Godina XXII - Broj 17
Srijeda, 4. 3. 2015. godine
SARAJEVO
VLADA FEDERACIJE
BOSNE I HERCEGOVINE
272
Na osnovu člana 19. stav (2) Zakona o Vladi Federacije
Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br.
1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), Vlada Federacije Bosne i
Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj 25.02.2015. godine,
donosi
ODLUKU
O ODOBRAVANJU IZDVAJANJA SREDSTAVA IZ
KOMISIONIH SREDSTAVA VLADE FEDERACIJE
BOSNE I HERCEGOVINE I ODOBRAVANJU KREDITA
PRIVREDNOM DRUŠTVU BNT TMIH D.D.
NOVI TRAVNIK
I.
Odobravaju se kreditna sredstva privrednom društvu BNT
TMiH d.d. Novi Travnik u iznosu 432.834,00 KM, sa rokom
otplate od 60 mjeseci, što uključuje grace period od 12 mjeseci i
kamatnom stopom 5% na godišnjem nivou.
Kreditna sredstva iz prethodnog stava se odobravaju iz
dijela komisionih sredstava Vlade Federacije Bosne i
Hercegovine, prikupljenih na računu komisionog projekta PIU
farme-Mehanizacija kod Razvojne banke Federacije BiH u
iznosu 432.834,00 KM.
II.
Kreditna sredstva iz tačke I. ove odluke koristiti će se
isključivo za realizaciju ugovora broj: 007/09/14 od 07.10.2014.
godine, zaključenog sa kupcem KRUPNIK International Beograd
- Srbija, (Krajnji korisnik Kraljevina Saudijska Arabija) u
vrijednosti od 5.068.500,00 EUR-a (9.913.124 KM).
III.
Sredstva obezbjeđenja kredita iz tačke I. ove odluke su:
mjenice korisnika kredita.
IV.
Razvojna banka Federacije Bosne i Hercegovine će sa
društvom BNT TMiH d.d. Novi Travnik sklopiti ugovor o
kreditu po stupanju na snagu ove odluke.
ISSN 1512-7079
Razvojna banka Federacije Bosne i Hercegovine će
doznačiti kredit iz tačke I. ove odluke na namjenski račun za
obavljanje platnih transakcija BNT TMiH d.d. Novi Travnik broj:
1020110000044395 kod Union banke d.d. Sarajevo u skladu sa
Odlukom o davanju saglasnosti privrednim društvima za
otvaranje namjenskog računa za obavljanje platnih transakcija
("Službene novine Federacije BiH", br. 89/13 i 95/13).
V.
Naplaćena sredstva po osnovu kredita iz tačke I. ove
odluke, usmjeravat će se na račun glavnice onog projekta sa
kojeg su iskorištena.
Razvojna banka Federacije Bosne i Hercegovine će
pokretati pravne radnje radi naplate kredita iz tačke I. ove odluke,
primjenjujući svoje politike i akta.
Razvojnoj banci Federacije Bosne i Hercegovine pripada
naknada za obavljanje komisionog posla u visini 20% naplaćene
ukupne kamate po kreditu iz tačke I. ove odluke.
Naknadu za obavljanje komisionog posla i sve troškove
vezane za pravne radnje poduzete s ciljem naplate kredita iz tačke
I. ove odluke, Razvojna banka Federacije Bosne i Hercegovine će
naplaćivati kompenzacijom sa računa prikupljenih sredstava po
komisionim poslovima Vlade Federacije Bosne i Hercegovine.
VI.
Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objave u
"Službenim novinama Federacije BiH".
V. broj 212/2015
25. februara 2015. godine
Premijer
Sarajevo
Nermin Nikšić, s. r.
Na temelju članka 19. stavak (2) Zakona o Vladi Federacije
Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br.
1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), Vlada Federacije Bosne i
Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj 25.02.2015. godine,
donosi
Broj 17 - Strana 2
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
ODLUKU
O ODOBRAVANJU IZDVAJANJA SREDSTAVA IZ
KOMISIONIH SREDSTAVA VLADE FEDERACIJE
BOSNE I HERCEGOVINE I ODOBRAVANJU KREDITA
GOSPODARSKOM DRUŠTVU BNT TMIH D.D.
NOVI TRAVNIK
I.
Odobravaju se kreditna sredstva gospodarskom društvu
BNT TMiH d.d. Novi Travnik u iznosu 432.834,00 KM, sa
rokom otplate od 60 mjeseci, što uključuje grace period od 12
mjeseci i kamatnom stopom 5% na godišnjem nivou.
Kreditna sredstva iz prethodnog stavka se odobravaju iz
dijela komisionih sredstava Vlade Federacije Bosne i
Hercegovine, prikupljenih na računu komisionog projekta PIU
farme-Mehanizacija kod Razvojne banke Federacije BiH u
iznosu 432.834,00 KM.
II.
Kreditna sredstva iz točke I. ove odluke koristiti će se
isključivo za realizaciju ugovora broj: 007/09/14 od 07.10.2014.
godine, zaključenog sa kupcem KRUPNIK International Beograd
- Srbija, (Krajnji korisnik Kraljevina Saudijska Arabija) u
vrijednosti od 5.068.500,00 EUR-a (9.913.124 KM).
III.
Sredstva obezbjeđenja kredita iz točke I. ove odluke su:
mjenice korisnika kredita.
IV.
Razvojna banka Federacije Bosne i Hercegovine će sa
društvom BNT TMiH d.d. Novi Travnik sklopiti ugovor o
kreditu po stupanju na snagu ove odluke.
Razvojna banka Federacije Bosne i Hercegovine će
doznačiti kredit iz točke I. ove odluke na namjenski račun za
obavljanje platnih transakcija BNT TMiH d.d. Novi Travnik broj
1020110000044395 kod Union banke d.d. Sarajevo u skladu sa
Odlukom o davanju suglasnosti gospodarskim društvima za
otvaranje namjenskog računa za obavljanje platnih transakcija
("Službene novine Federacije BiH", br. 89/13 i 95/13).
V.
Naplaćena sredstva po osnovu kredita iz točke I. ove
odluke, usmjeravat će se na račun glavnice onog projekta sa
kojeg su iskorištena.
Razvojna banka Federacije Bosne i Hercegovine će
pokretati pravne radnje radi naplate kredita iz točke I. ove odluke,
primjenjujući svoje politike i akta.
Razvojnoj banci Federacije Bosne i Hercegovine pripada
naknada za obavljanje komisionog posla u visini 20% naplaćene
ukupne kamate po kreditu iz točke I. ove odluke.
Naknadu za obavljanje komisionog posla i sve troškove
vezane za pravne radnje poduzete s ciljem naplate kredita iz
točke I. ove odluke, Razvojna banka Federacije Bosne i Hercegovine će naplaćivati kompenzacijom sa računa prikupljenih
sredstava po komisionim poslovima Vlade Federacije Bosne i
Hercegovine.
VI.
Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objave u
"Službenim novinama Federacije BiH".
V. broj 212/2015
25. veljače 2015. godine
Premijer
Sarajevo
Nermin Nikšić, v. r.
На основу члана 19. став (2) Закона о Влади Федерације
Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ",
бр. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 и 8/06), Влада Федерације
Srijeda, 4. 3. 2015.
Босне и Херцеговине, на 153. сједници, одржаној 25.02.2015.
године, доноси
ОДЛУКУ
О ОДОБРАВАЊУ ИЗДВАЈАЊА СРЕДСТАВА ИЗ
КОМИСИОНИХ СРЕДСТАВА ВЛАДЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ
БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И ОДОБРАВАЊУ
КРЕДИТА ПРИВРЕДНОМ ДРУШТВУ БНТ ТМИХ Д.Д.
НОВИ ТРАВНИК
I
Одобравају се кредитна средства привредном друштву
БНТ ТМиХ д.д. Нови Травник у износу 432.834,00 КМ, са
роком отплате од 60 мјесеци, што укључује grace период од
12 мјесеци и каматном стопом 5% на годишњем нивоу.
Кредитна средства из претходног става се одобравају из
дијела комисионих средстава Владе Федерације Босне и
Херцеговине, прикупљених на рачуну комисионог пројекта
ПИУ фарме-Механизација код Развојне банке Федерације
БиХ у износу 432.834,00 КМ.
II
Кредитна средства из тачке I ове одлуке користиће се
искључиво за реализацију уговора број: 007/09/14 од
07.10.2014. године, закљученог са купцем КРУПНИК
International Београд - Србија, (Крајњи корисник Краљевина
Саудијска Арабија) у вриједности од 5.068.500,00 ЕUR-а
(9.913.124 КМ).
III
Средства обезбјеђења кредита из тачке I ове одлуке су:
мјенице корисника кредита.
IV
Развојна банка Федерације Босне и Херцеговине ће са
друштвом БНТ ТМиХ д.д. Нови Травник склопити уговор о
кредиту по ступању на снагу ове одлуке.
Развојна банка Федерације Босне и Херцеговине ће
дозначити кредит из тачке I. ове одлуке на намјенски рачун
за обављање платних трансакција БНТ ТМиХ д.д. Нови
Травник број: 1020110000044395 код Унион банке д.д.
Сарајево у складу са Одлуком о давању сагласности привредним друштвима за отварање намјенског рачуна за обављање платних трансакција ("Службене новине Федерације
БиХ", бр. 89/13 и 95/13).
V
Наплаћена средства по основу кредита из тачке I ове
одлуке, усмјераваће се на рачун главнице оног пројекта са
којег су искориштена.
Развојна банка Федерације Босне и Херцеговине ће
покретати правне радње ради наплате кредита из тачке I ове
одлуке, примјењујући своје политике и акта.
Развојној банци Федерације Босне и Херцеговине
припада накнада за обављање комисионог посла у висини
20% наплаћене укупне камате по кредиту из тачке I ове
одлуке.
Накнаду за обављање комисионог посла и све трошкове
везане за правне радње подузете с циљем наплате кредита из
тачке I ове одлуке, Развојна банка Федерације Босне и
Херцеговине ће наплаћивати компензацијом са рачуна
прикупљених средстава по комисионим пословима Владе
Федерације Босне и Херцеговине.
VI
Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објаве
у "Службеним новинама Федерације БиХ".
В. број 212/2015
Премијер
25. фебруара 2015. године
Нермин Никшић, с. р.
Сарајево
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
273
Na osnovu člana 19. stav (2) Zakona o Vladi Federacije
Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br.
1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), na prijedlog Federalnog
ministarstva unutrašnjih poslova, Vlada Federacije Bosne i
Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj 25.02.2015. godine,
donosi
ODLUKU
O IZMJENI ODLUKE O VISINI TROŠKOVA OSNOVNE
POLICIJSKE OBUKE KANDIDATA NA POLICIJSKOJ
AKADEMIJI FEDERALNOG MINISTARSTVA
UNUTRAŠNJIH POSLOVA - FEDERALNOG
MINISTARSTVA UNUTARNJIH POSLOVA
I.
U Odluci o visini troškova osnovne policijske obuke
kandidata na Policijskoj akademiji Federalnog ministarstva
unutrašnjih poslova - Federalnog ministarstva unutarnjih poslova
("Službene novine Federacije BiH", br. 47/06, 52/09 i 10/12), u
tački II stav 1. broj "4.273,91" zamjenjuje se brojem "4.879,45".
U stavu 2. broj "7.785,23" zamjenjuje se brojem
"8.425,85".
II.
Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana
objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH".
V. broj 214/2015
Premijer
25. februara 2015. godine
Nermin Nikšić, s. r.
Sarajevo
Na temelju članka 19. stavak (2) Zakona o Vladi Federacije
Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br.
1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), na prijedlog Federalnog
ministarstva unutarnjih poslova, Vlada Federacije Bosne i
Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj 25.02.2015. godine,
donosi
ODLUKU
O IZMJENI ODLUKE O VISINI TROŠKOVA TEMELJNE
POLICIJSKE OBUKE KANDIDATA NA POLICIJSKOJ
AKADEMIJI FEDERALNOG MINISTARSTVA
UNUTARNJIH POSLOVA - FEDERALNOG
MINISTARSTVA UNUTRAŠNJIH POSLOVA
I.
U Odluci o visini troškova temeljne policijske obuke
kandidata na Policijskoj akademiji Federalnog ministarstva
unutarnjih poslova - Federalnog ministarstva unutrašnjih poslova
("Službene novine Federacije BiH", br. 47/06, 52/09 i 10/12), u
točki II stavku 1. broj "4.273,91" zamjenjuje se brojem
"4.879,45".
U stavku 2. broj "7.785,23" zamjenjuje se brojem
"8.425,85".
II.
Ova odluka stupa na snagu sljedećeg dana od dana objave u
"Službenim novinama Federacije BiH".
V. broj 214/2015
Premijer
25. veljače 2015. godine
Nermin Nikšić, v. r.
Sarajevo
На основу члана 19. став (2) Закона о Влади Федерације
Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ",
бр. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 и 8/06), на приједлог Федералног министарства унутрашњих послова, Влада Федера-
Broj 17 - Strana 3
ције Босне и Херцеговине, на 153. сједници, одржаној
25.02.2015. године, доноси
ОДЛУКУ
О ИЗМЈЕНИ ОДЛУКЕ О ВИСИНИ ТРОШКОВА
ОСНОВНЕ ПОЛИЦИЈСКЕ ОБУКЕ КАНДИДАТА НА
ПОЛИЦИЈСКОЈ АКАДЕМИЈИ ФЕДЕРАЛНОГ
МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА ФЕДЕРАЛНОГ МИНИСТАРСТВА УНУТАРЊИХ
ПОСЛОВА
I
У Одлуци о висини трошкова основне полицијске
обуке кандидата на Полицијској академији Федералног
министарства унутрашњих послова - Федералног министарства унутарњих послова ("Службене новине Федерације
БиХ", бр. 47/06, 52/09 и 10/12), у тачки II став 1. број
"4.273,91" замјењује се бројем "4.879,45".
У ставу 2. број "7.785,23" замјењује се бројем
"8.425,85".
II
Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана
објављивања у "Службеним новинама Федерације БиХ".
В. број 214/2015
Премијер
25. фебруара 2015. године
Нермин Никшић, с. р.
Сарајево
274
Na osnovu člana 19. stav (2) Zakona o Vladi Federacije
Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br.
1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), Vlada Federacije Bosne i
Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj 25.02.2015. godine,
donosi
ODLUKU
O USVAJANJU IZMJENE PROGRAMA INVESTIRANJA
SREDSTAVA NAPLAĆENIH IZDVAJANJEM GSM
LICENCE ZA 2011. GODINU ZA FEDERACIJU
BOSNE I HERCEGOVINE
I.
Usvaja se Odluka o usvajanju izmjene Programa investiranja sredstava naplaćenih izdavanjem GSM licence za 2011.
godinu za Federaciju Bosne i Hercegovine ("Službene novine
Federacije BiH", br. 89/11, 4/12 i 2/14).
U usvojenom Programu investiranja sredstava naplaćenih
izdavanjem GSM licence za 2011. godinu za Federaciju Bosne i
Hercegovine mijenja se Prilog 1 - Lista projekata magistralnih,
regionalnih i lokalnih cesta, odnosno u tabeli odobrenih projekata
za Bosansko-podrinjski kanton mijenja se projekat pod rednim
brojem 28. i glasi:
Završetak rekonstrukcije regionalnog puta R448,
dionica Jabuka - Kriva Draga/odobreno 400.000,00
KM/Implementator Vlada Bosansko-podrinjskog
kantona Goražde
Izmijenjeni dio Priloga 1 - Lista projekata magistralnih,
regionalnih i lokalnih cesta nalazi se u prilogu ove odluke i čini
njen sastavni dio.
II.
Uslov za realizaciju odobrenih projekata je dostava
dokumentacije koja je propisana usvojenom Metodologijom o
načinu implementacije sredstava naplaćenih izdavanjem GSM
licence za Federaciju Bosne i Hercegovine ("Službene novine
Federacije BiH", broj 107/14).
Broj 17 - Strana 4
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
III.
Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana
objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH".
V. broj 215/2015
25. februara/veljače
2015. godine
Premijer
Sarajevo
Nermin Nikšić, s. r.
Prilog br. 1
Prilog 1 - Lista projekata finansiranih iz sredstava GSM licence 2011. g.
Red. Naziv projekta Aktivnost
Stanje
Iznos Implementator
broj
na
projektne sredstava
projektu dokumentacije u KM
Završetak
rekonstrukcije
regionalnog puta
28
Izgradnja
400.000,00 Vlada BPK
R448, dionica
Jabuka - Kriva
Draga
III.
Za provođenje ove odluke zadužuju se JP Ceste Federacije
BiH d.o.o. Sarajevo, Federalno ministarstvo prometa i komunikacija i Federalno ministarstvo finansija.
IV.
Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana
objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH".
V. broj 219/2015
25. februara/veljače
Premijer
2015. godine
Nermin Nikšić, s. r.
Sarajevo
Prilog br. 1
Prilog 1 - Lista odobrenih projekata iz Programa
utroška sredstava kapitalnog transfera utvrđenog u budžetu
FBiH za 2013. godinu
Red.
broj
275
Na osnovu člana 19. stav (2) Zakona o Vladi Federacije
Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br.
1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), Vlada Federacije Bosne i
Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj 25.02.2015. godine,
donosi
ODLUKU
O USVAJANJU IZMJENE PROGRAMA UTROŠKA
KAPITALNOG TRANSFERA JP CESTE FEDERACIJE
BiH D.O.O. SARAJEVO (IZ SREDSTAVA PODRAČUN SREDSTVA OD GSM LICENCE) UTVRĐENOG
BUDŽETOM FEDERACIJE BOSNE I HERCEGOVINE
ZA 2013. GODINU ZA FEDERALNO MINISTARSTVO
PROMETA I KOMUNIKACIJA
I.
Usvaja se izmjena Programa utroška Kapitalnog transfera
JP Ceste Federacije BiH d.o.o. Sarajevo (iz sredstava podračun sredstva od GSM licence) utvrđenog Budžetom Federacije Bosne
i Hercegovine za 2013. godinu za Federalno ministarstvo
prometa i komunikacija ("Službene novine Federacije BiH", broj
107/14).
U usvojenom Programu utroška Kapitalnog transfera JP
Ceste Federacije BiH d.o.o. Sarajevo mijenja se Prilog 1 - Lista
odobrenih projekata, odnosno u tabeli odobrenih projekata
mijenjaju se projekti pod r. br.: 33. i 73. glase:
Projekat pod r. br. 33.: Uređenje lokalnih puteva na
području Općine Srebrenica/350.000,00 KM/Implementator JP Ceste Federacije BiH,
Projekat pod r. br. 73.: Rekonstrukcija i asfaltiranje
putne infrastrukture na području MZ Luka i Krušev
Do, općina Srebrenica/2.000.000,00 KM/Implementator JP Ceste Federacije BiH.
Izmijenjeni dio Priloga 1 - Lista odobrenih projekata nalazi
se u prilogu ove odluke i čini njen sastavni dio.
II.
Uslov za realizaciju navedenih odobrenih projekata je
dostava dokumentacije kojom se osigurava namjenski utrošak
odobrenih sredstava (obračunske situacije - fiskalni računi za
izvedene radove na odobrenim dionicama i izvještaji nadzora
radova).
Srijeda, 4. 3. 2015.
33
73
Naziv
projekta
Iznos
Aktivnost
Stanje
odobrenih
na
projektne
Implementator
sredstava u
projektu dokumentacije
KM
Uređenje
lokalnih
puteva na
Sanacija
području
Općine
Srebrenica
Rekonstrukcija
i asfaltiranje
putne
infrastrukture
na području
MZ Luka i
Krušev Do,
općina
Srebrenica
350.000,00
JP Ceste
Federacije BiH
2.000.000,00
JP Ceste
Federacije BiH
276
Na osnovu člana 19. stav (2) Zakona o Vladi Federacije
Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br.
1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), Vlada Federacije Bosne i
Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj 25.02.2015. godine,
donosi
ODLUKU
O PROGLAŠENJU 2. MARTA 2015. GODINE
NERADNIM DANOM U FEDERACIJI
BOSNE I HERCEGOVINE
I.
U povodu obilježavanja 01. marta, Dana nezavisnosti
Bosne i Hercegovine, 02. mart 2015. godine proglašava se
neradnim danom u Federaciji Bosne i Hercegovine i na taj dan,
državni organi, preduzeća i druga pravna lica u Federaciji Bosne i
Hercegovine neće raditi.
II.
Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se
u "Službenim novinama Federacije BiH".
V. broj 220/2015
Premijer
25. februara 2015. godine
Nermin Nikšić, s. r.
Sarajevo
Na temelju članka 19. stavak (2) Zakona o Vladi Federacije
Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br.
1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), Vlada Federacije Bosne i
Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj 25.02.2015. godine,
donosi
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
ODLUKU
O PROGLAŠENJU 2. OŽUJKA 2015. GODINE
NERADNIM DANOM U FEDERACIJI
BOSNE I HERCEGOVINE
I.
U povodu obilježavanja 01. ožujka, Dana nezavisnosti
Bosne i Hercegovine, 02. ožujak 2015. godine proglašava se
neradnim danom u Federaciji Bosne i Hercegovine i na taj dan,
državni organi, poduzeća i druge pravne osobe u Federaciji
Bosne i Hercegovine neće raditi.
II.
Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se
u "Službenim novinama Federacije BiH".
V. broj 220/2015
25. veljače 2015. godine
Premijer
Sarajevo
Nermin Nikšić, v. r.
На основу члана 19. став (2) Закона о Влади Федерације
Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ",
бр. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 и 8/06), Влада Федерације
Босне и Херцеговине, на 153. сједници, одржаној 25.02.2015.
године, доноси
ОДЛУКУ
О ПРОГЛАШЕЊУ 2. МАРТА 2015. ГОДИНЕ
НЕРАДНИМ ДАНОМ У ФЕДЕРАЦИЈИ
БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
I
У поводу обиљежавања 01. марта, Дана независности
Босне и Херцеговине, 02. март 2015. године проглашава се
нерадним даном у Федерацији Босне и Херцеговине и на тај
дан, државни органи, предузећа и друга правна лица у
Федерацији Босне и Херцеговине неће радити.
II
Ова одлука ступа на снагу даном доношења и објавиће
се у "Службеним новинама Федерације БиХ".
В. број 220/2015
Премијер
25. фебруара 2015. године
Нермин Никшић, с. р.
Сарајево
277
Na osnovu člana 19. stav (2) Zakona o Vladi Federacije
Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br.
1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), i člana 8. Uredbe o vršenju
ovlaštenja organa Federacije Bosne i Hercegovine u privrednim
društvima sa učešćem državnog kapitala ("Službene novine
Federacije BiH", br. 35/11 i 100/13), a na prijedlog Federalnog
ministarstva trgovine, Vlada Federacije Bosne i Hercegovine, na
153. sjednici, održanoj 25.02.2015. godine, donosi
ODLUKU
O DAVANJU SAGLASNOSTI NA PRIJEDLOG ZA
PRIVREMENO IMENOVANJE ČLANOVA
NADZORNOG ODBORA PRIVREDNOG DRUŠTVA
"FEROELEKTRO" D.D. SARAJEVO
I.
Vlada Federacije Bosne i Hercegovine daje saglasnost na
prijedlog za privremeno imenovanje članova Nadzornog odbora
privrednog društva "Feroelektro" d.d. Sarajevo, na period od tri
mjeseca, i to:
1. Lidija Šimić, Federalno ministarstvo trgovine,
2. Nada Marić, Federalno ministarstvo trgovine i
Broj 17 - Strana 5
3.
Ediba Hamamdžić, ispred zaposlenika "Feroelektro"
d.d. Sarajevo.
II.
Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana
donošenja i objavit će se u "Službenim novinama Federacije
BiH".
V. broj 221/2015
Premijer
25. februara 2015. godine
Nermin Nikšić, s. r.
Sarajevo
Na temelju članka 19. stavak (2) Zakona o Vladi Federacije
Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br.
1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), i članka 8. Uredbe o
vršenju ovlaštenja organa Federacije Bosne i Hercegovine u
gospodarskim društvima sa učešćem državnog kapitala
("Službene novine Federacije BiH", br. 35/11 i 100/13), a na
prijedlog Federalnog ministarstva trgovine, Vlada Federacije
Bosne i Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj 25.02.2015.
godine, donosi
ODLUKU
O DAVANJU SUGLASNOSTI NA PRIJEDLOG ZA
PRIVREMENO IMENOVANJE ČLANOVA
NADZORNOG ODBORA GOSPODARSKOG DRUŠTVA
"FEROELEKTRO" D.D. SARAJEVO
I.
Vlada Federacije Bosne i Hercegovine daje suglasnost na
prijedlog za privremeno imenovanje članova Nadzornog odbora
gospodarskog društva "Feroelektro" d.d. Sarajevo, na razdoblje
od tri mjeseca, i to:
1. Lidija Šimić, Federalno ministarstvo trgovine,
2. Nada Marić, Federalno ministarstvo trgovine i
3. Ediba Hamamdžić, ispred zaposlenika "Feroelektro"
d.d. Sarajevo.
II.
Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana
donošenja i objavit će se u "Službenim novinama Federacije
BiH".
V. broj 221/2015
Premijer
25. veljače 2015. godine
Nermin Nikšić, v. r.
Sarajevo
На основу члана 19. став (2) Закона о Влади Федерације
Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ",
бр. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 и 8/06), и члана 8. Уредбе о
вршењу овлаштења органа Федерације Босне и Херцеговине
у привредним друштвима са учешћем државног капитала
("Службене новине Федерације БиХ", бр. 35/11 и 100/13), а
на приједлог Федералног министарства трговине, Влада
Федерације Босне и Херцеговине, на 153. сједници, одржаној
25.02.2015. године, доноси
ОДЛУКУ
О ДАВАЊУ САГЛАСНОСТИ НА ПРИЈЕДЛОГ ЗА
ПРИВРЕМЕНО ИМЕНОВАЊЕ ЧЛАНОВА
НАДЗОРНОГ ОДБОРА ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА
"ФЕРОЕЛЕКТРО" Д.Д. САРАЈЕВО
I
Влада Федерације Босне и Херцеговине даје сагласност
на приједлог за привремено именовање чланова Надзорног
одбора привредног друштва "Фероелектро" д.д. Сарајево, на
период од три мјесеца и то:
Broj 17 - Strana 6
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
1.
Лидија Шимић, Федерално министарство трговине,
2. Нада Марић, Федерално министарство трговине и
3. Едиба Хамамџић, испред запосленика "Фероелектро" д.д. Сарајево.
II
Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана
доношења и објавиће се у "Службеним новинама Федерације
БиХ".
В. број 221/2015
Премијер
25. фебруара 2015. године
Нермин Никшић, с. р.
Сарајево
278
Na osnovu člana 19. stav (2) Zakona o Vladi Federacije
Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br.
1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), i člana 14. Uredbe o
vršenju ovlaštenja organa Federacije Bosne i Hercegovine u
privrednim društvima sa učešćem državnog kapitala ("Službene
novine Federacije BiH", br. 35/11 i 100/13), Vlada Federacije
Bosne i Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj 25.02.2015.
godine, donosi
ODLUKU
O DAVANJU PRETHODNE SAGLASNOSTI
NADZORNOM ODBORU PRIVREDNOG DRUŠTVA
"FEROELEKTRO" D.D. SARAJEVO ZA IMENOVANJE
VRŠIOCA DUŽNOSTI DIREKTORA DRUŠTVA
I.
Daje se prethodna saglasnost Nadzornom odboru privrednog društva "Feroelektro" d.d. Sarajevo, za imenovanje Smajić
Senada, vršioca dužnosti direktora privrednog društva "Feroelektro" d.d. Sarajevo, za period do šest mjeseci, odnosno do
okončanja postupka izbora direktora društva na osnovu javnog
konkursa.
II.
Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana
objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH".
V. broj 222/2015
Premijer
25. februara 2015. godine
Nermin Nikšić, s. r.
Sarajevo
Na temelju članka 19. stavak (2) Zakona o Vladi Federacije
Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br.
1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), i članka 14. Uredbe o
vršenju ovlaštenja organa Federacije Bosne i Hercegovine u
gospodarskim društvima sa učešćem državnog kapitala
("Službene novine Federacije BiH", br. 35/11 i 100/13), Vlada
Federacije Bosne i Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj
25.02.2015. godine, donosi
ODLUKU
O DAVANJU PRETHODNE SUGLASNOSTI
NADZORNOM ODBORU GOSPODARSKOG DRUŠTVA
"FEROELEKTRO" D.D. SARAJEVO ZA IMENOVANJE
VRŠIOCA DUŽNOSTI DIREKTORA DRUŠTVA
I.
Daje se prethodna suglasnost Nadzornom odboru gospodarskog društva "Feroelektro" d.d. Sarajevo, za imenovanje
Smajić Senada, vršioca dužnosti direktora gospodarskog društva
"Feroelektro" d.d. Sarajevo, za razdoblje do šest mjeseci, odnosno do okončanja postupka izbora direktora društva na osnovu
javnog natječaja.
Srijeda, 4. 3. 2015.
II.
Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objave u
"Službenim novinama Federacije BiH".
V. broj 222/2015
Premijer
25. veljače 2015. godine
Nermin Nikšić, v. r.
Sarajevo
На основу члана 19. став (2) Закона о Влади Федерације
Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ",
бр. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 и 8/06), и члана 14. Уредбе о
вршењу овлаштења органа Федерације Босне и Херцеговине
у привредним друштвима са учешћем државног капитала
("Службене новине Федерације БиХ", бр. 35/11 и 100/13),
Влада Федерације Босне и Херцеговине, на 153. сједници,
одржаној 25.02.2015. године, доноси
ОДЛУКУ
О ДАВАЊУ ПРЕТХОДНЕ САГЛАСНОСТИ
НАДЗОРНОМ ОДБОРУ ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА
"ФЕРОЕЛЕКТРО" Д.Д. САРАЈЕВО ЗА ИМЕНОВАЊЕ
ВРШИОЦА ДУЖНОСТИ ДИРЕКТОРА ДРУШТВА
I
Даје се претходна сагласност Надзорном одбору привредног друштва "Фероелектро" д.д. Сарајево, за именовање
Смајић Сенада, вршиоца дужности директора привредног
друштва "Фероелектро" д.д. Сарајево, за период до шест
мјесеци, односно до окончања поступка избора директора
друштва на основу јавног конкурса.
II
Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана
објављивања у "Службеним новинама Федерације БиХ".
В. број 222/2015
25. фебруара 2015. године
Премијер
Сарајево
Нермин Никшић, с. р.
279
Na osnovu člana 19. stav (3) Zakona o Vladi Federacije
Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br.
1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), Vlada Federacije Bosne i
Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj 25.02.2015. godine,
donosi
RJEŠENJE
O OVLAŠTENJU ZA POTPISIVANJE AKATA I
ČUVANJU I UPOTREBI PEČATA FEDERALNOG
MINISTARSTVA RADA I SOCIJALNE POLITIKE
1. Ovlašćuje se Stjepan Buconjić, stručni savjetnik za sistem i
reformu penzijskog i invalidskog osiguranja u Federalnom
ministarstvu rada i socijalne politike za:
potpisivanje rješenja donesenih u upravnom postupku
iz nadležnosti Federalnog ministarstva rada i socijalne
politike,
potpisivanje ulaznih i izlaznih faktura,
potpisivanje putnih naloga,
potpisivanje platnih lista,
potpisivanje rješenja o korištenju godišnjeg odmora za
državne službenike i namještenike,
potpisivanje potvrda i uvjerenja koja se izdaju na
osnovu službene evidencije, a odnose se na radno pravni status državnih službenika i namještenika,
potpisivanje pismena koja se odnose na korespondenciju (dostava službenih podataka, poziva za sastanke i
sl.) u cilju redovnog funkcioniranja Ministarstva,
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
-
čuvanje i rukovanje pečatima Federalnog ministarstva
rada i socijalne politike, na način da se njima
ovjeravaju samo akti iz al. 1.-7. ove tačke, da se
čuvaju u metalnoj kasi i da se osigura zaštita od
zloupotrebe pečata.
2. Danom donošenja ovog rješenja prestaje da važi Rješenje
federalnog ministra rada i socijalne politike, broj: 01-342053/03, od 14.10.2003. godine i Rješenje o ovlaštenju za
potpisivanje akata iz nadležnosti Federalnog ministarstva
rada i socijalne politike ("Službene novine Federacije BiH",
broj 9/15).
3. Ovo rješenje stupa na snagu danom donošenja i objavit će
se u "Službenim novinama Federacije BiH".
V. broj 208/2015
25. februara 2015. godine
Premijer
Sarajevo
Nermin Nikšić, s. r.
Na temelju članka 19. stavak (3) Zakona o Vladi Federacije
Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br.
1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), Vlada Federacije Bosne i
Hercegovine, na 153. sjednici, održanoj 25.02.2015. godine,
donosi
RJEŠENJE
O OVLAŠTENJU ZA POTPISIVANJE AKATA I
ČUVANJU I UPORABI PEČATA FEDERALNOG
MINISTARSTVA RADA I SOCIJALNE POLITIKE
1. Ovlašćuje se Stjepan Buconjić, stručni savjetnik za sustav i
reformu mirovinskog i invalidskog osiguranja u Federalnom ministarstvu rada i socijalne politike za:
potpisivanje rješenja donesenih u upravnom postupku
iz mjerodavnosti Federalnog ministarstva rada i
socijalne politike,
potpisivanje ulaznih i izlaznih faktura,
potpisivanje putnih naloga,
potpisivanje platnih lista,
potpisivanje rješenja o korištenju godišnjeg odmora za
državne službenike i namještenike,
potpisivanje potvrda i uvjerenja koja se izdaju na
temelju službene evidencije, a odnose se na radno pravni status državnih službenika i namještenika,
potpisivanje pismena koja se odnose na korespondenciju (dostava službenih podataka, poziva za sastanke i
sl.) u cilju redovnog funkcioniranja Ministarstva,
čuvanje i rukovanje pečatima Federalnog ministarstva
rada i socijalne politike, na način da se njima
ovjeravaju samo akti iz al. 1.-7. ove točke, da se
čuvaju u metalnoj kasi i da se osigura zaštita od
zlouporabe pečata.
2. Danom donošenja ovog rješenja prestaje da važi Rješenje
federalnog ministra rada i socijalne politike, broj: 01-342053/03, od 14.10.2003. godine i Rješenje o ovlaštenju za
potpisivanje akata iz mjerodavnosti Federalnog ministarstva
rada i socijalne politike ("Službene novine Federacije BiH",
broj 9/15).
3. Ovo rješenje stupa na snagu danom donošenja i objavit će
se u "Službenim novinama Federacije BiH".
V. broj 208/2015
Premijer
25. veljače 2015. godine
Nermin Nikšić, v. r.
Sarajevo
Broj 17 - Strana 7
На основу члана 19. став (3) Закона о Влади Федерације
Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ",
бр. 1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 и 8/06), Влада Федерације
Босне и Херцеговине, на 153. сједници, одржаној 25.02.2015.
године, доноси
РЈЕШЕЊЕ
О ОВЛАШТЕЊУ ЗА ПОТПИСИВАЊЕ АКАТА И
ЧУВАЊУ И УПОТРЕБИ ПЕЧАТА ФЕДЕРАЛНОГ
МИНИСТАРСТВА РАДА И СОЦИЈАЛНЕ ПОЛИТИКЕ
1. Овлашћује се Стјепан Буцоњић, стручни савјетник за
систем и реформу пензијског и инвалидског осигурања
у Федералном министарству рада и социјалне политике
за:
потписивање рјешења донесених у управном
поступку из надлежности Федералног министарства рада и социјалне политике,
потписивање улазних и излазних фактура,
потписивање путних налога,
потписивање платних листа,
потписивање рјешења о кориштењу годишњег
одмора за државне службенике и намјештенике,
потписивање потврда и увјерења која се издају на
основу службене евиденције, а односе се на радно
- правни статус државних службеника и намјештеника,
потписивање писмена која се односе на кореспонденцију (достава службених података, позива за
састанке и сл.) у циљу редовног функционисања
Министарства,
чување и руковање печатима Федералног
министарства рада и социјалне политике, на начин
да се њима овјеравају само акти из ал. 1.-7. ове
тачке, да се чувају у металној каси и да се осигура
заштита од злоупотребе печата.
2. Даном доношења овог рјешења престаје да важи
Рјешење федералног министра рада и социјалне
политике, број: 01-34-2053/03, од 14.10.2003. године и
Рјешење о овлаштењу за потписивање аката из надлежности Федералног министарства рада и социјалне политике ("Службене новине Федерације БиХ", број 9/15).
3. Ово рјешење ступа на снагу даном доношења и
објавиће се у "Службеним новинама Федерације БиХ".
В. број 208/2015
25. фебруара 2015. године
Премијер
Сарајево
Нермин Никшић, с. р.
FEDERALNI AGROMEDITERANSKI ZAVOD
280
Na temelju članka 56. Zakona o organizaciji organa uprave
u Federaciji BiH (Službene novine Federacije BiH, broj 35/05),
članka 13. Zakona o javnim nabavkama Bosne i Hercegovine
("Službeni glasnik BiH", broj 39/14) i Pravilnika o uspostavljanju
i radu Povjerenstva za javne nabavke ("Službeni glasnik BiH",
broj 103/14), direktor Federalnog agromediteranskog zavoda
donosi
Broj 17 - Strana 8
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
RJEŠENJE
O IMENOVANJU STALNOG POVJERENSTVA ZA
PROVOĐENJE POSTUPKA JAVNE NABAVE ROBA,
USLUGA I USTUPANJU RADOVA FEDERALNOG
AGROMEDITERANSKOG ZAVODA MOSTAR
U 2015. GODINI
I
Imenuje se Stalno Povjerenstvo (u daljem tekstu: Stalno
Povjerenstvo) za provođenje postupka javne nabave roba, usluga
i ustupanju radova za 2015. godinu u Federalnom
agromediteranskom zavodu Mostar, u sljedećem sastavu:
1. Marija Miletić, predsjednik Povjerenstva
2. Julijana Tole, član Povjerenstva (zamjenski član
Dominik Kolovrat)
3. Adrijana Filipović, član Povjerenstva (zamjenski član
Lucinka Antunović)
4. Ivan Soldo, član Povjerenstva (zamjenski član
Dražana Palinić)
5. Ivica Perić, član Povjerenstva (zamjenski član Miro
Barbarić)
6. Jadranka Šljivić, član Povjerenstva (zamjenski član
Meliha Šubara)
7. Milena Bulić, član Povjerenstva (zamjenski član Anita
Raič)
II
Za tajnika Povjerenstva imenuje se Ornela Čolić.
III
Imenovano Povjerenstvo je zaduženo da provede sve
postupke u skladu sa Planom javnih nabavki Federalnog
agromediteranskog zavoda Mostar u 2015. godini.
IV
Imenovane osobe iz točke I. ovog Rješenja dužne su u
provođenju postupaka javnih nabavki za potrebe Federalnog
agromediteranskog zavoda postupati po odredbama Zakona o
javnim nabavkama Bosne i Hercegovine, ("Službeni glasnik
BiH", broj 39/14) i podzakonskim aktima navedenog Zakona i
Pravilnikom o javnim nabavkama Federalnog agromediteranskog
zavoda.
V
Zadatak povjerenstva je da u postupku javnih nabavki
utvrdi plan rada Povjerenstva, izradi metodologije za ocjenjivanje
ponuda, obavi svu korespondenciju sa ponuđačima, vodi
pregovore, otvori prispjele ponude, sačini zapisnik o otvaranju
ponuda, ocijeni prispjele ponude i sačini izvješće o radu i da
preporuku za dodjelu ugovora.
VI
Tajnik Povjerenstva nema pravo glasa.
Zadatak tajnika Povjerenstva su administrativni poslovi,
priprema zapisnika sa sastanaka Povjerenstva, izvještaja o radu
Povjerenstva i prikupljanje suglasnosti, dokumentiranje i drugi
poslovi po zahtjevu predsjednika Povjerenstva.
VII
Ovlaštenja Povjerenstva za izvršenje zadatka iz točke III.,
IV i V. ovog Rješenja su:
izravna korespondencija sa ponuđačima vezano za
pojašnjenje ponuda sa pravom na ovjeru dokumenata
potpisanih od strane predsjednika Povjerenstva,
da po potrebi za primarne vrijednosne razrede može
angažirati eksperte, odnosno stručnjake u pojedinoj oblasti
u zavisnosti od predmeta nadmetanja, koji će sudjelovati u
radu povjerenstva, kao pomoć u razrješenju određenih
elemenata ponude u skladu sa zadatcima Povjerenstva, ali
bez prava odlučivanja.
Srijeda, 4. 3. 2015.
VIII
Članovi Povjerenstva iz točke I. ovog Rješenja i tajnik
Povjerenstva dužni su čuvati kao poslovnu tajnu, sve podatke i
saznanja koja steknu u radu Povjerenstva o čemu su dužni
potpisati izjavu o čuvanju službene tajne (povjerljivosti) u
postupku nabavke, koja je sastavni dio ovog Rješenja.
IX
Zavod ima pravo na svoju ili na inicijativu Povjerenstva,
pozvati stručne osobe gdje je predmet javne nabavke specifično
tehničko ili specijalizirano znanje koje inače nije dostupno unutar
Zavoda. Stručne osobe nemaju pravo glasa.
X
Stručnim osobama koje budu angažirane za predmet javne
nabave koji zahtijeva posebno stručno znanje, utvrdit će se
novčana naknada posebnim Rješenjem, a u skladu sa Uredbom o
načinu osnivanja i utvrđivanja visine naknade za rad radnih tijela
osnovanih od strane Vlade Federacije BiH i rukovoditelja
federalnih organa državne službe ("Službene novine Federacije
BiH", broj 48/14, 77/14 i 97/14).
XI
Za sudjelovanje u radu Povjerenstva, predsjedniku i članovima Povjerenstva i zamjenskim članovima ne pripada nikakva
naknada, jer obavljaju poslove koji spadaju u redovnu nadležnost
Federalnog agromediteranskog Zavoda, a obavljaju se u tijeku
radnog vremena.
XII
Ovo Rješenje stupa na snagu danom donošenja i bit će
objavljeno u "Službenim novinama Federacije BiH".
Broj 01-14-5-211-2/15
16. veljače/februara
Direktor
2015. godine
Prof. dr. sc. Marko Ivanković, v. r.
Mostar
(Sl-175/15-F)
FOND ZA ZAŠTITU OKOLIŠA FEDERACIJE
BOSNE I HERCEGOVINE
281
Na Prijedlog direktora Fonda za zaštitu okoliša Federacije
Bosne i Hercegovine broj: 09-II-72/2015 od 04.02.2015. godine o
izmjenama i dopunama Pravilnika o postupku objavljivanja
konkursa i odlučivanja o odabiru korisnika sredstava Fonda za
zaštitu okoliša Federacije Bosne i Hrecegovine broj: 12/05-22010 od 11.03.2010. godine (objavljen u "Službenim novinama
Federacije BiH", broj 73/10), shodno članu 44. stav 1. tač. 7. u
vezi sa stavom 2. Statuta Fonda ("Službene novine Federacije
BiH", br. 33/06), Upravni odbor Fonda za zaštitu okoliša
Federacije BiH na svojoj 6. (šestoj) sjednici, održanoj dana
04.02.2015. godine (nastavak sjednice započete 30.01.2015.
godine), donosi slijedeći
PRAVILNIK
O IZMJENAMA I DOPUNAMA PRAVILNIKA O
POSTUPKU OBJAVLJIVANJA KONKURSA I
ODLUČIVANJA O ODABIRU KORISNIKA SREDSTAVA
FONDA ZA ZAŠTITU OKOLIŠA FEDERACIJE
BOSNE I HERCEGOVINE
I
U Pravilniku o izmjenama i dopunama Pravilnika o postupku objavljivanja konkursa i odlučivanja o odabiru korisnika
sredstava Fonda za zaštitu okoliša Federacije Bosne i Hercegovine broj: 12/05-2-2010 od 11.03.2010. (objavljen u "Službenim
novinama Federacije BiH", br. 73/10) u članu 11. iza stava 1.
dodaju se novi stavovi 2., 3. i 4. koji glase:
"U obavještenju iz stava 1. ovog člana, onim sudionicima
Javnog konkursa koji su odabrani od strane Upravnog odbora kao
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
korisnici sredstava Fonda, će se naložiti dostava dokumentacije
koju će isti dostaviti Fondu prije potpisivanja ugovora iz člana
13. st. 2. ovog Pravilnika, a u najdaljem roku od 6 mjeseci od
dana donošenja odluke Upravnog odbora o odabiru korisnika
sredstava, i to:
ugovor korisnika sredstava sa odabranim izvođačem
radova ili dobavljačem robe
neophodne saglasnosti ili dozvole za izvođenje radova
odluku o nadzoru izvođača radova, ukoliko za to
postoji potreba
detaljnije razrađen dinamički plan
sredstva osiguranja: bankovnu garanciju ili mjenicu.
Ukoliko korisnik sredstava ne postupi shodno uputama iz
stava 2. ovog člana odnosno ne dostavi svu dokumentaciju u
navedenom roku, sa istim se neće zaključiti ugovor iz člana 13.
stav 1. ovog Pravilnika, te će Fond u odnosu na ovog korisnika,
Odluku Upravnog odbora o odabiru korisnika sredstava Fonda
staviti van snage o čemu će Fond informisati Upravni odbor.
Direktor Fonda će u roku od 15 dana od dana stupanja na
snagu izmjena i dopuna člana 11. ovog Pravilnika, donijeti
proceduru u kojoj će pobliže definisati uslove iz stava 2. i 3. ovog
člana."
Dosadašnji stav 2. člana 11. postaje stav 5. člana 11.
Pravilnika.
II
Ovaj Pravilnik stupa na snagu danom donošenja istog.
Broj UO-2-6-4/2015
Predsjednik
04. februara/veljače
Upravnog odbora
2015. godine
Jasenko Muharemagić, s. r.
Sarajevo
Broj 17 - Strana 9
6.
Sabiha Husić, NVO Udruženje "Medica" Zenica članica
II
Zadaci Radne grupe su:
analiza člana 35. Zakona o zaštiti od nasilja u porodici
izrada Prednacrta zakona o izmjeni Zakona o zaštiti od
nasilja u porodici kojim će se jasno definisati način
osnivanja, pravni status i način finansiranja sigurnih kuća.
III
O izvršenim poslovima i zadacima Radna grupa je dužna
podnijeti izvještaj Gender Centru Federacije Bosne i
Hercegovine.
IV
Rok za izvršenje poslova i zadataka iz tačke II ovog
rješenja je 30 dana.
V
Predsjedniku i članovima Radne grupe pripada pravo na
naknadu čija će se visina utvrditi posebnim rješenjem prema
Odluci o načinu obrazovanja i utvrđivanja visine naknade za rad
radnih tijela osnovanih od strane Vlade Federacije Bosne i
Hercegovine i rukovodioca federalnih organa državne službe.
VI
Ovo Rješenje stupa na snagu danom donošenja i objavit će
se u "Službenim novinama Federacije BiH".
Broj 03-34-26/15
2. februаra/veljače
2015. godine
Ravnateljica
Sarajevo
Ana Vuković, s. r.
(Sl-184/15-F)
(Sl-178/15-F)
GENDER CENTAR FEDERACIJE
BOSNE I HERCEGOVINE
282
Na osnovu člana 70. i člana 61., a u vezi sa članom 56.
Zakona o organizaciji organa uprave u Federaciji Bosne i
Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", broj 35/05) i
Odluke Vlade Federacije Bosne i Hercegovine V broj: 9/2015 od
8.01.2015. godine ("Službene novine Federacije BiH", broj
34/14), direktorica Gender Centra Federacije Bosne i
Hercegovine donosi
RJEŠENJE
O FORMIRANJU RADNE GRUPE ZA ANALIZU ČLANA
35. ZAKONA O ZAŠTITI OD NASILJA U PORODICI I
IZRADU PREDNACRTA ZAKONA O IZMJENI ZAKONA
O ZAŠTITI OD NASILJA U PORODICI KOJIM ĆE SE
JASNO DEFINISATI NAČIN OSNIVANJA, PRAVNI
STATUS I NAČIN FINANSIRANJA SIGURNIH KUĆA
I
Uspostavlja se Radna grupa za pilotiranje baze podataka o
nasilju u porodici, u sastavu:
1. Zlatan Hrnčić, Gender Centar Federacije Bosne i
Hercegovine - predsjednik
2. Emira Slomović, Federalno ministarstvo rada i
socijalne politike - članica
3. Mersiha Udovčić, Federalno ministarstvo pravde članica
4. Amela Hadžiabdić, Federalno ministarstvo finansija članica
5. Adisa Mehić, Federalno ministarstvo zdravstva članica
USTAVNI SUD
BOSNE I HERCEGOVINE
283
Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnoj sjednici, u
predmetu broj AP 4659/11, rješavajući apelaciju "Autorada"
d.o.o. Zagreb, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i
člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovineprečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj
94/14), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Tudor Pantiru, potpredsjednik
Miodrag Simović, potpredsjednik
Seada Palavrić, potpredsjednica
Mato Tadić, sudija
Constance Grewe, sutkinja
Mirsad Ćeman, sudija
Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja
Zlatko M. Knežević, sudija
na sjednici održanoj 22. januara 2015. godine donio je
ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU1
Usvaja se apelacija "Autorada" d.o.o. Zagreb.
Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana
II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske
konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Ukidaju se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i
Hercegovine broj 65 0 Ps 020876 10 Rev od 25. jula 2011.
godine, Presuda Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0Ps
020876 08 Pz od 20. januara 2010. godine i Presuda Općinskog
suda u Sarajevu broj Ps-141/01-A (20876) od 20. augusta 2007.
godine.
1
Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15
Broj 17 - Strana 10
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
Predmet se vraća Općinskom sudu u Sarajevu, koji je
dužan da po hitnom postupku donese novu odluku u skladu sa
članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1.
Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda.
Nalaže se Općinskom sudu u Sarajevu da, u skladu sa
članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i
Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove
odluke obavijesti Ustavni sud o poduzetim mjerama s ciljem
izvršenja ove odluke.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u
"Službenom glasniku Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. "Autorad" d.o.o. Zagreb (u daljnjem tekstu: apelant) iz
Zagreba, Republika Hrvatska, kojeg zastupa Ranka Rukljač,
advokat iz Zagreba, podnio je 2. decembra 2011. godine
apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem
tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 65 0
Ps 020876 10 Rev od 25. jula 2011. godine, Presude
Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni
sud) broj 65 0Ps 020876 08 Pz od 20. januara 2010. godine i
Presude Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu:
Općinski sud) broj Ps-141/01-A (20876) od 20. augusta 2007.
godine. Apelant je 3. decembra 2011. godine dopunio apelaciju,
te zatražio da se donese privremena mjera kojom bi se odgodilo
izvršenje pravomoćne i izvršne Presude Općinskog suda broj
Ps-141/01-A (20876) od 20. augusta 2007. godine do donošenja
odluke o predmetnoj apelaciji. Apelant je 28. oktobra 2014.
godine dopunio apelaciju.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od
Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Općinskog suda, te
Tvornice automobila Sarajevo d.o.o. Vogošća (u daljnjem
tekstu: tužitelj), kao druge strane u postupku, zatraženo je 24.
juna 2014. godine da dostave odgovore na apelaciju.
3. Vrhovni, Kantonalni i Općinski sud su dostavili
odgovore na apelaciju 1, 4. i 22. jula 2014. godine a tužitelj 8.
jula i 12. septembra 2014. godine.
III. Činjenično stanje
4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih
navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se
sumirati na sljedeći način:
5. Presudom Općinskog suda broj Ps-141/01-A (20876)
od 20. augusta 2007. godine, koja je potvrđena Presudom
Kantonalnog suda broj 65 0 Ps 020876 08 Pz od 20. januara
2010. godine, apelant je obavezan da tužitelju isplati iznos od
2.740.241,46 KM sa zakonskim zateznim kamatama počev od
8. juna 2006. godine do isplate i da mu naknadi troškove
postupka u iznosu od 13.367,50 KM. Višak tužbenog zahtjeva
tužitelja je odbijen.
6. U obrazloženju presude Općinski sud je naveo da je
tužitelj 26. februara 2001. godine podnio tužbu protiv apelanta
radi isplate iznosa od 83,315 KM. U tužbi je navedeno da su na
osnovu člana 27. Samoupravnog sporazuma o udruživanju rada
i sredstava za proizvodnju i promet vozila TAS-a (u daljnjem
tekstu: Samoupravni sporazum) apelant i tužitelj zaključili 27.
marta 1990. godine Ugovor o uvjetima i načinu prometa,
servisiranja i pružanja usluga na proizvodima TAS-VW-AUD1
(u daljnjem tekstu: ugovor od 27. marta 1990. godine), te da su
apelant i tužitelj 5. marta 1990. godine zaključili Ugovor o
Srijeda, 4. 3. 2015.
ostavi broj 682/90 (u daljnjem tekstu: predmetni ugovor ili
ugovor o ostavi) prema kojem bi tužitelj kao ostavodavac
isporučivao određeni broj vozila apelantu (kao ostavoprimcu)
na ostavu, a ta vozila bi i nakon isporuke ostala tužiteljevo
vlasništvo, sve dok ih tužitelj ne zatraži nazad, ili dok ih apelant
(kao ostavoprimac) ne otkupi. Navedeno je da je po osnovu tog
ugovora tužitelj u periodu od novembra 1991. godine do 1.
aprila 1992. godine poslao apelantu 201 vozilo marke "golf", da
je ta vozila apelant mogao prodati, ali da tužitelju nikada nije
dostavio izvještaj kada i koliko vozila je prodao, niti je izvršio
bilo kakvo plaćanje tužitelju za ova vozila. Dalje, navedeno je
da je tužitelj istakao da su sva otpremljena vozila prodata, a
apelant nije nikada isplatio cijenu za njih, te da je obavezan da
to učini prema cjenovniku od 1. aprila 1992. godine, kao i da je
ukupna vrijednost isporučenih vozila iznosila 843.151.217,00
jugoslavenskih dinara, odnosno, nakon izvršene denominacije,
84,315 KM sa zakonskim zateznim kamatama na ovaj iznos
počevši od 1. aprila 1992. godine do isplate.
7. Dalje, Općinski sud je naveo da je apelant u odgovoru
na tužbu od 4. septembra 2001. godine, osim prigovora o
mjesnoj nenadležnosti Općinskog suda, istakao i da je sve
obaveze proistekle iz poslovnih odnosa sa TAS-om ispunio
uredno i u cijelosti. Istakao je i prigovor nedostatka aktivne
legitimacije na strani tužitelja, jer su tražbine iz poslova na koje
se poziva tužitelj prenesene na TAS Zagreb d.o.o. Zagreb.
Također, navedeno je da je apelant istakao i prigovor
zastarjelosti potraživanja, jer su novčane tražbine koje su
proistekle iz nekadašnjih poslovnih odnosa i na koje se tužitelj
poziva u tužbi dospjele za plaćanje u 1991. i 1992. godini, pa su
istekli zastarni rokovi iz člana 374. Zakona o obligacionim
odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), i u odnosu na "cjelinu
tražbine i u odnosu na bilo koju isporuku", te da je štaviše iz
poslovnih odnosa koje je imao sa tužiteljem njemu ostala
nepodmirena tražbina u iznosu od 463.657,22 DM. Također,
istaknuto je da je apelant naveo da je po nalogu tužitelja vozila
predao trećim licima, a za vozila koja je prodavao uredno je
izvršio sva plaćanja. Istaknuto je da se tužitelj podneskom od
23. septembra 2002. godine očitovao na navode odgovora na
tužbu, da je na pripremnom ročištu 11. aprila 2005. godine u
cijelosti ostao pri tužbi i tužbenom zahtjevu s tim što je "uredio
tužbu u pogledu dobrovoljnog roka za ispunjenje činidbe na 30
dana od dana donošenja presude", te je navedeno da je apelant
ostao pri odgovoru na tužbu, predložio da se tužbeni zahtjev
odbije kao neosnovan i ostao pri istaknutim prigovorima
mjesne nenadležnosti, nedostatka aktivne legitimacije i
zastarjelosti potraživanja. Navedeno je da je 8. juna 2006.
godine tužitelj preinačio tužbeni zahtjev nakon izvršenog
finansijskog vještačenja u kojem je utvrđeno da vrijednost
vozila od 843.151,217 jugoslavenskih dinara, koja je iskazana u
valuti KM, sa inflatornim efektima predstavlja iznos od
2.740.241,46 KM (nalaz vještaka od 6. juna 2005. godine), te
predložio sudu da donese presudu kojom će obavezati apelanta
da mu na ime vrijednosti za isporučena putnička vozila, prema
ugovoru o ostavi, isplati iznos od 2.740.241,46 KM (u daljnjem
tekstu: sporno potraživanje) sa pripadajućim kamatama počev
od 12. marta 1992. godine i troškovima parničnog postupka.
Dalje je navedeno da je sud na ročištu za glavnu raspravu,
održanom 26. oktobra 2006. godine, svojim rješenjima dozvolio
raspravljanje po preinačenom tužbenom zahtjevu, te da je odbio
prigovor mjesne nenadležnosti. Istaknuto je da su na ročištu za
glavnu raspravu provedeni dokazi koje su predložile parnične
stranke, kako je to usvojeno rješenjem sa pripremnog ročišta
(izvršen uvid i pročitani ugovor o ostavi, izvod iz stanja na 31.
decembar 2000. godine izražen u HRD i u jugoslavenskim
dinarima, 15 skladišnica, preciznije označenih u presudi,
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
pročitan je nalaz vještaka finansijske struke od 6. maja 2005.
godine, te je proveden dokaz saslušanjem vještaka).
8. Općinski sud je istakao da je predmetnim ugovorom o
ostavi (član 7) ugovorena njegova nadležnost za slučaj spora.
Dalje, u pogledu apelantovog prigovora o nedostatku aktivne
legitimacije na strani tužitelja, Općinski sud je naveo da je
izvršio uvid u materijalnu dokumentaciju priloženu spisu, te
zaključio da je istaknuti prigovor neosnovan. Općinski sud je
istakao da je iz "priloženih dokaza nesumnjivo utvrdio da je
Tvornica automobila Sarajevo d.o.o. iz Vogošće (tužitelj u
konkretnom slučaju) nastala statusnom promjenom društvenog
preduzeća Tvornica automobila Sarajevo sa sjedištem u
Vogošći na istoj adresi, pa je zaključio da je neosnovan
apelantov prigovor da tužitelj nije pravni sljednik ugovorne
strane "Unis" Tvornica automobila TAS Sarajevo – Vogošća,
koja je zaključila predmetni ugovor. Pri tome Općinski sud je
naveo da je na ročištu za glavnu raspravu odbio apelantov
prijedlog da se izvrši uvid u izvod iz Registra Općinskog suda
broj RF- 454/07 od 20. februara 2007. godine, jer taj dokaz nije
predložen na pripremnom ročištu (11. aprila 2005. godine), već
upravo u toku izvođenja dokaza na ročištu za glavnu raspravu,
a apelantov opunomoćenik nije predložio dokaze da ovaj dokaz
nije bio u mogućnosti predložiti sudu, niti prezentirati u toku
postupka koji traje od 2001. godine, kako je to predviđeno
odredbama člana 102. Zakona o parničnom postupku (u
daljnjem tekstu: ZPP), a niti na pripremnom ročištu održanom
11. aprila 2005. godine.
9. Dalje, Općinski sud je istakao da nije osnovan ni
apelantov prigovor da je sporno potraživanje zastarjelo. Naime,
u konkretnom slučaju tužitelj zahtijeva "ispunjenje ugovorne
obaveze, i to predaju određenih stvari datih dužniku (apelantu)
na čuvanje, što je stvarnopravni zahtjev koji ne zastarijeva".
Navedeno je da je pravo vlasnika stvari (tužioca) da traži povrat
svojih stvari od dužnika (apelanta), te da sve i kada bi zahtjev
podlijegao odredbama o zastarjelosti potraživanja, predmetni
zahtjev ne bi zastario. Naime, kako je istakao Općinski sud,
tužiočev obligacionopravni zahtjev je mogao zastarjeti da je
apelant sa svoje strane ponudio ispunjenje obaveze, te bi tužilac
(kao povjerilac), u smislu člana 325. stav 1. ZOO, dospio u
povjerilačku docnju, pa, stoga, zastarjelost potraživanja nije ni
počela teći, jer apelant nikada nije ni ponudio ispunjenje svoje
obaveze. Općinski sud je istakao da je, provodeći dokaz
uvidom u ugovor o ostavi, utvrdio da je u tom ugovoru
navedeno da se ostavoprimac (dakle, apelant) obavezuje da
primi od ostavodavca (tužitelja) određeni broj automobila iz
njegovog proizvodnog programa, a da se ostavoprimac
obavezuje da će automobile čuvati kao svoje, sve dok ih
ostavodavac ne zatraži ili dok ih ostavoprimac ne kupi.
Općinski sud je naveo da je tužitelj istakao da apelant nikada
nije dostavio sudu dokaz da je tužitelj od njega ikada zatražio
da mu preda isporučene automobile, niti je apelant sudu
dostavio dokaze da je navedene automobile kupio kako je to
tvrdio u toku postupka. Slijedeći to, kako je zaključio Općinski
sud, rok zastarjelosti spornog potraživanja i nije počeo teći sve
do momenta podnošenja tužbe (26. februara 2001. godine),
kada je apelant bio obaviješten da treba predati isporučene
automobile tužitelju. Stoga, kako je istakao Općinski sud, pošto
"do momenta podnošenja tužbe nije zatražena isporuka
navedenih automobila, to nije ni mogla nastupiti zastarjelost
predviđena odredbama člana 360. stav 2. ZOO". Pored toga,
kako je dalje istakao Općinski sud, apelant nije dokazao da je
predmetni ugovor o ostavi ikada raskinut, pa su, stoga,
neosnovani navodi da je sporno potraživanje zastarjelo.
10. Općinski sud je naveo da je, odlučujući o osnovanosti
i visini postavljenog tužbenog zahtjeva, zaključio da je tužitelj
na osnovu provedenih dokaza na ročištu za glavnu raspravu
Broj 17 - Strana 11
dokazao osnovanost i visinu tužbenog zahtjeva. Naime,
Općinski sud je istakao da iz uvida u ugovor o ostavi proizlazi
da su ga zaključili "Unis" Tvornica automobila TAS Sarajevo Vogošća u svojstvu ostavodavca i apelant u svojstvu
ostavoprimca, da su ga uredno potpisale i ovjerile obje firme,
da se apelant obavezao da će primiti od tužitelja do 30
automobila iz proizvodnog programa TAS-a, da ih čuva i da
materijalno odgovara na svom skladišnom prostoru i da ih vrati
kad to tužitelj zatraži, ili od tužitelja kupi ako se o tome tokom
ostave dogovore. Također, Općinski sud je naveo da iz
provedenih materijalnih dokaza, te nalaza vještaka od 6. juna
2005. godine, kao i njegovog iskaza na ročištu za glavnu
raspravu, čiji je nalaz, kao i njegov iskaz sud u cijelosti
prihvatio, jer su dati stručno i na bazi izvršenog uvida u
kompletnu originalnu dokumentaciju koju je vještaku
prezentirao tužitelj, kao i dokumentaciju koja je uložena u spis,
vještak se precizno izjašnjavao na priložene dokumente na bazi
struke i u skladu sa važećim zakonskim propisima, te u svom
nalazu utvrdio da je apelant po 15 otpremnica i po isto toliko
lica preuzeo 201 vozilo u periodu od 16. oktobra 1991. godine,
zaključno sa 2. aprilom 1992. godine, koje su sve u originalu
prezentirane vještaku na uvid, proizlazi osnovanost tužbenog
zahtjeva. Također je navedeno da je sud prihvatio navode
vještaka da u dokumentaciji ne postoji dokaz o odjavi preuzetih
vozila, koja su, prema apelantovim navodima, prodata, te je,
stoga, na okolnost visine štete, s obzirom na to da je
denominacija posljedica inflacije, utvrdio da vrijednost 201
vozila koja nisu vraćena tužitelju na njegov poziv iznosi
2.740.241,46 KM. Dalje, Općinski sud je naveo da su
neosnovani prigovori apelantovog opunomoćenika da se vještak
upuštao u pravna pitanja s obzirom na to da je upravo suprotno
vještak postupio po nalogu suda, te dostavio samo više
varijanti, ostavljajući sudu da odluči da li će utvrđivati
vrijednost vozila u momentu isporuke, ili vrijednost vozila
nakon što je apelanta pozvao tužitelj da vrati vozila, a što ovaj
nije učinio.
11. Općinski sud je naveo da apelant u toku postupka sudu
nije dostavio, niti predložio bilo kakve dokaze kojim bi osporio
tužbeni zahtjev, izuzev uvida u predmetni ugovor, što je sud i
prihvatio, a odbio apelantov prijedlog na pripremnom ročištu da
se provede dokaz uvidom u apelantovu finansijskoknjigovodstvenu dokumentaciju koju bi opunomoćenik
dostavio naknadno, u roku koji mu odredi sud. Ovaj prijedlog
sud je odbio, jer se, kako je naveo, prije svega radilo o
nepreciznom prijedlogu u kojem se nije znalo o kojoj
finansijskoj dokumentaciji se radi, pa je zbog toga ovakav
prijedlog i odbijen, pogotovo imajući "u vidu vrijeme
podnošenja tužbe i vrijeme održavanja pripremnog ročišta, što
je više nego dovoljno vrijeme da se prikupi i sudu dostavi sva
relevantna dokumentacija". Iz navedenog ugovora je utvrđeno
da je u situaciji kada ostavoprimac više ne posjeduje predmetne
automobile, kada nije tražio, niti dobio saglasnost ostavodavca
da ih otuđi na bilo kakav način, za ostavoprimca nastupila
naknadna subjektivna nemogućnost da ispuni obaveze iz
ugovora o ostavi za koju je on odgovoran. Imajući u vidu
ovakve okolnosti, apelant se oslobodio svoje primarne obaveze
da vrati automobile s obzirom na to da ih i ne posjeduje.
Međutim, kako je dalje istakao Općinski sud, umjesto primarne
obaveze da vrati automobile, apelant je obavezan da plati
povjeriocu novčanu protivvrijednost automobila datih na
ostavu. Ta njegova obaveza zasniva se na odredbama člana 17.
ZOO kojom je propisano da su učesnici u obligacionom odnosu
dužni izvršiti svoju obavezu i da su odgovorni za njezino
izvršenje, kao i odredbama člana 262. stav 1. ZOO kojim je
propisano da je povjerilac ovlašten da zahtijeva od dužnika
(apelant - ostavoprimac) da ispuni obavezu, a dužnik je dužan
Broj 17 - Strana 12
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
ispuniti je savjesno u svemu kako ona glasi. Ukazano je na
odredbe člana 262. stav 2. kojima je propisano da, kad dužnik
ne ispuni svoju obavezu, ili zakasni sa njenim ispunjenjem,
povjerilac ima pravo da zahtijeva i naknadu štete koju je usljed
toga pretrpio. U konkretnom slučaju, kako je, dalje, istakao
Općinski sud, pošto apelant nije u mogućnosti da isporuči
predate automobile, za tužitelja je nastupila šteta, kako je
propisano odredbama člana 262. ZOO. Općinski sud je istakao
da je to novčana protivvrijednost vozila koja je tužilac
(ostavodavac) predao apelantu (ostavoprimcu) na čuvanje, i to
prema cijenama u vrijeme kada je tužitelj "zatražio njihovo
vraćanje i isporuku, a što je on učinio momentom podnošenja
tužbe 2001. godine". Slijedeći to, Općinski sud je zaključio da
je apelant postupao suprotno odredbama ugovora, pa je dužan
tužitelju, "zbog nepostupanja po istom, naknaditi štetu, kako je
to predviđeno i odredbama člana 716. stav 2. ZOO".
12. Pored toga, Općinski sud je istakao da apelant u toku
postupka nije dokazivao da je ugovor raskinut, što je
eventualno mogao prigovarati, što bi bilo u skladu sa
odredbama člana 721. ZOO. Međutim, kako je Općinski sud
zaključio, predmetni ugovor o ostavi je još na snazi s obzirom
na to da ga nijedna strana nije raskinula, te je, stoga, apelant
dužan isplatiti tužitelju naknadu štete u iznosu od 2.740.241,46
KM do kojeg je došao vještak primjenjujući efekte inflacije,
kako bi se utvrdila objektivna vrijednost vozila. Općinski sud je
naveo da je udovoljio tužbenom zahtjevu tužitelja u cijelosti u
dijelu koji se odnosi na iznos glavnog duga, koji predstavlja
naknadu štete zbog nemogućnosti da se isporuči 201 vozilo na
poziv tužitelja, kako je to regulirano odredbama zaključenog
ugovora o ostavi. U odnosu na sporedna potraživanja, Općinski
sud je istakao da je obavezao apelanta da na iznos glavnog duga
plati tužitelju zakonske zatezne kamate od dana postavljanja
preinačenog tužbenog zahtjeva, pa do isplate, u skladu sa
odredbama člana 277. ZOO u vezi sa članom 2. stav 1. Zakona
o visini stope zatezne kamate.
13. Kantonalni sud je u svojoj presudi istakao da je
apelant u žalbi, između ostalog, naveo da prvostepeni sud nije
izvršio uvid u originalne dokumente-skladišnice, niti je tužitelj
prezentirao sudu i apelantu originalne primjerke skladišnica,
već da je sud poklonio vjeru nalazu i mišljenju vještaka.
Navedeno je da je apelant u prilogu žalbe dostavio "bilansu
prometa vozila za 1991/1992. godinu koja je sačinjena u junu
1992. godine u Wolfsburgu-SR Njemačka", a kojom dokazuje
da je kompletan dug po osnovu zaprimljenih putničkih vozila
isplaćen tužitelju, "te da je naveo da je bio spriječen iz
objektivnih razloga ovaj dokument dostaviti sudu ranije, jer ga
je iz Wolfsburga dobio nakon prijema pobijane presude".
Također, kako je navedeno u presudi, apelant je dostavio uz
žalbu i otpremnicu broj 005111 od 26. decembra 1991. godine
za četiri vozila -"golf" CL dizel sa napisanim brojem šasija i sa
prilogom računa tužitelja broj 003753 od 26. decembra 1990.
godine, što je sve ovjerio javni bilježnik 28. septembra 2007.
godine, i naveo da se iz ovih dokaza vidi da su vozila sa
označenim brojevima šasije fakturirana apelantu, da ih je
apelant platio, a da ih tužitelj i dalje, prema skladišnici broj 607
od 8. decembra 1991. godine, vodi na ostavi kod apelanta. Uz
žalbu je dostavljen i dokaz iz arhive Privredne banke Zagreb, a
tu dokumentaciju je ovjerio javni bilježnik. Iz te dokumentacije
se vidi da je 50 vozila "golf" sa tačno naznačenim brojevima
šasije iz skladišnice broj 835, uložene u spis kod prvostepenog
suda, tužitelj platio putem virmanskih uplata Privrednoj banci
Zagreb, "uz napomenu da navedeni dokaz nije bio u
mogućnosti da prezentira ranije sudu".
14. Ispitujući prvostepenu presudu u granicama razloga
navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na povrede u
smislu člana 221. ZPP, Kantonalni sud je utvrdio da žalba nije
Srijeda, 4. 3. 2015.
osnovana. Kantonalni sud je istakao da su u prvostepenom
postupku izvedeni svi dokazi po prijedlogu parničnih stranka na
osnovu kojih je pravilno zaključeno da je apelant obavezan da
isplati tužitelju sporni dug. Dalje, Kantonalni sud je istakao da
je, prema odredbama člana 718. ZOO, ostavoprimac dužan da
vrati stvar čim je ostavodavac zatraži, pa pošto iz utvrđenog
činjeničnog stanja u prvostepenom postupku proizlazi da
apelant nije tako postupio, obavezan je, u smislu člana 262. stav
2. ZOO, da tužitelju naknadi štetu koju je usljed takvog
postupanja pretrpio. Prema ocjeni Kantonalnog suda, u
konkretnom slučaju se radi o stvarnopravnom zahtjevu, pa je
prvostepeni sud pravilno postupio kada je odbio kao neosnovan
prigovor zastarjelosti potraživanja. U obrazloženju pobijane
presude su navedeni jasni i potpuni razlozi o odlučnim
činjenicama za rješenje ove pravne stvari koje u cijelosti
prihvata i Kantonalni sud. Kad je riječ o žalbenim prigovorima
da je zaključivanjem ugovora od 27. marta 1990. godine
prestao da važi ugovor zaključen 5. marta 1990. godine,
Kantonalni sud je zaključio da nije osnovan, jer je ugovorom od
5. marta 1990. godine između parničnih stranaka uređeno
postupanje u vezi sa ostavom vozila tužitelja, a ugovorom od
27. marta 1990. godine uređeni su uvjeti i način prometa,
servisiranje i pružanje usluga na proizvodima tužitelja i njime,
prema ocjeni Kantonalnog suda, nije prestao da važi ugovor od
5. marta 1990. godine. Žalbene prigovore da je pobijana
presuda donesena na osnovu fotokopirane dokumentacije je,
također, Kantonalni sud odbio, jer su, kako je naveo, u
suprotnosti sa stanjem u spisu.
15. Također, Kantonalni sud je naveo da nije mogao
prihvatiti dokaze koje je apelant dostavio uz žalbu i za koje je
istakao da ih, zbog objektivnih razloga, nije mogao dostaviti
ranije, jer se ne radi o dokazima koje apelant bez svoje krivice
nije mogao iznijeti, odnosno predložiti do zaključenja glavne
rasprave, u smislu odredbe člana 207. ZPP. Pošto ni ostalim
žalbenim prigovorima nisu dovedene u pitanje pravilnost i
zakonitost pobijane presude, zaključeno je da, u smislu člana
226. ZPP, žalbu valja odbiti i prvostepenu presudu u
dosuđujućem dijelu potvrditi.
16. Protiv Presude Kantonalnog suda broj 65 0Ps 020876
08 Pz od 20. januara 2010. godine apelant je (posredstvom
zakonskog zastupnika) podnio reviziju. U vezi s tim, Ustavni
sud konstatira da je u podnesenoj reviziji apelant istakao da
obavještava sud da je otkazao punomoć dotadašnjem
opunomoćeniku i da je predložio da se dostava u budućnosti
vrši na adresu njegovog sjedišta.
17. Vrhovni sud je Presudom broj 65 0 Ps 020876 10 Rev
od 25. jula 2011. godine apelantovu reviziju odbio. U
obrazloženju presude Vrhovni sud je ponovio činjenično
utvrđenje i pravne stavove Općinskog i Kantonalnog suda, te
navode revizije i istakao da je, i prema njegovoj ocjeni, odluka
Kantonalnog suda pravilna i zakonita. Naime, prema stavu
Vrhovnog suda, apelantov prigovor o povredi odredaba
parničnog postupka pred drugostepenim sudom nije osnovan.
Suprotno apelantovim tvrdnjama, prema mišljenju Vrhovnog
suda, Kantonalni sud je u cijelosti i pravilno primijenio odredbe
člana 231. ZPP. Taj sud je žalbene navode, ponovljene u
reviziji, a koji su od odlučnog značaja za donošenje pravilne i
zakonite odluke, ocijenio i za svoju odluku dao jasne, potpune i
obrazložene razloge, koje u cijelosti prihvata i Vrhovni sud, pa
se na njih apelant upućuje. Dalje, Vrhovni sud je istakao da je
neosnovan apelantov prigovor u pogledu dokumentacije na
osnovu koje je vještak sačinio nalaz, kada se imaju u vidu
razlozi koje je dao drugostepeni sud u tom pravcu, te sam nalaz
vještaka i izjašnjenje dato na ročištu. Naime, vještak je naveo u
nalazu da je nalaz sačinio na osnovu originalne dokumentacije,
koja je nakon vještačenja vraćena tužitelju, a kopije te
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
dokumentacije zadržane u spisu, a na ročištu od 10. maja 2007.
godine je ponovio da je nalaz sačinjen na osnovu originalne
dokumentacije i da je ona prezentirana i sudu.
18. Dalje, Vrhovni sud je istakao da je Kantonalni sud
pravilno ocijenio da je i žalbeni navod u vezi sa članom 26. stav
2. ugovora od 27. marta 1990. godine neosnovan. Pri tome
Vrhovni sud je ukazao da je zaključak Kantonalnog suda da, na
osnovu člana 26. stav 2. ugovora, ugovor o ostavi ne prestaje da
važi pravilan i kada se ima u vidu da je ugovor od 27. marta
1990. godine zaključen na osnovu Samoupravnog sporazuma, a
ugovor o ostavi nije zaključen na osnovu tog samoupravnog
sporazuma. Obaveze stranaka iz ugovora o ostavi ne proistječu
iz Samoupravnog sporazuma, pa, stoga, nije ni mogao prestati
da važi na osnovu člana 26. ugovora od 27. marta 1990. godine,
kako to pogrešno smatra apelant. Prema stavu Vrhovnog suda,
po osnovu člana 26. ugovora od 27. marta 1990. godine, mogli
su i prestali su da važe samo oni pojedinačni ugovori koji su
zaključeni na osnovu Samoupravnog sporazuma, ali ne i drugi
obligacionopravni, koji se zasnivaju na ZOO, kakav je
predmetni ugovor o ostavi. Dalje, i prema ocjeni Vrhovnog
suda, odluka Kantonalnog suda u pogledu dokaza koje je
apelant dostavio uz žalbu je pravilna, te da bi drugačije
postupanje, i prema ocjeni Vrhovnog suda, bilo suprotno
odredbama člana 207. ZPP s obzirom na to da apelant nije
dokazao da iz objektivnih razloga te dokaze nije mogao
predložiti ranije, pa, stoga, i nije bilo osnova za primjenu člana
217. ZPP i održavanje rasprave pred drugostepenim sudom.
19. Vrhovni sud je istakao da je neosnovan i apelantov
prigovor o pogrešnoj primjeni materijalnog prava. S tim u vezi,
Vrhovni sud je ponovio da iz činjeničnog utvrđenja iz
prvostepenog postupka proizlazi da su tužitelj i apelant
zaključili ugovor o ostavi u kojem nije utvrđen rok do kada
ugovor traje, odnosno kada jedna od ugovornih strana može
zahtijevati ispunjenje ili raskidanje ugovora, da je po osnovu
tog ugovora u periodu od 5. marta 1990. do 2. aprila 1992.
godine dostavljeno tuženom na skladištenje 201 vozilo, bliže
opisano u dokumentaciji, da apelant navedena vozila nije vratio
tužitelju, niti mu isplatio njihovu vrijednost, da tužitelj od dana
predaje vozila apelantu do podnošenja tužbe nije tražio njihovo
vraćanje, niti je apelant obavještavao tužitelja da raskida
ugovor, ili da je vozila prodao nekom trećem, da vozila nije
moguće vratiti, te da je iznos njihove protivvrijednosti naveden
u pobijanoj odluci.
20. Pored toga, Vrhovni sud je istakao da su tačni
apelantovi navodi da je drugostepena presuda donesena uz
pogrešnu primjenu člana 191. stav 4. ZPP, jer nema jasnih i
potpunih razloga u vezi sa zaključkom da je tužbeni zahtjev
stvarnopravni, a ne obligacioni, a u vezi sa tim i ocjena
prigovora zastare. Međutim, kako je u vezi s tim prigovorom
zaključio Vrhovni sud, u konkretnoj činjeničnoj i pravnoj
situaciji ta povreda nije utjecala na pravilnost i zakonitost
pobijane odluke, pa se, stoga, ne radi o povredi postupka koju
ima u vidu član 209. ZPP. Naime, kako je dalje obrazložio
Vrhovni sud, i ako se prihvati apelantova teza da se u
konkretnom slučaju radi o obligacionopravnom, a ne
stvarnopravnom tužbenom zahtjevu, prigovor zastare je
neosnovan i u tom slučaju. Navedeno je da pitanje zastare
potraživanja nije samo pravne nego, ujedno, i činjenične
prirode, pa je na apelantu bio teret da dokaže činjenice koje bi
opravdavale istaknuti prigovor. Međutim, svojim navodima
apelant nije dokazao činjenice na osnovu kojih bi se moglo
utvrditi da je potraživanje da se ispune ugovorne obaveze iz
ugovora o ostavi zastarjelo. S tim u vezi, Vrhovni sud je istakao
da apelant ni u odgovoru na tužbu, a ni tokom postupka nije
dokazivao niti isticao da je pozivao tužitelja da preuzme stvari,
niti da ga je obavještavao da je stvari koje je primio na ostavu
Broj 17 - Strana 13
prodao, niti je dokazao da je izvršio plaćanje na račun tužitelja
za vozila koja su bila uskladištena, a koja su prodana. Pri
utvrđenim činjenicama da su stranke zaključile ugovor o ostavi,
da je tužitelj na osnovu tog ugovora ostavio 201 vozilo kod
apelanta, da ta vozila apelant nije vratio, da ga tužitelj nije
pozivao da ih vrati prije podnošenja tužbe, niti da isplati
protivvrijednost stvari predatih na čuvanje, da ugovorom o
ostavi nije regulirano do kada ugovor važi, kada tužitelj može
tražiti ispunjenje obaveze od apelanta, da apelant nije dokazao
da je ponudio vraćanje stvari, isplatu njihove protivvrijednosti,
ili uplatio kupoprodajnu cijenu na račun tužitelja, pitanje
padanja u docnju može se ocijeniti prema odredbi člana 324.
stav 2. ZOO, a rok od kada počinje teći zastara prema
odredbama člana 361. ZOO. Pri tome je Vrhovni sud ukazao na
odredbe člana 324. stav 2. ZOO kojim je propisano da, ako rok
za ispunjenje obaveze nije određen (konkretna situacija),
dužnik (apelant) pada u docnju kada ga povjerilac (tužitelj)
pozove da ispuni obavezu usmeno ili pismeno, vansudski ili
započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne
ispunjenje obaveze. Pošto od dana apelantovog dolaska u
docnju, u smislu člana 324. stav 2. ZOO (tužba podnesena 26.
februara 2001. godine) nije protekao zastarni rok iz člana 374.
ZOO za nastupanje zastare potraživanja, na koji se poziva i
revizija, to je i revizijski prigovor da je odluka u dijelu u kojem
je odlučeno o materijalnopravnom prigovoru zastare
potraživanja, kada je taj prigovor odbijen, donesena uz pravilnu
primjenu materijalnog prava, a istaknuti prigovor zastare
neosnovan zbog već navedenih razloga. Utvrdivši da su
revizijski prigovori neosnovani i da nisu počinjene povrede iz
člana 241. ZPP, na čije postojanje Vrhovni sud pazi po
službenoj dužnosti, primjenom člana 248. ZPP odlučeno je kao
u izreci.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
21. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama
povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu
ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska
konvencija) i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku
konvenciju. Ističe da mu je prekršeno pravo na pravično
suđenje, zato što je sud nepotpuno utvrdio činjenično stanje, te
pogrešno primijenio procesne i materijalnopravne propise na
konkretan slučaj. Ističe da u osporenim odlukama nisu dati jasni
i razumljivi razlozi na kojima su zasnovane, da je primjena
zakona bila proizvoljna, te ukazuje na povredu ravnopravnosti
stranaka u postupku (tzv. povredu jednakosti oružja). U vezi s
tim, naročito prigovara da je tokom prvostepenog postupka
tužitelj bio "izrazito neaktivan (na više održanih pripremnih
ročišta nije dostavio "meritornu dokumentaciju – dostavio ju je
nakon četiri godine)", te umjesto da sankcionira pasivno
ponašanje tužitelja, prvostepeni sud nije omogućio apelantu rok
da dostavi poslovnu dokumentaciju vezanu uz dokumentaciju
od tužitelja primljenu na tom ročištu (11. aprila 2005. godine),
jer je nije ni mogao ranije specificirati, budući da tužba nije bila
podesna za raspravljanje, te su upravo stoga više puta odgađana
ročišta, a tužitelj je bio obavezan da je direktno dostavi
tuženiku - apelantu, što nije učinio. Naglašava da odbijanje
njegovih prijedloga za provođenje dokaza "kao nepreciznih", a
dozvoljavanje tužitelju da izvodi dokaze predložene na
pripremnom ročištu (u kopiji), bez apelantove mogućnosti da se
o njima meritorno očituje, te dopuštanje tužitelju da
"zloupotrebljava svoja procesna ovlaštenja i kolegijalnost
opunomoćenika" predstavlja grubo kršenje prava na jednakost
pred sudom. S tim u vezi, ističe da odbijanje Općinskog suda da
Broj 17 - Strana 14
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
mu da rok za dostavu "meritorne finansijsko - knjigovodstvene
dokumentacije, a u biti da dopuni odgovor na tužbu", koji nije
mogao biti ranije konkretiziran zbog neuredne tužbe, ne može
dovesti do pravičnog suđenja. Dalje, navodi da Kantonalni i
Vrhovni sud nisu dali adekvatne razloge zašto se u konkretnoj
pravnoj stvari nisu stekli uvjeti za održavanje rasprave pred
Kantonalnim sudom, u skladu sa odredbama člana 217. ZPP.
Prigovara odluci Kantonalnog suda da ne uzme u obzir
dokumentaciju koju je dostavio uz žalbu. Također, ističe da su
netačni navodi iz obrazloženja presuda da su originalne
skladišnice - otpremnice prezentirane tokom prvostepenog
postupka (da je isto iskazao vještak na ročištu 10. maja 2007.
godine), budući da tužitelj u dopuni odgovora na žalbu od 30.
novembra 2007. godine navodi da posjeduje originalne
međuskladišnice, te da ih po potrebi, a u smislu odredbe člana
217. ZPP, može prezentirati drugostepenom sudu. Smatra da je
pogrešan stav redovnih sudova u pogledu tumačenja člana 26.
stav 2. ugovora od 27. marta 1990. godine, jer, prema
njegovom stavu, na osnovu tog ugovora prestaju da važe svi do
tada zaključeni ugovori među strankama, te da je dato
obrazloženje nelogično. Dalje, apelant prigovara da je pogrešan
zaključak suda da je ugovor o ostavi na snazi i da njime nije
određen rok ispunjenja, pa da, stoga, budući da je tužba
podnesena 26. februara 2001. godine, od tada teče rok
ispunjenja ili zakašnjenje tuženika (apelanta) iz člana 374.
ZOO. Smatra da se radi o arbitrarnom tumačenju zakonskih
odredaba, jer se konačno postavljeni tužbeni zahtjev (8. juna
2006. godine) odnosi na naknadu štete zbog neispunjenja. U
konkretnoj situaciji je nesporno da se radi o ugovornom odnosu
iz člana 374. ZOO, te da zastarni rok iznosi tri godine.
Prigovara obrazloženju Vrhovnog suda da u konkretnom
slučaju nije bitno to da je drugostepena presuda donesena uz
pogrešnu primjenu člana 191. stav 4. ZPP, jer nema jasnih i
potpunih razloga u vezi sa zaključkom da je tužbeni zahtjev
stvarnopravni, a ne obligacioni, i u vezi s tim ocjenom
prigovora zastare, te da ta povreda nije utjecala na pravilnost i
zakonitost pobijane odluke i da se ne radi o povredi postupka
koju ima u vidu član 209. ZPP. Prigovara da sud nije obrazložio
njegov prigovor o nedostatku aktivne legitimacije, te odluci da
se odbije njegov prijedlog da se izvrši uvid u izvod iz sudskog
registra RF-454/07 od 20. februara 2007. godine. Naglašava da
je u reviziji ukazivao na nelogičnosti drugostepene presude
(tužitelju se priznaje pravo na naknadu štete zbog neisporuke, te
se takav tužbeni zahtjev tretira kao stvarnopravni). Ukazao je i
na praksu Ustavnog suda u predmetu broj AP 3338/07.
22. U dopuni apelacije od 3. decembra 2011. godine
apelant je naveo da je u toku postupak radi priznanja strane
sudske odluke - pravomoćne i izvršne Presude Općinskog suda
broj Ps-141/01-A (20876) od 20. augusta 2007. godine. Istakao
je da se u predmetnom postupku apelant protivi priznanju, ali i
da se "može očekivati donošenje odluke o priznanju", te time
ispunjenje i formalnog preduvjeta za pokretanje izvršnog
postupka. Stoga, apelant "predlaže da se donese privremena
mjera kojom bi se odgodilo izvršenje pravomoćne i izvršne
Presude Općinskog suda broj Ps-141/01-A (20876) od 20.
augusta 2007. godine do donošenja odluke o predmetnoj
apelaciji". Navodi da je dokumentaciju koju Općinski i
Kantonalni sud "neosnovano nisu uvrstili među dokazna
sredstva" predao ovlaštenom sudskom vještaku za finansije i
knjigovodstvo iz čijeg nalaza i mišljenja proizlazi da apelant
nema nikakva dugovanja prema tužitelju ni po kojoj osnovi, a
nije ih imao ni u trenutku podizanja tužbe, te je u prilogu
apelacije dostavio nalaz i mišljenje vještaka. U dopuni apelacije
od 28. oktobra 2014. godine apelant je obavijestio Ustavni sud
da je tužitelj sa firmom "Volkswagen AG", Njemačka,
Wolfsburg, 19. septembra 2012. godine zaključio ugovor o
Srijeda, 4. 3. 2015.
cesiji kojim joj je ustupio potraživanje iz osporenih presuda,
koji je dostavio u prilogu dopune.
b) Odgovor na apelaciju
23. Vrhovni sud je istakao da nisu povrijeđena apelantova
prava na koja se poziva u apelaciji, posebno pravo na pravično
suđenje. U prilogu je dostavio fotokopiju "dostavnice o
uručenju presude apelantu".
24. Kantonalni sud je istakao da je, nakon izvedenih
dokaza, prvostepeni sud pravilno izveo zaključke o osnovanosti
i visini tužbenog zahtjeva, pa je na osnovu tako utvrđenog
činjeničnog stanja pravilno primijenio materijalno pravo.
25. Općinski sud je naveo da je donio zakonitu odluku na
osnovu pravilne primjene procesnog i materijalnog prava nakon
potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, te da je
obrazložio svoje stavove iznesene u pobijanoj presudi.
26. Tužitelj je naveo da apelantovo nezadovoljstvo
utvrđenim činjeničnim stanjem, kao i primjenom materijalnog
prava samo po sebi ne može dovesti do zaključka o povredi
prava na pravično suđenje, odnosno povredi prava na imovinu.
Istakao je da je apelanta od početka do kraja zastupao advokat,
koji je morao znati, čak i ako to apelantu nije bilo poznato, do
kojeg stadija u postupku može predlagati dokazne prijedloge.
Dalje, tužitelj je naveo da ima originalne skladišnice koje je
prezentirao vještaku, a prvostepeni sud ga nije nikada, u smislu
odredbe člana 335. ZPP, obavezao da na ročištu prezentira
originalne skladišnice. Istakao je da je apelant u prilogu žalbe
za spis suda dostavio dokument koji je označen "Prodano
automobila iz programa TAS-a zaključno sa 15. junom 1992.
godine" u kojem su označeni automobili sa brojem šasije i
motora koje mu je tužitelj dao na ostavu predmetnim
skladišnicama za koje je apelant tvrdio da ih nije primio. Time
su, kako tužitelj tvrdi, uz žalbu kao vlastiti dokaz predložili
upravo dokaz da su predmetna vozila zaprimili, čime je apelant
dokazao svu kontradiktornost vlastitog postupanja u postupku najprije je osporavao skladišnice, jer ne predstavljaju dokaz da
je primio vozila na ostavu - a zatim sam uz žalbu dostavlja
dokument kojim dokazuje da je vozila imao na ostavi, te da ih
je i prodao. U tom smislu Vrhovni sud je svojim razumnim i
argumentiranim obrazloženjem ispravno ukazao da je potpuno
svejedno da li se radilo o stvarnopravnom ili
obligacionopravnom zahtjevu - da o zastarjelosti ne može biti
govora. Vozila predata na ostavu ostaju na ostavi sve dok ih
ostavodavac ne zatraži - godinu, pet ili deset - a pravo da
sudskim putem zahtijeva njihov povrat ili naknadu štete zbog
nemogućnosti ostavoprimca da ih vrati počinje teći tek od
momenta kada ostavoprimac ne vrati stvari sa ostave na poziv
ostavodavca. Dalje, tužitelj je naveo da je apelantova tvrdnja da
tužitelj nije dokazao aktivnu legitimaciju potpuno paušalna, te
je za spis Ustavnog suda dostavio historijski izvod iz sudskog
registra Općinskog suda.
V. Relevantni propisi
27. U Zakonu o parničnom postupku ("Službene novine
Federacije BiH" br. 53/03 od 28. oktobra 2003. godine, 73/05 i
19/06) relevantne odredbe glase:
Član 7.
(1) Stranke su dužne iznijeti sve činjenice na kojima
zasnivaju svoje zahtjeve i izvoditi dokaze kojima se utvrđuju te
činjenice.
(2) Sud je ovlašten utvrditi i činjenice koje stranke nisu
iznijele, ako iz rezultata rasprave i dokazivanja proizilazi da
stranke idu za tim da raspolažu zahtjevima kojima ne mogu
raspolagati (član 3. stav 2.).
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
Član 8.
Koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud na
osnovu slobodne ocjene dokaza. Sud će savjesno i brižljivo
ocijeniti svaki dokaz posebno i sve dokaze zajedno.
Član 77.
U pozivu za pripremno ročište sud će obavijestiti stranke
o posljedicama izostanka s pripremnog ročišta, kao i o tome da
su dužne najkasnije na pripremnom ročištu iznijeti sve činjenice
na kojima zasnivaju svoje zahtjeve i predložiti sve dokaze koje
žele izvesti u toku postupka, te na pripremno ročište donijeti sve
isprave i predmete koje žele upotrijebiti kao dokaz.
Član 81. st. 1. i 2.
(1) Sud će prema rezultatima raspravljanja na
pripremnom ročištu odlučiti o čemu će se raspravljati i koji će
se dokazi izvesti na glavnoj raspravi.
(2) Prijedloge koje ne smatra bitnim za donošenje odluke
sud će odbiti i u rješenju naznačiti razlog odbijanja.
Član 102.
(1) Svaka stranka treba u svojim izlaganjima iznijeti sve
činjenice potrebne za obrazloženje svojih prijedloga, ponuditi
dokaze potrebne za utvrđivanje svojih navoda, te se izjasniti o
navodima i ponuđenim dokazima protivne stranke.
(2) Stranke mogu tokom glavne rasprave iznositi nove
činjenice i predlagati nove dokaze samo ako učine vjerovatnim
da ih bez svoje krivice nisu bili u mogućnosti iznijeti odnosno
predložiti na pripremnom ročištu.
Član 207. st. 1. i 2.
(1) U žalbi se ne mogu iznositi nove činjenice i predlagati
novi dokazi, osim ako žalitelj pruži dokaze da ih bez svoje
krivnje nije mogao iznijeti odnosno predložiti do zaključenja
glavne rasprave.
(2) Pozivajući se na nove činjenice, žalitelj je dužan
navesti dokaze kojima bi se te činjenice utvrdile, a predlažući
nove dokaze, dužan je navesti činjenice koje tim dokazima treba
utvrditi.
Član 209.
Povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u
toku postupka nije primijenio ili je nepravilno primijenio koju
odredbu ovog zakona, a to je bilo od uticaja na donošenje
zakonite i pravilne presude.
Član 310. st. 1. i 2.
(1) Stranka može punomoć u svako vrijeme opozvati, a
punomoćnik je može u svako vrijeme otkazati.
(2) Opozivanje, odnosno otkaz punomoći mora se saopćiti
sudu pred kojim se vodi postupak pismeno ili usmeno na
raspravni zapisnik.
Član 340. stav 1.
(1) Kad stranku zastupa zakonski zastupnik, odnosno
punomoćnik, dostava se obavlja zakonskom zastupniku odnosno
punomoćniku.
Član 454. st. 1, 3. i 4
(1) Ako je prije dana stupanja na snagu ovog zakona
započet postupak pred prvostepenim sudom, daljnji postupak
provest će se prema odredbama ovog zakona.
(3) U predmetima iz stava 1. ovog člana u kojima je već
otvorena glavna rasprava, sud je dužan na prvom sljedećem
ročištu za glavnu raspravu provesti sve radnje koje bi prema
odredbama ovog zakona bio dužan provesti na pripremnom
ročištu. Održavanje tog ročišta imat će, u pogledu prava i
obaveza stranaka, sve pravne posljedice koje, prema
odredbama ovog zakona, ima održavanje pripremnog ročišta.
(4) Sud će upozoriti stranke u postupku da nakon
održavanja ročišta iz stava 3. ovog člana neće moći poduzimati
Broj 17 - Strana 15
radnje za koje je odredbama ovog zakona predviđeno da se
mogu poduzeti najkasnije do zaključenja pripremnog ročišta.
Član 461.
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana
objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH".
28. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list
SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, te "Službeni list RBiH"
br. 2/92, 13/93 i 13/94 i "Službene novine Federacije BiH" br.
29/03 i 42/11) relevantne odredbe glase:
Dužnosti ispunjenja obaveza
Član 17. stav 1.
(1) Učesnici u obligacionom odnosu dužni su da izvrše
svoju obavezu i odgovorni su za njeno ispunjenje.
Ispunjenje obaveze i posljedica neispunjenja
Član 262. st. 1. i 2.
(1) Povjerilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od
dužnika zahtijeva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti
je savjesno u svemu kako ona glasi.
(2) Kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim
ispunjenjem, povjerilac ima pravo zahtijevati i naknadu štete
koju je usljed toga pretrpio.
Kad dužnik dolazi u docnju
Član 324.
(1) Dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku
određenom za ispunjenje.
(2) Ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u
docnju kad ga povjerilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili
pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog
postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze.
Kad povjerilac dolazi u docnju
Član 325. st. 1. i 2.
(1) Povjerilac dolazi u docnju ako bez osnovanog razloga
odbije da primi ispunjenje ili ga svojim ponašanjem spriječi.
(2) Povjerilac dolazi u docnju i kad je spreman da primi
ispunjenje dužnikove istovremene obaveze, ali ne nudi
ispunjenje svoje dospjele obaveze.
Kad zastarjelost počinje teći
Član 361.
(1) Zastarjelost počinje teći prvog dana poslije dana kad
je povjerilac imao pravo da zahtijeva ispunjenje obaveze, ako
zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano.
(2) Ako se obaveza sastoji u tome da se nešto ne učini, da
se propusti ili trpi, zastarjelost počinje teći prvog dana poslije
dana kad je dužnik postupio protivno obavezi.
Opšti rok zastarjelosti
Član 371.
Potraživanja zastarijevaju za pet godina, ako zakonom
nije određen neki drugi rok zastarjelosti.
Međusobna potraživanja iz ugovora o prometu robe i usluga
Član 374. stav 1.
(1) Međusobna potraživanja društvenih pravnih lica iz
ugovora u prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade
za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarijevaju za tri
godine.
OPŠTE ODREDBE
Član 712.
(1) Ugovorom o ostavi obavezuje se ostavoprimac da
primi stvar ostavodavca, da je čuva i da je vrati kad je ovaj
bude zatražio.
(2) Predmet ostave mogu biti samo pokretne stvari.
Broj 17 - Strana 16
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
Obaveze čuvanja i obavještavanja
Član 714. stav 1.
(1) Ostavoprimac je dužan čuvati stvar kao svoju
sopstvenu, a ako je ostava uz naknadu, kao dobar privrednik,
odnosno dobar domaćin.
Vraćanje stvari
Član 718.
(1) Ostavoprimac je dužan vratiti stvar čim je
ostavodavac zatraži i to sa svim plodovima i drugim koristima
od stvari.
(2) Ako je određen rok za vraćanje stvari, ostavodavac
može tražiti da mu se stvar vrati i prije isteka roka, izuzev kad
rok nije ugovoren isključivo u interesu ostavodavca.
(3) Vraćanje se vrši u mjestu predaje stvari ostavoprimcu,
ako ugovorom nije određeno neko drugo mjesto, u kom slučaju
ostavoprimac ima pravo na naknadu troškova prenosa stvari.
Vraćanje stvari u slučaju besplatne ostave
Član 721.
(1) Ostavoprimac koji se obavezao da besplatno čuva
stvar određeno vrijeme može je vratiti ostavodavcu prije isteka
ugovorenog roka ako bi samoj stvari prijetila opasnost propasti
ili oštećenja ili ako bi mu njeno dalje čuvanje moglo
prouzrokovati štetu.
(2) Ako rok nije ugovoren, ostavoprimac iz prethodnog
stava može u svako doba odustati od ugovora, ali je dužan
ostavodavcu odrediti primjeren rok za preuzimanje stvari.
VI. Dopustivost
29. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost
u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu
predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i
Hercegovini.
30. U skladu sa članom 18. stav 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije
primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku
kojeg je koristio.
31. U konkretnom slučaju predmet osporavanja
apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 65 0 Ps 020876 10
Rev od 25. jula 2011. godine protiv koje nema drugih
djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu.
32. Ustavni sud konstatira da je apelant u dostavljenoj
apelaciji naveo da je osporenu presudu primio 4. oktobra 2011.
godine, te da je u prilogu apelacije dostavio njenu kopiju iz koje
proizlazi da je dostavljena na faks firme "Autorad" d.o.o. 4.
oktobra 2011. godine. U vezi s tim, Ustavni sud je zatražio 24.
juna 2014. godine od Vrhovnog suda da mu dostavi fotokopiju
dostavnice o uručenju Presude broj 65 0 Ps 020876 10 Rev od
25. jula 2011. godine apelantu, koju je Vrhovni sud dostavio 1.
jula 2014. godine.
33. Ustavni sud uočava da iz fotokopije dostavnice o
prijemu presude Vrhovnog suda kojom se revizija odbija (broj
65 0 Ps 020876 10 Rev od 25. jula 2011. godine) proizlazi da je
presuda dostavljena apelantovom opunomoćeniku (Adnanu
Biseru, advokatu iz Sarajeva) 15. septembra 2011. godine.
Također, Ustavni sud konstatira da je u uvodu osporene presude
Vrhovnog suda (kao i u uvodu osporenih presuda Općinskog i
Kantonalnog suda) navedeno da apelanta zastupa
opunomoćenik Adnan Biser, advokat iz Sarajeva.
34. Dalje, Ustavni sud konstatira da je apelant u prilogu
apelacije dostavio i kopiju podneska - revizije koju je izjavio
protiv Presude Kantonalnog suda broj 65 0Ps 020876 08 Pz od
20. januara 2010. godine na kojoj se nalazi i otisak prijemnog
Srijeda, 4. 3. 2015.
pečata Općinskog suda (putem kojeg je podnesena revizija) od
18. marta 2010. godine. U vezi s tim, Ustavni sud konstatira da
iz navedenog pismena proizlazi da je reviziju podnio apelant
posredstvom zakonskog zastupnika i da je u izjavljenoj reviziji
istakao da "obavještava sud da je otkazao punomoć
dotadašnjem opunomoćeniku", te da je predložio da se dostava
u budućnosti vrši na adresu njegovog sjedišta.
35. Slijedeći to, budući da je u uvodu presude Vrhovnog
suda navedeno da apelanta zastupa navedeni opunomoćenik, te
da je Ustavnom sudu dostavljena dostavnica kojom je presuda
po reviziji dostavljena tom opunomoćeniku, proizlazi da
Vrhovni sud, očito, nije uzeo u obzir činjenicu da je apelant u
toj fazi parničnog postupka dotadašnjem opunomoćeniku
otkazao punomoć za zastupanje i o tome obavijestio Vrhovni
sud.
36. Stoga je Ustavni sud prilikom odlučivanja o
dopustivosti predmetne apelacije uzeo u obzir datum koji je
apelant naveo kao datum prijema osporene presude, tj. 4.
oktobar 2011. godine.
37. Dakle, osporenu presudu Vrhovnog suda apelant je
primio 4. oktobra 2011. godine, a apelacija je podnesena 2.
decembra 2011. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je
propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno,
apelacija u ovom dijelu ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i
(4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog
zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima
facie) neosnovana.
38. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija u ovom dijelu
ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.
VII. Meritum
39. Apelant smatra da mu je osporenim presudama
povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, te pravo
na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana
1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.
Pravo na pravično suđenje
40. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom
dijelu glasi:
Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:
e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim
stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.
41. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom
dijelu glasi:
1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili
osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima
pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku
pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim
sudom. […]
42. Ustavni sud primjećuje da su odluke koje apelant
osporava donesene u postupku u kojem se odlučivalo o
"postojanju duga" proizašlog iz poslovnih odnosa stranaka, te je
član 6. Evropske konvencije primjenljiv.
43. Prije razmatranja apelacionih navoda Ustavni sud
konstatira da su i apelant i tužitelj dostavili Ustavnom sudu,
pored kopijā pismena dostavljenih redovnom sudu u toku
trajanja redovnog postupka, kopijā zapisnika sa održanih
ročišta, i dokumentaciju koja se odnosi na predmet spora, dakle,
na osnovanost tužbenog zahtjeva, i to, između ostalog, apelant
"nalaz i mišljenje stalnog sudskog vještaka za finansije i
knjigovodstvo" sačinjene 22. novembra 2011. godine (po
njegovom zahtjevu, u vezi sa predmetom spora), a tužitelj
"historijski izvod iz sudskog registra" od 19. januara 2011.
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
godine, te notarski ovjerene prepise 15 isprava pod nazivom
"preuskladištenje vozila" koje je izdao TAS Sarajevo a koji su
sačinjeni 4. septembra 2014. godine. U vezi s tim, Ustavni sud
naglašava da on nije sud četvrtog stepena, te da, stoga, neće
razmatrati dostavljenu dokumentaciju, izuzev onu koja se
odnosi na postupanje stranaka u toku trajanja postupka pred
redovnim sudovima.
44. Dalje, u vezi sa apelantovim navodima o povredi
prava na pravično suđenje, Ustavni sud zapaža da je apelant
istakao da redovni sudovi pri odlučivanju o konkretnoj pravnoj
stvari nisu prihvatili njegove prijedloge o dostavi relevantnih
dokaza kojim bi osporio tužbeni zahtjev. Posljedica toga je da
su pogrešno utvrdili činjenično stanje i proizvoljno primijenili
pozitivnopravne propise, dakle, da nije bio ravnopravan u
postupku. Stoga će Ustavni sud ispitati istaknute apelantove
navode, prije svega u vezi sa principom "jednakosti oružja".
45. S tim u vezi, Ustavni sud konstatira da važan element
zahtjeva za pravično suđenje predstavlja princip ravnopravnosti
pred sudom ("jednakost oružja"). Naime, da bi zakonske
odredbe kojima je uređen pravni položaj stranaka, odnosno
njihovih zastupnika u postupcima pred sudom udovoljile
zahtjevu koji postavlja član 6. stav 1. Evropske konvencije,
pravni položaj stranaka i njihovih zastupnika mora biti jednak,
odnosno sudovi u postupku moraju osigurati jednakost stranaka
pri mogućnosti korištenja procesnih sredstava (jednakost
oružja, jednakost sredstava). Načelo jednakosti sredstava, u
smislu pravične ravnoteže među strankama (fair balance), čini
jedan od bitnih konstitutivnih elemenata prava na pravično
suđenje. S tim u vezi, to načelo nužno obuhvaća razumnu
mogućnost stranaka da izlože činjenice i podupru ih svojim
dokazima na način da nijednu od stranaka ne stavljaju u bitno
lošiji položaj u odnosu na suprotnu stranku. Taj princip
podrazumijeva, kako je Evropski sud za ljudska prava (u
daljnjem tekstu: Evropski sud) naveo u predmetu Dombo
Beheer B.V. protiv Holandije u kontekstu građanskog postupka,
da objema stranama mora biti data razumna mogućnost da
izlože svoj predmet, uključujući i dokaznu građu, pod uvjetima
koji ih ne stavljaju u znatno podređen položaj u odnosu na
protivnika (vidi, Evropski sud, Dombo B.V. protiv Holandije,
presuda od 27. oktobra 1993. godine, Serija A broj 274, str. 19).
Ovaj princip može imati važnu ulogu u svakoj fazi postupka i
biti u vezi sa mnogim pitanjima. Princip "jednakosti oružja"
podrazumijeva da strane moraju imati isti pristup spisima i
drugim dokumentima predmeta barem u mjeri u kojoj oni imaju
ulogu u formiranju mišljenja suda (vidi, Evropska komisija za
ljudska prava, Lynas protiv Švajcarske, odluka od 6. oktobra
1976. godine broj 7317/75, Yearbook XX, 1977. godine, str.
412, st. 444-446). Svakoj strani se mora dati prilika da se
suprotstavi argumentima koje je izložila druga strana. Dakle,
sud je obavezan da osigura da se poštuje princip ravnopravnosti
stranaka u postupku, što znači da svaka strana mora imati
razumnu mogućnost da iznese svoje argumente u uvjetima koji
je neće dovesti u značajno nepovoljniji položaj u odnosu na
njenog protivnika.
46. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je Evropski sud u
svojoj praksi (vidi, Evropski sud, LB Interfinanz A.G. protiv
Hrvatske /29549/04/, presuda od 27. marta 2008. godine, tačka
25), između ostalog, naveo: "Sud ponovo ističe da, prema
njegovoj praksi, načelo jednakosti procesnog oružja zahtijeva
postojanje razumne mogućnosti obiju stranaka da izlože
činjenice i podupru ih svojim dokazima, u takvim uvjetima koji
niti jednu stranku ne stavljaju u bitno lošiji položaj u odnosu na
suprotnu stranku (...)."
47. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je
predmetni parnični postupak pokrenut tužbom koju je podnio
tužitelj Općinskom sudu 21. februara 2001. godine i da, kako to
Broj 17 - Strana 17
proizlazi iz predmetne tužbe, uz tužbu nisu dostavljeni svi
dokazi na kojim je utemeljen tužbeni zahtjev, nego samo "izvod
iz stanja vozila na 31. decembar 2000. godine i izvod iz stanja
potraživanja od istog datuma prema cjenovniku važećem na dan
isporuke". Dalje, Ustavni sud zapaža da iz dostavljene
dokumentacije proizlazi da je apelant, nakon prijema tužbe 4.
septembra 2001. godine, dao pismeni odgovor na tužbu, te da
su (kako proizlazi iz dostavljenih zapisnika) u predmetnom
postupku održana ročišta 24. septembra i 11. decembra 2002.
godine, te 20. februara 2003. godine.
48. Također, Ustavni sud zapaža da je u toku trajanja
predmetnog postupaka stupio na snagu (6. novembra 2003.
godine) novi ZPP i da je predmetni postupak nastavljen u
skladu sa odredbama tog zakona (član 454), te da je pripremno
ročište održano 11. aprila 2005. godine kojem su pristupili
opunomoćenici parničnih stranaka. Ustavni sud zapaža da iz
zapisnika sa pripremnog ročišta 11. aprila 2005. godine
proizlazi da je tom prilikom apelantov opunomoćenik istakao
da mu tužitelj nije dostavio dokaze da je tužbeni zahtjev
osnovan, mada je na ročištima od 24. septembra 2002. godine i
20. februara 2003. godine na to obavezan, te je istakao sve
prigovore kao i u odgovoru na tužbu. Osim toga, Ustavni sud
zapaža da je u zapisniku konstatirano "da tužitelj predaje u dva
primjerka, i to za sud i suprotnu stranu, po jedan primjerak
fotokopirane dokumentacije koju je predložio kao dokaze koje
će provoditi na glavnoj raspravi" iz čega proizlazi da je tužitelj
tek na tom ročištu, dakle, nakon više od četiri godine od
početka predmetnog postupka, dostavio apelantu dokaze na
kojima je temeljio svoj tužbeni zahtjev. U vezi s tim, Ustavni
sud zapaža da iz prvostepene presude proizlazi da su to: ugovor
o ostavi, izvod iz stanja na 31. decembar 2000. godine, izražen
u HRD i u jugoslavenskim dinarima, i 15 skladišnica preciznije
označenih u presudi. Dalje, iz zapisnika proizlazi da je
apelantov opunomoćenik predložio da se na ročištu za glavnu
raspravu provedu sljedeći dokazi: "ugovor o ostavi, dokazi koje
je predložio tužitelj, a koji se odnose na tužbeni zahtjev, koji su
tog dana uloženi u spis, fotokopirani i neovjereni, te uvid u
apelantovu finansijsko- knjigovodstvenu dokumentaciju koju će
dostaviti u roku koji sud odredi u vezi sa predmetom spora".
Međutim, Općinski sud je konstatirao u zapisniku da se odbija
apelantov prijedlog da se naknadno u spis dostavi finansijskoknjigovodstvena dokumentacija, budući da je zaključio da je tu
dokumentaciju apelantov opunomoćenik bio dužan uložiti u
spis i suprotnoj strani najkasnije do završetka pripremnog
ročišta. Pri tome Ustavni sud zapaža da je u presudi Općinskog
suda navedeno da se radilo o nepreciznom prijedlogu, da se nije
znalo o kojoj finansijskoj dokumentaciji se radi, a pogotovo da
je prijedlog neosnovan imajući u vidu vrijeme podnošenja tužbe
i vrijeme održavanja pripremnog ročišta, što je više nego
dovoljno vrijeme da se prikupi i dostavi sudu sva relevantna
dokumentacija.
49. Dovodeći u kontekst navedene činjenice sa principom
"jednakosti oružja" iz odredaba člana 6. Evropske konvencije,
Ustavni sud zapaža da iz navedenih činjenica proizlazi da je
tužitelj, i pored naloga suda, dostavio apelantu dokumentaciju
na kojoj je temeljio svoj tužbeni zahtjev tek nakon više od četiri
godine od početka predmetnog postupka, koju je sud prihvatio,
a, s druge strane, odbio apelantov zahtjev da mu se odredi rok
za dostavu finansijske dokumentacije u vezi sa predmetom
spora. Slijedeći to, Ustavni sud smatra da Općinski sud,
postupajući na navedeni način, nije dao razumnu mogućnost
apelantu da u daljnjem toku redovnog postupka izloži svoje
navode o neosnovanosti tužbenog zahtjeva, uključujući i
dokaznu građu, pod istim uvjetima koje je imao tužitelj. Naime,
Ustavni sud smatra da je Općinski sud takvom odlukom, dakle,
strogo formalnim tumačenjem odredaba ZPP koje se odnose na
Broj 17 - Strana 18
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
rok u kojem stranke mogu predlagati dokaze, apelanta stavio u
znatno podređeni položaj u odnosu na tužitelja. Ovo zbog toga
što je Općinski sud na pripremnom ročištu, koje je održano 11.
aprila 2005. godine, odbio apelantov prijedlog da mu se ostavi
rok za dostavu finansijske dokumentacije, a pri tome je
tolerirao tužiteljevu neaktivnost u periodu od podnošenja tužbe
do tog ročišta, dakle, duže od četiri godine, mada je apelant od
početka postupka (počevši od odgovora na tužbu) ustrajao u
tvrdnji (koja je u konkretnom slučaju prethodno pitanje za
procjenu osnovanosti tužbenog zahtjeva) da nije osnovan ni
postavljeni tužbeni zahtjev. Takvim postupanjem, prema ocjeni
Ustavnog suda, sudovi su u stvarnosti onemogućili apelanta da
se suprotstavi argumentima koje je izložio tužitelj u
dokazivanju svoje tvrdnje o (ne)osnovanosti tužbenog zahtjeva.
50. Slijedeći to, Ustavni sud zaključuje da odbijanje
apelantovog prijedloga u konkretnom slučaju nije bilo u skladu
s jednakošću oružja, kao jednom od zahtjeva koncepta
pravičnog suđenja (vidi, Evropski sud, Perić protiv Hrvatske
/3499/06/, presuda od 27. marta 2008. godine). Stoga, Ustavni
sud smatra da je u konkretnom slučaju prekršeno apelantovo
pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.
51. Na kraju, Ustavni sud podsjeća i na to da on nije
nadležan da ocjenjuje koje odlučne činjenice redovni sudovi
treba da utvrđuju, niti koje dokazne prijedloge stranaka moraju
da prihvataju ili odbijaju. Također, Ustavni sud ukazuje da
ovom odlukom ne dovodi u pitanje načelo slobodne ocjene
dokaza suda iz člana 8. ZPP, te da nije na Ustavnom sudu da
ocjenjuje koje odlučne činjenice redovni sudovi treba da
utvrđuju, niti koje dokazne prijedloge stranaka moraju da
prihvate ili odbiju. Međutim, Ustavni sud napominje da je
obaveza sudova da, radi osiguranja pravičnog suđenja, svakoj
stranci u postupku omoguće da iznosi dokaze kojima bi
potkrijepila, odnosno utvrdila svoje navode, a pogotovo one od
kojih zavisi meritorno rješavanje spora.
52. U kontekstu navedenog Ustavni sud smatra da je
svrsishodno, radi zaštite apelantovih ustavnih prava, ukinuti sve
osporene odluke, te predmet vratiti Općinskom sudu kako bi
proveo novi postupak i donio novu odluku u skladu s
garancijama iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana
6. stav 1. Evropske konvencije.
Ostali navodi
53. S obzirom na zaključke u vezi sa članom II/3.e)
Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske
konvencije, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno
razmatrati ostale apelantove navode koji se odnose na navodne
povrede njegovog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e)
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske
konvencije i prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku
konvenciju.
VIII. Zaključak
54. Ustavni sud zaključuje da je prekršeno apelantovo
pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u slučaju
kada apelantu nije data jednaka mogućnost kao i tužitelju da
provede dokaze od kojih ovisi meritorno rješavanje spora.
55. S obzirom na to da je, prema članu 64. stav 4. Pravila
Ustavnog suda, odluka o privremenoj mjeri obavezujuća do
donošenja konačne odluke Ustavnog suda o apelaciji, nije
neophodno posebno razmatrati podnosiočev prijedlog zahtjeva
za donošenje privremene mjere.
56. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1)
Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu
ove odluke.
Srijeda, 4. 3. 2015.
57. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, s. r.
Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnoj sjednici, u
predmetu broj AP 4659/11, rješavajući apelaciju "Autorada"
d.o.o. Zagreb, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i
(2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i
Hercegovine-prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i
Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Tudor Pantiru, dopredsjednik
Miodrag Simović, dopredsjednik
Seada Palavrić, dopredsjednica
Mato Tadić, sudac
Constance Grewe, sutkinja
Mirsad Ćeman, sudac
Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja
Zlatko M. Knežević, sudac
na sjednici održanoj 22. siječnja 2015. godine donio je
ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU1
Usvaja se apelacija "Autorada" d.o.o. Zagreb.
Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka
II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1.
Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih
sloboda.
Ukidaju se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i
Hercegovine broj 65 0 Ps 020876 10 Rev od 25. srpnja 2011.
godine, Presuda Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0Ps
020876 08 Pz od 20. siječnja 2010. godine i Presuda Općinskog
suda u Sarajevu broj Ps-141/01-A (20876) od 20. kolovoza
2007. godine.
Predmet se vraća Općinskom sudu u Sarajevu, koji je
dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku sukladno
članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1.
Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih
sloboda.
Nalaže se Općinskom sudu u Sarajevu da, sukladno
članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i
Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove
odluke obavijesti Ustavni sud o poduzetim mjerama s ciljem
izvršenja ove odluke.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u
"Službenom glasniku Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. "Autorad" d.o.o. Zagreb (u daljnjem tekstu: apelant) iz
Zagreba, Republika Hrvatska, kojeg zastupa Ranka Rukljač,
odvjetnica iz Zagreba, podnio je 2. prosinca 2011. godine
apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem
tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 65 0
Ps 020876 10 Rev od 25. srpnja 2011. godine, Presude
Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni
sud) broj 65 0Ps 020876 08 Pz od 20. siječnja 2010. godine i
Presude Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu:
Općinski sud) broj Ps-141/01-A (20876) od 20. kolovoza 2007.
1
Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
godine. Apelant je 3. prosinca 2011. godine dopunio apelaciju,
te zatražio da se donese privremena mjera kojom bi se odgodilo
izvršenje pravomoćne i izvršne Presude Općinskog suda broj
Ps-141/01-A (20876) od 20. kolovoza 2007. godine do
donošenja odluke o predmetnoj apelaciji. Apelant je 28.
listopada 2014. godine dopunio apelaciju.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od
Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Općinskog suda, te
Tvornice automobila Sarajevo d.o.o. Vogošća (u daljnjem
tekstu: tužitelj), kao druge strane u postupku, zatraženo je 24.
lipnja 2014. godine da dostave odgovore na apelaciju.
3. Vrhovni, Kantonalni i Općinski sud su dostavili
odgovore na apelaciju 1, 4. i 22. srpnja 2014. godine a tužitelj
8. srpnja i 12. rujna 2014. godine.
III. Činjenično stanje
4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih
navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se
sumirati na sljedeći način:
5. Presudom Općinskog suda broj Ps-141/01-A (20876)
od 20. kolovoza 2007. godine, koja je potvrđena Presudom
Kantonalnog suda broj 65 0 Ps 020876 08 Pz od 20. siječnja
2010. godine, apelant je obvezan tužitelju isplatiti iznos od
2.740.241,46 KM sa zakonskim zateznim kamatama počev od
8. lipnja 2006. godine do isplate i naknaditi mu troškove
postupka u iznosu od 13.367,50 KM. Višak tužbenog zahtjeva
tužitelja je odbijen.
6. U obrazloženju presude Općinski sud je naveo da je
tužitelj 26. veljače 2001. godine podnio tužbu protiv apelanta
radi isplate iznosa od 83,315 KM. U tužbi je navedeno da su na
temelju članka 27. Samoupravnog sporazuma o udruživanju
rada i sredstava za proizvodnju i promet vozila TAS-a (u
daljnjem tekstu: Samoupravni sporazum) apelant i tužitelj
zaključili 27. ožujka 1990. godine Ugovor o uvjetima i načinu
prometa, servisiranja i pružanja usluga na proizvodima TASVW-AUD1 (u daljnjem tekstu: ugovor od 27. ožujka 1990.
godine), te da su apelant i tužitelj 5. ožujka 1990. godine
zaključili Ugovor o ostavi broj 682/90 (u daljnjem tekstu:
predmetni ugovor ili ugovor o ostavi) prema kojem bi tužitelj
kao ostavodavatelj isporučivao određeni broj vozila apelantu
(kao ostavoprimatelju) na ostavu, a ta vozila bi i nakon
isporuke ostala tužiteljevo vlasništvo, sve dok ih tužitelj ne
zatraži nazad, ili dok ih apelant (kao ostavoprimatelj) ne otkupi.
Navedeno je da je po osnovi tog ugovora tužitelj u razdoblju od
studenog 1991. godine do 1. travnja 1992. godine poslao
apelantu 201 vozilo marke "golf", da je ta vozila apelant mogao
prodati, ali da tužitelju nikada nije dostavio izvješće kada i
koliko vozila je prodao, niti je izvršio bilo kakvo plaćanje
tužitelju za ova vozila. Dalje, navedeno je da je tužitelj istaknuo
da su sva otpremljena vozila prodana, a apelant nije nikada
isplatio cijenu za njih, te da je obvezan to učiniti prema
cjenovniku od 1. travnja 1992. godine, kao i da je ukupna
vrijednost isporučenih vozila iznosila 843.151.217,00
jugoslavenskih dinara, odnosno, nakon izvršene denominacije,
84,315 KM sa zakonskim zateznim kamatama na ovaj iznos
počevši od 1. travnja 1992. godine do isplate.
7. Dalje, Općinski sud je naveo da je apelant u odgovoru
na tužbu od 4. rujna 2001. godine, osim prigovora o mjesnoj
nenadležnosti Općinskog suda, istaknuo i da je sve obveze
proistekle iz poslovnih odnosa sa TAS-om ispunio uredno i u
cijelosti. Istaknuo je i prigovor nedostatka aktivne legitimacije
na strani tužitelja, jer su tražbine iz poslova na koje se poziva
tužitelj prenesene na TAS Zagreb d.o.o. Zagreb. Također,
navedeno je da je apelant istaknuo i prigovor zastarjelosti
tražbine, jer su novčane tražbine koje su proistekle iz
Broj 17 - Strana 19
nekadašnjih poslovnih odnosa i na koje se tužitelj poziva u
tužbi dospjele za plaćanje u 1991. i 1992. godini, pa su istekli
zastarni rokovi iz članka 374. Zakona o obligacionim odnosima
(u daljnjem tekstu: ZOO), i u odnosu na "cjelinu tražbine i u
odnosu na bilo koju isporuku", te da je štoviše iz poslovnih
odnosa koje je imao sa tužiteljem njemu ostala nepodmirena
tražbina u iznosu od 463.657,22 DM. Također, istaknuto je da
je apelant naveo da je po nalogu tužitelja vozila predao trećim
osobama, a za vozila koja je prodavao uredno je izvršio sva
plaćanja. Istaknuto je da se tužitelj podneskom od 23. rujna
2002. godine očitovao na navode odgovora na tužbu, da je na
pripremnom ročištu 11. travnja 2005. godine u cijelosti ostao
pri tužbi i tužbenom zahtjevu s tim što je "uredio tužbu u
pogledu dragovoljnog roka za ispunjenje činidbe na 30 dana od
dana donošenja presude", te je navedeno da je apelant ostao pri
odgovoru na tužbu, predložio da se tužbeni zahtjev odbije kao
neutemeljen i ostao pri istaknutim prigovorima mjesne
nenadležnosti, nedostatka aktivne legitimacije i zastarjelosti
tražbine. Navedeno je da je 8. lipnja 2006. godine tužitelj
preinačio tužbeni zahtjev nakon izvršenog financijskog
vještačenja u kojem je utvrđeno da vrijednost vozila od
843.151,217 jugoslavenskih dinara, koja je iskazana u valuti
KM, sa inflatornim efektima predstavlja iznos od 2.740.241,46
KM (nalaz vještaka od 6. lipnja 2005. godine), te predložio
sudu da donese presudu kojom će obvezati apelanta da mu na
ime vrijednosti za isporučena putnička vozila, prema ugovoru o
ostavi, isplati iznos od 2.740.241,46 KM (u daljnjem tekstu:
sporna tražbina) sa pripadajućim kamatama počev od 12.
ožujka 1992. godine i troškovima parničnog postupka. Dalje je
navedeno da je sud na ročištu za glavnu raspravu, održanom 26.
listopada 2006. godine, svojim rješenjima dozvolio
raspravljanje po preinačenom tužbenom zahtjevu, te da je odbio
prigovor mjesne nenadležnosti. Istaknuto je da su na ročištu za
glavnu raspravu provedeni dokazi koje su predložile parnične
stranke, kako je to usvojeno rješenjem sa pripremnog ročišta
(izvršen uvid i pročitani ugovor o ostavi, izvadak iz stanja na
31. prosinac 2000. godine izražen u HRD i u jugoslavenskim
dinarima, 15 skladišnica, preciznije označenih u presudi,
pročitan je nalaz vještaka financijske struke od 6. svibnja 2005.
godine, te je proveden dokaz saslušanjem vještaka).
8. Općinski sud je istaknuo da je predmetnim ugovorom o
ostavi (članak 7) ugovorena njegova nadležnost za slučaj spora.
Dalje, u pogledu apelantovog prigovora o nedostatku aktivne
legitimacije na strani tužitelja, Općinski sud je naveo da je
izvršio uvid u materijalnu dokumentaciju priloženu spisu, te
zaključio da je istaknuti prigovor neutemeljen. Općinski sud je
istaknuo da je iz "priloženih dokaza nedvojbeno utvrdio da je
Tvornica automobila Sarajevo d.o.o. iz Vogošće (tužitelj u
konkretnom slučaju) nastala statusnom promjenom društvenog
poduzeća Tvornica automobila Sarajevo sa sjedištem u Vogošći
na istoj adresi, pa je zaključio da je neutemeljen apelantov
prigovor da tužitelj nije pravni sljednik ugovorne strane "Unis"
Tvornica automobila TAS Sarajevo – Vogošća, koja je
zaključila predmetni ugovor. Pri tomu Općinski sud je naveo da
je na ročištu za glavnu raspravu odbio apelantov prijedlog da se
izvrši uvid u izvadak iz Registra Općinskog suda broj RF454/07 od 20. veljače 2007. godine, jer taj dokaz nije predložen
na pripremnom ročištu (11. travnja 2005. godine), već upravo u
tijeku izvođenja dokaza na ročištu za glavnu raspravu, a
apelantov opunomoćenik nije predložio dokaze da ovaj dokaz
nije bio u mogućnosti predložiti sudu, niti prezentirati u tijeku
postupka koji traje od 2001. godine, kako je to predviđeno
odredbama članka 102. Zakona o parničnom postupku (u
daljnjem tekstu: ZPP), a niti na pripremnom ročištu održanom
11. travnja 2005. godine.
Broj 17 - Strana 20
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
9. Dalje, Općinski sud je istaknuo da nije utemeljen ni
apelantov prigovor da je sporno potraživanje zastarjelo. Naime,
u konkretnom slučaju tužitelj zahtijeva "ispunjenje ugovorne
obveze, i to predaju određenih stvari danih dužniku (apelantu)
na čuvanje, što je stvarnopravni zahtjev koji ne zastarijeva".
Navedeno je da je pravo vlasnika stvari (tužitelja) da traži
povrat svojih stvari od dužnika (apelanta), te da sve i kada bi
zahtjev podlijegao odredbama o zastarjelosti tražbine,
predmetni zahtjev ne bi zastario. Naime, kako je istaknuo
Općinski sud, tužiteljev obligacijskopravni zahtjev je mogao
zastarjeti da je apelant sa svoje strane ponudio ispunjenje
obveze, te bi tužitelj (kao povjeritelj), u smislu članka 325.
stavak 1. ZOO, dospio u povjeriteljsku docnju, pa, stoga,
zastarjelost tražbine nije ni počela teći, jer apelant nikada nije
ni ponudio ispunjenje svoje obveze. Općinski sud je istaknuo da
je, provodeći dokaz uvidom u ugovor o ostavi, utvrdio da je u
tom ugovoru navedeno da se ostavoprimatelj (dakle, apelant)
obvezuje da primi od ostavodavatelja (tužitelja) određeni broj
automobila iz njegovog proizvodnog programa, a da se
ostavoprimatelj obvezuje da će automobile čuvati kao svoje,
sve dok ih ostavodavatelj ne zatraži ili dok ih ostavoprimatelj
ne kupi. Općinski sud je naveo da je tužitelj istaknuo da apelant
nikada nije dostavio sudu dokaz da je tužitelj od njega ikada
zatražio da mu preda isporučene automobile, niti je apelant
sudu dostavio dokaze da je navedene automobile kupio kako je
to tvrdio u tijeku postupka. Slijedeći to, kako je zaključio
Općinski sud, rok zastarjelosti sporne tražbine i nije počeo teći
sve do momenta podnošenja tužbe (26. veljače 2001. godine),
kada je apelant bio obaviješten da treba predati isporučene
automobile tužitelju. Stoga, kako je istaknuo Općinski sud,
pošto "do momenta podnošenja tužbe nije zatražena isporuka
navedenih automobila, to nije ni mogla nastupiti zastarjelost
predviđena odredbama članka 360. stavak 2. ZOO". Pored toga,
kako je dalje istaknuo Općinski sud, apelant nije dokazao da je
predmetni ugovor o ostavi ikada raskinut, pa su, stoga,
neutemeljeni navodi da je sporna tražbina zastarjela.
10. Općinski sud je naveo da je, odlučujući o
utemeljenosti i visini postavljenog tužbenog zahtjeva, zaključio
da je tužitelj na temelju provedenih dokaza na ročištu za glavnu
raspravu dokazao utemeljenost i visinu tužbenog zahtjeva.
Naime, Općinski sud je istaknuo da iz uvida u ugovor o ostavi
proizlazi da su ga zaključili "Unis" Tvornica automobila TAS
Sarajevo - Vogošća u svojstvu ostavodavatelja i apelant u
svojstvu ostavoprimatelja, da su ga uredno potpisale i ovjerile
obje tvrtke, da se apelant obvezao da će primiti od tužitelja do
30 automobila iz proizvodnog programa TAS-a, da ih čuva i da
materijalno odgovara na svom skladišnom prostoru i da ih vrati
kad to tužitelj zatraži, ili od tužitelja kupi ako se o tomu tijekom
ostave dogovore. Također, Općinski sud je naveo da iz
provedenih materijalnih dokaza, te nalaza vještaka od 6. lipnja
2005. godine, kao i njegovog iskaza na ročištu za glavnu
raspravu, čiji je nalaz, kao i njegov iskaz sud u cijelosti
prihvatio, jer su dani stručno i na bazi izvršenog uvida u
kompletnu izvornu dokumentaciju koju je vještaku prezentirao
tužitelj, kao i dokumentaciju koja je uložena u spis, vještak se
precizno izjašnjavao na priložene dokumente na bazi struke i
sukladno važećim zakonskim propisima, te u svom nalazu
utvrdio da je apelant po 15 otpremnica i po isto toliko osoba
preuzeo 201 vozilo u razdoblju od 16. listopada 1991. godine,
zaključno sa 2. travnjem 1992. godine, koje su sve u originalu
prezentirane vještaku na uvid, proizlazi utemeljenost tužbenog
zahtjeva. Također je navedeno da je sud prihvatio navode
vještaka da u dokumentaciji ne postoji dokaz o odjavi preuzetih
vozila, koja su, prema apelantovim navodima, prodana, te je,
stoga, na okolnost visine štete, obzirom na to da je
denominacija posljedica inflacije, utvrdio da vrijednost 201
Srijeda, 4. 3. 2015.
vozila koja nisu vraćena tužitelju na njegov poziv iznosi
2.740.241,46 KM. Dalje, Općinski sud je naveo da su
neutemeljeni prigovori apelantovog opunomoćenika da se
vještak upuštao u pravna pitanja obzirom na to da je upravo
suprotno vještak postupio po nalogu suda, te dostavio samo više
varijanti, ostavljajući sudu da odluči hoće li utvrđivati
vrijednost vozila u momentu isporuke, ili vrijednost vozila
nakon što je apelanta pozvao tužitelj da vrati vozila, a što ovaj
nije učinio.
11. Općinski sud je naveo da apelant u tijeku postupka
sudu nije dostavio, niti predložio bilo kakve dokaze kojim bi
osporio tužbeni zahtjev, izuzev uvida u predmetni ugovor, što
je sud i prihvatio, a odbio apelantov prijedlog na pripremnom
ročištu da se provede dokaz uvidom u apelantovu financijskoknjigovodstvenu dokumentaciju koju bi opunomoćenik
dostavio naknadno, u roku koji mu odredi sud. Ovaj prijedlog
sud je odbio, jer se, kako je naveo, prije svega radilo o
nepreciznom prijedlogu u kojem se nije znalo o kojoj
financijskoj dokumentaciji se radi, pa je zbog toga ovakav
prijedlog i odbijen, pogotovu imajući "u vidu vrijeme
podnošenja tužbe i vrijeme održavanja pripremnog ročišta, što
je više nego dovoljno vrijeme da se prikupi i sudu dostavi sva
relevantna dokumentacija". Iz navedenog ugovora je utvrđeno
da je u situaciji kada ostavoprimatelj više ne posjeduje
predmetne automobile, kada nije tražio, niti dobio suglasnost
ostavodavatelja da ih otuđi na bilo kakav način, za
ostavoprimatelja nastupila naknadna subjektivna nemogućnost
da ispuni obveze iz ugovora o ostavi za koju je on odgovoran.
Imajući u vidu ovakve okolnosti, apelant se oslobodio svoje
primarne obveze da vrati automobile obzirom na to da ih i ne
posjeduje. Međutim, kako je dalje istaknuo Općinski sud,
umjesto primarne obveze da vrati automobile, apelant je
obvezan platiti povjeritelju novčanu protuvrijednost automobila
danih na ostavu. Ta njegova obveza temelji se na odredbama
članka 17. ZOO kojom je propisano da su sudionici u
obligacijskom odnosu dužni izvršiti svoju obvezu i da su
odgovorni za njezino izvršenje, kao i odredbama članka 262.
stavak 1. ZOO kojim je propisano da je povjeritelj ovlašten
zahtijevati od dužnika (apelant - ostavoprimatelj) da ispuni
obvezu, a dužnik je dužan ispuniti je savjesno u svemu kako
ona glasi. Ukazano je na odredbe članka 262. stavak 2. kojima
je propisano da, kad dužnik ne ispuni svoju obvezu, ili zakasni
sa njezinim ispunjenjem, povjeritelj ima pravo zahtijevati i
naknadu štete koju je usljed toga pretrpio. U konkretnom
slučaju, kako je, dalje, istaknuo Općinski sud, pošto apelant nije
u mogućnosti isporučiti predane automobile, za tužitelja je
nastupila šteta, kako je propisano odredbama članka 262. ZOO.
Općinski sud je istaknuo da je to novčana protuvrijednost
vozila koja je tužitelj (ostavodavatelj) predao apelantu
(ostavoprimatelju) na čuvanje, i to prema cijenama u vrijeme
kada je tužitelj "zatražio njihovo vraćanje i isporuku, a što je on
učinio momentom podnošenja tužbe 2001. godine". Slijedeći
to, Općinski sud je zaključio da je apelant postupao suprotno
odredbama ugovora, pa je dužan tužitelju, "zbog nepostupanja
po istom, naknaditi štetu, kako je to predviđeno i odredbama
članka 716. stavak 2. ZOO".
12. Pored toga, Općinski sud je istaknuo da apelant u
tijeku postupka nije dokazivao da je ugovor raskinut, što je
eventualno mogao prigovarati, što bi bilo sukladno odredbama
članka 721. ZOO. Međutim, kako je Općinski sud zaključio,
predmetni ugovor o ostavi je još na snazi obzirom na to da ga
nijedna strana nije raskinula, te je, stoga, apelant dužan isplatiti
tužitelju naknadu štete u iznosu od 2.740.241,46 KM do kojeg
je došao vještak primjenjujući efekte inflacije, kako bi se
utvrdila objektivna vrijednost vozila. Općinski sud je naveo da
je udovoljio tužbenom zahtjevu tužitelja u cijelosti u dijelu koji
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
se odnosi na iznos glavnog duga, koji predstavlja naknadu štete
zbog nemogućnosti da se isporuči 201 vozilo na poziv tužitelja,
kako je to regulirano odredbama zaključenog ugovora o ostavi.
U odnosu na sporedne tražbine, Općinski sud je istaknuo da je
obvezao apelanta da na iznos glavnog duga plati tužitelju
zakonske zatezne kamate od dana postavljanja preinačenog
tužbenog zahtjeva, pa do isplate, sukladno odredbama članka
277. ZOO u svezi sa člankom 2. stavak 1. Zakona o visini stope
zatezne kamate.
13. Kantonalni sud je u svojoj presudi istaknuo da je
apelant u prizivu, između ostalog, naveo da prvostupanjski sud
nije izvršio uvid u izvorne dokumente-skladišnice, niti je
tužitelj prezentirao sudu i apelantu izvorne primjerke
skladišnica, već da je sud poklonio vjeru nalazu i mišljenju
vještaka. Navedeno je da je apelant u prilogu priziva dostavio
"bilancu prometa vozila za 1991/1992. godinu koja je sačinjena
u lipnju 1992. godine u Wolfsburgu-SR Njemačka", a kojom
dokazuje da je kompletan dug po osnovi zaprimljenih putničkih
vozila isplaćen tužitelju, "te da je naveo da je bio spriječen iz
objektivnih razloga ovaj dokument dostaviti sudu ranije, jer ga
je iz Wolfsburga dobio nakon primitka pobijane presude".
Također, kako je navedeno u presudi, apelant je dostavio uz
priziv i otpremnicu broj 005111 od 26. prosinca 1991. godine
za četiri vozila-"golf" CL dizel sa napisanim brojem šasija i sa
prilogom računa tužitelja broj 003753 od 26. prosinca 1990.
godine, što je sve ovjerio javni bilježnik 28. rujna 2007. godine,
i naveo da se iz ovih dokaza vidi da su vozila sa označenim
brojevima šasije fakturirana apelantu, da ih je apelant platio, a
da ih tužitelj i dalje, prema skladišnici broj 607 od 8. prosinca
1991. godine, vodi na ostavi kod apelanta. Uz priziv je
dostavljen i dokaz iz arhive Privredne banke Zagreb, a tu
dokumentaciju je ovjerio javni bilježnik. Iz te dokumentacije se
vidi da je 50 vozila "golf" sa točno naznačenim brojevima
šasije iz skladišnice broj 835, uložene u spis kod
prvostupanjskog suda, tužitelj platio putem virmanskih uplata
Privrednoj banci Zagreb, "uz napomenu da navedeni dokaz nije
bio u mogućnosti prezentirati ranije sudu".
14. Ispitujući prvostupanjsku presudu u granicama razloga
navedenih u prizivu, pazeći po službenoj dužnosti na povrede u
smislu članka 221. ZPP, Kantonalni sud je utvrdio da priziv nije
utemeljen. Kantonalni sud je istaknuo da su u prvostupanjskom
postupku izvedeni svi dokazi po prijedlogu parničnih stranka na
temelju kojih je pravilno zaključeno da je apelant obvezan
isplatiti tužitelju sporni dug. Dalje, Kantonalni sud je istaknuo
da je, prema odredbama članka 718. ZOO, ostavoprimatelj
dužan vratiti stvar čim je ostavodavatelj zatraži, pa pošto iz
utvrđenog činjeničnog stanja u prvostupanjskom postupku
proizlazi da apelant nije tako postupio, obvezan je, u smislu
članka 262. stavak 2. ZOO, tužitelju naknaditi štetu koju je
usljed takvog postupanja pretrpio. Prema ocjeni Kantonalnog
suda, u konkretnom slučaju se radi o stvarnopravnom zahtjevu,
pa je prvostupanjski sud pravilno postupio kada je odbio kao
neutemeljen prigovor zastarjelosti tražbine. U obrazloženju
pobijane presude su navedeni jasni i potpuni razlozi o odlučnim
činjenicama za rješenje ove pravne stvari koje u cijelosti
prihvaća i Kantonalni sud. Kad je riječ o prizivnim prigovorima
da je zaključivanjem ugovora od 27. ožujka 1990. godine
prestao važiti ugovor zaključen 5. ožujka 1990. godine,
Kantonalni sud je zaključio da nije utemeljen, jer je ugovorom
od 5. ožujka 1990. godine između parničnih stranaka uređeno
postupanje u svezi sa ostavom vozila tužitelja, a ugovorom od
27. ožujka 1990. godine uređeni su uvjeti i način prometa,
servisiranje i pružanje usluga na proizvodima tužitelja i njime,
prema ocjeni Kantonalnog suda, nije prestao važiti ugovor od 5.
ožujka 1990. godine. Prizivne prigovore da je pobijana presuda
donesena na temelju fotokopirane dokumentacije je, također,
Broj 17 - Strana 21
Kantonalni sud odbio, jer su, kako je naveo, u suprotnosti sa
stanjem u spisu.
15. Također, Kantonalni sud je naveo da nije mogao
prihvatiti dokaze koje je apelant dostavio uz priziv i za koje je
istaknuo da ih, zbog objektivnih razloga, nije mogao dostaviti
ranije, jer se ne radi o dokazima koje apelant bez svoje krivnje
nije mogao iznijeti, odnosno predložiti do zaključenja glavne
rasprave, u smislu odredbe članka 207. ZPP. Pošto ni ostalim
prizivnim prigovorima nisu dovedene u pitanje pravilnost i
zakonitost pobijane presude, zaključeno je da, u smislu članka
226. ZPP, priziv valja odbiti i prvostupanjsku presudu u
dosuđujućem dijelu potvrditi.
16. Protiv Presude Kantonalnog suda broj 65 0Ps 020876
08 Pz od 20. siječnja 2010. godine apelant je (posredstvom
zakonskog zastupnika) podnio reviziju. U svezi s tim, Ustavni
sud konstatira da je u podnesenoj reviziji apelant istaknuo da
obavještava sud da je otkazao ovlast dotadašnjem
opunomoćeniku i da je predložio da se dostava u budućnosti
vrši na adresu njegovog sjedišta.
17. Vrhovni sud je Presudom broj 65 0 Ps 020876 10 Rev
od 25. srpnja 2011. godine apelantovu reviziju odbio. U
obrazloženju presude Vrhovni sud je ponovio činjenično
utvrđenje i pravna stajališta Općinskog i Kantonalnog suda, te
navode revizije i istaknuo da je, i prema njegovoj ocjeni, odluka
Kantonalnog suda pravilna i zakonita. Naime, prema stajalištu
Vrhovnog suda, apelantov prigovor o povredi odredaba
parničnog postupka pred drugostupanjskim sudom nije
utemeljen. Suprotno apelantovim tvrdnjama, prema mišljenju
Vrhovnog suda, Kantonalni sud je u cijelosti i pravilno
primijenio odredbe članka 231. ZPP. Taj sud je prizivne
navode, ponovljene u reviziji, a koji su od odlučnog značaja za
donošenje pravilne i zakonite odluke, ocijenio i za svoju odluku
dao jasne, potpune i obrazložene razloge, koje u cijelosti
prihvaća i Vrhovni sud, pa se na njih apelant upućuje. Dalje,
Vrhovni sud je istaknuo da je neutemeljen apelantov prigovor u
pogledu dokumentacije na temelju koje je vještak sačinio nalaz,
kada se imaju u vidu razlozi koje je dao drugostupanjski sud u
tom pravcu, te sam nalaz vještaka i izjašnjenje dano na ročištu.
Naime, vještak je naveo u nalazu da je nalaz sačinio na temelju
izvorne dokumentacije, koja je nakon vještačenja vraćena
tužitelju, a preslici te dokumentacije zadržani u spisu, a na
ročištu od 10. svibnja 2007. godine je ponovio da je nalaz
sačinjen na temelju izvorne dokumentacije i da je ona
prezentirana i sudu.
18. Dalje, Vrhovni sud je istaknuo da je Kantonalni sud
pravilno ocijenio da je i prizivni navod u svezi sa člankom 26.
stavak 2. ugovora od 27. ožujka 1990. godine neutemeljen. Pri
tome Vrhovni sud je ukazao da je zaključak Kantonalnog suda
da, na temelju članka 26. stavak 2. ugovora, ugovor o ostavi ne
prestaje važiti pravilan i kada se ima u vidu da je ugovor od 27.
ožujka 1990. godine zaključen na temelju Samoupravnog
sporazuma, a ugovor o ostavi nije zaključen na temelju tog
samoupravnog sporazuma. Obveze stranaka iz ugovora o ostavi
ne proistječu iz Samoupravnog sporazuma, pa, stoga, nije ni
mogao prestati važiti na temelju članka 26. ugovora od 27.
ožujka 1990. godine, kako to pogrešno smatra apelant. Prema
stajalištu Vrhovnog suda, po osnovi članka 26. ugovora od 27.
ožujka 1990. godine, mogli su i prestali su važiti samo oni
pojedinačni ugovori koji su zaključeni na temelju
Samoupravnog sporazuma, ali ne i drugi obligacijskopravni,
koji se temelje na ZOO, kakav je predmetni ugovor o ostavi.
Dalje, i prema ocjeni Vrhovnog suda, odluka Kantonalnog suda
u pogledu dokaza koje je apelant dostavio uz priziv je pravilna,
te da bi drugačije postupanje, i prema ocjeni Vrhovnog suda,
bilo suprotno odredbama članka 207. ZPP obzirom na to da
apelant nije dokazao da iz objektivnih razloga te dokaze nije
Broj 17 - Strana 22
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
mogao predložiti ranije, pa, stoga, i nije bilo osnove za
primjenu članka 217. ZPP i održavanje rasprave pred
drugostupanjskim sudom.
19. Vrhovni sud je istaknuo da je neutemeljen i apelantov
prigovor o pogrešnoj primjeni materijalnog prava. S tim u
svezi, Vrhovni sud je ponovio da iz činjeničnog utvrđenja iz
prvostupanjskog postupka proizlazi da su tužitelj i apelant
zaključili ugovor o ostavi u kojem nije utvrđen rok do kada
ugovor traje, odnosno kada jedna od ugovornih strana može
zahtijevati ispunjenje ili raskidanje ugovora, da je po osnovi tog
ugovora u razdoblju od 5. ožujka 1990. do 2. travnja 1992.
godine dostavljeno tuženom na skladištenje 201 vozilo, bliže
opisano u dokumentaciji, da apelant navedena vozila nije vratio
tužitelju, niti mu isplatio njihovu vrijednost, da tužitelj od dana
predaje vozila apelantu do podnošenja tužbe nije tražio njihovo
vraćanje, niti je apelant obavještavao tužitelja da raskida
ugovor, ili da je vozila prodao nekom trećem, da vozila nije
moguće vratiti, te da je iznos njihove protuvrijednosti naveden
u pobijanoj odluci.
20. Pored toga, Vrhovni sud je istaknuo da su točni
apelantovi navodi da je drugostupanjska presuda donesena uz
pogrešnu primjenu članka 191. stavak 4. ZPP, jer nema jasnih i
potpunih razloga u svezi sa zaključkom da je tužbeni zahtjev
stvarnopravni, a ne obligacijski, a u svezi sa tim i ocjena
prigovora zastare. Međutim, kako je u svezi s tim prigovorom
zaključio Vrhovni sud, u konkretnoj činjeničnoj i pravnoj
situaciji ta povreda nije utjecala na pravilnost i zakonitost
pobijane odluke, pa se, stoga, ne radi o povredi postupka koju
ima u vidu članak 209. ZPP. Naime, kako je dalje obrazložio
Vrhovni sud, i ako se prihvati apelantova teza da se u
konkretnom slučaju radi o obligacijskopravnom, a ne
stvarnopravnom tužbenom zahtjevu, prigovor zastare je
neutemeljen i u tom slučaju. Navedeno je da pitanje zastare
tražbine nije samo pravne nego, ujedno, i činjenične naravi, pa
je na apelantu bio teret da dokaže činjenice koje bi opravdavale
istaknuti prigovor. Međutim, svojim navodima apelant nije
dokazao činjenice na temelju kojih bi se moglo utvrditi da je
tražbina da se ispune ugovorne obveze iz ugovora o ostavi
zastarjela. S tim u svezi, Vrhovni sud je istaknuo da apelant ni u
odgovoru na tužbu, a ni tijekom postupka nije dokazivao niti
isticao da je pozivao tužitelja da preuzme stvari, niti da ga je
obavještavao da je stvari koje je primio na ostavu prodao, niti je
dokazao da je izvršio plaćanje na račun tužitelja za vozila koja
su bila uskladištena, a koja su prodana. Pri utvrđenim
činjenicama da su stranke zaključile ugovor o ostavi, da je
tužitelj na temelju tog ugovora ostavio 201 vozilo kod apelanta,
da ta vozila apelant nije vratio, da ga tužitelj nije pozivao da ih
vrati prije podnošenja tužbe, niti da isplati protuvrijednost
stvari predanih na čuvanje, da ugovorom o ostavi nije
regulirano do kada ugovor važi, kada tužitelj može tražiti
ispunjenje obveze od apelanta, da apelant nije dokazao da je
ponudio vraćanje stvari, isplatu njihove protuvrijednosti, ili
uplatio kupoprodajnu cijenu na račun tužitelja, pitanje padanja
u docnju može se ocijeniti prema odredbi članka 324. stavak 2.
ZOO, a rok od kada počinje teći zastara prema odredbama
članka 361. ZOO. Pri tomu je Vrhovni sud ukazao na odredbe
članka 324. stavak 2. ZOO kojim je propisano da, ako rok za
ispunjenje obveze nije određen (konkretna situacija), dužnik
(apelant) pada u docnju kada ga povjeritelj (tužitelj) pozove da
ispuni obvezu usmeno ili pismeno, izvansudski ili
započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne
ispunjenje obveze. Pošto od dana apelantovog dolaska u
docnju, u smislu članka 324. stavak 2. ZOO (tužba podnesena
26. veljače 2001. godine) nije protekao zastarni rok iz članka
374. ZOO za nastupanje zastare tražbine, na koji se poziva i
revizija, to je i revizijski prigovor da je odluka u dijelu u kojem
Srijeda, 4. 3. 2015.
je odlučeno o materijalnopravnom prigovoru zastare tražbine,
kada je taj prigovor odbijen, donesena uz pravilnu primjenu
materijalnog prava, a istaknuti prigovor zastare neutemeljen
zbog već navedenih razloga. Utvrdivši da su revizijski
prigovori neutemeljeni i da nisu počinjene povrede iz članka
241. ZPP, na čije postojanje Vrhovni sud pazi po službenoj
dužnosti, primjenom članka 248. ZPP odlučeno je kao u izreci.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
21. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama
povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije za zaštitu
ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska
konvencija) i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne
i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju. Ističe da mu je prekršeno pravo na pravično
suđenje, zato što je sud nepotpuno utvrdio činjenično stanje, te
pogrešno primijenio procesne i materijalnopravne propise na
konkretan slučaj. Ističe da u osporenim odlukama nisu dani
jasni i razumljivi razlozi na kojima su utemeljene, da je
primjena zakona bila proizvoljna, te ukazuje na povredu
jednakopravnosti stranaka u postupku (tzv. povredu jednakosti
oružja). U svezi s tim, naročito prigovara da je tijekom
prvostupanjskog postupka tužitelj bio "izrazito neaktivan (na
više održanih pripremnih ročišta nije dostavio "meritornu
dokumentaciju – dostavio ju je nakon četiri godine)", te
umjesto da sankcionira pasivno ponašanje tužitelja,
prvostupanjski sud nije omogućio apelantu rok da dostavi
poslovnu dokumentaciju vezanu uz dokumentaciju od tužitelja
primljenu na tom ročištu (11. travnja 2005. godine), jer je nije
ni mogao ranije specificirati, budući da tužba nije bila podesna
za raspravljanje, te su upravo stoga više puta odgađana ročišta,
a tužitelj je bio obvezan izravno je dostaviti tuženiku - apelantu,
što nije učinio. Naglašava da odbijanje njegovih prijedloga za
provedbu dokaza "kao nepreciznih", a dozvoljavanje tužitelju
da izvodi dokaze predložene na pripremnom ročištu (u
presliku), bez apelantove mogućnosti da se o njima meritorno
očituje, te dopuštanje tužitelju da "zloupotrebljava svoje
procesne ovlasti i kolegijalnost opunomoćenika" predstavlja
grubo kršenje prava na jednakost pred sudom. S tim u svezi,
ističe da odbijanje Općinskog suda da mu da rok za dostavu
"meritorne financijsko - knjigovodstvene dokumentacije, a u
biti da dopuni odgovor na tužbu", koji nije mogao biti ranije
konkretiziran zbog neuredne tužbe, ne može dovesti do
pravičnog suđenja. Dalje, navodi da Kantonalni i Vrhovni sud
nisu dali adekvatne razloge zašto se u konkretnoj pravnoj stvari
nisu stekli uvjeti za održavanje rasprave pred Kantonalnim
sudom, sukladno odredbama članka 217. ZPP. Prigovara odluci
Kantonalnog suda da ne uzme u obzir dokumentaciju koju je
dostavio uz priziv. Također, ističe da su netočni navodi iz
obrazloženja presuda da su izvorne skladišnice - otpremnice
prezentirane tijekom prvostupanjskog postupka (da je isto
iskazao vještak na ročištu 10. svibnja 2007. godine), budući da
tužitelj u dopuni odgovora na priziv od 30. studenog 2007.
godine navodi da posjeduje izvorne međuskladišnice, te da ih
po potrebi, a u smislu odredbe članka 217. ZPP, može
prezentirati drugostupanjskom sudu. Smatra da je pogrešno
stajalište redovitih sudova u pogledu tumačenja članka 26.
stavak 2. ugovora od 27. ožujka 1990. godine, jer, prema
njegovom stajalištu, na temelju tog ugovora prestaju važiti svi
do tada zaključeni ugovori među strankama, te je dano
obrazloženje nelogično. Dalje, apelant prigovara da je pogrešan
zaključak suda da je ugovor o ostavi na snazi i da njime nije
određen rok ispunjenja, pa da, stoga, budući da je tužba
podnesena 26. veljače 2001. godine, od tada teče rok ispunjenja
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
ili zakašnjenje tuženika (apelanta) iz članka 374. ZOO. Smatra
da se radi o arbitrarnom tumačenju zakonskih odredaba, jer se
konačno postavljeni tužbeni zahtjev (8. lipnja 2006. godine)
odnosi na naknadu štete zbog neispunjenja. U konkretnoj
situaciji je nepobitno da se radi o ugovornom odnosu iz članka
374. ZOO, te da zastarni rok iznosi tri godine. Prigovara
obrazloženju Vrhovnog suda da u konkretnom slučaju nije
bitno to da je drugostupanjska presuda donesena uz pogrešnu
primjenu članka 191. stavak 4. ZPP, jer nema jasnih i potpunih
razloga u svezi sa zaključkom da je tužbeni zahtjev
stvarnopravni, a ne obligacijski, i u svezi s tim ocjenom
prigovora zastare, te da ta povreda nije utjecala na pravilnost i
zakonitost pobijane odluke i da se ne radi o povredi postupka
koju ima u vidu članak 209. ZPP. Prigovara da sud nije
obrazložio njegov prigovor o nedostatku aktivne legitimacije, te
odluci da se odbije njegov prijedlog da se izvrši uvid u izvod iz
sudskog registra RF-454/07 od 20. veljače 2007. godine.
Naglašava da je u reviziji ukazivao na nelogičnosti
drugostupanjske presude (tužitelju se priznaje pravo na
naknadu štete zbog neisporuke, te se takav tužbeni zahtjev
tretira kao stvarnopravni). Ukazao je i na praksu Ustavnog suda
u predmetu broj AP 3338/07.
22. U dopuni apelacije od 3. prosinca 2011. godine
apelant je naveo da je u tijeku postupak radi priznanja strane
sudske odluke - pravomoćne i izvršne Presude Općinskog suda
broj Ps-141/01-A (20876) od 20. kolovoza 2007. godine.
Istaknuo je da se u predmetnom postupku apelant protivi
priznanju, ali i da se "može očekivati donošenje odluke o
priznanju", te time ispunjenje i formalnog preduvjeta za
pokretanje izvršnog postupka. Stoga, apelant "predlaže da se
donese privremena mjera kojom bi se odgodilo izvršenje
pravomoćne i izvršne Presude Općinskog suda broj Ps-141/01A (20876) od 20. kolovoza 2007. godine do donošenja odluke o
predmetnoj apelaciji". Navodi da je dokumentaciju koju
Općinski i Kantonalni sud "neutemeljeno nisu uvrstili među
dokazna sredstva" predao ovlaštenom sudskom vještaku za
financije i knjigovodstvo iz čijeg nalaza i mišljenja proizlazi da
apelant nema nikakva dugovanja prema tužitelju ni po kojoj
osnovi, a nije ih imao ni u trenutku podizanja tužbe, te je u
prilogu apelacije dostavio nalaz i mišljenje vještaka. U dopuni
apelacije od 28. listopada 2014. godine apelant je obavijestio
Ustavni sud da je tužitelj sa tvrtkom "Volkswagen AG",
Njemačka, Wolfsburg, 19. rujna 2012. godine zaključio ugovor
o cesiji kojim joj je ustupio tražbinu iz osporenih presuda, koji
je dostavio u prilogu dopune.
b) Odgovor na apelaciju
23. Vrhovni sud je istaknuo da nisu povrijeđena
apelantova prava na koja se poziva u apelaciji, posebice pravo
na pravično suđenje. U prilogu je dostavio fotokopiju
"dostavnice o uručenju presude apelantu".
24. Kantonalni sud je istaknuo da je, nakon izvedenih
dokaza, prvostupanjski sud pravilno izveo zaključke o
utemeljenosti i visini tužbenog zahtjeva, pa je na temelju tako
utvrđenog činjeničnog stanja pravilno primijenio materijalno
pravo.
25. Općinski sud je naveo da je donio zakonitu odluku na
temelju pravilne primjene procesnog i materijalnog prava
nakon potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, te da je
obrazložio svoja stajališta iznesena u pobijanoj presudi.
26. Tužitelj je naveo da apelantovo nezadovoljstvo
utvrđenim činjeničnim stanjem, kao i primjenom materijalnog
prava samo po sebi ne može dovesti do zaključka o povredi
prava na pravično suđenje, odnosno povredi prava na imovinu.
Istaknuo je da je apelanta od početka do konca zastupao
odvjetnik, koji je morao znati, čak i ako to apelantu nije bilo
Broj 17 - Strana 23
poznato, do kojeg stadija u postupku može predlagati dokazne
prijedloge. Dalje, tužitelj je naveo da ima izvorne skladišnice
koje je prezentirao vještaku, a prvostupanjski sud ga nije
nikada, u smislu odredbe članka 335. ZPP, obvezao da na
ročištu prezentira izvorne skladišnice. Istaknuo je da je apelant
u prilogu priziva za spis suda dostavio dokument koji je
označen "Prodano automobila iz programa TAS-a zaključno sa
15. lipnjem 1992. godine" u kojem su označeni automobili sa
brojem šasije i motora koje mu je tužitelj dao na ostavu
predmetnim skladišnicama za koje je apelant tvrdio da ih nije
primio. Time su, kako tužitelj tvrdi, uz priziv kao vlastiti dokaz
predložili upravo dokaz da su predmetna vozila zaprimili, čime
je apelant dokazao svu kontradiktornost vlastitog postupanja u
postupku - najprije je osporavao skladišnice, jer ne
predstavljaju dokaz da je primio vozila na ostavu - a potom sam
uz priziv dostavlja dokument kojim dokazuje da je vozila imao
na ostavi, te da ih je i prodao. U tom smislu Vrhovni sud je
svojim razumnim i argumentiranim obrazloženjem ispravno
ukazao da je potpuno svejedno je li se radilo o stvarnopravnom
ili obligacijskopravnom zahtjevu - da o zastarjelosti ne može
biti govora. Vozila predana na ostavu ostaju na ostavi sve dok
ih ostavodavatelj ne zatraži - godinu, pet ili deset - a pravo da
sudskim putem zahtijeva njihov povrat ili naknadu štete zbog
nemogućnosti ostavoprimatelja da ih vrati počinje teći tek od
momenta kada ostavoprimatelj ne vrati stvari sa ostave na poziv
ostavodavatelja. Dalje, tužitelj je naveo da je apelantova tvrdnja
da tužitelj nije dokazao aktivnu legitimaciju potpuno paušalna,
te je za spis Ustavnog suda dostavio historijski izvadak iz
sudskog registra Općinskog suda.
V. Relevantni propisi
27. U Zakonu o parničnom postupku ("Službene novine
Federacije BiH" br. 53/03 od 28. listopada 2003. godine, 73/05
i 19/06) relevantne odredbe glase:
Član 7.
(1) Stranke su dužne iznijeti sve činjenice na kojima
zasnivaju svoje zahtjeve i izvoditi dokaze kojima se utvrđuju te
činjenice.
(2) Sud je ovlašten utvrditi i činjenice koje stranke nisu
iznijele, ako iz rezultata rasprave i dokazivanja proizilazi da
stranke idu za tim da raspolažu zahtjevima kojima ne mogu
raspolagati (član 3. stav 2.).
Član 8.
Koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud na
osnovu slobodne ocjene dokaza. Sud će savjesno i brižljivo
ocijeniti svaki dokaz posebno i sve dokaze zajedno.
Član 77.
U pozivu za pripremno ročište sud će obavijestiti stranke
o posljedicama izostanka s pripremnog ročišta, kao i o tome da
su dužne najkasnije na pripremnom ročištu iznijeti sve činjenice
na kojima zasnivaju svoje zahtjeve i predložiti sve dokaze koje
žele izvesti u toku postupka, te na pripremno ročište donijeti sve
isprave i predmete koje žele upotrijebiti kao dokaz.
Član 81. st. 1. i 2.
(1) Sud će prema rezultatima raspravljanja na
pripremnom ročištu odlučiti o čemu će se raspravljati i koji će
se dokazi izvesti na glavnoj raspravi.
(2) Prijedloge koje ne smatra bitnim za donošenje odluke
sud će odbiti i u rješenju naznačiti razlog odbijanja.
Član 102.
(1) Svaka stranka treba u svojim izlaganjima iznijeti sve
činjenice potrebne za obrazloženje svojih prijedloga, ponuditi
dokaze potrebne za utvrđivanje svojih navoda, te se izjasniti o
navodima i ponuđenim dokazima protivne stranke.
Broj 17 - Strana 24
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
(2) Stranke mogu tokom glavne rasprave iznositi nove
činjenice i predlagati nove dokaze samo ako učine vjerovatnim
da ih bez svoje krivice nisu bili u mogućnosti iznijeti odnosno
predložiti na pripremnom ročištu.
Član 207. st. 1. i 2.
(1) U žalbi se ne mogu iznositi nove činjenice i predlagati
novi dokazi, osim ako žalitelj pruži dokaze da ih bez svoje
krivnje nije mogao iznijeti odnosno predložiti do zaključenja
glavne rasprave.
(2) Pozivajući se na nove činjenice, žalitelj je dužan
navesti dokaze kojima bi se te činjenice utvrdile, a predlažući
nove dokaze, dužan je navesti činjenice koje tim dokazima treba
utvrditi.
Član 209.
Povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u
toku postupka nije primijenio ili je nepravilno primijenio koju
odredbu ovog zakona, a to je bilo od uticaja na donošenje
zakonite i pravilne presude.
Član 310. st. 1. i 2.
(1) Stranka može punomoć u svako vrijeme opozvati, a
punomoćnik je može u svako vrijeme otkazati.
(2) Opozivanje, odnosno otkaz punomoći mora se saopćiti
sudu pred kojim se vodi postupak pismeno ili usmeno na
raspravni zapisnik.
Član 340. stav 1.
(1) Kad stranku zastupa zakonski zastupnik, odnosno
punomoćnik, dostava se obavlja zakonskom zastupniku odnosno
punomoćniku.
Član 454. st. 1, 3. i 4
(1) Ako je prije dana stupanja na snagu ovog zakona
započet postupak pred prvostepenim sudom, daljnji postupak
provest će se prema odredbama ovog zakona.
(3) U predmetima iz stava 1. ovog člana u kojima je već
otvorena glavna rasprava, sud je dužan na prvom sljedećem
ročištu za glavnu raspravu provesti sve radnje koje bi prema
odredbama ovog zakona bio dužan provesti na pripremnom
ročištu. Održavanje tog ročišta imat će, u pogledu prava i
obaveza stranaka, sve pravne posljedice koje, prema
odredbama ovog zakona, ima održavanje pripremnog ročišta.
(4) Sud će upozoriti stranke u postupku da nakon
održavanja ročišta iz stava 3. ovog člana neće moći poduzimati
radnje za koje je odredbama ovog zakona predviđeno da se
mogu poduzeti najkasnije do zaključenja pripremnog ročišta.
Član 461.
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana
objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH".
28. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list
SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, te "Službeni list RBiH"
br. 2/92, 13/93 i 13/94 i "Službene novine Federacije BiH" br.
29/03 i 42/11) relevantne odredbe glase:
Dužnosti ispunjenja obaveza
Član 17. stav 1.
(1) Učesnici u obligacionom odnosu dužni su da izvrše
svoju obavezu i odgovorni su za njeno ispunjenje.
Ispunjenje obaveze i posljedica neispunjenja
Član 262. st. 1. i 2.
(1) Povjerilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od
dužnika zahtijeva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti
je savjesno u svemu kako ona glasi.
(2) Kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim
ispunjenjem, povjerilac ima pravo zahtijevati i naknadu štete
koju je usljed toga pretrpio.
Srijeda, 4. 3. 2015.
Kad dužnik dolazi u docnju
Član 324.
(1) Dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku
određenom za ispunjenje.
(2) Ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u
docnju kad ga povjerilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili
pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog
postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze.
Kad povjerilac dolazi u docnju
Član 325. st. 1. i 2.
(1) Povjerilac dolazi u docnju ako bez osnovanog razloga
odbije da primi ispunjenje ili ga svojim ponašanjem spriječi.
(2) Povjerilac dolazi u docnju i kad je spreman da primi
ispunjenje dužnikove istovremene obaveze, ali ne nudi
ispunjenje svoje dospjele obaveze.
Kad zastarjelost počinje teći
Član 361.
(1) Zastarjelost počinje teći prvog dana poslije dana kad
je povjerilac imao pravo da zahtijeva ispunjenje obaveze, ako
zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano.
(2) Ako se obaveza sastoji u tome da se nešto ne učini, da
se propusti ili trpi, zastarjelost počinje teći prvog dana poslije
dana kad je dužnik postupio protivno obavezi.
Opšti rok zastarjelosti
Član 371.
Potraživanja zastarijevaju za pet godina, ako zakonom
nije određen neki drugi rok zastarjelosti.
Međusobna potraživanja iz ugovora o prometu robe i usluga
Član 374. stav 1.
(1) Međusobna potraživanja društvenih pravnih lica iz
ugovora u prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade
za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarijevaju za tri
godine.
OPŠTE ODREDBE
Član 712.
(1) Ugovorom o ostavi obavezuje se ostavoprimac da
primi stvar ostavodavca, da je čuva i da je vrati kad je ovaj
bude zatražio.
(2) Predmet ostave mogu biti samo pokretne stvari.
Obaveze čuvanja i obavještavanja
Član 714. stav 1.
(1) Ostavoprimac je dužan čuvati stvar kao svoju
sopstvenu, a ako je ostava uz naknadu, kao dobar privrednik,
odnosno dobar domaćin.
Vraćanje stvari
Član 718.
(1) Ostavoprimac je dužan vratiti stvar čim je
ostavodavac zatraži i to sa svim plodovima i drugim koristima
od stvari.
(2) Ako je određen rok za vraćanje stvari, ostavodavac
može tražiti da mu se stvar vrati i prije isteka roka, izuzev kad
rok nije ugovoren isključivo u interesu ostavodavca.
(3) Vraćanje se vrši u mjestu predaje stvari ostavoprimcu,
ako ugovorom nije određeno neko drugo mjesto, u kom slučaju
ostavoprimac ima pravo na naknadu troškova prenosa stvari.
Vraćanje stvari u slučaju besplatne ostave
Član 721.
(1) Ostavoprimac koji se obavezao da besplatno čuva
stvar određeno vrijeme može je vratiti ostavodavcu prije isteka
ugovorenog roka ako bi samoj stvari prijetila opasnost propasti
ili oštećenja ili ako bi mu njeno dalje čuvanje moglo
prouzrokovati štetu.
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
(2) Ako rok nije ugovoren, ostavoprimac iz prethodnog
stava može u svako doba odustati od ugovora, ali je dužan
ostavodavcu odrediti primjeren rok za preuzimanje stvari.
VI. Dopustivost
29. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost
u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu
predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i
Hercegovini.
30. Sukladno članku 18. stavak 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj
apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom
lijeku kojeg je koristio.
31. U konkretnom slučaju predmet osporavanja
apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 65 0 Ps 020876 10
Rev od 25. srpnja 2011. godine protiv koje nema drugih
učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu.
32. Ustavni sud konstatira da je apelant u dostavljenoj
apelaciji naveo da je osporenu presudu primio 4. listopada
2011. godine, te da je u prilogu apelacije dostavio njezin preslik
iz kojeg proizlazi da je dostavljena na faks tvrtke "Autorad"
d.o.o. 4. listopada 2011. godine. U svezi s tim, Ustavni sud je
zatražio 24. lipnja 2014. godine od Vrhovnog suda da mu
dostavi fotokopiju dostavnice o uručenju Presude broj 65 0 Ps
020876 10 Rev od 25. srpnja 2011. godine apelantu, koju je
Vrhovni sud dostavio 1. srpnja 2014. godine.
33. Ustavni sud uočava da iz fotokopije dostavnice o
primitku presude Vrhovnog suda kojom se revizija odbija (broj
65 0 Ps 020876 10 Rev od 25. srpnja 2011. godine) proizlazi da
je presuda dostavljena apelantovom opunomoćeniku (Adnanu
Biseru, odvjetniku iz Sarajeva) 15. rujna 2011. godine.
Također, Ustavni sud konstatira da je u uvodu osporene presude
Vrhovnog suda (kao i u uvodu osporenih presuda Općinskog i
Kantonalnog suda) navedeno da apelanta zastupa
opunomoćenik Adnan Biser, odvjetnik iz Sarajeva.
34. Dalje, Ustavni sud konstatira da je apelant u prilogu
apelacije dostavio i preslik podneska - revizije koju je izjavio
protiv Presude Kantonalnog suda broj 65 0Ps 020876 08 Pz od
20. siječnja 2010. godine na kojoj se nalazi i otisak prijamnog
pečata Općinskog suda (putem kojeg je podnesena revizija) od
18. ožujka 2010. godine. U svezi s tim, Ustavni sud konstatira
da iz navedenog pismena proizlazi da je reviziju podnio apelant
posredstvom zakonskog zastupnika i da je u izjavljenoj reviziji
istaknuo da "obavještava sud da je otkazao ovlast dotadašnjem
opunomoćeniku", te da je predložio da se dostava u budućnosti
vrši na adresu njegovog sjedišta.
35. Slijedeći to, budući da je u uvodu presude Vrhovnog
suda navedeno da apelanta zastupa navedeni opunomoćenik, te
da je Ustavnom sudu dostavljena dostavnica kojom je presuda
po reviziji dostavljena tom opunomoćeniku, proizlazi da
Vrhovni sud, očito, nije uzeo u obzir činjenicu da je apelant u
toj fazi parničnog postupka dotadašnjem opunomoćeniku
otkazao ovlast za zastupanje i o tome obavijestio Vrhovni sud.
36. Stoga je Ustavni sud prilikom odlučivanja o
dopustivosti predmetne apelacije uzeo u obzir nadnevak koji je
apelant naveo kao nadnevak primitka osporene presude, tj. 4.
listopad 2011. godine.
37. Dakle, osporenu presudu Vrhovnog suda apelant je
primio 4. listopada 2011. godine, a apelacija je podnesena 2.
prosinca 2011. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano
člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno,
apelacija u ovom dijelu ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i
Broj 17 - Strana 25
(4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog
zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima
facie) neutemeljena.
38. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija u ovom dijelu
ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.
VII. Meritum
39. Apelant smatra da mu je osporenim presudama
povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, te pravo
na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i
članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.
Pravo na pravično suđenje
40. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u
relevantnom dijelu glasi:
Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju
ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2, što
uključuje:
e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim
stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke..
41. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u
relevantnom dijelu glasi:
1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili
osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima
pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred
neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […]
42. Ustavni sud primjećuje da su odluke koje apelant
osporava donesene u postupku u kojem se odlučivalo o
"postojanju duga" proizašlog iz poslovnih odnosa stranaka, te je
članak 6. Europske konvencije primjenljiv.
43. Prije razmatranja apelacijskih navoda Ustavni sud
konstatira da su i apelant i tužitelj dostavili Ustavnom sudu,
pored preslika pismena dostavljenih redovitom sudu u tijeku
trajanja redovitog postupka, preslika zapisnika sa održanih
ročišta, i dokumentaciju koja se odnosi na predmet spora, dakle,
na utemeljenost tužbenog zahtjeva, i to, između ostalog, apelant
"nalaz i mišljenje stalnog sudskog vještaka za financije i
knjigovodstvo" sačinjene 22. studenog 2011. godine (po
njegovom zahtjevu, u svezi sa predmetom spora), a tužitelj
"historijski izvadak iz sudskog registra" od 19. siječnja 2011.
godine, te notarski ovjerene prijepise 15 isprava pod nazivom
"preuskladištenje vozila" koje je izdao TAS Sarajevo a koji su
sačinjeni 4. rujna 2014. godine. U svezi s tim, Ustavni sud
naglašava da on nije sud četvrtog stupnja, te da, stoga, neće
razmatrati dostavljenu dokumentaciju, izuzev onu koja se
odnosi na postupanje stranaka u tijeku trajanja postupka pred
redovitim sudovima.
44. Dalje, u svezi sa apelantovim navodima o povredi
prava na pravično suđenje, Ustavni sud zapaža da je apelant
istaknuo da redoviti sudovi pri odlučivanju o konkretnoj
pravnoj stvari nisu prihvatili njegove prijedloge o dostavi
relevantnih dokaza kojim bi osporio tužbeni zahtjev. Posljedica
toga je da su pogrešno utvrdili činjenično stanje i proizvoljno
primijenili pozitivnopravne propise, dakle, da nije bio
jednakopravan u postupku. Stoga će Ustavni sud ispitati
istaknute apelantove navode, prije svega u svezi sa principom
"jednakosti oružja".
45. S tim u svezi, Ustavni sud konstatira da važan element
zahtjeva
za
pravično
suđenje
predstavlja
princip
jednakopravnosti pred sudom ("jednakost oružja"). Naime, da
bi zakonske odredbe kojima je uređen pravni položaj stranaka,
odnosno njihovih zastupnika u postupcima pred sudom
udovoljile zahtjevu koji postavlja članak 6. stavak 1. Europske
konvencije, pravni položaj stranaka i njihovih zastupnika mora
Broj 17 - Strana 26
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
biti jednak, odnosno sudovi u postupku moraju osigurati
jednakost stranaka pri mogućnosti korištenja procesnih
sredstava (jednakost oružja, jednakost sredstava). Načelo
jednakosti sredstava, u smislu pravične ravnoteže među
strankama (fair balance), čini jedan od bitnih konstitutivnih
elemenata prava na pravično suđenje. S tim u svezi, to načelo
nužno obuhvaća razumnu mogućnost stranaka da izlože
činjenice i podupru ih svojim dokazima na način da nijednu od
stranaka ne stavljaju u bitno lošiji položaj u odnosu na suprotnu
stranku. Taj princip podrazumijeva, kako je Europski sud za
ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) naveo u
predmetu Dombo Beheer B.V. protiv Nizozemske u kontekstu
građanskog postupka, da objema stranama mora biti dana
razumna mogućnost da izlože svoj predmet, uključujući i
dokaznu građu, pod uvjetima koji ih ne stavljaju u znatno
podređen položaj u odnosu na protivnika (vidi, Europski sud,
Dombo B.V. protiv Nizozemske, presuda od 27. listopada 1993.
godine, Serija A broj 274, str. 19). Ovaj princip može imati
važnu ulogu u svakoj fazi postupka i biti u svezi sa mnogim
pitanjima. Princip "jednakosti oružja" podrazumijeva da strane
moraju imati isti pristup spisima i drugim dokumentima
predmeta barem u mjeri u kojoj oni imaju ulogu u formiranju
mišljenja suda (vidi, Europsko povjerenstvo za ljudska prava,
Lynas protiv Švicarske, odluka od 6. listopada 1976. godine
broj 7317/75, Yearbook XX, 1977. godine, str. 412, st. 444446). Svakoj strani se mora dati prilika da se suprotstavi
argumentima koje je izložila druga strana. Dakle, sud je
obvezan osigurati da se poštuje princip jednakopravnosti
stranaka u postupku, što znači da svaka strana mora imati
razumnu mogućnost da iznese svoje argumente u uvjetima koji
je neće dovesti u značajno nepovoljniji položaj u odnosu na
njezinog protivnika.
46. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je Europski sud u
svojoj praksi (vidi, Europski sud, LB Interfinanz A.G. protiv
Hrvatske /29549/04/, presuda od 27. ožujka 2008. godine, točka
25), između ostalog, naveo: "Sud ponovno ističe da, prema
njegovoj praksi, načelo jednakosti procesnog oružja zahtijeva
postojanje razumne mogućnosti obiju stranaka da izlože
činjenice i da ih podupru svojim dokazima, u takvim uvjetima
koji niti jednu stranku ne stavljaju u bitno lošiji položaj u
odnosu na suprotnu stranku (...)."
47. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je
predmetni parnični postupak pokrenut tužbom koju je podnio
tužitelj Općinskom sudu 21. veljače 2001. godine i da, kako to
proizlazi iz predmetne tužbe, uz tužbu nisu dostavljeni svi
dokazi na kojim je utemeljen tužbeni zahtjev, nego samo
"izvadak iz stanja vozila na 31. prosinac 2000. godine i izvadak
iz stanja tražbina od istog nadnevka prema cjenovniku važećem
na dan isporuke". Dalje, Ustavni sud zapaža da iz dostavljene
dokumentacije proizlazi da je apelant, nakon primitka tužbe 4.
rujna 2001. godine, dao pismeni odgovor na tužbu, te da su
(kako proizlazi iz dostavljenih zapisnika) u predmetnom
postupku održana ročišta 24. rujna i 11. prosinca 2002. godine,
te 20. veljače 2003. godine.
48. Također, Ustavni sud zapaža da je u tijeku trajanja
predmetnog postupaka stupio na snagu (6. studenog 2003.
godine) novi ZPP i da je predmetni postupak nastavljen
sukladno odredbama tog zakona (članak 454), te da je
pripremno ročište održano 11. travnja 2005. godine kojem su
pristupili opunomoćenici parničnih stranaka. Ustavni sud
zapaža da iz zapisnika sa pripremnog ročišta 11. travnja 2005.
godine proizlazi da je tom prilikom apelantov opunomoćenik
istaknuo da mu tužitelj nije dostavio dokaze da je tužbeni
zahtjev utemeljen, mada je na ročištima od 24. rujna 2002.
godine i 20. veljače 2003. godine na to obvezan, te je istaknuo
sve prigovore kao i u odgovoru na tužbu. Osim toga, Ustavni
Srijeda, 4. 3. 2015.
sud zapaža da je u zapisniku konstatirano "da tužitelj predaje u
dva primjerka, i to za sud i suprotnu stranu, po jedan primjerak
fotokopirane dokumentacije koju je predložio kao dokaze koje
će provoditi na glavnoj raspravi" iz čega proizlazi da je tužitelj
tek na tom ročištu, dakle, nakon više od četiri godine od
početka predmetnog postupka, dostavio apelantu dokaze na
kojima je temeljio svoj tužbeni zahtjev. U svezi s tim, Ustavni
sud zapaža da iz prvostupanjske presude proizlazi da su to:
ugovor o ostavi, izvadak iz stanja na 31. prosinac 2000. godine,
izražen u HRD i u jugoslavenskim dinarima, i 15 skladišnica
preciznije označenih u presudi. Dalje, iz zapisnika proizlazi da
je apelantov opunomoćenik predložio da se na ročištu za glavnu
raspravu provedu sljedeći dokazi: "ugovor o ostavi, dokazi koje
je predložio tužitelj, a koji se odnose na tužbeni zahtjev, koji su
tog dana uloženi u spis, fotokopirani i neovjereni, te uvid u
apelantovu financijsko-knjigovodstvenu dokumentaciju koju će
dostaviti u roku koji sud odredi u svezi sa predmetom spora".
Međutim, Općinski sud je konstatirao u zapisniku da se odbija
apelantov prijedlog da se naknadno u spis dostavi financijskoknjigovodstvena dokumentacija, budući da je zaključio da je tu
dokumentaciju apelantov opunomoćenik bio dužan uložiti u
spis i suprotnoj strani najkasnije do završetka pripremnog
ročišta. Pri tomu Ustavni sud zapaža da je u presudi Općinskog
suda navedeno da se radilo o nepreciznom prijedlogu, da se nije
znalo o kojoj financijskoj dokumentaciji se radi, a pogotovu da
je prijedlog neutemeljen imajući u vidu vrijeme podnošenja
tužbe i vrijeme održavanja pripremnog ročišta, što je više nego
dovoljno vrijeme da se prikupi i dostavi sudu sva relevantna
dokumentacija.
49. Dovodeći u kontekst navedene činjenice sa principom
"jednakosti oružja" iz odredaba članka 6. Europske konvencije,
Ustavni sud zapaža da iz navedenih činjenica proizlazi da je
tužitelj, i pored naloga suda, dostavio apelantu dokumentaciju
na kojoj je temeljio svoj tužbeni zahtjev tek nakon više od četiri
godine od početka predmetnog postupka, koju je sud prihvatio,
a, s druge strane, odbio apelantov zahtjev da mu se odredi rok
za dostavu financijske dokumentacije u svezi sa predmetom
spora. Slijedeći to, Ustavni sud smatra da Općinski sud,
postupajući na navedeni način, nije dao razumnu mogućnost
apelantu da u daljnjem toku redovitog postupka izloži svoje
navode o neutemeljenosti tužbenog zahtjeva, uključujući i
dokaznu građu, pod istim uvjetima koje je imao tužitelj. Naime,
Ustavni sud smatra da je Općinski sud takvom odlukom, dakle,
strogo formalnim tumačenjem odredaba ZPP koje se odnose na
rok u kojem stranke mogu predlagati dokaze, apelanta stavio u
znatno podređeni položaj u odnosu na tužitelja. Ovo zbog toga
što je Općinski sud na pripremnom ročištu, koje je održano 11.
travnja 2005. godine, odbio apelantov prijedlog da mu se ostavi
rok za dostavu financijske dokumentacije, a pri tome je
tolerirao tužiteljevu neaktivnost u razdoblju od podnošenja
tužbe do tog ročišta, dakle, dulje od četiri godine, mada je
apelant od početka postupka (počevši od odgovora na tužbu)
ustrajao u tvrdnji (koja je u konkretnom slučaju prethodno
pitanje za procjenu utemeljenosti tužbenog zahtjeva) da nije
utemeljen ni postavljeni tužbeni zahtjev. Takvim postupanjem,
prema ocjeni Ustavnog suda, sudovi su u stvarnosti
onemogućili apelanta da se suprotstavi argumentima koje je
izložio tužitelj u dokazivanju svoje tvrdnje o (ne)utemeljenosti
tužbenog zahtjeva.
50. Slijedeći to, Ustavni sud zaključuje da odbijanje
apelantovog prijedloga u konkretnom slučaju nije bilo sukladno
jednakošću oružja, kao jednom od zahtjeva koncepta pravičnog
suđenja (vidi, Europski sud, Perić protiv Hrvatske /3499/06/,
presuda od 27. ožujka 2008. godine). Stoga, Ustavni sud smatra
da je u konkretnom slučaju prekršeno apelantovo pravo na
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine
i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.
51. Na koncu, Ustavni sud podsjeća i na to da on nije
nadležan ocjenjivati koje odlučne činjenice redoviti sudovi
trebaju utvrđivati, niti koje dokazne prijedloge stranaka moraju
prihvatiti ili odbiti. Također, Ustavni sud ukazuje da ovom
odlukom ne dovodi u pitanje načelo slobodne ocjene dokaza
suda iz članka 8. ZPP, te da nije na Ustavnom sudu da ocjenjuje
koje odlučne činjenice redoviti sudovi trebaju utvrđivati, niti
koje dokazne prijedloge stranaka moraju prihvaćati ili odbiti.
Međutim, Ustavni sud napominje da je obveza sudova da, radi
osiguranja pravičnog suđenja, svakoj stranci u postupku
omoguće da iznosi dokaze kojima bi potkrijepila, odnosno
utvrdila svoje navode, a pogotovu one od kojih ovisi meritorno
rješavanje spora.
52. U kontekstu navedenog Ustavni sud smatra da je
svrsishodno, radi zaštite apelantovih ustavnih prava, ukinuti sve
osporene odluke, te predmet vratiti Općinskom sudu kako bi
proveo novi postupak i donio novu odluku sukladno
garancijama iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i
članka 6. stavak 1. Europske konvencije.
Ostali navodi
53. Obzirom na zaključke u svezi sa člankom II/3.(e)
Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske
konvencije, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebice
razmatrati ostale apelantove navode koji se odnose na navodne
povrede njegovog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske
konvencije i prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju.
VIII. Zaključak
54. Ustavni sud zaključuje da je prekršeno apelantovo
pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u
slučaju kada apelantu nije dana jednaka mogućnost kao i
tužitelju da provede dokaze od kojih ovisi meritorno rješavanje
spora.
55. Obzirom na to da je, prema članku 64. stavak 4.
Pravila Ustavnog suda, odluka o privremenoj mjeri obvezujuća
do donošenja konačne odluke Ustavnog suda o apelaciji, nije
neophodno posebice razmatrati podnositeljev prijedlog zahtjeva
za donošenje privremene mjere.
56. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak
(1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u
dispozitivu ove odluke.
57. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, v. r.
Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарној
сједници, у предмету број АП 4659/11, рјешавајући
апелацију "Ауторада" д.о.о. Загреб, на основу члана
VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка
б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила
Уставног суда Босне и Херцеговине-пречишћени текст
("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у
саставу:
Валерија Галић, предсједница
Tudor Pantiru, потпредсједник
Миодраг Симовић, потпредсједник
Сеада Палаврић, потпредсједница
је
Broj 17 - Strana 27
Мато Тадић, судија
Constance Grewe, судија
Мирсад Ћеман, судија
Маргарита Цаца-Николовска, судија
Златко М. Кнежевић, судија
на сједници одржаној 22. јануара 2015. године донио
ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ1
Усваја се апелација "Ауторада" д.о.о. Загреб.
Утврђује се повреда права на правично суђење из
члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1
Европске конвенције за заштиту људских права и основних
слобода.
Укидају се Пресуда Врховног суда Федерације Босне
и Херцеговине број 65 0 Пс 020876 10 Рев од 25. јула 2011.
године, Пресуда Кантоналног суда у Сарајеву број 65 0Пс
020876 08 Пз од 20. јануара 2010. године и Пресуда
Општинског суда у Сарајеву број Пс-141/01-А (20876) од
20. августа 2007. године.
Предмет се враћа Општинском суду у Сарајеву, који
је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку у
складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и
чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских
права и основних слобода.
Налаже се Општинском суду у Сарајеву да, у складу
са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и
Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања
ове одлуке обавијести Уставни суд о предузетим мјерама с
циљем извршења ове одлуке.
Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и
Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и
Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и
у "Службеном гласнику Брчко Дистрикта Босне и
Херцеговине".
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
I. Увод
1. "Ауторад" д.о.о. Загреб (у даљњем тексту: апелант)
из Загреба, Република Хрватска, ког заступа Ранка Рукљач,
адвокат из Загреба, поднио је 2. децембра 2011. године
апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем
тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда
Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту:
Врховни суд) број 65 0 Пс 020876 10 Рев од 25. јула 2011.
године, Пресуде Кантоналног суда у Сарајеву (у даљњем
тексту: Кантонални суд) број 65 0Пс 020876 08 Пз од 20.
јануара 2010. године и Пресуде Општинског суда у
Сарајеву (у даљњем тексту: Општински суд) број Пс141/01-А (20876) од 20. августа 2007. године. Апелант је 3.
децембра 2011. године допунио апелацију, те затражио да
се донесе привремена мјера којом би се одложило
извршење правоснажне и извршне Пресуде Општинског
суда број Пс-141/01-А (20876) од 20. августа 2007. године
до доношења одлуке о предметној апелацији. Апелант је
28. октобра 2014. године допунио апелацију.
II. Поступак пред Уставним судом
2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од
Врховног суда, Кантоналног суда и Општинског суда, те
Творнице аутомобила Сарајево д.о.о. Вогошћа (у даљњем
тексту: тужилац), као друге стране у поступку, затражено је
24. јуна 2014. године да доставе одговоре на апелацију.
1
Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15
Broj 17 - Strana 28
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
3. Врховни, Кантонални и Општински суд су
доставили одговоре на апелацију 1, 4. и 22. јула 2014.
године а тужилац 8. јула и 12. септембра 2014. године.
III. Чињенично стање
4. Чињенице предмета које произилазе из апелантових
навода и докумената предочених Уставном суду могу да се
сумирају на сљедећи начин:
5. Пресудом Општинског суда број Пс-141/01-А
(20876) од 20. августа 2007. године, која је потврђена
Пресудом Кантоналног суда број 65 0 Пс 020876 08 Пз од
20. јануара 2010. године, апелант је обавезан да тужиоцу
исплати износ од 2.740.241,46 КМ са законским затезним
каматама почев од 8. јуна 2006. године до исплате и да му
накнади трошкове поступка у износу од 13.367,50 КМ.
Вишак тужбеног захтјева тужиоца је одбијен.
6. У образложењу пресуде Општински суд је навео да
је тужилац 26. фебруара 2001. године поднио тужбу против
апеланта ради исплате износа од 83,315 КМ. У тужби је
наведено да су на основу члана 27 Самоуправног споразума
о удруживању рада и средстава за производњу и промет
возила ТАС-а (у даљњем тексту: Самоуправни споразум)
апелант и тужилац закључили 27. марта 1990. године
Уговор о условима и начину промета, сервисирања и
пружања услуга на производима TAS-VW-AUD1 (у
даљњем тексту: уговор од 27. марта 1990. године), те да су
апелант и тужилац 5. марта 1990. године закључили Уговор
о остави број 682/90 (у даљњем тексту: предметни уговор
или уговор о остави) према ком би тужилац као
оставодавац испоручивао одређени број возила апеланту
(као оставопримцу) на оставу, а та возила би и након
испоруке остала тужиочева својина, све док их тужилац не
затражи назад, или док их апелант (као оставопримац) не
откупи. Наведено је да је по основу тог уговора тужилац у
периоду од новембра 1991. године до 1. априла 1992.
године послао апеланту 201 возило марке "голф", да је та
возила апелант могао да прода, али да тужиоцу никада није
доставио извјештај када и колико возила је продао, нити је
извршио било какво плаћање тужиоцу за ова возила. Даље,
наведено је да је тужилац истакао да су сва отпремљена
возила продата, а апелант није никада исплатио цијену за
њих, те да је обавезан да то учини према цјеновнику од 1.
априла 1992. године, као и да је укупна вриједност
испоручених
возила
износила
843.151.217,00
југословенских динара, односно, након извршене
деноминације, 84,315 КМ са законским затезним каматама
на овај износ почевши од 1. априла 1992. године до
исплате.
7. Даље, Општински суд је навео да је апелант у
одговору на тужбу од 4. септембра 2001. године, осим
приговора о мјесној ненадлежности Општинског суда,
истакао и да је све обавезе проистекле из пословних односа
са ТАС-ом испунио уредно и у цијелости. Истакао је и
приговор недостатка активне легитимације на страни
тужиоца, јер су потраживања из послова на које се позива
тужилац пренесена на ТАС Загреб д.о.о. Загреб. Такође,
наведено је да је апелант истакао и приговор застарјелости
потраживања, јер су новчана потраживања која су
проистекла из некадашњих пословних односа и на које се
тужилац позива у тужби доспјела за плаћање у 1991. и
1992. години, па су истекли застарни рокови из члана 374
Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО),
и у односу на "цјелину потраживања и у односу на било
коју испоруку", те да је штавише из пословних односа које
је имао са тужиоцем њему остало неподмирено
потраживање у износу од 463.657,22 ДМ. Такође,
Srijeda, 4. 3. 2015.
истакнуто је да је апелант навео да је по налогу тужиоца
возила предао трећим лицима, а за возила која је продавао
уредно је извршио сва плаћања. Истакнуто је да се тужилац
поднеском од 23. септембра 2002. године очитовао на
наводе одговора на тужбу, да је на припремном рочишту
11. априла 2005. године у цијелости остао при тужби и
тужбеном захтјеву с тим што је "уредио тужбу у погледу
добровољног рока за испуњење чинидбе на 30 дана од дана
доношења пресуде", те је наведено да је апелант остао при
одговору на тужбу, предложио да се тужбени захтјев
одбије као неоснован и остао при истакнутим приговорима
мјесне ненадлежности, недостатка активне легитимације и
застарјелости потраживања. Наведено је да је 8. јуна 2006.
године тужилац преиначио тужбени захтјев након
извршеног финансијског вјештачења у ком је утврђено да
вриједност возила од 843.151,217 југословенских динара,
која је исказана у валути КМ, са инфлаторним ефектима
представља износ од 2.740.241,46 КМ (налаз вјештака од 6.
јуна 2005. године), те предложио суду да донесе пресуду
ком ће обавезати апеланта да му на име вриједности за
испоручена путничка возила, према уговору о остави,
исплати износ од 2.740.241,46 КМ (у даљњем тексту:
спорно потраживање) са припадајућим каматама почев од
12. марта 1992. године и трошковима парничног поступка.
Даље је наведено да је суд на рочишту за главну расправу,
одржаном 26. октобра 2006. године, својим рјешењима
дозволио расправљање по преиначеном тужбеном захтјеву,
те да је одбио приговор мјесне ненадлежности. Истакнуто
је да су на рочишту за главну расправу спроведени докази
које су предложиле парничне странке, како је то усвојено
рјешењем са припремног рочишта (извршен увид и
прочитани уговор о остави, извод из стања на 31. децембар
2000. године изражен у ХРД и у југословенским динарима,
15 складишница, прецизније означених у пресуди,
прочитан је налаз вјештака финансијске струке од 6. маја
2005. године, те је спроведен доказ саслушањем вјештака).
8. Општински суд је истакао да је предметним
уговором о остави (члан 7) уговорена његова надлежност за
случај спора. Даље, у погледу апелантовог приговора о
недостатку активне легитимације на страни тужиоца,
Општински суд је навео да је извршио увид у материјалну
документацију приложену спису, те закључио да је
истакнути приговор неоснован. Општински суд је истакао
да је из "приложених доказа несумњиво утврдио да је
Творница аутомобила Сарајево д.о.о. из Вогошће (тужилац
у конкретном случају) настала статусном промјеном
друштвеног предузећа Творница аутомобила Сарајево са
сједиштем у Вогошћи на истој адреси, па је закључио да је
неоснован апелантов приговор да тужилац није правни
сљедник уговорне стране "Унис" Творница аутомобила
ТАС Сарајево – Вогошћа, која је закључила предметни
уговор. При томе Општински суд је навео да је на рочишту
за главну расправу одбио апелантов приједлог да се изврши
увид у извод из Регистра Општинског суда број РФ- 454/07
од 20. фебруара 2007. године, јер тај доказ није предложен
на припремном рочишту (11. априла 2005. године), већ
управо у току извођења доказа на рочишту за главну
расправу, а апелантов пуномоћник није предложио доказе
да овај доказ није био у могућности предложити суду, нити
презентовати у току поступка који траје од 2001. године,
како је то предвиђено одредбама члана 102 Закона о
парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП), а нити на
припремном рочишту одржаном 11. априла 2005. године.
9. Даље, Општински суд је истакао да није основан ни
апелантов приговор да је спорно потраживање застарјело.
Наиме, у конкретном случају тужилац захтијева "испуњење
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
уговорне обавезе, и то предају одређених ствари датих
дужнику (апеланту) на чување, што је стварноправни
захтјев који не застаријева". Наведено је да је право
сопственика ствари (тужиоца) да тражи поврат својих
ствари од дужника (апеланта), те да све и када би захтјев
подлијегао одредбама о застарјелости потраживања,
предметни захтјев не би застарио. Наиме, како је истакао
Општински суд, тужиочев облигационоправни захтјев је
могао да застари да је апелант са своје стране понудио
испуњење обавезе, те би тужилац (као повјерилац), у
смислу члана 325 став 1 ЗОО, доспио у повјерилачку
доцњу, па, стога, застарјелост потраживања није ни почела
да тече, јер апелант никада није ни понудио испуњење
своје обавезе. Општински суд је истакао да је, спроводећи
доказ увидом у уговор о остави, утврдио да је у том
уговору наведено да се оставопримац (дакле, апелант)
обавезује да прими од оставодавца (тужиоца) одређени
број аутомобила из његовог производног програма, а да се
оставопримац обавезује да ће аутомобиле чувати као своје,
све док их оставодавац не затражи или док их
оставопримац не купи. Општински суд је навео да је
тужилац истакао да апелант никада није доставио суду
доказ да је тужилац од њега икада затражио да му преда
испоручене аутомобиле, нити је апелант суду доставио
доказе да је наведене аутомобиле купио како је то тврдио у
току поступка. Слиједећи то, како је закључио Општински
суд, рок застарјелости спорног потраживања и није почео
да тече све до момента подношења тужбе (26. фебруара
2001. године), када је апелант био обавијештен да треба
предати испоручене аутомобиле тужиоцу. Стога, како је
истакао Општински суд, пошто "до момента подношења
тужбе није затражена испорука наведених аутомобила, то
није ни могла да наступи застарјелост предвиђена
одредбама члана 360 став 2 ЗОО". Поред тога, како је даље
истакао Општински суд, апелант није доказао да је
предметни уговор о остави икада раскинут, па су, стога,
неосновани наводи да је спорно потраживање застарјело.
10. Општински суд је навео да је, одлучујући о
основаности и висини постављеног тужбеног захтјева,
закључио да је тужилац на основу спроведених доказа на
рочишту за главну расправу доказао основаност и висину
тужбеног захтјева. Наиме, Општински суд је истакао да из
увида у уговор о остави произилази да су га закључили
"Унис" Творница аутомобила ТАС Сарајево - Вогошћа у
својству оставодавца и апелант у својству оставопримца, да
су га уредно потписале и овјериле обје фирме, да се
апелант обавезао да ће примити од тужиоца до 30
аутомобила из производног програма ТАС-а, да их чува и
да материјално одговара на свом складишном простору и
да их врати кад то тужилац затражи, или од тужиоца купи
ако се о томе током оставе договоре. Такође, Општински
суд је навео да из спроведених материјалних доказа, те
налаза вјештака од 6. јуна 2005. године, као и његовог
исказа на рочишту за главну расправу, чији је налаз, као и
његов исказ суд у цијелости прихватио, јер су дати стручно
и на бази извршеног увида у комплетну оригиналну
документацију коју је вјештаку презентовао тужилац, као и
документацију која је уложена у спис, вјештак се прецизно
изјашњавао на приложена документа на бази струке и у
складу са важећим законским прописима, те у свом налазу
утврдио да је апелант по 15 отпремница и по исто толико
лица преузео 201 возило у периоду од 16. октобра 1991.
године, закључно са 2. априлом 1992. године, које су све у
оригиналу презентоване вјештаку на увид, произилази
основаност тужбеног захтјева. Такође је наведено да је суд
прихватио наводе вјештака да у документацији не постоји
Broj 17 - Strana 29
доказ о одјави преузетих возила, која су, према
апелантовим наводима, продата, те је, стога, на околност
висине штете, с обзиром на то да је деноминација
посљедица инфлације, утврдио да вриједност 201 возила
која нису враћена тужиоцу на његов позив износи
2.740.241,46 КМ. Даље, Општински суд је навео да су
неосновани приговори апелантовог пуномоћника да се
вјештак упуштао у правна питања с обзиром на то да је
управо супротно вјештак поступио по налогу суда, те
доставио само више варијанти, остављајући суду да одлучи
да ли ће утврђивати вриједност возила у моменту испоруке,
или вриједност возила након што је апеланта позвао
тужилац да врати возила, а што овај није учинио.
11. Општински суд је навео да апелант у току
поступка суду није доставио, нити предложио било какве
доказе којим би оспорио тужбени захтјев, изузев увида у
предметни уговор, што је суд и прихватио, а одбио
апелантов приједлог на припремном рочишту да се
спроведе доказ увидом у апелантову финансијскокњиговодствену документацију коју би пуномоћник
доставио накнадно, у року који му одреди суд. Овај
приједлог суд је одбио, јер се, како је навео, прије свега
радило о непрецизном приједлогу у којем се није знало о
којој финансијској документацији се ради, па је због тога
овакав приједлог и одбијен, поготово имајући "у виду
вријеме подношења тужбе и вријеме одржавања
припремног рочишта, што је више него довољно вријеме да
се прикупи и суду достави сва релевантна документација".
Из наведеног уговора је утврђено да је у ситуацији када
оставопримац више не посједује предметне аутомобиле,
када није тражио, нити добио сагласност оставодавца да их
отуђи на било какав начин, за оставопримца наступила
накнадна субјективна немогућност да испуни обавезе из
уговора о остави за коју је он одговоран. Имајући у виду
овакве околности, апелант се ослободио своје примарне
обавезе да врати аутомобиле с обзиром на то да их и не
посједује. Међутим, како је даље истакао Општински суд,
умјесто примарне обавезе да врати аутомобиле, апелант је
обавезан да плати повјериоцу новчану противвриједност
аутомобила датих на оставу. Та његова обавеза заснива се
на одредбама члана 17 ЗОО којом је прописано да су
учесници у облигационом односу дужни да изврше своју
обавезу и да су одговорни за њезино извршење, као и
одредбама члана 262 став 1 ЗОО којим је прописано да је
повјерилац овлашћен да захтијева од дужника (апелант оставопримац) да испуни обавезу, а дужник је дужан да је
испуни савјесно у свему како она гласи. Указано је на
одредбе члана 262 став 2 којима је прописано да, кад
дужник не испуни своју обавезу, или закасни са њеним
испуњењем, повјерилац има право да захтијева и накнаду
штете коју је усљед тога претрпио. У конкретном случају,
како је, даље, истакао Општински суд, пошто апелант није
у могућности да испоручи предате аутомобиле, за тужиоца
је наступила штета, како је прописано одредбама члана 262
ЗОО. Општински суд је истакао да је то новчана
противвриједност возила која је тужилац (оставодавац)
предао апеланту (оставопримцу) на чување, и то према
цијенама у вријеме када је тужилац "затражио њихово
враћање и испоруку, а што је он учинио моментом
подношења тужбе 2001. године". Слиједећи то, Општински
суд је закључио да је апелант поступао супротно одредбама
уговора, па је дужан тужиоцу, "због непоступања по истом,
накнадити штету, како је то предвиђено и одредбама члана
716 став 2 ЗОО".
12. Поред тога, Општински суд је истакао да апелант у
току поступка није доказивао да је уговор раскинут, што је
Broj 17 - Strana 30
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
евентуално могао да приговара, што би било у складу са
одредбама члана 721 ЗОО. Међутим, како је Општински
суд закључио, предметни уговор о остави је још на снази с
обзиром на то да га ниједна страна није раскинула, те је,
стога, апелант дужан да исплати тужиоцу накнаду штете у
износу од 2.740.241,46 КМ до ког је дошао вјештак
примјењујући ефекте инфлације, како би се утврдила
објективна вриједност возила. Општински суд је навео да је
удовољио тужбеном захтјеву тужиоца у цијелости у дијелу
који се односи на износ главног дуга, који представља
накнаду штете због немогућности да се испоручи 201
возило на позив тужиоца, како је то регулисано одредбама
закљученог уговора о остави. У односу на споредна
потраживања, Општински суд је истакао да је обавезао
апеланта да на износ главног дуга плати тужиоцу законске
затезне камате од дана постављања преиначеног тужбеног
захтјева, па до исплате, у складу са одредбама члана 277
ЗОО у вези са чланом 2 став 1 Закона о висини стопе
затезне камате.
13. Кантонални суд је у својој пресуди истакао да је
апелант у жалби, између осталог, навео да првостепени суд
није извршио увид у оригинална документа-складишнице,
нити је тужилац презентовао суду и апеланту оригиналне
примјерке складишница, већ да је суд поклонио вјеру
налазу и мишљењу вјештака. Наведено је да је апелант у
прилогу жалбе доставио "биланс промета возила за
1991/1992. годину који је сачињен у јуну 1992. године у
Wolfsburgu - СР Њемачка", а којом доказује да је комплетан
дуг по основу запримљених путничких возила исплаћен
тужиоцу, "те да је навео да је био спријечен из објективних
разлога овај докуменат доставити суду раније, јер га је из
Wolfsburgа добио након пријема побијане пресуде". Такође,
како је наведено у пресуди, апелант је доставио уз жалбу и
отпремницу број 005111 од 26. децембра 1991. године за
четири возила-"голф" CL дизел са написаним бројем
шасија и са прилогом рачуна тужиоца број 003753 од 26.
децембра 1990. године, што је све овјерио јавни биљежник
28. септембра 2007. године, и навео да се из ових доказа
види да су возила са означеним бројевима шасије
фактурисана апеланту, да их је апелант платио, а да их
тужилац и даље, према складишници број 607 од 8.
децембра 1991. године, води на остави код апеланта. Уз
жалбу је достављен и доказ из архиве Привредне банке
Загреб, а ту документацију је овјерио јавни биљежник. Из
те документације се види да је 50 возила "голф" са тачно
назначеним бројевима шасије из складишнице број 835,
уложене у спис код првостепеног суда, тужилац платио
путем вирманских уплата Привредној банци Загреб, "уз
напомену да наведени доказ није био у могућности да
презентује раније суду".
14. Испитујући првостепену пресуду у границама
разлога наведених у жалби, пазећи по службеној дужности
на повреде у смислу члана 221 ЗПП, Кантонални суд је
утврдио да жалба није основана. Кантонални суд је истакао
да су у првостепеном поступку изведени сви докази по
приједлогу парничних странка на основу којих је правилно
закључено да је апелант обавезан да исплати тужиоцу
спорни дуг. Даље, Кантонални суд је истакао да је, према
одредбама члана 718 ЗОО, оставопримац дужан да врати
ствар чим је оставодавац затражи, па пошто из утврђеног
чињеничног стања у првостепеном поступку произилази да
апелант није тако поступио, обавезан је, у смислу члана 262
став 2 ЗОО, да тужиоцу накнади штету коју је усљед таквог
поступања претрпио. Према оцјени Кантоналног суда, у
конкретном случају се ради о стварноправном захтјеву, па
је првостепени суд правилно поступио када је одбио као
Srijeda, 4. 3. 2015.
неоснован приговор застарјелости потраживања. У
образложењу побијане пресуде су наведени јасни и
потпуни разлози о одлучним чињеницама за рјешење ове
правне ствари које у цијелости прихвата и Кантонални суд.
Кад је ријеч о жалбеним приговорима да је закључивањем
уговора од 27. марта 1990. године престао да важи уговор
закључен 5. марта 1990. године, Кантонални суд је
закључио да није основан, јер је уговором од 5. марта 1990.
године између парничних странака уређено поступање у
вези са оставом возила тужиоца, а уговором од 27. марта
1990. године уређени су услови и начин промета,
сервисирање и пружање услуга на производима тужиоца и
њиме, према оцјени Кантоналног суда, није престао да
важи уговор од 5. марта 1990. године. Жалбене приговоре
да је побијана пресуда донесена на основу фотокопиране
документације је, такође, Кантонални суд одбио, јер су,
како је навео, у супротности са стањем у спису.
15. Такође, Кантонални суд је навео да није могао да
прихвати доказе које је апелант доставио уз жалбу и за које
је истакао да их, због објективних разлога, није могао да
достави раније, јер се не ради о доказима које апелант без
своје кривице није могао изнијети, односно предложити до
закључења главне расправе, у смислу одредбе члана 207
ЗПП. Пошто ни осталим жалбеним приговорима нису
доведене у питање правилност и законитост побијане
пресуде, закључено је да, у смислу члана 226 ЗПП, жалбу
ваља одбити и првостепену пресуду у досуђујућем дијелу
потврдити.
16. Против Пресуде Кантоналног суда број 65 0Пс
020876 08 Пз од 20. јануара 2010. године апелант је
(посредством законског заступника) поднио ревизију. У
вези с тим, Уставни суд констатује да је у поднесеној
ревизији апелант истакао да обавјештава суд да је отказао
пуномоћ дотадашњем пуномоћнику и да је предложио да се
достава у будућности врши на адресу његовог сједишта.
17. Врховни суд је Пресудом број 65 0 Пс 020876 10
Рев од 25. јула 2011. године апелантову ревизију одбио. У
образложењу пресуде Врховни суд је поновио чињенично
утврђење и правна становишта Општинског и Кантоналног
суда, те наводе ревизије и истакао да је, и према његовој
оцјени, одлука Кантоналног суда правилна и законита.
Наиме, према становишту Врховног суда, апелантов
приговор о повреди одредаба парничног поступка пред
другостепеним судом није основан. Супротно апелантовим
тврдњама, према мишљењу Врховног суда, Кантонални суд
је у цијелости и правилно примијенио одредбе члана 231
ЗПП. Тај суд је жалбене наводе, поновљене у ревизији, а
који су од одлучног значаја за доношење правилне и
законите одлуке, оцијенио и за своју одлуку дао јасне,
потпуне и образложене разлоге, које у цијелости прихвата
и Врховни суд, па се на њих апелант упућује. Даље,
Врховни суд је истакао да је неоснован апелантов приговор
у погледу документације на основу које је вјештак сачинио
налаз, када се имају у виду разлози које је дао
другостепени суд у том правцу, те сам налаз вјештака и
изјашњење дато на рочишту. Наиме, вјештак је навео у
налазу да је налаз сачинио на основу оригиналне
документације, која је након вјештачења враћена тужиоцу,
а копије те документације задржане у спису, а на рочишту
од 10. маја 2007. године је поновио да је налаз сачињен на
основу оригиналне документације и да је она презентована
и суду.
18. Даље, Врховни суд је истакао да је Кантонални
суд правилно оцијенио да је и жалбени навод у вези са
чланом 26 став 2 уговора од 27. марта 1990. године
неоснован. При томе Врховни суд је указао да је закључак
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
Кантоналног суда да, на основу члана 26 став 2 уговора,
уговор о остави не престаје да важи правилан и када се има
у виду да је уговор од 27. марта 1990. године закључен на
основу Самоуправног споразума, а уговор о остави није
закључен на основу тог самоуправног споразума. Обавезе
странака из уговора о остави не проистичу из
Самоуправног споразума, па, стога, није ни могао да
престане да важи на основу члана 26 уговора од 27. марта
1990. године, како то погрешно сматра апелант. Према
становишту Врховног суда, по основу члана 26 уговора од
27. марта 1990. године, могли су и престали су да важе
само они појединачни уговори који су закључени на основу
Самоуправног
споразума,
али
не
и
други
облигационоправни, који се заснивају на ЗОО, какав је
предметни уговор о остави. Даље, и према оцјени Врховног
суда, одлука Кантоналног суда у погледу доказа које је
апелант доставио уз жалбу је правилна, те да би другачије
поступање, и према оцјени Врховног суда, било супротно
одредбама члана 207 ЗПП с обзиром на то да апелант није
доказао да из објективних разлога те доказе није могао да
предложи раније, па, стога, и није било основа за примјену
члана 217 ЗПП и одржавање расправе пред другостепеним
судом.
19. Врховни суд је истакао да је неоснован и
апелантов приговор о погрешној примјени материјалног
права. С тим у вези, Врховни суд је поновио да из
чињеничног утврђења из првостепеног поступка
произилази да су тужилац и апелант закључили уговор о
остави у ком није утврђен рок до када уговор траје,
односно када једна од уговорних страна може да захтијева
испуњење или раскидање уговора, да је по основу тог
уговора у периоду од 5. марта 1990. до 2. априла 1992.
године достављено туженом на складиштење 201 возило,
ближе описано у документацији, да апелант наведена
возила није вратио тужиоцу, нити му исплатио њихову
вриједност, да тужилац од дана предаје возила апеланту до
подношења тужбе није тражио њихово враћање, нити је
апелант обавјештавао тужиоца да раскида уговор, или да је
возила продао неком трећем, да возила није могуће
вратити, те да је износ њихове противвриједности наведен
у побијаној одлуци.
20. Поред тога, Врховни суд је истакао да су тачни
апелантови наводи да је другостепена пресуда донесена уз
погрешну примјену члана 191 став 4 ЗПП, јер нема јасних и
потпуних разлога у вези са закључком да је тужбени
захтјев стварноправни, а не облигациони, а у вези са тим и
оцјена приговора застаре. Међутим, како је у вези с тим
приговором закључио Врховни суд, у конкретној
чињеничној и правној ситуацији та повреда није утицала на
правилност и законитост побијане одлуке, па се, стога, не
ради о повреди поступка коју има у виду члан 209 ЗПП.
Наиме, како је даље образложио Врховни суд, и ако се
прихвати апелантова теза да се у конкретном случају ради
о облигационоправном, а не стварноправном тужбеном
захтјеву, приговор застаре је неоснован и у том случају.
Наведено је да питање застаре потраживања није само
правне него, уједно, и чињеничне природе, па је на
апеланту био терет да докаже чињенице које би
оправдавале истакнути приговор. Међутим, својим
наводима апелант није доказао чињенице на основу којих
би могло да се утврди да је потраживање да се испуне
уговорне обавезе из уговора о остави застарјело. С тим у
вези, Врховни суд је истакао да апелант ни у одговору на
тужбу, а ни током поступка није доказивао нити истицао да
је позивао тужиоца да преузме ствари, нити да га је
обавјештавао да је ствари које је примио на оставу продао,
Broj 17 - Strana 31
нити је доказао да је извршио плаћање на рачун тужиоца за
возила која су била ускладиштена, а која су продана. При
утврђеним чињеницама да су странке закључиле уговор о
остави, да је тужилац на основу тог уговора оставио 201
возило код апеланта, да та возила апелант није вратио, да
га тужилац није позивао да их врати прије подношења
тужбе, нити да исплати противвриједност ствари предатих
на чување, да уговором о остави није регулисано до када
уговор важи, када тужилац може да тражи испуњење
обавезе од апеланта, да апелант није доказао да је понудио
враћање ствари, исплату њихове противвриједности, или
уплатио купопродајну цијену на рачун тужиоца, питање
падања у доцњу може да се оцијени према одредби члана
324 став 2 ЗОО, а рок од када почиње да тече застара према
одредбама члана 361 ЗОО. При томе је Врховни суд указао
на одредбе члана 324 став 2 ЗОО којим је прописано да, ако
рок за испуњење обавезе није одређен (конкретна
ситуација), дужник (апелант) пада у доцњу када га
повјерилац (тужилац) позове да испуни обавезу усмено или
писмено, вансудски или започињањем неког поступка чија
је сврха да се постигне испуњење обавезе. Пошто од дана
апелантовог доласка у доцњу, у смислу члана 324 став 2
ЗОО (тужба поднесена 26. фебруара 2001. године) није
протекао застарни рок из члана 374 ЗОО за наступање
застаре потраживања, на који се позива и ревизија, то је и
ревизијски приговор да је одлука у дијелу у ком је
одлучено о материјалноправном приговору застаре
потраживања, када је тај приговор одбијен, донесена уз
правилну примјену материјалног права, а истакнути
приговор застаре неоснован због већ наведених разлога.
Утврдивши да су ревизијски приговори неосновани и да
нису почињене повреде из члана 241 ЗПП, на чије
постојање Врховни суд пази по службеној дужности,
примјеном члана 248 ЗПП одлучено је као у изреци.
IV. Апелација
а) Наводи из апелације
21. Апелант сматра да му је оспореним одлукама
повријеђено право на правично суђење из члана II/3е)
Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске
конвенције за заштиту људских права и основних слобода
(у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на
имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и
члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Истиче
да му је прекршено право на правично суђење, зато што је
суд непотпуно утврдио чињенично стање, те погрешно
примијенио процесне и материјалноправне прописе на
конкретан случај. Истиче да у оспореним одлукама нису
дати јасни и разумљиви разлози на којима су засноване, да
је примјена закона била произвољна, те указује на повреду
равноправности странака у поступку (тзв. повреду
једнакости оружја). У вези с тим, нарочито приговара да је
током првостепеног поступка тужилац био "изразито
неактиван (на више одржаних припремних рочишта није
доставио "мериторну документацију – доставио ју је након
четири године)", те умјесто да санкционише пасивно
понашање тужиоца, првостепени суд није омогућио
апеланту рок да достави пословну документацију везану уз
документацију од тужиоца примљену на том рочишту (11.
априла 2005. године), јер је није ни могао раније
специфицирати, будући да тужба није била подесна за
расправљање, те су управо стога више пута одлагана
рочишта, а тужилац је био обавезан да је директно достави
туженику - апеланту, што није учинио. Наглашава да
одбијање његових приједлога за спровођење доказа "као
непрецизних", а дозвољавање тужиоцу да изводи доказе
Broj 17 - Strana 32
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
предложене на припремном рочишту (у копији), без
апелантове могућности да се о њима мериторно очитује, те
допуштање тужиоцу да "злоупотребљава своја процесна
овлашћења и колегијалност пуномоћника" представља
грубо кршење права на једнакост пред судом. С тим у вези,
истиче да одбијање Општинског суда да му да рок за
достављање "мериторне финансијско - књиговодствене
документације, а у бити да допуни одговор на тужбу", који
није могао бити раније конкретизован због неуредне тужбе,
не може да доведе до правичног суђења. Даље, наводи да
Кантонални и Врховни суд нису дали адекватне разлоге
зашто се у конкретној правној ствари нису стекли услови за
одржавање расправе пред Кантоналним судом, у складу са
одредбама члана 217 ЗПП. Приговара одлуци Кантоналног
суда да не узме у обзир документацију коју је доставио уз
жалбу. Такође, истиче да су нетачни наводи из
образложења пресуда да су оригиналне складишнице отпремнице презентоване током првостепеног поступка (да
је исто исказао вјештак на рочишту 10. маја 2007. године),
будући да тужилац у допуни одговора на жалбу од 30.
новембра 2007. године наводи да посједује оригиналне
међускладишнице, те да их по потреби, а у смислу одредбе
члана 217 ЗПП, може да презентује другостепеном суду.
Сматра да је погрешно становиште редовних судова у
погледу тумачења члана 26 став 2 уговора од 27. марта
1990. године, јер, према његовом становишту, на основу
тог уговора престају да важе сви до тада закључени
уговори међу странкама, те да је дато образложење
нелогично. Даље, апелант приговара да је погрешан
закључак суда да је уговор о остави на снази и да њиме
није одређен рок испуњења, па да, стога, будући да је
тужба поднесена 26. фебруара 2001. године, од тада тече
рок испуњења или закашњење туженика (апеланта) из
члана 374 ЗОО. Сматра да се ради о арбитрарном тумачењу
законских одредаба, јер се коначно постављени тужбени
захтјев (8. јуна 2006. године) односи на накнаду штете због
неиспуњења. У конкретној ситуацији је неспорно да се
ради о уговорном односу из члана 374 ЗОО, те да застарни
рок износи три године. Приговара образложењу Врховног
суда да у конкретном случају није битно то да је
другостепена пресуда донесена уз погрешну примјену
члана 191 став 4 ЗПП, јер нема јасних и потпуних разлога у
вези са закључком да је тужбени захтјев стварноправни, а
не облигациони, и у вези с тим оцјеном приговора застаре,
те да та повреда није утицала на правилност и законитост
побијане одлуке и да се не ради о повреди поступка коју
има у виду члан 209 ЗПП. Приговара да суд није
образложио његов приговор о недостатку активне
легитимације, те одлуци да се одбије његов приједлог да се
изврши увид у извод из судског регистра РФ-454/07 од 20.
фебруара 2007. године. Наглашава да је у ревизији
указивао на нелогичности другостепене пресуде (тужиоцу
се признаје право на накнаду штете због неиспоруке, те се
такав тужбени захтјев третира као стварноправни). Указао
је и на праксу Уставног суда у предмету број АП 3338/07.
22. У допуни апелације од 3. децембра 2011. године
апелант је навео да је у току поступак ради признања
стране судске одлуке - правоснажне и извршне Пресуде
Општинског суда број Пс-141/01-А (20876) од 20. августа
2007. године. Истакао је да се у предметном поступку
апелант противи признању, али и да "може да се очекује
доношење одлуке о признању", те тиме испуњење и
формалног предуслова за покретање извршног поступка.
Стога, апелант "предлаже да се донесе привремена мјера
којом би се одложило извршење правоснажне и извршне
Пресуде Општинског суда број Пс-141/01-А (20876) од 20.
Srijeda, 4. 3. 2015.
августа 2007. године до доношења одлуке о предметној
апелацији". Наводи да је документацију коју Општински и
Кантонални суд "неосновано нису уврстили међу доказна
средства" предао овлашћеном судском вјештаку за
финансије и књиговодство из чијег налаза и мишљења
произилази да апелант нема никаква дуговања према
тужиоцу ни по ком основу, а није их имао ни у тренутку
подизања тужбе, те је у прилогу апелације доставио налаз и
мишљење вјештака. У допуни апелације од 28. октобра
2014. године апелант је обавијестио Уставни суд да је
тужилац са фирмом "Volkswagen AG", Њемачка, Wolfsburg,
19. септембра 2012. године закључио уговор о цесији којим
јој је уступио потраживање из оспорених пресуда, који је
доставио у прилогу допуне.
б) Одговор на апелацију
23. Врховни суд је истакао да нису повријеђена
апелантова права на која се позива у апелацији, посебно
право на правично суђење. У прилогу је доставио
фотокопију "доставнице о уручењу пресуде апеланту".
24. Кантонални суд је истакао да је, након изведених
доказа, првостепени суд правилно извео закључке о
основаности и висини тужбеног захтјева, па је на основу
тако утврђеног чињеничног стања правилно примијенио
материјално право.
25. Општински суд је навео да је донио закониту
одлуку на основу правилне примјене процесног и
материјалног права након потпуно и правилно утврђеног
чињеничног стања, те да је образложио своја становишта
изнесена у побијаној пресуди.
26. Тужилац је навео да апелантово незадовољство
утврђеним чињеничним стањем, као и примјеном
материјалног права само по себи не може довести до
закључка о повреди права на правично суђење, односно
повреди права на имовину. Истакао је да је апеланта од
почетка до краја заступао адвокат, који је морао знати, чак
и ако то апеланту није било познато, до ког стадијума у
поступку може да предлаже доказне приједлоге. Даље,
тужилац је навео да има оригиналне складишнице које је
презентовао вјештаку, а првостепени суд га није никада, у
смислу одредбе члана 335 ЗПП, обавезао да на рочишту
презентује оригиналне складишнице. Истакао је да је
апелант у прилогу жалбе за спис суда доставио докуменат
који је означен "Продано аутомобила из програма ТАС-а
закључно са 15. јуном 1992. године" у којем су означени
аутомобили са бројем шасије и мотора које му је тужилац
дао на оставу предметним складишницама за које је
апелант тврдио да их није примио. Тиме су, како тужилац
тврди, уз жалбу као сопствени доказ предложили управо
доказ да су предметна возила запримили, чиме је апелант
доказао сву контрадикторност сопственог поступања у
поступку - најприје је оспоравао складишнице, јер не
представљају доказ да је примио возила на оставу - а затим
сам уз жалбу доставља докуменат којим доказује да је
возила имао на остави, те да их је и продао. У том смислу
Врховни суд је својим разумним и аргументованим
образложењем исправно указао да је потпуно свеједно да
ли се радило о стварноправном или облигационоправном
захтјеву - да о застарјелости не може бити говора. Возила
предата на оставу остају на остави све док их оставодавац
не затражи - годину, пет или десет - а право да судским
путем захтијева њихов поврат или накнаду штете због
немогућности оставопримца да их врати почиње да тече
тек од момента када оставопримац не врати ствари са
оставе на позив оставодавца. Даље, тужилац је навео да је
апелантова тврдња да тужилац није доказао активну
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
легитимацију потпуно паушална, те је за спис Уставног
суда доставио историјски извод из судског регистра
Општинског суда.
V. Релевантни прописи
27. У Закону о парничном поступку ("Службене
новине Федерације БиХ" бр. 53/03 од 28. октобра 2003.
године, 73/05 и 19/06) релевантне одредбе гласе:
Члан 7.
(1) Странке су дужне изнијети све чињенице на
којима заснивају своје захтјеве и изводити доказе којима
се утврђују те чињенице.
(2) Суд је овлаштен утврдити и чињенице које
странке нису изнијеле, ако из резултата расправе и
доказивања произилази да странке иду за тим да
располажу захтјевима којима не могу располагати (члан 3.
став 2.).
Члан 8.
Које ће чињенице узети као доказане одлучује суд на
основу слободне оцјене доказа. Суд ће савјесно и брижљиво
оцијенити сваки доказ посебно и све доказе заједно.
Члан 77.
У позиву за припремно рочиште суд ће обавијестити
странке о посљедицама изостанка с припремног рочишта,
као и о томе да су дужне најкасније на припремном
рочишту изнијети све чињенице на којима заснивају своје
захтјеве и предложити све доказе које желе извести у
току поступка, те на припремно рочиште донијети све
исправе и предмете које желе употријебити као доказ.
Члан 81. ст. 1. и 2.
(1) Суд ће према резултатима расправљања на
припремном рочишту одлучити о чему ће се расправљати
и који ће се докази извести на главној расправи.
(2) Приједлоге које не сматра битним за доношење
одлуке суд ће одбити и у рјешењу назначити разлог
одбијања.
Члан 102.
(1) Свака странка треба у својим излагањима
изнијети све чињенице потребне за образложење својих
приједлога, понудити доказе потребне за утврђивање
својих навода, те се изјаснити о наводима и понуђеним
доказима противне странке.
(2) Странке могу током главне расправе износити
нове чињенице и предлагати нове доказе само ако учине
вјероватним да их без своје кривице нису били у
могућности изнијети односно предложити на припремном
рочишту.
Члан 207. ст. 1. и 2.
(1) У жалби се не могу износити нове чињенице и
предлагати нови докази, осим ако жалитељ пружи доказе
да их без своје кривње није могао изнијети односно
предложити до закључења главне расправе.
(2) Позивајући се на нове чињенице, жалитељ је
дужан навести доказе којима би се те чињенице утврдиле,
а предлажући нове доказе, дужан је навести чињенице које
тим доказима треба утврдити.
Члан 209.
Повреда одредаба парничног поступка постоји ако
суд у току поступка није примијенио или је неправилно
примијенио коју одредбу овог закона, а то је било од
утицаја на доношење законите и правилне пресуде.
Члан 310. ст. 1. и 2.
(1) Странка може пуномоћ у свако вријеме опозвати,
а пуномоћник је може у свако вријеме отказати.
Broj 17 - Strana 33
(2) Опозивање, односно отказ пуномоћи мора се
саопћити суду пред којим се води поступак писмено или
усмено на расправни записник.
Члан 340. став 1.
(1) Кад странку заступа законски заступник, односно
пуномоћник, достава се обавља законском заступнику
односно пуномоћнику.
Члан 454. ст. 1, 3. и 4
(1) Ако је прије дана ступања на снагу овог закона
започет поступак пред првостепеним судом, даљњи
поступак провест ће се према одредбама овог закона.
(3) У предметима из става 1. овог члана у којима је
већ отворена главна расправа, суд је дужан на првом
сљедећем рочишту за главну расправу провести све радње
које би према одредбама овог закона био дужан провести
на припремном рочишту. Одржавање тог рочишта имат
ће, у погледу права и обавеза странака, све правне
посљедице које, према одредбама овог закона, има
одржавање припремног рочишта.
(4) Суд ће упозорити странке у поступку да након
одржавања рочишта из става 3. овог члана неће моћи
подузимати радње за које је одредбама овог закона
предвиђено да се могу подузети најкасније до закључења
припремног рочишта.
Члан 461.
Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана
објављивања у "Службеним новинама Федерације БиХ".
28. У Закону о облигационим односима ("Службени
лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, те "Службени
лист РБиХ" бр. 2/92, 13/93 и 13/94 и "Службене новине
Федерације БиХ" бр. 29/03 и 42/11) релевантне одредбе
гласе:
Дужности испуњења обавеза
Члан 17. став 1.
(1) Учесници у облигационом односу дужни су да
изврше своју обавезу и одговорни су за њено испуњење.
Испуњење обавезе и посљедица неиспуњења
Члан 262. ст. 1. и 2.
(1) Повјерилац у обавезном односу је овлашћен да од
дужника захтијева испуњење обавезе, а дужник је дужан
испунити је савјесно у свему како она гласи.
(2) Кад дужник не испуни обавезу или задоцни са
њеним испуњењем, повјерилац има право захтијевати и
накнаду штете коју је усљед тога претрпио.
Кад дужник долази у доцњу
Члан 324.
(1) Дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у
року одређеном за испуњење.
(2) Ако рок за испуњење није одређен, дужник долази
у доцњу кад га повјерилац позове да испуни обавезу, усмено
или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког
поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе.
Кад повјерилац долази у доцњу
Члан 325. ст. 1. и 2.
(1) Повјерилац долази у доцњу ако без основаног
разлога одбије да прими испуњење или га својим
понашањем спријечи.
(2) Повјерилац долази у доцњу и кад је спреман да
прими испуњење дужникове истовремене обавезе, али не
нуди испуњење своје доспјеле обавезе.
Кад застарјелост почиње тећи
Члан 361.
(1) Застарјелост почиње тећи првог дана послије
дана кад је повјерилац имао право да захтијева испуњење
Broj 17 - Strana 34
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
обавезе, ако законом за поједине случајеве није што друго
прописано.
(2) Ако се обавеза састоји у томе да се нешто не
учини, да се пропусти или трпи, застарјелост почиње
тећи првог дана послије дана кад је дужник поступио
противно обавези.
Општи рок застарјелости
Члан 371.
Потраживања застаријевају за пет година, ако
законом није одређен неки други рок застарјелости.
Међусобна потраживања из уговора
о промету робе и услуга
Члан 374. став 1.
(1) Међусобна потраживања друштвених правних
лица из уговора у промету робе и услуга, као и
потраживања накнаде за издатке учињене у вези с тим
уговорима, застаријевају за три године.
ОПШТЕ ОДРЕДБЕ
Члан 712.
(1) Уговором о остави обавезује се оставопримац да
прими ствар оставодавца, да је чува и да је врати кад је
овај буде затражио.
(2) Предмет оставе могу бити само покретне
ствари.
Обавезе чувања и обавјештавања
Члан 714. став 1.
(1) Оставопримац је дужан чувати ствар као своју
сопствену, а ако је остава уз накнаду, као добар
привредник, односно добар домаћин.
Враћање ствари
Члан 718.
(1) Оставопримац је дужан вратити ствар чим је
оставодавац затражи и то са свим плодовима и другим
користима од ствари.
(2) Ако је одређен рок за враћање ствари,
оставодавац може тражити да му се ствар врати и прије
истека рока, изузев кад рок није уговорен искључиво у
интересу оставодавца.
(3) Враћање се врши у мјесту предаје ствари
оставопримцу, ако уговором није одређено неко друго
мјесто, у ком случају оставопримац има право на накнаду
трошкова преноса ствари.
Враћање ствари у случају бесплатне оставе
Члан 721.
(1) Оставопримац који се обавезао да бесплатно чува
ствар одређено вријеме може је вратити оставодавцу
прије истека уговореног рока ако би самој ствари
пријетила опасност пропасти или оштећења или ако би му
њено даље чување могло проузроковати штету.
(2) Ако рок није уговорен, оставопримац из
претходног става може у свако доба одустати од
уговора, али је дужан оставодавцу одредити примјерен
рок за преузимање ствари.
VI. Допустивост
29. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону
надлежност у питањима која су садржана у овом уставу
када она постану предмет спора због пресуде било ког суда
у Босни и Херцеговини.
30. У складу са чланом 18 став 1 Правила Уставног
суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су
против пресуде, односно одлуке која се њоме побија,
исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према
закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је
Srijeda, 4. 3. 2015.
подносилац апелације примио одлуку о посљедњем
дјелотворном правном лијеку ког је користио.
31. У конкретном случају предмет оспоравања
апелацијом је Пресуда Врховног суда број 65 0 Пс 020876
10 Рев од 25. јула 2011. године против које нема других
дјелотворних правних лијекова могућих према закону.
32. Уставни суд констатује да је апелант у
достављеној апелацији навео да је оспорену пресуду
примио 4. октобра 2011. године, те да је у прилогу
апелације доставио њену копију из које произилази да је
достављена на факс фирме "Ауторад" д.о.о. 4. октобра
2011. године. У вези с тим, Уставни суд је затражио 24.
јуна 2014. године од Врховног суда да му достави
фотокопију доставнице о уручењу Пресуде број 65 0 Пс
020876 10 Рев од 25. јула 2011. године апеланту, коју је
Врховни суд доставио 1. јула 2014. године.
33. Уставни суд уочава да из фотокопије доставнице о
пријему пресуде Врховног суда којом се ревизија одбија
(број 65 0 Пс 020876 10 Рев од 25. јула 2011. године)
произилази да је пресуда достављена апелантовом
пуномоћнику (Аднану Бисеру, адвокату из Сарајева) 15.
септембра 2011. године. Такође, Уставни суд констатује да
је у уводу оспорене пресуде Врховног суда (као и у уводу
оспорених пресуда Општинског и Кантоналног суда)
наведено да апеланта заступа пуномоћник Аднан Бисер,
адвокат из Сарајева.
34. Даље, Уставни суд констатује да је апелант у
прилогу апелације доставио и копију поднеска - ревизије
коју је изјавио против Пресуде Кантоналног суда број 65
0Пс 020876 08 Пз од 20. јануара 2010. године на којој се
налази и отисак пријемног печата Општинског суда (путем
ког је поднесена ревизија) од 18. марта 2010. године. У вези
с тим, Уставни суд констатује да из наведеног писмена
произилази да је ревизију поднио апелант посредством
законског заступника и да је у изјављеној ревизији истакао
да "обавјештава суд да је отказао пуномоћ дотадашњем
пуномоћнику", те да је предложио да се достава у
будућности врши на адресу његовог сједишта.
35. Слиједећи то, будући да је у уводу пресуде
Врховног суда наведено да апеланта заступа наведени
пуномоћник, те да је Уставном суду достављена
доставница којом је пресуда по ревизији достављена том
пуномоћнику, произилази да Врховни суд, очито, није узео
у обзир чињеницу да је апелант у тој фази парничног
поступка дотадашњем пуномоћнику отказао пуномоћ за
заступање и о томе обавијестио Врховни суд.
36. Стога је Уставни суд приликом одлучивања о
допустивости предметне апелације узео у обзир датум који
је апелант навео као датум пријема оспорене пресуде, тј. 4.
октобар 2011. године.
37. Дакле, оспорену пресуду Врховног суда апелант је
примио 4. октобра 2011. године, а апелација је поднесена 2.
децембра 2011. године, тј. у року од 60 дана, како је
прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда.
Коначно, апелација у овом дијелу испуњава и услове из
члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји
неки формални разлог због којег апелација није допустива,
нити је очигледно (prima facie) неоснована.
38. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне
и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног
суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација у
овом дијелу испуњава услове у погледу допустивости.
VII. Меритум
39. Апелант сматра да му је оспореним пресудама
повријеђено право на правично суђење из члана II/3е)
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске
конвенције, те право на имовину из члана II/3к) Устава
Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију.
Право на правично суђење
40. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у
релевантном дијелу гласи:
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају
људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а
она обухватају:
е) Право на правичан поступак у грађанским и
кривичним стварима и друга права у вези са кривичним
поступком.
41. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном
дијелу гласи:
1) Приликом утврђивања грађанских права и обавеза
или основаности било какве кривичне оптужбе против
њега, свако има право на правичну и јавну расправу у
разумном року пред независним и непристрасним, законом
установљеним судом. […]
42. Уставни суд примјећује да су одлуке које апелант
оспорава донесене у поступку у којем се одлучивало о
"постојању дуга" произашлог из пословних односа
странака, те је члан 6 Европске конвенције примјенљив.
43. Прије разматрања апелационих навода Уставни
суд констатује да су и апелант и тужилац доставили
Уставном суду, поред копијā писмена достављених
редовном суду у току трајања редовног поступка, копијā
записника са одржаних рочишта, и документацију која се
односи на предмет спора, дакле, на основаност тужбеног
захтјева, и то, између осталог, апелант "налаз и мишљење
сталног судског вјештака за финансије и књиговодство"
сачињене 22. новембра 2011. године (по његовом захтјеву,
у вези са предметом спора), а тужилац "историјски извод из
судског регистра" од 19. јануара 2011. године, те нотарски
овјерене
преписе
15
исправа
под
називом
"преускладиштење возила" које је издао ТАС Сарајево а
који су сачињени 4. септембра 2014. године. У вези с тим,
Уставни суд наглашава да он није суд четвртог степена, те
да, стога, неће разматрати достављену документацију,
изузев ону која се односи на поступање странака у току
трајања поступка пред редовним судовима.
44. Даље, у вези са апелантовим наводима о повреди
права на правично суђење, Уставни суд запажа да је
апелант истакао да редовни судови при одлучивању о
конкретној правној ствари нису прихватили његове
приједлоге о достави релевантних доказа којим би оспорио
тужбени захтјев. Посљедица тога је да су погрешно
утврдили чињенично стање и произвољно примијенили
позитивноправне прописе, дакле, да није био равноправан у
поступку. Стога ће Уставни суд испитати истакнуте
апелантове наводе, прије свега у вези са принципом
"једнакости оружја".
45. С тим у вези, Уставни суд констатује да важан
елеменат захтјева за правично суђење представља принцип
равноправности пред судом ("једнакост оружја"). Наиме, да
би законске одредбе којима је уређен правни положај
странака, односно њихових заступника у поступцима пред
судом удовољиле захтјеву који поставља члан 6 став 1
Европске конвенције, правни положај странака и њихових
заступника мора бити једнак, односно судови у поступку
морају да обезбиједе једнакост странака при могућности
коришћења процесних средстава (једнакост оружја,
једнакост средстава). Начело једнакости средстава, у
смислу правичне равнотеже међу странкама (fair balance),
Broj 17 - Strana 35
чини један од битних конститутивних елемената права на
правично суђење. С тим у вези, то начело нужно обухваћа
разумну могућност странака да изложе чињенице и
подупру их својим доказима на начин да ниједну од
странака не стављају у битно лошији положај у односу на
супротну странку. Тај принцип подразумијева, како је
Европски суд за људска права (у даљњем тексту: Европски
суд) навео у предмету Dombo Beheer B.V. против Холандије
у контексту грађанског поступка, да објема странама мора
бити дата разумна могућност да изложе свој предмет,
укључујући и доказну грађу, под условима који их не
стављају у знатно подређен положај у односу на
противника (види, Европски суд, Dombo Beheer B.V.
против Холандије, пресуда од 27. октобра 1993. године,
Серија А број 274, стр. 19). Овај принцип може имати
важну улогу у свакој фази поступка и бити у вези са
многим питањима. Принцип "једнакости оружја"
подразумијева да стране морају да имају исти приступ
списима и другим документима предмета барем у мјери у
којој они имају улогу у формирању мишљења суда (види,
Европска комисија за људска права, Lynas против
Швајцарске, одлука од 6. октобра 1976. године број
7317/75, Yearbook XX, 1977. године, стр. 412, ст. 444-446).
Свакој страни се мора дати прилика да се супротстави
аргументима које је изложила друга страна. Дакле, суд је
обавезан да обезбиједи да се поштује принцип
равноправности странака у поступку, што значи да свака
страна мора да има разумну могућност да изнесе своје
аргументе у условима који је неће довести у значајно
неповољнији положај у односу на њеног противника.
46. Даље, Уставни суд подсјећа да је Европски суд у
својој пракси (види, Европски суд, LB Interfinanz A.G.
против Хрватске /29549/04/, пресуда од 27. марта 2008.
године, тачка 25), између осталог, навео: "Суд поново
истиче да, према његовој пракси, начело једнакости
процесног оружја захтијева постојање разумне могућности
обију странака да изложе чињенице и да их подупру својим
доказима, у таквим условима који нити једну странку не
стављају у битно лошији положај у односу на супротну
странку (...)."
47. У конкретном случају Уставни суд запажа да је
предметни парнични поступак покренут тужбом коју је
поднио тужилац Општинском суду 21. фебруара 2001.
године и да, како то произилази из предметне тужбе, уз
тужбу нису достављени сви докази на којим је утемељен
тужбени захтјев, него само "извод из стања возила на 31.
децембар 2000. године и извод из стања потраживања од
истог датума према цјеновнику важећем на дан испоруке".
Даље, Уставни суд запажа да из достављене документације
произилази да је апелант, након пријема тужбе 4.
септембра 2001. године, дао писмени одговор на тужбу, те
да су (како произилази из достављених записника) у
предметном поступку одржана рочишта 24. септембра и 11.
децембра 2002. године, те 20. фебруара 2003. године.
48. Такође, Уставни суд запажа да је у току трајања
предметног поступака ступио на снагу (6. новембра 2003.
године) нови ЗПП и да је предметни поступак настављен у
складу са одредбама тог закона (члан 454), те да је
припремно рочиште одржано 11. априла 2005. године којем
су приступили пуномоћници парничних странака. Уставни
суд запажа да из записника са припремног рочишта 11.
априла 2005. године произилази да је том приликом
апелантов пуномоћник истакао да му тужилац није
доставио доказе да је тужбени захтјев основан, мада је на
рочиштима од 24. септембра 2002. године и 20. фебруара
2003. године на то обавезан, те је истакао све приговоре као
Broj 17 - Strana 36
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
и у одговору на тужбу. Осим тога, Уставни суд запажа да је
у записнику констатовано "да тужилац предаје у два
примјерка, и то за суд и супротну страну, по један
примјерак фотокопиране документације коју је предложио
као доказе које ће спроводити на главној расправи" из чега
произилази да је тужилац тек на том рочишту, дакле, након
више од четири године од почетка предметног поступка,
доставио апеланту доказе на којима је заснивао свој
тужбени захтјев. У вези с тим, Уставни суд запажа да из
првостепене пресуде произилази да су то: уговор о остави,
извод из стања на 31. децембар 2000. године, изражен у
ХРД и у југословенским динарима, и 15 складишница
прецизније означених у пресуди. Даље, из записника
произилази да је апелантов пуномоћник предложио да се на
рочишту за главну расправу спроведу сљедећи докази:
"уговор о остави, докази које је предложио тужилац, а који
се односе на тужбени захтјев, који су тог дана уложени у
спис, фотокопирани и неовјерени, те увид у апелантову
финансијско- књиговодствену документацију коју ће
доставити у року који суд одреди у вези са предметом
спора". Међутим, Општински суд је констатовао у
записнику да се одбија апелантов приједлог да се накнадно
у
спис
достави
финансијско-књиговодствена
документација, будући да је закључио да је ту
документацију апелантов пуномоћник био дужан да уложи
у спис и супротној страни најкасније до завршетка
припремног рочишта. При томе Уставни суд запажа да је у
пресуди Општинског суда наведено да се радило о
непрецизном приједлогу, да се није знало о којој
финансијској документацији се ради, а поготово да је
приједлог неоснован имајући у виду вријеме подношења
тужбе и вријеме одржавања припремног рочишта, што је
више него довољно вријеме да се прикупи и достави суду
сва релевантна документација.
49. Доводећи у контекст наведене чињенице са
принципом "једнакости оружја" из одредаба члана 6
Европске конвенције, Уставни суд запажа да из наведених
чињеница произилази да је тужилац, и поред налога суда,
доставио апеланту документацију на којој је темељио свој
тужбени захтјев тек након више од четири године од
почетка предметног поступка, коју је суд прихватио, а, с
друге стране, одбио апелантов захтјев да му се одреди рок
за доставу финансијске документације у вези са предметом
спора. Слиједећи то, Уставни суд сматра да Општински
суд, поступајући на наведени начин, није дао разумну
могућност апеланту да у даљњем току редовног поступка
изложи своје наводе о неоснованости тужбеног захтјева,
укључујући и доказну грађу, под истим условима које је
имао тужилац. Наиме, Уставни суд сматра да је Општински
суд таквом одлуком, дакле, строго формалним тумачењем
одредаба ЗПП које се односе на рок у којем странке могу да
предлажу доказе, апеланта ставио у знатно подређени
положај у односу на тужиоца. Ово због тога што је
Општински суд на припремном рочишту, које је одржано
11. априла 2005. године, одбио апелантов приједлог да му
се остави рок за доставу финансијске документације, а при
томе је толерисао тужиочеву неактивност у периоду од
подношења тужбе до тог рочишта, дакле, дуже од четири
године, мада је апелант од почетка поступка (почевши од
одговора на тужбу) устрајао у тврдњи (која је у конкретном
случају претходно питање за процјену основаности
тужбеног захтјева) да није основан ни постављени тужбени
захтјев. Таквим поступањем, према оцјени Уставног суда,
судови су у стварности онемогућили апеланта да се
супротстави аргументима које је изложио тужилац у
Srijeda, 4. 3. 2015.
доказивању своје тврдње о (не)основаности тужбеног
захтјева.
50. Слиједећи то, Уставни суд закључује да одбијање
апелантовог приједлога у конкретном случају није било у
складу с једнакошћу оружја, као једном од захтјева
концепта правичног суђења (види, Европски суд, Перић
против Хрватске /3499/06/, пресуда од 27. марта 2008.
године). Стога, Уставни суд сматра да је у конкретном
случају прекршено апелантово право на правично суђење
из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1
Европске конвенције.
51. На крају, Уставни суд подсјећа и на то да он није
надлежан да оцјењује које одлучне чињенице редовни
судови треба да утврђују, нити које доказне приједлоге
странака морају да прихватају или одбијају. Такође,
Уставни суд указује да овом одлуком не доводи у питање
начело слободне оцјене доказа суда из члана 8 ЗПП, те да
није на Уставном суду да оцјењује које одлучне чињенице
редовни судови треба да утврђују, нити које доказне
приједлоге странака морају да прихвате или одбију.
Међутим, Уставни суд напомиње да је обавеза судова да,
ради обезбјеђења правичног суђења, свакој странци у
поступку омогуће да износи доказе којима би
поткријепила, односно утврдила своје наводе, а поготово
оне од којих зависи мериторно рјешавање спора.
52. У контексту наведеног Уставни суд сматра да је
сврсисходно, ради заштите апелантових уставних права,
укинути све оспорене одлуке, те предмет вратити
Општинском суду како би спровео нови поступак и донио
нову одлуку у складу с гаранцијама из члана II/3е) Устава
Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
Остали наводи
53. С обзиром на закључке у вези са чланом II/3е)
Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске
конвенције, Уставни суд сматра да није потребно посебно
разматрати остале апелантове наводе који се односе на
наводне повреде његовог права на правично суђење из
члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1
Европске конвенције и права на имовину из члана II/3к)
Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију.
VIII. Закључак
54. Уставни суд закључује да је прекршено
апелантово право на правично суђење из члана II/3е)
Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске
конвенције у случају када апеланту није дата једнака
могућност као и тужиоцу да спроведе доказе од којих
зависи мериторно рјешавање спора.
55. С обзиром на то да је, према члану 64 став 4
Правила Уставног суда, одлука о привременој мјери
обавезујућа до доношења коначне одлуке Уставног суда о
апелацији,
није
неопходно
посебно
разматрати
подносиочев приједлог захтјева за доношење привремене
мјере.
56. На основу члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1)
Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у
диспозитиву ове одлуке.
57. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине,
одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда Босне и Херцеговине
Валерија Галић, с. р.
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
284
Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u
predmetu broj AP 3051/14, rješavajući apelaciju D. B., na
osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57.
stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1)
Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – Prečišćeni tekst
("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Tudor Pantiru, potpredsjednik
Miodrag Simović, potpredsjednik
Seada Palavrić, potpredsjednica
Mato Tadić, sudija
Constance Grewe, sutkinja
Mirsad Ćeman, sudija
Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja
Zlatko M. Knežević, sudija
na sjednici održanoj 23. januara 2015. godine donio je
ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU1
Usvaja se apelacija D. B.
Utvrđuje se povreda prava na imovinu iz člana II/3.k)
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz
Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda.
Ukida se Rješenje Vlade Federacije Bosne i Hercegovine
broj 03-31-648-3/2014 od 12. juna 2014. godine.
Odluka se dostavlja Vladi Federacije Bosne i
Hercegovine, koja je dužna da, u roku od tri mjeseca od dana
dostavljanja odluke, apelantici osigura prava, u skladu sa
standardima člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1.
Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih
prava i osnovnih sloboda.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. D. B. iz Sarajeva (u daljnjem tekstu: apelantica), koju
zastupa Dragan Kramar, advokat iz Ilidže, podnijela je 4. jula
2014. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u
daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Vlade Federacije
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vlada) broj 03-31648-3/2014 od 12. juna 2014. godine. Apelantica je, također,
podnijela zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi
Ustavni sud zaustavio izvršenje osporenog rješenja do
donošenja odluke o apelaciji. Apelantica je 1. septembra 2014.
godine dopunila apelaciju.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Vlade,
Službe za imovinskopravne, stambene, geodetske poslove i
katastar nekretnina Općine Ilidža (u daljnjem tekstu: Služba) i
Zavoda za izgradnju Kantona Sarajevo (u daljnjem tekstu:
korisnik eksproprijacije) zatraženo je 17. i 27. septembra 2014.
godine da dostave odgovore na apelaciju.
3. Vlada je dostavila odgovor na apelaciju 25. septembra
2014. godine, korisnik eksproprijacije 26. septembra 2014.
godine, a Služba 29. septembra 2014. godine.
III. Činjenično stanje
4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelanticinih
navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se
sumirati na sljedeći način.
1
Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15
Broj 17 - Strana 37
Postupak eksproprijacije
5. Rješenjem Službe broj 05-31-4972/12-25 od 12. maja
2014. godine usvojen je prijedlog korisnika eksproprijacije da
se u svrhu izgradnje saobraćajnice XII transverzale potpuno
ekspropriraju nekretnine, pobliže navedene u izreci rješenja,
apelanticino vlasništvo s dijelom 1/1.
6. Federalna uprava za geodetske i imovinskopravne
poslove (rješavajući apelanticinu žalbu protiv rješenja o dozvoli
eksproprijacije od 12. maja 2014. godine) donijela je Rješenje
broj 05-31-2-1203/14 od 21. jula 2014. godine, kojim je
poništeno Rješenje Službe broj 05-31-4972/12-25 od 12. maja
2014. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na
ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju je navedeno da
u postupku eksproprijacije nisu uvažene proceduralne garancije
utvrđene Zakonom o eksproprijaciji i Zakonom o upravnom
postupku (na apelanticinu štetu), zbog čega je rješenje
poništeno i vraćeno prvostepenom organu na ponovni postupak.
Osporeno rješenje Vlade
7. Nakon donošenja rješenja o eksproprijaciji (tačka 5.
odluke), Rješenjem Vlade broj 03-31-648-3/2014 od 12. juna
2014. godine korisniku eksproprijacije dopušten je ulazak u
posjed nekretnina koje je Služba potpuno eksproprirala prije
pravosnažnosti Rješenja o eksproprijaciji broj 05-31-4972/1225 od 12. maja 2014. godine (tačka 1. rješenja). U tački 2.
rješenja navedeno je da će prije predaje u posjed potpuno
ekspropriranih nekretnina Služba osigurati sve dokaze koji su
potrebni za određivanje naknade za eksproprirane nekretnine. U
tački 3. rješenja navedeno je da rješenje stupa na snagu danom
donošenja i da će se objaviti u "Službenim novinama Federacije
Bosne i Hercegovine".
8. U obrazloženju navedenog rješenja utvrđeno je da je
korisnik eksproprijacije podnio zahtjev za ulazak u posjed
potpuno ekspropriranih nekretnina, da je naveo da je postupak
eksproprijacije pokrenut radi izgradnje saobraćajnice nakon što
je Regulacionim planom i Zaključkom Vlade (od 3. juna 2008.
godine) utvrđen javni interes, te je doneseno rješenje o
eksproprijaciji (12. maja 2014. godine). Dalje, korisnik
eksproprijacije (kao podnosilac zahtjeva za ulazak u posjed)
istakao je da se radi o realizaciji ciljeva od javnog interesa i
investiciji velike vrijednosti koja traži kontinuitet i hitnost
građenja, te bi zastoj u realizaciji projekta prouzrokovao veće
štete. Vlada je zaključila da je korisnik eksproprijacije dostavio
relevantnu dokumentaciju (navedeno u obrazloženju odluke),
kao i da je zahtjev za predaju u posjed nekretnina opravdan, pa
je prihvatila prijedlog, u skladu s članom 31. stav 2. Zakona o
eksproprijaciji.
Izvršenje rješenja Vlade
9. Služba je 15. augusta 2014. godine donijela zaključak o
dozvoli izvršenja rješenja Vlade, kojim se dopušta ulazak u
posjed korisniku eksproprijacije, a apelantica je (stav 2.
zaključka) obavezana da korisniku eksproprijacije preda
navedene nekretnine 22. augusta 2014. godine radi nesmetanog
izvođenja radova na izgradnji saobraćajnice. U stavu 3.
zaključka navedeno je da žalba na zaključak ne odlaže njegovo
izvršenje.
10. U obrazloženju zaključka navedeno je da je rješenje
Vlade od 12. juna 2014. godine konačno i pravosnažno, da su
osigurani dokazi potrebni za određivanje naknade za
eksproprirane nekretnine, te je, u skladu s članom 275. ZUP-a,
donesen zaključak o izvršenju.
11. Apelantica je izjavila žalbu protiv zaključka i
postupak je u toku.
Broj 17 - Strana 38
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
12. Apelantica smatra da su joj osporenim rješenjem
Vlade povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e)
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske
konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u
daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na imovinu iz
člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola
broj uz Evropsku konvenciju, te pravo na djelotvoran pravni
lijek iz člana 13. Evropske konvencije. U veoma opširnoj
apelaciji apelantica spominje i postupak eksproprijacije za koji
navodi da je u toku, da taj postupak konkretno ne osporava
apelacijom (iako ga je apelantica u redovnom postupku
osporavala i njena žalba u redovnom postupku bila je
djelotvorna, kako je navedeno u tački 6. odluke). U vezi s
povredom člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6.
Evropske konvencije, apelantica navodi da isključivanje sudske
zaštite, u odnosu na osporeno rješenje Vlade, predstavlja
povredu prava na pristup sudu u pitanjima koja se tiču
građanskih prava. Apelantica se poziva na praksu Evropskog
suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) u
predmetu Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Kreuz protiv
Poljske i Brumarescu protiv Rumunije. Apelantica osporava i
kvalitet zakona koji joj isključuje sudsku zaštitu, kao i
mogućnosti da zaštiti svoje pravo. U odnosu na pravo na
imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1.
Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, apelantica navodi da
se takvim arbitrarnim postupanjem, odnosno odlukom kojom se
korisniku eksproprijacije dopušta ulazak u posjed, a protiv
kojeg nema efikasnog pravnog lijeka, Vlada direktno miješa u
njeno pravo na imovinu. Takvo postupanje, bez mogućnosti
sudske zaštite, prema apelanticinom mišljenju, suprotno je
principu vladavine prava i zakonitosti, te je apelantici
uskraćena mogućnost da zaštiti imovinu, a izvršnoj vlasti je
omogućeno arbitrarno postupanje bez konkretizacije odluke.
Apelantica navodi da je rješenje Vlade de facto oduzimanje
imovine i dira u samu supstancu imovine, te da se zbog
mogućnosti i nedostatka sudske kontrole (kako je propisano
zakonom) vrši de facto eksproprijacija i apelantica stavlja u
lošiju poziciju u odnosu na korisnika eksproprijacije. U dopuni
apelacije, nakon što je poništeno rješenje o eksproprijaciji (iz
tačaka 5. i 6. odluke), a ipak zakazano izvršenje rješenja Vlade,
apelantica je ukazala na to da se provodi de facto
eksproprijacija, jer je poništeno rješenje koje je bilo osnov za
odluku Vlade. Apelantica u procesnom smislu osporava
zaključak i način na koji je vještak utvrdio vrijednost njene
imovine. Osim toga, apelantica navodi da je zaključak o
dozvoli izvršenja primila na dan kada je zakazana predaja u
posjed, dakle 22. augusta 2014. godine. Apelantica navodi da se
radi o arbitrarnom postupanju vlasti, te zaključuje da se nakon
ulaska u njen posjed provodi eksproprijacija, a sam postupak
eksproprijacije postaje sporedni postupak i zaštita njenih prava
postaje iluzorna.
b) Odgovor na apelaciju
13. U odgovoru na apelaciju Vlada je istakla da je
postupala u skladu sa Zakonom o eksproprijaciji (član 31. stav
2). Također, Vlada je istakla da je od početka postupka
eksproprijacije donijela više od stotinu rješenja kojima je
dopustila ulazak u posjed korisniku eksproprijacije prije
pravosnažnosti rješenja, odnosno prije isplate naknade za
eksproprirane nekretnine. Također, Vlada je istakla da se
prilikom donošenja rješenja o ulasku u posjed nije miješala u
nadležnosti općinskih organa koji učestvuju u postupku
eksproprijacije, te rješenje Vlade nije konačno u postupku
eksproprijacije, već predstavlja samo osnov za ulazak u posjed i
Srijeda, 4. 3. 2015.
izvođenje radova, odnosno izgradnju objekata od javnog
interesa. Zbog toga je apelacija, prema mišljenju Vlade,
neosnovana, jer samo konzumira diskreciono pravo Vlade
utvrđeno zakonom. Vlada se poziva na Evropsku konvenciju i
princip člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, javni
interes i balans, te navodi da takvo postupanje osigurava
izvođenje radova od javnog interesa, a država, u skladu s
Protokolom broj 1 uz Evropsku konvenciju, ima pravo da
kontrolira pravo na imovinu fizičkih lica, odnosno osigurava da
se investicije od javnog interesa realiziraju u razumnom roku i
da se pri tome otkloni svaka mogućnost nastanka većih šteta.
14. U odgovoru na apelaciju korisnik eksproprijacije je
naveo da mu je ulazak u posjed dopušten na osnovu člana 31.
stav 2. Zakona o eksproprijaciji. Imajući u vidu važnost
projekta izgradnje saobraćajnice, kao i činjenicu da se radi o
javnom interesu i investiciji velike vrijednosti, te kako bi zastoj
prouzrokovao veliku štetu, Vlada je donijela navedeno rješenje.
Korisnik eksproprijacije je naveo da su u postupku osigurani
dokazi o stvarnom stanju i vrijednosti imovine, a apelantici se
ne osporava niti ograničava njeno pravo na naknadu za
ekspropriranu imovinu njegovim ulaskom u posjed. Korisnik
eksproprijacije je osporio i navode o povredi prava na pristup
sudu, jer u postupku eksproprijacije, kako korisnik
eksproprijacije navodi, apelantica ima pravo na žalbu i upravni
spor.
15. Služba je u odgovoru na apelaciju istakla da postupak
nije proveden samovoljno, kako apelantica navodi, već u skladu
sa zakonskim odredbama. Služba je istakla da je Vlada utvrdila
opravdanost iz člana 31. stav 2. Zakona o eksproprijaciji da
dopusti ulazak u posjed korisniku eksproprijacije jer se radi o
realizaciji ciljeva od javnog interesa i investiciji velike
vrijednosti koja traži kontinuitet građenja, te bi zastoj u
realizaciji projekta prouzrokovao veće štete. Dalje, iako je
poništeno rješenje o eksproprijaciji (prvostepeno od 12. maja
2014. godine), Služba navodi da se rješenje Vlade pokušalo
izvršiti 22. augusta 2014. godine, ali bezuspješno, te se tog dana
odustalo od izvršenja. Služba se pozvala na pravnu teoriju, te je
navela da, iako je rješenje o dozvoli eksproprijacije poništeno,
nekretnine koje su predane korisniku eksproprijacije ostaju u
posjedu korisnika eksproprijacije, a ukoliko prijedlog za
eksproprijaciju bude odbijen vraćaju se vlasniku uz obavezu
korisnika eksproprijacije da nadoknadi eventualnu štetu. U vezi
s pravom na efikasan pravni lijek, Služba je istakla da je
postupak eksproprijacije upravni postupak, a ne sudski, te da
nije povrijeđeno pravo na pravično suđenje, kako apelantica
navodi, kao i da u postupku eksproprijacije postoji mogućnost
žalbe, dok je protiv rješenja Vlade takva mogućnost zakonom
isključena. Služba je navela da apelantica ima pravo na
naknadu ekspropriranih nekretnina. Služba je tražila da Ustavni
sud ne donese privremenu mjeru, jer bi to značajno usporilo
proces realizacije izgradnje Stupske petlje, kao i da, u skladu s
članom 18. stav (5) Pravila Ustavnog suda, odbije apelaciju, jer
apelantica ne trpi nikakvu štetu.
V. Relevantni propisi
16. U Zakonu o eksproprijaciji Federacije Bosne i
Hercegovine ("Službene novine Federacije Bosne i
Hercegovine" br. 70/07, 36/10 i 25/12) relevantne odredbe
glase:
Član 31.
Korisnik eksproprijacije stiče pravo na posjed
eksproprisane nekretnine danom pravomoćnosti rješenja o
eksproprijaciji ukoliko je do tada ranijem vlasniku isplatio
naknadu za eksproprisanu nekretninu, odnosno predao u posjed
drugu odgovarajuću nekretninu, a u protivnom danom isplate
naknade, odnosno predajom u posjed druge odgovarajuće
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
nekretnine ukoliko se raniji vlasnik i korisnik nekretnine
drugačije ne sporazumiju.
Izuzetno, Vlada može na zahtjev korisnika eksproprijacije
koji je iznio valjane razloge za potrebu hitnog stupanja u
posjed nekretnina, ako utvrdi da je to neophodno zbog hitnosti
slučaja ili da bi se otklonila znatnija šteta, dozvoliti da mu se ta
nekretnina preda u posjed prije pravosnažnosti rješenja o
eksproprijaciji, odnosno prije isplate naknade za eksproprisanu
nekretninu, ukoliko vlasnik nije prihvatio sporazumno riješiti
pitanje naknade, odnosno ukoliko je raniji vlasnik odbio da
zaključi sporazum o naknadi.
Prije donošenja rješenja iz stava 2. ovog člana moraju se
osigurati dokazi o stanju i vrijednosti eksproprisanih
nekretnina (nalaz i mišljenje vještaka i dr.).
Odredba stava 2. ovog člana ne odnosi se na slučajeve
kada je predmet eksproprijacije stambena ili poslovna zgrada
za koju korisnik eksproprijacije nije osigurao drugu
odgovarajuću nekretninu.
Protiv rješenja iz stava 2. ovog člana ne može se voditi
upravni spor.
Član 32.
Ako je korisnik eksproprijacije stupio u posjed
eksproprisane nekretnine prije pravomoćnosti rješenja o
eksproprijaciji, a prijedlog za eksproprijaciju bude u daljnjem
postupku pravomoćno odbijen, korisnik eksproprijacije dužan
je nadoknaditi štetu koju je vlasniku prouzrokovao stupanjem u
posjed nekretnine.
[…]
VI. Dopustivost
17. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost
u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu
predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i
Hercegovini.
18. U skladu s članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi
djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije
primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji
je koristio. Osim toga, u skladu s članom 18. stav (2) Pravila
Ustavnog suda, Ustavni sud može izuzetno razmatrati apelaciju
i kada nema odluke nadležnog suda, ukoliko apelacija ukazuje
na ozbiljna kršenja prava i osnovnih sloboda, koje štite Ustav
Bosne i Hercegovine ili međunarodni instrumenti za zaštitu
ljudskih prava koji se primjenjuju u Bosni i Hercegovini.
19. U konkretnom slučaju, apelantica je podnijela
apelaciju 7. jula 2014. godine protiv rješenja Vlade od 12. juna
2014. godine, ukazujući na to da navedeno rješenje direktno
utječe na njeno pravo na imovinu, jer dopušta korisniku
eksproprijacije ulazak u posjed njenih nekretnina, bez
mogućnosti da ga apelantica osporava, odnosno sudski preispita
njegovu osnovanost, čime su joj, osim povrede prava na
imovinu, povrijeđeni pravo na pravično suđenje, odnosno pravo
na pristup sudu iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 6. stav 1. Evropske konvencije, kao i pravo na efikasan
pravni lijek, kako bi zaštitila posjed iz člana 13. Evropske
konvencije.
20. U vezi s tim, Ustavni sud ističe da je u dosadašnjoj
praksi donio Odluku broj AP 5397/13, kojom je ukazao na to da
rješenje Vlade (kojim je korisniku eksproprijacije dopušten
ulazak u posjed ekspropriranih nekretnina prije pravosnažnosti
rješenja o eksproprijaciji) nema svojstvo presude, bar ne u onoj
mjeri da ju je donio bilo koji sud u Bosni i Hercegovini, te je
slijedom toga odbacio apelaciju podnesenu protiv tog rješenja
Broj 17 - Strana 39
zbog nenadležnosti Ustavnog suda za odlučivanje. Međutim, za
razliku od navedenog predmeta, Ustavni sud primjećuje da se u
konkretnom predmetu postavlja pitanje samostalnog
egzistiranja rješenja Vlade, kada je poništeno rješenje o
eksproprijaciji koje je bilo osnov za rješenje. Time osporeno
rješenje u okolnostima konkretnog slučaja predstavlja odluku
kojom se nesporno odlučuje o apelanticinim građanskim
pravima i to na način da se njime korisniku eksproprijacije
dopušta ulazak u posjed apelanticine nekretnine, te se rješenje
provodi bez mogućnosti sudske kontrole, u uvjetima kada je
osnov za njegovo donošenje poništen. Zbog navedenog,
Ustavni sud zaključuje da su ispunjeni uvjeti iz člana 18. st. (1),
(2) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni
razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno
(prima facie) neosnovana.
21. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu
dopustivosti.
VII. Meritum
22. Apelantica osporava navedeno rješenje tvrdeći da su
joj tim rješenjem povrijeđena prava iz člana II/3.k) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku
konvenciju, te člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana
6. stav 1. Evropske konvencije i člana 13. Evropske konvencije.
Pravo na imovinu
23. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi:
Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:
k) Pravo na imovinu.
24. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju
glasi:
Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano
uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine
osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i
općim načelima međunarodnog prava.
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na
pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra
potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine u skladu s općim
interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih
doprinosa ili kazni.
25. U konkretnom slučaju, u širem kontekstu, radi se o
postupku eksproprijacije apelanticine imovine, a konkretno,
apelantica osporava rješenje Vlade kojim je korisniku
eksproprijacije dopušten ulazak u posjed apelanticinih
nekretnina.
26. Ustavni sud podsjeća na to da član 1. Protokola broj 1
uz Evropsku konvenciju obuhvata tri različita pravila. Prvo
pravilo, navedeno u prvom stavu, jeste opće prirode i iskazuje
princip mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, sadržano u
drugoj rečenici istog stava, obuhvata lišavanje imovine i čini ga
podložnim određenim uvjetima. Treće pravilo, koje se nalazi u
drugom stavu, priznaje da države članice imaju pravo da,
između ostalog, nadziru korištenje imovine u skladu s javnim
interesom. Ova tri pravila nisu različita u smislu da su
nepovezana: drugo i treće pravilo se odnose na pojedinačne
slučajeve ometanja prava na mirno uživanje imovine, te ih,
stoga, treba tumačiti u svjetlu općeg principa iskazanog u
prvom pravilu (vidi, između ostalih, Evropski sud, James i dr.
protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 21. februara 1986.
godine, serija A, broj 98, str. 29-30, stav 37).
27. Svako miješanje u pravo na imovinu prema drugom ili
trećem pravilu mora biti predviđeno zakonom, mora služiti
legitimnom cilju i mora uspostavljati pravičnu ravnotežu
između javnog ili općeg interesa i pojedinačnih prava. Drugim
Broj 17 - Strana 40
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
riječima, opravdano miješanje se ne može nametnuti samo
zakonskom odredbom koja ispunjava kriterij zakonitosti i služi
legitimnom cilju u javnom interesu, nego mora, također, održati
razuman odnos proporcionalnosti između upotrijebljenih
sredstava i cilja koji se želi ostvariti. Miješanje u pravo na
imovinu ne smije ići dalje od potrebnog da bi se postigao
legitiman cilj, a nosioci imovinskih prava ne smiju biti
podvrgnuti proizvoljnom tretmanu i od njih se ne smije tražiti
da snose prevelik teret da bi bio ostvaren legitiman cilj (vidi
Ustavni sud, Odluka broj U 83/03 od 22. septembra 2004.
godine, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/04,
tačka 49).
28. Ustavni sud primjećuje da apelantica nesporno ima
imovinu koja uživa zaštitu člana 1. Protokola broj 1 uz
Evropsku konvenciju, a osporenim rješenjem Vlade došlo je do
miješanja u apelanticino pravo na imovinu iz člana 1. Protokola
broj 1 uz Evropsku konvenciju. Stoga će Ustavni sud u daljnjoj
elaboraciji utvrditi da li je miješanje bilo u skladu sa zakonom.
29. Ustavni sud podsjeća na to da je, prema praksi
Evropskog suda, prvi i najvažniji zahtjev iz člana 1. Protokola
broj 1 uz Evropsku konvenciju onaj koji traži da miješanje
javnih vlasti u pravo na imovinu bude zakonito. Ustavni sud
napominje da je miješanje zakonito samo ako je zakon koji je
osnov miješanja (a) dostupan građanima, (b) toliko precizan da
omogućava građanima da odrede svoje postupke, (c) u skladu s
principom pravne države, što znači da sloboda odlučivanja koja
je zakonom data izvršnoj vlasti ne smije biti neograničena, tj.
zakon mora osigurati građanima adekvatnu zaštitu protiv
proizvoljnog miješanja (vidi Evropski sud, Sunday Times protiv
Velike Britanije, presuda od 26. aprila 1979. godine, serija A,
broj 30, stav 49; i Malone protiv Ujedinjenog Kraljevstva,
presuda od 2. augusta 1984. godine, serija A, broj 82, st. 67. i
68).
30. S tim u vezi, Ustavni sud konstatira da osnov za
odluku Vlade postoji i u članu 31. stav 2. Zakona o
eksproprijaciji, koji je objavljen u "Službenom glasniku
Federacije Bosne i Hercegovine" broj 70/07 i koji je stupio na
snagu 9. oktobra 2007. godine, kao i da je u dijelu koji se bavi
ovim pitanjem djelimično izmijenjen i izmjene su objavljene u
"Službenom glasniku Federacije Bosne i Hercegovine" br.
36/10 i 25/12. Stoga je za Ustavni sud, budući da je navedeni
zakon objavljen u službenim glasilima, neupitno da je Zakon o
eksproprijaciji u smislu navedenog standarda zakonitosti bio
dostupan apelantici, te se stoga mogla upoznati s njegovim
odredbama.
31. Analizirajući pitanje zakonitosti, Ustavni sud
primjećuje da odredba člana 31. stav 2. Zakona o
eksproprijaciji propisuje da Vlada pod određenim uvjetima
može izuzetno donijeti rješenje o ulasku u posjed nekretnina
korisniku eksproprijacije prije pravosnažnosti rješenja o
eksproprijaciji. Dakle, u svakom pojedinačnom slučaju Vlada
utvrđuje da li postoje zakonom određeni uvjeti da donese takvo
rješenje. S obzirom na sadržaj navedene odredbe, za Ustavni
sud je nesporno da odredba člana 31. stav 2. Zakona o
eksproprijaciji zadovoljava i drugi kriterij zakonitosti u smislu
da je dovoljno precizna i da omogućava građanima da odrede
svoje postupke.
32. S obzirom na navedeno, Ustavni sud u smislu
ispitivanja zakonitosti miješanja treba ispitati da li je ispunjen i
treći kriterij zakonitosti. Stoga će, imajući u vidu da apelantica
upravo osporava rješenje Vlade (izvršne vlasti) koje predstavlja
miješanje u njenu imovinu, navodeći da je do srži arbitrarno da
nije moglo ispuniti zahtjev zakonitosti, Ustavni sud ispitati da li
je sloboda odlučivanja koja je Zakonom o eksproprijaciji
(konkretno članom 31. stav 2) data Vladi, dakle izvršnoj vlasti,
neograničena, odnosno postoji li zaštita od arbitrarnosti, u
Srijeda, 4. 3. 2015.
smislu stava Evropskog suda iz odluke Sunday Times protiv
Velike Britanije.
33. Ustavni sud podsjeća na to da je osporeno rješenje
Vlade doneseno u okviru postupka eksproprijacije, a
relevantnim odredbama Zakona o eksproprijaciji (član 31. stav
2) data je mogućnost Vladi da korisniku eksproprijacije dopusti
ulazak u posjed. Ustavni sud zapaža da je Zakon predvidio da je
opravdanost takve mjere u hitnosti, odnosno utvrđivanju
činjenice da će nastupiti znatnija šteta. Pri tome, za razliku od
svih ostalih aspekata koji se rješavaju u postupku
eksproprijacije, Vlada isključivo odlučuje o predaji u posjed
nekretnina korisniku eksproprijacije prije pravosnažnosti
rješenja o eksproprijaciji, odnosno prije isplate naknade za
ekspropriranu nekretninu. Vlada se pri tome ne upušta niti u
jedan drugi osnov ili u suštinu (proceduralnu ili materijalnu)
rješenja o eksproprijaciji.
34. Ustavni sud primjećuje da, iako odluka Vlade
predstavlja miješanje u imovinu, odredba člana 31. stav 2.
Zakona o eksproprijaciji ne propisuje učešće vlasnika
nekretnine (u konkretnom slučaju apelantice) u postupku pred
Vladom, niti vlasnik nekretnina ima mogućnost osporiti
rješenje Vlade. Također, Ustavni sud primjećuje, imajući u vidu
ostale odredbe Zakona o eksproprijaciji, da rješenje o
eksproprijaciji do stjecanja svojstva pravosnažnosti formalno ne
utječe na pravo vlasništva (budući da je vlasnik, u konkretnom
slučaju apelantica, i dalje formalnopravno vlasnik imovine i
može je koristiti), ali da rješenje Vlade o dozvoli ulaska u
posjed apelanticinih nekretnina sigurno znatno ograničava
njeno pravo vlasništva. Naime, rješenje Vlade je osnov za de
facto eksproprijaciju i može se pristupiti njegovoj realizaciji
bez bilo kakve mogućnosti vlasnika nekretnine da zaštiti svoj
posjed. Iz sadržaja navedene odredbe (član 31. st. 2. i 5), čija se
primjena pravda općim interesom i hitnošću postupka ili
otklanjanjem znatnije štete, nesporno proizlazi da je isključena
sudska kontrola rješenja Vlade o izuzetnoj predaji u posjed
nekretnina korisniku eksproprijacije. S obzirom na navedeno,
Ustavni sud smatra da isključivanje sudske zaštite, kako je to
zakon predvidio u članu 31. stav 5. u ovako osjetljivim
pitanjima zaštite imovine, iako se rješenjem Vlade nesporno
zadire u samu suštinu prava na imovinu, u smislu da se takvim
rješenjem onemogućava vlasniku nekretnine da je koristi i
njome raspolaže, budući da vlasnik takve nekretnine praktično
ima samo "golo pravo", ne zadovoljava kvalitet zakonitosti.
Naime, kako je već navedeno u smislu kriterija standarda
zakonitosti, sloboda odlučivanja koja je zakonom data izvršnoj
vlasti ne smije biti neograničena, tj. zakon mora osigurati
građanima adekvatnu zaštitu protiv proizvoljnog miješanja.
35. Imajući u vidu navedeno i sadržaj odredbe člana 31.
stav 2. Zakona o eksproprijaciji, koji podrazumijeva ispitivanje
zakonom propisanih uvjeta neophodnih za donošenje rješenja
Vlade, Ustavni sud smatra neophodnim da to rješenje mora
proći određenu kontrolu kako bi se spriječilo da sloboda koja je
zakonom data izvršnoj vlasti, konkretno Vladi, ne bude
neograničena. Stoga je za Ustavni sud neupitno da rješenje
Vlade mora ispitati nadležna sudska vlast. U tom smislu, sud bi
trebao vršiti "kontrolu", odnosno preispitati da li su u svakom
konkretnom slučaju zadovoljeni zakonom predviđeni uvjeti za
donošenje rješenja Vlade, a sve kako bi se izbjegla bilo kakva
arbitrarnost pri donošenju ovakvih rješenja koja nesporno
utječu na imovinska prava vlasnika nekretnina. Štaviše, Ustavni
sud nalazi da je navedeno zakonsko rješenje (član 31. stav 5.
Zakona o eksproprijaciji) direktno suprotno principu pravne
države, budući da je sam Zakon o eksproprijaciji isključio
mogućnost da odluka izvršne vlasti (koja direktno utječe na
pravo na imovinu) bude predmet upravnog spora čime je
omogućio arbitrarnost jer je izvršnoj vlasti dao apsolutnu
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
slobodu u odlučivanju. S obzirom na navedeno, nesporno je da
odredba člana 31. st. 2. i 5. Zakona o eksproprijaciji nema
potreban kvalitet u smislu garancija utvrđenih Evropskom
konvencijom. Osim toga, Ustavni sud primjećuje da (skoro
identična) zakonska odredba da se Vladi dopušta da izuzetno
dopusti ulazak u posjed nekretnina u Republici Srpskoj, u
skladu sa Zakonom o eksproprijaciji Republike Srpske
("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 112/06, 37/07 i
110/08), može biti predmet sudskog ispitivanja, odnosno protiv
rješenja Vlade Republike Srpske vlasnik nekretnine može
pokrenuti upravni spor (član 33. stav 5. Zakona o
eksproprijaciji Republike Srpske), pa se ne vidi opravdan
razlog zašto je u Federaciji Bosne i Hercegovine takva
mogućnost uskraćena vlasnicima nekretnina.
36. U okolnostima konkretnog slučaja, iako apelantica
nije formalnopravno lišena prava vlasništva, zbog rješenja
Vlade koje je pravni osnov za de facto eksproprijaciju, a protiv
kojeg je isključena sudska zaštita, Ustavni sud smatra da
predmetne zakonske odredbe ne zadovoljavaju potreban
kvalitet zakona, u mjeri u kojoj bi se provodili standardi iz
člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola
broj 1 uz Evropsku konvenciju.
37. Dakle, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom
slučaju povrijeđeno apelanticino pravo na imovinu iz člana
II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1
uz Evropsku konvenciju.
38. Ustavni sud smatra da je u svjetlu utvrđene povrede
apelanticinog prava na imovinu neophodno ukinuti rješenje
Vlade od 12. juna 2014. godine i odluku dostaviti Vladi
Federacije Bosne i Hercegovine kako bi apelantici osigurala
prava, u skladu sa standardima zagarantiranim članom II/3.k)
Ustava Bosne i Hercegovine i članom 1. Protokola broj 1 uz
Evropsku konvenciju.
Ostali navodi
39. Apelantica je istakla da su joj osporenim rješenjem
Vlade povrijeđeni pravo na pravično suđenje, zapravo pravo na
pristup sudu iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana
6. Evropske konvencije i pravo na efikasan pravni lijek iz člana
13. Evropske konvencije. Međutim, imajući u vidu zaključak u
pogledu utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud ne
nalazi da je potrebno dodatno razmotriti ostale navode.
VIII. Zaključak
40. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava na
imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1.
Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada miješanje u
imovinu ne ispunjava zahtjev zakonitosti u smislu Evropske
konvencije, zato što je važeći zakon isključio mogućnost da se
sudski ispita odluka Vlade kojom se stvara mogućnost za de
facto eksproprijaciju, pod izuzetnim i zakonom predviđenim
uvjetima.
41. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1)
Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu
ove odluke.
42. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom
predmetu, nije neophodno posebno razmatrati apelanticin
prijedlog za donošenje privremene mjere.
43. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, s. r.
Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u
predmetu broj AP 3051/14, rješavajući apelaciju D. B., na
Broj 17 - Strana 41
temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57.
stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak
(1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – Prečišćeni
tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u
sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Tudor Pantiru, dopredsjednik
Miodrag Simović, dopredsjednik
Seada Palavrić, dopredsjednica
Mato Tadić, sudac
Constance Grewe, sutkinja
Mirsad Ćeman, sudac
Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja
Zlatko M. Knežević, sudac
na sjednici održanoj 23. siječnja 2015. godine donio je
ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU1
Usvaja se apelacija D. B.
Utvrđuje se povreda prava na imovinu iz članka II/3.(k)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz
Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih
sloboda.
Ukida se Rješenje Vlade Federacije Bosne i Hercegovine
broj 03-31-648-3/2014 od 12. lipnja 2014. godine.
Odluka se dostavlja Vladi Federacije Bosne i
Hercegovine, koja je dužna, u roku od tri mjeseca od dana
dostave odluke, apelantici osigurati prava, sukladno
standardima članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i
članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu
ljudskih prava i temeljnih sloboda.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. D. B. iz Sarajeva (u daljnjem tekstu: apelantica), koju
zastupa Dragan Kramar, odvjetnik iz Ilidže, podnijela je 4.
srpnja 2014. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i
Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja
Vlade Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:
Vlada) broj 03-31-648-3/2014 od 12. lipnja 2014. godine.
Apelantica je, također, podnijela zahtjev za donošenje
privremene mjere kojom bi Ustavni sud zaustavio izvršenje
pobijanog rješenja do donošenja odluke o apelaciji. Apelantica
je 1. rujna 2014. godine dopunila apelaciju.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Vlade,
Službe za imovinskopravne, stambene, geodetske poslove i
katastar nekretnina Općine Ilidža (u daljnjem tekstu: Služba) i
Zavoda za izgradnju Kantona Sarajevo (u daljnjem tekstu:
korisnik eksproprijacije) zatraženo je 17. i 27. rujna 2014.
godine da dostave odgovore na apelaciju.
3. Vlada je dostavila odgovor na apelaciju 25. rujna 2014.
godine, korisnik eksproprijacije 26. rujna 2014. godine, a
Služba 29. rujna 2014. godine.
III. Činjenično stanje
4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih
navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se
sumirati na sljedeći način.
1
Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15
Broj 17 - Strana 42
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
Postupak eksproprijacije
5. Rješenjem Službe broj 05-31-4972/12-25 od 12. svibnja
2014. godine usvojen je prijedlog korisnika eksproprijacije da
se u svrhu izgradnje prometnice XII transverzale potpuno
ekspropriraju nekretnine, pobliže navedene u izreci rješenja,
apelantičino vlasništvo s dijelom 1/1.
6. Federalna uprava za geodetske i imovinskopravne
poslove (rješavajući apelantičinu žalbu protiv rješenja o dozvoli
eksproprijacije od 12. svibnja 2014. godine) donijela je
Rješenje broj 05-31-2-1203/14 od 21. srpnja 2014. godine,
kojim je poništeno Rješenje Službe broj 05-31-4972/12-25 od
12. svibnja 2014. godine i predmet vraćen prvostupanjskom
tijelu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju je
navedeno da u postupku eksproprijacije nisu uvažena
proceduralna jamstva utvrđena Zakonom o eksproprijaciji i
Zakonom o upravnom postupku (na apelantičinu štetu), zbog
čega je rješenje poništeno i vraćeno prvostupanjskom tijelu na
ponovni postupak.
Pobijano rješenje Vlade
7. Nakon donošenja rješenja o eksproprijaciji (točka 5.
odluke), Rješenjem Vlade broj 03-31-648-3/2014 od 12. lipnja
2014. godine korisniku eksproprijacije dopušten je ulazak u
posjed nekretnina koje je Služba potpuno eksproprirala prije
pravomoćnosti Rješenja o eksproprijaciji broj 05-31-4972/1225 od 12. svibnja 2014. godine (točka 1. rješenja). U točki 2.
rješenja navedeno je da će prije predaje u posjed potpuno
ekspropriranih nekretnina Služba osigurati sve dokaze koji su
potrebni za određivanje naknade za eksproprirane nekretnine. U
točki 3. rješenja navedeno je da rješenje stupa na snagu danom
donošenja i da će se objaviti u "Službenim novinama Federacije
Bosne i Hercegovine".
8. U obrazloženju navedenoga rješenja utvrđeno je da je
korisnik eksproprijacije podnio zahtjev za ulazak u posjed
potpuno ekspropriranih nekretnina, da je naveo da je postupak
eksproprijacije pokrenut radi izgradnje prometnice nakon što je
Regulacijskim planom i Zaključkom Vlade (od 3. lipnja 2008.
godine) utvrđen javni interes, te je doneseno rješenje o
eksproprijaciji (12. svibnja 2014. godine). Dalje, korisnik
eksproprijacije (kao podnositelj zahtjeva za ulazak u posjed)
istakao je da se radi o realizaciji ciljeva od javnog interesa i
investiciji velike vrijednosti koja traži kontinuitet i žurnost
građenja, te bi zastoj u realizaciji projekta prouzročio veće
štete. Vlada je zaključila da je korisnik eksproprijacije dostavio
relevantnu dokumentaciju (navedeno u obrazloženju odluke),
kao i da je zahtjev za predaju u posjed nekretnina opravdan, pa
je prihvatila prijedlog, sukladno članku 31. stavak 2. Zakona o
eksproprijaciji.
Izvršenje rješenja Vlade
9. Služba je 15. kolovoza 2014. godine donijela zaključak
o dozvoli izvršenja rješenja Vlade, kojim se dopušta ulazak u
posjed korisniku eksproprijacije, a apelantica je (stavak 2.
zaključka) obvezana korisniku eksproprijacije predati navedene
nekretnine 22. kolovoza 2014. godine radi nesmetanog
izvođenja radova na izgradnji prometnice. U stavku 3.
zaključka navedeno je da žalba na zaključak ne odlaže njegovo
izvršenje.
10. U obrazloženju zaključka navedeno je da je rješenje
Vlade od 12. lipnja 2014. godine konačno i pravomoćno, da su
osigurani dokazi potrebni za određivanje naknade za
eksproprirane nekretnine, te je, sukladno članku 275. ZUP-a,
donesen zaključak o izvršenju.
11. Apelantica je izjavila žalbu protiv zaključka i
postupak je u tijeku.
Srijeda, 4. 3. 2015.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
12. Apelantica smatra da su joj pobijanim rješenjem Vlade
povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije
za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu:
Europska konvencija), pravo na imovinu iz članka II/3.(k)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj uz
Europsku konvenciju, te pravo na djelotvoran pravni lijek iz
članka 13. Europske konvencije. U veoma opširnoj apelaciji
apelantica spominje i postupak eksproprijacije za koji navodi da
je u tijeku, da taj postupak konkretno ne pobija apelacijom
(iako ga je apelantica u redovitom postupku pobijala i njezina
žalba u redovitom postupku bila je djelotvorna, kako je
navedeno u točki 6. odluke). U vezi s povredom članka II/3.(e)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije,
apelantica navodi da isključivanje sudske zaštite, u odnosu na
pobijano rješenje Vlade, predstavlja povredu prava na pristup
sudu u pitanjima koja se tiču građanskih prava. Apelantica se
poziva na praksu Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem
tekstu: Europski sud) u predmetu Golder protiv Ujedinjenog
Kraljevstva, Kreuz protiv Poljske i Brumarescu protiv
Rumunjske. Apelantica pobija i kvalitetu zakona koji joj
isključuje sudsku zaštitu, kao i mogućnosti da zaštiti svoje
pravo. U odnosu na pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju, apelantica navodi da se takvim arbitrarnim
postupanjem, odnosno odlukom kojom se korisniku
eksproprijacije dopušta ulazak u posjed, a protiv kojeg nema
efikasnog pravnog lijeka, Vlada izravno miješa u njezino pravo
na imovinu. Takvo postupanje, bez mogućnosti sudske zaštite,
prema apelantičinom mišljenju, suprotno je načelu vladavine
prava i zakonitosti, te je apelantici uskraćena mogućnost
zaštititi imovinu, a izvršnoj vlasti je omogućeno arbitrarno
postupanje bez konkretizacije odluke. Apelantica navodi da je
rješenje Vlade de facto oduzimanje imovine i dira u samu
supstancu imovine, te da se zbog mogućnosti i nedostatka
sudske kontrole (kako je propisano zakonom) vrši de facto
eksproprijacija i apelantica stavlja u lošiju poziciju u odnosu na
korisnika eksproprijacije. U dopuni apelacije, nakon što je
poništeno rješenje o eksproprijaciji (iz točaka 5. i 6. odluke), a
ipak zakazano izvršenje rješenja Vlade, apelantica je ukazala na
to da se provodi de facto eksproprijacija, jer je poništeno
rješenje koje je bilo osnova za odluku Vlade. Apelantica u
procesnom smislu pobija zaključak i način na koji je vještak
utvrdio vrijednost njezine imovine. Osim toga, apelantica
navodi da je zaključak o dozvoli izvršenja primila na dan kada
je zakazana predaja u posjed, dakle 22. kolovoza 2014. godine.
Apelantica navodi da se radi o arbitrarnom postupanju vlasti, te
zaključuje da se nakon ulaska u njezin posjed provodi
eksproprijacija, a sam postupak eksproprijacije postaje sporedni
postupak i zaštita njezinih prava postaje iluzorna.
b) Odgovor na apelaciju
13. U odgovoru na apelaciju Vlada je istakla da je
postupala sukladno Zakonu o eksproprijaciji (članak 31. stavak
2). Također, Vlada je istakla da je od početka postupka
eksproprijacije donijela više od stotinu rješenja kojima je
dopustila ulazak u posjed korisniku eksproprijacije prije
pravomoćnosti rješenja, odnosno prije isplate naknade za
eksproprirane nekretnine. Također, Vlada je istakla da se
prilikom donošenja rješenja o ulasku u posjed nije miješala u
nadležnosti općinskih tijela koja sudjeluju u postupku
eksproprijacije, te rješenje Vlade nije konačno u postupku
eksproprijacije, već predstavlja samo osnovu za ulazak u posjed
i izvođenje radova, odnosno izgradnju objekata od javnog
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
interesa. Zbog toga je apelacija, prema mišljenju Vlade,
neutemeljena, jer samo konzumira diskrecijsko pravo Vlade
utvrđeno zakonom. Vlada se poziva na Europsku konvenciju i
načelo članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju,
javni interes i balans, te navodi da takvo postupanje osigurava
izvođenje radova od javnog interesa, a država, sukladno
Protokolu broj 1 uz Europsku konvenciju, ima pravo
kontrolirati pravo na imovinu fizičkih osoba, odnosno
osiguravati da se investicije od javnog interesa realiziraju u
razumnom roku i da se pri tome otkloni svaka mogućnost
nastanka većih šteta.
14. U odgovoru na apelaciju korisnik eksproprijacije je
naveo da mu je ulazak u posjed dopušten na temelju članka 31.
stavak 2. Zakona o eksproprijaciji. Imajući u vidu važnost
projekta izgradnje prometnice, kao i činjenicu da se radi o
javnom interesu i investiciji velike vrijednosti, te kako bi zastoj
prouzročio veliku štetu, Vlada je donijela navedeno rješenje.
Korisnik eksproprijacije je naveo da su u postupku osigurani
dokazi o stvarnom stanju i vrijednosti imovine, a apelantici se
ne pobija niti ograničava njezino pravo na naknadu za
ekspropriranu imovinu njegovim ulaskom u posjed. Korisnik
eksproprijacije je pobio i navode o povredi prava na pristup
sudu, jer u postupku eksproprijacije, kako korisnik
eksproprijacije navodi, apelantica ima pravo na žalbu i upravni
spor.
15. Služba je u odgovoru na apelaciju istakla da postupak
nije proveden samovoljno, kako apelantica navodi, već
sukladno zakonskim odredbama. Služba je istakla da je Vlada
utvrdila opravdanost iz članka 31. stavak 2. Zakona o
eksproprijaciji da dopusti ulazak u posjed korisniku
eksproprijacije jer se radi o realizaciji ciljeva od javnog interesa
i investiciji velike vrijednosti koja traži kontinuitet građenja, te
bi zastoj u realizaciji projekta prouzročio veće štete. Dalje, iako
je poništeno rješenje o eksproprijaciji (prvostupanjsko od 12.
svibnja 2014. godine), Služba navodi da se rješenje Vlade
pokušalo izvršiti 22. kolovoza 2014. godine, ali bezuspješno, te
se tog dana odustalo od izvršenja. Služba se pozvala na pravnu
teoriju, te je navela da, iako je rješenje o dozvoli eksproprijacije
poništeno, nekretnine koje su predate korisniku eksproprijacije
ostaju u posjedu korisnika eksproprijacije, a ukoliko prijedlog
za eksproprijaciju bude odbijen vraćaju se vlasniku uz obvezu
korisnika eksproprijacije da nadoknadi eventualnu štetu. U vezi
s pravom na efikasan pravni lijek, Služba je istakla da je
postupak eksproprijacije upravni postupak, a ne sudski, te da
nije povrijeđeno pravo na pravično suđenje, kako apelantica
navodi, kao i da u postupku eksproprijacije postoji mogućnost
žalbe, dok je protiv rješenja Vlade takva mogućnost zakonom
isključena. Služba je navela da apelantica ima pravo na
naknadu ekspropriranih nekretnina. Služba je tražila da Ustavni
sud ne donese privremenu mjeru, jer bi to značajno usporilo
proces realizacije izgradnje Stupske petlje, kao i da, sukladno
članku 18. stavak (5) Pravila Ustavnog suda, odbije apelaciju,
jer apelantica ne trpi nikakvu štetu.
V. Relevantni propisi
16. U Zakonu o izvlaštenju Federacije Bosne i
Hercegovine ("Službene novine Federacije Bosne i
Hercegovine" br. 70/07, 36/10 i 25/12) relevantne odredbe
glase:
Članak 31.
Korisnik izvlaštenja stječe pravo na posjed izvlaštene
nekretnine danom pravomoćnosti rješenja o izvlaštenju ukoliko
je do tada ranijem vlasniku isplatio naknadu za izvlaštenu
nekretninu, odnosno predao u posjed drugu odgovarajuću
nekretninu, a u protivnom danom isplate naknade, odnosno
Broj 17 - Strana 43
predajom u posjed druge odgovarajuće nekretnine ukoliko se
raniji vlasnik i korisnik nekretnine drukčije ne sporazumiju.
Iznimno, Vlada može na zahtjev korisnika izvlaštenja koji
je iznio valjane razloge za potrebu žurnog stupanja u posjed
nekretnine, ako utvrdi da je to neophodno zbog žurnosti slučaja
ili da bi se otklonila znatnija šteta, dozvoliti da mu se ta
nekretnina preda u posjed prije pravomoćnosti rješenja o
izvlaštenju, odnosno prije isplate naknade za izvlaštenu
nekretninu, ukoliko vlasnik nije prihvatio sporazumno riješiti
pitanje naknade, odnosno ukoliko je raniji vlasnik odbio da
zaključi sporazum o naknadi.
Prije donošenja rješenja iz stavka 2. ovoga članka moraju
se osigurati dokazi o stanju i vrijednosti izvlaštenih nekretnina
(nalaz i mišljenje vještaka i dr.).
Odredba stavka 2. ovoga članka ne odnosi se na slučajeve
kada je predmet izvlaštenja stambena ili poslovna zgrada, za
koju korisnik izvlaštenja nije osigurao drugu odgovarajuću
nekretninu.
Protiv rješenja iz stavka 2. ovoga članka ne može se voditi
upravni spor.
Članak 32.
Ako je korisnik izvlaštenja stupio u posjed izvlaštene
nekretnine prije pravomoćnosti rješenja o izvlaštenju, a
prijedlog za izvlaštenje bude u daljnjem postupku pravomoćno
odbijen, korisnik izvlaštenja dužan je nadoknaditi štetu koju je
vlasniku prouzrokovao stupanjem u posjed nekretnine.
[…]
VI. Dopustivost
17. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost
u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu
predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i
Hercegovini.
18. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj
apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom
lijeku koji je koristio. Osim toga, sukladno članku 18. stavak
(2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može izuzetno
razmatrati apelaciju i kada nema odluke nadležnog suda,
ukoliko apelacija ukazuje na ozbiljna kršenja prava i temeljnih
sloboda, koje štite Ustav Bosne i Hercegovine ili međunarodni
instrumenti za zaštitu ljudskih prava koji se primjenjuju u Bosni
i Hercegovini.
19. U konkretnom slučaju, apelantica je podnijela
apelaciju 7. srpnja 2014. godine protiv rješenja Vlade od 12.
lipnja 2014. godine, ukazujući na to da navedeno rješenje
izravno utječe na njezino pravo na imovinu, jer dopušta
korisniku eksproprijacije ulazak u posjed njezinih nekretnina,
bez mogućnosti da ga apelantica pobija, odnosno sudski
preispita njegovu utemeljenost, čime su joj, osim povrede prava
na imovinu, povrijeđeni pravo na pravično suđenje, odnosno
pravo na pristup sudu iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, kao i
pravo na efikasan pravni lijek, kako bi zaštitila posjed iz članka
13. Europske konvencije.
20. U vezi s tim, Ustavni sud ističe da je u dosadašnjoj
praksi donio Odluku broj AP 5397/13, kojom je ukazao na to da
rješenje Vlade (kojim je korisniku eksproprijacije dopušten
ulazak u posjed ekspropriranih nekretnina prije pravomoćnosti
rješenja o eksproprijaciji) nema svojstvo presude, bar ne u onoj
mjeri da ju je donio bilo koji sud u Bosni i Hercegovini, te je
slijedom toga odbacio apelaciju podnesenu protiv tog rješenja
Broj 17 - Strana 44
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
zbog nenadležnosti Ustavnog suda za odlučivanje. Međutim, za
razliku od navedenog predmeta, Ustavni sud primjećuje da se u
konkretnom predmetu postavlja pitanje samostalnog
egzistiranja rješenja Vlade, kada je poništeno rješenje o
eksproprijaciji koje je bilo osnova za rješenje. Time pobijano
rješenje u okolnostima konkretnog slučaja predstavlja odluku
kojom se nesporno odlučuje o apelantičinim građanskim
pravima i to na način da se njime korisniku eksproprijacije
dopušta ulazak u posjed apelantičine nekretnine, te se rješenje
provodi bez mogućnosti sudske kontrole, u uvjetima kada je
osnova za njegovo donošenje poništena. Zbog navedenoga,
Ustavni sud zaključuje da su ispunjeni uvjeti iz članka 18. st.
(1), (2) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni
razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očito (prima
facie) neutemeljena.
21. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu
dopustivosti.
VII. Meritum
22. Apelantica pobija navedeno rješenje tvrdeći da su joj
tim rješenjem povrijeđena prava iz članka II/3.(k) Ustava Bosne
i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju, te članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i
članka 6. stavak 1. Europske konvencije i članka 13. Europske
konvencije.
Pravo na imovinu
23. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi:
Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju
ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što
uključuje:
k) Pravo na imovinu.
24. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju
glasi:
Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na neometano
uživanje svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine,
osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i
općim načelima međunarodnog prava.
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utječu
na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra
potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine sukladno općim
interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih
doprinosa ili kazni.
25. U konkretnom slučaju, u širem kontekstu, radi se o
postupku eksproprijacije apelantičine imovine, a konkretno,
apelantica pobija rješenje Vlade kojim je korisniku
eksproprijacije dopušten ulazak u posjed apelantičinih
nekretnina.
26. Ustavni sud podsjeća na to da članak 1. Protokola broj
1 uz Europsku konvenciju obuhvaća tri različita pravila. Prvo
pravilo, navedeno u prvom stavku, jeste opće prirode i iskazuje
načelo mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, sadržano u
drugoj rečenici istog stavka, obuhvaća lišavanje imovine i čini
ga podložnim određenim uvjetima. Treće pravilo, koje se nalazi
u drugom stavku, priznaje da države članice imaju pravo,
između ostaloga, nadzirati korištenje imovine sukladno javnom
interesu. Ova tri pravila nisu različita u smislu da su
nepovezana: drugo i treće pravilo se odnose na pojedinačne
slučajeve ometanja prava na mirno uživanje imovine, te ih,
stoga, treba tumačiti u svjetlu općeg načela iskazanog u prvom
pravilu (vidi, između ostalih, Europski sud, James i dr. protiv
Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 21. veljače 1986. godine,
serija A, broj 98, str. 29-30, stavak 37).
27. Svako miješanje u pravo na imovinu prema drugom ili
trećem pravilu mora biti predviđeno zakonom, mora služiti
Srijeda, 4. 3. 2015.
legitimnom cilju i mora uspostavljati pravičnu ravnotežu
između javnog ili općeg interesa i pojedinačnih prava. Drugim
riječima, opravdano miješanje se ne može nametnuti samo
zakonskom odredbom koja ispunjava kriterij zakonitosti i služi
legitimnom cilju u javnom interesu, nego mora, također, održati
razuman odnos proporcionalnosti između uporabljenih
sredstava i cilja koji se želi ostvariti. Miješanje u pravo na
imovinu ne smije ići dalje od potrebnog da bi se postigao
legitiman cilj, a nositelji imovinskih prava ne smiju biti
podvrgnuti proizvoljnom tretmanu i od njih se ne smije tražiti
da snose prevelik teret da bi bio ostvaren legitiman cilj (vidi
Ustavni sud, Odluka broj U 83/03 od 22. rujna 2004. godine,
"Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/04, točka 49).
28. Ustavni sud primjećuje da apelantica nesporno ima
imovinu koja uživa zaštitu članka 1. Protokola broj 1 uz
Europsku konvenciju, a pobijanim rješenjem Vlade došlo je do
miješanja u apelantičino pravo na imovinu iz članka 1.
Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Stoga će Ustavni sud
u daljnjoj elaboraciji utvrditi je li miješanje bilo sukladno
zakonu.
29. Ustavni sud podsjeća na to da je, prema praksi
Europskog suda, prvi i najvažniji zahtjev iz članka 1. Protokola
broj 1 uz Europsku konvenciju onaj koji traži da miješanje
javnih vlasti u pravo na imovinu bude zakonito. Ustavni sud
napominje da je miješanje zakonito samo ako je zakon koji je
osnova miješanja (a) dostupan građanima, (b) toliko precizan
da omogućava građanima da odrede svoje postupke, (c)
sukladan načelu pravne države, što znači da sloboda
odlučivanja koja je zakonom dana izvršnoj vlasti ne smije biti
neograničena, tj. zakon mora osigurati građanima adekvatnu
zaštitu protiv proizvoljnog miješanja (vidi Europski sud,
Sunday Times protiv Velike Britanije, presuda od 26. travnja
1979. godine, serija A, broj 30, stavak 49; i Malone protiv
Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 2. kolovoza 1984. godine,
serija A, broj 82, st. 67. i 68).
30. S tim u vezi, Ustavni sud konstatira da osnova za
odluku Vlade postoji i u članku 31. stavak 2. Zakona o
eksproprijaciji, koji je objavljen u "Službenom glasniku
Federacije Bosne i Hercegovine" broj 70/07 i koji je stupio na
snagu 9. listopada 2007. godine, kao i da je u dijelu koji se bavi
ovim pitanjem djelomično izmijenjen i izmjene su objavljene u
"Službenom glasniku Federacije Bosne i Hercegovine" br.
36/10 i 25/12. Stoga je za Ustavni sud, budući da je navedeni
zakon objavljen u službenim glasilima, neupitno da je Zakon o
eksproprijaciji u smislu navedenog standarda zakonitosti bio
dostupan apelantici, te se stoga mogla upoznati s njegovim
odredbama.
31. Analizirajući pitanje zakonitosti, Ustavni sud
primjećuje da odredba članka 31. stavak 2. Zakona o
eksproprijaciji propisuje da Vlada pod određenim uvjetima
može izuzetno donijeti rješenje o ulasku u posjed nekretnina
korisniku eksproprijacije prije pravomoćnosti rješenja o
eksproprijaciji. Dakle, u svakom pojedinačnom slučaju Vlada
utvrđuje postoje li zakonom određeni uvjeti za donošenje
takvog rješenja. S obzirom na sadržaj navedene odredbe, za
Ustavni sud je nesporno da odredba članka 31. stavak 2.
Zakona o eksproprijaciji zadovoljava i drugi kriterij zakonitosti
u smislu da je dovoljno precizna i da omogućuje građanima da
odrede svoje postupke.
32. S obzirom na navedeno, Ustavni sud u smislu
ispitivanja zakonitosti miješanja treba ispitati je li ispunjen i
treći kriterij zakonitosti. Stoga će, imajući u vidu da apelantica
upravo pobija rješenje Vlade (izvršne vlasti) koje predstavlja
miješanje u njezinu imovinu, navodeći da je do srži arbitrarno
da nije moglo ispuniti zahtjev zakonitosti, Ustavni sud ispitati
je li sloboda odlučivanja koja je Zakonom o eksproprijaciji
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
(konkretno člankom 31. stavak 2) dana Vladi, dakle izvršnoj
vlasti, neograničena, odnosno postoji li zaštita od arbitrarnosti,
u smislu stava Europskog suda iz odluke Sunday Times protiv
Velike Britanije.
33. Ustavni sud podsjeća na to da je pobijano rješenje
Vlade doneseno u okviru postupka eksproprijacije, a
relevantnim odredbama Zakona o eksproprijaciji (članak 31.
stavak 2) dana je mogućnost Vladi da korisniku eksproprijacije
dopusti ulazak u posjed. Ustavni sud zapaža da je Zakon
predvidio da je opravdanost takve mjere u žurnosti, odnosno
utvrđivanju činjenice da će nastupiti znatnija šteta. Pri tome, za
razliku od svih ostalih aspekata koji se rješavaju u postupku
eksproprijacije, Vlada isključivo odlučuje o predaji u posjed
nekretnina korisniku eksproprijacije prije pravomoćnosti
rješenja o eksproprijaciji, odnosno prije isplate naknade za
ekspropriranu nekretninu. Vlada se pri tome ne upušta niti u
jednu drugu osnovu ili u suštinu (proceduralnu ili materijalnu)
rješenja o eksproprijaciji.
34. Ustavni sud primjećuje da, iako odluka Vlade
predstavlja miješanje u imovinu, odredba članka 31. stavak 2.
Zakona o eksproprijaciji ne propisuje učešće vlasnika
nekretnine (u konkretnom slučaju apelantice) u postupku pred
Vladom, niti vlasnik nekretnina ima mogućnost pobiti rješenje
Vlade. Također, Ustavni sud primjećuje, imajući u vidu ostale
odredbe Zakona o eksproprijaciji, da rješenje o eksproprijaciji
do stjecanja svojstva pravomoćnosti formalno ne utječe na
pravo vlasništva (budući da je vlasnik, u konkretnom slučaju
apelantica, i dalje formalnopravno vlasnik imovine i može je
koristiti), ali da rješenje Vlade o dozvoli ulaska u posjed
apelantičinih nekretnina sigurno znatno ograničava njezino
pravo vlasništva. Naime, rješenje Vlade je osnova za de facto
eksproprijaciju i može se pristupiti njegovoj realizaciji bez bilo
kakve mogućnosti vlasnika nekretnine da zaštiti svoj posjed. Iz
sadržaja navedene odredbe (članak 31. st. 2. i 5), čija se
primjena pravda općim interesom i žurnošću postupka ili
otklanjanjem znatnije štete, nesporno proizlazi da je isključena
sudska kontrola rješenja Vlade o izuzetnoj predaji u posjed
nekretnina korisniku eksproprijacije. S obzirom na navedeno,
Ustavni sud smatra da isključivanje sudske zaštite, kako je to
zakon predvidio u članku 31. stavak 5. u ovako osjetljivim
pitanjima zaštite imovine, iako se rješenjem Vlade nesporno
zadire u samu suštinu prava na imovinu, u smislu da se takvim
rješenjem onemogućuje vlasniku nekretnine da je koristi i
njome raspolaže, budući da vlasnik takve nekretnine praktično
ima samo "golo pravo", ne zadovoljava kvalitetu zakonitosti.
Naime, kako je već navedeno u smislu kriterija standarda
zakonitosti, sloboda odlučivanja koja je zakonom dana izvršnoj
vlasti ne smije biti neograničena, tj. zakon mora osigurati
građanima adekvatnu zaštitu protiv proizvoljnog miješanja.
35. Imajući u vidu navedeno i sadržaj odredbe članka 31.
stavak 2. Zakona o eksproprijaciji, koji podrazumijeva
ispitivanje zakonom propisanih uvjeta nužnih za donošenje
rješenja Vlade, Ustavni sud smatra nužnim da to rješenje mora
proći određenu kontrolu kako bi se spriječilo da sloboda koja je
zakonom dana izvršnoj vlasti, konkretno Vladi, ne bude
neograničena. Stoga je za Ustavni sud neupitno da rješenje
Vlade mora ispitati nadležna sudska vlast. U tom smislu, sud bi
trebao vršiti "kontrolu", odnosno preispitati jesu li u svakom
konkretnom slučaju zadovoljeni zakonom predviđeni uvjeti za
donošenje rješenja Vlade, a sve kako bi se izbjegla bilo kakva
arbitrarnost pri donošenju ovakvih rješenja koja nesporno
utječu na imovinska prava vlasnika nekretnina. Štoviše, Ustavni
sud nalazi da je navedeno zakonsko rješenje (članak 31. stavak
5. Zakona o eksproprijaciji) izravno suprotno načelu pravne
države, budući da je sam Zakon o eksproprijaciji isključio
mogućnost da odluka izvršne vlasti (koja izravno utječe na
Broj 17 - Strana 45
pravo na imovinu) bude predmet upravnog spora čime je
omogućio arbitrarnost jer je izvršnoj vlasti dao apsolutnu
slobodu u odlučivanju. S obzirom na navedeno, nesporno je da
odredba članka 31. st. 2. i 5. Zakona o eksproprijaciji nema
potrebnu kvalitetu u smislu jamstava utvrđenih Europskom
konvencijom. Osim toga, Ustavni sud primjećuje da (skoro
identična) zakonska odredba da se Vladi dopušta da izuzetno
dopusti ulazak u posjed nekretnina u Republici Srpskoj,
sukladno Zakonu o eksproprijaciji Republike Srpske ("Službeni
glasnik Republike Srpske" br. 112/06, 37/07 i 110/08), može
biti predmet sudskog ispitivanja, odnosno protiv rješenja Vlade
Republike Srpske vlasnik nekretnine može pokrenuti upravni
spor (članak 33. stavak 5. Zakona o eksproprijaciji Republike
Srpske), pa se ne vidi opravdan razlog zašto je u Federaciji
Bosne i Hercegovine takva mogućnost uskraćena vlasnicima
nekretnina.
36. U okolnostima konkretnog slučaja, iako apelantica
nije formalnopravno lišena prava vlasništva, zbog rješenja
Vlade koje je pravna osnova za de facto eksproprijaciju, a
protiv kojeg je isključena sudska zaštita, Ustavni sud smatra da
predmetne zakonske odredbe ne zadovoljavaju potrebnu
kvalitetu zakona, u mjeri u kojoj bi se provodili standardi iz
članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1.
Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.
37. Dakle, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom
slučaju povrijeđeno apelantičino pravo na imovinu iz članka
II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1
uz Europsku konvenciju.
38. Ustavni sud smatra da je u svjetlu utvrđene povrede
apelantičinog prava na imovinu nužno ukinuti rješenje Vlade od
12. lipnja 2014. godine i odluku dostaviti Vladi Federacije
Bosne i Hercegovine kako bi apelantici osigurala prava,
sukladno standardima zajamčenim člankom II/3.(k) Ustava
Bosne i Hercegovine i člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju.
Ostali navodi
39. Apelantica je istakla da su joj pobijanim rješenjem
Vlade povrijeđeni pravo na pravično suđenje, zapravo pravo na
pristup sudu iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i
članka 6. Europske konvencije i pravo na efikasan pravni lijek
iz članka 13. Europske konvencije. Međutim, imajući u vidu
zaključak u pogledu utvrđene povrede prava na imovinu,
Ustavni sud ne nalazi da je potrebno dodatno razmotriti ostale
navode.
VIII. Zaključak
40. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava na
imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka
1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada miješanje u
imovinu ne ispunjava zahtjev zakonitosti u smislu Europske
konvencije, zato što je važeći zakon isključio mogućnost da se
sudski ispita odluka Vlade kojom se stvara mogućnost za de
facto eksproprijaciju, pod izuzetnim i zakonom predviđenim
uvjetima.
41. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak
(1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u
dispozitivu ove odluke.
42. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom
predmetu, nije nužno posebno razmatrati apelantičin prijedlog
za donošenje privremene mjere.
43. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, v. r.
Broj 17 - Strana 46
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном
сазиву, у предмету број АП 3051/14, рјешавајући апелацију
Д. Б., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине,
члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62
став (1) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине –
Пречишћени текст ("Службени гласник Босне и
Херцеговине" број 94/14), у саставу:
Валерија Галић, предсједница
Tudor Pantiru, потпредсједник
Миодраг Симовић, потпредсједник
Сеада Палаврић, потпредсједница
Мато Тадић, судија
Constance Grewe, суткиња
Мирсад Ћеман, судија
Margarita Caca-Nikolovska, суткиња
Златко М. Кнежевић, судија
на сједници одржаној 23. јануара 2015. године донио
је
ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ1
Усваја се апелација Д. Б.
Утврђује се повреда права на имовину из члана II/3к)
Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију за заштиту људских права и основних
слобода.
Укида се Рјешење Владе Федерације Босне и
Херцеговине број 03-31-648-3/2014 од 12. јуна 2014.
године.
Одлука се доставља Влади Федерације Босне и
Херцеговине, која је дужна да, у року од три мјесеца од
дана достављања одлуке, апеланткињи обезбиједи права, у
складу са стандардима члана II/3к) Устава Босне и
Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и
Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и
Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и
"Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и
Херцеговине".
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
I. Увод
1. Д. Б. из Сарајева (у даљњем тексту: апеланткиња),
коју заступа Драган Крамар, адвокат из Илиџе, поднијела је
4. јула 2014. године апелацију Уставном суду Босне и
Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против
Рјешења Владе Федерације Босне и Херцеговине (у
даљњем тексту: Влада) број 03-31-648-3/2014 од 12. јуна
2014. године. Апеланткиња је, такође, поднијела захтјев за
доношење привремене мјере којом би Уставни суд
зауставио извршење оспореног рјешења до доношења
одлуке о апелацији. Апеланткиња је 1. септембра 2014.
године допунила апелацију.
II. Поступак пред Уставним судом
2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од
Владе, Службе за имовинскоправне, стамбене, геодетске
послове и катастар некретнина Општине Илиџа (у даљњем
тексту: Служба) и Завода за изградњу Кантона Сарајево (у
даљњем тексту: корисник експропријације) затражено је
17. и 27. септембра 2014. године да доставе одговоре на
апелацију.
3. Влада је доставила одговор на апелацију 25.
септембра 2014. године, корисник експропријације 26.
1
Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15
Srijeda, 4. 3. 2015.
септембра 2014. године, а Служба 29. септембра 2014.
године.
III. Чињенично стање
4. Чињенице предмета које произилазе из
апеланткињиних навода и докумената предочених
Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.
Поступак експропријације
5. Рјешењем Службе број 05-31-4972/12-25 од 12. маја
2014.
године
усвојен
је
приједлог
корисника
експропријације да се у сврху изградње саобраћајнице XII
трансверзале потпуно експропришу непокретности,
поближе наведене у изреци рјешења, апеланткињина
својина с дијелом 1/1.
6. Федерална управа за геодетске и имовинскоправне
послове (рјешавајући апеланткињину жалбу против
рјешења о дозволи експропријације од 12. маја 2014.
године) донијела је Рјешење број 05-31-2-1203/14 од 21.
јула 2014. године, којим је поништено Рјешење Службе
број 05-31-4972/12-25 од 12. маја 2014. године и предмет
враћен првостепеном органу на поновни поступак и
одлучивање. У образложењу је наведено да у поступку
експропријације нису уважене процедуралне гаранције
утврђене Законом о експропријацији и Законом о управном
поступку (на апеланткињину штету), због чега је рјешење
поништено и враћено првостепеном органу на поновни
поступак.
Оспорено рјешење Владе
7. Након доношења рјешења о експропријацији (тачка
5 одлуке), Рјешењем Владе број 03-31-648-3/2014 од 12.
јуна 2014. године кориснику експропријације дозвољен је
улазак у посјед непокретности које је Служба потпуно
експроприсала прије правоснажности Рјешења о
експропријацији број 05-31-4972/12-25 од 12. маја 2014.
године (тачка 1 рјешења). У тачки 2 рјешења наведено је да
ће прије предаје у посјед потпуно експроприсаних
непокретности Служба обезбиједити све доказе који су
потребни за одређивање накнаде за експроприсане
непокретности. У тачки 3 рјешења наведено је да рјешење
ступа на снагу даном доношења и да ће се објавити у
"Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине".
8. У образложењу наведеног рјешења утврђено је да је
корисник експропријације поднио захтјев за улазак у посјед
потпуно експроприсаних непокретности, да је навео да је
поступак експропријације покренут ради изградње
саобраћајнице након што је Регулационим планом и
Закључком Владе (од 3. јуна 2008. године) утврђен јавни
интерес, те је донесено рјешење о експропријацији (12. маја
2014. године). Даље, корисник експропријације (као
подносилац захтјева за улазак у посјед) истакао је да се
ради о реализацији циљева од јавног интереса и
инвестицији велике вриједности која тражи континуитет и
хитност грађења, те би застој у реализацији пројекта
проузроковао веће штете. Влада је закључила да је
корисник
експропријације
доставио
релевантну
документацију (наведено у образложењу одлуке), као и да
је захтјев за предају у посјед непокретности оправдан, па је
прихватила приједлог, у складу с чланом 31 став 2 Закона о
експропријацији.
Извршење рјешења Владе
9. Служба је 15. августа 2014. године донијела
закључак о дозволи извршења рјешења Владе, којим се
дозвољава улазак у посјед кориснику експропријације, а
апеланткиња је (став 2 закључка) обавезана да кориснику
експропријације преда наведене непокретности 22. августа
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
2014. године ради несметаног извођења радова на изградњи
саобраћајнице. У ставу 3 закључка наведено је да жалба на
закључак не одлаже његово извршење.
10. У образложењу закључка наведено је да је
рјешење Владе од 12. јуна 2014. године коначно и
правоснажно, да су обезбијеђени докази потребни за
одређивање накнаде за експроприсане непокретности, те је,
у складу с чланом 275 ЗУП-а, донесен закључак о
извршењу.
11. Апеланткиња је изјавила жалбу против закључка и
поступак је у току.
IV. Апелација
а) Наводи из апелације
12. Апеланткиња сматра да су јој оспореним
рјешењем Владе повријеђени право на правично суђење из
члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1
Европске конвенције за заштиту људских права и основних
слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), право на
имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и
члана 1 Протокола број уз Европску конвенцију, те право
на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске
конвенције. У веома опширној апелацији апеланткиња
помиње и поступак експропријације за који наводи да је у
току, да тај поступак конкретно не оспорава апелацијом
(иако га је апеланткиња у редовном поступку оспоравала и
њена жалба у редовном поступку била је дјелотворна, како
је наведено у тачки 6 одлуке). У вези с повредом члана
II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске
конвенције, апеланткиња наводи да искључивање судске
заштите, у односу на оспорено рјешење Владе, представља
повреду права на приступ суду у питањима која се тичу
грађанских права. Апеланткиња се позива на праксу
Европског суда за људска права (у даљњем тексту:
Европски суд) у предмету Golder против Уједињеног
Краљевства, Kreuz против Пољске и Brumarescu против
Румуније. Апеланткиња оспорава и квалитет закона који јој
искључује судску заштиту, као и могућности да заштити
своје право. У односу на право на имовину из члана II/3к)
Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију, апеланткиња наводи да се таквим
арбитрарним поступањем, односно одлуком којом се
кориснику експропријације дозвољава улазак у посјед, а
против ког нема ефикасног правног лијека, Влада директно
мијеша у њено право на имовину. Такво поступање, без
могућности судске заштите, према апеланткињином
мишљењу, супротно је принципу владавине права и
законитости, те је апеланткињи ускраћена могућност да
заштити имовину, а извршној власти је омогућено
арбитрарно поступање без конкретизације одлуке.
Апеланткиња наводи да је рјешење Владе de facto
одузимање имовине и дира у саму супстанцу имовине, те
да се због могућности и недостатка судске контроле (како
је прописано законом) врши de facto експропријација и
апеланткиња ставља у лошију позицију у односу на
корисника експропријације. У допуни апелације, након што
је поништено рјешење о експропријацији (из тачака 5 и 6
одлуке), а ипак заказано извршење рјешења Владе,
апеланткиња је указала на то да се проводи de facto
експропријација, јер је поништено рјешење које је било
основ за одлуку Владе. Апеланткиња у процесном смислу
оспорава закључак и начин на који је вјештак утврдио
вриједност њене имовине. Сем тога, апеланткиња наводи
да је закључак о дозволи извршења примила на дан када је
заказана предаја у посјед, дакле 22. августа 2014. године.
Апеланткиња наводи да се ради о арбитрарном поступању
Broj 17 - Strana 47
власти, те закључује да се након уласка у њен посјед
спроводи експропријација, а сам поступак експропријације
постаје споредни поступак и заштита њених права постаје
илузорна.
б) Одговор на апелацију
13. У одговору на апелацију Влада је истакла да је
поступала у складу са Законом о експропријацији (члан 31
став 2). Такође, Влада је истакла да је од почетка поступка
експропријације донијела више од стотину рјешења којима
је дозволила улазак у посјед кориснику експропријације
прије правоснажности рјешења, односно прије исплате
накнаде за експроприсане непокретности. Такође, Влада је
истакла да се приликом доношења рјешења о уласку у
посјед није мијешала у надлежности општинских органа
који учествују у поступку експропријације, те рјешење
Владе није коначно у поступку експропријације, већ
представља само основ за улазак у посјед и извођење
радова, односно изградњу објеката од јавног интереса. Због
тога је апелација, према мишљењу Владе, неоснована, јер
само конзумира дискреционо право Владе утврђено
законом. Влада се позива на Европску конвенцију и
принцип члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију,
јавни интерес и баланс, те наводи да такво поступање
обезбјеђује извођење радова од јавног интереса, а држава, у
складу с Протоколом број 1 уз Европску конвенцију, има
право да контролише право на имовину физичких лица,
односно обезбјеђује да се инвестиције од јавног интереса
реализују у разумном року и да се при томе отклони свака
могућност настанка већих штета.
14. У одговору на апелацију корисник експропријације је навео да му је улазак у посјед дозвољен на
основу члана 31 став 2 Закона о експропријацији. Имајући
у виду важност пројекта изградње саобраћајнице, као и
чињеницу да се ради о јавном интересу и инвестицији
велике вриједности, те како би застој проузроковао велику
штету, Влада је донијела наведено рјешење. Корисник
експропријације је навео да су у поступку обезбијеђени
докази о стварном стању и вриједности имовине, а
апеланткињи се не оспорава нити ограничава њено право
на накнаду за експроприсану имовину његовим уласком у
посјед. Корисник експропријације је оспорио и наводе о
повреди права на приступ суду, јер у поступку
експропријације, како корисник експропријације наводи,
апеланткиња има право на жалбу и управни спор.
15. Служба је у одговору на апелацију истакла да
поступак није спроведен самовољно, како апеланткиња
наводи, већ у складу са законским одредбама. Служба је
истакла да је Влада утврдила оправданост из члана 31 став
2 Закона о експропријацији да дозволи улазак у посјед
кориснику експропријације јер се ради о реализацији
циљева од јавног интереса и инвестицији велике
вриједности која тражи континуитет грађења, те би застој у
реализацији пројекта проузроковао веће штете. Даље, иако
је поништено рјешење о експропријацији (првостепено од
12. маја 2014. године), Служба наводи да се рјешење Владе
покушало извршити 22. августа 2014. године, али
безуспјешно, те се тог дана одустало од извршења. Служба
се позвала на правну теорију, те је навела да, иако је
рјешење
о
дозволи
експропријације
поништено,
непокретности које су предане кориснику експропријације
остају у посједу корисника експропријације, а уколико
приједлог за експропријацију буде одбијен враћају се
власнику уз обавезу корисника експропријације да
надокнади евентуалну штету. У вези с правом на ефикасан
правни лијек, Служба је истакла да је поступак
Broj 17 - Strana 48
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
експропријације управни поступак, а не судски, те да није
повријеђено право на правично суђење, како апеланткиња
наводи, као и да у поступку експропријације постоји
могућност жалбе, док је против рјешења Владе таква
могућност законом искључена. Служба је навела да
апеланткиња има право на накнаду експроприсаних
непокретности. Служба је тражила да Уставни суд не
донесе привремену мјеру, јер би то значајно успорило
процес реализације изградње Ступске петље, као и да, у
складу с чланом 18 став (5) Правила Уставног суда, одбије
апелацију, јер апеланткиња не трпи никакву штету.
V. Релевантни прописи
16. У Закону о експропријацији Федерације Босне
и Херцеговине ("Службене новине Федерације Босне и
Херцеговине" бр. 70/07, 36/10 и 25/12) релевантне одредбе
гласе:
Члан 31.
Корисник експропријације стиче право на посјед
експроприсане некретнине даном правоснажности
рјешења о експропријацији, уколико је до тада ранијем
власнику исплатио накнаду за експроприсану некретнину,
односно предао у посјед другу одговарајућу некретнину, а у
противном даном исплате накнаде, односно предајом у
посјед друге одговарајуће некретнине уколико се ранији
власник и корисник некретнине другачије не споразумију.
Изузетно, Влада може на захтјев корисника
експропријације који је изнио ваљане разлоге за потребу
хитног ступања у посјед некретнина, ако утврди да је то
неопходно због хитности случаја или да би се отклонила
знатнија штета, дозволити да му се та некретнина преда
у посјед прије правоснажности рјешења о експропријацији,
односно прије исплате накнаде за експроприсану
некретнину, уколико власник није прихватио споразумно
ријешити питање накнаде, односно уколико је ранији
власник одбио да закључи споразум о накнади.
Прије доношења рјешења из става 2. овог члана
морају се обезбиједити докази о стању и вриједности
експроприсаних некретнина (налаз и мишљење вјештака и
др.).
Одредба става 2. овог члана не односи се на случајеве
када је предмет експропријације стамбена или пословна
зграда за коју корисник експропријације није обезбиједио
другу одговарајућу некретнину.
Против рјешења из става 2. овог члана не може се
водити управни спор.
Члан 32.
Ако је корисник експропријације ступио у посјед
експроприсане некретнине прије правоснажности рјешења
о експропријацији, а приједлог за експропријацију буде у
даљњем поступку правоснажно одбијен, корисник
експропријације дужан је надокнадити штету коју је
власнику проузроковао ступањем у посјед некретнине.
[…]
VI. Допустивост
17. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону
надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу,
када она постану предмет спора због пресуде било ког суда
у Босни и Херцеговини.
18. У складу с чланом 18 став (1) Правила Уставног
суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су
против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава,
исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према
закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је
Srijeda, 4. 3. 2015.
подносилац апелације примио одлуку о посљедњем
дјелотворном правном лијеку који је користио. Сем тога, у
складу с чланом 18 став (2) Правила Уставног суда,
Уставни суд може изузетно разматрати апелацију и када
нема одлуке надлежног суда, уколико апелација указује на
озбиљна кршења права и основних слобода, које штите
Устав Босне и Херцеговине или међународни инструменти
за заштиту људских права који се примјењују у Босни и
Херцеговини.
19. У конкретном случају, апеланткиња је поднијела
апелацију 7. јула 2014. године против рјешења Владе од 12.
јуна 2014. године, указујући на то да наведено рјешење
директно утиче на њено право на имовину, јер дозвољава
кориснику експропријације улазак у посјед њених
непокретности, без могућности да га апеланткиња
оспорава, односно судски преиспита његову основаност,
чиме су јој, сем повреде права на имовину, повријеђени
право на правично суђење, односно право на приступ суду
из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1
Европске конвенције, као и право на ефикасан правни
лијек, како би заштитила посјед из члана 13 Европске
конвенције.
20. У вези с тим, Уставни суд истиче да је у
досадашњој пракси донио Одлуку број АП 5397/13, којом је
указао на то да рјешење Владе (којим је кориснику
експропријације дозвољен улазак у посјед експроприсаних
непокретности прије правоснажности рјешења о
експропријацији) нема својство пресуде, бар не у оној
мјери да ју је донио било који суд у Босни и Херцеговини,
те је слиједом тога одбацио апелацију поднесену против
тог рјешења због ненадлежности Уставног суда за
одлучивање. Међутим, за разлику од наведеног предмета,
Уставни суд примјећује да се у конкретном предмету
поставља питање самосталног егзистирања рјешења Владе,
када је поништено рјешење о експропријацији које је било
основ за рјешење. Тиме оспорено рјешење у околностима
конкретног случаја представља одлуку којом се неспорно
одлучује о апеланткињиним грађанским правима и то на
начин да се њиме кориснику експропријације дозвољава
улазак у посјед апеланткињине непокретности, те се
рјешење спроводи без могућности судске контроле, у
условима када је основ за његово доношење поништен.
Због наведеног, Уставни суд закључује да су испуњени
услови из члана 18 ст. (1), (2) и (4) Правила Уставног суда,
јер не постоји неки формални разлог због ког апелација
није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.
21. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне
и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног
суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове
у погледу допустивости.
VII. Меритум
22. Апеланткиња оспорава наведено рјешење тврдећи
да су јој тим рјешењем повријеђена права из члана II/3к)
Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију, те члана II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и члана
13 Европске конвенције.
Право на имовину
23. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине гласи:
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају
људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а
она обухватају:
к) Право на имовину.
24. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију
гласи:
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
Свако физичко или правно лице има право на
неометано уживање своје имовине. Нико не може бити
лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под
условима предвиђеним законом и општим начелима
међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не
утичу на право државе да примјењује такве законе које
сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у
складу с општим интересима или да би обезбиједила
наплату пореза или других доприноса или казни.
25. У конкретном случају, у ширем контексту, ради се
о поступку експропријације апеланткињине имовине, а
конкретно, апеланткиња оспорава рјешење Владе којим је
кориснику експропријације дозвољен улазак у посјед
апеланткињиних непокретности.
26. Уставни суд подсјећа на то да члан 1 Протокола
број 1 уз Европску конвенцију обухвата три различита
правила. Прво правило, наведено у првом ставу, јесте
опште природе и исказује принцип мирног уживања
имовине. Друго правило, садржано у другој реченици истог
става, обухвата лишавање имовине и чини га подложним
одређеним условима. Треће правило, које се налази у
другом ставу, признаје да државе чланице имају право да,
између осталог, надзиру коришћење имовине у складу с
јавним интересом. Ова три правила нису различита у
смислу да су неповезана: друго и треће правило се односе
на појединачне случајеве ометања права на мирно уживање
имовине, те их, стога, треба тумачити у свјетлу општег
принципа исказаног у првом правилу (види, између
осталих, Европски суд, James и др. против Уједињеног
Краљевства, пресуда од 21. фебруара 1986. године, серија
А, број 98, стр. 29-30, став 37).
27. Свако мијешање у право на имовину према другом
или трећем правилу мора да буде предвиђено законом,
мора да служи легитимном циљу и мора да успоставља
правичну равнотежу између јавног или општег интереса и
појединачних права. Другим ријечима, оправдано
мијешање се не може наметнути само законском одредбом
која испуњава критеријум законитости и служи
легитимном циљу у јавном интересу, него мора, такође,
одржати разуман однос пропорционалности између
употријебљених средстава и циља који се жели остварити.
Мијешање у право на имовину не смије ићи даље од
потребног да би се постигао легитиман циљ, а носиоци
имовинских права не смију бити подвргнути произвољном
третману и од њих се не смије тражити да сносе превелик
терет да би био остварен легитиман циљ (види Уставни
суд, Одлука број У 83/03 од 22. септембра 2004. године,
"Службени гласник Босне и Херцеговине" број 60/04, тачка
49).
28. Уставни суд примјећује да апеланткиња неспорно
има имовину која ужива заштиту члана 1 Протокола број 1
уз Европску конвенцију, а оспореним рјешењем Владе
дошло је до мијешања у апеланткињино право на имовину
из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Стога
ће Уставни суд у даљњој елаборацији утврдити да ли је
мијешање било у складу са законом.
29. Уставни суд подсјећа на то да је, према пракси
Европског суда, први и најважнији захтјев из члана 1
Протокола број 1 уз Европску конвенцију онај који тражи
да мијешање јавних власти у право на имовину буде
законито. Уставни суд напомиње да је мијешање законито
само ако је закон који је основ мијешања (а) доступан
грађанима, (б) толико прецизан да омогућава грађанима да
одреде своје поступке, (ц) у складу с принципом правне
државе, што значи да слобода одлучивања која је законом
Broj 17 - Strana 49
дата извршној власти не смије бити неограничена, тј. закон
мора да обезбиједи грађанима адекватну заштиту против
произвољног мијешања (види Европски суд, Sunday Times
против Велике Британије, пресуда од 26. априла 1979.
године, серија А, број 30, став 49; и Malone против
Уједињеног Краљевства, пресуда од 2. августа 1984.
године, серија А, број 82, ст. 67 и 68).
30. С тим у вези, Уставни суд констатује да основ за
одлуку Владе постоји и у члану 31 став 2 Закона о
експропријацији, који је објављен у "Службеном гласнику
Федерације Босне и Херцеговине" број 70/07 и који је
ступио на снагу 9. октобра 2007. године, као и да је у
дијелу који се бави овим питањем дјелимично измијењен и
измјене су објављене у "Службеном гласнику Федерације
Босне и Херцеговине" бр. 36/10 и 25/12. Стога је за Уставни
суд, будући да је наведени закон објављен у службеним
гласилима, неупитно да је Закон о експропријацији у
смислу наведеног стандарда законитости био доступан
апеланткињи, те се стога могла упознати с његовим
одредбама.
31. Анализирајући питање законитости, Уставни суд
примјећује да одредба члана 31 став 2 Закона о
експропријацији прописује да Влада под одређеним
условима може изузетно да донесе рјешење о уласку у
посјед непокретности кориснику експропријације прије
правоснажности рјешења о експропријацији. Дакле, у
сваком појединачном случају Влада утврђује да ли постоје
законом одређени услови да донесе такво рјешење. С
обзиром на садржину наведене одредбе, за Уставни суд је
неспорно да одредба члана 31 став 2 Закона о
експропријацији задовољава и други критеријум
законитости у смислу да је довољно прецизна и да
омогућава грађанима да одреде своје поступке.
32. С обзиром на наведено, Уставни суд у смислу
испитивања законитости мијешања треба испитати да ли је
испуњен и трећи критеријум законитости. Стога ће,
имајући у виду да апеланткиња управо оспорава рјешење
Владе (извршне власти) које представља мијешање у њену
имовину, наводећи да је до сржи арбитрарно да није могло
испунити захтјев законитости, Уставни суд испитати да ли
је слобода одлучивања која је Законом о експропријацији
(конкретно чланом 31 став 2) дата Влади, дакле извршној
власти, неограничена, односно да ли постоји заштита од
арбитрарности, у смислу става Европског суда из одлуке
Sunday Times против Велике Британије.
33. Уставни суд подсјећа на то да је оспорено рјешење
Владе донесено у оквиру поступка експропријације, а
релевантним одредбама Закона о експропријацији (члан 31
став 2) дата је могућност Влади да кориснику
експропријације дозволи улазак у посјед. Уставни суд
запажа да је Закон предвидио да је оправданост такве мјере
у хитности, односно утврђивању чињенице да ће наступити
знатнија штета. При томе, за разлику од свих осталих
аспеката који се рјешавају у поступку експропријације,
Влада искључиво одлучује о предаји у посјед
непокретности
кориснику
експропријације
прије
правоснажности рјешења о експропријацији, односно прије
исплате накнаде за експроприсану непокретност. Влада се
при томе не упушта нити у један други основ или у
суштину (процедуралну или материјалну) рјешења о
експропријацији.
34. Уставни суд примјећује да, иако одлука Владе
представља мијешање у имовину, одредба члана 31 став 2
Закона о експропријацији не прописује учешће власника
непокретности (у конкретном случају апеланткиње) у
поступку пред Владом, нити власник непокретности има
Broj 17 - Strana 50
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
могућност да оспори рјешење Владе. Такође, Уставни суд
примјећује, имајући у виду остале одредбе Закона о
експропријацији, да рјешење о експропријацији до стицања
својства правоснажности формално не утиче на право
својине (будући да је власник, у конкретном случају
апеланткиња, и даље формалноправно власник имовине и
може да је користи), али да рјешење Владе о дозволи
уласка у посјед апеланткињиних непокретности сигурно
знатно ограничава њено право својине. Наиме, рјешење
Владе је основ за de facto експропријацију и може се
приступити његовој реализацији без било какве
могућности власника непокретности да заштити свој
посјед. Из садржине наведене одредбе (члан 31 ст. 2 и 5),
чија се примјена правда општим интересом и хитношћу
поступка или отклањањем знатније штете, неспорно
произилази да је искључена судска контрола рјешења
Владе о изузетној предаји у посјед непокретности
кориснику експропријације. С обзиром на наведено,
Уставни суд сматра да искључивање судске заштите, како
је то закон предвидио у члану 31 став 5 у овако осјетљивим
питањима заштите имовине, иако се рјешењем Владе
неспорно задире у саму суштину права на имовину, у
смислу да се таквим рјешењем онемогућава власнику
непокретности да је користи и њоме располаже, будући да
власник такве непокретности практично има само "голо
право", не задовољава квалитет законитости. Наиме, како је
већ наведено у смислу критеријума стандарда законитости,
слобода одлучивања која је законом дата извршној власти
не смије бити неограничена, тј. закон мора да обезбиједи
грађанима адекватну заштиту против произвољног
мијешања.
35. Имајући у виду наведено и садржину одредбе
члана 31 став 2 Закона о експропријацији, који
подразумијева испитивање законом прописаних услова
неопходних за доношење рјешења Владе, Уставни суд
сматра неопходним да то рјешење мора да прође одређену
контролу како би се спријечило да слобода која је законом
дата извршној власти, конкретно Влади, не буде
неограничена. Стога је за Уставни суд неупитно да
рјешење Владе мора да испита надлежна судска власт. У
том смислу, суд би требало да врши "контролу", односно
преиспита да ли су у сваком конкретном случају
задовољени законом предвиђени услови за доношење
рјешења Владе, а све како би се избјегла било каква
арбитрарност при доношењу оваквих рјешења која
неспорно утичу на имовинска права власника
непокретности. Штавише, Уставни суд налази да је
наведено законско рјешење (члан 31 став 5 Закона о
експропријацији) директно супротно принципу правне
државе, будући да је сам Закон о експропријацији
искључио могућност да одлука извршне власти (која
директно утиче на право на имовину) буде предмет
управног спора чиме је омогућио арбитрарност јер је
извршној власти дао апсолутну слободу у одлучивању. С
обзиром на наведено, неспорно је да одредба члана 31 ст. 2
и 5 Закона о експропријацији нема потребан квалитет у
смислу гаранција утврђених Европском конвенцијом. Сем
тога, Уставни суд примјећује да (скоро идентична)
законска одредба да се Влади дозвољава да изузетно
дозволи улазак у посјед непокретности у Републици
Српској, у складу са Законом о експропријацији Републике
Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 112/06,
37/07 и 110/08), може да буде предмет судског испитивања,
односно против рјешења Владе Републике Српске власник
непокретности може да покрене управни спор (члан 33 став
5 Закона о експропријацији Републике Српске), па се не
Srijeda, 4. 3. 2015.
види оправдан разлог зашто је у Федерацији Босне и
Херцеговине таква могућност ускраћена власницима
непокретности.
36. У околностима конкретног случаја, иако
апеланткиња није формалноправно лишена права својине,
због рјешења Владе које је правни основ за de facto
експропријацију, а против ког је искључена судска
заштита, Уставни суд сматра да предметне законске
одредбе не задовољавају потребан квалитет закона, у мјери
у којој би се спроводили стандарди из члана II/3к) Устава
Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију.
37. Дакле, Уставни суд закључује да је у конкретном
случају повријеђено апеланткињино право на имовину из
члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1
Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
38. Уставни суд сматра да је у свјетлу утврђене
повреде апеланткињиног права на имовину неопходно
укинути рјешење Владе од 12. јуна 2014. године и одлуку
доставити Влади Федерације Босне и Херцеговине како би
апеланткињи обезбиједила права, у складу са стандардима
загарантованим чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине
и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
Остали наводи
39. Апеланткиња је истакла да су јој оспореним
рјешењем Владе повријеђени право на правично суђење,
заправо право на приступ суду из члана II/3е) Устава Босне
и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције и право на
ефикасан правни лијек из члана 13 Европске конвенције.
Међутим, имајући у виду закључак у погледу утврђене
повреде права на имовину, Уставни суд не налази да је
потребно додатно размотрити остале наводе.
VIII. Закључак
40. Уставни суд закључује да постоји кршење права
на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и
члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када
мијешање у имовину не испуњава захтјев законитости у
смислу Европске конвенције, зато што је важећи закон
искључио могућност да се судски испита одлука Владе
којом се ствара могућност за de facto експропријацију, под
изузетним и законом предвиђеним условима.
41. На основу члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1)
Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у
диспозитиву ове одлуке.
42. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом
предмету, није неопходно да се посебно разматра
апеланткињин приједлог за доношење привремене мјере.
43. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине,
одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда Босне и Херцеговине
Валерија Галић, с. р.
285
Ustavni sud Bosne i Hercegovine na Plenarnoj sjednici, u
predmetu broj AP 3381/14, rješavajući apelaciju Ismeta
Kamenjaševića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i
člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine –
Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj
94/14), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Tudor Pantiru, potpredsjednik
Miodrag Simović, potpredsjednik
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
Seada Palavrić, potpredsjednica
Constance Grewe, sutkinja
Mato Tadić, sudija
Mirsad Ćeman, sudija
Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja
Zlatko M. Knežević, sudija
na sjednici održanoj 23. januara 2015. godine donio je
ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU1
Usvaja se apelacija Ismeta Kamenjaševića.
Utvrđuje se povreda člana II/3.k) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku
konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0
I 196028 12 Gž od 26. maja 2014. godine.
Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Sarajevu, koji je
dužan da po hitnom postupku donese novu odluku, u skladu s
članom II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 1.
Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih
prava i osnovnih sloboda.
Nalaže se Kantonalnom sudu u Sarajevu da, u skladu s
članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i
Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove
odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o
preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Ismet Kamenjašević iz Sarajeva (u daljnjem tekstu:
apelant) podnio je 21. jula 2014. godine apelaciju Ustavnom
sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud)
protiv Rješenja Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem
tekstu: Kantonalni sud) broj 65 0 I 196028 12 Gž od 26. maja
2014. godine i rješenjā Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem
tekstu: Općinski sud) br. 65 0 I 196028 11 od 20. septembra i
10. maja 2011. godine. Također, apelant je 13. augusta 2014.
godine podnio zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi
se obustavilo izvršenje Rješenja broj 65 0 I 196028 11 od 10.
maja 2011. godine do okončanja postupka koji se vodi u
Ustavnom sudu.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
2. Na osnovu člana 23. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda,
od Općinskog i Kantonalnog suda, te od Mikrokreditne
organizacije "Sunrise" Sarajevo (u daljnjem tekstu: povjerilac,
tražilac izvršenja ili "Sunrise") kao druge strane u postupku
zatraženo je 15. septembra 2014. godine da dostave odgovore
na apelaciju. Osim toga, od Općinskog suda i Kantonalnog suda
je 17. i 24. septembra 2014. godine zatraženo da dostave na
uvid spis broj 65 0 I 196028. Također, od Općinskog suda u
Kaknju je 1. oktobra 2014. godine zatražena informacija o
predmetu broj 36 0 I 015132 11 I.
3. Kantonalni sud je dostavio odgovor na apelaciju i
traženi spis 25. septembra 2014. godine, a "Sunrise" 22.
septembra 2014. godine. Općinski sud je dostavio Ustavnom
sudu odgovor i traženi spis na uvid 30. septembra 2014. godine.
Općinski sud u Kaknju je 6. oktobra 2014. godine dostavio
tražene informacije.
1
Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15
Broj 17 - Strana 51
III. Činjenično stanje
4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih
navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se
sumirati na sljedeći način.
Uvodne napomene
5. "Sunrise" i Fadil Balta iz Kaknja (u daljnjem tekstu:
korisnik kredita) zaključili su 12. februara 2008. godine Ugovor
o kreditu broj 108317, na osnovu kojeg je povjerilac isplatio
dužniku kredit u visini od 30.000,00 KM, pod uvjetima pobliže
navedenim u ugovoru. Ugovorom je (član 3) konstatirano da je
prije zaključivanja ugovora, a radi osiguranja povrata kredita,
dužnik povjeriocu predao mjenicu.
6. "Sunrise" i apelant zaključili su 12. februara 2008.
godine Ugovor o jamstvu. Tim ugovorom apelant se (član 2)
obavezao povjeriocu da će kao solidarni jamac-platac isplatiti
povjeriocu cjelokupan dospjeli neplaćeni dug nastao po osnovu
ugovora o kreditu iz člana 1. tog ugovora (broj 108317), ako
dužnik svoj dug prema povjeriocu ne izvrši na način i pod
uvjetima uređenim navedenim ugovorom o kreditu. U ugovoru
je (član 4) konstatirano da za povrat duga iz člana 2. ugovora
apelant jamči svom svojom imovinom – novac, pokretne stvari,
nekretnine, prava i sl., te da je radi izvršenja jamstva kao
sredstvo osiguranja povjeriocu predao u posjed mjenicu.
7. "Sunrise" i korisnik kredita su 30. juna 2009. godine
zaključili Aneks ugovora o kreditu broj 108317
(restrukturiranje kredita) isplaćenog po osnovu Ugovora o
kreditu broj 108317 od 12. februara 2008. godine. Odredbom
člana 6. Aneksa ugovora navedeno je da su solidarni jamci koji
su jamčili za povrat duga po kreditu iz osnovnog ugovora
saglasni s tim da na isti način i pod uvjetima iz osnovnog
ugovora i njegovog aneksa garantiraju i za restrukturirani
kredit. Na kraju Aneksa ugovora postoje potpisi jamaca Edina
Balte, apelanta i Nasihe Balta.
8. Apelant je potpisao akt pod nazivom "Ovlaštenje za
popunu mjenice", u kojem je izjavio da je "Sunriseu" predao
bjanko-mjenicu, serijski broj AF2347349. Istovremeno je
ovlastio "Sunrise" da primljenu mjenicu može koristiti za
naplatu dospjelog potraživanja tako što će u mjenicu upisati
iznos dospjelog potraživanja na dan popunjavanja i da
mjenicom može provesti sve druge propisane radnje radi
naplate mjeničnog potraživanja.
Postupak okončan osporenim rješenjima
9. Odlučujući o prijedlogu za izvršenje od 6. maja 2011.
godine, koji je podnio "Sunrise", Općinski sud je donio
Rješenje broj 65 0 I 196028 11 od 10. maja 2011. godine, kojim
je, na osnovu vjerodostojne isprave – mjenice broj AF 2347349
od 13. januara 2010. godine, radi isplate iznosa od 21.971,74
KM sa zateznom kamatom od 25. aprila 2011. godine pa do
isplate i troškova izvršnog postupka, odredio izvršenje prema
apelantu kao izvršeniku. Određeno je da će se izvršenje provesti
pljenidbom pola penzije koju apelant prima od Federalnog
zavoda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Kantonalna
administrativna služba Sarajevo, zatim pljenidbom, procjenom i
prodajom apelantovih pokretnih stvari, te prijenosom novčanog
iznosa dobijenog od prodaje na transakcijski račun "Sunrisea".
10. Apelant je 19. maja 2011. godine podnio prigovor
protiv rješenja o izvršenju. U podnesenom prigovoru apelant je
istakao da se prigovor odnosi na redni broj 1 dozvole za
izvršenje. Istakao je da je tražioca izvršenja obavijestio o svom
socijalnom statusu, uključujući i činjenicu da ima 69 godina i
penziju od 340,00 KM, od koje izdržava i suprugu (supruga je
invalid). Također je molio sud da, ako već mora vraćati tuđi
dug, dopusti izvršenje pljenidbom 1/3 penzije.
Broj 17 - Strana 52
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
11. Rješenjem broj 65 0 I 196028 11 od 20. septembra
2011. godine Općinski sud je odbio apelantov prigovor kao
neosnovan, te je slijedom toga Rješenje broj 65 0 I 196028 11 I
od 10. maja 2011. godine o određivanju izvršenja u cijelosti
održano na snazi. U obrazloženju rješenja Općinski sud je
naveo da je članom 47. Zakona o izvršnom postupku (u
daljnjem tekstu: ZIP) određeno da se prigovor protiv rješenja o
izvršenju može podnijeti zbog razloga koji sprječavaju
izvršenje, a naročito u slučajevima predviđenim u tačkama od
1. do 10. tog člana. Međutim, kako je dalje istakao Općinski
sud, apelant ne osporava rješenje o izvršenju u dijelu kojim je
utvrđeno postojanje potraživanja, već samo navodi da se nalazi
u teškoj materijalnoj situaciji zbog čega ne može izmiriti dug, a
kako teška materijalna situacija nije razlog koji sprječava
izvršenje, sud je odbio prigovor. Općinski sud je istakao da je
neosnovan i apelantov prijedlog da sud odredi izvršenje
pljenidbom 1/3 penzije, jer je izvršenje na plaći određeno u
skladu s odredbama čl. 8. i 138. ZIP-a.
12. Apelant je u žalbi protiv rješenja kojim je odbijen
njegov prigovor istakao da prigovara u pogledu iznosa koji je
određen za pljenidbu, kao i u pogledu načina namirenja tražioca
izvršenja. Apelant je u pogledu prvog dijela žalbe ponovio
činjenice koje se tiču njegove teške materijalne situacije, te da
smatra da se izvršenje na navedeni način ne može provesti, što
predstavlja dodatnu činjenicu koja ide u prilog osnovanosti
žalbe, u smislu člana 47. ZIP-a. Dalje, apelant je istakao da je
činjenično stanje u postupku pogrešno utvrđeno, što je dovelo
do toga da se samo apelant obaveže da isplati dug i pored
činjenice da postoje glavni dužnik i ostali jamci. Predložio je da
sud donese rješenje kojim će se s ciljem namirenja tražioca
izvršenja odrediti pljenidba iznosa od 1/3 njegove penzije, a
rješenje će se provesti nakon što se iscrpe sve mogućnosti
naplate duga od glavnog dužnika i to na način da se ostali jamci
i apelant obavežu na otplatu duga.
13. Odlučujući o apelantovoj žalbi protiv Rješenja
Općinskog suda broj 65 0 I 196028 11 od 20. septembra 2011.
godine, Kantonalni sud je donio Rješenje broj 65 0 I 196028 12
Gž od 26. maja 2014. godine, kojim je žalbu odbio kao
neosnovanu i potvrdio prvostepeno rješenje. U obrazloženju
rješenja Kantonalni sud je naveo da je prvostepeni sud pravilno
zaključio da apelant ne osporava postojanje potraživanja. On
rješenje o izvršenju osporava samo u dijelu kojim je izvršenje
određeno, pa je stoga daljnji postupak nastavljen u skladu s
odredbama člana 50. stav 7. ZIP-a. I prema stavu Kantonalnog
suda, kako je dalje navedeno u rješenju, apelantova loša
materijalna situacija ne predstavlja razloge koji, u smislu člana
47. ZIP-a, ukazuju na nepravilnost rješenja o izvršenju i dovode
do sprječavanja izvršenja. Također, Kantonalni sud je istakao
da su apelantovi žalbeni navodi paušalni i kao takvi ne utječu
na pravilnost prvostepenog rješenja, budući da je potpisivanjem
mjenice preuzeo mjeničnu obavezu. Stoga je, i prema stavu
Kantonalnog suda, odluka Općinskog suda kojom je odbijen
apelantov prigovor pravilna zbog razloga koje u potpunosti
prihvata i Kantonalni sud.
14. Ustavni sud, na osnovu uvida u spis Općinskog suda
broj 65 0 I 196028, konstatira da je apelant u prigovoru protiv
rješenja o izvršenju istakao da mu je supruga invalid, te da je u
prilogu dostavio, između ostalog, i Rješenje JU "Kantonalni
centar za socijalni rad" Sarajevo, Služba socijalne zaštite
Općine Novi Grad, broj 35/IV-22 -533-35/09 od 3. februara
2010. godine. Iz tog rješenja proizlazi da je Zahida
Kamenjašević lice s invaliditetom sa 100% oštećenja
organizma i da joj se priznaje pravo na dodatak za njegu i
pomoć drugog lica – II grupa – u mjesečnom iznosu od 137,20
KM.
Srijeda, 4. 3. 2015.
15. Također, Ustavni sud konstatira da iz odgovora
Općinskog suda u Kaknju proizlazi da je "Sunrise" 25. aprila
2011. godine podnio prijedlog za izvršenje protiv korisnika
kredita, te Edina Balte i Nasihe Balta radi naplate duga od
21.971,74 KM, na osnovu vjerodostojne isprave, mjenica
serijskog broja AF2929588, AF2939587 i AF2939589,
izvršenjem na pokretnim stvarima izvršenika, te nekretnini
korisnika kredita. Navedeno je da je Općinski sud 1. februara
2012. godine odredio predloženo izvršenje, ali da je potom,
odlučujući o prigovoru korisnika kredita, donio Rješenje broj
36 0 I 015132 11 I od 19. jula 2012. godine, kojim se prijedlog
za izvršenje u odnosu na njega smatra tužbom, te da se
izvršenje odgađa u odnosu na tog izvršenika. Osim toga,
navedeno je da je parnični postupak okončan Presudom
Općinskog suda u Kaknju broj 36 0O P 020442 12 P od 22.
maja 2013. godine, koja je postala pravosnažna i izvršna, te da
je "Sunrise" predložio da sud nastavi izvršni postupak na
predmetnoj nekretnini u odnosu na korisnika kredita, o kojem
sud treba odlučiti. Navedeno je da "Sunrise" u tom postupku
nije namiren, s obzirom na to da je sudski izvršilac prilikom
popisa, zapljene i procjene pokretnih stvari izvršenika Edina i
Nasihe Balta konstatirao da oni ne posjeduju pokretne stvari
koje bi mogle biti predmet popisa i zapljene.
16. Ustavni sud konstatira da je na internetskoj stranici
Federalnog zavoda za penzijsko i invalidsko osiguranje
(www.fzmiopio.ba) objavljen dokument "Struktura penzija iz
redovne isplate za august 2014." iz kojeg proizlazi da je najniža
penzija u Federaciji BiH u augustu bila 326,17 KM, da je
prosječna penzija bila 365,89 KM, da je zagarantirana penzija
bila 434,90 KM, a najviša penzija 2.174,48 KM.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
17. Apelant smatra da su mu osporenim odlukama
povrijeđeni pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu iz čl.
II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 6. Evropske
konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (u
daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i člana 1. Protokola broj
1 uz Evropsku konvenciju. Apelant opisuje okolnosti pod
kojima je potpisao ugovor o jamstvu za kredit koji je korisnik
kredita zaključio sa organizacijom "Sunrise", te navodi da su za
taj kredit jamci bili i sin i supruga korisnika kredita i da su svi
oni potpisali pojedinačne mjenice kao sredstvo osiguranja
kredita. Naveo je da je korisnik kredita zbog nekih razloga
prestao otplaćivati kreditni dug, tako da je ostao neotplaćen
iznos od 21.971,74 KM, te da je "Sunrise" 6. maja 2011. godine
podnio Općinskom sudu prijedlog za dozvolu izvršenja protiv
apelanta, na osnovu potpisane bjanko-mjenice. Apelant opisuje
tok izvršnog postupka, te ističe da je u žalbi posebno naglasio
da je ugovorna i zakonska obaveza "Sunrisea" da iscrpi sve
mogućnosti prinudne naplate duga od korisnika kredita i
njegove supruge i sina kao žiranata, budući da ima dvije kuće u
Kaknju i preduzeće "Balta Prorn" d.o.o. Kakanj. Navodi da
Kantonalni sud uopće nije ocijenio njegov osnovni žalbeni
razlog, a to je predviđeno u članu 6. Ugovora o kreditu,
odnosno u članu 1004. stav 1. ZOO-a, tj. da se od jamca može
tražiti naplata obaveze tek nakon što je glavni dužnik ne ispuni.
Navodi da ga "Sunrise", nasuprot obavezi iz člana 1007. ZOOa, nije obavještavao ni o kakvim aktivnostima koje je pokrenuo
protiv glavnog dužnika i ostalih jamaca. Ističe da je slučajno
saznao da je glavni dužnik preminuo 4. marta 2014. godine i da
je proveden ostavinski postupak iza njega. Također navodi da je
saznao da je Općinski sud u Kaknju donio Rješenje o izvršenju
broj 36 0 I 015132 111 od 1. februara 2011. godine, kojim je
određeno izvršenje protiv korisnika kredita i jamaca Edina i
Nasihe Balta zbog neizmirenja kredita od 12. februara 2008.
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
godine, koje će se provesti prodajom nekretnine pobliže
opisane u tom rješenju, čiju je vrijednost od 78.648,00 KM
procijenio vještak građevinske struke. Ističe da o toj činjenici
"Sunrise" nije obavijestio Općinski sud pred kojim vodi izvršni
postupak protiv apelanta, niti je o tome obavijestio apelanta kao
trećeg jamca, što je bio dužan prema članu 1007. ZOO-a.
Ukazuje na član 1004. stav 2. ZOO-a koji štiti jamca protiv
kojeg se ne može provesti izvršni postupak jer je vrijednost
sredstava glavnog dužnika dovoljna za namirenje vjerovnika iz
osnova kreditnog zaduženja. Naročito, apelant ističe da mu je
donošenjem rješenja zbog povrede navedenih odredaba ZOO-a
povrijeđeno pravo na imovinu, tj. pravo na uživanje penzije i to
umanjenjem penzije za 50% sve dok je živ, a to znači od
mizernih 340,00 KM, što ionako nije dovoljno za život dostojan
čovjeka, doći do umanjenja za 170,00 KM, pa se pita ima li
svrhe živjeti, a sve zbog manipulatora iz mikrokreditnih
organizacija. Također, apelant ističe da "Sunrise" nije mogao, u
skladu s odredbama Zakona o mikrokreditnim organizacijama,
odobriti kredit u iznosu od 30.000,00 KM nego samo u iznosu
od 10.000,00 KM.
18. U dopuni apelacije od 13. augusta 2014. godine
apelant je istakao da iz dostavljenih dokaza proizlazi da se
"Sunrise" može u cijelosti namiriti iz imovine glavnog dužnika,
te da se potraživanje od apelanta može obustaviti. Na kraju,
apelant je zatražio da Ustavni sud zbog povrede njegovih
ljudskih prava, kao i u interesu pravne zaštite žiranata, u skladu
sa Zakonom o zaštiti žiranata, donese privremenu mjeru kojom
će obustaviti izvršenje Rješenja o izvršenju broj 65 0 I 196028
11 I do okončanja postupka pred Ustavnim sudom.
b) Odgovor na apelaciju
19. Kantonalni sud je naveo da su apelantovi navodi
neosnovani jer je donio odluku nakon što je ispitao osporeno
rješenje u okviru navoda iz žalbe i u granicama propisanim
članom 221. ZPP, u vezi s članom 236. ZPP i članom 21. stav
1. ZIP-a. Sud je utvrdio da je apelantova žalba neosnovana
zbog toga što je u žalbi isticao lošu materijalnu situaciju, što ne
predstavlja razloge koji bi, u smislu odredbe člana 47. ZIP-a,
ukazivali na nepravilnost rješenja o izvršenju i doveli do
sprječavanja izvršenja. Navedeno je da se apelant u apelaciji
poziva na nove dokaze, koji nisu bili predmet raspravljanja pred
redovnim sudovima, budući da ih apelant nije ni predložio.
20. Općinski sud je u svom odgovoru naveo historijat
postupka, ali se nije posebno izjašnjavao o apelantovim
navodima. Osim toga, Općinski sud je naveo da iz spisa
proizlazi da do davanja odgovora na apelaciju nisu vođene
izvršne radnje usmjerene na provođenje rješenja.
21. "Sunrise" je naveo da je apelant 12. februara 2008.
godine potpisao Ugovor o jamstvu, kojim se obavezao da će
kao solidarni jamac-platac isplatiti povjeriocu cjelokupan
dospjeli neplaćeni dug nastao po osnovu Ugovora o kreditu,
ako korisnik kredita obavezu vraćanja kredita ne vrši na način i
pod uvjetima uređenim Ugovorom o kreditu. Odredbom člana
4. Ugovora o jamstvu apelant se kao jamac-platac obavezao da
za povrat duga garantira svom svojom imovinom (novac,
pokretne stvari, nekretnine, prava i sl.), te je za osiguranje
izvršenja jamstva "Sunriseu" kao povjeriocu predao vlastitu
mjenicu s ovlaštenjem za njeno popunjavanje. Zbog
nemogućnosti korisnika kredita da kredit vraća u ugovorenim
rokovima, "Sunrise" i korisnik kredita su 30. juna 2009. godine
zaključili Ugovor o restrukturiranju kredita isplaćenog po
osnovu Ugovora o kreditu broj 108317 od 12. februara 2008.
godine. Odredbom člana 6. Aneksa ugovora o kreditu apelant
se kao solidarni jamac obavezao da na isti način na koji je
garantirao za obaveze korisnika kredita po osnovnom ugovoru
o kreditu garantira i za obaveze prema restrukturiranom kreditu.
Broj 17 - Strana 53
Apelant je kao solidarni jamac potpisao Aneks ugovora o
kreditu. Kako se korisnik kredita nije pridržavao ugovorenih
rokova za otplatu kredita iz Aneksa ugovora, "Sunrise" je kao
davalac kredita na osnovu mjenica koje su mu predali korisnik
kredita i solidarni jamci sudski pokrenuo izvršni postupak radi
naplate duga protiv korisnika kredita i svih solidarnih jamaca
istovremeno. Naglašeno je da se apelant pogrešno poziva na
odredbu člana 1004. st. 1. i 2. ZOO-a, jer se Ugovorom o
jamstvu obavezao kao jamac-platac, te stoga, u skladu s članom
1004. stav 3. ZOO-a, odgovara povjeriocu kao glavni dužnik i
povjerilac može zahtijevati ispunjenje obaveze od glavnog
dužnika ili od jamca ili od obojice u isto vrijeme. Iako ga zakon
na to ne obavezuje, "Sunrise" je ispunjenje obaveze zahtijevao
istovremeno od korisnika kredita i svih jamaca, mada ne bi
postupio protivzakonito i da je izvršni postupak pokrenuo samo
protiv jednog od solidarnih dužnika. U skladu s odredbom člana
414. ZOO-a, svaki dužnik solidarne obaveze odgovara
povjeriocu za čitavu obavezu i povjerilac može zahtijevati
njeno ispunjenje od koga hoće, sve dok ne bude potpuno
ispunjena, ali kad jedan dužnik ispuni obavezu, ona prestaje i
svi se dužnici oslobađaju.
V. Relevantni propisi
22. U Zakonu o izvršnom postupku ("Službene novine
FBiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09 i 35/12) relevantne
odredbe glase:
Ograničenje sredstava i predmeta izvršenja
Član 8.
(1) Sud rješenjem određuje izvršenje onim sredstvom i na
onim predmetima koji su navedeni u izvršnom prijedlogu.
(2) Ako je predloženo više sredstava ili više predmeta
izvršenja sud može ograničiti izvršenje samo na neke od tih
sredstava ili predmeta ako su dovoljni za ostvarenje
potraživanja.
(3) Ako se izvršno rješenje o izvršenju na određenom
predmetu ili sredstvu ne može provesti, tražilac izvršenja može
radi namirenja istog potraživanja predložiti novo sredstvo ili
predmet izvršenja, o čemu će sud odlučiti rješenjem.
Član 21.
Primjena odredaba drugih zakona
(1) U izvršnom postupku na odgovarajući način
primjenjuju se odredbe Zakona o parničnom postupku, ako
ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.
[]
(3) Na materijalno-pravne pretpostavke i posljedice
provođenja izvršnog postupka na odgovarajući način
primjenjuju se odredbe zakona kojima se određuju stvarna
prava, odnosno obligacioni odnosi.
Član 29.
Vjerodostojna isprava
(1) Izvršenje radi ostvarivanja novčanog potraživanja
određuje se i na osnovu vjerodostojne isprave.
(2) Vjerodostojna isprava je, prema ovom zakonu,
mjenica i ček s protestom i povratnim računom ako su potrebni
za zasnivanje potraživanja i računi ili izvodi iz poslovnih knjiga
za cijenu komunalnih usluga isporuke vode, toplotne energije i
odvoz smeća.
(3) Vjerodostojna isprava je podobna za izvršenje ako su
u njoj naznačeni tražilac izvršenja i izvršenik, te predmet, vrsta,
obim i vrijeme ispunjenja obaveze.
Član 46.
Prigovor
(1) Rješenje o izvršenju može se pobijati prigovorom.
Broj 17 - Strana 54
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
(2) U pogledu sadržaja prigovora na odgovarajući način
se primjenjuju odredbe o žalbi iz Zakona o parničnom
postupku.
(3) Rješenje kojim je prijedlog za izvršenje odbačen ili
odbijen tražilac izvršenja može pobijati samo žalbom.
Član 47.
Razlozi za prigovor
Prigovor protiv rješenja o izvršenju može se podnijeti iz
razloga koji sprječavaju izvršenje, a naročito ako:
1) isprava na osnovu koje je doneseno rješenje o izvršenju
nije izvršna isprava, ili ako isprava nije stekla svojstvo
izvršnosti;
2) je izvršna isprava na osnovu koje je doneseno rješenje
o izvršenju ukinuta, poništena, preinačena ili na drugi način
stavljena van snage, odnosno ako je na drugi način izgubila
svoju djelotvornost ili je utvrđeno da je bez učinka;
3) su se stranke, javnom ili prema zakonu ovjerenom
ispravom sastavljenom nakon nastanka izvršne isprave,
sporazumjele da neće na osnovu izvršne isprave trajno ili za
određeno vrijeme tražiti izvršenje;
4) je protekao rok u kojem se prema zakonu može tražiti
izvršenje;
5) je izvršenje određeno na predmetu koji je izuzet od
izvršenja, odnosno na kom je mogućnost izvršenja ograničena;
6) tražilac izvršenja nije ovlašten tražiti izvršenje na
osnovu izvršne isprave odnosno ako nije ovlašten da traži
izvršenje protiv izvršenika;
7) nije ispunjen uvjet koji je određen izvršnom ispravom,
osim ako zakonom nije drukčije propisano;
8) je potraživanje prestalo na osnovu činjenice koja je
nastala u vrijeme kad je izvršenik nije više mogao istaći u
postupku iz kojeg potiče odluka, odnosno ako je potraživanje
prestalo na osnovu činjenice koja je nastala nakon zaključenja
sudskog ili upravnog poravnanja;
9) je na osnovu činjenice koja je nastala u vrijeme kad je
dužnik nije više mogao istaći u postupku iz kojeg potiče odluka,
odnosno ako je na osnovu činjenice koja je nastala nakon
zaključenja sudskog ili upravnog poravnanja, trajno ili za
određeno vrijeme, odgođeno, zabranjeno, izmijenjeno ili na
drugi način onemogućeno ispunjenje potraživanja;
10) je nastupila zastarjelost potraživanja o čemu je
odlučeno izvršnom ispravom.
Član 50. st. 1, 2, 4, 5. i 7.
Postupak povodom prigovora protiv rješenja o izvršenju
na osnovu vjerodostojne isprave
(1) Izvršenik će u prigovoru protiv rješenja o izvršenju na
osnovu vjerodostojne isprave odrediti u kom dijelu pobija to
rješenje. Prigovor mora biti obrazložen.
(2) Ako u prigovoru nije određeno u kom dijelu se pobija,
obim pobijanja će se cijeniti na osnovu obrazloženja.
(4) Ako se rješenje o izvršenju pobija u potpunosti ili
samo u dijelu kojim je utvrđeno postojanje potraživanja,
prijedlog za izvršenje smatrat će se tužbom i u tom slučaju sud
će postupati po odredbama parničnog postupka.
(5) Kada je podnesen prigovor iz stava 4. ovog člana, sud
će odgoditi izvršenje i nastavit će ga, na prijedlog tražioca
izvršenja, nakon pravosnažnosti odluke parničnog suda, ako
tražilac izvršenja uspije s tužbom.
(7) Ako se rješenje o izvršenju pobija samo u dijelu kojim
je određeno izvršenje, daljnji postupak nastavit će se kao
postupak po prigovoru protiv rješenja o izvršenju donesenog na
osnovu izvršne isprave.
Srijeda, 4. 3. 2015.
Član 138. st. 1. i 2.
Ograničenje izvršenja
(1) Izvršenje na: plaći, nadoknadi umjesto plaće,
nadoknadi za skraćeno radno vrijeme i nadoknadi zbog
umanjenja plaće i penzije, primanjima po osnovu nadoknade
zbog tjelesnog oštećenja prema propisima o invalidskom
osiguranju, primanja po osnovu socijalne pomoći, primanja po
osnovu privremene nezaposlenosti, primanja po osnovu
dodatka na djecu, primanja po osnovu stipendije i pomoći
učenicima i studentima i nadoknada za rad osuđenika može se
provesti do iznosa od jedne polovine.
(2) Ograničenja izvršenja na novčanim potraživanjima
izvršenika iz stava 1. ovog člana primjenjuju se samo ako
potraživanja ne prelaze 1.000,00 KM mjesečno. Na dijelu
potraživanja koji prelazi 1.000,00 KM mjesečno izvršenje se
može provesti do iznosa od dvije trećine potraživanja.
23. U Zakonu o parničnom postupku ("Službene novine
Federacije BiH" br. 53/03, 73/05 i 19/06) relevantne odredbe
glase:
Član 207. st. 1. i 2.
(1) U žalbi se ne mogu iznositi nove činjenice i predlagati
novi dokazi, osim ako žalitelj pruži dokaze da ih bez svoje
krivnje nije mogao iznijeti odnosno predložiti do zaključenja
glavne rasprave.
(2) Pozivajući se na nove činjenice, žalitelj je dužan
navesti dokaze kojima bi se te činjenice utvrdile, a predlažući
nove dokaze, dužan je navesti činjenice koje tim dokazima treba
utvrditi.
Član 236.
U postupku po žalbi protiv rješenja na odgovarajući će se
način primjenjivati odredbe ovog zakona koje važe za žalbu
protiv presude, osim odredaba o održavanju rasprave pred
drugostepenim sudom.
VI. Dopustivost
24. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost
u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu
predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i
Hercegovini.
25. U skladu s članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi
djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije
primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji
je koristio.
26. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja
apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 I
196028 12 Gž od 26. maja 2014. godine, protiv kojeg nema
drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu.
Zatim, osporeno rješenje apelant je primio 6. juna 2014. godine,
a apelacija je podnesena 21. jula 2014. godine, tj. u roku od 60
dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog
suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i
(4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki drugi formalni
razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno
(prima facie) neosnovana.
27. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu
dopustivosti.
VII. Meritum
28. Apelant osporava navedena rješenja tvrdeći da su mu
povrijeđena prava iz čl. II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine,
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
te člana 6. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz
Evropsku konvenciju.
Pravo na imovinu
29. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom
dijelu glasi:
Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:
k) Pravo na imovinu.
30. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju
glasi:
Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano
uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine,
osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i
općim načelima međunarodnog prava.
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na
pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra
potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine u skladu s općim
interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih
doprinosa ili kazni.
31. Ustavni sud zapaža da apelant ističe da mu je
osporenim odlukama povrijeđeno pravo na imovinu jer je
određeno da će se iznos od jedne polovine njegove penzije
uplaćivati na račun "Sunrisea" sve dok je živ, a to znači da će
od mizernih 340,00 KM, iznos koji ionako nije dovoljan za
život dostojan čovjeka, doći do umanjenja za 170,00 KM.
32. Ustavni sud ukazuje na to da je preduvjet za
razmatranje apelantovih navoda u pogledu povrede prava na
imovinu utvrđivanje da li apelant ima imovinu u smislu člana 1.
Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. U vezi s tim, Ustavni
sud ističe da pojam imovina, u smislu člana 1. Protokola broj 1
uz Evropsku konvenciju, uključuje širok obim imovinskih
interesa koji predstavljaju određenu ekonomsku vrijednost (vidi
Ustavni sud, Odluka broj U 14/00 od 4. aprila 2001. godine,
objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj
33/01, stav 30). U konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra da
apelantova penzija na kojoj je određeno izvršenje nesumnjivo
predstavlja njegovu imovinu koja uživa zaštitu u smislu člana 1.
Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.
33. Budući da apelant posjeduje imovinu koja uživa
zaštitu u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku
konvenciju, sljedeće pitanje na koje se mora odgovoriti jeste da
li je osporenim odlukama došlo do miješanja u apelantovu
imovinu.
34. Evropski sud za ljudska prava (u daljnjem tekstu:
Evropski sud) smatra da pravo na imovinu garantira pravo na
imovinu i sadrži tri različita pravila. Prvo, koje je izraženo u
prvoj rečenici prvog stava i koje je opće prirode, izražava
princip mirnog uživanja u imovini. Drugo pravilo, u drugoj
rečenici istog stava, obuhvata lišavanje imovine i ograničava ga
izvjesnim uvjetima. Treće, sadržano u drugom stavu, dopušta
da države potpisnice imaju pravo da kontroliraju korištenje
imovine u skladu s općim interesom i to provođenjem onih
zakona koje smatraju potrebnim za tu svrhu (vidi Ustavni sud,
Odluka broj U 3/99 od 17. marta 2000. godine, objavljena u
"Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 21/00). U vezi
s tim, Ustavni sud zapaža da je osporenim odlukama određeno
da će se jedna polovina apelantove penzije umanjiti na način da
će se uplaćivati na račun "Sunrisea". Uzimajući u obzir
navedenu praksu Evropskog suda, te primijetivši da je apelant
osporenim rješenjima lišen svoje imovine (u smislu da
provođenjem rješenja o izvršenju ostaje bez jedne polovine
svoje penzije), Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju
radi o miješanju u apelantovo pravo na imovinu u smislu
drugog pravila sadržanog u drugoj rečenici stava 1. člana 1.
Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.
Broj 17 - Strana 55
35. Ustavni sud podsjeća na to da svako miješanje u
pravo, prema drugom ili trećem pravilu, mora biti predviđeno
zakonom, mora služiti legitimnom cilju, mora uspostavljati
pravičnu ravnotežu između prava nosioca prava i javnog i
općeg interesa (princip proporcionalnosti). Drugim riječima,
opravdano miješanje se ne može nametnuti samo zakonskom
odredbom koja ispunjava uvjete vladavine prava i služi
legitimnom cilju u javnom interesu, nego mora, također, održati
razuman odnos proporcionalnosti između upotrijebljenih
sredstava i cilja koji se želi ostvariti. Miješanje u pravo na
imovinu ne smije ići dalje od potrebnog da bi se postigao
legitiman cilj, a nosioci prava se ne smiju podvrgavati
proizvoljnom tretmanu i od njih se ne smije tražiti da snose
prevelik teret u ostvarivanju legitimnog cilja (vidi presude
Evropskog suda, Sunday Times od 26. aprila 1979, serija A,
broj 30, stav 49, i Malone od 2. augusta 1984. godine, serija A,
broj 82, st. 67. i 68).
36. S obzirom na to, Ustavnom sudu ostaje da odgovori na
sljedeća pitanja: (a) da li je miješanje predviđeno zakonom, (b)
da li miješanje služi zakonitom cilju u javnom interesu i (c) da
li je miješanje proporcionalno cilju, tj. uspostavlja li pravičnu
ravnotežu između prava apelanata i općeg javnog interesa.
37. U vezi s pitanjem da li je miješanje predviđeno
zakonom, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi svoje
odluke zasnovali na relevantnim odredbama ZIP-a, kojima je
propisano (član 8. stav 1. ZIP-a) da sud rješenjem određuje
izvršenje onim sredstvom i na onim predmetima koji su
navedeni u izvršnom prijedlogu i (član 138. stav 1. ZIP-a) da se
izvršenje nad penzijom može provesti do iznosa od jedne
polovine. Pri tome, s obzirom na apelacione navode, Ustavni
sud zapaža da je Općinski sud, odlučujući o podnesenom
prijedlogu za izvršenje na osnovu vjerodostojne isprave –
mjenice, donio rješenje kojim je odredio predloženo izvršenje.
Ustavni sud ukazuje na to da je članom 29. ZIP-a propisano da
se izvršenje radi ostvarivanja novčanog potraživanja određuje i
na osnovu vjerodostojne isprave (stav 1), te da se pod pojmom
vjerodostojna isprava, u smislu odredaba ZIP-a, između ostalih
dokumenata, nalazi i mjenica. Ustavni sud naglašava da je (član
29. stav 3) tim odredbama propisano da je vjerodostojna isprava
podobna za izvršenje ako su u njoj naznačeni tražilac izvršenja i
izvršenik, te predmet, vrsta, obim i vrijeme ispunjenja obaveze.
Iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je apelant ovlastio
"Sunrise" da popuni njegovu mjenicu, koju je "Sunrise"
iskoristio prije pokretanja konkretnog izvršnog postupka kako
bi mjenica bila podobna za izvršenje, u skladu s navedenom
odredbom. Ustavni sud ukazuje i na to da je odredbama člana
46. stav 1. ZIP-a propisano da se rješenje o izvršenju može
osporavati prigovorom, a da je odredbama člana 50. ZIP-a
propisan postupak povodom prigovora protiv rješenja o
izvršenju na osnovu vjerodostojne isprave, te da je propisano da
će (stav 1) izvršenik u prigovoru protiv rješenja o izvršenju na
osnovu vjerodostojne isprave odrediti u kojem dijelu osporava
to rješenje, a da će sud (stav 2), ako u prigovoru nije određeno
u kojem dijelu se osporava, obim osporavanja ocijeniti na
osnovu obrazloženja. Također, tim je članom propisano da će
se (stav 4), ako se rješenje o izvršenju osporava u potpunosti ili
samo u dijelu kojim je utvrđeno postojanje potraživanja,
prijedlog za izvršenje smatrati tužbom i u tom slučaju sud će
postupati prema odredbama parničnog postupka. Osim toga,
tom odredbom je propisano da će se (stav 7), ako se rješenje o
izvršenju osporava samo u dijelu kojim je određeno izvršenje,
daljnji postupak nastaviti kao postupak povodom prigovora
protiv rješenja o izvršenju donesenog na osnovu izvršnog
dokumenta.
38. U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da je
apelant protiv rješenja o izvršenju podnio prigovor u kojem je
Broj 17 - Strana 56
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
istakao da se prigovor odnosi na redni broj 1 dozvole za
izvršenje i da je zamolio sud da, ako već mora vraćati tuđi dug,
sud dopusti izvršenje pljenidbom 1/3 penzije. Dakle, apelant u
svom prigovoru nije osporavao izvršenje u potpunosti, niti je
osporavao postojanje potraživanja, nego samo u dijelu kojim je
određeno izvršenje, te je na taj način propustio mogućnost da se
prijedlog za izvršenje smatra tužbom, u skladu s odredbama
člana 50. tačka 4. ZIP-a, te predmet proslijedi parničnom
odjeljenju suda na redovni postupak u kojem bi apelant imao
mogućnost da osporava eventualne nepravilnosti vezane za
sporno potraživanje, koje je također naveo u apelaciji.
Međutim, budući da je apelant u podnesenom prigovoru
osporio rješenje o izvršenju samo u dijelu kojim je određeno
izvršenje, slijedom toga su se ispunile pretpostavke da se daljnji
postupak nastavi u skladu s odredbama člana 50. stav 7. ZIP-a,
kojim je propisano da će se u slučaju ako se rješenje o izvršenju
osporava samo u dijelu kojim je određeno izvršenje, daljnji
postupak nastaviti kao postupak povodom prigovora protiv
rješenja o izvršenju donesenog na osnovu izvršnog dokumenta.
Dalje, Ustavni sud ukazuje na to da su odredbama člana 47.
ZIP-a propisani razlozi za prigovor koji sprječavaju izvršenje,
ali da u njima nisu propisani razlozi koje je apelant naveo u
svom prigovoru, te da je stoga apelantov prigovor odbijen kao
neosnovan, pozivom na odredbe čl. 47. i 50. stav 7. ZIP-a.
39. Ustavni sud smatra da su redovni sudovi svoje odluke
donijeli na osnovu relevantnih odredaba ZIP-a, kao relevantnog
zakona koji ispunjava uvjete u pogledu dostupnosti, tj.
pristupačnosti (objavljen je u "Službenom glasniku" koji je
javno glasilo) i uvjete jasnoće (s obzirom na to da su citirane
odredbe ZIP-a dovoljno jasno formulirane, u smislu da svako
može shvatiti način i uvjete pod kojima se provodi postupak
prinudne naplate potraživanja po osnovu izvršnih i
vjerodstojnih isprava). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud
smatra da je u konkretnom slučaju Općinski sud na osnovu
prijedloga za izvršenje nesumnjivo u saglasnosti s
vjerodostojnom ispravom donio rješenje o izvršenju kojim je
određeno predloženo izvršenje, u skladu s odredbama čl. 8. i
138. stav 1. ZIP-a, te da je stoga miješanje u apelantovo pravo
na imovinu izvršeno u skladu sa zakonom, u smislu standarda
Evropske konvencije.
40. U vezi sa sljedećim pitanjem, da li miješanje u pravo
na apelantovu imovinu ima legitiman cilj od javnog interesa,
Ustavni sud ukazuje na to da je Evropski sud ustanovio da
domaće vlasti uživaju široko polje procjene prilikom donošenja
odluka koje su vezane za miješanje u imovinska prava
pojedinaca zbog neposrednog poznavanja društva i njegovih
potreba. Odluka da se izvrši miješanje u nečiju imovinu često
uključuje razmatranje političkih, ekonomskih i socijalnih
pitanja o kojima će se mišljenja u okviru demokratskog društva
bitno razlikovati. Stoga će se presuda domaćih vlasti poštivati,
osim ako je očigledno bez opravdanog osnova (vidi Evropski
sud, James i dr. protiv Velike Britanije, presuda od 21. februara
1986. godine, serija A, broj 98, stav 46). U vezi s tim, Ustavni
sud ukazuje na to da je cilj donošenja ZIP-a propisivanje
postupka prema kojem će se prinudno ostvariti potraživanje na
osnovu izvršnih i vjerodostojnih isprava, što uključuje i
potraživanja na osnovu vjerodostojne isprave – mjenice. S
obzirom na to, Ustavni sud smatra da pravo lica, tražilaca
izvršenja koji posjeduju izvršne ili vjerodostojne isprave, da
pokrenu postupak prinudne naplate svojih potraživanja, na
način i u postupku propisanom odredbama ZIP-a, te zaštita
prava tražilaca izvršenja i dosljedna primjena relevantnih
odredaba ZIP-a, nesumnjivo predstavljaju legitiman cilj od
javnog interesa.
41. Međutim, postavlja se pitanje da li je u konkretnom
slučaju lišavanje apelantove imovine proporcionalno tom
Srijeda, 4. 3. 2015.
legitimnom cilju koji se želi postići, odnosno da li uspostavlja
pravičnu ravnotežu između apelantovog prava i općeg interesa.
U vezi s tim, Ustavni sud, slijedeći vlastitu praksu i praksu
Evropskog suda, ukazuje na to da u svakom pojedinom slučaju
mora postojati pravičan odnos između zahtjeva javnog interesa
koji se želi postići i zaštite osnovnih prava pojedinaca, što nije
moguće postići ako apelant mora snositi poseban i pretjeran
teret (vidi Evropski sud, James i drugi protiv Ujedinjenog
Kraljevstva, presuda od 21. februara 1986. godine, serija A,
broj 98, st. 46. i 50). Naravno, pitanje da li je pravična
ravnoteža zaista postignuta postaje relevantno samo ako se i
kada utvrdi da je miješanje u pitanju zadovoljilo navedeni uvjet
zakonitosti i da nije bilo proizvoljno (vidi Evropski sud, Iatridis
protiv Grčke [VV], broj 31107/96, stav 58, ECHR 1999-II). S
obzirom na to da je Ustavni sud zaključio da je miješanje u
apelantovo pravo na imovinu bilo zakonito i u javnom interesu,
Ustavni sud treba dalje utvrditi da li je uspostavljena pravična
ravnoteža između apelantovog prava i općeg interesa.
42. Dovodeći prethodne stavove u vezu s činjenicama
konkretnog predmeta, Ustavni sud ukazuje na to da je
odredbama člana 138. stav 1. ZIP-a propisano da se izvršenje
na penziji može provesti do iznosa od jedne polovine. Ustavni
sud posebno ističe da iz navedene odredbe jasno proizlazi da se
izvršenje može (dakle, nije izričito određeno da se mora)
odrediti i na nižem iznosu od jedne polovine penzije. Pri tome,
Ustavni sud ukazuje i na odredbe člana 21. stav 3. ZIP-a,
kojima je propisano da se na materijalnopravne pretpostavke i
posljedice provođenja izvršnog postupka na odgovarajući način
primjenjuju odredbe zakona kojima se određuju stvarna prava,
odnosno obligacioni odnosi. Ustavni sud smatra da je, u skladu
s tim odredbama, sud u obavezi voditi računa i o principu
savjesnosti i poštenja i zabrane zloupotrebe prava koja su
proklamirana u odredbama ZOO-a. S obzirom na to da je,
dakle, odredbama člana 138. stav 1. ZIP-a određena samo
gornja granica do koje sud može odrediti izvršenje, Ustavni sud
smatra da je sud dužan u svakom konkretnom slučaju ispitati
sve okolnosti (posebno visinu izvršenikovih novčanih
primanja), te prema tome odrediti izvršenje, u skladu s članom
138. stav 1. ZIP-a, na način da se time ne ugrozi njegova
osnovna egzistencija. Naime, Ustavni sud ukazuje na to da ni u
kojem slučaju nije isto kada se odredi izvršenje na jednoj
polovini penzije od 326,17 KM (koliko iznosi najniža penzija) i
na jednoj polovini iznosa od 1.000,00 KM ili 2.174,48 KM
(koliko iznosi najviša penzija). Međutim, kako jasno proizlazi
iz činjeničnog stanja predmeta, čini se da redovni sudovi o
tome uopće nisu vodili računa. Štaviše, pored izvršenja na ½
apelantove penzije, redovni sudovi su dopustili izvršenje i na
njegovim pokretnim stvarima, iako je apelant penzioner s
gotovo najnižom penzijom u FBiH, koji uz to u domaćinstvu
ima suprugu 100% invalida.
43. Pri tome, Ustavni sud ukazuje i na noviju prasku
Evropskog suda, u kojoj je taj sud razmatrao slično činjenično i
pravno pitanje (mada u kontekstu razmatranja prava iz člana 10.
Evropske konvencije u vezi s odlukama sudova R Srbije,
donesenih u parničnom i izvršnom postupku), i koje je u
konačnici imalo sličnu posljedicu kao što je u konkretnom
slučaju (vidi, mutatis mutandis, Evropski sud, Tešić protiv
Srbije, presuda od 11. februara 2014. godine, tačka 66). Naime,
u tom predmetu Evropski sud je istakao da je redovni sud donio
rješenje о izvršenju na osnovu kojeg je odredio izvršenje na 2/3
aplikanticine penzije i zaključio da poslije odbijanja 2/3 penzije
aplikantici ostaje oko 60 eura za život, te da je to posebno
nezgodna situacija, s obzirom na to da je aplikantica starije lice
koje boluje od nekoliko ozbiljnih bolesti, te da stoga miješanje
nije bilo neophodno u demokratskom društvu i da su joj
povrijeđena ljudska prava.
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
44. Dovodeći u vezu sve navedeno s činjenicama
konkretnog predmeta, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi
u konkretnom slučaju propustili da, shodno navedenim
odredbama i svojim zakonskim ovlaštenjima, prethodno ocijene
mogućnost da se predloženo izvršenje provede na način da se
odredi u iznosu koji je niži od jedne polovine apelantove
penzije i da uravnoteženije pristupe primjeni odredaba člana
138. stav 1. ZIP-a. Tu mogućnost je pogotovo imao izvršni sud
u konkretnom slučaju, budući da je apelant tražio da se
izvršenje provede na jednoj trećini njegove penzije, koja, prema
apelantovim navodima iz prigovora protiv rješenja o izvršenju,
iznosi 340,00 KM. Naime, apelant je u konkretnom slučaju u
podnesenom prigovoru istakao da je određenim izvršenjem,
zbog visine penzije koju prima i činjenice da izdržava i suprugu
koja je 100% invalid, doveden u situaciju da ostane bez
osnovnih sredstava za život.
45. Kada se svemu tome doda i činjenica da, prema
podacima Caritasa Biskupske konferencije BiH, koje potvrđuju
i najnoviji statistički pokazatelji koji direktno utječu na stopu
siromaštva (plaće, penzije, cijene i stopa nezaposlenosti), oko
18% stanovništva BiH živi ispod granice kritičnog siromaštva,
dok se 48% njih nalazi na rubu siromaštva ili socijalne
isključenosti, onda se za Ustavni sud pokazuje neophodnim da
redovni sudovi, kada donose odluke u slučajevima kao što je
ovaj, imaju u vidu i socijalnu sliku stanovništva i da tim
odlukama ne guraju još više ljudi u siromaštvo ili čak ispod
granice kritičnog siromaštva, što je u konkretnom slučaju
učinjeno apelantu, što je, kako kaže i Evropski sud, posebno
nezgodna situacija.
46. Slijedom toga, Ustavni sud smatra da je u konkretnom
slučaju ovakvo izvršenje pretjeran teret za apelanta, te da je
došlo do neproporcionalnog miješanja u apelantovu imovinu,
jer apelant provođenjem izvršenja koje je određeno Rješenjem
Općinskog suda broj 65 0 I 196028 11 od 10. maja 2011.
godine mora snositi pretjeran teret koji narušava pravičan
balans između javnog interesa i apelantovog interesa, što je
suprotno standardima zaštite prava na imovinu iz člana 1.
Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.
47. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom
slučaju prekršeno apelantovo pravo na imovinu iz člana II/3.k)
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz
Evropsku konvenciju.
48. Ustavni sud smatra da je potrebno, s ciljem zaštite
apelantovih ustavnih prava, ukinuti odluku Kantonalnog suda,
konačnu odluku u ovom predmetu, te predmet vratiti
Kantonalnom sudu kako bi taj sud donio novu odluku, u skladu
s garancijama iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.
Pravo na pravično suđenje
49. S obzirom na zaključak Ustavnog suda u vezi s
povredom prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku
konvenciju, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno
ispitati apelantove navode o povredi prava na pravično suđenje
iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1.
Evropske konvencije.
VIII. Zaključak
50. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na
imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1.
Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada je miješanjem u
pravo na imovinu, zasnovanom na zakonu i u svrhu
ostvarivanja legitimnog cilja, u specifičnim okolnostima
konkretnog slučaja, narušen razuman odnos proporcionalnosti
između potrebe zaštite legitimnog cilja u javnom interesu,
kojem se teži, i apelantovog interesa.
Broj 17 - Strana 57
51. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1)
Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu
ove odluke.
52. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom
predmetu, nije neophodno posebno razmatrati apelantov
prijedlog za donošenje privremene mjere.
53. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, s. r.
Ustavni sud Bosne i Hercegovine na Plenarnoj sjednici, u
predmetu broj AP 3381/14, rješavajući apelaciju Ismeta
Kamenjaševića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i
(2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i
Hercegovine – Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i
Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Tudor Pantiru, dopredsjednik
Miodrag Simović, dopredsjednik
Seada Palavrić, dopredsjednica
Constance Grewe, sutkinja
Mato Tadić, sudac
Mirsad Ćeman, sudac
Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja
Zlatko M. Knežević, sudac
na sjednici održanoj 23. siječnja 2015. godine donio je
ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU1
Usvaja se apelacija Ismeta Kamenjaševića.
Utvrđuje se povreda članka II/3.(k) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju o zaštiti ljudskih prava i temeljnih sloboda.
Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0
I 196028 12 Gž od 26. svibnja 2014. godine.
Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Sarajevu, koji je
dužan po hitnom postupku donijeti novu odluku, sukladno
članku II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 1.
Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju o zaštiti ljudskih
prava i temeljnih sloboda.
Nalaže se Kantonalnom sudu u Sarajevu da, sukladno
članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i
Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke,
obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim
mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Ismet Kamenjašević iz Sarajeva (u daljnjem tekstu:
apelant) podnio je 21. srpnja 2014. godine apelaciju Ustavnom
sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud)
protiv Rješenja Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem
tekstu: Kantonalni sud) broj 65 0 I 196028 12 Gž od 26. svibnja
2014. godine i rješenjā Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem
tekstu: Općinski sud) br. 65 0 I 196028 11 od 20. rujna i 10.
svibnja 2011. godine. Također, apelant je 13. kolovoza 2014.
godine podnio zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi
se obustavilo izvršenje Rješenja broj 65 0 I 196028 11 od 10.
1
Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15
Broj 17 - Strana 58
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
svibnja 2011. godine do okončanja postupka koji se vodi u
Ustavnom sudu.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
2. Na temelju članka 23. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog
suda, od Općinskog i Kantonalnog suda, te od Mikrokreditne
organizacije "Sunrise" Sarajevo (u daljnjem tekstu: povjeritelj,
tražitelj ovrhe ili "Sunrise") kao druge strane u postupku
zatraženo je 15. rujna 2014. godine da dostave odgovore na
apelaciju. Osim toga, od Općinskog suda i Kantonalnog suda je
17. i 24. rujna 2014. godine zatraženo da dostave na uvid spis
broj 65 0 I 196028. Također, od Općinskog suda u Kaknju je 1.
listopada 2014. godine zatražena informacija o predmetu broj
36 0 I 015132 11 I.
3. Kantonalni sud je dostavio odgovor na apelaciju i
traženi spis 25. rujna 2014. godine, a "Sunrise" 22. rujna 2014.
godine. Općinski sud je dostavio Ustavnom sudu odgovor i
traženi spis na uvid 30. rujna 2014. godine. Općinski sud u
Kaknju je 6. listopada 2014. godine dostavio tražene
informacije.
III. Činjenično stanje
4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih
navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se
sumirati na sljedeći način.
Uvodne napomene
5. "Sunrise" i Fadil Balta iz Kaknja (u daljnjem tekstu:
korisnik kredita) zaključili su 12. veljače 2008. godine Ugovor
o kreditu broj 108317, na temelju kojega je povjeritelj isplatio
dužniku kredit u visini od 30.000,00 KM, pod uvjetima pobliže
navedenim u ugovoru. Ugovorom je (članak 3) konstatirano da
je prije zaključivanja ugovora, a radi osiguranja povrata kredita,
dužnik povjeritelju predao mjenicu.
6. "Sunrise" i apelant zaključili su 12. veljače 2008.
godine Ugovor o jamstvu. Tim ugovorom apelant se (članak 2)
obvezao povjeritelju da će kao solidarni jamac-platac isplatiti
povjeritelju cjelokupan dospjeli neplaćeni dug nastao po osnovi
ugovora o kreditu iz članka 1. tog ugovora (broj 108317), ako
dužnik svoj dug prema povjeritelju ne izvrši na način i pod
uvjetima uređenim navedenim ugovorom o kreditu. U ugovoru
je (članak 4) konstatirano da za povrat duga iz članka 2.
ugovora apelant jamči svom svojom imovinom – novac,
pokretne stvari, nekretnine, prava i sl., te da je radi izvršenja
jamstva kao sredstvo osiguranja povjeritelju predao u posjed
mjenicu.
7. "Sunrise" i korisnik kredita su 30. lipnja 2009. godine
zaključili Aneks ugovora o kreditu broj 108317
(restrukturiranje kredita) isplaćenog po osnovi Ugovora o
kreditu broj 108317 od 12. veljače 2008. godine. Odredbom
članka 6. Aneksa ugovora navedeno je da su solidarni jamci
koji su jamčili za povrat duga po kreditu iz osnovnog ugovora
suglasni s tim da na isti način i pod uvjetima iz osnovnog
ugovora i njegovog aneksa jamče i za restrukturirani kredit. Na
kraju Aneksa ugovora postoje potpisi jamaca Edina Balte,
apelanta i Nasihe Balta.
8. Apelant je potpisao akt pod nazivom "Ovlaštenje za
popunu mjenice", u kojem je izjavio da je "Sunriseu" predao
bjanko-mjenicu, serijski broj AF2347349. Istodobno je ovlastio
"Sunrise" da primljenu mjenicu može koristiti za naplatu
dospjelog potraživanja tako što će u mjenicu upisati iznos
dospjelog potraživanja na dan popunjavanja i da mjenicom
može provesti sve druge propisane radnje radi naplate
mjeničnog potraživanja.
Postupak okončan pobijanim rješenjima
9. Odlučujući o prijedlogu za ovrhu od 6. svibnja 2011.
godine, koji je podnio "Sunrise", Općinski sud je donio
Srijeda, 4. 3. 2015.
Rješenje broj 65 0 I 196028 11 od 10. svibnja 2011. godine,
kojim je, na temelju vjerodostojne isprave – mjenice broj AF
2347349 od 13. siječnja 2010. godine, radi isplate iznosa od
21.971,74 KM sa zateznom kamatom od 25. travnja 2011.
godine pa do isplate i troškova ovršnog postupka, odredio
ovrhu prema apelantu kao ovršeniku. Određeno je da će se
ovrha provesti pljenidbom pola mirovine koju apelant prima od
Federalnog zavoda za mirovinsko i invalidsko osiguranje,
Kantonalna administrativna služba Sarajevo, zatim pljenidbom,
procjenom i prodajom apelantovih pokretnih stvari, te
prijenosom novčanog iznosa dobivenog od prodaje na
transakcijski račun "Sunrisea".
10. Apelant je 19. svibnja 2011. godine podnio prigovor
protiv rješenja o ovrsi. U podnesenom prigovoru apelant je
istakao da se prigovor odnosi na redni broj 1 dozvole za ovrhu.
Istakao je da je tražitelja ovrhe obavijestio o svom socijalnom
statusu, uključujući i činjenicu da ima 69 godina i mirovinu od
340,00 KM, od koje izdržava i suprugu (supruga je invalid).
Također je molio sud da, ako već mora vraćati tuđi dug, dopusti
ovrhu pljenidbom 1/3 mirovine.
11. Rješenjem broj 65 0 I 196028 11 od 20. rujna 2011.
godine Općinski sud je odbio apelantov prigovor kao
neutemeljen, te je slijedom toga Rješenje broj 65 0 I 196028 11
I od 10. svibnja 2011. godine o određivanju ovrhe u cijelosti
održano na snazi. U obrazloženju rješenja Općinski sud je
naveo da je člankom 47. Zakona o ovršnom postupku (u
daljnjem tekstu: ZOP) određeno da se prigovor protiv rješenja o
ovrsi može podnijeti zbog razloga koji sprječavaju ovrhu, a
naročito u slučajevima predviđenim u točkama od 1. do 10. tog
članka. Međutim, kako je dalje istakao Općinski sud, apelant ne
pobija rješenje o ovrsi u dijelu kojim je utvrđeno postojanje
potraživanja, već samo navodi da se nalazi u teškoj materijalnoj
situaciji zbog čega ne može izmiriti dug, a kako teška
materijalna situacija nije razlog koji sprječava ovrhu, sud je
odbio prigovor. Općinski sud je istakao da je neutemeljen i
apelantov prijedlog da sud odredi ovrhu pljenidbom 1/3
mirovine, jer je ovrha na plaći određena sukladno odredbama
čl. 8. i 138. ZOP-a.
12. Apelant je u žalbi protiv rješenja kojim je odbijen
njegov prigovor istakao da prigovara u pogledu iznosa koji je
određen za pljenidbu, kao i u pogledu načina namirenja
tražitelja ovrhe. Apelant je u pogledu prvog dijela žalbe
ponovio činjenice koje se tiču njegove teške materijalne
situacije, te da smatra da se ovrha na navedeni način ne može
provesti, što predstavlja dodatnu činjenicu koja ide u prilog
utemeljenosti žalbe, u smislu članka 47. ZOP-a. Dalje, apelant
je istakao da je činjenično stanje u postupku pogrešno utvrđeno,
što je dovelo do toga da se samo apelant obveže na isplatu duga
i pored činjenice da postoje glavni dužnik i ostali jamci.
Predložio je da sud donese rješenje kojim će se s ciljem
namirenja tražitelja ovrhe odrediti pljenidba iznosa od 1/3
njegove mirovine, a rješenje će se provesti nakon što se iscrpe
sve mogućnosti naplate duga od glavnog dužnika i to na način
da se ostali jamci i apelant obvežu na otplatu duga.
13. Odlučujući o apelantovoj žalbi protiv Rješenja
Općinskog suda broj 65 0 I 196028 11 od 20. rujna 2011.
godine, Kantonalni sud je donio Rješenje broj 65 0 I 196028 12
Gž od 26. svibnja 2014. godine, kojim je žalbu odbio kao
neutemeljenu i potvrdio prvostupanjsko rješenje. U
obrazloženju rješenja Kantonalni sud je naveo da je
prvostupanjski sud pravilno zaključio da apelant ne pobija
postojanje potraživanja. On rješenje o ovrsi pobija samo u
dijelu kojim je ovrha određena, pa je stoga daljnji postupak
nastavljen sukladno odredbama članka 50. stavak 7. ZOP-a. I
prema stavu Kantonalnog suda, kako je dalje navedeno u
rješenju, apelantova loša materijalna situacija ne predstavlja
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
razloge koji, u smislu članka 47. ZOP-a, ukazuju na
nepravilnost rješenja o ovrsi i dovode do sprječavanja ovrhe.
Također, Kantonalni sud je istakao da su apelantovi žalbeni
navodi paušalni i kao takvi ne utječu na pravilnost
prvostupanjskog rješenja, budući da je potpisivanjem mjenice
preuzeo mjeničnu obvezu. Stoga je, i prema stavu Kantonalnog
suda, odluka Općinskog suda kojom je odbijen apelantov
prigovor pravilna zbog razloga koje u potpunosti prihvaća i
Kantonalni sud.
14. Ustavni sud, na temelju uvida u spis Općinskog suda
broj 65 0 I 196028, konstatira da je apelant u prigovoru protiv
rješenja o ovrsi istakao da mu je supruga invalid, te da je u
prilogu dostavio, između ostaloga, i Rješenje JU "Kantonalni
centar za socijalni rad" Sarajevo, Služba socijalne zaštite
Općine Novi Grad, broj 35/IV-22 -533-35/09 od 3. veljače
2010. godine. Iz tog rješenja proizlazi da je Zahida
Kamenjašević osoba s invaliditetom sa 100% oštećenja
organizma i da joj se priznaje pravo na dodatak za skrb i pomoć
druge osobe – II skupina – u mjesečnom iznosu od 137,20 KM.
15. Također, Ustavni sud konstatira da iz odgovora
Općinskog suda u Kaknju proizlazi da je "Sunrise" 25. travnja
2011. godine podnio prijedlog za ovrhu protiv korisnika
kredita, te Edina Balte i Nasihe Balta radi naplate duga od
21.971,74 KM, na temelju vjerodostojne isprave, mjenica
serijskog broja AF2929588, AF2939587 i AF2939589, ovrhom
na pokretnim stvarima ovršenika, te nekretnini korisnika
kredita. Navedeno je da je Općinski sud 1. veljače 2012. godine
odredio predloženu ovrhu, ali da je potom, odlučujući o
prigovoru korisnika kredita, donio Rješenje broj 36 0 I 015132
11 I od 19. srpnja 2012. godine, kojim se prijedlog za ovrhu u
odnosu na njega smatra tužbom, te da se ovrha odgađa u
odnosu na tog ovršenika. Osim toga, navedeno je da je parnični
postupak okončan Presudom Općinskog suda u Kaknju broj 36
0O P 020442 12 P od 22. svibnja 2013. godine, koja je postala
pravomoćna i izvršna, te da je "Sunrise" predložio da sud
nastavi ovršni postupak na predmetnoj nekretnini u odnosu na
korisnika kredita, o kojem sud treba odlučiti. Navedeno je da
"Sunrise" u tom postupku nije namiren, s obzirom na to da je
sudski izvršitelj prilikom popisa, zapljene i procjene pokretnih
stvari ovršenika Edina i Nasihe Balta konstatirao da oni ne
posjeduju pokretne stvari koje bi mogle biti predmet popisa i
zapljene.
16. Ustavni sud konstatira da je na internetskoj stranici
Federalnog zavoda za mirovinsko i invalidsko osiguranje
(www.fzmiopio.ba) objavljen dokument "Struktura mirovina iz
redovite isplate za kolovoz 2014." iz kojega proizlazi da je
najniža mirovina u Federaciji BiH u kolovozu bila 326,17 KM,
da je prosječna mirovina bila 365,89 KM, da je zajamčena
mirovina bila 434,90 KM, a najviša mirovina 2.174,48 KM.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
17. Apelant smatra da su mu pobijanim odlukama
povrijeđeni pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu iz čl.
II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 6. Europske
konvencije o zaštiti ljudskih prava i temeljnih sloboda (u
daljnjem tekstu: Europska konvencija) i članka 1. Protokola
broj 1 uz Europsku konvenciju. Apelant opisuje okolnosti pod
kojima je potpisao ugovor o jamstvu za kredit koji je korisnik
kredita zaključio sa organizacijom "Sunrise", te navodi da su za
taj kredit jamci bili i sin i supruga korisnika kredita i da su svi
oni potpisali pojedinačne mjenice kao sredstvo osiguranja
kredita. Naveo je da je korisnik kredita zbog nekih razloga
prestao otplaćivati kreditni dug, tako da je ostao neotplaćen
iznos od 21.971,74 KM, te da je "Sunrise" 6. svibnja 2011.
godine podnio Općinskom sudu prijedlog za dozvolu ovrhe
Broj 17 - Strana 59
protiv apelanta, na temelju potpisane bjanko-mjenice. Apelant
opisuje tijek ovršnog postupka, te ističe da je u žalbi posebno
naglasio da je ugovorna i zakonska obveza "Sunrisea" da iscrpi
sve mogućnosti prinudne naplate duga od korisnika kredita i
njegove supruge i sina kao žiranata, budući da ima dvije kuće u
Kaknju i poduzeće "Balta Prorn" d.o.o. Kakanj. Navodi da
Kantonalni sud uopće nije ocijenio njegov temeljni žalbeni
razlog, a to je predviđeno u članku 6. Ugovora o kreditu,
odnosno u članku 1004. stavak 1. ZOO-a, tj. da se od jamca
može tražiti naplata obveze tek nakon što je glavni dužnik ne
ispuni. Navodi da ga "Sunrise", nasuprot obvezi iz članka 1007.
ZOO-a, nije obavještavao ni o kakvim aktivnostima koje je
pokrenuo protiv glavnog dužnika i ostalih jamaca. Ističe da je
slučajno saznao da je glavni dužnik preminuo 4. ožujka 2014.
godine i da je proveden ostavinski postupak iza njega. Također
navodi da je saznao da je Općinski sud u Kaknju donio
Rješenje o ovrsi broj 36 0 I 015132 111 od 1. veljače 2011.
godine, kojim je određena ovrha protiv korisnika kredita i
jamaca Edina i Nasihe Balta zbog neizmirenja kredita od 12.
veljače 2008. godine, koje će se provesti prodajom nekretnine
pobliže opisane u tom rješenju, čiju je vrijednost od 78.648,00
KM procijenio vještak građevinske struke. Ističe da o toj
činjenici "Sunrise" nije obavijestio Općinski sud pred kojim
vodi ovršni postupak protiv apelanta, niti je o tome obavijestio
apelanta kao trećeg jamca, što je bio dužan prema članku 1007.
ZOO-a. Ukazuje na članak 1004. stavak 2. ZOO-a koji štiti
jamca protiv kojeg se ne može provesti ovršni postupak jer je
vrijednost sredstava glavnog dužnika dovoljna za namirenje
vjerovnika iz osnove kreditnog zaduženja. Naročito, apelant
ističe da mu je donošenjem rješenja zbog povrede navedenih
odredaba ZOO-a povrijeđeno pravo na imovinu, tj. pravo na
uživanje mirovine i to umanjenjem mirovine za 50% sve dok je
živ, a to znači od mizernih 340,00 KM, što ionako nije dovoljno
za život dostojan čovjeka, doći do umanjenja za 170,00 KM, pa
se pita ima li svrhe živjeti, a sve zbog manipulatora iz
mikrokreditnih organizacija. Također, apelant ističe da
"Sunrise" nije mogao, sukladno odredbama Zakona o
mikrokreditnim organizacijama, odobriti kredit u iznosu od
30.000,00 KM nego samo u iznosu od 10.000,00 KM.
18. U dopuni apelacije od 13. kolovoza 2014. godine
apelant je istakao da iz dostavljenih dokaza proizlazi da se
"Sunrise" može u cijelosti namiriti iz imovine glavnog dužnika,
te da se potraživanje od apelanta može obustaviti. Na kraju,
apelant je zatražio da Ustavni sud zbog povrede njegovih
ljudskih prava, kao i u interesu pravne zaštite žiranata, sukladno
Zakonu o zaštiti žiranata, donese privremenu mjeru kojom će
obustaviti izvršenje Rješenja o ovrsi broj 65 0 I 196028 11 I do
okončanja postupka pred Ustavnim sudom.
b) Odgovor na apelaciju
19. Kantonalni sud je naveo da su apelantovi navodi
neutemeljeni jer je donio odluku nakon što je ispitao pobijano
rješenje u okviru navoda iz žalbe i u granicama propisanim
člankom 221. ZPP, u vezi s člankom 236. ZPP i člankom 21.
stavak 1. ZOP-a. Sud je utvrdio da je apelantova žalba
neutemeljena zbog toga što je u žalbi isticao lošu materijalnu
situaciju, što ne predstavlja razloge koji bi, u smislu odredbe
članka 47. ZOP-a, ukazivali na nepravilnost rješenja o ovrsi i
doveli do sprječavanja ovrhe. Navedeno je da se apelant u
apelaciji poziva na nove dokaze, koji nisu bili predmet
raspravljanja pred redovitim sudovima, budući da ih apelant
nije ni predložio.
20. Općinski sud je u svom odgovoru naveo historijat
postupka, ali se nije posebno izjašnjavao o apelantovim
navodima. Osim toga, Općinski sud je naveo da iz spisa
Broj 17 - Strana 60
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
proizlazi da do davanja odgovora na apelaciju nisu vođene
ovršne radnje usmjerene na provedbu rješenja.
21. "Sunrise" je naveo da je apelant 12. veljače 2008.
godine potpisao Ugovor o jamstvu, kojim se obvezao da će kao
solidarni jamac-platac isplatiti povjeritelju cjelokupan dospjeli
neplaćeni dug nastao po osnovi Ugovora o kreditu, ako korisnik
kredita obvezu vraćanja kredita ne vrši na način i pod uvjetima
uređenim Ugovorom o kreditu. Odredbom članka 4. Ugovora o
jamstvu apelant se kao jamac-platac obvezao da za povrat duga
jamči svom svojom imovinom (novac, pokretne stvari,
nekretnine, prava i sl.), te je za osiguranje izvršenja jamstva
"Sunriseu" kao povjeritelju predao vlastitu mjenicu s
ovlaštenjem za njezino popunjavanje. Zbog nemogućnosti
korisnika kredita da kredit vraća u ugovorenim rokovima,
"Sunrise" i korisnik kredita su 30. lipnja 2009. godine zaključili
Ugovor o restrukturiranju kredita isplaćenog po osnovi
Ugovora o kreditu broj 108317 od 12. veljače 2008. godine.
Odredbom članka 6. Aneksa ugovora o kreditu apelant se kao
solidarni jamac obvezao na isti način na koji je jamčio za
obveze korisnika kredita po osnovnom ugovoru o kreditu
jamčiti i za obveze prema restrukturiranom kreditu. Apelant je
kao solidarni jamac potpisao Aneks ugovora o kreditu. Kako se
korisnik kredita nije pridržavao ugovorenih rokova za otplatu
kredita iz Aneksa ugovora, "Sunrise" je kao davatelj kredita na
temelju mjenica koje su mu predali korisnik kredita i solidarni
jamci sudski pokrenuo ovršni postupak radi naplate duga protiv
korisnika kredita i svih solidarnih jamaca istodobno. Naglašeno
je da se apelant pogrešno poziva na odredbu članka 1004. st. 1.
i 2. ZOO-a, jer se Ugovorom o jamstvu obvezao kao jamacplatac, te stoga, sukladno članku 1004. stavak 3. ZOO-a,
odgovara povjeritelju kao glavni dužnik i povjeritelj može
zahtijevati ispunjenje obveze od glavnog dužnika ili od jamca
ili od obojice u isto vrijeme. Iako ga zakon na to ne obvezuje,
"Sunrise" je ispunjenje obveze zahtijevao istodobno od
korisnika kredita i svih jamaca, mada ne bi postupio
protuzakonito i da je ovršni postupak pokrenuo samo protiv
jednog od solidarnih dužnika. Sukladno odredbi članka 414.
ZOO-a, svaki dužnik solidarne obveze odgovara povjeritelju za
čitavu obvezu i povjeritelj može zahtijevati njezino ispunjenje
od koga hoće, sve dok ne bude potpuno ispunjena, ali kad jedan
dužnik ispuni obvezu, ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju.
V. Relevantni propisi
22. U Zakonu o ovršnom postupku ("Službene novine
FBiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09 i 35/12) relevantne
odredbe glase:
Ograničenje sredstava i predmeta ovrhe
Članak 8.
(1) Sud rješenjem određuje ovrhu onim sredstvom i na
onim predmetima koji su navedeni u ovršnom prijedlogu.
(2) Ako je predloženo više sredstava ili više predmeta
ovrhe sud može ograničiti ovrhu samo na neke od tih sredstava
ili predmeta, ako su dovoljni za ostvarenje tražbine.
(3) Ako se ovršno rješenje o ovrsi na određenom predmetu
ili sredstvu ne može provesti, tražitelj ovrhe može radi
namirenja iste tražbine predložiti novo sredstvo ili predmet
ovrhe, o čemu će sud odlučiti rješenjem.
Članak 21.
Primjena odredaba drugih zakona
(1) U ovršnom postupku na odgovarajući način se
primjenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim
ili drugim zakonom nije drugačije određeno.
[]
(3) Na materijalno-pravne pretpostavke i posljedice
provedbe ovršnog postupka na odgovarajući se način
Srijeda, 4. 3. 2015.
primjenjuju odredbe zakona kojima se određuju stvarna prava,
odnosno obligacijski odnosi.
Članak 29.
Vjerodostojna isprava
(1) Ovrha radi ostvarivanja novčane tražbine određuje se
i na temelju vjerodostojne isprave.
(2) Vjerodostojna isprava je, prema ovom zakonu,
mjenica i ček s protestom i povratnim računom, ako su potrebni
za zasnivanje tražbine i računi ili izvodi iz poslovnih knjiga za
cijenu komunalnih usluga isporuke vode, toplinske energije i
odvoz smeća.
(3) Vjerodostojna isprava je podobna za ovrhu ako su u
njoj naznačeni tražitelj ovrhe i ovršenik, te predmet, vrsta,
opseg i vrijeme ispunjenja obveze.
Članak 46.
Prigovor
(1) Rješenje o ovrsi može se pobijati prigovorom.
(2) Glede sadržaja prigovora na odgovarajući način se
primjenjuju odredbe o prizivu iz Zakona o parničnom postupku.
(3) Rješenje kojim je prijedlog za ovrhu odbačen ili
odbijen, tražitelj ovrhe može pobijati samo prizivom.
Članak 47.
Razlozi za prigovor
Prigovor protiv rješenja o ovrsi može se podnijeti iz
razloga koji sprječavaju ovrhu, a osobito ako:
1) isprava na temelju koje je doneseno rješenje o ovrsi
nije ovršna isprava, ili ako isprava nije stekla svojstvo
ovršnosti;
2) je ovršna isprava na temelju koje je doneseno rješenje
o ovrsi ukinuta, poništena, preinačena ili na drugi način
stavljena izvan snage, odnosno ako je na drugi način izgubila
svoju učinkovitost ili je utvrđeno kako je bez učinka;
3) su se stranke, javnom ili po zakonu ovjerovljenom
ispravom sačinjenom nakon nastanka ovršne isprave,
sporazumjele da neće na temelju ovršne isprave, trajno ili za
određeno vrijeme, tražiti ovrhu;
4) je istekao rok u kojemu se po zakonu može tražiti
ovrha;
5) je ovrha određena na predmetu koji je izuzet od ovrhe,
odnosno na kojem je mogućnost ovrhe ograničena;
6) tražitelj ovrhe nije ovlašten tražiti ovrhu na temelju
ovršne isprave, odnosno ako nije ovlašten tražiti ovrhu protiv
ovršenika;
7) nije ispunjen uvjet koji je određen ovršnom ispravom,
osim ako zakonom nije drugačije propisano;
8) je tražbina prestala na temelju činjenice nastale u
vremenu kada ju ovršenik više nije mogao istaknuti u postupku
iz kojega potječe odluka, odnosno ako je tražbina prestala na
temelju činjenice nastale nakon zaključenja sudskog ili
upravnog poravnanja;
9) je na temelju činjenice nastale u vremenu kada ju
dužnik više nije mogao istaknuti u postupku iz kojega potječe
odluka, odnosno ako je na temelju činjenice nastale nakon
zaključenja sudskog ili upravnog poravnanja, trajno ili za
određeno vrijeme, odgođeno, zabranjeno, izmijenjeno ili na
drugi način onemogućeno ispunjenje tražbine;
10) je nastupila zastara tražbine o kojoj je odlučeno
ovršnom ispravom.
Članak 50. st. 1, 2, 4, 5. i 7.
Postupak povodom prigovora protiv rješenja o ovrsi na
temelju vjerodostojne isprave
(1) Ovršenik će u prigovoru protiv rješenja o ovrsi na
temelju vjerodostojne isprave odrediti u kojem dijelu pobija to
rješenje. Prigovor mora biti obrazložen.
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
(2) Ako u prigovoru nije određeno u kojem dijelu se
pobija, opseg pobijanja će se cijeniti na temelju obrazloženja.
(4) Ako se rješenje o ovrsi pobija u cijelosti ili samo u
dijelu kojim je utvrđeno postojanje tražbine, prijedlog za ovrhu
smatrat će se tužbom i u tom slučaju sud će postupati po
odredbama parničnog postupka.
(5) Kada je podnesen prigovor iz stavka 4. ovoga članka,
sud će odgoditi ovrhu i nastavit će ju, na prijedlog tražitelja
ovrhe, nakon pravomoćnosti odluke parničnog suda, ako
tražitelj ovrhe uspije s tužbom.
(7) Ako se rješenje o ovrsi pobija samo u dijelu kojim je
određena ovrha, dalji postupak nastavit će se kao postupak po
prigovoru protiv rješenja o ovrsi donesenog na temelju ovršne
isprave.
Članak 138. st. 1. i 2.
Ograničenje ovrhe
(1) Ovrha nad plaćom, nadoknadom umjesto plaće,
nadoknadom za skraćeno radno vrijeme i nadoknadom zbog
umanjenja plaće i mirovine, primanjima na temelju nadoknade
zbog tjelesnog oštećenja prema propisima o invalidskom
osiguranju, primanjima na temelju socijalne pomoći,
primanjima na temelju privremene neuposlenosti, primanjima
na temelju dodatka na djecu, primanjima na temelju stipendije i
pomoći učenicima i studentima i nadoknadama za rad
osuđenika može se provesti do iznosa od jedne polovice.
(2) Ograničenja ovrhe nad novčanim tražbinama
ovršenika iz stavka 1. ovoga članka primjenjuju se samo ako
tražbine ne prelaze 1.000,00 KM mjesečno. Na dijelu tražbine
koji prelazi 1.000,00 KM mjesečno, ovrha se može provesti do
iznosa od dvije trećine tražbine.
23. U Zakonu o parničnom postupku ("Službene novine
Federacije BiH" br. 53/03, 73/05 i 19/06) relevantne odredbe
glase:
Članak 207. st. 1. i 2.
(1) U žalbi se ne mogu iznositi nove činjenice i predlagati
novi dokazi, osim ako žalitelj pruži dokaze da ih bez svoje
krivnje nije mogao iznijeti odnosno predložiti do zaključenja
glavne rasprave.
(2) Pozivajući se na nove činjenice, žalitelj je dužan
navesti dokaze kojima bi se te činjenice ustanovile, a predlažući
nove dokaze, dužan je navesti činjenice koje tim dokazima treba
utvrditi.
Članak 236.
U postupku po žalbi protiv rješenja na odgovarajući će se
način primjenjivati odredbe ovoga zakona koje važe za žalbu
protiv presude, osim odredaba o održavanju rasprave pred
drugostupanjskim sudom.
VI. Dopustivost
24. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost
u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu
predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i
Hercegovini.
25. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj
apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom
lijeku koji je koristio.
26. U konkretnom slučaju, predmet pobijanja apelacijom
je Rješenje Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 I 196028 12
Gž od 26. svibnja 2014. godine, protiv kojeg nema drugih
djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim,
Broj 17 - Strana 61
pobijano rješenje apelant je primio 6. lipnja 2014. godine, a
apelacija je podnesena 21. srpnja 2014. godine, tj. u roku od 60
dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila
Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka
18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki drugi
formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očito
(prima facie) neutemeljena.
27. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu
dopustivosti.
VII. Meritum
28. Apelant pobija navedena rješenja tvrdeći da su mu
povrijeđena prava iz čl. II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i
Hercegovine, te članka 6. Europske konvencije i članka 1.
Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.
Pravo na imovinu
29. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u
relevantnom dijelu glasi:
Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju
ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što
uključuje:
k) Pravo na imovinu.
30. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju
glasi:
Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na neometano
uživanje svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine,
osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i
općim načelima međunarodnog prava.
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utječu
na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra
potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine sukladno općim
interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih
doprinosa ili kazni.
31. Ustavni sud zapaža da apelant ističe da mu je
pobijanim odlukama povrijeđeno pravo na imovinu jer je
određeno da će se iznos od jedne polovine njegove mirovine
uplaćivati na račun "Sunrisea" sve dok je živ, a to znači da će
od mizernih 340,00 KM, iznos koji ionako nije dovoljan za
život dostojan čovjeka, doći do umanjenja za 170,00 KM.
32. Ustavni sud ukazuje na to da je preduvjet za
razmatranje apelantovih navoda u pogledu povrede prava na
imovinu utvrđivanje ima li apelant imovinu u smislu članka 1.
Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U vezi s tim, Ustavni
sud ističe da pojam imovina, u smislu članka 1. Protokola broj
1 uz Europsku konvenciju, uključuje širok obujam imovinskih
interesa koji predstavljaju određenu ekonomsku vrijednost (vidi
Ustavni sud, Odluka broj U 14/00 od 4. travnja 2001. godine,
objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj
33/01, stavak 30). U konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra da
apelantova mirovina na kojoj je određena ovrha nesumnjivo
predstavlja njegovu imovinu koja uživa zaštitu u smislu članka
1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.
33. Budući da apelant posjeduje imovinu koja uživa
zaštitu u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju, sljedeće pitanje na koje se mora odgovoriti jeste je
li pobijanim odlukama došlo do miješanja u apelantovu
imovinu.
34. Europski sud za ljudska prava (u daljnjem tekstu:
Europski sud) smatra da pravo na imovinu jamči pravo na
imovinu i sadrži tri različita pravila. Prvo, koje je izraženo u
prvoj rečenici prvog stavka i koje je opće prirode, izražava
načelo mirnog uživanja u imovini. Drugo pravilo, u drugoj
rečenici istog stavka, obuhvaća lišavanje imovine i ograničava
ga izvjesnim uvjetima. Treće, sadržano u drugom stavku,
Broj 17 - Strana 62
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
dopušta da države potpisnice imaju pravo kontrolirati korištenje
imovine sukladno općem interesu i to provođenjem onih zakona
koje smatraju potrebnim za tu svrhu (vidi Ustavni sud, Odluka
broj U 3/99 od 17. ožujka 2000. godine, objavljena u
"Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 21/00). U vezi
s tim, Ustavni sud zapaža da je pobijanim odlukama određeno
da će se jedna polovina apelantove mirovine umanjiti na način
da će se uplaćivati na račun "Sunrisea". Uzimajući u obzir
navedenu praksu Europskog suda, te primijetivši da je apelant
pobijanim rješenjima lišen svoje imovine (u smislu da
provedbom rješenja o ovrsi ostaje bez jedne polovine svoje
mirovine), Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju radi
o miješanju u apelantovo pravo na imovinu u smislu drugog
pravila sadržanog u drugoj rečenici stavka 1. članka 1.
Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.
35. Ustavni sud podsjeća na to da svako miješanje u
pravo, prema drugom ili trećem pravilu, mora biti predviđeno
zakonom, mora služiti legitimnom cilju, mora uspostavljati
pravičnu ravnotežu između prava nositelja prava i javnog i
općeg interesa (načelo proporcionalnosti). Drugim riječima,
opravdano miješanje se ne može nametnuti samo zakonskom
odredbom koja ispunjava uvjete vladavine prava i služi
legitimnom cilju u javnom interesu, nego mora, također, održati
razuman odnos proporcionalnosti između upotrijebljenih
sredstava i cilja koji se želi ostvariti. Miješanje u pravo na
imovinu ne smije ići dalje od potrebnog da bi se postigao
legitiman cilj, a nositelji prava se ne smiju podvrgavati
proizvoljnom tretmanu i od njih se ne smije tražiti da snose
prevelik teret u ostvarivanju legitimnog cilja (vidi presude
Europskog suda, Sunday Times od 26. travnja 1979, serija A,
broj 30, stavak 49, i Malone od 2. kolovoza 1984. godine, serija
A, broj 82, st. 67. i 68).
36. S obzirom na to, Ustavnom sudu ostaje da odgovori na
sljedeća pitanja: (a) je li miješanje predviđeno zakonom, (b)
služi li miješanje zakonitom cilju u javnom interesu i (c) je li
miješanje proporcionalno cilju, tj. uspostavlja li pravičnu
ravnotežu između prava apelanata i općeg javnog interesa.
37. U vezi s pitanjem je li miješanje predviđeno zakonom,
Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi svoje odluke temeljili
na relevantnim odredbama ZOP-a, kojima je propisano (članak
8. stavak 1. ZOP-a) da sud rješenjem određuje ovrhu onim
sredstvom i na onim predmetima koji su navedeni u ovršnom
prijedlogu i (članak 138. stavak 1. ZOP-a) da se ovrha nad
mirovinom može provesti do iznosa od jedne polovine. Pri
tome, s obzirom na apelacijske navode, Ustavni sud zapaža da
je Općinski sud, odlučujući o podnesenom prijedlogu za ovrhu
na temelju vjerodostojne isprave – mjenice, donio rješenje
kojim je odredio predloženu ovrhu. Ustavni sud ukazuje na to
da je člankom 29. ZOP-a propisano da se ovrha radi
ostvarivanja novčanog potraživanja određuje i na temelju
vjerodostojne isprave (stavak 1), te da se pod pojmom
vjerodostojna isprava, u smislu odredaba ZOP-a, između ostalih
dokumenata, nalazi i mjenica. Ustavni sud naglašava da je
(članak 29. stavak 3) tim odredbama propisano da je
vjerodostojna isprava podobna za ovrhu ako su u njoj naznačeni
tražitelj ovrhe i ovršenik, te predmet, vrsta, opseg i vrijeme
ispunjenja obveze. Iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je
apelant ovlastio "Sunrise" da popuni njegovu mjenicu, koju je
"Sunrise" iskoristio prije pokretanja konkretnog ovršnog
postupka kako bi mjenica bila podobna za ovrhu, sukladno
navedenoj odredbi. Ustavni sud ukazuje i na to da je odredbama
članka 46. stavak 1. ZOP-a propisano da se rješenje o ovrsi
može pobijati prigovorom, a da je odredbama članka 50. ZOP-a
propisan postupak povodom prigovora protiv rješenja o ovrsi na
temelju vjerodostojne isprave, te da je propisano da će (stavak
1) ovršenik u prigovoru protiv rješenja o ovrsi na temelju
Srijeda, 4. 3. 2015.
vjerodostojne isprave odrediti u kojem dijelu pobija to rješenje,
a da će sud (stavak 2), ako u prigovoru nije određeno u kojem
dijelu se pobija, opseg pobijanja ocijeniti na temelju
obrazloženja. Također, tim je člankom propisano da će se
(stavak 4), ako se rješenje o ovrsi pobija u potpunosti ili samo u
dijelu kojim je utvrđeno postojanje potraživanja, prijedlog za
ovrhu smatrati tužbom i u tom slučaju sud će postupati prema
odredbama parničnog postupka. Osim toga, tom odredbom je
propisano da će se (stavak 7), ako se rješenje o ovrsi pobija
samo u dijelu kojim je određena ovrha, daljnji postupak
nastaviti kao postupak povodom prigovora protiv rješenja o
ovrsi donesenog na temelju ovršnog dokumenta.
38. U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da je
apelant protiv rješenja o ovrsi podnio prigovor u kojem je
istakao da se prigovor odnosi na redni broj 1 dozvole za ovrhu i
da je zamolio sud da, ako već mora vraćati tuđi dug, sud
dopusti ovrhu pljenidbom 1/3 mirovine. Dakle, apelant u svom
prigovoru nije pobijao ovrhu u potpunosti, niti je pobijao
postojanje potraživanja, nego samo u dijelu kojim je određena
ovrha, te je na taj način propustio mogućnost da se prijedlog za
ovrhu smatra tužbom, sukladno odredbama članka 50. točka 4.
ZOP-a, te predmet proslijedi parničnom odjelu suda na redoviti
postupak u kojemu bi apelant imao mogućnost pobijati
eventualne nepravilnosti vezane za sporno potraživanje, koje je
također naveo u apelaciji. Međutim, budući da je apelant u
podnesenom prigovoru pobio rješenje o ovrsi samo u dijelu
kojim je određena ovrha, slijedom toga su se ispunile
pretpostavke da se daljnji postupak nastavi sukladno
odredbama članka 50. stavak 7. ZOP-a, kojim je propisano da
će se u slučaju ako se rješenje o ovrsi pobija samo u dijelu
kojim je određena ovrha, daljnji postupak nastaviti kao
postupak povodom prigovora protiv rješenja o ovrsi donesenog
na temelju ovršnog dokumenta. Dalje, Ustavni sud ukazuje na
to da su odredbama članka 47. ZOP-a propisani razlozi za
prigovor koji sprječavaju ovrhu, ali da u njima nisu propisani
razlozi koje je apelant naveo u svom prigovoru, te da je stoga
apelantov prigovor odbijen kao neutemeljen, pozivom na
odredbe čl. 47. i 50. stavak 7. ZOP-a.
39. Ustavni sud smatra da su redoviti sudovi svoje odluke
donijeli na temelju relevantnih odredaba ZOP-a, kao
relevantnog zakona koji ispunjava uvjete u pogledu
dostupnosti, tj. pristupačnosti (objavljen je u "Službenom
glasniku" koji je javno glasilo) i uvjete jasnoće (s obzirom na to
da su citirane odredbe ZOP-a dovoljno jasno formulirane, u
smislu da svatko može shvatiti način i uvjete pod kojima se
provodi postupak prinudne naplate potraživanja po osnovi
ovršnih i vjerodstojnih isprava). Imajući u vidu navedeno,
Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju Općinski sud na
temelju prijedloga za ovrhu nesumnjivo u suglasnosti s
vjerodostojnom ispravom donio rješenje o ovrsi kojim je
određena predložena ovrha, sukladno odredbama čl. 8. i 138.
stavak 1. ZOP-a, te da je stoga miješanje u apelantovo pravo na
imovinu izvršeno sukladno zakonu, u smislu standarda
Europske konvencije.
40. U vezi sa sljedećim pitanjem, ima li miješanje u pravo
na apelantovu imovinu legitiman cilj od javnog interesa,
Ustavni sud ukazuje na to da je Europski sud ustanovio da
domaće vlasti uživaju široko polje procjene prilikom donošenja
odluka koje su vezane za miješanje u imovinska prava
pojedinaca zbog neposrednog poznavanja društva i njegovih
potreba. Odluka da se izvrši miješanje u nečiju imovinu često
uključuje razmatranje političkih, ekonomskih i socijalnih
pitanja o kojima će se mišljenja u okviru demokratskog društva
bitno razlikovati. Stoga će se presuda domaćih vlasti poštivati,
osim ako je očito bez opravdane osnove (vidi Europski sud,
James i dr. protiv Velike Britanije, presuda od 21. veljače 1986.
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
godine, serija A, broj 98, stavak 46). U vezi s tim, Ustavni sud
ukazuje na to da je cilj donošenja ZOP-a propisivanje postupka
prema kojem će se prinudno ostvariti potraživanje na temelju
ovršnih i vjerodostojnih isprava, što uključuje i potraživanja na
temelju vjerodostojne isprave – mjenice. S obzirom na to,
Ustavni sud smatra da pravo osoba, tražitelja ovrhe koji
posjeduju ovršne ili vjerodostojne isprave, da pokrenu postupak
prinudne naplate svojih potraživanja, na način i u postupku
propisanom odredbama ZOP-a, te zaštita prava tražitelja ovrhe i
dosljedna primjena relevantnih odredaba ZOP-a, nesumnjivo
predstavljaju legitiman cilj od javnog interesa.
41. Međutim, postavlja se pitanje je li u konkretnom
slučaju lišavanje apelantove imovine proporcionalno tom
legitimnom cilju koji se želi postići, odnosno uspostavlja li
pravičnu ravnotežu između apelantovog prava i općeg interesa.
U vezi s tim, Ustavni sud, slijedeći vlastitu praksu i praksu
Europskog suda, ukazuje na to da u svakom pojedinom slučaju
mora postojati pravičan odnos između zahtjeva javnog interesa
koji se želi postići i zaštite temeljnih prava pojedinaca, što nije
moguće postići ako apelant mora snositi poseban i pretjeran
teret (vidi Europski sud, James i drugi protiv Ujedinjenog
Kraljevstva, presuda od 21. veljače 1986. godine, serija A, broj
98, st. 46. i 50). Naravno, pitanje je li pravična ravnoteža zaista
postignuta postaje relevantno samo ako se i kada utvrdi da je
miješanje u pitanju zadovoljilo navedeni uvjet zakonitosti i da
nije bilo proizvoljno (vidi Europski sud, Iatridis protiv Grčke
[VV], broj 31107/96, stavak 58, ECHR 1999-II). S obzirom na
to da je Ustavni sud zaključio da je miješanje u apelantovo
pravo na imovinu bilo zakonito i u javnom interesu, Ustavni
sud treba dalje utvrditi je li uspostavljena pravična ravnoteža
između apelantovog prava i općeg interesa.
42. Dovodeći prethodne stavove u vezu s činjenicama
konkretnog predmeta, Ustavni sud ukazuje na to da je
odredbama članka 138. stavak 1. ZOP-a propisano da se ovrha
na mirovini može provesti do iznosa od jedne polovine. Ustavni
sud posebno ističe da iz navedene odredbe jasno proizlazi da se
ovrha može (dakle, nije izričito određeno da se mora) odrediti i
na nižem iznosu od jedne polovine mirovine. Pri tome, Ustavni
sud ukazuje i na odredbe članka 21. stavak 3. ZOP-a, kojima je
propisano da se na materijalnopravne pretpostavke i posljedice
provedbe ovršnog postupka na odgovarajući način primjenjuju
odredbe zakona kojima se određuju stvarna prava, odnosno
obligacijski odnosi. Ustavni sud smatra da je, sukladno tim
odredbama, sud u obvezi voditi računa i o načelu savjesnosti i
poštenja i zabrane zlouporabe prava koja su proklamirana u
odredbama ZOO-a. S obzirom na to da je, dakle, odredbama
članka 138. stavak 1. ZOP-a određena samo gornja granica do
koje sud može odrediti ovrhu, Ustavni sud smatra da je sud
dužan u svakom konkretnom slučaju ispitati sve okolnosti
(posebno visinu ovršenikovih novčanih primanja), te prema
tome odrediti ovrhu, sukladno članku 138. stavak 1. ZOP-a, na
način da se time ne ugrozi njegova temeljna egzistencija.
Naime, Ustavni sud ukazuje na to da ni u kojem slučaju nije
isto kada se odredi ovrha na jednoj polovini mirovine od 326,17
KM (koliko iznosi najniža mirovina) i na jednoj polovini iznosa
od 1.000,00 KM ili 2.174,48 KM (koliko iznosi najviša
mirovina). Međutim, kako jasno proizlazi iz činjeničnog stanja
predmeta, čini se da redoviti sudovi o tome uopće nisu vodili
računa. Štoviše, pored ovrhe na ½ apelantove mirovine, redoviti
sudovi su dopustili ovrhu i na njegovim pokretnim stvarima,
iako je apelant umirovljenik s gotovo najnižom mirovinom u
FBiH, koji uz to u kućanstvu ima suprugu 100% invalida.
43. Pri tome, Ustavni sud ukazuje i na noviju prasku
Europskog suda, u kojoj je taj sud razmatrao slično činjenično i
pravno pitanje (mada u kontekstu razmatranja prava iz članka
10. Europske konvencije u vezi s odlukama sudova R Srbije,
Broj 17 - Strana 63
donesenih u parničnom i ovršnom postupku), i koje je u
konačnici imalo sličnu posljedicu kao što je u konkretnom
slučaju (vidi, mutatis mutandis, Europski sud, Tešić protiv
Srbije, presuda od 11. veljače 2014. godine, točka 66). Naime,
u tom predmetu Europski sud je istakao da je redoviti sud donio
rješenje о ovrsi na temelju kojeg je odredio ovrhu na 2/3
aplikantičine mirovine i zaključio da poslije odbijanja 2/3
mirovine aplikantici ostaje oko 60 eura za život, te da je to
posebno nezgodna situacija, s obzirom na to da je aplikantica
starija osoba koja boluje od nekoliko ozbiljnih bolesti, te da
stoga miješanje nije bilo nužno u demokratskom društvu i da su
joj povrijeđena ljudska prava.
44. Dovodeći u vezu sve navedeno s činjenicama
konkretnog predmeta, Ustavni sud smatra da su redoviti sudovi
u konkretnom slučaju propustili, shodno navedenim odredbama
i svojim zakonskim ovlaštenjima, prethodno ocijeniti
mogućnost da se predložena ovrha provede na način da se
odredi u iznosu koji je niži od jedne polovine apelantove
mirovine i da uravnoteženije pristupe primjeni odredaba članka
138. stavak 1. ZOP-a. Tu mogućnost je pogotovo imao ovršni
sud u konkretnom slučaju, budući da je apelant tražio da se
ovrha provede na jednoj trećini njegove mirovine, koja, prema
apelantovim navodima iz prigovora protiv rješenja o ovrsi,
iznosi 340,00 KM. Naime, apelant je u konkretnom slučaju u
podnesenom prigovoru istakao da je određenom ovrhom, zbog
visine mirovine koju prima i činjenice da izdržava i suprugu
koja je 100% invalid, doveden u situaciju da ostane bez
temeljnih sredstava za život.
45. Kada se svemu tome doda i činjenica da, prema
podacima Caritasa Biskupske konferencije BiH, koje potvrđuju
i najnoviji statistički pokazatelji koji izravno utječu na stopu
siromaštva (plaće, mirovine, cijene i stopa neuposlenosti), oko
18% stanovništva BiH živi ispod granice kritičnog siromaštva,
dok se 48% njih nalazi na rubu siromaštva ili socijalne
isključenosti, onda se za Ustavni sud pokazuje nužnim da
redoviti sudovi, kada donose odluke u slučajevima kao što je
ovaj, imaju u vidu i socijalnu sliku stanovništva i da tim
odlukama ne guraju još više ljudi u siromaštvo ili čak ispod
granice kritičnog siromaštva, što je u konkretnom slučaju
učinjeno apelantu, što je, kako kaže i Europski sud, posebno
nezgodna situacija.
46. Slijedom toga, Ustavni sud smatra da je u konkretnom
slučaju ovakva ovrha pretjeran teret za apelanta, te da je došlo
do neproporcionalnog miješanja u apelantovu imovinu, jer
apelant provedbom ovrhe koja je određena Rješenjem
Općinskog suda broj 65 0 I 196028 11 od 10. svibnja 2011.
godine mora snositi pretjeran teret koji narušava pravičan
balans između javnog interesa i apelantovog interesa, što je
suprotno standardima zaštite prava na imovinu iz članka 1.
Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.
47. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom
slučaju prekršeno apelantovo pravo na imovinu iz članka
II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1
uz Europsku konvenciju.
48. Ustavni sud smatra da je potrebno, s ciljem zaštite
apelantovih ustavnih prava, ukinuti odluku Kantonalnog suda,
konačnu odluku u ovom predmetu, te predmet vratiti
Kantonalnom sudu kako bi taj sud donio novu odluku, sukladno
jamstvima iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i
članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.
Pravo na pravično suđenje
49. S obzirom na zaključak Ustavnog suda u vezi s
povredom prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno
Broj 17 - Strana 64
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
ispitati apelantove navode o povredi prava na pravično suđenje
iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak
1. Europske konvencije.
VIII. Zaključak
50. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na
imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka
1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada je miješanjem
u pravo na imovinu, utemeljenom na zakonu i u svrhu
ostvarivanja legitimnog cilja, u specifičnim okolnostima
konkretnog slučaja, narušen razuman odnos proporcionalnosti
između potrebe zaštite legitimnog cilja u javnom interesu,
kojem se teži, i apelantovog interesa.
51. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak
(1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u
dispozitivu ove odluke.
52. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom
predmetu, nije nužno posebno razmatrati apelantov prijedlog za
donošenje privremene mjere.
53. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, v. r.
Уставни суд Босне и Херцеговине на Пленарној
сједници, у предмету број АП 3381/14, рјешавајући
апелацију Исмета Камењашевића, на основу члана VI/3б)
Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б),
члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног
суда Босне и Херцеговине – Пречишћени текст ("Службени
гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:
Валерија Галић, предсједница
Tudor Pantiru, потпредсједник
Миодраг Симовић, потпредсједник
Сеада Палаврић, потпредсједница
Constance Grewe, суткиња
Мато Тадић, судија
Мирсад Ћеман, судија
Margarita Caca-Nikolovska, суткиња
Златко М. Кнежевић, судија
на сједници одржаној 23. јануара 2015. године донио
је
ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ1
Усваја се апелација Исмета Камењашевића.
Утврђује се повреда члана II/3к) Устава Босне и
Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију о заштити људских права и основних слобода.
Укида се Рјешење Кантоналног суда у Сарајеву број
65 0 И 196028 12 Гж од 26. маја 2014. године.
Предмет се враћа Кантоналном суду у Сарајеву, који
је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у
складу с чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и
чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију о
заштити људских права и основних слобода.
Налаже се Кантоналном суду у Сарајеву да, у складу с
чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и
Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања
ове одлуке, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о
предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.
Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и
Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и
Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и
1
Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15
Srijeda, 4. 3. 2015.
"Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и
Херцеговине".
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
I. Увод
1. Исмет Камењашевић из Сарајева (у даљњем тексту:
апелант) поднио је 21. јула 2014. године апелацију
Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту:
Уставни суд) против Рјешења Кантоналног суда у Сарајеву
(у даљњем тексту: Кантонални суд) број 65 0 И 196028 12
Гж од 26. маја 2014. године и рјешењā Општинског суда у
Сарајеву (у даљњем тексту: Општински суд) бр. 65 0 И
196028 11 од 20. септембра и 10. маја 2011. године. Такође,
апелант је 13. августа 2014. године поднио захтјев за
доношење привремене мјере којом би се обуставило
извршење Рјешења број 65 0 И 196028 11 од 10. маја 2011.
године до окончања поступка који се води у Уставном
суду.
II. Поступак пред Уставним судом
2. На основу члана 23 ст. (1) и (2) Правила Уставног
суда, од Општинског и Кантоналног суда, те од
Микрокредитне организације "Sunrise" Сарајево (у даљњем
тексту: повјерилац, тражилац извршења или "Sunrise") као
друге стране у поступку затражено је 15. септембра 2014.
године да доставе одговоре на апелацију. Сем тога, од
Општинског суда и Кантоналног суда је 17. и 24. септембра
2014. године затражено да доставе на увид спис број 65 0 И
196028. Такође, од Општинског суда у Какњу је 1. октобра
2014. године затражена информација о предмету број 36 0
И 015132 11 И.
3. Кантонални суд је доставио одговор на апелацију и
тражени спис 25. септембра 2014. године, а "Sunrise" 22.
септембра 2014. године. Општински суд је доставио
Уставном суду одговор и тражени спис на увид 30.
септембра 2014. године. Општински суд у Какњу је 6.
октобра 2014. године доставио тражене информације.
III. Чињенично стање
4. Чињенице предмета које произилазе из апелантових
навода и докумената предочених Уставном суду могу да се
сумирају на сљедећи начин.
Уводне напомене
5. "Sunrise" и Фадил Балта из Какња (у даљњем
тексту: корисник кредита) закључили су 12. фебруара 2008.
године Уговор о кредиту број 108317, на основу ког је
повјерилац исплатио дужнику кредит у висини од 30.000,00
КМ, под условима поближе наведеним у уговору.
Уговором је (члан 3) констатовано да је прије закључивања
уговора, а ради обезбјеђења враћања кредита, дужник
повјериоцу предао мјеницу.
6. "Sunrise" и апелант закључили су 12. фебруара
2008. године Уговор о јамству. Тим уговором апелант се
(члан 2) обавезао повјериоцу да ће као солидарни јамацплатац исплатити повјериоцу цјелокупан доспјели
неплаћени дуг настао по основу уговора о кредиту из члана
1 тог уговора (број 108317), ако дужник свој дуг према
повјериоцу не изврши на начин и под условима уређеним
наведеним уговором о кредиту. У уговору је (члан 4)
констатовано да за враћање дуга из члана 2 уговора
апелант јамчи свом својом имовином – новац, покретне
ствари, непокретности, права и сл., те да је ради извршења
јамства као средство обезбјеђења повјериоцу предао у
посјед мјеницу.
7. "Sunrise" и корисник кредита су 30. јуна 2009.
године закључили Анекс уговора о кредиту број 108317
(реструктурирање кредита) исплаћеног по основу Уговора
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
о кредиту број 108317 од 12. фебруара 2008. године.
Одредбом члана 6 Анекса уговора наведено је да су
солидарни јамци који су јамчили за враћање дуга по
кредиту из основног уговора сагласни с тим да на исти
начин и под условима из основног уговора и његовог
анекса гарантују и за реструктурирани кредит. На крају
Анекса уговора постоје потписи јамаца Едина Балте,
апеланта и Насихе Балта.
8. Апелант је потписао акт под називом "Овлаштење
за попуну мјенице", у ком је изјавио да је "Sunriseu" предао
бјанко-мјеницу, серијски број АФ2347349. Истовремено је
овластио "Sunrise" да примљену мјеницу може да користи
за наплату доспјелог потраживања тако што ће у мјеницу
уписати износ доспјелог потраживања на дан попуњавања
и да мјеницом може да спроведе све друге прописане
радње ради наплате мјеничног потраживања.
Поступак окончан оспореним рјешењима
9. Одлучујући о приједлогу за извршење од 6. маја
2011. године, који је поднио "Sunrise", Општински суд је
донио Рјешење број 65 0 И 196028 11 од 10. маја 2011.
године, којим је, на основу вјеродостојне исправе – мјенице
број АФ 2347349 од 13. јануара 2010. године, ради исплате
износа од 21.971,74 КМ са затезном каматом од 25. априла
2011. године па до исплате и трошкова извршног поступка,
одредио извршење према апеланту као извршенику.
Одређено је да ће се извршење спровести пљенидбом пола
пензије коју апелант прима од Федералног завода за
пензијско
и
инвалидско
осигурање,
Кантонална
административна служба Сарајево, затим пљенидбом,
процјеном и продајом апелантових покретних ствари, те
пријеносом новчаног износа добијеног од продаје на
трансакциони рачун "Sunrisea".
10. Апелант је 19. маја 2011. године поднио приговор
против рјешења о извршењу. У поднесеном приговору
апелант је истакао да се приговор односи на редни број 1
дозволе за извршење. Истакао је да је тражиоца извршења
обавијестио о свом социјалном статусу, укључујући и
чињеницу да има 69 година и пензију од 340,00 КМ, од које
издржава и супругу (супруга је инвалид). Такође је молио
суд да, ако већ мора враћати туђи дуг, дозволи извршење
пљенидбом 1/3 пензије.
11. Рјешењем број 65 0 И 196028 11 од 20. септембра
2011. године Општински суд је одбио апелантов приговор
као неоснован, те је слиједом тога Рјешење број 65 0 И
196028 11 И од 10. маја 2011. године о одређивању
извршења у цијелости одржано на снази. У образложењу
рјешења Општински суд је навео да је чланом 47 Закона о
извршном поступку (у даљњем тексту: ЗИП) одређено да се
приговор против рјешења о извршењу може поднијети због
разлога који спрјечавају извршење, а нарочито у
случајевима предвиђеним у тачкама од 1 до 10 тог члана.
Међутим, како је даље истакао Општински суд, апелант не
оспорава рјешење о извршењу у дијелу којим је утврђено
постојање потраживања, већ само наводи да се налази у
тешкој материјалној ситуацији због чега не може да измири
дуг, а како тешка материјална ситуација није разлог који
спрјечава извршење, суд је одбио приговор. Општински
суд је истакао да је неоснован и апелантов приједлог да суд
одреди извршење пљенидбом 1/3 пензије, јер је извршење
на плати одређено у складу с одредбама чл. 8 и 138 ЗИП-а.
12. Апелант је у жалби против рјешења којим је
одбијен његов приговор истакао да приговара у погледу
износа који је одређен за пљенидбу, као и у погледу начина
намирења тражиоца извршења. Апелант је у погледу првог
дијела жалбе поновио чињенице које се тичу његове тешке
Broj 17 - Strana 65
материјалне ситуације, те да сматра да се извршење на
наведени начин не може спровести, што представља
додатну чињеницу која иде у прилог основаности жалбе, у
смислу члана 47 ЗИП-а. Даље, апелант је истакао да је
чињенично стање у поступку погрешно утврђено, што је
довело до тога да се само апелант обавеже да исплати дуг и
поред чињенице да постоје главни дужник и остали јамци.
Предложио је да суд донесе рјешење којим ће се с циљем
намирења тражиоца извршења одредити пљенидба износа
од 1/3 његове пензије, а рјешење ће се спровести након што
се исцрпе све могућности наплате дуга од главног дужника
и то на начин да се остали јамци и апелант обавежу на
отплату дуга.
13. Одлучујући о апелантовој жалби против Рјешења
Општинског суда број 65 0 И 196028 11 од 20. септембра
2011. године, Кантонални суд је донио Рјешење број 65 0 И
196028 12 Гж од 26. маја 2014. године, којим је жалбу
одбио као неосновану и потврдио првостепено рјешење. У
образложењу рјешења Кантонални суд је навео да је
првостепени суд правилно закључио да апелант не
оспорава постојање потраживања. Он рјешење о извршењу
оспорава само у дијелу којим је извршење одређено, па је
стога даљњи поступак настављен у складу с одредбама
члана 50 став 7 ЗИП-а. И према ставу Кантоналног суда,
како је даље наведено у рјешењу, апелантова лоша
материјална ситуација не представља разлоге који, у
смислу члана 47 ЗИП-а, указују на неправилност рјешења о
извршењу и доводе до спрјечавања извршења. Такође,
Кантонални суд је истакао да су апелантови жалбени
наводи паушални и као такви не утичу на правилност
првостепеног рјешења, будући да је потписивањем мјенице
преузео мјеничну обавезу. Стога је, и према ставу
Кантоналног суда, одлука Општинског суда којом је
одбијен апелантов приговор правилна због разлога које у
потпуности прихвата и Кантонални суд.
14. Уставни суд, на основу увида у спис Општинског
суда број 65 0 И 196028, констатује да је апелант у
приговору против рјешења о извршењу истакао да му је
супруга инвалид, те да је у прилогу доставио, између
осталог, и Рјешење ЈУ "Кантонални центар за социјални
рад" Сарајево, Служба социјалне заштите Општине Нови
Град, број 35/ИВ-22 -533-35/09 од 3. фебруара 2010.
године. Из тог рјешења произилази да је Захида
Камењашевић лице с инвалидитетом са 100% оштећења
организма и да јој се признаје право на додатак за његу и
помоћ другог лица – II група – у мјесечном износу од
137,20 КМ.
15. Такође, Уставни суд констатује да из одговора
Општинског суда у Какњу произилази да је "Sunrise" 25.
априла 2011. године поднио приједлог за извршење против
корисника кредита, те Едина Балте и Насихе Балта ради
наплате дуга од 21.971,74 КМ, на основу вјеродостојне
исправе, мјеница серијског броја АФ2929588, АФ2939587 и
АФ2939589,
извршењем
на
покретним
стварима
извршеника, те непокретности корисника кредита.
Наведено је да је Општински суд 1. фебруара 2012. године
одредио предложено извршење, али да је потом,
одлучујући о приговору корисника кредита, донио Рјешење
број 36 0 И 015132 11 И од 19. јула 2012. године, којим се
приједлог за извршење у односу на њега сматра тужбом, те
да се извршење одгађа у односу на тог извршеника. Сем
тога, наведено је да је парнични поступак окончан
Пресудом Општинског суда у Какњу број 36 0О П 020442
12 П од 22. маја 2013. године, која је постала правоснажна
и извршна, те да је "Sunrise" предложио да суд настави
извршни поступак на предметној непокретности у односу
Broj 17 - Strana 66
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
на корисника кредита, о ком суд треба да одлучи. Наведено
је да "Sunrise" у том поступку није намирен, с обзиром на
то да је судски извршилац приликом пописа, запљене и
процјене покретних ствари извршеника Едина и Насихе
Балта констатовао да они не посједују покретне ствари које
би могле бити предмет пописа и запљене.
16. Уставни суд констатује да је на интернетској
страници Федералног завода за пензијско и инвалидско
осигурање
(www.fzmiopio.ba)
објављен
докуменат
"Структура пензија из редовне исплате за август 2014." из
ког произилази да је најнижа пензија у Федерацији БиХ у
августу била 326,17 КМ, да је просјечна пензија била
365,89 КМ, да је загарантована пензија била 434,90 КМ, а
највиша пензија 2.174,48 КМ.
IV. Апелација
а) Наводи из апелације
17. Апелант сматра да су му оспореним одлукама
повријеђени право на правично суђење и право на имовину
из чл. II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, те члана 6
Европске конвенције о заштити људских права и основних
слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и члана 1
Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Апелант описује
околности под којима је потписао уговор о јамству за
кредит који је корисник кредита закључио са
организацијом "Sunrise", те наводи да су за тај кредит јамци
били и син и супруга корисника кредита и да су сви они
потписали појединачне мјенице као средство обезбјеђења
кредита. Навео је да је корисник кредита због неких
разлога престао отплаћивати кредитни дуг, тако да је остао
неотплаћен износ од 21.971,74 КМ, те да је "Sunrise" 6. маја
2011. године поднио Општинском суду приједлог за
дозволу извршења против апеланта, на основу потписане
бјанко-мјенице. Апелант описује ток извршног поступка, те
истиче да је у жалби посебно нагласио да је уговорна и
законска обавеза "Sunrisea" да исцрпи све могућности
принудне наплате дуга од корисника кредита и његове
супруге и сина као жираната, будући да има двије куће у
Какњу и предузеће "Balta Prorn" д.о.о. Какањ. Наводи да
Кантонални суд уопште није оцијенио његов основни
жалбени разлог, а то је предвиђено у члану 6 Уговора о
кредиту, односно у члану 1004 став 1 ЗОО-а, тј. да се од
јамца може тражити наплата обавезе тек након што је
главни дужник не испуни. Наводи да га "Sunrise", насупрот
обавези из члана 1007 ЗОО-а, није обавјештавао ни о
каквим активностима које је покренуо против главног
дужника и осталих јамаца. Истиче да је случајно сазнао да
је главни дужник преминуо 4. марта 2014. године и да је
спроведен оставински поступак иза њега. Такође наводи да
је сазнао да је Општински суд у Какњу донио Рјешење о
извршењу број 36 0 И 015132 111 од 1. фебруара 2011.
године, којим је одређено извршење против корисника
кредита и јамаца Едина и Насихе Балта због неизмирења
кредита од 12. фебруара 2008. године, које ће се спровести
продајом непокретности поближе описане у том рјешењу,
чију је вриједност од 78.648,00 КМ процијенио вјештак
грађевинске струке. Истиче да о тој чињеници "Sunrise"
није обавијестио Општински суд пред којим води извршни
поступак против апеланта, нити је о томе обавијестио
апеланта као трећег јамца, што је био дужан према члану
1007 ЗОО-а. Указује на члан 1004 став 2 ЗОО-а који штити
јамца против ког се не може спровести извршни поступак
јер је вриједност средстава главног дужника довољна за
намирење вјеровника из основа кредитног задужења.
Нарочито, апелант истиче да му је доношењем рјешења
због повреде наведених одредби ЗОО-а повријеђено право
Srijeda, 4. 3. 2015.
на имовину, тј. право на уживање пензије и то умањењем
пензије за 50% све док је жив, а то значи од мизерних
340,00 КМ, што ионако није довољно за живот достојан
човјека, доћи до умањења за 170,00 КМ, па се пита има ли
сврхе живјети, а све због манипулатора из микрокредитних
организација. Такође, апелант истиче да "Sunrise" није
могао, у складу с одредбама Закона о микрокредитним
организацијама, одобрити кредит у износу од 30.000,00 КМ
него само у износу од 10.000,00 КМ.
18. У допуни апелације од 13. августа 2014. године
апелант је истакао да из достављених доказа произилази да
се "Sunrise" може у цијелости намирити из имовине
главног дужника, те да се потраживање од апеланта може
обуставити. На крају, апелант је затражио да Уставни суд
због повреде његових људских права, као и у интересу
правне заштите жираната, у складу са Законом о заштити
жираната, донесе привремену мјеру којом ће обуставити
извршење Рјешења о извршењу број 65 0 И 196028 11 И до
окончања поступка пред Уставним судом.
б) Одговор на апелацију
19. Кантонални суд је навео да су апелантови наводи
неосновани јер је донио одлуку након што је испитао
оспорено рјешење у оквиру навода из жалбе и у границама
прописаним чланом 221 ЗПП, у вези с чланом 236 ЗПП и
чланом 21 став 1 ЗИП-а. Суд је утврдио да је апелантова
жалба неоснована због тога што је у жалби истицао лошу
материјалну ситуацију, што не представља разлоге који би,
у смислу одредбе члана 47 ЗИП-а, указивали на
неправилност рјешења о извршењу и довели до
спрјечавања извршења. Наведено је да се апелант у
апелацији позива на нове доказе, који нису били предмет
расправљања пред редовним судовима, будући да их
апелант није ни предложио.
20. Општински суд је у свом одговору навео историјат
поступка, али се није посебно изјашњавао о апелантовим
наводима. Сем тога, Општински суд је навео да из списа
произилази да до давања одговора на апелацију нису
вођене извршне радње усмјерене на спровођење рјешења.
21. "Sunrise" је навео да је апелант 12. фебруара 2008.
године потписао Уговор о јамству, којим се обавезао да ће
као солидарни јамац-платац исплатити повјериоцу
цјелокупан доспјели неплаћени дуг настао по основу
Уговора о кредиту, ако корисник кредита обавезу враћања
кредита не врши на начин и под условима уређеним
Уговором о кредиту. Одредбом члана 4 Уговора о јамству
апелант се као јамац-платац обавезао да за враћање дуга
гарантује свом својом имовином (новац, покретне ствари,
непокретности, права и сл.), те је за обезбјеђење извршења
јамства "Sunriseu" као повјериоцу предао сопствену
мјеницу с овлашћењем за њено попуњавање. Због
немогућности корисника кредита да кредит враћа у
уговореним роковима, "Sunrise" и корисник кредита су 30.
јуна 2009. године закључили Уговор о реструктурирању
кредита исплаћеног по основу Уговора о кредиту број
108317 од 12. фебруара 2008. године. Одредбом члана 6
Анекса уговора о кредиту апелант се као солидарни јамац
обавезао да на исти начин на који је гарантовао за обавезе
корисника кредита по основном уговору о кредиту
гарантује и за обавезе према реструктурираном кредиту.
Апелант је као солидарни јамац потписао Анекс уговора о
кредиту. Како се корисник кредита није придржавао
уговорених рокова за отплату кредита из Анекса уговора,
"Sunrise" је као давалац кредита на основу мјеница које су
му предали корисник кредита и солидарни јамци судски
покренуо извршни поступак ради наплате дуга против
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
корисника кредита и свих солидарних јамаца истовремено.
Наглашено је да се апелант погрешно позива на одредбу
члана 1004 ст. 1 и 2 ЗОО-а, јер се Уговором о јамству
обавезао као јамац-платац, те стога, у складу с чланом 1004
став 3 ЗОО-а, одговара повјериоцу као главни дужник и
повјерилац може захтијевати испуњење обавезе од главног
дужника или од јамца или од обојице у исто вријеме. Иако
га закон на то не обавезује, "Sunrise" је испуњење обавезе
захтијевао истовремено од корисника кредита и свих
јамаца, мада не би поступио противзаконито и да је
извршни поступак покренуо само против једног од
солидарних дужника. У складу с одредбом члана 414 ЗООа, сваки дужник солидарне обавезе одговара повјериоцу за
читаву обавезу и повјерилац може захтијевати њено
испуњење од кога хоће, све док не буде потпуно испуњена,
али кад један дужник испуни обавезу, она престаје и сви се
дужници ослобађају.
V. Релевантни прописи
22. У Закону о извршном поступку ("Службене
новине ФБиХ" бр. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09 и 35/12)
релевантне одредбе гласе:
Ограничење средстава и предмета извршења
Члан 8.
(1) Суд рјешењем одређује извршење оним средством
и над оним предметима који су наведени у извршном
приједлогу.
(2) Ако је предложено више средстава или више
предмета извршења суд може ограничити извршење само
на неке од тих средстава или предмета ако су довољни за
остварење потраживања.
(3) Ако се извршно рјешење о извршењу на одређеном
предмету или средству не може провести, тражилац
извршења може ради намирења истог потраживања да
предложи ново средство или предмет извршења о чему ће
суд одлучити рјешењем.
Члан 21.
Примјена одредаба других закона
(1) У извршном поступку на одговарајући начин
примјењују се одредбе Закона о парничном поступку, ако
овим или другим законом није друкчије одређено.
[]
(3) На материјално-правне претпоставке и
посљедице провођења извршног поступка на одговарајући
начин примјењују се одредбе закона којима се одређују
стварна права, односно облигациони односи.
Члан 29.
Вјеродостојан документ
остваривања
новчаног
(1) Извршење
ради
потраживања одређује се и на основу вјеродостојног
документа.
(2) Вјеродостојан документ је, према овом закону,
мјеница и чек с протестом и повратним рачуном ако су
потребни за заснивање потраживања и рачуни или изводи
из пословних књига за цијену комуналних услуга испоруке
воде, топлотне енергије и одвоз смећа.
(3) Вјеродостојан документ је повољан за извршење
ако су у њему назначени тражилац извршења и извршеник,
те предмет, врста, обим и вријеме испуњења обавезе.
Члан 46.
Приговор
(1) Рјешење о извршењу може се побијати
приговором.
Broj 17 - Strana 67
(2) У погледу садржаја приговора на одговарајући
начин се примјењују одредбе о жалби из Закона о
парничном поступку.
(3) Рјешење којим је приједлог за извршење одбачен
или одбијен тражилац извршења може побијати само
жалбом.
Члан 47.
Разлози за приговор
Приговор против рјешења о извршењу може се
поднијети из разлога који спречавају извршење, а
нарочито ако:
1) документ на основу којег је донесено рјешење о
извршењу није извршни документ, или ако документ није
стекао својство извршности;
2) је извршни документ на основу којег је донесено
рјешење о извршењу укинут, поништен, преиначен или на
други начин стављен ван снаге, односно ако је на други
начин изгубио своју дјелотворност или је утврђено да је
без учинка;
3) су се странке, јавним или према закону овјереним
документом састављеним након настанка извршног
документа, споразумјеле да неће на основу извршног
документа трајно или за одређено вријеме тражити
извршење;
4) је протекао рок у којем се према закону може
тражити извршење;
5) је извршење одређено на предмету који је изузет од
извршења, односно на ком је могућност извршења
ограничена;
6) тражилац извршења није овлаштен да тражи
извршење на основу извршног документа, односно ако није
овлаштен да тражи извршење против извршеника;
7) није испуњен услов који је одређен извршним
документом, осим ако законом није друкчије прописано;
8) је потраживање престало на основу чињенице која
је настала у вријеме кад је извршеник није више могао
истаћи у поступку из којег потиче одлука, односно ако је
потраживање престало на основу чињенице која је
настала након закључења судског или управног поравнања;
9) је на основу чињенице која је настала у вријеме кад
је дужник није више могао истаћи у поступку из којег
потиче одлука, односно ако је на основу чињенице која је
настала након закључења судског или управног поравнања,
трајно или за одређено вријеме, одгођено, забрањено,
измијењено или на други начин онемогућено испуњење
потраживања;
10) је наступило застарјевање потраживања о чему
је одлучено извршним документом.
Члан 50. ст. 1, 2, 4, 5. и 7.
Поступак поводом приговора против рјешења о
извршењу на основу вјеродостојног документа
(1) Извршеник ће у приговору против рјешења о
извршењу на основу вјеродостојног документа да одреди у
ком дијелу побија то рјешење. Приговор мора бити
образложен.
(2) Ако у приговору није одређено у ком дијелу се
побија, обим побијања ће се цијенити на основу
образложења.
(4) Ако се рјешење о извршењу побија у потпуности
или само у дијелу којим је утврђено постојање
потраживања, приједлог за извршење сматраће се
тужбом и у том случају суд ће поступати по одредбама
парничног поступка.
(5) Када је поднесен приговор из става 4. овог члана,
суд ће одгодити извршење и наставиће га, на приједлог
Broj 17 - Strana 68
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
тражиоца извршења, након правоснажности одлуке
парничног суда, ако тражилац извршења успије с тужбом.
(7) Ако се рјешење о извршењу побија само у дијелу
којим је одређено извршење, даљи поступак наставиће се
као поступак по приговору против рјешења о извршењу
донесеног на основу извршног документа.
Члан 138. ст. 1. и 2.
Ограничење извршења
(1) Извршење над: платом, надокнадом умјесто
плате, надокнадом за скраћено радно вријеме и
надокнадом због умањења плате и пензије, примањима по
основу надокнаде због тјелесног оштећења према
прописима о инвалидском осигурању, примањима по основу
социјалне помоћи, примањима по основу привремене
незапослености, примањима по основу додатка на дјецу,
примањима по основу стипендије и помоћи ученицима и
студентима и надокнадом за рад осуђеника може се
провести до износа од једне половине.
(2) Ограничења
извршења
на
новчаним
потраживањима извршеника из става 1. овог члана
примјењују се само ако потраживања не прелазе 1.000,00
КМ мјесечно. На дијелу потраживања који прелази
1.000,00 КМ мјесечно извршење се може провести до
износа од двије трећине потраживања.
23. У Закону о парничном поступку ("Службене
новине Федерације БиХ" бр. 53/03, 73/05 и 19/06)
релевантне одредбе гласе:
Члан 207. ст. 1. и 2.
(1) У жалби се не могу износити нове чињенице и
предлагати нови докази, осим ако жалилац пружи доказе
да их без своје кривице није могао изнијети односно
предложити до закључења главне расправе.
(2) Позивајући се на нове чињенице, жалилац је дужан
навести доказе којима би се те чињенице утврдиле, а
предлажући нове доказе, дужан је навести чињенице које
тим доказима треба утврдити.
Члан 236.
У поступку по жалби против рјешења сходно ће се
начин примјењивати одредбе овог закона које важе за
жалбу против пресуде, осим одредаба о одржавању
расправе пред другостепеним судом.
VI. Допустивост
24. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону
надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу,
када она постану предмет спора због пресуде било ког суда
у Босни и Херцеговини.
25. У складу с чланом 18 став (1) Правила Уставног
суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су
против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава,
исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према
закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је
подносилац апелације примио одлуку о посљедњем
дјелотворном правном лијеку који је користио.
26. У конкретном случају, предмет оспоравања
апелацијом је Рјешење Кантоналног суда у Сарајеву број 65
0 И 196028 12 Гж од 26. маја 2014. године, против ког нема
других дјелотворних правних лијекова могућих према
закону. Затим, оспорено рјешење апелант је примио 6. јуна
2014. године, а апелација је поднесена 21. јула 2014.
године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18
став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација
испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила
Уставног суда, јер не постоји неки други формални разлог
Srijeda, 4. 3. 2015.
због ког апелација није допустива, нити је очигледно
(prima facie) неоснована.
27. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне
и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног
суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове
у погледу допустивости.
VII. Меритум
28. Апелант оспорава наведена рјешења тврдећи да су
му повријеђена права из чл. II/3е) и к) Устава Босне и
Херцеговине, те члана 6 Европске конвенције и члана 1
Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
Право на имовину
29. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у
релевантном дијелу гласи:
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају
људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а
она обухватају:
к) Право на имовину.
30. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију
гласи:
Свако физичко или правно лице има право на
неометано уживање своје имовине. Нико не може бити
лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под
условима предвиђеним законом и општим начелима
међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не
утичу на право државе да примјењује такве законе које
сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у
складу с општим интересима или да би обезбиједила
наплату пореза или других доприноса или казни.
31. Уставни суд запажа да апелант истиче да му је
оспореним одлукама повријеђено право на имовину јер је
одређено да ће се износ од једне половине његове пензије
уплаћивати на рачун "Sunrisea" све док је жив, а то значи да
ће од мизерних 340,00 КМ, износ који ионако није довољан
за живот достојан човјека, доћи до умањења за 170,00 КМ.
32. Уставни суд указује на то да је предуслов за
разматрање апелантових навода у погледу повреде права на
имовину утврђивање да ли апелант има имовину у смислу
члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У вези с
тим, Уставни суд истиче да појам имовина, у смислу члана
1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, укључује
широк обим имовинских интереса који представљају
одређену економску вриједност (види Уставни суд, Одлука
број У 14/00 од 4. априла 2001. године, објављена у
"Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 33/01,
став 30). У конкретном случају, Уставни суд сматра да
апелантова пензија на којој је одређено извршење
несумњиво представља његову имовину која ужива
заштиту у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију.
33. Будући да апелант посједује имовину која ужива
заштиту у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију, сљедеће питање на које се мора одговорити
јесте да ли је оспореним одлукама дошло до мијешања у
апелантову имовину.
34. Европски суд за људска права (у даљњем тексту:
Европски суд) сматра да право на имовину гарантује право
на имовину и садржи три различита правила. Прво, које је
изражено у првој реченици првог става и које је опште
природе, изражава принцип мирног уживања у имовини.
Друго правило, у другој реченици истог става, обухвата
лишавање имовине и ограничава га извјесним условима.
Треће, садржано у другом ставу, дозвољава да државе
потписнице имају право да контролишу коришћење
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
имовине у складу с општим интересом и то спровођењем
оних закона које сматрају потребним за ту сврху (види
Уставни суд, Одлука број У 3/99 од 17. марта 2000. године,
објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине"
број 21/00). У вези с тим, Уставни суд запажа да је
оспореним одлукама одређено да ће се једна половина
апелантове пензије умањити на начин да ће се уплаћивати
на рачун "Sunrisea". Узимајући у обзир наведену праксу
Европског суда, те примијетивши да је апелант оспореним
рјешењима лишен своје имовине (у смислу да спровођењем
рјешења о извршењу остаје без једне половине своје
пензије), Уставни суд сматра да се у конкретном случају
ради о мијешању у апелантово право на имовину у смислу
другог правила садржаног у другој реченици става 1 члана
1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
35. Уставни суд подсјећа на то да свако мијешање у
право, према другом или трећем правилу, мора да буде
предвиђено законом, мора да служи легитимном циљу,
мора да успоставља правичну равнотежу између права
носиоца права и јавног и општег интереса (принцип
пропорционалности).
Другим
ријечима,
оправдано
мијешање не може да се наметне само законском одредбом
која испуњава услове владавине права и служи легитимном
циљу у јавном интересу, него мора, такође, одржати
разуман однос пропорционалности између употријебљених
средстава и циља који се жели остварити. Мијешање у
право на имовину не смије ићи даље од потребног да би се
постигао легитиман циљ, а носиоци права се не смију
подвргавати произвољном третману и од њих се не смије
тражити да сносе превелик терет у остваривању
легитимног циља (види пресуде Европског суда, Sunday
Times од 26. априла 1979, серија А, број 30, став 49, и
Malone од 2. августа 1984. године, серија А, број 82, ст. 67
и 68).
36. С обзиром на то, Уставном суду остаје да одговори
на сљедећа питања: (а) да ли је мијешање предвиђено
законом, (б) да ли мијешање служи законитом циљу у
јавном интересу и (ц) да ли је мијешање пропорционално
циљу, тј. успоставља ли правичну равнотежу између права
апеланата и општег јавног интереса.
37. У вези с питањем да ли је мијешање предвиђено
законом, Уставни суд запажа да су редовни судови своје
одлуке засновали на релевантним одредбама ЗИП-а, којима
је прописано (члан 8 став 1 ЗИП-а) да суд рјешењем
одређује извршење оним средством и на оним предметима
који су наведени у извршном приједлогу и (члан 138 став 1
ЗИП-а) да се извршење над пензијом може спровести до
износа од једне половине. При томе, с обзиром на
апелационе наводе, Уставни суд запажа да је Општински
суд, одлучујући о поднесеном приједлогу за извршење на
основу вјеродостојне исправе – мјенице, донио рјешење
којим је одредио предложено извршење. Уставни суд
указује на то да је чланом 29 ЗИП-а прописано да се
извршење ради остваривања новчаног потраживања
одређује и на основу вјеродостојне исправе (став 1), те да
се под појмом вјеродостојна исправа, у смислу одредби
ЗИП-а, између осталих докумената, налази и мјеница.
Уставни суд наглашава да је (члан 29 став 3) тим
одредбама прописано да је вјеродостојна исправа подобна
за извршење ако су у њој назначени тражилац извршења и
извршеник, те предмет, врста, обим и вријеме испуњења
обавезе. Из достављене документације произилази да је
апелант овластио "Sunrise" да попуни његову мјеницу, коју
је "Sunrise" искористио прије покретања конкретног
извршног поступка како би мјеница била подобна за
извршење, у складу с наведеном одредбом. Уставни суд
Broj 17 - Strana 69
указује и на то да је одредбама члана 46 став 1 ЗИП-а
прописано да се рјешење о извршењу може оспоравати
приговором, а да је одредбама члана 50 ЗИП-а прописан
поступак поводом приговора против рјешења о извршењу
на основу вјеродостојне исправе, те да је прописано да ће
(став 1) извршеник у приговору против рјешења о
извршењу на основу вјеродостојне исправе одредити у ком
дијелу оспорава то рјешење, а да ће суд (став 2), ако у
приговору није одређено у ком дијелу се оспорава, обим
оспоравања оцијенити на основу образложења. Такође, тим
је чланом прописано да ће се (став 4), ако се рјешење о
извршењу оспорава у потпуности или само у дијелу којим
је утврђено постојање потраживања, приједлог за
извршење сматрати тужбом и у том случају суд ће
поступати према одредбама парничног поступка. Сем тога,
том одредбом је прописано да ће се (став 7), ако се рјешење
о извршењу оспорава само у дијелу којим је одређено
извршење, даљњи поступак наставити као поступак
поводом приговора против рјешења о извршењу донесеног
на основу извршног документа.
38. У конкретном случају, Уставни суд запажа да је
апелант против рјешења о извршењу поднио приговор у
ком је истакао да се приговор односи на редни број 1
дозволе за извршење и да је замолио суд да, ако већ мора
враћати туђи дуг, суд дозволи извршење пљенидбом 1/3
пензије. Дакле, апелант у свом приговору није оспоравао
извршење у потпуности, нити је оспоравао постојање
потраживања, него само у дијелу којим је одређено
извршење, те је на тај начин пропустио могућност да се
приједлог за извршење сматра тужбом, у складу с
одредбама члана 50 тачка 4 ЗИП-а, те предмет прослиједи
парничном одјељењу суда на редовни поступак у ком би
апелант имао могућност да оспорава евентуалне
неправилности везане за спорно потраживање, које је
такође навео у апелацији. Међутим, будући да је апелант у
поднесеном приговору оспорио рјешење о извршењу само
у дијелу којим је одређено извршење, слиједом тога су се
испуниле претпоставке да се даљњи поступак настави у
складу с одредбама члана 50 став 7 ЗИП-а, којим је
прописано да ће се у случају ако се рјешење о извршењу
оспорава само у дијелу којим је одређено извршење, даљњи
поступак наставити као поступак поводом приговора
против рјешења о извршењу донесеног на основу извршног
документа. Даље, Уставни суд указује на то да су
одредбама члана 47 ЗИП-а прописани разлози за приговор
који спрјечавају извршење, али да у њима нису прописани
разлози које је апелант навео у свом приговору, те да је
стога апелантов приговор одбијен као неоснован, позивом
на одредбе чл. 47 и 50 став 7 ЗИП-а.
39. Уставни суд сматра да су редовни судови своје
одлуке донијели на основу релевантних одредби ЗИП-а,
као релевантног закона који испуњава услове у погледу
доступности, тј. приступачности (објављен је у
"Службеном гласнику" који је јавно гласило) и услове
јасноће (с обзиром на то да су цитиране одредбе ЗИП-а
довољно јасно формулисане, у смислу да свако може да
схвати начин и услове под којима се спроводи поступак
принудне наплате потраживања по основу извршних и
вјеродстојних исправа). Имајући у виду наведено, Уставни
суд сматра да је у конкретном случају Општински суд на
основу приједлога за извршење несумњиво у сагласности с
вјеродостојном исправом донио рјешење о извршењу којим
је одређено предложено извршење, у складу с одредбама
чл. 8 и 138 став 1 ЗИП-а, те да је стога мијешање у
апелантово право на имовину извршено у складу са
законом, у смислу стандарда Европске конвенције.
Broj 17 - Strana 70
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
40. У вези са сљедећим питањем, да ли мијешање у
право на апелантову имовину има легитиман циљ од јавног
интереса, Уставни суд указује на то да је Европски суд
установио да домаће власти уживају широко поље процјене
приликом доношења одлука које су везане за мијешање у
имовинска права појединаца због непосредног познавања
друштва и његових потреба. Одлука да се изврши
мијешање у нечију имовину често укључује разматрање
политичких, економских и социјалних питања о којима ће
се мишљења у оквиру демократског друштва битно
разликовати. Стога ће се пресуда домаћих власти
поштовати, сем ако је очигледно без оправданог основа
(види Европски суд, James и др. против Велике Британије,
пресуда од 21. фебруара 1986. године, серија А, број 98,
став 46). У вези с тим, Уставни суд указује на то да је циљ
доношења ЗИП-а прописивање поступка према ком ће се
принудно остварити потраживање на основу извршних и
вјеродостојних исправа, што укључује и потраживања на
основу вјеродостојне исправе – мјенице. С обзиром на то,
Уставни суд сматра да право лица, тражилаца извршења
који посједују извршне или вјеродостојне исправе, да
покрену поступак принудне наплате својих потраживања,
на начин и у поступку прописаном одредбама ЗИП-а, те
заштита права тражилаца извршења и досљедна примјена
релевантних одредби ЗИП-а, несумњиво представљају
легитиман циљ од јавног интереса.
41. Међутим, поставља се питање да ли је у
конкретном случају лишавање апелантове имовине
пропорционално том легитимном циљу који се жели
постићи, односно да ли успоставља правичну равнотежу
између апелантовог права и општег интереса. У вези с тим,
Уставни суд, слиједећи сопствену праксу и праксу
Европског суда, указује на то да у сваком поједином
случају мора постојати правичан однос између захтјева
јавног интереса који се жели постићи и заштите основних
права појединаца, што није могуће постићи ако апелант
мора сносити посебан и претјеран терет (види Европски
суд, James и други против Уједињеног Краљевства,
пресуда од 21. фебруара 1986. године, серија А, број 98, ст.
46 и 50). Наравно, питање да ли је правична равнотежа
заиста постигнута постаје релевантно само ако се и када
утврди да је мијешање у питању задовољило наведени
услов законитости и да није било произвољно (види
Европски суд, Iatridis против Грчке [ВВ], број 31107/96,
став 58, ECHR 1999-II). С обзиром на то да је Уставни суд
закључио да је мијешање у апелантово право на имовину
било законито и у јавном интересу, Уставни суд треба даље
утврдити да ли је успостављена правична равнотежа
између апелантовог права и општег интереса.
42. Доводећи претходне ставове у везу с чињеницама
конкретног предмета, Уставни суд указује на то да је
одредбама члана 138 став 1 ЗИП-а прописано да се
извршење на пензији може спровести до износа од једне
половине. Уставни суд посебно истиче да из наведене
одредбе јасно произилази да се извршење може (дакле, није
изричито одређено да се мора) одредити и на нижем износу
од једне половине пензије. При томе, Уставни суд указује и
на одредбе члана 21 став 3 ЗИП-а, којима је прописано да
се на материјалноправне претпоставке и посљедице
спровођења извршног поступка на одговарајући начин
примјењују одредбе закона којима се одређују стварна
права, односно облигациони односи. Уставни суд сматра да
је, у складу с тим одредбама, суд у обавези да води рачуна
и о принципу савјесности и поштења и забране
злоупотребе права која су прокламована у одредбама ЗООа. С обзиром на то да је, дакле, одредбама члана 138 став 1
Srijeda, 4. 3. 2015.
ЗИП-а одређена само горња граница до које суд може да
одреди извршење, Уставни суд сматра да је суд дужан у
сваком конкретном случају испитати све околности
(посебно висину извршеникових новчаних примања), те
према томе одредити извршење, у складу с чланом 138 став
1 ЗИП-а, на начин да се тиме не угрози његова основна
егзистенција. Наиме, Уставни суд указује на то да ни у ком
случају није исто када се одреди извршење на једној
половини пензије од 326,17 КМ (колико износи најнижа
пензија) и на једној половини износа од 1.000,00 КМ или
2.174,48 КМ (колико износи највиша пензија). Међутим,
како јасно произилази из чињеничног стања предмета,
чини се да редовни судови о томе уопште нису водили
рачуна. Штавише, поред извршења на ½ апелантове
пензије, редовни судови су дозволили извршење и на
његовим покретним стварима, иако је апелант пензионер с
готово најнижом пензијом у ФБиХ, који уз то у
домаћинству има супругу 100% инвалида.
43. При томе, Уставни суд указује и на новију праску
Европског суда, у којој је тај суд разматрао слично
чињенично и правно питање (мада у контексту разматрања
права из члана 10 Европске конвенције у вези с одлукама
судова Р Србије, донесених у парничном и извршном
поступку), и које је у коначници имало сличну посљедицу
као што је у конкретном случају (види, mutatis mutandis,
Европски суд, Тешић против Србије, пресуда од 11.
фебруара 2014. године, тачка 66). Наиме, у том предмету
Европски суд је истакао да је редовни суд донио рјешење о
извршењу на основу ког је одредио извршење на 2/3
апликанткињине пензије и закључио да послије одбијања
2/3 пензије апликанткињи остаје око 60 евра за живот, те да
је то посебно незгодна ситуација, с обзиром на то да је
апликанткиња старије лице које болује од неколико
озбиљних болести, те да стога мијешање није било
неопходно у демократском друштву и да су јој повријеђена
људска права.
44. Доводећи у везу све наведено с чињеницама
конкретног предмета, Уставни суд сматра да су редовни
судови у конкретном случају пропустили да, сходно
наведеним одредбама и својим законским овлашћењима,
претходно оцијене могућност да се предложено извршење
спроведе на начин да се одреди у износу који је нижи од
једне половине апелантове пензије и да уравнотеженије
приступе примјени одредби члана 138 став 1 ЗИП-а. Ту
могућност је поготово имао извршни суд у конкретном
случају, будући да је апелант тражио да се извршење
спроведе на једној трећини његове пензије, која, према
апелантовим наводима из приговора против рјешења о
извршењу, износи 340,00 КМ. Наиме, апелант је у
конкретном случају у поднесеном приговору истакао да је
одређеним извршењем, због висине пензије коју прима и
чињенице да издржава и супругу која је 100% инвалид,
доведен у ситуацију да остане без основних средстава за
живот.
45. Када се свему томе дода и чињеница да, према
подацима Caritasa Бискупске конференције БиХ, које
потврђују и најновији статистички показатељи који
директно утичу на стопу сиромаштва (плате, пензије,
цијене и стопа незапослености), око 18% становништва
БиХ живи испод границе критичног сиромаштва, док се
48% њих налази на рубу сиромаштва или социјалне
искључености, онда се за Уставни суд показује неопходним
да редовни судови, када доносе одлуке у случајевима као
што је овај, имају у виду и социјалну слику становништва и
да тим одлукама не гурају још више људи у сиромаштво
или чак испод границе критичног сиромаштва, што је у
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
конкретном случају учињено апеланту, што је, како каже и
Европски суд, посебно незгодна ситуација.
46. Слиједом тога, Уставни суд сматра да је у
конкретном случају овакво извршење претјеран терет за
апеланта, те да је дошло до непропорционалног мијешања
у апелантову имовину, јер апелант спровођењем извршења
које је одређено Рјешењем Општинског суда број 65 0 И
196028 11 од 10. маја 2011. године мора да сноси претјеран
терет који нарушава правичан баланс између јавног
интереса и апелантовог интереса, што је супротно
стандардима заштите права на имовину из члана 1
Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
47. Стога, Уставни суд закључује да је у конкретном
случају прекршено апелантово право на имовину из члана
II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола
број 1 уз Европску конвенцију.
48. Уставни суд сматра да је потребно, с циљем
заштите апелантових уставних права, укинути одлуку
Кантоналног суда, коначну одлуку у овом предмету, те
предмет вратити Кантоналном суду како би тај суд донио
нову одлуку, у складу с гаранцијама из члана II/3к) Устава
Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију.
Право на правично суђење
49. С обзиром на закључак Уставног суда у вези с
повредом права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и
Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију, Уставни суд сматра да није потребно посебно
испитати апелантове наводе о повреди права на правично
суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана
6 став 1 Европске конвенције.
VIII. Закључак
50. Уставни суд закључује да постоји повреда права
на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и
члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када је
мијешањем у право на имовину, заснованом на закону и у
сврху остваривања легитимног циља, у специфичним
околностима конкретног случаја, нарушен разуман однос
пропорционалности између потребе заштите легитимног
циља у јавном интересу, ком се тежи, и апелантовог
интереса.
51. На основу члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1)
Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у
диспозитиву ове одлуке.
52. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом
предмету, није неопходно посебно разматрати апелантов
приједлог за доношење привремене мјере.
53. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине,
одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда Босне и Херцеговине
Валерија Галић, с. р.
286
Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u
predmetu broj AP 66/15, rješavajući apelaciju Nermina
Bjelaka i dr., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, člana 18. stav (3) tačka h), člana 57. stav (2)
tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i
Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i
Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, potpredsjednik
Seada Palavrić, potpredsjednica
Broj 17 - Strana 71
Mato Tadić, sudija
Mirsad Ćeman, sudija
Zlatko M. Knežević, sudija
na sjednici održanoj 10. februara 2015. godine donio je
ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU1
Odbijaju se kao neosnovane apelacije Nermina Bjelaka,
Harisa Plehe i Rasima Smajića podnesene protiv rješenja
Suda Bosne i Hercegovine br. S1 3 Iž 017999 14 Iž od 30.
decembra 2014. godine, S1 3 Iž 017998 14 Iž od 30. decembra
2014. godine i S1 3 Iž 017997 14 Iž od 30. decembra 2014.
godine i odluka Centralne izborne komisije Bosne i
Hercegovine koje su donesene pod istim poslovnim brojem 061-07-3-1089/14 od 24. decembra 2014. godine u odnosu na član
II/1, II/2.g) i II/6. Ustava Bosne i Hercegovine, član 9.
Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda, član 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za
zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čl. 25. i 26.
Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, te
član II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i član 14. Evropske
konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi
sa navedenim pravima.
Odbacuju se kao nedozvoljene apelacije Nermina
Bjelaka, Harisa Plehe i Rasima Smajića podnesene protiv
rješenja Suda Bosne i Hercegovine br. S1 3 Iž 017999 14 Iž od
30. decembra 2014. godine, S1 3 Iž 017998 14 Iž od 30.
decembra 2014. godine i S1 3 Iž 017997 14 Iž od 30. decembra
2014. godine i odluka Centralne izborne komisije Bosne i
Hercegovine koje su donesene pod istim poslovnim brojem 061-07-3-1089/14 od 24. od decembra 2014. godine u odnosu na
član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. stav 1.
Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda, kao i čl. 2. i 3. Međunarodnog pakta o građanskim i
političkim pravima u vezi sa članom 6. stav 1. Evropske
konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zbog
toga što su ratione materiae inkompatibilne sa Ustavom Bosne
i Hercegovine.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u
"Službenom glasniku Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Nermin Bjelak (u daljnjem tekstu: apelant Bjelak) iz
Sarajeva, kojeg zastupa Mirnes Ajanović, advokat iz Tuzle,
podnio je 6. januara 2015. godine apelaciju Ustavnom sudu
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv
Rješenja Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud
BiH) broj S1 3 Iž 017999 14 Iž od 30. decembra 2014. godine i
Odluke Centralne izborne komisije Bosne i Hercegovine (u
daljnjem tekstu: CIK) broj 06-1-07-3-1089/14 od 24. decembra
2014. godine. Apelacija je zavedena pod brojem AP 66/15.
Apelant Bjelak je podnescima od 9. i 20. januara 2015. godine
dopunio apelaciju.
2. Haris Pleho (u daljnjem tekstu: apelant Pleho) iz
Sarajeva, kojeg zastupa Mirnes Ajanović, advokat iz Tuzle,
podnio je 6. januara 2015. godine apelaciju Ustavnom sudu
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv
Rješenja Suda BiH broj S1 3 Iž 017998 14 Iž od 30. decembra
2014. godine i Odluke CIK-a broj 06-1-07-3-1089/14 od 24.
decembra 2014. godine. Apelacija je zavedena pod brojem AP
67/15. Apelant Pleho je podnescima od 9. i 20. januara 2015.
godine dopunio apelaciju.
1
Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15
Broj 17 - Strana 72
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
3. Rasim Smajić (u daljnjem tekstu: apelant Smajić) iz
Sarajeva, kojeg zastupa Mirnes Ajanović, advokat iz Tuzle,
podnio je 6. januara 2015. godine apelaciju Ustavnom sudu
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv
Rješenja Suda BiH broj S1 3 Iž 017997 14 Iž od 30. decembra
2014. godine i Odluke CIK-a broj 06-1-07-3-1089/14 od 24.
decembra 2014. godine. Apelacija je zavedena pod brojem AP
68/15. Apelant Smajić je podnescima od 9. i 20. januara
dopunio apelaciju.
4. Apelant Bjelak, apelant Pleho i apelant Smajić (svi u
daljnjem tekstu: apelanti) su istovremeno zatražili da se donesu
privremene mjere kojima bi Ustavni sud poništio osporene
odluke, te naložio da se provede ponovni zakoniti postupak na
osnovu Ustava Federacije BiH (u daljnjem tekstu: Ustav FBiH),
Izbornog zakona BiH (u daljnjem tekstu: Izborni zakon), te
Uputstva o postupku provođenja posrednih izbora za organe
vlasti u BiH obuhvaćenih Izbornim zakonom (u daljnjem
tekstu: Uputstvo), ili, kako su predložili u dopunama apelacije,
da se privremenim mjerama naloži CIK-u da izvrši ovjeru
dostavljenih kandidatskih lista apelanata za izbor delegata iz
reda srpskog naroda u Dom naroda Parlamenta Federacije BiH
(u daljnjem tekstu: Dom naroda).
II. Postupak pred Ustavnim sudom
5. Budući da predmetne apelacije pokreću gotovo
identično činjenično i pravno pitanje, Ustavni sud je, u skladu
sa članom 32. stav 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o
spajanju predmeta br. AP 66/15, AP 67/15 i AP 68/15 u kojima
će voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP
66/15.
6. Na osnovu člana 23. st. (2) i (3) Pravila Ustavnog suda,
od Suda BiH i CIK-a zatraženo je 13. januara 2015. godine da
dostave odgovore na apelaciju.
7. Sud BiH i CIK su dostavili odgovore na apelacije u
periodu od 19. do 26. januara 2015. godine.
III. Činjenično stanje
8. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i
dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na
sljedeći način:
9. Apelanti su 23. decembra 2014. godine CIK-u dostavili
na ovjeru kandidatske liste za izbor delegata u Dom naroda iz
reda srpskog naroda.
10. CIK je odlukama, koje su donesene pod istim
poslovnim brojem 06-1-07-3-1089/14 od 24. decembra 2014.
godine, odbio da ovjeri kandidatske liste apelanata.
11. CIK je u postupku provjere apelanta Bjelaka utvrdio
da se imenovani na Općim izborima 2010. godine na obrascu za
prijavu kandidata za Opće izbore 2010. godine izjasnio kao
Bošnjak i da tada nije osvojio mandat u Skupštini Kantona
Sarajevo, da se na lokalnim izborima 2012. godine na obrascu
za prijavu kandidata za lokalne izbore 2012. godine izjasnio
kao Ostali na kojim je sa liste subjekta BPS-Sefer Halilović
izabran za vijećnika u Općinskom vijeću Stari Grad Sarajevo, te
da se u istom postupku koji je proveden za Opće izbore 2014.
godine na obrascu za prijavu kandidata izjasnio kao Srbin.
12. U postupku provjere apelanta Plehe CIK je utvrdio da
se imenovani na Općim izborima na obrascu za prijavu
kandidata za Opće izbore 2010. godine izjasnio kao Ostali i da
tada nije osvojio mandat u Skupštini Kantona Sarajevo, zatim,
da se na lokalnim izborima 2012. godine na obrascu za prijavu
kandidata za lokalne izbore 2012. godine izjasnio kao Ostali na
kojim je sa liste političkog subjekta BOSS-Bosanska strankaMirnes Ajanović izabran za vijećnika u Općinskom vijeću Novi
Grad Sarajevo, te da se u istom postupku koji je proveden za
Opće izbore 2014. godine na obrascu za prijavu kandidata
izjasnio kao Srbin.
Srijeda, 4. 3. 2015.
13. Dalje, u postupku provjere apelanta Smajića utvrđeno
je da se imenovani, kao kandidat na listi političke stranke
BOSS-Bosanska stranka-Mirnes Ajanović za izbor u Skupštinu
Kantona Sarajevo na obrascu za prijavu kandidata za Opće
izbore 2010. godine izjasnio kao Bošnjak i da nije osvojio
mandat u Skupštini Kantona Sarajevo, te da se u istom
postupku koji je proveden za Opće izbore 2014. godine na
obrascu za prijavu kandidata koji je popunio 19. juna 2014.
godine izjasnio kao Srbin.
14. Na temelju takvog utvrđenja CIK je istakao da su
apelanti, izjašnjavajući se kao Srbi u toku aktuelnog izbornog
ciklusa (lokalni izbori 2012-2016, odnosno Opći izbori 20102014), zloupotrijebili pravo izjašnjenja o pripadnosti
konstitutivnom narodu iz člana 4.19 stav (6) Izbornog zakona,
te uzurpirali pravo relevantnog naroda na izbor kandidata u
Dom naroda. U odnosu na apelante Bjelaka i Plehu, još je
istaknuto da su imenovani sporno izjašnjenje dali prije
završetka aktuelnog mandata vijećnika u оpćinskim vijećima
Stari Grad Sarajevo, odnosno Novi Grad Sarajevo.
15. CIK je prilikom odlučivanja uzeo u obzir odredbu
člana 4.19 stav (6) Izbornog zakona, koja propisuje da je
izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi
Ostalih osnov za ostvarivanje prava na izabranu, odnosno
imenovanu funkciju za koju je uvjet navedeno izjašnjenje u
izbornom ciklusu za koji je kandidatska lista podnesena. Dalje
je CIK pojasnio da izborni ciklus, u smislu Izbornog zakona
(član 1.1a tačka d) alineja 4), podrazumijeva mandatni period
koji se odnosi na određeni nivo vlasti. Dalje je pojašnjeno da
mandat članova predstavničkih organa izabranih na redovnim
izborima traje četiri godine i da teče od dana objavljivanja
rezultata izbora u "Službenom glasniku BiH" (član 1.3a stav (2)
Izbornog zakona).
16. Na temelju navedenog CIK je zaključio da su apelanti
zloupotrijebili
pravo
na
izjašnjenje
o
pripadnosti
konstitutivnom narodu propisano Izbornim zakonom, što bi u
slučaju prihvatanja takve radnje, onemogućilo da u Domu
naroda, shodno članu 10.16 stav (1) Izbornog zakona, budu
izabrani kandidati relevantnog naroda.
17. Odlučujući o pojedinačnim žalbama apelanata
podnesenim protiv odluka CIK-a od 24. decembra 2014.
godine, Sud BiH je rješenjima iz izreke ove presude od 30.
decembra 2014. godine žalbe odbio.
18. Ispitujući osporene odluke u kontekstu žalbenih
prigovora apelanata, Sud BiH je zaključio da je CIK pravilno
postupio kada je odbio da ovjeri kandidatske liste apelanata za
izbor delegata u Dom naroda iz Skupštine Kantona Sarajevo iz
reda srpskog naroda, jer su apelanti tokom aktuelnog izbornog
ciklusa (lokalni izbori 2012-2016, odnosno Opći izbori 20102014. godine) mijenjali nacionalnu pripadnost konstitutivnom
narodu, čime su uzurpirali pravo pripadnika iz reda Ostalih da u
Domu naroda, shodno odredbi člana 10.16 stav 1. Izbornog
zakona, budu izabrani kandidati. Navedeno stoga, kako je
istaknuto, zato što je odredbom člana 10.16 stav 1. Izbornog
zakona propisano da, kada se ne izabere potreban broj delegata
koji se biraju u Dom naroda iz reda svakog konstitutivnog
naroda ili iz reda Ostalih u datom zakonodavnom tijelu
kantona, preostali broj delegata iz reda bošnjačkog, hrvatskog
ili srpskog naroda ili Ostalih bira se iz drugog kantona, dok se
izabere potreban broj delegata iz reda svakog konstitutivnog
naroda.
19. Sud BiH je, dalje, naglasio da je CIK prilikom
odlučenja pravilno primijenio materijalno pravo u osporenoj
odluci, navodeći da su Izbornim zakonom (Poglavlje IV)
Ovjera i kandidiranje za izbore propisani uvjeti koje mora
ispuniti svaki politički subjekt da bi bio ovjeren kod CIK-a za
učešće u izborima. U tom pravcu Sud BiH se pozvao na
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
odredbu člana 4.2 Izbornog zakona kojom su propisani uvjeti za
ovjeru nezavisnog kandidata ili kandidata na kandidatskoj listi
političke stranke, nezavisnih kandidata ili kandidatskoj listi
koalicije za izbore za sve organe na svim nivoima vlasti u BiH,
pri čemu su ti uvjeti precizirani.
20. Potom je Sud BiH istakao da je CIK pravilno utvrdio
da su apelanti izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti mijenjali u
toku aktuelnog izbornog mandata koji se odnosi na određeni
nivo vlasti. Naglašeno je da mandat predstavničkih organa
izabranih na redovnim izborima traje četiri godine i da teče od
dana objavljivanja rezultata izbora u "Službenom glasniku BiH"
(član 1.3a stav 2. Izbornog zakona).
21. Sud BiH je naveo da odredbe materijalnog prava
određuju postupanje stranaka u izbornom procesu, jer da bi
politička stranka mogla učestvovati na izborima, ona mora biti
registrirana kod nadležnog suda (član 4.3 Izbornog zakona) i uz
prijavu za ovjeru CIK-a mora priložiti spisak sa relevantnim
podacima svakog birača upisanog u Centralni birački spisak
koji podržava prijavu političke stranke (član 4.4 Izbornog
zakona). Dalje je pojašnjeno da, u slučaju da CIK utvrdi da su
podaci iz prijave netačni ili nepotpuni, ili da prijava sadrži neki
drugi nedostatak, u smislu Izbornog zakona ili akta CIK-a, o
tome će obavijestiti podnosioca prijave, te zatražiti da u
propisanom roku otkloni uočeni nedostatak, jer u protivnom
CIK neće ovjeriti prijavu političke stranke (član 4.6 Izbornog
zakona), pri čemu su odredbama člana 4.19 Izbornog zakona
propisani uvjeti koje svaka kandidatska lista mora da ispunjava.
22. Dalje je naglašeno da je CIK ovlašten da donosi
administrativne propise za provođenje Izbornog zakona (član
2.9 tačka 2. Izbornog zakona), te je u vezi s tim Sud BiH
podsjetio da je CIK donio Pravilnik o načinu provjere potpisa
podrške i obrascе za ovjeru političkih subjekata za učešće na
neposrednim izborima u BiH ("Službeni glasnik BiH" broj
37/14, u daljnjem tekstu: Pravilnik), kojim su, u skladu sa
zakonom, utvrđeni postupci ovjere političkih subjekata za
učešće na izborima u provjeri potpisa podrške. Sud BiH je
naglasio da, shodno odredbi člana 4. Pravilnika, prilikom ovjere
političkog subjekta za učešće u neposrednim izborima
izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi
Ostalih nije uvjet da bi politička stranka bila ovjerena za učešće
na izborima, pa zbog tog razloga, CIK u postupku ovjere nema
zakonskog osnova da provjerava izjašnjenje o nacionalnoj
pripadnosti kandidata. U takvoj situaciji, kako je naglasio Sud
BiH, kandidat ima pravo da se ne izjasni o svojoj pripadnosti
konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih, ali u tom slučaju on se
odriče prava na izabranu, odnosno imenovanu funkciju za koju
je uvjet izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili
grupi Ostalih.
23. Sa druge stane, kako je istakao Sud BiH, kod
posrednih izbora (izbor za domove naroda), shodno odredbi
člana 4.19 stav 6. Izbornog zakona, izjašnjenje o pripadnosti
konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih predstavlja osnovu za
ostvarivanje prava na izabranu, odnosno imenovanu funkciju za
koju je bitan preduvjet upravo izjašnjenje o pripadnosti
konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih. Upravo zbog tog
razloga, kako je u obrazloženju navedeno, CIK u svom
postupanju provjerava izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom
narodu ili grupi Ostalih u izbornom ciklusu i upoređuje
izjašnjenje dato u postupku ovjere kandidatske liste za
neposredne izbore sa izjašnjenjem datim u postupku ovjere
kandidatske liste za posredne izbore. U vezi sa navedenim, Sud
BiH se pozvao na odredbu člana 26. stav 2. Uputstva koja
propisuje da, u slučaju da izjašnjenje kandidata o pripadnosti
konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih nije identično
izjašnjenju koje je taj kandidat dao prilikom ovjere za
neposredne izbore, CIK će pozvati kandidata da u propisanom
Broj 17 - Strana 73
roku uskladi izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili
grupi Ostalih koje je dao prilikom ovjere podataka za
neposredne izbore u istom izbornom ciklusu, jer će, u
protivnom, odbiti kandidata sa liste, kako je pravilno postupio
CIK u predmetnim slučajevima.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
24. Apelanti u sadržajno gotovo identičnim i vrlo
opsežnim apelacijama ukazuju da je osporenim odlukama
povrijeđeno njihovo pravo iz člana II/3.e) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu
ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska
konvencija), člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9.
Evropske konvencije i člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 14. Evropske konvencije.
25. Apelanti suštinski ukazuju da su osporene odluke
proizvoljne, nezakonite i protivustavne, jer se njima krše
osnovna ljudska prava apelanata sadržana u Ustavu Bosne i
Hercegovine i Evropskoj konvenciji. Prije svega, ukazuju na
povredu odredaba Uputstva, i to člana 26. stav 2. koji detaljno
normira način izbora i verifikaciju delegata u Dom naroda, te
ukazuju na apsurdnost da se izjašnjenje u pogledu nacionalne
pripadnosti za neposredne Opće izbore 2014. godine poredi sa
izjašnjenjem datim na kandidatskim obrascima za Opće izbore
2010. godine, odnosno lokalne izbore 2012. godine, jer se,
prema mišljenju apelanata, radi o drugom izbornom ciklusu.
Navedenu tvrdnju apelanti dodatno elaboriraju i dovode u
kontekst sa relevantnim odredbama Izbornog zakona (član 1.1a
tačka d) alineja 4). Dalje ukazuju da ni CIK, niti Sud BiH ne
navode nijednu zakonsku odredbu prema kojoj se može utvrditi
da apelanti nisu pripadnici relevantnog naroda, da bi se mogao
usvojiti sporni stav da apelanti uskraćuju pravo da kandidati
relevantnog naroda budu izabrani u Dom naroda. Navode da su
se izjasnili na kandidatskom obrascu "shodno svom
nacionalnom izjašnjenju", koje im nijednim propisom u BiH
nije bilo uvjetovano, jer, kako ističu, Ustavom Bosne i
Hercegovine apelantima je garantirano pravo da se nacionalno
izjasne kako žele. Dalje, apelanti detaljno pojašnjavaju da je
njihovo ranije nacionalno izjašnjenje potpuno nebitno, te da,
izjašnjavajući se kao Srbi, nikome nisu uskratili pravo, pa ni
kandidatima iz relevantnog naroda da budu birani u Dom
naroda, pri čemu su se pozvali na relevantne odredbe Izbornog
zakona koje su, prema shvatanjima apelanata, CIK i Sud BiH
pogrešno protumačili. Predloženo je da se apelacija usvoji,
osporene odluke ponište, te naloži provođenje novog postupka,
u skladu sa relevantnim odredbama Ustava FBiH, Izbornog
zakona i Uputstva.
26. Zahtjev za donošenje privremene mjere apelanti
obrazlažu činjenicom da su im osporenim odlukama uskraćena
prava iz Ustava Bosne i Hercegovine i Evropske konvencije na
način da im je uskraćeno legitimno pravo, kao izabranim
poslanicima u Skupštini Kantona Sarajevo, da budu birani za
delegate iz reda srpskog naroda u Dom naroda, ali ne samo to,
već se uskraćivanjem njihovih prava onemogućava
konstituiranje Doma naroda, čime se onemogućava nesmetano
funkcioniranje institucija u FBiH. Ističu da ni odredbe Ustava
Federacije BiH, Izbornog zakona BiH, ni Uputstvo ne pružaju
mogućnost izbora delegata u Dom naroda iz reda lica koja nisu
izabrana u kantonalnim skupštinama, već da se delegati u Dom
naroda biraju iz reda izabranih poslanika u kantonalnim
skupštinama, odnosno iz klubova naroda iz reda Ostalih u
kantonalnim skupštinama. Također, ukazuju i na moguće
izvršenje krivičnog djela iz člana 145. stav 1. Krivičnog zakona
BiH, te da su u tom pravcu preduzeli određene korake.
Broj 17 - Strana 74
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
27. U dopunama apelacije apelanti opširno elaboriraju
kršenje svojih prava, dodatno razrađuju stavove o nezakonitosti
odluka, skreću pažnju na relevantne odredbe Zakona o zabrani
diskriminacije na kojima temelje svoje navode, te proširuju
katalog prava koja su im spornim odlukama povrijeđena. Tako,
apelanti ukazuju na kršenje prava iz člana II/1, II/2. i II/6.
Ustava Bosne i Hercegovine, člana 2. stav 1. i člana 3.
Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (u
daljnjem tekstu: Međunarodni pakt) u vezi sa čl. 6. i 13.
Evropske konvencije, te člana 3. Protokola broj 1 uz Evropsku
konvenciju i čl. 25. i 26. Međunarodnog pakta. Apelanti se,
također, u kontekstu primjene člana 6. stav 1. Evropske
konvencije pozivaju na praksu Ustavnog suda usvojenu u
predmetu broj AP 2679/06, ukazujući na identičnost povrede
navedenog prava. Zatim se u vezi sa diskriminacijom pozivaju
na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu:
Evropski sud) usvojenu u predmetima Sejdić i Finci protiv
Bosne i Hercegovine (koju su u bitnom dijelu citirali), te Zornić
protiv Bosne i Hercegovine, koji, prema ocjeni apelanata,
pokreću identično činjenično i pravno pitanje. Smatraju da se
stavovi izneseni u navedenim odlukama mogu primijeniti i na
apelante. Ukazuju da ni Evropski sud u citiranim odlukama nije
ulazio u motive aplikanata u pogledu njihovog nacionalnog
izjašnjenja, što samo potvrđuje tvrdnje apelanata da niko nema
pravo da ulazi u razloge ili motive zašto i kako se neko
nacionalno izjašnjava. U tom pravcu apelanti ukazuju da su
diskriminirani, jer su institucije u BiH prema njima različito
postupale na način da je pod jednakim uvjetima određenim
licima data prednost u odnosu na apelante, odnosno
onemogućeno im je da na osnovu svog nacionalnog
opredjeljenja budu birani u Dom naroda, a, istovremeno,
dvojici članova tog kluba Slaviši Šućuru i Predragu Kojoviću to
pravo je priznato. Ukazuju da u BiH ne postoji niti jedan propis
koji bi mogao odrediti da apelanti nisu Srbi, niti to ijedan propis
definira. Stoga, apelanti smatraju da su diskriminirani po
osnovu svog nacionalnog izjašnjenja. Konačno, od Ustavnog
suda traže da hitno postupa zbog nemogućnosti da se
konstituira vlast u FBiH, jer nedostaju četiri delegata iz reda
srpskog naroda, a što sve može imati dalekosežne posljedice.
b) Odgovor na apelaciju
28. Sud BiH je u odgovorima na apelacije naveo da
osporenim odlukama nisu povrijeđena prava apelanata na koja
su neosnovano ukazali u apelacijama.
29. CIK se u odgovorima na apelacije koncentrirao na
navode apelanata kojim su tražili da se donesu privremene
mjere koje je CIK ocijenio neutemeljenim, predloživši da se
zahtjevi za donošenje privremenih mjera odbiju. Neosnovanost
zahtjeva za donošenje privremenih mjera CIK vidi u činjenici
što je Sud BiH, nakon podnošenja predmetnih apelacija, donio
još sedam rješenja kojima su odbačene žalbe onim
podnosiocima koji su, također, promijenili izjašnjenje o
pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih u toku
izbornog ciklusa. CIK je, također, informirao Ustavni sud da će
izjašnjenje i relevantnu dokumentaciju u vezi sa navodima
apelanata o kršenju ustavnih prava i prava garantiranih
Evropskom konvencijom naknadno dostaviti, budući da, zbog
kratkog roka i prijedloga za donošenje privremenih mjera, nije
u mogućnost da to odmah učini.
30. U naknadno dostavljenim odgovorima CIK se iscrpno
izjasnio o neosnovanosti svih prigovora apelanata. Naglašeno
je, između ostalog, da je CIK, kao nadležan organ, bio dužan da
onemogući zloupotrebu prava iz člana 4.19 stav (6) Izbornog
zakona (izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili
grupi Ostalih) u slučaju kada se to izjašnjenje koristi kao
osnova za ostvarivanje prava na imenovanu funkciju za koju je
Srijeda, 4. 3. 2015.
uvjet izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi
Ostalih, i to u izbornom ciklusu za koji je kandidatska lista
podnesena. Istaknuto je da su apelanti promjenom nacionalnog
izjašnjenja u toku izbornog ciklusa doveli do zloupotrebe prava
u korist jednog lica i na štetu drugih, i to grubim kršenjem
Izbornog zakona iz čijih odredaba nedvosmisleno proizlazi
volja zakonodavca prilikom opredjeljivanja za navedena
zakonska rješenja. Neopravdanost i nesvrsishodnost predmetnih
apelacija se, prema ocjeni CIK-a, temelje i na pitanju čija su
prava povrijeđena, da li kolektivna prava naroda ili pojedinačna
prava apelanata zagarantirana Ustavom Bosne i Hercegovine,
jer su apelanti promjenom nacionalnog izjašnjenja u toku
izbornog ciklusa uzurpirali pravo legitimnih predstavnika koji
se izjašnjavaju kao pripadnici srpskog naroda. Predloženo je da
se predmetne apelacije odbace kao prima facie neosnovane, ili
da se odbiju zbog toga što ne postoje povrede na koje su se
apelanti pozvali.
V. Relevantni propisi
31. U Izbornom zakonu Bosne i Hercegovine ("Službeni
glasnik BiH" br. 23/01, 7/02, 25/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04,
20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 32/07, 33/07,
37/08 i 32/10, 18/13 i 7/14) relevantne odredbe glase:
GLAVA I. OSNOVNE ODREDBE
Član 1.1a stav 2. tačka d) alineja 4)
Pojedini izrazi korišteni u ovom zakonu znače:
2) "Izborna jedinica" podrazumijeva:
d) entitetsku izbornu jedinicu u kojoj se bira državni nivo
vlasti.
4) "Izborni ciklus" podrazumijeva mandatni period koji se
odnosi na određeni nivo vlasti.
Član 1.3a stav 2.
(2) Mandat članova predstavničkih tijela izabranih na
redovnim izborima traje četiri godine i teče od dana
objavljivanja rezultata izbora u "Službenom glasniku BiH".
POGLAVLJE 4. OVJERA I KANDIDIRANJE ZA
IZBORE
Član 4.1
Da bi učestvovali na izborima, političke stranke, nezavisni
kandidati, koalicije i liste nezavisnih kandidata ovjeravaju se
kod Izborne komisije Bosne i Hercegovine.
Član 4.19 st. (1), (5), (6) i (7)
Ovjerena politička stranka ili koalicija podnose posebnu
kandidatsku listu za svaku izbornu jedinicu.
Kandidatska lista sadrži ime i prezime svakog kandidata
na listi, jedinstveni matični broj, adresu prebivališta,
izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi
ostalih, broj važeće lične karte i mjesto njenog izdavanja,
potpis predsjednika političke stranke, odnosno predsjednika
političkih stranaka u koaliciji. Uz predlog liste dostavlja se
izjašnjenje svakog od kandidata na listi o prihvaćanju
kandidature, izjava da nema smetnji iz člana 1.10 stav (1) tačka
4. ovog Zakona i izjava o imovinskom stanju kandidata iz člana
15.7 ovog Zakona. Izjašnjenje i izjave moraju biti ovjerene na
način propisan zakonom ili kod nadležne općinske izborne
komisije.
Izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi
ostalih iz stava 5. ovog člana koristiće se kao osnov za
ostvarivanje prava na izabranu odnosno imenovanu funkciju za
koju je uslov izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili
grupi ostalih u izbornom ciklusu za koje je kandidatska lista
podnesena.
Kandidat ima pravo da se ne izjasni o svojoj pripadnosti
konstitutivnom narodu ili grupi ostalih na kandidatskoj listi, ali
neizjašnjavanje će se smatrati kao odustajanje od prava na
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
izabranu, odnosno imenovanu funkciju za koju je uslov
izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi
ostalih.
32. U Uputstvu o postupku provedbe posrednih izbora
za organe vlasti u Bosni i Hercegovini obuhvaćenih
Izbornim zakonom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik
BiH" broj 38/14) relevantne odredbe glase:
Član 26.
(Postupak ovjere kandidatskih listi)
(1) Centralna izborna komisija BiH, nakon prijema
kandidatskih listi iz člana 22. i 23. ovog uputstva, a najkasnije
u roku od 24 sata, ovjerava kandidatske liste te ih odmah
dostavlja kantonalnim skupštinama.
(2) U slučaju da izjašnjenje kandidata o pripadnosti
konstitutivnom narodu ili grupi ostalih nije identično
izjašnjenju koje je taj kandidat dao prilikom ovjere za
neposredne izbore, u istom izbornom ciklusu, Centralna
izborna komisija BiH:
a) pozvat će kandidata da u roku od 48 sati uskladi
izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi
ostalih, koje je dao pri ovjeri za neposredne izbore, u istom
izbornom ciklusu,
b) odbit će kandidata na listi, pod uslovom da on ne
postupi u skladu s odredbom stava (2) tačke a) ovog člana.
VI. Dopustivost
33. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost
u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu
predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i
Hercegovini.
34. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog
suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije
primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku
kojeg je koristio.
a) U odnosu na navode o povredi člana II/3.e) Ustava Bosne
i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i prava
iz čl. 2. i 3. Međunarodnog pakta u vezi sa pravom na
pravično suđenje
35. Prilikom ispitivanja dopustivosti dijela apelacije koji
se odnosi na navode o povredi prava na pravično suđenje iz
člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1.
Evropske konvencije i čl. 2. i 3. Međunarodnog pakta u vezi sa
pravom na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od odredaba
člana 18. stav (3) tačka h) Pravila Ustavnog suda.
Član 18. stav (3) tačka h) Pravila Ustavnog suda glasi:
Apelacija nije dopustiva i ako postoji neki od sljedećih
slučajeva:
h) apelacija je ratione materiae inkompatibilna s
Ustavom;
36. U vezi sa navodima apelanata o povredi prava na
pravično suđenje, Ustavni sud, prije svega, podsjeća na
ustaljenu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem
tekstu: Evropski sud) koja podržava stav da se politička prava
ne smatraju građanskim pravima. Evropski sud je takav stav
usvojio u predmetu Pierre-Bloch v. Francuske (vidi, PierreBloch protiv Francuske, aplikacija broj 24194/94, presuda iz
1997. godine), koji u bitnom nije mijenjao ni u novijoj praksi,
ostajući dosljedan stavu da sporovi u vezi sa pravima i
obavezama koji izviru iz pasivnog biračkog prava, u pravilu, ne
spadaju u okvire građanskog ni krivičnog aspekta člana 6.
Evropske konvencije (vidi, između ostalih, Mutalibov protiv
Broj 17 - Strana 75
Azerbejdžana, aplikacija broj 31799/03, presuda iz 2004.
godine, Paksas protiv Litvanije, aplikacija broj 34932/04,
presuda iz 2011. godine, i Karimov protiv Azerbejdžana,
aplikacija broj 12535/06, presuda iz 2014. godine). Ustavni sud
zapaža da je u svojoj dosadašnjoj praksi usvajao sličan stav
(vidi, između ostalih, Ustavni sud, odluke br. AP 3804/08 od
15. juna 2010. godine i AP 4702/11 od 23. februara 2012.
godine, dostupne na www.ustavnisud.ba). Isto tako, Ustavni
sud naglašava da se u području zaštite pasivnog biračkog prava
pojedina pitanja, u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja,
mogu podvesti pod krivični aspekt člana 6. stav 1. Evropske
konvencije. Međutim, Ustavni sud smatra da u okolnostima
konkretnog slučaja sporno neovjeravanje kandidatskih lista za
izbor delegata u Dom naroda ne potpada pod krivičnu optužbu
iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te s obzirom na
okolnosti konkretnog slučaja, to pitanje ne spada pod okvir
zaštite prava na pravičan postupak, u smislu člana II/3.e)
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske
konvencije. Stoga, ni pozivanje apelanata u kontekstu prava na
pravično suđenje na praksu Ustavnog suda usvojenu u
predmetu broj AP 2679/06 (u kojoj je Ustavni sud, ocjenjujući
okolnosti tog konkretnog slučaja, usvojio stav da je član 6. stav
1. Evropske konvencije primjenjiv) ne može dovesti do
drugačijeg odlučenja u predmetnom slučaju, imajući u vidu
okolnosti konkretnog slučaja, stav Evropskog suda i noviju
praksu Ustavnog suda.
37. Iz navedenog proizlazi da član 6. stav 1. Evropske
konvencije nije primjenjiv u konkretnom slučaju. Budući da
član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine u ovom slučaju ne
pruža širi obim zaštite od člana 6. Evropske konvencije, slijedi
da su navodi apelacije u vezi sa povredom prava na pravično
suđenje ratione materiae inkompatibilni sa Ustavom Bosne i
Hercegovine.
38. Analogno tome, Ustavni sud zaključuje da je i
pozivanje apelanata na kršenje prava iz čl. 2. i 3.
Međunarodnog pakta, koja, u suštini, govore o poštivanju prava
priznatih navedenim paktom, bez razlika po bilo kom osnovu, a
koja apelanti dovede u vezu sa pravom na pravično suđenje,
također, ratione materiae inkompatibilno sa Ustavom Bosne i
Hercegovine.
b) U odnosu na ostale navode o povredi prava
39. Ustavni sud zapaža da su se apelanti pozvali i na
kršenje prava iz člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 9. Evropske konvencije, člana II/4. Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije, člana 3.
Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, čl. 25. i 26.
Međunarodnog pakta, člana 2. stav 1. i člana 3. Međunarodnog
pakta u vezi sa članom 13. Evropske konvencije, te člana II/1,
II/2. i II/6. Ustava Bosne i Hercegovine. Dakle, u vezi sa tim
navodima, Ustavni sud primjećuje da apelanti predmetnim
apelacijama osporavaju rješenja Suda BiH od 30. decembra
2014. godine, i to br. S1 3 Iž 017999 14 Iž, S1 3 Iž 017998 14
Iž i S1 3 Iž 017997 14 Iž protiv kojih nema drugih djelotvornih
pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporena
rješenja apelanti su primili 5. januara 2015. godine, a apelacije
su podnesene 7. januara 2015. godine, tj. u roku od 60 dana,
kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda.
Konačno, apelacije ispunjavaju i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4)
Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki drugi formalni razlog
zbog kojeg apelacije nisu dopustive, niti su očigledno (prima
facie) neosnovane.
40. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete
u pogledu dopustivosti.
Broj 17 - Strana 76
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
VII. Meritum
41. Apelanti osporavaju navedene odluke tvrdeći da su
tim odlukama povrijeđena njihova prava iz člana II/3.g) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije, člana II/4.
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije,
člana 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, čl. 25. i 26.
Međunarodnog pakta, člana 2. stav 1. i člana 3. Međunarodnog
pakta u vezi sa članom 13. Evropske konvencije, te člana II/1,
II/2. i II/6. Ustava Bosne i Hercegovine.
Pravo na slobodne izbore
42. Član 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju
glasi:
Visoke strane ugovornice se obavezuju da u primjerenim
vremenskim razmacima održavaju slobodne izbore s tajnim
glasanjem, pod uvjetima koji osiguravaju slobodno izražavanje
mišljenja naroda pri izboru zakonodavnih tijela.
43. Aneks I Ustava Bosne i Hercegovine – Dodatni
sporazumi o ljudskim pravima koji će se primjenjivati u
Bosni i Hercegovini u relevantnom dijelu glasi:
7. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima
(1966) i Opcioni protokoli (1966. i 1989)
44. Član 25. Međunarodnog pakta o građanskim i
političkim pravima u relevantnom dijelu glasi:
Član 25.
Svaki građanin treba da ima pravo i mogućnost da bez
ikakvih razlika navedenih u članu 2. i bez nerazumnih
ograničenja:
b) bira i bude biran pravedno provedenim, povremenim
izborima sa općim i jednakim pravom glasa i tajnim glasanjem,
koji osiguravaju slobodno izražavanje volje birača;
45. Apelanti, u suštini, ukazuju na nezakonito postupanje
CIK-a i Suda BiH prilikom odbijanja prijedloga za ovjeru
kandidatskih lista zbog činjenice što su se za Opće izbore 2014.
godine izjasnili kao Srbi, što je bilo njihovo legitimno pravo,
pogotovo ako se uzme u obzir da se radi o drugom izbornom
ciklusu, a ne aktuelnom, kako su to, prema navodima apelanata,
pogrešno utvrdili CIK i Sud BiH. Ističu da nijedan propis ne
zabranjuje licu da se izjasni kako želi i kako se osjeća, te da
CIK i Sud BiH nisu imali uporište u Izbornom zakonu, niti u
Uputstvu da apelantima uskrate pravo na ovjeru kandidatskih
lista.
46. Ustavni sud podsjeća da je pitanje primjenjivosti člana
3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju Evropski sud
razmatrao u predmetu Sejdić i Finci (vidi, Evropski sud, Sejdić
i Finci protiv Bosne i Hercegovine, aplikacije br. 27996/06 i
34836/06, presuda iz 2009. godine, stav 41) raspravljajući o
spornom pitanju da li izbori za Dom naroda Bosne i
Hercegovine potpadaju pod član 3. Protokola broj 1 uz
Evropsku konvenciju u kojem je Evropski sud zaključio da
izbori za Dom naroda potpadaju pod član 3. Protokola broj 1.
Stoga, Ustavni sud, podržavajući stav Evropskog suda, nema
razloga da ovo pitanje riješi drugačije u kontekstu izbora za
entitetski Dom naroda.
47. Dakle, Ustavni sud podsjeća da obaveza države koja
proistječe iz člana 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju
predviđa aktivno i pasivno biračko pravo naroda: aktivno pravo
glasanja na izborima i pasivno pravo učestvovanja na izborima
kao kandidat, koja se isključivo odnose na izbor "zakonodavnih
organa".
48. Ustavni sud zapaža da je Evropski sud, u vezi sa
članom 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, zaključio
da prava koja pruža navedeni član nisu apsolutna, da u svojim
unutrašnjim pravnim sistemima države ugovornice pravo
pojedinca da glasa i da bude biran ograničavaju uvjetima koji, u
principu, nisu nedozvoljeni, te da one u toj sferi imaju širok
Srijeda, 4. 3. 2015.
stepen slobodne procjene, kao i da je zadatak suda da se uvjeri
da ti uvjeti "ne ograničavaju ova prava do te mjere da
ugrožavaju njihovu suštinu i lišavaju ih njihove efektivnosti, da
su ovi uvjeti uvedeni kako bi zadovoljili legitiman cilj kojem se
teži, da primijenjena sredstva nisu neproporcionalna" (vidi,
Mathieu-Mohin i Clerfayt protiv Belgije, aplikacija broj
9267/81, presuda iz 1987. godine). Gotovo identičan stav
Evropski sud je iznio i u predmetu Gitonas i ostali protiv Grčke
(aplikacije br. 18747/91 i dr., presuda iz 1997. godine).
49. Apelanti, dalje, ukazuju i na kršenje relevantnih
odredaba Međunarodnog pakta koje pružaju nešto širi obim
zaštite od člana 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. U
tom kontekstu Ustavni sud ističe da, za razliku od člana 3.
Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, pravo da bira i da
bude izabran prema članu 25. Međunarodnog pakta nije
ograničeno na izbore za zakonodavne organe, nego se
primjenjuje generalno na one organe čije članstvo u potpunosti
ili djelimično zavisi od izbora. Dakle, član 25. Međunarodnog
pakta garantira svakom građaninu pravo i mogućnost da bez
ikakve diskriminacije i bez neosnovanih ograničenja bira i da
bude biran na povremenim, istinskim, općim, jednakim i tajnim
izborima, koji osiguravaju slobodno izražavanje volje birača.
Međutim, navedena prava nisu apsolutna, jer i u primjeni
navedenog člana ograničenja mogu postojati, ali ona moraju
biti osnovana.
50. Polazeći od navedenih stavova, Ustavni sud podsjeća
da je njegov zadatak da ispita osporene odluke u svjetlu
navedenih principa, odnosno da provjeri da li su predmetna
ograničenja imala zakonsko utemeljenje.
51. Ustavni sud zapaža da su CIK i Sud BiH svoje odluke
utemeljili na relevantnim odredbama Izbornog zakona,
Pravilnika i Uputstva, imajući u vidu odredbe člana 4.19 st. 5. i
6. Izbornog zakona koje propisuju da je izjašnjenje o
nacionalnoj pripadnosti konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih
osnova za ostvarivanje prava na izabranu, odnosno imenovanu
funkciju. Ustavni sud zapaža da je CIK prilikom provjere
podataka, shodno odredbi člana 26. Uputstva, uočio da su
apelanti u relevantnom izbornom periodu mijenjali nacionalnu
pripadnost izjašnjavajući se kao Bošnjaci, odnosno Ostali, te,
konačno, Srbi, i to u junu 2014. godine, što je bio razlog za CIK
da odbije da ovjeri kandidatske liste apelanata. Ustavni sud
zapaža da su CIK i Sud BiH prilikom odlučenja posebno imali
u vidu da su apelanti izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti
mijenjali u toku aktuelnog izbornog ciklusa (lokalni izbori
2012-2016, odnosno Opći izbori 2010-2014), štaviše, da su
apelant Bjelak i apelant Pleho to učinili u toku aktuelnog
mandata na funkciji općinskog vijećnika. Ustavni sud, također,
primjećuje da CIK i Sud BiH nisu imali dilemu o tome da se
promjena izjašnjenja o nacionalnoj pripadnosti dogodila u
aktuelnom izbornom ciklusu, nalazeći uporište za to u
odredbama člana 1.1a tačka d) alineja 4) i člana 1.3a stav 2.
Izbornog zakona, čime su apelanti uzurpirali pravo legitimnih
predstavnika u Skupštini Kantona Sarajevo, odnosno u drugim
kantonalnim skupštinama, da budu izabrani u Dom naroda, u
skladu sa Izbornim zakonom.
52. Ustavni sud, dalje, zapaža da se u osporenim
odlukama nije raspravljalo o motivima i razlozima apelanata da
se izjasne kao Srbi, niti se ulazilo u pravo apelanata da se
izjasne kako žele i kako se osjećaju, niti je to pravo apelantima
osporenim odlukama uskraćeno na šta apelanti neosnovano
ukazuju. Navedeno stoga što se u osporenim odlukama
isključivo raspravljalo o ispunjavanju zakonskih uvjeta za
ovjeru kandidatskih lista apelanata za izbor delegata u Dom
naroda iz reda srpskog naroda pri nespornom da su apelanti u
relevantnom periodu mijenjali izjašnjenje o nacionalnoj
pripadnosti, pri čemu je izjašnjenje o pripadnosti
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
konstitutivnom narodu ili grupi Ostalih neophodno za nivo
vlasti za koji su se kandidirali. Ustavni sud podsjeća da se
pitanje pripadnosti nekom narodu ubraja u kategoriju
subjektivnog prava svakog pojedinca, te da svako ima pravo da
se izjasni onako kako se osjeća, u smislu tradicijskih,
kulturoloških, jezičkih, porodičnih i drugih vrijednosti, ali i
moralnih, posebno u situaciji kada se izjašnjenje o pripadnosti
nekom narodu povremeno mijenja. Ustavni sud podsjeća da
predmetni postupci suštinski pokreću pitanje posljedica koje su
nastupile zbog različitog izjašnjenja apelanata o pripadnosti
konstitutivnom narodu, odnosno redu Ostalih u aktuelnom
izbornom ciklusu, i to isključivo u političkom životu apelanata.
53. Dakle, imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud
smatra da su CIK i Sud BiH u postupku ovjeravanja
kandidatskih lista postupali u skladu sa Izbornim zakonom i
Uputstvom, a sve da bi zaštitili složeni izborni sistem u Bosni i
Hercegovini od svih oblika zloupotreba, te da su preduzete
mjere bile proporcionalne cilju kojem se težilo. Navedeno stoga
što su apelanti nesporno učestvovali na Općim izborima 2014.
godine kao kandidati u ime svojih političkih partija, ali da im je
pravo da budu izabrani u Dom naroda iz Kluba poslanika
srpskog naroda onemogućeno isključivo zbog postupaka samih
apelanata i njihove "neodlučnosti" da se u aktuelnom izbornom
ciklusu opredijele i istraju na izjašnjenju o nacionalnoj
pripadnosti ili grupi Ostalih.
54. Stoga, Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama
apelantima nisu uskraćene garancije koje pruža član 3.
Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, odnosno član 25.
Međunarodnog pakta, jer su predmetna ograničenja bila u
skladu sa zakonom.
Pravo na zabranu diskriminacije
55. Član II/4. Ustava Bosne i Hercegovine glasi:
Uživanje prava i sloboda, predviđenih u ovom članu ili u
međunarodnim sporazumima navedenim u Aneksu I ovog
Ustava, osigurano je svim licima u Bosni i Hercegovini bez
diskriminacije po bilo kojem osnovu kao što je pol, rasa, boja,
jezik, vjera, političko i drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno
porijeklo, povezanost sa nacionalnom manjinom, imovina,
rođenje ili drugi status.
Član 14. Evropske konvencije glasi:
Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom
osigurava se bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su
spol, rasa, boja kože, jezik, vjeroispovijest, političko ili drugo
mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, veza sa nekom
nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.
56. Ustavni sud zapaža da apelanti ukazuju da su osporene
odluke dovele do kršenja prava na nediskriminaciju iz člana
II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske
konvencije, ukazujući da su diskriminirani u odnosu na druge
kandidate iz Kluba poslanika srpskog naroda Kantonalne
skupštine Kantona Sarajeva, jer njima to pravo nije uskraćeno,
pri čemu su se pozvali na Zakon o zabrani diskriminacije.
Konačno, pozivaju se na praksu Evropskog suda usvojenu već u
predmetima Sejdić i Finci, te na predmet Zornić (op. cit., Sejdić
i Finci protiv Bosne i Hercegovine i Zornić protiv Bosne i
Hercegovine, aplikacija broj 3681/06, presuda iz 2014. godine),
jer se, prema njihovoj ocjeni, radi o identičnom činjeničnom i
pravnom pitanju koje se analogno može primijeniti i na njihov
slučaj.
57. U vezi s navedenim, Ustavni sud podsjeća da, prema
praksi Evropskog suda, diskriminacija nastupa ako se lice ili
grupa lica koji se nalaze u analognoj situaciji različito tretiraju
na osnovu spola, rase, boje, jezika, vjere i sl. u pogledu
uživanja prava iz Evropske konvencije, a ne postoji objektivno i
razumno opravdanje za takav tretman, ili upotreba sredstava
Broj 17 - Strana 77
naspram željenog cilja koji nisu u proporcionalnom odnosu
(vidi, Evropski sud, Belgijski jezički slučaj, aplikacije br.
1474/62 i dr., presuda iz 1968. godine). Pri tome je nevažno da
li je diskriminacija posljedica različitog zakonskog tretmana ili
primjene samog zakona (vidi, Evropski sud, Irska protiv Velike
Britanije, aplikacija broj 5310/71, presuda iz 1978. godine).
58. U vezi sa prigovorima apelanata, Ustavni sud
naglašava da je član 14. Evropske konvencije primjenjiv u
slučajevima kada postoji različito postupanje po zabranjenoj
osnovi prema licu ili grupi lica kojа se nalaze u sličnoj situaciji
u vezi s nekim pravom iz Evropske konvencije i njenih
protokola, a za to različito postupanje nema objektivnog ili
razumnog opravdanja. Prema tome, da bi se primijenio član 14.
Evropske konvencije, pravilo, akt ili propust moraju potpadati
pod djelokrug nekog materijalnog prava iz Evropske
konvencije. U konkretnom slučaju apelanti smatraju da su
diskriminirani u vezi sa članom 3. Protokola broj 1 uz Evropsku
konvenciju i članom 25. Međunarodnog pakta.
59. Ustavni sud zapaža da je Evropski sud u predmetu
Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine, između ostalog,
zaključio da dugotrajna nemogućnost aplikanata da se
kandidiraju za Dom naroda Parlamentarne skupštine BiH nema
objektivno i prihvatljivo opravdanje, te da je, stoga, došlo do
kršenja člana 14. u vezi sa članom 3. stav 1. uz Evropsku
konvenciju. Navedeni stav Evropskom sudu je bio osnova da u
predmetu Zornić protiv Bosne i Hercegovine dođe do istog
zaključka. Ustavni sud zapaža da se predmeti Evropskog suda
na koje su se apelanti pozvali po svojoj suštini bitno razlikuju
od predmetnih apelacija. U vezi s tim, Ustavni sud podsjeća da
su aplikanti u citiranim predmetima Evropskog suda bili
dosljedni svom etničkom, odnosno građanskom opredjeljenju,
budući da njihovo etničko, odnosno građansko opredjeljenje ne
potpada pod opseg konstitutivnog naroda u BiH (ne želeći se
svrstati u red Ostalih), što im je onemogućilo da se kandidiraju
za Dom naroda Parlamentarne skupštine, odnosno
Predsjedništvo BiH, budući da je izjašnjenje o nacionalnoj
pripadnosti konstitutivnom narodu, odnosno grupi Ostalih
conditio sine qua non. Sa druge strane, Ustavni sud podsjeća da
se u konkretnim predmetima nije dovodilo u pitanje pravo
apelanata na izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom naroda,
odnosno redu Ostalih, jer apelanti nemaju problem u vezi s tim,
već sa vlastitim izborom kojem od konstitutivnih naroda u BiH
ili redu Ostalih da se priklone, što je dovelo do toga da su
apelanti izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili redu
Ostalih mijenjali u aktuelnom izbornom ciklusu. Sve navedeno
upravo jasno ukazuje da je pozivanje apelanata na predmete
Evropskog suda (Sejdić i Finci, odnosno Zornić) neutemeljeno.
Navedeno i stoga što su apelanti u konkretnom slučaju
nesporno učestvovali na Općim izborima 2014. godine, kao
kandidati u ime svojih političkih partija, ali im kandidatske liste
za Dom naroda iz reda srpskog naroda CIK nije ovjerio, jer
izjašnjenje apelanata o pripadnosti konstitutivnom narodu ili
grupi Ostalih nije bilo identično izjašnjenju koje su apelanti dali
prilikom ovjere za neposredne izbore, u istom izbornom
ciklusu, kako to propisuje odredba člana 26. Uputstva.
60. Dalje, apelanti tvrde da su diskriminirani u odnosu na
druge kandidate iz Kluba poslanika srpskog naroda Kantonalne
skupštine Kantona Sarajevo, jer tim kandidatima (Šućur i
Kojović) CIK nije odbio da ovjeri kandidatske liste. Navedena
tvrdnja sama po sebi ne pokreće pitanje diskriminacije, u smislu
nejednakog postupanja, jer apelanti i ne tvrde da su i ti
kandidati, kao apelanti, imali problem sa različitim
izjašnjenjem o pripadnosti konstitutivnom narodu, odnosno
redu Ostalih u istom izbornom ciklusu da bi takva situacija,
eventualno, mogla pokrenuti pitanje diskriminacije. Dakle,
činjenica da je CIK nekome ko je ispunjavao zakonske uvjete
Broj 17 - Strana 78
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
ovjerio kandidatsku listu, a apelantima nije, zbog
neispunjavanja uvjeta, sama po sebi ne pokreće pitanje
diskriminacije. Stoga, imajući u vidu da predmetne apelacije ne
pokreću pitanje diskriminacije apelanata ni u segmentima na
koje su apelanti neosnovano ukazali, niti iz osporenih odluka
bilo šta upućuje na nejednako tretiranje apelanata u istim
okolnostima (iz odgovora CIK-a proizlazi da su CIK i Sud BiH
prema svim kandidatima koji su mijenjali izjašnjenje o
nacionalnoj pripadnosti postupali na identičan način), Ustavni
sud navode apelanata o povredi prava na nediskriminaciju iz
člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske
konvencije u vezi sa pravom iz člana 3. Protokola broj 1 uz
Evropsku konvenciju i člana 25. Međunarodnog pakta, također,
smatra neutemeljenim.
61. Stoga, Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama
nije povrijeđeno pravo apelanata na zabranu diskriminacije iz
člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske
konvencije u vezi sa pravom iz člana 3. Protokola broj 1 uz
Evropsku konvenciju i člana 25. Međunarodnog pakta.
Ostali navodi
62. U vezi sa pozivanjem apelanata na kršenje prava iz
člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske
konvencije, kojim je garantirano pravo na slobodu misli,
savjesti i vjere, Ustavni sud zapaža da apelanti, osim paušalnog
pozivanja na kršenje ovog prava, nisu naveli u čemu se sastoji
povreda navedenog prava u predmetnim postupcima u okviru
kojih se raspravljalo o ispunjavanju uvjeta za ovjeru
kandidatskih lista apelanata, u skladu sa Izbornim zakonom i
drugim provedbenim aktima CIK-a. Analizirajući okolnosti
konkretnog slučaja, Ustavni sud ne može zaključiti na koji
način se osporenim odlukama pokreće bilo koje pitanje u vezi
sa uživanjem garancija navedenog prava imajući u vidu
suštinsko značenje tog prava, te ove paušalne navode apelanata
smatra neutemeljenim.
63. Dalje, u vezi sa pozivanjem apelanata na kršenje prava
iz člana 2. stav 1. i člana 3. Međunarodnog pakta, koja, kako je
već istaknuto, govore o poštivanju prava priznatih navedenim
paktom, bez razlika po bilo kom osnovu, koja su po svojoj
suštini akcesorna (dakle, nisu samostalna prava, jer se uvijek
vezuju za neko drugo pravo), te koja apelanti dovode u vezu sa
isto tako akcesornim pravom iz člana 13. Evropske konvencije
(pravo na djelotvoran pravni lijek), Ustavni sud zapaža da
apelanti kršenje navedenih prava ničim nisu obrazložili, niti su
se apelanti mogli uspješno pozivati na kršenje navedenih prava
s obzirom na njihovu akcesornost, te i ove paušalne navode
apelanata smatra neutemeljenim.
64. U odnosu na pozivanje apelanata na kršenje člana 26.
Međunarodnog pakta koji, u suštini, govori o jednakosti svih
pred zakonom i zabrani diskriminacije, te člana II/1, II/2. i II/6.
Ustava Bosne i Hercegovine, koje su samo taksativno naveli,
bez posebnog obrazloženja, Ustavni sud smatra da se kršenje
navedenih prava suštinski može podvesti pod prava o kojima se
Ustavni sud detaljnije bavio u prethodnim tačkama ove odluke,
te zbog istih razloga i ove paušalne navode apelanata smatra
neutemeljenim.
VIII. Zaključak
65. Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama nije
došlo do kršenja prava apelanata iz člana 3. Protokola broj 1 uz
Evropsku konvenciju i člana 25. Međunarodnog pakta kada su
mjere koje su preduzeli CIK i Sud BiH bile u skladu sa
zakonom, legitimne i proporcionalne cilju kojem se težilo.
Također, nije došlo do kršenja prava iz člana II/2.g) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije, jer
Ustavni sud ne može zaključiti na koji način se osporenim
Srijeda, 4. 3. 2015.
odlukama pokreće bilo koje pitanje u vezi sa uživanjem ovih
garancija.
66. Također, Ustavni sud zaključuje da nije bilo kršenja
prava iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14.
Evropske konvencije u vezi sa pravom iz člana 3. Protokola
broj 1 uz Evropsku konvenciju i člana 25. Međunarodnog pakta
kada su se apelanti neutemeljeno pozvali na kršenje navedenog
prava i praksu Evropskog suda, pri čemu iz osporenih odluka
ne proizlazi da su apelanti u predmetnim postupcima na bilo
koji način bili diskriminirani.
67. Isto tako, Ustavni sud zaključuje da osporenim
odlukama nije došlo do kršenja prava iz člana 26.
Međunarodnog pakta, te člana II/1, II/2. i II/6. Ustava Bosne i
Hercegovine kada apelanti, u suštini, kršenje navedenih prava
temelje na istim razlozima na kojim su temeljili navode o
zabrani diskriminacije u vezi sa pravom na slobodne izbore, a
Ustavni sud je zaključio da u tom pravcu nije bilo kršenja prava
apelanata.
68. Na osnovu člana 18. stav (3) tačka h) i člana 59. st. (1)
i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u
dispozitivu ove odluke.
69. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom
predmetu, nije neophodno posebno razmatrati prijedloge
apelanata za donošenje privremenih mjera.
70. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, s. r.
Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u
predmetu broj AP 66/15, rješavajući apelaciju Nermina
Bjelaka i dr., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, članka 18. stavak (3) točka h), članka 57. stavak
(2) točka b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda
Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik
Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, dopredsjednik
Seada Palavrić, dopredsjednica
Mato Tadić, sudac
Mirsad Ćeman, sudac
Zlatko M. Knežević, sudac
na sjednici održanoj 10. veljače 2015. godine donio je
ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU1
Odbijaju se kao neutemeljene apelacije Nermina Bjelaka,
Harisa Plehe i Rasima Smajića podnesene protiv rješenja
Suda Bosne i Hercegovine br. S1 3 Iž 017999 14 Iž od 30.
prosinca 2014. godine, S1 3 Iž 017998 14 Iž od 30. prosinca
2014. godine i S1 3 Iž 017997 14 Iž od 30. prosinca 2014.
godine i odluka Središnjeg izbornog povjerenstva Bosne i
Hercegovine koje su donesene pod istim poslovnim brojem 061-07-3-1089/14 od 24. prosinca 2014. godine u odnosu na
članak II/1, II/2.(g) i II/6. Ustava Bosne i Hercegovine, članak
9. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih
sloboda, članak 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za
zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda, čl. 25. i 26.
Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, te
članak II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članak 14. Europske
konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u svezi
sa navedenim pravima.
1
Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
Odbacuju se kao nedozvoljene apelacije Nermina
Bjelaka, Harisa Plehe i Rasima Smajića podnesene protiv
rješenja Suda Bosne i Hercegovine br. S1 3 Iž 017999 14 Iž od
30. prosinca 2014. godine, S1 3 Iž 017998 14 Iž od 30. prosinca
2014. godine i S1 3 Iž 017997 14 Iž od 30. prosinca 2014.
godine i odluka Središnjeg izbornog povjerenstva Bosne i
Hercegovine koje su donesene pod istim poslovnim brojem 061-07-3-1089/14 od 24. od prosinca 2014. godine u odnosu na
članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. stavak 1.
Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih
sloboda, kao i čl. 2. i 3. Međunarodnog pakta o građanskim i
političkim pravima u svezi sa člankom 6. stavak 1. Europske
konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda zbog
toga što su ratione materiae inkompatibilne sa Ustavom Bosne
i Hercegovine.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u
"Službenom glasniku Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Nermin Bjelak (u daljnjem tekstu: apelant Bjelak) iz
Sarajeva, kojeg zastupa Mirnes Ajanović, odvjetnik iz Tuzle,
podnio je 6. siječnja 2015. godine apelaciju Ustavnom sudu
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv
Rješenja Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud
BiH) broj S1 3 Iž 017999 14 Iž od 30. prosinca 2014. godine i
Odluke Središnjeg izbornog povjerenstva Bosne i Hercegovine
(u daljnjem tekstu: SIP) broj 06-1-07-3-1089/14 od 24. prosinca
2014. godine. Apelacija je zavedena pod brojem AP 66/15.
Apelant Bjelak je podnescima od 9. i 20. siječnja 2015. godine
dopunio apelaciju.
2. Haris Pleho (u daljnjem tekstu: apelant Pleho) iz
Sarajeva, kojeg zastupa Mirnes Ajanović, odvjetnik iz Tuzle,
podnio je 6. siječnja 2015. godine apelaciju Ustavnom sudu
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv
Rješenja Suda BiH broj S1 3 Iž 017998 14 Iž od 30. prosinca
2014. godine i Odluke SIP-a broj 06-1-07-3-1089/14 od 24.
prosinca 2014. godine. Apelacija je zavedena pod brojem AP
67/15. Apelant Pleho je podnescima od 9. i 20. siječnja 2015.
godine dopunio apelaciju.
3. Rasim Smajić (u daljnjem tekstu: apelant Smajić) iz
Sarajeva, kojeg zastupa Mirnes Ajanović, odvjetnik iz Tuzle,
podnio je 6. siječnja 2015. godine apelaciju Ustavnom sudu
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv
Rješenja Suda BiH broj S1 3 Iž 017997 14 Iž od 30. prosinca
2014. godine i Odluke SIP-a broj 06-1-07-3-1089/14 od 24.
prosinca 2014. godine. Apelacija je zavedena pod brojem AP
68/15. Apelant Smajić je podnescima od 9. i 20. siječnja
dopunio apelaciju.
4. Apelant Bjelak, apelant Pleho i apelant Smajić (svi u
daljnjem tekstu: apelanti) su istodobno zatražili da se donesu
privremene mjere kojima bi Ustavni sud poništio osporene
odluke, te naložio da se provede ponovni zakoniti postupak na
temelju Ustava Federacije BiH (u daljnjem tekstu: Ustav
FBiH), Izbornog zakona BiH (u daljnjem tekstu: Izborni
zakon), te Upute o postupku provedbe posrednih izbora za tijela
vlasti u BiH obuhvaćenih Izbornim zakonom (u daljnjem
tekstu: Uputa), ili, kako su predložili u dopunama apelacije, da
se privremenim mjerama naloži SIP-u da izvrši ovjeru
dostavljenih kandidatskih lista apelanata za izbor delegata iz
reda srpskog naroda u Dom naroda Parlamenta Federacije BiH
(u daljnjem tekstu: Dom naroda).
Broj 17 - Strana 79
II. Postupak pred Ustavnim sudom
5. Budući da predmetne apelacije pokreću gotovo
identično činjenično i pravno pitanje, Ustavni sud je, sukladno
članku 32. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o
spajanju predmeta br. AP 66/15, AP 67/15 i AP 68/15 u kojima
će voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP
66/15.
6. Na temelju članka 23. st. (2) i (3) Pravila Ustavnog
suda, od Suda BiH i SIP-a zatraženo je 13. siječnja 2015.
godine da dostave odgovore na apelaciju.
7. Sud BiH i SIP su dostavili odgovore na apelacije u
razdoblju od 19. do 26. siječnja 2015. godine.
III. Činjenično stanje
8. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i
dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na
sljedeći način:
9. Apelanti su 23. prosinca 2014. godine SIP-u dostavili
na ovjeru kandidatske liste za izbor delegata u Dom naroda iz
reda srpskog naroda.
10. SIP je odlukama, koje su donesene pod istim
poslovnim brojem 06-1-07-3-1089/14 od 24. prosinca 2014.
godine, odbio ovjeriti kandidatske liste apelanata.
11. SIP je u postupku provjere apelanta Bjelaka utvrdio da
se imenovani na Općim izborima 2010. godine na formularu za
prijavu kandidata za Opće izbore 2010. godine izjasnio kao
Bošnjak i da tada nije osvojio mandat u Skupštini Kantona
Sarajevo, da se na lokalnim izborima 2012. godine na
formularu za prijavu kandidata za lokalne izbore 2012. godine
izjasnio kao Ostali na kojim je sa liste subjekta BPS-Sefer
Halilović izabran za vijećnika u Općinskom vijeću Stari Grad
Sarajevo, te da se u istom postupku koji je proveden za Opće
izbore 2014. godine na formularu za prijavu kandidata izjasnio
kao Srbin.
12. U postupku provjere apelanta Plehe SIP je utvrdio da
se imenovani na Općim izborima na formularu za prijavu
kandidata za Opće izbore 2010. godine izjasnio kao Ostali i da
tada nije osvojio mandat u Skupštini Kantona Sarajevo, potom,
da se na lokalnim izborima 2012. godine na formularu za
prijavu kandidata za lokalne izbore 2012. godine izjasnio kao
Ostali na kojim je sa liste političkog subjekta BOSS-Bosanska
stranka-Mirnes Ajanović izabran za vijećnika u Općinskom
vijeću Novi Grad Sarajevo, te da se u istom postupku koji je
proveden za Opće izbore 2014. godine na formularu za prijavu
kandidata izjasnio kao Srbin.
13. Dalje, u postupku provjere apelanta Smajića utvrđeno
je da se imenovani, kao kandidat na listi političke stranke
BOSS-Bosanska stranka-Mirnes Ajanović za izbor u Skupštinu
Kantona Sarajevo na formularu za prijavu kandidata za Opće
izbore 2010. godine izjasnio kao Bošnjak i da nije osvojio
mandat u Skupštini Kantona Sarajevo, te da se u istom
postupku koji je proveden za Opće izbore 2014. godine na
formularu za prijavu kandidata koji je popunio 19. lipnja 2014.
godine izjasnio kao Srbin.
14. Na temelju takvog utvrđenja SIP je istaknuo da su
apelanti, izjašnjavajući se kao Srbi u tijeku aktualnog izbornog
ciklusa (lokalni izbori 2012-2016, odnosno Opći izbori 20102014), zlouporabili pravo izjašnjenja o pripadnosti
konstitutivnom narodu iz članka 4.19 stavak (6) Izbornog
zakona, te uzurpirali pravo relevantnog naroda na izbor
kandidata u Dom naroda. U odnosu na apelante Bjelaka i Plehu,
još je istaknuto da su imenovani sporno izjašnjenje dali prije
završetka aktualnog mandata vijećnika u оpćinskim vijećima
Stari Grad Sarajevo, odnosno Novi Grad Sarajevo.
15. SIP je prilikom odlučivanja uzeo u obzir odredbu
članka 4.19 stavak (6) Izbornog zakona, koja propisuje da je
Broj 17 - Strana 80
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini
Ostalih osnova za ostvarivanje prava na izabranu, odnosno
imenovanu funkciju za koju je uvjet navedeno izjašnjenje u
izbornom ciklusu za koji je kandidatska lista podnesena. Dalje
je SIP pojasnio da izborni ciklus, u smislu Izbornog zakona
(članak 1.1a točka d) alineja 4), podrazumijeva mandatno
razdoblje koje se odnosi na određenu razinu vlasti. Dalje je
pojašnjeno da mandat članova zastupničkih tijela izabranih na
redovitim izborima traje četiri godine i da teče od dana
objavljivanja rezultata izbora u "Službenom glasniku BiH"
(članak 1.3a stavak (2) Izbornog zakona).
16. Na temelju navedenog SIP je zaključio da su apelanti
zlouporabili pravo na izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom
narodu propisano Izbornim zakonom, što bi u slučaju
prihvaćanja takve radnje, onemogućilo da u Domu naroda,
sukladno članku 10.16 stavak (1) Izbornog zakona, budu
izabrani kandidati relevantnog naroda.
17. Odlučujući o pojedinačnim prizivama apelanata
podnesenim protiv odluka SIP-a od 24. prosinca 2014. godine,
Sud BiH je rješenjima iz izreke ove presude od 30. prosinca
2014. godine prizive odbio.
18. Ispitujući osporene odluke u kontekstu prizivnih
prigovora apelanata, Sud BiH je zaključio da je SIP pravilno
postupio kada je odbio ovjeriti kandidatske liste apelanata za
izbor delegata u Dom naroda iz Skupštine Kantona Sarajevo iz
reda srpskog naroda, jer su apelanti tijekom aktualnog izbornog
ciklusa (lokalni izbori 2012-2016, odnosno Opći izbori 20102014. godine) mijenjali nacionalnu pripadnost konstitutivnom
narodu, čime su uzurpirali pravo pripadnika iz reda Ostalih da u
Domu naroda, sukladno odredbi članka 10.16 stavak 1.
Izbornog zakona, budu izabrani kandidati. Navedeno stoga,
kako je istaknuto, zato što je odredbom članka 10.16 stavak 1.
Izbornog zakona propisano da, kada se ne izabere potreban broj
delegata koji se biraju u Dom naroda iz reda svakog
konstitutivnog naroda ili iz reda Ostalih u danom
zakonodavnom tijelu kantona, preostali broj delegata iz reda
bošnjačkog, hrvatskog ili srpskog naroda ili Ostalih bira se iz
drugog kantona, dok se izabere potreban broj delegata iz reda
svakog konstitutivnog naroda.
19. Sud BiH je, dalje, naglasio da je SIP prilikom
odlučenja pravilno primijenio materijalno pravo u osporenoj
odluci, navodeći da su Izbornim zakonom (Poglavlje IV)
Ovjera i kandidiranje za izbore propisani uvjeti koje mora
ispuniti svaki politički subjekt da bi bio ovjeren kod SIP-a za
sudjelovanje u izborima. U tom pravcu Sud BiH se pozvao na
odredbu članka 4.2 Izbornog zakona kojom su propisani uvjeti
za ovjeru neovisnog kandidata ili kandidata na kandidatskoj
listi političke stranke, neovisnih kandidata ili kandidatskoj listi
koalicije za izbore za sva tijela na svim razinama vlasti u BiH,
pri čemu su ti uvjeti precizirani.
20. Potom je Sud BiH istaknuo da je SIP pravilno utvrdio
da su apelanti izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti mijenjali u
tijeku aktualnog izbornog mandata koji se odnosi na određenu
razinu vlasti. Naglašeno je da mandat zastupničkih tijela
izabranih na redovitim izborima traje četiri godine i da teče od
dana objavljivanja rezultata izbora u "Službenom glasniku BiH"
(članak 1.3a stavak 2. Izbornog zakona).
21. Sud BiH je naveo da odredbe materijalnog prava
određuju postupanje stranaka u izbornom procesu, jer da bi
politička stranka mogla sudjelovati na izborima, ona mora biti
registrirana kod nadležnog suda (članak 4.3 Izbornog zakona) i
uz prijavu za ovjeru SIP-a mora priložiti spisak sa relevantnim
podacima svakog birača upisanog u Središnji birački spisak koji
podržava prijavu političke stranke (članak 4.4 Izbornog
zakona). Dalje je pojašnjeno da, u slučaju da SIP utvrdi da su
podaci iz prijave netočni ili nepotpuni, ili da prijava sadrži neki
Srijeda, 4. 3. 2015.
drugi nedostatak, u smislu Izbornog zakona ili akta SIP-a, o
tome će obavijestiti podnositelja prijave, te zatražiti da u
propisanom roku otkloni uočeni nedostatak, jer u protivnom
SIP neće ovjeriti prijavu političke stranke (članak 4.6 Izbornog
zakona), pri čemu su odredbama članka 4.19 Izbornog zakona
propisani uvjeti koje svaka kandidatska lista mora ispunjavati.
22. Dalje je naglašeno da je SIP ovlašten donositi
administrativne propise za provedbu Izbornog zakona (članak
2.9 točka 2. Izbornog zakona), te je u svezi s tim Sud BiH
podsjetio da je SIP donio Pravilnik o načinu provjere potpisa
potpore i obrascе za ovjeru političkih subjekata za sudjelovanje
na neposrednim izborima u BiH ("Službeni glasnik BiH" broj
37/14, u daljnjem tekstu: Pravilnik), kojim su, sukladno zakonu,
utvrđeni postupci ovjere političkih subjekata za sudjelovanje na
izborima u provjeri potpisa potpore. Sud BiH je naglasio da,
sukladno odredbi članka 4. Pravilnika, prilikom ovjere
političkog subjekta za sudjelovanje u neposrednim izborima
izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini
Ostalih nije uvjet da bi politička stranka bila ovjerena za
sudjelovanje na izborima, pa zbog tog razloga, SIP u postupku
ovjere nema zakonske osnove da provjerava izjašnjenje o
nacionalnoj pripadnosti kandidata. U takvoj situaciji, kako je
naglasio Sud BiH, kandidat ima pravo da se ne izjasni o svojoj
pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih, ali u tom
slučaju on se odriče prava na izabranu, odnosno imenovanu
funkciju za koju je uvjet izjašnjenje o pripadnosti
konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih.
23. Sa druge stane, kako je istaknuo Sud BiH, kod
posrednih izbora (izbor za domove naroda), sukladno odredbi
članka 4.19 stavak 6. Izbornog zakona, izjašnjenje o pripadnosti
konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih predstavlja osnovu za
ostvarivanje prava na izabranu, odnosno imenovanu funkciju za
koju je bitan preduvjet upravo izjašnjenje o pripadnosti
konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih. Upravo zbog tog
razloga, kako je u obrazloženju navedeno, SIP u svom
postupanju provjerava izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom
narodu ili skupini Ostalih u izbornom ciklusu i uspoređuje
izjašnjenje dano u postupku ovjere kandidatske liste za
neposredne izbore sa izjašnjenjem danim u postupku ovjere
kandidatske liste za posredne izbore. U svezi sa navedenim,
Sud BiH se pozvao na odredbu članka 26. stavak 2. Upute koja
propisuje da, u slučaju da izjašnjenje kandidata o pripadnosti
konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih nije identično
izjašnjenju koje je taj kandidat dao prilikom ovjere za
neposredne izbore, SIP će pozvati kandidata da u propisanom
roku uskladi izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili
skupini Ostalih koje je dao prilikom ovjere podataka za
neposredne izbore u istom izbornom ciklusu, jer će, u
protivnom, odbiti kandidata sa liste, kako je pravilno postupio
SIP u predmetnim slučajevima.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
24. Apelanti u sadržajno gotovo identičnim i vrlo
opsežnim apelacijama ukazuju da je osporenim odlukama
povrijeđeno njihovo pravo iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za
zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu:
Europska konvencija), članka II/3.(g) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 9. Europske konvencije i članka II/4.
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije.
25. Apelanti suštinski ukazuju da su osporene odluke
proizvoljne, nezakonite i protuustavne, jer se njima krše
temeljna ljudska prava apelanata sadržana u Ustavu Bosne i
Hercegovine i Europskoj konvenciji. Prije svega, ukazuju na
povredu odredaba Upute, i to članka 26. stavak 2. koji detaljno
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
normira način izbora i verifikaciju delegata u Dom naroda, te
ukazuju na apsurdnost da se izjašnjenje u pogledu nacionalne
pripadnosti za neposredne Opće izbore 2014. godine uspoređuje
sa izjašnjenjem danim na kandidatskim formularima za Opće
izbore 2010. godine, odnosno lokalne izbore 2012. godine, jer
se, prema mišljenju apelanata, radi o drugom izbornom ciklusu.
Navedenu tvrdnju apelanti dodatno elaboriraju i dovode u
kontekst sa relevantnim odredbama Izbornog zakona (članak
1.1a točka d) alineja 4). Dalje ukazuju da ni SIP, niti Sud BiH
ne navode nijednu zakonsku odredbu prema kojoj se može
utvrditi da apelanti nisu pripadnici relevantnog naroda, da bi se
moglo usvojiti sporno stajalište da apelanti uskraćuju pravo da
kandidati relevantnog naroda budu izabrani u Dom naroda.
Navode da su se izjasnili na kandidatskom formularu "sukladno
svom nacionalnom izjašnjenju", koje im nijednim propisom u
BiH nije bilo uvjetovano, jer, kako ističu, Ustavom Bosne i
Hercegovine apelantima je garantirano pravo da se nacionalno
izjasne kako žele. Dalje, apelanti detaljno pojašnjavaju da je
njihovo ranije nacionalno izjašnjenje potpuno nebitno, te da,
izjašnjavajući se kao Srbi, nikome nisu uskratili pravo, pa ni
kandidatima iz relevantnog naroda da budu birani u Dom
naroda, pri čemu su se pozvali na relevantne odredbe Izbornog
zakona koje su, prema shvaćanjima apelanata, SIP i Sud BiH
pogrešno protumačili. Predloženo je da se apelacija usvoji,
osporene odluke ponište, te naloži provedba novog postupka,
sukladno relevantnim odredbama Ustava FBiH, Izbornog
zakona i Upute.
26. Zahtjev za donošenje privremene mjere apelanti
obrazlažu činjenicom da su im osporenim odlukama uskraćena
prava iz Ustava Bosne i Hercegovine i Europske konvencije na
način da im je uskraćeno legitimno pravo, kao izabranim
izaslanicima u Skupštini Kantona Sarajevo, da budu birani za
delegate iz reda srpskog naroda u Dom naroda, ali ne samo to,
već se uskraćivanjem njihovih prava onemogućava
konstituiranje Doma naroda, čime se onemogućava nesmetano
funkcioniranje institucija u FBiH. Ističu da ni odredbe Ustava
Federacije BiH, Izbornog zakona BiH, ni Uputa ne pružaju
mogućnost izbora delegata u Dom naroda iz reda osoba koje
nisu izabrane u kantonalnim skupštinama, već da se delegati u
Dom naroda biraju iz reda izabranih izaslanika u kantonalnim
skupštinama, odnosno iz klubova naroda iz reda Ostalih u
kantonalnim skupštinama. Također, ukazuju i na moguće
izvršenje kaznenog djela iz članka 145. stavak 1. Kaznenog
zakona BiH, te da su u tom pravcu poduzeli određene korake.
27. U dopunama apelacije apelanti opširno elaboriraju
kršenje svojih prava, dodatno razrađuju stajališta o
nezakonitosti odluka, skreću pozornost na relevantne odredbe
Zakona o zabrani diskriminacije na kojima temelje svoje
navode, te proširuju katalog prava koja su im spornim
odlukama povrijeđena. Tako, apelanti ukazuju na kršenje prava
iz članka II/1, II/2. i II/6. Ustava Bosne i Hercegovine, članka
2. stavak 1. i članka 3. Međunarodnog pakta o građanskim i
političkim pravima (u daljnjem tekstu: Međunarodni pakt) u
svezi sa čl. 6. i 13. Europske konvencije, te članka 3. Protokola
broj 1 uz Europsku konvenciju i čl. 25. i 26. Međunarodnog
pakta. Apelanti se, također, u kontekstu primjene članka 6.
stavak 1. Europske konvencije pozivaju na praksu Ustavnog
suda usvojenu u predmetu broj AP 2679/06, ukazujući na
identičnost povrede navedenog prava. Potom se u svezi sa
diskriminacijom pozivaju na praksu Europskog suda za ljudska
prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) usvojenu u predmetima
Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine (koju su u bitnom
dijelu citirali), te Zornić protiv Bosne i Hercegovine, koji,
prema ocjeni apelanata, pokreću identično činjenično i pravno
pitanje. Smatraju da se stajališta iznesena u navedenim
odlukama mogu primijeniti i na apelante. Ukazuju da ni
Broj 17 - Strana 81
Europski sud u citiranim odlukama nije ulazio u motive
aplikanata u pogledu njihovog nacionalnog izjašnjenja, što
samo potvrđuje tvrdnje apelanata da nitko nema pravo ulaziti u
razloge ili motive zašto i kako se netko nacionalno izjašnjava.
U tom pravcu apelanti ukazuju da su diskriminirani, jer su
institucije u BiH prema njima različito postupale na način da je
pod jednakim uvjetima određenim osobama dana prednost u
odnosu na apelante, odnosno onemogućeno im je da na temelju
svog nacionalnog opredjeljenja budu birani u Dom naroda, a,
istodobno, dvojici članova tog kluba Slaviši Šućuru i Predragu
Kojoviću to pravo je priznato. Ukazuju da u BiH ne postoji niti
jedan propis koji bi mogao odrediti da apelanti nisu Srbi, niti to
ijedan propis definira. Stoga, apelanti smatraju da su
diskriminirani po osnovi svog nacionalnog izjašnjenja.
Konačno, od Ustavnog suda traže da žurno postupa zbog
nemogućnosti da se konstituira vlast u FBiH, jer nedostaju
četiri delegata iz reda srpskog naroda, a što sve može imati
dalekosežne posljedice.
b) Odgovor na apelaciju
28. Sud BiH je u odgovorima na apelacije naveo da
osporenim odlukama nisu povrijeđena prava apelanata na koja
su neutemeljeno ukazali u apelacijama.
29. SIP se u odgovorima na apelacije koncentrirao na
navode apelanata kojim su tražili da se donesu privremene
mjere koje je SIP ocijenio neutemeljenim, predloživši da se
zahtjevi
za
donošenje
privremenih
mjera
odbiju.
Neutemeljenost zahtjeva za donošenje privremenih mjera SIP
vidi u činjenici što je Sud BiH, nakon podnošenja predmetnih
apelacija, donio još sedam rješenja kojima su odbačeni prizivi
onim podnositeljima koji su, također, promijenili izjašnjenje o
pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih u tijeku
izbornog ciklusa. SIP je, također, informirao Ustavni sud da će
izjašnjenje i relevantnu dokumentaciju u svezi sa navodima
apelanata o kršenju ustavnih prava i prava garantiranih
Europskom konvencijom naknadno dostaviti, budući da, zbog
kratkog roka i prijedloga za donošenje privremenih mjera, nije
u mogućnost to odmah učiniti.
30. U naknadno dostavljenim odgovorima SIP se iscrpno
izjasnio o neutemeljenosti svih prigovora apelanata. Naglašeno
je, između ostalog, da je SIP, kao nadležno tijelo, bio dužan
onemogućiti zlouporabu prava iz članka 4.19 stavak (6)
Izbornog zakona (izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom
narodu ili skupini Ostalih) u slučaju kada se to izjašnjenje
koristi kao osnova za ostvarivanje prava na imenovanu funkciju
za koju je uvjet izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu
ili skupini Ostalih, i to u izbornom ciklusu za koji je
kandidatska lista podnesena. Istaknuto je da su apelanti
promjenom nacionalnog izjašnjenja u tijeku izbornog ciklusa
doveli do zlouporabe prava u korist jedne osobe i na štetu
drugih, i to grubim kršenjem Izbornog zakona iz čijih odredaba
nedvojbeno
proizlazi
volja
zakonodavca
prilikom
opredjeljivanja za navedena zakonska rješenja. Neopravdanost i
nesvrsishodnost predmetnih apelacija se, prema ocjeni SIP-a,
temelje i na pitanju čija su prava povrijeđena, da li kolektivna
prava naroda ili pojedinačna prava apelanata zagarantirana
Ustavom Bosne i Hercegovine, jer su apelanti promjenom
nacionalnog izjašnjenja u tijeku izbornog ciklusa uzurpirali
pravo legitimnih zastupnika koji se izjašnjavaju kao pripadnici
srpskog naroda. Predloženo je da se predmetne apelacije
odbace kao prima facie neutemeljene, ili da se odbiju zbog toga
što ne postoje povrede na koje su se apelanti pozvali.
V. Relevantni propisi
31. U Izbornom zakonu Bosne i Hercegovine ("Službeni
glasnik BiH" br. 23/01, 7/02, 25/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04,
Broj 17 - Strana 82
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 32/07, 33/07,
37/08 i 32/10, 18/13 i 7/14) relevantne odredbe glase:
GLAVA I. TEMELJNE ODREDBE
Članak 1.1.a. stavak 2. točka d) alineja 4)
Pojedini izrazi uporabljeni u ovom zakonu znače:
2) "Izborna jedinica" podrazumijeva:
d) entitetsku izbornu jedinicu u kojoj se bira državna
razina vlasti.
4) "Izborni ciklus" podrazumijeva mandatno razdoblje
koje se odnosi na određenu razinu vlasti.
Članak 1.3.a. stavak 2.
(2) Mandat članova zastupničkih tijela izabranih na
redovitim izborima traje četiri godine i teče od dana objave
rezultata izbora u "Službenom glasniku BiH".
POGLAVLJE 4. OVJERA I KANDIDIRANJE ZA
IZBORE
Članak 4.1
Da bi sudjelovali na izborima, političke stranke, nezavisni
kandidati, koalicije i liste nezavisnih kandidata ovjeravaju se
kod Izbornog povjerenstva Bosne i Hercegovine.
Članak 4.19 st. (1), (5), (6) i (7)
Ovjerena politička stranka ili koalicija podnose posebnu
kandidacijsku listu za svaku izbornu jedinicu.
Kandidacijska lista sadrži ime i prezime svakog kandidata
na listi, jedinstveni matični broj, adresu prebivališta,
izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini
ostalih, broj valjane osobne iskaznice i mjesto njezinog
izdavanja, potpis predsjednika političke stranke, odnosno
predsjednika političkih stranaka u koaliciji. Uz prijedlog liste
dostavlja se očitovanje svakog od kandidata na listi o
prihvaćanju kandidature, izjava da nema smetnji iz članka 1.10
stavak (1) točka 4. ovog Zakona i izjava o imovnom stanju
kandidata iz članka 15.7 ovog Zakona. Očitovanje i izjave
moraju biti ovjerene na način propisan zakonom ili kod
nadležnog općinskog izbornog povjerenstva.
Očitovanje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili
skupini ostalih iz stavka 5. ovog članka koristit će se kao
osnova za ostvarivanje prava na izabranu, odnosno imenovanu
dužnost za koju je uvjet očitovanje o pripadnosti konstitutivnom
narodu ili skupini ostalih u izbornom ciklusu za koje je
kandidacijska lista podnesena.
Kandidat ima pravo ne očitovati se o njegovoj pripadnosti
konstitutivnom narodu ili skupini ostalih na kandidacijskoj listi,
ali neočitovanje će se smatrati za odustajanje od prava na
izabranu, odnosno imenovanu dužnost za koju je uvjet
očitovanje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini
ostalih.
32. U Naputku o postupku provedbe posrednih izbora
za tijela vlasti u Bosni i Hercegovini obuhvaćenih Izbornim
zakonom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" broj
38/14) relevantne odredbe glase:
Članak 26.
(Postupak ovjere kandidatskih listi)
(1) Središnje izborno povjerenstvo BiH, nakon prijama
kandidatskih listi iz članka 22. i 23. ovoga Naputka, a
najkasnije u roku od 24 sata, ovjerava kandidatske liste te ih
odmah dostavlja županijskim skupštinama.
(2) U slučaju da izjašnjenje kandidata o pripadnosti
konstitutivnom narodu ili skupini ostalih nije identično
izjašnjenju koje je taj kandidat dao prilikom ovjere za
neposredne izbore, u istom izbornom ciklusu, Središnje izborno
povjerenstvo BiH:
a) pozvat će kandidata da u roku od 48 sati uskladi
izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini
Srijeda, 4. 3. 2015.
ostalih, koje je dao pri ovjeri za neposredne izbore, u istom
izbornom ciklusu,
b) odbit će kandidata na listi, pod uvjetom da on ne
postupi sukladno odredbi stavka (2) točke a) ovog članka.
VI. Dopustivost
33. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost
u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu
predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i
Hercegovini.
34. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj
apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom
lijeku kojeg je koristio.
a) U odnosu na navode o povredi članka II/3.(e) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske
konvencije i prava iz čl. 2. i 3. Međunarodnog pakta u svezi
sa pravom na pravično suđenje
35. Prilikom ispitivanja dopustivosti dijela apelacije koji
se odnosi na navode o povredi prava na pravično suđenje iz
članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1.
Europske konvencije i čl. 2. i 3. Međunarodnog pakta u svezi sa
pravom na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od odredaba
članka 18. stavak (3) točka h) Pravila Ustavnog suda.
Članak 18. stavak (3) točka h) Pravila Ustavnog suda
glasi:
Apelacija nije dopustiva i ako postoji neki od sljedećih
slučajeva:
h) apelacija je ratione materiae inkompatibilna s
Ustavom;
36. U svezi sa navodima apelanata o povredi prava na
pravično suđenje, Ustavni sud, prije svega, podsjeća na
ustaljenu praksu Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem
tekstu: Europski sud) koja podržava stajalište da se politička
prava ne smatraju građanskim pravima. Europski sud je takvo
stajalište usvojio u predmetu Pierre-Bloch v. Francuske (vidi,
Pierre-Bloch protiv Francuske, aplikacija broj 24194/94,
presuda iz 1997. godine), koji u bitnom nije mijenjao ni u
novijoj praksi, ostajući dosljedan stajalištu da sporovi u svezi sa
pravima i obvezama koji izviru iz pasivnog biračkog prava, u
pravilu, ne spadaju u okvire građanskog ni kaznenog aspekta
članka 6. Europske konvencije (vidi, između ostalih, Mutalibov
protiv Azerbejdžana, aplikacija broj 31799/03, presuda iz 2004.
godine, Paksas protiv Litve, aplikacija broj 34932/04, presuda
iz 2011. godine, i Karimov protiv Azerbejdžana, aplikacija broj
12535/06, presuda iz 2014. godine). Ustavni sud zapaža da je u
svojoj dosadašnjoj praksi usvajao slično stajalište (vidi, između
ostalih, Ustavni sud, odluke br. AP 3804/08 od 15. lipnja 2010.
godine i AP 4702/11 od 23. veljače 2012. godine, dostupne na
www.ustavnisud.ba). Isto tako, Ustavni sud naglašava da se u
području zaštite pasivnog biračkog prava pojedina pitanja, u
ovisnosti o okolnostima konkretnog slučaja, mogu podvesti pod
kazneni aspekt članka 6. stavak 1. Europske konvencije.
Međutim, Ustavni sud smatra da u okolnostima konkretnog
slučaja sporno neovjeravanje kandidatskih lista za izbor
delegata u Dom naroda ne potpada pod kaznenu optužbu iz
članka 6. stavak 1. Europske konvencije, te obzirom na
okolnosti konkretnog slučaja, to pitanje ne spada pod okvir
zaštite prava na pravičan postupak, u smislu članka II/3.(e)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske
konvencije. Stoga, ni pozivanje apelanata u kontekstu prava na
pravično suđenje na praksu Ustavnog suda usvojenu u
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
predmetu broj AP 2679/06 (u kojoj je Ustavni sud, ocjenjujući
okolnosti tog konkretnog slučaja, usvojio stajalište da je članak
6. stavak 1. Europske konvencije primjenjiv) ne može dovesti
do drugačijeg odlučenja u predmetnom slučaju, imajući u vidu
okolnosti konkretnog slučaja, stajalište Europskog suda i noviju
praksu Ustavnog suda.
37. Iz navedenog proizlazi da članak 6. stavak 1.
Europske konvencije nije primjenjiv u konkretnom slučaju.
Budući da članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine u ovom
slučaju ne pruža širi opseg zaštite od članka 6. Europske
konvencije, slijedi da su navodi apelacije u svezi sa povredom
prava na pravično suđenje ratione materiae inkompatibilni sa
Ustavom Bosne i Hercegovine.
38. Analogno tomu, Ustavni sud zaključuje da je i
pozivanje apelanata na kršenje prava iz čl. 2. i 3.
Međunarodnog pakta, koja, u biti, govore o poštivanju prava
priznatih navedenim paktom, bez razlika po bilo kojoj osnovi, a
koja apelanti dovede u svezu sa pravom na pravično suđenje,
također, ratione materiae inkompatibilno sa Ustavom Bosne i
Hercegovine.
b) U odnosu na ostale navode o povredi prava
39. Ustavni sud zapaža da su se apelanti pozvali i na
kršenje prava iz članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i
članka 9. Europske konvencije, članka II/4. Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 14. Europske konvencije, članka 3.
Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, čl. 25. i 26.
Međunarodnog pakta, članka 2. stavak 1. i članka 3.
Međunarodnog pakta u svezi sa člankom 13. Europske
konvencije, te članka II/1, II/2. i II/6. Ustava Bosne i
Hercegovine. Dakle, u svezi sa tim navodima, Ustavni sud
primjećuje da apelanti predmetnim apelacijama osporavaju
rješenja Suda BiH od 30. prosinca 2014. godine, i to br. S1 3 Iž
017999 14 Iž, S1 3 Iž 017998 14 Iž i S1 3 Iž 017997 14 Iž
protiv kojih nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih
prema zakonu. Potom, osporena rješenja apelanti su primili 5.
siječnja 2015. godine, a apelacije su podnesene 7. siječnja
2015. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom
18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacije
ispunjavaju i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog
suda, jer ne postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg
apelacije nisu dopustive, niti su očigledno (prima facie)
neutemeljene.
40. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete
u pogledu dopustivosti.
VII. Meritum
41. Apelanti osporavaju navedene odluke tvrdeći da su
tim odlukama povrijeđena njihova prava iz članka II/3.(g)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije,
članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske
konvencije, članka 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju,
čl. 25. i 26. Međunarodnog pakta, članka 2. stavak 1. i članka 3.
Međunarodnog pakta u svezi sa člankom 13. Europske
konvencije, te članka II/1, II/2. i II/6. Ustava Bosne i
Hercegovine.
Pravo na slobodne izbore
42. Članak 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju
glasi:
Visoke strane ugovornice se obvezuju da u primjerenim
vremenskim razmacima održavaju slobodne izbore s tajnim
glasovanjem, pod uvjetima koji osiguravaju slobodno
izražavanje mišljenja naroda pri izboru zakonodavnih tijela.
Broj 17 - Strana 83
43. Aneks I. Ustava Bosne i Hercegovine – Dodatni
sporazumi o ljudskim pravima koji će se primjenjivati u
Bosni i Hercegovini u relevantnom dijelu glasi:
7. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima
(1966) i Opcioni protokoli (1966. i 1989)
44. Članak 25. Međunarodnog pakta o građanskim i
političkim pravima u relevantnom dijelu glasi:
Članak 25.
Svaki građanin treba imati pravo i mogućnost da bez
ikakvih razlika navedenih u članku 2. i bez nerazumnih
ograničenja:
b) bira i bude biran pravedno provedenim, povremenim
izborima sa općim i jednakim pravom glasa i tajnim
glasovanjem, koji osiguravaju slobodno izražavanje volje
birača;
45. Apelanti, u biti, ukazuju na nezakonito postupanje
SIP-a i Suda BiH prilikom odbijanja prijedloga za ovjeru
kandidatskih lista zbog činjenice što su se za Opće izbore 2014.
godine izjasnili kao Srbi, što je bilo njihovo legitimno pravo,
pogotovu ako se uzme u obzir da se radi o drugom izbornom
ciklusu, a ne aktualnom, kako su to, prema navodima apelanata,
pogrešno utvrdili SIP i Sud BiH. Ističu da nijedan propis ne
zabranjuje osobi da se izjasni kako želi i kako se osjeća, te da
SIP i Sud BiH nisu imali uporište u Izbornom zakonu, niti u
Uputi da apelantima uskrate pravo na ovjeru kandidatskih lista.
46. Ustavni sud podsjeća da je pitanje primjenjivosti
članka 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju Europski
sud razmatrao u predmetu Sejdić i Finci (vidi, Europski sud,
Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine, aplikacije br.
27996/06 i 34836/06, presuda iz 2009. godine, stavak 41)
raspravljajući o spornom pitanju potpadaju li izbori za Dom
naroda Bosne i Hercegovine pod članak 3. Protokola broj 1 uz
Europsku konvenciju u kojem je Europski sud zaključio da
izbori za Dom naroda potpadaju pod članak 3. Protokola broj 1.
Stoga, Ustavni sud, podržavajući stajalište Europskog suda,
nema razloga da ovo pitanje riješi drugačije u kontekstu izbora
za entitetski Dom naroda.
47. Dakle, Ustavni sud podsjeća da obveza države koja
proistječe iz članka 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju
predviđa aktivno i pasivno biračko pravo naroda: aktivno pravo
glasovanja na izborima i pasivno pravo sudjelovanja na
izborima kao kandidat, koja se isključivo odnose na izbor
"zakonodavnih tijela".
48. Ustavni sud zapaža da je Europski sud, u svezi sa
člankom 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, zaključio
da prava koja pruža navedeni članak nisu apsolutna, da u
svojim unutarnjim pravnim sustavima države ugovornice pravo
pojedinca da glasuje i da bude biran ograničavaju uvjetima koji,
u principu, nisu nedozvoljeni, te da one u toj sferi imaju širok
stupanj slobodne procjene, kao i da je zadatak suda da se uvjeri
da ti uvjeti "ne ograničavaju ova prava do te mjere da
ugrožavaju njihovu suštinu i lišavaju ih njihove efektivnosti, da
su ovi uvjeti uvedeni kako bi zadovoljili legitiman cilj kojem se
teži, da primijenjena sredstva nisu neproporcionalna" (vidi,
Mathieu-Mohin i Clerfayt protiv Belgije, aplikacija broj
9267/81, presuda iz 1987. godine). Gotovo identično stajalište
Europski sud je iznio i u predmetu Gitonas i ostali protiv Grčke
(aplikacije br. 18747/91 i dr., presuda iz 1997. godine).
49. Apelanti, dalje, ukazuju i na kršenje relevantnih
odredaba Međunarodnog pakta koje pružaju nešto širi opseg
zaštite od članka 3. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U
tom kontekstu Ustavni sud ističe da, za razliku od članka 3.
Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, pravo da bira i da
bude izabran prema članku 25. Međunarodnog pakta nije
ograničeno na izbore za zakonodavna tijela, nego se
primjenjuje generalno na ona tijela čije članstvo u potpunosti ili
Broj 17 - Strana 84
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
djelomično ovisi o izboru. Dakle, članak 25. Međunarodnog
pakta garantira svakom građaninu pravo i mogućnost da bez
ikakve diskriminacije i bez neutemeljenih ograničenja bira i da
bude biran na povremenim, istinskim, općim, jednakim i tajnim
izborima, koji osiguravaju slobodno izražavanje volje birača.
Međutim, navedena prava nisu apsolutna, jer i u primjeni
navedenog članka ograničenja mogu postojati, ali ona moraju
biti utemeljena.
50. Polazeći od navedenih stajališta, Ustavni sud podsjeća
da je njegov zadatak ispitati osporene odluke u svjetlu
navedenih principa, odnosno provjeriti jesu li predmetna
ograničenja imala zakonsko utemeljenje.
51. Ustavni sud zapaža da su SIP i Sud BiH svoje odluke
utemeljili na relevantnim odredbama Izbornog zakona,
Pravilnika i Upute, imajući u vidu odredbe članka 4.19 st. 5. i 6.
Izbornog zakona koje propisuju da je izjašnjenje o nacionalnoj
pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih osnova za
ostvarivanje prava na izabranu, odnosno imenovanu funkciju.
Ustavni sud zapaža da je SIP prilikom provjere podataka,
sukladno odredbi članka 26. Upute, uočio da su apelanti u
relevantnom izbornom razdoblju mijenjali nacionalnu
pripadnost izjašnjavajući se kao Bošnjaci, odnosno Ostali, te,
konačno, Srbi, i to u lipnju 2014. godine, što je bilo razlogom
za SIP da odbije ovjeriti kandidatske liste apelanata. Ustavni
sud zapaža da su SIP i Sud BiH prilikom odlučenja posebice
imali u vidu da su apelanti izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti
mijenjali u tijeku aktualnog izbornog ciklusa (lokalni izbori
2012-2016, odnosno Opći izbori 2010-2014), štoviše, da su
apelant Bjelak i apelant Pleho to učinili u tijeku aktualnog
mandata na funkciji općinskog vijećnika. Ustavni sud, također,
primjećuje da SIP i Sud BiH nisu imali dvojbu o tomu da se
promjena izjašnjenja o nacionalnoj pripadnosti dogodila u
aktualnom izbornom ciklusu, nalazeći uporište za to u
odredbama članka 1.1a točka d) alineja 4) i članka 1.3a stavak
2. Izbornog zakona, čime su apelanti uzurpirali pravo
legitimnih zastupnika u Skupštini Kantona Sarajevo, odnosno u
drugim kantonalnim skupštinama, da budu izabrani u Dom
naroda, sukladno Izbornom zakonu.
52. Ustavni sud, dalje, zapaža da se u osporenim
odlukama nije raspravljalo o motivima i razlozima apelanata da
se izjasne kao Srbi, niti se ulazilo u pravo apelanata da se
izjasne kako žele i kako se osjećaju, niti je to pravo apelantima
osporenim odlukama uskraćeno na što apelanti neutemeljeno
ukazuju. Navedeno stoga što se u osporenim odlukama
isključivo raspravljalo o ispunjavanju zakonskih uvjeta za
ovjeru kandidatskih lista apelanata za izbor delegata u Dom
naroda iz reda srpskog naroda pri nepobitnom da su apelanti u
relevantnom razdoblju mijenjali izjašnjenje o nacionalnoj
pripadnosti, pri čemu je izjašnjenje o pripadnosti
konstitutivnom narodu ili skupini Ostalih neophodno za razinu
vlasti za koju su se kandidirali. Ustavni sud podsjeća da se
pitanje pripadnosti nekom narodu ubraja u kategoriju
subjektivnog prava svakog pojedinca, te da svatko ima pravo
izjasniti se onako kako se osjeća, u smislu tradicijskih,
kulturoloških, jezičnih, obiteljskih i drugih vrijednosti, ali i
moralnih, posebice u situaciji kada se izjašnjenje o pripadnosti
nekom narodu povremeno mijenja. Ustavni sud podsjeća da
predmetni postupci suštinski pokreću pitanje posljedica koje su
nastupile zbog različitog izjašnjenja apelanata o pripadnosti
konstitutivnom narodu, odnosno redu Ostalih u aktualnom
izbornom ciklusu, i to isključivo u političkom životu apelanata.
53. Dakle, imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud
smatra da su SIP i Sud BiH u postupku ovjeravanja
kandidatskih lista postupali sukladno Izbornom zakonu i Uputi,
a sve da bi zaštitili složeni izborni sustav u Bosni i Hercegovini
od svih oblika zlouporaba, te da su poduzete mjere bile
Srijeda, 4. 3. 2015.
proporcionalne cilju kojem se težilo. Navedeno stoga što su
apelanti nepobitno sudjelovali na Općim izborima 2014. godine
kao kandidati u ime svojih političkih stranaka, ali da im je
pravo da budu izabrani u Dom naroda iz Kluba poslanika
srpskog naroda onemogućeno isključivo zbog postupaka samih
apelanata i njihove "neodlučnosti" da se u aktualnom izbornom
ciklusu opredijele i istraju na izjašnjenju o nacionalnoj
pripadnosti ili skupini Ostalih.
54. Stoga, Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama
apelantima nisu uskraćene garancije koje pruža članak 3.
Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, odnosno članak 25.
Međunarodnog pakta, jer su predmetna ograničenja bila
sukladna zakonu.
Pravo na zabranu diskriminacije
55. Članak II/4. Ustava Bosne i Hercegovine glasi:
Uživanje prava i sloboda predviđenih ovim člankom ili u
međunarodnim sporazumima navedenim u Aneksu I ovom
Ustavu, osigurano je za sve osobe u Bosni i Hercegovini bez
diskriminacije po bilo kojoj osnovi kao što je spol, rasa, boja,
jezik, vjera, političko i drugo uvjerenje, nacionalno ili
društveno podrijetlo, vezivanje za neku nacionalnu manjinu,
imovina, rođenje ili drugi status.
Članak 14. Europske konvencije glasi:
Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom
osigurava se bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su
spol, rasa, boja kože, jezik, vjeroispovijest, političko ili drugo
mišljenje, nacionalno ili socijalno podrijetlo, sveza sa nekom
nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.
56. Ustavni sud zapaža da apelanti ukazuju da su osporene
odluke dovele do kršenja prava na nediskriminaciju iz članka
II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske
konvencije, ukazujući da su diskriminirani u odnosu na druge
kandidate iz Kluba poslanika srpskog naroda Kantonalne
skupštine Kantona Sarajeva, jer njima to pravo nije uskraćeno,
pri čemu su se pozvali na Zakon o zabrani diskriminacije.
Konačno, pozivaju se na praksu Europskog suda usvojenu već u
predmetima Sejdić i Finci, te na predmet Zornić (op. cit., Sejdić
i Finci protiv Bosne i Hercegovine i Zornić protiv Bosne i
Hercegovine, aplikacija broj 3681/06, presuda iz 2014. godine),
jer se, prema njihovoj ocjeni, radi o identičnom činjeničnom i
pravnom pitanju koje se analogno može primijeniti i na njihov
slučaj.
57. U svezi s navedenim, Ustavni sud podsjeća da, prema
praksi Europskog suda, diskriminacija nastupa ako se osoba ili
skupina osoba koje se nalaze u analognoj situaciji različito
tretiraju na temelju spola, rase, boje, jezika, vjere i sl. u pogledu
uživanja prava iz Europske konvencije, a ne postoji objektivno i
razumno opravdanje za takav tretman, ili upotreba sredstava
naspram željenog cilja koji nisu u proporcionalnom odnosu
(vidi, Europski sud, Belgijski jezični slučaj, aplikacije br.
1474/62 i dr., presuda iz 1968. godine). Pri tomu je nevažno je
li diskriminacija posljedica različitog zakonskog tretmana ili
primjene samog zakona (vidi, Europski sud, Irska protiv Velike
Britanije, aplikacija broj 5310/71, presuda iz 1978. godine).
58. U svezi sa prigovorima apelanata, Ustavni sud
naglašava da je članak 14. Europske konvencije primjenjiv u
slučajevima kada postoji različito postupanje po zabranjenoj
osnovi prema osobi ili skupini osoba koje se nalaze u sličnoj
situaciji u svezi s nekim pravom iz Europske konvencije i
njezinih protokola, a za to različito postupanje nema
objektivnog ili razumnog opravdanja. Prema tomu, da bi se
primijenio članak 14. Europske konvencije, pravilo, akt ili
propust moraju potpadati pod djelokrug nekog materijalnog
prava iz Europske konvencije. U konkretnom slučaju apelanti
smatraju da su diskriminirani u svezi sa člankom 3. Protokola
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
broj 1 uz Europsku konvenciju i člankom 25. Međunarodnog
pakta.
59. Ustavni sud zapaža da je Europski sud u predmetu
Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine, između ostalog,
zaključio da dugotrajna nemogućnost aplikanata da se
kandidiraju za Dom naroda Parlamentarne skupštine BiH nema
objektivno i prihvatljivo opravdanje, te da je, stoga, došlo do
kršenja članka 14. u svezi sa člankom 3. stavak 1. uz Europsku
konvenciju. Navedeno stajalište Europskom sudu je bilo osnova
da u predmetu Zornić protiv Bosne i Hercegovine dođe do istog
zaključka. Ustavni sud zapaža da se predmeti Europskog suda
na koje su se apelanti pozvali po svojoj biti bitno razlikuju od
predmetnih apelacija. U svezi s tim, Ustavni sud podsjeća da su
aplikanti u citiranim predmetima Europskog suda bili dosljedni
svom etničkom, odnosno građanskom opredjeljenju, budući da
njihovo etničko, odnosno građansko opredjeljenje ne potpada
pod opseg konstitutivnog naroda u BiH (ne želeći se svrstati u
red Ostalih), što im je onemogućilo da se kandidiraju za Dom
naroda Parlamentarne skupštine, odnosno Predsjedništvo BiH,
budući da je izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti
konstitutivnom narodu, odnosno skupini Ostalih conditio sine
qua non. Sa druge strane, Ustavni sud podsjeća da se u
konkretnim predmetima nije dovodilo u pitanje pravo apelanata
na izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom naroda, odnosno
redu Ostalih, jer apelanti nemaju problem u svezi s tim, već sa
vlastitim izborom kojem od konstitutivnih naroda u BiH ili redu
Ostalih da se priklone, što je dovelo do toga da su apelanti
izjašnjenje o pripadnosti konstitutivnom narodu ili redu Ostalih
mijenjali u aktualnom izbornom ciklusu. Sve navedeno upravo
jasno ukazuje da je pozivanje apelanata na predmete Europskog
suda (Sejdić i Finci, odnosno Zornić) neutemeljeno. Navedeno i
stoga što su apelanti u konkretnom slučaju nepobitno
sudjelovali na Općim izborima 2014. godine, kao kandidati u
ime svojih političkih stranaka, ali im kandidatske liste za Dom
naroda iz reda srpskog naroda SIP nije ovjerio, jer izjašnjenje
apelanata o pripadnosti konstitutivnom narodu ili skupini
Ostalih nije bilo identično izjašnjenju koje su apelanti dali
prilikom ovjere za neposredne izbore, u istom izbornom
ciklusu, kako to propisuje odredba članka 26. Upute.
60. Dalje, apelanti tvrde da su diskriminirani u odnosu na
druge kandidate iz Kluba poslanika srpskog naroda Kantonalne
skupštine Kantona Sarajevo, jer tim kandidatima (Šućur i
Kojović) SIP nije odbio ovjeriti kandidatske liste. Navedena
tvrdnja sama po sebi ne pokreće pitanje diskriminacije, u smislu
nejednakog postupanja, jer apelanti i ne tvrde da su i ti
kandidati, kao apelanti, imali problem sa različitim
izjašnjenjem o pripadnosti konstitutivnom narodu, odnosno
redu Ostalih u istom izbornom ciklusu da bi takva situacija,
eventualno, mogla pokrenuti pitanje diskriminacije. Dakle,
činjenica da je SIP nekome tko je ispunjavao zakonske uvjete
ovjerio kandidatsku listu, a apelantima nije, zbog
neispunjavanja uvjeta, sama po sebi ne pokreće pitanje
diskriminacije. Stoga, imajući u vidu da predmetne apelacije ne
pokreću pitanje diskriminacije apelanata ni u segmentima na
koje su apelanti neutemeljeno ukazali, niti iz osporenih odluka
bilo što upućuje na nejednako tretiranje apelanata u istim
okolnostima (iz odgovora SIP-a proizlazi da su SIP i Sud BiH
prema svim kandidatima koji su mijenjali izjašnjenje o
nacionalnoj pripadnosti postupali na identičan način), Ustavni
sud navode apelanata o povredi prava na nediskriminaciju iz
članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske
konvencije u svezi sa pravom iz članka 3. Protokola broj 1 uz
Europsku konvenciju i članka 25. Međunarodnog pakta,
također, smatra neutemeljenim.
61. Stoga, Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama
nije povrijeđeno pravo apelanata na zabranu diskriminacije iz
Broj 17 - Strana 85
članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske
konvencije u svezi sa pravom iz članka 3. Protokola broj 1 uz
Europsku konvenciju i članka 25. Međunarodnog pakta.
Ostali navodi
62. U svezi sa pozivanjem apelanata na kršenje prava iz
članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9.
Europske konvencije, kojim je garantirano pravo na slobodu
misli, savjesti i vjere, Ustavni sud zapaža da apelanti, osim
paušalnog pozivanja na kršenje ovog prava, nisu naveli u čemu
se sastoji povreda navedenog prava u predmetnim postupcima u
okviru kojih se raspravljalo o ispunjavanju uvjeta za ovjeru
kandidatskih lista apelanata, sukladno Izbornom zakonu i
drugim provedbenim aktima SIP-a. Analizirajući okolnosti
konkretnog slučaja, Ustavni sud ne može zaključiti na koji
način se osporenim odlukama pokreće bilo koje pitanje u svezi
sa uživanjem garancija navedenog prava imajući u vidu
suštinsko značenje tog prava, te ove paušalne navode apelanata
smatra neutemeljenim.
63. Dalje, u svezi sa pozivanjem apelanata na kršenje
prava iz članka 2. stavak 1. i članka 3. Međunarodnog pakta,
koja, kako je već istaknuto, govore o poštivanju prava priznatih
navedenim paktom, bez razlika po bilo kojoj osnovi, koja su po
svojoj biti akcesorna (dakle, nisu samostalna prava, jer se
uvijek vezuju za neko drugo pravo), te koja apelanti dovode u
svezu sa isto tako akcesornim pravom iz članka 13. Europske
konvencije (pravo na učinkovit pravni lijek), Ustavni sud
zapaža da apelanti kršenje navedenih prava ničim nisu
obrazložili, niti su se apelanti mogli uspješno pozivati na
kršenje navedenih prava obzirom na njihovu akcesornost, te i
ove paušalne navode apelanata smatra neutemeljenim.
64. U odnosu na pozivanje apelanata na kršenje članka 26.
Međunarodnog pakta koji, u biti, govori o jednakosti svih pred
zakonom i zabrani diskriminacije, te članka II/1, II/2. i II/6.
Ustava Bosne i Hercegovine, koje su samo taksativno naveli,
bez posebnog obrazloženja, Ustavni sud smatra da se kršenje
navedenih prava suštinski može podvesti pod prava o kojima se
Ustavni sud detaljnije bavio u prethodnim točkama ove odluke,
te zbog istih razloga i ove paušalne navode apelanata smatra
neutemeljenim.
VIII. Zaključak
65. Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama nije
došlo do kršenja prava apelanata iz članka 3. Protokola broj 1
uz Europsku konvenciju i članka 25. Međunarodnog pakta kada
su mjere koje su poduzeli SIP i Sud BiH bile sukladne zakonu,
legitimne i proporcionalne cilju kojem se težilo. Također, nije
došlo do kršenja prava iz članka II/2.(g) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 9. Europske konvencije, jer Ustavni sud
ne može zaključiti na koji način se osporenim odlukama
pokreće bilo koje pitanje u svezi sa uživanjem ovih garancija.
66. Također, Ustavni sud zaključuje da nije bilo kršenja
prava iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14.
Europske konvencije u svezi sa pravom iz članka 3. Protokola
broj 1 uz Europsku konvenciju i članka 25. Međunarodnog
pakta kada su se apelanti neutemeljeno pozvali na kršenje
navedenog prava i praksu Europskog suda, pri čemu iz
osporenih odluka ne proizlazi da su apelanti u predmetnim
postupcima na bilo koji način bili diskriminirani.
67. Isto tako, Ustavni sud zaključuje da osporenim
odlukama nije došlo do kršenja prava iz članka 26.
Međunarodnog pakta, te članka II/1, II/2. i II/6. Ustava Bosne i
Hercegovine kada apelanti, u biti, kršenje navedenih prava
temelje na istim razlozima na kojim su temeljili navode o
zabrani diskriminacije u svezi sa pravom na slobodne izbore, a
Ustavni sud je zaključio da u tom pravcu nije bilo kršenja prava
apelanata.
Broj 17 - Strana 86
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
68. Na temelju članka 18. stavak (3) točka h) i članka 59.
st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u
dispozitivu ove odluke.
69. Obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu,
nije neophodno posebice razmatrati prijedloge apelanata za
donošenje privremenih mjera.
70. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, v. r.
Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у
предмету број АП 66/15, рјешавајући апелацију Нермина
Бјелака и др., на основу члана VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине, члана 18 став (3) тачка х), члана 57 став (2)
тачка б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда
Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени
гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:
Валерија Галић, предсједница
Миодраг Симовић, потпредсједник
Сеада Палаврић, потпредсједница
Мато Тадић, судија
Мирсад Ћеман, судија
Златко М. Кнежевић, судија
на сједници одржаној 10. фебруара 2015. године
донио је
ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ1
Одбијају се као неосноване апелације Нермина
Бјелака, Хариса Плехе и Расима Смајића поднесене
против рјешења Суда Босне и Херцеговине бр. С1 3 Иж
017999 14 Иж од 30. децембра 2014. године, С1 3 Иж
017998 14 Иж од 30. децембра 2014. године и С1 3 Иж
017997 14 Иж од 30. децембра 2014. године и одлука
Централне изборне комисије Босне и Херцеговине које су
донесене под истим пословним бројем 06-1-07-3-1089/14 од
24. децембра 2014. године у односу на члан II/1, II/2г) и II/6
Устава Босне и Херцеговине, члан 9 Европске конвенције
за заштиту људских права и основних слобода, члан 3
Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту
људских права и основних слобода, чл. 25 и 26
Међународног пакта о грађанским и политичким правима,
те члан II/4 Устава Босне и Херцеговине и члан 14
Европске конвенције за заштиту људских права и основних
слобода у вези са наведеним правима.
Одбацују се као недозвољене апелације Нермина
Бјелака, Хариса Плехе и Расима Смајића поднесене
против рјешења Суда Босне и Херцеговине бр. С1 3 Иж
017999 14 Иж од 30. децембра 2014. године, С1 3 Иж
017998 14 Иж од 30. децембра 2014. године и С1 3 Иж
017997 14 Иж од 30. децембра 2014. године и одлука
Централне изборне комисије Босне и Херцеговине које су
донесене под истим пословним бројем 06-1-07-3-1089/14 од
24. од децембра 2014. године у односу на члан II/3е) Устава
Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције
за заштиту људских права и основних слобода, као и чл. 2 и
3 Међународног пакта о грађанским и политичким правима
у вези са чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту
људских права и основних слобода због тога што су ratione
materiae инкомпатибилне са Уставом Босне и Херцеговине.
Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и
Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и
1
Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 17/15
Srijeda, 4. 3. 2015.
Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и
у "Службеном гласнику Брчко Дистрикта Босне и
Херцеговине".
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
I. Увод
1. Нермин Бјелак (у даљњем тексту: апелант Бјелак)
из Сарајева, ког заступа Мирнес Ајановић, адвокат из
Тузле, поднио је 6. јануара 2015. године апелацију
Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту:
Уставни суд) против Рјешења Суда Босне и Херцеговине (у
даљњем тексту: Суд БиХ) број С1 3 Иж 017999 14 Иж од
30. децембра 2014. године и Одлуке Централне изборне
комисије Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: ЦИК)
број 06-1-07-3-1089/14 од 24. децембра 2014. године.
Апелација је заведена под бројем АП 66/15. Апелант Бјелак
је поднесцима од 9. и 20. јануара 2015. године допунио
апелацију.
2. Харис Плехо (у даљњем тексту: апелант Плехо) из
Сарајева, ког заступа Мирнес Ајановић, адвокат из Тузле,
поднио је 6. јануара 2015. године апелацију Уставном суду
Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд)
против Рјешења Суда БиХ број С1 3 Иж 017998 14 Иж од
30. децембра 2014. године и Одлуке ЦИК-а број 06-1-07-31089/14 од 24. децембра 2014. године. Апелација је
заведена под бројем АП 67/15. Апелант Плехо је
поднесцима од 9. и 20. јануара 2015. године допунио
апелацију.
3. Расим Смајић (у даљњем тексту: апелант Смајић) из
Сарајева, ког заступа Мирнес Ајановић, адвокат из Тузле,
поднио је 6. јануара 2015. године апелацију Уставном суду
Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд)
против Рјешења Суда БиХ број С1 3 Иж 017997 14 Иж од
30. децембра 2014. године и Одлуке ЦИК-а број 06-1-07-31089/14 од 24. децембра 2014. године. Апелација је
заведена под бројем АП 68/15. Апелант Смајић је
поднесцима од 9. и 20. јануара допунио апелацију.
4. Апелант Бјелак, апелант Плехо и апелант Смајић
(сви у даљњем тексту: апеланти) су истовремено затражили
да се донесу привремене мјере којима би Уставни суд
поништио оспорене одлуке, те наложио да се спроведе
поновни законити поступак на основу Устава Федерације
БиХ (у даљњем тексту: Устав ФБиХ), Изборног закона БиХ
(у даљњем тексту: Изборни закон), те Упутства о поступку
спровођења посредних избора за органе власти у БиХ
обухваћених Изборним законом (у даљњем тексту:
Упутство), или, како су предложили у допунама апелације,
да се привременим мјерама наложи ЦИК-у да изврши
овјеру достављених кандидатских листа апеланата за избор
делегата из реда српског народа у Дом народа Парламента
Федерације БиХ (у даљњем тексту: Дом народа).
II. Поступак пред Уставним судом
5. Будући да предметне апелације покрећу готово
идентично чињенично и правно питање, Уставни суд је, у
складу са чланом 32 став 1 Правила Уставног суда, донио
одлуку о спајању предмета бр. АП 66/15, АП 67/15 и АП
68/15 у којима ће водити један поступак и донијети једну
одлуку под бројем АП 66/15.
6. На основу члана 23 ст. (2) и (3) Правила Уставног
суда, од Суда БиХ и ЦИК-а затражено је 13. јануара 2015.
године да доставе одговоре на апелацију.
7. Суд БиХ и ЦИК су доставили одговоре на апелације
у периоду од 19. до 26. јануара 2015. године.
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
III. Чињенично стање
8. Чињенице предмета које произилазе из навода
апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да
се сумирају на сљедећи начин:
9. Апеланти су 23. децембра 2014. године ЦИК-у
доставили на овјеру кандидатске листе за избор делегата у
Дом народа из реда српског народа.
10. ЦИК је одлукама, које су донесене под истим
пословним бројем 06-1-07-3-1089/14 од 24. децембра 2014.
године, одбио да овјери кандидатске листе апеланата.
11. ЦИК је у поступку провјере апеланта Бјелака
утврдио да се именовани на Општим изборима 2010.
године на обрасцу за пријаву кандидата за Опште изборе
2010. године изјаснио као Бошњак и да тада није освојио
мандат у Скупштини Кантона Сарајево, да се на локалним
изборима 2012. године на обрасцу за пријаву кандидата за
локалне изборе 2012. године изјаснио као Остали на којим
је са листе субјекта БПС-Сефер Халиловић изабран за
вијећника у Општинском вијећу Стари Град Сарајево, те да
се у истом поступку који је спроведен за Опште изборе
2014. године на обрасцу за пријаву кандидата изјаснио као
Србин.
12. У поступку провјере апеланта Плехе ЦИК је
утврдио да се именовани на Општим изборима на обрасцу
за пријаву кандидата за Опште изборе 2010. године
изјаснио као Остали и да тада није освојио мандат у
Скупштини Кантона Сарајево, затим, да се на локалним
изборима 2012. године на обрасцу за пријаву кандидата за
локалне изборе 2012. године изјаснио као Остали на којим
је са листе политичког субјекта БОСС-Босанска странкаМирнес Ајановић изабран за вијећника у Општинском
вијећу Нови Град Сарајево, те да се у истом поступку који
је спроведен за Опште изборе 2014. године на обрасцу за
пријаву кандидата изјаснио као Србин.
13. Даље, у поступку провјере апеланта Смајића
утврђено је да се именовани, као кандидат на листи
политичке партије БОСС-Босанска странка-Мирнес
Ајановић за избор у Скупштину Кантона Сарајево на
обрасцу за пријаву кандидата за Опште изборе 2010.
године изјаснио као Бошњак и да није освојио мандат у
Скупштини Кантона Сарајево, те да се у истом поступку
који је спроведен за Опште изборе 2014. године на обрасцу
за пријаву кандидата који је попунио 19. јуна 2014. године
изјаснио као Србин.
14. На основу таквог утврђења ЦИК је истакао да су
апеланти, изјашњавајући се као Срби у току актуелног
изборног циклуса (локални избори 2012-2016, односно
Општи избори 2010-2014), злоупотријебили право
изјашњења о припадности конститутивном народу из члана
4.19 став (6) Изборног закона, те узурпирали право
релевантног народа на избор кандидата у Дом народа. У
односу на апеланте Бјелака и Плеху, још је истакнуто да су
именовани спорно изјашњење дали прије завршетка
актуелног мандата вијећника у општинским вијећима
Стари Град Сарајево, односно Нови Град Сарајево.
15. ЦИК је приликом одлучивања узео у обзир
одредбу члана 4.19 став (6) Изборног закона, која
прописује да је изјашњење о припадности конститутивном
народу или групи Осталих основ за остваривање права на
изабрану, односно именовану функцију за коју је услов
наведено изјашњење у изборном циклусу за који је
кандидатска листа поднесена. Даље је ЦИК појаснио да
изборни циклус, у смислу Изборног закона (члан 1.1а тачка
д) алинеја 4), подразумијева мандатни период који се
односи на одређени ниво власти. Даље је појашњено да
мандат чланова представничких органа изабраних на
Broj 17 - Strana 87
редовним изборима траје четири године и да тече од дана
објављивања резултата избора у "Службеном гласнику
БиХ" (члан 1.3а став (2) Изборног закона).
16. На основу наведеног ЦИК је закључио да су
апеланти злоупотријебили право на изјашњење о
припадности конститутивном народу прописано Изборним
законом, што би у случају прихватања такве радње,
онемогућило да у Дому народа, сходно члану 10.16 став (1)
Изборног закона, буду изабрани кандидати релевантног
народа.
17. Одлучујући о појединачним жалбама апеланата
поднесеним против одлука ЦИК-а од 24. децембра 2014.
године, Суд БиХ је рјешењима из изреке ове пресуде од 30.
децембра 2014. године жалбе одбио.
18. Испитујући оспорене одлуке у контексту
жалбених приговора апеланата, Суд БиХ је закључио да је
ЦИК правилно поступио када је одбио да овјери
кандидатске листе апеланата за избор делегата у Дом
народа из Скупштине Кантона Сарајево из реда српског
народа, јер су апеланти током актуелног изборног циклуса
(локални избори 2012-2016, односно Општи избори 20102014.
године)
мијењали
националну
припадност
конститутивном народу, чиме су узурпирали право
припадника из реда Осталих да у Дому народа, сходно
одредби члана 10.16 став 1 Изборног закона, буду изабрани
кандидати. Наведено стога, како је истакнуто, зато што је
одредбом члана 10.16 став 1 Изборног закона прописано
да, када се не изабере потребан број делегата који се бирају
у Дом народа из реда сваког конститутивног народа или из
реда Осталих у датом законодавном органу кантона,
преостали број делегата из реда бошњачког, хрватског или
српског народа или Осталих бира се из другог кантона, док
се изабере потребан број делегата из реда сваког
конститутивног народа.
19. Суд БиХ је, даље, нагласио да је ЦИК приликом
одлучења правилно примијенио материјално право у
оспореној одлуци, наводећи да су Изборним законом
(Поглавље IV) Овјера и кандидовање за изборе прописани
услови које мора да испуни сваки политички субјекат да би
био овјерен код ЦИК-а за учешће у изборима. У том правцу
Суд БиХ се позвао на одредбу члана 4.2 Изборног закона
којом су прописани услови за овјеру независног кандидата
или кандидата на кандидатској листи политичке партије,
независних кандидата или кандидатској листи коалиције за
изборе за све органе на свим нивоима власти у БиХ, при
чему су ти услови прецизирани.
20. Затим је Суд БиХ истакао да је ЦИК правилно
утврдио да су апеланти изјашњење о националној
припадности мијењали у току актуелног изборног мандата
који се односи на одређени ниво власти. Наглашено је да
мандат представничких органа изабраних на редовним
изборима траје четири године и да тече од дана
објављивања резултата избора у "Службеном гласнику
БиХ" (члан 1.3а став 2 Изборног закона).
21. Суд БиХ је навео да одредбе материјалног права
одређују поступање партија у изборном процесу, јер да би
политичка партија могла да учествује на изборима, она
мора да буде регистрована код надлежног суда (члан 4.3
Изборног закона) и уз пријаву за овјеру ЦИК-а мора да
приложи списак са релевантним подацима сваког бирача
уписаног у Централни бирачки списак који подржава
пријаву политичке партије (члан 4.4 Изборног закона).
Даље је појашњено да, у случају да ЦИК утврди да су
подаци из пријаве нетачни или непотпуни, или да пријава
садржи неки други недостатак, у смислу Изборног закона
или акта ЦИК-а, о томе ће обавијестити подносиоца
Broj 17 - Strana 88
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
пријаве, те затражити да у прописаном року отклони
уочени недостатак, јер у противном ЦИК неће овјерити
пријаву политичке партије (члан 4.6 Изборног закона), при
чему су одредбама члана 4.19 Изборног закона прописани
услови које свака кандидатска листа мора да испуњава.
22. Даље је наглашено да је ЦИК овлашћен да доноси
административне прописе за спровођење Изборног закона
(члан 2.9 тачка 2 Изборног закона), те је у вези с тим Суд
БиХ подсјетио да је ЦИК донио Правилник о начину
провјере потписа подршке и обрасце за овјеру политичких
субјеката за учешће на непосредним изборима у БиХ
("Службени гласник БиХ" број 37/14, у даљњем тексту:
Правилник), којим су, у складу са законом, утврђени
поступци овјере политичких субјеката за учешће на
изборима у провјери потписа подршке. Суд БиХ је
нагласио да, сходно одредби члана 4 Правилника,
приликом овјере политичког субјекта за учешће у
непосредним изборима изјашњење о припадности
конститутивном народу или групи Осталих није услов да
би политичка партија била овјерена за учешће на изборима,
па због тог разлога, ЦИК у поступку овјере нема законског
основа да провјерава изјашњење о националној
припадности кандидата. У таквој ситуацији, како је
нагласио Суд БиХ, кандидат има право да се не изјасни о
својој припадности конститутивном народу или групи
Осталих, али у том случају он се одриче права на изабрану,
односно именовану функцију за коју је услов изјашњење о
припадности конститутивном народу или групи Осталих.
23. Са друге стане, како је истакао Суд БиХ, код
посредних избора (избор за домове народа), сходно
одредби члана 4.19 став 6 Изборног закона, изјашњење о
припадности конститутивном народу или групи Осталих
представља основ за остваривање права на изабрану,
односно именовану функцију за коју је битан предуслов
управо изјашњење о припадности конститутивном народу
или групи Осталих. Управо због тог разлога, како је у
образложењу наведено, ЦИК у свом поступању провјерава
изјашњење о припадности конститутивном народу или
групи Осталих у изборном циклусу и упоређује изјашњење
дато у поступку овјере кандидатске листе за непосредне
изборе са изјашњењем датим у поступку овјере
кандидатске листе за посредне изборе. У вези са
наведеним, Суд БиХ се позвао на одредбу члана 26 став 2
Упутства која прописује да, у случају да изјашњење
кандидата о припадности конститутивном народу или
групи Осталих није идентично изјашњењу које је тај
кандидат дао приликом овјере за непосредне изборе, ЦИК
ће позвати кандидата да у прописаном року усклади
изјашњење о припадности конститутивном народу или
групи Осталих које је дао приликом овјере података за
непосредне изборе у истом изборном циклусу, јер ће, у
противном, одбити кандидата са листе, како је правилно
поступио ЦИК у предметним случајевима.
IV. Апелација
а) Наводи из апелације
24. Апеланти у садржајно готово идентичним и врло
обимним апелацијама указују да је оспореним одлукама
повријеђено њихово право из члана II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за
заштиту људских права и основних слобода (у даљњем
тексту: Европска конвенција), члана II/3г) Устава Босне и
Херцеговине и члана 9 Европске конвенције и члана II/4
Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске
конвенције.
Srijeda, 4. 3. 2015.
25. Апеланти суштински указују да су оспорене
одлуке произвољне, незаконите и противуставне, јер се
њима крше основна људска права апеланата садржана у
Уставу Босне и Херцеговине и Европској конвенцији.
Прије свега, указују на повреду одредаба Упутства, и то
члана 26 став 2 који детаљно нормира начин избора и
верификацију делегата у Дом народа, те указују на
апсурдност да се изјашњење у погледу националне
припадности за непосредне Опште изборе 2014. године
пореди са изјашњењем датим на кандидатским обрасцима
за Опште изборе 2010. године, односно локалне изборе
2012. године, јер се, према мишљењу апеланата, ради о
другом изборном циклусу. Наведену тврдњу апеланти
додатно елаборирају и доводе у контекст са релевантним
одредбама Изборног закона (члан 1.1а тачка д) алинеја 4).
Даље указују да ни ЦИК, нити Суд БиХ не наводе ниједну
законску одредбу према којој може да се утврди да
апеланти нису припадници релевантног народа, да би се
могло усвојити спорно становиште да апеланти ускраћују
право да кандидати релевантног народа буду изабрани у
Дом народа. Наводе да су се изјаснили на кандидатском
обрасцу "сходно свом националном изјашњењу", које им
ниједним прописом у БиХ није било условљено, јер, како
истичу, Уставом Босне и Херцеговине апелантима је
гарантовано право да се национално изјасне како желе.
Даље, апеланти детаљно појашњавају да је њихово раније
национално изјашњење потпуно небитно, те да,
изјашњавајући се као Срби, никоме нису ускратили право,
па ни кандидатима из релевантног народа да буду бирани у
Дом народа, при чему су се позвали на релевантне одредбе
Изборног закона које су, према схватањима апеланата,
ЦИК и Суд БиХ погрешно протумачили. Предложено је да
се апелација усвоји, оспорене одлуке пониште, те наложи
спровођење новог поступка, у складу са релевантним
одредбама Устава ФБиХ, Изборног закона и Упутства.
26. Захтјев за доношење привремене мјере апеланти
образлажу чињеницом да су им оспореним одлукама
ускраћена права из Устава Босне и Херцеговине и Европске
конвенције на начин да им је ускраћено легитимно право,
као изабраним посланицима у Скупштини Кантона
Сарајево, да буду бирани за делегате из реда српског
народа у Дом народа, али не само то, већ се ускраћивањем
њихових права онемогућава конституисање Дома народа,
чиме
се
онемогућава
несметано
функционисање
институција у ФБиХ. Истичу да ни одредбе Устава
Федерације БиХ, Изборног закона БиХ, ни Упутство не
пружају могућност избора делегата у Дом народа из реда
лица која нису изабрана у кантоналним скупштинама, већ
да се делегати у Дом народа бирају из реда изабраних
посланика у кантоналним скупштинама, односно из
клубова народа из реда Осталих у кантоналним
скупштинама. Такође, указују и на могуће извршење
кривичног дјела из члана 145 став 1 Кривичног закона БиХ,
те да су у том правцу предузели одређене кораке.
27. У допунама апелације апеланти опширно
елаборирају кршење својих права, додатно разрађују
становишта о незаконитости одлука, скрећу пажњу на
релевантне одредбе Закона о забрани дискриминације на
којима заснивају своје наводе, те проширују каталог права
која су им спорним одлукама повријеђена. Тако, апеланти
указују на кршење права из члана II/1, II/2 и II/6 Устава
Босне и Херцеговине, члана 2 став 1 и члана 3
Међународног пакта о грађанским и политичким правима
(у даљњем тексту: Међународни пакт) у вези са чл. 6 и 13
Европске конвенције, те члана 3 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију и чл. 25 и 26 Међународног пакта.
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
Апеланти се, такође, у контексту примјене члана 6 став 1
Европске конвенције позивају на праксу Уставног суда
усвојену у предмету број АП 2679/06, указујући на
идентичност повреде наведеног права. Затим се у вези са
дискриминацијом позивају на праксу Европског суда за
људска права (у даљњем тексту: Европски суд) усвојену у
предметима Сејдић и Финци против Босне и Херцеговине
(коју су у битном дијелу цитирали), те Зорнић против
Босне и Херцеговине, који, према оцјени апеланата, покрећу
идентично чињенично и правно питање. Сматрају да
становишта изнесена у наведеним одлукама могу да се
примијене и на апеланте. Указују да ни Европски суд у
цитираним одлукама није улазио у мотиве апликаната у
погледу њиховог националног изјашњења, што само
потврђује тврдње апеланата да нико нема право да улази у
разлоге или мотиве зашто и како се неко национално
изјашњава. У том правцу апеланти указују да су
дискриминисани, јер су институције у БиХ према њима
различито поступале на начин да је под једнаким условима
одређеним лицима дата предност у односу на апеланте,
односно онемогућено им је да на основу свог националног
опредјељења буду бирани у Дом народа, а, истовремено,
двојици чланова тог клуба Славиши Шућуру и Предрагу
Којовићу то право је признато. Указују да у БиХ не постоји
нити један пропис који би могао да одреди да апеланти
нису Срби, нити то иједан пропис дефинише. Стога,
апеланти сматрају да су дискриминисани по основу свог
националног изјашњења. Коначно, од Уставног суда траже
да хитно поступа због немогућности да се конституише
власт у ФБиХ, јер недостају четири делегата из реда
српског народа, а што све може да има далекосежне
посљедице.
б) Одговор на апелацију
28. Суд БиХ је у одговорима на апелације навео да
оспореним одлукама нису повријеђена права апеланата на
која су неосновано указали у апелацијама.
29. ЦИК се у одговорима на апелације концентрисао
на наводе апеланата којим су тражили да се донесу
привремене мјере које је ЦИК оцијенио неоснованим,
предложивши да се захтјеви за доношење привремених
мјера одбију. Неоснованост захтјева за доношење
привремених мјера ЦИК види у чињеници што је Суд БиХ,
након подношења предметних апелација, донио још седам
рјешења којима су одбачене жалбе оним подносиоцима
који су, такође, промијенили изјашњење о припадности
конститутивном народу или групи Осталих у току изборног
циклуса. ЦИК је, такође, информисао Уставни суд да ће
изјашњење и релевантну документацију у вези са наводима
апеланата о кршењу уставних права и права гарантованих
Европском конвенцијом накнадно доставити, будући да,
због кратког рока и приједлога за доношење привремених
мјера, није у могућност да то одмах учини.
30. У накнадно достављеним одговорима ЦИК се
исцрпно изјаснио о неоснованости свих приговора
апеланата. Наглашено је, између осталог, да је ЦИК, као
надлежан орган, био дужан да онемогући злоупотребу права
из члана 4.19 став (6) Изборног закона (изјашњење о
припадности конститутивном народу или групи Осталих) у
случају када се то изјашњење користи као основ за
остваривање права на именовану функцију за коју је услов
изјашњење о припадности конститутивном народу или групи
Осталих, и то у изборном циклусу за који је кандидатска
листа поднесена. Истакнуто је да су апеланти промјеном
националног изјашњења у току изборног циклуса довели до
злоупотребе права у корист једног лица и на штету других, и
Broj 17 - Strana 89
то грубим кршењем Изборног закона из чијих одредаба
недвосмислено произилази воља законодавца приликом
опредјељивања
за
наведена
законска
рјешења.
Неоправданост и несврсисходност предметних апелација се,
према оцјени ЦИК-а, заснивају и на питању чија су права
повријеђена, да ли колективна права народа или појединачна
права апеланата загарантована Уставом Босне и
Херцеговине, јер су апеланти промјеном националног
изјашњења у току изборног циклуса узурпирали право
легитимних представника који се изјашњавају као
припадници српског народа. Предложено је да се предметне
апелације одбаце као prima facie неосноване, или да се
одбију због тога што не постоје повреде на које су се
апеланти позвали.
V. Релевантни прописи
31. У Изборном закону Босне и Херцеговине
("Службени гласник БиХ" бр. 23/01, 7/02, 25/02, 9/02, 20/02,
25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06,
32/07, 33/07, 37/08 и 32/10, 18/13 и 7/14) релевантне
одредбе гласе:
ГЛАВА I. ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ
Члан 1.1а став 2. тачка д) алинеја 4)
Значење појединих израза коришћених у овом закону:
2) "Изборна јединица" подразумијева:
д) ентитетску изборну јединицу у којој се бира
државни ниво власти.
4) "Изборни циклус" подразумијева мандатни период
који се односи на одређени ниво власти.
Члан 1.3а став 2.
(2) Мандат чланова представничких тијела изабраних
на редовним изборима траје четири године и тече од дана
објављивања резултата избора у "Службеном гласнику
БиХ".
ПОГЛАВЉЕ 4. ОВЈЕРА И КАНДИДИРАЊЕ ЗА
ИЗБОРЕ
Члан 4.1
Да би учествовали на изборима, политичке странке,
независни кандидати, коалиције и листе независних
кандидата овјеравају се код Изборне комисије Босне и
Херцеговине.
Члан 4.19 ст. (1), (5), (6) и (7)
Овјерена политичка странка или коалиција подносе
посебну кандидатску листу за сваку изборну јединицу.
Кандидатска листа садржи име и презиме сваког
кандидата на листи, јединствени матични број, адресу
пребивалишта, изјашњење о припадности конститутивном народу или групи осталих, број важеће личне карте и
мјесто њеног издавања, потпис предсједника политичке
странке, односно предсједника политичких странака у
коалицији. Уз предлог листе доставља се изјашњење
сваког од кандидата на листи о прихватању кандидатуре,
изјава да нема сметњи из члана 1.10 став (1) тачка 4. овог
Закона и изјава о имовинском стању кандидата из члана
15.7 овог Закона. Изјашњење и изјаве морају бити овјерене
на начин прописан законом или код надлежне општинске
изборне комисије.
Изјашњење о припадности конститутивном народу
или групи осталих из става 5. овог члана користиће се као
основ за остваривање права на изабрану односно
именовану функцију за коју је услов изјашњење о
припадности конститутивном народу или групи осталих у
изборном циклусу за које је кандидатска листа поднесена.
Кандидат има право да се не изјасни о својој
припадности конститутивном народу или групи осталих
Broj 17 - Strana 90
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
на кандидатској листи, али неизјашњавање ће се
сматрати као одустајање од права на изабрану, односно
именовану функцију за коју је услов изјашњење о
припадности конститутивном народу или групи осталих.
32. У Упутству о поступку спровођења посредних
избора за органе власти у Босни и Херцеговини
обухваћених Изборним законом Босне и Херцеговине
("Службени гласник БиХ" број 38/14) релевантне одредбе
гласе:
Члан 26.
(Поступак овјере кандидатских листи)
(1) Централна изборна комисија БиХ, након пријема
кандидатских листи из члана 22. и 23. овог упутства, а
најкасније у року од 24 часа, овјерава кандидатске листе
те их одмах доставља кантоналним скупштинама.
(2) У случају да изјашњење кандидата о припадности
конститутивном народу или групи осталих није
идентично изјашњењу које је тај кандидат дао приликом
овјере за непосредне изборе, у истом изборном циклусу,
Централна изборна комисија БиХ:
а) позваће кандидата да у року од 48 часова усклади
изјашњење о припадности конститутивном народу или
групи осталих, које је дао при овјери за непосредне изборе,
у истом изборном циклусу,
б) одбиће кандидата на листи, под условом да он не
поступи у складу с одредбом става (2) тачке а) овог члана.
VI. Допустивост
33. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону
надлежност у питањима која су садржана у овом уставу
када она постану предмет спора због пресуде било ког суда
у Босни и Херцеговини.
34. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног
суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су
против пресуде, односно одлуке која се њоме побија,
исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према
закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је
подносилац апелације примио одлуку о посљедњем
дјелотворном правном лијеку ког је користио.
а) У односу на наводе о повреди члана II/3е) Устава
Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске
конвенције и права из чл. 2 и 3 Међународног пакта у
вези са правом на правично суђење
35. Приликом испитивања допустивости дијела
апелације који се односи на наводе о повреди права на
правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и чл. 2 и
3 Међународног пакта у вези са правом на правично
суђење, Уставни суд је пошао од одредаба члана 18 став (3)
тачка х) Правила Уставног суда.
Члан 18 став (3) тачка х) Правила Уставног суда
гласи:
Апелација није допустива и ако постоји неки од
сљедећих случајева:
х) апелација је ratione materiae инкомпатибилна с
Уставом;
36. У вези са наводима апеланата о повреди права на
правично суђење, Уставни суд, прије свега, подсјећа на
устаљену праксу Европског суда за људска права (у
даљњем тексту: Европски суд) која подржава становиште
да се политичка права не сматрају грађанским правима.
Европски суд је такво становиште усвојио у предмету
Pierre-Bloch v. Француске (види, Pierre-Bloch против
Француске, апликација број 24194/94, пресуда из 1997.
Srijeda, 4. 3. 2015.
године), које у битном није мијењао ни у новијој пракси,
остајући досљедан становишту да спорови у вези са
правима и обавезама који извиру из пасивног бирачког
права, у правилу, не спадају у оквире грађанског ни
кривичног аспекта члана 6 Европске конвенције (види,
између осталих, Mutalibov против Азербејџана, апликација
број 31799/03, пресуда из 2004. године, Paksas против
Литваније, апликација број 34932/04, пресуда из 2011.
године, и Karimov против Азербејџана, апликација број
12535/06, пресуда из 2014. године). Уставни суд запажа да
је у својој досадашњој пракси усвајао слично становиште
(види, између осталих, Уставни суд, одлуке бр. АП 3804/08
од 15. јуна 2010. године и АП 4702/11 од 23. фебруара 2012.
године, доступне на www.ustavnisud.ba). Исто тако,
Уставни суд наглашава да у подручју заштите пасивног
бирачког права поједина питања, у зависности од
околности конкретног случаја, могу да се подведу под
кривични аспект члана 6 став 1 Европске конвенције.
Међутим, Уставни суд сматра да у околностима конкретног
случаја спорно неовјеравање кандидатских листа за избор
делегата у Дом народа не потпада под кривичну оптужбу
из члана 6 став 1 Европске конвенције, те с обзиром на
околности конкретног случаја, то питање не спада под
оквир заштите права на правичан поступак, у смислу члана
II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1
Европске конвенције. Стога, ни позивање апеланата у
контексту права на правично суђење на праксу Уставног
суда усвојену у предмету број АП 2679/06 (у којој је
Уставни суд, оцјењујући околности тог конкретног случаја,
усвојио становиште да је члан 6 став 1 Европске
конвенције примјењив) не може да доведе до другачијег
одлучења у предметном случају, имајући у виду околности
конкретног случаја, становиште Европског суда и новију
праксу Уставног суда.
37. Из наведеног произилази да члан 6 став 1
Европске конвенције није примјењив у конкретном случају.
Будући да члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине у овом
случају не пружа шири обим заштите од члана 6 Европске
конвенције, слиједи да су наводи апелације у вези са
повредом права на правично суђење ratione materiae
инкомпатибилни са Уставом Босне и Херцеговине.
38. Аналогно томе, Уставни суд закључује да је и
позивање апеланата на кршење права из чл. 2 и 3
Међународног пакта, која, у суштини, говоре о поштивању
права признатих наведеним пактом, без разлика по било
ком основу, а која апеланти доведе у везу са правом на
правично суђење, такође, ratione materiae инкомпатибилно
са Уставом Босне и Херцеговине.
б) У односу на остале наводе о повреди права
39. Уставни суд запажа да су се апеланти позвали и на
кршење права из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и
члана 9 Европске конвенције, члана II/4 Устава Босне и
Херцеговине и члана 14 Европске конвенције, члана 3
Протокола број 1 уз Европску конвенцију, чл. 25 и 26
Међународног пакта, члана 2 став 1 и члана 3
Међународног пакта у вези са чланом 13 Европске
конвенције, те члана II/1, II/2 и II/6 Устава Босне и
Херцеговине. Дакле, у вези са тим наводима, Уставни суд
примјећује да апеланти предметним апелацијама
оспоравају рјешења Суда БиХ од 30. децембра 2014.
године, и то бр. С1 3 Иж 017999 14 Иж, С1 3 Иж 017998 14
Иж и С1 3 Иж 017997 14 Иж против којих нема других
дјелотворних правних лијекова могућих према закону.
Затим, оспорена рјешења апеланти су примили 5. јануара
2015. године, а апелације су поднесене 7. јануара 2015.
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18
став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелације
испуњавају и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила
Уставног суда, јер не постоји неки други формални разлог
због ког апелације нису допустиве, нити су очигледно
(prima facie) неосноване.
40. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне
и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног
суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација
испуњава услове у погледу допустивости.
VII. Меритум
41. Апеланти оспоравају наведене одлуке тврдећи да
су тим одлукама повријеђена њихова права из члана II/3г)
Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске
конвенције, члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана
14 Европске конвенције, члана 3 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију, чл. 25 и 26 Међународног пакта,
члана 2 став 1 и члана 3 Међународног пакта у вези са
чланом 13 Европске конвенције, те члана II/1, II/2 и II/6
Устава Босне и Херцеговине.
Право на слободне изборе
42. Члан 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију
гласи:
Високе стране уговорнице се обавезују да у
примјереним временским размацима одржавају слободне
изборе с тајним гласањем, под условима који обезбјеђују
слободно изражавање мишљења народа при избору
законодавних органа.
43. Анекс I Устава Босне и Херцеговине – Додатни
споразуми о људским правима који ће се примјењивати
у Босни и Херцеговини у релевантном дијелу гласи:
7. Међународни пакт о грађанским и политичким
правима (1966) и Опциони протоколи (1966. и 1989)
44. Члан 25 Међународног пакта о грађанским и
политичким правима у релевантном дијелу гласи:
Члан 25.
Сваки грађанин треба да има право и могућност да
без икаквих разлика наведених у члану 2. и без неразумних
ограничења:
б) бира и буде биран праведно проведеним,
повременим изборима са опћим и једнаким правом гласа и
тајним гласањем, који осигуравају слободно изражавање
воље бирача;
45. Апеланти, у суштини, указују на незаконито
поступање ЦИК-а и Суда БиХ приликом одбијања
приједлога за овјеру кандидатских листа због чињенице
што су се за Опште изборе 2014. године изјаснили као
Срби, што је било њихово легитимно право, поготово ако
се узме у обзир да се ради о другом изборном циклусу, а не
актуелном, како су то, према наводима апеланата,
погрешно утврдили ЦИК и Суд БиХ. Истичу да ниједан
пропис не забрањује лицу да се изјасни како жели и како се
осјећа, те да ЦИК и Суд БиХ нису имали упориште у
Изборном закону, нити у Упутству да апелантима ускрате
право на овјеру кандидатских листа.
46. Уставни суд подсјећа да је питање примјењивости
члана 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију Европски
суд разматрао у предмету Сејдић и Финци (види, Европски
суд, Сејдић и Финци против Босне и Херцеговине,
апликације бр. 27996/06 и 34836/06, пресуда из 2009.
године, став 41) расправљајући о спорном питању да ли
избори за Дом народа Босне и Херцеговине потпадају под
члан 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију у ком је
Европски суд закључио да избори за Дом народа потпадају
Broj 17 - Strana 91
под члан 3 Протокола број 1. Стога, Уставни суд,
подржавајући становиште Европског суда, нема разлога да
ово питање ријеши другачије у контексту избора за
ентитетски Дом народа.
47. Дакле, Уставни суд подсјећа да обавеза државе
која проистиче из члана 3 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију предвиђа активно и пасивно бирачко право
народа: активно право гласања на изборима и пасивно
право учествовања на изборима као кандидат, која се
искључиво односе на избор "законодавних органа".
48. Уставни суд запажа да је Европски суд, у вези са
чланом 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију,
закључио да права која пружа наведени члан нису
апсолутна, да у својим унутрашњим правним системима
државе уговорнице право појединца да гласа и да буде
биран ограничавају условима који, у принципу, нису
недозвољени, те да оне у тој сфери имају широк степен
слободне процјене, као и да је задатак суда да се увјери да
ти услови "не ограничавају ова права до те мјере да
угрожавају њихову суштину и лишавају их њихове
ефективности, да су ови услови уведени како би
задовољили легитиман циљ којем се тежи, да примијењена
средства нису непропорционална" (види, Mathieu-Mohin и
Clerfayt против Белгије, апликација број 9267/81, пресуда
из 1987. године). Готово идентично становиште Европски
суд је изнио и у предмету Gitonas и остали против Грчке
(апликације бр. 18747/91 и др., пресуда из 1997. године).
49. Апеланти, даље, указују и на кршење релевантних
одредаба Међународног пакта које пружају нешто шири
обим заштите од члана 3 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију. У том контексту Уставни суд истиче да, за
разлику од члана 3 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију, право да бира и да буде изабран према члану
25 Међународног пакта није ограничено на изборе за
законодавне органе, него се примјењује генерално на оне
органе чије чланство у потпуности или дјелимично зависи
од избора. Дакле, члан 25 Међународног пакта гарантује
сваком грађанину право и могућност да без икакве
дискриминације и без неоснованих ограничења бира и да
буде биран на повременим, истинским, општим, једнаким и
тајним изборима, који обезбјеђују слободно изражавање
воље бирача. Међутим, наведена права нису апсолутна, јер
и у примјени наведеног члана ограничења могу да постоје,
али она морају да буду основана.
50. Полазећи од наведених становишта, Уставни суд
подсјећа да је његов задатак да испита оспорене одлуке у
свјетлу наведених принципа, односно да провјери да ли су
предметна ограничења имала законско утемељење.
51. Уставни суд запажа да су ЦИК и Суд БиХ своје
одлуке засновали на релевантним одредбама Изборног
закона, Правилника и Упутства, имајући у виду одредбе
члана 4.19 ст. 5 и 6 Изборног закона које прописују да је
изјашњење о националној припадности конститутивном
народу или групи Осталих основ за остваривање права на
изабрану, односно именовану функцију. Уставни суд
запажа да је ЦИК приликом провјере података, сходно
одредби члана 26 Упутства, уочио да су апеланти у
релевантном изборном периоду мијењали националну
припадност изјашњавајући се као Бошњаци, односно
Остали, те, коначно, Срби, и то у јуну 2014. године, што је
био разлог за ЦИК да одбије да овјери кандидатске листе
апеланата. Уставни суд запажа да су ЦИК и Суд БиХ
приликом одлучења посебно имали у виду да су апеланти
изјашњење о националној припадности мијењали у току
актуелног изборног циклуса (локални избори 2012-2016,
односно Општи избори 2010-2014), штавише, да су апелант
Broj 17 - Strana 92
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
Бјелак и апелант Плехо то учинили у току актуелног
мандата на функцији општинског вијећника. Уставни суд,
такође, примјећује да ЦИК и Суд БиХ нису имали дилему о
томе да се промјена изјашњења о националној припадности
догодила у актуелном изборном циклусу, налазећи
упориште за то у одредбама члана 1.1а тачка д) алинеја 4) и
члана 1.3а став 2 Изборног закона, чиме су апеланти
узурпирали право легитимних представника у Скупштини
Кантона Сарајево, односно у другим кантоналним
скупштинама, да буду изабрани у Дом народа, у складу са
Изборним законом.
52. Уставни суд, даље, запажа да се у оспореним
одлукама није расправљало о мотивима и разлозима
апеланата да се изјасне као Срби, нити се улазило у право
апеланата да се изјасне како желе и како се осјећају, нити је
то право апелантима оспореним одлукама ускраћено на
шта апеланти неосновано указују. Наведено стога што се у
оспореним
одлукама
искључиво
расправљало
о
испуњавању законских услова за овјеру кандидатских
листа апеланата за избор делегата у Дом народа из реда
српског народа при неспорном да су апеланти у
релевантном периоду мијењали изјашњење о националној
припадности, при чему је изјашњење о припадности
конститутивном народу или групи Осталих неопходно за
ниво власти за који су се кандидовали. Уставни суд
подсјећа да се питање припадности неком народу убраја у
категорију субјективног права сваког појединца, те да
свако има право да се изјасни онако како се осјећа, у
смислу
традицијских,
културолошких,
језичких,
породичних и других вриједности, али и моралних,
посебно у ситуацији када се изјашњење о припадности
неком народу повремено мијења. Уставни суд подсјећа да
предметни поступци суштински покрећу питање
посљедица које су наступиле због различитог изјашњења
апеланата о припадности конститутивном народу, односно
реду Осталих у актуелном изборном циклусу, и то
искључиво у политичком животу апеланата.
53. Дакле, имајући у виду све наведено, Уставни суд
сматра да су ЦИК и Суд БиХ у поступку овјеравања
кандидатских листа поступали у складу са Изборним
законом и Упутством, а све да би заштитили сложени
изборни систем у Босни и Херцеговини од свих облика
злоупотреба, те да су предузете мјере биле пропорционалне
циљу којем се тежило. Наведено стога што су апеланти
неспорно учествовали на Општим изборима 2014. године
као кандидати у име својих политичких партија, али да им
је право да буду изабрани у Дом народа из Клуба
посланика српског народа онемогућено искључиво због
поступака самих апеланата и њихове "неодлучности" да се
у актуелном изборном циклусу опредијеле и истрају на
изјашњењу о националној припадности или групи Осталих.
54. Стога, Уставни суд закључује да оспореним
одлукама апелантима нису ускраћене гаранције које пружа
члан 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, односно
члан 25 Међународног пакта, јер су предметна ограничења
била у складу са законом.
Право на забрану дискриминације
55. Члан II/4 Устава Босне и Херцеговине гласи:
Уживање права и слобода, предвиђених овим чланом
или међународним споразумима наведеним у Анексу I овог
Устава, обезбеђено је свим лицима у Босни и Херцеговини
без дискриминације по било којој основи као што су пол,
раса, боја, језик, вјероисповијест, политичко и друго
мишљење, национално и социјално поријекло или
Srijeda, 4. 3. 2015.
повезаност са националном мањином, имовина, рођење или
други статус.
Члан 14 Европске конвенције гласи:
Уживање права и слобода предвиђених овом
конвенцијом обезбјеђује се без дискриминације по било којој
основи, као што су пол, раса, боја коже, језик,
вјероисповијест, политичко или друго мишљење,
национално или социјално поријекло, веза са неком
националном мањином, имовно стање, рођење или други
статус.
56. Уставни суд запажа да апеланти указују да су
оспорене одлуке довеле до кршења права на
недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и
Херцеговине и члана 14 Европске конвенције, указујући да
су дискриминисани у односу на друге кандидате из Клуба
посланика српског народа Кантоналне скупштине Кантона
Сарајева, јер њима то право није ускраћено, при чему су се
позвали на Закон о забрани дискриминације. Коначно,
позивају се на праксу Европског суда усвојену већ у
предметима Сејдић и Финци, те на предмет Зорнић (op. cit.,
Сејдић и Финци против Босне и Херцеговине и Зорнић
против Босне и Херцеговине, апликација број 3681/06,
пресуда из 2014. године), јер се, према њиховој оцјени,
ради о идентичном чињеничном и правном питању које
аналогно може да се примијени и на њихов случај.
57. У вези с наведеним, Уставни суд подсјећа да,
према пракси Европског суда, дискриминација наступа ако
се лице или група лица који се налазе у аналогној
ситуацији различито третирају на основу пола, расе, боје,
језика, вјере и сл. у погледу уживања права из Европске
конвенције, а не постоји објективно и разумно оправдање
за такав третман, или употреба средстава наспрам жељеног
циља који нису у пропорционалном односу (види,
Европски суд, Белгијски језички случај, апликације бр.
1474/62 и др., пресуда из 1968. године). При томе је
неважно да ли је дискриминација посљедица различитог
законског третмана или примјене самог закона (види,
Европски суд, Ирска против Велике Британије, апликација
број 5310/71, пресуда из 1978. године).
58. У вези са приговорима апеланата, Уставни суд
наглашава да је члан 14 Европске конвенције примјењив у
случајевима када постоји различито поступање по
забрањеном основу према лицу или групи лица која се
налазе у сличној ситуацији у вези с неким правом из
Европске конвенције и њених протокола, а за то различито
поступање нема објективног или разумног оправдања.
Према томе, да би се примијенио члан 14 Европске
конвенције, правило, акт или пропуст морају да потпадају
под дјелокруг неког материјалног права из Европске
конвенције. У конкретном случају апеланти сматрају да су
дискриминисани у вези са чланом 3 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију и чланом 25 Међународног пакта.
59. Уставни суд запажа да је Европски суд у предмету
Сејдић и Финци против Босне и Херцеговине, између
осталог, закључио да дуготрајна немогућност апликаната
да се кандидују за Дом народа Парламентарне скупштине
БиХ нема објективно и прихватљиво оправдање, те да је,
стога, дошло до кршења члана 14 у вези са чланом 3 став 1
уз Европску конвенцију. Наведено становиште Европском
суду је био основ да у предмету Зорнић против Босне и
Херцеговине дође до истог закључка. Уставни суд запажа
да се предмети Европског суда на које су се апеланти
позвали по својој суштини битно разликују од предметних
апелација. У вези с тим, Уставни суд подсјећа да су
апликанти у цитираним предметима Европског суда били
досљедни
свом
етничком,
односно
грађанском
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
опредјељењу, будући да њихово етничко, односно
грађанско
опредјељење
не
потпада
под
обим
конститутивног народа у БиХ (не желећи се сврстати у ред
Осталих), што им је онемогућило да се кандидују за Дом
народа
Парламентарне
скупштине,
односно
Предсједништво БиХ, будући да је изјашњење о
националној припадности конститутивном народу, односно
групи Осталих conditio sine qua non. Са друге стране,
Уставни суд подсјећа да се у конкретним предметима није
доводило у питање право апеланата на изјашњење о
припадности конститутивном народа, односно реду
Осталих, јер апеланти немају проблем у вези с тим, већ са
сопственим избором којем од конститутивних народа у
БиХ или реду Осталих да се приклоне, што је довело до
тога да су апеланти изјашњење о припадности
конститутивном народу или реду Осталих мијењали у
актуелном изборном циклусу. Све наведено управо јасно
указује да је позивање апеланата на предмете Европског
суда (Сејдић и Финци, односно Зорнић) неосновано.
Наведено и стога што су апеланти у конкретном случају
неспорно учествовали на Општим изборима 2014. године,
као кандидати у име својих политичких партија, али им
кандидатске листе за Дом народа из реда српског народа
ЦИК није овјерио, јер изјашњење апеланата о припадности
конститутивном народу или групи Осталих није било
идентично изјашњењу које су апеланти дали приликом
овјере за непосредне изборе, у истом изборном циклусу,
како то прописује одредба члана 26 Упутства.
60. Даље, апеланти тврде да су дискриминисани у
односу на друге кандидате из Клуба посланика српског
народа Кантоналне скупштине Кантона Сарајево, јер тим
кандидатима (Шућур и Којовић) ЦИК није одбио да овјери
кандидатске листе. Наведена тврдња сама по себи не
покреће питање дискриминације, у смислу неједнаког
поступања, јер апеланти и не тврде да су и ти кандидати,
као апеланти, имали проблем са различитим изјашњењем о
припадности конститутивном народу, односно реду
Осталих у истом изборном циклусу да би таква ситуација,
евентуално, могла да покрене питање дискриминације.
Дакле, чињеница да је ЦИК некоме ко је испуњавао
законске услове овјерио кандидатску листу, а апелантима
није, због неиспуњавања услова, сама по себи не покреће
питање дискриминације. Стога, имајући у виду да
предметне апелације не покрећу питање дискриминације
апеланата ни у сегментима на које су апеланти неосновано
указали, нити из оспорених одлука било шта упућује на
неједнако третирање апеланата у истим околностима (из
одговора ЦИК-а произилази да су ЦИК и Суд БиХ према
свим кандидатима који су мијењали изјашњење о
националној припадности поступали на идентичан начин),
Уставни суд наводе апеланата о повреди права на
недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и
Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези са
правом из члана 3 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију и члана 25 Међународног пакта, такође, сматра
неоснованим.
61. Стога, Уставни суд закључује да оспореним
одлукама није повријеђено право апеланата на забрану
дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине
и члана 14 Европске конвенције у вези са правом из члана 3
Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана 25
Међународног пакта.
Остали наводи
62. У вези са позивањем апеланата на кршење права
из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9
Broj 17 - Strana 93
Европске конвенције, којим је гарантовано право на
слободу мисли, савјести и вјере, Уставни суд запажа да
апеланти, осим паушалног позивања на кршење овог права,
нису навели у чему се састоји повреда наведеног права у
предметним поступцима у оквиру којих се расправљало о
испуњавању услова за овјеру кандидатских листа
апеланата, у складу са Изборним законом и другим
спроведбеним актима ЦИК-а. Анализирајући околности
конкретног случаја, Уставни суд не може да закључи на
који начин се оспореним одлукама покреће било које
питање у вези са уживањем гаранција наведеног права
имајући у виду суштинско значење тог права, те ове
паушалне наводе апеланата сматра неоснованим.
63. Даље, у вези са позивањем апеланата на кршење
права из члана 2 став 1 и члана 3 Међународног пакта, која,
како је већ истакнуто, говоре о поштивању права признатих
наведеним пактом, без разлика по било ком основу, која су
по својој суштини акцесорна (дакле, нису самостална
права, јер се увијек везују за неко друго право), те која
апеланти доводе у везу са исто тако акцесорним правом из
члана 13 Европске конвенције (право на дјелотворан
правни лијек), Уставни суд запажа да апеланти кршење
наведених права ничим нису образложили, нити су
апеланти могли успјешно да се позивају на кршење
наведених права с обзиром на њихову акцесорност, те и ове
паушалне наводе апеланата сматра неоснованим.
64. У односу на позивање апеланата на кршење члана
26 Међународног пакта који, у суштини, говори о
једнакости свих пред законом и забрани дискриминације,
те члана II/1, II/2 и II/6 Устава Босне и Херцеговине, које су
само таксативно навели, без посебног образложења,
Уставни суд сматра да се кршење наведених права
суштински може да подведе под права о којима се Уставни
суд детаљније бавио у претходним тачкама ове одлуке, те
због истих разлога и ове паушалне наводе апеланата сматра
неоснованим.
VIII. Закључак
65. Уставни суд закључује да оспореним одлукама
није дошло до кршења права апеланата из члана 3
Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана 25
Међународног пакта када су мјере које су предузели ЦИК и
Суд БиХ биле у складу са законом, легитимне и
пропорционалне циљу којем се тежило. Такође, није дошло
до кршења права из члана II/2г) Устава Босне и
Херцеговине и члана 9 Европске конвенције, јер Уставни
суд не може да закључи на који начин се оспореним
одлукама покреће било које питање у вези са уживањем
ових гаранција.
66. Такође, Уставни суд закључује да није било
кршења права из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и
члана 14 Европске конвенције у вези са правом из члана 3
Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана 25
Међународног пакта када су се апеланти неосновано
позвали на кршење наведеног права и праксу Европског
суда, при чему из оспорених одлука не произилази да су
апеланти у предметним поступцима на било који начин
били дискриминисани.
67. Исто тако, Уставни суд закључује да оспореним
одлукама није дошло до кршења права из члана 26
Међународног пакта, те члана II/1, II/2 и II/6 Устава Босне
и Херцеговине када апеланти, у суштини, кршење
наведених права заснивају на истим разлозима на којим су
темељили наводе о забрани дискриминације у вези са
правом на слободне изборе, а Уставни суд је закључио да у
том правцу није било кршења права апеланата.
Broj 17 - Strana 94
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
68. На основу члана 18 став (3) тачка х) и члана 59 ст.
(1) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио
као у диспозитиву ове одлуке.
69. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом
предмету, није неопходно посебно разматрати приједлоге
апеланата за доношење привремених мјера.
70. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине,
одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда Босне и Херцеговине
Валерија Галић, с. р.
CENTRALNA IZBORNA KOMISIJA/
SREDIŠNJE IZBORNO POVJERENSTVO
BOSNE I HERCEGOVINE
287
Na osnovu člana 3.6 stav (2) tačka e) i člana 14.3 stav (5)
Izbornog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH",
br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05,
65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13 i 7/14) i
člana 2. stav (1) tačka d) i stav (3) Pravilnika o vođenju i upotrebi
Centralnog biračkog spiska ("Službeni glasnik BiH", br. 37/14),
Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine je na 17.
sjednici, održanoj dana 26.02.2015. godine, donijela
Srijeda, 4. 3. 2015.
2
ODLUKU
O ZAKLJUČIVANJU I POTVRĐIVANJU BROJA
BIRAČA UPISANIH U SREDIŠNJI BIRAČKI POPIS ZA
PRIJEVREMENE IZBORE ZA NAČELNIKA OPĆINE
ŽIVINICE SA STANJEM NA DAN 22.02.2015. GODINE U
24.00 SATA
Članak 1.
(1) Ovom odlukom utvrđuje se broj birača upisanih u Središnji
birački popis za prijevremene izbore za načelnika
Općine Živinice sa stanjem na dan 22.02.2015. godine u
24.00 sata, odnosno na dan održavanja prijevremenih
izbora.
(2) U Središnji birački popis, zaključno sa podacima na dan
22.02.2015. godine u 24.00 sata, upisano je ukupno 53683
birača.
Članak 2.
Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se
u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije
BiH", "Službenom glasniku Republike Srpske", "Službenom
glasniku Brčko Distrikta BiH" i na web-stranici Središnjeg
izbornog povjerenstva BiH www.izbori.ba.
Broj 06-1-07-2-58-4/15
Predsjednik
26. veljače 2015. godine
Stjepan Mikić, v. r.
Sarajevo
ODLUKU1
O ZAKLJUČIVANJU I POTVRĐIVANJU BROJA
BIRAČA UPISANIH U CENTRALNI BIRAČKI SPISAK
ZA PRIJEVREMENE IZBORE ZA NAČELNIKA OPĆINE
ŽIVINICE SA STANJEM NA DAN 22.02.2015. GODINE U
24.00 SATA
Član 1.
(1) Ovom odlukom utvrđuje se broj birača upisanih u Centralni
birački spisak za prijevremene izbore za načelnika
Općine Živinice sa stanjem na dan 22.02.2015. godine u
24.00 sata, odnosno na dan održavanja prijevremenih
izbora.
(2) U Centralni birački spisak, zaključno sa podacima na dan
22.02.2015. godine u 24.00 sata, upisano je ukupno 53683
birača.
Član 2.
Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se
u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije
BiH", "Službenom glasniku Republike Srpske", "Službenom
glasniku Brčko Distrikta BiH" i na web-stranici Centralne
izborne komisije BiH www.izbori.ba.
Broj 06-1-07-2-58-4/15
Predsjednik
26. februara 2015. godine
Stjepan Mikić, s. r.
Sarajevo
Na temelju članka 3.6 stavak (2) točka e) i članka 14.3
stavak (5) Izbornog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni
glasnik BiH", br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04,
25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 33/08, 37/08, 32/10,
18/13 i 7/14) i članka 2. stavak (1) točka d) i stavak (3) Pravilnika
o vođenju i uporabi Središnjeg biračkog popisa ("Službeni
glasnik BiH", br. 37/14), Središnje izborno povjerenstvo Bosne i
Hercegovine je na 17. sjednici, održanoj dana 26.02.2015.
godine, donijelo
Нa oснoву члaнa 3.6 стaв (2) тaчкa e) и члaнa 14.3 стaв
(5) Избoрнoг зaкoнa Бoснe и Хeрцeгoвинe ("Службeни
глaсник БиХ", бр. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04,
25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 33/08, 37/08, 32/10,
18/13 и 7/14) и члaнa 2. стaв (1) тaчкa д) и стaв (3)
Прaвилникa o вoђeњу и упoтрeби Цeнтрaлнoг бирaчкoг
спискa ("Службeни глaсник БиХ", бр. 37/14), Цeнтрaлнa
избoрнa кoмисиja Бoснe и Хeрцeгoвинe je нa 17. сjeдници,
oдржaнoj дaнa 26.02.2015. гoдинe, дoниjeлa
OДЛУКУ3
O ЗAКЉУЧИВAЊУ И ПOТВРЂИВAЊУ БРOJA
БИРAЧA УПИСAНИХ У ЦEНТРAЛНИ БИРAЧКИ
СПИСAК ЗA ПРИJEВРEМEНE ИЗБOРE ЗA
НAЧEЛНИКA OПШТИНE ЖИВИНИЦE СA СТAЊEМ
НA ДAН 22.02.2015. ГOДИНE У 24.00 ЧAСA
Члaн 1.
(1) Oвoм oдлукoм утврђуje сe брoj бирaчa уписaних у
Цeнтрaлни бирaчки списaк зa приjeврeмeнe избoрe зa
нaчeлникa Oпштинe Живиницe сa стaњeм нa дaн
22.02.2015. гoдинe у 24.00 чaсa, oднoснo нa дaн
oдржaвaњa приjeврeмeних избoрa.
(2) У Цeнтрaлни бирaчки списaк, зaкључнo сa пoдaцимa нa
дaн 22.02.2015. гoдинe у 24.00 чaсa, уписaнo je укупнo
53683 бирaчa.
Члaн 2.
Oвa oдлукa ступa нa снaгу дaнoм дoнoшeњa и oбjaвићe
сe у "Службeнoм глaснику БиХ", "Службeним нoвинaмa
Фeдeрaциje БиХ", "Службeнoм глaснику Рeпубликe Српскe",
"Службeнoм глaснику Брчкo Дистриктa БиХ" и нa weбстрaници Цeнтрaлнe избoрнe кoмисиje БиХ www.izbori.ba.
Брoj 06-1-07-2-58-4/15
26. фебруара 2015. гoдинe
Предсједник
Сарајево
Стjeпaн Mикић, с. р.
2
1
Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 18/15
3
Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 18/15
Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 18/15
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
288
Na osnovu člana 3.6 stav (2) tačka e) i člana 14.3 stav (5)
Izbornog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH",
br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05,
65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 33/08, 37/08, 32/10, 18/13 i 7/14) i
člana 2. stav (1) tačka d) i stav (3) Pravilnika o vođenju i upotrebi
Centralnog biračkog spiska ("Službeni glasnik BiH", br. 37/14),
Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine je na 17.
sjednici, održanoj dana 26.02.2015. godine, donijela
ODLUKU1
O ZAKLJUČIVANJU I POTVRĐIVANJU BROJA
BIRAČA UPISANIH U CENTRALNI BIRAČKI SPISAK
ZA PRIJEVREMENE IZBORE ZA NAČELNIKA OPĆINE
KALESIJA SA STANJEM NA DAN 22.02.2015. GODINE U
24.00 SATA
Član 1.
(1) Ovom odlukom utvrđuje se broj birača upisanih u Centralni
birački spisak za prijevremene izbore za načelnika
Općine Kalesija sa stanjem na dan 22.02.2015. godine u
24.00 sata, odnosno na dan održavanja prijevremenih
izbora.
(2) U Centralni birački spisak, zaključno sa podacima na dan
22.02.2015. godine u 24.00 sata, upisano je ukupno 32456
birača.
Član 2.
Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se
u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije
BiH", "Službenom glasniku Republike Srpske", "Službenom
glasniku Brčko Distrikta BiH" i na web-stranici Centralne
izborne komisije BiH www.izbori.ba.
Broj 06-1-07-2-59-3/15
Predsjednik
26. februara 2015. godine
Stjepan Mikić, s. r.
Sarajevo
Na temelju članka 3.6 stavak (2) točka e) i članka 14.3
stavak (5) Izbornog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni
glasnik BiH", br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04,
25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 33/08, 37/08, 32/10,
18/13 i 7/14) i članka 2. stavak (1) točka d) i stavak (3) Pravilnika
o vođenju i uporabi Središnjeg biračkog popisa ("Službeni
glasnik BiH", br. 37/14), Središnje izborno povjerenstvo Bosne i
Hercegovine je na 17. sjednici, održanoj dana 26.02.2015.
godine, donijelo
ODLUKU2
O ZAKLJUČIVANJU I POTVRĐIVANJU BROJA
BIRAČA UPISANIH U SREDIŠNJI BIRAČKI POPIS ZA
PRIJEVREMENE IZBORE ZA NAČELNIKA OPĆINE
KALESIJA SA STANJEM NA DAN 22.02.2015. GODINE U
24.00 SATA
Članak 1.
(1) Ovom odlukom utvrđuje se broj birača upisanih u Središnji
birački popis za prijevremene izbore za načelnika
Općine Kalesija sa stanjem na dan 22.02.2015. godine u
24.00 sata, odnosno na dan održavanja prijevremenih
izbora.
(2) U Središnji birački popis, zaključno sa podacima na dan
22.02.2015. godine u 24.00 sata, upisano je ukupno 32456
birača.
1
2
Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 18/15
Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 18/15
Broj 17 - Strana 95
Članak 2.
Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će se
u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije
BiH", "Službenom glasniku Republike Srpske", "Službenom
glasniku Brčko Distrikta BiH" i na web-stranici Središnjeg
izbornog povjerenstva BiH www.izbori.ba.
Broj 06-1-07-2-59-3/15
Predsjednik
26. veljače 2015. godine
Stjepan Mikić, v. r.
Sarajevo
Нa oснoву члaнa 3.6 стaв (2) тaчкa e) и члaнa 14.3 стaв
(5) Избoрнoг зaкoнa Бoснe и Хeрцeгoвинe ("Службeни
глaсник БиХ", бр. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04,
25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 33/08, 37/08, 32/10,
18/13 и 7/14) и члaнa 2. стaв (1) тaчкa д) и стaв (3)
Прaвилникa o вoђeњу и упoтрeби Цeнтрaлнoг бирaчкoг
спискa ("Службeни глaсник БиХ", бр. 37/14), Цeнтрaлнa
избoрнa кoмисиja Бoснe и Хeрцeгoвинe je нa 17. сjeдници,
oдржaнoj дaнa 26.02.2015. гoдинe, дoниjeлa
OДЛУКУ3
O ЗAКЉУЧИВAЊУ И ПOТВРЂИВAЊУ БРOJA
БИРAЧA УПИСAНИХ У ЦEНТРAЛНИ БИРAЧКИ
СПИСAК ЗA ПРИJEВРEМEНE ИЗБOРE ЗA
НAЧEЛНИКA OПШТИНE КAЛEСИJA СA СТAЊEМ
НA ДAН 22.02.2015. ГOДИНE У 24.00 ЧAСA
Члaн 1.
(1) Oвoм oдлукoм утврђуje сe брoj бирaчa уписaних у
Цeнтрaлни бирaчки списaк зa приjeврeмeнe избoрe зa
нaчeлникa Oпштинe Кaлeсиja сa стaњeм нa дaн
22.02.2015. гoдинe у 24.00 чaсa, oднoснo нa дaн
oдржaвaњa приjeврeмeних избoрa.
(2) У Цeнтрaлни бирaчки списaк, зaкључнo сa пoдaцимa нa
дaн 22.02.2015. гoдинe у 24.00 чaсa, уписaнo je укупнo
32456 бирaчa.
Члaн 2.
Oвa oдлукa ступa нa снaгу дaнoм дoнoшeњa и oбjaвићe
сe у "Службeнoм глaснику БиХ", "Службeним нoвинaмa
Фeдeрaциje БиХ", "Службeнoм глaснику Рeпубликe Српскe",
"Службeнoм глaснику Брчкo Дистриктa БиХ" и нa weбстрaници Цeнтрaлнe избoрнe кoмисиje БиХ www.izbori.ba.
Брoj 06-1-07-2-59-3/15
26. фебруара 2015. гoдинe
Предсједник
Сарајево
Стjeпaн Mикић, с. р.
JP "SPREČA" D.D. TUZLA
289
Na osnovu člana 246. stav 1. tačka 11. Zakona o privrednim
društvima ("Službene novine Federacije BiH", br. 23/99, 45/00,
2/02, 6/02, 29/03, 68/05, 91/07, 84/08, 88/08, 7/09, 63/10 i
75/13), člana 36. stav 1. tačka 13. Statuta JP "Spreča" d.d. Tuzla,
tačke I Odluke Vlade Tuzlanskog kantona broj 02/1-34000783/15 od 20.01.2015. godine i prijedloga kandidata
privatnog kapitala broj 010-01-99-236/15 od 09.02.2015. godine,
Skupština Društva na XXI sjednici održanoj dana 23.02.2015.
godine donosi
3
Odluka objavljena u "Službenom glasniku BiH", broj 18/15
Broj 17 - Strana 96
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
ODLUKU
O IZBORU I IMENOVANJU ČLANOVA PRIVREMENOG
NADZORNOG ODBORA DRUŠTVA
Član 1.
U privremeni Nadzorni odbor JP "Spreča" d.d. Tuzla,
imenuju se:
a) kao predstavnici državnog kapitala:
Mr. sc. Munib Efendić, dipl. politolog,
Bego Džebo, dipl. oec,
Nail Šećkanović, dipl. oec,
b) kao predstavnici privatnog kapitala:
Mr. sc. Muhamed Gegić,
Enida Hasanhodžić, dipl. ing. građ.
Članovi privremenog Nadzornog odbora JP "Spreča" d.d.
Tuzla iz tačke 1. ove Odluke imenuju se na period počev od dana
imenovanja do imenovanja novog Nadzornog odbora u skladu sa
Zakonom, a najduže do 90 dana.
Član 2.
Ovlašćuje se Direktor Društva da sa članovima privremenog Nadzornog odbora zaključi ugovor o angažmanu kojim će
se urediti međusobna prava i obaveze u skladu sa Zakonom,
drugim podzakonskim aktima i Statutom Društva.
Član 3.
Za obavljanje poslova iz nadležnosti Nadzornog odbora,
predsjedniku i članovima privremenog Nadzornog odbora pripada mjesečna novčana naknada u skladu sa važećim aktima
Vlade TK.
Srijeda, 4. 3. 2015.
Član 4.
Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja, a objavit će
se u "Službenim novinama Federacije BiH".
Predsjednik
Broj 010-02-01-292-XXI-3/l5
Skupštine
23. februara/veljače
Elvira Salihović, s. r.
2015. godine
(Sl-168/15-F)
JZU OPĆA BOLNICA "DR. MUSTAFA
BEGANOVIĆ" GRAČANICA
290
Na osnovu člana 26.Statuta JZU Opća bolnica "Dr. Mustafa
Beganović" Gračanica, Upravni odbor na sjednici održanoj dana
05.02.2015. godine donio je
ODLUKU
O RAZRJEŠENJU VRŠIOCA DUŽNOSTI DIREKTORA
JAVNE ZDRAVSTVENE USTANOVE OPĆA BOLNICA
"DR. MUSTAFA BEGANOVIĆ" GRAČANICA
I
Razrješava se funkcije vršioca dužnosti direktora JZU Opća
bolnica "Dr. Mustafa Beganović" Gračanica, Hodžić dr. Jusuf,
spec. interne medicine iz Gračanice sa danom 15.01.2015.
godine.
II
Odluka stupa na snagu danom donošenja i ista će se objaviti
u "Službenim novinama Federacije BiH".
Broj 03-09-03-1/15
Predsjednik
05. februara/veljače
Upravnog odbora
2015. godine
Samir Đuvić, s. r.
(Sl-187/15-F)
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
Broj 17 - Strana 97
SADRŽAJ
VLADA FEDERACIJE
BOSNE I HERCEGOVINE
272 Odluka o odobravanju izdvajanja sredstava iz komisionih sredstava Vlade Federacije Bosne i Hercegovine i odobravanju kredita privrednom društvu
BNT TMiH d.d. Novi Travnik (bosanski jezik)
Odluka o odobravanju izdvajanja sredstava iz komisionih sredstava Vlade Federacije Bosne i Hercegovine i odobravanju kredita gospodarskom društvu BNT TMiH d.d. Novi Travnik (hrvatski jezik)
Одлука о одобравању издвајања средстава из
комисионих средстава Владе Федерације Босне
и Херцеговине и одобравању кредита привредном друштву БНТ ТМиХ д.д. Нови Травник
(српски језик)
273 Odluka o izmjeni Odluke o visini troškova osnovne
policijske obuke kandidata na Policijskoj akademiji
Federalnog ministarstva unutrašnjih poslova Federalnog ministarstva unutarnjih poslova
(bosanski jezik)
Odluka o izmjeni Odluke o visini troškova temeljne
policijske obuke kandidata na Policijskoj akademiji
Federalnog ministarstva unutarnjih poslova Federalnog ministarstva unutrašnjih poslova
(hrvatski jezik)
Одлука о измјени Одлуке о висини трошкова
основне полицијске обуке кандидата на Полицијској академији Федералног министарства
унутрашњих послова - Федералног министарства унутарњих послова (српски језик)
274 Odluka o usvajanju izmjene Programa investiranja
sredstava naplaćenih izdvajanjem GSM licence za
2011. godinu za Federaciju Bosne i Hercegovine
275 Odluka o usvajanju izmjene Programa utroška
Kapitalnog transfera JP Ceste Federacije BiH d.o.o.
Sarajevo (iz sredstava podračun - sredstva od GSM
licence) utvrđenog Budžetom Federacije Bosne i
Hercegovine za 2013. godinu za Federalno
ministarstvo prometa i komunikacija
276 Odluka o proglašenju 2. marta 2015. godine
neradnim danom u Federaciji Bosne i Hercegovine
(bosanski jezik)
Odluka o proglašenju 2. ožujka 2015. godine
neradnim danom u Federaciji Bosne i Hercegovine
(hrvatski jezik)
Одлука о проглашењу 2. марта 2015. године
нерадним даном у Федерацији Босне и
Херцеговине (српски језик)
277 Odluka o davanju saglasnosti na prijedlog za
privremeno imenovanje članova Nadzornog odbora
privrednog društva "Feroelektro" d.d. Sarajevo
(bosanski jezik)
Odluka o davanju suglasnosti na prijedlog za
privremeno imenovanje članova Nadzornog odbora
gospodarskog društva "Feroelektro" d.d. Sarajevo
(hrvatski jezik)
Одлука о давању сагласности на приједлог за
привремено именовање чланова Надзорног
одбора привредног друштва "Фероелектро" д.д.
Сарајево (српски језик)
278
1
1
2
3
3
3
3
4
4
4
5
5
5
5
Odluka o davanju prethodne saglasnosti Nadzornom odboru privrednog društva "Feroelektro" d.d.
Sarajevo za imenovanje vršioca dužnosti direktora
društva (bosanski jezik)
Odluka o davanju prethodne suglasnosti Nadzornom odboru gospodarskog društva "Feroelektro"
d.d. Sarajevo za imenovanje vršioca dužnosti
direktora društva (hrvatski jezik)
Одлука о давању претходне сагласности Надзорном одбору привредног друштва "Фероелектро" д.д. Сарајево за именовање вршиоца
дужности директора друштва (српски језик)
279 Rješenje o ovlaštenju za potpisivanje akata i
čuvanju i upotrebi pečata Federalnog ministarstva
rada i socijalne politike (bosanski jezik)
Rješenje o ovlaštenju za potpisivanje akata i
čuvanju i uporabi pečata Federalnog ministarstva
rada i socijalne politike (hrvatski jezik)
Рјешење о овлаштењу за потписивање аката и
чувању и употреби печата Федералног министарства рада и социјалне политике (српски
језик)
FEDERALNI AGROMEDITERANSKI ZAVOD
280 Rješenje o imenovanju Stalnog Povjerenstva za
provođenje postupka javne nabave roba, usluga i
ustupanju radova Federalnog agromediteranskog
zavoda Mostar u 2015. godini
FOND ZA ZAŠTITU OKOLIŠA
FEDERACIJE BOSNE I HERCEGOVINE
281 Pravilnik o izmjenama i dopunama Pravilnika o
postupku objavljivanja konkursa i odlučivanja o
odabiru korisnika sredstava Fonda za zaštitu
okoliša Federacije Bosne i Hercegovine
GENDER CENTAR FEDERACIJE
BOSNE I HERCEGOVINE
282 Rješenje o formiranju Radne grupe za analizu člana
35. Zakona o zaštiti od nasilja u porodici i izradu
Prednacrta zakona o izmjeni Zakona o zaštiti od
nasilja u porodici kojim će se jasno definisati način
osnivanja, pravni status i način finansiranja
sigurnih kuća
USTAVNI SUD
BOSNE I HERCEGOVINE
283 Odluka broj AP 4659/11 (bosanski jezik)
Odluka broj AP 4659/11 (hrvatski jezik)
Одлука број АП 4659/11 (српски језик)
284 Odluka broj AP 3051/14 (bosanski jezik)
Odluka broj AP 3051/14 (hrvatski jezik)
Одлука број АП 3051/14 (српски језик)
285 Odluka broj AP 3381/14 (bosanski jezik)
Odluka broj AP 3381/14 (hrvatski jezik)
Одлука број АП 3381/14 (српски језик)
286 Odluka broj AP 66/15 (bosanski jezik)
Odluka broj AP 66/15 (hrvatski jezik)
Одлука број АП 66/15 (српски језик)
6
6
6
6
7
7
7
8
9
9
18
27
37
41
46
50
57
64
71
78
86
Broj 17 - Strana 98
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
CENTRALNA IZBORNA KOMISIJA/SREDIŠNJE
IZBORNO POVJERENSTVO BOSNE I HERCEGOVINE
287 Odluka o zaključivanju i potvrđivanju broja birača
upisanih u Centralni birački spisak za prijevremene
izbore za načelnika Općine Živinice sa stanjem na
dan 22.02.2015. godine u 24.00 sata (bosanski
jezik)
94
Odluka o zaključivanju i potvrđivanju broja birača
upisanih u Središnji birački popis za prijevremene
izbore za načelnika Općine Živinice sa stanjem na
dan 22.02.2015. godine u 24.00 sata (hrvatski jezik)
94
Oдлука o зaкључивaњу и пoтврђивaњу брoja
бирaчa уписaних у Цeнтрaлни бирaчки списaк
зa приjeврeмeнe избoрe зa нaчeлникa Општинe
Живиницe сa стaњeм нa дaн 22.02.2015. гoдинe
у 24.00 чaсa (српски језик)
94
288 Odluka o zaključivanju i potvrđivanju broja birača
upisanih u Centralni birački spisak za prijevremene
izbore za načelnika Općine Kalesija sa stanjem na
dan 22.02.2015. godine u 24.00 sata (bosanski
jezik)
95
Srijeda, 4. 3. 2015.
Odluka o zaključivanju i potvrđivanju broja birača
upisanih u Središnji birački popis za prijevremene
izbore za načelnika Općine Kalesija sa stanjem na
dan 22.02.2015. godine u 24.00 sata (hrvatski jezik)
Oдлука o зaкључивaњу и пoтврђивaњу брoja
бирaчa уписaних у Цeнтрaлни бирaчки списaк
зa приjeврeмeнe избoрe зa нaчeлникa Општинe
Кaлeсиja сa стaњeм нa дaн 22.02.2015. гoдинe у
24.00 чaсa (српски језик)
JP "SPREČA" D.D. TUZLA
289 Odluka o izboru i imenovanju članova privremenog
Nadzornog odbora Društva
JZU OPĆA BOLNICA "DR. MUSTAFA BEGANOVIĆ"
GRAČANICA
290 Odluka o razrješenju vršioca dužnosti direktora
Javne zdravstvene usanove Opća bolnica "Dr.
Mustafa Beganović" Gračanica
95
95
95
96
Srijeda, 4. 3. 2015.
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
Broj 17 - Strana 99
Broj 17 - Strana 100
SLUŽBENE NOVINE FEDERACIJE BiH
Srijeda, 4. 3. 2015.
Izdavač: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Direktor: Dragan Prusina - Telefoni: Centrala: 722-030 - Direktor: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks:
722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050, faks: 722-074 - Služba za pravne i opće poslove: 722-051 - Računovodstvo: 722-044, 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata
se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDIT BANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-20000005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo161-000-00071700-57 - Štampa:
GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za štampariju: Mevludin Hamzić - Reklamacije za neprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službene novine Federacije BiH",
su upisane u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 414. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF 2168/97 od 10.07.1997. godine. Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. - PDV broj 200226120002.
Molimo pretplatnike da obavezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture.
Izdanje na bosanskom, hrvatskom i srpskom jeziku. Pretplata za I polugodište 2015. godine na "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Pretplata za I polugodište 2015.
godine na "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM,
Web izdanje: http: //www.sluzbenenovine.ba - godišnja pretplata 200,00 KM po korisniku
Download

vlada federacije bosne i hercegovine 272 odluku