PREDGOVOR
ČASOPIS ZA DRUŠTVENE I
PRIRODNE NAUKE
1
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (7-8)
IZDAVAČ:
Nezavisni univerzitet Banja Luka
ZA IZDAVAČA:
Goran KALINIĆ
GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK:
Dr sci Milovan MILUTINOVIĆ
UREDNIK:
Mr Simo KAČAR
REDAKCIJA ČASOPISA:
Prof. dr Momčilo SAKAN, prof. dr Žarko PAVIĆ; doc. dr Predrag KOVAČEVIĆ (dekan
Pedagoškog fakulteta); doc. dr Slobodan ŽUPLJANIN (dekan Ekonomskog fakulteta); doc. dr
Milovan MILUTINOVIĆ (dekan Fakulteta političkih nauka); doc. dr Tešo RISTIĆ (dekan
Ekološkog fakulteta); prof. dr Milenko KUNDAČINA (redovni profesor NUBL); prof. dr Milan
RADOŠ (Univerzitet Porto, Portugalija); prof. dr Novak POPOVIĆ (Institut za političke studije
Beograd, Srbija); prof. dr Vujo VUKMIRICA, emeritus (profesor ekonomije Banjaluka); prof. dr
Rade BIOČANIN (redovni profesor ekologije); prof. dr Stevan VASILJEV, emeritus (profesor
ekonomije); doc. dr Božidar VELJKOVIĆ (Univerzitet Maribor); doc. dr Mladen
MIROSAVLJEVIĆ (BLC Banjaluka); doc. dr Jovanka BEVANDA (profesor pedagodije, NUBL);
doc. dr Ostoja BARAŠIN (profesor sociologije, NUBL); doc. dr Vojislav ŠKRBIĆ (profesor
ekonomije, NUBL); doc. dr Dragan GOLIJAN (profesor prava, NUBL); mr Ljiljana AULIĆ (viši
asistent), mr Slobodanka PAVLOVIĆ (viši asistent) i mr Simo KAČAR (viši asistent).
SAVJET ČASOPISA:
Akademik ANURS prof. dr Drago BRANKOVIĆ (Univerzitet u Banjoj Luci); akademik SANU i
prof. dr JELENA GUSKOVA (Rukovodilac centra za istraživanje savremene balkanske krize pri
Ruskoj akademiji Rusija); akademik prof. dr Ljubiša S. ADAMOVIĆ (Florida Univerzitet SAD);
prof. dr Lidija ČEHAJIĆ VUKADINOVIĆ (redovni profesor Fakultet političkih znanosti
Zagreb); prof. dr Zoran KALINIĆ, (predsjednik Upravnog odbora, NUBL); prof. Nebojša
RADMANOVIĆ (član Predsjedništva BiH); prof. dr Đorđe MIKIĆ, emeritus (profesor istorije);
prof. dr Braco KOVAČEVIĆ (Univerzitet u Banjoj Luci); prof. dr Dragan KOKOVIĆ (Univerzitet
Novi Sad): akademik SAIIN prof. dr Olena Kovalenko EDUARDIVNA (Univerzitet Kijev,
Ukrajina); prof. dr Milan MIJALKOVSKI (Univerzitet Beograd); dr Fatima KARARIĆ (direktor
Gimnazije Prijedor); prof. dr Milan AMBROŽ (Univerzitet Maribor, Slovenija); prof. dr Sefedin
ŠEHOVIĆ (Univerzitet Novi Pazar, Srbija); doc. dr Željko KOVAČEVIĆ (profesor ekonomije);
prof. dr Momčilo SAKAN (redovni profesor, NUBL) prof. dr Žarko PAVIĆ (redovni profesor
NUBL) i doc. dr Milovan MILUTINOVIĆ (glavni i odgovorni urednik);
.
ŠTAMPA:
Grafid – Banja Luka
ZA ŠTAMPARIJU:
Branislav IVANKOVIĆ
UREDNIŠTVO I ADMINISTRACIJA:
Veljka Mlađenovića 12 E, Banja Luka, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina
Kontakti: telefon: +387 51 456 600, fax +387 51 456 602, e-mail: [email protected]
WEB: www. nubl.org/svarog
LEKTOR:
Igor SIMANOVIĆ
PREVODILAC:
Prof. Magda JOVANOVIĆ
Tiraž: 300
Rješenjem Ministarstva prosvjete i kulture Republike Srpske, br. 07.023/612-79/10 od 24.05.2010.
godine, časopis je upisan u Registar javnih glasila pod brojem 597.
Radove objavljene u časopisu nije dozvoljeno preštampavati, bilo u cjelini, bilo u dijelovima, bez
saglasnosti uredništva. Ocjene iznijete u člancima lični su stavovi autora i ne podliježu nužno
mišljenju uredništva. Svi tekstovi u časopisu su recenzirani.
2
PREDGOVOR
Nezavisni univerzitet
Banja Luka
S V A R O G
časopis za društvene i
prirodne nauke
ISSN 1986-8588
UDK 3+5
Br. 6.
Мај 2013. godine
3
Naučno-stručni časopis
4
SVAROG br. 6., maj 2013. (7-8)
PREDGOVOR
SADRŽAJ
PREDGOVOR ......................................................................................... 7-8
Prof. dr Žarko Pavić, doc. dr Željko Kovačević
OKOLINA I ZDRAVLJE
- biomedicinski, etički i socijalni aspekti - ............................................ 9-17
Doc. dr Drаgаn Kolev
GLOBALNI ASPEKT ENERGETSKE BEZBEDNOSTI
.............. 18-31
Doc. dr Luka V. Todorović, Mileva Jokić, MA
MALE, SREDNJE I NEUTRALNE DRŽAVE
I MEĐUNARODNA POLITIKA
.................................................. 32-52
Prof. dr Momčilo Sakan
PARADIGME GEOPOLITIKE
..................…………………………. 53-70
Prof. dr Brane Miljuš
PRIORITETI SPOLJNOPOLITIČKE STRATEGIJE
REPUBLIKE SRBIJE
........................................................................ 71-87
Doc. dr sc. Milomir V. Mаrtić
OMLADINSKE POTKULTURE I MASOVNI MEDIJI
............. 88-104
Dr sci Natalija D. Petrić
DRUŠTVENA REAKCIJA NA RODNO ZASNOVANO
NASILJE U PORODICI ..................................................................... 105-117
Doc. dr Ostoja Barašin, prof. dr Zoran Kalinić
i doc. dr Milovan Milutinović
ODGOVORNOST ZA JAVNU RIJEČ
........................................ 118-140
Doc. dr Dragan Golijan, Danijela Popović, dipl. pol.
OPORAVAK RUSIJE I NJEN POVRATAK NA
GLOBALNU SCENU
..................................................................... 141-155
Mr Boris Kujundžić
ZAKONSKA I DRUŠTVENA FUNKCIJA JAVNOG RADIO TELEVIZIJSKOG SISTEMA BOSNE I HERCEGOVINE
........... 156-166
Mr Verica Bulović
DRUŠTVENI MEDIJI U FUNKCIJI UPRAVLJANJA ODNOSIMA
SA POTROŠAČIMA U POSLOVANJU BANAKA .......................... 167-182
Doc. dr Vаsilj Žаrković, mr Dragan Gligorić
SVJETSKA EKONOMSKA KRIZA
........................................ 183-199
5
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (7-8)
Doc. dr Slobodan S. Župljanin
UPRAVLJANJE PROMJENAMA I RAZVOJ
SAVREMENE TRGOVINE
....................................................... 200-215
Dr Dejan Gligović, dr Dragan Vojinović
NOVA ULOGA CENTRALNE BANKE
U KONSOLIDACIJI BANKARSKOG SISTEMA
.......................... 216-222
Doc. dr Dragan Vukasović, doc. dr Željko Kovačević
ZNAČAJ ANALIZE ANGAŽOVANIH SREDSTAVA
PREDUZEĆA U RESTRUKTURIRANJU ........................................ 223-230
Doc. dr Željko Vojinović
PREUZIMANJE RIZIKA I POSLOVA OSIGURANJA
U REOSIGURANJU
………………………………………..…... 231-241
Dr Živorad Gligorijević, prof. dr Srećko Novaković
STRUKTURNA TRANSFORMACIJA U FUNKCIJI
PRIVREDNOG RAZVOJA SRBIJE
........................................ 242-258
Prof. dr Ranko Cvijić, dipl. ing. geologije
MINERALNI RESURSI U FUNKCIJI ODRŽIVOG RAZVOJA
LOKALNIH ZAJEDNICA I REPUBLIKE STRPSKE
........... 259-277
Anđela Ljubić, dipl. iur
DOKAZIVANJE NEMATERIJALNE ŠTETE
U SLUČAJU KLEVETE ..................................................................... 278-296
Mr Goran Kalinić
MRAMOROVI U SREDNJOVJEKOVNOJ ŽUPI ZEMLJANIK........ 297-318
Prof. dr Nebojšа Švrаkа
RAZLIKE U NEKIM STAVOVIMA UČENICA I UČENIKA 4. I 5.
RAZREDA OSNOVNE ŠKOLE PREMA NASTAVI FIZIČKOG
VASPITANJA ................................................................................... 319-322
PRIKAZI:
Dr Slobodan Mikić, general-major u penziji
Prikaz studije: GEOPOLITIKA U SAVREMENOM SVETU
autora prof. dr Momčila Sakana
....................................................... 323-325
Dr Milko Štimac, mr Vaso Kezić
Prikaz knjige: MEĐUNARODNI EKONOSKI ODNOSI
autora prof. dr Jugoslаvа Jovičićа i mr Suzаne Mirosаvić.................... 326-331
POZIV NA SARADNJU ..................................................................... 332-333
6
PREDGOVOR
PREDGOVOR
Nezavisni univerzitet Banja Luka (NUBL) je visoko-školska i
nastavno-naučna ustanova u kojoj se obrazuju studenti različitih profila na
šest fakulteta: Fakultetu političkih nauka, Pedagoškom fakultetu,
Ekonomskom fakultetu, Fakultetu za ekologiju, Fakultetu informatike i
Fakultetu lijepih umjetnosti. Na fakultetima se izvode studijski programi
licencirani od strane Ministarstva prosvjete i kulture Republike Srpske. U
skladu sa razvojem, početkom 2013. godine, Univerzitet je akreditovan od
strane Agencije za akreditaciju visoko-školskih ustanova Republike Srpske
i Bosne i Hercegovine i među prvim ustanovama prošao je ocjenu kvaliteta
organizovanja i izvođenja visokog obrazovanja.
U skladu sa strategijom razvoja Nezavisni univerzitet Banja Luka
četvrtu godinu izdaje naučno-stručni časopis „SVAROG“, kao periodičnu
publikaciju, namijenjenu unapređenju nauke u različitim oblastima, kao
plod naučnih istraživanja i stručnih ostvarenja na Univerzitetu i okruženju.
Po članu 27. stav 1. tačka 3. Statuta Nezavisnog univerziteta Banja Luka,
Senat je na sjednici održanoj 22.04.2010. godine, donio Odluku o
pokretanju naučno-stručnog časopisa pod nazivom „SVAROG“. Osnov za
izdavačku djelatnost Univerziteta je odredba člana 6. Statuta kojom se
predviđa „Izdavanje časopisa i sličnih periodičnih izdanja“. Ministarstvo
prosvjete i kulture Republike Srpske donijelo je Rješenje broj 071-0-REG07-001963 od 12.09.2007. godine o upisu Univerziteta u sudski registar
uložak br. 5-82-00 Suda u Banja Luci. Nakon toga Rješenjem Ministarstva
prosvjete i kulture Republike Srpske, br. 07.023/612-79/10 od 24.05.2010.
godine, časopis je upisan u Registar javnih glasila pod brojem 597.
Kod Nacionalne i univerzitetske biblioteke Bosne i Hercegovine, u
ISSN centru Bosne i Hercegovine u Sarajevu časopis „SVAROG“ je 19.
oktobra 2010. godine registrovan pod brojem ISSN 1986-8588.
U Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci Banja Luka „SVAROG“ je
registrovan u bazi UDK podataka sa oznakom 3+5 (prirodne i društvene
nauke), a svi tekstovi posjeduju pojedinačne UDK brojeve. Pored toga,
naučni i stručni radovi imaju DOI brojeve pa su time dostupni bazama
naučnostručnih radova. Uz to, tekstovi časopisa nalaze se u bazi podataka
COBISS-a, što omogućava uvid širokom broju naučnih i stručnih krugova.
Naučno-stručni časopis „SVAROG“ izlazi na srpskom jeziku i
jezicima konstitutivnih naroda u BiH, tekstovima pisanim na ćirilici ili
latinici, zavisno od stavova autora. Predviđeno je izlaženje časopisa i na
engleskom jeziku kada se steknu uslovi. Tiraž časopisa je 300 primjeraka,
a period izdavanja je šestomjesečni (dva broja godišnje sa mogućnošću
češćeg izlaženja). Časopis se distribuiše na teritoriji BiH i zemljama
okruženja, uz obavezno dostavljanje određenog broja primjeraka većim
bibliotekama u BiH i okruženju, te institucijama Republike Srpske i Bosne
i Hercegovine. Ovlašćena štamparija časopisa je „Grafid“ iz Banja Luke.
7
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (7-8)
Po stavovima Savjeta i Redakcije časopis „SVAROG“ objavljuje
originalne naučne radove, prethodna saopštenja, pregledne i stručne članke,
kritike društvene prakse i objavljenih radova, te prikaze knjiga i prigodnih
publikacija u kojima se izlažu ideje i stavovi o najznačajnijim problemima
prirodnih i društvenih nauka, sa težištem na političkim, ekonomskim,
pedagoškim, ekološkim i informatičkim naukama, odnosno matičnim
naukama organizacionih jedinica Nezavisnog univerziteta. U teme časopisa
uklapaju se i radovi koji razmatraju teorijske probleme interdisciplinarnog
karaktera značajnih za naučne oblasti kojima pripadaju studijski programi
Univerziteta, uključujući i metodološke i didaktičke (metodičke) probleme
iz naučnih oblasti. Takođe se u časopisu mogu tematski predstaviti naučni i
stručni radovi sa naučnih skupova, međunarodnih konferencija i sl.
U skladu sa brojnim naučno-stručnim publikacijama na našim
prostorima trebalo je iznaći adekvatan naziv časopisa koji bi zadovoljio sve
tražene kriterije i da u isto vrijeme bude prepoznatljivog i orginalnog
naziva koji bi zaintrigirao javnost. To je bio razlog rješenja naslova, kao
novog, čak i mitskog, ali unikatnog – „SVAROG“.
Izraz Svarog potiče iz prastarih vremena a njegovo značenje se
različito tumačilo u pojedinim kulturama. Svarog znači mjesto Sunca,
nebo, što personifikovano označava boga neba, boga Sunca. U slovenskoj
mitologiji Svarog označava: bljesak, nebo, Sunce – solarnog boga, boga oca. Iranski Svar (hvar) označava svjetlo sjajnog neba. Motiv oslobađanja
sunca i njegovu punu svjetlost označava njegovo svojevrsno izranjanje iz
mraka i okova kada sve postaje svjetlije. Kult Sunca imao je veliku važnost
kod Slovena, ali i kod drugih naroda, zbog čega se održao vrlo dugo i
snažno pa treba očekivati da će i časopis „Svarog“ dugo služiti svrsi.
Ovakva etimološka analiza termina Svarog, ukazuje na uzvišeno
(Božanstvo, kao sveboga); hipotetički – ukazuje na smjerove razvoja,
dostizanje svijetlih ciljeva u oblastima angažovanja (svijetlo sjajnog neba,
Sunce...) i oslobađajuće uključuje i slobodu naučnog i stručnog izražavanja
novih naučnih, tehnoloških i stručnih saznanja uopšte. Namjera je da
časopis “SVAROG“ bude prepoznatljiv, ne samo po nazivu i izgledu, već
prije svega po raznovrsnosti i kvalitetu radova i slobodi argumentovanog
izražavanja mišljenja i stavova autora oko društvenih i opštih pitanja.
Radovi koji pristignu u Redakciju časopisa vode se u registru
prispjelih radova sa evidentiranjem datuma njihovog prispjeća. Nakon
evidencije prispjeća tekstova Uredništvo časopisa ih anonimno dostavlja
recenzorima na ocjenu. Nakon dvije pozitivne recenzije i adekvatnih
ispravki, Uredništvo odobrava objavljivanje određenih radova u časopisu.
U cilju postizanja kvaliteta i njihove pripreme za objavljivanje, neophodno
je da naučno-stručni radovi – tekstovi budu jednoobrazno uređeni prema
uputstvu koje je dato na kraju časopisa, u pozivu na saradnju i prema
uputstvu datom na web stranici Univerziteta: www.nubl.org/svarog.
Glavni i odgovorni urednik
dr sci Milovan Milutinović
Dekan Fakulteta političkih nauka NUBL
8
Pavić Ž., Kovačević Ž.: OKOLINA I ZDRAVLJE
Orginalni naučni rad
UDK 613.6/.8:502/504
DOI br.107251/SVR1306009P
COBISS.BH-ID 3688728
OKOLINA I ZDRAVLJE
~ biomedicinski, etički i socijalni aspekti ~
Prof. dr Žarko Pavić, doc. dr Željko Kovačević
Nezavisni Univerzitet Banja Luka
Apstrakt: U radu se ukazuje na alarmantne biomedicinske, etičke i socijalne
efekte narušene ravnoteže između čoveka i prirode, sa jasnom tendencijom daljnjeg
produbljavanja ekološke krize na planeti. Razlog za jednu ovakvu promenu jeste
direktan uticaj nesrazmernog tehničko-tehnološkog razvoja čovečanstva, interesa
multinacionalnih kompanija i ekonomija najrazvijenijih država sveta, na globalni
ekološki sistem. Medicinska ekologija danas predstavlja jedno interdisciplinarno
naučno polje u kojem svoje mesto imaju ne samo lekari i drugi biomedicinski eksperti,
već i pravnici, ekonomisti, sociolozi, psiholozi, fizičari, inženjeri i informatičari. Samo
kroz sinergiju ekoloških, socioekonomskih i psihosocijalnih aktivnosti moguće je naći
trajno rešenje za poremećaj ravnoteže između čoveka i prirode. Međunarodne
institucije, svaka iz domena svoje odgovornosti, moraju da preduzmu konkretne mere
za rešavanje globalne ekološke krize i da uspostave nove načine saradnje na polju
ekologije između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju.
Ključne reči: Medicinska ekologija, etiopatogeneza, ekološki modeli, ekološki
monitoring, toksikokinetika, toksikodinamika, procena ekoloških rizika, ekološki
sistemi, antropogeni uticaji.
UVOD
Sredinom prošlog veka prvi put je od strane nemačkih i francuskih
autora upozoreno na opasnost odvajanja čoveka od prirode i prekidanja
neraskidivih veza u bioetičkom lancu jedinstva koji postoji na planeti.
Zbog sve većeg uticaja poremećenih ekoloških uslova na zdravlje čoveka
Svetska zdravstvena organizacija u svojoj najnovijoj strategiji planira da
posebnu pažnju posveti delu pod nazivom „Okolina i zdravlje“, gde bi
trebalo da se iznesu strateške smernice uspostavljanja ponovne ravnoteže
između čoveka i prirode, kao deo projekta održivog razvoja ekosistema na
Zemlji1,2,3. Iz istih razloga nastala je i nova medicinska disciplina pod
1
Boese-O`Reilly, S, Kammerer, S, Mersch-Sunderman, V, Wilhelm, M (2001):
Leitfaden Umweltmedizin. Muenchen-Jena. Urban & Fischer.
2
Eis, D (1996): Definition „Umweltmedizin“. Umweltmedizin in Forschung und
Praxis. Vol 1. 65-70.
9
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (9-17)
nazivom medicinska ekologija, koja se bavi teorijom i praksom biomedicinskih, etičkih i socijalnih aspekata poremećenog odnosa čoveka i
prirode, a posebno u domenu istraživanja, prepoznavanja i prevencije
ekološki uzrokovanih rizika po zdravlje. Pored toga, u savremenom svetu
nauke i medicine od početka ovog veka jasno se izdiferencirala i grana
praktične medicine pod nazivom klinička ekologija, čiji je zadatak
dijagnostika, terapija i profilaksa ekoasociranih patoloških poremećaja i
oboljenja. Centralno profilaktičko mesto zauzima uvid u antropogenouslovljene promene okoline koje direktno i/ili indirektno utiču na zdravlje
čoveka. Savremeni pristupi ekoetiopatogenezi i objavljene ekoepidemiološke studije proučavaju tri nivoa uticaja okoline na zdravlje čoveka:
opštu populaciju, rizične grupe i pojedince. Generalno, ekomedicina
predstavlja danas jedno interdisciplinarno naučno polje u kojem svoje
mesto imaju, kako lekari i drugi biomedicinski eksperti, tako i pravnici,
ekonomisti, sociolozi, psiholozi, fizičari, inženjeri, informatičari i još čitav
niz drugih naučnih disciplina koje mogu da pomognu čoveku da ponovo
uspostavi vekovnu ravnotežu čoveka sa prirodom.4
BIOMEDICINSKI, ETIČKI I SOCIJALNI ASPEKTI
Promenjeni uslovi života nastali zbog narušene ravnoteže između
čoveka i prirode predmet su velikih interdisciplinarnih istraživanja na
području ekologije. Iako grupa autora navodi tri glavna aspekta istraživanja
(ekološki, socioekonomski i psihosocijalni)5,6, pristupi istraživanjima su
zaista različiti sa čitavim nizom mogućih problema koji se moraju rešavati
na globalnom, regionalnom i lokalnom nivou. Biomedicinski aspekt, koji
je upozoravajući i tiče se isključivo zdravlja stanovnika planete, svakako
zauzima posebno mesto i predstavlja kritičnu tačku iza koje je u svojim
stavovima ujedinjena celokupna svetska medicinska javnost. Dostupne
naučne analize i prognoze u vezi sa ekološkom krizom planete variraju od
čisto filozofskih razmišljanja, do precizno izračunatih i egzaktnih, kako
medicinskih, tako i tehničkih, tehnoloških i populacionih parametara. U
cilju razumevanja fundamentalne brige za zdravlje ekološki ugrožene opšte
populacije, rizičnih grupa stanovništva i pojedinaca, neophodno je
poznavanje ekomedicinskih modela u koje spadaju:
 Osnovni etiološki model
 Model funkcionalne i situacione krize
3
Seidel, HJ (1998): Praxis der Umweltmedizin. Stuttgart-NewYork. Thieme.
Eis, D (1996): Definition „Umweltmedizin“. Umweltmedizin in Forschung und
Praxis. Vol 1. 65-70.
5
Antonovsky, A (1987): The salutogenetic perspective: toward a new view of
health and illnes. Advances. Vol. 4. 47-55.
6
Neus, H, Sagunsky, H, Kappos, H, Schuemann, M (1995): Zur administrativen
Umsetzung von Risikoabschaetzungen – Ziele, Rahmenbedingungen und
Entwicklungsbedarf. Bundesgesundheitsblatt. Vol 38. 258-264, 304-310.
4
10
 Semiotički model
 Kibernetski model homeostaze i autopoeze
 Stres-teoretski model
 Model rizikofaktora.
Pri tome, faktori okoline koji mogu da uzrokuju medicinske efekte
dele se na egzogene ili faktore ekspozicije i endogene ili faktore
dispozicije.7 Osetljivost ljudskog organizma nalazi se u interreaktivnosti
socioekonomskih odnosa, tehničkih promena i antropogenih opterećenja
prirodne okoline sa psihosocijalnim procesima, individualnim dispozicijama, životnim situacijama i ponašanjima (Slika 1. Osnovni etiološki
model). Osnovni ekomedicinski model predstavlja sumaciju interdisciplinarnih studija koje su uticaj promene prirodnog čovekovog prostora
za život podelile na dva tipa okoline: 1. prirodnu i tehničku okolinu, i 2.
socijalnu i kulturnu okolinu. Dokazano je da su priroda, tehnika, socijalno i
kulturno okruženje zajedno odgovorni za održivost ekosistema i zdrave
životne uslove. Rizikofaktori u podnošljivoj dozi deluju protektivno u
ekosistemu „čovek-priroda“. Ukoliko su prisutni niska osetljivost
organizma, optimalna somatska i fizička dispozicija, kao i visok nivo
savladavanja stresa, ekoturbulentni uslovi neće ugroziti vitalnost i zdravlje
pojedinca. U suprotnom, kada je bilo koji od navedenih faktora u zoni
preosetljivosti na moguće štetne ekoagense, dolazi do patološkog otklona,
patološkog procesa ili bolesti sa svim svojim kliničkim manifestacijama.
Patološki otklon je hiperreaktivnost organizma na određeni štetni agens
koja prolazi bez vidljivih simptoma i posledica u organima ili tkivima, jer
organizam sam putem imunog, endokrinog, gastrointestinalnog, pulmonalnog i urinarnog sistema, izvrši odstranjenje štetnog agensa uz spontano
uspostavljanje homeostatskog ekvilibrijuma. Patološki proces takođe
prolazi bez simptoma, ali, zbog slabije reaktivnosti organizma, dolazi do
reverzibilnog ili ireverzibilnog oštećenja određenih tkiva ili organa. Takav
medicinski nalaz se sasvim slučajno otkriva mnogo kasnije od trenutka
izloženosti štetnom efektu iz okoline. Bolest sa svim kliničkim
manifestacijama nastaje onda kada je organizam preosetljiv, visoko
disponiran i u stanju niskog nivoa savladavanja stresa. Pored navedenog
osnovnog biomedicinskog koncepta, značajno je istaći sociokulturološke
faktore okoline i etički pristup ekološkim problemima današnjice koji
variraju kako na nivou lokaliteta, kojeg čine stil življenja, odnos prema
zdravlju, porodica, radna sredina, nacionalna tradicija, religija, ekonomsko
i političko uređenje, tako i na regionalnom i globalnom nivou gde se
donose najznačajnije odluke u vezi sa narušenom ekološkom ravnotežom.
Ishod svakog od navedenih ekomedicinskih modela je iznalaženje
strateških smernica za prevazilaženje zdravstvenih problema opšte
populacije, rizičnih grupa ili pojedinaca nastalih zbog delimičnog i
ograničenog ili potpunog i sveobuhvatnog razaranja okoline.
7
Campbell, G (1996): Gene environment interaction. J of Epidemiology and
Community Health. 397-400
11
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (9-17)
Slika 1. Osnovni etiološki model
Faktori koji utiču na osetljivost ljudskog organizma na promene
okoline mogu da budu veoma raznoliki (Tabela 1. Faktori osetljivosti
ljudskog organizma na promene okoline):
Genetski faktori
Alergijske reakcije
Mikrobiološki faktori
Profesionalni rizici
Jonizujuće zračenje
Socijalni faktori
Toksikološki faktori
Psihički faktori
Tabela 1. Faktori osetljivosti ljudskog organizma na promene okoline
Ovo jasno pokazuje da su oblasti medicinske i kliničke ekologije
značajno opterećene čitavim spektrom mogućih posledica po zdravlje
čoveka, koje se više ne mogu podvesti pod klasična profesionalna
oboljenja, kao što je to bio slučaj do sredine 20. veka. Generalno, profesija
više nije dominantan uzrok nastanka medicinskih poremećaja kod radnika
sa određenim zanimanjem, već je celokupna populacija koja živi na
određenom, ekološki narušenom području, postala target za dejstvo štetnih
materija. Razlog za jednu ovakvu promenu jeste direktan uticaj
nesrazmernog tehničko-tehnološkog razvoja čovečanstva, interesa
multinacionalnih kompanija i ekonomije najrazvijenijih država sveta na
globalni ekološki sistem planete.
12
Slika 2. Ekomedicinski monitoring
Poseban aspekt ekološke neravnoteže čine sledeća ljudska
opterećenja u jednom izoliranim ekosistemu:
 Veliki porast stanovnika planete i prenaseljenost urbanih delova,
 Masovna produkcija i konzumiranje sa visokim potrebama u
sirovinama i energiji,
 Korištenje atomske energije i odlaganje atomskog otpada,
 Veliko iskorištavanje prirodnih resursa (industrijalizacija okoline,
ekscesivno korištenje fosilnih nosača energije, poribljavanje mora,
ekscesivno stočarstvo),
13
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (9-17)



Hipertrofija saobraćaja,
Razaranje prirode (erozija tla, uginuće vrsta),
Masivan unos industrijskih produkata i otpada u okolinu (toksički
rizik kontaminacije okoline),
 Globalne promene okoline (fenomen „staklene bašte“, ozonske
rupe),
 Povezivanje elektronskih sistema („informaciono društvo“, čovekmašina sistemi, multimedijalni svet, virtuelna realnost),
 Gentehnologije (genomske analize, eksperimenti na osnovnoj
supstanci mikroorganizama, biljaka i životinja, uticaj na ljudsko
nasleđe).
U cilju adekvatne i pravovremene kontrole zdravlja stanovništva
koje može da se nađe u situaciji ekstremno visokog nivoa štetnih materija u
okolini, medicinska ekologija razvila je jedan univerzalan biomonitoring
putem koje se treba pristupiti problemima zdravlja ugroženog stanovništva
i žive prirode uopšte (Slika 2. Ekomedicinski biomonitoring). Oslobađanje,
način širenja, prihvat i dejstvo štetnih materija na organizam čoveka,
zajedno sa adekvatnim merenjima, predstavlja matricu savremenog
ekomedicinskog biomonitoringa.8
Kada jedna materija sa mogućim štetnim efektima pređe barijeru
između okoline i čoveka dolazi do njene resorpcije u cirkulaciju i nastanka
različitih toksikoloških fenomena9,10. Ta barijera može da bude koža
(kutana afekcija), pluća (pulmonalna afekcija) ili creva (intestinalna
afekcija). Danas se smatra da je toksicitet relativan fenomen koji zavisi od
tipa štetne materije, njene doze, vremena delovanja i otpornosti
eksponiranog organizma. Unutar organizma dolazi do aktivacije različitih
odbrambenih mehanizama koji učestvuju u odstranjivanju štetnih materija i
u restituciji oštećenih tkiva i/ili organa. Ti mehanizmi deluju na mestu
resorpcije i apsorpcije (receptorski efekt), na mestima raspodele po tkivima
i organima, na mestu gde je strana materija pohranjena, na mestu
metaboliziranja i detoksikacije, kao i na mestu odstranjivanja iz organizma,
što se sve zajedno naziva fenomenom toksikokinetike. Ukoliko se usko
posmatra samo reaktivnost organizma i interreakcija sa stranom štetnom
materijom, onda govorimo o toksikodinamici koja u sebi sadrži:
1.
Toksičko-iritativne efekte, 5. Endokrine i metaboličke poremećaje,
2.
Imunotoksične efekte,
6. Genotoksične efekte,
3.
Alergijske reakcije,
7. Embrio i fetotoksične efekte,
8
Eis, D, Schwenk, M (1999): Biomonitoring. U: Mersch-Sundermann, V:
Umweltmedizin. Stuttgart-NewYork. Thieme. 58-76.
9
Eis, D (2002): Multiple Chemikalien-Sensitivitaet und aehnliche medizinisch
unerklaerte Symptomkomplexe. U: Beyer, A, Eis, D: Praktische Umweltmedizin.
Springer Verlag. Sektion 03.
10
Harvard Center for Cancer Prevention (1996): Causes of Human Cancer.
Cancer Causes and Control. 7, Suppl. Vol.1. 1-59.
14
Neurotoksična dejstva,
8. Kancerogeno dejstvo.
U osnovi toksikodinamskih mehanizama razlikuju se lokalni i
sistemski efekti sa primarnim ili sekundarnim dejstvom štetnih materija.
Štetne materije mogu da deluju kroz dva principa:
1. Dejstvo u odnosu na količinu štetnih materija („prag dejstva“),
2. Stohastičko delovanje (ne postoji „prag dejstva“).
Princip u kojem postoji „prag dejstva“ baziran je na tzv, „unit risk“
konceptu putem kojeg se matematički pokazuje koji nivo izloženosti datoj
štetnoj materiji izaziva određeni poremećaj.11 Tako, na primer, jedan
inhalatorni kancerogen kao što je benzol ima svoj „eksces rizik“ koji je
merljiv i predstavlja egzaktan dokaz kancerogenosti. Na Tabeli 2.
predstavljeni su individualni rizici od određenih inhalatornih kancerogena
u prostoru direktne ekspozicije i u širem prostoru12.
4.
Tabela 2. Individualni rizici u ekspozicionom (EP) i opštem prostoru (OP)
I pored toga što su epidemiološke studije pokazale visoku
učestalost određenih patoloških poremećaja prilikom izloženosti datim
štetnim materijama, savremeni koncept ekomedicine je daleko složeniji sa
više dimenzija i pristupa. Tri su fundamentalna odnosa značajna za
razumevanje ekološke krize u 21. veku:
POTENCIJALNA OPASNOST
KATEGORIZACIJA
REALITET
11
Campbell, G (1996): Gene environment interaction. J of Epidemiology and
Community Health. 397-400.
12
Csicsaky, MJ, Rippe, RM, Roller, M, Pott, F (1994): Risikoabschaetzung und –
bewertung in der Umweltmedizin. U: Senatsverwaltung fuer Gesundheit. Allgemeine
Toxikologie in der Umweltmedizin. Berlin. Vol 7. 1-77.
15
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (9-17)
Dakle, pre nego pristupimo rešavanju određenog ekološkog
problema na globalnom, regionalnom ili lokalnom nivou, neophodno je
razumevanje kategorizacije i potencijalne opasnosti u posmatranom
realitetu, i to kroz prizmu egzaktnih ekoloških, socioekonomskih i
psihosocijalnih odnosa13,14. Najnovija svetska ekonomska kriza izaziva ne
samo globalne monetarne posledice, već je i direktno odgovorna za
održavanje „status quo“ pozicija velikih sila na planu rešavanju ekološke
krize. Tome još dodatno doprinosi jedna duboka psihosocijalna nestabilnost, koja je prisutna ne samo u zemljama u razvoju, već i kod
najrazvijenijih zemalja sveta. Biomedicinski aspekt ekološke krize
predstavlja svakako njen najvulnerabilniji i najkritičniji deo zbog niza
direktnih dokaza o ekološkoj opasnosti po zdravlje svih stanovnika planete.
ZAKLJUČAK
1. Samo kroz sinergiju tri glavne dimenzije u rešavanju ekološke
krize 21. veka, ekološku, socioekonomsku i psihosocijalnu,
moguće je naći trajno rešenje za poremećaj ravnoteže između
čoveka i prirode.
2. Biomedicinski aspekt ekološke krize je jedan odlično pripremljen i
multidimenzionalan ekspertski sistem koji treba i dalje da se
razvija, a sve u cilju pronalaženja najbolje i najefikasnije profilakse i zaštite celokupnog stanovništva, rizičnih grupa i pojedinaca.
3. Međunarodne institucije, svaka iz domena svoje odgovornosti,
moraju da preduzmu konkretne mere za rešavanje globalne
ekološke krize i da uspostave nove načine saradnje na polju
ekologije između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju.
ENVIRONMENT AND HEALTH
-BIOMEDICAL, ETHICAL, AND SOCIAL ASPECTS Professor Žarko Pavić, PhD, Željko Kovačević, PhD, Senior Lecturer
Abstract: In this paper alarming biomedical, ethical and social effects of the
imbalance between man and nature, with the clear tendency of deepening the ecological
crisis on our planet are pointed out. The reason for such change is the direct impact of
disproportionate technological development of mankind, the interests of multinational
companies, and the economies of most developed countries of the world on the global
ecological system. Medical ecology is now an interdisciplinary scientific field, where
not only physicians and other biomedical experts have found their place, but also
lawyers, economists, sociologists, psychologists, physicists, engineers, and computer
scientists. Only through the synergy of ecological, socioeconomic, and psychosocial
activities can a permanent solution for the imbalance between man and nature be found.
International institutions, each in its own domain of responsibility, must take specific
13
Antonovsky, A (1987): The salutogenetic perspective: toward a new view of
health and illnes. Advances. Vol. 4. 47-55.
14
Neus, H, Sagunsky, H, Kappos, H, Schuemann, M (1995): Zur administrativen
Umsetzung von Risikoabschaetzungen – Ziele, Rahmenbedingungen und
Entwicklungsbedarf. Bundesgesundheitsblatt. Vol 38. 258-264, 304-310.
16
measures in order to address the global environmental crisis and to establish new ways
of ecological cooperation between developed and developing countries.
Key words: medical ecology, etiopathogenesis, ecological models, ecological
monitoring, toxicokinetics, toxicodynamics, ecological risk assessment, ecological
systems, anthropogenic influences.
LITERATURA
1.
Antonovsky, A (1987): The salutogenetic perspective: toward a new view of
health and illnes, Advances. Vol. 4. 47-55
2. Boese-O`Reilly, S, Kammerer, S, Mersch-Sunderman, V, Wilhelm, M
(2001): Leitfaden Umweltmedizin, Muenchen-Jena. Urban & Fischer
3. Campbell, G (1996): Gene environment interaction, J of Epidemiology and
Community Health. 397-400
4. Csicsaky, MJ, Rippe, RM, Roller, M, Pott, F (1994): Risikoabschaetzung und
–bewertung in der Umweltmedizin, U: Senatsverwaltung fuer Gesundheit.
Allgemeine Toxikologie in der Umweltmedizin. Berlin. Vol 7. 1-77
5. Eis, D (1996): Definition „Umweltmedizin“, Umweltmedizin in Forschung
und Praxis. Vol 1. 65-70
6. Eis, D (2002): Multiple Chemikalien-Sensitivitaet und aehnliche medizinisch
unerklaerte Symptomkomplexe, U: Beyer, A, Eis, D: Praktische
Umweltmedizin. Springer Verlag. Sektion 03
7. Eis, D, Schwenk, M (1999): Biomonitoring, U: Mersch-Sundermann, V:
Umweltmedizin. Stuttgart-NewYork. Thieme. 58-76
8. Harvard Center for Cancer Prevention (1996): Causes of Human Cancer,
Cancer Causes and Control. 7, Suppl. Vol.1. 1-59
9. Neus, H, Sagunsky, H, Kappos, H, Schuemann, M (1995): Zur
administrativen Umsetzung von Risikoabschaetzungen
–
Ziele,
Rahmenbedingungen und Entwicklungsbedarf. Bundesgesundheitsblatt. Vol
38. 258-264, 304-310
10. Seidel, HJ (1998): Praxis der Umweltmedizin, Stuttgart-NewYork. Thieme
11. Summerer, S (1989): Der Begriff „Umwelt“, U: Storm, PC, Bunge, T:
Handbuch der Umweltvertraeglichkeitspruefung. Berlin. Vol XI. 1-33
17
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (18-31)
Оргинални научни рад
UDK 620.9:327.56
DOI br.107251/SVR1306018K
COBISS.BH-ID 3688984
ГЛОБАЛНИ АСПЕКТ ЕНЕРГЕТСКЕ
БЕЗБЕДНОСТИ
Доц. др Драган Колев1
Универзитет Унион Београд
Апстракт: Енергија се одавно уврстила у најзначајније инструменте
реализовања глобалних геополитичких интереса и циљева. Као један од
најзначајних фактора развоја земаља, у савременом свету јавља се управо
енергетска безбедност. Обезбеђивање потребне количине енергије и континуитета у снабдевању појављује се као једна од основних претпоставки њиховог
привредног развоја. То је посебно значајно за оне земље које су енергетски
високо зависне, односно за земље које своје потребе за нафтом и гасом, као
најзначајнијим енергентима, у великој мери подмирују увозом. Самим тим се
енергетска безбедност јавља као примарни услов развојних перспектива, али и
као значајно глобално геополитичко питање.
У настојању да осигурају своју енергетску безбедност, земље бивају
увучене у „велику шаховску геополитичку игру“ (Збигњев Бжежински). Због тога
ће решавање питања енергетске безбедности у адекватном геополитичком
контексту бити један од приоритетних задатака свих оних земаља које су зависне
од увоза енергије. Од начина његовог решавања умногоме ће зависити привредни
развој, али и будућност света. Сагледаван у том оквиру, глобални геополитички
аспект енергетске безбедности је посебно наглашен. Они региони који се истичу
богатством ерегетских резерви (нарочити гасом и нафтом) ће бити предмет
глобалног надметања и сукобљавања.
Кључне речи: енергетска безбедност, геополитика, глобални аспект,
нафта, савремени свет.
УВОД
У савременом свету енергија има стратешки значај. Економски развој земаља је условљен повећаном енергетском потражњом.
Њено обезбеђивање је постало не само привредно, већ и примарно
државно питање. На прелому два века и два миленијума енергија је са
глобалним распоредом својих ресурса, са начином и коридорима
транспорта, постала значајан геополитички чинилац. Енергији је,
поред осталог, придодата и геополитичка моћ. Она проистиче из
1
18
[email protected]
Kolev D.: GLOBALNI ASPEKT ENERGETSKE BEZBEDNOSTI
њених основних карактеристика: енергија је основ привреде,
друштвеног напретка и људске егзистенције. Енергија је, сама по
себи, константа моћи. Према схватању класичне геополитике,
богатство и моћ се поистовећују с поседовањем територија и
сировина, међу којима енергетске сировине заузимају значајно место.
Зато се у последње време све чешће говори и пише о геополитичком
аспекту „плавог горива“, о „енергетској дистрибуцији моћи“, о
„војно-политичко-енергетској моћи“, о „енергетској безбедности“.
Рекло би се, сасвим оправдано. Ако се зна да су природни ресурси
један од трајних геополитичких елемената сваке социјалне заједнице,
онда је веза између геополитике и енергије сасвим видљива и
неумитна.2 Наиме, контрола енергетских ресурса (поготово нафте и
гаса) и транспортних траса постала је значајан садржај геополитичких
планова и активности. Енергија је одавно ушла у поље конфликта
интереса бројних држава. Једни настоје да одрже своје, али и да
умање туђе присуство у перспективним енергетским просторима, а
други да им се томе супротставе. Та тенденција ће расти са порастом
енергетских потреба и смањењем енергетских залиха.
Обим енергетских потреба се, услед наглог индустријског
развоја, значајно увећао у последњем веку. Утврђено је да савремени
човек (сваки становник планете) просечно „троши“ око две тоне
нафтног еквивалента годишње, са тенденцијом пораста. Енергетски
експерти предвиђају да ће средином ХХI века укупна потреба за
енергијом прећи 20 милијарди тона нафтног еквивалента на
годишњем нивоу. У склопу обезбеђивања примарних извора енергије,
у ХХI веку све значајнију улогу има нафта. Њена потрошња као
енергента постепено расте и бројне пројекције указују да ће она и у
будућности остајати значајан извор енергије. У структури потрошње
примарних енергетских ресурса, нафта (са 39 квадрилиона btu) и даље
заузима прво место, а природни гас друго (са 25 квадрилиона btu), али
са тенденцијом да до краја деценије сустигне потрошњу нафте.
Коришћење угља као примарне енергије је у благом опадању (око 16
квадрилиона btu), док обновљива енергија (са 12 квадрилиона btu)
има благи пораст. Нагли пад у укупној енергетској потрошњи ће
имати и нуклеарна енергија (6 квадрилиона btu) поготову после
јапанских нуклеарних акцидената (Графикон бр. 1).
2
Остали геополитички елементи трајнијег карактера су: географска локација,
топографија, клима; демографија, популација, наталитет, насељеност, етничка и
верска структура, писменост, миграције; асимилација, историја, културолошки
фактори; снага економије (технологија, природни ресурси,), политичко и
економско стање у ривалским државама и сл.
19
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (18-31)
Графикон бр. 1. Досадашња потрошња и предвиђања потрошње
примарних облика енергије у свету
Вредности исказане у квадрилионима btu
45
Нафта
40
Гас
35
30
25
Угаљ
20
Обновљива
енергија
15
10
Нуклеарна
енергија
5
0
2000
2010
Нафта
Године
Угаљ
2020
Гас
Нуклеарна енергија
Обновљива енетргија
Податке обрадио аутор
Извор: Гоић Ранко, „Резерве и потрошње плина“,
www.fesb.hr/~rgoic/oe/oe.html (12.8.2011)
Анализа светске потрошње енергената у 2010. год. указује да
је нафта на првом месту и да износи око 40% укупно потрошене
енергије, а да је енергија добијена из угља на другом месту са 26% од
целокупне енергије која је потрошена те године. Следе је природни
плин са петином учешћа светске енергетске потрошње (24%),
нуклеарна нергија која учествује са веома малим уделом (7%) и хидро
енергија (3%) (Графикон бр. 2). Дакле, у светској потрошњи енергије
нафта учествује више од једне трећине и као таква је и предмет наше
пажње у овом раду.3 Растућа улога коришћења нафте у људској
цивилизацији почиње педесетих година ХХ века и достигла је свој
максимум седамдесетих година. Потрошња нафте од средине ХХ века
се повећава по годишњој стопи од 6,9%, односно количина потрошње
нафте се удвостручавала сваких 10 година. Као извор енергије је лако
преносива и као таква практична за употребу. Због тога су нафта и
њени деривати готово незаменљива горива за транспортна средства.
3
Реч нафта је грчког порекла и буквално се преводи као камено уље. Она је
течна сагорљива смеша угљоводоника (84-85% угљеника,12-14% водоника и 45% азота, кисеоника и сумпора). Она спада у фосилно гориво које је настајало
током више стотина милиона година у погодним морским дубинама и одређеним
условима, од разних морских животиња, планктонских микроорганизама,
примитивних алги, бактерија и гљива.
20
Kolev D.: GLOBALNI ASPEKT ENERGETSKE BEZBEDNOSTI
Графикон бр. 2. Потрошња енергије у свету у 2010. године
Хидро
3%
Нуклеарна
7%
Угаљ
26%
Нафта
40%
Природни
плин
24%
Извор: International Energy Statistics,
http://www.eia.gov/cfapps/ipdbproject/IEDIndex3.cfm?tid=3&pid=26&aid=24
(24.8.2011)
Почетком осме деценије ХХ века питање енергетске безбедности појавило се у форми глобалног нафтног шока и енергију
поставило у средиште међународне политике. Стручне расправе о
неминовности опадања светских резерви нафте отворио је амерички
геофизичар Марион Хуберт својим предвиђањем о достизању „врха у
производњи нафте“ („Peak oil“). Он наговештава да ће период између
1965. и 1970. године бити врхунац и почетак пада производње нафте у
САД и да ће светска производња врхунац достићи 2000. године.
(Графикон бр. 3).
Показало се да су његова предвиђања у великој мери тачна и
да је производња нафте у САД достигла врхунац у 1971. год., што је
уједно и почетак периода њене зависности од увоза нафте, али и гаса.4
Тиме је енергија (а првенствено нафта) постала основна тема
глобалних геополитичких расправа и пројеката. То је отворило ново
поглавље у поимању „енергетске безбедности“, које је и утицало да
САД и многе друге државе већу пажњу посвећују својим стратешким
резервама нафте.
4
Он је раст, врхунац и опадање производње нафте представио у форми
математичког модела, који предвиђа да укупна производња нафте у САД и свету
следи криву која је у облику звона и која је позната под именом Хубертова
крива. На основу података о дотадашњој производњи нафте, а искључујући
спољне факторе, као што су недостатак потражње, модел предвиђа следеће
периоде и елементе: постепени стабилан раст производње; затим брз раст;
моменат максималне производње (рх); плато; оштар пад и постепени период
смањене производе (исцрпљивање). Ова крива је примењива како на поједина
нафтна поља, нафтне регионе, тако и на шири глобални план производње, што је
са становишта теме рада врло значајно.
21
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (18-31)
ПОЈАМ „ЕНЕРГЕТСКА БЕЗБЕДНОСТ“
Енергенти су значајно безбедносно питање. Енергетска
безбедност је интегрални део опште безбедности, али и њен
специфичан облик који произилази из егистенцијалне улоге енергије.
Коришћење синтагме „енергетска безбедност“ у овом контексту има
своје оправдање. Последњих деценија синтагма енергетска безбедност је постала веома фреквентна, како у стручним расправама, тако
и у широј јавности. Она је вишезначан појам који се може посматрати
са више аспеката. Како је питање енергетске безбедности витално
питање сваке државе, тако се и овај концепт тумачи сходно
геополитичким интересима сваког субјекта међународних односа.
Са становишта (не)поседовања задовољавајућег домаћег
енергетског биланса, земље се могу поделити у две групе:
а) земље увознице енергије, и
б) земље извознице енергије.
Ова позиција у значајној мери одређује и њихову
интерпретацију концепта „енергетске безбедности“ (Јелена Радоман,
2007, 36-44). Наиме, одређење појма „енергетске безбедности“ је у
великој мери зависно од тога да ли га дефинише земља увозница или
земља извозница енергената. Земље извознице енергије енергетску
безбедност посматрају као отклањање или смањење свих латентних
или евидентних опасности, изазова и претњи, које могу да угрозе
извозни енергетски аранжман. Тиме се настоји онемогућити сваки
покушај угрожавања „енергетско-безбедносних захтева“ и опасност
по значајан финансијски део државног буџета (Yergin Daniel, 2006,
69-82). Земље увознице, пак, појам „енергетска безбедност“ одређују
као отклањање или смањење латентних или евидентних опасности,
изазова и претњи које могу да угрозе увоз неопходних енергената.
Појам „енергетска безбедност“ се, уопштено посматрано,
најчешће одређује као „доступност енергената“, при чему се под
префиксом „доступности“ подразумева потребна количина,
континуитет у снабдевању, прихватљиве и стабилне цене,
физичка обезбеђеност траса гасовода и нафтовода, политичка
стабилност држава из које се енергенти увозе и сл.
Енергетска безбедност је вишедимензионална појава. Најчешће се разматрају њене три основне димензије: а) стратегијска, б)
политичка и в) војна (Klare, 2005). Оне се међусобно преплићу и
допуњују и при томе синергијски граде геополитичку димензију
енергетске безбедности.
ГЕОПОЛИТИЧКИ ЗНАЧАЈ ЕНЕРГИЈЕ
Шта је то што енергију чини геополитички значајном?
Најкраћи одговор био би – њене специфичне карактеристике. Наиме,
енергија има непроцењив друштвено-економски, стратегијски и
политички значај за сваку организовану друштвену заједницу
22
Kolev D.: GLOBALNI ASPEKT ENERGETSKE BEZBEDNOSTI
(Радичевић, 1995). Она је један од најважнијих елемената националног богатства и производних снага у свакој држави. Али, и друге
њене собине су веома значајне са геополитичког становишта. Посебно
се то односи на фосилна горива. Као значајне карактеристике
енергената са становишта геополитике могу се издвојити пет
основних врста:
 исцрпљивост енергетских извора,
 необновљивост енергетских извора,
 краткорочност замене,
 неравномерна распоређеност по различитим деловима света, и
 могућност њиховог монополистичког коришћења на тржишту.
Свака од ових особина појединачно и све оне заједно дају
енергентима неслућену моћ, која се, као и свака друга моћ, може
користити у разне сврхе и инструментализовати на различите начине.
То отвара многа геополитичка питања у регионима који су богати
енергетским изворима. С једне стране, то значи да се енергенти могу
користити и као геополитичко средство остваривања одређених
политичких, стратешких и војних циљева на конкретном простору. С
друге стране, огромни приходи од продаје енергетских сировина у
многим државама које поседују значајне енергетске капацитете
постају основ за политичку нестабилност, социјално раслојавање на
мали број енормно богатих и велики број сиромашних и за
коруптивно понашање. Приходи од продаје енергетских сировина се
често користе за финансирање активности које су усмерене и на
безбедносну дестабилизацију одређених региона, финансирање
тероризма, религијског мисионарства, финансирање носиоца деструктивних идеологија и сл. Нису ретки ни примери сукобљавања
политичких групација око преотимања закупнина за експлоатацију
енергетских сировина (нафте и гаса).
Финансијска добит од њихове продаје чини владајуће
политичке елите моћним и слободнијим у одређивању својих
геополитичких интереса који су понекад супротстављени геополитичким интересима држава увозника енергетских сировина.5 Тиме
се умањује могућност стварања стабилних партнерских односа и
земље увознице су приморане да коригују своје геополитичке циљеве
и толеришу многе активности држава из којих увозе енергетске
сировине и да „уравнотежавају“ своје односе са њима. Такав је случај,
на пример, са Кином која је своје односе са Ираном, Саудијском
Арабијом, Суданом и Нигеријом настојала да побољша уз знатне
компромисе. У настојању да обезбеде што повољније нафтне и гасне
ангажмане, многе европске државе не отварају осетљива питања са
Русијом. Слична је ситуација и са Ираном и оклевањем да се оштрије
супротставе иранском нуклеарном програму.
5
Потражња за нафтом је стално подизала њену цену. На светском тржишту, у
раздобљу од 2000. године до данас, њена цена је порасла шест пута.
23
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (18-31)
Сви ови наведени елементи, као и бојазан да тржиште није у
могућности да осигура енергетску безбедност, представљају значајан
проблем увозницима енергената. То их приморава да поред чисто
комерцијалног аспекта воде рачуна и о геополитичким димензијама
куповине енергената. Извозници енергената при склапању уговора са
купцима често инсистирају и на финансирању и изградњи инфраструктурних објеката (телекомуникациони системи, железничка и
путна мрежа, аеродроми).
Стога се транспарентно управљање приходима од извоза
енергетских сировина и демократски кредибилитет власти за земље
увознице енергената појављују као значајни геополитички елементи.
Односно, постигнута унутрашња политичка стабилност држава
извозница енергената, важан је фактор енергетске безбедности
увозницима енергената. У томе, поред осталог, треба тражити разлоге
настојања највећих увозника енергије да осигурају своје енергетске
интересе и да буду војно присутни у тим регионима.6 То их, и надаље,
ставља у дилему шта је ефикасније за енергетску безбедност
увозника: да ли континуитет у снабдевању да осигурају непосредним
уговорним повезивањем са сваким извозником енергената
појединачно или уређењем глобалног тржишта?
ЗАЛИХЕ, ПРОИЗВОДЊА, ПОТРОШЊА И ИЗВОЗ НАФТЕ:
ГЛОБАЛНИ АСПЕКТ
Сирова нафта спада у групу најзначанијих енергената и
најтраженијих роба у свету. Она чини 36,20% светских потреба за
енергијом (Табела бр.1). Стога је значајно на њеном примеру
сагледати глобални аспект енергетске безбедности. Анализа диспропорције између поседовања залиха, производње, потрошње и извоза
овог фосилног горива указује на њене безбедносне аспекте. Наиме,
чињеница да се потреба за овим енергентом (потрошња) у бројним
случајевима не подудара са могућношћу задовољења из сопствених
извора (сопствена производња), нужно доводи у енергетску зависност
која на глобалном нивоу имплицира бројне безбедносне изазове,
претње и опасности. То потврђује и наредна табела која омогућава
компарацију потврђених залиха, производње, потрошње и извоза
нафте. Упоредна анализа указује да постоје велике ралике у овим
ставкама које су узрок бојних сукоба на глобалном плану. Потребе за
нафтом расту, а производња све теже успева да прати потрошњу, при
чему се залихе све више смањују.
6
Осетљивост питања снабдевања енергентима произилази и из потребе
заштите нафтовода и гасовода од герилских напада и диверзија, али и пиратских
напада поморских транспорта.
24
Kolev D.: GLOBALNI ASPEKT ENERGETSKE BEZBEDNOSTI
Табела бр. 1. Светске залихе, производња, потрошња и извоз нафте у
2010. године
Исказане вредности у милионима барела на дан (ббл/дан)
*** Исказане вредности у милионима барела
1
10,72
1
2,13
10
8,11
1
89,73
22,43
89,73
42,70
4
7
3
6
4
1
7,12
2
2,45
4
7,38
2
2,23
7
2
2
3
4
5
6
7
8
9
3,12
20,36
97,86
9,68
8,37
4,12
3,81
3,71
3,23
2,94
2,81
2,53
3
8
Норвешка
Кувајт
Нигерија
Бразил
Алжир
Ирак
Јужна
Кореја
Немачка
Индија
Катар
Либија
Оман
Ангола
Казахстан
Јапан
9,42
9
8,43
9,21
11
10
2,79
2,67
2,44
2,16
2,10
2,01
10
11
12
13
14
15
Укупно
5,42
15,28
29,52
5,52
5, 43
5,50
14
8
5
12
13
15
2,21
8
2,20
9
2,64
2,53
5
6
5,24
690,39
63,56
Ранг
потрошње
254,21
Потрошња
Саудијска
Арабија
Русија
САД
Иран
Кина
Мексико
Канада
УАЕ***
Венецуела
Државе
Ранг
производње
Ранг извоза
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
24.
Извоз
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
Извоз**
Ранг залиха
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
Потрошња
*
Потврђене
залихе***
Редни број
1.
Производња
Производња
*
Залихе*
2,00
2,30
2,21
2,10
5
6
7
1,60
10
1,62
9
3
76,24
32,0
4
Напомена: Математичко неслагање производње, потрошње и извоза
је резултат поседовања одређене количине стратешких резерви
земаља произвођача нафте
25
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (18-31)
***Уједињени Арапски Емирати
** Извор: http://www.vizijadanas.com/svet_nafte.html (10.6.2011)
*Извор: International Petroleum Monthly, January 12, 2011
Њена дневна светска потрошња износи преко 75 милиона
барела (податак за 2010. год.). Највећи потрошачи су сљедеће земље:
САД (20,36 милиона ббл/дан), Кина (7,38 милиона ббл/дан), Јапан
(5,24 милиона ббл/дан), Русија (3,12 милиона ббл/дан) и Немачка
(2,64 милиона ббл/дан). Само ове земље троше готово половину
(38,74 милиона ббл/дан) укупне светске потрошње.7 У исто време, као
највећи светски произвођачи нафте се појављују Саудијска Арабија
(10,72 милиона ббл/дан), Русија (9,68 милиона ббл/дан), САД (8,37
милиона ббл/дан), Иран (4,12 милиона ббл/дан) и Кина (3,81 милиона
ббл/дан). Дакле, Русија, САД и Кина се и у овој групи појављују као
једни од највећих произвођача и потрошача нафте, али са различитих
потрошно-производним позицијама. Норвешка је на петом месту (са
2,30 милиона ббл/дан) по извозу нафте у свету. Њена највећа нафтна
компанија „Stato Hydro ASA“ je веома активна у многим земљама у
експлоатацији нафте.
Са геополитичког становишта посебно су значајне земље које
поседују највеће потврђене залихе сирове нафте. Прва три места на
ранг-листи земаља које на својој територији располажу са налазиштима ових енергента су Саудијска Арабија (254,21 мил. ббл),
Уједињени Арапски Емирати (97,86 мил. ббл) и Иран (89,73 мил.
ббл), док је на четвртом месту Русија (89,73 мил. ббл) и петом Либија
(29,52 мил. ббл). Ништа мањи геополитички значај имају и највећи
извозници овог енергента: Саудијска Арабија (8,11 мил. ббл/дан),
Русија (7,12 мил. ббл/дан), Уједињени Арапски Емирати (2,53 мил.
ббл/дан), Иран (2,45 мил. ббл/дан) и Норвешка (2,30 мил. ббл/дан).
Ако се упореде ови параметри код пет држава (САД, Кина,
Јапан, Русија и Немачка) које су највећи потрошачи нафте на свету,
видеће се да оне нису и највећи произвођачи, нити располажу са
резервама које би дугорочно обезбедиле енергетску стабилност. Тако
су, на пример, САД највећи светски потрошачи нафте (1. ранг), али су
по производњи на 3. месту, а по залихама на 7, при чему се и не
појављују као нафтни извозници. У сличној позицији је и Кина која је
као нафтни потрошач рангирана на 2. месту, а на 5. као произвођач.
На основу процењених резерви нафте заузима 6. место и не појављује
се као њен извозник. Русија је, посматрано са овог становишта, у
бољој позицији. Она је 4. по потрошњи, 2. по извозу и 2. по
производњи, а налази се и на 4. месту по потврђеним резервама
сирове нафте.
7
International Energy Statistics, http://www.eia.gov/cfapps/ipdbproject/
IEDIndex3.cfm?tid=3&pid=26&aid=24 (24.8.2011)
26
Kolev D.: GLOBALNI ASPEKT ENERGETSKE BEZBEDNOSTI
Ове чињенице јасно указују да су највећи светски потрошачи
нафте уједно и њени највећи увозници, а самим тим и енергетски
зависни. То угрожава њихову енергетску безбедност, детерминише
њихову геополитичку позицију и ставља их у позицију сукобљених
страна које се боре за превласт над географским просторима који су
најбогатији резервама нафте и контролу оних држава које се
појављују као њени највећи извозници. Као најзначајнији геополитички простор са енергетским богатством се јавља Блиски и Средњи
исток који располаже са највише сирове нафте (675,7 бил. ббл) и
значајним количинама гаса (49,5х 1012) м3 (Табела бр. 2).
Табела бр. 2. Потврђене светске резерве гаса и нафте (2009. год.)
Регион
Гас*
Тера (1012) м3
Нафта**
(билиона барела)
Северна Америка и Канада
7,3
63,7
Централна и Јужна Америка
6,3
89,5
Европа
5,1
20,6
Африка
11,2
74, 9
Блиски и Средњи Исток
49,5
675,7
Бивши СССР
56,7
65,4
Јужна Азија и Пацифик
10,3
44, 0
*Извор: Шимић Зденко, 2004, Енергетика и екологија: свјетска
потрошња и процијењене резерве енергије, Загреб, стр. 37.
www.ekologija.ba/userfiles/file/Potrosnja_
procjenjene_rezerve_energije_2004. (12.7.2011)
Најоштрија борба се води око подручја које је амерички
геополитичар и геостратег Збигњев Бжежински још пре две деценије
назвао „Евроазијски Балкан“, а који обухвата Авганистан, Јерменију,
Азербејџан, Грузију, Казахстан, Киргизију, Таџикистан, Туркменистан и Узбекистан. То је део ширег простора којег је назвао „Зона
нестабилности“ и поред „Евроазијског Балана“ захвата Балкан,
Украјину, Кавказ, јужни део Русије и источни део Кине, Пакистан,
северозападну Индију, Иран, Блиски исток, Арапско полуострво,
североисточну Африку и Малу Азију (Мапа бр. 1).
„Евразијски Балка“ се налази у центру ове „Зоне
нестабилности“ која је од изузетног геполитичког значаја са
становишта енергетске безбедности. Настојећи да овладају овим
простором. у „Велику евроазијску игру“ су се укључиле три велесиле
(САД, Русија и Кина). Њихови витални енергетски интереси се
непосредно сучељавају на овом географском простору. Контрола овог
простора умногоме одређује и њихову светску геполитичку позицију.
Бројни геполитичари упозоравају да је ово фаза што бољег
27
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (18-31)
геполитичког позиционирања, која ће неминовно прерасти у фазу
отворене борбе. Такве намере се све отвореније и јасније демонстрирају у свакодневици.
Мапа бр. 1. „Зона нестабилности“ и „Евроазијски Балкан“
Извор: Збигњев Бжежински (2001): Велика шаховска табла,
ЦИД/Романов, Подгорица/Бања Лука, стр. 118.
Као специфичан израз за подручје најбогатије енергентима
поједини аутори употребљавају и израз „Стратегијска елипса“. Овај
географски простор располаже са преко 70% светских резерви нафте
и са око 65% светских резерви природног плина (Мапа бр. 2).
Мапа бр. 2. Простор „Стратегијске елипсе“
Извор: http://www.iea.org/ (10.8.2011)
28
Kolev D.: GLOBALNI ASPEKT ENERGETSKE BEZBEDNOSTI
ЗАКЉУЧАК
1. Eнергетска безбедност је одавно постала приоритетна
чињеница геостратешких опредељења највећег броја држава.
Настојање најмоћнијих земаља да поседују и контролишу
дистрибуцију енергије постала је једно од најраширенијих и
најзначајнијих претњи глобалној и регионалној безбедности. То је
посебно значајно за земље увознице енергије. Оне су принуђене да
оскудност домаћих енергетских ресурса попуне њиховом куповином
на светском тржишту. Одлука од кога ће се енергија увозити и под
којим условима постаје значајно геополитичко питање, а одржавање,
па и повећавање извесности „енергетске безбедности“, од стратешког
је значаја за њихов опстанак и развој.
Економски развој истовремено значи и повећану потрошњу и
потражњу енергије. Како су потребе за енергијом све веће, а извора
енергетских ресурса све мање, то ће, вероватно, све више долазити до
сукоба међу једним, али и сарадње међу другим земљама на
енергетској основи. То значи да је енергетска безбедност значајна
како за земље потрошаче и увознике енергије, тако и за земље
произвођаче и извознике енергетских ресурса. И само поседовање
резерви енергетских сировина је eo ipso безбедносни изазов,
својеврсно „проклетство богатства“, поготово за земље које не
располажу адекватном међународном геополитичком позицијом или
не поседују одговарајућу моћ да могу себе сачувати од савремених
„енергетских предатора“.
И у овом случају се потврдила чињеница да је геополитика
подручје које захтева стратешку димензију промишљења и
планирања. То важи и када се конципирају пројекти везани за
геоенергију. Више је него очито да ће значај енергије у перспективи
расти. Извесно је да ће енергетски ресурси, као и путеви транспорта
енергената, и даље бити од великог значаја за глобално позиционирање земаља („resource geopolitics“). Предвиђања су да ће период
до 2025. године „бити време енергетског дисконтинуитета и
енергетских шокова“ и да ће енергетска транзиција од једне врсте
горива (фосилних) ка другој (алтернативној) бити неизбежна, али је
неизвесно да ли ће до ње доћи у следећих пола века“ [Global Trends
2025: A Transformed World, 2008: 61]. Енергенти ће још задуго
поседовати потенцијале дистрибуције геополитичке моћи. Стога
сматрамо да ће модификоване хладноратовске пројекције на
просторима који су богати резервама енергената и надаље имати
услове за реализације. У којој мери и на који начин ће се геополитичко сучељавање на енергетском пољу наставити остаје да покаже
долазеће време. У сваком случају, енергетска безбедност је неодвојива од исхода сучељавања великих сила на глобалном плану. Стога
се може закључити да ће енергетски чиниоци и надаље утицати на
обликовање геополитике држава увозница и извозница енергије и
опредељивати њихове основне спољнополитичке активности.
29
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (18-31)
2. Један од основних циљева геополитике енергената је, поред
енергетске безбедности, и успостављање контроле над делом света
који је најбогатији резервама природног гаса и нафте. То је простор
централне Азије који за све три силе (САД, Русија и Кина) има
геполитички, економски, безбедносни и политички значај. Оне желе
доминацију над овим простором, јер је то регион који је најбогатији
енергентима (нафтом и земним гасом). Њихов глобални фокус је на
остраривању стратешке предности у контроли овог простора, чиме су
оне уплетене у ову велику игру моћи која може да поприми карактер
ратних игара светских размера. То је основи разлог што је овај
простор одавно задобио епитет „зона нестабилности“.
Ако ова настојања крајње упроштено представимо видећемо
како се три велике силе надмећу у овом простору. Русија настоји да
обнови некадашњу државу и територијалну целину и да се врати на
простор који је некада окупљао СССР или како га на западу
уобичавају називати „Руске империје“. Под своје окриље враћа
Казахстан, Киргизију и Узбекистан. Русија сматра да је то једини и
најбољи начин да дугорочно осигура своју безбедност. У исто време
САД настоји да Авганистан претвори у полигон за контролу
Евроазије, али и да спрече Русију и Кину да остваре своје циљеве.
Многе чињенице иду у прилог тврдњи да ће то настојање имати
карактер „на сваки начин“, јер контролом овог простора повећавају
своју енергетску безбедност, али и услове за светску доминацију.
На простору од источне Европе, преко Кавказа, до средње
Азије, испреплетени су интереси бројних светских политичких и
војних актера. Динамика енергетских надметања Запада и Русије на
„шаховској табли Евроазије“ се наставља. Ове геополитичке „игре“ се
одвијају од Атлантика, па преко простора бившег СССР-а, Блиског
истока и средње Азије до Далеког истока. У њих су на различите
начине увучене све земље коридора, при чему се поједине повезују, а
друге међусобно супротстављају, сходно интересима који нису
компатибилни и складни. На том простору се склапају разни договори, најављују „отварања гасних коридора“ и трага за компромисним
решењима. Питања безбедности, енергије и међународних односа су
међусобно испреплетена. Праве разлоге за многе актуелне војне
интервенције и политичке преврате треба тражити и сагледавати у
контексту сурове геополитичке реалности чији значајан део чини и
енергетска безбедност.
Све нам ово говори да је настојање најмоћнијих земаља света
да поседују и контролишу дистрибуцију енергије постало једно од
најзначајнијих претњи глобалној и регионалној безбедности. Трка за
што боље глобалне енергетске позиције ће несумњиво карактерисати
времена која следе, а при томе ће геополитичка димензија енергетске
безбедности бивати све значајнија. Није искључена могућност да се
ова борба за енергенте отме контроли и да изазове озбиљније
30
Kolev D.: GLOBALNI ASPEKT ENERGETSKE BEZBEDNOSTI
социјалне сукобе. Пракса „хуманитарних“ или дргих интервенција
које све мање могу да сакрију чињеницу да се иза њих крију крајње
себични геополитички и економски интереси великих сила.
A GLOBAL ASPECT OF ENERGETIC SAFETY
Dragan Kolev, PhD, Senior Lecturer
Abstract: Energy has been for a long time classified as the most significant
instrument used to accomplish global geopolitical interests and goals. Energetic safety is one
of the most significant factors for the development of the states in the contemporary world.
Ensuring required energy supplies and continuity of supplies are some of the most
fundamental requirements for their economic development. This is specifically important for
those states which are highly dependent upon energy supplies, that is the countries which
satisfy their need for naphta and gas, as the most significant energy sources, mainly by
importing. Therefore, energy safety is the primary requirement for developmental prospects,
as well as the significant global geopolitical issue.
While striving to ensure their energetic safety, the states become emersed into a
„Grand geopolitical chess game“ (Zbigniew Brzezinski). That is why a solution for the issue
of energetic safety in an adequate geopolitical context is one of the priorities for all those
states dependent on the energy imports. Economic development and the future of the world
by and large depend on the way this issue is solved. The global geopolitical aspect of energy
safety viewed in that framework is especially pronounced. Regions that are exceptionally
rich in energy resources (especially gas and naphta) will represent the cause for global
competition and conflicts.
Key words: energetic safety, geopolitics, global aspect, naphta, contemporary world.
ЛИТЕРАТУРА
“Global Trends 2025: A Transformed World’’, National Intelligence Council,
US Government Printing Office, 2008.
2. http://www.iea.org/ (10.8.2011)
3. http://www.vizijadanas.com/svet_nafte.html (10.6.2011)
4. International Energy Statistics, http://www.eia.gov/cfapps/ipdbproject/
IEDIndex3.cfm?tid=3&pid=26&aid=24 (24.8.2011)
5. International
Petroleum
Monthly,
http://www.vizijadanas.com/
svet_nafte.html (9. 5. 2011)
6. Yergin, D.; "Ensuring Energy Security," Foreign Affairs, M/A 85 (2), 2006.
7. Бжежински З.; Велика шаховска табла, ЦИД/Романов, Подгорица/Бања
Лука, 2001.
8. Гоић, Р.; Резерве и потрошње плина, 2009, www.fesb.hr/~rgoic/oe/oe.html
(12.8.2011)
9. Радичевић, П.;. Минералне сировине у рату и миру, Београд, НИУ
„Војска“, 1995
10. Радоман, Ј.; „Секуритизација енергије као увод у енергетску
безбедносну дилему“, Безбедност западног Балкана, јануар-март, 4.
Београд, Центар за цивилно-војне односе, 2007.
11. Шимић З.; Енергетика и екологија: свијетска потрошња и процјењене
резерве енергије, Загреб, 2004, www.ekologija.ba/userfiles/file/Potrosnja_
procjenjene_rezerve_energije_2004. (12.7.2011)
1.
31
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (32-52)
Orginalni naučni rad
UDK 327.5:341.39
DOI br.107251/SVR1306032T
COBISS.BH-ID 3689240
MALE, SREDNJE I NEUTRALNE DRŽAVE I
MEĐUNARODNA POLITIKA
Doc. dr Luka V. Todorović1
Mileva Jokić, master politikolog2
Nezavisni univerzitet Banja Luka
Apstrakt: Država u savremenim uslovima živi od prilagođavanja i razvitka.
Deo moći prenosi se sa nivoa države na šire, odnosno, više nivoe regionalnog i
globalnog organizovanja. Određeno područje kao sastavnica državnog delovanja sve
više gubi pravno i praktično značenje i sve više gubi na značaju kao geografsko “mesto
delovanja”. Autoritet i legitimitet nacionalnih država su promenjeni, a nacionalne vlade
su u velikoj meri nemoćne da kontrolišu ono što se dešava unutar njihovih granica i da
realizuju očekivanja svojih građana. U novom poretku glavne političke procese i
aktivnosti određuju njihovi glavni akteri, a od njihovog rasporeda zavisi i struktura
poretka. U toj strukturi posebno mesto pripada velikim državama, koje svojom snagom
mogu proizvoditi posebne učinke. Male zemlje imaju interes da se zaštite od apsolutne
dominacije velikih sila ugovorima, pozivanjem na primenu međunarodnih principa ili
međunarodnog prava u kojim dominiraju opšta načela i pravda. Neutralne države
nastoje da ne sudeluju u ratu s drugim državama, odnosno, suzdržavaju se od određenih
aktivnosti, u prvom redu od same borbe, a zatim i od nekih drugih aktivnosti koje se, u
pojedinim istorijskim razdobljima, smatraju nespojivim s neutralnošću.
Ključne reči: država, moć, neutralnost, spoljna politika, suverenitet.
UVOD
U razvoju društva država je najvažnija društvena organizacija.
Postaje, i jeste, organizacija bez koje čovek ne može. Moderna država se
razvijala u Evropi između 16. i 18. veka, iako je pojam država nastao na
kraju ovog perioda. U svom razvoju pokazivala je uvek nove forme, a
potrebu za razvitkom moderne države doživljavamo svakodnevno.
Moderna država živi od mogućnosti prilagođivanja i razvitka. Pojam
država ima tri značenja. Prvo je definisanje države kao ukupnosti vladinih
institucija i zvaničnika. Drugo, država u međunarodnim odnosima znači
suverenu vlast nad određenim stanovništvom koje živi na određenoj
teritoriji. Treće, državom se ponekad naziva jedna substruktura neke
1
2
32
[email protected]
[email protected]
Todorović L., Jokić M.: MALE... DRŽAVE I MEĐUNARODNA POLITIKA
zemlje (kao što se SAD sastoje od pedeset država, a Nemačka od šesnaest).
Maks Veber je pod državom podrazumevao organizaciju koja ima
„monopol legitimne primene fizičke sile“.
Moderna država pokazala je značajne civilizacijske rezultate.
Nadvladala je, sa značajnim uspehom, konfesionalne ratove i uspostavljanjem centralne sile osigurala unutrašnji društveni mir. Bila je
svetsko-istorijski unikum, kojim je ukinut dualizam vladara i zemlje, kneza
i staleža. Država je racionalizovala politiku, tako da joj je osigurala
trajnost, čvrstinu i duhovnu povezanost. Trajnost zahteva tvrde granice
koje prethodne političke zajednice nisu poznavale. Tako je nastao prvi
državni element, državni prostor, državna teritorija, koja je posle vredela
kao prvi uslov za formiranje države.
Tako određena teritorija, sa čvrstom granicom, morala je biti
branjena jedinstvenom državnom silom, koja je narodu (koji je živeo na toj
teritoriji) morala garantovati bezbednost. Pretpostavka jedinstvene državne
sile bila je formulisana u teorijama opšte volje. Čvrste granice značile su
kraj nomadskoj politici, što se može zaključiti iz izvornog značenja reči
status, koja je na početku formiranja, menjala reč država. Primenu sile
država je svojatala kao ekskluzivno pravo. Od tada su sve institucije imale
pravo na vršenje svoje delatnosti, samo ako im država dodeli tu
kompetenciju, a za sebe je isključivo svojatala kompetenciju za dodeljivanje kompetencije. Zadatak države odnosio se na osiguranje unutrašnje
ravnoteže među različitim grupama koje mogu, uvek, postati zaraćene
strane. Ovo je dovelo do preformulisanja pojma suvereniteta. On postaje
isključivo svojstvo države koju zastupa poglavar države koji je u
demokratskim porecima predstavnik i inkarnacija čitavog naroda. Vladar
nije morao samo vladati, nego je morao i predstavljati državu.
Tako je nastao drugi element države, naime centralizovana državna
sila. Krajem osamnaestog veka, demokratske revolucije su istakle treći
element države, naime državni narod. Oba pojma, država i nacija, bez
obzira na način njihova sjedinjavanja, su neodvojiva. Sve moderne države
nastoje, od tada, s više ili manje uspeha, ova dva pojma povezati.
Što se tiče teme budućnosti države, postavlja se pitanje: šta je
preostalo od tradicionalne države i njenih bitnih elemenata?
NOMINALNI SUVERENITET, ANONIMNA VLAST
Opšta osnova za međunarodno pravo bilo je određeno područje
kojim „raspolaže“ svaka moderna država. Međunarodni poredak koji je
uspostavljen nakon Drugog svetskog rata naglašavao je svetost
međunarodnih granica. U naše vreme, određeno područje kao sastavnica
državnog delovanja sve više gubi pravno i praktično značenje i sve više
gubi na značaju kao geografsko “mesto delovanja”. Autoritet i legitimitet
nacionalnih država su promenjeni, kaže Held, a „nacionalne vlade su u
velikoj meri nemoćne i da kontrolišu ono što se dešava unutar njihovih
33
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (32-52)
granica i da realizuju očekivanja svojih građana. Štaviše, pošto institucije
globalne i regionalne vlasti stiču sve važniju ulogu, suverenitet i
autonomija države sve više erodiraju“. Ako se osvrnemo na granice bivše
Jugoslavije, pa i na značajnom broju mesta po svetu, videćemo da se mesto
nacionalnih armija na granicama, i oko nje, nalaze NATO jedinice ili
jedinice UN, a nisu retki slučajevi da se tu nalaze i „snage za brzo
reagovanje“ sastavljene od zemalja učesnica. Osim toga: „Granice su
postale popustljive, bilo po planu ili de facto. Govorilo se da sve veća
poroznost granica dovodi do impotencije suverenosti i besmislenosti
demokratije“. Ovo su sve razlozi kojima se „može objasniti široko
rasprostranjeno osećanje da je suverenitet postao nominalan, vlast
anonimna, a njeno mesto upražnjeno“3.
Na drugačiji način iskazano, u novim uslovima deo moći se
prenosi sa nivoa države na šire, odnosno više, nivoe regionalnog i
globalnog organizovanja.4 Apsurdno je da se broj nacionalnih država
neprestalno povećava, ali se istovremeno smanjuje njihova moć i uticaj.
Sve više se govori o gubitku suvereniteta i preuzimanju funkcija države od
strane drugih aktera. Izvesno je da je suverenitet nacionalnih država
potkopan jačanjem supranacionalnih entiteta i tvorevina. Suverenost je
danas podeljena između nacionalnih, internacionalnih i ponekad, regionalnih vlasti. Novi uspon evropskog ustrojstva države ogleda se u
zajedničkoj valuti, vojsci i radu na zajedničkom ustavu. Suverenost se
danas može razumeti manje kao teritorijalno definisana granica, a više kao
političko pogađanje resursa u okviru komleksne transnacionalne mreže.
Desuverenizacija i marginalizacija države pod egidom globalizacije ne važi za sve države i narode jednako. U tom procesu: „Politička
elita superdržava se protivurečno ponaša u svojoj zemlji i na strani. U
svojoj zemlji ona jača državu i održava demokratiju u nekim elementarnim
obrisima, a na strani slabi druge države i instalira svoje upravljačke stanice
pod vidom uvođenja demokratije ili demokratizacije tih zemalja. U drugim
državama se pod egidom institucija civilnog društva, stvaraju paralelne
političke organizacije koje su izdržavane, programirane ili dirigovane
spolja i deluju, neretko, pored, odnosno protiv interesa tih zemalja.5 No, to
nije i jedini nedostatak globalizacije, jer: „Pod vidom globalizacije,
demokratizacije i modernizacije drugih zemalja, jastrebovi najrazvijenijih
zemalja bezobzirno kidišu na teritoriju i prirodne resurse - blago drugih
zemalja. U tom pohodu vuku za sobom i čitavu kolonu satelitskih zemalja.
Dobar deo te kolone popunjavaju bivše real- socijalističke zemlje. Prvim
redovima satelitske kolone biće udeljen deo plena i garantovanje
3
Ofe, K. (1999) Modernost i država, Filip Višnjić, Beograd, 8-10.
Vasović, V. (2004), Legitimnost, legalnost i civilno društvo, u: Između
autoritarizma i demokratije, knjiga 2, Civilno društvo i politička kultura, CEDET,
Beograd, 328.
5
Isto: 22.
4
34
Todorović L., Jokić M.: MALE... DRŽAVE I MEĐUNARODNA POLITIKA
teritorijalnog integriteta. Neposlušnim slede sankcije od bojkota i
satanizacije do pretnji dezintegracije ili gubitka određene teritorije.“6
Državna sila, kroz koju se izražava suverenitet pojedine države, u
krajnjoj meri je doveden u pitanje. Kao “najviša moć” suverenitet u odnosu
prema „spoljnim“ silama, u odnosu prema drugim državama, postaje do te
mere nesigurnim. U okviru ove problematike bitnu ulogu igra druga
dimenzija “desuverenizacije” države, unutrašnja dimenzija. Naime
činjenica, da pojedina država gubi, tako se barem čini, svoju “najvišu moć”
u odnosu prema unutrašnjim snagama. Rastuća moć i uticaj privrednih
udruženja na državu i slabljenje ugleda i uticaja političkih stranaka, ili
snažan uticaj pojedinih “dominirajućih” nacionalnih i multinacionalnih
preduzeća. Multinacionalne kompanije nagrizaju suverenitet država
sposobnošću mobilnosti svoga kapitala - investiranjem i povlačenjem
kapitala, ali pre svega izbegavanjem plaćanja poreza kao osnovnog prihoda
države. D. Held ukazuje do koje mere globalizacija vrši ekonomsku
desuverenizaciju država: „Globalizacija transformiše nacionalne ekonomije
na takav način da se nacionalni ekonomski prostor više ne poklapa sa
nacionalnim teritorijalnim granicama.“7 Ekonomsku suverenost države
ugrožavaju i nadnacionalne organizacije kojima ona delegira deo svoje
suverenosti prihvatajući pravila igre, transnacionalne finansijske institucije
(MMF, Svetska banka), multinacionalne korporacije i globalizacija
svetskog tržišta i informaciono-komunikacione tehnologije (internet,
satelitska televizija) i globalni problemi koje sama država nije u stanju da
rešava (ekološki problemi, terorizam). Nestanak ekonomskih granica ili
preciznije, barijera, uslovljen je uticajem takozvana četiri „I“: investicija,
industrije, informacionih tehnologija i individualnih potreba. Porast moći
finansijskog tržišta, kao i porast trgovine, primoravaju vlade da prilagode i
harmonizuju protržišne politike, poreske politike, ali neretko i da povećaju
zaduživanja. Kod zaduživanja postoji neodgovornost nacionalnih elita, jer
mandati prolaze, a dugovi ostaju i uvećavaju se budućim generacijama.
Slično vredi i za element državnog naroda, građana. Moderna
migracijska kretanja vode do mešanja pojedinih “naroda države”. Ljudi su
postupno postali mobilniji, bilo zbog vlastitih potreba ili putem državnih ili
internacionalnih nadzora. Nijedan narod nije više “sam sa sobom”, mnogi
su izgubili u etničkim kretanjima svoj “zavičaj”, te država kao i pre
“raspolaže” narodom, ali ne više jednim određenim, ograničenim narodom,
ne više odlikovanim i jedinstvenim narodom.
U davnoj vremenskoj distanci Niče je posle Marxa, 1882. godine,
objavio smrt države, a političari, pravnici, sindikalisti prihvatili su ovu
ideju, ali su je tumačili na način koji je njima odgovarao. Sa različitih
aspekata mogle su se čuti povike o smrti države, o smrti posebne i
suverene države, o početku kraja jedne velike epohe državnosti. Tačno je
6
Isto: 24.
Held, D. (2003) Debate o globalizaciji, u Globalizacija, Mit ili stvarnost, 2003,
Sociološka hrestomatija (priredio Vuletić Vladimir), Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, Beograd, 57.
7
35
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (32-52)
da je tradicionalni pojam i tip države, kako nekad tako i danas, s različitih
strana doveden u pitanje: internacionalizacijom tradicionalnih zadataka
države i međusobnom ugovornom zavisnošću pojedinih država, pokretima
nadnacionalnih integracija, stvaranjem blokova država i uspostavom
velikih privrednih prostora delovanja; pokretima nedržavno upravljivih
migracija i zbegovima najrazličitijih vrsta; razrešenjem državne moći
putem privredne i medijske moći, putem autonomnih tehničkih procesa,
nastankom komunikacijskih prostora slobodnih od kontrole države
(internet), anarhizacijom društva, protiv institucionalnim afektom,
insuficijencijom javnoga dobra i dr.8
Neupitan je opstanak države, ne samo kao sredstva protiv anarhije,
već i zato što pluralizam mirnog nadmetanja veže sisteme. Deoba moći na
više država stvara internacionalnu deobu vlasti koja osigurava, u najmanju
ruku, regionalne šanse za humanizam i ljudska prava, te na mogući način
sprečava potčinjavanje manjih država. Još uvek vredi, u prenesenom
smislu, stari Aristotelov argument protiv Platonove ideje jedinstvene
države: “Država je prema svojoj prirodi mnoštvo”. Ta pluralnost država se
ne bi smela ukinuti i pretvoriti u monolitni jedinstveni blok država.9
Po mnogim autorima koji se bave ovom tematikom, država će u
budućnosti biti, još uvek, jedan od najznačajnijih faktora uspešnosti
nekoga društva i spoljnopolitičkog aktera na međunarodnoj sceni.
Svakako, neće biti jedini faktor njegove uspešnosti, ali sigurno jedan od
najvažnijih, jer do sada nemamo, nasuprot njoj, nikakvu alternativu. Pitanje
je samo s kojim ćemo je strategijama prilagođivanja, rasterećivanja i
proširenja morati u budućnosti učiniti sposobnom za delovanje. Nacionalna
država ne nestaje, već se njena uloga transformiše. Država je bila i ostala
potreba, kako svojim građanima, tako i međunarodnom poretku.
(NE)JEDNAKOST DRŽAVA
Vestfalskim mirom iz 1648. godine postavljeni su temelji moderne
zajednice. U vremenskom razvoju bilo je raznih promena u tom
uspostavljenom poretku, ali se on održao i do danas. Tadašnje Rimsko
carstvo bilo je preorganizovano u grupu od, otprilike, 355 suverenih i
nezavisnih država i državica, nad kojima je car zadržao, samo, nominalni
autoritet. Skupština Carstva je od tad, pa do svog kraja 1806. godine,
8
Videti: Quaritsch, Helmut, (1970:11-15) Staat und Souverenität, Berlin.
Važno je podvući razliku između globalnog upravljanja (global governance) i
svetske vlade (global government). Globalno upravljanje je zasnovano na, ne tako
čvrstoj globalnoj regulativi i manje ili više dobrovoljnoj saradnji različitih aktera od
država, preko međunarodnih organizacija do multinacionalih korporacija. Sa druge
strane, svetska vlada bi podrazumevala raspolaganje instrumentima prinude,
administrativnim aparatom i ovlašćenjem da donosi zakone. Globalno upravljanje
podrazumeva koordinaciju supradržavnih, transnacionalnih i nacionalnih, ponekad i
subdržavnih aktera. Pluralizam aktera u okviru globalnog upravljanja ne znači da svi
ovi akteri imaju jednak uticaj.
9
36
Todorović L., Jokić M.: MALE... DRŽAVE I MEĐUNARODNA POLITIKA
odluke donosila jednoglasno. Utvrđeno je načelo pravne jednakosti svih
suverenih država, bez obzira na njihovu moć, značenje i veličinu. U
donošenju zajedničkih odluka jednak glas su imale, male suverene
biskupije članice Carstva, s austrijskim zemljama i s Pruskom. Time je u
skupštini Carstva bio utvrđen savršen demokratski sistem odlučivanja
između njegovih članica, koje nisu bile demokratske10. Svaka država
članica je stekla suvereno pravo da održava odnose i sklapa ugovore s
trećim zemljama. Isti su odnosi vladali i izvan Carstva.
Prateći element Ugovora o miru bila je ravnoteža snaga i na njoj se
održavao krhki mir u Evropi. Svaka suverena država imala je pravo, bilo
sama ili udružujući se s drugim, zaštititi se od opasnosti hegemonije neke
sile koja bi htela ugroziti tu ravnotežu ili nju samu pokoriti. Naravno, ta
ravnoteža snaga i poštovanje suverene jednakosti država, ponekad, su bili
teško narušavani, u toj meri da je izgledalo kako im je došao kraj. Razlog
tog narušavanja može se naći, još u čuvenoj izjavi atinskih poslanika
upućene građanima malog grada Melije koju navodi Tukidid u svom
Peloponeskom ratu (431. g. pre nove ere). Kada su tražili da se Melija
pridruži Atini, odnosno da se praktično preda ili će biti uništena, Atinjani
su izjavili: „Pravda (tj. međunarodno pravo) u ovom svetu važi samo za
one koji su međusobno podjednake snage. Jer moćni uvek čine ono što
mogu, a slabi podnose onoliko koliko moraju.“ Verujemo da i zbog toga,
između ostalog, u doba cara Napoleona I, ta jednakost u kontinentalnoj
Evropi, stvarno, nije ni postojala. Sistem i načelo suverene jednakosti svih
država htele su ukinuti i sile Osovine u Drugom svetskom ratu svojim
“novim poretkom”, te Trojnim paktom iz 1940. godine. Atlantska povelja
iz 1941. godine proklamovala je suprotna načela odnosa između država i
naroda, i ta su načela bila jedan od razloga, iako ne i jedini, poraza sila
Osovine u Drugom svetskom ratu.
Ni za vreme hladnog rata i blokovske podele sveta, načelo
suverene jednakosti svih država nije se dosledno poštovalo, sve do rušenja
Berlinskog zida. Princip jednakosti nije bio zastupljen u vojnim i
političkim savezima, jer u njima je samo jedna članica bila moćnija od svih
ostalih zajedno. Kad je raspad blokovske podele Evrope postao neizbežan,
predstavnici svih država učesnica Evropske konferencije o bezbednosti i
saradnji 1990. godine su potpisali “Parisku povelju za novu Evropu”. Taj,
preterano optimističan, dokument je najavljivao novu eru demokratije,
mira i jedinstva. Naglasak je stavljen na ljudska prava, demokratiju i
vladavinu prava, te na ekonomske slobode, ali i ekonomskoj odgovornosti.
10
Carstvo nije bilo nikakva organizacija kolektivne bezbednosti koja bi
garantovala teritorijalnu celovitost i političku nezavisnost svih njegovih članica u
slučajevima bilo spoljašnjeg ili unutrašnjeg napada. Te je odlike dobila, tek, Nemačka
konfederacija prema njenom Paktu iz 1815. godine, ali se pritom moralo odustati od
načela jednakosti svih članica pri donošenju zajedničkih odluka. U Plenarnoj skupštini i
u Saveznom saboru Konfederacije najveća su prava imali Austrija i pet kraljevstava,
među kojima i Pruska, a najmanja četiri slobodna grada - Frankfurt, Hamburg, Bremen
i Lübeck.
37
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (32-52)
U delu u kojem se govori o prijateljskim odnosima između država učesnica
potvrđuje se obaveza potpunog poštovanja deset načela iz Helsinškog
završnog akta iz 1975. godine, uz napomenu da će se sva ta načela
primenjivati jednako i bez rezervi.
Među tim načelima, na prvom mestu, govori se o suverenoj
jednakosti i poštovanju prava bitnih za suverenitet. Zato ćemo i navesti
prvi stav tog načela koji glasi: “Države učesnice uzajamno će poštovati
suverenu jednakost, posebnost, kao i sva prava bitna za suverenost i
obuhvaćena njom, uključujući posebno pravo svake države na pravnu
jednakost, teritorijalnu celovitost, slobodu i političku nezavisnost. One će,
takođe, poštovati pravo svake od njih da slobodno izabere i razvija svoj
politički, društveni, ekonomski i kulturni sistem, kao i pravo da donosi
svoje zakone i druge propise.”Ali, krajem prethodnog veka, svet se, opet,
duboko promenio, tako da se Pariska povelja danas čini, pretežno,
utopističkim dokumentom. Značajno tome su pridoneli krvavi sukobi u
bivšoj Jugoslaviji, Čečeniji i na Bliskom istoku, kao i događaji od 11.
septembra u SAD, intervencija u Avganistanu, itd.
SAD su tome doprinele, posebno od kad su ostale jedina supersila
sveta. Nestalo je ravnoteže moći u međunarodnoj zajednici. U toj zemlji je
oduvek bilo grupa koje su tu nadmoć htele preobraziti u hegemoniju nad
ostatkom sveta. Tamo se otvoreno i stalno zagovara, a za sada i uspeva, da
jedna vrsta pravila vredi za njih, a druga za ostatak sveta.
I pored svega toga: „Globalizacija države ne čini nepotrebnim.
Naprotiv, da bi ljudi uspešno iskoristili prilike koje nudi međunarodna
integracija, njima je na oba kraja njihovih transakcija potrebna država.
Neuspešne države, neuređene države, slabe države i korumpirane države
izbegavaju se kao crne rupe u globalnom ekonomskom sistemu“11. SAD, a
ni međunarodna zajednica, nisu mnogo napredovale u stvaranju
samostalnih država u bilo kojoj od zemalja koje su pokušale da izgrade, jer
„ono što se u retorici međunarodne zajednice označava kao 'građenje
kapaciteta' u stvarnosti se pokazalo više kao 'isisavanje kapaciteta'“12.
Pokazalo se da međunarodna zajednica, uključujući i ogroman broj NVO
koje čine njen značajan deo, ima puno mogućnosti da istisne, umesto da
ojača, izuzetno slabe državne kapacitete zemalja o kojima je reč.
UTICAJ STRUKTURE NEJEDNAKOSTI DRŽAVA NA
SPOLJNU POLITIKU
Glavne političke procese i aktivnosti u novom svetskom poretku
određuju njihovi glavni akteri, a od njihovog rasporeda zavisi i struktura
poretka. Posebno mesto u toj strukturi pripada velikim državama, koje
svojom snagom mogu proizvoditi posebne učinke. Dosadašnja iskustva, sa
11
Vulf, M. Da li će nacionalne države preživeti globalizaciju? U: Globalizacija mit ili stvarnost, uredio Vladimir Vuletić, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Beograd, 15.
12
Fukujama, F. (2007), Građenje države, upravljanje i svetski poredak u
dvadeset prvom veku, Filip Višnjić, Beograd, 117.
38
Todorović L., Jokić M.: MALE... DRŽAVE I MEĐUNARODNA POLITIKA
postojećim modelima međunarodnih odnosa, pokazala su da ne postoji
neka mogućnost zadržavanja određenog modela i da bez obzira o kojim je
akterima reč, uvek, ostaje otvoren prostor za promene. Multipolarni svet
bio je ispunjen akcijama nekoliko velikih država, njihovo stalno
manevrisanje vodilo je manipulisanju alijansama koje su se pokazale
promenljivim i podložnim, na kraju, svom uništenju. Bez nekih čvrstih
temelja takav poredak je bio lišen bilo kakvih demokratskih načela koja bi
multipolarnost postavila kao mogućnost delovanja svih zemalja, bez obzira
na njihovu veličinu, snagu ili položaj u strukturi međunarodnih odnosa.
Bipolarnost se pokazala, ipak, kao hermetički zatvoren sistem delovanja
dve super države u stalnom nadmetanju za hegemonijom, što je još više
suzilo i broj aktera i sadržaje takvih međunarodnih odnosa, eliminišući bilo
kakvu demokratičnost u odnosima.
Svet je dakle, u stalnim promenama, ali je bio, jeste i ostaće
multipolaran, ako se uzmu u obzir svi relevantni elementi supermoći. Uvek
su se, međutim, po broju ključnih elemenata supermoći izdvajale neke
zemlje, tj. neki polovi i tako će biti i ubuduće. Od sredine prethodnog veka,
pa do početka poslednjeg desetleća, svet je ušao u “hladni rat” i bipolaran
sistem odnosa sa dva velika aktera SAD i SSSR. Početkom osamdesetih
godina dvadesetog veka američka spoljna politika zasnivala se na
pretpostavci da će SSSR postojati relativno dugo. Nije predviđan raspad
SSSR i „socijalističkog lagera”. Početkom zadnje decenije 20. veka raspad
SSSR-a se dogodio i SAD su ostale kao jedina supersila u svetu. Time je
svet ušao u stanje monopolarnog sistema vojno-političkih odnosa. SAD
nisu izvojevale svoj status jedine svetske supersile vojnom pobedom, do
toga je došlo što se druga supersila, jednostavno, raspala kao posljednja
imperija, koja se nije više mogla prilagoditi novim uslovima života. Stoga,
ni američka pobeda u hladnom ratu nije bila baš tako sjajna kao što to na
prvi pogled izgleda. Za očekivati je da će se u bliskoj budućnosti izdvojiti
tri super sile: SAD, Evropska unija i Kina, a u daljoj budućnosti mogle bi
im se pridružiti i neke druge zemlje, kao na primer Rusija i Indija. Kakvi
će odnosi, među tim novim polovima, preovladavati, tj. kakve će koalicije i
kakva suparništva među njima nastajati, to niko ne može ni pretpostaviti.
MALE I SREDNJE DRŽAVE – SILE
K. Gašpar izučavajući međunarodne odnose u poslednjih stotinak
godina, ukazuje na generalni trend izmena međunarodnog poretka koji se
ogleda u: smanjenju ukupnog broja vodećih, odnosno najmoćnijih sila;
povećanju broja srednjih i malih država i produbljivanju razlika u
potencijalima (vojnim, ekonomskim i drugim) između prve i druge grupe,
odnosno između najmoćnijih sila i ostalih.13 Nas u ovom momentu
interesuju male i srednje države.14
13
Gaspar, C. (2007) “Portugal, os Pequenos Estados e a Uniao Europea”, Nacao
e Defesa, No.118, Outono/Inverno, 113
14
Handel deli države na: mini države, slabe zemlje, srednje sile, velike sile i
super sile. Male i srednje zemlje se ponekad nazivaju i „slabije zemlje”, a definišu i
39
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (32-52)
Ali, kao što je slučaj sa mnogim drugim političkim i društvenim
pojmovima, nije jednostavno dati uopštenu definiciju šta su to srednje,
odnosno male zemlje u međunarodnom poretku. Ne postoji opšteprihvaćena i zadovoljavajuća definicija. Već primena pojma mali ili srednji za
neku zemlju implicitno podrazumeva hijerarhizaciju država, što odgovara
realnosti koja se proučava u okviru političkih i diplomatskih odnosa, ali u
izvesnom smislu odstupa od fikcije o pravnoj jednakosti i ravnopravnosti
svih suverenih subjekata u međunarodnom pravu, koja je prihvaćena
tokom dvadesetog veka.
Malom zemljom, u značajnom periodu razvoja države, smatrala se
svaka zemlja koja nije bila velika sila ili velesila. Kroz evoluciju
međunarodnih odnosa dolazilo je do promene značenja tog pojma, a u
savremenim teorijama pojavljuju se novi pojmovi kako bi se opisala
stvarna moć neke države. Kao sinonimi male države pojavljuju se i
pojmovi kao što su male sile (small powers), srednje sile (middle powers),
odnosno, na drugoj strani, mikrodržave i minidržave. Svaka od tih
kategorija ima određene specifičnosti, prednosti i ograničenja kad se radi o
spoljnopolitičkom delovanju. Razlika je u tome što se mala sila definiše
kao zemlja koja ima veće mogućnosti uticaja na međunarodne odnose,
nego što bi se očekivalo, s obzirom na njene karakteristike. Radi se o
teritorijalno i po stanovništvu, relativno malim zemljama, koje, međutim,
imaju mogućnost delovanja, koje daleko nadmašuje te teritorijalnodemografske nedostatke, ako se više uopšte radi o nedostacima. Pojam
mala sila pokazuje dvojnost njihove pozicije. Za razliku od malih zemalja
negativno kao „one zemlje koje nisu velike sile” (Handel, M. (1990) Weak States in
International System, 2d. ed, Taylor and Francis). R. Aron iznosi neku vrstu
kvalitativne definicije malih zemalja, navodeći da one tipično imaju ograničenu
teritoriju, relativno malobrojno stanovništvo i ograničene resurse (Raymond, A.
(2001:794) Paix et guerre entre les nations, Calman Levy, Paris). Danas se pod
„mikro” državama podrazumevaju uglavnom one zemlje čije stanovništvo ne prelazi
1,5 miliona stanovnika, a za „male” zemlje se arbitrarno predlaže da to budu zemlje sa
manje od 15 miliona stanovnika (U tekstu Ali Naseer Mohameda: The Diplomacy of
Micro-States, Discussion Papers in Diplomacy, Clingendael Institute (NIIR) nabrojano
je 37 država Afrike, Kariba, Mediterana, Indijskog okeana i Pacifika koje se smatraju
mikro-državama. Kriterijum je stanovništvo ispod 1,5 miliona). Komonvelt države
ispod 1,5 miliona stanovnika naziva “malim zemljama”). Neki autori smatraju da su
umesto po veličini, mnogo relevantnije podele država na „centralne” i „periferne”
zemlje, zavisno od njihovog položaja u geopolitičkom i ekonomskom sistemu. Danas se
u jednom drugom kontekstu često i koristi pojam „propale države”, što se može
odnositi, kako na manje, tako i na geografski veće zemlje. Ovim pojmom, koji
predstavlja kvalitativnu, a ne kvantitativnu definiciju (slično je sa pojmom „slabe
države”), karakterišu se one države čije institucije nisu u stanju da ispune minimalne
funkcije koje bi trebalo da vrši javna vlast. (Levai, I. (2001:311) “Small States un the
complex world system and the European subsystem, Foreign Policy Review, 5, 2007,
www.kulugyiintezet.hu/en/fpr/2007. Noam Chomski, Failed States, A Metropolitan,
New York).
40
Todorović L., Jokić M.: MALE... DRŽAVE I MEĐUNARODNA POLITIKA
ili čak i mikro zemalja, male sile, ipak, imaju mogućnost uticaja na
međunarodni sistem. Tu su mogućnost stekle savezništvom s velesilama ili
članstvom u međunarodnim organizacijama, kao što su EU i NATO.15
U odnosu na velike sile i mikrodržave, male države imaju nešto
specifičniju spoljnu politiku. Hej izvodi sledeće karakteristike:

nisku involviranost u svetsku politiku i ograničenost delovanja na
neposredno geografsko okruženje,


relativno uzak krug međunarodnih tema koje su im značajne,
primena diplomatskih i ekonomskih instrumenata, umesto vojnih
instrumenata,

insistiranje na „moralnim aspektima” međunarodnih odnosa, poput
međunarodnog prava, načela i sl.,
usmerenost ka multilateralnoj saradnji i multilateralnim
organizacijama,




zauzimanje neutralnih stavova,
oslonac na velike sile u cilju zaštite i obezbeđenja resura,
usmerenost ka saradnji kako bi se izbegao konflikt, i

trošenje proporcionalno natprosečne energije i resursa u cilju obezbeđenja fizičke i političke bezbednosti i „preživljavanja” države.
Iz napred iznesenih obeležja može se zaključiti da male sile deluju
kao franšize svojih saveznica – velikih sila ili supersila, te da u regionalnim
pitanjima deluju usklađeno s njima. U ključnim trenucima, u kojima bi
eventualno mogla doći u pitanje njihova bezbednost, znaju da mogu
računati na podršku i pomoć svojih moćnih saveznika. Neki autori su još
progresivniji i imaju dublja razmišljanja da su male sile u paradoksalnoj
poziciji, s jedne strane, imaju ulogu važnih regionalnih igrača, a s druge,
im je suverenitet značajno ograničen, jer postaju klijenti ili sateliti velikih
sila.16 To je, na prvi pogled paradoksalno, no ipak, pokazuje da između
suverenosti i sigurnosti ne postoji jednoznačna veza. Ponekad manje
suverenosti znači više sigurnosti, a može značiti i više uticaja u
međunarodnom sistemu. Savezništvo s hegemonijskom zemljom može, u
stvarnosti, povećati moć male zemlje koja se nalazi u tom savezništvu i
time joj dati veći uticaj u regionalnim pitanjima, nego što bi ga trebale
imati. Savezništvo s hegemonom najbolji je put transformisanju male
zemlje u malu silu. Morgentau navodi da su „male zemlje zasnivale svoju
nezavisnost, bilo na činjenici ravnoteže snaga (Belgija i balkanske zemlje
do Drugog svetskog rata) ili postojanju sile-zaštitnice (Portugal, Južna
Amerika) ili nedostatku privlačnosti za osvajačke ambicije (primer
15
Kassimeris, C., (2009) The Foreign Policy of Small States, International
Politic.
16
Vital, D., (1980) The Inequality of States: A Study of the Small Power in
International Relations, Greenwood Pub Group, Westport.
41
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (32-52)
Švajcarske i Španije)“17. Takođe, ovim razmišljanjima može se dodati još
jedno: spoljna politika malih sila uglavnom je reaktivna, a ne proaktivna.
Te države ne pokreću globalne promene ili važne događaje, one, najčešće,
reaguju na njih. Obično se ukazuje da u međunarodnoj komunikaciji
država ima dva cilja: da nametne svoj interes (ostvarenje uticaja) i da se
odbrani od tuđeg uticaja (nezavisnost, autonomija). Da bi se zaštitile od
nametanja gole sile od strane moćnijih, male zemlje primenjuju razne
taktike i strategije. U periodu između dva svetska rata, male zemlje su
pokušale da se zaštite od predatorskog ponašanja moćnih zemalja izjavama
o „neutralnosti”, što ih u većini slučajeva, međutim, nije spaslo od
Hitlerove i/ili Staljinove agresije. Male zemlje, tradicionalno nastoje da
stvore saveze sa većim silama koji će im omogućiti veću zaštitu od
arbitrarnosti kojoj je sklona svaka, pa i međunarodna politika.
Male zemlje imaju interes da se zaštite od apsolutne dominacije
velikih sila ugovorima, pozivanjem na primenu međunarodnih principa ili
međunarodnog prava. Iz sveta „džungle” ili anarhije u kome vlada pravo
jačega („real politika”) primenom prava bio bi formiran uređeni svet, kojim
dominiraju opšta načela i pravda.
U savremenoj teoriji, zapravo, nema konsenzusa oko toga šta je to
mala država. Objašnjenja idu u dva smera. Jedno se oslanja na
kvantifikacije, pri čemu se broj stanovnika, koji čini neku državu malom,
određuje manje-više voluntaristički, a drugo govori o određenom nizu
obeležja koja povezuju sve zemlje koje se smatraju malima. Ta je rasprava
između kvantitativnog i kvalitativnog definisanja pojma mala država (i tom
pojmu srodnih pojmova: mikro država, mini država, mala sila, srednja sila,
regionalna sila, velika sila, supersila i dr.) ista je kao i ona koja se vodi i u
drugim granama političkih nauka. S obzirom na dosadašnju prevlast
realizma, kao teorijsko-ideološkog smera unutar teorija o međunarodnim
odnosima, kvantitativnost je dominirala i pri definisanju tih pojmova.
Na drugoj strani, čak i najtvrđi realisti nisu mogli izbeći činjenicu
da je, ako ne zbog nekog drugog razloga, a onda zbog veličine, koncept
malih država, takođe, povezan i s određenim tipom ponašanja, koje se
temelji na strahu ili barem bojazni za vlastitu nacionalnu bezbednost. Male
se države, možda čak i više od velikih, fokusiraju na pitanje opstanka,
odnosno samoodržanja. One su potencijalno slabe države, zaključuju
realisti. Zbog toga su više od drugih zainteresovane za opstanak,
produbljivanje i proširenje, uključujući i vojno-bezbedonosni aspekt,
organizacija kao što je EU.
Prva međunarodna organizacija koja je pokušala da garantuje
teritorijalni integritet svojih članica bilo je Društvo naroda. U toj
međunarodnoj organizaciji dominirale su velike sile. Male zemlje, na taj
način, nisu mogle biti zaštićene od agresije moćnijih zemalja uoči Drugog
svetskog rata. Iako su neke od manjih zemalja pokušale neutralnošću
17
Morgentau, A. H. (1948) Politics among Nations, The Struggle for Power and
Peace,New York.
42
Todorović L., Jokić M.: MALE... DRŽAVE I MEĐUNARODNA POLITIKA
zaštititi svoju teritoriju, a uspeh u tome nije dalo ni stvaranje odbrambenih
saveza („Mala Antanta”, Balkanski savez i dr.).
Ideje demokratije, samoopredeljenja i ravnopravnosti naroda i
država, koje su propagirale „nove” velike sile – kako SAD, tako na svoj
način i tadašnji SSSR, a kasnije i pokreti malih zemalja, poput nesvrstanih,
postale su dominantne nakon Drugog svetskog rata, odnosno, nakon
propasti fašističke i nacističke ideologije. Poveljom UN je dodatno
zagarantovana jednakost svih država – članica međunarodne zajednice, kao
i pravo na samoopredeljenje naroda u kolonijama, što je trebalo da
omogući Povelja UN i Savet bezbednosti, kao i ceo mehanizam UN. Rat je
proglašen za nelegalno sredstvo, osim u slučajevima kolektivne ili
individualne odbrane. Hladni rat i nadmetanje dva ideološki suprotstavljena bloka su dobrim delom ograničili efikasnost UN. Međutim,
princip načelne jednakosti svih država–članica sproveden je (bar formalno)
i u blokovskim organizacijama poput NATO, odnosno Varšavskom paktu.
S druge strane, proces dekolonizacije i pojava novog organizovanja država šezdesetih godina prethodnog veka i kasnije (poput pokreta
nesvrstanih) dali su dodatne mogućnosti manjim i srednjim zemljama da
grupisanje, u određenoj meri, efikasnije realizuju sopstvene interese i to
bez automatskog ulaska u savez sa jednom od velikih sila. Tako je
relativno mala zemlja, kakva je bila SFR Jugoslavija, mogla da vodi neku
vrstu svetske diplomatije u pokretu nesvrstanih, čime je značajno ojačala
svoj međunarodni ugled i položaj u odnosu na velike sile. Sa okončanjem
hladnog rata, mnoge male države u Trećem svetu su „prestale da igraju
ulogu pijuna u globalnoj trci za svetsku suprematiju”18.
Kompleksnost današnjeg međunarodnog sistema, koji uz suverene
države obuhvata nove učesnike, poput regionalnih organizacija i
nedržavnih činilaca, složenost oblasti i tema kojima se bave države, daju
širi manevarski prostor manjim i srednjim zemljama da izgrade mrežu veza
i savezništava, kao i svoju nišu aktivnosti, što im pruža osnov da se na
efikasniji način postave u odnosu na veće zemlje ili velike sile. U relativno
miroljubivom poretku, moć i uticaj neke zemlje neće proizilaziti, samo, iz
njene gole snage, odnosno veličine, nego i iz drugih elemenata koji državi
mogu da omoguće da realizuje svoj interes i uticaj izvan sopstvenih
granica, kako na zemlje saveznike i partnere, tako i šire. Poboljšanje
položaja, odnosno, drugačiji tretman manjih zemalja u međunarodnom
sistemu ilustruje i činjenica da su i tzv. mikro-države u poslednjim
godinama prihvaćene kao članice UN sa istim pravima i načelnom
pretpostavkom suverene jednakosti, kao i sve ostale zemlje.19 Ekonomska
supersila, kakva je EU, sklapa sporazume o pridruživanju ili o carinskoj
18
Hey, J., (2003) (ed), Small States in World Politics – Explaining Foreign
Policy Behaviour, Lienne Rienner Publisher.
19
Tako su i evropske mikrodržave, Andora, Monako, San Marino i Lihtenštajn,
kao i druge mikrodržave u toku decenije 1990-2000, primljene u UN. Videti: I.
Neumann, S. Gstohl, Lilliputians in Guliver s World, Small States in International
Relations, Working Paper 1- 2004, Center for Small States Studies, University of
Island.
43
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (32-52)
uniji i sa jako malim zemljama (mikro-državama), poput Andore, San
Marina ili Pacifičkih ostrva. S druge strane, neki noviji koncepti koji su
razvijeni u SAD i drugim zapadnim zemljama, poput mogućnosti
„preventivnog napada”, „humanitarne intervencije”, kao i relativizacija
poštovanja pravila UN ukazuju i na dalje osetljiv i izložen položaj manjih i
srednjih zemalja, posebno onih koje nemaju osiguranu zaštitu većih sila ili
regionalnih vojnih saveza. Umesto da se iscrpljuju dovođenjem u pitanje
one se najčešće orijentišu na pitanje samoodržanja, kao najvažnijeg.
Prilikom analize položaja manjih i srednjih zemalja, treba, takođe,
imati u vidu posebnost situacija u nekim regionima (kontinentima), koji se
mogu posmatrati i kao specifični međunarodni podsistemi. Tako, odnosi u
Aziji i na Bliskom istoku najviše podsećaju na klasičnu politiku „odnosa
snaga” iz Evrope XIX veka. Južna Amerika, tradicionalno, nije imala
mnogo međudržavnih sukoba, klasičnih ratova, nasuprot čestim unutrašnjim socijalnim sukobima i gerilskom ratovanju. Afrika je, više nego bilo
koji kontinent, opterećena internim vojnim sukobima i fenomenom slabih i
propalih država. U Evropi se razvio regionalni podsistem koji najviše
favorizuje stabilniji, istaknutiji položaj manjih i srednjih država. Osnovna
pogodnost koje imaju male i srednje sile unutar EU zasniva se na činjenici
da je EU transparentan politički i pravni sistem, koji funkcioniše na osnovu
jasno utvrđenih pravila i na načelima kompromisnih dogovora i
usklađivanja interesa svih njenih članica, bez obzira na razlike u veličini
između država. Sprečene da se međusobno previše brutalno takmiče,
podsticane da sukobe interesa rešavaju pregovorima ili posredstvom suda,
države (članice EU) su sklone smanjenoj agresivnost. Konstrukcija EU,
odnosno nekadašnjih zajednica, je od početka vodila računa o odnosu
između velikih i malih zemalja. Prvobitnu „šestoricu” osnivača EEZ su
činile tri veće zemlje – SR Nemačka, Francuska i Italija, dve male zemlje Belgija i Holandija i jedna vrlo mala zemlja - Luksemburg. Ova činjenica
je uzeta u obzir i prilikom sukcesivnih proširenja EU, kako u pogledu
formiranja glavnih tela ove integracije, tako i u pogledu procesa
odlučivanja. Razlika u veličini se tako uzima u obzir prilikom određivanja
broja članova Parlamenta, kao i u pogledu broja članova Evropske
komisije. S druge strane, svaka zemlja je od početka na najvišem,
političkom nivou, imala samo po jednog člana Evropskog saveta. Način
organizacije i funkcionisanja pojedinih organa EU su takvi da uravnotežuju
položaj i odnose većih i manjih država članica u EU, odnosno pružaju
određenu zaštitu manjim u odnosu na veće države.
Spoljna politika samo je jedna od javnih politika, te kao što nije
moguće očekivati konsenzus u pitanjima zdravstvene, penzijske, socijalne
ili obrazovne politike, tako je to nemoguće i u pitanjima spoljne politike.
Spoljnja politika neke zemlje podložna je promenama, upravo kao i druge
javne politike, pa je ne treba mistificirati frazom o “nacionalnim
interesima”. Isto tako, treba napustiti iluziju o stalnosti (nepromjenjivosti)
spoljne politike. Ona je politika, kao i svaka druga javna politika,
evolutivna je podjednako u slučaju malih, srednjih i velikih država.
44
Todorović L., Jokić M.: MALE... DRŽAVE I MEĐUNARODNA POLITIKA
NEUTRALNE DRŽAVE
Od samih začetaka međunarodnih odnosa postojale su situacije u
kojima su se dve ili više država nalazile u sporu i sukobu, dok su drugi
politički entiteti i druge države, nastojale da izbegnu učešće u sukobima
polazeći od vlastitih interesa.20 Primeri su brojni, počevši od antičke Grčke
i prvog svedočanstva Tukidida o grčkom polisu koji je hteo da izbegne
učešće u sukobu izmedu Atine i Sparte. Nije slučajno da će neutralnost,
tako shvaćena, doživeti svoju punu istorijsku afirmaciju tek na početku
XIX veka, kad je došlo do širih međunarodnih sukoba u kojima su
sudelovale, najčešće, velike sile. Upravo ta situacija, obeležena stvaranjem
Svete alijanse uspostavljanjem neutralnosti Švajcarske, a većina neutralnih
zemalja opredelila se za ovaj status tokom Drugog svetskog rata, odnosno
na početku Hladnog rata i tada je došlo do razvoja normativnih odredbi
kojima je neutralni status države kodifikovan u međunarodnim odnosima.21
Na kodifikovanje statusa neutralnih država umeđunarodnom pravu,
presudno je uticao slučaj Švajcarske, kao prvi u Evropi kojim je jedna
država proglasila stalnu neutralnost ikojoj je to bilo zvanično priznato kao
spoljnopolitičko opredeljenje. Na taj način su nastala dva određena termina
neutralnosti u međunarodnom pravu:
 set prava i obaveza kojih država, koja se proglasi neutralnom,
mora da se pridržava, što može da se tretira kao neutralnost u
odnosu na konkretni ratni sukob, i
 postojanje država čije je trajno spoljnopolitičko opredeljenje, i u
ratu i u miru, neutralnost, možemo nazvati stalnom neutralnosti.
Stalna neutralnost kao opštepriznati status države postao je deo
međunarodnog prava kroz odredbe Bečkog kongresa 1815. godine, kada su
praktično sve tadašnje evropske države priznale stalnu neutralnost i
Helvetske konfederacije, odnosno Švajcarske. Švajcarska je time postala
model za sve buduće države koje su proglašavale neutralnost, što je i
uticalo da se mnoge odredbe švajcarskog domaćeg zakonodavstva iskoriste
za definisanje statusa neutralnosti kod drugih država, a u odnosu na
konkretni ratni sukob. Status Švajcarske kao međunarodno priznate stalno
neutralne države, u literaturi se, uglavnom, tretira kao tradicionalni koncept
stalne neutralnosti koji je trajao sve do Prvog svetskog rata.
Na početku XIX veka, bitnu karakteristiku neutralnosti predstavljala je pasivnost, svesno odricanje, odnosno, apstiniranje od aktivne
političke uloge u međunarodnim odnosima. Sve obaveze, koje su neutralne
zemlje preuzimale, a posebno one koje su postale sastavnim delom pojma
stalne neutralnosti, svodile su se na međunarodno pravno sankcionisanje
takvog skupa obaveza. U političkoj i istorijskoj situaciji, koja je tada
20
Sama reč neutralnost dolazi iz latinskog jezika i označava nameru jedne države
u međunarodnim odnosima da ostane nepristrasna u odnosu zaraćenih strana.
21
Prva stalno neutralna zemlja bila je Švajcarska (ako se izuzme Vatikan), danas
su to: Švajcarska, Švedska, Austrija, Irska, Finska, Kipar, Malta, Moldavija,
Turkmenistan
45
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (32-52)
vladala, pasivnost je mogla biti efikasna metoda osiguranja nacionalnih
interesa malih zemalja, iako ne uvek i sve manje u kontekstu jačanja
privrednih i vojnih potencijala, te ekspanzionističkih težnji velikih sila.
Kritičari neutralnosti su, međutim, mislili da u drugoj polovini XX veka ta
pasivnost, kao metoda osiguravanja nacionalnih interesa, ne samo da nije
mogla biti efikasna, nego je, u krajnjem, predstavljala mirenje sa statusom
objekta u međunarodnim odnosima.22
U smislu međunarodnoga prava, neutralnost znači nesudelovanje
jedne države u ratu s drugim državama, odnosno, suzdržavanje od
određenih aktivnosti, u prvom redu od same borbe, a zatim i od nekih
drugih aktivnosti koji se, u pojedinim istorijskim razdobljima, smatraju
nespojivim s neutralnošću. Ona se odnosi na vojne sukobe i napetosti,
dakle na osnovne situacije nesigurnosti. Bitno značenje tog nesudelovanja
je nepristranost i recipročnost. Prema tome, neutralnost može prekinuti ili
sama neutralna država ili jedna od zaraćenih strana, što može biti izazvano
ili neizazvano. S nastupanjem stanja neutralnosti počinju vrediti za strane,
zaraćene i neutralne u međusobnim odnosima, pravila neutralnosti. Ta
pravila menjaju pravo mira u određenim delovima, a za ostale delove i
dalje vredi pravo mira.
Nametnulo se pitanje može li neutralna država, za vreme rata,
menjati svoje unutrašnje propise o neutralnom držanju. Treba se prikloniti
mišljenju koje to dopušta, ako za to postoje opravdani razlozi.23 Šta se o
nesudelovanju u određenom trenutku misli, određuje pravo neutralnosti. S
obzirom na to da se, u stvari, radi o premisama koje definišu u odnose
neutralne države i zaraćenih strana u doba rata, pravo neutralnosti, kako ga
shvata većina pisaca, svodi se uglavnom na postulate i odredbe Haške
Konvencije V - O pravima i obavezama neutralnih država u slučaju rata na
kopnu iz 1907. godine.24
I pored toga što je protok vremena uticao na zastarelost sadržaja,
ovaj dokument i dalje sadrži osnovne karakteristike statusa neutralnih
država za vreme ratnog sukoba: teritorija neutralnih država je nepovrediva;
zaraćenim stranama je zabranjeno da koriste teritoriju neutralnih država za
transport svojih trupa i ratne opreme; zabranjeno je korišćenje teritorije
neutralne države za mobilizaciju trupa; neutralne države ne smeju da
pomažu zaraćenim stranama i moraju da sve zaraćene strane tretiraju na
jednak način, itd. Takođe, država koja se proglasila neutralnom u odnosu
na ratni sukob mora da bude nepristrasna u odnosu na sve zaraćene strane,
bez obzira na sopstvena vrednosna i ideološka opredelenja.
Na ovaj način uspostavljen je sistem koji su sve države potpisnice
trebale da poštuju u slučaju međusobnog sukoba (barem u teoriji). Ipak,
iako je sama Haška konvencija V nastala na osnovu statusa i
22
Wittmann, W., (2001) Zwischen Markt und Staat, München.
Andrassy, Juraj, 1987.: Međunarodno pravo, Zagreb, 607.
24
„Convention (V) respecting the Rights and Duties of Neutral Powers and
Persons in Case of War on Land (1907)“ Hague, 18 October 1907.
23
46
Todorović L., Jokić M.: MALE... DRŽAVE I MEĐUNARODNA POLITIKA
zakonodavstva stalno neutralne Švajcarske, niti jednim međunarodnim
dokumentom nisu precizno definisana prava i obaveze država u statusu
stalne neutralnosti u mirnodopsko vreme. Na osnovu primera Švajcarske
moguće je odrediti neke od osnovnih karakteristika statusa stalne
neutralnosti, iako postoje razlike od slučaja do slučaja. U vezi sa tim,
važno je napomenuti značajne teorijske zaključke C. Bleka25:
 neutralna država treba da izbegava uvlačenje u ratne sukobe,

neutralna država treba da održava nacionalne resurse za odbranu
(mada ne i nužno, pošto postoji primer Lihtenštajna koji je
raspustio vojsku 1868. godine), i
 neutralna država treba da vodi takvu spoljnu politiku kako bi
izbegla potencijalno buduće ratno angažovanje, odnosno da vodi
tzv. politiku uzdržavanja.
Posebna aktuelnost može se naći u prethodno pomenutoj trećoj
karakteristici stalno neutralnih država, koja je dobila novi pravac u XX
veku. Ukoliko spoljno-politički kurs jedne stalno neutralne države ne
nameće realnu opasnost kojom bi zemlja u budućnosti mogla da bude
uvučena u sukob, ili ukoliko je organizacija kojoj država pristupa
globalnog karaktera, takva spoljna politika u praksi može da se smatra
legitimnom, jer ne ugrožava svoj status neutralnosti. Takvo ponašanje bilo
je vidljivo u slučaju Švajcarske kada je pristupila Ligi naroda, i Austrije
koja je, odmah po proglašenju nezavisnosti, postala i članica UN.
I pored svega, sve stalno neutralne države imaju pravo na
samoodbranu, kao i pravo da pozovu drugu državu u pomoć ukoliko je
njihov status ugrožen. U tom smislu se definiše i pravo na neutralnost pod
oružjem, odnosno pravo da neutralna država putem sopstvene vojne moći
odvraća druge zemlje od potencijalne agresije. Ovim uslovima bi trebalo i
dodati da stalna neutralnost može da bude priznata formalno i neformalno,
putem nekog međunarodnog sporazuma ili bez dokumentovanog
međunarodnog priznanja. Da bi se utemeljila trajna neutralnost, nije
dovoljna jednostrana izjava (npr. Island 1918.) ili vladina najava da će
voditi politiku neutralnosti (Švedska, a u novije vrijeme Irska i Finska),
premda i takva izjava može, u stvari, dovesti do istog rezultata. Naime, ako
neka država čvrsto zastupa politiku neutralnosti, sama se ne upušta u rat i
pokazuje odlučnost u odbrani svoje neutralnosti, a savremeno međunarodno pravo zabranjuje započinjanje rata, postoji dovoljna verovatnost
da se ta neutralnost doista održi. S druge strane, primer upadanja Hitlera u
Dansku, Norvešku, Holandiju i Belgiju pokazuje da uvlačenje neutralne
države u rat nije isključeno. Ipak, status trajne neutralnost ističe se, jedino,
sporazumom koji može biti izražen u međunarodnom ugovoru (npr.
Lateranski ugovor iz 1929. godine za Vatikanski grad) ili u izjavi neutralne
države koju prihvate druge države (austrijski primer).
25
Black, C. (1968) Neutralisation and World Politics, Princeton University Press,
Princeton, 22.
47
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (32-52)
Obe komponente su bile zastupljene u švajcarskom slučaju. I njena
želja (jednostrana izjava) i pristanak trećih država (ugovor kojim treće
države izjavljuju da će priznati ili garantovati stalnu neutralnost određene
države). Ona je, na osnovu običaja zbog dugotrajne prakse neutralnosti,
prihvaćena od svih. Zaostale današnje primere trajne neutralnosti može se
ustvrditi da su oni zagarantovani, već, time što se sporazumi uklapaju u
sistem UN-a gde je rat zabranjen. Po opštoj i razumljivoj formuli, maksima
stalne ili trajne neutralnosti, prema današnjem stanju, može se opisati na
sledeći način: “Moja zemlja neće nikada započeti rat. U ratovima drugih
država neće nikada sudelovati, nezavisno od toga je li reč o 'pravednom' ili
'nepravedom' ratu. Ali, ako nas neko napadne, tada ćemo se braniti i, u
slučaju nužde, povezati se s drugim državama”26.
Modalitet i uspeh politike stalne neutralnosti koje je određena
država preuzimala kao svoj, u praksi, zavise od nekoliko faktora, od kojih
su najbitniji: istorijska uslovljenost razvoja same države i njenog odnosa sa
drugim državama, njen geografski položaj, unutrašnja politička situacija,
kao i raspored snaga na međunarodnoj sceni. Zbog toga se može reći da su
evropske države sa statusom stalne neutralnosti ovaj status zadržale ili
dobile zbog političkog okruženja i zbog antagonizma između blokova.
Tradicionalni koncept stalne neutralnosti nije više dovoljan da
odredi nijanse različitih modela koji su se pojavili. Ipak, svi oni ukazuju na
određene zajedničke karakteristike, a po A. Bočeku (A. Boczek) postoje tri
osnovna modela: stalna neutralnost, neutralizam i nesvrstanost u okviru
koje ima nekoliko varijacija.27 Boček terminom neutralnost označava
pojavu stalno neutralnih država. Kao i u prethodnom slučaju, sa terminom
neutralizovana država, u tekstu ćemo koristiti termine tradicionalna stalna
neutralnost i tradicionalna neutralnost za vreme Hladnog rata. Stalna
neutralnost nije prestala da važi ni u XX veku, već je njeno shvatanje
prošireno sa pojavom novih država koje su proglasile stalnu neutralnost ili
su bile prihvaćene kao takve. Modaliteti statusa se razlikuju prema načinu
na koji je neutralnost uspostavljena (npr. domaćim zakonodavstvom ili
putem međunarodnog ugovora) i načinu kojim je taj status priznat od
strane drugih država (de jure kroz međunarodni sporazum ili ugovor, ili de
facto kroz praksu u međunarodnim odnosima). Međutim, da bi se jedna
zemlja smatrala stalno neutralnom, daleko najznačajnije je da vodi spoljnu
politiku na osnovu koje bi je drugi prepoznali kao takvu, pre svega kroz
vođenje spoljne politike kao politike uzdržavanja. Neutralizam
(neutralism) je termin nastao početkom Prvog svetskog rata tokom
unutrašnje debate u Italiji, oko odluke da li, i na kojoj strani, treba da uđe u
u taj svetski rat. Međutim, svoje puno značenje dobija tokom Hladnog rata,
26
Riklin, A. (1992) Die Neutralität der Schweiz, u: Riklin, Alois/Haug, Hans/
Probst, Raymond (ur.), Neues Handbuch der schweizerischen Aussenpolitik, Bern: 194.
27
Vidi: Boleslaw A. Boczek, „The Conceptual and Legal Framework of
Neutrality and Nonalignment in Europe“ in: I. Papacosma, S. Victor(Eds.), Europe's
neutral and nonaligned states - Between NATO and the Warsaw Pact, A Scholarly
Resources Imprint, Delavare, 1989, str 5-22.
48
Todorović L., Jokić M.: MALE... DRŽAVE I MEĐUNARODNA POLITIKA
kada se koristi da označi one države koje nisu voljne da se priključe
nijednoj od suprotstavljenih alijansi. S druge strane, status neutralizma nije
podrazumevao da država želi da ostane izvan svih ratnih sukoba ili da je
nužno privržena miru i njegovoj promociji, već samo da želi da ostane
izvan sukoba velikih sila. Ovaj termin se uglavnom primenjivao na spoljne
politike osamostaljenih bivših kolonija evropskih država. Međutim, većina
ovih država se priključila pokretu nesvrstanih, koji je davao širu platformu.
Nesvrstanost (non-alignment) je pojam koji je blizak prethodno
pomenutom konceptu neutralizma, ali sem navedenog, podrazumeva i
aktivno delovanje u pravcu mirnog rešavanja sukoba i konstruktivnih
aktivnosti radi uspostavljanja mira u svetu. Mehanizam za ovo aktivističko
delovanje ostvarivao se preko pokreta nesvrstanih. Kroz pokret, ove države
su formalno zagovarale politiku razoružavanja i pokušaje sprečavanja
ratnih sukoba, kao i završetak procesa dekolonizacije.
I po Riklinu (Riklin) postoje tri modela neutralnosti i to: nevođenje
rata, neutralizovana područja i neutralizam28. Nevođenje rata znači
indirektnu pomoć jedne strane u ratu s diplomatskim, privrednim ili vojnim
sredstvima, npr. državnom isporukom oružja, vojnim savetnicima,
obaveštajnim službama, a bez formalnog ulaska u rat ili sudelovanjem s
vlastitim vojnim jedinicama (SAD i SSSR u bliskoistočnim ratovima 1967.
i 1973. godine). Neutralizovanana područja nisu države, nego delovi
područja države ili prostori bez državne vlasti, na kojima je uspostavljeno
stanje mira što znači da se u njima ne smeju voditi ratna delovanja ili je
demilitarizovano područje ili oboje. Pod pojmom neutralizam (nesvrstanost, pozitivna neutralnost) podrazumeva se, u pravilu, jedan poseban oblik
država koje nisu ni u kakvom savezu, koje se nisu želele vezati uz sukob
Istoka i Zapada. Nasuprot neutralnima, neutralisti se posmatraju kao oni
koji nisu vezani uz pravo neutralnosti (Švedska, Irska, Finska). U slučaju
rata sve su opcije otvorene.
Na osnovu prethodnih teorijskih razmatranja, o razvoju stalne
neutralnosti kao spoljnopolitičkog koncepta, kao i primera ovakvih država
u praksi, moguće je izvesti neophodne uslove koje bi neka država trebala
da ispuni ukoliko bi htela da bude priznata kao stalno neutralna:
 Potrebno je da postoji istorijski utemeljen razlog za takav status.
Za svaku od ovih država postojala je suštinska prekretnica zbog
koje je prihvatila status stalne neutralnosti.
 Potrebno je da postoji unutrašnji konsenzus o precizno
definisanom konceptu neutralnosti, sa ili bez definisanja ovog
statusa u domaćem zakonodavstvu. Svoj koncept neutralnosti
država treba dosledno da promoviše u spoljnoj politici, odnosno
svaki spoljnopolitički potez treba da bude obeležen ovim
temeljnim opredeljenjem. Država mora da izbegava bilo kakvo
vojno udruživanje i da vodi politiku uzdržavanja kako bi
obezbedila svoju teritoriju od upotreba u nekom budućem ratu. U
28
Riklin, A. (1992) Die Neutralität der Schweiz, u: Riklin, Alois/Haug, Hans/
Probst, Raymond(ur.), Neues Handbuch der schweizerischen Aussenpolitik, Bern: 195
49
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (32-52)
tom smislu, poželjno je da država promoviše politiku mira i
dijaloga, te da učestvuje kao medijator između strana u konfliktu,
kao i u mirovnim inicijativama i misijama.
 Potrebno je da postoji volja međunarodnih faktora da prihvate
koncept stalne neutralnosti jedne države. Priznanje ovog statusa
može se ustanoviti formalno (na osnovu dosadašnjih slučajeva)
putem međunarodnih bilateralnih ili multilateralnih ugovora,
multilateralnih deklaracija ili priznanjem od strane nekog
međunarodnog tela. Priznanje može biti i neformalno, na osnovu
spoljne politike države i vrednosti koje promoviše.
Politika neutralnosti predstavlja set političkih odluka i mera koje
neutralna država slobodnom voljom donosi u mirnodopskim uslovima radi
očuvanja kredibiliteta i efikasnosti svoje pravno obavezujuće neutralnosti.
Politika neutralnosti razlikuje se od jedne do druge neutralne države i
uslovljena je situacijom. Države koje nisu neutralne mogu smatrati da je
neutralnost doprinos miru ili, pak, licemerje.
Na kraju ovog dela treba istaći da od decembra 2007. godine Srbija
sebe zvanično definiše kao vojno neutralnu zemlju prema postojećim
vojnim savezima. Ova nova spoljnopolitička orijentacija države uspostavljena je putem jednog člana Rezolucije o zaštiti nacionalnog suvereniteta,
teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka koju je usvojila Narodna
Skupština Republike Srbije.29 Ovakva orijentacija, čini se, široko je
prihvaćena od strane većinskog dela elite Srbije, kao i većine medija, bez
obzira na činjenicu da nije podrobnije izvedena i objašnjena ni u jednom
drugom zvaničnom dokumentu. Time je ostavljeno dovoljno prostora za
različite interpretacije vojne neutralnosti Srbije.
ZAKLJUČAK
Kao glavni akteri međunarodnih odnosa države su se tokom
istorije kontinuirano međusobno nadmetale za položaj i istaknuto mesto u
hijerarhiji svetskih sila. Duže od tri veka svetska politika je u velikoj meri
bila hronologija priprema, vođenja i oporavljanja od međudržavnih ratova.
Vojna sila je izjednačavana sa prestižom i uticajem, a vojno osvajanje
postalo je način za sticanje i ekonomske i političke nadmoći.
Novi svetski poredak kao savremeno razdoblje razvoja
međunarodnih odnosa u svetu prolazi kroz fazu sazrevanja. U njoj je
prisutna intenzivna promenljivost međunarodnog i geopolitičkog položaja,
privrednih i bezbedonosnih politika i spoljnopolitičkih orijentacija
pojedinih država, koje još uvek čine najznačajnije aktere svetskog poretka.
Pod uslovima uzajamne ranjivosti, spisak spoljnopolitičkih pitanja kojima
29
„Zbog ukupne uloge NATO-a, od protivpravnog bombardovanja Srbije bez
odluke SB do Aneksa 11 odbačenog Ahtisarijevog plana, u kome se određuje da je
NATO 'konačan organ' vlasti u 'nezavisnom Kosovu', Narodna skupština donosi odluku
o proglašavanju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne
saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka
po tom pitanju.“
50
Todorović L., Jokić M.: MALE... DRŽAVE I MEĐUNARODNA POLITIKA
se bave države, postao je „veći i raznovrsniji“ i pored stalno prisutne
pretnje rata, trgovinska, monetarna i ekološka pitanja počela su da se
množe na globalnoj agendi u takvoj meri da su ta nevoljna pitanja
doprinela da se širi spektar državne politike, čak i ona pitanja koja su se
ranije smatrala za domen domaće politike, utiču jedno na drugo.
Svet je dakle, u stalnim promenama, ali je bio, jeste i ostaće
multipolaran, ako se uzmu u obzir svi relevantni elementi super moći.
Uvek su se, međutim, po broju ključnih elemenata super moći izdvajale
neke zemlje, tj. neki polovi i tako će biti i ubuduće. Desuverenizacija i
marginalizacija države pod egidom globalizacije ne važi za sve države i
narode jednako. U tom procesu politička elita super država se protivurečno
ponaša u svojoj zemlji i na strani. U svojoj zemlji ona jača državu i
održava demokratiju u nekim elementarnim obrisima, a na strani slabi
druge države i instalira svoje upravljačke stanice pod vidom uvođenja
demokratije ili demokratizacije tih zemalja. U drugim državama se pod
egidom institucija civilnog društva, stvaraju paralelne političke
organizacije, koje su izdržavane, programirane ili dirigovane spolja i
deluju, neretko, pored, odnosno protiv interesa tih zemalja. Deoba moći na
više država stvara internacionalnu deobu vlasti koja osigurava, u najmanju
ruku, regionalne šanse za humanizam i ljudska prava, te na mogući način
sprečava potčinjavanje manjih država.
U novom svetskom poretku glavne političke procese i aktivnosti
određuju njihovi glavni akteri, a od njihovog rasporeda zavisi i struktura
poretka. U toj strukturi posebno mesto pripada velikim državama, koje
svojom snagom mogu proizvoditi posebne učinke.
U međunarodnim odnosima u poslednjih stotinjak godina uviđa se
generalni trend izmena međunarodnog poretka koji se ogleda u: smanjenju
ukupnog broja vodećih, odnosno najmoćnijih sila; povećanju broja srednjih
i malih država i produbljivanju razlika u potencijalima (vojnim,
ekonomskim i drugim) između prve i druge grupe, odnosno između
najmoćnijih sila i ostalih. Može se zaključiti da male sile deluju kao
franšize svojih saveznica – velikih sila ili supersila, te da u regionalnim
pitanjima deluju usklađeno s njima. U ključnim trenucima, u kojima bi
eventualno mogla doći u pitanje njihova bezbednosti, znaju da mogu
računati na podršku i pomoć svojih moćnih saveznika.
Pored malih i srednjih država u kreiranju međunarodne politike
učestvuju i neutralne države. To su države koje u međunarodnim odnosima
nastoje ostati nepristrasne u odnosu zaraćene strane, odnosno, da ne
učestvuje u sukobima i da sve strane tretira na jednak način.
SMALL, MEDIUM AND NEUTRAL STATES AND FOREIGN POLICY
Luka V. Todorović, PhD, Senior Lecturer & Mileva Jokić, MA
Abstract: Adaptation to modern conditions and development is essential to
survival of any state. Quantity of state power is transferred to higher levels of regional
and global institutions. A particular area, as a component of a given state action, loses
51
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (32-52)
its legal and practical significance as well as its importance as a geographical “place of
action”. The authority and legitimacy of nation-states have changed, and national
governments are becoming powerless, irrelevant and unable to control the events
happening within their own borders as well as to meet their citizens’ expectations.
In the new world order, principal actors define major political processes, and
the balance of power also affects its structure. Among nation-states, the most dominant
are the great powers whose spheres of influence are far-reaching. Small states aim to
protect themselves from the major powers’ absolute domination by demanding an
authority based on the application of the principles of the international law, justice and
equality. Neutral states try to adhere to their neutral status and avoid taking part in
wars, that is, they try to abstain from certain activities, primarily combat activities, and
also other activities incompatible with neutrality in certain periods of history.
Key words: state, power, neutrality, foreign policy, sovereignty
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
52
Andrassy, Juraj (1987): Međunarodno pravo, Zagreb
Black, C. (1968) Neutralisation and World Politics, Princeton University
Press, Princeton
Fukujama, F. (2007): Građenje države, upravljanje i svedski poredak u
dvadeset prvom veku, Filip Višnjić, Beograd
Gaspar,C. (2007): “Portugal, os Pequenos Estados e a Uniao Europea”,
Nacao e Defesa, No.118, Outono/Inverno
Held, D. (2003): Debate o globalizaciji, u Globalizacija, Mit ili stvarnost,
2003, Sociološkahrestomatija (priredio Vuletić Vladimir), Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
Hey, J. (2003): (ed), Small States in World Politics – Explaining Foreign
Policy Behaviour, Lienne Rienner Publisher
Kassimeris, C., (2009): The Foreign Policy of Small States, International
Politics
Maass, M., (2009): The Elusive Definition of the Small State, International
Politics (46) 1: 65-83
Merkushev, V. (2005): “Relations between Russia and the EU”, Perspectives
on European Politics and Society, Routledge, Leiden
Morgentau,A.H. (1948): Politics among Nations,The Struggle for Power and
Peace,New York
Ofe, K. (1999): Modernost i država, Filip Višnjić, Beograd .
Riklin, A.(1992): Die Neutralität der Schweiz, u: Riklin, Alois/Haug, Hans/
Probst, Raymond(ur.), Neues Handbuch der schweizerischen Aussenpolitik,
Bern: 191-219
Vasović,V. (2004): Legitimnost, legalnost i civilno društvo, u Između
autoritarizma i demokratije, knjiga 2, Civilno društvo i politička kultura,
CEDET, Beograd
Vasović,V. (2006): Savremene demokratije I, Službeni glasnik, Beograd
Vital, D. (1980): The Inequality of States: A Study of the Small Power in
International Relations, Greenwood Pub Group, Westport
Vulf, M. Da li će nacionalne države preživeti globalizaciju? U: Globalizacijamit ilistvarnost, uredio Vladimir Vuletić, Zavod za udžbenike i nastavna
sredstav, Beograd
Wittmann, W. (2001): Zwischen Markt und Staat, München
Sakan M.: PARADIGME GEOPOLITIKE
Orginalni naučni rad
UDK 327::911.3(100)
DOI br.107251/SVR1306053S
COBISS.BH-ID 3689496
PARADIGME GEOPOLITIKE
prof. dr Momčilo Sakan
Nezavisni univerzitet Banja Luka
Apstrakt: U radu, autor, nakon kraćeg uvoda, prvo objašnjava paradigmu
nauke uopšte i paradigmu geopolitike posebno. Naročito ukazuje na paradigmu u
normalnoj nauci koja nudi metode, tehnike i instrumente i primere za normalno
istraživanje problema i dokazivanje stavova, hipoteza, zakona, teorema i teorija u
celini. Takođe ukazuje i na krize vladajuće paradigme i pojavu naučnih revolucija u
nauci uopšte i geopolitici posebno.
Autor, zatim objašnjava sukob Kopna i Mora, kao stabilizovanu paradigmu
geopolitike koja traje milenijumima. Pored toga, ukazuje i na one paradigme koje
nastaju u istorijskom razvoju i koje su manje stabilizovane od prethodne, odnosno od
sukoba Kopna i Mora, kao paradigme premoderne, moderne i postmoderne geopolitike.
Ključne reči: paradigma, geopolitika, moderna i post moderna geopolitika.
UVOD
Geopolitika u svom rudimentarnom obliku postoji od kada postoje
narodi i države. Milenijumima i vekovima ljudi su neprekidno nastojali da
naseljavaju one prostore koji im nude najbolje uslove za život, rad i
prosperitet. Kada su ti uslovi nestajali (na primer: ribolov, lov i slično)
nestajala su i naselja u kojima su ljudi živeli i njihovi ostaci, danas, služe
kao turističke atrakcije.
Paralelno s naseljavanjem prostora ljudi su pravili i prognoze o
sopstvenoj budućnosti i mogućnostima opstanka. Pojavljuju se i brojni
proroci i prognozeri od Nostradamusa do savremenog doba. Prognoze su
bile veoma različite. Jedni smatraju da se svet neprekidno razvija i
demokratizuje i de će generacije koje dolaze imati bolje uslove za život i
opstanak. Za razliku od njih, drugi smatraju da će socijalne, ekonomske,
ekološke i prirodne katastrofe donositi sukob civilizacija i da će ljudski
život i život na planeti Zemlji uopšte biti u stalnoj opasnosti. Jedni, takođe,
smatraju da životu na planeti zemlji preti opasnost od totalnog zagrevanja,
a drugi – od totalnog zahlađenja i slično.
Navedene prognoze i proročanstva su proizvod mašte pojedinaca,
ali pitanja o budućnosti sveta zahtevaju naučni pristup i naučne odgovore.
Nažalost, svet za tim odgovorima traga i danas. Nagli naučno-tehnološki
53
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (53-70)
razvoj, koji traje više od jednog veka, dao je odgovore na brojna
fundamentalna pitanja. Unapređene su sve oblasti ljudske delatnosti.
Naročito su razvijene brojne tehnologije, od aparata za domaćinstvo, preko
sredstava za komunikaciju, do kosmičkih satelita. Razvijene su i forme
logičkog mišljenja i zaključivanja. Postoje i naučne prognoze koje su
zasnovane na realnim empirijskim podacima i tendencijama kretanja
kvalitativno-kvantitativnih pokazatelja. O geopolitici postoje i brojni pisani
materijali, pretežno primenjenog karaktera. Reč je pre svega o političkim i
geopolitičkim strategijama i doktrinama velikih sila, i načinima njihove
praktične implementacije na planu ostvarivanja nacionalnih interesa i
stvaranja interesnih sfera. Postoje i ozbiljni teorijski radovi tvoraca
geopolitike iz polovine prošlog veka. Geopolitika, međutim, u poslednje tri
decenije doživljava punu afirmaciju u teorijskom i praktičnom smislu.
Pojavljuju se i veoma konzistentni geopolitički radovi savremenih geopolitičara Noama Čomskog, Aleksandra Dugina, Mišela Čosudovskog, Džona
Perkinsa, Loreta Napoleonija, Ane Filimonove, Danijela Estulina,
Semjuela Hantingtova, Zbignjeva Bžežinskog i brojnih drugih. I dalje se,
međutim, oseća nedostatak identifikacije i eksplikacije stabilizovanih
delova teorije geopolitike (zakona i zakonitosti) na osnovu kojih bi se
mogle praviti valjane prognoze u bližoj i daljoj budućnosti. Oseća se,
takođe, i nedostatak valjanih metateorija, naročito o pojmu, vrstama i
osnovnim karakteristikama paradigmi geopolitike.
POJAM PARADIGME, NORMALNE NAUKE I NAUČNE
REVOLUCIJE
Termin kojim se označava pojam paradigma potiče iz grčkog
jezika i znači „obrazac, uzor, uzorak, primerak po kome se nešto radi“. Iz
te nominalne definicije u običnom značenju često se dedukuje definicija da
je paradigma uopšte osnovna ili dominantna teorija u strukturi nauke
određenog doba. Pod tim pojmom Tomas Kun, s jedne strane,
podrazumeva čitavu konstrukciju uverenja, vrednosti, tehnika i slično, koje
dele članovi jedne naučne zajednice. S druge strane, on pod tim
podrazumeva „jednu vrstu elemenata u toj konstelaciji, ona konkretna
rešenja zagonetki koja, upotrebljena kao modeli ili kao primeri, mogu da
zamene eksplicitna pravila kao osnovu za rešenje preostalih zagonetki
1
normalne nauke“ . Prvi smisao tog pojma on naziva sociološkim, a drugi –
naučnim, odnosno filozofskim. Drugi smisao paradigme za Kuna je dublji
od onog prvog, jer, kako sam kaže, poreklo vrsta ne priznaje nikakav skup
ciljeva, bilo božjih, političkih, ekonomskih ili prirodnih. Prirodno
odabiranje je to koje deluje u datim uslovima na evoluciju živih
organizama. Prvi smisao, međutim, je takođe značajnom zato što snažno
utiče na istraživački postupak i razvoj ljudskog saznanja uopšte. Iz svega
toga se nameće zaključak da je paradigma i osnovna ili dominantna teorija
i „uspešna metafizička spekulacija koja naučnicima jednog određenog
1
54
Kun, T, Struktura naučnih revolucija, Nolit, Beograd, 1974, str. 239.
Sakan M.: PARADIGME GEOPOLITIKE
perioda vremena pruža ne samo model-probleme, već isto tako i modelrešenja, a najzad, ona je i skup opšteprihvaćenih uverenja jedne naučne
zajednice koja dobijaju svoj konkretan oblik u nekom udžbeniku ili nekom
2
klasičnom delu“ . Analogno tome, nameće se zaključak da je paradigma
geopolitike osnovna ili dominantna teorija, odnosno skup opšteprihvaćenih
normi i uverenja prema kojima se teoretičari i praktičari geopolitike vode u
procesu naučnog istraživanja ili rešavanja konkretnih problema.
Istorijski posmatrano svaki period se karakteriše jednim brojem
vladajućih teorija (paradigmi) koje čine okosnicu nauke toga doba. Te
teorije su naučnicima nudile model prema kome su istraživali, ali i modele
eventualnih rešenja. Zato bi se moglo reći da su te paradigme bile
upućivačke, usmeravajuće, ali i direktivne. Te paradigme su vladale i još
uvek vladaju i u svakoj nauci, pa i u geopolitici, a u određenom smislu,
služile su i kao osnova za istraživanje. One su istovremeno bile i kočnice
za dalji razvoj zbog toga što nije bilo jednostavno promeniti ustaljeni način
mišljenja i uvesti novinu pred kojom se nalaze prepreke naučnog i
metafizičkog karaktera. Ova druga vrsta prepreka naročito je bila izražena
u dogmatizovanim, autoritarnim i totalitarističkim sistemima gde su
vladala dirigovana teorijska i praktična rešenja i načini razmišljanja uopšte,
ali su one veoma prisutne i danas.3
U nauci uopšte i u geopolitici posebno, dakle, postoje vladajuće
paradigme, ali i veliki broj konkurentnih koje stalno te vladajuće
ugrožavaju i koje se kandiduju za preuzimanje njene uloge. Ako je stanje u
nauci (geopolitici) redovno, ako su teorija i istraživanja zasnovani na
određenoj stabilizovanoj paradigmi koja pruža dugotrajnu osnovu za
normalan razvoj te nauke i za pravilnu nekritičku praksu, ako se
istraživanje realizuje planski i organizovano, ako rezultati istraživanja nisu
u suprotnosti sa vladajućom paradigmom i ako konkurentske paradigme ne
ugrožavaju vladajuću, onda je reč o normalnoj nauci. Preciznije rečeno,
normalna nauka je onda kada vladajuća paradigma nije u krizi, odnosno
kada se ne vide druge paradigme koje bi mogle da je ugroze.4
Paradigma koja vlada u normalnoj nauci pruža primere koji
uključuju zakone, teoriju, metode, instrumente i slično na osnovu kojih se
zasniva istraživanje i naučna delatnost u nauci uopšte i u geopolitici
2
Kun, T, Struktura naučnih revolucija... str. 190.
U SFRJ je, na primer, kompletan društveno-politički sistem bio zasnovan na
paradigmi socijalističkog samoupravljanja što je uticalo na istraživački postupak i način
vrednovanja rezultata istraživanja. Slična je situacija i sa odnosima u unipolarnom svetu
koji vodeće zemlje Zapada uređuju prema sopstvenoj paradigmi i interesima.
4
Kun, pod pojmom normalna nauka podrazumeva “istraživanje koje je čvrsto
zasnovano na jednom ili na više prošlih naučnih dostignuća, dostignuća za koja neka
naučna zajednica priznaje da za neko vreme pružaju osnovu za njenu dalju praksu.
Danas se o takvim dostignućima izveštava, mada retko u njihovom originalnom obliku,
u naučnim udžbenicima, elementarnim i višim” (Kun, T.: Struktura naučnih revolucija,
Nolit, Beograd, 1974, str. 50).
3
55
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (53-70)
posebno. Proučavanje tih vladajućih paradigmi, kako ističe Kun, „predstavlja ono što studente uglavnom priprema za članstvo u posebnoj naučnoj
5
zajednici u kojoj će docnije da deluju“ . Pridružujući se ljudima koji su,
takođe, svoje stavove izgrađivali na osnovu tih paradigmi, oni će brzo
usaglasiti stavove, odnosno neslaganja između njih oko fundamentalnih
pitanja nauke praktično neće ni postojati. To pridržavanje istih standarda
koji su zasnovani na zajedničkoj paradigmi ima svojih i dobrih i loših
strana. Dobra strana je u tome što će se, zbog nepostojanja razlika, lakše
usaglašavati stavovi i donositi zajednička rešenja, odnosno jedinstvene
teorije koje ne ugrožavaju vladajuću paradigmu. Loša strana je u tome što
ta jednostranost i zadržavanje ustaljenog načina mišljenja ne može dovesti
do radikalnih preokreta. U nauci se mogu ostvarivati sitniji pomaci koji su
u skladu sa postojećom paradigmom, ali do revolucionarnih otkrića,
naročito onih koja bi ugrozila vladajuću paradigmu i prouzrokovala naučnu
revoluciju, obično, ne dolazi.
Ako se, međutim, pojave situacije i procesi kada se neki normalan
problem, koji bi trebalo da bude rešiv pomoću poznatih pravila i procedura,
opire ustaljenom načinu istraživanja; ako se deo opreme koji je zamišljen
za normalno istraživanje ne ponaša na unapred predviđen način; ... ako
profesija ne može više da izbegne nepravilnosti koje podrivaju postojeću
tradiciju naučne prakse; ako počinju neuobičajena istraživanja koja
profesiju vode u najmanju ruku novom skupu principa – novoj osnovi za
upražnjavanje nauke, onda nastaje naučna revolucija. To su procesi kada se
stari kategorijalni pojmovi i klasifikatorski nizovi u jednoj nauci zamenjuju
novim i kada nastaje preokret u profesionalnim opredeljenjima. Naučne
revolucije su, kako Kun sintetizovano ističe, neuobičajene epizode u
kojima se odvija preokret u profesionalnim opredeljenjima, slama tradicija
i pojavljuju dopune normalnoj nauci koja tu tradiciju čuva.
U istoriji nauke uopšte poznat je veliki broj naučnih revolucija koje
su predstavljale prelomne epizode u naučnom razvoju. One se, uglavnom,
vezuju za Kopernika, Njutna, Lavoazijea, Ajnštajna, a poznati su i mnogi
drugi. Svaka od tih prelomnih epizoda nužno je vodila odbacivanju stare
teorije koju je zajednica u određeno vreme poštovala i prihvatanju nove
koja je, uglavnom, nespojiva s tom starom. Svaka od njih je, kako Kun
ističe, „dovela do promene u problemima koji stoje na raspolaganju za
naučno ispitivanje, kao i u standardima pomoću kojih je profesija
određivala ono što će se smatrati dopustivim problemom ili legitimnim
rešenjem problema. I svaka je dovela do promene u naučnoj imaginaciji na
načine koje ćemo najposle morati da opišemo kao preobražaj sveta u
6
okviru koga se naučni rad odvija.“
U geopolitici, a i drugim sličnim naukama, međutim, obično nije
reč o naučnim revolucijama u klasičnom smislu. Pre bi de moglo govoriti o
tome da je do smena paradigmi dolazilo postupno, mic po mic, da se stare
5
6
56
Isto, ..., str. 51.
Isto, ..., str. 46.
Sakan M.: PARADIGME GEOPOLITIKE
paradigme ne mogu odbaciti u potpunosti i za sva vremena i da su one
prisutne i u okviru novih paradigmi. Reč je o tome šta je u paradigmi
dominantno, ono staro ili je nova paradigma postala preovlađujuća. Stare
paradigme, dakle, jesu nespojive s novim, ali se ne sme zaboraviti ni
činjenica da su te nove paradigme izgrađivane na teorijskim postavkama
prethodnih – starih paradigmi. „Napredak nauke“, kako je isticao
Poenkare, „ne može se porediti sa menjanjem nekog grada, gde se stare
zgrade nemilosrdno ruše kako bi stvorile mesto za nove, već sa
neprekidnom evolucijom zooloških vrsta koje se razvijaju postepeno da bi
na kraju za obično posmatranje postale neprepoznatljive, ali gde oko
7
stručnjaka može uvek da nađe tragove rada prethodnih stoleća“. Slično
mišljenje zastupa i Staniša Novaković koji, kritikujući Kuna, ističe: „Moj
je utisak da je Kun naučnu revoluciju shvatio suviše temeljito“ ... „pa onda
u stvari i nerealistički. Stvar je u tome da ni u političkim revolucijama ne
dolazi nikada do tako temeljitih promena u ekonomskom i političkom
sistemu kakve nosioci tih revolucionarnih promena u početku pretenduju
da postignu, a koje docnije, naravno, samo žele da predstave kao da su se
stvarno zbile. Ono što se zaista događa i u političkim i u naučnim
revolucijama, a što – razume se – mnoge zainteresovane strane neće uvek
da priznaju, jeste sledeće: kada se nova paradigma dovoljno razvije, onda
se vidi da ona ima mnogo štošta zajedničko sa starom, tj. da nije tako
temeljito nova kao što se u početku mislilo. Razlog zbog čega je to tako u
nauci leži prvenstveno u činjenici da teoretičari moraju ozbiljno da se
oslone na ogromnu količinu prethodnog znanja, koje se u datom trenutku
uzima kao opšteprihvaćeno”.8
Sledeći značajan problem oko koga se naučnici i danas spore jeste
vreme trajanja naučne revolucije. Mišljenje koje bi moglo biti prihvatljivo
jeste da se te revolucije pripremaju veoma dugo. Za razliku od te pripreme,
proces zamene paradigmi traje veoma kratko. U vezi s tim Kun ističe da
svest o nepravilnosti „može da traje tako dugo i da prodre tako duboko da
se oblasti koje su se našle pod njenim uticajem mogu s pravom opisati da
9
su u stanju nadolazeće krize“ . Te krize se, prema njegovom mišljenju,
završavaju izrastanjem novog kandidata za paradigmu i bitkom oko
njegovog prihvatanja; sve dotle dok ne dođe do zamene paradigmi. Za
razliku od krize, prelazak sa paradigme na paradigmu je kratkotrajan. On
se, kako Kun ističe, ne može odvijati korak po korak, zato što se ne odvija
prema zakonima logike i neutralnog odnosa prema činjenicama, već
nastaje kao plod preobraćanja, kao nagli preokret u nauci.10
7
Poincare, H.: The Value of Science, New York, Dover Publications, 1958, p.
138, citirano u: Novaković, S.: Uvod u opštu metodologiju i istoriju metodološke misli,
Filozofski fakultet, Beograd, 1994, str. 274.
8
Novaković, S.: Predgovor u: Kun, T.: Struktura naučnih revolucija, Nolit,
Beograd, 1974, str. 19.
9
Kun, T.: Struktura naučnih revolucija, Nolit, Beograd, 1974, str. 145.
10
Isto, ..., str. 179. i 210-211.
57
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (53-70)
Sama činjenica da se naučne revolucije pripremaju veoma dugo,
navodi na zaključak da su one retka pojava u nauci. U periodu priprema
prvo se pojavljuje zajednička svest (mišljenje velikog broja ljudi) da u
normalnoj nauci nešto nije u redu. Zatim se pojavljuje period krize kao
uobičajeni uvod, odnosno kao jedan mehanizam koji nam daje do znanja
da krutost normalne nauke ne može večito trajati bez prigovora. U toku
krize počinje ozbiljna kritika postojeće paradigme. Ona se, obično, prvo
pojavljuje iz one naučne zajednice koja najviše oseća posledice te krize, a
zatim i iz one koja je bila zagovornik date paradigme. Pojavljuje se i veliki
broj predloga među kojim ima i onih koji se kasnije pokazuju kao
neodgovarajući, površni, pa i pogrešni. Pojavljuju se korisni predlozi koji
vode ka unapređenju nauke, ali to ne znači da su se samom njihovom
pojavom stvorili uslovi za promenu paradigme. „Da su svi članovi jedne
zajednice“, kako ističe Kun, „reagovali na svaku nepravilnost kao izvor
krize, ili da su prigrlili svaku novu teoriju s kojom se pojavi neki njihov
kolega, nauke više ne bi bilo.“ Ako, s druge strane, niko ne bi reagovao na
nepravilnosti ili na sasvim nove teorije, na krajnje riskantne načine, bilo bi
malo ili uopšte ne bi bilo revolucija. U stvarima kao što su ove,
pribegavanje zajedničkim vrednostima, pre nego li zajedničkim pravilima
koja upravljaju pojedinačnim izborom, može da bude način na koji data
11
zajednica raspodeljuje rizik i obezbeđuje dugotrajni uspeh poduhvata.
Naučne revolucije, u užem smislu reči, ne počinju procesom
pojave krize i predloga za njeno rešavanje. One počinju onog momenta
kada se, na osnovu velikog broja predloga, pojavi jedna ili više paradigmi i
kada se jedna od njih pokaže dominantnom u odnosu na sve druge,
uključujući i vladajuću paradigmu. „Odluka da se jedna paradigma
odbaci“, kako Kun ističe, „uvek je istovremeno i odluka da se prihvati
druga, a rasuđivanje koje vodi toj odluci uključuje poređenje obeju para12
digmi sa prirodom, kao i između sebe“. To, praktično, znači da se ne
preporučuje promena stare paradigme sve do onog momenta dok se u
potpunosti ne formira nova paradigma, sa očiglednim prednostima i
potpunim izgledima na uspeh. U suprotnom, uvođenje velikog broja
pojmova i klasifikatorskih nizova (kako kome padne na pamet), zbunjuje
naučnike i stručnjake u nauci i određenoj oblasti društvene delatnosti. U
takvim uslovima oni se osećaju kao vozači koji voze putem s nedozvoljeno
velikim brojem saobraćajnih znakova koji ih, umesto usmerenja i pravilne
orijentacije, mogu u potpunosti zbuniti i dezorijentisati.
Smena paradigme, dakle, u nauci može se odvijati radikalno,
„preko noći“, a može i postepeno. I u jednom i u drugom slučaju pripreme
za promenu traju veoma dugo. Ipak, kada je o geopolitici reč, pre bi se
moglo govoriti ne o blažim prelazima, već o veoma razvučenom
istorijskom razdoblju. Ti prelazi podrazumevaju postepeno prihvatanje
11
12
58
Isto, ..., str. 252-253.
Isto, ..., str. 129.
Sakan M.: PARADIGME GEOPOLITIKE
nove paradigme u zadržavanje elemenata stare, pa čak i prihvatanje nekih
(rudimentalnih) oblika naredne paradigme. Zato nije moguće ni precizno
razdvojiti i odrediti trenutak vremena kada je jedna paradigma pobedila
drugu. Takođe se ne može govoriti o stopostotno čistim tim paradigmama,
bez obzira o kom istorijskom razdoblju je reč, već najčešće o njihovoj
kombinaciji, a navedena klasifikacija se obično izvodi prema onoj
paradigmi koja je u datom vremenu dominantna. Tek onog momenta kada
ta stara postane dominantna (kada postane modus) onda se može govoriti
da je došlo do smene paradigme u geopolitici.
U geopolitici, kao i u drugim naukama, uopšteno posmatrano,
postojale su paradigme koje su bile manje ili više stabilizovane. Postojani i
skoro nepromenljivi delovi (stabilizovana vodeća paradigma) odnose se na
prostor koji je sam po sebi postojan i nepromenljiv. Druge paradigme koje
su izložene stalnoj konkurentnosti odnose se na određenu istorijsku epohu,
društveno-političke uslove, ali i kulturološke specifičnosti određenih
regiona i geografskih celina.
SUKOB KOPNA I MORA – OSNOVNA PARADIGMA
GEOPOLITIKE
Paradigma prostora o večitom sučeljavanju kopna (telurokratije) i
mora (talasokratije) postoji od postanka organizovanih država i naroda.
Prvo se pojavljivala u uslovima ograničenih razmera (u regionalnim
okvirima) kada je telurokratija bila u znatnoj prevlasti. Ona je vladala nad
čitavim kompleksom civilizacija, a talasokratija se pojavljuje fragmentarno
i sporadično. Kasnije, pojavom imperija i razvoja moreplovstva i avijacije,
geoprostor dobija potpunije i postojanije oblike koji se, prema Makinderu i
drugim geopolitičarima, deli na tri geopolitičke osobenosti. To su:



Unutarkontinentalni prostori, koji se još nazivaju i nepokretna
13
platforma, heartland (srce sveta), geografska osovina istorije. Oni
stabilno čuvaju telurokratsku civilizacijsku osobenost.
Unutrašnji ili kontinentalni polumesec, koji se naziva i
priobalna zona, rimland, mekani sloj, geopolitička granica, sanitarni
koridor i slično. To je geoprostor intenzivnog kulturnog razvoja u
kome su vidljive crte talasokratije, uravnotežene mnogim telurokratskim stremljenjima.
Spoljašnji ili ostrvski polumesec, (neistražene zemlje) sa kojima
su moguće samo pomorske komunikacije. Prvi put se javlja u
Kartagini i trgovačkoj feničanskoj civilizaciji koja je spolja uticala na
14
unutrašnji polumesec Evrope.
13
Kopneni prostor (talasokratija) obuhvata Evropu i Aziju, a prema nekim
mišljenjima i Afriku. Centralni deo (srce tog prostora – heartland) je nekadašnja
Kijevska Kneževina – odnosno prostor od Baltičkog mora do Kaspijskog jezera.
14
Mackinder, J, H. The Geographical Pivot of History, „Geographical Journal”,
23, The Royal Geographical Society, London, 1904.
59
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (53-70)
Reč je, dakle o telurokratiji (kopnu), talasokratiji (moru) i
rimlandu („mekanom sloju“), kao tri najznačajnija prostora na kojima su se
civilizacije milenijumima i vekovima sukobljavale i retko, sarađivale.
Pojmovi telurokratija i talasokratija su nastali na osnovu
geografskog ustrojstva dvojnosti planete i istorijske tipologije civilizacija.
Telurokratija se odnosi na kopno (kopnenu moć), a talasokratija na more
(pomorsku moć). Te dve geopolitičke kategorije su, prema mišljenju
svetskih geopolitičara, u večitoj suprotnosti. Geneza te suprotnosti potiče
od sučeljavanja trgovačke civilizacije (Kartagina, Atina) i vojnoautoritativne civilizacije (Rim, Sparta). Ta podela je aktuelna i danas, a
dvojnost između talasokratije i telurokratije se često naziva i sukobom
između različitih civilizacija – demokratije i ideokratije.
Dvojnost između telurokratije i talasokratije, prema A. Duginu,
15
iskonski ima karakter neprijateljstva. Telurokratija (kopnena moć)
vezana je za fiksiranost kopnenog prostora, što je na civilizacijskom nivou
oličeno u konzervatizmu i strogim pravnim normama kojima se
potčinjavaju krupne ljudske zajednice – rodovi, plemena, narodi, države,
imperije. Kopnenim narodima strani su individualizam i duh
preduzetništva. Svojstveni su im kolektivizam i hijerarhičnost. Za razliku
od telurokratije, talasokratija (pomorska moć) je tip civilizacije zasnovan
na suprotnim smernicama – dinamičnosti, pokretljivosti, sklonosti
tehničkom razvoju i slično. Njeni prioriteti su: nomadstvo (naročito
moreplovstvo), trgovina i individualno preduzetništvo. Takav tip
civilizacije se brzo razvija, aktivno evoluira, lako menja spoljna kulturna
obeležja, a da pri tom unutrašnji identitet ostaje nepromenjen.
Obično se zona telurokratije poistovećuje sa unutar kontinentalnim
prostranstvima severoistočne Evroazije (što se u opštim crtama podudara
15
Dugin, A., Geopolitika postmoderne, Prevodilačka radionica Rosić, Nikola
Pašić, Beograd, 2009, str. 105.
60
Sakan M.: PARADIGME GEOPOLITIKE
sa teritorijama carske Rusije ili SSSR-a). Talasokratija se sve jasnije
ocrtava kao priobalje evroazijskog kontinenta, Sredozemni areal, Atlantski
okean i mora koja sa juga i zapada zapljuskuju Evroaziju.
Telurokratija i talasokratija kao dva globalna tipa civilizacije i
kulture dugo vremena su predstavljali dvojnost i na ideološkom nivou –
ideologija marksizma (socijalizma) i ideologija liberal-kapitalizma. Dakle,
postojala su jasno definisana dva tipa redukcionizma: ekonomski
redukcionizam se sveo na sučeljavanje Smitovih i Marksovih ideja, a
geopolitički – na podelu svih sektora planete na zone pod kontrolom
talasokratije (SAD) i telurokratije (SSSR).
Rimland (unutrašnji polumesec, priobalne zone, mekani pojas)
predstavlja složeni prostor koji u sebi potencijalno nosi mogućnost da
postane deo bilo talasokratije, bilo telurokratije. To je pogranična zona,
pojas, oblast, a uporedo s tim i geopolitička granica koja se ne poklapa sa
granicom između država. Za sile mora ta granica je obala, odnosno pojas
koji zalazi u dubinu kopna. Talasokratija, priobalne teritorije vidi kao
potencijalne kolonije, pojaseve zemlje koji se mogu odvojiti od ostale
kontinentalne mase, pretvoriti u uporište, odnosno strateški prostor –
mostobran prema samom centru telurokratije. To je najsloženiji i kulturom
najzasićeniji region i aktivni subjekt u borbi talasokratije i telurokratije sa
svojom sopstvenom sudbinom koja se, prvenstveno, razrešava na osnovu
ishoda geopolitičke dvojnosti. To je istovremeno i granica čiji kvalitativni
opseg zavisi od toga koji impuls ima prevagu u konkretnom sektoru –
kopneni ili pomorski. Okeanske obale Indije i Kine, za sada, predstavljaju
linije gde opseg priobalnih pojaseva teži nuli. U Evropi i Sredozemlju,
priobalne zone su široki pojasevi koji zadiru duboko u kontinent. U
poslednjih nekoliko godina ta granica je duboko pomerena u kopneni deo
Evrope i sredozemlja na štetu telurokratije. Bez obzira na aktuelno stanje,
rimland je i dalje posebna realnost sa samostalnom logikom koja u
ogromnoj meri utiče i na talasokratiju i na telurokratiju. Rimland, dakle, ne
predstavlja samo prelaznu međusredinu između tlasokratije i telurokratije
već veoma aktivnu i posebnu geopolitičku tvorevinu.
U poslednje vreme pojavile su se i konkurentske paradigme koje
napadaju vladajuću paradigmu o geopolitičkoj dvojnosti i večitom
sukobljavanju talasokratije i telukratije. Tako se, na primer, pojavila
američka (talasokratska) linija koja zastupa teoriju atlantizma kao
složenog geopolitičkog prostora. U tom prostoru, prema mišljenju
američkih, i šire, geopolitičara centralno mesto imaju Sjedinjene Američke
Države kao jedina svetska velesila, ali uz izvesne razlike u stavovima.
Jedni su zagovarali konačnu pobedu Zapada u geopolitičkom dvoboju sa
Istokom. Drugi su smatrali da je potrebno određeno približavanje, odnosno
pretapanje dva ideološka lagera u nešto zajedničko i uspostavljanje Svetske
vlade. Takva situacija je prouzrokovala pojavu posebnog pravca u
geopolitici – “geopolitike mondijalizma”, odnosno učenja o “novom
16
svetskom poretku” . Američki geopolitičari na njoj rade od 70-ih godina, a
16
Projekat je dobio naziv “mondijalizam” – od francuske reči “monde” = “svet”.
61
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (53-70)
prvi put je obnarodovao predsednik SAD Džordž Buš tokom rata u
Persijskom zalivu 1991. godine.
Savremeni atlantizam, kao teorija počinje da se razvija na tezama
Mehena, Makindera, Spajkmena i drugih, prvenstveno američkih geopolitičara. Tako je, na primer, Spajkmenov učenik D. Mejnig 1956. godine
17
objavio tekst “Heartland i Rimland u evroazijskoj istoriji” . U tom tekstu
on posebno naglašava da geopolitički kriterijumi moraju naročito da
uzimaju u obzir funkcionalnu orijentaciju stanovništva i države, a ne samo
čisto geografski odnos teritorije prema Kopnu i Moru. Slično njemu, i V.
Kirk u svojoj knjizi: “Geografska osovina istorije”, razvija Spajkmenovu
tezu o težišnom značaju rimlanda u geopolitičkoj ravnoteži snaga. On je
izgradio istorijski model u kome glavnu ulogu igraju priobalne civilizacije
čiji kulturni impulsi sa većom ili manjom silinom prodiru u unutrašnjost
kontinenta. I Amerikanac Sol Koen, u knjizi “Geografija i Politika u
podeljenom svetu” predlaže da se u geopolitički metod uvede dodatna
klasifikacija zasnovana na podeli osnovnih geopolitičkih realnosti na:
spoljašnju morsku (vodenu) sredinu; kontinentalno jezgro (nucleus)
istovetno sa “Heartlandom”; diskontinuirani pojas (priobalni sektori
usmereni bilo unutar kontinenta, bilo van njega); i regione koji su
geopolitički nezavisni od tog skupa.”
Teoriju o diskontinuiranim pojasevima prihvatili su vodeći
američki geopolitičari, stratezi i državnici kao što je Henri Kisindžer koji je
smatrao da bi fragmente tih diskontinuiranih priobalnih zona trebalo spajati
18
u jednu celinu . Tako bi se atlantizmu obezbedila potpuna kontrola čak i
nad Sovjetskom Evroazijom. Ta geopolitika je u praksi ostvarivana kroz
vijetnamski, irački i avganistanski rat; aktiviranje američko-kineskih
odnosa; pružanje podrške nacionalistima-disidentima Ukrajine i Baltika i
proameričkom režimu u Iranu i slično.
Razvoj geopolitičke teorije atlantizma dostiže kulminaciju na
samom početku 90-ih godina dvadesetog veka. Ona ima i svoje praktične
posledice, kao što su: objedinjavanje svih zemalja u zahvatu Atlantskog
okeana, jačanje i prostorno širenje NATO-a, raspad Varšavskog pakta i
SSSR-a. Poremećen je i odnos snaga u korist talasokratije koja je uveliko
počela slaviti pobedu nad heartlandom.
Naglom razvoju atlantističke geopolitike, bez sumnje, doprinele su
i aerokratija i eterokratija. Aerokratija ili geopolitika vazduha u principu ne
postoji kao punovredna zato što je vazdušni prostor i iznad kopna i iznad
mora isti. Aerokratija, međutim, ide u prilog tehnički razvijenijim
zemljama i zemljama koje imaju veće mogućnosti uspostavljanja kopnenih
i pomorskih baza. Uopšteno posmatrano, osvajanje vazdušnog prostora je u
izvesnoj meri izjednačilo Kopno i More, zato što za avione i rakete razlika
17
Detaljnije o tome se može videti u: Дугин, А: Основы геополитики, Часть 2,
Глава 2, Арктозея, Москва, 2000; D.W. Meinig: “Heartland and Rimland in
Euroasian History” in “West Politics Quarterly”, IX, 1956, pp. 533-569.
18
To učenje je dobilo naziv “Linkage” od engleskog “link”, “veza”, “karika”.
62
Sakan M.: PARADIGME GEOPOLITIKE
između tih prostora nije od velikog značaja. Pojava nosača aviona,
međutim, ide u prilog talasokratiji zato što odvaja vazdušne baze od Kopna
i čini ih nezavisnim od kvaliteta zemljine površine. Razvoj avijacije je
izmenio i planetarne razmere. Zemlju je učinio znatno “manjom”, a
rastojanja između država i kontinenata – “kraćim”. Prenošenje naoružanja
u zemljinu orbitu i strateško osvajanje kosmičkog prostora označili su
poslednju fazu “sažimanja” planete i konačnu relativnost prostornih
razlika. Slična je situacija i sa eterokratijom koju savremena geopolitika
treba da razmatra. Etar ili svemirski prostor sve više dobija na značaju.
Osvajanje kosmosa, programa zvezdanih ratova i slično, privilegija je
tehnološki najrazvijenijih zemalja.
Osvajanje vazdušne i kosmičke sredine je, dakle, nastavak izričito
talasokratskih težnji i može se smatrati za najviši stadijum izrazito
atlantističke strategije koja ima dve verzije: pesimističku i optimističku.
1) Pesimističku verziju zastupa Semjuel Hantington koji smatra da
19
strateška pobeda talasokratije nije potpuna. Nije došlo do pobede
zapadne ideologije: liberal-demokratije, tržišta i slično. Ona je samo
trenutno ostala bez alternative, ali to neće dovesti do automatskog ravnanja
čitavog čovečanstva prema univerzalnom sistemu atlantističkih vrednosti.
On smatra da će ubrzo kod nezapadnih naroda početi da se ispoljavaju
civilizacijske i geopolitičke osobenosti i da će oni još jače osećati svoju
versku, nacionalnu i drugu pripadnost.
Hantington, takođe, tvrdi da se, pored atlantističke civilizacije koja
obuhvata Severnu Ameriku i Zapadnu Evropu, može predvideti
geopolitičko utvrđivanje još sedam potencijalnih civilizacija. To su: 1)
slovensko-pravoslavna, 2) konfučijanska (kineska), 3) japanska, 4)
19
Huntington S: “Clash of civilizations” in “Foreign Affairs”, New York, sum.
1993, р. 22-49
63
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (53-70)
islamska, 5) hinduistička, 6) latinskoamerička i, moguće, 7) afrička. Ali, te
potencijalne civilizacije ni izdaleka nisu istovetne. One su jedinstvene
samo po tome što je smer njihovog razvoja i oblikovanja suprotan od
atlantizma i civilizacije Zapada. On smatra da će Zapad i dalje biti u
sučeljavanju sa drugim delovima sveta i da njegovu formulu “The West
and The Rest” (“Zapad i svi ostali”) treba uzeti kao realnu i istinitu.
2) Optimistička verzija je zasnovana na teoriji mondijalizma,
odnosno koncepcije One World (jedinstvenog sveta). Osnovna suština
takve teorije je u tome da zastupa stanovište da je nastala era jedinstvene
opštečovečanske civilizacije zasnovane na principima liberalne
demokratije i da je došlo vreme jedinstvenosti sveta – spajanja svih država
i naroda u jednu planetarnu tvorevinu; uspostavljanja svetske vlade;
uništavanja rasnih, verskih, etničkih, nacionalnih i kulturnih granica. Ta
teorija se vezuje za ime američkog geopolitičara Frensisa Fukujame koji je
20
napisao programski članak rečitog naziva “Kraj istorije” .
Kako sada stvari stoje, i jedna i druga verzija atlantizma, polako
gube na značaju. Sa pojavom velike ekonomske krize u Sjedinjenim
Američkim Državama i teorije liberalnog kapitalizma gube na značaju.
Država počinje da se meša u skoro sve privredne tokove SAD, a naročito u
bankarski i monetarni sistem. Slična je situacija i u zemljama Zapadne
Evrope koje su pod snažnim uticajem SAD. Istovremeno Rusija, Kina i
druge zemlje telurokratije jačaju i stvaraju brojne organizacije i saveze. Na
osnovu toga pojavljuju se i brojne geopolitičke teorije i paradigme koje
protivreče atlantizmu, a najznačajnije su mestorazvoj i neoevroazijstvo.
Mestorazvoj je termin koji je predložio evroazijac Petar
Nikolajevič Savicki (1895-1968). Suština mestorazvoja, prema njegovom
mišljenju, je u tome da se socijalno-politička sredina i njena teritorija
moraju sliti u jedinstvenu celinu, u geografsku jedinku ili predeo; da se
objektivno i subjektivno slivaju u neraskidivo jedinstvo, u nešto celovito –
u konceptualnu sintezu socijalno-istorijske sredine i teritorije koju ona
21
zauzima … Osnovna ideja Savickog, dakle, leži u tome da Rusija zauzima
centralnu poziciju u okvirima čitavog evroazijskog kontinenta. Za razliku
od Rusije, središnjost Nemačke se odnosi na evropski kontekst, a sama
Evropa je tek zapadni rt Evroazije. Središnjost Rusije je za Savickog osnov
njenog istorijskog identiteta, a Evroazija je samostalna i posebna duhovnoistorijska geopolitička realnost i sinteza svetske kulture i istorije.
20
Uočavajući nedoslednost te teorije akademik Mihailo Marković je isticao da su
stavovi o kraju istorije i definitivnoj pobedi liberalizma iza koje nema više istorije
obična budalaština. Prema njegovom mišljenju, mi se upravo nalazimo na „početku
velike krize tih tobožnjih apsolutnih vrednosti“ (Videti u: Sloboda se mora braniti
silom, intervju u časopisu Pečat, List slobodne Srbije, broj 101, Beograd, 2010, str. 10)
21
Detaljnije o geopolitici Savickog može se videti u: Дугин, А: Основы
геополитики, Часть 1, Глава 7, Арктозея, Москва, 2000; Сaвицкий, Н. П:
“Гeогрaфичeский обзор России-Eврaзии” в сборникe “Мир России - Eврaзия”,
1926, стр. 51-54 и 219-232,; Сaвицкий, П. Н: “Стeпь и Осeдлость” в “Нa Путях:
Утвeрждeниe eврaзийцeв”, Бeрлин, 1922, стр. 341-356.
64
Sakan M.: PARADIGME GEOPOLITIKE
Jedan od najistaknutijih predstavnika evroazijstva je učenik
22
Savickog ruski naučnik – istoričar Lav Nikolajevič Gumiljov . Njegove
analize etničke karte Evroazije, stepe, nomadskih naroda i njihovih
civilizacija i druge su od izuzetne važnosti za teoriju geopolitike. Istok se,
prema njegovom mišljenju, ne pojavljuje samo u vidu varvarskih zemalja
na periferiji civilizacije, nego i kao samostalni i dinamični centar
etnogeneze, kulture, političke istorije, državnog i tehničkog razvoja. On
smatra da etnički Velikorusi, Rusi, ne predstavljaju prosto granu istočnih
Slovena, nego poseban etnos stvoren stapanjem tursko-tatarskog sa
slovenskim narodom. Stoga on opravdava rusku kontrolu nad onim
evroazijskim zemljama koje naseljavaju tursko-tatarski etnosi i to dovodi u
vezu s geoprostorom koji ti narodi naseljavaju. U geografskom smislu
Šume i Stepe, predstavljaju istorijsku suštinu Rusije i uslovljavaju karakter
njene kulture, civilizacije, ideologije i političke sudbine i njenog, svežeg i
mladog etnosa koji je oko sebe objedinio superetnos evroazijske Imperije.
Za (neo) evroazijstvo se zalaže i Aleksandar Dugin; u teorijskom
smislu, bez sumnje, jedan od najistaknutijih savremenih geopolitičara. On
Rusiju shvata kao specifičnu zemlju koja ne pripada sasvim ni Istoku, niti
Zapadu, već predstavlja “kontinent za sebe”, odnosno osobenu celinu koja
23
se formirala pod uticajem različitih drevnih civilizacija i kultura. On,
takođe, smatra da se Rusija istorijski formirala na sintezi slovenskog i
turanskog (tatarskog) etničkog elementa, da su Rusi koliko Evropljani,
toliko i Azijci, i da je ruska kultura, po svojim bitnim karakteristikama,
tradicionalistička, kolektivistička i mesijanska. I Dugin smatra da je
nadmoć Zapada (sa svim njegovim odlikama – agresivni militarizam,
razulareni kapitalizam i socijalni egoizam) postala tako teško podnošljiva
da postoje globalne dihotomije savremenog sveta i međunarodne politike;
sukob kopna i mora. Dok kopno simbolizuje tradicionalne vrednosti
Evroazije, more je reprezent anglosaksonskog merkantilističkog društva i
individualističkog pogleda na svet.
Uopšteno posmatrano, neoevroazijstvo ne priznaje merodavnost
teorija savremenog atlantizma i zato traži mogućnosti za preokret tih
procesa. Ono polazi od osnovne premise da bi potpuna prevlast atlantizma
dovela do istorijskog nepostojanja Evroazije, kao heartlanda i zato se
uporno odupire mondijalizmu takvog tipa i traži izlaz u novoj
dvopolarnosti. Postojala su mišljenja da će se posle raspada SSSR-a uzdići
Kina, da će islamske zemlje, zbog demografskih procesa dobiti na značaju,
da će tihookeanski region obnarodovati svoju konkurentnost sa Evropom i
24
Amerikom i slično. Većina tih stavova i prognoza su se već danas
obistinila, tako da dvojnost kopna i mora i dalje ostaje aktuelna.
22
Detaljnije o tome može se videti u: Дугин, А: Основы геополитики, Часть 2,
Глава 6, Арктозея, Москва, 2000; Л.Н. Гумилeв “Этногeнeз и биосфeрa зeмли”,
Лeнингрaд, 1990.
23
http://www.novosadski.net/viewtopic.php?f=83&t=26726 (17. 7.2012)
24
“Svet će u budućnosti biti podeljen na dve zone: s jedne strane ostaci Zapada
na čelu s Sjedinjenim Državama u opadanju, a sa druge azijsko-tihookeanska sila u
65
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (53-70)
PARADIGME GEOPOLITIKE U PROCESU ISTORIJSKOG
RAZVOJA DRUŠTVA
Za razliku od stabilizovane paradigme geopolitike koja se odnosi
na večito prostorno sučeljavanje civilizacija kopna (telurokratije) i mora
(talasokratije), postoje i paradigme koje karakterišu istorijske periode
razvoja društva. Istorijski posmatrano, geopolitikom su vladale i vladaju tri
25
osnovne paradigme: premoderna, moderna i postmoderna.
1) Premoderna (tradicionalna, klasična) geopolitika daje akcenat
na vojno-političku moć država i dominantnu ulogu geografskih faktora.
Njeni osnovni identiteti su: imperija, etnos, veroispovest i hijerarhija
(kasta, stalež). Imperije su objedinjavale nekoliko etničkih skupina koje su
podređene vrhovnom cilju, zajedničkom projektu, zajedničkoj sudbini.
Zato imperija za čoveka tradicionalnog (premodernog) društva nije bila
datost, već zadatak. Za razliku od nje, etnos je bio datost – neposredni
identitet čoveka. Čovek se rađao u određenom etnosu i u njemu najčešće
ostajao sa svim obeležjima: jezik, običaji, psihološke i kulturne smernice,
životni program, sistem starosnih i socijalnih identifikacija i slično. Čovek
u premodernoj, postoji u svom identitetu, u onoj meri u kojoj je on Rus,
Grk, Tatarin, Nemac, i slično. Veroispovest je bila poseban oblik identiteta
slična etnosu, ali je bila sposobna da konsoliduje i različite etnose. Ona
svoj kvalitet prenosi drugačije nego prirodna etnička sredina ili kruti
imperativi imperije. Pojedinac je „element posebnog duhovnog procesa
gde se u raznim veroispovestima različito određuje (spasenje u hrišćanstvu,
oslobođenje u hinduizmu, nirvana u budizmu itd.)“. Hijerarhija je takođe
bitno obeležje tradicionalnog društva gde se čovek poistovećuje sa svojom
26
kastom i gde vrhovne kaste odgovaraju duhu, a najniže – materiji.
Premoderna geopolitika je karakteristična za određeni istorijski
period, ali se zadržala u obe naredne paradigme. Ona je, kako Dugin ističe,
punom usponu, na čelu s Kinom. Ukratko, pred nama stoji Azija sa tri milijarde
aktivnih, promućurnih i vrednih ljudi, sa radnim potencijalom od milijardu i po i
regulatorskom snagom od pola milijarde. Taj Zapad, koji je vladao svetom, danas je
ostareo, umoran, anemičan, podložan individualizmu. Otud i naša nemoć naspram
nadiranja Azije, koja po prvi put u istoriji poseduje radnu snagu i tehničko-naučnu
stručnost“ (Galoa, M, P: Mozak De Golove Francuske, intervju u: Grupa autora,
Geopolitika postmodernog sveta, IP „Geopolitika pres d. o. o.“, Beograd, 2011, str. 13).
25
Postoji i druga klasifikacija (konkurentska paradigma) na četiri geopolitička
poretka, odnosno paradigme. To su: Britanski geopolitički poredak (1815-1875) koji se
naziva još i Civilizacijska geopolitika (civilizovati svet); geopolitički poredak
imperijalnih sukoba (1875-1945), odnosno Prirodna organicistička geopolitika (sukob
kopna i mora, organističke teorije o rađanju, rastu i propasti država); geopolitički
poredak „hladnog rata“ (1945-1990) ili Ideološka geopolitika (sukob dobra i zla;
kapitalizam i socijalizam; tržišta i planske privrede); i geopolitički poredak globalnog
transnacionalnog (uniformisanog) vrednosnog sistema i integracionih procesa (liberalna
demokratija, demokratizacija, poštovanje ljudskih i manjinskih prava, sloboda medija,
tržišna privreda, sudelovanje u zajedničkim poslovima itd.) (http://www.cpi.hr/
download/inks/hr/8158.pdf - 5. 4. 2012)
26
Dugin, A., Geopolitika postmoderne..., str. 32-33.
66
Sakan M.: PARADIGME GEOPOLITIKE
„vrlo postojana, žilava, duboka i sposobna da izbije kroz racionalni
27
program moderne, kao trava kroz asfalt“ .
2) Savremena (moderna) geopolitika, za razliku od tradicionalne,
28
daje akcenat na ekonomsku moć država. Ona, kao svoj sistem identiteta
nudi: državu – umesto imperije; naciju – umesto etnosa; svetovnost –
umesto religije; i jednakost građana – umesto hijerarhije. U modernoj
geopolitici država se podrazumeva kao antiimperija, kao racionalni aparat
koja ima zadatak da spreči „rat svih protiv svih“ (u Hobsovskom smislu) i
da uravnoteži protivrečne impulse autonomnih pojedinaca i društvenih
grupa. Umesto etnosa, pojavljuje se nacija kao organizovan konglomerat
građana jedne države koji razbija organske krvno-rođačke i kulturne veze i
unifikuje građane u šablon države. Slična je situacija i sa institucijama
tradicionalne veroispovesti koje se marginalizuju i pretvaraju u privatnu
stvar pojedinaca i društvenih grupa, bez uticaja na strukturu i način
vođenja države. Moderna, takođe, odbacuje i hijerarhijski model
pojedinaca i društvenih grupa u državi. I vladari i građani se stavljaju u
jednu ontološku i antropološku ravan gde svaka individua u takvoj
demokratskoj državi može zauzeti svaki položaj.
Moderna geopolitika zapadnog tipa se širila, stvarala i jačala
borbom protiv premoderne, ali i borbom protiv nezapadnih paradigmi i
teorija. Tu paradigmu Zapad zasnivao na liberalističkim postavkama koje
su se pokazale kao veoma efikasne i slamanju monarhija i staleških
društava. Antiimperijalni stavovi su se prvo pojavili u teorijama
Makijavelija, Bodena, Hobsa, a temeljni program moderne praktično su
definisali Frensis Bekon i Adam Smit. Rezultati toga su bili veoma vidljivi;
liberalizam je išao širokim putem nihilizma tradicionalnog društva i ta
etapa se završava pred kraj XIX veka kada nestaje feudalno društvo.
Kasnije se, u okviru same moderne, pojavljuju konkurentske paradigme
konzervatizam (kasnije fašizam) i komunizam. Modernizacija se, razvijala
i postepeno prerastala u postmodernizam po tri kanala istovremeno.
Germanski „planetarni Rajh“ se prvi srušio, srušio se i sovjetski
komunizam, a liberalni postmodernizam je jedini ostao na svetskoj sceni.
3) U postmodernoj geopolitici dominira snaga duha naroda nad
vojnom i ekonomskom moći, sposobna da nadvlada tradicionalni
geografski i ekonomski determinizam na račun širenja bazičnih faktora koji
opredeljuju ponašanje zemalja u međunarodnim odnosima. Za razliku od
klasične, imperativ novorođene (postmoderne) geopolitike nije samo
ovladati prostorom ili njegovim resursima, već i dušama ljudi koji tu
29
žive. Realizuje se nametanjem i „ubrizgavanjem“ različitih psiholoških,
27
Dugin, A., Geopolitika postmoderne…, str. 32.
http://ru.wikipedia.org/wiki/
29
“Djeco moja i braćo moja, duboko ja i daleko vidim: našim nesretnim i
čemernim otečestvom ovladaće debeli, crni mrak i mrtva, ledena sloboda. Zatrće se
pakleno i pogano sjeme agarjanskih krvoloka i zulumćara. Onog krvoločnog i bijenog
zuluma nestaće, ali će nastati suvi zulum koji će gristi srce i dušu, sisati krv i potajno
lomiti izmoždene kosti“ svojevremeno je upozoravao književnik Petar Kočić (Citirano
u: Danojlić, M, Jezičke sitnice i krupnice, članak u: Pečat br. 246, Beograd, 2012.
28
67
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (53-70)
socijalnih i kulturoloških obrazaca i primenom različitih metoda uticaja na
svest ljudi. Osnovna njena obeležja su: globalizacija – umesto klasičnih
buržoaskih država; planetarni kosmopolitizam – umesto nacija; potpuna
ravnodušnost – protiv stroge smernice na sekularnost; i proizvoljnost uviđanja odnosa između individua – protiv humanističke strategije „ljudskih
30
prava“ . Osnovne njene posledice su: „virtuelizacija prostora, razaranje
porodice, globalizacija tehnologija i masovnih komunikacija, proliferacija
ozakonjene sodomije i hirurške promene pola, talas zavisnosti od
narkotika, ekološke katastrofe, genetski inženjering i, kao logični završni
akord, pojava ’novog čoveka’, idealnog subjekta globalnog društva –
31
ljudskog klovna.“ Njen cilj je potpuno i radikalno drobljenje društava sve
do razbijanja država, nacija, nacionalnih uprava, granica i pretvaranja
planete u jedinstveno „građansko društvo“ pod upravom „svetske vlade“.
Navedene paradigme i vrste geopolitike, prema Aleksandru
Duginu, ekonomski posmatrano, u potpunosti se poklapaju sa modelima
ekonomskih i političkih sistema; predindustrijsko (agrarno) društvo –
premodernoj; industrijsko–modernoj i postindustrijsko–postmodernoj
geopolitici. Ti modeli, međutim, obično se ne pojavljuju u čistom obliku.
Obično je reč o troslojnom društvu u kome delimično postoje sve tri
navedene paradigme. Kako on ističe, i u najzaostalijoj zemlji postoje centri
računarskih tehnologija i terminali svetskih finansijskih sistema, odnosno
elementi moderne i postmoderne. Sa druge strane i u najrazvijenijim
zemljama postoje elementi premoderne. Tako se, na primer u razvijenoj
Francuskoj mogu naći „četvrti koje kompaktno naseljavaju ili islamski
fundamentalisti, s minaretima odakle mujezini pozivaju na molitvu, ili
afrički mnogobošci čiji ritualni bubnjevi ne prestaju ni danju ni noću,
32
primoravajući visokokulturne Francuze da se ježe i trzaju“ .
Čak i atlantistički pol na čelu sa SAD, prema mišljenju A. Dugina,
33
i dalje sadrži sve tri paradigme. Tradicionalnoj paradigmi i tradicionalnom američkom društvu odgovara temeljna protestantska veroispovest i
na njoj zasnovana etika i sistem vrednosti. Njeno širenje na druge prostore
putem protestantskih sekti, čije se sedište uglavnom nalazi u SAD, nije
samo pokušaj zamene jedne religije drugom, već, bez sumnje jedan od
instrumenata geopolitičke ekspanzije atlantizma. To širenje posredno
podržava američka država putem globalističkih fondova i brojnih
nevladinih organizacija, organizacija za takozvanu zaštitu ljudskih prava i
na brojne druge načine. Od početka 1990-ih godina, raznim kanalima, u
zemlje evroazije (naročito zemlje postsovjetskog prostora i dalekog istoka),
masovno se upućuju protestantski propovednici i misionari. Bez obzira na
snažan otpor tradicionalne veroispovesti starosedelačkih naroda, protestanti
ostvaruju vidne rezultate. Protestantizam, na primer, u Južnoj Koreji već
predstavlja većinsku veroispovest, a on se masovno širi i na Kinu.
30
Dugin, A., Geopolitika postmoderne..., str. 35.
Dugin, A., Geopolitika postmoderne..., str. 80.
32
Dugin, A., Geopolitika postmoderne..., str. 14. i 15.
33
Dugin, A., Geopolitika postmoderne..., str. 19. i 20.
31
68
Sakan M.: PARADIGME GEOPOLITIKE
Modernoj paradigmi, dakle, odgovara sučeljavanje interesa na
državnom nivou. Reč je o sučeljavanju Sjedinjenih Američkih Država i
drugih nacionalnih država koje im ograničavaju zonu uticaja. Istovremeno
je reč i o desuverenizaciji nacionalnih država i taj proces se odvija u dva
smera koji su u neposrednoj vezi s paradigmom moderne i postmoderne. U
prvom slučaju (paradigma moderne) je onda kada Sjedinjene Američke
Države (kao država) nastoje da uspostave neposrednu kontrolu nad
državama u problematičnim zonama (Irak, Avganistan, Iran, zemlje severa
Afrike, u određenoj meri i Srbija). Drugi slučaj (paradigma postmoderne)
se odnosi na desuverenizaciju pod pokroviteljstvom globalizacije. To je
situacija kada SAD više ne istupaju u ulozi nacionalne države, već kao
nadnacionalna sila procesa globalizacije u svetskim razmerama, ne
obazirući se na nacionalne granice i administrativne podele.
ZAKLJUČAK
Na osnovu navedenog može se zaključiti da svaka nauka i svaka
oblast društvene delatnosti ima svoju, više ili manje stabilizovanu,
paradigmu, a to važi i za geopolitiku. Uopšteno posmatrano, paradigme
geopolitike se mogu posmatrati sa različitih aspekata, a najznačajniji su
odnos kopna i mora i istorijski razvoj.
Paradigma geopolitike o večitom sučeljavanju kopna (telurokratije)
i mora (talasokratije) je veoma stabilizovana i predstavlja zakonitost u
celokupnom istorijskom razvoju ljudi, društvenih grupa i država. Ta
paradigma u delimično korigovanom obliku vlada i danas, s napomenom
da je talasokratija u snažnom usponu, da je preuzela kontrolu nad
rimlendom (mekanim slojem) i ozbiljno preti da ugrozi i samo srce
kopnenog prostora (evroazije).
S druge strane, istorijski posmatrano, identifikovane su:
premoderna, moderna i postmoderna geopolitika. Navedene paradigme,
ekonomski posmatrano, u potpunosti se poklapaju sa modelima
ekonomskih i političkih sistema; predindustrijsko (agrarno) društvo –
premodernoj; industrijsko – modernoj i postindustrijsko – postmodernoj
geopolitici. Prelazi između njih, međutim, nisu radikalni i jasno vidljivi.
Obično je reč o troslojnom društvu gde delimično postoje sve tri navedene
paradigme. Postindustrijalizacija po elementima, čak, ide u drugom pravcu
od industrijalizacije; industrijska proizvodnja (naročito prljava industrija)
se obično seli u zemlje Trećeg sveta – tamo gde je radna snaga jeftinija.
PARADIGMS OF GEOPOLITICS
Professor Momčilo Sakan, PhD
Abstract: In this paper, the author, after a brief introduction, the first explains
the paradigm of science in general and especially the paradigm of geopolitics.
Specifically points to the paradigm of normal science who offers methods, techniques
and instruments and examples for proper investigation of the problem and demonstrate
the attitudes, theories, laws, theorems and theories in general. It also points to the crisis
of the ruling paradigm and the emergence of scientific revolutions in science in general
and especially geopolitics. Author, then explains the conflict of land and sea, as the
69
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (53-70)
very paradigm of geopolitics stabilized lasting millennia. In addition, points to those
that occur in the paradigm of historical development, and which are less stabilized than
the last, or the Conflict of land and sea. These paradigms are premodern, modern and
postmodern geopolitics.
Key words: paradigm, geopolitics, modern and postmodern geopolitics
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
70
Antonio Negri, Hart M. (2003): Imperija, Multimedijski institut, Zagreb
D.W. Meinig: “Heartland and Rimland in Euroasian History” in “West
Politics Quarterly”, IX, 1956.
Danojlić, M. (2012): Jezičke sitnice i krupnice, članak u: Pečat br. 246,
Beograd
Дугин, А. (2000): Основы геополитики, Часть 2, Глава 2, Арктозея,
Москва.
Dugin, A. (2009) Geopolitika postmoderne, Prevodilačka radionica Rosić,
Nikola Pašić, Beograd
Л. Н. Гумилeв (1990): “Этногeнeз и биосфeрa зeмли”, Лeнингрaд
Grupa autora (2011): Geopolitika postmodernog sveta, IP „Geopolitika pres
d. o. o.“, Beograd
Huntington S: “Clash of civilizations” in “Foreign Affairs”, summer 1993.
Kun, T. (1974): Struktura naučnih revolucija, Nolit, Beograd
Mackinder, J. H. (1904):, The Geographical Pivot of History, „Geographical
Journal”, 23, The Royal Geographical Society, London
Marković, M. (2010): Sloboda se mora braniti silom, intervju u časopisu
Pečat, List slobodne Srbije, broj 101, Beograd
Mićunović, Lj. (1988): Savremeni leksikon stranih reči, KZNS Univerzitetska
riječ, stranih reči i izraza, Novi Sad
Novaković, S. (1974): Predgovor u: Kun, T.: Struktura naučnih revolucija,
Nolit, Beograd
Poincare, H. (1958): The Value of Science, New York, Dover Publications
Novaković, S. (1994): Uvod u opštu metodologiju i istoriju metodološke
misli, Filozofski fakultet, Beograd
Сaвицкий, Н. П (1926): “Гeогрaфичeский обзор России-Eврaзии” в
сборникe “Мир России - Eврaзия”
Сaвицкий, П. Н (1922): “Стeпь и Осeдлость” в “Нa Путях: Утвeрждeниe
eврaзийцeв”, Бeрлин
http://ru.wikipedia.org/wiki/
http://ru.wikipedia.org/wiki/Aleksandr_Geljevič_Dugin; (18.7. 2012)
http://www.novosadski.net/viewtopic.php?f=83&t=26726 (17.1.2012)
http://www.cpi.hr/download/links/hr/8158.pdf (5. 4. 2012)
http://www.cpi.hr/download/links/hr/8158.pdf (5. 4. 2012.
http://www.novosadski.net/viewtopic.php?f=83&t=26726 (17. 7. 2012)
Miljuš B.: PRIORITETI SPOLJNOPOL. STRATEGIJE... SRBIJE
Pregledni rad
UDK 327(4-672EU:497.11)
DOI br.107251/SVR1306071M
COBISS.BH-ID 3689752
PRIORITETI SPOLJNOPOLITIČKE
STRATEGIJE REPUBLIKE SRBIJE
Prof. dr Brane Miljuš1
Institut za međunarodnu politiku i privredu Beograd
Apstrakt: Ako pod spoljnom politikom država podrazumevamo prevashodno
skup odluka koje jedna država donosi u svojim odnosima sa drugim državama, onda
bismo slobodno mogli zaključiti da su prioriteti spoljnopolitičke strategije Srbije
uveliko predodređeni Platformom i Rezolucijom koju je vlada Srbije donela za
pregovore između Beograda i Prištine i koji sa ranije donesenim odlukama o
dobrosusedskoj saradnji širi njenu strategiju i uvećava manevarski prostor i prema
Istoku i prema Zapadu. Samim tim utiče na proširenje EU zemalja Zapadnog Balkana, a
koje još nisu postale članice EU. Te zemlje imaju preko dvadeset miliona stanovnika, a
Srbija se nalazi u samom epicentru sa svim karakteristikama (toliko tipičnim za ovaj
region koji budi sveprisutna osećanja i zajednička iskušenja). Proces stabilizacije i
pridruživanja, kandidatura i dobijanje datuma pregovora predstavljaju nove lekcije koje
se moraju obnoviti i naučiti uz uspešne pregovore sa Prištinom, jer se jedino tako mogu
naučiti i nove lekcije i kreiranje pravila evropske igre, a zatim evropski regionalizam,
pravna država, održivi razvoj, demokratizacija, u novim regionalnim institucijama kao
što su Pakt stabilnosti za jugoistočnu Evropu (PSJIE) i Regionalni savet za saradnju
(RSS) sa sedištem u Sarajevu.
Ključne reči: Spoljnopolitička strategija, integracionistička ideja, EU, PSJIE,
RSS, Ugovor o proširenju, Lisabonski ugovor, Spoljna i bezbedonosna politika EU.
UVOD
Ukoliko pod spoljnom politikom država podrazumevamo skup
odluka koje jedna država donosi u odnosima sa drugim državama, onda su
nedavno donesena Platforma i Rezolucija Vlade Republike Srbije za
vođenje pregovora Beograda i Prištine (bez obzira na ishod pregovora)
svakako proširenje manevarskog prostora i prioriteta spoljnopolitičke
strategije Srbije u međunarodnim odnosima i na Istoku i Zapadu.
Evropska integracionalistička ideja je kroz svoju istoriju prolazila
trnovit put proširenja. Ali tek sa raspadom Rimskog carstva i stalnim
sukobima oko nasleđa Rimske imperije, Vizantija i Rim simbolizuju dve
strane, dva pola u stalnoj borbi za nasleđe i proširenja. U istočnom delu
carstva Srbi i Bugari se takođe bore za nasleđe Vizantije i stvaranje svojih
1
Viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku Beograd
71
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (71-87)
imperija. Raspad Dušanovog carstva posle njegove smrti je posledica istih
uzroka koji se nalaze u sukobima centralnih vlasti sa lokalnim velmožama.
U zapadnom delu, najmoćnija Franačka država posle velikih
osvajanja nad velikim delom Evrope proglašava Rimsko carstvo. Rimsko
carstvo Karla Velikog nije bilo dugog veka zbog otpora teritorijalnih
monarhija. Sveto Rimsko carstvo traje pod habsburškom krunom sve do
1809. godine, kada je konačno ruši Napoleon.2
U doktrinarnom smislu tek će na izlazu iz XVI veka dva velikana
političko-filozofske teorije ponuditi u osnovi oprečne teorije koje neće do
kraja dati odgovore na izazove i dileme ujedinjenja Evrope, stvarnosti
njenog proširenja, jer će primat pokloniti samo jednoj teoriji, dok će druga
biti skrajnuta i osuđena na čekanje, sve do osvita postmoderne. Bili su to
Žan Boden i Johan Altuzije.
Boden je strah od propasti rastrzane Francuske video u stvaranju
jedne centralističke apsolutne monarhije, u kojoj vlast ni sa čim neće biti
ograničena, ni spolja ni iznutra. Na aristotelovsko pitanje o tome, kako se
zadobija ta apsolutna vlast, sledi nedvosmislen odgovor: sila i nasilje
određuju suverena.3 Za Bodena je bitno da sve društvene zajednice, ma
kakve bile i ma kakvu ulogu vršile, zavise od suverene državne vlasti, koja
je jedina iznad svih njih.4 Iako je dao široku lepezu izvora suvereniteta,
Boden je zaključio da je od svih režima najlakše odbraniti apsolutizam, jer
je na vlasti vladar koji donosi zakone, a nije dužan da ih poštuje, dok
suverenitet zadobija pojedinac, koji bi imao poslednju reč. Boden je ipak
smatrao da su apsolutni monarsi ograničeni višim zakonima, a to su božja
volja i prirodno pravo. Kasnije su ove stavove revidirali rani liberali Džon
Lok i Monteskje. U svom proročanskom delu Duh zakona, Monteskje
otkriva ustavne okolnosti koje bi najbolje zaštitile slobode pojedinca.
Njegov sistem kontrole i ravnoteže, podelom vlasti između izvršnih,
zakonodavnih i sudskih institucija je prvo uključen u američki ustav
(1787), a potom se vratio kao postvarena najznačajnija tekovina liberalne
demokratske vladavine u ustave svih savremenih evropskih država.
Sa druge strane Altuzije je stvarnost, kao inspiraciju za svoju
teoriju, kojom je želeo pobediti svemoć suverenosti, uviđao u revoluciji,
kojom je na kraju XVI veka srušena inostrana vlast Španije u Holandiji.
Surova stvarnost je tražila načine koji bi pomirili raznolikosti u religiji,
jeziku i nacionalnim osećanjima provincija, ujedinjenih u novonastalu
holandsku konfederaciju. Altuzijeva država zasnovana je na mreži
sporazuma sklopljenih između različitih zajednica u cilju postizanja opšteg
blagostanja. Sklapanjem međusobnih sporazuma određena društva prenose
regulisanje pojedinih oblasti na viši nivo zarad efikasnijeg upravljanja
zajedničkim zadacima. Na taj način, država se izgrađuje odozdo prema
2
Radoslav Stojanović, Spoljna politika Evropske unije, Beograd, 1998, str. 17.
Majkl Hard, Antonio Negri, Imperija, Beograd, 1995, str. 115.
4
Radomir Lukić, Istorija političkih i pravnih teorija, Beograd, 1995, str. 368.
3
72
Miljuš B.: PRIORITETI SPOLJNOPOL. STRATEGIJE... SRBIJE
gore uz neophodno učešće svih raznolikih međuzajednica, koje se nalaze
između građana i centralne državne vlasti.
Formiranje nacionalnih država u zapadnoj Evropi osnaženo je
Francuskom revolucijom i njenim vrednostima koje su kulminirale kroz
čitav XIX vek. Razbijeno je proširenje kao model imperijalnog ujedinjenja
Evrope, a umesto njega stvoren je sistem odnosa nacionalnih država. Taj
proces se odvijao manje više transparentno i u senci postojanja dve
imperije, na istoku Rusije i na zapadu Austrougarske. Na jugoistoku
Evrope započeo je istovremeno (početkom XIX veka) proces stvaranja
nacionalnih država rušenjem Otomanskog carstva. Srbija, Grčka,
Rumunija, Crna Gora i Bugarska su dočekale kraj XIX veka kao nezavisne
nacionalne države.
Međutim, u toku tog istog XIX veka, nastavljaju da žive ideje o
objedinjavanju tih nacionalnih država. Stalni antagonizmi stvoreni na
doktrinarnoj teoriji suprematije suverenosti i imperativa jedinstva Evrope u
stvarnosti proizvode proširenja u kojima nastaju nacionalne države, ali se
stvaraju i idejni pokreti objedinjavanja u vidu pangermanizma,
panslavenizma ili drugih sličnih ideja.
Hegemonizam, međutim nije isto što i stvaranje imperija.
Napoleon je npr. imao ideju stvaranja ujedinjene Evrope, ali pod
Francuskim vođstvom. Rusija je u panslavizmu gledala objedinjenje
slavenstva, pod njenim vođstvom. Za razliku od njih Nemački pangermanizam je sadržavao ideju hegemonije Nemačke, ali u definisanju
okupljanja evropskih država oko Nemačke na dva nivoa. Najnovija
istraživanja govore da bi sa Nemačkom bile integrisane Austrija,
Švajcarska, Holandija, Flandrija, Češka i Mađarska, ali uz istovremeno
stvaranje carinske unije u koju bi ušle: Francuska, Poljska, Ukrajina,
baltičke države, Rumunija, Srbija, Albanija, Bugarska i Grčka.
Adolf Hitler je u Nirnbergu 1937. godine rekao: ,,Nas više
interesuje ujedinjena Evropa kao harmonična porodica naroda od bilo koje
države“. Međutim, i pre i posle Drugog svetskog rata sistem nacionalnih
država je proizveo poredak novog nacionalnog legitimiteta u čijoj su
osnovi teritorijalni integritet nacionalne države, pravo na samoopredeljenje
naroda i zaštita nacionalnih manjina. Rušenje bilo kog od ovih legitimnih
osnova poretka proizvodilo je ratove koji su opustili Evropu sve do kraja
Drugog svetskog rata. Pangermanizam je poražen 1945. godine slomom
nacizma, a poražen je i proleterski internacionalizam 1990. godine,
raspadom SSSR-a.
PROŠIRENJE KAO NOVI KVALITET INTEGRACIJE
Evropska unija je složena međunarodna regionalna organizacija
nastala postepeno nakon Drugog svetskog rata, a proces proširenja, tj.
pridruživanja Evropskoj uniji, još nije završen. Srbija je zainteresovana za
proširenje i njena spoljnopolitička strategija je neizmenjena.
73
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (71-87)
U pozadini stvaranja evropske integracije je učestvovao i Savet
Evrope, organizacija koja je sukcesor Evropskog pokreta, nevladine
organizacije, koja je još od svog kongresa u Hagu 1948. godine, ustanovila
princip da je oblast kulture i demokratskih sloboda ono što ujedinjuje
Zapadnu Evropu5. Ako ovome dodamo da je evropska ideja regionalizacije
bitno izražena u okviru Evropske unije, gde se ideja integracije u velikoj
meri razume kao ideja regionalizacije u Altuzijevom smislu gledanja na
sistem, a Evropska unija sve više razume kao Evropa regiona, umesto kao
Evropa država, onda u doktrinarnom smislu možemo govoriti o povratku
Altuzijevog dinamičkog sistema.
Međutim, i pored toga, nesporno je da se kreiranje pravila
evropske igre stabilno nalazi u vlasništvu nacionalnih država. Problem se
naročito zaoštrava kada se nadnacionalno odlučivanje stavi na probu
jednog od osnovnih uslova demokratskog funkcionisanja političkog
sistema i napred pomenutog principa podele vlasti. Mehanizam upravljanja
u nedovršenoj evropskoj političkoj zajednici ne ispunjava do kraja ovaj
princip koji je političkoj nauci ostavio Monteskje, za koga nema slobode
građana, ako je u istom licu ili organu vlasti, zakonodavna vlast sjedinjena
sa izvršnom.6
Ovaj proces integracije u Zapadnoj Evropi predstavlja novi kvalitet
u istoriji implementacije integracionističke ideje. Po prvi put se proširenje,
odnosno proces objedinjavanja država, vrši mirnim putem, voljom odozdo
prema gore – mirnim putem, a ne osvajanjem odozgo, stvaranjem imperija.
Ovaj put ili način integrisanja donosi prosperitet svim učesnicima
proširenja i istinska je prekretnica u kojoj države promenama i reformama
vrše vlastiti preobražaj bez gubljenja identiteta, a putem saradnje, ipak se
udružuju bez nametanja volje bilo koje sile. A kako nema nametanja volje,
nema ni politike sile. Kada nema politike sile nema ni ravnoteže snagabipolarizma. Moguća je ekonomska ravnoteža i pomoć kroz solidarno
izbegavanje opasne situacije izrabljivanja slabije strane. Ali ovo otvara i
pitanje neformalnih puteva kada je reč o upravljanju Evropskom unijom.
On se naime dobrano uklopio u ideju integracije koja podrazumeva
fukcionalnu diferencijaciju i decentralizaciju, tako da je prihvaćen kao
značajan element političke strukture same zajednice. Tako bismo se mogli
složiti sa autorima koji pod ,,evropskim regionalizmom“ podrazumevaju
proces teritorijalne autonomizacije, koji se odvija na više nivoa:
unutardržavnom (subnacionalnom), međuregionalnom (internacionalnom) i
evropskom (subnacionalnom). Po mišljenju eksperata Stalnog komiteta
regionalnih vlasti Saveta Evrope, regionalizacija ima institucionalno
značenje koje se razlikuje od regionalizma, kao političkog i ideološkog
pokreta. U vezi sa tim, regionalizacija se shvata institucionalno kao
stvaranje novog, srednjeg nivoa vlasti u državnoj teritorijalnoj organizaciji
sa novim institucijama koje mogu široko varirati u pogledu organa,
5
6
74
Videti E. Bonnefous, L Idee europeenne et sa realisation, Paris,1950.
Radomir Lukić, Istorija političkih i pravnih teorija, Beograd, str. 451.
Miljuš B.: PRIORITETI SPOLJNOPOL. STRATEGIJE... SRBIJE
odgovornosti i ovlašćenja, ali koje se uvek ne nalaze iznad postojećih
lokalnih institucija.7 Ova činjenica se ne razume dobro od strane vlade
Vojvodine, koja je rezoluciju o autonomiji Vojvodine plasirala u
najnezgodnijem trenutku pregovora Beograda i Prištine, kao političku
grešku koja je još više otežala realizaciju spoljnopolitičke strategije Srbije,
posle odbijanja ponude, koja to u suštini nije ni bila, pošto su SAD (kroz
predlog Nemačke) ponovo ponudile Srbiji ogoljenu nezavisnost Kosova,
bez ikakvih garancija za bezbednost i društveni položaj kosovskih Srba.
Time nije kažnjena samo Srbija, time se praktično dovodi u pitanje i
spoljnopolitička strategija EU, kao do sada jedne od najuspešnijih
realizovanih politika proširenja.
Funkcionalna integracija Evrope ovako shvaćena, koja je započela
1951. godine, svojom evolucijom do stvaranja političke unije 1991. godine
i Lisabonskog ugovora 2009. godine, kao zamene za ustav, pokazuje u
savremenom dobu uspešan način prevazilaženja segmentacije Evrope koja
je proizvela brojne ratove, od kojih su dva svetska, ispoljila ozbiljno
upozorenje na opasnosti dekadencije evropske civilizacije u njenom
epicentru. Posle pada komunizma i pojave tranzicijskih sistema logičan je
proces uključivanja i Istočne Evrope u evolutivne promene kako bi se
izbeglo reuspostavljanje ravnoteže snaga što je neminovna pojava sistema
odnosa nacionalnih država.
POLITIKA PROŠIRENJA - JEDNA OD NAJUSPEŠNIJIH
EVROPSKIH POLITIKA
Ono što najviše zanima sve zemlje Zapadnog Balkana, pa samim
tim i Srbiju, jeste dalja politika proširenja Evropske unije. Ona se delom
može naslutiti analizom kriterija iz prošlosti. Prijemom Bugarske i
Rumunije 1. januara 2007. godine, apetiti su porasli, jer Evropska unija je
načinila jedan od najodvažnijih koraka u svojoj, više od pola veka, dugoj
istoriji. Kao da se tim činom sasvim približio trenutak da lideri evropskih
vlada prepoznaju istorijsko vreme i šansu koja im se pruža da uvedu i
ostale zemlje koje nisu članice EU. Ostatak zemalja Zapadnog Balkana
najviše zanima proširenje u svetlu ,,promene tendencije“ preciznije uz
pojačano vezivanje za jedinstvenu spoljnu i bezbedonosnu politiku. I ranije
su pregovori o proširenju otvarali brojna i teška pitanja. U slučaju prijema
Velike Britanije, Danske i Irske, reč je bila o državama suseda čija je
privreda kompatibilna (Prvo proširenje, 1973. godine) sa organizacijom
nacionalnih ekonomija koje pripadaju zajedničkom ekonomskom prostoru,
ali je de Golova Francuska tada bila za konfederalnu evropsku zajednicu
jakih i suverenih evropskih država i za samostalnu spoljnu i odbrambenu
politiku nezavisnu od SAD. Međunarodna pozicija Grčke (drugi ugovor o
pristupanju 1981) doneo je u odnosu na prvo proširenje jedan specifikum.
Naime, Grčka je prevashodno poprilično udaljena od država Evropske
7
Stevan Lilić, Pravna država, javne službe i lokalna samouprava, Beograd, 2001,
i Slavoljub Popović, Regionalizacija u svetu i kod nas - pravni aspekt, Beograd, 1983.
75
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (71-87)
unije. Uz to, pošto je siromašna mediteranska država, njena privreda je bila
ekonomski nekompatibilna sa privredama tadašnje ,,Evropske devetorice“.
Ali njen geostrateški položaj u vreme hladnog rata preporučio ju je za
članstvo u NATO paktu čiji član je i postala već 1952. godine,
prevashodno zbog geostrateškog interesa SAD i kontrole Zapadnog
Balkana. Stoga je sporazum o pridruživanju Grčke sa EEZ započeo vrlo
rano 1962. godine, a članica Saveta Evrope je postala kada je ova značajna
institucija i osnovana 1949. godine. Sporazum o pridruživanju sa EEZ
stavljen je van snage 1967. godine dolaskom Vojne hunte na vlast u
Grčkoj, da bi tek 1974. godine sa padom vojnog režima, ovaj sporazum bio
obnovljen. Ovaj težak period u istoriji Grčke ostavio je tragove u
vrednostima demokratskih institucija i vladavine prava u ovoj zemlji. Ali je
prijem Grčke u Evropsku zajednicu 1981. godine, prateći našu temu, bio i
presedan, jer je razbio predrasude o predodređenosti zemalja Zapadnog
Balkana da ostane evropsko predvorje. Trenutak istine i naplate
nedostatnosti u Drugom proširenju će doći tek sa dužničkom krizom. Treće
proširenje izvršeno je prijemom Španije i Portugala (treći ugovor o
pristupanju 1986. godine). I ovim trećim, kao i prethodnim drugim
ugovorom o pristupanju, Evropska zajednica je u drugi plan stavila
ekonomske faktore integracije. Dovoljno je za ilustraciju ovog kriterija kao
okidača za ubrzanje prijema podsetiti da je Portugal uprkos napred
ustanovljenog demokratskog deficita još 1949. godine ipak postao jedan
od dvanaest država osnivača NATO pakta, zahvaljujući upravo svom
geostrateškom položaju, koji je omogućavao kontrolu prolaza Gibraltarskim moreuzom i zonu plovidbe Mediteranom. Ova osnova kao
predominantna preporuka za proširenje sasvim je vidljiva i u slučaju
Španije koja je još za vreme vladavine fašističkog diktatora Franka imala
sa SAD bilateralni sporazum kojim je dato pravo korišćenja španskih baza
za smještaj strateških nuklearnih podmornica SAD. Kapacitet i
produktivnost privreda Španije i Portugala bio je, objektivno mjereno,
kriterijumom proširenja, kao uostalom i u prethodnom primeru Grčke,
daleko ispod nivoa evropskih država Evropske zajednice.
Ne bez razloga napred smo naveli, između trećeg i četvrtog
proširenja, i ugovor iz Mastrihta, koji dolazi sa krajem hladnog rata,
raspadom komunističkog bloka i rušenjem Berlinskog zida, koji otvara i
egzistencijalno pitanje i dalju nadgradnju koncepta Evropske unije. Ipak, i
pored brojnih drugih pitanja i problema, Evropa dvanaestorice ostvarila je i
četvrti talas proširenja. Nove članice Evropske unije postale su Švedska,
Finska i Austrija (Četvrti ugovor o proširenju, 1995. godine). Pravni osnov
donesen ranije od Evropskog saveta i koji se članom 49 Ugovora o
Evropskoj uniji odnosio na poštovanje principa slobode, demokratije,
ostvarenja ljudskih prava i funkcionisanja pravne države, dopunjen je
1993. godine tzv. Kopenhaškim kriterijumima. Ovi kriteriji dopunjavaju
zadovoljavanje političkih, ekonomskih i pravno-administrativnih uslova za
članstvo u EU: 1. politički kriteriji podrazumevaju postojanje stabilnih
institucija koje garantuju demokratiju i vladavinu prava, poštovanje
ljudskih i manjinskih prava, 2. ekonomski kriteriji insistiraju na postojanju
76
Miljuš B.: PRIORITETI SPOLJNOPOL. STRATEGIJE... SRBIJE
funkcionalne tržišne privrede sposobne da izdrži konkurenciju na tržištu
EU, i 3. pravni kriteriji se ogledaju u sposobnosti države da preuzme i
poštuje obaveze koje proističu iz članstva u EU, uključujući i ciljeve
političke, ekonomske i monetarne unije (usvajanje pravnih tekovina EU i
postojanje administrativnih i pravosudnih kapaciteta za njihovo
sprovođenje i primenu)8. Ovim primerom proširenja (Četvrti ugovor o
proširenju, 1995. godine) ponovo je kao predominantan vraćen ekonomski
kriterij za proširenje, jer su Švedska, Austrija i Finska pre toga pune
dvadeset i dve godine bile deo evropskog ekonomskog prostora.
Bezbedonosni aspekt je s pravom marginalizovan, jer bezbedonosnih
iskušenja nije ni bilo, pošto je bezbedonosni kriterij kao primer iz ranijih
slučajeva ovoga puta izostavljen kao faktički razlog, jer su Austrija,
Švedska i Finska neutralne zemlje. Peto proširenje je ponovo vezano za
,,promenu tendencije, odnosno pojačano vezivanje za spoljno-političku i
bezbednosnu politiku (Ugovor o proširenju na zemlje Istočne i centralne
Evrope, 2004. godine). Tako se broj članova EU povećao na 27.9
Ovaj ugovor je imao disperzivni karakter. S jedne strane, glavni
cilj je bio, s obzirom na dotadašnje socijalističko političko ustrojstvo,
stvaranje i izgradnja političkih i privrednih sistema u skladu sa načelima
pravne države kroz kopenhaške i madridske kriterije, a sa druge strane,
izgradnja i poštovanje osnovnih ljudskih prava i sloboda čoveka i
građanina. Ujedno je ostvarivana i ne manje važna izgradnja unutrašnjeg
tržišta Evropske unije. To praktično znači da je politika proširenja stavljena
u funkciju najuspešnijih evropskih politika ostvarivanja političkih,
ekonomskih, trgovinskih i bezbedonosnih interesa najrazvijenijih
evropskih država. I na kraju, iako ne manje važan elemenat ovog ugovora,
predstavlja harmonizacija zakonodavstva sa pravom Evropske unije, kao
jedan od preduslova za prijem u članstvo u Evropsku uniju. Kroz peto
proširenje, 2004. godine, u Evropsku uniju ušli su Kipar i Malta i osam
istočnoevropskih država: Mađarska, Poljska i Češka, koje su i u članstvo
NATO-a ušle još za vreme intervencije na SRJ 1999. godine, a ostalih pet,
Slovenija, Slovačka, Estonija, Litvanija i Letonija su se 2004. godine
pridružile istovremeno evroatlantskoj integraciji. Tada su u članstvo
NATO saveza pozvane i primljene i Rumunija i Bugarska koje su u
Evropsku uniju ušle 2007. godine, u svetlu napred pomenute tendencije
ubrzanog proširenja, čak i ako nisu ispunjeni svi napred nabrojani kriteriji.
Ova tendencija je uglavnom motivisana opredelenjem EU da blokira ruski
uticaj na bure baruta, tj. Zapadni Balkan10. Ono što se praktično vidi u
realizaciji evropske politike jeste koordinirajuća uspešna politika Evropske
unije koja je doprinela zaključku da je ona i jedna od najuspešnijih
evropskih politika u savremeno doba.
8
Budimir B, Međak, Pridruživanje Srbije Evropskoj uniji, ISAC Fond, Beograd,
2010, str. 27.
9
Avramov Smilja, Kreća Milenko, Međunarodno javno pravo, Beograd, 2008,
str. 274.
10
Internet, www.stratfor.commemberships149009analisis20091117-eu-rapidlyexpandling-balkans
77
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (71-87)
POLITIKA PROŠIRENJA I ZEMLJE ZAPADNOG BALKANA
Zapadni Balkan je geopolitička kovanica koja za EU predstavlja
novopriznate zemlje, bivše republike SFRJ minus Slovenija i plus
Albanija. EU je svim zemljama Zapadnog Balkana krajem devedesetih
godina ponudila u okviru proširenja i pomoć oko stabilizacije i
pridruživanje kao zajednički projekat i politički cilj. Koliko god proces
stabilizacije i pridruživanja bio sa stanovišta balkanskih zemalja složen i
težak proces, sa stanovišta EU on i dalje predstavlja proces proširenja.
Naime, pojednostavljeno rečeno, Evropska unija je svim zemljama
Zapadnog Balkana ponudila zajednički cilj, a taj cilj krajem devedesetih
godina nije više bio samo stabilizacija regiona, nego i perspektiva
pristupanja strukturama Evropske unije. U tom smislu sam proces
stabilizacije i pridruživanja od mnogih analitičara je ocenjen kao plod
radikalne promene pristupa Evropske unije i predstavlja strateški okvir za
odnose između EU i država Zapadnog Balkana u budućnosti.11 Ovde treba
biti krajnje realan i objektivno sagledati činjenicu da je regionalna saradnja
među zemljama zapadnog Balkana izuzetno napredovala za poslednjih
deset godina. U ranijoj deceniji koja je prethodila ovoj poslednjoj,
preciznije, primera radi 1998. godine stavovi Komisije su bili krajnje
obeshrabrujući: ,,U Srbiji nije učinjen nikakav napredak u primeni
određenih osnovnih ljudskih prava i nikakvo opšte poboljšanje u odnosu
na poštovanje ugovora iz Dejtona. Takođe na planu privrede bilans je
katastrofalan“12. U ovom istom relevantnom dokumentu Komisije, danas
se za Srbiju kaže da je ,,njena vlada u vrhu agende za evropske integracije“, postignut je napredak i obostrano je stupio na snagu sporazum o
stabilizaciji i pridruživanju, vizni režim je liberalizovan i stupio je na snagu
bezvizni režim sa EU. Dobijena je kandidatura, a za datum otpočinjanja
pregovora je istaknut napredak u pregovorima između Beograda i Prištine,
što jeste prilično maglovit politički uslov, ali za početak pregovora uslov je
i da sporazum o stabilizaciji i pristupanju bude ratifikovan u svih 27
zemalja EU. Jedino još Litvanija nije ratifikovala sporazum. Treba imati na
umu da će upravo Litvanija preuzeti predsedavanje EU u drugoj polovini
ove godine, te i zbog toga obratiti dužnu pažnju na unapređenju saradnje
između ova dva regiona, Balkana i Baltika. Najteža poglavlja ostaju za
Srbiju poglavlje 23 i poglavlje 24, koja se odnose na pravosuđe, osnovna
prava, slobodu i bezbednost, koja će kao i u primeru Crne Gore biti prva
otvorena u pregovorima. Ništa manje značajna i zahtevna nisu ni poglavlja
11 - poljoprivreda i ruralni razvoj, 27 -životna sredina i 8 - konkurencija u
delu državne pomoći kao i harmonizacija zakonodavstva u oblasti rada,
zdravstva i označavanje hrane i prava potrošača sa pravom EU. Pogrešno
bi bilo, stoga, dijalog sa Prištinom izdići na pijedestal apsolutnog
prioriteta, jer će paralelno biti ocenjivan i napredak u ostalim oblastima,
11
12
2013.
78
T. Sobieski, L Union europeenne et les pays des Balkans, 458, 2002, p. 301.
Europe, Agenceinternationale d information pour la press, Luxemburg, 1998,
Miljuš B.: PRIORITETI SPOLJNOPOL. STRATEGIJE... SRBIJE
poput borbe protiv korupcije, reforme pravosuđa i raznih oblika moguće
diskriminacije ljudi.
U uslovima unutrašnjih prekomponovanja u EU, gde neke od njih
neće prihvatiti drugorazrednu ulogu članstva samo zato što nisu i ne žele
biti u evrozoni u uslovima dužničkih ekonomsko-finansijskih problema,
neće biti visoke motivisanosti za ubrzanim kretanjem kandidata ka
članstvu, pa je onda bolja orijentacija vredno i istrajno raditi na svim
napred naznačenim prioritetima. A to onda znači stvarati uslove za
privredni rast. Šansa jeste za najbrži rast u poljoprivredi sa kapitalom koji
može da bude uložen. U tom pogledu su ugovori sa UAE, odnosno sa Al
Bahrom izuzetna šansa, tim pre što se radi o preduzetničkoj saradnji, jer je
poljoprivredi preko potreban kapital u ekonomskoj situaciji koja je
alarmantna. Nema bitnijeg oporavka industrije Srbije, nezaposlenost je
izuzetno visoka i dalje se povećava, trgovinski deficit je nedovoljno visok,
spoljni dug je krajem prošle godine dosegao 33 milijarde dolara, a ove se
približio opasnoj zoni prezaduženosti. Za poslednju godinu dana javni dug
Srbije narastao je za 2,9 milijardi evra. Na kraju 2011. godine bio je 51
odsto bruto domaćeg proizvoda, a krajem prošle godine visina javnih
zaduženja dostigla je 61 odsto BDP (izvor je Uprava za javni dug
Ministarstva finansija), izvoz je skroman i ne pokazuje znake oživljavanja,
a njegova struktura i dalje je nepromenjena. Strane direktne investicije su
nedopustivo opale. Bez nove industrijalizacije, što podrazumeva reformu
javnog sektora i infrastrukturna ulaganja, nije moguć održiv razvoj. Nema
kritičke analize tranzicije, odnosno privatizacije, niti energičnog
sankcionisanja nezakonitih privatizacija, iako su istrage i prva hapšenja u
sporne 24 privatizacije, koje su iritirale EU, u toku, što sve skupa povećava
sumnju i u uspešne rezultate u reformi pravosuđa i sudstva, posebno nakon
rezervisanog stava i sporih istraga i istražnih radnji u okviru institucija
sistema. Stepen liberalizacije tržišta i dalje je nedovoljan.
Uprkos ovom kritičkom preispitivanju, Srbija u regionu ne zaostaje
za drugim zemljama. Naprotiv, postala je najeklatantniji primer
nejednakog i skokovitog napretka prema EU. Samo Hrvatska je brža u
evroatlantskim integracijama. Hrvatska je zaključila SSP 2001, postala
kandidat 2004, a započela pregovore 2005. godine. Ove godine će u julu
Hrvatska postati punopravan član EU. Makedonija, koja je prva zaključila
SSP, kandidat je postala 2005, ali još uvek čeka na otvaranje pregovora.
Albanija je potpisala SSP i 2009. podnela zahtev za članstvo. Crna Gora je
potpisala SSP 2007, a zahtev za članstvo je podnela u decembru 2008,
dobila je datum i sada je u procesu otvaranja pregovora o pristupanju.
Bosna i Hercegovina je SSP potpisala 2008, kada i Srbija, koja je 2010.
odmrzla ugovor, nakon zelenog svetla Saveta ministara EU o dostizanju
pune saradnje sa Tribunalom u Hagu. Ovakav nejednak napredak budi
strahove, ali i otvara nadu da bi nagrada za još neučinjeno kao u
prethodnom petom proširenju mogla da bude politička odluka kao kredit za
ubrzanje procesa u oblasti ekonomije, pravne države, reforme institucija,
bolje uprave i dalje demokratizacije. Otuda se neretko pominje, mistično i
najoptimističniji termin koji je više simbolički (2018) kao godina koja je
79
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (71-87)
100. godišnjica završetka Prvog svetskog rata, kao simbol koji će trajno
podsećati da se rat kao sredstvo rešavanja problema u međunarodnim
odnosima potpuno eliminiše, iako realisti s pravom ukazuju, tako izlazi i iz
zaključaka ovoga rada, da će biti veliki uspeh da sve balkanske države
budu obuhvaćene procesom pregovora o članstvu da bi zemlje zapadnog
Balkana mogle postati članice EU, što je bila i ranija praksa u Evropskoj
uniji. U tom kontekstu, posmatrano pravnom analizom, valja razmotriti
osnovne pravne dokumente i uslove koji iz njih proizilaze za pridruživanje.
Pridruživanje Srbije, kao i celokupnog regiona Zapadnog Balkana
Evropskoj uniji, osnov su njihovog srednjoročnog i dugoročnog
spoljnopolitičkog delovanja i njihove spoljnopolitičke strategije. Ovaj
zaključak izvodimo iz dublje analize dokumenata i odluka koje smo
analizirali za zemlje Zapadnog Balkana, ako pod spoljnom politikom
podrazumevamo skup odluka koje jedna država donosi o svojim odnosima
sa drugim državama, po definiciji spoljne politike.13 Ali da bi proces
pridruživanja svake konkretne zemlje bio uspešno i okončan, potrebno je
da zemlja kandidat ispuni prethodno određene kriterijume koji su
formulisani od Evropske unije i koji pravno predstavljaju minimalni uslov
koji država kandidat mora proći na svom putu punopravnog članstva.
Uslovi prijema formulisani su na samitu u Kopenhagenu 1993. godine i
svrstani su u tri grupe: političku, ekonomsku i pravnu. Oni su obavezujući
za sve države-kandidate, pa tako i za Srbiju, i zahtevaju:
 stabilnost demokratskih institucija, vladavinu prava, zaštitu
ljudskih prava i prava manjina,
 postojanje funkcionalne tržišne ekonomije, kao i kapaciteta zemlje
da se izbori sa pritiskom i konkurencijom koja dolazi iz zemalja
članica Unije, i
 sposobnost da se preuzmu obaveze koje nosi članstvo, uključujući
pristanak na političku, ekonomsku i monetarnu uniju.
Ovi kriterijumi su bili jedini i važili su za zemlje koje su
ugovorima o pristupanju zaključeni, zaključno sa 2004. godinom (uz
Bugarsku i Rumuniju koje su to kao što smo napred naveli to postale tri
godine kasnije). Njima je ispunjavanje napred navedenih kriterija bio
osnovni preduslov, ali iako se radi o dugoročnom pristupu EU, sam proces
stabilizacije i pridruživanja je po svojoj pravnoj prirodi fleksibilan i
dinamičan proces koji se kod mnogih analitičara zbog toga naziva
,,diferenciran pristup“ i koji upravo zbog toga uzima u obzir prednosti
svake zemlje u regionu.14 Prema tome, Evropska unija određuje kriterijume
koje svaka zemlja mora da ispuni tokom procesa, a zatim određuje
finansijsku pomoć u skladu sa njenim konkretnim potrebama.
13
Vojin Dimitrijević, Radoslav Stojanović, Međunarodni odnosi, Beograd, 1996,
str. 223.
14
Aleksandra Čavoški, Preduslovi i postupak uključivanja državne zajednice
Srbije i Crne Gore u Evropsku zajednicu, Institut za uporedno pravo, Beograd, 2005,
str. 102.
80
Miljuš B.: PRIORITETI SPOLJNOPOL. STRATEGIJE... SRBIJE
Na kraju, kada proceni da je zemlja ostvarila određeni napredak i
ispunila neophodne uslove, tek tada Evropska unija otpočinje ugovorne
odnose sa njom. U slučaju regiona Zapadnog Balkana, postoji veliki broj
kriterijuma, odnosno uslova koje jedna zemlja mora da ispuni kako bi
došlo do potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Pored napred navedenih kopenhaških kriterija, koji su postojali i
prilikom pregovora o proširenju EU na zemlje Centralne i Istočne Evrope,
u drugoj grupi se nalaze uslovi koji su specifični u smislu da se odnose
samo na zemlje Zapadnog Balkana, odnosno nisu nikada ranije bili
predviđeni, a predstavljaju tzv. ,,političku uslovljenost“15.
Kada se jednom ustanovi takva politička uslovljenost, onda taj
presedan vrlo lako može da se primenjuje na sve zemlje Zapadnog
Balkana, i što je još važnije, moguće je ustanovljavanje te političke
uslovljenosti širenjem na nove uslove, a da pojedinačno nijedna država
ponaosob nije u stanju da točak istorije sporazumevanja i ugovaranja više
vrati unazad, jer se i strateški i dotadašnjom praksom spoljnopolitičkih
odluka opredelila za takav proces koji se teško može zaustaviti, bez obzira
na unutrašnje izbore.
Kada su u pitanju zemlje Zapadnog Balkana, ostvarivanje
postavljenih standarda nije bilo dostatno zbog specifične prirode odnosa
između država koje su se morale suočiti sa postupcima u bližoj prošlosti i
ukupnog iskustva kroz koji je region prošao, odnosno zbog ratnog nasleđa,
uzajamnog optuživanja za krivicu, koji su postajali sve veća prepreka za
harmonizaciju međudržavnih odnosa u regionu i koji i dalje ugrožavaju
dobrosusedstvo kao jedan od proklamovanih ciljeva EU.
Zato je pored osnovnih, koji su važili za zemlje Centralne i Istočne
Evrope, Evropska unija uvela i dodatne kriterijume koji su se morali
etapno ispunjavati u slučaju država Zapadnog Balkana u implementaciji
njihove strategije da uđu u ugovorne odnose sa EU i započnu pregovore o
članstvu. Novi kriteriji su bezbedonosni uslovi koji se ostvaruju
poštovanjem mirovnih sporazuma (Dejtonsko-pariski mirovni ugovor),
pitanja saradnje sa Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu, kao i
razvijanje međusobne saradnje. Zapravo, kooperacija država regiona i
međusobna saradnja postavljena je kao ključni preduslov za članstvo u
EU.16 Stoga je na kraju nedvosmislen zaključak i ovoga rada da je Srbija u
procesu pridruživanja EU, između bliže mistične prošlosti i suštinske
realnosti regionalne saradnje, izabrala posvećenost realpolitici iz sasvim
racionalnog praktično-političkog razloga, jer bez toga nije moguće ostvariti
punopravno članstvo u EU. Ostaje zadatak za nauku, koji treba hitno
interdisciplinarno rešiti i dati odgovor koji Srbija mora ponuditi EU, kako
pristupiti EU, a ne uneti problem Kosova, koji EU nije potreban, jer je ona
međunarodna regionalna organizacija koja izvozi stabilnost i neće uvoziti
15
Dučko Lopandić, Regionalne inicijative u Jugoistočnoj Evropi, IMPP,
Beograd, 2001, str. 172.
16
videti: Milica Delević, Regional cooperatio in the Western Balkan, Chaillot
Paper, Pariz, juli 2007, str 24.
81
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (71-87)
problem koji regeneriše nestabilnost. Nije predmet ovoga rada traganje za
takvom složenom diplomatskom formulom, takvim rešenjem koje zahteva
tu složenu formulu diplomatske veštine. Ali jeste uputno podsetiti da je ne
tako davno, pre nešto više od jedne decenije, na inicijativu nemačkog
ministra spoljnih poslova, Joška Fišera, tokom NATO bombardovanja i
intervencije na SRJ, 1999. godine, predložen Pakt stabilnosti za
jugoistočnu Evropu (PSJIE). On je trebalo da doprinese prevazilaženju
nestabilnosti i čestih lokalnih konflikata na Balkanu. Pakt je zaista odigrao
u protekloj deceniji, značajnu ulogu u stabilizaciji regiona, obnavljanju
političkog dijaloga, razvoju saradnje u ekonomskoj, socijalnoj,
bezbedonosnoj i društvenoj sferi. Nije postigao napredak u suočavanju sa
prošlosti, pojedinačnih odgovornosti država i izmirenju. Najznačajnije su
inicijative pod njegovim okriljem postignute u oblasti liberalizacije
trgovine, pre svega uspostavljanju mreže od 32 bilatelarna sporazuma, a
samim tim i potpisivanje multilatelarnog sporazuma o slobodnoj trgovini –
CEFTA 2006. godine, zatim zaključenje ugovora o energetskoj zajednici u
JIE, slede multilatelarni sporazumi o uspostavljanju zajedničkog evropskog
vazduhoplovnog prostora, saradnja u oblasti transporta, Regionalna
antikorupcijska inicijativa, Policijski forum – SEPCA itd.
Iz Pakta za stabilnost i ovakvih njegovih aktivnosti proizišao je
Regionalni savet za saradnju (RSS). On odražava upravo napred iznesenu
ideju za preuzimanje odgovornosti zemalja u regionu i međunarodnih
organizacija kroz podršku u stručnom i materijalnom smislu.
RSS je počeo uspešno sa radom u februaru 2008. godine. Njegov
sekretarijat se nalazi u Sarajevu. Troškove sekretarijata, koji iznose tri
milijarde evra godišnje, finansiraju zemlje regiona (trećina), Evropska
komisija, kroz regionalnu predpristupnu pomoć (trećina), i pojedinačne
zemlje i donatori koji izraze zainteresovanost (trećina). RSS čine jedanaest
zemalja (Albanija, BiH, Bugarska, Hrvatska, Grčka, Makedonija,
Moldavija, Crna Gora, Rumunija, Srbija, Turska) učesnica Procesa
stabilnosti JIE, UNMIK-Kosovo u skladu sa rezolucijom 1244, uz podršku
EU, Komisija i sekretarijat Saveta i Evropski parlament, kao i određeni
broj zemalja i institucija. RSS ima kancelariju za vezu sa EU u Briselu.
Tako organozovana regionalna saradnja, biće realizovana preko RSS u
oblasti ekonomskog razvoja, regionalne trgovine i obnavljanje proizvodnje
kroz domaće i strane investicije, te reformu pravosuđa i sudstva,
prevashodnom borbom protiv organizovanog kriminala i korupcije, kroz
saradnju u oblasti bezbednosti, jačanju kadrova, prvenstveno kroz reformu
obrazovanja i školstva, kao i jačanju parlamentarizma u regionu.
ZAKLJUČNA RAZMATRANJA
Iz napred analiziranih spoljnopolitičkih strategija proizlazi opravdana pretpostavka, validna za zaključivanje, da svaka država postupa po
svojim odlukama u skladu sa vlastitim interesima u međunarodnom
prostoru. Pošto je svaka država jedan entitet sa obeležjima koja državu
odvajaju od drugih vrsta društvenih entiteta, a na prvom mestu svojom
82
Miljuš B.: PRIORITETI SPOLJNOPOL. STRATEGIJE... SRBIJE
suverenošću, Srbija objektivno ne može biti izuzetak i njena spoljna
politika u smislu apsolutnog prioriteta mora da se doživljava kao
apstrahovani oblik države kao celine. Istina, veliki broj odluka u spoljnoj
politici se donosi u tajnosti, ali ovde je reč pre svega o strateškim
odlukama, a one su javne i njihovo sprovođenje može da predstavlja
tajnoviti lavirint kako bi se izbeglo otkrivanje namera u konkretnim
akcijama od strane nama nenaklonjenih država ili supranacionalnih
organizacija u međunarodnim odnosima. Za uspešnu izgradnju
spoljnopolitičke strategije je neohodno spoznati validne argumente za
strategiju drugih relevantnih aktera u međunarodnim odnosima. Zato je od
izuzetne važnosti spoznati interes SAD17 i drugih relevantnih zapadnih
zemalja za rešavanje problema severa Kosova i takozvanu normalizaciju
odnosa Beograda i Prištine, što je eufemizam za priznanje secesije KiM.
On je, pre svega, nakon priznanja KiM u sledećem koraku, preglasavanje u
međunarodnim organizacijama oko prijema Kosova u članstvo,
prebacivanja odgovornosti i troškova na EU i definitivno skidanje ovog
otvorenog pitanja sa liste prioriteta i dnevnog reda globalnog karaktera
zbog drugih važnih prioriteta uzburkanog sveta sa novim lokalnim
žarištima u kojima SAD imaju važnije partnere.
Promene u okruženju, kao i promene koje nastaju unutar država ili
u odnosima između država menjaju i spoljnu politiku, neretko i
spoljnopolitičku strategiju. Ne dovodeći u pitanje svoju evropsku
orijentaciju integrisanja u EU i dobijanja datuma početka pregovora, Srbija
upravo zbog, isto toliko važnog prioriteta, očuvanja teritorijalnog
integriteta i vlastite suverenosti, ne može odustati ni od opšteprihvaćenog
pravila u međunarodnom pravu da nove države ne mogu nastati povredom
fundamentalnih normi međunarodnog prava, jer će ono kao takvo,
dugoročno (ma koliko trenutno bilo teško) predstavljati veliki strateški
spoljnopolitički adut za Srbiju. Tajnoviti deo ovog lavirinta bi mogla biti
politička ofanziva u pravnom komitetu, zaobilazeći Savet bezbednosti,
kako bi se pripremala rezolucija koja će dati negativnu ocenu ad hoc MSP
u Hagu sa stanovišta izmirenja, a preostale predmete preneti na nacionalne
sudove, jer je za nesporno utvrđene zločine logično pojedinac kriv, iako se
do sada nisu pronašli stvarni krivci, osim ako su Srbi. U pregovorima
Beograda i Prištine, ako do njih dođe nakon nepristojne ponude EU, treba
strateški ići sa ponudom drugoj strani, koja je američki model najveće
moguće autonomije, svojevremeno ponuđena Srbima u Hrvatskoj kroz
Plan Z4. U istoriji diplomatije su već poznati slučajevi takve saradnje, iako
se države ne priznaju (Kina ne priznaje Tajvan, ali sarađuje i pregovara,
Zapadna Nemačka i Istočna Nemačka se nisu priznavale, ali su do
ujedinjenja pregovarale. Zapadna Nemačka je čak donosila odluke o
kreditima u dobroj veri da će do ujedinjenja ipak doći. Ovakvom
strategijom bi se otvorila vrata i za nove korake ka Kosovu. Specijalni
status i specijalne veze sa severom Kosova, kao i recipročne specijalne
17
Brano Miljuš, SAD i problem Kosova i Metohije, Međunarodni problemi,
izvorni naučni rad, br. 3. str. 531-564, Beograd, 2010. g.
83
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (71-87)
veze Kosova sa istim entitetom severno od Ibra, ujedno je najmanje što bi
Srbija u ovakvoj globalnoj konstelaciji odnosa mogla da dobije kao častan
izlaz iz neprijatne situacije nakon odbijanja nepristojne ponude EU.
Iz napred iznesenih inicijativa vezanih za zemlje Zapadnog
Balkana mogli bismo analizirati najmanje dve ključne razlike u pristupu
ovom regionu između Pakta za stabilnost i Procesa stabilizacije i
pridruživanja, a oni se najčešće ogledaju u selektivnoj primeni prioriteta i
nekim bitnim razlikama u elementima strategije. Dok je kod prioriteta
donekle razumljiva selektivna primena, jer se Pakt za stabilnost često
poredi sa Maršalovim planom koji je takođe obuhvatao veliki broj učesnika
i donatora u cilju rekonstrukcije i normalizacije regiona opustošenog
ratom, analogno je cilj Pakta za stabilnost obezbeđenje mira i jačanje
sigurnosti, uspostavljanje stabilnosti demokratskih institucija, kao i
ekonomski i socijalni razvoj, njegov strateški cilj je stabilizacija regiona i
on je manje-više ostvaren bez obzira na napred iznesene različite prioritete
u pristupanju EU. Kada je međutim reč o strategiji ili bolje reći elementima
strategije, Proces stabilizacije i pridruživanja prioritet daje bilatelarnoj
saradnji i uslovljenosti, a regionalna saradnja se smatra samo pomoćnim
mehanizmom. Tako imamo situaciju da svaka zemlja napreduje
sopstvenim ritmom i biva nagrađena na osnovu sopstvene strategije i
vlastitih rezultata. Neprevaziđen problem zemalja Zapadnog Balkana je
njihova nedovoljna međusobna integrisanost i mali obim njihovog tržišta.
Posledica ovakvih elemenata strategije je u tome da se svaka zemlja iz
regiona nalazi u različitom položaju kada su u pitanju odnosi sa EU, što
dovodi do dodatne parcijalizacije interesa i erozije dosadašnjih napora
integracionih procesa. Ova dilema je najbolje uočena na sastanku
Evropskog saveta u Solunu 2003. godine.18
U Strategiji proširenja Evropske komisije piše: ,,Pitanja proizašla
iz prošlih sukoba uz ostala otvorena bilateralna pitanja, ostaju ključni
izazovi stabilnosti Zapadnog Balkana i njima se mora hitno baviti.
Rešavanje i ovih pitanja će otkloniti glavnu prepreku na putu Zapadnog
Balkana ka Evropskoj uniji.19 U skladu s ovom idejom EU je i zaključivala
sa jednom ili više zemalja sporazume koji karakterišu recipročnost u
pravima i obavezama u zajednički vođenim akcijama i posebnim
postupcima.20 Najeklatantniji primer koji je za Srbiju možda bio i
prekretnica za izgradnju poverenja je bila zajednička Rezolucija EU i
Srbije o savetodavnom mišljenju na generalnoj skupštini UN. Bio je to
uvod u tzv. ,,mešovite sporazume“, što praktično znači da ih moraju
ratifikovati sve države članice Evropske unije. Kruna implementacije ove
18
Le Somet UE-Balkans Occidentaux de Thessalonique, Thessalonique, le 21
juin 2003 point. 9.
19
Commication from The Commission to the Europen Parlament and the Concil
,,Enlargement
Strategy
and
Main
Challenges
2012-2013,,
Internet,
http/ec.europa.eu/enlagerment/pdf/key,dokuments/2012/package/strategy,paper2012,eu.
pdf17/2013.p.7.
20
Član 217 Ugovora FEU.
84
Miljuš B.: PRIORITETI SPOLJNOPOL. STRATEGIJE... SRBIJE
pravne tehnologije je danas za Srbiju preostali uslov napretka pregovora
Beograda i Prištine do nivoa postizanja sporazuma između Beograda i
Prištine, a za Nemačku kao ključnu zemlju u EU i primene tog sporazuma
uključujući i ukidanje paralelnih institucija na severu Kosova. Moguće
brzo rešenje za ove institucije na severu Kosova je njihov preobražaj po
uzoru na kohabitaciju naroda u Republici Srpskoj i uspostavljanje
specijalnih veza, što bi moglo da bude predmet sporazuma Beograda i
Prištine. Evropska komisija je već napravila jasnu razliku između
evropskih ugovora i sporazuma za Zapadni Balkan. Ukoliko država
kandidat ispuni sve predviđene uslove ona izlazi iz PSP i pregovori o
pristupanju mogu da otpočnu.
Ako se sve ovo dogodi za Srbiju, što nije nemoguće ili bolje reći
jedinstvena je prilika, može se očekivati da će u junu Savet za opšte
poslove, a odmah zatim i Evropski savet odrediti Srbiji datum početka
pregovora o pristupanju Evropskoj uniji. U tom slučaju možemo očekivati
da bi pregovori faktički i otpočeli u oktobru ili decembru 2013. godine, jer
je Evropskoj uniji više nego potreban rezultat u nastavku politike
proširenja, a ovaj tajming upravo predstavlja najsuroviju realnost bez
ikakvih popusta (niti gledanje kroz prste) sa stanovišta traženja nekih
prečica, što jasno proizlazi iz prethodne analize. Primer sa Hrvatskom
jasno nam predočava činjenicu da ako su pregovori otvoreni za više
zemalja kandidata, to nikako ne znači da će pregovori sa svakim od
kandidata biti zaključeni u isto vreme, realno je očekivati da će Hrvatska
definitivno postati 28. član EU 1. jula 2013. godine. To nikako ne znači da
će Komisija EU prestati da prati otvorena bilateralna pitanja između Srbije
i Hrvatske, tim pre što su lavovski deo svojih bilateralnih problema ove
dve ključne zemlje Zapadnog Balkana i do sada rešavale na multilateralan
način. Naime, ministarska deklaracija u okviru Sarajevskog procesa na
planu rešavanja problema izbeglih građana je samo potpisana u Beogradu u
novembru 2011. godine, nakon čega je u aprilu 2012. godine održana
donatorska konferencija u Sarajevu i prikupljeno je 265 miliona evra.
Međutim, u pogledu sudbine nestalih lica nije se daleko odmaklo, nije
naime došlo ni do formalnog sastanka bilateralne komisije dve zemlje. Uz
to demarkaciona linija razgraničenja, uzajamne tužbe za genocide pred
Međunarodnim sudom pravde, nezavršen bilateralni sporazum u
procesuiranju zločina i najnovija osporavanja dvojezičnosti ćiriličnog
pisma u Hrvatskoj su samo neka otvorena pitanja koja nisu rešena u skladu
sa standardima EU, što sve skupa može prolongirati očekivane ciljeve.
Što se tiče bilateralnih pitanja između država Zapadnog Balkana i
susednih država članica EU, najznačajniji je spor Makedonije i Grčke oko
imena, o čemu su razgovori nastavljeni direktno i pod okriljem Ujedinjenih
nacija, između Albanije i Grčke takođe nema napretka u sporu oko morske
granice, a Srbija i Rumunija su se saglasile oko Zajedničke izjave o
Protokolu drugog zasedanja Međunarodne komisije o nacionalnim
manjinama. Sve u svemu, iz napred nabrojanog proizlazi da su ključna
otvorena bilateralna pitanja: granice, izbeglice, raseljena lica, manjine i
85
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (71-87)
nestala lica. Sva ova pitanja postoje ne samo između napred navedenih
Srbije i Hrvatske, nego i Srbije i BiH, koja je imala neuspešnu tužbu za
genocid, a u prvom slučaju su tužbe za genocid obostrane. Između Crne
Gore i Bosne i Hercegovine još uvek su otvorena nerešena pitanja granice
i raseljena lica, između Crne Gore i Hrvatske, kao i Crne Gore i Srbije
samo granice, a između Hrvatske i BiH i granice, premda su izjave
političkih elita optimistične da će ih rešiti, kao i raseljena lica i izbeglice.
Međunarodno nepriznato Kosovo ima problem sa Srbijom i oko
granice, izbeglica i raseljenih lica. Ukoliko bi se ova otvorena pitanja
rešavala dosadašnjim tempom onda bismo proširenje EU na Zapadni
Balkan trebali čekati bar desetak narednih godina. To tim pre što se još ne
zna strategija rešavanja ,,albanskog pitanja“, odnosno da li je dovršen
proces stvaranja nacionalnih država zemalja Zapadnog Balkana. EU se ne
izjašnjava o pozivu Beriše na ,,ujedinjenje Albanaca“, iako je temeljni
problem nametnut i činjenicom da pet zemalja članica iz sopstvenih
unutrašnjih i principijelnih spoljnopolitičkih razloga, nisu, niti žele da
priznaju nezavisnost Kosova. U kontekstu evropskih integracija i ključnih
principa proširenja EU – poštovanje aktuelnih međunarodno priznatih
granica uz dodatni uslov za zemlje Zapadnog Balkana – pomirenje i
dobrosusedski odnosi, strategija EU je da bi u slučaju postizanja
sporazuma Beograda i Prištine bilo lakše omogućiti da i tih pet preostalih
zemalja, koje do sada nisu priznale Kosovo, to učine nakon povoljnog
sporazuma Beograda i Prištine. Sve to uvećava cenu spoljnopolitičke
strategije Srbije koja treba i mora da vodi prevashodno računa o vlastitom
nacionalnom interesu, uz neizbežna, ali samo nužna prilagođavanja
spoljnom okruženju, konstelaciji snaga moći i sa državnim interesom.
PRIORITIES OF SERBIAN FOREIGN POLICY STRATEGY
Professor Brane Miljuš, PhD
Abstract: If the idea of foreign policy implies everything that a given state
generates officially at the international level, then it would mean that Serbia’s foreign
policy priorities are clearly defined by the “Platform” and the “Resolution” which have
been adopted by the Serbian government for negotiations between Serbia and Kosovo,
and which aim, along with the previously adopted decisions on neighborly relations and
cooperation, at broadening its strategy and maneuvering space both in the East and
West. This consequently affects the prospects of Western Balkan countries for the EU
membership. The population of those countries is over twenty million, and Serbia has
been the epicenter, along with all essential characteristics for the countries in this region
and the pervasive feelings and common challenges. The Stabilization and Association
Process, the candidate status, and the date for negotiations all make new lessons to be
learned for a positive outcome in negotiations with Priština, since that is the only way
to learn new lessons along with European rules, European regionalism, rule of law,
sustainable development, democratization within the newly-established regional
institutions such as the Stability Pact for South-Eastern Europe (SPSEE) and the
Regional Cooperation Council (RCC) based in Sarajevo.
Key words: foreign policy strategy, integrationist approach, EU, SPSEE, RCC,
Extension Agreement, Lisbon Agreement, Foreign and Security Policy of EU.
86
Miljuš B.: PRIORITETI SPOLJNOPOL. STRATEGIJE... SRBIJE
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
Avramov Smilja, Kreća Milenko (2008): Međunarodno javno pravo, Beograd
Bonnefous, L Idee (1950): Europeenne et sa realisation, Paris
Commication from The Commission to the Europen Parlament and the Concil
,,Enlargement Strategy and Main Challenges 2012-2013,,
Čavoški, Aleksandra (2005): Preduslovi i postupak uključivanja državne
zajednice Srbije i Crne Gore u Evropsku zajednicu, Institut za uporedno
pravo, Beograd
Delević, Milica (2007): Regional cooperatio in the Western Balkan, Chaillot
Paper, Paris
Dimitrijević, Vojin i Stojanović, Radoslav (1996): Međunarodni odnosi,
Beograd
Europe, Agenceinternationale d information pour la press, Luxemburg, 1998,
2013
Hard, Majkl i Negri Antonio (1995): Imperija, Beograd
Le Somet UE-Balkans Occidentaux de Thessalonique, Thessalonique, le 21
juin 2003 point. 9.
Lilić, Stevan (2001): Pravna država, javne službe i lokalna samouprava,
Beograd
Lopandić, Duško (2001): Regionalne inicijative u Jugoistočnoj Evropi,
IMPP, Beograd
Lukić, Radomir (1995): Istorija političkih i pravnih teorija, Beograd
Međak B. Budimir (2010): Pridruživanje Srbije Evropskoj uniji, ISAC Fond,
Beograd
Miljuš, Brano (2010): SAD i problem Kosova i Metohije, Međunarodni
problemi, Beograd
Popović, Slavoljub (1983): Regionalizacija u svetu i kod nas-pravni aspekt,
Beograd
Sobieski T. (2002): L Union europeenne et les pays des Balkans, Paris
Stojanović, Radoslav (1988): Spoljna politika Evropske unije, Beograd
Internet:
http/ec.europa.eu/enlagerment/pdf/key,dokuments/2012/package/strategy,pap
er2012,eu.pdf17/2013.p.7.
Internet,www.stratfor.commemberships149009analisis20091117-eu-rapidlyexpandling-balkans
87
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (88-104)
Прегледни рад
UDK 659.3/.4:316.723-053.6
DOI br.107251/SVR1306104M
COBISS.BH-ID 3690008
ОМЛАДИНСКЕ ПОТКУЛТУРЕ И МАСОВНИ
МЕДИЈИ
Доц. др сц. Миломир В. Мартић
Независни универзитет Бања Лука
Апстракт: Поткултура (супкултура) изражава културну посебност
једног друштвеног слоја, групе, припадника градске, односно сеоске средине, или
омладинске популације, односно генерацијску различитост у културном
понашању. Поткултуру чини група појединаца у друштву, истих година,
друштвеног и економског статуса, етничке припадности итд., који имају исте
интересе, циљеве, и сл. Поткултура је особени културни образац једне такве
групе. Данас, у ери масовне културе, када нас прије свега захваљујући медијима
преплављују кич и шунд на сваком мјесту, укус изнова добија своје право мјесто
у процесу образовања – оно мјесто које је иначе и имао када је „човјек доброг
укуса“, у ствари, био образован (културан) човјек. Основа за развој естетског
процјењивања у музици је култивисање осјетљивости и реаговање на досљедно
музичко кретање, на смјењивање напетости и опуштања и на експресивно
значење музике, с тим што не би требало да се естетско процјењивање
идентификује са разумијевањем, без обзира што та два појма имају доста
заједничког. Новија појава у култури, која је настала у доба масовног друштва,
назива се кич. Савремени масовни медији, гдје предњачи телевизија, упорно су
његовали и подстицали све врсте кича, а највише политички и музички. Тај
неукус и све оно што се некада може видјети на вашарима и свадбама, под
шатрама, у задње вријеме, а посебно у предизборним тркама, могло се видјети и
на телевизији. Очекивати је да ће се образовање и култура супротставити кичу.
Кључне ријечи: поткултура, укус, кич, масовни медији, масовна култура.
УВОД
Поткултура је скуп норми, вриједности и образаца понашања
које разликује једну групу људи од културе шире заједнице којој
припада. Појам поткултуре (супкултуре) у социологију је увео Алберт
Коен. У оквиру цјелине културе, она обухвата посебан начин живота,
вриједносни систем, идеје, норме и правила понашања. „Поткултура
није изолована у односу на универзалну и владајућу културу, већ је
само релативно заокругљена. Она се може дефинисати као скуп
одређених вриједности, правила, норми и понашања које чланови
неке групе усвајају, преферирају, поштују, наглашавају и подстичу
њихов развитак.“1
1
88
Драган Коковић, Пукотине културе, Просвета, Београд, 1997, стр. 34.
Mаrtić V. M.: … POTKULTURE I MASOVNI MEDIJI
Поткултуре настају усљед друштвене подјеле рада и
различитих положаја који се темеље на таквој подјели, а формирају се
и у вези са друштвеним улогама. То значи да су ријетке супкултуре
које окупљају припаднике међусобно веома удаљених социоекономских и образовних група. Поткултура се одликује одређеним
значењем стила, особеним ставовима и увијек се јавља у тијесној вези
са одређеном друштвеном групом, која је носилац такве оријентације
(млади, спортисти, естрадни умјетници, итд.). Поткултуре изражавају
особености на нивоу правила понашања, одијевања, укуса, забаве,
разоноде, музике и спорта, при чему се у обзир узимају и узраст,
пол, разноврсне професије и слободна занимања. Тако се говори о
култури града и села, радника и интелектуалца, младих и старих.
Поткултура може бити повластица која припада само некима,
али се преноси и намеће као узор другима. Заједнички начин живота,
нарочито животни стил и судбина групе представљају основу за
обликовање поткултура; оне не значе потпуну изолованост, већ
претпостављају испољене различитости.
Поткултуре настају због немогућности успостављања истовјетног начина живота за све припаднике одређеног друштва. Култура
схваћена као начин живота може да се проучава само као дјелимично
прихваћена од свих слојева друштва. Због тога настају различите
поткултуре и контракултуре које се међусобно разликују према
степену виталности иновације или имитирања доминантне матичне
културе. Поткултуре представљају покушај обнављања активнијег
учешћа у култури, означавају слом сагласности и најављују симболичко кршење друштвеног реда; то је отпор путем стила. Појам
поткулутре се задржава за групе које нису у сукобу са ширим
глобалним системом и његовим вриједностима. Поткултура се
задовољава неким симболичким облицима отпора, са ритуалом као
ознаком стила (беџеви, говор, рјечник, одијевање, мода, итд.).
Поткултуре најчешће обухватају вриједности које нису подвргнуте
институционализацији. Да би се јасније схватио културни и
поткултурни ниво, изложићемо примјер омладине.
ОМЛАДИНСКЕ ПОТКУЛТУРЕ
На општекултурном нивоу омладина усваја општекултурне
тековине и норме, путем социјализације стиче одређено васпитање. У
супкултурној равни омладина има извјесне специфичне норме
културе и понашања (интерес за моду, плесове, игре, начин говоражаргон, итд.). Ране деведесете године XX вијека означиле су гутање
омладинских поткултура од стране маркетиншке машинерије која је
усвајала њихове идентитете, стилове и претварала их у храну за
марку. Ријетко се ко питао на прави начин, зашто су омладинске
поткултуре најподложније и рентабилне за овакве врсте паковања.
У другој половини 1960-их година настају многи друштвени
покрети, а заједно са њима многе поткултуре чије је заједничко име
89
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (88-104)
контракултура. Први који су проучавали поткултуре у социологији
били су припадници Чикашке школе, који су се бавили урбаном
социологијом проучавајући тзв. „гангс“ у Чикагу. Осим банди и
дјечака са угла, писали су и о разним актерима који су живјели на
маргинама друштва. Најзначајније доба њиховог стварања биле су
двадесете и тридесете године 20. вијека. Осим у Америци и у цијелој
Европи долази до студентских штрајкова и немира, те се и
адолесценти почињу активно укључивати у политички и друштвени
живот. И најзначајније за истраживање поткултуре – јавља се рок
култура коју карактерише побуна против ауторитета и ствара се хипи
покрет. Говорећи о поткултури, најчешће се говори о поткултури
младих. Музика има велику улогу у настајању поткултурних група и
омладинске поткултуре са обично дефинишу у односу на музику.
Чланови поткултурних група међусобно се разликују, осим по
ставовима и циљевима, и по изгледу, спољашњим обиљежјима и
интересовањима. Неке од познатих омладинских поткултура су:
хипици, рокери, металци, панкери, скинси, растафаријанци, хипхопери итд. Однос поткултуре и доминантне културе може бити:
* прихватање доминантне културе
* одвојеност од доминантне културе, без супротстављања
* отпор према доминантној култури (контракултура)
Карактеристике супкултурних група су:

самоорганизовање

заједничка интересовања

карактеристичан назив

релативна трајност

узраст

непрописаност улога и начин понашања.
У ситуацији кризе у друштву, када се и омладина појављује на
друштвеној сцени као носилац различитих тежњи и кретања, однос
према младима и око младих, посебно се актуелизује. И браниоци и
противници система власти и културне пожељности очекују подршку
младих. Сама омладина артикулише сопствене изразе егзистенције и
отпора, и према једнима и према другима. Један од начина отпора је и
стварање разноврсних поткултурних форми. „Омладина је посебна и
истовремено универзална матрица одрастања, коју карактерише
заробљеност у чврсте структуралне оквире и покушаји младих да у
тим оквирима кроз разноврсне поткултурне изразе и активности,
превазиђу те оквире у трагању за људским идентитетом.“2
Поткултура (супкултура) изражава културну посебност једног
друштвеног слоја, групе, припадника градске, односно сеоске
средине, или омладинске популације, генерацијску различитост у
културном понашању. Поткултура је група појединаца у друштву,
2
90
Анђелка Милић, Загонетка омладине, Загреб, 1987, стр. 126.
Mаrtić V. M.: … POTKULTURE I MASOVNI MEDIJI
истих година, друштвеног и економског статуса, етничке припадности
итд., који имају исте интересе, циљеве, и сл. Поткултура је особени
културни образац једне такве групе. „Ниједна поткултурна форма
није имуна на утицаје друштвених околности и културну ситуацију,
уопште. Код нас културну ситуацију карактерише доминација једног
културног модела, новокомпонованог модела. Новокомпоновани
културни модел, један је од доминантних културних модела код нас,
са становишта распрострањености и бројности припадника.“3
Познато је да се као укус дефинише онај став који преферира
неку врсту стваралаштва. Одредимо ли се тако према наведеном
феномену, покушаћемо то образложити. Социолошки приступ појму
укуса подразумијева, прије свега, његову културно-историјску
димензију. Тако се посредством укуса, успоставља један
надсталешки идеал образовања, односно образованог друштва или
доброг друштва, које се не легитимише рођењем и рангом већ
уздизањем изнад огорчености интереса и приватности посебних
склоности. Обзиром на тему којом се бавимо, нас интерсеује, прије
свега, тзв. јавни став као социолошка категорија. Схватан као
осјећање или као чуло, укус је примарно друштвена категорија.
Образовање укуса представља дуготрајан и сложен процес који
почиње од предшколског доба и састоји се у оспособљавању дјетета
да у својој средини и умјетничким дјелима уочавају елементе
лијепога; да запажају односе међу тим елементима; схватају
комбинације тих елемената; да знају посматрати оно што је лијепо; да
опажају, анализирају, упоређују и расуђују о лијепом, да истичу
естетске појмове и изграђују естетске судове. Једном ријечју – да
изграђују свој укус. Данас у ери масовне културе, када нас прије свега
захваљујући медијима, преплављују кич и шунд на сваком мјесту,
укус изнова добија своје право мјесто у процесу образовања; оно
мјесто које је иначе и имао када је човјек доброг укуса, у ствари, био
образован (културан) човјек. Основа за развој естетског
процјењивања у музици је култивисање осјетљивости и реаговање на
досљедно музичко кретање, на смјењивање напетости и опуштања и
на експресивно значење музике, с тим што не би требало да се
естетско процјењивање идентификује са разумијевањем, без обзира
што та два појма имају доста заједничког. Због тога је неопходан неки
ниво музичког образовања и разумијевања, како би се могло
вредновати оно што се чује. Велики број музичких педагога стоји на
становишту да је способност естетског процјењивања дата једнима, а
другима не, да се она не може нарочито развити, те да је веома тешко
мјерити. Одсуство апсолутних стандарда музичког укуса ову област
чини изузетно тешком. Но неки од најеминентнијих музичких
психолога тврде да сви људи могу, до неког нивоа, да реагују на
3
Милена Драгичевић-Шешић, Неофолк култура - публика и њене звезде,
Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1994,
стр. 30.
91
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (88-104)
експресивна својства музике, тј. да се способност може развити и
бити предмет прецизне евалуације. У савременој социо-психолошкој
литератури, укус се идентификује са ставом, а он је трајна научена
диспозиција човјека да се понаша на доследан начин према објекту,
једно постојано ментално и неутрално стање готовости да се реагује
на објекат или класу објеката, не какви су, већ каквим се замишљају.
Музички укус тежи да буде врло стабилан начин реаговања;
склони смо да се као група сложимо о томе који композитори и која
музика нам се свиђа, али укус је често индивидуална ствар; подложна
од времена до времена. Музички укус се може грубо описати као
укупност ставова које неко има према феноменима који заједнички
обухватају музику. Осврнимо се и на дефиницију појма естетски укус:
то је смисао за лијепо, способност осјећаја за умјетнички вриједно,
итд., а у складу са важећим расуђивањем културне групе. Даље,
уколико би се приговорило мишљењу које изједначава став и,
навођењем примјера некога ко има позитиван став према класичној
музици, а у исто вријеме да је љубитељ, нпр. забавне музике, могло
би се рећи да се заиста ради о укусу који је различит од става.
Међутим, то је само привидно, јер човјек може имати приватан став о
музици, дакле став који поистовјећујемо са укусом, као рефлексију
конвенција и конформизма, па би могао бити лажан, уколико се не
подудара са приватним. Музички укус, затим, може бити веома
једноставно описан као нечији општи став према појавама које
укупно садржи музика. Очекивања које неко има - ставови које је
изградио код себе према "композиторима и према музичким
облицима, саставни су дио његовог музичког укуса. Овдје можемо да
се позабавимо испитивањем ширег подручја ставова названих укусом,
а у покушају да разумијемо бар понешто о његовој природи. Да би
било названо умјетничким, одступање мора бити прихватљиво за неке
посебне културне групе и разлози за њихово прихватање могу бити
тешко докучиви. Хаус и други сматрали су да је музички укус добар
увијек када се личност опредјељује искрено, избјегавајући површност,
сентименталност, клишее; и када није заведена ниским мотивима и
емоцијама. Неки су подразумијевали да слушалац долази како би
процјењивао композиторове мотиве и тако евентуално развио добар
укус. Брижљиво испитивање те позиције показује да нема оног ко
може увијек бити апсолутно сигуран у композиторове мотиве, нема
чак ни из студије његовога живота и наравно, ни из пуке анализе
његове музике. У ствари, музички геније не може да објасни своје
личне стваралачке импулсе. Ако бисте га питали о њима одговориће
са рационалношћу најјнерационалније врсте. Прво питање које се
наметнуло, било је да ли је музички укус у суштини ћудљив или је на
неки начин законит. Уживање је такође подијељено са музиком
одређених композитора којима је дат врхунски третман од стране
елите и обичне публике. Ако је познавање композитора прихваћено
као једна страна музичког укуса, оно би се такође морало поменути
као законитост. Анализе невербалног понашања музичара потврђују
92
Mаrtić V. M.: … POTKULTURE I MASOVNI MEDIJI
чињеницу да музички укус није ћудљив. Отуда, композитори чији су
радови највише објављивани и који су се најчешће појављивали на
програмима симфонијских оркестара, уз неке изузетке, уважавани су
као најеминентнији. Шта је то што више-мање магловито подразумијевамо под синтагмом музички укус? Полазећи од најопштијих
одређења појма, као и неких од наведених напомена у вези његове
природе, музички укус смо дефинисали као скуп ставова према
феноменима везаним за тоналне односе, заснованим на личном
искуству и склоностима које у највећој мјери проистичу из друштвено-историјских условљених културних преференција и нивоа општег
и посебног (музичког) образовања.
ПОСТМОДЕРНА КУЛТУРА – ПЛУРАЛИЗАМ ИЛИ
ПУКОТИНА У СИСТЕМУ ВРИЈЕДНОСТИ
Социолошки теоретичари покушавају да изграде нову мрежу
појмова, да напусте класичне социолошке концепте, као што су:
друштво, друштвена група, социјализација, васпитање итд. Све је
више радова у којима се говори о измијењеном друштвено-економском контексту који дјелује на нову постмодерну културу.
Постмодерна култура даје нову мапу културне климе нашег доба,
предочава измијењени однос између културе и свих других промјена,
технолошких прије свега, као и оних које се јављају у структури
друштвене слојевитости. Основна питања се своде на дилему: да ли је
и на који начин корисно правити разлику између модерне и постмодерне културе, разликовање које је данас веома популарно у области
друштвених наука? Постмодерна је стварно разумијевање онога што
је на дјелу, тј. производње амбивалентности и плурализма, мирење са
чињеницом да сврхе које су биле првобитно постављене – рационални
поредак и апсолутна истина – никад неће бити достигнуте.
Постмодернизам, једноставно, подразумијева да не постоје поуздани
начини и мјерила за раздвајање доброг и лошег пута, доброг и лошег
укуса, добре и лоше културе. Да би се схватила постмодерна култура
и умјетност, као и начин њеног испољавања, нужно је анализирати
културну климу нашег доба, нарочито однос културе и технолошких
промјена и свих других промјена које се јављају у структури
друштвене слојевитости.
КУЛТУРНИ ПЛУРАЛИЗАМ И ТРАНСКУЛТУРАЛИЗАМ
Културни плурализам подразумијева културну хетерогеност у
којој етничке и друге групе и мањине одржавају и његују свој
културни идентитет у оквиру друштва. То је становиште да у неком
друштву треба задржавати његове културне различитости све док се
оне не сукобљавају са темељним вриједностима и нормама
доминантне културе. То становиште такође истиче предности,
богатства и разликости, хармонију и међусобно разумијевање,
сарадњу различитих културних група умјесто покушаја њихове
93
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (88-104)
асимилације. Културни плурализам једна је од основних вриједности
савремених, демократских, развијених друштава и подразумијева и
омогућава све остале облике плурализма. Општи оквир културног
плурализма претпоставља строго придржавање демократских начела,
правила и процедура. Поред тога, они сваку културу посматрају као
динамичну цјелину обиљежену неким плуралистичким карактером
(различитошћу ставова, вриједности и образаца понашања). Поштовање културног плурализма савремених друштава представља кључни
индикатор укупног развоја. Основна слабост културног плурализма
лежи у његовој холистичкој усмјерености; културни плурализам не
полази првенствено од заштите појединих или многих култура као
посебних ентитета, већ инсистира на механизмима и облицима
заштите, односно његовања културне плуралности.
МАСОВНИ МЕДИЈИ У ОМЛАДИНСКОЈ ПОТКУЛТУРИ
Средства за масовну комуникацију су данас постала незамјенљива у појединим сегментима образовног процеса, а свеукупно
преношење знања може се сврстати у двије категорије – формално и
неформално образовање. Посебно мјесто заузима телевизија, и то због
утицаја на млађу популацију. Резултати до којих су дошли истраживачи, неоспорно потврђују те ефекте у формалном образова-њу.
Када је ријеч, међутим, о неформалном образовању и васпитању,
ствар је другачија. Знање које се преноси на тај начин, скоро
непримјетно прелази у ставове, те се често не може одлучити да ли
одређене ефекте, на примјер, промјену укуса, треба уврстити у
процесе знања или процесе ставова. Вјерујемо да се кроз масовне
комуникације може позитивно дјеловати на укус публике. Али ту се
крије могућност да широка публика окрене леђа од таквих садржаја и
прибјегне лакшој забави, што би довело до друге крајности – до
нивелисања укуса. Поред промјена у друштвеној структури у
настанку и усвајању нових вриједности (филозофских, политичких,
моралних, културних, умјетничких, естетских и сл.), процеси који се
одвијају под дејством масовних комуникација могу да утичу на
мијењање система старих вриједности и убрзавање уношења нових
сазнања и нових вриједности у широке друштвене слојеве. Међутим,
данас је ситуација сасвим другачија захваљујући образовању широких
слојева и демократизацији образовања, као и употреби средстава за
масовно комуницирање. Умјетност добија далеко веће тржиште. Тако
долази до разводњавања и привидног опадања укуса. Данас велики
број људи умије да чита, да схвата једноставно значење и сходно
томе, неспособан је да сасвим разумије оно што чита. Једном ријечју,
између способности схватања настала је провалија. Људи више
читају, а мање разумију. Више људи чита, али сразмјерно мање од
њих усваја критички оно што чита. Мада намјера није да се критички
одређујемо према укупним филозофским ставовима појединих
теоретичара, већ да се у резултатима до којих су дошли пронађе
94
Mаrtić V. M.: … POTKULTURE I MASOVNI MEDIJI
теоријска основа истраживања и вредновања у овоме раду, требало
би рећи и нешто о масовном укусу који се углавном идентификује са
кич-укусом. Обично се од стране умјетничке критике преносе судови
о масовној култури на подручје естетске анализе. Критичари то чине
углавном са формалном мотивацијом, пошто са порастом забавне
функције знатан дио масовне културе испуњавају многи видови
умјетности: музика, књижевност, филм и сл. Зато се масовна култура
понекад сматра синонимом за популарну умјетност. Ипак, овакво
тумачење није у свему одговарајуће, јер масовна култура чак и у
ужем смислу (који се односи на функционисање средстава за масовно
комуницирање) обухвата и елементе информација и науке. Уколико
се пак анализа задржи само на умјетничком слоју продукције масовне
културе, треба водити рачуна о томе да улога тога слоја превазилази
често естетске функције. Тада се елементи умјетности у масовној
култури прије могу упоредити са извјесним елементима народне
умјетности, него са дјелима врхунског умјетничког стваралаштва.
У масовној култури као и у народној традиционалној умјетности, обично нема тих својстава публике. Бројни примаоци масовну
културу третирају не као извор естетских доживљаја, него као
прилику имитативног доживљаја искуства којих су лишени у
свакодневноме животу. Ове функције масовне културе су врло често
повезане са њеним осталим функцијама: забавном, образовном и
информативном, а тек би анализа читавог комплекса утицаја омогућила да се створи потпунија слика дејства масовне културе. Она попут
народне културе у малој локалној средини, у односу на велике
друштвене структуре, представља важан чинилац социјалне интеграције,4 међутим она ову функцију обавља мање савршено, а неки од
њених елемената дјелују чак и потпуно дисфункционално. Код
дефинисања тзв. новокомпоноване музике као кича, један од
критерија можемо пронаћи у рецептима кич-музике уопште, садржаним, прије свега, у мелодији која је без дисонанци често потекла из
народне музике или обрађена за употребу масовног друштва помоћу
аранжера који ствара љубавни напитак, али поред осталог и у
синестезији многобројних других средстава и ефеката.5 Међу њима се
у нашој народној музици све упадљивије препознају елементи тзв.
егзотичног кича, оријенталне провенијенције.
МАСОВНИ МЕДИЈИ И КИЧ
Код естетичке дефиниције појма кич уочавају се прије свега,
културолошки, филозофски и психолошки елементи. Дакле, кич је
прије свега лажна форма која се доживљава као права. Затим у сфери
естетског, он је лажна умјетност, док на релацији субјект–објект кич
4
Видјети текст „Једва чекам да недеља дође“, у листу Политика, од 15.
августа, 1994.
5
А. Мол, Кич – уметност среће, Градина, Ниш, 1973, стр. 142.
95
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (88-104)
представља извјесну манипулацију вриједностима.6 Тај појам
означава лошу умјетност, квази-умјетност, псеудо-умјетност, коју
карактеришу орнаментализација, декоративност и сентименталност,
прије свега. Јавља се гомилање естетских подражаја, конформизам,
лажна функционалност, шематизованост, а и сва она дешавања која
носе обиљежја неаутентичности, као што су нпр.: кич у политици,
религији.7 По Калинеску, кич настаје онда када умјетници изневјеравају себе ради наклоности публике. Он упоређује модернитет и
кич, подразумијевајући модернитет као антитрадиционално дјеловање, просперитет и експеримент, а кич, и поред своје разноврсности, нуди понављање, отрцаност и баналност. Ипак, кич је
један од најтипичнијих производа модернитета и знак модернизације.8 Калинеску је кич подијелио на кич за пропаганду и кич за
забаву, гдје у кич за пропаганду спадају религијски, политички кич и
други, а у кич за забаву сврстава дјела по наруџбини, љубавне романе
и сл. При том, наглашава да се и пропаганда може, како каже,
преобући у културну забаву и обрнуто.9 Кич по својој природи, тежи
да себи да облик савршенства. Тежи правилности, правилним
облицима, идеалу. Хладан, правилан, умивен, као компјутерски
приказ, али, умирен, беживотан и без оних складних несавршености
којима нас умјетност и изворни мит узбуђују, узнемирују, покрећу,
подстичу на мисао и питања, подсјећају на обавезу да се трага и бори
за слободом. Прије него што покушамо да одговоримо на питање шта
је кич, потребно је учинити неколико напомена о томе како је овај
термин до сада дефинисан. Од бројних термина који означавају лош
укус у разним језицима, термин кич је једини добио универзално
значење. У њемачком језику, из којег потиче, он означава дјело вриједно презира, означава стил који се односи на умјетничко смеће.10
Ријеч кич јавља се у садашњем значењу у Минхену око 1860: то је
добро позната јужноњемачка ријеч kitsch, склепати, а посебно
правити нови намјештај од старог и обратно, израз је из свакодневног
језика. Кич има бројне синониме. Али, овај прилично неодређен
назив, који је ушао у широку употребу, изазива не мало проблема код
оних који желе да га прецизно дефинишу. Његова неодређеност често
указује на двоструко значење. Лудвиг Гиц такође износи хипотезу да
је кич везан и уз њемачки глагол kitschen, што значи сакупљати
улично смеће, гомилати блато с улице. Коначно, естетички речено,
6
У неким језицима има назива који отприлике значе исто оно што
представља кич. У енглеском то је „треш“ (trash = отпаци, смеће), у француском,
„камелот“ (camelote = јефтиноћа, лош квалитет предмета), у шпанском „курси“
(cursi) упућује на лош укус итд.
7
М. Calinescu, Lica moderniteta, Stvarnost, Zagreb, 1977, str. 212.
8
Исто, стр. 210.
9
Исто, стр. 218-219.
10
Gillo, Dorfless, Kitsch: Antologia del cattivo gusto, Gabriele Mazzotta,
Milano, 1968.
96
Mаrtić V. M.: … POTKULTURE I MASOVNI MEDIJI
кич се може разматрати као отпад, односно, безвриједна роба.11
Овоме ваља додати и једну пратећу особину кича-претjераност,
нагомилавање, пренатрпаност. Ради се о нескладу димензије,
наглашавања једног својства на рачун другог. То изазива
неприродност, неистинитост.12 “Кич је лаж која жели да се допадне“,
каже Зоран Глушчевић.13 Уколико замиjенимо појам масовне културе
појмом кич, ова дистинкција постаје врло убједљива. Кич је онда
уистину изопачена естетичка свијест. Парафразирајући Адорнову
дефиницију кича као пародије катарзе, кич је пародија естетичке
свијести. Бит кича, по Адорновом мишљењу је у његовој потпуној
неодређености и неодредивости. Кич је лажно сањарење; обећање
лагодне и угодне катарзе.14 Драган Жунић појам кичерског укуса
везује за појам скоројевића, односно малограђанина. Дакле, то су
људи који су се обогатили у задње вријеме и стекли све осим
друштвеног признања. Они сада могу бити виђени и могу видјети све
што њихови суграђани могу видјети само путем ТВ-а. Скоројевић има
све осим духа.15 Он жели да буде оно што није, односно, малограђанин се одушевљава бљештавом површношћу и спољашњим сјајем
као и свим појавама које изазивају сентиментализам, његову
најомиљенију душевну храну.
Кич је феномен који се налази у непосредној близини умјетности. У кичу се чулност редукује на обично уживање, пријатност,
површно задовољство. У сваком случају ишчезава креативни елемент
у чину стварања, али и аутентично задовољство у рецепцији сурогата.
Како саопштава Иван Славов, док се многи заваравају да познају
умјетност и да без напора могу да препознају умјетничка дјела, у
сусрету са кичем, они губе самопоуздање. Кич се, на тај начин, често
покрива поимањем лијепог, пријатног, забавног, удобног, са
сачуваним дјечачким успоменама, илустрацијама из књига, играчака
са кућним удобностима које је вријеме прегазило и негодовали би ако
се то прогласи за кич, али чим један разговор о кичу пређе у
конкретну сферу на површину испливају све оне страствене разлике у
мишљењима, као што се догађа у наизглед јасног питања. Толико
јасног да се озбиљно разматрање тог питања сматра непотребним, а
оцјена на основу осјећања довољна. У случају кича то се документује
у познатој драстичној дефиницији умјетника. Кич је оно што црта
11
М. Calinescu, navedeno djelo, str. 218; vidi šire str. 216-218.
З. Глушчевић, Живот у ружичастом: Антологија свакидашњег кича,
Просвета, Београд, 1990, стр. 12-24.
13
Исто, стр. 20.
14
Theodor, W. Adorno, Asrhetische Theorie, Suhrkamp, Frankfurt/Main, 1970. f.
355.
15
Социјални психолог Драган Попадић о „новој елити“: „Овдје је тај
привид, оно што се намеће као вриједност, нешто што је апсурдно обесмишљен
начин живота. Живот пун неке примитивне забаве, бахатости, уживања у лаком
богаћењу..., НИН, 1. октобар, 1998. стр. 27.
12
97
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (88-104)
колега.16У новокомпонованој народној музици, занимљив је спој
фолклоризма веома просте мелодијске културе, једноставног
римовања, вишеструког понављања истог рефрена, уз коришћење
стандардних формулација и уобичајених епитета тако да, кад се чује
први стих, већ се зна како ће гласити наредни. Да тога има и у тзв.
озбиљној умјетности, може нам послужити и сљедећи примјер. Од
1990. године, тројица прослављених оперских пјевача, Карерас,
Доминго и Павароти, заједнички користе један врло успјешан
образац. Кад се већ показало да у модерном временском посредовању
постоје начини којима се дојучерашња елитна музичка умјетност, као
што је опера, може чак и привидно да омасови или демократизује,
пресели у мјузикл-холове и на стадионе, зашто се онда ефекти таквих
наступа не би још увећали, умножили и још боље наплатили? До јуче,
док је модерни шоу-бизнис није узео под своје, опера је за масовни
аудиторијум била само низ допадљивих арија, намијењених пјевачком
виртуозитету и повезаних драмском радњом.
Захваљујући претварању оперских звијезда, некада затворених
искључиво у своје куће, у протагонисте модерне естраде, њихова
популарност је почела да се планетарно шири, уважава и комерцијализује. И посао је кренуо: ако свака и било која публика већ
ионако највише цијени и нестрпљиво ишчекује извођење и слушање
појединих ударних арија, зашто бисмо икога требали да малтретирамо
тиме што ће присуствовати вишечасовним извођењима тих опера у
цјелини? Зато дајмо масама арије у најбољој могућој верзији, па ће
бити „вуци сити и овце на броју“. Концертни наступи једнога пјевача
на којима овај изводи своје најуспјешније тачке одавно су отрцана
шема, а како је масовни укус постепено преовладавао онај елитни,
врхунац су на таквим приредбама представљали додаци. Зашто би
поједини тражили своју репутацију на мало, када уједињени могу да
створе глобални спектакл? Један од иманентних принципа кича јесте
умножавање ефеката. По том принципу дошло је чак и до удвостручавања тенорских имиџа и потенцијала – до замисли да тројица
оперских шоумена почну заједно да наступају, како би убрали
троструки аплауз! У музичком погледу, савршена је бесмислица да
било која три репродуктивца симултано, истовремено изводе исту
дионицу, али кога је брига за смисао, кад је кич данас постао
планетарна појава. Дакле, прије десетак година они су почели
скромно наступом пред око 6000 посјетилаца у Каркалним термама у
Риму, да би данас, врхунским кичерајем премрежили читав свијет.17
Посебно релевантни за проблематику којом се бавимо, су неки
од ставова Имануела Канта, Абрахама Мола, Лудвига Гица као и
Теодора Адорна. Анализирајући типове укуса, Кант у првом реду
16
И. Славов, Кич-спектар, Наука и искуство, Софија, 1990, стр. 9.
Сјетимо се нпр. њиховог заједничког наступа у Паризу на Марсовом
пољу, испред Ајфелове куле, поводом свјетског првенства у фудбалу,
посредованом телевизијском глобализацијом до више од милијарде гледалаца.
17
98
Mаrtić V. M.: … POTKULTURE I MASOVNI MEDIJI
говори о мјери у којој су присутне димензије чулнога, односно умнога
(духовног) чиниоца. Као што знамо, Кант је све судове укуса подијелио на емпиријске (који о предмету изричу атрибут „пријатнога“), и
чисте (који истичу љепоту и узвишеност). Појам пријатнога претходи
релевантнијим типовима укуса. Дакле, пријатно, лијепо и узвишено
су три теоријска појма која Кант разматра у своме капиталном дјелу
Критика моћи суђења.18 Међутим, треба имати у виду да је тај однос
сагледаван у историји естетичких идеја непосредно послије Канта.
Естетичари психологистичке оријентације Новалис Волкелт, Липс,
Матесон, Фехнер, Фишер, нису увидјели разлику између естетичког
доживљаја и било ког емпиријског доживљаја, тако да нису били у
стању да задрже ону потребну разлику између пријатнога и лијепога,
као естетског и ванестетскога задовољства, на којој је Кант инсистирао. Што се пријатнога тиче, у том суду учествују, прије свега,
утисци дражи и ганућа – тачније, у предмету који изазива осјећај
пријатности доминира чулна основа, као што у равни реципијента
доминира димензија чулности. И суд о лијепоме претпоставља
постојање чулне супстанце, али, љепота исто тако, имплицира и склад
чулнога и духовнога. У лијепом се сублимише чулно, мада оно није
сасвим ишчезло. Због тога је чулно присутно, док љепота још више
наглашава осјећање задовољства, али не у оној мјери колико и оно
пријатно, као један позитиван континуитет доживљаја. Између
узвишенога и осјећања лијепога разлика је у томе што је ту у питању
оно што за Канта представља духовни принцип, а то је чиста идеја
која је доминантна, док се, пак оно што је чулно, готово сасвим губи.
За Абрахама Мола, циљ је откривање суштинског елемента
који кич чини кичом, артикулисање онога осјећања које доминира.
Иако Молу нису били познати резултати Кантових анализа кича,
резултати су им подударни у великој мјери. У свом најпознатијем
дјелу Кич-умјетност среће, Мол настоји да, између осталога, прецизније дефинише појам кича.19 За њега су, прије свега, пријатно и
украсно основни елементи кича. Према томе, при уживању у кичу,
коначни естетски судија неће бити дух, већ осјећај максималнога
задовољства, које је Кант одредио као стање прожето нагонским
мотивом, тј. осјећање људи за трпезом који, уживајући у храни
истовремено уживају и у лако-забавним умјетностима. Ради се, у
ствари, о идеји љепоте која је супституисана идејом задовољства. И
Лудвиг Гиц у својој студији Феноменологија кича20, сматра да кич
стоји у вези са уживањем. Гиц даље тврди да онај ко не доживљава
трансцендентне вриједности објекта, тај није у стању ни да естетски
комуницира. Уживање ради уживања, то је по Гицу, општа формула
18
И. Кант, Критика моћи суђења, БИГЗ, Београд, 1975.
Мол је на основу емпиријских налаза дошао до пет елементарних
принципа кича: принцип неадекватности; принцип кумулације; принцип
синестезијске рецепције; принцип осредњости и конформистички принцип. А.
Мол, Кич - уметност среће, Градина, Ниш, 1973, стр. 37-39.
20
Л. Гиц, Феноменологија кича, БИГЗ, Београд, 1976.
19
99
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (88-104)
кича, док продорност, љепљивост, сентименталност, егоизам, слабост,
презасићена расположења и псеудо-идеали представљају типичне
карактерисике кич-продукта. Одређење централног мјеста кича налазимо код Теодора Адорна. Према тумачењу Сретена Петровића21 кич
је омеђен традиционалистичком умјетношћу („традиционали-стички
укус“) са једне стране и са друге, авангардном и модерном умјетношћу („авангардни укус“). Ако би концепт традиционалне свијести био
продукт на неки начин, носталгије за ранијим временима, а авангардистички производ критичке свијести ради боље будућности, кич је,
по Адорну, типичан изданак индустријског друштва (код Абрахам
Мола то је 19. вијек), па се укус који му повлађује, одређује као
„конформистички“, дакле који је примјерен времену у коме се
продукује кич. У Адорновим анализама препознају се три типа истине у успостављању комуникације са умјетничким дјелом. У кичу, она
је у форми лажног осјећања. У традиционалној умјетности у форми
чулног, представног израза сазнања, док је у модерној умјетности
истина у форми највишег сазнања.
ДОДИРНЕ ТАЧКЕ МАСОВНЕ КУЛТУРЕ, КИЧА, МАС
МЕДИЈА И ТУРБО ФОЛКА
Активна потрошња производа индустрије културе (ТВ,
радио,...) типичан је образац понашања у потрошњи припадника
неофолк културе.22 Основне двије вриједносне оријентације:
оријентација ка проводу и оријентација ка породичном животу, поред
врсте активности, начина провођења и саме суштине слободног
времена припадника неофолка, такође су у сагласности са идеалима
кича - забавом, имитацијом, пасивношћу, неаутентичношћу итд. О
односу неофолк културе и кича могуће је говорити и на основу увида
у блискост турбофолка и кича. У новокомпонованој песми се као
главно издваја изазивање емоција и сентименталности, али не у
смислу осјећајности, већ дирљивости. Кич се карактерише синестезијском перцепцијом (Мол)23 односно тежњом да се изазове што више
чулних надражаја, као и способношћу осјетљивости и дирнутости чак
и у моментима који су сами по себи страшни и туробни. И најљепше
народне пјесме су оне о разбијању чаша, крвавим рукама и сечењу
вена. Нова народна пјесма је често носталгична, у виду жала за
младошћу или родним крајем, што је и обиљежје кича, такође.
Изразита изазовност и еротизам извођача турбофолка, опет је блиска
еротизму кича, као покушају да се одржи "занимљивост у форми без
идеја" (Глушчевић).24 Више пута истицана неусклађеност форми и
21
С. Петровић, Естетика и социологија, треће допуњено издање, Привредни
преглед, Београд, стр. 378-382.
22
М. Драгичевић-Шешић, Неофолк култура - публика и њене звезде,
Издавачка књижарница З. Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1994.
23
А. Мол, наведено дјело.
24
З. Глушчевић, наведено дјело.
100
Mаrtić V. M.: … POTKULTURE I MASOVNI MEDIJI
образаца новокомпоноване пјесме може се посматрати у аналогији са
обиљежјима кича: пренатрпаност, естетска и функционална,
неусклађеност, мноштво боја итд.
Коријени кича су у самом човјеку који може да изгради или
осјети потребу за њим у једном тренутку (Гиц).25 Тренутак кича је
најлакше пронаћи у кризним друштвеним ситуацијама, када се етичке
категорије замјењују естетичким. Иако је популарност новокомпоноване народне музике била велика и прије, друштвена криза у
Југославији се поклапа са размахом турбофолка, што између осталог
указује и на временску и ситуациону сагласност између кича и нове
народне пјесме, као суштине неофолк културе.26 Данашње вријеме
омогућило је великом броју људи посједовање и уживање у
умјетничким дјелима, куповином или посредством ТВ-а. Путем масмедија многа умјетничка дјела се репродукују и при том губе своје
најдубље истине, прилагођавајући се институционалним истинама
данашњег човјека и друштва. Наступа ера масовне умјетничке
производње и презентације, ера популарне умјетности, чији су
поклоници одозго и одоздо угрожени слојеви, а ствараоци су из
виших слојева: технолошки, политички и економски стратези.
Технолошки и политички универзум извршио је кастрацију свих
нижих слојева, тако што им је увећао удобност егзистенцијалног
живота, а укинуо креативност ума.
Развој техничке цивилизације омогућио је мање искоришћавање радне снаге и увећање њиховог слободног времена. То је са
једне стране створило могућност за бројне активности човјека, а са
друге стране, снове претворило у плијен механичких средстава
комуникације. Нестаје сфера приватности и све постаје огољено и
јавно. Мас-медији укидају аутентичност проживљеног искуства.
Средства масовне комуникације, хармонично и често непримјетно
сажимају умјетност, политику, религију и филозофију са комерцијалним огласима и тако доводе домен културе на њихов заједнички
називник, на форму робе.27 Ово је кобно за умјетност, јер, робни
облик уважава прометну, а не и истинску вриједност. У основи
друштва стоје привредни монополи са својим принципима
корисности и употребљивости. Они диктирају и услове и правце
производње, презентације и селекције. Све се своди на наглашавање
робног карактера културних производа. Филм, књижевност и музика
више не наступају као умјетност. Увјерење да нису ништа друго, до
посао, упоребљава се као идеологија којом треба легитимисати кич
који намјерно производе. Основни принцип задовољства у односу
према овим производима је одсуство сваког напора и логике која би
изискивала активност духа. Циљ је да се човјек не испусти из руку,
25
Л. Гиц, наведено дјело.
М. Драгичевић-Шешић, наведено дјело.
27
Х., Маркузе, Човјек једне димензије, Веселин Маслеша, Сарајево, 1968,
стр. 68.
26
101
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (88-104)
нити да му се дозволи отпор. Циљ је претворити човјека у машину за
рад, коју када се искључи не треба оптерећивати, јер то представља
опасност да се она поквари и више не ради као прије. Појам масовне
културе и поред бројних истраживања још увијек није прецизно
дефинисан. Као основне карактеристике масовне културе, могле би се
издвојити сљедеће: комерцијализација и профитна опредјељеност
производње културних добара, што има за посљедицу да културна
добра постају тржишна добра, потрошачки карактер: културна добра
се конзумирају од масовне публике за свакодневну забаву и разоноду,
док изостаје ефекат оплемењивања личности, индустријски и серијски
начин производње и пласирања културних добара, има за посљедицу
изостајање стваралачког чина. Пошто су производи умјетничког
стваралаштва добили статус робе, брига да се они прилагоде
потражњи постаје природни задатак менаџера културе који дјелују у
оквирима комерцијалног система.
Одлике масовне културе, прије свега се огледају у третирању
умјетности као средства за стицање профита, у одавању почасти
рђавом укусу публике и у формирању готово рецепта умјетничког
стваралаштва.28 Средства масовне комуникације су главни произвођачи и дистрибутери нестваралачке културне робе, а резултат је
пасивност, конформизам и лака забава чланова друштва. Потреба и
афирмација забаве, коју су неки савремени мислиоци критиковали као
симптом дјетињастости епохе, представља мотив који је масовна
култура широко користила, јер посебно погодује остварењу принципа
заједничког именитеља. Стандардизацији посебно погодују пасивне
форме забаве. Хипертрофија забавних функција штампе, радија и
телевизије доводи при том до ограничења његових других функција,
на примјер, образовних и информативних задатака чија је еволуција
видљива нарочито у штампи.29 Појмови масовне културе и кича се
често употребљавају као синоними, што може да значи да се дио
њихових садржаја поклапа. Ипак, масовна култура поред елемената
забаве, својствених кичу, садржи и образовне и информативне
елементе. Управо тај свијет информација доприноси подривању
униформних идеја и развија критички ум, што је у супротности са
кичом. Зато кич јесте претежан, али није искључив садржај масовне
културе односно, средстава масовне комуникације, као њених
дифузних канала. Ипак, појам масовна култура је шири од појма кича.
Прије свега, кич се непосредно доводи у везу са умјетношћу, утолико
што сам појам кича представља снижавање вриједности умјетности.
Супротно томе, масовна култура је, да тако кажемо, снижавање
вриједности, али свих облика културе; и умјетности, али и науке,
филозофије, морала, религије.30 Мас-медији су карактеристична
одлика модерног друштва, односно облик људског општења који
28
А., Клосковска, Масовна култура, ИРО Матица Српска, Нови Сад,
Београд, 1985, стр. 195-196.
29
Исто, стр. 246.
30
С. Петровић у коауторству са М. Митровићем, Социологија, Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд, 1992, стр. 168.
102
Mаrtić V. M.: … POTKULTURE I MASOVNI MEDIJI
настаје на одређеном нивоу развоја технологије са једне, и одређених
структурних карактеристика савременог друштва, са друге стране.
Масовне комуникације су савремени облик друштвено-симболичке
интеракције, којом специјализоване друштвене установе уз помоћ
техничких средстава (ТВ, радио,...), упућују поруке одређеног
садржаја широкој публици, тежећи да остваре неки конкретан циљ:
информисање, образовање, културно и умјетничко уздизање, забаву,
ширење идеолошке пропаганде, итд. У том смислу, Зорица
Јевремовић31 сматра да су код нас, пропагадно-идеолошки, забавнорекреативни и економско-пропагандни садржаји претежни скоро на
свим медијима. Сазнајно-информативни садржај је врло риједак.
Забавно-рекреативни програм најчешће се своди на презентацију
музичких видео-клипова, топ-листа и емисија са гостима-извођачима;
или, филмских пропагандних реклама, топ-листа и приказивање
филмова. Турбофолк музика је врло присутна, такође. Прије настанка
приватних медија, презентација нове народне пјесме се није наметала
као изразито различита у односу на медијски третман осталих
музичких врста. Средином осамдесетих устаљује се реклама плоча
новокомпоноване музике и спот од десет секунди, при чему се назив
продукције ставља у први план поред лика пјевача. Поклоници ове
врсте музике ово дочекују као доказ да нове технологије не
занемарују већински укус публике. Почетком деведесетих на
телевизији се појављују троминутни спотови новокомпонованих
пјевача, снимљених по узору на рок спотове. Телевизија почиње да
дјелује као продужена рука тржишта. Са појавом приватних медија,
новокомпонована музика доживљава медијски зенит. Она чак чини
двије трећине програма појединих медија.
Нова српска народна пјесма, музички је упакована претежно
као забавњак, а не као класичан народњак; а дизајнирана је и
кореографисана као рок производ. Нова народна пјесма, у медијској
презентацији постаје симулакрум смисла народног духа, жељног
цивилизације, нових технологија и егзистенцијалног благостања. Оне
нису ни боље ни горе него када се слушају уживо, али је медијско
уобличење учинило од њих љепшу страну утопије.32 Тешко је да
сељаштву и кичу обезбједимо адекватну историјску оцјену, макар у
музичко-менталном смислу. У медијској представи, а вјероватно и у
реалном животу остајао је утисак да напросто влада злочин без казне
и да се исплати. У РС и БиХ данас нема иоле образованог човјека који
са муком и осјећајем одвратности увече не укључује телевизор.
Општа некултура, потпуни примитивизам, музички и политички кич,
духовна празнина и сл., сваким даном нас доводе у размишљање да ли
у овој земљи има ико ко се бави креирањем и провођењем културне и
медијске политике. Одговор је сасвим кратак и јасан. Ми више
немамо ни културу, ни културну политику.
31
З. Јевремовић, Телевизијска презентација новије српске народне пјесме,
Социолошки преглед 1-4/1993.
32
Исто.
103
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (88-104)
YOUTH SUBCULTURES AND THE MASS MEDIA
Milomir V. Martić, PhD, Senior Lecturer
Abstract: A subculture is a group of people within a culture which signals
their cultural identity and membership through a distinctive social class, group, urban or
rural area, youth population, generational differences at variance with the dominant
culture. A subculture consists of a group of individuals of similar age, social and
economic status, ethnic affiliation, etc. which have similar worldviews, goals, interests,
and so on. A subculture expresses a distinctive cultural pattern of a particular group.
Nowadays, in the era of mass culture, when we are daily inundated with all kinds of
kitsch and “trash” everywhere, the role of taste becomes an important part of education
process – the place it previously had, when a “man of taste” was, in fact, an educated
(cultured) person. The basis providing the development of an esthetic evaluation in
music lies in the cultivation of sensitivity and consistent response to musical
movement, in alternation of tension and relaxation, and in expressive meaning in music,
but an esthetic evaluation should not be identified with an understanding, regardless of
the fact that the two concepts have much in common. The term kitsch is relatively new
and it originated in the era of mass culture. There are several strategies aimed to set
against the rise of kitsch. The modern mass media, primarily television, have been
persistently nurturing and encouraging all kinds of kitsch, mostly political and musical
kitsch. Weddings and fairs, under tents, give many examples of bad taste, and, as of
lately, election campaigns; all that can be watched on television as well. The general
state of things is the fact that there is currently no cultural nor national policy
whatsoever against kitsch. It is to be expected that education and culture will stand up
against the prevalence of kitsch or stop it.
Key words: subculture, taste, musical taste, kitsch, mass media, mass culture
.ЛИТЕРАТУРА
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
104
Адорно, Т. (1968): Филозофија нове музике, Нолит, Београд
Божиловић, Н. (2002): Кич, Зограф, Ниш
Ђило, Д. (1989): Појам кича, Књижевност 3, Београд
Гиц, Л. (1976): Феноменологија кича, БИГЗ, Београд
Глушчевић, З. (1990): Живот у ружичастом, Просвета, Београд
Еко, У. (1973): Култура информација комуникација, Нолит, Београд
Јевремовић, З., Телевизијска презентација новије српске народне пјесме,
Социолошки преглед 1-4.
Калинеску, М. (1977): Лица модернитета, Стварност, Загреб
Клосковска, А. (1985): Масовна култура-критика и одбрана, ИРО
Матица Српска, Нови Сад, Београд
Коковић, Д. (2005): Пукотине културе, Прометеј, Нови Сад
Коковић, Д. (2000): Култура и Уметност, Академија уметности, Нови
Сад
Култура и образовање, Научни скупови, Филозофски факултет у Б.
Луци, Бањалучки новембарски сусрети, књига 7, том 1 и 2, Бања Лука,
2006.
Маркузе, Х. (1968): Човјек једне димензије, Веселин Маслеша, Сарајево
Мол, А. (1983): Кич- уметност среће, Градина, Ниш
Славов, И. (1990): Кич-спектар, Наука и искуство, Софија
Petrić D. N.: ...REAKCIJA NA ... NASILJE U PORODICI
Orginalni naučni rad
UDK 364.63-055.2:343.85
DOI br.107251/SVR1306105P
COBISS.BH-ID 3690264
DRUŠTVENA REAKCIJA NA RODNO
ZASNOVANO NASILJE U PORODICI
Dr sci Natalija D. Petrić1
Ministarstvo porodice, omladine i sporta Vlade Republike Srpske
Apstrakt: Iako je nasilje prema ženama, a posebno nasilje u porodici,
problem koji pogađa žene širom planete, ono ipak nije bilo prepoznato kao kršenje
ljudskih prava sve do osamdesetih godina 20. vijeka. Nakon što je rodno zasnovano
nasilje prema ženama u porodici prepoznato na međunarodnom nivou kao poseban
oblik kršenja ženskih ljudskih prava, zemlje članice Ujedinjenih nacija i Savjeta Evrope
pristupile su donošenju zakona kako bi sankcionisale ovu vrstu nasilja. Ovaj proces nije
mimoišao ni Republiku Srbiju, Republiku Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. Ubrzo po
usvajanju ovih propisa postalo je jasno da su oni samo prvi korak ka sprečavanju nasilja
u porodici. Da bi se u pravu na život slobodan od nasilja u porodici i uživalo, osim
izmjene pravnih propisa potrebno je uticati i na izmjenu nepisanih društvenih normi
koje nameću ženama i muškarcima pravila ponašanja koja su u određenom vremenu i
na određenom prostoru prihvaćena kao uobičajena. Da bismo razumjeli zbog čega se
današnji stvarni položaj žena razlikuje od onoga koji im je formalno omogućen pravnim
propisima, kako međunarodnim, tako i regionalnim i nacionalnim, drugim riječima, da
bismo dali odgovor na pitanje zbog čega i danas naše društvo i pojedinci koji ga čine
opravdavaju nasilje prema ženama, ali i razumijemo zašto žene trpe nasilje iako ga
pisana pravila ne dozvoljavaju, neophodno je sagledati širi društveni kontekst unutar
kojeg se nasilje prema ženama događa. Analiza ovih normi ukazuje na teškoće sa
kojima se suočavaju žene koje odluče postupiti na drugačiji način od onog njima
propisanog i očekivanog.
Ključne riječi: rodno zasnovano nasilje, društvene norme, pravne norme,
nasilje u porodici, interpretacija svjedočenja žrtava.
UVOD
O nasilju prema ženama počelo se govoriti tek sedamdesetih
godina prošlog vijeka kada je, prvo u Velikoj Britaniji, a zatim i u SAD-u,
ženski pokret, potpomognut teoretičarkama feminističke orijentacije,
skrenuo pažnju svjetske javnosti na nasilje prema ženama i počeo
zahtijevati društvenu reakciju i stavljanje ovog problema na politički
1
Dr sci Natalija Petrić je diplomirana pravnica, Viša stručna saradnica u
Ministarstvu porodice, omladine i sporta Vlade Republike Srpske, članica nevladine
organizacije Udružene žene Banja Luka. Doktorica je interdisciplinarne naučne oblasti
rodnih studija.
105
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (105-117)
dnevni red2. Nakon pritiska ženskih grupa širom svijeta da se nasilje prema
ženama prepozna i prizna kao teško kršenje ljudskih prava, a potom i
zabrani nacionalnim zakonima, preovladavalo je mišljenje da je „sve što je
potrebno učiniti da se žene zaštite od nasilja i učinjeno. Smatra se da žene,
ukoliko žele da se zaštite od nasilja, treba da počnu da se koriste pravima
koje im zakoni priznaju“3. Nažalost, priznavanje prava na život slobodan
od nasilja i primjena ovog prava u praksi su i u ovom slučaju pokazali da
su zakoni samo prvi, neophodan korak ka životu slobodnom od nasilja.
Zorica Mršević je, ukazujući na raskorak između pravom priznatog i
svakodnevnog, naglasila da je “problem sa pravnom diskriminacijom da
ona nastavlja svoje faktičko postojanje i onda kada se diskriminatorni
propisi konačno promene, ili ukinu, tj. nastave da proizvode dejstvo, ali u
vidu predrasuda, stereotipnih običaja, komunikacionih modela, duboko
ukorenjenog nepoverenja, ili već nekim drugim instrumentima strukturalne
diskriminacije”4. I autori Preporuke Rec2002 (5) Savjeta Evrope za zaštitu
žena od nasilja smatrali su da nasilje prema ženama treba shvatiti u širem
društvenom kontekstu, pa su ističući strukturalne razloge nasilja prema
ženama ukazali na nasilje kao posljedicu društvene konstrukcije, tradicije,
navika i vjerovanja koji dopuštaju počiniocu da upotrijebi silu kao sredstvo
dominacije i kontrole (član 54)5. Studija Ujedinjenih nacija o svim
oblicima nasilja prema ženama kao strukturalne uzroke nasilja nad ženama
navodi patrijarhat i druge odnose dominacije i subordinacije, pojedine
običajne, tradicionalne i religiozne kulturne norme i prakse i ekonomske
2
Buzawa, S. E.; Buzawa, G. V. (1993): The Scientific Evidence is Not
Conclusive Arrest Is No Panacea, Current Controversies on Family Violence. Ed.
Gelles, J. Richard; Donileen, R. Loseke, SAGE Publications, Newbury Park, London,
New Delhi, 337-356, p. 341; Petrušić, N.; Konstantinović Vilić, S. (2010):
Porodičnopravna zaštita od nasilja u porodici u pravosudnoj praksi Srbije. Autonomni
ženski centar Beograd, Ženski istraživački centar za edukaciju i komunikaciju, Niš, p.
13; Hayes, C. (2007): Tackling violence against women: a worldwide aproach. GenderBased Violence. Eds. Terry, Geraldine, and Hoare, Joanna, Oxfam GB, Oxford. 1-13, p.
1; Stanko, A. E. (2006): Theorizing About Violence: Observations From the Economic
and Social Research Council's Violence Research Program, Violence Against
Women20; 12; 543, Downloaded from http://vaw.sagepub.com by Natalija Petric on
October 5, 2008, p. 546; Yllö, A. K. (1993): Through a Feminist Lens Gender, Power,
and Violence. Current Controversies on Family Violence, ed. Gelles, J. Richard;
Donileen, R. Loseke, SAGE Publications, Newbury Park, London, New Delhi, 47-62,
p. 49-53, United Nations (2006): In-depth study on all forms of violence against
women, Report of Secretary General. <http://daccessdds.un.org/doc/ UNDOC/GEN
/N06/419/74/PDF/N0641974.pdf?OpenElement>. Pristupljeno: 05.04.2013, p. 13;
Ignjatović, T. (2011): Nasilje prema ženama u intimnom partnerskom odnosu: Model
koordiniranog odgovora zajednice. Rekonstrukcija ženski fond, Beograd, p. 83-84.
3
Voet, R. (2006): Feminism and Citizenship. SAGE Publications, London s 72.
4
Mršević, Z. (2011): Ka demokratskom društvu – rodna ravnopravnost. Institut
društvenih nauka, Beograd, p. 41.
5
Preporuka Rec(2002)5 Komiteta ministara državama članicama o zaštiti žena od
nasilja i Memorandum sa objašnjenjima, Savet Evrope. Autonomni ženski centar,
Beograd, Program razvoja dobrih praksi protiv nasilja u porodici.
<http://womenngo.org.rs/images/prevod2002-web.pdf>. Pristupljeno 05.04.2013.
106
Petrić D. N.: ...REAKCIJA NA ... NASILJE U PORODICI
nejednakosti6. U izvještaju Evropske komisije iz 2010. godine koji se,
između ostalog, bavio i analizom teorija koje ispituju okolnosti koje
doprinose opstajanju nasilja prema ženama, nasilja zasnovanog na
seksualnom opredjeljenju i nasilja prema djeci, izdvojena su 24 faktora
koja se u literaturi, koja je analizirana pominju kao faktori koji utiču na
perpetuiranje nasilja. To su, između ostalih, obezvređivanje žena koje
počiva na materijalnom i kulturalnom potčinjavanju žena, rodnim
nejednakostima, zloupotrebi moći i patrijarhalnim idejama koje podupiru
vjerovanja o ispravnom ponašanju žena i muškaraca, masku-liniteti koji se
na opštem nivou koriste kao ključni argument kojim se objašnjava pritisak
na muškarce da udovolje standardima muškosti, zatim kodeksi časti kojima
se određuju pravila, ali i sankcije za one koji tako ne postupe, stereotipi
koji podržavaju uvjerenja o mjestu i ulozi žena i muškaraca u društvu
kojima se objašnjava kakvi bi oni 'prirodno' trebali da budu, zatim pravila
poslušnosti koja služe kao metod disciplinovanja žena koja prekrše pravila
ponašanja, društvene nagrade i počasti koje pripadaju onima koji/e se
dokažu kao oni i one koji znaju gdje im je mjesto unutar nepisanih pravila
društvenog ponašanja7. Svi ovi razlozi ukazuju da je, da bi se u pravu na
život slobodan od nasilja u porodici i uživalo, osim usvajanja pravnih
propisa potrebno, što je mnogo teže, uticati i na izmjenu nepisanih
društvenih normi koje nameću ženama i muškarcima pravila ponašanja,
koja su u određenom vremenu prihvaćena kao uobičajena.
DRUŠTVENI KONTEKST NASILJA U PORODICI
Možemo reći da se većina žena koje žive u današnjoj Srbiji,
Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, barem većina onih koje trpe nasilje u
porodici, bez obzira na zakonski okvir koji im priznaje pravo na život
slobodan od nasilja, ponaša u skladu sa društvenim očekivanjima i
pravilima koja im se ovim očekivanjima nameću. Pored udovoljavanja
nepisanim pravilima kojima se određuje njihovo mjesto i uloga u društvu,
žene žrtve nasilja u porodici dodatno se susreću sa društvenim
očekivanjima koja su u direktnoj suprotnosti sa ovim pravilima. Jedno od
najčešćih društvenih očekivanja od žena žrtava nasilja u porodici jeste
očekivanje da napuste počinioca nasilja. Naime, prvo pitanje, koje se
postavlja kada je u pitanju žena koja preživljava nasilje u porodici, jeste:
„Zašto ga ne napusti“8? Nažalost, kako to En Džouns (Ann Jones)
primjećuje, na pitanje upućeno ženi žrtvi nasilja u porodici zašto ne napusti
počinioca nasilja i ne očekuje se odgovor, ovo pitanje u stvari prenosi stav
onoga ko postavlja pitanje, stav po kojem je za nasilje odgovorna žena koja
trpi nasilje, a ne počinilac koji ga vrši, ne država čiji je interes povrijeđen
6
United Nations, ibidem, p.28-33.
European Commission (2010): Feasibility study to assess the possibilities,
opportunities and needs to standardise national legislation on violence against women,
violence against children and sexual orientation violence. Daphne, European
Commission, Luxembourg, Publication of the European Union, p. 158-164.
8
Jones, A. (1994): Next Time, She'll Be Dead. Beacon Press, Boston, 129.
7
107
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (105-117)
kršenjem propisa. Stav po kojem bi, da zaista želi prestati trpiti nasilje,
žena napustila onoga koji to nasilje vrši. S druge strane, ovo pitanje bi,
prije samo stotinu godina, a možda i manje, glasilo sasvim drugačije. Da je
kojim slučajem žena napustila muža nasilnika pitali bi se: „Zašto ga je
napustila?“ Jer, u to vrijeme, a nažalost, pravila po kojima većina žena živi
nisu se mnogo izmijenila ni do danas, bilo je „nezamislivo da žena napusti
muža i porodicu, svetu dužnost koju joj Bog i priroda nameću, da napusti
svoje obaveze i sudbinu, svoj život i ugrozi sreću i dobrobit svoje djece“ 9.
Danas pitanje koje se postavlja ženama koje trpe nasilje u porodici možda
glasi drugačije, ali posljedice napuštanja nasilnika su i danas, kao i
vijekovima unazad, slične.
Žena je ta koja odgovara za posljedice svoje odluke, bilo da
napusti, ili ne napusti počinioca nasilja. Razlika je u tome što danas većina
ljudi prepoznaje ne samo da žena ima pravo, već na neki način i obavezu
da napusti počinioca nasilja, čak se od žena očekuje da objasne zbog čega
to nisu ranije uradile, ali, još uvijek se ne prepoznaje obaveza društva da
im pomogne, da pruži zaštitu i podršku ženama koje napuste počinioce
nasilja10. Elizabet M. Šnajder (Elizabeth M. Schneider) smatra da bi
umjesto postavljanja pitanja ženama, trebalo pitati: „Zašto društvo toleriše
muškarce koji udaraju žene?“ Po njenom mišljenju „pitati ženu zašto ne
napusti počinioca nasilja je licemjerno, jer poriče kulturnu socijalizaciju
koja vaspitava mlade djevojke i žene da razmišljaju o braku i porodici kao
mjerilu za uspjeh, da podržavaju svog muža i ostanu uz njega održavajući
brak pod svaku cijenu, i koja okrivljuje žene koje u tome ne uspiju“11.
Osim toga, odgovornost za počinjeno nasilje prebacuje ponovo se sa
države i počinioca nasilja, na „stav žene (na njenu odgovornost) kao na
presudan faktor za napuštanje nasilnika i uzimanje kontrole nad vlastitim
životom”, čime se “može pomeriti pažnja sa odgovornosti nasilnika, kao i
sa pitanja društvene podrške i osnaživanja žene da izađe iz nasilja12“.
UZORAK I METOD ISTRAŽIVANJA
Istraživanje je provedeno korištenjem metode oral history koji se
već afirmisao u ovoj vrsti istraživanja i u domaćoj literaturi13. Razlog za
izbor ove metode je humanizacija statistika koje potvrđuju da su žene
dominantno osobe koje trpe nasilje u porodici. Svjedočenjem o iskustvu s
nasiljem u porodici i pokušaju izlaska iz nasilnog odnosa, traži se odgovor
9
Jones, A., Ibidem, p. 199, 200.
Jones, A. Ibidem, p. 201; Mahoney, R. M. (1995): Exit: Power And The Idea of
Leaving In Love, Work, And The Confirmation Hearings. Feminist Legal Theory II:
Positioning Feminist Theory Within The Law, ed. Frances E. Olsen, New York
University Press, New York. 375-411, p. 400.
11
Schneider, M. E. (2000): Battered Women and Feminist Lawmaking. Yale
University Press, New Haven and London.p. 78.
12
Ignjatović, T., ibidem, 55.
13
Savić, S. et al. (2008): Životne priče žena. "A šta ću ti ja jadna pričat..." Futura
Publikacije, Zavod za ravnopravnost polova, Ženske studije i istraživanja, Novi Sad.
10
108
Petrić D. N.: ...REAKCIJA NA ... NASILJE U PORODICI
na pitanje kakve su stvarne potrebe žena koje trpe nasilje u porodici14.
Potrebe ispitivanja života žena koje preživljavaju nasilje u porodici i
njihovih potreba ističe se i u referentnoj literaturi koja se bavi problemom
nasilja prema ženama: „Ključno pitanje sa kojim će se suočiti istraživači
intimnog partnerskog nasilja u predstojećoj deceniji jeste kako bi stvarni
životi žena, uključujući njihove potrebe za sigurnošću, zastupanjem i
podrškom, trebalo da utiču na državne politike. Gomila nedavno usvojenih
kao i predstojeće zakonske reforme su u obliku relativno nefleksibilnih,
jednoobraznih formi fokusiranih na savjetovanje, odstranjivanje i
kažnjavanje počinioca kako bi se odvratili od daljeg nasilja. Iako sistem
zaštitnih mjera odgovara potrebama i željama individualnih žena, on je
većim dijelom zasnovan na tretmanu počinioca, a ne na podršci žrtvama,
sve u svrhu preveniranja evenualnog budućeg nasilja. Ove reforme su u
velikoj mjeri žrtvovale kontekstualizovani pristup fokusiran na žene od
kojeg su potekle inicijative protiv nasilja prema ženama“15. Ova potreba
prepoznata je i na međunarodnom nivou. Analitičkom studijom Ujedinjenih nacija o svim oblicima nasilja prema ženama ističe se da je „najveći
nedostatak kvantitativnih istraživanja koji za uzorak imaju opštu
populaciju ili podatke dobijene istraživanjem korisnika usluga koje
obezbjeđuju određeni servisi, taj da su ovi podaci ograničeni. Takvim
istraživanjima možemo saznati koliko je žena imalo iskustvo sa nasiljem ili
koliko ih je prijavilo nasilje policiji, ali ona obezbjeđuju malo ili nimalo
informacija o iskustvima žena, kulturnom kontekstu nasilja ili preprekama
sa kojima se suočavaju žene pri pokušajima ostvarivanja svojih prava. Dok
kvantitativne metode daju podatke koji se mogu prikazati numerički,
kvalitativnim istraživačkim metodama dobijamo informacije koje su
prvenstveno predstavljene kroz narative, doslovne citate, opise, liste i
studije slučaja“16. Do sada sprovedena istraživanja u drugim državama na
sličan način ukazuju na važnost većeg korištenja iskustava žrtava nasilja u
porodici kao resursa koji pruža jedinstven uvid i znanje o problemu i koji
može doprinijeti uključivanju pojedinačnih perspektiva u važeće politike i
prakse i biti vodič budućih reformi17.
Identitet ispitanica zaštićen je izbjegavanjem korištenja imena,
inicijala, kao i pseudonima. Uz citate se navodi samo grad u kojem je
intervju obavljen. Tokom istraživanja, kao i nakon njega, poštovana su
pravila i protokoli preporučeni pri ovakvim vrstama istraživanja, kako bi se
osigurala maksimalna zaštita ispitanica18.
14
Savić et al., ibidem, p. 5-16.
Goodman, L.; Epstein, D. (2005): Refocusing on Women: A New Direction for
Policy and Research on Intimate Partner Violence, J Interpers Violence 2005; 20; 479,
Downloaded from http://jiv.sagepub.com by N. Petric on October 19, 2008, p. 479.
16
United Nations, ibidem, p. 65.
17
Goodman, L; Epstein, D. ibidem, p. 480; Nicols L; Feltey, M. K. (2003): The
Woman is Not Always the Bad Guy: Dominant Discourse and Resistance in the Lives
of Battered Women. VIOLENCE AGAINST WOMEN; 9; p. 785-6.
18
Sullivan, M. C.; Cain, D. (2004): Ethical and Safety Considerations When
Obtaining Information From or About Battered Women for Research Purposes J
15
109
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (105-117)
Rezultati – interpretacija iskustva žena žrtava nasilja u porodici
Izmjene u zakonima nisu mnogo uticale na odgovor država kada je
u pitanju podrška ženama koje trpe nasilje, bilo da se one odluče napustiti
nasilno okruženje ili ne. Čak i stavovi službenih lica koja provode zakone u
oblasti zaštite od nasilja u porodici još uvijek oslikavaju predrasude i
stereotipne stavove po pitanju uloge i mjesta žene u porodici i društvu19. O
tome svjedoče i iskustva ispitanica:
Kad sam davala tu izjavu u policiji, pita me policajac, doslovno: Kako si mogla imati s njim četvoro djece kad je on takav nasilan? Kako
sam mogla leć' s njim? Kaže: -Pa na sudu kad se sudi za silovanje, pita se
je li bila na njoj mini suknja i tako. Dolazim drugi put u Centar za socijalni
rad i pitam zašto nisu obišli djecu, socijalna radnica mi kaže: - Šta ti
misliš, ti si svoju guzicu sakrila! Ja dolazim u sud i pitam da li je zakazano
suđenje i kaže mi sutkinja: - Šta ti tražiš od mene, nisam ti ga ja birala!
Jesi ti izabrala svoga muža! I dolaziš ovdje, dosađuješ nekom'! (BiH)
Nedavno usvojene strategije kao izraz javnih politika Srbije,
Hrvatske i Bosne i Hercegovine u oblasti sprečavanja nasilja u porodici tek
prepoznaju obavezu djelovanja u pravcu zaštite žrtve i čine djelomični
pomak prema razmatranju obaveza država u tom pravcu. Slušajući iskustva
žena koje su preživjele nasilje u porodici, moglo bi se zaključiti da je
državna intervencija, što se tiče zaštite žrtava nasilja u porodici, usmjerena
na njihovo fizičko odvajanje od počinioca nasilja. Iako je po zakonima
Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine moguće izreći zaštitne mjere koje
se izriču počiniocima nasilja, i to, među ostalim i udaljenje iz stana, kuće
ili nekog drugog stambenog prostora kao i zabranu približavanja žrtvi
nasilja "u većini slučajeva [su] žene i djeca ti koji moraju da napuste kući
ili stan, a ne nasilnici20". Odnosno, i dalje preovladava stav po kojem je
žena ta koja treba da napusti nasilnika, pa čak i ako ona misli drugačije:
Kad je policija došla da mene odvede od kuće i odveli su me da
saslušaju, oni nisu trebali mene odvesti, oni su trebali njega odvesti. Ja
sam to govorila i tad' me niko nije sluš'o. Kad sam o'šla za posve, isto
nisam trebala ići iz svoje kuće, nego on. A da sam ja ostala u kući, to bi
bilo drugačije. Odvedi je da je ne ubije, policija je odradila ili sud i 'ajmo.
I tako se to niže svaki dan. (BiH)
Interpers Violence 2004; 19; 603 Downloaded from http://jiv.sagepub.com by Natalija
Petric on October 19, 2008; World Health Organization (2001): Putting Women First:
Ethical and Safety Recommendations for Research on Domestic Violence Against
Women. Department on Gender and Women's Health, Family and Community Health,
Switzerland, Geneva.
19
Petrić, N. (2010): Uticaj pravne regulative na zaštitu žene od rodno zasnovanog
nasilja. Magistarski program Rodne studije, Magistarske teze, Akademska 2006/2008.
godina, Knjiga III, ur. Babić Avdispahić, Jasminka, Jasna Bakšić Muftić, Ugo
Vlaisavljević, Centar za interdisciplinarne postdiplomske studije Univerziteta u
Sarajevu, Sarajevo. 213-332.
20
Nikolić Ristanović, V.; Dokmanović, M. (2006): Međunarodni standardi o
nasilju u porodici i njihova primena na Zapadnom Balkanu. Izdavačko grafičko
preduzeće Prometej, Beograd, p. 104.
110
Petrić D. N.: ...REAKCIJA NA ... NASILJE U PORODICI
Moj razlog, zašto sam došla ovde i način na koji sam došla uopšte
nije bio moj izbor. Nego je bio, bukvalno, nametnut, od strane Tima iz
Centra za socijalni rad mesta gde sam živela, jer su oni to smatrali kao
neophodan korak i kao neophodno rešenje, čak na neki način su mi
postavili ucenu. Ako ti to sada ne uradiš, mi ćemo tebe oceniti kao
nekompetentnog roditelja i tražićemo da ti uzmemo dete jer, u najboljem
interesu deteta je da ti moraš da ideš sad u Sigurnu kuću. (Srbija)
I policajac mi kaže: - Gle, za svaki slučaj je bolje pokupiti svoju
djecu pa otić' u Sigurnu kuću, nego da ja otvorim novine i vidim u
novinama tvoju adresu. A ti kako hoćeš. (Hrvatska)
Nepisane norme zadaju uloge ženama, određuje njihov položaj
unutar privatne, ali i javne sfere života i verbalizuju očekivanja koje
društvo od njih, kao žena, ima. Naravno da se ovim ne pretpostavlja da su
sve žene u istoj situaciji i da su sve žene na jednak način pogođene
društveno zadatim ulogama koje su im pripale. Sigurno je da postoje žene
koje se osjećaju dobro ispunjavajući stereotipne uloge stvarane vijekovima,
sigurno je da među njima ima i onih koje ne trpe nasilje od svojih partnera,
ali ima i onih koje nisu zadovoljne zadatim ulogama i koje ne mogu, niti
žele, odgovoriti očekivanjima koje im društvo nameće. Međutim, ne
udovoljiti zadatim ulogama, donijeti odluku da se prestane živjeti u skladu
sa nepisanim pravilima, nije nimalo jednostavno jer zahtijeva od žena da
„ponesu breme i preuzmu rizike koji idu uz njihovo obilježavanje kao onih
koje prave probleme“21. Ovo ilustruju i iskustva ispitanica:
Nažalost mi smo još strašno konzervativni. Uvijek bi bio neki
savjet za ženu šuti i trpi i nemoj stvarat' probleme i nemoj... Mislim,
stvarat' probleme! Pod velikim navodnicima i, tako da, al' eto, kol'ko
puta... Ja sam živjela u zgradi: - Jao, nemoj molim te, više zvat' policiju,
eto, sramotim cijelu zgradu. (Hrvatska)
Mnogo je teško živeti razveden, mnogo je teško živeti sa dvoje
dece a biti žensko. Mnogo je teško, to treba izdržati i suočiti se sa nekim
ljudima. Kad je mogao to da mi uradi muž... Ne znam. Borim se, suočavam
se sa nekim bez veze, nepotrebnim stvarima, našla sam neki pos'o, tu uvek
ono vide, mlado, dvoje dece, nema muža. Jako ružno. Jako ružno. (Srbija)
Za crkvu sam bila brakolomac, jer me svećenik jedan, za koga
kažu da mu je Gospa se ukazala, imala sam priliku doć do njeg', jer me
vjeroučitelj moje djece poslao kod njega, za njeg' sam bila brakolomac jer
sam ja neko ko je... Vjerovatno nasjeo na priče moga muža, koji je ... (BiH)
Pridržavajući se pravila o svojoj ulozi i mjestu u okviru porodice i
izvan nje, žene doprinose reprodukovanju rodnih odnosa. Prema Niri Juval
Dejvis (Nira Yuval Davis) ovi se odnosi "često vide kao bit kultura kao
načina života koji se prenosi sa generacije na generaciju"22. Svaki
21
Bejker Miler, Dž. (1997): Dominacija – potčinjenost. Feminističke sveske br.
7-8, Autonomni ženski centar, Beograd. 250-257, p. 25.
22
Yuval Davis, N. (2002): Imagined Boundaries and Borders: A Gendered Gaze.
European Journal of Women's Studies. Vol. 9(3). London: Sage Publications, 329 344. <http://ejw.sagepub.com.>. Pristupljeno 21.04.2009, p. 335.
111
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (105-117)
kolektivitet, bilo da se radi o porodici, užem ili širem prijateljskom krugu,
radnom mjestu, susjedstvu, ima svog poznavaoca tradicije, običaja i pravila
ponašanja koji se smatraju neophodnim za opstanak kolektiviteta, koji biva
konsultovan, kako u običnim prilikama, tako i u onim koji se smatraju
graničnim. Od njegovog ili njenog mišljenja nerijetko zavisi, ako ništa
drugo, ono dobar glas, obično žene, koja odluči prekoračiti ove granice.
U jednoj prilici, mene moja sestra zove: on plače kod nje, on će se
promijeniti, ona meni tvrdi, sto posto! Sestra koja je najviše stajala, koja je
najiskrenije bila na mojoj strani, koja nikad nije mogla razumit' kako sam
ja njemu mogla prelaziti preko takvih... Koja je meni sto puta rekla: - Da
je on meni nešto takvo rek'o, ja ne znam šta bi uradila, ne bi ostala, ne bi
bila... Ona mene zove! (BiH)
Kažem njemu: - Prijaviću te! Kaže: - Ako me prijaviš, poginućeš,
nećeš biti živa! I onda taj strah, ćuti, trpi! U stvari, ja sam čuvala njega, a
ne sebe. Ja sam čuvala njega i ugled svoje dece! Pričam mojoj sestri, kaže:
- Pa ti si ugledna, pa ti imaš sve, pa zar da brukaš decu, ćuti, trpi! Ćuti,
sad moraš, sad trpi, udala se ćerka, sramota! I onda je to meni došlo, pa
šta sam ja! Ceo život sam bila kažnjavana, ceo život nećeš da ideš ovde,
nećeš da ideš onde, ceo život! I onda se to meni, uzmem putnu torbu, odem
kod svoje sestre, kod sestre oni su svi, znaš: - Joj, pa šta si uradila,
ostavila si muža! Ja kažem: - Završilo, više nema! (Srbija)
Pa, bila mi je potrebna, između ostalog i podrška tih institucija, pa
podrška prijatelja, pa familije svoje, daleko od toga, ali, iskreno i na žalost
ću reć' da od sve svoje i mnogobrojne familije, imala sam podršku samo
ovih žena tu, u Sigurnoj kući, za koje je smatram da su moja familija, i, na
žalost, samo podršku djetetove krsne kume. Nikog drugog. Njezinog
supruga i jedne svoje najbolje prijateljice. Eto, nikog drugog, niko drugi,
da li nije želio ili nije znao, ne znam, ne želim u to ulazit', ali niko me drugi
nije podržao. (Hrvatska)
Dakle, osim nedostatka podrške od strane institucija, žene se
suočavaju i sa nedostatkom podrške od strane najbliže porodice i prijatelja
u slučaju da odluče prekinuti nasilnu vezu. Neke od sljedećih izjava
ispitanica dodatno potvrđuju ovaj zaključak:
Mama i baka su se bojale, vjerujem da ih je bilo i sramota, bojale
su se i da me vide! Mama je tad rekla meni da mene moja djeca ne
zanimaju, da sam ja htjela samo da spasim sebe što apsolutno nije tako, to
je mene jako uvrijedilo. U tom momentu, umjesto da me je zagrlila, da joj
ja kažem, hej mama, teško mi je, ne znam, moram da se nosim sa ovim...
Ona je smatrala da sam ja trebala nastaviti živjeti s njim, ma ne bih živjela
da imam desetoro, izvukla bih svih desetoro pa makar trajalo još sedam
godina izvukla bih ih! (Srbija)
Svi to gledaju na neki drugačiji način što sam i doživjela da na
kraju od nekih ljudi i od kojih se nisam nadala da će reagirat' nekako pa su
reagirali strašno ružno, prijateljice više nisu prijateljice, svi imaju neki
svoj stav, svi imaju neki svoj pogled i, nažalost, tako konzervativan da je to
nešto strašno, i eto. U biti, na kraju svega, moj muž je ispao žrtva a ne ja.
112
Petrić D. N.: ...REAKCIJA NA ... NASILJE U PORODICI
Eto tako se to gleda. Ja sam baba roga a on je jadan, jadan, bijedan, joj,
što mi je žao, što mi je žao... Nažalost mi smo još, a što sam ja rekla,
strašno konzervativni. I uvijek bi bio neki savjet za ženu šuti i trpi i nemoj
stvarat' probleme i nemoj... Mislim, stvarat' probleme! (Hrvatska)
Nisam zvala policiju, znate kako je to kod nas, ono, drži među
četiri zida. Moja bi mama rekla: - Kaži dušmaninu da se naslađuje a
prijatelju da mu je žalije, u biti, nekakva takva poslovica ima Naš odgoj.
Zato što svakoj mama kaže tako, što joj kaže starija sestra: - Pa biće bolje
kad djeca poodrastu. (BiH)
Uvriježena tradicionalna shvatanja, običaji i kulturalne prakse
održavaju stereotipnu ideju o mjestu i ulozi žena u društvu prvenstveno kao
majki, supruga i domaćica. Rijetko se koja žena, barem ona koja je svjesna
rizika prekoračenja granica i posljedica koje to prekoračenje nosi, odluči
"javno" odstupiti od društveno propisanih uloga koje im se nameću. Ovim
se ne želi sugerisati da su žene te koje su odgovorne za dugotrajno
održavanje poretka koji im nameću uloge u društvu, naprotiv, namjera je
ukazati na položaj u kome se žene koje odstupaju od društveno nametnutih
očekivanja od pola kojem pripadaju, nalaze. Na ovo ukazuje i Džin Bejker
Miler (Jean Baker Miller) prema kojoj „za dominantnu grupu postaje teško
i da zamisli da je neko od potčinjenih sposoban da obavlja željene
aktivnosti. Što je još važnije, i samim potčinjenima je teško da poveruju u
svoje sopstvene sposobnosti [...] potčinjeni se ohrabruju da razvijaju
karakteristike koje zadovoljavaju dominantnu grupu: pokornost, pasivnost,
poslušnost, zavisnost, nedostatak inicijative, nemogućnost delovanja,
odlučivanja, mišljenja i slično... Ako podređeni usvoje ove karakteristike
smatraju se dobro prilagođenima. ...ako podređeni pokažu potencijale, ili
još opasnije, razviju neke druge karakteristike - recimo inteligenciju,
inicijativu, upornost - obično nema u okviru dominantne grupe prostora za
priznavanje tih sposobnosti. Takvi ljudi će biti okarakterisani kao neobični,
ako ne i definitivno nenormalni. Neće biti prilike za direktnu primenu
njihovih sposobnosti u društvenim aranžmanima. (Koliko se žena pretvara
da su glupe!)“23. Ukoliko, ipak, neka žena (ili grupa žena) odluči prihvatiti
rizik i preuzeti svoj život u svoje ruke, njena (njihova) "akcija može
dovesti do kombinacije ekonomskog pritiska, društvenog ostrakizma i
psihološke izolacije - pa čak i dijagnoze o psihičkom poremećaju"24.
Nasilje prema ženama u takvim situacijama postaje 'društveno opravdano
sredstvo' koje se koristi kako bi se žene vratile na mjesto koje im pripada.
Ove predrasude i prakse opravdavaju rodno zasnovano nasilje i kontrolu
žena. Rodno zasnovano nasilje prema ženama proizlazi iz "rodnih
hijerarhija koje su dugotrajne i koje daju legitimitet nasilju prema ženama,
ono je institucionalizovano na svim nivoima: kući, porodici, zajednici,
društvu i državi"25. O ovome svjedoče i žene žrtve nasilja u porodici:
23
Bejker Miler, Dž., ibidem, p. 225.
Bejker Miler, Dž., ibidem, p. 255.
25
Mehta, M.; Gopalakrishnan, C. (2007): 'We Can': transforming power in
relationships in South Asia. Gender-Based Violence, eds. Geraldine Terry with Joanna
Hoare, Oxfam GB, Oxford. 97-105, p. 101.
24
113
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (105-117)
Kod nas u ulicu bila je jedna, bila je jedna ubijena, mi smo gledali,
mnogo smo gledali kako ju je tukao, iznosi je napolje, na ulicu i onda je
bije sa pesnicama u glavu. Jer oni su takvi, oni ne vole, oni vole da izvedu
ženu napolje da je biju i da gledaju kako oni to rade. Pa kao da su oni jaki
za žene, to je to. (Beograd)
Cela njegova porodica mi je pretila, nisam smela iz kuće sama da
izađem, nisam smela nigde da zovem, ništa! Možda to bude grubo, ali neki
put sam morala pitati i da odem u WC. (Kragujevac)
Koji je razlog tome? Ja sam mnogo razmišljala jer vidim da se u
Hrvatskoj, znači nije problem samo nasilje nad ženama, nego, jednostavno
se ti zakoni ne provode. Znači, ja sada prijavim svoga muža, imam
svjedoke, da je on nas i ekonomski maltretirao i psihički i stoji u zakonu da
je to kažnjivo, a meni je moja tužba odbijena. (Karlovac)
E, da Vam kažem, taj moj komšiluk, što sam rekla, on je mene
mogao tući da svak gleda, da niko ne bi priš'o. A svi su ga se bojali, eto
tako da kažem, je bio njegov, taj jedan brat, jednom zvao policiju, jedino
on, eto, kad, ne d'o Bog on mene tuče, ja bježim tom njegovom bratu što
živi preko puta nas. Niko nikad niko, da pokucam nekom na vrata, molim
vas, da se sakrijem, nemoj molim te, kaže, meni će problemi biti, svi ga se
boje. Eto, komšinica, to je zid, sve se čuje, kol'ko sam ja vrištala, kaže,
nisam ja ništa čula. Čim je policija njega odvela, to su svi izašli, sad su ko
ono, svi su čuli. To nikad, ono, niko neće da se petlja. (Sarajevo)
Brojna istraživanja koja su se bavila uzrocima nasilja prema
ženama pronašla su da patrijarhalne strukture i muška dominacija omogućavaju muškarcima da vjeruju da im je dozvoljeno zlostavljati žene.
Među faktorima koji doprinose pojavi nasilja prema ženama, pominju se
kulturalni faktori koji se, prema Gloriji Jacobs, ispoljavaju kroz ’duple
standarde’ za polove, norme ’časti’ i ’vjernosti’ koje se odnose na žene,
opravdavanje nasilja kao načina da se kontroliše ženska seksualnost,
shvatanja koja veličaju agresivnost i nasilje kao obilježja pravog muškarca,
društvena i religijska vjerovanja o potrebi kažnjavanja ’loše’ i zaštite
’dobre’ žene, kao i prihvatanje nasilnog rješavanja sukoba kao prihvatljivog26. Kulturološke specifičnosti prepoznaju i osobe koje rade u
skloništima/sigurnim kućama za žene, sa kojima je tokom terenskog
istraživanja obavljen razgovor, što ilustruje sljedeći primjer:
Pa ima tu tih kulturoloških specifičnosti, ovde je ipak patrijarhalno
vaspitanje, znači, svet sa nekim idejama kakvu ulogu ima žena, šta za nju
brak znači, šta treba, koje obaveze da prihvati, šta treba da istrpi, to je
neko nasleđe, do pre dve generacije nije se postavljalo pitanje neke
ravnopravnosti sada je navikavanje na nešto novo, mislim, jako brzo, i ne
postoji spremnost, ovde porodice prilično žive u proširenim domaćinstvima
gde prethodna, čak i dve generacije, znači i babe i dede su prisutne i
naprosto se taj model porodični diktira i svako ko pokuša nešto da promeni
26
Jackobs, G. (2003): Not a Minute More, Ending Violence Against Women.
UNIFEM, New York, p. 61-63.
114
Petrić D. N.: ...REAKCIJA NA ... NASILJE U PORODICI
zapravo nailazi na nasilje, nekada je to samo verbalno, nekada
ignorisanje, ali dolazi i do radikalnijih fizičkih nasilnih scena. (Zrenjanin)
Ovim se ne želi tvrditi da su kulturološki faktori statični, naprotiv.
Namjera je ukazati da su kao društveni konstrukt podložni promjenama i
ukazati na njihov uticaj na žene koje trpe nasilje i pred koje se postavljaju
očekivanja kojima one, usljed uticaja brojnih faktora, među ostalima i onih
koji su ovdje predstavljeni, teško mogu udovoljiti. A primjera koji su u
suprotnosti sa društveno očekivanim je malo. Riječima jedne od ispitanica
iz BiH: „Kod nas Vam malo žena ide, nema uzora, ja nisam imala neke
žene koja je otišla, imala sam ih dosta koje su prolazile kao ja ili slično. Ali
nisam imala, da kažem, 'ta je otišla, ta je uspjela'. Da mi je neko bio!“
ZAKLJUČAK
Zaštita žena od nasilja u porodici je obaveza države koja mora biti
jasno artikulisana kroz zakone i operacionalizovana kroz politike djelovanja. Žene imaju pravo na život slobodan od nasilja, obaveza države je da
im to pravo prizna, omogući da u njemu uživaju, a u slučaju kršenja prava,
obezbijedi svu neophodnu pomoć, podršku i zaštitu i spriječi da se nasilje
ponovi. Prepoznavanje i poznavanje potreba žena koje trpe ili su preživjele
nasilje u porodici neophodno je kako bi se uspostavile mjere intervencija
koje podržavaju stvarne potrebe žrtava i omogućio razvoj politika i praksi
koje će doprinijeti njihovoj zaštiti i uticati na smanjenje nasilja u porodici.
Dva su nivoa sprovođenja svake politike, pa tako i one koja se odnosi na
sprečavanje nasilja prema ženama u porodici. Prva se odnosi na prenošenje
političke volje u dokumente, kao što su zakoni, podzakonski akti, strategije, akcioni planovi. Ovaj nivo političke volje i odlučnosti države da se
suprotstavi nekom problemu, pa tako i nasilju prema ženama u porodici,
relativno je jednostavno sadržajno analizirati. Drugi nivo, koji se odnosi na
uticaj politika na rješavanje problema zbog kojeg su mjere njima planirane
ustanovljene, a posebno u dijelu koji se odnosi na mišljenje onih kojima su
te politike namijenjene, u ovom slučaju žena žrtava nasilja u porodici,
mnogo je teži za analizu. Sprečavanje ponavljanja nasilja, prepoznavanje
potreba žena koje preživljavaju nasilje u porodici i preuzimanje odgovornosti za rješavanje tih potreba, u svakom pojedinačnom slučaju, kada
država putem svojih institucija i svojih pisanih i nepisanih normi ne uspije
spriječiti nasilje prema ženama, obaveza je svake države. U suprotnom će i
dalje opravdavati nasilje prema ženama, unatoč pokušajima da se velikim
brojem usvojenih pravnih i političkih dokumenata predstavi drugačije.
SOCIAL REACTION TO GENDER-BASED VIOLENCE IN THE FAMILY
Natalija D. Petrić, PhD
Abstract: Although violence against women, especially domestic violence,
represents the issue that affects women across the planet, it has not been recognized as a
human rights violation until eighties of 20th century. Upon international level
recognition of gender-based violence as a special form of violation of women’s human
rights, countries members of the United Nations and Council of Europe initiated
process of adopting laws to sanction this form of violence. This process also happened
in Republic of Serbia, republic of Croatia, and Bosnia and Herzegovina. After adoption
115
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (105-117)
of these laws, it became clear they represent only the first step toward prevention of
domestic violence. In order to enable enjoyment of life free from domestic violence,
beside adoption of laws it is necessary to influence changes of unwritten social norms
that are imposing widely acceptable customary behavior of women and men in a certain
time, and within certain space. In order to understand why contemporary real position
of women differs from formally guaranteed rights embodied in international, regional,
and national laws, and to answer why our society and women and men individuals
justify violence against women, but also to understand why women endure violence
despite written norms that prohibit it, we need to examine wider social context in which
violence against women occurs. Analysis of these norms points at difficulties that
women face if they decide to act differently from written and expected code of conduct.
Key words: gender based violence, social norms, domestic violence,
interpretation of testimonies of victims
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
116
Bejker Miler, Dž. (1997): Dominacija – potčinjenost. Feminističke sveske br.
7-8, Autonomni ženski centar, Beograd, p. 250-257.
Buzawa, S. E.; Buzawa, G. V. (1993): The Scientific Evidence is Not
Conclusive Arrest Is No Panacea, Current Controversies on Family Violence.
Ed. Gelles, J. Richard; Donileen, R. Loseke, SAGE Publications, Newbury
Park, London, New Delhi, 337-356.
European Commission, (2010): Feasibility study to assess the possibilities,
opportunities and needs to standardise national legislation on violence against
women, violence against children and sexual orientation violence. Daphne,
European Commission, Luxembourg, Publication of the European Union.
Goodman, L., Epstein, D. (2005): Refocusing on Women: A New Direction for
Policy and Research on Intimate Partner Violence, J Interpers Violence 2005;
20; 479, Downloaded from http://jiv.sagepub.com by Natalija Petric on
October 19, 2008.
Hayes, C. (2007): Tackling violence against women: a worldwide aproach.
Gender-Based Violence. Eds. Terry, Geraldine, and Hoare, Joanna, Oxfam
GB, Oxford. 1-13.
Ignjatović, T. (2011): Nasilje prema ženama u intimnom partnerskom odnosu:
Model koordiniranog odgovora zajednice. Ženski fond, Beograd.
Jackobs, G. (2003): Not a Minute More, Ending Violence Against Women.
UNIFEM, New York.
Jones, A. (1994): Next Time, She'll Be Dead. Beacon Press, Boston.
Mahoney, R. M. (1995): Exit: Power And The Idea of Leaving In Love, Work,
And The Confirmation Hearings. Feminist Legal Theory II: Positioning
Feminist Theory Within The Law, ed. Frances E. Olsen, New York University
Press, New York, p. 375-411.
Mehta, M., Gopalakrishnan, C. (2007): 'We Can': transforming power in
relationships in South Asia. Gender-Based Violence, eds. Geraldine Terry
with Joanna Hoare, Oxfam GB, Oxford, p. 97-105.
Mršević, Z. (2011): Ka demokratskom društvu – rodna ravnopravnost. Institut
društvenih nauka, Beograd.
Nichols, L., Feltey M. K. (2003): The Woman is Not Always the Bad Guy:
Dominant Discourse and Resistance in the Lives of Battered Women.
VIOLENCE AGAINST WOMEN; 9; 784.
Nikolić Ristanović, V., Dokmanović, M. (2006): Međunarodni standardi o
nasilju u porodici i njihova primena na Zapadnom Balkanu. Izdavačko
grafičko preduzeće Prometej, Beograd.
Petrić D. N.: ...REAKCIJA NA ... NASILJE U PORODICI
14. Petrić, N. (2010): Uticaj pravne regulative na zaštitu žene od rodno
zasnovanog nasilja. Magistarski program Rodne studije, Magistarske teze,
Akademska 2006/2008. godina, Knjiga III, ur. Babić Avdispahić, Jasminka,
Jasna Bakšić Muftić, Ugo Vlaisavljević, Centar za interdisciplinarne
postdiplomske studije Univerziteta u Sarajevu, Sarajevo, p. 213-332.
15. Petrušić, N., Konstantinović Vilić, S. (2010): Porodičnopravna zaštita od
nasilja u porodici u pravosudnoj praksi Srbije. Autonomni ženski centar
Beograd, Ženski istraživački centar za edukaciju i komunikaciju, Niš.
16. Preporuka Rec (2002): 5 Komiteta ministara državama članicama o zaštiti
žena od nasilja i Memorandum sa objašnjenjima, Savet Evrope. Autonomni
ženski centar, Beograd, Program razvoja praksi protiv nasilja u porodici.
<http://womenngo.org.rs/images/prevod2002-web.pdf>.Pristupljeno 5.4.2013.
17. Savić, S. et al. (2008): Životne priče žena. "A šta ću ti ja jadna pričat..." Futura
Publikacije, Zavod za ravnopravnost polova, Ženske studije, Novi Sad.
18. Schneider, M. E. (2000): Battered Women and Feminist Lawmaking. Yale
University Press, New Haven and London.
19. Stanko, A. E. (2006): Theorizing About Violence: Observations From the
Economic and Social Research Council's Violence Research Program,
Violence Against Women20; 12; 543, Downloaded from
http://vaw.sagepub.com by Natalija Petric on October 5, 2008.
20. Sullivan, M. C., Cain, D. (2004): Ethical and Safety Considerations When
Obtaining Information From or About Battered Women for Research Purposes
J Interpers Violence 2004; 19; 603 Downloaded from http://jiv.sagepub.com
by Natalija Petric on October 19, 2008.
21. United Nations (2006): In-depth study on all forms of violence against women,
Report of Secretary General. <http://daccessdds.un.org/doc/UNDOC/GEN/
N06/419/74/PDF/N0641974.pdf?OpenElement>. Pristupljeno: 05.04.2013.
22. Voet, R. (2006): Feminism and Citizenship, SAGE Publications, London.
23. World Health Organization (2001): Putting Women First: Ethical and Safety
Recommendations for Research on Domestic Violence Against Women.
Department on Gender and Women's Health, Family and Community Health,
Switzerland, Geneva.
24. Yllö, A. K. (1993): Through a Feminist Lens Gender, Power, and Violence.
Current Controversies on Family Violence, ed. Gelles, J. Richard; Donileen,
R. Loseke, SAGE Publications, Newbury Park, London, New Delhi, 47-62.
25. Yuval Davis, N., Stoetzler, M. (2002): Imagined Boundaries and Borders: A
Gendered Gaze. European Journal of Women's Studies. Vol. 9(3). London:
Sage Publications, 329 - 344. <http://ejw.sagepub.com.>. Pristupljeno
21.04.2009.
117
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (118-140)
Pregledni rad
UDK 316.334.3:316.77
DOI br.107251/SVR1306118B
COBISS.BH-ID 3690520
ODGOVORNOST ZA JAVNU RIJEČ
Doc. dr Ostoja Barašin1
Prof. dr Zoran Kalinić2
Doc. dr Milovan Milutinović3
Nezavisni univerzitet Banja Luka
Apstrakt: Sloboda govora i odgovornost za javno izrečeno stoje u direktnom
odnosu međuzavisnosti. Sloboda je preduslov odgovornosti, odnosno bez slobode nema
odgovornosti. Ako je sloboda javnog izražavanja ograničena, ili ne postoji, odgovornost
za javnu komunikaciju preuzimaju diktatori, totalitarni režimi, političke partije, vjerske
organizacije, odnosno kolektiviteti. Samo slobodan pojedinac može biti odgovoran,
odnosno preuzeti odgovornost za javno izrečeno. Nema slobode bez odgovornosti, jer
sloboda pojedinca seže toliko daleko dok ne ugrožava slobodu drugog. Sloboda je
preduslov za funkcioniranje medija i ostvarivanja odgovornosti za javnu riječ.
Politička kultura kao dio opšte kulture znači unošenje reda u politički život,
odnosno u javno polje. Političku kulturu čine vrijednosti, uvjerenja, ubjeđenja, stavovi,
simboli, stilovi i obrasci političkog djelovanja i ponašanja pojedinca i društva. Ona
presudno utiče na izbor ciljeva i pravaca po kojima se pojedinci, društvo i država kreću
i razvijaju. Od nivoa razvijenosti političke kulture zavisi uređenost političkog poretka.
Što je nerazvijenija politička kultura pojedinaca, to su veće mogućnosti uzurpacija i
manipulacija. I obrnutno: što je ona razvijenija, politička zajednica je uređenija. U
formiranju političke kulture društva najveću odgovornost imaju političke i duhovne
elite i elite znanja. One pomoću obrazovanja i socijalizacije, ali i posrednog uticaja na
vaspitanje, imaju presudnu ulogu. Takođe, veliku ulogu imaju mediji.
Ključne riječi: mržnja, govor mržnje, politička kultura, odgovornost za
izgovorenu riječ, medij.
UVOD
''Čim se okupi desetak naših ljudi, odmah počinju sporovi, svađe i tuče
zbog vjerskih, nacionalnih i političkih podjela i razlika u mišljenju:
nepristrasno oko, koje posmatra sa strane, odmah primjećuje jaku borbu
interesa i slabu brigu o istini.''
Đuro Šušnjić
1
Doktor socioloških nauka, naučna oblast sociologija kulture, profesor
sociologije i antropologije na NUBL
2
Doktor pravnih nauka i doktor menadžmenta, profesor na Nezavisnom
univerzitetu Banja Luka
3
Doktor političkih nauka, profesor na fakultetu političkih nauka Nezavisnog
univerziteta Banja Luka
118
Barašin O., Kalinić Z., Milutinović M.: ODGOVORNOST ZA ... RIJEČ
Demokratija, kao način funkcionisanja društva, neminovno nameće
pitanje osjećanja odgovornosti za izgovorenu riječ, kao i učinjena djela.
Ovakvo poimanje demokratije podrazumijeva djelovanje u granicama
razuma, čime se daje doprinos ličnom i zajedničkom životu društva kao
cjeline, ali i pojedinca. Demokratija, kao društveni koncept, omogućava
prohodnost različitim idejama i uvjerenjima bez obzira ko je nosilac istih, a
to je prednost demokratije koja ne počiva na sistemu ideja i pogleda.
U osnovi, unutar same BiH, kao državne strukture i društva, ne
postoji konsenzus o željenom pravcu kretanja, nema vođstva niti realnih,
materijalnih osnova za integrativne procese. Više energije se ulaže u
opstrukciju rješenja nego u građenje pretpostavki za razrješenje brojnih
unutarnjih konflikata. ''Jedno od upadljivih obilježja političko-kulturnih
procesa na tlu BiH (posmatrano u širem istorijskom periodu) jeste
nerazvijenost duže i stabilnije demokratske tradicije, odnosno dvojstvo i
protivrječnost između autoritarne i slobodarske (više narodne nego
građansko demokratske) komponente u političko-kulturnim tokovima na
tlu BiH4.'' Politička scena u BiH na sve liči samo ne na ozbiljnu političku
scenu. Nažalost, Đuro Šušnjić s pravom kaže da su naši političari,
nesposobni da sastave mudru i lijepu rečenicu i ne prestaju da brbljaju:
manjak mislilaca nadomješta se viškom brbljivaca. A ovi i o miru govore
jezikom rata, npr. kada kažu ''borimo se za mir''5.
Politika i političko djelovanje predstavljaju značajnu društvenu
aktivnost i kao takva neminovno traži red. Unošenje reda u politički život
eliminiše nered koji u svakom pogledu parališe napredak.6 ''Ako ne sa
etičkog, a ono sa estetskog stanovišta, svaki red je nadmoćan neredu, jer je
svaki oblik u prednosti nad zbrkom. Ništavilo – to je nešto bez oblika.
Imati oblik znači imati identitet. Biti bez oblika znači nemati identitet.
Nemati identitet znači biti mrtav. Jer šta drugo znači smrt nego nestajanje
svakog oblika. Bezoblična građa je načelo nereda i tame, oblik je načelo
reda i svjetlosti: to nije pogled uperen prema predmetu nego posmatraču!
Dijeljenje vremena na dane, nedjelje, mjesece, godine, stoljeća i
milenijume jeste kulturna nagodba koja je vremenom postala prirodna kao
što je disanje prirodno. To je svojevrsno unošenje reda u nered, mogućnost
da se utiče na oblikovanje života, utiskivanje svoga ljudskog postojanja''.7
4
Vejnović D., Politička kultura, Udruženje defendologa RS, 2003, s. 10.
Šušnjić Đ., Drama razumijevanja, Čigoja štampa, Beograd, 2004, s. 51.
6
''Tlo političke kulture ili 'političko podneblje' je prostor na kome neki sistemi
mogu uspijevati i razvijati se brže ili sporije, podržavani posebnim političkim
mentalitetom ljudi koji na tom prostoru žive. Razumljivo, ovu konstataciju ne treba
uzeti fatalistički, kao apsolutni determinizam političkih oblika (Veber), već kao skup
činilaca koji su značajni za formacije političkog organizovanja i političkog života, koje
su čest predmet zabluda, nepoznavanja ili nepriznavanja, čak i u vladajućim grupama,
sa posledicama koje mogu biti porazne za društvo i njegov istorijski razvitak''
(Enciklopedija političke kulture, 1993:832).
7
Šušnjić Đ., Drama razumijevanja, Čigoja štampa, Beograd, 2004, s. 168.
5
119
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (118-140)
Naši su zakoni i praksa u pogledu sankcionisanja za javno
izgovorenu riječ, koja se može smatrati govorom mržnje, manjkavi. Istina,
imamo Zakon o sprečavanju diskriminacije i to djelimično može
zadovoljiti uslove, ali naši krivični zakoni nemaju predviđeno krivično
djelo govora mržnje, već samo rasizma, nacionalne netrpeljivosti itd.
Važno je imati na umu da se govor mržnje ne može vezati isključivo uz
medije. Javne ličnosti, naročito političari, moraju voditi računa o javno
izgovorenoj riječi, jer se upravo oni služe govorom mržnje kao i novinari.
Naše društvo još uvijek nije organizirano da može u pravom smislu
odgovoriti na ovu vrlo rasprostranjenu pojavu, zbog čega se moraju
napraviti odlučni iskoraci u tom pravcu. Ne smije se miješati govor mržnje
sa slobodom govora. Sloboda govora jeste nešto što treba zaštititi, ali ona
ne znači istovremeno i neodgovornost.
Iako smo u osamnaestoj godini tranzicije Bosne i Hercegovine, a
kraja ni na vidiku. Tenzije rastu iz godine u godinu, međunarodno
prisustvo se i dalje održava i čeka da neko nametne rješenje silom. Zemlja
je u tranzicijskom ćorsokaku, jer se ovaj proces provodi nekritično i svaka
grupacija forsira ona tranziciona rješenja koja najbolje odgovaraju toj
političkoj, ekonomskoj ili društvenoj grupaciji. Mir je postignut, mada je
rat još veoma prisutan u mentalitetu, prije svega, političkih vođa koji se i
dalje ponašaju kao da rat traje, ali i stanovništva koje rijetko primjenjuje
kritički pristup informacijama i propagandi, kojom je obasuto. Na sceni su
organizovane grupe i organizovani mediji koji oblikuju neorganizovanu
javnost koja predstavlja kolektivnost prostog zbira pojedinaca.
KOMUNIKACIJA I NJEN ZNAČAJ ZA DRUŠTVENE ODNOSE
Nije potrebno učiti nas da komuniciramo, ali zato je važno naučiti
kako da komuniciramo.
Komunikacija je dio kulture i obuhvata model kulturnog ponašanja kojim su obuhvaćene prećutne pretpostavke i pravila koja pripadnici
neke grupe slijede u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji. Pravila neke
kulture određuju ko sa kim u kojim prilikama i u kom obliku, kao i o kojim
sadržajima može, smije ili mora komunicirati. Komunikacija među ljudima
je intenzivna, složena i raznovrsna. Stalni je pratilac ljudskih aktivnosti i
sastavni je dio cjelokupnog ponašanja čovjeka. „Kao izrazito socijalno biće
kojem je potreban kontakt sa drugim ljudima, čovjek stalno komunicira ili
zamišlja da komunicira sa drugim ljudima. Kada ne komunicira sa drugima
obraća se samom sebi, komunicira sa sobom''.8 Još sedamdesetih godina
dvadesetog vijeka američki komunikolog Frank Dance (i mnogi drugi) je
identifikovao i sistematizovao preko 100 definicija komunikacije. Iz
mnoštva tih definicija može se zaključiti da komunikacija predstavlja
uspostavljanje zajedništva jednog živog bića sa drugim i bez međusobnog
sporazumijevanja ljudi, bez mogućnosti takvog sporazumijevanja društveni
život ne bi bio moguć, a posebno bi nemoguć bio proces rada koji spada u
8
120
Rot N., Znakovi i značenja, Platon, Beograd, 2004, s. 22.
Barašin O., Kalinić Z., Milutinović M.: ODGOVORNOST ZA ... RIJEČ
temelje društvenog života. Komuniciranje omogućava pojedincu da
uspostavi komunikacijske kontakte sa drugim ljudima, da sa njima sarađuje
u proizvodnji, materijalnoj i kulturnoj, da nadiđe granice svoje individualne svijesti i postane učesnik kolektivnih psihičkih zbivanja. Navedene
definicije naglašavaju krucijalnu važnost komunikacije za razmjenu
značenja, sporazumijevanje, socijalizaciju, društveni poredak i civilizacijsko uzdizanje kako pojedinaca, tako i kolektiviteta. Ona je, dakle,
imanentna čovjeku. Interakcije u komunikativnom procesu svjedoče o
demokratičnosti, odnosno njihov izostanak o nedemokratičnosti odnosa.
Komunikacija je pokretač civilizacijskih i socijalizacijskih procesa i u
osnovi je njihovog progresa i predstavlja pravi motor ljudske istorije.
Tri su osnovna elementa svake komunikacije: poruka, njen
pošiljalac i primalac. ''Zahvaljujući najviše razvijenosti simboličke funkcije
i intenzivnom korišćenju simbola, prvenstveno izgrađenom simboličkom
sistemu kao što su ljudski govor i razni jezici, čovjek je postao drugačije,
znatno moćnije i razvijenije biće od svih ostalih živih bića''.9
Pojam komunikacija potiče od latinskog glagola comunicare, koji
znači učiniti zajedničkim, odnosno saopštiti. Osnovna etimološka određenja pojmova comunicare i comunicatio upućuju na činjenicu da djelatnost opštenja čini sam temelj komunikacije, a u principu oni predstavljaju
uspostavljanje zajednice, odnosno, društvenosti. Dakle, komunikacija je
svojstvena samo društvu i čini njegov konstitutivni elemenat. Bez društva
nema ni komunikacije. ''Sa-opštiti u ovom kontekstu znači nešto s-družiti,
odnosno, dovesti svoje djelovanje u sklad sa zajednicom i društvenim
životom. U tom smislu, komunikacija je po svojoj suštini prelaz od
individualnog ka kolektivnom''.10 Sveobuhvatna je i predstavlja centralni
fenomen kulture i, kao takvoj, nikada joj nije moguće odrediti početak i
kraj. Glagol komunicirati i imenica komunikacija obuhvataju sve od
saopštavanja, javljanja, obavještenja, prenošenja znanja, sporazumijevanja,
razmjene misli, ideja i osjećanja, preko prenošenja poruka i informacija, do
razgovora, razumijevanja, duhovnog druženja, opštenja, pa čak i slaganja
sa samim sobom i sa drugima. Javljaju se na više nivoa, između dvije
individue, između pojedinca i grupe i između dvije i više grupa.
Smisao komunikacije je u razmjeni poruka, čije su funkcije
upozorenje, savjet, informacija, ubjeđivanje, izražavanje mišljenja. Neke
poruke su jasne i očigledne, dok druge mogu biti skrivene i nejasne. U
osnovi to znači da se kroz komunikativni proces neke poruke mogu
namjerno skrivati, a neke se mogu pojaviti, iako ih komunikator nije imao
namjeru saopštiti. Ta činjenica potvrđuje da komunikacija uključuje
razmjenu više od jedne poruke istovremeno. Samo značenje poruke
direktno zavisi od načina kodiranja, konteksta i načina saopštavanja. U
funkcionalnom smislu, komunikacija je proces emitovanja i primanja
znakova koji imaju tačno određeno značenje.
9
10
Isto, 25.
Tomić Z., Komunikacija i javnost, Čigoja, Beograd, 2007, s. 7.
121
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (118-140)
Polazeći od činjenice da je ljudska komunikacija raznovrsna, Rot
uočava više vrsta ljudske komunikacije. U tom smislu može se govoriti o
komunikaciji koja počiva na signalima i komunikaciji koja koristi simbole.
Komunikacija putem signala zasniva se na paralingvističkim znakovima,
na glasovnim odlikama koje prate govor, kao što su ritam i intonacija
govora. Pored toga, česta je komunikacija putem raznih pokreta i položaja
tela (kinezička komunikacija), odnosno komunikacija zasnovana na prostornom odnosu među učesnicima komunikacije.
Simbolička komunikacija počiva na znakovima nosiocima značenja i njihovim kombinacijama. Njima se prenose razne vrste namjerno
upućenih poruka. Najvažnija vrsta simboličke komunikacije, a koja počiva
na arbitriranim znakovima, jeste jezik.
Druga važna podjela komunikacije je podjela na verbalnu i neverbalnu komunikaciju. Verbalna se služi govorom ili pismeno fiksiranim
riječima i vezama riječi. Za neku ljudsku zajednicu zajednički simbolički
verbalni sistem nazivamo jezikom. Jezik je najznačajniji ljudski
komunikativni sistem.11
JEZIK KAO ELEMENT KOMUNIKACIJE
Čovjek, kao najsavršenije biće na Zemlji, razlikuje se od ostalih
bića po razumu i govoru. Jezik je najznačajnija tekovina ljudskog roda i
kao sistem znakova najsavršenije sredstvo za sporazumijevanje među
ljudima. ''Najvažniji simbolički sistem za čovjeka je govorni jezik. On
počiva na sposobnosti čovjeka da proizvodi glasove koji se povezuju u
sklopove glasova - riječi govora, a ove se kombinuju u još složenije cjeline
- rečenice i tekstove. Jezik kao simbolički sistem je sistem značenja. Za
jezik, kao za svaki simbolički sistem, bitno je da postoje određena pravila
povezivanja znakova i da ta povezivanja znakova reprezentuje povezivanje
značenja čiji su nosioci riječi i kombinacije riječi jezika''.12
Jezik nije samo simbolički sistem kojim se čovjek koristi, već je on
i najrazvijeniji simbolički sistem uopšte. Uloga jezika je višestruka. On
služi čovjeku, prije svega, da uputi ili primi neko obavještenje
(informaciju). Jezik je u tom procesu nastajao i razvijao se i bez njega, kao
socijalne i istorijske pojave, ne bi bilo ni napretka ljudskog društva. Jezik
utiče i na razvoj mišljenja, a njime se prenose nove ideje, pogled na svijet i
stečena iskustva, te stoga ima i ideološku funkciju u društvenom progresu.
U međusobnim odnosima, ljudi jezikom izražavaju svoje misli,
osjećanja, želje i težnje. Jezik je nastao u procesu rada i stvaralaštva, pa je
zahvaljujući tom radu i jeziku čovjek postao razumno biće. A kako je jezik
proizvod ljudske zajednice, on se razvijao i dalje se razvija uporedo sa
napretkom društva. U tom pogledu treba posebno naglasiti istaknutu
socijalnu funkciju jezika koja omogućava komunikaciju među ljudima.
''Komunikativnost je, valja istaći, jedna od bitnih odlika jezika, koja ne
11
12
122
Rot N., Znakovi i značenja, Platon, Beograd, 2004, s. 27-28.
Isto, 35.
Barašin O., Kalinić Z., Milutinović M.: ODGOVORNOST ZA ... RIJEČ
samo da osigurava komunikaciju među osobama (i to ne samo prisutnim
nego i prostorno i vremenski udaljenim i nije samo sredstvo saobraćaja
među pojedincima), nego je i instrument prenošenja informacija i znanja
među pripadnicima raznih kulturnih zajednica i civilizacija''.13
U svijetu ima 3.000 živih jezika i više hiljada dijalekata. Čovjek
govori 100.000 godina, piše 5.000 godina, a zahvaljujući Gutenbergu,
pronalazaču štamparske mašine, više od pet stoljeća štampa knjige.
Jezik ima tri osnovne funkcije:
1. Emotivna (ekspresivna) funkcija, pomoću koje prvo lice može da
izrazi svoje mišljenje ili raspoloženje o nekom drugom licu u
ozbiljnom, šaljivom, ironičnom i gnusnom tonu.
2. Kontaktna funkcija ostvaruje se preko knjiga, radija, televizije,
različitih uređaja za snimanje i reprodukciju govora i drugih
sredstava.
3. Kognitivna (saznajna, obavještajna) funkcija jezika usmjerena je
na predmet informacije (vrijeme, događaji, rezultati, zdravlje) i
ostvaruje se u trećem licu.
U svakodnevnoj upotrebi jezik može biti u službi laži ili u službi
istine i kao takav uspješno se koristi i u jednoj i u drugoj službi, samo su
poruke i posljedice različite. Danas je jezik u funkciji moći i vladanja, pa
Naom Čomski, pišući o jeziku i odgovornosti, veli: ''Postoji standardna
šala da je jezik dijalekt sa armijom i mornaricom. To nisu lingvističke
ideje''. Riječi se ovdje vrednuju sa stanovišta moći, a ne sa stanovišta
njihove istine: riječi su oružje. Jezik je bojno polje za moć i vlast. Jezik je
postao politički jezik i prekinuo je sa istinom''.14 Dobro je da postoji
sloboda govora, ističe Šušnjić, i u nastavku zaključuje da je još bolje ako
ono što se izgovori zavrjeđuje da bude javno izgovoreno. Ako boluje jezik,
onda boluje cijelo duštvo, jer sve bolesti društva najprije su vidljive u
bolesti jezika. ''Ukratko, o jednoj zajednici možemo dobiti tačniju sliku ako
upoznamo njen govor i jezik, nego ako upoznamo njen ustav i zakone koje
se na njemu temelje. Odnosi između dvije zajednice odslikavaju se u
jeziku: njihovi odnosi se prepoznaju u riječima''.15
RETORIKA
Retorika razvrstava govore prema raznim kriterijumima. Od antike
do danas klasifikuju se na: informativni govor (u rimskoj podjeli: docere),
govor koji uvjerava i pokreće na akciju (rimsko movere) i zabavljački
govor (delectare). Još od antičkih vremena ustalila se podjela na tri
osnovne vrste govorništva – sudsko, političko i prigodno. Ova
klasifikacija, koju je naročito afirmisao Aristotel (mada je postojala i prije
njega), održala se do danas. Prema njegovim riječima, sudsko besjedništvo
je svako ono u kome „susrećemo optužbu i odbranu“, političko je ono u
13
14
15
Isto, 38.
Šušnjić Đ., Drama razumijevanja, Čigoja štampa, Beograd, 2004, s. 50.
Isto, 52.
123
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (118-140)
kome se „na nešto podstiče ili od nečega odvraća“, a prigodno ono koje
„nešto hvali ili kudi“. Za ove vrste besjedništva koriste se i pojmovi
forenzično besedništvo (sudsko), deliberativno besjedništvo (političko) i
epideiktičko (prigodno, koje se često naziva i pohvalno ili svečano).
Govor je najbitniji dio dijaloga, od formalne debate do sasvim
privatnog razgovora. Ukoliko želimo ostaviti pozitivan dojam, na onoga
kome se obraćamo, ne može biti prezentovan bilo kojim slijedom misli,
već onim koji je jasan i logično poređan. Sastavni dijelovi govora su:
 Invencija, danas poznata po engleskoj riječi BRAINSTORMING.
Koriste ga grupe i organizacije koje nastoje da pronađu najbolje
moguće rješenje u specifičnim okolnostima u kojima se nalaze.
Sve obrazovne, menadžerske, društvene i političke grupe koriste
ovaj sistem kao odskočnu dasku za izučavanje problema ili teme.
 Dispozicija je red kojim će se smjenjivati dijelovi govora.
Uobičajeno je da dobar govor bude izložen ovim redom: uvod,
propozicija, klasifikacija, naracija, tvrđenje, pobijanje, zaključak.
Naracija mora biti jasna i precizna, tj. ne smije zamarati slušaoca.
Sastoji se iz iznošenja činjenica. Naracija bi najbolje bila objašnjena, ako
kažemo da je to iznošenje teze i važnih argumenata.
Tvrđenje je proces komuniciranja u kojem se činjenicama daje
argumentacija (dokaz). Ovo je veoma značajan dio govora, jer u njemu se
iznosi potpuna argumentacija prethodno rečenoga. Prepoznajemo da je
ovdje riječ o potvrdi argumenata.
Pobijanje je dio u kojem se “ruše” mogući stavovi neistomišljenika. Ovdje treba ukazati na pogrešnost protivničkih stavova, na njihove
greške u rasuđivanju. Ukoliko se unaprijed ne komentariše protivnički stav,
to kasnije više nema smisla. ''Eristička dijalektika je umeće vođenja
prepirke, i to prepirke da se uvek bude u pravu, dakle per fas et nefas
(dopuštenim i nedopuštenim sredstvima). U samoj stvari se objektivno
može biti u pravu, a da se pri tom u očima prisutnih, i štaviše u sopstvenim,
ne bude u pravu. Kada, naime, protivnik pobije dokaz, a to važi i kao
pobijanje samog tvrđenja, za koje, pak, mogu postojati drugi dokazi, pri
čemu je, naravno, za protivnika odnos obrnut: on ostaje u pravu pri
objektivnom nemanju prava. Dakle, objektivna istina jednog tvrđenja i
njegovo važenje u prihvatanju od strane zavađenih i slušalaca, dvije su
različite stvari. (Na ovu drugu se odnosi dijalektika.) Odakle to? Od
prirodne pokvarenosti ljudskog roda. Kada toga ne bi bilo, bili bismo u
potpunosti čestiti, pa bismo u svakoj raspravi gledali samo da iznesemo
istinu na videlo, ne vodeći računa o tome da li će to ići u prilog našem
pređašnjem mišljenju ili mišljenju onog drugog. Urođena sujeta koja je
izuzetno razdražljiva kada je u pitanju intelekt, ne dopušta da se ono što
smo prvobitno rekli pokaže kao pogrešno, a ono što je rekao protivnik kao
pravilno. Shodno ovome bi, pak, svako trebalo da se potrudi da sudi ni u
kom slučaju drugačije do tačno, zbog čega bi prvo trebalo da misli, a
potom da govori. Ali, uz sujetu najčešće idu brbljivost i urođena
nečestitost. Ljudi govore pre nego što su promislili, i ako potom primete da
je njihovo tvrđenje pogrešno i da nisu u pravu, ipak treba da izgleda kao da
124
Barašin O., Kalinić Z., Milutinović M.: ODGOVORNOST ZA ... RIJEČ
je obratno. Interes za istinu, koji je najčešće, pri iznošenju pogrešnoistinitog tvrđenja bio jedini motiv, uzmiče sada sasvim pred interesom
sujete''(Šopenhauer, 2007:1).16
Dobro govoriti znači voditi računa o načinu izlaganja (elokuciji) i
stilu. Cilj svakog govornika jeste razviti sopstveni stil. Mnogi žele
poistovjetiti elokuciju i stil, no stil je, treba još jednom naglasiti, uvijek
ličan. Vještina dobrog govornika se mjeri prema vještini da sve misli kaže
jasno i razgovjetno, tako da svi koji slušaju (obrazovani, neobrazovani,
stari, mladi, mogu podjednako da shvate o čemu je riječ. I to nikako ne
znači govoriti naprosto zavodljivo i propuštati poentu teme, već utemeljeno, biranim rječnikom prilagođenim svima, iznijeti svoje stavove.
''Potrebno je znati i to da je retorička obmana ponekad uverljivija i
nadahnutija zato što može imati brojne stilske varijante. Obmanjivati se
može u bezbroj smjerova, a govoriti istinu možemo samo na jedan jedini
način – istinito. Laž je upečatljivija, lijeporječiva i kako kaže jedna od
afričkih poslovica, može uzrokovati bol 'sto puta veći nego koplje'.''
Danas, svjedoci smo, neki od političara, ponekad čine obrnuto. Po
njima je istina bolnija, a prividno ''nedužna laž'' uzima se, ponekad, kao
mnogo bolja od uvredljive istine. I zbilja, u vrijeme opšte retorike
obmanjivanja, nije lako reći istinu. Uz to, valja imati na umu, govorio je
još Ivan Cankar, da „laž ne ubija toljagom, ali se provlači krvnim žilama
poput otrova, polako i oprezno, pa se i ne primjećuje kako djeluje...“ Istina,
međutim, naročito poslije kriznih perioda, djeluje zakašnjelo i to često
poput toljage. Otuda je poznavanje retoričkih vještina u saopštavanju
saznanja i javnom komuniciranju neophodno da bi istina stekla oreol
uvjerljivosti kakav, po nejasnim zakonitostima „slučaja komedijanta“ o
kome je govorio i Miloš Crnjanski, ima laž. „Urođena sujeta“ o kojoj
raspravlja i Šopenhauer čini da se u javnoj komunikaciji često ispoljava
neiskrenost, a tada je najteže izreći istinu. Zakonitosti „pozitivnog govora“
upućuju da se do kraja ne veruje sagovornicima koji o svima govore dobro,
kao ni onima koji o vještini govore loše'' (Stanojević, 2004: 91).17
SIMBOLI U KOMUNIKACIJI
Simbol potiče od grčke riječi symbolon, što znači predstaviti
predočiti, prikazati opštim znakom, tj. nečim vidljivim i pojedinačnim.
''Simbol je čulni znak nečeg nadčulnog: pojma misli, vjerovanja,
vrijednosti itd. Samo simbolu uspijeva da pronađe sličnost u tako različitim
pojavama i da nas začudi kao da smo prvi put otvorili oči za čudo
stvaranja. Upotrebom simbola čovjek postaje svjestan složenosti iskustva
stečenog u odnosima prema bogu, prirodi, drugim ljudima i sebi: simboli
imenuju i organizuju iskustvo, i dokazuju simboličku moć jezika“.18
16
Preuzeto sa: http://www.scribd.com/doc/31546635/Artur-%C5%A0openhauer Eristi%C4%8Dka-dijalektika
17
Preuzeto iz Zbornika „Etika javne riječi u medijima i politici“, Beograd, 2004,
Dobrivoje Stanojević: Retorika javne komunikacije.
18
Šušnjić Đ., Dijalog i tolerancija, Čigoja štampa, Beograd, 1997, s. 19-20.
125
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (118-140)
Samo je čovjek u stanju da razumije simbole i zbog toga se može
reći da se ljudska kultura javlja sa sposobnošću čovjeka da stvara i
razumijeva simbole. U skladu s tim, jasno je da je biće koje stvara i
razumijeva simbole kulturno biće. ''Ako bih morao da biram između
jednog pogleda na svijet u kome stvar ima svoje nadstvarno značenje ili
pogleda na svijet u kome su stvari samo to što jesu, to jest bez ikakvog
značenja, onda bih se odlučio za onaj prvi, jer je širi i dublji, bogatiji i
osmišljeniji. U njemu jabuka nije samo jabuka, već i jabuka razdora; u
njemu crv nije samo crv, nego i crv sumnje; u njemu zrno nije samo zrno,
nego i zrno istine; u njemu kamen nije samo kamen, nego i kamen
mudrosti; u njemu jagnje nije samo jagnje, nego i žrtveno jagnje. Ovakvo
shvatanje svijeta svaku pojavu uzdiže do njene suštine: samo u sklopu
višeg značenja ona ima svoju vrijednost, a nikako sama po sebi.''19
Upravo ovakvo tumačenje stvari potvrđuje komunikacijsku stvarnost Bosne i Hercegovine. Komunikacija u BiH je opterećena jabukom
razdora, gdje u svakoj pojavi nekoga muči crv sumnje, a ne vidi zrno
istine, malo je onih koji su stali na kamen mudrosti. Zbog takve zbilje svi
građani BiH su žrtveno jagnje. U proteklom ratu simboli su vrlo često bili
meta onih koji su nosili pušku o ramenu. Ako nisu imali neprijatelja ispred
sebe, birali su simbole kao metu. Tako su u proteklom ratu stradavali
krstovi, polumjeseci, ikone, vjerski objekti, nadgrobni spomenici. Nasilje
nad simbolima imalo je dubinsku poruku: ne mogu jednom puškom
pogoditi cijeli narod, ali pucanjem u simbol koji ima neko značenje za
narod kao cjelinu, pucao sam u cijeli narod. Most nije samo puko sredstvo
da se pređe na onostranu obalu. Kada čovjek čovjeku pruži ruku, onda oni
grade most između sebe (ono što nama u BiH nedostaje), premošćuju
provaliju koja ih dijeli: most povezuje različite svjetove da se ne bi udaljili
i razišli (nažalost, još uvijek smo daleko pošto smo se razišli). Ivo Andrić
je u pravu kada kaže: ''Sve je u životu most, jedna riječ, jedan osmjeh koji
poklanjamo drugome''. Zbog toga Đuro Šušnjić zaključuje: ''Priprost
čovjek može u mostu da vidi samo znak, ali ne i značenje: iz onoga što
okom vidi, ne traži i ne nalazi ono što ne vidi, a to su različita značenja
mosta. On doživljava most kao znakovnu strukturu, ali ne i značenjsku
strukturu: nadmoć znaka nad značenjem''.20
JAVNO KOMUNICIRANJE U BIH I MOGUĆNOST
DEMOKRATIZACIJE ISTOG
Bosna i Hercegovina je zemlja koju je teško razumjeti. Čini se da
je svijet teško razumije, ali teško je razumiju i oni koji u njoj žive. Ona se
često posmatra kao trojstvo politika, kultura i religija, a geopolitika i ko
zna šta još dodatno čine bosanski čvor još zamršenijim. Balkanska i
globalna geopolitika se u mnogo čemu ukrštaju u Bosni i Hercegovini.
Mnogi interesi na ovom malom trouglastom prostoru se prepliću,
19
20
126
Isto, s. 38.
Isto.
Barašin O., Kalinić Z., Milutinović M.: ODGOVORNOST ZA ... RIJEČ
sukobljavaju ili podudaraju. Vijekovima se ovdje dešavaju sukobi. Sukobljavaju se narodi, kulture, religije. Vodile su se ovdje i borbe protiv
okupatora, agresora ili neistomišljenika, ali često nema saglasnosti oko
toga ko je u proteklom sukobu zaista bio okupator, odnosno agresor.
Javna, prije svega politička, komunikacija u Bosni i Hercegovini je
nedemokratska, senzacionalistička, isključiva i opterećena predrasudama i
stereotipima. Dodatno obeshrabruje i činjenica da ne postoji ni minimum
spremnosti da se uči, da se dođe do spoznaje i prihvatanja novijeg i
progresivnijeg stajališta. ''Javnu komunikaciju u Bosni i Hercegovini
karakteriše zasnovanost na nedemokratskom, etatističkom, pa čak i
boljševičkom modelu komuniciranja –"odozgo prema dolje", gdje se
informacija ne smatra javnim dobrom, već, naprotiv, vlasništvom vođe,
partije, države, političkih oligarhija, ili etno-nacionalnih centara moći. Ovu
vrstu komunikacije najdosljednije praktikuju i promovišu lideri političkih
partija bez obzira na to što u njihovom nazivu imaju prefiks demokratski.
Zapravo, bez obzira na ideološku orijentaciju, naziv partije ili verbalnu
opredijeljenost za demokratske principe, većina političkih lidera, dakle,
aktera političke komunikacije u našoj zemlji, ponaša se nedemokratski,
tačnije praktikuje autoritarni komunikacijski model. Razlog tome je
izostanak demokratske tradicije, poluvjekovno komunističko nasljeđe i
ustanovljeni modeli političkog organizovanja, komunikacije i djelovanja, te
činjenica da je najveći broj aktera političke komunikacije u našoj zemlji
prošao političke škole, ili barem članstvo u SKJ, odnosno izgrađivao
vlastito političko biće na temeljima jednopartijnosti.''21
Ako prihvatimo pretpostavku da ne postoji ništa izvan
komunikacije i da dominantan način komunikacije određuje tip društva, te
ako po načinu komunikacije procjenjujemo društvo ili zajednicu, onda
možemo konstatovati da je bosanskohercegovačko društvo nedemokratsko.
U ovom društvu, u prelazu od autoritarnosti ka demokratskoj vlasti, u
kretanju od rata ka miru, ovdje i sada, ne postoji opšteprihvaćen sistem
društvenih vrijednosti, ali postoji puno nejasnoća, nedorečenosti, nerazumijevanja, netolerancije i nedemokratičnosti. Bosansko-hercegovačko
društvo nije samo tranzicijsko, postsocijalističko, postkonfliktno, nije samo
siromašno, već je i društvo neznanja, neprosvijećenosti, predrasuda,
nerazumijevanja različitosti i pogrešne percepcije multikulturalnosti, sa
teškim nasljeđem strane dominacije i totalitarne vlasti u prošlosti.
Totalitarna vlast nerijetko je gušila individualizam, kritičko mišljenje,
slobodu govora. Mnogo je talentovanih pojedinaca stradalo, jer nisu bili na
liniji jednoumlja, bezidejnosti, prosječnosti, konzervativizma.
U postdejtonskoj BiH kontinuirano se održavaju politički konflikti
koji se, između ostalog, odnose na definiciju karaktera rata u BiH i
procesuiranje ratnih zločina, uzroke raspada SFRJ, kao i položaj etničkih
grupa u bivšem sistemu. Štaviše, BH političke elite održavaju i povećavaju
21
Osmančević E., Demokratičnost WEB komuniciranja, Fridrich-Ebert-Stiftung,
Sarajevo, 2009, s.157.
127
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (118-140)
nepodudarnost i raskorak između normativnog i stvarnog. S obzirom da je
etnopolitika uvijek politika mišljenja u kategorijama prijatelj-neprijatelj, a
lideri javnog mnjenja retorički i uz pomoć instrumentalizovanog dijela
javnosti (etnojavnosti) uvijek iznova, najčešće od izbora do izbora,
produbljuju ove konflikte na štetu BH građana.
Etnički identitet je postao primarni politički identitet, a budući da
je takav reducirajući (jer građanin svoju političku relevanciju stiče samo
kao pripadnik ove ili one konstituitivne grupe), on je istovremeno i
apolitički identitet. U javnoj sferi egzistiraju pseudopolitičke rasprave i
polemike; one su poželjne, a njihovo izražavanje se favorizuje. Politički
faktori dominiraju socio-ekonomskom scenom i ozbiljni napori će biti
potrebni kako bi se prioriteti u BiH ispravno postavili.
Ono oko čega se svi u BiH slažu, jeste činjenica da mržnja podriva
demokratske procese, onemogućava dijalog i toleranciju i teži sukobu.
Nasuprot saglasnosti o posljedicama mržnje, potpuna nesaglasnost je oko
toga šta je uzrok sadašnjeg stanja. Bosansko-hercegovačka stvarnost je
veliki izazov za istoriju, sociologiju, pravo i druge društvene nauke.
Krajnje je vrijeme da se pozabavimo ovim izuzetno osetljivim, ali
ne i nerješivim pitanjem: ima li sloboda mišljenja granice?
GOVOR MRŽNJE (MEDIJI, NOVINARI, POLITIČARI, JAVNE
LIČNOSTI)
„Mrak ne može protjerati mrak; samo svjetlo to može.
Mržnja ne može protjerati mržnju; samo ljubav to može."
Martin Luther King
Mržnja, kao jedan od primarnih, po svojoj prirodi neprijatnih,
afekata javlja se u odnosu na objekat koji je izvor nezadovoljstva. Dok se
ljubav razvija iz libida, mržnja nastaje iz nagona za samoodržanjem.
''Mržnja kao vrsta odnosa prema objektu starija je od ljubavi (Frojd, 1914),
jer potiče iz onog prvobitnog odbijanja spoljašnjeg svijeta odnosa, vrši
arhaično, narcističko ja još prije uspostavljanja objektivnog odnosa.
Kasnije, uvođenjem nagona smrti, mržnja i neprijateljstvo se javljaju kao
izdanci primarne autodestrukcije koja se tek naknadno okreće u spoljašnji
svijet prema objektima. U modernijem stanovištu mržnja se opisuje kao
''duboko, trajno, jako osjećanje koje izražava animozitet, ljutnju prema
osobi, grupi ili predmetu''. Smatra se dugotrajnim osjećanjem po mišljenju
psihologa i ne čini trajni stav osobe, nego njegovo privremeno
(emocionalno) stanje.
Mržnja je stara koliko i ljudsko društvo, imanentna čovjeku i
usmjerena prema čovjeku. Mržnja može da se ispolji neuvijeno, ponekad
prilično brutalno, ali zna da bude duboko prikrivena, tako da čovjek sam
nije svjestan toga. Bilo u otvorenom, bilo u prerušenom obliku, mržnja je
snažna i strasna koliko i ljubav. Ogromna je razorna snaga mržnje. Ona
truje, pustoši i uništava živote kako onih koji mrze, tako i onih na kojima
128
Barašin O., Kalinić Z., Milutinović M.: ODGOVORNOST ZA ... RIJEČ
se ispoljava. Iz mržnje govori strah i zbog toga mrzimo one kojih se
plašimo ili mislimo da ih se plašimo i da nas mogu ugroziti. Najčešće
nismo u stanju procijeniti ljude onakvima kakvi jesu, već ih procjenjujemo
na osnovu predrasuda. Ogromna je razorna snaga mržnje, a to potvrđuje i
naša prošlost. Koliko god ona bila štetna, mržnja se ne može prosto
odstraniti voljnom odlukom, vrstom moralne hirurške intervencije.
Mržnja se ne uklanja naređenjem ili zabranom. Ona ima svoje
uzroke i posljedice i može se prevazići tek kada se ozbiljnije sagledaju i
otklone uzroci i kada se protiv vinovnika posljedica preduzmu adekvatne
represivne mjere. Mržnja je prisutna u čovjeku, a ispoljava se u njegovom
odnosu prema drugim ljudima, društvenim grupama, nacijama i
čovječanstvu u cjelini, a ponekad i prema samom sebi. Zato se u narodu
često čuje izreka: „Taj prije podne mrzi sam sebe, a poslije podne čitav
svijet.“ Mržnja je, dakle, veoma širok pojam, a u ovom radu će biti riječi
samo o mržnji u Bosni i Hercegovini.
Tokom posljednjih godina govor mržnje je top tema o kojoj se
raspravlja u javnosti Bosne i Hercegovine. Izjave javnih ličnosti, komentari
u medijima, sve veći prodor web portala i foruma preko kojih je moguće
izraziti svoje mišljenje, do otvorenog poziva i promovisanja nasilja,
ukazuju na to da je ovaj problem dosta prisutan. Ono što ga posebno
definiše u BiH jesu ratno nasljeđe i dominacija nacionalističkih i
patrijarhalnih matrica u javnom prostoru. Njima se održava, čak i
opravdava govor mržnje protiv svega i svih koji se na određen način
smatraju 'drugim' i 'drugačijim'. I pored relativno zadovoljavajućih legalnih
i proceduralnih okvira za prevenciju i reagovanje na govor mržnje,
institucije, ali i civilni sektor, za sada reaguju ad hoc, odnosno kada se
problem desi. Širih i kontinuiranih preventivnih aktivnosti još uvijek nema.
U opštem smislu pojam govora mržnje može se definisati kao
svaka izjava koja priziva nasilje, mržnju i diskriminaciju protiv individua
ili grupa, najčešce na osnovu njihove seksualnosti, rasne ili religijske
pripadnosti.22 No, konkretnija definicija govora mržnje zavisi od šireg
društvenog, istorijskog i političkog konteksta. Tako se u SAD-u definicija
govora mržnje čvrsto vezuje za pravo slobode govora, koje je zaštićeno
Prvim amandmanom ustava SAD-a. U Evropi je distinkcija između ova
dva pojma jasna postavljena. Vijeće ministara Savjeta Evrope definiše
govor mržnje kao ''sve oblike izražavanja koji šire, podstiču, promovišu ili
opravdavaju rasnu mržnju, ksenofobiju, antisemitizam, ili druge oblike
mržnje, zasnovane na netoleranciji, uključujući: netoleranciju izraženu
agresivnim nacionalizmom i etnocentrizmom, diskriminaciji i netrpeljivosti
prema manjinama, migrantima i licima imigrantskog porijekla.''
Evropski sud za ljudska prava u Strazburu definiše termin mržnja
kao svaku formu izražavanja kojom se širi, podstiče, promoviše, ili
opravdava mržnja zasnovana na netoleranciji, uključujući i vjersku.
22
Vacić Z., Etika javne riječi u
liberalnodemokratske studije, Beograd, 2004.
medijima
i
politici,
Centar
za
129
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (118-140)
''Sociološko tumačenje fenomena jezika mržnje u Bosni i
Hercegovini treba posmatrati kroz društvene procese koji proizvode
diskriminaciju i nasilje, jer je ona krizno, postkonfliktno, višenacionalno i
višereligijsko društvo, gdje je jezik mržnje prisutan i stvara nove ili
pojačava stare antagonizme koji opterećuju multietničko društvo i složenu
državu, sa demokratskom participacijom građana''.23
Raspad otomanske imperije i njen nestanak sa ovih prostora
pokrenuo je druge borbe. Počela je borba za nasljednika otomanske
imperije na Balkanu. Vanbalkanske sile, pretendenti na kontrolu
balkanskog prostora, oblikovali su geopolitički krst na ovom prostoru. Sa
sjeverozapada djelovanje su usmjerili Njemačka i Austrija, a sa
sjeveroistoka Rusija i Mađarska. Sa jugoistoka djelovanje je nastavila
Turska u novom izdanju, a sa jugozapada Vatikan, Mletačka republika i
Italija. Sa Sredozemlja djelovanje su ispoljavale velike pomorske sile
Britanija i Francuska, a u dvadesetom vijeku i SAD. Austrija je istrajavala
na zahtjevu da se proglasi za ''prirodnog'' nasljednika Turske na Balkanu.
Pomenuti geopolitički krst na Balkanu stvorio je nepodnošljiv geopolitički
čvor koji egzistira i danas. To je naša slika. Svi se pitaju, ali malo ko zna
odgovor gdje je kraj mržnji, sukobima, netoleranciji i svemu drugom što
potkopava stabilnost multikulturne, multinacionalne, multireligijske BiH.
Mnoga istraživanja koja se bave onim što je zajedničko u svjetskim
religijama, potvrđuju da mira ne može i neće biti ako ga nema među
religijama i crkvama. Sve dok religije ne pokušaju raditi na istraživanju
onoga što im je zajedničko, naročito s onima koji su im u susjedstvu, neće
biti istinske podloge za mir. Razlike među religijama su velike i čak
izazivaju napetosti i sukobe. Svaka od njih tvrdi da je jedina prava vjera u
pravoga Boga i to vodi isključivosti kao ishodištu srednjovjekovnih
krstaških ratova, a danas još uvijek svetoga rata ili džihada.
Bosna i Hercegovina je zemlja isprepletenih religija, kultura i
nacija, a sukobljavanja potvrđuju rezultate pomenutih istraživanja. Baš u
ratu u BiH došlo je snažne instrumentalizacije vjera i vjerskih institucija u
političke svrhe i kojekakve nacionalne ciljeve, koji su, navodno, iznad
čovjeka i vjere, odnosno Boga. Istorijska stvarnost u BiH je takva da za
Srbe pravoslavlje, za Hrvate katoličanstvo, a Muslimane-Bošnjake islam,
predstavljaju jedno od osnovnih obilježja nacionalnog identiteta. To je
direktno pogodovalo instrumentalizaciji vjera i vjerskih institucija u ratnoj
mobilizaciji. To je zbog toga što vjerske zajednice nisu mogle direktno
izvršiti svoju vjersku misiju, nego su bile direktno uvučene u ratni sukob.
Često se čuje da je rat u Bosni i Hercegovini bio vjerski rat.24
Međutim, tu tezu nije moguće teorijski dokazati, jer je karakter rata u
Bosni i Hercegovini mnogo komplikovaniji i bliži je definiciji koja ovaj rat
23
Milutinović, M., Rat je počeo riječima – Bosna i Hercegovina devedesetih,
Nezavisni univerzitet Banja Luka, 2010, s. 225.
24
Reis-ul-ulema Cerić je u više navrata taj sukob nazvao krstaškim ratom protiv
Islama.
130
Barašin O., Kalinić Z., Milutinović M.: ODGOVORNOST ZA ... RIJEČ
kategoriše kao tragični građanski sukob. Osim toga, ratove nisu vodile ni
crkve ni vjerske zajednice, kao ni biskupi i sveštenici, nego političari i
generali. Međutim, treba imati u vidu i druge činjenice. Linije razilaženja
između religija u bivšoj Jugoslaviji su se pretvorile u prve linije sukoba, a
vjerske zajednice su pokazale da nisu bile spremne, niti su bile u stanju da
spriječe pakao koji je nadolazio. Ovaj neuspjeh je sumorna realnost sa
kojom se svi moramo suočiti. Politika i religija prisutne u svakoj
civilizaciji, dio su ljudskog života i same srži svakog društva, pa tako i u
Bosni i Hercegovini, s tim što religija i politika mogu i na konstruktivan
način biti smještene u isti okvir.
U ratu u Bosni i Hercegovini iznevjerena je vjera, jer su temelji
izdani. Čovjeka se nije ''ljubilo kao brata i Boga svoga''. U Bosni i
Hercegovini su se ljudi najviše razlikovali po svojoj vjeri, a svaki narod je
izdao svoju tradicionalnu vjeru. Biće Bosne i Hercegovine je baš određeno
razlikama u vjeri, a uništiti jednu od njih znači dokrajčiti to istorijsko biće.
Imamo dva Hrista, Muhameda, Budu ili ko zna kakve sve druge
bogove nemamo. Realno je stoga zapitati: zašto vojnici katoličke vjere ruše
pravoslavne crkve i pucaju u ikonu Hrista i drugih svetaca, zašto
pravoslavnim vojnicima smetaju katolička crkva i njene ikone, kao i
džamije? Zašto se džihad vodi protiv hrišćana. Zašto su vjernici jedne vjere
protiv vjernika druge, treće ili bilo koje vjere? Zašto su za vjernike jedne
vjere nevjernici svi oni koji su pripadnici druge vjere?
Alija Izetbegović u Islamskoj deklaraciji kaže: ''... Moramo, dakle,
biti prvo propovjednici, a zatim vojnici. Naša sredstva su lični primjer,
knjiga, riječ. Kada će se ovim sredstvima pridružiti sila? Izbor ovog
trenutka uvijek je konkretno pitanje i zavisi o nizu faktora. Ipak se može
postaviti jedno opšte pravilo, islamski pokret treba i može prići
preuzimanju vlasti čim je moralno i brojno toliko snažan da može ne samo
srušiti postojeću neislamsku, nego izgraditi i novu islamsku vlast''.
Fra Srećko Perić poziva: ''Braćo Hrvati idite i koljite sve Srbe,
najprije zakoljite moju sestru koja je udata za Srbina, pa onda sve Srbe
odreda. Kad ovaj posao završite dođite kod mene u crkvu porediti se i
pričestite, pa će vam onda svi grijesi biti oprošteni.''25
Istorijsko podsjećanje je neminovno da bi se postavilo pitanje na
čemu danas počiva BiH. Koliko je dubok "rezervoar političke volje" na
kome danas opstaje BiH i gdje se taj rezervoar nalazi?
Vehabizam i njegovo tumačenje Islama koje je stiglo u Bosnu i
Hercegovinu s borcima za međunarodni džihad i islamskim misionarima
devedesetih godina prošloga vijeka, zbog svoje ideološke bliskosti s
međunarodnim terorizmom, danas ovu zemlju svrstava u područja koja se
smatraju pogodnima kao baze za vrbovanje i obuku terorista.26
25
Fra Srećko Perić sa oltara franjevačke crkve u Livnu 1942. godine.
Senad Agić, imam Islamske zajednice BiH tvrdio je u Sjedinjenim Državama
da su vehabizam i vehabijske ideje počeli stizati u Bosnu i Hercegovinu znatno prije
posljednjega rata i dolaska ratnika međunarodnoga džihada. "Sa mnom se vjerojatno
26
131
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (118-140)
POLITIČKA KULTURA I ETIKA JAVNE RIJEČI
U demokratskim vladavinama dominira participativna politička
kultura. Ona je proizvod razvoja građanske svijesti kod pojedinaca. Ta
svijest proizilazi iz saznanja, usvajanja i življenja slobode, prava i dužnosti
građana. Političku kulturu karakterišu trajne vrijednosti, a ne dnevna
reagovanja na probleme i politička djelovanja. Demokratska politička
kultura predstavlja prevashodno univerzalne vrijednosti. Na osnovu njih
pojedinci se orijentišu i djeluju u političkom životu. Nivo razvijenosti
demokratske političke kulture zavisi od prihvatanja i praktikovanja
univerzalnih vrijednosti (istina, pravda, dobro, ljubav, ljepota, sloboda,
ljudsko dostojanstvo i solidarnost) kao mjerila za ostale vrijednosti
(posebne i pojedinačne). Politička kultura zavisi i od nivoa opšte kulture
građana (njihove pismenosti); poštovanja ličnosti; poštovanja i
garantovanja individualnih i kolektivnih prava; povjerenja između građana
i povjerenja između građana i vlasti; spremnosti da se brani pravo na
javnost i javni duh za sva zajednička djelovanja; i odgovornosti
(pojedinačne i kolektivne). Pored ovih elemenata potrebno je u političkom
životu praktikovati i dijalog, toleranciju, kompromis, konsenzus, kritiku i
kontrolu. To je neophodno, jer se politika vezuje za javnu sferu, u okviru
koje se interesi raspodjele, očuvanja ili prenosa vlasti tretiraju kao političko
pitanje, odnosno politička djelatnost.
Političko djelovanje se odvija u polju u kome, jednakim
intenzitetom, djeluju suprotstavljene sile sukoba i saradnje pojedinaca i
grupa. Sa tog stanovišta može se zaključiti da politika može biti sredstvo
koje podstiče sukob, ali i način za rješavanje sukoba. Ukoliko postoji vjera
u djelotvornost razgovora, političko djelovanje će se odvijati u
pregovorima oponenata, a ne u nasilju jednih nad drugima.
''Sukob je, u politici, nadmetanje različitih, međusobno suprotstavljenih, aktera za uspostavljanjem dominacije koja se ogleda u
nametanju svog mišljenja i svog sistema vrijednosti drugima, ali i
proglašavanjem svog interesa opštim. U takvim nadmetanjima većina
iskazanih argumenata je većim dijelom usmjerena prije najširoj javnosti,
nego ka oponentnim grupama, u prevashodnoj namjeri da se neopredijeljeni učine pristalicama određenog zalaganja, odnosno da se dobije što
veća podrška građana za određene politike. Koordinisani rad pojedinaca ili
grupa ka ostvarivanju ciljeva predstavlja primjer političke saradnje.''27
neće složiti mnogi, ali svi smo mi, nesvjesno, polako usvajali vehabijske ideje. I ja, kao
učenik Gazi Husrev-begove medrese, učio sam o islamu od onih profesora koji su o
islamu učili u Kairu, Bagdadu i na drugim islamskim univerzitetima, i koji su te ideje
nesvjesno donosili u BiH i prenosili ih svojim učenicima. Kažem nesvjesno, jer tek u
posljednje vrijeme znamo razgraničiti šta je donio tradicionalni islam
bosanskohercegovačkim muslimanima, a šta donosi vehabijska varijanta islama."
(www.slobodnaevropa.org/specials/al_kaida/14_bosanski_islam.htm)
27
Vacić Z., Etika javne riječi u medijima i politici, Centar za liberalnodemokratske studije, Beograd 2004, s. 271.
132
Barašin O., Kalinić Z., Milutinović M.: ODGOVORNOST ZA ... RIJEČ
Mnogi teoretičari do sada ukazivali su, a praksa je to i potvrdila, da
je lični interes ljudi motiv djelovanja, a ne puka potreba da se žrtvuje za
druge. ''Mi ne očekujemo ručak od naklonosti mesara, pivara ili pekara, već
od njihovog čuvanja vlastitog interesa. Mi se ne obraćamo njihovoj
čovječnosti, već njihovoj sebičnosti, i ne govorimo im nikada o svojim
potrebama već o njihovim koristima''.28
Dovoljno je samo malo, bez dubljih analiza, prelistati dnevnu
štampu ili poslušati neke televizijske i radioemisije i vidjeti koliko je u
našem društvu prisutna neodgovornost za izgovorenu ili napisanu riječ.
Kada se čuju ili pročitaju neke informacije, naprosto je nemoguće zapitati
se da li je to uopšte moguće. Ova konstatacija nema namjeru dovesti u
pitanje slobodu novinarstva, ali je nepojmljivo da se može pisati šta se
hoće i kako se hoće, a da se pritom ne vodi računa odgovara li napisano ili
izrečeno istini. Aktuelno novinarstvo je opterećeno nizom problema, ali
čini se da je jedna od najtežih činjenica da je sve manje prisutno analitičko
novinarstvo i da su urednicima mnogo draži novinari koji se bave "crnom
hronikom", privatnim aferama, zadiranjima u lične živote i privatnost,
raznim tračevima i sličnim temama. Kad se tome doda činjenica da jedna
napisana ili izgovorena riječ može nekome zagorčati život ili ga uništiti,
onda je vrijeme da se počne razmišljati o tome šta se govori i kako se piše.
PRAVNA ODGOVORNOST ZA JAVNU RIJEČ (MRŽNJA I
KLEVETA)
Sloboda i odgovornost, odnosno sloboda govora i odgovornost za
javno izrečeno, stoje u direktnom odnosu međuzavisnosti. Sloboda je
preduslov odgovornosti, odnosno bez slobode nema odgovornosti. Ako je
sloboda javnog izražavanja ograničena, ili ne postoji, onda odgovornost za
javnu komunikaciju preuzimaju (određuju je) diktatori, totalitarni režimi,
političke partije, vjerske organizacije, odnosno kolektiviteti. Samo
slobodan pojedinac može biti odgovoran, odnosno preuzeti odgovornost za
javno izrečeno. Nema slobode bez odgovornosti, jer sloboda pojedinca
seže toliko daleko dok ne ugrožava slobodu drugog.
Govorom mržnje se služe političari, druge javne ličnosti, kao i
novinari. U krivičnom zakonu u BiH ne postoji definicija pojma govora
mržnje, te stoga tužilaštva ne mogu pokretati tužbe protiv govora mržnje.
Ukoliko se govor mržnje prepozna kao podsticanje na nacionalnu ili
vjersku netrpeljivost, tek tada prekršioci mogu biti sankcionisani. Svaki
čovjek mora uživati slobodu govora, međutim, mora postojati i odgovornost za izgovoreno. BiH nije uradila mnogo po pitanju sprečavanja govora
mržnje. Dakle, ne smije se miješati govor mržnje sa slobodom govora.
Sloboda govora je nešto što treba zaštititi, ali ona ne znači neodgovornost.
Naše društvo još uvijek nije tako organizovano da može u pravom smislu
28
Smit A., Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Kultura, Beograd,
1970, knj. I.
133
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (118-140)
odgovoriti na čestu pojavu govora mržnje. To znači da je pred domaćim
zakonodavstvom velika i neodložna odgovornost da se govor mržnje
precizno definiše kako bi mogao biti sankcionisan.
Rješavanje sukoba ili usaglašavaje međusobno suprotstavljenih
interesa traži donošenje novih pravila, ili održavanje postojećih. Činjenica
je da nije moguće pomiriti sve interese i razriješiti sve sukobe, jer su
ljudske potrebe i želje neograničene, a postojeći resursi za njihovo
zadovoljenje su uvijek ograničeni. Politika se, dakle, svodi na nastojanje da
se stvore i očuvaju pravila koja će najdjelotvornije relaksirati postojeće
tenzije. Pravila koja se donose treba da budu široko prihvaćena da bi se
obezbijedila dugoročna ravnoteža, odnosno politička stabilnost.
Osnova dobrog vođenja politike je sposobnost da se postigne
željeni cilj, pri čemu treba imati na umu da nije svaki cilj dozvoljen. A ako
je cilj dozvoljen, onda se on može realizovati samo uz dozvoljena sredstva.
BiH ima dva zakona o zaštiti od klevete (jedan u Federaciji, a
drugi u Republici Srpskoj) koji su doneseni 2002. godine, a počeli se
primjenjivati 2004. godine. Ovim je učinjena dekriminalizacija klevete, ali
to samo po sebi neće riješiti sve probleme. Teži se tome da se krivična
odgovornost transferiše u građansku, koja u stvari predstavlja obavezu
naknade štete. Zakon kaže da je odgovornost za klevetu neminovna
odgovornost za štetu nastalu iznošenjem netačnih činjenica.
Dobro je što je ovaj zakon donesen, jer je prebacio svu
odgovornost za klevetu na građansku oblast, ali problem je što on nije
dovoljno dobar. Zakon je kratak, sa svega 15 članova, koji su uopšteno
postavljeni i sadrže u sebi neke dobre stvari. Prva dobra stvar u zakonu je
to što on naglašava da naknada štete koja se dosuđuje nema nikakav
penalni karakter. Radi se isključivo o naknadi štete. Zakon, takođe, izričito
propisuje zaštitu novinarskih izvora, za koju znamo da nije sama po sebi
apsolutno zaštićena članom 10 Evropske konvencije, itd. Zakon izričito
daje slobodu novinarima da ne odaju svoj izvor informacija. Aspekt zakona
je da on omogućava jednu vrstu slobode izražavanja i slobode medija.
Međutim, njime su nezadovoljni i pravnici i novinari.
Drugo je pitanje uvrede. Ovaj zakon definiše klevetu, a uvredu
ostavlja po strani. Sudska praksa u BIH ide na to da se za uvrede sudi po
starom zakonu o obligacionim odnosima i pravi neku razliku između
klevete i uvrede, mada ne po ovom zakonu.
Iskustvo Bosne i Hercegovine u ovoj oblasti je zanimljiv primjer
za zemlje u regionu. Svi prolaze iste muke kada je sloboda medija i
ugroženost slobode govora u pitanju. Međutim, prisutno je nevjerovatno
srozavanje slobode medija, slobode govora i pritisaka koji dolaze iz
političkih i vladinih krugova, od političara i javnih ličnosti, pritisci koji
nisu ni malo naivni i koji ugrožavaju, prije svega, razvoj demokratije na
ovim prostorima. U godinama dekriminalizacije klevete u BiH, pokazalo se
da je za dobru primjenu Zakona o zaštiti od klevete neophodna saradnja
sudova i samoregulacijskog tijela za medije, Vijeća za štampu, koje u BiH
134
Barašin O., Kalinić Z., Milutinović M.: ODGOVORNOST ZA ... RIJEČ
postoji od 2000. godine. Saradnja je potrebna i sa tužiocima i advokatima,
a naročito sa sudijama.
Vijeće za štampu u Bosni i Hercegovini, prvo je samoregulacijsko
tijelo za štampane medije osnovano u jugoistočnoj Evropi. Samoregulacija
medija podrazumijeva da novinari i urednici sami ispravljaju svoje greške.
Ono što je zanimljivo i važno za samoregulaciju je da daje mogućnost
građanima da ulažu žalbe na neprofesionalno, netačno, pogrešno i
manipulativno pisanje štampe. Znači, ne samo javnim ličnostima, političarima koji su se u početku uvijek prvi javljali - već i običnim građanima.
Znači, demokratsko je pravo svakog građanina uložiti žalbu na netačno i
neistinito medijsko izvještavanje. Ulaganjem žalbe, kada se utvrdi da jeste
ili nije prekršen Kodeks za štampu, čovjek dobija moralnu satisfakciju
istog časa, odmah sutradan ili u narednom broju, kada je data ispravka
objavom reagovanja, ispravkom plasirane informacije, demantom.
Tako se na pravi način uspostavlja balans medijske samoregulacije
i zakonske regulacije. Zakonska regulativa je neophodna kada su teža
profesionalna kršenja u pitanju, s naglaskom da se ne tuže novinari, već
medij koji je objavio klevetu. Ako se utvrdi kleveta, dosuđuje se novčana
odšteta. Važno je naglasiti da se u BiH ne izriče novčana odšteta novinaru,
ne plaća novinar odštetu oštećenome, već medijska kuća. A poslije, kako
će se vlasnik medija obračunati sa novinarom to je interna stvar kuće.
DIJALOG I TOLERANCIJA KAO IZLAZ
„Gdje je uklonjena mržnja, tu oružje nije nimalo potrebno.“
Latinska poslovica
Dijalog i toleracija su zahtjev sadašnjeg vremena, jer je svijet
podijeljen po različitim osnovama. Jedinstven pogled na svijet je
neostvariv, ali se mora živjeti zajedno i tragati za onim što nas može
spajati. ''Dijalog je zahtjevan, težak i odgovoran angažman koji traži punu
posvećenost i svestranu osposobljenost. On traži istrajnu težnju za spoznavanje istine o sebi, o drugome i o svijetu. Dijalog zahtijeva vjeru u sebe, ali
i vjeru u drugoga, u čovjeka. Danas su na cijeni razlike, a ne sličnosti, ali je
plaćena visoka cijena za ovakav stav. Sličnosti se ne primjećuju da bi im se
istakla vrijednost, već da bi im se osporila: One su neka vrsta dosadnog
obrasca, ponavljanja istoga. Tolerancija je sposobnost da se sasluša čovjek
koji ima drugačije mišljenje o istoj stvari, da bi se u njegovom mišljenju
otkrili sadržaji koji mogu doprinijeti da se dva mišljenja približe, isprave,
dopune i izraze u obliku koji će da zadovolji obje strane. Protivnika u
razgovoru treba poštovati, čak kad je ono što on zastupa potpuno pogrešno
ili čak besmisleno. Ali ono što plijeni i osvaja srca i um svakoga onoga ko
voli istinu, jeste da se u takvom protivniku gleda dobronamjeran čovjek,
koji istinu traži na svoj vlastiti način.''29 Dijalog i tolerancija su uslovi da se
dođe do istine, a istina je jedna vrijednost. To znači da se kroz tolerantan
29
Šušnjić Đ., Dijalog i tolerancija, Čigoja štampa, Beograd, 1997, s. 202.
135
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (118-140)
dijalog otkrivaju i stvaraju vrijednosti. ''Možda najbolji razlog za
opravdanje dijaloga i tolerancije leži u tome što mi bez tih uslova ne bismo
mogli nikada da saznamo raznovrsnost iskustava misli, osjećanja,
vjerovanja i djelovanja pojedinaca i grupa. Sve dok svi nemaju prilike da
izraze svoje misli društvo nema uvida u moguća rješenja problema: ono ne
zna o sebi ono što bi moglo saznati ako bi se otvorilo. Ako je pitanje o
kojem se raspravlja povezano sa sudbinom svih, onda svi imaju pravo da
učestvuju u razgovoru, a niko nema pravo nekog isključiti iz razgovora.''30
Dijalog je stanje u kojem se u razgovor ulazi s jednim mišljenjima
i argumentima, a iz njega izlazi s boljim argumentima i rješenjima. U
dijalogu se dolazi do zajedničke istine, dijalog je susret, a od „sresti“ je i
„sreća“. Dijalog je sredstvo političke komunikacije, i jedan od važnih
elemenata demokratske političke kulture. Nema demokratske političke
kulture bez dijaloga. Dobro uređen demokratski poredak nije moguće
izgraditi, niti funkcionisati bez dijaloga. Dijalog u politici zahtijeva:
pažljivo slušanje drugog, pokazivanje učtivosti prema drugom kao i da se
drugi ravnopravno prihvati. Dijaloga nema bez ljubavi prema istini.
Dijaloga u politici nema bez različitosti, iskrenosti, poštovanja i sebe i
drugih. Zato su višenacionalne političke zajednice velika šansa za politički
dijalog, a potom i dobro smišljene i odmjerene zajedničke odluke.
''Političkog dijaloga nema tamo gdje je mjerilo istine moć; gdje se
političke odluke donose u uskim krugovima političkih elita; gdje se građani
pretvaraju u masu; gdje ne postoji saradnja između građana i gdje ih ne
povezuju univerzalne vrijednosti: sloboda, ravnopravnost, solidarnost,
prijateljstvo, ljubav; gdje se podstiču vjerski, nacionalni, rasni, klasni i
drugi sukobi; gdje političari koriste pravo na grešku (pravo na grešku u
politici ne postoji – onaj ko griješi, mora da odgovara); gdje političari
manipulišu građanima; gdje propagandom šire loša osjećanja (zavist,
mržnju, pakost) i loša stanja (strah, strepnju, paniku, lukavstvo); gdje se u
političkom životu devalviraju riječi i jezik (kada iza izgovorenih riječi
nema djela i značenja, već obmane i laži); gdje se u politici obećava, a
obećanja se ne ostvaruju; gdje svi govore, a niko nikoga ne čuje i gdje
vlada politika tlačitelja i tlačenih, moćnika i nemoćnih (i kada se
razgovara, u takvoj politici se ne vodi dijalog, već se najčešće odmjeravaju
lukavstva, prevare, dovitljivosti i laži – to je 'razgovor' obmanjivača i
obmanutih)“, istakao je Čedomir Čupić31.
Jedno od naznačajnijih sredstava demokratske političke kulture je
tolerancija (trpeljivost). Dva su značenja tolerancije: prvo, trpeljivost a
prema drugom mišljenju, uvjerenju, ubjeđenju, djelovanju i ponašanju;
drugo, prihvatanje i poštovanje razlika. U prvom značenju, tolerancija je
zajedničko podnošenje štete, odricanje od realizacije dijela svojih potreba,
interesa, uvjerenja i ubjeđenja. Tolerancija je spremnost za kompromis. U
ovom značenju, tolerancija je pobjeda nad zlom. Ona je zasnovana na žrtvi
u kojoj žrtvujem nešto svoje, da ne bih otvorio sukobe s drugima.
30
31
136
Isto, 210.
Godišnjak FPN, Podgorica, Čupić Čedomir, 2009, s. 342.
Barašin O., Kalinić Z., Milutinović M.: ODGOVORNOST ZA ... RIJEČ
U drugom značenju, tolerancija je prihvatanje razlika, odnosno
shvatanje da život bez njih ne može i da se u njima odvija. Svijest o tome
je veliki čovjekov iskorak, jer od tog momenta, on počinje da prihvata
pluralizam mišljenja, pogleda, uvjerenja, ubjeđenja, djelovanja i ponašanja.
Razlike u njegovoj svijesti postaju nešto normalno. Razlike su u osnovi
života i zbog toga ne bi smjele da se upotrebljavaju za produbljivanje
sukoba koji će odvesti do razaranja i uništenja. Suprotno, susret razlika
treba da oplemenjuje život, da ga produbljuje i proširuje, jednom rječju, da
ga bogati. Zato na postojanje i susret različitih religija i religijskih
zajednica ili naroda i nacija u državi ne bi trebalo gledati kao na mogućnost
sukobljavanja, već upoznavanja i upotpunjavanja, ili bar kao na suživot,
koji nikome ne smeta. Pitati koja je religija bolja ili najbolja i stav da
„samo moja vjera je prava vjera, a sve druge su loše“, ne čini osnovu za
dijalog i podnošljive odnose, kao ni za bilo kakav oblik saradnje. Ako se
druga vjera ne priznaje kao sastavni dio vlastitog pogleda na svijet, onda se
ona doživljava kao moguća opasnost. Ako vjernici i nevjernici zajedno
grade ovaj svijet, onda to ne mogu bez uzajamnog sporazumijevanja,
razgovora i dogovora. Ono što će se dešavati vjernicima ne može se
odvojiti od onoga što će se dešavati nevjernicima.32 Kada se tako pristupa,
odnosno misli, osjeća, djela i ponaša, onda se pruža šansa za suživot
razlika, kako religijskih, tako i nacionalnih. Na taj način se iskazuje
iskrenost i stiče povjerenje drugih. Iskreni razgovor je preduslov sticanja
povjerenja i pruža šansu pomirenju, čak i između, do juče, sukobljenih i
zakrvljenih. To je polaznost u izgradnji mira i života dostojnog čovjeku.
''Ideja o toleranciji počiva na ontološkoj pretpostavci o nedovršenosti ljudskog bića (i zato su mu potrebna druga bića da bi sebe
razvio), na gnoseološkoj pretpostavci o ograničenosti čovjekove spoznaje
(i zato su potrebni drugi ljudi da mu je prošire i prodube) i aksiološkoj
pretpostavci o relativizmu grupnih vrijednosti (i zato je potrebna razmjena
i izmjena vrijednosti, kako bi se savladao relativizam bez obala).
Trpeljivost čovjeka ima dublje uzroke, razloge i motive.“33 Dijalog je
uzvišeni čin političkog mišljenja, djelanja i ponašanja i najbolji način
političkog opštenja. Formula „nema djela bez riječi“ primjerena je
čovječnom ponašanju u zajedničkom životu. Za život u političkoj zajednici
treba se pridržavati pravila da iza riječi (izgovorenog) uvijek treba da stoji
djelo, značenje ili ljepota. Da bi se formirala politička kultura zasnovana na
32
Ako je to tako, onda se ne može prihvatiti stav radikalnog islamskog sveštenika
Abu Hamza al Misri (Kamel Mustafa Kamel), koji je tokom rata bio u Bosni i
Hercegovini u odredu „El mudžahedin“ bošnjačke Armije BiH i jedan od kolovođa
radikalizacije ovdašnjih muslimana u vođenju džihada – „svetog rata“. O njegovom
radikalizmu svjedoči i sadržaj jedne njegove propovjedi kojom je poručio: „Ako kjafit
(nevernik) uđe u muslimansku zemlju, on je poput krave, svako ga može uhvatiti. To je
islamski zakon. Ako se kjafir ušeta i vi ga uhvatite, on je plijen. Većina su špijuni, i
čak, ako ništa ne rade, ako ih muslimani ne mogu prodati na pijaci, možete ih ubiti. To
je u redu...”. www.slobodnaevropa.org/specijals/alkaida
33
Šušnjić Đ., Dijalog i tolerancija, Čigoja štampa, Beograd, 1997, 204.
137
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (118-140)
dijalogu, potrebno je podići nivo opšte kulture građana; izgraditi
međusobno povjerenje i povjerenje između onih na vlasti i građana i
konačno, potrebna je i odgovornost za izgovorenu javnu riječ, kao i
odgovornost pred sopstvenom savješću učesnika u javnom životu.
ZAKLJUČAK
Još je Aristotel, polazeći od zle strane ljudske prirode, definisao da
je granica uslov slobode i da je zajednica slobodnih ljudi moguća samo na
osnovu njihovog uzajamnog ograničavanja i priznavanja. Hobs je mnogo
kasnije, ovu granicu vidio u diktatu jevanđeljskog zakona: uzmi za sebe
onoliko slobode koliko si spreman da je priznaš drugom.
Sloboda mišljenja, kao i sloboda uopšte, ima svoje granice, jer je
čovjek stvoren da živi u društvu i ne smije zaboraviti da u pravima drugih
leži granica njegove slobode. Kod slobode mišljenja ta se prava obično
vežu za dobra kao što su ljudsko dostojanstvo i moralni integritet. Iako
rezultat unutrašnjeg misaonog procesa, sloboda mišljenja nije vezana samo
za taj proces. Demokratija kao poredak slobode mora da omogući da ovaj
proces bude slobodan kako se sloboda mišljenja ne bi zadržala u
unutrašnjem svijetu individue, odnosno, kada iz tog svijeta izađe, da se ne
bi realizovala u formi laži, lukavstva, licemerja. U poimanju granica
slobode mišljenja mora se naći odgovor na dva pitanja: koliko je polje ove
slobode i ko o tome donosi sud.
Rast značaja kulture u globalnom poretku je dokazivao i S.
Hantington, tvrdeći da se svijet kreće ka periodu „sukoba civilizacija“, u
kojem ključna legitimacija naroda neće biti ideološka, već kulturna.
Problem s kojim se suočavamo u Bosni jeste da je od kraja osamdesetih i
početkom devedesetih godina dvadesetog vijeka došlo do naglašavanja
posebnih nacionalnih, vjerskih i kulturnih identiteta. To je bio proces
liberalizacije nakon pada socijalizma i taj proces je bio opravdan kao vid
osvajanja sloboda u društvu. Međutim, da bi imali Bosnu i Hercegovinu
kao zajednicu, postoji granica na kojoj možemo imati odvojene kulturne i
nacionalne identitete, a na drugoj strani treba i imati neku vrstu ''kulturnog
hibrida'' između različitih nacionalnih i kulturnih grupa ukoliko želimo da
ta zajednica opstane.
Ljudi mogu biti ravnopravni tek kada nauče da međusobno
razgovaraju. Balkanska društva, njihove države i narodi dugo vremena
izučavaju tu tešku školu. U Bosni i Hercegovini se ta škola i danas slabo
savladava, i predstoji nam još dosta lekcija koje moramo naučiti. U BiH je
danas najzvučnija riječ ''tolerancija''. Nesumnjivo, to je reakcija na
viševjekovnu netolerantnost u ovoj zemlji i, vjerovatno, jačeg razloga
nema. Bosna i Hercegovina je stradala pod plaštom viševjekovne vjerske i
nacionalne netolerancije, a to više nema smisla ni dokazivati, pa ako je to
tako onda je jasno šta je antipod ovom stanju. Dijalog i tolerancija su
odrednice prvorazrednog značaja i nemaju alternativu. Nažalost, ova tema
će još dugo, da ne kažem vječno, zauzimati top poziciju u BiH, jer je ona
nasušna potreba naše zajednice. ''Danas su dijalog i tolerancija zahtjevi
138
Barašin O., Kalinić Z., Milutinović M.: ODGOVORNOST ZA ... RIJEČ
vremena, jer je svijet podijeljen na sve moguće načine. Nema jedinstvenog
pogleda na svijet, a ipak se mora zajedno živjeti i tragati za onim što stvara
preduslove za zajednički život. Nijedna društvena grupa, baš zato što je
grupa, ne može računati sa cjelovitim pogledom na svijet, iz čega slijedi da
je primorana da svoj pogled na svijet stalno ispravlja, upotpunjuje i
proširuje, takoreći u hodu. Svako jednostrano ljudsko mišljenje jeste
uvreda za božansku mnogostranost ljudskog duha. Dijalog i tolerancija
jesu moćne brane vladavini jednostranosti''34. Imamo kapacitet da uspješno
savladamo lekcije, samo je pitanje kada ćemo shvatiti da je krajnje vrijeme
da škola dijaloga i tolerancije počne sa radom.
RESPONSIBILITY AND PUBLIC ACCOUNTABILITY STATEMENTS
Ostoja Barašin, PhD, Senior Lecturer, Professor Zoran Kalinić PhD &
Milovan Milutinović, PhD Senior Lecturer
Abstract: Freedom of speech and public accountability statements are directly
interdependent. Freedom is an indispensable precondition for accountability, meaning,
where there is no freedom, there is no accountability. If free speech is limited, or does
not exist at all, then the process of accountability falls under control of dictators,
totalitarian regimes, political parties, religious organizations, i.e. collectivities. Only a
free individual can be responsible, be held accountable for public statements. There is
no freedom without responsibility since individual freedom does not affect freedom of
others adversely. Freedom is the precondition for the well-functioning media and public
accountability.
Political culture, as part of the general culture, implies bringing order into
political life, that is, into the public sector. Political culture is the set of values,
attitudes, beliefs, symbols, styles, and patterns of political action and behavior of
individuals and society. It has decisive influence on the choices and directions of
individual, social, and political development. Political arrangements depend on the
development of political culture. The less developed the political culture of an
individual, the bigger the tendency of usurpation and manipulation. And vice versa: the
more developed political culture, the more cohesive political community. Political and
religious elites as well as intellectual elites affect the emergence of political culture to
the highest degree. They play a crucial role in it through education and socialization.
The media also play an important role.
Key words: hatred, language of hatred, political culture, public
accountability statements, the media
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
34
Dal R. (1999): Demokratija i njeni kritičari, CID, Podgorica
Fukujama F. (1997): Sudar kultura, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Beograd
Godišnjak FPN 2009, Podgorica, Čupić Čedo
Govor mržnje u BH javnosti, strategija isključivanja, Mediacentar, Sarajevo,
2010,
Govor mržnje, Zbornik sa međunarodnog naučnog skupa ‘’Kako prevazići
govor mržnje i netoleranciju u interesu što bolje političke kampanje i
demokratskih rezultatana parlamentarnim izborima 2010. godine u RS i BiH,
2010. Defendologija, Banja Luka
Šušnjić Đ., Dijalog i tolerancija, Čigoja štampa, Beograd, 1997.
139
Naučno-stručni časopis
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
140
SVAROG br. 6., maj 2013. (118-140)
Guskova Jelena (1998): Sukob interesa u kontekstu sudara civilizacija na
Balkanu, Zbornik Susret ili sukob civilizacija na Balkanu, Istorijski institut
SANU-Beograd, Pravoslavna reč-Novi Sad
Hantington Sejmujel (2000): Sukob civilizacija, CID Podgorica, Romanov
Banja Luka
Izetbegović Alija (1990): Islamska deklaracija, Bosna, Sarajevo
Milutinović, Milovan (2010): Rat je počeo riječima – Bosna i Hercegovina
devedesetih, Nezavisni univerzitet Banja Luka
Osmančević E. (2009): Demokratičnost WEB komuniciranja, Fridrich-EbertStiftung, Sarajevo
Pašić Najdan (1993): Nacija i nacionalizam, u: Enciklopedija političke
kulture, Savremena administracija, Beograd
Reforma odgovornosti za kljevetu i uvredu, Akcija za ljudska prava,
Podgorica, 2010,
Rot Nikola (2004): Znakovi i značenja, Platon, Beograd
Smit Adams (1970): Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Kultura,
Beograd, knj. I
Šušnjić Đuro (1997): Dijalog i tolerancija, Čigoja štampa, Beograd
Šušnjić Đuro (2004): Drama razumijevanja, Čigoja štampa, Beograd
Šušnjić Đuro (1997): Žetva značenja, Čigoja štampa, Beograd
Tomić Zorica (2007): Komunikacija i javnost, Čigoja, Beograd
Vacić Z. (2004): Etika javne riječi u medijima i politici, Centar za liberalnodemokratske studije, Beograd
Vejnović D. (2003): Politička kultura, Udruženje defendologa RS, Banjaluka
Golijan D., Popović D.: ...POVRATAK RUSIJE NA GLOBALNU SCENU
Pregledni rad
UDK 316.334.2/.3(470)
DOI br.107251/SVR1306141G
COBISS.BH-ID 3690776
OPORAVAK RUSIJE I NJEN POVRATAK NA
GLOBALNU SCENU
Doc. dr Dragan Golijan
Danijela Popović, dipl. politikolog
Fakultet političkih nauka NUBL
Apstrakt: Ruska Federacija ili Rusija je država na istoku Evrope i sjeveru
Azije. Površinom predstavlja najveću državu na svijetu, ali po broju stanovnika je tek
na osmom mjestu. Glavni grad Rusije je Moskva i nalazi se na evropskom dijelu
države. S obzirom da je Rusija kao država prošla nekoliko promjena političkih sistema,
nijedna reforma koja se dešavala nije bila usmjerena ka demokratizaciji društva u
suštini, što je na kraju i rezultiralo potpunim krahom 1991. godine.
Komunizam, koji je trajao oko sedamdeset godina, doprio je samorazaranju
nacionalne strukture, koja svakako nije bila toliko čvrsta niti politički organizovana da
bi „mogla da postavi nacionalizam kao legitimizirajući osnov novog političkog poretka,
umjesto komunizma.“1 Poslije raspada SSSR-a 1991. godine, Rusija je polako počela da
izlazi iz krize nestabilnosti i svih političkih, ekonomskih i socijalnih problema koji su je
pratili. Na to je posebno uticalo imenovanje sadašnjeg ruskog predsjednika Vladimira
Putina, koji se smatra efikasnijim i autoritativnijim vođom od svojih prethodnika.
Njegovim dolaskom na vlast, dolazi i do nove faze razvoja u postsovjetskoj Rusiji, gdje
je došlo do opsežnih reformi: društvenih, ekonomskih, političkih, a posebno reformi u
oblasti spoljne politike i nacionalne bezbjednosti.
Rusija je danas jedna od zemalja, koja zajedno sa Kinom, ima snažnu ulogu u
donošenju odluka u Savjetu bezbjednosti i koja je, možemo sa sigurnošću reći, zemlja
koja vodi ka stvaranju multipolarnog svijeta. Međutim, treba uzeti u obzir da ta politika
ne odgovara Zapadu, te u daljim dešavanjima u međunarodnim odnosima možemo
očekivati sukobljavanje Istoka i Zapada, kako bi svaka strana odbranila svoje
ekonomske i strateške interese. U svakom slučaju, svjedoci smo da dolazi do stvaranja
novog međunarodnog poretka i rasporeda snaga u svijetu.
Ključne riječi: Rusija, spoljna politika, novi svjetski poredak, međunarodne
organizacije, Istok, Zapad, međunarodni odnosi, nacionalna bezbjednost, integracija.
REFORME U RUSIJI POČETKOM XXI VIJEKA
Na kraju Jeljcinove vladavine, uspostavljanje novog političkog
sistema nije bilo ni na početku, niti su se mogli dati određeni odgovori na
mnoga društvena pitanja u Rusiji. Više od 70 godina komunizma
1
Filimonović, Miljan, Spoljna politika Ruske Federacije, Beograd 2010, str. 13
141
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (141-155)
doprinijelo je razaranju ruskog „nacionalnog tkiva“2 koje nije sadržavalo
ni pretpostavku da se na osnovu njega postavi novi politički poredak. Slabo
vođstvo i sistem države doprinijeli su da dođe do stvaranja političkih
kriminalizovanih centara, kako ekonomske, tako i političke moći, što je
dovelo do propasti jedne države. Svemu tome govore u prilog činjenice o
stepenu odliva državnog kapitala i prirodnih resursa koji su državnu
ekonomiju učinili nesposobnom kao i zainteresovanost stranih investitora.
Imenovanjem Vladimira Putina na funkciju v.d. predsjednika
Ruske Federacije, 1999. godine, dolazi do nove faze u razvijanju i jačanju
ruske države. U tom periodu sprovedeni su najopsežniji skupovi
društvenih, ekonomskih i političkih reformi, kao i reformi spoljne politike,
s posebnim naglaskon na nacionalnu bezbjednost. Unutrašnje reforme
države predstavljale su osnovni preduslov promjenama u spoljnoj i
bezbjednosnoj politici. Ono što je podrazumijevalo unutrašnje reforme je
centralizacija vlasti, kao i monopolizacija političke moći, gdje su prioritet
imali sljedeći procesi:
1. razvlašćenje oligarha i smanjenje stepena korupcije;
2. suzbijanje vlasti gubernatora i reforma vertikalne vlasti;
3. pozicioniranje Putinovog bliskog okruženja kao nezavisnog centra
unutar državne uprave; i
4. uspostavljanje državne kontrole u strateškim privrednim granama.
Nakon što je svojim reformama uspio da uspostavi odnos centralne
vlasti sa nižim nivoima, Putin je povratio Rusiji ugled u svijetu u pogledu
države kao ravnopravnog učesnika u međunarodnim odnosima i subjekta u
spoljnim odnosima. Svoje prvo obraćanje nakon izbora, Putin je održao u
Državnoj dumi 12. decembra 2012. godine3, poručujući tako da Rusija
prihvata reforme, ali ne i haos. U cilju daljih reformi, Putin je naglasio da
su za loše stanje u državi najviše odgovorni lokalni politički akteri, koji
dobijaju novac iz inostranstva u službi ostvarenja spoljašnjih interesa, što
takođe podrazumijeva političku modernizaciju.
Možemo reći da je postsocijalistički period za Rusiju bio
prekretnica i njen korak ka mogućem oporavku zemlje. Period poslije
raspada SSSR-a predstavljao je period krize, destrukcije, kriminala i
korupcije, ukratko Rusija je bila zemlja koju je progutao njen neuređeni
unutrašnji sistem. Međutim, od kraja 1990-ih dolazi do stabilizacije i
Rusija bilježi značajne pomake na socijalnom, ekonomskom, političkom i
svakom drugom polju.4 Srećko Đukić, u svojoj knjizi Kraj SSSR-a i Rusija
2
Isto.
http://www.balkanmagazin.net/novosti-i-politika/cid128-53636/reforme-da-aline-po-cenu-razbijanja-rusije, (09/12.2012.)
4
http://ruskarec.ru/politics/2013/03/11 „ (...) od 2000. godine Rusija je počela
samostalno da reguliše osnovne ekonomske procese na svojoj teritoriji.” „Indirektni
pokazatelj ekonomskog rasta bio je znatno poboljšan i uvećan auto-park ruskih građana,
kao i činjenica da su najrazličitiji slojevi stanovninštva počeli regularno da provode
odmor u inostranstvu, drže velike sume novca u ruskim bankama (...) poboljšana je i
stambena situacija. Prosječan stanovnik grada je 1990. imao na raspolaganju 15,7m²
3
142
Golijan D., Popović D.: ...POVRATAK RUSIJE NA GLOBALNU SCENU
navodi da je Rusija prošla kroz svoje četiri etape, gdje između ostalog, kao
treću etapu, navodi ekonomsku krizu, koja je zahvatila i Rusiju, te učinila
da se uspori njen svaki napredak iz svih oblasti života. „Kraj 2008. i 2009.
označavaju vrijeme novih ekonomskih, socijalnih i političkih iskušenja. To
je treća etapa postsovjetskog istorijskog prostranstva.“5 Sljedeći period
smatra se znakom pitanja, da li je Rusija izašla iz krize i koje su daljnje
njene posljedice. Smatra se da je kriza koja je dovela u pitanje opstanak
svijeta, naime prouzrokovana još u 60-im godinama prošlog vijeka, kada je
Amerika počela da širi svoju mrežu organizacija za širenje globalnog
finansijskog tržišta i projekta sobodne trgovine, kao oblika novih svjetskih
vrijednosti.
Rusija se ipak okrenula sebi i svom unutrašnjem oporavku i
reformama, te je veoma brzo uspjela da ponovo nastupi sa strane velike sile
uz pomoć svojih saveznika, na prvom mjestu Kine. Iako se desio nagli pad
cijena nafte 2008. godine, to nije dovelo do pada ruske ekonomije, kako su
pojedinci (neprijatelji Rusije) predviđali. Rusija se u svom oporavku
prvenstveno oslonila na svoje prirodne resurse, gas, naftu, prirodni gas i
sirovine. U poređenju sa ekonomijama „razvijenih zemalja“ u Rusiji je
stanovništvo sačuvalo svoju kupovnu moć, te nije propala nijedna ruska
banka ili poznatije rusko preduzeće, za razliku od situacije u SAD i Evropi,
u istom vremenskom periodu. Prihodi od izvoza i energenata predstavljaju
osnovni finansijski stub države. Dolaskom Putina na vlast Rusija vraća
svoj ugled u svijetu. Za 3.050 dana, na fukciji predsjednika države u Rusiji,
Putin je uspio da bruto društveni proizvod, po procjeni MMF-a, uveća šest
i po puta. Budžet je povećan 10 puta i konstantno je u suficitu.
Rusija je, iskoristivši svoj energetski potencijal, postala najveći
svjetski proizvođač nafte, koja se putem naftovoda transportuje u zemlje
Evrope i Jugoistočne Azije. „Obim poljoprivredne proizvodnje povećan je
tri, a stambene izgradnje dva puta. Izvoz je povećan gotovo pet, a uvoz
blizu šest puta. Devizne rezerve su sa oko 12,5 milijardi $ početkom 2000.
uvećane na 534.5 u martu 2008. godine.“6 Rusija je formirala
Stabilizacioni fond u kojem se nalazi više od 162 milijarde dolara, koje se
ne troše već su neka vrsta sigurnosti za budućnost.
Iako je Rusija postigla značajan napredak na pojedinim poljima,
ipak je prate problemi u oblasti demografije i ekonomije. Prepolovljeno je
naglo opadanje stanovništva na osnovu negativnog prirodnog priraštaja,
međutim ta stopa i dalje je negativna.
stambenog prostora, a 2010. već 22.1m². Broj novih automobila domaće i strane
proizvodnje 2012. je dostigao 35 miliona (od toga 16 miliona stranih), dok je 1990-ih
zemlja bila preplavljena starim automobilima koji su bili za otpad. Među ostalim
pokazateljima posebno treba istaći sve veći tempo potrošnje i nagli pad kratkoročnog
kreditiranja, što upućuje na zaključak da su široki socijalni slojevi stanovništva stekli
sopstvena sredstva zahvaljujući rastu ličnih dohodaka.” (12.03.2013.)
5
Đukić, Srećko, „Kraj SSSR-a i Rusija, Novo rusko okruženje“, Službeni
glasnik 2011, str. 194.
6
Sakan, Momčilo, „Geopolitika u savremenom svijetu“, Nezavisni univerzitet
Banja Luka, str. 106.
143
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (141-155)
NOVI PRAVCI SPOLJNE POLITIKE RUSKE FEDERACIJE OD
2000. GODINE
Nakon što je svojim reformama uspio da uspostavi odnos centralne
vlasti sa nižim nivoima, Vladimir Putin je prilikom uspostavljanja
smjernica spoljne politike Ruske Federacije, morao da uzme u obzir da su
pojedine zemlje koje su nekada pripadale sovjetskom bloku, danas zapravo
igrači SAD-a. Iz tog razloga, Rusija je prvenstveno morala da definiše
svoju nacionalnu i bezbjednosnu strategiju.
U odnosu na dosta raniji period, Rusija je sastavila precizan sistem
prioriteta kada je riječ o spoljnoj politici. Njena spoljna politika se prije
svega odnosi na zemlje koje su nekada pripadale socijalističkom bloku, a
koje su danas članice Zajednice Nezavisnih Država (ZND). Rusija podstiče
razvijanje svestranih veza na postsovjetskom prostoru kako bi na najbolji
način riješila regionalne probleme.
U odnosu sa Zapadom, Rusija ima jasan cilj, a to je jačanje
ekonomskog potencijala Rusije i stvaranje bezbjednosne politike prema
Zapadu. Rusija se strogo protivi širenju NATO-a na zemlje koje su nekad
pripadale bivšem socijalističkom bloku. Saradnja Rusije sa Zapadom
prvenstveno zavisi od uvažavanja ruskih interesa od strane NATO-a,
kompromisa i jednake bezbjednosti u Evropi. Širenje NATO-a i
približavanje Ruskoj Federaciji predstavlja jedan od ključnih problema
ruske i evroazijske bezbjednosti, istovremeno predstavlja i najznačajniji
problem u odnosima Rusija – NATO. Ovakva situacija zahtijeva eefikasno
djelovanje Rusije u međunarodnim odnosima. Spoljna politika Rusije se
dosta temelji na izvozu sirove nafte i gasa. Na taj način Rusija gradi svoju
spoljnopolitičku strategiju, kako prema zemljama sa kojima je u savezu,
tako i prema zemljama koje predstavljaju njenog neprijatelja.
Rusija još uvijek ne može da parira sili kao što je Zapad, iako su
sve prognoze vezane za slabljenje zapadnjačke sile, oni su još uvijek
vodeća sila u svijetu. Iz tog razloga Rusija svoju spoljnu politiku
uspostavlja putem energetske politike prema zemljama koje su u savezu sa
Zapadom, kako bi na taj način umanjile uticaj SAD-a. Treba imati na umu,
da je EU najveći kupac prirodnog gasa od Rusije, čak 70%.7
Današnja spoljna politika Rusije takođe se odnosi na pojačavanje
njene uloge na području Evrope u vidu ekonomske, energetske i kulturne
politike. Rusija strateški modernizuje svoju ratnu tehnologiju koja joj služi
za izvoz. Ono što svakako ne pogoduje SAD-u je zalaganje Rusije za
7
Rusija je naveći proizvođač (oko 600 milijardi kubnih metara gasa godišnje) i
izvoznik gasa (preko 245 milijardi kubnih metara u svijetu). Ona je na prvom ili
drugom mjestu po proizvodnji (oko 500 miliona tona godišnje) i izvozu nafte (230-240
miliona tona), dok po prerađivačkim kapacitetima zauzima treće mjesto u svijetu (275
miliona tona nafte godišnje), poslije SAD ( 870 miliona tona) i Kine ( 350 miliona tona)
– podatci: Srećko Đukić „Kraj SSSR-a i Rusija, Novo rusko okruženje“, str. 401.
144
Golijan D., Popović D.: ...POVRATAK RUSIJE NA GLOBALNU SCENU
stvaranje „novog svjetskog poretka“8, što podrazumijeva više centara
moći, a to je multipolarnost. Ovakav stav Rusije u svakom slučaju
osporava namjeru SAD-a da naprave unipolarizaciju svijeta, te da
marginalizuju pojedine svjetske međunarodne institucije, kao što je Savjet
bezbjednosti, gdje bi SAD preuzele vodeću ulogu u donošenju odluka.
Posljednjih godina Rusija je ponovo pokrenula saradnju sa
zemljama sa kojima je imala uspostavljene odnose još od SSSR-a
(Ukrajina, Bjelorusija i druge). Na osnovu razgovora koji su vođeni o
neophodnosti preorijentacije ruske diplomatije na azijski region, Rusija je i
sa ostalim zemljama proširila svoju saradnju, posebno posvećujući više
pažnje zemljama Azije i okruženju Persijskog zaliva.
Koncept stvaranja spoljne politike zemlje zapravo oblikuje njen
nacionalni interes i prije svega njena bezbjednost. Možemo zaključiti da je
koncepcija kojom je pisan dokument o prioritetima spoljne politike Ruske
Federacije, zapravo proizašla iz činjenice da je današnji svijet prepun
prijetnji. Fjodor Lukjanov9 smatra da „današnja globalna bezbjednost u
velikoj mjeri zavisi od utemeljenja pojma ’nacionalni identitet’, njegove
formulacije i jasnosti.“ Takođe navodi da je u dokumentu o spoljnoj
politici Rusije navedeno da je svijet mjesto međusobnog djelovanja, a
preciznije i mjesto sukoba i konkurencije različitih nacionalnih identiteta.
To je po njegovom mišljenju razlika između nove koncepcije ruske spoljne
politike i onoga što je do sada sprovođeno.
Za razliku od SAD, čija spoljna politika je zasnovana na
unilateralizmu, izolacionizmu, neutralnosti i vojnom angažovanju, ruska
spoljna politika se zasniva na uspostavljanju multipolarizma, energetskog
angažovanja, a neutralnost se podrazumijeva u slučajevima kada nisu
ugroženi ruski interesi i dr. Rusija svoj koncept nacionalne bezbjednosti
mora dobro da postavi, ako imamo u vidu da je strateški interes SAD-a da
preuzme vodeću ulogu oko Persijskog zaliva i drugih strateških mjesta, kao
i cilj da se neutrališe uloga Savjeta bezbjednosti kako bi kroz njega
donosili odluke u svoju korist, pa čak i po sistemu prijetnje državama koje
ne žele da se povinuju odlukama SAD-a.
Koncepcija ruske spoljne politike, potpisana 2008. godine od
strane Dimitrija Medvedeva, predlaže stvaranje tzv. „evroazijske ideje“ –
„evroazijske ose“ prema kojoj je Rusija najvažnija karika koja povezuje
Evropu sa Istokom. Takođe među prioritetima spoljne politike izdvaja se
bilateralna i multilateralna saradnja sa državama učesnicama ZND-a koja
se temelji na ravnopravnosti, uzajamnoj koristi i međusobnim interesima.
Takođe Rusija za prioritete spoljne politike razvija strateška
partnerstva i savezništva. Osim ZND-a, Rusija poklanja posebnu pažnju
savezništvu sa Bjelorusijom, Evrazes, ODBK, ŠOS, region Crnog mora,
8
Termin “novi svjetski poredak” je prvi put upotrijebio Džordž Buš na
konferenciji u Persijskom zalivu 1991. godine.
9
http://ruskarec.ru ; Fjodor Lukjanov – šef Savjeta za spoljnu i odbrambenu
politiku Rusije (14.03.2013.)
145
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (141-155)
region Kaspijskog mora. Takođe, jedan od posljednjih i najnovijih
prioriteta koji je usvojen u Koncepciji spoljne politike Rusije je svakako
incijativa koja ima za cilj stvaranje „pravog otvorenog i demokratskog
sistema opšteregionalne kolektivne bezbjednosti i saradnje obezbjeđujući
jedinstvo evroatlantskog regiona“, kao i uključivanje pojma „meke sile“.
Pažnja koja se trenutno posvećuje „mekoj sili“ zapravo nam svjedoči da je
Rusija odlučila da započne saradnju kao „vrijednosno-moralnu“ sa ciljem
da je prihvate i druge zemlje kako bi se izbjegao svaki korak ka
uspostavljanju „tvrde sile“ između zemalja. Takođe, treba istaći da iz
koncepcije ruske spoljne politike svakako nisu izostavljeni ekonomski
interesi i njihovo unapređivanje što u posljednje vrijeme je svakako
aktuelna oblast, jer više nego ikad dolazi do borbe za ekonomsku prevlast.
„ Bliže inostranstvo“
Termin „bliže inostranstvo“ u međunarodne odnose uveo je ruski
predsjednik Boris Jeljcin, koji je u stvari zamijenio termine „sfera“ i
„zona“. Rusija je sama odredila svoj politički i strateški interes i na
osnovu toga su proistekli njeni spoljnopolitički prioriteti.
Na početku (dvije decenije ranije), Zapadu je odgovaralo da Rusija
bude u dobrim odnosima sa svojim „bližim okruženjem“, jer iako je tada
važila za veliku svjetku ekonomsku i vojnu silu, nije smatrala da na svojim
leđima treba da iznese pružanje pomoći jednoj ogromnoj teritoriji, a
svakako da joj nije ni bilo u interesu da Rusija doživi bilo kakvu vrstu
oporavka. Međutim, razvojem događaja tokom narednih dvadeset godina,
Zapad mijenja svoje stavove, te počinje da se interesuje za ruske susjede –
Pribaltičke zemlje (Gruziju, Ukrajinu i druge).
Stavovi Zapada prema Rusiji i njenom „bližem inostranstvu“
svakako se mijenjaju posljednjih nekoliko godina, kada Rusija znatno jača
svoju ulogu u međunarodnim odnosima, gradeći veliku politiku sa
interesom stvaranja multipolarnog svijeta. U tom periodu (i danas) SAD
uporno žele da svoj NATO savez prošire na Istok. Pokušaj da Ukrajina i
Gruzija uđu u NATO za sada je propao. Stav Rusije po pitanju širenja
NATO-a najoštrije je suprotstavljen Zapadu.
Među zemlje koje spadaju u rusko „bliže inostranstvo“ ubrajaju
se zemlje koje nemaju zajedničku granicu sa Rusijom. To su: Moldavija,
Jermenija, Turkmenistan, Tadžikistan, Uzbekistan, Kirgistan. U „ Najbliže
susjede“, kao „najbliže inostranstvo“, spadaju zemlje koje imaju zajedničku granicu sa Rusijom: Bjelorusija, Ukrajina, Gruzija, Azerbejdžan i
Kazahstan. U isto vrijeme, neke države koje se i graniče sa Rusijom ne
pripadaju ruskom „bližem“ ili „ najbližem“ inostranstvu“ kao što su
Finska, Norveška, Poljska, Mongolija, Kina, DNR Koreja.10
Stvaranje dobrosusjedskih odnosa zapravo ispunjava kurs spoljne
politike Rusije, što se odnosi na politiku strateške integracije postso10
Đukić, Srećko, „Kraj SSSR-a i Rusija, Novo rusko okruženje“, Službeni
glasnik 2011, str. 166.
146
Golijan D., Popović D.: ...POVRATAK RUSIJE NA GLOBALNU SCENU
vjetskog prostranstva pod ruskim vođstvom. Ovaj kurs zvanično je i
utvrđen 1995. godine, dokumentom Strateški kurs Rusije sa državama
učesnicama ZND. Ovim dokumentom utvrđeni su uzajamni odnosi između
država potpisnica, kao i stepena otvorenosti saradnje, te u procesu
integracija ustanovljeni su različite brzine i nivoi.
Dobrosusjedski odnosi Rusije sa zemljama, tj. „bližim ili daljim
inostranstvom“, sa kojima je ušla u određene integracije, ne treba smatrati
da su uspostavljeni na osnovu nekih ideoloških principa. Naime, ruska
pozicija se zasniva na političkom ili prije svega geopolitičkom interesu.
ZND i druge integracije
Od obrazovanja Zajednice Nezavisnih Država (ZND) do danas,
možemo izdvojiti nekoliko etapa kroz koje je ona prošla i nadalje prolazi.
Period od 1990. do 1995. godine je vrijeme rušenja Sovjetskog Saveza, ali
i političke samostalnosti i suverenosti zasnovanih na temeljima sovjetskih
saveznih republika. Ove zemlje su u navedenom periodu svakako bile
povezane nacionalnim privredama i zajedničkim velikim problemima koji
su bili socijalne prirode, ali svakako su zavisili i od unutrašnje politike i
međunarodne bezbjednosti.
Nakon raspada SSSR-a, republike su se u prvim godinama nadale
da ZND može da reguliše pojedina pitanja iz određenih oblasti, međutim
praksa je pokazala nepostojanost ovlašćenja i snažnih organa koji bi
pristupili rješavanju problema, kao i to da ova organizacija ne predstavlja
mjesto koje donosi obavezujuće odluke. Iz ovog razloga pristupilo se
traženju drugih rješenja i dolazi se do stvaranja novih struktura koje su
međutim utemeljene na istoj osnovi.
U periodu od 1995. do 2000. godine, dolazi do ispoljavanja
uobičajenih problema Zajednice, a koji podrazumijevaju obnovu najšire
integracije na postsovjetskom prostoru. S obzirom da su nove republike
morale potražiti rješenja za svoje probleme, pojedine zemlje su istupile sa
velikim ekonomskim incijativama, što podrazumijeva zonu slobodne
trgovine i carinske saveze. Tada dolazi do formiranja Saveza Rusije i
Bjelorusije u Centralnu ekonomsku zajednicu (CAEZ) i zaključuje se
Dogovor o kolektivnoj bezbjednosti. Zajednica nezavisnih država (ZND),
kao najšira struktura, zadržala se u pokrivanju svih aspekata odnosa
između država na postsovjetskoj teritoriji.
Period 2005-2010. smatrao se značajnim za napredak integrativnog
procesa, što je uključivalo formiranje naddržavnih organa u okviru
Savezne države Rusije i Bjelorusije u domenu carinske i spoljne politike
Evrazesa, do čega nije došlo. Zbog toga je Rusija uspostavila novu
integraciju, tzv. Carinski savez i Jedinstveno ekonomsko prostranstvo sa
Kazahstanom i Bjelorusijom u cilju poboljšanja saradnje i integracije.
Treba napomenuti da je put do potpune integracije dug i složen,
nekad traje i decenijama, što podrazumijeva uspostavljanje brojnih faktora
kako bi integracija bila uspješna i potpuna.11 Primjer integracije Evropske
11
Integracija podrazumijeva: stvaranje zone slobodne trgovine, ukidanje carina,
kvantitativnih i administrativnih ograničenja u međusobnoj trgovini, obrazovanje
147
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (141-155)
unije smatra se jedinstvenom integracijom koja je uspjela da prevaziđe sve
etape i procese integracije, iako cjelokupan taj proces integrisanja nije bio
ni lak niti kratkotrajan. Smatra se da Zajednica nezavisnih država ili pak
neka druga subregionalna integracija na postsovjetskom prostranstvu, teško
da može preuzeti model Evropske unije, a razlog tome su različiti
socijalno-ekonomski i politički uslovi.
Zemlje Centralne Azije priznaju visoki ugled Rusije i njene dugoročne interese u regionu. Rusija svakako igra posebnu ulogu u subregionalnim postsovjetskim integracijama. Dakle, po broju zemalja koje okuplja,
na prostoru postsovjetskog prostranstva postoje Zajednica nezavisnih
država (ZND), Savez dvojke, Savez trojke, Savez četvorke, Savez šestorke,
isto tako svoje sjedište imaju i Savezna država Rusije i Bjelorusije,
Evrazes, Carinski savez, Jedinstveno ekonomsko prostranstvo (JEP),
Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbjednosti (ODBK), Šangajska
organizacija saradnje (ŠOS), koja uključuje Kinu. Sve ove organizacije su
na neki način produžena ruka ZND organizacije.
Prva regionalna organizacija formirana je 1994. godine, kada su
Kazahstan, Kirgistan i Uzbekistan potpisali Dogovor o stvaranju jedinstvenog ekonomskog prostranstva, kome se kasnije pridružio i
Tadžikistan: ova regionalna organizacija se 1998. godine transformisala u
Centralno-azijsku ekonomsku zajednicu (CAEZ).
Integracija Rusije i Bjelorusije
Rusija i Bjelorusija svoju integraciju grade još od 1996. godine, što
je dovoljan pokazatelj volje država u pravcu saradnje. Ove dvije zemlje
odlikuju komplementarni geografski položaji. „Najbrže i najisplativije
kopnene maršrute iz Azije, iz Rusije, u Evropu, uključujući i gasovode i
naftovode, idu preko bjeloruske, odnosno ukrajinske teritorije.“12 U svojoj
knjizi, Srećko Đukić u prvi plan stavlja važnost strateškog i vojnog
koridora između Zapada i Rusije, kao i da se preko teritorije Rusije i
Bjelorusije mogu dosegnuti krajnje transportne komunikacione tačke
Evrope i Japana i SAD. Đukić prikazuje važnost ove maršrute imajući u
vidu da samo transevroazijski koridor preko Savezne države Bjelorusije i
Rusije godišnje bi donosio prihode od preko 25 milijardi dolara.
Ujedinjenje Rusije i Bjelorusije je pod stalnim znakom pitanja,
iako su ove dvije države spremne na međusobnu integraciju. Naime,
suprotnosti između država na postsocijalističkom prostoru dolaze od strane
SAD-a i širenja NATO-a na ruske granice. Za Rusiju je Bjelorusija važan
geostrateški partner, jer ima vojnostrateški položaj na baltičko-crnomocarinskog saveza kada se za robu i usluge primjenjuje jedinstvena carinska tarifa,
formiranje zajedničkog tržišta koje podrazumijeva slobodno kretanje robe, radne snage
i kapitala, kao i formiranje ekonomskog i monetarnog saveza u cilju sprovođenja
jedinstvene ekonomske, novčane i finansijske politike. I ono što se smatra posljednjom
fazom je politička integracija kada se obrazuju jedinstveni politički instituti.
12
Đukić, Srećko, „Kraj SSSR-a i Rusija, Novo rusko okruženje“, Službeni
glasnik 2011, str. 247.
148
Golijan D., Popović D.: ...POVRATAK RUSIJE NA GLOBALNU SCENU
rskom potezu, što predstavlja vezu između Evrope i Rusije, te iz tog
razloga predstavlja suštinsku integraciju ove dvije zemlje. Međutim, svaka
vrsta zbližavanja ove dvije zemlje osuđena je od strane Zapada i drugih
geopolitičkih konkurenata. Činjenica je da je Bjelorusija samostalna zemlja
koja samostalno vodi svoju politiku. Državni vrh Bjelorusije smatra sebe
za najodanijeg saveznika i strateškog partnera Rusije. U integraciji ove
dvije zemlje, kao i u širem postsovjetskom prostranstvu, postoji strah od
uspostavljanja bilo kakvog oblika nadnacionalnog organa, kao i donošenje
obavezujućih odluka. Sa strane Bjelorusije postoji strah od veličine Rusije
i opasnosti da se ova država utopi u Rusiju i nestane kao samostalna i
nezavisna država. Ovakvim konstatacijama se služe zapadni političari, ali
ih isto tako podržavaju i bjeloruski opozicionari.
Između Rusije i Bjelorusije i njihovih privreda ne postoji razvijeno
integraciono tržište, što bi podrazumijevalo i zajedničke kompanije. Nema
ruskih i bjeloruskih preduzeća na teritorijama drugih članica saveza i nema
slobodnog protoka investicija i dr. Njihova integracija se mjeri političkim,
ekonomskim i vojnim parametrima, koji su najviši i međusobno povezani
više od drugih integracionih tvorevina na postsovjetskom prostoru.
Zahvaljujući ruskoj globalnoj energetskoj moći i visokim
cijenama, na svjetskom tržištu dešavaju se kardinalne promjene pogotovo
na ekonomskom, tj. finansijskom planu. Integracije na postsovjetskom
prostranstvu u neku ruku nam pokazuju koliko je zapravo integracija tih
zemalja teška i složena, gdje tokom procesa dolazi do izražaja politička,
ekonomska i svaka druga disproporcija.
NOVI SVJETSKI POREDAK I RUSIJA
Možemo reći da je za Rusiju bilo dobro što SAD poslije njenog
raspada nisu posvećivale posebnu pažnju njenom mogućem oporavku. To
je Rusiji omogućilo da ima vremena da poradi na svojim unutrašnjim
reformama i stvori sistem po kojem je izašla iz krize, koja je bila
uzrokovana raspadom SSSR-a, lošom politikom, korupcijom, kriminalom,
što je svakako bilo podržano i od strane Zapada.
Dolaskom na vlast Vladimira Putina Rusija je ponovo okupila
stručnjake koji su odredili dalji pravac kretanja i širenja ruskog uticaja,
možemo reći u zadnjem trenutku, prije nego što bi se NATO proširio na
Istok i tako okupirao Rusiju.
Međutim, novi svjetski poredak predviđa stvaranje multipolarnog
svijeta, sa više centara moći. Prvenstveno, Rusija je shvatila svoj značaj i
ulogu u položaju Evroazije i ide u smjeru stvaranja „središnje imperije“.
Rusija je sa Ukrajinom, Bjelorusijom i Kazahstanom formirala Zajednički
ekonomski prostor - zajednicu u kojoj se nalazi značajan broj ruskog
stanovništva. Organizacija koja je doprinijela jačanju bloka prema SAD-u
149
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (141-155)
je ŠOS organizacija13, koja je osnovana 2001. godine između Rusije, Kine,
Kazahstana, Tadžikistana, Kirgizije i Uzbekistana. Glavni zadaci ŠOS-a su
obezbjeđivanje stabilnosti i bezbjednosti na prostoru zemalja osnivača,
borba protiv terorizma, separatizma, ekstremizma i trgovine narkoticima i
ljudima, zatim razvoj saradnje između zemalja na polju ekonomije i
energetskog partnerstva i nauke i kulture.
Jedan od faktora stvaranja „središnje imperije“ je formiranje
Evroazijske unije, koja ima političku, ekonomsku i bezbjednosnu ulogu.
Kako pojedini Zapadni političari i geopolitičari smatraju, nova Evroazijska
unija (EAU) ne predstavlja povratak SSSR-a, već je riječ o „pragmatičnom
gledanju na globalne okolnosti u kojima se danas razvijaju postsovjetske
zemlje, odnosno o ponovnom objedinjavanju tih zemalja (najvjerovatnije
bez Gruzije i baltičkih država) u jednu ekonomski zaokruženu cjelinu.“14
Formiranjem ovakve unije, očekuje se povratak suvereniteta i samopouzdanja, kao i jača ekonomija, te da se obezbijedi neometan protok roba,
ljudi i kapitala.
Još jedna od organizacija koja je tek u početnom stadijumu razvoja
je „Organizacija BRIKS“, koja okuplja zemlje sa trenutno najjačim
ekonomijama, a to su Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička Republika
(JAR) koja se nešto kasnije priključila ovoj organizaciji. Čelnici ovih pet
zemalja na posljednjem samitu, krajem marta 2012. godine, razmatrali su
politička, ekonomska i socijalna pitanja koja su od zajedničkog i
međunaroodnog interesa za ove zemlje. Jedna od karakteristika
organizacije BRIKS je što ona lobira, kako bi svoju ekonomsku snagu
iskoristila za veći diplomatski uticaj, kao i obezbjeđivanje stalnih mjesta u
Savjetu bezbjednosti UN za Indiju, Brazil i JAR. U slučaju da se ovaj
scenario ostvari i ove zemlje dobiju svoja mjesta u vodećoj organizaciji,
neupitan je dalji uticaj SAD-a na događaje u svijetu.
Smatra se da bi do 2020. godine Rusija, Indija i Kina mogle da
zauzmu tri od pet prvih mjesta na listi najjačih svjetskih ekonomija, koje bi
imale priliku (Rusija, Indija i Kina) da utiču na donošenje odluka na
globalnom nivou.15 Sve veći privredni rast u ovim zemljama svakako će
uticati na promjenu svjetskog poretka, gdje ekonomska moć ima prvenstvo
nad vojnom snagom i političkim stavovima država. Prema izvještaju koji je
13
ŠOS organizacija je Šangajska organizacija o saradnji, koja je formirana još
između SSSR-a i Kine. Međutim, raspadom SSSR-a dolazi do priključivanja
novoformiranih državnih jedinica sa prostora Centralne Azije, što je za Rusiju i Kinu
izgledalo kao prilika za ujedinjavanje napora da se objedini centralno-azijski prostor i
onemogući ekspanzija drugih svjetskih centara moći u centralnu Aziju.
14
Sakan, Momčilo, „Geopolitika u savremenom svijetu“, Nezavisni univerzitet
Banja Luka, str. 111.
15
http://ruskarec.ru/politics/2013/03/16/rusija_indija_kina_i_svetski_poredak_207
89.html „Nezavisna agencija Euromonitor International, poznata po strateškom
istraživanju potrošačkih tržišta, prije izvjesnog vremena objavila je izvještaj u kome se
navodi da će do 2020. godine Rusija, Indija i Kina ući u prvih pet najvećih svjetskih
ekonomija (Rusija trenutno zauzima šesto mjesto na toj skali). – (12. 03. 2013.)
150
Golijan D., Popović D.: ...POVRATAK RUSIJE NA GLOBALNU SCENU
napravila Nezavisna agencija „Eeuromonitor International“ do 2020.
godine Rusija, Indija i Kina biće najveće zemlje u razvoju od pet svjetskih
privreda (trenutno) sa učešćem od 30,4% u globalnom BDP-u po paritetu
kupovne moći (PKM).
Po već pomenutom izvještaju, još u 2011. godini Indija je
nadmašila Japan po PKM. Kod Indije je slučaj da privredni rast podstiču
rast potrošačkog tržišta i infrastrukturna ulaganja, kao i uspon srednje
klase, a kod Rusije su to njeni energetski resursi. Takođe se smatra da će
Kina do 2020. biti najveća svjetska privreda sa 19% učešća u globalnom
BDP-u, iako će se prema izvještaju morati da suoči sa povećanim
troškovima rada, problemima zagađenja okoline, kao i ubrzanim starenjem
populacije. Prema izvještaju, ruska privreda bi trebala da nadmaši
njemačku 2016. godine, gdje se svakako očekuju nus-pojave sa kojima
zemlja mora da se suoči.
U izvještaju je još navedeno: „Supersile među privredama u
razvoju, posebno zemlje BRIKS-a, preuzimaju pozicije razvijenih
ekonomija. Ovaj proces je dodatno ubrzan globalnom ekonomskom krizom
2008-2009“, što će uticati na globalnu politiku, poslovna okruženja i
protok investicija, „dok će porast značaja potrošačkih tržišta u zemljama u
razvoju rasti u skladu sa širenjem srednje klase.“ 16
Pretvaranje ekonomske u političku moć – BRIKS
Rusija i svjetske ekonomije teže popravljanju stanja ukupne
svjetske ekonomije, te se planira da Rusija tokom zasjedanja G20 predloži
mjere koje bi obuhvatale povećanje investicija i nove modele rješavanja
problema prezaduženih zemalja. Da bi ove tri zemlje to uspješno realizovale, trebale bi da koordinišu svoje pozicije, kao i da razriješe nesuglasice
kako bi kvalitetno preuzele rješavanje globalnih problema na sebe i zauzele
značajnu ulogu u međunarodnim odnosima. Koordinacija odnosa između
ovih zemalja ne podrazumijeva samo rješavanje ekonomskih pitanja, nego
i političkih, kulturnih i svih drugih.
Što se tiče povećanja ekonomske saradnje, Rusija i Indija planiraju
da preko političkih mehanizama udvostruče obim trgovinske razmjene na
20 milijardi dolara do 2020. godine. Trenutni razlog za povećanje
koordinacije ekonomskih odnosa ove dvije zemlje je njihov karakter
bilateralnih ekonomskih odnosa koji se pretežno razvija samo u vojnoj
oblasti, te je izražena potreba da se ti odnosi prošire i na druge oblasti kao
što su energetika, infrastruktura i roba široke potrošnje.
Današnji odnosi Rusije i Kine su čvrsti i najavljeno okretanje
Rusije prema Aziji zapravo je okretanje prema Kini. Indija, Rusija i Kina
svoje učešće broje u mnogobrojnim forumima, kao što su „Trougao
16
Isto: http://ruskarec.ru (16.03.2013.)
151
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (141-155)
Rusija, Indija i Kina“, grupa BRIKS17, i grupa G-20. Ono što je najbitnije
u svemu je da njihovi lideri dijele zajedničko mišljenje i da zajednički
pristupe koordinisanju svojih poteza, što bi predstavljalo pozitivan korak u
tom smjeru. Nedavni susret lidera u Moskvi dao je potvrdu zajedničkoj
razmjeni mšljenja lidera, gdje su se složili da Avganistan ne bi trebao da
potone u haos i da moraju zajdnički da se bore protiv širenja ekstremizma.
Svakako da ove zemlje moraju da obrate pažnju na dešavanja u
Avganistanu koji se nalazi u susjedstvu Pakistana, Kine i centralne Azije.
Ove oblasti se nalaze u interesnoj sferi Rusije i Indije, što znatno utiče na
interese ovih zemalja da se stabilnost, mir i ekonomski razvoj dodatno
pojačaju. Još jedna velika uloga ovih zemalja je mogućnost da utiču na
reformisanje međunarodnih institucija, kao što su Ujedinjene nacije,
Međunarodni monetarni fond i dr. Činjenica u XXI vijeku je da se zemlje
danas bore za ekonomsku prevlast u svijetu kako bi putem nje uspostavile
političku dominaciju.
U cilju koordinacije i uspostavljanja sve boljih odnosa između ove
grupe zemalja, održan je Peti samit BRIKS-a u martu 2013. u Durbanu,
Južna Afrika, koji je prvi kao regionalna agenda sa glavnom temom:
„Partnership for Integration and Industrialisation“ koja se temelji na
razvoju infrastrukture, uspostavljanju Razvojne banke i Poslovnog Savjeta
BRICS-a, zatim povećanje trgovine i dr. Takođe postoje trenutni planovi
da se osnuje trajni sekretarijat BRIKS-a prvenstveno virtuelno - preko
interneta koji bi doprinio uspostavljanju bližih konsultacija zemalja.18
Novi blok SAD-a
Imajući na umu da svakako dolazi do stvaranja jednog novog
svjetskog poretka sa novim centrima moći, više je nego očigledno da
pojedine zemlje koje su ekonomski i vojno jake ne zele više da trpe
američku diktaturu i „demokratiju“. Kina nema više interesa da dopusti da
SAD nesmetano kruže svojim ratnim brodovima u blizini kineske obale,
kao niti da dopusti njihovo pozicioniranje, za koje oni (SAD) smatraju da
im pripada. Glavni cilj kineskih vlasti jeste ograničavanje pristupa
američkoj ratnoj mornarici mnogim oblastima u Tihom okeanu.
Ono što je zabrinjavajuće je što se ovakvi odnosi ne odražavaju
samo na dvostrane američko-kineske odnose, nego što daleko više utiču na
cijeli istočno-azijski region. S obzirom da Rusija već radi na razvijanju
privrednog razvoja Sibira i Dalekog Istoka sa svojim regionalnim
susjedima, svakako da mora razmišljati i o bezbjednosti tog regiona, što se
prvenstveno odnosi na trenutno zaoštravanje odnosa između Amerike i
Kine. U pogledu ovakvog stanja izražen je interes stvaranja multilateralnog
17
Ističe se kako svaka država BRIKS-a ima jake pozicije: Kina –privredu ; Brazil
– potencijal prirodnih resursa i ekologije, Indija – jak demografski i naučni potencijal,
te Južnoafrička Republika – geostratešku poziciju kao vrata Afrike. Najvećim
prednostima Rusije smatraju se vojna i politička moć.
18
www.rusiancouncil.ru Georgy Toloraya, BRICS: an attempt on a long-term
strategy; (06.03.2013.)
152
Golijan D., Popović D.: ...POVRATAK RUSIJE NA GLOBALNU SCENU
dijaloga u vezi geopolitičke bezbjednosti i stabilnosti Azije, te da se
zajedničkim naporima dođe do sporazuma koji bi to podrazumijevali.
Trenutni program obnove koji Rusija realizuje, tj. osavremenjivanje Ruske
armije i mornarice, što uključuje, svakako, Tihookeansku flotu, kao
sastavni dio Ruske ratne mornarice. Usavršavanje u području bezbjednosti
zemlje svakako prethodi pitanje da li uopšte postoji garancija da se neće
pojaviti ozbiljan sukob koji će zahtijevati zaštitu sopstvenih granica.
U XXI vijeku, kada je došlo do znatnog preokreta u međunarodnim odnosima, ukazuje nam da se na Istoku pojavljuje rusko-kineski
blok koji ne želi više prisustvo SAD u Aziji, bez obzira na kineskoameričku trgovinsku, ekonomsku i finansijsku saradnju. U odnosima
Ruske Federacije i Narodne Republike Kine u prvi plan se stavljaju pitanja
globalne i regionalne bezbjednosti. Nuklearne probe Sjeverne Koreje
ugrožavaju pozicije ovih zemalja u azijsko-pacifičkom području.
Jedno od glavnih pitanja u odnosima dvaju zemalja i dalje ostaje
saradnja u oblasti trgovine, privrede i energetike. Rusija i Kina takođe vode
uspješne pregovore o proizvodnji i prodaji tečnog prirodnog gasa. Obje
zemlje smatraju da Kina potencijalno može doprinijeti razvoju Sibira i
Dalekog istoka, međutim u zadnje vrijeme sve više se pojavljuju uvjerenja
da kineski biznis ima namjeru da Rusiju pretvori u svoj rudnik sirovina.
Predsjednik Kine Si Đinping smatra da treba prvenstveno riješiti
novonastalo nepovjerenje između ove dvije zemlje, što predstavlja ključno
pitanje u odnosu država. On smatra, ako Rusija bude imala povjerenje u
Kinu, da će biti neuporedivo veća i perspektiva za stvaranje kvalitativnog
proširenja kineskog investiranja u rusku ekonomiju, uključujući i kineske
investicije visoke tehnologije i energetski sektor Rusije. Ovakav stav i
razmišljanje mogli bi biti ključni za ekonomski dijalog ove dvije zemlje.
ZAKLJUČAK
Brz oporavak Rusije svakako da nije bio očekivan u XXI vijeku,
bar ne brzinom kojom Rusija danas napreduje na međunarodnoj sceni.
Oporavak Rusije u prvi plan je smjestio njeno unutrašnje uređenje i
uvođenje prava u državni aparat, zatim vraćanje „privatnog“ kapitala u
okvire države i borba protiv kriminala i korupcije koje su vladale Rusijom
tokom i poslije raspada SSSR-a.
Spoljnopolitički gledano, Rusija se okrenula zaštiti svog
nacionalnog interesa i povećanju svoje nacionalne bezbjednosti. Spoljnu
politiku je preorijentisala na uspostavljanje dobrosusjedskih odnosa i
regionalne saradnje u svakom obliku, što nam potvrđuje i postojanje ZND
organizacije, osnivanje kulturnih centara širom svijeta i dr. Ruska spoljna
politika orijentisana je ka uspostavljanju „meke sile“ sa svim zemljama
koje su spremne da sarađuju sa njom. U odnosu sa NATO Rusija ostaje pri
svom stavu da ne podržava širenje NATO-a na Istok, što bi, pored nje,
ugrozilo i cijeli evroazijski prostor. Takođe, njen cilj je jačanje
ekonomskog potencijala i stvaranje bezbjednosne politike u tom pravcu,
imajući u vidu da NATO ima za cilj da što prije dopre do Rusije. Takođe,
Rusija ne podržava širenje NATO-a na zemlje koje su nekada pripadale
153
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (141-155)
njenom socijalističkom bloku i saradnja Rusije sa Zapadom prvenstveno
zavisi od uvažavanja ruskih interesa od strane NATO-a, kao i bezbjednosti
u Evropi. Značajna karakteristika spoljne politike Ruske Federacije, koja
zahtijeva određeno spoljnopolitičko djelovanje u međunarodnim odnosima,
temelji se na izvozu sirove nafte i gasa. Ovo su prioriteti ruske spoljne
politike na osnovu kojeg gradi spoljnopolitičku strategiju prema zemljama
u savezu, kao i sa zemljama koje predstavljaju opasnost.
Rusija je vojno, politički i ekonomski najmoćnija zemlja na
postsovjetskom prostranstvu i šire. Članica je Ujedinjenih nacija i u
Savjetu bezbjednosti zauzima stalno mjesto s pravom veta, raspolaže
nuklearnim potencijalom i ima najpoznatije univerzitete, te naučnoistraživačke i kulturne ustanove. Problem, kao i uvijek, dolazi od strane
SAD-a koji Rusiju smatra konkurentskom i čiji je najveći strah okupljanje
zemalja oko Rusije i stvaranje novog centra. Trenutni interes Zapada je
odvajanje zemalja ZND od Rusije. To možemo primijetiti kroz mnogobrojne primjere uticaja američkog propagiranja „demokratskog društva“ i
„humanitarne pomoći“ kroz projekte i razne nevladine organizacije, koje
pomoću raznih finansijskih puteva utiču na stvaranje zavisnosti zemlje od
američkog uticaja. Skoro da nema zemlje koja na bilo koji način nije
vezana za evroatlantske strukture.
Reforme koje čekaju Rusiju su vezane za promjenu ekonomske
strukture, kreiranjem novih sektora i razvojem vođstva u već postojećim,
podržavanjem malog i srednjeg biznisa i obeshrabrivanjem ruskih
kompanija da svoje poslovne operacije baziraju of-shor. Međutim, Putin je
najviše pretendovao na mjesta koja se tiču kohezije ruskog društva, kao i
mogućnostima koje bi doprinijele njegovoj unutrašnjoj rehabilitaciji. On
smatra da ruskom društvu nedostaje duhovno i društveno vaspitanje koje bi
ga držalo na okupu, te je pozvao sve prisutne da se posebna pažnja posveti
tradicionalnim vrijednostima, kao jednim od ključnih elemenata povezanosti jedne nacije.
Putin smatra da je preobražaj omladine odgovor na probleme. Ono
što mladim ljudima nedostaje su duhovne spojnice, saosjećajnost i
solidarnost sa drugima, kao i podrška i međusobna pomoć. Kao prvi stepen
reforme koja vodi u pravcu buđenja svijesti kod mladih ljudi je nalog vladi
Ruske Federacije da u tom smislu spremi dodatni obrazovni program koji
je zasnovan na vaspitanju koji bi pripremio podmladak za odrastanje na
osnovama morala, etike i društvenih vrijednosti i tradicije.
RECOVERY OF RUSSIA AND ITS RETURN TO THE GLOBAL SCENE
Dragan Golijan, PhD
Danijela Popović B.A in International Relations and Diplomacy
Abstract: Russian Federation or Russia is a country on the East of Europe
and the North Asia. It is the biggest country in the world but it is on the eight place in
the world according to the population number.
The capital of Russia is Moscow and it is situated in on European part
country. Since Russia as a state has gone through a few political system changes,
neither of the reforms that was happening was not directed towards the democratisation
154
Golijan D., Popović D.: ...POVRATAK RUSIJE NA GLOBALNU SCENU
of the society what resulted in a crash in 1991. Communism which about for 70 years
contributed to self-destruction of a national structure which certanly wasnt so
strenghtened neither politicaly organized „to be able set nationalism as legitimate base
of a new political order, instead of communism“. After crash of SSSR 1991. Russia
slowly started to go out from the crisis of instability and all political, economic and
social problems, which followed. Appoitment of current Russian president Vladimir
Putin especialy influenced. He is considered to be more efficient and leader with more
authorithy than his predecessor. With his arrival as a head of Government comes the
new phases of development in post Soviet Russia where the extended set of reforms
took place: social, economics, political and especially reform in the of domain of
foreign policy and national security.
Today, Russia is one of the countries which together with China has a
significant role in decision making process in Security Council and for which we can
surely say, is a country which leading towards creation of multipolar world. However, it
is should be considered that such politics doesnt suit West and in further events in
international relations we can expect conflict between East and West so every foreign
countries could protect their own economic and strategic interests.
In any case, we are witnesses that the new international order and distribution
of forces in the world are being made. In this paper we will represent Russia as a
country which has been on the verge of disband in the 90s to this tahy when a role and
influence this country in the world grow.
Key words: Russia, reforms, foreign policy, new world oredr, international
organization, East, West, international relations, national security, integration.
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
Vinogradov, Mikhail (2010): „Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI vjeka“,
Zbornik radova, ISAC Fond, Beograd
Gensen, Masha (2012): „Putin – čovjek bez lica“, Profil Knjiga, Zagreb
Grupa autora (2012): „Rusija i Balkan u savremenom svijetu“, Zbornik
radova, Udruženje srpsko-ruski most, Banja Luka
Đukić, Srećko (2012): „Povratak Saveza“, Službeni glasnik, Beograd
Jurado, Elena (2012): „Russia’s role in a multi-polar world, Between change
and stability“
Knežević, Miloš (2009): „Srbija i Rusija, savremene geoekonomske i
geopolitičke dileme“, Institut za političke studije, Beograd
Mitić, Miodrag (2001): „Diplomatija i spoljna politika u zakonodavstvu
Ruske Federacije“, Beograd
Filimonović, Miljan (2010): „Spoljna politika Ruske Federacije“, Beograd
Harčenko, Aleksandar Bocan (2011): „ Savremeni svijet u promjenama“ ,
Predavanje - „ Rusija i Ruska spoljna politika na početku trećeg mileniuma“
, Centar za međunarodne odnose, Banja Luka
www.kremlin.ru „The Constitution of Russian Federation”
http://ruskarec.ru/
www.srbin.info
http://russiancouncil.ru
http://www.balkanmaga
155
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (156-166)
Прегледни рад
UDK 59.3/.4:316.774(497.6)
DOI br.107251/SVR1306156K
COBISS.BH-ID 3691032
ЗАКОНСКА И ДРУШТВЕНА ФУНКЦИЈА
ЈАВНОГ РАДИО - ТЕЛЕВИЗИЈСКОГ
СИСТЕМА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
Мр Борис Кујунџић
Регулаторна агенција за комуникације БиХ
Апстракт: Електронски медији представљају доминантан извор
информисања становништва у постдејтонској Босни и Херцеговини (БиХ).
Конституисање јавног РТВ система БиХ, са три засебна јавна РТВ сервиса (БХРТ,
ФРТВ и РТРС), са управљачким структурама и специфичним односима према
ентитетима и држави, као оснивачима јавних сервиса, медијску сцену БиХ чини
јединственом у региону. Транзициони период кроз који пролази БиХ на путу
европских интеграција, са својом сложеном уставноправном структуром и консоцијацијским елементима друштва, условљава и обим развоја медијске сцене.
Кључне ријечи: БиХ, електронски медији, јавно РТВ емитовање, јавни
РТВ систем, јавни РТВ сервис, корпорација, регулатор, дигитализација,
консоцијација.
УВОД
Након дугих политичких припрема и расправа, и десет година
након доношења Мировног споразума из 1995, коначно је током 2005.
почело реално законско позиционирање jавног РТВ система у БиХ
(Систем). Тада су оба парламентарна дома на државном нивоу
усвојила идентичан текст Закона о јавном РТВ систему БиХ , на којем
су радили домаћи и међународни експерти, идући трагом европске
праксе и генералних опредјељења Савјета Европе и ЕУ.1 Претходна
законска позиционирања у распону од 1998. до 2002. године имала су
карактер провизорија, којима је међународна заједница са мировним
мандатом у БиХ покушала да створи претпоставке за успостављање
јавних РТВ сервиса по европском моделу “јавне службе”.
Амбиција је била да се коначно уреди дефиниција самог
Система, односи три јавна РТВ сервиса и заједничког правног
субјекта унутар тог Система, као и њихова дјелатност и организација.
Подразумијевало се да у оквиру Система требају бити реализовани
1
број: 78/05).
156
Закон о јавном РТВ систему БиХ (“Службени гласник БиХ”,
Kujundžić B.: ZAKONSKA I DRUŠ. FUNKCIJA JAVNOG RTV BiH
принципи и обавезе предвиђени овим Законом и другим важећим
законима и прописима у области емитовања. За овај законски текст
одомаћио се жаргонски израз “кровни”, јер је дефинисао основе
међусобних веза и заједничких обавеза три јавна сервиса: Радиотелевизије Босне и Херцеговине (БХРТ), Радио-телевизије Федерације
БиХ (РТВ ФБиХ) и Радио-телевизије Републике Српске (РТРС).
ЈАВНИ РТВ СИСТЕМ
Модел финансирања јавног емитовања, који је од 2005. почео
да се примјењује у БиХ, дефинисан је “кровним законом” и требао је
да за сва три сервиса осигура равномјеран приступ јавним
средствима, као и финансирање основних функција Корпорације
јавних РТВ сервиса (као заједничког правног субјекта у Систему).
Модел полази од основне претпоставке да је мјесечну таксу за
посједовање РТВ пријемника дужно плаћати свако домаћинство и
правно лице на територији БиХ, да се приход од таксе може
користити само за финансирање основних дјелатности јавних сервиса
и да он не подлијеже пореским обавезама.2 Сматра се да једно лице у
сваком домаћинству и свако регистровано правно лице има РТВ
пријемник.3 Домаћинство плаћа таксу за само један пријемник, без
обзира на њихов укупан број, док правна лица (са изузетком јавних
здравствених, образовних и социјалних институција) имају обавезу
плаћања таксе за сваки пријемник који посједују.4 О износу таксе
одлучује Парламентарна скупштина БиХ у року од тридесет дана
након подношења приједлога регулатора, а Одбор РТВ система може
једном у пет година изаћи са приједлогом за измјену износа таксе.
Висина РТВ таксе усклађује се сваке године са службеном стопом
инфлације у БиХ.5 Уплата прихода од таксе врши се на јединствени
рачун, након што је извршена наплата на подручју оба ентитета и
Брчко Дистрикта, као и нето-прихода од маркетинга које остваре сва
три сервиса. Укупан приход од прикупљене таксе и нето-прихода
маркетинга дијели се између три сервиса, и то: БХРТ, као јавни
сервис на државном нивоу, 50% таксе и 50% нето-маркетинга ; РТВ
ФБиХ и РТРС, као јавни сервиси два ентитета, по 25% таксе и 25%
нето-маркетинга.6 Правилност расподјеле прикупљених средстава и
годишња контрола наплате РТВ таксе утврђује се ангажовањем
независне ревизорске институције.7
“Кровним законом” дефинисани су и основни програмски
принципи, које сва три сервиса треба досљедно да поштују, како би се
2
3
4
5
6
7
Исто, члан 17.
Исто, члан 19.
Исто, члан 20.
Исто, члан 22.
Исто, члан 23.
Исто, члан 24.
157
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (156-166)
осигурао разноврстан и избалансиран радијски и телевизијски
програм, са високим етичким стандардима и стандардима квалитета,
поштивања људских живота, достојанства и физичког интегритета
личности, као и промовисања демократских слобода, друштвене
правде, разумијевања и мира.8 Заједничка обавеза чланица Система
јесте да емитују информативни, културни, образовни и забавни
програм, који уважава националне, регионалне, традицијске, вјерске,
културне, језичке и друге карактеристике конститутивних народа
БиХ. Такође, програм чланица Система треба да афирмише потребе
националних мањина. Сервиси обезбјеђују уважавање права конститутивних народа и осталих и равноправно уређивање програма на три
службена језика и два писма у БиХ. У производњи властитог
програма и продукције, чланице Система дужне су да осигурају
равноправну заступљеност садржаја који одговарају традицијској
баштини сва три народа и адекватну заступљеност осталих.
Даље, дефинисана је обавеза производње и уређивања програма у складу са највишим професионалним критеријима, уз поштивање
умјетничких и стваралачких слобода, и то независно од ставова
државних органа, политичких странака и других интересних група.
Дато је право чланицама Система да, у складу са својим уређивачким
смјерницама, преносе сједнице или дијелове сједница парламената,
док је дефинисана и обавеза да се на други погодан начин јавност
информише о парламентарним активностима, тако да чланице
Система имају слободан приступ сједницама парламената.
Према одредбама “кровног закона”, чланице Система дужне
су парламентима и јавности представити своје годишње планове
програма и извјештаје о реализацији тих планова и једном годишње
парламентима доставити извјештај о својим активностима, укључујући и финансијски извјештај заједно са извјештајем о ревизији
финансијског пословања.9
Ове законске одредбе обавезале су чланице Система да
већину свог времена у етеру резервишу за европске програмске
садржаје,10 као и најмање 40% времена емитовања за домаћи програм
свих жанрова.11 Најмање 10% од времена емитовања, сервиси морају
наручити у независној продукцији или од комерцијалних станица.12
Ове проценте чланице Система биле су дужне достићи у року од двије
године од доношења Закона о јавном РТВ систему.13 Спонзорисање
8
Исто, члан 26.
Исто.
10
Овдје се не урачунава вријеме одређено за вијести, спортске
догађаје, забаву, оглашавање у услуге телетекста и телешопинга.
11
Овдје се не урачунава вријеме одређено за вијести и спортски
програм.
12
У овај проценат не урачунавају се информативне емисије,
спортски програм и маркетинг.
13
Исто, члан 29.
9
158
Kujundžić B.: ZAKONSKA I DRUŠ. FUNKCIJA JAVNOG RTV BiH
вијести и информативног програма је забрањено, док сви
спонзорисани програми морају бити јасно назначени.14 У свим
осталим програмским елементима, постоји обавеза поштивања
одредби које је прописао регулатор, док се у изборном периоду
примјењују и правила, и одредбе Изборног закона БиХ.15
ЈАВНИ РТВ СЕРВИСИ
Специфичност медијског простора БиХ огледа се у раду три
јавна РТВ сервиса, а БХРТ16 покрива сигналом цијелу територију
земље, док друга два јавна сервиса, РТВ ФбиХ и РТРС,17 имају
законску обавезу покривања територија ентитета који су им оснивачи:
Федерације БиХ (ФБиХ) и Републике Српске (РС). Наравно, ово би
представљало идеално стање, јер у техничкој реалности, сигнал сва
три сервиса на земаљској мрежи дјелимично се “прелијева” преко
административних граница и државе и ентитета (ефекат spill over).
Одређена униформност која је дефинисана “кровним законом” о Систему, на нивоу сета остала три закона који дефинишу и
уређују рад појединачних РТВ сервиса, већ је на неки начин постала
асиметрична код темељних оснивачких дефиниција. Тако је утврђено
да оснивачка права РТВ ФБиХ врши Парламент ФбиХ, који та
оснивачка права и обавезе преноси на тијела ентитета,18 док је
оснивач РТРС сама Република Српска, у чије име оснивачка права и
обавезе врши Народна скупштина.19 Изричито наведеног оснивача
нема БХРТ, већ је законом само дефинисан овај РТВ сервис као јавно
предузеће, уписано у судски регистар код надлежног суда у
Сарајеву.20 Сва три сервиса самостална су у обављању дјелатности и
имају статус правних лица, која у правом промету стичу права и
преузимају обавезе и власници су покретне и непокретне имовине.
Регулатор електронских медија додјељује овим сервисима
фреквенцију за једну ТВ и двије радио-станице за цијелу територију
БиХ (БХРТ) и фреквенције за по једну ТВ и радио-станицу за
подручје сваког ентитета. (РТВ ФБиХ и РТРС). У креирању оваквог
модела полазило се од претпоставке да додијељене фреквенције
14
Исто, члан 34.
Надлежност Централне изборне комисије омогућава јој
доношење посебног Правилника о медијском представљању политичких
субјеката, који је документ општеобавезујућег карактера за све медије у БиХ.
16
Пуни назив овог јавног предузећа је Радио-телевизија Босне и
Херцеговине, док је у службеној употреби скраћени назив - БХРТ.
17
Радио-телевизија Федерације Босне и Херцеговине и Радиотелевизија Републике Српске, такође имају статус јавних предузећа.
18
Закон о Јавном РТВ сервису ФБиХ, члан 4.
19
Закон о РТРС, члан 4.
20
Закон о Јавном РТВ сервису БиХ, члан 3.
15
159
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (156-166)
морају бити довољне како би се осигурало да што већи број
становника БиХ има несметан пријем сигнала БХРТ, да становници
ФБиХ имају то исто за РТВ ФБиХ, и становници РС за РТРС.21
Остваривање програмских начела за три сервиса дефинисано
је кроз одредбе већ раније спомињаног “кровног закона”, тако да се
ова начела само досљедно понављају и разрађују кроз текстове три
остала закона. У законима о јавним РТВ сервисима заједнички је и сет
обавеза које у програмском и техничком сегменту они имају према
регулатору, када је ријеч о чувању емитованог програма, поштовању
правила и кодекса регулатора и општеобавезујућих докумената која,
иначе, важе за све јавне и комерцијалне РТВ станице у БиХ.22
Сва три јавна емитера имају уједначену управљачку
структуру, која је капацитирана са циљем лакше проходности у
одлучивању о питањима од заједничког интереса на нивоу цјелокупног система. На челу сваког сервиса налазе се управни одбори од
по четири члана, који заступају и штите интересе јавности у погледу
РТВ програма и који врше надзор над цјелокупним пословањем
појединачног емитера.23 Поред управних, ту су и пословодни одбори,
састављени од генералних директора и челних људи кључних сектора
у оквиру сваког од три сервиса. Генералне директоре бирају управни
одбори, након проведених јавних конкурса и то на мандат од пет
година и они имају право да буду бирани на још један мандат, у БХРТ
и РТРС, док је Закон о РТВ ФБиХ утврдио да генерални директор из
реда једног народа не може два пута узастопно бити биран на ту
функцију. Обављање функције генералног директора неспојиво је са
обављањем било које друге функције у БиХ, било у извршној, судској
или законодавној власти. Такође, његова функција не смије бити
доведена у било какав сукоб интереса.
Предвиђена је и законска могућност формирања савјетодавних тијела у оквиру три јавна РТВ сервиса и то, првенствено, са
циљем разматрања и савјетовања о различитим аспектима дјелатности
емитера. У првом реду, овдје се подразумијева формирање програ21
Регулаторна агенција за комуникације додјељује фреквенције
РТВ сервисима на основу Плана намјене кориштења радиофреквентног
спектра БиХ. Линк: http://spektar.rak.ba/.
22
Сва програмска правила и кодекси доступни су на сајту
Rегулаторне агенције за комуникације: www.rak.ba
23
Избор чланова управних одбора је надлежност државног и
ентитетских парламената, који бирају кандидате са листе коју претходно
утврди регулатор електронских медија. У међувремену, од доношења овог
сета закона, извршене су измјене и допуне Закона о РТВ ФБиХ, тако да се
комплетна процедура избора чланова Управног одбора овог сервиса обавља у
федералном парламенту. Због одржања неопходног континуитета у овом
дијелу, законодавац је предвидио сукцесивну замјену чланова управних
одбора, и то по једног члана сваког управног одбора током једне календарске
године (по истеку предвиђеног мандата), али овај процедурални механизам
никад до сада није у потпуности остварен.
160
Kujundžić B.: ZAKONSKA I DRUŠ. FUNKCIJA JAVNOG RTV BiH
мских савјета, који су у случају РТВ ФБиХ и РТРС, законски
дефинисани бројем од 11 чланова, представника различитих
друштвених група (омладине, пензионера, послодаваца, синдиката,
националних мањина, вјерских заједница, универзитета, невладиних
организација, и других). Програмске савјете бирају ентитетски
парламенти, на приједлог управних одбора, и они учествују у
креирању програмске политике, планова и смјерница, савјетују код
избора руководног особља и дужни су обавјештавати јавност о својим
генералним активностима у којима заступају интересе јавности. Треба
уочити разлику у законској позицији програмских савјета код
ентитетских емитера, која је детаљније дефинисана, у односу на
БХРТ, гдје се само једном реченицом спомиње могућност формирања
савјетодавних органа “за разматрање и савјетовање о различитим
аспектима дјелатности БХРТ.”24
Досадашње функционисање јавних сервиса изазива различите
реакције и оцјене међународних посматрача, који су у протеклом
периоду пратили рад система јавног РТВ емитовања у БиХ. Тако је
OSCE у једној од својих новијих анализа ове области, констатовао да
“јавни емитери нису обавезни бити фактор интеграције свих особа и
заједница у држави, служити као форуми за плуралистичке јавне
расправе и бити промотери ширег демократског учешћа или
производити иновативан садржај.”25 Ова међународна организација, у
септембру 2012, изразила је забринутост кључним улогама које
парламенти имају приликом избора и разрјешења чланова управних
одбора. Оцијењено је и да заштитни елемент против политизације не
постоји када је у питању Управни одбор РТВ ФБиХ, чије чланове
предлаже парламентарна комисија, а не регулатор, као и могућност
колективног разрјешења овог управног тијела. Такође, OSCE је
негативно оцијенио овлаштења Народне скупштине РС да без образложења одбије кандидате за Управни одбор РТРС, које предложи
регулатор.26 Разлог забринутости треба тражити и у могућности
“произвољног и политички мотивисаног разрјешења чланова
Управног одбора и генералних директора јавних емитера.”27
Јавни сервиси имају одговорност према јавности, али се
поставља озбиљно питање могу ли слушаоци и гледаоци позвати РТВ
сервисе на одговорност због њиховог дјеловања, имајући у виду малу
важност коју сваки од ова три појединачна закона дају обавезама
јавних емитера. У законима се изричито не наводи да дјеловање
24
Закон о Јавном РТВ сервису БиХ, члан 30.
Анализа закона који се односе на јавни РТВ систем БиХ,
приредио извјестилац Бојко Бојев, OSCE, 2012. Документ доступан на сајту
OSCE. Линк: www.osce.org/sr/fom/94110.
26
Оба ова рјешења за избор управних одбора РТВ ФБиХ и РТРС
креирана су у накнадним измјенама и допунама два ентитетска закона о
јавним РТВ сервисима.
27
Види: Анализа закона који се односе на јавни РТВ систем БиХ.
25
161
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (156-166)
јавних емитера подлијеже надзору јавности и да емитери могу бити
позвани на одговорност због пропуста у испуњавању активности. Од
њих се изричито не тражи да успоставе интерне механизме
подношења жалбе, који би публици омогућили да изнесе примједбе
или жалбе на начин на који сервиси обављају своје јавне дужности.28
Модел финансирања јавних емитера у БиХ је мјешовит, и
укључује РТВ таксу и приходе од маркетинга. За разлику од
препоруке Савјета Европе,29 правни оквир у БиХ не гарантује да ће
јавним РТВ сервисима бити пружена неопходна финансијска средства
како би испунили своје активности, и не успоставља механизме за
државне субвенције, којима би били покривени технички и
административни трошкови емитера и којима би се омогућило
сервисима прилагођавање новом дигиталном окружењу. Законима се
не ограничавају омјери прихода од реклама, па се тако не осигурава
да јавни емитери не буду претјерано зависни од маркетинга.30
СТАТУС КОРПОРАЦИЈЕ ЈАВНИХ СЕРВИСА
Већ споменути “кровни закон” о јавном РТВ систему дефинисао је потребу формирања заједничке Корпорације, као јединствене
управљачке структуре међу РТВ сервисима, која би имала иста права
и обавезе према БХРТ, РТВ ФБиХ и РТРС. Њен задатак јесте увођење
нових технологија у договору са сервисима, а организационе јединице
предвиђене су у Сарајеву, Бањалуци и Мостару.31 Ипак, од почетка
примјене сета нових закона, појавили су се крупни проблеми
политичке, правне и техничке природе.
Основ за увођење Корпорације пронађен је у одредбама
Мировног споразума за БиХ, који предвиђа могућност формирања
корпорација за велике инфраструктурне системе. Али, измијењен
однос политичких снага у БиХ, у протеклих неколико година, у коме
је све мање присутна интервенција међународног фактора, као и
јачање политичког идентитета РС и постепено слабљење утицаја
ФБиХ на опште токове у земљи, узроковао је да се конститутисање
Корпорације скоро у потуности заустави. Актуелни однос политичких
снага, који укључује и промјене у доминантном ставу политике
Хрвата у БиХ, скоро дословно је пресликан и на однос у оквиру
Одбора Јавног РТВ система (12 чланова – по четири из сваког
управног одбора сервиса), па је процес одлучивања о питањима из
надлежности Корпорације сада реално блокиран. С једне стране,
представници политичке јавности из ФБиХ (углавном бошњачки
политичари) у страху су да застој у процесу потпуне примјене Закона
28
Исто.
Препорука Савјета Европе R (2003)9. Документ доступан на
сајту Савјета Европе: www.coe.int
30
Исто.
31
Закон о Јавном РТВ систему, члан 12.
29
162
Kujundžić B.: ZAKONSKA I DRUŠ. FUNKCIJA JAVNOG RTV BiH
о РТВ систему води ка даљем јачању ентитетске структуре и у јавном
РТВ емитовању, док са друге стране, српски представници РС у
коридорима политичког одлучивања сматрају да ће инструменти, који
би у пракси били стављени на располагање Корпорацији, бити
употријебљени за даљи процес централизације система јавног
емитовања. Ово су, упроштено говорећи, основни разлози блокаде
због које три РТВ сервиса још нису регистровала Корпорацију на
државном нивоу, као своју заједничку законску обавезу.32
Законска недореченост унијела је додатну конфузију у ову
материју, јер су поједине одредбе у међусобној супротности. Закон је
предвидио одговорност Корпорације за рад преносне мреже, њено
управљање и одржавање, за међународно представљање јавних РТВ
сервиса, права у вези са страним програмом, руковођење имовином и
техничким ресурсима, руковођење оглашавањем – продајном кућом,
усклађивање система, политике и процедуре између три сервиса.
Њено сједиште је у Сарајеву, уједно у сједишту БХРТ.33 Планирано је
да Корпорација има свој Пословодни и Управни одбор, а да Одбор
Система од 12 чланова уједно буде и Управни одбор Корпорације.34
Одбор Система играо би улогу надзорног органа Корпорације, па би у
том погледу имао низ надлежности и дужности за потребе овог
заједничког правног субјекта: именовање и разрјешење генералног
директора Корпорације, одобравање именовања лица која су директно
одговорна генералном директору, усвајање Статута Корпорације,
одобравање стратегије и политике пословања Корпорације у складу са
Законом и дозволом Система, обезбјеђење извршења важећих услова
дозволе коју издаје регулатор, одобравање трошкова и инвестиција,
годишњег финансијског плана и буџета Корпорације, усвајање
извјештаја о финансијском пословању.35 Законодавац је предвидио
укупно 18 таксативно набројаних функција Корпорације, које она
треба да врши у име три јавна РТВ сервиса.36
32
Исто, члан 6.
Исто, члан 13.
34
Исто.
35
Исто, члан 8.
36
Закон о Јавном РТВ систему БиХ (члан 6) набраја продају РТВ
и мултимедијалних огласа; развој и координацију правне регулативе и
пружање правних услуга јавним РТВ сервисима; промовисање и
координацију техничког развоја и увођење нових технологија; осигуравање
заједничког кориштења техничких, финансијских и кадровских потенцијала;
израду стратегије за мултимедијалне огласе јавних РТВ сервиса; заједничко
кориштење и управљање архивском грађом, у складу са програмским
потребама јавних РТВ сервиса, и продају њиховог кориштења трећим
странама у име јавних РТВ сервиса, при чему приход од продаје грађе
припада сервисима; интерну и вањску комуникацију; остваривање
међународних веза; пружање административне и друге помоћи управним
органима; наруџбе за испитивање јавног мњења и медијског тржишта; продају
33
163
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (156-166)
Ако се има у виду да је пуни правни субјективитет, према
одредбама “кровног закона”, исто тако лоциран и на нивоу три РТВ
сервиса, остаје нејасно како би се даље проводио процес капацитирања Корпорације, онако како је предвидио законодавац.37Ове
чињенице подједнако су свјесни и заговорници и противници
постојећег модела организације јавног РТВ система у БиХ. Међународне организације покушавају да артикулишу на јавној сцени
оцјену и препоруке, по којима “закони који се односе на Јавни
радиотелевизијски систем не регулишу детаљно ни односе и сарадњу
између три емитера, а ни између њих и Корпорације. Њено
успостављање и управљање њом зависи искључиво од добре воље три
емитера. Као резултат таквог стања, због неслагања и сукоба између
јавних емитера, Корпорација још није успостављена.”38 Препорука
OSCE иде у правцу апела државном и ентитетским парламентима,
како би тражили од три јавна емитера да окончају блокаду и оснују
Корпорацију, у складу са постојећим законом. У овој препоруци,
изражена је позиција да би Корпорација “омогућила успостављање
јединственог, јачег и ефикаснијег система јавног еитовања”39 и да би
државна власт од јавних емитера требала “захтијевати да окончају
блокаду и оснују Корпорацију.”40 Из овакве и сличних препорука
уочљиво је да су, у оквиру постојеће законске регулативе, исцрпљени
механизми за формирање Корпорације и да је једино преостало да се
апелује на “свијест” емитера о потреби њеног формирања.
ЗАКЉУЧАК
Пројекат развоја јавног РТВ система, са неколико јавних
сервиса, остаје још увијек нејасно конципиран, јер недостатак
заједничког политичког опредјељења за развој интегрисаног система
јавног РТВ емитовања у БиХ (као резултат недостатка ширег
политичког консензуса владајућих елита) угрожава дугорочно и
плурализам медија, као и њихов технолошки развој. Могућа даља
лутања у процесу изградње јавних РТВ сервиса могу озбиљније
РТВ и мултимедијалне маркетиншке услуге; координацију ресурсима за
прикупљање садржаја за информативне емисије, укључујући регионалне
информативно-техничке центре; координацију политике и стратегије у
управљању људским ресурсима јавних РТВ сервиса; координацију пословних
и развојних планова, финансијско пословање и поступке унутрашње ревизије;
омогућавање заједничке годишње финансијске ревизије; пружање услуге
преноса за јавне РТВ сервисе; координацију кориштења и управљања
техничким ресурсима и инфраструктуром информационе технологије.
37
Закон о јавном РТВ систему у БиХ (члан 4.) гарантује
сервисима уређивачку независност и институционалну аутономију, поред
осталог, управљање и располагање имовином.
38
Види: Анализа закона који се односе на јавни РТВ систем БиХ.
39
Исто.
40
Исто.
164
Kujundžić B.: ZAKONSKA I DRUŠ. FUNKCIJA JAVNOG RTV BiH
компромитовати и сам појам сериса као јавне службе, према којој
европско окружење традиционално има велику наклоност. Питање
покретања посебних канала на конститутивним језицима народа (у
оквиру “кровног” сервиса - БХРТ), расправа о прихватљивом и ефикасном моделу наплате РТВ таксе, или питање правног и технолошког
оквира у којем се одвија процес увођења дигиталне телевизије у БиХ,
озбиљније оптерећују садашње стање у сфери јавног емитовања.
Конкурентност нових технолошких платформи, као и отвореност
босанскохерцеговачког медијског тржишта за “ударе” са стране,
остављају простор за дилеме и слабљење система јавног емитовања.
Функционисање сектора јавног РТВ емитовања јесте у
непосредној вези са европском праксом и оствареним степеном
медијских слобода. Европски концепт јавног РТВ емитовања јесте
концепт “јавне службе”, и као такав мораће се и даље развијати у
БиХ, паралелно са комерцијалним сектором емитовања. Процес
дигитализације мора се окончати до јуна 2015, а његови носиоци
морају бити јавни РТВ сервиси (Систем). Такође, тешко се може
очекивати битнији напредак без допуне постојећих законских
рјешења, у правцу јачања независности управних и руководних тијела
јавних РТВ сервиса, у процесу избора и доношења одлука, као и
аутономне пословне и уређивачке политике. У креирању законских
рјешења, морају се уважити консоцијацијске особине босанскохерцеговачког друштва, полазећи од позитивних примјера из
европског окружења (Белгије, Швајцарске, Шпаније, и других).
Постојећа неизвјесност у развоју сектора јавног емитовања у БиХ
треба бити отклоњена, поред осталог, и доношењем нове дугорочне
Политике сектора емитовања на нивоу државе, која би обухватила и
дефинисала сва актуелна питања развоја електронских медија, а
посебно система јавног РТВ емитовања.41
Јасно је да ће, у оваквим политичким условима, за БиХ и њен
медијски систем јавног РТВ емитовања, још дуго остати тешко
остварив циљ формулација Маршала Меклуана да “прихватљива
разонода мора да ласка културним и политичким претпоставкама
земље у којој је поникла и да их искоришћује.”42
LEGAL AND SOCIAL FUNCTION OF THE PUBLIC BROACASTING
SYSTEM IN BiH
Boris Kujundžić, MA
Abstract: Electronic media represent the dominant source of the population
information in the post-Dayton Bosnia and Herzegovina /hereafter BiH/. Establishment
of the Public Broadcasting System in BiH, with three separate public service
broadcasteрs (BHRT, FRTV and RTRS) with their governmental structures and their
specific relations toward the entities and the state as the founders of the public services,
41
Политика сектора емитовања (“Службени гласник БиХ”,
број: 18/07).
42
Меклуан М., Познавање општила - човекових продужетака,
Београд, Просвета, 1971, стр. 377.
165
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (156-166)
makes the BiH media scene distinctive in the region. Bosnia and Herzegovina is going
through the transition period on its road of the European integration, with its complex
constitutional an legal structure along with the consociational elements of the society,
restricting the scope of the media scene development.
Key words: Bosnia and Herzegovina /BH/, electronic media, public radio
and television broadcasting, public broadcasting system, public broadcasting service,
corporation, regulator, digitalization, consociation
ЛИТЕРАТУРА
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
166
Анализа закона који се односе на јавни РТВ систем БиХ (приредио;
Бојко Бојев, извјестилац OSCE (2012): интернет страница OSCE)
Закон о јавном РТВ сервису БиХ (интернет страница БХРТ)
Закон о јавном РТВ сервису ФБиХ (интернет страница РТВ ФБиХ)
Закон о јавном РТВ систему БиХ (“Службени гласник БиХ”, број: 78/05)
Закон о РТРС (интернет страница РТРС)
План намјене кориштења радиофреквентног спектра БиХ (интернет
страница Регулаторне агенције за комуникације)
Политика сектора емитовања у БиХ (“Службени гласник БиХ”, број:
18/07)
Препорука Савјета Европе R(2003)9 (интернет страница Савјета Европе)
Меклаун, Маршал (1971): Познавање општила – човекових
продужетака, Београд, Просвета
Bulović V.: DRUŠTVENI MEDIJI U FUNKCIJI UPRAVLJANJA …
Pregledni rad
UDK 336.76:659.4
DOI br.107251/SVR1306167B
COBISS.BH-ID 3691288
DRUŠTVENI MEDIJI U FUNKCIJI
UPRAVLJANJA ODNOSIMA SA POTROŠAČIMA
U POSLOVANJU BANAKA
Mr Verica Bulović1
Poslovni fakultet Univerzitet Singidunum u Beogradu
Apstrakt: Smatra se da dinamika savremenog društva sve više poštuje logiku
mreže (networking), a razumevanje njenog funkcionisanja postaće ključ za shvatanje
načina na koji funkcioniše ekonomija. Društveni mediji su relativno nova vrsta medija
direktne komunikacije koja je izazvala ogromno interesovanje u svetu. U ovom radu se
govori o načinu na koji banke putem društvenih medija uspostavljaju odnos sa
potrošačima bankarskih usluga. Uporedno istraživanje koje je sprovedeno među 32
banke u Republici Srbiji, 18 banaka u BIH i 10 banaka u Republici Srpskoj je pokazalo
da su društveni mediji veoma malo korišćeni kao sredstvo direktne komunikacije
banaka sa potrošačima.
Ključne reči: društveni mediji; komunikacija; CRM; banke.
UVOD
Društveni mediji su relativno nova vrsta medija direktne komunikacije koja je izazvala ogromno interesovanje i skoro da ne postoji osoba
na svetu koja nije čula za neki od njih. Sama činjenica da je do kraja 2012.
godine 90 procenata finansijskih institucija uložilo sredstva u neki od
društvenih medija, govori o ekspanziji popularnosti društvenih medija čak i
među “konzervativnim” institucijama kakve su banke ili osiguravajuća
društva. Bilo da potražuju uslugu, savet, novu ponudu ili nešto sasvim
novo, potrošači imaju dugu listu zahteva prema bankama koje imaju naloge
na društvenim medijima.
Društveni mediji postali su integralan deo načina na koji ljudi
komuniciraju, ostaju u kontaktu, prate najnovija zbivanja i povezuju se sa
svetom oko sebe. Kao važan deo direktnog marketinga današnjice,
društveni mediji predstavljaju jedan od ključnih ,,alata“ za stvaranje
uspešnog odnosa sa korisnicima proizvoda i usluga. Putem društvenih
medija uspostavlja se interaktivna komunikacija koja je okosnica ukupnog
marketing napora usmerenog ka zadržavanju potrošača. Aktivna
participacija potrošača znači njegovu svesnost u pogledu interakcije i
1
E-mail: [email protected]
167
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (167-182)
direktno utiče na proces komuniciranja. Razvijanje programa interaktivnog
komuniciranja se zasniva na oblicima i medijima koji omogućavaju
transfer informacija primaocu na najbrži, najrazumljiviji i najefikasniji
način. Interaktivne sposobnosti novih medija dovode do interesovanja
auditorijuma, produbljuju komunikaciju, stvaraju poverenje i privrženost.
Poslednjih godina sve veći značaj se pridaje konceptu odnosa sa
potrošačima, koji se sa uspehom može primeniti u svim sferama
poslovanja. CRM (Customer Relationship Management) definiše novu
poslovnu kulturu s fokusom na potrošače. CRM predstavlja proces ili
metodologiju korišćenu za učenje o potrebama i ponašanju potrošača i
skupljanju informacija o njima, pružajući mogućnost stvarnog
pozicioniranja preduzeća i ponude u svesti potrošača pronalazi nove
modele optimalizacije ponude, povećanja efikasnosti i smanjenja troškova
poslovanja.2 Menadžment odnosa sa potrošačima podstiče izgradnju i
održavanje veze s potrošačima (uključujući ponudu i prodaju, ljudske
resurse, operativne postupke, procese i dr.) u cilju kreiranja jedinstvenog
doživljaja za potrošače i prevladavanje konkurencije na tržištu. Preduslov
je bolje upoznavanje zahteva i preferencija potrošača, posebno u uslovima
visoko sofisticiranih potrošača koji imaju veliku mogućnost komuniciranja
s nosiocima ponude i mogućnost ostvarenja ponude prema zahtevima.
Društveni mediji u funkciji CRM-a potpomažu aktivnosti
usmerene ka izgradnji dugoročnih odnosa sa potrošačima sa ciljem
ostvarivanja satisfakcije i lojalnosti. Međutim, većina banaka je tek
odnedavno počela više da se angažuje na društvenim medijima. To nije
samo primena tehnologije, već i korjenita i suštinska promena u filozofiji
institucije kod pristupa potrošaču.3 S obzirom na tu činjenicu, prosto
izdvajanje iz budžeta neće biti dovoljno za punu vrednost angažovanja
potrošača, partnera i zaposlenih kroz tehnologije društvenih medija. Da bi
to postigle, banke moraju uložiti solidna sredstva u društvene medije.
Zavisno o kojoj banci je reč, to bi moglo značiti upravljanje pravilima i
propisima koji bi mogli sprečiti razvoj novih tehnologija, uspostavljanje
izvršne podrške ili priključivanja talenta u organizacione propuste
Cilj ovoga rada je da se prikaže korišćenje društvenih medija od
strane banaka u funkciji upravljanja odnosima sa potrošačima, kako bi
njihovi zahtevi bili u potpunosti zadovoljeni te da se opišu karakteristike
dostupnih društvenih medija koji bi to omogućili. Istraživanje koje je
sprovedeno među bankama o korišćenju društvenih medija u Srbiji, BIH i
Republici Srpskoj, tokom januara 2013. godine pokazalo je da se društveni
mediji nedovoljno koriste s obzirom na mogućnosti koje pružaju.
Ohrabruje činjenica da se situacija iz godine u godinu menja, te da
menadžment banaka postaje svestan da će prisutnost banke na društvenim
medijima u ovom digitalizovanom svetu biti neminovan.
2
Živković, Radmila (2011): Ponašanje potrošača, Beograd: Univerzitet
Singidunum, p. 216.
3
Ž. Vojinović, D. Vojinović, “Konkuretske prednosti upotrebe CRM metoda u
odnosu sa klijentima“, Svarog, Banja Luka, 2011, str. 148.
168
Bulović V.: DRUŠTVENI MEDIJI U FUNKCIJI UPRAVLJANJA …
DRUŠTVENI MEDIJI
Idealan medij komunikacije je onaj koji ima odgovarajući domet i
uticaj na potrošača. Društvene medije odlikuju upravo ta dva obeležja;
mogu ostvariti komunikaciju sa daleko širim auditorijumom i otvaranje
naloga je potpuno besplatno uz vrlo jednostavnu proceduru. Pored toga,
društvene medije odlikuje interaktivnost koja podrazumeva aktivnu
participaciju i uključenost potrošača u proces komunikacije sa
kompanijom. Kroz interaktivni sadržaj na društvenoj mreži stavlja se
potrošaču do znanja da je kompaniji stalo do njegovog mišljenja.
Online društvene mreže pojavile su sе kao prostor na kome su ljudi
privatno mogli da komuniciraju, a poslednjih godina sve više i češće
kompanije počinju da koriste društvene mreže u nadi da će prodati svoj
brend proizvoda/ usluge ili nenametljivo preneti poruku kupcima.
Društveni mediji predstavljaju najnoviji kanal direktnog
marketinga i donose veliku promenu u kolektivnoj svesti čitavog
čovečanstva. Danas se ljudi povezuju međusobno, nastupilo je doba
umrežavanja na „cyber“4 prostoru koji premošćava kulturološke,
vremenske i prostorne granice. Društvene mreže, virtuelne zajednice ili
onlajn zajednice su grupe ljudi koje komuniciraju na različite načine,
upotrebom blogova, komentara, telefona, e-maila i koji međusobno dele
tekst, audio i video zapise, fotografije za društvene, poslovne i obrazovne
svrhe5. Osnovno obeležje društvenih medija je mogućnost daleko veće
interakcije i individualizacije nego kod ostalih kanala direktne komunikacije. Putem društvenih medija kompanije mogu plasirati individualizovan sadržaj. Pored toga, kompanije mogu ostvariti interakciju i dijalog
sa dalekom širom populacijom nego što su to ranije mogle6.
Društveni mediji se razlikuju od masovnih medija, kao što su
novine, televizija i film. Dok su prvi relativno jeftini, pristupačni i pružaju
mogućnost svakom, čak i privatnim licima, da objavljuju informacije ili
dolaze do njih, masovni mediji uglavnom zahtevaju znatna sredstva za
objavljivanje informacija. Društveni mediji u stvari koriste Internet i Web
tehnologije da bi transformisali monolog tradicionalnih medija u dijalog
društvenih medija. Oni podstiču demokratizaciju znanja i informacija,
transformišu ljude, i od konzumenata sadržaja pretvaraju ih u stvaraoce.
Budući da je na društvenim mrežama moguće pročitati razgovore
koji nisu filtrirani i da se informacije kroz mrežu brzo šire, marketing
menadžeri mogu da iskoriste komentare potrošača sa blogova ili foruma
kao direktnu povratnu informaciju o proizvodu ili usluzi. Međutim, takav
4
Engl. Virtuelnom.
Živković, Radmila (2011): Ponašanje potrošača, Beograd: Univerzitet
Singidunum, p. 20–22.
6
Kotler, Phillip, Keller, Kevin, L.(2006): Marketing menadžment, 12th Edition,
Beograd: Data status, p.612.
5
169
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (167-182)
protok informacija može predstavljati rizik za kompanije koje nisu navikle
da imaju posla direktno sa potrošačima koji se na forumu mogu požaliti na
lošu uslugu, kao što mogu da se učlane u fan klub na Facebooku. Naročito
je to osetljivo područje za banke, koje ulaskom na društvene mreže rizikuju
da potrošači javno izraze mišljenje o bankarskim proizvodima i uslugama.
Ulaskom na sajtove društvenih mreža, marketing menadžeri odustaju od
jedne vrste kontrole nad porukom koju bi želeli da njihovi potrošači čuju. S
druge strane, građenjem odnosa sa potrošačima preko savremenih medija,
grade se čvršće i trajnije veze koje rezultiraju većom prodajom, ponovnom
kupovinom i efikasnijom propagandom.7
Poslednjih godina su se društveni mediji drastično raširili, broj
korisnika neverovatno se povećao, i to na globalnom nivou, što znači da
danas kompanije mogu da se oglašavaju na svim mogućim jezicima i tako
ojačaju brend, poboljšaju ga i postanu dostupne svima. Postoje društvene
mreže čija je baza korisnika veća od populacije većine zemalja.
Karakteristike društvenih medija
Veoma je važno shvatiti princip funkcionisanja društvenih medija,
kako bi se što efikasnije iskoristile sve njihove prednosti na način koji
najbolje odgovara određenoj kompaniji. Osnovne karakteristike društvenih
medija predstavljaju: participacija, transparentnost, fokus na zajednice,
velike korisničke mogućnosti, konverzacija i globalna povezanost.8
Participacija ili učešće u društvenim medijima broji milione
svakodnevnih korisnika i sasvim je jednostavna. Ovi mediji su sa
tehnološkog aspekta veoma složeni, dok su sa korisničkog veoma prosti, i
projektovani tako da budu univerzalno primenjivi, prevedeni na većinu
svetskih jezika. Za korišćenje društvenih medija ne mora se biti haker ili
kompjuterski genije da bi se isti koristili, već sasvim prosečan korisnik
Interneta koji se služi elektronskom poštom i poznaje funkcionisanje
Interneta. Od velike važnosti za ovoliko interesovanje ljudi celoga sveta za
društvene medije je što su oni potpuno besplatni, i da je za pristup i
korišćenje neophodan samo aktivan e-mail nalog i lozinka koju korisnik
odabere u konkretnom slučaju.
Društveni mediji su veoma transparentni, ceo sadržaj na njima je
javan i pristupačan svim korisnicima. Brendovi, pojedinci i kompanije više
nisu nedodirljivi, već su lako dostupni za komunikaciju i praćenje svih
aktuelnosti vezanih za njih.
Bazu društvenih medija čini kreiranje određenih grupa, od ciljnih
do grupa korisnika sa određenim zajedničkim interesovanjem. Ovakve
grupe se preko društvenih medija lako kreiraju, a komunikacija među
članovima grupe je maksimalno olakšana. Osobe koje kreiraju, održavaju i
7
Safko, Lon (2010): The Social Media Bible: Tactics, Tools&Strategies for
Business Success, Canada: John Wiley&Sons, p. 5.
8
J. Torress, Community Banker’s Guide to Social Network Marketing, preuzeto
13.1.2013. http://www.JesseTorres.com/cbgsnm/cbgsnm.pdf p. 8-10.
170
Bulović V.: DRUŠTVENI MEDIJI U FUNKCIJI UPRAVLJANJA …
upravljaju sadržajem su administratori. Osim što kreiraju sadržaj grupe, oni
animiraju korisnike u grupi i filtriraju sadržaj koji je neprikladan.
Korisničke mogućnosti u ovom, takoreći, virtuelnom svetu su
gotovo neograničene. Oni mogu da reaguju na sadržaj, odnosno da iznesu
svoje mišljenje i daju komentar, a pri tome su zaštićeni od spam ili
neželjenih poruka i komentara. Reakcije korisnika se ispoljavaju u vidu
raznih glasanja, ocenjivanja i izražavanja stavova.
Komunikacija je izuzetno razvijena među samim korisnicima, te je
zato konverzacija izuzetno bitna karakteristika društvenih medija. Pored
kvalitetne komunikacije, omogućeno je jednostavno deljenje sadržaja
među korisnicima, tako da se neki sadržaj veoma brzo može raširiti i
proslediti. Konverzacija putem poruka je najzastupljenija na većini
društvenih mreža. Ove poruke mogu biti javne, svim učesnicima vidljive,
ili privatne, zatvorenog tipa, nevidljive za učesnike koji nisu akteri
komunikacije. Mogućnost komentarisanja, odnosno interaktivnost svih
sadržaja je bitan aspekat, jer podstiče kvalitetnu konverzaciju.
Jedna od osnovnih prednosti društvenih medija je da postavljeni
sadržaj za veoma kratko vreme može videti veliki broj korisnika. Sve ovo
se odvija putem grananja među korisnicima i putem korišćenja više
različitih medijskih kanala. Povezivanje se može odvijati na dva načina,
jednostavnim linkovanjem ka drugim sajtovima ili deljenjem među drugim
sajtovima. Na ovaj način stvara se globalna povezanost među korisnicima
širom sveta na veoma brz i efikasan način.
Poslednjih godina su se društveni mediji drastično raširili, broj
korisnika neverovatno se povećao, i to na globalnom nivou, što znači da
danas kompanije mogu da se oglašavaju na svim mogućim jezicima i tako
ojačaju brend, poboljšaju ga i postanu dostupne svima. Postoje društvene
mreže čija je baza korisnika veća od populacije većine zemalja. Društveni
mediji postali su integralan deo načina na koji ljudi komuniciraju, ostaju u
kontaktu, prate najnovija zbivanja i povezuju se sa svetom oko sebe.
Vrste društvenih medija
Danas u svetu postoji ogroman broj raznih društvenih mreža.
Svako geografsko područje ima različite servise specijalizovane za njihove
potrebe. Zbog svoje veoma široke rasprostranjenosti i ekspanzije društveni
mediji se koriste u razne svrhe. Gotovo je nezamislivo da osobe koje se
bave marketingom, medijima, komunikacijama ili odnosima s javnošću,
nisu prisutni na njima. Pravilnom kombinacijom servisa, kao i
targetiranjem tržišta, dobijaju se efikasni marketinški rezultati.
Volumen tržišta društvenih mreža na webu obuhvata 67% svih
korisnika Interneta.9 Podaci pokazuju10 da je u celom svetu korišćenje
9
“Catalyst Reports: How You Market on Facebook.” Catalyst SF LLC.2008.
<http://www.catalystsf.com/leadership/HOW%20YOU%20MARKET%20IN%20FAC
EBOOK.pdf>.
10
http: // www.alexa.com
171
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (167-182)
društvenih mreža poraslo u junu 2008. na 581 miliona korisnika ili za 25%
u odnosu na prethodnu godinu, od toga na čelu tabele se nalazi Facebook
sa 132 miliona korisnika, a potom sledi MySpace sa 118 miliona korisnika.
My Space je bio prva popularnija društvenih mreža. Nešto kasnije
su se pojavile danas najaktuelnije: Facebook, Twitter, YouTube, Flickr.
Pravilnom kombinacijom korišćenja ovih servisa, kao i odgovarajućim
targetiranjem tržišta, dobijaju se efikasni marketinški rezultati.
Facebook je drugi najposećeniji sajt na svetu, odmah posle
Googlea, a po broju korisnika bi predstavljao četvrtu državu po veličini. Sa
oko 700 miliona korisnika i stalnom tendencijom njihovog povećanja,
Facebook je danas jedna od vodećih destinacija na mreži za zabavu i
distribuciju sadržaja, pa su se tako i mnoga preduzeća prilagodila savremenim kretanjima i koriste prednosti društvenih mreža kako bi svoje
komercijalne usluge ponudile što većem broju potencijalnih korisnika.
Generalno, ova mreža izgleda i koristi se veoma jednostavno, što joj je
verovatno, u početku, predstavljalo jednu od glavnih prednosti. Registracija je veoma laka, dovoljan vam je samo e-mail i lozinka. Statistike
pokazuju da na ovoj društvenoj mreži najbrže raste broj populacije koja
ima preko 35 godina, a da čak dve trećine te populacije ima fakultetsko
obrazovanje. Od ukupnog broja korisnika koji koriste Facebook, čak 250
miliona to čini putem svog mobilnog telefona, što je takođe interesantan
podatak, a čak 70 % njih predstavlja stanovništvo van Sjedinjenih
Američkih Država, gde je ova mreža nastala. Prosečno vreme koje
pojedinac provede na ovoj društvenoj mreži je 32 minuta dnevno.
Facebook je društvena mreža sa najvećim brojem članova na svetu,
Korisnici ove mreže su veoma aktivni, u proseku svaki član ima 130
prijatelja i svakog meseca postavi oko 90 jedinica sadržaja. Svakoga dana
se preko 23 milijarde minuta provede na Facebooku, što predstavlja preko
44.759 godina. Kada se ova društvena mreža koristi u poslovne svrhe,
jedna od glavnih prednosti je stalna dvosmerna komunikacija sa fanovima.
Facebook se najviše koristi za poboljšanje reputacije i prepoznatljivosti
brenda. Koriste ga i kao uspešan marketinški kanal za objavljivanje
sadržaja u vidu novih akcija i nekih zanimljivosti, za praćenje brenda,
dobijanje povratnih informacija od kupaca i slično. Čitajući vesti u formi
statusa, ili objava, saznajemo informacije koje ostaju negde u podsvesti.
Twitter je besplatna društvena mreža i mikro-blog alat koji
omogućava svojim korisnicima da čitaju tuđe i šalju svoje mikrotekstualne unose, takozvane tvitove. Naziv Twitter potiče od engleske reči
“tweet”, što znači cvrkutati. Upravo skup tih pojedinačnih cvrkuta (statusa)
čini društvenu mrežu Twitter. Mala plava ptičica (otuda cvrkut) je ujedno i
simbol ove mreže. Tvitovi su tekstualni unosi, ne duži od 140 karaktera.
Unosi se objavljuju na korisnikovom profilu i isporučuju drugim
korisnicima koji su se prijavili da ih dobijaju. Oni koji šalju tvitove mogu
da ograniče isporuku samo na one iz svog kruga prijatelja, dok je usluga u
startu podešena tako da šalje unose svima koji se na njih prijave. Od marta
2009, Twitter je zabeležio rast popularnosti u svetu. Twitter se često
opisuje kao 'internetski SMS' u tom smislu da sajt pruža mogućnost
172
Bulović V.: DRUŠTVENI MEDIJI U FUNKCIJI UPRAVLJANJA …
korisnicima da šalju i primaju nove unose pomoću raznih alata, tako da
često nije ni potrebno koristiti sam originalni sajt. Ova fleksibilnost je
omogućila sajtu da dobije veću popularnost nego što bi to bio slučaj da su
korisnici bili primorani da posećuju originalni sajt kako bi koristili ovu
uslugu. Preduzeća koriste Twitter zbog brže i lakše razmene informacija sa
onima koji su zainteresovani za njihove proizvode i usluge, okupljaju
postojeće i potencijalne potrošače, grade odnos sa njima kako bi ih
animirali, podstakli na kupovinu proizvoda ili konzumiranja usluga, ali i
osluškivanja njihovog mišljenja, želja, potreba, interesovanja i na taj način
privukli njihovo poverenje.
YouTube je najpopularniji internet servis za razmenu video
sadržaja, gde korisnici mogu postavljati, pregledati i ocenjivati video
isečke. Za postavljanje sadržaja potrebna je registracija, dok za pregledanje
to nije potrebno. Članovi ovog sajta mogu kreirati vlastite profile i preko
njih postavljati omiljene video zapise. Funkcionalnost YouTubea
omogućava korisnicima jednostavno kopiranje i prebacivanje sadržaja na
blogove, Twitter ili Facebook profile. Na ovom servisu postoji na hiljade
kratkih video zapisa, koje su ljudi zabeležili svojim kamerama, telefonima,
web kamericama. Osim toga, uskladišteno je mnoštvo inserata iz filmova,
TV emisija i raznog drugog video materijala. Kompanija ili pojedinac
može iskoristiti prednosti ovog servisa promovisanjem emisija i filmova,
muzičkih i spotova za oglašavanje. Svakoga dana na YouTubeu se
pregleda po 2 milijarde video zapisa, a svakoga minuta se postavi 35 sati
sadržaja na isti. Prosečan korisnik u Americi pregleda 186 video sadržaja u
toku jednog meseca. Od svih korisnika Interneta u Americi, čak 84 % njih
online prati video sadržaje, a 14 % Internet populacije postavlja te sadržaje.
Na Facebooku se dnevno pregleda 2 milijarde, a 20 miliona video zapisa sa
najpopularnijeg sajta za plasiranje video sadržaja se postavi svakoga
meseca. Sama činjenica da se na YouTubeu za 60 dana postavi više
materijala nego što su 3 najveće američke TV mreže stvorile u proteklih 60
godina, govori kolika je važnost i popularnost ovoga sajta.
Malo po malo, LinkedIn je uspeo da postane jedan od najvažnijih
izvora poslovnih kontakata i mesto na kojem je moguće kvalitetno
diskutovanje o različitim profesionalnim temama. To je, društvena mreža
za povezivanje profesionalaca. Na ovoj društvenoj mreži preko milion
kompanija imaju svoje profile koje prevashodno koriste za potragu za
radnom snagom, dok pojedinci koriste LinkedIn za pronalazak posla.
Pojedinci na profilu kreiraju biografije i prate oglase i vesti u sferama svog
interesovanja. Prema rezultatima istraživanja Performicsa na uzorku od
2.997 korisnika društvenih mreža, 59 odsto ispitanika je navelo da im je
najvažniji LinkedIn nalog, više od bilo koje druge društvene mreže. Od
aktivnih korisnika ove mreže, 50 odsto poseti sajt bar jednom nedeljno,
dok petina poseti jednom dnevno, što je ipak pad od početka recesije (67
odsto nedeljno i 22 odsto dnevnih poseta). Ipak, procenat onih kojima je
profil na LinkedInu najvažniji porastao je dramatično sa 41 na 59 odsto.11
11
http://www.economy.rs/itblog/8485/vesti/LinkedIn-a---najvaznija-drustvenamreza.html, 20.09.2012.
173
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (167-182)
Slika 1 – Izvor: http:// www.time.com
Oko milion novih članova registruje se svake nedelje na ovu
društvenu mrežu, a na njoj profile imaju direktori iz svih kompanija
uticajne liste Fortune 500. Rešenja za pronalaženje radnika koje nudi ovaj
servis koristi 73 od 100 kompanija sa pomenute liste 500 najbogatijih
kompanija. Nastupom svetske ekonomske krize u 2008. godini došlo je do
ubrzanog rasta ove mreže za 25 %, kako je sve više ljudi ostajalo bez
posla. U 2009. godini LinkedIn je imao 40 miliona članova, a do marta
2012. godine je došao čak do 100 miliona. Iako je u Srbiji razvoj ove
profesionalne mreže tek u začetku, u SAD-u profesionalcima je LinkedIn
ubedljivo najvažnija mreža.
Blogovi su poslednjih godina doživeli veliki uspeh i postali jedan
od najvećih trendova na Internetu. Teško je proceniti koji blog servis ima
najviše blogova. Pre par godina je za otvaranje bloga bilo potrebno
poznavanje izrade web stranica, dok je danas to puno jednostavnije.
Najšire prihvaćena definicija bloga je da je on zapravo online dnevnik, čiji
autori redovno objavljuju crtice i zanimljivosti iz života, fotografije i video
sadržaje. Ljudima je ovakav pristup puno zanimljiviji od klasičnog
novinarstva. Blog je zapravo vrsta veb sajta koji je uređen hronološki od
najnovijeg posta (ili ulaza, članka) na vrhu glavne stranice ka onom
starijem na dnu, tj. svaki novi post koji se objavi automatski se postavlja na
vrh naslovne stranice bloga, a post koji je do tada zauzimao to mesto se
,,spušta” za jedno mesto ispod njega. Broj postova koji će biti prikazani na
naslovnoj stranici određuje osoba koja ažurira blog i može biti od jednog
pa naviše. Blogovi su uglavnom pisani od strane jedne osobe i obnavljani u
određenom intervalu. Blogovi su često pisani o određenoj temi – danas
postoje blogovi o gotovo bilo kojoj temi koja korisniku padne na pamet –
fotografija, duhovnost, kulinarski recepti, lični dnevnici, hobiji, i tako u
nedogled. Celokupna blog komuna je nastala oko nekih od ovih tema,
uključivanjem ljudi u konverzaciju jednih sa drugima, gde mogu naučiti
nešto novo, iskazati svoje mišljenje, razmeniti ideje, pronaći prijatelje, pa
čak i ugovoriti poslove sa ljudima sličnih interesovanja iz čitavog sveta.
174
Bulović V.: DRUŠTVENI MEDIJI U FUNKCIJI UPRAVLJANJA …
Društveni mediji kao sredstvo CRM-a u bankama
Još u osamdesetim godinama dvadesetog veka, povećana konkurencija na globalnom tržištu i opadajući promet preduzeća koja su se
isključivo oslanjala na proizvodno orijentisani masovni marketing, uslovili
su da određeni broj preduzeća razmotri na koji način je moguće dugoročno
osigurati poslovni uspeh kroz poboljšanje odnosa sa potrošačima i
intenziviranu orijentaciju prema potrebama potrošača.
Uspeh današnjeg poslovanja je u diferencijaciji. Prvi osnov je
stvoriti i imati stručan tim zaposlenih radnika, kojima je omogućeno
raspolaganje informacijama o klijentima, nezavisno od lokacije i vremena.
Odličnim poznavanjem proizvoda i usluga banke, zaposleni treba da dobiju
klijenta i u kraćem i u dužem vremenskom periodu. Svaka ostvarena
transakcija daje nove mogućnosti za nastanak poslovnog odnosa i za
dobijanje novih informacija, što stvara nove šanse za profitabilnost.12
Građenje dugoročnih odnosa sa potrošačima faktor je uspešnog
poslovanja savremenih preduzeća. Podrazumeva kontinuiranu marketing
komunikaciju, i to u svrhe dijagnostikovanja potreba potrošača, tretiranja
potrošača kao ravnopravnih partnera u razmeni, i podsticanja građenja
lojalnosti potrošača. Inovativne kompanije su brzo prepoznale prelaz sa
tržišta proizvoda na tržište potrošača, koje je kreirano globalizacijom
svetskog tržišta i razvojem Interneta, i implementirale ovaj novi pristup u
svojim poslovnim procesima, koji su sada orijentisani na potrošače.
Kontinuirana komunikacija sa potrošačima obezbediće stalnu
razmenu informacija i stalno podsećanje na to da su potrošači zaista važni,
da se misli na njih uz uvažavanje njihovih potreba i navika. Od kvaliteta te
komunikacije zavisiće direktno i kvalitet poslovnih odnosa preduzeća sa
svojim potrošačima. Opsednutost potrošačem trebalo bi da bude
najvitalniji faktor poslovnog uspeha preduzeća. Osvajanje i zadržavanje
potrošača mora biti prioritet bilo kog poslovanja, dok bi neuspeh tih
aktivnosti rezultovao gubitkom profita, odsustvom rasta poslovanja,
nedostatkom posla, a samim tim i prestankom celokupnog poslovanja.
Prema tome, potrošači treba da se nalaze u fokusu komunikacije – od njih
počinje i sa njima se završava svaki poslovno-komunikacioni ciklus.
Zahvaljujući tehnološkim inovacijama, preduzeća su danas u stanju
da komuniciraju sa potrošačima ne samo putem tradicionalnih medija
(telefon, časopisi, radio, novine, bilbordi), već i preko kompjutera, faksa,
mobilnih telefona, pejdžera i određenih bežičnih uređaja. Neophodno je
naglasiti da proces komuniciranja postaje sve više personalizovan, a na to
je uticalo smanjenje troškova prelaskom sa tradicionalnih na komunikacije
koje su više ciljane, tj. na dijalog jedan na jedan. Radi se, u stvari, o
integrisanom procesu u kome se šalje jedinstvena poruka, usmerena na
način da maksimizira uticaj na potrošača.
12
Ž. Vojinović, D. Vojinović, “Konkuretske prednosti upotrebe CRM metoda u
odnosu sa klijentima“, Svarog, Banja Luka, 2011, str. 160.
175
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (167-182)
Još od devedesetih godina prošlog veka, suština personalizovanog
odnosa sa potrošačima leži u samim potrošačima i informacijama koje
preduzeće poseduje o njima. U to vreme kreirana je sintagma "jedan na
jedan marketing", da bi se opisao takav odnos. Danas bi ova fraza mogla
da se koristi u opisu elektronskog marketinga. Sa druge strane, CRM se
ustalio kao fraza koja se odnosi na upravljanje individualizovanim
odnosom sa potrošačima. Mogli bismo reći da CRM obuhvata upravo te
individualizovane veze, sa ciljem da se osvoje novi kupci i prodube odnosi
sa postojećim. Značajnu ulogu u tom smislu ima direktni marketing, čija
suština je u korišćenju direktnih kanala kako bi se došlo do potrošača i
kako bi im se isporučili proizvodi, a bez posrednika. Danas se direktni
marketing koristi kako bi se izgradili dugoročni odnosi sa kupcima.
Društveni mediji, kao sredstvo CRM-a, značajno utiču i na
poboljšanje poslovanja u bankarstvu, a i na izgradnju dugoročnih odnosa
sa potrošačima. Specifičnost primene društvenih mreža u bankarstvu
ogleda se u prirodi poslovanja banaka kao i strogoj poslovnoj politici i
procedurama. Banke komuniciraju sa potrošačima direktno na šalterima u
ekspoziturama ili putem call centra koji je dostupan u toku radnog
vremena. Stoga, društvene mreže predstavljaju sasvim nov način
interaktivnog komuniciranja sa potrošačima, a s obzirom na digitalno doba
u kojem živimo prisustvo banaka na društvenim mrežama je neminovnost.
Marketing društvenih mreža cilja na publiku od više od 600
miliona potencijalnih kupaca na društvenim mrežama kao što su Facebook,
Twitter, LinkedIn, YouTube i drugi. Ovi korisnici dele svoja mišljenja o
proizvodima i uslugama s drugima, povećavajući popularnost branda i
brojfanova web stranice kompanije. Društvene mreže imaju potencijal
viralnog marketinga, šireći informacije velikom brzinom kroz mrežu
klijenata. Finansijske institucije, u prvom redu banke, su takođe shvatile da
su društvene mreže način da bankarski proizvodi i usluge budu
transparentniji, da se izgradi poverenje, povećaju preporuke, lojalnost
potrošača i razviju dugoročni odnosi sa potrošačima.
Znajući način poslovanja banaka, osnovno pitanje koje se nameće
je da li je bankama mesto na društvenim mrežama poput Facebooka i
Twittera? Odgovor leži u činjenici da su komunikacija i interakcija osnove
poslovanja danas, ne samo putem Interneta. Usluge banaka će se morati
koristi svakako, bile one prisutne na društvenim mrežama ili ne, ali ne
znači da će se ljudi odlučiti da postanu klijenti neke banke samo zato što
ona ima nalog na Twitteru ili Facebooku. Potrošači bi trebalo da shvate da
primena društvenih mreža u poslovanju banaka može da znači neki vid
dodatnog call-centra ili servisa koji je dostupan u svakom trenutku, a ne da
ga zloupotrebljavaju postavljajući nepotrebne sadržaje na “wallu”.
Međutim, većina banaka je tek odnedavno počela više da se
angažuje na društvenim medijima. S obzirom na tu činjenicu, prosto
izdvajanje budžeta neće biti dovoljno za punu vrednost angažovanja
potrošača, partnera i zaposlenih kroz tehnologije društvenih medija. Da bi
to postigle, banke moraju uložiti solidna sredstva u društvene medije.
176
Bulović V.: DRUŠTVENI MEDIJI U FUNKCIJI UPRAVLJANJA …
Zavisno o kojoj banci je reč, to bi moglo značiti upravljanje pravilima i
propisima koji bi mogli sprečiti razvoj novih tehnologija, uspostavljanje
izvršne podrške ili priključivanja talenta u organizacione propuste.
ISTRAŽIVANJE PRISUTNOSTI BANAKA NA DRUŠTVENIM
MEDIJIMA
U sklopu ovog rada urađeno je istraživanje o korišćenju društvenih
medija od strane banaka u Republici Srbiji, BIH i Republici Srpskoj.
Istraživanje je rađeno u januaru 2013. godine. Prema sajtu Narodne banke
Srbije13 u Srbiji trenutno posluju 32 banke i svaka od njih ima kompanijsku
web stranicu. Naloge banaka na društvenim medijima pronašli smo na
osnovu linkova na zvaničnim web prezentacijama. Od svih banaka koje
posluju u Srbiji, naloge na društvenim mrežama ima samo njih deset, a od
toga četiri banke imaju jasno istaknute linkove na svojim stranicama, dok
smo ostalih šest pronašli pomoću pretraživača. Banke koje imaju otvorene
naloge na društvenim mrežama nalaze se među najvećim i najefikasnijim
bankama (mereno po aktivi) u Srbiji (prema Kvartalnom izveštaju Narodne
banke Srbije).
Od 18 banaka u Federaciji BiH, njih 7 je imalo svoju stranicu na
Facebooku, a u Republici Srpskoj od 10 banaka, na Facebooku se našla
samo jedna banka, koja ima Twitter i YouTube nalog. Uglavnom, od
sedam banaka u BIH koje koriste društvene medije samo je jedna banka
imala profesionalan pristup ka korišćenju društvenih medija i imala nešto
preko 1000 fanova na FB-u (Sparkasse Bank BiH).U Republici Srpskoj
jedina banka koja se pojavila na Facebooku jeste Bobar Banka AD, a
takođe imaju i nalog na youtubeu i Twitteru.
Razloge za slabu primenu društvenih medija u poslovanju banaka
treba tražiti u strogoj poslovnoj politici. Poznato je da banke, zbog zašite
svojih sistema, imaju veoma strogu poslovnu politiku kada je u pitanju
korišćenje Interneta, a naročito je strogo zabranjeno zaposlenima da u toku
radnog vremena poseću sajtove društvenih medija. Takođe, poznato je da
su banke institucije koje imaju stroga pravila o čuvanju i tajnosti podataka,
sa kojima se komunicira preko službe za odnose s javnošću. Upravo su ovo
i najveće prepreke za korišćenje društvenih mreža. Ako ne smeju da se
koriste društvene mreže putem bančinog Interneta, odakle će osoba
zadužena za to da ih koristi? Drugo, ako ta ista osoba bude morala da za
svaki svoj komentar i objavu na društvenim mrežama traži dozvolu službe
za odnose s javnošću, onda te društvene mreže potpuno gube smisao.
Rezultati istraživanja
Društveni mediji postaju realnost kompanija u Srbiji, svest o
neophodnosti njihovog korišćenja se uvećava i razvija svakim danom.
Republika Srbija se sa 2,5 miliona korisnika nalazi na solidnom 43.
mestu na svetu po korišćenju društvenih mreža, od čega je čak 1,2 miliona
13
http://www.nbs.rs/internet/cirilica/50/50_2.html
177
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (167-182)
korisnika na društvenoj mreži Facebook. Od 32 banke koje trenutno
posluju u Srbiji, naloge na društvenim mrežama ima samo njih deset: AIK,
Banca Intesa, Erste, Eurobank EFG, Hypo Alpe Adria, Komercijalna
banka, OTP, Poštanska štedionica, Raiffeisen, Societe Generale. Od toga,
svega 4 banke imaju jasno istaknute linkove na svojim zvaničnim internet
stranicama. U odnosu na mart 2012. godine, kada je na društvenim
mrežama naloge imalo 7 banaka, pojavile su se tri nove banke: OTP banka
koja ima Facebook stranicu i YouTube, Poštanska štedionica koja je
otvorila Facebook stranicu i Twitter nalog, te EUrobank EFG koja ima FB
i Twitter profil.
Procentualno, najveći porast u broju Facebook fanova u odnosu na
2012. g. imaju Erste banka (766%), Komercijalna banka (468%), kao i
Banca Intesa (305%). Na Twitteru je značajniji rast imala samo Banka
Intesa (644%). “Šampion” YouTubea je Eurobank EGF, koji beleži porast
pregleda video snimaka od čak 1570%. Banca Intesa trenutno ima više
fanova na Facebooku nego što su sve banke imale zajedno pre godinu
dana, a isti je slučaj i sa Twitterom (više pratilaca nego što su imale sve
zajedno pre godinu dana). Dakle, promenio se odnos banaka prema
prisutnosti u društvenim medijima.
Međutim, nisu sve banke shvatile šta znači imati stranicu na
Facebooku i čemu ona služi. Recimo, Vojvođanska banka je odlučila da
napravi stranicu pod nazivom “Odbrojavanje”, kao podršku Olimpijskom
timu Srbije, čiji je sponzor bila. Ovo samo po sebi ne mora nužno biti loše,
da Vojvođanska banka ima drugu svoju stranicu koja postoji i nezavisno
od olimpijskih igara, koje su, nažalost, na svake četiri godine. U ovom
momentu imaju 6,5 hiljada fanova – ali šta raditi sa njima? O ovome
menadžment upravljanja na odnos sa potrošačima očigledno nije razmišljao. Interesantan porast u broju fanova je pokazala i stranica Raiffeisen
banka – Srbija: zahvaljujući nagradnoj igri, okupili su finih više od 14
hiljada fanova i – stali. Čim se završila nagradna igra, prestale su i
aktivnosti banke na stranici, pa je tako talking about trenutno samo 46.
Najmanje se koristi linkedIn, koristi ih samo Komercijalna banka
(530 pratilaca) i Intesa (620 pratilaca), Raiffeisen banka (538) i AIK (18),
dok zvaničan nalog na Google + mreži ima samo Komercijalna banka (39
pratilaca). Erste banka nema linkove na zvaničnoj prezentaciji koji
usmeravaju na društvene mreže, ali nalog postoji i ima 2684 fana. Erste
banka se u 2012. odlučila na priključenje još jednoj društvenoj mreži, a to
je slideshare. Njihova stranica na ovoj mreži trenutno ima samo 2 pratioca i
3 postavljene prezentacije, koje su pregledane skoro 2000 puta. Ova banka
takođe jedina ima i aktivan blog, na kojem objavljuju tekstove u proseku 2
puta mesečno.
Komunikacija i informacije koje se plasiraju putem Facebook
stranica su, uglavnom, informacije koje se tiču usluga koje pružaju banke,
ili aktivnosti koje organizuju – podržavaju, tako da zaista može biti korisno
178
Bulović V.: DRUŠTVENI MEDIJI U FUNKCIJI UPRAVLJANJA …
biti fan svoje banke na Facebooku. Najviše ljudi je aktivno na stranici
Komercijalne banke – čak 2.452 fana, od ukupnih 34.420. Razlog tome
treba potražiti u novoj reklami koja je veoma atraktivna i privlači veliki
broj posetilaca. Inače, KomBank se dosetila da poveže dve društvene
mreže u jednoj: sve svoje reklame, postavljene na YouTube kanalu izlistali
su u posebnom tabu unutar svoje Facebook stranice. Hypo Alpe Adria
Srbija i Banca Intesa na Facebook stranicama nastoje da informišu fanove
o uslugama u svojim bankama, događajima koje su podržale, ali i o raznim
zanimljivostima, kao i korisnim stvarima koje bi valjalo znati. AIK banka
je, bez aktivnosti na stranici od juna do septembra, kada su održali i još
jedno offline druženje – “tweetup” – nažalost, na kritike i komentare
fanova se ne reaguju čak ni copy/paste odgovorom. Pažnju društvenim
mrežama posvećuje samo Erste Banka Srbija - oni su bili “tu” i kad je malo
ko razumeo to što rade, neguju svoj odnos sa (potencijalnim) klijentima i
posvećeni su i ovom segmentu poslovanja jednako kao i drugima.
Slika 2 – Prisutnost banaka u Republici Srbiji na društvenim medijima
U Federaciji BiH prema korišćenju društvenih medija izdvajaju se
svega tri banke: Bor Banka Sarajevo, Raiffeisen Bank Bosna i Hercegovina
i Sparkasse Bank BiH. Bor Banka Sarajevo ima dobar FB nalog, jedina su
banka koja ima i Twitter profil, činjenica neaktivan, YouTube kanal, ali
imaju linkedIn profil koji je inače namenjen ljudima. Raiffeisen Bank
Bosna i Hercegovina nije imala 2011. g. na Facebooku nalog, već krajem
2012. g. imaju Facebook stranicu sa 1.225 fanova. Sparkasse Bank BIH su
veoma aktivni na FB-u, sa preko 1.000 fanova. Krajem 2012. godine na
Facebooku imali su 5.975 fanova sa kojima redovno komuniciraju,
postavljajući fotografije sa dešavanja vezanih za banku, obaveštenja koje
se odnose na klijente, a plasiraju na FB stranicu čak i neformalne sadržaje.
179
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (167-182)
Jedina banka u Republici Srpskoj koja se pojavila na Facebooku
jeste Bobar banka AD, koja ima i Twitter profil kao i YouTube kanal.
Bobar banka na Twitteru ima 16 pratilaca, dok oni prate samo 1 osobu i za
sada su napisali samo 7 tvitova. Na Facebooku imaju 71 fana i tu su
prilično neaktivni.
ZAKLJUČAK
Društveni mediji su promenili način na koji ljudi širom sveta
komuniciraju. Ponudili su novu platformu za komunikaciju, koja će dovesti
do rušenja korporativnih barijera i uspostavljavanja razgovora između onih
koji su bili unutar preduzeća i onih koji su bili izvan preduzeća. Ovo će za
posledicu imati radikalne promene u načinu poslovanja, a smisao
marketinga će sve više biti u vođenju otvorenog razgovora sa kupcima, a
sve manje u emitovanju jednosmernih poluistina o proizvodima i uslugama
koje preduzeće nudi. Javnost voli iskrenost, transparentnost, kvalitet,
podršku i interakciju, i to im se ovim putem treba pružiti. Kompanije iz
svih grana poslovanja, pa tako i banke kao finansijske institucije, moraju
prepoznati koji su to najbolji načini za iskorišćenje mogućnosti koje nude
društvene mreže. Neophodno je izabrati medije i servise koji će se koristiti
za komunikaciju sa postojećim i potencijalnim potrošačima i započeti
proces prihvaćanja od strane zajednice, kako bi u budućnosti mogle da se
ostvare dugoročni odnosi i korist za obe strane.
Internet i informacione tehnologije se rapidno menjaju iz dana u
dan. Konstantno se radi na inovacijama, na popravljanju postojećih
nedostataka, sa ciljem povećanja interakcije među korisnicima i aktiviranja
zajednice, kod društvenih medija konkretno. Skora budućnost donosi
novine u geo-targetingu, koji je tek u inicijalnoj fazi, ali je dosta atraktivan
i popularan. Funkcioniše tako što je putem satelita moguće registrovati
lokaciju bilo kog korisnika i informaciju o njihovom kretanju objaviti
ostalim korisnicima/prijateljima. Primeri servisa su gowalla i 4Square.
Ovakav koncept će biti itekako atraktivan sa aspekta oglašavanja, jer će
sve kompanije profitirati od većeg pominjanja na društvenim medijima.
Razvoj mobilnog Interneta znatno će unaprediti internet marketing
i prisustvo kompanija na društvenim medijima. Real-time novinarstvo je
dokaz sve veće zavisnosti korisnika od društvenih medija, jer čim se neka
vest sazna, ona se neviđenom brzinom širi. Prognozira se da će se upotreba
mobilnih telefona za korišćenje Interneta do 2015. godine značajno
povećati, iako je i trenutno sve veći broj onih koji koriste mobilne telefone
za funkcije koje je nekada obavljao računar. Ponuda novih modela
mobilnih telefona koji su predviđeni za surfovanje Internetom je sve veća,
kao i broj mobilnih aplikacija u ponudi, te se polako stvara okruženje za
nastanak web 3 okruženja usavršavanjem semantičkog weba.
180
Bulović V.: DRUŠTVENI MEDIJI U FUNKCIJI UPRAVLJANJA …
Znatno će se unaprediti e-poslovanje i većina poslova će se
obavljati na vebu ili u elektronskoj formi. Komplikovana administracija i
papirologija dobiće elektronski oblik i smanjiti troškove i gubitak vremena.
Internet marketing i oglašavanje će preuzeti primat u odnosu na offline
marketing. Predviđa se izumiranje štampanih medija i uvođenje naplate
sadržaja putem društvenih medija. Stvoriće se potrebe za novim kadrovima
specijalizovanim za ovu oblast. Svaka kompanija koja bi htela da ima
prisustvo ili posluje preko Interneta, trebala bi da razmišlja u pravcu
zapošljavanja kadrova sposobnih za rad u tom okruženju.
Social media manager ili Digital account director su neki od
modernih profila za kojim će se uskoro javiti velika potražnja. Prednosti
za obavljanje ovakvih zadataka jesu poznavanje funcionisanja i veliko
iskustvo na društvenim medijima, broj prijatelja i pratilaca, kao i
kredibilitet, odnosno reputacija na Internetu.
Društveni mediji postaju realnost kompanija u Srbiji, svest o
neophodnosti njihovog korišćenja se uvećava i razvija svakim danom.
Naša zemlja se sa 2,5 miliona korisnika nalazi na solidnom 43. mestu na
svetu po korišćenju društvenih mreža, od čega je čak 1,2 miliona korisnika
na društvenoj mreži Facebook. Budući da je više od četvrtine stanovništva
Srbije na društvenim mrežama, konstatovali bismo da banke ipak ne
koriste dovoljno mogućnosti koje im ovo veliko tržište (koje obuzima sve
sfere života i rada) nudi. Može se reći da banke u Bosni i Hercegovini i
Republici Srpskoj nerado koriste društvene medije za svoju komunikaciju
sa korisnicima. Razlozi nisu dovoljno poznati, ali pretpostavka je da se
suočavaju sa pitanjem da li su im društveni mediji potrebni kao alat
sistema za upravljanje odnosima sa potrošačima (CRM).
Banke su finansijske institucije koje imaju stroge poslovne procedure, stoga je njihova prisutnost na društvenim medijima donedavno bila
upitna. Ima li smisla da se banke pojavljuju na društvenim medijima pored
dobro razvijenih servisa CRM-a i postojanja call centra? Naravno da ima, i
sve više banaka u Srbiji shvata ovu činjenicu i prihvata društvene medije
kao napredno oruđe za izgradnju dugoročnijih odnosa sa potrošačima.
THE USE OF SOCIAL MEDIA AS A MEANS OF CRM IN BANKING
ORGANIZATIONS
Verica Bulović, MA
Abstract: Consideredthe social dynamics is increasingly adhering to the logic
of networking whileits conceptualisation will become the key for better understanding
how economy functions. Social media is a relatively new type of direct communication
media that has attracted a interest of global population. This paper discusses a potential
use of social media and communication technologies in banks in order to establish
relationships with widest range of bank clients. A survey conducted among 32 banks in
Republic Serbia, 18 banks in BIHand 10 banks in Republika Srpska has shown that
social media as a mean of direct communication with banking clients is not so popular.
Key words: social media; communication; CRM; banks
181
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (167-182)
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
182
“Catalyst Reports: How You Market on Facebook.” Catalyst SF LLC. 2008.
<http://www.catalystsf.com/leadership/LOW%20YOU%20MARKET%20IN
%20FACEBOOK.pdf>.
http: // www.alexa.com
http://www.performics.com/new-social-media-study-nearly-60-percent-saylinkedin-is-most-important-social-network-account/
J. Torress J. (2013): Community Banker’s Guide to Social Network
Marketing, preuzeto 13.1.2013. http://www.JesseTorres.com/cbgsnm
/cbgsnm.pdf
Kotler, F. Keller L.K. (2006): Marketing menadžment, 12thed., Beograd:
Datastatus
Safko L. (2009): The Social Media Bible: Tactics, Tools & Strategies for
Business Success, Canada: John Wiley&Sons
Social Media at the Starting Blocks: A Look at Financial Institusions in
Europe and the United States, Aite Group, 2010.
Veljković S. (2009): Marketing usluga, Beograd: Centar za izdavačku
delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu
Vojinović Ž., Vojinović D. “Konkuretske prednosti upotrebe CRM metoda u
odnosu sa klijentima“,Svarog, Banja Luka
Živković R. (2011): Ponašanje potrošača, Beograd: Univerzitet Singidunum,
https://twitter.com/BofA_Help
https://twitter.com/banca_intesa
http://www.nbs.rs/internet/cirilica/50/50_2.html
Žаrković V., Gligorić D.: SVJETSKA EKONOMSKA KRIZA
Oргинални научни рад
UDK 338.124.4(100)
DOI br.107251/SVR1306183Z
COBISS.BH-ID 3691544
СВЈЕТСКА ЕКОНОМСКА КРИЗА
Доц. др Васиљ Жарковић
Мр Драган Глигорић
Економски факултет Универзитетa у Бања Луци
Апстракт: Свијет већ пету годину живи у сјенци једне од највећих
економских криза у савременој историји. Узроци данашње кризе су посљедица
више фактора економске, друштвене и моралне природе. Она је посљедица
деценијама вођене лоше политике и лоших идеја. Досадашња настојања да се
криза заустави нису дала жељене резултате. Знати узроке инфаркта није исто што
и знати како га лијечити. Исто важи и за економске кризе. Европа пролази кроз
тешку економску кризу са неизвјесним трајањем и путевима изласка. Криза је
неравномјерно погодила поједине европске земље. Док земље „старе Европе“
биљеже раст бруто домаћег производа, земље периферије се налазе у потпуном
економском и друштвеном суноврату.
Кључне ријечи: криза, хипотекарни кредити, регулатива, некретнине,
дефицит, јавни дуг, незапосленост.
УВОД
Економске кризе су кроз историју стални пратилац људског
друштва. Ријеч криза потиче од грчке ријечи „кrisis“, што значи
прекретница, оштро погоршање економског стања земље које се
огледа у општем паду привредне активности, расту незапослености,
смањењу животног стандарда и благостања становништва. У новијој
историји, од настанка капитализма и тржишне привреде, кризе
постају њихов саставни дио, јер тржишна привреда по својој природи
крије потенцијалне ризике. По свом обухвату економске кризе могу
бити локалне, регионалне и свјетске. Свијет се у новије вријеме
суочио са двије разорне економске кризе: Великом економском
кризом 1929-1933. године и данашњом економском кризом.
Свијет већ пету годину живи у сјенци једне од највећих
економских криза у савременој историји. Данас је и обичан човјек
дубоко свјестан тешког живота, не назирући његов крај и са великим
страхом и сумњом гледа на будућност. На почетку економске кризе
није се ни слутило на њене разорне димензије и њено временско
183
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (183-199)
трајање. Узроци данашње економске кризе нису случајно настали. За
њен настанак су биле потребне деценије лоше политике и лоших
идеја које су довеле до депресије.1
УЗРОЦИ КРИЗЕ
Садашња свјетска економска криза посљедица је више
фактора, првенствено економске, друштвене, политичке и моралне
природе. Кључни фактор је криза хипотекарног тржишта у САД. Како
је и зашто је дошло до те кризе? Одговор на ово питање захтијева
детаљнију анализу. Кренимо редом.
Искуства из Велике економске кризе 1929-1933. године,
посебно талас банкрота највећих банака, произвела су неповјерење у
банкарски сектор и наметнула потребу строжије банкарске регулативе. Амерички Конгрес је 1933. године донио Глас-Стигалов закон,
којим су комерцијалне банке подвргнуте бројним правилима у циљу
спречавања коцкања с новцем депонената. Што је најважније, свака
банка која прима депозите била је ограничена искључиво на давање
кредита. Новцем депонената није се смјело трговати на берзама и
куповати хартије од вриједности, јер такве шпекулативне активности
нису се смјеле одвијати под банковним институционалним кровом.
Закон је одвајао класично банкарство од инвестиционог банкарства.
Захваљујући регулацији, банке су много опрезније давале кредите
него прије Велике економске кризе. Резултат је била вишедеценијска
финансијска стабилност и одсуство финансијских криза.
Међутим, од 1980. године све почиње да се мијења. Исте године Роналд Реган је изабран за предсједника САД, што је означавало
велики заокрет у америчкој политици. Реганов избор је само потврдио
талас промјена у ставовима према државној регулативи започет током
Картеровог мандата. Картер је заслужан за дерегулацију авиокомпанија, камионског превоза и дерегулацију у области нафте и
природног гаса. Реган је наставио започети процес дерегулације
укључујући и банкарски сектор, доношењем 1982. године Гарс-Сен
Жерменовог закона који је олабавио ограничења у погледу врсте
кредита које банке могу да дају. Нажалост, банкарство није авионски
и камионски превоз и ефекти дерегулације нису толико подстакли
ефикасност колико су охрабрили неопрезне банкаре на преузимање
ризика. Укидање ограничења, попут каматних стопа, учинило је
непромишљене зајмове атрактивнијим, пошто су банке могле да дају
зајам клијентима који прихватају више камате, али се несигурност по
основу могућности враћања кредита повећавала. Размјере улагања у
ризик додатно су повећане када су либерализована и правила која су
ограничавала бављење одређеним врстама послова.
1
Депресија је економско стање у којем долази до већег пада бруто домаћег
производа које траје дуже вријеме (преко двије године).
184
Žаrković V., Gligorić D.: SVJETSKA EKONOMSKA KRIZA
Дерегулација банкарског сектора је довела до пораста у
давању зајмова, али и ризика који уз то иду, као и великих проблема
насталих пар година касније. Тренд дерегулације није заустављен
Регановим одласком. Даље лабављење банкарских правила заслуга је
сљедећег предсједника Била Клинтона, укидањем Глас-Стигаловог
закона 1999. године који је раздвајао комерцијално банкарство од
инвестиционог. Важно је посебно нагласити и чињеницу да банкарска
регулација није пратила промјене у банкарском систему. Додатни
проблем је представљао формирање мањих депозитно-кредитних
институција које нису биле подвргнуте банкарској регулативи, а
бавиле су се одобравањем кредита клијентима са „сумњивим и лошим
кредитним бонитетом“ који по нормалним стандардима не би били
процијењени као кредитно способни. Ово „банкарство из сјенке“ је
носило веће ризике од традиционалног банкарства. Стога је „банкарство из сјенке“ требало подвргнути регулацијама сличним онима
којима подлијеже традиционално банкарство. „Банкарству из сјенке“
је допуштено да расте без икаквих регулација и расло је све брже и
брже зато што му је било допуштено да улази у веће ризике него што
то смије конвенционално банкарство.
Резултат је био све мање регулисан банкарски систем у коме
су банке могле слободно да се излажу ризицима у трци за већим
зарадама. Задуживање вртоглаво расте, ризици се мултипликују и
полажу се темељи кризе која је услиједила.
Све до појаве кризе реалан бруто домаћи производ развијених
земаља и земаља у развоју имао је задовољавајуће стопе раста. Развој
је подржаван инвестицијама са довољним приливом слободног
капитала из различитих дјелова свијета чиме су стварани услови за
нова запошљавања и развој софистицираних технологија. Развоју је
свакако доприносио и изразито брз раст стамбене изградње. Велики
прилив новца у банкарски систем омогућио је раст кредитне
активности банака са прихватљивим каматним стопама, чиме је
створена могућност остварења „сна сваке породице да има стан или
кућу“. Кредити су били готово свима доступни, што је довело до
повећања тражње за некретнинама. Усљед повећане тражње, цијене
некретнина су континуирано расле.
Куповина некретнина у САД одвијала се преко финансијских
посредника при чему су хипотекарни кредити узимани од комерцијалних банака и мањих депозитно-кредитних институција
(небанкарсих банака) које нису биле подвргнуте банкарској регулативи. Трансакције су се одвијале на примарном хипотекарном
тржишту и доста добро су функционисале, све до увођења новог
субпримарног хипотекарног тржишта. Основна разлика између
наведених тржишта огледа се у степену регулације под којима су
пласирани кредити становништву, што је и имало пресудну улогу да
185
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (183-199)
се субпримарно хипотекарно тржиште сматра једним од узрока
настанка кризе на тржишту некретнина САД.
Разлог настанка субпримарног тржишта лежао је у
константном расту цијена некретнина који је проузрокован већом
тражњом. Повећана тражња је финансирана одобраваним кредитима
од стране комерцијалних банака, лицима која су испуњавала
прописане услове за одобравање кредита, и мањих депозитно-кредитних институција (небанкарских банака) које су одобравале кредите
клијентима са „лошим кредитним бонитетом“ углавном индивидуалним корисницима и сиромашнијим америчким породи-цама. С
обзиром да су тражња и цијене некретнина константно расле, многе
комерцијалне банке које нису могле одобравати кредите клијентима
који не испуњавају прописане услове, почеле су да откупљују
хипотекарне кредите од мањих депозитно-кредитних институција,
вјерујући да су те хипотеке добро обезбијеђене и да ће цијена
некретнина наставити расти.
Да би се обезбиједила потребна ликвидност банака, креиран је
нови финансијски инструмент кроз процес назван секјуритизација.
Његова суштина је секјуритизација, тј. обједињавање хипотекарних
кредита, односно њихово препакивање у такозвани пул у коме су се
налазили хипотекарни кредити са истим роковима доспијећа, на исту
врсту некретнине и под истим каматним условима. Тако креирани
пулови су служили као залог за емисију хипотекарних обвезница.
Скоро половина је отпадала на двије државне хипотекарне агенције:
Фреди Мек и Фани Меј. Откупом хипотекарних кредита од стране
агенција Фреди Мек и Фани Меј банкама је обезбјеђиван свјеж новац,
који су оне пласирале у нове кредите. Ове двије агенције су биле
задужене од стране државе да подстичу стамбено кредитирање. По
избијању кризе, наведеним агенцијама је пријетила опасност банкротства, али су Федералне резерве и Амерички трезор интервенисали,
јер би се њиховим пропадањем урушио читав банкарски систем САД.
Општепознато је да су хипотекарне обвезнице имале најбољи
рејтинг ААА или АА, додјељиван од рејтинг агенција Standard &
Popr's и Moody and Fitch. Висок рејтинг хипотекарних обвезница
указивао је на њихов низак ризик, па су их инвеститори жељни зараде
радо куповали. Касније се показало да су хипотекарне обвезнице
итекако ризични инструменти и да су рејтинг агенције обмануле
инвеститоре. Банке су продавале хипотекарне кредите купцима као
што су Фреди Мек и Фени Меј и инвестиционим банкама, а потом
куповале хипотекарне обвезнице, које су биле ништа друго него исти
ти кредити, само другачије препаковани. Банке су то радиле, прије
свега, јер је прописани ризик од стране регулаторних органа на
хипотекарне кредите износио 50% (пондеришу се са 0,5), а на
хипотекарне обвезнице 20% (пондер 0,2), као мање ризична актива,
па су тиме издвајале мање обавезних резерви на ризичну активу.
186
Žаrković V., Gligorić D.: SVJETSKA EKONOMSKA KRIZA
Проблеми су се јавили када се значајан број грађана због
малих примања и нестабилних послова нашао у ситуацији да не могу
извршавати доспјеле обавезе по добијеним хипотекарним кредитима.
То је довело до пада цијена некретнина, те је тржиште претрпјело
такозвани „ефекат балона“. Ризик невраћања кредита је највећи ако
вриједност некретнина падне испод износа одобреног, односно
неотплаћеног дијела кредита, и у тим случајевима банци мало вриједи
што може активирати хипотеку и присвојити некретнину, а што се
управо и десило. Додатни проблем невраћања кредита су произвели
солвентни клијенти, са високим бонитетом, који су усљед пада цијена
некретнина свјесно одустајали од даљег сервисирања узетих хипотекарних кредита. Они су се одлучили на овакав корак, јер су
некретнине након краха тржишта некретнина вриједиле знатно мање
од неотплаћеног дијела кредита.
Графикон бр. 1. Проценат пропалих хипотекарних кредита у САД-у
Извор: Федералне резерве
http://www.federalreserve.gov/publications/annual-report/files/2010annual-report.pdf (20.09.2012.)
На графичком приказу се уочавају два тренда која су пратила
тржиште некретнина у САД. Први тренд приказан вертикално десно
показује процентуално повећање банкрота хипотекарних кредита од
2001. до 2006. године. У периоду 2001-2004. године проценат је
износио мање од 15%, да би у 2006. години нарастао на 25%. У 2007.
години проценат је смањен на испод 20%.
Настанком кризе број некретнина који прелази у власништво
банака био је све већи и већи. Пошто се банке не баве пословима са
некретнинама, раст броја станова и кућа које су постале њихово
187
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (183-199)
власништво представљао је за њих велики проблем. Колико је стање
било алармантно, показује и ситуација која се десила у Кливленду, у
савезној држави Охајо, гдје су у појединим градским подручјима само
у једној улици чак 20 од 30 породица изгубиле цијелу своју имовину,
јер нису могле да отплаћују стамбене кредите, а широм тог округа
заплијењено је до априла 2009. године више од 70.000 стамбених
јединица. Није само проблем што су људи приморани да напусте куће
и станове, већ што послије њиховог одласка остаје права пустош. Чим
нека породица напусти заплијењену кућу или стан, за неколико дана,
тзв. сакупљачи старог гвожђа проваљују у напуштене куће и станове
и ваде водоводне цијеви, инсталације и са њима односе све што је
метално и што се може добро продати. Посљедица тога је била што су
заплијењене куће и станови брзо постајали само празна, безвриједна
љуштура која се не може више продати.
Економска и финансијска криза у САД произвела је велике
посљедице на привредни раст, раст инвестиција, запосленост, фискалне приходе и финансијску стабилност. Она је довела до банкрота
бројних банака и инвестиционих фондова међу којима су и двије
велике банке „Bear Sterans“ и „Lehman Brothers“.
ПРЕНОШЕЊЕ КРИЗЕ У ЕВРОПУ
Криза у САД се прениjeла и на остале земље свијета. Утицај
америчке кризе је посебно погодио неке земље Европске уније. Томе
је у великој мјери допринио финансијски сектор који је био један од
главних купаца „токсичне активе америчких банака“. Банкрот
„Lehman Brothersа“, септембра 2008. године, узима се као период
„доласка“ економске кризе на европски континент.
Четири механизма преко којих је криза преношена преко
Атлантика су2:



пад потрошње у САД директно је утицао на нижи извоз
европских производа и услуга;
европски финансијски сектор био је jедан од главних купаца
„токсичне активе америчких банака“. Губици и проблеми у
финансијском сектору пренијели су се и на реални сектор
усљед смањене кредитне активности банака, а тиме и
инвестиционе активности у реални сектор;
пад вриједности долара у односу на евро и остале европске
валуте ослабио је цјеновну конкурентност европске привреде
на америчком тржишту.
2
Watt, Andrew. The economical and financial crisis in Europe: addressing the
causes and the repercussions. Europe Trade Institute, 2008. сtr. 11.
http://mpra.ub.uni-muenchen.de/12337/1/MPRA_paper_12337.pdf
188
Žаrković V., Gligorić D.: SVJETSKA EKONOMSKA KRIZA
Слика бр.1. Пренос кризе из САД-а у Европу
Извор: Watt, Andrew. The economical and financial crisis in Europe:
addressing the causes and the repercussions. Europe Trade Institute, 2008.
godine, str. 10.
http://mpra.ub.uni-muenchen.de/12337/1/MPRA_paper_12337.pdf (17.09.201)
Европа се налази у врло тешкој економској ситуацији.
Економска и финансијска криза не само да је довела до пада бруто
домаћег производа, инвестиција, кредитне активности банака, јавних
прихода, раста незапослености, раста јавног дуга и буџетског
дефицита, већ и до дубоког раскорака између „старе Европе“ и
периферије која се суочава са великом депресијом. Криза је неравномјерно погодила поједине земље. Док Њемачка биљежи раст
бруто домаћег производа и пад запослености, земље периферије се
налазе у потпуном суноврату. Мјеста највећих балона прије кризе су
данас мјеста дубоке кризе, попут Шпаније, Португалије, Ирске, Грчке
и Италије. Економски пад у овим земљама узроковао је фискалне
кризе због којих приватни инвеститори многих земаља не желе да им
дају зајмове. А одговори на ове фискалне кризе, путем паничних и
189
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (183-199)
сурових покушаја резања потрошње гурају ове земље у још већу
кризу и незапосленост. Дубина фискалне кризе се најбоље може
сагледати у наредној табели, с тим што је буџетски дефицит само
један дио фискалног проблема – много тежи је висина јавног дуга.
Табела бр. 1. Процентуално учешће дефицита у БДП-у у земљама ЕУ
Прорачунски дефицит, као постотак БДП-а
Прекорачен лимит задан Пактом за стабилности и раст [-3% БДП-а]
Чланица
'00
ЕУ
'01
'02
'03
'04
'05
'06 '07 '08
'09
'10
Аустрија -1,7
0,0
-0,7
-1,5
-4,4
-1,7
-1,5 -0,9 -0,9
-4,1
-4,4
Белгија
0,0
0,4
-0,1
-0,1
-0,3
-2,7
0,1
-0,3 -1,3
-5,8
-4,1
Кипар
-2,3
-2,2
-4,4
-6,6
-4,1
-2,4
-1,2
3,5
0,9
-6,1
-5,3
Естонија -0,2
-0,1
0,3
1,7
1,6
1,6
2,5
2,4 -2,9
-2,0
0,2
Финска
6,9
5,1
4,1
2,6
2,5
2,8
4,1
5,3
4,3
-2,5
-2,5
Француска -1,5
-1,5
-3,1
-4,1
-3,6
-2,9
-2,3 -2,7 -3,3
-7,5
-7,1
Њемачка
1,1
-3,1
-3,8
-4,2
-3,8
-3,3
-1,6
-3,2
-4,3
Грчка
-3,7
-4,5
-4,8
-5,6
-7,5
-5,2
-5,7 -6,5 -9,8 -15,8
-10,6
Ирска
4,7
0,9
-0,4
0,4
1,4
1,7
2,9
-31,3
Италија
-0,8
-3,1
-3,1
-3,6
-3,5
-4,4
-3,4 -1,6 -2,7
-5,4
-4,6
Луксембург 6,0
6,1
2,1
0,5
-1,1
0,0
1,4
3,0
-0,9
-1,1
-5,8
-6,4
-5,8
-9,2
-4,7
-2,9
-2,8 -2,4 -4,6
-3,7
-3,6
Холандија 2,0
-0,2
-2,1
-3,1
-1,7
-0,3
0,5
-5,6
-5,1
Португал -2,9
-4,3
-2,9
-3,0
-3,4
-5,9
-4,1 -3,1 -3,6 -10,1
-9,8
Словачка
12,3
-6,5
-8,2
-2,8
-2,4
-2,8
-3,2 -1,8 -2,1
-8,0
-7,7
Словенија -3,7
-4,0
-2,4
-2,7
-2,3
-1,5
-1,4
0,0 -1,9
-6,1
-5,8
Шпанија -0,9
-0,5
-0,2
-0,3
-0,1
1,3
2,4
1,9 -4,5 -11,2
-9,3
Малта
0,2 -0,1
0,1 -7,3 -14,2
3,7
0,2
0,5
Извор: http://www.fondovi.hr/u-fokusu/hoce-li-ovaj-put-zemlje-eurapostovati-pravila-igre/ (16.09.2012.)
У табели су назначене оне земље и оне године у којима је та
земља прекршила Мастрихтско правило да годишњи буџетски
дефицит не прелази износ од 3% бруто домаћег производа. Међутим,
занимљива је чињеница да су неке земље, и прије настанка кризе,
имале учешће буџетског дефицита преко 3% бруто домаћег
производа. Грчка посљедњих десет година крши ово правило.
До каквих је промјена довела криза на пољу кредитне
активности банака, најбоље се може сагледати на Графикону 2.
190
Žаrković V., Gligorić D.: SVJETSKA EKONOMSKA KRIZA
Графикон бр. 2. Годишњи кредитни раст становништва у одабраним
земљама Европе (%)
Извор: Европска централна банка
http://www.ecb.int/press/key/date/2011/html/sp110222.en.html (18.09.2012.)
Као што се из графикона види, огроман је раскорак у
кредитној активности банака према становништву прије и послије
кризе по појединим земљама. Ситуација је слична и са кредитном
активности банака према привредним субјектима. Ово је опасан тренд
јер искуство учи да опоравка и привредног раста нема без повећане
потрошње.
Дубока криза у којој се нашла Европа најбоље се може
сагледати на примјерима земаља које су највише погођене кризом.
КРИЗА У ГРЧКОЈ
Први знак дужничке кризе у Европи била је спољна
неликвидност Грчке, односно неспособност да своје обавезе измирује
на вријеме. Грчка је, и прије уласка у еврозону3, нетачно прика-зивала
свој фискални положај, све док Влада Грчке није у октобру 2009.
објавила да је буџетски дефицит далеко изнад оног који предвиђа
Мастрихтски споразум, а то је да годишњи дефицит не смије бити
већи од 3% друштвеног бруто производа4. Буџетски дефицит Грчке
тада је износио 12,5% БДП-а, а Еуростат га је послије кориговао на
15,3%. Због високе задужености кредитни рејтинг Грчке је снижен, па
је она била приморана да емитује обвезнице са удвострученом
каматном стопом. Да би се Грчка опоравила, било је потребно да се
3
Еврозону чини 17 (од 27) земаља које у оптицају користе валуту евро, а то
су: Аустрија, Шпанија, Холандија, Француска, Финска, Словенија, Словачка,
Белгија, Грчка, Естонија, Португал, Ирска, Италија, Кипар, Луксембург, Малта,
Њемачка. Евро је прихватила и Црна Гора која није чланица ЕУ.
4
Јовановић Гавриловић П., Међународно пословно финансирање, Центар
за издавачку делатност Економског факултета Београд, 2008, стр. 139.
191
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (183-199)
изврше радикалне економске реформе. Европска унија јој је
прописала фискална ограничења која су ослабила пореску основицу,
повећала порезе и смањила јавну потрошњу за десет процентних
поена бруто домаћег производа 2010. године, а тражена је и
унутрашња девалвација, кроз смањење царина и зарада, како би се
повратила изгубљена конкурентност грчке привреде.5
Многи сматрају да је до проблема у грчкој привреди морало
доћи, јер је и прије настанка кризе трошила више него што је могла.
Олимпијске игре у Атини 2002. године коштале су више него дупло
од планираног износа. Повећана јавна потрошња настојала се покрити
кроз спољно задуживање и емисију обвезница.
У Табели бр. 2 приказано је кретање висине јавног и укупног
дуга за пеиод 2006-2010. који континуирано расте из године у
годину.
Табела бр. 2. Јавни дуг Грчке по секторима (у милионима евра)
2006.
2007.
2008.
2009.
2010.
Влада
154.660
177.106
191.985
224.946
181.902
Банке
8.183
10.797
35.348
49.036
87.088
Друге монетарне
финансијске институције
68.624
97.424
111.194
112.861
116.422
Остали сектори
18.637
19.501
21.252
24.216
16.691
Директне инвестиције
2.803
3.690
4.614
5.716
5.072
Обавезе према повезаним
предузећима
620
827
1.082
2.824
1.635
Обавезе према директним
инвеститорима
2.183
2.863
3.532
2.892
3.437
Укупан дуг
225.906
308.517
364.393
416.775
407.175
% од БДП-а
121.07
138.49
156.45
179.92
179.12
Извор: Централна банка Грчке
http://www.bankofgreece.gr/BogEkdoseis/Summary_Annrep2011.pdf
(19.09.2012.)
Због високог спољног дуга, који је од 2007. прешао 300.000
милиона евра, рејтинг агенције су одлучиле да смање рејтинг
државним обвезницама Грчке на БББ+. То је најнижи рејтинг који су
имале неке обвезнике које емитује држава из еврозоне. Један од
пакета помоћи који је Грчка примила је био, на инсистирање
Њемачке, намијењен спашавању великих банака, односно приватних
инвеститора. Европска централна банка давала је гаранције за нове
5
Централна банка Црне Горе: http://www.cb-mn.org/slike_i_fajlovi/ fajlovi
publikacije/radne_studije/globalna_finansijska_kriza.pdf (19.09.2012.)
192
Žаrković V., Gligorić D.: SVJETSKA EKONOMSKA KRIZA
емисије обвезница и гарантовала ликвидност банака, али скептицизам
се није смањивао. Разлог због којег се Грчкој, упркос лошој
ситуацији, увијек одобрава помоћ, јесте „домино ефекат“, који
подразумијева да би излазак Грчке из евро зоне погоршао ситуацију и
у Шпанији, Италији и другим земљама.
То је био и један од разлога зашто је у марту 2012. године
Грчкој преко ноћи отписан дуг од 100 милијарди евра. Приватни
повјериоци пристали су на отпис дуга који Грчка има. „Историјски
отпис“ је настао тако што су банке и друге финансијске институције
пристале на то да своје старе обвезнице замијене за нове, али са
мањом вриједношћу и дужим роком доспијећа. На тај начин они су се
одрекли 53,5% свог новца. Тај отпис био је главни услов за
спровођење другог пакета финансијске помоћи Грчкој.6
КРИЗА У ИРСКОЈ
Удар економске кризе на Ирску био је шок за многе земље, јер
се сматрало да је то једна од најуређенијих европских земаља. Ирска
је била једна од ријетких земаља која се све до доласка кризе, 2008.
године, придржавала правила Пакта о стабилности и расту. Због брзог
раста названа је „келтски тигар“. До 2001. године привредни раст
Ирске темељио се на привлачењу мултинационалних компанија,
највише из САД, што им је успијевалозбог ниске стопе опорезивања
корпоративног профита (12,5%). За америчке компаније Ирска је
представљала и базу из које су извозиле производе на европско
тржиште. Као земља чије становништво чини око 1% популације у
Европи, успјела је привући 25% од свих улагања САД у Европи.
Више од пола извоза Ирске направиле су америчке компаније.
Друга фаза раста ирске економије, која је настала након 2001.
године темељила се, као и у САД, на расту цијена некретнина. До
2007. године, 24% ирског бруто домаћег производа остваривано је од
грађевинарства (а западноевропски просјек је 12%). У грађевинарству
је, у том времену, било запослено око 19% радне снаге Ирске.
Становници који су 1996. године купили кућу у Ирској, 2007. године
могли су је продати по четири пута вишој цијени. У 2012. години
њихова вриједност је 43% од највише коју су достигле, а очекује се и
даљи пад. Као и у САД, мјехур цијена некретнина одржавали су
повољни кредити. У периоду од 2003. до 2008. године дугови
становништва су са 57 милијарди евра скочили на 157 милијарди.
Хипотекарни кредити су, у том истом периоду, порасли са 44
милијарде евра на 128 милијарди. С друге стране, улагање у
образовање, здравство, путеве, било је на занемарљиво ниском нивоу.
6
http://www.vijesti.me/svijet/preko-noci-dug-grcke-smanjen-100-milijardi-
clanak-64098
193
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (183-199)
Када је балон пукао, кредити се нису могли враћати, куће су
остале пусте, а банке су биле у опасности да банкротирају. Ирска
влада је брзо реаговала. Већ 2008. године сви кредитори ирских
банака добили су државну гаранцију. На почетку 2012. године
процијењено је да је помоћ банкама коштала око 70 милијарди евра. У
економским програмима наведено је да ће Ирска овај новац добити
резовима у потрошњи и повећањем пореза. Предвиђа се да ће се у
периоду од 2013-2015. године на тај начин надокнадити између три и
четири милијарде евра годишње.
У спашавању Ирске учествовали су и Међународни монетарни
фонд и Европска унија који су одобрили средства помоћи Ирској
првенствено ради враћања новца који Ирска дугује иностраним
финансијским институцијама. Услов за добијање кредита био је
наставак спровођења мјера штедње.
Процјењује се да ће, упркос мјерама штедње, дуг у односу на
национални доходак у 2015. бити смањен на 140%. Ревизија Ирског
дуга је показала да кризу није изазвала природа јавних служби и
социјалне повластице, већ искључиво криза приватног сектора.
Графикон бр. 3. Стопа незапослености у Ирској од 2001. до 2011. године
Извор: Централна банка Ирске
http://www.centralbank.ie/publications/Documents/
Central%20Bank%20Annual%20Report%202011.pdf (19.09.2012.)
КРИЗА У ПОРТУГАЛУ
Након Грчке и Ирске, дужничка криза дошла је и на
Пиринејско полуострво. Португал је био први на удару, који је
правила Пакта о стабилности почео да крши и прије доласка кризе.
Упркос високом јавном дугу, Влада Португала упорно је одбијала
међународну финансијску помоћ. Дефицит су власти настојале
умањити кроз смањење потрошње и повећање пореза. Као и у другим
земљама ова стратегија довела је до високог броја незапослених што
је изазвало велике протесте и штрајкове у земљи. Кредитна агенција
194
Žаrković V., Gligorić D.: SVJETSKA EKONOMSKA KRIZA
„Moody's“ је 2011. године рејтинг Португала спустила на "junk"
(смеће) и изјавила да је Португалу неопходан хитан пакет
финансијске помоћи.7 Влада Португала на то је одговорила да рејтинг
агенција није узела у обзир мјере против рецесије које у Португалу
имају снажну подршку.
Графикон бр. 4. Јавни дуг Португала од 2000. до 2011. године
Извор: Креација аутора на основу података Еуростата
КРИЗА У ШПАНИЈИ
Криза у Шпанији изазвана је пропадањем тржишта
некретнина, које је за собом повукло и банкрот многих других
предузећа, као и високу стопу незапослености. Већ током првог
мандата премијера Хосе Луис Родригеза, од 2004. године били су
присутни неки проблеми у шпанској привреди, као што је огроман
трговински дефицит, губитак конкурентности, висока инфлација.
Цијене некретнина и у Шпанији су расле великом брзином. У периоду
од 1996. до 2007. године цијене некретнина увећане су за око 200%. У
трећем кварталу 2008. године званично је потврђено да је и Шпанија
ушла у рецесију. Иако је шпански банкарски систем важио за један од
најстабилнијих, јер се заснивао на конзервативним правилима, под
утицајем кризе губио је на стабилности.
Касније се сазнало да је један од већих разлога за попуштање
банкарског сектора био тај што је велики број представника у
Конгресу Шпаније имао велике инвестиције у стамбеном сектору.
Неки од њих имали су и до двадесет кућа. Шпанија је имала најгушћу
филијалну мрежу по Европи и усљед кризе морала је да отпусти
велики број радника. У мају 2012. године, кредитни рејтинг неких од
шпанских банака снижен је на „junk“ (смеће) ниво.
Средином 2010. године Централна банка Шпаније је
процијенила да је износ потенцијално лоших кредита око 180,8
7
http://www.index.hr/vijesti/clanak/moodys-kreditni-rejting-portugala-jequotsmecequot/559724.aspx
195
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (183-199)
милијарди евра. Шпанске банке, по мишљењу анлитичара, могле су
да сносе само једну трећину тог износа. До 2009. године грађевинска
индустрија дуговала је банкарском сектору око милијарду евра8.
Многе грађевинске фирме су банкротирале. До марта 2012. године
шпанска стопа незапослености достигла је 24,4%, а за узраст до 25
година, незапосленост је износила око 50%. Крути закони спречавају
смањење плата, али на тај начин подстичу отпуштање радника. Иако
је на почетку кризе имала релативно прихватљив ниво јавног дуга
(око 36% од БДП), већ у 2010. години тај дуг је достигао цифру од
61% БДП-а. Како је криза у Шпанији довела у питање и опстанак евра
као заједничке валуте, Европска централна банка се хитно укључила у
откуп државних обвезница Шпаније.
Графикон бр. 5. Кретање инвестиција у некретнине у Шпанији (проценат
од БДП-а)
Извор: Централна банка Шпаније
http://www.bde.es/f/webbde/SES/Secciones/Publicaciones/
PublicacionesAnuales/InformesAnuales/11/Fich/inf2011e.pdf (20.09.2012.)
Графикон бр. 6. Кретање цијена некретнина у Шпанији (% промјене)
Извор: Централна банка Шпаније
http://www.bde.es/f/webbde/SES/Secciones/Publicaciones/
PublicacionesAnuales/InformesAnuales/11/Fich/inf2011e.pdf
(20.09.2012.)
8
196
http://ebook.law.uiowa.edu/ebook/content/spanish-financial-crisis (18.09.2012.)
Žаrković V., Gligorić D.: SVJETSKA EKONOMSKA KRIZA
КРИЗА У ИТАЛИЈИ
Италија је једна од земаља ЕУ која је правила из Мастрихта
кршила годинама прије кризе. Иако су правила налагала да износ
јавног дуга не смије бити већи до 60% БДП-а, у Италији посљедњих
једанаест година јавни дуг није био испод 103,4% од БДП-а, што се
види и на Графикону бр. 6. За 2012. годину предвиђа се да ће јавни
дуг бити још већи и да ће износити око 123,4% БДП-а.
Графикон бр. 6. Јавни дуг Италије у процентима од 2000. до 2011.
године
Извор: Властити приказ на основу података Еуростата
У циљу смањења јавног дуга, Италија је сачинила план
продаје државне имовине у износу од 20 милијарди евра, што би
требало смањити дуг за једну шестину. Проблем са којим се сусреће
Италија, осим високог јавног дуга, је и смањење кредитног рејтинга
њених банака. Рејтинг агенција „Moody’s“ снизила је рејтинг за
тринаест банака у Италији. То и не чуди, јер је и рејтинг Владе
Италије пао на само два нивоа изнад „junk“ нивоа, односно са А3 на
Ббб29. Низак кредитни рејтинг за собом вуче и скупљи долазак до
извора финансирања којим би се сервисирао висок јавни дуг. Након
отписа дуга Грчкој, Италија је постала најзадуженија земља у Европи.
С обзиром да криза у Италији, као и у Шпанији, представља
пријетњу опстанку евра као заједничке валуте, Европска централна
банка се укључила у откуп државних обвезница. Влада Италије је
усвојила мјере штедње и повећање пореза, увођење дажбина на луксузне предмете и имовину уз пооштравање мјера против утаје пореза.
ЗАКЉУЧАК
Економске кризе су кроз историју стални пратилац људског
друштва. У новијој историји, од настанка капитализма и тржишне
привреде, економске кризе постају њихов саставни дио, јер тржишна
привреда по својој природи крије потенцијалне ризике. По свом
9
http://www.fti.rs/rast-javnog-duga-italije-i-pad-kreditnog-rejtinga/
197
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (183-199)
обухвату економске кризе могу бити локалне, регионалне и свјетске.
Свијет је прошао кроз бројне локалне и регионалне кризе које су
ограниченог домета, али се у посљедњих нешто више од осамдесет
година суочио са двије разорне економске кризе: Великом
економском кризом 1929-1933. и данашњом економском кризом.
Свијет већ пету годину живи у сјенци једне од највећих
економских криза у савременој историји. Узроци кризе су посљедица
више фактора економске, друштвене и моралне природе. Она је
посљедица деценијама вођене лоше политике и лоших идеја. Још
увијек се не назире њен крај и људи са великим страхом и сумњом
гледају на будућност. Досадашња настојања да се криза заустави и
преокрене у правцу развоја и просперитета није дала резултате.
Економска криза је започела у САД путем кризе хипотекарног
тршишта, као посљедица дерегулације банкарског система или боље
речено неадекватне регулације прилагођене промјенама банкарског
система. Економска криза се релативно брзо ширила на остатак
свијета тако да је добила глобални карактер. Економска криза је
посебно тешко погодила Европу, јер је финансијско тржиште
развијене Европе јако повезано са америчким финансијским
тржиштем, па је Европа била један од главних купаца „токсичне
активе америчких банака“, што је произвело велике посљедице и
губитке. Осим тога криза је неравномјерно погодила европске земље.
Док земље „старе Европе“ биљеже раст бруто домаћег производа,
земље периферије се налазе у потпуном суноврату.
GLOBAL ECONOMIC CRISIS
Vasilj Žarković PhD, Senior Lecturer & Dragan Gligorić MA
Abstract: Five years after a global economic crisis, uncertainty still reigns.
Several factors combined to make this one of the most severe crisis in modern history:
economic, social, and moral ones. It is caused by decades of misguided policies and
ideas. The steps undertaken so far to stop it did not produce desired results. To know
the causes of heart attack is not the same as to know how to treat it. The same applies to
economic crisis. Europe is currently undergoing one the biggest economic crisis since
its foundation, and solutions offered so far seem to be unsatisfactory, and the depth and
duration are unclear. The crisis has unevenly hit European countries. While the selected
countries of the “Old Europe” show the gross domestic product growth, the peripheral
countries of the Eurozone are facing a complete collapse.
Key words: crisis, mortgage loans, regulations, real estate, deficit, public
debt, unemployment
ЛИТЕРАТУРА
1.
2.
3.
198
Горчић Ј. (2009): Управљање кризом - свет и ми, Проинком д.о.о.,
Београд
Ерић Д. (2003): Финансијска тржишта и инструменти, друго
измијењено и допуњено издање, Економски факултет Београд
Јовановић Гавриловић П. (2008): Међународно пословно финансирање,
Ценар за издавачку делатност Економског факултета, Београд
Žаrković V., Gligorić D.: SVJETSKA EKONOMSKA KRIZA
Интернет извори:
Галић, Александра (2008): Хипотекарни кредити: грамзивост и похлепа,
http://www.b92.net/biz/fokus/analiza.php?yyyy=2008&mm=10&nav_id=3222
59 (18.09.2012.)
http://www.vijesti.me/svijet/preko-noci-dug-grcke-smanjen-100-milijardiclanak-64098 (19.09.2012.)
http://ebook.law.uiowa.edu/ebook/content/spanish-financial-crisis
(18.09.2012.)
Европска Централна банка:
http://www.ecb.int/press/key/date/2011/html/sp110222.en.html (18.09.2012.)
Krugman, Pol. The Myth of Asia’s Miracle: http://media.ft.com/cms/
b8268ffe-7572-11db-aea1-0000779e2340.pdf (17.09.2012.)
http://www.index.hr/vijesti/clanak/moodys-kreditni-rejting-portugala-jequotsmecequot/559724.aspx (20.09.2012.)
https://www.parlament.ba/sadrzaj/ostali_akti/izvjestaji/default.aspx?id=35134
&langTag=bs-BA&pril=b (21.09.2012.)
http://www.slobodnifilozofski.com/2012/02/andy-storey-irska-duznickaкriza.html)
Федералне резерве САД-а:
http://www.federalreserve.gov/monetarypolicy/mpr_20120229_part2.htm
(20.09.2012.)
Федералне резерве САД-а: http://www.federalreserve.gov/publications/
annual-report/files/2010-annual-report.pdf (20.09.2012.)
Централна банка Грчке:
http://www.bankofgreece.gr/BogEkdoseis/Summary_Annrep2011.pdf
(19.09.2012.)
Централна банка Ирске:
http://www.centralbank.ie/publications/Documents/Central%20Bank%20Ann
ual%20Report%202011.pdf (19.09.2012.)
Централна банка Црне Горе: http://www.cbmn.org/slike_i_fajlovi/fajlovi/fajlovi_publikacije/radne_studije/globalna_fina
nsijska_kriza.pdf (17.09.2010.)
Ценрална банка Шпаније:
http://www.bde.es/f/webbde/SES/Secciones/Publicaciones/PublicacionesAnual
es/InformesAnuales/11/Fich/inf2011e.pdf (20.09.2012)
http://www.fondovi.hr/u-fokusu/hoce-li-ovaj-put-zemlje-eura-poštovatipravila-igre/ (16.09.2012.)
http://www.fti.rs/rast-javnog-duga-Italije-i-pad-kreditnogrejtinga/(18.09.2012.)
Watt, Andrew (2008): The economical and financial crisis in Europe:
addressing the causes and the repercussions. Europe Trade Institute
http://mpra.ub.uni-muenchen.de/12337/1/MPRA_paper_12337.pdf
(17.09.2012.)
199
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (200-215)
Orginalni naučni rad
UDK 339.722.22
DOI br.107251/SVR1306200Z
COBISS.BH-ID 3691800
UPRAVLJANJE PROMJENAMA I RAZVOJ
SAVREMENE TRGOVINE
Doc. dr Slobodan S. Župljanin1
Nezavisni univerzitet Banja Luka
Apstrakt: Kraj XX i početak XXI vijeka karakterišu snažne i dinamične
promjene u svim sferama razvoja društva, kako na nacionalnom, tako i na globalnom
planu. Učestalost i intenzitet promjena su takvog karaktera da ih savremene tehnologije
teško mogu pratiti, a pogotovo ne uspijevaju pronaći adekvatne odgovore na izazove
koje one donose.
Razvoj savremene trgovine u uslovima opšte stagnacije privrednog razvoja, u
najužoj vezi je sa promjenama koje dolaze iz globalnog okruženja. Opšteprihvaćen je
stav da su promjene ključni „razlog i uzrok” uspješnosti savremene trgovine.
Ključno je pitanje može li savremena trgovina amortizovati udare koje donosi
globalna ekonomska i finansijska kriza i može li postati generator razvoja u drugim
privrednim oblastima.
U ovom radu ćemo, na naučno zasnovan način, elaborirati koje promjene i na
koji način su uticale na stvaranje uspješne savremene trgovine, sa ciljem utvrđivanja
mogućnosti upravljanja promjenama kroz kreiranje odgovarajućih strategija razvoja
savremene trgovine.
Ključne riječi: upravljanje, promjene, razvoj, savremena trgovina.
UVOD
Opšteprihvaćen je stav da su promjene ključni „razlog i uzrok”
uspješnosti savremene trgovine. U nastavku ćemo razmotriti koje promjene
i kako su uticale na stvaranje uspješne savremene trgovine.
Vrijeme u kome živimo karakterišu mnogobrojne i svakodnevne
promjene. Promjene se događaju tolikom brzinom i tako često da ih
savremene tehnologije ne uspijevaju registrovati i evidentirati, a pogotovo
ne uspijevaju adekvatno odgovoriti na izazove koje one donose. To je
opšta karakteristika globalnog društva, vremena i prostora. Promjene se
događaju u svim sferama društvenog života. Trgovina i tržište se razvijaju
pod snažnim uticajem tih promjena. Promjene su takvog obima i karaktera
da mnoga, ranije ustanovljena, pravila ne mogu više da se primjenjuju.
1
200
e-mail: [email protected]
Župljanin S. S.: UPRAV. ... I RAZVOJ SAVREMENE TRGOVINE
Promijenili su se proizvođači, kupci, potrošači, cijene i odnos
prema cijenama, okruženje u kojem se proizvodi, prodaje, kupuje i troši.
Ipak, postoji i nešto što se nije promijenilo. Nije se promijenilo
nešto što bi se moglo nazvati pravilima lijepog ponašanja ili kućnog reda u
trgovini. Ta „pravila“ nalažu:2
 ljubazan odnos prema svim kupcima;
 punu posvećenost kupcu nezavisno od vrijednosti proizvoda
koje želi kupiti;
 poštovanje kupca;
 pobrinuti se da nijedan proizvod ne ostane predugo na
prodajnom mjestu;
 ne hvaliti svaki proizvod istim i često praznim riječima;
 stručnost u usluživanju kupaca;
 ne jesti i ne piti na prodajnom mjestu i pred kupcem;
 urednost i čistoću prodajnog i drugog osoblja;
 urednost i čistoću prodajnog mjesta;
 izbjegavanje nepotrebnih razgovora;
 stalno stručno usavršavanje i upoznavanje prodajnog
programa;
 ne kriviti druge za svoj neuspjeh i neznanja;
 ne smatrati važno nevažnim i nevažno važnim;
 rad i postupanje na način da donose korist kompaniji;
 pretvaranje neuspjeha u uspjeh;
 stalne izmjene u rasporedu sredstava i predmeta prodaje;
 malim, ali čestim pomacima poboljšati poslovanje...
Tvrdnje i zaključivanja do kojih se došli u radu plod je serije
empirijskih istraživanja koje je autor provodio od 2004–2012. godine, kao
višegodišnje neposredno iskustva u bavljenju trgovinskom djelatnošću.3
PROMJENE U PONAŠANJU KUPACA - POTROŠAČA
Proces odlučivanja o kupovini određene robe može biti veoma
jednostavan, ali i veoma komplikovan, što, uglavnom, zavisi od vrste i
količine robe koja se kupuje. Na sam proces utiču brojni faktori, među
kojima je ponašanje potrošača posebno značajno. Broj potrošača je takođe
relevantan faktor same tražnje, koji se uzima u obzir pri kvantitattivnom
ispitivanju tražnje. Značajna pitanja su ko je nosilac tražnje, odnosno kome
je proizvod namijenjen.4 U okviru ponašanja potrošača, navike potrošača
2
Pavlek, Z.: Uspešna trgovina, Adižes, Novi Sad, 2005, str. 19.
U navedenom period autor je vršio više empirijskih istraživanja, čiji rezultati su
poslužili kao osnova za izvođenje određenih zaključaka. Posebno su istraživani uslovi
ulaska globalnih trgovaca na tržište Bosne i Hercegovine.
4
Vasiljev, S.: Marketing principi, Birografika, Subotica, 2001, str. 127.
3
201
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (200-215)
su takođe veoma značajne. Navike potrošača su aktivnosti koje preduzima
potrošač ili njegovi predstavnici da bi došli do proizvoda i/ili usluga koje
žele kupiti.5 Navike potrošača se vremenom mijenjaju, pa se samim tim
mijenja i ponašanje potrošača pri kupovini. Za nas su posebno interesantna
ponašanja potrošača prilikom kupovine u velikim trgovinskim centrima.
Sva empirijska i teorijska istraživanja govore u prilog činjenici da
svega 30 % kupaca velikih prodajnih formata zna šta hoće da kupi, a
preostalih 70 % donosi odluku o kupovini trenutno na prodajno mjestu pod
uticajem ranijih percepcija promotivnih aktivnosti, ali i pod uticajima na
samom prodajnom mjestu (ambalaža, identifikovana robna marka, izlog,
promotivna prodaja, cijena, demonstracija proizvoda, degustacija i sl.).
Savremeni potrošači danas drugačije reaguju na brojne
promotivno-propagandne aktivnosti. Percipiraju ih, ali ne padaju pod
njihov direktan uticaj. Savremeni potrošač želi da bude proaktivan kupac,
da bude više uključen u proces kupovine i očekuje punu pažnju od
prodajnog osoblja. On više nije neobaviješten kupac i ne može se lako
navesti na kupovinu. Čak, i kada se čini da se odlučio za kupovinu „na
brzu ruku“, to je ipak izraz njegove potpune uključenosti u odgovarajući
kupoprodajni proces.
Kupci se danas sve više odlučuju za kupovinu u velikim prodajnim formatima, gdje mogu da kupe sve što im je potrebno, gdje je roba
vidno izložena, gdje se svakodnevno odvijaju događanja (promocije,
prezentacije, modne revije, degustacije, akcijske prodaje...), gdje je
jednostavan pristup prodajnom mjestu, lako i sigurno parkiranje, gdje
prodajno osoblje pomaže pri kupovini, gdje je moguće obezbijediti dobru
kompletnu kupoprodajnu uslugu.
Ovakva ponašanja kupaca zahtijevaju novi odnos ne samo
prodajnog osoblja, već i proizvođača i dobavljača. Svi oni moraju uložiti
dosta truda kako bi ispunili nova očekivanja kupaca. Roba na prodajnom
mjestu mora biti svakodnevna preokupacija učesnika. Moraju se slijediti
ponašanja kupaca na prodajnom mjestu i vlastite aktivnosti podesiti u tom
pravcu. Moraju se o prodajnom mjestu brinuti proizvođači, dobavljači i
trgovci. Njihove aktivnosti ne smiju prestati izlaganjem robe na policama.
Naprotiv, glavne prodajne aktivnosti tek tada počinju.
Karakteristike promjena u ponašanju kupaca - potrošača
Promjene i tendencije u ponašanju savremenih kupaca–potrošača ukazuju:

5
77.
202
Potrošači su zasićeni klasičnim medijskim reklamama i sve više
odluka o kupovini donose na prodajnom mjestu. Obučeno
prodajno osoblje može značajno podstaći potrošača na kupovinu i
onih proizvoda koje prvobitno nije planirao kupiti. Nekada je
stvarni obim kupovine i dva do tri puta veći od planiranog. To se
Senić, R.: Osnovi savremene maloprodaje, Naučna knjiga, Beograd, 1978, str.
Župljanin S. S.: UPRAV. ... I RAZVOJ SAVREMENE TRGOVINE



postiže efikasnim direktnim marketingom i marketingom na
prodajnom mjestu (POS marketing – Point of Sales 6);
Savremeni kupci i potrošači očekuju povećanu pažnju od strane
prodajnog osoblja. Žele se osjećati dovoljno važnim i polaskanim
pažnjom koja im se posvećuje. Tako je došlo do razvoja
potrošačkih klubova. Potrošačke klubove razvijaju prodajni
formati, ali i neke veće kompanije koje posluju robnim markama.
Članovi potrošačkih klubova očekuju viši nivo usluge,
savjetovanje o kupovini, određene bonitete, važnost i viši status;
Savremeni potrošači preferiraju kupovinu u velikim prodajnim
formatima, koji su obično locirani na gradskim periferijama sa
jednostavnim prilazom i dovoljno mjesta za parkiranje. Tu ih
očekuje veliki asortiman, povoljnije cijene, kvalitetna usluga (lak
prilaz mjestu za plaćanje, brz prolaz na blagajni, brza i laka
zamjena robe, ljubazno osoblje, dječije igraonice, čuvanje djece za
vrijeme kupovine...), pomoć i savjeti prilikom kupovine. U takvim
uslovima kupovina postaje zadovoljstvo i ugođaj;
Savremeni potrošači su senzibilni na cijene više nego ranije.
Robne marke sa visokim cijenama nisu više toliko atraktivne.
Kompanije su to prepoznale i krenule u razvoj privatne robne
marke, koja ima prosječno nižu cijenu i do 30 % u odnosu na
vodeće prepoznatljive robne marke.
PROMJENE U STRUKTURI TRGOVINE
Promjene u strukturi trgovine, u posljednjim decenijama, karakteriše:
 Trgovinu sve više zahvataju procesi koncentracije. Najjači vrše
ukrupnjavanja i izrastaju u moćne multinacionalne kompanije koje
u cijelosti žele internacionalizovati svoje poslovanje i proširiti se
na tržišta na kojima do tada nisu poslovali;
 Nacionalna tržišta postaju tijesna za velike kompanije.
Antimonopolska regulativa ih ograničava, i zato pronalaze
modalitete za širenje na nova tržišta;
 Većina trgovinskih aktivnosti je u rukama malog broja velikih
trgovaca. U Evropi prvih deset kompanija ostvaruje najveći dio
prometa u trgovini, a u nekim zemljama, čak pet najvećih;
 Velike kompanije integrišu u svoje sisteme male kompanije, ili ih
jednostavno izbacuju sa tržišta;
 U zemljama tranzicione privrede nestaju domaći trgovci i prvih
deset mjesta zauzimaju strane internacionalne trgovinske
kompanije;
 Broj prodavnica se smanjuje i većina prometa se odvija kroz
prodajne formate veličine od 2000 do 60.000 m² površine;
 Lokacije na gradskim periferijama postaju atraktivne;
6
Detaljnije vidjeti:www.ehow.com>business; www.posmarketing.hr;
203
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (200-215)
 Pojačano je udruživanje malih trgovinskih kompanija i formiranje
nabavnih grupa (buying groups), koje kopiraju metode i tehnike
poslovanja velikih kompanija i na taj način pokušavaju preživjeti i
opstati na tržištu;
 U gradskim centrima se javlja tendencija oživljavanja gradskih
pješačkih zona i trgova. Tu se otvaraju specijalizovane, vrlo
atraktivne prodavnice koje se uključuju u savremene trendove
direktnog marketinga i pažljivo odabranog stručnog i profesionalnog odnosa prema kupcima;
Statistike sektora trgovine7 pokazuju da u mnogim zapadnim
zemljama deset velikih kompanija ostvaruje oko 80 % prometa, a prvih pet
oko 60 % prometa. Sve interesantnija postaje i interkontinentalna trgovina.
Najveći trgovinski lanac iz SAD, pravi „trgovinski div“ Wal - Mart8
zapošljava oko 900.000 radnika u SAD i oko 250.000 u ostalim zemljama.
U Evropu je ušao preko britanske Asde i njemačkog Interspara. Razvija
ogromne prodajne formate – pravi trgovinski gradovi jeftine, a dobre robe.
Poznat je po trajno niskim cijenama i posluje pod sloganom – svaki dan
niska cijena (Every Day Low Price – EDLP9). Razvija supercentre na
velikim površinama. Dva najveća su Wagoner u Oklahomi na 33.000 m² i
P. Bluff u Misuriju na 70.000 m².
Wal – Mart kontinuirano vrši inoviranje poslovanja i na taj način
stalno ide korak ispred drugih. U Njemačkoj je totalno porazio
konkurenciju javnim objavljivanjem da kupci mogu da vrate kupljenu robu
bez ikakvog objašnjenja. To je bio potpuni šok za domaće trgovce koji su
ga javno ismijavali i poručivali da će nastradati od potrošača koji pripadaju
tzv. grupi „gastarbajtera„, koji će mu masovno vraćati korišćene i
upotrebljavane proizvode. Međutim, Wal – Mart je tim poslovnim potezom
privukao je još veći publicitet i postao još popularniji kod potrošačke
populacije. Prema njegovim izvještajima, količina vraćene robe bila je
zanemariva. Kupci su to doživjeli kao veliko olakšanje, jer im je pružena
prilika da isprave eventualne greške koje su napravili prilikom kupovine.
Brzina i karakter promjena koje se dešavaju u trgovini su takvi da
se slobodno mogu označiti kao prava trgovinska revolucija. Na to ukazuju i
sljedeće činjenice:10

7
Trgovina je doživjela pravi bum u primjeni savremenih informatičkih tehnologija, koji je doveo do potpunog prilagođavanja
trgovine zahtjevima i potrebama potrošača.
www.eurostat.com
www.walmart.com
9
EDLP – strategije velikih svjetskih trgovaca koje su opredijeljene na kreiranje
trajno niskih cijena za potrošače; www.answers.com/topic/EDLP;
www.instoretrenas.com ;
10
Župljanin, S.: Savremena trgovina – Strategije i politike trgovine u BiH,
NUBL, Banja Luka, 2010, str. 119.
8
204
Župljanin S. S.: UPRAV. ... I RAZVOJ SAVREMENE TRGOVINE




Racionalizacijom ukupnih tokova došlo je do ubrzanog razvoja i
značajnog rasta produktivnosti.
Vrši se objektivizacija svih kriterija poslovanja i uvodi se potpuni
profesionalizam u poslovanje.
Vrši se selekcija i smanjivanje broja dobavljača, robnih marki i
pojedinačnih pakovanja, što je, u stvari, selekcija na osnovu
strukture potrošača, obrta po prodajnoj površini i doprinosa
ostvarenju ukupnog profita (Category management11).
Dolazi do jačanja privatnih robnih marki na bazi nižih cijena i
izlaganja na dobrim mikrolokacijama.
PROMJENE U PRODAJNIM OBJEKTIMA
U ukupnom procesu promjena događaju se velike promjene i u
samim prodavnicama, odnosno prodajnim mjestima (In Store promjene).
Te promjene se naročito ogledaju u sljedećem:12
 Prodajni prostor se analizira do najsitnijih detalja. Kreativnim
pristupom se povećavaju učinci svake izložbene police. Prostor se
vrlo pažljivo dizajnira i uređuje, vodeći računa i o najsitnijim
detaljima (ulaz, raspored polica, blagajna, potrošački koridori,
raspored robe po policama, preglednost, privlačnost...). Proizvodi
se aranžiraju sa što više facinga – lice proizvoda na polici;
 Apliciraju se posebni programi za optimalizaciju popune
prodajnog prostora, koji se bave strukturom asortimana, izlaganjem proizvoda i vizuelnim efektima oblikovanja mikroprodajne
pozicije, ravnomjernim pražnjenjem i popunom polica, kriterijima
popune na osnovu kategorija robe (promet, profit, otpornost na
konkurenciju, privlačenje potrošača...);
 Na samom ulazu se instaliraju veliki i atraktivni panoi i displeji sa
porukama dobrodošlice i pozdrava prilikom odlaska. Prostori
odišu audio-vizuelnim i kozmetičkim efektima;
 Kontinuirano se organizuju prodajni događaji, samostalno ili u
saradnji sa proizvođačima i dobavljačima (promocije više
proizvođača ili dobavljača, dani robnih marki, obilježavanje
određenih datuma, običajne ceremonije, šok cijene...);
 Formiranje vlastitih prodajnih klubova sa nagradnim fondom za
vjernost i lojalnost potrošača i stalno usavršavanje profesionalne
ljubaznosti prodajnog osoblja;
 U velikim prodajnim formatima osnivaju se posebne prodajne
jedinice – prodavnice u prodavnici, u kojima se prodaju specifični
proizvodi. Neki trgovinski centri formiraju posebne prodajne zone
11
www.icweb.hr/.../D61-1-E-1.pdf;
Župljanin, S.: Savremena trgovina – strategije i politike trgovine u BiH,
NUBL, Banja Luka, 2010, str. 119.
12
205
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (200-215)
u kojima se prodaju robe uz neuobičajeno velike popuste (hard
discount);
 Za osmišljavanje rada na prodajnom mjestu koriste se
specijalizovane agencije za POS marketing, merchandising i
marketing u trgovini uopšte.
STRATEGIJE USPJEŠNIH VELIKIH TRGOVACA
Svaka rasprava o uspješnosti neposredno je vezana za kreiranje i
izbor odgovarajućih strategija. To je posebno značajno u trgovinskom
sektoru, koji se na globalnom planu snažno razvija i preuzima ulogu
korektora cjelokupnog društvenog i privrednog razvoja. U takvim uslovima
strategije se moraju posmatrati sa više aspekata, a posebno sa aspekta
mogućnosti i opasnosti koje sa sobom može da donese. U tom smislu,
svaka strategija se mora ocijeniti sa aspekta njenih dobrih i loših strana.13
Veliki trgovci su i postali veliki zato što su na vrijeme shvatili da
kupac treba biti u fokusu njihovih strategijskih opredjeljenja. Velike
trgovce zanima veliki broj kupaca, jer veliki broj kupaca donosi veliki
obim prodaje i veliki profit. Osim standardnih modela za privlačenje
velikog broja kupaca (cijena, oglašavanje, uređenje prodajnog prostora,
velika parkirališta, dostava, asortiman, životni stil ciljnih potrošača,
njihova kupovna moć, navike i ponašanje), veliki trgovci značaj pridaju i
sljedećim elementima, za koje smatraju da privlače kupce:






Lični doživljaj kupca – otkriti koja je to vrijednost koju kupac
posebno doživljava. Obično to nije ono što mi mislimo, već nešto
drugo što kupac misli. Identifikovati kupčevu predstavu o
kupovini i raditi u tom pravcu;
Velika ponuda roba i usluga, veliki izbor. Mali prodajni formati
koji posluju na prostoru do 200 m² nude oko 4000 kodiranih
pojedinačnih pakovanja, dok veliki prodajni formati nude desetine
hiljada pakovanja (Wal – Mart u svojim supercentrima nudi i do
75.000 pojedinačnih pakovanja);
Uvođenje inovacija kojima se posebno privlači pažnja kupca
(panoi, displeji, pokazivači novih proizvoda, zaustavljači na
određenim policama, otisci stopala...);
Omogućavanje kupcima da na jednom mjestu kupe sve što im
treba (one – stop shop – ping14 u kupovini se zaustaviš jednom,
na kraju) i da su im proizvodi i usluge dostupni non–stop;
Prihvatanje klasične teze po kojoj su za dobru prodavnicu važne tri
stvari: lokacija, lokacija i lokacija;
Izbjegavanje gužvi na naplatnim mjestima – kasama;
13
Mintzberg, H., Olstrand, B., Lampel, Dž.: Strateški safari, Prometej, N. Sad,
2004, str. 16-19.
14
www.investopedia.com/.../onestopshop; www.onestop.co.uk,
206
Župljanin S. S.: UPRAV. ... I RAZVOJ SAVREMENE TRGOVINE




Mogućnost zamjene kupljene robe (prvi uveo Wal – Mart);
Stalne promocije u prodajnim objektima;
Pojačano oglašavanje i akcijska prodaja;
Pružanje dodatne usluge (dostava na kućnu adresu, pomoć na
blagajni, dječije igraonice, čuvanje djece, restorani, internet
usluge, zamjena i popravak proizvoda...).
Posebne prednosti velikih su u tome što mogu biti jeftiniji od onih
drugih, na osnovu dobre pregovaračke pozicije sa dobavljačima i
naručivanja velikih količina roba. Međutim, njihove prednosti se ne
završavaju na tome. Postoje i drugi faktori njihove politike niskih cijena:
 Strategijsko udruživanje proizvođača i trgovaca radi potpunijeg
zadovoljenja zahtjeva i potreba potrošača uz moguće smanjenje
troškova radi obezbjeđenja niže cijene za potrošače (Efficient
Consumer Response – ECR);
 Primjena ABC metode (Activity based costing accounting –
kalkulacije i obračuni samo na potrebnim aktivnostima);
 Novi odnosi sa dobavljačima – prednost imaju oni koji su spremni
ući u dugoročna dogovaranja oko isporuke određenih kategorija
roba. Izdvajaju se oni najznačajniji i sa njima se ostvaruju pravi
partnerski odnosi. Ostali su, uglavnom, u nemilosti. Veliki trgovci
od njih dodatno zahtijevaju:
 rabat po svakoj fakturi 5 – 15 %;
 godišnji rabat 1 – 5 %;
 rabat za ulazak 1 %;
 poseban eurobonus 1 %;
 rabat za akcijske prodaje 5 – 10 %;
 rabat za merchandising 1 – 5 %;
 rabat za centralnu nabavku robe 1 – 5 %;
 posebnu taksu za ulazak u sistem dobavljača 2 – 1200 eura;
 posebnu naknadu za čelne pozicije na policama;
 nadoknadu za neostvareni profit po m² izlaganja;
 naknadu za uvođenje jednog novog proizvoda od 250–15000 eura;
 naknadu za unošenje u promotivne materijale od 400–2500 eura;
 naknadu za korištenje regala do 15000 eura.
Ugovorima o poslovnoj saradnji, pomoću posebnih klauzula,
mogu se uvesti i druge obaveze, kao što su klauzule o zaštiti prodajnih
mjesta, o godišnjem nivou cijena, cassa scontu. U tranzicionim privredama
veliki trgovci pristupaju selektivno u postupku zaključivanja ugovora i
sporazuma o poslovnoj saradnji. U početku primjenjuju samo neke od
navedenih mjera. U zavisnosti od daljnjeg toka razvoja poslovne saradnje
vrše se potrebna korigovanja do tada dogovorenih odnosa.
207
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (200-215)
STRATEGIJE USPJEŠNIH MALIH TRGOVACA
Kao i veliki, i mali trgovci moraju razvijati najbolje strategije za
postizanje željene uspješnosti. U eri snažne dinamike životnog ciklusa
organizacija, moraju se stalno analizirati raniji učinci i procesi odlučivanja
brojnih subjekata, jer je tako moguće identifikovati put ka uspjehu.15
Pojava velikih trgovaca na novim lokacijama uglavnom donosi
probleme i nevolje malim trgovcima. Radi niske konkurentske sposobnosti
oni propadaju i u propast za sobom vuku i njihove dobavljače trgovce na
veliko. Mali trgovci su tada prinuđeni pronalaziti nove strategije za
preživljavanje i opstanak na tržištu. Sposobniji mali trgovci vrše promjenu
poslovne politike, unose radikalne promjene u poslovanje prilagođavajući
se potrebama onih koji ne preferiraju kupovinu u velikim objektima.
Obično formiraju manje radnje u gradskim četvrtima orijentišući se
na dnevne potrebe potrošača iz neposrednog okruženja. To su mali
porodični biznisi u kojima se ne kalkuliše lični rad, već biznis preživljava
od čiste razlike u cijeni. Svoje komparativne prednosti oni pronalaze u
boljem poznavanju svojih potrošača, njihovih potreba, želja i navika.
Prodajom na odgođeno plaćanje (do plate, do penzije) pridobijaju vjernost i
lojalnost svojih kupaca, obično porodičnih ljudi u zrelijem životnom dobu.
Propadanje malih trgovaca pred naletom velikih, dogodilo se prvo
u SAD. Tamo su uspješni mali trgovci pokazali da nije sve tako crno kao
što izgleda u prvom momentu, i da postoje mogućnosti za opstanak. Ta
iskustva trebaju biti od koristi svima koji se nađu u takvoj situaciji.
Udruživanje malih trgovaca u saveze predstavlja jednu od mogućih
strategijskih alternativa. Udruživanjem postižu višestruke ciljeve. Postaju
jači u odnosu na dobavljače i zajednički unapređuju poslovanje u cilju
sniženja troškova, koristeći se metodama i tehnikama koje primjenjuju i
veliki i jaki trgovci. Udruživanje koje je prosti zbir pojedinačnih
vrijednosti nije rješenje. To su početne zablude malih trgovaca na svim
prostorima. Udruživanje mora rezultirati novom vrijednošću, većom i
značajnijom od prostog zbira svih pojedinačnih. Čak ni blagonaklona
zakonska regulativa koja ide u pravcu zaštite malih trgovaca ne može
donijeti velike efekte. To potvrđuje slučaj američkog zakona o zaštiti malih
trgovaca, odnosno zakon o nediskriminaciji iz 1936. godine. Iako je dobro
zamišljen i formulisan, nije donio očekivane rezultate.
Stvaranje novog vlastitog identiteta je naredna strategijska
alternativa kojom mali trgovci, stvarajući novi prepoznatljiv identitet,
privlače nove kupce i zadržavaju postojeće. Najvažniji zadatak u stvaranju
novog identiteta je identifikacija kupaca i njihovo segmentiranje, te
kreiranje posebnog asortimana u skladu sa njihovim zahtjevima i
potrebama. Koristiti metode velikih i jakih, a dovoljno prepoznatljivo se
15
Stacey, R. D.: Strateški menadžment i organizacijska dinamika, Mate, Zagreb,
1997, str. 6.
208
Župljanin S. S.: UPRAV. ... I RAZVOJ SAVREMENE TRGOVINE
razlikovati od njih, ključ je mogućeg uspjeha i opstanka, čemu značajno
mogu doprinijeti privlačni sadržaji i jedinstven vizuelni identitet.
Navešćemo neke od mogućnosti za opstanak malim trgovcima:16

Stalne izmjene asortimana i mjesta izlaganja proizvoda na
mikrolokaciji, posebno povodom određenih prilika, godišnjica,
godišnjih doba ili uvođenja novih proizvoda i usluga;
 Inovativno i kreativno postavljanje prodajnog asortimana;
 Stalna prisutnost merchandisinga;
 Organizacija posebnih događanja (kafa sa, razgovor sa,
degustacija proizvoda koji nisu u prodajnom asortimanu,
prezentacija, mini koncert, predavanje, revija... );
 Puna sloboda kupaca u manipulaciji i izboru proizvoda, bez
obaveze dovođenja u prvobitni red;
 Stalno praćenje i analiziranje strukture kupaca. Pri kupovini ne
reaguju isto žene, muškarci, djeca, penzioneri, stariji, mlađi;
 Praćenje i proučavanje uspjeha drugih. I uspješni trebaju pratiti
i proučavati uspjehe drugih;
 Unapređenje saradnje sa dobavljačima;
 Racionalizacija cijelog kupoprodajnog procesa;
 Nikada ne snižavati sve cijene;
 Kreiranje posebnih programa za stalne kupce;
 Formiranje potrošačkih klubova;
 Stalno se razlikovati od drugih;
 Stalna edukacija i trening prodajnog osoblja.
U procesu organizovanja stručne obuke za sticanje novih znanja i
vještina osoblja potrebno je postići sljedeće:
 Da zaposleni razumiju i usvoje misiju kompanije – da znaju
šta kompanija želi postići, kako to postići, u kakvom okruženju
se posluje, po čemu je kompanija poznata i prepoznatljiva;
 Da zaposleni usvoje principe prema kojima se uspostavljaju
odnosi sa kupcima na prodajnom mjestu;
 Da zaposleni u potpunosti ovladaju poznavanjem prodajnog
asortimana i da se osposobe da daju kvalitetne i kompetentne
savjete kupcima;
 Da se zaposleni osposobe da mogu stručno objasniti kako
određeni proizvod može da riješi neki kupčev problem;
 Da zaposleni usvoje princip fer i poštenog odgovora na
pritužbe i žalbe kupaca.
16
Župljanin, S.: Savremena trgovina – Strategije i politike trgovine u BiH,
NUBL, Banja Luka, 2010, str. 123.
209
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (200-215)
Usvajanjem novih znanja i vještina, i mali i veliki trgovci mogu
postići specifične konkurentske prednosti.
Na kraju ovog dijela dajemo i nekoliko praktičnih savjeta, koji su
više rezultat ličnog iskustva u vršenju trgovinske djelatnosti, a koji mogu
biti od koristi prodajnom osoblju bilo kog prodajnog formata :
 Svakom kupcu prilikom dolaska zaželjeti srdačnu, ali ne i
previše napadnu, dobrodošlicu i uljudno ga pozdraviti;
 Pokazati prijateljski odnos prema kupcu uz prijatan i diskretan
osmjeh;
 Kupcu nenametljivo dati savjet koji traži uz pokazivanje
potrebnog nivoa stručnosti i profesionalnosti i uz neposredni
kontakt sa proizvodom;
 Ne nametati kupcima proizvode koje očigledno ne žele kupiti;
 Tok kupovine učiniti maksimalno lakim i jednostavnim;
 Otkloniti nedoumice kupca oko karakteristika proizvoda;
 Učiniti „sve” da kupac doživi kupovinu kao ugodan doživljaj;
 Uklanjanje pokvarene i oštećene robe iz prodajnog mjesta;
 U svakoj prilici pružiti dodatnu vrijednost za kupca;
 Stimulisati kupca za novu kupovinu;
 Ostati u profesionalnom kontaktu sa kupcem tokom
eksploatacionog vijeka kupljenih proizvoda;
 Instruisati kupca o upotrebi i servisiranju kupljenog proizvoda;
 Uvijek kupcu izdati račun i drugu prateću dokumentaciju uz
proizvod;
 Kupca uljudno pozdraviti i ispratiti nezavisno od toga da li je
kupio ili nije neki proizvod.
NOVI PARTNERSKI ODNOSI U SAVREMENOJ TRGOVINI
Sa stanovišta svjetske privrede i trgovine, kraj XX i početak XXI
vijeka karakterišu velike razlike i strukturne promjene, kao i prestrojavanja
između zemalja.17
Promjene u savremenoj trgovini o kojima smo govorili, direktno su
uslovile uspostavlanje novih odnosa između ključnih učesnika
kupoprodajnog procesa, prema kojima su sada potrebna potpuno drugačija
ponašanja, na koja upućuju neka uočena stanja:
 Globalizacija i internacionalizacija trgovine i jaka međunarodna
konkurencija generišu stalne promjene cijena i pojačanu borbu za
pridobijanje vjernosti i lojalnosti potrošača;
17
Vukmirica, V.: Svetska trgovinska politika i tržišta, Grmeč – Privredni pregled,
Beograd, 2000, str. 67.
210
Župljanin S. S.: UPRAV. ... I RAZVOJ SAVREMENE TRGOVINE
 Sve više pažnje će se usmjeravati na prodajno mjesto, gdje se sve
više donose odluke o kupovini i gdje se neposredno susreću
proizvođači, dobavljači, trgovci i kupci;
 Razvoj novih proizvoda, robnih marki i ambalaže traži nove
tehnike i metode u racionalizaciji prodajnog prostora i optimizaciji
prodajnog asortimana;
 Prenatrpanost skladišta i prodajnih polica, što zahtijeva nova
optimiziranja u cilju povećanja prometa i dobiti, i u kojoj trebaju
učestvovati proizvođači, dobavljači i trgovci, uz uvažavanje
potreba i želja potrošača;
 Brze i stalne promjene u ponašanju potrošača nalažu uvođenje i
primjenu novih integrisanih sistema koji mogu brzo i efikasno
odgovoriti novim zahtjevima. (Efficient Consumer Response –
ECR – strategijsko opredjeljenje proizvođača i trgovaca da
zajednički rade na ispunjenju potreba i želja potrošača na najbolji,
najbrži način i uz najniže troškove – u teoriji i praksi se pojavljuje
90-ih godina prošlog vijeka);
 Praćenje i snimanje kretanja roba u trgovini omogućuje potpuni
uvid proizvođačima o stanju prodaje;
 Veliki trgovinski lanci vrše koncentraciju nabavne moći i tako
donose odluke od koga će i šta kupovati;
 Otvaranjem velikih prodajnih formata dolazi do propadanja
velikog broja malih prodavnica, koje moraju da se brane
uvođenjem novih strategija i politika poslovanja;
 Nivo profesionalnosti i tehničke opremljenosti u trgovini stavlja i
proizvođače pred nove izazove u pogledu formulisanja
zajedničkog poslovanja u budućnosti. Rad u trgovini se
objektivizira, postaje transparentan svima, čak i konkurenciji;
 U obavljanju međusobne komunikacije uvode se nova pravila i
standardi kojih se svi moraju pridržavati.
Novi strategijski sistem ECR razvija se na interkontinentalnom
principu. Po kontinentima se obrazuju Komiteti ECR koje sačinjavaju
velike multinacionalne kompanije. Komitet ECR za Evropu čine: Nestle,
Coca–Cola, Johnson & Johnson, P & G, Mars, Unilever, Tesco, Rewe,
Asco, A. Heijn. Komiteti ECR razvijaju nove aktivnosti i pristupe razvoju
trgovine. One kompanije koje prihvataju takva kretanja ubrzo stiču
značajne konkurentske prednosti.
Na globalnom svjetskom tržištu Komiteti ECR su razvili i usvojili
niz standrada koji su na međunarodnom tržištu stekli pravo građanstva, pa
je realno očekivati da će se ti standardi pojavljivati i prihvatati od strane
raznih subjekata sve više i na našem tržištu.
211
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (200-215)
Za naše potrebe navešćemo najvažnije izraze, standarde i pojave iz
područja djelovanja Komiteta ECR:





















212
QR – Quick Response – brz odgovor na zahtjeve kupaca.
JIT – Just in Time – u pravi čas, proizvodnja, transport, nabava,
isporuka.
ASN – Advanced Shipping Notice – pravovremeno obavještenje
o pošiljci koja može odmah da se obuhvati procesom obrade.
CAO – Computer Added Ordering – kompjuterski regulisane
narudžbe prema stanju robe na policama u prodajnom objektu.
CMI – Co – managed Inventory – zajednički pregled zaliha
prema dinamici naručivanja.
CRM – Customer Relationship Management – označava
cjelokupnu infrastrukturu koja omogućava prilagođene odnose sa
kupcima i koja je opredijeljena prema kupcu.
CD – Cross Docking – tranzit robe bez zadržavanja u
međuskladištima (od proizvođača na policu prodavca).
CRP – Continuos Replenishment Program – program stalnog
popunjavanja polica.
EDI – Electronic Data Interchange – elektronska razmjena
podataka.
EFT – Electronic Fund Transfer – elektronsko plaćanje.
EPLD – Efficient Product Launch Diagnose – viševarijantna
tržišna prognoziranja.
EPL – Efficient Product Launch – efektivno lansiranje
proizvoda.
ESA – Efficient Store Assortiment – optimalan asortiman
prodajnog objekta.
MERCHANDISING – proces planiranja, razvoja i prezentacije
linije proizvoda na prodajnom mjestu za identifikovane ciljne
kupce. Tu su cijene asortiman, dizajniranje police i terminski plan.
POM – Purchase Order Management – upravljanje narudžbama
iz prodajnog mjesta.
RCS – Roll Cage Sequencing – komisioniranje robe za isporuku.
RFID – Radio Frequency Identification – etiketa na koju
reaguje čip koji skenira sadržaj kontejnera ili pojedinačnog
proizvoda – predstavlja revolucionarno otkriće u protoku roba.
SCANING – elektronska interpretacija informacija bar kodom.
SCM 1 - Shipping Container Marking – označavanje sadržaja i
namjene roba u kontejneru, nadovezuje se na RIFID.
SCM 2 – Supplay Chain Management – ukupan proces saradnje
proizvođača i trgovaca.
SMR – Supplier managed Replenishment – dobavljač ima
dozvolu kupca da sam formira isporuku prema stanju na policama
u prodajnom objektu.
Župljanin S. S.: UPRAV. ... I RAZVOJ SAVREMENE TRGOVINE
Reinženjering kao model stvaranja novih odnosa
Kada i trgovci i proizvođači shvate da rade za istog kupca dolazi
do njihovog ujedinjavanja i kroz zajedničko djelovanje, do racionalizacije
cjelokupnog procesa u reprodukcionom lancu, koji ima za cilj smanjenje
cijena i pružanje veće vrijednosti za potrošače. Kompanije koje učestvuju u
zajedničkom lancu snabdijevanja, moraju svaka za sebe, a zatim i
zajednički, da kreiraju i stvore potpuno nove zajedničke informacione
sisteme, da u svim fazama procesa djeluju koordinirano, da sve aktivnosti
usmjere prema kupcima. Sve to zahtijeva radikalne promjene u organizaciji
koje dovode do rekonstruisanja postojećih organizacija i procesa, do
uvođenja novih modela komunikacije, timskog rada, odlučivanja mimo
klasičnih procedura. U tom procesu vrlo malo ostaje od starih organizacija,
sistema i procesa. Ovu vrstu promjena nazivamo r e i n ž e nj e r i n g18.
U procesu reinženjeringa organizacije, ujedinjeni partneri u fokus
svoje pažnje stavljaju kupca kome moraju obezbijediti tražene količine
roba na vrijeme i prema očekivanim cijenama. To je, u stvari, očekivana
vrijednost za kupca. U tom poslu partneri moraju ostvariti zajedničku
viziju, razviti međusobno povjerenje, utvrditi ciljeve, formirati timove,
mobilisati raspoložive resurse i snažno i uvjerljivo krenuti u nove procese.
Puno povjerenje i iskrena saradnja su osnovni preduslov uspjeha.
Reinženjering zahtijeva novi način odlučivanja i upravljanja, nove sisteme,
nove tehnologije i nove ljude koji će biti pravilno usmjeravani i dobro
motivisani. Proces zahtijeva reorganizaciju upotrebe svih resursa u
kompaniji, promjenu strukture i organizacione kulture. Proces posebno
zahtijeva novo upravljanje vremenom i prostorom, kao ključnom
funkcijom u svakoj kompaniji koja ima razvijenu prodajnu službu.19
Nepovjerljivost između partnera se mora u potpunosti eliminisati.
Savremena praksa Category Managementa je to uveliko potvrdila.
Transparentnost i razmjena korisnih informacija postaju važan dio
procesa reinženjeringa. Timovi za provođenje procesa reinženjeringa
dobijaju posebne zadatke koji se odnose na :
 Implementaciju informatičkih tehnologija u realizaciji novih
zajedničkih ciljeva;
 Eliminisanje nepotrebnih procedura u procesu naručivanja;
 Promjene u označavanju i etiketiranju primjenom SCM metoda;
 Eliminisanje nepotrebnih međukontrola radi bržeg protoka.
Presudnu ulogu u reinženjeringu kompanija ima uvjerenje top
menadžmenta da se moraju izvršiti promjene organizacione strukture,
organizacione kulture i kulture ponašanja.
18
www.bs.scribid.com/doc/.../reinz.
Anderson, R. E. i dr.: Profesionalni menadžment prodaje, Grmeč – Privredni
pregled, Beograd, 2001, str. 323.
19
213
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (200-215)
ZAKLJUČAK
Najznačajnije obilježje svjetske trgovine i svjetskih tržišta krajem
XX i početkom XXI vijeka je sveobuhvatan proces globalizacije, koji je
nastao kao logična posljedica ekonomsko-tehnološkog razvoja. Proces
globalizacije svjetske trgovine zahvatio je sve zemlje i sva područja svijeta.
Poseban intenzitet uočavamo u najrazvijenijim zemljama svijeta. U ovaj
proces se intenzivno uključuju i zemlje u razvoju, kroz međusobna
povezivanja i različite oblike saradnje.
Specifičnost razvoja savremene trgovine ogleda se u snažnom
uticaju regionalizacije, odnosno kroz regionalne ekonomsko-političke
grupacije i unije. Regionalizacijom dolazi do pretvaranja spoljne trgovine u
unutrašnju trgovinu (Trgovina Evropske unije i drugih regionalnih
integracija). Regionalizacija je prelazna faza ka globalizaciji i nosilac je
ključnih promjena u stvaranju novih ekonomskih odnosa.
Nesporno je da promjene sa sobom nose brojne prijetnje i
opasnosti, ali, sasvim sigurno i nove prilike i mogućnosti. Savremena
trgovina je područje privredne djelatnosti u kojoj su promjene najočitije.
Kreiranjem novih odnosa, kroz kvalitetno upravljanje promjenama, moguće je doći do strategija i politika, koje će trgovinu osposobiti
za ublažavanje posljedica globalne ekonomske i finansijske krize, i učiniti
je generatorom ukupne privredne aktivnosti, o čemu smo šire elaborirali u
prethodnim dijelovima rada.
MANAGEMENT OF CHANGE AND DEVELOPMENT OF MODERN
TRADE
Slobodan S. Župljanin, PhD, Senior Lecturer
Abstract: The end of the XX and beginning of the XXI century are
characterized by strong and dynamic changes in all spheres of society development,
both on national as well as on global level. The frequency and intensity of the changes
are of such character that the modern technologies can hardly follow them, and
moreover they cannot find adequate answers to the challenges that they bring.
The development of modern trade in conditions of general stagnation of
economic development is closely related to the changes that come from the global
environment. Generally accepted view is that the changes are crucial "reason and
cause" of the success of modern trade.
The key question is whether the modern trade is able to absorb the impacts
brought by global economic and financial crisis and whether it can become a generator
of development in other economic sectors.
In this paper, based on the scientific method, we will elaborate on which
changes and in which way they have influenced the creation of successful modern
trade, in order to determine the possibility of change management through a creation of
appropriate development strategies of modern trade.
Key words: management, changes, development, modern, trade.
214
Župljanin S. S.: UPRAV. ... I RAZVOJ SAVREMENE TRGOVINE
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
Anderson, R. E., i dr. (2001): Profesionalni menadžment prodaje,
Grmeč-Privredni pregled, Beograd
Mintzberg, H., Olstrand, B., Lampez, Dž. (2004): Strateški safari,
Prometej, Novi Sad
Pavlek, Z. (2005): Uspešna trgovina, Adižes, Novi Sad
Senić, R. (1978): Osnovi savremene maloprodaje, Naučna knjiga,
Beograd
Stacey, R. D. (1997): Strateški menadžment i organizacijska dinamika,
Mate, Zagreb
Vasiljev, S. (2001): Marketing principi, Birografika, Subotica
Vukmirica, V. (2000): Svetska trgovinska politika i tržišta, Grmeč –
Privredni pregled, Beograd
Župljanin, S. (2010): Savremena trgovina – Strategije i politike trgovine
u BiH, NUBL, Banja Luka
Internet izvori:
www.answers.com
www.bs.scribid.com
www.eurostat.com
www.icweb.hr
www.intstoretrenas.com
www.investopedia.com
www.onestop.co.uk
www.posmarketing.hr
www.walmart.com
215
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (216-222)
Orginalni naučni rad
UDK 336.71
DOI br.107251/SVR1306216G
COBISS.BH-ID 3692056
NOVA ULOGA CENTRALNE BANKE U
KONSOLIDACIJI BANKARSKOG SISTEMA
Dr Dejan Gligović
NLB Banka Beograd
Dr Dragan Vojinović
Komercijalna banka, Banja Luka
Apstrakt: Centralna banka predstavlja specifičnu finansijsku instituciju koja
je vrlo često pod nadzorom i velikim uticajem države. Glavni cilj centralne banke je da
vodi stabilnu monetarnu politiku i doprinosi ostvarenju ekonomskih ciljeva države.
Međutim, položaj centralne banke zavisi od njene stvarne i institucionalne
samostalnosti u odnosu na vlade koje predstavljaju izvršnu vlast. Globalna finansijska
kriza pokazala je da se bankarska supervizija obavljala površno i nedovoljno dosledno
što je za posledicu imalo izostanak preventivnih mera na otklanjanju i identifikovanju
finansijskih i makroekonomskih rizika. Kao posledice finansijskih turbulencija na
sličan način smo mogli da posmatramo i brze promene vezane za monetarnu politiku u
kratkom vremenskom periodu u većini država u svetu. Tako su se i centralne banke
našle u situaciji da uz povećanje svojih obaveza dobiju i sve značajniju regulatornu
ulogu u oblasti monetarne politike.
Ključne reči: centralna banka, monetarna politika, supervizija, kamatna
stopa, stres test.
UVODNE NAPOMENE
Na neki način, centralne banke su se vratile svojim izvornim
korenima. U svom nastanku osnovna uloga centralne banke sastojala se u
servisiranju finansijskog sistema i njenog monopola u emisiji nacionalne
valute. Centralne banke su uglavnom putem kratkoročnih kamatnih stopa
pokušavale da održe inflaciju na niskoj stopi i tako pomagale privrede
svojih zemalja olakšavajući svakodnevni ciklus poslovanja.
Kao i u slučaju razvijenih tržišnih privreda, naročito onih u režimu
inflatornog targetiranja, Narodna banka Srbije koristi kamatne stope na
međubankarskom tržištu novca kao operativni cilj, a kao prelazni cilj
projekciju inflacije, kao što je prikazano na Slici 1:
216
Gligović D., Vojinović D.: NOVA ULOGA CENTRALNE BANKE ...
Slika 1. Instrumenti monetarne politike
mon. politike
operacije
na
otvorenom
tržištu
operativni cilj
kamatne
stope na
međubankar
skom tržištu
novca
prelazni cilj
Projekcija
inflacije
krajnji cilj
Inflacija
Slika 1. Izvor: www. NBS.rs
Međutim, iako su mnoge centralne banke imale odgovornost za
finansijsku stabilnost nacionalnih ekonomija, nisu se baš proslavile u
svojim nastojanjima da preventivno deluju na umanjenje negativnih
posledica koje je ostavio “finansijski cunami“. Pre više od 15 godina,
Banka Engleske je među prvima primenila periodičan izveštaj o
finansijskoj stabilnosti, što je u narednom periodu uradila i većina
centralnih banaka, pa je MMF uveo periodično izveštavanje i tako
omogućio centralnim bankama da na vreme uoče negativne tendencije u
monetarnoj sferi.
Finansijska kriza je na neki način revidirala dosadašnji način
vođenja monetarne politike i u značajnoj meri dovela do promene do sada
uvreženih paradigmi u domenu monetarne politike i pojedinih pravila
kojima su se rukovodili njeni nosioci i kreatori. Činjenica je da je svetskoj
ekonomskoj krizi prethodio duži period erozije kapitalističkog morala.
Menadžeri su pohlepno išli za profitom, ne obraćajući pažnju na
odgovarajuće troškove.1
Kada posmatramo američki bankarski sistem u svetlu poslednjih
dešavanja, možemo uočiti postojanje nemogućnosti da se prepoznaju
sistemski problemi koji su se preneli i na supervizore individualnih banaka.
FED je najmoćniji od četiri američka bankarska regulatorna tela, jer
nadgleda i bankarske holding kompanije, kao što je Sitigrup i Banka
Amerike, kojima je bila potrebna hitna pomoć federalnih rezervi. Ipak, i
pored svega, supervizori federalnih rezervi nisu imali dovoljno kadrovskog
potencijala, bili su demoralisani izostankom otvorene podrške neposrednih
rukovodilaca, nedovoljno informisani o rezultatima i akcijama drugih
regulatornih tela i agencija, te je izostala želja da se formalno kazne banke
bez straha od uznemiravanja tržišta, kako je naknadno u svom izveštaju
utvrdila komisija formirana od strane Kongresa. Iz tog razloga ne samo u
SAD, već i u ostalim državama, došlo je do pada poverenja u centralne
banke i do promene u razmišljanjima da li je potrebno dodeliti i neke nove
uloge centralnim bankama i kako garnituru “belih ovratnika“ (pogrdan
naziv za bankarski menadžment) uveriti da glad za profitom mora biti
usklađena sa stepenom rizika.
1
Dragan Vukasović: Poslovna etika i diskrecioni troškovi u uslovima svetske
finansijske krize,2009, str. 225.
217
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (216-222)
Sve finansijske institucije nastoje da svim raspoloživim agregatima
privuku što veći broj klijenata i omasove svoju bazu potencijalnih kupaca.
Raspoloživom tehničkom opremom i instalisanim operativnim programima
informacije se pohranjuju i analiziraju. Pored ovih informacija mogu da se
prikupe podaci i o klijentima koji nisu u internoj bazi, preko drugih
institucija kao što su: statistički zavodi, centralna banka, privredne komore,
poreske uprave, berza i druge konkurentske institucije.2
ЕVOLUCIJA ULOGE CENTRALNE BANKE
U razvijenim tržištima države su dale instrukcije centralnim
bankama da se fokusiraju na nadgledanje finansijske stabilnosti. Nažalost,
svetski priznate bonitetne agencije snizile su kreditni rejting mnogim
državama sa negativnim prognozama (Grčka, Island, Španija), što je na
evropskom kontinentu u jednom periodu dovelo čak u pitanje i mogućnost
isključivanja pojedinih zemalja iz članstva u Evropskoj uniji. Centralne
banke su se našle pred novim izazovima: prestalo je poverenje koje je
osnova za normalno funkcionisanje berzi i investicija, nelikvidnost
bankarskog sektora, sistemi upravljanja rizicima nisu bili dovoljno
efikasni, prenošenje krize u sektor realne ekonomije, tako da je nastao pad
privredne aktivnosti i cena akcija i dr. U tom trenutku se počinje pridavati
neobično velika pažnja bankarskom sistemu, jer se uočila opasnost koja iz
toga može proisteći po celu ekonomiju. Nova uloga koja se pri tome
postavlja pred centralne banke kao što je kupovina državnih obveznica i
drugih aktiva, nisu samo predstavljale mere monetarne politike, već su tim
aktivnostima centralne banke preuzele i više odgovornosti u pogledu
supervizije banaka i stabilnosti finansijskog sistema. Međutim, nove uloge
su donele i nove rizike, budući da je pre krize politički konsenzus bio
veoma jasan: centralnim bankama su uglavnom upravljale tehnokrate, koji
su bili pošteđeni uticaja države, i koji su imali prevashodan cilj – stabilnost
cena. Finansijska stabilnost je politički mnogo opasnija nego održavanje
cena stabilnim, primećuje Arčer Dejvid iz Banke za međunarodno
poravnanje. U slučaju pojačavanja efekata krize, javnost će pre svega
okriviti i u prvi plan istaći centralne banke, jer nisu pravovremeno
reagovale na identifikatore krize, ili prema mišljenju M. Hadžića, one su
više vodile računa o suzbijanju moguće recesije, umesto njihove osnovne
obaveze da brinu o superviziji banaka i stabilnosti valute.3
Kada analiziramo koji koraci mogu biti preduzeti u periodu pred
nama, a u svetlu finansijske konsolidacije bankarskog sektora, možemo
predvideti sledeće promene i nove uloge centralne banke: 1) promene u
instrumentima monetarne politike, 2) promene u nivou ciljane stope
2
Doc. dr Željko Vojinović, dr. Dragan Vojinović, “Konkurentske prednosti
upotrebe CRM metoda u odnosu sa klijentim“, SVAROG, Banja Luka, 2011, str. 149.
3
Miroljub Hadžić: Bankarstvo, 2009, str. 59.
218
Gligović D., Vojinović D.: NOVA ULOGA CENTRALNE BANKE ...
inflacije, 3) promene u ciljevima monetarne politike, 4) promene koncepta
supervizije i regulacije bankarskog sistema i dr. Kao posledica globalne
finansijske krize pred centralne banke se postavlja još jedna uloga: osim
kontrole i pažnje usmerene na domaće finansijsko tržište centralna banka
mora da vodi računa i o interakciji domaćeg finansijskog tržišta sa
međunarodnim finansijskim tržištima s obzirom na porast frekvencije
finansijskih kriza.
Povećanje ugleda centralne banke može dovesti do povećanja
političke neizvesnosti i intenziviranja finansijskih problema između
država. Kao što je bio slučaj u zrelim demokratijama, a naročito u
tranzicijskim zemljama centralna banka i njeno rukovodstvo mogu
privremeno postati i politički faktor. Setimo se samo smene guvernera
Narodne banke Srbije Dejana Šoškića i imenovanja Jorgovanke Tabaković
2012. godine, kada su Evropska komisija i MMF stavili primedbu Vladi
Republike Srbije da je Narodna banka nezavisna institucija i da se izbor
guvernera ne može povezivati sa tek završenim parlamentarnim izborima.
Naime, treba da prevaziđemo političku nestabilnost, nestabilnost pravnog
sistema, obezbedimo zadovoljavajući poslovno-finansijski bonitet učesnika
na tržištu kapitala, razvijamo finansijske institucije i finansijske
instrumente.4 Princip nezavisnosti centralne banke uključuje i ličnu
nezavisnost ljudi koji su na čelu te institucije. Taj princip je toliko važan,
da je čak uključen u temeljni dokument - Sporazum o funkcionisanju EU.
Kao što možemo da primetimo upravo je globalna finansijska
kriza uticala da su centralne banke kao nacionalne institucije, često
povezane nevidljivim nitima sa procesima u vlasti i određeni minimum
nezavisnosti uspevaju da realizuju u stvarnosti kroz problematične
situacije dnevnopolitičkih događaja.
Najbolji primer za relaciju odnosa centralnih banaka i politike
možemo videti na primeru Grčke. Mesecima su trajali pregovori oko
načina kako pomoći grčkoj privredi i finansijskom sektoru te zemlje i uvek
je u postavljanju novih uslova i predlaganju rešenja prednjačila nemačka
vlada, iako su sve druge članice Evropske unije, pa i sama Evropska
centralna banka, bile jedinstvene da ne treba isuviše tražiti i uslovljavati
grčku posrnulu ekonomiju, već joj pružiti neophodnu pomoć. Na kraju,
nađeno je kompromisno rešenje, ali je politički pritisak bio toliko jak da
je vlada grčke podnela ostavku, a predsednik raspisao nove izbore.
Rukovodstva centralnih banaka su posvećena ulozi institucionalnog proširenja ovlašćenja, kao što su to i većim delom i vlade mnogih
država, a sve u cilju što uspešnijeg održavanja monetarne stabilnosti
nacionalnih ekonomija. Kriza je otkrila rukovodioce centralnih banaka u
negativnom svetlu, u smislu da su postojale zablude o njihovim teorijama i
manjkavosti njihovih odluka, kao o nekom ko je jedini sposoban da
obezbedi apsolutnu i opštu likvidnost sistema u kratkom roku. Naprotiv,
produbljivanjem krize, centralne banke su u centru pažnje, i u dobru ili zlu,
a svet se više nego ikad počeo oslanjati na instituciju centralne banke.
4
Srećko Novaković: Normativno regulisanje tržišta kapitala, 2011, str. 119.
219
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (216-222)
STRES TESTOVI KOJE SPROVODE BANKE
Banke imaju izuzetno važnu ulogu u definisanju razvoja
tranzicionih privreda, međutim, banke su izložene turbulencijama
finansijskog tržišta i kao takve postale su veoma osetljive na udare
"turbulentnih sila" i sve manju stabilnost finansijskih tržišta i
makroekonomske politike koja ne može da ponudi brza i sigurna rešenja.
Kriza ponekad ubrzava usvajanje politika i praksi koje su mogle
biti blagovremeno prethodno sprovedene, i koje se tek nakon krize redovno
sprovode. To je taj slučaj sa sprovođenjem stresnog testiranja koje dobija
na važnosti tek nakon izbijanja globalne ekonomske krize, kako među
bankama, tako i među regulatornim telima i međunarodnim agencijama.
Šta, zapravo, predstavljaju popularni stres testovi? Stres test je
analitička tehnika kojom dobijamo kvantitativnu procenu određene
ranjivosti bankarskog portfolija. Ova kvantitativna procena, uglavnom,
odražava promene u vrednosti portfolija koje su izazvane neočekivanim,
ali stvarnim događajima ili šokovima. Ona je često izražena u smislu neke
mere kapitala, kao način razumevanja osetljivosti neto vrednosti institucije
rizicima kojima je izložena. Međutim, stresno testiranje je mnogo više od
primene seta formula, te uključuje niz mera i pretpostavki koje mogu biti
ključne za dobijanje rezultata, kao i njihovih stvarnih proračuna.
Svaka pretpostavka, grupisanje ili analitička aproksimacija stvorena u procesu, može uvesti široke margine greške na rezultate, te stoga
veliku pažnju treba posvetiti njihovoj proceni i interpretaciji.
Stresno testiranje koristi široku paletu metodologija, počev od
jednostavnih analiza osetljivosti, gde se ispituje uticaj jednog rizičnog
faktora, do kompleksnih scenario analiza kojima se procenjuje uticaj više
rizičnih faktora na finansijsko stanje kreditne institucije. Banke
upotrebljavaju stres testove kao deo internog upravljanja rizikom, na čemu
u sklopu Basela II, insistiraju supervizorske institucije. Stresnim
testiranjem treba utvrditi da li banka, usled nepovoljnih događaja, može
nastaviti sa svojim redovnim aktivnostima, te da li može izmirivati svoje
obaveze, odnosno da li su raspoloživa sredstva za upravljanje rizikom
dovoljna, ili treba pribeći angažovanju dodatnih izvora finansiranja.
U procesu kreiranja stresnog scenarija koriste se uglavnom sledeće
promenjive: bruto domaći proizvod zemlje, stopa nezaposlenosti, inflacija,
cena nekretnina, rizičnost kredita, profitabilnost određenih industrijskih
grana i sl. Na bazi određivanja ovih promenjivih, kreiraju se najmanje dva
scenarija (realni i pesimistični) i u tako kreiranim hipotetičkim uslovima
testiraju se krediti, depoziti i novčani tokovi banaka. Ovi pokazatelji
obezbeđuju uvid u stanje likvidnosti i solventnosti banke u slučaju
"stresnih" situacija na tržištu. Pri interpretaciji rezultata stres testova, gde
se rezultat poredi sa minimalnom graničnom vrednošću, posebno treba
imati u vidu da ukoliko banka nije prošla test, to ne znači da je neka banka
loša, već da su toj banci potrebne dodatne mere kojima će se povećati
otpornost banke na negativne neočekivane ishode na tržištu.
220
Gligović D., Vojinović D.: NOVA ULOGA CENTRALNE BANKE ...
U razvijenim privredama sveta je uobičajeno sprovođenje ovih
testova, ali su oni u ovoj godini dobili poseban značaj zbog svetske
ekonomske krize i velikih problema banaka sa nenaplativim hipotekarnim
kreditima. Zbog toga su i ovogodišnji stres testovi rigorozniji nego raniji.
Sem toga, u nekim zemljama, poput Srbije, stres testovi su ugovorna
obaveza sa različitim međunarodnim finansijskim institucijama, koje
pozajmicama pomažu državama da prevaziđu ekonomsku krizu. Do danas
nije objavljeno koji će kriterijumi i pokazatelji biti korišćeni u stres
testovima za srpske banke, ali je za očekivati da će među glavnim biti
povećanje docnje u otplati kredita, povećanje stope nezaposlenosti, bruto
proizvod zemlje i inflacija.
Banka treba da bude u mogućnosti da pokaže koje bi se posledice
po visinu kapitala mogle javiti u izuzetnim, ali mogućim nepovoljnim
okolnostima. Takođe, mora da ima plan koji će u slučaju nepredviđenih
okolnosti služiti za održavanje adekvatnosti kapitala iznad minimalno
propisanog nivoa. Kredibilitet stres testova, kao dopunskog alata za
upravljanje rizikom i planiranje kapitala, porastao je s ciljem
omogućavanja različitih pogleda na rizik. S pojavom krize, neke banke
koristile su ad hoc stresno testiranje da bi informisale više rukovodstvo pri
donošenju odluka vezanih za upravljanje krizom.
Sprovođenje stres-testova treba da predstavlja sastavni deo procesa
upravljanja rizicima u banci, a rezultat ovog procesa trebalo bi da se
koristi pri definisanju strateških ciljeva menadžmenta banke. Kao rezime
prethodno elaboriranih činjenica, možemo izvesti zaključak da banka
sprovodi stres-testove radi procene internih kapitalnih zahteva najmanje
jednom godišnje. Ti testovi mogu se zasnovati na različitim scenarijima
(npr. kriza likvidnosti, značajni gubici po osnovu operativnog rizika itd.),
ali moraju da uključuju pretpostavljene promene opštih tržišnih uslova i
faktora okruženja.
ZAKLJUČNA RAZMATRANJA
Realno je očekivati da će u narednom periodu osnovno fokusiranje
centralnih banaka biti na finansijskoj stabilnosti, odnosno stabilnoj
monetarnoj politici5, kao najvažnijem i prioritetnom cilju. Finansijske
turbulencije samo će doprineti ozbiljnijem pristupu u sprovođenju principa
monetarne politike, kao i daleko oštrijoj bankarskoj superviziji, kako bi se
predupredili i na vreme otklonili faktori monetarne nestabilnosti. Budući
da u svakoj nacionalnoj ekonomiji postoji više regulatornih tela,
neophodno je izršiti sinergiju svih agencija koje imaju kontrolnu funkciju
kako bi centralna banka imala značajne saveznike u održavanju monetarne
stabilnosti. Budući da centralna banka ne može biti isključena iz procesa
donošenja odluka povezanih sa finansijskim sistemima rizika, ali isto tako
ne može preuzeti odgovornost i eventualne troškove državnih aktivnosti u
ovoj oblasti, jedino joj preostaje uloga konstruktivnog saradnika u ovom
5
Šerif Šabović: Osnovi bankarstva, 2008, str. 56.
221
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (216-222)
zajedničkom procesu. Dokazano je da je samostalnost centralne banke i
njena monetarna suverenost u neposrednoj vezi sa stabilnošću nacionalne
valute i privrede jedne zemlje, što je veoma značajno u periodu cikličnih
pritisaka na monetarnu stabilnost, kako bi se centralna banka mogla što
uspešnije izboriti sa raznim oblicima političkih pritisaka.
S obzirom na to da stres-testovi predstavljaju jedan od instrumenata za procenu budućih potreba banke za kapitalom, banka je dužna da
redovno sprovodi ove testove i da ih uključi u svoje godišnje planske
aktivnosti. Organi upravljanja banke odgovorni su za sprovođenje strestestova u banci i u zavisnosti od rezultata testova da preduzimaju vremenski usklađene aktivnosti.
A NEW ROLE OF THE CENTRAL BANK IN CONSOLIDATIONOF
BANKING SYSTEM
Dejan Gligović PhD & Dragan Vojinović PhD
Abstract: The Central Bank is a specific financial institution that is often
under the control and influence of big government. The main objective of the central
bank is to keep a stable monetary policy and contributes to the achievement of
economic goals of the state.However, the position of the central bank depends on its
actual and institutional independence from the government representing the executive
branch. The global financial crisis has shown that banking supervision is carried out
superficially and consequently insufficient which resulted in the lack of preventive
measures to eliminate and identify financial and macroeconomic risks. As a
consequence of financial turbulence in the same way we were able to observe the rapid
changes associated with monetary policy in the short term in most countries in the
world. That is why the central bank finds itself with an increase of their obligations and
receive the more important regulatory role in the area of monetary policy.
Keywords: central bank, monetary policy, supervision, interest rate. stress test
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
222
Hadžić Miroljub (2009): Bankarstvo, Univerzitet Singidunum, Beograd
Novaković Srećko (2011): Normativno regulisanje tržišta kapitala, VPŠSS,
časopis "Škola biznisa", Novi Sad
Šabović Šerif (2008): Osnovi bankarstva, VEŠ , Kraljevo
Vojinović Željko, Vojinović Dragan, “Konkurentske prednosti upotrebe CRM
metoda u odnosu sa klijentim“, SVAROG, Banja Luka, 2011, NUBL
Vukasović Dragan (2009): Poslovna etika i diskrecioni troškovi u uslovima
svetske finansijske krize, Anali ekonomskog fakulteta br. 21, Subotica
internet adrese: www.nbs.rs – instrumenti monetarne politike. (05.03.2013.
godine)
Vukasović D., Kovačević Ž.: ZNAČAJ ANALIZE ANG. SREDSTAVA ...
Pregledni rad
UDK 005.7:334.722.24
DOI br.107251/SVR1306223V
COBISS.BH-ID 3692312
ZNAČAJ ANALIZE ANGAŽOVANIH
SREDSTAVA PREDUZEĆA U
RESTRUKTURIRANJU
Doc. dr Dragan Vukasović
Doc. dr Željko Kovačević
Nezavisni univerzitet Banja Luka
Abstrakt: Proces restrukturiranja ima krucijalni značaj za preduzeća tranzitornih ekonomija, koja su se otvaranjem privrede i izlaskom na globalno tržište našla u
ozbiljnim problemima. Proces restrukturiranja treba da omogući preduzećima
prilagođavanje, veću konkurentnu sposobnost na globalnom tržištu. U kojoj meri će
restrukturiranje zaista postići pomenuti cilj, zavisiće dobrim delom od sposobnosti
menadžera koji sprovode proces restrukturiranja, kvaliteta njihove analize trenutnog
stanja i vizije perspektive razvoja preduzeća u nastupajućem periodu.
Analizom angažovanih sredstava preduzeća u restrukturiranju menadžment
dolazi do odgovora na pitanja koja se odnose na volumen ukupnih sredstava uključenih
u proces poslovanja. Takođe, potrebno je što češće, a naročito u momentu preseka,
sagledati strukturu angažovanih sredstava po oblicima u kojima se ona ispoljavaju. Radi
kompleksnije analize potrebno je imati u vidu više različitih dinamičkih stanja
angažovanja sredstava u toku godine. Ova stanja se uobičajeno uzimaju kao mesečni
preseci ili pregledi sredstava po oblicima angažovanja.
Ključne reči: restrukturiranje, angažovana sredstva, analiza, globalno tržište.
UVOD
Konkurentnost privrede jedne zemlje zavisi od konkurentnosti
njenih preduzeća. Konkurentnost preduzeća zavisi od njihove sposobnosti
da se prilagođavaju zahtevima globalnog tržišta. Ukoliko preduzeće ne vrši
permanentno prilagođavanje promenjenim uslovima na tržištu, ono zapada
u različite probleme koji mogu biti manje ili više složeni. Ovi problemi se
direktno odražavaju na poslovanje, a samim tim i na konkurentnost
preduzeća. Nastale poremećaje u poslovanju potrebno je kontinualno rešiti
i izabrati najbolji način njihovog otklanjanja. Proces restrukturiranja
preduzeća obuhvata niz različitih aktivnosti sprovođenih u cilju oporavka i
poboljšanja konkurentnosti preduzeća. Način i metode restrukturiranja
zavisiće od suštine samog problema sa kojim se preduzeće susreće.
223
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (223-230)
Restrukturiranje predstavlja složeni proces koji nije lako sprovesti i
koji zahteva značajna sredstva. Koristi od restrukturiranja preduzeća
neophodno je posmatrati u odnosu na troškove sprovođenja procesa
restrukturiranja. Ekonomski opravdano restrukturiranje je takvo ako su
potencijalne koristi od njegovog sprovođenja veće od troškova potrebnih
za sprovođenje samog procesa.
Obezbeđenje sredstava za ulaganje i redovno poslovanje spada u
glavne poteškoće gotovo svih privrednih delatnosti.1 Obim i vreme
angažovanja sredstava čini bitan faktor za ekonomsko stanje preduzeća u
restrukturiranju. Angažovana sredstva postaju element ekonomske
komponente i činilac ekonomskog kvaliteta finalnog proizvoda.
Na ekonomsko stanje preduzeća i angažovana sredstva utiče
optimalizacija obima angažovanih sredstava, odnosno angažovanje
sredstava neophodno za kontinuitet proizvodnje i prodaje; obim
proizvodnje i prodaje koji su u funkciji tražnje za proizvodima, a
optimalno se usklađuju sa planiranom dobiti; skraćenje vremena
angažovanja, koje se postiže konkurentskom snagom proizvoda,
produktivnošću u proizvodnji i skraćenju vremena prodaje. U celini,
preduzeće u restrukturiranju mora uvek težiti održavanju kvaliteta svojih
proizvoda i kontinuelno utiče na optimalizaciju sume angažovanih
sredstava i skraćenje vremena njihovog angažovanja.
OBIM ANGAŽOVANJA SREDSTAVA PREDUZEĆA U
RESTRUKTURIRANJU
Trendovi globalizacije i koncentracije svakodnevno menjaju
konkurentsku scenu i pravila tržišne borbe: najbolja svetska preduzeća
postaju sve veća, udružujući se sa doječurašnjim konkurentima, potpuno
menjajući industrijske odnose.2 Restrukturiranje je proces koji se najčešće
sprovodi u proizvodnim preduzećima u tranziciji koja su zapala u
probleme, koji su se odrazili na pad ukupnog prihoda, a samim tim i na
dobit. U poslovanju svakog proizvodnog preduzeća dobit predstavlja
najvažniji ekonomski cilj i rezultat. Dobit nastaje kao krajnji ekonomski
cilj i uslovljen je delovanjem mnoštva faktora interne i eksterne prirode.
Svi ulazni elementi proizvodnje, kao i izlazni u vidu ekonomskih rezultata,
vezani su za proizvod. Kao što je proizvod glavni materijalni faktor
proizvodnje, tako je i dobit glavni ekonomski rezultat poslovanja. Na
visinu i dinamiku ostvarivanja dobiti utiču svi oni faktori koji utiču na
obim proizvodnje, cene, ukupan prihod, troškove, angažovana sredstva i
druge ekonomske veličine. Dobit je najvažniji faktor ekonomskog kvaliteta
proizvoda. Ona utiče na ekonomsko stanje proizvođača u smislu
ekonomskog kvaliteta proizvoda posredstvom sopstvene veličine,
1
Z. Kalinić, Ž. Vojinović, N. Žarković, “Životna osiguranja“,NUBL, Banja
Luka, 2012, str. 44.
2
Gligović D. (2010), Inovacije u funkciji konkurentnosti preduzeća sa aspekta
globalizacije, USSE, br. 1, Novi Sad, str. 395.
224
Vukasović D., Kovačević Ž.: ZNAČAJ ANALIZE ANG. SREDSTAVA ...
dinamikom ostvarivanja po periodima u toku godine i usmeravanja njene
raspodele. U stvaranju dobiti osnovicu čini uvećanje obima proizvodnje i
prodaje, smanjenje troškova, podizanje nivoa produktivnosti, skraćenje
vremena angažovanja sredstava, povećanje ekonomičnosti i profitabilnosti,
tj. optimalizacije angažovanih sredstava.
Detaljnom analizom kretanja pojedinih oblika angažovanja obrtnih
sredstava, može se zaključiti da postoji logička veza između njih.
Smanjenje novčanog oblika po pravilu je praćeno povećanjem jedne od
pozicija iz ostalih oblika angažovanja, što je najčešći slučaj, ali ne i jedini.
Postoji velika verovatnoća da će se oscilacije u obimu angažovanja obrtnih
sredstava u jednom obliku pojaviti u drugim oblicima. Oscilacije u
oblicima angažovanja mogu biti relativno velike, a da ukupan obim
angažovanja sredstava bude stabilan. U toku godine može doći do
transformacije obrtnih sredstava iz jednog oblika u drugi, ali ne i do
krupnijih poremećaja u ukupnim angažovanim srestvima. Stoga analizu
treba istovremeno voditi induktivnim i deduktivnim putem. Ukoliko je
odstupanje veće, to će biti veći poremećaji, koji će zahtevati dodatne izvore
finansiranja najčešće u obliku angažovanja kratkoročnih tuđih sredstava.
Analizom dinamike angažovanja obrtnih sredstava po oblicima
angažovanja, dolazimo do informacija da li preduzeće u restrukturiranju
ima mogućnosti da raspolaže novčanim sredstvima u onom obimu koji je
potreban za održavanje tekuće likvidnosti. Ukoliko ono racionalno
raspolaže sredstvima, to znači da je njegova finansijska funkcija uspešno
organizovana. Predstavlja činjenicu da novčana sredstva nisu idealno
mobilna, te da se često iz uzroka opreznosti, na početku i na kraju godine
na računima javlja i jedna količina novčanih sredstava van funkcije kao
suvišna. Ona se međutim tada mogu uključiti u bankarski mehanizam.
Slična je situacija sa angažovanjem sredstava u obliku materijala kod kojih
je vidan skok kada se vrši obezbeđenje repromaterijala, a to znači da po
prirodnom toku reprodukcije dolazi do povećanja angažovanja sredstava u
ovom obliku. Nakon toga se proizvodnja u toku permanentno povećava sve
dok se ne okonča i transformiše u gotov proizvod. U tom momentu
praktično nema angažovanih sredstava u proizvodnji u toku. Ona se
preobražavaju u gotove proizvode, da bi se već u narednom periodu našla
na poziciji potraživanja od kupaca. Stvari imaju logičan tok, a povremena
povećanja u angažovanju sredstava tehnološki su uslovljena. Iskakanje
izvan ovih okvira dokaz je da se u procesu raspolaganja kapitalom ne
postupa na odgovarajući način. Da bismo zaokružili analizu načina
korišćenja obrtnih sredstava, treba sagledati i pasivu preduzeća u
restrukturiranju. Analizom dinamike pasive dolazi se do zaključka da je
ona čvrsto povezana sa aktivom, te da se njihova kretanja međusobno u
svemu usklađuju. Povećanje aktive moguće je samo ako su obezbeđeni
izvori finansiranja, bilo sopstveni ili tuđi. Do povećanja aktive dolazi
sukcesivno i ono je moguće samo ukoliko se pojave dopunski tuđi izvori
finansiranja, krediti, koji su u restrukturiranju dominantni finansijski izvor.
225
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (223-230)
Politika proizvodnje predstavlja značajan faktor koji utiče na
potreban nivo vrednosti angažovanja sredstava. Veliki broj preduzeća ima
sezonsku proizvodnju, što znači promene u obimu prodaje. Zato se javlja
dilema da li prilagođavati obim proizvodnje oscilacijama na tržištu, ili
proizvoditi ravnomerno. Preduzećima su u suštini na raspolaganju dve
alternative. Prva je da se proizvodnja u toku godine prilagodi
mogućnostima isporuke proizvoda kupcima. Pretpostavka za to je
neravnomeran obim proizvodnje i njeno sezonsko osciliranje, uz
istovremeno prilagođavanje zaliha materijala i gotovih proizvoda režimu
prodaje. Prodaji sa takvim karakteristikama, istovremeno se prilagođava
korišćenje kapaciteta i ljudskih resursa, kao i obim serija proizvoda, ova
alternativa zahteva manji obim angažovanih sredstava. Druga alternativa je
da se proizvodi ravnomerno, uz puno ujednačeno korišćenje kapaciteta i
radnih potencijala, ali uz gomilanje zaliha materijala i gotovih proizvoda.
Menadžment preduzeća u restrukturiranju, koji se odluči za takav način
proizvodnje, ima mogućnost većih pojedinačnih nabavki materijala i
dobijanje određenih benefita po tom osnovu, kao što su popusti, rabati,
bolji uslovi plaćanja i slično. Korišćenje jedne ili druge alternative su
različite između preduzeća, zavisno od delatnosti kojoj pripadaju.
Proizvodno preduzeće u restrukturiranju teži da mu obim angažovanja sredstava u jednom ciklusu reprodukcije, bude optimalan. Taj obim
angažovanih sredstava obezbeđuje kontinuitet proizvodnje i njen obim koji
diktira obim prodaje. Što znači da obim proizvodnje i prodaje uslovljava
prihvatanje proizvoda od strane tržišta. Zbog toga proizvođač ne može ići
na smanjenje angažovanih sredstava koje bi ugrozilo proizvodnju. Može
se, međutim, skratiti vreme angažovanja sredstava brzom distribucijom i
prodajom proizvoda. Na ovo značajno može uticati kvalitetan
menadžment, ukoliko stvori kvalitetne i konkurentne proizvode, koje će
potrošači brzo prihvatiti. Ukoliko menadžment preduzeća u restrukturiranju održi uspešne proizvode, čija će prodaja i proizvodnja stalno da rastu,
povećavaće se i suma angažovanih sredstava. Rast obima proizvodnje i
prodaje ujedno znači i rast dobiti, što znači da je delovanje menadžmenta u
tom smislu pozitivno, jer je obim proizvodnje i prodaje, a time i dobit, u
porastu. Rast sume angažovanih sredstava, uslovljen rastom obima
proizvodnje i prodaje, kompenzira se rastom dobiti. To nastaje kao
posledica povećanja koeficijenta obrta angažovanih sredstava zbog brzog
obrta. U procesu restrukturiranja uvek se teži skraćenju vremena
angažovanja. To skraćenje direktno uslovljava povećanje koeficijenta obrta
sredstava. Ovo, dalje, uslovljava rast dobiti, čime se ostvaruje najvažniji
ekonomski cilj proizvođača. Vreme angažovanja sredstava se skraćuje i
izradom kvalitetnih proizvoda. Takvi proizvodi se brzo prodaju, vreme
angažovanja sredstava se skraćuje, dobit raste, a preko nje preduzeće
ostvaruje i druge ekonomske ciljeve.
226
Vukasović D., Kovačević Ž.: ZNAČAJ ANALIZE ANG. SREDSTAVA ...
SANACIJA I RESTRUKTURIRANJE PREDUZEĆA
Savremeno poslovno okruženje se može okarakterisati kao veoma
kompleksno. Brojni interni i eksterni faktori utiču na poslovanje preduzeća.
U svoj toj kompleksnosti preduzeće treba da iznađe mogućnost da stvori
komparativne prednosti u odnosu na konkurente i na taj način postane
prepoznatljivo na tržištu. Taj zadatak nije lako ispuniti, jer se na tom putu
nalazi mnoštvo prepreka različite prirode. Od uspešnosti samog preduzeća
da se bori sa problemima tokom svog životnog ciklusa, zavisiće i njegova
efikasnost. Odgovornost za probleme u poslovanju je na menadžmentu
preduzeća, tako da je on taj koji treba da pronađe način za izlazak iz
problema. Menadžment često nije u stanju da sagleda prave uzroke krize
poslovanja, tako da se može desiti da su mere koje povodom krize
preduzima neadekvatne i još više pogoršavaju stanje u preduzeću.
Pri obrađivanju strategije sanacije, pre svega treba uzeti u obzir
tržište. Uticaji tržišta na preduzeće su višestruki. Preduzeće je kao tržišna
institucija izloženo kompleksnom delovanju tržišta na kojem se ono nalazi,
ostvarujući povoljniju ili manje poželjnu poziciju na njemu. Tržište je
konačni verifikator svih napora koje preduzeće čini obavljajući svoju
funkciju. Preduzeće na tržištu uspostavlja kontakte sa dobavljačima na
jednoj i sa kupcima na drugoj strani. Uspešnost u izvršavanju zadataka
preduzeća, kao odnos između ostvarenih rezultata i učinjenih ulaganja, je
uslovljena tržištem, često na taj način, da tržište ima presudan uticaj na
uspešnost. Preduzeće se na tržištu vrednuje, na tržištu pribavlja finansijska
sredstva i susreće svoje konkurente. Po pravilu već prve teškoće u
poslovanju preduzeća tržište registruje i šalje preduzeću upozoravajuće
signale, koji označavaju neophodnost nekih promena u preduzeću, odnosno
neophodnost preduzimanja interventnih akcija. Kratkoročni poremećaji na
tržištu, kao i ciklična kretanja, ne predstavljaju poremećaje koji
uslovljavaju restrukturiranje preduzeća. Ali promene na tržištu koje su
trajnijeg karaktera, kao što su pojava novih konkurenata, pojava novih
proizvoda, kojima se zadovoljava ista potreba, novi tehnološki procesi i
novi materijali za proizvodnju istog proizvoda, trajno smanjenje tražnje ili
čak mogućnost gašenja određene potrebe, predstavljaju stanja iz kojih
preduzeća mogu izaći samo restrukturiranjem.
Prilikom sanacije preduzeća, u zavisnosti od stepena opasnosti i
mera potencijala odbrane, može se izabrati jedna od sledećih strategija:3
1. Strategija udaljavanja sa tržišta,
2. Strategija mogućnosti kooperacije,
3. Strategija subvencija i protekcionizma,
4. Strategije borbe na tržištu.
3
Nidžara Bedenik Osmanagić, „Kriza kao šansa“, Školska knjiga, Zagreb, 2003,
str. 194.
227
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (223-230)
Izbor pojedine strategije znači i odabir određenog sadržaja i strukture. Saniranje preduzeća je često povezano sa promenom strukture, i to
na inicijativu vlasnika i menadžmenta.
Uopšteno posmatrajući, može se reći da postoji jedan osnovni
razlog zbog kojeg bi se trebao pokrenuti proces restrukturiranja preduzeća.
To su loše performanse preduzeća. Ukoliko se dođe u situaciju da
preduzeće ne daje očekivane efekte, potrebno je sprovesti analizu radi
spoznaje sadašnjih i potencijalnih uzroka stanja u kojem se preduzeće
trenutno nalazi.
Razlozi lošeg funkcionisanja preduzeća su brojni:4
 Neadekvatna struktura aktive;
 Neadekvatna struktura izvora sredstava;
 Neadekvatan proizvodni/ uslužni program;
 Loša kadrovska struktura...
Često se ovi problemi javljaju istovremeno i važno je ustanoviti da
li se radi o dubokim anomalijama ili pak o problemima koje je moguće
rešiti kroz tekuću poslovnu politiku. Ukoliko se radi o značajnijim
problemima, potrebno je istražiti same uzroke i krenuti u proces njihovog
otklanjanja kroz proces restrukturiranja preduzeća. U procesu privatizacije
u tranzicionim ekonomijama često se javlja potreba za restrukturiranjem.
Privatizacija je izuzetno složen proces, kao koncept, i mnogo je
lakše braniti opravdanost potrebe privatizacije, nego sprovesti postupak.5
Ako se desi da privatizacija ne bude uspešna, ulazi se u restrukturiranje.
U ovaj proces se ne ulazi bez odluke organa upravljanja preduzeća,
odnosno za život preduzeća zainteresovanih subjekata. Restrukturiranje
preduzeća se izvodi po usvojenom planu, odnosno programu u etapama ili
fazama – korak po korak, pri čemu se u svakoj narednoj fazi uključuje sve
veći broj subjekata. To je lanac promena u kojem prethodno izvršene
promene najčešće uspostavljaju buduće, mada često i veći broj promena
izvodi istovremeno. Preduzeća zbog složenosti ovog procesa često koriste
usluge konsultantskih i ekspertskih organizacija za izradu programa
restrukturiranja, dok se u samom preduzeću angažuju svi kreativni
potencijali radi efikasnog obavljanja ovih poslova. Restrukturiranje se
mora izvesti u što kraćem vremenskom periodu i uz što manje napora.
Efikasnost sprovođenja procesa restrukturiranja je u direktnoj funkciji
vremena potrebno za restrukturiranje. To znači da se preduzeće i u
obavljanju ovih poslova pridržava delovanja ekonomskih principa,
odnosno osnovnim principima racionalnosti delovanja.
4
Grupa autora, „Crisis management – Master the skills to prevent disasters“,
Hardvard business essential, 2004, str. 38.
5
Novaković S. i dr., „Aspekti finansijskog kriminala u tranziciji“, „Pravo i
politika“, FEPPS, Novi Sad, 2011, str. 182.
228
Vukasović D., Kovačević Ž.: ZNAČAJ ANALIZE ANG. SREDSTAVA ...
Sa stanovišta vremenskog trajanja uticaja pojedinih faktora na
restrukturiranje oni se mogu podeliti na faktore koji:
 deluju na preduzeće i njihove organe odlučivanja pre opredeljivanja za restrukturiranje,
 uslovljavaju donošenje odluke o restrukturiranju, i
 deluju samo u jednoj fazi, u nekoliko faza ili u celom procesu
sprovođenja restrukturiranja preduzeća.
Od izuzetnog značaja je i podela faktora restrukturiranja na one
koji pospešuju i one koji ograničavaju proces restrukturiranja preduzeća.
Zbog mogućnosti različitih uticaja pojedinih faktora u pojedinim
slučajevima restrukturiranja i u pojedinim fazama tog procesa i kod
pojedinih preduzeća, indentifikovanju faktora restrukturiranja i ispitivanja
njihovog dejstva, najracionalnije je pristupiti, najpre analitički,
pojedinačno uz ispitivanje njihovog dejstva. Tek u drugom koraku se
prilazi ispitivanju njihovih zajedničkih uticaja u različitim kombinacijama i
njihovom sintetizovanju prema karakteru dejstva.
Iako je restrukturiranje proces koji se tiče svih podstruktura
preduzeća, a time i celog sistema, preduzeće u svom restrukturiranju ne
ruši prethodno izgrađene podstrukture, niti razgrađuje ono što je dobro i što
se mora racionalno uklopiti i ugraditi u novu strukturu. Iz postojećeg
sistema mogu se, uz određene korekcije, pojedini segmenti ugraditi u
novoizgrađenu strukturu sistema, pod uslovom da ima svoje mesto i svoje
funkcije, čijim izvršavanjem će davati doprinos ostvarenju ciljeva
restrukturiranog preduzeća.
ZAKLJUČAK
Angažovanje sredstava u preduzeću u restrukturiranju podrazumeva ulaganje materijala, sredstava za rad i živog rada, radi izrade
proizvoda i njihovog prometa. Ukoliko je angažovana suma sredstava veća,
to angažovanje je, kao ekonomska pojava, od većeg značaja za kvalitet
ekonomije u prizvodnji i poslovanju, i obrnuto. Visina angažovanih
sredstava predstavlja relevantnu kategoriju za kvalitet ekonomije
proizvođača u svim onim slučajevima u kojima je kvalitet ekonomije
uslovljen tim angažovanjem. Naročito su važni visina angažovanih
sredstava i vreme angažovanja. Visina angažovanih sredstava, zajedno sa
vremenom angažovanja, utiče na koeficijent obrta sredstava. Sam
angažovani obim sredstava bez vremena angažovanja malo ili ništa ne
govori o kvalitetu ekonomije konkretnog proizvođača. Preduzeće u
restauriranju angažovanje sredstava počinje samim ulaganjem, tj.
trenutkom blokiranja, a prestaje trenutkom oslobađanja, odnosno
deblokiranjem sredstava. Period između blokiranja i deblokiranja čini
vreme angažovanja sredstava, odnosno prodaje proizvoda na tržištu.
Preduzeću u restrukturiranju je u interesu da mu u svakom trenutku suma
angažovanih sredstava bude optimalna i da vreme angažovanja bude što je
moguće kraće. Cilj angažovanja sredstava preduzeća u restrukturisanju je
229
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (223-230)
održavanje kontinuiteta u proizvodnji i poslovanju. Bez dovoljno
angažovanih sredstava dolazilo bi do većih ili manjih prekida u
proizvodnji. Ali, sredstva se mogu kontinuirano angažovati samo ako
proizvođač poseduje u svom asortimanu proizvode koji se mogu
kontinuirano proizvoditi. Kontinuitet proizvodnje preduzeća u restrukturiranju uslovljen je adekvatnim prihvatanjem proizvoda od strane tržišta, tj.
potrošača.
THE IMPORTANCE OF ANALYSIS OF CORPORATE ASSETS
INVOLVED IN RESTRUCTURING
Dragan Vukasović PhD, Senior Lecturer &Željko Kovačević PhD Senior
Lecturer
Abstract: The process of restructuring has been crucial for the company in
transition economies were opening and turning the economy to the global market found
itself in serious trouble. The process of restructuring must provide competitive ability
in the global market for company. The extent to which the restructuring actually
achieve mentioned goal will depend mostly on the ability of managers to implement the
restructuring process, the quality of their analysis of the current situation in the
company and the vision of development in the near future.
In the company, management analysing involved assets, and than they come
up with an answer to the questions about related to the total volume of assets involved
in the business. They need to examine the structure of the commitment of funds by the
forms in which it is expressed. It is necessary to bear in mind the different dynamical
state involved assets during the year. This conditions is take as a monthly review of
assets by type of engagement.
Key words: restructuring, involved assets, analysis, global market.
LITERATURA
1.
Cherunilam, F. (2008): International Economics, Tata McGraw-HILL, New
Delhi
2. Ehrhart, M. C., Brigham E. F. (2011): Corporate Finance: A Focused
Approach, Fourth Edition, South – Western Cengage Learning
3. Gligović D. (2010): Inovacije u funkciji konkurentnosti preduzeća sa aspekta
globalizacije, USSE, br. 1., Novi Sad
4. Grupa autora (2004): „Crisis management – Master the skills to prevent
disasters“, Hardvard business essential
5. Guttmann, R. (2012): Financial Regulation: Why and How, Institut Veblen
Pour Les Reformes Economiques
6. Hee Jin Noh (2010): Financial Strategy to Accelerate Innovation for Green
Growth, Korea Caritac Market Institute
7. Kalinić Z., Vojinović Ž., Žarković N. (2012): “Životna osiguranja“, NUBL,
Banja Luka
8. Novaković S i dr. (2011): „Aspekti finansijskog kriminala u
tranziciji“,„Pravo i politika“, FEPPS, Novi Sad
9. Osmanagić Nidžara Bedenik (2003): „Kriza kao šansa“, Školska knjiga,
Zagreb
10. Reinert, K. And Ramkishen, R. (ed. By) (2011): The Princeton Encyclopedia
of the World Economy, Princetown University Press, Oxfordshire
230
Vojinović Ž.: PREUZIMANJE RIZIKA I POSLOVA OSIGURANJA ...
Pregledni rad
UDK 368.023.5
DOI br.107251/SVR1306231V
COBISS.BH-ID 3692568
PREUZIMANJE RIZIKA I POSLOVA
OSIGURANJA U REOSIGURANJU
Doc. dr Željko Vojinović
Nezavisni univerzitet Banja Luka
Apstrakt: Osiguravajuće kompanije u svom poslovanju sreću se sa različitim
rizicima koji ih upućuju na potrebu traženja sigurnosti. Preuzimanje rizika od klijenata
predstavlja samo po sebi opasnost za osiguravajuća preduzeća, a pored toga prete im i
druge opasnosti kao što je rizik poslovanja, ulaganja, usklađivanja sa zakonskom
regulativom i drugi rizici.
Osiguravači tako sigurnost traže i nalaze u uzajamnosti i povezanosti,
solidarnosti i podeli rizika među sobom kroz sistem reosiguranja. Reosiguranje svoj
nastanak i postojanost duguje činjenici da ni jedno društvo za osiguranje ne može ili ne
želi samo nositi sve rizike koje je preuzelo. Isto tako niti jedno nacionalno tržište
osiguranja ne zadržava sve preuzete rizike, već ih djelimično prenosi na svjetsko tržište
reosiguranja. Drugim riječima, reosiguranje kao instrument dodatne diversifikacije
rizika nezaobilazna je potreba svakog društva za osiguranje i važan sastavni deo svakog
nacionalnog tržišta osiguranja.
Osiguravajuće društvo se reosigurava kod jednog reosiguravača, a taj prenosi
dalje, ne jednom, već desetinama reosiguravača - svakome tek nekoliko postotaka ili
čak promila rizika. Time se bitno umanjuje takozvani rizik likvidnosti osiguravača, tj.
opasnost da reosiguravač neće biti finansijski sposoban da isplati neku veliku štetu
budući da rizik nije na jednom, već na desetinama reosiguravača.
Osiguravači čiji su portfoliji izloženi katastrofalnim događajima, kao što su
oluje, poplave, požari ili zemljotresi, imaju jaku potrebu za pokrićem reosiguranja kod
većih i snažnijih i ekonomski moćnijih reosiguravajućih kompanija ili kuća.
Ključne reči: osiguranje, rizik, reosiguranje, portfelj, samopridržaj.
UVOD
Osnovnim pristupima riziku smatraju se načela da ne treba
rizikovati puno radi malo i da ne treba dozvoliti sebi gubitak veći od onoga
koji sebi možemo priuštiti. Tako i osiguravajuće kuće treba da posmatraju
svoj poslovni život kao najveći nosioci rizika, tj. kroz mogućnosti
nastajanja događaja koji izazivaju ekonomsku štetu ili su pogubni za
zdravlje i psihofizičke sposobnosti ljudi.
Tako se pojavilo reosiguranje, mehanizam zaštite osiguravača.
Reosiguranje je ponovno osiguranje preuzetih rizika od direktnog
231
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (231-241)
osiguravača, pa kažemo da je reosiguranje, u stvari, osiguranje osiguravača. Reosiguranik je društvo za osiguranje čiji su rizici osiguranja
reosigurani u cjelini ili jednim dijelom. Reosiguravač je u osnovi društvo
koje vrši djelatnost reosiguranja.
Reosiguranje je od nezamjenjive važnosti za sigurnost poslovanja
osiguravača, jer on putem reosiguranja povećava kapacitet preuzimanja
rizika u osiguranju, štiti sopstvenu sigurnost i sigurnost svojih osiguranika.
Reosiguranju nije cilj zaštita osiguravača u slučaju niže ostvarenog prihoda
iz ulaganja sredstava od planiranog ili od nečekivanog povećanja troškova,
nego pokriće rizika iz sklopljenog ugovora. Međutim, ne postoji
reosiguranje koje bi osiguravača zaštitilo od svih mogućih odstupanja u
veličini šteta u njegovu portfoliju, jer svaki oblik reosiguranja daje
optimalnu zaštitu samo kod pojedinih vrsta rizika.
Reosiguranje predstavlja vertikalnu podjelu rizika, gdje se ne
mijenja odnos osiguranik-osiguravač. Reosiguranjem, osiguravač (cedent)
prenosi višak rizika iznad svog pridržaja na reosiguravača (cesionara), a
osiguranik niti zna niti mora znati da postoji reosiguranje, jer svoja prava
direktno ostvaruje od svog osiguravača. Samopridržaj je deo osigurane
sume ili deo štete koju osiguravač zadržava kod pojedinog osiguranja i ne
pokriva ga dodatnim reosiguravanjem. Visinu samopridržaja određuje sam
osiguravač, a obično se određuje u postotku od osigurane sume i do
određenog limita, ali se može ugovoriti i u apsolutnom iznosu.
OSIGURANJE I SAMOPRIDRŽAJ
Rizik koji prihvata jedna kompanija naziva se bruto rizik, a dio
koji zadržava za sebe (poslije reosiguranja) naziva se neto osiguranje, tj.
samopridržaj. Samopridržaj je deo osigurane svote ili svote pod rizikom
kod svakog pojedinog rizika, koji osiguravač ne predaje u reosiguranje.
Samopridržaj se može definisati i kao ograničenje obaveze osiguravača u
odnosu na visinu štete u ugovorenom procentu, zbog čega se samopridržaj
nekad naziva i „proporcionalnom franšizom“.
Pod samopridržajem se u suštini podrazumijeva sopstvena
mogućnost osiguravača na snošenje štete. Ovim se reosiguravaču dokazuje
ekonomski interes osiguravača u tom poslu. Maksimum obaveza utvrđuje
se prema prirodi osiguranja, vrsti rizika, brojnosti osiguranih predmeta
(veličini portfolija), veličini i strukturi premije, visini sredstava sigurnosti i
drugih elemeneta.
U tehnici osiguranja potrebno je unapred utvrditi veličinu rizika
koju osiguravač može pokriti sopstvenim sredstvima i ona se mora uklapati
u strukturu portfelja određene vrste osiguranja, tj. da je adekvatna
prosečnoj veličini homogenosti rizika, tako da bi se omogućilo ekonomsko
izravnavanje rizika.1
1
232
V. Petranović, “Osiguranje i reosiguranje“, Informator, Zagreb, 1984, str. 66.
Vojinović Ž.: PREUZIMANJE RIZIKA I POSLOVA OSIGURANJA ...
Elementi potrebni za utvrđivanje visine samopridržaja specifični su
za različite vrste osiguranja, ali zajednička im je svrha određivanja
maksimalnog kapaciteta za pokriće rizika vlastitim raspoloživim
sredstvima osiguravača. Ovdje se postavlja pitanje: koji je to dio
osiguranog rizika kojeg osiguravajuća kompanija može zadržati za sebe?
Ovu odluku donosi svaka osiguravajuća kompanija za sebe prema
pravilima struke i metodama aktuarske matematike, te sastavlja tablice
maksimalnog pokrića. Odlučujući faktori koji određuju visinu rizika koji
osiguravajuća kompanija može zadržati za sebe su: finansijski kapacitet i
tehnički kapacitet.
Finansijski kapacitet osiguravača meri se prema rezervama kojima
raspolaže. Tehnički kapacitet određen je veličinom i strukturom
(homogenošću) zajednice rizika koja predstavlja portfolio osiguranja
osiguravajuće kompanije. Oba ova faktora su u direktnoj srazmeri sa
visinom samopridržaja. Ako se rezerve i portfelj povećavaju, srazmerno se
povećava i visina samopridržaja.
Kada se utvrđuje visina samopridržaja polazi se od osnovnih
faktora koji se primenjuju, a to su: stavovi top-menadžmenta, finansijska
snaga osiguravajuće kompanije, disperzija portfolija osiguravajuće
kompanije, profitabilnost osiguravajuće kompanije, određenih strategija
osiguravajuće kompanije, (ne)izbalansiranost rizika, cena i alternativne
forme reosiguranja.
Visina samopridržaja donosi se od strane vrha, top-menadžmenta,
na osnovu čega se vidi i njihov stav prema riziku. Ovdje se može zaključiti
da li se radi o konzervativnom menadžmentu čija je spremnost na rizik
manja ili smelijem, čija je sklonost ka riziku veća. Finansijska snaga
kompanije predstavlja obim finansijskih sredstava kojima osiguravajuća
kompanija raspolaže i koji direktno utiče na visinu obaveza koje
osiguravač može da apsorbuje.
Najčešća formula za izračunavanje veličine samopridržaja jeste:
SAMOPRIDRŽAJ=KAPITAL X SPREMNOST NA RIZIK X
PROFITABILNOST
Profitabilnost osiguravajuće kompanije je u pozitivnoj korelaciji sa
visinom rizika kojeg osiguravajuća kompanija može zadržati za sebe. Ako
osiguravač ostvaruje pozitivan finansijski rezultat, odnosno ako mu se
profit iz godine u godinu povećava, onda je on u mogućnosti da povećava i
visinu samopridržaja.
Za izračun samopridržaja služe matematičko-statističke metode
obrade potrebnih podataka u određenom razdoblju. U tu svrhu potrebno je
utvrditi ukupnu godišnju riziko premiju, stopu doplatka za sigurnost,
rezerve sigurnosti, ukupni iznos očekivanih šteta u portfoliju, te iznos šteta
koji se mogu pokriti raspoloživim sredstvima.
Finansijski pokazatelji pripadaju najpoznatijim i najraširenijim
analitičkim sredstvima finansijske analize. Pokazatelj je racionalan ili
233
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (231-241)
odnosni broj, što podrazumeva da se jedna ekonomska veličina stavlja u
odnos sa drugom ekonomskom veličinom. S obzirom na vremensku
dimenziju, finansijske pokazatelje možemo podeliti u dve grupe. Jedna
grupa razmatra finansijske pokazatelje poslovanja preduzeća u okviru
određenog perioda od godinu dana i zasniva se na podacima iz bilansa
uspeha. Druga grupa finansijskih pokazatelja odnosi se na tačno određeni
trenutak, koji se podudara sa datumom sastavljanja bilansa stanja i
prikazuje finansijski položaj preduzeća na taj dan.2
Značaj praćenja finansijskih pokazatelja, izveštavanje kroz
obavezne godišnje i trenutne periodične izveštaje, jako je bitno za
osiguravajuća preduzeća. Pokazateljima i rezultatima poslovanja mnogo
uspešnije možemo odrediti veličinu samopridržaja i na taj način
adekvatnije odrediti sopstvene mogućnosti za ostvarivanje profita, ne
ulazeći u opasnu zonu velikih rizika gubitka i za delatnost osiguranja
pogubnog gubitka poverenja i klijenata.
REOSIGURANJE
Različiti autori na različite načine prilaze pojmu reosiguranja.
Najkraća definicija pojma reosiguranja jeste da je to osiguranje osiguranja.
U svakom slučaju reosiguranje ne bi postojalo da ne postoji osiguranje.
Preduslov ugovora o reosiguranju jeste ugovor o osiguranju.
Na najjednostavnije razumevanje pojma reosiguranja ukazuje samo
korištenje reči „re“, koja implicira da se nešto ponovno događa, u ovom
slučaju javlja se osiguranje rizika već prihvaćenih u osiguravajuće pokriće.
Naime, reosiguranje predstavlja produžetak koncepta osiguranja u smislu
da ono omogućava transferisanje rizika u celosti ili delova rizika za koje
već postoji osiguravačeva obaveza.3
Reosiguravač preuzima deo obaveze u određenom riziku. Reosiguravač koji uživa ugled snažne, bogate i dobro organizovane kompanije, u
čiju stručnost imaju poverenja i drugi reosiguravači i koji preuzima najveći
deo rizika, zove se lider. Ukoliko reosiguravač preuzme ceo rizik, pa ga
onda deli drugim reosiguravačima, taj proces prenošenja rizika zovemo
retrocesija, a reosiguravače koji preuzimaju rizik od reosiguravača lidera,
zovemo retrocesionari.
Reosiguranje je veoma značajno sa stanovišta odliva sredstava, pa
je važno da reosiguravajuće kuće na nivou nacionalne privrede u tom
smislu izvrše međusobnu razmenu, po mogućnosti srodnih rizika, pa da se
tek nakon toga pristupa „izvozu“ preostalog dela rizika u inostranstvo.
Upravo iz tog razloga potrebno je da prva diversifikacija rizika u prostoru
bude na nivou nacionalne ekonomije.
2
D. Vukasović, Ž. Vojinović, “Finansijska analiza“, NUBL, Banja Luka, 2010,
str. 161.
3
Lloyd's of London, What is reinsurance?, www.lloyds.com
234
Vojinović Ž.: PREUZIMANJE RIZIKA I POSLOVA OSIGURANJA ...
Razlozi zbog kojih se osiguravajuće kompanije odlučuju na
reosiguranje čime prenose dio rizika na reosiguravača, ali mu ustupaju i
dio premije su:
• Stabilizovanje obaveza za isplatu šteta, fluktuacije šteta
negativno se odražavaju na profitabilnost i solventnost osiguravača.
Fluktuacija šteta obično je izazvana nekim od faktora, kao što su: visoke
individualne štete, akumulacija šteta po jednom događaju, akumulacija
šteta u jednoj godini.
• Fleksibilnost u preuzimanju rizika i povećanje kapaciteta
sklapanja osiguranja-osiguravač može preuzeti rizik koji inače ne bi mogao
preuzeti, jer prelazi njegov kapacitet, i to čini zbog toga jer mu je neki
klijent ili broker važan. Ovim, osiguravač stvara poverenje osiguranika,
povećava svoju konkurentsku sposobnost kao i opseg poslovanja.
• Finansijski razlozi ukazuju da se mnoga reosiguranja zaključuju
radi povećanja osiguravačevog obima poslovanja. Uz određenu minimalnu
granicu solventnosti, koju određuje državni organ, osiguravač može
reosiguranjem povećati svoj kapacitet, što bez takvog pokrića ne bi mogao.
• Tehnička i druga pomoć koju pružaju reosiguravači - velike
reosiguravajuće kompanije pružaju tehničku pomoć svojim klijentima pri
sklapanju osiguranja za velike i neuobičajene rizike, kao i pri likvidaciji
velikih šteta. Takođe školuju kadrove u osiguranju, organizuju računovodstvenu obradu i dr.
Reosiguranje možemo klasifikovati na više načina, počevši od
sadržaja, pojedinosti, načina pokrića, obaveznosti davanja rizika u
reosiguranje, tehnike predaje rizika u reosiguranje itd. Najvažnija i u praksi
najčešće korišćena podela reosiguranja jeste po kriterijumu prostorne
distribucuje rizika, na osnovu čega se reosiguranje deli na reosiguranje u
zemlji i reosiguranje u inostranstvu.
Distribucija sa stanovišta prihvata, odnosno predaje rizika u
reosiguranje, razlikuje aktivna i pasivna reosiguranja, a suština njihove
podele leži u aktivnosti pokrića cesionara i pasivnosti strane cedenta.
Dakle, ukoliko se vrši preuzimanje rizika u reosiguranje od strane
reosiguravača radi se o aktivnom reosiguranju. Osnovni interes svakog
reosiguravača je što širi obim poslova aktivnog reosiguranja, jer na taj
način u sopstvenom samopridržaju može da vrši veći odabir rizika i na toj
osnovi da formira sopstvene fondove, kako za pokriće troškova poslovanja,
tako i za stvaranje rezervi sigurnosti. U slučaju kada reosiguravač predaje
deo rizika u retrocesiju, radi se o pasivnom reosiguranju. Pasivnom
reosiguranju treba prilaziti sa određenom dozom opreza, u čijoj osnovi
treba da postoji dobro analizirana mogućnost pokrivanja rizika. Dok sa
jedne strane postoji mogućnost previše velikog odliva premije u slučaju
predaje u retrocesiju i onih delova rizika koje bi reosiguravač mogao
zadržati u sopstvenom samopridržaju, sa druge strane preti još veći rizik
ako reosiguravač zadrži za sebe više nego što mu njegove rezerve
sigurnosti dozvoljavaju.
235
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (231-241)
Osnovne vrste reosiguranja su proporcionalno i neproporcionalno
reosiguranje. Kod proporcionalnih reosiguranja, reosiguravač prihvata
fiksnu proporciju udela u mogućoj obavezi osiguravača iz ugovora o
osiguranju za proporcionalni deo premije. Kod neproporcionalnih
reosiguranja obaveza reosiguravača dolazi do izražaja samo u slučaju ako
šteta cedenta pređe u ranije ugovoreni iznos.
Proporcionalno reosiguranje može se ugovoriti kao:

kvotno reosiguranje,

reosiguranje viška svote ili svotno - eskcedentno
reosiguranje.
Neproporcionalno reosiguranje može se ugovoriti kao:

reosiguranje viška šteta,

reosiguranje tehničkog rezultata.
Ugovor o reosiguranju podrazumeva sledeći odnos osiguravača i
reosiguravača: “Jedna strana, reosiguravač, preuzima obavezu da drugoj
strani, osiguravaču, plati deo iznosa, ili čak i čitav iznos, koji je platio, ili
treba da plati osiguraniku ili osiguranicima, a osiguravač prima obavezu da
reosiguravaču plati određenu premiju.“4
Proporcionalni ugovori o reosiguranju. Kvotno reosiguranje je
najjednostavniji oblik proporcionalnog reosiguranja kojim cedent
reosigurava određenu proporciju svakog preuzetog rizika, bez obzira na
osiguranu svotu. Tako se u jednakoj proporciji deli premija i isplaćuje
šteta. Ako je npr. kvota p=15%, to znači da reosiguravač učestvuje u
svakoj šteti u određenom portfoliju s 15%, a reosiguravač sa 85%.
Ugovorom se predviđa na koji način se cediranje obavlja, vrste
osiguranja se reosiguravaju kao i geografski limiti i isključenja. Kvotno
reosiguranje redovno zaključuju: novi osiguravač, osiguravači koji uvode
neku novu vrstu osiguranja za koju nemaju iskustva. Kvotno reosiguranje
štiti ona portfolija ili njihove delove u kojim je udeo delimičnih šteta velik.
Ono ne dovodi do homogenizacije portfolija, a niti do izjednačavanja šteta.
Kod kvotnog reosiguranja redovno se isključuje iz pokrića deo portfolija
koji je reosiguran putem ugovora o ekscendentnom reosiguranju.
Osnovna prednost ovog oblika reosiguranja jeste jednostavnost
njegove primene u praksi. Kada je jednom ugovor zaključen, za njegovu
primenu nije potrebna velika administracija i stručna obrada. Cedent je
tako u mogućnosti preuzeti rizik, jer zna da će reosiguravač automatski
participirati u okviru preuzetog udela u eventualnim štetama. Tako
zajednička participacija pomiruje interese cedenta i cesionara, jer sudbinu
osiguravača snosi i reosiguravač.
Glavni nedostatak ovog reosiguranja je što reosiguranik ne može
birati rizik koji predaje u reosiguranje (mora predati i „dobre“ i „loše“
4
10.
236
I. Jankovec, “Ugovor o reosiguranju za uporedno pravo“, Beograd, 1968, str.
Vojinović Ž.: PREUZIMANJE RIZIKA I POSLOVA OSIGURANJA ...
rizike), pa stoga u reosiguranje odlaze i oni rizici koje bi cedent mogao
zadržati u samopridržaju. Tako dolazi do odliva sredstava iz osiguranja.
Reosiguranje viška svote (svotno - ekscendentno reosiguranje).
Ekscendentno reosiguranje pokriva dio rizika koji prelazi
samopridržaj osiguravača izražen u apsolutnom iznosu i stavljen u odnos
prema svoti osiguranja. Sve rizike kojima je svota osiguranja niža od
samopridržaja pokriva osiguravač. Limit ugovora određuje se kao umnožak
smopridržaja koji se označavaju kao maksimum ili maksime (linije).
MEHANIZAM REOSIGURANJA
Delatnost reosiguranja je po mnogo čemu specifičan posao. Na
poslove reosiguranja utiče veliki broj faktora, počevši od političkog i
privrednog sistema jedne zemlje, preko određene pravne regulative,
strukture privrede, pa do poslovne politike osiguravajućih kuća, broja
osiguravača, broja cesija i sl.
Ekonomski slabije zemlje, kao što je naša, gotovo po pravilu rade
pasivne poslove reosiguranja prema inostranstvu i bave se najvećim delom
izvozom rizika u reosiguranje, zadržavajući u sopstvenom pokriću
relativno mali deo portfelja reosiguranja.
Reosiguranje se obavlja na različite načine: pojedinačno za svaki
ugovor o osiguranju, ugovoreno za sve rizike u toku određenog
vremenskog perioda ili kao njihova kombinacija.
Postoje sledeće metode reosiguranja:
• Fakultativno reosiguranje je ujedno i najstariji oblik reosiguranja,
gde se svaki rizik pojedinačno ugovara u reosiguranje, a reosiguravač
slobodno odlučuje hoće li preuzeti rizik i u kojem obimu. Ovako
reosiguravač može pratiti visinu svojih obaveza po svakom riziku
pojedinačno ili grupi rizika. Ovo reosiguranje prilično je nesigurno za
cedenta, ali ipak se zadržalo u nekim slučajevima. Na primer:

kod velikih rizika,

kada se rizik nalazi izvan geografskog područja kojeg
pokriva postojeći ugovor o reosiguranju,

ako osigurana vrednost prelazi limit ugovora,

ako je rizik takav da ga reosiguravač ne želi preuzeti.
Nedostatak fakultativnog reosiguranja je u povećanim administrativnim troškovima i dužoj proceduri sklapanja ugovora, jer za svaki
rizik treba naći reosiguravača, zbog čega dolazi do kašnjenja u plasmanu
rizika. Kod ovog reosiguranja osiguravač nije dužan predati sva osiguranja
u reosiguranje, već samo teže rizike, a reosiguravač odobrava niže
provizije.
• Ugovoreno, obligatorno ili obavezno reosiguranje je obligatorno
po osnovu ugovora o reosiguranju. Sastoji se u sporazumu između
cedirajuće kompanije i jednog ili više reosiguravača kojima osiguravač
237
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (231-241)
cedira, a reosiguravač automatski prihvaća svako reosiguranje koje
zadovoljava uslove iz ugovora. Takvi ugovori obično sadrže:

početak reosiguranja za cedirane individualne rizike,

oblik reosiguranja i ograničenja iz ugovora,

vrste osiguranja koja pokriva,

izuzeća,

informacije o rizicima koji se cediraju,

postupak kod prijave i plaćanja šteta,

rok trajanja takvog ugovora,

klauzulu o arbitraži.
Zbog velikog rizika za reosiguravača u ovoj metodi reosiguranja,
on pre sklapanja ovog ugovora prikuplja informacije o osiguravaču, o
njegovoj politici sklapanja osiguranja i njegovim poslovnim rezultatima.
Fakultativno ugovorno reosiguranje je kombinovani ugovor gde cedent
može neki rizik cedirati, a reosiguravač je obavezan prihvatiti tako cedirani
rizik. Ovaj oblik reosiguranja nije tako atraktivan za reosiguravača.
• Pulovi za reosiguranje su udruženja osiguravača u kojima se po
unapred utvrđenom ključu raspodeljuju rizici na svakog člana pula.
Ukoliko bi preuzeti rizik premašio mogućnosti pokrića pula, pul zaključuje
reosiguranje na bazi viška šteta, u visini razlike nepokrivenog rizika.
Pulovi se mogu organizovati tako da pokrivaju osiguranja samo u
određenoj zemlji ili mogu imati međunarodni karakter, kao npr. arapski
regionalni pul za reosiguranje za sve zemlje te regije.
Pul za reosiguranje može poslovati na dva načina. Prvi je da pul
deluje kao poseban reosiguravač i da kao takav prima u pokriće delove od
svojih članova. U vođenju ovog pula učestvuju svi članovi ili predstavnici
država na područjima na kojima pul deluje.
Drugi način poslovanja je da se individualne kompanije jednostavno udružuju i dele u određenoj proporciji svoje poslove, dok jedna od
njih obavlja administrativnu i funkciju upravljanja.
Pulovi se mogu osnovati za velike rizike, nuklearne, naftne i
slične, ali to nisu pulovi u pravom smislu te reči, jer svaki član ograničava
visinu svog udela, a pul ne pokriva u potpunosti eventualno nastalu štetu.
TRŽIŠTE REOSIGURANJA U SVETU
Potreba za reosiguranjem javila se davne 1370. godine, kada je i
potpisan prvi ugovor o raspodeli rizika u Đenovi. Sklopljen je između
dvojice trgovaca kao reosiguravača i trećeg trgovca koji je zastupao
direktnog osiguravača, za potrebe osiguranja robe u prevozu od Đenove do
luke Sluys u Belgiji za deonicu puta koja se smatrala najopasnijom.
Poslednjih godina mnogo se toga promenilo na svetskom tržištu
reosiguranja. Nakon višegodišnjeg razdoblja „mekog“ tržišta, u kojem su
osiguravači mogli relativno lako plasirati svoje rizike vrhunskim
238
Vojinović Ž.: PREUZIMANJE RIZIKA I POSLOVA OSIGURANJA ...
reosiguravačima, uz prihvatljive cene, a reosiguravački kapaciteti koji su se
nudili na tržištu bili vrlo visoki, usledilo je sasvim drugačije razdoblje.
Prve naznake kraja „mekog“ tržišta primećene su već 2000.
godine, nakon što su oluje Lothar i Martin 1999. poharale delove Evrope.
Tržišta akcija i kapitala počela su 2000. godine ostvarivati niže prinose, što
je uticalo na prihode od ulaganja kako reosiguravača, tako i osiguravača,
koji su snažni institucionalni investitori. Reosiguravači se više nisu mogli
osloniti na tržište kapitala kao kompenzaciju za eventualne negativne
tehničke rezultate.
Nakon 11. septembra 2001. godine, tržište reosiguranja bitno se
promenilo. Osim što su osiguranja i reosiguranja bila pogođena velikom
štetom, još teži udarac pretrpeli su zbog lošeg stanja na svetskim berzama.
Posle tog datuma, poimanje rizika potpuno je promenjeno. Šteta izazvana
rušenjem Svetskog trgovinskog centra premašila je i najpesimističnija
očekivanja. To je bila ne samo najveća šteta u istoriji (trenutno se
procenjuje na oko 40 milijardi dolara), nego je zahvatila gotovo sve vrste
osiguranja. Oko dve trećine te štete plaćeno je iz reosiguranja. Osim dva
tornja Svetskog trgovinskog centra, najviših nebodera u New Yorku i
simbola američke ekonomske moći, srušeno je ili teže oštećeno još
pedesetak zgrada u okolini. Visina i razmer štete nastale u Svetskom
trgovinskom centru nametnuli su sasvim novu dimenziju opasnosti od
terorizma, što je promenilo gledanje na preuzimanje u osiguranje rizika
terorizma. Dotadašnje shvatanje pojma maksimalne moguće štete postalo
je upitno. Pri određivanju maksimalne moguće štete uzimale su se u obzir
normalne okolnosti, te činjenica da šteta u određenoj meri može biti
ograničena preventivnim radnjama. Većina reosiguravača odgovorila je
uvođenjem klauzule o isključenju terorizma.
Danas, dvanaest godina posle, od terorizma se ipak moguće
osigurati, ali u relativno ograničenim uslovima, uvek se posebno ugovara i
plaća se posebna premija.
ZAKLJUČAK
Da osiguranje kao delatnost ima cilj ostvarenje prihoda, da mnogi
smatraju da je osiguranje njihove imovine i života samo trošak, jeste
povratni eho u našem društvu na pominjanje ponude bilo koje vrste
osiguranja. Međutim iz napred iznetog se da zaključiti da i sami
osiguravači traže sigurnost, zaštitu, podelu rizika između sebe kroz
mehanizam reosiguranja. Koliko je upravljanje rizikom i zaštita u ovoj
delatnosti dovoljno ozbiljno primljena, mišljenja sam da i sami treba da na
taj način posmatramo sve opasnosti kojih smo svesni, a posebno one kojih
nismo svesni.
Bez rizika pojedinca nema osiguranja, a bez osiguranja nema
reosiguranja, bez ostvarenja profita osiguravača i reosiguravača nema ni
adekvatne zaštite pojedinaca i njihove imovine. Naravno da je samo pitanje
239
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (231-241)
načina i organizacije poslovanja, a samim tim i izbora osiguravača i
reosiguravača.
Osnovni razlog postojanja reosiguranja leži u atomizaciji rizika,
odnosno raspoređivanju rizika na što veći broj učesnika u lancu raspodele,
koji bi, u slučaju da nastupi osigurani rizik, izmirili svoj deo preuzete
obaveze. Time, ne samo da osiguravajuće kuće osiguravaju preuzete rizike,
nego i osiguravaju sopstvenu likvidnost, u slučaju da nastupi neka velika
šteta ili se pojavi kumulativna šteta.
Sledeći razlog koji opravdava ideju reosiguranja jeste
homogenizacija rizika, koja se u nekim slučajevima može pojaviti samo na
nivou reosiguranja, jer su neki rizici apsolutno heterogeni na nivou
osiguravajućih kuća, a da bi osiguravajuće kuće preuzele u pokriće takve
rizike, one se moraju reosigurati i homogenizovati.
Generalno rečeno, reosiguranje je osiguranje za osiguravača. To je
sporazum između osiguravača (cedenta) i reosiguravača: reosiguravač se
obavezuje da osigura cedenta od celokupnog ili delimičnog gubitka koji
može zadesiti osiguravajuću kompaniju po osnovu izdatih polisa osiguranja. Zauzvrat, cedent plaća premiju i pruža informacije za procenu i
upravljane rizicima, pokrivene ugovorom o reosiguranju. Koliko će
reosiguranja kupiti reosiguravajuća kuća, tj. koliko će rizika preuzeti,
zavisi od osiguravačevog poslovnog modela, veličine osnovnog kapitala,
rizika i preovlađujućih tržišnih uslova.
OPERATIONAL RISK INSURANCE RELATED TO REINSURANCE
Željko Vojinović, PhD, Senior Lecturer
Abstract: Insurance companies in its operations meet the various risks that
they indicate the need to seek safety. Taking a risk from clients is a threat for insurance
companies in addition threaten them and other risks such as operational risk,
investment, compliance with legislation and other risks.
Insurers also are looking for safety and found them in solidarity and cohesion,
solidarity and sharing risk among themselves through a system of reinsurance.
Reinsurance its origin and persistence due to the fact that no one insurance company
can not or does not want to alone carry all the risks which took over. Also, none of the
national insurance market does not retain all taken risks, than they are partially
transferred to the global reinsurance market.
In other words, reinsurance as an instrument of additional risk diversification
is an unavoidable need of every insurance company and an important part of each of the
insurance market.
Insurance company are reinsured by one reinsurer, and this reinsurer passed
on, not one, but dozens of reinsurers - each only a few percent or even parts per
thousand of risk. This significantly reduces the so-called liquidity risk of insurers ie
risk that reinsurer will not be financially able to pay a great damage because the risk is
not on one, but on dozens of reinsurers.
Insurers whose portfolios are exposed to catastrophic events such as storms,
floods, fires and earthquakes, have a strong need for reinsurance coverage by larger and
stronger, economically powerful reinsurance companies or hauses.
Key words: Insurance, Risk, Reinsurance, Portfolio, Retention limit.
240
Vojinović Ž.: PREUZIMANJE RIZIKA I POSLOVA OSIGURANJA ...
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
Avdalović, V., Marović, B., Kalinić, Z., Vojinović, Ž. (2009):
“Upravljanje rizicima u osiguranju“, Banja Luka
DDOR „Novi Sad“ (1996): Priručnik za praksu u osiguranju i
reosiguranju, Financing centar
Jankovec I. (1968): “Ugovor o reosiguranju za uporedno pravo“,
Beograd
Lloyd's of London, What is reinsurance?, www.lloyds.com
Petranović V. (1984): “Osiguranje i reosiguranje“,Informator,
Zagreb
Vukasović D., Vojinović Ž. (2010): “Finansijska analiza“, NUBL,
Banja Luka
241
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (242-258)
Orginalni naučni rad
UDK 338.124.4(497.11
DOI br.107251/SVR1306242G
COBISS.BH-ID 3692824
STRUKTURNA TRANSFORMACIJA U
FUNKCIJI PRIVREDNOG RAZVOJA SRBIJE
Dr Živorad Gligorijević
Prof. dr Srećko Novaković1
Apstrakt: Organizaciona transformacija podrazumeva promenu organizacione strukture. Ona se, međutim, može promeniti samo ako se prethodno promenilo
ponašanje članova organizacije. Tako dolazimo do ključne hipoteze kognitivnog
koncepta transformacije: organizaciona transformacija može biti realizovana ukoliko su
promene u okruženju izazvale promenu članova organizacije. Promenjena struktura
zatim povratno utiče na dalje promene članova organizacije.
Moguće je koncipirati model adekvatnog organizacionog i upravljačkog
prestrukturiranja i modernizovanja industrijskih preduzeća. Okosnicu ovog modela
činila bi ona moderna rešenja iz domena organizacije i upravljanja koja se mogu
relativno brzo - a to znači znatno pre završetka tranzicionog procesa - uspešno primeniti
u industrijskim preduzećima, i to pre svega u onim velikim i mnogim industrijskim
preduzećima srednje veličine.
Cilj strukturne transformacije industrijskih preduzeća je da se uspostavi
organizovana, tržišno usmerena i ekonomski efikasna organizacija, koja pretpostavlja
dobro organizovane sve poslovne funkcije, sa racionalnim korišćenjem svih resursa. To
podrazumeva promenu vizije, misije i razvojnih odluka koje su vezane za nove usluge,
nove tehnologije, tržišta, ljudske resurse i dr. Reč je o nužnosti ostvarivanja
mobilizacije zaposlenih, kako bi se ovladalo mentalnom energijom za upravljanje
strukturnom transformacijom.
Ključne reči: transformacija, model, upravljanje, organizovanje, vlasništvo,
svojina, tranzicija.
UVOD
Fleksibilnost organizacije predstavlja meru prilagodljivosti
sistema, njegovu sposobnost da se menja – što je veća promenjivost
okoline, potrebna je veća fleksibilnost industrijskog preduzeća. Okolina se
može opisati kao trodimenzionalni sistem u kojem jedna dimenzija
određuje stepen složenosti – od jednostavnog do vrlo složenog, drugi
stepen stabilnosti – od stabilnog do dinamičkog i treća raspoloživost
resursa – od oskudnosti do obilnosti. Organizacije koje deluju u okolini
koju karakteriše oskudnost resursa, složenost i dinamičnost posluju s
1
242
Predsednik Holding Kompanije ’’SOLID’’ iz Subotice.
Gligorijević Ž., Novaković S.: ...TRANSFORMACIJA ...PRIV. RAZVOJA...
najvećim stepenom neizvesnosti, bez prostora za greške i s velikim brojem
elemenata u okolini koje neprestano moraju pratiti.
Opravdanost – ocena da li slabosti postojećeg sistema premašuju
njegove prednosti, jedan je od glavnih pokazatelja opravdanosti promene.
Važno je i oceniti efekte koji se postižu organizacionom promenom u
odnosu na troškove industrijskog preduzeća.
Mogućnost realizacije – potrebno je oceniti je li moguće provesti
organizacione promene industrijskog preduzeća – za procenu mogućnosti
realizacije upotrebljava se simbolička jednačina za potrebnu energiju za
promenu – ona je jednaka proizvodu elementa, a to su: nezadovoljstvo
postojećim stanjem, nivo znanja o idućim praktičnim koracima i
zajedničke vizije. Kriterij od kojeg se polazi u odlučivanju je da energija za
promenom mora biti veća od troškova promena, a važno je oceniti stepen
fleksibilnosti, tj. koliko su zaposleni u stanju podneti promene.
Razvoj organizacije i upravljanja u industrijskim preduzećima
tržišne privrede imao je sasvim drugi tok od razvoja organizacije i
upravljanja u našim industrijskim preduzećima. On je celo to vreme u
industrijskim preduzećima tržišne privrede isključivo bio u funkciji
povećanja njihove efikasnosti i konkurentnosti u radu. U tom cilju ulagani
su veliki napori i činjene značajne promene i poboljšanja, i to kako u
domenu organizacije ovih preduzeća, tako i u domenu upravljanja njima.
Te promene i poboljšanja su kontinuelno vršeni, tako da se sistem
organizacije i menadžmenta ovih preduzeća danas i pre - bitno razlikuje.
OPŠTE KARAKTERISTIKE ORGANIZACIONE
TRANSFORMACIJE PREDUZEĆA
Kognitivni koncepti transformacionih promena imaju zajedničku
karakteristiku da promene objašnjavaju kao kognitivne procese. Kognitivni
procesi su procesi putem kojih ljudi percipiraju i interpretiraju svet oko
sebe i na taj način stiču saznanja. Osnovna ideja ovih koncepata jeste da se
radikalne i sveobuhvatne promene mogu desiti u organizaciji jedino onda
kada njeni članovi iz korena promene način na koji razumeju svet.
Glavni doprinos koncepta organizacione transformacije Jean
Bartunek sastoji se u uključivanju koncepta interpretativne šeme u proces
radikalnih, revolucionarnih organizacionih promena, kao i jasno
određivanje organizacione transformacije kao promene drugog reda.
Osnovna hipoteza koncepta jeste da se organizaciona transformacija vrši
tako što promene u okruženju izazivaju promene interpretativnih šema
članova organizacije iz kojih onda proističu promene njihovog ponašanja, a
zatim i promene strukture. Promene u okruženju ne utiču direktno na
promene strukture, već se u tome procesu interpretativne šeme članova
organizacije pojavljuju kao medijatorna varijabla. Bartunek je dala i
određena objašnjenja procesa promena interpretativnih šema, kao i uloge
lidera u procesu promena.
243
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (242-258)
Koncept se bazira na pretpostavci da okruženje za organizaciju ne
predstavlja objektivnu realnost, već da ono utiče na organizaciju samo na
način na koji članovi organizacije (a posebno njena dominantna grupa) to
okruženje interpretiraju. Kako će članovi organizacije interpretirati
događaje u okruženju, zavisi od njihovih interpretativnih šema. Interpretativna šema predstavlja organizovanu strukturu značenja koja su ljudi
stekli svojim iskustvom i koja zatim pridaju pojedinim pojmovima,
stvarima, događajima u svom okruženju. Ponašanje ljudi je dobrim delom
determinisano značenjem koje ljudi pridaju uzroku svoga ponašanja, a ta
značenja, opet, najvećim delom potiču iz njihovih interpretativnih šema
koje su tokom godina razvili. Iz tog razloga se kaže: „Situacija koju ljudi
označe realnom, postaje realna po svojim posledicama“. Nije bitno šta se
stvarno desilo, objektivna stvarnost ne postoji, bitno je šta ljudi misle da se
desilo i kako to interpretiraju. Članovi organizacije svojim interpretacijama
zapravo „odlučuju“ kakvo će značenje za njih okruženje imati i na osnovu
te „odluke“ oni kasnije postupaju.
Prema konceptu ubrzanja i kvantnih promena, glavne promene u
organizaciji nisu inkrementalne i parcijalne, već radikalne i sveobuhvatne,
dakle, transformacione. Glavni razlog tome jeste međusobna povezanost
komponenti organizacije. Inkrementalne i parcijalne promene organizacije
moguće su samo pod pretpostavkom labave povezanosti podsistema unutar
organizacije (loosely coupled systems). Ta pretpostavka, prema ovome
konceptu, ne stoji. Umesto nje uvodi se pretpostavka konfiguracije koja
podrazumeva da su organizacije zapravo konfiguracije međusobno čvrsto
spregnutih i konzistentnih varijabli i jedinica. Tako je, na primer, birokratska struktura konfiguracija međusobno konzistentnih varijabli: visoka
formalizacija, visoka specijalizacija, niska autonomija zaposlenih, visoka
centralizacija, standardizacija procesa itd. Menjati samo jednu varijablu u
tim konfiguracijama je, prema autorima ove teorije, nemoguće, jer se time
uvodi nekonzistentnost u konfiguraciju, što će se odmah odraziti na
performanse organizacije. Ako bi se u birokratskoj organizaciji smanjila
specijalizacija, a da se ništa drugo pri tome ne izmeni, došlo bi do velikih
problema u podeli rada, konfuzije i do pada produktivnosti. Prepoznajemo
bazičnu pretpostavku svih teorija promena – međusobna konzistentnost
komponenti organizacije vodi superiornim performansama.2
Zbog toga što su interno konzistentne konfiguracije efikasnije od
onih drugih, okruženje ih nagrađuje. Zato će u dugom roku organizacije
koje trpe manje promena unutar strukturalnih konfiguracija, imati veći
stepen efikasnosti i veće šanse za opstanak. Autori su zato testirali i
dokazali hipotezu da je među uspešnim organizacijama mnogo više onih
koje su imale simultane i povezane promene svih varijabli organizacije
2
Zbog međusobnih veza, jedinice organizacije se ne mogu menjati nepovezano,
odvojeno, već jedino u istom pravcu i u isto vreme (simultano).
244
Gligorijević Ž., Novaković S.: ...TRANSFORMACIJA ...PRIV. RAZVOJA...
odjednom, nego onih koje su iskusile parcijalne inkrementalne promene
pojedinih varijabli.
Pored konfiguracije, na odsustvo radikalnih promena utiču i drugi
faktori. To je, pre svega, stvaranje formule ili recepta za uspeh
organizacije. Svaka organizacija mora da pronađe recept kako da uspe na
svom tržištu ili u svom segmentu okruženja. To je vrlo kompleksan
zadatak, jer postoji mnogo faktora od kojih zavisi uspeh. Kada pronađe
recept uspeha, koji će mnogo kasnije Drucker nazvati „teorija biznisa“,
organizacija nikada ne zna koja od njenih akcija i odluka, koje redovno
preduzima, doprinose tom uspehu, a koje ne. Kako menadžeri organizacije
ne znaju tačno šta je doprinelo, a šta je omelo uspeh organizacije, oni ne
žele da menjaju jednom dokazani recept za uspeh. Taj recept se zatim
ponavljanjem toliko učvrsti da rađa sindrom poznat kao „uspeh rađa
neuspeh“. Drugi faktor inercije proizilazi iz prvog. On se sastoji u balansu
moći i uticaja koji je razvijen na osnovu uspešne organizacije. Svaka
organizacija određuje kako će biti raspoređeni resursi. Raspolaganje
resursima daje pojedincima i grupama moć. Kada se jedna organizacija
ustali, jer je uspešna, ona zamrzava i određenu strukturu moći.3
Koncept ubrzanja i kvantnih promena je dao još jedan bitan
doprinos razumevanju adaptacije, unoseći novi momenat u razumevanje
inercije. Prema ovom konceptu, inercija organizacije nije potpuno odsustvo
promena, već odsustvo promena u pravcu promena. Organizacije se tokom
svog funkcionisanja stalno menjaju, inkrementalno prilagođavaju
okruženju, kako to teorije inkrementalne adaptacije tvrde. Međutim, te
promene se dešavaju stalno u istom pravcu i u istom referentnom okviru.
Stvara se određeno ubrzavanje ili eskalacija promena u unapred
definisanom pravcu (momentum). To ubrzavanje promena je naročito
opasno, opasnije nego da promena nema uopšte. Ova slika adaptacije znači
da se, na primer, birokratska organizacija menja tokom vremena
adaptirajući se okruženju, ali se menja tako da postaje sve više birokratska.
Upravo usled tog „zamaha“ promena u istom pravcu, organizacije dolaze u
situaciju dramatičnog jaza između onoga što okruženje traži i onoga što
one rade. Primenjujući stalno isti recept koji se jednom pokazao uspešnim,
organizacije ga sve više razvijaju i istovremeno su sve manje spremne i
sposobne da ga napuste. Ponašaju se po pravilu: „Ako je nešto dobro, onda
više toga mora biti još bolje“. Organizacije, dakle, nisu potpuno inertne u
smislu odsustva bilo kakvih promena. One se u dužem vremenskom
periodu adaptiraju okruženju, kroz inkrementalne promene, ali promene
koje povećavaju njeno zaostajanje za okruženjem.4
3
Svaka promena te organizacije delegitimiše strukturu moći, što izaziva otpor
promenama. To je zapravo jedan od oblika negativne povratne sprege koja doprinosi
stabilnosti sistema.
4
Zato one moraju biti prekidane povremenim zaokretima i dramatičnim
promenama. Te promene podrazumevaju promenu svih varijabli organizacije
245
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (242-258)
Slika 1. Tipovi transformacije preduzeća
Izvor: Goshal S. & Bartlett C.A. (2000.) Rebuilding Behavioral Context: A
Blueprint for Corporate Renewall. In Beer M. & Nohria N. (eds) Cracking
Code of Change. Boston: Harvrd Business School Press.
Racionalizacija je prvi korak u procesu transformacije. Osnovni
zadatak u ovoj fazi je obaviti „prljav posao“ čišćenja svega što nije
efikasno i racionalno. Velš (Welch) je u ovoj fazi transformacije „General
electric“ prodao biznise kompanije u vrednosti od 10 milijardi dolara, a
kupio nove u vrednosti od 18 milijardi. Ovde se, dakle, radi o
restrukturiranju poslovnog portfolia kompanije. Osim ovih promena,
preduzet je niz drugih organizacionih promena: smanjenje broja
hijerarhijskih nivoa, smanjenje administracije itd. Ovi procesi u fazi
racionalizacije su bile promene „hardvera“. Racionalizacija, međutim, traži
i promene „softvera“. Kako je to pokazao primer uspešne transformacije
„AT&T“, ove promene se sastoje od dva kontradiktorna, ali i
komplementarna zadatka: izgradnje discipline i podrške zaposlenima.
Izgradnja discipline je išla uporedo sa racionalizacijom strukture i
realizovana je najviše korišćenjem tri poluge: postavljanje jasnih standarda
radnih zadataka, davanje detaljne povratne informacije zaposlenima i
jedinicama o njihovim radnim učincima i konzistentno sprovođenje
nagrada i kazni za ostvarene rezultate. U isto vreme kada je ovim merama
jako „zategnuta struna“, preduzete su promene koje su je „opuštale“. To se
odnosi na nove izgradnje poverenja i podrške zaposlenima. One su
izgrađivane kroz nekoliko poluga: davanje autonomije radnim grupama i
pojedincima (empowerment), velika ulaganja u trening menadžera,
selekcija menadžera sa demokratskim stilom vođenja, redefinisanje
simultano, što autori označavaju kao kvantne promene (quantum changes). One
označavaju preorijentaciju organizacije i ona posle toga procesa počinje da se menja
opet inkrementalno, ali sada u drugom pravcu.
246
Gligorijević Ž., Novaković S.: ...TRANSFORMACIJA ...PRIV. RAZVOJA...
ključnih odgovornosti menadžera u smislu veće podrške zaposlenima.
Ovde, vidimo jednu od glavnih karakteristika uspešnih transformacija –
upravljanje paradoksom ili balansiranje suprotstavljenih zahteva.
Realizacija je faza procesa transformacije u kojoj se
racionalizovane jedinice integrišu i tako postiže visok stepen njihove
sinergije. U ovoj fazi kompanija postaje nešto više od zbira njenih
pojedinačnih biznisa. Opet se kao i u prvoj fazi očekuju određene promene
u hardveru i softveru kompanije. Promene u strukturi i sistemima sastoje se
u kreiranju nove menadžerske strukture, koja obezbeđuje integraciju i
inter-regionalnu i inter-biznis saradnju jedinica. To se postiže različitim
oblicima timskih i matričnih struktura. Dobar primer uspešne
transformacije ovog tipa je „Asea Brown Boveri“, švedska globalna
kompanija. Ona je uspela da kreira pravu globalnu strukturu sa vrlo
čvrstom integracijom mnogobrojnih biznisa. Ključ za jačanje poverenja je
bila otvorenost organizacije i uključenost menadžera, ali i zaposlenih, u
diskusiju o mnogobrojnim pitanjima i problemima sa kojima se određena
kompanija suočavala.
Regeneracija je završni korak transformacije koji treba da
obezbedi da se izgradi sposobnost kompanije da kontinuelno sebe menja i
unapređuje iznutra. Osnovni cilj ove faze jeste da se promeni ne samo
struktura kompanije, već i način na koji zaposleni misle i ponašaju se.
Pravac promena bio je ka izgradnji učešća organizacije – organizacije
sposobne da kreira novo znanje i da ga ugrađuje u svoje funkcionisanje na
regularnoj osnovi. Da bi to postigle, kompanije koje su uspešno realizovale
ovu fazu transformacije su imale da obave dva, na prvi pogled
kontradiktorna, ali zapravo komplementarna zadatka. Prvi zadatak je bio
balansirati individualne preduzetničke aktivnosti i promene u poslovnim
jedinicama sa integracijom njihovih aktivnosti u jedinstveni kompanijski
sistem, tako da se ne ugrozi individualno učenje i razvoj u jedinicama, ali i
da se ne dezintegriše kompanija. Na drugoj strani, potrebno je bilo
realizovati i suprotan zadatak: održavati dinamičku neravnotežu kako se ne
bi dozvolila inercija. Faza regeneracije je zapravo faza izgradnje
kompanijskih sposobnosti da uči: da kreira i koristi znanje u svom
poslovanju i razvoju. Jedino kroz proces učenja kompanija može steći
trajno sposobnost kreiranja nove vrednosti i stalnog održavanja i
obnavljanja ključnih kompetentnosti (core competence) koje joj
obezbeđuju konkurentsku prednost na tržištu.
Kompanija mora da obezbedi da se kompletno znanje kojim
raspolažu svi u kompaniji integriše u upotrebi.
„Kontinuirani razvoj preduzeća deo je šireg procesa promena u
njegovom okruženju, odnosno promena u pojedinim komponentama ili
podsistemima okruženja.“5
5
Vukasović D.: „Savremeni tržišni pristup troškovima neiskorištenog
kapaciteta“, Škola biznisa, Novi Sad, 2/2011, str. 101.
247
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (242-258)
MODEL ORGANIZACIONE TRANSFORMACIJE
PREDUZEĆA U INDUSTRIJI SRBIJE
Navedene promene u sistemu vlasništva omogućile bi vrlo
značajne organizacione transformacione poduhvate u industrijskim
preduzećima Srbije, koje ovde selektivno navodimo.
Uspostavljanje modernog, tržišnoj privredi
svojstvenog, sistema institucionalnog organizovanja preduzeća u
industriji Srbije. Neizbežan transformacioni poduhvat u svim
privredama u tranziciji, pa, prema tome, i u industriji Srbije.
Može se i mora sprovoditi odmah po privatizaciji dela ili čitavog
kapitala u posedu njihovih preduzeća, i to tako što će se ova
preduzeća reorganizovati, a potom registrovati kod suda kao
akcionarska društva ili neka druga privredna društva koja se kao
pravne forme organizacija koriste u zemljama tržišne privrede.
Pri tom treba istaći da svako preduzeće ima mogućnost izbora
pravne forme svoga organizovanja, što do sada nije bio slučaj.
Pre nego što se registruje kod suda, svako od njih bira jednu od
mogućih, za njega najpogodnijih zakonom predviđenih pravnih
formi organizovanja privrednih subjekata. Ovo, razume se, pod
pretpostavkom da je prethodno u njima došlo do privatizacije
dela državnog, odnosno društvenog kapitala. Sa uspostavljanjem
ovih formi organizovanja nestala bi u industriji Srbije društvena i
državna preduzeća kao oblici organizovanja.
Uspostavljanje modernih, tržišnoj privredi svojstvenih formi organizovanja preduzetnih sistema. I za ove
sisteme važi isto pravilo. I oni se, nakon promene vlasničke
strukture kapitala, mogu i moraju reorganizovati i registrovati
kod suda u neku od pravnih formi koje se za ovakve sisteme
koriste u tržišnoj privredi, a koje propisuje Zakon. To su sledeće
tri: 1) holding (čisti i mešoviti), 2) koncern, i 3) ugovorom
povezana preduzeća. Za razliku od treće, prve dve predstavljaju
takvu grupaciju preduzeća koja su međusobno povezana
kapitalom i u kojoj matično preduzeće ima, po pravilu 51% i više
kapitala u zavisnim preduzećima. Kako su naši preduzetni
sistemi najčešće neadekvatno koncipirani, to bi u procesu
reorganizacije prvo trebalo da prouče više mogućih modaliteta
svoje buduće organizacije (kao što su: jedinstvena, profitno
decentralizovana korporacija, čisti holding, mešoviti holding,
koncern itd.), a zatim da se, nakon izbora najpovoljnijeg
modaliteta, organizuju u taj modalitet i registruju kod suda.
Ovako organizaciono uređeni, oni bi mogli da budu isti ili vrlo
slični preduzetnim sistemima u razvijenim zemljama tržišne
privrede, sa moćnom matičnom firmom i podređenim (po osnovu
vlasništva ili ugovora) supsidijarnim preduzećima. Tako bi u
ovom domenu u industriji Srbije nestali oni organizacioni oblici
248
Gligorijević Ž., Novaković S.: ...TRANSFORMACIJA ...PRIV. RAZVOJA...
koje smo do sada imali, a koji, izuzev po nazivu, ni po čemu
drugom nisu bili slični onima koji deluju u sistemu tržišnog
privređivanja.
Uspostavljanje moderne unutrašnje organizacije
industrijskog preduzeća po poslovnim jedinicama. Uz navedene,
ovo je nužan organizacioni transformacioni poduhvat u svim
velikim, a i mnogim srednjim preduzećima u industriji Srbije, da
bi, u uslovima globalne ekonomije i veoma ćudljivog i
promenljivog okruženja, kao privredni subjekti opstala i dalje se
razvijala. Bilo je nužno da se to i ranije preduzme, ali tada za
njegovo provođenje u industrijskim preduzećima nije bilo
interesa. Sada, po izmenjenoj vlasničkoj strukturi, taj interes u
njima postoji. Zato se ovaj poduhvat u navedenim industrijskim
preduzećima sada može i mora sprovesti, i to u istom cilju na isti
način kao što se sprovodi kod njihovih konkurenata - velikih (i
srednjih) preduzeća razvijenih zemalja tržišne privrede.
Cilj sprovođenja je prenošenje preduzetništva i odgovornosti za
rezultate poslovanja na uže poslovno-organizacione delove industrijskog
preduzeća. Uspostavljanjem modernog sistema unutrašnje organizacije, ti
delovi moraju da budu stavljeni u takvu poziciju da sami tragaju za svojim
razvojnim šansama u okruženju, da te šanse kod sebe implementiraju i,
shodno tome, da odgovaraju za ostvarene rezultate. Da bi se u našim
industrijskim preduzećima uspostavio ovakav sistem unutrašnje organizacije, ona će se kao i preduzeća tržišne privrede, morati dekomponovati,
odnosno podeliti na određen broj zasebnih poslovno-tržišnih i obračunskih
celina, čiji se rezultati rada mogu posebno planirati, pratiti i iskazivati.
Ovako formirane celine trebaju se organizovati kao: strategijske poslovne
jedinice, profitni i troškovni centri, centri prihoda i investicioni centri.
Strategijske poslovne jedinice treba organizovati u svim našim
preduzećima, u industriji, koja imaju više zasebnih kompleksnih poslovnih
delatnosti za koje je moguće, a i neophodno raditi posebne strategijske
planove. Ove jedinice treba tretirati kao posebne obračunske celine, čiji se
rezultat poslovanja prati i iskazuje u profitu.
Profitne centre treba organizovati u svim našim industrijskim
preduzećima koja se mogu dekomponovati na više zasebnih poslovnotržišnih i obračunskih celina, čiji se rezultat rada može posebno pratiti i
iskazivati, i to u celini, a to znači u profitu. Tim poslovno-obračunskim
celinama treba dati odgovarajuću autonomiju u radu i tako ih učiniti
odgovornim za svoj profit, a preko svoga i za profit preduzeća kao celine.
Troškovne centre treba organizovati u svim našim industrijskim
preduzećima u kojima postoji mogućnost posebnog planiranja i praćenja
troškova po užim organizacionim delovima. Ove centre treba oformiti kako
u proizvodnoj, tako i u drugim delatnostima preduzeća, u cilju smanjivanja
troškova poslovanja u njima, a preko njih i preduzeća kao celine.
249
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (242-258)
Centre prihoda treba organizovati u onim našim industrijskim
preduzećima koja teže maksimiziranju realizacije. Njih treba oformiti u
prodajnoj službi kako bi se zaposleni u ovim službama stimulisali na što
veću ostvarenu prodaju u odnosu na planom predviđenu.
Investicione centre treba oformiti u svim našim preduzećima u
kojima vlasnici kapitala žele da ostvare što veći prinos na kapital.
Sa ovim centrima ostvario bi se veliki napredak u sistemu
unutrašnje organizacije naših preduzeća u industriji.

Formiranje centara odgovornosti. Takođe, moderno rešenje u domenu unutrašnje organizacije, koje treba obavezno
uvesti i u našim industrijskim preduzećima, posebno u većim i
velikim, kako bi se povećala njihova efikasnost i konkurentnost u
radu. Sve napred spomenute jedinice u našim industrijskim
preduzećima treba pretvoriti u navedene centre. Sve ih treba
učiniti odgovornim za određene, planom predviđene rezultate profitne centre za programirani profit, centre prihoda za
programiranu prodaju, troškovne centre za programiranje troškova
poslovanja, odnosno programiranje budžeta itd. U protivnom,
njihovo formiranje neće dati očekivane rezultate.
Slično treba postupiti i sa drugim, od ovih jedinica užim
organizacionim delovima preduzeća u industriji. I njih treba zadužiti za
određeni, programirani učinak i tako ih, kao i spomenute jedinice, učiniti
centrima odgovornosti. Taj učinak može da bude izražen u raznim
merilima uspešnosti, kao što su, na primer: obim proizvodnje, kvalitet rada,
izvršenje norme, nivo produktivnosti itd. Tamo gde se ne može
kvantitativno izraziti, mogu se postaviti kvalitativna merila uspešnosti, kao
što su, na primer: poboljšanje međuljudskih odnosa, razvoj pozitivnog
stava radnika prema radu itd.

Uspostavljanje modernih struktura rešenja.
Važan poduhvat koji naša industrijska preduzeća treba što pre da
preduzmu kako bi u domenu unutrašnje organizacije bila slična
industrijskim preduzećima razvijenih zemalja tržišne privrede.
Suština tog poduhvata svodi se na napuštanje postojećih, zastarelih
i uvođenja novih, modernih organizovanih struktura u našim
industrijskim preduzećima, posebno u onim većim i velikim. Ova
naša industrijska preduzeća moraju da se strukturalno potpuno
izmene, odnosno inoviraju. Ona u tom domenu moraju da slede
veća i velika industrijska preduzeća u svetu tržišne privrede i da,
kao i ova industrijska preduzeća, kod sebe, umesto funkcionalne,
uspostave predmetni ili neki drugi tip divizionalne strukture. Uz
to, ona, kao i sva druga naša industrijska preduzeća, treba da
odaberu i primene i najadekvatniji tip savremenih kombinovanih
struktura, kao što su: matrično funkcionalna, matrično predmetna,
struktura "grupa zadataka" itd. Ova poslednja se danas smatra
jednom od najmodernijih i najefikasnijih, jer u prvi plan stavlja
250
Gligorijević Ž., Novaković S.: ...TRANSFORMACIJA ...PRIV. RAZVOJA...
kako funkcije industrijskog preduzeća, tako i grupe zadataka,
odnosno projekte industrijskog preduzeća. Ona se skupa sa
"strukturom mreže" danas sve više forsira u razvijenom svetu.

Uspostavljanje ostalih najnovijih organizacionih
rešenja. Spomenućemo moderna organizaciona rešenja u svetu,
koja se danas najviše forsiraju: 1) kontrakcioni modeli, 2) strateški
savezi, odnosno alijanse, 3) "tanka proizvodnja" i mrežna
organizacija, 4) džinovi biznisa, odnosno džinovske integracije i
fuzije. Sve ove organizacione inovacije u određenom vidu mogu i
trebaju i u našim industrijskim preduzećima da se koriste, i to što
pre to bolje za njih i za ukupno poslovanje.
Kontrakcioni modeli. Od ovih modela posebno treba forsirati: 1)
prodaju industrijskog preduzeća i njegovih delova, i 2) otkup industrijskog
preduzeća od strane menadžera. Kao i u svetu, prodajni aranžmani i kod
nas mogu biti u vidu prodaje celog industrijskog preduzeća ili u vidu
prodaje delova industrijskog preduzeća. Oba ova aranžmana treba
podjednako forsirati. Prvi, da bi se naši holdinzi rešili za njih perifernih
preduzeća ili bar onih koja nemaju perspektive, a drugi, da bi se naša
industrijska preduzeća rešila neprofitabilnih delatnosti i sa dobijenim
sredstvima potpomogla razvoj onih delatnosti za koje se ceni da imaju
budućnost u industriji Srbije.
Uz navedene, treba insistirati i na onim modernim poduhvatima
koji se svode na otkup industrijskih preduzeća od strane menadžera ili, pak,
menadžera i radnika. Na tome treba insistirati posebno u onim
industrijskim preduzećima koja nemaju kupce, a čiji su menadžeri ili, pak,
menadžeri i radnici spremni da ih otkupe. Ovaj aranžman bi i u drugim
našim industrijskim preduzećima značajno povećao efikasnost obavljanja
menadžerske funkcije, ali i radnih zadataka u preduzeću uopšte.
Strateški savezi (alijanse). U uslovima globalne ekonomije i ova
inovacija bila bi korisna za naša preduzeća u industriji. Zato u periodu
tranzicije i naša industrijska preduzeća treba da stvaraju alijanse i stupaju u
strateške saveze, tipa partnerstva, zajedničkih ulaganja, razmene akcija,
obezbeđivanja manjinskog učešća u vlasništvu, za vlastito poslovanje
značajnih domaćih i inostranih firmi, licenciranja, franšizinga,
konzorcijalnih sporazuma i dr.
Tanka proizvodnja ili mrežna organizacija. I u ovom pravcu treba
da ide organizaciona transformacija i modernizacija naših preduzeća u
industriji. U cilju uspešnog poslovanja u uslovima globalne ekonomije, i
ona treba sa drugim domaćim i inostranim industrijskim preduzećima da
stvaraju mrežne organizacije i razvijaju "tanku proizvodnju", da svoje
lance ili mreže vrednosti dekomponuju tako što će dobra i usluge
proizvoditi u većem broju odvojenih faza, na većem broju mesta, pri čemu
se u svakoj fazi i na svakom mestu dodaje izvesna količina vrednosti.
Džinovske integracije. To su najnovije tendencije u svetu koje i
kod nas treba provoditi u procesu tranzicije. Težište ovog tranzicionog
zahvata treba da bude uključivanje naših industrijskih preduzeća u svetske
251
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (242-258)
integracione procese, u džinove biznisa koji danas postoje u svetu, a preko
njih i u sistem globalne ekonomije, koja sve više postaje naša stvarnost.

Dekomponovanje preduzeća u industriji na
poslovne jedinice i nova industrijska preduzeća. Vrlo značajan i
aktuelan transformacioni podatak u svetu koji se može, ali i mora
sprovoditi i kod nas. Ovaj poduhvat naročito je pogodan za
industrijska preduzeća kombinovanog tipa. Sprovodi se uglavnom
u dve faze. U prvoj fazi iz industrijskih preduzeća se izdvajaju
određeni delovi (obično oni koji nisu poslovno ili tehnološki
povezani sa ostalim delovima industrijskih preduzeća ili koji sa
njima ne stoje u vertikalnoj vezi) i organizuju kao zasebna
industrijska preduzeća akcionarskog tipa. Pri tome se akcije tih
novih preduzeća dele vlasnicima matičnog preduzeća.
U drugoj fazi preostali deo matičnog industrijskog preduzeća
dekomponuje se na odgovarajući broj zasebnih poslovno-tržišnih i
obračunskih celina, koje se zatim organizuju kao poslovne jedinice, tipa
profitnih, troškovnih i drugih sličnih centara.
Na sličan način treba da se dekomponuju, odnosno podele i druga
preostala veća i velika preduzeća u industriji Srbije, koja u procesu
tranzicije ocene da će tako organizovana ubuduće uspešnije poslovati.
Moguć je u određenim slučajevima i preko potreban i obratan proces. Tako
će neki naši preduzetni sistemi pri sprovođenju reorganizacije verovatno
oceniti da je za njih adekvatnije uključiti jedan deo zavisnih industrijskih
preduzeća u matična industrijska preduzeća, a zatim tako oblikovano
matično industrijsko preduzeće profitno decentralizovati, tj. Dekomponovati na poslovne jedinice sa visokim stepenom autonomije u radu.
Podela preduzeća u industriji na delove koji se organizuju kao
zasebna industrijska preduzeća danas se često praktikuje u industriji
razvijenih zemalja tržišne ekonomije, i to iz dva razloga: 1) što se tako u
isto vreme koriste preimućstva malih i velikih industrijskih preduzeća, i 2)
što se osnivanje malih industrijskih preduzeća podstiče i potpomaže od
strane vlada većine ovih zemalja.

Primena ključnih elemenata i načela organizacije.
Ovo je važan transformacioni zahtev u domenu organizacije, koji
naša i sva druga industrijska preduzeća u tranziciji nisu poštovala.
Taj zahtev se, skupa sa svim napred navedenim, ubuduće mora
zadovoljiti. Tako u postupku svoga reorganizovanja sva naša
industrijska preduzeća moraju, da bi bila efikasna i konkurentna,
da se adekvatno hijerarhijski ustroje, da izgrade moderni skalarni,
odnosno komandni lanac, koji će da se pruža od vrha do dna
njihove organizacije i u koji će putem sistema nadređenosti i
podređenosti, biti uključeni svi zaposleni u njima. Sva ona će, u
okviru komandnog lanca, morati da poštuju princip jedinstva
komande, a to znači podređenosti samo jednom licu u ovom lancu,
252
Gligorijević Ž., Novaković S.: ...TRANSFORMACIJA ...PRIV. RAZVOJA...
tačnije samo neposredno pretpostavljenom. Uz sve to moraće
precizno da definišu ovlašćenja i odgovornosti svih zaposlenih, a
pogotovu menadžera. Pri tome će morati strogo da vode računa da
ove dve važne organizacione komponente budu međusobno
usklađene i izbalansirane, tako da veće ovlašćenje povlači i veću
odgovornost i obrnuto.
U procesu reorganizacije naših industrijskih preduzeća moraće se
voditi računa i o drugim elementima i načelima modernog organizovanja,
kao što su: raspon kontrole, delegiranje, vertikalna i horizontalna
diferencijacija, formalizacija, dubina i širina organizacione piramide i dr.
Upravljačka transformacija se vrši postepeno - u dve faze, i to ne
samo u preduzećima u tranziciji, već i u industrijskim preduzećima zemalja
tržišne privrede. Kada je reč o prvim preduzećima, ona počinje
uspostavljanjem modernih upravljačkih rešenja u njima po izvršenoj
delimičnoj privatizaciji državnog, odnosno društvenog kapitala, koji se
nalazi u njihovom posedu, a završava se koncentracijom tog, sada već
potpuno ili pretežno privatizovanog kapitala i nastankom tzv. mega
vlasnika u privredi, tipa penzionih fondova i drugih finansijskih institucija.
Na toj osnovi i u tom smislu predviđa se i upravljačka
transformacija industrijskih preduzeća u Srbiji, s tim što se ovde
prezentiraju samo ona rešenja koja se u industrijskim preduzećima ovih
zemalja mogu primeniti odmah po privatizaciji društvenog, odnosno
državnog kapitala u njihovom posedu.

Profesionalizacija menadžerske funkcije i
menadžerskog kadra. Prvo i najznačajnije rešenje modernog
sistema menadžmenta, koje se odmah po izvršenoj (delimičnoj ili
potpunoj) privatizaciji društvenog, odnosno državnog kapitala,
može primeniti u industrijskim preduzećima Srbije. Ovom rešenju
se pribeglo danas u svim korporacijama sveta i nema nikakvog
razloga da ga i mi ne primenimo nakon izvršene potpune
privatizacije. Menadžerska funkcija i u našim korporacijama i
može i mora da bude do kraja objektivizirana, stalna profesionalna
aktivnost; posao koji se obavlja nezavisno od vlasništva i na
najvišem nivou. Isto pravilo važi i za one koji taj posao obavljaju
u njima, a to znači za njihove menadžere. Kao i menadžeri svih
drugih korporacija u svetu, i oni moraju da imaju status
profesionalca, angažovanih stručnjaka, koji, u ime i za račun
vlasnika, vode poslovanje korporacije na čijem se čelu nalaze, i to
sa profesionalnom odgovornošću u radu. I to bez obzira ko su
vlasnici korporacija: interni akcionari, vaučerski akcionari,
inostrani ili domaći investitori, država i dr. Oni u ime i za račun
svih njih obavljaju menadžersku funkciju u industrijskim
preduzećima, odnosno korporacijama i odgovaraju za njihov
poslovni uspeh i razvoj i rast. Sprovođenjem ovog transformacionog poduhvata napravio bi se veliki, da ne kažemo
253
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (242-258)
revolucionarni pomak u sistemu upravljanja naših industrijskih
preduzeća. Tim zahvatom eliminisale bi se skoro sve slabosti u
njemu. Uz to, dobili bismo onakve menadžere kakvi su neophodni
u sistemu tržišnog privređivanja: stručne, samostalne i izuzetno
odgovorne u radu.

Utvrđivanje normi menadžerskog učinka. To je
sledeći transformacioni zahvat, imanentan modernom sistemu
menadžmenta, koji bi i naša industrijska preduzeća po izvršenoj
potpunoj privatizaciji morala kod sebe da sprovedu. Suštinu ovog
zahvata čini planiranje, odnosno normiranje učinka menadžera,
koje vrše vlasnici industrijskih preduzeća preko svojih
predstavnika u upravnom odboru. Ovo je praksa svih korporacija u
svetu, pa to treba da postane praksa i naših industrijskih
preduzeća. Stoga je logično očekivati da će i vlasnici naših
korporacija činiti isto da bi svoj rizik, angažovanjem profesionalnih menadžera, sveli na minimum. A činiće to tako što će im
planirati učinak i postavljati norme uspešnosti u radu. Na taj način
oni će im jasno staviti na znanje šta od njih za uzvrat očekuju za
samostalno gazdovanje njihovim kapitalom i vođenje poslovanja
industrijskog preduzeća. To bi isto morala da čini i Srbija u svim
industrijskim preduzećima u kojima budu većinski vlasnici ili
vlasnici sa kontrolnim paketom akcija. I one bi, preko upravljačkih
firmi i upravnih odbora u ovim industrijskim preduzećima, morale
da postavljaju norme i planiraju učinak menadžera u njima. U
protivnom, imaće neefikasan, nedelotvoran menadžerski sistem u
njima, kakav je sada u preostalim državnim i društvenim
industrijskim preduzećima, čime će ne samo usporiti već i potpuno
devalvirati tranzicioni proces u privredi. Norme učinka treba
postavljati kako za top menadžere, tako i za menadžere poslovnih
jedinica, a i onih čiji se rezultat poslovanja planira, prati i iskazuje
u profitu. Ove norme treba postaviti za različite oblasti poslovnog
uspeha, kao: profit, obim proizvodnje, volumen realizacije, prinos
na kapital, tržišno učešće itd.

Merenje i ocenjivanje uspešnosti rada menadžera.
Ovo je naredna komponenta modernog menadžmenta koja se
može i mora primeniti i u našim industrijskim preduzećima po
izvršenoj privatizaciji, ako se želi osigurati njihovo uspešno
vođenje, a samim tim i poslovanje u novim, tržišnim uslovima
privređivanja. Ova komponenta usko je vezana sa prethodnom i
praktikuje se u svim industrijskim preduzećima koja vode
menadžeri profesionalci, kako bi vlasnici tih preduzeća dobili uvid
u to koliko su menadžeri uspešni u korišćenju njihovog kapitala i
kakve rezultate poslovanja ostvaruju: da li u granicama očekivanih, programiranih ili većih ili manjih od njih. Te podatke vlasnici
mogu dobiti samo ako mere učinak svojih menadžera, tačnije
254
Gligorijević Ž., Novaković S.: ...TRANSFORMACIJA ...PRIV. RAZVOJA...
poređenjem onoga što su menadžeri ostvarili ili, preciznije onog
što je ostvarilo preduzeće (ili poslovna jedinica) na čijem se čelu
menadžeri nalaze sa onim što je programirano. Ovo poređenje će
pokazati da li je u posmatranom periodu bilo progresa u radu
menadžera ili nije, a ako nije, da li je bilo nazadovanja i koliko to
nazadovanje iznosi. Zato se ono revnosno provodi u razvijenim
zemljama tržišne privrede, a pogotovu u Nemačkoj i Japanu. U
ovim zemljama rad menadžerskog kadra se striktno prati i pažljivo
procenjuje. To u Nemačkoj čine predstavnici Hausbanke u upravnim odborima zavisnih preduzeća, a u Japanu članovi izvršnog
odbora keiretsua. U tom cilju se, na primer, čelni rukovodioci
Mitsubishi grupe sastaju svakog drugog petka na po 3-4 sata i
menadžeri za koje utvrde da nisu uspešni, tačnije da nisu dorasli
poslu, smenjuju se i prebacuju u sporedne prostorije i na sporedne,
sekundarne rukovodne funkcije.
Slično čine i penzioni fondovi i drugi institucionalni investitori u
SAD. I oni, kao dominantni vlasnici, neposredno nadziru rad menadžera i
ocenjuju njihovu uspešnost u radu. Nema nikakvog razloga da to isto ne
čine i vlasnici industrijskog preduzeća u Srbiji. Posebno će to trebati da
čini država kao verovatno najveći vlasnik u ovim preduzećima na duži rok,
tačnije sve dok ne proda veći deo akcija koje bude imala u njima.
Na ovaj način država će (a i drugi vlasnici) eliminisati jednu od
najvećih slabosti postojećeg sistema menadžmenta u odnosnim
preduzećima, tj. mogućnost stavljanja ciljeva i interesa menadžera iznad
ciljeva i interesa preduzeća koje vode.
MODEL VLASNIČKE TRANSFORMACIJE PREDUZEĆA U
INDUSTRIJI SRBIJE
Vlasnička transformacija, kao osnova sprovođenja ostalih
transformacionih procesa, a pre svega onih u domenu organizacije i
upravljanja, uključuje nekoliko vrlo značajnih svojinskih modifikacija,
koje navodimo u nastavku ovog teksta.

Potpuno ukidanje društvene svojine. Transformacioni
poduhvat koji se pre svega mora obaviti u industriji Srbije, i to
iz dva razloga: 1) stoga što bez njega nema, niti objektivno
može biti, potpune tranzicije u industriji, i 2) stoga što je
društvena svojina predmet velikih manipulacija i zloupotreba.
„Sam proces sprovođenja privatizacije može biti uzrok
finansijskog kriminala. Transformacija vlasništva kapitala, ukoliko se ne
vrši na zakonit i transparentan način, otvara velike mogućnosti za
finansijski kriminal.“6
6
Dr Srećko Novaković i ostali, „Aspekti finansijskog kriminala u tranziciji“,
Pravo i politika broj 2, Novi Sad, 2011, str. 182.
255
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (242-258)
Da je sa društvenom svojinom bilo moguće izvršiti tranziciju u
industriji Srbije, ona bi se sprovela veoma brzo. Jasno je da se sa ovim
oblikom svojine u industrijskim preduzećima ne mogu napraviti nikakve
inovacije i poboljšanja. Nije moguće uvesti nova, moderna organizaciona
rešenja, ni u domenu institucionalnog, ni u domenu unutrašnjeg
organizovanja. Slično je i sa modernim upravljačkim rešenjima, koja su
inkompatibilna sa društvenom svojinom. Toj svojini još manje odgovara
moderni sistem plaćanja i stimulacije menadžera, te njihove selekcije i
promocije. Drugi razlog zašto odmah treba ukinuti društvenu svojinu je
nemogućnost njene efikasne zaštite, njenog očuvanja. Po svom opredeljenju ova svojina je i "ničija" i "svačija". Ona nema svog konkretnog
titulara. Zato je u industrijskim preduzećima niko i ne štiti i ne čuva, niti za
njeno korišćenje zahteva određen, bar prosečan prinos. Sve to ne postoji u
industrijskim preduzećima sa društvenim kapitalom, zbog čega je ovaj
kapital u njima predmet manipulacije i otuđivanja velikih razmera. Ovaj
kapital treba odmah transformisati, a potom do kraja privatizovati.

Privatizacija državnog kapitala. Transformacioni
poduhvat koji treba što pre obaviti u industriji Srbije, pošto se
društveni kapital u industriji pretvorio u državnu svojinu. Država
je prema dosadašnjem iskustvu, i to ne samo iz bivših socijalističkih zemalja, već i iz zemalja razvijenog kapitalizma, loš
preduzetnik i vlasnik. Ona mnogo ne brine o tome da li se i u kojoj
meri profitabilno koristi njen kapital, zbog čega je ubrzanom
privatizacijom treba lišiti tog kapitala, ili bar, njegovog najvećeg
dela. To je nužno učiniti da bi se politika i država odvojili od
privrede, da bi prestali da diriguju i određuju menadžerski kadar.

Uspostavljanje koncentrisanog sistema vlasništva
u industriji. Potpuni tranzicioni poduhvat na kome treba odmah
raditi u Srbiji, kako bi se, zahvaljujući koncentrisanom vlasništvu,
u njenoj industriji u dogledno vreme obezbedio efikasan
menadžerski sistem. U tom cilju treba se odmah opredeliti za
italijanski sistem mega vlasništva i upravljanja industrijskim
preduzećima sa dominantnim državnim kapitalom putem posebnih
upravljačkih organizacija - holdinga. Te organizacije, a ne vlada,
treba da preuzmu ovu funkciju u industriji, jer se samo na taj način
može obezbediti potreban odnos. Ono što ona može i treba da radi
u ovom domenu jeste uspostavljanje standarda uspešnosti ovih
holdinga (tačnije njihovih upravnih odbora) i kontrole uspešnosti
tokom i krajem poslovne godine.
Ovaj transformacioni poduhvat je uslov uspostavljanja efikasnog
sistema menadžmenta u industrijskim preduzećima Srbije, a ne uvođenja
modernih organizacionih rešenja.
256
Gligorijević Ž., Novaković S.: ...TRANSFORMACIJA ...PRIV. RAZVOJA...
ZAKLJUČAK
Pokušaji da se industrijska preduzeća reformišu, tj. da se u
vlasničkom, organizacionom i upravljačkom pogledu urede na isti ili sličan
način kao industrijska preduzeća razvijenih zemalja tržišne privrede, nije
uspeo. Ovo iz više razloga, od kojih ćemo ovde istaći samo najvažnije. Prvi
i možda primarni razlog je taj što nije postojala, a po svemu sudeći, ni
danas ne postoji, politička volja ni spremnost da se ubrzano i sveobuhvatno
ide do kraja u reformske procese. Stoga se ovim procesima stavljaju razne
prepreke, od ideoloških do zakonskih.
Sva industrijska preduzeća u Srbiji treba odmah i to u najkraćem
roku, prestrukturirati i u organizacionom i upravljačkom pogledu urediti na
isti ili sličan način kao i preduzeća razvijenih zemalja tržišne privrede. To
je jedini način da se ona spase, tačnije da se revitalizuju i osposobe za
efikasno i konkurentno poslovanje.
Da bi se ovaj transformacioni proces mogao uspešno sprovesti do
kraja, neophodno je obezbediti određene vlasničke pretpostavke. Od tih
pretpostavki treba na prvom mestu istaći potpuno ukidanje društvene
svojine, odnosno njenu potpunu privatizaciju. Drugu pretpostavku čini
ubrzana privatizacija državnog kapitala. Ova pretpostavka je bitna za
Srbiju, kad su u pitanju državna preduzeća. Samo ubrzana privatizacija
državnog kapitala može preduzeća sa ovim kapitalom da spase, tako što će,
zahvaljujući njoj, modernizovati organizaciju i svoj sistem menadžmenta.
Treću pretpostavku čini koncentracija vlasništva i dominacija
mega vlasnika u privredi Srbije. Ova pretpostavka nije bitna za
sprovođenje navedene organizacione i upravljačke transformacije
industrijskih preduzeća u Srbiji. Nužna je za uspostavljanje najmodernijih
menadžerskih rešenja u njima sa mega vlasnicima i njihovom kontrolom
rada menadžera-profesionalaca. Da bi se ove pretpostavke obezbedile,
neophodno je obezbediti političku volju i spremnost najviših državnih
organa da idu na sveopštu, potpunu reformu svojih preduzeća.
Uz navedeno, mogla bi se, i to znatno pre potpunog završetka
procesa tranzicije, u domaćim industrijskim preduzećima uvesti i mnoga
druga moderna organizaciona rešenja, kao što su: poslovne jedinice, centri
odgovornosti, matrične strukture i strukture "grupa zadataka", kontrakcioni
modeli, strateški savezi, odnosno alijanse, "tanka proizvodnja" i mrežna
organizacija, džinovske integracije i fuzije, podela industrijskih preduzeća
na više manjih poslovnih subjekata i dr.
Slično bi se moglo uraditi i u domenu upravljanja. I u ovoj oblasti
bi se moglo preduzeti niz značajnih transformacionih poduhvata u
domaćim industrijskim preduzećima, kao što su: profesionalizacija
menadžmenta i menadžerskih organa u njima, postavljanje standarda
učinka menadžera, permanentno praćenje i ocenjivanje menadžerske
uspešnosti u radu, uvođenje modernog sistema nagrađivanja menadžera i
dr. Uz sve navedeno, mogli bi se postaviti i standardi učinka članovima
upravnog odbora, što je naročito važno za obezbeđivanje efikasnosti rada
industrijskih preduzeća sa dominantnim državnim kapitalom.
257
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (242-258)
STRUCTURAL TRANSFORMATION IN THE ECONOMY
DEVELOPMENT OF SERBIA
Živorad Gligorijević PhD, Profesor Srećko Novaković PhD
Abstract: Organizational transformation involves changing the organizational
structure. It can be changed after it has changed the behavior of the members of the
organization. Which brings us to the key concepts of cognitive transformation
hypothesis: organizational transformation can be realized only if the changes in the
environment caused the members of the organization. Changed structure then in turn
influenced the further changes of the organization members.
It is possible to conceive of an adequate model of organizational and
managerial restructuring and modernization of industrial companies. The basis of this
model made it to modern solutions of the organization and management that can be
quickly and successful implement in industrial companies, and especially in those large
and many medium-sized industrial companies.
The goal of the structural transformation of industrial companies is to
establish an organized, market-oriented and economically efficient organization, which
assumes a well organized all business functions, the rational use of all resources. It is
mean changing the vision, mission and development decisions which are related with
new services, new technologies, markets, human resources etc. It is a necessity to
achieve mobilization of employees and take the mental energy to manage structural
transformation.
Key words: transformation, model, management, organization, property,
transition.
LITERATURA
Adižes, I. (2001): Dijagnoza stilova upravljanja, Grmeč - Privredni pregled,
Beograd
2. Adrian R., More R., Barelay D., Deutscher T. (2000): Winning - Market
Leadership, John, Wiley & Sons, New York
3. Clarke T. (2004): Theories of Corporate Governance, Routladge, Taylor &
Francis Group, London and New York
4. Gligorijević Ž. i ostali (2008): Industrijski menadžment, Niš
5. Gligorijević Živorad (2011): Ekonomika industrije, Niš
6. Kostadinović, S. (2004): Upravljanje javnim sektorom privrede, Fakultet za
menadžment "Braća Karić", Beograd
7. Novaković S. (2011): Ekonomika preduzeća, Doboj
8. Novaković S., Kreativnost i inovacije u funkciji konkurentske prednosti,
Nezavisni univerzitet, Banja Luka, SVAROG – časopis za društvene i
prirodne nauke br. II, 2011. godina.
9. Novaković Srećko, Applying The bureaucratic organization in the
reorganization
process,
1st
REGIONAL
CONFERENCE
–
MECHATRONICS IN PRACTICE AND EDUCATION MECH – CONF
2011, Subotica, Serbia, December, 2011. godine
10. Novaković, S. (2009): Upravljanje projektom organizacione transformacije
preduzeća, Visoka poslovna škola strukovnih studija, Novi Sad
11. Radosavljević Života, Tomić Radovan, Menadžment u modernom biznisu BBO preduzeće za zaštitu autorskih prava i patenata, Beograd, 2004-2005.
12. Stojanović - Aleksić V., Liderstvo kao ključni factor uspešnog sprovođenja
organizacionih promena, Ekonomski horizonti br. 1/2, Beograd, 2006.
1.
258
Cvijić R.: ...RESURSI U FUNKCIJI ODRŽIVOG RAZVOJA...
Pregledni rad
UDK 622.7:502.34(497.11)
DOI br.107251/SVR1306299C
COBISS.BH-ID 3693080
MINERALNI RESURSI U FUNKCIJI ODRŽIVOG
RAZVOJA LOKALNIH ZAJEDNICA I
REPUBLIKE STRPSKE
Prof. dr Ranko Cvijić, dipl. ing. geologije1
Fakultet za ekologiju, Nezavisni univerzitet Banja Luka
Abstrakt: Veći broj zemalja koje raspolažu određenim mineralno-sirovinskim
resursima, odnosno više ili manje razvijenim mineralno-sirovinskim kompleksom i
mineralnom ekonomijom, ima zvanično usvojene mineralne strategije, ili, češće,
odgovarajuće detaljno razrađene mineralne politike, kako u razvoju lokalnih zajednica
tako i zemlje u cjelini. U savremenim uslovima, optimalna mineralna strategija i
politika su samo one koje su usklađene sa koncepcijom i principima održivog razvoja,
odnosno u okviru kojih su obezbijeđeni optimalni odnosi između četiri karakteristične
sfere: ekonomske, ekološke, društvene i sfere upravljanja (menadžmenta) od strane
državnih organa. U Republici Srpskoj još uvijek ne postoji zvanično usvojena
mineralna strategija i politika. U posljednje vrijeme, međutim, preduzet je niz aktivnosti
na pripremi Nacionalne strategije održivog razvoja i Nacionalne strategije održivog
korišćenja prirodnih resursa Republike Srpske, što je donekle razrađeno u Strategiji
ekonomskog razvoja do 2020. godine. Nedostaje dokument koji je naročito značajan za
mineralne resurse, jer, pored parcijalnih sektorskih strategija, predviđa i onu koja je
povezana sa mineralnim sirovinama (fosilna goriva: ugalj, nafta, gas i dr.; metalične i
nemetalične mineralne sirovine) i ulogu lokalnih zajednica u korišćenju. Rad treba da
dijelom prikazuje rezultate aktivnosti povezane sa Geološkim zavodom Republike
Srpske u Zvorniku i njegovim učešćem u izradi navedenih dokumenata. U ovom radu
korišćeni su i parcijalni rezultati dugogodišnjih projekata, izrađenih još u bivšoj Bosni
i Hercegovini. U izradi ovih projekata takođe je bio angažovan bivši Institut za
geološka istraživanja BIH iz Sarajeva, koji je posebnu pažnju poklonio održivim
istraživanjima i korišćenju mineralnih resursa, kao i indikatorima održivog razvoja u
funkciji ocjene mineralnih resursa u funkciji razvoja na lokalnom i državnom nivou.
Iskustva iz navedenih aktivnosti su iskorišćena da se prikaže prijedlog koncepta okvirne
mineralne strategije i mineralne politike na nivou lokalnih zajednica i Republike Srpske
kao cjeline. Osnovne aktivnosti na izradi održive mineralne strategije i mineralne
politike na lokalnom nivou pretpostavljaju metodičku proceduru, koja obuhvata pet
faza: faza pripreme (izbor mineralnih resursa za analizu, dogovor o detaljnoj metodici,
plan rada, prikupljanje podataka); analiza problema (procjena resursa i rezervi
mineralnih sirovina, obim eksploatacije i potencijalna obezbijeđenost mineralnim
resursima); procjena uticaja korišćenja mineralnih sirovina na životnu sredinu;
definisanje ciljeva (određivanje ciljeva održivog korišćenja mineralnih resursa,
uključujući zamjenu, reciklažu i ciljeve efikasnosti); i reforma politike (prijedlog
reformi politike i novih instrumenata politike, paketa mjera i dr.).
Ključne riječi: lokalna zajednica, strategija, politika, održivi razvoj,
mineralni resursi, ciljevi, ograničenja.
1
e-mail:[email protected]
259
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (259-277)
UVOD
Agenda 21 predstavlja akcioni plan održivog razvoja za 21. vijek i
jedan je od ključnih dokumenata usvojenih na samitu u Rio de Žaneiru.
Agenda 21 je deklaracija o namjerama i obavezama na održivi razvoj u 21.
vijeku.2 Na oko 500 stranica, nalazi se 40 poglavlja - od teme siromaštva,
zaštite atmosfere, šuma, vodenih resursa, preko zdravstva, poljoprivrede,
ekološki zdravog upravljanja biotehnologijom, do pitanja odlaganja otpada.
Novitet u odnosu na druge dokumente Ujedinjenih nacija, predstavlja
izričito priznavanje uloge „Bitnih grupacija“, kao što su žene, djeca i
omladina, poljoprivrednici i preduzetnici. Od 1992. godine Ujedinjene
nacije su počele sve više da računaju na ulogu ovih grupacija u svojim
programima, za razliku od prethodne prakse koja je isključivala sve aktere
osim nacionalnih vlada i favorizovane posmatračke organizacije.
Jedno od poglavlja Agende 21 o bitnim grupacijama je i poglavlje
o ključnoj ulozi lokalnih vlasti u pogledu osmišljavanja strategije za
stvaranje Lokalne agende (LA) 21. Danas, mnogi lokalni savjeti rade u
skladu sa principima Lokalne agende. Svaki od procesa ima svoje
karakteristike, obijelježen je lokalnim uslovima, uključujući tu i javno
mnjenje, geografske uslove, koji se uzimaju u obzir pri donošenju odluka,
što važi i za političke stavove, kao i za probleme resursa. Lokalna agenda
nije samo strategija zaštite životne sredine. Plan održivosti uključuje i
rješavanje socijalnih i ekonomskih pitanja. Lokalna agenda okuplja čitavo
lokalno društvo koje ulaže zajedničke napore naspram prevaziđenog
modela suprotstavljenih interesa. Proces pripremanja i implementacije
Lokalne agende 21 dobro organizovanoj lokalnoj vlasti može da donese
višestruke prednosti, između ostalog sljedeće: (I) djelotvornije suočavanje i
upravljanje promjenama u lokalnoj zajednici; (II) djelotvorniji politički
razvoj; (III) osposobljavanje lokalne vlasti da prepozna potrebe zajednice;
(IV) veća kohezija zajednice; (V) jače regionalno povezivanje; (VII)
zdrava zajednica; i (VIII) primjenljivost.3
Održiva zajednica koristi raspoložive resurse za zadovoljenje
trenutnih potreba, osiguravajući da dovoljno resursa ostane na raspolaganju
i budućim generacijama. Ona pokušava da poboljša javne zdravstvene
uslove i postigne bolji kvalitet života svojih stanovnika kroz ograničavanje
količina i vrsta otpada, sprečavanje zagađenja, veću zaštitu, promociju
efikasnosti i održivi razvoj lokalnih resursa, kako bi se oživjela lokalna
ekonomija. Svuda se u svijetu ističe veliki značaj održivog razvoja i
potreba za racionalnim korišćenjem mineralnih resursa i prihvata se održivi
razvoj kao nacionalna strategija, a zaštita resursa kao važan dio te
strategije. U zemljama u kojima još uvijek nisu razrađene tako kompleksne
strategije i/ili politike, koje u osnovi imaju koncepciju održivog razvoja, na
ovome se uveliko radi.
2
Agenda 21, Rio de Janeiro, Web: http//w.w.w.unap.org/lelislative/ag
21ch.40.htm.
3
Milovanović D., Cvijić R., 2007: Osnovni koncept održive mineralne strategije i
politike Republike Srpske, Zbornik radova sa naučnog skupa Akademije nauka i
umjetnosti Republike Srpske, Banja Luka, str. 335-354.
260
Cvijić R.: ...RESURSI U FUNKCIJI ODRŽIVOG RAZVOJA...
MINERALNI RESURSI I LOKALNI EKOLOŠKI AKCIONI
PLAN
Sa aspekta prisustva mineralnih resursa, generalno se mogu
izdvojiti tri grupe lokalnih zajednica, koje rade ili im predstoji izrada
Lokalnog ekološkog akcionog plana (LEAP-a), a to su: (a) zajednice koje
na svojoj teritoriji imaju istražene komercijalne mineralne resurse, koji se
valorizuju i predstavljaju značajan elemenat lokalne ekonomije; (b)
zajednice koje na svojoj teritoriji imaju istražene mineralne resurse, ali koji
se ne valorizuju i ne učestvuju u lokalnoj ekonomiji i (c) zajednice koje na
svojoj teritoriji nemaju istražene komercijalne mineralne resurse.4
Komercijalni mineralni resursi obuhvataju metalične, nemetalične,
energetske, geotermalne i hidrogeološke resurse.
Prisustvo metaličnih mineralnih resursa u većini slučajeva znači
potencijalnu potrebu izdvajanja područja zagađivača životne sredine i
neophodnost njihovog jasnog markiranja radi sanacija i praćenja stanja.
Oni, zavisno do vrste metaličnih mineralnih resursa, genetskog tipa ležišta
i pojava, klimatskih uslova i procesa u supergenom području, mogu
dovoditi do različitog stepena zagađenja zemljišta, voda i dr. Ekstremni
primer ovakvog uticaja predstavljaju radioaktivni mineralni resursi,
odnosno područja bogatija koncentracijama minerala U i Th i njihovim
jedinjenjima. Prisustvo nemetaličnih mineralnih sirovina u većini slučajeva
znači samo postojanje mehaničkih oštećenja usljed istraživanja i
eksploatacije, a prateće štetne posljedice mogu biti: buka, vibracije, gasovi,
prašina, erozija i dr. Prisustvo energetskih mineralnih sirovina je povezano
dijelom sa zagađenjima vazduha, vode, a dijelom sa narušavanjem
prostora, pogotovu u slučaju površinske eksploatacije uglja. Posebnu
pažnju sa geoekološkog aspekta zaslužuju područja sa istraživanjima i
eksploatacijom nafte. Prisustvo geotermalnih resursa nema bitne prateće
negativne konsekvence, već zahtijeva strateško razmatranje načina i uslova
njihovog iskorišćenja. Prisustvo hidrogeoloških resursa i njihova
eksploatacija, u bilo koje namjene, ne uzrokuje prateće negativne efekte.
Mineralni resursi su važni za ekonomiju lokalne zajedinice, ali u
slučaju pojedinih mineralnih resursa imaju i regionalni značaj.5 U mnogim
slučajevima taj značaj je kompleksnog tipa, odnosno socijalno-ekonomskopolitičko-strateškog karaktera, direktno vezan za interese razvoja i napretka
lokalne zajednice. Kod geoekološkog aspekta razmatranja potreba i
mogućnosti korišćenja raspoloživih mineralnih resursa na teritoriji opštine,
kao lokalne zajednice, postoje dva karakteristična slučaja. Jedan je: da se
ništa ne istražuje i ne eksploatiše, što znači čitav niz pratećih privrednih i
ekonomskih teškoća. Drugi je: zadovoljenje privredne potrebe za
određenim mineralnim resursima, koji kao takvi imaju komercijalni značaj
4
Aksenov, E.M. at al., 2000: Agrochemical and ore raw materials of threshold of
the XXI Century.- Mineral Resources of Russia, 5-6, p. 9-14, Moscow.
5
Balazik, R.F. at al.,2002: The United States.- Min. Eng., 5, p. 17-25.
261
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (259-277)
i bitni su za ekonomski razvoj zajednice, ali povlače i određene
geoekološke posljedice. Sa geoekološkog aspekta među mineralnim
resursima se mogu izdvojiti: (a) mineralni resursi sa ekološki štetnim
posljedicama; (b) mineralni resursi sa sporednim ekološkim posljedicama, i
(c) mineralni resursi sa zanemarljivim ili bez ekoloških posljedica. Za
mineralne resurse sa ekološki štetnim posljedicama postoji geoekološki
opravdan prostor za zaustavljanje njihovog istraživanja, eksploatacije i
korišćenja iz ekoloških razloga. To se npr. odnosi na određene metalične
mineralne sirovine, naročito sa teškim i obojenim metalima, a dijelom i
nemetalične mineralne sirovine. Mineralnim resursima sa sporednim
ekološkim posljedicama pripadaju oni koji ne ugrožavaju životnu sredinu,
a koji su važni za privredu i lokalnu ekonomiju, kao što su mala ležišta
tehničkog kamena za potrebe putogradnje, ležišta pijeska i šljunka, i dr.
Sagledavanje problema korišćenja mineralnih resursa obuhvata
područje geološko-ekonomske ocjene mineralnih resursa i specifične
geoekološke ocjene. Pri tome se mogu izdvojiti: (a) geološko-ekonomski
značajni mineralni resursi, koji su geoekološki prihvatljivi; (b) geološkoekonomski značajni mineralni resursi, ali geoekološki neprihvatljivi i (c)
geološko-ekonomski beznačajni mineralni resursi. U zavisnosti od
ekonomskog i privrednog značaja korišćenja pojedinih mineralnih resursa,
problemi se ne mogu izbjeći i otuda se samo može govoriti o posljedicama
i načinu njihovog otklanjanja. Uzimanje u obzir uloge i značaja mineralnih
resursa i uključivanje geologa u radno-ekspertski i stručni tim aktuelno je
za sve faze izrade LEAP-a i sve projektne aktivnosti po fazama: početak,
procjena stanja životne sredine i utvrđivanje prioriteta, izrada LEAP-a,
sprovođenje akcija i nadgledanje i procjena rezultata.6
Faza I - Početak. Uključivanje problematike mineralnih resursa od
početka izrade LEAP-a je važno već pri formiranju tima učesnika, zatim
pri izradi vizije razvoja zajednice, kako bi se adekvatno pokrivali značaj i
uloga mineralnih resursa, bez obzira na manji ili veći stepen njihovog
prisustva na području lokalne zajednice.
Faza II – Procjena stanja životne sredine i utvrđivanje prioriteta.
Uključivanje problematike mineralnih resursa u ovoj fazi je veoma bitno
zbog realne procjene stanja životne sredine, izbora metodologije procjene,
utvrđivanje obima procjene, izbora, definisanja i opisa ekoloških problema,
sakupljanja informacija i utvrđivanja prioriteta. Zavisno od razvijenosti
mineralne ekonomije u lokalnoj zajednici, ova faza ima različit značaj.
Npr. u slučaju lokalih zajednica na čijoj teritoriji se nalaze velika ležišta
uglja sa površinskim kopovima i razvijenom eksploatacijom, pri čemu se
ugalj kao energetska mineralna sirovina plasira u termoelektrane, ova faza
izrade LEAP-a je veoma značajna. U lokalnim zajednicama bez značajnijeg prisustva mineralnih resursa, to nije slučaj, mada je i tada važno
razmatranje geoloških faktora, naročito eroziono-denudacionih procesa,
6
Clein, B., 2003: Industrial minerals – A growing sector of the Canadian mining
industry.- CIM, 96, p. 8-9, Montreal.
262
Cvijić R.: ...RESURSI U FUNKCIJI ODRŽIVOG RAZVOJA...
geotehničkih uslova stabilnosti terena, geološkog sastava i hidrogeoloških
svojstava podloge terena, kao osnove na kojoj se realizuju određeni
urbanističko-razvojni projekti. U ovoj fazi izrade LEAP-a posebno je
značajno prikupljanje informacija, kao jedna od najkritičnijih strategija u
postupku procjene stanja životne sredine. Ona je vremenski duga, a
zahtijeva poznavanje izvora odgovarajućih informacija, prikupljanje
podataka i njihovo prikazivanje u upotrebljivom obliku. Prikupljanje
relevantnih informacija o mineralnim resursima može vršiti ekonomski
geolog, koji stručno pokriva problematiku mineralnih resursa i koji vlada
geološko-ekonomsko-geoekološkim pristupom tretiranja mineralnih
resursa, ili hidrogeolog za problematiku podzemnih voda. U popisu stanja
životne sredine veoma je važno identifikovanje zagađivača, koji su
aktivnostima vezani za mineralne resurse, a poseban doprinos se može dati
u popisu prirodnih bogatstava i njihovih karakteristika, izradi mapa sa
informacijama o prirodnim bogatstvima, kao i kategorizaciji prirodnih
bogatstava. U ovom dijelu izrade LEAP-a posebno mogu biti važne
informacije dobijene na osnovu geološko-ekonomske ocjene mineralnih
resursa, uključujući evidentiranje postrojenja koja su aktivnostima
povezana sa mineralnom ekonomijom na odgovarajućim geološkim
objektima. Posebno mogu biti vrijedne informacije za sagledavanje uticaja
eksploatacionog procesa, sa pratećim zagađenjem vazduha, vode,
izazivanjem buke, vibracija, miniranja i dr., kao i drugih prisutnih štetnih
dejstava. Ovi uticaji inače su detaljno razmotreni u geoekološkim
faktorima geološko-ekonomske ocjene, koja se radi bez obzira na fazu i
stepen istraženosti određenih mineralnih resursa.
Veoma je važno i pitanje zagađenja podzemnih voda naročito
usljed postojanja metaličnih mineralnih resursa, ili definisanje tokova
agresivnih i toksičnih rudničkih voda i njihovo miješanje sa podzemnim
vodama. Na degradaciju kvaliteta podzemnih voda utiče i prisustvo
površinskih kopova, šljunkara i dr. Za pojedine lokalne zajednice
interesantno je pitanje tehnogenih ležišta, koja se pojavljuju u vidu
jalovišta, šljačišta, pepelišta i dr., koja je takođe potrebno u sklopu ovakve
analize obuhvatiti, a koja se prema polaznim parametrima detaljnije
obrađuju geološko-ekonomskom ocjenom tehnogenih mineralnih resursa.
Postojeće informacije o pitanju uticaja geološko-rudarskih aktivnosti na
zdravlje ljudi mogu biti veoma korisne, jer je ta problematika obrađena u
stručnim geološko-rudarskim dokumentima za npr. površinske kopove ili
druge prostore eksploatacije. Pitanje radijacije može biti značajno
povezano sa postojanjem uzročnika u vidu radioaktivnih mineralnih
resursa, odnosno uranske mineralizacije, koju je, u takvim slučajevima,
neophodno prostorno definisati, a geoekološke posljedice će zavisiti od
veličine i prostornog položaja takvog uzročnika. Pitanje zagađivanja
olovom, naročito podzemnih voda, može biti povezano sa postojanjem
odgovarajućih magmatskih diferencijata sa kojima su genetski povezane
npr. Pb-Zn i druge mineralizacije. U slučaju postojanja većih postrojenja za
pripremu, koncentraciju i preradu mineralnih sirovina mogu nastati prilično
štetne posljedice po životnu sredinu, koje je takođe neophodno evidentirati,
263
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (259-277)
kako bi se preduzele prave mjere, a dejstvo minimiziralo ili spriječilo. U
cjelini posmatrano, razmatranje pitanja mineralnih resursa može doprinijeti
potpunijem definisanju uzroka zagađenja, izvora zagađenja, odnosima
između izvora/uzroka i aktivnosti ljudi. Pri završnom integralnom
razmatranju stanja životne sredine, uključivanjem problematike mineralnih
resursa kompletnije se mogu sagledati: uticaj na ljudsko zdravlje (obim,
intenzitet i mogućnost poboljšanja); ekološki uticaji (obim, intenzitet i
mogućnost poboljšanja), kao i socijalni i ekonomski uticaji (obim,
intenzitet i mogućnost poboljšanja). Pitanje postojanja mineralnih resursa,
kao uzročnika, povezano je direktno i sa drugim bitnim ekološkim
pitanjima kao što su kvalitet vode za piće, kvalitet hrane, kontaminacija
zemljišta i dr. Rad geologa podrazumijeva učešće u kompleksnom
multidisci-plinarnom timu zajedno sa stručnjacima drugih profila, koji će
se naći u grupi učesnika pri realizaciji LEAP-a.
Faza III – izrada LEAP-a. Uključivanje problematike mineralnih
resursa u ovu fazu je značajno zbog planiranja aktivnosti, preispitivanja
vizije zajednice, utvrđivanja ekoloških zadataka koji se dotiču problema
mineralnih resursa i izbora adekvatnih pokazatelja. Osim toga bitno je i za
preispitivanje postupaka zaštite, koji se dotiču istraživanja, eksploatacije i
valorizacije mineralnih resursa, prepoznavanja mogućih akcija, utvrđivanja
kriterijuma za procjenu, razmatranja odgovarajućih akcija, i konačno radi
pripreme kvalitetnog predloga LEAP-a, koji će obuhvatati probleme
izazvane postojanjem i uticajem mineralnih resursa. Nakon kompletnog
pristupa i rada, sa dobijenim cjelovitim dokumentom može se ići na javnu
raspravu, i kompletno usvojiti i institucionalizovati plan izrade LEAP-a.
Faza IV – sprovođenje akcija. Uključivanje problematike mineralnih resursa u sprovođenje akcija je veoma bitno, kako zbog adekvatnog
izbora institucije za sprovođene akcija, koja mora pokrivati kompleksnost
mineralnih resursa, tako i pripreme odgovarajućeg budžeta i obezbjeđenja
potrebnih sredstava za planirane akcije. Ukoliko je na području lokalne
zajednice značajno prisustvo mineralnih resursa, ova faza realizacije
LEAP-a, u slučaju neadekvatnog odrađivanja, može dovesti u pitanje
kompletnu realizaciju LEAP-a.
Faza V – nadgledanje i procjena rezultata. Uključivanje problematike mineralnih resursa je važno za ovu fazu zbog preispitivanja
ekoloških ciljeva i pokazatelja; ustanovljavanja sistema izvještavanja;
prikupljanja podataka o uslovima i rezultatima projekata; procjene
rezultata i obaveštjavanje zajednice o rezultatima.
Pored direktne primjene geoekoloških mjera vezanih za mineralne
resurse, tretiranje geološke problematike, geološkog sastava i hidrogeoloških svojstava terena je naročito bitno za definisanje lokacija
deponija, definisanje lokacija odlaganja opasnog otpada, koje zahtijevaju u
sastavu terena postojanje tzv. geotekstilija ili je neophodno njihovo
postavljanje na mjestima deponovanja najraznovrsnijeg otpada. U
pojedinim slučajevima stari istražni i rudarski radovi, uz prethodnu
pripremu, mogu biti veoma pogodni za deponovanje radioaktivnog i
264
Cvijić R.: ...RESURSI U FUNKCIJI ODRŽIVOG RAZVOJA...
drugog opasnog otpada. Geološke informacije su veoma bitne i za
planiranje i kontrolu namjenskog korišćenja zemljišta, koji dobrim dijelom
zavise od geološkog sastava i građe terena. Učešće geologa specijaliste u
timu za izradu LEAP-a, omogućiće maksimalno ispoljavanje geološkoekonomsko pristupa tretiranju mineralnih resursa, opštekorisnom i za
lokalnu zajednicu, prema kome osnovni motiv za korišćenje mineralnih
resursa iz geološke sredine ne smije biti profit, već usklađivanje koristi sa
potrebama zaštite i unapređenja geološke i ukupne životne sredine.
Iako se direktno u naslovima glavnih poglavlja sadržaja LEAP-a
indikatori direktno ne pojavljuju, oni su veoma važan sadržajni dio u
pojedinačnim poglavljima ovog strateški važnog dokumenta, bitnog i za
zaštitu životne sredine, ali i za definisanje i praćenje održivog razvoja
vezanog sa metaličnim mineralnim resursima, a u pojedinim slučajevima i
baziranog na metaličnim mineralnim resursima. U konkretnom slučaju se
može izvršiti definisanje indikatora održivog korišćenja metaličnih
mineralnih resursa u skladu sa vrstama prisutnih mineralnih sirovina,
njihovim specifičnostima, kao i karakterom uticaja na životnu sredinu.7
MINERALNE SIROVINE REPUBLIKE SRPSKE U FUNKCIJI
ODRŽIVOG RAZVOJA
Na teritoriji Republike Srpske, kao posljedica složenih geoloških
procesa, nalaze se relativno obimni i raznovrsni mineralni resursi (ugalj,
rude željeza, olova i cinka, aluminijuma-boksita, različiti nemetali,
mineralne i dr. vode), koje se dijelom eksploatišu i daju svoj doprinos
ekonomskom i društvenom razvoju Republike Srpske.8 Rezerve, na čijoj
osnovi se zasniva proizvodnja tih mineralnih sirovina, najvećim dijelom su
pronađene i istražene u periodu poslije Drugog svjetskog rata i to
prvenstveno sredstvima iz budžeta tadašnje SFRJ, Republike BiH, i
dijelom sredstvima privrednih organizacija i njihovih udruženja. U
najnovije vrijeme, u periodu nakon posljednjeg rata, izdvajanja za geološka
istraživanja iz državnih izvora su praktično svedena na minimum, što je
uticalo negativno na reprodukciju mineralno-sirovinske baze. Ova
reprodukcija, kod više mineralnih sirovina nema karakter proširene
reprodukcije, već suštinski izostaje i prosta reprodukcija, odnosno
otkopane rezerve ne zamjenjuju novim količinama mineralnih sirovina, pa
se tako ležišta iscrpljuju u apsolutnom smislu.
Ležišta mineralnih sirovina Republike Srpske nisu raspoređena
haotično, već imaju geološki položaj koji je u strogoj zavisnosti od
prirodno-geoistorijskih uslova njihovog nastanka. Ta pravilnost u njiho7
Janković S., Milovanović D., 1985: Ekonomska geologija i osnovi ekonomike
mineralnih sirovina. RGF, grupa smjerova za ILMS, pos. izd., Beograd, 403 s.
8
Cvijić, R., Škorić, S.,1999: Mineralno-sirovinski resursi Republike Srpske.- U
monograf. “Sistemsko inženjerstvo u industriji minerala”, povodom radnog jub. prof.
Dejana Milovanovića, ed. S.Vujić i S. Janković, s.149-158, RGF Univ. u Beogradu,
Katedra za prim. računara, Beograd.
265
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (259-277)
vom razmještaju ogleda se, prije svega, u organskoj povezanosti svake od
sirovina sa nekom od rudonosnih formacija. Otuda je, generalno, ali i
detaljno poznavanje rudonosnih formacija Republike Srpske jedan od
bitnih preduslova za njihovo istraživanje, ocjenjivanje i eksploataciju.
Prekarbonske i karbonske geološke formacije su rudonosne po
sadržaju veoma važnih ležišta gvožđa i prirodnih pigmenata (Ljubija),
barita (Novi Grad, Ljubija) i arhitektonsko-građevinskog kamena (sanski
paleozoik). U permu i trijasu nastale su rudonosne formacije sa gipsom i
anhidritom (Volari - Petkovac), baritom (Vidrenjak), olovo-cinkovim
rudama (Ljubija), arhitektonsko-građevinskim kamenom (na više mjesta) i
dolomitima. Jurski sistem je karakterističan po tome što su za serpentinsku
rudonosnu formaciju vezana ležišta azbesta (Petrovo), i magnezita
(Snjegotina, Borje), zatim u dijabaz-rožnačkoj formaciji ima manjih ležišta
mangana (istočna Kozara i okolina Prnjavora) a u krečnjačkim formacijama arhitektonsko-građevinski kamen. Tokom krede nastala je velika
boksitonosna formacija istočne Bosne (Vlasenica), različiti krečnjaci i
arhitektonsko-građevinski kamen. Iz paleogena poznate su formacije koje
nose naftu (Majevica), krečnjake (Kozara, Hercegovina), arhitektonskograđevinski kamen i mala ležišta boksita (istočna Hercegovina). Neogen je
bogat rudonosnim formacijama u kojima su poznata raznovrsna ležišta
mineralnih sirovina:(1) mrki ugljevi (Ugljevik, Miljevina, Lješljani, Teslić,
Kotor Varoš, Banja Luka) i meki ugljevi (Stanari, Gacko, Ramići); (2)
olovo-cinkove rude (Sase-Srebrenica); (3) pretaloženi boksit (Baraći); (4)
bentoniti (Šipovo, Japra, Stanari); (5) kaolinske gline (Kobaš, Bratunac);
(6) vatrostalne i keramičke gline (Prijedor, Zvornik); (7) zeoliti (Čelinac);
8) ugljonosne sirovine (Lješljani, Kamengrad, Gacko i dr.); (9) nuklearne
sirovine (Derventa-Prnjavor; Derventa-Ukrina, Srebrenica- Zvornik); (10)
kvarcni pijeskovi (Brezičani, Omarska, Ivanjska, Stanari, Milići); (11)
nafta (Posavina) i dr.
U kvartaru se nalaze formacije sa šljunkovima i pijeskovima (uz
rijeke Savu, Unu, Sanu, Drinu, Bosnu, Ukrinu i dr.) i opekarskim glinama
(Prijedor, Banja Luka, Gradiška). Ovome se mogu pribrojati i izvori
geotermalne energije.
Ima u Republici Srpskoj i drugih mineralnih sirovina povezanih sa
različitim rudonosnim formacijama, ali, prema sadašnjem stanju njihove
istraženosti, one nemaju prvorazredni značaj. Zbog toga im u ovom
pregledu nije posvećena posebna pažnja. U daljem tekstu se razmatraju
ležišta i pojave mineralnih sirovina Republike Srpske, grupisana na
sljedeći način: 1. energetske sirovine; 2. metali; 3. nemetali i građevinski
materijali; 4. mineralne i pitke vode.
Od energetskih sirovina u Republici Srpskoj registrovani su
ugljevi, geotermalna energija, nafta i gas i nuklearne sirovine. U Republici
Srpskoj su razvijene četiri neogene ugljonosne formacije: 1. formacija
laporaca i glina spoljašnjih Dinarida; 2. formacija laporovito-glinovitokrečnjačka unutrašnjih Dinarida; 3. formacija klastita; i 4. formacija glina,
pijeskova i šljunkova na periferiji Panonskog basena. Četiri glavne
ugljonosne formacije izgrađuju srednje dijelove geoloških stubova u nizu
266
Cvijić R.: ...RESURSI U FUNKCIJI ODRŽIVOG RAZVOJA...
neogenih basena nepravilno raspoređenih u spoljašnjim i unutrašnjim
Dinaridima i na Panonskoj periferiji. U tim basenima postoje aktivni
rudnici uglja (Ugljevik, Gacko, Stanari, Miljevina), trenutno napušteni
rudnici uglja (Lješljani, Teslić, Mešići, Banja Luka, Kotor Varoš) i
neistražene pojave uglja u nizu basena. U aktivnim i neaktivnim rudnicima
uglja perspektivne rezerve ukupno iznose 2.600 000 000 tona. Geotermalna
energija - termalne i termomineralne vode na terenima Republike Srpske,
registrovane su u vidu brojnih izvora. Dominantno su izvori samoizlivni,
koji su zbog povećanih količina i kvaliteta obuhvaćeni uglavnom plićim
bušotinama, putem kojih se eksploatiše u bolničko-banjsko-rekreativnim
objektima i institucijama. Mogućnost korišćenja geotermalnih resursa
dobijaju sve veći značaj, posebno za moguću proizvodnju električne
energije. Naftno-geološka istraživanja Bosne i Hercegovine rađena su dugi
niz godina. Sa prekidima su trajala oko 100 godina. Ukupno procijenjene
količine nafte na teritoriji sjeverne Bosne su približno 355 mil. barela (cca
50 mil. tona). Najpovoljnija područja za istraživanja nuklearnih sirovina u
Republici Srpskoj su intruzivi Prosare i Motajice, tercijarni sedimenti na
potezu Derventa-Prnjavor-Ukrina, gdje se kod Banjaluke (Petrićevac)
ističu gnjezdaste mineralizacije u ugljenosnoj seriji, tercijarni vulkaniti
između Srebrenice i Zvornika i paleozojski masiv jugoistočne Bosne.
Od metaličnih mineralnih sirovina javljaju se rude gvožđa, boksita,
olova, cinka i srebra, bakra, mangana, kao i pojave drugih obojenih
metala.9,10 Ekonomski najznačajnija ležišta gvožđa u Republici Srpskoj
vezana su za metalogenetsku oblast "Ljubija", odnosno za prekarbonske i
karbonske rudonosne formacije. Dosadašnja istraživanja dala su dobre
rezultate u pogledu utvrđenih rezervi koje sada iznose 350 000 000 t. Na
osnovu detaljnih analiza rudonosnih formacija procjenjuje se potencijalnost
metalogenetske oblasti Ljubija na oko 800 miliona tona novih rudnih
rezervi, uglavnom marinskog (geosinklinalnog) formacionog tipa. Boksiti
u Republici Srpskoj javljaju se u četiri rudonosne formacije. Na planinama
Viduši i Srnetici u krečnjačkoj formaciji jurske starosti nalaze se boksiti
koji još nisu dovoljno istraženi. U istočnoj Hercegovini paleogeni boksiti
mostarskog basena, samo malim dijelom pripadaju ovom entitetu.
Zanimljivi su i pretaloženi boksiti Baraća, koji se nalaze u jednoj neogenoj
jezerskoj formaciji. Svi pomenuti boksiti zahtijevaju tek ozbiljnija
istraživanja. Najvažnija ležišta boksita, međutim, su ona iz okoline
Vlasenice. Riječ je o crvenim karstnim boksitima velikih i veoma velikih
dimenzija kredne starosti. Detaljno je istraženo njihovih 19 ležišta sa
preovlađujućim boksitom srednjeg i lošijeg kvaliteta i rezervama, koje
obezbjeđuju proizvodnju za jednu deceniju pri eksploataciji od milion tona
godišnje. Ležišta olova i cinka su vezana za vulkanogeno-neogenu
9
Cvijić, R., 2002: Upravljanje mineralnim resursima Ljubijske metalogenetske
oblasti. Doktorska disertacija, RGF Univ. u Beogradu, Beograd, s. 269.
10
Cvijić R., Milošević A., 2011: Strategija razvoja Republike Srpske do 2020,
Sektor nefinansijskih preduzeća, Mineralno-sirovinski kompleks, Ekonomski institut
Banja Luka, 85 strana.
267
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (259-277)
formaciju. Na području Srebrenice registrovan je veliki broj olovnocinkovih žila koje su u prostoru razmještene u obliku lepeze. Debljina žila
je promjenljiva, od nekoliko cm do 5m. Odlaganje mineralnih čestica
vršeno je duž pukotina u andezitsko-dacitskim stijenama. Uz minerale
olova i cinka ustanovljeni su minerali srebra, kadmijuma, indijuma,
bizmuta i pojave antimonita, arsena, kalaja i bakra. Srednji sadržaj olova u
rudi je 4,5%, cinka 6,5%, sadržaj srebra 50-800g/t, kadmijuma 100-500g/t,
indijuma 0,012%, bizmuta 0,041%, bakra 0,5-4% i kalaja 0,10-0,58%.
Proizvodnja je pokrenuta u rudniku "Sase" i to je jedini aktivni rudnik u
Republici Srpskoj. Postoji niz drugih pojava koje treba istraživati. Ležišta
bakra vezana za vulkanogeno-neogenu formaciju. Na sjeveroistočnom
području RS, u olovno-cinkovim ležištima Srebrenice, utvrđena su manja
nalazišta minerala bakra, enargita i halkopirita. Ostale mineralizacije su na
nivou pojava. Manganske rude vezane su za trijasku porfirit-rožnačku
formaciju (Šekovići), ofiolitski pojas Dinarida (Kotor Varoš, Čelinac,
Banjalučka Kozara, Rudo), i pretaložena ležišta u krednim sedimentima
(Foča, Gacko Bratunac). Takođe, u Republici Srpskoj evidentirane su
mineralizacije žive, antimona, zlata, arsena, nikla, kobalta, kalaja,
volframa, molibdena, bizmuta i kadmijuma.
Eksploatacija i prerada nemetaličnih resursa veoma je važan faktor
privrednog progresa svake države. S obzirom na trend porasta korišćenja
nemetaličnih sirovina u svim državama, eksploatacija i prerada ovih
resursa trebalo bi da zauzima dominantnu ulogu i u privrednom razvoju
Republike Srpske.11,12 Današnje poznavanje nemetaličnih potencijala
predstavlja bazu i za procjenu mogućnosti i uslova za aktiviranje novih
komercijalnih ležišta svih zastupljenih nemetala, uključujući i one koji još
nisu obuhvaćeni eksploatacijom i istraživanjima. Najpoznatije su:
keramičke i vatrostalne gline (Prijedor, Čelinac), bentonit (Novi Grad,
Šipovo, Doboj, Zvornik), kaolin (Kobaš, Srebrenica, Bratunac), opekarska
glina (Lopare, Banja Luka, Bijeljina, Prijedor, Zvornik, Brod, Petrovo i
dr.), kvarcni pijesci (Prijedor, Doboj, Modriča, Zvornik, Banja Luka),
magnezit (Petrovo, Banja Luka, Prijedor, Prnjavor), hrizotil azbest
(Petrovo), gipsi anhidrit (Novi Grad, Mrkonjić Grad, Foča, Čajniče), barit
(Prijedor, Novi Grad, Banja Luka, Čajniče), fluorit (Prijedor), feldspat
(Srbac, Teslić), mineralni pigmenti (Prijedor, Srbac), tufovi (Prnjavor,
Čelinac), zeoliti (Čelinac), krečnjaci (Prijedor, Mrkonjić Grad, Šipovo,
Čelinac, I. Sarajevo, Banja Luka, Novi Grad, Kneževo, Bileća, Trebinje,
Teslić, Doboj, Brod, Modriča, Zvornik, Gradiška i dr.), dolomite (Novi
11
Cvijić, R., Škorić, S., 1999: Mineralno-sirovinski resursi Republike Srpske - U
monografiji “Sistemsko inženjerstvo u industriji minerala”, povodom radnog jubileja
prof. Dejana Milovanovića, ed. S.Vujić i S. Janković, s. 149-158, RGF Univ. u
Beogradu, Katedra za prim. računara, Beograd.
12
Cvijić R., Milošević A., 2011: Strategija razvoja Republike Srpske do 2020,
Sektor nefinansijskih preduzeća, Mineralno-sirovinski kompleks, Ekonomski institut
Banja Luka, str. 85.
268
Cvijić R.: ...RESURSI U FUNKCIJI ODRŽIVOG RAZVOJA...
Grad, Prijedor, Mrkonjić Grad, Višegrad, Foča), ukrasni kamen (Prijedor,
Čelinac, Šekovići, Gradiška), laporac (Novi Grad, Doboj, Teslić, Ugljevik,
Gacko i dr.), kreda (Novi Grad, Ugljevik), talkiti (Petrovo), šljunci i pijesci
(Ovi prirodni građevinski materijali izgrađuju doline potočnih i riječnih
tokova. Pripadaju im dijelovi aluvijalno-plavnih sekvenci. U geomorfološkom smislu to su ade, plaže i terase formirane u koritima i na obalama
potočnih i riječnih korita. Potencijalnost eksploatacije je gotovo neiscrpna).
Pitke vode za snabdijevanje stanovništva, kao i čiste vode za
potrebe u industriji, danas je jedan od najvećih svjetskih problema. Na
prostoru Republike Srpske postoje značajne akumulacije podzemne vode.
Izdvojene su akumulacije podzemnih voda u stijenama intergranularne
poroznosti, pukotinske i pukotinsko-kavernozne poroznosti. Stijene
intergranularne poroznosti zahvataju područje sliva Save (Semberija,
Šamačko-brčansko polje, Brodsko polje, Dubičko polje), sliv Bosne
(sjeverni dio aluvijona rijeke Bosne), sliv Une (Prijedorsko-sansko polje).
Stijene pukotinske i pukotinsko-kavernozne poroznosti pripadaju
slivovima Sane, Vrbasa, Drine (oblast Romanija, Devetak i Javor, oblast
Jahorina i Trebević, oblast Dobrun, Rudo, Čajniče i Foča), sliv Drine i
Neretve (oblast Treskavica, Lelija i Zelengora), sliv Neretve i Trebišnjice
(Čemerno, Gacko, Nevesinje). Bilansne rezerve u vodonosnim sredinama
intergranularne poroznosti iznose 3,17m3/s, a ukupne 9,10m3/s, dok su
bilansne rezerve vodonosne sredine pukotinske i kavernozne poroznosti
18,16 m3/s, a ukupne 41,79 m3/s. Sveukupni bilans podzemnih voda je:
bilansne 21,71 m3/s, i ukupne 50,89 m3/s. Shodno značaju podzemnih voda
posebnu pažnju treba posvetiti zaštiti voda od zagađenja.13
Na prostoru Republike Srpske registrovano je niz pojava
mineralnih, termalnih i termomineralnih voda, čija ljekovitost je već
odavno poznata. Osim u medicinske svrhe, vode se koriste u banjskom
turizmu, sportu i rekreaciji, za flaširanje kao stona mineralna voda, za
vodosnabdijevanje stanovništva, a moguće je i energetsko korišćenje. Vode
pripadaju različitim hidrohemijskim provincijama. Najznačajnije aktivne
banje su: Mlječanica – Kozarska Dubica (sumporovite mineralne vode),
Crni Guber - Srebrenica (arsensko – željezovite - sulfatne radioaktivne
vode), Višegradska banja – Višegrad, Kulaši-Prnjavor (termalne vode),
Dvorovi – Bijeljina, Lješljani-Novi Grad, Banja Vrućica-Teslić, Srpske
Toplice, Slatina, Šeher, Laktaši (termomineralne vode), Kozluk-Zvornik
(ugljično-kisele mineralne vode). Osim aktivnih banja širom Republike
javlja se veliki broj nedovoljno istraženih izvorišta mineralnih, termalnih i
termo-mineralnih voda kojima se u narednom periodu treba dati veći
značaj sa aspekta mogućnosti korišćenja u banjske svrhe.14
13
Cvijić R., Milošević A., 2011: Strategija razvoja Republike Srpske do 2020,
Sektor nefinansijskih preduzeća, Mineralno-sirovinski kompleks, Ekonomski institut
Banja Luka, str. 85.
14
Isto.
269
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (259-277)
Najveći dio mineralnih sirovina Republike Srpske ocijenjen je kao
perspektivan za dalja istraživanja određenih geoloških formacija,
metalogenetskih zona i oblasti.15 S obzirom na svjetske trendove, posebno
su potencirana istraživanja ležišta energetskih sirovina, što nas obavezuje
za nastavak naftno-geoloških istraživanja sjevernog i jugoistočnog dijela
Republike Srpske. S obzirom na skupa istraživanja, predlaže se izrada
promocionih paketa – tendera, odnosno izdavanje koncesija stranim
naftnim kompanijama. Ovako koncipirana strategija u dobroj mjeri zavisi i
od političke volje na nivou vlasti Bosne i Hercegovine.
Što se tiče ležišta uglja, tu je situacija jasna, jer je potencijalnost
već određena, na osnovu koje se planira izgradnja dodatnih blokova
termoelektrana, odnosno izgradnja novih (Stanari i Miljevina)16.
Danas je očita potražnja za metalima nikla, kobalta i drugih značajnih, ali
slabo zastupljenih metala. Više godina strane kompanije insistiraju na
koncesijama za istraživanje niklonosnog ležišta Mokra Gora-Vardište, ali
pod pritiskom zastupnika ekologije inicijative su opravdano odbačene.
Pojedine nemetalične mineralne sirovine imaju veliki potencijal.
Obezbijeđene su rezerve za domaće potrebe, ali i za izvoz. Posebno su
izražene potrebe za mineralizacijama bora, međutim na terenima Majevice
kod Lopara registrovane su samo mineraloške pojave na kojima se vrše
istražna bušenja. Postoje i mnoge druge, pretežno mineraloške pojave, koje
treba istraživati.
Prilikom davanja odobrenja za istraživanje i odobrenja za izvođenje rudarskih eksploatacionih radova nadležni republički organi vode
računa o racionalnom iskorištavanju mineralnih resursa. U posljednje
vrijeme povećan je broj investitora (domaćih i stranih) u Republiku Srpsku
na iskorišćavanju mineralnih resursa. Preduzeća koja su angažovana na
eksploataciji nastoje uz što manje troškova obezbijediti veću dobit, što
povlači neracionalno korišćenje ležišta, a nedopustivo je u strateškom
interesu i prema budućim generacijama. Energetski potencijali svrstavaju
Republiku Srpsku u jednu od najbogatijih regija u jugoistočnoj Evropi.
Nažalost, proizvodnja energije u postojećim objektima zasnovana je na
tehnologijama razvijenim prije više od 25 godina. Iako se radi o staroj
tehnologiji, proizvodnja energije u domaćim kapacitetima na bazi
mineralnih resursa premašuje domaće potrebe, te se viškovi izvoze.
Od planiranih energetskih projekata u Republici Srpskoj, zasnovanih na mineralnim sirovinama, treba istaći izgradnju druge faze u
rudnicima Gacko i Ugljevik, te izgradnju termoelektrane u Stanarima.
Postoje indicije da bi u rudniku Miljevina moglo doći do obnavljanja
proizvodnje i izgradnje energetskog objekta. Za sistematsko iskorišćavanje
15
Isto.
Bošković, S., at al., 2002: Mogućnost korišćenja sirovina Gatačkog
energetskog basena u proizvodnji cementa. Zbornik radova sa III međunarodnog
savjetovanja “Kamen 2000”, Aranđelovac, Jug. komitet za površ. ekspl. i dr., s. 14-20,
Aranđelovac.
16
270
Cvijić R.: ...RESURSI U FUNKCIJI ODRŽIVOG RAZVOJA...
resursa poželjno bi bilo da se uradi SWOT analiza, što je, u stvari,
definisanje jakih strana, slabosti, prilika i prijetnji koje bi mogle uticati na
razvoj Republike Srpske u dijelu mineralnih resursa. Jake strane predstavljaju sredstva/faktore koje Republici (regiji ili lokalnoj zajednici)
osiguravaju konkurentske prednosti i određeno područje čine privlačnim za
život i rad. Slabosti su faktori ili trendovi koji su prepreke ili ograničenja
ekonomskom razvoju (socijalnog, fizičkog, finansijskog, regulatornog,
političkog, etničkog ili tradicionalnog karaktera). Prilike su uslovi koji
olakšavaju ili omogućavaju razvoj konkurentskih prednosti. Prijetnje su
nepovoljni trendovi koji vode ka gubitku.
Izradom studija, kratkoročnih i srednjeročnih programa istraživanja u biti se inicira geoistraživačka djelatnost. Sva istraživanja, odnosno
njihovi rezultati, moraju biti pod ingerencijom države, što znači da je
izrada studija i programa u nadležnosti resornog ministarstva. Da bismo u
potpunosti zadovoljili kriterijume izrade studija i programa, neophodno je
izvršiti analizu kompletne dokumentacije i savremenom metodom
originalnih softverskih paketa MAP (Multiatributivna prognoza ocjene
mineralnih resursa), na bazi velikog broja geoloških i analitičkih podataka
sa izradom brojnih prognoznih karata mineralnih sirovina u različitim
metalo-genetskim jedinicama Republike Srpske.
MINERALNA POLITIKA REPUBLIKE SRPSKE U FUNKCIJI
ODRŽIVOG RAZVOJA
Mineralna politika R. Srpske treba biti usmjerena na sljedeće17:
Da se stvore uslovi za efikasno, efektivno i racionalno korištenje
raspoloživih mineralno-sirovinskih resursa, u skladu sa koncepcijom
održivog razvoja, i da se na taj način pruži pun doprinos ekonomskom i
društvenom razvoju lokalnih zajednica i Republike. Pri tome je potrebno
pripremiti listu mineralnih sirovina prema prioritetu.
Da se u mineralno-sirovinskom kompleksu obezbijedi optimalno
organizaciono prilagođavanje postojećih preduzeća aktuelnom i
predpostavljenom budućem okruženju, posebno izazovima tranzicije,
globalizacije, lokalnog razvoja, političkim i drugim rizicima, kroz
prestrukturiranje, privatizaciju, revitalizaciju, reinženjering, redefinisanje
poslovne politike, sistema menadžmenta i dr., što treba, između ostalog, da
obezbijedi konkurentne prednosti i kontinuiran razvoj i rast u cijelom
kompleksu i pojedinim njegovim dijelovima.
Da se optimalno iskoriste objektivno realni postojeći raspoloživi
potencijali (mineragenetske pretpostavke) za pronalaženje novih ležišta
mineralno-sirovinskih resursa kroz kontinuirana, kompleksna, cjelishodna i
dobro upravljana istraživanja, uz primjenu savremenih metoda, tehničkih
17
Milovanović D., Cvijić R., 2007: Osnovni koncept održive mineralne strategije
i politike Republike Srpske, Zbornik radova sa naučnog skupa Akademije nauka i
umjetnosti Republike Srpske, Banja Luka, str. 335-354.
271
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (259-277)
sredstava i inoviranih koncepcija, imajući u vidu geološku, ekonomsku,
ekološku, socijalnu i političku efektivnost. Za ova istraživanja potrebno je
obezbijediti znatno veća sredstva od onih koja su do sada ulagana, i to
kako u okviru odgovarajućih preduzeća, tako i u budžetu Republike, a
davanjem koncesija za istraživanje i eksploataciju odgovarajućih
mineralnih sirovina ili prostora gde su one nekada dobijane, i ako je
moguće obezbijediti dodatna sredstva. Da se sve aktivnosti i procesi u
mineralno-sirovinskom kompleksu i njegovim pojedinačnim dijelovima
(od istraživanja do prerade), odvijaju u skladu sa koncepcijom i principima
održivog razvoja, posebno imajući u vidu razvoj lokalnih zajednica i
zaštitu životne sredine od rudarskih i srodnih aktivnosti, ali i interese
budućih generacija.
Da se pored preduzimanja odgovarajućih zakonskih i sl. mjera
spriječi degradiranje životne sredine od strane rudarskih i povezanih sa
njima aktivnostima, obezbijede sredstva (budžet, iznajmljivanje prostora
rudarskih objekata za turističko-rekreacione sadržaje i sl.) za prevođenje u
ekološki prihvatljivo stanje ranije narušenih (oštećenih) područja, prije
svega starih površinskih kopova i podzemnih hodnika i sl.
Da se obezbijedi puna saradnja između federacijskih, odnosno
republičkih organa vlasti, rudarskih organizacija i zaposlenih u njima,
nevladinih organizacija i stanovništva koje živi u oblastima gdje se
istražuju, eksploatišu i prerađuju mineralni resursi, kako bi se zajednički
rješavali svi ozbiljniji problemi i izbjegle nepotrebne konfrontacije i
nesporazumi između svih zainteresovanih strana-učesnika (stakeholdersi),
što bi moglo da šteti svima.
Da se sa različitim elektronskim i drugim medijima uspostavi
takav kontinuirani kontakt i odnosi koji bi omogućili objektivno, istinito i
pravovremeno informisanje najšire javnosti o svim aspektima djelatnosti i
aktivnosti u mineralno-sirovinskom kompleksu, posebno onih koje su
rizičnog karaktera ili gdje je već došlo do akcidentnih situacija u vezi sa
ugrožavanjem životne sredine. Osim toga, u najširoj javnosti se mora
stvarati i stvoriti realna slika o značaju mineralnih resursa i stalno
argumentovano dokazivati da savremeno društvo ne može da egzistira bez
njih i da se kroz dosljedno primjenjivanje koncepta održivog razvoja može
obezbijediti adekvatan razvoj proizvodnje i prerade mineralnih resursa bez
ozbiljnijeg ugrožavanja životne sredine, odnosno ostvari skladan
prihvatljiv odnos između prirodnih resursa, ekonomskih, ekoloških i
socijalnih faktora.
Da se na naučno-stručnom planu, posebno kroz realizaciju
zajedničkih međunarodnih bilateralnih i multilateralnih projekata, održava
permanentna saradnja sa geološkim organizacijama susjednih država
(Mađarska, Rumunija, Hrvatska, Srbija, Austrija), ali i drugim državama
Evrope i svijeta, da se obrazuju teme/projekti koji su značajni za
odgovarajuće zemlje, razmjenjuju iskustva i stručnjaci, pa se i na taj način
272
Cvijić R.: ...RESURSI U FUNKCIJI ODRŽIVOG RAZVOJA...
direktno doprinosi razvoju efikasnog, efektivnog, racionalnog i održivog
rudarstva i geoloških istraživanja.
Problemi, izazovi i potrebe u pripremi i realizaciji koncepta
održivog razvoja i održivog korišćenja mineralnih resursa u Srpskoj.
Problemi u pripremi i realizaciji koncepta održivog razvoja i
održivog korišćenja mineralnih resursa Republike Srpske su brojni, a među
njima se posebno mogu izdvojiti sljedeći18:
 Nedovoljno razvijena svijest o značenju održivog razvoja i potrebi
integrisanja ciljeva održivog razvoja u razvojne politike, praksu i
naročito mineralnu ekonomiju i mineralno-sirovinski kompleks;
 Nedovoljni kapaciteti i iskustvo u vođenju složenih participativnih
procesa vezanih za održivi razvoj i indikatore održivog razvoja;
 Nedovoljni ekspertski kapaciteti za multidiscipliniran pristup
kompleksnim pitanjima održivog razvoja i indikatorima održivog
razvoja;
 Nezadovoljavajući nivo zainteresovanosti medija za približavanje
problematike mineralnih resursa i rasvjetljavanje pozitivnih
aspekata njihovog istraživanja, eksploatacije, prerade i primjene;
 Nejednak stepen spremnosti pojedinih sektora da slijede smjernice
održivog razvoja u svojim sektorskim politikama, naročito onih
koje su direktno ili indirektno povezane sa mineralnim resursima;
 Nedovoljna/neadekvatna integralna baza podataka prirodnih
resursa, pri čemu je naročito potrebno raditi na obezbjeđivanju
aktuelnih podataka za preciznije definisanje postojećih i nedostajućih indikatora održivog razvoja u domenu mineralnosirovinskog kompleksa;
 Teškoće u postizanju saglasnosti pri izboru sektorskog/ih prioriteta;
teškoće u nalaženju načina za rješavanje i upravljanje postojećim
identifikovanim konfliktima vezanim za mineralne resurse, koji
često imaju multidisciplinarni karakter;
 Nedovoljan stepen uključenosti privatnog i poslovnog sektora u
realizaciju strategije održivog razvoja, posebno u dijelu sa
mineralnim resursima; može se identifikovati nedovoljna
spremnost/nespremnost (između ostalog zbog nedostatka
informacija o održivom razvoju) da se implementiraju smjernice
održivog razvoja, npr. kroz uvođenje čistijih tehnologija u
proizvodne procese;
 Nejednako razvijena svijest o značaju poštovanja metodologije i
principa otvorenog participativnog procesa u održivom razvoju;
 Ograničenje/nedostatak sredstava za implementaciju strategije
održivog razvoja, posebno u dijelu sa mineralnim resursima.
18
Cvijić R., Milošević A., 2011: Strategija razvoja Republike Srpske do 2020,
Sektor nefinansijskih preduzeća, Mineralno-sirovinski kompleks, Ekonomski institut
Banja Luka, str. 85.
273
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (259-277)









Izazovi i potrebe u pripremi i realizaciji koncepta održivog razvoja
i održivog korišćenja mineralnih resursa su brojni, a među njima se
posebno mogu izdvojiti sljedeći19:
Stvoriti neophodnu spremnost za učešće širokog kruga subjekata u fazi
implementacije koncepta održivog razvoja, kao i praćenja potrebnih
indikatora, posebno u dijelu sa nemetaličnim i energetskim
mineralnim resursima;
Identifikovati i uključiti u fazu implementacije one subjekte koji nisu
dovoljno ili uopšte nisu bili uključeni u tokove izrade i postavljene
zahtjeve održivog razvoja u dijelu sa nemetaličnim i energetskim
mineralnim resursima;
Obezbijediti finansijske i tehničke kapacitete za implementaciju,
monitoring i evaluaciju strategije održivosti u skladu sa okvirom
definisanim u dokumentu kojim je stvorena osnova za kontinuirano
unapređivanje i usklađivanje dokumenta, pri čemu pažnju posvetiti
dijelu koji obuhvata nemetalične i energetske mineralne resurse;
Uspostaviti/jačati institut obaveznosti usklađivanja strategija,
programa i planova održivog razvoja sa smjernicama sadržanim u
strategiji održivog razvoja i institut odgovornosti za njihovo
nesprovođenje, sa posebnom pažnjom na dijelu koji obuhvata
nemetalične i energetske mineralne resurse;
U fazi implementacije jačati kapacitete na nacionalnom i lokalnom
nivou, kao i civilnog i NVO sektora, a posebno u oblasti medijskog
praćenja i prezentovanja sprovođenja strategije održivog razvoja,
uključivanja i poboljšanja djelovanja biznis i industrijskog sektora, i
stvaranja uslova za uspješan rad studijskog programa za multidisciplinaran tretman pitanja održivog razvoja, posebno u dijelu
nemetaličnih i energetskih mineralnih resursa;
Obezbijediti kontinuiranu koordinaciju aktivnosti svih odgovornih
aktera u vezi sa izvještavanjem o implementaciji i napretku u fazi
implementacije održivog razvoja;
Stvoriti adekvatnu integralnu bazu podataka prirodnih resursa, sa
posebnim osvrtom na nemetalične i energetske mineralne resurse i
paralelno s tim raditi na unapređivanju indikatora održivog razvoja;
Osigurati permanentnu političku podršku i spremnost za sprovođenje
održivog razvoja;
 Omogućiti sinhronizovano djelovanje i sprovođenje regionalnih i
globalnih inicijativa sa strategijom održivog razvoja, s obzirom da
iste pružaju značajnu podršku implementaciji globalnih i
regionalnih ciljeva na nacionalnom nivou;
 Obezbijediti podršku međunarodnih institucija za implementaciju
Akcionog plana održivog razvoja i njihovo usklađeno djelovanje.
19
Cvijić, R., 2002: Upravljanje mineralnim resursima Ljubijske metalogenetske
oblasti. Doktorska disertacija, RGF Univ. u Beogradu, Beograd, s. 269.
274
Cvijić R.: ...RESURSI U FUNKCIJI ODRŽIVOG RAZVOJA...
ZAKLJUČAK
1. Raspoloživa i potencijalna mineralno-sirovinska baza, dostignuti
nivo proizvodnje više mineralnih sirovina, broj zaposlenih u mineralnom
sektoru, uvozno-izvozne relacije u odnosu na jedan broj mineralnih
sirovina, vrijednost osnovnih sredstava i ukupnog kapitala u cjelokupnom
mineralno-sirovinskom kompleksu, nedvosmisleno ukazuju da Republika
Srpska ima relativno razvijenu mineralnu ekonomiju, posebno u
energetskom sektoru i proizvodnji ruda željeza, olova i cinka, aluminujuma
(boksita) i više nemetala, uključujući i mineralne sirovine za građevinske
materijale. Sa ciljem da se raspoloživi mineralni resursi još efikasnije,
efektivnije i racionalnije iskorišćavaju, odnosno postojeća mineralna
ekonomija dovede na viši nivo razvoja, neophodno je koncipirati, usvojiti i
dosljedno realizovati optimalnu mineralnu strategiju, sa jasnom vizijom i
misijom, i razraditi i primijeniti konkretnu mineralnu politiku, posebno na
lokalnim planovina. Mineralni resursi su važni za ekonomiju lokalne
zajednice, ali u slučaju pojedinih mineralnih resursa imaju republički i
regionalni značaj.
2. Na sadašnjem nivou istraženosti i proučenosti mineralnosirovinskih resursa R. Srpske moguće je utvrditi osnovne pravce razvoja
njihove mineralne ekonomije, ali samo za određen prelazni period. U
međuvremenu je neizostavno potrebno da se izradi kompleksna geološkoekonomska ocjena mineralno-sirovinske baze R. Srpske, u skladu sa
savremenim svjetskim tendencijama, i uz korišćenje modernih metoda za
determinisanje sintetičkih pokazatelja takve ocjene kao i izrade LEAP. Na
taj način stvorila bi se adekvatna osnova za izradu kompletne, savremene
strategije i politike u sferi mineralnih sirovina Republike Srpske na
lokalnom i republičkom nivou.
3. Optimalno korišćenje raspoloživih ležišta mineralnih sirovina,
zasnovano na osnovnim, ekonomskim, ekološkim i društvenim principima,
praktično zahtijeva u svakoj konkretnoj situaciji komparaciju sa svijetom,
odnosno praćenje svjetskih trendova u tehnologiji, ali takođe i na tržištu i
posebno u sferi menadžmenta i marketinga.
4. Ukoliko se hitno ne preduzmu ozbiljnije mjere na nivou
republičkih organa Republike Srpske, raspoloživa mineralno-sirovinska
baza Srpske ostaće u većoj mjeri imobilisana, odnosno konzervisana u
užem smislu, i neće biti iskorišćena potencijalna komparativna prednost
koja svakako postoji pod uslovom da je razrađena i prihvaćena cjelishodna
mineralna strategija i politika. Tako će lokalne zajednice koje imaju ove
potencijale i dalje zaostajati u razvoju.
5. Osnovne karakteristike mineralno-sirovinske baze Republike
Srpske, odnosno činjenica, da pored većih postoji više malih ležišta
različitih mineralnih sirovina, koja se manje i više nalaze u većem broju
lokalnih zajednica, nameće potrebu da se ovoj drugoj grupi posveti
posebna pažnja i utvrde mjere ekonomske i mineralne politike, da se
njihova proizvodnja stimuliše, a pruži i odgovarajuća stručna i druga
275
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (259-277)
pomoć od strane državnih organa, kako se to danas čini u mnogim
zemljama svijeta, a to podržava i Svjetska banka (World Bank) i druge
svjetske institucije, posebno određene komisije i agencije u okviru OUN.
6. U osnovi svih podsistema mineralno-sirovinskog kompleksa
(mineralnog sektora, industrije minerala), odnosno upravljanja ovim
specifičnim sistemom, mora se nalaziti koncepcija održivog razvoja, njeni
principi, kao i teorija i praksa konzervacija mineralnih resursa u širem i
užem smislu. Posebno je značajna optimalna kombinacija “čvrstog” i
“mekog” (hard and soft) pristupa održivom razvoju, odnosno različitim
tipovima kapitala, jer su mineralni resursi specifična prirodna dobra,
iscrpljivog i neobnovljivog karaktera, što traži sofisticirani pristup.
MINERAL RESOURCES AS A FUNCTION OF SUSTAINABLE
DEVELOPMENT OF LOCAL COMMUNITIES AND REPUBLIC SRPSKA
Professor Ranko Cvijić, PhD dipl. ing. geologij
Abstract: A number of countries with certain mineral and raw material
resources, or more or less developed mineral-raw complex and mineral economics,
have formally adopted the mineral strategy, or, more often, elaborate appropriate
mineral policy, both in the development of local communities and the country as a
whole. Under present conditions, the optimum mineral strategy and policy are only
those that are compatible with the concept and principles of sustainable development
within the framework where are provided optimal relations between the four specific
areas: economic, environmental, social and state authorities governance spheres
(management). In the Republic Srpska has not yet been officially adopted mineral
strategy and policy. In recent years, however, in the Republic Srpska have taken a
number of actions to prepare the National Sustainable Development Strategy and the
National Strategy for Sustainable usage of natural resources somewhat elaborated in
Straregy for economic development until 2020. Missing document that is particularly
relevant to mineral resources, in addition to partial sectoral strategies, where this
document should anticipate mineral resources (fossil fuels: coal, oil, gas, etc., metallic
and non-metallic minerals) and the role of local communities in their usage. The paper
should be partly shows the results of the activities associated with the Geological
Survey of the Republic Srpska in Zvornik and their participation in the preparation of
these documents. In this paper have been used the partial results of years of the project,
prepared in the former Bosnia and Herzegovina. In the development of these projects
was also involved former Geological Research Institute of BiH in Sarajevo, and they
gave special attention to the sustainable exploration and utilization of mineral
resources, as indicators of sustainable development in the function of evaluation of
mineral resources in the function of progressing development at the local and state
level. Experiences learned from these activities were used to present the proposed
framework concept for mineral policy and strategy at the local communities level and
the Republic Srpska as a whole. The main activities of the sustainable development of
mineral strategy and mineral policy at the local level assumes a methodical procedure,
which includes five phases: -preparation phase (selection of mineral resources for
analysis, agreement on a detailed methodology, work plan, data collection), -problem
analysis (assessment of resources and reserves of mineral resources, exploitation and
the potential scope of coverage with mineral resources); - impact assessment of mineral
resources usage in the environment, - defining the objectives (goals of sustainable
usage of mineral resources, including substitution, recycling and efficiency targets) and
- reform policy (proposed reforms policy and new policy instruments, the package of
measures, etc..).
Key words: community, strategy, policy, sustainable development, mineral
resources, targets, limitations
276
Cvijić R.: ...RESURSI U FUNKCIJI ODRŽIVOG RAZVOJA...
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
Agenda 21, Rio de Janeiro, Web: http//w.w.w.unap.org/lelislative/ag
21ch.40.htm.
Aksenov, E.M. at (2000): Agrochemical and ore raw materials of threshold
of the XXI Century, - Mineral Resources of Russia, 5-6, p. 9-14, Moscow.
Balazik, R.F. at (2002): The United States, - Min. Eng., 5, p. 17-25.
Bošković, S., at (2002): Mogućnost korišćenja sirovina Gatačkog
eneergetskog basena u proizvodnji cementa, - Zb. rad. III međ. savet.
“Kamen 2000”, Aranđelovac, Jug. komitet za površ. ekspl. i dr., s. 14-20,
Aranđelovac.
Clein, B. (2003): Industrial minerals – A growing sector of the Canadian
mining industry.- CIM, 96, p. 8-9, Montreal.
Cvijić R.(2002): Upravljanje mineralnim resursima Ljubijske metalogenetske
oblasti - Doktorska disertacija, RGF Univ. u Beogradu, Beograd, 269 s.
Cvijić R., Cvijić S. (2012): Ekološki uticaj na okolno zemljište na
površinskom kopu »Buvač« rudnika Omarska, Zbornik radova, Međunarodni
kongres ekologa »Ekološki spektar 2012., Univerzitet za poslovne studije
Banja Luka, s. 635 - 650.
Cvijić R., Milošević A. (2011): Strategija razvoja Republike Srpske do 2020,
Sektor nefinasijskih preduzeća, Mineralno-sirovinski kompleks, Ekonomski
institut Banja Luka, 85 strana.
Cvijić, R. (2001): Mineralni resursi železa pelitoidne rude ljubijske
metalogenetske oblasti i perspektive razvoja (monografija).- RGF Univ. u
Beogradu, Katedra za ILMS i Rudnici železne rude “Ljubija” – Prijedor,
Beograd, 154 s.
Cvijić, R. At (2003): Mineralno-sirovinski potencijal Republike Srpske.- U
monografiji : “Min. sir. kompleks Srbije i C. Gore na razmeđu dva
milenijuma “, ed. S.Vujić, s. 257-271, RGF Univ. u Bgd., Inž. Akad.
Jugoslavije, Savez inž. rud. i geol. struke Srbije i Crne Gore, Beograd.
Cvijić, R., Šicar, M. (2003): Kvarcni pijesci Ljubijske metalogenetske
oblasti.- Zbornik rad. III konf., KOMSEKO, s.5-10, Budva.
Cvijić, R., Škorić, S. (1999): Mineralno-sirovinski resursi Republike Srpske.U monograf. “Sistemsko inženjerstvo u industriji minerala”, povodom radnog
jub. prof. Dejana Milovanovića, ed. S.Vujić i S. Janković, s.149-158, RGF
Univ. u Beogradu, Katedra za prim. računara, Beograd.
Janković S., Milovanović D. (1985): Ekonomska geologija i osnovi
ekonomike mineralnih sirovina. RGF, grupa smjerova za ILMS, pos. izd.,
Beograd, 403 s.
Milovanović D., Cvijić R. (2007): Osnovni koncept održive mineralne
strategije i politike Republike Srpske, Zbornik radova sa naučnog skupa
Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, Banja Luka, str.335-354.
277
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (278-296)
Pregledni rad
UDK 343.2.01:343.63
DOI br.107251/SVR1306278LJ
COBISS.BH-ID 3693336
DOKAZIVANJE NEMATERIJALNE ŠTETE U
SLUČAJU KLEVETE
Anđela Ljubić, dipl. iur1
Advokatica iz Mostara
Apstrakt: Zbog relativno kratkog perioda primjene Zakona o zaštiti od
klevete2, u postojećoj sudskoj praksi javljaju se dileme, počev od toga da li ovaj zakon
kao lex specialis isključuje primjenu Zakona o obveznim odnosima, pa do toga da li je
pravnim osobama moguće dosuditi naknadu štete zbog povrede ugleda i časti usljed
klevete. Jedna od značajnijih dilema, kojom će se baviti ovaj rad, a povodom koje
domaći sudovi do danas zauzimaju različita stajališta, je ona u pogledu dokaznih
sredstava koje je nužno provesti radi dokazivanja postojanja i intenziteta nematerijalne
štete u postupcima naknade štete zbog klevete. Tako pravna stajališta variraju, počev od
toga da je duševnu bol zbog povrede ugleda i časti nužno dokazivati odgovarajućim
medicinskim vještačenjima, pa do toga da sud prema vlastitoj procjeni određuje visinu
naknade ovisno o okolnostima svakog slučaja, bez potrebe za dokazivanjem činjenice
štete. Ovako različita sudska praksa dovodi do različitih ishoda u sporovima sa istom ili
sličnom činjeničnopravnom osnovom, što je u koliziji sa ustavnim principima vladavine
prava i jednakosti svih građana pred zakonom. Autor u radu analizira odredbe
materijalnog i procesnog prava koje se odnose na konkretnu materiju, uspoređuje
sudsku praksu redovnih sudova u Federaciji BiH sa praksom Ustavnog suda Bosne i
Hecegovine, te obrazlaže hipotezu da je u postupcima radi ostvarivanja naknade štete
zbog klevete, nužno dokazivati činjenicu nastanka štete, ali da je tužitelj slobodan u
pogledu izbora dokaznog sredstva na tu okolnost.
Ključne riječi: kleveta, dokazivanje štete, duševna bol zbog povrede ugleda i
časti, medicinsko vještačenje, slobodna ocjena dokaza.
OPĆENITO O ODGOVORNOSTI ZA ŠTETU ZBOG KLEVETE
Stupanjem na snagu Zakona o zaštiti od klevete, u Federaciji BiH je
prvi put posebnim zakonom regulirana građanskopravna odgovornost za
štetu nastalu ugledu fizičke ili pravne osobe iznošenjem ili prenošenjem
1
Polaznica doktorskih studija u Mostaru
Zakon o zaštiti od klevete („Službene novine Federacije BiH„ broj: 59/02,
73/05), stupio je na snagu dana 29. studenog 2002, ali su prve odluke donesene tek
2004. godine.
2
278
Ljubić, A.: DOKAZIVANJE NEMATERIJALNE ŠTETE ... KLEVETE
izražavanja neistinitih činjenica identificiranjem te osobe trećim osobama3.
Do tada je obveza naknade, kako materijalne tako i nematerijalne štete u
slučaju povrede časti uvredom i širenjem neistinitih navoda (klevetom) bila
propisana samo u sklopu Zakona o obveznim odnosima.4 Bitno je za
naglasiti da Zakonom o zaštiti od klevete nisu stavljene van snage odredbe
Zakona o obveznim odnosima koje se tiču naknade štete zbog povrede
ugleda i časti, jer je moguće da povreda ugleda i časti nastane i drugim
štetnim radnjama, ali je člankom 5. st. 1. Zakona o zaštiti od klevete
propisano da se ovaj zakon primjenjuje na sve zahtjeve za naknadu štete
zbog klevete, bez obzira kako je zahtjev označen, čime je jasno postavljen
odnos između ova dva zakona u pogledu odgovornosti za klevetu po načelu
lex specialis derogat legi generali 5. Međutim, Zakon o zaštiti od klevete ne
sadrži posebne odredbe o naknadi štete pričinjene klevetom (osim što
propisuje obvezu poštivanja principa srazmjernosti nastale štete i
obeštećenja6), te direktno, člankom 15 upućuje na supsidijarnu primjenu
Zakona o obveznim odnosima (što se posebno odnosi na materijalnopravnu
sadržinu instituta štete i naknade štete). Naime, sada važeći Zakon o
obveznim odnosima, kao opći propis iz obveznog prava, još od 1978. godine
na sveobuhvatan način definira prouzrokovanje štete (kao osnov nastanka
obveze), te vrste i oblike šteta koji opravdavaju naknadu štete, te sadrži
odredbe o izmirenju i naknadi štete, pa se načela i standardi definirani ovim
zakonom, primjenjuju u svim postupcima radi naknade štete, bez obzira što
je odgovornost za štetu in concreto propisana posebnim zakonom.
Posebna specifičnost postupaka povodom zahtjeva za naknadu
štete zbog klevete je i to što se u tim postupcima sukobljavaju dva
3
Stupanjem na snagu Zakona o zaštiti od klevete izvršena je dekriminalizacija
klevete, tj. obustavljeni su kazneni postupci započeti zbog počinjenja kaznenih djela iz
Glave XX, Kaznena djela protiv časti i ugleda (čl. od 213. do 220.) tada važećeg
Kaznenog zakona Federacije BiH („Službene novine Federacije BiH“ broj: 43/98).
I Parlamentarna skupština Vijeća Europe u svojoj Rezoluciji 1577 (2007) pozvala
je one države članice koje još uvijek predviđaju zatvorske kazne za klevetu, čak iako se
one u stvari ne nameću, da ih ukinu bez odlaganja, a Vijeće ministara je pozvalo države
članice da odbace kaznu zatvora u svim osim u najekstremnijim slučajevima govora
mržnje. Određeni broj država Vijeća Europe na ovo je odgovorio odbacivanjem
zatvorske kazne za klevetu ili potpunom dekriminalizacijom njihovih zakona o kleveti
– to su učinili, pored Bosne i Hercegovine, Velika Britanija, Hrvatska, Cipar, Estonija,
Gruzija, Irska, Ukrajina, i dr.
4
Zakon o obveznim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 9/85, 46/85,
57/89), Zakon o preuzimanju zakona o obveznim odnosima, ("Službeni list RBiH", br.
2/92, 13/93 i 13/94 i "Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine", br. 29/03 ),
vidi čl. 198, 199 i 200.
5
Ova tema bila je predmet seminara u organizaciji Centra za edukaciju sudija i
tužilaca Republike Srpske u siječnju 2013. god. u Banjaluci. Vidi više na web stranici:
http://www.rs.cest.gov.ba/index.php/seminari-2013/11-30-311Banja-luka-zastita-odklevete-u-vezi-sa-cl10-evropske-konvencije-o-ljudskim-pravima
6
Članak 10 Zakona o zaštiti od klevete.
279
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (278-296)
zaštićena dobra: pravo na privatni život osobe7 (čast i ugled kao neodvojivi
dijelovi prava ličnosti, članak 8. Europske konvencije o zaštiti ljudskih
prava i temeljnih sloboda8) i pravo na slobodu izražavanja (zagarantirano
čl. 10 Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda),
pa ove specifičnosti zahtijevaju posebnu delikatnost prilikom tumačenja i
primjene propisa u ovim postupcima.
Radi pravilne primjene Zakona o zaštiti od klevete, nužno je
napraviti distinkciju između klevete i uvrede, ta dva osnova za naknadu
štete. Klevetničko izražavanje postoji kad štetnik posredno drugim
osobama iznosi ili prenosi neistinite navode o oštećenikovoj prošlosti, o
znanju, sposobnosti, ili čemu drugome, a zna ili bi morao znati da iznijeto
ili prenijeto nije istinito.9 S druge strane, uvreda postoji kad se štetnik
neposredno obraća oštećeniku (usmeno, pismeno, određenom gestom ili
mimikom, omaložavajućim udarcem i sl.) i time mu stavlja do znanja da na
njegovoj strani ne postoje one moralne vrijednosti koje mu pridaje
društvena sredina u pogledu njegova poštenja, prošlosti, znanja i drugih
unutarnjih vrijednosti, a pri tom zna ili bi morao znati da to nije istinito.10
Za klevetničko izražavanje nužno je da se sastoji iz informacija (činjenica)
čija je istinitost provjerljiva, jer da bi se radilo o kleveti izneseno
izražavanje mora biti neistinito, dok ne postoji odgovornost za klevetu ako
je spornim izražavanjem izneseno mišljenje.11 Uvreda je, s druge strane,
širi pojam i obuhvaća svako izražavanje (pa čak i istinito12) koje je
izneseno s namjerom vrijeđanja nečijeg ugleda, uključujući i mišljenje
autora i vrijednosne stavove o nekome.13 U pogledu primjene standarda
Europske konvencije o ljudskim pravima u pogledu tumačenja prava i
7
Pravo na privatnost sastoji se, u suštini, od prava da se živi vlastiti život uz
minimum miješanja javnih vlasti. Ono se tiče privatnog, obiteljskog i kućnog života,
fizičkog i moralnog integriteta, časti i ugleda, izbjegavanja da se bude predstavljen u
lažnom svjetlu, neotkrivanja irelevantnih i sramotnih činjenica, neovlaštenog
objavljivanja privatnih fotografija, zaštite od razotkrivanja informacija koje pojedinac
daje ili dobija u povjerenju“ (Vijeće Europe, Konst. skupština, 21. redovna sjednica
(treći dio), usvojeni tekstovi 1970). Navedeno prema: Odluka Ustavnog suda Bosne i
Hercegovine broj: 427/06 od 5. lipnja 2007. god. (objavljena na web stranici
http://www.ccbh.ba/bos/odluke/index.php?src=2).
8
Europska konvencija o zaštiti ljudskih prava i temeljnih sloboda usvojena je
1950. god. od strane Vijeća Europe, a u pravni sustav Bosne i Hercegovine uvrštena je
Ustavom BiH iz 1995. god. (čl. II. Ustava, dostupno na web stranici Ustavnog suda
BiH: http://www.ccbh.ba/bos/p_stream.php?kat=83&pkat=86)
9
Vizner, B., Komentar Zakona o obveznim odnosima, Knjiga druga, Zagreb,
1978, str. 904.
10
Ibid.
11
Članak 7. stavak 1. točka a) Zakona o zaštiti od klevete Federacije BiH.
12
Vizner, B., op.cit., str. 906.
13
Vidi npr. Presuda Kantonalnog suda u Travniku broj P-1/04 od 13. listopada
2005. godine, navedeno prema odluci Ustavnog suda BiH broj: 1288/06 od 18.10.2007.
god., koja je objavljena na web stranici http://www.ccbh.ba/bos/odluke
/index.php?src=2
280
Ljubić, A.: DOKAZIVANJE NEMATERIJALNE ŠTETE ... KLEVETE
sloboda iz članka 8 i 10 Europske konvencije distinkcija između uvrede i
klevete nije zanemariva, jer Europski sud za ljudska prava kroz svoju
praksu u pogledu primjene pomenutih članaka Konvencije jasno razlikuje
izražavanja kroz iznošenje informacije (činjenice) i izražavanja kroz
iznošenje mišljenja (vrijednosne ocjene), te pruža visok stupanj zaštite
vrijednosnim sudovima, naročito u pitanjima koja su od javnog interesa.14
Zakon o obveznim odnosima je u članku 198 definirajući odgovornost zbog povrede časti uvredom i iznošenjem neistinitih informacija o
prošlosti, znanju ili sposobnostima druge osobe (klevetom), iako ne
izričito, ipak napravio distinkciju između ova dva načina uzroka povrede
časti i ugleda. Struka je, istina, smatrala da ova podjela na uvredu i klevetu
ima utjecaja jedino u kaznenopravnom smislu (jer je tadašnji kazneni
zakon poznavao ova dva kaznena djela protiv ugleda i časti), a da
pomenuto razlikovanje ne utječe na građanskopravnu odgovornost štetnika
niti položaj oštećenika.15 Tako i danas postoji lex specialis koji regulira
isključivo odgovornost zbog klevete, dok se u pogledu odgovornosti za
uvredu primjenjuje Zakon o obveznim odnosima, zbog jedinstvenosti
principa za utvrđivanje odgovornosti /ovi principi propisani su Zakonom o
obveznim odnosima/, kao i zbog činjenice da sud nije vezan pravnom
osnovom tužbenog zahtjeva /članak 53 Zakona o parničnom postupku
Federacije BiH/, ova distinkcija, u slučaju da se dokaže bilo uvreda, bilo
kleveta, nije od značajnog utjecaja za procesnopravni položaj stranaka u
redovnim postupcima za naknadu štete zbog povrede ugleda i časti.16
14
Vidi: Pesuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu broj: 9815/82
Lingens protiv Austrije, iz 1986. godine.
15
Perović S., et.al., Komentar Zakona o obligacionim odnosima - Knjiga prva,
Pravni fakultet Kragujevac, Novi Sad, 1980, str. 594-596.
16
Izvod iz Odluke Ustavnog suda Bosne i Hercegovine broj: AP 1659/06, od 18.
listopada 2007: „... Ocjenjujući okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud konstatira da
je Vrhovni sud u obrazloženju pobijane presude, odgovarajući na pitanje zašto se u
konkretnom slučaju ne radi o kleveti, kako je to utvrdio prvostupanjski sud, već o
uvredi, naveo da predmetna izražavanja o tomu da su apelanti „špijuni, dezerteri, balije,
bezveznjaci, zlostavljači, napadači, ljigavci, dupelisci, uvlakači, uhljupi, bezveznjaci i
uhode“ sadrže izražavanja koja vrijeđaju dostojanstvo i čast svake osobe, te da, prema
tomu, sadrže uvrede, a ne klevetu iz članka 4. točka d) Zakona o zaštiti od klevete
FBiH. Iz navedenog proizlazi da prigodom odlučivanja je li se u konkretnom slučaju
radilo o kleveti ili uvredi, Vrhovni sud nije ocijenio svaki od upotrijebljenih izraza,
dajući pri tomu razvidne i precizne razloge zbog čega smatra da upotrijebljeni izraz
predstavlja uvredu, a ne klevetu. Posebice, Ustavni sud skreće pozornost na izraze kao
što su „dezerteri, zlostavljači i napadači“. Prema mišljenju Ustavnog suda, Vrhovni sud
u svojoj odluci nije naveo razloge na kojima je utemeljio svoju odluku, a na osnovi
kojih bi se mogao izvući jasan i nedvojben zaključak o tomu da je u konkretnom
slučaju u pitanju uvreda, a ne kleveta. Prema tomu, Ustavni sud smatra da obrazloženje
Vrhovnog suda u pobijanoj odluci nije zadovoljilo načelo pravičnog suđenja iz članka 6
stavak 1 Europske konvencije.
Dalje, Ustavni sud konstatira da, ukoliko se čak i prihvati da se u konkretnom
slučaju radi o uvredi, postavlja se pitanje zašto Vrhovni sud nije odlučio o tužbenom
zahtjevu apelanata, posebice imajući u vidu da su apelanti svojim tužbenim zahtjevom
281
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (278-296)
Iz prvog članka Zakona o zaštiti od klevete razvidno je da su u
postupcima povodom zahtjeva za naknadu štete zbog klevete aktivno
legitimirane kako fizičke tako i pravne osobe. Dilema u pogledu tumačenja
odredbi povodom zahtjeva pravnih osoba za naknadu štete zbog klevete
proizlazi iz standarda koji je postavljen u sudskoj praksi u primjeni Zakona
o obveznim odnosima. Naime, kroz dugogodišnju primjenu Zakona o
obveznim odnosima ustalila se praksa da se pravnim osobama ne može
dosuditi naknada nematerijalne štete, poseban vid koje su i duševni bolovi
zbog povrede ugleda i časti, jer da je ovaj vid štete vezan isključivo za
fizičke osobe koje jedine mogu biti titulari prava ličnosti kao zaštićenog
dobra17. S tim u vezi, a kako se u domaćoj sudskoj praksi tužbeni zahtjevi
povodom klevete najčešće odnose upravo na naknadu nematerijane štete
zbog povrede ugleda i časti, to se standard „povreda ugleda i časti“ tumači
isključivo kao vid nematerijalne štete. Međutim, i Zakon o obveznim
odnosima poznaje institut materijalne štete zbog povrede ugleda i časti (čl.
198 Zakona o obveznim odnosima) iako su „ugled“ i „čast“ nematerijalna
dobra. Slijedom prednjeg, kako Zakon o zaštiti od klevete propisuje pravo
pravnim osobama da ostvaruju obeštećenje zbog povrede „ugleda“
(vjerovatno namjerno izostavljajući „čast“ - kao kategoriju koja po svojim
jezičkim značajkama više odlikuje fizičku osobu kao individuu i
neodvojivi je dio ličnosti fizičke osobe), za zaključiti je da se kod povrede
ugleda pravne osobe obeštećenje odnosi na naknadu materijalne štete18,
koja može nastati zbog iznošenja neistinitih činjenica o toj pravnoj osobi u
odgovarajućem sporu.19
izričito tražili naknadu štete zbog klevete i uvrede. Ustavni sud konstatira da su apelanti
kao pravni temelj svoje tužbe naveli čl. 6 i 10 Zakona o zaštiti od klevete Federacije
Bosne i Hercegovine. Međutim, uzimajući u obzir članak 53, stavak 3 Zakona o
parničnom postupku, proizlazi da sud prigodom odlučivanja o tužbi nije vezan za
pravni temelj tužbe, te da je stavkom 4 navedenog članka propisano da će sud postupiti
po tužbi i kada tužitelj nije naveo pravnu osnovu tužbenog zahtjeva. Stoga, proizlazi da
Vrhovni sud nije primijenio odredbu članka 53 st. 3 i 4 Zakona o parničnom postupku,
već je odbio tužbeni zahtjev apelanata, iako je utvrdio da se u konkretnom slučaju radi
o uvredi. Prema mišljenju Ustavnog suda, ne primjenjujući navedenu odredbu Zakona o
parničnom postupku Vrhovni sud je postupio proizvoljno, jer nije odlučio o tužbenom
zahtjevu apelanata, što je dovelo do povrede prava apelanata na pravično suđenje iz
članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6 stavak 1 Europske konvencije...“
(Odluka objavljena na web stranici: http://www.ccbh.ba/hrv/odluke/ povuci
_html.php?pid=91948)
17
Presuda Kantonalnog suda u Sarajevu broj: P 169/03 od 26. travnja 2004.
godine, sadržano u Odluci Ustavnog suda BiH broj AP-1454/06 od 17. studenog 2008.
godine, koja je objavljena na web stranici
http://www.ccbh.ba/bos/odluke
index.php?src=2. Vidi slično i u Odluci Ustavnog suda AP-1203/05 od 27. lipnja 2006.
god. str. 5, „Službeni glasnik BiH“ broj 7/06.
18
Zbornik izlaganja sa regionalnog skupa održanog u Podgorici 11. lipnja 2010.
godine, članak pod nazivom „Reforma odgovornosti za klevetu i uvredu“, str. 41.
19
Suprotno mišljenje vidi u: Vizner, B., op.cit, str. 911.
282
Ljubić, A.: DOKAZIVANJE NEMATERIJALNE ŠTETE ... KLEVETE
DOKAZIVANJE ŠTETE USLJED KLEVETE
Postupak za naknadu štete zbog klevete predstavlja parnični
postupak, pa se ovi postupci vode sukladno Zakonu o parničnom postupku
Federacije BiH20. Ovaj zakon reducira načelo materijalne istine po kojem
je sud ranije imao određena ovlaštenja u pogledu poduzimanja radnji bez
stranačke inicijative, a propisuje stranačku autonomiju kroz raspravno
načelo,21 pa su isključivo parnične stranke dužne dokazivati činjenice i
navode na kojima temelje svoje zahtjeve, odnosno postojanje nekog svog
prava (čl. 7 i čl. 123 Zakona o parničnom postupku). S tim u vezi važeći
Zakon o parničnom postupku predviđa i sankciju za nedokazivanje
činjenica na kojima stranka temelji svoj zahtjev - ako sud na osnovu ocjene
izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću utvrditi neku činjenicu, o
postojanju te činjenice zaključit će primjenom pravila o teretu dokazivanja
(članak 126 Zakona o parničnom postupku)22.
S druge strane, zakon o parničnom postupku u glavi VI koja
uređuje materiju dokaza i izvođenja dokaza, ne propisuje dokaznu snagu
pojedinih dokaznih sredstava, niti eksplicite navodi kojim dokaznim
sredstvima se dokazuju određene činjenice, već propisuje načelo slobodne
ocjene dokaza, prema kojem sud savjesno i pozorno cijeni svaki dokaz
posebno i sve dokaze zajedno i na taj način odlučuje kojim dokazima će
pokloniti vjeru, odnosno na kojim činjenicama će zasnovati odluku (članak
8 i 126 st. 2 Zakona o parničnom postupku). Na ovaj način zakonodavac je
ostavio strankama slobodu izbora u pogledu odabira dokaznog sredstva. Ne
treba zanemariti okolnost da su se u sudskoj praksi postavili određeni
standardi u pogledu dokaznih sredstva kojima se dokazuju određene
činjenice.23 Međutim, propisivanjem načela slobodne ocjene dokaza,
zakonodavac je otklonio formalistički pristup utvrđivanja činjenica, te je
iste moguće dokazati s više različitih dokaznih sredstava koji se ocjenjuju
20
Pravila Zakona o parničnom postupku Federacije BiH („Službene novine
federacije BiH“ broj: 53/03, 73/05 i 53/06) primjenjuju se kao procesna pravila u
postupcima povodom zahtjeva za naknadu štete zbog klevete sukladno čl. 15 Zakona o
zaštiti od klevete.
21
Vidi npr. Presudu Vrhovnog suda FBiH, broj: Gž–121/04 od 7.10.2004. god.,
objavljena u Biltenu sudske prakse Vrhovnog suda Federacije BiH broj 2, srpanjprosinac 2004. godine, Sarajevo.
22
Vidi npr. Odluka Ustavnog suda Bosne i Hercegovine broj AP-1224/09 od 20.
studenog
2011.
god.
(objavljena
na
web
stranici
http://www.ccbh.ba/bos/odluke/povuci_html.php?pid=396193) u kojoj sud odbacuje
kao prima facie neosnovanu predstavku apelantice protiv odluka redovnih sudova
kojima je tužba apelantice odbijena kao neosnovana iz razloga što nije uspjela dokazati
sporno izražavanje.
23
Tako se postojanje obveze za plaćanje naknade za isporučenu električnu
energiju dokazuje računom, a postojanje prometne nezgode zapisnikom nadležne
policijske stanice. Ipak, i u ovim slučajevima stranke imaju mogućnost da drugim
dokaznim sredstvima dokazuju postojanje ovih činjenica (npr. u prvom slučaju
vještačenjem, a u drugom izjavama svjedoka).
283
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (278-296)
prema snazi njihove uvjerljivosti. Osim toga, zakonodavac je predvidio i
specifičnu mogućnost, koja je dosta spominjana u predmetima naknade
nematerijalne štete zbog klevete, a to je pravo suda da po slobodnoj ocjeni
odredi visinu naknade štete u slučaju kad je utvrđeno da stranci pripada
pravo na naknadu štete, ali se visina naknade štete ne može utvrditi bez
nesrazmjernih poteškoća (članak 127 Zakona o parničnom postupku).
Slijedom prednjeg, u važećem zakonodavstvu Bosne i Hercegovine evidentno postoje procesne pretpostavke za postavku da je postojanje
i visinu nematerijalne štete zbog klevete moguće dokazati različitim dokaznim sredstvima.
Pretpostavka postojanja odgovornosti za klevetu, tj. odgovornosti
za iznošenje ili prenošenje izražavanja neistinitih činjenica identificiranjem
neke osobe trećim osobama, jeste nastanak faktične štete osobi o kojoj su
neistine iznesene. U praksi se pojavila dilema kako pravno kvalificirati
činjenicu nastanka nematerijalne štete24 usljed klevete, tj. da li je nematerijalna šteta u slučaju klevete činjenica koju je potrebno posebno
dokazivati kao jednu od pretpostavki za nastanak odgovornosti u ovim
postupcima. Naime, Zakon o parničnom postupku u čl. 125 precizira koje
činjenice nije porebno dokazivati (općepoznate činjenice, činjenice koje
zakon pretpostavlja, te nesporne činjenice), pa su se kroz sudsku praksu
pokušavali postaviti standardi za kvalifikaciju nematerijalne štete usljed
klevete kao činjenice koju nije potrebno dokazivati per se, već da se ova
šteta može utvrditi temeljem određenih objektivnih parametara.
Zakon o zaštiti od klevete definira štetu usljed klevete, kao
„povredu ugleda“ fizičke ili pravne osobe. Ova šteta se kod fizičkih osoba
najčešće
manifestira kao psihički bol zbog povrjeđivanja osobe
oštećenika, tj. zbog povrede njegove časti i ugleda koji uživa u društvu, a
propisana je i Zakonom o obveznim odnosima kao vid nematerijalne štete
koji opravdava dosuđivanje pravične novčane naknade.25 Ovisno o
okolnostima svakog pojedinog slučaja, psihički bolovi zbog povrede
ugleda i časti razlikuju se u pogledu intenziteta i trajanja, ali je
općeprihvaćeno da su ugled i čast neodvojivi dijelovi ličnosti i da je svaka
fizička osoba ovlaštena tražiti sudsku zaštitu ovog nematerijalnog dobra.
Ugled i čast spadaju u prava ličnosti koja prava u demokratskom
društvu doživljavaju afirmaciju kako u nacionalnom zakonodavstvu tako i
kroz standarde Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih
sloboda, povreda kojih prava kod oštećenika može izazvati duševnu bol.
„Čast“ se najčešće definira kao skup nematerijalnih vrijednosti koje čovjek
24
Materijalna šteta, koja također može nastati kao poljedica klevete, nije
apstraktna kategorija. već predstavlja konkretno umanjenje nečije imovine ili
sprečavanje povećanja te imovine, pa za dokazivanje ove štete vrijede drugačija
pravila, koja nisu predmet ovog rada.
25
Članak 200 Zakona o obveznim odnosima propisuje oblike nematerijalne štete
među kojima i štetu zbog duševnih bolova zbog povrede ugleda i časti.
284
Ljubić, A.: DOKAZIVANJE NEMATERIJALNE ŠTETE ... KLEVETE
posjeduje kao ljudsko biće i kao pripadnik određene društvene zajednice, a
stječe se rođenjem. S druge strane, o „ugledu“ se najčešće govori kao o
drugoj strani časti, tzv. „vanjskoj časti“ koja podrazumijeva uvažavanje
koje čovjek ima u društvenoj zajednici.26 Čast predstavlja svijest čovjeka o
vlastitoj vrijednosti (unutrašnja subjektivna čast), a ugled, odnosno dobro
ime, vrijednost koju čovjek ima u društvu i njegovo uvažavanje od strane
drugih osoba (objektivna čast)27.
U parničnim postupcima radi naknade nematerijalne štete,
uobičajeno je da tužitelj, radi dokazivanja postojanja i visine ove štete,
predlaže provođenje dokaza čitanjem medicinske dokumentacije koja
potvrđuje postojanje npr. fizičkog bola ili straha, odnosno povreda koje
ukazuju na postojanje umanjene životne aktivnosti kod tužitelja. Osim
prednjeg, u ovim parničnim postupcima, u najvećem broju slučajeva
tužitelj predlaže provođenje dokaza medicinskim vještačenjem po vještaku
liječniku, koji temeljem pregleda medicinske dokumentacije daje stručni
nalaz i mišljenje, utemeljen na medicinskim tablicama, na okolnost
postojanja, intenziteta i trajanja fizičkih bolova i straha, odnosno
umanjenja opće životne aktivnosti. Na prednji način dobiva se jedan
gotovo matematički „izračun“ parametara28, temeljem kojih sud, vodeći se
kriterijima za dosuđivanje pravične novčane naknade za nematerijalnu
štetu29, može relativno precizno dosuditi predviđeni iznos naknade.
Problem kod dokazivanja nematerijalne štete u vidu duševnih
bolova zbog povrede ugleda i časti, koji je potaknuo zagovaranje teorije da
činjenicu štete u ovom slučaju nije potrebno dokazivati, sastoji se u tome
što su ugled i čast „nepipljive“, apstraktne kategorije, kod kojih je teško
zauzeti opća mjerila koja bi bila zajednička svim ljudima, jer je moralnopsihička konstitucija svakog pojedinca različita, a različite su i okolnosti
svakog pojedinog slučaja koje utječu da šteta zbog klevete bude manja ili
veća. S tim u vezi, utvrđivanje nastanka štete zbog povrede ugleda i časti
predstavlja vrlo delikatan postupak.
Osnovni motiv za pisanje ovog rada je taj što su kroz dosadašnju
sudsku praksu zauzimani različiti, pa i dijametralno suprotni stavovi po
pitanju dokazivanja štete zbog povrede ugleda i časti usljed klevete.
26
Odluka Ustavnog suda Bosne i Hercegovine broj: AP-1067/06 od 13.09.2007.
god., objavljena na web stranici: http://www.ccbh.ba/bos/odluke/index.php?src=2
27
Presuda Vrhovnog suda Slovenije broj: II-Ips-185/00 od 15.11.2000. god.
28
Postoje mnoge zamjerke potojećem sustavu „vrednovanja“ nematerijalne štete
zbog bola i straha, a posebno zbog umanjenja životne aktivnosti, i to najviše na račun
tzv. tarifiranja odšteta, o čemu više u: Kozomara, D.: Uloga vještaka medicinske struke
u postupku naknade štete, Zbornik radova Medicina i pravo II, Medicinski fakultet
Mostar, 2012. god., str. 129-147.
29
Orijentacioni kriteriji i iznosi za utvrđivanje visine pravične novčane naknade
nematerijalne štete, Građansko odjeljenje Vrhovnog suda Federacije BiH, 20.02.2006.
god.
285
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (278-296)
Na primjer, postoji stav da u postupcima povodom tužbi za
naknadu nematerijalne štete zbog klevete, nije potrebno dokazivati
činjenicu nematerijalne štete, tj. intenzitet i dužinu pretrpljenog duševnog
bola oštećenog, već koliko iznesena kleveta može škoditi časti i ugledu te
osobe po shvaćanjima sredine u kojoj živi i opće usvojenim društvenim
normama, što bi sud utvrđivao po slobodnoj ocjeni u svakom pojedinom
slučaju. Dakle, prema ovom stavu, u ovim postupcima sud može,
uzimajući u obzir objektivne parametre, tj. kako bi se prenošenje
neistinitog izražavanja manifestiralo s obzirom na bilo koju (neodređenu)
osobu u određenoj društvenoj sredini - dosuditi naknadu štete30. Rezultat
istog stava je i odluka u kojoj sud navodi da sama sadržina klevetničkog
izražavanja prema usvojenim društvenim normama i mjerilima predstavlja
takve navode koji svakom prosječnom građaninu moraju štetiti ugledu, te
da na tu okolnost nije potrebno saznanje o subjektivnom doživljaju
odnosno povrijeđenosti tužitelja, pa je moguće utvrditi štetu bez obzira na
to što tužitelj sudu nije prezentirao dokaze na okolnost kako se objava
spornih navoda odrazila na njega osobno i na njegov svakodnevni život.31
Slično i u presudi gdje je navedeno da se „postojanje štete ocjenjuje prema
usvojenim društvenim normama i mjerilima, pri čemu nije od presudnog
značaja koliko se osoba protiv koje je kleveta iznesena i subjektivno smatra
povrijeđenom. Bitno je da je iznošenje neistinitih činjenica moglo dovesti
do nastajanja štete ugledu i časti oštećenog“32.
Kao suprotnost ovom stavu postoji stav da je nematerijalnu štetu
zbog povrede ugleda i časti nužno dokazivati, kao i sve ostale činjenice u
postupku, te dosuditi naknadu štete kada okolnosti slučaja, a naročito
jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdavaju.33 Postoji i
drastičan sudski stav da je duševnu bol zbog povrede ugleda i časti moguće
dokazati isključivo provođenjem odgovarajućeg vještačenja34.
30
Vidi npr. Presudu Vrhovnog suda FBiH, broj: Gž–37/04 od 15.6.2004. god.,
objavljenu u Biltenu sudske prakse Vrhovnog suda Federacije BiH broj 2, srpanjprosinac 2004. godine, Sarajevo.
31
Presuda Općinskog suda Mostar broj: 58 0 P 056202 08 P od 28.12.2011. god.
32
Vidi npr. Presuda Kantonalnog suda u Sarajevu broj: 009-0-Gž-06-002 555, od
15. kolovoza 2008. god. Slično i u Presudi Vrhovnog suda Federacije BiH broj: Gž 45/05 od 19. travnja 2005. god. i Presudi Kantonalnog suda u Sarajevu broj P-141/03
od 17. prosinca 2004. godine. koja je objavljena na web stranici
http://www.ccbh.ba/bos/odluke/index.php?src=2).
33
Npr. u Presudi Općinskog suda Mostar broj: 58 0 P 056203 10 P2 od
19.05.2011. god. tužbeni zahtev tužitelja za naknadu nematerijalne štete zbog klevete
odbijen je iz razloga što isti nije dokazao da su mu zbog navoda spornog članka
narušeni ugled i čast.
34
Vidi npr. Presuda Općinskog suda Mostar broj: 58 0 P 036293 07 P, od
16.03.2011. god., u kojoj sud odbija tužbeni zahtjev za naknadu nematerijalne štete
zbog povrede ugleda i časti zbog klevete unatoč tom što je utvrđeno da je tužitelju
nastala šteta usljed klevetničkog izražavanja, iz razloga što tužitelj nije proveo dokaz
medicinskim vještačenjem radi utvrđenja visine štete.
286
Ljubić, A.: DOKAZIVANJE NEMATERIJALNE ŠTETE ... KLEVETE
Ako bi se prihvatio stav da je u postupcima dosuđivanja naknade
štete zbog povrede ugleda i časti nužno provesti dokaz vještačenjem opravdano se postavlja pitanje koji bi vještak bio kvalificiran da utvrdi
nastanak ove štete. Iako se u praksi najčešće spominje vještak
neuropsihijatar, duševni bol zbog povrede ugleda i časti je čisto subjektivni
osjećaj koji se u dosta rijetkim slučajevima, u stvari, manifestira sa
medicinski kvalifikatornim – neurološkim posljedicama (in concreto
oboljenjima živčanog sustava). Slijedom prednjeg da li je opravdano
uskratiti pravo na naknadu štete osobama kod kojih vještak neuropsihijatar
nije pronašao zdravstvene poteškoće usljed klevete?35 Odnosno, kojom
medicinskom metodom će ovaj vještak procijeniti da je oštećenikov ugled
u društvu „srozan“ usljed klevetničkog izražavanja – osim izjavom
oštećenika, što ovaj realno može posvjedočiti i pred sudom. Osim toga,
posljedice koje se mogu javiti kao povreda ugleda i časti u vidu
zdravstvenih oboljenja, mogu biti predmet potraživanja naknade s osnova
drugog vida štete (fizički bolovi, duševni bolovi zbog umanjenja opće
životne aktivnosti i dr.). Isto tako, iako bi medicinsko vještačenje trebalo
imati ulogu utvrđivanja intenziteta i trajanja duševnih bolova koji su
uzrokovani povredom ugleda i časti, liječnik vještak zapravo utvrđuje u
čemu se sastoji problem koji je doveo do duševnih bolova, a što je vidljivo
iz drugih postupaka radi naknade nematerijalne štete zbog drugih vidova
/npr. zbog duševnih bolova usljed umanjenja opće životne aktivnosti/.
Umanjenje opće životne aktivnosti predstavlja medicinsko pitanje, pa je
vještak liječnik ovlašten utvrđivati u čemu se ista sastoji. S druge strane,
povreda ugleda i časti nije medicinska kategorija, već kombinacija
subjektivnog osjećaja časti oštećenog pojedinca i objektivnog parametra
ugleda koji oštećeni pojedinac uživa u određenoj društvenoj sredini, pa
medicinska ekspertiza po liječniku neuropsihijatru nije odgovarajući način
da se prednje utvrdi.
S druge strane, pojavila se bojazan da odluke suda kojima se
duševni bolovi zbog povrede ugleda i časti zbog klevete utvrđuju bez
potrebe dokazivanja, vode ka arbitrarnosti i time do kršenja standarda
pravičnog suđenja iz čl. 6 Europske konvencije o temeljnim ljudskim
pravima i slobodama. Jer, zauzimanjem stava da sama činjenica iznošenja
neistinite informacije o fizičkoj osobi predstavlja povredu ugleda i časti te
osobe, stranama u postupku preostajalo bi jedino da prezentiraju činjenice
na okolnost (ne)istinitosti informacije, odnosno činjenice koje mogu biti od
utjecaja na odmjeravanje visine odštete, kao što su npr. ponašanje štetnika
(isprika, objava demanta, trud koji je uložen radi dobivanja potrebnih
informacija prije objavljivanja spornog izražavanja, iskrena namjera koja
se željela postići objavljivanjem spornog izražavanja36 i sl.), ponašanje
35
Vidi Zbornik izlaganja sa regionalnog skupa održanog u Podgorici 11. lipnja
2010. godine, članak pod nazivom „Reforma odgovornosti za klevetu i uvredu“, str.
55.
36
Standard poznat kao „razumno objavljivanje“, vidi presudu Europskog suda za
ljudska prava u predmetu Tromso and Stensaas protiv Norveške broj: 21980/93 od 20.
svibnja 1999. god.
287
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (278-296)
oštećenog (pokušaj umanjenja štetne posljedice), odnosno status oštećenog
u društvenoj zajednici (objava informacije da je počinio prekršaj, neće
proizvesti jednaku duševnu bol kod osuđenog ratnog zločinca i drugog
člana društva bez kriminalne prošlosti)37,38. U ovom slučaju, budući bi se
šteta zbog iznošenja ili prenošenja neistinitog izražavanja faktički
pretpostavljala, sud bi imao mogućnost da s pozivom na članak 127
Zakona o parničnom postupku po slobodnoj ocjeni odredi visinu
obeštećenja. Prednji stav je, iako bi u znatnoj mjeri olakšavao procesni
položaj oštećenog tužitelja, od strane Ustavnog suda BiH ocijenjen
nezakonitim i arbitrarnim u pogledu primjene materijalnog zakona, jer da
zakon ne sankcionira mogući nastanak štete (kako Ustavni sud tumači
standard „da je iznošenje neistinitih činjenica moglo dovesti do nastajanja
štete ugledu i časti oštećenog“), već samo faktični nastanak štete
oštećeniku, što se utvrđuje kao i svaka druga činjenica u postupku, a s
obzirom na okolnosti svakog pojedinog slučaja.39 Jedan od razloga za
ovakvo tumačenje propisa od strane Ustavnog suda, uporište nalazi u pravu
na obrazloženu i jasnu sudsku odluku koja je zasnovana na okolnostima
konkretnog slučaja, a ne na apstraktnim mjerilima bez utvrđenja činjenica
slučaja. Osim toga, Europska konvencija za zaštitu ljudskih prava i
temeljnih sloboda daje neprikosnovenost jamstvu na slobodu izražavanja i
„ograničava“ mogućnosti miješanja javne vlasti u prakticiranje ove slobode
(a dosuđivanje naknade štete za klevetu definitivno predstavlja miješanje
javne vlasti u slobodu izražavanja) samo na slučajeve gdje nastala šteta
opravdava dosuđenje naknade i u onom obimu u kojem je obeštećenje
srazmjerno nastaloj šteti, kako to predviđa i Zakon o obveznim odnosima u
članku 200 st.2 („cijeneći značaj povrijeđenoga dobra i cilj naknade“).
Međutim, ni iz odluka Ustavnog suda Bosne i Hercegovine nije
moguće sa sigurnošću utvrditi na koji način je, zadovoljavajući standarde
pravičnog suđenja, potrebno dokazivati (i da li je uopće potrebno)
nematerijalnu štetu zbog povrede ugleda i časti usljed klevete. Naime,
Ustavni sud u svojim odlukama ukazuje na praksu Europskog suda za
ljudska prava prema kojoj je zadatak redovnih sudova, a prvenstveno
prvostupanjskog suda, da ocijene izvedene dokaze i njihovu relevantnost u
konkretnom predmetu, pa se Ustavni sud stoga ne bavi ocjenom kvalitete
37
Vidi Zbornik izlaganja sa regionalnog skupa održanog u Podgorici 11. lipnja
2010. godine, članak pod nazivom „Reforma odgovornosti za klevetu i uvredu“, str.
52 (stav Milana Srdića, suca Vrhovnog suda Federacije BiH).
38
Ovdje je značajno napomenuti da su prema praksi Europskog suda za ljudska
prava određene kategorije osoba, npr. politički dužnosnici i javne osobe, zbog svog
društvenog statusa dužne trpjeti veći stupanj zadiranja u privatni život (vidi ranije
citiranu odluku Europskog suda za ljudska prava u predmetu broj: 9815/82 Lingen
protiv Austrije). Vidi stav Milana Srdića, suca Vrhovnog suda Federacije BiH, u
Zborniku izlaganja sa regionalnog skupa održanog u Podgorici 11. lipnja 2010. godine,
članak pod nazivom „Reforma odgovornosti za klevetu i uvredu“, str. 52.
39
Vidi npr. Odluka Ustavnog suda Bosne i Hercegovine u predmetu broj: AP
7/09 od 09. studenog 2011. god., objavljena u „Službenom glasniku BiH“ broj: 104, str.
93-99. i dr.
288
Ljubić, A.: DOKAZIVANJE NEMATERIJALNE ŠTETE ... KLEVETE
zaključaka redovnih sudova u pogledu ocjene dokaza ukoliko se ova
ocjena ne doima očigledno proizvoljnom. Isto tako, Ustavni sud se ne
miješa ni u to kojim dokazima strana u postupku redovni sudovi poklanjaju
povjerenje na osnovu slobodne sudijske procjene.40 S druge strane, zadatak
Ustavnog suda jeste da, u okviru svoje apelacijske nadležnosti, preispita
način na koji su utvrđene činjenice, odnosno primijenjeni relevantni propisi
u postupku pred redovnim sudovima u slučaju kada odluka redovnog suda
ne uključuje ili pogrešno primjenjuje ustavno pravo, kad je primjena
pozitivno-pravnih propisa bila očigledno proizvoljna ili kada je došlo do
povrede osnovnih procesnih prava, kao što su pravo na pravičan postupak,
pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i u drugim
slučajevima.41
Autor rada smatra da, uzimajući u obzir raspravno načelo
parničnog postupka u vezi sa načelom slobodne ocjene dokaza, svaka
osoba koja je pretrpjela štetu zbog klevete i u pravcu zaštite svojih prava
pokrenula sudski postupak, dužna je iznijeti i dokazati sve činjenice na
kojima temelji svoj zahtjev. Zakonom o zaštiti od klevete nisu propisane
posebne pretpostavke za odgovornost za štetu zbog klevete koje bi se
razlikovale od onih iz Zakona o obveznim odnosima, pa je i u ovom
slučaju oštećeni tužitelj dužan dokazati osobu štetnika, štetnu radnju, štetu,
uzročnu vezu između štetne radnje i štete, te krivnju štetnika (budući je
odgovornost za klevetu subjektivna42). Što se tiče činjenice štete, ona se
dokazuje kao i ostale činjenice u postupku, bilo kojim dokaznim sredstvom
koje predviđa Zakon o parničnim postupcima, pa i iskazom parnične
stranke, a na sudu je da prema svojoj ocjeni utvrdi kojim dokazima će
pokloniti vjeru, uzimajući u obzir okolnosti svakog pojedinog slučaja.
U nastavku se daje prikaz relevantnih presuda Ustavnog suda
Bosne i Hercegovine u kojima su razmatrani navodi apelanata u
postupcima koji se tiču prvenstveno povrede prava na pravično suđenje u
vezi sa povredom prava na slobodu izražavanja, a sve po pitanju potrebe
dokazivanja činjenice nastanka štete u slučaju klevete, gdje je sud utvrdio
zajednički princip da se ne može očekivati da se u ovim postupcima
egzaktnim načinom i metodama utvrde intenzitet i trajanje nastale
nematerijalne štete kako bi se na temelju toga odredila visina nastale štete,
ali da je nužno da sud prilikom odmjeravanja visine novčane naknade
nematerijalne štete temeljem slobodne procjene, uzme u obzir zahtjev
proporcionalnosti, te relevantne odredbe Zakona o obveznim odnosima,
Zakona o parničnom postupku i Zakona o zaštiti od klevete. Primjenom
40
Vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 612/04 od 30. studenog 2004. godine i
odluku Europskog suda za ljudska prava, Doorson protiv Nizozemske, presuda od 6.
ožujka 1996. godine, objavljena u Izvještajima broj 1996-II, stav 78, navedeno prema:
Odluka Ustavnog suda BiH u predmetu broj: 1203/05 od 27. lipnja 2006. god.
(dostupno na: http://www.ccbh.ba/bos/odluke/index.php?src=2)
41
Vidi Odluku Ustavnog suda broj U 29/02 od 27. lipnja 2003. godine,
objavljenu u „Službenom glasniku Bosne i Hercegovine“ broj 31/03.
42
Članak 6 st. 3 Zakona o zaštiti od klevete (namjera ili nepažnja).
289
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (278-296)
ovog principa Ustavni sud je u pojedinim predmetima utvrdio da povreda
prava na pravično suđenje doista nastupila, a u drugim postupcima,
primjenom istog principa, da nije bilo povrede prava na pravično suđenje
(prava na slobodu izražavanja).
ODLUKA USTAVNOG SUDA BIH BROJ AP 1203/05 OD 27.
LIPNJA 2006. GODINE43
U ovom postupku, Ustavni sud je odlučivao po apelaciji „MM
Company“ d.o.o. Sarajevo, izdavača novina „San“, podnesenu protiv
Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine i Presude
Kantonalnog suda u Sarajevu kojima je djelimično usvojen tužbeni zahtjev
drugotužitelja F.R. kojemu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog
povrede ugleda zbog iznošenja neistinitih činjenica o ličnosti drugotužiteja
i njegovom radu, u iznosu od 3.000,00 KM, te je naloženo apelantu da
pravomoćnu presudu objavi o svom trošku u prvom idućem broju novina
„San“, dok je tužbeni zahtjev drugotužitelja „Avaz“ d.o.o. Sarajevo odbijen
u cijelosti iz razloga što prema stavu redovnih sudova pravne osobe nemaju
pravo na naknadu nematerijalne štete. Apelacija je podnesena zbog
navodne povrede prava na pravično suđenje, povrede prava na slobodu
izražavanja, te prava na imovinu, jer su apelanti smatrali da redovni sudovi
nisu utvrdili činjenicu štete u postupku, pa je sud proizvoljno primijenio
materijalnopravni propis kad je dosudio naknadu štete drugotužitelju,
unatoč tome što ovaj nije dokazao okolnost nastanka i visine nematerijalne
štete u skladu sa odredbama Zakona o obveznim odnosima.
Ustavni sud usvojio je predstavku apelanta i utvrdio povredu prava
na pravično suđenje, smatrajući da su redovni sudovi u ovom postupku
uspostavili princip koji je suprotan važećim zakonskim normama i to „da
se postojanje štete ocjenjuje prema usvojenim društvenim normama i
mjerilima, pri čemu nije od presudnog značaja koliko se osoba protiv koje
je kleveta iznesena i subjektivno smatra povrijeđenom. Bitno je da je
iznošenje neistinitih činjenica moglo dovesti do nastajanja štete ugledu i
časti oštećenog“. U tom pogledu Ustavni sud je u navedenoj odluci ukazao
na značaj primjene odredaba čl. 7, 8, 125 i 127 Zakona o parničnom
postupku, kao i članka 200 Zakona o obveznim odnosima, te konstatirao
da su redoviti sudovi dužni utvrditi da je nematerijalna šteta odista
nastupila i dosuditi naknadu kada to okolnosti slučaja, a naročito jačina
bolova i straha i njihovo trajanje to opravdavaju. Ustavni sud je utvrdio da
u konkretnom slučaju redoviti sudovi nisu utvrdili relevantne činjenice za
donošenje odluke o dosuđivanju naknade za nematerijalnu štetu, imajući u
vidu okolnosti slučaja, a naročito jačinu duševnih bolova i njihovo trajanje
kao pravnu osnovu, nego su arbitrarno zaključili da postoje šteta i
apelantova odgovornost, zbog čega je došlo do povrede apelantovog prava
na pravično suđenje. Dalje je Ustavni sud naveo da je u parničnim
43
290
„Službeni glasnik Bosne i Hercegovine“ broj 7/06, str. 31-37
Ljubić, A.: DOKAZIVANJE NEMATERIJALNE ŠTETE ... KLEVETE
postupcima koji se vode po zahtjevima za naknadu štete zbog klevete, zbog
zaštite prava na pravično suđenje, neophodno da sudovi pri utvrđivanju
postojanja pravne osnove i visine štete za klevetu dosljedno primjenjuju
načela iz relevantnih odredaba Zakona o obveznim odnosima, Zakona o
zaštiti od klevete i Zakona o parničnom postupku, uvažavajući specifičnost
svakog konkretnog slučaja. Ustavni sud je naglasio da će se samo na taj
način izbjeći moguće arbitrarno postupanje redovitih sudova u
pojedinačnim slučajevima. Stoga je Ustavni sud u tom predmetu ustanovio
povredu apelantovog prava na pravično suđenje.
ODLUKA USTAVNOG SUDA BIH BROJ AP- 399/06, OD 17.
TRAVNJA 2008. G.44
Apelant „Slobodna Dalmacija“ d.d. Split podnio je apelaciju
Ustavnom sudu BiH protiv Presude Županijskog suda Široki Brijeg kojom
je apelant (zajedno sa prvotuženikom) obvezan tužitelju Z.J. isplatiti iznos
od 5.000,00 KM na ime nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti, jer
su u tjedniku „Nedjeljna Dalmacija“, od 19. veljače 1989. godine, iznesene
neistinite činjenice o tužiteljevoj osobnosti i poslu kojim se bavio, i to u
kontekstu da je zloupotrebom ovlasti na radnom mjestu pravnik u općini
ishodio za sebe imovinsku korist. Apelacija je podnesena, između ostalog
zbog povrede prava na slobodu izražavanja, jer da je sud arbitrarno
primijenio materijalno pravo kad je dosudio tužitelju naknadu štete, koja
prema mišljenju apelanta ničim nije objektivizirana, odnosno dokazna.
Ustavni sud je zaključio da ne postoji proizvoljnost u primjeni prava
od strane Županijskog suda Široki Brijeg i odbio je apelaciju kao
neosnovanu, jer da nema povrede prava na slobodu izražavanja kada je
odlukom suda u građanskoj parnici naloženo apelantima da plate naknadu
nematerijalne štete nanesene tužiteljevom ugledu, iznošenjem i preno-šenjem
neistinitih činjenica, kad je „miješanje“ bilo u skladu sa zakonom, imalo za
cilj „zaštitu prava drugih“ i bilo je „neophodna mjera u demokratskom
društvu“. Ustavni sud je naveo da je Županijski sud ocijenio da je tužitelj u
postupku dokazao da je bio izložen negativnome sudu javnosti čime je
povrijeđeno njegovo nematerijalno dobro - dostojanstvo, čast i ugled, zbog
čega je za njega nastala šteta. Predmetom ovako nastale štete su
nematerijalna dobra vezana za moralno-psihičku stranu ličnosti oštećenoga,
zbog čega novčana naknada nematerijalne štete i ne predstavlja naknadu u
pravome smislu te riječi, nego satisfakciju za povredu njegovih
nematerijalnih dobara. U ovom predmetu Ustavni sud potvrdio je svoj stav
da je odmjeravanje novčane naknade nematerijalne štete vrlo delikatan i
složen postupak, jer nema nekog općega mjerila, s obzirom na veoma
različitu moralno-psihičku konstituciju svakoga pojedinca, kao i s obzirom
na ostale okolnosti u kojima se dogodila šteta koja je za posljedicu imala
44
Ova odluka objavljena je na web stranici Ustavnog suda Bosne i Hercegovine:
http://www.ccbh.ba/bos/odluke/index.php?src=2#
291
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (278-296)
povredu nematerijalnih dobara oštećenoga. Međutim, Ustavni sud je naglasio
da prilikom odmjeravanja visine novčane naknade nematerijalne štete, iako
sud ima pravo na slobodnu procjenu, ona nije apsolutna, što je izraženo i u
članku 200 stavak 2 ZOO-a, prema kojemu „sud cijeni značaj povrijeđenoga
dobra i cilj naknade“, uzimajući u obzir okolnosti svakoga konkretnoga
slučaja. Osim toga, Ustavni je sud u svojoj praksi zaključio da je nužno da
sudovi pri utvrđivanju postojanja pravnoga temelja i visine štete za klevetu
dosljedno primjenjuju načela iz relevantnih odredaba odgovarajućih Zakona
o obligacijskim odnosima, Zakona o zaštiti od klevete i Zakona o
parničnome postupku, uvažavajući specifičnost svakoga konkretnoga
slučaja, čime će se izbjeći arbitrarnost u postupanju. U konkretnome slučaju,
prema mišljenju Ustavnog suda, Županijski sud je pravilno ocijenio, imajući
u vidu i tužiteljevo saslušanje pred prvostupanjskim sudom, da je sadržaj
neprovjerenih, a iznesenih informacija bio takav da je predstavljao napad na
tužitelja kao osobu, a osobito na njegovo dostojanstvo, ugled i čast zbog
čega je zaključio da ima temelja za dosuđenje nematerijalne štete za
pretrpljene duševne bolove koji opravdavaju dosuđenje u iznosu od 5.000,00
KM, a također, Ustavni sud smatra da sud u pobijanoj odluci nije prekoračio
granice svojih diskrecijskih ovlasti prilikom određivanja visine
nematerijalne štete, jer je utemeljio svoju odluku na prihvatljivoj analizi
relevantnih činjenica i svih okolnosti koje su od važnosti u konkretnome
slučaju u svezi sa povredom tužiteljevoga ugleda, o čemu je dao
obrazloženje i razloge koje Ustavni sud ocjenjuje relevantnim i dovoljnim u
smislu članka 10 Europske konvencije.
ODLUKA USTAVNOG SUDA BIH BROJ AP-1454/06, OD 17.
STUDENOG 2008. GOD.45
Apelanti „Sarajevka pivara“ d.d. Sarajevo i Hilmo Selimović su
podnijeli apelaciju Ustavnom sudu BiH protiv Presuda Vrhovnog suda
FBiH i Presude Kantonalnog suda u Sarajevu, kojim presudama su apelanti
obvezani drugotužitelju F.R. isplatiti iznos od ukupno 20.000,00 KM na
ime duševnih bolova zbog povrede ugleda poradi iznošenja neistinitih
činjenica o ličnosti drugotužitelja, te objaviti presudu o svom trošku u
prvom idućem broju novina „Oslobođenje“, „Dani“ i „San“ , dok je tužbeni
zahtjev drugotužitelja „Avaz“ d.o.o. Sarajevo odbijen u cijelosti iz razloga
što prema stavu redovnih sudova pravne osobe nemaju pravo na naknadu
nematerijalne štete. Apelacija je podnesena zbog navodne povrede prava
na pravično suđenje i povrede prava na slobodu izražavanja, jer su apelanti
smatrali da je sud proizvoljno primijenio materijalnopravni propis kad je
dosudio naknadu štete drugotužitelju unatoč tome što ovaj nije dokazao
okolnost nastanka i visine nematerijalne štete u skladu sa odredbama
Zakona o obveznim odnosima.
45
Ova odluka objavljena je na web stranici Ustavnog suda Bosne i Hercegovine:
http://www.ccbh.ba/bos/odluke/index.php?src=2#
292
Ljubić, A.: DOKAZIVANJE NEMATERIJALNE ŠTETE ... KLEVETE
Ustavni sud zaključio je da ne postoji proizvoljnost u primjeni
prava od strane redovnih sudova i odbio je apelaciju kao neosnovanu, jer
da nema povrede prava na slobodu izražavanja kada je odlukama sudova u
građanskoj parnici naloženo apelantima da plate naknadu nematerijalne
štete nanesene drugotužiteljevom ugledu, iznošenjem i prenošenjem
neistinitih činjenica, kad je „miješanje“ bilo u skladu sa zakonom, imalo za
cilj „zaštitu prava drugih“ i bilo je „neophodna mjera u demokratskom
društvu“. Ustavni sud je naveo kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da
je apelant oklevetao drugotužitelja čime je, dakako, povrijedio njegovo
nematerijalno dobro - ugled, zbog čega je za njega nastala šteta, koja za
predmet ima nematerijalno dobro vezano za moralno-psihičku stranu
osobnosti oštećenoga, zbog čega novčana naknada nematerijalne štete i ne
predstavlja naknadu u pravom smislu te riječi, već satisfakciju. Ustavni sud
je zauzeo stav da je odmjeravanje novčane naknade nematerijalne štete
vrlo delikatan i složen postupak, jer nema nekog općeg mjerila, s obzirom
na veoma različitu moralno-psihičku konstituciju svakog pojedinca, kao i s
obzirom na ostale okolnosti u kojima se dogodila šteta koja je za posljedicu
imala povredu nematerijalnih dobara oštećenog. Slijedom prednjeg,
Ustavni sud je zaključio da se ne može očekivati da se egzaktnim načinom i
metodama utvrde intenzitet i trajanje nastale nematerijalne štete, kako bi
se na temelju toga odredila visina nastale štete, ali je naglasio da, iako
prigodom odmjeravanja visine novčane naknade nematerijalne štete sud
ima pravo na slobodnu procjenu, ta slobodna procjena je ograničena
zahtjevom proporcionalnosti izraženim u članku 10 Europske konvencije
za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.
ZAKLJUČAK
Kleveta predstavlja iznošenje ili prenošenje izražavanja neistinitih
činjenica o nekoj fizičkoj ili pravnoj osobi identificiranjem te osobe trećim
osobama. Klevetničko izražavanje povlači građanskopravnu odgovornost
za štetu koja oklevetanoj osobi nastaje usljed povrede ugleda i časti zbog
takvog izražavanja. Ugled i čast spadaju u prava ličnosti ili osobnosti, i
predstavljaju jednu apstraktnu kategoriju, tj. unutarnju, subjektvnu
vrijednost osobe, kao i vrijednost koja je osobi priznata od strane društvene
sredine. Povreda ugleda i časti izaziva duševne bolove koji opravdavaju
dosuđivanje naknade (satisfakcije, reparacije). Naknada ovog vida
nematerijalne štete dosuđuje se u ovisnosti od intenziteta i trajanja tako
nastalih duševnih bolova, samo u slučaju da oštećenik dokaže postojanje
ove štete, budući nematerijalna šteta zbog povrede ugleda i časti
predstavlja činjenicu koju zakon ne pretpostavlja. Duševne bolove zbog
povrede ugleda i časti usljed klevete moguće je dokazivati svim dokaznim
sredstvima koje previđa Zakon o parničnom postupku, među ostalima i
saslušanjem parnične stranke. S druge strane, visinu odštetnog zahtjeva sud
može dosuditi po slobodnoj ocjeni, vodeći se okolnostima svakog
konkretnog slučaja, pazeći pri tom da dosuđena naknada bude
293
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (278-296)
proporcionalna nastaloj šteti, kako prema standardima postavljenima u
članku 10 Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih
sloboda, odnosno članku 10 Zakona o zaštiti od klevete, tako i sukladno
članku 200 stavak 2 Zakona o obveznim odnosima koji se u ovim
postupcima primjenjuje kao lex generalis.
NON-PECUNIARY DAMAGES IN DEFAMATION CASES
Anđela Ljubić, dipl. iur
Abstract: Due to the relatively short period of application of the Defamation
Law , legal practitioners are faced with many dilemmas, as of whether this law as lex
specialis excludes the implementation of the Obligations Act, including the claim that a
legal person could be awarded damages for defamation. One of the major dilemmas,
which the author will deal with in this paper, and which is to date variously interpreted
by domestic courts, is in terms of means of proof that must be performed in order to
prove the existence and intensity of non-pecuniary damages in cases of damages for
libel or slander. So, legal opinions vary from the necesity of using an appropriate
medical expertise in order to establish mental anguish due to deteriorated reputation and
honor, to the fact that the court, in its sole discretion, determines the amount of
compensation, depending on the circumstances of each case, regardless of any given
proof. Various judicial practices lead to various outcomes in disputes with the same or
similar facts in case, which is in colision with the constitutional principles of the rule of
law and equality of all citizens under law. The author analyzes the provisions of
substantive and procedural law relating to a particular matter, compares jurisprudence
of civil courts and Constitutional court od Bosnia and Hercegovina, and explains the
hypothesis that although it is necessary to prove the existence of intangible damage in
the procedures for the exercise of damages for libel, the plaintiff is however free in
terms of the means of proof he's going to preform to prove the fact of damage.
Keywords: defamation, proving damages, mental pain of damaging the
reputation and honor, a medical assessment, court's discretion.
LITERATURA
Knjige:
1. Čizmić J. (2009): Komentar zakona o parničnom postupku Federacije Bosne
i Hercegovine, Privredna štampa, Sarajevo
2. Dika M. i Čizmić J. (2000): Komentar Zakona o parničnom postupku
Federacije Bosne i Hercegovine, OSCE, Sarajevo
3. Hajdarević, H., et.al. (2011): Zakon o obligacionim odnosima, Knjiga I,
Privredna štampa, Sarajevo
4. Harland, C., et. al. (2003): Komentar Evropske konvencije o ljudskim
pravima prema praksi u Bosni i Hercegovini i Strasbourgu, Sarajevo
5. Medić, D. i Tajić, H. (2008): Nematerijalna šteta u praksi, Privredna štampa,
Sarajevo-Banjaluka
6. Perović S., et.al (1980): Komentar Zakona o obligacionim odnosima - Knjiga
prva, Pravni fakultet Kragujevac, Novi Sad
7. Pravni leksikon (1970): Savremena administracija, Beograd
8. Reforma odgovornosti za klevetu i uvredu (2010): Kako obezbijediti primjenu
standarda iz prakse Evropskog suda za ljudska prava u domaćem pravnom
poretku, Zbornik izlaganja sa regionalnog skupa održanog u Podgorici 11.
294
Ljubić, A.: DOKAZIVANJE NEMATERIJALNE ŠTETE ... KLEVETE
juna 2010. godine, uredila Gorjanc-Prelević, T., Akcija za ljudska prava,
Podgorica
9. Srdić, M., et.al. (2012): Medijsko pravo u BiH, uredili: Halilović M. i
Džihana A, Sarajevo: Internews u Bosni i Hercegovini
10. Tajić, H. (2009): Građansko i privredno pravo u praksi sudova BiH,
Privredna štampa, Sarajevo
11. Temeljni zakoni iz oblasti građanskog prava (1997): priredili: Krneta S.,
et.al., Biblioteka ZAP, Sarajevo
12. Vizner, B. (1978): Komentar Zakona o obveznim odnosima, Knjiga druga,
Zagreb
13. Zbornik sudske prakse sudova u Bosni i Hercegovini u oblasti građanskog
prava, priredio Tajić H, privredna štampa, Sarajevo, 2005.godina;
Stručni časopisi:
14. Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Federacije BiH broj 2, srpanj-prosinac
2004.godine, Sarajevo;
15. Sudska praksa domaća i strana, Privredna štampa, Sarajevo, godina VI, broj
32, ožujak – travanj 2009.godine
16. Sudska praksa domaća i strana, Privreda štampa, Sarajevo, godina VI, broj
34, srpanj-kolovoz 2009.godine;
17. Sudska praksa domaća i strana, Privreda štampa, Sarajevo, godina IX, broj
54, studeni-prosinac 2012.godine;
18. Sudska praksa domaća i strana, Privreda štampa, Sarajevo, godina V, broj 37,
siječanj-veljača, 2010.godine;
19. Sudska praksa domaća i strana, Privreda štampa, Sarajevo, godina VII broj
42, studeni-prosinac 2010.godine;
Članci:
20. Đurđević, M, Građanskopravna odgovornost novinara, odgovornog urednika
i osnivača javnog glasila, Zbornik radova Aktualnosti građanskog i
trgovačkog zakonodavstva i pravne prakse, br.5, Mostar, 2007., str.571.-582;
21. Kozomara D., Uloga vještak medicinske struke u postupku naknade štete,
Zbornik radova Simpozij Medicina i pravo II, s međunarodnim učešćem,
Medicinski fakultet Mostar, 2012.godina, str.129.-147.;
22. Čizmić, J., O vještačenju u parničnom postupku s posebnim osvrtom na
vještačenje u području medicine, Zbornik Pravnog fakulteta Rijeka, v.32,
br.1, 2011, str. 47.-510.;
23. Milić, S., et.al, Legalni aspekti neurologije, Aktuelnosti iz neurologije,
psihijatrije i graničnih područja, god. XV, br.3-4, Novi Sad, 2007.godina;
Zakoni i drugi izvori prava:
24. Europska konvencija o ljudskim pravima i temeljnim slobodama, Vijeće
Europe, 1950.god., (dostupno na web stranici Ustavnog suda BiH:
http://www.ccbh.ba/bos/p_stream.php?kat=83&pkat=86);
25. Ustav Bosne i Hercegovine / Aneks 4. Općeg okvirnog sporazuma za mir u
Bosni i Hercegovini (dostupno na web stranici Ustavnog suda BiH:
http://www.ccbh.ba/bos/p_stream.php?kat=83&pkat=86);
26. Zakon o obveznim odnosima („Službeni list SFRJ“ broj: 29/78, 9/85, 46/85,
57/89), Zakon o preuzimanju zakona o obveznim odnosima, ("Službeni list
RBiH", br. 2/92, 13/93 i 13/94 i "Službene novine Federacije BiH", broj
29/03);
27. Zakon o zaštiti od klevete („Službene novine Federacije BiH„ broj: 59/02,
73/05);
28. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine Federacije BiH", broj 53/03,
73/05);
295
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (278-296)
29. Orjentacioni kriteriji i iznosi za utvrđivanje visine pravične novčane naknade
nematerijalne štete, Vrhovni sud Federacije BiH, 20.02.2006. godine,
(objavljeni u stručnom časopisu Sudska praksa domaća i strana, godina VI,
broj 32, ožujak – travanj 2009. godine).
Internet izvori:
30. http://www.rs.cest.gov.ba
31. http://www.ccbh.ba
32. http://www.pravosudje.ba
296
Kalinić G.: MRAMOROVI U .. ŽUPI ZEMLJANIK
Pregledni rad
UDK 726.825
DOI br.107251/SVR1306297K
COBISS.BH-ID 3693592
MRAMOROVI U SREDNJOVJEKOVNOJ ŽUPI
ZEMLJANIK
Mr Goran Kalinić
Nezavisni univerzitet Banja Luka
Apstrakt: Proučavanje stećaka ili mramorova veoma je važno za kulturnu
baštinu Republike Srpske i Bosne i Hercegovine. Istraživanja sprovedena u prošlosti
nisu dovoljna da se stekne uvid u sve aspekte života u prošlosti na ovim prostorima.
Detaljno istraživanje u opštini Banja Luka tek je početak ozbiljnih radova na
identifikaciji ovih spomenika, njihovom značaju i svim pitanjima koja su ostala
otvorena do danas.
Ključne riječi: stećci, mramorje, mramorovi, sahranjivanje, nadgrobni
spomenici, etnologija, arheologija, antički putevi, naselja, Banja Luka, župa Zemljanik.
UVOD
Mramorovi, nadgrobni spomenici, koji su u upotrebi, kako se
pretpostavlja od XII do XVI stoljeća, nisu u potpunosti izučeni, iako je
napisano dosta radova i rasprava na tu temu. O njima se raspravljalo sa
likovno-umjetničkog stanovišta, sa stanovišta pripadnosti određenoj vjeri
ili određenom narodu, vodile su se rasprave oko toga koji oblici spadaju u
mramorove, a sam pojam stećka, kako ove spomenike zove veći broj
naučnika, nije nikad u potpunosti razrađen i objašnjen.
Pojam stećak se najčešće javlja u literaturi. U Vukovom rječniku,
terminom stećnjak, označen je otesan kamen koji se meće na grob ili za
kakvu drugu biljegu.1 V. Ćorović ovu riječ izvodi od glagolskog pridjeva
stojeći, ali to bi se onda samo odnosilo na uspravljene spomenike.2 Za ove
spomenike u narodu postoje potpuno drugačija imena. Jedan od najčešćih
naziva, koji se javlja na svim područjima prostiranja ovih spomenika, jeste
mramor ili mramorje. U Bosni, nekropole sa mramorovima narod naziva i
grčko groblje, džinovsko, svatovsko, rijetko rimsko ili bogumilsko.3 U
Semberiji i Mačvi postoji i naziv mađarsko groblje, u Dalmaciji se može
1
Е. Зечевић, О појму стећак, Гласник САД 17, Београд 2001, стр. 144 .
V. Ćorović, Prilog proučavanju načina sahranjivanja i podizanja nadgrobnih
spomenika u našim krajevima u srednjem vijeku, Naše starine 3, Sarajevo 1956, 128.
3
Е. Зечевић, О појму стећак, Гласник САД 17, Београд 2001, стр. 144.
2
297
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (297-318)
čuti za mašete, rimska ili židovska groblja, a u natpisima se često spominje
biljeg, odnosno bilig i kam.4
Na prostoru nekadašnje župe Zemljanik najčešće se čuje naziv
mramorje, zatim grčko, džinovsko i kužno groblje. Svi nazivi, nastali u
narodu imaju određenu pozadinu, priču ili vjerovanje. Na području
nekadašnje župe Zemljanik, za grčka groblja se kaže da su nekad tu živjeli
Grci. Za džinovska groblja narod kaže da su ljudi koji su tu sahranjeni, bili
džinovi, te da su tu nalažene kosti duplo veće od normalnih. Za kužno
groblje se kaže da su tu sahranjeni oni koji su umrli od kuge. Međutim,
iako groblja imaju različita imena, naziv mramorje je izgleda opšteprisutan.
Samim tim vidimo da naziv stećak, možda i nije najprikladniji za upotrebu.
Stoga, ne bi bilo loše koristiti naziv mramor ili mramorje imajući u vidu
etnološki karakter spomenika, te moguće proširenje istraživanja.
ISTORIJAT ISTRAŽIVANJA
Istoriju istraživanja mramorova najbolje je opisao Bešlagić u
monografijama, Stećci - kultura i umjetnost i Stećci - kataloško topografski
pregled.5 Najraniji podaci o mramorju potiču iz 1530. godine kada
poslanstvo austrijskog cara Ferdinanda I putuje u Carigrad, a kao tumač za
jezik, u sastavu poslanstva putuje Slovenac Benedikt Kuripešić, koji u
svom putopisu opisuje mramorje u Lađevini (Vlađevini) kod Rogatice.
Dvije godine kasnije novo poslanstvo prolazi istim putem, a nepoznati
autor opisuje isto mramorje.
Nekih dva stoljeća kasnije, sedamdesetih godina XVIII stoljeća
kroz dalmatinske krajeve proputovao je italijanski prirodoslovac i
mineralog, opat Alberto Fortis, i u svom putopisu ostavio nekoliko
bilježaka o mramorju iz okoline Makarske i Sinja, te o velikoj nekropoli
blizu vrela Cetine. Prvih godina XIX stoljeća, poljski istraživač Aleksandar
Sapieha proputovao je dobar dio Dalmacije i Hercegovine i on poredi
mramorje sa starim partskim i egipatskim spomenicima. Bečki geolog i
ljekar Ami Bue proputovao je tadašnji evropski dio Turske i ostavio
nekoliko opisa mramorja iz Bosne i Hercegovine.
Više podataka o mramorju ostavio je engleski egiptolog I. Gardner
Vilkinson, koji je u petoj deceniji XIX stoljeća proputovao dijelom
Dalmacije i Crne Gore. Bio je mišljenja da su to domaći hrišćanski
spomenici iz predturskog doba, ali da su mnogi stariji od XV stoljeća.
Engleski istoričar Artur Evans je 1875. godine proputovao kroz Bosnu i
Hercegovinu i o tome napisao svoj putopis u kojem opisuje mramorje iz
Tešnja, Travnika i Sarajeva i koje poredi sa keltskim spomenicima.6 U XIX
stoljeću o mramorju još pišu i pruski konzul u Sarajevu Oto Blau, te
austrijski generalštabni oficir Hajnrih Šternek, koji ih smatra praistorijskim
4
Š. Bešlagić, Stećci – kultura i umjetnost, Sarajevo 1981, стр. 32.
Š. Bešlagić, Stećci, kataloško-topografski pregled, Sarajevo 1971, стр. 11-22;
Stećci – kultura i umjetnost, Sarajevo 1981, стр. 11-23.
6
A.J. Evans, Pješke kroz Bosnu i Hercegovinu, Sarajevo 1980.
5
298
Kalinić G.: MRAMOROVI U .. ŽUPI ZEMLJANIK
spomenicima. O mramorju su pisali dalmatinski istoričar fra Gašpar
Vinjalić i Andrija Kačić-Miošić u XVIII stoljeću, te u XIX stoljeću Ivan
Katalinić, splitski arheolog Ivan Karara, fra Petar Peko Kadčić, sarajevski
pravoslavni mitropolit Sava Kosanović i drugi. O mramorju u Srbiji pišu S.
Obradović, istoričar i lingvista Miloš Milojević, Milan Đ. Milićević i
Ljubomir Kovačević.
U periodu vladavine Austro-Ugarske Monarhije mramorju je
posvećena veća pažnja, naročito od 1888. godine kada je osnovan
Zemaljski muzej u Sarajevu. Broj stranih istraživača se povećava.
Austrijski vojni ljekar dr Feliks Lušan interesovao se za mramorje
sjeveroistočne Bosne, te je i otvorio nekoliko grobova i datovao ih prema
nalazima mađarskog novca u XIV stoljeće. Bečki arheolog dr Moric
Hernes, proučavajući rimske spomenike u Bosni i Hercegovini, biva
zainteresovan i mramorjem, ali ono za njega nema neku umjetničku
vrijednost, niti posebno religijsko značenje. Između 1882. i 1885. godine
kroz Bosnu i Hercegovinu je u nekoliko navrata proputovao mađarski
istoričar Ivan Asbot, koji opisuje više nekropola u raznim krajevima Bosne
i Hercegovine i koji ih prvi naziva bogumilskim spomenicima. O
mramorju u ovom periodu pisali su i austrijski rudarski inžinjer A. Geting,
Nijemac F. Kanic i Italijan A. J. Fosko, koji je mramorje u Dalmaciji
pripisao Feničanima. U hrvatskim naučnim časopisima pišu o mramorju
dubrovački profesor Luko Zore, zagrebački arheolog Šime Ljubić,
dubrovački nastavnik Vid Vuletić-Vukasović, splitski pop Petar Kaera, pop
Petar Stanić i Luiđi Marun. Intenzivniji i organizovaniji rad na istraživanju
stećaka počinje sa osnivanjem Muzejskog društva Bosne i Hercegovine
1884. godine, odnosno osnivanjem Zemaljskog muzeja u Sarajevu 1888.
godine i pokretanjem njegovog Glasnika 1889. godine u kojem pišu Kosta
Herman, Jevrem Stanković, Đorđe Stratimirović, Vaclav Radimski, Nikola
Barišić, Franjo Fiala i drugi. Najobimniji doprinos proučavanju mramorja
u ovom periodu dao je Điro Truhelka, a njegovo interesovanje najviše
privlače natpisi na mramorju. U svojim radovima koristio se popisima
mramorja iz 1888. i 1898. godine, koje sprovode kotarski uredi, a po
naredbi Zemaljske vlade Bosne i Hecegovine. Poslije 1900. dolazi do
stagnacije u proučavanju mramorja sve do 1918. godine, a u periodu
između dva rata u Glasniku Zemaljskog muzeja objavljuju radove Ćiro
Truhelka, dr Mihovil Mandić, njemački naučnik Georg Vilke, Milenko
Filipović, Milan Karanović, Vladislav Skarić, Dimitrije Sergejevski, Petar
Bogunović, Đoko Mazalić, Vejsil Ćurčić i drugi.
Poslije Drugog svjetskog rata mramorje je shvaćeno kao značajan
dio kulturnog nasljeđa. Nakon Izložbe srednjovjekovne umjetnosti
jugoslavenskih naroda, održane u Parizu 1950. godine, gdje je mramorje
izazvalo veliku pažnju naučnika, održane su i dvije konferencije u Sarajevu
1950. i 1952. godine na kojima su predstavnici Saveznog instituta za
zaštitu spomenika kulture u Beogradu, Ministarstva za nauku i kulturu
BiH, Zemaljskog muzeja u Sarajevu, Zavoda za zaštitu spomenika kulture
299
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (297-318)
BiH i drugih organizacija, konstatovali veliku naučnu vrijednost mramorja.
Tada je postignut i dogovor o dugoročnom programu rada i načinu
njegovog izvođenja. Program se, međutim, sveo na evidentiranje lokaliteta,
proučavanje pojedinih nekropola, te publikovanje naučnih radova.
Evidentiranje i provjera stanja tekli su oko 15 godina, a svoje radove
objavljuju Šefik Bešlagić, Pavao Anđelić, Radomir Stanić i drugi. U ovom
periodu o mramorju u Bosni i Hercegovini pišu Šefik Bešlagić, Đoko
Mazalić, Drago Vidović, Marko Vego, Dimitrije Sergejevski Aleksandar
Solovjev7 i drugi. O mramorju u Hrvatskoj najviše su pisali A. Horvat i C.
Fisković, u Srbiji M. Ćorović-Ljubinković, a u Crnoj Gori Š. Bešlagić.
Povećao se i interes stranih naučnika poput Marian Vencel,8 Žana Šalea,9
Ferenca Papa i drugih. Uporedo sa ovim poslovima teklo je i proučavanje
lokaliteta mramorja na čelu sa Š. Bešlagić, A. Benac, D. Sergejevski, M.
Vego, Ljubica Mladenović, Z. Kajmaković, Smail Tihić i Drago Vidović.
Istraživanja na području srednjovjekovne župe Zemljanik, nisu bila
intenzivna. Prva veća saznanja o mramorovima na ovom području
uslijedila su nakon izlaska Bešlagićeve monografije 1971. godine. Zatim je
uslijedilo rekognosciranje terena, od strane Muzeja Bosanske krajine,
krajem 70-ih. Lokaliteti su zabilježeni i uvršteni u evidenciju muzeja.
Međutim, radovi o tome nisu objavljivani, a nastupila je pauza od 10
godina. Krajem 80-ih, Zavod za zaštitu spomenika kulture u saradnji sa
Muzejom Bosanske krajine izvršio je još jedno rekognosciranje koje je
trebalo biti objavljeno, ali je dalji rad omeo građanski rat.
OPŠTE KARAKTERISTIKE I BROJNO STANJE
Mramorovi su srednjovjekovni, kameni, nadgrobni spomenici. O
njima se često razmišlja kao o spomenicima, koji su karakteristični za
srednjovjekovnu bosansku državu. Međutim, oni se mogu naći u
dijelovima Srbije i Hrvatske, koji nisu bili u sastavu Bosne, ni kad je ova
bila najveća.10 Rezultati evidentiranja nekropola sa mramorjem, u periodu
od 1952. do 1970. godine, objavljeni su 1971. godine u monografiji Stećci,
kataloško-topografski pregled, Š. Bešlagića. Deset godina kasnije objavljena je i druga monografija istog autora, Stećci-kultura i umjetnost, u
kojoj su podaci o broju mramorova na području bivše Jugoslavije
revidirani. Tada su izneseni sljedeći podaci:
7
A. Solovjev, Bogumilska umjetnost, enciklopedija Jugoslavije I, Zagreb 1955,
644-645; Jesu li bogumili poštovali krst, Glasnik Zemaljskog muzeja (n.s.) III,
Sarajevo 1948, 81-102; O natpisu na grobu velikog kaznaca Nespine, GZM III,
Sarajevo 1948, стр. 235-238.
8
M. Wenzel, Ukrasni motivi na stećcima, Sarajevo 1965, стр. 130.
9
J. Challet, Bogumili i simbolika stećaka, Naše starine X, Sarajevo 1965.
10
To se odnosi na mramorove u centralnoj Srbiji, na Kosovu, u kontinentalnoj Hrvatskoj i
unutrašnjosti Crne Gore; Š. Bešlagić, Stećci – kultura i umjetnost, Sarajevo 1981, сtrana.
61-65
300
Kalinić G.: MRAMOROVI U .. ŽUPI ZEMLJANIK
Rep.
Lok.
Ploča
Sanduk
Sljem.
Krstača
Stub
Amo.
Ukup.
BiH
2687
12884
37955
5606
2550
305
293
59593
Hrv.
247
2229
2038
160
3
17
-
4447
Srb.
121
957
424
215
253
6
412
2267
CG
107
521
2147
97
26
8
250
3049
Ukup.
3162
16591
42564
6078
2832
336
955
69356
Ti podaci su danas svakako zastarjeli, ali su ipak od pomoći.
Utvrđena je nejednaka gustina rasprostiranja mramorova, te da ih je najviše
u Hercegovini i istočnoj Bosni, a relativno najmanji broj spomenika nalazi
se u sjevernom i sjeverozapadnom dijelu Bosne i Hercegovine.11 Od
ukupnog broja nekropola, najviše je onih koje imaju do 50 mramorova, a
među njima najveći je broj onih koje imaju do 10 mramorova. Nekropola
preko 50 primjeraka ima malo, u odnosu na ukupan broj, nešto oko 12%.
Takođe, najveći broj mramorova sa natpisima i predstavama nalazi se u
Hercegovini, dok se taj broj smanjuje, idući ka zapadu. Ovim rezultatima
treba dodati i rezultate istraživanja mramorova u Srbiji kojima se bavila
Emina Zečević.12
Na osnovu različitih oblika mramorova, Bešlagić je uradio i
tipologiju ovih spomenika.13 Osnovna je podjela na: ploče, sanduke,
sljemenjake, stubove, krstače i amorfne spomenike. U okviru ove podjele
postoji i podjela na podvrste, u zavisnosti od tipa mramora. Ova tipologija
je primijenjena i u ovom istraživanju, iako će biti potrebno izraditi novu u
što skorije vrijeme.
Što se tiče izrade mramorova, kao materijal je korišten uglavnom
krečnjak, koji je podesan za obradu i dosta je postojan. Pojedino mramorje
klesano je od sedre, škriljca ili neke druge vrste materijala u zavisnosti od
mjesta na kojem je nekropola nastajala. U blizini je bio i majdan kamena
gdje je mramorje sječeno i zatim transportovano. Sječenje kamena
obavljano je na sljedeći način. Prvo se iz kamenoloma vadio blok većih
dimenzija od samog spomenika. To odvajanje kamenog bloka narod zove
usijecanje i za to su upotrebljavani različiti alati: gvozdeni i drveni klinovi,
čekići, dlijeta i poluge. Prirodne pukotine u kamenu olakšavale su posao.
Sve je obavljano najčešće zimi. Prvo se napravi niz rupa u kamenu u koje
se sipa voda, da bi se smrzla i tako, povećavši svoj volumen, izazvala
stvaranje pukotina u kamenu. Interesantno je da se taj postupak i danas
upotrebljava za krčenje puteva, u krajevima gdje nema mogućnosti
11
12
Karte 1 i 2 preuzete iz Š. Bešlagić, Stećci – kultura i umjetnost, Sarajevo 1981.
Karta preuzeta iz: Е. Зечевић, О појму стећак, Гласник САД 17, Београд
2001.
13
Š. Bešlagić, Stećci – kultura i umjetnost, Sarajevo 1981.
301
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (297-318)
dopremanja savremenih mašina i alata. Nakon odvajanja kamenog bloka
slijedila je obrada kamena i zatim transport do nekropole. Pretpostavka je
da se transport odvijao preko jedne vrste saonica, formiranih od dva
otesana stabla, koja su spojena poprečnim gredama i koje su vukli konji ili
volovi.14 Obično je mramorje transportovano zimi, jer je bilo lakše vući
saonice preko takve površine, ali ukoliko je bilo potrebno transport je išao i
preko zemlje ili kamena. Drugi način transporta je da se kamen postavi
preko oblica drveta, uz pomoć poluga i zatim pomjera naprijed dok se
oblice ne oslobode i zatim ponovo postave ispred kamena.
Za samo postavljanje spomenika važila su određena pravila.
Kamen je uvijek postavljan iznad rake, po dužini. Možemo pretpostaviti da
je postavljanje spomenika slijedilo jednu ili više godina nakon sahrane
pokojnika, kao što je to slučaj i danas. U najvećem broju su rake i
mramorovi orijentisani po pravcu zapad-istok, pri čemu je glava na
zapadnoj strani.15 Glavni orijentiri bili su crkve i mjesto izlaska sunca,
usljed čega je dolazilo do odstupanja u orijentaciji, s obzirom da se mjesto
izlaska sunca mijenja tokom godine. Dosta manji je procenat mramorja
orijentisan u pravcu sjever-jug, kada je glava na sjeveru. Pri tome se ovo
uglavnom odnosi na manji broj mramorja na nekropolama, a vrlo rijetko na
čitave nekropole. Ovdje teba dodati i to da su tu vjerovatno sahranjeni ili
pripadnici druge vjere, ukoliko je broj spomenika veći, ili oni izopšteni iz
crkve, koji se ne sahranjuju po crkvenim običajima. Mramorovi su
postavljani u nizovima, jedni do drugih, ali postoje i primjeri ovalnih
nekropola, koje su smještane na brežuljke, te se takav oblik formirao zbog
samog izgleda zemljišta.
Grobna arhitektura, nekropola sa mramorovima, malo je proučena,
s obzirom na mali broj sistematski istraženih lokaliteta. Rake su nekad u
čistoj zemlji, različite dubine, najčešće 80-120 cm, ovalnog ili pravougaonog oblika. Tijelo je polagano na zemlju, a zatim je moglo biti
prekriveno kamenom pločom ili drvetom, iznad čega je bio zemljani nasip.
Na više mjesta nađene su rake sa upotrebom kamena. Raka je oblagana
pločama, zatim se u tako pripremljenu raku spuštao pokojnik, a preko su se
opet stavljale ploče. Nađene su i rake u kojima su pokojnici polagani u
drvene kovčege, a zatim su prekrivene kamenim pločama. U nekim
krajevima Bosne nalaženi su i skeleti u sarkofazima od kamena ili drveta.
Donji dio sarkofaga je bio izdubljen i sa postoljem za glavu i imao je otvor
u dnu za oticanje tečnosti. Poklopci su bili izdubljeni i imali su izgled
svoda iznutra i sljemena izvana. No, iako su po pronađenim predmetima
datirani kada i mramorje, nad njima nisu nađeni spomenici, te se samo
pretpostavlja da su ih nekad imali.
14
Pretpostavku iznosi Bešlagić te navodi i toponim Plazaljke (nedaleko od vrela
Cetine) nazvan vjerovatno po plazaljkama, odnosno sankama na kojima su mramorovi
prevoženi; Š. Bešlagić, Stećci – kultura i umjetnost, Sarajevo 1981, стр. 40.
15
Š. Bešlagić, Stećci – kultura i umjetnost, Sarajevo 1981, стр. 42.
302
Kalinić G.: MRAMOROVI U .. ŽUPI ZEMLJANIK
ŽUPA ZEMLJANIK
Župa Zemljanik nalazila se na području današnje opštine Banja
Luka i zahvatala je njen najveći dio.16 To je područje gdje se ukrštaju južni
dio Panonske nizije na sjeveru i planinski prostor na jugu, sa Manjačom
(1214 m) i njenim obroncima. Planinski prostor je ispresijecan brojnim
kotlinama riječnih tokova, a najveća rijeka u ovom kraju je Vrbas, koja
protiče sa zapadne strane, od juga ka sjeveru. Ostali riječni tokovi su manji,
ali se izdvajaju Gomjenica i Vučaj.
Kada pogledamo geološke karakteristike ove oblasti,17 vidjećemo
da je tlo sjevernog dijela satavljeno uglavnom od pješčara, zatim škriljaca i
raznih konglomerata, povremeno sa šljunkovitim ili glinovitim tlom, dok je
južna, planinska oblast, krečnjačka. Sjeverni peripanonski dio pripada
umjereno kontinentalnom klimatskom pojasu u kome se osjeća i panonski
(stepski) klimatski uticaj sa sjevera. Ljeta su topla, a zime većinom
umjereno hladne. Brežuljkasta područja, te kotline i doline, imaju nešto
blažu, planinsko-kotlinsku klimu. Glavne njene odlike su umjereno topla
ljeta i dosta hladne zime. Stanovništvo se na sjeveru bavi zemljoradnjom,
dok na jugu preovladava stočarstvo, uglavnom nomadsko. Na području
Manjače, izgradnjom vojnog kompleksa, došlo je do velikog iseljavanja
stanovništva iz ovih krajeva, pa je to i danas izraženo.
Župa Zemljanik se prvi put spominje 1287. godine u Prijezdinoj
povelji, u kojoj bosanski ban Prijezda daruje u miraz svojoj kćeri i njenom
mužu Stefanu Baboniću, prvorođenom sinu slavonskog bana Stefana
Babonića III, a u povodu njihove ženidbe, cijelu župu Zemljanik sa svim
selima i zaseocima i svim kmetovima. Prijezdina povelja je pisana
latinskim jezikom i prvi ju je objavio L. Taloci 1897. godine u Budimpešti,
gdje se nalazi i original ove povelje. Zatim je 1908. objavljuje T. Smičiklas
u Diplomatičkom zborniku JAZU u Zagrebu da bi prvu temeljnu analizu
sproveli Milan Karanović i Vladislav Skarić, koji svoje radove objavljuju u
Glasniku Zemaljskog muzeja u Sarajevu 1936. i 1937. godine.18
TEKST POVELJE
U ime svetog trojstva i nerazdjeljivog jedinstva. Prijezda po milosti
gospodnjoj ban Bosanski svima Hristovim vjernicima pozdrav u spasitelju
sviju. Pošto ono, što vladari izdaju i objavljuju, podanici trebaju postojanom
snagom trajno obdržavati, hoćemo da svi sadašnji i budući saznaju sadržaj
ovoga plama, da smo spremnom nakanom i željom svoga srca, kako dolikuje
ocu da ljubljenom sinu i po dobrohotnosti naših sinova Stjepana, Prijezde i
16
Karta je preuzeta iz članka Milana Karanovića, iako je kasnije Vladislav Skarić
na nekoliko mjesta ispravio Karanovića dajući malo drugačiju liniju granice župe, vidi
napomenu 18.
17
Karta je dobijena ljubaznošću ljudi iz Urbanističkog zavoda Banja Luka.
18
Mилан Карановић, Границе средњевековне жупе Земљаник, GZM XLVIII,
Sarajevo 1936; Владислав Скарић, Жупа земљаник и стара нахија Змијање, GZM
XLIX, Sarajevo 1937.
303
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (297-318)
Vuka, a također uz pristanak barona i plemića našega kraljevstva neke naše
zemlje, naime cijele župe Zemlenik zvanu sa svima njenim korisnim
ustanovama i onim što joj pripada založenim zemljama, zaselcima i svima
kmetovima, koji na njoj borave i rađaju predragom zetu i sinu po Bogu,
prvorođencu plemenitoga i časnoga muža Stjepana bana i predragoj našoj
tjelesnoj kćeri njegovoj supruzi a po njima njihovim baštinicima i
nasljednicima baštinka dodadosmo darovasmo i prepisašmo, da ga slobodno,
sigurno i u potpunosti imaju, drže i vječnim pravom neopozivo posjeduju
dopušteno i mirno u istim granicama, biljezima i međama u kojima su ga naši
preci i mi dosada posjedovali.
Međe toga posjeda ovim redom se razaznaju, naime prvi međaš
počinje u Bulčaski (Bukvaluk u Golešima / Pavlovci) u granicama Glasa i
uspinje se do Skotesnice (Sutrašnica u Kolima) a onda ide uspinjući se u Kola,
zatim naviše u Ruišče (Rujiška u Rekavicama), odatle ide u Sepinu (kod Krupe
/ Krupa), ovdje prelazi rijeku Vrbas i ide naviše u Kerminu (Krmine), otuda
idu u Podoluhu (Agino selo), onda u Goricu (Bočac), a od Gorice ide u Banuu
(Baljevine), uvijek se uspinjući, ovde okreće na zapad i prešavši rečenu rijeku
dolazi do Liskouča (Liskovac, danas Vlasinje), zatim u njemu skreće i ide do
Podšuica (današnji Šehovci), odatle ide do Sutiske (dolina Crne Rijeke / selo
Bare), zatim ide na Kluku (Kuk) i od Čuke (današnja Dubička gora) prelazi u
Ponikvu (Ponor Gornji), odatle ide u Erehuu (Orahovljni), odatle ide na
Stražicu (Gornje i Donje Ratkovo), na to u Močila (Močioci), odatle ide u
Korbausku (Krbava u selu Sokolovo / Pavići), zatim u Vlhiju (Vučaj), odatle
ide u Lupčinu (Vilusi), odatle ide na Hemelninu (Melina), pa onda u Bistricu,
odatle ide u Gabrou (Grab / Čokori) i tako obilazeći završava se i spaja sa
prvotnom međom.
Da ipak darovanje i potvrda ovog djela bez povrede i uznemiravanja i
protivljenja ustraje, ovo pismo gore spomenuto našem sinu po bogu i našoj
tjelesnoj kćeri nasljednicima njihovih baštinika izdadosmo osnaženo potvrdom
vlastitoga privješenoga našega pečata. Dano u Zemleniku osmoga dana
mjeseca maja, godine od utjelovljenja Gospodinova hiljadu dvjesta osamdeset
sedme.19
Na osnovu povelje utvrđene su i granice župe. Sa južne strane, ova
župa se graničila sa dijelovima župa Luke i Banica, sa istoka župom
Vrbanja, sa zapada župom Sana, sjeveroistočno sa župom Glaž.20 Prije
ovih dešavanja, dio ovih krajeva je u sastavu Srbije, u IX i X stoljeću
(karta 6), a zatim kratko u sastavu Hrvatske do 968. godine i potom
Vizantije, do 1025. godine.21 Nakon toga Bodin ujedinjuje Duklju, Rašku i
Bosnu, ali samo do svoje smrti 1102. godine. Bosna tad pada pod Ugarsku
vlast, a malo poslije pod Vizantijsku, 1166. godine i tako ostaje sve do
19
Prevod sa latinskog: B. Ljevar, nedeljni Glas, 9. i 10. maj, Banja Luka 1987.
Nazivi u zagradama su ubikacije toponima po Karanoviću i Skariću.
20
Karanović navodi i sporno pitanje oko položaja župe Glaž. Mилан Карановић,
Границе средњевековне жупе Земљаник, GZM XLVIII, Sarajevo 1936, стр. 34.
21
Istorijski pregled sastavljen je na osnovu knjiga: В. Ћоровић, Историја
српског народа I и II, Београд 1981; Ж. Фајфрић, Котроманићи, Шид 2000.
304
Kalinić G.: MRAMOROVI U .. ŽUPI ZEMLJANIK
smrti Manojla Komnena 1188. godine. U tom periodu u Bosni je ban bio
Kulin, koji se poslije smrti Manojla I osamostalio, ali je ubrzo postao vazal
ugarskog kralja Bele III. Tako ostaje i za vrijeme njegovih nasljednika
Stefana i Mateja Ninoslava.
Ban ili vojvoda Prijezda je prvi siguran član dinastije Kotromanića.
Za njegove prethodnike, Kulina, Stefana i Mateja Ninoslava se to ne može
pouzdano utvrditi, iako se zna da je Prijezda bio rođak Mateja Ninoslava.
Prijezda je bio pokoran ugarskom kralju Beli IV i vladao je jednim
dijelom, tada podijeljene Bosne. 1284. drugi dio Bosne, koji se sastojao od
od Usore i Soli, ugarska kraljica Jelisaveta ustupila je svom zetu, srpskom
kralju Stefanu Dragutinu, a Stefanova kćerka Jelisaveta se udala za
Prijezdinog sina Stjepana, koga su dubrovački pisci zvali Kotromanom.
Ovo povezivanje sa srpskom svetom dinastijom doći će do izražaja jedno
stoljeće kasnije, kada se ban Tvrtko proglašava potomkom Nemanjića i
kruniše za srpskog kralja. Stjepana je potisnuo, oko 1302, Mladen Šubić, a
Mladenov sin, Mladen II se proziva “gospodarom čitave Bosne”. Nakon
Stjepanove smrti, 1314. godine, u Bosni dolazi do nemira, te se Jelisaveta
sa sinom povlači u Dubrovnik, da bi se vratila kada je Mladen II njenog
sina Stjepana prihvatio kao štićenika.
Stjepan II Kotromanić prvo vlada kao vazal Mladena Šubića, a
potom samostalno, od 1322. godine, no ipak ostaje vjeran ugarskom kralju.
Poslije smrti srpskog kralja Milutina, dinastički razdori u Srbiji omogućili
su Stjepanu II da krene u osvajanja, te tako osvaja Usoru i Soli, zatim Hum
do Cetine. U borbama sa carem Dušanom, 1350. godine, uspijeva da
sačuva državu, a u sukobu Venecije i Ugarske, vodi kolebljivu politiku. Za
njegove vladavine u Bosni je ojačao katolicizam, jer je franjevcima
dozvoljeno da šire svoju djelatnost. U ovom periodu, župa Zemljanik je u
posjedu porodice Hrvatinića, ali se ne zna tačno kako je došlo do predaje
ove oblasti Hrvatinićima.22 Župa se spominje u jednoj povelji izdanoj
1323. godine, po kojoj Berislav Skočić predaje četvrtinu svoje zemlje
knezu Boroju Dobrakoviću, a za vrijeme kada je knez Pavle Hrvatinić
upravljao Zemljanikom.23
Stjepana II naslijedio je 1353. godine Tvrtko, sin Vladislava,
Stjepanovog brata. S obzirom da je bio još mlad, političke odluke donosio
je njegov otac. Nakon raznih sporenja sa ugarskim kraljem Ludovikom I,
1363. godine došlo je do sukoba iz kojeg je Tvrtko izašao kao pobjednik,
te je raskinut vazalni odnos prema Ugarskoj. 1366. godine izbila je pobuna
koju je predvodio Tvrtkov brat Vuk, pa je Tvrtko pobjegao u Dubrovnik,
ali je već sljedeće godine obnovio vlast u Bosni. Poslije smrti cara Uroša,
1371. godine, Tvrtko pretenduje na srpski prijesto, ističući svoje srodstvo
sa Nemanjićima. 1373. godine dobija gornje Podrinje i dio Polimlja i
22
Karanović postavlja i pitanje da li su Hrvatinići jedna od grana plemena iz
kojeg je i Prijezda. Mилан Карановић, Границе средњевековне жупе Земљаник,
GZM XLVIII, Sarajevo 1936, стр. 35.
23
Isto.
305
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (297-318)
Gacko, nakon pobjede nad Nikolom Altomanovićem, izvojevane uz pomoć
kneza Lazara. 26. oktobra 1377. godine (karta 7. gore). U manastiru
Mileševi, Tvrtko se krunisao za “kralja Srbljem i Bosni i Pomorju i
Zapadnim stranam”. Tada uzima i ime Stefan po tradiciji vladara
Nemanjićke dinastije. Tvrtkova dalja osvajanja zaustavljena su prodorom
Turaka, odnosno sukobom kod Bileće 1388. i bitkom na Kosovu 1389.
godine. Nakon bitke na Kosovu kreće u osvajanje dalmatinskih gradova i
potom se proglašava “kraljem Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i
Primorja”. Umro je 1391. godine. Župa Zemljanik se u ovom periodu
spominje u jednoj povelji iz 1351. godine na kojoj je Tvrtkovo ime.24 Kako
je Tvrtko došao na vlast 1353. godine, ostaje nejasno u kom svojstvu je
njegovo ime na povelji, kao nasljednika ili kao oblasnog vladara, ili je
možda pogrešna godina. U svakom slučaju, s obzirom na kasnije povelje,
jasno je da je župa još u posjedu porodice Hrvatinića.
Kralja Tvrtka naslijedio je Stefan Dabiša, a poslije njegove smrti
1395. godine, zemljom upravlja njegova udovica Jelena. Međutim, došlo je
do slabljenja kraljevske vlasti, a jačanja vlastele. Jedan od najjačih
feudalaca bio je i Hrvoje Vukčić Hrvatinić, “gospodar Donjeg Kraja”.
Vlastela je i postavila novog kralja, Stefana Ostoju, koji je bio ovisan o
velikašima Hrvoju Vukčiću, Sandalju Hraniću i Pavlu Radenoviću. Kao
protivnik ugarskog kralja Žigimunda, ratovao je sa Dubrovnikom, ali čim
je Žigimund ojačao svoje pozicije, sklopio je savez sa njim. Zbog toga je
bio i svrgnut 1404. godine, a za kralja je postavljen Tvrtko II. Međutim,
Žigimund je uspio da slomi otpor bosanske vlastele i Stefan Ostoja ponovo
preuzima vlast 1409. godine. Tada je na sjeveru stvorena oblast pod
ugarskom upravom, a Bosna priznaje suverenitet Ugarske. U ovu oblast
nije ulazila župa Zemljanik, jer se spominje u jednoj povelji Hercega
Hrvoja iz 1412. godine.25 Poslije smrti Hrvoja Vukčića, 1416. godine,
Stefan se ženi njegovom kćerkom Jelenom, čime dobija veći dio njegovih
oblasti, moguće i župu Zemljanik.
Nakon smrti Stefana Ostoje 1418. godine dolazi do borbi oko
prijestola, koje su završene 1443. godine, kada kraljevsku vlast osvojio
Stefan Tomaš, naravno uz pomoć vlastele. Do smirenja unutrašnjih sukoba
došlo je tek 1446. godine kad se Stefan ženi Katarinom, kćerkom Stefana
Vukčića i kad je došlo do izmirenja kralja i njegovog vojvode. U ovom
periodu župa Zemljanik je opet u posjedu Hrvatinića, što se vidi u povelji
iz 1434. godine, pisanoj Jurju, vojvodi “Donjih kraja”, sinovcu Hercega
Hrvoja.26 To je i posljednji put da se spominje župa Zemljanik. Poslije
smrti kralja Stefana Tomaševića, 1463. godine, nestaje srednjovjekovna
bosanska država. Nakon turskih osvajanja 1527. godine cijeli teritorij župe
Zemljanik, našao se u sastavu nahije Zmijanje.27
24
Isto.
Isto.
26
Isto.
27
Владислав Скарић, Жупа Земљаник и стара нахија Змијање, GZM XLIX,
Сарајево 1937, стр. 46.
25
306
Kalinić G.: MRAMOROVI U .. ŽUPI ZEMLJANIK
U povelji bana Prijezde iz 1287. godine, nabrojano je čak 23 sela
od kojih su identifikovani: Kola. Rekavice, Krmine, Žepina, Ponor,
Orahovljani, Stražice, Močioci, Vučaj, Meline, Bistrica i Grab. Zatim se u
natpisima spominju gradovi Zvečaj, Greben i Bočac. Arheološkim
istraživanjima utvrđeni su položaji pojedinih utvrđenja u okviru granica
nekadašnje župe: Varošište u Rađevićima, Zelengrad kod Kola, Vučaj
grad, Bajića u Vilusima, Grčka gradina.28 Takoće potvrđeno je postojanje
srednjovjekovnih sela Dobrnja i Subotica. Nažalost, o središtu župe u
vrijeme bana Prijezde ne zna se ništa preciznije. Sam naziv Zemlenik
možda ukazuje da je riječ o zemljanom utvrđenju, a kako opis granice
počinje sa sjeverne strane, moguće je da se ovaj grad nalazio baš na
sjeveru.29 Kasnije je grad Zvečaj bio povremena rezidencija Hrvoja
vukčića 1402. godine i kralja Stjepana Ostojića 1464-1528. godine.
Da bi sva ova naselja funkcionisala bili su potrebni putevi. Sigurno
je da su u upotrebi bili putevi iz perioda antike, kao što je put Salona –
Servitium (Split - Gradiška), koji je kroz župu Zemljanik prolazio preko
Stražica (Ratkovo) do Šljivnog, zatim preko Konatara i Plavšića do Banje
Luke.30 Tim putem se obavljala trgovina i sa dalmatinskim gradovima
stokom, stočnim proizvodima, medom, voskom i sl. Uvozilo se vino, riba,
maslinovo ulje, tkanine, začini. Komunikacije su imale brojne priključke,
lokalne puteve, koji su presijecali visoravan između Manjače i doline Sane
i kojima se stoka ili pijačna roba dovozila u grad, radi prodaje.31
Lokaliteti sa mramorjem u župi Zemljanik
1. Krupa na Vrbasu: Selo, udaljeno od Banje Luke 20 km na jug,
na lijevoj strani Vrbasa. U zaseoku Zidina, na brijegu, pored pravoslavne
crkve sv. Ilije, nalazi se usamljen mramor u obliku sanduka. Spomenik je
urađen od krečnjačkog kamena (ljutac), pravougaon je, dobro je obrađen i
očuvan. Dimenzije su: 220 x 140 x 50 cm. Vidljivi su tragovi kopanja
ispod samog mramora, da li zvaničnog ili su seljani, tražili novac ili zlato.
Tako je postalo vidljivo i kamenje manjih dimenzija, koje se nalazi ispod
samog mramora i kojim je raka uokvirena prije postavljanja mramora.
Mramor i raka su orijentisani u pravcu sjeverozapad-jugoistok. Spomenik
je ukrašen najčešćom kombinacijom simbola na mramorju, krugom sa
polumjesecom, rozetom ili zvijezdom i krstom. Moguće je pretpostaviti da
je nekada bilo više mramorova, ali da su uništeni ili uklonjeni.
2. Čardačište: Zaseok u Han Kolima do kojeg se dolazi putem od
Kola prema Jaćimovićima i Plavšićima. Odmah poslije crkvice u
Jaćimovićima, 1 km sjeverozapadno, na jednom od brežuljaka, nalazi se
nekropola sa 112 mramorova. Sama nekropola je nepravilnog oblika (dim.
60 x 30 x 67 x 57 m), ali je to rezultat uklanjanja mramorova radi
28
Arheološki leksikon BiH, Tom 2, Sarajevo 1988, str. 128-132
Ј. Мргић – Радојчић, Доњи Краји, Београд 2002, str. 216.
30
Isto, str. 281.
31
Isto, str. 281.
29
307
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (297-318)
proširenja obradive površine. Moguće je da je nekad bila pravouganog
oblika. Mramorovi su sanduci i debele ploče. Ploča ima 87 primjeraka od
čega je: 54 pravouglih (tip 1), 4 sa lučno završenim čeonim krajem (tip 1a),
5 sa lučno završenim krajevima (tip 1b), 14 sa čeonim krajem završenim na
sljeme (tip 1v) i 10 amorfnih primjeraka (tip 4). Sanduka ima 25, i to: 17
pravougaonih (tip 1), 4 sa lučno završenim krajevima (tip 1g), 1 sa čeonim
krajem završenim na sljeme (tip 1d) i 3 amorfna primjerka (tip 2).
Spomenici su solidno obrađeni, ali su slabije očuvani, osim nekoliko
mramorova na blagom uzvišenju, za koje pretpostavljam da je nekad
moglo biti središte groblja. Prosječne dimenzije sanduka su 180-200 cm
dužine, 80-100 cm širine i 45-55 cm visine, dok su ploče niže, no s
obzirom da je jedan dio mramorova utonuo, moguća je greška pri procjeni.
Mramorovi su bez predstava, orijentacije zapad-istok. Nekropola je u
ljetnjem periodu obrasla gustim, trnovitim šibljem i paprati, a po završetku
poljoprivrednih radova, na nju se odlaže otpad od usjeva, te se nakon toga
vrši paljenje istog. Samim tim ova nekropola jeste jedna od ugroženih na
ovom području.
3. Trubajići: Zaseok u Han Kolima, sa crkvom, od koje na lijevu
stranu vodi put ka Plavšićima i Vukovićima. Sa tog puta, skretanjem
desno, može se doći do sljedeće nekropole sa mramorjem, koja se nalazi u
gustom šumarku, sa lijeve strane puta. Teren gotovo potpuno nepristupačan
zbog gustine niskog rastinja i šiblja u šumarku. Zbog toga je bilo nemoguće precizno utvrditi broj mramorova na ovoj nekropoli. Iako sam uspio
izbrojati oko 20 primjeraka, sigurno je da ih ima mnogo više. Sanduci su
pravougaoni (tip 1), dok su ploče sa lučno oblikovanim čeonim stranama
(tip 1b). Mramorje je izrađeno od krečnjačkog kamena, koji je lošijeg
kvaliteta nego na drugim lokalitetima i slabije je obrade. Prosječnih su
dimenzija, bez predstava i orijentacije zapad-istok. Pri posljednjim,
neobjavljenim istraživanjima Zavoda za zaštitu spomenika, na ovom
lokalitetu se navodi brojka od 80 do 100 mramorova sa jedne strane puta, a
sa druge još oko 20 primjeraka. Moguće je da je u međuvremenu jedan
broj mramorova uništen.
4. Mišići: Mišići su zaseok u Rekavici, selu lijevo od puta, koji
vodi od Banje Luke prema Kolima. Nekropola sa mramorovima nalazi se
odmah pored Mišića groblja, u obližnjem šumarku, sa desne strane puta
koji vodi kroz selo. Na lokalitetu se nalazi 12 pravougaonih ploča i jedan
sanduk, ukupno 13 mramorova. Ploče su pravougaone (tip 1) i sa čeonom
stranom završenom na sljeme (tip 1v), dok je sanduk pravougaoni (tip 1).
Ploče su različitih dimenzija, od 160 x 100 cm do 240 x 210 cm. Neke od
njih su nešto deblje, ali ne prelaze debljinu od 30 cm, da bi ih mogli
uvrstiti u sanduke, po Bešlagićevoj podjeli. Sanduk je dimenzija 165 x 120
x 50 cm. Mramorje je urađeno od krečnjaka i slabo obrađeno, bez
predstava i orijentacije zapad-istok.
5. Stanića groblje: Lokalitet se nalazi u Kmećanima, nedaleko od
manastira Gomionica. Nekropola se nalazi na jednom uzvišenju, ovalnog
oblika, u šumi, desno od puta prema selu Stanićima. Izdijeljena je na tri
308
Kalinić G.: MRAMOROVI U .. ŽUPI ZEMLJANIK
nejednaka dijela, od kojih je južni dio sa većom koncentracijom mramorja.
To je zbog toga što je na sjevernoj strani nekropole vršeno krčenje
obradive površine i šume, te je realno pretpostaviti da je nekropola imala i
više spomenika. Od 77 spomenika, 21 primjerak su sanduci, a 56 ploče. Od
toga je 17 pravouglih sanduka (tip 1), 2 sa čeonim krajem završenim na
sljeme (tip 1d) i 2 sa lučno završenim krajevima (tip 1g), dok je kod ploča
prisutno 23 pravouglih (tip 1), 7 sa lučno završenim čeonim krajem (tip
1a), 8 sa lučno završenim krajevima (tip 1b), 7 sa čeonim krajem
završenim na sljeme (tip 1v) i 11 amorfnih primjeraka (tip 4). Mnogi od
njih su utonuli u humus. Spomenici su različitih dimenzija: od 180 do 220
cm dužine, od 80 do 120 cm širine, dok sanduci imaju 40 do 60 cm visine.
Svi primjerci su relativno dobro obrađeni, od krečnjačkog su kamena, ali
bez predstava. Orijentacija je zapad-istok. Ispod manjeg broja mramorova,
vidljivi su ostaci kopanja, dok su pojedini spomenici prevrnuti i pomjereni
iz ležišta. Po riječima mještana, oni su na ovom mjestu tražili novac ili
nakit, ili su jednostavno iskorištavali mramorje kao materijal za gradnju.
6. Lusićko mramorje: Lokalitet se nalazi u Lusićima, selu lijevo
od puta koji vodi od kasarne Mika Bosnić u Dobrnji prema Podrašnici, 3
km od raskrsnice u Stričićima, na kojoj se put račva prema Vilusima,
Pavićima i Hazićima, sa desne, i Azarićima sa lijeve strane. Nekropola se
nalazi na jednoj visoravni, okruženoj brdima. Nedaleko se nalazi crkva u
Azarićima, kraj koje je Bešlagić zabilježio postojanje još jedne nekropole
sa mramorjem, ali je ta nekropola danas potpuno uništena. Ukupan broj
mramorova je 79, od čega je 55 ploča i to: 24 pravougaone (tip 1), 4 sa
lučno završenim krajevima (tip 1b), 12 sa čeonim krajem završenim na
sljeme (tip 1v) i 15 amorfnih (tip 4). Sanduka ima 24, od čega je: 15
pravouglih (tip 1), 2 sa lučno završenim čeonim krajem (tip 1v), 6 sa lučno
završenim krajevima (tip 1g) i 1 amorfni primjerak (tip 2). Mramorje je
različitih dimenzija: 180 do 300 cm dužine, 90 do 210 cm širine i 30 do 70
cm visine. Spomenici su izrađeni od krečnjaka, dobro su obrađeni (izuzev
nekoliko ploča), bez predstava, orijentacije zapad-istok. S obzirom da je
nekropola ispresijecana kolskim putem i da se okolo nalaze njive,
vjerovatno je da je ukupan broj bio mnogo veći, što se da zaključiti i po
rupama koje su ostale, kao jedini tragovi postojanja spomenika. Mjesna
tradicija kaže da je postojala velika životinja koja je otkopavala kosture, pa
je zato na grobove postavljano veliko kamenje. Interesantna je i priča
mještana, da se ispod svakog spomenika, postavljenog po dužini, nalazi
krst, izrađen od sedre i manjih dimenzija, oko 0,5 m, što je nemoguće
potvrditi, dok se ne sprovede iskopavanje ovog lokaliteta.
7. Grčka gradina: Grčka gradina je brdo koje se nalazi kod
Stričića, sela na Zmijanju. Lokalitet se nalazi na sjevernoj padini ovog
brda, na jednoj zaravni, sa lijeve strane puta Stričići–Pavići. Nekropola ima
63 mramora, od čega 46 ploča i 17 sanduka. Ploče su uglavnom
pravougaone (tip 1), ali je prisutno i 8 primjeraka sa lučno završenim
krajevima (tip 1b), 6 primjeraka sa čeonim krajem završenim na sljeme (tip
1v) i 3 amorfna primjerka (tip 4). Kod sanduka, 11 primjeraka je
309
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (297-318)
pravougaono (tip 1), dok je 6 sa lučno završenim krajevima (tip 1g).
Dimenzije ploča idu od 120 x 80 cm do 250 x 130 cm, dok su sanduci
nešto veći, od 180 x 90 x 30 cm do 250 x 150 x 70 cm. Neki od spomenika
su dobro obrađeni, sa pravim stranama, dok su drugi obrađeni lošije. Svi
spomenici urađeni su od krečnjačkog kamena, koji je vađen u obližnjim
majdanima. Dobro su očuvani, ali bez predstava. Orijentacija mramorova
varira, od položaja zapad-istok do položaja sjeverozapad-jugoistok, a dva
primjerka su orijentisana u pravcu sjever-jug. Za Grčku gradinu vezuju se
različite priče, između ostalog i priča o nastanku imena Zmijanje. Naime,
kraljica Jelena, kad je vidjela veliku rimsku vojsku i shvatila da je ne može
poraziti, rekla je: O, Jelena, Jelena jutros te zmija ujela. Od tada se ovaj
kraj zove Zmijanje. Ova priča je samo jedna od mnogih, koje se mogu čuti
u ovom kraju. Arheološki, može se utvrditi da je, na samom vrhu, postojalo
utvrđenje, a vidljivi su tragovi temelja zidova.
8. Pavići - osnovna škola: Osnovna škola u Pavićima se nalazi 2
km od Grčke gradine, na desnu stranu. Sastoji se iz dva dijela, koja se
nalaze sa istočne i sjeverne strane škole. Moguće je da je gradnjom škole
oblik nekropole primio sadašnji izgled, a da je nekropola prije bila
pravougaona. Nekropola ima 40 spomenika u istočnom i 12 spomenika u
sjevernom dijelu. Od tog broja, 45 je ploča, i to: 14 pravouglih (tip 1), 4 sa
lučno završenim krajevima (tip 1b), 2 sa čeonim krajem na sljeme (tip 1v),
4 u obliku ravnokrakog trapeza (tip 1ž) i 14 amorfnih (tip 4) sa istočne
strane, te 6 pravouglih i 1 amorfna sa sjeverne strane. Sanduka je malo na
ovom lokalitetu: 2 pravougla (tip 1) sa istočne strane i 4 pravougla i 1 u
obliku trapeza (tip 1ž) sa sjeverne strane. Dimenzije ploča se kreću od 150
x 80 cm do 260 x 150 cm. Sanduci su, u prosjeku, dimenzija 250 x 150 x
50 cm. Spomenici su urađeni od krečnjaka, relativno su dobro obrađeni i
nemaju predstava. Većinom su orijentisani zapad-istok, dok je manji broj
orijentisan u pravcu sjeverozapad-jugoistok. Na ovom lokalitetu je veliki
broj spomenika oštećen, te je praktično nemoguće reći da li je određen
spomenik amorfni ili je nekad imao smisleniji oblik, te sam u amorfne
ploče uvrstio i one spomenike koji su jako oštećeni. Moguće je da su u
pitanju bile pravougle ploče.
9. Ćorića brdo: Lokalitet se nalazi u Pavićima, sa desne strane puta
prema Vilusima, iznad zaseoka Savanovići, ali 1 km dalje od puta. Ovalnog je
oblika, što je uslovljeno oblikom vrha brežuljka, na kojem se lokalitet nalazi.
Nekropola ima 26 mramorova. Od toga je 18 sanduka, i to: 4 pravougla
primjerka (tip 1), 2 sa lučno završenim čeonim krajem (tip 1v), 3 sa lučno
završenim krajevima (tip 1g), 5 sa čeonom stranom završenom na sljeme (tip
1d), i 4 amorfna, odnosno oštećena primjerka (tip 2). Ploča ima 8, od kojih je 5
pravouglih (tip 1) i 3 amorfne (tip 4). Sanduka ima manjih, dimenzija 150 x 90
x 30 cm, i većih primjeraka, dimenzija 240 x 180 x 30 cm, iako ih ima i
debljih, do 60 cm. Svi mramorovi urađeni su od krečnjačkog kamena, veći dio
je dobro obrađen i očuvan i nemaju predstava. Orijentacija mramorja na ovom
lokalitetu je dvojaka. U zapadnom dijelu nekropole, 7 mramorova je
310
Kalinić G.: MRAMOROVI U .. ŽUPI ZEMLJANIK
orijentisano u pravcu sjever-jug, dok su ostali mramorovi, u istočnom dijelu
nekropole, orijentisani u pravcu zapad-istok.
10. Brestići: Lokalitet se nalazi u zaseoku Brestići, sa desne strane
puta, koji vodi od upravne zgrade u Vilusima prema Gornjim Drinićima i
Vučaj gradu. Mramorova je malo, tek 4 primjerka, 3 sanduka i jedna ploča.
Dimenzije sanduka su: 140 x 160 x 50 cm, 150 x 90 x 40 cm i 180 x 140 x
30 cm. Ploča je 140 cm duga i 90 cm široka. Sanduci su pravougli, dok je
ploča sa čeonom stranom završenom na sljeme. Svi spomenici su urađeni
od krečnjačkog kamena, dobro su obrađeni i očuvani, orijentacije zapadistok. Na jednom od sanduka nalazi se urezan krst, manjih dimenzija.
11. Vilusič: Nekropola se nalazi sa desne strane puta koji vodi iz
Drinića u Luburiće, na blagoj padini jednog brežuljka. Lokalitet zauzima
veliki prostor, u odnosu na broj mramorova. Na lokalitetu se nalazi 9
mramorova, jako oštećenih, te dosta ostataka nekadašnjih mramorova, pa
se može sa sigurnošću reći da je nekropola nekad bila mnogo veća. Svi
mramorovi su sanduci, 4 pravougla (tip 1), 3 sa lučno završenom čeonom
stranom (tip 1g) i 2 amorfna (tip 2). Različitih su dimenzija, od 162 x 90 x
30 cm do 220 x 100 x 50 cm. Urađeni su od krečnjaka, lošije su obrađeni i
nemaju predstava. Orijentacija je istok-zapad.
12. Šljivno: Lokalitet se nalazi sa istočnoj, kosoj padini brda
Stražbenica, sa desne strane puta koji vodi od vještačkog jezera na vojnom
poligonu, kasarne Mika Bosnić, do tzv. Malog jezera. Pored nekropole je
nekadašnje lokalno groblje. Nekropola ima 8 mramorova. Sanduka ima: 2
pravougla (tip 1) i 1 na postolju (tip 1), dok ploča ima 4 pravougle (tip 1) i
1 sa čeonim krajem završenim na sljeme (tip 1v). Dimenzije sanduka su
220 x 120 x 50 cm, a ploča 150 x 90 cm. Kod sanduka sa postoljem, čije su
sadašnje dimenzije 140 x 90 x 60 cm, sam sanduk je jako oštećen, te je
teško utvrditi njegove nekadašnje dimenzije, dok su dimenzije postolja:
220 x 110 x 20 cm. Svi mramorovi su urađeni od krečnjaka, dobro su
obrađeni, ali bez ukrasa. Orijentacija mramorova je sjeveroistokjugozapad. Treba napomenuti da su vidljivi tragovi bar još dva mramora, te
je vjerovatno da je nekropola nekad bila mnogo veća.
13. Jezero - vojni poligon: Nekropola se nalazi u lokalnom
groblju, pored vještačkog jezera, na vojnom poligonu kasarne Mika
Bosnić. Na ovom mjestu nalazi se 10 pravouglih sanduka (tip 1), 2 sanduka
na postolju (tip 1), te 6 amorfnih, odnosno oštećenih ploča (tip 4).
Dimenzije ploča se kreću od 130 x 80 cm do 220 x 120 cm, dok dimenzije
sanduka idu od 140 x 70 x 60 cm do 230 x 120 x 85 cm, iako ima i
sanduka debljine 40 do 50 cm. Svi mramorovi su od krečnjačkog kamena,
dobro su obrađeni i očuvani. Orijentacija mramorova je zapad-istok.
Vidljivi su i ostaci mramorova, pa se može pretpostaviti da ih je nekad bilo
više. Za ovaj i prethodni lokalitet valja naglasiti da su se nalazili u
području gdje se nekad nalazilo srednjevjekovno naselje Dobranja, danas
se takođe zove Dobrnja.
311
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (297-318)
UPOREDNA RAZMATRANJA
Da bismo imali kompletnu sliku o mramorovima u župi Zemljanik,
odnosno u regiji grada Banje Luke, moramo znati u kakvom su odnosu sa
mramorovima Bosne i Hercegovine. Za to nam je potrebno da znamo
nekoliko faktora. Potrebno je znati odnos u broju mramorova, odnos u
broju različitih oblika, te odnos simboličnih predstava i natpisa.
U Bosni i Hercegovini najveći broj mramorova imaju
hercegovačke opštine. Nevesinje i Konjic imaju preko 3000 primjeraka,
Rogatica 2600, Mostar 1200, itd., dok se broj mramorova idući ka
sjeverozapadu smanjuje. U prosjeku, u odnosu na površinu koju zauzimaju,
opštine u Bosni i Hercegovini imaju 115 mramorova na 100 km², a svaka
nekropola ima 22 mramora.32 Oko 10% ukupnog broja mramorova, u
Bosni i Hercegovini, nalazi se na nekropolama koje imaju preko 50
mramorova, dok se ostalih 90% nalaze na nekropolama u kojima ima
manje od 50 primjeraka, većina manje od 10.33
Župa Zemljanik, odnosno opština Banja Luka, ima 461 mramor na
12 lokaliteta, s tim da ovdje nisam uračunao mramorove sa lokaliteta u
Trubajićima, jer tačan broj mramorova nije utvrđen. Od tipova mramorova
javljaju se ploče i sanduci sa svojim podvrstama. Sama opština ima
površinu 1239 km, pa na 100 km² ima 37 mramorova. Na prostoru
nekadašnje župe Zemljanik, nalazi se čak pet nekropola, od ukupno 12,
koje imaju preko 50 primjeraka. Takođe, kod ostalih lokaliteta je vidljivo
da su nekada imali veći broj mramorova, kao što je to slučaj u Vilusima.
Ovdje vidimo da je broj mramorova, ali i nekropola, znatno manji od
prosjeka. Sa druge strane, prosječan broj mramorova po nekropoli je 38,
što je veće od prosjeka. Ako sad ovo uporedimo sa ostalim lokalitetima na
teritoriji Bosne i Hercegovine, vidjećemo da je situacija na području
nekadašnje župe Zemljanik slična kao na sjeverozapadu ili sjeveru. Idući
ka sjeverozapadu, broj sanduka se smanjuje, a povećava broj ploča (karta
9). Opada i broj natpisa i predstava na mramorovima.
O predstavama na mramorovima dosta je pisano, no ovdje treba
objasniti samo predstave koje su prisutne u nekadašnjoj župi Zemljanik.
Motiv polumjeseca je na mramoru u Krupi na Vrbasu uklesan u krug,
odnosno kružni vijenac. Takav primjer imamo samo na još jednom
mramoru (Hum kod Trebinja).34 Motiv polumjeseca se najviše javlja na
mramorovim centralne i zapadne Bosne, rijetko u Podrinju i u dolini
Trebišnjice, a nema ga oko Olova i u dolini Neretve. A. Solovjev motivu
polumjeseca pridaje značaj lađe, prevoznika duše, a u kontekstu
bogumilstva.35 Sa istog aspekta ovu predstavu posmatra i Ž. Šale, te navodi
32
Š. Bešlagić, Stećci – kultura i umjetnost, Sarajevo 1981, стр. 70.
Isto.
34
Š. Bešlagić, Stećci – kultura i umjetnost, Sarajevo 1981, стр. 172.
35
A. Solovjev, Simbolika srednjevjekovnih nadgrobnih spomenika u Bosni i
Hercegovini, Godišnjak Istorijskog društva BiH VIII, Sarajevo 1956, str. 32-34.
33
312
Kalinić G.: MRAMOROVI U .. ŽUPI ZEMLJANIK
i prisustvo zvijezde, kao sunca i kao neodvojivog pratioca polumjeseca, te
ih naziva suprotnim principima.36 Sa druge strane, Bešlagić navodi D.
Vidovića i A. Škobalja, te se i slaže sa njihovim tvrdnjama da polumjesec
na mramorovima ima staroslavensko i hrišćansko porijeklo, a ne jeretičko,
te da je u pitanju simbol smrti i ponovnog rađanja.37 Vidović pri tome
navodi da se polumjesec može naći i na novijim spomenicima.38 Motiv
kružnog vijenca se javlja zajedno sa polumjesecom, rozetom i krstom, ali
ga nalazimo i samostalnog, a najčešće se nalazi u Hercegovini i istočnoj
Bosni.39 Naučnici se uglavnom slažu da predstavlja sunce.
Rozeta spada među reljefne motive koji se najčešće pojavljuju na
mramorovima. U velikom broju javlja se u Hercegovini, zatim u zapadnoj i
centralnoj Bosni, rijetka je u Crnoj gori, a nema je u gornjem Podrinju.40
Javlja se samostalno ali češće sa polumjesecom i krstom. Javlja se u svim
umjetnostima od davnih vremena. Za motiv rozete, kakva se nalazi na
mramoru u Krupi, M. Vencel kaže da je u pitanju krug sa četiri upisane
zrake, koje ne obrazuje latice, već krstove upisane u krug.41 Solovjev je
vidi kao sunce koje se identifikuje sa Hristom i koje kao lađa prevozi duše
na drugi svijet.42 Bešlagić misli da je u pitanju simbioza staroslavenskog
kulta sa hrišćanstvom, ali da je vremenom izgubio značenje, te se javlja
kao običan ukras.43 Kod nas je nalazimo na arhitekturi crkava, te na
freskama u scenama Hristovog rođenja i uznesenja Bogorodice, na zavjesi
carskih dveri manastira Hilandara i sl., a često se javlja na novcu u Srbiji i
Hrvatskoj, te na grbovima vlastele.44 Motiv rozete čest je i na šaralicama za
obredne hljebove, koji se šaraju za Božić, slavu ili za mrtve. U pogrebnim
običajima kod Srba, obredni hljebovi predstavljaju žrtvu precima od kojih
se očekuje pomoć u nevolji i koji mogu da budu nosioci plodnosti.45
Moguće je da rozeta na mramorovima predstavlja simbolički prikaz
obrednog hljeba.
Motiv krsta na mramoru u Brestićima je grčki krst (crux immissa),
koji ima jednako duge krakove i to je oblik krsta koji se najčešće javlja na
mramorovima. Za razliku od njega, kod krsta u Krupi na Vrbasu donji krak
36
37
38
J. Challet, Bogumili i simbolika stećaka, Naše starine X, Sarajevo 1965, s. 31.
Š. Bešlagić, Stećci – kultura i umjetnost, Sarajevo 1981, str. 167-168.
D. Vidović, Simbolične predstave na stećcima, Naše starine II, Sarajevo 1954,
str. 128.
39
Š. Bešlagić, Stećci – kultura i umjetnost, Sarajevo 1981, str. 172-174.
Š. Bešlagić, Stećci – kultura i umjetnost, Sarajevo 1981, str. 168.
41
M. Wenzel, Ukrasni motivi na stećcima, Sarajevo 1965, str. 145.
42
A. Solovjev, Simbolika srednjevjekovnih nadgrobnih spomenika u Bosni i
Hercegovini, Godišnjak Istorijskog društva BiH VIII, Sarajevo 1956, str. 36.
43
Š. Bešlagić, Stećci – kultura i umjetnost, Sarajevo 1981, str. 170.
44
Isto, str. 170 i literatura.
45
П. Костић, Збирка шаралица за обредне хлебове у етнографском музеју у
Београду, Зборник Етнографског музеја у Београду XXX, Београд 1967, стр. 91111.
40
313
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (297-318)
je duži, s tim da krst na ovom mramoru ima i postolje, na kojem je stajao
Hrist prilikom raspeća, a krakovi se šire pri krajevima i imaju ovalan
završetak. Krst, različitih oblika, veoma je čest motiv na mramorovima,
iako je ranije tvrđeno suprotno. Tako je Ć. Truhelka prvobitno smatrao da
se krstovi na mramorovima rijetko nalaze.46 A. Solovjev je tvrdio da se
motiv krsta javlja sporadično, da bi se kasnije ispravio i pokušao da
drugačije objasni bogumilski stav o krstu.47 1971. godine Bešlagić izražava
mišljenje da se ovaj motiv javlja često, ne više od solarno-lunarnih i
astralnih motiva.48 Motiv krsta se javlja na svim područjima i svim
oblicima mramorova već samostalan ili zajedno sa suncem, zvijezdom i
polumjesecom.49 Potpuno je jasno da je riječ o hrišćanskom motivu.
I sam raspored grobova na nekropolama može da nam da određene
informacije. Na nekropolama u Plavšićima, Stanićima, Lusićima, Grčkoj
gradini, vide se izdvojene grupe grobova, koji su smješteni jedan uz drugi,
te je logično da su u pitanju grobovi iste porodice. Pojedine porodice su
bile sahranjivane samo na jednom groblju, kao što bi je to u Mišićima ili
Stražbenici. Na nekropoli u Stanićima ne primjećuje se veliko odstupanje u
orijentaciji, što ukazuje da je orijentir morala biti crkva. Ista sitacija je u
Lusićima, Grčkoj gradini, Pavićima, Vilusima, Plavšićima i Jezeru.
Veličina groblja ukazuje nam na gustinu naseljenosti određenog
prostora. Velike nekropole na jugu govore da je tu bila veća gustina
stanovništva, ali to ne znači da tako nije bilo i na sjeveru. Prema podacima
Zavoda za zaštitu spomenika, u sjevernom dijelu župe bilo je mnogo više
lokaliteta, uglavnom sa manjim brojem mramorova, sve do većih
nekropola u Kolima. Upravo to ukazuje na prisustvo gradova i obrnuto.
Takođe sama konfiguracija terena mogla je usloviti ovakvo stanje. Zaravan
na kojoj se nalazi veći dio nekropola pružala je bolje uslove života, nego
brdovitiji i šumovitiji, sjeverniji dio planine Manjače. Interesantno je da
pored gradova Zvečaj i Greben nema nekropola sa mramorovima. U Krupi
pored Grebena postoji samo jedan mramor, a u selu Jagodići, pored
Zvečaja bilo je jedno manje, danas uništeno groblje. Moguće je da su
nekada postojale veće nekropole, ako se uzme u obzir značaj Zvečaja.
Naselja u župi Zemljanik bilo je mnogo. U povelji bana Prijezde iz
1287. godine, nabrojano je čak 23 sela od kojih su identifikovani: Kola,
Rekavice, Krmine, Žepina, Ponor, Orahovljani, Stražice, Močioci, Vučaj,
Meline, Bistrica i Grab. Zatim se u natpisima spominju gradovi Zvečaj,
Greben i Bočac. Arheološkim istraživanjima utvrđeni su položaji pojedinih
utvrđenja u okviru granica nekadašnje župe: Varošište u Rađevićima,
46
Ć. Truhelka, Starobosanski mramorovi, GZM III, knjiga IV, Sarajevo 1891, str.
383.
47
A. Solovjev, Jesu li bogumili poštovali krst, GZM (n.s.) III, Sarajevo 1948,
стр. 91; Simbolika srednjevjekovnih nadgrobnih spomenika u Bosni i Hercegovini,
Godišnjak Istorijskog društva BiH VIII, Sarajevo 1956, str. 38.
48
Š. Bešlagić, Stećci – kultura i umjetnost, Sarajevo 1981, str. 177.
49
Isto, str. 178.
314
Kalinić G.: MRAMOROVI U .. ŽUPI ZEMLJANIK
Zelengrad kod Kola, Vučaj grad, Bajića Grad u Vilusima, Grčka gradina
kod Stričića.50 Takoće potvrđeno je postojanje srednjovjekovnih sela
Dobrnja i Subotica. Nažalost, o središtu župe u vrijeme bana Prijezde ne
zna se ništa preciznije. Sam naziv Zemlenik možda ukazuje da je riječ o
zemljanom utvrđenju, a kako opis granice počinje sa sjeverne strane,
moguće je da se ovaj grad nalazio baš na sjeveru.51 Kasnije je grad Zvečaj
bio povremena rezidencija Hrvoja Vukčića 1402. godine i kralja Stjepana
Ostojića 1464-1528. godine.
Stanovništvo se bavilo uglavnom stočarstvom, a uzgajale su se
ovce, koze, goveda, svinje. U isto vrijeme stanovništvo se bavilo i
zemljoradnjom, ali je to imalo manji značaj. Primjenjivan je tropoljni ili
višepoljni sistem, a gajile su se žitarice, povrće, voće i industrijsko bilje
(lan). Razvijeno je bilo i pčelarstvo, lov i ribolov.52
Proučavanje rudarstva, međutim, nije izazvalo veću naučnu
pažnju. Nema mnogo ni pisanih izvora. Ali je u vrijeme Rimskog carstva
postojala eksploatacija, a njeni tragovi se podudaraju sa turskim
izvještajima.53 Sigurno je da su rudnici bili kod Bronzanog Majdana i brda
Rudište kod Subotice. Ruda se prerađivala u Bronzanom Majdanu, a
vjerovatno u Subotici ili Varošištu kod Rađevića.54
Funkcionisanje naselja obezbjeđivali su putevi. Sigurno je da su u
upotrebi bili putevi iz perioda antike, kao što je put Split–Gradiška, koji je
kroz župu Zemljanik prolazio preko Stražica (Ratkovo) do Šljivnog, zatim
preko Konatara i Plavšića do Banje Luke. Ovim putem obavljala se
trgovina i sa dalmatinskim gradovima, a trgovalo se stokom, stočnim
proizvodima, medom, voskom i sl. Uvozilo se vino, riba, maslinovo ulje,
tkanine, začini. Ova je komunikacija imala brojne priključke, lokalne
puteve, koji su presijecali visoravan između Manjače i doline Sane i
kojima se stoka ili pijačna roba dovozila u grad, radi prodaje. Kuda su
prolazili sporedni putevi, nije moguće tačno utvrditi, ali možemo iznijeti
pretpostavke, s obzirom na reljef, položaj naselja i grobalja.
Tako bi sa desne strane puta Salona–Servitium, kod Stričića,
mogao da se odvaja put za Jajce preko sadašnjih sela Pajići, Ilići, Lokvari,
prolazeći tako blizu Lusića. Iako na ovom području nije konstatovano
postojanje naselja, ono bi moralo postojati s obzirom na veličinu groblja.
Kod Stričića bi se morao odvajati put i na lijevu stranu prema Pavićima, a
odatle je išao preko Ćorića i Aljetića do Antonića glavice, gdje se dalje
račvao lijevo prema Vučaju, desno prema Stražbenici i Šljivnom, a pravo
nastavljao ka Bajića Gradu, Vilusima i manastiru Gomjenica u
Kmećanima, čime bi povezao sve nekropole sa mramorovima, naselja i
50
Arheološki leksikon BiH, Tom 2, Sarajevo 1988, str. 128-132.
Ј. Мргић – Радојчић, Доњи Краји, Београд 2002, стр. 216.
52
Isto, стр. 272.
53
Ј. Мргић – Радојчић, Доњи Краји, Београд 2002, стр. 273 и литература.
54
Isto, стр. 279.
51
315
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (297-318)
riječne tokove. Ovaj put bi dalje mogao da ide dolinom Gomjenice, a jedan
njegov krak bi išao prema Subotici i rudnicima, povezujući tako istočni i
zapadni dio župe. Sljedeća raskrsnica bilo bi Šljivno, odakle bi lijevi krak
išao pema Krupi, a desni prema Radmanićima, Stanićima i opet do Vilusa i
Kmećana. Pri tome, lijevi krak puta je mogao ići preko Dobrnje,
Vukojevića i Strika do doline rijeke Krupe i dalje do Zidina, ili je išao
preko Dobrnje, pa između brda Uzlomac i Grabovac, do Peratovca i
Gradine, gdje bi opet izbio u dolinu Krupe. Desni krak bi se mogao
odvojiti odmah kod Šljivnog ili nešto sjevernije kod Radmanića. Kod
Konatara put se vjerovatno opet granao. Lijevo bi se išlo prema Varošištu u
Rađevićima i prema Subotici i dalje ka Bronzanom Majdanu, a sa desne
strane moguće je odvajanje za Zvečaj. Dalje je put vodio do Đurđevića
(nekadašnja Bistrica), Bukvaluka i do Banje Luke. Iako su ovi sporedni
pravci pretpostavljeni, vidimo da spajaju sva bitna naselja i nekropole sa
mramorovima na području župe Zemljanik. Putnih pravaca moralo je biti i
više, što se može utvrditi samo obimnijim arheološkim radovima.
ZAKLJUČAK
Vođene su brojne rasprave oko pripadnosti i religijskog aspekta
mramorova. Jedna od teza jeste, da je mramorje odlika bogumilstva, a
pojedini naučnici težili su da objasne bogumilstvo mramorovima. Već
ovdje imamo sukob premise i zaključka. Treba imati na umu da sama
priroda bogumilstva nije u dovoljnoj mjeri istražena, već se o tome samo
nagađa na osnovu jeretičkog pokreta u Evropi, u kom preovladava
dualističko učenje. U Bosni, djelovanje “Crkve bosanske”, bila ona
jeretička ili ne, trajalo je od polovine XIII do polovine XV stoljeća, dok se
mramorovi pojavljuju od XII do XVI stoljeća. U isto vrijeme mramorova
nema u zemljama gdje su živjeli bogumili, patareni, katari i drugi jeretici.
Po tome vidimo da je nemoguće potpuno vezati mramorove za
bogumilstvo ili neomanihejstvo.
Osnovni oblici mramorova nastali su po ugledu na nadgrobne
ploče u crkvama, prema sarkofazima velikodostojnika iz susjednih
zemalja, naročito iz Srbije ili iz Primorja. Motivi na mramorovima su kao
preslikani sa fresaka pored grobnica u srednjovjekovnim crkvama, ali ih
ima i na narodnim nošnjama, čak i na obrednim hljebovima, koji se koriste
za slavu ili neki vjerski praznik. Ako još uzmemo u obzir orijentaciju
mramorova, te redovnu prisutnost crkve ili toponima crkvište, crkvine,
crkvice i sl., sve to upućuje da je stanovništvo, koje je praktikovalo
sahranjivanje pod mramorovima, bilo hrišćansko, i to pravoslavno.
Župa Zemljanik bila je relativno gusto naseljena u periodu
srednjeg vijeka, sa većim brojem gradskih i seoskih naselja i puteva.
Utvrđenja na istoku obezbjeđivala su prostor doline Vrbasa, na sjeveru
prema župi Vrbas, te sjeverozapadu prema župi Sani. Takva vojnostrateška osnova omogućila je ovoj oblasti da za određeno vrijeme odoli
turskim osvajanjima.
316
Kalinić G.: MRAMOROVI U .. ŽUPI ZEMLJANIK
Ako posmatramo kartu naselja i lokaliteta sa mramorovima,
vidimo da se u središnjem dijelu, u okolini Dobrnje, Pavića i Vilusa, nalazi
najveći broj lokaliteta, od kojih jedan broj ima veći broj mramorova.
Takođe, u Kolima, kod Zelengrada, odnosno na mjestu gdje bi vjerovatno
mogao biti grad Zemljanik, nalaze se dvije velike nekropole. Samim tim,
treba pretpostaviti da kraj Lusića i Kmećana, gdje se takođe nalaze velike
nekropole i gdje su grobovi sigurno orijentisani prema položaju crkve,
treba tražiti veće naselje ili grad. Kod grobalja sa manjim brojem
mramorova može se pretpostaviti da su bila groblja pojedinih porodica, kao
što su Mišići i Stražbenica, ili su bila seoska groblja poput Jezera.
Interesantno je da se najveći broj nekropola sa mramorovima
nalazi pored puteva, koji su korišteni u ono vrijeme, ali se jedan dio njih
koristi i danas. Tim putevima bilo je lakše prevesti mramorje, a sezonski su
ih koristili i nomadi, pa su uz puteve i sahranjivani.
Kada govorimo o mramorovima u župi Zemljanik ili uopšteno, na
području sjeverozapadne i sjeverne Bosne, vidjećemo da je na ovom
prostoru broj mramorova mnogo manji nego u oblastima na istoku. Taj
broj je malen i u odnosu na gustinu stanovništva, što se da vidjeti po broju
gradova i sela. Mislim da se ovdje ne treba govoriti o slabom uticaju
običaja sahranjivanja pod mramorove, već da za to postoje druga
objašnjenja, ili nije bilo majstora koji bi izradio mramor ili je izrada bila
skupa. Tako su stanovnici bili prisiljeni da se sami snalaze i otuda u ovim
krajevima velik broj ploča, koje su jednostavnije za izradu i lakše za
prevoz. Moguće je i da je ovakvo sahranjivanje moglo biti zabranjeno od
strane Ugarske, kojoj su gospodari ove oblasti bili vazali. Samim tim bi bio
jasan i nedostatak predstava na mramorju.
Iz svega vidimo da proučavanje mramorja nije samo arheološko
pitanje. Etnografska struktura, ekonomska i politička slika srednjovjekovne
Bosne samo su jedni od bitnih faktora. Tako, da bi se dobila kompletnija
slika o mramorovima u župi Zemljanik, potrebna su mnogo opsežnija
istraživanja od dosadašnjih, no čini se da za to ne postoji spremnost u
ovom trenutku.
MARBLES IN THE MEDIEVAL PARISH OF ZEMLJANIK
Goran Kalinić, MA
Abstract: Studying or marble tombstones is very important to the cultural
heritage of the Republic of Srpska and Bosnia and Herzegovina. Research conducted in
the past are not sufficient to gain an insight into all aspects of life in the past in this
region. Advanced Research in municipality of Banja Luka is just the beginning of
serious work on the identification of the monuments, their importance and all questions
that have remained open to date.
Key words: Bosnia and Hercegovina medieval tombstones, marble medieval
tombstones, burials, graves, ethnology, archeology, ancient roads, settlements, Banja
Luka, parish Zemljanik
317
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (297-318)
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
318
Arheološki leksikon BiH (1988): Sarajevo
Bešlagić, Š. (1971): Stećci, kataloško-topografski pregled, Sarajevo
Bešlagić, Š. (1981): Stećci – kultura i umjetnost, Sarajevo 1981.
Challet, J. (1965): Bogumili i simbolika stećaka, Naše starine 10, Sarajevo
Ćorović, V. (1956): Prilog proučavanju načina sahranjivanja i podizanja
nadgrobnih spomenika u našim krajevima u srednjem vijeku, Naše starine 3,
Sarajevo
Evans, J. A. (1980): Pješke kroz Bosnu i Hercegovinu, Sarajevo
Ljevar, B. (1987): nedeljni Glas, 9. i 10. maj, Banja Luka
Solovjev, A. (1855): Bogumilska umjetnost, Enciklopedija Jugoslavije I,
Zagreb
Solovjev, A. (1948): Jesu li bogumili poštovali krst, GZM (n.s.) III, Sarajevo
Solovjev, А. (1956): Simbolika srednjevjekovnih nadgrobnih spomenika u
Bosni i Hercegovini, Godišnjak Istorijskog društva BiH VIII, Sarajevo
Truhelka, C. (1891): Starobosanski mramorovi, GZM III, knjiga IV, Sarajevo
Vidović, D. (1954): Simbolične predstave na stećcima, Naše starine II,
Sarajevo
Wenzel, M. (1965): Ukrasni motivi na stećcima, Sarajevo
Зечевић, E. (2001): О појму стећак, Гласник САД 17, Beograd
Карановић, М. (1936): Границе средњевековне жупе Земљаник, GZM
XLVIII,
Костић, П. ( 1967): Збирка шаралица за обредне хлебове у етнографском
музеју у Београду, Зборник Етнографског музеја у Београду XXX,
Београд.
Мргић Ј. и Радојчић, М. (2002): Доњи Краји, Београд
Скарић, В. (1937): Жупа zемљаник и стара нахија Змијање, GZM XLIX,
Sarajevo
Ћоровић, В. (1981): Историја српског народа I и II, Београд
Фајфрић, Ж. (2000): Котроманићи, Шид
Švrаkа N.: …STAVOVI UČENIKA OŠ.... PREMA NASTAVI FV
Оргинални научни рад
UDK 371.3::796
DOI br.107251/SVR1306319S
COBISS.BH-ID 3693848
РАЗЛИКЕ У НЕКИМ СТАВОВИМА УЧЕНИЦА
И УЧЕНИКА 4. И 5. РАЗРЕДА ОСНОВНЕ
ШКОЛЕ ПРЕМА НАСТАВИ ФИЗИЧКОГ
ВАСПИТАЊА
Проф. др Небојша Шврака
Независни универзитет Бања Лука
Резиме: Игра у природном окружењу, где деца физички активно проводе
своје слободно време, данас је нажалост све ређа, а последице тога су телесна и
социјална запуштеност. Главни показатељ телесне запуштености, односно
нарушеног здравља, је тренд све већег броја деце са израженим телесним
деформитетима. Циљ овог истраживања је да се утврди разлика у ставовима
ученица и ученика 4. и 5. разреда основних школа у Бањој Луци према физичком
вежбању, те утврдити које спортове више воле ученице у односу на ученике.
Кључне речи: ставови, разлике, физичко вежбање, спортови.
УВОДНА РАЗМАТРАЊА
Слободно време данашње деце је испуњено активностима у
којима су изразито мало физички активна, а најчешће га проводе
седећи испред компјутера или телевизијских екрана. Игра у
природном окружењу, где деца физички активно проводе своје
слободно време, данас је нажалост све ређа, а последице тога су
телесна и социјална запуштеност. Главни показатељ
телесне
запуштености, односно нарушеног здравља, је тренд све већег броја
деце са израженим телесним деформитетима. Због физички
неактивног начина живота, децу је прво потребно анимирати, а потом
образовати у различитим спортовима, што ће се на крају позитивно
одразити на њихов раст и развој.
Вишеструко позитиван и користан учинак спорта у школи
огледа се на бројним психофизичким функцијама (концентрацији,
интелигенцији, памћењу итд.). Неоспорно је велики утицај физичког
васпитања на моделирање особина човека. Физичка активност је један од
најважнијих фактора у очувању и унапређењу здравља код сваког
човека. У жељи да се физичко васпитање приближи потребама деце
млађег школског узраста, проведено је ово истраживање. Дакле, циљ
319
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. ( 319-322)
овог истраживања је да се утврди разлика у ставовима ученица и ученика
4. и 5. разреда основних школа у Бањој Луци према физичком вежбању,
те утврдити које спортове више воле ученице у односу на ученике.
Добијене информације су од важности за све професоре разредне
наставе, који ће на темељу резултата из овог истраживања много лаше
правити избор наставних јединица за ђаке 4. и 5. разреда.
МЕТОДA РАДА
Истраживање је проведено у мају 2010. године на узорку од
128 испитаника. Од укупног броја испитаника њих 62 је припадало
популацији ученика 4. разреда основне школе Бранко Ћопић у Бањој
Луци (М - 30; Ж - 32), а осталих 66 деце је припадало популацији
ученика 5. разреда исте школе.
У овом истраживању ученици су тестирани анкетним
упитником који је садржавао три питања:
1. Да ли волите физичко вежбање?
2. Који спорт највише волите?
3. Да ли волите више индивидуалне или тимске спортове?
Статистичка обрада података
Обрада података је урађена програмским пакетом Statistica for
Windows, ver 6.0. Ставови ученица и ученика 4. и 5. Разреда ОШ
Бранко Ћопић према физичком васпитању утврђени су Hi-kvadrat
тестом (х 2) за независне узорке.
РЕЗУЛТАТИ И ДИСКУСИЈА
Овим истраживањем је доказано да не постоји разлика у ставу
између ученика и ученица 4. и 5. разреда основне школе Бранко
Ћопић према физичком вежбању. Од укупног броја испитаника (н –
128), сви су одговорили потврдно на прво питање (Да ли волите
физичко вежбање?). Одговор на прво питање је превазишао сва
очекивања, јер се сматрало да ће један број деце због велике
повезаности са компјутерским игрицама дати негативан одговор.
Табела 1. Ставови ученица и ученика 4. разреда ОШ Бранко Ћопић према
индивидуалним (И.С.) и тимским спортовима (Т.С.)
И.С
Н
Ученици
22
10
Ученице
24
6
Укупно
46
16
Hi – kvadrat- 0.36 df-1, p<0,96
32
30
62
1.
320
разред
Т.С
Švrаkа N.: …STAVOVI UČENIKA OŠ.... PREMA NASTAVI FV
У овом раду није утврђена статистички значајна разлика
имеђу ученика и ученица 4. и 5. разреда ОШ Бранко Ћопић у ставу
према тимским и индивидуалним спортовима.
Табела 2. Разлика између ученица и ученика 5. разреда ОШ Бранко
Ћопић према индивидуалним (И.С.) и тимским спортовима (Т.С.)
разред
Т.С
И.С
Н
Ученици
25
7
32
Ученице
24
10
34
Укупно
49
17
66
2.
Hi – kvadrat- 0.22 df-1, p<0,98
Међутим, уочене су разлике у одабиру спортова и ученика и
ученица 4. разреда основне школе Бранко Ћопић. Ученице 4. разреда
(н-30) највише воле: одбојку 23%, кошарку 21%, рукомет 18%, итд.,
док ученици 5. разреда (н-32) основне школе Бранко Ћопић највише
воле фудбал (34%), рукомет (28%) тенис (5%) итд.
Разлика је уочена и код ученика и ученица 5. разреда основне
школе Бранко Ћопић. Ученице 5. разреда (н-34) највише воле рукомет
(27%) и кошарку (22%) док ученици 5. разреда највише воле фудбал
(35%) и рукомет (33%). Претпоставља се да су рукометни резултати
РК Борац произвели овакав проценат заинтересованости код деце кад
је рукометни спорт у питању. Податак да се 78% ученика и ученица
бави неким од спортова заиста је вредан сваке пажње, што се може
тумачити експлицитним одабиром, тј. да је дете већ у тренажном
процесу изабраног спорта.
ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
Подаци о одабиру спортова код испитаних разреда требало би
да послуже професорима разредне наставе у избору наставних
целина, а самим тим и у избору методских јединица, тј. најмање 10%
наставних тема би требало дати да их ученици сами изаберу.
Информације које су се добиле овим истраживањем требале би да
допринесу интензификацији и оптимализацији наставе физичког
васпитања, јер се њима наставни процес приближава жељама ученика.
DIFFERENCES IN SOME ATTIUDES TOWARD PE CLASSES OF THE
FOURTH AND FIFTH GRADE MALE AND FEMALE STUDENTS IN
ELEMENTARZ SCHOOL
Profеssor Nebojsa Svraka, PhD
Abstract: Playing in some natural surrounding ,where children spend their
free time actively is more and more rare.The consequences of this are physical and
social bad condition.The main indicators of bad physical conditions are trends of higher
321
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. ( 319-322)
number of children with obvious physical deformity.The aim of the research is to
determine the differences in attitudes toward PE classes of the fourth and fifth grade
male and female students in elementary schools in Banja Luka as well as to determine
which sports female students like more in comparison to male students.
Key words: attitudes,differences,physical activity,sports.
ЛИТЕРАТУРА
Гојков, Г. и сарадници (1999): Лексикон педагошке методологије.
Вршац, Виша школа за образовање васпитача.
2. Дунђеровић, Р. (1999): Психологија спорта, Бањалука
3. Кундачина, M. и Банђур, В. (2007): Методолошки практикум.
Ваљево: Merlin company.
4. Malić, J. i Mužić, V. (1984): Pedagogija, Zagreb, Školska knjiga.
5. Мандић, П., Дунђеровић, Р., Радовановић, и Мандић, Д. (2000):
Методологија научног рада, Београд, Учитељски факултет
6. Педагошки речник, (1967): Београд: Завод за издавање уџбеника СР
Србије
7. Павловић, П. (1998): Физичка култура Српског народа у Босни и
Херцеговини до 1918. Године, Српско Сарајево, Факултет физичке
културе у Српском Сарајеву.
8. Пелемиш, М. (2004): Методика наставе физичког васпитања,
Бијељина
9. Перић, Д. (2004): Педагогија спорта и дидактика спорта,
Пожаревац
10. Поткоњак, Н. и Шимлаша, П. (1989): Педагошка енциклопедија I,
Београд, Завод за уџбенике и наставна средства
11. Шврака, Н. (2011): Методика наставе физичког васпитања, Бања
Лука, НУБЛ
1.
322
Prikaz studije dr M. Sakana: GEOPOLITIKA U SAVREMENOM SVETU
UDK 911.3(100)
DOI br.107251/SVR1306323M
COBISS.BH-ID 3694616
PRIKAZ STUDIJE
GEOPOLITIKA U SAVREMENOM SVETU
Autora: Prof. dr Momčila Sakana
Izdavač: Nezavisni univerzitet Banja Luka, 2012.
Štampa: Grafid Banjaluka
Studija
pod
naslovom:
„Geopolitika u savremenom
svetu“ – u izdanju NUBL-a,
Banja Luka, 2012. godine,
originalno je (može se slobodno
reći i kapitalno) naučno delo
autora prof. dr Momčila Sakana.
Studija je obima 296 kucanih
strana teksta u formatu B5,
odnosno oko 30 autorskih
tabaka, sa 361 fusnotom i 66
slikovno-tabelarnih prikaza. U
spisku literature autor je naveo
185 bibliografskih jedinica i 61
izvor sa interneta.
U uvodnom delu date su
epistemološko-metodološke
osnove geopolitike kao nauke.
Razrađeni su problem i predmet istraživanja, identifikovani su naučni i
praktični ciljevi, definisana je opšta i pet posebnih hipoteza, objašnjen je
način istraživanja i ukazano na naučnu i društvenu opravdanost istraživanja
i izrade studije. Tako formulisane epistemološko-metodološke osnove
izvedene su po definisanim metodološkim pravilima i mogu poslužiti kao
egzemplar u procesu prijave i izrade master teza i doktorskih disertacija.
U prvoj celini glavnog dela obrađeni su pojam i naučna izgrađenost
geopolitike. U delu o definisanju, autor prvo polazi od etimologije termina
geopolitika, a zatim komparativno analizira sedam definicija iz
leksikografske građe i jedanaest definicija samostalnih autora. Na osnovu
323
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (323-325)
te, komparativne, analize definiše geopolitiku kao nauku koja se bavi
problemima vođenja politike u odnosu na geoprostor države i zemlje u
celini. U delu o naučnoj izgrađenosti geopolitike, autor detaljno objašnjava
njene osnovne konstitutivne elemente (predmet, teoriju, jezik i metodu) i
daje ocenu njihovog stepena izgrađenosti. Naročito razrađuje naučnu
teoriju geopolitike, gde identifikuje i objašnjava njen predmet; osnovne
pojmove (rečnik); osnovne stavove, odnosno principe i postulate; hipoteze;
zakone i teoreme. U tom delu, autor objašnjava geopolitičku kartu sveta
čije je osnove dao čuveni engleski geopolitičar Helford Makinder i definiše
značenje termina: aerokratija, atlantizam, mondijalizam, telurokratija,
talasokratija, rimland, i druge.
U drugoj celini glavnog dela dat je kratak prikaz istorijskog razvoja
geopolitike sa aspekta njene geneze i razvoja i osnovnih teorija tvoraca
geopolitike. Autor uočava da je geopolitika prisutna od kada postoje države
i druge zajednice ljudi, ali da njen pravi razvoj u naučnom smislu počinje
tek od polovine dvadesetog veka. Autor, zatim, uočava da su se
geopolitikom bavili brojni filozofi i drugi, naročito, vojni teoretičari… Kao
realne tvorce geopolitike, međutim, navodi: Racela, Kjelena, Makindera,
Mahana, Spajkmena, Haushofera, Šmita, Savickog… i osnovne postavke
njihovih teorija marginalno zahvata u tom delu teksta.
U trećoj celini objašnjene su savremene teorije geopolitike, sa težištem
na savremenom atlantizmu, evropskim geopolitičkim teorijama i
neoevroazijstvu.
U četvrtoj celini autor objašnjava geopolitiku: Sjedinjenih Američkih
Država, Rusije, Evropske unije (u okviru nje posebno: Nemačke,
Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva), Turske, Kine i Japana. Navedene
države analizira sa različitih aspekata: geoprostor, privreda, stanovništvo,
vojni faktor…, ali geopolitičke ambicije imaju dominantan značaj.
U petoj celini objašnjen je balkanski geopolitički čvor sa težištem na
geopolitici zemalja zapadnog Balkana (Albanije, Bosne i Hercegovine,
Hrvatske, Makedonije, Slovenije, Srbije i Crne Gore). Autor primećuje da
te zemlje u tranziciji nemaju svoju stabilizovanu geopolitiku koja se
zasniva na konkretnom prostoru i u kompleksnom okruženju. Pre bi se,
prema njegovom mišljenju, moglo govoriti o dnevnoj politici radi
ostvarivanja interesa pojedinaca i društvenih grupa i uticaja regionalnih i
svetskih sila, koje vrše snažne političke, ekonomske, vojne, kulturne,
religiozne i druge pritiske na podaničku političku elitu na vlasti i na taj
način realizuju svoje vitalne geopolitičke interese.
U šestoj celini, autor ukazuje na uzroke i posledice razbijanja
Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i njihove geopolitičke
implikacije na uspostavljanje, razvoj i održavanje mira u regionu. Autor
naročito ukazuje na geopolitičke posledice fragmentacije balkanskog
naroda u fizičkom, ekonomskom, političkom, kulturnom i svakom drugom
pogledu, što predstavlja stalnu (latentnu i realnu) opasnost po sigurnost
ljudi i mir u regionu.
324
U zaključcima autor prikazuje nešto obimniju sintezu svih navedenih
celina glavnog dela teksta sa težištem na nužnosti i mogućnosti razvoja
poverenja i saradnje među narodima i uspostavljanja, razvoja i očuvanja
mira u regionu. Naročito insistira na sticanju uverenja da je mir nužan i
moguć, ali samo u situacijama kada prestane mržnja i želja za osvetom i
kada se rešavanju konflikata pristupi civilizovano–nenasilnim putem; bez
pretnje silom, uz uvažavanje državnih i međunarodnih pravnih normi i
poštovanje ljudskih prava i sloboda uopšte.
Uopšteno rečeno, studija: „Geopolitika u savremenom svetu“, je urađena u duhu svih prihvaćenih stručnih, naučnih i metodoloških principa i
predstavlja unikatno, originalno i kapitalno naučno delo autora. Ona sadrži
sve bitne elemente, činjenice, informacije i objašnjenja, potrebna za
razumevanje geopolitike kao nauke i prakse država, vlada, vodećih političkih elita – aktera u međunarodnim odnosima. U studiji je argumentovano,
koncizno, neposredno i određeno objašnjena geopolitika od njenih prvih
početaka do današnjih dana. Istaknuti su njeni najznačajniji tvorci, njihova
gledišta, kritička ocena doprinosa geopolitici. Objašnjeni su osnovni
geopolitički pojmovi i termini, bez kojih nije moguće razumevanje ove
nauke. Posebna pažnja posvećena je razjašnjavanju odnosa geopolitike i
drugih, njoj bliskih nauka i naučnih disciplina (istorije, geografije,
političkih, vojnih nauka, etike i drugih). U potrebnoj meri su razmotrene
teorija i praksa geopolitike, njihov istorijski razvoj i promene. Svi delovi
studije su, dakle, razrađeni po najvišim metodološkim standardima
razmatranja složenih naučnih problema. Na tim osnovama može se
zaključiti da će studija imati veliki broj poklonika i da će naći sigurno
mesto u savremenoj naučnoj misli iz oblasti geopolitike.
Kroz ceo tekst studije, autor na prihvatljiv i neophodan način ističe
ulogu i značaj etike u ponašanjima ljudi, vladajućih struktura i elita u
društvu, njihovih obaveza da se tim rukovode u pristupu društvenom
životu, svakodnevnim odnosima i humanom, mirnom rešavanju svih
nesuglasica, problema, bez pribegavanja sili i korišćenju oružja. Moral je,
prema njegovom mišljenju, bitan činilac u vođenju državne politike i u
odnosima među ljudima uopšte. Polazeći od osnovnih moralnih normi i
običaja, državnici, vlade, društvene elite i stanovnici, mogu i dužni su da
predupređuju nesporazume, sukobe, borbe i ratove.
Iako prevashodno namenjena kao fakultetski udžbenik, studija je
sadržajem, načinom argumentacije, jezikom i stilom saopštavanja, poželjna
za širok krug čitalaca. Njene osnovne vrednosti su: saznajne, naučno
podsticajne, metodološke, aktuelne i etičke. Zato je sa zadovoljstvom
preporučujem našim čitaocima.
dr Slobodan Mikić,
general-major u penziji
325
Naučno-stručni časopis
SVAROG br. 6., maj 2013. (326-331)
UDK 330.1(100)
DOI br.107251/SVR1306326S
COBISS.BH-ID 3694872
ПРИКАЗ КЊИГЕ
МЕЂУНАРОДНИ ЕКОНОСКИ ОДНОСИ
Аутора: Проф. др Југослава Јовичића и мр Сузане Миросавић
Издавач: Независни универзитет Бања Лука, 2012.
Штампа: Графид Бања Лука
Економски односи, као свакако најважнија група друштвених
односа, сложени су и вишеслојни. Најсложенији су, свакако, на
међународном нивоу, пре свега због самог обухвата, који одређује све
врсте учесника у њима. Ти учесници могу бити одређени национално,
као економије друштвених група конституисаних у националне
државе, са сопственим економским политикама; исто тако, са подједнаким значајем, на међународном нивоу економских односа наћи ће
се и учесници који су такве националне оквире прерасли, и који
делују мимо њих, дакле по сопственим економским политикама;
коначно, у овој сфери делују и све оне организације које покушавају
да институционализују поједине сегменте односа између учесника.
Приступ овој теми стога се своди на приступ групи међусобно
повезаних и условљених тема, од којих је свака група подједнако
важна за разумевање осталих, али и за разумевање целине ових
односа. Предмет проучавања утврђује и методолошки приступ, који
свакако мора бити сложен и ослоњен на упоредне анализе. Главни
токови економске науке, у којима преовлађује техничка ана