SISTEM ZAŠTITE NA RADU U REPUBLICI SRBIJI
(stanje zaštite na radu pre i posle donošenja Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu RS)
Promene u svojinskim odnosima privatne svojine (tranzicija) dovele su do promene u
oblicima organizovanja privrednih subjekata, tj. preduzeća sa privatnom svojinom, kao i tržišne
privrede. Promene načina upravljanja i rukovodjenja odrazile su se neposredno i na uredjivanje i
ostvarivanje bezbednih uslova rada u preduzeću. Prodata imovina dolazila je često u ruke
nekompetentnih lica za odredjene vrste delatnosti za organizovanje i rukovodjenje proizvodnjom.
Zbog niza društvenih promena, kako na domaćem tako i na globalnom nivou, dolazi i do
usporavanja društvenog razvoja i urušavanja raznih sistema u našem društvu. Sve što je dosad
navedeno uticalo je na faktičko smanjivanje vrednosti sistema zaštite na radu u našoj zemlji, pa je
ovaj izrazito važan deo društvene strukture postao latentno zanemaren, što je za posledicu imalo
slabljenje uticaja svih faktora u sistemu bezednosti i zdravlja na radu. Ovo je kasnije potvrdjeno i
poražavajucim statističkim podacima.
Cilj ovog rada je da se svim relevatnim faktorima u sistemu bezbednosti i zdravlja na radu, a
na osnovu komparativne analize, skrene pažnja na probleme vezane za različite aspekte primene
Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu i podzakonskih propisa, kao i daljih posledica kod nas.
Bezbednost i zdravlje na radu u nekadašanjoj SFRJ
Pokret zaštite na radu u bivšoj Jugoslaviji nastao je u industrijskom Nišu i širio se iz
godine u godinu, a 1957. godine sve preventivne delatnosti u toj oblasti dobijaju zakonsku
kategoriju u Zakonu o radu kao higijensko-tehnička zaštita (HTZ). Zbog sve većeg značaja
ukazuje se potreba za organizovanjem institucija u ovoj oblasti, pa se 1960. godine otvara i prvi
Zavod za zaštitu na radu, koji se u prvim mesecima rada bavio obrazovno-vaspitnom aktivnošću.
Kasnije se formiraju tehničke ekipe koje su se ovim problemom bavile direktno u fabrikama,
davajući pri tome savete kako da se saniraju pojedini problemi.
Ustavom SFRJ iz1963. godine termin „higijensko-tehnička zaštita“ zamenjen je terminom
„zaštita na radu”, sa obrazloženjem da zaštita na radu ima širi domen od HTZ. Uskoro zaštita na
radu postaje ustavna kategorija, kao pravo i dužnost radnih ljudi da uredjuju i unapredjuju delove
svog rada, kao i da organizuju zaštitu na radu. Vremenom zaštita na radu dobija novi kvalitet u
procesu kompleksnijeg i savršenijeg tretiranja proizvodjača, sa aspekta uticaja radne sredine,
medjuljudskih odnosa i drugih sociološki i psiholoških aspekata. Tome su posebno doprinele
novoformirane institucije iz raznih oblasti, a sve są ciljem potpunije zaštite na radu. Ugledom
koji je iz godine u godinu rastao, zajednica pomenutih institucija svojom metodom rada okuplja
sve veći broj zainteresovanih, pa se putem pisanih publikacija održavaju kontakti sa uglednim
institucijama iz Evrope, a kasnije se saradnja širi organizovanjem medjunarodnih izložbi,
seminara i konferencija. Najveću afirmaciju na medjunarodnom planu Zajednica postiže svojom
registracijom kao stručne i naučno-istraživačke institucije koja može da pruža medjunarodnu
pomoć, pre svega nerazvijenim zemljama. Svoj puni procvat sa ambicioznim programom razvoja
Zajednica postiže upisom prvih studenata na Fakultetu zaštite na radu, čime je počelo školovanje
budućih inženjera iz ove oblasti. U svojstvu školovanih kadrova inžinjeri sve više pronalaze
efikasnija rešenja u stvaranju povoljnijih uslova radne sredine, uobličavaju tehnologiju i
unutrašnju organizaciju rada, rade na normativnim aktima, a širi se i proces uključivanje radnika
u izgradjivanje sistema zaštite na radu i vršenje kontrole u ostvarivanju i primeni tih propisa.
Prema važećim propisima, do 2005. godine poslovima zaštite na radu u preduzeću mogli
su da se bave samo lica sa najmanje višom stručnom spremom Fakulteta zaštite na radu ili drugog
srodnog fakulteta. Broj lica koji bi obavljali taj posao odredjivali su tadašnji poslodavci u
zavisnosti od tehnološkog procesa i ostalih karakteristika vezanih za taj proces. Poslove zaštite na
radu sprovodila su lica organizovana kao samostalni referenti ili preko Službi zaštite na radu
organizaciono vezane za zajedničke službe u okviru preduzeća i sl. U većim firmama, gde je
postojao multidisciplinarni pristup ovoj oblasti, organizovane su Službe zaštite na radu u čijem su
sastavu osim inženjera zaštite na radu upošljavani i stručnjaci drugog profila (tehnolozi,
mašinski inženjeri, socijalni radnici, psiholozi, pedagozi i dr. lica). Pored navedenih, poslove iz
zaštite na radu koje zakonski nisu mogli da obavljaju pojedinci ili službe, mogli su da obavljaju
razni instituti, odnosno razne naučno-obrazovne institucije sa stručnjacima različitog profila i
akademskih zvanja.
Nakon završetka osnovnih i diplomskih akademskih studija inženjeri i dipl. inženjeri
zaštite na radu mogu da obavljaju raznovrsne tehničko-projektantske, menadžerske, nadzornokontrolne, razvojno-istraživačke i druge poslove u privrednim obrazovnim, naučnim i stručnim
organizacijama, inspekcijskim organima itd. Veliku ulogu u razvoju zaštite na radu imala su i
naučno-informativna delatnost, razni seminari, sajmovi i ostali skupovi , posebno oni koji su
organizovani na jugoslovenskom nivou.
Na osnovu Planova realizacije aktivnosti za tekuću godinu u oblasti zaštite na radu
planirana su i izdvajana odredjena finansijska sredstva, u okviru proizvodno-finansijskog plana
preduzeća, koja su trošena za pomenute namene. U tom periodu dosta finansijskih sredstava
trošeno je na nabavku sredstava lične zaštite i na razne vidove zdravstvene zaštite, koji su prema
tada važećim propisima imali primarnu ulogu u izdvajanju na ime zaštite na radu. Shodno
tadašnjim propisima iz oblasti zdravstvene zaštite, raznim tretmanima podvrgnut je veliki broj
radnika, posebno onih koji su radili na poslovima sa posebnim uslovima rada. I pomoć države je
bila od izuzetnog značaja. To je potvrdjeno izdvajanjem sredstava na ime prevencije invalidnosti
za radnike koji rade na radnim mestima sa uvećanim stažom trajanja. i čije se bolesti nalaze na
listi poslova sa profesionalnim oboljenjima .
U velikoj meri bila je razvijena i normativna delatnost u firmama, zahahvaljujući važećim
propisima na saveznom, odnosno republičkom nivou. Sve proizvodne delatnosti bile su
obuhvaćene tada važećim propisima iz zaštite na radu, a na osnovu njih donošena su i usvajana
akta od strane organa upravljanja u preduzećima. U periodu radničkog samoupravljanja
radnicima je bilo omogućeno da učestvuju sa svojim predlozima u izradi i izjašnjavanju oko
usvajanja akta.
Kontrolu nad primenom propisa iz Zašite na radu vršila je Inspekcija rada koja je imala
nemerljiv doprinos, posebno od perioda statusa Republičke inspekcije. Oni su svojim autoritetom
uspevali da se nametnu i njihove su primedbe uvažavane i realizovane u predvidjenim
vremenskim periodima. U njihovom radu bilo je i preventivnog delovanja što je dodatno
stimulisalo tadašnje rukovodstvo u firmama, a u cilju pozitivnijeg shvatanja uloge zaštite na radu
i razbijanju fame da su ulaganja u zaštitu na radu nepotrebni troškovi koji poskupljuju proces
proizvodnje. Prema tada važećim propisima preduzeća su bila u obavezi da početkom svake
godine dostavljaju inspekciji rada statističke podatke iz oblasti zaštite na radu na osnovu kojih su
kasnije radjeni razni izveštaji (izveštaji o ekonomskim ulaganjima u zaštitu na radu, izveštaji o
povredama na radu sa svim pratećim podacima, izveštaj o ekonomskim posledicama po osnovu
povreda na radu).
Takodje je vredno spomenuti i akciju dodele statue „Zlatnog sunca” , koju su na dan
bezbednosti dobijale firme i pojedinci sa najbolje postignutim rezultatima.
Sve dosad navedeno ide u prilog činjenicama da je u Sistemu zaštite na radu, u to vreme,
bio uključen i delovao veliki broj faktora na realizaciji odredjenih problema, čime je potvrdjen
multidisciplinarni pristup. Kao ustavna kategorija, ova materija je imala i širi društveni značaj i
bila je predmet razmatranja sa ostalim aktivnostima u društvu. Ekonomski pokazatelji na ime
povreda na radu i posledica po osnovu povreda na radu i profesionalnih oboljenja u našoj zemlji
bili su na nivou srednje razvijenih zemalja, što nažalost nije slučaj i danas.
Zaštita na radu nakon usvajanja Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu RS
Zanemarujući dosadašnja iskustva u razvoju sistema zaštite na radu, ne konsultujući pri
tome stručnu i naučnu javnost, takodje protivno Direktivama Evropske unije, 2005. godine u
Srbiji je usvojen Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu. Formulacijom svojih odredbi ovaj
Zakon nije u dovoljnoj meri iskazao potrebu multidisciplinarnog pristupa u rešavanju složenih
problema u ostvarivanju bezbednih uslova rada, već se više bavi pravnim aspektima zaštite na
radu. Sva dosadašnja pravna rešenja nisu u dovoljnoj meri isticala elemente sistema zaštite na
radu, a koja su u prethodnom periodu bila predmet naučnih istraživanja (radna sredina, uslovi
rada, fizički i tehnički integritet, ekologija radne sredine itd.). Iako je proistekao iz Direktive
89/391 ECC, u Zakonu ima propusta i u terminologiji i u nedostatku odrednica odredbi nekih
članova. Ovakva rešenja u periodu tranzicije imale su za posledicu gašenja skoro svih društvenih
institucija koje su se bavile navedenim poslovima.
Novousvojeni Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu uvodi prvi put i novine u
organizovanju poslova bezbednosti i zdravlja na radu u RS i to:
1. Poslove bezbednosti i zdravlja na radu može da obavlja lice koje ima položen stručni
ispit u skladu sa ovim zakonom. Ova odredba izazvala je niz različitih tumačenja i negativnih
reakcija. U uslovima postojanja raznih oblika studija za zvanje inženjera i dipl. inženjera zaštite
na radu, jedini uslov za obavljanje poslova bezbednosti i zdravlja na radu je položen stručni ispit,
bez ograničenja stepena stručne spreme. Ova novina pokazala se kao apsurdna, budući da je na
ovaj način poslovima BZR sada moglo da se bavi i lice bez odgovarajuće stručne spreme, pri
čemu je fakultetska diploma i stručnost inženjera zaštite na radu u praksi izjednačavana są
praktično svim ostalim strukama. Prema propisima prethodnog zakona koji je regulisao pitanja
BZR, ove poslove moglo je da obavlja lice sa najmanje višom spremom naše ili odgovarajuće
struke.
2. Program po kome se polaže stručni ispit je istovetan za sva lica, nezavisno od stepena
stručne spreme i akademskog zvanja. Ovo je još jedan od dokaza o preplitanju poslova od strane
Uprave za bezbednost i zdravlje na radu i preuzimanju ingerencija od strane naučno-stručnih
institucija u delu obrazovno-vaspitnih aktivnosti. I naravno, lica za bezbednost i zdravlje na radu
edukovana po pomenutom programu ne mogu se ni po kakvim kriterijumima tretirati kao stručna
lica. Prema saznanju autora ovog teksta, u medjunaradnoj praksi nisu poznata pravna rešenja koja
su propisana našim Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu, a navedena u tačkama 1 i 2.
3. Za obavljanje poslova bezbednosti i zdravlja na radu poslodavac može da angažuje i
preduzetnika koji ima licencu (lice za bezbednost i zdravlje na radu). Da je ovo i profitabilan
Zakon može potvrditi i činjenica da je, zahvaljujuci ovoj odredbi, po kojoj licencu za obavljanje
navedenih poslova može dobiti preduzetnik, a ne direktno lice za bezbednost i zdravlje na radu, u
našoj zemlji nastalo veliko interesovanje za otvaranje preduzetničkih radnji – Agencija. Ova
činjenica ide u prilog tezi i da je sadašnji Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu postao i veoma
profitabilan za određene preduzetnike. U takvim uslovima došlo je do „preraspodele” dela kadra
iz privrednih društava u pomenute agencije koji je, uglavnom, predstavljao tehnološki višak.
Veliki broj bivših i sadašnjih inspektora rada iskoristilo je svoj uticaj i monopol nad
poslodavcima ugovarajući poslove za svoje, ili za agencije po „rodbinskoj” ili drugoj vezi. U želji
za većim profitom povećavao se broj korisnika usluga, koji se nesrazmerno širio u odnosu na broj
zapošljenih u agencijama, kao i obimu posla. Da se o kvalitetu posla nije vodilo dovojlno računa
govore i činjenice da su pojedine agencije kortistile razne uticaje i lobiranja da bi dospele do
eventualnih korisnika. Izdavanjem raznih potvrda ili punomoćja svojim spoljnim saradnicima,
pojedine agencije su u ime klijenata prikupljale odredjene podatke neophodne za izradu akata
koje su kasnije usvajali poslodavci, plaćajući i pozamašne svote novca. Postoje takođe i primeri
preduzetnika koji su zastrašivani nadzorom i pretnjom samo da bi pristali na usluge koje su im
nudjene. Ovaj problem bio bi rešiv da je bilo propisano da lica za bezbednost i zdravlje na radu
moraju da odredjeno vreme budu angažovana kod poslodavca na poslovima bezbednosti i
zdravlja na radu, a ne da budu angažovani kod neodredjenog broja poslodavca.
4. Prema definiciji Zakona o BZR, nije uvek lako utvrditi „radno mesto“ za koje se vrši
procena rizika. Na primer, u uslovima kada se poslovi obavljaju kod kuće (lica koja izradjuju
programe za softverske kompanije) ili „na daljinu“ (menadžmentski i slični poslovi koji se
obavljaju video tehnikom ili odlaskom i radom daleko od kancelarije). Ovakve primere poslova
koji su potpuno odvojeni od prostora koji poslodavac može ili ne može da kontroliše, sadašnji
Zakonom o BZR ne reguliše na najbolji način, ili ne reguliše uopšte.
5. Obuka radnika za bezbedan i zdrav rad. Za obuku radnika odgovoran je poslodavac, a s
obzirom na to da se u manjim privrednim društvima to svodi na samog poslodavca koji ne
poseduje stručno znanje o opasnostima i štetnostima, obuka se najčešće svodi na staromodan
način koji je daleko od savremenog obrazovnog pristupa. Po mišljenju autora ovog teksta obuka
radnika za bezbedan i zdrav rad je jedan od najhumanijih i najkreativnijih poslova u oblasti BZR.
Bezbednost u radnoj sredini i upravljanje profesionalnim rizikom zahtevaju permanentnu i
naizmeničnu praksu obučavanja, a to može da obavlja samo stručno lice koje se takodje treba
podvgavati povremenoj edukaciji.
6. Prema važećim propisima, obezbedjivanje preventivnih mera u oblasti zdravstvene
zaštite od strane poslodavca svedena je na jednu formalnost. Zdravstvena zaštita zaposlenih
ostvaruje se tek od trenutka donošenja akta o proceni rizika za radna mesta i radnu okolinu
društva. S obzirom na to da još uvek manja društava nemaju taj akt, to se postavlja pitanje šta sa
njima na dalje? Takodje imamo i akta odradjena od strane nekompetentnih lica i bez učešća i
mišljenja Službi medicine rada, i to nam govori koliko je ova veoma značajna mera zaštite
svedena „od slučaja do slučaja“. Potvrda ovome su i slučajevi da nam se radnici radeći na istim
radnim mestima i u istim uslovima, a u različitim društvima, različito tretiraju po pitanju obaveza
iz zdravstvene zaštite, kao i ne proglašavanje radnih nesta sa uvećanim rizikom na kome se
obavljaju poslovi sa uvećanim stažom trajanja.
Zbog nedostatka Nacionalne liste bolesti u vezi sa radom, imamo nedorečenost i u delu
zakona ko će i na koji način obavestiti poslodavca o postojanju bolesti, s obzirom na to da ne
dolaze svi zaposleni na periodične preglede i nisu svi zaposleni pod nazorom specijalista
medicine rada.
7. U dosadšnjoj praksi bilo je i problema oko same definicije nekih pojmova, jer su ih
različiti propisi različito tumačili, što je dodatno otežavalo primenu propisa, a i sama
terminologija izraza nije adekvatna pravom stanju pojma (rizik-akcident, radno mesto-prostoraktivnost).
8. Inspekcijsdki nadzor je imao velikog odjeka u početku primene Pravilnika o proceni
rizika na radnom mestu i radnoj okolini. Njegov uticaj je bio posebno izražen u sredinama gde je
radi ličnih interesa uspevao da se nametne. Medjutim, uticaj inspektora rada vremenom je
opadao, kako zbog ekonomske krize koja je zadesila našu zemlju, tako i zbog gubitka autoriteta
od strane države. Njihova ovlaščenja su takodje i ograničena u odnosu na prethodni Zakon. Kako
zbog zakonskog ograničenja tako i zbog nestručnog i nedovoljnog broja kadrova njihov nadzor
svodio se često na formalni. Na primer, inspektor rada nije imao ovlašćenja da ulazi u kvalitet
akta u privrednim društvima (kao ni da proverava verodostojnost podataka). Inspektori takodje
nisu mogli da vrše proveru ko je radio akte o proceni rizika o BZR, da li je to radjeno na stručnoj
osnovi , izbor metoda, prepoznavanje radnih mesta i druge bitne činjenice. Ukratko, nije se radilo
o suštini nego o formi. Na ustaljenu „COPY-PASTE“ metodu izrade akata niko do sada nije
reagovao, jer se to dobro naplaćivalo. Prema zvaničnom izveštaju Inspekcije rada većina
privrednih društva ima uradjena akta, ali je ova aktivnost u zadnje vreme usporena kod manjih
društava, na šta sa pravom reaguju poslodavci koji su odradili ovu obavezu.
Takodje treba istaći i pojavu razlike u tumačenju odredbi pojedinih propisa od strane Uprave
za bezbednost i Inspekcije rada, posebno ako se zna da su to dva tela pri Minastarstvu za rad i
socijalnu politiku RS. U sudskoj praksi su već zabeležni slučajevi preinačenja odluka date od strane
Inspekcije rada, što očito govori o nedostatku komunikacije u tumačenju propisa izmedju ova dva
tela. Pojava samovoljnog tumačenja suprotno propisima, od strane pojedinih inspektora rada, takodje
predstavlja opasku i izaziva negativne reakcije kod mnogih koji su u sistemu pravne regulacije u ovoj
oblasti.
9. Ni posle pet godina po usvajanju Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu, ni posle mnogo
izrečenih i opravdanih primedbi na pojedine odredbe novih propisa, ni posle izveštaja da smo medju
vodećim zemljama po broju teških povreda i povreda sa smtrnim ishodom , Uprava za bezbednost i
zdravlje na radu, kao državna uprava, nije se zvanično oglašavala povodom takvog stanja. Većina
aktivnosti Uprave svodila se na pripremu i izradu akta o kome je javnost već dala svoje primedbe.
Iako su nacrti akta bili u proceduri razmatranja, javnosti nikada nisu predočene primedbe, zatim da li
su one argumentovane i u kojoj meri usvojene. U našoj zemlji sa iskustvom u pravnoj regulativi u
ovoj oblasti, kao ni argumenti iz stručne javnosti, ipak nisu bila dovoljna osnova za izradu novog
zakona, već tobože po Evropskim direktivama, koje „naravno“ nisu uvažavale naše prilike.
Pozivanje na Direktive je samo izgovor za nešto što će se ubrzo pokazati kao jako pogrešan potez. U
vreme donošenja direktive ( EU 89/391 od 12. jun 1989.) u našoj zemlji se uveliko primenjivao
Zakon o zaštiti na radu, koji je 1998. godine izmenjen, ali je koncepcijski ostao sličan prethodnom
zakonu. Iako je cilj Direktive podsticanje i unapredjivanje BZR, svodjenje zaštite na radu na
bezbednost i zdravlje na radu kao njen „podsistem“ pokazalo se vrlo brzo kao nedelotvorno i opasno
po ugrožavanje sistema društvene odgovornosti. Nedovoljna naglašenost multidisciplinarnog
pristupa u uredjivanju bezbednosti radnika odrazila se i na nedoslednost u stručnim kompetencijama
za uredjivanje i upravljanje bezbednošću i obrazovanju za te kompetencije.
Zaključak
U ovom radu analizirani su samo neki aspekti o BZR na koje je javnost najviše reagovala,
odnosno o čemu postoje i brojni zapisi i komentari. Statistički podaci o stanju bezbednosti i zdravlju
na radu kod nas u potpunosti oslikavaju pravo stanje i demantuju izjave da mi imamo savremene
propise iz ove oblasti koji su u skladu sa evropskim direktivama. Brojni su predlozi od strane stručne
javnosti u kom smeru treba da se odvijaju aktivnosti, i stoga ćemo nabrojati neke najbitnije:
•
•
•
•
•
•
dalji uticaj na državne organe i sve aktere u Sistemu bezbednosti, a u cilju obezbedjivanja
povoljnijeg ambijenta za privredjivanje i razvoj preduzetništva,
izvršiti reviziju zakonodavstva u oblasti BZR i istu uskladiti sa mogućnostima primene i
kontrole od strane državnih organa, a imajući u vidu stvarno stanje i tendenciju daljeg razvoja
naše privrede. Pri tome uvažavajući i zahteve direktiva Evropske unije, i sa
multidisciplinarnim pristupom u rešavanju složenih problema u ostvarivanju bezbednih
uslova rada. Pri izradi propisa strogo uvažavati predloge i mišljenja stručne javnosti.
Revizijom propisa tačno definisati mesto i ulogu svih faktora u Sistemu bezbednosti, kako bi
se izbegla mogućnost preplitanja istih poslova od strane dva državna organa, odnosno
ministarstva. Tom prilikom treba dati nov kvalitet bezbednosti stvaranjem uslova da se njome
mogu baviti stručno obrazovana lica sa tačno definisanim načinom edukacije,
svi propisi moraju biti sa jasno definisanim odredbama, bez mogućnosti dvosmislenog
tumačenja. Pri izradi propisa koristiti se već ranije usvojenom termonologijom, koja je
poznata našoj javnosti,
osmišljena i koordinisana saradnja svih službi, institucija i pojedinaca čiji programi sadrže
aktivnosti na suzbijanju povreda na radu, kao i pravilna raspodela poslova u timskom radu
stručnjaka različitih profila (Savet za bezbednost i zdravlje na radu, Unije poslodavaca Srbije,
reprezentativni sindikati, Inspektorat za rad, Uprava za bezbednost i zdravlje na radu, stručne
institucija i dr.),
češća analiza aspekata primene propisa Zakona o bezbednosti i podzakonskih propisa sa
posebnim osvrtom na ulogu Lica za bezbednost i zdravlje na radu,
ubrzati aktivnosti na donošenju novih propisa (Zakon o osiguranja od povreda na radu i
profesionalnih oboljenja i dr.),
•
•
•
•
•
•
nastaviti aktivnosti oko izrade akta o proceni rizika u manjim privrednim društvima, a uz
praktičnu primenu akta,
vršiti stalne kontrole i nadzor nad radom pravnih lica i preduzetnika sa Licencom za
obavljanje poslova bezbednosti i zdravlja na radu, uz oduzimanje licenci u slučaju
nezakonitog rada,
edukovati inspektore rada i učiniti ih stručnim za sve nadzorne poslove. Takodje, raditi na
afirmaciji njihovog autoriteta i omogućiti im punu slobodu u radu,
pojačati medijsku kampanju usmerenu na značaj bezbednost i zdravlja na rau, odnosno
obaveštavati javnost o ekonomskim posledicama koje su nastale kao rezultat povreda na radu
ili profesionalnog oboljevanja. Poseban osvrt na visokorizične sektore,
izraditi i promovisati brošure u cilju promocije razvoja nacionalne kulture prevencije u oblasti
bezbednosti i zdravlja na radu,
obezbediti efikasniji nacionalni sistem registracije i prikupljanja podataka o povredama na
radu i profesionalnim bolestima.
Iako je za realizaciju navedenih aktivnosti neophodno obezbediti pozamašna finansijska sredstva,
to je njihovo izdvajanje neznatno pred težinom posledica koje nastaju njihovim ne preduzimanjem.
To je pokazala prošlost nebrojano puta do sad, zbog čega je ovo još i veći zahtev sadašnjosti .
DRAGAN STOJANOVIĆ.
Download

SISTEM ZAŠTITE NA RADU U REPUBLICI SRBIJI