LOBIRANJE
Vitold Mihalek, Unilob s.c., Poljska i Danko Ćosić, ProConcept, Srbija sa dodacima Dubravke Velat,
Građanske inicijative
ŠTA JE LOBIRANJE?
Wikipedia definiše lobiranje kao "usklađeni rad usmeren na postizanje određenog cilja najčešće kod organa
vlade ili izabranog funkcionera. Sastoji se od privatnog nagovaranja predstavnika zakonodavne vlasti, javnih
akcija (npr. masovnih demonstracija) ili kombinacije privatnih i javnih akcija (npr. podstaći birače da se obrate
svojim predstavnicima u skupštini). Donorsforum.org definiše lobiranje kao "...pokušavanje da se ubede
pripadnici zakonodavne vlasti da donesu propise koji podržavaju stvar za koju se lobira ili, zavisno od
potreba, da se odbace ili ukinu predlozi propisa ili propisi koji ne podržavaju stvar za koju se lobira".
Prema rečniku Websters Dictionnary, lobiranje je obraćanje članovima parlamenta u nameri da se utiče na
zakonodavstvo. Prema advokatu T. Lefebiru, lobirati ne znači samo uticati, već pre svega analizirati i shvatiti
problem, kako bi onima koji odlučuju, objasnili suštinu i posledice. Enciklopedija Britannica defi niše lobiranje
kao svaki pokušaj grupe ili pojedinaca da utiče na odluke vlade. Izraz je nastao u pokušajima da se utiče na
glasove zakonodavaca u XIX veku, najčešće u predvorju ( engleski lobby)
ispred skupštinske odaje u kojoj se glasalo. Taj pokušaj može biti direktan apel onima koji donose odluke u
izvršnom ili u zakonodavnom telu.
Lobisti mogu biti članovi posebnih interesnih grupa, profesionalci spremni da predstavljaju bilo koju takvu
grupu ili pojedinci. U SAD, Federalni zakon o lobiranju (1946) traži da se lobisti kao i grupe koje oni
reprezentuju, registruju i daju izveštaj o prilozima i troškovima.
Prema Pravnoj enciklopediji (Savremena administracija Beograd) lobi predstavlja organizaciju ili društvenu
grupu koju obrazuju lica koja nisu članovi zakonodavnog tela, s ciljem da utiču na rad zakonodavca.
U principu se sve pomenute defi nicije odnose na postojanje interesnih grupa koje pokušavaju i uspevaju da
utiču na donošenje javnih odluka, ili odluka uopšte. U društvenom smislu lobiranje predstavlja sastavni deo
svakog demokratskog zakonodavstva i političkog procesa.
Treba reći da ne postoji univerzalno prihvaćen način za regulisanje lobiranja. Zakon o lobiranju imaju, na
primer, SAD, Kanada, Mađarska, Litvanija, Gruzija, Poljska i Makedonija ili sličnu vrstu aktivnosti. Neki autori
koji se bave društvenim promenama smatraju da javno zastupanje u sebi može da sadrži i lobiranje kao
aktivnost, te, po njima, nema lobiranja bez javnog zastupanja. U našem kontekstu, lobiranje se može defi
nisati na različite načine: kao komunikacija između ljudi do tehnike javnog zastupanja odnosno umetnosti
ubeđivanja, a predstavlja niz akcija kojima je cilj izvršiti uticaj na donosioce odluka. To se može ostvariti u
direktnom kontaktu (sastanci, licem u lice) ili putem pisane komunikacije.
U Srbiji, Zakon o lobiranju nije još donet, pa shodno tome ne postoji pravni okvir koji bi regulisao delovanje
lobista. Golubović dr Dragan u svojoj knjizi ZAGOVARANJE I LOBIRANJE U PARLAMENTU I ORGANIMA
IZVRŠNE VLASTI: UPOREDNA ISKUSTVA I PREPORUKE ZA SRBIJU, Izdavač: Program Ujedinjenih
nacija za razvoj (UNDP), 2009. godina, naglašava razliku izmedju javnog zastupanja (zagovaranja) i
lobiranja: „Pod neformalnim lobiranjem podrazumevaju se tzv. građanske inicijative (grassroot initiatives) i
različiti oblici učešća pojedinaca i interesnih grupa u javnom životu (na primer članci u štampi, saopštenja i
drugi pisani materijali, učešće u televizijskim emisijama, okrugli stolovi, konferencije, javna okupljanja, itd),
čiji je cilj da se formiranjem mišljenja javnosti utiče na odluke predstavnika vlasti. Neformalno lobiranje
zapravo je sinonim za javno zagovaranje (public advocacy). Javno zagovaranje per se nije predmet posebne
regulative, već je zbog izuzetnog značaja koje ima u demokratskom društvu inkorporirano u korpus osnovnih
ljudskih prava, posebno slobode govora, prava na peticiju organima vlasti, prava na udruživanje, i prava na
javno okupljanje. Međutim, pojedini (posebno noviji) oblici javnog zagovaranja (učešće građana i interesnih
grupa u zakonodavnom postupku, na primer) mogu biti predmet posebne regulative.
Za potrebe Master Kursa uzećemo da je "lobiranje" sredstvo uticaja na politike i strategije u zaštiti životne
sredine, na moguće projekte, propise, budžete, razvojnu pomoć, planove, itd. Iako za većinu ovih ciljeva
postoje formalni kanali kojima se može postići uticaj na njihovu sadržinu (proces donošenja odluka je
detaljno obrađen u modulu Učešće javnosti), ostvarivanje željenog rezultata zahteva kombinaciju i formalnog
i neformalnog pristupa. Ovaj modul daje opširne smernice kako da učinite da vas čuju i prepoznaju kroz
neformalne kanale.
REC-ov Master Kurs identifikuje dva glavna oblika lobiranja:

Direktno lobiranje. Ovde spadaju lični sastanci, telefonski razgovori, elektronska i redovna pošta
(masovna i pojedinačna) i korišćenje peticija za uticanje na političke odluke, i to pre svega na
predstavnike zakonodavne i izvršne vlasti.

Indirektno lobiranje. Ovde spadaju javne medijske i poliitičke kampanje, medijski "udari" (npr.
pojavljivanja na radiju i na TV), kampanje organizacija civilnog društva i masovne demonstracije
radi prikupljanja javno podrške za uticanje na političke odluke, što je ujendo sinonim za javno
zastupanje ili javno zagovaranje.
“Ponekad je najbolji pravac akcije pokušaj da se promeni javno mišljenje,
pre nego direktna komunikacija sa političarima.”
Aldis Ozols, UNILOB
Ono što je važno napomenuti jeste da ni direktno ni indirektno lobiranje (javno zastupanje/zagovaranje), nisu
predmet posebne regulative u Srbiji. Bilo je nekoliko inicijativa da se donese zakon o lobiranju, ali to još nije
urodilo plodom. Istovremeno, javno zastupanje/zagovaranje je sastavni deo korpusa ljudskih prava (sloboda
govora, prava na peticiju organima vlasti, pravo na udruživanje), dok u nekim svojim aspektima (učešće
zainteresovanih strana u procesu donošenja odluka), može da bude i predmet posebne regulative.
POZADINA
REC-ov Pregled organizacija civilnog društva za životnu sredinu na zapadnom Balkanu (zaključen u leto
2006.) otkriva da ove organizacije treba da budu aktivnije na polju lobiranja. Za obrađene organizacije je
primećeno kako „izgleda da se uzdržavaju od angažovanja u lobiranju kroz neformalne kanale (ručkovi,
večere). [One bi trebale] efikasnije da lobiraju u parlamentu". Takođe, trebale bi da nauče i kako uticati na
donošenje odluka. Organizacije civilnog društva treba da grade zajedničku pratformu za lobiranje i
angažman u dijalogu sa vlastima. Dodati iz istrazivanja GI par informacija
Osim direktnog lobiranja u parlamentu i među poslanicima i odbornicima, potrebno je i unaprediti indirektno
lobiranje organizacija civilnog društva sa zajednicama. Obrađene organizacije se suočavaju sa izazovima i
na tom polju. "Organizacije civilnog društva sprovode kampanje, ali... i) [kampanje] nisu skrojene za ciljanu
publiku ili zavise od stranih metoda koji ne funkcionišu... ii) [kampanje] treba da uključe pristup širem krugu
ključnih subjekata [npr. Bliža saradnja sa privredom]... iii) [kampanje] treba da budu mnogo bliže
zajednicama, da ih uključe, iv) [kampanje] treba da nauče više o tome kako da rade sa javnošću, i v)
[organizacije civilnog društva] sklone su da podbace u evaluaciji uspeha ili uticaja [njihove kampanje]".
GRUPE VEŠTINA KOJE TREBA RAZVITI
U ovom modulu učesnici će primiti skup veština koje se odnose na direktno i na indirektno lobiranje. Kroz
slučajeve dobre i loše prakse, merodavne prema lokalnoj pravnoj situaciji, ovaj modul će se fokusirati na:





Razumevanje pojma lobiranja i njegovog razlikovanja od ostalih sličnih koncepata
Upoznavanje sa koracima u lobiranju (javnom zastupanju)
Produbiće svoje razumevanje problema/teme lobiranja korišćenjem trougaone analize
Definisaće i analizirati ciljanu publiku
Vežbaće formulisanje i prenošenje poruke lobiranja
Dodatno, pripremljeni materijali će omogućiti učesnicima upoznavanje:
 Kako stvoriti i održavati koalicije;
 Kako pripremiti lobističku kampanju (zajedno sa zaključcima i strateškim planiranjem);
 Kakov voditi kampanju (uključujući razumevanje različitih pristupnih tačaka i „polugama za uticaj");



Kako uspešno lobirati;
Kako uticati na zakonodavstvo; i
Kako vrednovati uspeh kampanje.
PRAVNI OKVIR, USLOVI I PRILIKE U SRBIJI
Uspešno lobiranje u različitim zemljama ne zavisi samo od posebnih metoda interesnih grupa. "Prvo i
najvažnije", kaže autor originalnog modula Vitold Mihalek iz poljske trening grupe Unilob, "to zavisi od prirode
pravnih ustanova i tradicija u kojima se radi. Zdravo lobiranje dešava se samo u okviru snažne demokratije,
sa jakim garancijama otvorenosti, transparentnosti vladajućeg aparata i lobističke prakse".
U Srbiji postoji sklonost da se sve važnije odluke pretresaju i donose izvan formalnih institucija i u okviru
stranačkih vođstava. Nove politike i propisi su više posledica političkih pogodbi i odnosa nego što su
zasnovani na stavovima osnovnih političkih subjekata. Iako je Vlada promenila odredbe Poslovnika kojim se
reguliše pitanje javnih rasprava i učešća javnosti, još uvek su prisutne mnogobrojne poteškoće. O tome
najbolje govori saopštenje koje je izdala organizacija Transparentnost Srbija, 23, maja 2013. godine:
"Transparentnost Srbija" saopštila je da i pored promena Poslovnika Vlade ("Sl. glasnik RS", br.
61/2006 - prečišćen tekst, 69/2008, 88/2009, 33/2010, 69/2010, 20/2011, 37/2011 i 30/2013 - prim. red.),
ministarstva i dalje ne oglašavaju javne rasprave i da, iako te izmene predviđaju održavanje javnih
rasprava, pravilo i obavezu da se svi dokumenti postave na portalu e-uprave, nakon više od mesec
dana na ovom portalu objavljen je poziv za raspravu o samo jednom nacrtu zakona.
Rezultati istraživanja o javnim raspravama, koje je "Transparentnost - Srbija" sprovela za period od početka
rada aktuelne Vlade Srbije do kraja marta 2013. i aktuelnog rukovodstva lokalnih samouprava, pokazuje
veoma mali napredak u odnosu na prethodno istraživanje iz 2011. godine.
U ovom periodu je organizovana javna rasprava za svega 20 od 55 vladinih predloga zakona i značajnih
izmena zakona, a situacija je bila još lošija na nivou gradova, jer su od 105 posmatrana predloga odluka
gradskih skupština, samo u 22 slučaja organizovane javne rasprave.
Od jula 2010. do jula 2011. situacija je bila još lošija, jer su javne rasprave bile organizovane za samo 43 od
176 predloženih zakona.
U saopštenju se kaže da su napori Transparentnosti - Srbija i drugih organizacija pokazali izvestan uspeh na
polju poboljšanja pravnog okvira za javne rasprave.
Može se očekivati da će izmene Poslovnika Vlade Srbije iz aprila 2013. obezbediti da se javne
rasprave organizuju u znatno većem broju slučajeva, ali i da budu kvalitetnije nego što su bile do
sada, a uz to, javnost zakonodavnog procesa je uvrštena i u prioritete nacrta antikorupcijske
strategije, navodi se u saopštenju.
Međutim, kako se ukazuje, mnoga pitanja su ostala i dalje nerešena, poput obaveze predlagača propisa da
odgovori argumentovano na sve dobijene predloge i sugestije i uspostavljanja mehanizma da se ospori
valjanost propisa koji je donet bez javne rasprave.“
O ovim propisima ima više reči u modulu Učešće javnosti).
Pojam ‘lobiranje” (ponekad i engleski ‘lobbying’) tradicionalno ima negativnu konotaciju u Srbiji (često
povezivano sa nečasnim postupcima čiji je cilj da se dođe do nečega ili odstrani nešto što pod ‘normalnim
uslovima‘ ne bi bilo moguće), narodni poslanici sve više postaju svesni njegovog značaja, ne samo u okviru
Narodne skupštine, nego i izvan nje. U oktobru 2006., na primer, Vlada je sklopila ugovor sa firmom za lobiranje –
Bridges Griffith Rogers – radi zastupanja svojih međunarodnih interesa prvi put u istoriji.
Premda se u srpskim zakonima lobiranje ne pominje eksplicitno, organizacijama koje se bave lobiranjem kao svojom
aktivnošću, dozvoljeno je da se registruju kao pravna lica i da navedu tu delatnost kao jednu od svojih osnovnih u
statutu i drugim internim aktima. S druge strane, na lokalnom nivou, sve više opština su spremne da prihvate kao
legitimne lobističke aktivnosti koje dolaze od civilnog društva. Naravno, to vrlo često zavisi od konkretnih političkih prilika
i stepena razumevanja značaja uloge civilnog društva u procesima donošenja odluka. Treba skrenuti pažnju da u
kolokvijalnom govori će se retko koristiti izraz „lobista“ a mnogo češće jednostavno „uticaj na donosioca odluka“.
U isto vreme, srpska stranačka elita je u značajnoj meri ‘vođena glasovima‘. Zato promena javnog mišljenja o pojedinim
pitanjima može uticati na proces donošenja odluka, naročito sa porastom svesti o pitanjima životne sredine i na strani
vlade i u javnosti. Može se zaključiti da lobističke aktivnosti usmerene da utiču na određene propise i politike imaju više
šansi na uspeh nego ikada pre, posebno u kontekstu evropskih integracija.
SMERNICE
Lobiranje (javno zastupanje) i drugi koncepti
Organizacije civilnog društva širom sveta koriste veštine i tehnike javnog zastupanja već godinama. Ipak,
javno zatupanje se često brka sa drugim konceptima koji dele slične elemente. Ovi koncepti su: informisanje,
obrazovanje i komunikacija (IOK); socijalni marketing; odnosi sa javnošću i drugi. Većina ljudi je upoznata sa
tim šta su odnosi sa javnošću (PR) ili reklamne kampanje koje velike kompanije koriste da bi prodali svoje
proizvode.
Da bismo jasnije razumeli razlike razmotrimo šta im je zajedničko, a po čemu se razlikuju.
Zajednički elementi za sve ove pristupe/koncepte su:
• Svi su strategije za promociju promene;
• Svi su najuspešniji kada su sistematski planirani;
• Svi uključuju identifi kovanje ciljane publike i krojenje poruke prema njoj
Lobiranje (kao deo javnog zastupanja) se razlikuje od ostalih koncepata/pristupa jer uvek teži da menja
politiku ili program direktnim uticajem na pojedinca, donosioca odluka, dok koncept Informativno
obrazovne i komunikacijske kampanje ima za cilj podizanje nivoa svesti i promenu ponašanja, u PR
kampanjama cilj je poboljšanje ugleda i povećanje prodaje kompanije koja
ih organizuje.
Lobiranje zahteva međukorak podizanja svesti ključnih publika ali se ono tu ne zaustavlja. Lobiranje je
uspešno tek kada donosioci odluke preduzmu zahtevanu političku akciju. Na primer, organizacije
civilnog društva
u Srbiji su zastupale donošenje novog Zakona o udruženjima, koja se uspešno završila tek nakon 9 godina
zagovaranja (u julu 2009. godine je donet novi Zakon o udruženjima). Često se naglašava da opšta javnost
može da bude publika kampanje javnog zastupanja. U većini slučajeva svest javnosti se podiže da bi se
izvršio pritisak na određenog kreatora politike, kojeg se direktno lobira.
KORACI U PROCESU PLANIRANJA JAVNOG ZASTUPANJA
Javno zastupanje je dinamičan proces koji podrazumeva određene faze. Ove faze se, iz razloga praktičnosti
mogu predstaviti i kao koraci u planiranju, što olakšava planiranje celog procesa.
I - Proces javnog zastupanja obično počinje uočavanjem i defi nisanjem teme (prevod engleske reči issue
koja obuhvata pojmove: problem, sporno pitanje, sporna tačka, predmet spora) u vezi sa kojom će biti
promovisana promena politike. Tema treba da bude fokusirana, jasna i široko prihvaćena
od strane baze grupe javnog zastupanja.
II - Potom je potrebno postaviti cilj i zadatke javnog zastupanja. Cilj je opšta izjava o tome šta se
srednjoročno ili dugoročno želi postići, vizija promene ili rezultata. Zadaci opisuju kratkoročna, određena,
ostvarljiva i merljiva
postignuća vezana za temu, koja će doprineti ostvarenju cilja.
III - Sledeći korak je prepoznati ciljanu publiku - ključne donosioce odluka koji imaju moć i autoritet da
sprovedu željenu promenu politike za utvrđenu temu, kao i one koji mogu na njih uticati.
IV - Zatim treba razviti ubedljivu poruku, krojenu prema interesima političke publike. Poruka treba
argumentovano da defi niše problem zbog kojeg je pokrenuto javno zastupanje, ponudi rešenje i navede na
akciju.
V - Da bi poruka javnog zastupanja doprla do ciljane publike, potrebni su odgovarajući kanali komunikacije.
To uključuje: konferencije za medije, paket sa kratkim važnim informacijama, javnu debatu, konferenciju za
kreatore politike, itd.
VI - Sledeći korak je proširivanje baze podrške izgradnjom savezništva sa drugim članovima civilnog
društva: grupe, pojedinci ili organizacije koji imaju isto mišljenje i voljni su da podrže temu.
VII - Kada je defi nisano zašto, šta, kako i sa kim se pokreće proces javnog zastupanja, treba planirati i sa
čim? Prikupljanje sredstava podrazumeva mobilisanje svih raspoloživih resursa (znanje, veštine, novac,
oprema,
prostor, materijali, volonteri...) neophodnih za podršku.
VIII - Konačno, primenu strategije javnog zastupanja treba detaljno razraditi izradom akcionog plana (ko,
kada, gde...).
IX - Prikupljanje podataka i analiza informacija je neophodan osnov za svaki navedeni korak u procesu
javnog zastupanja, od izbora važne teme, traženja rešenja, pronalaženja istomišljenika, istraživanja pozicija
političke
publike, prikupljanja sredstava, planiranja primene, praćenja rezultata i procene uspeha. To je tekući/stalni
korak.
X - Nadgledanje i ocena uspešnosti (monitoring & evaluation) se odvijaju tokom čitavog procesa javnog
zastupanja. Pre preduzimanja kampanje javnog zastupanja, važno je odlučiti ko će i kako pratiti plan
primene, oceniti uspešnost ili meriti rezultate. Treba realno proceniti koliki stepen promene se može očekivati
u politici, programima ili fi nansiranju, kao rezultat svih napora? Preciznije rečeno, šta će biti drugačije nakon
završetka kampanje javnog zastupanja. Kako ćete znati da se situacija promenila?
Još jednom napominjemo da su koraci dati radi boljeg razumevanja procesa planiranja javnog zastupanja.
Činjenica je da će stvari manje ili više pratiti jedan određeni tok, ali ne znači da je ovakav redosled
obavezan. U praksi ćemo biti prinuđeni i da promenimo redosled, zato je važno znati da ovde govorimo o
jednoj fl eksibilnoj strukturi koja omogućava brzu promenu strategija ukoliko se pojavi potreba za tim.
PROBLEM/TEMA U VEZI SA KOJOM SE LOBIRA
Kao što je već navedeno, prva dva koraka u procesu javnog zastupanja odnosno lobiranja su izbor teme i
razvoj cilja i zadataka. Ovi delovi procesa čine jedan od najizazovnijih analitičkih poslova koji stoje pred
grupom/organizacijom. Da bi uspešno obavili ove korake, potrebna je sposobnost analiziranja složenosti
sredine i međusobne povezanosti problema, pronalaženje političkog rešenja za izabrani problem,
usmeravanje na dugoročni rezultat i osmišljavanje kratkoročnih zadataka. Kvalitet angažovanja u ovom
području će imati važan uticaj na uspeh narednih koraka. Ovi elementi su temelj efi kasnog lobiranja
odnosno javnog zastupanja. Bez jasne teme i dobro defi nisanog cilja, ostali koraci će izgubiti fokus.
IZBOR TEME
Tema lopbiranja je problem ili situacija koja zahteva političko rešenje. Teme mogu biti od
međunarodnog značaja poput: upotrebe nagaznih mina, sigurnosti uslova rada, seksualno iskorišćavanje
žena i devojčica... Ljudi u svim sredinama žele i mogu da utiču na pitanja koja se tiču njihovih života u
najraznovrsnijim oblastima: društvena nejednakost, položaj manjinskih grupa,
nezaposlenost, kršenje ljudskih prava, porast kriminala, korupcija, narkomanija, nasilje u porodici,
nepristupačnost javnih objekata i prostora osobama sa invaliditetom, uništavanje životne okoline, ili
zapostavljanje kulturnog nasleđa. Bitno je da se izbor teme ne zasniva na senzacionalističkim ili
neproverenim informacijama.
Organizacije civilnog društva treba da se bave temama koje su u skladu sa njihovom misijom, da
odražavaju probleme korisnika i zajednice u kojoj deluju. Često se organizacije i grupe koje se bave
javnim zastupanjem/lobiranjem suočavaju sa mnoštvom problema, a u okviru jednog problema može
postojati čitav niz pitanja. Nepotrebno je reći da se jedna organizacija, pa čak i jedna koalicija, nikada ne
mogu istovremeno izboriti sa svim problemima i pitanjima, ali stvaranjem postupnih rešenja, korak po korak,
građani mogu uspešno dovesti do stvarnih društvenih promena.
Zato za početak, predlažemo da radi boljeg sagledavanja teme date odgovor na pitanja: Na koga utiče
problem? Koje su posledice problema? Da li neko radi na rešavanju problema? Koje je političko rešenje
problema? Da li je lako ostvarljivo ili ne? Odgovor na ova pitanja podrazumeva da već posedujete bitne
informacije. Već ovde defi nišete političko rešenje, jer bez političkog rešenja nema ni lobiranja.
Čest uzrok teškoća kod lobiranja je preambiciozno razmišljanje o mogućem političkom rešenju koje bi
ublažilo ili eliminisalo uočeni problem.
Da bi pravilno usmerili svoje zahteve treba istražiti uzroke problema, postojeća zakonska rešenja, uredbe i
odluke koje su u primeni. Gotovo da je suvišno reći koliko je značajno da budemo dobro informisani, a da
bismo to postigli moramo se baviti već prikazanim Istraživanjem.
Kada jasno defi nišemo temu/problem kojim ćemo se baviti, sledi dodatno istraživanje i dublja analiza
problema. U tome nam može biti od pomoći model analitičkog trougla , alatke koju je razvila Margaret
Schuler da bi pomogla ljudima koji se bave javnim zastupanjem odnosno lobiranjem da strateški pristupe
analizi problema kojima se bave. Ova alatka se smatra jednom od najvažnijih u razvijanju
kampanje javnog zastupanja/lobiranja (VeneKlasen & Miller, 2002).
Kao što ime kaže, pitanje se obrađuje iz tri sledeća aspekta:
1.Sadržaj-propisi;
2. Struktura i primena;
3. Kultura
Sadržaj/propisi - Prilikom suočavanja sa problemom, najpre je potrebno ispitivanje propisa (ili pitanja koja
se ovde pominju kao Sadržaj) koji se odnose na dati problem ili pitanje. Sadržaj može uključiti postojeće
zakone, odluke, međunarodno pravo, Ustav, Zakon o lokalnoj samoupravi, odluka Skupštine
grada/opštine itd. Konkretno, možemo utvrediti da li određeni pravni akt postoji, da li dobro reguliše pitanja u
vezi sa izabranim problemom, da li je zastareo, da li postoje „rupe“ u njemu.
Struktura i primena - sigurno da svako od nas može navesti primer zakona, odluka ili vidova politike koji
postoje, ali se ne primenjuju ili se ne primenjuju u potpunosti (primer Zakona o zabrani pušenja koji nalaže
da se maloletim osobama ne prodaju cigarete, svedoči da iako na prodajnom mestu postoji istaknuto
upozorenje, retko ga ko poštuje). Mnogi su razlozi zašto se zakoni, odluke i ostali pravni akti ne primenjuju,
recimo za primenu je potrebno obučeno lice, ili su potrebna sredstva koja nedostaju, ili odgovorna lica nisu
zainteresovana za primenu. Znači potrebno je ispitati da li se zakoni primenjuju i
razloge ( jedan ili više) zbog kojih se ne primenjuju.
Kultura - delovati na kulturološkom planu, na kome se raspravlja o uverenjima i tradiciji često je teže od
promena zakona i politika. Prilikom istraživanja treba da damo odgovore na teška pitanja: Koji aspekt kulture
utiče na to da se problem održava? Kakav sistem verovanja podržava status quo? U kom aspektu kulture se
može potražiti podrška za promenu koja nam je potrebna?
Prilikom suočavanje sa problemom, potrebno je istražiti i ko je direktno nadležan, na kom nivou se donose
odluke u vezi sa temom (državna uprava, lokalna vlast, Vlada, Skupština, itd), kao što je potrebno znati i
procedure (Zakonodavna procedura u Republici Srbiji, Procedura usvajanja Zakona u Vladi Republike Srbije,
Procedura donošenja akata u opštinskoj/gradskoj skupštini, Procedura donošenja akata u
gradskom/opštinskom veću).
CILJ I ZADACI
Određivanje teme i defi nisanje cilja su temelj efikasnog procesa, jer bez njih, ostali koraci mogu izgubiti
fokus.
Cilj lobiranja je dugoročni rezultat koji želimo da postignemo, to je naša vizija promene politike, programa
ili raspodele sredstava. Izjava o cilju treba da bude razumljiva, prihvatljiva i da se iz nje jasno vidi ŠTA
želimo:
• Koju promenu politike?
• Zbog koje grupe građana pokrećete javno zastupanje odnosno lobiranje?
• Koja je teritorija nadležnosti donosioca odluke ili primene politike?
• Na koji način se može postići promena?
Jasan cilj je konkretno rešenje koje nudimo ili tražimo od kreatora politike i za koje tražimo podršku
istomišljenika. Uspeh pokrenutog procesa u velikoj meri zavisi od valjano postavljenog cilja, zasnovanog na
analizi prikupljenih podataka o spornom pitanju i dobre procene šta konkretno treba menjati da bismo
smanjili ili eliminisali problem neke grupe građana na određenoj teritoriji.
Problemi kojima se bavimo mogu biti izuzetno kompleksni. Da bi uspeli u svojim naporima, postavljeni cilj bi
trebalo da odgovori na sledeća pitanja:
 Da li u vezi sa njim možemo da okupimo različite grupe i stvorimo uspešnu
koaliciju?
 Da li je cilj dostižan?
 Da li će zaista uticati na problem?
Kako su različite teme i problemi često međusobno povezani, ovo je trenutak da procenimo sopstvene
mogućnosti i odaberemo ciljeve za čiju realizaciju stvarno imamo kapacitete. Oni koji nastoje da poprave sve
odjednom, najčešće prihvataju rizik da ne promene ništa. Važno je da se usmerimo na ciljeve koji su realni,
ostvarljivi i vredni truda, bez obzira da li kao konačni rezultat očekujemo promenu na nivou jedne škole,
mesne zajednice ili cele države. Uspeh u ostvarenju manjih ciljeva daje nam entuzijazam, razvija iskustvo i
gradi ugled, pa u sledećem koraku možemo krenuti i na ambicioznije ciljeve.
Formulisanje ciljeva obuhvata:
• dobro poznavanje teme, spornog pitanja i trenutnih okolnosti
• oprez u proceni mogućnosti
• pažljivo slušanje i uvažavanje onih koje problem direktno pogađa
• postavljanje merljivih ciljeva da bi mogli da pratimo napredak
• voditi računa o dostižnosti u razumnom vremenskom roku
U sledećem koraku treba za svaki od ciljeva da postavimo konkretne zadatke koji će nas voditi ka željenoj
promeni politike. Za uspeh u ovom delu planiranja je neophodno dobro poznavanje strukture ciljanih
institucija i nadležnosti kreatora politika koje se bave odabranom temom. To će nam pomoći da
preciznije osmislimo ubedljiv plan komunikacije i odlučimo kako da utičemo na proces donošenja tražene
odluke.
ZADATAK lobiranja je određena, kratkoročna, akcijski orjentisana meta, koja doprinosi postizanju cilja.
Nejasno postavljen zadatak može uneti konfuziju u ostatak procesa planiranja.
U dobro postavljenom zadatku javnog zastupanja se jasno prepoznaje političko telo koje ima moć da ispuni
zadatak, kao i željena politička odluka, odnosno sledeći elementi:
• Politički akter ili donosioci odluke;
• Politička akcija ili odluka;
• Rok i stepen promene;
Navodimo listu pitanja koja mogu biti od pomoći da proverimo kvalitet zadatka o kome razmišljamo. Pogodan
zadatak će odgovoriti pozitivno na većinu pitanja i nije neophodno baš na svako:
• Da li postoje kvalitativni ili kvantitativni podaci koji pokazuju da će zadatak popraviti situaciju?
• Da li je zadatak dostižan, čak i uz postojanje opozicije?
• Da li će zadatak dobiti podršku mnogo ljudi? Da li je ljudima dovoljno stalo da bi preduzeli akciju?
• Da li ćemo uspeti da sakupimo novac ili druge resurse za podršku ostvarivanja zadatka?
• Možemo li jasno prepoznati ciljane donosioce odluka? Koja su njihova imena i pozicije?
• Ima li zadatak jasan i realističan vremenski okvir?
• Imamo li potrebna savezništva sa ključnim pojedincima ili organizacijama da bi ostvarili zadatak?
• Kako će zadatak pomoći u stvaranju savezništava sa drugim organizacijama, liderima/kama,
zainteresovanim grupama?
• Hoće li rad na zadatku dati ljudima priliku da nauče i uključe se u proces odlučivanja?
Čak i kada prva ideja o mogućem zadatku zadovolji samo 3-4 navedena kriterijuma, ne bi je trebalo odmah
odbaciti. Nije retko da baš negativni odgovori na ova pitanja podstaknu temeljniju analizu i pruže nam šansu
da jasnije prepoznamo na šta još treba da obratimo pažnju. Važno je znati da ni najiskusniji lobisti ne
formulišu ciljeve i zadatke buduće kampanje „kao iz rukava”. Njihov uspeh se i zasniva na tome što više
izmena prave u procesu planiranja nego realizacije.
CILJANA PUBLIKA - KAKO DA PROŠIRIMO KRUG PODRŠKE?
Identifi kovali ste probleme koji zahtevaju akciju i izabrali cilj lobiranja. Kako možete osigurati podršku koja
vam je potrebna za ostvarenje cilja? Koga treba ubediti da preduzme akciju? Ko vam može pomoći da
postignete cilj?
Pristup koji je orijentisan ka publici, zasnivan na tehnikama društvenog marketinga pruža mogućnost da
razlikujete, analizirate, dospete do ključnih osoba i motivišete ih. Ove tehnike mogu vam pomoći da
odaberete ključne ljude koji su vam neophodni da biste uspeli, radije nego da pokušavate delovati na
sve donosioce odluka i sve sektore društva. Da biste razumeli nivo znanja, stavove i ubeđenja vaše ciljane
publike, morate istraživati i publiku.
Za uspešno lobiranje odnosno javno zastupanje neophodno je prepoznati i proučiti sve pojedince i grupe koji
bi mogli podržati temu, kao i one koji bi se mogli suprotstaviti.
Ciljana publika je određena svakim zadatkom i može biti:
a) PRIMARNA ciljana publika - osobe ili institucije koje imaju ovlašćenja donošenja odluka
b) SEKUNDARNA ciljana publika – osobe i institucije koje imaju uticaj na donosioce odluka
Pre nego što bilo ko odluči da se uključi u proces javnog odlučivanja i utiče na njegov ishod, treba da sazna
ko su glavni učesnici ovog procesa. Svaka pojedinačna situaciju uključuje različite osobe i nadležnosti, ali
generalno ih možemo podeliti na šest osnovnih grupa:
Političari - izabrani predstavnici na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou (skupštinski poslanici,
Predsednik, gradonačelnici, predsednici opština, itd). Političari, kao izabrani predstavnici naroda, treba da
pokazuju primarni interes da slušaju i zadovoljavaju potrebe i prava svojih birača. To velikim delom zavisi od
određenih ljudi – kako samih političara, tako i birača koji su ih izabrali na vlast.
Funkcioneri - zaposleni u državnoj upravi (od predsednika Vlade, preko članova Vlade, do službenika
okruga) i lokalnoj samoupravi (gradonačelnici i članovi opštinskog Veća). Funkcioneri moraju da deluju u
okviru granica koje su postavljene Ustavom i Zakonom. Političari postavljaju ograničenja na umešanost
građana u javne poslove, uglavnom koristeći princip ‘strogo ograničenog učešća’. Funkcioneri stoga nisu
motivisani da slušaju i poštuju interese građana kada se stvaraju koncepcije i strateški programi – kada je
mišljenje građana naročito važno. Ova grupa treba da se podvrgne najvećim promenama, kako bi svoju
sadašnju nedostupnost građanima preobratila u okruženje u kojem se podstiče javna kontrola i saradnja sa
građanima.
Stručnjaci - uglavnom nezavisni stručnjaci koji imaju ugovorom definisan odnos sa državnom upravom ili
lokalnom samoupravom, mada ove ustanove često imaju ‘sopstvene’ stručnjake. Naravno, investitori i
građani takođe mogu da angažuju stručnjake. Najveći mit povezan je upravo sa ovom grupom – mit o ‘Božjoj
istini’ koja potiče od njihove stručnosti. Ovaj mit je jedan od razloga zašto stručnjaci uglavnom ostaju
potpuno izolovani od mišljenja građana.
Javnost - čine je pojedinačni građani, zvanične i nezvanične grupe u kojima su oni uključeni, kao i neprofi
tne organizacije koje predstavljaju interese određene grupe građana ili određeni javni interes. Građani u
okviru ove grupe imaju vrlo različite interese i mišljenja. Njihovi interesi mogu biti privatne prirode, ili okrenute
opštoj koristi; građani mogu biti organizovani u grupe i udruženja, ili mogu biti aktivni kao pojedinci.
Investitori - privatni preduzetnici čije investicione aktivnosti imaju uticaja na javnost. Investitorima su obično
bitni njihovi jasno defi nisani lični interesi, zajedno sa resursima koji im dozvoljavaju da te interese realizuju.
Najčešće pregovaraju sa prve tri grupe, a retko sa javnosti. Vrlo su retke situacije u kojima je investitorima od
važnosti bilo šta drugo osim sopstveni interes.
Ostali - Ova grupa učesnika se menja za svaki problem, zato što svaki problem uključuje sopstvene
učesnike: ponekad predstavljaju medije, ponekad sindikate, itd.
Kada je lobiranje u pitanju, onda je fokus vašeg delovanja pre svega usmeren na političare i
funkcioniere, kao donosioce odluka!
KAKO DA PRATIMO DINAMIKU MOĆI?
Za svaki zadatak lobiranja treba utvrditi primarnu i sekundarnu ciljanu političku publiku i proceniti trenutni
nivo njihove podrške ili suprotstavljenosti ponuđenom rešenju. Dobro urađena analiza osnova moći može biti
čvrst oslonac za izbor pravca delovanja u postizanju promene politike. Ne treba zaboraviti da tema koju smo
pokrenuli može biti kontroverzna i izazvati jake emocije kod ljudi, a tada su spremni da posvete značajne
resurse za odbranu svojih stavova. Bez obzira da li je opozicija umerena ili jaka, treba joj pristupiti sa
uvažavanjem. Dobro poznavanje opozicije će omogućiti sprečavanje njihovih nastojanja blagovremenom
pripremom za opovrgavanje argumenata.
Još više pažnje zahteva baza podrške. Što je veći broj osoba i grupa koje rade na postavljenim zadacima, to
su veće šanse za uspeh. Mogu se graditi koalicije sa drugim mrežama ili formalnim grupama, širiti članstvo,
stvarati saveze sa komercijalnim ili privatnim sektorom i/ili stvarati podrška u javnosti. Ne smeju se zaboraviti
neodlučne ili neutralne strane. Ponekad je najbolja investicija vremena i energije, usmeriti se na uveravanje
uticajnih a neutralnih, da se pridruže i javno podrže traženu promenu. Možda će vam sledeća lista izvora
moći biti od koristi za procenu.
VRSTE I IZVORI MOĆI
Formalna ovlašćenja - proizilaze iz zvanične funkcije u strukturi koja ima privilegiju odlučivanja. Takvu moć
poseduju sudije, izabrani funkcioneri, direktori, itd. U procesu lobiranja, oni su vaša ključna adresa.
Moć stručnjaka - zasnovana na stručnosti u nekoj vrlo specifičnoj oblasti, ili na posedovanju informacija o
određenim događajima.
Moć veza - proizilazi iz veza sa drugim ljudima koji imaju moć.
Moć izvora - mogućnost kontrole nad izvorima vrednosti (novac, sirovine, rad, usluge). Negativna verzija
ove vrste moći je mogućnost da se spreči korišćenje potrebnih izvora, ili moć da se drugi prisile da
eksploatišu izvore.
Proceduralna moć – mogućnost da se kontrolišu procedure i procesi koji utiču na donošenje odluka.
Nezavisna je od moći nad procesom odlučivanja (na pr. moć sudije u sudskoj komisiji).
Moć represije - moć da nekoga stavite u neugodnu situaciju; moć da namećete direktne sankcije.
Moć navike - proističe iz pretpostavke da je lakše održavati trenutno stanje stvari (status quo) nego ga
menjati.
Moralna snaga - rezultat pritiska univerzalno poštovanih vrednosti. Bliska veza sa moći konvencija koje
govore šta je dobro, a šta je pogrešno.
Lična moć – temelji se na potencijalu ličnih kvaliteta koji daju podršku izvorima moći drugih ljudi, uključujući
samouverenost, sposobnost artikulisanja ideja drugih, razumevanje situacije u kojoj se drugi nalaze,
razumevanja onoga što utiče na njih, brine ih, itd. Ovo je moć koju vi kao lobisti treba da posedujete da bi bili
uspešni u svojim naporima da utičete na donosicoe odluka.
KAKO DA PROCENIMO CILJANU PUBLIKU?
U ovoj fazi planiranja treba da stvorimo jasnu sliku o postojećim odnosima i raspoloženju raznih aktera u
zajednici koji su važni za uspeh kampanje. Obično polazimo od činjenice da na osnovu iskustva već imamo
globalu sliku o pozicijama različitih zainteresovanih grupa, ali treba da budemo svesni da nam ta površna
predstava nije dovoljna za dobro planiranje. Važno je da što preciznije odredimo ko su tačno ljudi i institucije
koje treba “prodrmati” da bi proces pokrenuli sa mrtve tačke, a bez nepotrebnog lutanja i trošenja resursa. I
opet je potrebno prikupiti podatke kako bi utvrdili i dobro procenili odgovorne osobe, moguće partnere,
saveznike, protivnike i neprijatelje? Bez dobre analize će nam biti teško da se opredelimo kome, kada, zašto
i kako prići da bi obezbedili dovoljno podrške i smanjili otpore za donošenje političke odluke. do onih koji
imaju mogućnost i kapacitete da na njih utiču (mediji, saveznici,
opozicione stranke, javnost, itd). Podlogu možemo naći u zvaničnim dokumentima, izveštajima, iskustvima
drugih, osvrtu na ranijie slične akcije, kroz razgovor sa onima koji ih poznaju ili rade sa njima.
Analiza ciljane publike se najčešće radi kroz tri koraka:
1. Identifi kacija svih onih koji mogu da utiču na našu kampanju;
2. Procena odnosa moći i snage uticaja aktera u oblasti naših ciljeva;
3. Razvijanje strategije komunikacije sa svakim od njih.
Identifi kacija pojedinaca, grupa i institucija je prva faza analize i traženje odgovora na sledeća pitanja
može pomoći da suzimo krug.
a) Na šta ciljamo (zakonodavstvo, uprava, administracija)?
b) Kako izgleda formali proces donošenja odluka/stvaranja politike?
c) U kojoj fazi procesa donošenja odluke planiramo da intervenišemo?
d) Koje osobe i/ili institucije su formalno zadužene u oblasti naše teme?
e) Zašto baš oni (za šta su nadležni i gde su na lestvici odlučivanja)?
f) Koje su perspektive, situacije i prepreke sa kojima se oni suočavaju?
g) Postoje li i koji su neformalni centri koji mogu ostvariti veliki uticaj?
h) Kakav je bio naš dosadašnji pristup ili odnos sa svakim od njih?
Procena odnosa moći i uticaja važnih aktera u oblasti naše planirane intervencije menjanja politike je
sledeći korak. Ovo je prilično osetljiva oblast jer su zaključci često subjektivne prirode, izvodimo ih najčešće
posredno, a ne treba zaboraviti da su promenljiva kategorija i da odmeravanje treba povremeno ponavljati.
Procena se odnosi na aktere u zajednici koje smo prepoznali u prvoj fazi i procenili kao važne za uspešno
usvajanje odluke koju tražimo. Analiza odnosa moći se može raditi na puno načina, a mi predlažemo da
počnete sa vrednovanjem nekoliko kategorija, za svaku ciljanu publiku zasebno.
RAZVIJANJE PORUKE
Ključni princip komunikacijske strategije lobiranja je formiranje poruke prema interesima ciljane publike.
Poruka treba da ih ubedi da pruže podršku pokrenutoj temi. Da bi poruka uspešno doprla do onih kojima je
namenjena i postigla željene efekte treba da ima određene karakteristike:
• kratka, precizna, jasna
• jednostavna i laka za pamćenje
• da koristi primeren jezik
• da je sadržaj prilagođen načinu prenošenja
• ton i jezik u skladu sa porukom (ozbiljan, smešan, duhovit...)
• kredibilitet govornika, pošiljaoca
Ključni ELEMENTI u kreiranju dobre poruke su:
Sadržaj - centralna ideja poruke. Koja je glavna poenta koju vašom porukom želite da prenesete? Koja je to
osnovna ideja za koju se nadate da će publika prihvatiti iz vaše poruke?
Jezik - odnosi se na reči koje ste odabrali da bi ste preneli vašu poruku. Da li je izbor reči jasan, ili se može
desiti da ga različite publike različito interpretiraju? Da li je jezik odgovarajući za vašu ciljanu publiku?
Očigledno je da ćete koristiti različit jezik kada hoćete da se dopadnete univerizetskim profesorima ili kada
komunicirate sa grupom mladih ljudi.
Pošiljalac/izvor - osoba koja saopštava poruku. Da li je pošiljalac osoba koja uliva poverenje vašoj ciljanoj
publici? Da li je moguće, kao pošiljaoce poruke, uključiti predstavnike zajednice na koju će uticati promena
politike? Na primer, možete li pozvati lidera zajednice da vam se pridruži na sastanku sa donosiocima
odluke?
Vreme i mesto - kada i gde ćete saopštiti vašu poruku javnog zastupanja. Da li je možda u toku izborna
kampanja zbog koje bi kreatori politike mogli lakše da prihvate vašu poruku nego inače? Da li se odvijaju
neki politički događaji sa kojima možete da se povežete da biste obezbedili više pažnje vašoj
temi? Neke grupe javnog zastupanja povezuju svoje strategije komunikacije sa događajima kao što su
Svetski dan Planete zemlje i sl.
Format/mediji - kanali komunikacije koje koristite za prenošenje poruke, koji su najdelotvorniji da biste došli
do vaše publike. To mogu biti:
• sastanci licem u lice
• plakati, leci
• TV, radio ili bilbord reklama
• potpisivanje peticije
• javni protesti
• debate
• saopštenja za javnost
• konferencije za medije
• politički forumi itd.
Konačna odluka o izboru formata za prenošenje poruke zavisi od nekoliko faktora: cene, rizika i vidljivosti.
KREIRANJE PORUKE
Da bismo bili sigurni da će suština poruke biti preneta javnosti i/ili donosiocima odluka u ograničenom
vremenskom periodu (emitovanje na radiju ili TV, citat u štampi, kratki susret sa ciljanom publikom) treba je
primereno kreirati. Ispitivanja su pokazala da pri ubeđivanju ljudi da promene mišljenje o
nekom pitanju, najveći uticaj imaju:
• izvor od poverenja
• ubedljivi podaci
• priča sa nečijim ličnim iskustvom
Na tim principima je zasnovana „Poruka od jednog minuta” koja sadrži četiri komponente:
1. IZJAVA
2. DOKAZ
3. PRIMER
4. POZIV NA AKCIJU
Moramo imati u vidu koga želimo zainteresirati porukom koju prenosimo. To mogu biti: javno mnenje,
zakonodavci i ostali političari, institucije, državna administracija, privrednici, specifična zajednica (verska,
etnička...), mediji, itd. Kod direktnog lobiranja, to su uvek političaru/funkcioneri i drugi donosioci odluka!
Za svaku od ovih grupa moramo prilagoditi sadržaj poruke i način na koji je prenosimo. Pri stvaranju i
prenošenju poruke treba imati na umu tri važne stvari:
• Šaljite istu poruku raznim kanalima tokom dužeg vremenskog perioda.
• Poruka se ne može apsorbirati preko noći, te je ponavljanje od vitalnog značaja. Pokušajte prenositi poruku
na različite načine i koristeći drugačije reči, kako ne bi postala zamorna.
• Pobrinite se da vaše poruke dostavljaju izvori kojima javnost veruje i koji imaju ugled. Ponekad je
prenosilac poruke za krajnji cilj važniji od sadržine same poruke.
• Stvorite poruku koju će javnost razumeti. Koristite jezik grupe na koju ciljate.
• Prezentacije napravite jednostavnim i lako razumljivim.
Šira javnost - Generalno gledajući, šira javnost je krajnji korisnik lobiranja te je zato i korisno osigurati
njihovu podršku. Javnost se najbolje motivše jednostavnim, jasnim, sažetim porukama koje zahtevaju akciju.
Statistike su korisne ali se potrudite i da brojevi zadobiju ljudsku stranu priče pa ćete tako istovremeno
delovati i na razum i na osjećaje. Ne zaboravite da ljudi pre svega žele da znaju kako će vaši programi uticati
direktno na njih.
Zakonodavci i uticajne ličnosti - najveći deo vaših aktivnosti biće usmeren na zakonodavce (predstavnike
vlasti, ministre, narodne poslanike, gradonačelnike/ predsednike opština, članove opštinskih veća,
odbornike, itd.) i ljude koji na njih mogu uticati. Za njih treba pripremiti drugačiji pristup. Samo gomila
statističkih podataka neće ih impresionirati. Da bi vaše reči stigle do njih, pripremite konciznu, oštru i
ubedljivu prezentaciju -omogućite im da dobijene podatke već istog trena mogu koristiti za svoje političke
govore. Imajte na umu da i oni vole lične priče začinjene detaljima. Podacima delujte na njihov razum ali im
jasno dajte do znanja da će svojim angažovanjem izvući i ličnu korist. Oni moraju shvatiti problem, ali
nemojte propustiti da ih uverite kako će njihovo delovanje ceniti i nagraditi birači ili poslovni partneri.
Ekonomski argumenti (potencijalno smanjenje budžeta ili druge koristi) su takođe korisni.
Zakonodavci će takođe želeti da im kažete šta tačno od njih očekujete da poduzmu i ko vas još podržava.
Institucije socijalne zaštite (Centri za socijalni rad, Gerontološki centri, Domovi za decu lišenu roditeljskog
staranja i sl.) - Oni su svakodnevno u kontaktu sa ljudima i od vas ne žele čuti neku potresnu priču. Njima
treba dati solidne, čvrste brojke, mnoštvo činjenica i podake koje mogu koristiti za
dobivanje sredstava iz budžeta. Pomozite im predlaganjem novih programa za širenje delatnosti.
Državna administracija - Ukoliko želite uticati na njihov način interpretacije nekog propisa ili sprovođenje
određene zakonske regulative, vaša prezentacija mora biti vrlo kvalitetna i popraćena jasnim oslikavanjem
posledica (ne)sprovođenja određenih mera.
Privrednici - I oni, kao političari, najbolje reaguju na podatke koji su vezani za njihovo interesno područje i
na njega bitno utiču.
Specifi čna zajednica, grupa (verska, etnička...) - U ovom slučaju podaci se moraju direktno vezati za
njihove specifi čne interese, vrlo određene priče, vlastito iskustvo.
Mediji - Medije interesuju one priče koje će zaokupiti pažnju široke publike. Oni vole da nečije lično iskustvo
iskoriste kao primer. Imajte na umu da novinari i urednici nemaju vremena za čitanje dugih priča. Njima treba
dati nove, kratke, jasne i uzbudljive informacije, sažete, sa naglašenom suštinom.
KANALI KOMUNIKACIJE
Kanali komunikacije (formati ili mediji) koje koristite veoma su važni za prenošenje vaše poruke. Morate
izabrati one koji su najdelotvorniji da biste došli do vaše publike. To mogu biti:
• Govori i prezentacije
• Pisma
• Sastanci licem u lice
• Plakati, leci
• TV, radio ili bilbord reklama
• Potpisivanje peticije
• Javni protesti
• Debate
• Saopštenja za javnost
• Konferencije za medije
• Politički forumi itd.
Pisanje pisama
Ako procenimo da donosioci odluke nisu dovoljno informisani o temi koju pokrećemo, onda ćemo se
verovatno opredeliti da im zvaničnim putem uputimo individualno pismo. To nam daje priliku da jasno i
argumentovano predstavimo problem, posledice i šta predlažemo da se uradi po tom pitanju. Dobro
osmišljeno i pedantno napisano pismo može privući njihovu dodatnu pažnju ako prepoznaju da smo uložili
puno truda da prikupimo informacije i stupimo u kontakt sa njima. Ako pak imamo široku bazu podrške, a
kreator politike nije baš ubeđen da je pitanje koje smo pokrenuli važno za veći broj građana, onda je
primerenija taktika da puno ljudi odjednom pošalje pisma na istu adresu.
Govori i prezentacije
Rad na pripremanju govora ili prezentacije može se podeliti u 10 koraka:
• Defi nišite svrhu govora ili prezentacije. Da li želite ubediti publiku da nešto poduzme, ili ih želite informisati
o nekoj temi? Želite li da ih inspirišete ili ubedite u nešto?
• Odredite ciljanu publiku. Znaju li oni već nešto o temi o kojoj ćete govoriti? Da li su za nju zainteresovani?
Da li su simpatizeri te teme? U ovome vam pomaže već urađena analiza ciljane publike i karta moći.
• Budite sigurni da znate dovoljno o temi o kojoj ćete govoriti.
• Odredite šta želite da saznaju, nauče i zapamte ljudi kojima se obraćate. Napišite cilj vašeg govora u
otprilike 25 reči.
• Napišite tri stvari koje želite da slušaoci zapamte. Potkrepite svaku nekim primerom, pričom ili anegdotom
koja će stvoriti sliku i ostati u sećanju slušaocima u publici.
• Uokvirite sadržaj prezentacije koristeći citate, statistiku, primere i ostale interesantne informacije.
• Napišite uvodnu reč, izjavu kojom ćete privući pažnju publike.
• Napišite završnu reč. Ciljajte na jak kraj. Trebalo bi to da bude izjava u kojoj zajedno pozivate na akciju,
predviđate budućnost, pravite deklaraciju, vraćate se na vaše uvodne komentare i sumirate svoj osnovni cilj,
a u ovom delu vam koristi već pripremljena poruka od 1 minuta.
• Saznajte više o programu u okviru koga govorite. Jeste li jedini govornik? Koji ste po redu? Hoćete li biti
prvi ili zadnji govornik? Hoće li biti panel govornika?
• Imajte na umu vreme za pitanja i odgovore. Koliki deo vremena koji vam je dodijeljen želite ostaviti za
pitanja i odgovore?
U toku govora, nemojte pokušavati da prenesete više od tri glavne poruke. Prosečan govor ne treba biti duži
od 20 minuta. Rečenice treba da budu što kraće i jednostavnije. Generalno gledajući, vaš govor ne bi smeo
biti duži od sedam, maksimalno deset kucanih stranica. Takozvano „pravilo palca“ kaže da se 12 redova
teksta treba reći za jedan minut.
Više o različitim kanalima komunikacije i njihopvoj upotrebi u kampanji lobiranja sa primerima, je
dato u drugom delu teksta.
Kako stvoriti i održavati koalicije
Pošto u modernim demokratskim društvima pojedinci po pravilu ne mogu da utiču na javna tela u procesu
pripreme i/ili donošenja odluka, oni moraju da se grupišu da bi zajedno zaštitili ili ostvarili svoje interese.
Pojedinac koji pokušava da utiču na predstavnike vlasti u sopstvenu korist ne smatra se za lobistu. Uspešno
lobiranje zahteva sledeće preduslove:
1. Postojanje interesne grupe – grupa ekonomskih ili društvenih lica (npr. NVO-a, udruženja, sindikata, itd.).
Ova grupa treba da postoji dovoljno dugo da to garantuje stvarnu aktivnost;
2. Osećanje članica grupe da dele zajedničke interese;
3. Primenu određene strategije, uključujući korišćenje odgovarajućih sredstava radi zaštite interesa grupe.
Uspešno lobiranje zahteva jednog posrednika koji služi kao veza u komunikaciji između interesnih grupa i
organa vlasti. Ovakav posrednik može biti neko udruženje koje vrši funkciju predstavljanja grupnih interesa
(npr. EUROCITIES, pravno lice sa sedištem u Briselu koje predstavlja interese evropskih gradova) ili neko sa
strane (npr. specijalističke organizacije ili konsultanti za PR) kojime je poverena ova funkcija. Naravno, ovo
je u društvenim sistemima u kojima je biti „lobista” legitimno zanimanje. U Srbiji, same organizacije civilnog
društva su lobisti, odnosno njihovi predstavnici i predstavnice.
Jedan od najvažnijih zadataka u lobističkoj kampanji je stvaranje široke koalicije za podršku koju što više
treba da čine asocijacije, udruženja građana i ugledni pojedinci. Mnoge koalicije obrazovane da vode
kampanje su uglavnom „homogene“, npr. čine ih slične organizacije koje imaju zajedničke korene – npr.
samo privreda ili životna sredina, sindikati, pacijenti, itd. Međutim, postoje i primeri „heterogenih“ koalicija,
koje čine ugledni pojedinci zajedno sa religioznim grupama, nastavnicima, IT udruženjima i lokalnom
privredom. Na primer, u poljskim gminama (najniža teritorijalno-upravna jedinica u Poljskoj) ovakve koalicije
se bore za pristup javnim resursima radi kompjuterizacije škola u svom regionu.
Zajedničko delovanje različitih organizacija, koje predstavljaju mnoge ljude i razne interese, stvara široku i
jaku osnovu za uspešnu lobističku kampanju. Zavisno od njihovog sastava, koalicije treba uvek da budu dvoili višestranačke, izbegavajući bliže vezivanje za stranke.
KORISNA NAČELA ZA STVARANJE KOALICIJE
1. Sastaviti spisak lokalnih organizacija koje žele da udruže snage po pojedinim pitanjima. Treba pokušati da
se spisak uravnoteži predstavnicima raznih organizacija: udruženja građana za različite usluge, ekološka
udruženja, građanska i ljudska prava, udruženja potrošača, javni interesi, radnička udruženja, privredna, itd.
2. Sačiniti listu uglednih pojedinaca koji uopšteno podržavaju slična pitanja, npr. ličnosti koje se pojavljuju na
radio i TV programima, pravnici, „dobri“ privrednici, aktivisti za ljudska prava, predvodnici grupa za primenu
prava, itd.
3. Kontaktirati organizacije i pojedince i pozvati iz da se pridruže i prihvate izjavu o načelima kao prvi korak.
Poslati im kopiju izjave sa prilogom koji ih poziva da se pridruže. Ovo treba propratiti telefonskim razgovorom
sa njima.
4. Izabrati izvršni odbor sa 6–10 ljudi od poverenja. Kada se sastanu treba da sastave spisak mogućih
aktivnosti njihovih organizacija i drugih članova koalicije.
5. Jasno izneti vrstu akcije koja se traži od pojedine grupe. Na primer, treba tražiti da se pripreme
odgovarajuće analize, pošalju pisma izabranim funkcionerima, predstavi koalicija na radio ili TV programima,
kontaktira lokalna štampa, itd.
Koalicije su dinamični subjekti. One zahtevaju osetljivo i izbalansirano postupanje u održavanju unutrašnje
kohezije. Mogu biti uređene na razne načine, ali važno je ispoštovati neka opšta pravila tokom njihovog
stvaranja:




Osnovna struktura koalicije mora uzeti u obzir pošteno i pravično učešće onih koji joj se kasnije
pridruže;
Struktura koalicije treba da bude što jednostavnija i što jasnija za sve članice. Važno je da članice
nisu samo iz privrede, neprofitni ili vladini subjekti. To je mreža organizacija koja je sačinjena sa
jednim osnovnim ciljem (npr. da utiče na zakonodavstvo);
Struktura koalicije treba da jemči laku i otvorenu komunikaciju između svojih članica (važno je da
se održava poverenje);
Unutrašnja struktura treba da omogući da se odluke postižu na osnovu konsenzusa (što je u praksi
teško postići i održavati). U koaliciji je odlučivanje konsenzusom jače i delotvornije nego glasanjem.
Jednostavna struktura koalicije može izgledati ovako:



Članstvo u koaliciji se zasniva na određenim kriterijumima. Ovo zahteva od svake organizacije koja
je član formalnu saglasnost;
Opšta pravila i načela treba da se odnose na aktivnosti koalicije;
Za usklađivanje osnovnih aktivnosti koalicije (rukovođeno od osnovnih organizatora i drugih glavnih
predvodnika) osnivaju se male radne grupe za određene namene:
o priprema plana rada;
o priprema budžeta;
o obezbeđenje neophodnoh fondova za podršku izvršenja plana rada;
o priprema osnovnog skupa znanja;
o obezbeđenje transparentne komunikacije između članica koalicije;
o priključivanje novih članica;
o organizovanje redovnih sednica članica koalicije, sa ciljem ili da se rasporede zaduženja za
pojedine tačke plana rada, prikupe redovna ažuriranja informacija ili da se naprave potrebne
izmene plana rada u skladu sa izmenjenim okolnostima.
Vrlo je važno da se obrati pažnja na članice koalicije. Održavanje jedinstva i pravca koalicije je najveći izazov
za njeno rukovodstvo. To se može postići kroz dobro rukovođenje, dobro komuniciranje i dobro slušanje. Od
samog početka jako je važno da se pronađe prava „individualnost“ za koaliciju kao organizaciju. Ta
individualnost će odrediti ponašanja koalicije i kako se ona shvata, ne samo u javnosti, nego i među onima
na koje treba da utiče. Krajnji rezultat – delotvorna, predana koalicija, generalno je vredna truda.
Studija slučaja 1: Stvaranje koalicije za uspešnu strategiju
rešavanja problema pasa i mačaka lutalica
Danko Ćosić
Uže gradski i prigradski Beograd je – ili je uglavnom bio – prepun
mačaka i pasa lutalica. U 2006. godini, „ORCA“, organizacija civilnog
društva iz grada koja radi na poštovanju i brizi o pravima životinjama,
pripremila je zvaničnu politiku koju su usvojili
gradski organi, a koja treba da osigura humanu i efikasnu kontrolu i smanjivanje broja pasa i mačaka lutalica,
rešavajući time medicinske, ekološke i higijenske probleme vezane sa njihovim životima.
ORCA je započela tako što je izradila osnovnu analizu postojećih mehanizama za kontrolu i ograničenje
broja napuštenih životinja. Rezultati su iskorišćeni kao osnova za sve buduće aktivnosti. U isto vreme analiza
je istražila potrebe i kapacitete gradskih organa. Cilj je bio da se obezbedi da se predlog koji je sledio prihvati
od beogradskih zvaničnika. Znači, tek od
ovog nivoa započeto je lobiranje.
Uočivši potrebu za bližom saradnjom među udruženjima za brigu o životinjama u Beogradu, ORCA je
odredila bitne projektne partnere u okviru sektora civilnog društva. Među njima su „Help Animals,” „SoS
Animals,” „OAZA” i „Opstanak”.
Zajednoički je obrazovana Beogradska koalicija za zaštitu životinja. Koalicija je nastavila da razrađuje
strategiju koja predviđa jasnu regulaciju dužnosti i odgovornosti vlasnika životinja, obaveznu registraciju i
obeležavanje domaćih životinja, mere za sterilizaciju domaćih životina i ozbiljne kazne za one koji
zanemaruju i napuštaju životinje.
Kada je formulisana, strategija je predstavljena na sastanku organizovanom sa gradonačelnikom Beograda.
Nakon toga usledila je serija sastanaka sa zvaničnicima Gradskog veća, predstavnicima beogradskog
Veterinarskog centra i stalnom konferencijom gradskih opština. Rezultat je bio zajednički sporazum sa
zdravstvenim centrom za rešavanje problema životinja
lutalica. Podrška veterinara, stručnjaka u oblasti brige o životinjama, epidemiologa i javnih ličnosti aktivnih u
kulturi doprinela je da se ubede gradski zvaničnici da usvoje strategiju kao zvaničnu politiku. Strategija je bila
prethodno predstavljana u gradskom Sekretarijatu za zaštitu životne sredine, da bi zatim bila zvanično
predstavljena gradonačelniku.
Zatim je strategija predstavljena javnosti, tokom proleća 2006. Prvo na konferencijama za štampu, a potom
na skupovima nazvanim „Uništavanje nije rešenje!“. Gradski zvaničnici uzeli su učešće u promotivnim
aktivnostima, angažujući se u raspravi sa aktivistima u kampanji i građanima. Ostale aktivnosti su uključivale:










Proizvodnju i deljenje promotivnog materijala za javnost i decu (notesi, posteri i nalepnice);
Oko 40 radionica za predškolsku decu i učenike osnovnih škola;
Više od 20 informativnih štandova na ulicama Beograda; i
Dijalog sa građanima Beograda radi davanja potrebnih informacija i saveta o posedovanju i zaštiti
domaćih životinja.
ORCA je takođe organizovala neke tematske događaje i aktivnosti, među kojima su:
„Odmor za vas, užas za njih!“ u junu 2006. radi isticanja značaja odgovornog vlasništva i otvaranja
prihvatilišta za
domaće životinje;
Proslava Svetskog dana brige o životinjama u otkobru 2006. godine;
Ukrašavanje novogodišnje jelke za napuštene životinje u decembru 2006. godine; i
15-ominutni dokumentarni film prikazan na Studiju B radi promocije najvažnijih aktivnosti u
sprovođenju strategije.
Ostale aktivnosti uključivale su savetovalište za građane o zaštiti životinja jednom nedeljno, otvorenu
telefonsku liniju, kao i trening za osobe koje hvataju pse i mačke lutalice, vođen od stručnjaka sa terena.
Kroz ove aktivnosti više od 2.000 građana naučilo je kako da brine o svojim životinjama.
Lako možda izgleda da gornje smernice zahtevaju previše truda i nisu neophodne za male kampanje kakve
su demonstracije ili peticije koje mogu trajati svega par meseci, treba ih uzeti u obzir kada se želi uticaj na
zakonodavstvo. Na primer, u Poljskoj je prosečno trajanje pripreme i postupka odobravanja propisa u
Parlamentu oko devet meseci, tako da kampanja, započeta znatno ranije, traje više od godinu dana. Treba
znati da su pomenute smernice željena načela koja treba primeniti ili uzeti u obzir. Vaš trud treba da bude
usmeren na primenu ovih načela koliko to okolnosti dozvoljavaju, pre nego, na primer, na preuzimanje uloge
vođe u okviru koalicije iz želje za dominacijom nad ostalim članovima.
Kako pripremiti lobističku kampanju




Treba znati da lobisti moraju da ispune tri opšte prihvaćena zahteva:
Temeljno poznavanje predmeta kampanje;
Razumevanje kako organizovati lobističku kampanju i predstaviti argumente; i
Dobro poznavanje procesa donošenja odluka (uključujući po potrebi i postupak pripreme propisa).
URADITI!
Otkriti koji su subjekti najbitniji za članove organizacije ili
koaliciju. Ponekad je problem samo uopšteno definisan ili postoji
samo kao očekivanje članova od slogana.
Uloga lobiste leži u realističkom vrednovanju: i) predmetnog
pitanja, ii) dostupnih resursa i iii) spremnosti organizacije da
lobira za to pitanje.
Ima više sredstava za problem identifikacije, među
kojima su: široko ispitivanje rukovodstva organizacije o „vrućim“
temama, sprovođenje ankete među članovima organizacije,
pojašnjavanje gorućih pitanja na zvaničnim sastancima
organizacije i pregled i analiza prethodnih aktivnosti
organizacije. Izrada analize Drvo problema je praktična tehnika
za grupnu analizu koja se takođe može koristiti. Prikazana je u
modulu Uloga budnog oka.
Usmerite svoju kampanju: Identifikacija
problema i analiza
Studija određenog problema je
najvažniji korak u definisanju uspešne
lobističke kampanje. Detaljna analiza
činjenica omogućuje organizaciji da:
- formuliše svoje viđenje problema;
- nađe dobre argumente za njihovu
odbranu;
- planira njihovu kampanju; i
- utvrdi željeni krajnji rezultat.
Široka i obuhvatna analiza problema
biće osnovni „proizvod“ lobističke
koalicije i kasnije predmet lobističke
kampanje. Ona treba da sadrži sve
bitne činjenice i argumente, koje kasnije treba skrojiti tako da budu „prodate“ različitim donosiocima odluka i
ključnim subjektima kampanje.
Ponekad priprema dobrog, kvalitetnog dokumenta zahteva dosta vremena i truda. Ipak, u tom pogledu ne
treba štedeti, jer je to posao koji vredi raditi, pošto posedovanje dobrog „proizvoda“ znatno podiže kredibilitet
i šanse za uspeh kampanje. Analitička studija može biti poverena stručnjacima organizacija članica koalicije
ili kompetentnim institucijama, univerzitetima, pa čak i vladinim organizacijama (npr. statističkom zavodu). Sa
druge strane, u takvom slučaju postoji rizik za optužbe da se manipuliše rezultatima. Kao alternativa
zavisnosti od rezultata nezavisne studije javlja se citiranje ili prilagođavanje studije. To ima prednost da se
može završiti mnogo brže i jeftinije (jer je neko drugi to već platio). Ali, tu vreba opasnost da nezavisna
studija može zahtevati znatne napore da se preoblikuje tako da ispuni zahteve kampanje.
Organizovanje kampanje: Strateški plan
Pre nego što koalicija započne svoju lobističku kampanju, treba da pripremi strateški plan. Njegova priprema
je osnovna aktivnost, bitna za postizanje željenih rezultata kampanje. To je sredstvo za svakodnevni rad
svakog lobiste, ali njegov značaj dramatično raste kada počnu akcije koalicije. Dobro sačinjen strateški plan
pokriva sve etape kampanje, akcije, ciljeve i sredstva, podstiče efikasnu upotrebu organizacijinih potencijala i
sprečava haotične i neusklađene akcije ukazivanjem kada i kako tačno voditi kampanju. Kao smernica, on
dozvoljava ona zaduženja za izvršenje pojedinih zadataka koji prate usvojenu strategiju, utvrđuje prioritete i
vrši tačan raspored zaduženja. Isto tako, plan olakšava konsenzus i obezbeđuje zajedničku poziciju za
organizacije-članice i
pojedince u praćenju napretka u radu.
Strateški plan treba da sadrži nekoliko elemenata:
a. Ciljevi kampanje
b. Raspored resursa
c. Zaduženja
d. Akcioni plan i rokovi
Plan je dokument koji se razvija kao
postupno smenjivanje prioriteta
kampanje ili u skladu sa iznenadnim
prilikama ili pretnjama. Važno je da
bude ažuriran uvek kada je potrebno
i stalno pregledan kao radni
dokument.
a)
b)
c)
d)
Uključuje glavni cilj, etapne ciljeve, veće zadatke i akcije i
očekivane rezultate
Nužni resursi za izvršenje zadataka, zasnovani na utvrđenim
prilozima članica koalicije (novčanim i nenovčanim)
Označava zaduženja za sve zadatke i akcije, zasnivajući se gde
je moguće na delatnosti članica koalicije
Ovaj deo konkretno utvrđuje rokove za izvršenje dogovorenih
zadataka i akcija
(Videti Dodatak I za detaljniji opis ovih elemenata)
Strateško planiranje za jednogodišnju kampanju o tekućem pitanju iz urbane životne sredine
Širenje kampanje: Privlačenje javne podrške
Značaj uključivanja javnosti u nečiju lobističku kampanju ne sme se potceniti, pošto suština javne podrške
leži u komunikaciji građana sa predstavnicima koje su izabrali. Profesionalni lobisti koji vode kampanju treba
da znaju kako da iskoriste potencijal široke javne podrške da bi ojačali argumente usmerene ka političarima.
Najveće iskušenje je sposobnost da se aktiviraju članovi društva koji mogu aktivno da doprinesu ostvarenju
cilja kampanje.
Lobista koji želi da privuče javnu podršku za svoju kampanju treba da prati sledeće korake:
1. Identifikovati sve građanske grupe čiju podršku vredi imati i opisati po čemu se razlikuju jedna od
drugih;
2. Okarakterisati glavni problem svake grupe i njenu poziciju spram cilja lobiranja;
3. Mobilisati što raznovrsnije grupe pristalica koji mogu da demonstriraju jaku podršku stavovima
izabrane građanske grupe.
Javna podrška ima prednost da pruža
donosiocima odluka fakte i komentare zasnovane
na ličnom iskustvu običnih ljudi. Međutim, nije
jednostavno podstaći ih da aktivno iskažu svoje
stavove parlamentarcima ili drugim donosiocima
odluka i obezbediti im dobre primere iz
njihovog ličnog iskustva. Ipak, kada su
zainteresovane osobe snabdevene materijalom
pripremljenim od lobista u
sažetoj formi, one postaju hrabrije i aktivnije u
izražavanju svojih pogleda i podršci na
primerima, što lako može da
impresionira donosioce odluka.
Osnovno sredstvo koje treba pripremiti da bi stvorili
javnu kampanju je plakat koji sadrži:
 Sažete informacije koje definišu problem;
 Rešenja, objektivno zasnovana kampanjom
organizatora;
 Zaključke iz analize koja podržava
argumentaciju;
 Suprotne stavove, sa objašnjenjem zašto su
loši i šta su negativne društvene i/ili
ekonomske posledice ako se oni primene.
Kratak materijal o ovoj temi pomoći će da se motiviše
svako ko je voljan da se angažuje pred
vladom/parlamentom i iskaže svoj stav.
Kako voditi kampanju
Redovna lobistička kampanja podrazumeva komunikaciju direktno sa političarima i privlači javni interes.
Lobistička kampanja može uključiti neke od sledećih mera:
DIREKTNO LOBIRANJE:
INDIREKTNO LOBIRANJE:
� Učešće na otvorenim sastancima koje
organizuju zvaničnici
� Učešće u javnim saslušanjima
� Pisma izabranim funkcionerima
� Organizovanje i pisanje formalnih peticija
� Upotreba interneta i drugih sredstava
komunikacije radi upoznavanja
donosilaca odluka sa nečijim stavovima
� Lične posete kancelarijama izabranih
Funkcionera
� Javne demonstracije
� Direktno angažovanje mas medija
� Upotreba intereta da bi se angažovala
šira javnost
� Slanje pisama lokalnim i nacionalnim
listovima
� Telefonsko uključivanje u žive programe
lokalnih radio stanica
� Pojavljivanje u razgovorima u studiju i
TV emisijama
DIREKTNO LOBIRANJE
Dve su glavne institucije u Srbiji za pristup organizacija civilnog društva kada pokušavaju da utiču na politiku
i zakone:

Prvo, nadležno ministarstvo, gde se pripremaju relevantne politike i nacrti propisa (ovo poslednje
po pravilu rade honorarni pravnici). Čini se da je ovo tradicionalna primarna meta za uspešno
lobiranje u Srbiji; i

Drugo, Narodna skupština (uglavnom novootkriveni prostor za lobiranje).
Srpski parlament se redovno ponaša kao ‘glasačka mašina‘ za nove propise, premda se ova navika polako
menja kako on postaje mesto na kojem se politika i novi propisi raspravljaju pre glasanja, čak i kod
pokretanja i ukidanja propisa. Možda srpski parlament još nije u položaju da preduzme jaču inicijativu u
pripremi propisa, ali je postao mesto na kojem zakonodavne inicijative mogu biti zaustavljene ili značajno
izmenjene, i pozitivno i negativno. Iz ovih razloga, svaka lobistička kampanja koja se odnosi na životnu
sredinu i urbanu održivost treba da cilja i na narodne poslanike... među kojima takođe može pronaći ‘lidere
kampanje‘.
Znajući ovo, otkriva se mnoštvo pristupnih tačaka ili „poluga za uticaj“ kada dođe do direktne komunikacije
sa zvaničnicima. (Posebni kanali za uticaj na zakonodavstvo obrađeni su niže u ovom modulu, u delu „Kako
uticati na zakonodavstvo“). Među tim tačkama su:
 Pisma izabranim fukcionerima
Napište svojim rečima svoje misli u formi pisma. Neka bude kratko, ne duže od stranice.
Obradite samo jedno pitanje i pokažite poznavanje teme i njenog pravnog tretmana.
Budite određeni u tome šta želite od funicikonera. Ako je moguće, dajte razloge za svoju poziciju pozivajući
se na sopstvena iskustva.

Organizovanje i pisanje formalnih peticija
Da bi postigla veći uticaj, poznata organizacija treba da izabere organizatora potpisivanja peticije. Peticija
treba da kruži kroz lokalnu zajednicu da bi dobila veći broj potpisa. Neka od dobrih mesta za prikupljanje
potpisa su u blizini ulaza u tržne centre, stanica gradskog prevoza, prometnih raskrsnica, itd. Ne treba
očekivati mnogo dok peticija ne bude potpisana od strane hiljada pojedinaca ili nekoliko pojedinaca koji
uživaju veliki javni ugled.
Studija slučaja 2: Lobiranje za nemoguć slučaj
Sreten Đorđević
Udruženje građana EKOD “Gradac” bavi se zaštitom reke Gradac preko 20
godina. Tokom ’80-ih i ’90-ih godina udruženje je, zahvaljujući aktivnostima svojih
članova, zaustavilo proces intenzivne degradacije reke i započelo postepenu
promociju ovog prirodnog područja. Udruženje je 1995. godine pokrenulo
postupak zakonske zaštite reke kod Zavoda za zaštitu životne sredine Republike
Srbije. Studija o planiranoj zaštiti je završena 1997. godine i kao rezultat Zavod
za zaštitu životne sredine pripremio je zvanični predlog koji je EKOD “Gradac“
koristio za nadzor nad zaštićenim područjem.
Zakon o zaštiti životne sredine ne dozvoljava formiranje zaštićenih područja pod nadzorom udruženja
građana. Ipak, intenzivno lobiranje zvaničnika ministarstva, lokalnih funkcionera, zavoda, drugih stručnih
institucija, političkih subjekata i uticajnih pojedinaca dovelo je do pozitivne odluke. Proces je bio propraćen i
medijskom kampanjom i organizacijom javne rasprave, pored edukativnih aktivnosti za školsku decu. Odluka
je konačno doneta 2001. godine u korist EKOD-a, kada je područje proglašeno za zaštićeno prirodno
područje i povereno na upravljanje upravo udruženju.
Ovo postavljenje je postignuto zahvaljujući rezultatima u zaštiti prirode, isto kao i intenzivnim lobiranjem na
svim nivoima vlasti, kod značajnih stručnih institucija i među uticajnim pojedincima. Udruženje je sada
odgovorno za sve slučajeve ugrožavanja zaštićenog područja reke Gradac i od 2001. godine uspešno je
podiglo više tužbi bez ijednog slučaja da su bile odbačene kao neosnovane ili zato što su podnete od
neovlašćenog lica ili da su odbijene zbog nedostatka dokaza.
Pravo u Srbiji ovlašćuje građane/pojedince (ali ne direktno udruženja građana) da pokrenu proceduru
referenduma, predlaganja zakona, propisa i drugih opštih akata. Postoje brojni uslovi koje treba zadovoljiti da
bi inicijativa bila validna i dobila zvanični odgovor:
Prvo, pokretač peticije treba da navede tačan član zakona na koji ima primedbe;
Drugo, zahtev treba da bude izložen sa jasnom porukom da će željeni krajnji ishod biti postignut;
Treće, treba dati jasno obrazloženje zašto se podnosi peticija; i po potrebi
Četvrto, procenu troškova da se postigne ono na šta se odnosi peticija.
Predložena inicijativa treba da bude zvanično prijavljena opštinskom organu, koji određuje broj prijave i
mesto i vreme za prikupljanje potpisa. Potrebno je oko 15.000 potpisa za predstavku za Narodnu skupštinu,
oko 7.000 za Skupštinu AP Vojvodine i 10% od broja birača u opštini za lokalnu skupštinu (npr. 26.000 za
Novi Sad). Slučaj Ledinačkog jezera prikazan u modulu Pravne pouke i zastupanje pokazuje kako lobiranje i
narodna inicijativa mogu uspešno da se kombinuju sa žalbama i drugim pravnim postupcima. Po pitanju
prihvatanja predloga zakona, Narodna skupština i njen Poslovnik o radu su u suprotnosti. Ranije je traženo
najmanje 30.000 potpisa, a kasnije najmanje 15.000. Da bi se referendum smatrao merodavnim, zahteva se
najmanje 100.000 potpisa.
Studija slučaja 3: Deklaracija o Tari
Danko Ćosić
Reka Tara spada među prirodne lepota Crne Gore i velika je turistička
atrakcija, poznata po splavarenju. Ipak, sporazum iz februara 2004.
godine između Crne Gore i Republike Srpske izazvao bi potapanje
nižih delova slikovitog kanjona - zaštićenog od UNESCO-a od 1976. –
zajedno sa delovima kanjona Pive i Sutjeske. Izgradnja hidroelektrane
“Buk Bijela” potopila bi oko 12 km reke Tare: na tom području je više
od 15 izvora čiste, pitke vode i dobro očuvanih staništa nekih
zaštićenih vrsta. Potapanje bi loše uticalo i na crnogorsku turističku
industriju, ostavljajući veliki broj ljudi bez posla
Ipak, informacije o planiranom projektu bile su škrte – samo mali članci u dnevnim novinama. Nije bilo
zvaničnih potvrda i najava koje daju zvaničnici, bez obzira na UNESCO. Brojna pisma napisana od
žabljačke organizacije Most i poslata vlastima potvrdila su da nema razumevanja za njihovu brigu.
Smatrajući to kao znak da se ne može očekivati pomoć od vlasti, Most je odlučio da sam brani Taru i
pokrenuo kampanju pod nazivom „Neću baru, hoću Taru“.
Kroz umrežavanje i neke institucionalne veze Most je dobio izvesne važne informacije (osnovni sporazum o
izgradnji hidrocentrale, moguću ekonomsku i ekološku štetu, UNESCO-ov stav prema posledicama) i
postavio ih na mesnu popularnu internet stranicu, zajedno sa zvaničnim izjavama. Kasnije je na internet
postavljen i tekst peticije. Peticiju je potpisalo više od 2.000 ljudi za samo par meseci, što je pokazalo veliki
potencijal za buduće angažovanje i uspeh kampanje.
Kada su započeti javni protesti, započeto je i medijsko pokrivanje. Premda kratak, izveštaj o grupi ljudi koji
se bore da sačuvaju Taru bio je prikazan na nacionalnoj televiziji, povećavajući popularnost kampanje i
stvarajući javnu podršku. Tokom nekoliko narednih meseci svaki protest ili druga aktivnost privlačili su pažnju
medija.
Most je odlučio da obrazuje koaliciju da bi bolje planirao i organizovao svoje aktivnosti. Tokom tog perioda
dobio je punu podršku mnogih domaćih i stranih ekoloških organizacija. Plan je bio da se pozove na
raspisivanje referenduma, pa je uključen tim pravnih stručnjaka u pripremanje Deklaracije o zaštiti reke.
Da bi to uspelo (npr. da se prihvati u parlamentu), trebalo im je 6.000 potpisa. Organizacija je postavila na
internetu pozivnicu za sve organizacije u Crnoj Gori da pomognu u prikupljanju potpisa. Odziv je bio
zapanjujući: više od 20 organizacija ponudilo je svoju pomoć, od kojih iznenađujuće veliki broj nisu bile
ekološke organizacije.
Samo dva i po meseca posle najave vladine inicijative na internetu, pokret za zaštitu Tare postao je
nacionalni. Isticani su i deljeni promotivni materijali (majice, bedževi, bilbordi, kratki promotivni spot
prikazivan je na lokalnim TV stanicama), dok su protesti organizovani gotovo na sat. Kampanja pod
nazivom „Dan Tare – Crna Gora za Taru“ počela je istovremeno u 25 gradova radi prikupljanja potpisa za
Deklaraciju i bila je planirana da traje dok se ne dobije pristanak parlamenta. Već prvog dana prikupljen je
gotovo dvostruki broj potrebnih potpisa. Kampanja je ipak nastavljena i posle nekoliko meseci stigla je
podrška od popularnih umentika, univerziteta iz Crne Gore i Srbije i biologa iz cele Evrope.
Mesec dana kasnije, Deklaracija je prihvaćena u parlamentu, ali aktivisti nisu stišavali kampanju: glavni cilj
postao je održavanje javnog pritiska i održavanje interesa Crnogoraca, kao i inostranih građana. U novembru
2004. godine delegacija Mosta pozvana je na raspravu u parlamentu, a tokom decembra parlament je
većinom glasova usvojio Deklaraciju koja direktno zabranjuje izgradnju objekata koji mogu ugroziti kanjon
reke Tare. Posle toga, vlada je napustila sve planova za izgradnju hidrocentrale.

Upotreba interneta i drugih sredstava komunikacije radi upoznavanja donosilaca odluka sa nečijim
stavovima
Bez obzira da li komunicirate elektronskom ili redovnom poštom, telefonom ili kroz lične susrete, bitno je
šta je rečeno, ko je rekao i kako je rečeno. Glasnoća ne znači uspeh. Lična, dobro obrazložena eporuka poslata na adresu donosioca odluke uspešnija je od hiljada identičnih e-poruka koje se često
tretiraju kao otpad. Prava moć sredstva kao što je internet leži u mogućnosti upotrebe za istraživanja i
razvoj sopstvene mreže.

Lične posete izabranim funkcionerima
Razgovor licem u lice je najuspešnije sredstvo komunikacije. Zahtev za prijem treba uputiti najkasnije 10
dana ranije. Pripremite dnevni red za sastanak. Uvek nosite pisane informacije za donosioce odluka ili
njihove saradnike. Tu treba priključiti i informacije o aktivnostima koje se očekuju od strane zvaničnika.
Usmerite se na to kako odluka utiče na širok segment zajednice. Budite spremni da iznesete statističke
podatke. Ako funkcioner deluje kao sklon da pruži podršku, tražite izjavu. Ako je protiv, zamolite ga da
ostane otvoren i barem zadrži neutralan stav. Obećajte da ćete obezbediti dodatne informacije ako ih
traži. Iako prilike za ovaj način lobiranja mogu biti retke, ineresantan je slučaja posvećen udruženju
građana „Gradac“ naveden gore, koji pokazuje kakve rezultate može doneti lično lobiranje kombinovano
sa drugim aktivnostima.
 Učešće na otvorenim (javnim) sastancima koje organizuju zvaničnici
Učestvovanje u ovakvim događajima (npr. sastanci sa kandidatima tokom predizborne kampanje) daju
dobru priliku da se privuče javna pažnja i, kroz medijsko pokrivanje događaja, poveća podrška za
kampanju pre šireg predstavljanja. To se može postići na dva načina:
- kada očekujete da vas političar koji je domaćin sastanka podržava – postavite prava pitanja,
dajte političaru mogućnost da govori o predmetu vaše kampanje;
-
kada je političar vaš oponent – postavljajte pitanja na način koji vam dozvoljava da objasnite
svoje stavove, prisiljavajući oponenta da jasno iskaže svoj stav ili potvrdi svoje opredeljenje.

Učešće u javnim saslušanjima (Napomena: Javna saslušanja nisu samo pojedinačne rasprave o
nacrtu politike ili propisa. U Ukrajini, recimo, ovaj pojam se koristi za svaku vrstu sastanka koji
organizuju organizacije civilnog društva ili organi javne vlasti radi rasprave o kontraverznom pitanju
sa zainteresovanim grupama i pojedincima).
Ako svedočite, konsultute stručnjake i proučite literaturu da se upoznate sa predmetom saslušanja.
Napišite svedočenje zasnovano na činjenicama. Napišite i zaključak (1-3 strane), kao osnovu za svoj
nastup.
Zapamtite imena i važne podatke, recimo o zakonodavnim pitanjima. Pokušajte da razgovarate sa
članovima predsedavajućeg tela pre saslušanja tako da budu upoznati sa vašom temom i argumentima.
Podelite kopije vašeg svedočenja predsedavajućem pre svog nastupa. Ako je moguće, govorite, ne
čitajte. Ne gubite vreme. Objasnite zašto je izneti predlog dobar ili loš, koje su fiskalne implikacije, itd.
Ne ponavljajte ono o čemu su drugi već svedočili. Ne budite ratoborni. Modul Učešće javnosti daje više
pojedinosti o formalnim prilikama za učešće u javnim saslušanjima povodom projekata, dozvola, politika,
progama i planova.
Grupna vežba 2: To sam stvarno ja?
*In order to fit in with the available time, no more than five volunteers should be identified
INDIREKTNO LOBIRANJE
Postoje mnoga mesta za pristup ili „poluge za uticaj“ kada preko javnosti dolazi do indirektne komunikacije
sa zvaničnicima. Ako se želi osiguranje ciljeva kampanje, potrebno je kombinovanje obe tehnike, i direktnog i
indirektnog lobiranja. Mada, kako pokazuje dole navedeni slučaj beogradskog Petog parka, čak ni
kombinovanje neće uvek biti dovoljno da potpuno ispuni ciljeve vaše kampanje.

Javne demonstracije
Javne demonstracije treba da se koriste kao zadnje sredstvo za stvaranje pritiska na donosioce odluka.
Tajming za demonstracije treba da bude tesno povezan sa procesom donošenja odluka. Naši zakoni
određuju da građani/ pojedinci (ne i formalna udruženja građana) imaju jednaka prava da sazivaju javne
skupove (npr. demonstacije). Za održavanje javnog skupa mora se izvršiti prijava nadležnoj stanici policije,
da bi se izbegle optužbe o preduzimanju ilegalnih akcija (videti susedni slučaj). Napomena: Ako vam odbiju
zahtev, nemate pravo na žalbu. Tada pozovite medije i imenujte predstavnika koalicije za javnost.
Studija slučaja 5: Ilegalne demonstracije
u Mađarskoj 2007. godine
Živimo u policijskoj državi
(Preuzeto iz Budapest Times, november 2007.)
Poštovani uredniče,
Poznati mađarski mislilac Ištvan Bibo je u vreme totalitarnog režima skovao sledeću misao: „Biti demokrata
znači ne plašiti se“.
Prošlo je više od decenije od pada tog režima, ali ja sam ipak bio uhapšen prošle nedelje tokom mirnih
protesta kod Eržebet mosta u Budimpešti. Smatrajući da je Mađarska demokratska zemlja u kojoj niko ne
mora da se plaši, pridružio sam se demonstracijama protiv nelegitimne vlade.
Pogrešio sam verujući da u Mađarskoj postoji demokratija u kojoj građani mogu slobodno da koriste svoja
ustavna prava. Bez obzira na to što sam se pridržavao svih policijskih uputstava, smešten sam u službeno
vozilo i odveden u pritvor. Želim da naglasim da nisam uradio ništa ilegalno i da sam se tokom protesta
ponašao miroljubivo. Ipak sam odveden i zadržan u prljavoj ćeliji osam sati bez ikakve optužbe.
Nikad ne bih poverovao da će mi se desiti nešto takvo. Imam 30 godina, ekonomista sam i građanin koji
redovno plaća porez državi. I šta dobijem? Zloupotrebu policijske sile koja postupa prema političkim
naredbama. Znam to, pošto sam razgovarao sa nekoliko policijskih funkcionera iz VI Odeljenja policijske
stanice. Oni nisu krili činjenicu da su sprovodili naređenja pretpostavljenih da „privedu što je moguće više
ljudi“. Većinom su to bili nevini ljudi poput mene, privedeni samo zato da bi bili zastrašeni.
Policija kaže da su oni ometali njihov rad, ali ne iznosi nikakve konkretne optužbe. Kako ovo može da se
dešava? Kako mogu ljudima da stavljaju lisice i zadržavaju ih bez ikakvih optužbi? To govori da je ovo
policijska država.
Nadam se da će ipak doći dan kada će ljudi moći da protestuju mirno kao demokrate koje, zaista, ne treba
ničega da se plaše.
(Ime ne iznosim zbog straha od odmazde)
Napomena urednika: Demonstracije u Mađarskoj moraju biti dozvoljene. Ove demonstracije nisu imale
dozvolu, što ih čini ilegalnim.

Direktno angažovanje u mas medijima
Koalicije treba da posvete posebnu pažnju saradnji sa mas medijima. Glas medija čuje se na svim nivoima, a
njihovu moć uvećava činjenica da se prihvataju kao izvor objektivnih informacija. Dobra upotreba medija u
lobističkoj kampanji može da donese javnu podršku. Loša upotreba medija, pak, može da upropasti
kampanju.
Najbolji način da se koriste mediji je da se uspostavi stalan kontakt sa njima, mnogo pre nego što se uvrste u
lobističku kampanju. Pre početka saranje, korisno je da se pripreme odgovori na sledeća pitanja:
o
o
o
o
o
Koji je cilj kampanje?
Koga pokušavamo da ubedimo da bismo ostvarili ovaj cilj?
Koje informacije treba da im pružimo?
Koji je najbolji način predstavljanja, u okviru dostupnih sredstava? Da li to uključuje saradnju sa
medijima?
Kada se steknu jasni odgovori na gornja pitanja, treba odgovoriti i na sledeća pitanja:
o
o
Koje medije treba koristiti da bi se prižile informacije na najbolji mogući način?
Koji je najbolji način za predstavljanje informacija u medijima?
Treba znati da je neophodno da se identifikuju svi mediji koji mogu biti zainteresovani za predmet kampanje.
Spisak svih dnevnih i nedeljnih listova, novinskih agencija, radio i TV stanica treba da uključi i one koji su
prisutni na internetu. Sve medije treba posmatrati tako da se pronađe koji novinari su zainteresovani za
predmet kampanje (imena, adrese, telefonski i brojevi telefaksa, e-mail adrese, specijalnosti novinara i
medija). Ključno za nečiji odnos sa medijima (posebno elektronskim) jeste poznavanje dnevnih rokova za
prikazivanje ili objavljivanje. Usput, TV i radio ne zanimaju priče od juče.
Kontakt sa medijima može se izvršiti na različite načine, kao na primer:
o
o
o
o
o
Izveštaj za štampu;
Konferencija za štampu;
Intervju sa individualnim novinarom;
Neformalni sastanci sa izabranim novinarima;
Učešće u radijskim, televizijskim i raspravama koje organizuju mediji (opisano gore).
Svaki od navedenih načina ima svoje specifičnosti koje, ako se pravilno primene, mogu uspešno izneti
predmet kampanje ne samo u medijima, nego i u javnosti. Konferencije za štampu garantuju posebnu
pažnju.
Konferencija za štampu
Mnoge organizacije veruju da je najbolji način za kontakt sa medijima pres konferencija. Možda je to tačno,
ali treba znati da je organizovanje uspešne konferencije za štampu ozbiljan posao koji zahteva profesionalne
pripreme. Osim organizacionih aspekata, to obuhvata i sadržaj informacija koje se iznose.
Najvažnije je imati valjani razlog za organizovanje pres konferencije. Mas mediji žele udarne vesti, koje
privlače javnu pažnju i koje su društveno bitne. Dakle, treba znati da će konferencija za štampu koja nije
događaj od interesa za javnost i za medije biti kontraproduktivna, npr. odvratiće medije ili čak postati predmet
podsmeha.
Prvi krug pozivanja na konferenciju za štampu treba da bude učinjen unapred, po pravilu 5–7 dana pre
održavanja. Za njim slede telefonski pozivi izabranim novinarima, koji predstavljaju „najvažnije“ medije. Da bi
se povaćalo interesovanje za događaj, pozivnica treba da bude kratka i da sadrži zgodno formulisanu temu
koja može biti smatrana za vest.
Sve izveštače koji prisustvuju konferenciji treba evidentirati po imenu i mediju koji predstavljaju. Štampane
materijale, uključujući saopštenje za štampu, dele se reporterima tokom prijavljivanja. Ovi materijali treba da
nose moto kampanje i obezbede (na kraju) kratkku informaciju o organizatoru, članicama koalicije, imenima i
funkcijama govornika na konferenciji i kontakt adrese.
Tokom konferencije za štampu, ako je moguće, za stolom treba da sedi nekoliko ljudi: predsedavajući i dva–
tri stručnjaka. Informacije treba da budu jasne i koncizne. Govori treba da budu izrečeni bez komentarisanja.
Od početka treba naglašavati glavni predmet, a svako treba da pokuša da postigne poentu. Izlagači treba da
se trude da koriste redovan jezik i da izbegavaju profesionalni žargon.
Treba ostaviti vreme za pitanja i odgovore nakon obraćanja govornika. Reporterima treba omogućiti da
pojedinačno postavljaju pitanja svakom od govornika, neposredno nakon završetka konferencije ili u drugo
pogodno vreme.
o
Upotreba interneta
da
bi
se
angažovala
šira
javnost
Studija slučaja 6:
Zastupanje preko interneta
U ime svog dopisnika, Alana Džonsona,
BBC Svetski radio servis koristio je i
internet i radio talase da bi pokrenuo
javnost zbog njegove otmice u Gazi i
podstakao potpisivanje njihove peticije
za njegovo oslobađanje. Dok je trajalo
emitovanje, prikupljeno je preko 200.000
potpisa i komentara – to dokazuje da je
internet postao prirodni produžetak
zastupanja nekoga.
Internet
stranice
i
zastupanje preko interneta
brzo donose popularnost,
ali funkcionišu samo onoliko
dugo koliko možete da
privučete
ili
zadržite
izbirljivu masu posetilaca na
vašoj stranicu. Ovo najlakše
može da se postigne zajedno sa drugim sredstvima kao što je radio ili javni događaji. Računajte da
preduzmete obimnu akciju preko raznih kanala, pošto se nepoznate e-poruke tretiraju kao otpad. Ipak, ne
očekujte previše od ove vrste aktivnosti.
o
Slanje pisama lokalnim i nacionalnim listovima
Slanje štampanih pisama urednicima je prilika da se dosegnu hiljade čitalaca i utiče na javno mišljenje,
uzbuni javnost za ključna pitanja, razbiju medijske predrasude, itd. Neka pismo bude koncizno. Ako ne bude
objavljeno nakon prvog slanja, pokušajte ponovo.
o
Telefonsko uključivanje u žive programe lokalnih radio stanica
Pozovite i postavite pitanja onima koji se pojavljuju u radio i TV emisijama. Pitajte zvaničnike kako ona/on
nameravaju da odluče/glasaju o narednom problemu. Podstaknite slušaoce da kontaktiraju donosioce odluka
koji odlučuju o zadatom pitanju.
o
Pojavljivanje u razgovorima u studiju i na TV programima
Predvodnici lobističke kampanje treba da koriste svaku priliku da
učestvuju u raznim TV programima. Organizatori kampanje treba
da prate relevantne programe i informišu što je više moguće
potencijalnih saveznika kako bi se pridružili i izrazili uživo
sopstvenim rečima poruku koalicije. Pošto je potrebno učešće
više od jednog člana koalicije, obezbedite da svi govore istu
poruku. Glavni argumenti treba da budu pripremljeni unapred, što
vredi i za podelu uloga i zaduženja između učesnika u emisijama.
Studija slučaja 7:
Virtuelna kampanja
U Čileu, aktivisti su na popularnoj
(6 miliona članova) 3D internet
stranici Drugi život napali novu
saobraćajnu politiku Transantjago.
Tokom njihovog virtuelnog
protesta avatari Drugog života
palili su autobuse Transantijaga
ispred vladinih zgrada i nosili
specijalno štampane majice. Iako
do sada nije postignuto ništa u
smislu konkretnih političkih
odluka, protesti su izazvali veliko
interesovanje medija, što je
zauzvrat privuklo pažnju javnosti.
Studija slučaja 8: Dvogodišnja bitka za beogradski Peti park
još nije gotova
Danko Ćosić
Peti park nalazi se u beograskoj opštini Zvezdara. Osim što služi
kao igralište za decu, on je i mirna oaza za sve koji žive u ovom
delu grada.
Ali, na iznenađenje susedstva, u junu 2005. građevinska firma
Crnotravac počela je da obara nisko drveće u parku. Njihov cilj:
izgradnja petospratnog poslovnog centra. To se desilo bez ikakvog
prethodnog upozorenja ili obaveštenja.
Susedstvo je započelo impresivnu borbu za očuvanje parka. Organizovali su se kao neformalna grupa i
počeli da se povezuju sa mogućim davaocima podrške, uglavnom kroz angažovanje ljudi koji žive u blizini
parka. Njihov hitni cilj bio je da spreče planirano uništenje parka. Dugoročni cilj bio je da ponište neobjavljenu
odluku o pretvaranju parka u poslovni centar. Postigli su prvo pretvorivši sebe u fizičku prepreku. Koristeći
megafone i dve sirene, pozivali su sve stavnovnike iz okoline da se okupe u parku svaki put kada bi
buldožeri započeli da rade. Stotine ljudi branilo je park, od dece do staraca. To se pretvorilo u trenutnu
pretnju za građevince. Ali, uprkos njihovih dugotrajnih napora, nisu uspeli da obezbede formalnu odluku o
dugoročnom statusu parka.
Zašto? Najviše zato što grupa nije uspela da se organizuje na pravi način u koaliciju i primeni prvi stepen
lobističke kampanje: Identifikacija problema i analiza. Da su to uradili, bolje bi razumeli političko i pravno
uređenje u kojem funkcionišu gradski organi. Ipak, budimo pošteni prema njima, nadati se da se može
postići nešto više nego što su oni postigli bilo bi nerealno – ne može se promeniti odluka koja nikada nije ni
bila objavljena.
Grupa je privukla pažnju medija i započela lobiranje u opštinskim i gradskim organimae (samo ovi drugi su
bili nadležni za odobrenje građevinskih radova). Od zvaničnika su, međutim, dobijali samo nedosledne
odgovore i nejasna objašnjenja. Mediji su nerado pokrivali događaj. Sa druge strane, njihova mreža urodila
je opipljivim rezultatima. Uspeli su da ustanove izvršni odbor, a njegova prva formalna akcija bilo je da
inicira potpisivanje peticije. Prenoseći inicijativu od usta do usta, broj ljudi uključenih u odbranu parka rastao
je svaki dan i uspeli su da prikupe preko 3.000 potpisa. Ali, opet, umesto da peticijom traže izmenu sporne
odluke, oni su tražili samo javnu podršku. I zaista, dobili su podršku mesne zajednice (to jest mesnih
zajednica „Lipov ‘lad“ i „Vračarsko polje“), kao i zvaničnu podršku opštine Zvezdara. Nakon toga usledila je
serija sastanaka i sastavljanje platforme sa stručnjacima za arhitekturu, uzbanizam i građevinarstvo.
Ipak, i pored široko zasnovane podrške, organi grada ostali su nemi. I dalje su stanovnici morali da brane
park i stražare na smenu zbog radnika Crnotravca. Javni pritisak doneo je delimičnu pobedu, kada je
gradonačelnik Beograda, pok. g.Nenad Bogdanović dao izjavu da će građevinski radovi biti obustavljeni dok
svako rešenje i građevinska dozvola ne budu potvrđeni (do te tačke buldožeri su i dalje bili aktivni). Iako su
gradski zvaničnici posetili park i dali brojna obećanja, drugog odgovora nije bilo. U isto vreme, skoro svako
pismo poslato od izvršnog odbora organima grada po pitanju zaštite parka vraćalo se bez odgovora. Ipak,
teškoće stanovnika privukle su veće medijsko pokrivanje, što je pomoglo da se poveća javna svest.
Godinu dana kasnije radnici Crnotravca su se vratili, pokupili svoje buldožere i otišli, ostavivši iza sebe
iskidano drveće, prašinu i beton. Ali, zvaničnih reakcija od organa grada nije bilo. Stanovnici iz susedstva
počeli su da obnavljaju park, sade drveće i travu, grade nov košarkaški teren i igralište, nastavljajući tako i da
„stražare“. Istovremeno, aktivisti kampanje za park otvorili su internet stranicu (na
www.petipark.bravehost.com), bili domaćini javnih skupova sa podrškom popularnih muzičara, grupa,
glumaca i umetnika i organizovali popularne i zabavne događaje u parku, sa koncertima i hranom koju su
pripremile poznate ličnosti. Kao rezultat, ceo Beograd upoznat je sa kampanjom i kada gradski zvaničnici
gostuju na radio i TV emisijama, dajući izjave o situaciji, svaka je praćena reakcijom izvršnog odbora.
Kako uspešno lobirati
Predstavnici koalicije koja lobira
često
padaju u zamku da misle
Pomešati svoje poglede sa onima koje imaju članovi organizacije. Ovo je jedna
da
„činjenice
govore same po
od ozbiljnijih grešaka koje lobisti mogu da urade. Uloga lobiste, posebno kada
sebi“
i
da
donosioci
odluka
dođe do rasprave sa političarima, jeste da deluje na strani članova
moraju
da
reaguju
na
očigledan
organizacije, ne
da predstavlja svoje poglede – čak i ako veruje da su oni najbolji za
način na informaciju koja opisuje
organizaciju.
problem. Ali, poenta je da neki
Lobista mora da zapamti da će on, kao stručnjak za datu oblast, uvek biti
podaci
nisu
dostupni
odgovoran za izvršenje zadataka određenih od članova organizacije.
donosiocima odluka, da su
predstavljeni subjektivno ili su
napisani stručnim jezikom, koji je uglavnom nerazumljiv široj javnosti (što uključuje i većinu donosilaca
odluka). Zadatak lobiste je, stoga, da obradi takve informacije tako da se mogu saopštiti zvaničnicima u
„svarenom“ obliku, njihovim prilagođavanjem percepciji i potrebama konkretnih primalaca.
NE RADITI!
Dobra argumentacija, zasnovana na obuhvatnoj analizi datog problema i njegovih posledica (videti gore
„Usmerite svoju kampanju: Identifikacija problema i analiza“) doprineće da zvaničnici obrate pažnju na
različita stanovišta i prepoznaju informaciju koju su pripremili lobisti. Razložno i spretno obrazloženje nečije
pozicije, zauzvrat, pomaže organizaciji da postane partner donosilaca odluka.
Zapamtite da je uspešno lobiranje uvek zasnovano na saradnji i razmeni, a ne na sukobu po sebi. Niko ne
treba da se brine što iznosi kritička zapažanja, ali rasprava treba da bude razmena pogleda, ne uvreda.
Jedna poslovica kaže: „Izgubi raspoloženje i izgubićeš argument“. A jedno od osnovnih pravila lobista je
„nikada ne spaljuj mostove iza sebe“. Drugim rečima, lobista treba da radi tako da, tokom sledeće kampanje,
donosioci odluka – sadašnji oponenti – mogu da postanu budući saveznici.
Kako uticati na zakonodavstvo
Kada stvar stigne do uticanja na zakonodavstvo, opšte prihvaćeno je da je potrebno dobro poznavanje
procesa donošenja odluka, uključujući postupak izrade nacrta zakona.
U Srbiji je pravilo da ministarstvo pokreće postupak donošenja novih zakona, a njegovi pravnici pripremaju
prvi nacrt. Po završetku, nacrt se dostavlja drugim ministarstvima radi primedbi. Kada se proces zaključi,
nacrt zakona šalje se Generalnom sekretarijatu Vlade na tehničku ocenu. Potom se prosleđuje na sednice
vlade da bi bio usvojen (članovi vlade glasaju za ili protiv). Ako ga vlada izglasa, nacrt zakona postaje
predlog zakona i dostavlja se nadležnom skupštinskom odboru. Odbor raspravlja podzakonske akte i
predloge podzakonskih akata, predloge zakona i ostala pitanja namenjena Narodnoj skkupštini – ali ne može
da menja predloženi tekst. Nakon ove rasprave, predlog zakona ide na skupštinsko zasedanje, gde nadležni
ministar predstavlja predlog zakona, dok poslanici raspravljaju i glasaju o njemu.
U skladu sa sadašnjim sprskim zakonima, javnost nije ovlašćena da formalno učestvuje u raspravi o
predlozima zakona, na primer na sednicama skupštinskih odbora. Civilne organizacije uglavnom saznaju o
pripremi zakona tek kada oni formalno stignu na sednicu skupštinskih odbora. Zvanično, to može da se
smatra za „javno saslušanje“, jer je to tačka kada i mediji saznaju za predloge zakona (predlozi zakona
nalaze
se
na
internet
stranici
Narodne
skupštine
na
adresi
http://www.parlament.gov.rs/content/cir/akta/predzakoni.asp). Ali, već pripremljeni novi Zakon o Narodnoj
skupštini ima za cilj da uvede „javno saslušanje“ kao deo dužnosti narodnih poslanika, pravnih i ostalih. Za
nadati se je da će biti usvojen tokom 2008. godine, mada još nije ušao u redovnu proceduru.
Čak i bez formalnih kanala za učešće u
zakonodavnom postupku, postoje razne
diretne i indirektne ulazne tačke. One su
objašnjene u gornjem tekstu. Dalje su
date neke dodatne smernice.
Jedno od osnovnih načela uspešnog
uticanja na proces je se započne u što
ranijoj fazi. Ako, recimo, određena
organizacija planira da predstavi kritičke
stavove o predloženom propisu svega
par dana pre glasanja u skupštini – to je
definitivno prekasno da bi se postigao
pozitivan rezultat. Navodimo neke
savete o tome kada i gde se treba
umešati:
Prvo, redovno pratite zvanične izvore o
propisima u pripremi – organi vlade su
obavezni da obaveštavaju građane
(iako ovo još uvek nije slučaj u Srbiji).
Važno je pratitig kada postoje i
reagovati skladno – analizirajući
predmet zakona ili nalaženjem
stručnjaka koji vas mogu podržati u
raspravi sa administracijom, političarima
i u javnim raspravama.
Studija slučaja 9: Uticanje na zakonodavstvo
u Poljskoj kroz javna saslušanja
U julu 2005. poljski parlament
usvojio je zakon “Lobističke
aktivnosti
u
zakonodavnom
procesu“.
Lobiranje je definisano kao svaka
pravna aktivnost čiji je cilj da utiče
na javne organe u zakonodavnom
procesu.
Lobističke poslove mogu vršiti samo
zvanično registrovani profesionalni
lobisti (imaju ovlašćenje da
postupaju u interesu trećih lica).
Lobisti moraju da pokažu registarsku potvrdu uvek kada dolaze u dodir
sa predstavnicima organa vlasti. Načelnici javnih institucija su obavezni
da prijave svaki kontakt sa lobistima Javnom informativnom glasniku,
dostupnom na internetu (gde se može naći i zvanični registar lobista).
Zakon uvodi u poljski parlamet i novu instituciju zakonodavnog procesa
– javno saslušanje. Ono uključuje svedočenje pristalica i protivnika
propisa. U praksi, većina saslušanja posvećena su predstavljanju
pogleda pristalica. Predsedavajući pododbora su naklonjeni propisima i
kontrolišu većinu članova pododbora.
SAVET!
Ako se vaša koalicija nađe na ovakvom saslušanju, vaši predstavnici
treba da traže vezu sa članovima manjine. Ako se pojavi jak otpor
predloženim propisima, pokušajte da ih pozovete da intervenišu.
Ovakva intervencija može uspeti samo ako ste već uspostavili kontakte
sa izabranim članovima odbora i dokazali da ste saveznik od
poverenja. U svakom slučaju, vaša intervencija zahteva da im
obezbedite informacije i razložne argumente o mogućim posledicama
predloženog propisa. Informacije i argumenti dati od strane članova
koalicije takmičiće se sa informacijama datim od predstavnika druge
strane u predmetnom pitanju. Znajte da će predstavnici civilnih
organizacija koje daju netačne brojeve ili loše organizovane argumente
brzo izgubiti kredibilitet.
Drugo, izgradite privatne veze. U većini
slučajeva nacrti propisa pripremaju se u
mnogim kancelarijama vladinih organa
ili kancelarijama lokalnih organa. Ako je
to moguće, počnite razgovor sa
autorima u toj ranoj fazi (ovo je
tradicionalna pristupna tačka za lobiste
u Srbiji). Na tom nivou, u
komparativnom upravnom pravu, postoji
prostor da predstavite analize koalicije i
argumentaciju i da budete saslušani od vladinih stručnjaka koji pripremaju nacrt. Budite uvereni da to može
biti jedinstvena prilika, koja se možda neće desiti u kasnijim fazama zakonodavnog procesa. U mnogim
slučajevima, kada propis jednom uđe u skupštinu postaje vrlo politizovan i predmet čiste političke borbe (iako
je moguće loibirati poslanike čak i u ovoj fazi i to se ne smatra se nezakonitim u Srbiji). Mudre koalicije
(posebno one koje znaju svoje dugoročne ciljeve i imaju spremne strateške planove) održavaju dobre
odnose sa ovim kancelarijama i prate njihove inicjative. Kao rezultat, one su dobro informisane o novinama
koje se pripremaju.
Treće, zakonodavni sistemi imaju razne „pristupne tačke“ za zainteresovane subjekte. Postoje pododbori,
odbori, javna saslušanja, forumi za predstavljanje ličnih stavova, itd. U nekim slučajevima u Srbiji, na primer,
ministarstva su organizovala stručnu raspravu o nacrtima zakona. Postoje i nivoi u pripremi zakona kada se
oni šalju organizacijama civilnog društva radi komentarisanja i/ili se mogu videti na internetu. Mada, ako ste
pozvani da date komentare, nećete biti obavešteni koliko su oni uzeti u obzir. Predstavnici vaše koalicije
treba da budu upoznati sa tim i sa određenim institucijama i da budu spremni da predstave mišljenje koalicije
u traženoj formi. Ako se ovakva prilika ne desi u formalnom smislu, negujte vaše odnose sa zaposlenima u
ministarstvu i oslonite se na privatne veze da biste održali korak kada se pojavi prilika. Kada se prilika pojavi,
podelite informaciju sa vašim saveznicima i partnerima koalicije, tako da možete da delujete trenutno.
Kada raščistite kada i gde se možete uključiti, važno je da imate puno poznavanje predmeta rasprave i
„istoriju“ i „politički“ kontekst. Zato predstavnici koalicije treba uvek da znaju odgovore na sledeća pitanja:
1. Zašto i kako se pojedino pitanje pojavljuje
kao predloženi propis?
Autor nacrta propisa može biti vladin organ čiji ciljevi su čisto pragmatični: da se poboljša stanje u sektoru. U
tom slučaju organ koji priprema nacrt je često otvoren za mišljenja drugih da bi otkrio koje dejstvo stvar
primena pojedinih rešenja. Ali, možda se propis priprema i kao ispunjavanje obaveza datih u toiku
predizborne kampanje vladajuće stranke ili koalicije. U tom slučaju, jedan od vaših ciljeva biće da lobirate
političare.
2. Da li se jasno razume zašto je potreban zakon?
Organi vlasti ponekad primenjuju neodgovarajuća sredstva kada pokušavaju da reše problem. Kao
predstavnik koalicije, možete im predstaviti argumentaciju i predložiti druge načine rešavanja problema, koji
ne znače obavezno regulativu (što istovremeno ne treba da bude protivno ključnim interesima koalicije).
3. Koje druge interesne grupe podržavaju nacrt?
Često organ vlade formalno zadužen za pripremu zakona nije onaj koji ga stvarno priprema. Druge interesne
grupe mogu ubediti organ vlade da prihvate njihova rešenja. Kada prepoznate one koji stvarno spremaju
nacrt, biće vam lakše da razvijete uspešnu strategiju.
4. Da li je koalicija spremna da iznese alternativna rešenja?
Ako zakonodavci predlože nepovoljan propis, to često izaziva jako razočarenje među onim grupama koje
veruju da će biti negativno pogođene. Vaši pokušaji da utičete na proces donošenja odluka treba da imaju
predloge (alternativna rešenja) koja –
kada to odgovara – uzimaju u obzir i interese suprotne strane. Osnova za ovakve predloge treba da bude
kombinovana u okviru kredibilnog analitičkog dokumenta koji vrednuje različite alternative.
URADITI!
Prihvatite da uložite u jednu stručnu studiju koja posmatra problem iz svih
uglova, analizirajući i pozicije inicijatora nove regulative. Ona treba da
odgovori na pitanja kao što su zašto je kao rešenje problema predložena
određena regulativa i koji se argumenti mogu istaći sa druge strane.
Izbegnite da se saznaju ovi faktori koji stvaraju utisak neprofesionalne
koalicije iza vaše „kampanje“. Ovakva analiza može otkriti šta izaziva
trenutnu situaciju i obezbediti informacije za uticaj na propis ili odluku o
životu i aktivnostima članova koalicije, kao i raznih aspekata njihovog
prirodnog, kulturnog, društvenog i ekonomskog okruženja. Važno je i da
objasni uticaj propisa ili odluke, na primer na društveno blagostanje,
uključujući zdravstveni rizik ili razvoj zajednice. Pripremljeni materijal treba
snabdeti sa procenom predviđenih troškova i opisom ko dobija i ko gubi kao
rezultat primene takvog novog pravila.
Smernice Usmerite svoju kampanju navedene su prethodno u ovom
modulu.
NE URADITI!
Izbegnite zamku da
postanete kritični. Previše često
grupe koje se boje da će biti
negativno pogođene preko
medija iskazuju kriticizam prema
organima vlasti i prema javnosti.
To je većinom kontraproduktivno.
Optužujući napadi na organe
prisiljavaju ih da zauzmu
odbrambeni stav: oni očigledno
neće da izgube obraz u očima
javnosti.
Download

LOBIRANJE Vitold Mihalek, Unilob s.c., Poljska i Danko