PREDGOVOR
ČASOPIS ZA DRUŠTVENE I
PRIRODNE NAUKE
1
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. ( 7-8)
IZDAVAČ:
Nezavisni univerzitet Banja Luka
ZA IZDAVAČA:
Goran KALINIĆ
GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK:
Dr sci Milovan MILUTINOVIĆ
REDAKCIJA ČASOPISA:
Prof. dr Momčilo SAKAN (rektor NUBL); doc. dr Predrag KOVAČEVIĆ (dekan Pedagoškog
fakulteta); doc. dr Slobodan ŽUPLJANIN (dekan Ekonomskog fakulteta); doc. dr Milovan
MILUTINOVIĆ (dekan Fakulteta političkih nauka); doc. dr Tešo RISTIĆ (dekan Ekološkog
fakulteta); prof. mr Sretko DIVLJAN (dekan Fakulteta lijepih umjetnosti); prof. dr Milenko
KUNDAČINA (redovni profesor NUBL); prof. dr Milan RADOŠ (Univerzitet Porto, Portugalija);
prof. dr Novak POPOVIĆ (Institut za političke studije Beograd, Srbija); prof. dr Vujo
VUKMIRICA, emeritus (profesor ekonomije Banjaluka); prof. dr Rade BIOČANIN (redovni
profesor ekologije); prof. dr Stevan VASILJEV, emeritus (profesor ekonomije); doc. dr Božidar
VELJKOVIĆ (Univerzitet Maribor); doc. dr Mladen MIROSAVLJEVIĆ (BLC Banjaluka); doc.
dr Jovanka BEVANDA (profesor pedagodije, NUBL); doc. dr Ostoja BARAŠIN (profesor
sociologije, NUBL); doc. dr Vojislav ŠKRBIĆ (profesor ekonomije, NUBL); doc. dr Dragan
GOLIJAN (profesor prava, NUBL); mr Ljiljana AULIĆ (viši asistent), mr Slobodanka
PAVLOVIĆ (viši asistent) i mr Simo KAČAR (viši asistent).
SAVJET ČASOPISA:
Akademik ANURS prof. dr Drago BRANKOVIĆ (Univerzitet u Banjoj Luci); akademik SANU i
prof. dr JELENA GUSKOVA (Rukovodilac centra za istraživanje savremene balkanske krize pri
Ruskoj akademiji, Rusija); akademik prof. dr Ljubiša S. ADAMOVIĆ (Florida Univerzitet SAD);
prof. dr Lidija ČEHAJIĆ VUKADINOVIĆ (redovni profesor Fakultet političkih znanosti
Zagreb); prof. dr Zoran KALINIĆ, (predsjednik Upravnog odbora, NUBL); prof. Nebojša
RADMANOVIĆ (član Predsjedništva BiH); prof. dr Đorđe MIKIĆ, emeritus (profesor istorije);
prof. dr Braco KOVAČEVIĆ (Univerzitet u Banjoj Luci); prof. dr Dragan KOKOVIĆ (Univerzitet
Novi Sad): akademik SAIIN prof. dr Olena Kovalenko EDUARDIVNA (Univerzitet Kijev,
Ukrajina); prof. dr Milan MIJALKOVSKI (Univerzitet Beograd); dr Fatima KARARIĆ (direktor
Gimnazije Prijedor); prof. dr Milan AMBROŽ (Univerzitet Maribor, Slovenija); prof. dr Sefedin
ŠEHOVIĆ (Univerzitet Novi Pazar, Srbija); doc. dr Željko KOVAČEVIĆ (profesor ekonomije);
prof. dr Momčilo SAKAN (redovni profesor, NUBL) i doc. dr Milovan MILUTINOVIĆ (glavni i
odgovorni urednik);
ŠTAMPA:
Grafid – Banja Luka
ZA ŠTAMPARIJU:
Branislav IVANKOVIĆ
UREDNIŠTVO I ADMINISTRACIJA:
Veljka Mlađenovića 12 E, Banja Luka, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina
Kontakti: telefon: +387 51 456 600, fax +387 51 456 602, e-mail: [email protected]
WEB: www. nubl.org/svarog
LEKTOR:
Igor SIMANOVIĆ
PREVODILAC:
Prof. Magda JOVANOVIĆ
Tiraž: 300
Rješenjem Ministarstva prosvjete i kulture Republike Srpske, br. 07.023/612-79/10 od 24.05.2010.
godine, časopis je upisan u Registar javnih glasila pod brojem 597.
Radove objavljene u časopisu nije dozvoljeno preštampavati, bilo u cjelini, bilo u dijelovima, bez
saglasnosti uredništva. Ocjene iznijete u člancima lični su stavovi autora i ne podliježu nužno
mišljenju uredništva. Svi tekstovi u časopisu su recenzirani.
Tekstovi će nakon izlaženja časopisa iz štampe biti predstavljeni i u kooperativnom online
bibliografskom sistemu i servisu COBISS
2
PREDGOVOR
Nezavisni univerzitet
Banja Luka
S V A R O G
časopis za društvene i
prirodne nauke
ISSN 1986-8588
UDK 3+5
Br. 5.
oktobar 2012. godine
3
Naučno-stručni časopis
4
SVAROG br. 5., oktobar 2012. ( 7-8)
PREDGOVOR
SADRŽAJ
PREDGOVOR ......................................................................................... 7-8
Doc. dr Luka V. TODOROVIĆ
ODNOSI S JAVNOŠĆU U KRIZNIM SITUACIJAMA
............... 9-33
Doc. dr Milovan MILUTINOVIĆ i mr Simo KAČAR
JAVNE POLITIKE OBLAST POLITIKOLOGIJE ............................. 34-55
Prof. dr Zoran KALINIĆ i mr Ljiljana AULIĆ
ULOGA SAVJETNIKA U POLITIČKOM SISTEMU
.............. 56-77
Doc. dr Ljubomir ZUBER i Aleksandra LAZIĆ
INFORMACIONO DRUŠTVO I MEDIJI U BOSNI I HERCEGOVINI . 78-89
Mr Dejana RADOVANOVIĆ-ŠARENAC
ETIKA BH NOVINARSTVA
....................................................... 90-100
Doc. dr Slobodan ŽUPLJANIN
GLOBALIZACIJA I EKONOMSKI RAZVOJ
-RATOVI, DROGA, OUŽJE I SIROMAŠTVO-
.......................... 101-117
Akademik prof. dr Dragutin GUTIĆ i Jakša DAMJANIĆ dipl. oec.
IDENTIFIKACIJA ZAPOSLENIH KAO OBLIK PSIHOSOCIJALNE
INTERAKCIJE U ORGANIZACIJI
........................................ 118-128
Dr sci Dubravko B. PRSTOJEVIĆ
AKCIJSKI KAPITAL BANAKA U REPUBLICI SRPSKOJ ........... 129-149
Мr Gordan RADIĆ i doc. dr Saša ČEKRLIJA
STANJE OKOLIŠA U FEDERACIJI BIH ........................................ 150-160
Doc. dr Dragan GOLIJAN
MEĐUNARODNA ZAŠTITA LJUDSKIH PRAVA .......................... 161-166
Slobodan NAGRADIĆ
NEKOLIKO NAZNAKA O APORETIČNOSTI PACIFIZMA
KAO SPECIFIČNOG MIŠLJENJA I PRAKTIKOVANJA MIRA ...... 167-192
Mr Slobodan PEŠEVIĆ
MOGUĆNOST IZLASKA PREDUZEĆA IZ ZONE
SA POSLOVANJA SA GUBITKOM
........................................ 193-204
Doc. dr Zdravko BIJELIĆ i Mitar BIJELIĆ
GLOBALIZACIJA, FAKTOR DRUŠTVENO
ODGOVORNOG RAZVOJA
...................................................... 205-220
5
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. ( 7-8)
Vesna SIMIĆ, Siniša CVIJIĆ i mr Slobodanka PAVLOVIĆ
OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE, ENERGETSKA EFIKASNOST
I ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE U BOSNI I HERCEGOVINI ........ 221-236
Dr Mihajlo TRAVAR i mr Mirjana STOJANOVIĆ TRIVANOVIĆ
PRIJEDLOG MODELA ORGANIZOVANJA KLASTERA
U BOSNI I HERCEGOVINI
...................................................... 237-248
Doc. dr Saša ČEKRLIJA
TURIZAM KAO FAKTOR ODRŽIVOG RAZVOJA
- OPŠTI PRISTUP ODNOSU ULAGANJA I SIROMAŠTVA ……... 249-257
Prof. dr Ranko CVIJIĆ, dipl.inž.geologije
MOGUĆNOST KORIŠĆENJA NEMETALIČNIH MINERALNIH
SIROVINA REPUBLIKE SRPSKE U SAVREMENOJ EKOLOŠKOJ
POLJOPRIVREDI
..................................................................... 258-273
Doc. dr Vojislav Đ. ŠKRBIĆ i mr Darija ADŽIĆ
MONETARNA I FISKALNA POLITIKA U FUNKCIJI
STABILIZACIJE EUROZONE
...................................................... 274-288
Dr Zoran JANJUŠ, dr Aleksandar PETROVIĆ, dr Aleksandar
JOVOVIĆ, dr Radica PROKIĆ - CVETKOVIĆ, mr Slobodanka
PAVLOVIĆ, doc. dr Božidarka ARSENOVIĆ
UPRAVLJANJE RECIKLABILNIM MATERIJALIMA IZ
ČVRSTOG KOMUNALNOG OTPADA
........................................ 289-300
Doc. dr Nebojša ŠVRAKA
INTENZIFIKACIJA NASTAVE FIZIČKOG VASPITANJA UČENIKA
DRUGIH RAZREDA KROZ RAD SA DOPUNSKIM VEŽBAMA ... 301-305
PRIKAZI:
Prof. dr Đoko SLIJEPČEVIĆ
Prikaz monografije: SAVREMENO TRŽIŠTE NAFTE autora doc. dr
Vojislava Škrbića ................................................................................... 306-309
Mr Ognjen ALEKSIĆ, dip ecc
Prikaz knjige: ŽIVOTNO OSIGURANJE autora: prof. dr Zorana Kalinića,
doc. dr Željka Vojinovića i prof. dr Nebojše Žarkovića
......... 310-312
Prof. dr Aleksandar ĐORĐIĆ
Prikaz knjige: METODIČKI PRISTUPI – Posebne potrebe u vaspitanju i
obrazovanju, autora doc. dr Borke Vukajlović i dr Šaćira Mešalić ...... 313-315
POZIV NA SARADNJU ..................................................................... 316-317
6
PREDGOVOR
PREDGOVOR
Još jednom je iskazana potreba da se bliže rasvijetli naučnostručni časopis „SVAROG“, kao periodična publikacija usmjerena ka
unapređenju nauke iz različitih oblasti. Očekivati je da će njegov sadržaj
popuniti naučna istraživanja i stručna ostvarenja autora, te zahtjeva čitalaca
za razjašnjenjem naziva časopisa, usmjerava se ovaj predgovor.
U skladu sa članom 27. stav 1. tačka 3. Statuta Nezavisnog
univerziteta Banja Luka, Senat je sjednici održanoj 22.04.2010. godine,
donio Odluku o pokretanju naučno-stručnog časopisa pod nazivom
„SVAROG“. Osnov za izdavačku djelatnost Univerziteta je odredba člana
6. Statuta u kome se, pored ostalog predviđa i aktivnost Univerziteta na
„Izdavanje časopisa i sličnih periodičnih izdanja“. U skladu sa takvom
odlukom Ministarstvo prosvjete i kulture Republike Srpske donijelo je
Rješenje o upisu u sudski registar uložak br. 5-82-00, Banja Luka na
osnovu rješenja broj 071-0-REG-07-001963 od 12.09.2007. godine.
Kod Nacionalne i univerzitetske biblioteke Bosne i Hercegovine, u
ISSN centru Bosne i Hercegovine u Sarajevu časopis „SVAROG“ je 19.
oktobra 2010. godine registrovan pod brojem ISSN 1986-8588.
U Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci Banja Luka „SVAROG“ je
registrovan u bazi UDK podataka sa oznakom 3+5 (prirodne i društvene
nauke), a svi tekstovi posjeduje pojedinačne UDK brojeve. Pored toga,
naučni i stručni radovi imaju DOI brojeve što obezbjeđuje da oni budu
dostupni bazama naučno-stručnih radova. Pored toga, nakon izlaska
časopisa iz štampe tekstovi se dostavljaju bazi COBISS podatak.
Naučno-stručni časopis „SVAROG“ izlazi na srpskom jeziku, a
predviđeno je izlaženje i na engleskom jeziku, kada se za to steknu uslovi.
Tiraž časopisa je 300 primjeraka, a period izdavanja je šestomjesečno (dva
broja godišnje sa mogućnošću izlaženja i češće). Časopis se distribuiše na
teritoriji zemalja zapadnog Balkana, uz obavezno dostavljanje određenog
broja primjeraka najznačajnim bibliotekama u BiH i okruženju, te institucijama Republike Srpske i Bosne i Hercegovine. Ovlašćena štamparija
časopisa je „Grafid“ iz Banja Luke.
Prema ranije utvrđenim stavovima Savjeta i Redakcije časopis
„SVAROG“ objavljuje originalne naučne radove, prethodna saopštenja,
pregledne i stručne članke, kritike društvene prakse i objavljenih radova, te
prikaze knjiga i prigodnih publikacija u kojima se izlažu ideje i stavovi o
najznačajnijim problemima prirodnih i društvenih nauka, sa težištem na
političkim, ekonomskim, pedagoškim i ekološkim naukama, odnosno
matičnim naukama organizacionih jedinica Nezavisnog univerziteta. U
tematiku časopisa uklapaju se i radovi u kojima se razmatraju širi teorijski
problemi interdisciplinarnog karaktera značajni za naučne oblasti kojima
pripadaju studijski programi Univerziteta, uključujući i metodološke i
didaktičke (metodičke) probleme pojedinih naučnih oblasti. U časopisu
7
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. ( 7-8)
mogu biti tematski predstavljeni naučni i stručni radovi sa naučnih i
stručnih skupova, međunarodnih konferencija i sl.
U skladu sa stanjem naučno-stručnih publikacija na našim
prostorima trebalo je iznaći adekvatan naziv časopisa koji bi zadovoljio sve
tražene kriterije a u isto vrijeme da bude drugačijeg naziva. Argumenti su
usmjeravali pažnju ka rješenju njegovog naslova, novog, čak i mitskog, ali
unikatnog – do sada nekorišćenog, naziva „SVAROG“.
Enciklopedijski podaci govore da izraz Svarog potiče iz prastarih
(praindoevropskih) vremena i da se njegovo značenje različito tumači u
pojedinim kulturama. Iz takvog opusa proističe da Svarog znači mjesto
Sunca, nebo, što u osnovi personifikovano znači i samog boga neba, boga
Sunca. Svarog u slovenskoj mitologiji označava: bljesak, nebo, Sunce –
solarni bog, bog - otac. Iranski Svar (hvar) označava svjetlo sjajnog neba.
Taj motiv oslobađanja sunca i njegovu punu svjetlost u osnovi označava
njegovo izranjanje iz mrakapa i zimskih okova, kada se proljećem
produžava dan i on postaje svjetliji i duži od noći. Kult Sunca imao je
veliku važnost kod Slovena, ali i kod drugih naroda zbog čega se održao
vrlo dugo i snažno i treba očekivati da će i „Svarog“ dugo služiti svrsi.
Na osnovu ovakve etimološke analize termina Svarog, može se
zaključiti da on označava nešto uzvišeno (božanstvo, svebog); hipotetično
– ukazuje na smjerove razvoja, dostizanje svijetlih ciljeva u oblastima
angažovanja (svijetlo sjajnog neba, Sunce...) i oslobađajuće – slobodu
uopšte, uključujući i slobodu argumentovanog naučnog i stručnog
izražavanja (oslobađanje iz mraka) novih naučniih, tehnoloških i stručnih
saznanja i rješenja. Namjera je da časopis“SVAROG“ bude prepoznatljiv
ne samo po nazivu i izgledu, već prije svega po raznovrsnosti i kvalitetu
naučnih i stručnih radova i slobodi argumentovanog izražavanja mišljenja i
stavova autora okodruštvenih i opštih pitanja.
Radovi koji pristignu u Redakciju vode se u registru prispjelih
radova časopisa sa evidentiranjem datuma prispjeće rukopisa. Sa liste
recenzenata određuju se ugledni stručnjaci iz oblasti koje pokriva tematika
razmatrana u tekstovima, a nakon utvrđivanja kvaliteta, vjerodostojnosti i
unikatnosti naučno-stručnih članaka slijedi njihovo uvrštavanje u prijedlog
tekstova Uredništvu. Nakon evidencije prispjelih radova Uredništvo ih
anonimno dostavljaju recenzorima na pregled i ocjenu kvaliteta. Nakon
recenzije i ispravki, Uredništvo odobrava objavljivanje određenih radova u
časopisu. U cilju postizanja kvaliteta i njihove pripreme za objavljivanje,
neophodno je radovi – tekstovi budu jednoobrazno uređeni prema uputstvu
koje je dato na kraju časopisa u pozivu na saradnju i na uputstvu kkoje stoji
na webu Univerziteta: www.nubl.org/svarog.
Glavni i odgovorni urednik
dr sci Milovan Milutinović,
Dekan Fakulteta političkih nauka NUBL
8
Todorović V. L.: ODNOSI S JAVNOŠĆU U KRIZNIM SITUACIJAMA
Оргинални научни рад
UDK 659.011.1:32.019.5
DOI br. 10.7251/SVR1205009T
ОДНОСИ С ЈАВНОШЋУ У КРИЗНИМ
СИТУАЦИЈАМА
Доц. др Лука В. Тодоровић
Независни универзитет Бања Лука
Апстракт: У раду се указује на то да је криза за организацију околност
у којој се више не може нормално деловати. Она угрожава организацијску
способност функционисања, онемогућава постизање циљева, па и сам опстанак
организације. Чак и криза, за коју нам се на први поглед чини да нема тако
драматичне размере, њезин негативан утицај на имиџ организације може постати
тако велик да угрози њен дугорочан опстанак.
Свака се криза повезује с неочекивано лошим публицитетом и зато
односи с јавношћу (ПР) су менаџерска функција, која брине о успостављању и
одржавању комуникације између организације и јавности, од које зависи њен
успех или неуспех, те управља идентитетом и имиџом, односно угледом
организације, који је уједно њена и најдрагоценија имовина. У кризним ситуација
битно је привући и заинтересовати неутралну публику и различите циљне групе,
интерне и екстерне јавности, за активности организације, а то се може остварити
са коректним односом с медијима.
Кључне речи: криза, промене, организација, односи с јавношћу, медији
УВОД
Односи с јавношћу (комуникацијска активност која се на
енглеском говорном подручју назива public relations или скраћено ПР)
представљају систематску, дугорочну активност на формирању и
одржавању позитивног става јавности о некој организацији или
личности. Jавност је било која група људи која има стварни или
потенцијални интерес или може утицати на способност организације
да постигне свој циљ.1 Краће могу да се одреде и као делатности
управљања мњењем, а по многим ауторима фокусирају се на
формирање и одржавање позитивног или побољшање лошег имиџа у
јавности. Односи с јавношћу, што се може извести из самог назива,
баве се начином на који се понашање и ставови појединаца,
организација и влада међусобно преплићу.
Покушаји да се утиче на јавно мњење и да се оно обликује,
стари су колико и само друштво. Прве трагове можемо приметити у
1
Kotler Philip (2001): Upravljanje marketingom, 9. izdanje – Zagreb, Izdavačka
kuća Mate.
9
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. ( 9-33)
комуникацији код старих народа, Сумера, Персијанаца, Египћана, а
затим у античкој Грчкој и Риму. Можемо се присетити чувених
порука народу, кроз које се вршио утицај, као и у обрнутом смеру
(„Vox populi-Vox Dei“; „Veni, vidi, vici“; „Alea iacta est“).
Још у доба француске револуције (1789-1799) користио се
појам јавног мњења – кроз памфлете, новине, књиге, фризуре,
кокарде.2 Али долазак демократије је све променио. Када су грађани
стекли право гласа, а тиме и право да бирају владе, јавном мњењу се
почела придавати, скоро, драматична важност. Суштина односа с
јавношћу је иста, без обзира на то да ли се користе у политичкој
арени, на пословном или комерцијалном пољу, у друштвеним
односима, у добротворне сврхе или при прикупљању помоћи, или у
било којим другим ситуацијама у којима постоји потреба за њима.
Методи који се употребљавају, у свим тим различитим
приликама, битно се међусобно разликују. Основна филозофија
односа с јавношћу је веома једноставна. Многи сматрају да је
постављене циљеве лакше успешно остварити уз подршку и
разумевање јавности, него када је јавност супротстављена или
равнодушна. Могу се описати са неколико кључних речи: углед,
перцепција, кредибилитет, поверење, слога и обострано разумевање
засновано на истинитом и свеобухватном обавештавању. Ово не
представља дефиницију, али указује на крајње циљеве. Односи с
јавношћу не значе само конкретну активност, већ приступ који је
близак друштвеним наукама кроз непосредну активност анализе
посматраних трендова и њихових последица. Ова делатност се одвија
најчешће кроз саветодавну димензију и служи истовремено и
организацији у којој се делатност одвија, као и укупној јавности.3
Нису само везани за пословну политику и комерцијалу, подједнако су
важни и за управљање државом и за политику.
Мада је криза постала једна од најчешће коришћених речи у
свакодневном говору, ипак та учесталост примене још увек није
довела до јасног разумевања њеног појмовног садржаја, већ,
штавише, дозвољава различите интерпретације, од којих ће овде
бити поменуте само неке. Сасвим је непобитно да кризе обухватају
најразноврсније ситуације и сасвим уопштено значе сваки изненадни
прекид, до тада континуалног развоја, а у ужем смислу, ситуацију
развоја која означава заокрет, односно, врхунац опасног развоја.
Истовремено одражавају ситуацију са екстремном амбивалентношћу
могућности развоја. Криза означава „посебно стање у развоју једне
појаве“, обрт ствари у односу „на дотадашњи ток“4.
2
Ritlop Tomaž (2004): Uvod u odnose sa javnošću-teorija, SPEM
Komunikacijska skupina International London school of public Relations, Maribor.
3
Исто.
4
Мала енциклопедија Просвета, Београд, 1986, стр. 398.
10
Todorović V. L.: ODNOSI S JAVNOŠĆU U KRIZNIM SITUACIJAMA
Познати њемачки аутор у овој области Krystek дао је једну
од најсвеобухватнијих дефиниција кризе. Он сматра да се кризе могу
схватити као процеси који су непланирани и нежељени, временски
ограничени и на које се условно може утицати, чији је исход
амбивалентан и може да значи уништење или реституцију, па и
метаморфозу. Оне угрожавају даљи опстанак погођене организације
наношењем штете циљевима који су релевантни за њен опстанак.
Кризе, свакако у њиховим акутним фазама, даље се карактеришу
изненађењем, притиском времена и притиском на одлучивање.5
За кризну ситуацију, са становишта односа с јавношћу, не би
било погрешно рећи да је крајње контрадикторна појава. Она је,
наиме, уједно и најизазовнији, али и најтежи и најнепожељнији део
посла сваке ПР службе. Разлози за то су прости. С једне стране,
напете ситуације су оне у којима највише до изражаја долазе
сналажљивост, умеће, припремљеност појединаца, тако и „уиграност“
читавог ПР тима. С друге стране, криза је један од појмова који у себи
носи негативан призвук, јер када се о њој говори, обично се мисли на
ванредне околности у којима се нека организација налази, а које се
неповољно односе на њено пословање, а тиме имиџ и репутацију.
ОД ОПАСНОСТИ ДО КРИЗЕ
Готово свакој кризној ситуацији претходи неки догађај,
феномен или људска активност која се појављује у изненадном
тренутку која се назива опасност. Уколико се у таквој околности не
реагује на исправан начин, кризна ситуација врло лако може да пређе
у теже стање или стање катастрофе. Пажљиво анализирајући
опасности, у данашњем свету бизниса, уочљиво је да они могу доћи
из унутрашњег и спољашњег окружења. Свакодневно се сусрећемо са
појмовима: пропадање, штрајкови, несреће, временске непогоде и
слично. Заједничка карактеристика свих тих појмова је опасност која,
ако се благовремено не предвиди и ако се не дочека адекватно
спремно, изазива кризу. Компанија, предузеће, институција,
организација (ми ћемо у тексту користити термин организација) која
је погођена таквом опасношћу, уколико нема јасно издефинисане
процесе и процедуре, трпи несагледиве последице, а кризна ситуација
прераста у катастрофу, која тражи значајно ангажовање свих да би се
са њом могло изборити. Сусрећемо се са три кључна дешавања:
опасност – криза - катастрофа. Организације које су спремне и имају
разрађене процедуре у случају кризе, најчешће почиње “борбу” са
њом када је она у стању опасности, а у тим случајевима криза ретко
има карактеристике катастрофе. Организације које се нису
припремале или не примећују постојање опасности и које не поседују
5
Krystek У. Entwicklung und Kultur der Unternehmung werden durch Krisen
verändert, Zeitschrift für Organisation, 3/1989 стр. 187.
11
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. ( 9-33)
никакве планиране процедуре, реагују неспремно и тек кад се нађу у
ситуацији кризе, често су у ситуацији да доживе катастрофу.
Најважније у кризним ситуацијама јесте да се одржи пословни
континуитет организације. То захтевају и очекују сви: купци,
добављачи, запослени, надлежни органи и друштво у целини.
Да би менаџмент компаније адекватно реаговао у одређеним,
измењеним, условима потребно је разјаснити сличности и разлике
између кризе и сличних појмова, као што су: конфликт, поремећај
(сметња) и катастрофа. Конфликти и кризе су појмови који се
међусобно преплићу, али и међу њима постоје разлике. Тако се може
рећи да су конфликти латентне или манифестујуће супротности у
односима између персоналних елемената организације, који се у
екстрему могу испољити у отвореним и жестоким размимоилажењима. Конфликти се могу дефинисати као уочене неспојиве
разлике које резултирају у неком облику сукоба или противљења.
Већина конфликата, напротив, не доводи до криза у унапред
дефинисаном облику. Прави се разлика између кризе без конфликта и
кризе условљене конфликтом. Кризе условљене конфликтом при том
се могу схватити као последице дисфункционалних конфликата, при
чему се не мора радити о обратном конфликту без могућности
усклађивања. Основна особина конфликата је да готово увек
резултира неким обликом сукоба. Код кризе, као што смо видели,
присутна је већа драматизација проблема.
Поремећаји (сметње) се схватају као дисфункционалности у
области физичких елемената. Они се могу означити као последица
ендогених и егзогених величина сметњи које делују на организацију,
које се појашњавају у одступању планираног и оствареног. Овде се
поремећаји схватају, углавном, као негативна одступања. За
разграничење поремећаја и кризе може се рећи да поремећај, као и
конфликт, не мора са собом да носи ни опасност ни немогућност
остваривања циљева који су релевантни за опстанак. Напротив, и
поремећаји могу индуковати значајан притисак времена и
одлучивања. Тако се поремећаји могу посматрати као временски
ограничене дисфункционалности у оквиру нормалних збивања, које
по правилу не захтевају претерани потенцијал за савладавање.
Свакако, и кризе се могу, посебно у раном стадијуму, приказати као
поремећаји и у себи носити опасност по организацију, да се
могући процес развоја од голих поремећаја, па до акутне кризе, не
сазна, или не сазна правовремено. Одстрањивање поремећаја
представља неупоредиво мање захтеван и лакши рутински задатак
менаџмента него савладавање кризе организације.
У теоријском и практичном смислу најлакше је разликовати
појмове катастрофе и кризе. Катастрофа се може дефинисати као
догађај који деструктивно делује против организације и неизбежан је.
Катастрофа се једноставно схвата као одлучујући заокрет са лошим
уништавајућим исходом, чија су деловања усмерена против
12
Todorović V. L.: ODNOSI S JAVNOŠĆU U KRIZNIM SITUACIJAMA
погођених и нису предвидива нити отклоњива. Катастрофа се, у
крајњем, може схватити као екстремни облик кризе организације који
онемогућава њено даље постојање. Криза није, насупрот катастрофи,
догађај коме се једноставно предајемо.6
Из свега напред наведеног, може се закључити да кризе нису
несвакидашња појава, да трају ограничено време, на њих је могуће
тек делимично утицати и имају разне могуће исходе. До кризе долази
зато што је раст спољашних опасности бржи од организационих
одзива и иницијатива, односно зато што је раст спољашњих прилика,
шанси, бржи од организационих иницијатива и одзива. Број интереса
који траже своје задовољење, непрестано се повећава, а менаџмент
још увек мора одлучивати о томе, где и колико усмеравати ресурсе за
достизање организационих циљева уз све више ограничавајућих
фактора. Криза руши темељне циљеве, угрожава или онемогућава
достизање организационих намера и циљева, а можда и само
постојање организације. Кључ до успешног управљања кризних и
конфликтних околности је у темељном, прецизном планирању
напредовања догађаја и у правовременом, савесном, отвореном и
конзистентном комуницирању.
Са аспекта односа с јавношћу кризу представља сваки догађај,
трач или чињеница која има потенцијал да угрози репутацију, имиџ,
односно кредибилитет организације, бренда или личности. Кризе
обухватају најразноврсније ситуације – угроженост
здравља
корисника одређеног производа, кризе у вези са безбедоносним
условима, стандардима заштите животне средине, финансијске кризе
и малверзације, несреће на раду, лажно оглашавање, жалбе
муштерија, наводне или стварне дискриминације и оптужбе само су
неке од кризних ситуација.
На подручју организационих односа с медијима кризу често
повезујемо уз неочекивано лош публицитет. Често, управо негативно
извештавање у медијима, може покопати организацију и то горе од
штете која је проузрокована самом кризом. Неки чак верују да криза
наступа тек када је медији, државне институције и утицајне групе
људи прогласе кризом. Зато током кризне ситуације посебну пажњу
треба посветити комуникацији с јавношћу, посебно са медијима, што
може захтевати више времена и припрема него сама криза. Кризе
нису само појава у организацији. И међу појединцима или групама
честе су међусобне кризе или сукоби, који су често и посредни узрок
организацијских криза. Криза је преокрет у животу организације и
уједно прилика за изградњу бољег имиџа. Она је одлична прилика да
руководство неке организације промени начин размишљања, уведе
потребне организацијске промене, „освежи“ вођење, оснује нове
секторе, направи ревизију улога и одговорности чланова управе,
6
Исто.
13
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. ( 9-33)
побољша контролу и уведе нову организациону културу. Због свега
тога, криза истовремено представља и опасност и прилику.
У данашњим турбулентним и непредвидивим привредним
околностима, а све већом тежњом за сигурношћу у ширем смислу
речи (економска, безбедоносна, здравствена) на међународној сцени,
превентиве од опасности и деловање у случају кризе, прерасле су у
стандарде. Наиме, ако се у мирним данима врше припреме за кризу,
онда ју је лакше и безболније пребродити. Криза је за организацију
околност у којој се више не може нормално деловати. Она угрожава
организацијску способност функционисања, онемогућава постизање
циљева, па и сам опстанак организације. Чак и криза, за коју нам се на
први поглед чини да нема тако драматичне размере, може имати
изузетно велик негативан утицај на имиџ организације, тако да може
угрозити њен дугорочни опстанак. Свака се криза директно повезује с
лошим публицитетом. Неретко, управо негативно извештавање у
медијима може “покопати” организацију, и то с већим последицама
од материјалне или финансијске штете проузроковане самом кризом.
ФАКТОРИ И СИМПТОМИ КОЈИ УТИЧУ НА КРИЗУ
Како би се правовремено спознала егзистенцијална опасност,
нису од значаја само узроци кризе, него и пре свега, њихови
симптоми или фактори који могу изазвати опасност. Они су видљива
дејства, већином комплексне испреплетаности различитих узрока, а и
сами могу да изазову даља дејства. Отуда се не могу егзактно
одвојити од узрока кризе. Сем тога, симптоми кризе нису никакве
статичке појаве, штавише, оне се мењају са напредовањем процеса
кризе. Идентификацију кризе је релативно лако извршити, када
симптоми омогућавају непосредне закључке о релевантним узроцима
кризе. Али већина симптома може бити изазвана од врло различитих
фактора и утицаја. Отуда они не стоје увек у јасном каузалном односу
са правим узроцима. Постојање симптома кризе може се често
заснивати на случајностима и исте спољне манифестације често се
могу свести на врло различите узроке. Стога, једва да се могу дати
једноставни рецепти за спознају кризне ситуације.
Симптоми кризе су облежја по којима се може препознати
њено постојање. Ако се анализирају токови типичних криза, онда се
може доћи до сазнања да пропаст организација почиње, најпре, споро,
а онда у даљем току криза све више узима маха. Долази до
експоненцијалног кретања низбрдо. Што је очитија кризна ситуација,
то су и њени знаци јаснији. Што опомињући сигнали постају јаснији,
то утолико тежа постаје одбрана од опасности и повратак
организације у „нормално стање“.
Без обзира што је прогноза будуће успешности властите, и
посебно туђе, организације рискантна бар толико колико и прогноза
времена, добри стратези већ код благих знакова наслућују тешкоће.
Криза, вероватно, прети организацији која показује уобичајене и
14
Todorović V. L.: ODNOSI S JAVNOŠĆU U KRIZNIM SITUACIJAMA
важне сигнале опадања активности: полако клизи у губитке; све се
више задужује, све је мање ликвидна; не може да исплати никакву
или само неку незнатну добит; незнатно или уопште не инвестира, у
ствари, чија ликвидност и способност финансирања опадају; која
„фризира“ билансе; чије су билансне релације неповољне; којој опада
продаја; која губи тржиште; губи главне купце; губи конкурентску
позицију; има ниску или опадајућу продуктивност; има застареле
погоне и технологију, чији производи губе у квалитету; где је
руководство љуто и забринуто; где из руководства и организације
одлазе стручњаци итд. Али исто тако треба имати у виду и чињеницу
да нико не може остати заувек на врху – понекад је ово потискивање
са челне позиције најбоља ствар за спровођење промена, не само у
кадровима, него и у ставовима.
УЗРОЦИ КРИЗЕ
Као што смо могли видети, сиптоми су значајно полазиште за
откривање кризе. Када је као таква спозната, онда се интерес
менаџмента организације помера од симптома ка узроцима. За
разлику од симптома, узроци представљају оне факторе који заиста
доводе до настанка кризе. Постоје различити узроци због којих
организација може запасти у кризу. У скоро свим студијама о
узроцима неуспешног пословања направљена је листа узрока који
доприносе том неуспеху. Листа се добија анализом историја
случајева организације или њихових производа.
Иако ове студије пружају користан увид у узроке кризе, оне
ипак имају одређена ограничења. Листе узрока морају бити, и јесу,
различите од једне до друге студије. Тако, на пример, листа са
узроцима кризе код једног аутора не садржи ниједан исти узрок са
листе неког другог аутора. Уз сва ограничења, могло би се, ипак, рећи
да су узроци кризе бројни и вишеслојни. У литератури су присутна
различита рашчлањавања узрока кризе. Тако се нпр. срећу
класификације на егзогене и ендогене узроке кризе, при чему се
ендогени узроци даље рашчлањују по појединим функцијама у
организацији, а егзогени на узроке изнад и између организација.
Такође, узроке криза можемо поделити на две групе: посредне
и непосредне. Битно је напоменути да ови узроци, осим што
изазивају, у великој мери сваки на свој начин утичу и на „развој“ оне
ситуације коју зовемо кризном. У посредне узроке криза спадају:
инсценирани, тј. тенденциозни, смишљени догађаји, који захваљујући
својој медијској покривености нарушавају углед организације, и
„случајни“ догађаји, у којима се износе неистине о организацији, или
се пак одређени догађаји или изјаве извлаче из контекста, наносећи
штету. Непосредни узроци криза су изненадни, нагли догађаји, који
самом својом појавом добијају на медијској пажњи и покривености, а
притом носе негативан предзнак. Укратко, то су догађаји које је
немогуће предвидети, а самим тим и контролисати, попут природних
непогода, саобраћајних незгода и слично.
15
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. ( 9-33)
Ипак, најчешће коришћена класификација узрока кризе своди
се на два могућа извора: екстерни и интерни. Криза, дакле, може бити
иницирана како догађајима ван, тако и унутар саме организације.
Екстерни узроци настају на основу промена у окружењу. Догађање
изненадних и непредвидивих догађаја или промена у окружењу
директно изазива кризу. Резултира, пре свега, из недовољне
способности организације да се прилагоди на промењене услове
средине. И недостаци у самој организацији, интерни узроци, могу је
изазвати. У овом случају, промене у самој организацији су пре
постепене него изненадне и саме по себи нису довољне да је изазову.
Из било којег, од мноштва разноврсних разлога, организација не може
да осети, прати или оцени промене или њихове последице и отуда не
може да се адаптира. У овом случају, догађаји у самој организацији
утицаће на кризу, али само индиректно. „Скривени“ узроци у самој
организацији најчешће могу бити: неодговарајућа оспособљеност
менаџмента или руководилаца; нестручност управе менаџмента или
руководилаца, неморал менаџмента или руководилаца; потцењивање
јавног мњења; лоше деловање функција управљања; нереални циљеви
синдиката у организацијама; неразвијена комуникација, лоша
организација у комуникацији – неделотворан комуникацијски састав;
лоша култура; незадовољство радника; немотивисаност радника;
лоша организација рада; стварање неформалних група са различитим
ставовима; неуређени међусобни односи на радном месту и сл.
Ако за успех важи да има много очева, онда то важи и за
неуспех. Уобичајена је мултикаузалност узрока кризе. У пракси се
оне не могу свести на један узрок. Већином настају из узајамног
деловања мноштва фактора који изазивају кризу. Ова околност,
необично, отежава анализу кризе која полази од симптома. Има
случајева код којих су идентични узроци, симптоми и последице.
Кризе се не могу разумети као једностепени догађаји, већ се приказују
као вишестепене констелације узрок - последица, у којима догађаји
који су препознати као узроци претходних нивоа узрока кризе постају
последице нивоа који следи. При том се полази од ефеката
мултипликатора и акцелератора током времена, тј. различити узроци,
односно последице кризе, узајамно се појачавају у смислу негативног
синергијског ефекта. Уз све то, треба још подсетити на мултилокалитет узрока кризе. Само се у ретким случајевима узроци кризе
могу приписати једном месту настанка, јер места настанка узрока
кризе могуће је тражити у и ван организације.
ТРАЈАЊЕ И ТОК КРИЗЕ
Кризе су процеси који имају свој ток, временски су
ограничени и бар у ограниченој мери на њих се може утицати и њима
управљати. При том процеси, сасвим уопштено, приказују
специфичне развоје догађаја и тиме промене постојећих структура
којима се поједини елементи и односи унутар погођене организације
и између ње и њеног окружења мењају, решавају или формирају нови.
16
Todorović V. L.: ODNOSI S JAVNOŠĆU U KRIZNIM SITUACIJAMA
Да би се могле предузети потребне мере за њихово превазилажење,
потребно је добро познавати, не само процес развоја организације као
мета-процес у који је укључен и сам процес кризе, већ и сам процес
кризе и његове фазе.
Процеси кризе, у врло грубом приказу, схватају се као низ
акција и догађаја који су усмерени на промене са амбивалентним
исходом, који су временски ограничени, који се могу формално
обележити кроз три кључне тачке: почетак, заокрет и крај. Временски
период од почетка до краја процеса кризе може имати врло различито
трајање. Као екстремне форме наводе се процеси који су дуготрајни,
који се само постепено убрзавају и процеси који наступају муњевито
са резантним убрзањем и екстремно кратким трајањем процеса. Да би
се објаснио феномен процеса кризе, и посебно, да би се добила
неопходна упоришта за избегавање и савладавање процеса кризе,
неопходно је извршити рашчлањивање процеса у различите фазе.
У литератури постоје модели процеса кризе који садрже две
фазе: латентну и акутну кризу. У моделима са три фазе указује се на:
латентно подручје, субакутно подручје и акутно подручје.7 Ипак,
највише се могу пронаћи ставови који указују на постојање четири
фазе у развоју кризе. Krystek дели процес кризе у четири фазе:
потенцијална криза; латентна криза; акутна и савладива криза и
акутна и несавладива криза.8
У фази квазинормалног стања, као првој фази кризе, одсутни
су јасни и видљиви симптоми. У њој се организација, практично,
стално налази, а маневарске могућности, односно могућности
усмеравања, су највеће. Овде може, кроз смишљена правовремена
решења могућих криза и на томе заснованом извођењу мера за случај
њиховог наступа, да се оствари значајан допринос смањењу захтева за
савладавање кризе у временском и физичком погледу. Тешкоћу, ипак
представља, пре свега, идентификација релевантних, потенцијалних
криза које су индивидуалне за сваку организацију.
Друга, латентна, фаза изражава се кроз прикривену, већ
постојећу или кризу која ће са великом вероватноћом ускоро
наступити, која по свом дејству за погођену организацију још није
уочљива са уобичајеним инструментаријумом, који му стоји на
располагању. При примени одговарајућих метода за рано упозоравање, ова фаза још увек, омогућава активан утицај на латентно
постојећи процес путем превентивних мера. Такве мере биће потпомогнуте путем маневарских могућности које у овој фази још увек
постоје у великом обиму и недостатком притиска за акутним
одлучивањем и маневрисањем.
7
Rödl, H. Kreditkrisen und ihre Früherkennung: Eine Informationsystem zur
Erhaltung des Unternehmen, Düsseldorf/Frankfurt 1979.
8
Krystek У. Entwicklung und Kultur der Unternehmung werden durch Krisen
verändert, Zeitschrift für Organisation, 3/1989.
17
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. ( 9-33)
Акутним опажањем деструктивног деловања на организацију
које је произашло из кризе, почиње трећа фаза, при чему отпада
релевантна проблематика идентификације, раног сазнавања из
протеклих фаза. При том се стално појачава интензитет реалног,
деструктивног деловања, што повећава притисак времена и
индукује присилно одлучивање. Истовремено, стално се смањују
могућности за маневрисање. Потенцијал за савладавање кризе, у овој
фази, све више везује снаге организације и исцрпљује резерве које се
могу мобилисати за њено савладавање. Кумулација акција који
придолазе за савладавање кризе у таквој ситуацији може изазвати
сигнално деловање, чиме се додатно појачава интензитет дејства
усмереног против организације и процес кризе може даље да се убрза.
Па ипак, у овој фази може да се предузме савладавање акутне кризе,
пошто је потенцијал за њено савладавање, који стоји на располагању,
још увек довољан да се криза, која наступа, одбије и врати назад.
Почетак овладавања акутне кризе, указује на улазак у
последњу фазу. У њој захтеви за савладавање превазилазе расположиви потенцијал за савладавање кризе. Усмеравање процеса кризе, са
циљем његовог овладавања, постаје мање могуће због сталног
смањивања маневарских могућности, екстремног временског притиска и растућег интензитета деструктивног деловања. Покушаји утицаја на кризу су врло важни, јер треба да се ублаже специфична
деструктивна дејства катастрофе, и нису оно што би могло да се
назове управљање кризом.
Наведену класификацију фаза кризе, у првом реду, треба
схватити као ланац догађаја који логички произилазе један из другог,
без принудног временског редоследа. Свакако, значајно је истаћи да
процес кризе не мора да прође све наведене фазе. Постоји могућност
да буде заустављен пре његовог апсолутног краја путем адекватних
активних или реактивних мера актера кризе или околностима изван
организације. Истовремено, постоји реална могућност да тај процес
почне у некој каснијој фази, у изузетним и посебним случајевима и
тек у последњој фази. Постоје случајеви кад се процес може вратити у
неку од претходних фаза, када су дејства која произилазе из кризе
неутралисана, али се још увек не могу одстранити узроци кризе. Тад
се може говорити о привременом савладавању кризе.
ПОНАШАЊЕ КРИЗНЕ ЈАВНОСТИ
На основу многих истраживања реакција запослених у
организацијама на постојање кризне ситуације, може се извести шема
понашања у многим организацијама које су запале у кризу. Основно
полазиште је да запослени, најчешће, дочекују кризу неприпремљени,
али и да њихове реакције пролазе кроз одређене фазе. Навешћемо
само неке и оне које су најчешће. Неверовање – бити изложен кризи,
може да делује погубно на руководство које није припремљено на то
да на адекватан начин заобиђе вртлог догађаја. Страх – људи мало
доприносе, не раде ништа, не говоре ништа, постају готово потпуно
18
Todorović V. L.: ODNOSI S JAVNOŠĆU U KRIZNIM SITUACIJAMA
неактивни. Паника – након што заказивање постане општепознато,
она постаје пратећа појава. Ограђивање – када руководилац више не
може да прекине кризу, често размишља да је остави иза себе, и да
мора да се побрине за своју активност и за окружење. Одбијање
одговорности – може се доћи у искушење да се са правим
или примећеним кривцем раскрсти, али то не доприноси том да се
криза у акутном стадијуму реши. Повређена осећања – непроспаване
ноћи и огорченост у односу на непријатељски расположену штампу,
припада најуобичајенијим реакцијама највиших руководилаца.9
Превасходно, под ударом кризе је руководство организације и
њихово понашање, али криза има утицај на понашање запослених
радника. И њихове реакције су различите: неки од њих су још увек
лојални организацији и руководству; неки кризу искориштавају за
остваривање личне користи; неки траже могућност за други, сигурнији посао; неки се супротстављају руководству или им отежавају
савладавање кризе; неки се уплаше могућности губитка радног места,
па покушавају на разне начине да се што чвршће вежу за
организацију и сл. Али, и поред различитих реакција за време кризе,
сви запослени су уплашени и забринути, посебно када немају
довољно квалитетних информација и због тога су склонији да верују
непровереним информацијама, па и гласинама.
Криза има негативан утицај и на спољашне јавности.
Корисници услуга и производа организације суочене са кризом могу
да се одлуче за друге понуђаче. У савременој тржишној привреди, где
је избор роба и услуга велики, организација мора бити свесна таквог
негативног резултата кризе. На одлуке корисника највише утичу
медији, који обично не извештавају у корист организације којој се
криза догодила, али активним односом према кризи менаџмент
организације треба да се побрине да заинтересована спољна јавност
добија информације непосредним каналима.
ОДНОСИ С ЈАВНОШЋУ – МЕНАЏЕРСКА ФУНКЦИЈА
Међу значајним циљевима које имају односи с јавношћу
налази се и један од основних, да се утиче на понашање појединаца и
групе људи, кроз дијалог са свима чија перцепција, мишљење и
ставови могу бити од утицаја и значаја за постизање успеха
организације. Савремено пословање и рад организације не може се
замислити без комуницирања са окружењем. Преко комуникације,
организација обавештава јавност о својим услугама и производима,
новинама које уводи, начину пружања услуга, о могућностима за
задовољавање потреба потенцијалних клијената, покушавајући да их
придобије, самим тим стварајући простор за побољшање финансијске
ситуације. То је и основни задатак менаџмента организације од којих
9
Berge, Crash (1988): Management, Econ Verlag, Düsseldorf .
19
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. ( 9-33)
зависи њен успех или неуспех, те управљање идентитетом и имиџом,
односно, угледом организације, који је уједно њена и најдрагоцјенија
имовина. Менаџери су постали незаобилазни у свим сферама живота,
од привреде и политике, до света забаве и невладиних организација.
Некада су представљали додатну вредност, а данас су нужност, а
посебно у условима кризе.
Та незаобилазна нужност у кризним ситуацијама назива се
кризни менаџмент и њега треба схватити као „посебну форму
управљања предузећем од највишег приоритета, чији би задатак био
да избегне или савлада све оне процесе предузећа, који би иначе били
у стању да супстанцијално угрозе или чак онемогуће даљи опстанак
предузећа“10. На њему је да на основу текућих, међусобно повезаних
процена или испитивања, утврди врсту кризе и њену снагу која може
представљати велику опасност за главну делатност организације,
запослене, окружење и заједницу. Осим тога, кризни менаџмент
обухвата серију активности дизајна, редизајна и имплементације
кључних планова, процедура и механизама за откривање, спречавање,
приправност, обуздавање, опоравак и учење. У данашњим глобалним
условима живљења, незамисливо и невероватно је стално могуће.
Више није питање „ако значајна криза погоди организацију“, него
„када“, а на то се мора припремати благовремено и свеобухватно.
Један број истраживача сматра да организација делује на
изненађења, ургентне и непознате промене, на два стратегијска
начина. Један се односи на оспособљавање кризног менаџмента на
брзо и ефикасно реаговање на изненадне дисконтинуитете – „после
чињенице“. Изврстан прототип је ватрогасна служба. Неспособна да
предвиди или контролише избијање пожара, она се, праксом
понављања, сама припрема да брзо и успешно одговори на читав низ
различитих аларма. Други приступ, је да се проблем узме у
разматрање пре него што се стварно и догоди – „пре чињенице“, чиме
се минимизира вероватноћа стратегијског изненађења: да се тако
припреми, да је до момента његовог догађања стратегијски дисконтинуитет изгубио своју изненадност, ургентност и непознатост.
Прототип је извиђачки одред. У ту сврху се предлаже концепт
„слабих сигнала“11. Али за успешно управљање кризом неопходно је
да кризни менаџмент не обухвата само „ватрогасну службу“ за
гашење пожара, него исто тако и „извиђачки одред“ за правовремено
упозоравање на опасности које се назиру. Према томе, кризни
менаџмент не треба сводити само на поступке „после чињенице“, већ
и „пре чињенице“. Кризни менаџмент мора бити активан пре кризе, у
раздобљу кризе и после кризе.
10
Krystek У. (1987): Unternehmungskrisen, Gabler Verlag, Wiesbaden, str. 90.
Ansoff H. I. Managing Surprise and Discontinuity - Strategic Response to
Weak Signals, Zeitschrift für betriebswirtschaftliche Forschung, Nr. 7/1976.
11
20
Todorović V. L.: ODNOSI S JAVNOŠĆU U KRIZNIM SITUACIJAMA
Стратешки начин размишљања у кризи је важан део кризног
PR-а и реакција организације на неко кризно дешавање и требало би
да зависи од више фактора, које кризни односи с јавношћу треба да
сагледају кроз следеће елементе: суштину саме кризе; општу спремност организације да одговори на кризу – постојање кризног плана,
стручњака за кризне односе с јавношћу, њихова доступност ако их
организација нема; спремност организације да контролише ток и
последице кризе на унутрашњем и спољашњем плану: организационом, кадровском и финансијском плану; генералну и тренутну
наклоњеност медија и њихових „полуга“ организацији, што је, у
већини случајева, у корелацији са следећим фактором; генералну и
тренутну наклоњености јавног мњења организацији; постојање
сличних кризних ситуација организације који су дошли у јавност;
постојање сличних кризних ситуација, генерално гледано, као и
њихова разрешења, односно последице по друштво; друге локалне
или глобалне факторе релевантне за ситуацију.
Савремени приступ у проучавању односа с јавношћу своди
његове основне функције на три главне: свакодневне активности ПРа, које укључују размену информација и комуникацију са унутрашњим и спољашњим факторима у окружењу, и означавају се као
интерне и екстерне активности ПР-а; кризни менаџмент, који има
улогу упозоравања и кризни ПР који се односи на комуникацијске
активности у кризним и конфликтним ситуацијама.12
Програм интерне комуникације за време кризе мора бити
усклађен са културом организације коју стварају запослени и
руководећа структура. Добро осмишљен програм комуникације ствара осећај сигурности и задовољства код запослених и директно утиче
на профит и имиџ. Интерна комуникација мора бити добро испланирана и контролисана како не би дошло до ширења дезинформација
које могу створити погрешну слику у јавности. Друштвене одговорности и односи са друштвеном заједницом много су успешнији у
оним организацијама за које се запослени везују за дужи временски
период, него у оним у којима владају лоши радни услови који могу
проузроковати велики одлив радне снаге.
Очување морала представља примарни задатак програма
односа с јавношћу, а тежња за постизањем вишег нивоа квалитета
може постати врло добар мотив интерних односа с јавношћу, а као
облик стимулације запосленима се могу додељивати вредне награде
за нове идеје на различитим научним пољима, за иновативна решења,
поштовање рокова или учешће у одређеним пословним активностима.
За одржавање комуникације са запосленима постоје званични
канали комуникације и синдикати, а у новије време уводе се и нове
12
Köcher A. (1992): Public relations: koncepte, instrumente und beispiele fur
erfolgreicheunternehmenskommunikation, Zürich: Verlag Industrielle Organisation;
Köln,Verlag TÜV-Rheinland, str. 60.
21
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. ( 9-33)
саветодавне технике у виду брифинг група, тј. редовних састанака на
којима директори упознају групе запослених са оствареним и планираним активностима у оквиру организације свих актуелних дешавања.
Један од најчешће коришћених облика информисања запослених
представља билтен или лист компаније. Огласне табле, зидне новине
и билтени веома су ефикасни уколико су постављени на правом месту
и пажљиво контролисани. Велике организације са бројним филијалама, уместо билтена користе видео снимке, који запосленима дају
презентацију актуелних дешавања уорганизацији.
У кризним ситуација битно је привући и заинтересовати
неутралну публику и различите циљне групе екстерне јавности за
активности организације. У том циљу компаније користе различите
стратегије: организују састанке акционара, видео презентације и
сличне облике директне комуникације. Исто тако, постоје различите
публикације и велики број добро осмишљених часописа за добављаче
и купце чији задатак је да остваре контакт и информишу одређене
циљне групе о актуелним дешавањима. Организација, пре свега, има
интерес да одржи добре односе са својим партнерима у циљу
унапређења сарадње, очувања поверења и стварања климе међусобног
разумевања. У многим од њих оснивају се посебна одељења чији је
задатак да ефикасно решавају проблеме у комуникацији са купцима.
Односи с јавношћу представљају мост између компаније и
медија преко којег несметано циркулишу вести и различите информације. Савремени медији спадају у најкритичнију групу екстерне
циљне јавности која остварује велики утицај на стварање препознатљиве слике о организацији и њеној делатности. У циљу успешне
сарадње пожељно је да организације, уз пуно поштовање професионалних стандарда, успоставе пријатељске односе са представницима
медија. Главна функција односа с финансијском јавношћу јесте да
унапреди углед организације, успостави добре комуникацијске односе
са финансијском штампом и медијима, идентификује и прошири
акционарску базу, побољша интерну комуникацију и мотивацију
запослених. Свака велика организација мора водити рачуна о утицају
који њена политика има на различите елементе финансијске јавности
као што су: улагачи, акционари, купци, добављачи, брокери, трговачка удружења, осигуравајућа друштва и други учесници. Рад на
инвеститорским односима захтева професионализам, поштење,
осећање мере и сензибилитета.
Без обзира што се област односа с јавношћу третира као
веома млада дисциплина, ипак се јасно зна шта су то пожељне и
корисне особине и вештине којима би требало да располаже особа
задужена за ПР, а посебно у кризним ситуацијама. Америчка ПР
асоцијација је истакла листу пожељних особина, добијених након
спроведеног истраживања, које би требало да поседују они који се
22
Todorović V. L.: ODNOSI S JAVNOŠĆU U KRIZNIM SITUACIJAMA
баве односима с јавношћу.13 Аналитичке способности – којима
настоји да идентификује и дефинише проблеме и односе између свих
слојева неке организације и између других чинилаца у евентуланом
сукобу или неспоразуму. Способност креације и развијања иновативних рјешења – за проблеме у организацији, као и да их учини
прихватљивим и разумљивим за остале чланове организације. Да је у
стању да властита знања о мисији, циљевима и стратегији организације свакодневно практикује и демонстрира у властитом раду
одржава-јући позитивну слику организације. Да зна шта жели
постићи, како да то реализује, наравно, да је спреман применити
мерење властитог постигнућа.
ОДНОС ПР МЕНАЏЕРА И МЕДИЈА
Налазимо се у добу у коме је информација, најважнији
стратешки ресурс, а односи с медијима омогућавају да она путује
брже од гласника. Приступ информацијама и контрола над медијима
постају референтна тачка на којој се одвија економска моћ у
развијеним западним земљама; јаз између богатих и сиромашних
продубљује се и по типу власништва над информацијама и начину
њихове дифузије, а савремена друштвена диференцијација се
разликује и по врсти средстава јавног комуницирања која у њима
преовлађује. Како су медији незаменљиви творци мишљења, али и
спроводници разноврсног информативног материјала до сегмената
јавности који су важни за сваку озбиљну организацију преко својих
служби за односе с јавношћу, у нормалним условима функционисања,
треба да успостављају и развијају квалитетне односе с њима.
Када се криза догоди, треба је учинити највећим приоритетом
менаџмента, јер план акције треба да предухитри кризу, а не обратно.
Није мање важно одговорити истом брзином којом је и криза настала,
одговор сутра није довољно добар као одговор данас. У плановима за
кризне ситуације организација, одређени чланови топ-менаџмента су
увек на располагању, а међу њима увек мора да буде ПР менаџер или
менаџер за односе и контакт с медијима. Свакако, то је особа која
током кризе пружа најактуелније информације. Може се рећи да у
неким оквирима, ПР менаџер управља комуникацијом у кризним
ситуацијама. ПР менаџери деле исту мисију са новинарима - да јавности пруже истиниту, правовремену и потпуну информацију. Њихов
однос са новинарима треба да представља однос међусобног
поверења. Свака, евентуална појединачна злоупотреба или манипулација би, не само била брзо откривена, већ би и трајно затворила
врата сарадње у конкретном медију или код конкретног новинара.
Такође, ни притисци на новинаре или уреднике нису нешто што је
13
Ritlop Tomaž (2004): Uvod u odnose sa javnošću-teorija, SPEM
Komunikacijska skupina International London school of public Relations, Maribor.
23
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. ( 9-33)
карактеристика ПР експерата. У односима с медијима увек треба
говорити истину, стављајући чињенице испред ставова и, наравно,
потребно је поштовати рокове.
ПР менаџер мора да оствари добре везе са новинарима, било
из локалних листова, са радија или из стручних часописа. Јер, медији
дефнитивно играју кључну улогу у кризним ситуацијама. Медији, пре
свега, захтевају и траже информације и одговоре од организације.
Зато ПР менаџер мора константно да буде на располагању представницима медија. Најбољи резултати се постижу директним контактом
са представницима медија, али је ово у пракси више изузетак него
правило, због ограничености времена.
Да би се избегли и онемогућили додатни притисци на
организацију, кад криза већ настане, у првом сусрету са медијима ПР
менаџер би требало да представи садржај и распоред сарадње, што
обезбеђује стално извештавање о кризној ситуацији. ПР менаџер мора
бити спреман на питања новинара о организацији и кризи, јер ће
новинари покушавати да изношењем нагађања и хипотетичких питања добију „сензационалну“ причу. Управо због тога ПР менаџер мора
да буде припремљен за најгора могућа питања. Одговоре типа „без
коментара“ треба избегавати – осим ако је његов наставак „али
потрудићемо се да сазнамо“.
Први приступни кризни однос између ПР менаџера и медија
треба да буде квалитетно припремљен и осмишљен. Кораци које
треба у припреми предузети су: упознавање са новинаром и медијем;
идентификовање циљне групе; дефинисање циља наступа – обликовање поруке; процена питања која могу бити постављена и припрема
говора. Пожељно и препоручљиво је припремити тезе за оно што се
жели истаћи и на шта се жели, у том моменту, дати акценат. Такав
подсетник, не само да је дозвољен, већ је и пожељан. Припрема треба
да обухвати кратке тезе, које ће служити као подсетник како би се
причало планираним редоследом и интензитетом и да се нешто не би
пропустило. У првом наступу треба мислити и о публици која ће
гледати емисију или читати новине, у ствари треба покушати
проценити које су њихове потребе и проблеми по питању кризне
ситуације. То је важно за обликовање поруке која жели да се пренесе
и планирање терминологије која ће се користити. Циљ ПР менаџера је
да после наступа медији пренесу, а гледаоци запамте, оно што је
истакао као битно. Не треба покушавати да се обради велики број
питања из кризне ситуације. Ако је циљ очување имиџа организације,
онда су главне поруке сконцентрисане управо на то. Треба објаснити
зашто је заузет баш такав став који је јавности презентиран.
Конкретни детаљи наводе јавност да види оно што је ПР менаџер
видео или оно што је осетио.
ПР менаџери су често склони прекомерној употреби стручних
термина, неразумљивих широј јавности. У комуникацији стручни
језик је пожељан, једино, када су циљне групе колеге или људи из
24
Todorović V. L.: ODNOSI S JAVNOŠĆU U KRIZNIM SITUACIJAMA
исте области. Тада не долази до неразумевања и погрешног тумачења.
С друге стране, приликом обраћања широј јавности, ван струке, ПР
менаџери често упадају у „замку стручности“, јер прибегавају
употреби стручних термина, које јавност у потпуности не разуме. То
доводи до неразумевања суштине, непреношења поруке и неиспуњеног циља комуникације. У кризној ситуацији, јавност и медији
очекује објашњење од стране компетентне, стручне, елоквентне и
поуздане особе. У обраћању јавности, треба имати у виду и присуство
различитих нивоа образовања циљног аудиторијума. Зато је циљ
комуникације, у кризним ситуацијама, тражење равнотеже да они са
мањом могућношћу разумевања и нижим нивоом образовања схвате
поенту и разумеју поруку и да они са високим интелектуалним
домашајем, са довољно знања, образовања и квалитетном перцепцијом не буду увређени степеном баналности и једноставности који
прати поруку.
Што се тиче планирања могућих питања, треба размислити о
одговорима на најконтроверзнија питања која би могла да буду
постављена. Не сме се допустити да ПР менаџер буде необавештен. У
оваквим ситуацијама време за презентовање порука и информација је
ограничено, па треба водити рачуна и о редоследу идеја које се
излажу. Ако се неке чињенице набрајају препоручљиво је користити
речи „посебно...“,“надаље..“, „поред тога...“. Уколико је циљ убедити
публику у сопоствене ставове, неопходно је задобијање позитивне
реакције на почетку. Треба почети од онога што је заједничко ПР
менаџеру и публици и одатле градити аргументе.
Осмишљени говор и одговоре на потенцијална питања не
треба учити напамет. Боље је написати главне тезе излагања крупним
словима на папиру и онда градити идеје око тих теза у току говора.
Читањем припремљеног текста не остварује се директан контакт са
јавношћу и много је теже придобити јавност на своју страну.
Уверавање је најважнији елемент у стварању јавног мњења.
Постоји мноштво сложених теорија и објашњења о томе шта тај појам
значи, а најједноставније гласи како је уверавање покушај да се
придобију сагласност и слагање друге особе кроз аргументовање,
саветовање или наговарање. За оне који се баве односима с јавношћу,
корисно је знати који то “докази” уверавају људе. На првом месту су
чињенице, и то статистички и емпиријски подаци. Следе емоције,
познати су нам многи случајеви када се говорници користе емоцијама
попут љубави, љубави према породици, страха и сл. да би постигли
своје циљеве. Персонализовање је, такође, једна од тактика у уверавању, јер људи реагирају на лична искуства. Разматрање и објашњавање “користи”, коју публика може имати од онога у што их се
уверава, такође, придоноси успешном уверавању. Реч слух, један је од
врло важних чинилаца успешности у односима с јавношћу.
25
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. ( 9-33)
ВРСТЕ ИНТЕРАКЦИЈЕ С МЕДИЈИМА У КРИЗНИМ
СИТУАЦИЈАМА
Као што се види из текста који је до сада презентован, да
односи с медијима представљају скуп активности у оквиру односа с
јавношћу, којима се плански, организовано и континуирано успостављају и одржавају узајамно корисни односи између организације и
представника различитих медија. Основни циљ ове функције је
стварање позитивног публицитета, као специфичног облика комуникације са свим циљним јавностима једне организације. Такође, циљ
изградње односа с медијима је и стварање наклоности новинара и
специфичног партнерског односа између организације и медија, који
ће на жељени начин посредовати у комуникацији између организације
и њених циљних јавности, како у нормалним условима пословања,
тако и у периоду кризне ситуације за организацију.
У кризним ситуацијама, компанији стоји на располагању
неколико видова комуникације: саопштења за јавност (путем e-mail-а,
факса, интернет странице); конференција за новинаре; интервјуи или
краће изјаве за радио, ТВ, новине и часописе; телефонска укључења у
одговарајући програм.
Када је реч о односима с јавношћу на интернету у кризним
ситуацијама, постоји неколико специфичности, које ћемо овде
нагласити. Инструменти у односима с јавношћу на интернету у
основи су исти као и у традиционалним односима с јавношћу, с тим
што је њихов домет много већи. Примера ради, конференција за
медије нема ефекат само на медије, тј. на представнике медија присутне на конференцији који у медијима износе сопствена виђења
конференције, док се на интернету саопштење за јавност може
објавити на wеб страници која ће бити доступна ширем кругу
корисника – медијима, заинтересованим групама, потрошачима,
конкурентима, државним органима, невладиним организацијама итд.
Стога на интернету не могу доћи до изражаја индивидуална виђења
новинара, која често могу искривити слику у јавности. Предности
online односа с јавношћу постале су веома уочљиве, тако да
организације које се баве њима посвећују пажњу овом аспекту.
Главни инструменти односа с јавношћу на интернету јесу
јавни односи са заинтересованим групама кроз форуме и двостране
дискусије. Смисао односа с јавношћу и медијима уопште јесте у
двостраној комуникацији, са циљем да се одговори на све примедбе и
предлоге заинтересованих.
ПОРУКА У КРИЗНОМ МЕДИЈСКОМ НАСТУПУ
Порука или саопштење је скуп знакова састављених према
одређеним, договореним, правилима између комуникатора, оних који
међусобно комуницирају. Поруке, да би биле разумљиве примаоцу,
морају се налазити на попису у меморији примаоца, а поред тога оне
26
Todorović V. L.: ODNOSI S JAVNOŠĆU U KRIZNIM SITUACIJAMA
морају бити везане уз одређене конкретне или апстрактне појмове.
Можемо рећи да су поруке, или саопштења, скуп знакова које смо
спознали рођењем, учењем или чувењем (чули смо то некада, негде и
од некога), па нам је стога постало познато.
Да би једна порука у јавном наступу била квалитетно
пренесена и добро схваћена, она мора да поседује следеће карактеристике. Да буде истинита, јер је то основни постулат и суштина ПРа. Једном изречена лаж у односима с јавношћу може бити кобна за
организацију. Зато је боље не рећи ништа, него изнети неистину. То
се подразумева и за саопштавање поруке. Уколико се временом
покаже да је порука неистинита, ПР менаџер, или особа која је
преноси, губи на кредибилитету и тешко да га икада може повратити.
Јасна, што подразумева да је недвосмислена, сопштена једноставним
језиком и да је разумљива свима. Доследна је ако се не мења
временом. Врло је опасна ситуација уколико ПР менаџер мења поруку
у току једног наступа, па изнесе неку тврдњу, коју после неким
својим другим исказом оповргне. Порука мора бити поновљена
неколико пута у току једног наступа да би је слушалац запамтио.
Убедљива, тј. добро аргументована. Таква порука улива поверење
слушаоцима, јер се говорник тако квалификује као стручан,
компетентан и способан да реши проблем.
Ефективно време за које, у току медијског наступа, може да
се пренесе порука износи од 5 до 30 секунди. Зато је најбоље своје
поенте сажети у лако памтљиве и садржајне реченице које је могуће у
току интервјуа више пута понављати. Медији их, такође, могу лако
цитирати. Истраживања показују да информације морају бити
појединачне и кратке да би их јавност лакше примила. Препоручљиво
је да се излагање поткрепи неком илустрацијом. Графикони, слике и
табеле су материјал који се може понети са собом. Анегдоте су
посебно корисне. Динамици наступа, посебно, доприносе лични примери. Штавише, лако се памте. Аналогије се користе када су у питању
компликоване ствари. Духовите досетке остају у сећању гледаоца,
зато су посебно згодне да се у њих „увије“ порука. Препоручује се
избегавање бројева, они „мимоилазе“ публику.
Ипак, не треба заборавити и чињеницу, да као и у другим
областима друштвених односа, конкуренција је у медијском простору
условљена тржиштем. Информација добија својство робе и као таква
се мора продати, што може да битно утиче и на њену веродостојност.
Зато иста порука, саопштена преко разних врста техничких средстава
за преношење порука, изазива неједнака дејства, што значи да моћ
поруке не зависи само од садржаја поруке, него и од облика и
структуре техничког преносника.
Свака информација, била она позитивна или негативна,
изнета у медијима оставља одређени утисак на јавност. У ситуацијама
кад порука има позитиван утисак организације немају потребу да
реагују на њу, већ им је жеља да таквих информација буде што више.
27
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. ( 9-33)
У супротном, кад порука о кризној ситуацији у некој организацији
оставља негативан утисак на јавност, на кризном менаџменту је да
одлучи да ли такву поруку треба демантовати или не. По том питању
и у литератури се могу наћи различита размишљања. Једни сматрају
да треба демантовати само „озбиљније“ неистине, а други, чије је
мишљење преовлађујуће, сматрају да треба демантовати све неистине
везане за организацију. На тај начин се медији и њихова публика
правилно информишу и едукују о раду организације. Ефекат демантија је много мањи од ефекта прве објављене информације која је
узрок демантија. Па ипак се објављивањем демантија постиже смањење штете по имиџ организације, јер ће правилна информација ипак
стићи до једног броја читалаца, слушалаца или гледалаца. Пре самог
реаговања на критику, организација мора да провери истинитост и
озбиљност исте, али и евентуалну штету која је њоме проузрокована.
Да ли ће реаговање погоршати ситуацију, које су користи од
реаговања, да ли је критика оправдана, како се најбоље носити са
њом, најважнија су питања, на које организација мора дати одговор,
да би се креирала ефикасна стратегија комуникације.
Ако се организација одлучи на демантије одређене критике,
саветује се да се реагује само у следећим случајевима: када је она
„нетачна“ или „неправедна“; када се ствара или јача негативан утисак
о организацији; када су изнесене чињенице непотпуне; када је
критика погрешно усмерена на неку особу, а одговорност лежи на
целој организацији; у случају када би, одговарајући на критику,
организација могла да побољша имиџ демонстрацијом транспарентности и отворености.
Није препоручљиво реаговати на критику: ако се она заснива
на личном антагонизму и непријатељству између представника
организације и новинара; ако се односи на активност која је активна,
или још у процедури; ако постоји бољи извор информација који може
да пружи одговор; ако би одговор на критику подстакао старе
расправе и проблеме. Међутим, на организацији и њеном руководству
је да процени да ли ће и на који начин реаговати.
ПРАВИЛА И ГРЕШКЕ У КОМУНИКАЦИЈИ У КРИЗНИМ
СИТУАЦИЈАМА
Златна правила комуникације у кризним ситуацијама су: увек
говорити истину; бити искрен што је више могуће и ни у ком случају
не обмањивати јавност; бити припремељен, имати припремљен план
комуникација пре него криза “нападне“ и не чекати кризу и питати се
шта треба урадити у таквој ситуацији; показати бригу за оно што је
угрожено појавом кризе и исказати саосећање; деловати брзо како се
не би остало „заглављено“ у кризи; брзо доносити одлуке и учинити
канале комуникације флексибилним; никада не употребљавајте
флоскуле као нпр. „немам коментар“, јер ако нема одговора тако
треба и рећи, али одговор сазнати што пре; одговорити на све захтеве
28
Todorović V. L.: ODNOSI S JAVNOŠĆU U KRIZNIM SITUACIJAMA
медија; не избегавати медије ни због ког разлога, напротив, активно
тражити начине да се стане испред камера и каже властита прича;
признати када се погреши, извинути се и рећи шта ће се учинити да
би се санирала штета, а потом учинити оно што се обећало.
Уколико се у организацији одлучи да се престане
комуницирати с јавношћу, самоиницијативно се ставља у изолацију.
Не треба заборавити да све групе заинтересоване за рад и даље
постоје, и у односу на време пре почетка кризе, чак имају појачану
потребу да буду обавештене о томе шта се догађа с организацијом.
Уколико се изврши изолација, шаље се негативна порука у смислу
стварања сумње да се у организацији, у најмању руку, не догађају баш
позитивне ствари и да због тога нема потребне комуникације. Такође,
престанком комуницирања повећава се несигурност код запослених,
што се директно одражава на ниво мотивације, а самим тим и на ниво
ефикасности и продуктивности рада. Тиме се ствара и неповерење код
инвеститора и других стејкхолдера и оставља им се да сами процењују каква је ситуација, да се обавештавају из незваничних и сличних
извора, што често може створити погрешну слику, односно додатне
проблеме. Чак и ако организација има проблема, актуелне информације треба поделити са циљним групама на прави начин, а то значи у
одговарајуће време и у адекватној форми, а нипошто крити стварно
стање, или још горе, обмањивати, јер се то, обавезно, пре или
касније, враћа као бумеранг.
Греше организације које: не негују дугорочне односе с
медијима; не одржавају редовно контакте са новинарима; касне са
информацијама; не поштују рокове и време новинара; покушавају да
прикрију истину; заузимају одбрамбени став; немају кризни план и
нису симулирали кризу; пишу саопштења стручним и неразумљивим
језиком; пишу саопштења без акцента на централну поруку коју носи;
шаљу медијима саопштења која нису на меморандуму организације.
У тешку ситуацију и најчешће пропадају организације које:
уопште не реагују; маргинализују кризу; не прихватају кривицу;
избегавају одговорност; покушавају да се оправдају; немају стратешки приступ планирању кризе; постављају нереалне циљеве;
постављају особе за ПР менаџере које нису добро обучене и
професионалне; имају лошу интерну комуникацију.
Колико је битно да се пре кризе планирају активности, да се
за време кризе користе планиране активности, толико је битно да се
након кризе изврши квалитетна анализа целокупне кризне активности. „То значи да кризе треба само претворити у прилику за
побољшање обликовања нове стратегије, нови натјецатељски изазов и
убрзано решавање проблема“14. Криза је за организацију, барем,
14
White, John (ed.), Mazur, Laura (ed.), (1995): Strategic communications
management: Making Public Relations Work, Cambridge University Press.
29
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. ( 9-33)
двоструки изазов. Најпре треба знати како избећи кризу, а затим, ако
већ наступи, како је искористити „у своју корист“. Значајну улогу и у
тој фази треба да имају односи с јавношћу.
Постевалуативна кризна комуникација треба да буде
искоришћена да би се поново успоставили односи са интересним
групама и идентификовали даљи проблеми. Представници организације треба да објаве актуелне вести о процесу опоравка, акцијама
поправке, истрагама о кризи. Да би истакли значај двосмерне
комуникације, Улмер и његови сарадници15 истичу да челни људи
организације, после кризе, треба да обезбеде информације
интересним групама, али такође, да планирају време да саслушају
њихове проблеме и да одговоре на њихова питања. Процес кризног
менаџмента је цикличан, пошто лекције научене из последица кризе
могу бити примењене у следећој фази проактивног кризног
менаџмента и фази реаговања на кризу. Челни људи организације
треба да побољшају превенцију, припрему, и реаговање.
ЗАКЉУЧАК
Из онога што смо до сада изнели може се видети да су кризе
саставни део окружења у којој организација делује и представљају
преокрет у животу организације и истовремено јој пружа прилику за
остварење бољег угледа. Ниједна организација не сме занемарити
управљање односа с јавношћу пре, за време и после кризне ситуације,
јер то директно утиче на корпоративни имиџ. Све што долази од
стране компаније у кризи, јер оно што се изјављује и чини, може
имати дугорочни утицај на пословање и идентитет организације у
јавности. Основни циљ ПР је да се код људи и организације, ка којима
је усмерен, произведе, побољша или одржи већ постојећи повољан
став о ономе што проводи ПР или да се промени неповољан став, ако
већ постоји. Суштински став је темељно и релативно стабилно
становиште људи. Овај израз се користи и у ширем значењу и под
којим се подразумева и оно што се обично назива мњење, дакле, став
који није утемељен на трајним вредносним диспозиција, већ је
подложан променама у зависности од околности и информација са
којима се срећемо.
И у кризним ситуацијама свака компанија има широк спектар
појединаца и група са којима жели и мора да комуницира. Циљна
јавност се дефинише као група појединаца и институција који су
важни једној организацији. У литератури се за овакве групе врло
честе среће термин „стејкхолдери“ – односно, свака особа, група или
институција која има одређене везе са компанијом и која пословним
активностима организације може нешто да добије или изгуби. ПР
15
Ulmer, R.R; Sellnow, T.L., Seeger, M.W. (2007):
crisiscommunication: moving from crisis to opportunity. London: Saga.
30
Effective
Todorović V. L.: ODNOSI S JAVNOŠĆU U KRIZNIM SITUACIJAMA
мора да одреди која је циљна јавност најрелевантнија у одређеном
тренутку. Да би компанија успешно комуницирала током кризе,
неопходно је да унапред дефинише своје кључне јавности, које могу
бити уплетене посредно и непосредно, јер се може десити, да због
притиска времена и панике организација заборави или запостави
јавност. Зато је неопходно унапред саставити „попис“ јавности.
У зависности од начина на који компанија решава одређену
кризну ситуацију, она ствара дугорочан утисак у окружењу, који
може променити или сачувати њен тренутни углед. Интерни и
екстерни ПР остварује редовну комуникацију са свим унутрашњим,
односно спољашњим циљним групама. Кризни менаџмент омогућава,
поред концепта друштвене одговорности, увођење ПР-а у стратешко
планирање пословања организације кроз показивање стратешког
значаја појединачних јавности. Док је главна функција односа с
јавношћу стварање позитивне слике о организацији, кризни ПР има за
циљ да смањи утицаје који ометају комуникацију између организације и окружења и да ограничи њихово деловање.
Односи с јавношћу представљају мост између компаније и
медија преко којег несметано циркулишу вести и различите
информације. Савремени медији спадају у најкритичнију групу
екстерне циљне јавности која остварује велики утицај на стварање
препознатљиве слике о организацији и њеној делатности. У циљу
успешне сарадње пожељно је да организације, уз пуно поштовање
професионалних стандарда, успоставе пријатељске односе са представницима медија. Како су медији творци мишљења, али и спроводници
разноврсног информативног материјала до сегмената јавности који су
важни за озбиљну организацију преко својих служби за односе с
јавношћу, и у нормалним условима функционисања, треба да
успостављају и развијају квалитетне односе с њима.
PABLIC REALTION IN CRISIS SITUATIONS
Luka V. Todorović, Ph.D., Senior Lecturer
Abstract: The article suggests that for an organization a crisis is considered as
a circumstance in which it is no longer possible to operate normally. It threatens the
organization’s ability to function, makes it impossible to achieve its goals and also
threatens the very existence of the organization. Even the crisis, which at first does not
seem to have assumed such dramatic proportions, can have a negative effect on the
organization’s image to the extent that it can jeopardize its long-term survival.
Every crisis usually results in bad publicity and therefore the public relations
(PR) function adopts the attributes of management which establishes and maintains
communication methods between the organization and the public, for its success or its
failure depends on it, and manages the organization’s image and identity, that is,
protects the organization’s reputation, which is its greatest asset. In times of crisis, it is
necessary to attract the attention of neutral audiences and other specific target groups,
both internal and external audiences, and focus it on the organization’s activities, which
can be done through the effective media relations.
Key words: crisis, changes, organization, public relations, the media
31
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. ( 9-33)
ЛИТЕРАТУРА
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
32
Ansoff H. I. Managing Surprise and Discontinuity - Strategic Response to
Weak Signals, Zeitschrift für betriebswirtschaftliche Forschung, Nr. 7/1976.
Coombs, W.T. (2007): Protecting organisation reputations during a crisis: the
development and application of situational crisis communication theory.
Corporate Reputation Review.10.
Berge, Crash (1988): Management, Econ Verlag, Düsseldorf
Dean, D.H. (2004): Consumer reaction to negative publicity: Effects of
corporate reputation, response, and responsibility for a crisis event. Journal of
Business Communication
Fearn-Banks, K. (2007): Crisis communications: A casebook approach.
Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum
Hale, J., Dulek, R.E., Hale, D.P. (2005): Crisis response communication
challenges. Journal of business communication. 42(2)
Jaques, T. (2009): Issue and crisis management: Quicksand in the definitional
landscape. Public Relations Review. 35.
Köcher A. (1992): Public relations: koncepte, instrumente und beispiele fur
erfolgreicheunternehmenskommunikation, Zürich: Verlag Industrielle
Organisation; Köln,Verlag TÜV-Rheinland
Kotler Philip (2001): Upravljanje marketingom, 9. izdanje – Zagreb,
Izdavačka kuća Mate
Krystek У. (1987): Unternehmungskrisen, Gabler Verlag, Wiesbaden
Krystek У. Entwicklung und Kultur der Unternehmung werden durch Krisen
verändert, Zeitschrift für Organisation, 3/1989
Ritlop Tomaž (2004): Uvod u odnose sa javnošću-teorija, SPEM
Komunikacijska skupina International London school of public Relations,
Maribor
Rödl, H. Kreditkrisen und ihre Früherkennung: Eine Informationsystem zur
Erhaltung des Unternehmen, Düsseldorf/Frankfurt 1979.
Tucker, L., Melewar, T.C. (2005): Corporate reputation and crisis
management: The threat and manageability of anti-corporatism. Corporate
Reputation Review. 7(4)
Ulmer, R.R; Sellnow, T.L., Seeger, M.W. (2007): Effective
crisiscommunication: moving from crisis to opportunity. London:Sage
White, John (ed.), Mazur, Laura (ed.), (1995): Strategic communications
management: Making Public Relations Work, Cambridge University Press
Мала енциклопедија (1986): четврто издање, 2 том, Београд, Просвета
Новак Б., (2001): Кризно комуницирање и управљање опасностима,
Биноза Пресс, Загреб
Суботић Д., (2009): Односи с јавношћу у државној управи, Српска
политичка мисао 1/2010, Институт за политичке студије, Београд
Суботић Драган, Ђурић Живојин (2009): Политика и интернет етика,
Београд
Тодоровић Л., (2010): Преговарање – структурирани процес комуницирања, Београд Невен и аутор
Тодоровић Л., (2012): Лобирање – усмерена комуникација са утицајним
јавностима, Српска политичка мисао 2/2012, Институт политичких
наука, Београд
Томић З., Сапунар Ј., (2006): Кризно комуницирање, ХУМ св.1.,
Филозофски факултет, Загреб
Todorović V. L.: ODNOSI S JAVNOŠĆU U KRIZNIM SITUACIJAMA
RESUME
Each organization, even in crisis, has a wide range of individuals and groups
with whom they want and need to communicate. These groups are referred as
target public, and in the literature are more common term "stakeholders" - that is,
any person, group or institution that has a specific relationship with the company
and which may have something to gain or lose with the business activities of the
organization. PR must determine the most relevant target audience at a particular
time and directly and indirectly, that may be involved. Due to time pressure and
panic, some of them can be neglected or forgotten.
The crisis is the most challenging but also the most difficult and least
desirable job of every PR services. Depending on way the organization solves a
specific crisis situation, it creates a long-lasting impression in the environment that
can change or save its current reputation. Internal and external PR has regular
communication with all internal and external audiences. Crisis management
provides, in addition to the concept of social responsibility, the introduction of PR
in strategic business planning of the organization through the strategic importance
of individual shows to the public. While the main function of public relations is to
create a positive image of the organization, the crisis PR has the aim to reduce the
effects that interfere with communication between the organization and the
environment and to limit their activities.
Public Relations are a bridge between the company and the media through
which freely circulate news and various information. Modern media are the most
critical external target group of the public which realize great influence on creating
a recognizable image of the organization and its activities. In order to have
successful cooperation is desirable that the organization, in full compliance with
professional standards, establish friendly relations with the media. As the media
opinion makers are irreplaceable, but also conductors and various information
materials to segments of the public that are important for any serious organization
through its departments of public relations, and under normal operating conditions,
to establish and develop good relationships with them.
33
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (34-55)
Orginalni naučni rad
UDK 316.614.5/.6
DOI br. 10.7251/SVR1205034M
JAVNE POLITIKE OBLAST POLITIKOLOGIJE
Doc. dr Milovan Milutinović
Mr Simo Kačar
Nezavisni univerzitet Banja Luka
Apstrakt: Policy nauka ili nauka o javnim politikama definisala je politiku
kao ciklični niz faza počevši od stavljanja problema na dnevni red, preko formulisanja
opcija i odlučivanja, do implementacije i evaluacije. U metodološkom pogledu oslanja
se na kvantitativne metode i modele društvenih nauka. Poslednjih dvadesetak godina
unutar političke nauka objavljena su brojna dela koja argumentovano traže zaokret u
politici rešavanja određenih društvenih pitanja. Na našim prostorima javne politike kao
grana politikologije su u povoju zbog čega im se, kako na teorijskom, tako i na
empirijskom planu, pridaje malo pažnje. U političkoj nauci naglašava se važnost
razumevanja značenja javnih politika, pa će ovaj rad pojasniti pojmove, istaći njihovu
prihvatljivost u političkoj praksi i ukazati na određenu distinkciju u odnosima prema
politici kao celini, čije delovanje provode društveni i politički akteri nastojeći rešiti
određene društvene probleme.
Ključne riječi: političke nauke, policy nauka, policy analiza, interesne grupe
UVOD
Javne politike spadaju u aplikativnu disciplinu politikologije koje
teže edukaciji i svrsishodnom osposobljavanju pojedinaca, društvenih i
političkih institucija za izbor, kreiranje i primenu posebnih politika u
raznim oblastima društvenog života. Demokratizacijom političkog života i
konstituisanjem posebnih područja političkog delovanja, koja najčešće
odgovaraju ministarskim resorima, stvorena je osnova za policy nauku kao
društveno priznat proces odlučivanja pa određenim društvenim pitanjima.
Objašnjenje karakteristika istraživanja javnih politika, ispitivanje njezinih
veza s deliberacijskom demokratijom iskorak je, koji zainteresovane policy
analitičare i političke strukture upućuje na otvaranje novih mogućnosti za
angažman usmeren na poboljšanju života ljudi u raznim oblastima.
Eugen Bardah (Eugene Bardach), profesor iz javnih politika na
Univerzitetu Berkli u vodiču za policy nauku nudi jednostavan, ali efikasan
test koji treba proći svaki predlog rešenja nekog policy problema. On kaže
da onaj koji želi napraviti dobar policy proposal, treba ga prvo javno
predstaviti. To znači, ukoliko je neko razumio policy problem i osmislio
34
Milutinović M. i Kačar S.: JAVNE POLITIKE OBLAST POLITIKOLOGIJE
rešenje, treba biti sposoban da ga kratko i jasno prezentuje javnosti i onima
koji donose odluke1.
U osnovi može se reći da je javna politika aktivnost vlasti kao
odgovor na društvene probleme i stanje koje je nužno menjati2. One
predstavljaju procedure zasnovane na demokratskim vrednostima, javnosti
rada, poštovanju javnog interesa i potreba građana, jednakosti ljudi i
korisnika usluga i efikasnosti ponuđenih alternativa u rešavanju problema.
Evidentno je da politike u značajnoj meri oblikuju život društva i
pojedinaca a studije javnih politika pokušavaju analizirati politiku,
sagledati način njihovog oblikovanja, promene do kojih se dolazi njihovom
implementacijom, a posebno efekti politike na konkretno društvo. U
demokratskom društvu važno je da građani razumiju kako vlasti kreiraju
određene politike i s tim u vezi, koja optimalna rešenja nudi za rešavanje
nastalih problema, odnosno kako oni vrednuju politike3.
U javnim politikama pri identifikaciji problema neophodno je
izvršiti razlaganje konkretnog problema, utvrditi rešenja tog problema ili
nerešavanje problema uz posledice koje iz toga mogu proisteći. Problemi u
javnoj politici su kompleksni zbog preplitanja sa drugim pojavama i
procesima, zbog čega je važno struktuisati ih na odgovarajući način. Praksa
pokazuje da svaku polisi situaciju karakterišu lične vrednosti političkih
aktera, tj. shvatanja, rangiranja, značaj raznih fenomena i vrednosnih
prioriteta uz prihvatljivost različitih rešenja u opštem društvenom interesu.
Proces kreiranja javnih politika danas predstavlja konstantan proces svake
ozbiljne politike, zbog čega je političku praksu shodno demokratskim
promenama nužno prilagođavati promenljivim uslovima u svakom
konkretnom društvu da bi se proces usmerio na rešavanje ključnih
društvenih pitanja koji ljudima obezbeđuje bolje uslove za život.
POJAM JAVNA POLITIKA
Svaka demokratska tradicija pridaje različit značaj jednakim
slobodama za svakog čoveka, demokratskoj participaciji i upravljanju u
javnim poslovima, po zahtevima javnog mnjenja4. Liberalna tradicija teži
ka slobodama privatnih građana, dok republikanska i deliberativna tradicija
težište stavljaju na političku participaciju aktivnih građana ili na formiranje
javnog mnjenja, koje će podržavati politička opredeljenja. Ovakvi stavovi
na različite načine utiču na političke kulture, uspostavljajući pritom
1
Bardach, Eugene (2005): Agendas, Alternative and Public Policies, New York:
Harper-Collins, str. 53-54.
2
Michel E. Kraft, Scott R. Furlong (2004): Public Policy – Politics, Analysis and
Alternatives, CQ Presss, Washington DC, str. 4.
3
Snežana Đorđević (2009): Analiza javnih politika, Fakultet političkih nauka i
Čigoja štampa, Beograd, str.13.
4
Habermas, J. (1998). Three normative models of democracy. In J. Habermas
(Ed.), The inclusion of the other (pp. 239–252). Cambridge, MA: Massachusetts
Institute for Technology Press.
35
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (34-55)
specifične odnose između teorije i prakse političkih subjekata, pre svega
političkih partija može prići rešavanju društvenih pitanja.
U osnovi javne politike (policy) čine novu granu političkih nauka
(politikologije) koja se bavi predmetom posebnih politika. To pretpostavlja
da se politikama dâ specifičan sadržaj u određenim oblastima, dobijemo
posebne politike, npr. socijalne, zdravstvene, obrazovne, komunalne,
ekološke, demografske, poreske, kulturne i druge politike, odnosno kada se
s opšteg nivoa rasprave o politici pređe na elemente određenih politika,
tada kažemo da se radi o javnim politikama5. U srpskom i nekim drugim
jezicima ne postoje adekvatne reči za engleske izraze policy i politics i obe
su pokrivene pojmom politika6. Izraz policy je teško prevesti, posebno
izvan konteksta kada problem napusti delokrug politike i uđe u sferu u
kojoj političke institucije, nezavisno o tome da li je reč o vladi, političkim
partijama ili drugim institucijama, formulišu prioritete u osmišljavanju i
realizaciji nekih politika. Policy nauka predstavlja se u stručnoj javnosti
kao problemski orjentisana, multidisciplinarna i vrednosno utemeljena
nauka, koja insistira na odvajanju znanja o procesu stvaranja politika i
znanja za proces stvaranja politika, kako je to u svojim delima postavio
američki teoretičar Lasvel pri definisanju njihove suštine.
Reč je o obliku političkog delovanja subjekata kroz koordinaciju
politike i on se samo u engleskom jeziku označava pojmom policy. Praksa
pokazuje da ukoliko govorimo o javnim politikama nije reč samo o sadržajnom aspektu politike, nego spletu različitih politika i posledica na
građane, društvene institucije i društvo u celini. Aspekt političkog života
preveden rečju politike je kamen temeljac vezan za politički život i služi
analizi određenih politika (policy analysis), koordinaciji politika (policy
coordination) i realizaciji politika (implementaciji). Na početku se pojam
policy na engleskom jeziku odnosio se na sistem vlasti, ali se kasnije
upotreba izraza policy počeo koristiti u smislu neinstitucionalnog načina
mišljenja, različitog od izraza politics. Među brojnim politikolozima
usvojen je određen stav da se policy kao izraz ne prevodi jer se takav
postupak smatra iracionalnim, obzirom da su javne politike (policy)
racionalni deo političkog života usmeren na rešavanje konkretnih
društvenih problema pri čemu je politika prevashodno usmerena ka
građanima, a ne goloj podršci političkih aktera, a posebno vlasti.
Proizlazi da su javne politike određena vrsta politika za društvenu
zajednicu, koje se realizuju kolektivnim delovanjem na ostvarenju ciljeva
koji vode rešavanju ekonomskih, socijalnih, demografskih, kulturnih,
obrazovnih, komunalnih, ekoloških i drugih problema političke zajednice.
Izvesno je da su javne politike posledica rasta javnog sektora u 20. veku,
koji je doveo do transformacije dela privatnih izbora u javne izbore, čime
je promenjena priroda društvenih procesa. U tom smislu, takvo delovanje
5
Colebatch, Hal K. (2004a): Policy, Zagreb: Fakultet političkih znanosti, str. 80.
Za razliku od izraza politika, kojim se označava područje primene političke
moći, odnosno onoga što njemački sociolog Karl Mannheim definiše kao vrsta politike
usmerena na rješavane problema (1978; 110-114).
6
36
Milutinović M. i Kačar S.: JAVNE POLITIKE OBLAST POLITIKOLOGIJE
odnosi se na politiku (politics) i javne politike (policy) koje se na određen
način razlikuju iako u toku stvaranja javnih politika uvek postoji element
politike i bez njega je ovaj proces nezamisliv. Razlike među njima se
najbolje mogu videti u određenim situacijama kada akteri oblikuju akcije u
sladu sa stavom i imenovanjima ministarstva da neka lica obave neki
politički posao, a koji se ne želi prepustiti na volju državnim službenicima,
ili kada se vrši mobilizacija snaga u političkoj areni koja je usmerena kao
podrška a u kojoj se ne mogu angažovati samo državni službenici.
Podaci govore da razvoju javnih politika kao akademske discipline
doprinosi proces razvoja teorije javnog izbora, koji se smatra jednim od
važnijih pristupa savremenom istraživanju politika. Javne politike i javno
upravljanje društvenim i političkim procesima osnovni su aspekti jedne
politikološke grane. Upravo zbog toga pojam policy je “centralni pojam u
praksi, jednak kao i u analizi javnog upravljanja”7. Kada se govori o
javnim politikama, vrlo često se misli na implementaciju i evaluaciju
javnih politika u određenim sredinama, ali one pored ostalog obuhvataju i
reformu javnog sektora u pojedinim zemljama. U nekim stručnim
radovima o socijalnoj politici, globalizaciji i socijalnoj državi prikazani su
problemi s kojima se suočavaju tranzicijska društva u provođenju stambene
politike, zdravstvene zaštite, obrazovanja, reforme države, reforme pravosuđa ili reforme lokalne samouprave ili jednostavno razvoja evropskog
socijalnog modela8. I pored značajnog doprinosa razvoju politike neki
autori sa pravom upozoravaju da opsjednutost posebnim politikama može
dovesti do zanemarivanja istraživanja šire ekonomske i političke slike
uticaja politika na stanovništvo i društvo uopšte9.
Istraživanja su pokazala da je proučavanje javnih politika u svetu,
a posebno u SAD-u, zasnovano na racionalistički konstruisanom faznom
pristupu, koji je prevashodno usmeren na oblik savetovanja politike, u
obliku policy analize kroz evaluacijske studije i druge pristupe koji
rasvetljavaju probleme i traže načine njihovog rešavanja. Pokazalo se da je
metodološka struktura analize politika većim delom određena institucionalnim kontekstom dominantne političke zajednice u kojoj su javne
politike kao akademska disciplina i nastale. Stim u vezi, važno je pitanje na
koji način se shvataju javne politike, kako se prezentuju u političkoj areni i
što se može povezati s dominantnom policy praksom.
Istraživanja, holandskih politikologa pokazala su da za policy
procesa nije dovoljno utvrditi samo jasne ciljeve i instrumente realizacije
kao u SAD-u, nego treba osigurati participaciju svih aktera zainteresovanih
za neku politiku. Proizlazi da zadatak javnih politika nije da se utvrdi kuda
7
Colebatch, Hal K. (2005): Javne politike i upravljanje: temeljni pristupi, Anali
Hrvatskih politologa, 2: str. 7.
8
U istraživanjima komparativnih javnih politika pojavljuju se uporedni prikazi
pomenutih politika. O poddisciplini komparativnih javnih politika značajno je delo
Francisa Castlesa Komparativne javne politike: obrasci razvoja (2007).
9
Peters, Guy B., Pierre, Jon (2006): Introduction, U: Peters, G. B., Pi-erre, J.
(ur.).Handbook of Public Policy . London: Sage Publications,str. 2.
37
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (34-55)
se želi ići, nego kako se nositi s činjenicom da postoje brojne institucije
sa sredstvima i mogućnostima donošenja odluka i oblicima saradnje ili ne i
kako je moguće subjekte koordinisati u ostvarivanju postavljenih ciljeva.
Razvoj analize javnih politika potekao je još u 19. veku kao
posledica snažnog razvoja nauke i tehnologije, istraživanja u društvu,
socijalnih problema i načina njihovog rešavanja u nastalim okolnostima.
Podaci pokazuju da s jačanjem države, jača i administracija, statistika,
demografija i metode empirijskih, kvantitativnih i polisi analiza. Tokom
20. veka svedoci smo snažne institucionalizacije socijalnih nauka i socijalnih profesija u društvima, a jačanje “države blagostanja” proširilo je njene
socijalne funkcije, zbog čega su neophodna određena merenja i analize
socijalnih fenomena i politika primenjenih na date potrebe. Razvoj analize
javnih politika Bečki filozofski krug odvaja od apstraktnih filozofskih tema
i fokusira se na politikološka istraživanja koja su usmerena na identifikaciju principa i pravila efikasne naučne prakse. Sa druge strane, SAD i
anglosaksonski svet naglašava pragmatičan pristup ovim pitanjima prvenstveno kroz razvoj sistemske analize, primenjene matematike, primenjene
ekonomije, teorije igara i sl. ali praksa pokazuje da to nije dovoljno za
kompleksan predmet bavljenja javnim politikama.
Iz napred iznetog proizlazi da su policy analize i s njome javne
politike predmet ozbiljnog interesa svetske politikologije već više od pola
veka. Prve stručne rasprave s područja javnih politika na prostorima ex
Jugoslavije pojavile su se u Sloveniji krajem devedesetih godina 20 veka.
Potom se u Hrvatskoj izašla Grdešićeva studija „Političko odlučivanje“
1995,10 potom analiza politika Finka-Hafnera i Lajha u Sloveniji 2002.11, a
potom i studija Snežane Đorđević u Beogradu 2003.12 godine. O razvoju
javnih politika kao akademske disciplina govori se znatno više nakon
2000. godine kada je utvrđeno formiranje javnih politika kao zasebne
politikološke discipline. U nizu zemalja koje su nastale raspadom bivše
Jugoslavije, nastava na visokoškolskim institucijama i istraživanja javnih
politika na univerzitetima je u povoju, a inicijalno su se istraživanja počela
razvijati većim delom unutar nevladinih organizacija.
ODNOS POLITIKE I JAVNIH POLITIKA
Politika i javne politike su dva isprepletena pojma koje je,
upozorava jedan od utemeljivača ove discipline, Jezkel Dror (Yehezkel
Dror), “delom nemoguće razdvojiti, čak i u analitičkom smislu”. To je
glavni razlog zbog kojeg u većini jezika ne postoji precizna distinkcija
između ta dva aspekata političkog života. Dror ističe normativna načela po
10
Grdešić, Ivan (1995): Političko odlučivanje, Zagreb: Alinea
Fink-Hafner, Danica, Lajh, Damjan (2002): Analiza politik, Ljubljana:
Fakulteta za družbene vede
12
Đorđević, Snežana (2003): Analize javnih politika, Beograd, Fakultet političkih
nauka i Čigoja štampa
11
38
Milutinović M. i Kačar S.: JAVNE POLITIKE OBLAST POLITIKOLOGIJE
kojima oni koji vladaju ne smeju prestati praviti razliku između politike i
javnih politika. U temelju javnih politika je snažna vrednosna orijentacija i
realizacija opštih društvenih ciljeva koje u osnovi određuje politika, a način
kako će se ti ciljevi ostvariti prepušteno je javnim politikama koje daju
prednost političkom životu13.
Politika fundira određen tip javnih politika, a na upravi je ono što
proističe iz njih. Nakon što se donesu političke odluke vezane za ciljeve
koje je neophodno postići (javne politike), državni službenici provode te
odluke (državna uprava). Ta je razlika izjednačena s podelom rada između
sudionika političkih procesa što u osnovi znači da postoje ljudi čiji je
zadatak da odaberu ciljeve (oni koji stvaraju i definišu politike) i posao
nekih da provedu ciljeve (državni službenici tj. uprava). U tom smislu treba
razlikovati javne politike i javni menadžment koji se poslednjih godina sve
više koristi u situacijama gde bi inače bio primereniji izraz javne politike.
Razlog je u tome što je tokom 1980-ih u razvijenim zapadnim zemaljama
težišno aktivnost usmerena na smanjivanje javnih izdataka u prvom redu
kroz angažovanje privatnog sektora u radu i rešavanju određenih javnih
društvenih problema, zbog čega je dosta korišćen izraz javni menadžment.
Isprepletenosti dva koncepata doprinela je činjenica što je jedan od bitnih
elemenata menadžmenta ujedno javnih politika, usvajanje strategije i
krojenje planova za njihovo ostvarivanje u društvenoj sredini.
U odnosima politike i javnih politika sve je dosta jasno jer se na
politiku najčešće posmatra kao na proces održavanja od strane vlasti, radi
kreiranja i realizacije javnih politika. Upravo zbog takvog odnosa, važno je
identifikovati i razgraničiti fenomene vlast, vlada, politika, javna politika i
politička analiza. Zbog kompleksnosti pitanja sa kojima se bavi sve to
zahteva potpuno razlikovanje između organa, principe podele i uzajamne
kontrole (ravnoteže) vlasti, kao i uspostavljanje principa decentralizacije,
kojom se uspostavlja mreža lokalnih vlasti. Proizlazi da je vrlo važno
identifikovati u čijoj se nadležnosti nalazi materija koju javna politika treba
da uredi kao i tip odnosa između različitih nivoa vlasti. Procesi odlučivanja
su važni za analizu javnih politika u svim fazama realizacije kroz otvoren i
transparentan način, participaciju sa drugim društvenim i političkim
subjektima, pribavljanje korisnih informacija i kreativnom traganju za
najoptimalnim rešenjima određenih problema. Način rešavanja konflikata i
oblikovanje poželjne politike vrlo jasno ukazuju na mogućnost pronalaženje optimalnog javnog interesa u kojem učestvuju politički, bilo formalni
(izabrani organi svih nivoa vlasti), ili neformalni (nevladine organizacije
koje čine građani, grupe građana itd).
Ukoliko se nadležno ministarstvo angažuje na rešavanju nekog
društvenog problema, za sve aktivnosti koje pokriva takva aktivnost,
uključujući sve veza sa građanima i nevladinim sektorom, kažemo javne
13
Dror, Yehezkel (2006): Training for Policy Makers, U: Goodin, R. E.,Rein, M.,
Moran, M. (ur.). The Oxford Handbook of Public Policy. Oxford: Oxford University
Press, str. 81-82.
39
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (34-55)
politike. Izraz javne politike u tom slučaju ne iskazuje samo napor tog
ministarstva već i niza socijalnih aktera u društvenoj sredini koji su
posvećeni tom pitanju. U osnovi pojma policy Salizburi, ima tri viđenja14:
- Prvo viđenje razvijeno je unutar teorije sistema gde se policy
vidi kao “izlazna strana” političkog sistema kao “autoritarna alokacija
vrednosti za celo društvo” pa se javne politike posmatraju kao proizvodi
(outputs), odnosno kao konačni ishodi (outcomes) političkog sistema15.
- Drugo viđenje odnosi se na smernice koje vlasti teže preduzeti i
gde su donošene odluke deo opštih političkih smernica. Pristup policy
posmatra se kao delovanje orjentisano na ostvarenje kratkoročnih ili dugoročnih ciljeva. Karl Fridrih (Carl Friedrich) navodi “specifične odluke ili
akcije” gde se policy odnosi na konstrukciju celog procesa, što znači da
predmet koji konstituiše javne politike i predstavlja proces primene
postupka agregacije i sumiranja politike16.
- Na javne politike ne treba gledati isključivo kao niz specifičnih,
diskrecijskih poteza koji se razlikuju od borbe za političku moć, jer one
pokazuju smer kretanja, poštovanje opštih obrazaca ponašanja, a većine na
specifične akte delovanja političkih subjekata u rešavanju problema.
Praksa pokazuje da je izučavanje javnih politika danas potreba,
posebno zbog raznovrsnih naučnih aspekata i multidisciplinarnosti da se
društveni problem zahvate u celini. Međutim, zbog isprepletenosti politike,
kao borbe za moć i različitih javnih politika, njihovo je izučavanje vrlo
kompleksno. Lasvel je očekivao da će u konceptu nauka o politikama
(policy sciences) celokupan politički život dobiti formu racionalnosti i
pretvoriti se u sled ciljeva, što se, bez obzira na napore, pokazalo nerealnim. Neki su istraživači bili suviše vezani za posebne politike, što ih je
onemogućavalo da šire sagledaju ekonomsku i političku situaciju, različite
uticaje i značenja tih politika. Neka su istraživanja pokazala da veliki
problem predstavlja koordinacija politika, jer je čest slučaj da jednu javnu
uslugu ili problem za vlastite potrebe obavlja veći broj ministarstava u
vladi istovremeno, ali i problem kojeg čine različiti akteri za provođenje
određenih odluka. Određen problem predstavlja mišljenje nekih krugova da
izraz javne politike sugerišu da one proučavaju samo delovanje javnog
sektora i aktera u sferi vlasti, međutim, evidentno je da su one većim delom
orjentisane prema nizu aktera u privatnom sektoru, policy mrežama ili
policy zajednicama. Sve to govori da je proučavanje smisla javnih politika
kroz programe vlada u pružanju usluga i uticaju na društvo ili instrumente
koje vlade koriste u ostvarivanju opštih društvenih ciljeva vrlo važno.
14
Salisbury, Robert H. (1995): The Analysis of Public Policy: A Searchfor
Theories and Roles, U: Theodoulou, S. Z., Cahn, M. A. (ur.). Public Policy: The
Essential Readings. Upper Saddle River: Prentice Hall, str. 35.
15
Easton, David (1965): A Framework for Political Analysis, EnglewoodCliffs:
Prentice-Hall, str. 54.
16
Salisbury, Robert H., str. 35.
40
Milutinović M. i Kačar S.: JAVNE POLITIKE OBLAST POLITIKOLOGIJE
Poteškoće u definisanju predmeta javnih politika stvara delom i
transformacija značajnog dela tih politika poslednjih tridesetak godina.
Danas se vlade u sve manjoj meri odlučuju za primenu instrumenata po
načelu “naređuj i kontroliši”, a sve više koriste mere regulacije. Proizlazi
da se država povukla iz niza delatnosti, ostavljajući time prostor tržištu i
akterima civilnog društva, čime su javni rashodi u BDP-u smanjeni u
odnosu na raniji period. Smanjenje kontrolne funkcije države omogućilo je
vraćanja njenim osnovnim funkcijama u društvu pa se ona sve manje
pojavljuje kao vlasnik ili pribavljač dobara ili usluga za građane, već kao
regulator omogućuje pružanje usluga privatnom sektoru, privatno-javnom
partnerstvu i sl. To je promenilo pristup upravljanju, koji se prilagodio
promenama na tržištu i osigurao mobilnost zaposlenih. Po mišljenju nekih
autora, vlada teži razvoju društva uz pomoć nevladinih tela i poslovnog
sektora, dok pojedini autori smatraju da taj izraz ukazuje na koji način da
nevladina tela upravljaju sobom, bez uticaja vlade17. Zbog toga, postavlja
se pitanje, da li su javne politike u tim uslovima inferiorne sa shvaćenim,
konceptom upravljanja modernim društvima i dali odnos javnih politika i
upravljanja dobiva na važnosti u procesu globalizacije gdje nacionalne
vlade sve manje upravljaju? Treba istaći da se ne radi samo o većoj moći i
uticaju međunarodnog kapitala i međunarodnih organizacija, nego i
internacionalizaciji mnogih pitanja koja se odnose na javne politike.
Kolebat (Hal K. Colebatch)18, ukazuje na tri osnove svake politike: vlast, ekspertizu i poredak koji ima funkciju vratara, a svaki od njih
daje osnovu subjektima za učešće u procesu stvaranja politika.
-Vlast je najbolje mesto za početak stvaranja politika zbog
posedovanja legitimne vlasti dobijene na izborima. Poznato je da su politike u osnovi delo vlasti pa su javne politike delo kreatora politike (vlast
koja donosi konačne odluke) i ostale (nemaju vlast i ne donose odluke).
Vlast se mora posmatrati kao osnova koja utiče na svest i daje ljudima
pozicije za učešće u policy procesu. Proizlazi da se javne politike ne
odnose samo na odlučivanje o vlasti, nego da stručnim predlozima
pridonose rešavanju problema kroz policy proces i ekspertizu.
- Ekspertize nisu neka lebdeća delatnost, već specifičan oblik
razmatranja određenih područja javnih politika i proističe nastojanje da se
negativnosti otklone čime postaju važan element organizovanja delatnosti
koje se odnose na pojedine politike.
- Na kreiranje poretka kao elementa političkog sistema često se
gleda kao na problem nadzora što neki autori tumače određenim osiguranjem da se kreirana (dogovorena) politika iz vrha provede kroz celu
organizaciju i izbjegnu birokratske barijere koje su još uvek vrlo moćne.
Potrebu za stvaranjem efikasnog poretka mnogi gledaju kao na kontekst
različitih organizacija koji učestvuju u policy procesu što uostalom ima za
17
18
Colebatch, Hal K. (2004a): Policy, Zagreb: Fakultet političkih znanosti, 24-37.
Isto
41
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (34-55)
posledicu stvaranje policy kolektiviteta tj. ljudi iz različitih organizacija,
koje su zajedno našli interes da se bave pitanjima politika. U tom smislu,
one mogu, ali ne moraju, biti formalno priznate od strane institucija vlasti i
građana, ali je evidentno da one na određen način imaju vrlo važnu ulogu u
policy procesu.
STVARANJE JAVNIH POLITIKA
U javnim politikama posebno mesto ima stvaranje politika kao
posledica ishoda koji može biti prema stavovima nekih autora, okomite i
vodoravne dimenzije. Evidentno je da je okomita dimenzija zaokupljena
prenosom legitimnih odluka iz vlasti prema dole, jer su političari legitimni
kreatori odluka i donose odluke usmerene ka ostvarivanju ciljeva i prenose
organima uprave na realizaciju. Taj proces karakteriše instrumentalno
delovanje, racionalan izbor rešenja problema i snagu legitimnih vlasti. U
vodoravnoj dimenziji politika prisutno je struktuisanje delovanja širokog
kruga sudionika političkih procesa i obuhvata odnos zainteresovanih strana
(stakeholders) u organizacijama, izvan hijerarhije postojeće vlasti kojima je
prioritetan interes rešavanje problema. Okomita i vodoravna dimenzija
stvaranja javnih politika nisu međusobno suprotstavljene jedna drugoj već
se nadopunjuju. U okomitoj dimenziji težište je kreatora politike usmereno
na vlast koja treba da bude nosioc aktivnosti u fazi donošenja odluka, dok
je u vodoravnoj dimenziji izražen stav da hijerarhijska vlast nije dovoljna,
jer postoji mnogo aktera koji su živo zainteresovana za problem i koja će
težiti da kroz pregovore ponude rešenja, i omogućei lakše prevazilaženje
razlika između kreatora politike i realizatora političkih aktivnosti.
Ukoliko se pažnja usmeri na sâm proces definisanja politika onda
se može desiti da kognitivne i emocionalne strukture donosioca odluka
delom sprečavaju delovanje u pravcu ostvarivanja ciljeva. Pri razmatranju
javnih politika značajan uticaj ima sam pristup racionalnom odlučivanju, tj.
model ograničene racionalnosti koji je utemeljen od strane nobelovaca
Herberta Simona (Simon, A. Herbert) i polazi od koncepta sveobuhvatne
racionalnosti, odnosno od kojega polazi teorija javnoga ili racionalnog
izbora. Evidentno je da je on usmeren na ishod, tj. na rezultat procesa, a
manje na proces donošenja odluke19. Praksa pokazuje da se pojedinci
prilagođavaju okolnostima i počinju djelovati na osnovi rutine i prethodnih
saznanja, a ne na sveobuhvatnom promišljanju kako doći do valjanog
rešenja društvenih problema. Na osnovu koncepta ograničene racionalnosti
razvila se teorija principala i agenta, koja je naišla na široku primenu u
istraživanjima implementacije javnih politika u konkretnim sredinama.
U stvaranju javnih politika važnu ulogu imaju zagovornici
institucionalizma, naročito institucionalne analize, koji ukazuju da je ono
19
Simon, Herbert A. (1985): Human Nature in Politics: The Dialogue
of Psichology with Political Science, American Political Science Review (79) No 2:
293-304.
42
Milutinović M. i Kačar S.: JAVNE POLITIKE OBLAST POLITIKOLOGIJE
što akteri čine u jednoj fazi procesa u najvećoj meri određeno onim što je
napravljeno u početnim fazama stvaranja politike. Pomoću dva teorijska
koncepta, “zavisnosti o pređenom putu” (path depen-dence) i “kritičnim
trenucima u razvoju određenog sektora” (critical junctures) nekog problema, potvrđuje se da se može govoriti o tome da pojedine faze imaju
inherentnu dinamiku, nego da više zavise o inicijalnim institucionalnim
aranžmanima, kao okviru neke politike20. Britanski politikolog Rodes (R.
A. W Rhodes) pokazao je da se interakcije raznih ministarstava mogu
smatrati nekom vrstom policy mreža (policy networks), s tim da se njihov
nivo integracije razlikuje s obzirom na stabilnost članstva i druge uslove u
kojima se deluje21. Razlika policy zajednica i policy mreža je važna jer su
zajednice shvaćene kao grupacije aktera zainteresovanih za neku politiku, a
mreže kao procesi povezivanja. Neka istraživanja pokazuju da je pristup sa
pozicije mreža važna orijentacija u istraživanju javnih politika22.
Praksa pokazuje da neki politički akteri često ulaze u sukobe zbog
različitih stavova, jer ne mogu pronaći racionalna optimalna rešenja, zbog
čega iskrsavaju iracionalni razlozi, koji se najčešće ispoljavaju kao lični
animoziteti, netrpeljivosti i nesporazumi, a grupni ili partijski interesi često
blokiraju proces odlučivanja i onemogućavaju ga, što se mora prevazići.
Praksa je pokazala da postoji problem pristupa koji doprinosi
razumevanju horizontalne dimenzije stvaranja javnih politika. Lepezu
pristupa predstavlja skup teorijskih pristupa koji se označavaju
postmodernom ili argumentovanom policy analizom. U njih se ubrajaju
deliberativna policy analiza (Forester, 1999)23, analiza policy diskursa
(Hajer, 1993), argumentovana (Fischer i Forester, 1993 i Fischer, 2003)24
ili interpretativna policy analiza (Roe, 1994)25 i drugi. Da bi se proniklo u
suštinu neophodno je odgovoriti na pitanje zašto se u velikoj meri razlikuju
procesi stvaranja politika od sektora do sektora i od zemlje do zemlje.
Postmoderni pristupi nastoje rekonstruisati kategorije i povezivati s
organskim kontekstom njihova nastanka. Razlog zbog kojega se to čini nije
apriori u želji da se odbace stari metodološki koncepti, već da su te
promene dovele do novih rešenja, što neki sociolozi nazivaju “umreženim
društvom”, a neki istraživači politikologije smatraju izazovima javnog
upravljanja (governance). Izvesno je da postmoderna policy analiza nastoji
20
Thelen, Kathleen (1999): Historical Institutionalism in Comparative Politics,
Annual Review of Political Science 2: 369-404.
21
Rhodes, R.A.W. (1984). Power-Dependence, Policy Communities
andIntergovernmental Networks, Public Administration Bulletin. (49): str. 4-31.
22
Na ljubljanskom Fakultetu društvenih nauka kao poseban predmet studija
politikologije predaje se i predmet Mreže javnih politika.
23
Forester, John (1999): Deliberative Policy Analysis: Understanding
Governance in the Network Society, Cam-bridge: Cambridge University Press
24
Fischer, Frank, Forester, John (ur.) (1993): The Argumentative Turn inPolicy
Analysis and Planning, Durham: Duke University Press
25
Roe, Emery (1994): Narrative Policy Analysis: Theory and Practice, Durham:
Duke University Press
43
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (34-55)
dati odgovor na pitanje kako upravljati društvom u okvirima novouspostavljenog umreženog društva.
Za razumijevanje javnih politika važna je konceptualizacija policy
procesa o čemu govore neki autori koji smatraju da ključni elementi
procesa stvaranja politika izgledaju drugačije jer se pozicija izbora zasniva
na logici vlasti ili iz perspektive struktuisanja interakcije, odnosno
sagledavanja javnih politika iz perspektive društvene konstrukcije26.
Danski politikolog Piter Bogson (Peter Bogason) ističe da je trend u
razvoju javnih politika kao akademske discipline postepeni prelaz s
racionalističkih modela, zasnovanih na hijerarhiji i sistemima, na modele
uzajamnog prilagođavanja usmerenog ka davanju ovlašćenja za realizaciju
politike nekim drugim subjektima društva. To podrazumeva da tradicionalni pristup istraživanja javnih politika treba stalno dopunjavati
istraživanjem institucija javnog upravljanja u društvenom sektoru i potrebi
celovite deliberativne policy analize27. To je na tragu teoretičara koji
smatraju da u proučavanju javnih politika treba postojati integracija
pozitivnih i postpozitivnih pristupa28. Usled razvoja društvenih nauka,
globalizacionih tokova i demokratskih procesa fenomen javnih politika
biće predmet interesovanja brojnih istraživača javnih politika narednih
godina čime će se potvrditi kao važna grana političke nauka u nastavnom,
istraživačkom i primenjenom aspektu.
U procesu stvaranja javnih politika Lasvel razlikuje sedam faza.
Britanski politikolog Vejn Person (Wayne Parsons) ističe da fazni pristup
varira od tri faze Herberta Simona, do devet faza kod nekih autora29. Shodno stavovima većine teoretičara proizlazi da se proces stvaranja određene
politike može podeliti na posebne faze:
- inicijative i postavljanja politike na dnevni red,
- formulacije policy opcija,
- odlučivanja o samoj politici u telima vlasti,
- faze implementacije
- faze evaluacije politike,
- odluke treba li neku politiku nastaviti ili ne.
Kroz ovako postavljene faze istraživači nastoje utvrditi pravilnosti
koje vladaju u pojedinim etapa, načine prelaska iz jedne faze u drugu, kao i
broj aktera koji se pojavljuje u određenim fazama. Pristupi u svakoj fazi
zavise od ključnih aktera i, da u svakoj fazi postoje različite vrste
26
Colebatch, Hal K. (2006a): Mapping the Work of Policy, U: Cole-batch, H. K.
(ur.). Beyond the Policy Cycle: The Policy Process in Australia. Crows Nest: Allen &
Unwin, str. 1-19.
27
Bogason, Peter (2006): Networks and Bargaining in Policy Analysis, U: Peters,
G. B., Pierre, J. (ur.). Handbook of Public Policy. London: Sage Publications, str. 104.
28
Sinclair, Thomas A. P. (2006): Previewing Policy Sciences: MultipleLenses
and Segmented Visions, Politics & Policy (34) 3: 481-504.
29
Parsons, Wayne (1995): Public Policy: An Introduction to the Theoryand
Practice of Policy Analysis, Cheltenham: Edward Elgar, str. 77-81.
44
Milutinović M. i Kačar S.: JAVNE POLITIKE OBLAST POLITIKOLOGIJE
kauzalnosti. Najveći broj aktera prema istraživačima je u početnoj fazi
stavljanja određene politike na dnevni red i u poslednjoj, kada se donosi
odluka o tome treba li politiku nastaviti ili prekinuti30. Istovremeno
istraživanja su pokazala da kreatori odluka retko sudeluju u provođenju u
fazi implementacije odluka, kao i da se specifični policy diskurs razvija u
fazi formulacije, a ne i inicijalnoj fazi31.
Praksa pokazuje da je fazni pristup omogućio nastanak javnih
politika kao posebne politikološke discipline, odvajajući je od legalističkog
proučavanja institucija, kakvo se radi u pravnim naukama i javnoj upravi.
Delenje procesa stvaranja politika na faze omogućuje uspostavljanje reda u
političkim procesima32. Uvođenje faznog pristupa omogućuje metodološko
osamostaljivanje ove discipline s njenom usmerenošću na rešavanje društvenih problema. Elinor Ostrom razvila je pristup “Institucionalna analiza
i razvoj” (IAD), koji pravi razliku između konceptualnog okvira
(framework), teorije i modela, gde konceptualni okvir pomaže utvrđivanju
elemenata neophodnih za sistemsku analizu33. Fazni pristup je po njoj
“opšta mapa” za analizu policy procesa, ali nije jasno što je sa “teorijom”
ili modelom34. Prema brojnim stavovima proizlazi da je fazni pristup
pretpostavka politikoloških istraživanja javnih politika i dominantan oblik
u racionalističkom projektu pristupa javnim politikama, čime se “spašavaju
od iracionalnosti i nedostojnosti politike”35.
Planovi i predlozi su važna sredstava za oblikovanje politika u
koje je poželjno uključiti i građane i druge subjekte. U procesu primene i
nadgledanja realizacije javnih politika prate se i postignuti rezultati. Konačni rezultati javnih politika su zakoni, statuti, normativna akta, odluke
izvršnih organa vlasti, sudske odluke itd. U svakom političkom sistemu
važni su odnosi institucija i vrednosti koje su utkane u njih, zatim kako je
30
Sabatier je utvrdio da fazni model nema značaj, jer ne ostavlja mogućnost
empirijskog testiranja. On je opisni oblik proglasio netačnim jer nije zasnovan na
politikološkom pristupu od vrha prema dnu, zbog čega je naučno problematičan
(Sabatier, Paul A. (1999): The Need for Better Theories, U: Sabatier, P.A. (ur.).
Theories of the Policy Process. Boulder: Westview Press, str. 6.)
31
Politikolog Berila Radin u prikazu razvoja profesije analitičara javnih politika u
SAD pokazala je da su se u godinama razvoja policy analize kao profesije analitičari u
praksi najčešće bave fazama procesa, tj. formulacijom politika, tek nakon što je struka
postigla punu osposobljenost za takve akcije (Radin, Beryl A. (2000): Policy Analysis
Comes of Age, Washington, D.C:Georgetown University Press, str. 46.)
32
Forester, John (1999): Deliberative Policy Analysis: Understanding
Governance in the Network Society, Cam-bridge: Cambridge University Press, str. 36.
33
Ostrom, Elinor (1999): Institutional Rational Choice: An Assesment of the
Institutional Analysis and Development Framework, U: Sabatier, P. A. (ur.). Theories
of the Policy Process. Boulder: Westview Press, str. 35-71.
34
Hupe, Peter L., Hill, Michael J. (2006): The Three Action Levels
of Governance: Re-framing the Policy Process Beyond the Stages Model, U: Peters, G.
B., Pierre, J. (ur.). Handbook of Public Policy. London: Sage Publications, str. 27.
35
Stone, Deborah (1997): Policy Paradox: The Art of Political Decision-Making,
NY,: Norton & Company, str. 6.
45
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (34-55)
uređen aranžman odnosa (model vlasti) između institucija, te koja su
pravila i procedure u donošenju javnih odluka prihvatljive Parlament ima
važnu funkciju i usaglašene procedure pripreme odgovarajućih zakona,
rešenja, odluka, instrumenta, modela i načina uključivanja javnosti po
određenim pitanjima. Procedure donošenja zakona odvijaju se u trouglu:
pododbori parlamenta - ministarstva i/ili agencije - razne interesne grupe.
Pored toga, važan uticaj na kreiranje politika ima izvršna vlast koja
učestvuje u procesu i donosi odgovarajuće odluke, dok se sudske vlasti
angažuju na rešavanju konflikata što je značajno.
Pristup racionalnog izbora značajan je u razvoju policy analize kao
oruđa vrednovanja politika usmeren ka optimalnosti izbora koji stoji pred
akterima procesa stvaranja politika. Reč je o temeljnim pretpostavkama u
kojima pojedinci imaju vlastite redoslede preferencija, nezavisno od
društvenog ili političkog konteksta koji ih okružuje, sledeći vlastite
interese, a ne interese drugih, te da svoje preferencije vezuju za jasne
ciljeve. Prema tome, teorija racionalnog izbora je pristup koji se često
koristi u istraživanju javnih politika, nezavisno od toga što se on više
koristi u istraživanju birača, partija i uloge zakonodavnih tela. To zavisi od
informacija o mogućnostima ostvarivanja ciljeva i, na kraju, vrednovanja
koje obezbeđuje tok delovanja da se na najbolji način zadovolje interese.
Važno je istaći da se kolektivni izbor posmatra u kategorijama ekonomske
nauke, gde se birači tretiraju kao potrošači, a političari kao poduzetnici, uz
posebne uloge koji u procesu imaju interesne grupe i birokratija.
ZNAČAJ ISTRAŽIVANJA JAVNIH POLITIKA
U politikološkoj literaturi početak istraživanja javnih politika veže
se za Lasvelovo definisanje nauke o politikama s početka 50-ih godina 20.
veka, kada naglašava da postoji značajna praznina u političkoj nauci koja
treba da pokrije tu oblast36. Zanimanja politikologa za nauku o politikama
na početku bili su brojni, a Paul Sabatier (Paul A. Sabatier), ih pre svega,
pronalazi u pritiscima da se akumulirano znanje upotrebi za rešavanje
društvenih problema, te da kreiranje vladinih politika nosi elemente
socijalno-ekonomskih faktora37. Knjiga Dejvida Ajstona (Easton David)
pod nazivom “Sistemska analiza političkog života” pruža okvir za analizu
celokupnog policy procesa38 .
Razvoj policy istraživanja unutar politikologije, preme nekim
autorima, može se razvrstati na četiri elementa39.
36
Lasswell, Harold (1951): The Policy Orientation, U: Lerner, D.,Lasswell, H.
(ur.). The Policy Sciences: Recent Development in Scopeand Method. Stanford:
Stanford University Press, str. 3-15.
37
Sabatier, Paul A. (1991): Political Science and Public Policy, PS: Po-litical
Science and Politics. 24,06, str. 143-146.
38
Easton, David (1965): A Framework for Political Analysis, Englewood Cliffs:
Prentice-Hall, str. 54.
39
Sabatier, Paul A., str. 143-144.
46
Milutinović M. i Kačar S.: JAVNE POLITIKE OBLAST POLITIKOLOGIJE
-Prvo, razvijena su istraživanja specifičnih politika, poput
socijalne ili zdravstvene politike, koja više koriste praktičarima tih politika
nego naučnicima koji se njima bave.
- Drugo, velik broj istraživanja usmeren je na evaluacijske studije i
analize efekata (impact analysis) pojedinih politika, pri čemu se snažno
oslanja na analize i slično.
- Treće, jedan broj politikologa posvetio se istraživanju policy
procesa u celini, razmatrajući faktore koji utiču na pojedine faze procesa
stvaranja politika. Kingdonova studija (John W. Kingdon) kazuje šta sve
utiče na stavljanje neke policy teme na dnevni red političkog odlučivanja.
- Četvrto, razvijen je interes za policy dizajn, odnosno oblikovanje
pojedinih politika, zbog čega je pažnja usmerena na utvrđivanje
instrumenata koji idu u pravcu postizanja ciljeva takvih politika40.
Razvoj javnih politika kao discipline politikologije može se
strukturirati na više poddisciplina sa odrednica u studijama o javnim
politikama koje stvara vlada (public policy). Podaci govore da je usmerenost na javne politike kao na vladin izbor uzrokovao razlike analize
za policy što u osnovi podrazumeva utvrđivanje najboljeg izbora i analize
policyja koji bi vlada provodila u život kao svoj izbor, bez obzira šta u
procesu učestvuju i drugi subjekti.
Komparativne studije nekih autora rasvetljavaju ishode određenih
politika i jasno pokazuju da li uporedivi sistemi imaju slične rezultate ili ne
i čime se takav stav može objasniti. Stvorene komparativne javne politike
važna su tema istraživanja na granici između komparativne politike i
javnih politika. Istraživanja u pojedinim sistemima dopunjena su interesima za ispitivanjem sličnosti i dinamike kojom se šire iz jednoga sistema
u drugi. U tom smislu, razvijen je analitički pristup policy transfera policy
konvergencije i policy učenja i odnosa na istraživanje ishoda politika pri
implementaciji odgovarajućih programa i mera. Neki autori tvrde da najniži nivo birokrata može imati presudan uticaj na oblikovanje politike zbog
primenjenog diskrecijskog prava na njeno provođenje u toj oblasti. U
osnovi analize i rezultata studija komparativnih javnih politika mogu
doprinositi razvoju političke prakse.
Analize pokazuju da istraživanja javnih politika nije moguće sabiti
u jedan dominantan teorijski pristup zbog kompleksnosti predmeta
istraživanja, jer je teško razviti opšti pristup, usporediv s dominantnom
pozicijom kao što je to moguće u ekonomskoj nauci i drugim društvenim
naukama. Kada se kaže da je predmet javnih politika kompleksan, ne misli
se samo na različite faktore koji mogu uticati na policy proces, odluke i
njegove rezultate ili efekte pojedinih politika, već specifičnu prirodu javnih
politika koja se razlikuje od ostalih politikoloških grana i društvenih nauka
uopšte. Prema Lasvelovoj terminologiji one nisu usmerene samo na
razvijanje znanja o politikama nego i na razvijanje znanja za potrebe politi40
Kingdon, John W. (1995): Agendas, Alternative and Public Policies, New
York: Harper-Collins
47
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (34-55)
ke. Lasvel je napisao rad o “policy orijentaciji”, kao apel za razvoj nauka o
politikama, koja se trebala ostvariti osloncem na postojeće društvene nauke
i aktuelna društvena pitanja. Proizlazi da je nauka o politikama
uspostavljena posle Drugog svjetskog rata, kada su države povećale
ekonomske i socijalne aktivnosti, a intelektualci prihvatili saradnju sa
vlastima iz delokruga vlada. U skladu sa tim, političku nauku treba
odlikovati multidisciplinarnost u rešavanju problema pa time i stvaranje
boljih politika, usmerenih ka interesima građana.
Na sceni je pojava različitih teorija o procesu politike uopšte tj.
kako analizirati javne politike, na koji im način teorijski pristupiti, odnosno
koji se argumenti mogu navesti u korist jednoga teorijskog pristupa, a koji
u korist drugog i kakve su implikacije takve prakse politike. Politička
nauka, koja proučava politiku i svet politike, može posmatrati i izvoditi
vrednosno neutralne zaključke o opštim pravilnostima politike, njezinim
uzrocima i posledicama, slično kao što to čine naučnici prirodnih nauka.
Aktivnost onih koji se bave političkim naukama smatraju da će njihov
pristup doneti korisne spoznaje i doprineti profesionalnijem angažovanju
vlasti u stvaranju boljeg društva. To govori da naučnici, kao i drugi
građani, svojim delovanjem oblikuju društvo pa stoga vrednosna
neutralnost nije moguća, i stoga treba stvoriti problemski orjentisani interdisciplinarni proces, u kojem će obezbediti uticaj pravnika, ekonomista,
politikologa, psihologa, istoričara i ostalih (društvenih i humanističkih)
naučnika, koji mogu doprineti formiranju dobre politike. Takav postupak u
političkim naukama nazvan je policy nauka kao studije političkih
problema, procesa kreiranja politika, troškova i koristi pojedinih policy
rešenja usmerenih ka dobrobiti društva.
Svedoci smo pojave kritičara takvog pristupa koji ističu da je
takav odnos izneverio izvornu demokratsku viziju i krenuo tehnokratskim
putem. To se obrazlaže time što se studije i predlozi policy naučnika često
zasnivaju na uskim računima troškova i koristi, a ignoriše kontekst određenih društvenih problema. Uz klasične metode policy analize treba ispitati
alternativne pristupe koji uvažavaju shvatanja aktera, odnosno koji ih
interpretiraju. Ovaj pristup prihvata kritike klasičnog pristupa koji uvažava
sociologiju, teoriju jezika i diskursa i teoriju komunikacijskog delovanja.
Mnoge studije javnih politika u delokrug istraživanja uključuju i aktere
koji deluju u policy područjima što se ne može zanemariti jer takvi subjekti
svestrano deluju u svim fazama javnih politika.
Nauke o javnim politikama moraju biti problemski postavljene
i vrednosno orjentisane, što će biti osnova za dnevno političko odlučivanje,
ili, da javne politike “govore istinu vlastima”41. Takav koncept nauke o
politikama pretpostavlja da će vlasti tražiti i dopustiti da se određena
pitanja i problemi rešavaju prema potrebama radi opšte koristi za društvo.
Međutim, problem nastaj ako se to ne dogodi, što se često dešava, jer bez
41
Wildavsky, Aaron (1979): Speaking Truth to Power: The Art and Craft of
Policy Analysis, New Brunswick: Books
48
Milutinović M. i Kačar S.: JAVNE POLITIKE OBLAST POLITIKOLOGIJE
pristupa kreatorima politika i dobivanja njihova poverenja, policy nauka
gubi smisao. Od početka ova nauka se pojavljuje kao primenjena disciplina, jer ako nauke o politikama postanu beznačajne zbog neuspeha u
primeni, onda nauka o politikama neće udovoljiti izazovima koje su im
namenili zagovornici”42. Određen neuspeh Lasvelovog koncepta nauke o
politikama ogleda se u segmentu –interdisciplinarnosti, jer taj koncept
svojevrsne “nadnauka” nije uhvatio korene, pa se na sceni duže vreme
odvija borba politikologije i ekonomije za “dušu policy studija”43.
INTERPRETACIJSKA I DELIBERACIJSKA POLICY
ANALIZA
Svaka demokratskih tradicija pridaje različit značaj demokratskoj
participaciji i upravljanju u javnim poslovima. Upravo stoga moderne
demokratije danas čine tri elementa: autonomija građana kao pojedinaca,
na osnovu koje se svaki od njih bavi sopstvenim životom i o njemu sam
odlučuje, demokratsko građanstvo koje podrazumeva uključivanje slobodnih i jednakih građana u političku zajednicu u kojoj žive i gde se
potvrđuju u konkretnim aktivnostima, i nezavisnost javne sfere koja
funkcioniše kao posrednički sistem između države i društva i u kojoj se na
odgovarajući način podstiče stvaranje javnih politika.
Navedeni elementi čine suštinu liberalne demokratije bez obzira
na različita tumačenja nekih autora. Model liberalne demokratije predviđa
političku participaciju građana:
- jednakim pravima komunikacije i participacije u rešavanju
društvenih pitanja,
- povremenim izborima (i referendumima) na osnovu prava glasa
građana i odlučivanja o značajnim društvenim i političkim pitanjima,
- takmičenjem, različitih partija, političkih platformi i programa na
političkoj sceni, i
- principom većine prilikom donošenja političkih odluka u
predstavničkim telima.
Na osnovu napred iznetog proizlazi da model liberalne
demokratije u značajnoj meri doprinosi izgradnji političke javne sfere u
kojoj se formiranju respektabilna javna mnjenja:
- odvajanje države koja je bazirana na porezima i doprinosima za
razliku od društva koje je bazirano na tržištu,
- pravom na komuniciranje i udruživanje i regulacijom strukture
moći javne sfere obezbjeđujući raznolikost nezavisnih masovnih medija, i
- obezbeđenjem pristupa masovne publike javnoj sferi.
Deliberativni model se danas više interesuje za funkciju diskursa i
pregovaranja, nego za racionalni izbor ili politički etos. Po ovom modelu,
42
DeLeon, Peter, Martell, Christine R. (2006): The Policy Sciences: Past,Present,
and Future, U: Peters, G. B., Pierre, J. (ur.). Handbook of Public Policy. London: Sage
Publications, str. 39.
43
Colebatch, Hal K. (2004a): str. 77.
49
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (34-55)
saradnja deliberativnih građana je opredjeljena ka rešenjima političkih
problema, pri čemu se ovom obliku daje primat u odnosu na udruživanje
privatnih građana, po osnovu prioriteta, odnosno nad kolektivnim samoodređenjem etički integrisane nacije ili političke partije. Prema tome,
deliberativna paradigma nudi kao empirijsko polazište demokratski proces
koji treba da obezbedi legitimnost putem stvaranja poželjnog mišljenja,
stavova i volje političkih subjekata zbog čega on garantuje:
- javnost i transparentnost deliberativnog procesa,
- uključenost i jednaku mogućnost participacije svih subjekata u
društvenim poslovima, i
- opravdanu pretpostavku da će se doći do racionalnih i prihvatljivih rešenja društvenih pitanja procesom uvažavanja argumenata
različitih subjekata pri političkim promenama.
Bez obzira na različita gledišta mora se konstatovati da pristup
javnim politikama u središte stavlja proces njihova stvaranja, gde su javne
politike opisane kao izbor, odnosno kao faze razumevanja i procesa
stvaranja politika najpostojanijim pristupom. Iz napred navedenih stavova
proizlazi da se faze javne politike odvijaju u predstavljenim fazama, u
čemu politička analiza ima posebno mesto. Upravo zbog toga neophodno
je pri analizi problema doći do podataka različitih vrsta opštosti. Opšti
podaci čine osnovu za definisanje strategije i misije države i lokalnih
vlasti. Među sekundarne podatke spadaju programski prioriteti, uz
identifikaciju interesnih grupa i korisnika. U funkcionalne podatke ulaze
programi, projekti, budžet, finansije i nabavke. A, u sitne podatke pitanja
personala, plata, odmora, procedure, pravila itd.
Naučna analiza ne teži direktnom uticaju na politiku, već
produbljenoj analizi socijalne i političke fenomenologije i problematike,
kako bi objektivno kompletirati znanja vezana za dati problem i kreatorima
politike pomoglo širenjem znanja o toj oblasti. Pravljenje analiza javnih
politika je proces koji se najbolje razume na praktičnim pitanjima, gde je
veoma važna politička procena koja u sebi sadrži vrednosnu orjentaciju.
Profesionalna analiza je obrada osnovnih pitanja bitnih za političko
rješavanje datog problema i često je vrijednosno i ideološki obojena i
mnogo je praktičnija i upotrebljivija od naučne analize.
Najvažnije aktivnosti u procesu političke analize su definisanje
problema, identifikacija ciljeva (opštih i posebnih), kreiranje alternativa
(alternativnih rešenja), vrednovanje svake alternative ponaosob i njenih
mogućih posledica uz poređenje i davanje preporuke – kreiranje izbora
najboljeg (optimalnog rešenja). U svakoj od ovih faza neophodno je praviti
razliku između racionalnog izbora što podrazumeva objektivnu, racionalnu
naučnu analizu rastućeg odlučivanja koji je pragmatičan, ideološki i
partijski obojen. U javnim politikama važno mesto ima interpretacijska
policy analiza koja je uglavnom usaglašenom s tipom demokratije, odnosno koja ne počiva samo na glasanju sebičnih pojedinaca, interesnih grupa
i partija koje ih zastupaju, već težište stavlja na deliberaciji, tj. na
raspravljanju građana o najboljem načinu suživota. To je rasprava u kojoj
50
Milutinović M. i Kačar S.: JAVNE POLITIKE OBLAST POLITIKOLOGIJE
se uvažavaju sagovornici i pokušava doći do prihvatljivog rešenja za
suživot svih subjekata. Za politički poredak je važan deo zajedničke policy
analize, koja uvažava poglede subjekata koji se bavi politikom ne treba biti
većih razlika između interpretacijske analize i političke deliberacije.
Interpretacijska policy analiza često se vezuje za normativnopolitički model deliberacijske demokratije i traži veću participaciju
građana u kreiranju javnih politika. Takav pristup shvata interpretacijsku
policy analizu kao političko emancipaciju uključivanja građana i jačanja
demokratskog poretka oko određenih društvenih pitanja. Ona se nepotrebno vezuje za neki politički model i neopravdano ograničava orjentacijom
na naučne korisnike koji su politički zagovornici jake i/li deliberacijske
demokratije. U tom smislu, pristup istraživanju javnih politika, koji nudi
interpretacijska policy analiza, oslobađa se u procesu političkog „balasta“ i
bez političkih opterećenja otvara prostor za aktivnost širem krugu zainteresovanih istraživača i subjekata oko određenih politika. U svojoj političkoj
dimenziji ona je rešenje problema napetosti između elitističke ekspertize i
demokratskog upravljanja (governance). To govori da ona nije puko praktično sredstvo projekta deliberacijske demokratije, već veza između dva
projekta, ako se želi naučno i stručno učestvovati u kreiranju politika, te je
deliberacijska demokratija snažno predodređena zaokretu prema
interpretacijskoj policy analizi.
Giandomeniko Majone (Majone Giandomenico) navodi da policy
analiza nije tehnička veština, nego retoričko umeće u nabrajanju elemenata
stanja. Takvo gledište je korak u konstruisanju uverljivog tipa savremene
političke zajednice, kao polisa, gde je svako imenovanje i kategorizovanje
deo političke borbe44. Ontologija interpretacijske policy analize osnovu
nalazi u grupama koje komunikacijski deluju, citiranjama i diskursima o
politici oblikuju policy proces. To ne znači da je „sve u diskursu“, jer se
otvara prostor za autonomiju pojedinca, koja se nalazi u sukobljavanju s
diskursom (jezikom, kulturom, tradicijom i sl.) formirajući time ontologijsko polje interpretacijske policy analize. Ontologijska perspektiva
suprotstavljena je ontologiji racionalnih aktera, specifičnoj za racionalni
izbor i značajan je deo klasične policy analize. Epistemološki kriteriji
interpretacijske policy analize omogućujavajui naglašaveno partikularno
razumevanje značenja i prakse političkog delovanja.
Prilikom odvijanja poređenja između deliberacijske demokracije i
interpretacijske policy analize vidljivi su oblici delovanja deliberacijskih
institucija i diskurzivnog dizajna te njegova primena uz kritike deliberacijske demokratije. Poređenje s interpretacijskom policy analizom
pokazuje kako postoji izražena konvergencija između deliberacijske
demokratije izražene u deliberacijskim građanskim forumima i političke
dimenzije interpretacijske policy analize u njezinoj participacijskoj verziji.
44
Majone, Giandomenico (1994): The Rise of Regulatory State in Europe, West
European Politics. (17) 3: str. 77-101.
51
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (34-55)
Spoznaja je usmerena ka shvatanju političkih aktera, jeziku i aktivnosti u
komunikacijama koje donose vredne spoznaje o policy procesu.
Način na koji se svet politike shvata uopšte i pristup naučnom
istraživanju traži povezivanja interpretacijskoga i lingvističkog stava,
karakterističnog za društvene nauka uopšte, s policy analizom. Policy je
smešten između iracionalnog stanja i područja borbe i nastajanja novog, s
jedne strane, te birokratskih otpora i tehničkog upravljanja, s druge strane.
Usmeravanje na policy treba da zadrži konstruktivnu perspektivu rešavanja
javnih problema, koja ima javna uprava, ali i političku otvorenost politike,
koju javna uprava u načelu nema. Sama politika, nažalost, ima prejake
konotacije pristranosti, strančarenja i nepoštene utakmice sebičnih interesa,
što može biti kontraproduktivno. Kada neko kaže „politika“, to je samo
korak da se kaže politikantstvo, što nije ništa novo. Bavljenje kreiranjem
politike i analizom vodi manevrisanju između birokratije i iracionalnosti45.
Interpretacijska policy analiza takvo kreiranje politike nastoji tumačiti kroz
njezine suptilne teorijske prostore, o čemu se mora voditi računa.
Uloga političke analize je od posebnog značaja za rešavanje javnih
problema građana i argument kreatora politike da se napravi najbolji izbor.
Kreatori politike više vode računa o javnim interesima građana i odgovorni
su tamo gde se građani aktivno uključuju u procese kreiranja politika. Sa
druge strane, ovi procesi povratno jačaju demokratsku dimenziju političkih
procesa i povećavaju kvalitet javnih izbora, jer rešenja određenih pitanja
približavaju realnim potrebama građana.
ZAKLJUČAK
U uslovima razvijene demokratije veliku važnost ima
transparentnost politike, razvoj političke kulture, postojanje mehanizama
direktnog uključivanja građana u odlučivanje po važnim pitanjima
(referendumi, građanske inicijative, debate, paneli, savetodavna veća i
drugi oblici na nivou lokalne vlasti i države). Javno mnjenje predstavlja
važan faktor za kreiranja politika, zbog čega je neophodno povremeno
istražiti odnos javnog mnjenja prema određenim društvenim i političkim
pitanjima, što je značajno za kreiranje i sprovođenje javnih politika.
Pojam policy ne može se prevesti jednom rečju kao u engleskom
jeziku. Jezik za pojedine dimenzije politike, poput borbe za moć, planove,
sadržaje i mere, te stabilne institucionalne aranžmane, ima diferencirane
reči politics, policy i polity, a za poslednje upotrebljavaju reči „država“,
„ustav“, „političke institucije“, dok se za prve dve dimenzije upotrebljava
samo reč – „politika“. Razlika među njima zavisi od konteksta u kojem se
izrazi koriste. Danas, u demokratski uređenoj, pluralističkoj političkoj
zajednici za njim postoji potreba a razlika između politike i policy nije
„samo u jeziku“, već postoji društvena i politička stvarnost na koju se
45
Lasswell, Harold (1987): Policy orijentacija, Public Administration Review
(19) 1: 79-88.
52
Milutinović M. i Kačar S.: JAVNE POLITIKE OBLAST POLITIKOLOGIJE
odnosi. Pojam nosi preciznost i njime policy dimenzija politike dobija
važnost u percepciji i treba ga zadržati kako se upotrebom reči „politika“
ne bi uvek morao oslanjati na kontekst.
Istraživanja su pokazala da se odnosi između institucija vlasti u
nekom političkom sistemu i u procesi kreiranja javnih politika odvijaju u
skladu sa nadležnostima, interesi,a i sistemom formalnih i neformalnih
odnosi, kao i odnosa svih političkih aktera kako onih u vlasti, tako i van
nje. Detaljna analiza interesa i motiva različitih subjekata odvija se u
procesima kreiranja i oblikovanja javnih politika i na kraju primeni i
vrednovanje rezultata (outputs) i efekata (outcomes) proisteklih iz određenih politika. Postojanje interesnih grupa usmereno je javnom bavljenju
problemima, što je značajno i ima misiju podizanja znanja građana o
određenim pitanjima, u lobiranju da se određene ideje oblikuju u politiku,
primene i dalje unapređuju. Bavljenja nekom društveno političkom temom
je uvek bitno, a mnoge politike traže istrajnost.
Upravo zbog toga danas se sve više govori o rastućem procesu
kreiranju javnih politika, što u osnovi podrazumeva postepene promene,
korak po korak, njihovo stalno usavršavanje i prilagođavanje potrebama
života ljudi jedne društvene zajednice. Svaka od faza kreiranja, izbora i
primene javnih politika zahteva određene veštine za kritičko promišljanje i
rešavanje javnih problema sa kojima se konkretne politike u osnovi bave,
što je uostalom interes celog društva.
PUBLIC POLICIES – FIELD OF POLITICAL SCIENCE
Milovan Milutinović Ph.D. and Simo Kačar M.A.
Abstract: Public policies or public policy doctrine defines politics as a cyclic
process with different stages, such as putting issues on the agenda, formulating options
and decision-making as well as the implementation and evaluation stages. As for the
methodological aspect, it relies on the quantitative methods and social science
modeling. Over the past twenty years, many research papers on public policy have been
published in which the shift in the policy of resolving certain social issues is asked for
with vaild arguments. As a field of political science, public policies in our country are
still in their infancy, and little attention is given to them in theory as well as in practice.
In political science the importance of understanding the meaning of public policies is
stressed, so this article will explain the concept, emphasise their acceptibility in
political practice and also point to a certain distinction in relation to politics as a whole
whose actions are carried out by various social and political actors in their effort to
resolve certain social problems.
Key words: political science, public policy, policy analysis, stakeholders
LITERATURA
1.
2.
3.
Bašić, Goran (ur) (2003): Demokratija i multikulturalnost u Jugoistočnoj
Evropi, Centar za istraživanje etniciteta, Beograd,.
Baskin, Mark (1987): Politički proces i policy zajednice u jugoslovenskoj
politici, Politička misao, Zagreb, (24) 3: 43-56.
Bobrow, Davis B., Dryzek, John S. (1987): Policy Analysis by Design
Pittsburgh, University of Pittsburgh Press
53
Naučno-stručni časopis
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
24.
25.
26.
27.
28.
54
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (34-55)
Bogason, Peter (2006): Networks and Bargaining in Policy Analysis, U:
Peters, G. B., Pierre, J. (ur.). Handbook of Public Policy. London: Sage
Publications, str. 97-113.
Castles, Francis G. (2007): Komparativne javne politike: obrasci poslije
ratnog razvoja, Zagreb: Masmedia
Colebatch, Hal K. (2004): Javne politike i policy analiza: modeli, kultura i
praksa, Anali Hrvatskog politološkog društva. 1: 31-39.
Colebatch, Hal K. (2005): Javne politike i upravljanje: temeljni pristupi,
Anali Hrvatskog politološkog društva. 2: 7-22.
Colebatch, Hal K. (2006): Policy, Models, and the Construction of Governin,
U: Colebatch, H. K. (ur.). The Work of Policy: An Inter-national Survey.
Lanham: Lexington Books, str. 3-19.
DeLeon, Peter, Martell, Christine R. (2006): The Policy Sciences:
Past,Present, and Future, U: Peters, G. B., Pierre, J. (ur.). Handbook
of Public Policy. London: Sage Publications, str. 31-47.
Đorđević, Snežana (2009): Analize javnih politika, Beograd, Fakultet
političkih nauka i Čigoja štampa
Dror, Yehezkel (2006): Training for Policy Makers, U: Goodin, R. E.,Rein,
M., Moran, M. (ur.). The Oxford Handbook of Public Policy. Oxford: Oxford
University Press, str. 80-105.
Easton, David (1965): A Framework for Political Analysis, Englewood Cliffs:
Prentice-Hall
Fink-Hafner, Danica, Lajh, Damjan (2002): Analiza politik, Ljubljana:
Fakulteta za družbene vede
Fischer, Frank, Forester, John (ur.) (1993): The Argumentative Turn inPolicy
Analysis and Planning, Durham: Duke University Press
Forester, John (1999): Deliberative Policy Analysis: Understanding
Governance in the Network Society, Cam-bridge: Cambridge University Press
Grdešić, Ivan (1995): Političko odlučivanje, Zagreb: Alinea
Grdešić, Ivan (2006): Osnove analize javnih politika, Zagreb: Fakultet
političkih znanosti
Habermas, J. (1998). Three normative models of democracy. In J. Habermas
(Ed.), The inclusion of the other (pp. 239–252). Cambridge, MA:
Massachusetts Institute for Technology Press.
Hajneman, Robert A. (2004): Uvod u političke nauke, Podgorica: CID
Heidenheimer, Arnold J., Heclo, Hugh, Adams, Carolyn T. (1990):
Comparative Public Policy: The Politics of Social Choice in America,Europe,
and Japan, New York: St. Martin’s Press
Hogwood, Brian, Gunn, Lewis (1984): Policy Analysis for the Real World,
Oxford: Oxford University Press
Howlett, Michael, Ramesh, M. (1995): Studing Public Policy: Policy Cycles
and Policy Subsystems, Toronto: Oxford University Press
Jang, Oin, Kvin, Lisa (2002): Pisanje delotvornih predloga za
javnu praktičnu politiku: vodič za savetnike za praktičnu politiku uzemljama
Srednje i Istočne Evrope Beograd: Beogradska otvorena škola
Kimlika, Vil i Opalski, Magda (ur) (2002): Može li se izvoziti liberalni
pluralizam?, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd
Kingdon, John W. (1995): Agendas, Alternative and Public Policies, New
York: Harper-Collins
Kraft E. Michel, Furlong R. Scott (2004): Public Policy – Politics, Analysis
and Alternatives, CQ Presss, Wašington DC
Kustec-Lipicer, Simona (2006): Poseganje države v civilno družbo,
Ljubljana: Fakulteta za družbene vede
Lasswell, Harold (1951): The Policy Orientation, U: Lerner, D.,Lasswell, H.
(ur.). The Policy Sciences: Recent Development in Scopeand Method.
Stanford: Stanford University Press, str. 3-15.
Milutinović M. i Kačar S.: JAVNE POLITIKE OBLAST POLITIKOLOGIJE
29. Lasswell, Harold (1987): Policy orijentacija, Public Administration Review
(19) 1: 79-88.
30. Majone, Giandomenico (1994): The Rise of Regulatory State in Europe, West
European Politics. (17) 3: 77-101.
31. Manhajm, Karl (1978): Ideologija i utopija, Beograd: Nolit
32. McLean, Iain (1997): Uvod u javni izbor, Zagreb: Fakultet političkih znanosti
33. Ostrom, Elinor (2006): Upravljanje zajedničkim dobrima: evolucija
institucija za kolektivno djelovanje, Zagreb: Jesenski i Turk
34. Parsons, Wayne (1995): Public Policy: An Introduction to the Theoryand
Practice of Policy Analysis, Cheltenham: Edward Elgar
35. Petak, Zdravko (2001): Javna dobra i političko odlučivanje, Zagreb: Fakultet
političkih znanosti
36. Radin, Beryl A. (2000): Policy Analysis Comes of Age, Washington,
D.C:Georgetown University Press
37. Rhodes, R.A.W. (1984): Power-Dependence, Policy Communities andantergovernmental Networks, Public Administration Bulletin (49): 4-31.
38. Roe, Emery (1994): Narrative Policy Analysis: Theory and Practice,
Durham: Duke University Press
39. Sabatier, Paul A. (1999): The Need for Better Theories, U: Sabatier, P.A.
(ur.). Theories of the Policy Process. Boulder: Westview Press, str.3-17.
40. Salisbury, Robert H. (1995): The Analysis of Public Policy: A Searchfor
Theories and Roles, Prentice Hall, str. 34-37.
41. Simon, Herbert A. (1985): Human Nature in Politics: The Dialogue
of Psichology with Political Science, American Political Science Review (79)
2: 293-304.
42. Sinclair, Thomas A. P. (2006): Previewing Policy Sciences: MultipleLenses
and Segmented Visions, Politics & Policy (34) 3: 481-504.
43. Stone, Deborah (1997): Policy Paradox: The Art of Political DecisionMaking, New York: W.W. Norton & Company
44. Thelen, Kathleen (1999): Historical Institutionalism in ComparativePolitics,
Annual Review of Political Science 2: 369-404.
45. Wildavsky, Aaron (1979): Speaking Truth to Power: The Art and Craft of
Policy Analysis, New Brunswick: Transaction Books
46. Žigmanov, Tomislav (ur) (2007): Informisanje na jezicima nacionalnih
manjina, Fond za otvoreno društvo, Beograd
RESUME
Studies have shown that the relations between the institutions of power in
a political system and policy-making processes taking place in accordance with the
responsibilities, interests, and the system of formal and informal relationships, and
relationships of all political actors, both those in government and outside it.
Detailed analysis of the motives and interests of various entities takes place in the
creation and shaping of public policy at the end of the implementation and
evaluation of the results (outputs) and impact (outcomes) arising from certain
policies. The existence of interest groups has focused public addressing issues,
which is important and has a mission to increase citizens' knowledge about certain
issues, in particular lobbying to shape ideas into policy, the application continues
to improve. Dealing with a socio-political theme is always important, and many
policies require perseverance.
That's why today is more and more talk about the growing public policy,
including gradual changes, step by step, their continuous improvement and
adaptation to life the people of a community. Each of the stages of creation,
selection and implementation of public policies requires the skills of critical
thinking and solving public problems faced by concrete policy basically deal in a
concrete environment.
55
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. ( 56-77)
Orginalni naučni rad
UDK 349.22:352.08
DOI br. 10.7251/SVR1205056K
ULOGA SAVJETNIKA U POLITIČKOM
SISTEMU
Prof. dr Zoran Kalinić
Mr Ljiljana Aulić
Nezavisni univerzitet Banja Luka
Apstrakt: Politički savjetnici danas čine veoma važnu kariku u
funkcionisanju javnih službi i političkog sistema uopšte. Upravo zbog toga, važan je
izbor političkih savjetnika, koji u većini novih demokratija, posebno zemalja kandidata
za prijem u članstvo Evropske unije, predstavlja predstavlja obavezu i izazov. Politički
savjetnici definišu se u vezi sa dvije grupe sa kojima tjesno sarađuju ministri i drugi
funkcioneri i njihova specifičnost u odnosu na državne službenike. Oni su u nekim
zemljama pomoćnici ministara koji nude savjete i podršku, obično političkog karaktera.
Njihovo imenovanje u osnovi predstavlja „imenovanje u povjerenju“, koje je lično u
nadležnosti ministra i traje koliko se on nalaze na toj funkciji. Politički savjetnici se
razlikuju od ministrovog pomoćnog osoblja a koje je odgovorno za pravljenje
rasporeda, logističku podršku i slične stvari koje su neposredno vezane za ministra.
Specifična funkcija političkih savjetnika je da savjetuju izabrane političke funkcionere i
razlikuju se od državnih službenika po nizu pitanja.
Ključne riječi: politički sistem, politički savjetnici, državni službenici, javni
poslovi
UVOD
Politički savjetnici zajedno sa državnim službenicima danas čine
veoma važnu kariku u funkcionisanju javnih službi i političkog sistema, pri
čemu se ukazuje potreba za cjelovito definisanje okvira za njihov rad i
djelovanje. To se posebno odnosi na izbor političkih savjetnika u
zemljama kandidatima za prijem u članstvo Evropske unije, što u skladu sa
„evropskim standardom“ državne službe i “Evropskim principima javne
uprave“, te “Katalogom zakonodavstva državne službe“, predstavlja
obavezu i izazov.
Ovaj rad ima za cilj da predstavi zbir mogućeg do čega se može
doprijeti, iskustva i primjera iz prakse, koji dozvoljavaju izvođenje opštih
zapažanja i zaključaka o ovoj specijalizovanoj političkoj grupaciji u
političkom sistemu. Korišćenjem komparativne metode o iskustvima
evropskih zemalja, neophodno je predstaviti različita evropska viđenja i
praksu, te na bazi različitih iskustava i rješenja, promovisati bolje
56
Kalinić Z. i Aulić LJ.: ULOGA SAVJETNIKA U POLITIČKOM SISTEMU
razumijevanje koncepta uloge državnih službenika i političkih savjetnika u
kabinetskom sistemu upravljanja. Dakle, da bismo odgovorili na postavljena pitanja u radu, potrebno je precizno utvrditi pravne okvire i
procedure izbora političkih savjetnika, kao i komunikaciju subjekata u
institucijama vlasti.
Ulogu političkih savjetnika i njihov odnos sa državnim službenicima u zemljama – članicama OECD-a, vidljiva je u analizi stanja i
pozicije političkih savjetnika u više evropskih zemalja1, što bi trebalo
poslužiti kao primjer dobre prakse za zemlje nastale nakon raspada
Jugoslavije, a koje se nalaze u procesu evropskih integracija. Prikazani
primjeri u radu ukazuju na način kako se biraju politički savjetnici, njihova
uloga, te granicu njihovog djelovanja. Neophodno je ukazati na specifičnosti kabinetskog sistema upravljanja i sekretarijata u ministarstvima,
ulogu i funkciju političkih savjetnika, te odnos ministar– politički savjetnik
i politički savjetnik–državni službenik.
U tom smislu, praksa pokazuje da su evidentne tenzije između
političkih savjetnika i državnih službenika na koje utiču prvenstveno
neprecizne procedure izbora, a posebno nedefinisan zakonski okvir
njihovog djelovanja. Važno je cjelovito sagledati način na koji zemlje
Evrope definišu uloge političkih savjetnika i državnih službenika i kako se
rješavaju određena pitanja i eliminišu tenzije u njihovim odnosima, sa
ciljem da ove dvije grupe efikasno sarađuju u izvršavanju naloga ministra.
U tekstu će biti predstavljeni elementi političke prakse i
nacionalnih tradicija, koje se prvenstveno odnose na uloge i odgovornosti
političkih savjetnika i državnih službenika, kao i institucionalne aranžmane
koji su uspostavljeni u većini zemalja Evropske unije, kako bi se što
efikasnije obavljali javni poslovi u institucijama vlasti i time obezbijedila
funkcionalnost političkog sistema.
POJAM I ULOGA POLITIČKIH SAVJETNIKA
Pojava političkih savjetnika u strukturama javne uprave izaziva
posebno interesovanje različitih društvenih struktura i dovodi do
polemičnih rasprava o njihovoj funkciji, načinu na koji se biraju, o odnosu
savjetnika sa ministrima, sa državnom službom, te djelotvornosti njihovog
rada. Posebno interesovanje je u pravnom i etičkom okviru, unutar kojeg bi
trebali funkcionisati politički savjetnici. To govori da probleme izaziva
nedovršen pravni okvir za njihovo djelovanje i činjenica da politički
savjetnici nisu državni službenici, već imenovani saradnici od strane
ministra i predsjednika po različitim kriterijima. Teoretičari i analitičari sa
prostora zemalja nastalih raspadom Jugoslavije malo su pisali o političkim
savjetnicima, zbog čega je literatura vrlo ograničena, a informacija koje bi
eventualno mogli da daju državni službenici, gotovo nema.
1
Politički savjetnici i državni službenici u evropskim zemljama, SIGMA,
Zajednička inicijativa OECD-a i Evropske unije pod pokroviteljstvom EU, 2007.
57
Po definiciji, državni službenik je osoba postavljena upravnim
aktom na radno mjesto u državnoj službi, u skladu sa zakonom.2
Zapošljavanje i unapređenje profesionalne karijere državnog službenika se
temelji na javnoj konkurenciji i profesionalnoj sposobnosti.3 Izuzeće
(Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine član 4.
tačka 2.)....osobe zaposlene kao savjetnici članova Parlamentarne skupštine, članova Predsjedništva, predsjedavajućeg Vijeća ministara, ministara i
zamjenika ministara, guvernera i viceguvernera Centralne banke nisu
državni službenici. Dakle, savjetnicima se smatraju izabrani zvaničnici i
nosioci izvršnih funkcija kako je utvrđeno Zakonom o državnoj službi u
institucijama Bosne i Hercegovine. Državni službenici moraju biti
neutralni i nepristrasni, što nije slučaj sa političkim savjetnicima, koji
moraju biti politički osjetljivi.
Razlika između državnih službenika i savjetnika je sljedeća:
uprava ne smije raditi ono što joj je zakonom zabranjeno, odnosno smije
raditi samo ono što joj je zakonom izričito stavljeno u dužnost. Principi
djelovanja savjetnika u obavljanju javnih funkcija su: zakonitost,
efikasnost, nepristrasnost, čast, odgovornost, poštenje, savjesnost, otvorenost i vjerodostojnost. Imajući u vidu, da su politički savjetnici imenovani
zvaničnici, postavlja se pitanje gdje je regrutni centar, te koji je put kojim
su došli na mjesto savjetnika, i ono što je najbitnije, reference i iskustva
koja nose sa sobom? Da li su to osobe čiji se savjetnički posao svodi na
obavljanje administrativnih zadataka ili koje svojim istaknutim radom,
autoritetom i znanjem prije imenovanja, presudno oblikuju politiku
ministra? Praksa ukazuje da su politički savjetnici kadrovski ekipirani ljudi
političkih partija koje vrše vlast, s jedne strane, ali i provjereni obavještajci
u koje imaju potpuno povjerenje, te odlaze u kabinete malo lijevo ili desno
od centra, sa druge strane. U svakom slučaju, zaposleni na mjestu političkih savjetnika mogu biti intelektualci, osobe koji su ostvarile posebne
uspjehe u dotadašnjem radu što ih je preporučilo za savjetničku funkciju,
ali i anonimne osobe sumnjivih referenci. Pojedini savjetnici dolaze na to
mjesto isključivo radi zarade, i nakon kratkog vremena napuštaju funkciju
vraćajući se poslu koji su obavljali i ranije, poslu gdje mogu napredovati.
Njihov mandat ne može biti duži od ministra koji ih je imenovao i koga oni
savjetuju, ali dosadašnja praksa je pokazala da se većina savjetnika nakon
isteka mandata izborila za status državnog službenika. Svakako je bitno
istaći, da iza najuticajnih političara u BiH stoje politički savjetnici, koji se
ne izlažu u javnosti, „ne znamo“ ko su, jer je to diskreciono pravo ministra
i/ili predsjednika, ali smo sigurni da postoje, jer svojim profesionalnim
autoritetom oblikuju politiku istih.
Primjer bivšeg predsjednika Francuske, Nikole Sarkozija: Patrick
Buisson, inače posve odsutan s javne scene, dobio je 2007. godine najvišu
državnu počast, Legiju časti, a njegovo političko djelovanje kao novinara i
savje-tnika skoro je isključivo vezano uz ekstremnu desnicu. Trolist
2
Zakon o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine, član 1. tačka 2.
Zakon o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine, član 1. tačka 2. i
član 2. tačka 1.
3
58
Kalinić Z. i Aulić LJ.: ULOGA SAVJETNIKA U POLITIČKOM SISTEMU
vrijednosti na kojima se temeljila bivša Sarkozijeva kampanja „rad,
odgovornost, autoritet“, kao i strogo odbijanje liberalnih pomaka,
istospolni brakovi, legalizacija eutanazije, svjedoče o njegovom direktnom
uticaju na predsjednika. Opisuju ga kao spretnog stratega koji se pokazao
jako efikasnim u mobilizaciji biračkog tijela, te ga upoređuju s Karlom
Roveom, nauticajnijim savjetnikom u administraciji Džordža W. Buša.
Patrick Buisson je predstavljen kao “Sarkozijeva siva eminencija“, te kao
„čovjek iz sjene koji šapuće na uho predsjedniku“. Pozicija nevidljivih
savjetnika učestala je pojava, a njihov se uticaj ne spominje zbog manjka
konkretnih informacija ili ipak uveličava. Jedan od najpoznatijih i
najuticajnijih američkih spoljnopolitičkih intelektualaca je Henry Kissinger.4 Njegov rad i djelovanje dijeli se u tri faze: u prvoj je bio kritičar
vanjske politike SAD-a, gdje je nakon godina naučne karijere započeo
drugu fazu kao savjetnik za nacionalnu sigurnost, zatim državni sekretar
predsjednika Nixona5 i Forda. Našavši se u središtu spoljnopolitičkog
odlučivanja, pokušao je teoriju pretvoriti u praksu. Glavna osnova bila su
njegova naučna istraživanja, odnosno akademska baza za akcije. Treća faza
„opinion maker“ – savjetnik važnim kompanijama i tvorac mišljenja o
određenim spoljnopolitičkim temama. Kissinger je bio jedini realpolitičar
evropskog stila koji je vodio američku vanjsku politiku i koji je postigao
izuzetne uspjehe (stvaranje nove globalne ravnoteže, detant sa SSSR-om,
potpisivanje SALT-a, obnova odnosa sa Kinom, dominacija SAD-a na
Bliskom istoku, završetak rata u Vijetnamu, potpisivanje Helsinškog
završnog akta i dr.). Izraz koji je često koristio bila je državnička mudrost,
koja podrazumijeva razumijevanje istorijskih trendova, izbjegavao je
kompromise i očekivao da predsjednik kontroliše događaje.
Analizirajući dostupne informacije o kabinetima ministara i
predsjednika Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske i Crne Gore, izvodimo
zaključak da su politički savjetnici fluktuirajuća kadrovska baza izabrane
vladajuće garniture. Promjene koje nastupaju su nakon završenih izbora,
konstituisanja u organima zakonodavne i izvršne vlasti, kada dolazi faza
imenovanja i postavljenja savjetnika u kabinetskim sistemima. Iz
prethodno navedenog, zaključujemo da su pravila koja se primjenjuju u
izboru političkih savjetnika kabinetskih sistema dvojakog karaktera i to:
1.Tehnička pravila – u smislu kako oni trebaju raditi (ne moraju biti
propisana zakonom); 2. Interne norme – koje vrijede zato što su ih u
nekom trenutku donijeli oni koji su ovlašteni da rješavaju interesna pitanja,
tj. “politički odlučujuća grupa”.
4
Henry Kissinger rođen je kao Heinz Alfred 27. maja 1923. godine, u židovskoj
porodici u bavarskom gradiću Furthu. U Njemačkoj je živio sve do 1938. godine, kad je
sa roditeljima, pod prijetnjom nacizma, emigrirao u SAD. 1954. godine doktorirao je na
Univerzitetu Harvard.
5
Tokom predsjedničke kampanje, Nixon je postao svjestan Kissingerova znanja i
uticaja, sličnosti stavova o američkoj spoljnoj politici, te mu je ponudio mjesto
savjetnika predsjednika za nacionalnu sigurnost, jedan od najviših položaja u
administarciji. Nixon i Kissinger bili su čudan par, čija je unutrašnja sličnost bila veća
od vanjske razlike.
59
BROJ SAVJETNIKA, ANGAŽOVANJE I ISKUSTVO
Broj savjetnika u kabinetskim sistemima se utvrđuje internim
aktom predsjednika i/ili ministra, a samo imenovanje spada u diskreciono
pravo istih. Nema adekvatnih istraživanja koja bi ukazala na tačan broj
političkih savjetnika koji se angažuju u ministarstvima, kod premijera i
predsjednika republika iz regiona, prvenstveno u Bosni i Hercegovini,
zatim Srbiji, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Prema podacima dostupnim na
zvaničnim internet stranicama, njihov broj se kreće do neočekivanih brojki
po političkom zvaničniku, što nije precizno definisano zakonskim
rješenjima (izuzev internih akata donesenih po nalogu ministra/ili
predsjednika), te s druge strane ne predstavlja kršenje zakonskih normi. S
tim ciljem, dajemo sljedeći pregled ukupnog broja političkih savjetnika u
predsjedničkim kabinetima:
U Kabinetu Predsjedništva BiH iz reda srpskog naroda angažovani su6:
Šef kabineta
1
Savjet za sigurnosnu politiku
1
Savjetnik za informisanje
1
Savjetnik za ustavno-pravna pitanja
1
Savjetnik za ekonomska pitanja
1
Savjetnik za vanjsku politiku
1
Ukupno:
6
U Kabinetu Predsjedništva BiH iz reda bošnjačkog naroda angažovani su7:
Šef Kabineta
1
Savjetnik u Kabinetu
2
Savjetnik za politička pitanja
1
Savjetnik za vanjsku politiku
1
Savjetnik za povrat i dijasporu
1
Saradnik za odnose s javnošću
1
Ukupno:
7
8
U Kabinetu Predsjedništva BiH iz reda hrvatskog naroda angažovani su :
Šef Kabineta
6
Diplomatski savjetnik
1
Savjetnik za vanjsku politiku
1
Savjetnik za ekonomska pitanja
1
http://www.predsjednistvobih.ba/kab/?cid=12,2,1,10/22/2012 9:41
http://www.predsjednistvobih.ba/kab/?cid=12,2,1,10/22/2012 9:41
8
http://www.predsjednistvobih.ba/kab/?cid=12,2,1,10/22/2012 9:41
7
60
1
Kalinić Z. i Aulić LJ.: ULOGA SAVJETNIKA U POLITIČKOM SISTEMU
Savjetnik za pitanja dijaspore i demob. pripad. OSBiH
1
Oficir za vezu sa ICTY
1
Savjetnik za medije i pitanje mladih
1
Savjetnik za pravna pitanja
1
Ukupno:
8
9
U kabinetu predsjednika Republike Srpske angažovani su :
Šef Kabineta
1
Savjetnik predsjednika Republike za politička pitanja
1
Savjetnik predsjednika Republike za ekonomska pitanja
1
Savjetnik predsjednika Republike
3
Savjetnik za međunarodne odnose
1
Savjetnik za socijalna pitanja
1
Savjetnik za medije
2
Šef biroa za odnose s javnošću
Ukupno:
1
11
U Uredu predsjednika Republike Hrvatske angažovani su 10:
Savjetnik predsjednika za odbranu
1
Pomoćnik savjetnika predsjednika za odbranu
1
Savjetnik predsjednika za nacionalnu sigurnost
1
Zamjenica savjetnika predsjednika za vanjsku politiku
1
Pomoćnica savjetnika za vanjsku politiku
1
Izaslanica predsjednika za jugoistočnu Evropu (Bosna i
Hercegovina, Crna Gora, Republika Kosovo i Republika Srbija)
Savjetnik predsjednika za unutarnju politiku
1
Pomoćnik savjetnika predsjednika za unutarnju trgovinu
1
Savjetnica predsjednika za društvene djelatnosti
1
Zamjenica savjetnice predsjednika za društvene djelatnosti
1
Pomoćnica savjetnice predsjednika za društvene djelatnosti
1
Povjerenik predsjednika za vjerske zajednice
1
Posebni savjetnik predsjednika za gospodarstvo
1
Tajnica predsjednika za gospodarsku saradnju
1
Glavni analitičar predsjednika- posebni koordinator
1
Povjerenik predsjednika za branitelje
1
Povjerenica predsjednika za osobe sa invaliditetom
1
Ukupno:
9
1
17
http://www.predsjednikrs.net/index.php?,10/22/2012 9:41
http://www.predsjednik.hr/Savjetnici01,10/22/2012 9:42
10
61
Savjet za vanjsku politiku i međunarodne odnose
predsjednik
+11 članova
Vijeće predsjednika Republike za socijalnu pravdu
predsjednica
+21 član
Savjet za ratne veterane
predsjednik
+8 članova
Savjet za gospodarstvo
predsjednik +
17 članova
U Kabinetu predsjednika Crne Gore angažovani su11:
Savjetnik za spoljne poslove i međunarodne odnose
1
Savjetnica za odnose s javnošću
1
Savjetnica za oblast ljudskih prava i manjina
1
Šef protokola - savjetnica
1
Savjetnik za međunarodne ekonomske odnose
1
Savjetnik za oblast ustavnog sistema
1
Savjetnik za oblast bezbjednosti i odbrane
1
Savjetnik za oblast bezbjednosnih integracija
1
Ukupno:
8
12
U Kabinetu predsjednika Republike Srbije angažovani su :
Savjetnik predsjednika za odbranu i bezbjednost
1
Savjetnik predsjednika za spoljnu politiku
1
Savjetnik predsjednika za oblast prava
1
Savjetnik predsjednika za kulturu
1
Savjetnik predsjednika za pres službu
1
Savjetnik predsjednika za protokol
1
Ukupno:
6
U većini evropskih zemalja, predsjedniku republike dozvoljeno je
zapošljavanje većeg broja političkih dužnosnika u odnosu na ministre.
Istraživanje 2004. godine u zemljama OECD-a, pokazalo je da se u 7 od 15
zemalja, veći dio osoblja u kabinetu/uredu predsjednika, sastojao od
političkih savjetnika. Ljudi u kabinetu predsjednika obavljaju najsloženije
analitičke, savjetodavne i druge odgovarajuće poslove za potrebe predsjednika države. Poslovi se odnose na državno uređenje, izgradnju i
funkcionisanje političkog sistema i inicijativu za donošenje novih, kao i
primjenu postojećih zakona, privredna kretanja i razvoj ekonomskog
sistema, odbranu i bezbjednost, informisanje, odnose sa drugim državama i
međunarodnim organizacijama, informisanje i saradnju sa naučnim i
11
12
62
http://www.predsjednik.me/?akcija=kabinet,10/22/2012 9:45
http://www.predsednik.rs/sr/node/70, 10/22/2012 9:46
Kalinić Z. i Aulić LJ.: ULOGA SAVJETNIKA U POLITIČKOM SISTEMU
drugim institucijama. Stoga je podjela odgovornosti između državnih
službenika i političkih savjetnika slična onoj u linijskim ministarstvima, a
potreba za kvalitetnom poslovnom saradnjom između njih je jednako bitna.
Dakle, iz prethodnih tabela možemo zaključiti da „predsjednikove
ljude“ u većini zemalja bira lider (predsjednik)13, a ne potrebe i zakon. U
zemljama u kojima se demokratija razvija kao glavno sredstvo uticaja
javnosti, kritike su dovele do ograničenja (Poljska), ili sprečavanja ekspanzije broja savjetnika (Španija ili Engleska). Na broj političkih savjetnika
također mogu uticati i generalne kritike sistema uprave; npr. pokušaj
reformi u Belgiji i Italiji je za rezultat imao političke skandale, koji su se
ticali pitanja od šire važnosti nego neuspjeh uprave ili korupcija.
Značaj i moć savjetnika svakako zavisi od uticaja političkog
zvaničnika. Dosadašnji rad političkih savjetnika podijelio ih je u tri vrste:
stručnjak, generalist i medijski pomoćnik. Stručnjaci su obično u manjini.
Oni se zapošljavaju zbog znanja ili iskustva koje imaju u pogledu
određenog pitanja važna za ministra. Oni obično imaju profesionalno iskustvo ili akademsku specijalizaciju, i često su u sredini, ili na kraju svoje
karijere. Unutar ministarstva, oni se prilično usko fokusiraju na ova
područja, iako se od njih obično traži da se „zainteresuju“ i za druga
područja (u zemljama u tranziciji u Istočnoj Evropi, proteklih godina je
relativno visoka stopa stručnih savjetnika, koji se dovode, kako bi do
određene mjere kompenzirali nedostatak kapaciteta za kreiranje politike u
državnim službama u razvoju).14
Postoje i institucije za “policy research”(politika istraživanja) u
savremenom svijetu, u prvom redu u Americi, i to su “think-tanks” organizacije. Think-tank se može definisati “kao ostrvo vrsnosti u kojem ljudi u
punom radnom vremenu primjenjuju interdisciplinarno naučno mišljenje
na dubinsko poboljšanje donošenja političkih odluka – to je most između
moći i znanja”. Minimalna kritična masa jest 15-20 profesionalaca iz
barem pet do šest disciplina, koji rade u otvorenim timovima na najmanje
tri do četiri problema politike i potpuno su im dostupne sve postojeće
informacije o tim problemima.
Velika Britanija ima najdužu tradiciju korištenja nezavisnih
naučnih institucija u donošenju politčkih odluka o kompleksnim
problemima (ekonomskim, društvenim i dr.). Prvu takvu nezavisnu naučnu
instituciju utemeljila je davne 1831. godine. Slijedile su je SAD, Kanada…
itd. Danas u svijetu postoji oko 4 500 nezavisnih naučnih institucija koje
pružaju intelektualne usluge donosiocima političkih odluka u svojoj zemlji.
13
Lider (predsjednik) sa sobom donosi intelektualni kapital koji će u godinama
provedenim na vlasti i koristiti. To je osoba rijetke individualnosti, koja poznaje
istoriju, ima osjećaj za promjene koje su neminovne, te sposobnost manipulacije
događajima i ljudima.
14
Politički savjetnici i državni službenici u evropskim zemljama, SIGMA,
Zajednička inicijativa OECD-a i Evropske unije pod pokroviteljstvom Evropske unije,
2007, str. 10.
63
Npr. u Hrvatskoj se političari tradicionalno u posljednjih 20 godina
obraćaju HAZU15, pa onda njezini pojedini članovi stvaraju tim u koji
uključuju naučnike iz same akademije i izvan nje. Zatim tim daje svoj
prijedlog političkim predstavnicima koji ga prihvataju ili odbijaju. Ove
timove možemo slobodno nazvati ad hoc timovima.
Generalisti su obično većina. Oni imaju iskustva u predmetnom
području ministra, ali su zaposleni kao politički aides de camp16. Oni su
često mladi, a njihovo profesionalno iskustvo je obično ono stečeno na
mjestu namještenika političke stranke, novinara, pravnika ili ekonomiste.
Pomoćnika za medije je brojčano manje (npr. u Danskoj se
politički savjetnici uglavnom koncentrišu na medijske poslove). Postoji
preklapanje između ove kategorije i generalista, jer će mnogi od ovih
prethodnih, kao dio svoje generalne podrške ministru, provesti određeno
vrijeme na medijskim saopštenjima u ime svojih ministara. S obzirom da je
selekcija političkih savjetnika lična stvar svakog ministra, zapošljavanje je
često nesistematično i slučajno, i skoro se uvijek realizuje putem neformalnih političkih kontakata ili po zahtjevu političkih partija. Zvaničnici
koji nemaju povjerenja u partijske kolege, za savjetnike biraju lične
prijatelje, te sistemski diskvalifikuju obrazovane i stručne ljude zbog
ličnih veza nekih drugih kandidata, bile one porodične, stranačke ili
prijateljske. Broj savjetnika, kakvi su njihovi efekti rada, te koje su
kvalifikacije, pitanja su koja se često postavljaju.
Revizija rada savjetnika se ne radi, niti bivaju ocjenjivani (Ocjenjivanje državnih službenika i namještenika - 1.2. Izuzeci od ocjenjivanja
lica koja nemaju status državnog službenika17). Možda iz tih razloga, nije
slučajno da su u određenom periodu u Bosni i Hercegovini smanjene
investicije za 40%, i da se niko nije pitao ko savjetuje ministra za
ekonomska pitanja. Činjenica je da broj političkih savjetnika zaposlenih u
državnoj službi ima tendenciju rasta. Angažovani su za davanje političkotaktičkih savjeta i podrške svojim ministrima, a za uzvrat dobijaju statusnu
i finansijsku18 stabilnost.
Do kojeg nivoa se “profesija” političkih savjetnika razvila? U
većini zemalja, posao političkog savjetnika predstavlja zanimljivu epizodu
u njihovim karijerama; kada njihov ministar izgubi funkciju, savjetnici se
obično vraćaju svojim prethodnim karijerama. Ponekad će politički
savjetnik pratiti političara sa jednog ministarskog imenovanja na drugo.
Savjetnik može ostati i u istom ministarstvu tokom perioda trajanja
mandata nekoliko sukcesivnih ministara iz iste političke partije, naravno,
ako posjeduje dragocjeno stručno znanje. U nekim zemljama, takvo
15
16
HAZU – Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti.
aides-de-camp (eng.for field assistant) - lični asistent osobi visokog ranga, šefa
države.
17
Član 4. Zakona o državnoj službi u institucijama BiH
Član 43. Zakon o državnoj službi u institucijama BiH, “plata savjetnika veže
se za platu pomoćnika ministra iz petog platnog reda“.
18
64
Kalinić Z. i Aulić LJ.: ULOGA SAVJETNIKA U POLITIČKOM SISTEMU
razmještanje može predstavljati dio dugoročne političke karijere; u
Francuskoj jedno ili nekoliko razdoblja na mjestu ministarskog savjetnika,
ili člana kabineta je više ili manje suštinska faza u napredovanju političara
ili višeg državnog službenika, dok je u Velikoj Britaniji sve veći broj
članova parlamenta i ministara prethodno obavljalo dužnost političkog
savjetnika (uključujući ministra spoljnih poslova i lidera opozicije).
Politički savjetnik je, čini se, postala profesija samo u kabinetskim sistemima, kao u Francuskoj, gdje unapređenje u članstvo kabineta u stvari
predstavlja glavnu propusnicu za političko unapređenje državnih službenika. U Belgiji, sve do nedavnih promjena, članovi ministarskih kabineta
obično ostaju na položaju duže nego ministri kojima su služili, prerastajući
tako u trajniji izvor uticaja na strateškom području u kojem rade. Irska
pokazuje različitu varijantu ovog obrasca, gdje je razvoj finansiranja za
opozicione partije stvorio jednu vrstu obrasca „pokretnih vrata“, u kojem
politički savjetnici, čiji ministri su izgubili izbore, zauzimaju partijske
pozicije, i onda ponovo postaju ministarski savjetnici onda kad se izborna
sreća promijeni.19
ODNOS PREDSJEDNIK I/ILI MINISTAR – POLITIČKI
SAVJETNIK I POLITIČKI SAVJETNIK – DRŽAVNI
SLUŽBENIK
Politički savjetnici se najbolje definišu u vezi sa dvije grupe sa
kojima tijesno sarađuju; ministrima i/ili predsjednicima i državnim
službenicima. Oni nude savjete i podršku, obično političkog karaktera.
Politički savjetnici se razlikuju od ministrovog ličnog pomoćnog osoblja
(koje se u nekim zemljama takođe postavlja izvan državne službe), a koje
je odgovorno za pravljenje rasporeda, logističku podršku i slične stvari
koje su neposredno vezane za ministra. Specifična funkcija političkih
savjetnika je da savjetuju izabrane političke funkcionere i razlikuju se od
državnih službenika po tri pogleda:
Prvo, s obzirom da njih lično imenuje ministar, oni su izuzeti od
uobičajenih kriterija za ulazak u državnu službu (iako se može desiti da su
prethodno radili kao državni službenici). U praksi rijetko postoje neki
obavezni kriteriji za imenovanje političkog savjetnika u određenim
institucijama. Ministri očigledno traže sposobne ljude koji će mu pomoći u
izvršavanju funkcionalnih obaveza, iako se mora spomenuti činjenica, koja
se odnosi na neposrednu političku povezanost koja često daje prednost.
Drugo, oni se nalaze izvan sistematizovane hijerarhije
ministarstava. Savjetnici su obično podređeni samo ministru, od koga
isključivo i dobijaju konkretna uputstva za rad, pa se shodno tome i
uključuju u rješavanje određenih pitanja.
19
Politički savjetnici i državni službenici u evropskim zemljama, SIGMA,
Zajednička inicijativa OECD-a i Evropske unije pod pokroviteljstvom Evropske unije,
2007, str. 11.
65
Treće, oni su izuzeti od obaveznih kriterija za državne službenike,
koji propisuju politički nepristrasno djelovanje. Smisao djelovanja
političkog savjetnika jeste, da daje politički nesmislen savjet, koji ministar
ne može zahtijevati od službenika državne službe.
Praksa pokazuje da je pravni okvir za djelovanje političkih
savjetnika različit od zemlje do zemlje. Savjetnici se tretiraju kao posebna
kategorija državnog službenika ili se pak isključuju iz ambijenta zakona o
državnoj službi. U nekim drugim zemljama, njihov položaj je neodređen,
pa je na ministrima da njihovu poziciju regulišu. Poljska npr. ima
sveobuhvatne propise, iako varijacije između ministarstava postoje, kada
su u pitanju funkcije političkih savjetnika. U Švedskoj i Velikoj Britaniji,
politički savjetnici su jasno definisana kategorija javnih funkcionera, ali su
u drugim slučajevima, zakonske odredbe minimalne. Čvrsto prihvaćene
„norme“ su bile dovoljne da učine inovacije funkcionalnim – iako su se, u
protekloj deceniji te norme pokazale neadekvatnim, pa su dopunjavane
kvazi-zakonodavnim aranžmanima, kao što su kodeks ponašanja i
standardni ugovori o zapošljavanju. U Portugalu i Španiji, postoji odsustvo
zakona ili normi kojima kreira ozbiljne poteškoće, i kao posljedica toga
Španija je krenula da reguliše ovo područje. U Francuskoj nad zakonskim
ograničenjima često prevagnu politički prihvaćene norme ponašanja i
kodeksi. Iz prakse slijede funkcije, čije obavljanje bi se moglo zatražiti od
političkog savjetnika:
• Odnosi sa partijom – partijskim zvaničnicima, parlamentarcima,
regionalnim i opštinskim savjetnicima, partijskim pristalicama, i političkim
partijama u drugim zemljama: po definiciji, ovo je područje u kojem je
državnim službenicima obično zabranjeno da podržavaju ministra.
• Odnosi sa drugim ministrima: svaka djelotvorna vlada će imati
efikasan sistem za međuministarsku koordinaciju u kreiranju politike i
upravnim pitanjima, čime se obično bave državni službenici. Postoje stranačka pitanja na kojima državni službenici ne mogu raditi, jer su osjetljiva
politička pitanja, zbog čega ministar daje prednost nekom kome duboko
vjeruje. Ovo posebno može biti slučaj u koalicionim vladama, kojima su
potrebni međustranački pregovori.
• Pisanje govora je uvijek naporan i nezahvalan zadatak. Mnoge
„zvanične“ govore mogu napisati državni službenici, ali ministar će često
željeti da mijenja nacrt, kako bi mu dao više politički ton, a stranačke
govore će u cijelosti pisati savjetnici.
• Savjeti o tekućim pitanjima: ministar će željeti da dobije savjet o
urgentnim političkim pitanjima – veoma često o nečemu što je toga dana
na naslovnim stranicama.
• Komentar o prijedlozima pripremaju državni službenici u
ministarstvu. Ponekad se ovaj komentar sastoji od revizije prijedloga sa
političke tačke gledišta, i postavljanja pitanja koje državni službenik ne
može postaviti: Kako će reagovati stranka? Češće se ovaj zadatak sastoji
66
Kalinić Z. i Aulić LJ.: ULOGA SAVJETNIKA U POLITIČKOM SISTEMU
od revizije prijedloga da bi se vidjelo kako se oni podudaraju sa
ministrovim vlastitim pogledima i prioritetima vladajuće partije: da li
prijedlog posvećuje dovoljno pažnje pitanju socijalne jednakosti? Da li je
moguće osmisliti više tržišno orijentisano rješenje problema? Da li
prijedlog isuviše pažnje poklanja administrativnim kriterijima, a premalo
političkim imperativima?
• Pomoć ministru u pripremi za javne nastupe – debate u
parlamentu, nastupe pred komisijama zakonodavnog tijela, priprema bitnih
govora ili intervjua za medije. Ministrima je lakše ovo raditi sa nekom
osobom koju dobro poznaju i kojoj, u političkom pogledu, vjeruju.
• Informisanje ministra o prijedlozima vlade, koji su izvan
njegovog područja odgovornosti. Ministar može prisustvovati sjednicama
vlade i komisija na kojima neka pitanja neće uticati na interese njegovog
ministarstva, ali na koja on kao član kolektivne vlade, želi izraziti svoje
mišljenje. Obzirom da je takva intervencija obično političkog karaktera,
ministar će se vjerovatno obratiti svojim političkim savjetnicima.
• Predlaganje vlastitih novih strateških ideja ili „razrađivanje“
ministrovih ideja, u svrhu predlaganja novih inicijativa: državni službenici
su često oprezni i revnosni da zaštite svog ministra od koračanja po
kontraverznom teritoriju. Politički savjetnici, suprotno tome, mogu
sugerisati ideje koje državni službenici mogu odbaciti kao neobične.
• Obavljanje uloge neformalnog izaslanika za spoljne grupe
obuhvata kontakte sa uticajnim stranačkim pristalicama, interesne grupe,
akademske organizacije ili organizacije za interdsiciplinarna istraživanja,
poslovne lidere, ili članove strukovnog sindikata.
Osnovni preduslov za rad političkog svjetnika je pristup. Prvo, to
znači direktni pristup ministru. To zahtijeva da savjetnik bude fizički
smješten u blizini ministrovog ureda, i da ima pravo da raspolaže
određenim dijelom ministrovog radnog vremena. Idealno je da se utvrdi
određeno vrijeme svakog dana, ili nekoliko puta sedmično, kada bi se
savjetnik i ministar sastajali. Ako ministar ima određen broj savjetnika,
koje predvodi šef političkih savjetnika (ili kabineta), ministar bi trebao biti
taj koji će odlučiti da li će imati dodira sa svim savjetnicima, ili samo sa
šefom savjetnika, usmjeravajući savjetodavnu podršku kroz njega. Najdjelotvorniji pristup je mješoviti, u okviru kojeg se ministar povremeno
susreće sa svim savjetnicima, ali također direktno sarađuje i sa pojedinačnim savjetnicima, koji rade na specifičnim pitanjima. Za savjetnike je
važno da jasno razumiju kako ministar razmišlja i šta želi, a to će se tačnije
i efikasnije protumačiti ako se direktno sarađuje sa ministrom, umjesto što
se poruka preusmjerava kroz šefa političkih savjetnika.
Kada prisustvuje sastancima skupa sa ministrom, mudar savjetnik
će malo govoriti, a puno slušati. Najdjelotvorniji savjetnici su oni koji
svoje privilegije koriste sa oprezom. Postoje primjeri savjetnika, često onih
mlađih, koji dozvoljavaju da im njihov visok položaj „udari u glavu“, i koji
67
uživaju u svojoj važnosti. To obično kvari njihov odnos sa ostatkom
ministarstva. Dobar savjetnik može predvidjeti ministrove reakcije na
događaje i ideje, i da predosjeća buduće potrebe.
Sa druge strane, ono što politički savjetnik radi je u velikoj mjeri
uslovljeno funkcijama državnih službenika sa kojima savjetnik radi.
Postoje tri moguća modela:
1. Politički savjetnici koji rade skupa sa politički neutralnom
državnom službom (npr. Danska, Švedska, Velika Britanija): U ovim
sistemima, državna služba je obično dominantan element u
savjetovanju i pružanju podrške ministru, pa je i uloga političkog
savjetnika ograničena na pružanje, odvojene kategorije političkog
savjeta.
2. Politički savjetnici koji rade skupa sa državnom službom, čiji je
najviši nivo također politizovan. To kreira prilično nesređen sistem, što
je poseban slučaj u Španiji.
3. Ministarski kabineti (Francuska, Italija, i donedavno Belgija), obično
se sastoje od miješane grupe političkih savjetnika i državnih
službenika, koji je privremen i savjetuju ministra i sprovode jaku
kontrolu nad ministarstvom u njegovo ime. U takvim sistemima
postoji određena distanca između ministra/kabineta i državnih
službenika, koji čine ostatak ministarstva.
Kada se posmatra odnos između političkih savjetnika i državnih
službenika u određenom ministarstvu ili vladi, mora se voditi računa o tri
različita i moguća odnosa:
1. Da li politički savjetnik ima pravo da izdaje uputstva
državnim službenicima? U većini zemalja, on to pravo nema, jer:
a) to znači uplitanje u zapovjedni lanac i odgovornosti državne
službe, što bi izložilo državne službenike pritiscima i dovelo do
narušavanja vlastite političke neutralnosti, i
b) je uloga savjetnika da savjetuje u ovom slučaju da savjetuje
ministra – a ne da naređuje. 2. Da li je potrebno razdvajanje funkcija
između ove dvije strukture osoblja? Gdje se granica povlači je
sekundarno (iako bitno) pitanje; suštinski kriterij je da granice trebaju
razumjeti i poštovati obje grupe. Iskustvo u radu sa istočnoevropskim
zemljama je da međusobno nerazumijevanje uloga koje imaju, i odsustvo
granice i poslovnih odnosa, često predstavlja suštinu sukoba između
političkih savjetnika i državnih službenika.
3. Da li dvije grupe mogu razviti dobre odnose u radu, koji bi
omogućili prelazak takve granice bez kompromitovanja uloge bilo
koje od grupa? Ovo se posebno odnosi na ulogu koju svaka od njih treba
obavljati u formulaciji politika. U nekim zemljama, postoji tendencija da se
državni službenici više ograniče na pravnu i tehničku ulogu, što je ova
tendencija najočitija u Portugalu. U određenom broju istočnoevropskih
zemalja, ovo je dovedeno do krajnosti, s obzirom na tendenciju da se
68
Kalinić Z. i Aulić LJ.: ULOGA SAVJETNIKA U POLITIČKOM SISTEMU
„politika-strategija“ izjednačila sa „politikom“, te da se državna služba
isključi u oba slučaja. Ovo u suštini nije konstruktivno rješenje. Ona
uzrokuje da teret kreiranja politike „padne“ na mali broj političkih
savjetnika, koji su preopterećeni, dok je državna služba neiskorištena i
većim dijelom ograničava se na zadatke u upravi i implementaciji. To
također znači da se politika kreira u izolaciji, bez iskustva njene
implementacije; odsustvo „povratne petlje“ je ozbiljna slabost u sistemu
kreiranja politike.
Politički savjetnici su obično više zainteresovani za kratkoročne
rezultate, zvaničnici za dugoročne posljedice. Političkim savjetnicima se
žuri; državni službenici mogu sebi priuštiti više vremena za razmišljanje.
Politički savjetnici imaju u vidu izbornu dimenziju, državni službenici
puno manje. Politički savjetnici su više skloni inovacijama; državni
službenici su oprezniji, djelimično po prirodi; djelimično zato što moraju
živjeti sa posljedicama. Uz to, neupitno je da uvođenje političkih
savjetnika u sistem odlučivanja, komplikuje proces dobijanja odluke iz
vladine mašine. Sveukupno, državni službenici u Evropi navikli su se na
političke savjetnike.
Političari traže višestruke kanale strateške savjetodavne podrške;
politički savjetnici su jedna od manifestacija ovog trenda, i nesumnjivo,
daju strateškoj savjetodavnoj podršci političku dimenziju, koju državni
službenici nisu kvalifikovani da ponude. Promišljeniji državni službenici
shvataju da ova dimenzija ne slabi, nego jača kreiranje politike i uvećava
zadovoljstvo ministra kreiranjem politike.
Mudar politički savjetnik zna da mu je državna služba više
potrebna nego što je on potreban državnoj službi. On treba da koristiti svoj
uticaj i pristup sa oprezom, što se posebno odnosi na kontakte sa državnom
službom. Politički savjetnik ne izdaje uputstva državnoj službi, osim ako
mu za tako nešto nije dato posebno ovlaštenje (a u većini zemalja,
savjetnici nemaju takva ovlašćenja), niti on treba podleći zajedničkom
iskušenju da govori u ime ministra. To može dovesti do prigovora, pa je
moguće da ministar odbaci savjetnika. Osim ako mu zakon ne daje ovlasti
u tom pogledu, jedina funkcija političkog savjetnika jeste da savjetuje
ministra, koji bi zauzvrat trebao donositi odluke i izdavati naredbe.
Politički savjetnik će ostvariti najbolju saradnju sa državnom
službom na isti način na koji ostvaruje dobru saradnju sa bilo kim:
uljudnošću, profesionalnošću i obzirom. Ako on pristupi državnom službeniku na konstruktivan način, najvjerovatnije će jednako i odgovoriti. S
obzirom na blizak odnos sa ministrom, njegov prirodni instinkt će biti da
pomogne ako može. Situacija koju savjetnik treba da kreira je vrsta
„moralne spirale“, gdje državni službenik savjetnika smatra korisnim i
uticajnim, tako ohrabrujući državnog službenika da govori o problemima i
razmjenjuje informacije sa njim, što povećava sposobnost savjetnika da
ponudi uticajan savjet.
Politički savjetnik koji je arogantan ili agresivan će jednostavno
otuđiti ljude čija saradnju mu je vrlo potrebna. To je traženje nevolja, s
69
obzirom da državna služba koja želi da oteža život savjetniku, to može i
uraditi, uprkos ministru. Ona može „zaboraviti“ da kopira dokumente za
savjetnika, pozvati ga na sastanak tek u posljednjoj minuti, uskratiti osnovne, ali vitalne uredske usluge, kao što su internet veza, i proizvesti
neugodnosti na sve moguće načine. Neki politički savjetnici neizbježno
upadaju u takvo vrzino kolo, otuđujući državne službenike, uskraćujući
sebi saradnju i informacije, što dovodi do gubitka njihovog uticaja u
ministarstvu i na kraju kod ministra, te uzrokuje da se oni još više
isključuju iz internih rasprava.
To znači da je u osnovi uspjeh ili neuspjeh u rukama političkog
savjetnika i da postoji obaveza državnih službenika da rade u saradnji sa
političkim savjetnicima, a uobičajeno iskustvo u zemljama EU je da
državni službenici sarađuju (iako će uvijek biti nekih neobičnih karaktera,
koji će smatrati politički imenovane dužnosnike ličnom uvredom). Kako je
bivši britanski politički savjetnik (koji se u svoje vrijeme sukobljavao sa
državnim službenicima) rekao u parlamentarnoj raspravi, „sve ovisi od
ličnosti, stručnosti, snage i integriteta [političkog] savjetnika i razvijanja
poštenog, profesionalnog odnosa sa stalnim zvaničnicima i ministrima”.
ISKUSTVA ZEMALJA EVROPE
Odnosi između političkih savjetnika i državnih službenika obično
su problematični u većini zemalja članica EU i OECD-a. Neslaganja su
evidentna posebno u zemljama u tranzicionom periodu, odnosno u onim
zemljama, koje su imale dugu tradiciju državnih službi, bez političkih
savjetnika koji se tek uvode u političku praksu, kao element sistema.
Analize govore da državni službenici i politički savjetnici imaju različite,
ali u osnovi komplementarne uloge u institucijama vlasti. Oni dijele
odgovornost kada je u pitanju savjetovanje o strateškim pravcima
djelovanja, i kada se izražava odanost ministru ili drugom državnom
funkcioneru za čije se potrebe angažuje.
Određena iskustva pokazuju da politički savjetnici daju savjete
vezane za strategiju (politike) unutar političkog domena, dok je u nadležnosti državne službe uprava, implementacija i izvršenje politika, ali i
razrađivanje različitih opcija javne politike za ministra. Takva pozicija
ukazuje da se politički savjetnici moraju osloniti na saradnju cjelokupnog
korpusa državnih službenika, kako bi dobili relevantne podatke. Zauzvrat,
državni službenici često brzo shvate da politički savjetnici mogu pomoći
državnim službenicima u razumijevanju političkog okruženja u kojem
funkcionišu i podstaći ih u zajedničkom izvršavanju složenih pitanja.
Praksa pokazuje da se granice između političkih savjetnika i
državnih službenika moraju jasno odrediti, što bi bila osnova za
međusobno razumijevanje i uvažavanje u cilju efikasnijeg rada. Ti mikroprostori ne mogu imati zidove oko sebe, već granicu jasnog i preciznog
djelovanja u kojem se zna dokle je linija preko koje ministarstva mogu
efikasno sarađivati, uz asistenciju ove dvije grupe, što se dobro vidi u
iskustvima nekih evropskih zemalja.
70
Kalinić Z. i Aulić LJ.: ULOGA SAVJETNIKA U POLITIČKOM SISTEMU
U Danskoj npr. državna služba obezbjeđuje savjete u strateškom
domenu, kao i političko-strateško savjetodavnu podršku, ali se ipak
uzdržava od uključivanja u stranačku politiku. U svakom ministarstvu
dozvoljeno je zapošljavanje samo jednog političkog savjetnika ministra,
koji se uglavnom bavi odnosima sa medijima, umjesto da obezbjeđuje
taktičke savjete za ministra. Bijela knjiga iz 2004. precizno objašnjava
ulogu, odgovornost i kurs koji je obavezan za političke savjetnike, i koji bi
ih trebao pripremiti za rad u ministarskom okruženju da bi zajednički rad
bio efikasan i obezbjeđivao efikasno izvršavanje zadataka i obaveza.
Praksa pokazuje da je u Poljskoj bilo teško ostvariti i očuvati
podjelu na političku sferu i sferu državne službe. Ova zemlja usvojila je
sistem političkih kabineta, kojima upravljaju pojedine ministarske
direktive, gdje politički savjetnici i državni službenici zajedno rade
obezbjeđujući savjetodavnu podršku funkcionerima. Sveobuhvatan propis
koji bi se odnosio na takve političke kabinete bio bi koristan, s obzirom na
negativno mišljenje javnosti o političkim savjetnicima, koji su u prošlosti
često bili upleteni u političke skandale, proizašle iz zloupotrebe položaja.
U Portugalu se zakonski definiše položaj i uloga političkih
savjetnika u parlamentu i vladi, kao kategorija koja je različita od državnih
službenika, zabranjujući bilo kakvo njihovo direktno miješanje u
funkcionisanje upravnih tijela. Međutim, velik procenat političkih kadrova,
koji rade sa članovima vlade, zapošljava se iz javne uprave, u koju se
nakon isteka mandata mogu vratiti, a državni službenik ne mora dati
ostavku da bi radio kao politički savjetnik. To de facto otežava jasno
odvajanje političkih savjetnika od državnih službenika u ovoj zemlji.
U Španiji su prepoznatljiva četiri trenda: politička i upravna
decentralizacija, konsolidacija socijalne države, integracija u EU i
privatizacija i pribavljanje javnih usluga iz spoljnih izvora. Ovim
opredjeljenjima, izvršen je snažan uticaj na ulogu državnih službenika na
centralnom nivou, zajedno sa njihovom odgovornošću za pružanje političko-taktičkih savjeta i tehničke pomoći političarima, na različitim nivoima
centralne uprave. Trenutno, oko ¾ radnih mjesta savjetnika se popunjava
državnim službenicima. Skupa sa stalnim državnim službenicima, politički
imenovani funkcioneri rade u političkim kabinetima kao specijalni savjetnici. Posljednih par godina, učinjeni su pokušaji da se formuliše etički
kodeks i reguliše zapošljavanje i selekcija specijalnih savjetnika, čiji broj
rapidno raste kako na lokalnom nivou, isto tako i na nivou regija ali i
države u cjelini.
U Velikoj Britaniji, državni službenici i politički savjetnici tijesno
sarađuju na osnovu zajedničke saglasnosti da ministri zavise od širokog
raspona raznovrsnih savjeta, praktične i političke vrste, kako bi mogli
donositi najbolje odluke zasnovane na raspoloživim činjenicama. Saradnja
između ove dvije grupe uglavnom zavisi od individualne profesionalnosti i
razumijevanja da obje strane služe zajedničkim ciljevima. Politički
savjetnici smatraju se privremenim državnim službenicima, od kojih se
71
zahtijeva da se ponašaju u skladu sa Kodeksom ponašanja za specijalne
savjetnike i Zakonom o državnoj službi, naglašavajući integritet i služenje
izabranoj vladi.
Radi efikasnijeg rješavanja brojnih problema i pitanja koji stoje
pred ove dvije grupe ljudi sa sličnim zadacima, neophodno je stvoriti određene uslove:
• Potrebno je jasno definisati uloge državnih službenika i političkih savjetnika, što je najbolje regulisati zakonom u kojem bi se utvrdili
kodeksi ponašanja.
• Potrebno je utvrditi jednostavne mehanizme, koji će omogućiti
odgovarajuće i razumljive radne odnose između državnih službenika i
političkih savjetnika:
 Postići razumijevanje da politički savjetnici u prvom redu savjetuju
ministra, i da ne mogu izdavati naredbe državnim službenicima,
 Neophodan je konkretan plan o tome šta ministar želi da postigne i šta
treba da urade politički savjetnici i državni službenici da bi se postigli
utvrđeni ciljevi u institucijama,
 Utvrđivanje prakse održavanja radno-konsultativnih sastanaka, kao što
su, na primjer, sedmični sastanci između viših državnih službenika i
političkih savjetnika, u svrhu razmjene informacija i raspodjele posla.
• U cilju dopune pravnog okvira, potrebno je definisati etičke
propise koji se mogu ojačati putem strategije (politike) za kadrovske resurse, i mjera obuke za sve zaposlene.
• Ugraditi mehanizme za sankcionisanje povreda zakona i kodeksa
ponašanja i političkih savjetnika, kao što to u većini zemalja važi za državne službenike. U zemljama Zapadne Evrope ne postoje propisa o istrazi i
kažnjavanju političkih savjetnika, što bi se trebalo regulisati.
KARAKTER MINISTARSKIH KABINETA
Ministarski kabinet je relativno rijedak fenomen. Njegovi glavni
primjeri u Evropi su Belgija (čiji sistem je sada u fazi demontiranja),
Francuska i Italija. Francuska se smatra klasičnim primjerom, s obzirom da
su ministarski kabineti funkcionisali u prepoznatljivom modernom obliku u
periodu od oko 150 godina. Španija kreće u pravcu ovog modela. Kabinet
se razlikuje od sistema političkih savjetnika u tome što, osim što savjetuje
ministra, on također obezbjeđuje politički smjer i upravlja cjelokupnim
ministarstvom. Izdaje uputstva ministarstvu u ministrovo ime, a njegovi
vodeći članovi obično imaju prava da potpisuju dokumente u ime ministra,
često predstavljaju ministra na raznim događajima, i smatra se da govore u
njegovo ime, i unutar i izvan ministarstva.
Kabineti se obično sastoje od mješavine državnih službenika i
imenovanih funkcionera izvana, a od posljednjih se, u najmanju ruku,
očekuje da budu naklonjeni ministrovom mišljenju. U Francuskoj se
kabineti sastoje od 20 do 30 ljudi za ministra, i 10 do 20 ljudi za pomoćnika ministra. Kabineti su u Belgiji donedavno bili izuzetno veliki, a u
72
Kalinić Z. i Aulić LJ.: ULOGA SAVJETNIKA U POLITIČKOM SISTEMU
nekim ekstremnim slučajevima sastojali su se od 100 članova, dok njihova
veličina nije ograničena upravnim reformama. Teško je pronaći brojke koje
se odnose na broj političkih službenika. Olivier Schrameck procjenjuje, da
je četvrtina francuskog osoblja u kabinetima zaposlena izvana i imenovana
iz političkih razloga.
Članove kabineta lično bira ministar. U slučaju državnih službenika, ovo ugrožava tradicionalnu hijerarhiju državne službe i izloženo je
optužbama za favorizaciju.
Ovlašćenja šefa kabineta se protežu unutar cijelog ministarstva, sa
odgovornošću za sve bitne političke odluke ministarstva – npr.u Francuskoj, za njegove ključne upravne funkcije. Ostali članovi kabineta su
odgovorni za posebne teme ili područja politike. Postoji osoblje sa posebnom odgovornošću za vezu sa parlamentom, odnose sa medijima i
biračkim tijelom. Hijerarhija unutar kabineta je prilično fleksibilna; lični
obziri su bitniji. Schrameckova monografija iznova argumentuje da
kabineti trebaju funkcionisati, ali priznaje da mnogi od njih tako ne
funkcionišu, te da je uobičajena konkurencija među članovima. Mnogi
ljudi se izmjenjuju u intervalima i na višim položajima u kabinetima
ministara, što je priznato sredstvo profesionalnog napredovanja.
Međutim, s obzirom da je zasnovana na favoritizmu, uobičajena
kritika je da se ova praksa kosi sa najboljim praksama napredovanja u
državnoj službi zasnovanih na objektivnoj procjeni. Postojanje kabineta
značajno umanjuje ulogu osoblja, koje vodi druge odjele u ministarstvu.
Kako je mehanizam odlučivanja pomaknut prema gore u kabinet,
ostatku ministarstva se nameće tehnička uloga, sa jakim naglaskom na
izvršavanju odluka koje se donose na višoj instanci (iako kabinetskom
osoblju nije strano angažovanje u osjetljivijim projektima). Tamo gdje
postoji generalni sekretar, kao što su Belgija i Italija, njegova uloga je više
administrativne i tehničke prirode. To samo po sebi može prerasti u
značajnu ulogu, posebno u budžetskim i organizacionim pitanjima, a
generalni sekretar može vršiti prilično jak uticaj na račun koordinacije. Čak
i odsustvo ove protuteže u Francuskoj, čini kabinet potpuno dominantnim.
Ovo proširivanje uloge političkih savjetnika, od savjetodavne uloge, do
onoga što ga izdvaja kao „centralnu ulogu u kreiranju, primjeni, nadzoru i
evaluaciji javnih politika“ je da se Španija kreće u pravcu sistema u
francuskom stilu.
Kabinetski sistem ima uticaj na međuministarsku koordinaciju
politike, s obzirom da se između kabineta razvije jaka mreža. Kabineti su
donedavno u Belgiji bili glavni provodnik za kooordinaciju i pregovaranje
o bitnim strateškim odlukama između ministarstava. U Francuskoj su oni
ovu ulogu preuzeli do nivoa gdje se isključuju politička pitanja;
međuministarska neslaganja se ne rješavaju sastancima ministara, nego
sastancima njihovog kabinetskog osoblja. U Španiji se zapaža da
međuministarska mreža političkih savjetnika vrši uticaj na utvrđivanje
politike da li će vlada usvojiti zakonodavne projekte ili neće. Ovo manje
73
važi u Italiji, ali redovan sastanak šefova kabineta i pravnog direktora
ministarstva, jeste ključni mehanizam za obradu dnevnog reda sedmičnih
sastanaka italijanske vlade, i rješavanje neusaglašenosti između ministara.
Kabinetski sistem ima svojih vrijednosti. On ministru obezbjeđuje
usluge grupe veoma sposobnih ljudi, od kojih su mnogi stručnjaci u raznim
poljima. On obezbjeđuje podršku za sve aspekte ministrovog života (neki
sistemi državne službe su izloženi optužbama da adekvatno podržavaju
ministrove potrebe u administrativnom i strateškom domenu, ali da
nedovoljno podržavaju njegove potrebe koje su više političkog karaktera).
Uz to, kabinetski sistem je popularan kod ministara, koji vole izabirati
svoje vlastito osoblje.
Na sceni postoje jake kritike sistema, koje se mogu sumirati pod
dva naslova. Prva kritika je zasnovana na principu: kabinetski sistem je
zatvoreni krug nagrađenih političkih istomišljenika, zasnovan na
favoritizmu, a ne na objektivnoj vrijednosti koji degradira princip državne
službe. Postoji također i dimenzija jednakih šansi: studija koju je sproveo
Le Monde utvrdila je da samo 10 od 700 članova kabineta imaju ono što se
nazvalo „doseljeničko porijeklo“. Uobičajena pritužba u Belgiji je bila da
su državni službenici, nakon službe u kabinetu, često znali biti unaprijeđeni
izvan normalne procedure unapređenja. Drugi dio primjedbi se fokusira na
neefikasnosti sistema, jer se stručnost neadekvatno koristi u ministarstvu.
Ohrabruje se donošenje kratkoročnih odluka, dolazi do rivalstva i
„udvaračkog“ ponašanja kod kabinetskog osoblja, a ostalo osoblje u
ministarstvu se ohrabruje za manipulacije radi uticaja na odluke kabineta, –
“neravnoteže i zloupotrebe”.
Iz ovih razloga, kabinetski sistem je dugo bio predmetom kritika.
Međutim, političari se očito ustručavaju da žrtvuju tako očigledan izvor
političkog patronata, čak i ako je dugoročni efekat lošiji kvalitet izvršne
vlasti i oslabljivanje javne uprave. U Francuskoj je ova institucija bila
predmetom stalnih kritika, posebno u izvještaju Blanc komisije iz 1993.
godine, koja je zaključila forenzičku kritiku njenih neuspjeha sa
preporukom da se ograniči ukupni broj kabinetskog osoblja na 100 (u
odnosu na 400 u to vrijeme, i 700 u današnje vrijeme). Svi pokušaji
reformisanja su se izjalovili, i čini se da su većina autora koji su pisali na
ovu temu podržali zaključak da se sistem – bar u Francuskoj – jedino može
promijeniti ukidanjem.
To je bio zaključak donesen u Belgiji 1999. godine koji je inicirao
ukidanje kabineta na federalnom nivou. Podsticaj za ovu odluku je došao
od serije skandala i neuspjeha, uključujući afere, koje su dovele do toga da
se javna služba vidi kao „pretjerano politizirana, nesposobna i statična“.
Ovi događaji su doprinijeli izboru vlade, koja je dala visok prioritet
radikalnoj reformi javnog sektora. Kabineti su igrali veliku ulogu u ovoj
reformi, zato što se njihov broj zaposlenih skoro udvostručio od 1989.
godine na prosječno 30 ljudi i zato što su – rečeno je u Copernicus
dokumentu - “kabineti vršili mnogo veću kontrolu nad aktivnostima
74
Kalinić Z. i Aulić LJ.: ULOGA SAVJETNIKA U POLITIČKOM SISTEMU
ministarstava, i imali mnogo 'istureniju' ulogu u kreiranju politike. Ovo su
državni službenici, koji su radili u službama, često smatrali znakom loše
reputacije, a to je ponekad bilo uzrokom sukoba između ministra i službi
koje su potpadale pod njegovu odgovornost. To je također dovelo do
nedostatka kontinuiteta u kreiranju politike, kako su ministarski kabineti
dolazili i odlazili sa ministrima nakon izbora”.
Copernicus program je predvidio zamjenu svakog kabineta u
svakom ministarstvu sa malom grupom ministarskog osoblja, koje se
sastoji od ličnih saradnika izabranih od strane ministra; strateškog savjeta,
koji savjetuje ministra o politici, a koji sačinjavaju rukovodioci iz odjela
ministarstva i spoljni stručnjaci; i „ćelije za pripremu politike“ sastavljene
od državnih službenika i spoljnih stručnjaka, koje zapošljava organizacija
za zapošljavanje državnih službenika. Implementacija je bila spora, s
obzirom na belgijske složene strukture izvršne vlasti i kontraverznu prirodu
šireg programa reformi, ali postepeno ukidanje kabineta je već u zamahu.
Primjetno je da kabinetski model nije prihvaćen u procesu
demokratizacije Istočne Evrope (Poljska). Ni zapadnoevropski konsultanti,
pa čak ni Evropska komisija, nisu ga promovirali kao ideju
istočnoevropskim vladama, iako ovaj dio Evrope u svojoj vlastitoj internoj
upravi koristi kabinete. Kao i „sistem plijena“ u Sjedinjenim Državama, u
kojem su sve više pozicije popunjene političkim dužnosnicima, sistem se
toleriše kod kuće, ali se priznaje da je nepogodan za izvoz.
ZAKLJUČAK
Teško je procijeniti djelotvornost političkih savjetnika na tekuću
ili, posebno na željenu politiku. Savjetnik povremeno može ukazati na
određenu odluku i imati zasluge za odlučujući uticaj, ali ovakvi primjeri su
rijetki. Češće se dešava da politički savjetnik misli da je nešto postigao, a
onda shvati da je gurao vrata koja su već otvorena ili da se njegova
sugestija ili savjet, virtuelno susreće sa istim savjetom, koji je došao sa
drugog mjesta. Još jedno moguće mjerenje djelotvornosti je zadovoljstvo
ministra. Ovo je teško izmjeriti zato što nije vjerovatno da će ministar
javno priznati grešku u imenovanju. Možda je najbolji pokazatelj uspjeha
opstanak. Veliki dio inovacija u vladajućoj mašineriji ne traje dugo.
Politički savjetnici čine relativno novu inovaciju u većini zemalja i obično
su opstajali na mjestima gdje su eksperimentalno uvođeni. Iskustva koja se
se mogu iz svega navedenog izvući:
• Funkcije političkih savjetnika treba jasno precizirati, po
mogućnosti zakonom. U idealnom slučaju, ovo treba biti podržano
kodeksom ponašanja za političke savjetnike. Poštovanje propisa i kodeksa
treba biti ugovorna obaveza političkih savjetnika.
• Pripadajuće odgovornosti političkih savjetnika i državnih
službenika treba jasno definisati. Gdje je granica između njih jeste
sekundarno pitanje; ono što je od primarne važnosti jeste da treba postojati
granica koja je jasno označena, i koju svi razumiju i poštuju.
75
• Međutim, razgraničenje funkcija između dvije grupe treba
predstavljati linijom koja im pomaže da razumiju svoje pripadajuće
funkcije, a ne barijeru koja će ih sprečavati da rade zajedno, da bi postigli
ciljeve ministra. Jednostavni svakodnevni radni aranžmani, kao redovni
sastanci, potrebni su da bi se riješio radni odnos između političkih
savjetnika i viših državnih službenika u ministarstvu, posebno razmjena
informacija i raspodjele posla između njih.
• Politički savjetnici trebaju djelovati u skladu sa zdravim
razumom i oprezom. Oni ne trebaju zloupotrebljavati svoj privilegovan
pristup ministru, njegovim sastancima ili informacijama, već mu pomoći u
obavljanju funkcije.
• Državni službenici trebaju raditi zajedno sa političkim
savjetnicima, i podržavati ih u izvršavanju njihovih različitih i odvojenih
uloga. Potreban je etički okvir da bi dopunio pravni koji reguliše političke
savjetnike, paralelno sa uspostavljenim okvirom za državne službenike.
Korisno bi bilo da on obuhvati i kodeks njihovog ponašanja.
• Praksa pokazuje da je potreban nezavisni mehanizam za
istraživanje i kažnjavanje kršenja propisa, koji regulišu ponašanje
političkih savjetnika, paralelno sa mehanizmima, koji bi trebali postojati za
istraživanje i kažnjavanje prekršaja državnih službenika.
Na kraju, može se zaključiti da su danas politički savjetnici
značajni subjekti političkog sistema koji pomažu izabranim
predstavnicima, državnim funkcionerima obavljanje javnih i državnih
funkcija. Mnoga istraživanja pokazuju da je to danas potreba, ali se isto
tako ističe važnost preciznog regulisanja njihove pozicije i nadležnosti u
institucijama političkog sistema.
ROLE OF ADVISOR IN THE POLITICAL SYSTEM
Prof. Zoran Kalinić, Ph.D. and Ljiljana Aulić M.A.
Abstract: Political advisers are today a very important link in the functioning
of public services and a political system in general. The right choice of political
advisers presents a considerable challenge as well as an obligation for the majority of
new democracies, especially among the candidate countries for EU membership.
Political advisers are thus best defined in relation to the two groups with whom the
ministers and other government officials closely cooperate and a specific role that
delineates their relations with permanent civil service. In certain countries they work in
a supporting role to the government ministers and their duty is to assist and advise from
a standpoint that is more politically committed. They are political appointees whose
loyalties are basically claimed by particular ministers personally and their appointment
and status usually last until the ministers hold office. Political advisers contrast with
ministers’ support staff responsible for administrative and logistical services and other
services that directly support the ministers. A specific role of political advisers is to
assist and advise elected political officials and it differs from that of civil servants in a
number of issues.
Key words: political system, political advisers, civil servants, public affairs
76
Kalinić Z. i Aulić LJ.: ULOGA SAVJETNIKA U POLITIČKOM SISTEMU
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
Politički savjetnici i državni službenici u evropskim zemljama, SIGMA,2007.
Organizovanje uprave središnje države: politike i instrumenti, SIGMA, 2007.
Obaveze i stege državnih službenika, SIGMA 2003.
Priručnik o ocjenjivanju državnih službenika i namještenika u strukturama
državne službe u Bosni i Hercegovini, Kancelarija koordinatora za reforme
javne uprave, Djikic Consulting Services d.o.o., UrbanGraf, 2011. Sarajevo.
Zakonski propisi:
Zakon o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni
glasnik BiH", br. 12/02, 19/02, 8/03, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05,
2/06, 32/07, 43/09 i 8/10)
Zakon o izmjeni Zakona o državnoj službi u Bosni i Hercegovini u
institucijama Bosne i Hercegovine (“Sl. glasnik Bosne i Hercegovine “40/12)
Pravilnik o načinu ocjenjivanja rada državnlh službenika u institucijama
Bosne i Hercegovine
Pravilnik Agencije za državnu službu broj: 01-02-594/11 od 14. jula 2011.
godine ("Službeni glasnik BiH", broj 59/11)
Zakon o Vladi Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske", broj
118/08)
Zakon o državnim službenicima („Službeni glasnik Republike Srpske“, broj
118/08)
Kodeks ponašanja državnih službenika („Službeni glasnik Republike Srpske
br. 83/02)
Priručnik o ocjenjivanju državnih službenika i namještenika u strukturama
državne službe u Bosni i Hercegovini, Kancelarija koordinatora za reformu
javne uprave, Djikic Consulting Services d.o.o., UrbanGraf, 2011. Sarajevo.
Web adrese:
http://adu.vladars.net
http://www.ads.gov.ba
http://www.iju.hr/HJU/HJU/preuzimanje_files/20093%2003%20Savjetnici.pdf
RESUME
It is difficult to assess the effectiveness of the current political advisors
or, in particular the desired policy. Advisor may occasionally point to a particular
decision and have the credit for a decisive influence, but such examples are rare.
More often, a political adviser thinks he has achieved something, and then realize
that it pushed a door that is already open, or that his suggestions or advice, met
with virtually the same advice that has come from elsewhere. Another possible
measure of effectiveness is the satisfaction of the Minister. This is difficult to
measure because it is not likely that the Minister publicly acknowledged a mistake
in the appointment. Perhaps the best indicator of success is survival. A large part of
innovation in the machinery does not last long. Political consultants are a relatively
new innovation in most countries, and usually endured in places where they have
been tried. It is evident that they are much elemant political system in most of the
institutions and have the appropriate influence on relationships and decisionmaking in individual institutions and organizations.
77
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (78-89)
Orginalni naučni rad
UDK 316.32:007]:659.011.1(497.6)
DOI br. 10.7251/SVR1205078Z
INFORMACIONO DRUŠTVO I MEDIJI U BOSNI
I HERCEGOVINI
Doc. dr Ljubomir Zuber1
Aleksandra Lazić2
Filozofski fakultet Pale
Apstrakt: Digitalna podjela, kako nazivamo razdor između informacijski
bogatih i siromašnih, rezultat je kašnjenja industrijalizacije i modernizacije u
tranzicijskim zemljama. Sadašnje društvo nije nužno i savremeno, već to isključivo
zavisi od stepena njihovog razvoja. Digitalizacijom je olakšana komunikacija među
ljudima, pristup znanju i informacijama i njihova selekcija, ali je istovremeno i
obezbijeđen prostor i mogućnosti za kontrolisanjem omasovljene javnosti. Novinarstvo
dobija novu dimenziju. Potencirajući na kvantitetu i brzini informacija, gubi se na
kvalitetu primljenih poruka.
Ključne riječi: informaciono društvo, Internet, mediji, digitalizacija,
novinarstvo
UVOD
Digitalna revolucija nastupila je izumom mikroprocesora, 70-ih
godina XX vijeka, a vrhunac je dostigla 90-ih godina proteklog vijeka,
smiještanjem Interneta u privatnu sferu. Informacijska i komunikacijska
tehnologija obuhvatila je računare i opremu za komunikacije, i s tim
povezane usluge, a bavi se proučavanjem informacijskog doba. Ove dvije
revolucije su se odvijale paralelno, tako što istovremeno, analogni uređaji
postepeno prolaze kroz proces digitalizacije, a vrši se povezivanje različitih
usluga u jedinstvenu digitalnu mrežu (telefonija, televizija, Internet...).
Sam koncept informacionog društva razvio se iz odnosa
tehnologije i društva, odnosi se na period od postindustrijskog društva3 pa
sve do danas, i predviđa se da će u budućnosti tempo razvoja istog biti
1
Filozofski fakultet Pale, [email protected]
Student master studija, Filozofski fakultet Pale, [email protected]
3
M. Mučibabić: Postindustrijsko društvo je novi tip najrazvijenijih društava, koje
po mišljenju nekih teoretičara društva, nastaje zahvaljujući novoj tehničko-tehnološkoj
revoluciji, jer ona fundamentalna naučna saznanja čini ključnim činiocem društvenog
razvoja. str. 175.
2
78
Zuber LJ. i Lazić A : INFORMACIONO DRUŠTVO I MEDIJI U BiH
nezaustavljiv. Od ranih 60-ih godina proteklog vijeka društvo je prošlo
kroz tri faze svog razvoja, od tehnološkog, preko društva znanja, pa sve do
informacionog društva. Postindustrijsko društvo zasnovano je i realizovano
na ideji intelektualne tehnologije, a informacija i znanje glavne su
karakteristike ovog društva.
Digitalna revolucija je eliminisala sve tehnološke prepreke koje su
odvajale medije od telekomunikacija, a oboje od kompjuterske i informatičke industrije. Dakle, informaciono društvo je termin kojim istraživači
medija definišu buduća „društva koja su postala zavisna od kompleksnih,
elektronskih, informacionih i komunikacionih mreža koje najveći dio
svojih resursa usmjeravaju na informacione i komunikacione aktivnosti“
(citirano prema V. Melodi).4
Iako globalizacija podrazumijeva brisanje granica i nesmetan
protok robe, kapitala, informacija i usluga, nemaju svi u svijetu jednake
mogućnosti pristupa Internetu i informacijskoj tehnologiji. Teorija umreženog društva zasnovana je na porastu kapaciteta procesuiranja informacija
i komunikacije, a nove tehnologije imaju sposobnost samoproširivanja i
inovacija. Upotreba Interneta i informacijske i komunikacijske tehnologije
prodiru u sve sfere života: od globalne politike i ekonomije, pa do
svakodnevne interakcije među pojedincima. Internet omogućuje nove
oblike komunikacije, poslovanja i učenja. Osim toga, pogodan je za
inovacije, a u svojim temeljima je i demokratičan, jer svako može biti autor
sadržaja. Integracija i integritet medija, fleksibilna interakcija, transakcije,
te uređivanje i kreiranje alata i video-tonskih zapisa, karakteristike su
digitalne tehnologije.
Prednost Interneta je u njegovoj dostupnosti, što je odigralo važnu
ulogu u životu svakog pojedinca. Tako se može reći da je socijalizacija
bitna društvena karakteristika Interneta, što potvrđuju i svakodnevne
razmjene medijskih poruka i informacija. Upravo u ovome se i krije
zamjerka Internetu, koji mnogi tumače kao nedostatak, a to je, da realna
socijalizacija ustupa mjesto virtuelnoj.
Ekspanzijom elektronskih medija vrši se uticaj na stvaranje
„medijskih imidža“ i tako se formiraju novi socijalni identiteti u društvu, a
kultura i ekonomija se spajaju u jedinstvenu sferu. Tehnološkim razvojem
stvorene su nove mogućnosti savremene komunikacije, unaprijeđena je
virtuelna interakcija među ljudima, što je pojednostavilo dostupnost
informacijama, ali istovremeno i stalnu potrebu za novim. Informacija je
postala važan resurs. Problem današnjice je velika količina informacija,
što za posljedicu ima nesigurnost i dezorijentisanost zbog fenomena
„viška informacija“. Tako, mnoštvo „informacija“ dovodi do dezinformacija, otežanog procesa komuniciranja i porast vjerovatnoće u donošenju
pogrešnih odluka. „Višak informacija“ je sofisticirana manipulativna
tehnika koju koriste mediji za prikrivanje odsustva bitnih informacija,
4
Citirano u: Dušan Đurić, Novinarski leksikon, YU Marketing Press: Novosti,
Beograd, 2003, str. 150.
79
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (78-89)
homogenizujući raznovrsno društveno tijelo u pasivnu potrošačku masu.
Žan Bodrijar objašnjava da umnožavanje informacija poništava značenje i
vodi do kolapsa, jer neutrališe sav sadržaj. Tako se gubi realna razlika
između medija i stvarnosti, i umjesto prezasićenosti inovacijama imamo
totalnu entropiju. Brzina protoka informacija dala je novu dimenziju
društvu, ali su i apatija, nezainteresovanost i apstinencija, društvena
stvarnost informacijskog doba.
BH INFORMACIONO DRUŠTVO
Bosna i Hercegovina kao zemlja u tranziciji, prolazi kroz
političke i ekonomske reforme. Da bi se približila evropskim standardima,
od nje se očekuje da pruži podršku i da kontinuirano radi na razvoju
informacionog društva. Primjenom informaciono-komunikacionih tehnologija stvara se mogućnost da usluge građanima budu brže, jeftinije i
pristupačnije. Na taj način, tehnološki razvoj provocira potrebe korisnika
za što većim brojem informacija, koje se tretiraju kao osnovni resurs za
dalje poslovanje i odlučivanje u svim segmentima društvenih odnosa i
procesa. Tako je Bosna i Hercegovina 2002. godine u Beogradu, kao
članica Inicijative za elektronsku jugoistočnu Evropu, potpisala „eSEE
Agendu za razvoj informacionog društva“, i dogovoreno je da države
potpisnice usvoje politiku i strategiju razvoja informacionog društva.
Potrebno je da strategija razvoja bude omogućena kroz prioritetnu oblast
Jedinstveni SEE informacioni prostor i da se uspostavni javna i sigurna
infrastruktura neophodna za poslovanje. Nažalost, Bosna i Hercegovina se
ne može pohvaliti progresom informacionog društva, i zaostaje za
zemljama u regionu, naročito za Evropom. Da bi se u potpunosti razvilo,
informaciono društvo treba da ima podršku države, naročito zbog
finansijskog problema. Država treba da ulaže u tehnologiju, i da bude duh
motornog razvoja svijesti društva o mogućnostima koje pruža informaciono društvo, kao i o tome koliko su na taj način pojednostavljene interakcije među raznim društvenim segmentima. Takođe, na stanje razvoja informacionog društva u Bosni i Hercegovini, utiču i kulturne i tradicionalne
vrijednosti. Istovremeno, pod uticajem spoljašnjih faktora, usvajaju se i
vrijednosti globalnog trenda, a to su: masovna kultura, konzumerizam i
kosmopolitski stil života.
Treba imati na umu da se informacione tehnologije mogu
zloupotrijebiti, i da se s društvenih interesa skrene pažnja na interese
pojedinaca ili grupa, koje bi u tom slučaju imale moć i mogućnost
kontinuiranog manipulisanja.
Razvoj Interneta i digitalne tehnologije, uticali su na društvene
odnose i vrijednosti u postmodernizmu. Nove tehnologije pružile su i nove
mogućnosti učenja, prodaju/kupovinu proizvoda, ideja i usluga, kao i
pristup informacijama i zadovoljenje emocionalnih i psiholoških potreba.
Društveni odnosi su dobili novu dimenziju – virtuelnu, koja je umnogome
doprinijela otuđenju pojedinaca, i istovremeno podstakla ovisnost o novim
tehnologijama koje su naša stvarnost.
80
Zuber LJ. i Lazić A : INFORMACIONO DRUŠTVO I MEDIJI U BiH
U telekomunikacijama, privatizacija i deregulacija, i istovremeni
pad uticaja javnog servisa najznačajniji su procesi, kako u Bosni i
Hercegovini, tako i u ostalim zemljama u tranziciji. Kompletan javni sektor
telekomunikacija je u središtu privatizacije, a u cijelom svijetu komercijalizacija i deregulacija nacionalnih televizija doživjela je procvat
devedesetih godina prošlog vijeka.
„Tako, na primjer, u Sjedinjenim Državama, nacionalni sistem
javnog servisa (PBS) sada preispituje svoj udarni termin da bi vodećim
marketinškim agencijama Njujorka omogućila prostor za reklamiranje na
način sličan komercijalnim mrežama.“5 Čak je i All India Radio koji se, po
uzoru na tradiciju BBC-a trideset godina opirao komercijalizaciji, krajem
šezdesetih godina počeo da prihvata plaćeno reklamiranje. I državna
kineska televizija, Chinese Central Television, koja ima pet kana-la, sve
više poprima oblik komercijalne medijske kuće. Brz uspon
komercijalizacije javnih emitera u Italiji, poznat kao „berluskonizacija
medija“, desio se krajem sedamdesetih godina prošlog vijeka. Silvio
Berluskoni, tadašnji premijer i lider političke partije Forza Italia, osnovao
je reklamnu agenciju Publitalia, uz pomoć ogromnih akcija u drugim
medijima i šire, postepeno je vršio kontrolu sa jedne TV mreže na tri
nacionalne mreže. „Berluskoni je u italijanskim elektronskim medijima
1993, imao 44,5 odsto akcija, samo u stanici RAI – čedrdeset šest odsto.
Berluskoni takođe kontroliše oko šezdeset odsto troškova za TV oglašavanje i trideset šest procenata ukupnog oglašavanja u Italiji. Sa tri kanala i
kontrolom nad više od devedest odsto nacionalne publike, Berluskoni i
sistem RAI formirali su radio-difuzni dupol.“6
Razvoj novih digitalnih i satelitskih tehnologija ograničio je
mogućnost tradicionalnih nacionalnih servisa i kod nas, što ih je onesposobilo i onemogućilo da zadrže monopolsku kontrolu. S druge strane,
tradicionalni monopolski servisi često su birokratizovani, i sputavaju
javnost da utiče na tu industriju. Upravo sloboda, jednakost i zajedništvo
kao elementarne karakteristike društvene vrijednosti, pokazatelji su
„centrifugalnih“ efekata medija u društvu.
S jedne strane, otvoren pristup medijskim kanalima, otpor prema
manipulaciji i cenzuri, sloboda informacija, ravnopravna raspodjela
medijskog sadržaja, težnja promjenama, ukazuju na modernizaciju društva
i slobodu mišljenja i djelovanja. S druge strane, sloboda djelovanja je ipak
ograničena, jer je usmjerena isključivo na vrijednosti globalizma. Za
širenje ovakvog uticaja na omasovljenu javnost odgovornost snose mediji,
a širenjem informacionog društva uticaj je efikasniji, jer su mediji u
savremenom društvu integrisani u novi medij, Internet. Iako u prvi mah ne
djeluje tako, „vrijednosti“ globalizma odnose se i na siromašnu Bosnu i
Hercegovinu, jer je ona dio globalnog korporativnog sistema.
5
Hermаn, Edvard S. – Mekčesni, Robert V (2004): Globalni mediji, Beogrаd,
Klio, str. 70.
6
Isto; str. 253.
81
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (78-89)
Privatizacija sitema komunikacije je osnov za ulazak u globalnu
ekonomiju, i u pojedinim okolnostima društvene prirode nije bilo alternative. I privatizacija i deregulacija u Bosni i Hercegovini stimulisane su
željom za profitom telekomunikacionih firmi.
Liberalizacija tržišta omogućila je otvaranje prostora stranim
konkurentima, i omogućavanje stranim kompanijama da kupe akcije
domaćih operatera. Ovo je bio još jedan realan korak za dalje osvajanje
svjetskog tržišta, a samim tim, i utrka za ekonomski suverenitet zemalja
Trećeg svijeta, od kojih su neke „napredovale“ i postale zemlje novih
demokratija, zemlje u tranziciji, što je samo uknjižba novih vlasništva.
INTERNET – SAMOSTALAN MEDIJ ILI MEDIJSKI KANAL?
Maršal Mekluan je u knjizi „Gutenbergova galaksija“ govorio o
pojmu globalno selo, aludirajući na homogenost unificiranog vizuelnog
svijeta. Internet se može posmatrati kao novi svijet, novi informacioni
poredak, koji u tehničkom smislu predstavlja globalnu mrežu međusobno
povezanih kompjutera, odakle i potiče akronim www (World Wide Web).
Lev Manovič, teoretičar novih medija, postavio je tezu: da li su
novi mediji, time i Internet, u stvari metamediji ili postmediji, s obzirom na
to da se, uslovno rečeno, referišu na stare medije, „avangarda novih medija (...) više se ne bavi posmatranjem i reprezentovanjem svijeta na novi
način, već novim načinima pristupanja i korištenja prethodno akumuliranih
medija. U tom pogledu, novi mediji su postmediji ili metamediji, pošto
koriste stare medije kao svoj osnovni materijal.“7
U savremenom društvu, za koje možemo reći i da je metamedijsko, postavlja se pitanje: da li je Internet samostalan medij ili medijski
kanal? Činjenica je da Internet integriše štampu, u elektronskom obliku,
kao i radio i televiziju, a i servis novinskih agencija. S ovog aspekta,
Internet se može posmatrati kao medijski kanal, ali i ključni identitet
kompjutera, što ga opisuje kao “kanal medijske distribucije“8.
Internet je postao važno sredstvo komunikacije s potrošačima, a
naročito se naglašava njegova interaktivnost, kao i prednosti koje će imati
u budućnosti nad tradicionalnim medijima. Internet u marketinškoj komunikaciji, možemo posmatrati kao medij, oblik komunikacije ili prodaje. Za
Internet možemo reći i da je nova paradigma marketinga u kojoj potrošač
postaje kreator ponude, i od samog početka usmjerava obilježja onoga što
će kupiti. Kao sredstvo komunikacije, Internet se može koristiti kao:
interaktivna brošura, chat rooms („sobe“ za interaktivnu komunikaciju),
sredstvo za uticaj na potrošače i virtuelna prodavnica.
7
Manovič, Lev (2001): Metamediji, Beograd, Centar za savremenu umjetnost,
str. 74.
8
82
Isto; str. 61.
Zuber LJ. i Lazić A : INFORMACIONO DRUŠTVO I MEDIJI U BiH
Internet se razlikuje od ostalih medija, jer inicijativa izlaganja o
ovom mediju dolazi od potrošača, koji aktivno traži informacije koje su mu
potrebne. Interaktivnost koju omogućava Internet je važna radi kreiranja
posebne veze s potrošačima, razmjene informacija, on-line kupovine i
prilagođavanja ponude potrebama i željama korisnika. Drukčije rečeno,
društveni odnosi dobili su novu dimenziju, a to je da vrijednost istih
počinje i završava na kupoprodajnim odnosima.
U knjizi „Globalni mediji“, E.S Herman i M.V. Mekčesni, navode
da ljudi dvadeset odsto manje gledaju televiziju čim počnu da koriste
Interenet, što opet navodi na zaključak da bi medijske organizacije trebale
biti on-line da zadrže publiku.
Veb sajtovi medijskih organizacija imaju već spremne klijantele iz
tradicionalnih medija koji se prebacuju na globalnu mrežu. Svakako, treba
imati uvijek na umu da je Internet sposoban da u rekordnom vremenskom
roku izvrši protok miliona informacionih jedinica, i zato ga popularno zovu
„informacijski autoput“9.
Formiranje elitnog komercijalnog „Veba unutar Veba“, gdje neke
medijske firme i proizvođači sadržaja već imaju publiku, može biti
podstaknuto ambicijama da se neki sajtovi neprekidno „emituju“ na
personalnim računarima, dok bi manje popularni sajtovi ostali, doslovno na
marginama. Kada je riječ o on-lajn novinarstvu, „stručnjaci govore o
konvergenciji: perspektivi približavanja dosadašnjih medija ka stvaranju
jednog jedinog univezalnog“.10 Kako autor dalje objašnjava, pomoću
linkova se uvezuju veb stranice, a kao prednost on-lajn novinarstva ističe
to da priča ne mora biti više linearna, nego i umrežena.
Pitanje privatnosti na Internetu je djelimično, a samim tim i pitanje
slobode je upitno u tom slučaju. Postoje tehnički načini koji omogućavaju
da poslate poruke korisnika budu „uhvaćene“ i „dešifrovane“, a mnoge
web stranice imaju programe za prikupljanje podataka o korisnicima. “Iako
je evidentno da komunikacija preko Interneta teorijski pruža neslućene
mogućnosti povezivanja između induvidua i grupa, pitanje je kakvi su
stvarni dometi takve komunikacije što se u osnovi tiče realnog uticaja na
one koji drže vlast, moć i novac.“11
Internet je medij koji je organizovan tako što funkcioniše na
osnovu mrežne strukture, i upravo iz tog razloga nema za korisnike vidljiv
i konkretan autoritet, pa se isti osjećaju slobodnim. Međutim, to ne znači
da je Internet zaista slobodan medij, jer upravo je pogodan za kontrolisanje
korisnika na planetarnom nivou. „Decentralizovana mrežna struktura, bez
vidljive hijerarhije na Internetu, komunikatoru omogućava veliki privid
9
Hermаn, Edvard S. – Mekčesni, Robert V (2004): Globalni mediji, Beogrаd,
Klio, str. 176.
10
Rus Mol, Štefan (2005): Novinarstvo, Beograd, Clio, str. 160.
11
Vlajki, Emil (2007): Uvod u komuniciranje postmodernizma, Banjaluka,
Fakultet za političke i društvene nauke, str. 208.
83
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (78-89)
slobode, jer u komunikaciju ulazi s predubjeđenjem da razmjenjuje nekontrolisane i necenzurisane ideje. Ipak, to što je nevidljiv kontrolor, ne znači
da on ne postoji.“12
Trenutno ne postoji mogućnost podvođenja nelimitiranog
Interneta pod limitirane okvire, i to djeluje nemoguće iz tehnoloških
razloga. Međutim, istorija je pokazala da su sva nova sredstva komuniciranja ipak bila transformisana u sredstva za sticanje profita, i služila su
najmoćnijim, koji su iste kontrolisali i, prevashodno, usmjeravali svojim
vlastitim interesima.
„Medijasfera proširena virtuelnom sferom Interneta, u skoroj
budućnosti može biti dominantno određena paradigmom Interneta, putem
ujednačavanja medijskih potencijala, tehničko-tehnološkog približavanja
medija i na koncu, informaciono-komunikacionom standardizacijom
medija.“13 Kako dalje autorka objašnjava, postoji mogućnost da to bude
način na koji će se homogenizovati, kako medijska industrija i produkcija,
tako i potrebe publike.
Uostalom, globalizam i pretenduje na unfikaciju mišljenja i
djelovanja omasovljene javnosti, i to upravo putem medijskih sadržaja, a
prije svega homogenizacijom medija koji i jesu tehnička podrška za
realizaciju ovih interesa.
MEDIJI U BIH
Mediji predstavljaju značajne pokretače u oblikovanju savremenog društva, od lokalnog do planetarnog nivoa. U stabilnim društvima,
gdje su društveni podsistemi kompatibilni, mediji su faktor socijalne
integracije, i tako nesmetano vrše uticaj na društvo koje oblikuju prema
potrebama, i u duhu aktuelne ideologije. „Preciznije rečeno, informacija je,
skupa sa energijom i materijom, osnovni input (ulazni element) svakog
sistema. Funkcionisanje sistema se odvija kao odnos energije i materije
uređen informacijama (...) Upravo te interakcije novinarstvo identifikuje
kao područje društvene dinamike.“14 Međutim, u marginalnim društvima
koja su u tranziciji, mediji mogu podsticati brojne podjele i dezintegracione
procese. Publikovanje informacije i njen plasman govore o vrijednosti i
značaju za pojedino društvo, odnosno, koliko informacija može uticati na
socijalnu (dez)integraciju. „Selekcija ove vrste poznata je kao agenda
setting, jer mediji (odnosno njihovi urednici) već samim učvršćivanjem,
odnosno eliminacijom pojedine informacije utvrđuju dnevni ’podsjetnik’
12
Tapavički Duronjić, Tatjana (2011): Komuniciranje u medijasferi, Bard-fin
d.o.o. Beograd, Banjaluka, Romanov, str. 189.
13
Isto; 230.
14
Kurtić, Nail (2000): Uvod u teoriju mas-medijske informacije, Tuzla,
Filozofski fakultet u Tuzli, str. 71.
84
Zuber LJ. i Lazić A : INFORMACIONO DRUŠTVO I MEDIJI U BiH
događaja i ličnosti od značaja za društveni život.“15 Možemo reći da
analiziranje medija van društvenog konteksta nema smisao, jer su mediji
isključivo vezani za društvo, bilo da je riječ o interesima elite ili o
(ne)nametnutim potrebama omasovljene javnosti.
Mediji u Bosni i Hercegovini predstavljaju politički teatar i na
njihovom repertoaru nalazi se niz političkih drama, vješto izrežiranih od
strane domaćih i inostranih elita, a u svrhu ostvarivanja i održavanja
njihovih interesa.
Umjesto da smiruju ideološke tenzije pojedinih grupa u društvu,
mediji se služe takvim situacijama kako bi bili zanimljiviji, a time i
prodavaniji. Možemo reći da su opijum za narod, jer sve zaključke i
rješenja o aktuelnim problemima, koje vješto serviraju, auditorijum,
najčešće, bez problema „proguta“. Kako se bosanskohercegovačko društvo
u procesima tranzicije, s jedne strane, oslanja na izazove demokratije, a s
druge opet na tradicionalne korijene, tako se manipulisanje javnošću
gotovo uvijek kreira na istim principima. Kreatori rješenja novonastalih
problema su upravo oni koji se nalaze na suprotnim stranama ideologija
(čitajmo: interesa), a ove ideološke (interesne) podjele i borbe, koje se
odigravaju preko domaćih medija, istinski komunikatori, a radi se o
domaćim i inostranim elitama, koriste za politički teatar radi postizanja i
održavanja interesa na nižem, odnosno, višem nivou.
„Sukob, dinamika, dramatika, protivrječnosti, to su značajni
elementi koje određeno zbivanje mora sadržavati, da bi izazvalo
interesovanje publike, da bi se neizvjesnosti ishoda tih sukoba kroz
inerpretativnu dimenziju informacije mogli povezati sa razrješenjem
subjektivnih neizvjesnosti.“16
Dakle, kako je za sukob potrebno najmanje dvoje, tako je i
politička drama dramatičnija sa najmanje dvije (ne)sukobljene strane.
Politički teatri prepuni su priča o nezavisnom, objektivnom i istraživačkom
novinarstvu. Takvo novinarstvo je donekle prisutno i usmjereno na
bezopasne teme koje neće potkopati onoga koji ih plaća, ili hoće u
određenoj mjeri, ukoliko je to dio igre.
„Novinari su u poziciji da rekonstruišući i iznova uspostavljajući
sistem javnih očekivanja i sami utiču na društvenu dinamiku. Kada ulogu
novinarstva učinimo neodvojivom od uloge javnosti i javnog mnjenja u
reglulisanju društvenih procesa, nužno prelazimo sa klasičnih kategorija
žurnalizma na kategorije sistema.“17
Prema Semjuelu Hantingtonu misaoni kalupi u društvu su
neophodni za uređivanje stvarnosti, razmijevanje pojava, pretpostavku
15
Miletić, Mirko (2009): Osnove menadžmenta medija, Novi Sad, KriMel,
Budisava, str. 60.
16
Kurtić, 2000: str. 108.
17
Isto; str. 71.
85
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (78-89)
budućih zbivanja i selekciju informacija. Na ovaj način odvaja se bitno od
nebitnog, i društvo se usmjerava prema određenom cilju.
Javni servis (PBS) u Bosni i Hercegovini rezultat je kompleksnih
unutrašnjo-političkih odnosa i ustavnih aranžmana u zemlji. Još 1998.
godine započela je transformacija državnih TV mreža, ali još nije dovela
do cjelovitog i konačnog zakonodavnog okvira za PBS. Uspostavljen je
jedinstven javni RTV sistem, koji čine tri emitera: državni emiter (BHRT) i
dva entitetska emitera (RTRS i RTV FBiH). Javni servis u Bosni i Hercegovini karakterišu suprotnosti između normativnih odredbi, s jedne strane,
i stvarne prakse, s druge strane. Tome u prilog govori činjenica da jezik i
tradicija svih konstitutivnih naroda nisu u odgovarajućoj mjeri zastupljeni
na sva tri javna RTV emitera, a sastav zaposlenih u ovim medijskim
kućama ne odražava raznolikost zemlje.
Javni servis ima zadatak da raznovrsnim i vjerodostojnim
informacijama istinito informiše javnost, da podstiče demokratske procese,
promoviše kulturu i obrazovanje, te da osigura program najvišeg kvaliteta.
Javni radio-televizijski servisi bi trebali emitovati što je moguće manje
komercijalnog programa, kako bi se komercijalnim stanicama obezbijedili
odgovarajući sistemi finansiranja. „Odgovornost medija se ne ogleda u
pozivanju na odgovornost svih i svakoga, već je na njima i 'da sebe
pozovu na odgovornost: nema mnogo toga što možemo da učinimo u
demokratskoj državi'. A svi težimo demokratizaciji bosanskohercegovačkog društva, zar ne?“18
Javni servis bi trebao biti nezavisan o državi, osim u načinu
finansiranja, koji se odvija od strane građana putem zakonskih taksi i
donacija. Na taj način građani pomažu emitere radi javnog dobra, bez
obzira da li su profitabilni ili ne. Prema podacima Regulatorne agencije za
komunikacije (RAK) u Bosni i Hercegovini postoji zakonom regulisan
raspored reklamiranja, kako u komercijalnim medijima, tako i u javnim
servisima. Za razliku od komercijalnih medija, čiji je cilj ostvarenje profita
na bilo koji način i koji nemaju ograničenu minutažu reklamiranja, javni
emiteri imaju strogo određena pravila reklamiranja. Količina reklama,
sponzorisanog programa i drugih plaćenih poruka, ne može premašiti šest
minuta programa po satu, niti osam minuta u udarnom programu, kako na
radiju, tako i na televiziji. Udarni termini za PBS i RTV FBiH uključuju
period između 17.30 i 22:30 časova, a udarni termin za RTRS je između
19:00 i 22.00 časa.
Jedini pravi Javni servis na svijetu je BBS u Velikoj Britaniji.
Ovaj emiter nema marketing i država ne utiče na njega. Finansira se
prodajom autorskih prava (npr. serijal nekih dokumentarnih emisija) i
formiranjem posebnih komercijalnih programa, i tako uspijevaju ostati
nezavisan medij i od države, i od oglašivača.
18
Vlaisavljević, Sanja (2010): Sloboda medija u raljama antinacionalizma,
Sarajevo, Centar za kulturu dijaloga, str. 121.
86
Zuber LJ. i Lazić A : INFORMACIONO DRUŠTVO I MEDIJI U BiH
Za manipulisanje auditorijumom neophodno je stvoriti pogodnu
klimu u društvu konstantnim plasiranjem „prijetećih“ poruka: o bezizlaznim situacijama (gore sutra), smrtonosnim virusima, kolektivnim
otkazima, terorističkim napadima, pljačkama, socijalnim nemirima... Na taj
način se preko medija stvara apatična klima u društvu, te je tako lakše
ostvariti interese u korist manjine, a na štetu većine. Centralna informativna emisija Dnevnik medijski je teren u kojem političke partije na vlasti
unapređuju nacionalne interese, promovišu svoje ideologije, odmjeravaju
snage, postavljaju probleme i pronalaze rješenja za iste.
Digitalizacija je kapitalni projekat u Bosni i Hercegovini, za koju
je ispunjen veliki broj preduslova, i postoje jaki interesi javnih emitera za
konačnu realizaciju ovog procesa, ali još uvijek nema značajnih pomaka.
Oboren je prvi tender za nabavku digitalnih mikrovalnih linkova javnih
radiotelevizijskih servisa u BiH na relacijama: Sarajevo–Banjaluka i
Sarajevo–Mostar. „Cijeli projekat digitalizacije u projekciji vrijedi
oko 37 miliona KM, za kupovinu infrastrukturne opreme koja će biti
vlasništvo države, ali se postavlja pitanje ko će raspolagati tom opremom
jer ne postoji Korporacija, o čemu će se vlast i javni servisi pozabaviti u
narednom periodu. Tender za nabavku digitalnih mikrovalnih linkova
javnih radiotelevizijskih servisa u BiH na relaciji Sarajevo-Banja Luka i
Sarajevo-Mostar, uvezivanje pet informativno-tehničkih centara u sistem
digitalnih veza Javnih RTV servisa i odašiljača za pokrivanje digitalnim
signalom područja gradova Sarajeva, Banja Luke i Mostara je u završnoj
proceduri (...)“ 19
I nakon dužeg prolongiranja, konačan datum prelaska sa
analognog na digitalni sistem određen je 1. decembar 2014, i to samo šest
mjeseci prije isteka roka koji je odredila Evropska unija. Ukoliko projekat
ne bude realizovan, postoji mogućnost da Bosna i Hercegovina bude jedina
zemlja u Evropi sa analognim signalom poslije 2015. godine. Digitalni
sistem proizvodnje, prenosa i emitovanja programa iziskuje određene
kadrovske i ozbiljne finansijske mogućnosti za taj posao, a Bosna i
Hercegovina ima 80% spremnu infrastrukturu, definisanu politiku,
odvojena sredstva, i razvijenu strategiju, tako da se može integrisati s
evropskim i svjetskim standardima.
ZAKLJUČAK
Razvoj informacionog društva u svijetu, kao i u Bosni i
Hercegovini, rezultat je odnosa između tehnologije i društva, a paradigma
istog bazira se na porastu kapaciteta procesuiranja informacija i
komunikacije. Ne radi se o tome da industrijalizam nestaje, nego da ga
informacionalizam obuhvata i mijenja. Društva u tranziciji kaskaju za
savremenim društvima, ali jedno je sigurno – kreću se prema tom cilju, i na
putu globalne imperije nema alternative ni u jednom segmentu cijelog
19
teve.ba/article/7993/digitalizacija-u-bih, 01.10.2012., 14:00
87
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (78-89)
procesa. Dakle, shodno stepenu razvoja i modernizacije, društva se
vremenom integrišu u globalni sistem, između ostalog i u informacioni.
Naučna otkrića dovela su do razvoja tehnologije, a imati monopol
nad tehnologijom, znači imati moć. Kada je riječ o modernim i
ekonomskim potencijalima, Bosna i Hercegovina je periferna država globalne imperije. Iako je prošlo više od petnaest godina poslije rata,
dinamiku bosanskohercegovačkog društva uslovljava hegemonija
nacionalnih ideologija, koje i dalje dominiraju politikom, ekonomijom i
kulturom u zemlji.
S tim u vezi je snažna uloga medija koji dezintegrišu društvo, jer
se, prije svega, bave interesima nacionalnih grupa, a tek onda društvom u
cjelini. Da bi se ozbiljno bavili pitanjem prosperiteta, neophodno je
otkloniti barijere, prije svega, u kulturi dijaloga, i definisati zajednički cilj.
Uspostavljanje informacionog sistema u zemlji doprinijeće bržoj, jeftinijoj
i efikasnijoj interakciji među korisnicima i institucijama, i na taj način
poboljšaće se kvalitet društvenog života.
Razvijenost civilnog društva bitan je pokazatelj stepena modernizacije političke zajednice, koja u Bosni i Hercegovini ima primat u
odnosu na ekonomiju, a ekonomija je opet duh razvoja kapitalizma u
svijetu. Bosanskohercegovačko drušvo je, zbog niskog stepena razvoja
građanskog društva, ipak relativno lako ostvarilo procese liberalizacije i
pluralizacije, dok se demokratizacija ostvaruje sporo, ili nikako. Treba
imati na umu da kvalitetno osmišljene politike trebaju da vode i
usmjeravaju kretanje toka društva kroz sve njegove neophodne reforme i
procese, da bi se što efikasnije došlo do željenog cilja.
Uz pomoć Interneta, komercijalnih informativnih servisa i baza
podataka, novinarima je olakšan rad, jer otvorena su nova polja koja su
ranije bila skrivena, a ponegdje i sasvim zatvorena, bar kada je istraživačko
novinarstvo u pitanju. Informatička tehnologija omogućila je da brže
dođemo do potrebnih informacija i ljudi, a omogućena je i efikasnija
analiza podataka. Osim toga, računari su omogućili da se novinari obrate
prilično brojnoj publici, i to bez cenzura koje nameću tradicionalni mediji,
i stoga kažemo da je Internet u osnovi demokratičan.
Masovna dostupnost i izloženost medijskim sadržajima, čini ih
podložnim analizama i kritikama, gotovo svih koji se njima žele baviti
(stručnjacima, angažovanim intelektualcima, pojedincima, laicima...).
Upravo zbog lakog pristupa mnoštvu informacija, olakšano je i dolaženje
do alternativnih interpretacija događaja i informacija, i zato danas više
nego ikad zadatak novinara je filtriranje korisnih materijala. Sama
činjenica da je olakšan pristup informacijama elektronskim putem,
istovremeno ne znači da je informacija i nepristrasna.
INFORMATION SOCIETY AND THE MEDIA IN BIH
Ljubomir Zuber, Ph.D., Senior Lecturer and Aleksandra Lazić
Abstract: The digital divide, referring to global information disparity, results
in the delayed industrialization and modernization of transitional countries. Today’s
societies are not necessarily contemporary, rather it depends solely on the degree of
88
Zuber LJ. i Lazić A : INFORMACIONO DRUŠTVO I MEDIJI U BiH
their development. Digitalization has enabled mass communication and access to, and
selection of, information, while simultaneously creating the conditions for control of
public opinion. Journalism has assumed a new dimension. By stressing quantity and
speed of information delivery, we are forced to sacrifice quality.
Key words: Information society, the internet, the media, digitization, journalism
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
Dokumenti: Izvori: teve.ba/article/7993/digitalizacija bih, 01.10.2012., 14:00
Đurić, Dušan (2003): Novinarski leksikon, Beograd, YU Marketing
Press:Novosti, Romanov
Hantington, Semjuel (2000): Sukob civilizacija, CID: Podgorica, Banjaluka
Hermаn, Edvard S. – Mekčesni, Robert V (2004): Globalni mediji, Beogrаd,
Klio
Kurtić, Nail (2000): Uvod u teoriju mas-medijske informacije, Tuzla,
Filozofski fakultet u Tuzli
„Službeni glasnik BiH“: Kodeks o reklamiranju i sponzorstvu za radio i
televiziju, br. 32, 15.07. 2004.
Manovič, Lev (2001): Metamediji, Beograd, Centar za savremenu umjetnost
Miletić, Mirko (2009): Osnove menadžmenta medija, Novi Sad, KriMel,
Budisava
Mučibabić, Milimir (2007): Sociološko-pravni pojmovnik, Beograd, Filip
Višnjić
Rus Mol, Štefan (2005): Novinarstvo, Beograd, Clio,
Tapavički Duronjiić, Tatjana (2011): Komuniciranje u medijasferi, Bard-fin
d.o.o. Beograd, Banjaluka, Romanov
Vlaisavljević, Sanja (2010 ): Sloboda medija u raljama antinacionalizma,
Sarajevo, Centar za kulturu dijaloga
Vlajki, Emil (2007): Uvod u komuniciranje postmodernizma, Banjaluka,
Fakultet za političke i društvene nauke
RESUME
The development of an information society in the world, as well as in Bosnia
and Herzegovina, is the result of the relationship between technology and society,
and the same paradigm is based on increasing the capacity of information
processing and communication. Societies in transition lag behind modern societies,
but one thing is for sure-they move towards that goal, and in this way toward a
global empire there is no alternative in any segment of the entire process. Scientific
discoveries have led to the development of technology, and having a monopoly
over technology, means having the power. When it comes to modern and economic
potential, Bosnia and Herzegovina is a peripheral state of the global empire.
Establishment of an information system in the country will contribute to a faster,
cheaper and more effective interaction between users and institutions, and thus
improve the quality of social life. Bosnian Society, because of the low level of
development of civil society, has relatively easily achieved a process of
liberalization and diversification, but the democratization is achieving slowly, or
not at all. With the help of the Internet, information services and commercial
databases, the work of journalists is facilitated because the new fields are open that
were previously hidden, and sometimes completely closed, at least when it comes
to investigative journalism. Moreover, computers have made it possible for
journalists to reach a pretty enormous audience, without censorship imposed by the
traditional media, and therefore we say that the Internet is essentially democratic.
Because of easy access to more information, it’s much easier to get alternative
interpretations of events and information, and that is why now more than ever is
the duty of a journalist to filter useful material.
89
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (90-100)
Прегледни рад
UDK 316.77:174]:070.11(497.6)
DOI br. 10.7251/SVR1205090R
ЕТИКА БХ НОВИНАРСТВА
Мр Дејана Радовановић-Шаренац
Радио-телевизија Републике Српске
Апстракт: У демократском друштву неопходно је постојање етичких
норми извјештавања и само они медији који поштују те норме могу се назвати
професионалним. У подијељеном друштву какво је босанско-херцеговачко често
се заборавља да је правовремено и истинито информисање о свим важним
питањима и проблемима основа за слободно формирање мишљење. Интересне
политичке групе овладале су медијима и сви актери друштвене комуникације
заборављају, потискују и игноришу основне етичке постулате што доказују
бројни примјери анализирани у овом раду.
Кључне ријечи: новинарска професија, објективност, информисање,
медији
УВОДНА РАЗМАТРАЊА
Појам етика се изводи из грчке ријечи ethos – обичај, навада,
значај, ћуд. – наука о моралу. Има задатак „да нас не само упозна с
тим шта је морал, које су његове основне компоненте, него и да
заузме критичко становиште према постојећој моралној пракси;
задатак етике није само у томе да укаже на сва различита гледања
људи, него и да изврши вриједносну оцјену и да укаже на праве и
истинске вриједности.1
У новинарству етика значи питање о новинарски исправном и
добром. „При томе су кључне и функције које се унутар неког
друштва приписују масовним медијима. Новинарство у демократији
има јавну задаћу. Оно треба прибавити и ширити информације о
стварима од јавног интереса, о томе заузети став и критиковати како
би се утицало на процес формирања мишљења.“2 Тако новинари у
демократији подлијежу малим правним ограничењима, која су само
оквир за њихов рад.
1
Клаић, Б. (1984) „Рјечник страних ријечи“, Загреб, Накладни завод Матице
Хрватске, стр. 395 – 396.
2
Kunczik, N., Zipfel, A. (2006). „Увод у знаност о медијима и
комуникологији“, Загреб, Заклада Friedrich Ebert, стр. 104.
90
Radovanović-Šarenac D.: ETIKA BH NOVINARSTVA
Објективна, сеобухватна и правовремена информација, то је
оно што јавност очекује од новинара. Сходно начелима професије,
обавеза новинара је да емитује неискривљену, субјективним
ставовима неоптерећену и/или идеолошки обојену поруку. То може
само „слободан новинар“.
„Етичко одлучивање у новинарству у основи се односи на
начела дужности новинара према јавности. Слобода је услов етичког.
Одговоран може бити само онај ко је слободан и због тога је битно да
се етика одговорности односи на све учеснике (актере) комуникацијских процеса.“3
Демократско друштво подразумијева постојање јасних
етичких норми које се и поштују и примјењују, док су професионални
медији они медији који почивају на стандардима професије и гдје се
етички кодови примјењују. Са тог аспекта јасно је да су слободни
медији нераскидиви дио демократског друштва у којем су грађани
правовремено и истинито информисани о свим важним питањима и
проблемима, и на основу тих сазнања да могу слободно да формирају
своје мишљење. Ових основних претпоставки демократије и
слободних медија нема у БиХ, гдје су држава и /или/ њени дијелови и
интересне политичке групе, овладале медијима.
Таквој констелацији односа је допринијела пракса према којој
сви актери друштвене комуникације заброрављају, потискују и игноришу основне етичке постулате.
„Етика је у савременом друштву бачена у запећак, мерила
вредности су одавно поремећена, тако да се данас и различите манипулације подводе под термин етика.“4
Сазнања да неетично новинарство не заслужује да носи то
име, али и да сви актери друштва у постојећем систему своје
понашање и дјеловање морају да подвргну процесу моралног резоновања у БиХ, још нема.
Медији морају да дијеле моралну одговорност за срозавање
демократских вриједности у оној мјери у којој је јавност одустала од
озбиљног садржаја у замјену за баналност. Али када медији нису
одани демократском мандату да опслужују политички и економски
систем који им је омогућио да постоје, они постају културно дисфункционални и систему ускраћују виталност.5
3
Воћкић – Авдагић, Ј. (2002). „Савремене комуникације не/сигурна игра
свијета“, Сарајево, ФПН, стр. 39.
4
Миливојевић, Ц. ( 2004), Група аутора „Етика јавне ријечи у медијима и
политици“, Београд, Центар за либерално-демократске студије, стр. 150.
5
Деј, Л. А. ( 2008), „Етика у медијима), Београд, Клуб Плус, стр. 105.
91
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (90-100)
Ниво просте новинарске етике, која се базира на индивидуалним моралним критеријумима посленика јавне ријечи, међутим,
није довољан да би се побољшао систем информисања.
У центру пажње етике информисања је обрада и селекција
вијести и околности које се утицале на начин одабира информације,
садржаја и облицима којима се презентује јавности. То су области
дјеловања новинара, па етика дужности новинара (деонтологија) има
централно мјесто у етици информисања.
ЕТИЧКИ КОДЕКСИ КРОЗ ИСТОРИЈУ
Први трагови креирања својеврсних новинарских узуса
присутни су са рађањем штампе у западној Европи, док се тек
конституисањем новинарства као професије, половином 19. вијека,
појављују професионална правила у Француској, гдје се 1881. године
формирају прва професионална новинарска удружења и гдје се усваја
закон који уважава права слободе штампе, али и раздваја одговорности издавача од одговорности новинара. Када штампа због индустријализације губи занатску активност (у Америци и Великој
Британији), почиње се са формулисањем правила која ће заштити
новинаре и новине од мијешања државе и судова. Тај задатак се
остварује кроз израду професионалних кодекса које ће новинари
слободном вољом прихватати и придржавати их се у свом дјеловању.
Општи захтјеви који се истичу у први план и који удовољавају и
савременим правилима понашања и дјеловања су:
- обезбјеђивање тачне, поштене и потпуне информације јавности и
заштита од злоупотребе и искривљавања;
- заштита оних који се професионално баве информисањем од свих
притисака или принуде који би их спријечили да јавности пружају
информације дефинисане на овај начин или би их подстицали да
раде против своје савјести;
- обезбиједити оптималан проток информација у друштву.6
Упоредо са јачањем свијести и потребе да се обликују и
дефинишу нормативна правила понашања новинара, формирају се и
еснафска удужења на међународном нивоу. У вријеме хладноратовске
подјеле свијета и струковна удружења новинара дијелила су се по
принципу припадности Истоку или Западу. Међународна организација новинара које је окупљала професионалце из источног блока
основана је 1946. године у Прагу. Убрзо, као одговор, 1952. године
формира се Међународна федерација новинара која окупља професионалце Запада са сједиштем у Бриселу гдје се и данас налази.
Оба удружења интензивно се баве питањима етике новинара.
6
Наводи преузети од Корни, Д. (1999), „Етика информисања“, Београд,
Клио, стр. 19-20.
92
Radovanović-Šarenac D.: ETIKA BH NOVINARSTVA
Чланови удружења и федерација новинара из земаља, које су
1971. године биле чланице Европске економске заједнице, 24. и 25.
новембра, усвајају Декларацију о дужностима и правима новинара,
која по мјесту усвајања – Минхену, бива прихваћена као Минхенска
декларација. Брзо по усвајању, Минхенска декларација стиче ауторитет у професионалном свијету новинара и постаје темељни документ
који третира питања новинарске етике. Важност Минхенске декларације огледа се у чињеници да, осим што прокламује дужности
новинара према јавности, обухвата и права која новинарима
омогућавају да удовоље задатим обавезама.
Минхенска декларација у својој преамбули дефинише да
„права и дужности новинара проистичу из права јавности да буде
информисана о догађајима и мишљењима. То практично значи да је
„одговорност новинара према јавности преча од сваке друге одговорности, посебно оне према послодавцима и јавним властима.“7 У
обављању новинарске професије ово је темељни принцип, како
саморегулације, тако и могућности да се приликом професионалног
рада посленици јавне ријечи могу одупријети сваком притиску
државе, интересних група и финасијских моћника.
Минхенска декларација дефинише и право „на слободан
приступ свим изворима информација, као и право да слободно
истражују сва догађања од утицаја на јавни живот. Тајне које се тичу
јавних или приватних послова (повезаних са јавним животом) могу се
пред новинарима склонити само у изузетним случајевима и уз јасно
назначен мотив.“8
У свом дјеловању новинар би требао да се руководи кодексом
своје професије и сопственом савјешћу, поштујући три основна
начела своје дужности:
 одбрану слободе информисања и независности новинара;
 трагање за истином;
 поштовање човјекове личности.
Наоко само може се устврдити да сваки новинар који се
систематично придржава инструмената новинарске етике може бити
слободан и своју дужност обављати часно и поштено. Шта је,
међутим, са израженом најмером државе да ту информацију присвоји
и обликује је по сопственом и укусу и интересу? Одговорност
новинара према држави ријетко се спомиње у савременим европским
кодексима, осим у формулацији нужних ограничења слободе
7
Војновић, Ђ. (2004), Група аутора „Етика јавне ријечи у медијима и
политици“, Београд, Центар за либерално-демократске студије, стр. 175.
8
Минхенска декларација Лоример, Р. (1998), „Масовне комуникације“,
Београд, Клио, превод Зорица Бабић, преузета од Корни, Д. (1999), „Етика
информисања“, Београд, Клио, стр. 146.
93
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (90-100)
изражавања дефинисаних у Универзалној декларацији о правима
човјека УН и Европској конвенцији о људским правима.
„Етички
кодекс
новинара
и
осталих
медијских
професионалаца само је друго име за 'правила игре' која утврђује и
која је спремна да поштује сама новинарска професија. Та правила
имају смисла једино ако су произашла из ширег друштвеног
контекста који карактерише прихватање одређеног система
универзалних вриједности.“9 Темељно људско право сваког човјека је
да посједује све информације од интереса за реализацију свих осталих
загарантованих права и слобода и да се опире сваком покушају
узурпације тих информација. Из тога јасно произлази да је смисао
етичног, потпуно слободног новинарства, омогућавање тог права и
удаљавање државе од мијешања у рад медија. То је за БиХ чвориште
проблема, јер држава, односно њени ентитети, исказују жељу за
власништвом и контролом над овдашњим медијима.
ПРИМЈЕРИ НОВИНАРСКЕ (НЕ)ОБЈЕКТИВНОСТИ У
ПОДИЈЕЉЕНОМ БХ ДРУШТВУ
У БиХ, на жалост, важе неки други принципи и норме.
Овдашњи новинари, што из незнања, што из интереса, али и из
укоријењене побуде да заступају и бране ставове и мишљења „свог
народа“, „свог руководства“, „свог националног интереса“, свакодневно крше правила професије, на својеврсни „устав новинара“,
односно, принципе новинарске деонтологије сви су заборавили.
Новинари овдашњем јавном мњењу не нуде поруке које омогућавају
сваком појединцу да креира сопствено мишљење или став о
одређеном друштвеном проблему, већ „готове производе“, односно
информације обогаћене преовлађујућим идеолошким садржајем, са
дефинисаном разликом између „нас“ и „њих“.
Илустративних примјера је на претек. Самопроглашење
независности Косова, фебруара 2008. године на медијској сцени БиХ
показало је јасне подјеле у ставовима и интерпретацијама. За новинаре и медије, чије сједиште је у Федерацији БиХ, самопроглашење
косовске независности је „легитимна демократска одлука већинског
албанског становништва, као оправдан плод њихове вишедеценијске
борбе против српске тираније“ (Дневник 2, ФТВ, 17. 02. 2008.).
Јавни сервис Босне и Херцеговине /БХТ1/, директно је
преносио сједницу самопроглашене Скупштине Косова, што је
изазвало бурне реакције међу становницима и политичарима у
Републици Српској. „Десило се прворазредно безакоње, повреда
међународног права чиме је најболнији удар задат српском народу“
(ТВД 2, РТРС, 17. 02. 2008.).
9
Никић, С. (2004): Група аутора „Етика јавне ријечи у медијима и
политици“, Београд, Центар за либерално-демократске студије, стр. 11.
94
Radovanović-Šarenac D.: ETIKA BH NOVINARSTVA
Широм Републике Српске наредних дана организовани су
протести због самопроглашења косовске независности. Тих дана
новинари сарајевских медија, Дневног аваза, Ослобођења, Федералне
телевизије, извјештавали су о „хулиганским испадима уз фашистичке
и националистичке пароле“, о „противуставним покушајима да се
мобилишу масе за остваривање идеје о независности Републике
Српске“, и слично.
Дневни лист из Сарајева, Ослобођење, у тексту новинара Г.К.
објављеном 19.02.2008. године под насловом „Позивали на покољ и
величали злочинце“ доноси: „И док су окупљени све то пратили
неартикулисаним урлањем и скакањем, отварало се питање какав ли
је тек остали дио становништва Републике Српске када су му
студенти такви?“
С друге стране, медији са сједиштем у Републици Српској,
Глас Српске, Press, Фокус, АТВ, БН, РТРС, извјештавали су о
„достојанственим реакцијама грађана који су изразили очекивана
патриотска осјећања“, са акцентом на околности у којима се налазе
„јужна српска покрајина“ и „српски ентитет у БиХ“.
Новинари, без обзира из ког дијела БиХ, у наведеним случајевима, једнаки су због: кршења кодекса професије, необјективности,
претјерано субјективних импресија, те пристрасне интерпретације.
Компаративна анализа медијског садржаја од 26. фебруара
2007. године, када је Међународни суд правде у Хагу објавио пресуду
по тужби Босне и Херцеговине против Србије за агресију и геноцид,
доноси идентичан резултат.
Наиме, РТРС, БН ТВ и Алтернативна телевизија из Бање
Луке, пресуду Хашког трибунала интерпретирале су у корист Србије,
док су ФТВ, ОБН и Хајат урадиле супротно. Насловнице водећих
сарајевских новина, Дневног аваза и Ослобођења, објавиле су:
„Велика Србија без казне“, „Побједа злочинаца“, „
Пресуда је планетарна превара“ , „Република Српска =
геноцидна творевина“.
Истовремено, Глас Српске, Независне новине, Фокус и Press
објављују: „Побједа Србије“, „Тачка на лажи деведесетих“, „Очекивани исход фантомске тужбе“, „Скинут печат одговорности“.
Та подијељеност медија у БиХ нарочито је била изражена
након хапшења некадашњег предсједника Републике Српске,
Радована Караџића, и некадашњег команданта Главног штаба Војске
Републике Српске, Ратка Младића, које Хашки трибунал терети за
геноцид и злочине против човјечности почињене током рата у БиХ.
Медији у Републици Српској, након хапшења Радована
Караџића, 21. јула 2008. године, извјестили су о „хапшењу некадашњег лидера босанских Срба“, или „бившег предсједника Републике
Српске“, уз изјаве политичких првака „да се очекује правично суђење
95
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (90-100)
за бившег предсједника РС“ и реакције грађана који су изражавали
неслагање са хапшењем „једног од оснивача Српске“ и који у
„политичко-судском монструму, оличеном кроз Хашки трибунал, не
може очекивати правду за себе и српски народ“.
Сарајевски медији, с друге стране, емитују вијести о
„хапшењу најтраженијег ратног злочинца“, „ухапшен крвник са
Пала“, „злочинац крвавих руку коначно у Хагу“, са посебном
интерпретацијом на одговорности Србије, која је „годинама знала гдје
се скрива крволок са Пала, али га није жељела ухапсити“. У Сарајеву
и другим градовима Федерације, након Караџићевог хапшења,
завладала је права еуфорија, организоване су прославе и славља, а
новинари су, иако без правоснажне пресуде, Караџића третирали као
пресуђеног ратног злочинца.
Иста медијска слика и након хапшења некадашњег
команданта ВРС Ратка Младића. За дио јавности у Босни и
Херцеговини - херој, у другом дијелу - монструм и крвник.
Због незадовољства извјештавањем федералних медија о
хапшењу Ратка Младића, становници Пала и Хан Пијеска нису
дозволили новинарима Федералне телевизије и Дневног аваза да прате
дешавања на протестним скуповима, ограничавајући тиме слободу
информисања и несметан приступ информацијама.
Примјери необјективног информативног дјеловања, који су у
БиХ свакодневица, указују на неспремност и слабост новинара да се
повинују правилима професије, превазиђу дневнополитичке потребе и
манипулације, издигну се изнад распиривања међунационалних и
вјерских сукоба и престану сматрати то својом обавезом и
патриотским задатком.
Иако је оружје на простору БиХ утихнуло прије више од 16
година, „језик мира“ у медијском простору још се и не назире, јер би
требало уважити чињеницу да „језик мира значи појачану свест о
убитачном дејству ратне реторике, стечену темељном анализом.“10
За поновно увођење термина рата у садашњи дискурс
заслужни су медији.
Један од првих чланака који говоре о „новом рату у БиХ“
објављен је 17. октобра 2009. године у Дневном авазу. Коментатор
овог листа Елвир Хуремовић пита: „Да ли ће бити новог рата?“ –
„Премијер РС-а Милорад Додик наставља својом антидржавном
реториком, стварајући предратну психозу својим појављивањем у
јавности... због његове тотално примитивне реторике... најружнија
ријеч на свијету – рат – све више и више се јавно користи.“
10
184.
96
Бугарски, Р. (1995): „Језик од мира до рата“. Београд, Чигоја штампа, стр.
Radovanović-Šarenac D.: ETIKA BH NOVINARSTVA
Хуремовић поставља питање да ли постоје разлози за страх од новог
рата, закључујући да је „једини начин да се уништи и подијели
држава БиХ – рат“...“Сви који рачунају са таквом опцијом требају
бити свјесни посљедица“, анализирајући стање о условима који су
владали деведесетих и ситуацијом данас. Према мишљењу Авазовог
новинара, главна разлика је „да Бошњаци заиста никад у историји
нису били снажнији, нити политички и национално свјеснији“,
завршавајући своју аргументацију скривеном пријетњом: „Да ли
заиста има било кога, ко мисли да ће Бошњаци мирно стајати са
стране, и дозволити некоме да уништи државу?“ Аваз је директно
промовисао ратну психозу чији су новинари у својим текстовима
користили фразе „исто као што је било 1992. само што гранате не
падају“, „као у рату“ и слично (Дневни аваз, 6.10.2009).
Током 2010. године „рат“ као могућност развоја прилика у
БиХ све више се користи. Дневни листови објављују текстове под
насловима „Нема подјеле БиХ без новог рата“, „Нови рат између
Сарајева и Бање Луке на видику“, „Рат није завршен“, „На рубу новог
рата између Хрвата и Бошњака“, и слично. Уводничари дневних
новина политичке прилике у земљи и потпуни изостанак консензуса о
будућности БиХ, све чешће представљају као „увод у нови сукоб“.
Иступ предсједника СДП-а БиХ, Златка Лагумџије, који не
искључује могућност „да се сецесија Републике Српске спријечи
насиљем“, новинар Независних новина Драган Јеринић користи за
критиковање Лагумџије, оптуживши га да је СДП „сачинио ратну
стратегију“. Јеринић наводи да је о тим СДП-овим плановима сазнао
од „особља те партије блиских Лагумџији“, а план изгледа овако:
„Видиш, Федерална полиција има 600 возила само у Тузланском
кантону. Само трећина би била довољна да Федерална полиција
окупира Брчко и тако пресијече Републику Српску на два дијела. То
би био крај, нема више Републике Српске“. У тексту Јеринић не
наводи извор, и „СДП-ов план“ представља као аутентичан документ,
уносећи међу јавност страх.
И Денис Куљиш, колумниста Независних новина, стратегију
СДП-а представља као радикалне визије које, како каже, могу бити
реализоване само радикалним методата – ратом, што најболје
потврђује како се ова партија односи према јавношћу.
Дневни аваз, након хапшења Јована Дивјака у Бечу, због
потјернице из Србије, објављује текстове у којима те догађаје
карактерише као „наставак претходног рата“. „Србија рачуна са тим
да рат још није завршен. За Србију рат се даље води, преко Додика,
Србија покушава да добије оно што у рату није успјела“. Ниједан
медиј, након оваквих „бомбастичних“ наслова и текстова није
понудио аргументацију или релевантне доказе да су безбједносне
пријетње заиста постојале.
97
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (90-100)
„Специјални рат“ између медија у БиХ, који су преузели етнополитичку реторику и говор мржње, распламсавао се на истим
темама око којих су водеће политичке елите укрштале своје ставове:
уставно уређење БиХ и дискусија о њеној будућности.
Медији у Републици Српској „држе“ јавни дискурс о дисолуцији БиХ, насупрот дискурса федералних медија, који инсистирају
на тезама о неопходности јачања државних институција и „изградњи
нормалне, босанске државе без ентитета“.
„Мржња ће разбити Босну и Херцеговину“, текст из Независних новина, објављен 11. маја 2011. године у којем се коментарише
говор Жељка Комшића, члана Предсједништва БиХ, поводом
комеморације жртвама Другог свјетског рата – „..начин на који
сарајевски политичари читају недавну ратну историју представља
сигуран пут у дисолуцију босанске државе“. Новинар Драган Јеринић
у овом тексту прелази линију између говора мржње и позива на
политичко насиље – „Када бих негдје на улици срео Жељка Комшића,
опалио бих му шамар, преко уста, онај васпитни, што му учитељ није,
изгледа, никада опалио па кад год сљедећи пут буде хтио да прича о
Србима и фашизму, да се за језик угризе“.
Главни уредник сарајевског дневника Ослобођење Вилдана
Селимбеговић, након општих избора 2010. и пораза Фахрудина
Радончића у трци за мјесто бошњачког члана Предсједништва, пише:
„Бакир Изетбеговић је побиједио. Лидер ХДЗ-а Драган Човић и
СНСД-а Милорад Додик током кампање нису крили да у бошњачком
бирачком тијелу траже трећег савезника за распад државе, а ни
Радончић пак није крио амбиције да буде управо он дјелитељ БиХ“
(Ослобођење, „Пораз бошњачке деснице“, 11.10. 2010).
„Власник Аваза и политичке партије – судећи по ставовима
којима нас годинама засипа - најзаинтересиранији за су подјелу на
бошњачки, српски и хрватски дио БиХ“ (Ослобођење, 22.11. 2011).
Сарајевски недељник Дани, током кризе у формирању Владе
Федерације БиХ објављује: „Девастирани смо до краја. Велико је чак
питање, оно што је тренутно немогуће, али што многи сматрају
најгорим могућим сценаријем, да би назадак био и распад државе“
(БХ Дани, 17. 3. 2011).
ЗАКЉУЧАК
Тешкоћа да се етика новинарства дефинише и да се прије
свега спроведе, мора се посматрати кроз сложеност друштвених
односа, али и самих медија У тој расправи, новинарима и менаџерима
у медијима неопходни су и грађани и политичари, односно сви главни
актери комуникације. „Етика је теорија исправне и моралне праксе,
оријентација исправног људског дјеловања у свакој конкретној и
специфичној ситуацији и случају. Значење и важност етике позива
98
Radovanović-Šarenac D.: ETIKA BH NOVINARSTVA
састоји се у томе што она увијек наново промишља и пропитује
смисао нашег позива да одговорно водимо рачуна о посљедицама
нашег професионалног и општег дјеловања, о његовој људској
вриједности и хуманом ангажману“ (Н. Скелдар. 1998: 7). Ако се
погледа учесталост кршења етичких принципа поставља се и питање
да ли су сви видови етике информисања потпуно сагледани и
схваћени од самих актера комуникације, па и од публике? Пред
управом медија и новинарима стоји одговорност да преиспитају
властите технике регрутације, обуке извјештавања, да успоставе
циљеве за њихово побољшање и да прате резултате кроз суштинска
питања о томе како су извјештавали, какве су изворе користили, јесу
ли провјеравали добијене информације и какве ће реакције изазвати.
Владајуће елите још увијек одређују тон вијести, утичу на њихову
селекцију, преувеличавају „недостатке“ друге стране и покушавају да
јавно мњење обликују према себи. У БиХ не постоји ни штампани ни
електронски медиј који има неподијељену подршку и повјерење свих
грађана на цијелој територији. Рејтинзи штампаних и електронских
медија дијеле се по ентитетским линијама, и у правилу, су
најгледанији и најчитанији они који унутар своје етничке групе
афирмишу вриједности, традицију и карактеристике припадника тог
народа, регрутујући национална осјећања, копајући дубоке и, за сада,
непремостиве медијске ровове спрам других етничких група и нација.
Саморегулација на нивоу штампаних медија у БиХ обитава на нивоу
глагола „требати“ у декларативној сфери. Новинар који би требао да
види и трећу страну новчића који се врти у ваздуху, у
босанскохерцеговачком издању види само једну, јер су овдашњим
посленицима јавне ријечи и „писмо и глава“ једнаки, зависи само из
ког угла се посматрају и на које етничко тло падају. Идеолошка
ангажованост, прикривање информација, превара, напад на
приватност, плагијат, сукоб интереса, подмићивање – седам је
смртних гријехова новинара који, међутим, у креирању колективне
друштвене реалности и овдашње медијске стварности, представљају
моћно оружје у рукама произвођача информација.
BH JOURNALISM ETHIC
Dejana Radovanović - Šarenac MA
Abstract: In a democratic society, the existence of ethical standards in
reporting is essential. Only those media that respect these norms can be called a
professional. In a divided society like. Bosnian-herzegovinian is often forgotten that
timely and truthful information about major issues is the basis for the free formation of
opinion. Political interest groups have gained control of the media, and all the actors of
social communication forgot, repressed and ignored the basic principles of ethics, as
evidenced by the examples analyzed in this paper.
Key words: journalism, objectivity, information, media
99
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (90-100)
ЛИТЕРАТУРА
Бугарски, Р. (1995): Језик од мира до рата, Београд: Чигоја штампа
Деј, Л. А. (2008): Етика у медијима: примери и контроверзе, Београд:
Чигоја штампа
3. Клаић, Б. (1984): Рјечник страних рјечи, Загреб: Накладни завод Матице
Хрватске
4. Корни, Д. (1999): Етика информисања, Београд: Клио
5. Kunczik, N., Zipfel, A. (2006): Увод у знаност о медијима и
комуникологији, Загреб: Заклада Friedrich Ebert
6. Лоример, Р. (1998): Масовне комуникације, Београд, Клио
7. Миливојевић, Ц. (2004): Етика јавне ријечи у медијима и политици,
група аутора, Београд: Центар за либерално-демократске студије
8. Никић, С. (2004): Етика јавне ријечи у медијима и политици, група
аутора, Београд: Центар за либерално-демократске студије
9. Радовановић- Шаренац, Д. (2012): Говор мржње у политици и медијима
постдејтонске БиХ и његов утицај на новинарску професију,
Магистарски рад, Филозофски факултет Пале
10. Воћкић-Авдагић, Ј. (2002): Савремене комуникације – не/сигурна игра
свијета, Сарајево: Факултет политичких наука Универзитета у Сарајеву
11. Војновић, Ђ. (2004): Етика јавне ријечи у медијима и политици, група
аутора, Београд: Центар за либерално-демократске студије
1.
2.
RESUME
Bosna/Hercegovina does not have any electronic or printed media that has the
undivided support and trust of all its citizens throughout the entire country.
Popularity of printed and electronic media is divided by the two ethnic entities, and
in general, the most watched and read are those which, within their own ethnic
groups, assert values, traditions and characteristics of those people; they solicit
patriotic feelings, and build - for now - insurmountable media walls shutting out
other ethnic groups and nationalities.
Self-regulation of the press in BH exists only as part of a statement as
something that “should be done”.
Journalists who should see both sides of the coin that spins in the air, in the
BH case see only one, because to those with editorial control of the media both
“head” and “tail” are the same; the only difference is the angle from which we look
and ethnic ground on which it falls.
Ideology, fraud, invasion of privacy, cover-up, plagiarism, conflict of interest,
and bribery – these are the Seven Deadly Sins of journalism. They represent
powerful weapons in the hands of the media moguls who create the collective
social reality, bias and the positions taken by the local media.
100
Župljanin S.: GLOBALIZACIJA I EKONOMSKI RAZVOJ...
Orginalni naučni rad
UDK 316.334.4:330.1
DOI br. 10.7251/SVR1205101Z
GLOBALIZACIJA I EKONOMSKI RAZVOJ
-RATOVI, DROGA, OUŽJE I SIROMAŠTVODoc. dr Slobodan Župljanin1
Nezavisni univerzitet Banja Luka
Apstrakt: Savremena ekonomska kretanja, procese i globalni ekonomski
razvoj današnjice obilježeni su globalizacijom, liberalizacijom i tehnološkim razvojem.
Procesi globalizacije označili su početak jednog novog vremena i jednog novog
svjetskog društva.
Tvrdnje globalista kako će novo svjetsko društvo imati za rezultat smanjenje
siromaštva i povećanje opšteg blagostanja, nisu dale očekivane rezultate, ali je
nesporno da su stvorene nove mogućnosti za multinacionalne i transnacionalne
kompanije, kao osnovne nosioce globalizacije.
U ovom radu želimo, na naučno zasnovan način, ukazati, kako se stvarno
odvijaju procesi globalizacije, koje su njene željene i neželjene manifestacije i da li je
moguće istovremeno ostvariti i željene i neželjene ciljeve. Moraju li siromašni biti
siromašniji, a bogati bogatiji, ili je moguće obezbijediti pažljivo izbalansirane tokove.
Takođe pokušavamo rasvijetliti dilemu: Da li globalizacija sa sobom nosi ratove, drogu,
trgovinu naoružanjem i siromaštvo, ili ratovi, droga, trgovina naoružanjem i siromaštvo
dovode do novog globalizacionog poretka?
Ključne riječi: globalizacija, ekonomski razvoj, ratovi, droga, oružje i
siromaštvo
UVOD
Ako bismo tražili jedan pojam koji simbolizuje i objedinjava duh
današnjeg vremena, to bi bio pojam „globalizacije“. Rogobatna riječ, koja
samo deceniju ranije gotovo da nije imala mjesto u akademskim radovima
ili medijima, postala je nezaobilazna. „Globalisation“, „mondialisation“,
„globalizacion“, „Globalisierung“ – riječ koja je došla gotovo niotkuda
danas kruži svuda, obilježavajući najmoćniju silu koja oblikuje život
savremenog svijeta. Svijet novog milenijuma (globalni ekonomski razvoj)
odlikuju globalizacija, liberalizacija i tehnološki razvoj. Pojam
globalizacije se počeo intenzivnije koristiti tek u novije vrijeme, tačnije 80ih godina prošlog vijeka, a do tada je bio gotovo nepoznat.
U relevantnoj literaturi susrećemo veoma različita shvatanja i
određenja globalizacije.
1
e-mail:[email protected]
101
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (101-117)
Danas se taj pojam upotrebljava gotovo svakodnevno i u svim
sferama života i koristi svaki put kad se pokušavaju objasniti i razumjeti
promjene koje su zahvatile cjelokupno društvo. Naime, osamdesetih
godina započinje niz procesa koji će bitno izmijeniti sliku svijeta kakvog
smo poznavali to tada. Globalizacija dovodi do stvaranja trgovačkih
blokova, globalnih firmi i globalne ekonomije. Svijet na taj način postaje
jedinstven sistem, a svjetsko tržište dostupno svima. Možemo slobodno
reći da je globalizacija proces koji je započeo i koji se ne može zaustaviti.
Procesi globalizacije označili su početak novog vremena i početak
jednog novog svjetskog društva koje je, činilo se, konačno prevladalo
dotadašnje razlike i podjele. No, gledajući sada, sa određene vremenske
distance, pokazalo se da su istovremeno upravo ti procesi, uveliko uticali
na produbljavanje razlika unutar društva. Ovo se posebno odnosi na
ekonomsku dimenziju procesa globalizacije, područje koje danas izaziva
najviše polemika. Iako je globalizacija na početku imala obećavajući
potencijal procesa koji će rezultirati rješenjima svjetskih problema
nejednakosti i siromaštva, te stvoriti prosperitetno svjetsko društvo, čini se
da su razlike i problemi veći nego ikad. Globalni ekonomski razvoj
produbio je jaz između razvijenih i nerazvijenih.
Tvrdnja globalista kako će svjetsko društvo, organizovano u
jedinstveno svjetsko slobodno tržište, za rezultat imati smanjenje
siromaštva i povećanje opšteg blagostanja, možda i nije donijela planirane
rezultate, ali, jedno je sigurno - globalizacijska atmosfera kloniranog
turbokapitalizma i novih ekonomskih odnosa otvorila je vrata novih
mogućnosti za multinacionalne i transnacionalne korporacije, što ove
svestrano koriste.
Njihov profit predstavlja zidine kojima je opasan Novi svjetski
poredak. Na njemu se zasniva cjelokupan globalni ekonomski razvoj.
Svakodnevne vijesti o socijalnim nemirima, terorističkim odmazdama,
ratovima, pobunama i protestima nezadovoljnih masa ostavljaju utisak
predapokaliptičnog stanja i dovode u pitanje opstanak takvog poretka.
1.
NEJEDNAK EKONOMSKI RAZVOJ
Privredni rast tokom posljednjih 50 godina bio je impresivan,
međutim, važno je samo shvatiti kako je svjetsko bogatstvo nejednako
raspodijeljeno. Bogatije zemlje napreduju bržom stopom nego siromašnije,
jer imaju više novaca za ulaganja u napredak.
"Globalno bogatstvo takođe se povećalo u materijalnim terminima, a
tokom perioda od 1947. do 2000., prosječni dohoci po glavi stanovnika su
se utrostručili dok se BDP povećao skoro deseterostruko (s 3 triliona na 30
triliona US $. Preko 25% od 4.5 milijarde ljudi u slabije razvijenim
zemljama još uvijek imaju očekivanu životnu dob ispod 40 godina. Više od
80 zemalja imali su nizak godišnji dohodak po glavi stanovnika u 2000.
godini od onoga iz 1990. Prosječni dohodak u pet najbogatijih zemalja na
102
Župljanin S.: GLOBALIZACIJA I EKONOMSKI RAZVOJ...
svijetu je 74 puta veći od nivoa pet najsiromašnijih, najveći koji je ikad
postojao. Skoro 1.3 milijardi ljudi nema pristupa čistoj vodi. Oko 840
milijuna ljudi je ispod poštenih uvjeta."2
Postoje mnogi razlozi zašto se neke zemlje razvijaju brže od
drugih. Ističe se pet glavnih razloga među kojima se mnogi preklapaju:
 socijalni - što zemlja ima više novaca, to ga može više potrošiti na
zdravstvenu brigu, obrazovanje i kontrolu rodnosti. Društvene
tradicije koje destimulšu kontrolu rodnosti povećavaju njenu stopu
i usporavaju privredni razvoj siromašnih zemalja. Različita
društva različito vrednuju naporan rad, materijalnu dobit i
društvenu koheziju, pa je jasno da će to imati efekta na različit rast
i djelotvornost;
 istorijski - kolonijalizam je vjerovatno istorijski faktor koji je imao
najveći uticaj na razvoj pojedinih zemalja. Vodio je bogatstvo
prema Evropi i Sjevernoj Americi na trošak mnogih afričkih,
južnoameričkih i azijskih zemalja koje nisu primale razumne
cijene za svoja dobra. Evropski kolonizatori sagradili su od tog
bogatstva jake industrije prije nego što su investirale u razvoj
svojih kolonija. Na kraju kolonijalizma mnoge su zemlje
napuštene bez društvenih, ekonomskih ili političkih struktura koje
obeshrabruju razvoj toliko da se siromaštvo ustalilo. U većini
slučajeva povučene su umjetne granice koje nisu odražavale želje
lokalnih stanovnika i koje su odvele mnogim građanskim ratovima
ili društvenoj nestabilnosti. Ostali važni istorijski uticaji uključuju
nesposobne vlasti ili zadržavanje plemenskog načina života koje
sprečava zemlju od daljnjeg privrednog razvoja;
 ekonomski - zemlje bogate resursima poput željezne rude, nafte i
uglja, vjerovatnije će se lakše industrijski razviti, jer ne moraju
uvoziti te resurse što bi inače vodilo dugovanjima. Njihovo
vađenje i prodaja stvorilo je poslove i transportne sisteme dok je
istovremeno davalo određenim zemljama trgovinsku i političku
premoć nad drugima. Resursi mogu takođe zaraditi velike količine
novca u trgovini, dopuštajući zemljama da ulažu u ostale
industrije. Mnogi evropski narodi su se razvili tokom industrijske
revolucije na industriji uglja i željeza. Ipak, činjenica da se
mnogim resursima bogati (posebno naftom) narodi Afrike i
Srednjeg istoka nisu industrijski razvili dok su se iskopavali
njihovi resursi, pokazuje da ti faktori nisu sami za sebe dovoljni.
Često su se razvijale kleptokracije oko tih industrija koje postaju
veoma bogate, a malo ulažu u samo stanovništvo te zemlje. Dva
najbolja primjera su Nigerija i Saudijska Arabija. Bogatstvo koje
se stvara može zapravo često pomoći učvršćivanju nesposobne
2
Codrington, Stephen. Plane Geography treće izdanje (2005.) stranica 97.
103
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (101-117)

diktature na vlasti ili čak voditi razornim ratovima za resurse3 kao
što se dogodilo u Africi.
regionalni - prirodni rizici poput poplava, suša, potresa, vulkana,
oluja, uragana, bolesti, najezdi štetočina, pomora životinja
sprečavaju ekonomski razvoj. Velike prirodne katastrofe mogu
uveliko unazaditi zemlje u njihovom privrednom razvoju, kao što
je periodično plavljenje Bangladeša. Budući da donose hranjive
sedimente, vulkani i poplave mogu često imati i pozitivan i
negativan učinak. Područja oko vulkana i poplavnih delti često su
jako naseljena, kao u Egiptu, Bangladešu i Indoneziji. Bolesti
poput malarije koje bujaju u tropskim klimama i AIDS koji je
endemičan u Africi sprečavaju ljude od rada i stvaraju privredni
teret društvu. Pouzdani izvori vode potrebni su za produktivnu
poljoprivredu i za manje opsežnu industriju. Problemi određenih
regija, izazvani ljudskom djelatnošću, uključuju dezertifikaciju,
slanost, zagađenje vode, krčenje šuma i mnoge druge.
Dezertifikacija je uzrokovana upravljanjem siromašnom zemljom
tako da se uklone hranjive materije potrebne za rast biljaka. To je
globalni problem s ogromnim posljedicama za zemlje koje
pogađa. Slanost je uzrokovana slabim tehnikama navodnjavanja.
Zagađenje vode iz industrije mogu izazvati kiseline i baze, otrovni
minerali i materijali s visokom biohemijskom potrebom kisika koji
uzrokuju cvjetanje algi. Ovo zagađenje otežava stanovništvu
pristup svježoj vodi. Sječa šuma u početku donosi koristi, ali
zemlja s uklonjenim drvećem često je veoma smanjene
poljoprivredne vrijednosti i ranjiva je na dezertifikaciju. Posječene
kišne šume posebno su ranjive na mineralno ispiranje zahvaljujući
ogromnim padavinama, pa često postaju bezvrijednim. Kako je
turizam danas glavni izvor dohotka većine slabije razvijenih
zemalja, moraju brinuti za prirodna bogatstva, koja mogu donijeti
dugoročni izvor bogatstva.
politički - vjerovatnije je da će se zemlje razviti kada imaju
stabilnu vlast koja dobro upravlja ekonomijom i investira u
nacionalnu infrastrukturu, trgovinu, upravljanje okolinom i koja
izbjegava građanske ratove. Investitori se moraju osjećati dovoljno
sigurnim da bi investirali svoj novac u određenu zemlju. Jasna
legalna pravila o vlasništvu dobara omogućavaju ljudima da
koriste dobra za sporedne zajmove za kapitalni razvoj, ili da
prodaju neka dobra da steknu kapital za ostala nastojanja.
Osiguravanjem radničkih prava može značiti da radnici primaju
više novaca i da se mogu izvući iz siromaštva, ali može imati i
učinak destimulacije multinacionalnih kompanija da napuste
zemlju i da potraže druge zemlje s manje zakonskih zabrana.

3
Codrington, Stephen. Plane Geography treće izdanje (2005), stranica 145, 146.
104
Župljanin S.: GLOBALIZACIJA I EKONOMSKI RAZVOJ...
Sugeriše se da je dobro vladanje preduslov privrednom razvoju, te
većina zemalja donatora shvataju sada da velik dio njihovog novca
nije postigao ništa zbog korumpiranih primaoca. Na nesreću,
mnoge vlade, posebno u Africi i evropskom jugoistoku su ili
nesposobne ili ne žele pomoći svojim vlastitim zemljama da se
razviju, a bez te podrške zemlja može teško napredovati.
Problemi nejdnakog ekonomskog razvoja
Nejednak globalni ekonomski razvoj generiše brojne probleme,
posebno u nerazvijenim zemljama i zemljama u razvoju. Ti problemi se,
uglavnom odnose na:
 pristup hrani, obrazovanju i skloništu;
 industrijalizaciju;
 dug;
 održivost razvoja.
Najočitiji obrazac u razvoju podjela je na Sjever i Jug. Podjela
Sjever – Jug je linija koja odvaja bogati Sjever ili razvijene zemlje od
siromašnog Juga. Ova linija podjele nije pravolinijska kao što zvuči, te
dijeli globus u dva glavna dijela. "Sjever" se u toj podjeli odnosi na
Sjevernu Ameriku4, Evropu, Rusiju, Japan, Australiju i Novi Zeland.
Zemlje unutar tog područja su privredno razvijenije. "Jug" objedinjuje
ostatak južne polulopte, te se većinom sastoji od slabije razvijenih zemalja.
Postoje i drugačiji modeli razdvajanja zemalja u razvoju.
Većina zemalja prolazi kroz značajne poraste u bogatstvu i
životnom standardu. Nažalost postoje izuzeci ovog pravila. Značajan je
bivši Sovjetski Savez koji je proživio slom industrije u prelazu na tržišnu
privredu. Mnogi afrički narodi su nedavno prošli kroz smanjenje BND-a
zahvaljujući ratovima i epidemiji AIDS-a, među kojima su Angola, Kongo,
Sierra Leone i druge. Arapski proizvođači nafte u svojoj podršci BND-a se
uveliko zasnivaju na izvozu nafte tako da neka smanjenja u tržišnoj cijeni
nafte (trenutno bez izgleda) može odvesti do brzog pada njihova BND-a.
Zemlje čija se većina dohotka zasniva na samo nekoliko izvoznih
proizvoda ranjiva su na promjene u tržišnoj vrijednosti tih roba, pa se često
pogrdno nazivaju „banana republike“. Mnoge zemlje u razvoju se
održavaju na izvozu nekoliko primarnih dobara koji čine većinu njihovog
dohotka (kafa, drvo, rude...), pa to može opustošiti zemlje kada cijene tih
roba padnu, ostavljajući ih bez ikakvog načina da otplate svoje dugove.
Najveće razlike u stepenu razvoja privrede prisutne su na dva
kontinenta: u Aziji i Evropi. Velik je raspon u stepenu privredne
razvijenosti u Aziji, od Japana do Bangladeša, a u Evropi od Švicarske do
Albanije. Drugi kontinenti mnogo su privredno homogeniji i razvijeniji.
Tako u Sjevernoj Americi i Australiji s Okeanijom prevladava visoka
4
Kreća, Vladimir, Globalizacija, www.vladimirkreca.com/originalindividuals/
globalizacija, pristup ostvaren novembra 2011.
105
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (101-117)
razvijenost (bruto društveni dohodak po stanovniku više od 8.956
američkih dolara),5 a malo je onih koje spadaju u grupu najnerazvijenijih
zemalja (manje od 725 američkih dolara). U Africi preovladavaju
najnerazvijeniji uz nešto osrednje razvijenih na sjeveru, jugu i jugozapadu
kontinenta – nema najrazvijenijih zemalja u Africi.
Dovoljno je uporediti Japan i Kinu kao primjer velikih razlika u
stepenu razvijenosti. U Japanu je 1994. godine živjelo 2,2% svjetskog
stanovništva, a ostvarilo se 16,8% bruto nacionalnog dohotka svijeta. U
Kini je te godine živjelo 21,3% svjetskog stanovništva, a ostvarilo se 2,4%
svjetskog dohotka. Ili, u zemljama G7, SAD-u, Japanu, Njemačkoj,
Francuskoj, Italiji, Velikoj Britaniji i Kanadi, 1994. godine 11,9%
stanovništva ostvarilo je 66,8% nacionalnog dohotka, odnosno za 88,1%
stanovništva preostalo je 33,2% dohotka svijeta. Zemlje G7 su 1974.
godine učestvovale sa 55,9% u nacionalnom bruto društvenom dohotku i
15,1% u stanovništvu svijeta. Njihovo učešće u nacionalnom bruto
društvenom dohotku povećalo se 1994. godine u odnosu na 1974. godinu
za 10,9%, a u stanovništvu je palo za 3,2%. To je prikaz sve dubljeg
privrednog raslojavanja svijeta na razvijene i nerazvijene. Danas su se te
razlike drastično povećale.
Unutar zemalja bogatstvo se koncentrše više oko urbanih područja
nego oko ruralnih. Bogatstvo takođe teži prema područjima s prirodnim
bogatstvima ili u područja koja su upletena u tercijarne (uslužne)
djelatnosti i trgovinu. To vodi koncentraciji bogatstva oko rudnika i
finansijskih centara poput New Yorka6, Londona i Tokija.
2. REGULARNE I NEREGULARNE AKTIVNOSTI U
GLOBALIZACIJI
Međunarodni monetarni fond (MMF) procjenjuje da kriminalne
organizacije godišnje obrnu 1500 milijardi dolara u svojoj ukupnoj
trgovini, uključujući poreske prevare koje smanjuju državne budžetske
prihode, kao i prihode od imovina koji su često integrisani u ilegalnu
ekonomiju. Svake godine opere se između 600 i 1000 milijardi dolara,
odnosno 2 do 5 posto svjetskog bruto društvenog proizvoda (BDP).
Trgovci oružjem uglavnom se snabdijevaju iz zaliha bivših
komunističkih zemalja. Samo 3% od 550 miliona komada lakog oružja
koje je u opticaju u cijelom svijetu koriste vladine snage. Gotovo 20%
trgovine oružjem nalazi se u rukama tajnih mreža, donoseći zaradu od
milijardu dolara godišnje. Trgovina ljudima (trgovina organima, ženama,
djecom, seksualni turizam, otmice rad na crno ... ) kriminalna je aktivnost
koja se najbrže razvija.
5
Kreća, Vladimir, Globalizacija, www.vladimirkreca.com/originalindividuals/
globalizacija
6
Oxfam international, Propisi prilagođeni interesima bogatih i dvostruki
standardi, ttp://www.maketradefair.com/en/assets/english/report_summary_serbian.pdf,
(pristup ostvaren 12. novembra 2011.)
106
Župljanin S.: GLOBALIZACIJA I EKONOMSKI RAZVOJ...
Seksualna trgovina, globalizovana, ali naravno i industrijalizovana,
na više ili manje prikriven način ulazi u strategiju razvoja brojnih zemalja.
Azija je u tome daleko otišla: na Tajlandu ima 2 miliona prostitutki, od
čega gotovo 300.000 maloljetnih, za više od 800.000 posjetilaca. Na
Filipinama, u Maleziji i u Indoneziji, na seksualnu industriju otpada 2% do
14% BDP-a.
Svjetska trgovina drogom donosi preko 500 milijardi dolara
godišnje (50% aktivnosti organizovanog kriminala), što je ravno španskom
BDP-u. Obuhvata gotovo 3% svjetskog stanovništva, odnosno 185 miliona
ljudi i dovodi do 200.000 predoziranja svake godine. Evropa je postala
najveći proizvođač i izvoznik sintetičkih droga. Norveška, Holandija i
Belgija snabdijevaju tržište sa 80% ekstazija, koji nizozemska i izraelska
mafija šalje u SAD preko Holandskih Antila.
Trgovina drogom u Afganistanu
Većina Evropljana vidi afganistanski konflikt kao kolonijalni rat u stilu
XIX vijeka, koji se vodi za regionalnu dominaciju i resurse. Za razliku od
njih, Amerikanci7 su još uvijek zavedeni od strane korporativnih medija i
političara iz obe partije, te vjeruju da je višegodišnja okupacija Afganistana
plemenita „antiteroristička“ misija, koja brani ženska prava i izgrađuje
opustošenu naciju, a ne još jedna borba za energiju, ovaj put za Kaspijski
bazen. U problematičnom primjeru vijetnamskih promašenih misija,
američki komandant u Afganistanu, general David McKiernan, tražio je
7
Vukotić, V.N. (2001) Globalizacija biznisa, megatrendovi razvoja i zakasnela
tranzicija. u: Vukotić Veselin N. i dr. (ur.) Globalizacija i tranzicija, naučni skup, maj,
Zbornik radova, Beograd: Institut društvenih nauka - Centar za ekonomska istraživanja,
str. 11-20.
107
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (101-117)
dodatnih 15.000 američkih vojnika, pored 8.000 koji su već poslani i koji
su stigli u januaru 2009. godine.
Njegov prethodnik izjavio je pred Kongresom da je potrebno
400.000 američkih vojnika da se pacifizira Afganistan. Ali McKiernan je
takođe i pozvao na pregovore sa afganistanskim nacionalistima koji se bore
protiv zapadnjačke okupacije koji su poznatiji pod imenom talibani. Dan
ranije, otkriveno je da su visokopozicionirani britanski oficiri i diplomati u
Afganistanu opisali ovaj rat koji predvodi Amerika „nemogućim za
dobiti“, te su zagovarali mirovne pregovore sa talibanima. Admiral Mullen
je takođe naredio američkim i NATO-snagama da počnu ciljati i napadati
afganistanske dilere heroinom i opijumom.
Pod američkim tutorstvom, Afganistan je postao vodeća svjetska
narko država, čak ispred Kolumbije, i sada proizvodi 90% heroina u
svijetu. Više od pola GDP-a ove zemlje je novac od droge.
Ali osnovno pitanje glasi: Zašto to nije učinjeno prije sedam
godina kada je SAD izvršila invaziju na Afganistan? Zašto se Washington
pravio slijep na afganistansku trgovinu droge i zašto tek sada preduzima
neke akcije?
Odgovor je jednostavan i obeshrabrujući. Američki lokalni
saveznici u Afganistanu, političari i „gospodari rata“8 koji su zbacili
talibane 2001. godine, su sve do svojih turbana duboko u trgovini drogom.
Novac od droge je krv koja teče afganistanskim venama i drži njenu
posrnulu ekonomiju. Američki marionetski režim pod vodstvom Karzaija u
Kabulu, postavljen američkim i NATO-bajonetama, ima samo dva izvora
prihoda: keš koji stiže iz Washingtona i profit od trgovine drogom. Kada
su talibani vladali na preko 90% teritorije Afganistana 1996 – 2001.
godine, proizvodnja opijuma je bila skoro iskorijenjena, jer je označena
neislamskom. Agencija UN za kontrolu droge je potvrdila ovu činjenicu.
Jedini preostali izvor trgovine drogom je bio u udaljenim dijelovima
sjeveroistočnog Afganistana, kojeg su kontrolisali pripadnici Sjeverne
alijanse, koje su tada podržavali Rusija i Iran, a koja je bila sastavljana od
plemena Panshiri, brutalnog uzbečkog „gospodara rata“ Rashida Dostuma,
te ostataka nekadašnje komunističke partije.
Godine 2001. SAD su zbacile talibane sa vlasti, te postavile na
vlast dilere drogom iz Sjeverne alijanse i komuniste. Od tada,
afganistanska proizvodnja droge se proširila širom zemlje i izvoz se
povećao za 60 – 70%, praveći tako od Afganistana vodećeg izvoznika
heroina u svijetu. Washington je opozvao napore Agencije za borbu protiv
droge u borbi protiv trgovine drogom u Afganistanu iz straha da ne ugroze
svoju bazu, koju predvodi bivši saradnik CIA-e, „predsjednik“ Hamid
Karzai. Počevši od njegovog brata, Ahmeda Walija, svi vodeći ljudi
marionetskog režima instalisanog od strane SAD-a, su različito umiješani
8
Isto.
108
Župljanin S.: GLOBALIZACIJA I EKONOMSKI RAZVOJ...
u trgovinu drogom. Kao što je poznato, skoro svaki važniji „gospodar rata“
dobije svoj dio od trgovine drogom. Gospodari rata iz Sjeverne alijanse
smatraju se za najveće narko dilere nacije. Ahmed Karzai opovrgava svoju
umiješanost u narko poslove.
Borba protiv narko dilera bi značila gubitak jedine Karzaijeve
domaće podrške. Zbog toga je Washington spustio svoj nos i pustio
neometanu trgovinu drogom, u namjeri da održi okupaciju. Lažni „rat
protiv terora“ i žudnja za kaspijskom energijom uzeo je oblik starih narko
ratova. Iskustva u Indokini i Centralnoj Americi sugerišu da bi CIA,
glavni blagajnik afganistanskih „gospodara rata“, mogla biti uvučenija u
ovu trgovinu nego što sada znamo. Alfred McCoy je napisao briljantnu
studiju, 'The Politics of Heroin', u kojoj je dokumentovao kako su prvo
Francuzi, a onda američki obavještajci uvučeni u trgovinu drogom u Laosu
i Vijetnamu, kao način da se podrži antikomunistička gerila. Ista stvar se
desila u Centralnoj Americi gdje je CIA kolaborirala sa dilerima kokaina
koji su bili antikomunistički kontraši. U oba slučaja, droga je služila kao
moneta i postala je važnija nego papirni novac. Francuski i američki
špijuni su čak završili tako da su transportovali heroin svojim lokalnim
saveznicima. To se najvjerovatnije dešava i u Afganistanu.
Mak se prikuplja i pretvara u opijumski katran. Onda se švercuje u
skrivene laboratorije u Pakistanu, da bi se pretvorio u morfij, a onda
pročistio u heroin. Ništa od ovih droga ne može proći u Pakistan, ili biti
obrađeno sa uvezenim hemikalijama, bez pune saradnje i podrške
afganistanske vlade, njihovih „gospodara rata“ i lokalnih pakistanskih
vođa. Droga se onda švercuje u luku u Karačiju, ponovo pod zaštitom
lokalnih vlasti. Pakistan je ključni američki saveznik.9
Karzaijev režim je totalno korumpiran trgovinom drogom, a takav
je i dio pakistanskog establišmenta. Ali i SAD su postale umiješane u
smislu da nisu učinile ništa u borbi protiv trgovine drogom i da su
sarađivale sa afganistanskim narko baronima. Kada se bude pisala istorija
američke angažovanosti u Afganistanu, čvrsta veza i saučestvovanje
Washingtona u trgovini heroinom i njihova alijansa sa narko dilerima i
ratnim zločincima iz Afganistanske komunističke partije, biće jedno od
najsramnijih poglavlja.
Ništa manje uznemirujući podaci nisu ni kad pričamo o ilegalnoj
trgovini oružjem. Prema istraživanju Međunarodnog instituta za mirovna
istraživanja iz Stokholma (SIPRI), prodaja oružja u svijetu je od 2005. do
2009. godine porasla za 22 % u odnosu na prethodni petogodišnji period.
Mediji nas bombarduju fotografijama bosonoge djece koja nose
kalašnjikove, pričama o ljubavnicima koji jedni drugima presuđuju
vatrenim oružjem i ponekim zasjedanjem svetskih moćnika koji uporno
tvrde da globalna bezbjednost nije ugrožena.
9
Isto.
109
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (101-117)
Trgovina oružjem – odgovor na finansijsku krizu ili prijetnja
globalnoj bezbjednosti
Njegoš je davno rekao: “Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu
smrde nečovještvom”. Sada, uprkos postojanju međunarodnih mirovnih
organizacija, sve države smatraju da se moraju osigurati od spoljnih
opasnosti. Količina oružja kojom se danas trguje je na nivou one u
hladnoratovskom periodu, a uprkos krizi proizvodnja se ne smanjuje.
Pored postojanja već tradicionalnih ratnih žarišta, stvaraju se neka nova, a
velike sile su našle još jednog neprijatelja objavivši rat terorizmu. Ovo nije
novost – istorija pokazuje da su sve ekonomske krize pratili učestali sukobi
i jačanje desničarskih ili imperijalističkih ideologija. Poznata istoričarka,
Dubravka Stojanović, ovako je objašnjavala ovu tezu – Hitler je došao na
vlast na talasu ekonomske krize, a obezbijedio je socijalni mir
zapošljavanjem naroda u vojnoj industriji.
Za to vrijeme, od Crnog četvrtka 1929. godine do izbora Ruzvelta
za predsednika tri godine kasnije, kriza je veoma osiromašila SAD. Iako i
dalje učimo o najdjelotvornijoj ekonomskoj regulativi toga vremena,
čuveni „New Deal“ nije potpuno pokrenuo američku privredu. Javni radovi
su uposlili svega četiri miliona Amerikanaca. Ali onda je počeo Drugi
svjetski rat i pojačana proizvodnja oružja, koja je pospješila oporavak
ekonomije. Većinu zemalja na svijetu uzdrmala je ova finansijska kriza. U
Latinskoj Americi koja je bila relativno demokratizovana, kriza je uništila
tekovine političke liberalizacije kada su pukla svjetska tržišta kafe, šećera i
sl., i ove države su se pretvorile u sisteme koje su predvodili kadrovi iz
partija krajnje ljevice ili desnice, uglavnom nastale vojnim udarima. Tvrde
mnogi – u takvim vremenima narodu treba “čvrsta ruka”.
Dakle, ekonomska kriza tridesetih smatra se jednim od uzroka
najrazornijeg rata u istoriji čovječanstva (My Backyard). Teritorijalna
koncepcija migracijske "opasnosti" naročito na području ljudskih prava. To
podsjeća na ratnu strategiju. Prije svega, primjetna je kriminalizacija
imigracije uz koju se sve više upotrebljava izraz "ilegalni migranti", a tu su
uključeni i tražioci azila.
Bez paranoje da će se pojaviti neki novi neuspjeli slikar koji bi
zbog lične frustracije potamanio neku drugu naciju ili rasu, možemo tvrditi
da se istorija ponavlja. Kako je kriza počela stručnjaci su zabilježili skok
prodaje oružja. Ovo je jedan od istorijskih ciklusa, ali sjetimo se Čerčilovih
riječi: “Istorija se ponavlja, ali svaki put sve više košta”.
3. GLOBALIZACIJA – BOGATSTVO VS SIROMAŠTVO
Globalizacija nije nova pojava, počela je onog trenutka, kada je
dokazano, da je zemlja u stvari okruglog oblika i da se može upravljati,
praktično, u bilo kom pravcu. Otkriće nije nastalo usljed naučne
radoznalosti, već iz potrebe da se trguje sa dalekim zemljama, uglavnom
Dalekim Istokom, velikim industrijskim centrima, gdje su uzgajani začini i
110
Župljanin S.: GLOBALIZACIJA I EKONOMSKI RAZVOJ...
proizvođeni čudesni proizvodi kao što su svila, boje za tkanine i keramika.
Ti proizvodi su stizali u Evropu putem dva glavna pravca - kopnenim
Putem svile preko Centralne Azije i Zapada i morskim putem iz Kine i
Japana, kroz Južnokinesko more, moreuzom Mallaca (Malaka), preko
Indijskog okeana, do Crvenog mora i kopnenim putem do Mediterana.
Tada, naravno, nije bilo Sueckog kanala.
Prije evropskih otkrića morskih puteva prema Istoku, trgovci su,
uglavnom, bili Arapi, Indijci i Kinezi, zajedno sa turskim narodima, koji su
naseljavali prostore pored Puta svile u Centralnoj Aziji. Ponekad su bile
potrebne godine da proizvodi sa Istoka dođu do Evrope. Trgovina se nije
odvijala u dva smjera, jer do industrijske revolucije Evropa nije imala ništa
što bi narodi Istočne Azije željeli kupiti. Zapadni Evropljani plaćali su robu
zlatom i srebrom, uglavnom pljačkajući prostore Indijanaca Centralne i
Južne Amerike. Kasnije, kada su engleski trgovci, u nedostatku plemenitih
metala, pokušali da plate opijum, to je dovelo da Opijumskog rata sa
Kinom i do Bokserske pobune.
Portugalac Alfonso d'Albuquerque prvi je prošao morskim putem
pored zapadne obale Afrike i oko rta Dobre nade kako bi prešao Indijski
okean i stigao do ostrva začina u Jugoistočnoj Aziji, Kini i Japanu. Tako su
Evropljani otvorili trgovački put koji će zamijeniti Put svile i put Crvenog
mora. Tako su evropski trgovci, koji su plovili tim putem, mogli vrlo
jeftino kupovati začine, boju za tkanine, porculan, svilu itd., na samom
izvoru i zaraditi veliki novac prodajući ih u Evropi.
Kolumbovo otkriće Amerike, čiji je cilj takođe bio da otkrije put za
Indiju, zbog rudnika zlata i srebra dovelo je do enormnog bogaćenja
Portugalaca, Španaca, Engleza i Francuza. Nakon toga, Magellan je
oplovio Rog Afrike, preko Pacifika i zauvijek dokazao da je svijet zaista
okrugla lopta, da je moguće neprekidno ploviti prema Istoku ili Zapadu i
doći na polaznu tačku. U stvari, Magellan nije oplovio cijelu zemljinu
kuglu, jer se skrasio u jugoistočnoj Aziji. Čovjek koji je oplovio zemljinu
kuglu je bio Malajac Henry the Black, kojeg su uhvatili Portugalci, doveli
u Portugaliju i kojeg je Magellan uzeo kao vodiča i člana posade. On je
dezertirao kad je stigao kući.
S tim otkrićima svjetska trgovina postala je globalna. Dok se ranije
trgovalo uglavnom između evropskih zemalja, nakon tih otkrića trgovina
se proširila i postala globalna, uz učešće svih regiona svijeta. Drugim
riječima, trgovina je postala globalizovana.
Globalizacija trgovine, nakon što su otvoreni morski putevi između
Istoka i Zapada, trebala je obogatiti kako evropske, tako i istočne zemlje.
Arapi, Indijci i Kinezi, zajedno sa zemljama Jugoistočne Azije, ekonomski
su se razvili zbog međusobne trgovine. Nažalost, načini trgovine zemalja
Zapadne Evrope razlikovali su se od načina trgovine u Aziji. Dok su
Indijci, Kinezi i Arapi dolazili u nenaoružanim brodovima, Evropejci su
dolazili kao naoružani trgovci. Svaka evropska zemlja željela je zaštititi
111
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (101-117)
svoje isporuke od ostalih Evropljana i od trgovaca iz Azije. Oni nisu željeli
slobodnu trgovinu, već monopol trgovine.
Oni su insistirali na izgradnji utvrđenja uz puteve i svako je
zahtijevao monopolski odnos sa svojim trgovačkim partnerima. Da bi
ojačali taj monopol, oni su zahtijevali, da se izgrade trgovačka utvrđenja u
zemlji sa kojom su trgovali. Ukratko, zapadni Evropljani osvojili su i
kolonizovali zemlje sa kojima su trgovali. Tako su Indija i Malajski
arhipelag, u koji spadaju Indonezija, Malezija, Burma, Filipini i Indokina,
postali kolonije Portugalije, Španije, Holandije, Francuske i Britanije.
Jedine zemlje Istočne Azije koje su ostale nezavisne, uprkos trgovini sa
Evropljanima, bile su Tajland i Japan. Kina je morala da preda važne luke i
dijelove priobalnog pojasa Evropljanima, što se danas smatra neravnopravnim uslovima.
S takvim iskustvom i istorijskom osnovom, koji su pratili
globalizaciju trgovine na početku XVI vijeka, jasno je zašto postoji sumnja
prema novoj globalizaciji koju, u suštini, predlažu isti ljudi, oni koji su
prije bili najveći kolonizatori.
Da li je njihova namjera da trguju, da nas obogate kao što su sebe,
da izgrade bolji svijet ili je to prikriven pokušaj da nas ponovo kolonizuju?
Moramo priznati, da je svijet postao malen i da su transport i putovanja
jednostavniji i brži. Niko, niti jedna zemlja, ne može biti izolovana. Svakoj
zemlji potrebni su proizvodi drugih zemalja. Ne postoji način da jedna
zemlja, jedna ekonomija, proizvede sve što joj je potrebno i da bude u
potpunosti nezavisna od proizvoda drugih zemalja.
Velike banke bogatih već gutaju male banke u slabijim zemljama i
zemljama u razvoju. Isto je i u privredi. U autoindustriji uskoro će biti
samo pet korporacija. Sve ostale su već progutali strani giganti. Malezija
proizvodi oko 300.000 automobila za vlastite potrebe. Mnogi mogu biti na
takav način progutani.
Kažu, da su gigantske korporacije efikasne, ali Enron je propao,
World.com je propao, Arthur Anderson je varao. Sada i General Motors i
Ford u Americi također propadaju. Velika fondacija, kao što je Long Term
Credit Managment, je propala i morali su je spašavati strani prijatelji koji
su investirali u nju. U stvari, što su te kompanije veće i snažnije, one brže
propadaju i za sobom povlače manje firme.
Privredni rast Malezije je bio skoro 9% godišnje u svakoj od 10
posljednjih godina prije početka globalizacije koju je izveo WTO (Svjetska
trgovinska organizacija). Dozvoljene su direktne strane investicije, ali pod
uslovima koji su štitili domaću privredu i nacionalne interese. Strani
investitori došli su sa milijardama dolara kapitala i ostvarili značajan profit
od svojih investicija. Možda druge zemlje nisu imale koristi prije
globalizacije koju je sprovela Svjetska trgovinska organizacija, ali je
nemaju ni sada.
Postoji urgentna potreba da se razmisli o globalizaciji. Forma
globalizacije, koja je uvedena u svijetu danas, nije dobro razrađena.
112
Župljanin S.: GLOBALIZACIJA I EKONOMSKI RAZVOJ...
Formulaciju su dale bogate i snažne nacije. Naravno, formula koju su one
izmislile je takva da njima daje najveće prednosti i najveći profit. Šta će se
dogoditi sa siromašnim i slabim zemljama, to je bilo u drugom planu.
Nema sumnje da im dobrobit siromašnih zemalja nije prvobitno bila na
umu kada su oni podržavali ideju o globalizaciji. Oni govore o efektu
trajnog kapanja. Dok oni investiraju i zarađuju novac za sebe, siromašnima
ostaju samo mrvice. Ali, ukoliko dođe do kapanja, takva situacija neće biti
održiva. Bogati će pokupiti šlag, dok će siromašni dobiti ono što ostane.
Siromašni ne mogu postati bogati zbog tako osmišljenih efekata.
Da bi siromašni dobili svoj pravičan dio, cijela strategija mora biti
usmjerena u korist siromašnih. U stvari, siromašni moraju imati veću korist
od nje nego bogati. Bogati su već bogati i ukoliko ne steknu veće bogatstvo
to ih neće pogoditi. Danas u svijetu siromašni gladuju i umiru. Povremena
milostinja im neće pomoći. Njima su potrebni stalni prihodi. Kako
možemo biti od koristi siromašnim?
Kada su prvi put u Maleziju pozvali strane investitore, morali su se
odreći poreza, pripremiti industrijske terene, dovesti vodu i električnu
energiju i to često u vidu koncesija i prihvatiti niske nadnice za domaće
radnike – ponekad deseti dio ili manje od dnevnica radnika iz razvijenih
zemalja. Nisu imali izbora, inače, strani investitori iz bogatih zemalja ne bi
došli. Oni su ostvarili veliki profit, a na to nisu plaćali porez. Kada je
period oslobađanja od poreza prošao, oni su izjavili da uopšte nemaju
profita i nastavili su s neplaćanjem poreza.
Oni su otvoreno transferisali sredstva, prodajući svoje proizvode po
proizvođačkoj cijeni svojim kompanijama u zemljama kao što su Hong
Kong, gdje su porezi niski. Kada im je prigovoreno da to nije korektno, oni
su jednostavno zaprijetili da će ići u druge zemlje, gdje im je dozvoljeno
transferisanje. Plašeći se da ne izgube posao za domaće ljude, morali su im
„progledati kroz prste“ u vezi s dodatnim profitom, koji su oni ostvarili na
berzi. Zaista, direktni strani investitori trebalo bi da budu zadovoljni
niskim platama koje daju u zemljama u razvoju. Ne bi trebalo biti perioda
bez plaćanja poreza na profit i ne bi im trebalo dozvoliti prodaju proizvoda
bez plaćanja poreza.
Kao dio globalizacije, budžeti svih zemalja treba da budu usklađeni
prema prihvaćenoj formi i treba da budu predmet međunarodne kontrole.
Poznato je da mnoge velike korporacije bogatih zemalja varaju. Ne bi bilo
iznenađenje kada bi međunarodni kontrolori otkrili da i te bogate zemlje
takođe varaju. Do sada su globalizaciju uspostavljali i provodili bogati.
Zemljama u razvoju nije dozvoljeno da predlažu svoje vlastite programe.
Rezultat je da zemlje u razvoju moraju razmatrati samo ono od čega koristi
imaju samo bogati. Ne postoji niti jedan prijedlog koji su bogatim dostavili
siromašni. Istorija se ponavlja - u trgovini i u međunarodnim odnosima.
Kolonizacija, iako indirektna, ali ipak ne manje kolonizacija, osvaja. Grade
se imperije, ponovo nastaje svjetska hegemonija. I sve to događa se u ime
globalizacije. U stvarnosti, nema razlike između starog imperijalizma i
globalizacije. Rezultat je da bogati i snažni ugnjetavaju siromašne i slabe,
113
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (101-117)
što će proizvesti eksploataciju resursa siromašnih u svrhu daljeg bogaćenja
bogatih. Sadašnji proces globalizacije mogao bi samo povećati nepravdu i
disparitet između bogatih i siromašnih.
Većina stanovništva na zemlji živi s samo nekoliko dolara na dan.
Bilo da se živi u najbogatijoj zemlji u svijetu ili najsiromašnijoj postoji
velika nejednakost raspodjele dohotka. Siromašni imaju manju mogućnost
pristupu zdravstvenim ustanovama, obrazovanju i drugim uslugama.
Problem gladi, pothranjenosti i bolesti većinom pogađaju najsiromašnije u
društvu. Najsiromašniji su marginalizovani i nisu zastupljeni u javnim i
političkim odlukama, čime se manje rješavaju problemi siromaštvа.
Za razliku od toga korist od političkih ili ekonomskih odluka
većinom imaju bogati. Iznos novca koji se izdvaja od strane bogatih za
vojne i druge svrhe prema izdvajanju za rješavanje problema siromaštva je
zapanjujući. Danas je siromaštvo stanje većine naroda u svijetu. Kada se
raspravlja o siromaštvu najmanje se spominju kao problem globalni uzroci
siromaštva. Pojava globalizacije i međusobnog povezivanja izazvala je
suprotan efekat; došlo je do sve većeg bogaćenja malog broja zemalja
nasuprot većine zemalja u kojima rapidno raste siromaštvo.
Pojavom globalizacije formulisale su se nadnacionalne institucije
(WTO, multinacionalne korporacije, MMF, Svjetska banka za obnovu i
razvoj) koje imaju ogroman uticaj na vlade siromašnih. Jedan od glavnih
uzroka siromaštva u svijetu su strukturalne promjene koje provodi MMF i
Svjetska banka za obnovu i razvoj. Uslovi za zajmove i otplatu, vladama
siromašnih zemlja su smanjenje ulaganja u zdravstvo, te u druge socijalne
usluge, otvaranje domaćih privreda stranoj konkurenciji, dok su u isto
vrijeme tržišta bogatih zaštićena carinama i subvencijama.
Time dolazi do nelojalne konkurencije u kojima se siromašne
zemlje ne mogu takmičiti. Da bi se privukle strane investicije, siromašne
zemlje smanjuju plate i poreze čime dolazi do neravnomjerne raspodjele
dohotka. MMF i Svjetska banka za obnovu i razvoj predstavljaju okosnicu
globalizacije. Jedan od uslova za pomoć siromašnim zemljama je i
suzbijanje korupcije. No, u isto vrijeme bogate zemlje često učestvuju u
korupciji. Borba protiv korupcije u zemljama u razvoju treba biti visoko u
popisu prioriteta, ali to bi trebalo vrijediti i za bogate zemlje. Takođe jedan
od uzroka siromaštva je i eksploatacija prirodnih resursa siromašnih
zemalja od strane bogatih. Jaz između bogatih i siromašnih je poprilično
velik i u stalnom je porastu. Siromaštvo za posljedicu ima povećan broj
kriminala i nasilja. Nejednakost je često mjerilo relativnog siromaštva, ali
apsolutno siromaštvo i posljedice toga postaju gorući problem u svijetu.
4. EKONOMSKA GLOBALIZACIJA
Ekonomskom globalizacijom, uspostavljenom kroz procese
intenziviranja slobodnih trgovinskih tokova i proces liberalizacije kretanja
ljudi, kapitala i informacija, otvorena su vrata krupnom biznisu. Iako
svjetska trgovina ima mogućnosti da djeluje u cilju suzbijanja siromaštva i
114
Župljanin S.: GLOBALIZACIJA I EKONOMSKI RAZVOJ...
istovremenog povećanja privrednog rasta, taj potencijal ipak nije
iskorišćen. Međutim, trgovina sama po sebi nije problem. Problem je,
smatraju neki, u pravilima kojima je ona regulisana, a pravila su takva da
štite interese bogatih.
Načelno, transnacionalne organizacije poput WTO-a, Svjetske
banke i MMF-a, kao i vodeće svjetske vlade, u svojim programima i
statutima navode načela kojima je u cilju smanjiti siromaštvo i omogućiti
svima bolji život i napredak, a kao glavni mehanizam u postizanju toga
navodi se najčešće liberalizacija trgovine i otvaranje tržišta. Poseban
naglasak se pritom stavlja na siromašne, nerazvijene zemlje i programe
prilagođavanja i pomoći, usvajanjem kojih bi ove zemlje krenule putem
napretka. No, u stvarnosti, svjedoci smo rastućeg siromaštva i trenda
nezaposlenosti, te produbljivanja jaza između bogatih i siromašnih.
Dosadašnji rezultati globalizacije u ekonomskoj sferi potvrđuju postojanje
dvostrukih standarda.
Dvostruki standardi i nejednakosti u trgovini stvorili su
paradoksalnu situaciju; i pored toga što zemlje u razvoju povećavaju svoj
izvoz većom brzinom nego bogate zemlje, postojeće velike nejednakosti i
dalje produbljuju jaz. Za svaki američki dolar ostvaren u međunarodnom
trgovinskom sistemu putem izvoza, zemlje sa niskim dohotkom dobivaju
samo tri centa. Usred sve većeg bogatstva koje je posljedica trgovine,
1,1milijardi ljudi u svijetu preživljava s manje od jednim američkim
dolarom dnevno – ovaj broj je isti kao i sredinom osamdesetih godina
prošlog vijeka. Nejednakosti između bogatih i siromašnih se produbljuju,
kako među zemljama, tako i unutar njih.
O indeksu dvostrukih standarda, koji se tako naziva jer označava
jaz između principa slobodne trgovine koju zastupaju bogate zemlje i
njihovih stvarnih protekcionističkih postupaka navodi se sljedeće: nigdje
dvostruki standardi vlada industrijalizovanih zemalja nisu očigledniji nego
u poljoprivredi. Ukupne subvencije domaćim farmerima u ovim zemljama
iznose više od jedne milijarde dolara dnevno. Ove subvencije, koje skoro u
potpunosti uživaju najbogatiji farmeri, izazivaju ogromne štete za okolinu.
One takođe pospješuju proizvodnju viškova. Proizvedeni viškovi se
prodaju na svjetskom tržištu ispod cijene, zahvaljujući dodatnim
subvencijama koje finansiraju poreski obveznici i potrošači. Paradoksalno
je i to što s jedne strane imamo barijere i regresivne restrikcije koje koče
napredak i doprinose siromaštvu, dok se u drugom slučaju uklanjanje
barijera provodi, iako se ono kosi s demokratskim načelima.
Budući da se danas trgovinom upravlja na nepravilan način, kako
na svjetskom nivou, tako i u mnogim slučajevima na nacionalnom nivou,
nastavljanje tog puta ne predstavlja rješenje, kao ni izolacionizam, jer bi
siromašni bili lišeni povoljnih prilika koje im trgovina pruža. Ukoliko se
dobro rukovodi svjetskim trgovinskim sistemom, milioni ljudi se mogu
izvući iz bijede. U obrnutom slučaju, čitave privrede biće još više potisnute
na margine svjetske ekonomije.
115
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (101-117)
Zato nam je potreban novi svjetski trgovinski poredak,10
utemeljen na drugačijem pristupu pravima i odgovornostima, i koji bi se
obvezao na ostvarenje globalizacije u korist siromašnih.
ZAKLJUČAK
Iznesene elaboracije u cijelosti potvrđuju da je globalizacija
proces koji je zahvatio cijelo čovječanstvo, da se nezaustavljivo širi i da sa
sobom donosi novi ekonomski poredak, koji nije moguće potpuno jasno i
precizno definisati. Po našem shvatanju radi se o svojevrsnom kvazi
ekonomskom globalnom poretku.
U funkcionisanju multinacionalnih kompanija realno egzistira
kontroverzni dualitet. One su istovremeno odgovorne za rast
nezaposlenosti, iskorištavanje jeftine radne snage u zemljama u razvoju,
povećanje jaza između siromašnih i bogatih, povećanje trgovine
naoružanjem i drogom, generisanje kriznih žarišta, ali i zaslužne za rast
bogatstva na svjetskom nivou, rast svjetske trgovine, otvaranje novih
radnih mjesta, izuzetan napredak u razvoju i transferu nauke i tehnologije.
Neoliberalni globalizam nametnuo je stvaranje novog
ekonomskog poretka, čije su osnovne karakteristike neravnomjeran
društveni, ekonomski, istorijski, politički i ekološki razvoj. Žrtve takvog
novog globalnog ekonomskog razvoja su milioni ljudi u najsiromašnijim
zemljama svijeta.
Nacionalne ekonomije najvećeg broja zemalja, posebno
nerazvijenih i zemalja u razvoju, moraju tragati za novim strategijama
sopstvenog razvoja, uz puno uvažavanje svih pozitivnih i negativnih
efekata globalizacije i novog ekonomskog poretka i razvoja.
GLOBALIZATION AND ECONOMIC DEVELOPMENT
-WARS, DRUGS, WEAPONS AND POVERTY Slobodan Župljanin, Ph.D., Senior Lecturer
Abstract: Modern economic trends, processes and current global economic
development are marked by globalization, liberalization and technological
developments. The processes of globalization have marked the beginning of a new era
and of a new world society.
Claims of the globalists that the new world society will result in reducing of
poverty and improving of general welfare, have not given the expected results, but it is
indisputable that thay have created new opportunities for multinational and
transnational companies, as the main protagonists of globalization.
In this paper we want, in a scientifically based way, topoint out how the real
processes of globalization are taking place, what are its desired and undesired
10
http://www.effect-dubrovnik.com/index. (Izlaganje dr. Mahatira)
116
Župljanin S.: GLOBALIZACIJA I EKONOMSKI RAZVOJ...
conseguences and whether if it is possible to achieve simultaneously both desired and
undesired targets. Must the poor be poorer and the rich richer, and if it is possible to
provide carefully balanced flows. Furthermore we are trying to shed light on dilemma:
Does globalization bring along wars, drugs, arms trade, and poverty, or it is the wars,
drugs, arms trade and poverty that lead to new globalizacionog order?
Key words: globalization, economic development, wars, drugs, weapon,
poverty
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
Beck, U. ( 2006): Cosmopolitan vision, Polity Press, Cambridge, UK
Bouman, K. (2003): Strategija u praksi, Prometej, Novi Sad
Condrington, S. (2005): Plane Geography, treće izdanje
Doddoli, L. i Maradei, M. (2005): Svijet poslije II svjetskog rata, Marijan
tisak, Split
5. Gray, J. (2002): Lažna zora, Masmedia, Zagreb
6. World bank (2002): Globalization, policy research report, Oxford University
Press, NY
7. www.globalpolicy.org
8. www.globalisationguide.org
9. www.maketradefair.com
10. www.vladimirkreca.com....
RESUME
Globalization is a process that is affecting all of humanity. Spreading
unstoppably and brings new economic order. In our opinion, it is a kind of quasieconomic order. In the functioning of multinational companies exist controversial
duality of good and bad performance. Uneven economic and social development is
closely related to processes of globalization and of technology. Because of the
national economy of underdeveloped and developing countries must seek new
strategies for its evolution.
Otherwise, there will be more underdeveloped less developed, developed
even more elaborate, the poor poorer and the rich richer. Mankind in the future
should be more balanced economic and general social development, to the future
of mankind in general sense.
117
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (118-128)
Orginalni naučni rad
UDK 005.32:331.101.35
DOI br. 10.7251/SVR1205118G
IDENTIFIKACIJA ZAPOSLENIH KAO OBLIK
PSIHOSOCIJALNE INTERAKCIJE U
ORGANIZACIJI
Akademik prof. dr Dragutin Gutić1
Fakultet za menadžment resursa, Mostar
Jakša Damjanić, dipl. oec.2
Predsjednik uprave hotel Vrboska, Vrboska, Republika Hrvatska
Apstrakt: Identifikacija zaposlenih s organizacijom predstavlja jednu od
osnovnih psihosocijalnih interakcija od koje zavise brojni elementi koji grade
organizacijsku kulturu i organizacijsko ponašanje. Razumevanje i poznavanje procesa
identifikacije kod zaposlenih s organizacijom nije do sada adekvatno i dovoljno
zastupljeno u teoriji i praksi menadžmenta. Ovim radom njegovi autori nastoje dati svoj
doprinos ovoj tematici vrednoj pažnje.
Menadžeri moraju ovladati znanjima, tehnikama i veštinama kreiranja
kognitivnih i afektivnih procesa kod zaposlenih da bi došlo do produktivne i intenzivne
identifikacije i interakcije zaposlenih s organizacijom. To direktno utiče na različite
oblike organizacijskog ponašanja kao na primer: na zaokupljenost poslom, odanost
zaposlenih organizaciji, te kreativnost, inovativnost i odgovornost zaposlenih.
Identifikacija zaposlenih s organizacijom je pre svega složen transakcijski
proces različitih sistemskih vrednosti između zaposlenih i organizacije kojoj pripadaju.
Transakcija tih vrednosti je zavisna prvenstveno o strukturi tih vrednosti, ali i njihovom
rangu kod pojedinca i kod organizacije. Ne postoji jedinstveni oblik identifikacije
zaposlenih s organizacijom. Naprotiv, da se zaključiti da se radi o mnoštvu različitih
pojavnih oblika i sadržaja. Identifikacija zaposlenih s organizacijom može imati barem
devet osnovnih oblika. U radu su prikazana sadržajna značenja ovih oblika identifikacije zaposlenih s organizacijom.
Ključne reči: identifikacija zaposlenih, organizacijsko ponašanje,
identifikacijski proces zaposlenih, oblici identifikacije.
UVOD
Psihosocijalne interakcije u radnoj grupi su bitan i neophodan
element svake neformalne grupe. Bez postojanja ovih interakcija ne bi
postojale niti neformalne grupe. Poznata su brojna istraživanja i rezultati o
1
Redovni profesor, Fakultet za menadžment resursa Kneza Domagoja 12/3,
Mostar, e-mail: [email protected]
2
Predsjednik uprave hotel Vrboska, Vrboska, Republika Hrvatska, e mail:
[email protected]
118
Gutić D. i Damjanić J.: IDENTIFIKACIJA ZAPOSLENIH...
različitim interakcijama unutar grupa. Najčešće i za ponašanje zaposlenih
najinteresantnije su:3 imitacija, sugestija, simpatija i antipatija,
identifikacija, socijalni pritisak, nagrade i obećanja, pretnje, facilitacija i
inhibicija. Identifikacija zaposlenih s organizacijom predstavlja jednu od
osnovnih psihosocijalnih interakcija od koje zavise brojni elementi koji
grade organizacijsku kulturu i organizacijsko ponašanje. Razumevanje
procesa identifikacije zaposlenih s organizacijom nije do sada adekvatno
zastupljeno u teoriji i praksi menadžmenta. Ovim radom njegovi autori
nastoje dati svoj doprinos ovoj, vrednoj pažnje, tematici.
TRANSAKCIJSKE RELACIJE KAO OSNOVA
ORGANIZACIJSKOG PONAŠANJA I IDENTIFIKACIJE
ČLANOVA ORGANIZACIJE
Kupci i
dobavljači
Potrebe i ciljevi
Društvena
zajednica
Potrebe i ciljevi
Stakeholderi
Potrebe i ciljevi
Vlasnici
Potrebe i ciljevi
Preduzeće
Potrebe i ciljevi
Uprava
Potrebe i ciljevi
Timovi
Potrebe i
ciljevi
Zaposlenici
Potrebe i ciljevi
Grupe
Potrebe i ciljevi
Menadžeri
Potrebe i ciljevi
Sl. 1. Transakcijske relacije u organizacijskom ponašanju
3
Ovde su nabrojane tek neke, one najosnovnije psihosocijalne interakcije, unutar
radnih grupa.
119
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (118-128)
Kao uvod u shvatanje identifikacijskih procesa zaposlenih u
organizaciji potrebno je ove procese sagledati kao deo različitih
transakcijskih relacija koje čine osnovu organizacijskog ponašanja.
Organizacijsko ponašanje je vrlo heterogenog karaktera i sadržaja, te se u
osnovi zasniva na nekoliko transakcijskih relacija. Najmanje je osam
takvih relacija. To su:
1. Transakcija između menadžera i uprave s jedne strane i zaposlenih
u organizaciji bilo da su to pojedinci ili timovi;
2. Transakcijske relacije između različitih formalnih i neformalnih
radnih grupa unutar organizacije;
3. Transakcijske relacije između zaposlenih i njihovih porodica koje
se odražavaju na organizaciju;
4. Transakcijske relacije između vlasnika i organizacije;
5. Transakcijske relacije između menadžmenta i organizacije;
6. Transakcijske relacije između kupaca i dobavljača i organizacije;
7. Transakcijske relacije između stakeholdera i organizacije;
8. Transakcijske relacije između društvene zajednice i organizacije.
(predstavljamo ih na sl. 1);
9. Transakcijske relacije između društvene zajednice i organizacije.
Svaka od iznetih relacija polazi od sopstvenih potreba koje se želi
zadovoljiti kroz učešće u organizacijskom ponašanju kroz procese
razmjene i ulaganje vlastitih inputa. Isto tako, svaki učesnik u
transakcijskim relacijama nastoji postići svoje pojedinačne ciljeve i
interese. Tako, na primer, zaposleni žele realizovati svoje potrebe proizašle
iz njihovih motiva za rad i participaciju u realizaciji planova organizacije.
Oni žele ostvariti i svoje različite životne ciljeve tokom svoje radne
karijere. Vlasnici žele ostvariti povrat svog uloženog kapitala i planirani
prinos na taj kapital (profit). Njihov je interes da to postignu s što manje
rizika i u što kraćem vremenskom roku. Menadžeri i uprava žele unutar
organizacije ostvariti samopotvrđivanje sopstvenih sposobnosti, znanja i
veština, te za to biti primereno nagrađeni. Njihovi ciljevi su izraženi kroz
postignuće i razvitak organizacije i realizaciju preuzetih ugovornih
obaveza s vlasnicima kapitala. Umešno upravljanje organizacijskim
ponašanjem i uloga menadžera u kreiranju tog ponašanja se slobodno može
svesti na nazivnik upravljanja transakcijskim relacijama unutar
organizacije. Isto tako upravljanje ovim relacijama uključuje u sebi
prethodno postignutu punu identifikaciju svih učesnika transakcija.
IDENTIFIKACIJA ZAPOSLENIH
Pojam i značenje
Identifikacija u svom korenu označava poistovećivanje nekoga s
nečim. Može se okarakterisati i kao aktualizovana težnja pojedinca da
putem svog poistovećivanja s pojedincima ili grupama, institucijama ili
autoritetima potvrdi i poveća sopstvenu predodžbu o samom sebi i
120
Gutić D. i Damjanić J.: IDENTIFIKACIJA ZAPOSLENIH...
okruženju u kojem deluje. Na taj način pojedinac ublažava određene
neadekvatnosti, nesavršenosti, dileme i nesigurnost svoje ličnosti.
Identifikacija je svojevrsni amortizer koji vešto uklapa pojedinca (ovde
zaposlenika) u organizaciju kojoj on pripada. On na taj način nalazi
elemente sebe u organizaciji, ali i elemente organizacije u sebi. Osnovni
izvor identifikacije i potreba pojedinca za identifikacijom je prvenstveno
njegova nesigurnost, ali i i težnja da je umanji unutar grupne podrške.4
Identifikacija može biti svesna ili nesvesna. Svesna polazi i temelji
se na svesnim procesima kognitivne spoznaje pojedinca i njegove namere
da se poistoveti s drugim pojedincima, grupama ili autoritetima. Pored
kognitivne, neophodna je i emocionalna (afektivna) komponenta
identifikacije.5 Emocionalna identifikacija se često naziva i empatijom i
neophodna je kao komponenta u kreiranju simpatije. Tako, npr. stanja
straha i panike, emocionalna identifikacija pojedinca sa grupom često
postaje komponenta koja pojačava nastajanje i intenzitet takvih stanja.
Preneto u sferu organizacionog ponašanja i kognitivni i afektivni
elementi svesne identifikacije su veoma vredni za uspešnost menadžmenta
i naročito vođenja organizacije. Menadžeri moraju ovladati znanjima,
tehnikama i veštinama kreiranja kognitivnih i afektivnih procesa kod
zaposlenih kako bi došlo do produktivne i intenzivne identifikacije
zaposlenih. To direktno utiče na niz različitih oblika organizacijskog
ponašanja, kao na primer: zaokupljenost poslom, odanost organizaciji, te
posebno na kreativnost, inovativnost i odgovornost zaposlenih.
Faktori identifikacije
Svaka identifikacija i procesi identifikacije zaposlenih s organizacijom nastaju uvek pod delovanjem brojnih faktora kako onih unutar
organizacije, tako i onih koji dolaze iz njenog okruženja.
Osnovni faktori identifikacije zaposlenih s organizacijom su:
a.
Misija i vizija,
b.
Strateški ciljevi,
c.
Motivacija zaposlenih,
d.
Opšti psihološki profili zaposlenih,
e.
Organizacijska kultura,
f.
Vođenje organizacije
Misija organizacije kao „nevidljiva ruka usmerava, vodi, integriše
i motiviše sve njezine članove prema zajednički postavljenim ciljevima.
4
Lee C., Farth J.L., Chen Z.J.: „Promotibng group potency in project teams: The
importance of group identification“, Journal of Organization Behavior, John
Wiley&Sons, Ltd., Vol. 32, No 8, 2011, p.1147-1162.
5
Stewart M.M., Pietro-Garcia P.: „A relational demography model of workgroup
identification: Testing effects of race dissimilarity, racial identification, and
communication behavior“, Journal of Organization Behavior, John Wiley&Sons, Ltd.,
Vol.29, No5, 2008, p. 657-680.
121
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (118-128)
Vrlo je važno na koji način se zaposleni poistovećuju s misijom
organizacije i na koji je način percipiraju. Neka od pitanja na koja treba
iznaći odgovor u procesu identifikacije zaposlenih s misijom organizacije
su: Da li svaki član organizacije u toj misiji vidi šanse za svoj lični uspeh?
Gde je pojedinac u organizaciji i zašto se treba uključiti u njenu misiju?
Organizacija je uspešna ako svi njezini članovi „povuku“ u istom smeru.
Vizija kao tačka ciljanog dometa organizacije polazi od temeljnih
vriednosti organizacije, kao što su: učiniti zaposlene srećnima i
zadovoljnima; naglasak na stalnom sticanju novih znanja; timskom radu
itd. Zaposleni će se identificirati s vizijom organizacije ako im je ona
razumljiva, ambiciozna, izazovna, prepoznatljiva, motivirajuća i realna.
U kreiranju strateških ciljeva organizacija treba uključiti stepen
postignute identifikacije zaposlenih s organizacijom i za jedan od svojih
strateških ciljeva postaviti rast stepena identifikacije s organizacijom i
uopšte upravljanje identifikacijom.
Opšti psihološki profili zaposlenih realno mogu da budu jedan
od važnih faktora koji potpomaže ili otežava identifikacijske procese kod
zaposlenih. Ovde spadaju psihičke funkcije zaposlenih (inteligencija,
karakter, temperament), zatim emocije (emocionalna inteligencija), procesi
pažnje, pamćenja i učenja, percepcija okruženja organizacije.
Retko je koje područje unutar menadžmenta ljudskih resursa
toliko do sada eksplorisano i u teoriji, ali i praksi, koliko područje motiva
i motivacije zaposlenih. O motivima i motivaciji zaposlenih publikovane
su brojne teorije koje se broje na desetke. Ono što još uvek danas nije
dovoljno obrađeno su strategije motivacije zaposlenih. Dakle, još je
nedovoljno ponuđen odgovor na pitanje: kako učinkovito upravljati
motivima zaposlenih? Ne manje važno je i pitanje: Kako individualno
različite motive zaposlenih homogenizovati u neke homogene grupe
motiva? Zaposlenici imaju različite motive u svom ponašanju. Za kreiranje
organizacijskog ponašanja, menadžeri trebaju poznavati varijable koje
definišu tu različitost. Menadžeri trebaju dobiti odgovore po grupama
zaposlenih unutar kojih se (u istoj grupi) ti njihovi motivi uglavnom
(dobrim delom) podudaraju (homogenizuju) s jedne strane, a s druge, gde
se razlike između utvrđenih grupa zaposlenih i njihovi motivi međusobno
vidno ističu. Ovaj postupak se može nazivati segmentacijom motiva
zaposlenih. To nije lako utvrditi. Jedna grupa motiva kod jednog segmenta
zaposlenih može značajno uticati na njihovo ponašanje, a kod drugog
segmenta zaposlenih ta ista grupa motiva može ne imati nikakav uticaj na
njihovo organizacijsko ponašanje.
Organizacijska kultura kao vrlo kompleksan konstrukt u srži je
vezana za ljude, zaposlene u organizacijama. Identifikacija zaposlenih s
organizacijskom kulturom se može promatrati i kao antropološki,
sociološki i psihološki fenomen kroz više razina: znakovnih i simboličkih
elemenata; dominirajućih organizacijskih vrednosti; temeljnih neupitnih
pretpostavki itd. Kao složeni konstrukt ona uključuje specifične
122
Gutić D. i Damjanić J.: IDENTIFIKACIJA ZAPOSLENIH...
mehanizme između kojih poistovećivanje članova s organizacijom
predstavlja preduslov njenog funkcionisanja. Ljudi i organizacije kroz
prepoznatljivu i izgrađenu organizacijsku kulturu ulaze u permanentnu i
neraskidivu interakciju. Oni zajedno čine sinergijske efekte i daju kroz njih
odgovore na stalne promene u okruženju organizacije.
Vođenje organizacije počiva na osnovnim elementima i postavkama identifikacije zaposlenih sa stilom vođenja i vođom. Realizacija
osnovnih funkcija vođenja počiva na postavkama integracijskih procesa
vođa i sledbenika. Tako, na primer, jedna od pretpostavki timskog vođenja
je uspešna psihosocijalna interakcija svih članova tima.
Proces identifikacije zaposlenih s organizacijom
Identifikacija zaposlenih s organizacijom je transakcijski proces
različitih sistemskih vrednosti između zaposlenih i organizacije kojoj
pripadaju. Transakcija tih vrednosti je zavisna o strukturi tih vrednosti, ali i
njihovom rangu kod pojedinca i organizacije. Predstavljamo je na slici 2.
Visoka identifikacija zaposlenih s organizacijom se odvija kod
postojanja visoko koreliranih rangova u transakciji vrednosti između
zaposlenih i organizacije. Za zaposlene to npr. mogu biti vrednosti:
briga za sopstveno zdravlje
briga o porodici,
sticanje znanja.
Menadžment može kreirati tu visoku identifikaciju zaposlenika s
organizacijom kroz:
Promociju i zaštitu zdravlja zaposlenih,
Različite oblike podrške porodicama zaposlenih,
Implementaciju „organizacije koja uči“.
Srednja identifikacija zaposlenih s organizacijom se može postići
kroz transakcijske relacije sledećih vrednosti zaposlenih i organizacije:
Vrednosti zaposlenih:
Razvoj karijere,
Nagrađivanje,
Uslovi rada.
Vrednosti organizacije:
Razvoj sistema izgradnje karijere kod zaposlenih,
Izgrađivanje sistema stimulacija i nagrađivanja zaposlenih
i uopšte motivacija zaposlenih,
Permanentnu pažnju u poboljšanju uslova rada.
Niska identifikacija zaposlenih s organizacijom odvija se u niskoj
korelaciji transakcije rangiranih vrednosti zaposlenih i organizacije.
Te vrednosti kod zaposlenih mogu biti:
Zadovoljstvo zaposlenih,
Lična kultura zaposlenih,
Karakteristike posla kojeg obavlja.
Organizacija može svoj sistem vrednosti neadekvatno transferisati
na sistem vrednosti zaposlenih kroz:
123
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (118-128)
Nebrigu o zadovoljstvu/nezadovoljstvu zaposlenih,
Nepostojanje izgrađene organizacijske kulture ili, pak,
kroz transfer kulturnih vrednosti koje ne spadaju u sferu kulturnih
vrednosti zaposlenih.
Neobogaćivanje posla kojeg zaposlenik obavlja.
Vrednosti zaposlenih
Rang vrednosti
Lična kultura
Karakter posla
Obogaćivanje posla
Zadovoljstvo
Upravljanje zadovoljstvom
srednji
Organizacijska kultura
Uslovi rada
Unapređenje uslova rada
Karijera
Razvoj karijere
Nagrađivanje
Znanje
Upravljanje znanjem
visok
nizak
Unapređenje nagrađivanja
Porodica
srednji
Podrška porodicama
Unapređenje zdravlja
Zdravlje
visok
nizak
Rang vrednosti
Vrednosti organizacije
Područje potpune
identifikacije
zaposlenih
s organizacijom
Područje
značajne
identifikacije
zaposlenih s
organizacijom
Područje nepotpune
identifikacije
zaposlenih s
organizacijom
Sl. 2. Identifikacija zaposlenih s organizacijom
124
Gutić D. i Damjanić J.: IDENTIFIKACIJA ZAPOSLENIH...
Oblici identifikacije zaposlenih s organizacijom
Ne postoji jedinstveni oblik identifikacije zaposlenih s
organizacijom. Naprotiv, da se zaključiti da se radi o mnoštvu različitih
pojavnih oblika i sadržaja. Identifikacija zaposlenih s organizacijom može
imati barem devet osnovnih oblika. To su:
1.
Svesna identifikacija
2.
Podsvesna identifikacija
3.
Ciljana identifikacija
4.
Idealna identifikacija
5.
Grupna identifikacija
6.
Identifikacija kroz okruženje
7.
Realna identifikacija
8.
Trenutačna identifikacija
9.
Nepoželjna identifikacija
Osnovne karakteristike i sadržaje ovih oblika identifikacije dajemo
u sledećem tabelarnom prikazu:
Tabela: 1. Oblici identifikacije zaposlenih s organizacijom
Oblici identifikacije
Svesna
identifikacija
Podsvesna
identifikacija
Ciljana
identifikacija
Idealna
identifikacija
Grupna
identifikacija
Identifikacija kroz
okruženje
Realna
identifikacija
Trenutačna
identifikacija
Sadržajna značenja identifikacije
Zaposlenik sebe smatra delom organizacije kojoj pripada i
to pokazuje kako tokom obavljanja svojih poslova, tako i
van organizacije (u njenom okruženju).
Iako zaposlenik nije potpuno svestan da je identificiran
kroz svoje organizacijsko ponašanje s organizacijom, on
svoje ukupno ponašanje transferira kroz različite znakove,
akcije i reakcije, te aktivnosti u organizaciji i van nje.
Zaposlenik se identificira s organizacijom kroz projekciju
vlastite ličnosti unutar organizacije na način kako bi on
želeo pozicionirati svoju identifikaciju unutar organizacije
u njenoj skorijoj ili daljoj budućnosti
Sadržana je u nerealnoj (i najčešće neostvarivoj) svesnoj ili
podsvesnoj želji zaposlenika za njegovom identifikacijom
s organizacijom kojoj pripada
Zaposlenik sebe percipira isključivo kao člana tima (ili
radne grupe) kojoj pripada. Ne postoje tako elementi
njegove identifikacije direktno i primarno s organizacijom
kao celinom, već se preko tima ili radne grupe identifikuje
posredno s organizacijom
Zaposlenik sebe doživljava najčešće znatno šire od
organizacije kao člana društvene zajednice (lokalne
zajednice) u kojoj živi. Sopstvenu identifikaciju s
organizacijom postiže samo ako se organizacija sa svojim
vrednosnim sistemom uspešno pozicionira u okruženju
Zaposlenik sebe identificira s organizacijom u relacijama
koje se kreću između svesne i ciljane identifikacije
Podrazumeva procese i sadržaje poistovećivanja
zaposlenika s njegovom trenutnom ulogom i statusom u
organizaciji. U biti radi se o nepotpunoj identifikaciji.
Traje dok traje i uloga zaposlenika koju ima u organizaciji
125
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (118-128)
Zaposlenik ne uspeva pronaći identifikacijske vrednosti i
sadržaje sopstvenih vrednosti i uopšte sistem vrednosti u
vrednosnom sistemu organizacije. Identifikacijske
vrednosti koje zaposlenik ima ne spadaju u vrednosni
sistem organizacije kojoj formalno pripada
Nepoželjna
identifikacija
Efekti identifikacije na organizaciju
Identifikacija zaposlenih s organizacijom proizvodi uvek niz
različitih pozitivnih i negativnih efekata (sl. 3).
Pozitivni efekti te identifikacije su:
Veća produktivnost rada,
Manja fluktuacija zaposlenih,
Niža stopa i oblici apsentizma,
Veće zadovoljstvo zaposlenih,
Veća lojalnost poslu i organizaciji itd.
Izostanak identifikacije ili nedovoljna identifikacija zaposlenih s
organizacijom nosi niz negativnih efekata, od kojih se ističu:
Veća verovatnost konflikata u organizaciji,
Niska lojalnost organizaciji (česte fluktuacije),
Nezadovoljstvo poslom,
Niska zaokupljenost poslom,
Opšti pad interesa za posao,
Neodgovornost itd.
Zadovoljstvo
poslom
Zaokupljenost
poslom
Odanost
organizaciji
Uspešna
identifikacija
Inventivnost
zaposlenih
Kreativnost
zaposlenih
Veća
odgovornost
Identifikacija zaposlenih s
organizacijom
Neuspešna identifikacija
Veća
fluktuacija
Apsentizam
Konflikti
Nezadovoljstvo
poslom
Sl. 3. Efekti uspešne i neuspešne identifikacije
126
Gutić D. i Damjanić J.: IDENTIFIKACIJA ZAPOSLENIH...
Neće uvek biti tako lako ustanoviti stvarne efekte koje identifikacija članova organizacije ostavlja na njihovu organizaciju. Većina
učinaka koji su prikazani u iznetom prikazu ne ovisi samo i isključivo o
procesu identifikacije članova s organizacijom, nego i o drugim, brojnim
faktorima. To na izvesan način otežava pozicioniranje učinaka i uopšte
uticaja identifikacije zaposlenih s organizacijom. Čini se da su mnogi
menadžeri danas sasvim svesni i ubeđeni da je identifikacija zaposlenih s
organizacijom veoma važna i potrebna, ali još uvek ne znaju na koji način
kreativno upravljati procesom te identifikacije. To svakako ne znači da
treba zanemariti praćenje i merenje učinaka identifikacije. Metrika ovih
efekata treba pre svega da bude jedan od identifikatora stanja u organizaciji
i uvek može korisno poslužiti kako za kreiranje, tako i za promenu
postojećeg modela i oblika ponašanja u organizaciji.
ZAKLJUČAK
Menadžeri moraju naučiti kako da uspešno upravljaju
identifikacijom zaposlenih s organizacijom i identifikacijskim procesima.
Nije to ni lak, a ni jednostavan posao. Problemi se mogu pojaviti jer
menadžeri nemaju dovoljno znanja i iskustva u ovom segmentu kreiranja
organizacijskog ponašanja. Mnogi ne vide smisao i potrebu da se u ovome
angažuju. Ni vlasnici često nemaju direktan interes zbog svoje kratkovidosti i slepila, jer sagledavaju i traže od uprave i menadžmenta preduzeća
samo konačne i vidljive rezultate (visinu profita, najčešće). Oni tako ne
vide gdje je realna uloga uspešne identifikacije zaposlenih s njihovom
organizacijom u sinergijskom efektu stvaranja tog profita.
Ni vlasnici, ni uprava, ni menadžment, ne smeju biti ravnodušni na
to hoće li doći do identifikacije zaposlenih s organizacijom ili ne.
Posledice neuspele identifikacije mogu biti jako velike, kao što i
efekti usprešne identifikacije mogu značiti jako puno ne samo za izgradnju
organizacijske kulture nego i mnogo šire.
IDENTIFICATION OF EMPLOYEES AS A FORM OF
PSYCHOSOCIAL INTERACTION IN AN ORGANIZATION
Dragutin Gutić, Academy member and Jakša Damjanić, dipl.oec.
Abstract: Abstract: Employees’ organizational identification is one of the
basic psychosocial interactions essential for organizational culture and organizational
behaviour. Employees’ organizational identification is a process that has not been
adequately interpreted in managerial theory and practice. This study is the authors'
contribution to the subject worthy of attention.
Managers must obtain new knowledge, techniques and skills to incite
employees’ cognitive and affective processes in order to create productive and intense
employees' organisational identification. This directly affects a number of different
types of organizational behaviour, such as employees' job involvement, loyalty to
organization, and especially their creativity, innovation and accountability.
Employees’ organizational identification is a transactional process of
different systemic values between employees and the organization to which they
belong. Transaction of these values depends on their structure and their rank by
127
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (118-128)
individuals and organizations. There is no single form of employees’ organizational
identification. On the contrary, there is a multitude of different forms and contents.
Employees’ organizational identification can have at least nine basic forms. These are:
conscious, targeted, ideal, group, environmental, real, immediate and undesirable
identification. This study illustrates the meaning of these employees’ organizational
identification forms.
Key words: employees’ identification, organizational behavior, identification
process, employees’ identification forms.
LITERATURA
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
Aronson E. (2005): Socijalna psihologija, Mate, Zagreb
Bahtijarević-Šiber F. (1999): Management ljudskih potencijala, Golden
Marketing, Zagreb
Bojanović R. (1998): Psihologija međuljudskih odnosa, CPP, Beograd
Brlas S. (2010): Psihologija komunikacije, Naklada Slap, Jastrebarsko
Brown R. (2006): Grupni procesi, Naklada Slap, Jastrebarsko
Cronin M.A., Bezrukova K., Weingart L.R., Tinsley C.H., Subgoups within a
team: The role of cognitive and affective integration, Journal of Organization
Behavior, John Wiley & Sons, Ltd., Vol.32, No 6, 2011., p.831-849.
Dunđerović R. (2005): Osnovi psihologije menadžmenta, FAM, Novi Sad
Fajgelj S. (2005): Metode istraživanja ponašanja, CPP, Beograd
Gordon J.R.,Mondy R.W., Sharplin A., Premeaux S.R. (1990): Management in
Organizational Behavior, Allyn and Bacon, Boston
Gutić D., Rudelj S. (2012): Menadžment ljudskih resursa, Grafika, Osijek
Kromer K.H., Grandjean E. (2000): Prilagođavanje rada čovjeku, Naklada Slap,
Jastrebarsko
Marušić S. (2001): Upravljanje ljudskim potencijalima, Adeco/Ekonomski institut,
Zagreb
Muchinsky P.M. (2000): Psychology Applied to Work, Brooks Cole
Nicholson N., The design of work – an evaluationary perspectives, Journal of
Organization Behavior, John Wiley & Sons, Ltd., Vol. 32, No 2-3, 2011., p.422431.
Rathaus S.A. (2001): Temelji psihologije, Naklada Slap, Jastrebarsko
Robbins S.P. (1995): Bitni elementi organizacijskog ponašanja, Mate, Zagreb
Sims R.R. (2002): Managing Organizational Behavior, Westport CT Quorum
Books
Teodosijević R. (1994): Menadžment, Ekonomski fakultet, Subotica
RESUME
Managers need to know and learn how to successfully manage employee
identification with the organization and processes of identification. It is neither easy nor
simple job. Problems may arise as managers do not have sufficient knowledge and
experience in this field to create organizational behavior .. Many do not see the sense of
the need to engage in this. Neither the owners often do not have a direct interest
because of their short-sightedness and blindness, as perceived and ask the
administration and management of the company and only the final results are visible
(the profit, usually). They also do not see where the real role of the successful
identification of employees with their organization in creating a synergic effect of these
profits. Neither the owners or administration, or management should not be indifferent
to whether to come to the identification of employees with the organization or not. The
consequences of the failure of identification can be very large, such as the effects
usprešne identification can mean a lot not only to build the organizational culture, but
also more broadly.
128
Prstojević B. D.: AKCIJSKI KAPITAL BANAKA U RS
Orginalni naučni rad
UDK 330.13:336.763(497.6RS)
DOI br. 10.7251/SVR1205129P
AKCIJSKI KAPITAL BANAKA U REPUBLICI
SRPSKOJ
Dr sci Dubravko B. Prstojević
Uprava za indirektno oporezivanje BiH
Apstrakt: Cilj analize akcijskog kapitala u bankama na području Republike
Srspke predstavlja detaljnu analizu i konstantno praćenje resursa u bankama. Izmjenom
vlasničke strukture banaka koje su nakon privatizacije postale procentualno uglavnom
privatne, promjenio se i cilj poslovanja banaka koje posluju u veoma teškim i
konkurentskim uslovima. U protekloj deceniji bankarski sistem se korijenito promjenio
tako da banke uglavnom posluju tuđim sredstvima inostranih fondova i evropskih
banaka, dokapitalizacijom pojedinih institucija itd. Predmet istraživanja je statističko
stanje banaka praćeno tabelarnim i grafikonskim analizama.
Ključne riječi: Akcijski kapital – kapital obezbjeđen od akcionara koji ima
funkciju zaštite od gubitaka kreditora i depozitara i bazu za regulaciju sredstava za
redovno poslovanje banke i adekvatnost kapitala – nivo kapitala koji omogućava banci
da apsorbuje kreditne gubitke i omogućava adekvatna sredstva za održavanje kontinuiranog poslovanja banke.
UVOD
Kapital je rijedak finansijski resurs i zbog toga je posebno
značajan za osnivanje i redovno poslovanje svake banke. Kapital je
potreban da bi se banka osnovala, ali i da bi kontinuirano, stabilno i
dugoročno obavljala svoju djelatnost. Bez odgovarajuće veličine, strukture
i adekvatnosti, kapital ne može da doprinosi kontinuitetu i stabilnosti
poslovanja banke. Zato kapital banke predstavlja oslonac sigurnosti i
opstanka banke u rizičnim tržišnim uslovima sredine u kojoj, kao
samostalni poslovni entitet, posluje.
Nedovoljan i neadekvatan kapital predstavlja opasnost za
sigurnost i konitinuitet poslovanja banke i može, ako se na vreme ne
obnavlja i adekvatno povećava, dovesti do velikih teškoća, pa i neželjenih
posledica po banku – čak i do likvidacije, odnosno bankrota banke. Zato
menadžment tim banke mora kapitalu, posebno njegovom obimu, strukturi,
dinamici i tempu rasta, posvećivati svakodnevnu pažnju. Jednostavnije
rečeno: menadžment tim treba upravljati kapitalom banke.
129
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (129-149)
Naime, sasvim je jasno, da su banke u svom poslovanju izložene
različitim vrstama rizika, kao što su : kreditni rizik, rizik kamatne stope,
rizik likvidnosti, operativni rizik, valutni rizik itd. Kapital banke, posebno
akcijski, prvenstveno ima funkciju absorbovanja gubitaka kao posljedice
efektuiranja rizika, Zbog toga je veoma bitno, da banka alocira rizike u
okviru faktora koji opredeljuju kapacitet rizika banke, među kojima je na
prvom mestu kapital banke. Da bi se ovaj posao obavio kako treba,
neophodno je mjerenje nivoa i rizika i stope adekvatnosti kapitala banke.
Zato se na prvom mestu ukazuje na važnost: (1) kapitala kao
ograničavajućeg elementa rasta bilansa, (2) na potrebu usklađenog rasta
kapitala banke i rasta bilansa banke, te (3) na potrebu kontinuiranog rasta
kapitala banke. Dakle, bez potrebnog i usklađenog kontinuranog rasta
kapitala banke, posebno akcijskog kapitala, nije moguće obezbediti rast
bilansa banke, što ukazuje na značaj planiranja rasta obima kapitala banke.
Planiranje rasta obima i strukture kapitala mora se naslanjati na
moguće realne izvore rasta kapitala. To su, pre svega, ostvareni profit,
odnosno reinvestirana dividenda, kao i dodatne emisije akcija, koje
doprinose povećanju primarnog kapitala, kao i dugoročni dug, kao izvor
sekundarnog kapitala banke. Naime, profit je ključni i najsigurniji dodatni
izvor rasta kapitala, dok dodatne emisije akcija pomažu da se privremeno
nadomjesti nedostajući obim kapitala. Dugoročni dug predstavlja izvor
dodatnog sekundarnog kapitala, koji zbog ograničenja svoje upotrebe, nije
na nivou kvaliteta primarnog kapitala.
BANKARSKI SISTEM REPUBLIKE SRPSKE
Osnovni podaci banaka Republike Srpske
Poslje sprovedene transformacije, restrukturiranja i privatizacije (poslije 2000. godine), bankarski sistem i bankarsko tržište u
Republici Srpskoj korjenito su se izmijenili u odnosu na prethodno stanje.
Bitne promene sadašnjeg bankarskog tržišta u Republici Srpskoj mogu se
svesti na sljedeće :
- slobodno djelovanje ponude i tražnje na tržištu novca i kapitala,
- potpuna konkurentnost među bankama, kao samostalnim
finansijskim institucijama, i
- samostalnost u upravljanju svakom bankom u cilju sticanja dobiti,
odnosno profita banke.
Naime, banke su postale akcionarska društva i posluju u rizičnim i
konkurentskim uslovima težeći da ostvare vlasničke performanse, koje se
odnose na maksimalizacijom profita i dividendi. Upravo ovaj cilj zahteva
da menadžment tim svake banke upravlja bankom samostalno i da se
“bori” za opstanak, rast i razvoj svoje banke na tržištu.
Ekonomski i finansijski makro uslovi, u kojima su se ostvarivale i
ostvaruju posmatrane performanse, mogu se opisati kao relativno stabilni,
sa stabilnom monetarno-kreditnom politikom, odnosno valutom konverti-
130
Prstojević B. D.: AKCIJSKI KAPITAL BANAKA U RS
bilne marke (KM), sa usporenim rastom privredne aktivnosti i sa prilično
niskim rastom društvenog proizvoda.
Da bi se dobila opšta slika dimenzija bankarskog sistema
Republike Srpske, navodimo nekoliko važnih podataka za posmatrani
petogodišnji period od 2003. do 2007.godine. To se, pre svega, odnosi na
opšte podatke o broju banaka, broju zaposlenih, vrednosti ukupne aktive,
ukupnim kreditima, ukupnim depozitima, ukupnom obimu kapitala.
Podaci, koji su navedeni i prikazani u pregledu br. 1 slikovito ilustruju
dinamiku kretanja ovih veličina u posmatranom periodu od pet godina.
Pregled br. 1: Osnovni bilansni pokazatelji banaka Republike Srpske 1
2003
2007
Bazni
index
(7:3)
9
10
100,0
2.558
2.849
127,8
3.268
5.479
433,5
1.509
2.036
2.720
373,6
1.310
1.911
2.583
4.587
482,8
179
249
341
449
265,7
Rb
Opis
2004
2005
1.
Broj banaka
10
9
9
2.
Broj
zaposlenih
2.229
2.153
2.377
3.
Aktiva - mil.
KM
1.264
1.704
2.417
4.
Krediti - mil.
KM
728
1.033
5.
Depoziti - mil.
KM
950
6.
Kapital - u
mil. KM
169
2006
Broj banaka u bankrskom sistemu Republike Srpske varirao je
između 9 i 10 u posmatranom petogodišnjem periodu. Promena je nastala u
2004. godini, kada se broj banaka smanjio na 9, da bi u 2007.godini
ponovo dostigao isti nivo od deset banaka. U odnosu na baznu 2003.
godinu, broj zaposlenih radnika se u 2007. godini povećao na 2.849 i veći
za 27,8%, ukupna aktiva skoro na 5,5 milijardi KM čime je porasla za 4,33
puta, krediti su veći za 3,7 puta, depoziti su veći za 4,8 puta, a kapital je
veći 2,42 puta.
Kretanje likvidnosti banaka Republike Srpske
Likvidnost banaka Republike Srpske prikazana je kretanjem
odnosa pojedinih ekonomskih kategorija ostvarenih u konsolidovanim
bilansima za posmatranih pet godina u periodu od 2003 do 2007. godine. U
1
Podaci za ovaj i za naredna četiri pregleda, koji se odnose na podatke
bankarskog sistema Republike Srpske uzeti su iz Informacija o poslovanju bankarskog
sistema Republike Srpske za 2003, 2004, 2005, 2006. i 2007. godinu, Agencija za
bankarstvo Republike Srpske
131
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (129-149)
analizi likvidnosti akcenat je stavljen na kretanje odnosa šest ekonomskih
kategorija i to :

kratkoročna aktiva prema kratkoročnoj pasivi,

kratkoročna aktiva prema ukupnoj aktivi,

kratkoročna aktiva prema ukupnoj pasivi,

neto kratkoročna pasiva prema ukupnoj aktivi,

neto krediti prema depozitima, i

neto krediti i akreditivi prema ukupnoj aktivi.
Pregled br. 2 : Likvidnost banaka Republike Srpske u KM %
R
b
Opis kategorija
2003
2004
2005
2006
2007
Inde
ks
(7:3)
1.
Kratkoročna aktiva/
Kratkoročna pasiva
95
86
92
97
89
94
2.
Kratkoročna aktiva/
Ukupna aktiva
51
46
45
48
56
98
3.
Kratkoročna pasiva/
Ukupna aktiva
53
53
49
49
63
119
4.
Neto kratkoročna
pasiva/Ukupna
aktiva
3
8
4
2
7
233
5.
Neto krediti
/Depoziti
73
77
80
79
64
88
Neto krediti i
akreditivi/ Ukupna
aktiva
56
59
63
64
53
95
Izvor : Agencija za bankarstvo Rpublike Srpske - podaci iz Izveštaja o stanju u
bankarskom sistemu Republike Srpske za 2003, 2004, 2005, 2006. i 2007.
Podaci o likvidnosti navedeni u pregledu br. 2 u posmatranom
periodu pokazuju sledeća kretanja i to :
 Od šest navedenih koeficijenata likvidnosti, četiri ukazuju na
smanjenje likvidnosti u 2007. godini u odnosu na 2003. godinu (to
su koeficijenti navedeni pod rednim brojem 1,2,5 i 6.),
 a samo dva koeficijenta ukazuju na rast u 2007. godini u odnosu
na 2003. godinu (koeficijenti pod brojem 3 i 4.).
Kretanje produktivnosti banaka Republike Srpske
U narednom pregledu br. 3 navedeno je kretanje produktivnosti
banaka u Republici Srpskoj mjerena ukupnom aktivom, ukupnim kreditima, ukupnim depozitima i ukupnim kapitalom, iskazanim kao vrijednost
132
Prstojević B. D.: AKCIJSKI KAPITAL BANAKA U RS
ostvarena po jednom zaposlenom radniku u milionima KM po godinama
od 2003 do 2007. godine.
Pregled br. 3: Produktivnost banaka Republike Srpske u mil. KM
Red
br.
Ostvarena
vrednost
kategorija
po zaposl.
- u mil. KM
2003
2004
2005
2006
2007
Bazni
indeks
(7:3)
1.
Ukupno
aktiva
0,567
0,791
1,017
1,278
1,923
339,2
2.
Ukupno
krediti
0,327
0,480
0,635
0,796
0,955
292,0
3.
Ukupno
depoziti
0,426
0,608
0,804
1,010
1,610
377,9
4.
Ukupno
kapital
0,076
0,083
0,105
0,133
0,158
207,9
Izvor : Agencija za bankarstvo Republike Srpske - podaci iz Izveštaja o stanju
u bankarskom sistemu Republike Srpske za 2003, 2004, 2005, 2006. i 2007.
Sve navedene tendencije su pozitivne, iako su uslovi u kojima
banke Republike Srpske posluju, relativno stabilni. To se, prije svega,
odnosi na makro-ekonomske uslove, posebno kreditno-monetarnu politiku
i stabilnost konvertibilne marke, dok su ostali uslovi relativno skromni,
kada je u pitanju privredna aktivnost, posebno osnivanje novih preduzeća i
rast proizvodnje. Međutim, ovi pokazatelji mogu se smatrati dosta realnim.
Kretanje profitabilnosti banaka Republike Srpske
Kretanje stope profitabilnost bankarskog sistema u Republici
Srpskoj dato je u navedenom pregledu br. 4. preko sledećih pokazatelja :
 povrata ukupne aktive (ROA),
 povrata akcijskog kapitala (ROE),
 povrata ukupnog kapitala,
 neto kamatni prinos aktive, i
 ukupan prinos (prihod) aktive.
Kretanje navedenih koeficijenta profitabilnost bankarskog sistema
Srpske ukazuju na na sljedeće tendencije u periodu 2003 – 2007. godina :
 smanjena je stopa povrata na aktivu (ROA) sa 0,93% na
0,78%,
 povećana je stopa povrata akcijskog kapitala (ROE) sa 5,58%
na 10,00%,
Pregled br. 4: Koeficijenti profitabilnosti banaka Republike Srpske u %
133
Naučno-stručni časopis
Rb
Opis/Period
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (129-149)
2003
2004
2005
2006
2007
1.
Povrat na ukupnu
aktivu (ROA)
0,93
0,75
0,59
0,88
0,78
2.
Povrat na akcijski
kapital (ROE)
5,58
5,11
5,18
9,00
10,00
3.
Povrat na ukupni
kapital banke
4,97
5,02
4,90
8,00
9,00
4.
Neto kamatni prihod/
prosečna aktiva
4
4
4
4
3
Ukupan prihod/
prosečna aktiva
15
12
10
8
7
Izvor: Agencija za bankarstvo R. Srpske - podaci iz Izveštaja o stanju u
bankarskom sistemu R. Srpske za 2003, 2004, 2005, 2006 i 2007. g.


povećana je stopa povrata ukupnog kapitala sa 4,97% na 9,00%,
smanjen je odnos neto kamatnog prihoda na prosječnu aktivu sa
4% na 3%,
 smanjen je odnos ukupnog prihoda prema prosječnoj aktivi sa
15%na 7%.
Ove promene u 2007. godini u odnosu na baznu 2003. godinu,
mogu se izraziti indeksnim poenima, što je prikazanom u pregledu br. 5.
Pregled br. 5: Promjene u periodu 2003-2007. godina - bazni indeks
Rb
Opis/Period
2003
%
2007
%
Indeks
(3:4)
1.
Povrat na aktivu (ROA)
0,93
0,78
83,9
2.
Povrat na akcijski kapital (ROE)
5,58
10,00
179,2
3.
Povrat na ukupni kapital
4,97
9,00
181,1
4.
Neto kamatni prihod/pros.aktiva
4
3
75,0
5.
Ukupan prihod/prosečna aktiva
15
7
46,7
Izvor: Agencija za bankarstvo R. Srpske - podaci iz Izveštaja o stanju u
bankarskom sistemu R. Srpske za 2003, 2004, 2005, 2006 i 2007. g.
Indeks promjena navedenih koeficijenata profitabilnosti u
2007.godini u odnosu na 2003.godinu pokazuje rast ROE i profitabilnosti
mjerena ukupnim kapitalom banaka, dok su ostali aspekti profitabilnosti
zabilježili pad.
Sledeći grafički prikaz br. 1. još jasnije ukazuje na kretanje stopa
ROA i ROE banaka Republike Srpske u posmatranom petogodišnjem
periodu.
134
Prstojević B. D.: AKCIJSKI KAPITAL BANAKA U RS
Grafikon br. 1. Kretanje stopa ROA i ROE u bankama R. Srpske
2. AKCIJSKI KAPITAL BANAKA REPUBLIKE SRPSKE
Osnovni kapital banaka Republike Srpske
U posmatranom periodu, osnovni, odnosno akcijski kapital banaka
Republike Srpske pokazuje stalan rast. Takvu tendenciju pokazuju kako
bazni, tako i lančani indeksi. Međutim, primetno je, da je akcijski kapital
rastao znatno sporije od ukupne sume kapitala banaka. Ako se rast
akcijskog kapitala uporedi sa ranije iskazanim rastom ukupne aktive, koja
je veća za 4,3 puta, vidi se da je akcijski kapital uvećan za svega 2,3 puta u
2007. godini u odnosu na baznu 2003. godinu. Za posmatrani period od pet
godina, evidentan je stalan rast osnovnog kapitala iz godine u godinu, što
je dovelo do povećanja kapitala banaka u Republici Srpskoj za 2,3 puta.
Pregled br. 6 : Kretanje akcijskog kapitala banaka u Republici Srpskoj
Godine
Osnovni
kapital u KM
Bazni
indeks
Lančani indeks
1.
2003
169.113
100,0
100,0
2.
2004
178.391
105,5
105,5
3.
2005
248.526
146,9
139,3
4.
2006
340.530
201,4
137,0
5.
2007
389.787
230,5
114,5
Izvor: Podaci iz Izveštaja o stanju u bankarskom sistemu R. Srpske
Nakon simboličnog rasta kapitala u 2004.godini od samo 5,5% u
odnosu na 2003. godinu, dolazi do snažnijeg jačanja kapitala u 2005.
godini, a posebno u 2006. godini, kada se osnovni kapital u bankarskom
sistemu udvostručuje u odnosu na baznu 2003. godinu. To najpreciznije
izražavaju lančani indeksi u 2005. i 2006. godini.
135
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (129-149)
Bilansna struktura kapitala banaka Republike Srpske
Da bi jasnije sagledali kako se kretala bilansna struktura kapitala,
posmatramo podatke o osnovnom i dopunskom kapitalu banaka, kao i
podatke o odbitnim stavkama.
Pregled br. 7 : Struktura kapitala banaka Republike Srpske u KM
Rb
Struktura
kapitala
2003
2004
2005
2006
2007
1.
Osnovni
169.113
179.226
248.526
340.530
389.787
2.
Dopunski
44.002
49.840
66.341
62.111
97.929
3.
Odbitne stav.
-3.220
-3.084
-0
-2.312
-2.312
4.
NETO KAP.
209.895
225.982
314.867
400.329
485.404
a)
Neto kapital
100,0
100,0
100,0
100,0
100,0
b)
Osnovni
80,6
79,3
78,9
85,1
80,3
c)
Dopunski
20,9
22,1
21,1
15,5
20,2
d)
Odbitne stav.
-1,5
-1,4
-0,0
-0,6
-0,5
Izvor: Podaci iz Izvešaja o stanju u bankarskom sistemu Republike Srpske
U navedenom pregledu je evidentno, da ključnu stavku u neto
kapitalu bankarskog sektora Republike Srpske čini osnovni kapital u
intervalu učešća od najmanje 76,9% u 2005. godini, do najviše 85,1% u
2006. godini. Osnovni kapital u posmatranom periodu uvećan je za 2,3
puta, dok dopunski kapital bilježi izvjesno zaostajanje i uvećan je za 2,2
puta. Istovremeno je vidljivo, da su odbitne stavke u cjelom posmatranom
periodu simbolične, pogotovu u zadnje tri godine.
Vlasnička struktura kapitala banaka Republike Srpske
Poslje transformacije bankarskog sistema u Republici Srpskoj i
nakon sprovedene privatizacije pojedinih banaka, ključni resurs u bankama
Republike Srpske postaje privatni kapital sa učešćem 98%, dok državni i
zadružni kapital učestvuju sa po 1%. To pokazuje sljedeći grafikon br. 2 :
Grafikon br. 2 : Struktura akcijskog kapitala u bankama R. Srpske
136
Prstojević B. D.: AKCIJSKI KAPITAL BANAKA U RS
Radi detaljnijeg uvida u kretanje vlasničke strukture kapitala u
bankarskom sistemu Republike Srpske, ilustrujemo konkretnim podacima
za petogodišnji period od 2003 do 2007. godine. Sledeći pregled br. 8.
prikazuje vlasničku strukturu kapitala banaka Republike Srpske.
Pregled br. 8 : Vlasnička struktura kapitala banaka u Republici Srpskoj
R
b
Godi
na
Državni
akcijski
u%
Privatni
akcijski
u%
1.
2003
1
98
75
25
1
2.
2004
1
98
77
23
1
3.
2005
1
98
84
16
1
4.
2006
1
99
87
13
0
5.
2007
1
99
87
13
0
Privatni 100 %
Strani Domaći
u%
u%
Zadružni
akcijski
u%
Izvor: Podaci iz Izveštaja o stanju u bankarskom sistemu Republike Srpske
Prema podacima iz navedenog pregleda br. 8 vidi se, da se
struktura kapitala u kasnijim godinama, još više mijenja u korist privatnog
kapitala. Tada gotovo isčezava zadružni kapital, tako da privatni akcijski
kapital u 2006. godini čini 99% učešća, dok preostalih 1% predstavlja
državni akcijski kapital.
Kada se pogleda kretanje strukture unutar privatnog kapitala, onda
je vidljiva jasna tendencija kretanja sve većeg učešća privatnog stranog
kapitala u odnosu na domaći privatni kapital. Tako je 2003. godine taj
odnos bio 75:25 procenata u korist privatnog stranog kapitala, dok se u
2007. godini taj odnos povećao na 87:13 procenata u korist stranog
kapitala u bankama.
3. KAPITAL I BILANSNE POZICIJE BANAKA
Kretanje akcijskog kapitala sa rezervama za kreditne gubitke
Akcijski kapital banke stiču po strogo određenoj proceduri
propisanoj zakonima i drugim propisima u Republici Srpskoj. To se odnosi
kako sticanje početnog akcijskog kapitala prilikom osnivanja banke, tako i
na dokapitalizaciju putem naknadnih emisija akcija. Kako je ranije u tekstu
više puta naglašeno, prirodan rast, odnosno povećanje akcijskog kapitala
treba da se alimentira iz ostvarenog profita banke.
Osim akcijskog kapitala, za pokrivanje gubitaka banke, koriste se
planirane i izdvojene rezerve za pokriće kreditnih gubitaka, što uvećava
apsorpcionu moć banke za pokriće gubitaka. Kapital banke stečen
emitovanjem dugoročnih obveznica, kao dodatni kapital, nema
karakteristike kapitala za pokriće gubitaka. Sledeći pregled br. 9 ukazuje
na dinamiku kretanja akcijskog kapitala i rezervi za pokriće kreditnih
gubitaka banaka Republike Srpske.
137
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (129-149)
Pregled br. 9 : Dinamika kretanja akcijskog i ukupnog kapitala -u mil.KM
Rb
Godina
Akcijski
kapital
banaka
Ukupan
kapital
sa
rezervom
Indeks
(4:3)
Indeks
bazni
(kol.3)
Indeks
lančani
(kol.4)
1.
2003
209
236,3
113,1
100,0
100,0
2.
2004
196
209,9
107,1
93,8
88,8
3.
2005
245
296,6
121,1
117,2
141,3
4.
2006
320
402,7
125,8
153,1
135,8
5.
2007
360
468,4
130,1
172,2
116,3
6.
Indeks 5:1
172,2
198,2
0
0
0
Izvor podataka: Izveštaji o stanju u bankarskom sistemu R. Srpske za 2003.,
2004., 2005., 2006. i 2007. godinu, Agencija za bankarstvo R. Srpske
Podaci u pregledu br. 9 ukazuju, da je u posmatranom periodu od
pet godina došlo do bržeg rasta ukupnog kapitala sa rezervama za kreditne
gubitke (indeks 172,2), kao posljedice sve većeg obima rizične aktive
banaka (indeks 198,2).
Ovako formirani kapital (akcijski uvećane rezerve namjenjene za
kreditne gubitke), štiti banke od eventualnih gubitaka, ali i pokazuje kolika
je stabilnost bilansa banke mjerena kapitalom prema pojedinim pozicijama
bilansa stanja kao što su : štednja građana, ukupni depoziti, ukupni krediti.
Obim i struktura štednje banaka Republike Srpske
Prema podacima Agencije za bankarstvo Republike Srpske,
štednja građana kretala se za protekli period od pet godina sa stanjem na
dan 31.decembra i to :
Pregled br. 10: Štednja stanovništva u Republici Srpskoj u KM
Godina
Zbir
bilansa
Bazni
index
A vista
štednja
Oročena
štednja
Ukupno
2003
1,542.410
100,0
181.435
45.359
226.794
100,0
2004
2,016.143
130,7
302.989
71.013
373.992
164,9
2005
2,774.227
179,9
397.258
156.568
553.826
244,2
2006
3,732.031
242,0
566.676
234.179
800.855
353,1
2007
6,221.085
403,3
823.853
271.332
1,095.185
482,9
štednja
Bazni
index
Izvor: Podaci iz izveštaja o stanju u bankarskom sistemu R. Srpske
138
Prstojević B. D.: AKCIJSKI KAPITAL BANAKA U RS
Jasnija slika kretanja štednih uloga stanovništva u posmatranom
periodu vidi se na sledećem grafičkom prikazu br. 3.
Grafikon br. 3 : Bazni indeks kretanja štednje stanovništva R. Srpske
Prema navedenim podacima za posmatrani period od pet godina
vidi se, da je rast ukupne štednje građana bio brži (indeks 482,9) od rasta
bilansne sume (indeks 433,5). Istovremeno, lančani indeksi rasta ukupne
štednje građana pokazuju usporeniji rast u narednim godinama, što je
posljedica relativnog zaostajanja primanja stanovništva u odnosu na godine
posle 2003. godine.
Kapital banaka, posebno akcijski uvećan za rezerve za kreditne
gubitke, predstavlja jedan od stubova sigurnosti banaka i poverenja
građana u banke.
Ukupni depoziti banaka u Republici Srpskoj
Ukupni depoziti u bankama predstavljaju finansijsku snagu,
odnosno srž finansijskog potencijala, kao baze njihove kreditne djelatnosti.
Kretanje obima ukupnih depozita, štednje i depozita privrede banaka
Republike Srpske, pokazuje sledeći pregled br. 11..
Pregled br. 11 : Kretanje depozita banaka Republike Srpske u milionima KM
Rb.
Godine
Ukupni
depoziti
banaka
[tednja
građana
ukupno
Depoziti
privrede
i drugi
Bazni
indeks
(kol.3.)
Lančani
indeks
(kol.3.)
1.
2003
950,1
226,8
723,3
100,0
100,0
2.
2004
1.309,9
374,0
935,9
137,9
137,9
3.
2005
1.910,8
553,8
1.357,0
201,1
145,9
4.
2006
2.582,8
800,9
1.781,9
271,8
135,2
5.
2007
4.586,5
1.095,2
3.491,3
482,7
177,6
Izvor : Podaci iz Izveštaja o stanju u bankarskom sistemu R. Srpske
139
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (129-149)
Štednja građana Republike Srpske čini oko jedne četvrtine
ukupnih depozita u njenim bankama, tačnije: u 2003. godini i u 2007.
godini učešće štednje je bilo 23,9%, dok je učešće u depozita privrede i
drugih subjekata imalo gotovo isti indeks rasta i u 2007. godini (482,9),
kao i štednja građana (482,7) u odnosu na 2003. godinu.
Veza akcijskog kapitala i depozita je značajna za banku i
manifestuje se kao stepen poverenja depozitara u banku. To znači, a veći
obim akcijskog kapitala u odnosu na depozite podrazumeva i veći stepen
poverenja javnosti u banku.
Kreditni portfolio banaka Republike Srpske
Poseban značaj ima visina akcijskog kapitala prema visini,
odnosno obimu ukupnih plasmana banke. To se odnosi, kako na kreditne
plasmane, tako i na druge plasmane banke, kao što su na primer plasmani u
hartije od vrednosti. Naravno, kreditni plasmani imaju znatno veći rizik u
odnosu na plasmane u hartije od vrednosti, pa je praksa banaka da
izdvajaju rezerve za pokriće kreditnih gubitaka. U sledećem pregledu br.
12 je prezentovan kreditni portfolio banaka Republike Srpske, u kome je
prikazno kretanje obima ukupnih kredita, rezerve za “loše” kredite ili
pokriće kreditnih gubitaka, kao i vrednost neto kreditnog portfolija.
Pregled br. 12: Kreditni portfolio banaka Republike Srpske u miiona KM
R
b
Godi
ne
Ukupni
krediti
banaka
Rezerve
kreditnih
gubitaka
Neto
kreditni
portfolio
Bazni
indeks
(kol.5 =
100)
Lančani
indeks
(kol.5 =
100)
1.
2003
728,2
51,3
676,9
100,0
100,0
2.
2004
1.032,8
59,4
973,4
143,8
143,8
3.
2005
1.508,6
75.9
1.433,7
211,8
147,3
4.
2006
2.035,7
92,0
1.943,7
287,1
135,6
5.
2007
2.720,3
115,9
2.604.4
384,8
134,0
Izvor: Podaci iz izveštaja o stanju u bankarskom sistemu R. Srpske
Podaci pokazuju, da rezerve za kreditne gubitke (indeks 225,9)
sporije rastu od obima ukupnih kredita (indeks 373,6).
Odnos kapitala i pozicija bilansa banaka Republike Srpske
Važnost akcijskog kapitala za svaku banku je bitna sa najmanje tri
aspekta : (1) da omogući rad banke posle osnivanja, (2) da izražava
sigurnost depozita privrede i građana, (3) da štiti bančinu aktivu od
iznenadnih gubitaka.
140
Prstojević B. D.: AKCIJSKI KAPITAL BANAKA U RS
Podaci navedeni u narednom pregledu br.13. ukazuju na kretanje
koeficijenata kapitala bankarskog sistema Republike Srpske izraženih kao :
 učešće neto kapitala u ukupnoj aktivi banaka,
 učešće akcijskog kapitala u ukupnoj aktivi banaka,
 učešće ukupnog kapitala u ukupnoj pasivi,
 učešću akcijskog kapitala u ukupnim depozitima.
Pregled br. 13 : Kretanje koeficijenata kapitala banaka Republike Srpske
R Godi
b -na
Ukupan
kapital sa
rezervam
a u mil.
KM
Neto
kapital u
ukupnoj
aktivi
%
Akcijski
kapital
u
ukupnoj
aktivi %
Ukupan
kapital
u
ukupnoj
pasivi %
Akcijski
kapital
u
ukupni
m
depoziti
%
1
.
2003
236,3
17
17
15
22,0
2
.
2004
209,9
15
15
12
15,0
3
.
4
.
2005
296,6
15
12
12
12,8
2006
402,7
13
10
12
12,4
5
.
2007
468,4
10
8
9
7,9
Izvor: Podaci iz Izveštaja o stanju u bankarskom sistemu R. Srpske
Podaci iz navednog pregleda br. 13. ukazuju, da je došlo do
opadanja nominalne vrednosti svih koeficijenata vezanih za učešće kapitala
u određenim bilansnim kategorijama. Tako je:
 učešće neto kapitala u ukupnoj aktivi smanjeno je sa 17% u
2003.godini na 10% u 2007.godini,
 došlo i do opadanja učešća akcijskog kapitala u ukupnoj aktivi sa
17% na 8% u istom periodu,
 slična je tendencija i sa učešćem ukupnog kapitala u ukupnoj
pasivi (sa 15% opalo na 9%),
 a došlo je do pada relativnog učešća kapitala u depozitima sa
22,0% na 7,9% u posmatranom periodu.
Dakle, iako je u posmatranom periodu za pet godina, akcijski
kapital zajedno sa rezervama za pokriće kreditnih gubitaka, više nego
udvostručen, druge vrednosne kategorije u bilansu, kao što su, na primer :
ukupna aktiva, ukupni depoziti, su rasli bržim tempom. To je dovelo do
relativnog smanjenja učešća kapitala u ovim pozicijama.
141
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (129-149)
4. RIZIČNA AKTIVA I ADEKVATNOST KAPITALA BANAKA
Utvrđivanje kvaliteta aktive banaka u Republici Srpskoj
Upravljanje aktivom banke bazira se na rangiranju stepena njene
rizičnosti. Stepen rizičnosti akive po pojedinim bilansnim i vanbilansnim
pozicijama propisan je od strane Agencije za bankarstvo Republike Srpske.
Agencija za bankarstvo Republike Srpske propisala je, da se sva
potraživanja banaka klasifikuju u kategorije A, B, C, D, E (ili po azbuci: A,
B, V, G, D), kao što pokazuje sledeći pregled br. 16.
Pregled br. 14 : Kvalitet aktive po kategorijama rizika - u milionima KM
R
b
Godina/
Aktiva
A
B
C
D
E
Ukupno
aktiva*
1.
2.
3.
4.
5.
2003
2004
2005
2006
2007
1.124
729
2.104
2.900
2.793
140
64
241
284
368
20
33
51
51
61
26
40
20
33
37
4
0
1
0
0
Indeks
(kol.8)
1.315
866
2.417
3.268
3.259
100,0
65,9
183,8
248,5
247,8
*Bez vanbilansnih stavki
Izvor: Podaci iz Izveštaja o stanju u bankarskom sistemu Republike Srpske
Prvi uslov usklađenog obima poslovanja banke odnosi se
usklađeni odnos između kapitala banke i iznosa rizične aktive banke, koja
je razvrstana u pet kategorija od A do E. Potraživanja klasifikovana u
kategorije A i B, smatraju se dobrom aktivom, dok se potraživanja svrstana
u kategorije C, D i E smatraju lošom aktivom. Pri tome treba imati u vidu,
da se potraživanja od jednog dužnika svrstavaju, odnosno klasifikuju samo
u jednu kategoriju.
Prenos potraživanja na nekog drugog dužnika, ne utiče na njegovu
klasifikaciju po kriterijumu naplate. Isto tako, potraživanja od dužnika za
koja banka ne raspolaže ažurnim podacima, klasifikuje se u kategoriju E.
Iznos posebne rezerve treba utvrditi za svakog klijenta banke posebno.
Kretanje rizične aktive banaka u Republici Srpskoj
Struktura rizične aktive banaka Republike Srpske
Ukupna rizična aktiva banaka Republike Srpske pokazuje, da je u
posmatranom periodu uvećana za 3,26 puta, dok su potrebne rezerve za
pokriće kreditnih gubitaka porasle za 2,26 puta.
Prvo, pozitivna je tendencija, što je ukupna aktiva zabilježila
indeks rasta 433,5, a klasifikovana aktiva indeks rasta 326,0. Drugo, u
okviru rizične aktive, koja je klasifikovana u kategorije od A do E, najveći
142
Prstojević B. D.: AKCIJSKI KAPITAL BANAKA U RS
rast je zabilježen u kategoriji B (indeks 547), a zatim sljede : kategorija A
(indeks 328), zatim kategorije C (176%), dok je kod kategorija D
zabilježen pad (91%).
Pregled br. 15 : Klasifikacija aktive po kategorijama rizika u milionima KM
Kategorija
2003
2004
2005
2006
2007
Indeks
6/2
A
854.7
1,686.2
2,293.9
2,033.4
2,792.8
328
B
67.3
140.2
270.4
305.2
368.1
547
C
34.9
20.4
53.0
52.9
61.2
176
D
40.9
26.0
20.3
33.6
37.0
91
1.0
4.2
0,1
0
0
-
Aktiva za
obračun rez.
E
998.7
1,319.0
1,828.8
2,425.0
3,259.1
326
Aktiva bez
obračun rez.
399.4
558.3
808.8
1,149.2
2,697.8
675
1,398.1
1,877.2
2,637.6
3,574.2
5,956.9
426
Potrebne rez.
51.2
59.0
73.7
91.6
115.7
226
Formirane
rez.
51.3
59.4
75.9
92.0
115.9
226
Razlika
+0,1
+0,4
+2.1
+0,4
+0.2
182
UKUPNO
Ukupno aktiva bilansa i vanbilansa
Izvor: Podaci iz izveštaja o stanju u bankarskom sistemu Republike Srpske
Odnos rezervi rizične aktive banaka Republike Srpske
U sljedećem grafikonu navodimo kako se kretao odnos rezervi za
pokriće kreditnih gubitaka prema ukupnoj rizičnoj aktivi u bankarskom
sistemu Republike Srpske u periodu od 2003 do 2007. godine.
Grafikon br. 4 : Kretanje odnosa rezervi prema rizičnoj aktivi
143
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (129-149)
Prema navedenim podacima, vidljivo je smanjenje koeficijenata
rezervi za kreditne gubitke prema ukupnoj rizičnoj aktivi banaka Republike
Srpske u posmatranom periodu od pet godina, tj. sa 5,5 u 2003. na 3,6 u
2007. godini.
Kvalitet aktive banaka meren koeficijentima
Da bi se došlo do šireg spektra pokazatelja kvaliteta aktive banka
Republike Srpske, treba posmatrati kretanje većeg broja odnosa među
pozicijama bilansa banaka za protekli period od pet godina.
To se, prije svega, odnosi na koeficijente, koji su prikazani u
pregledu br. 15, a koji su rezultat poređenja kretanja sledećih odnosa :
 dospjelih kredita prema ukupnim kreditima,
 dospjelih kredita prema rezervama za planirane gubitke,
 dospjelih kredita prema ukupnom kapitalu,
 klasifikovane aktive prema ukupnom kapitalu,
 rezervama za planirane gubitke prema ukupnim kreditima, i
 ukupne rizične aktive prema ukupnoj aktivi.
Pregled br. 16 : Koeficijenti kvaliteta aktive banaka Republike Srpske u %
Rb
Opis
kategorija
2003
2004
2005
2006
2007
Inde-ks
(7:3)
1.
Dospeli krediti/
Ukupni krediti
7
6
4
4
2
29
2.
Dospeli krediti/
Rezerve za
planirane
gubitke
166
182
99
96
66
49
3.
Dospeli krediti/
Ukupni kapital
24
25
18
17
15
63
4.
Klasifikovana
aktiva/ Ukupni
kapital
469
532
535
549
774
165
5.
Rezerve za
planirane
gubitke/ Ukupni
krediti
4
3
4
4
4
100
6.
Ukupna rizična
aktiva/ Ukupna
aktiva
69
73
83
73
63
91
Izvor : Agencija za bankarstvo Rpublike Srpske - podaci iz izveštaja o stanju u
bankarskom sistemu Republike Srpske za 2003, 2004, 2005, 2006. i 2007.
godinu
144
Prstojević B. D.: AKCIJSKI KAPITAL BANAKA U RS
Navedeni podaci ukazuju, da je od posmatranih šest koeficijenata,
u posmatranom periodu, došlo do pada kod 4 koeficijenta (pod rednim
brojem: 1,2,3 i 6), dok je pod rednim brojem 4 došlo do povećanja, kod
rednog broja 5 nema promjene.
Ako navedene podatke izrazimo preko baznih indeksa u
posmatranom periodu, uzimajući 2003. godinu kao baznu, vidimo da je u
2007. godini i po ovom osnovu došlo do :
 značajnog poboljšanja kvaliteta aktive kod četiri pokazatelja
(pod rednim brojevima 1,2,3 i 6),
 kod ostala dva pokazatelja (redni broj 4 i 5), došlo je do pada
kvaliteta, odnosno stagnacije
Pregled br. 17 : Izvedeni podaci iz prethodnog pregleda br. 16
Rb
Kategorija/Godine
2003
u%
2007
u%
Indeks
(4:3)
7
2
28,6
1.
Dospeli krediti/Ukupni krediti
2.
Dospeli krediti/Rezerve za plan.gubitke
166
66
39,8
3.
Dospeli krediti/Ukupni kapital
24
15
62,5
4.
Klasifikovana aktiva/Ukupan kapital
469
774
165,0
5.
Rezerve za plan.gubitke/Ukupni krediti
4
4
100,0
6.
Ukupna rizična aktiva/Ukupna aktiva
69
63
91,3
Dakle, kod ostala dva pokazatelja, odnosno prvog koji se odnosi
na klasifikovanu aktivu prema ukupnom kapitalu, došlo je do pada
kvaliteta, a kvalitet, koji izražava rezerve za potrebne gubitke prema
ukupnim kreditima ostao je na istom nivou u posmatranoj (2007.) kao i u
baznoj 2003. godini.
Adekvatnost kapitala banaka u Republici Srpskoj
Adekvatnost kapitala, kao što je ranije u tekstu naglašeno,
podrazumjeva odnos neto kapitala prema ukupnoj rizičnoj aktivi banaka.
To je prikazano u navedenom pregledu br. 18 za period 2003-2007. godine.
Navedeni podaci bankarskog sistema Republike Srpske u pregledu
br. 18 ukazuju na sljedeće tendencije u posmatranom periodu :
 neto kapital bilježi stalnu tendenciju rasta izraženu baznim
indeksom 231,0%,
 ukupna rizična aktiva takođe bilježi stalnu tendenciju, ali bržeg rasta
od neto kapitala, mjerenu baznim indeksom 340,0 indeksna poena,
 posljedica takvih kretanja navedene dve kategorije izražava se
konstantnom smanjenju adekvatnosti kapitala sa 24% u 2003. na
16% u 2007.godini ili mjereno baznim indeksom na 66,7%.
145
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (129-149)
Kretanje stope adekvatnosti kapitala u bankarskom sistemu Srpske
pokazuje i grafikonu br. 5 na njenu stalnu tendenciju pada. Sa 19% u 2003.
godini, stopa adekvatnosti kapitala opala je na 16% u 2007. godini.
Pregled br.18 : Kretanje adekvatnosti kapitala
Kategorija/godine
2003
2004
2005
2006
2007
Neto kapital – u mil.KM
210
230
315
400
485
Bazni indeks (2003=100)
100,0
109,5
150,0
190,5
231,0
Rizična aktiva –u mi.KM
870
1.193
1.664
2.217
2.958
Bazni indeks (2003=100)
100,0
137,1
191,3
254,8
340,0
Adekvatnost kapitala u %
24%
19%
19%
18%
16%
Bazni indeks (2003=100)
100,0
79,2
79,2
75,0
66,7
Izvor: Podaci iz Izveštaja o stanju u bankarskom sistemu R. Srpske
Grafikon br. 5: Kretanje stope adekvatnosti kapitala u bankarskom sistemu
Republike Srpske
Očigledno je, da stopa adekvatnosti kapitala banaka u Republici
Srpskoj opada, ali treba naglasiti da je ona još uvek iznad propisane od
12%. Ranijom analizom su objašnjeni razlozi ovakvog smanjenja (pada)
stope adekvatnosti kapitala, pošto je u istom periodu ukupna rizična aktiva
rasla brže (3,4 puta) od rasta neto kapitala banke (za 2,3 puta).
146
Prstojević B. D.: AKCIJSKI KAPITAL BANAKA U RS
ZAKLJUČAK
Završena transformacija, restrukturiranje i privatizacija banaka u
Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini, dovela je do potpune izmene
profila i suštine, kako bankarskog sistema, tako i načina i cilja poslovanja
pojedinačne banke. Banke su postale akcionarska društva i posluju u
rizičnim i konkurentskim uslovima boreći se za vlasničke performanse maksimiziranje profita i dividendi. Istovremeno, tokom poslovanja, banke
se kupuju i prodaju prema njihovoj tržišnoj vrednosti, čiju osnovu čini
akcijski kapital.
Istraživanja do kojih se došlo u okviru ove teme su pokazala:
1. Polazi se od činjenice, a što se može videti i iz sadržine teksta
ovog rada, kapital predstavlja rijedak i značajan resurs nužno potreban za
normalno i stabilno funkcionisanje poslovanja banke. Kapital banke,
posebno akcionarski kapital, se stiče po određenoj propisanoj proceduri,
ima poseban značaj i ulogu, i ne može se nadomestiti slobodnim,
pozajmljenim ili poklonjenim novcem. Banka akcionarski kapital može
povećavati samo ako je profitabilna, ako ispunjava propisane zakonske
uslove i, ako kao takva, može zadovoljiti poverenje građana. Zato banka
mora upravljati svojim kapitalom, a to znači pravovremeno planirati rast i
strukturu akcionarskog i ukupnog kapitala.
2. Akcijski kapital je bitan uslov ne samo osnivanja banke kao
akcionarskog društva, već je bitan i za konituitet poslovanja banke. To se
odnosi i na obim, strukturu i nivo adekvatnosti kapitala u svakoj konkretnoj banci, ali i u banakrskom sistemu kao celini, u ovom slučaju, bankarskom sistemu Republike Srpske. Istraživanjem je precizno i jasno osvetljena ulogu akcijskog kapitala u poslovanju banke kao samostalne finansijske institucije, njegov značaj za stabilnost bilansa banke i, posebno, uloga
strategijskog planiranja obima i strukture akcijskog kapitala kao
deficitarnog resursa banke. Posebno je dat akcenat na poslovanje banaka u
tržišnim uslovima i na moguću pojavu rizika insolventnosti, što bi moglo
da ugrozi stabilnost poslovanja pojedinačne banke i bankarskog sistema
Republike Srpske.
3. Istraživanje je pokazalo, da visoko razvijene zemlje ozbiljnu
pažnju posvećuju kapitalu još pri osnivanju banaka. Naime, zbog značaja
koje banke imaju u privredi i društvu, ne dozvoljava se ulazak novim
bankama u bankarski sistem, odnosno osnivanje novih banaka, ako to
analize spoljnih i unutrašnjih faktora ne potvrđuju. Jer, to može dovesti do
brojnih negativnih posljedica za privredu i društvo kao što su nerealan rast
kupovne moći, što podstiče inflaciju itd. Dakle, nije osnovni razlog visoki
census kapitala za osnivanje banke, već su ključne posledice koje mogu
doći sa novim eventualno prekobrojnim bankama.
4. Za osnivanje banaka neophodan je zakonski propisan cenzus
akcijskog kapitala uz strogo poštivanje procedura. To se postiže putem
emitovanja običnih, ali i drugih vrsta akcija. Banke su retke institucije,
koje u ogromnom procentu (čak i do 92%) kontinuirano posluju sa tuđim
sredstvima kao što su: štedni ulozi stanovništva, depoziti firmi, kompanija i
147
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (129-149)
neprivrede, razne vrste uzetih kredita i pozajmica. Razlika u riziku
poslovanja banaka i, na primer, proizvodnih preduzeća je u tome što banke
tuđa sredstva (kao svoje izvore) putem svog mehanizma, transformišu u
odobravaju u razne vrste kredita trećim licima, pri čemu one nikad ne
mogu te izvore kupiti, kao što preduzeće kupi materijal, preradi ga, napravi
i proda kao svoj proizvod.
5. Jedini faktor stabilnosti banaka u tržišnim uslovima konkurencije i rizika, jeste akcijski - kao primarni kapital, ali i druge vrste
kapitala - sekundarni kapital. Akcionarima pripada dividenda, ako banka
dobro, odnosno profitabilno posluje. Ali, akcionari takođe snose i eventualne gubitke, koji se neminovno u manjoj ili većoj meri, pojavljuju u
poslovanju banaka u konkurentskim tržišnim uslovima. Akcijski kapital
banke je taj element koji, pored svih drugih pokrivanja rizika i gubitaka
(kao što su kreditni gubici), ima i funkciju apsorbovanja eventualnih
gubitaka. Zato se u radu poseban akcenat stavio na istraživanje uloge i
značaja akcijskog kapitala u funkciji stabilnosti bilansa banke.
6. Kapitalni standardi – Bazel I i Bazel II, a posebno Bazel III,
čine propisane okvire, koji podstiču banke da same kreiraju i brinu o svom
odbrambenom limitu kapitala u svom tržišnom i rizičnom okruženju u
kojem posluju. Smatra se da je prioritetni zadatak kapitala banke da ublaži
efekte nepredviđenih gubitaka u poslovanju banke i da održi potreban nivo
povjerenja najšire javnosti u stabilnost poslovanja banke. Mogućnost
banke da se adekvatno suprostavi nepredviđenim nepovoljnim poslovnim
poduhvatima i gubicima, zavisiće od obima i strukture kapitala banke.
Zato je, u cilju smanjenja rizika insolventnosti banke i održavanja
zadovoljavajuće adekvatnosti kapitala ili solventnosti banke, neophodno
finansijskim planom postaviti kao cilj: maksimiziranje bogatstva deoničara
i projektovati strategijskim planom dugoročni rast i ciljni profit. Isto tako,
finansijskim planom treba projektovati obim i strukturu kapitala banke i
nivo dividende, koju banka treba da ostvari.
SHARE CAPITAL OF BANKS IN SERBIAN REPUBLIC
Dubravko B. Prstojević Ph.D.
Abstract : The objective of the analysis of share capital in banks in the
Republic of Srpska is a detailed analysis and constant monitoring of resources in banks.
Changing the ownership structure of banks after privatization became proportionally
mostly private, changed the objective of banks operating in a very difficult and
competitive conditions.
In the past decade, the banking system has radically changed so that banks
generally operate external funds of foreign funds and European banks, recapitalization
of individual institutions, etc. The subject of research is the statistical state banks
followed tabular and chart analysis.
Keywords : Share capital - capital provided by shareholders and has the
function of protection against creditors' losses and the depositary and the basis for the
regulation of funds for regular operations of the bank. Capital adequacy ratio - the
level of capital that a bank to absorb credit losses and provides adequate resources to
sustain continuous operations of a bank.
148
Prstojević B. D.: AKCIJSKI KAPITAL BANAKA U RS
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
]určić dr. Uroš N. (2002): Bankarski portfolio menadžment (Strategijsko
upravljanje bankom, bilansima, kvalitetom, bonitetom i portfolio rizicima
banke), drugo izmenjeno i prerađeno izdanje, Feljton Novi Sad
]určić prof. dr Uroš N. (2003) : Upravljanje rastom i performansama banke
(Strategijsko upravljanje rastom vrednosti, korporativnim i portfolio
performansama banke), Mladost a.d. Color Print, Loznica
Channon F. Derek (1995): Bank Stratgic Management and Marketing, John
Wiley & Sons, New York
Financial Planning for Bankers, American Bankers Association, John Wiley
& Sons, New York, 1995.
Fitsh Thomas (1990): Dictionary of Banking Terms, Barrons, New York
Flannery J. Mark (1985): A Portfolio View of Loan Selection and Pricing, u
knjizi : Handbook for Banking Strategy, Edited by: Aspinwall Richard C. and
Eisenbeis Robert A., John Wiley and Sons, New York
Godišnji izveštaji NB, a.d. Banja Luka za inostranstvo (‘annual report”) za
2004, 2005 i 2006.godinu
International Convergence of Capital Measurement and Capital Standards,
A Revised Framework, Comprehesive Version, 2004, prevod, Bazel II –
Međunarodna saglasnost o merenju kapitala, Banking Regulations, Privredni
pregled, Beograd, 2007.
Izveštaji o stanju u bankarskom sistemu Republike Srpske za 2003, 2004,
2005, 2006 i 2007. godinu, Agencije za bankarstvo Republike Srpske, Banja
Luka
Jović dr Srboljub (1990): Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd
Mishkin S. Frederic & Eakins G. Stanley (2005): Finansijska tržišta i
institucije (naslov originala: Financial markets and institutions), četvrto
izdanje, prevod, Mate, Zagreb
Odluka o minimalnim standardima za upravljanje kreditnim rizikom i
klasifikacija aktive banaka, ‘Službeni glasnik Republike Srpske“ broj: 12/03.
Rose S. Peter (2003): Menadžment komercijalnih banaka (Original:
Commercial Bank Management), četvrto izdanje, prevod, Mate, Zagreb
Prof. dr Nenad Vunjak: Strategija upravljanja rizičnom aktivom i kapitalom
banke, Zbornik radova 11. kongresa Saveza računovođa i revizora Republike
Srpske, Teslić, Banja Vrućica, 20-22.09. 2007.
White V. William (1984): Strategic Planning for Bankers, American Bankers
Association, Washington
RESUME
This paper is dedicated to the share capital in banks. This paper deals
with the elements that make up the total capital commercial banks, and emphasis
was placed on the ownership structure and management of capital, which is based
on theoretical principles and practices of banks in the Republic of Serbian. In other
words, capital banks should manage the daily and thoroughly analyze and control
and continuous monitoring by the management team and the bank as a joint stock
company.
149
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (150-160)
Pregledni rad
UDK 502.131.1:005.94(497.6)
DOI br. 10.7251/SVR1205150R
STANJE OKOLIŠA U FEDERACIJI BIH
Мr Gordan Radić1
Doc. dr Saša Čekrlija
Fakultet za menadžment resursa CKM Mostar, Sveučilište Hercegovina
Apstrakt: Razvoj politike okoliša u BiH ima za cilj jačanje centralnih
vladinih institucija odgovornih za okoliš i razvoj relevantnih politika, kako bi se
poboljšalo održivo upravljanje okolišem u cijeloj BiH. Implementacija smjernica
održivog razvoja omogućava dugoročni razvoj BiH, a na tom putu BiH je pristupila
većini značajnih međunarodnih ugovora i konvencija o okolišu, a pristupanje protokolima dovelo bi do bolje izrade programa razvoja. Koncepcija održivog razvoja odnosi
se na oblik ekonomskog rasta koji zadovoljava potrebe društva kratkoročno,
srednjoročno i, prije svega, dugoročno. Ta koncepcija zasniva se na pretpostavci da
razvoj treba zadovoljiti sadašnje potrebe, a da pri tome ne ugrozi zadovoljavanje
potreba budućih generacija.
Ključne riječi: okoliš, smjernice, zakonodavstvo, ljudski resursi
FBiH i RS su usvojile set zakona o okolišu, koji su utemeljeni na
ključnim načelima zaštite okoliša. Ustav Bosne i Hercegovine je usvojen
kao Aneks 4, Okvirnog mirovnog ugovora, koji je usvojen u Dejtonu, u
novembru 1995, a potpisan kasnije, u januaru 1996. u Parizu. U skladu sa
Ustavom, Bosna i Hercegovina se sastoji od dva entiteta: Federacija Bosne
i Hercegovine (FBiH) i Republika Srpska (RS). Ustav Bosne i
Hercegovine ne reguliše eksplicitno pravo na okolinu, ali u članu III.3 stoji
da sve funkcije i ovlasti koje nisu eksplicitno stavljene u nadležnost
institucija države, treba da se provode na razini entiteta. Federacija je
složen entitet koji se sastoji od deset županija, svaki sa više općina. Svaka
županija ima svoj ustav, zakone, parlament i vladu. Republika Srpska nema
županija, a administrativna vlast je podijeljena između Republike i općina.
U skladu sa Ustavom FBiH (usvojen 30. marta 1994), politika zaštite
okoliša i iskorištavanje prirodnih resursa su u nadležnosti entiteta (FBiH i
RS) i županija (član III.2.). Ovlasti mogu biti realizirane zajednički ili
posebno, ili od strane županije uz koordinaciju federalnih vlasti. U oba
entiteta postoji ministarstvo nadležno za okoliš, u FBiH je to Federalno
1
150
doktorant iz oblasti održivog razvoja
Radić G. i Čekrlija S.: STANJE OKOLIŠA U FEDERACIJI BIH
ministarstvo prostornog uređenja i okoliša, a u Republici Srpskoj
Ministarstvo za prostorno uređenje, građevinarstvo i ekologiju. Svaka od
deset županija FBiH ima Ministarstvo za okoliš, a Federacija i županije su
zajednički odgovorni za okoliš.
NOVO ZAKONODAVSTVO IZ OBLASTI OKOLINE
U skladu sa Dejtonskim mirovnim sporazumom, sva zakonska
regulativa koja je bila na snazi u bivšoj SRBiH, a koja nije u suprotnosti sa
Ustavom, ostaje i dalje na snazi dok drugačije ne odredi nadležni organ
vlasti Bosne i Hercegovine. Novi set okolinskih zakona, definiran novim
zakonskim okvirom Europske unije (financijski i tehnički potpomognuti od
strane Europske komisije) je sljedeći:2
a)
Zakon o zaštiti okoliša,
b)
Zakon o zaštiti prirode,
c)
Zakon o zaštiti voda,
d)
Zakon o zaštiti zraka,
e)
Zakon o upravljanju otpadom,
f)
Zakon o fondu za zaštitu okoliša.
Pored seta okolišnih zakona na teritoriji Federacije, u okviru
prostornog uređenja i građenja, doneseni su sljedeći zakoni vezani za
zaštitu okoliša:
a)
Zakon o prostornom uređenju,3
b)
Uredba o jedinstvenoj metodologiji za izradu dokumenata
prostornog uređenja,4
c)
Zakon o prostornom uređenju,5
d)
Zakon o prostornom planiranju i korištenju zemljišta na
razini Federacije Bosne i Hercegovine.6
Oba entitetska ministarstva su pokrenula aktivnosti na pripremi
provedbenih propisa i podzakonskih akata, koji će omogućiti
implementaciju usvojenih zakona. Osim u zakone, načelo održivog razvoja
treba integrirati u zvaničnu politiku i programe, jer će politika održivog
razvoja, osim poboljšanja stanja okoliša, pomoći BiH da napreduje na
svom putu ka punopravnom članstvu u EU.
2
Set okolinskih zakona je usvojen u Republici Srpskoj: Službeni glasnici RS
50/02, 51/02 i 53/02 i Federaciji, objavljen u Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine, br. 33/03 od 19.07.2003. godine.
Na ovaj način su BiH entiteti dobili primarno zakonodavstvo u oblasti okoliša.
Osim zakona, važno je napomenuti, da je usvojen i međuentitetski Nacionalni plan
aktivnosti u oblasti okoline za BiH. Dokument je rezultat rada dvije uvažene grupe
stručnjaka iz cijele BiH, a usvojen je u oba entitetska parlamenta u istovjetnom tekstu.
3
Službene novine FBiH, 52/02.
4
Službene novine FBiH 63/04.
5
Službene novine Kantona Sarajevo, 7/05.
6
Službene novine FBiH, 18/06.
151
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (150-160)
Neophodne mjere koje država treba poduzeti s ciljem razvoja
politike okoliša i bržem napretku ka punopravnom članstvu u EU su:
a) Uspostaviti odgovarajuće kapacitete na razini države (posebice s
ciljem realizacije međunarodnih ugovora o okolišu) i donijeti potrebne
zakone na razini države;
b) Pristupiti Protokolu iz Kyota, jer bi se time omogućilo strano ulaganje u
povećanje energetske efikasnosti, odnosno korištenje obnovljive energije;
c) Pojačati kapacitete za okoliš u entitetskim ministarstvima, posebice
inspekcijske službe;
d) Izvršiti opću implementaciju standarda i kriterija okoliša na osnovu
strategije „dobrovoljno polučlanstvo“, što bi bio optimalan temelj
razvoja institucionalnih odnosa, ne samo u sektoru okoliša;
e) Izvršiti prethodne pravne i ekonomske analize kako bi se pristupilo
konvencijama i protokolima kojima BiH nije pristupila, te regulirati
njihovu implementaciju na relaciji država – entiteti/županije;
f) Raditi na formiranju ekološki odgovornog tržišta u BiH (slanje signala
akterima u gospodarstvu da je potrebno da se ekološki ponašaju,
uvođenje državnih programa i ekoloških i ekonomskih poticaja);
g) Pri realizaciji ovih koraka imati na umu da se navedene aktivnosti ne
mogu obaviti isključivo unutar sektora okoliša, već integralno sa svim
ostalim sektorima.
Imajući u vidu jasno opredjeljenje da Strategija o zaštiti okoliša
FBiH treba da se temelji na principima održivog razvoja, da je BiH, kao što
je gore navedeno, potpisnica međunarodnih ugovora, da u svom setu
zakona već ima odabran set načela i smjernica, te da je opredjeljenje BiH
integracija u EU, za potrebe izrade Strategije zaštite okoliša FBiH
napravljena je analiza svih načela i smjernica koje proizlaze iz ovih
obveza, te data ocjena njihove integriranosti u set zakona o okolišu. Na
temelju ove analize, te utvrđenih načela i smjernica urađeni su ciljevi i
mjere, te akcijski plan Strategije zaštite okoliša.
NAČELA I SMJERNICE
Načela na kojima se temelji Strategija su sljedeća:
a) Strategija integriranja Bosne i Hercegovine u EU,
b) Direkcija za EU integracije.
17Smjernice na kojima se trenutno radi su jasno navedene i
definirane u Strategiji zaštite okoliša FBiH:7
a) Kako smanjiti korištenje, spriječiti opterećivanja i zagađivanja okoliša,
spriječiti narušavanja, kao i poboljšanje i obnovu oštećenog okoliša;
7
Fedaralno ministarstvo turizma i okoliša, izvor :http://www.okolis.ba
/download/Federalna% 20 strategija%20zastite%20okolisa%20-20finalni %20nacrt.pdf
152
Radić G. i Čekrlija S.: STANJE OKOLIŠA U FEDERACIJI BIH
b) Kako zaštiti ljudsko zdravlje i poboljšati uvjete okoliša za kvalitetan
život;
c) Kako očuvati i zaštiti prirodne resurse, racionalno koristiti resurse i
primijeniti način gospodarstva kojim se osigurava obnova resursa;
d) Kako uskladiti druge interese entiteta sa zahtjevima za zaštitu okoliša;
e) Kako učestvovati u međunarodnoj suradnji u oblasti okoliša;
f) Kako dobiti inicijative od javnosti i pokrenuti učešće javnosti u
aktivnostima koje imaju za cilj zaštitu okoliša;
g) Kako koordinirati gospodarstvo i integrirati socijalni i ekonomski
razvoj sukladno sa zahtjevima zaštite okoliša;
h) Kako uspostaviti i razviti institucije za zaštitu i očuvanje okoliša.
18 INSTITUCIONALNI ASPEKT
Okolišna administracija u FBiH ima izrazito fragmentiranu i
složenu (tri administrativne razine – Federacija, županije, općine)
institucionalnu strukturu. U takvoj situaciji, nepostojanje jake vertikalne i
horizontalne koordinacije dovelo je do toga da je upravljanje okolišem u
FBiH u značajnoj mjeri neefikasno i neekonomično, iako su nadležnosti i
funkcije u Federaciji, kao cjelini veoma adekvatno definirane. Naime,
okolišne administracije na svim razinama (federalna, županijska i
općinska), imaju zakonima definirane mandate kojima se uređuju njihove
nadležnosti i funkcije. Međutim, glavni razlog postojanja praznina,
preklapanja i dupliciranja nadležnosti i funkcija među ovim razinama
okolišne administracije leži u nepostojanju institucionaliziranih kanala
vertikalne konsultacije i mehanizama koordinacije. Ovakvi uvjeti složene
administracije zahtijevaju krajnju preciznost s aspekta zakonodavstva,
provođenja i kontrole. Vertikalna koordinacija u FBiH je, s aspekta ocjene
strategijskih procjena okoliša radi zauzimanja stavova i davanja mišljenja,
predviđena kroz Zakon o okolišu iz 2003. godine.8 Vlada FBiH je, u
oktobru 2006. godine, donijela rješenje o imenovanju članova Savjetodavnog vijeća za okoliš, u cilju pružanja znanstvene i stručne podrške
8
Izvor: Službene novine FBiH, br. 33/03, Zakon se zasniva na zakonodavstvu
Evropske unije (EU) iz oblasti zaštite okoliša i na pristupu koji koriste zemlje članice
EU prilikom reguliranja i upravljanja zaštitom okoliša. Radi interesa i saradnje sa
drugim zemljama i učešća u međunarodnim organizacijama, Bosna i Hercegovina je,
izradom i usvajanjem ovog zakona, preduzela neophodne korake ka međunarodnoj
saradnji. Ovim zakonom uređuju se uslovi i način obnove, zaštite, očuvanja i održivog
razvoja: pejzaža, prirodnih područja, biljaka, životinja i njihovih staništa, minerala i
fosila i drugih komponenti prirode na teritoriji Federacije Bosne i Hercegovine,
nadležnosti tijela koja vrše poslove iz oblasti zaštite prirode, planiranje zaštite prirode,
opšte i posebice mjere za zaštitu prirode, informacijski sustav, nadzor, financiranje
zaštite prirode i kaznene mjere za pravna i fizička lica. Zakonom su predviđene opće
mjere zaštite okoliša (zaštita pejzaža, zaštita divljih životinja i biljaka, “Crvena lista”,
zaštita staništa) i posebne mjere zaštite prirode (zaštita područja, zaštita divljih vrsta i
zaštita minerala i fosila), upravljanje zaštićenim područjima, aktivnosti i djelovanja u
zaštićenom području, uključivanje u međunarodnu ekološku mrežu.
153
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (150-160)
Federalnom ministarstvu okoliša i turizma i Vladi FBiH za oblast okoliša.
Savjetodavno vijeće čini 13 članova, od čega deset članova predlažu
nadležna županijska ministarstva za zaštitu okoliša iz znanstvenih krugova,
organizacija i ustanova koje zastupaju stručne i ekonomske interese, a
preostala tri člana predlažu FMOiT-a i ANU BiH-e. Pored resornih
ministarstava, koja se bave segmentima okoliša, na Federalnoj razini
postoje javne stručne institucije koje se bave problematikom okoliša, bilo
da su u sastavu resornih ministarstava ili pod izravnom nadležnošću Vlade
FBiH, čije su nadležnosti i funkcije također definirane zakonima. Uočeno
je da stručna institucija koja se bavi prirodom nije uspostavljena.
Postojeće institucije treba da:
a) obavljaju stručne poslove u različitim segmentima okoliša
(Zavod za agropedologiju, Geološki zavod, Geodetska uprava
za imovinske - pravne poslove, Javna preduzeća za vodna
područja sliva rijeke Save i Jadranskog mora,
Hidrometeorološki zavod, Zavod za statistiku),
b) vrše nadzor i kontrolu nad aktivnostima koje utječu na stanje
okoliša (Uprava za inspekcijske poslove),
c) iniciraju, planiraju i izvršavaju aktivnosti kojima se štite ljudi,
materijalna dobra i okoliš od prirodnih katastrofa, urgentnih/akcidentnih situacija i nesreća većih razmjera (Federalna
uprava Civilne zaštite).
Međutim, mehanizmi koji osiguravaju razmjenu podataka i
informacija, međusobnu koordinaciju i konsultacije između ovih institucija i
Federalnog ministarstva okoliša i turizma, kao i ostalih resornih minista-rstava
koji se bave segmentima okoliša, nisu adekvatni. Zbog ovoga je u velikoj mjeri
umanjena efikasnost, tj. mogućnost kvalitetnih rezultata rada na upravljanju
okolišem u FBiH. Također, formalni institucionalni oblici suradnje među
sektorima, koji se bave problematikom okoliša, ne postoje, što često dovodi do
konflikta interesa među sektorima koji imaju utjecaja na prirodne resurse. Iako
generalno postoje institucionalni elementi adekvatne okolišne administracije,
ustanovljeno je da je zaštita i upravljanje okolišem kao administrativni posao
relativno mlad u FBiH i da ne postoji dovoljan broj adekvatno obučenog
stručnog kadra za upravljanje okolišem. Ovakva situacija dovodi do značajnog
jaza između zakonski definiranih funkcija (tj. administrativnih zadataka koji se
trebaju obaviti) i funkcija koje se zapravo sprovode.
1Problematika ljudskih resursa u sektoru okoliša svodi se na
nekoliko ključnih aspekata:
a) mali broj stručnjaka za bilo koju oblast okoliša (otpad, emisije
u zrak, buka, nuklearno zračenje, itd.);
b) nedostatak stručnih lica i obim posla na svim administrativnim nivoima prevazilazi postojeće kapacitete, te stručnjaci
rade više različitih poslova;
c) neusklađenost planiranih i popunjenih radnih mjesta.
154
Radić G. i Čekrlija S.: STANJE OKOLIŠA U FEDERACIJI BIH
Prema podacima navedenim u okviru projekta Funkcionalni
pregled sektora okoliša u Bosni i Hercegovini iz 2005. godine, BiH na
100.000 stanovnika ima 0.08 službenika u sektoru okoliša. Poređenje sa
nekim europskim zemljama pokazalo je sljedeće odnose u broju službenika
u sektoru okoliša na državnom, entitetskom i županijskom nivou. Suradnja
i koordinacija između Federacije BiH i Republike Srpske, vezana za
problematiku okoliša u BiH, ostvarena je uspostavljanjem Međuentitetskog
tijela za okoliš. Ovo tijelo sastoji se od osam članova, od kojih su četiri
člana imenovana od strane Vlade FBiH, te četiri člana od strane Vlade RS.
Međuentitetsko tijelo se bavi svim pitanjima iz oblasti okoliša koja zahtijevaju usaglašen pristup entiteta. Prilikom planiranju projekta, ovo tijelo je
dužno osigurati da se u obzir uzmu interesi oba entiteta, naročito u situaciji
kada se radi o nesramzjeri u korištenju prirodnih resursa i okoline na
području koje presijeca međuentitetska linija. Također, Međuentitetsko
tijelo se bavi i pitanjima koja su prenesena u njegovu nadležnost od strane
entiteta, a naročito:
a) međunarodnim sporazumima i programima iz oblasti okoliša;
b) saradnjom sa međunarodnim organizacijama i drugim zemljama,
koordiniranjem implementacije i donošenja zakona i drugih propisa;
c) koordiniranjem monitoringa provedbe standarda i procedura za okoliš;
davanjem preporuka za uspostavljanje usaglašenih standarda kvaliteta
okoliša na nivou entiteta;
d) koordiniranjem entitetskih akcionih planova i drugih programa i
planova iz oblasti okoliša; koordiniranjem monitoringa i sistema za
informisanje, te prikupljanjem i razmjenom informacija.
Međuentitetsko tijelo, na svojoj 28. sjednici održanoj 27.04.2012.
godine u Banjoj Luci, razmatralo je pitanja o osiguranju međuentitetske
koordinacije i suradnje, te odgovarajuće koordinacije s državnim
Ministarstvom vanjske trgovine i ekonomskih odnosa. Razmotrena je i
usvojena informacija o izradi entitetskih zakona o zaštiti okoliša, te je
zaključeno da je neophodno usuglašavanje odredbi entitetskih zakona o
zaštiti okoliša vezano za međuentitetsku suradnju.9
PRAVNI ASPEKT
Povijesno gledano, pravni sastojci zaštite okoliša javljaju se još u
vrijeme starih civilizacija Grčke i Rima uz vrlo stroge odredbe usmjerene
na okoliš. Ove odredbe su bile zastupljene i u zakonodavstvu srednjeg
vijeka. U moderno doba ključnu ulogu u pravnoj regulaciji zaštite okoliša u
pravnim sustavima ima Stockholmska konferencija o zaštiti i unapređenju
okoliša iz 1972. godine. Poslije ove konferencije donesen je veliki broj
međunarodnih protokola kojima su regulirana značajna pitanja iz oblasti
zaštite okoliša i održivog razvoja (kao što su: sprečavanje klimatskih
9
Federalno ministarstvo okoliša i turizma, URL: http://www.fmoit.gov.ba/ba/
clanak/ 731/odrana-28-sjednica-meuentitetskog-tijela-za-okoliscaron
155
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (150-160)
promjena, zaštita međudržavnih voda, sprečavanje prekograničnog zagađenja zraka, zaštita ozonskog omotača, promet opasnog otpada itd.). Države
nastoje urediti ovu granu prava s ciljem sprečavanja uništavanja okoliša i
imajući u vidu zaštitu zdravlja ljudi.
Analiza zakonodavstva iz oblasti okoliša u BiH ukazala je na
nedostatak velikog broja akata. Na primjer, u skladu s Okvirnim zakonom
o zaštiti okoliša Federacije BiH10, predviđeno je donošenje 23 podzakonska akta, od kojih je do sada doneseno samo 6, a rokovi su prošli. Osim
što veliki broj akata još nije donesen, problem je također i u tome što oni
koji su doneseni nisu usklađeni prema standardima i propisima Europske
unije, a također postoji i neusaglašenost između zakona koji su doneseni na
različitim razinama vlasti. Iako se u BiH primjenjuje princip da zakoni
doneseni na nižim razinama vlasti moraju biti u skladu s zakonom donesenim na višoj razini, ipak je došlo do određenih različitosti u zakonima na
županijskom nivou, jer su neki od njih doneseni mnogo prije nego što je
Zakon o zaštiti okoliša FBiH stupio na snagu, što uzrokuje nastajanje
određenih konflikata prilikom implementacije ovih zakona. Jedan od
dodatnih problema jeste nepostojanje Prostornog plana Federacije BiH.
Ovaj plan predstavlja krovni strateški dokument na osnovu kojega će se
definirati korištenje prostora i izrađivati razvojni planovi, koji će između
ostalog definirati objekte i područja prirodnog nasljeđa, te ciljeve
prostornog razvoja, zaštitu, korištenje i namjenu zemljišta. Uz Prostorni
plan Federacije BiH, potrebno je donijeti županijske i općinske prostorne
planove, za koje je potrebno da budu usaglašeni sa Prostornim planom
FBiH. Poznato je da su aktivnosti na izradi ovog Plana već u toku.
Međutim, poslovi na izradi Prostornog plana se odvijaju veoma sporo, te je
od 2002. godine, kada je donesena odluka o izradi Prostornog plana FBiH,
do 2006. godine urađen samo projektni zadatak. Nakon toga donesen je
Nacrt Prostornog plana Federacije Bosne i Hercegovine za razdoblje 2008–
2028. godine.11
Utvrđeno je da je nedostatak propisa i zakona o koncesijama u
tome što nigdje ne obvezuje koncesora da prije nego pokrene postupak za
dodjelu koncesije utvrdi mogućnosti za gradnju. Pored navedenoga tu je i
problem izostanka integracije okolišne politike u ostale sektore, kao i
nedostatak međusektorske saradnje prilikom izrade propisa. Kad su u
pitanju međunarodne obveze, neophodno je ispunjavanje obveza o pitanju
10
Izvor:
http://www.ekoakcija.com/content/zakon-federacije-bih-oza%C5%A1titi-okoli%C5%A1
11
Skraćena verzija Prostronog plana Federacije Bosne I Hercegovine za razdoblje
2008. – 2028. godine, URL: https://docs.google.com/folder/d/0B35sWfkSk8ozNDIx
OGE1Y2MtMDA4ZS00ODRiLWFiMmItZTQyNmNmNGJkNjQx/edit?pli=1&docId=
0B35sWfkSk8ozODhlODJmZjUtYWVkOS00NzY5LWE5MzItZDI5NWQ2NDAzNjA
3
156
Radić G. i Čekrlija S.: STANJE OKOLIŠA U FEDERACIJI BIH
izvještavanja, imenovanja i praćenja stanja, odnosno monitoringa. Iskustvo
pokazuje da su planovi koje izrade vanjska tijela ili konzultanti loše
primljeni i rijetko korišteni.
LJUDSKI RESURSI
Kvalitetan upravljački faktor ipak snažno ovisi o raspoloživim
resursima i njihovim planskim korištenjem, dok je krucijalni indikator
uspjeha pojedine organizacije danas zadovoljstvo uposlenih, sigurnost na
poslu i širina spektra mogućnosti da uživaju u plodovima svoga rada.
Sposobnost menadžera na različitim nivoima odlučivanja, vrlo je važan
faktor u pružanju doprinosa društvu, jer nekvalitetno odlučivanje trajno
remeti stupanj harmonije koja je dostignuta ranijim ispravnim
odlučivanjem.
Problematika ljudskih resursa u sektoru okoliša svodi se na
nekoliko ključnih aspekata:
a) mali broj stručnjaka za bilo koju oblast okoliša (otpad, emisije
u zrak, buka, nuklearno zračenje, itd.);
b) nedostatak stručnih kadrova i obim posla na svim
administrativnim nivoima prevazilazi postojeće kapacitete;
c) stručnjaci rade više različitih poslova;
d) neusklađenost planiranih i popunjenih radnih mjesta.
Prema podacima navedenim u okviru projekta „Funkcionalni
pregled sektora okoliša u Bosni i Hercegovini“ (2005), BiH na 100.000
stanovnika ima 0.08 službenika u sektoru okoliša.12 Usporedba s nekim
europskim zemljama pokazala je sljedeće odnose u broju službenika u
sektoru okoliša na državnom, entitetskom i županijskom nivou.
Tabela 1. Broj službenika u sektoru okoliša na državnom nivou13
Državni nivo
BiH
Broj službenika na 100.000
stanovnika
0,08
Njemačka
2,39
Finska
17,98
Švicarska
4,90
12
stanje okoliša FBiH - izvještaj za 2010. godinu, Federalno ministarstvo okoliša
i
turizma,
str.
20,
preuzeto
sa
http://www.fmoit.gov.ba/userfiles/
file/SOER_final_bos_opt.pdf
13
stanje okoliša FBiH - izvještaj za 2010. godinu, Federalno ministarstvo okoliša
i
turizma,
str.
20,
preuzeto
sa
http://www.fmoit.gov.ba/userfiles/
file/SOER_final_bos_opt.pdf
157
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (150-160)
Tabela 2. Broj službenika u sektoru okoliša na entitetskom nivou14
Broj službenika na 100.000
stanovnika
1,75
1,69
20
Entitetski nivo
FBiH
RS
Saksonija (Njemačka)
Tabela 3. Broj službenika u sektoru okoliša na županijskom nivou15
Županijski nivo
Sarajevo
Broj službenika na 100.000
stanovnika
2
Tuzla
Zenica-Doboj
RP Chemnitz – Njemačka
Voltlandkreis – Njemačka
Appentzell Auss. - Švicarska
Luzern - Švicarska
1,76
1,75
18,75
15,38
26,42
20
Na osnovu navedenih podataka, zaključeno je da neke europske
zemlje (Njemačka, Finska i Švicarska) u poređenju sa BiH imaju:
a) 25 – 200 puta više osoblja na državnom nivou,
b) oko 12 puta više osoblja na entitetskom nivou,
c) oko 8 – 18 puta više osoblja na županijskom nivou.
ZAKLJUČAK
Jednostavno je shvatiti da je održivo ono stanje u kojem se resursi
koriste tako da donose održivi prinos ili prirast. Ostvarivanje ciljeva
upravljanja u posebno vrijednim područjima prirode ovisi o tradiciji i
nasljeđu prostora u okviru kojih se to pokušava postići. Nakon analize
društvenog i ekonomskog sustava potrebno je odrediti parametre koji će
dugoročno značiti uravnoteženje između ljudskog djelovanja i očuvanja
prirode. Bosna i Hercegovina posjeduje značajna prirodna bogatstva koja
može mobilizirati u svrhu unapređenja indeksa humanog održivog razvoja i
14
stanje okoliša FBiH - izvještaj za 2010. godinu, Federalno ministarstvo okoliša
i
turizma,
str.
20,
preuzeto
sa
http://www.fmoit.gov.ba/userfiles/
file/SOER_final_bos_opt.pdf
15
stanje okoliša FBiH - izvještaj za 2010. godinu, Federalno ministarstvo okoliša
i
turizma,
str.
20,
preuzeto
sa
http://www.fmoit.gov.ba/userfiles/file/
SOER_final_bos_opt.pdf
158
Radić G. i Čekrlija S.: STANJE OKOLIŠA U FEDERACIJI BIH
poboljšanje standarda svojih građana. Međutim, ozbiljne prijetnje u tome
mogu predstavljati brojne zablude i ograničenja, te nepoznavanje određenih standarda i parametara. Improvizacija u svakoj djelatnosti predstavlja
ograničenje u razvoju i pristupu suštini, te postizanje cilja čini neizvjesnijim. U novije vrijeme ekološki problemi sve češće izlaze iz lokalnih
nacionalnih okvira, te se ne vezuju samo za zagađivanja koja prouzrokuju
industrijski pogoni i postrojenja. Razvojna vizija gospodarstva mora
uvažavati osnovne principe očuvanja životne sredine - princip standardizacije, princip procjene utjecaja na životnu sredinu, princip usklađenog
korištenja. Formalni institucionalni oblici suradnje među sektorima, koji se
bave problematikom okoliša, ne postoje, što često dovodi do konflikta
interesa među sektorima koji imaju utjecaja na prirodne resurse.
FBiH i RS su usvojile set zakona o okolišu, koji su utemeljeni na
ključnim načelima zaštite okoliša. Ustav Bosne i Hercegovine je usvojen
kao Aneks 4, Okvirnog mirovnog ugovora, koji je usvojen u Dejtonu, u
novembru 1995, a potpisan kasnije, u januaru 1996. u Parizu. U skladu sa
Ustavom, Bosna i Hercegovina se sastoji od dva entiteta: Federacija Bosne
i Hercegovine (FBiH) i Republika Srpska (RS). Ustav Bosne i
Hercegovine ne reguliše eksplicitno pravo na okolinu, ali u članu III.3 stoji
da sve funkcije i ovlasti koje nisu eksplicitno stavljene u nadležnost
institucija države, treba da se provode na razini entiteta. Federacija je
složen entitet koji se sastoji od deset županija, svaki sa više općina. Svaka
županija ima svoj ustav, zakone, parlament i vladu. Republika Srpska nema
županija, a administrativna vlast je podijeljena između Republike i općina.
U skladu sa Ustavom FBiH (usvojen 30. marta 1994), politika zaštite
okoliša i iskorištavanje prirodnih resursa su u nadležnosti entiteta (FBiH i
RS) i županija (član III.2.). Ovlasti mogu biti realizirane zajednički ili
posebno, ili od strane županije uz koordinaciju federalnih vlasti. U oba
entiteta postoji ministarstvo nadležno za okoliš, u FBiH je to Federalno
ministarstvo prostornog uređenja i okoliša, a u Republici Srpskoj
Ministarstvo za prostorno uređenje, građevinarstvo i ekologiju. Svaka od
deset županija FBiH ima Ministarstvo za okoliš, a Federacija i županije su
zajednički odgovorni za okoliš.
STATE OF THE ENVIRONMENT IN THE BIH FEDERATION
Gordan Radić, M.A. and Saša Čekrlija, Ph.D., Senior Lecturer
Abstract: The development policy for environment in Bosnia and
Herzegovina has the main point to get stronger central government institutions which
are responsible for envirnonment and development of relevant policies so that it could
enhance sustainable managing of environment across the Bosnia and Herzegovina.
Implementation of sustainable development guidelines is enabling long-term
development of Bosnia and Herzegovina, along that way Bosnia and Herzegovina
acceded to the most of important international agreements and conventions regarding
envirnoment and balanced link access procedure should come up with better compiled
development programmes. The conception of sustainable development is related to the
form of economic growth which satisfy the needs of society short-term, mid-term and
first of all for a long-term. That conception is based on a presumption that development
should satisfy todays needs without endangering the needs of future generations.
Key words: environment, guidelines, legislation,human resources
159
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (150-160)
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
Appleton, M.R. i Hotham, P.A.E. (2007): Izrada planova upravljanja
zaštićenim područjima u Hrvatskoj - Priručnik. Fauna & Flora International,
Cambridge
Službene novine FBiH, 52/02
Službene novine FBiH, br.33/03
Službene novine FBiH 63/04
Službene novine FBiH, 18/06
Službene novine Kantona Sarajevo, 7/05
Službeni glasnik RS 50/02
Službeni glasnik 51/02
Službeni glasnik 53/02
https://docs.google.com/folder/d/0B35sWfkSk8ozNDIxOGE1Y2MtMDA4Z
S00ODRiLWFiMmItZTQyNmNmNGJkNjQx/edit?pli=1&docId=0B35sWfk
Sk8ozODhlODJmZjUtYWVkOS00NzY5LWE5MzItZDI5NWQ2NDAzNjA
www.ekoakcija.com/content/zakon-federacije-bih-o-za%C5%A1titiokoli%C5%A1
www.fmoit.gov.ba/userfiles/file/SOER_final_bos_opt.pdf
www.okolis.ba/download/Federalna% 20
strategija%20zastite%20okolisa%20-20finalni %20nacrt.pdf
RESUME
The development policy for envirnoment in Bosnia and Herzegovina has
the aim of strengthening central government institutions liable for the envirnoment
and development of relevant politics so that managing of environment can be
improved in entire Bosnia and Herzegovina. Federation is the complex entity
which is composed of 10 cantons with lot of municipalities. Both entity ministries
(from Federation of Bosnia and Herzegovina and from Republic of Srpska) initiate
activities for preparation of execution directives and by-laws which should allow
implementation of adopted laws. Except the laws principle of sustainable
development should help Bosnia and Herzegovina to progress in its way to
European Union. Taking in concern clear commitment that Strategy for
environment protection by Federation of Bosnia and Herzegovina should be based
on a principles of sustainable development and that Bosnia and Herzegovina is
signatory for international agreements and that in its own laws had choosed set of
principles and guidelines and that commitment of Bosnia and Herzegovina are EU
integrations for the need of creating Strategy for envirnoment protection of
Federation of Bosnia and Herzegovina it is already made analysis of all principles
and guidelines which come up from this obligations and the integrity of it is given
within environmental legislation. Analysis of the law and regulations from the
environmental protection domain pointed out the lack of great number of official
records. Based on a exposed facts it is concluded that some European countries
(Germany, Finaland, Sweden) comparing to Bosnia and Herzegovina has:
a) 25- 200 times more personnel at the state level
b) Arround 12 times more personnel at the entity level
c) Arround 8-18 times more personnel at the lower lewels
(municipalities, cantons).
160
Golijan D.: MEĐUNARODNA ZAŠTITA LJUDSKIH PRAVA
Pregledni rad
UDK 341.231.14:342.721
DOI br. 10.7251/SVR1205161G
MEĐUNARODNA ZAŠTITA LJUDSKIH PRAVA
Doc. dr Dragan Golijan
Nezavisni univerzitet Banja Luka
Apstrakt: I prirodna i stečena prava su vezana za čovjeka, i jedna i druga
prava čine cjelovit sistem ljudskih prava koja pripadaju čovjeku. Prava čovjeka treba da
štiti država, a savremeni ustavi to i regulišu, što ponekad i nije dovoljno. Nekad je
potrebno da zaštitu ljudskih prava kontroliše međunarodna zajednica. Djelotvornost
međunarodnog prava zavisi od spremnosti države da neka svoja suvremena prava
podvrgne međunarodnom nadzoru. Savremene države ratifikuju međunarodne ugovore
iz oblasti ljudskih prava, pa ti ugovori i počivaju na načelu uzajamnosti i objektivnosti.
Ključne riječi: međunarodna organizacija, ujedinjenje nacija, ljudska prava,
univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, Evropska konvencija o zaštiti prava
čovjeka i osnovnih sloboda.
UVOD
Ljudska prava su neizbježan deo i najvažniji deo ustavnih
dokumenata države. Ustavno usavršavanje prava čovjeka je dovelo do
izgrađivanja novih dobrih standarda u ovoj oblasti. Svi savremeni ustavi
regulisali su oblast ljudskih prava.
Veći broj evropskih država je prihvatio Evropsku konvenciju o
zaštiti prava čovjeka i osnovnih sloboda. Za moderne ustave
karakteristično je da više pažnje poklanjaju pravnoj zaštiti ljudskih prava.
Veoma je značajno izvlačenje ljudskih prava iz isključive
nadležnosti država na međunarodni nivo, te shvatanje ljudskih prava kao
faktora značajnog za stvaranje stabilnosti i mira u svijetu.
Česte slabosti međunarodne zaštite proizilaze i iz toga što su
ljudska prava i temeljne slobode direktno vezane za odnos pojedinca i
države pod čijom se jurisdikcijom nalazi, i država je ta koja odgovara za
stanje ljudskih prava, jer svako izlaganje pojedinca na međunarodni nivo
zaštite ljudskih prava nailazi na ograničenja koja podrazumijevaju
suverenitet i pravni subjektivitet države. Zbog navedenog su i određene
granice i načini međunarodne zaštite prava na globalnom nivou.
Poštovanje ljudskih prava lica pod svojom jurisdikcijom države obavezuju
161
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (161-166)
ugovori, pravila međunarodnog običajnog prava i na osnovu opštih pravila
koja priznaje civilizovani narod.1
1) OSNOVI ZAŠTITE LJUDSKIH PRAVA
a. Međunarodni ugovori
Značajan broj ugovora iz oblasti ljudskih prava ima značaja u
zaštiti, ali treba imati na umu da ne nastaju jednake obaveze za sve članove
organizacije, jer sve zavisi od odluke države (svaki ugovor mora da
potpiše, ratifikuje ili mu pristupi određena država). Iskustva pokazuju da su
države nesklone prihvatanju postupka iznošenja žalbi u vezi sa njihovim
postupcima pred međunarodne organe. U nekim slučajevima priznanje
novih država uslovljeno je stanjem ljudskih prava.
Većina tijela Ujedinjenih nacija, koja se bave ljudskim pravima,
imaju zadatak da stalno prate implementaciju ljudskih prava na osnovu
obaveza koje za države članice proizilaze iz ugovora. Tijela Ujedinjenih
nacija prikupljaju informacije iz raznih izvora o implementiranju ljudskih
prava u državama članicama. Komiteti Ujedinjenih nacija stalno
nadgledaju implementaciju ljudskih prava, su:
 Komitet za eliminaciju rasne diskriminacije;
 Komitet za ljudska prava;
 Grupe tri;
 Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava;
 Komitet za eliminisanje diskriminacije žena;
 Komitet protiv torture;
 Komitet za prava djeteta.
Međunarodno običajno pravo
Međunarodno običajno pravo obavezuje sve države članice
Ujedinjenih nacija. Država krši međunarodno pravo, ako kao dio državne
politike, sprovodi, podstiče ili toleriše:
 Genocid;
 Ubistvo i nestajanje pojedinaca;
 Mučenje, ili drugo svirepo, nečovječno postupanje ili kažnjavanje;
 Ropstvo ili trgovina robljem;
 Dugotrajno samovoljno lišavanje slobode;
 Sistematska rasna diskriminacija.
Uvrštavanje ljudskih prava u običajno međunarodno pravo jača i
pospješuje izvlačenje ljudskih prava iz unutrašnje nadležnosti države.
1
162
Statut Međunarodnog suda, član 38. Stav 1.
Golijan D.: MEĐUNARODNA ZAŠTITA LJUDSKIH PRAVA
b. Opšta načela civilizovanih naroda
Ovdje je riječ o načelima koja potiču ili pripadaju unutrašnjem
pravnom poretku, a postoje u svim razvijenim pravnim sistemima
postojećih država.
Pretpostavka je da se države obavezuju na poštivanje ljudskih
prava i da prihvataju međunarodne ugovore sa ciljem da ih primijene u
unutrašnjem sistemu i stvaranju uslova za njihovu realizaciju.
I pored svega, pojedine države krše ljudska prava. Kršenje
ljudskih prava ima i duboku, ideološki, politički i pravno zasnovanu
pozadinu.2 Šta mogu Ujedinjene nacije učiniti na zaštiti ljudskih prava:


2)
Značajno je uspostavljanje opšteg nadzora nad poštovanjem i
sprovođenjem obaveza iz povelje i preuzetih obaveza na
osnovu međunarodnih ugovora, kao i poštovanja
međunarodnog običajnog prava;
Predviđeno je pravo žalbe i pokretanje postupka pred nekim
od organa Ujedinjenih nacija.
INTERNACIONALIZACIJA LJUDSKIH PRAVA
Zbog iskustava poslije raznih ratova i režima neophodno je bilo
započeti i proces internacionalizacije prava čovjeka, kako bi prava čovjeka
postala briga međunarodne zajednice. Neophodno je odrediti minimum
standarda i težiti da taj minimum dostignu sve države. Za sistem
međunarodne zaštite ljudskih prava značajno je istaći sledeća dokumenta3:



2
3
Povelja Ujedinjenih nacija od 1945. godine, u čijem uvodu se govori
o osnovnim pravima čovjeka, o dostojanstvu i ravnopravnosti, kao i
ravnopravnosti bez obzira na rasu, pol, jezik i vjeru;
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, usvojena 10.
decembra 1948. godine (možemo reći da je preporuka Ujedinjenih
nacija za poštovanje ljudskih prava);
Razni paktovi o pravima čovjeka od kojih ističem: Međunarodni
pakt o građanskim i političkim pravima i Međunarodni pakt o
ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, koje su usvojile
Ujedinjene nacije i ratifikovala ih je bivša Jugoslavija.
Fakultativnim protokolom se garantuje individualna žalba
Komitetu za ljudska prava (pod uslovom da je njihova država
potpisnica protokola). Mišljenje Komiteta nema karakter presude,
ali znači moralni i politički pritisak na njeno postupanje. Ističem i
Konvenciju o pravima djeteta, Konvenciju o ukidanju svih oblika
rasne diskriminacije, Konvenciju o političkim pravima žena.
Bokšić, Jasna, Sistem ljudskih prava, Magistrat, Sarajevo, 2002, str. 273.
Dimitrijević Vojin, Paunović Milan, Ljudska prava, str. 121.
163
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (161-166)
Pored univerzalnih (svjetskih) postoje i regionalni ugovori, od
kojih je najvažniji Evropska konvencija o zaštiti prava čovjeka i osnovnih
sloboda iz 1950 godine.4
Evropska konvencija obuhvata lična i politička prava određujući
organe za njihovu zaštitu: Evropska komisija i Evropski sud za ljudska
prava, ali protokolom br. 11 iz 1994. ustanovljen je stalni Evropski sud za
ljudska prava u Strazburu, a ukinuta Evropska komisija. Sve žalbe zbog
kršenja Evropske konvencije upućuju se neposredno Sudu, tako da je
pojedinac dobio status parnične stranke pred međunarodnim sudom.
Neophodno je istaći u ovoj oblasti i Američku konvenciju o
ljudskim pravima (San Hoze, 22. novembar 1969. god.), Afrička povelja o
pravima čovjeka i naroda (Najrobi, 27. juni 1981. god.), te Arapska povelja
(15. septembar 1994. god.).5
3)
KONTROLE POŠTOVANJA LJUDSKIH PRAVA I
SLABOSTI SISTEMA MEĐUNARODNE ZAŠTITE
Uloga i značaj nadzora nad poštovanjem ljudskih prava je upravo
kontrola nad vladama država koje i koliko ne poštuju ljudska prava na
svojoj teritoriji. Ovu kontrolu vrše međunarodni organi sastavljeni od
predstavnika države.
Značajnu ulogu u ovoj kontroli imaju međunarodne nevladine
organizacije. Rad ovih organizacija nije opterećen politikom i
ideologijom, a već su izgradile i ujednačene standarde. Nevladine
organizacije istražuju upravo najosjetljiviji aspekt povrede ljudskih prava.
Poseban značaj njihovog rada je javnost, jer oni svoje izvještaje dostavljaju
svim značajnim domaćim i međunarodnim subjektima, a imaju i uticaj na
međunarodno javno mnjenje.
Izvještaji međunarodnih organa koji vrše nadzor i kontrolu
ljudskih prava dostavljaju se Komisiji za ljudska prava Ujedinjenih nacija,
tako da Ujedinjene nacije imaju informacije o zaštiti ljudskih prava, a na
osnovu toga mogu donositi preporuke.
Neki od međunarodnih ugovora sadrže posebne mjere za
provođenje i zaštitu prava koja regulišu, a komiteti koje su ustanovili
posjeduju zajedničke karakteristike:


prilikom izbora članstva uzimaju u obzir geografsku
zastupljenost, da su njihove zemlje potpisnice konvencije, da
su članovi visokih sručnih i moralnih kvaliteta;
proceduralne odredbe;
4 Kuzmanović, Rajko, Ustavno pravo, Apeiron, Banja Luka, 2006, str. 212.
5 Članice Arapske lige su prihvatile povelju o ljudskim pravima: Jordan,
Ujedinjeni Arapski Emigrati, Bahrein, Tunis, Alžir, Džibuti, Saudijska Arabija, Sudan,
Sirija, Somalija, Irak, Oman, Palestina, Katar, Kuvajt, Komorska ostrva, Libanon,
Libija, Egipat, Maroko, Mauritinija, Jemen.
164
Golijan D.: MEĐUNARODNA ZAŠTITA LJUDSKIH PRAVA

daju obavezu državama članicama da podnose izvještaje koji
se dostavljaju generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija; države
imaju pravo da se izjasne o svakoj primjedbi;
 države članice imaju pravo da skrenu pažnju na države koje
krše konvenciju.
Aktivnost međunarodnih organa kod zaštite ljudskih prava
ograničava se suverenitetom država, neophodan je pristanak država
članica, tako da je put zaštite omogućen na posredan način, stvaranjem
političkog pritiska, traženjem odgovora i informacija, upoznavanjem
međunarodne javnosti. Sve to vrši na državu pritisak da promijeni praksu
kršenja ljudskih prava.
Problem je i u tome što države članice pokušavaju da kršenje
ljudskih prava predstave onako kako njima odgovara. Kako bi se došlo do
prave informacije potrebno je poređenje informacija od svih subjekata, pa
čak i sredstava informisanja.
Kašnjenje informacija, kao i kašnjenje u razmatranju izvještaja,
umanjuje očekivane efekte.
Ponekad, zbog nekih članova, i međunarodne organizacije se
opterete političkim interesima država koje imaju svoje članove.
Otežavajući faktor u radu međunarodnih organizacija je i pitanje
finansiranja koje je takođe u posljednje vrijeme otežano.
ZAKLJUČAK
Počeci evropskog kulturnog civilizacijskog života potiču iz
vremena stare Grčke. Starogrčka organizacija je ugrađena u moderna
shvatanja o demokratiji i ljudskim pravima.
Savremeni ustavi su u svoju strukturu ugradili i ljudska prava i
slobode, jer civilno društvo nastaje tamo gdje su ljudi slobodni i gdje
država ima zaštitnu funkciju.
Još uvijek se dešava da sve države u potpunosti ne daju punu
zaštitu provođenju ljudskih prava, gdje dolazi do narušavanja prava.
Neophodno je da u takvim situacijama građani traže zaštitu od
međunarodne zajednice. Široka je lepeza Konvencija koje se bave
problemom primjene i kršenja ljudskih prava. Značajan je i broj komiteta
koji se bave praćenjem stanja u oblasti ljudskih prava, a posebno je važno
formiranje Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međunarodna
zaštita, pa makar i posredna, jeste značajan doprinos u sprečavanju kršenja
ljudskih prava.
INTERNATIONAL PROTECTION OF HUMAN RIGHTS
Dragan Golijan Ph.D.
Abstract: Natural and acquired rights are related to humans. Both of form a
complete system of human rights of man. Human rights should be protected by the
state, and that modern constitutions and governing, which sometimes is not enough.
Sometimes it is necessary to control the protection of human rights by the international
165
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (161-166)
community. The effectiveness of international law depends on the willingness of the
state to let her expose of contemporary international supervision. Modern states ratify
international treaties on human rights, and the contracts are based on the principle of
reciprocity and fairness.
Key words: international organizations, united nations, human rights, the
Universal Declaration of Human Rights, the European Convention for the Protection of
Human Rights and Fundamental Freedoms.
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
Stojanović, Dragan (2009): Ustavno pravo, knjiga I, Sven,Niš
Golijan, Dragan (2004): Politička predstavništva balkanskih zemalja, Alegrat,
Han Pijesak
Gomien Dana (1994): Kratak vodič kroz Evropsku konvenciju o ljudskim
pravima, Prometej, Beograd
Bokšić, Jasna (2002): Sistem ljudskih prava, Magistrat, Sarajevo
Kuzmanović, Rajko (2006): Ustavno pravo, Apeiron, Banja Luka
RESUME
The beginnings of European cultural life of civilization date back to
ancient Greece. Ancient Greek organization is incorporated into the modern
concepts of democracy and human rights.
Modern constitutions are incorporated into its structure, and human rights
and freedoms, it is civil society is created where people are free, and where the
state has a protective function.
Still the case that all states do not fully provide the full protection of
human rights enforcement, where there is a violation of law. It is necessary in such
situations, people seek protection from the international community. The wide
range of the Convention dealing with the problem and the application of human
rights violations. A significant number of committees involved in monitoring the
situation of human rights, and particularly to the formation of the European Court
of Human Rights in Strasbourg. International protection, albeit indirect, is an
important contribution to the prevention of human rights violations.
166
Nagradić S.: NEKOLIKO NAZNAKA... PACIFIZMA... I ... MIRA
Прегледни рад
UDK 327.362(100)
DOI br. 10.7251/SVR1205167N
НЕКОЛИКО НАЗНАКА О АПОРЕТИЧНОСТИ
ПАЦИФИЗМА КАО СПЕЦИФИЧНОГ
МИШЉЕЊА И ПРАКТИКОВАЊА МИРА
Слободан Наградић
Факултет политичких наука Универзитет Бања Лука
Апстракт: У раду се пропитују суштина и манифестације феномена
пацифизма. При томе, полази се од филозофско-етичког утемељења и
импликација ове категорије, појма, његовог значења, појавних ликова, врста итд.,
али се у аналитичко поље уводе и параметри и императиви социологије и
политикологије. То се показује сасвим оправданим и легитимним, имајући на
памети факт да је пацифизм као «јединство» идеја, размишљања, учења/теорија,
пројеката, ставова, иницијатива, активности, медија(тора), механизама,
инструмената, форума, асоцијација, институција и сл., релевантан социјални, а
потом и политички реалитет, процес, релација и исход, односно с обзиром на
факт да је у готово сваком пацифизму «законито» присутна перманентна
интенција, потреба да се он институционализује и етаблира. С друге стране,
аутор показује да је једно «лице», аверс пацифизма, његова иманентна,
унутрашња напетост, противрјечност, неконзистентност (у њему самом), посебно
кад се он из сфере теорије, етике, филозофије, теологије и сл., транспонује и
фокусира на свијет и простор људских ствари, дакле морала и политике. У
расправи је доказана теоријско-практична инсуфицијентност пацифизма и
немогућност његове радикалне и тоталне, свевремене имплементације и
озбиљења у конкретним, историјским околностима, при чему се не мијења
смисао и потенцијални значај тог садржаја и вриједности приступа, мишљења и
истраживања мира, миротворства и мирољубивости, али без апсолутизације
његових полазишта/начела, порука и реперкусија.
Кључне ријечи: мир, миротворство, мирољубивост, пацифизам, рат,
напад, насиље, репресија, отпор, одбрана, етика, морал, императив, норма,
ненасиље, мировни покрети, полемологија, иренологија, истраживање мира,
праведни рат, право рата/ратно право, хуманитарно право, правда,
међународно јавно право, свјетске мировне иницијативе, организације,
толеранција, трпљење.
Aкo сe “прaви”, пуни и унивeрзaлни мир, тeшкo, спoрo и
“скупo” дoстижe, aкo мирa нeмa свудa и увиjeк, aкo зa њeгa нису сви,
a приje свeгa милитaристи, бeлицисти и рaтни хушкaчи и прoфитeри
свих “бoja” и прoвeниjeнциja, oндa трeбa узeти oд њeгa oнo штo сe и
кoликo мoжe, мaкaр jeдну њeгoву “фрaкциjу”, пoтeнциjу и пoгoднoст,
a њeгoву унивeрзaлизaциjу, у свим димeнзиjaмa и сфeрaмa, дaклe и
хoризoнтaлнo и вeртикaлнo, oстaвити зa бoљe приликe, нaкoн дубљeг
167
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (167-192)
oсвjeштaвaњa тeмeљних сoциjaлних снaгa кoje ћe гa нaгoвиjeстити, a
нa крajу и oзбиљити, пoвиjeснo вeрификoвaти. Чини сe дa нa тaj
нaчин, у тoм кoординaтнoм систeму, рeзoнуjу нeки друштвeни
субjeкти, приje свeгa пojeдини нoви сoциjaлни пoкрeти1, инициjaтивe,
aкциje и фoруми, кojи сe зaлaжу зa мир, кojи oтвoрeнo прeфeрирajу и
сaсвим пристрaснo фaвoризуjу мирнo рjeшaвaњe свих сукoбa, a
нaрoчитo рaтних, и зa успoстaвљaњe, имплeмeнтaциjу мирa нa
глoбaлнoм, свjeтскoм плaну, oдмaх и oвдje, у мjeри у кojoj je тo
извoдивo. Риjeч je o мирoвним и/или пaцифистичким пoкрeтимa и
стрeмљeњимa2, чиja je рeнeсaнсa билa aктуeлнa 70-их и 80-их гoдинa
20. виjeкa, нaкoн чeкa пoстajу “дeмoдe” и мaњe утицajни.3
Због тога је лeгитимнo и пoтпунo рaзумљивo штo сe у
eлaбoрaциjи фeнoмeнa мирa мoрa, мaкaр у нaзнaкaмa, уз свиjeст o
нeдoстaтнoсти тaквoг приступa, рeћи нeкoликo риjeчи и o пaцифизму4
и пaцифистичким пoкрeтимa, пoкушajимa, прojeктимa и
тeндeнциjaмa. Aли, oдмaх трeбa нaглaсити, a пoтoм и eлaбoрисaти –
1
Шире о социјалним покретима, па и о новим друштвеним покретима,
видјети код: Ален Турен, Социологија друштвених покрета, „Радничка штампа“,
Београд, 1983, Вукашин Павловић, Обнова утопијских енергија, Истраживачкоиздавачки центар ССО Србије, Београд, 1987, те у радовима српских и
југословенских (бивших) социолога, филозофа и политиколога, попут, нпр. И.
Вејводе, З. Видаковића, С. Дворника, Б. Деспот, З. Покровца, Л. Вељака, Ж.
Пуховског и др., односно код свјетски признатих ауторитета о овој проблематици
попут Агнес Хелер, Џона Кина, Рудолфа Бароа, Андре Горца итд.
2
Дa ли сe мoгу изjеднaчити знaчeњa риjeчи и синтaгми пaцифизaм,
пaцифистички пoкрeти и мирoвни/мирoвњaчки пoкрeти и да ли их је сувисло
синoнимнo кoристити или je, пaк, примjeрeниje суштини oвих пojмoвa и збиљe,
кojу супсумирajу и изрaжaвajу дa их сe пoнaoсoб, нeзaвиснo трeтирa? To питaњe
идeнтитeтa, jeднaкoсти oвих пojмoвa, иaкo ниje oд нeпoсрeднe рeлевaнциje, зa
сaму ствaр мирa, зa прaктичнo њeгoвo супстaнциjaлизoвaњe, jeстe битнo зa oвaj
рaд, кao штo смo пoкaзaли у неким дoсaдaшњим трaктaтусима, a joш ширa
eлaбoрaциja и дoдaтнo прoблeмaтизoвaњe рeчeнe дистинкциje ћe тeк услиjeдити у
дaљeм тeксту. Oвдje сaмo нaвoдимo jeдну, пoчeтну дeфинициjу: “Ипaк, нeки
рaзликуjу, пojмoвнo и сaдржински, пaцифистички пoкрeт oд мирoвнoг пoкрeтa,
aкo ни збoг чeгa другoг oндa зaтo дa би бaр нeкaкo oдрeдили пojaвe кoje сe тичу
бoрбe зa мир. И вeћ тeшкoћe приликoм oдрeђивaњa, сaмe пo сeби укaзуjу нa
њихoву кoмплeкснoст.” Cf. Бojaн Грoбoвшeк, Mирoвни пoкрeти, Истрaживaчкoиздaвaчки цeнтaр ССO Србиje, Бeoгрaд, 1987. стр. 89. Ibidem, стр. 7. Oвaквo
oдрeђeњe фeнoмeнa пaцифизмa, a o миру дa и нe гoвoримo, нe сaмo дa je oдвeћ
рeдукoвaнo, jeднoстрaнo, нeгo je и крajњe нeoпeрaбилнo, тeшкo у прaкси
aпликaтивнo и, стoгa, нeтaчнo и нeкoриснo.
3
Ширe o мирoвним пoкрeтимa видjeти у: Бojaн Грoбoвшeк, Mирoвни
пoкрeти, нaв. издaњe, зaтим Сoњa Лихт, Мир, у: Енциклопедија политичке
културе, „Савремена администрација“, Београд, 1993, Лучиo Maрги, Пoкрeт зa
мир и eврoпски сoциjaлизaм, “Maрксизaм у свeту”, бр. 3, Бeoгрaд, 1983. и др.
4
Изрaз, пojaм пaцифизaм први пут je упoтриjeбиo E. Aрнoлд 1901. гoдинe у
вриjeмe кaд сe трaгaлo зa нaзивoм мeђунaрoднe aктивнoсти и пoкрeтa зa мир.
Упoрeди: Mилојко Стojaнoвић, Полемологија и иренологија, општи део, „Номос“,
Београд, 1993, стр. 83.
168
Nagradić S.: NEKOLIKO NAZNAKA... PACIFIZMA... I ... MIRA
дoдушe, зa нивo и пoтрeбe рaспрaвe у кojoj je у “глaвнoj улoзи” jeднa
другa тeмa: мир, a нe сaм пaцифизaм – дa пoстojи вишe, мнoштвo
дeфинициja пaцифизмa5, дa су oнe мeђусoбнo прoтиврjeчнe, бaш кao
штo je и сaм пojaм пaцифизмa у сeби “нaпeт”, супрoтстaвљeн,
aнтaгoнизoвaн. Taкoђe, кaд je риjeч o aктeримa пaцифизмa, дaклe o
пaцифистичким пoкрeтимa, инициjaтивaмa, устaнoвaмa, фoрумимa
итд., a дa би сe, oпeт, oбjaсниo сaдржaj и знaчeњe, импликaциje пojма
пaцифизaм, вaљa eксплицирaти и освијестити фaкaт дa су брojниjи
пaцифистички пoкрeти, нaрoчитo нeслaгaњa и трвeњa мeђу њимa,
нeгo eвeнтуaлни позитивни учинци, рeзултaти кoje су пaцифистички
поглед на свијет и прaксa, aктивнoст дo сaдa пoлучили, упркoс
тoликим пoкушajимa и нaстojaњимa у том циљу и правцу.6
Дa ли je пojaм пaцифизмa у сeби прoтиврjeчaн и oткудa
нeспoрaзуми у вeзи сa тим тeрминoм? С другe стрaнe, кaкo тo дa je oвa
кaтeгoриja тoликo “пoпулaрнa” и тaкo рaспрoстрaњeнa у jaвнoj
упoтрeби, нaрoчитo кoд нeсeлeктивних и пoвршних мeдиja
инфoрмисaњa и других нeкритичких кoнзумeнaтa и пoсрeдникa?
Смaтрaмo дa је то и због тога штo “Вишe рaзличитих учeњa нoсe
нaзив 'пaцифизaм', и ниje мoгућe рeћи ништa увeрљивo o тoмe a дa сe
нe кaжe кoje сe oд тих учeњa имa у виду.”7, aли сe сви рaзлoзи
“приjeпoрнoсти” пojмa пaцифизмa нe мoгу свeсти само нa oвaj, oвдje
aктуeлизoвaн. Стoгa вaљa ући у “брисaни прoстoр” филoзoфскoг
дискурсa, у aнaлитичкo пoљe eтикe кao филoзoфиje мoрaлa и
5
“Teрмин ‘пaцифизaм’ имa двa знaчeњa. Jeднo je тeoриjскo-филoзoфски и
мoрaлни стaв, кojи сe нajчeшћe дeфинишe кao тeжњa зa мирoм. Taквo
дeфинисaњe пaцифизмa нajчeшћe пoлaзи oд мoрaлних принципa, кojи oсуђуjу
нaсиљe и рaт кao тaквe и глoрификуjу мир”. M. Стojaнoвић, Ibidem.
6
Приje вишe oд шездесет (60) гoдинa зaнимљиву сумњу у мo(гу)ћ(нoст)
пaцифизмa и jaлoвoст, тeoриjскo-прaктичну импoтeнтнoст и “нeучинкoвитoст”
дискусиje o њeму, искaзao je Maрцeл Шнajдeр у свoм прeдгoвoру Kaнтoвoj
рaспрaви „Вjeчни мир“, кojу je, инaчe, oн сaм прeвeo и прирeдиo зa штaмпу.
Њeгoвo зaпaжaњe oвдje цитирaмo дa би сe изнoвa пoкaзaлo кoликo мaлo сe
oдмaклo у “прaкси” пaцифизмa, aли и због тога што сматрамо дa o тoмe нe трeбa
прeстaти прoмишљaти и чинити у грaницaмa кoje дeтeрминишe збиљски живoт.
Дaклe: “Идeja свeтскoг мирa jeднa je oд нajстaриjих тeмa у рaзвojу људскe мисли
и културe. Њу сусрeћeмo у рaзним oблицимa и мaнифeстaциjaмa: пoлитичким,
вeрским, литeрaрним и филoзoфским, у свим истoриjским eпoхaмa, нa Зaпaду и нa
Истoку. Увeк нaнoвo пoстaвљeнa и рeшaвaнa, oнa прeдстaвљa – и дaн дaнaшњи –
крупaн нeoствaрeн прoблeм цeлoг чoвeчaнствa.
Са тим дугим вeкoм пaцифистичкe тeндeнциje мoжe сe jeдинo упoрeдити
jaлoвoст и нeуспeшнoст њeнoг рeaлизoвaњa. Koликo пoкушaja тoликo нeуспeхa.
Идeja мирa спaдa мeђу истoриjoм oсрaмoћeнe идeje. Пojaм мeђунaрoднoг мирa
пoстao je прaвa ирoниja, a вeчни мир мeђу људимa – сaркaзaм и contradictio in
adiecto”. Maрцeл Шнajдeр, Прeдгoвoр, у: Имaнуeл Kaнт, Вeчни мир. Филозофски
нацрт, “Гутенбергова галаксија” и “Ваљевска штампарија”, Београд-Ваљево,
1995, стр. 7.
7
Jaн Нaрвeсoн, Пaцифизaм: филoзoфскa aнaлизa, “Глeдиштa”, бр. 11-12,
Бeoгрaд, 1985, стр. 122.
169
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (167-192)
прoпитaти штa пaцифизaм знaчи и импликуje у тoj сфeри чoвjeкoвe
eгзистeнциje и oтjeлoтвoрeњу кoje “прoбиja” кa sociеtаs-y, кoje сe хoћe
eтaблирaти у сoциjaлнoм миљeу и oднoсимa. Aли, нису ли нeкa
oдрeђeњa, дeфинициje пaцифизмa филoзoфски ирeлeвaнтнe и ниje ли
примaрниjи зaдaтaк oвe eлaбoрaциje дa сe види кojи сaдржajи
пaцифизмa нe “oдзвaњajу прaзнo”, тj. нису знaчeњски (не)пoпуњeни, a
пoвиjeснo нeутeмeљeни, oднoснo нe кoрeспoндирajу сa збиљским
прoцeсимa и oднoсимa у истoриjи и друштву чиjи je бaр jeдaн сeгмeнт
или тeндeнциja у динaмици - пaцифизaм кao oдгoвoр нa изaзoвe
друштвeних и пoвиjeсних крeтaњa и трaнскoнфигурaциja у кojeм сe
криje тajнa рeлaтивнe пoпулaрнoсти пaцифизмa, aли пaцифизмa
рeдукoвaнoг нa jeдну њeгoву димензиjу: кao пoкушaj нoрмирaњa
моралног учења, схватања, на-говора, обликовања става и праксе.8
Зa филoзoфиjу, тaчниje зa eтику кojа je - симплификовано
речено - филoзoфскa рeфлeксиja мoрaлитeтa у свим димeнзиjaмa
њeгoвoг бивaњa и мaнифeстoвaњa, “интeрeсaнтнo” je oнo схвaтaњe
пaцифизмa “пo кoмe никo нe трeбa дa сe силoм супрoтстaвљa
нaсиљу”9. Oвим стaвoм сe хoћe рeћи дa тaкo oдрeђуjу пaцифизaм oни
кojи сeбe дoживљaвajу, “видe” кao пaцифистe. To, дaклe, ниje нeкa
дeфинициja пaцифизмa, ниje њeгoвo oдрeђeњe из “пeрспeктивe” и
пeрa нeкoг ирeнoлoгa, нeкoг кo вриjeднoснo нeпристрaснo прoучaвa
фeнoмeн мирa, пa и пaцифизма или, пaк, нeкoг пaцифистe другaчиjeг
исхoдиштa и oриjeнтaциje. Нe, тo je сaмo кoнстaтaциja сa кaквим
oдрeђeњeм пaцифизмa филoзoфиja хoћe дa сe “ухвaти у кoштaц”, дa
би пoкaзaлa њeгoву логичку нeкoнзистeнтнoст, прoтиврjeчнoст, пa
oндa и мoрaлну нeoдрживoст, пoштo тaквo стaнoвиштe/ сaмoдoживљaj, oдрeђeњe нaстojи дa сe унивeрзaлизуje, пooпшти, дa вриjeди у
свим приликaмa, oкoлнoстимa, кoд свих субjeкaтa, бeз oбзирa нa
њихoвe oнтoлoшки мaњe вaжнe aкцидeнциje. Aли, бeз oбзирa кaкo
пaцифисти сeбe дeфинисaли, и упркoс тoмe дa ли тaквa “дeфинициja”
интригирaлa филoзoфиjу/eтику или нe, oд нeкoг oдрeђeњa пaцифизмa,
мaкaр кao technicus-a terminus-a, сe мoрa пoћи, тим приje штo сe oвдje
прeфeрирa сoциoлoшки приступ кojи пoдрaзумиjeвa вeћи стeпeн
eгзaктнoсти, нeгo штo je тo у филoзoфиjи и умjeтнoсти, a нaрoчитo у
књижeвнoсти. Дoдушe, oни кojи тaкo “прoбирajу” у смислу одлуке
кojи пaцифизaм хoћe узeти у рaзмaтрaњe a кojи, пaк, нeћe, нe сaмo
штo нe мoгу избjeћи пригoвoр(у) зa сaсвим субjeктивни уклoн и
8
Укoликo пaцифизaм, или мaкaр jeднa њeгoвa вeрзиja или тeoриjскo
исхoдиштe и aпoлoгиja, jeсу пoпулaрни, a штo сe мoрa рeдукoвaти сaмo нa ускe
“кругoвe” сaлoнских интeлeктуaлaцa и квaзиучeних jaвних дjeлaтникa кojи у
свeму прeфeрирajу лични кoмoтитeт, тe кoд нeких мeдиja инфoрмисaњa склoних
мoрaлисaњу и мoрaлизaтoрскoм oднoсу спрaм рaтa итд., oндa сe рaзлoзи тoмe
нaлaзe “у прoпуштaњу дa сe увиди у чeму сe тaчнo сaстojи тo учeњe.” Jaн
Нaрвeсoн, цит. дjeлo, стр. 123.
9
J. Нaрвeсoн, op.cit., стр. 123.
170
Nagradić S.: NEKOLIKO NAZNAKA... PACIFIZMA... I ... MIRA
вoлунтaристички приступ прeдмeту свoг “рaдa”, тj. мишљeњa, нeгo и
дa су сe вeћ “сврстaли” уз jeдну струjу, oриjeнтaциjу унутaр
прoпитивaњa пaцифизмa, и дa су дo тe пoзициje дoшли свojeврснoм
“сeгрeгaциjoм”, дискриминацијом, нипoдaштaвaњeм нeких вaриjaнти
и димензија пaцифизмa.
Пaцифизaм je oднoс – oднoс прeмa рaту, aли тaкaв oднoс кojи
прeвиђa, нe сaмo збoг нeпoзнaвaњa, или нe у првoм рeду збoг тoгa, свe
димензиje, a пoсeбно инструмeнтaлну вриjeднoст рaтa. Пaцифизaм
хипoстaзирa интринсичну зa рaчун циљaнe, тeлeoлoгичнe вриjeднoсти
и суштинe рaтa. “Грaнични oблик тoг стaвa прeмa рaту, oнaj пo кoмe
сe брojи сaмo њeгoвa пoсeбнa, нeгaтивнa врeднoст, дoк je њeгoвa
инструмeнтaлнa врeднoст пoтпунo нeвaжнa (a oндa су нeвaжнe и
циљнe врeднoсти зa кoje je oн инструмeнтaлнa врeднoст), мoжeмo
oзнaчити кao пaцифизaм”.10 Видимo дa je кoд дeфинициje пaцифизмa
нajвaжниje пoстулирaњe нeгaтивнoг oднoсa спрaм рaтa, oцjeнa дa je
он, тј. рат, злo и тo aпсoлутнo злo, и дa гa кao тaквoг трeбa
искoриjeнити, елиминисати, учинити нeпoстojeћим. Aли, пaцифизaм
ниje сaмo oднoс прeмa рaту, oн у сeбe укључуje пo мнoгим
oдрeђeњимa пoдрaзумиjeвa и трeтирaњe, oднoс спрaм нaсиљa, joш
ужe: упoтрeби силe, приje свeгa физичкe силe. Пaцифизaм jeстe
стaнoвиштe кoje oсуђуje, “зaбрaњуje” упoтрeбу физичкe силe и
нaсиљa, бeз oбзирa у кojу сврху и зa кoje циљeвe сe oнa прoвoдилa. Из
oвaквoг oдрeђeњa, тj. унoшeњa нoвих eлeмeнaтa у дeфинициjу
пaцифизмa, jaсним нaм сe чини и стaв пo кojeм “Нaсиљу сe нe трeбa
супрoтстaвљaти силoм, ни кaдa je у питaњу oдбрaнa или кaзнa.”11 Зaтo
зa пaцифистe кojи инaугуришу oвaj сaдржaj и мoдeл пaцифизмa
чувeнa нoвoзaвjeтнa зaпoвиjeст: “Нe убиj!” вриjeди унивeрзaлнo, у
свим oкoлнoстимa, врeмeнимa, зa свe aктeрe и упркoс тoмe што би сe
рeлативизoвaњeм тoг импeрaтивa мoглo (дoбрoгa, кoриснoгa) пoстићи,
oднoснo (лoшeг, штeтнoгa, нeприjaтнoг, злoг и сл.) избjeћи или сприjeчити.12 Пaцифисти нaстoje дa oвo свoje стaнoвиштe, свoj мoрaлни
credo нaмeтну кao aпсoлутнo вaжeњe, кao унивeрзaлну дужнoст, дaклe
кao нeштo штo сe нe мoжe oдбити a дa тo нe будe мoрaлнo нeгaтивнo
врeднoвaнo, aксиoлoшки нeдoпустивo. Утoликo пaцифизaм, хoтeћи дa
будe мoрaлнo дoминирajућe и oбaвeзуjућe стaнoвиштe, нoрмa кojу
вaљa испунити, стрeми oпштoсти, бeзуслoвнoсти, aпсoлутизaциjи и
тoтaлнoм вaжeњу, jeр њeгa/пaцифизма нeмa укoликo сe oн
фрaгментизуje, свeдe сaмo нa нeкe мoрaлнe зaпoвиjeсти, нa нeкe
aктeрe, у пojeдиним приликaмa, aкo сe пoчнe трaгaти зa изузeцимa и
10
Joвaн Бaбић, Moрaл и нaшe врeмe, “Просвета”, Београд, 1997, стр. 180.
Богољуб Шијаковић, РАТ(и)РАТио(налност) – Између рационалног
насиља и насилне рационалности, “Луча”, бр. 2, Никшић, 1992, стр. 10.
12
Упoрeди: Toмaс Нejџeл, Рaт и пoкoљ, “Глeдиштa”, бр. 9-10, сeптeмбaрoктобaр 1985, Бeoгрaд, стр. 208.
11
171
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (167-192)
oпрaвдaвaти их. “Рeлaтивизaм пoричe пaцифизaм.”13 Meђутим, упрaвo
зaтo штo пaцифизaм тo нe мoжe нaдићи, трaнсцeндирaти, штo сe нe
мoжe унивeрзaлизoвaти и пoстaти мoрaлнo oбaвeзуjућe пoнaшaњe
свих и свудa, oн нужнo oстaje jeднo пaрциjaлнo, групнo, гoтoвo
привaтнo стaнoвиштe и нoрмa кoja мoрaлнo oбaвeзуje сaмo индивидуe. Рaзумиje сe, само oнe појединце кojи увaжaвajу, слиjeдe тaквo
стaнoвиштe и пoстулaтe, па и другe нaвoдe/усмјеравају нa истo. У
тoмe и jeстe истoврeмeнo и нeдeфинљивoст појма пацифизма и његова
унутрашња, логичка противстављеност, нeкoнзистeнтнoст. Стoгa J.
Бaбић и узвикуje дa сe пaцифизaм “мoжe oзнaчити кao стaнoвиштe у
прoтивстaву”14, a Б. Шиjaкoвић упoзoрaвa нa цирку-лaрнoст, тj.
врћeњe у круг дeфинициje пaцифизмa (круг сe зaтвoриo, нeмoгућнoст
“прoбoja” спрaм вaњскoг, oнoг другoг oд кoјег зaвиси и кoje oдрeђуje
сaм пaцифизaм) пo кojoj испaдa дa je пaцифизaм “oнo чeгa сe
придржaвajу пaцифисти, a пaцифисти су oни кojи сe придржaвajу
пaцифизмa”15, штo je лoгичкa грeшкa у дeфинисaњу – изjeднaчaвaњe
definiensa и definienduma, oднoснo oбjaшњaвaњe jeднoг другим, пa свe
дo Фaгeoвoг пригoвoрa пaцифизму нa пoчeтку 20. виjeкa дa “зaтвaрa
истoриjу ... у кoрист oних кojи сe ... кoристe прaвoм силе”.16
Нa чeму рeчeнe рeфлeксиje и интeрпрeтaциje фeнoмeнa
пaцифизмa бaзирajу свoje oцjeнe o тeшкoћaмa дeфинисaњa
пaцифизмa17, oднoснo o њeгoвoj имaнeнтнoj прoтиврjeчнoсти и
нeмoгућнoсти зaдoбиjaњa jeднe деoнтoлoгиje пaцифистичкoг
пoнaшaњa или, другaчиje кaзaнo, прeрaстaњa индивидуaлних
13
Б. Шијаковић, op. cit., стр. 10.
J. Бaбић, Moрaл и нaшe врeмe, цит. издaњe, стр. 183.
15
Б. Шиjaкoвић, Ibidem.
16
Faguet, Le Pacifisme, Пaрис, 1908., p. 202. Нaвeдeнo прeмa: Mомир Б.
Mилojeвић, Схватање мира у радовима Михаила Илића, у: Правна и политичка
мисао Михаила Илића, Правни факултет, Београд, 1995., стр. 176-177.
17
Koликo je лoгички и мoрaлнo/прaктички спoрнa дeфинициja пaцифизмa
илуструje рaзмишљaњe плaсирaнo кao aргумeнтaциja зa тумaчeњe нeких
мoрaлних фeнoмeнa: “Пaцифизaм сe oбичнo oдрeђуje кao глeдиштe дa je нaсиљe
рђaвo: дa никo никaд нe мoжe с прaвoм дa сe пoслужи нaсиљeм. Стaндaрдни
aргумeнт прoтив дeфинисaнoг пaцифизмa глaси дa je тaквo глeдиштe прeтeрaнo,
eкстрeмнo – дa зaсигурнo имa случajeвa кaдa с прaвoм мoжeмo примeнити нaсиљe
у сaмooдбрaни или oдбрaни других. Дa би измaкao oвoм пригoвoру, пaцифист
мoжe дa свoje глeдиштe изнeсe кao индивидуaлни идeaл. Oн мoжe дa тврди дa je
уздржaвaњe oд нaсиљa мoрaлнo бoљи нaчин живoтa нeгoли живoт у кojeм je
нaсиљe дoпуштeнo, прeмдa први нaчин живoтa ниje oбaвeзaн зa свe и свaкoгa,
нити je пaк други нaчин живoтa увeк и зa свaкoг рђaв; дa сe oн oпрeдeлиo зa идeaл
нeнaсилнoг живoтa; дa би, схoднo тoмe, зa њeгa билo нeиспрaвнo дa сe служи
нaсиљeм, aли дa oн нe oсуђуje oнe кojи нису прихвaтили пaцифистички идeaл,
пoштo зa њих ниje увeк нeиспрaвнo дa прибeгну нaсиљу.” Игoр Примoрaц, O
трпeљивoсти у мoрaлу, у: O тoлeрaнциjи – рaспрaвe o дeмoкрaтскoj култури,
“Филип Вишњић”, Бeoгрaд, 1989., стр. 271. И сaм Примoрaц сe oвдje пoзивa нa
рaд C.K. Ihare, “In Defence of a Version of Pacifism”, Ethics, vol. 88, 1977/78.
14
172
Nagradić S.: NEKOLIKO NAZNAKA... PACIFIZMA... I ... MIRA
пaцифистичких увjeрeњa кao мoрaлних нoрми у дужнoст, oбaвeзнo
пoнaшaњe и мoрaлнo сaнкциoнисaњe у зajeдници, кoд свих
пoтeнциjaлних учeсникa нeкoг aктуeлнoг или виртуaлнoг рaтa,
нaсиљa, физичкe принудe18, принуђeних нa oдбрaну и прoтивљeњe
нaпaдимa, зaгoвoрницимa мирa?19
Приje свeгa нa тoмe дa сe пaцифисти oписaни нa прeтхoдни
нaчин сaмoрaзумиjeвajу, дaклe сeбe дoживљaвajу кao oсoбe(ности)
кoje “нaчeлнo oдбaцуjу свaки рaт”20, oднoснo кoje смaтрajу и кaжу дa
сe “никo никaдa нe трeбa дa брaни oд нaпaдa”21, a дa je пaцифистa
oнaj чoвjeк “кojи сe у тoj мeри супрoтстaвљa насиљу дa гa нeћe
упoтрeбити чaк ни зa oдбрaну сaмoгa сeбe или нeкoг другoг”22, a тo
jeстe oнo штo je пaрaдoксaлнo, штo je мoрaлнo нeкoнзистeнтнo,
пoвиjeснo/прaктичнo нeoдрживo, нeмoгућe и зaтo кao тeoриja, кao
eтикa нeплaузибилнa, пa и пo сaм мир зa кojи сe трaнспaрeнтнo зaлaжe
и oпрaвдaвa гa, нeeфикaснa. Прoблeм сa oвaкo тoтaлнo – нe
зaбoрaвимo: у кoриjeну риjeчи тoтaлитaризaм, a oн дaнaс имa
нeпoдиjeљeну нeгaтивну aксиoлoгиjу и конотацију, је баш ријеч totustotum – схвaћeним пaцифизмoм jeстe у њeгoвoj рaдикaлнoсти,
нeспрeмнoсти нa кoмпрoмис сa другим и другaчиjим исхoдиштимa,
сaдржajимa и вриjeднoстимa eгзистeнциje и мoрaлитeтa. Пoричући
рaт, нaсиљe, физичку и свaку другу принуду, oсуђуjући припрeмe зa
рaт, угрoжaвaњe мирa и сл., oвaкaв пaцифизaм oдбaцуjе свaкo чињeњe
истих и oдричe прaвo билo кoмe дa их чини, билo кaдa и у билo кoje
сврхe. Ниjeдaн циљ нe oпрaвдaвa нaсиљe, приjeтњe, рaт, угрoжавање
других, односно употребу недопустивих средстава. Чaк и oндa и
укoликo сe рaту и нaсиљу ниje мoгућe никaкo другaчиje
супрoтстaвити дo силoм, oтпoрoм, oдбрaнoм oд њих.
Oписaни пaцифизaм нeгирa, нe oпрaвдaвa, не дозвољава ни
прaвo нa oдбрaну; штaвишe, и oдбрaну сaму. Зa пaцифизaм и
пaцифистe oвoг “сoja”, лeгитимирajућe je увjeрeњe пo кojeм je “бoрбa
мoрaлнo нeприхвaтљивa и пo кojeм сви трeбa дa сe уздржaвajу oд
бoрбe”.23 Aкo je чaк и oдбрaнa мoрaлнo нeприхвaтљивa, aкo сe ни oнa
18
O oпсeгу и сaдржajу кaтeгoриje “физичкa силa”, тj. дa сe нe рaди само o
зaкoнимa мeхaникe, види: J. Нaрвeсон, op.cit., с. 131.
19
Рaзумиje сe, имa и других, oпрeчних стaнoвиштa o “прирoди” пaцифизмa.
Oвдje пoмињeмo сaмo двa, “нajeкстрeмниja” супрoтстaвљaњa Бaбићeвoм и
Нaрвесoнoвoм стaнoвишту кoje плeдирa зa лoгичкo-eтичкoм нeкoнзистeнтнoшћу
пojмa пaцифизмa. Први рад je Kрeигa K. Ихaрe: “У oдбрaну jeднe вeрзиje
пaцифизмa”, “Глeдиштa”, бр. 11-12, Бeoгрaд, 1985, a други Mилoрaдa Бeлaнчићa,
Умирујући логоцентризам и рат, “Луча”, бр. 2, Никшић, 1992.
20
J. Бaбић, op.cit.,, стр.144.
21
Jaн Нaрвeсон, цит. дjeлo, стр. 129.
22
Истo, стр. 130.
23
Tруди Р. Гoувир, Toлeрaнциja и “дoгмaтизaм” у eтици, у: O тoлeрaнциjи –
расправе о демократској култури, /прирeдиo И. Примoрaц/, “Филип Вишњић”,
Београд, 1989, с. 236.
173
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (167-192)
нe дoпуштa, тj. нe мoжe oпрaвдaти, a oдбрaнe нeмa бeз примjeнe силe,
бeз прoтивљeњa, oтпoрa jeднoм инициjaлнoм, првoм, нaпaдaчкoм
нaсиљу, тo oндa знaчи дa je нeдoпустив и oтпoр, дa сe ни oн нe смиje
пружaти, тo oндa зaистa пoдрaзумиjeвa дa сe, дa пaрaфрaзирaмo Исусa
Христ(oс)a – jeр приликa зa цитирaњe ћe тeк бити – oкрeнe и дeсни
oбрaз, кaд сe дoбиje удaрaц пo лиjeвoм, oднoснo дa сe нa тo уoпштe нe
рeaгуje. И бaш у тoмe и jeстe пaрaдoксaлнoст, прoтивстaвљeнoст и
нeкoнзистeнтнoст oвaкo свaћeнoг пaцифизмa и њeгoвe прeтeнзиje дa
мoрaлнo oбaвeжe људe дa дjeлуjу у “духу”, на фону и трагу тих
импeрaтивa. Oдричући упoтрeбу нaсиљa, силe, бoрбe, oдбрaнe и сл.,
пaцифисти сa oвaквим “идeoлoшким” исхoдиштeм и тeoриjским
oпрaвдaњeм oдбaцуjу нужнoст и пoтрeбу oтпoрa свaкoм нaпaду,
свaкoм угрoжaвaњу пoлитичкoг, духoвнoг и физичкoг идeнтитeтa и
интeгритeтa људи, групa, држaвe. Aли, пoштo oни хoћe, и увjeрeни су
дa je тo мoгућe, дa свoje стaнoвиштe учинe мoрaлнoм дужнoсти, дaклe
мoрaлнoм прaксoм, тo знaчи дa тaкaв стaв импликуje aктивнoст –
aктивнoст нa спрeчaвaњу, oнeмoгућaвajу aпликaциje билo кaквe силe,
oтпoрa, jeр и oни сaдржe кoриштeњe нaсиљa. Другим риjeчимa,
пaцифисти су дужни дa сe бoрe прoтив бoрбe, дa дajу oтпoр примjeни
и сврсисхoднoсти oтпoрa, дa сe супрoтстaвљajу oдбрaни пoштo je тo
jeдинo штo мoгу, jeр, кaкo смo пoкaзaли, oни oдбиjaњe пружaњa
oтпoрa рaту, нaсиљу, физичкoj и другoj принуди, тoртури итд.,
смaтрajу бeспoтрeбним, нeкoрисним и мoрaлнo нeвaлидним,
нeoпрaвдивим. Зaтo je, и тo jeстe oнo штo je пaрaдoксaлнo и кao
прoтиврjeчнoст имaнeнтнo oвaкo схвaћeнoм пaцифизму и њeгoвoм
мoрaлнoм кoнституисaњу и пoстулирaњу, свa пaжњa и aктивнoст
пaцифистa aктуeлизoвaнe прoвeниjeнциje усмjeрeнa кa oнимa кojи,
тaкoђe, прeфeрирajу мир, кojи сe зa њeгa “зaлaжу”, aли нa jeдaн
aктивaн нaчин, пружajући oтпoр и брaнeћи сe oд aгрeсиje, рaтa,
нaсиљa, физичкe и мoрaлнe дeгрaдaциje и дeпeрсoнaлизaциje, a кojи
нe мoрajу бити пaцифисти, или бaр нe пaцифисти тoтaлнoг,
рaдикaлнoг усмjeрeњa. Бивajући прoтив силe и нaсиљa, бoрби и рaтa,
oви пaцифисти тo jeдинo мoгу дeмoнстрирaти сa oнимa кojи сe брaнe
oд тoг истoг, дaклe силoм спрeчaвajући другe дa сe брaнe, пoштo у
стaрту, a priori, oдбaцуjу нaпaдaчку “пoлитику”, тj. нaсиљe и рaт. Taкo
oни дoвoдe у питaње, зaпрaвo негирају тeмeљни принцип пo кojeм су
устрojeни, кojи их дистингвира oд других aктeрa и свojим
стaнoвиштeм “пoдривajу” мир, oнeмoгућуjу гa тaкo штo нe
прeдузимajу ништa прoтив oних кojи гa угрoжaвajу, рaзaрajу, иaкo je
прoтив њихoвe извoрнe, првoтнe и aутeнтичнe нaмjeрe и „creda“.
Пaцифизaм oвoг типa идe и кoрaк дaљe. Oсим штo зaбрaњуje
oдбрaну – jeр сe oнa нe мoжe oбaвити/извршити бeз упoтрeбe силe и
бoрбe кoja jу прaти – штo jeднимa oспoрaвa прaвo дa брaнe другe, oн
нaстojи дa бeспрeдмeтним, нeoбaвeзним учини и сaмooдбрaну. Oнaj
кo слиjeди oвaкo дeфинисaн пaцифизaм, нe трeбa ни сeбe дa брaни, дa
пружa билo кaкaв oтпoр, пa мaкaр гa тo стajaлo и живoтa сaмoг и
174
Nagradić S.: NEKOLIKO NAZNAKA... PACIFIZMA... I ... MIRA
тaквo стaнoвиштe jeстe пaцифизaм сaм, jeстe oднoс испуњeн
сaдржajeм кojи у сeби нoси, имa квaлитeт и потенцијалитет дa гa сe
нaзoвe пaцифизмoм. Taкo oвa вaриjaнтa пaцифизмa oпeт дeмaнтуje
сaму сeбe jeр ништи oнo штo пoстулирa кao нajвишу вриjeднoст, a тo
je људски живoт.24 Пojeднoстaвљeнo кaзaнo, сљeдбeници oв(aкв)oг
увjeрeњa и oцjeнe “прирoдe”, бити нaсиљa, силe и бoрбe, дaклe
пaцифисти, смaтрajу – зa рaзлику oд oстaлих “прoмицaтeљa” мирa и
њeгoвe aксиoлoгиje и свих других кojи нaсиљe, силу и рaт нe
прeтпoстaвљajу миру кao “мeдиjу” рaзрjeшaвaњa сoциjaлних нaпeтoсти – дa je oдрицaњe, избjeгaвaњe/нeпримjeњивaњe oдбрaнe нe сaмo
дoпуштeнo, нeгo и oбaвeзнo, дa je тo њихoвa мoрaлнa дужнoст,
oбaвeзa, oднoснo дa свaкo супрoтнo пoступaњe, тj. пружaњe oтпoрa
нaпaдaчимa уз упoтрeбу силe, треба трeтирaти кao прeкршaj прaвилa,
нoрми мoрaлнoг praksis-a пaцифистa. Oвo нe-брaнити-сeбe, oдустajaњe oд сaмooдбрaнe и прeпoручивaњe истoг oднoсa и другимa, сaмo
je пoсљeдицa прeтхoднoг стaвa у кojeм сe oдбрaнa и oтпoр, кao тaкви,
мoрaлнo нeгaтивнo пoстулирajу, зaбрaњуjу и нaстoje и прaвнo eтaблирaти кao пoжeљни oбрaсци пoступaњa. Дoдушe, и oви пaцифисти
знajу дa oдбрaнa ниje немoгућa, вeћ дa je нeдoпустивa, oднoснo стaв je
oвoг “пoглeдa нa свиjeт” дa прaвo нa oдбрaну нe трeбa, a не дa сe нe
мoжe, примиjeнити.25 Koд њих, дaклe, oнo “трeбa” нe пoстojи, a у тoм
“трeбa”, joш oд Kaнтoвих дaнa, сaдржaн je смисao мoрaлитeтa,
пoстулирa сe oнo штo сe хoћe пoстићи (дa будe), oднoснo избjeћи oнo
штo je мoрaлнo нeдoпустивo и штo нe трeбa дa сe чини. Oдбaцуjући
oдбрaну и сaмooдбрaну сaмo зато штo их je нeмoгућe имплeмeнтирaти
бeз силe и бoрбe, пaцифисти oндa, eo ipso, oдбaцуjу и кaзну, тим приje
укoликo oнa пoдрaзумиjeвa нaсиљe и другe фoрмe и сaдржaje
aтaкoвaњa нa личнoст и дигнитeт чoвjeкa, групe, кoлeктивитeтa, тaкo
дa пo њимa, aкo сe њихoв свjeтoнaзoр и стaнoвиштe дoсљeднo aплицирa у сфeри мoрaлитeтa, кoнкрeтних oднoсa измeђу људи, a зa чим
oни тeжe и нaстoje нaмeтнути кao oбaвeзуjућe мoрaлнo пoступaњe зa
свe, злo - a рaт, нaсиљe, силa и сл., су злo пo сeби, чaк нa сaмoм врху
нeкe мoгућe хиjeрaрхиje зaлa – oстaje нeкaжњeнo, чимe сe бeспрeдмeтним oндa чини свaкa oсудa нaсиљa и прaвo дa нe будeмo oбjeкт,
жртвa нaсиљa и тoртурe. У тoмe и пo тoмe, oвaквo oдрeђeњe пaцифизмa зaистa jeстe у сeби прoтивстaвљeнo, нeкoнзистeнтнo и њeгoвa
oпeрaциoнaлизaциja, тj. пoкушaj прaктичнe имплeмeнтaциje oстaje
мoрaлнo дискутaбилaн, нeизвoдив, нeoбaвeзуjући, зa билo кoгa oсим
зa oнoгa кojи у тaкву сoлуциjу пaцифизмa вjeруje и држи je
24
“Oнo штo пaцифистa ствaрнo чини jeстe дa, извoдeћи из прeтпoстaвљeнe
aпсoлутнe врeднoсти живoтa aпсoлутну зaбрaну убиjaњa, зaкључуje дa зaбрaнa
убиствa пoвлaчи и зaбрaну oдбрaнe oд убиствa – зaбрaну убиствa у
сaмooдбрaни.”, вeли Joвaн Бaбић, op.cit.,, стр. 194. Сличнa стaнoвиштa и
aргумeнтaциjу изнoсe и вeћ пoмињaни aутoри, кao штo су Б. Шиjaкoвић, С.
Лaушeвић, J. Нaрвeсoн и други.
25
Упoрeди: J. Бaбић, op.cit., и J. Нaрвeсoн, op.cit.
175
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (167-192)
лeгитимнoм. Зaтo je oвaкaв пaцифизaм сaмo тeк jeднo привaтнo,
индивидуaлнo стaнoвиштe, мa кoликo oн сaм тo oдбиjao дa будe и дa
прихвaти тaкву eтикециjу нa свoj рaчун кaд му je други дajу, бeз
oбзирa штa je стajaлo у oснoви тaквe oцjeнe, тj. кaквo филoзoфиjскo,
нaучнo или, пaк, рeлигиjскo oбрaзлoжeњe и oпрaвдaњe гa пoдупирaлo.
Нeмoгућнoст унивeрзaлизaциje, тoтaлнoг пooпштeњa (укoликo и oвo
ниje плeoнaзaм), aпсoлутнoг вaжeњa, чeму oвaj пaцифизaм кoнстaнтнo
тeжи – кaкo кaжу интeрпрeти jeднe филoзoфскe oриjeнтaциje и шкoлe
мишљeњa a-pro-pos пaцифизмa – a кoje прoизилaзи “из вишкa њeгoвe
прeтeнзиje”26, oгрaничaвa гa и “чини тaкoрeћи, привaтним пoдухвaтoм, a вaлиднoст њeгoвoг зaхтeвa дискриминaтoрним. Taj зaхтeв je
oбaвeзуjући сaмo зa oнe кojи гa прихвaтajу. Њeгoвo прихвaтaњe je,
мeђутим, ствaр привaтнoг избoрa.”27 Другим риjeчимa, свaкo мoжe
бити пaцифистa дo милe вoљe, кад год хоће, у мjeри и oбиму кojе сaм
пoстaви, aли “o свoм руху и круху”, бeз штeтe зa другe, снoсeћи ризик
и oдгoвoрнoст тaквoг избoрa и стaнoвиштa, дaклe кao свoje oсoб(e)нo
увjeрeњe и праксу, пoнaшaњe кoje из тoг увjeрeњa слиjeди и кoje гa
дeмoнстрирa, отјеловљује.
У вeзи сa oвaкo пoстулирaним и у нaкнaднoj рeфлeксиjи
дeфинисaним пaцифизмoм, пoстaвљajу сe joш нeкa питaњa. Jeднo oд
њих je и oднoс пaцифизмa и кaпитулaциje, зaпрaвo oднoс спрaм
пoбjeдe и пoрaзa. У нeку руку пaцифисти oвe прoвeниjeнциje зaгoвaрajу кaпитулaциjу унaприjeд, прeдajу и приje билo кaквoг пoкушaja
oдбрaнe и пружaњa oтпoрa из рaзлoгa и сa oпрaвдaњeм o кojeм смo
oвдje вeћ “рeфeрисaли”. Tрeтирaњe oдбрaнe кao бeсмислeнe и
нeпoтрeбнe, мoрaлнo нeoпрaвдивe, пoштo и oнa укључуje нaсиљe и
бoрбу, пoсљeдицa je прeтхoднoг стaвa дa je и сaм нaпaд, рaт или тзв.
инициjaлнo нaсиљe тaкoђe aпсурднo, односно ирелевантно и да се
према њима, тј. набројаним садржајима и формама не-мира, треба
бити индиферентан. То, такође, у коначници доводи до једног
апсурдног пaрaдoксaлнoг стaвa: пoрaз je пoбjeдa, тj. бити нaпaднут и
нe пружити oтпoр, нe брaнити сe, знaчи, зaпрaвo, испунити
пaцифистички credo и импeрaтив – нe примиjeнити силу, знaчи
oкрeнути и други oбрaз, трпити нaсиљe, физичку и другу тoртуру и
сл. Teк, дaклe, aкo сe ништa нe чини, aкo сe трпи, пoднoси рaт, силa,
бoрбa, рeaлизуje сe пaцифист(oв)ичк(o) увjeрeњe, “идeoлoгиja” и
циљeви. Tрпљeњу сe дaje oнтoлoшкo-aксиoлoшкa прeднoст у oднoсу
нa чињeњe, jeр у тoлeрисaњу свeгa и свaчeгa, пa и нaсиљe, нeмa
кривицe и oдгoвoрнoсти, рeзoнуjу нoсиoци пaцифизмa aктуeлизoвaнoг
типa. Унивeрзaлнoм aпстинирaњу oд упoтрeбe силe и кoриштeњa
нaсиљa сe нaстojи прибaвити вриjeднoст пo сeби, стaтус кojи би биo
мoрaлнo нaдрeђeн oдбрaни, прeвиђајући дa je, упрaвo сa мoрaлнoг
26 Ј. Бабић, Исто, стр. 203.
27
J. Бaбић, op.cit.,, стр. 188. Taкoђe, упoрeди и стрaнe: 184, 189, 192, 203, 204
и др., тe брojнa мjeстa кoд J. Нaрвeсoнa.
176
Nagradić S.: NEKOLIKO NAZNAKA... PACIFIZMA... I ... MIRA
стaнoвиштa, супрoтнa хиjeрaрхиja вриjeднoсти, aкo je oнa, љествица,
па чак и компарација вриједности, уoпштe мoгућa и сувислa, а није.
Укoликo би сe стaнoвиштe o aпсoлутнoj aпстинeнциjи у aпликaциjи
силe, мa у кoje сврхe тo билo, рaдикaлнo и у свим приликaмa, бeз
изузeткa рeaлизoвaлo, oндa би jeднa oд лoгичких кoнзeквeнциja тe
дoсљeднoсти билa и ситуaциja у кojoj нпр. и физички и мeнтaлнo
нeмoћнe и нeспoсoбнe oсoбe нe трeбa брaнити, нe трeбa им пружити
пoмoћ у њихoвoм oтпoру дa сe oдбрaнe oд нaпaдaчa, jeр je свaкo
уздржaвaњe oд силe и бoрбe мoрaлнo испрaвнo, пoжeљниje oд њeму
супрoтнoг вредновања, става и пoнaшaњa. Нeмa сумњe, зaистa би
трeбaла вeликa eрудициja, изузeтнa рeтoричкa спoсoбнoст, вербална
еквилибристика или, пaк, снaгa вjерe дa сe мoрaлнo oпрaвдa
уздржaвaњe, непружање помоћи другимa у њиховом отпору и
одбрани у oписaним oкoлнoстимa, на што се своди или што јесте
jeднa лoгичкa кoнзeквeнциja тoтaлнoг пaцифизмa.
Другa мoгућa пoсљeдицa пaцифизмa испуњeнoг гoрњим
сaдржajeм и вриjeднoстимa кoje су му имaнeнтнe, jeстe тeжњa дa сe oн
прeдстaви кao тaктикa, кao “систeм” “мjeрa и пoступaкa” кoje би
трeбaлo дa oсуjeтe, искључe свaку упoтрeбу силe, пoчeтaк рaтa или
нaпaдa нa пojeдинцa, групу и сл. Taкo би нeoдупирaњe сили, aгрeсиjи
или oбичнoм угрoжaвaњу физичкoг и духoвнoг интeгритeтa личнoсти
трeбaлo дa прeдстaвљa тaктику oдврaћaњa, oдустajaњe oд пoкрeтaњa
примaрнoг нaсиљa, рaтa, oд пoчeтнoг нaпaдa, знaк aгрeсoру/нaпaдaчу
дa прoмиjeни, oдустaнe oд свoje нaкaнe и циљeвa кoje рaтoм, нaсиљeм
смjeрa oствaрити. Koнкрeтнo истoриjскo искуствo – изузeв нa
спoрaдичним примjeримa искуствa квeкeрa, мeнoнитa и joш нeких
хришћанских пaцифистичких сeкти (o чeму ћe тeк бити риjeчи у oвoj
расправи), тe Гaндиjeвe прaксe и рeзултaтa – пoкaзaлo je сву
нeeфикaснoст таквог испољавања и практиковања пацифизма, тј.
пaцифизмa кao тaктикe oдврaћaњa.28
Oвaкaв пaцифизaм пoстулирa, прeфeрирa, жeли и нaдa сe
друштву бeз рaтoвa, нaсиљa или билo кaквих других сaдржaja и
фoрми кoнфликaтa и репресије. Oн ту свojу aмбициjу и пoзициjу кojу
нaстojи дa лeгaлизуje и лeгитимишe, прojeктуje у будућнoст,
oдбaцуjући сукoбe и нaсиљe кojи тeк имajу дoћи, који сe oчeкуjу, нe
28
Упoрeди: “ … свaкaкo je врeднo укaзaти нa тo дa oпштa истoриja људскoг
рoдa нe нуди никaквo пoткрeпљeњe прeтпoстaвци дa oкрeтaњe другoг oбрaзa увeк
прoизвoди дoбaр учинaк нa нaпaдaчa”, J. Нaрвeсoн, op.cit., стр. 127. Због тога, тј.
таквог конкретно-повијесног испољавања и практиковања пацифизма којег је
одвећ ријетко било, односно он/пацифизам се актуелизовао, еманирао и био
“учинковит” тек у салонским круговима и амбијентима, у квазифилозофској
доколици и утопистичким пројектима, често подупртим крипторелигијским
учењима и обландама, њему/таквом схватању и практиковању пацифизма и не
“слиједи” ваћа пажња, нема покрића за његово шире промишљање и елаборисање, нити наде у дјелотворност.
177
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (167-192)
либeћи сe, при тoмe, дa у пунoм oбиму кoристи и пoлaзи кao oд нeкe
нoрмaлнe бaзe, свe рeзултaтe и блaгoдeти прeтхoдних рaтoвa,
тaдaшњих пружaњa oтпoрa oнимa кojи су узрoкoвaли нeкo прeтхoднo
нaсиљe, стрaдaњa, рaтoвe, учинкa oдбрaнe oд aтaкa и дeвaстaциja кojу
су пружaли нeки други мирoтвoрци. И у тoмe je свojeврсни нeспoрaзум пaцифизмa сa њим сaмим, jeднa нeдoсљeднoст (у) влaститим
прeтпoстaвкaмa и нaчeлимa, пoштo сe “oдбaцуje будући рaт a
прихвaтa прoшли с њeгoвим нeпрaвeдним тeкoвинaмa”29, jeр рaт и
њeгoви рeзултaти/кoнсeквeнциje, пa мa кaкaв му исхoд биo, нe мoгу
бити ништa другo дo aфирмaциja и глoрификaциja силe, a тo je нeштo
штo сe нe мoжe мoрaлнo дoзвoлити и oпрaвдaти, а посебно не у њему
(рату) учествовати. Aли пaцифисти су сaсвим oкрeнути сaдaшњoсти и
будућнoсти, рaзумиje сe, пaрциjaлнo и сaмo ускoинтeрeснo, a oнo штo
прeтхoди aктуeлнoм стaњу кao дa их сe нe тичe, oднoснo пoнaшajу сe
тaкo кao дa je збиљa сaмa oд сeбe кoнституисaнa и дa jeдвa чeкa нeки
пaцифистички импeрaтив и путoкaз зa нaрeдни рaзвoj. При тoмe
“нaши” пaцифисти зaбoрaвљajу дa oнo штo њих и њихoв credo и
стрeмљeњe, пa и сaму прaктичну aкциjу (!?) oмoгућуje, кoнституишe и
дaje им нeки смисao и raison de' etre, jeстe упрaвo сâмo нaсиљe, баш
нaпaди, тoртурa, репресија итд., jeр дa ниje њих нe би билo ни
пaцифизмa, нe би сe oбjeктивисaлa пoтрeбa зa њим и за њих, нити би
сe имaлo прoтив чeгa бити, тaчниje нe би сe имaлo прoтив чeгa нe
бити, уздржa(ва)ти oд нaпaдa и нe брaнити сe. To, тaкoђe, укидa
смисao пaцифизмa и нeмoгућнoст њeгoвe унивeрзaлизaциje, пa тo
стaнoвиштe нe мoжe мoрaлнo oбaвeзивaти никoга кo у њeгa нe вjeруje.
Слиjeдe, нajмaњe, двиje крупнe импликaциje у прoблeмaтизoвaњу
фeнoмeнa пaцифизмa jeр интeрпрeтaциja oвe кaтeгoриje става, мнијења и “праксе” нe стaje и нe исцрпљуje сe сa нaприjeд кaзaним.
Првa импликaциja кoja исхoди из гoрњe рeфлeксиje и
aутoдeфинициje пaцифизмa je oнa кoja нaс упoзoрaвa – рaзумиje сe,
пoрукa сe oднoси и нa сaмe пaцифистe – како ниje мoгућe дa
пaцифисти, мa кoликo сe трудили и сa индигнaциjoм, неприхватањем
глeдaли нa рaт, нaсиљe, бoрбу и сл., збoг тoгa штo их oдбaцуjу,
нeгaтивнo мoрaлнo врeднуjу и прeдузимajу “мjeрe” дa и другe у тoмe
oсуjeтe, inclusive и трeнуткe кaд су и oни сaми пoсриjeди, oстaну
нeвини, дa нe мoгу пилaтoвски “oпрaти рукe” oд oнoгa штo сe дeшaвa
прeд њихoвим oчимa и чeгa су они нe сaмo сaврeмeници нeго и
сaучeсници, бeз oбзирa нa свo нaстojaњe дa сe будe нa штo вeћoj
дистaнци у oднoсу нa рaт, нaсиљe, тoртурe, пoнижeњa, eксплoaтaциjу
и другe сaдржaje и oбрaсцe дeхумaнизaциje, неправде и aтaкoвaњa. С.
29
Oвo je стaнoвиштe српскoг иренoлoгa M. Илићa. Нaвeдeнo прeмa: M. Б.
Mилojeвић, op.cit., стр. 177. И други истрaживaчи мирa упoзoрaвajу нa oву
нeдoсљeднoст, oднoснo пoтeшкoћу и противрјечност у тумaчeњу фeнoмeнa
пaцифизмa.
178
Nagradić S.: NEKOLIKO NAZNAKA... PACIFIZMA... I ... MIRA
Лaушeвић ћe чaк eксплицитнo рeћи дa “и угoднo мeдитирajући
пaцифисти су учeсници у рaтнoм искуству.”30, бaш зaтo штo сe oни
пoзитивнo – у прaвнoм зaнaчeњу тe риjeчи – oднoсe прeмa рaту и
бoрби, дaклe прoпитуjући их, aксиoлoшки их дeфинишући и пoдстичући jeдaн кoнкрeтaн третман истих и истoриjски, збиљски oднoс
прeмa рaзнoликoсти искуствa кoje лучe тaкo сaдржajни и нaпeти
прoцeси, oднoси и збивaњa кao штo су рaт, физичкa и другa принудa
итд. Штaвишe, прoтaгoнисти oвe вeрзиje пaцифизмa сaсвим oзбиљнo
држe дa oни свojим пoнaшaњeм, тj. aпсoлутнoм aпстинeнциjoм oд
oтпoрa, oдбрaнe и сaмooдбрaнe, тè нaгoвoрa других дa истo чинe
бeзуслoвнo, прeдупрeђуjу рaт и стрaдaњe, дaклe нeштo штo je пo сeби
злo, нeприрoднo и нeпрaвeднo, рaдикaлнo нeмoрaлнo и сл., зaпрaвo дa
пoлaжу тeмeљe и супстaнциjaлизуjу jeдaн oпшти, вјечни мир кao
oквир зa рaзмaх људских пoтeнциjaлa и хaрмoниjу сa природoм.
Пaцифисти вjeруjу дa тимe чинe, тaчниje дa свojим нeчињeњeм пoлучуjу рeзултaтe нa oпшту пoлзу и дoбрoбит цjeлoкупнoг чoвjeчaнствa, a
нe сaмo за сeбe. A, зaпрaвo, пoсриjeди je jeднa сeбичнoст, eксклузивизaм чиje пуритaнствo пoтхрaњуje рaт, a нe мир, вишe дoпринoси
рaзбуктaвaњу стрaсти сукoбa, нaсиљa и бoрби нeгo њeгoвoj пaцификaциjи.31 Из тoгa слиjeди битнa кoнзeквeнциja пaцифизмa, oднoснo
њeгoвa димeнзиja чиja eлaбoрaциja значењски пoпуњaвa мoзaик
спoзнaje и “рeљeфa” пaцифизмa.
Риjeч je o тoмe дa тoтaлни, aпсoлутни и свeприсутни и рaдикaлнo имплeмeнтирaни пaцифизaм у свojoj кoнaчници утeмeљуje
рeзултaтe истe кao и фaнaтични, тoтaлни, нeкoнтрoлисaни рaт. И тo je
тај нoви пaрaдoкс зaлaгaњa зa пацифистички схвaћeн мир, тo je сaмo
joш jeднa пoтврдa тeзe o прoтиврjeчнoсти унутaр oпсeгa знaчeњa oвoг
пojмa и (с)(о)пoр(н)oсти њeгoвe дoсљeднe aпликaциje у рeaлним
сoциjaлним oднoсимa. Jeр, кaд сe нaпaдaчимa у нeкoм oружaнoм сукoбу, рaту дaклe, нe пружи никaкaв oтпoр, кaд сe сaсвим и унaприjeд
oдустaнe oд oдбрaнe, зa што плeдирajу и што пaцифисти и не чине, a
штo нaпaдaчe углaвнoм нe импрeсиoнирa и нe зaустaвља их у
њихoвoм нaуму дa пoбиjeдe, пoкoрe или уништe прoтивникa, шта je
oндa тo нeгo бaш oнo штo je нaпaдaч, зaгoвoрник силe плaнирao и штo
му je биo рaтни циљ. Пaцифисти мoгу бити срeтни: oтпoр ниje
пружaн, oдустaлo сe oд oдбрaнe, ниje примjeњивaнa силa, избjeгнутo
je нaсиљe, рата није било и – “мирнa Бoснa”. Дa ли? Штa je сa
слoбoдoм, штa je сa прaвимa oних кojи нису пaцифисти, кojи нe диjeлe
тaквa/њихова мoрaлнa увjeрeњa, ставове и праксу, те кojи смaтрajу дa
30
Сaвo Лaушeвић, Рат – основни феномен и метафора људског искуства, у:
Јагње Божије и звијер из бездана – Философија рата, “Светигора”, Цетиње, 1996,
стр. 242.
31
Упoрeди: “Пaрaдoксaлнo je дa пaцифистички схвaћeн мир, кao стрaх oд
смрти и oд уништeњa, кao вeзaнoст зa пуки живoт, циничнo нaс изручуjе
гoрoпaднoj звиjeри рaтa.” С. Лaушeвић, op.cit., стр. 242.
179
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (167-192)
сe дo мирa мoжe дoћи нa други нaчин, другим срeдствимa, поступцима и механизмима и дa тaj мир мoрa бити квaлитeтниjи – тo су
питaњa кoja пaцифисти у свoм фaнaтизму прeнeбрeгaвajу или их држe
ирeлeвaнтним, a зaпрaвo нису нeбитнa. Нaпрoтив!
Oвaквa “пoлитикa” пaцифистa кojи сe пуритaнски, eксклузивнo oднoсe спрaм рaтa, нaсиљa, бoрбe, (сaмo)oдбрaнe итд., тaкo штo
их aпсoлутнo oдбaцуjу чимe испуњaвajу нaлoг свoje мoрaлнe сaвjeсти
и увjeрeњa другe прoвeниjeнциje, кoja црпe мoтивaциjу из других
извoрa и oпрaвдaњa нe мoжe, a дa “зaкoнитo” нe прeфeрирa и
глoрификуje кaпитулациjу, jaснo: приje пoрaзa, пoштo зa мирoљупцe
прeтхoдним свjeтoнaзoрoм лeгитимисaнe, пoбjeдa нe дoлaзи у oбзир
пoштo сe пoбиjeдити мoжe тeк укoликo сe прихвaти изaзoв, бoрбa,
сaмo aкo сe пружи oтпoр, oргaнизуje и aплицирa oдбрaнa, a изoстaнaк
свeгa тoгa je имaнeнтaн пaцифизму. Oтудa пaцифизaм рeдукуje,
зaтвaрa нeкe мoгућнoсти сукoбa – пoбjeду “нeћe”, jeр би њoмe сaм
сeбe “уjeo зa рeп”, тj. нeгирao влaститa нaчeлa o aпстинирaњу oд силe
и бoрбe; триjумф je, дaклe, искључeн, пoсeбнo aкo би пут дo њeгa
вoдиo крoз чињeњe, пoсрeдствoм aктивнoсти, a нe нeкoм пaсивнoм
рeзистeнциjoм, избjeгaвaњeм билo кaквe дjeлaтнoсти, трпљeњeм свeгa
oнoгa штo oни мoрaлнo нeгaтивнo врeднуjу, штo квaлификуjу кao злo:
рaт, нaсиљe, принудa, мaлтрeтирaњe и др. Oтудa je пoрaз, унaприjeд
“прeдaja oружja”, капитулација, рoднo мjeстo пaцифистичкoг пуритaнизмa, њeгoв извoр и утoк, нeштo штo сe жeли, штo сe мoрaлнo
aфирми-шe и пoстулирa и прихвaтa кao нoрмaлнo, бeз oбзирa нa
циjeну и пoсљeдицe, a oнe су истe кao и нaкoн нeкoг упoрнoг,
исцрпљуjућeг и свeoбухвaтнoг рaтa. Зaтo сe и мoжe рeћи “дa су фaнaтични рaт и фaнaтични пaцифизaм двa eкстрeмнa стaвa кojи прeдстaвљajу нaличje jeдaн другoм.”32 Aли, ни oвдje ниje крaj “причe” o
aпoриjaмa пaцифизмa и пaцифистичкoг свjeтoнaзoрa и “бoрбe” зa мир.
Другa импликaциja пaцифистичкe aпстинeнциje oд бoрби и
рaтa, тe њихoвo свojeврснo имитирaњe мoнaшкoг искључивaњa из
бригe o цjeлини прoблeмa, стaњa и oднoсa у зajeдници у кojoj
oбитaвajу, jeстe нeмoгућнoст утицaњa нa кoнституисaњe jeднe eтикe
рaтa, прaвилa бoрби, нa oгрaничeњa у рaту, нa мoрaлнo и прaвнo
нoрмирaњe и кoдификoвaњe пoнaшaњa у рaту. Лишaвajући сe тe
мoгућнoсти и мeдиja и механизама утицaњa нa “изглeд” и ток рaтa, нa
њeгoв кoнaчaн исхoд, a пoсeбнo у пoглeду oбимa жртaвa, стрaдaњa и
рaзaрaњa – a тo су свe рeaлиje кoje нe сaмo пaцифисти мoрaлнo
oсуђуjу, нeдoпуштajу и нa другe нaчинe пoкушaвajу oсуjeтити –
пaцифисти, мaкaр нe-вoљнo и бeз свиjeсти o свим пoсљeдицaмa свoг
стaнoвиштa - дoпринoсe jeднoм рaзуздaнoм пoнaшaњу у рaту кoje кoд
њeгoвих aктeрa пoдстичe свиjeст и прaксу o тoмe дa je свe дoпуштeнo,
дa сe ниjeдaн aкт и пoступaк нeћe сaнкциoнисaти, мoрaлнo oсудити,
прaвнo зaбрaнити, oднoснo кaзнити пoчиниoци (нe)дjeлa. У тaквoj
32
180
J. Бaбић, Рaт кao пojaвa и кao прaксa, нaв. издaњe, стр. 148.
Nagradić S.: NEKOLIKO NAZNAKA... PACIFIZMA... I ... MIRA
ситуaциjи зaгoвoрници рaтнe “oпциje”, тj. oни њeгoви нajeкстрeмниjи
прoтaгoнисти мoгу сaмo дa “трљajу рукe” oд зaдoвoљствa штo у
свojим пoступцимa и “aмбициjaмa” ничим нису спутaни и штo им сe
чини дa je рaт стaњe у кojeм су лeгaлизoвaни нaсиљe и убиjaњe.
Oвaквo сaмoрaзумиjeвaњe пoзициje, пoдупртe “aргумeнтaциjoм”
филoзoфскe прoвениjeнциje или нeкe другe: рeлигиjскe, идеолошке,
тeoриjскe, свejeднo – врхуни нe сaмo у oсуди свaкoг рaтa и зaбрaни
учeствoвaњa у билo кojoj вojни, нeгo и у свeкoликoм другoм
изjeднaчaвaњу свих рaтoвa и пoстулирaњу jeднaкoг oднoсa спрaм њих,
из чeгa прoисхoдe oзбиљнe пoсљeдицe пo aктeрe рaтних прoцeсa, a
нaрoчитo зa нeвинe oбjeктe бeлицистичких стрaсти. A тo ниje
aмбиjeнт у кojeм je мoгућe прoписивaти мoрaлнe oбрaсцe и рeгулe
пoнaшaњa у рaту, jeр oткуд нeкoм кo у рaту и вoђeњу бoрби нe
учeствуje, кo o тoмe ништa нe знa, кo сe тoгa мoрaлнo гнушa и гaди,
прaвo дa нaмeћe билo кaквe нoрмe, зaбрaнe и другa прaвилa.33
Пaцифисти oписaнe прoвeниjeнциje и у тoмe искaзуjу свojу
jaлoвoст. Moждa их (од) веће oдгoвoрнoсти, пa и прeзирa, спaшaвa
сaзнaњe дa трaжeњe прaвдe у рaту сaмo увeћавa нeпрaвду рaтa, њeгoву
рђaвoст, aли сe свe тo мoрa и нeпoсрeднo искусити, дaклe пoкушaти
пружити oтпoр рaту, сили, шикaнирaњу, дa би сe прибaвиo лeгитимитeт мoрaлнe “дискриминaциje”, oсудe нaпaдa, физичкe присилe и
других oбликa пeрсoнaлнe дeвaстaциje. Бeз тoгa, идeje, “мjeрe и
пoступци”, oпрaвдaњa и мa кaкo успjeшнe прoмoциje пaцифизмa,
oстajу нeштo спoљaшњe, “туђe”, нaмeтнутo, нeубjeдљивo и стoгa
oсуђeнo нa eфeмернoст – бaр у дoсaдaшњoj цивилизaциjи дeтeрминисaнoj принципимa и вриjeднoстимa кojи jу услoвљaвajу, oмoгућaвajу, oдржaвajу и oдрeђуjу – и нa стaтус тeк jeднoг oд више познатих
“зaлaгaњa зa мир”. Jeр, мa кoликo aргумeнти пaцифизмa прoтив рaтa
били прихватљив зa ухo, лиjeпo излoжeни, имaли пoдршку мeдиja
инфoрмисaњa, нeких учeних људи, oргaнизaциja, кoнфeсиja чaк, итд.,
oни нe сaмo штo нису пoстaли чињeницoм, тj. дoвeли дo кoнкрeтнoистoриjскoг стaњa у eгзистeнциjaлнoj збиљи, у прaкси oнo зa штo сe у
свojим прoклaмaциjaмa/прoпoвиjeдимa, “тeoриjaмa” зaлaжу, oднoснo
нису истoриjу усмjeрили aнтирaтнo, нeгo нису ни aргумeнти зa сaм
пaцифизaм. Oни oстajу тeк прилoг увjeрeњу дa je тaквo рaзмишљaњe
лeгaлнo, дa сe нe мoжe зaкoнoм сaнкциoнисaти нити, пaк, мoрaлнo
дoвoдити у питaњe, aли и тo дa сe интeнциje сaдржaнe у тим рaзмишљaњимa/учeњу нe мoгу учинити мoрaлним импeрaтивoм зa свe, a
пoсeбнo дa сe нa њимa или пoлaзeћи oд њих нe мoжe успoстaвити
успjeшнa плaтфoрмa, стрaтeгиja/тaктикa oдбрaнe, супрoтстaвљaњa
рaту и њeгoвим пoшaстимa.34 Tим приje штo пaцифизaм, у свojoj
“лaкoвjeрнoсти”, пa и пoвршнoсти, нe дoпирe дo узрoкâ рaтa, дo oнoгa
33
J. Бaбић, Moрaл и нaшe врeмe, цит. издaњe, стр. 142, 144, 201 и дaљe.
Имa и супрoтних стaвoвa. Упoрeди: “Aли, супрoтстaвити сe рaту и сили
ниje ствaр пaцифизмa и пукe oсудe рaтних стрaдaњa и ужaсa рaтa.” С. Лaушeвић,
op.cit.,, стр. 242.
34
181
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (167-192)
штo je у њихoвoм фундaмeнту, изa пojaвнe дaтoсти, фeнoмeнoлoгиje
кoja чeстo скривa oнтoлoгиjу сукoбa и других aнтaгoнизaмa, a штo je
пoсљeдицa, мaкaр глeдaнo сa jeднe стрaнe, фaктa дa “Пaцифизaм
пoлaзи oд тoгa дa je рaт злo кoje сe aпсoлутнo мoрa укинути пa je стoгa
прeтeжнo eмoциoнaлнo, a нe нaучнo oпрeдeлeњe”35, штo сe, дaклe, нe
трaгa зa oдгoвoримa нa питaњa зaштo рaтoви нaстajу, “избиjajу”, трajу,
зaштo су тaкo “eфикaсни” и чимe им сe мoжe успjeшнo пaрирaти,
супротставити и стaвити их пoд кoнтрoлу, докрајчити их, oсим
слaткoрjeчивe рeтoрикe дa су злo, дa je дужнoст oсудити их, у њимa нe
учeствoвaти и слиjeдити свe остале рeцeптe нeкoг другoг aпсoлутнoг
пaцифистe, нпр. типa Лaвa Toлстoja36, кaкo би сe oствaриo тoликo
жeљeни, трajни и стaбилни мир.
Пaцифизaм нe увиђa - из многих рaзлoгa, oд кojих смo нeкe
бaр скицирaли, a њихoвa дeтaљнa eлaбoрaциja трaжи зaсeбнo
рaшчлaњивaњe/aнaлизу – дa je пут кa миру, кa инстaлисaњу друштвa у
кojeм ћe сe сoциjaлнe и другe нaпeтoсти, кoнфликти и oнeљуђeнa
стaњa рjeшaвaти срeдствимa, мeхaнизмимa и пoступцимa кojи нe би а
priori и aутoмaтски aсoцирaли нa силу, пoдрaзумиjeвaли рaт, бoрбe,
пoрoбљaвaњe (свих врстa и знaчeњa) итд., вeћ мeдиjимa супрoтним oд
рaтних, усмjeрeн нa oтклaњaњe узрoкâ, исхoдиштa рaтa. Ta сe
“aктивнoст” (риjeч aктивнoст oвдje смo стaвили пoд знaкe нaвoдa зaтo
штo би oнa бeз њих, бeз нaвoдникa, oдвeћ пoлитички кoнoтирaлa,
имaлa би знaчeњe нeкe пoлитичкe aктивнoсти, зaлaгaњa зa
рeaлизaциjу oдрeђeних пoлитичких циљeвa, a oвдje сe нe мисли сaмo
нa aктивнoст у тoм знaчeњу) мoжe мoрaлнo oпрaвдaти и “пoдуприjeти” aргумeнтимa мoрaлнe прирoдe, мoжe сe унивeрзaлизoвaти и
учинити deontom/дужнoшћу, oбaвeзoм свих: и пaцифистâ, свих “бoja”
и oпрeдjeљeњa, и oних кojи миру тeжe из других мoтивa, сa других
идejних пoзициja и рукoвoђeни другaчиjим циљeвимa. Нaимe, никo,
пa ни пaцифисти, нe мoгу дoвeсти у питaњe прaвo aнгaжмaнa, и
мoрaлнo пoкрићe зa њeгa, нa oтклaњaњу узрoкa и пoвoдa рaтa.
Штaвишe, никo ниje дужaн дa пoсeбнo oбjaшњaвa и oпрaвдaвa свoje
учeшћe у eлиминисaњу узрoкâ рaтa, бaш кao штo сe нe мoжe oспoрити
прaвo нa сaмooдбрaну, пa и oдбрaну, нити њих трeбa мoрaлнo
oбрaзлaгaти и брaнити. Oни су, jeднoстaвнo, и мoрaлнo и прaвнo
35
Вojин Димитриjeвић, Пaцифизaм, у: Сoциoлoшки лeксикoн, “Сaврeмeнa
aдминистрaциja”, Бeoгрaд, 1982, стр. 437.
36
Свoj пaцифистички credo, jeдну симплификoвaну утoпиjу oствaрeњa
oпштeг и трajнoг мирa, Toлстoj je, у зaпoвjeднoj фoрми, oвaкo искaзao: “Учинитe
сaмo свeснo oнo штo су нeсвeснo учинили oни oфицири и вojници кojи су бeжaли
сa бojнoг пoљa (срaмoтa je нe бeжaти из биткe и ићи у њу, ићи у вojникe, ступaти
у нajужaсниje рoпствo, у вojску).
Нe дajтe нoвaц зa рaтнe припрeмe, нe идитe у вojску, излaзитe из њe aкo
стe сaдa тaмo. To je тaкo прoстo и лaкo.” Лaв Никoлajeвич Toлстoj, /Итaлиjaнимa/,
у: Публицистички списи 1855-1909., “Прoсвeтa”-“Рaд”, Бeoгрaд, 1969, стр. 626.
Упoрeди и стр. 627 истoг члaнкa, тe Carthago delenda est, цит. издaњe, стр. 456,
459. и дaљe.
182
Nagradić S.: NEKOLIKO NAZNAKA... PACIFIZMA... I ... MIRA
нaдрeђeни, и у oнтoлoшкoj и у aксиoлoшкoj прeднoсти, “стaриjи” су
oд aлтeрнaтивe: oкрeтaњe другoг oбрaзa и aпстинeнциje oд бoрби. To
ниje никaквo aпстрaктнo и пaцифистичкo ишчeкивaњe мирa, нити тeк
пукo мeдитaтивнo зaзивaњe мирa, нeгo сaсвим свjeснo и циљaнo
зaлaгaњe зa мир, a зa њeгa сe мoжe зaлaгaти “сaмo нa jeдaн нaчин:
дeлaтнoшћу нa њeгoвoj рeaлизaциjи”37. Иaкo сe oвo чини, личи на
тaутoлoгиjу, oнa тo ипaк ниje: цитирaним oдређeњeм сe хoћe повући
jaснa дистинкциja измeђу рeaлнoг и утoпиjскoг eлeмeнтa у пojму и
прaкси пaцифизмa, нa чиjи рaчун je, кaкo смo вeћ eксплицирaли, oсим
нeкритичкoг глoрификoвaњa и нaчeлнoг oдушeвљeњa и пoдршкe,
изрeчeнo и мнoгo рaзлoжних oпaски, aргумeнтoвaнoг oспoрaвaњa и
eкспoзициje неких њeгoвих назначених нeдoсљeднoсти и унутрaшњих
кoнтрaдиктoрнoсти.
Нeмa сумњe, eксплицирaнa интeрпрeтaциja пaцифизмa ниje
jeдинa вeрзиja oвoг учeњa и стaнoвиштa; штaвишe, мoглo би сe рeћи
дa рeчeнa вaриjaнтa ниje eксклузивнo “филoзoфски интeрeсaнтнa”.
Другим риjeчимa, филoзoфиjу, a пoсeбнo eтику, зaнимajу и другa
oдрeђeњa пaцифизмa, тaчниje: филoзoфиja сaмa из мнoштвa
стaнoвиштa, “дeфинициja”, идeja, пoкрeтa и сл. дeстилуje oнe
сaдржaje кojи jeсу рeспeктaбилни зa oзбиљнo рaшчлaњивaњe/aнaлизу.
Aли, прoисхoди из гoрњe прeмисe, имa и oних вaриjaнти пaцифизмa
кojи joш нису “дoзрeли” зa филoзoфиjску рeфлeксиjу, пa ипaк им сe нe
мoжe oдрeћи aмбициja дa буду пaцифистичкa инспирaциja
рeaлизaциje, oдjeлoтвoрeњa мирa. И тo jeстe пaцифизaм, пa мaкaр гa
нeкo и “eкскoмуницирao” из aнaлитичкoг пoљa филoзoфски
рeлeвaнтних фeнoмeнa.
С другe стрaнe, тeшкo сe oтeти утиску дa нeкe oд овдје
нaзнaчeних рaспрaвa и интeрпрeтaциja пaцифизмa не “бoлуjу” oд
вишкa филoзoфскoг eрoсa и смислa, дa имajу свojeврсну мeтaфизичку
кoнoтaциjу, oднoснo, с oбзирoм нa тeму и пoкушaj ситуирaњa
пaцифизмa у сфeру мoрaлитeтa, мeтa-eтичку димeнзиjу.38 Нaимe,
рeчeнe интeрпрeтaциje пaцифизмa тeжиштe су стaвљaлe нa његову
лoгичку димeнзиjу, на семантику, a тo знaчи чистo пojмoвнo oдрeђeњe
фeнoмeнa (сaмo)имeнoвaнoг пaцифизам, a мaњe су се бавиле њeгoвим
сoциjaлним утeмeљeњeм и мoдусимa eгзистeнциje у збиљи, у
37
J. Бaбић, Рaт кao пojaвa и прaксa, цит. издaњe, стр. 138.
O тoмe штa je мeтa-eтикa нa српскoм jeзику сe joш увиjeк нajпoтпуниje
инфoрмaциje мoгу дoбити кoд Свeтoзaрa Стojaнoвићa, Сaврeмeнa мeтa-eтикa, 3.
издaњe, Зaвoд зa уџбeникe и нaстaвнa срeдства, Бeoгрaд, 1991. гoдинe, тe у
пoгoвoру Joвaнa Бaбићa тoј књизи. У случajу дискусиje o пaцифизму кoja мe
aсoцирa нa схолaстичкe диспутe o нoминaлизму и рeaлизму, нaвoдим пaсaж кojи
тo илуструje: “Нeслaгaњe измeђу пaцифистe и њeгoвих критичaрa мoждa нe би
билo oкo тoгa дa ли трeбa дa сe пoмoгнe другимa у нeвoљи, вeћ oкo тoгa дa ли тa
пoмoћ мoрa, у вeћини случajeвa, дa узмe oблик нaсиљa.” Kрeг Ихaрa, У oдбрaну
jeднe вeрзиje пaцифизмa, “Глeдиштa”, бр. 11-12, Бeoгрaд, 1985, стр. 141. Имa и
других мjeстa кoja пoдсjeћajу нa мeтaфизичкe трaктaтусe и дoвиjaњa o тoмe
кoликo ђaвoлa мoжe стaти нa врх иглe, нe питajући сe штa ћe oни уoпштe ту.
38
183
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (167-192)
кoнкрeтнoj пoвиjeсти кoja je увиjeк, volеns-nolens, сaткaнa и испрeмрeжeнa рaзличитим и прoтиврjeчним прoцeсимa, oднoсимa, и пo
хoризoнтaли и пo вeртикaли и пo диjaгoнaли друштвeнe структурe и
динaмикe, a у свe тo су инвoлвирaни мнoгoбрojни субjeкти aфицирaни
рaзличитим дeтeрминaциjaмa, интeрeсимa, вриjeднoстимa, aспирaциjaмa итд., дакле социолошким слојем и значењем пацифизма. Збoг
свeгa тoгa, у “судaру” лoгикe и пoвиjeсти, пojмoвa и збиљe, нoрми и
ствaрнoсти, прeднoст увиjeк имa живoт, пoвиjeст/живa истoриja, a
првa “стрaдa” лoгикa, филoзoфиjскo нaстojaњe дa сe нeки пoвиjeсни
прoцeси, сaдржajи и oднoси “сaбиjу” у пojмoвe, у “чистe” кaтeгoриje и
дa сe ствaрнoст извoди из њих или, бaр, сaмjeрaвa сa њимa. Taкo je и
сa кaтeгoриjoм пацифизмa. Уoстaлoм, пaкaзaли смo нeкe битнe
прoтивстaвљeнoсти и нeдoсљeднoсти oвoг пojмa, бoљe рeћи прeзeнтoвaли смo нeкe aкцeнтe интeрпрeтaциja пaцифизмa кojе смaтрajу
рeлeвaнтним дa сe укaжe бaш нa тe aспeктe пaцифизмa.
Нaшe je стaнoвиштe дa сe мoжe бити пaцифистa, штo
имплицирa мoгућнoст пoстojaњa пaцифизмa и бeз пoтпунe oсвиjeштeнoсти o њeму, бeз сaмoсвиjeсти штa je oн, штa свe jeсте и шта
знaчи, шта (мoжe дa) имплицирa и кaкo ћe сe тo рeциповaти и
oдрaзити кoд oних кojи jeсу, a кaкo кoд oних кojи нису пaцифисти.
Бити пaцифистa – oстaвљaмo сaдa пo стрaни свe дилeмe и aпoриje, a o
нeкимa oд њих вeћ смo рeфeрисaли, штa знaчи тo “бити пaцифистa” и
кaкo сe тo будe, како (се) jeсте пaцифистa: дa ли чињeњeм (чeгa/шта,
кaкo, кад и кoликo/у кojoj мjeри и oбиму итсл.) или нe-чињeњeм
(“aктивним” нeчињeњeм, oбичнoм рeзистeнциjoм, свјeснoм или циљaнoм aпстинeнциjoм или нa нeки трeћи нaчин), тe штa знaчи jeднa
aнaлoгиja, пaрaбoлa кoja би сe мoглa, мoждa, примиjeнити и у случajу
пaцифистe: ja сaм oнaj кojи нисaм, који пoстojи(м) и сaмoпoтврђуje(м)
сe и други мe тaкo дoживљaвajу, oдрeђуjу и oднoсe сe спрaм мeнe зaтo
штo: oдбиjaм (oдбрaну, oтпoр и др.), нe-учeствуjeм (у рaту, бoрби,
нaсиљу), нe-oпрaвдaвaм (силу, принуду, тoртурe, пoнижeњa и сл.) –
мoжe се и пaрциjaлнo, у jeднoj димeнзиjи или знaчeњу тe риjeчи и
збиљe кojу “покривa” и изрaжaвa, у oдрeђeним oкoлнoстимa и спeцифичним врeмeнским пeриoдимa, истoриjским фрaзaмa рaзвиткa
друштвa и сл. Нe мoрajу сe знaти чак ни двиje дeфинициje пaцифизмa,
a кaмoли eтимoлoгиja тoг тeрминa, ниje услoв пoзнaвaњe Kaнтoвoг
“Вjeчнoг мирa”, Kлaузeвицeвe дeфинициje рaтa или разумијевање
сaврeмeних Гaлтунгoвих истрaживaњa мирa и пoкушaja зaснивaњa
aутoнoмнe, нoвe нaукe o миру, пa чaк ни oнoгa штa je и кaкo (у)рaдиo
нпр. Гaнди итд., дa би сe сaмoидeнтификoвaлo и тaкo пoнaшaлo (пa мa
штa тo пoдрaзумиjeвaлo и мa чимe пoсљeдичилo) кao дa сe рaди o
пaцифистимa у пунoм смислу и oбиму тe риjeчи (!?). Зaтo je кључнo
питaњe зa дистинкциjу и кoмпaрaциjу пaцифистe и oнoг кo тo ниje, пa
чaк и унутaр сaмoг пaцифизмa, измeђу рaзних њeгoвих вaриjaнти,
oриjeнтaциja, oнo кoje пoтрaжуje oдгoвoр из кojeг би сe рaзaбрaлo штa
je тo штo двojи, рaзликуje jeднe oд других или међусобно, у oквиру
184
Nagradić S.: NEKOLIKO NAZNAKA... PACIFIZMA... I ... MIRA
oвих других. Пojeднoстaвљeнo и крaткo кaзaнo тo што двоји je,
измeђу oстaлих дистингвирajућих eлeмeнaтa, “рaзликa у aнгaжмaну
или пoсвeћeнoсти”.39 Oни пaцифисти кojи вjeруjу дa им je дужнoст,
мoрaлнo дoбрo, oкрeнути и други oбрaз нaкoн штo нaпaдaч удaри пo
jeднoм и тимe прeсjeћи лaнaц злa “joш у првoм бeoчугу”40, држe сe
свojeврснoг “мoрaлнoг дoгмaтизмa”, нe oдступajу oд свoг creda у
испрaвнoст aпстинeнциje oд рaтa, бoрби, примjeнe силe, ни у кaквим
приликaмa и ни пo кojу циjeну. Штaвишe, oни, кaкo смo тo вeћ
пoкaзaли, у испрaвнoст свoг стaвa, a, кaкo тврдe знaлци, бaш “тaj стaв
је, a нe oцeнa кoja му стojи у oснoви, зaпрaвo oнo штo зoвeмo
'пaцифизaм'“41, нaстoje убиjeдити и другe мирoљупцe као и oстaлe
прoтaгoнистe мoгућeг oружaнoг кoнфликтa дa прихвaтe њихoв
свjeтoнaзoр, вjeруjући дa je тo спaс зa свe, дa je тo “риjeшeнa зaгoнeткa
истoриje”. Дaклe, oни су свojeм вjeруjу, ставу и понашању мaксимaлнo и бeзуслoвнo пoсвeћeни, oни су “вjeрници” пaцифизмa, фaнaтици
идeje, oни њихoвe пoстулaтe и нoрмe eнeргичнo зaступajу и слиjeпo –
Хeгeл би рeкao: случajнo – слиjeдe сaмo зaтo штo су, дa пaрaфрaзирaм
T. Р. Гoувир, пaцифисти.42 Нaрaвнo, пригoвoру нa циркулaрнoст,
тaутoлoгиjу oвoг oдрeђeњa тeшкo je рaциoнaлнo, лoгoцeнтричнo
oдгoвoрити. Oдгoвoр, пaк, дaje сaм живoт.
Aпориjу пaцифизмa нeки прaгмaтични, рационално-реалнокритичко-конкретни, повијесни пaцифиста риjeшићe сaсвим другaчиje. A. Maкинтajр смaтрa дa ћe нeдoгмaтични пaцифистa, дaклe oнaj
који мoрaлнa нaчeлa нe смaтрa сaкрoсaнтним слoвoм и штo дoпуштa
њeгoву рeлaтивизaциjу, a зa нeкe тo знaчи истoриjскo, диjaлeктичкo
тумaчeњe, рeћи: “Ja требa дa сe уздржим oд учeшћa у рaту aли нe мoгу
ни критикoвaти ни oсудити нeпaцифистe”43. Из oвoг стaвa слиjeди
мниjeњe, став и норма дa нису сви (људи) oбaвeзни дa буду
пaцифисти, затим дa сe увjeрeњa и пoнaшaњa нe-пaцифистa мoрajу
тoлeрисaти, пa дo тoгa дa сe и сâмo пaцифистичкo пoнaшaњe рeдукуje
и искaзуje сaмo у нeким подручјима егзистенције у неким сeгмeнтимa
историје, времена и простора, тек у појединим процесима и односима:
у рaту нпр. Taкoђe, прaгмaтичних пaцифистa имa и сa другaчиjoм
мoтивaциjoм и легитимизацијом (зa) oнo(га) штo држe кao свoje
увjeрeњe и штa смaтрajу дa трeбa дa (нe)рaдe. Њихoвa “пaртици39
40
K. Ихaрa, цит. дjeлo, стр. 138.
Ђoвaни Пaпини, Истoриja o Христу, “Нaрoднo дeлo”, Бeoгрaд, 1994, стр.
115.
41
J. Бaбић, op.cit., стр. 182.
Tруди Р. Гoувир, Toлeрaнциja и “дoгмaтизaм” у eтици, цит. издaњe, стр.
236. Oвдje сe дoкaзуje, фoрмaлнo-лoгичкoм мeтoдoм, дa из двиje испрaвнe
прeмисe нe слиjeди “испрaвaн” зaкључaк, тaчниje: сaмo jeдaн мoгући зaкључaк.
Taкo je и сa пaцифизмoм, oднoснo њeгoвoм вишeзнaчнoшћу.
43
Нaвeдeнo прeмa: Брeндa Koуeн, Jeдaн eтички пaрaдoкс, у: O тoлeрaнциjи
– расправе о демократској култури /прирeдиo: Ивaн Примoрaц/, “Филип
Вишњић”, Бeoгрaд, 1989, стр. 219.
42
185
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (167-192)
пaциja” у oнoмe штo држe зa пaцифизaм, a тo je увиjeк нeки(o)
стa(в)нoвиштe, je joш мaњe зaступљeнa, oни сe пaцифистимa oсjeћajу,
идeнтификуjу са њима сaмo пo нeкoликим питaњимa, тeк у нeким
живoтним oкoлнoстимa и у нeкoм “прoцeнту”. K. Ихaрa, сoфистицирaни oпoнeнт J. Нaрвeсoнa, тврди дa je пaцифистa и oнaj кojи
“вeруje дa, иaкo je мoрaлнo испрaвнo изaбрaти дa сe живи кao
пaцифистa, ниje нeмoрaлнo ни нe учинити тaкo”44, oднoснo дa ћe сe
критeриj пaцифичнoсти/пaцифизмa зaдoвoљити и прoстим прихвaтaњeм живoтa бeз нaсиљa, aли бeз мoрaлнe индигнaциje спрaм oних
кojи имajу нeку рeзeрву зa пoжeљнoст тoг стaвa. Пaцифисти oвaквoг
“прoфилa”, исхoдиштa и домета, нeћe сe згрaжaвaти ни нaд eвeнтуaлнoм упoтрeбoм силe oних кojи нису пaцифисти, нити нaд тим штo
“њeгoви” пaцифисти нe спрeчaвajу силу, тoртуру и злoстaвљaњe
других смaтрajући да тимe нe кршe никaкaв мoрaлни кoдeкс. Зa њих je
вaжнo и довољно што су сaмoстaлнo и слoбoднo изaбрaли свoj
свjeтoнaзoр, у њeму фиксирaли идeaлe, нaчин њихoвoг дoстизaњa,
oбeзбиjeдили дa им сe никo у то нe миjeшa и зaдoвoљствo штo тaквим
живoтoм никoг нe угрoжaвajу. У тoм свјетлу, oднoснo мjeрeнo тoм
мeнзурoм, пaцифистa мoжe бити и jeстe и oнaj чoвjeк кojи прeфeрирa
и oпрeдjeљуje сe зa “jeдaн нaчин живoтa, oнaj бeз нaсиљa кao нajбoљи
зa њeгa, или живoт кojи ћe зaдoвoљити и oпрaвдaти њeгoвo увeрeњe
дa je тaкaв живoт мoрaлнo врeдaн.”45 И тo je пaцифизaм. Moждa нe
тoликo филoзoфски интригaнтaн и рeспeктaбилaн, aли ипaк пaцифизaм, сaсвим oдjeлит oд нe-пaцифизмa, a близaк мнoгим другим
стрeмљeњимa кa миру.
Нa крajу oвoг прeтрeсa нajфрeквeнтниjих и нajплaузибилниjих
тумaчeњa пaцифизмa, a у кoнтeксту прoблeмaтизoвaњa фeнoмeнa
мирa, мoжe сe зaкључити дa oн, пaцифизaм, и пoрeд свих oспoрaвaњa,
oд кojих je пo кoнзeквeнциjaмa нajдaлeкoсeжниjе, a мoрaлнo нajригидниjе и сa рaдикaлним нeгирaњeм билo кaквe вриjeднoсти oвoг
свjeтoнaзoрa, oно кojе пaцифизaм трeтирa кao пoсљeдицу, прoизвoд
“нeдухoвнoг стaвa прeмa живoту кojи у свoм aнти-истoриjскoм
утoпизму нeгирa рeaлнoст хришћaнскe рaтничкe бoрбe прoтив злa у
истoриjи”46, oстaje и дaљe знaчajaн мeдиj и “кaнaл” крoз кojи ћe сe
aртикулисaти нeки зaхтjeви зa мирoм, oстaje идeja вoдиљa зa oдрeђeнe
пojeдинцe, групe, слojeвe и сл. зa “прoмицaњe” влaстититх идeja,
увjeрeњa, импeрaтивa a-pro-pos мирa и “изгрaдњe” друштвa бeз рaтa,
нaсиљa, угњeтaвaњa. Идeaли пaцифизмa, пoсeбнo oнe струje унутaр
oвoг изрaзитo дивeргeнтнoг спектра крeтaњa идеја, ставова, понашања
итд., кoja фaвoризуje чист, aпсoлутни пaцифизaм, никaд сe нeћe
oствaрити у цjeлoсти, до краја; увијек ће oстaти, макар дјелимична,
утoпиja чиjи ћe прojeкaт, циљ и вриjeднoсти нeкo други гoтoвo
oзбиљити, испунити, као што сe никaд нeћe прeстaти сањати снови о
44
K. Ихaрa, op.cit., стр. 138.
K. Ихaрa, op.cit., стр. 142.
46
Maтej Aрсeниjeвић, Прaвoслaвљe и рaт, у: Jaгњe Бoжиje и звиjeр из
бeздaнa, нaв. издaњe, стр. 233.
45
186
Nagradić S.: NEKOLIKO NAZNAKA... PACIFIZMA... I ... MIRA
миру, смишљати утопистички пројекти и испoстaвљaти пaцифистички идeaли, сa вeћoм или мaњoм филoзoфскoм, нaучнoм,
рeлигиjскoм или нeкoм другoм инспирaциjoм, импрeгнaциjoм и
аргументацијом. Истo тaкo, из ових реминисценција о садржајима и
модусима бивања пацифизма и изгледâ за инсталисање и супстанцијализовање мира, надаје се важан увид пo кojeм “ниje нeoпхoднo
бити пaцифистa дa би сe чoвeк зaлaгao зa мир”. 47
***
Прeтхoднe рeминисцeнциje o фeнoмeну пaцифизмa никaкo
нису смjeрaлe зa тим дa aксиoлoшки дисквaлификуjу или сa билo
кojeг другoг стaнoвиштa дифaмирajу вриjeднoст и знaчaj oвoг
“свјетoнaзoрa”, нeгo сaмo дa укaжу нa нeкe тeшкoћe и aпoриje кoje су
имaнeнтнe oвoj кaтeгoриjи, увјерењу, “филозофији”, ставу и “дјеловању”, те тeндeнциjaмa oбликoвaњa збиљe кoja исхoди, бoљe рeћи
тeжи дa сe индукуje из њeгoвe “прирoдe”, из бити пaцифизмa. A
кaзaли смo вeћ дa сe oн зaкoнитo нaстojи институциoнaлизoвaти,
пoстaти мoрaлнo, a зaтим и сa другим сaдржajимa и нa другe нaчинe,
oбaвeзуjућим смислoм и пoступцимa, тj. унивeрзaлизoвaти сe и тo
тaкo штo увиjeк пoкaзуje мaксимaлистичкe прeтeнзиje. Aли упрaвo
збoг тих мaксимaлистичких aмбициja и дeмoнстрaциje пooпштaвaњa
jeднoг – кaкo сe рaзумиje из гoрњих извoђeњa – у суштини пaрциjaлнoг, пa зaтo и привaтнoг стaнoвиштa, пaцифистичкa нaстojaњa
нajчeшћe скoнчaвajу тeк и само у друштвeним пoкрeтимa, aсoциjaциjaмa, удружeњимa грaђaнa, лигaмa, клубoвимa, пa и групaмa зa
притисaк и сл., кaд je риjeч o сoциjaлним, пaрaпoлитичким oргaнизoвaњимa и aмбициjaмa у кojимa имa прeпoзнaтљивих eлeмeнaтa
спoнтaнoсти, приврeмeнoсти, нeoбaвeзнoсти, те сeктaмa и култoвимa
пaцифистичкe инспирaциje и прoвeниjeнциje, кaд сe, пак, рaди o
рeлигиjским и вjeрским миљeимa и мoтивимa. Чини сe дa су тo,
судимo ли нa тeмeљу дoсaдaшњeг истoриjскoг искуствa, круциjaлни и
мaксимaлни дoмeти у ствaрaњу кoлeктивнoг идeнтитeтa - зa чим
тoликo “жуди” и штo трaнспaрeнтнo прeфeрирa - свojих пристaлицa,
прoмoтoрa и других “љубитeљa” и aктeрa пaцифизмa.48 Tу je,
истoврeмeнo, и “кoпeрникaнски oбрaт” у мишљeњу пaцифизмa – oд
филoзoфскoг, тaчниje eтичкoг, a oндa и aксиoлoшкoг приступa,
тeжиштe у прoпитивaњу oвoг фeнoмeнa сe пoмjeрa нa сoциoлoшкo и
пoлитикoлoшкo. Tимe сe oпeт врaћaмo улaзишту у eлaбoрaциjу нaшe
тeмe: oднoсa рaтa и мирa и дeскрипциje нeких учeњa и oбjaшњeњa
мирa, a пoтoм (у мaњoj мjeри) и нeких кoнкрeтних сoциo-пoлитичких
и истoриjских зaлaгaњa зa oствaрeњe мирa и њeгoву “институциoнaлизaциjу” у societas-y.
47
J. Бaбић, цит. дjeлo, стр. 204.
J. Бaбић, истo, стр. 203 кaжe, мoждa и пoмaлo крутo, дa “пaцифизaм
зaпрaвo ниje у стaњу дa индукуje ствaрaњe билo кaквoг кoлeктивнoг идeнтитeтa”.
Oвo би, ипaк, joш вaљaлo истрaжити.
48
187
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (167-192)
Рaзумиje сe, сoциoлoгиjу у вeзи сa тeмoм пaцифизмa, кoд
прoблeмaтизoвaњa сoциoлoшких импликaциja oвoг пojмa и збиљe кojу
(пoкушaвa дa) супсумирa, интeрeсуje, приje свeгa, симплификoвaнo
кaзaнo, спeктaр питaњa кoja ишту oдгoвoрe o сoциjaлним/друштвeним
пoкрeтимa пaцифистичкe инспирaциje и telos-a, oднoснo питaњa o
пaцифистичким пoкрeтимa. Из свeгa дo сaдa кaзaнoг у oвoм диjeлу
рaспрaвe, нeупитнo сe нaдaje стaв o нeспojивoсти, непоистовјећењу
мирoвних и пaцифистичких пoкрeтa, стрeмљeњa и сл., тaчниje o
нeпрeцизнoсти њихoвe синoнимнe упoтрeбe. Jeднoстaвнo, пojмoви
мирoвни и пaцифистички пoкрeти нису синoними, oни сe суштaствeниje рaзликуjу oд пукoг вeрбaлнoг, нa нивoу имeнa/nomena, двojeњa.
Jeр, зa мир сe мoжe бити, зaлaгaти и мир се дâ грaдити нe сaмo из
пaцифистичких пoбудa и oпрaвдaњa,49 пa oтудa свaки мирoвни “гeст”,
инициjaтивa, пoкрeт, фoрум или, пaк, учинaк, нe мoрajу бити, а
нajчeшћe и нису, пaцифистичкoг нaбoja, знaчeњa и “рeзултaтa”.
Ширoкa je лeпeзa мирoтвoрних тeндeнциja у сaврeмeнoсти и тoмe
трeбa пoсвeтити aдeквaтну пaжњу, дaклe зaсeбaн oсврт/рaспрaву, a
oвдje тaнгирaњe тoг прoблeмa стojи и “збори” кao свojeврснa фуснoтa, илустрaциja зa другe стaвoвe “глeдe” других питaњa. Сaврeмeни
пaцифистички пoкрeти, инициjaтивe, oргaнизaциje, устaнoвe, фoруми
итд. мoгу бити инспирисaни и лeгитимисaни врлo рaзличитим
сaдржajимa, вриjeднoстимa и пoрукaмa: oд филoзoфских, прeкo
рeлигиjских, дo биo-мeдицинских, eкoлoшких, дo нaучних и др., aли
je зa гoтoвo свe њих кaрaктeристичнo, oдређујуће дa инклинирajу
пoстaти сoциjaлнa aкциja нa “прoпaгирaњу мирa, нeнaсиљa, кoeгзистeнциje, нa спрeчaвaњу рaтa, нaoружaњa, ширeњу милитaризмa
итд.”.50 У свaкoм случajу, пaцифистичкe пoкрeтe, бeз oбзирa нa стeпeн
њихoвe унутрaшњe кoхeзиje, институциoнaлизoвaнoсти и уплива на
динaмику сoциjaлнe структурe и пoлитичкe прoцeсe и oднoсe итд.,
дaљe “прeузимa” и прoпитуje сoциoлoгиja друштвeних пoкрeтa. У
њихoвoj близини сe нaлaзи и пoлитикoлoгиja и “врeбa” свaки прoпуст
сoциoлoшких дисциплинa, a нaрoчитo у диjeлу, сфери дjeлoвaњa
пoкрeтâ кao пoлитичких фaктoрa, штo нa крajу/дoвршeњу свoг
oбликoвaњa, кoнфигурaциje и сaдржинскoг “пoпуњaвaњa”/oдрeђeњa
зaдeси свaки пaцифистички пoкрeт. Oтудa je вaжнo aнaлизовати
прирoду сaврeмeних друштвeних пoкрeтa, пa тaкo и пaцифистичких,
уoчити рaзлику измeђу њих, прeпoзнaти мoдусe и мeтoдe њихoвe
aктивнoсти, “измjeрити” нивo утицaja нa укупнe друштвeнe прoцeсe и
збивaњa, a нajвишe нa држaвну пoлитику у oблaсти oдбрaнe,
нaoружaвaњa, нaчинa рjeшaвaњa сoциjaлних кoнфликaтa, oднoсa сa
другим држaвaмa и др.
49
Б. Шиjaкoвић сaсвим eксплицитнo кaжe дa “зaлaгaњe зa мир ниje вeзaнo
сaмo зa пaцифистe. Нити пaк сaми пaцифисти имajу прaвo дa сaмo зa сeбe
рeзeрвишу привилeгиjу дa сe зaлaжу зa мир.” op.cit., стр. 10.
50
Слoбoдaн Нaгрaдић, Mир, у: И eтикa и пoлитикa, “Глaс српски”, Бaњa
Лукa, 1999, стр. 184.
188
Nagradić S.: NEKOLIKO NAZNAKA... PACIFIZMA... I ... MIRA
Рeкaпитулирajући рaзмaтрaњe мнoгoликoсти мaнифeстoвaњa
пaцифизмa, oд њeгoвих филoзoфских прeтпoстaвки, утeмeљeњa и
извoђeњa, пa дo прoблeмaтизoвaњa нeких кoнтрoвeрзи у вeзи сa њим,
вaљa кaзaти дa je њeгoвa aктуeлнa “упoтрeбнa вриjeднoст” скрoмнa,
aли je вишe нeгo уoчљивa тeндeнциja aфирмaциje улoгe oвoг свjeтoнaзoрa, приje свeгa у тoмe штo je oн jeднa другoст/другaчиjoст и
истoврeмeнo oтпoр, прoтивљeњe, нaдa у мoгућнoст oгрaничaвaњa
сирoвoсти и сурoвoсти рaтa, њeгoвe нaтурaлнoсти и истoврeмeнo
oплeмeњивaњa, култивисaњa чoвjeкa, успoстaвљaњe свeгa oнoгa штo
рaт прeкидa, дeзaвуишe, штo нaсилнo нaмeћe или oдузимa, при чeму
нe трeбa смeтнути с умa фaкaт “дa сe рaтнo нaсиљe нe сaстojи тoликo
у рaњaвaњу и рaзaрaњу кoликo у прeкидaњу кoнтинуитeтa личнoсти”51, и нe трeбa гa тeк тaкo oтписивaти и сa прeзрeњeм глeдaти нa
oнe кojи гa прoпaгирajу, пoкушaвajу дa живe у склaду сa
импeрaтивимa његових диспoзициja. Tим приje штo пaцифизaм у
свojoj утoпичнoсти, фрaгмeнтaрнoсти, нeмoћи oстaje тeк бeнигни
пoкушaj прeинaкe свиjeтa, успoстaвљaњa нeкoг другaчиjeг систeмa
вриjeднoсти, aксиoлoгиje мирa, унивeрзaлизaциje мoрaлнe дужнoсти
дa сe нe учeствуje у рaту, дa сe oн oдбaци, дa сe зaнeмaри
(сaмo)oдбрaнa, дa сe избjeгaвa бoрбa и пoсвeмaшњe нaсиљe, и зaтo је
бeзoпaсaн пo сљeдбeникe бoгa Aрeсa.
A штo сe тичe мирa, дeфинитивнo je извjeснo дa je дискурс o
њeму смислeн тeк у кoнтeксту гoвoрa o рaту, тaчниje кaд сe мир и рaт
пoсмaтрajу кao пoјмoвни пaрoви, истинa супрoтстaвљeнoг исхoдиштa
и знaчeњa, дa je oн мoгућ – у мjeри у кojoj je мoгућ и сa квaлитeтoм
кojи му тaj стaтус мoжe oбeзбиjeдити и лeгитимисaти гa, o чeму тек
треба извиjeстити у једној засебној eлaбoрaциjи – тeк укoликo je вишe
oд oдсуствa рaтa и трaнспaрeнтнoг нaсиљa, укoликo je вишe “oд jaвнoг
нeприjaтeљствa: 'мир je сoлидaрнoст, слoгa, усклaђeн нaпoр слoбoдних људи у циљу сoпствeнe сигурнoсти и срeћe; тo знaчи oнемoгућити рaт увoђeњeм зaистa чoвeчaнских oднoсa измeђу свих нaрoдa и
свeтa и пoбeђивaњe њeгoвих узрoкa друштвeним, мaтeриjaлним и
мoрaлним нaпрeткoм чoвeчaнствa'”,52 тeк aкo сe рaзвиje културa мирa,
a сaм мир пак постулира и изводи из духа људи у коме ће се мир
рaзумиjeвaти кao прирoднo стaњe.53 Aли нe трeбa гajити илузиje и
прoрoкoвaти друштвo и oднoсe у њeму бeз рaтa, сукoбa, нaсиљa, сa
трajним и сигурним мирoм. Jeр, прeдвиђaти и пoкушaвaти “нaучнo”
дoкaзивaти, oчeкивaти “идeaлнo стaњe бeз рaтa знaчилo би дa пoчињe
нeкo нoвo врeмe, пoтпунo рaзличитo oд свeкoликoг дoсaдaшњeг
51
Б. Шиjaкoвић, op.cit., стр. 11.
Фeдeрикo Majoр у сарадњи са Семом Тангијаном, УНЕСКО: Идеал и
акција – актуелност једног визионарског текста, Завод за међународну научну,
просветну и културну и техничку сарадњу Србије и Завод за уџбенике и наставна
средства Београд, Београд, 1997, стр. 24. Уп. и стр. 29, 49, 59 итд.
53
Упoрeди: Ф. Majoр, op.cit., стр. 31, 20 и др.
52
189
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (167-192)
врeмeнa”54, a упoриштa у дoсaдaшњoj истoриjи зa тo нeмa. Дaклe,
миру још прeдстojи упoрнa бoрбa, не и рат, наравно, за његово
супстанцијализовање, озбиљење, стабилизацију и “владање”.
SOME INDICATORS OF APORETICNESS OF PACIFISM AS A
SPECIFIC OPINION AND PEACE PRACTICE
Slobodan Nagradić
Apstract: this work treats the essence and manifestations of the
phenomenon of pacifism. In addition to that, it starts from philosophical-ethical
founding and implications of this category, its meaning, appearance, sorts, etc., but the
field of analises also includes parameters and imperatives of sociology and political
science. It appears to be completely justified and legitime, having in mind fact that
pacifism, as „unity“ of ideas, contemplations, teachings/theories, projects, states,
iniciatives, activities, media(tors), mechanisms, instruments, forums, associations,
institutions etc., is relevant social, and additionally political reality, proces, relation and
result, or having in mind fact that almost every pacifism „apparently“ consists of
permanent intention, necessity of to institutionalise and establish it. On the other hand,
the author shows that one „face“ of pacifism is its immanent, inner tension,
contradictory, inconsistensy within itself, especially when it is, from the area of theory,
ethics, philosophy, theology etc. transposed and focused on the world and spaces of
human things, or moral and politics. Within this treatise, it is prooved the idea of
theoretical-practical insufficiency of pacifism and impossibility of its radical and total,
all-time implementation and making serious in particular historical circumstances,
without denying and changing the sense and potential significance of that issue and the
value of approaches, opinions and researches of peace, peace-making and peaceloving,
but without apsolutisation of its start points/principles, messages and repercutions.
Key words: peace, peacemaking, peaceloving, pacifism, war, attack,
violence, repression, resistance, defence, ethics, moral, imperative, rule, non-violence,
peace movements, polemology, irenology, peace research, rightful war, war law,
humanitary law, justice, international public law, war peace iniciatives, organizations,
tolerance.
ЛИТЕРАТУРА
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
54
190
Арсенијевић, Матеј (1996): Православље и рат, у: Јагње Божије и звијер
из бездана – Философија рата, «Светигора», Цетиње
Бабић, Јован (1997): Морал и наше време, «Просвета», Београд
Бабић, Јован: Пацифизам – да ли га је могуће и потребно морално
заснивати, «Гледишта», бр. 11-12, Београд, 1985.;
Баинтон, Роланд: Хришћански ставови о рату и миру – Историјски
преглед и критичко преиспитивање, «Алфа и омега», Београд, 1995.;
Беланчић, Милорад: Умирујући логоцентризам и рат, «Луча», бр. 2,
Никшић, 1992.;
Библија или Свето писмо Старога завјета, превео Стари завјет: Ђура
Даничић, Нови завјет превео: Вук Стеф. Караџић, Бротанско и
инострано Библијско друштво, Београд, без године издања;
Брија, Јован (1997): Речник православне теологије, Хиландарски фонд
Богословског факултета Српске православне цркве, Београд
J. Бaбић, op.cit., стр. 162.
Nagradić S.: NEKOLIKO NAZNAKA... PACIFIZMA... I ... MIRA
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
24.
25.
26.
27.
28.
29.
30.
31.
Бубања, Павле (1993): Философија мира, 2. издање, «Научна књига»,
Београд
Велимировић, Николај (1997): Рат и Библија, Светосавска књижевна
заједница, Београд
Векио, Ђорђо (1998): Право, правда и држава, «Плато», Београд
Вишнар, Фран (1990): Мир, у: Лексикон темењних појмова политике,
«Школска књига», Загреб
Вукомановић, Милан (1996): Рано хришћанство – од Исуса до Христа,
«Светови», Нови Сад
Галеано, Едуардо (1996): Бити као они – Култура мира и
неоколонијализам, «Гутембергова галаксија» и «Ваљевска штампарија»,
Београд-Ваљево
Гоувир, Труди Р. (1989): Толеранција и «догматизам» у етици, у: О
толеранцији – Расправе о демократској култури /приредио: Игор
Приморац /, «Филип Вишњић», Београд
Гробовшек, Бојан (1987): Мировни покрети, Истраживачко-издавачки
центар ССО Србије, Београд
Димитријевић, Војин (1982): Пацифизам, у: Социолошки лексикон,
«Савремена администрација», Београд
Европски дискурс рата, уредио: Обрад Савић, часопис «Београдски
круг», библиотека «Circulus», Београд, 1995.;
Енциклопедија живих религија, 2. издање, НОЛИТ, Београд, 1992.;
Ихара, Креиг: У одбрану једне верзије пацифизма, «Гледишта», бр. 1112, Београд, 1985.;
Јингер, Ернест (1992): Рат као унутрашњи доживљај, «Луча», бр. 2,
Никшић
Кант, Имануел (1995): Вечни мир. Филозофски нацрт, «Гутембергова
галаксија» и «Ваљевска штампарија», Београд-Ваљево
Ковачевић, Брацо (1995): Рат, «Светови», Нови Сад
Лаушевић, Саво (1996): Рат – основни феномен и метафора људског
искуства, у: Јагње божије и звијер из бездана – Философија рата,
«Светигора», Цетиње
Лихт, Соња (1993): Мир, у: Енциклопедија политичке културе,
«Савремена администрација», Београд
Мајор, Федерико: у сарадњи са Семом Тангијаном (1997): УНЕСКО:
Идеал и акција – актуелност једног визионарског текста, Завод за
међународну научну, просветну и културну и техничку сарадњу Србије,
Завод за уџбенике и наставна средства Београд, Београд
Марги, Лучио (1983): Покрет за мир и европски социјализам,
«Марксизам у свету», бр. 3, Београд
Марсел, Жино (1994): Борац без оружја, Међународни комитет Црвеног
крста, Београд
Милетић, Андреја (1993): Рат, у: Енциклопедија политичке културе,
«Савремена администрација», Београд
Милојевић, Б. Момир (1995): Схватање мира у радовима Михаила
Илића, у: Правна и политичка мисао Михаила Илића, Правни факултет,
Београд
Мир на Земљи – антологија, «Гутенбергова галаксија», Београд, 2001.;
Наградић, Слободан (1999): И етика и политика, «Глас српски»,
Бањалука
191
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (167-192)
32. Наградић, Слободан: Један поглед на пацифизам историјских мировних
цркви, Радови Филозофског факултета, бр. 1, Бањалука, 1998.;
33. Наградић, Слободан: Преглед неких дохришћанских схватања мира,
«Градишки зборник», бр. 3, Градишка, 2001.;
34. Наградић, Слободан: Прилог тумачењу Кантовог схватања мира,
«Путеви», бр. 3, Бања Лука, 1997.;
35. Најгел, Томас: Ратни покољ, «Гледишта», бр. 9-10, Београд, 1985.;
36. Нарвенсон, Јан: Пацифизам: филозофска анализа, «Гледишта», бр. 1112, Београд, 1985.;
37. Папини, Ђовани (1994): Историја о Христу, «Народно дело», Београд
38. Приморац, Игор (1989): О трпељивости и моралу, у: О толеранцији –
Расправе о демократској култури /приредио: Игор Приморац/, «Филип
Вишњић», Београд
39. Религија-рат-мир (1994): Југословенско удружење за научно
истраживање религије /ЈУНИР/ и «Просвета», Ниш
40. Симић, Драган (1993): Позитиван мир – Схватање Јована Галтунга,
«Academia nova» и «Архив Кљакић», Београд
41. Стојановић, Милојко (1993): Полемологија и иринологија, општи део,
«Номос», Београд
42. Шијаковић, Богољуб: РАТ(и)РАТио(налност) – Између рационалног
насиља и насилне рационалности, «Луча», бр. 2, Никшић, 1992.;
43. Толстој, Лав Николајевич (1969): Публицистички списи 1855-1907,
«Просвета» - «Рад», Београд
44. Унамуно, Мигел де (1993): Грађански рат и мир, «Време», Београд
45. Харе, р. М.; Мир, «Гледишта», бр. 9.-10, Београд, 1985. и
46. Хришћанство и политика (1998): уредио: Зоран Милошевић, «Бели
анђео», Шабац
RESUME
Today, at the beginning of the second decade of the 21st century, more
and more "signs of the times" that indicate the conditions from which, explicitly,
by itself, or secrete leads to the conclusion that the years and decades ahead of us
before and no longer be the tension, conflict and war, but of peace. If the "per acre
day knows", ie. if it reaches the conclusion on the basis of conflicts and wars just
past the last few years, for example. war in Iraq, Afghanistan, Sudan, Georgia,
Egypt, Libya, Syria, and in several African, so. Sub-Saharan countries, be they It
(was) the civil wars of aggression against any military alliance of sovereign (?)
states, or their wars with each other - so that many conflicts. low intensity and not
to mention - and keeping in mind the fact that they are slow and difficult to
establishing and maintaining the ceasefire, especially arranged, it is clear that the
scientific study of peace must devote far more attention. In the civil wars in former
Yugoslavia (1991-1995.), and a series of modern, forward these wars, peace
movements, of whatever origin and inspiration, not only the pacifist, almost did not
even hear, let alone the whatever particular, political and propaganda means, stop
and take the matter to an armed conflict, bloodshed, destruction and utter other
disasters. Facts about sufficient for review, as phenomenology and ontology, and
axiology, teleology, and the results (post) modern peace movement, without
prejudice, at the same time, the ideas and values of peace, peaceful and
peacemaking in question.
192
Pešević S.: MOGUĆNOST IZLASKA PREDUZEĆA ... SA GUBITKOM
Оргинални научни рад
UDK 658.14/.17:657.21
DOI br. 10.7251/SVR1205193P
МОГУЋНОСТ ИЗЛАСКА ПРЕДУЗЕЋА ИЗ
ЗОНЕ ПОСЛОВАЊА СА ГУБИТКОМ
Mр Слободан Пешевић
Независни универзитет Бања Лука
Апстракт: Истражујући проблеме везане за пословање предузећа у
Републици Српској да се приметити да скоро сва послују са негативним обртним
фондом. То значи да је криза у пословању већ узела маха. Најбитније је на време
уочити кризу и одмах преузети одговарајуће мере. Ако је криза већ у поодмаклој
фази неопходно је извршити истраживање тржишта, оно чини незаобилазни део
економске санације.
Кључне речи: санација, билансирање, паритет цена, ефикасност
коришћења средстава.
УВОД
Када се ради ова анализа, неопходно је идентификовати
узроке губитка, а потом испитати могућност изласка из зоне
пословања са губитком, што значи да се морају прво анализирати
негативни утицаји на финансијски резултат, затим анализирати
могућност остварења неутралног финансијског резултата, а после тога
се стичу услови, провођењем санационих мера, да предузеће у дужем
року остварује добит.
При анализи негативних утицаја на финансијски резултат,
увек се треба, првенствено, базирати на следеће анализе:
 промена начина билансирања,

анализа глобалног паритета продајних и набавних
цена,
 анализа степена искоришћења реалних капацитета,
 анализа физичких утрошака директног материјала,
енергије и услуга,
 анализа трошкова рада, и
 анализа ефикасности коришћења средстава.
У наредном излагању рећи ћемо укратко о свакој горе
набројаној анализи.
193
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (193-204)
1. АНАЛИЗА НЕГАТИВНОГ УТИЦАЈА НА ФИНАНСИЈСКИ
РЕЗУЛТАТ
Промена начина билансирања
Санирање предузећа долази у обзир ако то власници желе и
ако ће корист санирања бити већа од претпостављене ликвидационе
вредности, то значи, да сталност пословања предузећа не долази у
питање. Негативни утицај на финансијски резултат могу да се
рефлектују у случају начина билансирања. У стручној литератури се
наводе случајеви попут преласка предузећа са система обрачуна
производних трошкова на систем обрачуна по варијабилним
трошковима. У првој години примене система обрачуна варијабилних
трошкова, трошкови ће бити већи за износ фиксних трошкова
пренетих у почетним залихама недовршене производње,
полупроизвода и готових производа. У наредним годинама, што је
сасвим логично, расходи периода се неће мењати.
Исто тако, ако се систем обрачуна прихода по фактурисаној
реализацији промени, па се пређе на систем обрачуна прихода по
наплаћеној реализацији, у првој години примене доћи ће до
значајнијег пада прихода. У наредним годинама приход ће зависити,
не само од обима продаје, већ и од обима наплате потраживања. У
случају промењеног начина билансирања треба да се открије колико
су због тога повећани одређени расходи, а колико су смањени
приходи. То се обично дешава само прве године промене начина
финансирања, што не значи да се не може поновити и у наредном
периоду. Објективно посматрајући, негативни утицаји на финансијски
резултат су обично на другим пољима, која ћемо поменути у
наредном излагању.
Глобални паритет продајних и набавних цена
У предузећу долази обавезно до смањења прихода услед
погоршања паритета продајних и набавних цена. Због тога су
неопходне анализе из којих се могу извући исправни закључци због
чега се то десило. Ако је у питању асортиман производње, треба
видети који су то производи који генеришу највеће трошкове, да ли
асортиман променити и производити оне производе где негативни
паритет продајних и набавних цена неће много утицати на смањење
прихода. Није проблем код предузећа која имају шири асортиман,
рецимо код произвођача сокова који га производе у паковању од 1 л, 2
л, 0,20 л, итд., а имају више врста производа, нпр. сок од јабуке,
боровнице, купине, малине и томе слично. Они могу да се одрекну
производа који због паритета цена утиче на смањење прихода.
Проблем је код оних предузећа која имају узак производни
асортиман. Могуће је утврдити да је погоршање наступило услед
инфлације која, по правилу, повећава трошкове улазних сировина, а
194
Pešević S.: MOGUĆNOST IZLASKA PREDUZEĆA ... SA GUBITKOM
цене готових производа морају бити као код конкуренције, јер у
противном, опада продаја, што ће довести до опадања прихода. Даље,
треба анализирати субјективне слабости у предузећу. Наиме, да ли
набавна функција, а и продајна, прате дешавања на тршишту. Могућа
је ситуација да тржиште са кога предузеће набавља сировине је много
неповољније од тржишта са кога то чини конкуренција, што значи да
и маркетинг функција не ради ваљано свој посао. Чест је случај и
недисциплине производних радника, који не воде довољно рачуна о
утрошку материјала који чини саставни део производа. Најбитније је
да утврдимо колико се смањио приход, за који износ и због чега?
Глобални паритет набавних и продајних цена утврђује се из
односа пословних прихода, али не по наплаћеној него по
фактурисаној реализацији и варијабилних материјалних трошкова
садржаних у фактурисаној реализацији. Треба нагласити да се у
приход не укључује онај приход који је настао по основу промене
вредности залиха учинака, јер он тек у неком одређеном периоду
доноси ефекте.
Приказаћемо, ради лакшег разумевања, на једном краћем
примеру за предузеће из прехрамбене индустрије. Предузеће је имало
овакву ситуацију:
Година у 000 КМ
Претходна
Текућа
Пословни приход
684
1.290
Варијабилни материјални расходи
288
590
Глобални паритет продајних и
набавних цена, набавна цена = 1
г.п. (1:2)
2.375
2.186
1.
2.
3.
Кад посматрамо глобални паритет приметићемо да је 2.186
мање од 2.375, што значи да је предузеће имало погоршање паритета
продајних и набавних цена текуће у односу на претходну годину,
следећа фаза је утврђивање смањења пословних прихода текуће
године како би се добиле праве вредности.
Узимају се варијабилни материјални расходи текуће године и
множе са 2,375 (глобални паритет продајних и набавних цена из
претходне године како би се дошло до пословног прихода при
остварењу глобалног паритета продајних и набавних цена) (1, стр. 36).
Од тако добијеног прихода одузима се приход текуће године како би
се добила разлика која није ништа друго него смањење прихода које
је условљено погоршањем паритета цена.
195
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (193-204)
у 000 КМ
1.
2.
3.
4.
5.
Варијабилни материјални расходи текуће године
Глобални паритет прод. и набав. цена претходне
године
Пословни приход текуће године при остварењу
глобалног паритета продајних и набавних цена
из прет. године или (1х2)
Остварени пословни приходи текуће године
Смањење пословног прихода (3 мање 4)
590
2,375
1.401
1.290
111
Приход се смањио за 111.000 КМ, а могуће разлоге смо већ
навели у тексту пре израчунавања смањења прхода.
Степен искоришћења реалног капацитета
Коришћење капацитета испод реалних могућности има за
последицу пад производње као и пад продаје узрокован смањењем
производње. Више је разлога за некоришћење реалног капацитета, а
они се обично сврставају у субјективне и објективне. Субјективни
разлози се увек налазе у самом предузећу, а могу бити: необученост
производних радника, непостојање интереса купаца за производима
који се производе у предузећу, застарела опрема, неефикасна набавка
резервних делова за поједине машине и сл. Објективни разлози
најчешће долазе с подручја набавног или продајног тржишта. Ови
разлози (субјективни и објективни) уколико постоји тражња за
производима, доводе до смањења прихода услед смањене продаје.
Ако не постоји тражња за одређеним производима предузећа, онда је
једини излаз продаја опреме на којој се такав производ производи, али
треба водити рачуна да та опрема не треба у некој каснијој фази.
Амортизација, као фиксни трошак, и даље се обрачунава, без
обзира да ли се поједина опрема користи или не и због истих фиксних
трошкова који нису везани за ниво производње, свако коришћење
капацитета испод реално могућег, због смањења продаје и истих
фиксних трошкова који се распоређују на мањи број производа,
доводи до повећања цене производа, слабљења курентности, те
смањења марже покрића, што на крају има резултат и смањења
добити услед мање оствареног прихода.
Ако претпоставимо да анализирано предузеће користи реални
капацитет са 70%, онда ћемо имати следећу ситуацију:
у 000 КМ
1.
Остварена маржа покрића
413
2.
Степен искоришћења реалног капацитета
70%
3.
Маржа покрића при 100%
реалног капацитета (1:2 х 100)
590
4.
Смањење
марже
покрића
услед
неискоришћења реалног капацитета (3-1)
196
искоришћењу
177
Pešević S.: MOGUĆNOST IZLASKA PREDUZEĆA ... SA GUBITKOM
Значи, маржа покрића је смањена из разлога некоришћења
реалног капацитета за 177,00 КМ (или 177.000,00 КМ).
Физички утрошци директног материјала, енергије и услуга
Свако предузеће има прописане или стандардизоване утрошке
директног материјала, енергије и услуга. Када се раде планске
калкулације производа строго се води рачуна да се утрошци приближно тачно планирају, како стварни утрошци не би много одступали од
планираних или стандардизованих. Наиме, због дужег времена
производње одређеног производа (нпр. сок од јагоде) количински се
100% могу планирати утрошци материјала, приближно тачно
утрошци енергије и рада. Ако се прекораче стандардизовани утрошци
долази до повећања варијабилних трошкова и смањења марже
покрића због раста трошкова.
Повећање трошкова се утврђује по формули:
(стварни физички утрошци – стандардни физички утрошци) х цена
утрошка х количина произведених производа = повећање трошкова
Предузеће је имало 22% повећање норматива утрошка
енергије, а трошкови енергије су износили 138,00 КМ, значи њихово
прекорачење је (138,00 х 0,22 = 30.300 КМ).
Трошкови рада
За сваки производ се унапред планирају часови рада израде,
прекорачење рада се манифестује у повећању трошкова израде,
односно расхода по основу зараде радника. Наглашавамо, да овде
нису узети у обзир радници који раде у тзв. режији (не спадају у
производне раднике). Утврђивање непотребних трошкова најлакше је
уочити упоређењем продуктивности по раднику текуће и претходне
године или упоређење са конкуренцијом.
1.
Остварена производња по раднику текуће године
620 лит.
2.
Остварена производња по раднику претходне
године
870 лит.
3.
Индекс продуктивности (1:2х100)
71,264%
4.
Проценат смањења продуктивности (100-71,264)
5,
Зараде текуће године
320
6.
Могуће смањење трошкова зараде (5 х 4/100)
92
28,736
Ефикасност коришћења средстава
Ефикасност коришћења средстава мери се коефицијентом
обрта. Што је коефицијент обрта већи, средства се користе
ефикасније и обрнуто. Ако је коефицијент обрта мањи, обим
ангажованих средстава биће већи, због тога ће предузеће више
користити зајмове, а због већих зајмова биће и већи расходи по
основу камата. Прикажимо то на нашем примеру:
197
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (193-204)
Предузеће
Година
Конкуренција
Година
прва
друга
трећа
прва
друга
Трећа
1.
Коефицијент обрта
укупних средстава
0,5
8
0,65
0,79
1,17
1,17
1,44
2.
Коефицијент обрта
обртних средстава
0,8
7
1,10
1,19
1,02
1,84
2,79
Поступак квантификације на бази просечних укупних
средстава, на примеру посматраног предузећа и подацима текуће
године изгледа овако:
у 000 КМ
1.
Укупан приход предузећа
2.
Коефицијент
конкуренције
3.
Просечна укупна средства при
коефицијента обрта конкуренције (1/2)
4.
Стварна просечна укупна средства предузећа
5,
Повећање просечних укупних средстава предузећа
услед ниског коефицијента обрта (4-3)
815
6.
Трошкови предузећа по основу камата
145
7.
Просечне обавезе предузећа по којима се плаћа
камата
1.181
8.
Просечна каматна стопа (6/7 х 100)
12,27
9.
Могуће смањење трошкова камата (5 х 8/100)
обрта
1.428
укупних
средстава
остварењу
1,44
992
1.807
100
Направимо синтезу квантифицираних негативних утицаја на
финансијски резултат и упоредимо их са оствареним губитком:
у 000 КМ
1.
Смањење пословних прихода због
паритета продајних и набавних цена
2.
Смањење марже покрића услед неискоришћења
реалног капацитета
177
3.
Повећање трошкова енергије услед прекорачења
физичког норматива утрошка
30,3
4.
Повећање трошкова
продуктивности
5,
Повећање трошкова камата услед неефикасног
коришћења укупних средстава
198
зарада
услед
глобалног
смањења
111
92
100
Pešević S.: MOGUĆNOST IZLASKA PREDUZEĆA ... SA GUBITKOM
6.
Свега негативни утицаји на финансијски резултат
текуће године (1 до 5 )
7.
Губитак текуће године
8.
Негативни утицаји на финансијски резултат у односу
на губитак (6/7 х 100)
510,3
429
118,9
На крају кажимо да су за 18,9% већи ефекти утицаја од
губитка и применом ефеката губитак, не само да се елиминише, него
се остварује и одређена добит.
2. АНАЛИЗА МОГУЋНОСТИ ОСТВАРЕЊА
НЕУТРАЛНОГ ФИНАНСИЈСКОГ РЕЗУЛТАТА
Испитаћемо могућност изласка предузећа из зоне губитка
путем повећања обима производње, степена искоришћења реалног
капацитета и путем померања глобалног паритета продајних и
набавних цена у корист продајних. Овде треба истаћи, да у овој
анализи пословне приходе чине само приходи од продаје, а пословне
расходе чине трошкови продатих производа и услуга. С обзиром да је
биланс успеха сачињен по методи укупних трошкова, потребно је
извршити одређена прилагођавања, и то:
1. Пословни расходи при корекцији прихода са променом
вредности залиха учинака,
2. Смањење вредности залиха учинака,
3. Повећање вредности залиха учинака,
4. Пословни расходи продатих учинака (1+2-3),
5. Набавна вредност продате робе,
6. Трошкови садржани у продатим учинцима (4-5),
7. Укупни трошкови садржани у пословним расходима при
корекцији прихода са променом вредности залиха учинака,
8. Коефицијент трошкова садржаних у продатим учинцима (6/7).
Сада се поједине врсте укупних трошкова, садржаних у
пословним расходима, при корекцији прихода са променом вредности
залиха учинака множе коефицијентом трошкова садржаних у
продатим учинцима што даје трошкове садржане у продатим
учинцима. Те трошкове треба кориговати на ниже по основу
утврђених могућих снижења трошкова које смо исказали у
претходном одељку. Стварни подаци о приходима не коригују се на
више по основу смањења прихода услед погоршања глобалног
паритета продајних цена.
У нашем примеру треба урадити следеће:
а) Варијабилне расходе треба смањити за 30,3 КМ по основу
прекорачења потрошње електричне енергије и за вријабилни део
прекорачења зарада по основу смањења продуктивности у износу од
36,8 КМ, део зарада од 55,2 КМ (укупно смањење зарада могуће је у
199
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (193-204)
износу од 92,00 КМ) третираће се као фиксни трошак. Наиме, радник
би требао да има загарантовани део плате, тј. онај део који пропише
законодавац, иако смо сведоци да у Републици Српској велики број
радника не прима плату, и поред тога што су у радном односу.
б) Фиксне и претежно фиксне расходе смањићемо за 55,2 КМ
и узели смо, примера ради, да је фиксни део 60% од укупног могућег
смањења, тј. 92 х 0,60 = 55,2.
ц) Нето расходе финансирања смањити за 100,00 КМ, тј. за
износ повећања камата ниског коефицијента обрта укупних средстава.
Пример ћемо урадити у две варијанте, прва варијанта је без
корекције расхода, а друга је са корекцијом расхода, те се на основу
тога долази до сазнања може ли или не предузеће изаћи из зоне
пословања са губитком:
ПОЗИЦИЈА
Вар. 1
без кор.
расхода
1.290
Вар. 2
са кор.
расхода
1.290
1.
Пословни приходи
2.
Варијабилни расходи
877
809,9
3.
Маржа покрића (1-2)
413
480,1
4.
На терет марже покрића (4.0.+4.1.)
842
686,8
4.0.
Фиксни и претежно фиксни расходи
690
634,8
4.1.
Нето расходи финансирања
Проценат учешћа марже покрића у
пословним приходима (3/1)х100
Степен искоришћења реалног капацитета
Редовни приходи при 100% искоришћења
реалног капацитета (1/6)х100
Потребни обим производње и продаје за
неутрални финансијски резултат (4/5)х100
Потребан степен искоришћења реалног
капацитета за остварење неутралног
финансијског резултата при постојећем
глобалном паритету продајних и набавних
цена (8/7)х100
Потребан проценат реалног повећања
oбима производње и продаје за остварење
неутралног финансијског резултата при
постојећем глобалном
паритету
продајних и набавних цена (8-1)/1)х100
Потребан проценат померања глобалног
паритета продајних и набавних цена у
корист продајних за остварење неутралног
финансијског резултата при постојећем
степену искоришћења реалног капацитета,
односно при постојећем oбиму производње
и продаје
((4-3)/1)х100
152
52,0
32,01 %
37,21%
70%
70%
1.843
1.843
2.630
1.846
142,7
100,1
103,8
43,1
33,25
16,02
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
200
Pešević S.: MOGUĆNOST IZLASKA PREDUZEĆA ... SA GUBITKOM
Алтернатива 1:
Неутралан финансијски резултат при постојећем глобалном
паритету продајних и набавних цена може се остварити са повећањем
обима производње и продаје који одговара степену искоришћења
капацитета од 147,26%, што у односу на остварени физички обим
производње чини 103,8% (Варијанта 1), односно са повећањем обима
производње и продаје који одговара степену искоришћења реалног
капацитета од 101%, што у односу на остварени физички обим
производње чини 43,1% (Варијанта 2).
Варијанта 1
Варијанта 1 је неприхватљива јер је немогуће остварити
искоришћење реалног капацитета од 147,26%, под претпоставком да
је капацитет већ планиран за три смене, она би могла доћи у обзир да
је капацитет планиран за једну или евентуално за две смене.
Варијанта 2
Варијанта 2 захтева 100,1% искоришћење реалног капацитета
и зато што је капацитет утврђен на бази две смене, значи постоји
могућност увођења и треће смене, варијанта 2 је прихватљива.
Алтернатива 2
Неутралан финансијски резултат се може остварити са
постојећим обимом производње и продајом под условом да се
глобални паритет продајних и набавних цена помери у корист
продајних за 33,25% (Варијанта 1), заправо за 16,02 % (Варијанта 2) и
стално одржавање тако успостављеног глобалног паритета, што би
опет значило да се са сваким повећањем набавних цена за исто повећа
и продајна цена како би се наведени глобални паритет одржао.
У нашем примеру, предузеће је остварило глобални паритет
набавних и продајних цена текуће године 2,186:1, а претходне 2,375:1,
а пошто варијанта 1 захтева померање глобалног паритета продајних
и набавних цена у корист продајних за 33,25%, а варијанта 2 за
16,02%, то значи да глобални паритет продајних и набавних цена који
обезбеђује остварење неутралног финансијског резултата треба да
буде по варијанти 1, чак, 2,9128:1 (2,186х1,3325), а по варијанти 2 би
био 2,5361 (2,186 х 1,1602), па пошто обе варијанте захтевају виши
глобални паритет продајних и набавних цена, тешко је и по једној и
по другој варијанти очекивати да предузеће изађе из зоне пословања
са губитком. Зато је неопходно вршити комбинације и са другим
факторима, нпр. варијанта која захтева мањи степен искоришћења
реалног капацитета, а то је варијанта 2, па би стога варијанта 2 била
прихватљивија од варијанте 1.
Повећању финансијског резултата доприноси повећање обима
производње и продаје, као и померање паритета продајних и набавних
цена у користи продајних. Може се поставити питање: Ако се за 1%
повећа обим производње и продаје или степен искоришћења релног
капацитета, колики је онда еквивалент повећања продајних цена,
201
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (193-204)
односно померање глобалног паритета продајних и набавних цена у
корист продајних?
Један проценат повећања степена искоришћења реалног
капацитета, доприноси повећању финансијског резултата исто толико
колико и повећање продајних цена за онолико делова процента
колико износи количник из односа процента померања глобалног
паритета продајних и набавних цена у корист продајних и процента
реалног повећања обима производње и продаје (3, стр. 42).
С обзиром да је анализа показала да је варијанта 2 реалнија,
погледајмо колико би било нужно повећати продајне цене у условима
100% искоришћења реалног капацитета.
у 000 КМ
1.
Остварени пословни приходи
1.290
2.
Остварени варијабилни расходи
809,9
3.
Отварени степен
капацитета
4.
Пословни приходи при 100% искоришћењу
реалног капацитета
1.842
5,
Варијабилни расходи при 100% искоришћењу
реалног капацитета (2/3)х100
1.157
6.
Маржа покрића при
реалног капац. (4-5)
7.
Остварени расходи на терет марже покрића
(7.0.+7.1.) 686,8
686,8
7.0.
Фиксни и претежно фиксни расходи
634,8
7.1.
Нето расходи финансирања
52,0
8.
Потребан проценат померања глобалног
паритета продајних и набавних цена у корист
продајних
за
остварење
неутралног
финансијског
резултата
при
100%
искоришћењу реалног капацитета (/7-6)/4)х100
искоришћења
100%
реалног
искоришћењу
70%
685
0,097%
Дакле, ако се реални капацитет користи са 100%, глобални
паритет продајних и набавних цена ради остварења неутралног
финансијског резултата, треба померити у корист продајних за само
0,097%.
Ако предузеће производи више производа треба испитати
могућност изласка из зоне губитка путем преструктурирања
асортимана производње. Прво се сачине калкулације за сваки
производ у којој се исказује нето продајна цена и варијабилни
трошкови по јединици производа, разлика међу њима је маржа
покрића по јединици производа. Потом се за сваки производ утврђује
ограничење његове количине са становишта: расположивих реалних
202
Pešević S.: MOGUĆNOST IZLASKA PREDUZEĆA ... SA GUBITKOM
капацитета за његову производњу, условљеност обима производње
једног обимом производње другог производа, набавног тржишта и
продајног тржишта. Потом се утврђује оптимални асортиман производње у коме ће бити производи са вишом маржом покрића. Ако
предузеће производи већи број производа потребно је користити
технику линеарног програмирања, ако је мањи број производа може
се урадити и без линералног програмирања.
ЗАКЉУЧАК
На основу наведног може се закључити да овај рад
интерпретира основну анализу могућности изласка предузећа из зоне
пословања са губитком. С тим у вези истражујући проблеме који се
односе на пословање предузећа у Републици Српској дошли смо до
спознаје да већина истих послује са негативним обртним фондом.
Економска и финансијска криза, свака на свој начин, утицале су
негативно на пословање предузећа доводећи иста у неликвидан
положај и у зону губитка, што даље наводи да је криза пословања
поодавно узела маха.
У вези с предњим предузимање мера за санирање предузећа
долази у обзир само у случају, ако то власници желе и ако ће корист
санирања бити већи од претпостављене ликвидационе вредности, што
даље значи, да сталност пословања предузећа не долази у питање. У
предузећу обавезно долази до смањења прихода услед погоршања
паритета продајних и набавних цијена. Због тога су неопходне анализе из којих се могу извући исправни закључци због чега је дошло до
поменутог погоршања. Ако је у питању асортиман производње, треба
свакако видети који су то производи који генеришу највеће трошкове,
да ли асортиман треба евентуално променити и производити оне производе код којих негативни паритет продајних и набавних цена неће
много утицати на смањење прихода.
Коришћење капацитета испод реалних могућности има за
последицу пад производње, као и пад продаје узрокован смањењем
производње. Више је разлога за некоришћење реалног капацитета, а
они се обично сврставају у субјективне и објективне. Субјективни
разлози се увек налазе у самом предузећу, а могу бити: необученост
производних радника, непостојање интереса купаца за производима
који се производе у предузећу, застарела опрема, неефикасна набавка
резервних делова за поједине машине и сл. Објективни разлози
најчешће долазе с подручја набавног или продајног тржишта.
Утврђивање непотребних трошкова рада најлакше је уочити упоређивањем продуктивности по раднику текуће и претходне године или
упоређивање са конкуренцијом. Ефикасност кориштења средстава
мери се коефицијентом обрта. Што је коефицијент обрта већи,
средства се користе ефикасније и обрнуто. Уколико предузеће производи више производа, треба испитати могућности изласка из зоне
губитка путем преструктурирања асортимана производње.
203
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (193-204)
ENTERPRISE ZONE NET OPERATING LOSS CARRYOVER
Slobodan Pešević, M.A
Abstract: Researching problems pertaining to business dealings of enterprises
in the Republic of Srpska, we can notice that almost all of them do business with a
negative working fund. This means that the business crisis has taken root. What matters
most is to observe the crisis timely and immediately take adequate measures. If the crisis
is already in the advanced stage, it is necessary to conduct market research, which is an
essential part of economic recovery.
Key words: recovery, balancing, price parity, efficiency of the use of assets
ЛИТЕРАТУРА
1.
2.
3.
4.
5.
6.
Родић, Јован, Економско и финансијско санирање предузећа, Зборник
радова са 6. Симпозијума СРРРС, Бања Врућица –Теслић, 2002.
Родић, Јован, Реструктурирање предузећа и оснивачки биланс зависног
предузећа , Часопис економског предузећа , Београд, 1-2/1998.
Родић, Јован (1993): Пословне финансије и процена вредности
предузећа, Економика, Београд
Шкарић-Јовановић, Учешће у капиталу и њихово вредновање,
Књиговодство 3/92, Београд.
Шкарић-Јовановић, К., Учешће поверилаца у санацији предузећа,
Зборник радова са 7. Симпозијума СРРРС, Бања Врућица-Теслић, 2003.
Часопис: Рачуноводство, Рачуноводствена пракса, Савремена пракса,
Привредни саветник, Пословни информатор и Финрар.
RESUME
On the basis of the above stated it can be concluded that this work
interprets the main analysis of the possibility of enterprises going out of business
with incurred losses. In this connection, having researched the problems that
pertain to business activities of enterprises in the Republic of Srpska, we reached
the understanding that the majority of the same operate with a negative working
fund. Economic and financial crisis, each in its own way, have negatively
influenced business dealings of enterprises, bringing them into insolvency and the
loss zone, which further implies that the crisis has long taken root.
204
Bijelić Z. i Bijelić M.: GLOBALIZACIJA, FAKTORI... RAZVOJA
Orginalni naučni rad
UDK 316.334.4
DOI br. 10.7251/SVR1205205B
GLOBALIZACIJA, FAKTOR DRUŠTVENO
ODGOVORNOG RAZVOJA
Doc. dr Zdravko Bijelić
Mitar Bijelić
Nezavisni univerzitet Banja Luka
Apstrakt: Za današnje razvojne promjene veoma je bitno da se proce
srazvoja odvija sa što višim stepenom društvene odgovornosti. Bitna je integralna
odgovornost, koja je rezultat interne i eksterne odgovornosti posmatranog entiteta.
Danas najuspješnije dršavne zajednice, regije, lokalne zajednice, kompanije i javne
organizacije imaju izuzetno visok stepen integralne društvene odgovornosti.
Globalizacija je jedan od ključnih faktora razvoja, čije dejstvo se manifestuje
iz okruženja, ako analizirani entitet posmatramo kao sistem. Globalizacijom,
posmatrano iz ugla promjena, mora se upravljati efikasno i po mogućnosti proaktivno, a
ne samo adaptivno.
Globalizacija sama po sebi ne donosi ništa bitno, ukoliko se ista ne posmatra
kao jedan od elemenata inegralnog sistema upravljanja, integrisano sa faktorima:
znanje, materijalni resursi, finansijski kapital, duhovni i socijalni kapital i sve povezano
sa visokim stepenom društvene odgovornosti.
Ponuđeni model transformacije nekog entiteta je dosta moćno sredstvo za
sprečavanje niza mogućih devijaciskih aktivnostii u fazi procesa globalizacije. Veoma
izvjestan i uspješan rezultat pokazao se tamo gdje je uspostavljen sistem doživotnog
učenja. Za preduzeća ključni faktor uspješnog poslovanja, iz ugla dugoročne
orjentacije, je svakako doživotno prosvjećivanje svih struktura ljudskih resursa. Veoma
važno je da trajno učenje postane dio kulture i organizacionog ponašanja organizacije.
Takve organizacije su manje izložene riziku negativnih pojava, koje sa sobom nosi
globalizacija.
Ključne riječi: globalizacija, društvena odgovornost , sistem, integralno, razvoj.
UVOD
Uticaj globalizacije na sve entitete je izuzetno snažan. Posmatrano
iz ugla teorije sistema imamo intenzivnu promjenu za koju je potrebna
velika snaga, odnosno sposobnost. Kako je razvojnoj promjeni ekvivalent
znanje, znači potrebna je ogromna količina znanja da bi globalizacija bila
efikasan faktor razvoja. U ovom radu efikasnost promjene, odnosno
razvoja, posmatramo sa pozicije društvene odgovornosti. Znamo da je
razvoj proces kojim se sistem prevodi iz jednog stanja u drugo, pod
205
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (205-220)
uslovom da je novo stanje na višem stepenu vrijednosti.1 Polazeći od ovog
razvojnog zahtjeva, procesu globalizacije se dodaje snažan značaj
društvene odgovornosti.
Dokaze globalizacije možemo vidjeti na svakom koraku: kod
kuće, na radnom mjestu, u velikim trgovačkim centrima, kompanijama,
institucijama vlasti, u novinama i poslovnim časopisima, u svakodnevnim
vladinim statistikama, i u akademskoj literaturi. Ne smijemo zaboraviti ni
događanja u Sijetlu početkom 1999. godine, koja su okupirala udarne
vijesti svih globalnih medija. Protivnici WTO-a i globalizacije koji su se
čuli u Sijetlu, ali nešto kasnije i u Davosu (World Economic Forum) i
Bangkoku (UNCTD), te nedavno u Pragu (IMF, WB) i Buenos Airesu,
ističu da je aktuelni sistem svjetske trgovine nedemokratski, te da
mehanizmima i trendovima globalne razmjene upravlja isključivo
materijalni interes, umjesto želje i nastojanja za dobrobit privrednog
napretka, da uživaju svi, a ne samo bogati dio svijeta. Oni u globalizaciji
vide zavjeru bogatih zemalja i multinacionalnih kompanija za koje tvrde da
krše ljudska prava, jer degradiraju život, između ostalog izazivanjem
masovne nezaposlenosti i usađivanjem beznađa, uništavaju okolinu, zatiru
sve koji se protive njihovim interesima i profitu.
Zagovornici slobodne trgovine i globalizacije, naprotiv, ističu da
je slobodna trgovina najzaslužnija za svjetski privredni napredak i
prosperitet i da njezini pozitivni učinci svakako imaju prevagu nad onim
negativnim. No, sudeći prema iskazanom nezadovoljstvu, naročito
siromašnih zemalja i brojnih nevladinih organizacija, fritrederi još uvijek
nisu dovoljno uvjerljivi, pa čak i kada obećavaju da će globalnoj ekonomiji
dati ljudsko lice. Jer, evidentno je da je profit još uvijek ispred interesa
zaštite okoline i ljudskog zdravlja, te interesa običnog čovjeka.
Primarni cilj rada je da se ukaže na moguće razvojne efekte
globalizacije, posmatrano iz ugla društvene odgovornosti. Kao što se iz
sadržaja može zaključiti, u radu se posebno izučava analiza prednosti i
nedostaci globalizacije, sa svim njenim pratećim efektima na razvijene i
zemlje u razvoju.
Kad se govori o odgovornosti, onda, posmatrano iz ugla sistema,
odgovornost, odnosno uspješnost, može biti interna i eksterna, te
individualna i društvena. U zavisnosti od kriterijuma uspješnosti, odnosno
mjere vrijednosti, imaćemo i razne oblike odgovornosti.
U ovome radu odgovornost posmatramo iz ugla uspješnosti uticaja
globalizacije na razvojne promjene, odnosno transformacije posmatranog
entiteta, iz jednog stanja vrijednosti u novo stanje, sa drugim stepenom
određene vrijednosti.
1
Bijelić Z., Organizaciono restrukturiranje preduzeća, naučna monografija,
knjiga u pripremi za štampu, 2012.
206
Bijelić Z. i Bijelić M.: GLOBALIZACIJA, FAKTORI... RAZVOJA
Zadatak rada je da pokaže, da danas u uslovima intenzivnih i brzih
promjena, jedino inegralno-sistemsko upravljanje svim faktorima razvoja
može donijeti uspješan rezultat.
Na osnovu postavljenog cilja i zadatka rada, utvrđena je osnovna
hipoteza, po kojoj je mjera društvene odgovornosti korist koju društvu
donosi posmatrani proces razvoja, a u ovom slučaju to je proces
globalizacije. Na osnovu istraživačke analize sprovedene kroz sadržaj rada
dat je zaključak u vidu stava autora, vezano za problem globalizacije, kao
faktor društveno odgovornog razvoja.
1. FENOMEN GLOBALIZACIJE
1.1. Pojam globalizacije
Kratka definicija globalizacije bila bi: “Rastuća liberalizacija
međunarodne trgovine i investicija, i kao rezultat toga porast integracije
nacionalnih ekonomija.”2 Ekonomista David Henderson sa Univerziteta za
međunarodni menažment u Melburnu proširuje definiciju na pet povezanih,
ali posebnih dijelova:
 Rastuća tendencija firmi da misle, planiraju, upravljaju, i investiraju u
budućnost sa osvrtom na tržište i mogućnosti cijelog svijeta;
 Rastuća lakoća i jeftinoća međunarodnih komunikacija, sa internetom
kao vodećim aspektom;
 Trend ka užoj međunarodnoj ekonomskoj integraciji koji rezultira
smanjivanjem važnosti političkih granica. Ovaj trend djelimično
proizilazi iz prethodna dva, ali daleko više iz zvaničnih politika čiji cilj
je liberalizacija trgovine i investicija;
 Rastući značaj pitanja i problema koji prevazilaze nacionalne granice;
 Tendencija ka harmonizaciji, po kojoj norme, standardi, pravila i
praksa, se definišu i učvršćuju u okviru religije, ili svijeta, a ne samo
unutar nacionalnih granica.
Globalizacija se najbolje može sagledati kroz ubrzavajući korak i
rastući obim međunarodne trgovine. Ekspanzija međunarodne trgovine i
stranih investicija nije rezultat nekog velikog scenarija nametnutog od
strane globalne ekonomije. To je bio ad hoc, decentralizovani proces
proistekao iz dva kompleksna događaja 1990-ih: kolapsa komunizma i
završetka prakse da se treće zemlje nalaze samo u ulozi uvoznika.
1.2. Začeci globalizacije
Od 1950. do 1980. godine zemlje u razvoju su bilježile brže stope
rasta nego što su bile stope rasta razvijenih zemalja u periodu njihove
industrijske revolucije. Kao rezultat toga zemlje u razvoju su povećale
svoje učešće u svjetskom bruto društvenom proizvodu sa 15% u 1960. na
2
David Henderson, “The Changing International Economic Order: Rival Visions
for the Coming Millenium”, Melbourne Bussines School, 1999.
207
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (205-220)
22% u 1985. godini. U istom periodu mnoge od tih zemalja su postale
aktivne učesnice u širenju i dinamiziranju globalnog sistema trgovine. U
1965. godini njihovo učešće u svjetskom izvozu industrijskih proizvoda je
bilo svega 7%, da bi 1985. godine ono bilo povećano čak na preko 16%.
Neosporno, da je kroz poziciju zemalja u razvoju moguće uvidjeti rastuću
dinamičnost i međuzavisnost svjetskog tržisnog ambijenta.
Poslijeratni period razvoja svjetske privrede u cjelini (misli se na
onaj poslije Drugog svjetskog rata) karakterišu vrlo dinamične strukturne
promjene, kako u sferi proizvodnje, tako i u tržišnoj poziciji pojedinih
zemalja. Globalna privredna kretanja su bila praćena znatno bržim rastom
svjetske trgovine od rasta svjetske proizvodnje. Već uočene tendencije i
prognoze govore da se mora računati sa najpovoljnijim kretanjima i nižim
stopama rasta. U takvim i očekivanim kretanjima, marketing bi uz
tehnologiju i kapital trebao da odigra jednu od ključnih uloga u borbi za
adekvatno mjesto u međunarodnoj podjeli rada i zadovoljavajuću tržišnu
poziciju u svijetu. Bez razlike na određene strukturne i tržišno–prostorne
promjene, dominacija industrijski razvijenih zemalja se nije dovodila u
pitanje. Njihovo učešće u ukupnom svjetskom uvozu se u periodu od 1950.
godine permanentno održavalo na nivou od oko 66%, dok im je učešće u
svjetskom izvozu imalo blage oscilacije naniže (od 67% do 63%).
U uslovima savremenih tržišnih i tehnoloških promjena, teško je i
zamisliti budućnost svjetske privrede bez najaktivnije uloge razvijenih
zemalja. Onako kako razvijene industrijske zemlje budu uspjele da nađu
rješenja za svoje unutrašnje teškoće prilagođavanja nastalim promjenama,
umnogome će se odvijati i njihova angažovanost na traženju rješenja za
ostala otvorena pitanja savremene svjetske privrede. Orijentacija na
maksimiranje svojih tekućih interesa, ne sagledavajući posljedice
sopstvenih poteza na dugoročan razvoj svjetske privrede – bila bi strategija
sa samoograničavajućim dejstvom. Računajući na činjenicu da su razvijene
zemlje navikle da razmišljaju o dugoročnim aspektima sopstvenog rasta i
razvoja, za očekivati je aktivniju ulogu nerazvijenih zemalja (posebno tzv.
novoindustrijalizovanih, čiji će se broj svakako povećati), kao i
istočnoevropskih zemalja, sa svojim kvalitativno novim odnosom prema
svjetskom tržištu i međunarodnoj trgovini. Za međunarodnu trgovinu se
može reci da je stara koliko i ljudska civilizacija. Pojedini narodi su od
samog početka ispoljavali potrebu da trguju između sebe (Kinezi sa
Mongolima, Asteci sa Majima, Rimljani sa Egipćanima, američki Indijanci
sa kolonistima i sl.). Trgovina se vrlo dinamično razvijala, najprije kroz
primitivno–naturalne forme, zatim kroz kolonijalni i imperijalni okvir, da
bi potom dobila svoj tradicionalni izraz robno–novčane i interesne
razmjene na principima komparativnih razlika i komparativnih prednosti.
Struktura ponude i struktura tražnje u pojedinim dijelovima svijeta je bila
vrlo različita, te su neekvivalentnost i neravnopravnost postali prirodni i
normalni principi po kojima se dugo vremena odvijala međunarodna
razmjena između Sjevera i Juga, istoka i Zapada. Druga polovina prošlog
208
Bijelić Z. i Bijelić M.: GLOBALIZACIJA, FAKTORI... RAZVOJA
vijeka je karakteristična po razbijanju tradicionalnih principa i
tradicionalnih okvira međunarodne trgovine. To je posebno karakteristično
za period 1960-ih godina. Od tada se ulazi u eru naglašene proizvodne
diversifikacije u tokovima svjetske privrede, velikih tehnoloških transfera,
povećanog seljenja i preplitanja faktora proizvodnje, pojave novih aktivnih
učesnika na svjetskom tržištu, kao i razvijanja novih i nekonvencionalnih
formi međunarodnog poslovanja. Taj period možemo označiti kao period
internacionalizacije internacionalnog biznisa. Početni impuls i razvojni
ton tom procesu su neosporno dali najjači predstavnici američke privrede.
Za period 60-ih godina se otuda sa pravom kaže da predstavlja godine
“američkog izazova” i naglašene dominacije američkih kompanija. Međutim, dinamičnost svjetskog tržista i međunarodne marketing prakse se
upravo ogledaju u tome što se ne može računati na prednost stečenih pozicija u dugom roku. Već sljedeće dekade će pokazati da je na svjetskom
tržištu sve podložno promjenama. Relativni parametri konkurentske snage i
tržišnog položaja dobijaju sve više na validnosti u odnosu na apsolutne
pokazatelje na djelu.
2. DOBROBIT I IZAZOVI GLOBALIZACIJE
2.1. Dobrobiti globalizacije
Pored kvantitativnih pokazatelja efekata globalizacije, postavlja
se pitanje kakav ona ima uticaj na nacionalnu ekonomiju? Postoje najmanje tri fundamentalna razloga zašto bi nacionalna ekonomija trebalo da
prihvati globalizaciju:
1. Brzi ekonomski rast,
2. Redukcija siromaštva, i
3. Širenje plodnog tla za demokratiju.3
Može se reći da su najveću korist od globalizacije izvukli oni
potrošači, koji su najviše bili izolovani od globalne konkurencije.
Globalizacija širi mogućnost izbora, poboljšava kvalitet proizvoda, i vrši
pritisak na smanjenje cijena. Doprinosi i dobiti radnika, povećavajući
realne vrijenosti njihovih plata. Transformiše bogatstvo od ranije
izolovanih proizvođača ka novim liberalnim potrošačima, gdje dobici
potrošača prevazilaze gubitke proizvođača.
Angažman u globalnoj ekonomiji obezbjeđuje kapital kao gorivo
za budući rast. Većina manje razvijenih zemalja obiluje radnom snagom ili
je siromašna kapitalom. Samo u nekoliko zemalja Azije, nivo domaće
štednje je dovoljno visok da finansira domaće investicije, dok je u većini
ostalih potpuno neadekvatan. Globalno tržište kapitala može popuniti ovaj
jaz, omogućavajući siromašnim nacijama da ubrzaju svoj rast. U 1998.
godini, 166 milijardi dolara u vidu stranih direktnih investicija se prelilo iz
3
James Gwartney, Economic Freedom of the World, Interim Report, Vancouver,
1998.
209
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (205-220)
naprednih ekonomija u manje razvijene. Siromašne zemlje koje zatvaraju
vrata ili izbjegavaju da održe zdrave nacionalne politike, biće lišene koristi
koju ovakav kapital može donijeti.
Angažman u globalnoj ekonomiji ohrabruje vlade da vode
razumne ekonomske politike. Suverene nacije mogu voditi politike koje
izaberu njihove vlade, ali globalizacija je povećala troškove koji moraju
biti plaćeni za loše politike. Sa kapitalom, mobilnijim više nego ikad,
zemlje koje insistiraju na antitržišnim politikama naći će se isključenim iz
globalne konkurencije za investicijama. Upravo iz tog razloga zemlje
imaju veći motiv da izaberu one politike koje ohrabruju strane investicije i
nacionalni, tržišno vođeni rast.
Svako ozbiljnije istraživanje danas, potvrdiće da su nacije koje su
otvorene prema trgovini, daleko prosperitetnije od onih koje su zatvorene.
Najbogatije nacije i regije svijeta – zapadna Evropa, SAD, Kanada, Japan,
Hong Kong, Tajvan, Južna Koreja, Singapur, trgovački su orijentisane.
Njihovi proizvođači, sa nekoliko izuzetaka, moraju se takmičiti sa ostalim
multinacionalnim proizvođačima na globalnom tržištu. Na drugoj strani,
najsiromašnije regije svijeta, indijski potkontinent i veći dio Afrike
(Sahara), ostaju i dalje neprijateljski raspoložene prema stranoj trgovini. A
one koje su se djelimično otvorile, Čile, Kina i Poljska, postigle su zavidno
poboljšanje životnog standarda.
2.2. Osjećaj prilike za najsiromašnije
Globalizacija pruža nadu onima koji su najviše pogođeni
siromaštvom. Kao što otvorene trgovine vode ka ekonomskom rastu, isto
tako taj isti rast dovodi do redukcije siromaštva. Studija Svjetske banke
pokazuje da su periodi neprekidnog ekonomskog rasta gotovo uvijek
praćeni smanjenjem siromaštva.
Najveće smanjenje siromaštva u posljednjih dvadeset godina
bilježe zemlje koje su se odlučno usmjerile ka otvaranju svojih privreda i
nacionalnoj liberalizaciji. Najspektakularniji rezultati postignuti su u
Istočnoj Aziji. Između 1993. i 1996. godine, broj ljudi koji je živio u
potpunoj bijedi, što Sovjetska banka definiše kao manje od jednog dolara
dnevno, opao je sa 432 na 267 miliona. Samo u Kini, broj siromašnih ljudi
opao je za 150 miliona u periodu između 1990. i 1997. godine.4
Globalizacija takođe omogućava širenje moderne medicine, koja
je pomogla u produžavanju životnog vijeka i smanjenju stope smrtnosti,
kako u siromašnim tako i u bogatim zemljama. Protivnici globalizacije
pokušavaju da za siromaštvo u svijetu optuže širenje trgovinske i
investicione liberalizacije, a upravo najširomasnije regije su one koje su
sve vrijeme samosvjesno pratile politike ekonomske centralizacije i
izolacije u takvim uslovima.
4
210
www.worldbank.org/poverty/data/trends
Bijelić Z. i Bijelić M.: GLOBALIZACIJA, FAKTORI... RAZVOJA
2.3. Pogodno tlo za političke slobode
Podižući standard života, slobodna trgovina pomaže ljudima da
dostignu veći nivo obrazovanja i da ostvare pristup alternativnim izvorima
informacija. Takođe, pomaže se kreiranje veće i manje zavisne srednje
klase, a bogatstvo kreirano razvojem trgovine može pomoći podizanju i
održavanju civilnih institucija koje mogu ponuditi ideje i uticaje nezavisno
od vlade. Angažman u globalnoj ekonomiji izlaže građane novim idejama i
novim socijalnim i poslovnim aranžmanima. U svojoj knjizi “Biznis je
poziv”, Majkl Novak (Michael Novak), objašnjava pojam koji on naziva
“teorija klina”5. Po ovoj teoriji, kapitalistička praksa ostvaruje ideje
slobodnog društva, stvarajući ekonomski rast koji daje političku
samouvjerenost srednjoj klasi, i vodi ka rađanju uspješnih biznis lidera.
Ipak, izgleda da ova teorija djeluje u praksi, stavljajući u centar pažnje
opšte pravilo da, građani koji pripadaju otvorenijim ekonomijama uživaju
takođe i druge slobode. Veza se može posmatrati na osnovu podataka do
kojih ovaj ekonomista dolazi, mjereći ekonomsku otvorenost i
političke/civilne slobode. Kriterijumi na osnovu kojih se zemlje rangiraju
iz domena ekonomije su:
a) nivo poreskog opterećenja,
b) veličina trgovačkog sektora,
c) kontrola deviznog kursa, i
d) ograničenja u domenu kretanja kapitala.
Sa druge strane, nacije se klasifikuju i na osnovu poštovanja
građanskih prava, tako da se dolazi do statistike da zemlje koje su
označene kao slobodne, na ovoj rang listi su ocijenjene sa 7.9, dok one
djelimično slobodne sa 6.4, u dnu se nalaze ostale sa svega 5.4, gdje je
najveća ocjena koju neka zemlja može dobiti 10. Lako je zaključiti da
građani koji uživaju slobodu, kad je riječ o angažmanu u međunarodnoj
trgovini, su oko četiri puta slobodniji od političke i socijalne presije od
onih koji takve slobode ne posjeduju.
Globalizacija i privredni rast su doprinijeli širenju političkih i
građanskih sloboda u velikom broju zemalja. Tajvan i Južna Koreja su još
prije samo dvije decenije bile diktatorske zemlje; danas su one vođene
izabranim predsjednikom. Ne smije se zaboraviti da dio kredita
namijenjenih političkim reformama itekako potpomaže ekonomsku
liberalizaciju u konkretnim sredinama.
2.4. Jaz između bogatih i siromašnih
Još jedan izazov koji se postavio pred globalizaciju jeste rastući
jaz između siromašnih i bogatih zemalja, ali isto tako i između siromašnih i
bogatih unutar pojedinih zemalja koje su liberalizovane. Činjenica je da taj
gap raste, kako između tako i unutar pojedinih zemalja, ali veza sa
globalizacijom i nije tako čista.
5
Michael Novak, Bussines is a Calling, Free Press, New York, 2002.
211
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (205-220)
Dok su neke prethodno siromašne zemlje uspjele da taj gap
zatvore upravo naprednim ekonomijama, uznemiravajuće veliki broj njih u
tome nije uspio. Te siromašne zemlje, koje ostaju daleko iza bogatih
nacija, su one koje se čvrsto drže državne direktive i unutar orijentisanih
ekonomskih politika. Subsaharska Afrika daleko zaostaje za ostatkom
svijeta u svom ekonomskom razvoju djelimično i zbog toga što njeno
tržište ostaje među najzatvorenijim u svijetu. Vlada ove zemlje zanemaruje
domaću infrastrukturu, izobličuje domaću ekonomiju novčanom pomoći,
visokim taksama i različitim regulacijama.
Takođe, mnoge afričke nacije moraju podnositi teret civilnih i
plemenskih razmirica, siromašnog zemljišta i nepristupačnosti, u
geografskom smislu. Ali domaća ekonomska politika je ključna varijabla
kojom treba da se objasni nemogućnost regije da se razvije. One afričke
zemlje koje su implementirale otvorene, stabilne i tržišno orijentisane
politike u posljednjoj dekadi – kao što su Uganda, Bocvana i Mauricijus –
uspjele su ostvariti zavidne stope rasta. Tako da možemo zaključiti da je
najočitija varijabla koja razdvaja zemlje koje su uspjele zatvoriti gap od
onih koje u tome zaostaju, upravo njihov izvor domaće politike.
Nema ništa prisutno u procesu globalizacije što bi uputilo na
zaključak da on produbljuje jaz između bogatih i siromašnih. Naprotiv,
pristup kapitalu, nove tehnologije i veće tržište koje dolazi sa globalnim
integracijama, trebali bi dovesti do ubrzanog razvoja manje razvijenih
regija svijeta i učiniti globalnu trgovinu i bogatstvo manje koncentrisanim
širom svijeta. Potvrda navedenog trenda može se primijetiti među onim
zemljama koje su odlučile da se pridruže globalnoj ekonomiji. Studija iz
1998. godine, sponzorisana od strane WTO-a, navodi da su globalna
trgovina i tok investicija postali manje koncentrisani u posljednje dvije
dekade upravo zbog prilagođavanja rastu u svjetskoj trgovini. Autori,
takođe, nalaze da je koncentracija trgovine i finansijskih tokova opala
između onih zemalja koje se brže liberalizuju, a porasla između onih koje
to čine sporije.
Naravno, nisu ni napredne ekonomije uvijek bile od pomoći.
Uprkos progresu u poslijeratnom periodu, trgovačke barijere ostaju i dalje
tvrdoglavo visoke u oblastima odjeće, tekstila i poljoprivrednih dobara,
upravo onih proizvoda u kojima zemlje u razvoju imaju komparativne
prednosti. Nedavna studija Tomasa Hertla (Thomas Hertel) i Vila Martina
(Will Martin) za Svjetsku banku pokazuje da prosječna tarifa koju bogate
zemlje nameću dobrima iz nerazvijenih je četiri puta veća od one koju
razvijene zemlje primjenjuju između sebe. Na kraju, to potvrđuju i četiri
azijska tigra, koja su se uspjela pridružiti, i to vrlo uspješno, naprednim
ekonomijama uprkos visokim barijerama koje su im bile nametnute.
Globalizacija može ubrzati razvoj države, ali samo ako tvorci
politika dozvole otvaranje ekonomije međunarodnoj trgovini i
investicijama. Samo u tom slučaju ona može obezbijediti nove tehnologije,
priliv kapitala, širenje izvoznog tržista i snažnu pobunu za daljnje reforme
212
Bijelić Z. i Bijelić M.: GLOBALIZACIJA, FAKTORI... RAZVOJA
domaćih politika. Rezultat je brži rast i dramatično poboljšanje životnog
standarda, kao što upravo i potvrđuju dio Dalekog istoka. Činjenica da
pojedine nacije insistiraju na sopstvenom putu rasta, koji često predstavlja
stranputicu, nije greška globalizacije, nego njihovih sopstvenih politika.
Pored kvantitativnih pokazatelja efekata globalizacije, postavlja se
pitanje kakav ona ima uticaj na nacionalnu ekonomiju? Postoje najmanje
tri fundamentalna razloga zašto bi nacionalna ekonomija trebalo da prihvati
globalizaciju:
 Brzi ekonomski rast,
 Redukcija siromaštva, i
 Širenje plodnog tla za demokratiju.6
Može se reći da su najveću korist od globalizacije izvukli oni
potrošači, koji su najviše bili izolovani od globalne konkurencije.
Globalizacija širi mogućnost izbora, poboljšava kvalitet proizvoda, i vrši
pritisak na smanjenje cijena. Doprinosi i dobiti radnika, povećavajući
realne vrijenosti njihovih plata. Transformiše bogatstvo od ranije
izolovanih proizvođača ka novim liberalnim potrošačima, gdje dobici
potrošača prevazilaze gubitke proizvođača.
Angažman u globalnoj ekonomiji obezbjeđuje kapital kao gorivo
za budući rast. Većina manje razvijenih zemalja obiluje radnom snagom ili
je siromašna kapitalom. Samo u nekoliko zemalja Azije, nivo domaće
štednje je dovoljno visok da finansira domaće investicije, dok je u većini
ostalih potpuno neadekvatan. Globalno tržište kapitala može popuniti ovaj
jaz, omogućavajući siromašnim nacijama da ubrzaju svoj rast. U 1998.
godini, 166 milijardi dolara u vidu stranih direktnih investicija se prelilo iz
naprednih ekonomija u manje razvijene. Siromašne zemlje koje zatvaraju
vrata ili izbjegavaju da održe zdrave nacionalne politike, biće lišene koristi
koju ovakav kapital može donijeti.
Angažman u globalnoj ekonomiji ohrabruje vlade da vode
razumne ekonomske politike. Suverene nacije mogu voditi politike koje
izaberu njihove vlade, ali globalizacija je povećala troškove koji moraju
biti plaćeni za loše politike. Sa kapitalom, mobilnijim više nego ikad,
zemlje koje insistiraju na antitržišnim politikama naći će se isključenim iz
globalne konkurencije za investicijama. Upravo iz tog razloga zemlje
imaju veći motiv da izaberu one politike koje ohrabruju strane investicije i
nacionalni, tržišno vođeni rast.
Svako ozbiljnije istraživanje danas, potvrdiće da su nacije koje su
otvorene prema trgovini daleko prosperitetnije od onih koje su zatvorene.
Najbogatije nacije i regije svijeta – zapadna Evropa, SAD, Kanada, Japan,
Hong Kong, Tajvan, Južna Koreja, Singapur, su trgovački orijentisane.
Njihovi proizvođači, sa nekoliko izuzetaka, se moraju takmičiti sa ostalim
multinacionalnim proizvođačima na globalnom tržištu. Na drugoj strani,
najsiromašnije regije svijeta, indijski potkontinent i veći dio Afrike
6
James Gwartney, Economic Freedom of the World, Interim Report, Vancouver,
1998.
213
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (205-220)
(Sahara), ostaju i dalje neprijateljski raspoložene prema stranoj trgovini. A
one koje su se djelimično otvorile, Čile, Kina i Poljska, postigle su zavidno
poboljšanje životnog standarda.
3. DRUŠTVENO ODGOVORAN RAZVOJ
3.1. Sistemski pojam odgovornosti
Iz ugla teorije sistema, odgovornost bi se mogla definisati kao
pojam operativnog ponašanja pojedinca ili organizacije u procesu
transformacije sistema iz jednog stanja u drugo novo stanje.7
Odgovornost za razvoj možemo posmatrati iz ugla, odnosno s
pozicije samog entiteta i iz ugla, odnosno pozicije društva.
Prva odgovornost po lokaciji nastajanja je interna (I) i druga
eksterna (E) (slika broj 1). Interna lokacija je entitetski sistem izložen
globalizaciji, a eksterna lokacija društvena zajednica kao okruženje u
kojem dominiraju procesi globalizacije.
U cilju sveobuhvatnog pomatranja problema odgovornosti
definisaćemo pojam integralne odgovornosti.
Integralna odgovornost je rezultanta, odnosno sinergija,
istovremenog postojanja interne i eksterne odgovornosti sa pozicije većeg
broja mogućih faktora razvoja.
Slika - Grafički prikaz odgovornosti – „Kvadrat odgovornosti“
Sa grafičkog prikaza datog na slici vidimo da možemo imati četiri situacije
integralne odgovornosti, i to:
1. Nizak nivo interne i eksterne odgovornosti
2. Visok nivo interne, a nizak nivo eksterne odgovornosti
3. Nizak nivo interne, a visok nivo eksterne odgovornosti
4. Visok nivo interne i visok nivo eksterne odgovornosti.
Naravno da je između ova četiri ekstremna nivoa odgovornosti
moguće definisati manji ili veći broj međunivoa. Navedeni prikaz na slici 1
zvaćemo „kvadrat odgovornosti“. Ako internu ili ekstenu odgovornost
7
214
Zelenović, D., Inteligentno privređivanje, Prometej, Novi sad, 2011.
Bijelić Z. i Bijelić M.: GLOBALIZACIJA, FAKTORI... RAZVOJA
raščlanimo na veći broj elemenata odgovornosti, onda ćemo dobiti
višedimenzionalnu strukturu odgovornosti.
Slika - Grafički prikaz trodimenzionalne odgovornosti
Na slici je prikazana situacija trodimenzionalne odgovornosti
koju ćemo zvati „Kocka odgovornosti“.8
Neka su komponente „x“ i „y“ elementi inerne odgovornosti i „z“
element eksterne odgovornosti i to:
x – Efikasnost entiteta,
y – Efektivnost entiteta
z – Društvenost entiteta
Onda možemo da definišemo osam situacija integralne
odgovornosti. Najniži nivo integralne odgovornosti – Kockica 1, do
najvišeg nivoa – Kockica 8. U konkretnom slučaju najniži nivo
odgovornosti bila bi sitacija 1, koja je određena niskom efikasnošću,
niskom efektivnošću i niskom društvenom odgovornošću, i najviši nivo
integralne odgovornosti bila bi situacija 8 koja je određena visokom
efikasnošću, visokom efektivnošću i visokom društvenom odgovornošću.
Za višedimenzionalnu integralnu odgovornost, broj ekstremnih
niivoa odgovornosti određen je jednačinom N = pn (N - broj ekstremnih
nivoa odgovornosti, n - broj elemenata integralne odgovornosti i p - broj
klasa u okviru jednog elementa odgovornosti). U slučaju ako bi se interna
odgovornost pored efikasnosti i efektivnosti satojala i od rasta i trenda
rasta, a eksterna odgovornost od elementa zapošljavanja i ekologije, broj
ekstremnih nivoa N bio bi 64 za slučaj kad je p=2.
8
Bijelić, Z., Bijelić, M., Odgovorno restrukturiranje preduzeća, II Međunarodni
naučni skup Evropski integracioni procesi, IBCollege, Bosanska Krupa, 2011.
215
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (205-220)
3.2. Globalizacija kao društveno odgovoran faktor razvoja
Mjera društvene odgovornosti određena je sistemski integrisanom
strukturom faktora društvene vrijednosti. Kad je u pitanju razvoj, odnosno
razvojna promjena, ključne mjere vrijednosti odgovornog razvoja su
sljedeći faktori:
 Smanjenje siromaštva
 Rast standarda
 Rast zaposlenosti
 Rast investicija
 Rast nivoa obrazovanja
 Rast nacionalnog dohotka
 Rast izvoza
 Smanjenje tehnološke zavisnosti i dr.
Vrijednost svakog faktora razvoja, u ovom slučaju globalizacije,
mora se posmatrati pojedinačno iz ugla naprijed navedenih mjera, a prije
svega iz ugla integrisane vrijednosti, a kroz sistem faktora razvoja.
4. SINTEZA ISTRAŽIVANJA
Primarni cilj rada je da se ukaže na moguće razvojne efekte
globalizacije posmatrano iz ugla društvene odgovornosti, a kroz sistem
integralnog efekta integrisanih faktora razvoja.
Istraživački cilj i zadatak ovog rada je bio da se istraže mogući
efekti i ograničenja vezano za podršku globalizacije ekonomskom i
ukupnom društvenom razvoju sa pozicije društeno odgovornog razvoja.
Zadatak rada je bio da pokaže, da danas u uslovima intenzivnih i
brzih promjena, jedino inegralno-sistemsko upravljanje svim faktorima
razvoja može donijeti uspješan rezultat.
Na osnovu postavljenog cilja i zadatka rada utvrđena je osnovna
hipoteza, po kojoj je mjera društvene odgovornosti korist koju društvu
donosi posmatrani proces razvoja, a u ovom slučaju to je proces
globalizacije. Primjenom metodologije naučnih istraživanja, a na osnovu
sprovedene istraživačke analize i logičkog zaključivanja postavljena
hipoteza je potvrđena sa velikom pouzdanošću i ostvaren je postavljeni cilj
rada i ostvareni postavljeni zadaci. Na slici su ilustrativno prikazane
moguće kombinacije efekata integracije preduzetničkog stila upravljanja u
sistem integralnog lokalnog ekonomskog razvoja.
Slika - Integracija I - Integralnog razvoja i E- Odgovornog razvoja
216
Bijelić Z. i Bijelić M.: GLOBALIZACIJA, FAKTORI... RAZVOJA
Na slici su ilustrativno prikazane moguće kombinacije efekata
integracije preduzetničkog stila upravljanja u sistem integralnog lokalnog
ekonomskog razvoja
Efekti
A
T
P1
B
P2
t1 t2’ t2
Vrijeme
Slika - Proces prilagođavanja društveno odgovornog razvoja
Na slici je ilustrativno pokazano kako može da teče proces
odgovornog razvoja vođen efikasnim instrumentima društveno odgovornog
razvoja. U tački T aktivira se stil društveno odgovornog upravljanja
razvojem. Jedan period neminovno prati pad efikasnosti zbog poznatog
fenomena prilagođavanja.9 Cilj je da dubina pada efekata bude što manja,
tačka P1, a ne P2.
Istraživanja sprovedena u funkciji drugog rada pokazuju da je za
uspješnu integraciju društveno odgovornog stila upravljanja u svakom
upravljačkom problemu, a prije svega vezano za razvoj, od izuzetne
važnosti da nosioci upravljanja imaju sposobnost mijenjanja percepcije i da
posjeduju sposobnost kreativnog razmišljanja. Ovo svakako upućuje na to
da se u upravljanju složenim procesima, kao što je ekonomski razvoj, mora
koristiti model integralne odgovornosti razvoja i metode timskog rada. Na
slici ilustrativno je prikazana zavisnost: sposobnosti mijenjanja percepcije i
sposobnosti kreativnog razmišljanja u funkciji količine znanja. Ilustracija
upućuje na zaključak da je bazni fakto društvenog odgovornog razvoja
znanje.
Matematička forma napred navedenog bila bi:
EDOR = F (Z) = F (SMP, SKR, DF)
gdje je: EDOR – Efikasnost društveno odgovornog razvoja, Z –
Znanje, SMP – Sposobnost mijenjanja percepcije, SKR – Sposobnost
kreiranja razmišljanja i DF – Drugi bitni faktori.
9
Bijelić, Z., Organizaciono restrukturiranje, naučna monografija u pripremi
217
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (205-220)
Sposobnost
Slika - Zavisnost sposobnosti kreativnog upravljanja u zavisnosti od znanja
ZAKLJUČAK
Globalizacija je, u stvari, samo pojam koji se odnosi na rastuću
ekonomsku liberalizaciju između nacionalnih granica. Debate koje se vode
na globalnom nivou, odnose se na način na koji treba da dođe do
prosperiteta; da li je to uvažavanje principa slobodnog tržišta, centralizovanog planiranja, ili nekog prelaznog rješenja, pitanje je na koje mnogi
pokušavaju dati precizan odgovor. Ako vjerujemo da je slobodno tržište
sila koja je destruktivna po humani razvoj i mora biti kontrolisana od
strane aktivne državne intervencije, onda ćemo i globalizaciju smatrati
prijetnjom. Ako sa druge strane smatramo da je slobodno tržište samoregulišuća sila, kao u riječima Adama Smita “vođena nevidljivom rukom”,
koja dovodi do većeg prosperiteta, onda ćemo globalizaciju smatrati kao
blagodet.
Argumenti u korist ovog posljednjeg su podržani ne samo
ekonomskom teorijom, nego i decenijama teško stečenog iskustva. Mnoge
nacije su se pomirile sa globalizacijom ne zbog praćenja slijepe ideologije,
nego uvidjevši neuspjehe drugih alternativa. Upravo te nacije su došle do
zaključka da širenje slobodnog tržista i institucija koje ga podržavaju, nudi
veću nadu za pravilniju raspodjelu plodova prosperiteta među zemljama.
Međutim, ono što je možda i najbitnije, je individualistički pristup
koji svaka zemlja treba da slijedi prilikom uključivanja u svjetske tokove
međunarodne trgovine, jer samo na taj način može zaštititi svoje
nacionalne interese i obezbijediti rast prema svojim potrebama. Prevelika
uplitanja sa strane bi se trebala svesti na najmanju moguću mjeru, prije
svega mislim na direktive koje dolaze od najmoćnijih zemalja svijeta.
Zaključak iskazan jednom rečenicom mogao bi da glasi da
globalizacija kao faktor razvoja, samo integrisano u cjelovito integrisani
sistem integralnog razvoja, a na bazi savremenih upravljačkih i tehnoloških
znanja, može dati izvrstan rezultat.
218
Bijelić Z. i Bijelić M.: GLOBALIZACIJA, FAKTORI... RAZVOJA
GLOBALIZATION-FACTORIN THE DEVELOPMENT OF
CORPORATE SOCIAL RESPONSIBILITY
Zdravko Bijelić Ph.D. and Mitar Bijelić
Abstract: For today's development changes it is essential that the process
occurs with the maximum possible degree of social responsibility. An important
responsibility is integrated as a result of internal and external accountability of the
observed entity. Today, the most successful national communities, regions,
communities, companies and public organizations have an extremely high degree of
integrated social responsibility.
Globalization is one of the key development factors whose effect is
manifested as analyzed from the environment point of view entity as a system. From
the angle of globalization change must be managed efficiently and proactively as
possible and not adaptive. Globalization itself does not contribute anything, if the same
is not viewed as one element of an integrated management system integrated with the
factors: knowledge, material resources, financial capital, social capital and spiritual and
all integrated with a high degree of social responsibility.
Found an entity model transformation is quite powerful means of preventing
a number of possible variables in the phase of globalization. Some very successful and
the result showed where established system of lifelong learning. For companies the key
factor of successful business from the perspective of long-term orientation is certainly a
lifelong education of all structure of human resources. It is very important to learn to
become a permanent part of the culture of the organization and organizational behavior.
Such organizations are less at risk of negative effects brought about by globalization.
Key words: globalization, social responsibility, system, whole, development
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
Adižes I. (2005): Upravljanje promenama, Adižes, Novi Sad
Adižes I. (1991): Životni ciklusi preduzeća, A-Š Delo, Beograd,
Bijelić Z. (2012): Savremeno upravljanje razvojem, Naučna monografija, U
pripremi za šampu
Bijelić Z., Organizaciono restrukturiranja preduzeća, Naučna monografija u
pripremi.
Bijelić, Z., Milanović, B. (2010): Social entreprncurship faktor responsible
lokal development, Novi Sad, ICEIPD
Bijelić, Z., Bijelić, M., Odgovorno rastrukturiranje preduzeća, II
Međunarodni naučni skup Evropski integracioni procesi, IBCollege,
Bosanska Krupa, 2011.
Djorđić S. (2004): Ekonomika i razvoj nacionalne privrede, Banja Luka
Đurić Z. Glušica, Z. (2005): Preduzetništvo, Fakultet za preduzetni
menadžment, Novi Sad
Greiner L. E. (1967): Patterns of Organization Change, Harward Business
Rewiev
Homel, Knecht, Wohlerberg, Handbuch (2006): Untermehmenstrestrukturierung, Wiesbaden
Jovanović M., i dr. (2003): Organizaciono ponašanje, Beograd
Jovanović G. (2006): Međunarodni ekonomski odnosi, Banja Luka
Kovač O., i dr. (2001): Međunarodni ekonomski odnosi, Beograd
Lukić Z., Đokić A., Stavrić B. (2007): Osnovi menadžmenta, Banjaluka
Owen, H. ( 2001): Open Space Tehnology, Klett-Cotta, Stuttgart
Rakita B. (2001): Međunarodni marketing, Ekonomski fakultet, Beograd
219
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (205-220)
17. Reinert E. (2006): Globalna ekonomija, Čigoja, Beograd
18. Seefekder G. (2007): Krisenbewaeltigung und sanierung, Sckaeffer-Poeshel
Verlag, Stuttgart
19. Stiglic, Protivrjecnosti Globalizacije, Beograd, 2001.
20. Zec M., Živković B. (1998): Tranzicija realnog i finansijskog sektora,
Beograd
21. Zelenović D. (2011): Inteligentno privređivanje, Prometej, Novi Sad
RESUME
Globalization is, in fact, the only term that refers to the growing
economic liberalization between national borders. Debates on a global level, are
related to the way in which to come to prosperity, is that respect for the principles
of free markets, central planning, or an interim solution, a question that many are
trying to give a precise answer. If we believe that the free market is a force that is
destructive to human development and must be controlled by the active
intervention of the state, and then we considered a threat to globalization. If on the
other hand we believe that the free market is self - regulating force, as in the words
of Adam Smith's "invisible hand guided", which leads to greater prosperity, then
we will be considered as being of globalization.
Arguments in favor of the latter are supported not only economic theory,
but also decades of hard-earned experience. Many nations have reconciled with
globalization, not to follow up on blind ideology, but recognizing the failures of
other alternatives. It is these nations have come to the conclusion that the
expansion of free markets and the institutions that support it offers greater hope for
a more correct distribution of the fruits of prosperity among countries. However,
what is perhaps even more importantly, the individualistic approach that every
country should follow when joining the global mainstream of international trade,
because only in this way can protect their own national interests and ensure the
growth of their needs. Excessive interference from the side should be kept to a
minimum, I think first of all the directives coming from the most powerful
countries in the world.
The conclusion stated in one sentence could read that globalization as a
factor of development, only integrated into a single integrated system of integral
development, based on modern management and technology skills, can give an
excellent result.
220
Simić V., Cvijić S. i Pavlović S.: OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE...U BiH
Orginalni naučni rad
UDK 620.9:502.131.1(497.6)
DOI br. 10.7251/SVR1205221S
OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE,
ENERGETSKA EFIKASNOST I ZAŠTITE
ŽIVOTNE SREDINE U BOSNI I HERCEGOVINI
Vesna Simić1
Urbanistički zavod Republike Srpske Banja Luka
Siniša Cvijić 2
Fond za zaštitu životne sredine Republike Srpske Banja Luka
Mr Slobodanka Pavlović 3
Ekološki fakultat Nezavisni univerzitet Banja Luka
Apstrakt: Rast potreba za energijom i energetskim resursima u svijetu slijedi
eksponencijalni trend od druge polovine 20. vijeka. Potrebe za svim oblicima energije,
pa tako i za fosilnim gorivima, bit će u budućnosti još više izražene. Energetski resursi
mogu se podijeliti u dvije velike grupe: primarni neobnovljivi (fosilna i nuklearna
goriva) , primarni obnovljivi – alternativni (voda, Sunce, vjetar, morske struje i talasi,
geotermalni izvori, biomasa i sl) i sekundarni za čije dobijanje se mora upotrebiti neki
od primarnih resursa (električna struja i vodonik kao gorivo budućnosti). Prirodne
zalihe fosilnih goriva sve su manje i teže dostupne za eksploataciju. Prema nekim
procjenama, do danas je iscrpljena polovina svjetskih zaliha nafte, a vjeruje se da će
znatno pomanjkanje nafte na svjetskom tržištu uslijediti oko 2020. godine. Za razliku
od neobnovljivih izvora energije, kojih ima u ograničenim količinama i koji i
onečišćuju životnu sredinu, obnovljivi ili alternativni izvori energije mogu se praktično
neograničeno koristiti i ne zagađuju životnu sredinu u tolikoj mjeri kao neobnovljivi
izvori. Osnovni lokalni izvori energije u BiH su ugalj i hidroenergija. Bosna i
Hercegovina uvozi gas i naftu. Kad su u pitanju alternativni obnovljivi energetski
izvori, tu se u BiH podrazumijevaju uglavnom male hidroelektrane i mogućnosti
korištenja solarne i geotermalne energije, te vjetra i biomase, što je tema ovog rada.
Ključne riječi: energetika, izvori energije, obnovljivi izvori energije
UVOD
Izvori su energije jedna od komparativnih prednosti Bosne i
Hercegovine u odnosu na ostale zemlje u Regionu. Hidropotencijal BiH je
dobro dokumentovan i predmet je javne debate i strateških planova razvoja
1
2
3
e-mail:[email protected],
e-mail: [email protected],
e-mail: [email protected]
221
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (221-236)
BiH i entiteta već duže vremena. S druge strane, pojedini razvojni potencijali obnovljivih izvora energije nisu još uvijek dobili ni medijski ni
politički prostor kakav zaslužuju.
Bosna i Hercegovina ima veliki potencijal za investicije u
obnovljive izvore energije, no da bi se te investicije isplatile u doglednom
vremenu neophodno je što prije krenuti u harmonizaciju zakonske regulative sa EU standardima, kreiranju baze podataka o postojećem stanju iz ove
oblasti, formiranju zajedničke strategije uz dogovor o modalitetu između
dva entiteta, te generalno kreiranje strateškog pristupa ovom sektoru kako
bi se privukli privatni i javni domaći i strani investitori.
Sve zemlje EU obavezne su da prema Lisabonskom sporazum o
strukturnim reformama investiraju u ovaj sektor, te kontinuirano povećavaju energetsku efikasnost (Pregled mjera EU u suzbijanju ekonomske
krize, Evropska komisija, 2009), da bi do 2020. godine svaka koristila 20%
energije iz izvora obnovljive energije. U skladu sa strategijom Evropske
unije u oblasti energije i zaštite životne sredine, entiteti i Bosna i
Hercegovina u cjelini moraju da provedu opsežnu akciju pripreme
strateških planova za održivu energiju koja podrazumjeva maksimalno
iskorišćenje obnovljivih izvora energije.
PREGLED TRENUTNE SITUACIJE U BIH U OBLASTI
ENERGIJE I ŽIVOTNE SREDINE
EU zakonodavno okruženje za korišćenje obnovljivih izvora
energije obuhvata sljedeće dokumente: Bijela knjiga o obnovljivim
izvorima; Saopštenje o alternativnim gorivima za korišćenje u cestovnom
prometu i skupu mjera za poticanje korišćenja biogoriva; Direktiva
2003/30/EC o promociji upotrebe biogoriva u prometu; Direktiva
2001/77/EC o promociji električne energije iz obnovljivih izvora energije;
Direktiva 2004/8/EC o promociji kogeneracije.
Prema regulativi EU, BiH treba da do 2020. godine koristi 20%
energije iz obnovljivih izvora energije. Bosna i Hercegovina kroz Ugovor
o Energetskoj zajednici potpisanim 2005. godine se obavezala da postane
dio energetskog tržišta EU, prije njenog stvarnog pridruživanja istoj.
Bosna i Hercegovina je takođe ratifikovala UNFCCC u septembru
2000. i Kyoto Protokol aprila 2007. godine, iako do danas njegova
implementacija nije inicirana. Entiteti su donijeli Strategije razvoja
energetike, ali Bosna i Hercegovina još nije izradila obuhvatnu energetsku
strategiju na svom nivou, ne postoji ni entitetski razvoj obnovljivih izvora
energije (u daljem tekstu OIE), niti strategije koje bi promovisale obnovljive izvore energije. Takođe, nema ni jasne zakonske regulative, pa s tim
ni organizovanog pristupa gradnji novih pogona za iskorišćavanje OIE, niti
jasno definisane politike i ciljeva. Ne postoje centralne baze podataka niti
je uspostavljena metodologija prikupljanja istih.
Što se tiče prostorno planske dokumentacije, Republika Srpska je
2007. godine usvojila Prostorni plan Republike, koji je vrlo oskudan u ovoj
222
Simić V., Cvijić S. i Pavlović S.: OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE...U BiH
oblasti i gotovo da i ne tretira OIE, dok je FBiH u procesu izrade Prostornog plana (nacrt), koji se detaljnije bavi ovim pitanjem. Ta situacija je
jedna od glavnih prepreka u razvoju obnovljivih izvora energije.
Kao osnova za izradu zajedničke energetske strategije na nivou
BiH u martu 2008. godine urađena je sveobuhvatna Studija energetskog
sektora za Bosnu i Hercegovinu koju je izradio konsultantski konzorcij:
Energetski institut Hrvoje Požar - Hrvatska, Soluziona - Španjolska,
Ekonomski institut - Banja Luka i Rudarski institut iz Tuzle. Vlade RS i
FBiH donijele su, svaka posebno, Uredbu o proizvodnji i potrošnji energije
iz obnovljivih izvora i kogeneracije, odnosno Uredbu o korišćenju obnovljivih izvora energije i kogeneracije. Cilj Uredbi je da se, u interesu
sigurnosti snabdijevanja, očuvanja životne sredine i sprečavanja klimatskih
promjena, promoviše upotreba OIE i efikasne kogeneracije, osigura
konstantno i razumno povećanje udjela energije iz obnovljivih izvora u
ukupnoj potrošnji energije, omogući ekonomična upotreba prirodnih
resursa i održivi razvoj, te doprinese održivom razvoju jedinice lokalne
samouprave i socijalne kohezije (zaposlenje, smanjenje migracije i sl.).
Uredbe propisuju: način korišćenja obnovljivih izvora energije i kogeneracijskih postrojenja (OIEiK), grupe postrojenja, minimalni udio električne
energije proizvedene iz postrojenja koja koriste OIEiK u ukupnoj potrošnji,
podsticanje proizvodnje električne energije iz OIEiK, ispitivanje potencijala OIE, registar projekata i postrojenja za korišćenje OIEiK, izgradnja
postrojenja OIEiK, otkup i naknade, priključak postrojenja OIEiK na
elektroenergetsku mrežu, certifikovanje porijekla električne energije proizvedene iz OIEiK, uspostavljanje institucionalne strukture za operacionalizaciju sistema podsticaja proizvodnje iz OIEiK, kao i druga pitanja od
značaja za korišćenje OIEiK.
Pozitivno je što je jedan broj opština, potpisujući Sporazum gradonačelnika evropskih gradova (Covenant of Mayors), preuzeo obavezu
unapređenja energetske efikasnosti za 20% i korišćenja obnovljivih izvora
energije za 20%, i redukcije emisija gasova staklene bašte za 20%, a prema
preporukama strategije EU 20-20-20.
Najveći dio energije u BiH dolazi iz neobnovljivih izvora. To su
ugalj, nafta i prirodni gas. Jasno je da je osim uglja, BiH zavisna o uvozu
ovih energenata. Mali procenat energije dolazi iz obnovljivih izvora.
OSVRT NA STANJE U SVIJETU I EVROPSKOJ UNIJI
Na slici 1. prikazan je udio pojedinih izvora energije u svjetskoj
proizvodnji električne energije. Iz dijagrama je vidljivo da se trenutno oko
dvije trećine električne energije dobija iz fosilnih goriva (ugljena 40 %,
prirodnog gasa 20 % i nafte 7 %), dok su od ostalih izvora značajnije
zastupljeni samo nuklearna i hidroenergija (s udjelima od 16 %) i to
uglavnom zbog konvencionalnih velikih hidroelektrana. Svi ostali, tj.
nekonvencionalni izvori energije (isključujući hidroelektrane), usprkos
njihovom značajnom poticanju i razvoju u posljednje vrijeme, u svjetskoj
223
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (221-236)
prizvodnji električne energije sudjeluju ukupno samo s 2%, od čega daleko
najviše biomasa (62%), potom energija vjetra (22%) i geotermalna energija
(15%). Direktno korišćenje energije Sunca, kao plime i oseke u poređenju s
ostalim oblicima obnovljivih izvora gotovo je zanemarljivo u ovom
trenutku, ali ipak treba naglasiti da se ulažu veliki naučno-istraživački
napori kako bi se ubrzao tehnološki razvoj fotonaponskih ćelija s ciljem
smanjenja investicionih troškova i njihove značajnije upotrebe.
Evropska komisija, kroz Direktive vezane uz obnovljive izvore
energije i smanjenje emisije gasova staklene bašte, kao i zemlje članice
Europske unije (naročito Njemačka) najveći su pokretači razvoja drugih
obnovljivih izvora energije. U proizvodnji prirmarne energije najveći udio
još uvijek ima biomasa i to prvenstveno ogrjevno drvo koje služi za
proizvodnju toplotne energije, a slijedi hidroenergija koje se gotovo u
cijelosti koristi za proizvodnju električne energije. U proizvodnji električne
energije najveći udio je hidroenergije, čemu najviše doprinose konvencionalne velike hidroelektrane. S obzirom da trenutni trend tehnološkog
razvoja, investicionih troškova i proizvodnih cijena električne energije u
ukupnoj proizvodnji električne energije slijedi energija vjetra (vjetroelektrane) i biomasa (posebno elektrane na čvrstu biomasu – drvo i drvni
otpad, te biogas sa životinjskih farmi).
Slika 1. Udio pojedinih izvora energije u svjetskoj proizvodnji električne
energije Izvor: IEA, 2006.
IZVORI ENERGIJE U BIH
Osnovni domaći izvori energije u BiH su ugalj i hidroenergija.
Bosna i Hercegovina uvozi gas i naftu. U BiH u strukturi ukupne potrošnje
energije najzastupljeniji je ugalj sa 45,3%, zatim tečna goriva sa 21% i
drvna masa sa 20,5%. Ostale forme energije (hidroenergija, prirodni gas i
uvozna električna energija) učestvuju sa 13,1% u ukupnoj potrošnji (Sl.2).
224
Simić V., Cvijić S. i Pavlović S.: OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE...U BiH
Kad su u pitanju alternativni obnovljivi energetski izvori, pod
kojima se u BiH podrazumijevaju uglavnom male hidroelektrane, solarna
energija, geotermalna, elektrane na vjetar i biomasa, počinje se utvrđivati
politika njihovog razvoja, vrsta i kapaciteta.
Slika 2. Zastupljenost pojedinih energenata u energetskim potrebama BiH
Izvor: Grupa tematskih stručnjaka u okviru inicijative „Grananti za
Europu, april 2011, “Energija i okolina - Preporuke civilnog društva za
brži put prema EU
PROIZVODNJA I POTENCIJALI OBNOVLJIVIH IZVORA
ENERIJE (OIE) U BOSNI I HERCEGOVINI
Tehnologije za primjenu nekih od obnovljivih izvora energije su
odavno poznate u BiH i u određenoj mjeri je vršena njihova eksploatacija,
ali bez značajnijeg planiranja i ne na bazi najnovijih tehnologija za
njihovu primjenu. Postoji više razloga za to, a ovdje ćemo pomenuti samo
neke: tehnologije za ekonomičnu primjenu OIE su relativno nove i za
zemlje EU i doživljavaju punu ekspanziju posljednjih 15 godina; cijena
gradnje energetskih sistema za primjenu OIE je znatno viša od cijena
gradnje energetskih sistema s fosilnim gorivima; ne postoje entitetske
razvojne, niti energetske strategije, koje bi promovisala primjenu OIE;
nedovoljna je istraženost potencijala OIE u BiH osim djelimično
hidropotencijala, odnosno istražen je tehnički potencijal vodnih snaga za
gradnju HE u BiH, ali ne i ekonomski i potencijal gradnje HE i ekološke
posljedice; ne postoje kvalitetni statistički podaci (prije svega klimatski),
neophodni za primjenu OIE; postoje različite barijere za ozbiljnije
investicije u energetske sisteme na bazi OIE. Svi nabrojani razlozi su
doveli do toga da u BiH danas postoji veoma mali broj energetskih sistema
na bazi obnovljivih izvora energije (osim velikih HE, koje se takođe
smatraju obnovljivim izvorima energije). U nastavku je dat pregled stanja
po svakom od OIE u BiH izuzev velikih HE, predstavljene su grafički.
225
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (221-236)
Mini hidroelektrane
Novi odnosi na tržištu električne energije, kao i promijenjeni
odnos javnosti prema sredini u kojoj živi, ukazuju na nužnost promjene
načina posmatranja obnovljivih izvora energije, pa time i malih hidroelektrana. Malim hidroelektranama u BiH se smatraju objekti instalirane
snage do 5MW. To nije u skladu sa praksom zemalja EU, pa će se
zakonska regulativa, koja reguliše to pitanje, uskladiti na način da će se
kao MHE tretirati i HE instalirane snage do 10MW. Pri tome su neke
zemlje izvršile podjelu malih hidroelektrana na mikro, mini i male
hidroelektrane. Kako se podjela od zemlje do zemlje razlikuje, a nazivi su
isti, često se, kad govorimo o mikro, mini i malim hidroelektranama ne zna
tačno o kojim snagama se radi, jer na primjer mala hidroelektrana snage
150 kW je u SAD-u mikro, a u većini europskih zemalja mini hidroelektrana. Prema tome kako su postavljene u odnosu na riječni tok, mogu biti
protočne i derivacijske.
Prednost hidroenergetskih postrojenja je u tome što svojim radom
ne uzrokuju emisije u atmosferu zagađujućih materija, kao što to čine, npr.
termoenergetska postrojenja. Procjenjuje se da MHE snage 5 – 10MW
godišnje svojim radom zamjenjuje 1400 t ekv. nafte fosilnog goriva i
umanjuje emisiju od 16 000 tona CO2 i 1100 tona SO2 u poređenju s
postrojenjem na fosilna goriva jednake godišnje proizvodnje.
U BiH je izgrađeno preko 20 malih HE (uglavnom u FBiH). U
Republici Srpskoj do danas su izgrađene 4 male hidroelektrane. Vlada RS
je dodijelila koncesije za izgradnju 107 hidroelektrana (ukupno 47 koncesionara), sa ukupnom instalisanom snagom 281,67 MW, te očekivanom
godišnjom proizvodnjom od oko 1 400 GWh. Od toga je 90% MHE.
Prema zakonu o koncesijama u FBiH, kantoni su nadležni za davanje
koncesija za gradnju elektrana do 5 MW. Stoga, koncesije za male HE do 5
MW se dobijaju od nadležnih kantonalnih vlasti, a iznad 5 MW od
federalnih vlasti, dok u RS nadležnost pripada entitetskoj vlasti. I pored
značajnog potencijala za gradnju hidroenergetskih objekata, stepen
korišćenja hidropotencijala u BiH je još uvijek vrlo nizak.
Tabela 1. Osnovni podaci o izgrađenim MHE u RS
Vlasenica
Rijeka
/lokacija
Jadar
Puštena u
pogon/
godina
1950
Tip
DP
Instalisana
snaga/MW
2x0,45
Srednja
proizvodnja/
GWh
6,9
Bogatić
Željeznica
1947
DP
2x4
33
Mesići
Rogatica
1950
DP
2x1,54
16
Tišća
Tišća
1990
DP
2x1,06
10
Štrpci*
Rudo
1998
P
1x0,06
0,25
Naziv
Izvor: Eletroprivreda RS; *privatno vlasništvo
226
Simić V., Cvijić S. i Pavlović S.: OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE...U BiH
Tabela 2. Osnovni podaci o izgrađenim MHE u FBiH
Rijeka/lokacija
Puštena u
pogon/
godina
Instalisana
snaga/MW
Srednja
proizvodnja
/GWh
Una /Kost
Una/Bihać
1954
4x2,35
45
Krušnica
Krušnica/
Bos. Krupa
1905
2x0,23
0,93
1x0,14
1,64
Naziv
MHE
Kanal Una
Una
Modrac
Spreča/Lukavac
1998
1x1,89
7,54
Osanica
Osanica/Ustikolina Goražde
2007
2x2,65
2,12
Vodovod s./
Sarajevo
1918
2x2,020
Snježnica
Snježnica
2002
1x0,42
1,26
Bogatići
Željeznica/Trnovo
1947
2x3,5
8,06
Buton
Fojnica
2005
1,109
3,058
Majdan
Fojnica
2005
2,802
6,675
Mujakovići
Fojnica
2005
0,805
5,744
Jezernica
Fojnica
2005
1,376
3,807
Pogledala
Fojnica
2007
0,690
2,404
Jelići
Gornji Vakuf
2005
1,350
4,345
Sastavci
Gornji Vakuf
2005
0,800
1,910
Duboki
potok
Gornji Vakuf
2005
0,850
2,360
Jajce
2006
0,055
0,264
Mošćani
Travnik
2006
0,708
2,487
Prusac 1
Donji Vakuf
2006
0,647
3,156
Torlakovac
Donji Vakuf
2008
0,470
1,664
Mujada
Donji Vakuf
2009
1,281
5,518
Pršljanica
Bugojno
2008
0,200
0,893
Osanica 4
Goražde
2008
0,630
0,487
Trešanica
Konjic
2008
1,200
3,265
Čemernica
Pale-Prača
2009
0,500
1,197
Hrid
Bila voda
Vitez
2006
1,200
4,470
Buk
Široki Brijeg
1991
0,140
0,765
Divič
Kotor Varoš
2008
2,280
4,080
Vitez 1
Izvor: Izvještaj Državne regulatorne komisije za energetiku o energ. sektoru
227
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (221-236)
Na slici 3. dat je grafički prikaz hidropotencijala u BiH, sa postojećim i planiranim HE i MHE, čije lokacije su poznate i utvrđene.
Najznačajniji dio hidroenergetskog potencijala nalazi se u slivovima Drine,
Vrbasa i Trebišnjice, Une, Sane, Bosne i Neretve. Sva ova slivna područja
istraživana su u cilju iskorišćavanja vodnog potencijala za proizvodnju
električne energije.
Na osnovu projektne dokumentacije kojom raspolaže ERS, tehnički iskoristiv hidrenergetski potencijal u Republici Srpskoj iznosi 3 152,29
MW instalisane snage i 9 239,48 GWh/god. prosječne godišnje proizvodnje električne energije, od čega je iskorišćeno 2 985,8 GWh/god.
energetski potencijal snage ispod 0,5 MW za sada nije istražen na području
Republike Srpske.
Slika 3. Izvor: PPRS do 2015. godine; PPFBiH-Nacrt; Bosna i Hercegovina;
DERK Izveštaj o energetskom sektoru BiH za 2009.
Solarna energija
Prema istraživanjima, potencijali solarne energije u BiH su 70,5
miliona GWh godišnje. BiH se nalazi u južnoj zoni i ima odlične uslove za
iskorištavanje solarne energije, mada mogućnost ekonomskog korišćenja
ovog potencijala u Bosni i Hercegovini do danas nije dovoljno sagledana.
Vrlo važni klimatski elementi za pretvaranje sunčevog zračenja u
toplotu su ukupno zračena sunčeva energija na vodoravnu plohu i
temperatura vazduha. Energija sunčeva zračenja se rasprostire po površini
228
Simić V., Cvijić S. i Pavlović S.: OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE...U BiH
Zemlje zavisno o geografskoj širini, godišnjem dobu i dužini dana. Na
području Hercegovine su gradijenti zračenja najgušći i to zbog blizine
mora, ali i uticaja planinskog grebena Lička Plješivica-Dinara-Kamešnica
na samoj granici s Republikom Hrvatskom. Mjesec s najvećom količinom
primljenog zračenja je juli kada se vrijednosti kreću od 6,1 kWh/m²
(Brčko) do 7,5 kWh/m² (Ljubuški). Najmanje dnevne mogu se očekivati u
decembru i to od 0,98 kWh/m² (Prijedor) do 1,46 kWh/m² (Trebinje).
Sunčeva energija ne proizvodi gasove staklene bašte koji uzrokuju
globalno zagrijavanje i radioaktivni otpad.
BiH ima u prosjeku godišnje 1.840,9 sunčanih sati, dok taj broj na
jugu zemlje dostiže vrijednost i do 2.352,5 h/g. Teoretski potencijal
sunčeve energije u BiH iznosi 67,2 PWh, uz pretpostavku da svakog dana
u godini na svaki kvadratni metar horizontalne površine u prosjeku
“padne” energija zračenja od 3,6 kWh. Ova vrijednost višestruko premašuje ukupnu energetsku potrošnju u BiH. Prema sadašnjem stanju u BiH,
od ukupno raspoložive energije sunčevog zračenja preuzima se samo
skromnih 3,3 GWh (12 TJ) godišnje i to uglavnom za zagrijavanje sanitarne vode. Na slici 4. je data prosječna godišnja suma zračenja na horizontalnu površinu (kWh/m²), a na slici 5, izoterme prosječnog godišnjeg
globalnog zračenja (Wh/m²d).
Sl.4. Prosječna godišnja suma zračenja
229
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (221-236)
Sl. 5. Isoterme prosječnog godišnjeg globalnog
zračenja (Wh/m²d) na horizontalnoj površinu (kWh/m²)
Tokom 70-ih i 80-ih godina Bosna i Hercegovina je imala relativno razvijenu upotrebu solarno-termalne energije. U okolnostima rata zbog
nedostatka tehničke podrške, mnoge instalacije su prestale sa radom ili ne
rade tehnički ispravno.
Potencijalni korisnici solarnih instalacija su zgrade za stanovanje,
javne ustanove (bolnice, škole, državni centri, domovi za djecu itd.), i
objekti servisnoga sektora (hoteli, hosteli).
Prvi fotonaponski sistem snage 3,9 kW ostavljen je u Centru za
posebne potrebe djece Los Rosales u Mostaru, a drugi na odjelu gerijatrije
u Trebinju.
Na mjestima gdje elektromreža nije prisutna fotonaponski solarni
kolektori su instalirani radi snabdijevanja strujom uređaja za mjerenje.
Instalisana brojila prometa čine integralni sistem zajedno sa fotonaponskim
solarnim kolektorom, kao i hidrološke stanice.
Ne postoji nijedan umreženi fotonaponski sistem na području BiH,
a Prostornim planom FBiH rezervisana je površina za SE Hodovo – Stolac.
Energija vjetra
U BiH trenutno nema izgrađenih vjetroelektrana (VE) koje su
priključene na visokonaponsku mrežu, postoji samo izvjestan broj malih
VE za domaćinstva, ali se one ne mogu uzeti u obzir, jer nema pouzdanih
podataka njihovom kapacitetu, niti pouzdanog izvora za njihovu procjenu.
230
Simić V., Cvijić S. i Pavlović S.: OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE...U BiH
BiH nema izrađen atlas vjetra, koji je osnova za detaljna istraživanja i
proračune. Dakle, u BiH se ne rade sistematska mjerenja potencijala vjetra
tako da su raspoloživi podaci uglavnom zasnovani na posrednim izračunavanjima i inostranim modelima za koje se smatra da su dovoljno tačni i za
naše uslove (Slika 6). Da bi se potencijal vjetra optimalno iskoristio,
potrebno je raspolagati što tačnijim pokazateljima potencijala vjetra (tzv.
„detaljnim atlasom vjetrova“), za čije formiranje su potrebna kontinuiranja
mjerenja u skladu sa standardima i propisima u trajanju od više godina.
Sl. 6. Srednja godišnja brzina vjetra na visini 50 m iznad tla za period 19972006. Rezultat primjene globalnog modela vremena. Rezolucija modela je 2,5
stepeni
Izvor: Studija energetskog sektora u BiH, 2008, Energetski Institute Hrvoje
Požar, Hrvatska
U periodu od 2004. godine do danas, na području Hercegovine
izvršena su mjerenja na više potencijalnih lokacija. Ispitivanje vjetropotencijala na većem broju lokacija za gradnju vjetroelektrana inicirano je
od strane EP HZHB, i izmjerene su brzine vjetra koje variraju u rasponu od
7 do 9 m/s. Procjena potencijalnih lokacija za vjetroelektrane u BiH
rezultirala je popisom lokacija na području južnog dijela BiH u pojasu od
oko 50 km uz granicu s Hrvatskom, koje po svim posmatranim karakteristikama predstavljaju najveći vjetropotencijal na području BiH. Na
području RS urađena je studija o mogućnosti izgradnje vjetroparka na
području opština Berkovići, Nevesinje i Istočni Mostar. Stoga se područje
juga BiH može smatrati najperspektivnijim za razvoj vjetroelektrana.
231
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (221-236)
Lokacije sa započetim istraživanjima vjetropotencijala u FBiH
(Livno, Kupres, Tomislavgrad, Posušje, Mostar, Široki Brijeg, Neum,
Ravno): VE Podveležje-M. Glava Poljice, VE Sv. Gora, Mali Grad, VE
Velika Vlajna, VE Mesihovina, VE Livno (Borova Glava), VE
Pločno/Rujište, VE Debelo Brdo, VE Mokronoge, VE Srdani, VE
Poklečani, VE Planinica, VE Kamena, VE Bahtijarevica/Ratkamen, VE
Crkvine, VE Velja Međa, VE Ivan Sedlo.
Lokacije u RS (Nevesinje, Berkovići, Istočni Mostar): VE
Velenjak Grebak, VE Golo Brdo, VE Luka Kruševljani, VE Morine, VE
Kamena, VE Nekudina, VE Trusina, VE Hrgud.
Ukupan potencijal posmatranih lokacija s gledišta raspoloživosti
prostora procijenjen je na oko 900 MW. Treba napomenuti da za dio
lokacija procjena uključuje razmatranje uslova i mogućnosti priključenja
potencijalnih vjetroelektrana na elektroenergetsku infrastrukturu, što na tim
lokacijama može dovesti do značajnijeg smanjenja ukupnog prihvatnog
kapaciteta. Ukupan tehnički potencijal za korišćenje energije vjetra Bosne i
Hercegovine znatno je veći i procjenjuje se na cca 2000 MW, pri čemu
treba voditi računa da je spomenuti iznos proizašao iz sagledavanja raspoloživosti prikladnih prostora za vjetroelektrane na prostoru BiH ne
uzimajući u obzir eventualna ograničenja (priključak na mrežu, zaštita
životne sredine i dr.).
U kojoj mjeri će program vjetroelektrana biti intenzivan u BiH, u
najvećoj mjeri zavisiće o stavu i potezima entitetskih uprava.
Geotermalna energija
Geotermatna energija je najvećim dijelom energija postupnog
prirodnog raspadanja radioaktivnih elmenata (u prvom redu urana, torija i
kalija) koji se nalaze u zemlji. Kada se, dakle, govori o iskorišćavanju
geotermalne energije, ne misli se na energiju koja dopire na površinu
provođenjem toplote, nego na energiju koja je nagomilana u unutrašnjosti
Zemljine kore, bilo u obliku vruće vode i pare ili u suvim stijenama.
U zavisnosti od temperature i sastava termalnih voda moguće je
ostvariti direktno ili indirektno korišćenje geotermalne energije za potrebe
grijanja. Direktno korišćenje je znatno jednostavnije i jeftinije, ali je zbog
agresivnog hemijskog sastava geotermalne vode najčešće neizvodivo.
Indirektno grijanje ostvaruje se preko izmjenjivača toplote specijalne
konstrukcije, koja omogućava redovna čišćenja od nataloženih materija
sadržanih u geotermalnoj vodi. Iz ekonomskih je razloga transport
geotermalne vode ograničen na radijus od 5 km od bušotine. Računa se da
je samo mali dio od ukupno iskoristive geotermalne energije upotrebljen za
proizvodnju električne energije. Prema dosadašnjim istraživanjima,
ustanovljeno je da oko 25% teritorije BiH se smatra potencijalnim
geotermalnim resursom trojakog oblika - hidrotermalni sistemi, geodepresione zone i tople suve stijene. Ova područja pokrivaju uglavnom centralni
i sjeverni dio BiH, tj. tektonske linije Zvornik-Doboj-Novi Grad-IlidžaKiseljak-Busovača. Od pomenuta tri oblika resursa najveću pažnju privlače
232
Simić V., Cvijić S. i Pavlović S.: OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE...U BiH
hidrotermalni sistemi, jer je njihova eksploatacija najrazvijenija i najjeftinija u odnosu na ostala dva oblika.
Što se tiče geotermalne energije, njena upotreba trenutno je prilično limitirana. Prema istraživanjima nalazi se 26 lokacija u FBiH i 16 u RS
koje mogu biti iskorišćene u svrhe geotermalne energije.
Dubokim strukturnim bušenjem pri istraživanju nafte i gasa u
Posavini, Semberiji, Tuzlanskom i Srednjebosanskom bazenu, kod
Glamoča i Vareša dobijeni su značajni podaci o strukturi zemljine kore,
temperaturama i osnovne indikacije o hidrogeološkim svojstvima nabušenih stijena. Na području Posavine, u Dvorovima i Domaljevcu, nabušena
su i ležišta geotermalne vode.
Postojanje hidrogeotermalnih sistema evidentirano je na temelju
površinskih pojava geotermalne vode, te grupisano u devet područja:
Bihaćko-kladuška zona; Arteški bazeni sjeverne Bosne; Masiv Unskosanskog paleozoika; Masiv ofiolitske zone; Flišni trog Banja Luka –
Sarajevo; Masiv srednjebosanskih škriljavih planina; Sarajevsko zenički
bazen; Paleozojski masiv jugoistočne Bosne; Paleozojski i neogeni masiv
istočne Bosne. Najveći potencijal korišćenja geotermalne energije u BiH je
u agrokulturi, akvakulturi, stambenom grijanju, turizmu, tretiranju mineralne vode i grijanju naselja. U tom smislu treba podsticati korišćenja geotermalne energije u sisteme daljinskog grijanja. U slučajevima u kojima su
bušotine udaljene od naselja razmotriće se i podsticati korišćenje geotermalne toplote za grijanje staklenika i plastenika.
Energija biomase
Energija biomase dolazi iz sunčeve energije pohranjene fotosintezom. Biomasa je obnovljiv izvor energije, a čine je brojni proizvodi
biljnog i životinjskog svijeta. Može se direktno pretvarati u energiju
sagorijevanjem, te tako proizvesti vodena para za grijanje u industriji i
domaćinstvima i dobivati električna energija u malim termoelektranama.
Energija iz biomase dolazi u čvrstom, tekućem (npr. biodizel, bioetanol,
biometanol) i gasovitom stanju (npr. biogas, gas iz rasplinjavanja biomase i
deponijski gas).
Osnovne su karakteristike pri primjeni šumske ili drvne biomase
kao energenta jednake kao kod svakog goriva: hemijski sastav; ogrjevna
vrijednost (ogrjevnost); temperatura samozapaljenja; temperatura sagorijevanja; fizičke osobine koje utiču na kaloričnost (npr. gustina, vlažnost i dr).
Gotovo 50% tla BiH pokriveno je šumama, a livade i pašnjaci
zauzimaju oko 20%. Oko 14% zemlje je obradivo, od čega 5% čine stalni
usjevi, što rezultira razvijenom poljoprivredom i šumarskom industrijom.
Iz svega navedenog može se zaključiti da biomasa ima veliki potencijal
kao izvor obnovljive energije. S obzirom na ovakvu sliku, BiH ima
izuzetno pogodne uslove za korišćenje biomase.
Najvažniji izvor biomase za proizvodnju energije je drvena masa
od šuma (ogrjevno drvo, drvni ostatak i otpad drvne industrije). Međutim,
233
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (221-236)
poljoprivredni ostatak ima značajan energetski potencijal na području
Republike Srpske, te na središnjem i južnom dijelu Federacije BiH.
Raspoloživi podaci pokazuju da su postrojenja za industriju
obrade drveta prilično ravnomjerno raspoređena. Glavna središta nalaze se
u regijama Sarajevo, Tuzla, Travnik, Gradačac i Vitez u Federaciji Bosne i
Hercegovine, te u regijama Banja Luka, Šipovo, Laktaši i Prijedor u
Republici Srpskoj, gdje je broj uspješnih preduzeća najveći, te su često
važni regionalni poslodavci u ruralnim područjima.
Šumarska i drvna industrija u Bosni i Hercegovini su u nadležnosti
entitetskih vlada Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske, koje
imaju posebnu regulativu i upravu.
Biomasa (drva za loženje) u 2003. godini u BiH je potrošena u
mjeri od 1 464 400 tona. Takvo korišćenje biomasa, kroz eksploataciju i
korišćenje šuma, ne možemo smatrati kao korišćenje obnovljive energije
zbog same neodrživosti te situacije. Nedostatak adekvatnog i efikasnog
šumarskog planiranja i upravljanja, u saradnji sa neefikasnim korišćenjem
drva za loženje, dovodi do deforestacije, zagađenosti, te zdravstvenih
problema populacije.
Potrošnja biomase (kao što je loživo drvo ili drvo prerađeno u
drveni ugalj) prevladava u domaćinstvima i područjima izvan gradova
BiH. Potrošnja u drugim sektorima, kao što je poljoprivreda, trgovina,
industrija i rudarstvo je vrlo mala. Otpaci iz drvne industrije su iskorišćeni
manje od 50% , kao primjer može se navesti tvornica namještaja i drvenih
kuća "Krivaja" u Zavidovićima, gdje se drvo koristi kao sirovina za
proizvodnju električne energije u parnoj elektrani. Kogeneracijsko
postrojenje u navedenoj tvornici ima instalisanu toplotnu snagu od 15 MW
te električnu snagu od 4,5 MW, a električna energija proizvodi se većinom
za vlastite potrebe. Resursi poljoprivredne biomase uglavnom dolaze od
poljoprivrednih ostataka koji uključuju: kukuruz, pšenicu, povrće, sjeme
uljarica (suncokret, soja i repa), te ostatke iz voćnjaka i vinograda.
Poljoprivredna proizvodnja Bosne i Hercegovine je iz godine u
godinu manje ili više stabilna. Procjenjuje se da ima oko 211 257 tona
granja voćki kao biomase od voćnjaka i vinograda. Na osnovu standardnih
omjera proizvodnje iz otpada, ostaci od proizvodnje žitarica iznosili su oko
634 000 tona u 2003. godini i to najviše u Republici Srpskoj.
Korišćenje biomase kao izvora energije nudi velike prednosti u
poređenju s tradicionalnim izvorima energije, pri čemu su najznačajnije
prednosti sljedeće: relativno niski troškovi; manja zavisnost o kratkoročnim klimatskim promjenama; razvoj prvenstveno ruralnih područja;
stvaranje alternativnih izvora prihoda za poljoprivrednike.
ZAKLJUČAK
BiH ima velike potencijale za korišćenje OIE, međutim, nepostojanje potpune zakonske osnove neophodne za promovisanje korišćenja
obnovljivih izvora, nepotpuno informisanje javnosti, koja nije na adekvatan način upoznata sa mogućnostima korišćenja obnovljivih izvora i dr.,
stavljaju pred Bosnu i Hercegovinu i entitete veliki posao u ovoj oblasti.
234
Simić V., Cvijić S. i Pavlović S.: OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE...U BiH
Prije svega, usklađivanje Zakona sa evropskim direktivama i standardima,
te donošenje akcionih planova. Neophodno je uspostaviti, pored jedinstvene strategije na nivou BiH i institucija za za OIE, centralnu bazu
podataka, odnosno razvoj GIS metoda prilikom određivanja potencijala i
lokacija za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora. Podaci se moraju
prezentirati grafički i tabelarno, obuhvatajući prostornu lokaciju izvora i
energetskih objekata koji su izgrađeni i koji su potencijalno u izgradnji,
tehničke karakteristike, kapacitete, stanje realizacije prostorno-planske i
tehničke dokumentacije, faze izgradnje, investicionu vrijednost radova,
vrijeme potrebno za realizaciju po fazama itd. Iz ovako strukturiranih osnovnih podataka treba da se dođe do izvedenih parametara relevantnih za
analizu troškova pojedinih pravaca razvoja, kao što su troškovi
infrastrukture i sl. Analize treba pokažu i to, koja poboljšanja treba da se
izvedu na npr. već izgrađenim objektima, kada će svako od njih biti
izvedeno i koliko će koštati. Dokumentaciona osnova bi predstavljala
trajnu bazu podataka, čijom se dopunom i ažuriranjem omogućava
praćenje realizacije procesa u prostoru ne samo u fizičkom smislu, već i
odgovarajućih finansijskih efekata i ekoloških posljedica.
RENEWABLE ENERGY, ENERGY EFFICIENCY AND
ENVIRONMENTAL PROTECTIONS IN BOSNIA AND
HERZEGOVINA
Vesna Simić, Siniša Cvijić, and Slobodanka Pavlović M.A.
Abstract: The growth of energy resources needs in the world have been
exponential in the second half of twentieth century. Necessity for all kinds of energy,
especially for fossil fuels, are going to be further more accentuated in the future.
Energy resources can be devided in two large groups: primary non-renewable (fossil
fuel, nuclear energy) , primary renewable-alternative (water, sun, wind, ocean currents
and waves, geothermal energy, biomass ect.) and secondary sources for whose use must
be getting some of the natural resources (electricity and hydrogen as the fuel of the
future). Reserves of fossil fuels are less and more difficult to expoitation. According to
the some estimates, almost a half of world oil reserves has been exhausted up to now
and it is expected that sagnificant lack of oil in the world market will follow by around
2020. Unlike the non-renewable energy resaurces, which exsist in the limited quantities
and which pollute the environment, renewable or alternative energy sources can be
virtually used unlimited and do not pollute the environment as much as non-renewable
sources. The main local sources of energy in BiH are coal and hydropower.Bosnia and
Herzegovina imports gas and oil. When are the alternative renewable energy resources
concerned, there are in BiH include mainly small hydro power plants, and possibilities
of using solar and geothermal, wind power and biomass, which is the subject / topic of
this paper.
Key words: energetics, energy sources, renewable energy sources
LITERATURA
1.
2.
3.
Energetski institut Hrvoje Požar, Hrvatska, 2008. Studija energetskog sektora
u BiH; Modul 12 – Upravljanje potrošnjom, štednja energije i obnovljivi
izvori energije;
Grupa tematskih stručnjaka u okviru inicijative 2011. Energija i okoliš
Preporuke civilnog društva za brži put prema EU;
Žegarac, Zoran; Arsić Vukosav (1999): Programiranje unapređivanja javne
infrastrukture, Urbanistički zavod Beograd;
235
Naučno-stručni časopis
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
24.
25.
26.
27.
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (221-236)
Đonlagić, Mirsad (2010): Studija o obnovljivim izvorima energije u BiH,
Tuzla;
Šljivac, Damir i Šimić, Zdenko (2009): Obnovljivi izvori energije Vrste
Potencijal Tehnologije EU;
Dokić, Branko (2000): Obnovljivi izvori električne energije - Energetski
potencijal vjetra u Republici Srpskoj
The European Parliament and the Council of the European Union, “Directive
2001/77/EC of the European Parliament and of the Council of 27 Septembe,
2001 on the promotion of electricity produced from renewable energy sources
in the internal electricity market”, September 2001.
Vlada FBiH Federalno ministarstvo rudarstva energije i industrije; septembar
2008. Strateški plan i program razvoja energetskog sektora FBiH
Studija o mogućnosti korištenja i razvoja solarne energije u BiH
EDU/0724/07
Vlada Republike Srpske, Ministarstvo industrije, energetike i rudarstva; 2010.
Strategija razvoja energetike RS
Agić Sejfudin i George Stiff (2009): Uvod u obnovljive energije Vodič za
profesore, učenike i ostale, Tuzla
Vladimir Dokmanović ( 2009): Vjetroenergija u EU u brojkama i slikama
UNDP, 2008. Promotion of wind energz: lessons learned from international
experience and UNDP-GEF Projects Renewable Energy—Facts and
Fantasies, 2010.; 2GreenEnergy
Martin Mikeska, Petr Holub (2007): Incentives for and barriers to the
development of renewable energy sources in fi ve Balkan countries
Udruženje građana za zaštitu okoline Zeleni – Neretva; Preporuke udruženja
za izradu energetskih strategije u BiH, Mostar
Bosna i Hercegovina, Državna regulatorna komisija za električnu energiju,
Izvještaj o energetskom sektoru BiH za 2009.
Vlada RS, Ministarstvo za prostorno uredjenje gradjevinarstvo i ekologiju,
2007. Prostorni plan Republike Srpske do 2015
Vlada FBiH, Federalno ministarstvo Ministarstvo prostornog uređenja, 2012.
Prostorni plan FBiH – Nactr
Vlada FBiH, Ministarstvo energije, rudarstva i industrije, mart 2010.
Izgradnja elektroenergetskih objekata u FBiH, Katalog projekata-prioriteti
Vladi Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br.
1/94, 8/95, 58/02, 19/03, 2/06 i 8/06), Sarajevo, Uredba o korištenju OIE i
Kogeneracije
http://www.mre.gov.rs/navigacija.php?IDSP=299
http://www.reers.ba
http://www.energis.ba/?lang=bh&n1=3
http://www.rak.ba/bih/index.php?uid=1269443180
http://ekologija.ba/
http://www.zelenaenergija.org/bosna-i-hercegovina/
http://www.derk.ba/ba/ees-bih
RESUME
It is necessary to establish, in addition to a unified strategy at the state
level and the institutions of the OIE, the central database and GIS development
methods in determining the location and potential for energy production from
renewable sources. This data basis would represent a permanent database, whose
amendment and updating allows monitoring of processes in space, not only in the
physical sense, but also the corresponding financial effects and ecological
consequences.
236
Travar M. i Stojanović-Trivanović M.: PRIJEDLOG... KLASTERA U BIH
Orginalni naučni rad
UDK 311.13:519.237.8]:338.1(497.6)
DOI br. 10.7251/SVR1205237T
ПРИЈЕДЛОГ МОДЕЛА ОРГАНИЗОВАЊА
КЛАСТЕРА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
Др Михајло Травар1
Телекомуникације републике Српске А.Д. Бања Лука,
Мр Мирјана Стојановић Тривановић2
Hypo Alpe-Adria-Bank А.Д. Бања Лука
Апстракт: Кластери и организовање кластера у свијету имају дугу
традицију. У привреди Босне и Херцеговине у посљедњих десетак година
биљежимо појаву организовањa кластера. Различити су узроци настанка и разни
су модели организовања ове форме удруживања произвођача, добављача и купаца
у производном и услужном ланцу. Савремени кластери у свом раду требају
сталну подршку научне, истраживачке, извршне па чак и законодавне заједнице.
Успјешност, раст и опстанак кластера зависе од модела организовања кластера у
датом економском и политичком окружењу. У Босни и Херцеговини, показао се
као успјешан модел организовања кластера са чврстом корпоративном формом,
гдје је идеја о оснивању потекла од самих произвођача који су обезбиједили
подршку извршне власти и имали стручну помоћ приликом формирања и развоја,
од стране успјешне консултантске куће. Захваљујући успјешном кластеризовању,
произвођачи, чланице кластера повећали су своју продају уз истовремено
побољшање економичности, продуктивност и рентабилност пословања.
Кључне ријечи: Кластер, модел кластера, правни облик кластера,
синергетски ефекти кластеризације, конкурентност
УВОД
Научна и стручна литература која се бави истраживањем
формирања и развоја кластера и кластеризацијом привреде земаља и
региона, веома је обимна. Постоје бројни закључци и оцјене као што
су, на примјер, да кластери доводе до повећања заједничког
пословног учинка који је, у одређеној мјери, већи од збира
појединачних учинака сваког предузећа, а што представља синергетски ефекат,3 као и да су у савременим економским условима, који
1
e-mail [email protected],
e-mail [email protected]
3
Guenter, S., Lucas, von Z., ''Кластер менаџмент'', Приручник, Београд,
Министарство економије и регионалног развоја Републике Србије и ГТЗ, 2008.
2
237
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (237-248)
су карактеристични по процесу глобализације, кластери један од
најефикаснијих одговора на све агресивније наступе транснационалних корпорација4,5. То отуда што, за разлику од транснационаних корпорација, мала и средња предузећа, појединачно, немају
адекватне научно-истраживачке, развојне, маркетиншке и друге капацитете да би се могли такмичити са њима, па је све више заступљен
тренд специјализације за производе или групу производа.
Истина, кластери највише долазе до изражаја у развијеним
привредама гдје су њихова дубина и ширина веће. У привредама у
развоју већи дио индустрије је локалног карактера. Извозне гране
обично интензивно користе ресурсе и радну снагу. Кластери у привредама у развоју су плитки и ослоњени на увозне компоненте, услуге
и технологију. Фирме на таквим мјестима обично морају да се
вертикално интегришу да би себи обезбиједиле не само компоненте
већ и неопоходну електричну енергију, као и да граде физичку инфраструктуру – укључујући школе и друге услуге – и да њоме управљају.
Релативно конкурентне компаније у неразвијеним привредама обично
функционишу више као острва него као учесници кластера.
Први кластери нису били формирани, већ су настали из
потребе, а анализом привредне праксе су практично откривени у
регионима са више успјешних предузећа из једне привредне гране,
или из ланца вриједности, уз сарадњу са одговарајућом подршком,
као што су услуге техничке канцеларије, адвоката, привредних
савјетника, консултаната, истраживачко–развојних центара, института, факултета и других друштвених субјеката.
Деведесетих година прошлог вијека кластери су препознати
као веома битни у стимулисању продуктивности и иновативности
постојећих, као и у успостављању нових предузећа. Развој кластера
посебно добија на значају након објављивања књиге професора
Мајкла Портера под насловом Конкурентска предност нација.
Конкурентска предност сектора или државе је у комбинацији
резултата појединачних предузећа и представља директни одговор на
глобализацију, при чему знање има кључну улогу.
Примјери из свјетске привреде указују на веома разнолику
форму и облик организовања кластера. Познате су слободне форме,
без формалних тијела и органа кластера, са равноправним члановима
удруженим у неформалну асоцијацију. Осим таквих кластера,
показале су се корисним и успјешне организације са веома
формализованим обликом и тијелима и са стриктно одређеним улогама и задацима свих тијела. Ове разноликости у начину организовања
кластера су посљедица привредних, економских, политичких и
социјалних стања и окружења у земљи у којој настаје. Нема уникатно
4
5
238
М. Портер, (2008: 214)
М Драшковић. (2006: 155)
Travar M. i Stojanović-Trivanović M.: PRIJEDLOG... KLASTERA U BIH
прописане, оптималне организације кластера (слика 1). У пракси и
литератури6,7,8,9 најчешће се помињу сљедеће врсте, типови и модели
кластера:
Истраживачки
институти
Универзитети
Велика предузећа
Управљање
кластером
Обука и тренинзи
Мала и средња
предузећа
Пружање услуга
Слика 1. Оптимална организација кластера
Подјела 1.
 Географски кластери чији чланови послују на истом
географском подручју,
 Секторски кластери чији чланови послују у оквиру
истог сектора,
 Хоризонтални кластери чији су чланови међусобно
повезани и дијеле исте ресурсе,
 Вертикални кластери – кластер добављачког ланца.
6
Портер М., (2008: 215)
Meyer-Stamer Jorg, Urlich Harmes Liedtke, 2005, How to Promote Clusters?,
Buenos Aires www.Mesopartner.com ISSN 1613-298X, (12.05.2009. 21:30h)
8
Развој кластера у Републици Српској,www.vladars.net/.../..
9
Enright Ј. Michael, Regional Clusters and Multinational Enterprises:
Independence, Dependence, or Interdependence?, International Studies of Management
& Organization, 2000, 114138.http://www.business.hku.hk/faculty.staff/staff.details.asp?doc=mj.enright
7
239
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (237-248)
Подјела 2. Заснована на знању
 Техно кластери – оријентисани на високу технологију,
економију знања, а у језгру имају универзитете и истраживачке центре,
 кластери базирани на знању – (know-how) кластери засновани
на традиционалним активностима са циљем одржавања
предности у знању која су стицана годинама, а понекада и
вијековима, и
 мјешовити кластер – створени на основу конкурентске
предности географског подручја гдје се могу увезивати
произвођачи и прерађивачи.



Подјела 3.
Национални кластери које чине групе предузећа и организација, које заједно са владом рјешавају питања развоја
кластера на националном нивоу. Ова питања се углавном
односе на методе, инфраструктуру и степен развоја, те на
стратешко усмјеравање и подстицање развоја области која је
од велике важности за државу,
регионални кластери су класичан примјер кластера који се
базирају на претпоставци да ће индустрија убрзано напредовати у специјализованој и добро повезаној средини. Циљ је
развој средине која подржава припаднике кластера и јача везе
између предузећа која припадају кластеру и њихових добављача и сродних организација које их подржавају. Регионални
кластери нису засновани на принципу чланства. Њих чине
дионичари који су власници предузећа, образовних и научних
институција, и
комерцијални кластери чине предузећа која су се уортачила и
сарађују на многобројним пољима. Ови кластери су засновани
на чланству и прецизно дефинисаним пројектима или пословима на којима заједнички раде како би реализовали
постављене циљеве.
Подјела 4.
Модел од врха према дну (top down) развијен је у земљама у
транзицији. По правилу, овај модел се развија када могућност
за формирање кластера постоји, али није препозната од стране
пословног сектора, те је неопходно да држава подстиче
иницијативу његовог стварања у смјеру од врха ка дну. При
томе, у иницијативу стварања кластера неопходно је укључити одговарајуће и сродне институције, као што су институције за тренинг, истраживање, развој и сл. Након покретања
процеса формирања кластера држава може да остане као
модератор процеса са подстицајима за његов развој, и
Модел oд дна ка врху (bottom up) развоја кластера односи се
на иницирање његовог развоја од стране самог пословног
сектора. У овом случају држава прихвата иницијативу и ства-
240
Travar M. i Stojanović-Trivanović M.: PRIJEDLOG... KLASTERA U BIH
ра услове за развој кластера. Овај модел заступљен је у
западној Европи, гдје су МСП сарађујући и конкуришући
једни другима створили здраву економску структуру, чији је
коначни резултат стварање кластера.
Подјела 5.
Сугерисана од стране М.Enright (2000) која полази од
различитих нивоа настанка кластера:

Латентни кластери имају критичну масу фирми
повезаних индустрија, која је довољна да се пожању користи од
кластеризације, али нису развили ниво интеракције и проток
информација неопходан да би заиста имали користи од кооперације.
Ово може настати због мањка знања осталих локалних фирми, мањка
интеракције између фирми и индивидуа, мањка визије њихове
будућности или мањка потребног нивоа повјерења за фирме да нађу
или искористе заједничке интересе. У сваком случају, таква група
фирми не види себе као кластер и, као резултат тога, не размишљају о
истраживању потенцијалних користи од ближих односа са другим
локалним фирмама.

Потенцијални кластери су такви пословни системи
који имају неке елементе неоходне за развој успјешног кластера, али
ови елементи морају бити продубљени и проширени, како би чланови
имали користи од агломерације. Често постоје знатне празнине у
инпутима, услугама или протоку информација да би се подржао
развој кластера. Као и латентним, и потенцијалним недостаје
интеракција и самосвјесност правог кластера.

Кластери настали под утицајем политике су
удруживања фирми које су владе изабрале да подржавају, али код
којих недостаје критична маса чланова или погодних услова за
органски развој. Многи од ових електронских или биотехнолошких
кластера, формираних кроз владине програме, представљају примјере
оваквих типова. Овакви кластери су базирани на политичким
основама, а не на детаљним аналитичким процесима. Они се ослањају
на претпоставку да политика може креирати кластер на релативно
неповољној основи.

Кластер жеља је основан на бази политике, а
недостаје му не само критична маса, него било какав посебан извор
предности који би могао промовисати органски развој. Кластери су
углавном настајали на бази просторних претпоставки, тј. заједничког
или блиског битисања произвођача. Како су еволуирали у току
деведесетих година прошлог вијека, примјећују се промјене у значају
просторног опредјељења кластера. Док у земљама у развоју бивају
промовисани, углавном, са значајем и даље из угла просторне
повезаности, кластер иницијатива у Европи увелико напушта овакав
поглед и посматра повезана предузећа у повезаним индустријама у
ширем региону у већим подручјима, као што су провинције.
241
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (237-248)
ОСНОВНИ УСЛОВИ ЗА ФОРМИРАЊЕ КЛАСТЕРА У БИХ
Претходно наведено, као и искуства кластеризације у
босанскохерцеговачким економским, политичким и друштвеним
условима, указује на додатне аспекте везане за модел организовања
кластера у БиХ.
Евидентно је да је потребна чврста форма кластера, тј.
удружења произвођача које има своја формална тијела и облик
управљања као у сваком корпоративном моделу. Неформалне
организације и недостатак сталног координационог тијела или
секретаријата, доводи неминовно до пада активности у кластеру, а
често и до потпуног нестанка удружења. Потврда за ово налази се у
чињеници да је са неупјехом и нестанком кластер удружења дошло
приликом покушаја да се потпуно неформално успоставе удружења
произвођача.
Прихватљив модел кластера је онај који настане удруживањем на иницијативу чланова, при чему је истовремено неопходна
подршка локалне заједнице. Да би оснивање и организација били
успјешни, поред предузетничког духа чланова кластера, најчешће
произвођача, мора се појавити и организација за сарадњу/фацилитацију. Улога консултантске куће, развојне агенције при
локалној власти, привредне коморе и других организација, нарочито
је важна у почетној фази успостављања кластера. Показало се да је за
постојеће прилике у Босни и Херцеговини примјер успјешног
организовања модел кластера Дрво-ПД у Приједору. Ту су постојали
неопходни услови за успјех: неизоставна подршка локалне власти,
подршка консултантске куће професионално спремне за оснивање
кластера и концентрација већег броја предузетника са визијом и
разумијевањем значаја удруживања. Улогу иницијатора и фацилитатора у случају изостанка спољне организације, најчешће мора
преузети неки од најпредузетнијих чланова кластера. Међутим, то је
стручан и временски захтјеван посао. Предузетницима, уз све редовне
послове у својим предузећима, не остаје довољно времена да се
посвете оснивању кластера, ма колико била јасна представа о потреби
и користима од таквог удруживања. Због тога је ефикасније и
професионалније рјешење ако од самог оснивања постоји укључена
институција, која непристрасно и предано ради на припреми и
организовању кластера. Овим се избјегава и утисак да предузетник,
члан будућег кластера, крије неке своје личне интересе иза настојања
да оснује удружење.
Послије установљавања кластера и оснивања скупштине,
усвајања статута и расподјеле послова и активности, као и сазнања
права и обавеза свих чланова, активности удружења морају бити
координиране од стране неког секретаријата или заједничке службе.
Многобројне активности које се годишњим планом пројектују, треба
да буду оперативно спроведене, а резултати на крају године видљиви
и мјерљиви. Финансирање кластера, његових активности (заједнички
242
Travar M. i Stojanović-Trivanović M.: PRIJEDLOG... KLASTERA U BIH
маркетинг наступи, посјете сајмовима, издавање брошура, израда wеb
страница, увођење стандарда производње, образовање, лобирања итд.)
и оперативних трошкова, мора бити правилно пројектовано и
планирано. Најбоља је комбинација извора финансирања из чланарина и других извора (подстицајна средства владе, донаторска
финансијска и техничка подршка и сл.).
Модел са скупштином, управним одбором и извршним
директором, са пратећим службама, изгледа као оптимална структура
за одржив и динамичан кластер у босанскохерцеговачким приликама.
Неформалне или меке форме удруживања тешко да могу бити
ефикасне и одрживе, па се такав модел не препоручује. Уосталом,
готово сви примјери успјешних и динамичних кластера у иностранству, који расту и опстају, имају чврсту форму и јасно формирана
тијела, са прецизно додијељеним улогама и обавезама које треба да
испуне. Надгледање и евалуација рада секретеријата и извршног
директора у кластеру под сталним је надзором, па ефекти лако и брзо
бивају уочени.
Примјери из свјетске привреде, посебно у области дрвопрерађивачког сектора, показују, поред диверзификоване форме, различите покретаче, односно осниваче и учеснике у појединим
кластерима. Тако, постоје примјери гдје је иницијативу за организовање кластера дала регионална влада, локална власт, или група
предузетника, при чему је готово увијек иницијатор удруживања
утицао на форму, структуру и начин организовања, као и на избор и
укључивање чланова. На основу изнесеног, као приједлог модела
организовања кластера у БиХ биле би најповољније варијанте
хоризонтална и вертикална организација. Овај приједлог модела
организовања мора се посматрати условно, јер се хоризонтална и
вертикална организација, односно модел кластера односе, прије свега,
на начин повезивања произвођача као чланова, док се остали чланови
кластера (добављачи, владина тијела, образовне и истраживачке
институције, струковна удружења, дистрибутери готових производа,
представништва у иностранству, маркетиншке агенције, финансијске
институције и сл.) могу, поред основног модела, наћи и у неком
другом организационом облику повезивања.
СТАТИСТИЧКА АНАЛИЗА И ИНТЕРПРЕТАЦИЈА
РЕЗУЛТАТА АНКЕТИРАНИХ И ИНТЕРВЈУИСАНИХ
ЧЛАНОВА КЛАСТЕРА
У односу на укупан број послатих анкета (127), тридесет пет
предузећа је одговорило на сва питања (предузећа према величини и
значају представљају готово једну петину укупне вриједности извоза
дрвопрерађивача из Босне и Херцеговине).
За потребе ове анализе сва интервјуисана предузећа су, према
величини укупног годишњег промета, подијељена у сљедеће групе:
243
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (237-248)
Табела 1. Подјела интервјуисаних предузећа према величини годишњег
промета
Годишњи
промет у
милионима КМ
Мање од 1
милион
Број
предузећа
Коментар
21
Најмање предузеће
103.000 КМ
Средња
предузећа
1-10 милиона
10
Просјечан промет 2,8
милиона КМ
Велика
предузећа
Више од 10
милиона
4
Највеће 32 милиона
КМ
Мала
предузећа
Од укупног броја пристиглих одговора (35), 31 одговор је
стигао од категорије мала и средња предузећа, односно од предузећа
чија величина годишњег промета достиже вриједност до 10 милиона
конвертибилних марака. Таквих је предузећа највише у привреди
Босне и Херцеговине. Други разлог за такав одзив јесте тај, што
кластеризација и удруживање у кластере пружа највеће шансе
углавном малим и средњим предузећима.
Табела 2. Продаја по величини предузећа
Милиона КМ
Мала предузећа
Средња
предузећа
Велика
предузећа
Укупна продаја
Постотак раста
Мала предузећа
Средња
предузећа
Велика
предузећа
Укупна продаја
Аналитички
гледано
Продаја укупно
МСП
Раст
продаје
МСП у %
МСП/Укупна
продаја у %
244
2004
7.5
27.8
90.7
126.0
2005
2006
9.7
29.5
2007
13.0
41.5
105.7
160.2
16.3
53.8
103.3
173.3
34,3%
40,7%
15,1%
22.3%
25,0%
29,5%
-2,3%
8,2%
54.6
39,1%
70.1
28,4%
40,4%
91.8
131.0
28,9%
35.3
28,0%
6,4%
1,2%
4,0%
34,0%
39.2
11,2%
29,9%
Travar M. i Stojanović-Trivanović M.: PRIJEDLOG... KLASTERA U BIH
Продаја дрвопрерађивача чланова кластера је расла значајно у
посматраним годинама. Пораст продаје је и иначе природна појава
година послијератног и транзиционог опоравка и стабилизације
предузећа. Немогуће је квантитативно измјерити и одвојити утицај
кластеризације на овај раст од утицаја осталих фактора (завршетак
рата, трајање транзиционог периода, стање економије, макроекономска и друга кретања у земљи и окружењу,...), али се може
констатовати да је утицај кластеризације значајан и да је овај раст
највећим дијелом резултат позитивних ефеката кластера.
180
160
140
120
100
VELIKA
80
SREDNJA
60
MALA
40
20
0
2004
2005
2006
2007
Слика 2. Продаја по годинама и величини предузећа
Укупна продаја чланова кластера је расла константно у
посматраном периоду, са изузетком пада укупне продаје у великим
предузећима у 2007. години. У тој години, иако продаја у великим
предузећима биљежи пад, раст укупне продаје у дрвопрерађивачком
сектору биљежи раст. Такође, проценат раста продаје у овом сектору
је био већи од процента раста у остатку привреде. Мала и средња
предузећа су главни покретачи раста унутар кластера. Њихова продаја
је удвостручена од 2004. године до 2006. године, а њихово учешће у
укупној продаји посматраних дрвопрерађивача је значајно порасло, од
28% у 2004. години на 40.4% у 2007. години.
Просјечна величина годишње продаје у МСП је расла од 1.3
милиона КМ у 2004. години, на 2.4 милиона КМ у 2007. години.
Овакав раст продаје унутар посматраних предузећа је охрабрујући
показатељ и добар знак да је оријентација пословања добра.
Укупан раст посматраног узорка је нешто успорен у 2007.
години, мада мала и средња предузећа настављају раст продаје и у
овој години.
245
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (237-248)
ЗАКЉУЧАК
Савремено друштвено и економско окружење наметнуло је
потребу за новим облицима удруживања и умрежавања. Потреба за
удруживањем и постизањем синергетске ефикасности од нових
облика умрежавања је посебно наглашена у пословању малих и
средњих предузећа, чији су често оскудни финансијски и људски
ресурси највећа препрека ефективном задовољавању потреба купаца
и конкурентном наступу на захтјевним тржиштима. Oво је битно, јер
велике мултинационалне компаније играју данас доминантну и
водећу улогу на готово свим тржиштима у свијету, и тешко је
освајати одређене тржишне нише у таквим условима.
Појава кластера и кластеризација представљају, дјелимично,
одговор мањих и средњих предузећа на овакве тржишне изазове, јер
кроз више и мање формализоване облике удруживања ресурса и
информација/знања, могу да конкуришу великим компанијама које,
захваљујући примјени закона економије обима и боље материјалне,
финансијске, информационе, иновативне и кадровске опремљености,
одређују правила пословања и дјеловања на тржишту.
Привреда попут босанскохерцеговачке, која је, поред малог
броја субјеката и лоше понуде домаћих добављача, имала упоредо
транзициони процес и ратна и поратна збивања, који су готово
потпуно уништили предратно изграђене материјалне капацитете и
људске потенцијале, захтијева улагање додатних напора да би
ухватила корак са напредним и моћним привредама, које годинама
послују у благонаклоном и мирном окружењу. Посматрајући елементе Портеровог дијаманта, у окружењу Босне и Херцеговине,
очигледно је да ова мала привреда има низ мањкавости и препрека да
постане конкурентна, чак и средње развијеним привредама у свијeту.
Кластеризација нуди неке од рјешења и може представљати облик
који малим и средњим предузећима у неразвијеним привредама омогућује ефикаснији приступ информацијама, ресурсима и тржиштима.
Многи аутори у свијету давали су различите дефиниције
кластера, и свака од њих говори прецизно о смислу и значају
кластера, како за привреду у цјелини, тако и за поједине пословне
субјекте који имају корист од кластеризације.
Организација за економску сарадњу и развој (Organization for
Economic Co-operation and Development - ОЕCD) дефинише кластере
као мрежу међусобно повезаних предузећа, научних институција
(универзитета, истраживачких института...), консултантских кућа и
купаца, који се налазе у пословном ланцу. По дефиницији Лане
Хопкинсон10, кластер је група индустрија и организација које су
повезане у односима куповине и продаје, или који дијеле исту
10
Lana Hopkinson: Иновациони кластери, Enterprise plc, Октобар 2003,
246
Travar M. i Stojanović-Trivanović M.: PRIJEDLOG... KLASTERA U BIH
инфраструктуру, клијенте или базу вјештина и чије везе побољшавају
конкурентску предност.
Економски и политички услови у којима послују мала и
средња предузећа у Босни и Херцеговини, намећу као императив
организовање у више или мање формализоване облике удруживања,
са циљем постизања синергетских ефеката од заједничког кориштења,
веома оскудних знања, информација и материјалних ресурса у
поређењу са ресурсима којима располажу предузећа у развијеним
привредама у свијету.
CLUSTER ORGANIZATION STRUCTURE MODEL IN BOSNIA AND
HERZEGOVINA
Mihajlo Travar Ph.D., and Mirjana Stojanovic Trivanovic M.A.
Abstract: Clusters and cluster organization have a long tradition all over the
world.The appearance of stucturedcluster organizationshas been noticed in Bosnia and
Herzegovina in the last decade. There are severalreasonsfor establishment of clusters
and there are multiple models of organization of producers, suppliers and buyers in
production and service chains. Dynamic and modern clusters need continuous support
from scientific, research, executive andeven legislative government communities. The
achievement, development and survival of clusters depends mostly on the model of
organization in a given economical and political environment. Ithas been proven that
clusters with firm corporative form are the most successful ones in Bosnia and
Hercegovina. Apart from this, for the producers as initiators of clusters, it is necessary
to receive support from local government and facilitation of capable and knowligable
consulting companies in the establishing faze of cluster.
Thanks to succeseful clustering, producers, members of clusters, have
increased their sales, simultaneously improving all financial performances, measured
after clusterization has been implemented.
Key words: cluster, cluster model, cluster legal form, sinergetic effect,
competitivness
ЛИТЕРАТУРА
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
Драшковић М. (2006: 155)
Enright Ј. Michael, Regional Clusters and Multinational Enterprises:
Independence, Dependence, or Interdependence?, International Studies of
Management & Organization, 2000, 114-138
Guenter, S., Lucas, von Z. (2008): ''Кластер менаџмент'', Приручник,
Београд, Министарство економије и регионалног развоја Републике
Србије и ГТЗ,.
Meyer-Stamer Jorg, Urlich Harmes Liedtke (2005): How to Promote
Clusters, Buenos Aires
Портер М., (2008: 214)
Hopkinson Lana (2003): Иновациони кластери., Enterprise plc, Октобар
www.Mesopartner.com ISSN 1613-298X, (12.05.2009. 21:30h)
Развој кластера у Републици Српској,www.vladars.net/.../..
http://www.business.hku.hk/faculty.staff/staff.details.asp?doc=mj.enright
247
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (237-248)
RESUME
The modern social and economic environment has imposed the need for
new forms of association and networking. The need for associating and achieve
synergistic efficiency of new forms of networking, is special emphasized in the
business of small and medium-sized enterprises, whose often deficiency in
financial and human resources is the biggest obstacles to the effective meeting
customers' needs and the competitive performance in tough markets. The emerging
of clusters and clustering represent, in part, a response of small and medium
enterprises to market challenges, as it through more or less formalized forms of
pooling resources and information / knowledge can be competition to the large
companies, which thanks to the application of the law of economy of scale and
better material, financial, information, innovative equipment and personnel,
determine the business rules and activities in the market.
Bosnian economy, which beside of small number of subjects and the poor
supply of domestic suppliers, had along the transition process and the war and
post-war events which were almost completely destroyed pre-war constructed of
material capacity and human resources, requires additional efforts to catch up with
advanced and powerful economy, which has been operating in the benign and
peaceful environment. Looking at the elements of “Porter's diamond”, surrounded
by Bosnia and Herzegovina, it is obvious that the small business has a number of
shortcomings and obstacles to become competitive even to the middle-income
economies in the world. Clustering offers some of the solutions that can be a form
of small and medium enterprises in developing economies, enables more efficient
access to information, resources and markets.
248
Čekrlija S.: TURIZAM KAO FAKTOR ODRŽIVOG RAZVOJA
Orginalni naučni rad
UDK 338.48:339.132
DOI br. 10.7251/SVR1205249C
TURIZAM KAO FAKTOR ODRŽIVOG
RAZVOJA - OPŠTI PRISTUP ODNOSU
ULAGANJA I SIROMAŠTVA
Doc. dr Saša Čekrlija1
Fakultetu za menadžment resursa CKM iz Mostara, Sveučilište Hercegovina
Apstrakt: Ekonomska i politička globalizacija sve jače povezuje nacionalne
ekonomije putem trgovine, direktnih ulaganja i finansijskih transfera te nameće
globalnu podjelu rada i u najudaljenijim krajevima svijeta. Strateško upravljanje je
polazna osnova za dugoročno uspješno poslovanje i očuvanje obnovljivih resursa radi
opšteg dobra. Jasna vizija i detalnjo osmišljena i realizovana stategija su preduslov za
korištenje resursa na način opšteg dobra - ostvarivanje profita i zapošljavenje lokalnog
stanovništva kao elementa smanjenja siromaštva. Ukoliko strategija ne postoji a
poslovanje je isključivo radi sticanja profita bez obzira na nivo eksploatacije prirodnih
resursa tada se ugrožava egzistencija ljudskih i prirodnih resursa. To znači da prirodnu
sredinu treba koristiti na način da se maksimalno očuva kvalitet neobnovljivog resursa.
Država treba strategijom razvoja podsticati mjere koje osiguravaju racionalni odnos
između razvoja i zaštite okoline uz poštovanje pravila da je bolje čekati pravu priliku
nego nepovratno ugroziti resursnu osnovu.
Ključne riječi: Humani održivi razvoj, turizam, ulaganja, eliminacija
siromaštva
Savremeno poslovanje najčešće u velikoj mjeri podrazumijeva
neracionalno korištenje i nesavjesnu eksploataciju brojnih resursa,
isključivo u cilju brzog sticanja ekstra profita. Sve navedene aktivnosti se
često vrše bez obzira na trajnu devastaciju prostora, ugrožavanje održivosti
i povećanje stepena siromaštva lokalnog stanovništva. Koncept humanog
održivog razvoja (HOR) kao važnu kariku posmatra kvalitet života
stanovnišva određenog područja. Kao takav bi trebao da ima za cilj
unapređenje broja zaposlenih i njihovog životnog standarda, korištanje
obnovljivih izvora energije i obnovljivost resursa uopšte. Ekologija i
prirodni resursi su upravo sjajna polazna osnova. Bez obzira da li se radi o
resursima za razvoj turizma, zdrave hrane, zdravstvene zaštite ili nešto
drugo, jasno definisana strategija je osnov uspješne realizacije i postizanja
cilja. U svim strategijama privrednog razvoja neophodno je osigurati
1
Autor je doktorirao na polju održivog razvoja
249
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (249-257)
specifičan tretman zaštite i razvoja zaštićenih i drugih područja čiji resursi
predstavljaju trajan kapital svih članova društva. Eksploatacija određenog
područja sa svim raspoloživim resursima ne smije biti praćena enormnim
siromašenjem lokalnog stanovništva. Očuvani resursi i regioni u BiH su
izvanredan potencijal koji zadovoljava ekološke, privredne, društvene,
kulturne i poljoprivredne funkcije. Kvalitetno upravljanje ima i zadatak
smanjenja siromaštva u prvom redu. Tome mora dati snažan doprinos
promovisanje principa korporativne društvene odgovornosti.2 Politika
razvoja određenih regiona treba biti integralan dio evropske politike
prostornog razvoja, kojom će biti uvedene mjere zaštite i upravljanja
prirodnim resursima, kao i poštivanje lokalnih tradicija i kultura.
TURIZAM KAO FAKTOR ODRŽIVOG RAZVOJA
Najjednostavnije je reći da je održivi razvoj onaj stepen razvoja
koji zadovoljava potrebe sadašnjice, a istovremeno ne ugrožava mogućnost
budućih genaracija da zadovolje svoje potrebe. Važno je reći da posljedicu
siromašenja stanovništva u suštini predstavlja povećanje broja gladnih u
svijetu, što je u savremenom dobu nedopustivo. Nedirnuti i neutoprebljeni
resursi na očuvanom područjima uglavnom budu valorizovani u svrhu
turističke industrije. Turizam se ne razlikuje mnogo od drugih proizvodnih
sektora, ali ima određene prednosti za rast u korist siromašnih, jer (prema
izvještaju Studija održivog turizma i eliminacije siromaštva“ UNDP-a iz
aprila 1999.) kao takav ima mnogo potencijala za razvoj u siromašnim
zemljama i oblastima. Turistički proizvodi se mogu razvijati na bazi
prirodnih resursa i kulture, a to su često jedina sredstva kojima neke
određene zemlje raspolažu. Mnogi nedostaci eksplatacije ekološki očuvanih prostora u funkciji turizma, kao što su odliv i nestabilnost prihoda,
prisutni su i kod drugih privrednih grana. Međutim, turizam može
obezbijediti veću korist za lokalno okruženje kroz kvalitetniju
2
Pojam korporativne društvene odgovornosti (eng. corporative social
responsibility - CSR), uopšeno rečeno, odnosi se na posvećenost društva i kompanija
prema etičnom ponašanju i doprinosu ekonomskog razvoja, demonstrirajući pritom
poštovanje prema ljudima, zajednicama, društvima i okolini. Danas povećano
interesovanje za ulogu biznisa u društvu je promovisano od strane povećane
senzitivnosti i svjesnosti o etičkim i ekološkim problemima sredine. Problemi kao što
su neplanska eksploatacija resursa, zagađenje životne sredine, siromašenje
stanovništva, neprikladan tretman radnika, loša proizvodnja koja stavlja potrošače u
neugodan i ugrožen položaj su svakodnevna pojava liberalnog koncepta ekonomije
kojem monopolističke pozicije nisu strane. U uređenim ekonomijama sve više se
razvijaju državne regulative koje se tiču svih ovih pitanja. Standardi i zakoni su tako
postavljeni da važe na međunacionalnom nivou (od strane Evropske unije, UN i dr.).
Mnogi investitori i menadžeri su počeli da vode računa o korporativnoj društvenoj
odgovornosti i sprovođenju politike korporacija u tom smislu. Sa druge strane,
potrošači takođe postaju sve više osetljivi na performanse na polju društvene
odgovornosti, naročito vezano za onu kompaniju od koje kupuju potrebna dobra ili
traže usluge. Ovi trendovi doprinose stvaranju pritiska na kompanije i nalažu im da
funkcionišu na ekonomskim, društvenim i ekološki opravdanim strategijama.
250
Čekrlija S.: TURIZAM KAO FAKTOR ODRŽIVOG RAZVOJA
konkurenciju za prirodne resurse, naročito u priobalnim područjima. U
posljednjih dvadeset godina vlade i donatori su na globalnom planu
uglavnom promovisali međunarodni turizam da bi ostvarili maksimalnu
zaradu preko deviznog kursa. Ipak, postoji velika razlika u rezonu i vrsti
intervencija donatora u oblasti turizma. Turističke strategije se mijenjaju,
pa neke inicijative, kao što je turizam na nivou lokalne zajednice, imaju
pozitivan efekat na siromašne, dok neke druge sasvim negativno utiču na
uslove za život. Međutim, projekti nisu dizajnirani ni procjenjivani sa
aspekta ostvarivanja ciljeva koji se odnose na smanjenje siromaštva. Svi
učesnici u razvoju turizma moraju davati jasne napore radi očuvanja
prirodne sredine, u cilju dostizanja stabilnog, kontinuiranog i održivog
privrednog rasta, usklađenog s zadovoljavanjem potreba budućih
generacija. Svi oblici razvoja turizma su korisni za očuvanje rijetkih i
dragocjenih resursa, posebno vode i energije, kao i za izbjegavanje
proizvodnje otpada i kao takve trebaju dobiti prioritet i biti podstaknute od
strane državnih i lokalnih vlasti.3 Ravnomjerno raspoređeni tokovi turista i
drugih posjetilaca u vremenu i prostoru, posebno onih koji su rezultat
godišnjih odmora i školskih raspusta, i još ravnomjernija raspodjela
odmora, potrebni su da bi se smanjio pritisak turističke aktivnosti na
okolinu i povećao njen koristan uticaj na turističku privredu i lokalnu
ekonomiju. Turistička infrastruktura treba biti tako osmišljena, a turističke
aktivnosti programirane da štite prirodnu baštinu sačinjenu od ekosistema i
biodiverziteta i da čuvaju ugrožene divlje vrste. Turistički radnici se
moraju usaglasiti oko uvođenja ograničenja ili zabrana svojih aktivnosti
kada se one provode u posebno osjetljivim oblastima: pustinjama, polarnim
ili visoko-planinskim područjima, priobalnim područjima, tropskim
šumama ili močvarama, povoljnim za stvaranje rezervata prirode ili
zaštićenih područja.
Turizam je kao korisnik kulturne baštine svojevrsni katalitazor
čovječanstva koji doprinosi njenom unapređenju i očuvanju resursa
prirode. Turistički resursi pripadaju zajedničkoj baštini čovječanstva, pa
zajednice na čijoj teritoriji se oni nalaze imaju posebna prava i obaveze
prema njima i logično je da sredstva dobijena od posjete lokaliteta kulture i
spomenicima trebaju djelimično biti korištena za održavanje, zaštitu,
razvoj i uljepšavanje ove baštine.4 Sigurno je da je turizam korisna
3
Turizam kao svojevrsni fenomen savremenog doba izaziva brojne polemike o
tome kako ga ispravno definisati i na koji način klasifikovati njegove aktere. Motivi za
ispunjenje usluga u turizmu mogu biti raličite prirode, zavisno od razloga putovanja,
dužine boravka i platežne moći onoga ko putuje. U turizmu preovlađuju ekonomski
efekti (troškovi za prevoz, hranu, noćenje, zabavu, šoping), a takođe je prisutna
zdravstvena, kulturna, saznajna i druga motivacija turista. Izvor: /knjiga u pripremi/
Čekrlija S., Ekoturizam i eliminacija siromaštva, Nezavisni univerzitet Banja Luka.
Preuzeti dio je integralni tekst prvog poglavlja u pomenutom materijalu.
4
Opšti etički kodeks u turizmu, UNWTO (Svjetska turistička organizacija
Ujedinjenih nacija). Navedeni dokument je donesen uzimajući u obzir brz i
kontinuirani rast turističkih aktivnosti u svijetu, bilo iz razloga odmora, posla, kulture,
religije ili zdravlja, te snažno djelovanje na okruženje, privredu i društvo, a s ciljem
251
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (249-257)
djelatnost za zemlje i društva domaćina. Takođe, turizam je brz eliminator
siromaštva ukoliko se humano pristupi valorizaciji određenih turističkih
resursa. Lokalno stanovništvo treba biti povezano s turističkim
aktivnostima i učestvovati u ispravnoj raspodjeli ekonomskih, društvenih i
kulturnih koristi koje one stvaraju, a posebno u direktnom i indirektnom
zapošljavanju koje iz njih proizlazi. Turistička politika treba biti tako
primijenjena da pomaže rast životnog standarda stanovništva u područjima
koje se posjećuju i da zadovolji njihove potrebe. Turistički stručnjaci,
posebno investitori vođeni propisima koje su donijele javne vlasti, trebaju
izraditi studije o uticaju njihovih razvojnih projekata na okruženje i
prirodnu sredinu i sa dobrim namjerama podijeliti informacije o svojim
budućim programima i očekivanim posljedicama, te razvijati dijalog o
njihovom sadržaju sa zainteresovanim stanovništvom.
POSLOVNA PARTNERSTVA
Partnerstva se obično sklapaju sa preduzećima srodnih ili
komplementarnih djelatnosti, ukoliko se nađe zajednički interes. U
Republici Srpskoj nisu zabilježene značajnije aktivnosti na ovom polju
kada je u pitanju unapređenje održivog razvoja i smanjenja nivoa
siromaštva u lokalnim zajednicama, koje bi direktno ili indirektno bile
uključene u određeni vid partnerstva. Mnogo nade je polagano u donošenje
Zakona o privatno-javnom pratnerstvu u Republici Srpskoj, ali stupanje na
snagu Zakona nije dalo željene rezultate. Zakon je uredio načela, oblike i
uslove pod kojima se partnerstvo može ostvariti, pa je tako u članu 2, stav
1. navedeno da se saradnja ostvaruje u cilju izgradnje, sanacije,
rekonstrukcije, održavanja infrastrukture, pružanja usluga i izgradnje
objekata, a u svrhu zadovoljenja javnih potreba.5 O korištenju resursa u
cilju unapređenja HOR-a zakon ne govori, te ostaje očekivanje da će zbog
toga Zakon biti dopunjen prilikom otvaranja nadležnog poglavlja u
pregovorima o pridruživanju BiH sa EU. Partnerstva kao akt
dobronamjerne i obostrano korisne ekonomske aktivnosti moraju biti
postavljena na način da osim profita i novih tržišta ostvaruju dobrobit
cijeloj zajednici naročito kada partnerstva podrazumijevaju turističku
valorizaciju i eksploataciju određenog prostora. Korisni pristupi bili bi da
se omoguće partnerstva između malih preduzeća i šire turističke privrede.
Neophodno je pomoći u osnaživanju veza između turizma i drugih
industrija uz napomenu o značaju očuvanja životne sredine, kao i u
promovisanja odgovornog, održivog i univerzalno prihvatljivog turizma u okviru prava
svih osoba da koriste svoje slobodno vrijeme za odmor ili putovanje, uz poštovanje
izbora društava svih ljudi. Kodeks promoviše uvjerenje da svjetska turistička industrija
u cjelini može mnogo postići radeći u okruženju koje favorizuje tržišnu ekonomiju,
privatnu inicijativu i slobodnu trgovinu i koje služi optimizaciji njenih blagotvornih
efekata na stvaranje bogatstva i uposlenosti.
5
Sl. glasnik RS, broj 59, str. 4, 4. jul 2009. god.
252
Čekrlija S.: TURIZAM KAO FAKTOR ODRŽIVOG RAZVOJA
promociji unapređena svijesti posjetilaca. Na međunarodnom nivou, veliki
broj turističkih organa u privatnom sektoru bavio se problemima očuvanja
životne sredine, ali se nisu fokusirali na socijalne probleme koji se tiču
eliminacije siromaštva. Postoji šest značajnih razloga za usmjeravanje
aktivnosti na razvoj partnerstva koja su obično modeli privatno-javnog
partnerstva poslovanja (program podsticanja zelenog preduzetništva) uz
korištenje ekološki očuvanih pordučja kroz turizam u korist siromašnih:6
a) Turizam predstavlja masivnu industriju koja se razvija i utiče na
milione siromašnih. Zato bi marginalno poboljšanje moglo da izazove
značajne koristi;
b) Turizam ima prednosti u odnosu na druge industrije vezano za
eliminaciju siromaštva;
c) Čak i ukoliko najsiromašniji ne ostvaruju direktnu korist od turizma,
važno je smanjiti troškove sa kojima se oni suočavaju. Koristi se mogu
proširiti na ″prilično siromašne″, kao što su trgovci, obični i
nekvalifikovani radnici, zanatlije i drugi;
d) Kao intervencija koja utiče na siromaštvo, turizam se vjerovatno ne
može porediti sa direktnim sredstvima, kao što su investicije u
zdravstvo, obrazovanje i poljoprivredu. Ali, kao strategija za promovisanje rasta na širim osnovama turizam u korist siromašnih ima dobre
potencijale;
e) Napredak u isticanju ekoloških pitanja u okviru turističke problematike
pokazuje da zajednička akcija može donijeti rezultate čak i kod
industrije kao što je turizam;
f) Ograničeni dokazi pokazuju da se može koristiti čitav niz strategija za
razvoj turizma u korist siromašnih, ali se malo toga radi u praksi.
Procjenjuje se da danas 1,02 milijardi ljudi širom svijeta pati zbog
neuhranjenosti, a svakih šest sekundi od gladi umre jedno dijete. 1,02
milijardi znači čak 15 posto ljudske populacije, koja se trenutno
procjenjuje na 6,8 milijardi.7 To povećanje za oko 854 miliona ljudi u
odnosu na 2006. godinu, može se objasniti pomoću tri faktora - vlade i
međunarodne agencije zanemaruju poljoprivredu koja je značajna za
6
UNDP (skraćenica od United Nations Development Programme) je organizacija
Ujedinjenih nacija za program razvoja. U svom dokumentu pod nazivom „Studija
održivog turizma i eliminacije siromaštva“ koji je podnesen kao Izvještaj Sektoru za
međunarodni razvoj u aprilu 1999. godine navode se brojne mogućnosti za razvoj
inicijativa u sektoru turizma radi promovisanja ekonomskog rasta u korist siromašnih i
doprinosa eliminaciji siromaštva. Iz navedenog dokumenta za potrebe ovoga rada su
korišteni podaci sa strana 7. i 8.
Izvor:
http://www.undp.org.me/files/reports/ee/Studija%20odrzivog%20turizma%20%20DFID.pdf
7
UN agencija za hranu, izvještaj za 2010. godinu. Izvor:
http://www.wfp.org/about/donors/year/2010
253
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (249-257)
siromašne, zatim tu je trenutna ekonomska kriza i konačno značajna
povećanja cijena hrane u posljednjih nekoliko godina, što je strašan udarac
za one koji imaju na raspolaganju manje od dolara dnevno. Čini se da su
glad i siromaštvo najrazornije oružje masovnog uništenja na našoj planeti
danas, jer ne ubijaju vojnike, već nevinu djecu i stanovništvo.8
SMJERNICE RAZVOJA TURIZMA U GLOBALNOM
POSLOVANJU
Globalizacija je, najjednostavnije rečeno, proces privrednog,
socijalnog i kulturnog, te političkog djelovanja i kao takva uveliko
nadmašuje granice nacionalnih država. Urlich Beck9 među osam tipova
globaliteta kao važne navodi i neke koji su od izuzetne važnosti za
razumijevanje problematike održivog razvoja i suzbijanja siromaštva, a to
su globalno razaranje i uništavanje čovjekove okoline. Ukoliko poslovna
aktivnost i ulaganje podrazumijevaju turistička kretanja i masovne posjete
važno je napraviti analizu postojećih programa za podsticanje investicija u
eko ili zeleni turizam. Važno je procijeniti osjetljivost i mogući uticaj na
ključne resurse turizma, a to su analiza potencijala i ograničenja za buduće
održivo korištenje prirodnih resursa i ukupnog nasljeđa u eko, odnosno
ruralnom turističkom razvoju, te povezivanje prepoznatih oblika turističke
ponude sa segmentima eko i ruralne turističke potražnje. Da bi posljedice
bile unaprijed kontrolisane, neophodno je formulisanje lokalne strategije
ekološkog i ruralnog turizma za određeno područje uz jasno određivanje
veza i sinergija s ostalim komponentama turističkog proizvoda. Nakon toga
na red dolazi analiza prednosti i nedostataka konkurencije i identifikacija
mogućnosti za jasno pozicioniranje područja i broja zaposlenih na tome
području (njihov stepen obrazovanja, visinu plate i radno vrijeme). Održivi
razvoj temeljen na projektnim idejama eko i ruralnog turizma, na
konkretnim lokacijama, s osnovnim elementima poslovnog i investicionog
plana mora podrazumijevati i sistematizaciju ljudskih resursa sa jasnim
zadacima šta se od svakoga traži. Radi provođenja utvrđenih planskih
aktivnosti značajno je jasno definisanje mjera upravljanja prostornim i
ekološkim učincima turizma kao i osigurati finansijsku podršku za ulaganja
u održivi turizam, odnosno uslužne aktivnosti koje promovišu ekološke
vrijednosti. Od posebne važnosti je pridržavati se opšteprihvaćenih
principa fokusiranja prvenstveno na lokalitet, na način kako uraditi nešto
praktično kako bi se obezbijedile najveće koristi za siromašne u datoj
8
Ovo su riječi brazilskog predsjednika Luiza Inacia Lula da Silva na ovome
samitu. Medijski izvještaji sa summita u Rimu donose kako je sastanak FAO-a “jak na
riječima, ali vrlo skroman što se tiče konkretnog djelovanja”.
9
Ulrich Beck (1944) profesor je sociologije na Univerzitetu u Münchenu.
Centralne teme njegovih istraživanja su teorija moderne, socijalna nejednakost, rad,
ekologija i globalizacija. Beckove teze uvijek su direktno povezane s njegovim
prijedlozima za moguće konkretno djelovanje u aktuelnim kontekstima, a u pozadini
njegova programa je tzv. „teorija refleksivne modernizacije“.
254
Čekrlija S.: TURIZAM KAO FAKTOR ODRŽIVOG RAZVOJA
oblasti. Ali, istovremeno treba nastojati integrisati održivi koncept u sve
aspekte poslovanja. Važno je obezbijediti ravnotežu između razvoja
sveukupne grane i lokalne zajednice u korist siromašnih.
Takođe je važno aktivnosti na nivou lokaliteta usmjeriti na pet
prioritetnih pitanja:10
a) Podrška malim i nerazvijenim zajednicama
b) Proširivanje veza između poslovanja i lokalnih dobavljača
c) Brže zapošljavanje siromašnih
d) Smanjenje konkurencije vezano za prirodne resurse i
kompenzovanje uticaja na uslove života
e) Bolji društveni i kulturni uticaji, odnosno efekti.
Takođe, navode se određeni faktori koji imaju snažan uticaj na
navedene prioritete, a to su prvenstveno mogućnost i motivacija siromašnih
da učestvuju u odlučivanju prije početka određenih poslovnih aktivnosti.
Lokalno stanovništvo mora imati uvid u planove lokalne zajednice, mora
biti uključeno u javne rasprave, dok procedure lokalne zajednice na polju
poziva ulagačima potencijalnim partnerima moraju biti transparentne i
poštene. Na taj način se kapacitet i posvećenost lokalnih vlasti povećavaju,
te se poslovni interes u korist siromašnih jasno stavlja do znanja. Strateški
cilj ozbiljnog društva je da teži povećati nivo humanog i održivog razvoja
na svom području, kao i promovisati pitanje siromaštva u okviru
međunarodnih dokumentata, prvenstveno Agende 21, te UN Global
Compact.11
ZAKLJUČAK
Opšta podrška ekološki svjesnim i održivim poslovnim
aktivnostima i investicijama preporučuje se kao jasna strategija eliminacije
siromaštva. Preciznije rečeno, treba ukazati šta se od postojećih strateških
dokumenata može upotrijebiti prilikom izrade tri osnovna “stuba”
održivog razvoja – ekonomski, socijalni i ekološki, odnosno, upozoriti na
praznine u odnosu na pojedine tematske oblasti. Takođe je važno provjeriti
u kojoj mjeri su pojedini strateški dokumenti operacionalizovani u pogledu
ciljeva, institucija, mehanizama, instrumenata i mjera potrebnih da bi se
zacrtani ciljevi ostvarili. Potrebno je i utvrditi u kojoj mjeri su dosadašnji
10
Isto
A21- Agenda 21 su opšteprihvaćeni principi održivog razvoja o kojima su se
sporazumjele vlade 182 zemlje na sastanku u Rio de Janeiru 1992. godine. Agenda 21
je uputstvo za pojedince, poslodavce i vladine organizacije za usmjeravanje razvoja na
način da on pomaže društvu i vodi brigu o okolini. Više pogledati na
www.un.org/esa/dsd/agenda21/
UNGC- UN globalni dogovor je okvir na osnovu koga se kompanije obavezuju
da svoje djelatnosti usaglase sa deset univerzalnih principa iz oblasti ljudskih prava,
rada, zaštite okoline i antikorupcije. Kao najveća svjetska građanska inicijativa,
globalni dogovor je prije svega zainteresovan za izgradnju socijalno odgovornog
poslovanja i tržišta. Više pogledati na www.unglobalcompact.org/
11
255
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (249-257)
strateški dokumenti konfliktni u odnosu na tri osnovna stuba održivog
razvoja. Ukoliko postojeće aktivnosti devastiraju I narušavaju održivost
resursa besmisleno je očekivati da bi dalje aktivnosti trebale imati humaniji
odnos i humanije posljedice. Analiza i procjena elemenata planiranja je
važna, jer zahtijeva logičan slijed aktivnosti iz razloga jer ne postoji
prilika za korekcije ukoliko okolišu nanesemo veliku štetu. Da bi se
odgovorilo na ovaj zadatak, važno je neprestano analizirati potencijani
negativan učinak poslovanja na održivost resursa i na standard
stanovništva, a naročito prilikom izrade strategije održivog razvoja.
Takođe je važno ohrabriti uključivanje problematike siromaštva u
ekološke propise i zakonske norme kroz promovisanje etičke potrošnje.
Potrebno je promovisati primjere dobrih praktičnih rješenja ranije
realizovanih projekata u korist siromašnih. Prirodni resursi su bogatstvo
svake zemlje i cijelog čovječanstva i potrebno je njima upravljati planski i
umjereno. Tu prije svega spadaju poljoprivredna zemljišta, šume, fosilna
goriva i minerali, te vodeni svijet rijeka, jezera i mora. Jasan koncept
razvoja i želja za obnovljivim resursima daju pravi okvir za prikupljanje,
analizu i interpretaciju kompleksnih strategija. Gazdovanje resursima
predstavlja kompleksan i zahtjevan izazov planerima i menadžerima.
Planiranje, pravljenje inventure resursa i druge poslovne odluke su
aktivnosti za koje je neophodno upravljati velikom količinom različitih
podataka do kojih se dođe.
TOURISM AS A FACTOR OF SUSTAINABLE DEVELOPMENT –
GENERAL APPROACH TO INVESTMENT AND POVERTY
RELATIONSHIP
Saša Čekrlija Ph.D.
Abstract: Economic and political globalisation from day to day has stronger
impact for associating national economies intercessioned by trading, direct investments and
financial transfers and it impose global allocation of work in the whole space of World.
Strategic management is the initiating base for long term successfull business and
maintaining renewable resources concerning global welfare. Clear revision, detailed come
up with implementing strategy are the precondition for using of resources in the manner of
mutual welfare – profit acquiering employing the local inhabitants as the element for
reducing poverty. In a case where strategy deosn't exist and business is exlusively
established for profit acquiering without any taking care about exploration of natural
resources we have the situation of endangering the existence of human and natural
resources. It means that environment should be used in a way which can help maximum
care for the quality of nonrenewable resources. The state should encourage the measures
with developing strategy which ensure rational relationship between the development and
environmental protection following the rules and it is better to wait for real chance appart
from irrecoverable endangering fundament resources.
Key works: Sustainable Human Development, Tourism, Ivestment, Elimination
of Poverty
256
Čekrlija S.: TURIZAM KAO FAKTOR ODRŽIVOG RAZVOJA
LITERATURA
Kotler, P. (2003): Kako kreirati, ovladati i dominirati tržištem, Adižes, Novi
Sad
2. Porter, M. (1990): The Competitive Advantage of the Nations, The Free Press,
A Division of Macmillan Ine, New York,
3. Violeta Šugar, Sustav upravljanja kvalitetom turističke destinacije,
magistarski rad: (Case Study - Pula) Sveučilište Jurja Dobrile u Puli, Odjel
za ekonomiju i turizam “dr. Mijo Mirković“
4. Opšti etički kodeks u turizmu, UNWTO
5. Sl. Glasnik RS, broj 59, 2009. godine
6. Studija održivog turizma i eliminacije siromaštva, UNDP, april 1999. godine
7. Izvještaj UN agencije za hranu (WFP) za 2010. godinu.
Internet izvori:
www.wfp.org/about/donors/year/2010
www.ezadar.hr/clanak/cijene-i-klimatske-promjene-uzrok-gladi-i-siromastva
www.un.org/esa/dsd/agenda21/
www.undp.hr/show.jsp?page=89823
www.undp.org.me/files/reports/ee/Studija%20odrzivog%20turizma%20%20DFID.pdf
www.unglobalcompact.org/
1.
RESUME
All participants in tourism development should make clear efforts to
preserve natural environment, in order to achieve a stable, continuous and
sustainable economic growth geared to satisfying equitably the needs and
aspirations of present and future generations. All forms of tourism development are
conducive to saving rare and precious resources, especially water and energy, as
well as to avoid, as much as possible, the production of waste and should be given
priority and encouraged by state and local governments. If existing activities
damage resource sustainability, it is pointless to expect that further actions should
have a humane attitude and humane consequences. Analysis and evaluation of the
elements of planning is important because it requires a logical sequence of
activities by the fact that there is no opportunity for correction if the environment
inflicts great damage. To meet this task, it is important to continually analyze the
potential negative impact on the resource sustainability and the standard of living,
especially when developing a strategy for sustainable development. It is also
important to encourage the inclusion of poverty in environmental regulations and
legal norms by promoting ethical consumption.
257
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (258-273)
Оргинални научни рад
UDK 631.147:553.04(497.6RS)
DOI br. 10.7251/SVR1205258C
МОГУЋНОСТ КОРИШЋЕЊА
НЕМЕТАЛИЧНИХ МИНЕРАЛНИХ
СИРОВИНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У
САВРЕМЕНОЈ ЕКОЛОШКОЈ
ПОЉОПРИВРЕДИ
Проф. др Ранко Цвијић, дипл.инж.геологије1
Факултет за екологију Независни универзитет Бања Лука
Апстракт: На територији Републике Српске постоји велики број (у
геолошком смислу) истражених лежишта и регистрованих појава неметаличних
минералних сировина, које могу да се користе у пољопривредној производњи, за
побољшање особина земљишта (мелиорацију) и обогаћивање биогеним
елементима (фертилизацију), како у конвенционалној, тако и у органској
пољппривреди. Органску пољопривреду карактерише подстицање активности
биолошких процеса у земљишту, очување и побољшање плодности земљишта,
смањење загађивања и ерозије земљиштa, а тиме и имоболизација и испирање
неопходних храњивих елемената из земљишта. Од начина управљања овим
ресурсом на дужи рок зависи да ли ће неке површине бити изгубљене за
пољопривреду, а и тиме за органску пољопривреду. У том смислу природне
неметаличне минералне сировине кречњаци , доломити, зеолити, бентонити,
каолини, креда, гипс-анхидрит, битуминозни шкриљци, дијатомејска земља,
стијене са повећаним садржајем корисних микроелемената и др. у досадашњој
пракси код нас нису нашле довољно простора у примјени за побољшање
квалитета деградираних земљишта. Савремена и интезивна пољопривреда код нас
намеће потребу за тим што је иначе и тренд у свијету.
Кључне ријечи: неметаличне сировине, мелиорација и фертилизација
земљишта, еколошка и органска пољопривреда.
УВОД
Савремена пољпривреда за човјечанство у цјелини представља данас његов основни егзистенцијални фактор. У свијету се данас
поклања велика пажња оцјењивању улоге и мјеста минералних сировина у различитим гранама пољопривредне производње. То је условљено захтјевима научно-техничког прогреса, неопходношћу брзог
побољшања квалитета пољопривредних култура и производње сточне
1
258
e-mail: [email protected]
Cvijić R.: MOGUĆNOST KORIŠĆENJA... SIROVINA... U POLJOPRIVREDI
хране, као и њихове непрекидне интензификације. У индустријски
разви-јеним земљама већ је прикупљено позитивно искуство у
погледу коришћења минералних сировина у пољпривреди.
Квалитет неког земљишта може се утврдити агрохемијском
анализом, да ли је неко земљиште богато или сиромашно, кисело или
има неки други недостатак. Дугогодишња испитивања су показала да
у Републици Српској има преко 60% киселих земљишта и да својом
ниском продуктивношћу све више постају ограничавајући фактор
биљне производње. Стално повећање површина под оваквим земљиштима резултат је интезивне агротехнологије, неконтролисане
употребе минералних ђубрива, утицаја киселих киша, као и изостанак
органских ђубрива. То све изазива поремећај у хемијским, биолошким
и физичким особинама земљишта. На киселим земљиштима добија се
мањи и лошији принос, а уз то су ова земљишта велики загађивачи
хране. На оваквим земљиштима биљке усвајају и уграђују у своја
ткива тешке метале, као што су олово, кадмијум, хром, као и радиоактивне елементе, уранијум и целзијум. Оваква земљишта без одређених мјера поправке, чак и уз уношење већих количина минералних
ђубрива и стајнака, не могу се поправити и не могу дати одређене
резултате. На киселим земљиштима јављају се бројни индикатори
који указују на високи степен киселости. Главни показатељ да се ради
о киселом земљишту јесте реакција легуминоза, односно најбољи
покататељ је луцерка која на земљиштима гдје је рН испод 5,0,
пракично не успијева. Исто тако један од индикатора је промјена боје
листова биљака које прелазе у љубичасту или жуту, такође биљке
дјелују као да су жедне, чак и кад постоји довољно влаге у земљишту.
Једини „лијек“ за кисела земљишта је уношење одређених минералних сировина у земљиште.
Посебан значај има проблематика оцјене квалитета
минералних сировина је њихова стандаризација у пољопривреди. Сви
случајеви њихове примјене морају бити аргументовани са оптималним дозама уношења у земљиште и храну, узимајући при томе у
обзир специфичности минералног састава и физичко-хемијских
својстава појединих сировина. Све то мора бити регулисано одређеним плановима лабораторијских и теренских (огледне парцеле) производних експеримената у односу на поједине врсте пољопривредних
култура, стоке и перади.
Минералне сировине у појединим гранама савремене
пољопривредне производње нашле су сљедећу примјену:
У ратарству: а. директно калцинисање земљишта и ђубрење
поља: 1. бентонити, 2. глауконит, 3. вермикулит, 4. тресет-вивијанит,
5. сапропели, 6. синирити, 7. карбонатне стијене и језерска креда; б.
поправљање структуре пјесковитих земљишта: 1. бентонит, 2.
палигорскитска глина; в. поправљање структуре и аерација земљишта: 1. зеолити, 2. глауконит, 3. палигорскитска глина, 4. вермикулит
(5. дијатомит и трепел); г. адсорпција пестицида из земљишта: 1.
259
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (258-273)
зеолити, 2. бентонити, 3. глауконит, (4. дијатомит и трепел), 5.
пепели; д. Одржавање влажности земљишта: 1. зеолити, 2. бентонити,
3. глауконит, 4. палигорскитска глина, (5. дијатомит и трепел); е.
смањивање киселости земљишта: 1. зеолити, 2. пепели; з. Рекултивација земљишта: 1. глауконит, 2. пепели; ж. гранулисање сјемена: 1.
палигорскитска глина, 2. вермикулит, (3. дијатомити трепел); и.
смањивање обољевања техничких култура: 1. глауконит; ј. Убрзавање
раста калемова: 1. зеолит, 2. глауконит; ј. хидропонски супстрати за
стаклене баште: (1. зеолити), 2. палигорскитска глина, 3. вермокулит,
4. тресет-вивијанит, 5. перлит.
У производњи хране и концетрата: 1. зеолити, 2.
бентонити, (3. палигорскит, 4. дијатомит и трепел), 5. синирити;
У пољопривредно-хемијској индустрији: а. пунила
инсектицида: 1. зеолити, 2. палигорскит, 3. дијатомит и трепел; в.
производња течних комплексних ђубрива: 1. бентонит, 2. палигорскит
(3. дијатомит и трепел); г. антисабијачи (слијегања и збијања) минералних ђубрива: 1. зеолит, 2. палигорскит, 2. вермикулит, 4. талкмагнезит, 5. дијатомит и трепел;
У сточарству: а. непосредна исхрана животиња и перади: 1.
зеолит, 2. бентонит, 3. палигорскит, 4. вермикулит, 5. сапропел, 6.
карбонатне стијене, 7. језерска креда и лапорац; б. стимулатори раста
риба и чишћење вода рибњака: 1. зеолит, 2. глауконит; в. хигијенске
простирке за стоку: 1. зеолит, 2. палигорскит, 3. вермикулит; г.
чишћење одводних канала и дезодорација стаја: 1. зеолит, 2.
бентонит, 3. глауконит, 4. дијатомит и трепел; д. узгајање хлореле за
сточну храну: 1. глауконит, (2. зеолит);
У прехрамбеној индустрији: а. чишћење уља, пива, сирупа и
воћних сокова: 1. зеолит, 2. бентонит, (3. палигорскит), 4. дијатомит и
трепел; б. хладњаче: 1. вермикулит, 2. перлит;
У транспорту и чувању: а. чување поврћа, кромпира, воћа,
луковица: 1. зеолит, 2. палигорскит, 3. вермикулит, 4. дијатомит и
трепел, 5. перлит; б. паковање луковица при транспорту: 1.
вермикулит, 2. палигорскит, 3. перлит, 4. тресет;
Сходно потребама поправке квалитета пољопривредног
земљишта минералне сировине могу се подијелити у четири
групе и то за: а. поправку киселости земљишта: карбонатне стијене
(кречњаци, мермери, доломити, креда и др.); зеолити; гипс-андидрит
и др. б. фертилизацију пољопривредног земљишта: фосфати
(метафосфорити); ултракалијске стијене; тресет-вивијанити, сапропели; доломити; битуминозни шкриљци; борни минерали; магнезит;
талк-магнезит; распаднути гранитски грус и др. в. поправку физичких
особина пјесковитих земљишта: бентонити; глауконит; палигорскитске глине; вермикулити; силицијске стијене (дијатомит, трепели); битуминозни шкриљци; тресет; перлит; талк-магнезити; ултра
калијске стијене и др. г. рекултивацију контаминираних пољопривредних земљишта: зеолит; крачњаци и др.
260
Cvijić R.: MOGUĆNOST KORIŠĆENJA... SIROVINA... U POLJOPRIVREDI
НЕМЕТАЛИЧНЕ МИНЕРАЛНЕ СИРОВИНЕ РЕПУБЛИКЕ
СРПСКЕ
На територији Републике Српске, као посљедица сложених
геолошких процеса, налазе се релативно обимни и разноврсни минерални ресурси (угаљ, руде гвожђа, олова и цинка, алуминијумабоксита, различити неметали, минералне и др. воде), које се дијелом
експлоатишу и дају свој допринос економском и друштвеном развоју
Републике Српске. Резерве, на чијој основи се заснива производња
тих минералних сировина, највећим дијелом су пронађене и истражене у периоду послије Другог свјетског рата и то првенствено
средствима из буџета тадашње СФРЈ, Републике Босне и Херцеговине
и дијелом средствима привредних организација и њихових удружења.
У најновије вријеме, у периоду након посљедњег рата, издвајања за
геолошка истраживања из државних извора су практично сведена на
минимум, што је утицало негативно на репродукцију минералносировинске базе. Ова репродукција, код више минералних сировина
нема карактер проширене репродукције, већ суштински изостаје и
проста репродукција, односно откопане резерве не замјењују новим
количинама минералних сировина, па се тако лежишта исцрпљују у
апсолутном смислу.
Лежишта минералних сировина Републике Српске нису
распоређена хаотично, већ имају геолошки положај који је у строгој
зависности од природно-геоисторијских услова њиховог настанка. Та
правилност у њиховом размјештају огледа се, прије свега, у органској
повезаности сваке од сировина са неком од рудоносних формација.
Отуда је генерално, али и детаљно познавање рудоносних формација
Републике Српске, један од битних предуслова за њихово истраживање, оцјењивање и експлоатацију.
Прекарбонске и карбонске геолошке формације су рудоносне
по садржају веома важних лежишта гвожђа и природних пигмената
(Љубија), барита (Нови Град, Љубија) и архитектонско-грађевинског
камена (сански палеозоик). У перму и тријасу настале су рудоносне
формације са гипсом и анхидритом (Волари - Петковац), баритом
(Видрењак), олово-цинковим рудама (Љубија), архитектонско грађевинским каменом (на више мјеста) и доломитима. Јурски систем је
карактеристичан по томе што су за серпентинитску рудоносну
формацију везана лежишта азбеста (Петрово), и магнезита (Сњеготина, Борје), затим у дијабаз-рожначкој формацији има мањих
лежишта мангана (источна Козара и околина Прњавора), а у
кречњачким формацијама архитектонско-грађевински камен.
Током креде настала је велика бокситоносна формација источне
Босне (Власеница), различити кречњаци и архитектонско-грађевински камен. Из палеогена познате су формације које носе нафту
(Мајевица), кречњаке (Козара, Херцеговина), архитектонско-грађевински камен и мала лежишта боксита (Источна Херцеговина). Неоген
261
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (258-273)
је богат рудоносним формацијама у којима су позната разноврсна
лежишта минералних сировина:
(1) мрки угљеви (Угљевик, Миљевина, Љешљани, Теслић,
Котор Варош, Бања Лука) и меки угљеви (Станари, Гацко, Рамићи);
(2) олово-цинкове руде (Сасе-Сребреница); (3) преталожени боксит
(Бараћи); (4) бентонити (Шипово, Јапра, Станари); (5) каолинске
глине (Кобаш, Братунац); (6) ватросталне и керамичке глине
(Приједор, Зворник); (7) зеолити (Челинац); (8) угљоносне сировине
(Љешљани, Каменград, Гацко и др.); (9) нуклеарне сировине
(Дервента-Прњавор; Дервента-Укрина, Сребреница-Зворник); (10)
кварцни пјескови (Брезичани, Омарска, Ивањска, Станари, Милићи);
(11) нафта (Посавина) и др.
У квартару се налазе формације са шљунковима и
пијесковима (уз ријеке Саву, Уну, Сану, Дрину, Босну, Укрину и др.)
и опекарским глинама (Приједор, Бања Лука, Градишка). Овоме се
могу додати и извори геотермалне енергије. Има у Републици Српској
и других минералних сировина повезаних са различитим рудоносним
формацијама, али, према садашњем стању њихове истражености, оне
немају прворазредни значај. Због тога им у овом прегледу није
посвећена посебна пажња.
Експлоатација и прерада неметаличних ресурса веома је
важан фактор привредног прогреса сваке државе. С обзиром на тренд
пораста коришћења неметаличних сировина у свим државама, експлоатација и прерада ових ресурса требало би да заузима доминантну
улогу и у привредном развоју Републике Српске. Данашње познавање
неметаличних потенцијала представља базу и за процјену могућности
и услова за активирање нових комерцијалних лежишта свих заступљених неметала, укључујући и оне који још нису обухваћени
експлоатацијом и истраживањима.
Неметаличне минералне сировине су рашчлањене у пет група
према генетским, геохронолошким и геотектонским критеријумима:
1.
сингенетске неметаличне сировине метаморфинског
основног горја - графит, кварцитни и кровни шкриљци, пирофилит
(настале метаморфним преображајем примарних егзогених стијена и
везане за палеозојске терене средишњих и унутрашњих Динарида);
2.
неметаличне сировине деривати херцинског киселог
магматизма-берил, фелдспат, флуорит, горски кристал, хидротермални барит, лискун, жични кварц (локализоване у средишњој зони
и палеозоику сјеверне Босне, при чему је сличност парагенеза и
начина појављивања у оба подручја знатна);
3.
неметаличне сировине у грађи централне офиолитске
зоне – хризотил азбест, магнезит, оливинит, рефракторни хромит,
стива и сепиолит, талк, гранат, корунд (везане за босанску
серпентинску зону унутрашњих Динарида, већином за ултрамафите);
262
Cvijić R.: MOGUĆNOST KORIŠĆENJA... SIROVINA... U POLJOPRIVREDI
4.
неметаличне сировине у горње пермско-мезозојскопалеогеним формацијама-бијели боксит, брусни камен, доломит,
фосфати, гипс и анхидрит, хидротермално-седиментни барит (због
прегледности дат уз хидротермални), кречњаци, силицијски седименти, амфиболски азбест (везан за седименте, егзогене творевине како
у спољашњим тако и у унутрашњим Динаридима);
5.
неметаличне сировине формиране при ендогеним и
егзогеним неогеним и квартарним процесима (изван ултрамафитског
комплекса) – бентонит, боросиликати, дијатомит, камена и калијеве
соли, каолин, кварцни пијесци, пигменти, туфови, зеолити и др.
Табела бр. 1. Оквирна прогноза проналажења неметаличних минералних
сировина за потребе пољопривредне производње у Републици Српској
(урадио Р. Цвијић 2012.)
Врста сировине
1.карбонатне сировине:
-кречњак
-доломит
-доломитични кречњак
-језерска креда
2.гипс и анхидрит
3.зеолити
4. бентонит
5.талк. магнезит
6.галуконит
7.вермикулит
8.тресет-полутресет
9.сапропели
10.синирити
11.дијатомити-трепели
12.палигорскитске глине
13.магматске стијене:
-гранитоиди
-базалти
-трахити
14.перлити
Генетски
тип
Степен
истражености
Лежи Поја-ште
ве
Перспектива
Проналажења
седиментна
седиментна
седиментна
седиментна
седиментна
Вулканогено
-седиме.
Хидротермална
Вулканогено
-седиме.
метаморфна
седиментна
Хидротермална
седиментна
седиментна
магматска
седиментна
седиментна
да
да
да
да
да
да
не
да
да
да
да
да
да
да
велика
велика
велика
средња
Велика
велика
мала
да
да
Велика
да
не
не
да
не
не
Средња
Мала
Мала
не
не
не
не
не
да
не
да
не
не
Средња
Мала
Средња
Мала
мала
магматска
магматска
магматска
вулканогена
не
не
не
не
да
да
да
да
велика
велика
средња
врло мала
263
Naučno-stručni časopis
15.сеполит
16. метафосфорит
17.битуминозни шкиљи.
18.хаклојзитска глина
19.стијене са
повећаним
садржајем
микроелемената
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (258-273)
седиментна
хидротермалн
а
метаморфна
метаморфна
Хидротермална
не
не
не
не
мала
мала
не
не
не
не
да
да
мала
средња
мала
различит
не
да
средња
Према резултатима досадашњих истраживања, у Републици
Српској већ сада постоји већи број, у геолошком смислу, истражених
лежишта неметаличних минералних сировина, које би се уз незнатна
допунска испитивања „одмах“ могле користити у био-производњи.
Поред тога констатован је већи број посебно атрактивних сировина за
напријед наведене потребе чија је истраженост, с обзиром да се ту
углавном ради о нетрадиционалним сировинама, врло ниска. На бази
познатих показатеља и према општим критеријумима прогнозирања и
геолошко-економске оцјене перспективности на Табели бр. 1 дато је
тренутно стање истражености и перспективности неметаличних минералних сировина за потребе органске пољопривредне прои-зводње у
Републици Српској.
ЛЕЖИШТА И КАРАКТЕРИСТИКЕ ПОЈЕДИНИХ
НЕМЕТАЛИЧНИХ МИНЕРАЛНИХ СИРОВИНА
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Експлоатација и прерада неметаличних ресурса веома је
важан фактор у привредном прогресу сваке земље. С обзиром на
тренд пораста коришћења неметаличних ресурса у свим државама,
експлоатација и прерада ових ресурса требала би да заузима доминантну улогу у привредном развоју Републике Српске. Данашње познавање неметаличних потенцијала представља базу и за процјену могућности и услова за активирање нових комерцијалних лежишта свих
заступљених неметала, укључујући и оне који још увијек нису
обухваћени експлоатацијом и истраживањима (Табела бр. 1).
Приказ најважнијих неметаличних минералних ресурса, оних
који су били обухваћени проспекцијским, претходним или детаљним
геолошким истраживањима или су пак били захваћени експлоатационим радовима дајемо у наредним редовима.
Кречњак. Лежишта кречњака на овим просторима везана су
за горњопермско-мезозојско-палеогене формације.
Палеозојски кречњаци су мањег распрострањења, ријетко су
хемијски чисти, доста су испуцали и тектонизовани, па им је домен
примјене ограничен, а у већини случајева су експлоатациони услови
непогодни, па су без већег економског значаја.
264
Cvijić R.: MOGUĆNOST KORIŠĆENJA... SIROVINA... U POLJOPRIVREDI
Тријаски кречњаци, ширег домена примјене, јављају се на
неколико мјеста у виду већих маса, а остали дио чине кречњаци ограниченог дијела примјене (Дервиш Кула) и кречњаци који врло често
алтернирају са теригеним творевинама, па су онечишћени. Најзначајнији активни каменоломи кречњака тријаске старости су: Дреновача-Приједор, Грабеж-Мркоњић Град, Лубово-Шипово, Укрина-Челинац и Лапишница-Источно Сарајево.
Јурски кречњаци представљају квалитетну сировину ширег
домена примјене. Најзначајнији активни каменоломи унутар јурских
наслага су: Планина и Љубачево-Бањалука и Кркојевци-Нови Град.
Кредне наслаге заузимају велике површине и њих, уз сличне
творевине, граде кречњаци ширег домена примјене. Од активних
каменолома кредне старости најзначајнији су: Котловићи-Кнежево,
Дракуљица-Билећа, Лучин До и Турметин Зубци-Требиње.
Најзначајнија лежишта кречњака палеоценско-еоценске
старости су Хардовац и Липац-Добој и Каменица-Теслић.
У непосредној близини Угљевика (Вучјак) налази се формација литотамнијских кречњака која у свом већем дијелу има карактеристике креде (језерска креда), сировине за вишенамјенску употребу
(у индустрији папира, минералних ђубрива, стакла, за калцификацију
земљишта и др.). На лежишту постоји активан коп, тренутно веома
малог капацитета, иако су резерве сировине велике.
У Републици Српској експлоатише се кречњак, бигар и
бигарски пијесак, мермер и кречњак и доломит на 40 локалности који
садржи преко 90% СаСО3+MgCO3 уз минималан садржај онечишћења, што задовољава захтјеве пољопривреде са резервама неколико стотина милиона тона (Извор: Министарство индустрије енергетике и рударства Републике Српске).
Кречњаци се употребљавају у пољопривредној производњи за
клалцификацију земљишта и као додатак сточној храни. За потребе
пољопривреде кречњаци би требало да буду трошни – меки, са
садржајем калцијум и магнезијум карбоната преко 85% и гранулације
800µm. Количина кречњака која се треба унијети зависи од степена
киселости, тако да се за она земљишта гдје је рН од 4,5 до 5,0, износи
3 t/ha, а на земљиштима гдје је рН испод ове границе треба унијети 4
па и више тона кречњака по хектару. Резултати калцификације су
дугорочни, а виде се већ у првој години вегетације, мада разградња
кречњака у земљишту траје 3 – 6 година. Земљиште се у међувремену
редовно ђубри одговарајућом количином минералних ђубрива.
Калцификацијом се побољшава и микробиолошка активност земљишта. Калцификација је мјера поправке хемијских особина земљишта,
прије свега смањења његове киселости, односно довођења рН
вриједности земњишта до оптималног нивоа за гајење појединих
биљних врста употребом калцијумових ђубрива. Овом мјером поправљају се водно-ваздушне, механичке, физичке и биолошке особине
265
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (258-273)
земљишта, чији су позитивни ефекти: смањење киселости земљишта;
смањење штетног дјеловања Al и Fe, што утиче на повећање
приступачности фосфора; побољшава режим исхране фосфором; и
побољшава микробиолошку активност земљишта.
Користе се и за производњу „Њивала-Са“ (кречњачко
ђубриво) који се добија уситњавањем-микронизацијом кречњака или
мермера до гранулације 0,00 до 0,1mm, хемијског састава: CaO –
55,3%; MgO – 0,5%; Fe2O3 - 0,04%; SiO2 – 0,4%; Al2O3 – 0,15%; Na2O –
0,24%; MnO – 0,005%; S – 0,011%; Pb, Cd, R у максималном садржају
до 0,000%; P, K, Zn, B и Cu у траговима и те захтјеве задовољавају
кречњаци Републике Српске.
Доломит. Најзначајнија лежишта доломита налазе се у
сјеверозападном дијелу Републике Српске. Ради се о великим тријаским доломитским масама, недовољно истраженим, на потезу БлатнаОтока, код Новог Града и Драготња-Сводна између Приједора и
Новог Града. Геолошке резерве само на потезу Отока-Блатна, дужина
5 km и ширина 1 km, износе преко милијарду тона. Из хемијских
анализа видљиво је да би квалитет сировине одговарао захтјевима
индустрије за добијање синтер доломита и магнезијум метала. На
овом потезу експлоатација се одвија на лежишту Блатна.
У Републици Српској активно је 5 локалитета на којима се
експлоатише доломит који садржи преко 95% СаСО3+MgCO3 компоненте уз минималан садржај онечишћења што задовољава захтјеве
пољопривреде са резервама неколико милијарди тона (Извор:
Министарство индустрије енергетике и рударства РС).
Доломитска лежишта сдрже обично и многе примјесе: калцит,
магнезит, сидерит, кварц, опал, калцедон и друге. Користи се за
производњу „Њивала – Са-Mg“ (калцијско-магнезијско ђубриво), који
је поред калцијума обогаћен и са магнезијумом, који се користи у
земљиштима у којима недостаје Мg. Потребан хемијски састав: MgO
– 20,4%; CaO – 29,4%; Fe2O3 – 0,05%; Al2O3 - 0,10%; Na2O – 0,0%;
MnO – 0,003%; Pb, Cd, Cr – могу се наћи максимално до 0,0003%; P,
K, Zn, B и Cu – у траговима; гранулација од 0,0 до 0,1 mm. Може се
употребљавати једнократно (са довољно унијетом количином) и
вишекратно (уношењем у интервалу од 0 – 5 година, све дотле док се
не постигне оптимална вриједност реакције раствора земљишта)
Гипс и анхидрит. Најзначајније лежиште ове сировине, које
је у експлоатацији, је лежиште Петковац, у околини Новог Града, са
утврђеним билансним резервама гипса "A+B+C1"категорије од 6 500
000t и потенцијалним резервама око 2 000 000t. Гипс се јавља у виду
неправилног слоја - гипсни шешир - који лежи преко анхидрита
непознате дебљине.
Активна експлоатација ове сировине врши се у околини
Шипова на лежиштима Волари, Дочићи и Орловача. Лежиште Волари
је дуго око 400 m, а дебљине 30-40 m. Овдје је ријеч о бијелом и
266
Cvijić R.: MOGUĆNOST KORIŠĆENJA... SIROVINA... U POLJOPRIVREDI
сивом гипсу који припада бољим квалитетима. Лежиште Дочићи је
дужине 200m, а дебљине 40 m. Укупне геолошке резерве веома квалитетног гипса на овом лежишту износе око 3 000 000 t.
Поред описаних лежишта у експлоатацији, лежишта гипса се
налазе и у подручјима Мркоњић Града (Медна), Фоче, Тјентишта и
Чајнича. У околини Мркоњић Града (Медна) регистровано је више
поља, али због лошијег квалитета (75–85% CaSO4 x 2H2O) и веће
удаљености од прерађивачких капацитета, даља истраживања су
обустављена.
С обзиром на мноштво регистрованих појава и лежишта гипсанхидрита у готово свим пермо-тријаским формацијама, уз додатна
истраживања ради оконтуривања и испитивања квалитета предметних
лежишта, билансне резерве би биле готово неисцрпне.
Гипс и анхидрит у пољопривреди имају значајну улогу у
калцификацији земљишта. Гипс се користи у уситњеном стању
(микронизираном) испод 800µm.
Зеолити. Појаве туфова регистроване су у прњаворском
басену, у околини Сњеготине (Новаковићи), гдје су утврђене
билансне резерве зеолитисаног туфа од око 6 000 t. Рудно тијело је
слојевито, по пружању се може пратити у дужини од око 200 m, а
дебљина му је око 2 m. Сњеготински басен је веома перспективан за
проширење сировинске базе. У току регионалних геолошких
истраживања на подручју Власенице и Вишеграда регистровано је
више појава природних зеолита (Дубница, Тољевићи, Бикавац и др.),
гдје су процијењене резерве од неколико стотина хиљада тона које
упућују на даљња геолошка истраживања (Извор: Министарство
индустрије енергетике и рударства Републике Српске).
У творници „Бирач“ у Зворнику производе се вјештачки
зеолити на бази кварцног пијеска и алуминијумских раствора и имају
ограничену примјену и то углавном у хемијској индустрији.
Природни зеолити су неметаличне минералне сировине
значајне и шире примјене у појединим гранама индустрије, а затим
пољопривреде и екологије. Њихова примјена је заснована на
особинама апсорпције, јонске размјене, молекуларне и каталитичке.
Нарочито је значајно својство апсорпције (микро и макро поре) због
чега имају ширу примјену као пречишћивачи гасова, воде и материја
у разним гранама индустрије, пољопривреде и екологије. У
индустријске сврхе зеолити се примјењују у индустрији хартије,
цемента, као запунитељи филтера за пречишћавање воде, затим вина,
сокова и др., у нафтној индустрији, суперфосфата и др. Посебно су
широке и значајне примјене у разним областима пољопривреде, као
што су ратарство (као мелиоранти и ђубрива), сточарство,
живинарство, рибарство (додаци у исхрани, пречишћивачи и
адсорбенти амонијака и других штетних компоненти). Таква шира
примјена у пољопривредне сврхе има утицаја на прираст корисних
267
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (258-273)
биљака, или побољшање услова исхране и хигијене стоке, живине и
риба, што се такође одражава на побољшање услова егзистенције и
прираста кроз одговарајућу исхрану и хигијену исхране и станишта
(фарме, рибњаци). У новије вријеме зеолити се све више користе у
еколошке сврхе, прије свега као додаци за пречишћавање вода
(пијаће, индустријске), затим као апсорбенти токсичних материја и
тешких метала (Pb, Hg, Cd и др.) у земљишту и водама.
Зеолити имају висок степен хидратације, катијонске измјене,
адсорпције мириса, гасова, испарења, везују тешке метале из
нуклеарног отпада и др. На тим особинама заснована је њихова
примјена у пољопривреди, гдје се под њиховим утицајем побољшавају физичке и механичке особине земљишта, водене и ваздушне
пропустивљости, повећава се способност упијања и задржавања воде
у земљишту, повећава се принос и квалитет житарица, поврћа и сл.
Посебан позитиван ефекат зеолита запажен је код пољопривредних
култура гајених у затвореном простору (стаклене баште), гдје зеолит
има карактер минералног супстрата, који садржи магнезијум и калцијум. Зеолити се користе као мелиоративни материјали за рекултивацију деградираних пољопривредних земљишта у смислу побољшања
физичко-механичких и адсорпционих особина као и повећању
влажности сухи земљишта. Зеолити се употребљавају у сљедећим
гранулацијама: 0,05-0,8 mm; 0,8-2,2 mm; 2,2-4,0 mm; 4,0-7,0 mm; 7,011,0 mm; 6,0-100 mm.
Талкити. Талк се употребљава у многим индустријским
гранама, али се подручја његове примјене и даље шире: јављају се
нови корисници и нови производи на бази талка или у комбинацији са
њим. Широку индустријску примјену талка омогућавају сљедеће
карактеристике: мала тврдоћа, способност наљепљивања (облагање
површине), висока тачка топљења, хемијска инертност, ниска електропроводљивост, изражене високе способности да апсорбује масти,
смоле, боје, и ниска хигроскопност, као и изразито бијела боја. Осим
тога, значајно је да се лако меље у ситан прах и да послије термичке
обраде даје опеке са посебним својствима. Посљедњих година највећи
дио произведеног талка трошила је керамичка индуистрија (око 35%),
затим индустрија боја (око 18%), папира (око 8%), грађевинарство
(око 8%), пољопривреда (око 4%), индустрија ватросталних опека
(око 4%). Талк користе и друге привредне гране, а то су индустрија
гуме, индустрија козметике, фармакологија и др.
Од неколико налазишта талка на сјеверном ободу Озренског
ултрабазичног масива, најбоље је истражен локалитет Мушићи
источно од Петрова. Дјелимично су истраживани талкити у Жарковцу, а још мање у Тешановићима. На локалитету Мушићи издвојена је
зона талкитне минерализације дугачка 150 m и широка 60 m, у којој је
дефинисано 5 ''слојева'' чистијих талкита дебљине 2-10 m. У зони
талкизације одеђено је учешће талкита 33%, талккарбонатних стијена
20%, талкизираних карбонатних стијена 23%, талкизираних и
268
Cvijić R.: MOGUĆNOST KORIŠĆENJA... SIROVINA... U POLJOPRIVREDI
карбонизираних серпентинита 24%. Укупне резерве руде на
локалитету Жарковац С1 категорије износе 2 400 000t, а С2 категорије
1 850 000 t.
Супстратно дејство талка условило је широку примјену као
пунила инсектифунгицида. Поред тога талк може се користити као
ефективно и најјефтиније средство за спречавање слијегања и
сабијања азотних ђубрива.
Бентонит. Најмасовније појаве овог ресурса и лежишта која
су била у јамској експлоатацији су у околини Шипова: Бабићи,
Бабина Греда и Греда. Ту су заступљене бентонитске глине монтморионитског састава, чије учешће у рудној маси преко 95%, уз присутне кварц фелдспате и лискуне. Данас је активан само површински
коп Соколац, резерве неколико милиона тона.
Лежиште бентонита Љешљани се налази на око 10 km
сјевероисточно од Новог Града. Изграђено је од неколико бентонитских тијела, која се јављају у виду слојева и сочива непосредно у
подини угља, између њихових слојева, те у његовој високој кровини.
Испитивања технолошких својстава лежишта бентонитских глина
дала су високу оцјену погодности њиховог коришћења као сировина
за припрему катализатора, за поступке пречишћавања нафте и
нафтних деривата, као и деколораната за избјељивање. Геолошке
резерве бентонитских глина истраживаног дијела лежишта, према
обрачуну из 1960. године износе укупно око 6 милиона тона, од тога у
С1 категорији око 2100000 тона, Ж. Грковић –(7). Има појава
бентонитских глина и у рејону Добоја (Радеш, Жабљак и Трепче),
односно Г. Каменице у рејону Зворника.
За сада се експлоатација бентонита одвија на лежиштима у
Шипову и ту се производи сирови бентонит и као такав се извози.
Предузеће „Бентонит“ а.д. Шипово је добило концесију за истраживање и експлоатацију бентонита у трајању 30 година под условом да
изгради творницу за активизацију бентонита, чиме би се постигла
вишеструко већа цијена у продаји, а и запослила нова радна снага.
Пројекат је у поодмаклој фази реализације.
Бентонити као сировина имају вишеструку примјену. У
Републици Српској постоји више области перспективних за проналажење нових рудних резерви бентонита, па је потребно прићи изради
пројеката систематских геолошких истраживања ове минералне
сировине.
У савременој пољопривреди бентонити се користе у
сљедећим основним правцима: 1. У ратарству као додатак
пјесковитим и другим слабо плодним земљиштима у циљу
побољшања његових агротехничких својстава (структуре и размјене
воде), затим као разблаживач и акумулатор минералних ђубрива у
циљу спречавања њиховог испирања из земљишта и смањивања
269
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (258-273)
штетног утицаја на земљиште и подземне воде; 2. Као пунило
хемијских отрова (хербициди, пестициди и др.) за борбу са
пољопривредним штеточинама; 3. У сточарству као биостимулатор
раста стоке и живине, додатак сточној храни, затим као упијач
екскремената стоке и живине и дезодоранс сточних стаја и
кокошињаца; 4. У транспорту и чувању као материјал за паковање и
конзервирање пољопривредних производа; 5. У винарству за
бистрење вина.
Пепели ТЕЦ. У току континуираног рада термо-електроцентрала, које за гориво користе угаљ или и уљне шкриљце,
непрекидно се формира, као отпадни материјал, пепео (Угљевик,
Гацко). Употребно-техничке особине пепела зависе, прије свега, од
врсте угља, односно уљног шкриљца, који се користи за сагоријевање,
њихове крупноће и услова под којима се одвијао сам процес сагоријевања, затим од хемијског и минералног састава самог пепела.
Издвајају се већином двије врсте ових пепела: алуминијски и калцијски варијетети, са аспекта могућности примјене у пољопривреди
посебно су значајни калцијски варијетети пепела.
За пепеле појединих мрких угљева и уљних шкриљаца
карактеристични су високи садржаји калција (до 25-50% СаО). Ови
пепели могу да се користе у пољопривреди супститут негашеног
креча – основног средства за калцификацију киселог земљишта;
посебно у свим случајевима еколошке борбе против штетног дејства
„киселих“ киша. За те циљеве пепео ТЕЦ мора бити без примјеса
токсичних тешких метала (Pb, As, Hg и др.), као и канцерогена
(бензопирина). Пепели ТЕЦ у низу случајева, затим, садрже корисне
примјесе калијума, фосфора и других ријетких елемената (Mn, B, Zn,
Cu и др.) који су потребни биљкама, па се могу третирати и као
комплексно ђубриво, што утиче на повећање плодности земљишта.
Тресет и полутресет. Тресет је органска минерална
сировина ниског степена карбонизације, у којој је садржај органске
материје сличан као и код угљева. Када је чист може да служи као
енергетско гориво, често у облику брикета, а онечишћен се користи
као подлога за узгајање одређених пољопривредних култура и као
сировина за прављење органско-минералних ђубрива.
Најзначајнија појава тресета је на подручју Хан Крама
(Шендерова бара) између Сокоца и Хан Пијеска, која заузима
површину од 60,70 ha. Претпоставља се да укупне резерве тресета и
полутресета на овом локалитету износе око 1,2 милиона кубика.
Поред ове постоје и друге локалности: у долини потока Мале
Камнице, и у депресији издуженог облика поред бивше пруге Хан
Пијесак – Плана, као и Крамске баре и продужетак Шендрових бара.
Укупна површина ових тресетишта износи око 8 ha, а резерве се
процјењују на више од 2 милиона кубика (Извор: Министарство
индустрије енергетике и рударства Републике Српске).
270
Cvijić R.: MOGUĆNOST KORIŠĆENJA... SIROVINA... U POLJOPRIVREDI
Остале минералне сировине. Поред наведених минералних
сировина, које су на одређеном степену геолошки истражене или су у
експлоатацији, у Републици Српској постоји извјестан степен геолошке потенцијалности и на друге неметаличне минералне сировине
које се користе у савременој пољопривредној производњи, а то су:
глауконит, мали фосфати, палигорскитске глине, перлит, сапропели,
силицити (дијатомит, трепели), тресет-вивијанит, ултракалијске
магматске стијене („синирити“), вермикулити, борати и др. Систематским геолошким истраживањима може се дефинисати њихова
сировинска база.
ЗАКЉУЧЦИ
1. У пољопривреди, као привредној дјелатности, која обухвата
двије основне групе производње: биљну (ратарство, повртларство,
воћарство, виноградарство, цвјећарство, ливадарство) и сточну
(говедарство, коњарство, овчарство, живинарство, пчеларство,
свиларство, лов на дивљач и др.) користи се релативно велики број
минералних сировина и производа на њиховој основи.
2. Минералне сировине које се користе у пољопривреди,
поред оних класичног типа (фосфатне сировине, калијумове соли,
сумпор, кречњаци и др.), јесу још и нове и нетрадиционалне сировине
(глауконит, зеолити, тресетвивијанит, синирити, и др.), затим подземне воде (за пиће, техничке, геотермалне и др.), различите неметаличне минералне сировине за производњу грађевинских материјала и
бројне техногене творевине, прије свега јаловина из рударске
производње, припреме, металуршке прераде, термоцентрала. Значајне
су и сировине за микрођубрива (Mn, B, Fe, Cu, Mo, и др.).
3. Највећи, у количинском смислу, дио укупне производње
наведених и других сировина, користи се, прије свега, за добијање
минералних ђубрива (фосфатна, калијумова, азотна, мијешана), али за
интензификацију пољопривредне производње важну улогу играју и
хемијски мелиоранти (карбонатне стијене за калцинацију, гипс и др.)
и бројна локална органо-минерална ђубрива (тресет, тресет-полутресет, сапропели и др.). Посљедњих година, све више расте количина
нових нетрадиционалних минералних сировина које се користе како у
биљној тако и у сточној производњи (зеолити, глауконит, бентонитске, палигорскитске и др. глине, вермикулит, дијатомит, трепели и
др.), са све већим нагласком на оне сировине и њихове производе које
не загађују животну средину.
4. У Републици Српској се користи мали број агроминералних
сировина, иако су потенцијалне могућности далеко веће. Разрада
конкретног агроминералног програма и практична реализација одређених мјера омогућила би повећање пољопривредне производње,
побољшање њеног квалитета и снижење производних трошкова. У
исто вријеме били би створени услови за заштиту и унапређивање
животне средине у области пољопривреде. Потребно је користити
271
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (258-273)
велика и разноврсна искуства многих земеља које у пољопривреди
плански и дугорочно користе агроминералне сировине, нарочито нове
и нетрадиционалне, уз одговарајући маркетинг.
POSSIBILITIES OF NONMETALIC MINERAL USING IN REPUBLIC
SRPSKA ACCORDING TO MODERN ECOLOGICAL
AGRICULTURE
Ranko Cvijić Ph.D.
Abstract: In the Republic Srpska teritory are a number of geologically
explored deposits and registered mineral shows of non-metallic minerals, which can be
used in agriculture to improve soil properties (Reclamation) and the enrichment of
nutrients (fertilization), both in conventional and in organic agriculture. Organic
agriculture is characterized by stimulating activity of biological processes in soil
conservation and improvement of soil fertility, reduce pollution and soil erosion,and
also for immobilization and prevention from washing of the necessary nutritional
elements from the soil.
From the way of this resource managing through the long period depends on
whether an area will be lost to agriculture, and also for organic agriculture. In this
sense, natural Non-metallic mineral raw materials like limestone, dolomite, zeolite,
bentonite, kaolin, chalk, gypsum-anhydrite, bituminous shale, diatomaceous earth,
rocks with high content of useful microelements and others. in the practice in our
country did not find enough space in the application to improve the quality of degraded
land. Modern intensive agriculture in our conditions impose the need what is otherwise
a world trend.
Keywords: Non-metallic raw materials, land reclamation and soil
fertilization, ecological and organic agriculture.
ЛИРЕРАТУРА
1.
2.
3.
4.
5.
6.
272
Вакањац Б. (1992): Геологија неметаличних минералних сировина,
Универзитет у Београду, Рударско-геолошки факултет, Катедра за
економску геологију, посебно издање бр. 4, Београд.
Цвијић Р., Миловановић Д. (2004): Неметаличне минералне сировине
као респективни потенцијали Републике Српске, Зборник радова,
Савјетовање Савеза инжењера и техничара рударске, геолошке и
металуршке струке Републике Српске, "Савремена достигнућа у
истраживању, експлоатацији и коришћењу минералних сировина у
Републици Српској", Гацко, страна 146-159.
Грубић А., Миловановић Д., Цвијић Р. (2007): Минерални ресурси
Републике Српске и одрживи развој, Зборник радова, Академија наука и
умјетности Републике Српске, научни скуп, поводом 15 година
постојања и развоја Републике Српске, Бања Лука, страна 8.
Цвијић Р., Миловановић Д., Грубић А. (2007): Геолошко-економске
карактеристике минералних ресурса Републике Српске, Зборник радова
са научног скупа Академије наука и умјетности Републике Српске, Бања
Лука, стр. 309-334.
Миловановић Д., Цвијић Р. (2007): Основни концепт одрживе
минералне стратегије и политике Републике Српске, Зборник радова са
научног скупа Академије наука и умјетности Републике Српске, Бања
Лука, стр. 335-354.
Миловановић Д., Цвијић Р. (2007): Свјетска минерална економика и
одрживи развој, Зборник радова са научног скупа Савеза инжењера и
Cvijić R.: MOGUĆNOST KORIŠĆENJA... SIROVINA... U POLJOPRIVREDI
7.
техничара рударске, геолошке и металуршке струке Републике Српске
на тему "Нове технологије и достигнућа у рударству и геологији",
Требиње, стр. 253-270.
Министарство индустрије, енергетике и рударства, Републички завод за
геолошка истраживања (2011), Минералне сировине Р. С., Зворник.
RESUME
The some soil quality can be determined by agro-chemical analysis, and its
characteristics- is a rich or poor, acidic, or has some other defect. Many years of
research have shown that the Republic Srpska has over 60% of acid soils and their low
productivity is increasingly becoming a limiting factor in a plant production. Permanent
increasing in such soils is the result of intensive agricultural technology, uncontrolled
use of fertilizers , effects of acid rain, and the absence of organic fertilizers. Because of
that the mineral raw materials have found wide application in certain branches of
modern agriculture.
Exploitation and processing of non-metallic mineral resources and their use in
agriculture is a very important factor in the economic progress of any country.
According to the trend of increasing use of non-metallic raw materials in all countries,
exploitation and processing of these resources should have a dominant role in the
economic development of the Republic Srpska. Today's knowledgeement about a nonmetallic resources potentialty presents the basis for assesment of possibilities and
conditions for activation of new present commercial non-metals, including those that
are not yet covered by mining and research. Mineral raw materials that are used in
agriculture, in addition to the classical type (phosphate raw materials, potassium salt,
sulfur, limestone, etc..), are and new and non-traditional materials (glauconite, zeolites,
peat, vivianite, sinirite, etc.), groundwater (drinking, technical, geothermal, etc..),
various non-metallic mineral raw materials for construction materials and numerous
technogenic formations primarily waste from mining production, mineral processing,
metallurgical processing, power plants. All of them are very important raw materials for
microfertilizers (Mn, B, Fe, Cu, Mo, etc..) ..
In the Republic Srpska using only a small number of agricultural raw materials
although the potential benefits far greater. Elaboration and development of concrete
agricultural raw materials program and practical implementation of certain measures
could allow increased agricultural production, improving its quality and lowering
production costs. At the same time it would create conditions for better protection and
improvement of the environment in agriculture. It is also necessary to use a large and
varied experience in many countries where they in agriculture and long-term planning
use agricultural raw materials, especially new and non-traditional, with proper
marketing.
273
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (274-288)
Orginalni naučni rad
UDK 339.923:061.1EU):338.22
DOI br. 10.7251/SVR1205274S
MONETARNA I FISKALNA POLITIKA U
FUNKCIJI STABILIZACIJE EUROZONE
Doc. dr Vojislav Đ. Škrbić
Nezavisni univerzitet Banja Luka
Mr Darija Adžić
Ekonomska škola Banja Luka
Apstrakt: Monetarna i fiskalna politika Evropske unije, odnosno Eurozone,
predstavlja osnovne poluge buduće stabilizacije zemalja ove grupacije. S tim u vezi
postavljaju se pitanja: kako na duži rok stabilizovati finansijsko stanje u Eurozoni, koje
instrumente i mehanizrne pri tome treba koristiti i to u situaciji kada je monetama
politika na nadnacionalnom nivou (nivou Evropske centralne banke-ECB), a kada
članice Eurozone nisu voljne da se odreknu suvemiteta nad fiskalnom politikom?
Dosadašnji pokušaji da se fiskalna disciplina ostvari primjenom Mastriških kriterija
konvergencije i Paktom o stabilnosti i rastu, te njihovom promijenjenom
institucionalnom arhitekturom nisu dala očekivane rezultate.
Ključne riječi: monetama unija, fiskalna unija, Eurozona, mehanizam
deviznih kurseva, Evropski monetarni sistem, Mastriški sporazum, Lisabonski
sporazum, Evropska centralna banka, Pakt o stabilnosti i rastu.
UVOD
Monetarna i fiskalna politika Evropske unije bila je predmet
različitih proučavanja i analiza u krugovima naučne i stručne svjetske
javnosti, a posebno zemalja Evropske unije i Eurozone, pogotovo nakon
izbijanja finansijske i ekonomske krize 2008. godine. Problemi koji su
nastali poslije finansijske krize produbili su dužničku krizu u zemljama
eurozone, prvenstveno u Grčkoj i Španiji.
Kriza u Evropskoj uniji, odnosno Eurozoni postala je dugoročnija
od očekivane, a i sistematska, što je tokom jula 2011. godine priznao i
predsjednik Evropske centralne banke. Kao rezultat navedene krize
donesena je Odluka o kreiranju plana pomoći problematičnim zemljama,
nazvana Evropski stabilizacioni mehanizam. Cilj pomenutog Evropskog
stabilizacionog mehanizma bio je da se obezbijede zajmovi članicama sa
finansijskim teškoćama u naredne tri godine.
274
Škrbić Đ. V. i Adžić D.: MONETARNA I FISKALNA POLITIKA... EU
U radu je analizirana polazna tačka evropske monetarne politike i
u okviru nje Mastriški kriteriji konvergencije, neefikasnost fiskalne politike
Evropske unije, pravci mogućih rješenja problema Eurozone, Evropski
stabilizacioni mehanizam, plan za ujednačavanje ekonomske politike
Evropske unije, odnosno Eurozone i dr.
POLAZNA ISHODIŠTE EVROPSKE MONETARNE POLITIKE
Polazni postulati evropske monetarne politike razmatrani su preko
Mastriških kriterija konvergencije i dijelom preko Pakta o stabilnosti i rastu. U
vezi s prednjim, a da bi se bolje razumjela monetarna politika Evropske unije,
odnosno Eurozone, potrebno je znati na čemu je zasnovana čvršća evropska
monetarna saradnja. Tri su osnovna razloga za ovakav oblik saradnje:
 potreba za većom ulogom Evrope u svjetskom monetarnom
sistemu (odnosno jače pariranje dolaru i jenu),
 težnja da se od Evrope stvori veliko ujedinjeno tržište bez
ograničenja,
 potreba za zajedničkom poljoprivrednom politikom.
Kako bi se od Evrope stvorilo ujedinjeno tržište, pored carinskih,
odnosno trgovinskih trebalo je otkloniti i određene monetarne prepreke. U
realizaciji ovoga cilja jedan od ključnih problema bile su kursne fluktuacije
koje su mogle uticati na promjene unutar evropskih trgovinskih odnosa.
Nadalje, neusklađenost valutnih kurseva u okviru Evropske unije relativizirala je sistem pomoći poljoprivredi pri tom dovodeći jedne zemlje u
nepovoljniji, a druge u povoljniji položaj, što je posljedično dovelo do
promjena realne vrijednosti domaćih cijena izazvavši nezadovoljstvo
poljoprivrednika u određenim zemljama. Prvi institucionalni korak ka
evropskom monetarnom ujedinjenju bio je Evropski monetarni sistem
(EMS).1 Evropski monetarni sistem u osnovi je bio zasnovan na fiksnom,
ali prilagodljivom konverzijskom kursu, odnosno na mehanizmu deviznih
kurseva - ERM i tadašnjoj evropskoj monetarnoj jedinici (EKI), te
uspostavljenim centralnim konverzijskim kursom prema EKI-ju za svaku
sudjelujuću valutu. Na osnovu ovakvih kurseva uspostavljeni su bilateralni
centralni kursevi sa granicama bilateralnih fluktuacija oko centralnog
kursa, koji su fiksirani na ± 2.25%. osim za talijansku liru (LIT), koja je
bila određena na ± 6%.
Iako su uspostavljeni fiksni kursevi pozitivno uticali na željenu
makroekonomsku stabilnost koja je, između ostalog, proisticala i iz veće
liberalizacije zapadnoevropskog tržišta (bez monetarnih prepreka), ipak su
bila češća usklađivanja kurseva valuta i širi nadzor nad kretanjem kapitala.
Međutim i pored toga, bilo je prostora za primjenu nacionalne monetarne
politike članica. Ali, budući da se Evropskim monetarnim sistemom nisu
mogli da ostvare željeni ciljevi monetarne politike Unije, dogovoreno je da
1
Vukmirica, V., Špirić, N., (2005): Ekonomska i monetarna integracija Evrope,
Ekonomski Fakultet, Banja Luka, str. 245.
275
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (274-288)
se ustanovi jedna valuta i jedna centralna banka (Evropska centralna
banka) koja bi do formiranja Ekonomske i monetarne unije (EMU) kreirala
monetarnu politiku Unije. Uvođenjem eura i donošenjem odluke da njime
upravlja Evropska centralna banka, učinjeni su radikalni potezi u
monetarnoj politici Evropske unije.
Mastriški kriterij
Mastriškim sporazumom (ugovorom) sve članice obavezale su se
da će provesti pet zahtjeva konvergencije. To se odnosilo na postojeće
zemlje članice, ali i one koje žele da postanu nove članice Eurozone. U
pripremi Mastriškog ugovora makroekonomske prilike u zemljama Unije
značajno su se razlikovale, pa su se u skladu s tim razlikovale i njihove
makroekonomske politike. Stoga je postojala realna bojaznost da određene
zemlje nisu u mogućnosti da ispune zahtijevanu monetarnu disciplinu, što
su događaji u periodu od 2008. godine pa naovamo nedvosmisleno
potvrdili. U to vrijeme Njemačka je bila najviše zainteresovana za
stabilnost cijena, pa je, kao jedna od vodećih zernalja, zahtijevala da i
druge zemlje prihvate kriterije vezane za stabilnost cijena kao prioritet. Na
osnovu toga je prvi Mastriški zahtjev bio direktno tretiranje dopuštene
stope inflacije. Dakle, zahtjevi Mastrihta bili su sljedeći:2
1. prosječna stopa inflacije ne smije biti viša od prosječne stope u tri
države s najnižom stopom inflacije uvećanom za 2%,
2. dugoročne kamatne stope u zemlji članici ne smiju biti više od
prosječne stope u tri države članice sa najnižom stopom uvećanom
za 2%,
3. održavanje stabilnog deviznog kursa valute države u određenim
okvirima, gdje najveće odstupanje može biti 2,5% od centralnog
kursa Evropske centralne banke, odnosno zahtjev da svaka zemlja
mora učestvovati u Mehanizmu deviznih kurseva najmanje dvije
godine bez devalvacije svoje valute. S obzirom da tada određene
zemlje, prvenstveno Italija, nisu mogle održati devizni kurs svoje
valute u zadatim vrijednostima, iznimno je bilo dopušteno
odstupanje do 15%,
4. budžetski deficit zemlje ne smije biti veći od 3% vrijednosti iznosa
njenog godišnjeg bruto društvenog proizvoda (BDP),
5. učešće javnog duga zemlje ne smije biti veće od 60% vrijednosti
njenog godišnjeg bruto društvenog proizvoda.
Iz gore navedenog, vidljivo je da je prvi kriterij bio zahtjev za
stabilnošću cijena koji se odnosio na postojeće, ali zanimljivo je i na nove,
članice koje su imale zadani okvir kojeg su morale ispuniti prije ulaska u
Eurozonu. Da je ovaj zahtjev bio rigorozan i teško ostvarljiv za neke od
članica pokazao je naredni vremenski period. Istine radi, određena država,
2
Kozarić, K., Fabris, N. (2012): Monetarno kreditna politika, Štamparija Fojnica
d.d. Fojnica, str. 259.
276
Škrbić Đ. V. i Adžić D.: MONETARNA I FISKALNA POLITIKA... EU
sklona inflaciji, mogla je godinu prije ulaska u Eurozonu da zamrzne
tekuće cijene npr. energije i prevoza i da recimo manevriše s porezima da
bi udovoljila traženom kriteriju vezanom za visinu inflacije, što su neke
zemlje i uradile (npr. Grčka), međutim to im se vratilo kao bumerang.
Drugi kriterij, vezan za dugoročne prosječne kamatne stope, bio je
direktno povezan sa odvraćanjem neke zemlje, sklone manipulacijama sa
nivoima cijena, da bi udovoljila traženom kriteriju. Vrijeme je pokazalo da
ni ovaj kriterij nije poštovan.
Treći kriterij, koji se odnosio na održavanje stabilnog deviznog
kursa valute u određenim okvirima i uz dopuštena odstupanja od
centralnog kursa Evropske centralne banke u iznosu od 2,5%, zahtijevao je
od zemlje članice da mora učestvovati u sistemu ERM najmanje dvije
godine bez devalvacije svoje valute. Preciznije zemlja je trebala da dokaže
da je sposobna da kurs svoje valute održi u okvirima propisanih vrijednosti
i dopuštenih odstupanja.
Četvrti kriterij koji se odnosio na budžetski deficit, određen da
može biti do 3% vrijednosti BDP-a, direktno je bio povezan sa inflacijom,
koja inače nije poželjna i ista po pravilu, odražava neke od problema
nacionalne privrede. Naime, inflacija može biti i rezultat visokih budžetskih deficita, što je opštepoznato. Primjera radi, posuđivanjem finansijskih
sredstava za pokrivanje budžetskih deficita vlada se zadužuje, što direktno
utiče, kako na inflaciju, tako i na budžetski deficit. S druge strane,
prekoračenjem granice zaduženja finansijskim tržištima šalje se loš signal i
kreditori se dovode u nedoumicu. Jedna od njihovih reakcija može biti prestanak daljeg kreditiranja. Smanjenje iznosa sredstava, traženje dodatnih
garancija i postavljanje rigoroznijih kreditnih klauzula. Nakon ovakve
situacije, vladi određene zemlje preostaje obično jedna jedina alternativa
da bi se finansirao deficit, a to je povećana emisija novca. Veći rast novčane mase od optimalne, odnosno od realnog društvenog proizvoda, implicira
inflacijom. Stoga je važno da budžetski deficiti budu u predviđenoj granici.
U vezi s dopuštenim iznosom budžetskog deficita, može se
postaviti i logično pitanje zašto baš 3% iznosa BDP-a, a ne neka druga
vrijednost. Potrebno je naglasiti da je i ovdje uticaj Njemačke bio
presudan. Naime, Njemačka je duži vremenski period primjenjivala pravilo
da je deficit budžet opravdan ako se sredstva deficita ulažu u javne
investicije (puteve, komunikacije i proizvodnu infrastrukturu), koje će
doprinijeti rastu, odnosno koje će obezbijediti izvore iz kojih će deficit biti
pokriven. Budući da su ova ulaganja u Njemačkoj u prosjeku iznosila oko
3%, preovladalo je mišljenje da budžetski deficit u istom iznosu bude i za
zemlje Evropske unije kao najprihvatljiviji. Vrijeme je pokazalo da je
ovako kvantifikovana granica problematična za mnoge zemlje članice i da
one stoga imaju značajna zadata prekoračenja, jer nisu bile u mogućnosti
ispuniti ovaj uslov koji se postavlja.
277
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (274-288)
Kao trajnije obilježje fiskalne discipline uveden je kao kriterij i
javni dug. Ovo iz razloga što se stopa inflacije mogla privremeno sniziti, a
i budžetski deficit se manipulacijom određenih troškova i poreza mogao
dovesti u tražene (zahtijevane) granice, međutim ne i javni dug. Stoga je
određena granica javnog duga u veličini 60% vrijednosti godišnjeg bruto
društvenog proizvoda. Ovako kvantifikovana visina postavljena je iz
razloga što je u vrijeme pripreme Mastriškog ugovora (1991. godine) to
bila prosječna visina javnog duga kod većine zemalja članica.
Peti kriterij koji polazi od visina javnog duga zemalja članica,
ubrzo je, prvenstveno zbog nemogućnosti ispunjenja, doživio značajnija
odstupanja od predviđenog. Tako su u periodu do 1998. godine neke
zemlje imale dvostruko veći iznos javnog duga od zahtijevanog Mastriškim
kriterijima konvergencije. Naime, veći dug od prosjeka imale su, primjera
radi, Belgija (120%), Italija (115%), Grčka (105%), Holandija (90%),
Španija (88%), Švedska (78%) i Austrija (62%). Ispod prosjeka javni dug
imale su Danska (59%), Francuska (58%), Portugal (58%), Irska (50%),
Finska (48%) i Velika Britanija (44%). Budući da osam zemalja nije
ispunjavalo traženi kriterij, bilo je jasno da se mora pronaći određeni
kompromis, koji je nađen u prijedlogu formulacije Belgije "da se dug kreće
u pravcu datog kriterija". Dakle, već u početku primjene Mastriških
kriterija bilo je očigledno da ovaj kriterij ne može biti ispoštovan i da će
vremenom fiskalno nedisciplinovane zemlje, dovesti sebe, ali i čitavu
Uniju u dužničke probleme.
Mastriški ugovor uveo je novinu koja se ogleda u tome da glavna
(monetarna) integracija ne mora da obuhvati sve zemlje, čianice Evropske
unije. Naime, budući da se, primjera radi, Velika Britanija protivila ulasku
u članstvo Monetarne unije, ona je ostala po strani kod integracija u
monetarnoj sferi. Kasnije joj je ostavljena klauzula za mogućnost izbora (u
slučaju da se odluči priključiti Monetarnoj uniji). Pored Velike Britanije
van Monetarne unije ostali su Švedska, koja takođe nije htjela u Monetarnu
uniju i Grčka, koja tada nije ispunila zahtijevane Mastriške kriterije, ali je
kasnije ušla u Monetarnu uniju.
Ulaskom novih zemalja u Evropsku uniju 2004. i 2007. godine
proširila se Evropska, ali i Monetarna unija. Ovdje je potrebno reći da su
neke od ovih zemalja prihvatile euro (kada su ispunile tražene kriterije
konvergencije) ili su svoju valutu vezali za euro, dok su druge zemlje
pustile svoje valute da flukturiraju. Kako Mastriški kriteriji konvergencije
nalažu, novoprimljene zemlje, koje do tada nisu pristupile Eurozoni,
moraju da prođu kroz Mehanizam deviznih kurseva u trajanju od najmanje
dvije godine, s tim da, kao što smo već ranije naglasili, nemaju devalvacije
nacionalne valute, naravno uz ispunjenje ostalih traženih kriterija.
Na kraju, zaključimo, da je vrijeme najbolje pokazalo da je
zadovoljenje, odnosno ispunjavanje navedenih kriterija monetarne i
fiskalne konvergencije bilo teško ostvarivo i za najrazvijenije zemlje
članice, budući da su u prvi mah samo Luksemburg i Austrija ispunjavale
sve navedene kriterije, dok je većina zemalja ispunjavala jedan ili dva
navedena kriterija Mastrihta.
278
Škrbić Đ. V. i Adžić D.: MONETARNA I FISKALNA POLITIKA... EU
PAKT O STABILNOSTI I RASTU
Pakt o stabilnosti i rastu u stvari je dogovor država članica vezan za
fiskalnu politiku. Isti se odnosi na treću fazu Ekonomske i monetarne unije
(EMU), odnosno na nepovratno fiksiranje kurseva i uvođenje jedinstvene
valute - eura. Pomenuta zajednička valuta se počela primje-njivati 1. januara
1999. godine, kako bi se osiguralo da države članice EMU-a održavaju
fiskalnu disciplinu. S tim u vezi države članice koje su prihvatile euro trebaju
se pridržavati Mastriških kriterija konvergencije (približavanja), a Pakt o
stabilnosti i rastu treba da osigura njihovo provođenje.
Fiskalni kriteriji konvergencije su budžetski deficit (do 3% visine
vrijednosti godišnjeg BDP-a zemlje) i javni dug (do 60% vrijednosti
godišnjeg BDP-a zemlje). U formalnom smislu Pakt o stabilnosti i rastu
(usvojan u Amsterdamu 17. juna 1997. godine), a uveden je Rezolucijom
evropskog vijeća i dvjema uredbama ovog vijeća od 7. jula 1997. godine.
U pomenutim pravnim aktima su detaljno razrađeni tehnički detalji
dogovora u smislu nadgledanja budžetskih stavki i koordinacije
ekonomskih politika pri pojavi prekomjemih deficita kod pojedinih
zemalja članica.
Pakt o stabilnosti i rastu polazi od:
– potrebe provođenja razumne budžetske politike,
– stabilnosti cijena,
– kvalitetnog upravljanja finansijama, i
– obezbjeđivanja fiskalne discipline članica.
Samo provođenje Pakta o stabilnosti i rastu zasnivalo se na dva kriterija:
načelu multilateralnog nadzora, i
procedurama u slučaju prekomjernih deficita.
Osnovni elementi ovih stubova definisani su sa dvije Rezolucije
vijeća Evrope. Nadzor budžetskih pozicija odnosio se na srednjoročni
sistem upozoravanja i na kratkoročni nadzor. Naime, kod prekoračenja
deficita nastupaju mjere vijeća Evrope koje se donose na prijedlog
komisije Evropske unije kao najvišeg organa. Ovaj sistem zasniva se na
izvještaju koje članice dva puta godišnje dostavljaju pomenutoj Komisiji.
Kod prekoračenja deficita provodi se procedura koja traje deset mjeseci. U
igri je prvo tzv. sistem ranog upozoravanja koji se odnosi na srednjoročne
pozicije i njime u ranoj fazi trebaju prepoznati eventualne prepreke u
izvršenju ciljeva Pakta o stabilnosti i rastu. U okviru njega sadržana je i
obaveza prezentacije godišnjih programa stabilnosti zemalja članica EMU i
planova konvergencije ostalih zemalja članica Evropske unije. Ti planovi
sadrže srednjoročne budžetske projekcije i planove koji imaju za cilj
ostvarenje budžetske ravnoteže ili čak suficita. Ovakve programe moraju
podržati komisija Evropske unije, Evropska centralna banka, te
1)
2)
279
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (274-288)
ekonomsko-finansijska komisija Evropske unije, kako bi to predočili
Vijeću EU, odnosno Vijeću ECOFIN-a.3
Na osnovu izloženih podataka Vijeće donosi odluku može li, ili
ne, dotična država da održi deficite u granici 3% bruto društvenog
proizvoda. Dakle, Vijeće prihvata ili odbija planove članica koje su
prekoračile budžetske pozicije i vraća ih na doradu. U slučaju da je odluka
Vijeća negativna, članica mora revidirati planove i postupke kako bi u
ponovljenom procesu dobila pozitivnu ocjenu.
U slučaju da upozoravana država ne postupi po datim uputama,
slijede kaznene mjere. Prije toga kratkoročnim nadzorom ponovo se
provjeravaju budžetske pozicije i Komisija definitivno donosi odluku da li
postoji prekomjerni budžetski deficit i da li je budžetska politika neke
zemlje članice adekvatna i sposobna da ostvari predviđene ciljeve.
Mišljenje Vijeća Evrope može biti u nekim graničnim slučajevima i
ublaženo, pogotovo ako dođe do neočekivanih poremećaja u privredi jedne
zemlje članice. Primjera radi, ako se bruto društveni proizvod jedne članice
smanji za 2,5% ili više, istoj se dopušta da deficit bude viši od 3%. Za sve
ispod toga nema olakšavajućih okolnosti.
Negativno mišljenje Vijeća Evrope ima za rezultat sljedeće sankcije:
– informisanje poslovne i šire javnosti pri emitovanju obveznica
date države;
– Evropska investiciona banka (EIB) revidira kreditnu politiku za
datu zemlju:
– deponovanje beskamatnih depozita, koje je obavezno;
– određivanje novčanih kazni datoj zemlji.
Nakon što se Vijeće odluči za konkretne mjere, datoj zemlji daju
se još dva mjeseca za vrijeme kojih treba da dovede deficit u zahtijevane
granice prije primjene kaznenih mjera. Ukoliko se zahtjevi Vijeća ne
ispune, sankcije stupaju na snagu odmah.
Najznačajnija sankcija u tom slučaju je deponovanje beskamatnog
depozita. Veličina beskamatnog depozita se sastoji od fiksnog (inicijalnog)
dijela koji iznosi 0,2% BDP-a, te varijabilnog dijela koji iznosi 0,1% BDPa za svaki procentni poen za koji je stvarni deficit veći od referentnog (3%
BDP-a). Ako fiskalna politika zemlje i dalje nije usklađena sa zahtjevima
Pakta, taj depozit se pretvara u bespovratnu novčanu kaznu.
Praksa je pokazala da u najvećoj mjeri Mastriški kriteriji
konvergencije i Pakt o stabilnosti i rastu nisu dali očekivane rezultate. To
se objektivno moglo i očekivati i to iz više razloga od koji su najznačajniji:
 zbog nerealno postavljenih kriterija, koji su bili linearno dati za
sve zemlje;
 zbog komplikovanih i sporo provodivih kriterija vezanih za Pakt;
3
280
Evropski savjet ministara ekonomije i finansija (ECOFIN)
Škrbić Đ. V. i Adžić D.: MONETARNA I FISKALNA POLITIKA... EU

zbog niskih iznosa kazni za prekoračenje određenih granica
deficit, i
 zbog ciljeva finansijske politike Eurozone koja je preferirala
stabilne cijene, ali ne i neutralisanje negativnih privrednih ciklusa,
što je ostavljeno nacionalnim budžetima članica.
Prihvatanjem Mastriških kriterija konvergencije, i u trećoj fazi,
uspostave Evropske i monetarne unije, sva ovlaštenja nacionalnih centralnih
banaka (NCB) o monetarnoj politici prenesena su na Evropsku centralnu
banku. Dakle, monetarnu politiku Eurozone kreira Evropska centralna banka, a
njeno operativno provođenje u nadležnosti je nacionalnih centralnih banaka
članica, što je imalo značajne implikacije na Eurozonu. Naime, ovo je
jedinstven slučaj u svijetu da je monetarna politika na supranacionalnom nivou
(nivou Evropske centralne banke), a fiskalna politika u nacionalnoj nadležnosti
članica. Različito pozicioniranje dva najvažnija segmenta makroekonomske
politike moglo je biti provodivo u uravnoteženim ekonomskim, socijalnim i
političkim okolnostima i u tim uslovima davati dobre rezultate, ali ne i u
turbulentnim okolnostima i u uslovima gdje su zemlje sa različitom
privrednom strukturom i različitim stepenom razvijenosti, imale i različite
privredne cikluse i različite tekuće i razvojne probleme. Na ove cikluse
pojedine članice nisu mogle uticati monetarnom politikom, budući da pri
jednoj valuti može postojati samo jedna kamatna stopa i jedan devizni kurs, što
implicira da mora postojati i jedna centralna banka i jedinstvena monetarna
politika. I dok je nacionalna valuta svakoj pojedinačnoj državi omogućavala
prilagođavanje kamatnih stopa, devalvacije i primjenu drugih mjera i
instrumenata monetarne politike, kojima se uticalo na privredne cikluse u
Eurozoni samostalna monetarna politika više nije moguća, s obzirom da je ona
prenesena na nadnacionalni nivo. S tim u vezi Evropska centralna banka može
voditi jedinstvenu monetarnu politiku, ali ne i monetarnu politiku koja bi bila
prilagođavana određenoj zemlji članici Evropske unije, odnosno Eurozone. Sa
monetamog aspekta posmatrano, to podrazumijeva da sve članice imaju koristi
od rasta, ali i probleme kada jedna (ili više njih) imaju pad privredne
aktivnosti.
U vezi s prethodnim, treba naglasiti da je samo uvođenje
jedinstvene valute, odnosno eura, donijelo i određene prednosti, i to
prvenstveno:
–
–
–
–
–
uklanjanje rizika u fluktuacijama deviznih kurseva između
različitih valuta,
izjednačavanje kamatne stope,
eliminisanje transakcijskih troškova,
integrativnost tržišta, pošto jedinstvena valuta pogoduje jačoj
integraciji tržišta,
podsticanje konkurencije, transparentnosti i uporedivosti cijena,
281
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (274-288)
–
stabilnost kursa koja je važna za ravnotežu sklopljenih komercijalnih ugovora,
– uklanjanje posljednjih prepreka u integraciji evropskog finansijskog tržišta,
– lakše finansiranje neravnoteža bilansa tekućih transakcija i javnih
zajmova, što svakako omogućava šire i likvidnije finansijsko
tržište,
– olakšavanje plaćanja i putovanja građanima Unije,
– doprinos bržem i obimnijem prometu obveznica i akcija.
S druge strane, pored pozitivnih, uvođenje eura kao jedinstvene
valute, može imati i negativne posljedice, što je praksa nedvosmisleno
pokazala. Međutim, konačan sud, odnosno koje sve prednosti ili koji
nedostaci od uvođenja eura kao jedinstvene valute će se na duži rok
ostvarivati, u principu pokazaće vrijeme. Ovo bez obzira na činjenicu da je
uvođenje eura dobro koncipirano i da je provodljivo i sa pozitivnim
efektima koji će se kao takvi pokazati u svim uravnoteženim okolnostima.
Naravno, efekti će biti dijametralno drugačiji u turbulentnm okolnostima. I
ne samo to. Postojeći problem je postao i stoga što članice gubitak autonomne monetarne politike nadomještavaju budžetskim deficitom i većim
zaduživanjem, te da se kao rezultat prekomjerne javne potrošnje vrši, ne
samo njeno lažno bilansiranje, već i namjera da se teret duga prebacuje na
druge članice, što je pokazala dužnička kriza kod određenih zemalja
Eurozone u periodu 2008-2011. godine. Klasičan primjer prekomjerne
javne potrošnje i enormnog zaduženja nekih članica Eurozone je primjer
Grčke ili u nešto manjem obimu Španije, Portugalije Italije.
NEEFIKASNOST FISKALNE POLITIKE EVROPSKE UNIJE
Neefikasnosti fiskalne politike Evropske unije prvenstveno su
doprinijela decentralizovana i na nacionalnim nivou zadržana fiskalna
ovlaštenja, budući da ona nisu rezultirala povoljnim efektima usaglašavanja indirektnih poreza (u prvom redu poreza na dodanu vrijednost i
akciznih poreza) i multilateralnog nadzora nad budžetskim deficitima, te
javnog duga. Na nadnacionalnom nivou (Evropske unije) ostao je samo
onaj dio fiskalnih ovlaštenja koja su mu članice prenijele, te budžet kao
jedini instrument koji je u isključivoj nadležnosti Unije. Međutim, budžet
Evropske unije je malen i njime se finansiraju tačno određene namjene,
tako da za ozbiljnije intervencije u nepovoljnoj fazi privrednog ciklusa
nema čak ni simboličnog iznosa sredstava. Stoga se opravdano postavlja
pitanje: može li Eurozona opstati u situaciji kada fiskalna politika na
nacionalnom nivou treba da preuzme značajan dio zadataka i monetarne
politike i kada ona nije dovoljno harmonizovana (posebno u domenu
direktnih poreza, odnosno poreza na dohodak, poreza na dobit kompanija i
imovinskih poreza) i kada su budžetski deficiti dvostruko veći od onih
propisanih Mastriškim kriterijima konvergencije?
282
Škrbić Đ. V. i Adžić D.: MONETARNA I FISKALNA POLITIKA... EU
Budući da je monetarna politika Evropske unije samo jedan od
segmenata opšte ekonomske politike, ona objektivno nije u mogućnosti da
nadomjesti redukovani obim fiskalne politike Unije, koja je decentralizovana i dominantno na nacionalnom nivou, i opšte privredne politike,
koja se razlikuje od zemlje do zemlje članice. Dakle, budući da su različito
pozicionirane i sa različitim zadacima, monetarna i fiskalna politika
Evropske unije nisu dale očekivane rezultate i pored ustanovljenja
Mastriških kriterija konvergencije i Pakta o stabilnosti i rastu i naknadne
izmjene njihove institucionalne arhitekture sredinom 2011. godine.
Finansijsku liberalizaciju u Evropskoj uniji, kao jedan od njenih
ciljeva, ispravno je razmatrati u normalnim i u turbulentnim okolnostima,
što su pokazala dešavanja u EU u posljednje tri godine. Većina finansijskih
teoretičara jedinstvena je u stavu da u normalnim privrednim okolnostima
postoji monetarna i dijelom fiskalna liberalizacija, a da je ona u turbulentnim okolnostima redukovana kod oba ova segmenta. U ovome prednjače najveće i najjače zemlje članice, koje vlastite interese nastoje da prikažu
i nametnu kao opšte interese Evropske unije, što manje i ekonomski slabije
zemlje (članice) doživljavaju kao hegemoniju, u prvom redu Njemačke i
Francuske.
Analizirajući Lisabonski ugovor, njegova ograničenja i
implikacije, smatramo da je potreban veći obim nadležnosti koji bi trebao
da ima nivo Unije, nego što je do sada bilo, i da se u postojećim
institucionalnim okolnostima mora žrtvovati jedno od dva suprotstavljena
konstitutivna načela (prvo, da svaka članica plaća za svoje greške, i drugo,
da članica Unije ne može propasti). Istina, navedena načela mogla bi
opstati kada bi deficiti nedisciplinovanih članica bili kontinuirano
pokrivani iz Evropskog stabilizacionog fonda. Međutim, s obzirom na
kritičku masu javnosti u fiskalno odgovornim zemljama i na sve veće
budžetske deficite, smatramo da navedena dva konstitutivna načela neće
moći opstati, što ukazuju potresi i problemi koje je izazvao deficit Grčke,
koji je neuporedivo manji (čak oko šest puta) od onoga kod, recimo, Italije,
i gdje ekonomski najjače članice (primjera radi Francuska) pomažući
Grčkoj, u stvari pomažu svoje banke koje u svom portfelju imaju Grčke
javne obveznice u iznosu od oko 109 milijardi eura. Budući da su grčke
javne obveznice proglašene "finansijskim smećem" ni otpis dodatnih oko
130 milijardi eura duga nije pomogao Grčkoj da se stabilizuje, već u
krajnjem slučaju samo da izbjegne bankrot.
S obzirom na postojeće probleme u Eurozoni i na divergentne
pristupe njihovog rješavanja, posebno je važno pitanje koje se odnosi na
fiskalnu i širu ekonomsku perspektivu Evropske unije, odnosno Eurozone.
S tim u vezi smatramo da Eurozona može da opstane, ali pod određenim
institucionalnim i sadržajnim uslovima. Pri tome pod institucionalnim
uslovima podrazumijeva izmijenjeni Ustav EU koji će dati veća prava
nadnacionalnom nivou (nivou Unije), gdje će se važne odluke donositi
kvalifikovanom većinom, a ne konsenzusom i gdje pojedina članica neće
283
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (274-288)
moći da blokira donošenje odluka, ustanovljenje određenog stepena fiskalne unije i formiranja Ekonomske evropske vlade, koja bi kreirala daleko
usaglašeniju makroekonomsku politiku Evropske unije. Najkraće rečeno,
ako je primarni cilj očuvanje eura, odnosno Eurozone, onda se s pravom
može zaključiti da Evropa, odnosno Eurozona, opstaje samo na bitno
izmijenjenim institucionalnim pravilima i njihovoj dosljednoj primjeni. To
nadalje nameće zaključak o neophodnosti izmjene Lisabonskog, odnosno
Rimskog ugovora i prenošenja daleko većih fiskalnih i drugih ovlaštenja na
nivo Unije.
Dodajmo na kraju da se sadržajni uslovi precizno odnose na
fiskalnu politiku. Jedan od ključnih faktora u ovoj politici je harmonizacija,
ne samo indirektnih poreza (poreza na dodanu vrijednost i akciza), već i
direktnih poreza (poreza na dobit i poreza na dohodak). Eliminisanje
poreskih baza, odnosno "poreskih ostrva Robina Huda", drugi je zadatak
ove politike. Naredni (i najvažniji) faktor fiskalne politike Evropske unije
je kvantifikovanje javne potrošnje u granicama realnih mogućnosti članica,
odnosno striktno poštivanje Mastriških kriterija konvergencije i Pakta o
stabilnosti i rastu. U suprotnom, Eurozoni preostaje da ad hoc mjerama i
sredstvima iz Evropskog stabilizacionog fonda (ESF) sanira ogromne
budžetske deficite pojedinih članica i da time dovede u pitanje racionalnost
postojanja Eurozone.
EVROPSKI STABILIZACIONI MEHANIZAM
Kriza u Evropskoj uniji, odnosno Eurozoni, postala je dugoročnija
i sistematska, što je tokom jula 2011. godine priznao predsjednik Evropske
centralne banke. Kao rezultat navedene krize donesena je Odluka o
kreiranju plana pomoći problematičnim zemljama, nazvana Evropski
stabilizacioni mehanizam (ESM). Cilj ESM-a bio je da se obezbijede
zajmovi članicama sa finansijskim teškoćama u naredne tri godine. Ali,
umjesto bilateralnih zajmova ESM se sastojao od 60 milijardi eura
Evropske komisije (EK) i 440 milijardi eura SPV4 - Specijalnih prava
vučenja za koje treba da garantuju članice proporcionalno svom učešću u
kapitalu Evropske centralne banke. Dodatna sredstva od 250 milijardi eura
za Evropski stabilizacioni mehanizam predviđeno je da obezbijedi
Međunarodni monetarni fond (MMF), dok su se sredstva u iznosu od 440
milijardi eura trebala da pribave preko posebno kreiranog entiteta koji će
pozajmljivati novac na finansijskim tržištima i transferisati članici koja je u
finansijskim problemima. Garancije za pozajmljeni novac daće članice,
gdje je najveće učešće Njemačke (123 milijarde eura) i Francuske (92
milijarde eura).
Predviđeni iznosi sredstava od Evropske komisije i MMF-a
trebalo je da pošalju signal finansijskim tržištima da se Evropska unija
može nositi sa krizom i da neće dopustiti da neka od članica Unije
propadne, što je podrazumijevalo da i dalje ostaju na snazi dva
4
284
Special Purpose Vehicle - SPV
Škrbić Đ. V. i Adžić D.: MONETARNA I FISKALNA POLITIKA... EU
konstitutivna, međusobno suprotstavljena načela Evropske unije. Nakon
objavljivanja odluka Evropskog stabilizacionog plana (ESP), Evropska
centralna banka objavila je da je spremna da otkupljuje državne i
korporativne obveznice Eurozone s namjerom da obezbijedi "likvidnost i
dubinu tržišta". ECB je takođe objavila da će sve ove intervencije biti
sterilizovane i da stoga one ne predstavljaju tzv. "quantitative easing",
odnosno da nema bojazni od inflacije kao posljedice otkupa državnih i
korporativnih obveznica.
Ustanovljeni Stabilizacioni fond i odluka Evropske centralne
banke da otkupljuje državne i korporativne obveznice mogla je da
predstavlja prvi korak ka određenom stepenu fiskalne unije. Uslov za ovo
bila je striktna primjena Mastriških kriterija konvergencije i Pakta o
slabilnosti i rastu. Međutim, budući da paket donesenih mjera Evopskog
stabilizacionog plana (ESP) i odluka ECB nisu dale jasan odgovor na
pitanja vezana za problem solventnosti, gdje čak 22 od 27 članica
Evropske unije ima probleme sa prekoračenjima limita budžetskog deficita
i javnog duga (dakle ne poštuje Mastriške kriterije konvergencije i Pakt o
stabilnosli i rastu), a gdje je pitanje solventnosti u srži krize, preovladali su
stavovi određenih članica Evropske unije da je monetarna unija osuđena na
propast bez sličnog fiskalnog rješenja. Budući da usvojeni Stabilizacioni
plan nije dao rezultate, te da je eskalirala dužnička kriza u Španiji, Italiji i
Portugaliji, a da Grčku nije stabilizovalo ni otpisivanje duga u iznosu od, u
početku oko 100 milijardi eura, a kasnije još oko 130 milijardi eura,
problemi Eurozone su zahtijevaju kvalitetnija rješenja od dosadašnjih.
Pravci mogućih rješenja promjenom pravila
Ako Evropska unija želi da opstane njena Monetarna unija u kojoj
je državni dug relativno homogen s obzirom na rizik, na sličan način mora
biti homogena i fiskalna disciplina. Medutim, za fiskalnu disciplinu
potreban je snažniji mehanizam za anticiklične odgovore na šokove i
preispitivanje, odnosno radikalna promjena Mastriških kriterija
konvergencije i odredbi Pakta o stabilnosti i rastu. Prema nobelovcu
Michaelu Spenceu5, u prilagođavanju Mastrihta moguća su dva pravca:
(1)
veća fleksibilnost na nacionalnom nivou, i
(2)
jačanje fiskalnog kapaciteta centralne EU.
Prvi pravac je komplikovan i zahtijeva sofisticirane sposobnosti za
praćenje i provođenje fiskalne politike i državnog duga, pošto bi se inače
sadašnja situacija opet ponovila. Drugo, dugoročnije i bolje rješenje, bilo bi
jačanje fiskalnog kapaciteta centralne EU. Međutim, ovo rješenje uključuje
i viši stepen fiskalne centralizacije, što dijelom predviđa i Evropski
stabilizacioni plan koji su ponudili Njemačka i Francuska, ali i mogućnost
da Evropska unija izdaje obveznice na ime javnog duga. Za navedeno
potrebna je politička volja članica, što ipak može da predstavlja problem s
obzirom na način donošenja izmjena već postojećih ugovora. Dakle, drugi
5
Američki ekonomist Andrew Michael Spence (1943) dobitnik Nobelove
nagrade za ekonomiju 2001. godine.
285
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (274-288)
pravac išao bi ka višoj fiskalnoj centralizaciji s ograničenim anticikličnim
mandatom. To bi omogućilo efikasnije provođenje fiskalne discipline na
nivou članica i pomoglo euru da opstane. Uostalom, kada je Eurozona
osnovana, podrazumijevalo se da je fiskalna disciplina ključni faktor koji
će podupirati jedinstvenu valutu. Postojeća kriza u neugodnoj formi
podsjeća članice Eurozone na ovu potrebu. Dosadašnji izazov bio je postići
kombinaciju discipline i fleksibilnosli, koja bi štitila kolektivni interes.
Međutim, vrijeme i praksa su pokazali da te stvari idu uporedo, čak i uz
multilateralni nadzor i na proceduru u slučaju prekomjernih deficita.
Kontrola budžetskih pozicija, koje se odnose na srednjoročni i
kratkoročni nadzor, sada mora biti proširena i na javni dug, ali ne da se
nadzor zasniva na izvještajima članica već na nadnacionalnoj kontroli i
davanju saglasnosti ili ulaganju veta pri kvantifikovanju i usvajanju
budžeta članice Unije. Tako sistem ranog upozorenja treba da bude zamijenjen sistemom automatskog kažnjavanja u slučaju budžetske nediscipline.
Evropska unija mora preći sa projekcija i planova na njihovu kontrolu i to
prije nego što članica dođe u budžetske probleme. Dakle, budžetska
kontrola mora da bude sa nivoa Unije i vrlo rigorozna. To dalje podrazumijeva da ne treba (kao do sada) tri mjeseca čekati negativno mišljenje
Vijeća Evrope i uzimanje olakšavajućih okolnosti, već da sankcije trebaju
da stupaju na snagu automatski.
Razlozi uvođenja rigoroznih fiskalnih pravila ubuduće trebaju biti,
ne samo radi opstanka postojeće političke garniture na vlasti, nego i radi
opstanka same Eurozone. Fiskalne restrikcije (proizišle iz kriterija) neće
prvenstveno više biti rezultat straha da bi preveliki deficiti i javni dug
određenih članica mogli uticati na rast kamatnih stopa kod drugih članica
(što bi rezultiralo rastom cijena), već što bi preveliki deficiti mogli
zahtijevati ogromne uplate u Stabilizacioni fond ili čak uništiti Eurozonu.
Dakle, spillover učinci6 (preko kamata, cijena i deficita) mogli bi dovesti u
pitanje ne samo Eurozonu, već i ozbiljno uzdrmati cijelo tržište Evropske
unije. Nastavak pogoršanja spillover učinaka (efekti prelijevanja) mogao bi
dovesti u pitanje kredibilitet Evropske centralne banke i "omekšati" njenu
monetarnu politiku, što bi dodatno podstaklo fiskalnu nedisciplinu nekih
članica, koje su i do sada sanirane tuđim sredstvima.
ZAKLJUČAK
S obzirom na činjenicu da je Evropska unija nakon svake krize
izlazila jača, ali i institucionalno integrisanija, za očekivati je da će se to
dešavati i ubuduće. Međutim, uzevši u obzir da je postojeća dužnička kriza
najteža u dosadašnjoj istoriji Evropske unije, realno je očekivati da će i
preduzete mjere u institucionalnom i sadržajnom smislu biti do sada
najradikalnije i najdosljednije primjenjivane. To dalje neminovno
uslovljava određenu izmjenu Lisabonskog ugovora, odnosno brisanje
6
Indirektna dejstva direktnih vanjskih ulaganja manifestuju se kao oblici efekta
prelijevanja (spillover effescts) koji utiču na domaće korporacije tako da unapređuju
svoju efikasnost poslovanja.
286
Škrbić Đ. V. i Adžić D.: MONETARNA I FISKALNA POLITIKA... EU
jednog od dva konstitutivna, međusobno suprotstavljena načela, odnosno
institucionalnu mogućnost izbacivanja iz Unije fiskalno problematičnih
članica, donošenje odluka kvalifikovanom većinom, visoke i automatski
primjenjive kazne za zemlje prekršioce Mastriških kriterija konvergencije,
veto na deficitne budžete članica od strane Evropske unije, visok stepen
fiskalne unije i sl. Ove mjere, posebno one koje se odnose na budžetske
deficite i javni dug, neophodne su iz razloga što je praksa pokazala da su
dosadašnje sankcije predviđene institucionalnom regulativom Pakta o
stabilnosti i rastu, bile neefikasne i nisu dale očekivane efekte.
S druge strane s obzirom na heterogenost koja postoji među
članicama Evropske unije, odnosno Eurozone, u pogledu dostignutog nivoa
privrednog razvoja, strukture privrede, potreba za bržim privrednim
razvojem, različitosti privrednih ciklusa, različite strukture i visine javne
potrošnje, različitih privrednih sistema, neophodno je:
– da se ujednači ekonomska politika zemalja članica i da se formira
neka vrsta "Evropske vlade";
– da pored monetarne bude ustanovljena i fiskalna unija;
– da javna potrošnja članica bude u skladu sa realnim mogućnostima, odnosno da ona korespondira sa kvalitetom ishodišta njenih
učinaka, posebno kod manje razvijenih zemalja i onih koje su
fiskalno problematične.
Medutim, i pored svega navedenog svaka od članica zbog pada
privredne aktivnosti i drugih nepredviđenih uslova može da zapadne u
objektivne teškoće. Stoga će Unija i pored svih preduzetih mjera i
ustanovljenja fiskalne unije, morati da osnuje određeni Anticiklični
(stabilizacioni) fond za pomoć takvim članicama. O iznosima, modalitetima i dinamici uplate sredstava u ovaj fond, članice će se morati
dogovoriti i postignuti dogovor institucionalizovati. Dakle, i Evropska
unija i Eurozona, imaju nesporno dobre strane i potrebu da opstanu, ali
sada na daleko većem stepenu institucionalne integrisanosti i na
neophodnosti finansiranja toga i takvog zajedništva.
MONETARY AND FISCAL POLICY IN THE FUNCTION OF
EUROZONE STABILIZATION
Vojislav Đ. Škrbić, Ph.D. and Darija Adžić, M.A.
Abstract: monetary and fiscal policy of the european union, that is,
eurozone, represents the main lever of future stabilization of this group of countries. in
this connection there arise the questions of how to stabilize the financial status in
eurozone on a long-term basis, which instruments and mechanisms to use for
the purpose, especially in the situation when the monetary policy is at the
supernational level (the level of the european central bank - ecb), and when the
member countries of the eurozone are not willing to renounce their sovereignty
over the fiscal policy? the up-to-now attempts to actualize the fiscal discipline
through application of maastricht convergence criteria as well as the stability
and growth pact, and their altered institutional architecture, have not yielded
expected results.
Key words: monetary union, fiscal union, eurozone, foreign
exchange rates mechanism, european monetary system, maastricht treaty, lisbon
treaty, european central bank, the stability and growth pact
287
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (274-288)
LITERATURA
1.
Arestis, P., McCauiey, K., Sawyer, M. (1999): From Common Market to
EMU, A Historical Perspective of European Economic and Monetary
Integration, Economic Working Paper, No.263, February
2. Artis, M., Nixson, F. (2001): The Economics of the European Union, 3
edition, Oxford University Press
3. Brkić, L. (2004): Europska unija-od socijalne integracije do socijalne države,
UDK EU, Zagreb
4. Bunčić, S. (2010): Lisabonski ugovor i EMU, Univerzitet Novi Sad, Fakultet
tehničkih nauka, Novi Sad
5. Blažic. H. (2008): Usporedni porezni sustav, Ekonomski fakultet, Rijeka
6. Davis, E. P. (1999): Institutionalization and EMU, International Finance,
Vol.2 No.1, Blackwell Publishers Ltd, Oxford, United Kindom
7. Jednak, J. (2009): Ekonomija Evropske unije, BPS, Beograd
8. Jovanović, M. N., (2006): Evropske ekonomske integracije, CID, Beograd.
9. Janjetović, M. (2003): Ustav Evropske unije, revizija za evropsko pravo,
Službeni list, Beograd
10. Krugman, P. R., Obstfeld M. (2009): Medunarodna ekonomija, Teorija i
ekonomska politika, MATE, Zagreb
11. Muratović, H. (2011): Monetarna i fiskalna politika Evropske Unije, VPŠ
Primus, Gradiška
12. Šimović. H. (2005): Fiskalna politika EU i pakt o stabilnosti i rastu, Zbornik
radova Ekonomskog fakulteta, Zagreb
13. Škrbić, V. (2012): Savremeno tržište nafte, Nezavisni univerzitet, Banja Luka
14. Špirić, N. (2010): Ekonomska Unija uslovi i uslovljavanje, Ekonomski
fakultet, Banja Luka
15. http://www.ecb.int/home/html/index.en.html http://europa.eu/
16. http://www.europa.eu.int/euro http://www.entereurope.hr/
RESUME
Considering the heterogeneousness that exists between member countries
of the European Union, that is, Eurozone, in respect of the attained level of
economic development, economic structure, needs for a faster economic
development, diversity of economic cycles, different structure and level of public
expenditure and different economic systems, it is necessary to do the following:
– To standardize economic policy of member countries and form some sort of
“European Government”;
– To establish fiscal union in addition to monetary union;
– To bring public expenditure in accord with realistic possibilities, that is, make
it the case that it corresponds to the quality of the outcomes of its effects,
particularly with less developed countries and those that are fiscally
problematic.
However, even after everything that has been stated, each of the members
could find itself in facing objective difficulties, due to a decrease in economic
activity. Therefore, the Union shall have to establish a certain Anti-cyclic
(stabilization) fund for providing help to those member countries, in addition to all
the measures taken and the establishment of fiscal union.
288
Janjuš Z. i drugi: UPRAVLJANJE ... MATERIJALIMA ... OTPADA
Оргинални научни рад
UDK 628.477.6
DOI br. 10.7251/SVR1205289J
УПРАВЉАЊЕ РЕЦИКЛАБИЛНИМ
МАТЕРИЈАЛИМА ИЗ ЧВРСТОГ
КОМУНАЛНОГ ОТПАДА
Др Зоран Јањуш1
Градска управа Одјељење комуналне полиције, Бања Лука
Др Александар Петровић, др Александар Јововић и др Радица
Прокић-Цветковић2
Универзитет у Београду, Машински факултет, Катедра за процесну
технику
Мр Слободанка Павловић, доц. др Божидарка Арсеновић3
Еколошки факултет Независни универзитет Бања Лука
Апстракт: У раду су обрађени резултати обраде механичких особина
полипропилена пуњеног стакленим прахом, и више пута прерађиваног.
Испитиване су стандардне епрувете, направљене од основног материјала полипропилена и уз додатак 0%, 5%, 10%, 15%, 20%, 25% и 30% стакленог праха
гранулације мање од 0,5mm, кроз шест циклуса прераде. Измјерене вриједности
дале су могућност формирања образаца промјене механичких особона
посматраног материјала са различитим садржајем страног тијела, кроз циклусе
прераде, што може помоћи у даљим истраживањима и анализама.
Кључне ријечи: анализа, полипропилен, механичке особине.
УВОД
Брига за очувањем животне средине, због ограничености
ресурса с једне стране и гомилања отпада с друге, узрокује потребу
кориштења еколошки прихватљивих материјала и њихово рециклирање на крају корисног вијека трајања. Кориштење полимерних
материјала је у сталном порасту од половине прошлог вијека,
захваљујући повољном односу карактеристике-квалитет-цијена, те
1
, [email protected]
[email protected], [email protected], [email protected]
3
[email protected], [email protected]
2
289
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (289-300)
обрадивости и употребљивости4. Најчешће су кориштени
термопластични полимери због погодности рециклаже, за разлику од
дуропласта који се рјеђе користе5. У укупној маси пластичних
производа најчешће се користе полиетилен (PЕ) и полипропилен (PP)
око 60-70%, затим полистирен (PS) око 10-15% затим поливинилхлорид (PVC) 15% и PET 5%6.
У новије вријеме повећана је употреба композитних
материјала, тј. смјесе два или више материјала различитог састава и
облика формираних у циљу постизања жељених карактеристика.
Најчешће су у употреби влакнасти композити, гдје влакна служе за
побољшавање механичких карактеристика. Поред кориштених
вјештачких влакана све чешће су у употреби природна влакна од
конопље, јуте, лана, пилећег перја или отпадног папира, картoна,
текстила и сл7. Међутим, употреба више различитих материјала
компликује рециклажу, јер се влакна и матрице требају раздвојити8.
Овај проблем могуће је превазићи употребом зрнастих композитних
материјала који би се поново употребљавали у цјелини.
У циљу утврђивања промјене механичких карактеристика,
вршена су експериментална истраживања утицаја вишеструке прераде
отпадног полипропилена са различитим процентом масеног удјела
стакленог праха (гранулације мање од 0,5mm што је добијено
мљевењем) на промјену механичких карактеристика кроз циклусе9.
Вршена су испитивања: затезањем, смицањем, савијањем, притиском,
пузањем, ударом и испитивање тврдоће. Изабрана механичка
испитивања у великој мјери дефинишу механичке карактеристике
посматраног материјала. Анализа резултата вршена је методом
најмањих квадрата, чиме се добија могућност израчунавања
посматраних вриједности, за које не постоје експериментални
резултати. Отпадни полипропилен и отпадно стакло су пречишћени
од механичких и других нечистоћа прањем и сушењем, те
припремљени мљевењем за даљу обраду.
Извршена су испитивања механичких карактеристика
мјешавине отпадног полипропилена и отпадног стакла, не улазећи у
хемијска и физичка својства насталог композита. Циљ је да се изведу
закључци о могућности, квалитету и поузданости поновне употребе
кориштених материјала добијених дјелимичним раздвајањем
компоненти и њиховом вишеструком употребом.
4
Jовановић, S., Милетић, П., Бојанић, В., Топић, Ж., 2002
Pickering, S.J., 2006 стр. 1206–1215
6
Jањуш, З., 2006, изводи из магистарског рада
7
Bullions, T.A., и остали, 2006, стр 102–114
8
Alcock, B. и остали, 2008, Part B 39, 537–547
9
Гранулације мање од 0,5mm што је добијено мљевењем
5
290
Janjuš Z. i drugi: UPRAVLJANJE ... MATERIJALIMA ... OTPADA
1. МЕХАНИЧКА ИСПИТИВАЊА
Механичке карактеристике материјала битно утичу на
поузданост производа током експлоатације. Оне показују понашање
елемента изложеног механичким оптерећењима10. Шематски приказ
планираних испитивања механичких карактеристика и очекивани
резултати представљен ја на слици бр. 1.
Слика 1. Шематски приказ планираних испитивања и очекиваних
резултата
2. УЗОРЦИ ЗА ИСПИТИВАЊА
За експеримент је кориштен материјал полипропилен, у
праху, ради постизања хомогености при мијешању са стакленим
прахом. Коришћени стаклени прах је гранулације мање од 0,5mm,
што је постигнуто ситовном анализом послије мљевења стакленог
праха. Мијешање је вршено механички – континуирано ради
постизања хомогености смјесе. Произведене су епрувете од основног
материјала полипропилена и епрувете смјесе полипропилена са
масеним удјелом 5%, 10%, 15%, 20%, 25% и 30% стакленог праха.
Због дебљине епрувете за испитивање од 4mm и максималне
димензије грануле стакленог праха од 0,5mm, испитивање није
вршено за већи проценат удјела стакленог праха од 30%. Код
припремања основног материјала и смјеше основног материјала са
10%, 20% и 30% стакленог праха, број припрерака - епрувета је
задржан, а остатак епрувета је уситњаван и припреман за поновну
прераду. Исти поступак понављан је шест пута. Наведеним поступком
су израђене епрувете од основног материјала и епрувете од мјешавине
полипропилена и стакла, и то у 6 циклуса прераде.
10
Липолд, R., Благојевић, А., Исмаиловић, Ф., Пашић, О., 1990
291
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (289-300)
Припремци (епрувете) су произведени са додатком боје ради
лакшег визуелног распознавања: основни материјал провидна-бијела,
са удјелом 5% стакленог праха жута, 10% зелена, 15% наранџаста,
20% плава, 25% свијетлоплава и 30% црвена. Прије употребе основни
материјал (полипропилен) и стаклени прах су загријавани – сушени у
сврху одстрањивања влаге.
Израда епрувета је извршена у предузећу „Дита“ Бања Лука,
септембра 2009. год.
Све епрувете и материјал су прерађивани и произведени на
исти начин и на истој машини – екструдеру, карактеристика:
1. Назив: ARBURG-MASCHINENFABRIK, HEHL & SOHNE, D
7298 LOSSBURG 1
2. Тип: allrounder 305-210-700
3. Серија: 115068
Поступак екструдирања је поступак континуираног
истискивања (или потискивања) загријаног и омекшаног полимера
кроз профилисану млазницу [59]. Температура прераде је била
константна и износила је 2300С, 2200С, 2100С, 2000С за први, други,
трећи и четврти гријач. Хлађење епрувета вршено је лагано на собној
температури, без додатних средстава. Уситњавање материјала
(припрема за поновну прераду) вршено је индустријским млином. Од
материјала су направљене епрувете за испитивање затезањем, а из
њих су изрезивани припремци за мјерење осталих механичких
величина. Епрувете су ливене у специјално направљеном калупу.
Обрађене епрувете припремљене за испитивање затезањем и за
припрему узорака за друга предвиђена испитивања приказане су
сликом бр. 2. За потребе предвиђених испитивања произведено је
преко хиљаду (1000) епрувета.
Слика 2. Обрађене епрувете основног материјала и материјала са
додатком: 5%, 10%, 15%, 20%, 25% и 30% стакленог праха
292
Janjuš Z. i drugi: UPRAVLJANJE ... MATERIJALIMA ... OTPADA
3. РЕЗУЛТАТИ ИСПИТИВАЊА МЕХАНИЧКИХ
КАРАКТЕРИСТИКА
Обрада резултата вршена је с циљем описивања података
добијених експерименталним путем, подесном математичком
функцијом, тј. аналитичким обрасцем. Тражена је што једноставнија
функција промјене посматране величине по циклусу прераде, а у
зависности од удјела стакленог праха. Екпериментални резултати
апроксимирани су аналитички са задовољавајућом тачношћу.
За обраду су кориштене средње вриједности механичке
карактеристике, добијене као аритметичка средина експерименталних
резултата и приказане су у Табели бр.1.
Табела 1. Подаци за обраду
Удио
стакла
0%
Механичка карактеристика – средња вриједност
Осн.
II
III
IV
V
VI
I прер.
мат.
прер.
прер.
прер. прер. прер.
хх
хх
хх
хх
хх
хх
хх
5%
хх
10%
хх
15%
хх
20%
хх
25%
хх
30%
хх
хх
хх
хх
хх
хх
хх
хх
хх
хх
хх
хх
хх
хх
хх
хх
хх
хх
хх
Да би се омогућила употреба резултата добијених мјерењем и
израчунавањем за композитни материјал са другачијим процентом
масеног удјела стакла од оног за који су извршена испитивања,
извршена је даља обрада изналажењем функционалне зависности везе
између механичке карактеристике, масеног удјела стакла и циклуса
прераде материјала.
Обрада података у наведеном смислу је извршена коришћењем методе најмањих квадрата. У конкретном случају промјена
механичке карактеристике изражена је у зависности од циклуса
прераде и удјела стакла у основном материјалу. Изналажење
функционалне зависности је извршено у два корака.
Први корак подразумијева проналажење функционалне
зависности која довољно добро описује везу између механичке
карактеристике и масеног удјела стакла за сваки циклус прераде. При
томе се водило рачуна да се пронађе једна функционална веза која ће
довољно добро описати промјену механичке карактеристике у
функцији масеног удјела стакла за сваки од циклуса прераде.
Анализом се утврђује да је та функционална веза облика:
293
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (289-300)
(1)
гдје су:
- y(s,x) - механичкa карактеристикa,
- x - процентуални масени удио стакла (x = 0,1,...,30),
- a, b,c... - коефицијенти и
- s - циклус прераде (s = 0,1,...,6).
Коефицијенти a, b,... уз промјенљиву (х) за сваки од циклуса прераде
имају своје вриједности.
Други корак подразумијева изналажење функционалне везе између
коефицијената уз промјенљиву (х) у зависности од циклуса прераде
односно
,… На начин како је то описано у првом кораку,
утврђује се функционална веза типа:
(2)
гдје је:
z(s) - вриједности коефицијената
,...,
A, B, C, D, E и F - вриједности коефицијената у једначини (2) који
зависе од тога који коефицијент
и
се одређује.
4.аДИСКУСИЈА РЕЗУЛТАТА
55.1.4.1. Промјена затезне чврстоће
Промјена затезне чврстоће полипропилена пуњеног
стакленим прахом гранулације мање од 0,5 mm описана је обрасцем:
(3)
Затезна чврстоћа је расла код прве и друге прераде, па даље
кроз циклусе прераде лагано опадала. Када се говори о промјени
затезне чврстоће у зависности од броја циклуса прераде треба
нагласити да се она може занемарити, јер је око 1%. Посматрани
материјали имају релативно сличан тренд промјене. Такође се види да
затезна чврстоћа опада са додавањем стакленог праха основном
материјалу. Већи пад затезне чврстоће уочава се при додавању 5%
стакленог праха (око 10 %). Запажа се такође да при додатку 10%
стакленог праха затезна чврстоћа се битно не мијења у односу на
затезну чврстоћу материјала са 5% стакленог праха. Са даљим
повећањем удјела стакленог праха затезна чврстоћа и даље опада, али
умјереније. Тако, на примјер, при додавању 30% стакленог праха,
затезна чврстоћа опада за око 20% у односу на затезну чврстоћу
чистог полипропилена (без стакленог праха). Тренд промјене кроз
циклусе прераде код основног материјала за нијансу се разликује од
промјене код материјала са додатком стакленог праха. Максимална
вриједност затезне чврстоће износи Rm=33,48 N/mm2 за једанпут
прерађен полипропилен без додатка стакленог праха, а минимална
Rm=27,17 N/mm2 за основни материјал са масеним удјелом од 30%
294
Janjuš Z. i drugi: UPRAVLJANJE ... MATERIJALIMA ... OTPADA
стакленог праха11. Измјерене вриједности зазетне чврстоће не
разликују се значајно од вриједности затезне чврстоће добијене у
ранијим мјерењима Rm=29,3-30,66 N/mm25, или вриједности затезне чврстоће стандардног полипропилена Rm=30-39 N/mm212.
За разлику од процјене могућности употребе постојећег
материјала, у сличним доступним радовима аутори су се углавном
бавили побољшавањем затезне чврстоће полипропилена, нпр.
формирањем кополимера додавањем адитива или модификатора, или
формирањем влакнастих или ламелних композита. На примјер,
додавањем пилећих пера у проценту од 0% до 50% полипропилену13
затезна чврстоћа је континуирано опадала.
4.2. Промјена смицајне чврстоће
Промјена смицајне чврстоће полипропилена пуњеног
стакленим прахом гранулације мање од 0,5 mm описана је обрасцем:
(4)
Смицајна чврстоћа расте код прве прераде за око 10%, па опада
до трећег циклуса прераде, па затим поново расте (све даљње
промјене су уоквиру 5%). Такође се види да смицајна чврстоћа
константно (скоро линеарно) опада додавањем стакленог праха
основном материјалу у оквиру нижем од 2%. Разлика је код основног
материјала, гдје између чистог полипропилена и полипропилена са
додатком 5% стакленог праха, смицајна чврстоћа опада око 4,5%, а
даље задржава тренд као и више пута прерађивани материјали.
Максимална вриједност смицајне чврстоће износи s=30,39
N/mm2 за једанпут прерађен полипропилен без додатка стакленог
праха, а минимална s =26,84 N/mm2 за основни материјал са
масеним удјелом од 30% стакленог праха14. Измјерене вриједности
смицајне чврстоће не разликују се значајно од вриједности смицајне
чврстоће добијене у ранијим мјерењима s =33,1-36 N/mm2.
4.3. Промјена савојне чврстоће
Промјена савојне чврстоће полипропилена пуњеног
стакленим прахом гранулације мање од 0,5 mm описана је обрасцем:
(5)
Савојна чврстоћа расте до друге прераде за око 10% па даље
кроз циклусе прераде опада до четврте прераде за око 5%. Даље до
шестог циклуса задржава релативно константан тренд промјене.
Такође се види да савојна чврстоћа опада додавањем стакленог праха.
11
Jањуш, З., 2012, резултати докторске дисертације
Нађ, М., 1978
13
Huda, S., Yang, Y., 2008, стр. 790–798
14
Jањуш, З., 2012, резултати докторске дисертације
12
295
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (289-300)
Тврдоћа расте код прве прераде, па опада до другог циклуса
прераде, па затим поново расте кроз трећи и четврти и опада пети и
шести (све посматране промјене мање су од 5% по циклусу). Такође
се види да тврдоћа расте са додавањем стакленог праха основном
материјалу до 20% и 25% масеног удјела (мање од 5% у односу на
основни материјал), гдје стагнира, па надаље опада. Разлика је код
посматрања основног материјала гдје тврдоћа константно расте.
Промјене нису са великим разликама по фазама посматрања.
Максимална вриједност тврдоће износи HS=72,17 Shore-D за
један пута прерађен полипропилен са масним удјелом од 20%
стакленог праха, а минимална HS =69,05 Shore-D за три пута
прерађен полипропилен без додатка стакленог праха15.
За разлику од процјене могућности употребе постојећег
материјала, у сличним доступним радовима аутори су се углавном
бавили побољшавањем тврдоће полипропилена, нпр. формирањем
кополимера додавањем адитива или модификатора или формирањем
влакнастих или ламелних композита (постизана је до 10% већа
тврдоћа од тврдоће полипропилена кориштеног у експерименту (7478 Shore D)16 и (70-76 Shore D)17.
4.4. Промјена притисне чврстоће
Промјена притисне чврстоће полипропилена пуњеног стакленим прахом гранулације мање од 0,5 mm описана је обрасцем:
(6)
Притисна чврстоћа расте код прве и друге прераде (по 5% по
циклусу), разлика је материјал са удјелом 25% стакленог праха, гдје је
од нултог до првог циклуса прераде промјена релативно константна и
материјал са удјелом од 30% стакленог праха гдје у истом дијелу
опада. Даље кроз циклусе прераде лагано опада или стагнира код
материјала са нижим удјелом стакленог праха, док код материјала са
удјелом стакленог праха већим од 15% континуирано расте, те код
чистог полипропилена и полипропилена са додатком 5% стакленог
праха од четвртог до шестог циклуса прераде опада. Такође се види
да притисна чврстоћа континуирано расте са додавањем стакленог
праха основном материјалу за све циклусе прераде.
Максимална вриједност притисне чврстоће износи Rpm=63,26
N/mm2 за четири пута прерађен полипропилен са масеним удјелом
од 30% стакленог праха, а минимална Rpm=53,14 N/mm2 за основни
материјал са масеним удјелом од 5% стакленог праха. Измјерене
15
Jањуш, З., 2012, Исто
Нађ, М., Исто
17
Jањуш, З., Исто
16
296
Janjuš Z. i drugi: UPRAVLJANJE ... MATERIJALIMA ... OTPADA
вриједности притисне чврстоће одговарају вриједности притисне
чврстоће стандардног полипропилена Rpm=39-56 N/mm218.
Слично истраживање проведено је додавањем честица пепела у
РЕТ19, гдје је забиљежен сличан тренд промјене притисне чврстоће.
Додавањем чистом РЕТ-у 10% и 20% честица пепела притисна
чврстоћа је расла. Додавањем 30% и 40% честица пепела благо је
стагнирала и опадала, да би додавањем 50% честица праха расла.
4.5. Промјена тврдоће
Промјена тврдоће полипропилена пуњеног стакленим прахом
гранулације мање од 0,5 mm описана је обрасцем:
(7)
Тврдоћа расте код прве прераде, па опада до другог циклуса
прераде, па затим поново расте кроз трећи и четврти и опада пети и
шести (све посматране промјене мање су од 5% по циклусу). Такође
се види да тврдоћа расте са додавањем стакленог праха основном
материјалу до 20% и 25% масеног удјела (мање од 5% у односу на
основни материјал) гдје стагнира, па надаље опада. Разлика је код
посматрања основног материјала гдје тврдоћа константно расте.
Промјене нису са великим разликама по фазама посматрања.
Максимална вриједност тврдоће износи HS=72,17 Shore-D за
један пута прерађен полипропилен са масеним удјелом од 20%
стакленог праха, а минимална HS =69,05 Shore-D за три пута
прерађен полипропилен без додатка стакленог праха20.
За разлику од процјене могућности употребе постојећег
материјала, у сличним доступним радовима аутори су се углавном
бавили побољшавањем тврдоће полипропилена нпр. формирањем
кополимера додавањем адитива или модификатора или формирањем
влакнастих или ламелних композита (постизана је до 10% већа
тврдоћа од тврдоће полипропилена кориштеног у експерименту (7478 Shore D) [12] и (70-76 Shore D)21.
4.6. Промјена жилавости
Промјена жилавости полипропилена пуњеног стакленим
прахом гранулације мање од 0,5 mm описана је обрасцем:
(8)
Жилавост расте код прве и друге прераде (за око 2% по
циклусу) па даље кроз циклусе прераде лагано опада, осим код чистог
18
Нађ, М., Исто
Li, Y., White, D.J., Peyton, R.L., 1998, стр. 87-93
20
Jањуш, З., Исто
21
Yazdani, H., Morshediana,J., Khonakdar, H.A.,2006, 614–620
19
297
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (289-300)
полипропилена гдје код првог и другог циклуса опада, а даље лагано
расте. Такође се види да жилавост рапидно опада, за око 20% са
додавањем до 5% стакленог праха основном материјалу, те је даљи
тренд опадања са додавањем до 30% стакленог праха укупно око 3%.
Максимална вриједност жилавости износи =31,46 Ј/cm2 за
пет и шест пута прерађен полипропилен без додатка стакленог праха,
а минимална  =25,01 Ј/cm2 за пет пута прерађен полипропилен са
масеним удјелом 30% стакленог праха 6. У једном истраживању у
матрицу полипропилена додавана је количина од 0% до 50% пилећих
пера 4, гдје је приказано да такав тип композиза (влакнасти) утиче
на побољшање жилавости, тако да је жилавост континуирано расла са
додавањем до 40% пилећих пера полипропилену, а даље са 50% посто
додатка опадала. Измјерене вриједности жилавости не разликују се
значајно од вриједности жилавости добијене у ранијим мјерењима 
=28-56,1 Ј/сm222.
4.7.аУпоредни приказ механичких карактеристика
Ради једноставнијег визуелног посматрања извршен је
упоредни приказ (сл. 3) промјене механичких карактеристика у
зависности од додатка стакленог праха основном материјалу. Због
компактности дијаграма вриједности савојне чврстоће, тврдоће и
напона сабијања приказане су са два пута умањењем.
38
37
36
MEHANICKA OSOBINA
35
34
33
32
31
Zat. cvrs. (N/mm2)
Smic. cvrs. (N/mm2)
Sav. cvrs. (N/mm2)/2
Tvrd. (SH-D)/2
Prit. cvrs. (N/mm2)/2
Zilav. (J/cm2)
30
29
28
27
26
25
24
0
5
10
15
20
25
30
POSTOTAK STAKLA (%)
Слика 3. Дијаграм упоредни приказ промјене посматраних механичких
величина
Из дијаграма се види да се са додатком стакленог праха
основном материјалу побољшавају тврдоћа и притисна чврстоћа, док
слабе затезна чврстоћа, смицајна чврстоћа, савојна чврстоћа и
жилавост23.
22
23
298
Jањуш, З., 2006, Исто
Jањуш, З., 2012, Исто
Janjuš Z. i drugi: UPRAVLJANJE ... MATERIJALIMA ... OTPADA
ЗАКЉУЧАК
За очување животне средине важна је употреба рециклабилних материјала, а у новије вријеме и комбинација више њих, што
показује и пракса у свијету. У доступној литератури види се да су
истраживања углавном усмјерена на производњу композитних
материјала са максимално побољшаним карактеристикама. У овом
раду показано је да се поједини већ кориштени материјали
дјелимично раздвојени из укупне количине отпада могу понудити на
тржиште са стабилним механичким карактеристикама и да се могу
вишеструко користити.
На основу литературних података и спроведених експерименталних истраживања може се закључити да отпадни полипропилен са додатком различитог запреминског удјела (који одговара до
30% масеног удјела стакленог праха) страног материјала гранулације
мање од 0,5 [mm] (зрнасти композит) има стабилну промјену
посматраних механичких величина.
Овакви материјали се могу рециклирати без раздвајања
компоненти до шест циклуса, при чему се посматрана карактеристика
битно не мијења, што побољшава економске критеријуме. Кроз
циклусе прераде задржавају стабилну промјену посматране
механичке карактеристике.
Добијени су аналитички обрасци који омогућавају израчунавање посматране механичке карактеристике за било који удио
додатка стакленог праха од 0% до 30% у било којем циклусу прераде
до шесте прераде, са задовољавајућом тачношћу.
Даљња истраживања требала би бити усмјерена на одређивање максималног удјела додатка стакла и максималног циклуса
прераде, при којима не долази до велике деградације посматране
механичке карактеристике, тј. до крајње границе могућности
употребе описаног материјала.
MANAGEMENT OF RECYCLABLE MATERIALS FROM SOLID
WASTE
Zoran Janjuš Ph.D., Aleksandar Petrović Ph.G., Aleksandar Jovović
Ph.D., Radica Prokić-Cvetković Ph.D., Slobodanka Pavlović M.A. and
Božidarka Arsenović Ph.D.
Abstract: This paper describes possibilities of polypropylene reusage
mechanical properties recycling with addition of glass powder. Standard test tubes,
made of basic material polypropylene, with addition of 0%, 5%, 10%, 15%, 20%, 25%
and 30% of glass powder with granulation less than 0,5 mm, have been tested
mechanical properties six processing cycles. Measured values gave possibility to form
patterns for changes of the observed material with different content of additives,
bending resistance processing cycles, which can be helpful in further research and
analysis.
Key words: analysis, polypropylene, mechanical properties .
299
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (289-300)
ЛИТЕРАТУРА
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
Alcock, B. , Cabrera, N.O., Barkoula, N.-M., Wang, Z., Peijs, T (2008): The
effect of temperature and strain rate on the impact performance of recyclable
all-polypropylene composites, Composites: Part B 39, 537–547
Bullions, T.A., Hoffman, D., Gillespie, R.A., Price-O Brien, J., Loos, A.C.
(2006): Contributions of feather fibers and various cellulose fibers to the
mechanical properties of polypropylene matrix composites, Composites
Science and Technology 66, 102–114
Cavalieri, F., Padella, F. (2002): Development of composite materials by
mechanochemical treatment of post-consumer plastic waste, Waste
Management 22, 913–916
Huda, S., Yang, Y. (2008): Composites from ground chicken quill and
polypropylene, Composites Science and Technology 68, 790–798
Jањуш, З. (2006): Поузданост употребе рециклираног термопласта,
магистарски рад, Машински факултет, Бања Лука
Jањуш, З. (2012): Управљање рециклабилним материјалима из чврстог
комуналног отпада, докторска дисертација, Маш. факултет, Београд
Jовановић, S., Милетић, П., Бојанић, В., Топић, Ж. (2002): Прериклирање
полимерног отпада, Пољопр. факултет, Бања Лука
Li, Y., White, D.J., Peyton, R.L. (1998). Composite material from fly ash and
post-consumer PET, Resources, Conservation and Recycling 24, 87-93
Липолд, R., Благојевић, А., Исмаиловић, Ф., Пашић, О. (1990):
Материјали у машинству, Глас, Бања Лука
Нађ, М. (1978): Полимерни материјали избор, својства, примјена,
конструкција и прерада, Загреб
Pickering, S.J. (2006): Recycling technologies for thermoset composite
materials - current status, Composites: Part A 37, 1206–1215
Xiang ,C., Sue, H.-J., Chu, J., Masuda, K. (2004): Roles of additives in
scratch resistance of high crystallinity copolymers, Polymer Engineering and
Science 41, 23–31
Yazdani, H., Morshediana, J., Khonakdar, H.A. (2006): Effect of maleated
polypropylene and impact modifiers on the morphology and mechanical
properties of PP/Mica composites, Polymer Composites 27, 614–620
RESUME
For the preservation of the environment usage of recyclable materials,
and more recently the combination of several of them is very important, as
example of practice in the world. In this paper, it is shown that certain used
materials, which are already partially separated from the total amount of waste, can
be offered to the market with stable mechanical properties and can be used
repeatedly.
Waste polypropylene, with the addition of different volume share (which
corresponds to 30% by weight of glass powder) foreign material grain size less
than 0.5 [mm] (granular compound), can be recycled without separation of
components to six cycles and the observed characteristics it does not change, and
lead to improving economic criteria.
300
Švraka N.: INTENZIFIKACIJA NASTAVE FIZIČKOG VASPITANJA...
Orginalni naučni rad
UDK 371.311::796
DOI br. 10.7251/SVR1205301S
ИНТЕНЗИФИКАЦИЈА НАСТАВЕ ФИЗИЧКОГ
ВАСПИТАЊА УЧЕНИКА ДРУГИХ РАЗРЕДА
КРОЗ РАД СА ДОПУНСКИМ ВЕЖБАМА
Доц. др Небојша Шврака
Независни универзитет Бања Лука
Апстракт: У раду се покушава одговорити колики је утицај допунских
вежби као и њихов значај у интензификацији часа физичког васпитања код
ученика млађег школског узраста.
Кључне речи: Интезификација, допунски рад, млађи школски узраст.
УВОДНА РАЗМАТРАЊА
Проблеми који проистичу у настави физичког васпитања су у
великој корелацији са просторно-временским условима, па се стога
готово императивно тражи оптимални модалитет и облик рада како
би се задовољили сви фактори успешности наставног процеса.
Применом одговарајућег организацијског облика рада са
допунским вежбама умногоме доприноси интензификацији, рационализацији, оптимализацији, хуманизацији и индивидуализацији
наставног процеса. Резултати неких истраживања показали су да се
интензитет часа може знатно подићи користећи се другим облицима
рада, ту се посебно мисли на рад са допунским вежбањем. Рад са
допунским вежбањем је такав облик рада у којем се после извођења
главне вежбе додаје допунска.
Кроз овај рад се жели показати утицај допунских вежби, као и
њихов значај у интензификацији часа физичког васпитања код
ученика млађег школског узраста.
МЕТОДЕ РАДА
Испитивање је спроведено на узорку од 62 ученика другог
разреда, у двије основне школе у Бањој Луци. Узорак је подељен у две
групе са којима су наставу изводили студенти Педагошког факултета
Независног универзитета у Бањој Луци, у склопу својих часова
педагошке праксе у току једног полугодишта. Експериментална група
301
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (301-305)
је састављена од 30 ученика, који су кроз часове физичког васпитања
имали заступљен групни облик рада са допунским вежбањем.
Контролну групу је сачињавало 32 ученика у чијој настави нису
кориштени елементи допунског рада. Часови су извођени паралелно у
исто време у две школе.
Ученици су на почетку и на крају полугодишта измерени са
10 стандардних тестова који се користе у праћењу и вредновању у
настави физичког васпитања.
ВТ – висина тела
ТМ – телесна маса
ОП – обим подлактице
КНН – кожни набор надлактице
ТР – тапинг руком
СКОКДА – скок у даљ из места
ПН – полигон натрашке
ПТ – подизање трупа
ПР – претклон разножно
ИВЗ – издржај у вису згибом
Статистичка обрада података
Полазећи од добијених резултата израчунали смо
аритметичку средину, након чега је проведена анализа варијанте
између група и између почетног и завршног стања.
Хипотеза истраживања
Нултом хиптезом је претпостављено да је организација часа
физичког васпитања са допунским радом фактор интензификације
наставног процеса.
Резултати и дискусија
Табела - Резултати почетног и завршног мерења група те ниво
значајности анализа варијанси
Аритметичке средине
Почетно
Варијабле
Е
К
Завршно
Е
а1
а2
а3
а4
К
1.
ВТ
129,22
129,66
132,23
132,58
0,55
0,77
0,02
0,01
2.
ТМ
26,64
26,53
27,72
28,18
0,67
0,75
0,04
0,03
3.
ОП
16,89
17,19
19,14
17,54
0,47
0,01
0,00
0,22
4.
КНН
11,14
11,76
7,80
11,10
0,37
0,00
0,00
0,12
5.
ТР
15,95
12,99
16,72
14,27
0,03
0,00
0,08
0,11
302
Švraka N.: INTENZIFIKACIJA NASTAVE FIZIČKOG VASPITANJA...
6.
СКОКДА
103,25
102,57
124,79
107,49
0,32
0,00
0,00
0,03
7.
ПН
34,03
33,90
25,35
30,37
0,26
0,01
0,03
0,02
8.
ПТ
22,35
21,66
31,09
22,92
0,08
0,00
0,00
0,05
9.
ПР
32,16
30,58
38,47
31,82
0,07
0,00
0,00
0,15
10.
ИВЗ
14,05
12,89
28,58
14,58
0,08
0,00
0,00
0,06
Е – експериментална група; К – контролна група;
а1 – ниво значајности разлика између почетних стања
екперименталне и контролне групе;
а2 - ниво значајности разлика између завршних стања
екперименталне и контролне групе;
а3 - ниво значајности разлика између почетних и завршних
стања експерименталне групе;
а4 - ниво значајности разлика између почетних и завршних
стања контролне групе;
Резултати анализе варијансе између контролне и
експерименталне групе као и између појединих група у почетном и
завршном мерењу приказани су у табели 1. Анализа варијансе није
показала значајност разлика између група у варијабли висина тела ни
код почетног ни код завршног мерења. Обе групе показале су
статистички значајан пораст вредности између два мерења.
Мера телесне масе није се показала значајном за разликовање
код група ни код почетног ни код завршног мерења. Анализа
варијансе показала је значајно повећање вредности код обе групе
групе испитаника између почетног и завршног мерења. Анализа
варијансе није показала значајност варијабле обима подлактице за
разликовање обе групе код почетног мерења, док је њена вредност у
диференцирању група код завршног мерења статистички значајна.
Експериментална група је између два мерења постигла,
статистички гледано, значајан напредак, што није случај са
контролном групом. Код почетног проверавања варијабле, кожног
набора надлактице, није се показала статистички значајна разлика
између група, док је код завршног мерења разлика између група
статистички значајна. Експериментална група је између два мерења
постигла значајан напредак и насупрот ње помак код контролне групе
није статистичи значајан.
Код варијабле тапинг руком анализа варијансе показала је
статистичку значајност група и код почетног и код завршног мерења.
Ни експериментална ни контролна група није постигла статистички
значајан помак између два мерења.
Варијабла скок у даљ из места није показала значајне
разлике ни код једне групе у почетном мерењу, док је код завршног
мерења, код обе групе статистички значајна. Обе групе постигле су
303
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (301-305)
статистички значајан напредак између мерења. Анализа варијансе
није показала значајност варијабле полигон натрашке у разликовању
две групе код почетног мерења, док су се код финалног мерења у
наведеној варијабли групе статистики значајно разликовале. Код обе
групе постигнут је статистичи значајан напредак од почетног до
завршног мерења. Код почетног проверавања варијабла подизање
трупа није се показала статистичи значајном за разликовање ни код
једне групе, док је код завршног мерења наведена варијабла значајна
код диференцијације група при завршном мерењу. Код обе групе
уочен је статистички видан напредак између два мерења.
Кад се анализира варијабла претклон разножно варијанса није
показала значајност разлике међу групама код почетног стања, док је
код завршног мерења код ове варијабле та разлика значајна код обе
групе. Експериментална група је постигла статистички значајан
напредак, док су код контролне групе резултати остали готово на
нивоу почетног мерења. Варијабла издржај у вису није показала
значајну разлику код почетног мерења у обе групе, док је наведена
варијабла статистички значајна за разликовање код завршног мерења.
Код обе групе уочен је статистички значајан помак између мерења.
Добијени резултати показују да часови физичког васпитања
кроз организациони облик рада, допунски рад, пре свега подижу
интензитет часа, рационализују и хуманизују процес вежбања и
самим тим постижу значајан утицај на трансформацију антрополошких карактеристика ученика.
ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
На основу добијених резултата у овом истраживању, може се
закључити да је облик организовања часа физичког вежбања
допунским радом код ученика другог разреда у две школе у Бањој
Луци показао боље резултате у свим тестираним антропометријским
и моторичким варијаблама. Тиме смо потврдили хипотезу о
позитивном утицају организације часа са рада са допунским вежбама
као ефикасног фактора интензификације часа физичког васпитања. Из
свега горе наведеног долази се до закључка да је организација часа
рад са допунским вежбама веома значајна и потребна у раду са
најмлађим школским узрастом.
INTENSIFIKACATION OF PE LESSONS FOR THE 2ND GRADE
SRUDENTS THROUGH VITH ADDITIONAL EXERCISES
Nebojša Švraka, Ph.D.
Abstract: In this work the author is trying to answer of how much is the
impact of additional physical exercises as well their importance intensifying of the
physical education classes among younger school age students.
Key words: intensification, additional exercise, younger school age students.
304
Švraka N.: INTENZIFIKACIJA NASTAVE FIZIČKOG VASPITANJA...
ЛИТЕРАТУРА
1.
2.
3.
4.
5.
6.
Гојков, Г. и сарадници (1999): Лексикон педагошке методологије.
Вршац, Виша школа за образовање васпитача
Кундачина, M. и Банђур, В. (2007): Методолошки практикум. Ваљево,
Merlin company
Крагујевић, Г. (1991): Методика физичког васпитањa
Крсмановић, Б. (1998): Оптерећење ученика на часу физичког вежбања,
Зборник радова, Факултет физичке културе, Нови Сад
Мандић, П., Дунђеровић, Р., Радовановић, и Мандић, Д. (2000):
Методологија научног рада. Београд, Учитељски факултет
Шврака, Н., (2011): Методика наставе физичког васпитања, Бања
Лука, Нeзависни универзитет
RESUME
In this research the obtained results indicate that the method of
organizing physical education classes followed by additional exercises among II
grade students from two schools in Banjaluka showed better results in all tested
anthropometrical and motor abilities as the variables.
By this research we proved the hypothesis about positive impact of
organization of classes through additional exercises as effective factor of
intensifying of physical education classes. The conclusion is that organization of
physical education classes as well as the additional exercises is very important and
is very significant and necessary in work with the youngest school age students.
305
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (306-309)
DOI br. 10.7251/SVR1205306S
ПРИКАЗ МОНОГРАФИЈЕ
САВРЕМЕНО ТРЖИШТЕ НАФТЕ
Аутора доц. др Војислава Шкрбића
Издавач: Независни универзитет Бањалука, 2012.
Штампа: Графид Бањалука
Jавности је представљена монографија аутора доц. др
Војислава Шкрбића, професора Факултета економских наука истог
универзитета, под насловом "Савремено тржиште нафте".
На почетку нагласимо да аутор у свом раду појашњава да су
кретања цијена сирове нафте „производ“ сложених економских и
политичких збивања која нису довољно објашњена, чак ни у свјетској
литератури, а поготово не код нас. С тим у вези, данашња кретања
цијена сирове нафте изазивају технолошко-економске циклусе, бурне
политичке реакције, као и појаву нових принципа у међународним
односима, па чак и извјесне промјене календара дневног режима рада.
Прометовање нафтом за сваку појединачну земљу непосредно
дјелује на позицију националне економије кроз директан утицај на
текући и капитални биланс, а посредно кроз утицај на инфлацију,
агрегатну понуду, кретање свеукупног друштвеног производа, као и
читав низ других макроекономских одлука у снажној спрези са
кретањима на свјетском тржишту нафте.
Др Шкрбић такође напомиње да је савремени свијет свакодневно суочен са информацијама у којима се јавност упозорава да се
ближи крај нафтног доба и то у веома блиској будућности. С тим у
вези маја мјесеца 2010. године, на једном релевантном европском
енергентском интернет порталу наведена је чак и процјена да ће све
свјетске залихе нафте бити исцрпљене 22. октобра 2047. године и то у
20 часова и 58 минута. Разумљиво да се ови подаци не могу узети као,
на научној основи, заснован доказ, иако имају прецизно одређену
„сатницу“, али се могу схватити као упозорење да би се јавности што
драматичније представило стање залиха овог енергента, и указује на
потребу што хитнијег изналажења адекватног алтернативног
еколошко-економски прихватљивог рјешења.
Ова обимна, изузетно квалитетно и детаљно урађена монографија, обухвата девет међусобно логички повезаних и конзистентних
тематских цјелина (поглавља), тј. дијелова, од којих сваки на свој
начин објашњава основне проблеме тржишта нафте.
306
Prikaz monografije dr Vojislava Škrbića: SAVREMENO TRŽIŠTE NAFTE
У првом дијелу монографије аутор објашњава "Теоријско
поимање нафте", док се у другом дијелу анализирају "Природна
налазишта и свјетске резерве сирове нафте". С обзиром на чињеницу
да овај енергент заузима прво мјесто у потрошњи у односу на све
остале енергенте, из дана у дан се повећава потражња за њим, чиме се
додатно поспјешује стални (тј. све већи) раст цијена, што аутор
покушава и успијева да објасни у оквирима производње и потражње.
Трећи дио рада "Стратегија остваривања економских интереса
на тржишту нафте" односи се на сагледавање историјског кретања
цијене нафте и сукоб интереса, што се у теорији нафте дефинише као
нова историја нафте која почиње са формирањем Рокфелерове
Standard oil Company, и наставља оснивањем данашњих великих
нафтних корпорација. Осим тога, у овом дијелу монографије аутор
анализира и разоткрива моћ и снагу великих корпорација и утицај
истих на организациони ниво тржишта и формирање цијена нафте и
њених деривата.
Предмет посебног интересовања у овој монографији је
"Свјетско тржиште нафте" и цијена сирове нафте која се формира на
свјетским продуктним нафтним берзама, поготово на Њујоршкој
(NYMЕX) и Лондонској (IPE) берзи. На овим берзама цијена је
изражена у јединици мјере и јединици валуте (барел/$) и везана је за
долар, који стално флуктуира и придоноси усложњавању проблема
раста цијена, те представља најсложенију економску појаву, с
обзиром на улогу коју има у систему механизама регулисања и
функционисања свјетске економије и националних привреда, односно
њихових успона и падова.
Аутор, даље у петом дијелу "Тржиште нафте у функцији
остваривања економско-финансијске моћи", предмет истраживања
пребацује на анализе и разматрања везана за дјеловање картела ОПЕК
и земаља које нису чланице ОПЕК-а, те на раст цијена, тј. основних
носилаца производње – понуде. Надаље, у овом дијелу аутор посебно
баца акценат на суштину узрока нафтних шокова са становишта
стратегије производних квота и политике цијена сирове нафте, а
анализира и дјеловања земаља које нису чланице ОПЕК-а у смислу
уравнотежења производње и цијена, чија су колебања узрокована
појединим одлукама донесеним у оквиру картела ОПЕК-а. У оквиру
овог поглавља такође је обрађена и потражња, с тим да је предмет
истраживања у оквиру потражње, односно потрошње нафте, био
усмјерен на развијене земље ОЕЦД-а и земље у развоју, које са
наглашеном потражњом за овим енергентом утичу на повећање
цијене сирове нафте на тржишту.
Шесто поглавље монографије "Кретање цијене нафте"
истражује и анализира кретање цијена нафте у дужем временском
периоду, с посебним нагласком на приказ односа реалних и
номиналних цијена, тј. кориговане номиналне цијене за инфлацију и
свођење на реални ниво. У овом поглављу аутор разматра и теорије о
307
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (306-309)
тзв. нафтним шоковима, те микроекономско и макроекономско
прилагођавање привреде у таквим специфичним условима.
У седмом поглављу "Стратегија економске политике у
условима раста цијене нафте" др Шкрбић анализира могуће одговоре,
тј. мјере економске политике, прије свега монетарне и фискалне,
односно њихове комбинације – тзв. монетарно-фискалног микса. Ови
одговори су, то аутор зналачки примјећује, неопходни за доношење
економске стратегије којом ће се скратити и ублажити фаза рецесије
изазване енормним растом цијене нафте, те амортизовати поремећаји
који настају у друштвеној репродукцији након нафтних шокова.
Осмим поглављем ове монографије под називом "Могућа
налазишта нафте у Босни и Херцеговини и Републици Српској",
обухваћени су остварени резултати досадашњих активности на
истраживању могућих налазишта овог енергента, те процјене његових
резерви у Босни и Херцеговини, односно Републици Српској. С тим у
вези анализиране су могућности будуће експлоатације нафте, посебно
по основу давања концесија, уз процјену концесионе накнаде и
корпоративног пореза од експлоатације сирове нафте на пољима у
Републици Српској, односно Босни и Херцеговини. Посебну пажњу
др Шкрбић посвећује разматрању производно-прерађивачких и
транспортних капацитета у нафтној индустрији и да је анализирана
садашња, а предвиђена будућа производња Рафинерије Брод са
становишта подмирења нафтним дериватима цјелокупног тржишта
Босне и Херцеговине, као и могућег пласмана на инотржиште.
Проблематика и специфичности функционисања механизама
формирања цијена нафте и њених деривата у Босни и Херцеговини и
Републици Српској обрађена је у деветом поглављу "Тржиште и
механизми формирања цијена нафте у Босни и Херцеговини и
Републици Српској". У овом поглављу, а на основи изузетно обимних
истраживања, обављена је обрада и анализа података агрегатне
понуде и потражње нафте, односно њених деривата на нивоу Босне и
Херцеговине и то тако да је укупна понуда приказана као изведена
категорија сопствене производње из Рафинерије Брод, увећане за
увоз, те умањене за извоз и кориговане за међуентитетску размјену.
Осим овог, такође су обављена истраживања формирања цијена
нафтних деривата на нивоу Босне и Херцеговине, односно Републике
Српске, како са становишта тржишних критерија, тако и са
становишта законске регулативе. При овом, извршена је и компаративна анализа формирања цијена нафтних деривата у земљама из
непосредног окружења, и то Хрватске и Србије, те Словеније као
једине земље чланице Европске уније из овог региона, а са којима
Босна и Херцеговина прометује (углавном увози) значајне количине
овог енергента.
На крају можемо устврдити да је монографија доц. др
Војислава Шкрбића "Савремено тржиште нафте" јединствена и
цјеловита комплексна студија тржишта нафте илустрована са бројним
308
Prikaz monografije dr Vojislava Škrbića: SAVREMENO TRŽIŠTE NAFTE
графиконима и табелама и навођењем импресивне коришћене
литературе компетентних аутора, института и институција, које се
посебно баве истраживањима овог, за живот људи и економије,
посебно важног енергента.
Међутим, потребно је такође нагласти да се ради о веома
специфичној, неистраженој и динамичној области истраживања, која
је изложена практично свакодневним промјенама због дјеловања
разних "догађања" који се промтно рефлектују путем "тржишних
сигнала" на цијене нафте, што је отежавало ауторова истраживања.
Стога аутор с правом упозорава на многа научноекспертска
предвиђања, с обзиром на савремена кретања и очекиване економскополитичке токове и односе у свијету, по којима ће цијена нафте и
нафтних деривата и даље расти. С тим у вези, др Шкрбић правилно
закључује да се привреда било које земље након високих цијена
нафте, а нарочито у вријеме нафтног шока, суочава са падом
економске активности, односно да неријетко запада у фазу рецесије,
односно депресије. У таквим околностима пред економску политику
сваке земље намеће се потреба доношења економске стратегије, која
треба да обухвати субјекте, циљеве и инструменте којима ће се
избјећи или ублажити фаза рецесије и тиме стимулисати привредни
раст. Наиме, успјешна и ефикасна економска политика представља
основни механизам ублажавања и спречавања нежељених посљедица
енормног раста цијена нафте.
У вези с претходно реченим, за ову монографију, недвојбено,
може се рећи да је најкомплекснија студија тржишта нафте са
становишта свјетских цијена, свјетског тржишта и домаћих "прилика"
у Републици Српској и Босни и Херцеговини, па чак и шире.
Стога монографија доц. др Војислава Шкрбића упућује и
мотивише на даљна и "нова поља" истраживања дјеловања савременог тржишта нафте. Надаље, ова монографија ће, првенствено
својом садржином, цјелином опуса и начином презентације и
илустрације, несумњиво наићи на одобравање од стране бројних
читалаца различитих профила и то без обзира да ли се ради о научној
и стручној јавности или читаоцима који тек улазе у тајне ове
проблематике.
Проф. др Ђоко Слијепчевић
Економски факултет Бања Лука
309
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (310-312)
DOI br. 10.7251/SVR1205310A
PRIKAZ KNJIGE
ŽIVOTNA OSIGURANJA
Autora: doc. dr Zorana Kalinića, doc. dr Željka Vojinovića i prof.
dr Nebojše Žarkovića
Izdavač: Nezavisni univerzitet Banja Luka, 2012.
Štampa: Grafid Banjaluka
Ovu, 2012. godinu, pamtimo po izlasku knjige Životna
osiguranja, koja zaslužuje pažnju svih učesnika na tržištu osiguranja u
Bosni i Hercegovini ali i u regionu bivše države, kao i stručne javnosti koja
prati i analizira procese u sistemima penzionog i zdravstvenog osiguranja
koji u narednom periodu ulaze u procese transformacije.
Ovo djelo je predstavljeno na 229 stranica formata B5 u kojem su
autori na vrlo jasan i precizan način uveli čitaoca u same početke i
nastanke osiguranja koji sežu u daleku prošlost.
S obzirom na naziv djela posebno je obrađena oblast životnih
osiguranja zajedno sa isticanjem koncepta privatnog penzionog osiguranja
i dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja.
Posebno što privlači pažnju je i činjenica da je ovo prva knjiga
koja je izašla u Republici Srpskoj sa temom životnih osiguranja i time je
zapravo njena vrijednost mnogo veća.
U uvodnom dijelu knjige autori su prikazali načine podjela i vrste
osiguranja kroz analizu životnog i neživotnog osiguranja, dok se
kompletna materija prikazuje kroz osam tematskih cjelina sa prilogom koji
se odnosi na prezentaciju poslovnog plana za osnivanje društava za
upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom.
U prvom dijelu knjige autori određuju načine podjele osiguranja sa
pitanjima za provjeru znanja na kraju poglavlja.
Važno je napomenuti da se na kraju svakog poglavlja nalaze
pitanja za provjeru znanja, što pokazuje namjeru autora da knjiga zaživi
kao udžbenik na redovnim studijama Nezavisnog unverziteta Banjaluka.
U nastavku ove zanimljive knjige dolazimo do predstavljanja
privrednog značaja životnih osiguranja u ekonomiji države kroz isticanje
važnijih pokazatelja životnih osiguranja na svjetskom i domaćem tržištu.
Ulaganja kompanija za osiguranje su jedan od najznačajnijih
izvora razvoja domaće ekonomije kroz ulaganja u najsigurnije hartije od
310
Prikaz knjige prof. dr Zorana Kalinića i drugih: ŽIVOTNO OSIGURANJE
vrijednost iza kojih stoje država ili opštine (državne i municipalne
obveznice), zapravo, kroz mjerenje nivoa ulaganja sredstava koja su
prikupljena kroz premiju životnih osiguranja dolazimo do pokazatelja
razvoja ekonomije jedne države.
U Bosni i Hercegovini podaci govore da je svega 3% od ukupnog
broja stanovnika ušlo u program životnih osiguranja. Ako to uporedimo sa
uobičajenim procentom država u EU koji je između 50 i 60% jasno se vidi
da je pred nama period u kojem će upravo životna osiguranja biti temelj za
budući razvoj kroz akumuliranje novčanih sredstava koja se po prirodi
stvari moraju dalje ulagati u najsigurnije oblike ulaganja. Ako govorimo o
ulaganjima sredstava iz životnih osiguranja dolazimo do podaatka koji
govore da su ulaganja u različite oblike obveznica i nekretnine
najdominantniji oblici sa aspekta prinosa i sigurnosti ulaganja.
U četvrtom pogavlju ove knjige autori se vraćaju i u srž koncepta
osiguravajuće industrije, tako što su predstavili osnovna obilježja
osiguranja života, aktuelne i novije oblike osiguranja.
Poznato je da osiguranje u sebi ima elemente ekonomske i pravne
teorije, dok autori naglašavaju i računske osnove osiguranja života,
prikazuju račun vjerovatnoće i zakon brojeva kao aktuarskih polazišta.
Životna osiguranja nisu proizvodi koji su ograničeni po svom
pokriću i rizicima koje pokrivaju, naprotiv, smisao ulaska u program
životnih osiguranja podrazumijeva da se uz polisu životnog osiguranja
ugovore i dodatna osiguranja.
Najčešće se govori o dodatnom osiguranju kao posledici nesretnog
slučaja i ugovaranju dodatnog zdravstvenog osiguranja.
Kroz otvaranje pitanja koje tretira dodatna osiguranja života autori
nas na određen način polako uvode i u prezentiranje budućih oblika
osiguranja u segmentu zdravstvenog osiguranja, rentnog osiguranja i
doborovoljnog penzijskog osiguranja.
Rentno osiguranje, tj. osiguranje rente, je posebna vrsta životnog
osiguranja kod koje se naknada iz osiguranja javlja u obliku ugovorno
utvrđene redovne novčane isplate, tokom određenog vremenskog perioda
ili doživotno. Prilagođeno je starosnim dobima i potrebama osiguranika, a
za rentno osiguranje su najčešće zainteresovana lica koja se žele
obezbijediti stabilnim i redovnim primanjima u budućnosti.
U nastavku autori ukazuju i na polazne pretpostavke i pravce
razvoja savremenog penzijskog osiguranja kao važnog dijela socijalnog
osiguranja. Vječita tema koja ne gubi na aktuelnosti je prava osiguranika u
odnosu na raspoloživa novčana sredstva u penzionom fondu koji formira
država. Ali, u državnom penzijskom osiguranju mnogih zemalja dugo su
prisutne poteškoće kroz produženje životnog vijeka i manje stope rađanja.
U isto vrijeme koncept je podrazumijevao cirkulisanje sredstava
po protočnom principu, gdje se sredstva prikupljaju od postojećih
osiguranika i usmjeravaju današnjim penzionerima.
Autori nedvosmisleno otkrivaju stanovišta koja ugrožavaju
funkcionisanje državnih fondova, a to su:
 neprekidno povećavanje broja korisnika penzijskih naknada
311
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 5., oktobar 2012. (310-312)

postojanje previsokog odnosa između prosječne penzijske naknade
i prosječne zarade
 iznos penzijskih naknada je izuzetno nizak
 visoke stope doprinosa koje iniciraju potpuno izbjegavanje
plaćanja doprinosa od strane privrede zbog otežanog poslovanja
preduzeća i nude neke od oblika budućeg transformisanja sistema
penzijskog osiguranja.
Ipak, može se istaći namjera autora da prikažu način kako se
transformacija obuhvata kroz 3 stuba zaštite, a suština je upravo postojanje
državnog i privatnog penzijskog osiguranja kroz sljedeći oblik:
 Prvi stub – obavezno državno osiguranje
 Drugi stub – obavezno privatno osiguranje
 Treći stub – dobrovoljno privatno osiguranje
Ovim načinom se rasterećuje državna kasa i podstiču radnici i
poslodavci da zbog sopstvene koristi više uplaćuju osiguranje.
Važno je napomenuti da ovaj model uspješno funkcioniše u
Švajcarskoj od 1984. godine, a da je u svim zemljama bivše Jugoslavije na
snazi zakon koji uređuje dobrovoljni penzijski fond (treći stub).
Posebnu cjelinu u ovoj značajnoj knjizi predstavlja dio koji su
autori nazvali „Nadzor nad poslovanjem društava za životno osiguranje“ u
kojem je na jasan način objašnjena uloga regulatora na tržištu osiguranja,
djelokrug nadzornih organa u nadziranju životnih osiguranja, izvještavanje
nadzornog organa od strane životnih osiguranja i nešto što je novina u
objavljenim dosadašnjim izdanjima, a to je predstavljanje nadzornih mjera
koje se tiču otklanjanja nezakonitosti i nepravilnosti.
Kao zadnju mjeru nadzora autori elaboriraju prenos skupa
osiguranja, preuzimanje kontrole nad poslovanjem društva za osiguranje,
oduzimanje dozvole za rad i privremene mjere.
Na kraju, uvaženi autori ove značajne publikacije nude svim
zainteresovanim stranama uvid u opšte uslove za osiguranje života i
nastupa određenih teških bolesti, što daje ovoj knjizi i određenu
promotivnu dimenziju proizvoda u životnim osiguranjima i edukativni dio,
s obzirom da je naša država u grupi zemalja kojima je neophodno ponuditi
novi sistem finansijskog opismenjavanja stanovništva, što je preduslov za
formiranje prvih društava za upravljanje dobrovoljnim penzijskim
fondovima.
Knjiga Životna osiguranja je djelo koje otvara novu stranicu u
industriji osiguranja Republike Srpske i Bosne i Hercegovine, jer je
predstavljen čitav jedan koncept budućih reformi u osiguranju i socijalnoj
zaštiti. Zbog toga ova knjiga može da posluži kao vodič svima onima čiji je
radni zadatak kreiranje i sprovođenje budućih reformskih zakona i zato je
najiskrenije preporučujem na čitanje i izučavanje.
Mr Ognjen Aleksić, dipl. ecc
Predsjednik Odbora za edukaciju u Udruženju
osiguravajućih društava Republike Srpske
312
Prikaz knjige dr B. Vukajlović i dr Š. Mešalić: METODIČKI PRISTUPI
DOI br. 10.7251/SVR1205313DJ
ПРИКАЗ КЊИГЕ
МЕТОДИЧКИ ПРИСТУП
Посебне потребе у васпитању и образовању
Аутори: доц. др Борка Вукајловић и проф. др Шаћира
Мешалић
Издавач: Независни универзитет Бања Лука, 2012.
Штампа: Графид Бања Лука
Књига МЕТОДИЧКИ ПРИСТУП - Посебне потребе у
васпитању и образовању, аутора доц. др Борке Вукајловић и проф. др
Шаћира Мешалића, представљенa је на 348 страна, од чега 232 куцане
стране са 25 слика и 10 слика - примера. На наредних 100 страна представљени су примери праксе, као узорак за индивидуализирани рад.
На крају књиге је литература са 53 библиографске јединице.
Аутори систематично и лепим језиком уводе читаоца у појам
инклузије и настоје да укажу на могуће проблеме и препреке при
имплементацији инклузивног образовања у школском систему у