Número 15
Odlazak jednog od najvećih šoumena
na političkoj sceni Latinske Amerike
Enfoque
Nova demografija Španije
Sociedad
Španske ikone u Institutu Servantes
Arte
Istina o Kubi
Mi rincón
O Balkanu i Santanderu
Hilo serbio-hispano
ENFOQUE i SOCIEDAD i Música i TEATRO i sociedad i literatura i arte i Mi rincón i HILO SERBIO-HISPANO i CULTURA i CINE i COLLAGE i DEPORTE
CONTENIDO
Refejo (Refleho), Broj 15, Izdanje Primavera 2013
Zvanična publikacija Društva hispanista, Beograd, Srbija
Urednica Refleha: Marija Gudurić
Koordinatorka novinarske sekcije Društva hispanista: Jelena Bašević
Novinari: Jelena Bašević, Bojana Vujnić, Katarina Gligorić, Marija Gudurić, Havijer Gutjeres Losano (dopisnik - Meksiko), Jovana Jevtović, Ivana Jovanović, Vanja Kudra, Milica Lilić, Milica
Milosavljević, Jelena Nađ, Maja Petričević, Sanja Panjesković, Ivana
Petronijević, Tijana Čupić
Lektorka tekstova na srpskom: Marija Gudurić
Lektor tekstova na španskom: Havijer Gutijeres Losano
Dizajn i prelom: Nikola Kecović
Urednik fotografije: Božidar Dimić
Fotografi: Žarko Andrejić, Božidar Dimić
Logotip: Vladimir Popović
Administratorke internet portala: Marija Gudurić, Milica Lilić
Saradnik za partnerstva: Ivana Jovanović
Administratorke društvenih mreža: Jelena Nađ, Katarina Gligorić
Internet stranica: www.reflejo.drustvohispanista.rs
YouTube: http://www.youtube.com/user/reflejodh
Twitter: http://twitter.com/revistareflejo
Facebook: http://www.facebook.com/revista.reflejo
Blog: http://reflejo-revista.blogspot.com/
Google+: https://plus.google.com/108545210103670771389
04
06
08
10
12
17
18
22
24
28
30
33
34
ENFOQUE
ODLAZAK JEDNOG OD NAJVEĆIH ŠOUMENA NA POLITIČKOJ SCENI LATINSKE AMERIKE
CARA a CARA
Povratak u doba narodnih heroja
Música
Duh katalonije u beogradu
Beogradske tajne kraljice flamenko-odzeza
TEATRO
MATEJA POPOVIĆ O ALMODOVARU NA SRPSKI NAČIN
sociedad
sve što niste znali o novom papi
nova demografija španije
kamen spoticanja argentine i velike britanije
literatura
između života i umetnosti
arte
u hispano ritmu
trio hispanske visoke mode
španske ikone u institutuservantes
Mi rincón
istina o kubi
HILO SERBIO-HISPANO
o balkanu i santanderu
put u srce jedne sasvim (ne)obične zemlje
CULTURA
DREVNA CIVILIYACIJA KOJA I DALJE ŽIVI
CINE
ITALIJANSKO-ŠPANSKI RECEPT ZAUSPEH
“ČUDOD OD DETETA“ STVARA ČUDA OD FILMOVA
COLLAGE
TENERIFE-NA KORAK OD SAVRŠENSTVA
DEPORTE
EKVADORAC MEĐU ROMANTIČARIMA
04
ENFOQUE
REFLEJO
Odlazak jednog od
najvećih šoumena na
političkoj sceni Latinske
Amerike
Po čemu ćemo pamtiti Uga Čavesa?
J
edna od najekscentičnijih
ličnosti na političkoj sceni
„Zelenog kontinenta” poslednjih decenija, predsednik Bolivarske Republike Venecuele Ugo Čaves
(Hugo Rafael Chávez Frías), preminuo je marta ove godine u 58. godini
života, nakon dvogodišnje borbe sa
rakom. Slavljen od strane egzistencijalno najugroženijih slojeva društva i
najljućih protivnika Bele kuće, ostaće
najpre upamćen kao simbol levih
nacionalnalističkih snaga, po svom
naglašenom antiamerikanizmu i po
svojoj viziji „socijalizma za XXI vek”.
Za četrnaest godina, koliko je proveo
na čelu Venecuele, Čaves je podelio zemlju seljacima bezemljašima,
AUTOR: Ivana Petronijević
nacionalizovao izvore nafte, ulagao
u socijalne programe, zdravstvo i
obrazovanje. Njegova ideologija prerasla je u socijalni pokret koji je po
njemu dobio ime čavizam (chavismo).
Za Čavesa kažu da je bio autokrata,
pomalo i zaljubljenik u svoj lik (svom
četvoromilionitom pratiocu na tviteru poklonio je stan), harizmatičan
govornik, bez dlake na jeziku kada
iznosi mišljenje o vodećim svetskim
liderima. Njegovi govori umeli su da
se protegnu duboko u noć, a 2012. godine oborio je sopstveni rekord kada
je bez prestanka govorio blizu deset
sati. Pamtićemo ga i po brojnim kontraverznim izjavama – obilato je koristio pežorative kada su u pitanju
bivši američki predsednik Džordž
Buš (George Bush), koga je prozvao
Đavo (Diablo) i Mister Opasnost
(Mister Danger), nekadašnjii britanski premijer Toni Bler (Tony Blair),
nemačka kancelarka Angela Merkel
(Angela Merkel), ali i popularne video
igrice i „kapitalističke lutke” poput
Barbike. Na njegovoj meti jednom prilikom našao se i bivši španski premijer Hose Marija Asnar (José María
Aznar) – nazvavši Asnara fašistom
na jednom samitu, Čaves je izmamio
neuobičajenu reakciju kralja Španije
Huana Karlosa (Juan Carlos I).
„Zašto već jednom ne umuknete?”,
naredio mu je tada španski suveren.
Ugo Čaves posthumno je odlikovan
od strane Predsednika Srbije Tomislava Nikolića za izuzetne zasluge u
razvijanju i učvršćivanju prijateljskih
odnosa i saradnje između dveju
zemalja. Bivši predsednik Venecuele oštro je kritikovao bombardovanje Srbije 1999. godine, a nakon
samoproglašenja Kosova izjavio je
da Venecuela nikada neće priznati tu
državu.
Za četrnaest
godina, koliko
je proveo na
čelu Venecuele,
Čaves je podelio
zemlju seljacima
bezemljašima,
nacionalizovao
izvore nafte,
ulagao u socijalne programe,
zdravstvo i obrazovanje.
ENFOQUE
REFLEJO
05
06
CARA A CARA
AUTOR: Ivana Petronijević
REFLEJO
Povratak u doba
narodnih heroja
Vi ste bili u kontaktu sa mnogim jugoslovenskim dobrovoljcima koji su bili učesnici
Španskog građanskog rata. Kako su oni opisivali svoja iskustva i šta ih je navelo da se
bore za jednu daleku državu, o kojoj tada
nisu mnogo znali?
Sećanje na naše pretke i sunarodnike
koji su se borili za špansku republiku
Preko 1700 Jugoslovena učestvovalo je u Španskom građanskom ratu 19361939, a više od 700 ih je izgubilo život u jednom od najkrvavijih sukoba u modernoj istoriji. Među njima je bilo žena, studenata, seljaka, lekara i slobodnih
intelektualaca. Šta je navelo te požrtvovane ljude pune entuzijazma i vere u
svetliju budućnost da daju svoje živote u jednoj dalekoj zemlji, i na koji način
im je Španija izrazila zahvalnost?
U
druženje jugoslovenskih dobrovoljaca
španske republikanske vojske osnovano
je 1946. godine u
Beogradu, s ciljem
da očuva uspomenu
na naše sunarodnike koji su dali
svoj doprinos antifašističkoj borbi u
Španiji, boreći se na strani legitimno
izabrane vlade španske republike, kao
i na njihove saborce iz čitavog sveta.
Pre dve godine, nakon što nas je napustio i poslednji interbrigadista sa
ovih prostora, organizacija menja naziv u Udruženje Španski borci 1936-39
(Asociación brigadistas yugoslavos
1936-39), i osim rodbine jugoslovenskih „dobrovoljaca slobode”, okuplja sve zainteresovane koji svojim
aktivnostima nastoje da podsete na
žrtve, motive i ciljeve angažovanja u,
kako kaže predsednik ove organizacije, „pokretu solidarnosti bez presedana u poznatoj istoriji”.
Sa predsednikom Udruženja, sociologom Milom Petrovićem, razgovarali smo o tradiciji hispansko-srpskih odnosa, nezaceljenim ranama
španske istorije, ali i moralnim vrednostima jednog vremena.
Španski kralj Huan Karlos
(Juan Carlos) odlikovao je 2006.
godine, povodom proslave
sedamdesetogodišnjice početka
građanskog rata, tadašnjeg predsednika Udruženja Lazara Latinovića
(1915-2006) Ordenom za građanske
zasluge, kao čin priznanja njemu i
svim jugoslovenskim interbrigadistima za doprinos borbi za slobodu
i demokratiju. Lazar Latinović,
poslednji Španski borac na pomenutoj funkciji, dva puta je ranjavan
u Španiji, nakon pada Barselone
1939. godine postaje pripadnik
čuvenog francuskog Pokreta otpora,
a decenijama po završetku Drugog
svetskog rata obavljao je diplomatske misije u Moskvi, Buenos Ajresu ,
Briselu Tokiju i Stokholmu.
S jedne strane, radilo se o odbrani samostalnosti Španije i prava španskog
naroda da ima vladu kakvu želi. To je
očigleno bila pobuna profašističke
i fašističke orijentacije, jer je general Franko (Francisco Franco) imao
podršku Sila osovine, fašističke
Italije, nacističke Nemačke i donekle
Portugala. Dakle, ovi događaji su od
samog početka bili internacionalizovani i ljudi koji su dolazili u Španiju
nisu samo dolazili da brane suvereno
pravo Španije, već ih je tamo vukla
snažna želja, iluzija, nada i uverenje
da se tu iskušava izgradnja jednog
drugačijeg sveta, utemeljenog na
solidarnosti, jednakosti i slobodi u
punoći njenog značenja. Te snažne
ideje upravo i mobilišu ljude. Oni su
imali svest o tome da je fašizam jedan
pokret koji želi da se nametne svetu i
da ga treba zaustaviti u Španiji kako
ne bi išao dalje. Dakle, boreći se u
Španiji, oni su mislili da se bore i za
svoju zemlju.
S druge strane, reč je o ideji o univerzalnom bratstvu i borbi za slobodu,
ma gde ona bila ugrožena. Ta ideja
činila je irelevatnim sve nacionalne i
rasne razlike. Sve to govori o visokom
moralnim vrednostima i integritetu
tih ljudi. Španija je odigrala veliku
ulogu u njihovim životima kao nešto
fundamentalno za njih same. Koča
Popović, recimo, kaže da ga je pretvorila od jednog slobodnog lebdećeg
intelektualca u borca revolucije, dok
mi je Lazar Udovički rekao da mu je
doček u Španiji šezdeset godina nakon rata nešto najlepše što je doživeo.
Šta nam još možete reći o profilu tih ljudi,
iz kojih društvenih slojeva su mahom poticali?
Bilo je među njima najviše radnika,
prevashodno rudara. Samo je jedna
četrvrtina stigla iz Jugoslavije, jugoslovenski dobrovoljci su stizali iz
svih krajeva sveta, iz 24 zemlje planete, pretežno iz Francuske, Belgije,
SAD-a, Kanade. Bilo je i intelektualaca, studenata – najpoznatija je studentska grupa koja je stigla iz Praga, u
kojoj su bili i Lazar Udovički, Branko
Krsmanović, Lazar Latinović, Veljko
Vlahović... Prosečna starost interbrigadista bila je 25-35 godina,
najmlađi su imali 16 godina, bilo je le-
kara, žene su odlazile kao bolničarke…
Mnogi su želeli da odu, ali su organizovanim akcijama sprečeni.
Na koji način je Španija ukazala zahvalnost
jugoslovenskim dobrovoljcima, s obzirom
na to da je ona strana na kojoj su se oni borili izgubila taj rat?
Ne zna se za one koji su učestvovali
na drugoj strani, iako su postojala
desničarska glasila u Zagrebu, Beogradu, Ljubljani, koja su iskazivala
podršku Franku. Vlada Republike je
obećala špansko državljanstvo dobrovoljcima slobode, da će ih španski
narod prihvatiti kao svoje sinove.
Naravno, trebalo je puno godina da
prođe da bi se to obećanje ispunilo.
Kada smo bili 1996. godine u Španiji,
tada su još mnogi Španski borci bili
među nama, na hiljade mladih ljudi
nas je dočekalo sa ogromnim žarom.
Dakle, šezdeset godina nakon rata,
dvadeset godina nakon smrti diktatora, našao je španski kortes (skupština,
prim. aut.) snagu da donese jedan
akt kojim je ukazao poštovanje i
priznanje dobrovoljcima internacionalnih brigada, donevši odluku o
davanju prava na državljanstvo. Istina, nijedan jugoslovenski dobrovoljac to nije prihvatio, jer bi morali da se
odreknu svog državljanstva da bi dobili špansko, ali je, ipak, to za njih bila
velika počast. Tek kasnije je ta odluka bila oslobođena tih restriktivnih
elemenata. Pokazalo se da njihova
borba i njihove žrtve, uprkos porazu
Španske republike, nisu bili uzaludni.
Oni su možda poraženi, ali njihove
ideje nisu.
Frankov režim je 40 godina nastojao da
zataška brojne činjenice vezane za taj period. Koliko mi danas zapravo znamo istinu
o Španskom građanskom ratu?
Istina izlazi na videlo, iako je taj
proces išao sporo jer je institucionalno bilo sprečeno da se otkrivaju
činjenice, trebalo je vremena da
ljudi savladaju strah posle kolosalnih ruševina i žrtava koje je rat za
sobom ostavio, pošto je čitava intelektualna scena osiromašena. Franko
je vladao despotski, gvozdenom
pesnicom i čizmom, sve do 1975. godine. Tranzicija je dovela do prelaska na demokratski sistem, ali se
sada dobro vidi da je u tom sistemu
postojao jedan usađen demokratski
deficit koji sprečava Španiju da danas
izađe iz jedne strahovite ekonomske
i političke krize. Čak i u vreme prve
socijalističke vlade (1982-1996),
ustanovljen je taj pakt ćutanja i zaborava, da se ne otvaraju rane i da se to
ostavi za njima. Rekao bih da ta borba za povraćaj istorijskog pamćenja
najsnažnije kreće početkom ovog
veka i tada u Španiji niču brojne organizacije koje zahtevaju punu istinu
o građanskom ratu, za rehabilitaciju
žrtava i protivnika režima, za finansijsku nadoknadu, itd. Tako da je poslednjih deset godina špansko društvo
u prilici da sazna gotovo punu istinu o
tome što se događalo, dosta je knjiga
napisano, filmova urađeno. Jedini
problem je taj što Španska država ne
ide u tom procesu do krajnih konsekvenci.
Da li Udruženje sarađuje sa sličnim organizacijama iz drugih država koje su
dale doprinos borbi za špansku slobodu i
demokratiju?
Imamo
blisku
saradnju
sa
udruženjem Arhiv rata iz izgnanstva iz Madrida (Archivo guerra y
exilio), koje je nastalo 1997. godine i
koje radi na prikupljanju dokumentacije vezane za Španski građanski
rat, a koje obuhvata skoro sve zemlje
iz kojih potiču interbrigadisti. Zatim,
sa Nacionalnim arhivom Katalonije
smo prošle godine napravili izlozbu
pod nazivom “Mračna komora Katalonije 1936-46”. Imamo kontakt sa
francuskim udruženjem, sa pojedincima iz Francuske i Španije. Jedan
francuski istoričar mlađe generacije
je ove godine odbranio tezu od hiljadu
stranica na Sorboni o jugoslovenskim
interbrigadistima, što govori o tome
kako naši borci zavređuju pažnju i
drugih istraživača i nakon toliko decenija.
Učešće naših sunarodnika u
španskom građanskom ratu bilo
je i tema domaće kinematografije.
Gospodin Petrović preporučuje
čitaocima Refleha sledeća ostvarenja: Španija naše mladosti
iz 1967. godine reditelja Zdravka
Velimirovića, Povratak u Španiju
Dejana Kosanovića, koji kamerom
prati prvi povratak naših interbrigadista nakon 40 godina na mesta na
kojima su se borili, kao i Nestanak
heroja reditelja Ivana Mandića, koji
govori o promeni ulica u Beogradu
koje su nosile imena antifašističkih
boraca, čime se potiskuje sećanje na
borbu i borce protiv fašizma.
SOCIEDAD
REFLEJO
07
08
Música
AUTOR: Marija Gudurić
AUTOR: Tijana Čupić
REFLEJO
Beogradske tajne
kraljice flamenko-džeza
Flamenko diva Konća Buika
održala koncert u Sava Centru
U okviru ovogodišnjeg 14. po redu Guitar Art Festivala,
na sceni Sava Centra nastupila je i španska flamenko
i džez umetnica Konća Buika (Concha Buika).
Duh Katalonije
u Beogradu
Beograd je ovog aprila ugostio katalonskog kantautora Rožera Masa (Roger Más) i na taj način nam približio duh jedne istočne španske pokrajine.
I
nstitut Ramon Ljulj je u
saradnji sa Institutom
Servantes i Lektoratom
za katalonski jezik organizovao 19. aprila koncert
Rožera Masa, mladog katalonskog kantautora. Koncert je održan u prijatnoj atmosferi
Akademije 28, u Nemanjinoj ulici.
Rožer Mas je predstavio beogradskoj publici pesme sa svoja dva albuma Mistica Domestica i Les canons
tel•lúriques. Prisutni su tako imali
priliku da čuju uživo muziku na katalonskom jeziku, ali i jednu pesmu na
engleskom, uz objašnjenje autora da
je to njegova prva pesma, napisana
sa 16 godina. Koncert je započeo jednom tradicionalnom pesmom, a imali smo priliku i da čujemo već pomenutu kompoziciju iz mladosti, kao i
erotsku fantaziju pretočenu u pesmu.
Na izuzetno prijatno iznenađenje
prepunog kluba Akademije 28, mladi katalonski pevač sve prisutne
pozdravio je na srpskom jeziku, a
isto tako se i oprostio od srpske publike, rečenicom „volim Beograd“.
Da koncert bude još zanimljiviji,
Rožer je gostovao sa pijanistom,
pravim virtuozom na klaviru. Pijanista je u toku koncerta odsvirao
miks kompozicija, među kojima su se
našle i poznate starogradske srpske
pesme, od kojih je publici najpoznatija bila Moja mala nema mane, čime
je koncert postao posve originalan i
jedinstven.
U
pratnji tročlanog benda, Konća je na scenu izašla odevena u dugačku crnu
haljinu i bosa, te je tako nagovestila da njen nastup neće biti uobičajen i
predvidiv. Koncert je otvorila pesmom Sueño con ella, a zatim su se ređale
i ostale popularne kompozicije – Oro Santo, En el último trago, Volveras,
Mentirosa. Poznata po veštim improvizacijama, uz fenomenalnu pratnju i nesvakidašnje solo delove gitariste i pijaniste, pevačica
je izvodila svoje hitove uz obilje emocija i izazivala uzdahe i spontane
aplauze beogradske publike, dok se nekolicini obožavalaca oteo i
poneki uzvik na španskom – ¡Guapa!, ¡Hermosa! (srp. Lepotice!).
Buika nam je pružila još nešto na šta ovdašnji auditorijum nije navikao, a to je prisan odnos umetnika i publike – pevala je momcima u
prvim redovima, fotografisala po bini, otkrila nam
svoja najdublja osećanja i pokazala da „svi delimo
iste, glupe tajne“. Nije se libila ni da zaplače tokom
pojedinih pesama, ali ni da, u maniru prave dive,
„zaboravi“ kad treba da počne pesmu. Uz dozu zdravog humora, pokazala je zašto se za njene nastupe
uvek traži karta više – koncert Konće Buike predstavlja zanimljiv spoj muzike, ispovesti, flerta i iskrenog humora.
Iako je nastup trajao gotovo dva sata, publika je želela još, pa
je ova jedinstvena diva poreklom sa Majorke izvela još dve
pesme za bis, među kojima je bila i Mi niña Lola. Možda je
jedina zamerka to što smo ostali uskraćeni za izvođenje
njene najpopularnije pesme, No habrá nadie en el mundo.
Ali, to sigurno možemo da joj oprostimo, budući da je,
kako je sama kazala, „ovde pronašla svoju porodicu“,
porodicu koja će željno iščekivati njen povratak i
zvuke novih flamenko melodija.
10
TEATRO
AUTOR: Milica Lilić
REFLEJO
Mateja
Popović o
Almodovaru
na srpski
način
Mateja Popović, mladi glumac koji se ostvario ulogom Pavla Popovića u domaćem
filmu ,,Šešir profesora Koste Vujića”,
pojavljivao se i u seriji ,,Bela lađa”, a u
predstavi ,,Sve o mojoj majci”, koja
se već dve godine nalazi na
redovnom repertoaru Beogradskog dramskog
pozorišta, igra ulogu
doktora. O samoj
predstavi i njenoj
povezanosti sa
istoimenim
filmom slavnog
španskog
reditelja, o
ostalim ulogama
koje ga vezuju za
hispanski svet, kao
i o glumačkom pozivu
uopšte, Popović govori za
Reflejo.
Predstava ,,Sve o mojoj majci” izvodi se
u Beogradskom dramskom pozorištu od
aprila 2011. godine. Da li vam je, uslovno
rečeno, lakše da izvodite danas, nakon gotovo dve godine prikazivanja?
Jeste, svakako. Mi već činimo jednu
uigranu ekipu, mada se zamenila
glavna glumica. Igrala je Paulina
Manov, a od nove sezone od jeseni
igra Milena Pavlović.
Koliko je primetna ta razlika?
Drugačija je samo igra. Situacije i
tekst su isti, tako da je Milena samo
ispratila priču na svoj način, temperamentnija je i dinamičnija.
prevazilaženju jednog od najtežih bolova
u životu – gubitku deteta. Možeš li nam otkriti kakva atmosfera vlada tokom proba,
obzirom na samu tematiku predstave?
Ozbiljno shvatamo svaku ulogu,
bez obzira na tematiku. U dogovoru
sa rediteljem, iznosimo uloge na
najupečatljiviji način i trudimo se da
svaku emociju koju naš lik proživi,
prenesemo na publiku.
U predstavi se javljaju tipično almodovarski likovi – prostitutka-transvestit,
trudna opatica i glumica lezbejka. Koliko je
teško vama glumcima da se saživite sa tim
Postoje delovi filma koje moramo
doslovno da ispoštujemo zbog autorskih prava. Tako je i muzika koja se
koristi originalna. Deo ekipe koja igra
predstavu u predstavi ,,Tramvaj zvani
želja’’, više je sledio sâm taj film. U
nekim momentima se reakcije
glumaca doslovno poklapaju
sa filmom,
ali smo se svi
trudili da iznesemo nešto
svoje na scenu. Recimo,
kolega Daniel Sič, koji
igra transvestita-prostitutku Agrado, dobio
je prestižnu nagradu za
originalno izvođenje lika.
Bio je posvećen pripremi
uloge, vežbao je hod i
tražio glas svom liku.
smatrati pričom
modernog
doba. Šta bi
ti izdvojio kao
neke od njenih
osnovnih poruka?
Poruke predstave bih
vezao za Almodovarove
osnovne teme, a to su ženska
solidarnost, pronalaženje ličnog
identiteta i neočekivani preokteti koji
naglo menjaju tok života.
Sedište drame i čitava radnja bazira se na
likovima? Kako se pripremate za takve uloge?
Ja lično mnogo volim da se bavim
transformacijom, tako da mi to ne
predstavlja nikakav problem. Prvo
proučim svoj tekst, a potom procenim
koliko mogu da idem i van teksta, da
bih svom liku dao neki lični pečat, a
opet to činim u saradnji sa kolegama.
Nije teško saživeti se ako je proces
dobar.
Da li imaš nekih ranijih glumačkih iskustava u kojima tumačiš marginalizovane likove?
Da, u svojoj diplomskoj predstavi
,,Usamljeni zapad”, inače crnoj komediji koja se takođe izvodi u Beogradskom dramskom pozorištu, igram lika kome je bes glavni pokretač
u životu, te često donosi neracionalne
odluke. Dobre tekstove svako može
da govori, ali ne i da pravi likove.
Zato sam ja istraživao, raspitivao se o
tom tipu ljudi, tumačio međuljudske
odnose. Meni to ne deluje teško, jer
poistovećenje traje samo dok sam
na sceni. Čak i ako paralelno igram dve marginalizovane uloge, pre
svake predstave se malo pripremim
i ne nailazim na problem. Što se više
igra, ulazak u ulogu postaje sve više
tehnički.
Predstava je rađena po ugledu na Almodovarov istoimeni film. Koliko se vi glumci
ugledate na glumce iz filma?
Ova humana melodrama
sa elementima komedije svakako se može
FOTO: Mateja Popović
Pored predstave ,,Sve o mojoj majci”,
izvođenje Servantesovih međuigara te
takođe vezuje za špansko područje.
Film Todo sobre mi madre snimljen
je 1999. godine, kada Almodovar prvi put napušta Madrid da bi
snimao u Barseloni. Osvaja brojne
prestižne nagrade širom sveta,
među kojima je i Oskar za najbolji
strani film. Pored Almodovarove
muze i stalne inspiracije Penelope
Kruz (Penelope Cruz), glavne uloge
tumače i Sesilija Rot (Cecilia Roth)
i Marisa Paredes (Marisa Paredes).
Španski reditelj je, u svom prepoznatljivom stilu, film posvetio
„svim glumicama koje su glumile
glumice, svim ženama koje glume,
svim muškarcima koji su igrali žene
i postali žene, svim ljudima koji žude
za majčinstvom”. I najzad, svojoj
majci.
Da, Servantesove međuigre smo
radili na trećoj godini studija, kao
ispit glume. Ja sam igrao u međuigri
,,Brižna straža” (La guarda cuidadosa), gde smo od drame napravili monolog. Imali smo kostime koji su bili
znakovni i prikazivali muško-ženske
odnose koje je Servantes pokušavao
da opiše. Sa ovim predstavama išli
smo u Istambul i Makedoniju da
predstavimo svoj rad. Iako smo izvodili na srpskom, publika nije imala
poteškoća da nas razume, velikim
delom zbog pomenutih znakovnih kostima.
Koliko vremena je potrebno glumačkoj ekipi da pripremi jedno pozorišno delo?
Uopšteno govoreći, priprema se
mesec dana, mada u zavisnosti od
težine ili trajanja projekta, pripreme
mogu potrajati i dva meseca. Konkretno, predstavu ,,Sve o mojoj majci”
smo pripremali nepunih mesec dana
pre premijere.
TEATRO
REFLEJO
11
12
SOCIEDAD
AUTOR: Ivana Petronijević
REFLEJO
Sve što
niste
znali o
novom
papi
Horhe Mario
Bergoljo (Jorge
Mario Bergoglio) prvi
Latinoamerikanac i jezuita
na prestolu
Svetog Petra
I
zbor Horhea Marija Bergolja
(Jorge Mario Bergoglio) za
novog pontifeksa maksimusa
umnogome je iznenadio svet,
pokrenuvši raznovrsne reakcije i brojne polemike. Mnogi u
njemu vide čoveka koji će Katoličkoj
crkvi doneti preko potrebne novine i
prilagoditi je potrebama savremenog
društva. Poznat po svojoj borbi protiv
socijalne nejednakosti, početkom novog milenijuma odigrao je značajnu
ulogu u društveno-političkom životu
Argentine, zamerivši se pri tom
režimu tadašnjeg predsednika Nestora Kiršnera (Néstor Carlos Kirchner,
2003-2007). Drugi, pak, u prvi plan
ističu nerazjašnjenje okolnosti povodom njegove saradnje sa vojnom
huntom u Argentini krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina
prošlog veka, kada je kidnapovano i
ubijeno na hiljade ljudi, zbog čega je i
svedočio na suđenju za ratne zločine
u svojoj zemlji.
Novi duhovni vođa milijardu i dvesta
miliona katolika čuven je po svojoj
Doskorašnji kardinal i nadbiskup Buenos Ajresa ujedno je i
prvi papa u istoriji Katoličke crkve koji uzima ime Franjo (papa
Francisco/pope Francis). „Izbor novog pape odražava snagu
i vitalnost jednog regiona koji sve više oblikuje naš svet”, izjavio je predsednik Sjedinjenih država Barak Obama (Barack
Obama)
skromnosti – vozi se javnim prevozom i sam plaća svoje račune. Stoga
ne čudi da je po proglašenju uzeo
ime sveca iz 12. veka, Franje Asiškog
(Francesco d’Assisi), koji za katolike
predstavlja simbol asketskog života
i milosrđa. Otvoren je za saradnju sa
drugim verama, voli operu, Borhesa
i Dostojevskog i iza sebe ima jednu
neostvarenu mladalačku ljubav.
Za novog papu kažu da je umereni
konzervativac – ortodoksni jezuita
u dogmatskim pitanjima, premda
donekle fleksibilan po pitanju seksualne etike. Iako veran katoličkoj
doktrini, ne protivi se kontracepciji,
brine za razvedene i samohrane majke, kritikuje sveštenike koji ne žele
da krste vanbračnu decu i pomaže ljudima obolelim od side. Ne insistira na
upotrebi latinskog jezika i ne smeta
mu prisustvo narodnih ni modernih
elemenata u bogosluženju.
Ipak, oštro se usprotivio legalizaciji
istopolnih brakova u Argentini 2010.
godine, koju je podržala argentinska
predsednica Kristina Fernandes de
Kiršner (Cristina Fernández de Kirchner), što je doprinelo zahlađenju ionako tesnih odnosa bivšeg nadbiskupa sa Kiršnerovima. Ovaj postupak
vlasti nazvao je „đavoljim pokretom”
(“movida del diablo”), ističući da je
usvajanje dece od strane homoseksualaca oblik diskriminacije protiv
dece, dok je Fernandesova njegovu
kampanju uporedila sa Inkvizicijom.
Predsednica Argentine ublažila je
ovaj konflikt kada se izjasnila protiv
nasilnog prekida trudnoće i zamrzla
zakon o dekriminalizaciji abortusa.
Ipak, medijima nije promaklo da je
po izboru svog zemljaka za vrhovnog
poglavara rimokatolične crkve uputila oficijalnu, protokolarnu čestitku
sa zakašnjenjem, za razliku od drugih
vodećih svetskih lidera. Sada se od
novog pape, pored svih skandala
koji su u poslednje vreme potresli
Katoličku crkvu, uključujući i čuveni
slučaj Vatileaks, očekuje da posreduje
u sporu Argentine i Velike Britanije
po pitanju prevlasti nad Foklandima
(Falkland islands).
Da li ste znali:
…da je papa Franjo prvi neevropski papa u poslednjih 1.300 godina i treći
stranac zaredom koji vodi rimsku crkvu (posle Poljaka i Nemca).
…da je ove godine prvi put od podele Hrišćanske crkve 1054. godine jedan
vaseljenski patrijarh prisustvovao ceremoniji ustoličenja pape.
…da je Horhe Bergoljo sin italijanskih imigranata; njegovo prvo zanimanje je hemijski tehničar, a zamonašio se u 33. godini; osim maternjeg
španskog, govori nemački i italijanski jezik.
…da novi papa ima samo jedan funkcionalan bubreg i vatreni je navijač
argentinskog fudbalskog kluba San Lorenso (San Lorenzo).
…da je autor više knjiga, među kojima se ističu Corrupción y pecado, Sobre
el cielo y la Tierra i Ponerse la patria al hombro (Korupcija i greh, Na nebu i
na zemlji, Stavljanje domovine na pleća).
…da Latinska Amerika prednjači po broju katolika – čak 42 odsto vernika
rimokatoličke ispovesti broji ovaj region.
SOCIEDAD
REFLEJO
13
14
SOCIEDAD
REFLEJO
Nova
demografija
Španije
Pre desetak godina Španija je bila jedna od
najpoželjnijih evropskih zemalja za imigrante.
Međutim, brojna radna mesta i ekonomsku stabilnost zamenila je neizvesnost na svim poljima, te
poslednja istraživanja pokazuju suprotan fenomen
– da iz Španije odlazi sve više imigranata i španskih
državljana u potrazi za stabilnim poslom, ili bar novom šansom za bolji život.
B
risanje granica između
zemalja Evropske unije i
sve izraženija
podela
na
siromašne i
bogate delove
sveta dovele
su do velikih
ekonomskih migracija. Španija je
jedna od evropskih zemalja koju je
u prvoj deceniji ovog veka zapljusnuo talas imigranata, što je dovelo
do značajne promene njene demografske slike. Mnogi delovi Španije,
kako ruralni tako i urbani, postali
su veoma raznovrsni u rasnom, verskom, nacionalnom, pa i jezičkom
pogledu. Imigrantske grupe razlikuju se i u pogledu obrazovanja, zaposlenju i načinu života i sve više
postaju prepoznatljive u španskom
društvu. Pojedine četvrti Barselone,
Madrida i Valensije pretvorile su se
u multikulturne oaze jezika, hrane i
običaja sa svih kontinenata. Prema
podacima Nacionalnog instituta
za statistiku (Instituto Nacional de
Estadística), početkom 2012. godine u Španiji je živelo 5,7 miliona
stranaca, odnosno 12% ukupnog
stanovništva, dok taj broj premašuje
14 procenata kada se u obzir uzmu
i stranci koji su u međuvremenu
stekli
špansko
državljanstvo.
Tradicionalno najveći broj doseljenika stiže iz zemalja Latinske Amerike
bežeći od nedemokratskih režima i
siromaštva u svojim matičnim zemljama. Zahvaljujući tome što su govornici španskog lakše se prilagođavaju
novoj sredini, ali poslovi koji pronalaze svode se pretežno na ugostiteljsvo, ispomoć u domaćinstvu, čuvanje
starijih osoba ili dece usled nedostatka profesionalnih kvalifikacija. Ekvador, Kolumbija i Bolivija su zemlje iz
kojih dolazi najviše latinoameričkih
imigranata, a slede ih Argentina i Peru.
Od ulaska Rumunije u Evropsku
uniju 2007. godine, Rumuni su postali glavnina radne snage u zemljoradnji i fizičkim poslovima. Statistika
pokazuje da su trenutno sa više od
15% ukupnog broja imigranata najbrojnija imigrantska nacionalnost
u Španiji. Imigranti koji pristižu iz
zemalja Magreba (ubedljivo najviše
iz Maroka) na drugom su mestu na
listi brojnosti sa 13,7 procenata. Dok
se prvi lakše integrišu zbog sličnosti
španskog i rumunskog, drugi važe
AUTOR: Jelena Bašević
za jednu od najmanje integrisanih imigrantskih nacija u Španiji.
Doseljenici iz Kine rasprostranjeni su u svim delovima Španije, a
naročito su postali prepoznatljivi
po prodaji prehrambenih proizvoda
i garderobe u centralnim četvrtima
velikih gradova. Njihove radnje su
obično male, skromno opremljene,
ali dobro snabdevene proizvodima
koji su skuplji nego u velikim supermarketima. Velika prednost njihove
ponude je to što uglavnom rade 24
sata ili do ponoći, kao i praznicima
kada su ostali supermarketi zatvoreni. Kineska garderoba i obuća sve
su značajniji konkurent španskim
U prethodnoj deceniji
priliv strane radne snage
bio je regulisan zakonom
zahvaljujući mogućnosti da
španski poslodavci privremeno zapošljavaju strance
za deficitarna zanimanja
kao što su konobari, prodavci, nadničari, stakloresci,
magacioneri, zemljoradnici,
itd. Samo u 2005. godini oko
500.000 imigranata mahom
iz zemalja koje ne pripadaju
Evropskoj uniji, naročito iz
Latinske Amerike i Istočne
Evrope, dobilo je dozvolu za
boravak u Španiji. Sa druge
strane, u Nemačkoj je prošle
godine bilo skoro 50.000 zaposlenih španskih državljana
i to najviše u industrijskom
sektoru.
tekstilnim gigantima jer su sličnog
kvaliteta i sličnih ili čak povoljnijih
cena. Ovi snalažljivi trgovci brzo su
se prilagodili zahtevima tržišta, ali
španski govore samo koliko je neophodno za komunikaciju sa kupcima, ne interesuju se da upoznaju
lokalnu kulturu, hrane se u resto-
ranima kineske hrane gde takođe
rade njihovi sunarodnici i ne izlaze
iz porodičnog okruženja. Ipak, još
od 1983. godine postoji Udruženje
Kineza u Španiji (Asociación de chinos en España) koje organizovano
deluje u cilju izgrađivanja njihovog ugleda u španskom društvu.
Španske vlasti se već godinama
suočavaju sa ilegalnim pokušajima
iseljenika iz podsaharskih zamalja da
u malim čamcima dospeju do španske
obale. Ukoliko promaknu španskim i
marokanskim pomorskim patrolama
ili ne završe tragično u vodama Mediterana, na teritoriji Španije
pretežno se bave nelegalnom prodajom torbi, novčanika, naočara i slične
robe na prostirkama, što se popularno zove „top-manta“ (top-manta).
Brojni su i Pakistanci, naročito u
Barseloni i drugim priobalskim gradovima, gde su često vlasnici govornica i internet-kafea, kao i prodavnica hrane. Treba istaći da pripadnici
nekih nacionalnosti, kao što su Italijani i Indusi otvaraju restorane svojih nacionalnih kuhinja, pa se po
gradovima može naići na picerije,
tipične italijanske poslastičarnice i
indijske specijalitete. S druge strane,
među onima koji dolaze iz država
Srednje i Zapadne Evrope, najviše
je samostalnih profesionalaca i zaposlenih u finansijskom sektoru.
Prvi problemi sa kojima se imigranti
suočavaju po dolasku u Španiju su
legalizacija boravka, zdravstvena
zaštita i pravo na obrazovanje. Na
njihov nepovoljan položaj sa jedne
strane utiče nemogućnost države
da im pruži zaposlenje, a sa druge
nemogućnost imigranata da ispune
zahteve tržišta rada. Međutim,
ekonomska kriza dovela je i do porasta iseljavanja španskih državljana.
Tako je nezaposlenost imigranata
nedavno dostigla 35%, naspram 22%
među stanovništvom poreklom iz
Španije. Ovakav pesimistični trend
doveo je do toga da Španija postane
sve manje privlačna za imigrante, ali
i jedna od zemalja sa rastućim „odlivom mozgova“. Procenjuje se da je
od početka krize Španiju napustilo
oko 400.000 mladih, najvećim delom
sa univerzitetskom diplomom. Dok je
prošlu deceniju obeležio imigrantski
bum, prema sadašnjim pokazateljima ova može biti zapamćena po naglom porastu emigranata-stručnjaka
koji traže priliku za zaposlenje van
svoje zemlje.
SOCIEDAD
REFLEJO
15
16
SOCIEDAD
AUTOR: Ivana Petronijević
AUTOR: Vanja Kudra
Kamen spoticanja
Argentine i Velike
Britanije
Ne nazire se kraj argentinsko-
Između života
REFLEJO
britanskom sukobu oko Foklandskih ostrva.
I
ako mali arhipelag u
južnom Atlantiku, Foklandska ostrva (na engleskom: Falkland Island,
za pripadnike španskog
govornog područja Islas Malvinas) predstavljaju ovih meseci veliki
problem za argentinsku
predsednicu Kristinu Fernandes
(Cristina Fernández) i britanskog
premijera Dejvida Kamerona (David
Cameron). Sporna teritorija nalazi
se nekih 400 kilomera od argentinske Patagonije (gotovo četvorostruko
dalje od Ujedinjenog Kraljevstva), a
broji dva velika i dvadesetak manjih
ostrva, i tek nešto više od tri hiljade
stanovnika, pretežno britanskog
porekla. Zvanično slove za britansku
prekomorsku teritoriju, a oficijalni
jezik je engleski. Međutim, Argentina
sve oštrije polaže pravo na Foklande,
tvdeći da je arhipelag nasledila od
Španije dvadesetih godina XIX veka.
Naime, istorija sukoba između dveju
zemalja proteže se već od 1833. godine, kada je Britanija preuzela Foklande od Argentine vojnom invazijom, a 1982. vođen je kratkotrajni
ali krvavi Malvinski rat, u kojem je
i umetnosti
Tribina književnice Soe Valdes (Zoé Valdés) u Institutu Servantes
Povodom VII Međunarodnog festivala proze u Novom Sadu, Soe Valdes je
ponovo posetila Srbiju i Institut Servantes u Beogradu. Na tribini odrzanoj 18.
aprila govorila je o svom stvaralaštvu i odgovarala na pitanja Bojane Kovačević
Petrović, prevodioca njenog romana Ambasadorova kći, i prisutnih gostiju.
poginulo blizu hijadu ljudi, većinom
argentinskih vojnika. Te godine je argentinska vojna hunta nasilno zauzela ostrva, na šta je tadašnja britanska
premijerka Margaret Tačer (Margaret Thatcher) odgovorila slanjem britanske jedinice za specijalne operacije, uspevši da povrati i očvrsne vlast.
Malvinska ostrva koji nesumnjivo
predstavljaju „argentinsku domovinu”. „Beli dim iznad Foklanda bio je
prilično jasan”, odgovorio je britanski
premijer na papinu izjavu, aludirajući
na rezultate referenduma među
stanovništvom Foklanda, našalivši se
pritom i na račun glasanja u Vatikanu.
Argentinska predsednica sada traži
od Britanije da se odrekne arhipelaga, navodeći da britansko polaganje prava na Foklande predstavlja
„razmetljiv kolonijalizam”. U toj borbi
podržava je i nedavno izabrani vrhovni poglavar Rimokatoličke crkve,
inače poreklom Argentinac, izjavom da je Velika Britanija uzurpirala
Na referendumu održanom u martu
ove godine gotovo sto odsto žitelja
arhipelaga izjasnilo se da želi da ostane pod britanskom vlašću, dok
politički analitičari napominju da
je borba Argentine za suverenitet
zaoštrena upravo nakon otkrića naftnih rezervi u blizini Foklanda.
P
osle kratke uvodne
reči direktora Instituta
Servantes u Beogradu
Antonija Lasara Gonsala, u kojoj je izrazio
zahvalnost književnici
na poseti Beogradu i podsetio na
njeno minulo gostovanje, Soe Valdes
je podelila sa publikom razmišljanja
o poreklu svog književnog dara i
svom stvaralaštvu. Književnica se
u govoru osvrnula na svoje pretke
i istakla uticaj kineskog pradede
na sopstveno literarno stvaralašvo.
Govorila je o i svojim književnim
počecima sadržanim u dnevniku
koji je vodila kao devojčica, kome je
kasnije nadenula ime Dnevnik Eros.
Kasnije godine stvaralaštva donele
su joj poteškoće kako cenzure i autocenzure, tako i nemogućnosti objavljivanja, što ju je primoralo da
napusti rodnu Kubu. Godine tišine
prekinula je romanom La nada cotidiana (Svakodnevno ništavilo), koji
je pomenut više puta tokom večeri
u kontekstu ključnog trenutka za
ličnu slobodu govora i stvaranja.
Njena društvena angažovanost i
nevoljnost za prećutikivanjem bili su
vidljivi u odgovoru na pitanje o prostituciji na Kubi, u kome je naglasila
važnost osvešćenja ljudi o ovom
i drugim socijalnim problemima.
Tokom izlaganja mogli smo da up-
oznamo svestranu umetničku ličnost
Soe Valdes, koja odušak nalazi u
raznovrsnim umetničkim formama,
uključujući slikarstvo, poeziju, prozu, filmske scenarije, itd. U skladu da
modernim stremljenjima u pogledu
korišćenja interneta, Soe Valdes vodi
jedan veoma posećen blog. Među zanimljivostima koje je podelila sa publikom nalaze se anegdote o nastanku
pseudonima koje je koristila za prijavljivanje na književne konkurse.
Bezrezervnim odgovorima na pitanja
i iskrenim izlaganjem, Soe Valdes
nam je omogućila da upoznamo barem delić njene ličnosti i da je smestimo između života i umetnosti.
LITERATURA
REFLEJO
17
18
ARTE
AUTOR: Jovana Jevtović
AUTOR: Vanja Kudra
REFLEJO
U hispano ritmu
Putovanje kroz zemlju tradicionalnih hispanskih plesova
Trio hispanske visoke mode
Hispanski svet ih pamti po tome što su mu doneli visoku modu, ugledali se
na modne velikane, ali i izgradili prepoznatljiv stil i postali uzori generacijama
modnih dizajnera. Znate li ko čini ovaj magični modni trio?
K
ristobal Balensijaga (Cristóbal Balenciaga) potiče iz skromne i religiozne porodice.
Rođen je 1895. godine u Baskiji, u Španiji, a umro je 1972. u Alikanteu. Talenat za
modu nasledio je od majke koja je bila krojačica i već je sa 12 godina počeo da radi
kao pomoćnik u jednom ateljeu. Njegova karijera modnog dizajnera počela je kada
je upoznao groficu Kasa Tores (marquesa de Casa Torres), koja mu je dozvolila
da razgleda njenu odeću i koja je tražila od njega da napravi kopiju jedne njene haljine. Svoj
prvi butik otvorio je 1914. godine u San Sebastijanu, a kasnije i u Madridu i Barseloni. Brzo je
postao toliko cenjen kao modni kreator da je čak i španska kraljevska porodica nosila njegove kreacije. Međutim, život Kristobala Balensijage promenio se 1936. godine sa početkom
Španskog građanskog rata, kada je morao da zatvori svoje butike i da se preseli u Pariz gde je
nastavio karijeru. Novine na kojima je radio su sako, haljina koja liči na košulju, kao i ženske
cipele sa niskom štiklom.
K
Pođite sa nama na proputovanje kroz šaren i uzbudljiv svet hispanskih plesova koje će vas na momente ostaviti bez daha, ali i
probuditi u vama želju da saznate više.
P
opularnost latino plesova ne
iznenađuje, štaviše, plesovi
su jedan od najpoznatijih
elemenata hispanske kulture koji je dosegao najdalje
kutke sveta. Međutim, putovanje na koje upravo krećete dozvoliće
vam da zavirite iza kulisa i da upoznate
mnoge tradicionalne plesove koji nisu
imali sreće da dožive svetsku slavu.
Predlažem da put započnemo na
severu Južne Amerike, u venecuelanskim ravnicama, domovini
veoma dinamičnog i primamljivog
plesa pod nazivom horopo (joropo).
Cvetne haljine jarkih boja sa karnerima koje nose plesačice izvlače uzdahe kako devojaka tako i momaka.
Vrtlog boja koji stvara mladić hitro
okrećući svoju partnerku siguran je
pokazatelj da prisustvujete horopo
izvedbi. Ovaj ples izrazito naglašava
ženstvenost devojaka i muževnost
momaka, a deca uče da ga plešu još
od malih nogu.
Idući na zapad, stižemo u Kolumbiju i
upoznajemo se sa kumbijom (cumbia).
Muzika uz koju se ona igra ima andski prizvuk. Često se koristi upaljena
sveća koju mladić predaje devojci. Koraci plesača su sitni i umereni, a devojka
tokom čitave izvedbe drži krajeve suknje
u visoko odbočenim rukama. Plesačice
ponekad izvode figuru koja podseća na
let ptica, koristeći suknju da oponaša
krila.
Naše sledeće odredište je Peru, koji je
nedavno odao počast svom nacionalnom plesu, proglasivši sedmi oktobar
danom marinere (marinera). Ona se
izvodi u paru iako igrači figure izvode
zasebno, prelazeći veliku površinu
podijuma.
Neizostavani
delovi
muškog odela su pončo, sombrero i
jahaće čizme.
U Čileu ćemo se susresti sa kuekom (cueca), plesom koji nalikuje
marineri utoliko što se u izvedbi koristi bela marama i što se igrači ne
dodiruju. Ritam muzike je valcer, a
ples počinje uvodnim delom u kojem momak i devojka stoje jedno
naspram drugog i tapšu. Nakon ovo-
ga, sledi dinamičnija deonica u kojoj
do izražaja dolazi zavodljivi karakter
kueke.
Iako je Argentina poznata po tangu,
ona je domovina i drugih zanimljivih
plesova, kao na primer malamba
(malambo). Ovaj ples izvodi grupa
muškaraca i sastoji se od ritmičnog
udaranja nogama o pod. Veoma je
važna sinhronizovanost, bez obzira
na broj izvođača na sceni, koji može
biti veliki. Tu je i ćakarera (chacarera), ples koji se izvodi u paru i u kome
muškarci ponekad lupkaju nogama o
pod, podsećajući nas na malambo.
Ni ostale zemlje ne zaostaju u plesnoj
ponudi – Urugvaj nudi kandombe
(candombe), Paragvaj ples sa bocama
(danza de botellas), u kome devojke
plešu sa bocama na glavi, Dominikanska Republika se diči baćatom
(bachata) i merengeom (merengue),
a da i ne pominjemo Kubu na kojoj
su nastali mambo, son, salsa, rumba i
ča-ča-ča (chachachá).
arolina Erera (Carolina Herrera) rođena je 1939. godine u Karakasu, u Venecueli.
Njena porodica pripadala je visokom društvu, tako da je Karolina odrastala okružena
bogatstvom i luksuzom. Kada je imala 13 godina otputovala je sa bakom u Pariz i
prisustvovala reviji Kristobala Balensijage. Studirala je tekstilni dizajn i počinjala da
stvara svoje prve kreacije. Prvi put se udala već sa 18 godina, a drugi put 1968. godine, za don Reinalda Ereru (don Reinaldo Herrera), sa kojim ima četiri ćerke. Od 1980. godine
zvanično se posvetila modi, otvorivši svoju modnu kuću u Njujorku. Vremenom je postala
cenjena ne samo kao modna kreatorka, već i kao uspešna preduzetnica. Njene kreacije odišu
elegancijom, sofisticiranošću i luksuzom. Ističe da kreira za sve žene kojima se dopada njen
stil, a ne samo za pripadnice visoke klase.
O
skar de la Renta (Óscar de la Renta) rođen je u Dominikanskoj republici 1932.
godine. Sa 18 godina preselio se u Madrid da bi studirao slikarstvo, ali ga je ljubav
prema modi odvela u drugačijem pravcu. Radio je u ateljeu Kristobala Balensijage,
gde je i postao poznat kada je nacrtao skicu za haljinu Beatris Lodž, ćerku ambasadora Sjedinjenih Američkih država u Madridu. De la Renta je otišao u Pariz 1961.
godine, a zatim se preselio u Njujork, gde i danas živi i radi. U toku svoje karijere sarađivao je
sa poznatim modnim kućama, kao što je Pierre Balmain. Danas je poznat kao kreator muške
i ženske odeće, nakita, venčanica i parfema. Prvi ženski parfem Oskar lansirao je 1977. Njegov
modni stil predstavlja mešavinu onoga što je Oskar de la Renta naučio u Evropi i latino korena
koje nosi u sebi.
Ovako je Kristobal Balensijaga definisao svoju profesiju: „Dobar modni dizajner mora biti arhitekta za model, skulptor za formu, slikar za skice, muzičar za harmoniju i filozof za meru.“
Oskar de la Renta je šezdesetih godina dvadesetog veka kreirao odeću za Džeki Kenedi (Jackie Kennedy), suprugu
američkog predsednika Džona Kenedija (John F. Kennedy). Karolina Erera je 1986. godine kreirala venčanicu za Karolinu Kenedi (Caroline Kennedy), ćerku ovog poznatog američkog para.
Čuvena nemačka glumica i pevačica Marlen Ditrih (Marlene Dietrich) često je nosila modne kreacije Kristobala Balensijage. Govorila je da Balensijaga poznaje njene mere i da joj haljine njegove modne kuće uvek dobro stoje.
ARTE
REFLEJO
19
20
ARTE
AUTOR: Katarina Gligorić FOTO: Ivana Golubović
REFLEJO
Španske ikone
u Institutu
Servantes
Izložba srpske umetnice Gordane Nikolić,
koja će trajati od
12. aprila do 5. maja
u galeriji Instituta
Servantes, predstavlja neobičan spoj
španske i vizantijske srednjovekovne
ikonografije.
U
petak, 12. aprila
2013. godine, u
galeriji Instituta
Servantes otvorena
je izložba Španske
ikone čija je autorka srpska umetnica Gordana Nikolić. Dobrodošlicu
brojnim posetiocima i diplomatskim
predstavnicima poželeo je direktor Instituta Servantes u Beogradu
Antonio Lasaro Gonsalo (Antonio Lázaro Gonzalo). Nakon toga
se prisutnima obratio i ambasador
Kraljevine Španije, koji je izrazio
veliko zadovoljstvo zbog svih projekata koji se održavaju sa ciljem
boljeg upoznavanja španske i srpske kulture i tradicije, među kojima
je i ova jedinstvena izložba radova
Gordane Nikolić. U prijatnoj atmosferi galerije prisutni su imali priliku
da vide 30 reprodukcija iz čuvenog
španskog Jevanđelja svetog Mihajla
TENERIFE-NA KORAK OD SAVRŠENSTVA
iz Eskalade (El beato de San Miguel
de Escalada) iz 10. veka, koje je autorka pripremila koristeći tehniku
vizantijskih majstora. Inspirisana lepotom minijatura iz ovog jevanđelja,
umetnica je na karakterističan način
domaćoj publici predstavila jedan od
najstarijih i najznačajnijih španskih
rukopisa iz mosarapskog perioda,
čije su minijature bile nadahnuće
mnogobrojnim slikarima 20. veka,
među kojima je i Pablo Pikaso (Pablo
Picasso). Četiri zveri, Voda života koja
izvire iz Božjeg prestola, Obeležavanje
izabranih, Četiri jahača apokalipse,
samo su neka od 30 dela koja će biti
izložena u galeriji Instituta Servantes do 5. maja 2013. godine.
Autorka izložbe Gordana Nikolić za
Refleho je ukratko objasnila kako je
nastao ovaj nesvakidašnji umetnički
projekat:
- Kao što je gospodin španski ambasador rekao, ovo je izložba Španske
ikone 2, pošto sam prvu imala pre 11
godina, što je ujedno bila i moja prva
samostalna izložba posle diplomiranja na Fakultetu likovnih umetnosti.
Španska ambasada mi je sada ponudila da osmislim projekat po sopstvenom nahođenju i tako sam došla
na ideju da ceo ciklus El beato de San
Miguel de Escalada, koji su, zapravo,
minijaturne ilustracije Jevanđelja
po Jovanu, prikažem na način na koji
bih ih približila srpskoj publici. Smatrala sam da je najbolje da to učinim
upravo vizantijskom tehnikom, na
lipovom drvetu, koristeći pigmente
u prahu i jajčanu temperu. Pošto sam
1999. godine imala seriju izložbi vizantijskih ikona u Španiji, želela sam
da napravim svojevrsnu paralelu –
da onako kako sam prikazivala našu
umetnost Špancima, tako isto sada
učinim i sa španskom u Srbiji.
Gordana Nikolić je diplomirala 2001. godine na Fakultetu likovnih umetnosti
u Beogradu, na odseku za vajarstvo. Tokom svojih postdiplomskih studija
putovala je po Italiji i Španiji, gde je imala priliku da usavršava svoju tehniku
izučavajući dela velikih majstora. Njena interesovanja su najviše usmerena
na proučavanje odnosa između srpske i španske srednjovekovne ikonografije, a mnogobrojnim izložbama iz ove oblasti doprinela je približavanju
i boljem razumevanju tradicija ove dve zemlje. Predstavljala je više puta Srbiju na putujućim izložbama u Španiji, a 2011. godine je beogradskoj publici
prezentovala seriju svojih slika pod nazivom Zemlja, koja je bila odraz njenog
intimnog viđenja najrazličitijih predela Španije. Gordana Nikolić se, osim
slikarstvom i vajarstvom, bavi i pedagoškim radom iz oblasti istorije umetnosti.
ARTE
REFLEJO
21
22
Mi rincón
AUTOR: Ivana Jovanović
REFLEJO
ISTINA
O KUBI
K
uba je
otkrivena
17. oktobra
1492, godine, nakon
čega biva
okupirana i
izrabljivana
od srane
Španaca. U
XIX veku počinju borbe za nezavisnost
protiv španskih kolonijalnih vlasti. Ipak,
tek intervencija Sjedinjenih Američkih
Država u špansko-američkom ratu
konačno proteruje Špance sa Kube. I
tada, kada bi mnogi pomislili da je tu kraj
patnjama na Kubi, SAD okupira ostrvo i
tu počinje njena dominacija i kontrola,
koja i dan danas traje. Nova revolucionarna vlast na Kubi iz 1959. godine, kao
i snažne veze sa Sovjetskim Savezom,
dovele su do pogoršanja odnosa sa SAD.
Raspadom Sovjetskog Saveza, najvećeg
kubanskog trgovačkog partnera, Kuba
doživljava težak ekonosmki udarac, čiji
su ožiljci i dalje primetni. Međutim, to
nije bilo dovoljno, pa su Amerikanci proglasili trgovinski embargo protiv Kube,
koji se odnosio pre svega na izvoz robe
na Kubu, osim najneophodnijih sredstava za život, hrane i lekova. Zakonom su
zabranjena putovanja Amerikanaca na
Kubu, čime je turizam izuzetno pogođen.
Ipak, devedesete nisu svima donele zlo.
Sredinom 90-ih godina, turizam odoleva
krizi i postaje „srce kubanske ekonomije“.
Varadero, Kajo Koko i Havana, najpopularnije kubanske destinacije, poslednjih
godina donose ovom ostrvu više milijardi
evra godišnje, jer se sve više ljudi u poslednje vreme odlučuje da uz Guantanameru uživaju u vožnji starim američkim
automobilima, najčešće marke Ševrolet,
čiji je izvoz, po zakonu na Kubi, izričito
zabranjen, a koji vam dopušta da osetite
duh pedesetih u 21. veku. Kuba je poslednjih godina postala popularna i idealna
destinacija za zaljubljene koji žele da
svoje sudbonosno da izgovore na prelepim plažama, u raskošnoj prirodi, na gotovo netaknutim ostrvcima ili da u istom
ambijentu provedu svoj Medeni mesec.
Ipak, to nije dovoljno da se Kubi obezbedi
život na koji je veći deo sveta navikao.
I dok mi već sigurno jednu deceniju ne
možemo da zamislimo život u ovom modernom dobu bez Interneta i računara,
doba digitilizacije na Kubi došlo je tek
nedavno, gde je, zahvaljujući podršci
Venecuele i „socijalističkog daunlouda“,
postavljen novi podmorski kabl dužine
1600 kilometara. Iako su do sada imali
najsporiji internet na svetu, Kubanci se
nadaju da će im podmorski kabl, koji će
brzinu prenosa podataka povećati za
više od 3000 puta, omogućiti da iz sveta
saznaju mnoge stvari za koje ne znaju.
I tu počinju moje sumnje, moja pitanja...
I pored toga što je jedna
od omiljenih egzotičnih
turističkih destinacija koja mami svojim
prostranim peščanim
plažama, vrelinom dana,
osvežavajućim koktelima,
jakim cigarama i zanosnim ritmovima, Kuba je
nezasluženo među prvima
na listi zemalja koje prati
senka, nažalost, rasprostranjenog dobro poznatog
društvenog fenomena predrasude. Da li je zbog
nesrećne sudbine ovog
ostrva ili zbog sile, moći i
kontrole SAD-a, ne znamo, ali nas interesuje – šta
je, ili bolje rečeno, ko je,
zapravo, Kuba?
Da li je sve do sada pomenuto dovoljno da
se Kuba pominje samo kada pričamo o
plesu, plažama ili, najčešće, o nemaštini,
nerazvijenosti, blokadi i siromaštvu? Da li
je to ono što određuje vrednost jedne nacije, njenog duha i svega onoga što je čini?
Zašto niko ne pominje stopu pismenosti
na Kubi, koja je iznad 97%, isto kao u
SAD, vodećoj svetskoj sili? Zašto niko ne
pominje Kubu kao svetsku silu u sportu?
Ona to zaista jeste. Prisetimo se – Kuba
nije slučajno zauzela četvrto mesto na
Olimpijadi u Moskvi 1980. godine, peto
mesto u Barseloni 1992, osmo mesto u
Atlanti 1996. ili deveto u Sidneju 2000!
Imajte u vidu da su ovo samo rezultati sa
najvećih sportskih događaja na planeti.
Koliko nas zna da je Kuba postigla najbolje rezultate u osnovnom obrazovanju u čitavoj Latinskoj Americi i na
Karibima? Koliko nas zna da ta mala i
nerazvijena Kuba pruža svojoj omladini potpuno besplatno školovanje, od
osnovnog do univerzitetskog nivoa?
Koliki broj nas zna da je većinsko
stanovništvo Kube, zapravo, belo?
Zašto niko ne priča o razvoju medicine
na Kubi i njenim lekarima? Setimo se
humanitarne katastrofe na Haitiju, nakon razornog zemljotresa koji je usmrtio
250 000 ljudi, ostavivši bez doma njih
milion i po. Dok su medicinske ekipe
iz većine zemalja napustile Haiti već
nakon dva meseca, oni koji su ostali
i borili se do kraja, bili su kubanski
doktori, koji su lečili 30 000 Haićana
obolelih od kolere, što je oko 40%
pacijenata pogođenih tom bolešću.
Koliki broj nas zna da Kuba ima jednog lekara na 170 pacijenata, čime je ova zemlja
zauzela jednu od vodećih svetskih pozicija? Bolja je i od skandinavskih zemalja
i od Nemačke i Francuske, koje važe za
zemlje sa tradicionalno dobrom zdravstvenom zaštitom, a upravo te zemlje imaju
samo jednog lekara na čak 300 pacijenata.
Koliko nas zna da Kuba izvozi medicinsku
opremu zemljama svih kontinenata, da je
upravo ona proizvođač petostruke vakcine
koja služi za imunizaciju protiv difterije,
tetanusa, velikog kašlja, hepatitisa B i
bakterije Hemophilus influencae tipa B?
Koliki broj nas je upoznat sa besprekornim zdravstvenin sistemom koji
je na vrhu svetske liste zahvaljujući
kvalitetnom obrazovanju i znanju koje
mladi Kubanci stiču na fakultetima,
zahvaljujući njihovoj racionalnosti,
praktičnosti i odlučnosti. Na Kubi se
naglasak stavlja na sprečavanju i ranom
otkrivanju bolesti. Pitate se koliko je
to efikasno? Zapravo, Kuba, zajedno
sa SAD, Australijom, Kanadom, Francuskom i Japanom ima najveću stopu
preživaljavanja kod raka dojke, prostate i debelog creva, ali treba napomenuti da Kuba za zdravstvo godišnje
izdvoji 400 dolara po stanovniku, za raz-
liku od SAD, koja izdvoji i do 7500 dolara.
Koliko nas je upoznato sa kubanskim
mentalitetom, njihovom tolerancijom,
otvorenošću i ravnopravnošću? Koliko
nas zna da žene čine 44,7% radne snage
i da 33,5% njih zauzimaju direktorska
mesta? Žene su zastupljene sa 36% u
Parlamentu, 16% u Državnom savetu,
18% na ministarskim položajima i 23%
među zamenicima ministara. Štaviše,
svaka zaposlena žena ima mogućnost da
koristi do godinu dana plaćenog odsustva posle porađaja. Zašto se govori o njihovoj zatvorenosti i konzervatizmu kad
sve zaposlene žene, bez izuzetka, dobijaju
istu platu kao muškarci za isti posao?
Bezbroj sličnih pitanja niže se i dalje i
često ostajem bez odgovora, ali ono što
znam i ono u šta nikada neću posumnjati jeste da jedan narod, jednu naciju,
njen duh, njenu postojanost i vrlinu ne
određuje ni boja kože, ni religija, ni novac, ni moć. Kuba je pravi dokaz za to.
Pretvorivši se u simbol patriotizma,
borbe, upornosti, Kuba već decenijama
prkosi brojnim predrasudama, blokadama, nepravdi i polako ali sigurno
osvaja prva mesta na svetskim listama
u brojnim oblastima koje, bez sumnje,
određuju i njen nacionalni identitet.
Možda je sva ova priča suvišna, jer nam
nacionalni cvet Kube, mariposa, jasmin
u obliku leptira, time što za Kubance
predstavlja simbol čistoće, nepokornosti
i slobode, možda mnogo govori o ovom velikom narodu.
Da li ste znali da...
... kubanska država godišnje
odvaja 11,2% od nacionalnog
budžeta za zdravstvo i 16,3% za
obrazovanje?
... je na čoveka koji je vladao
Kubom,
Fidela
Kastra,
bezuspešno pokušano 637 atentata?
... je na Kubi je sve u državnom
vlasništvu - od auta pa do stoke?
... je Ernesto Če Gevara (Ernesto
Che Guevara), najfotogeničniji
revolucionar? Simbol je mladosti, buntovnosti i borbe za socijalna prava. Iako Argentinac,
Če je nacionalni heroj koji je
Kubi doneo slobodu.
... su cigare originalni kubanski
suvenir? Kažu da su se nekad
cigare rolale na nedrima
kubanskih devica, a za jedan
dan čovek može da napravi do
100 savršenih cigara.
Mi rincón
REFLEJO
23
24
HILO SERBIO-HISPANO
AUTOR: Vanja Kudra PREVOD SA ŠPANSKOG: Vanja Kudra FOTO: Anna Marmajewska
REFLEJO
O BALKANU I
SANTANDERU
S
Intervju sa Robertom Ruisom Rodinjom
Saznajte šta za jednog Španca znači „balkanizacija“, šta se o Srbiji može naći u španskim
udžbenicima istorije, kao i kako je Santander
izgubio najstariji deo grada.
a Robertom Ruisom Rodinjom (Roberto Ruiz Rodiño),
mladim istoričarem
poreklom iz Kantabrije,
razgovarali smo o percepciji
Španaca o Srbiji, njegovom
rodnom gradu Santanderu i njegovim
iskustvima u Italiji i Irskoj.
Posetili ste neke delove Balkana. Zašto
vas on privlači i šta vam se najviše svidelo
tokom posete?
Da, posetio sam Hrvatsku i Bosnu i
Hercegovinu. Privlači me istorija tog
područja, koja je burna i zbog toga
privlači pažnju. Jedan pokazatelj
toga je i termin koji se mogao čuti
od španskih političara kada govore
o opasnosti od katalonskog i baskijskog nacionalizma – „balkanizacija“ Španije. Sviđaju mi se i kultura
i umetnost budući da su mešavina
raznih uticaja: grčkog, rimskog, vizantijskog, otomanskog i slovenskog.
Iz posete su mi se svideli ljudi i priroda.
Koliko se zna o Srbiji u Španiji? Pominje li
se u sredstvima informisanja?
Ne zna se puno, skoro da se i ne
pominje. Pominje se samo kada se
menja vlast, pošto je Srbija zemlja koja želi da se priključi Evropskoj uniji; ponekad i u vezi sa sportskim takmičenjima. Ako Špancima
spomenete Srbiju, najverovatnije će
prvo pomisliti na građanski rat i rat
na Kosovu, zato što su to jedni od
prvih televizijski prenošenih ratova.
Pošto ste sami završili istoriju, možete
li nam reći da li se Srbija pojavljuje u
španskim udžbenicima istorije?
Veoma malo. Vezano za taj prostor obrađuje se pitanje zbog čega se
granica između katoličanstva i pravoslavlja nalazi baš između Srbije i
Hrvatske. Ako neki španski istoričar
zna dosta o Srbiji, to je rezultat njegovog individualnog truda.
Iako ste istoričar, radite kao profesor
španskog za strance. Dopada li vam se trenutni posao?
Da, i to sve više. Kada sam počinjao,
nisam sasvim znao u šta se upuštam.
Ovaj posao mi pruža priliku ne samo
da predajem, već i da naučim puno
stvari nevezanih za španski i da upoznam dosta ljudi.
Kakve su poteškoće koje imaju Srbi u usvajanju španskog u poređenju sa poteškoćama
drugih stranaca?
Ne mogu da kažem konkretno za
Srbe, jer nisam imao puno srpskih
polaznika, ali mislim da mogu za Slovene uopšteno. Najveći problem je
upotreba članova i prošlih vremena.
Za mnoge, sinonim za sever Španije su
Galicija i Baskija. Vaša rodna Kantabrija je
u ovom smislu zapostavljena. Zašto mislite
da je tako?
Verovatno zato što je Kantabrija najmanja oblast; takođe zato što do 1981.
godine nije postojala kao politički
autonoman entitet, što vodi ka tome
da još uvek nije sasvim određena u
svesti mnogih Španaca.
Možete li nam reći nešto o vašem rodnom
gradu, Santanderu, glavnom gradu Kantabrije?
To je jedan mali, buržoaski grad, čiji
se stanovnici tradicionalno bave
trgovinom. Sam grad nije preterano
lep, jer je najstariji deo grada nestao u
velikom požaru 1941. god. Ali je zato
njegovo prirodno okruženje i samo
mesto na kome se nalazi veoma lepo
i zanimljivo. Ima lepih plaža, puno
zelenila, a i planine su veoma blizu.
U jednom danu se možete okupati u
moru i šetati po planinama. Takođe,
u blizini Santandera se nalazi Prirodni rezervat Kabarseno (Parque de la
Naturaleza de Cabárceno), koji je nalik zoološkom vrtu, ali je životinjama
pružena maksimalna sloboda. Divno
je iskustvo posetiti ga, a pored toga,
on ima i naučni značaj, jer se u njemu
sprovode razna istraživanja.
Koje aktivnosti najviše vole stanovnici
Santandera?
Leti vole da idu na plažu, šetaju
priobalnim šetalištem Sardinero ili
poluostrvom Magdalena, sa kojeg
se pružaju lepi pogledi. Na njemu se
nalazi i palata Alfonsa XIII, koja je
sada sedište Međunarodnog univerziteta Menendes Pelajo (Universidad
Internacional Menéndez Pelayo). Na
poluostrvu je i Plaža bikinija, na kojoj
su se tokom pedesetih i šestdesetih
godina strane studentkinje kupale u
bikinijima, što je bilo zabranjeno u
Španiji, pa je tako dobila ime.
Šta to izdvaja stanovnike Santandera ili
Kantabrije od ostalih Španaca?
Kažu da su ljudi da severa hladni i
nepristupačni, kao i da su stanovnici
Santandera nadmeni jer su iz prestonice. Naravno, sve su to opšti stavovi, sve zavisi od pojedinca. Pomalo
smo zatvoreni po pitanju društvenih
odnosa, teško je ostvariti prijateljstva
ukoliko dođeš sa strane i ne poznaješ
nikoga.
Živeli ste u Italiji i u Irskoj. Postoji li tamo
hispanska zajednica? Da li ste mogli da koristite španski?
Da, u Italiji sam boravio u okviru
programa za razmenu studenata Erasmus i postojala je prilično velika
zajednica Španaca. Štaviše, Španija
je bila jedan od najvećih „izvoznika“
Erasmus studenata. Nisam siguran
koliko se to promenilo, s obzirom na
ekonomsku krizu. I u Irskoj je živelo
puno Španaca zbog ekonomske situacije. Gotovo stalno sam koristio
svoj jezik.
Koje odlike hispanske kulture ste mogli da
primetite van Španije, pogotovo za vreme
boravka u ovim zemljama?
Mogu da kažem da se van svoje zemlje nisam susretao sa mnogo stvari
koje su u vezi sa španskom kulturom,
možda sa hranom i muzikom poreklom iz hispanskih zemalja.
HILO SERBIO-HISPANO
REFLEJO
25
26
HILO SERBIO-HISPANO
AUTOR: Ana Najdanović PREVOD SA ŠPANSKOG: Ana Najdanović
REFLEJO
Put u srce jedne
sasvim (ne)
obične zemlje
Srbija u oku
jednog Španca
K
ao što lekari poznaju
anatomiju čoveka, tako
Migel Rodriges Andreu
(Miguel Rodriguez Andreu) poznaje anatomiju Srbije. Knjiga Srpska anatomija rezultat
je njegovog višegodišnjeg suživota sa Srbima, istraživanja i proučavanja srpske
istorije, politike, muzike, kinematografije, načina života i temperamenta Srba.
Kombinacija različitih žanrova, objektivna i realistična, a u isto vreme bogata
subjektivnim doživljajima i iskustvima,
ova knjiga nas vodi na put u srž onoga što
jesmo i neminovno nas tera da preispitamo sebe same.
Srbi uglavnom misle da je njihov
jezik veoma teško naučiti. Migel
smatra da to baš i nije istina. Kaže
da je srpski mnogo lakše naučiti
nego što mislimo. Priznaje, pak, da
je gotovo nemoguće pričati ga bez
akcenta, ali da se zato gramatički
može vrlo ispravno govoriti. Kaže
da su ga Srbi puno puta pitali iz kog
razloga uopšte želi da nauči srpski,
ako već može da komunicira sa
ljudima na engleskom. Bilo je i onih
koji su mu govorili da ne gubi vreme
jer je srpski gotovo nemoguće
naučiti. Uprkos odvraćanju, Migel
je uspeo da stekne zavidno znanje
srpskog jezika.
Šta se dešava kada nas
jedan Španac upozna
tako dobro da može da
napiše knjigu o nama?
Zašto ste izabrali upravo Srbiju da u njoj
radite master?
Veoma me je zanimala balkanska
kultura i istorija Jugoslavije. Želeo
sam da radim master na nekom srpskom univerzitetu kako bih mogao
da doživim Srbiju na najbolji način.
Predstavljalo mi je pravi izazov da
naučim jezik i živim sa ljudima u Srbiji. Uostalom, Beograd mi je od prvog
trenutka delovao kao fascinanatan
grad. Više mi se sviđao zbog onoga
što je krio, nego zbog onoga što je otkrivao. Veoma je misteriozan.
Kakvo je bilo vaše iskustvo na Fakultetu
političkih nauka, na kome ste odbranili
master tezu „Evolucija srpskog nacionalizma u bivšoj Jugoslaviji”?
Prvih nekoliko meseci bio sam pomalo izgubljen jer nisam razumeo jezik
niti sistem po kome funkcionišu ispiti, a morao sam i da sredim mnoštvo
papirologije. Master studije mi kasnije nisu bile priznate u Španiji,
uprkos tome što sam položio sve
ispite i odbranio master tezu na srpskom jeziku. Međutim, moje lično
iskustvo je generalno bilo pozitivno
jer mi je omogućilo razmenu iskustava sa profesorima i srpskim studentima. Mislim da je to kulturno zaranjanje za mene bilo veoma dragoceno.
Da li vam je bilo teško da se naviknete na
život u jednoj dalekoj i drugačijoj zemlji?
Ne, zaista. Imao sam sreće da sam
već bio u Africi, Severnoj i Južnoj
Americi, a Srbija je evropska zemlja, tako da je kulturalna integracija
jednostavna. Mnogi Srbi govore engleski i španski i osećaju određenu
bliskost sa španskom kulturom.
Ljudi su veoma gostoprimljivi, i to
olakšava prve dane u zemlji. Nije
bilo teško navići se. Možda se kulturne razlike primećuju vremenom,
kao i kroz putovanje po zemlji. Srbija
nije samo Beograd, mada se u njemu
može imati kontakt sa društvom koje
obuhvata kako ruralni tako i kosmopolitski svet.
Kako ste dobili ideju da napišete knjigu o
Srbiji?
Prvo mi je Španska ambasada ponudila da objavim svoju master tezu.
Učinilo mi se da je to loša ideja jer
sam smatrao da taj rad nije dovoljno zreo da bi se objavio. Međutim,
osećao sam da, posle pet godina
života sa Srbima, mogu da napišem
jedan socijalno-politički esej baziran
na na mojim istraživanjima, ali
i ličnom iskustvu. Uvek sam bio
kritičan prema slici srpskog društva
koja se prikazivala u Španiji i činilo
mi se da su mnoge od tih radova pisale osobe koje su analizarale samo
skorašnju srpsku istoriju i to bez empatije i razumevanja lokalnh problema. U isto vreme, činilo mi se da
je bilo aspekata srpskog društva, kao
što su politička tranzicija, religija,
srpski običaji, odnos selo-grad, koji
su zahtevali jedan drugačiji pristup.
Kao posmatrač svih ovih procesa, a
ujedno i deo istih, cilj mi je bilo njihovo shvatanje i razumevanje.
Da li ste unapred znali kom će žanru pripadati vaša knjiga?
Želeo sam da napišem jednu opštu
socijalnu analizu koja bi obilovala
književnošću, hronikom i odlomcima sa mojim ličnim iskustvom. Srpska anatomija kombinuje različite
žanrove koje je na papiru teško
uklopiti. Može se reći da se radi o
prelaznom žanru. Od početka sam
znao da želim da tako bude, ali nisam očekivao da će upravo to biti
najkomplikovanije. Bazu knjige sam
završio za šest meseci, jer su to bile
ideje koje sam već godinama imao
u glavi, ali uspostavljanje ravnoteže
trajalo je godinu dana.
Knjiga tretira više različitih tema i daje
široku i objektivnu sliku nas i naše zemlje. Međutim, koju temu biste izdvojili kao
glavnu?
Glavna tema je razumevanje
najvažnijih aspekata srpske kulture
i politike. Ne pokušavam da objasnim kakvi su Srbi, već da istražim
političku psihologiju srpskog društva
preko različitih političkih konteksta
koje sam doživeo. To je veoma komplikovano jer postoje različite generacije koje su od Drugog svetskog rata
stekle različita iskustva. Generalizovanje uvek predstavlja rizik. Knjiga
se razvija kao istorijska plima, koja se
kreće od napred ka nazad, radi objedinjavanja svih ovih generacija.
Šta vam je najviše privuklo pažnju dok ste
putovali kroz Srbiju?
Najviše mi je privukla pažnju tišina
koja okružuje ruralnu Srbiju. Beograd
izgleda kao zvezda oko koje se okreće
čitava jedna galaksija sela i gradića,
koji su potpuno izolovani. Ova putovanja po selima i zelenim planinama
bila su za mene veoma uzbudljivo
i inspirativno iskustvo. Osećam da
Beograd okreće leđa ovom ruralnom
svetu koji predstavlja bogat izvor kulture, prirode i ponosa. Kao da iz prestonice dopire želja da Srbija bude
samo Beograd, a to značajno utiče
na zemlju, kako ekonomski, tako i na
planu stvaranja nacionalnog duha
koji objedinjeje čitavu zemlju. Čak i
stanovništvo Beograda, koje je i samo
većinski pridošlo sa sela, doprinosi
ovom udaljavanju Beograd-Srbija.
Da li se mentalitet ljudi iz Srbije i Španije
mnogo razlikuje?
Na ovo pitanje je teško odgovoriti. Ako
kažeš da se ne razlikuje, potpomažeš
stvaranju veoma zastupljenog stereotipa u srpskom društvu, a to je da su
Srbi i Španci veoma slični po temperamentu. Ako kažeš da se razlikuje,
ljudi mogu da protumače da mi se ne
sviđa srpski mentalitet, što uopšte
nije slučaj. Nisu isti Srbi iz Beograda,
Novog Sada, Topole ili Zubinog Potoka. Srpsko društvo je veoma kompleksno. Mislim da je ono trenutno
u procesu stvaranja sopstvenog
identiteta, koji će označiti kraj tog
uskog, identifikujućeg koncepta “pravi Srbin”, koji šteti stvaranju civilnog
i tolerantnog društva. Srbi najviše
liče na svoje geografske komšije, a to
je nešto što ne voli svako da čuje.
Šta za vas lično predstavlja objavljivanje
knjige Srpska anatomija?
Mislim da Srpska anatomija zatvara jedno poglavlje u mom životu
posvećeno istraživanju. Uvek ću
tumačiti njeno nastajanje sa popularnog stanovišta, iako iza nje stoji
akademsko-naučni rad. To je verovatno knjiga koju bih voleo da sam
pročitao pre nego što sam došao u Srbiju. Međutim, to je samo polovično
istina jer sam zaista uživao na tom
putu osvešćenja, od kad sam prvi put
stigao u Srbiju 2005. godine. Iskustvo
svih ovih godina mi je donelo mnogo
šire znanje o ljudskoj prirodi, mnogo
šire nego što bi to bio slučaj da sam
ostao u Španiji. Knjiga pokušava da
pokaže taj razvoj ličnosti koji je za
mene bio izuzetno pozitivan. Dok
sam živeo u Španiji, osećao sam da
je moj život krenuo u jednom pravcu,
dok mi je iskustvo na Balkanu donelo
mogućnost da stvorim novi život sa
mnogo različitih pravaca.
HILO SERBIO-HISPANO
REFLEJO
27
28
CULTURA
AUTOR: Tijana Čupić
REFLEJO
Drevna
civilizacija
koja
i dalje
živi
Intervju sa Sanjom Savkić
Civilizacija Maja,
slavna u svojoj
umetnosti, arhitekturi, znanju, zauzima i u današnjici
svoje mesto pod
Suncem. Iako je put
Maja ka ostvarivanju svojih prava u
modernom društvu
bio popločan nerazumevanjem i odbacivanjem, danas
se to menja i njihov
položaj u društvu je
na sve boljem nivou.
S
anja Savkić je doktor istorije umetnosti u oblasti
„umetnost starosedelaca američkog
kontinenta, prehispanska umetnost,
Maje”. Za Refleho smo pričali o
položaju majanske civilizacije
na teritorijama država koje Maje
i danas naseljavaju: Meksiko,
Gvatemala, Belize, El Salvador i
zapadni deo Hondurasa.
Šta je to što vas je najviše privuklo u
istraživanju civilizacije Maja?
Mene je majanska civilizacija privukla još u srednjoškolskim danima,
posebno gradovi u prašumama,
arhitektura i, uopšte, različita
umetnička ostvarenja. Tako sam i
završila studirajući njihovu istoriju
umetnosti (iz takozvanog prehispanskog perioda) na Autonomnom
nacionalnom univerzitetu u Meksiku
(UNAM). Ono što mi se nekad činilo
vrlo egzotičnim, sada je deo mog svakodnevnog života, ali ne prestaje da u
meni budi onu prvu začuđenost nad
lepotom i bogatstvom te kulture.
Kakav stav država zauzima danas prema
njima?
Države danas nastoje da ih izvuku
iz senke, da prestanu da budu marginalizovano stanovnišvo, te da
aktivno učestvuju u društvenim
tokovima kao ravnopravni građani.
Međutim, još uvek postoji određeni
broj stanovništva (čak određene
društvene klase) u tim zemljama
koji ih omalovažava. Drugi problem
je oslobađanje, emancipacija samog
autohtonog stanovništva. Dobro je
to što pojedinci već aktivno deluju u
različitim sferama, a na mnogim univerzitetima se izučava kako njihova
istorija i različita dostignuća tako i
savremeni položaj.
Kojim jezikom se služe Maje?
Smatra se da postoji 31 jezik iz majanske porodice za koje se tvrdi da
su se razvili od zajedničkog pretka,
takozvanog protomajanskog jezika,
koji je bio konsolidovan već oko 2500
godine p.n.e. Od njih dva su izumrla:
ćikomuselteko i ćolti, dok su preostalih 29 i dalje glavni jezik komunikacije između različitih etničkih
grupa majanskog porekla. Neki od tih
jezika imaju samo oko 300 govornika
kao lakandon, dok drugi, kao jukatekanski (u Meksiku i delu Belizea) i
kiće (u Gvatemali) imaju oko milion
govornika svaki. U nekim knjigama
ćemo pronaći da jezika ima 27, u
drugim 29, dok većina autora smatra
da ima 31 jezik kojim govore različite
grupe Maja, stav koji je i ovde
prihvaćen. Takođe, na poluostrvu
Jukatan danas ima dosta bilingvala
(španski i jukatekanski); prisutno je
i to da roditelji govore majanskim je-
zicima, dok njihova deca već ne, a sve
zbog određene negativne konotacije
koja je još od osvajanja nametana.
Postoje li antropolozi i lingvisti koji su
okrenuti očuvanju majanskih jezika i u kolikoj meri su ti jezici u opasnosti?
Postoji znatan broj entografa/etnologa, antropologa i lingvista koji
su okrenuti očuvanju majanskih
jezika. Već postoji veliki broj rečnika,
gramatika i druge literature u vezi
s njihovom književnošću, verovanjima, zapisuju se i usmena predanja
i slično. U pojedinim državama gde
Maje žive nastoji se da se osim osnovnog obrazovanja na majanskim
jezicima tim grupama stanovništva
ponudi i srednje i visokoškolsko
obrazovanje. Samo na taj način mogli
bi da očuvaju ne samo svoj jezik, već i
kulturnu baštinu, kao i to da na neposredan način učestvuju u celokupnom razvoju savremenog sveta.
Da li se današnje Maje trude da se uklope u
savremeni svet ili su sklone svojim tradicijima?
Savremene Maje su se uklopile u
savremeni svet do neke mere i na
svoj način. Postoji sve veći broj
onih koji zauzimaju visoka mesta
u politici, različitim kulturnim i
obrazovnim ustanovama ili su osnovali organizacije koje se bave sopstvenom baštinom koju uključuju
u savremene tokove. Religija koju
upražnjavaju je sinkretizovan oblik
katoličanstva i autohtonih verovanja.
Sve više je prisutan i uticaj protestantizma u nekim oblastima. Vrlo im
je važan tradicionalni kalendar koji
ima 260 dana koji se smatra ritualnim i čini osnovu mnogih ceremonija
u vreme važnih praznika, ali i u svakodnevnom životu.
„Smak sveta“ koje su Maje najavile uzdrmao je svet. Da li treba da očekujemo još
neko majansko „proročanstvo”?
Same Maje nisu najavili takozvani „smak sveta”. Bio je to, pre
svega, proizvod eklektičke postmoderne ideologije New Age zapadnog
čoveka, koji je, na žalost, pogrešno
protumačio, pa čak i zloupotrebio tu
bogatu tradiciju. Da ne bih mnogo
razvijala priču o ovoj temi, pre svega
o računanju vremena i o majanskim
kalendarima, o kojima smo toliko
dugo slušali u prethodnim godinama,
a naročito pred kraj 2012. godine
kada je „smak” i zvanično trebalo
da se dogodi (21, 22. ili 23. decembra već prema pretvaranju majanskih datuma u zvanično računanje
vremena). Samo bih dodala da se taj
konkretni datum pojavljuje na samo
dva pisana spomenika (barem se za
sad radi o dva, ne znamo da li će u
budućnosti biti pronađeni još neki)
od oko 10 hiljada do sada poznatih.
Radi se zapravo o beleženju istorijskih događaja i o retoričkim figurama
koje su stare Maje koristili u svim
tekstovima. Ništa od predskazanja.
Da li ste vi kao neko ko izučava njihovu kulturu u kontaktu sa majanskim
stanovništvom?
Moj predmet pročavanja su pre svega
majanske umetničke manifestacije
nastale u kasnom preklasičnom periodu (400. p.n.e – 100. n.e.). Dakle,
bavim se prevashodno antičkim, a
ne savremenim Majama, o kojima
svakako dosta čitam i susretnem se
svaki put kad hodam njihovim gradovima.
Koliko su same Maje danas uključene u
očuvanje sopstvene kulture?
Nakon otvorene represije i prećutnog
prezira prema Majama tokom XIX i
XX veka dolazi do kulturnog prevrata, procvata i panmajanskog pokreta,
koji su potekli od samih Maja. Godine
1992. Gvatemalka Rigoberta Menću
Tum dobila je Nobelovu nagradu za
mir; ona je i sama u vreme „nasilja”
(naziv za ubijanje majanskog naroda
u Gvatemali u drugoj polovini XX
veka) izgubila skoro sve članove porodice, a danas je aktivista koja se
bori za ravnopravnost i ljudska prava
autohtonog stanovnštva; novac od
nagrade je upotrebila upravo tako što
je osnovala fondaciju za borbu za kulturna i ljudska prava starosedelačkih
naroda američkog kontinenta.
Da li ste znali da je reč „uragan”
majanskog porekla? Takođe, engleka reč za ajkulu, shark, potiče
od majanske reči xoc.
CULTURA
REFLEJO
29
30
CINE
AUTOR: Katarina Gligorić
REFLEJO
Italijansko-španski
recept za uspeh
Otkrijte kako je od romana koji je jedva ugledao svetlost dana u Italiji nastao
jedan od najgledanijih filmova svih vremena u Španiji. Nesvakidašnja priča koja
je trajala 20 godina i rezultirala neviđenom popularnošću filmova Tri metra iznad
neba (Tres metros sobre el cielo) i Želim te (Tengo ganas de ti) i donela planetarnu popularnost mladom španskom glumcu, Mariju Kasasu (Mario Casas).
luostrvu, u Španiji. Roman je u ovoj
zemlji prodat u više od dva miliona
primeraka, daleko značajnijem broju
nego u samoj Italiji. Kako je već 2006.
godine usledio i nastavak ove ljubavne
priče kroz roman Želim te (Ho voglia
di te), jasno je zašto je Federiko Moća
proglašen za jednog od najprodavanijih
autora u Španiji u 2010. i 2011. godini.
Na ideju o snimanju filma po Federikovoj knjizi došao je Rikardo Toci (Riccardo Tozzi), vlasnik jedne italijanske
producentske kuće, koji je za nju čuo od
svog unuka gimnazijalca. Nakon što se
zainteresovao za ovu temu i pročitao
roman, pokrenuo je inicijativu o njegovom reizdanju i prionuo na organizaciju
filmskog projekta. Ekranizacija Moćinog
romana Tri metra iznad neba završena
je 2004. godine, dok je nastavak priče
prenet na filmsko platno godinu dana nakon objavljivanja knjige Želim te. Uticaj
koji su ovi bioskopski hitovi izvršili na
italijansku omladinu bio je zapanjujuć –
na zidovima širom Rima osvanuli su natpisi Ja i ti, tri metra iznad neba (Io e te, tre
metri sopra il cielo); Rikardo Skamarćo
(Riccardo Scamarcio), mladi glumac koji
tumači lik protagoniste Stepa (Step),
postaje idol tinejdžera; film oživljava
tradiciju zaključavanja katanaca sa imenima zaljubljenih na ogradi mosta i bacanja ključa preko ramena u reku – od
italijanskog mosta Milvio, na kom se i
odigrava filmska scena, preko mostova
u Francuskoj i Španiji, pa sve do SAD.
Velika popularnost Moćinih romana
i istoimenih filmova leži u tome što
prikazuje život italijanske omladine
tog vremena, pa su u njegovim junacima tinejdžeri pronašli svoje nove
idole. Film Tri metra iznad neba prati
ljubavnu priču Stepa i Babi (Babi),
koju igra Kejti Sonders (Katy Saunders) i govori o dvoje mladih koji imaju različite snove i očekivanja sve dok im
S
ada već davne 1992. godine
mladi italijanski pisac, scenarista i režiser, Federiko
Moća (Federico Moccia),
odlučuje da se probije u
književni svet objavljivanjem svog prvog romana. Međutim,
neuspesi koje je doživeo pokušavajući
da se ostvari u filmskim i televizijskim
projektima i da izađe iz senke popularnosti svog oca, čuvenog režisera italijanske komedije (commedia all’italiana),
Đuzepea Moće Pipola (Giuseppe Moccia Pipolo), ne prestaju da se nižu: on ne
uspeva da pronađe izdavača, već knjigu
objavljuje o sopstvenom trošku i u veoma malom tiražu. Delovalo je da će i ovo
biti još jedan promašaj u njegovoj karijeri, ali bilo je potrebno da prođe čitava
decenija kako bi ova knjiga pronašla
put do publike i izazvala opštu pomamu
među tinejdžerima u Rimu. Oni tada
počinju da razmenjuju retke primerke i
njihove fotokopije između sebe, pa čak
i da SMS-om prosleđuju citate iz knjige jedni drugima. Nova izdanja knjige koja su usledila bila su neminovna
i odjednom je čitava omladina Evrope
bila hipnotisana svima dobro poznatim
naslovom ljubavnog romana – Tri metra iznad neba (Tre metri sopra il cielo).
Delo je ubrzo prevedeno na gotovo
sve evropske jezike i izdato u više od
trideset zemalja, ali je svoju najveću
popularnost doživelo na susednom po-
se životni putevi ne ukrste. Ona je devojka iz visokog društva, primerna učenica,
iz dobre porodice u kojoj je strogo vaspitana, a on je buntovnik, zavisan od rizika,
uvek okružen nevoljama, iz porodice
koja je i uzrok tome što vodi ovakav život.
Step i Babi, pripadnici dva različita sveta,
zaljubljuju se jedno u drugo i uplovljavaju u romansu punu strasnih i rizičnih
situacija koje će učiniti nemogućom
njihovu vezu. Zato obožavatelji prilikom
gledanja prvog dela ostaju uskraćeni za
očekivani srećni završetak, te su morali
da sačekaju tri godine i film Želim te u
kom se Babi i Step ponovo sreću nakon
dve godine, tokom kojih su pokušali da
zaborave na sve i otpočnu novi život jedno bez drugog. Međutim, kao i uvek kada
je reč o filmskim pričama iz nastavaka,
kritika je bila nemilosrdna i okarakterisala Želim te kao skup klišeiranih
opštih mesta o životu omladine, iako je
film naišao na dobar odgovor publike.
Moćini likovi bi možda pali u zaborav
i morali da se zadovolje popularnošću
unutar granica Italije da jedna poznata
španska produkcijska kuća nije odlučila
da snimi nove adaptacije naslova Tri metra iznad neba (Tres metros sobre el cielo)
2010. godine i Želim te (Tengo ganas de
ti) 2012. godine. Tako je ova ljubavna
priča oživela: nova Babi postaje mlada
španska glumica i dobitnica nagrade
Goja za najbolju mladu glumicu, Marija
Valverde (María Valverde), dok je Step
u španskoj verziji postao Aće (Hache)
kog tumači Mario Kasas (Mario Casas),
zvezda poznatih serija Pakov svet (Los
hombres de Paco) i Barka (El barco). Baš
kao što su Moćini romani bili čitaniji u
Španiji nego u Italiji, tako su i istoimeni
filmovi doživeli mnogo veći uspeh ovde,
ali i na međunarodnoj sceni. Film Tri
metra iznad neba je za manje od mesec
dana bioskopskog prikazivanja doneo zaradu od gotovo 8,5 miliona evra i
postao najgledaniji film u Španiji te go-
dine. Uspeh prvog dela učinio je da se
u snimanje nastavka uključe i svetski
poznata imena proizvođača filmova, kao
što je kompanija Vorner Bros (Warner
Bros). Sasvim očekivano, sa ovim filmom
nastavilo se obaranje rekorda, pa i onih
koje je postavio prvi deo. Dovoljno je reći
da je film Želim te zauzeo 15. mesto na
listi najgledanijih španskih filmova svih
vremena. Zasluge za uspehe ovih filmova
pripadaju njihovom režiseru, Fernandu
Gonsalesu Molini (Fernando González
Molina), koji je učestvovao na nekim
od najuspešnijih filmskih i serijskih
projekata u Španiji, poput Crvenog orla
(Águila roja), Seranovih (Los Serrano) i
Odliva mozgova (Fuga de cerebros), ali i
glavnom glumcu, Mariju Kasasu, čija je
popularnost među mladom publikom,
naročito ženskom, učinila svoje. O planetarnoj popularnosti ovog harizmatičnog
španskog glumca najbolje govori podatak da samo na društvenoj mreži Facebook postoji više stotina stranica koje
su mu posvećene, dok se broj njegovih
obožavatelja širom sveta meri milionima. Interesovanje za Kasasa i njegove
filmove nije izostalo ni u Srbiji, pa su
mnogobrojni obožavatelji sa nestrpljenjem iščekivali nastavak ljubavne priče
započete u filmu. Krajem novembra
konačno su i imali priliku da uživaju u
beogradskoj premijeri filma Želim te.
Istinskim obožavateljima
ljubavne priče Babi i Stepa, koji
su njihovu sudbinu ispratili i u
pisanoj i u audio-vizuelnoj formi,
sigurno nisu promakle neke od
razlika koje se javljaju između
romana i njihovih filmskih adaptacija. Tako je, na primer, čuveni
automobil koji poseduje Babin
otac u knjizi marke Mercedes,
dok je u filmu reč o Jaguaru. U
nastavku filma mogu se uočiti
izostavljanja mnogih elemenata
iz romana Želim te: ne spominje
se prijateljski odnos između
Stepove majke i njegove nove
devojke, Džin (Gin), izbačena je i
priča o novoj verenici Stepovog
oca, kao i o ljubavnici koju ima
Babin otac u knjizi itd.
CINE
REFLEJO
31
32
CINE
AUTOR: Tijana Čupić
REFLEJO
„Čudo od deteta”
Uspeh Alehandra
stvara čuda od filmova Amenabara
Režiser koji je po snimanju filma Tesis pao na ispitu iz režije, poznat i kao „čudo od deteta“,
pokazao je da španski film može da bude blokbaster. Upoznajte najuspešnijeg mladog režisera
u Španiji, Alehandra Amenabara (Alejandro Amenábar).
Tenerife
AUTOR: Milica Lilić
– na korak od
savršenstva
Španija nije samo Iberijsko poluostrvo,
ona je više od sieste, flamenka, fudbala i
koride. Upoznajte Tenerife, ostrvo večitog
proleća i jedinstvenih predela koji odišu
bojama prirode.
S
D
anas uspešni režiser,
scenarista i producent,
Amenabar je svoju karijeru započeo izuzetno rano. Ljubav koju je
gajio prema knjigama
pretvarala se u ljubav
prema filmu i nauci. Uspinjući se lestvicom uspeha, stigao je do nadahnutog
opisa Luisa Garsije Berlange (Luis García
Berlanga) koji ga je istakao kao predstavnika grupe koju opisuje kao „izuzetne
mlade ljude, čopor gladnih vukova koji
je postigao ono što mi nismo: da napravi
red pred biletarnicama i ponovo ugradi film u industrijsku infrastrukturu”.
Alehandro Amenabar, rođen u Čileu
1972. godine, ali je već sa godinu dana
postao stanovnik Španije, jedan je od
najpoznatijih španskih režisera svetskog glasa. Pre nego što se posvetio karijeri dugometražnih filmova, snimao
je brojne kratkometražne, a njegov
prvi dugomtražni film Tesis ostvario
je izuzetan uspeh, čak je i zaradio više
van granica Španije nego u domovini.
Režiser je i scenarista mnogih uspešnih
dugometražnih filmova – Tesis, Otvori
oči, Duhovi u nama, More u nama, Agora.
Za film More u nama, za koji je takođe bio
i producent, osvojio je Oskara za najbolji
film van engleskog govornog područja.
Filmovi Agora i Duhovi u nama su na engleskom, dok su preostala tri na španskom.
Tomom Kruzom (Tom Cruise), koji je
tekstopisac za film Vanilla sky. Nikol i
Penelope Krus (Penélope Cruz) u filmovima Duhovi u nama i Otvori oči odigrale
su odlične uloge, savršeno uklopljene
u priču pomerenih granica jave i sna.
Tesis i More u nama prikazuju ozbiljne
probleme današnjice – temu snuff filmova izneo je Tesis, dok se More u nama
bavi problemom eutanazije. Odlična
gluma Havijera Bardema (Javier Bardem) nudi potresnu priču čoveka koji je
nesrećnim slučajem ostao paraplegičar
i koji preko 20 godina pokušava da
dobije dozvolu za eutanaziju. Preko
potresne životne priče i neuspele ljubavi, Amenabar upućuje da je nadublje i
najuzburkanije more u nama samima.
„Čudo od deteta“ nudi novi svet, ne
obećavajući srećan kraj. Tako je, uostalom, i u životu. Njegovi filmovi nude
raznovrsne životne priče, moguće ili ne,
ali uvek originalne i inspirativne koje navode da očekujemo izuzetnu karijueru od
svetski poznatog španskog režisera.
Njegov talenat i raznovrsnost ideja vidljivi su u svakom njegovom filmu kroz
različitost prikazanih tema. Kod njega
se ne stiče osećaj prepoznatljivog lajtmotiva, osim onog najbitnijeg – originalnosti. Sarađivao je sa poznatim holivudskim glumcima – sa Nikol Kidman
(Nicole Kidman) za film Duhovi u nama,
sa Rejčel Vajs (Rachel Weisz), kao i sa
Amenabar u svojim filmovima
veliki značaj predaje i muzici.
Sam ističe da voli da sluša muziku koja se oslanja na sliku ili
onu na koju se oslanjaju slike u
filmu. Za njega uloga muzike nije
da popuni prazninu kada glumci
ne govore, već da se saživi sa
slikama, ublaži ih ili ih naglasi.
meštena nedaleko od
afričke obale i blizu ekvatora, na gotovo 1500
kilometara daleko od
poluostrva,
Kanarska ostrva spadaju u
jednu od sedamnaest
autonomnih pokrajina Kraljevine
Španije. Karakteristični uslovi čine
ovaj arhipelag jedinstvenim za oko
i specifičnim po mnogo čemu. Čak i
drugačija vremenska zona svedoči
tome – sat stanovnika ostrva ,,kasni’’
jedan sat u odnosu na ostatak Španije.
Najveće među sedam naseljenih
ostrva arhipelaga su Tenerife, tzv.
ostrvo večitog proleća. Ovde se
meseci samo po kalendaru poznaju, pa je i decembar idealan mesec
za opuštanje na plaži. Kupanje,
sunčanje i duge šetnje uz obale At-
lanskog okeana u vreme kada se u
ostatku Evrope uveliko kupuju i nose
kaputi, čizme i šalovi, stvaraju jedinstven osećaj. Duh Nove Godine se na
Tenerifima ipak oseća – maštoviti
meštani okite palme novogodišnjim
ukrasima, postave razne svetiljke
po ulicama i atmosfera je stvorena. Kome je potreban sneg pored
peščanih plaža, opojnih mirisa jorgovana i bajkovitih zalazaka sunca?
Santa Krus de Tenerife (Santa Cruz
de Tenerife) je istovremeno glavni
grad ostrva i čitavog arhipelaga i ne
zaostaje za ostalim prestonicama.
Njegov kosmopolitski karakter ogle-
da se u stanovništvu različitih nacionalnosti, u luci koja spaja tri kontinenta (Evropu, Afriku i Ameriku),
ali i brojnim trgovima i oblakoderima izgrađenim i uređenim poslednjih godina. Pravi magnet za turiste, sinonim za relaksaciju i odmor,
grad krije još poneku specifičnost.
Teresita, jedna od gradskih plaža,
napravljena je od peska donetog iz
Sahare, pa šetnja po njoj na neki
način prenosi delić afričke pustinje.
Da priča bude još neverovatnija, celo ostrvo pripada bescarinskoj zoni, pa se može nazvati i
ostrvom niskih cena. Izgleda da
luksuz nije uvek nedostižan, bar
kad su Tenerife u pitanju.
I stanovnici i turisti ostrvo opisuju
kao ,,pravi poklon za sva čula’’. A kako
i ne bi. Idući sa severa ka jugu, smenjuju se plavo i zeleno, predeli šuma
lovora i borovina, voćnjaci i plantaže
banana, plaže i planine. Savršeno se
uklapaju i nadovezuju autentična
živopisna sela i avangardna arhitektura savremenih gradova. Ovaj
idilični svet kontrasta mnogo toga
duguje vulkanskom poreklu ostrva. A
ono je zaslužno i za lekovita svojstva
pojedinih prirodnih bazena, raznih
biljaka i tropskog voća koji opstaju na
ostrvu. Još uvek aktivni vulkan Teide
zaštitni je znak Tenerifa i ujedno
najveći vrh Španije. Ni obale ostrva
nisu jednolične – crni vulkanski pesak na severu prkosi zlatnom sa juga.
I tako se slike ređaju u nedogled.
Jedna za drugom, bez prevelike
logičnosti i povezanosti, a opet, idealno uklopljene, oslikavaju ono što se
u filmovima predstavlja kao ,,raj na
zemlji’’. Raj za svakoga. Neka vrsta
paralelnog sveta stvarnosti, gde ni
datum ni vreme ne igraju veliku ulogu. Samo slike, zvuci i mirisi, jer je
svaki trenutak proveden na Tenerifima trenutak za pamćenje.
Drugi po redu internacionalni
karneval na svetu (posle onog u Rio
de Ženeiru), održava se upravo na
Tenerifima početkom svake godine.
Tematika karnevala se menja iz godine u godinu, a ove godine tema je
bila Bollywood, inače naziv za filmsku industriju u Indiji. Ovaj festival je
i odličan način zarade, čemu svedoči
i činjenica da devojka koja postane
kraljica karnevala osvaja 2250 evra,
a dizajner njenog kostima 900 evra.
COLLAGE
REFLEJO
33
34
DEPORTE
AUTOR: Katarina Gligorić PREVOD SA ŠPANSKOG: Katarina Gligorić
REFLEJO
Ekvadorac među
Romantičarima
Ne, pre toga nikada nisam čuo za Srbiju, ali znao sam za fudbalski klub Crvena Zvezda jer su u tom klubu igrala
dva fudbalera iz Ekvadora, Kastiljo
(Segundo Alejandro Castillo Nazareno) i Salas (Franklin Agustín Salas
Narváez).
Nadaleko je poznata fanatičnost srpskih
navijača, naročito navijača Crvene Zvezde i
Partizana. Kako vam se to čini? Da li postoji
slična situacija u ekvadorskom fudbalu?
Intervju sa fudbalerom OFK Beograda,
Augustom Batiohom (Augusto Batioja)
Postoji velika razlika između navijača
ovde, u Srbiji, i u Ekvadoru. Ovde ne
dolazi mnogo navijača na sve redovne
utakmice, dok su u Ekvadoru na svakoj utakmici stadioni puni, bez obzira
na to protiv koje ekipe se igra. To je
razlika između velikih klubova u Ekvadoru i Srbiji.
Ko su vaši fudbalski idoli?
Lična karta
Ime: Augusto Aleksis Kintero Batioha (Augusto Alexis Quintero Batioja)
Datum rođenja: 4. maj 1990. godine
Mesto rođenja: Gvajakil, Ekvador (Guayaquil, Ecuador)
Visina: 174 cm
Težina: 74 kg
Pozicija: krilni vezni
Broj na dresu: 14
Karijera: Manta FC, LDU Gvajakil, Barselona SC, FK Novi Sad, FK Inđija, OFK
Beograd
Nasledili ste talenat za fudbal od svog
oca, bivšeg fudbalera Krusa Kintera (Cruz
Quintero). Da li je on probudio u vama interesovanje za fudbal?
Moj otac je veoma davno bio fudbaler, ali nije uspeo da zaigra u prvoj ligi.
Ali, imam i dosta rođaka koji su bili ili
su još uvek fudbaleri, a i moja mama
takođe strastveno prati fudbal.
Mlada zvezda kluba sa
Karaburme govori o svojim
iskustvima u srpskom fudbalu, impresijama o našoj zemlji, planovima i ambicijama za
budućnost, kao i o razlikama
između srpskog i ekvadorskog fudbala i atmosferi na
stadionu
O
d 2010. godine mladi fudbaler iz Ekvadora brani boje
čuvenog kluba OFK
Beograd, čiji igrači
nose popularni nadimak romantičari.
Batioha je došao u
Srbiju sa samo 18 godina, ali to mu
nije predstavljalo prepreku za profesionalno formiranje i napredak.
Počeo je igrajući za FK Novi Sad, zatim je prešao u FK Inđiju, a njegov
neosporni talenat ga je doveo u klub
u kom trenutno igra i u najznačajniju
fudbalsku ligu u Srbiji. Zahvaljujući
svojim odličnim nastupima u dresu
OFK Beograda, Batioha je postao
jedan od miljenika navijača, a mi smo
iskoristili zimsku pauzu da porazgovaramo sa Augustom i predstavimo
ga čitaocima Refleha.
Nakon što ste se profesionalno formirali u
nekim od ekvadorskih klubova kao što su
Manta FK (Manta Fútbol Club), Gvajakil
(LDU Guayaquil) i Barselona SK (Barcelona Sporting Club), došli ste u Srbiju sa
samo 18 godina. Da li vam je teško pala tako
velika promena sa tako malo godina?
Da, s obzirom na to koliko sam bio
mlad i da mi je to bilo prvo putovanje
u Evropu, sam, bez porodice. Ali radovalo me je to što sam znao da ću
zaigrati u nekom od klubova iz Evrope.
Kakve razlike postoje između ekvadorskog
i srpskog stila igre?
Stilovi igre su veoma različiti, u Ekvadoru je brži, a ovde, u Evropi, nije
toliko dinamičan i igra se veoma organizovano i više po strani.
Kako ste se navikli na život u Srbiji?
Bilo mi je veoma teško da se naviknem na sve, prvenstveno na jezik.
Na srpsku hranu sam se vremenom
privikao, a sa ljudima sam se odlično
složio i sklopio mnoga prijateljstva.
Da li ste imali mnogo problema sa učenjem
srpskog jezika?
Da, imao sam mnogo problema i
trebalo mi je dosta vremena, godinu
i po dana da razumem i da naučim
malo srpskog jezika.
Da li ste znali nešto o Srbiji pre nego što ste
došli ovde?
Divim se Brazilcu Ronaldinju (Ronaldinho), kao i Andresu Inijesti (Andrés Iniesta).
Zahvaljujući odličnim igrama u Srbiji dobili ste nadimak Bati-gol. Da li vam se to dopada, kao i insinuacija na velikog argentinskog fudbalera Gabrijela Batistutu (Gabriel
Batistuta) koji je imao isti nadimak?
Nadimak mi ne smeta, ali mislim da je
iluzija da me zovu isto kao i Batistutu,
jednog od velikih svetskih igrača.
Uprkos brojnim ponudama koje ste dobili, obnovili ste ugovor sa OFK Beogradom na još godinu dana. Da li to znači da
želite da ostanete u evropskom fudbalu i u
budućnosti?
Da, imao sam dosta ponuda, ali razgovarao sam sa trenerom i upravom kluba i došli smo do dogovora da obnovim
ugovor na još jednu sezonu. Odlučio
sam da ostanem zbog mnogih razloga,
želim da osvojim Kup Srbije sa svojim
klubom i da zauzmemo solidno mesto
u Superligi Srbije. Nadam se da ćemo
uspeti u tome.
Da li biste voleli da zaigrate u dresu Ekvadora?
To je ono o čemu svaki igrač sanja,
velika je čast predstavljati svoju zemlju. Ali da bih to postigao moram da
radim veoma naporno u svom klubu
kako bih pokazao da me mogu uzeti
u obzir za poziv u selekciju. To bi bilo
izuzetno značajno za moju fudbalsku
karijeru.
DEPORTE
REFLEJO
35
Download

Broj 15 - Reflejo