Бесједа
Бесједа изговорена 22. октобра у
манастиру Косијерево
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Бити свештеник Цркве Божије велика је част, зато што
свештенички чин није од људи, него је од Бога и с Неба и
по Божанском а не људском устројству. Када се рукополаже
свештеник, епископ као човјек чита молитве над њиме, али
Божија благодат, која по молитви епископа и свештеника
и народа Божијег се заједнички проузноси Богу, силази и
чини свештеника свештеником и на њему остаје за свагда
само уколико он остане вјеран Цркви Божијој и завјету свештеничком. У данашњем јеванђељу показана је у најкраћим
цртама и ријечима благодат свештеничког чина. Када су
апостоли дошли Господу, послије проповиједи за коју их је
Господ опуномоћио и овластио, па су казали Господу: „Господе, и демони нам се покоравају у име Твоје“. Дакле, одмах је јасно, демони, зли духови не би се никад покорили
човјеку али се покоравају имену Божијем страшном, силном и моћном. А када Господ каже: „Ево вам дајем власт и
силу да стајете и на змије и на шкорпије и сву силу вражију“
и у томе је заправо опет исказана благодат свештеничког
чина. Није то толико важно да човјек може да хвата змије
рукама или да му ништа неће наудити змијски отров. Има
начина љекарског да се човјек заштити од змијског отрова,
али је важно то што Господ даје ону силу која укроћује и
најотровније животиње.
Овдје се заправо мислило више на духовне ствари, јер свештеник у својој светој служби има много дивних и узвишених тренутака кад се његово срце, просвећено Божијом
благодаћу, Божијом милошћу и Божијом свјетлошћу, радује
и кличе заједно са анђелима и славопоји Господа. Истовре-
Епископ Јоаникије (Мићовић)
мено свештеник има и тешких момената у својој
служби и ни једно ни друго не треба да заборавимо. Понекад се среће са таквим злом и отровом
људским, таквим гријесима да је неупоредив онај
змијски отров или отров шкорпије са оним отровом који понекад човјек носи у својој души. Али,
опет је свештеник ту да помогне свима онима који
имају тешкоће. Дође човјек са најтежим гријесима,
највећим греховним отровом у својој души, може
бити да је учинио убиство, можда има неке друге
гријехе који су равни убиству, па ако има покајање
дође код свештеника да се исповиједи и очисти своју
Лучиндан 2011. | бр. 70
3
савјест. Свештеник чита молитву па му олакша гријехе,
а наравно, очишћење ће доћи кроз велико покајање.
Свештеник својом молитвом скида многе гријехе зато
што Господ снисходи нашим људским слабостима, и заправо, Господ дјелује преко свештеника као преко свога
вјерног слуге. И још је рекао својим апостолима, а то се
односи на свештенике: „Ко вас слуша, Мене слуша“ – и
то треба схватити дословно, само ако свештеник заиста
врши искрено, предано и потпуно службу Божију.
Може бити да свештеник негдје и гријеши, јер смо људи,
али у ономе што је служба Божија, ваистину, треба свако
да зна да треба слушати свештеника јер преко свештеника слуша самог Господа. Као што се отац радује када
неко поштује његовог сина, тако се Господ радује када
хришћани поштују свештенике као његове служитеље.
Може бити да син није у потпуности савршен, али кад
види отац да људи поштују његовог сина, Божија је истина да неће остати ни они без поштовања очевог. Тако
је то Бог устројио и све оно што нам је у животу дао, дао
нам је за неку већу поуку, и наше људске односе и у породици, јер породица је слика цркве. Отац у породици
је слика Божија, а мајка је слика Цркве; отац, мајка и
дјеца заједно је слика оне вјечне и непропадљиве породице Божије, Цркве Божије, вјечне заједнице љубави.
Земаљска љубав само је символ небеске љубави и има
љубави тамо гдје земаљску љубав осјењује небеска
љубав и зато се света тајна вјенчања врши у Цркви и
због тога свештеник низводи благодат Пресветог Духа
на оне који се вјенчавају. У свему се показује колико
је велика тајна свештенства. Вода која је обична вода
постаје света вода његовом молитвом. Хљеб и вино
који су обични хљеб и вино, свештеничком молитвом
постају тијело и крв Христова, Свете тајне Христове,
али не људском силом него Божанском силом, и све се
обавља молитвом.
4
Лучиндан 2011. | бр. 70
Драга браћо и сестре, треба свештеника да цјеливамо
у његову руку, јер свештеник својим рукама приноси
Господу дарове и на те дарове силази огањ Божански,
Дух свети животворни чини их светим тајнама Христовим. Зато се свештеник цјелива у руку а не ради обичне
пристојности, или ради људског обичаја. Али, људи су
заборавили оно што је суштинско и темељно, и јуре за
беззначајним информацијама, пуне своје уши и свој мозак свакаквим ситницама и глупостима умјесто да науче
оно што је најважније, оно што је за живот и за заједницу
људску најдрагоцјеније.
И ево данас, на дан страдања наше браће, многих од нас
присутних овдје родитеља, стричева, кумова, пријатеља
који пострадаше на овај дан у Грахову 1944. године, Бог
нас је удостојио да добијемо новог свештеника Цркве
Божије. На дан помена наших сродника, на дан нашег
покајања свенародног, Бог нас је утјешио и даровао нам
новог свештеника Остоју Кнежевића који је лијепо изучио богословске науке, са одличним успјехом завршио
Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу, са одличним успјехом и са свим похвалама завршио Петроградску духовну академију и лијепо одслужио службу у
ђаконском чину, и ево данас га је Бог удостојио да постане свештеник.
Нека га Господ укријепи у све дане његовог живота да
крст свештеничке службе носи смјело и радосно и да не
посустане када дођу тешкоће, не плашећи се када дођу
страдања и муке, на то наилазимо сви у животу. Али и да
се не понесе када му све буде ишло потаман, него да се
увијек наоружава смирењем, добротом, чистотом и молитвом, да служи Богу вјерно и самопрегорно. Служећи
Богу да служи са смирењем јер такво служење бива
награђено од Бога и оно је за спасење и њему као свештенику и народу који му је као духовном пастиру од Бога
повјерен. Нека буде срећно и благословено! Амин.
ИЗ САДРЖАЈА
ЛИСТ ЕПАРХИЈЕ БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ ЗА ВЈЕРОНАУКУ,
ХРИШЋАНСКУ КУЛТУРУ И ЖИВОТ ЦРКВЕ
Оснивач и издавач:
Епархија Будимљанско-никшићка
Трг Шака Петровића 1, 81400 Никшић
www.eparhija.me
А. И. Осипов
Плодови духа
6
Главни и одговорни уредник:
Влајко Ћулафић
Оперативни уредник:
ђакон мр Никола Маројевић
Редакција:
Милутин Мићовић, Весна Тодоровић,
Сенка Чоловић Шумић, Соња Савић,
протојереј Марјан Вујовић,
протосинђел Никифор (Миловић),
јеромонах Јефтимије (Шкулетић),
монахиња Амфилохија (Драгојевић)
др Будимир Алексић, Ранко Дамјановић,
Александар Вујовић, јереј Миодраг Тодоровић
Пласман:
јереј Остоја Кнежевић
+382 (0) 67 237 687
Епископ Јоаникије
Монаштво манастира Свете
Тројице Пљеваљске
9
Рукописе и претплатничке адресе за лист
слати на адресу:
Редакција листа СВЕВИЂЕ
Трг Шака Петровића 1,
81400 Никшић
E-mail: [email protected]
[email protected]
(рукописе и фотографије не враћамо)
Академик Зоран Лакић
Друштво, црква, држава
цијена: 1 евро
годишња претплата: 15 евра
Средства уплаћивати на:
Епархија Будимљанско-никшићка
жиро-рачун број:
505-8010000001318-08
«Атласмонт» банка Беране
са назнаком за «Свевиђе»
За динарске уплате:
Епархија Будимљанско-никшићка
жиро-рачун број:
40811-623-7-112, са позивом на број 4403-1547
Монтенегро банка, филијала Београд
са назнаком за «Свевиђе»
Тираж: 1100 примјерака
Графичка обрада, прелом и дизајн:
Дизајн студио ЛОГО
[email protected]
18
Црква Светог Василија
Острошког у Дубљевићима
32
Штампа: АП Принт, Подгорица
Лист је регистрован
у републичком секретаријату за информације
бр. 04/01-257 од 21. марта 2002. године
Миодраг С. Јоксимовић
Јован Цвијић и Милисав В.
Лутовац
35
ПУ ТОПИСИ
пратњи Његовог Високопреосвештенства Г.
Митрополита биле су ове особе: О. Теофан
Ђоковић, игуман Жупски; Стеван Пејовић,
ђакон; Никифор Симоновић, монах; два
гардиста и три послужитеља;
Његово Високопреосвештенство Г. Митрополит, прије
поласка с Цетиња, учинио је програм, означивши,
да овом приликом обиђе ова мјеста: Никшић, Жупу,
Пиву, Језера, Шаранце, Дробњаке, обје Мораче, Ровца,
Колашин, Васојевиће и Братоножиће.
У име Божије кренуо је 2 јула на 1 час послије подне и истог дана у вече приспио у Подгорицу. Дана 3
јула на 4 сата из јутра кренуо је из Подгорице и од
Везирова моста имао је особиту част, да у путовању
до Никшића пође са свитом Његовога Височанства
Господара.
Дана 4 јулија 1895 Г. Митрополит освештао је темељ
нове цркве у Никшићу по чину „на основание церкве“. При овом св. обреду обучени у св. одежде учествовали су: Георгије Милановић, парох Никшићки,
Шћепан Мартиновић, парох Оздринићки, Лука
Крњевић, парох Кутски и Новак Томановић, парох
Риђански.
6
Лучиндан 2011. | бр. 70
(С пута каноничке визитације
Његовог Високопреосвештенства
Господина Митрополита Митрофана по Захумско-Расијској
Епархији - Прибиљежио један из
Његове пратње; Просвјета, година IV, свеска I-XII, Цетиње 1895.)
Црква у посвети намијењена је Светоме Василији, великоме Острошкоме чудотворцу. Његово Височанство
Господар Књаз Никола у највећој побожности и са
најтоплијом молитвом Богу и Његовом угоднику Св.
Василији положио је основни камен овоме Божијему
храму. При овој величанственој церемонији Његово Височанство наш узвишени Господар Књаз Никола својом
својственом њему рјечитошћу изговорио је врло дирљиву
и значајну бесједу.
Овој ријеткој свечаности присутан је био Његова
Свјетлост Књаз Мирко, Велики Војвода Граховца, Зете и
Приморја. Један баталион војника стајао је упарађен, а
цијела Петрова Главица, на којој се ова црква подиже,
била је дупком напуњена народом.
Овај св. чин поздравили су топови са Никшићке
тврђаве.
Послије извршеног чина народ је у три пута узвикнуо:
„Живио Господар“. Г. Митрополит св. водицом покропио је присутни народ.
„Величанствени овај храм, говори се, биће намијењен,
као споменик свима јунацима, који су за вјеру, слободу и независност отачаства около Црне Горе
жртвом пали, и њина имена биће записана
на зидовима црквенима. Њихова славна имена показиваће потомству њихово витештво,
а поштовање, које ће им овијем бити одано,
обесмртниће њихова јуначка дјела. Овоме
обилићкоме признању, које је Његово Височанство наш узвишени Господар намјеран указати славно погинулијема борцима својима,
могу се примијенити оне ријечи неумрлога
пјесника: „Благо томе ко довијек живи, имао
се рашта и рађати“.“
Нацрт за ову грађу учинио је руски Архитект
М. Михаиловић Г. Преображенски, кога је на
ову сврху 1891 год. био послао свети Руски
Синод. Рачуна се, да ће трошак око зидања
ове цркве без њене унутрашњости коштати до
стотину хиљада фиорина. Радња продужиће
се неколике године, јер овакво огромно здање
није могуће пређе довршити. Боже дај, да ово
Богоугодно дјело буде срећно за Господара,
Његов Дом и народ.
Г. Митрополит истога дана послије подне и
сјутра дан 5 јула задржао се у Никшићу, за које
вријеме прегледивао је околноме свештенству
парохијалне регистре, савјетовао свештенство, како треба да се влада, да би са бољијем
успјехом на корист цркве и народа обављало
своје свештеничке дужности, којом приликом
дао им је нека упуства, по којима имају са туторима заједно уредити црквена добра, а тако
да га обавијесте о стању и управљању тијех
добара, као и о доходцима, које свештенство
прима од народа за разна свештенодјејства.
У некима парохијама били су већ регистри
попуњени, а особито регистар рођених. Овдје
морам примјетити, да у појединој парохији,
која броји до 200 домова, може бити до 70
рођених случајева, дочим ни половина тога
броја у истој парохији не може бити смртнијех.
Ово је лијепи доказ нашега народњега напретка!
Према овом Г. Митрополит наредио је свештенству, да
одмах на рачун парохијалних цркава купе регистре за
своје парохије.
Свештеник Горње-пољски, Ново Станишић, кроз потоње
три године занемарио је дужност односне случајеве
биљежити у регистре! На питање Г. Митрополита, зашто је ту дужност пренебрегао, која се не смије тако
лако узимати – речени Станишић одговорио је: „Све
случајеве имам записане у засебни записник, али
домаћи послови не допустише, да то у регистре заведем!“ Г. Митрополит ладнокрвно рече: „Жао ми је врло
што сте тако пропустили одговорити једној од ваших
дужности, која се нипошто не смије тако изостављати;
али пошто велите, да су вам то учинити спријечили
ваши домаћи послови, то да у будуће ваши приватни
послови не би вам страдали од ваших званичних дужности, ја вас од овога часа ослобађам од сваке дужности
у вашој парохији до свршетка текуће године. А до тога
времена остављам, да попуните регистра, са свијем
односнијема случајевима, које сте до сада учинити
Лучиндан 2011. | бр. 70
7
изоставити, с додатком још и тога, ако вас у вршењу ове
дужности не би домаћи ваши послови сметали. Кад ми
у то вријеме поднесете регистре на преглед – од њихове
уређености, а не од моје воље зависиће ријешење: оће
ли вам се опет повратити ваша парохија, или ће се она
коначно предати другоме!“
Ова лекција нека послужи свима онима, којих се она
тиче! Истодобно парохија Горњо-пољска привремено
предата је свештенику Брезовичкоме Луки Николићу.
Свештеник Трепачке парохије Лука Мрваљевић
закашњен није приспио, да донесе регистре на преглед. А такође неуредни нађени су регистри свештеницима: Рудинскоме М. Перовићу и Луковскоме
Р. Аврамовићу. Први сам је признао, да није способан даље обављати дужности парохијалне, те је сам
изјавио, да ће са свршетком тек. године дати оставку
на парохију, а потоњи такође по свој прилици биће на
то исто принуђен, ако за кратко вријеме не поднесе
уређене регистре.
Дана 6 јулија на 5 часова у јутро Г. Митрополит са
својом пратњом кренуо је из Никшића у Жупу. На 8 часова из јутра приспио је у Жупски манастир, ђе га је дочекао окупљени народ Жупски. Г. Митрополит дошав
међу народ благослови га и рече: „Живио Господар!,“
које је народ у три пута опетовао; „Живио Господар!“
Истог дана у манастиру Жупскоме била је архијерејска
служба, у којој су участвовали свештеници: настојатељ
истог манастира, јеромонах О. Теофан Ђоковић и свештеник Лука Крњевић. Јеромонах Теофан Ђоковић овог
дана био је произведен за игумана истога манастира.
Иза причасне Г. Митрополит говорио је поучну бесједу,
у којој је окупљеноме народу препоручио, да се влада
побожно и да се чува од свега, што је Богу противно.
Г. Митрополит истога дана посјетио је села: Заград и
Ливеровиће и у неким мјестима осветио је водицу, благословио и покропио народ.
Дана 7 јулија Г. Митрополит ради послова манастирских задржао се у Жупском манастиру. Пошто је црква
покривена тиглом, коју сваке зиме квари снијег, те
због тога унутрашњост цркве страда од влаге. Да би се
црква сачувала од те незгоде Г. Митрополит одредио је,
да се црква покрије лучевом шиндом, на коју сврху позват је неимар Максим Бојовић, са којим је ова радња
и погођена.
Црква Жупскога манастира грађена је 1871 год. на истоме мјесту, ђе је била прва старинска манастирска
црква, која је била мала, па је према потреби требало
повећати. Ова црква задужбина је Његовога Височанства Књаза Николе, коју је Он подигао као споменик за
душу блаженопочившему и неумрломе своме стрицу
Књазу Данилу првоме. Ово је једна од најљепших нових цркава у Црној Гори. Иконостас је прављен пређе
8
Лучиндан 2011. | бр. 70
10 година, - пошто је учињен, али је лијеп и симетричан.
Црква нема звоника, зато је наређено, да се овај подигне. Звона су подигнута на неким гредама, које су
за то и намјештене. У манастиру има већ 25 год. како
постоји народна школа, коју плаћа Књажевска Влада.
У Жупи имају двије парохије Кутска и Мураковска
и три цркве и то: једна у Муракову; а двије у кутској
парохији и то: Бјелошевини и у Кутима. Свештеницима
прегледани су регистри и нађени у реду, изузевши што
су им попуњени регистри рођених, па је наређено, да
их неодложно узму на рачун црквени.
~
Дана 8 јулија у 3,1/2 часа из јутра Г. Митрополит испраћен главарима: командиром Радованом
Шоговијем, капетаном Радосавом Бојовићем и другима преко Заграда, Закраја, Липове равни и Јаворка
одпутовао је за Пиву. На Закрају срио га је већи број
народа жупскога, ђе су му и објед приредили. Духовни
Пастир поучио је народ, благословио га и продужио
пут даље.
На Брезнама у Пиви предусрела је путника једна
чета од 100. људих, која га је допратила до Пивскога
Манастира, гдје је дочекао свога Архипастира многи
народ пивски, на челу кога бијаше командир г. Вико
Радоичић, подкомандир, г. Спасоје Гломазић, капетан г.
Новица Топаловић и са многима другима главарима.
~
У Неђељу 9. Јулија у Манастиру Пивскоме била је
Архијерејска служба. Уз Архијереја учествовали су у
Божественој служби: Игуман Жупски О. Теофан Ђоковић,
Теодор Љешевић, парох Мратињски, Антоније Пејовић,
парох Орашки, и Симеон Пејовић, парох Рудинички.
Послије причасне Г. Митрополит говорио је поучну
бесједу о користи, коју манастир овај народу учинио,
о послушности и оданости, коју је свагда народ топло
гајио према манастирима и његовим служитељима,
те је духовни Пастир народу препоручио, да свагда и
у будуће остане одан овој Св. Обитељи, да је својски у
сходним пригодама на Божанствену службу посјећава
и да се у свему као добри хришћани владају. При
свршетку препоручио им је , да се угледају на побожност, која краси племениту душу нашега Узвишенога
Господара Књаза Николе и Његовога Сјајнога Дома, па
да по томе побожноме примјеру и себе свагда приводе
на богоугодни хришћански живот. Бесједа закључена
је са молитвом, да живе Њихова Височанства Књаз
Никола, Књагиња Милена, Престолонашљедник Књаз
Данило и њихов узвишени Дом и вјерни народ.
Пошто се из цркве касно изашло због многог народа,
јер је сваки желио, да из руке свога Духовног пастира прими нафору и благослов, то на 2. часа послије
подне у манастиру био је свечани објед, на коме су
били у част г. Митрополита позвати: Г. г. Бригадијер
Војвода Лазар Сочица, командири: Јоко Аџић, Миро
Головић, Вико Радоичић, капетан Новица Топаловић,
неколико свештеника са још неколико главара. На
обједу било је одушевљених здравица: г. Митрополит
напио је за здравље Његовога Височанства Господара:
Војвода Лазар напио је за здравље Њезиног Височанства Књагиње Милене; Игуман Теофан Ђоковић за
здравље Његовога Височанства Престолонашљедника
Књаза Данила и свега Владајућега Дома; Командир
Јоко Аџић за здравље Његовог Високопреосвештенства
Г. Митрополита Митрофана. Најпослије Г. Митрополит
напио је за срећу, здравље и сваки напредак племена
пивскога.
Г. Митрополит разгледао је цркву манастирску и видио, да се иста налази у опсности због тога, што су јој
пространи сводови на више мјеста испуцали. Зато одмах је с Горанска брзојавом у Никшић замољен Државни Инџињер г. Марко Ђукановић, да би као стручњак
дао напуство, како би се поменута опасност од речене
цркве отклонила. Дана 10. Јулија у вече приспио је у
манастир г. инџињер Ђукановић, а 11. Јулија прегледао је цркву и изјавио, да се црква наоди у доста слабоме стању од оних пукотина по своду. Но он је дао
упуство шта би се имало радити, али је изјавио, да не
може према стању ствари гарантирати, да ће се потпуни успјех моћи постигнути, пошто је црква много
по зидовима испуцала. Г. Ђукановић, узевши нужне
мјере за даљи рад око ове цркве, на 3½ уре послије
подне 11. истога отпутовао је за Никшић.
Истога дана у вече дошао је у манастир неимар Максим Бојовић, који је био позват да прегледа кров кућа,
ђе је нађено и закључено, да се позову вјешти људи, да
учине покушај, би ли се у Пиви могле правити тигле,
којима би се покриле манастирске куће; а у случају
кад се у Пиви не би могле израдити, онда да се нужне
тигле купе у Никшићу.
Дана 12. Јулија ријешено је, да се поправи једна кућа у
манастиру, која је од велике потребе. Кућа је ова озидана била, али по старинскоме начину са малијема вратима и прозорима ради насиља турскога. да би кућа
одговарала потреби одређено је, да се начини на истој
двоје врата и 8 прозора; да се развали један зид, који је
био у кући, да се терен под кућом поравна по ливелу. У
овој кући могу бити 4 велике и врло угодне собе. Осим
овога, да се пред црквом учини један салиж, како би
се њим одбила вода од цркве. Ова радња погођена је
са зидаром Васом Поробићем из Новога, који радњу
има почети идућега прољећа. Г. Војвода Лазар Сочица
обећао се с Пивљанима, за ову радњу изгорети клачину и доћерати тигле, у случају, ако би ове нужно било
набавити из Никшића за манастир.
Овај знаменити Манастир описивали су многи путници, који су га посјећивали; зато било би сувишно, кад би
се овдје повторавало оно, што је већ о њему више пута
говорено. Али поред свега тога напоменућу и овом приликом, а то. Овај манастир по натпису, који се у цркви
налази, подигао је Саватије, Митрополит Херцеговачки 1573 године. Овај Саватије како речени натпис гласи, био је послије Патријарх српски и да се преселио у
вјечност у манастиру Божцу, али не помиње се година,
када је то било. Народно предање вели, да је овај знаменити муж био од породице Гаговића из Пиве. Ово
ме интересовало, те сам питао Сердара и Командира
Г. Мира Гаговића, који ми рече, да је од својих предака
чујао, да је речени Патријарх био од њихове породице,
а у потврду овога додаде, да се у њиховој породичној
читули усопшијех помиње Архијереј Саватије. Ово доста тврди народно о овоме предање.
Црква је величанствена. Дугачка је без олтара 20 метара. Олтар је простран од царских врата до крајње тачке
зида према Св. трпези дугачак 6 метара. Широка је 15
метара. Сва је по зидовима и сводовима унутра изображена. Изображавање започето је 1603 год. а свршено
1606 г. Црква је подијељена на мушку и женску припрату и уздуж са обје стране унутра сводови наслоњени су
на неке величанствене стубове, који су такође изображени као зидови. Премда је црква од турака запаљена
горела потоњега рата 1876 год., али поред свега тога
изображења добро сачувата тврдо се држе.
Кров на цркви лијепо и тврдо изледа. – Сав је од стржевога и лучевога клиса, који је начињен одмах иза
потоњега рата.
Међу утварима црквенима налази се и једно потпуно Архијерејско одјејаније са митром – по свој прилици оно је било Митрополита Саватија, а послије и
патријарха српскога. Књига разнога садржаја и србуља
такође, као и другијех утвари сачувано је више, него у
другоме којему нашему манастиру.
Манастир има годишњега прихода преко 2000. фиорина.
У колико се дознати може, знатнији калуђери у овоме
манастиру били су: Арсеније и Митрофан Гаговићи,
Григорије Ђачић, Антоније Чепуровић, Јосиф Ђачић,
Аџи Теодосије Сочица и Серафим Ђачић, који је погинуо од турака 4 октобра 1876. год. баш оног дана, када је
манастир од њих био запаљен. Сада је настојатељ и игуман О. Поликарп Гломазић. Рукоположио га је Митрополит Херцеговачки Г. Прокопије за дјакона 4 септембра
1866. године у Мостару, а за свештеника 10 септембра
1867. год. у манастиру Милешеву код Пријепоља. За
игумана произвео га је блаженопочивши Митрополит
Црногорски Г. Висарион Љубиша 14 септембра 1882.
год. у М. Пивскоме.
(Наставак у сљедећем броју)
Лучиндан 2011. | бр. 70
9
ПОУКА
У понедјељак, 9. маја у Црквенонародном дому у Никшићу, предавање
о духовном животу одржао је
јеромонах Артемиос, сабрат манастира Григоријата на Светој Гори. Ми
овдје доносимо извод из изузетно
занимљивог и посјећеног предавања
јеромонах Артемиос
ухован човјек стреми уподобљавању
Богу. Са распећем, гробом и васкрсењем
Господа Исуса Христа наша људска природа се спасила у Христу. Са вазнесењем
на Небеса Христос је прославио и почаствовао,
више од било кога другог, нашу природу коју је
примио од Пресвете Богородице. У дане Педесетнице послао је Пресветог Духа Који даје мудрост онима који су необразовани и неписмени и који сачињава читаву институцију Цркве,
како би се, на тај начин, потврдило и усавршило
цјелокупно Његово дјело спасења људи. Са на-
10
Лучиндан 2011. | бр. 70
шом слободном вољом треба да отворимо прозоре наше
душе за нестворену свјетлост нашег Господа и да прихватимо Светог Духа у себе, да кажемо: Да! – васкрсењу нашег
Господа. Овдје се, у ствари, налази слободан људски избор,
борба и подвижништво да би се човјек усавршио и постигао
циљ, а то је обожење човјека.
Свако ко почиње духовни живот већ је, на неки начин, обожен човјек, а веома важно је да остане истрајан на том путу
и да развије оно чега се подузео. Кад неко одлучи да живи
духовним животом у дубини његове душе се већ пробио
један зрак Божанске благодати. Када неко живи у мраку
не може да појми величину свог страдања, али када дозволи да један зрак свјетлости уђе у његову душу он, у том
тренутку, поима свој лични мрак и почиње да ходи путем
духовног живота према обожењу. Слично пише Свети Јован
Синаит говорећи да нико не може да се успење на степе-
ницу врлине духовног живота једним наглим скоком,
већ корак по корак, са подвигом и стрпљењем. Духовни живот и борба за живот у Христу не представља
каталог тешких заповијести које сваки хришћанин
треба да испуњава, нити низ закона и правила путем
којих се човјек ослобађа и оправдава. Духовни живот
не представља ни пријетњу казном или обећање наградом од стране Бога. Духовни живот је заједница
и живот са самим Богом. Ко одлучи да живи духовним животом задобија свезу са истински добрим и
јединственим Богом од Кога извире сваки савршени
дар.
Основно средство на „мучном и тегобном путу духовног живота, који је, у исто вријеме, слатки и плодоносни пут према обожењу и истинском животу по
Светом Духу, јесте да човјек вјерује у истинског Бога
свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом
и свим умом својим, јер без темеља истинске вјере
ништа не може да се одржи.
Након вјере слиједи страх Божији, који се рађа од
искрене вјере. Страх Божији не значи устрашеност
или дисциплину, коју осјећамо пред неким тиранином, већ подразумијева љубав и поштовање према
Богу Оцу Којег духовни човјек не жели да ражалости,
како нам је то говорио старац Пајсије и из тог разлога
показује ревност и служење према Њему. На нашем
духовном путу усљед људске немоћи имамо падове
и потребно је стално покајање које траје читавог живота, како би сваки вјерник могао да се врати кући
свог Оца и да опет започне борбу без већих препрека. Покајање је духовно купање које нам је даровао
Господ након покајања, приликом чега се обнавља
само крштење и нада задобија крила, нада за наше
спасење. Са покајањем иде Света тајна исповијести
која не значи само изношење наших гријехова духовном оцу већ примјену савјета и опомена које
добијамо од духовника. Са покајањем и исповијешћу
постоји и туга због наших гријехова које смо чинили у прошлости, очишћујуће сузе, али то нијесу сузе
безнађа, јадиковање из очаја већ радосна благодатна туга која смирује човјека. Послушање је темељ и
основна врлина за сваког вјерника на путу духовне
борбе, послушање игуману за општежитељне монахе, старцу за пустињаке, духовнику и Цркви за сваког вјерника. Послушање значи подражавање Христа
у свему. У наставку, са свим овим долази молитва.
Молитвом вјерник благодари Богу за добра дјела,
за дарове које од Њега прима, а највећи дар који је
задобио је божанско усмјерење на духовном путу и
заједница коју остварује са Богом. Путем молитве
вјерник прославља Божанску величину и славослови Га за премудрост и провиђење с обзиром на сва
Лучиндан 2011. | бр. 70
11
створена бића. Молитва доприноси сједињењу и обнови заједнице човјека са Богом. Што се више моли
то се хришћанин више очишћује и освећује, довољно
је да молитва буде са скрушеношћу и смирењем а не
са узнесеношћу као што је то било са фарисејем из
јеванђељске параболе.
Смирење у духовном животу је дубока врлина која се
рађа од других врлина. Свако ко се каје, ко плаче и жалости за своје гријехове на скривен начин управо се
тај човјек смирава. Духовни борац не треба да занемари дјелатне врлине као што су пост, бдење, метаније,
тјелесни трудови, рад, јер су те врлине оруђа духовних врлина и од помоћи за све друге. Духовни човјек
настоји да задобије и задобија љубав која представља
врхунац љествице свих врлина. Љубав, с обзиром на
свој квалитет, представља уподобљење Богу онолико колико је то човјеку могуће. С обзиром на своја
својства, љубав означава извор вјере, дуготрпељивости
и море смирења. Смисао љубави изједначава се са
бестрашћем и усиновљењем од стране Бога Оца,
љубав означава жртву, љубав означава крст, смрт
и васкрсење духовног борца Христа ради. Нико не
може да задобије врлине и да хода путем духовног
живота без благодати Светог Духа, нико не може да
дође до савршенства и обожења без учествовања у
животу Цркве и у свештеним тајнама, у првом реду
без крштења и миропомазања, без исповијести и
без Божанског причешћа, који представљају храну и
задовољење својих чула. Ријечи Светих Отаца таквом човјеку дјелују чудно, он тражи земаљски хљеб
и чудеса, док борбу за задобијање живота у Христу
сматра чистом лудошћу. Пост, уздржање, смирење,
покајање и непосједавање – посматрају се као нешто
неприродно, док се природним сматрају свака врста
изопачења, перверзије и неодговорности. Уопште узев
примјећује се криза, не само економска већ у првом
реду духовна, алкохолизам, дроге, обожавање тијела,
клађење, коцка, игре на срећу до страсти и слабости
су се изокренуле у оно што називамо забавом и стога
слиједи накнада за гријех а то су цунами, нуклеарне катастрофе, пораст ислама и међународни тероризам. Ова духовна криза није почела од скоро и од
нас, већ од тренутка ослобађања балканских народа
гдје су нас западњаци приморали да се потчинимо
западном рационалистичком духу и да се осјећамо
европејцима жељели ми то или не. То је тзв. западно
убјеђење, самоувјереност, гордост и силни егоизам
данашњег аутономног човјека који одриче и негира
Бога, све што је духовно и вјерује само у себе самог.
Постоји ли нада у свему овоме? Нада постоји све док
још увијек постоје вјерни, све док постоји опште добро
и они бескомпромисни борци, који попут Спартанаца чувају Термопиле још увијек постоји нада. Наше
сабрање и празник у част Светог Василија Острошког
управо то и доказује. Све док се једнодушно сабирамо
на једном мјесту, док славимо Господа, Богородицу,
наше Светитеље, док се причешћујемо
пречистим Тајнама, све док се савршава Божанска литурија, постоји нада
за спасење. Христос нас није напустио,
Христос нам је обећао да ће увијек да
буде са нама у све дане до свршетка
вијека. Наш Христос је исти данас,
јуче и у вјекове вјекова и будући да
је увијек имао промисао, бригу за читаво своје мало стадо, исто ће да ради
данас. Неће нас напустити никад.
Оно што ми треба да радимо јесте да
пазимо да ми Њега не оставимо, да га
не жалостимо својим свакодневним
сагрешењима. Зато је потребно да и
ми, више од сваке друге епохе, да се
пресаберемо и да заврнемо рукаве,
да се припремимо за велике борбе,
за један истински духовни живот без компромиса и
колебања, зато што наша борба није против тијела и
крви, већ против сила и принципа овог свијета. Тада
и само тада удостојићемо се и ми да чујемо из уста самог Христа онај блажени позив који каже: Дођи слуго
добри и вјерни, у маломе си ми био вјеран над добрим
ћу те поставити. Дођи у радост Господара својега.
Свако ко почиње духовни живот већ је, на
неки начин, обожен човјек, а веома важно је да остане истрајан на том путу и да
развије оно чега се подузео. Кад неко одлучи да живи духовним животом у дубини
његове душе се већ пробио један зрак Божанске благодати. Када неко живи у мраку
не може да појми величину свог страдања,
али када дозволи да један зрак свјетлости
уђе у његову душу он, у том тренутку, поима свој лични мрак и почиње да ходи путем
духовног живота према обожењу.
оснажење за савршенство духовног борца.
Оно чему данашњи свијет стреми јесте забава,
задобијање среће и свега онога што чине земаљска
добра. Човјек 21. вијека остаје безнадежно равнодушан према свему ономе што се односи на подвиг, на
врлине, на духовни живот. Оно што савремени човјек
жели јесте лако рјешење, површно задовољство и
12
Лучиндан 2011. | бр. 70
СЛОВО
Бесједа уочи Госпођина дана у
манастиру Савина, 27. август 2011
„О преблаги тихи учитељу!
Слатка ли је света бистра вода
С источника твога бесмртнога!“
ви стихови се налазе на крају Луче микрокозма,
и говоре о оном необичном открићу до кога је
пјесник дошао. Какав је то учитељ који својим
ученицима и сљедбеницима даје воду с источника бесмртнога? И како да ученици не благодаре учитељу
прво за ријечи и науку коју им предаје, него управо на тој
живој води?
Кад се Христос одмарао поред кладенца Јаковљевог, угледао је на кладенцу једну жену и рекао јој: „Жено дај ми да
пијем“ На те ријечи жена Самарјанка је зачуђено упитала:
„Како ти као Јеврејин од мене просте Самарјанке, тражиш
воде да пијеш“?
А Христос на те ријечи просте жене одговара: „Кад би ти
знала дар Божији, и ко од тебе тражи 'дај ми да пијем', ти би
од њега искала воду живу. Јер ко пије воде са овог кладенца, опет ће ожедњети, а коме ја дам воду, из његове утробе
потећи ће извори воде живе која тече у живот вјечни“.
Ове ријечи су много просте, али тешко схватљиве. Јер овај
учитељ не говори о мудрости којом се умножавају знања
овог свијета, него о води живој којом се задобија бесмртност.
Наше је вријеме, вријеме мноштва књига, и најразличитијих
знања, али није и вријеме мудрости. Ако би неко рекао да
је мудрости све мање, што се више књига пише, не бисмо
му имали шта приговорити. Ако би неко рекао да је све
мање истинског читања и разумијевања, што се пише више
књига, нимало не би погријешио. А кад боље погледамо, у
дубини назиремо, да истински постоји само Једна књига, а
Милутин Мићовић
све друге постоје, уколико су се некако домогле до
те једне и једине.
Најтајанственија књига која се икада појавила на
овом свијету, јесте Пресвета Богородица. Она је родила Божије Слово које је обасјало свијет, а то што је
у животу мислила и преживљавала, људима је остало сакривено. Њен пут је био бескрајно послушање и
унутрашња горљивост, а не проповијед. Поживјела
је та Књига нa земљи у трепетном слушању и
уписивању Божије мудрости, а затим се кроз огањ
успела на небо, и расијала тајну свог живота свуда по васељени. Тајна њеног живота и успења, не
може се наћи у књигама, тек по која огњена кап
може се наћи дубоко у најчистијим душама.
Од Богородице остале су само неколико ријечи, а
оне се једнако цитирају као ријечи којима је отпочела тајна, која држи овај свијет. Када јој се јавио
Благовјесник Гаврило, и рекао јој да ће родити Сина.
Лучиндан 2011. | бр. 70
13
Она је само у чуду запитала: А како ће то бити кад
ја не знам за мужа? А кад јој је Архангел Гаврило
рекао: Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњег
осјениће те, и зачеће се дијете у утроби твојој. Она
је кротко одговорила: ево слушкиње Господње, нека
буде по ријечи твојој.
Пресвета Богородица слави се на свим континентима, подигнути су безбројни храмови у њено име,
приносе јој се молитве са све васељене, а људи само
знају то неколико њених ријечи којима је отпочело
Јеванђеље на земљи.
У Библији је речено да слово умртвљује, а дух
оживљава. Ова ријеч, као опомена мудрости, важна је у сваком времену, а посебно у нашем, када се
ријечи бескрајно умножавају и умртвљују, а духа
бива све мање. Оног духа који оживљава, који је
вода жива, коју нам Христос даје, да не би заувијек
умрли.
Свијет и људи раздијељени су Христом, на оне који
знања стичу само из књига, и на оне који знања
стичу не само из књига, него стичу тајна знања
пијући воду живу коју Христос даје.
Обавезани ови Празником, ми говоримо о нечему
што је најтише, и најскривеније, и ризикујемо да
се не чујемо са онима којима су душе напуњене
само знањима овог свијета. Али тај проблем није
рјешавао ни Христос, него је рекао: ко има уши да
чује, нека чује, и ко има очи да види, нека види.
Али је рекао и сљедеће: Многи ће гледати и неће
видјети, и многи ће слушати и неће разумјети.
У нашем роду било је доста оних, нама знаних
и нама непознатих, који су окусили воду живу
коју Христос даје, а један од њих је био генијални
пјесник Његош, којем овдје, гдје је боравио у младости, на овај дан, обиљежавамо 160-ту годишњицу
упокојења.
Његошево дјело је велико Успење поимања човјека
и Бога на нашем рођеном, српском језику. Његош је
припадао оним ријетким, издвојеним пјесницима,
у чијем је дјелу сабрана не само мудрост свог народа и мудрост свјетских мудраца, него је још
натопљено огњем пророчког дара.
Искру бесамртну он није нашао у књигама, него
у себи. Зато је и та искра бесамртна распламсала
његово биће, и његове духовне силе, које су га подигле до небеског источника бесмртнога.
Његошеве ријечи су живе међу нама, и у нама, исто
као онај дан кад их је записао. Само док их је писао
и док је био међу људима на земљи, мало се знало
за те ријечи у српском народу. Али ријеч има моћ
да преживи и оно вријеме кад је нико не чује и не
разумије, ако је напуњена истинским познањем, од
кога добија снагу и свјетлост, да се не изгуби.
14
Лучиндан 2011. | бр. 70
Ако је неко у нашем народу живио духом који оживљава,
то је уистину живо чудо, не само у том човјеку, и у том времену, него остаје живо чудо у том народу, тада, и за сва времена.
Тако је Његошево дјело расло и освјетљавало нас кроз
времена, док смо се препознали у њему као његови
насљедници.
Како видимо, свијет и послије Христа 2000 година остаје у
тмуши, у адском наследију, како каже Његош, али ниједан
дан у прошлих 2000 година није прошао да Христова ријеч
није расла, и да се његови извори воде живи нијесу отварали у људским душама.
Полови људског живота доиста су много удаљени и силно
противстављени. Свако од нас носи адско насљеђе у души,
како каже пјесник, али свако од нас је жедан воде живе с
источника бесмртнога.
Зато су подвиг, подизање и успињање изнад таме и зла,
тако важни у животу хришћана.
Није довољно бити добар, потребно је бити огњен.
Није довољно бити паметан, потребно је бити и луд Христа
ради.
Нијесу довољне само књиге да би се образовали, потребан
је дух који оживљава, да би расли и откривали источнике
воде живе.
Није довољно живјети са људима и пред људима, потребно
је хришћанима да живе и да се откривају Богу животворцу.
Ко ограничи себе људском мјером, отпашће од Живога
Бога, и људи тада ништа не могу помоћи.
Слобода човјекова је, на крају и слобода од људских мјера
и очекивања.
Од Владике Рада није се очекивало да пише велику поезију,
него се очекивало да држи власт и какав-такав поредак
међу Црногорцима.
Он јесте испунио то што је народ од њега очекивао, али да
није урадио и оно што од њега нико није очекивао, осим
Бог, не би био оно што је. То јест, не би достигао оне висине
ума, не би створио дјело у којем се његов род изнутра препознао.
Он је остао владика у српском народу зато што његове
ријечи не губе моћ у нашем животу.
Прешао је границе људског очекивања, и запловио морем
оне тајне у којем се огледају небеса. У којем се огледа душа
човјекова, и душа његовог народа.
Он се напио воде с источника бесмртнога и проговорио
језиком који човјека окреће небу и Богу, који човјека окреће
човјеку, и његовој најдубљој тајни.
На тим великим успењима он је открио „ум који торжествује“,
ум, који „с бесмртнима равни“, и открио Христа преблагог
учитеља.
Дaj Боже, да никада не останемо без тих висина ума и духа,
и да никад не останемо без источника воде живе, која нас
отима од таме заборава, и умора смрти.
ИС ТОРИЈА ЦРКВЕ
рква Светог Николе у Кочанима је једна од
ријетких парохијских Цркава у Никшићу у којој
се литургијски живот није прекидао од њене
изградње, већ је у неким периодима постојања
„често служена служба Божија“, а када кажемо „служба
Божија“ мислимо прије свега на Свету Литургију. У њој
су се обављале и остале свештене радње које се тичу
живота хришћана, као на примјер: крштење, вјенчање,
јелоосвећење, благодарење, погреб и друге. Црква у Кочанима је и једна од ријетких која је увијек имала свог сталног парохијског свештеника, и своју Црквену Општину.
Црква је саграђена 1906. године, на темељима старе Цркве
Светих Јоакима и Ане1, која је порушена 1880. године „из
незнања да би направили мјесто новој и пространијој.“2
Сазидана је од тесаног камена. Звоник Цркве је на преслици која је рађена од камена за три звона.3 При обнови
1991. године прекривена је бакром. На олтарској апсиди
налази се простор, а на јужном и сјеверном зиду налазе
се по два прозора. Унутрашњост Цркве није живописана,
већ је омалтерисана кречним малтером и окречена. Изнад улазних врата налази се балкон (вјероватно грађен
за потребе хора). Иконостас је рађен од дрвета, иконе
су рађене 1909. године, на металу и рад су иконописца
Вујовића са Цетиња. Под Цркве урађен је од обрађеног
камена.
Свештеник
Слободан - Бобан Јокић
Љетопис основне школе у Кочанима из 1904/5
године, свједочи нам о висини трошкова зидања
нове Цркве: „Други скуп (родитељски) у школи
одржан је у јануару, на којем је учитељ говорио:
о Цркви уопште, а о српским богомољама напосе (на крају). Овај мали говор учинио је лијеп
утисак на народ, јер су доцније погодили зидање
новог храма св. Николе за 6000 круна“.4 Натпис
изнад улазних врата Цркве свједочи о години
њене изградње: „Овај свети храм Божиј посвећен
у славу светога Николаја чудотворца подиже општина Кочанска. 1906. год.“. И у публикацији педесет година на престолу Црне Горе 1860-1910 у
поглављу „Извјештај о обновљеним и подигнутим православним манастирима и Црквама од
1860. до 1910. године“, под редним бројем 159 и
Лучиндан 2011. | бр. 70
15
годином изградње 1906. помиње се „Црква Св.
Николе у Кочанима“.5
У Извјештају са ревизије од 1. до 20. октобра 1959.
године, православног архијерејског намјесника
никшићког протојереја Јагоша Радуновића (који
је мијењао обољелог проту Марка Кнежевића),
помиње се парохија кочанска и Црква Светог
Николе као и њена „филијала“ у Студенцима
и земља која јој је експропријисана: „Парохија
Кочанска са сједиштем у Кочанима и сама
сачињава Црквену општину. Парохијска Црква
је у Кочанима посвећена Св. Николи и налази се
у добром стању. Њена филијала је у Студенцима
посвећена Светом Архангелу Михаилу и у врло
слабом је стању... Парохијској Цркви у Кочанима
иметак је експропријисан у трајању двије године дана и протувриједност - новац налази се у
банци“.6
Од новијих догађаја из историје ове Цркве
издвојамо обнову 1991. године и прославу
стогодишњице Цркве 2006. године.
Обнова Храма 1991. године је завршена уз помоћ
Митрополије Црногорско-приморске, Управе
манастира Светог Василија Острошког чудотвор-
16
Лучиндан 2011. | бр. 70
ца, мјештана, Фонда за културу Никшића, као и Саборног
храма Светога Василија у Никшићу. Свету Архијерејску
Литургију служио је Митрополит Црногорско-приморски
господин Амфилохије са свештенством. Послије службе,
бесједе Митрополита Амфилохија и поздравног слова г.
Перка Вукотића, преседника Црквеног одбора у Кочанима, приређен је свечани ручак. На Цркви је обновљена
комплетна кровна грађа и постављен нови бакарни
кров са олуцима, постављен су нови дрвени прозори,
обновљена је унутрашњост Цркве, урађени су тротоари и
изливена бетонска приступна стаза.
Прослава стогодишњице7 од изградње обиљежена је
августа 2006. године. Формиран је нови Црквени Одбор
на челу са предсједником Веселином Марковићем, а г.
Перко Вукотић дотадашњи предсједник постављен за
почасног предсједника. Свету Архијерејску Литургију
служио је Епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије са
свештенством, након чега је обављена литија око Храма.
Бесједио је Владика Јоаникије, а са кратким историјатом
Цркве присутне је упознао г. Перко Вукотић. Након службе у Цркви, Црквени одбор је за све присутне уприличио
трпезу љубави.
Поводом обиљежавања стогодишњице Цркве Светог Николе, у Дому Светог Василија Острошког у Никшићу ор-
ганизоване су изложба слика, умјетника Бошка
Раичевића и изложба фотографија Лазара Матана Вукотића. Поставку Вукотићевих радова чинило је тридесетак фотографија кочанског Храма
а иста је била продајног карактера и сав новац
прикупљен том приликом искориштен за даљу
обнову Цркве.
У Цркви је до данас служило дванаест свештеника чији смо редослед до 1977. године направили
на основу матичних књига8 парохије кочанске и
кочанско-милочанске, а период од 1977. на основу свједочења старијих свештеника и мјештана
ове парохије.
1. Марко Рамо Абрамовић9
2. Лука Јовићевић10
3. Томо (Данило) Дајковић11
4. Богдан Бурић12
5. Томаш Пејовић13
6. Радован Вукотић14
7. Видак Вујовић15
8. Предраг Видаковић16
9. Алекса Павловић17
10. Здравко Ђуровић18
11. Слободан Јокић19
12. Мирко Вукотић20
Црква посједује и веома значајне богослужбене
књиге. Већину књига набавио је протојереј Лука
Јовићевић о чему свједоче натписи у самим
књигама а један дио књига приложио је тадашњи
Митрополит Црногорско-приморски г. Гаврило
Дожић каснији Патријарх Српски. Навешћемо
неке од богослужбених књига21 које се налазе данас у Цркви, као и значајније натписе у књигама,
годину и мјесто издања.
- Пентикостар-Триод Цвјетни - Издање Синодалне типографије Москва из 1898. године. „Приложено: Његово Вис-преосвештенство Митрополит Црногорско Приморски: Г. Гаврило Дожић за
вријеме свештеника Кочанског и Милочанског
Луке Јовићевића у Кочанима, 4(17), II 1923. год.
Има печат парохије.
- Свето Јеванђеље- Издање Синодалне типографије
Москва из 1900. године. Књига „Саборне цркве
храма Св. Оца Николе у Кочанима. Ово Евангелије
купљено за новац црквени за 750 (седамсто педесет) динара, 19. маја 1923 за вријеме свешт. Кочанског Луке Јовићевића“. Књигу је повезао 28.
фебруара 1979. протојереј Милош Перовић . Има
штамбиљ парохије.
- Октоих-Осмогласник- 1 до 5 гласа. Издање Синодалне типографије Москва из 1906. године. Књига
„Саборне цркве храма Св. Оца Николе у Кочанима.
Овај Осмогласник купљен за новац црквени, за 450 (четристо педесет) динара, 19. маја 1923 за вријеме свешт.
Кочанског Луке Јовићевића“. Има штамбиљ парохије .
- Октоих-Осмогласник - 5 до 8 гласа. Издање Синодалне типографије Москва из 1906. године. Књига „Саборне
цркве храма Св. Оца Николе у Кочанима. Овај Осмогласник купљен за новац црквени, за 240 (двјеста четрдесет)
динара, 19. маја 1923 за вријеме свешт. Кочанског Луке
Јовићевића“. Има штамбиљ парохије.
- Служебник - „За дуго сјећање мом драгом куму свештенику Мирку Јокановићу даје свештеник Коста П.
Љешевић, члан конзисторије, 7. X. 1917“. Издат у Санктпетерсбургу.
- Минеј празнични - садржи службе Господњим и Богородичним празницима и изабраним светим. Издање из
1899. године. „Књига Саборне Цркве Св. оца Николе у Кочане. Ова празнична минеја купљена за новац црквени
19. маја 1923 године, за 410 (четристо десет) динара. За
вријеме свештеника Кочанског Луке Јовићевића“. Има
штамбиљ парохије.
Црква посједује и архиву која се у њој чува а која
потребује детаљни преглед и сређивање и након тога
објављивање неког значајнијег и обимнијег рада о овој
веома значајној Цркви у Никшићком крају.
Напомене:
1 Црква Светог Јоакима и Ане, зидана је, по предању, када и
Манастир Морача, 1252. године. Порушена је 1880. године.
Црква се везује за чувено племе Угреновића који су добили
име по Бану Угрену и управљали су, по предању, Жупом Оногошт још прије Косова. Сматрају се најстаријим становницима Никшића, а насељавали су Кочане, Горње Поље и Студен-
Лучиндан 2011. | бр. 70
17
ца. Поред Властелиновића, потомци Угреновића су још:
Урошевићи из Кочана, а из Горњег Поља су: Мијановићи,
Светога Исаије од Оногошта. Парох у Кочанима био 1909/10.
до 1927. године.
Вујичићи, Пантовићи, Пиљевићи, Тољићи, Мумовићи, Бабићи,
11 Митрополит Црногорско-приморски у периоду од 1961. до
Радојевићи из Милочана и Мокрог, Лаловићи из Страшеви-
1990. године. Налазио се на челу Митрополије у вјероватно
не и Милочана, Ђапићи из Трепача и Студенаца, Лековићи
најсмутнијем времену у њеној осмовјековној историји. Парох
који су живјели у Кочанима, Мучалице у Горњој Морачи и
у Кочанима био 1927. до 1930. године. Више о Митрополи-
Дробњаку, Рапајићи и Вранићи за које се не зна куда су се
ту Данилу видјету у: мр Павле Кондић, Љетопис распете
иселили, и Јауковићи у Жупи. Сви Угреновићи славе као
Митрополије Црногорско-приморске времена Митрополита
своје крсно име Св. Јоакима и Ану. Видјети више у: Бранко
Данила Дајковића 1961- 1990, Светигора, 2010.
Копривица, Од зазирања до својатања, Никшићке новине, 12.
12 Рођен 1901. упокојио се 1970. године и сахрањен код Цркце
фебруар 1998, Никшић, 28.
Св. Петра и Павла у Никшићу. Парох кочански од 1931. до
1032, према, нав. дјело, 26. фебруар 1998, 26.
13 Свештеник Томаш Пејовић био је парох прије и за вријеме
2 Архив САНУ, Етнографска збирка Андрије Лубурића, бр.
3 Данас се на Цркви налази само једно звоно.
4 Љетопис школе у Кочанима 1904/1905. године, Љетописи
1935. године.
Другог светског рата од 1935. до 1946. године и као парох
кочански потписник познате „Резолуције свештенства
основних школа у Књажевини Црној Гори (1885- 1908), Држав-
архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и кола-
ни архив Црне Горе, за штампу приредио Предраг Вукић,
шинског“, која је донесена на заједничком братском састанку
Цетиње, 2003, 710
у Никшићу, дана 29. децембра 1943. године, а поводом тешког
5 50 година на престолу Црне Горе 1860- 1910, публикација,
Цетиње, 1910. 109
6 Извјештај са ревизије, Архијерејско намјесништво
стања у коме се налази наш народ.“ У резолуцији је осуђен
комунизам „као највећи непријатељ Цркве и народа“. Текст
резолуције види у: Велибор В. Џомић - Страдање Србске Цркве
никшићко, Православној Митрополији - Цетиње, бр. 61, 29.
од комуниста, Комунистички злочини над србским свеште-
децембар 1959. године, Архива Саборне Цркве
ницима (први део), Светигора, Цетиње, 1997, и у: електронско
7 Прослави је предходила најава присталица псеудорелигиозне организације тзв. ЦПЦ да ће „заузети“ Храм у
издање: http://www.rastko.rs/istorija/dzomic-stradkom/index_c.
html
Кочанима и „служити“ у њему. Ова намјера је спријечена ве-
14 Прота Радован је био свештеник кочански највјероватније
ликом одлучношћу и истрајношћу чланова Црквеног одбора
до 1968. године. Рођен 25. фебруара 1908. у Кочанима а
Кочанског, дијела мјештана Кочана, Гребица, Дукла, Пилане и
упокојио се 13. маја 1968. године. Сахрањен код Цркве
Мокре Њиве као и чланова Братства Православне Омладине
Светог Николе у Кочанима. Опијело служили протојереји:
Светог Василија Острошког из Никшића
Јагош Радуновић, Богдан Радуловић, Видак Вујовић, Милош
8 Од матичних књига сачуване су следеће: Крштених, књига I
Перовић и други. За вријеме његовог службовања, по не-
од 1888. до 1912, књига II od 1912. до 1917, књига III од 1926. до
ким свједочењима, „често су вршене службе Божије“ - види
1946. године, Вјенчаних: књига II од 1919. до 1940. и књига III
у: http://www.eparhija.me/arhijerejsko-namjesnistvo-niksicko-
од 1940. до 1945. године, Умрлих: књига I од 1889-1916, књига
dobilo-novog-svestenika
II од 1916. до 1919, књига III od 1919. do 1939, и књига IV од
15 И свештеник Видак као тадашњи помоћник Арх.
1940. до 1946. и од 1968. до 1977. Ова четврта књига умрлих
Намјесника Шавничког потписник је “Резолуције свештен-
парохије кочанско-милочанске, Студенаца и Заврха је одузета
ства архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и
1946. године од стране „нових“ локалних власти и има печат
„Мјесни народни одбор Страшевина“ и даље пише: „ Ова
књига умрлих закључује се са редним бројем 75 на дан 11.
колашинског“. Био парох у Кочанима од 1968. до 1978. године
16 Парох кочански у периоду од 1978. до 1983. године. Данас
парох у Бијелој код Херцег Новог.
октобра 1946, закључио матичар Лазовић Митар“. За период
17 Протојереј-ставрофор Алекса Павловић бивши је
од 7. 04. 1946. до 13. маја 1968. не постоје уписани случајеви
Архијерејски намјесник никшићки, дужност пароха кочан-
умрлих. Ову књигу је повратио од мјесне канцеларије свештеник Видак Вујовић 1968. и записао: „Овај протокол умрлих
кочанске парохије књига IV накнадно повратио од мјесне
парохије прота Видак Вујовић“.
9 Марко Абрамовић рођен је 1826. године а упокојио се
1908. године сахрањен је на платоу испред саме Цркве. Први
старјешина Цркве Светог Николе у Кочанима, за његово
вријеме је зидана Црква.
10 Протојереј Лука Јовићевић рођен је 1851. године у Цеклину
ског обављао до 1983. до 1999. године
18 Обављао је дужност кочанског пароха од 1999. до 2006. године. У овом периоду уведена је електрична енергија у Цркви.
19 Садашњи Архијерејски намјесни никшићки, дужност пароха кочанског обављао од 2006. до 2010. године.
20 Садашњи свештеник кочански. На то мјесто постављен је
на дан рукоположења 13. новембра 2010. године
21 Овдје нећемо улазити у детаљнију богословско-литургијску
анализу наведених књига. Детаљну анализу богослужбених
срез Црнојевића Ријека, и упокоио се 7/20. јула 1929. године
књига овог, као и ранијих периода, видјети у капиталним
и сахрањен на никшићком гробљу близу Цркве Св. Петра
дјелима Епископа Атанасија Јевтића: Христос Нова Пас-
и Павла. Опијело је служио Митрополит Гаврило Дожић уз
ха - Божанствена Литургија I-IV, Хиландар, Острог, Тврдош,
саслужење мјесној и околног свештенства. Велики је до-
Београд-Требиње, 2007- 2009.
бротвор Саборне Цркве у Никшићу којој је оставио кућу у
Карађорђевој улуци у којој се данас налази Духовни Центар
18
Лучиндан 2011. | бр. 70
ЈЕ З И К
ткад се зна са су Словени добили своја писмена,
тј. слова, која и до данас имају нераскидиви континуитет, од тада су и ћирилични, светоћириловски.
Њихова писменост је освештана словима Светог
Ћирила и Методија (оснивача словенске писмености) и
њихових ученика, њихова азбука се поноси именом Светог
Ћирила. Како каже Црноризац Храбар, говорећи о словенском писму, да га је саставио Свети Констатин Филозоф звани
Ћирил: „Ова слова су света и чиста, јер их је светац саставио“, „инспирисана су духом и даром Божијим“. У почетку је
име ћирилица, Ћирилова азбука, било везано и за глагољицу,
што се види из једног руског записа којег је писао поп Упир
1040. године,2 а одмах потом и нова азбука коју су, налазећи
инспирацију и у глагољици створили ученици Ћирилови и
у славу овог учитеља (који их је просветио, као и азбуку) добила је име ћирилица. Како нам кажу књиге староставне,
ћирилица је и богоносна и христоносна, свако слово („писмено“) и својим именом и својим начертанијем (обликом)
промишљено је одозго, са врха љествице, и носи промисао. У
Житију Ћириловом читамо: „Филозоф онда отиде и по свом
старом начину ода се молитви заједно са својим сарадницима... И тада састави слова и поче писати јеванђељску бесједу:
У почетку беше реч, и реч беше у Бога, и Бог беше реч“.
Ни један потез у начертанију слова није без дубљег смисла,
свака „чрта“ има и одражава везу са словесношћу, јер слово
(„писмено“) треба да искаже и ријеч и Ријеч. Зато ћирилица
садржи и носи љепоту и склад – њом је одражена дубина и
љепота вјекова, који су је чували и о којима је свједочила.
Како записа дијак Гаврило Тројичанин у Врхобрезничком
рукопису из манастира Свете Тројице код Пљеваља: „н. Двије
усправне црте са линијом по средини, представљају љествицу
низ коју Свевишњи сиђе. п. Два народа означава – Јудеје и
незнабошце, а црта на врху је Исус Христос, као крајеугаони
камен, који држи обоје. ф. Изгледа као да је Божјом Ријечју
пресјечено, показује вјерног и невјерног. Оштрија је Ријеч
Проф. др Јелица Стојановић
Божија од мача са оштрицама на обје стране. х.
Означава творевину на четири стране једнако
освештану, промишљену крстообразно од Бога.
И тако редом! Свако слово и својим обликом у
складу је са Божијом промишљу.
Српска ћирилица, настала на основама старословенске ћирилице, коначно уобличена и довршена од стране Вука Стефановића Караџића,
на темељима хиљадугодишње традиције, кроз
вјекове је била (и углавном остала до дана
данашњега) писмо српске писмености и језика,
било да се односи на црквенословенски (српскословенски, српску редакцију старословенског
језика; славеносрпски), или на српски народни
језички израз.
Подручје распростирања и присуства
ћирилице обухватало је све земље које су у
раном средњем вијеку икад потпадале под
српску државу (и писменост). Ћирилицом се
Лучиндан 2011. | бр. 70
19
писало и у Рашкој, и у Зети, Хуму, у цијелој Босни,
и у приморју (у великој мјери) све до доњег тока
Цетине, захватајући привремено у 12. и 13. вијеку
и Брач, крајем 14. вијека и Далмацију. Из године
1410. имамо ћирилску исправу сплитског каптола...
Граница српске државе је у доба тих владара (тј.
Стефана Немање и краља Владислава) стајала недалеко од Сплита, на ријеци Цетини, и документи
говоре о пријатељству и савезу... Ћирилицом се (поред латинице) писало и у Дубровнику, који је, од
кад је славизиран, по говору источнохерцеговачки. Ћирилица се распростирала и на Далмацију
и Славонију. Код Срба у Хрватској и Славонији
ћирилица је одувијек и искључиво у употреби...
О томе Р. Грујић каже: „Ја сам нпр. само у протопрезвитеру беловарском нашао 123 комада старих
србуљских рукописних и штампаних књига, а још
више новијих рускословенских, и исписао сам из
њих око 655 разних записа ћирилицом, из времена 14-19. века; а нашао сам скоро исто толико записа по иконостасима, крстовима и др. црквеним
утварима“.3 Ћирилица је била дипломатско писмо
турског, угарског и румунског двора.
Присуство и углед ћирилице били су велики, не
само на Балканском полуострву, већ и у цијелој Европи, нарочито од 15. до 17. вијека, а може се рећи,
чак и до 19. вијека. Деветнаести вијек представља
почетак нарочитих и јасно испољених неповољних
дјеловања у вези са статусом, потискивањем и
протјеривањем српске ћирилице. „У Славонији,
међу римокатолицима, почела је да истискује
ћирилицу – латиница тек од другог деценија 18.
века, када су почели у њу долазити световни свештеници и калуђери римски из Хрватске, ну ми имамо податке, да су се фрањевци томе опирали и у
четвртом деценију тога века“ (Радослав М. Грујић:
Српски језик и српско писмо).
Континуитет ћирилице на просторима садашње
Црне Горе може се пратити кроз вјекове. Она је
показатељ и свједочанство да су ови простори имали, и, уопште, посједовали писменост. Не може се
поменути ни један важнији споменик писмености
са простора садашње Црне Горе (било да је настао
у Зети, старом Хуму, Херцеговини, Рашкој, Старој
Србији, углавном и приморским крајевима) а да
није написан ћирилицом. Ћирилицом је писано
Мирослављево јеванђеље, повеље и писма зетских
владара, Иловичка крмчија Светог Саве, богате ризнице манастира Свете Тројице код Пљеваља, манастира Никољца из Бијелог Поља, манастира Пиве,
цетињског манастира, Врањанске повеље, штампане књиге Ободске штампарије... Ћирилицом су
писали и Свети Петар Цетињски, Петар II Петровић
20
Лучиндан 2011. | бр. 70
Његош, краљ Никола, Марко Миљанов, Стефан Митров
Љубиша...
Ћирилица се кроз историју на просторима докле је допирао утицај српског језика и, преко њега, писма, често називала српско писмо. То је уобичајен назив на штокавском
подручју, а и у окружењу, уколико се писмо именовало (и
тиме назив прецизирао, у односу на, нпр., руску, бугарску...
ћирилицу, односно ћирилицу неког другог језика). За то
имамо сакупљених и објављених близу сто примјера (са простора Рашке, Зете, Боке, Хума, Босне, Дубровника, Славоније,
Цавтата, Задра, на млетачком, аустријском, турском... двору;
у Ватикану, у записима Енглеза, Француза...).
Тако, на примјер: Језуита Марин Темпарица из Цавтата
пише 1582. године генералу Језуитског реда Кл. Аквавива
да је потребно салити слова „у славонском алфавиту и словима које овде називају српским“.4 У Илирским новинама
за 1840. говори Гај о ћирилици... „коју су Илири Источне
церкве под славним посебним именом серпским... сачували“ (исто: 83)...
Тако је, наравно, и на просторима Црне Горе: Године 1517.
потврђује млетачки дужд Л. Лоредан тестамент Ђурђа
Црнојевића на молбу његове жене Јелисавете (преведен
на латински). На више мјеста стоји да је тесатамент писан српски, преведен са српског итд. Али на једном мјесту
стоји да је „писан и потписан српским језиком и српским
словима“.5 Надбискуп барски Андрија Змајевић, Пераштанин, написао је још 1675. године једну расправу, гдје каже да
жели „да он поучава само читати и писати са словима илирским српским, а да остави латинска“ (Костић 1999: 61-73).
Свима су познати Његошеви стихови (у посвети на књизи
Вукова даница из 1826. године): „Српски пишем и зборим,/
сваком громко говорим:/народност ми србинска,/ум и душа
славјанска“. Интересантни су и следећи примјери: „1838. и
1839. добива владика црногорски Петар II (Његош) неколико писама од босанског везира Веџид-Мехмед паше. У
првом каже: ’Ја сам написао једну турску а једну српску, обе
су једнаке’... (Примјера овог типа имамо више, Ј. С.) Стефан
Митров Љубиша (1870. године) назива ћирилицу „српским
аманетом“.
Деветнаести и почетак 20. вијека је, више од свих вјекова
раније, обиљежен многим покушајима забране употребе
„српске ћирилице“. Јавне забране најчешће су давале супротне резултате од очекиваних и задатих. Будиле су свијест
о значају и вриједности ћирилице и везаности за њу, те доводиле до (снажних) отпора са тежњом да се сачува и одбрани ћирилица, тако да, осим за кратко, нијесу доносиле
резултате. Напротив!
Прва званична забрана употребе ћирилице везана је за име
царице Марије Терезије 1779. године. Под наговором римских првосвештеника издата је наредба да се ћирилица укине изван цркве, и да се у школе под морање уведе „простонародни језик илирски и латиница“. Сви Срби у данашњој
Војводини, заједно са митрополитом и епископима, устали
су против такве наредбе, тако да је наредба повучена. Након
смрти Марије Терезије, њен син цар Фрањо Јосиф II обновио
је ову наредбу 3. фебруара 1781. године и позвао администратора српске Карловачке митрополије Мојсија Путника,
да све српске епископе и свештенство опомене, да се нипошто не усуде сметати увођењу латинице у српске народне основне школе. На овакву одлуку услиједило је жестоко
одупирања епископа, школске управе и народа, услед чега
је цар морао повући наредбу.6
У Првом свјетском рату, опет од аустријских власти,
наставља се са прогоном ћирилице, али се сада са подручја
која су раније била под аустоугарском влашћу (Хрватске и
Славоније) пренио на све крајеве. У вријеме Првог свјетског
рата ћирилица је била званично забрањена у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Србији. Наредбу о употреби
ћирилице донијела је Земаљска влада за Босну и Херцеговину (Glasnik zakona i naredba za Bosnu i Hercegovinu, XLIX,
11. novembar 1915. godine). Генерал Саркотић, као представник војних власти, изјавио је да „треба Србима ћирилицу као
борбено средство учинити неупотребљивим“, „да ћирилицу
уклонимо из јавног живота и одузмемо јој српски национални карактер“. Ћирилица је у Србији забрањена у јавној употреби одмах по окупацији почетком 1916, а у априлу исте
(1916) године и у Црној Гори. Између осталог, поскидане су
табле са ћириличним натписима на јавним мјестима. Забрана употребе ћирилице трајала је све до ослобођења 1918.
године.
Исто је настављено и у Другом свјетском рату. Само десетак дана након преузимања власти, 25. априла 1941,
објелодањена је (од NDH) Zakonska odredba o zabrani ćirilice.
Законску одредбу о забрани ћирилице прати Provedbena
naredba ministra unutrašnjih poslova zakonskoj odredbi o
zabrani ćirilice, гдје, између осталог стоји: „da se na cijelom
području Nezavisne Države Hrvatske odmah obustavi svaka
uporaba ćirilice u javnom i privatnom životu. Svako štampanje
ma kakvih knjiga ćirilicom je zabranjeno. Svi javni natpisi pisani
ćirilicom imaju se neodvlačno, a najkasnije u roku od tri dana
skinuti“ (Okuka 2006 : 203).
Међутим, и поред свих забрана, највише је ћирилица потиснута и заборављена почев од периода „стварања,
прокламовања и озакоњења“ „равноправности“ двају писама: ћирилице и латинице. „Равноправност“ је озваничена
и усвојена Новосадским договором. Формално је ћирилица
била (тј. “постала“) равноправна са латиницом, а суштински
се све чинило да се сасвим потисне и заборави. Најприје се
почела проглашавати ћирилица за „застарјело“, „сељачко“
и „просто“ писмо. Потом је почело избацивање ћириличних
машина из употребе (или их је било веома тешко набавити), а престала је и њихова производња са ћириличким тастатурама. „Равноправност“ је резултирала невјероватним
догађајем у посљедњем рату: Хрвати су недавно „етнички
очистили“ све своје библиотеке од српских књига. Ћирилица
је (нарочито након „озваничења“ „равноправности“) поти-
скивана и ишчезавала у Србији, док се до прије
двадесетак година боље држала у Црној Гори.
Што се тиче Црне Горе − данас, она у Уставној
одредби истрајава на (комунистичкој) „равноправности“, стеченој, проглашеној и усвојеној послије
Другог свјетског рата, а ту „равноправност“ је Црна
Гора данас довела до готово крајње неравноправности, која је резултирала скоро потпуним нестанком
ћирилице. У пракси се приводи крају процес (све
израженијег) нестајања ћирилице. У Црној Гори
латиница је „окупирала“ све просторе (и сегменте), од имена фирми, кафана, ресторана, продавница. Према подацима које су сакупили студенти
Студијског програма за српски језик и књижевност
по разним градовима Црне Горе, око 95% назива разног типа исписано је латиницом (мање од
80% у Беранама, око 90% у Пљевљима, до 98% на
приморју...). Од приморских градова донекле се
најбоље ћирилица задржала у Херцег Новом, али је
и тамо близу 90% разних натписа дато латиницом
(У Херцег Новом се уочава и тенденција писања
назива на оба писма). У Никшићу је такође преко
95% латиничних натписа; није тешко запазити да у
Никшићу (а ситуација се у принципу не разликује
ни у осталим градовима) више има кинеских него
слова ћирилице.7
Подручје данашњег Бијелог Поља може се, као мало
које подручје, поносити, а истовремено и забринути,
што се историјског присуства, а данашњег одсуства,
ћирилице тиче... Највјероватније, у Бијелом Пољу,
у цркви Светог Петра и Павла настао је најстарији
и најљепши сачувани споменик српскословенског
језика, један од најљепших рукописа свијета, уврштен у свјетску културну баштину и стављен под
заштиту Унеска, Мирослављево јеванђеље, написано око деведесетих година 12. вијека. Данас
се чува у Народној библиотеци у Београду (један
лист у Петрограду). Мирослављево јеванђеље, наш
најрепрезентативнији средњовјековни писани
споменик и једно од најзначајнијих дјела српске
културе уопште, представља изборно јеванђеље,
богослужбену књигу са чтенијима из сва четири
јеванђеља распоређеним према данима црквене
године. Радиле су га двије руке (главни писар –
који није оставио трага о свом имену, и Глигорије
дијак – чије је име сачувано у два његова записа
на маргинама рукописа). Рука писара Глигирија
саставила је на крају запис из којег сазнајемо да
је јеванђеље писано великославном кнезу Мирославу („заставих сије јевангелије златом великославному кнезу Мирославу“), сину Завидину (брату Стефана Немање). Љепота ликовних украса, око
триста минијатура и украсних иницијала, услови-
Лучиндан 2011. | бр. 70
21
ли су да се Мирослављево јеванђеље сматра једном од
најљепших књига свијета.
Мирослављево јеванђеље је најбољи репрезент о комплексности и различитим наслеђима српске писмености и њеној недјељивости на свим просторима српског
језика. Тако правописне одлике старијег српског правописа (као наслеђу глагољске правописне традиције,
која се не баш срећно назива зетско-хумски правоспис,
хумско-босански и сл.) има дио који је писао главни писар Мирослављевог јеванђеља, док дио Мирослављевог
јеванђеља који је писао Глигорије дијак има одлике
млађег српског правописа, припада рашком правопису, који је у основи светосавске реформе. То најбоље
говори колико је српски језички простор недјељив, јер
би се дијељењем српског језичког простора морале и
књиге дијелити и прерасподјељивати по дјеловима и
страницама, што је немогуће.
У Бијелом Пољу се налази и један од најстаријих сачуваних натписа у српској писмености, Ктиторски натпис кнеза Мирослава. Мирослав, господар Захумља и
дијела Полимља, подигао је задужбину – цркву Светог
Петра и Павла на Лиму (сада у Бијелом Пољу) крајем 12.
вијека. Углавном, кнез Мирослав је управљао Хумом у
периоду од 1170. до 1190. године, па је црква засигурно
подигнута у том периоду. О подизању цркве говори нам
добро очувани и лијепо клесани ктиторски натпис и данас видљив на зиду храма, уклесан у лунету на западној
страни цркве Св. Петра, који је такође настао у том периоду. (Касније је премјештен на улаз просторије која је
у турском периоду дозидана у сјеверну страну првобитне цркве). Манастир је био сједиште хумског епископа,
а затим и хумске митрополије која се звала Петровска.
Неке говорне црте у језику натписа могу се наћи и у
Мирослављевом јеванђељу, блиске су правописним одликама главног писара Мирослављевог јеванђеља.
Натпис кнеза Мирослава гласи:
o; ime 0c”a i s”na i s
t”go d”ha ] sn”5 zavidin5 a
imenem5 rab5 b”1i st]pan5
m=roslav5 knez5 hl5m5sk= s5z=
dah5 cr5k5v5 st”go ap”la petr oh
У име Оца и Сина и Светога Духа, ја син Завидин, а именом раб Божији Степан Мирослав, кнез Хумски, сазидах
цркву Светог Апостола Петра.
Осим тога, у манастиру Никољцу у Бијелом Пољу налази се једна од богатијих збирки старих српских рукописа, у којој се налазе споменици почев од краја 13. вијека.
Веома занимљиву збирку имала је и црква у Подврху,
за коју сад нијесмо сигурни у какавом је стању.
22
Лучиндан 2011. | бр. 70
Шта данас наспрам овога имамо у Бијелом Пољу.
Имамо готово потпуно нестајање, прогон, затирање и
заборав ћирице, преко 90% је натписа разне врсте написано латиницом. Према подацима које сам добила од
Радоја Фемића, постдипломца на Студијском програму
за српски језик и књижевност у Никшићу, Бјелопољца,
у Бијелом Пољу је права „поплава“ латинице: скоро сви
угоститељски и трговачки објекти имају латиничне
натписе, називи улица без изузетка, итд. Анкета која је
спроведена међу матурантима, прошле године, такође
иде у прилог латиници; 70% користи латиницу, 30%
ћирилицу... Чак су и обавјештења која служе као путокази ка црквама Св. Апостола Петра и Павла и Св. Николе
исписана латиницом
Ако се овако настави питање је хоће ли будуће
генерације имати у свом срцу и знати да прочитају ова
лијепа ћирилична слова на Цркви Светог Петра и Павла, хоће ли знати слова славног и најљешшег српског
споменика, Мирослављевог јеванђеља. Ако заборавимо ћирилицу – српско писмо вјекова, заборавили смо
себе, своју историју, своје темеље и трајање, свој источник, своју свјетлост и просвећење, онда смо репа без
коријена, одвојени од свог бића, од вјекова, без предања
и својих предака.
Напомене:
1Излагање са Академије која је посвећена слави манастира
Светог Петра и Павла, а одржана 9. јула 2011. године у Бијелом
Пољу.
2У једном старом руском запису (писао га је неки поп Упир Лихи
1047. год.), који је сачуван у два преписа из 15. вијека у којима
стоји да је Упир преписао Књигу малих пророка из „куриловице“.
У оба позна преписа Упирова рукописа налазе се читаве ријечи
написане глагољицом која је вјерно пренесена у те преписе.
Према томе, назив ћирилица служио је у 11. вијеку у Русији за
глагољицу. То је и најстарији примјер из историје за друкчију
употребу назива ћирилица.
3Радослав М. Грујић, Српски језик и српско писмо, у: Петар
Милосављевић: Срби и њихов језик, Београд 2002, 419-420.
4Лазо М. Костић, Ћирилица и српство. О српском језику. Вук и
Немци, Нови Сад 1999, 13.
5Милош Милошевић, Тестамент Ђурђа Црнојевића, Подгорица
– Цетиње 1994.
6Драгољуб Збиљић, Издаја српског писма, Ћирилица, Нови Сад
2005, 11.
7О овоме шире у: Јелица Стојановић, Путевима српског језика и
ћирилице, Издавачки центар Матице српске – Друштва чланова
у Црној Гори, Никшић, 2911.
ПОМЕНИК
На Полици код Берана, послије Свете
Литургије коју је у мјесној цркви Свете Тројице служио протојереј Драган
Ристић, парох берански и полички,
у порти цркве откривено је и освештано спомен-обиљежје попу Јосифу
Михајловићу Поповићу које му је подигло беранско Удружење ратних
добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца. У спомен на ову
веома знамениту личност, објављујемо
текст Горана Киковића, професора
историје, који је и открио споменик.
Горан Киковић,историчар
Полици хроничар је записао: ,,Ако изузмемо Велику,
ниједно погранично мјесто спрам Турске није показало толико отпорности колико Полица. Дивно село као
да је изрезано из таласасте Шумадије, плодне и богате.
У току 19. вијека населилa су се овдје, поред Васојевића, разна
црногорска и брдска племена, да на овој скели чувају и образ и
слободу. Ко је хтио да иде из Црне Горе у Србију, тај није могао без
Поличана. Ко је тражио помоћ у невољи, ту ју је нашао, а било је
читавих година да турска нога не ступи на Полицу, иако је била
на граници. Ту су били познати јунаци: Два
Дедовића - Миро и Радисав, Радоје Ђукић,
Ново Пантовић, Арсеније Вукићевић,
Марко Трифуновић, Мирко Бабовић,
Радоња Тодоровић, Милутин Бабовић, Петар Кастратовић, Деле Боричић, Никола
Ђуришић, Радоје Плавшић-Ђуришић - четобаша, поп Јосиф са Заграђа“... те и многи
други Поличани који су као жарко сунце
вољели слободу и борили се за крст часни
и слободу златну.
Поп Јосиф је био од оних главара и јунака
за које је војвода Марко Миљанов рекао:
„Драги брате Србине, да си има прилике
и да си гледа јунаке које сам ја гледа, не
би ти имало срце мира докле се не би озва
јунацима који весело мру за своја и свија
нас право...“
Рођен је у селу Заграђу на Полици, од оца
попа Вукашина који је, како стоји у запису,
страдао од Турака 1825. године, заједно са
Лучиндан 2011. | бр. 70
23
своја три сестрића, недалеко од данашње гимназије
у Беранама. Јосиф се школовао у манастиру Ђурђеви
Ступови и наслиједио свога оца у поличкој парохији.
У тешким временима за српски народ Доњих
Васојевића поп Јосиф био је први међу Поличанима. До 1857. он је то био по вољи народној, а од тада
зато што га је књаз Данило поставио за капетана
најраспрострањеније капетаније у Васојевићима. Био
је народни просветитељ, свештеник, умјешни војни
командант и мудри народни старјешина. Иако, племенски, није био Васојевић, према писању војводе
Гавра Вуковића, сина војводе Миљана: ,,Поп Јосиф
из Заграђа капетан био је Миљану у свим његовим
предузећима блиски и свесрдни сарадник, него који
му драго васојевићки главар.“
Године 1858. поп Јосиф је био члан васојевићке
делегације код књаза Данила, а исте године
потписује петицију главара упућену Србији ради
тражења помоћи. Он тајно представља Васојевиће
1861, као њихов делегат, код побуњених Херцеговаца
под вођством Луке Вукаловића, на скупу у манастиру Косиријево, и потписује представку коју побуњени
Срби предају комисији европских сила.
24
Лучиндан 2011. | бр. 70
Најтеже дане свога живота капетан Јосиф дочекао
је 1862. године, послије завршетка рата између Црне
Горе и Турске у коме је предводио Поличане и остале
Србе из своје велике капетаније. По међународном
уговору Полица је, као и сва Доњовасојевићка нахија,
остала у границама Турске. Да би се одбјегли народ
вратио на своја огњишта није било другог излаза
осим да се прво покоре његови прваци. Тада су, иначе, Турци први пут успоставили свој стални гарнизон
на лијевој обали Лима, поред кога ће почети да се
развија варош Беране.
Од тада поп Јосиф, до тада илегални капетан црногорски, постаје легални представник доњовасојевићког
народа под турском влашћу. Да би им био на оку,
захтијевали су од њега да се пресели међу оних неколико кућа у вароши која је тек почела да настаје.
Био је један од првих који је направио скромну кућу
у Беранама и ту се настанио, мада се и даље више
држао свог родног Заграђа.
Тајна преписка попа Јосифа са Цетињем, односно
његова писма сачувана у Државном архиву Црне
Горе, која је слао Сенату и Црногорском конзулату
у Скадру, најбоље приказују какав је и ко је био поп
Јосиф.
Од 1864. године сједиште санџака под којим је спадао и берански крај постао је Нови Пазар. Као и
раније, поп Јосиф се упорно бори за свој народ који
је представљао. Најзад, Турци нијесу хтјели да га
подносе и одлучили су да га ликвидирају. То се јасно
види из писма које он шаље из Берана црногорском
конзулу Вацлику у Скадар 21.10.1863. године, у којем
каже: ,,Ево неколико времена од вас никака гласа
не чујем, па сам сада одлучио да вам се овим неколико ријечи јавим. Ако желите чути да сам у животу и надати се пошто ово добијете, од вас добром
гласу. Јављам да оће Кариман бег да дође тамо, а
то је мој главни пријатељ који ми је главу сачувао.
Кајмекан који је одавде истјеран, једну ноћ био ми
је турио бусију да ме изгуби и да није било Кариман
бега оћаше свршит по његовој жељи. Тога ради вас
молим ако му буде нужде од Спужана да му будете
наклоњени колико будете могли.“ Из овог писма се
јасно види да је поп Јосиф предосјећао опасност која
му предстоји.
Једне вечери, почетком 1865. године, били су заједно
у хану у Беранама: Поп Јосиф, Миро Дедовић и Лабуд
Рмуш. По наредби тајној стављен им је отров у чај.
Убрзо пошто су испили напитак осјетили су његово
дејство и похитали кућама. Миро и Лабуд успјели су
да се спасу. Јосиф је, на путу ка својој кући у Заграђу,
стигао само до близу Гроца, изнад кућа БабовићаЦалића у Будимљи. Ту је издахнуо. Сахрањен је на
заградском гробљу.
ЕСЕЈ
еорија културно-историјских типова представља велики допринос Николаја Данилевског историјској
науци. Историјски живот човјечанства одвија се у
културно-историјским типовима, што значи да овај
живот у свом развојно-дијалектичком процесу пролази кроз
мноштво појединачних цивилизација. Човјечанска историја
само у дијалектичком јединству са овим типовима задобија
разноврсност културног богатства, јер сваки тип у својој
историјској епоси даје посебни печат човјечанској историји.
Својеврсни новум овдје представља тај поглед на историју који
даје Данилевски у свом историозофском концепту. До тада
је у философији историје владао став о „јединству свјетскоисторијског процеса“, који имплицира постојање „универзалне“, „општечовјечанске“ цивилизације. Аутор „Русије и
Европе“ подвргава критици општеприхваћени систем у
науци свјетске историје. За њега је неприхватљива подјела
историјских појава и догађаја на период старовјековне,
средњовјековне и нововјековне историје. Нормативни
појам, од кога се мора поћи у приступу историји, мора бити
појам „природног система“, тј. потребно је историјске појаве
објашњавати из саме историје, а не из неке метаисторијске
позиције. Данилевски је појам „природног система“, који
је развијен у оквиру ботанике и зоологије, примијенио на
саму историју. Аналогно биологији гдје примјена природ-
Борис Палибрк
ног система омогућава класификацију живих
бића у врсте, може се примјеном истог и у
историји доћи до класификације историјских
појава у конкретне културно-историјске типове. „Вјештачки принцип“ који доминира
у европској историозофији, на основу кога
се врши периодизација на старовјековну,
средњовјековну и нововјековну историју, мора
бити замијењен „органицистичким принципом“, који допушта такву подјелу, али само у
склопу културно-историјских типова, јер:
„Нема таквог догађаја који би могао поделити судбину целог човечанства на некакве делове; може
се рећи да до данас није било ниједног јединог
Лучиндан 2011. | бр. 70
25
једновременог општечовечанског догађаја и вероватно га
неће ни бити.“1
Европска философија историје, по Данилевском, дошла
је до ове вјештачке историјске периодизације поступком
који руски мислилац назива “погрешна перспектива”.
Овдје се ради о “перспективној обмани” усљед које нам
ближи догађаји (ближи у временском и културном смислу), изгледају значајнијим и утичу на нашу периодизацију
историје тако што нам служе као арбитрарно изабрани
граничници историјских епоха. Перспективна обмана
није ништа друго до ретроспективни приступ човјечанској
историји. Ради се, наиме, о оном приступу када се на
историјске догађаје гледа из “свог угла”, што за посљедицу
има то да се свој културно-историјски угао потпуно аксиолошки супериоризује у односу на
остале, и као такав он самоме себи присваја
монопол додјељивања културног идентитета историјским појавама. Тај западноевропски културно-историјски
угао, на цјелокупну историју гледа
само кроз универзалистичке, прогресивистичке наочаре. Европоцентрички приступ историји почива на предрасуди да историју
треба схватити као одвијање
јединственог, континуираног тока
који се одвија по ступњевима у
прогресивном слиједу. Прогресивни историјски процес који се
одвија само линеарним кретањем,
имплицира да је крајњи стадијум
културно-историјског развитка нужно најсавршенији и као таквом њему је
дато да оконча свјетско-историјски процес.
Није тешко погодити да тај посљедњи стадијум
на историјској скали заузима нико други него “европска”,
“романо-германска цивилизација”. Историја у њој налази
свој телос а у телосу своје разрјешење, разрјешење свих
својих историјских противрјечности. Овај европоцентрички приступ историји, који деструише темпоралну
историјску димензију апсолутизовањем садашњости, лишава историју историјског “иманентног” смисла, и намеће
јој “метаисторијски” трансцендентни смисао. Субјективни
историјски метод европска историозофија користи да би
приказала да се историјски ток улива у европско ушће, да
је европска цивилизација општечовјечанска, универзална цивилизација. Такав историјски прогрес, за Данилевског, представља потпуну “историјску аномалију”, што нам
потврђују његове ријечи:
“Прогрес, као што смо већ рекли, није у томе да се иде
стално у истом правцу (у том случају, он би скоро био
прекинут), већ у томе да се прокрстари цело поље, које
представља поприште историјске делатности човечанства,
26
Лучиндан 2011. | бр. 70
у свим правцима. Зато се ниједна цивилизација не
може поносити тиме да представља највишу тачку
развитка, у односу на неке претходнице или савременице, у свим правцима развитка.”2
Ове различите правце, тј. њихове материјализације,
Данилевски назива “културно-историјским типовима” или “цивилизацијама”. Ствараоци тих културноисторијских типова су велики историјски народи
или групе језички сродних народа, који су, према
томе, истински субјекти историје.
Типологија културно-историјских типова
Утврдивши да нема “општечовјечанске
цивилизације”, да су носиоци историјског
живота локалне цивилизације, односно културно-историјски типови,
Данилевски заснива својеврсну
типологију
ових
типова.
Културно-историјске типове, он
наводи по хронолошком реду.
Свако племе или породица
народа, које карактерише посебни језик или група језика
довољно блиских међу собом, да би се сродство њихово
осјетило непосредно, без дубоких филолошких истраживања
чини самостални културноисторијски тип, ако су они по
својим духовним задацима способни за историјски развој, и изашли из незрелости. Таквих типова
је у историји било десет: 1) египатски, 2)
кинески, 3) асирско-вавилонско-феникијски,
халдејски или древно-семитски, 4) индијски, 5) ирански, 6) јеврејски, 7) грчки, 8) римски, 9) новосемитски
или арапски и 10) германо-романски или европски.3
Њима је могуће условно додати и два америчка: мексикански и перуански, који су страдали насилном
смрћу и нијесу завршила свој развитак. Русија са Словенима образује нови тип, који тек треба да се јави на
историјској сцени. Само народи који чине ове типове
могу бити позитивни ствараоци у историји, јер су они
створили самобитне цивилизације и тако историјском
развоју човјечанства принијели обиље форми културног дјеловања. Поред ових историјски остварених и потврђених народа, постоје и племена која су,
у историји човјечанства, имала рушилачку функцију
као чиниоци распада цивилизација (Данилевски им
даје назив “бич Божији” – то су Хуни, Монголи, Турци).
Ради се о томе да су та племена својом рушилачком
активношћу предавала смрти оне цивилизације које
су саме биле у фази нестајања. Негативни дјелатници у
историји човјечанства привлачили су на себе историјску
пажњу само у том рушилачком периоду, након кога су се
опет враћали у историјску анонимност. Поред “позитивних” и “негативних дјелатника” у историји човјечанства,
постоје и племена којима није суђена ни позитивна ни негативна историјска улога, она “представљају само етнички
материјал, тј. нешто попут неорганске материје која улази
у састав историјских организама културно-историјских
типова; она, без сумње, собом повећавају разноврсност
и богатство историјских племена, али сама не достижу
историјску индивидуалност. Таква су финска племена,
као и многа друга која имају још мањи значај”. Ево како
творац идеје о локалним цивилизацијама види судбину
свих народа:
“И тако, или позитивна делатност самобитног културно–
историјског типа, или рушилачка делатност такозваних
божијих бичева који предају смрти оронуле (агоничне)
цивилизације, или служе туђим циљевима у својству етничког материјала – то су три улоге које могу запасти судбини народа.”4
Данилевски сматра да постоји “насилна асимилација” и
“историјска ненасилна асимилација”. Тако, с једне стране,
Русија својом историјском генезом јасно илуструје овај
други вид асимилације, јер је при прелазу из племенског начина живота у државни а тако и у историјски, у
своје државно биће примила племена која нијесу имала
историјске предиспозиције (Чуди, Веси, Мерли, Зирјани,
Черемиси, Мордовци). Племена као што су Баски у
Шпанији, Келти у Валијској кнежевини, усљед недостатка
политичке самосталности предодређена су, сматра Данилевски, да постану етнички материјал и да се постепено
слију с историјском народношћу која их окружује. С друге,
пак, стране народи који припадају романо-германском
типу покушали су насилном асимилацијом да романогерманизују нероманогерманске народе. Примјери
Чеха и Пољака, тих древних словенских народа, јасно о
томе свједоче. Овдје није ријеч о апсорбовању етничког
материјала, јер су те двије државе имале историјску датост
и као такве нијесу могле бити етнички материјал. Као да
се Западна Европа оглушила о историјски принцип, који
тако јасно износи Данилевски: “Свака народност има право на самостално постојање у оном степену у коме је она
тога свјесна и има такву претензију.”5 На дјелу је извршење
националног убиства, насилно прекидање историјског
националног живота, није ништа друго него национално
обогаљење, како га назива и сам Данилевски:
“Основе германо-романског типа биле су више или мање
насилно наметнуте Пољацима и Чесима. И шта је створила Пољска или Чешка цивилизација? Облик у коме су европски народи усвојили хришћанство – католицизам – као
нешто несвојствено словенском духу, управо је у Пољској
(где је, стицајем околности, католицизам најискреније
усвојен) примио најкарикатурнији изглед и извршио
најразорније дејство, неупоредиво штетније него у самој
Шпанији (где католицизам, без обзира на то што је дошао
до својих крајњих резултата, није обогаљио народни карактер). Њемачки аристократизам и ритерство, обогаљивши
словенски демократизам, створили су шљахтинство; европска, пак, наука и умјетност, без обзира на дуги утицај,
нијесу се примили на пољском тлу тако да Пољску уведу
у број самобитних стваралаца у том односу. Чеси се, на
срећу, нису понијели тако пасивно према основама које
су туђе њиховом националном карактеру и настојали су
да збаце са себе њихов јарам; и само ти самостални узлети Чеха, ти антигермански антиевропски подвизи, како
је то Европа сматрала и сматра (као што су религиозна
реформа на православни начин и борба због ње с Европом
у временима Хуса и Жишке и панславистички покрет који
су у наше време они почели), могу и треба да се сматрају
свјетско-историјским подвизима чешког народа, његов завет потомству.”6
Народи који су створили самобитну цивилизацију изласком из племенског начина живота, својом политичком независношћу стекли су потребне услове за
ступање у самостални историјски живот. Апсорбовање
њиховог културно-историјског простора од неког другог
цивилизацијског типа, биће препознато од историјског
суда као антикултуралистичко дјеловање варварског вука
у јагњећој социокултурној кожи. Историјско провиђење у
својој педагошко-катихетичкој бесједи, новоисторијским
културним стадима предочава, да ће га управо по плодовима његовим познати!
Напомене:
1 Николај Данилевски, Русија и Европа, стр. 98.
2 Русија и Европа, стр. 199.
3 Освалд Шпенглер уобличава другачију типологију.
Историјско постојање имале су ове културе: индијска, кинеска, египатска, античка (има завршетак у римљанству),
европска (западњачка) и "арабљанска" (нова култура у
историографији; њу је пронашао сам Шпенглер). Будући да
смо лишени историјске апрехензије, када је у питању мексиканска култура (култура Инка или Маја-култура) приморани
смо да истој додијелимо адитивни карактер. О томе види:
Освалд Шпенглер, Пропаст Запада (I том), ИНП „Књижевне
новине“, Београд, 1989.
Занимљива је историјска класификација култура, чије
ауторство потписује Константин Леонтјев: староегипатска,
халдејска, персијска, јапанско-кинеска, исламска, хеленска, римска, византијска и романско-германска (европска). Леонтјев одбацује тезу о постајању словенске културе,
идеја славизма која би имала одређени културни лик нема
историјско утемељење. Културна матица како Русије тако
и свих словенских народа јесте, по Леонтјеву, Византија.
Византизам је гарант културне интегрисаности Словена.
Опширније: Константин Леонтјев, Византизам и словенство,
Логос, Београд, 2005, стр. 17-52.
4 Русија и Европа, стр. 105.
5 Исто, стр. 60.
6 Исто, стр. 128−129.
Лучиндан 2011. | бр. 70
27
ПјесМа
Монaхиња стефанида Бабић
На Косову к'о у рају
блиста душа пуна силе.
Исијава Света Земља
Светитеље вечно живе.
Да закриле својом силом
све нејаке и све слабе,
да охрабре и утеше
страдалнике, Божје рабе.
Из земљишта дух топлине
загрејава душу кротко,
молитвени жамор њихов
сву је Свету Земљу протко.
Света Земља Обилића,
и све браће Југовића,
заклетва ми Цар-Лазара,
сва у срцу, нема пара.
Ту су вечни батаљони,
спремно у вис руке дижу,
као моћни сад кордони
Небески у помоћ стижу.
Нема пара, ни богатства,
за које бих могла дати
(могла дати)
овај венац благодати.
Ми смо прије вас страдали,
Не бојте се, децо мила,
милиони нас из земље
спремно к' вама шире крила.
28
Лучиндан 2011. | бр. 70
Хитајмо ка Небу,
ка Небу Небеса,
где нас Господ чека
извор свих чудеса.
Тамо Подвижници,
и Праведни Свети,
Тамо јуродиви,
сваке хвале вредни.
Тамо Мајка Божија
Мила свима нама,
тамо Свети Јован,
од ког бежи тама.
Тамо Свете жене,
Исповедни вере,
Тамо богаташи
без броја и мере.
Тамо Архангели,
весници спасења,
и чувари наши
свакога поштења.
Тамо, сви су Тамо,
око Христа свога,
јер са крстом њиним
прославише Бога.
Тамо Апостоли,
верни сатрудници,
и Христови скупа
Свети Мученици.
Лучиндан 2011. | бр. 70
29
ПРИЧа
свештеник Никола Миловић
мао сам једанаест година када је бака умрла.
Сестра је тек напунила осам. Отац нам је тада
рекао:
„Децо, од сада уз ваше уобичајене молитве
додајте и ову: Господе Исусе Христе, помилуј моју
баку, опрости јој грехе и дај јој рајска насеља. Важно је да се наредних неколико дана молите усрдно
и што чешће.“
Прогутао сам кнедлу која ми је стајала у грлу и истог
трена почео да понављам молитву, углавном сасвим
тихо, или потпуно безгласно. Ускоро сам почео да
осећам како се туга и узнемиреност постепено повлаче, а сузе, које сам се трудио да сакријем, бивају
све ређе, уступајући место некој врсти спокоја.
30
Лучиндан 2011. | бр. 70
„Молиш ли се онако како је тата рекао?“, упитала је
сестра када смо кренули на опело.
„Да“, одговорио сам.
„И ја. Мада, понекад заборавим, али се брзо сетим и
почнем изнова.“
Иако је јун добро поодмакао, дан сахране је био хладан и кишовит, а ми смо се стискали међу крстоликим гранитним споменицима у старом делу гробља,
водећи рачуна да што мање газимо у мрку, лепљиву
иловачу, која нам је безобзирно изувала нове новцате плитке ципеле, купљене само неколико дана пре
бакине смрти.
И данас, након толико година, у своме уму видим
јасну слику: свештеник над самим гробом обавља
последњи помен, кадионица звечи, плавичасти
дим сагорелог тамјана се извија из ње, а отац, сав
спепељен, ћутке зури у раку.
„Тата“, обратио сам се оцу када смо након опела кренули кући. „Шта Христос чека?“
„Молим?“, узвратио је отац склапајући велики црни
кишобран, јер је киша управо престала да пада.
„Обећао је да ће доћи и да ће мртви васкрснути.“
„Па?“
„Питам се, зашто до сада није дошао?“
„Зар не знаш?“, нежно ме је помиловао по глави.
„Не“, рекох улазећи у аутомобил.
„Зато што се још нису родили сви који треба да наследе Царство Божије. Господ каже да је много станова у дому Оца Небеског и да сви они треба да буду
попуњени. Уосталом, можда ће доћи данас, или
ноћас, или сутра. То нико не зна.“
„Али, зар је потребно да се роди толико људи?“
„Наравно да је потребно. Зар би се ти могао одрећи
некога кога познајеш и рећи Богу: Види, Боже, овај не
треба да постоји. Зашто се он родио?“
„Не бих“, одговорио сам после краћег премишљања.
„Упамти, сваки човек је вечна радост Богу и другом
човеку, а милијарде људи су милијарде разлога за
радост свима нама!“ Док је говорио лице му је на
трен повратило боју.
„А где ће се по васкрсењу мртвих сместити сви ти
људи?“, нисам престајао да запиткујем.
„Ја то овако схватам,“ одговарао је отац, тражећи у
ретровизору мој поглед: „По Христовом Другом доласку наступиће преображај неба и земље. То значи
да ће се људи изменити, али исто тако преобразиће
се и сав свет. Тешко је то разумети, али промениће се
читав космос, а не само наша планета: Млечни пут,
Магеланови облаци, друге галаксије, звезде, плане-
те, сазвежђа, супернове, квазари и сва та немерљива
и дивна чудеса о којима си учио, или ћеш тек учити
на часовима физике. А ми ћемо постати богови по
благодати и сваки ће нам кутак бити доступан силом
Светог Духа. Мада, треба да знаш како сва та радост
неће бити ништа у поређењу са уживањем у лепоти
наших ближњих, а о красоти славе Божије да и не говорим. Можеш ли то да замислиш?“
„Можда“, рекао сам, а отац се насмешио и наставио:
„Постаћемо неограничени, тако да је са становишта
простора неважно има ли нас петнаесторо или петнаест милијарди, и да ли је васиона коначна или се
бескрајно шири.“
„Добро“, узвратих иако нисам баш много разумео.
„Али шта баш сада, у овом тренутку, бака ради?“, запиткивао сам о ономе што ме је највише тиштало.
„Чека васкрсење мртвих“, одговорио је без оклевања.
„Дакле, исто што и ми“, излете из мене.
Отац ме зачуђено погледа.
„Да. Исто што и ми“, потврди и окрете главу у страну.
Лучиндан 2011. | бр. 70
31
ПРИКаЗИ
добрашин јелић
БОСИОКУ
У ЧАС Т
(Радослав Пајковић: сунчарева мајка – антологија о босиљку. – Издање
аутора, Београд, 2011)
рајем јула ове године, Радослав Пајковић, прозни писац,
пјесник и дипломата, објавио
је антологију о босиљку,
под насловом „Сунчарева мајка“, по
народној приповијеци, заступљеној у
овој књизи.
У „предворју“ ове књиге, као путоказ у грађевину поетских прилога о
босиљку, у који се може ући с било које
стране и изаћи кад нам се хоће, стоје
стихови састављача ове антологије:
За љубав према својој земљи речи
нису велике
довољно је да на њој спасеш све босиоке
Никад не може бити толико
ожиљака
колико ће из земље израсти
босиљака.
На први поглед, рекло би се да је с
ова два двостиха о босиљку речено
све, или је бар постављен такав поетски оквир да у њега могу да стану
све могућности пјевања и тумачења
о босиљку. Ипак, поезија је сложенија
и у њу може да стане много више, но
што се и замислити може.
32
Лучиндан 2011. | бр. 70
Ова књига конципирана је тако да су на њеном
почетку два текста предговора, у којима је
Пајковић детаљно описао босиљак, један од
највише помињаних цвјетова у нашој традицији.
Описао га је са сваке стране, од природне до
метафизичке и симболичке. То је читава једна
студија.
У првом предговору, Пајковић је „прошетао“
кроз свјетску културну баштину, која се односи на босиљак, истичући да је овај цвијет „био
надахнуће и многих страних уметника – писаца, сликара, песника“. При том, поред осталих, помиње и Ђованија
Бокача и Џона Китса, као
и сликара Вилијама
Холмана Ханта, који је Китсову поему
о босиљку пренио на платно.
Затим слиједи избор поетских прилога,
којима је Пајковић поклонио атрибут
„антологијски“. На крају је његов поговор, у коме је, такође детаљно, писао
о босиљку у тужбалицама. Тако се ова
књига заокружила у цјелину, и чини
се као да се боље није ни могла уредити. Као да је сама од себе расла, као
цвијет.
Укупно је сто двадесет два прилога. Од
тога, једна народна приповијетка, једна
тужбалица, двадесет народних лирских
пјесама, седам прилога басми и бајања,
које је записао Љубинко Раденковић, и
деведесет три ауторска текста.
Према редосљеду у књизи, заступљено је
педесет седам аутора, и то: Иво Андрић,
Алекса Шантић, Јован Јовановић Змај,
Ђура Јакшић, Вељко Петровић, Милан
Дединац, Светислав Мандић, Слободан Марковић, Радмила Лазић, Мирослав Антић, Бранко В. Радичевић,
Зоран Хр Радисављевић, Милена
Јовановић, Добрашин Јелић, Радиша Благојевић, Драгомир Брајковић,
Драган Тодоровић, Ненад Грујичић,
Драгољуб Шћекић, Слободан Ракитић,
Видак Масловарић, Влајко Ћулафић,
Верољуб Вукашиновић, Војислав
Бубања, Предраг Богдановић Ци, Божидар Тимотијевић, Ђорђе Радишић, Славица Јовановић, Гордана Тодоровић,
Мета Кушар, Божидар Шујица, Миодраг Павловић, Оскар Давичо, Милован
Данојлић, Бранислав Петровић, Жарко
Васиљевић, Добрица Ерић, Љубомир
О. Вујовић, Манојле Гавриловић, Алек
Вукадиновић, Иван В. Лалић, Васко Попа,
Момчило Настасијевић, Милица Краљ,
Ђорђо Сладоје, Давор Миличевић, Милосав Мирковић, Даринка Јеврић, Гордана
Боранијашевић, Танасије Младеновић,
Љубивоје Ршумовић, Скендер Куленовић,
Милосав Тешић, Љубинко Раденовић,
Десимир Благојевић, Матија Бећковић
и Душан Матић.
Најзаступљенији аутори су Момчило
Настасијевић, са девет, Добрица Ерић, са
пет пјесама и Милосав Мирковић и Десимир Благојевић, са по четири пјесме.
Ова тематска антологија је, не само
занимљива, већ, надасве, корисна књига,
која ће, надам се, наћи своје мјесто у
српској књижевности и изазвати живо
интересовање читалаца.
Слатина, 12. август 2011.
Лучиндан 2011. | бр. 70
33
21. јул 2011. Његово Преосвештенство Епископ Будимљансконикшићки Г. Јоаникије, уз саслужење
свештенства и свештеномонаштва Архијерејских намјесништава
бјелопољског и беранског, освештао је новоподигнуту цркву Светог великомученика Прокопија у
Лепенцу код Мојковца и служио
Свету Архијерејску Литургију. Светој
служби и Сабору присуствовао је, и
причестио се, велики број мјештана,
поготову дјеце, као и оних који су
претходних деценија одселили из
ових сурових и неразвијених крајева.
Преосвећени Владика је, по предлогу
Одбора за изградњу цркве, Орденом
Краља Милутина одликовао главног ктитора и добротвора храма г.
Ратка Мушикића, из Никшића, а
Архијерејском граматом одликовао: Младена Милановића, Стевана
Томића, Недељка Миловановића,
Мирка Урошевића, Драгана Арсића,
Божидара - Боја Журића, Драгоја
Вукадиновића, Вуксана Радоњића,
Ђорђа - Ђока Вуковића, Николу Мишка Петрића, Зорана Станковића,
Драгана Николића, Горана
Обрадовића, Влатка Ракочевића,
Вукића - Цила Жујовића, Мила
Ћетковића, Риста Дрекаловића и
Милоша Милића.
Овом приликом се обратио и в.д.
предсједника Општине Мојковац и
члан Одбора за изградњу Радојица
Влаовић, као и Жарко Станић,
предсједник Одбора.
Поред Трпезе љубави, организатори су приредили богат културноумјетнички програм у којем су
наступили: гуслар Жељко Буга-
34
рин, фрулаш Жељко Мартиновић,
клавијатуриста Василије Лековић и
КУД „ Весна“ из Мојковца.
•
24. јул 2011. Њ. Пр. Еп. Г. Јоаникије
служио је, на празник Свете великомученице Ефимије, Свету
Архијерејску Литургију у манастиру
Ђурђеви Ступови. Саслуживало је
свештенство намјесништва беранског и неколико свештеномонаха ове
свете обитељи: протосинђел Данило
(Трпчевски), старјешина Манастира,
јеромонах Епифаније (Вучковић),
јереј Мирослав Михаиловић,
јерођакон Антоније
(Корунић) и јерођакон
Агапит (Драгојевић).
•
26. јул 2011. Њ. Пр.
Еп. Г. Јоаникије служио је, уз саслужење
неколико свештеника, свештеномонаха
и ђакона Епархије
Будимљансконикшићке, на празник
Сабора Светог Архангела Гаврила Свету
Архијерејску Литургију у цркви
Светог Архангела Михаила у
селу Приградинa код Велимља у
Бањанима.
Током Свете Архијерејске Литургије
извршен је и кратак помен ктиторима, градитељима, приложницима и
онима који почивају у гробљу поред
цркве Светог Архангела Михаила.
Његово Преосвештенство Епископ
Јоаникије је позвао вјерни народ
да се и даље на овај дан окупљају
у црквено-народном сабору код
светог храма и захвалио члановима
Црквеног одбора на труду да се ова
светиња обнови и украси, а гробље
уреди. Вјерници су приступили Светом причешћу, а освештан је и пререзан славски колач, који су поводом
прослављања љетње славе храма
Светог Архангела Михаила, припремили чланови Црквеног одбора.
•
1. август 2011. Благословом
Његовог Преосвештенства Епископа Будимљанско-никшићког
Г. Јоаникија храм Светог пророка
Лучиндан 2011. | бр. 70
Илије у селу Томашеву код Бијелог
Поља претворен је у манастир, а за
игумана ове светиње постављен је
јеромонах Епифаније (Вучковић).
У навечерје празника Светог Илије
Вечерњу службу у овом храму служио је протојереј-ставрофор Мираш
Богавац. Богослужењу је присуствовао Преосвећени Владика Јоаникије,
који се сабраном народу обратио
пригодном бесједом, назначивши да
је стара парохијска црква у Томашеву
прерасла у манастир, који ће носити
назив Златеш, како се некада звала
Вранешка долина. Ускоро ће бити
завршени и радови на манастирском
конаку.
На празник Светог пророка Илије,
који је слава овог храма, служена је
Света Литургија којом је началствовао јереј Зоран Бубања, а мјештани
Томашева, након богослужења,
заједничарили су са свештенством и
новопостављеним игуманом.
Иначе, ову цркву, сада манастир
Златеш, двадесетих година прошлог
вијека освештао је Патријарх Српски
Г. Варнава.
Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије благословио је и
обнављање манастира Соколца,
кога су турски освајачи порушили,
вјероватно, крајем 19. вијека. Обнова
ових светиња у значајној мјери ће
утицати на јачање црквеног живота у
Вранешкој долини, која је са 37 цркава и манастира, некада била позната
као мала Света Гора.
•
2. август 2011. Његово Преосвештенство Епископ Будимљансконикшићки Г. Јоаникије обавио је
на празник Светог Пророка Илије
освећење цркве Светог Пророка Илије на планини Бјеласици,
скиту манастира Мајсторовине,
и са бројним свештенством
наше Епархије одслужио Свету
Архијерејску Литургију.
“И данас, хвала Богу, празнује
цијела васељена, а све ми се чини
да највише празнује Црна Гора, јер,
сва ова брда и све ове горе имају
установљене саборе у име Светога Пророка Илије – Лукавица,
Бјеласица, Јеловица, Шекулар, Комо-
ви и многе друге. То је стари народни
обичај који је и нама добродошао да
се вјери вратимо и да светиње у славу Божију подигнемо. И подигли смо
бројне светиње на свим тим висовима и у њима се служи Света служба
Божија. И свуда се народ сабира у
име Божије. И то је велика радост. (...)
А данас имамо чему да се радујемо,
драга браћо и сестре, на високој
гори Бјеласици и овом прекрасном предјелу. Данас само украсили
Бјеласицу овим дивним храмом,
освештали овај храм Божији и обукли га у вјечну свјетлост, у благодат
Светога Духа“, рекао је, поред осталог,
Владика Јоаникије у својој бесједи.
Током богослужења крштено је
шесторо младих, а освештан је и пререзан славски колач. Домаћин славе
био је Александар Петрић.
Архијерејске грамате најзаслужнијима за изградњу цркве
Светог Илије на Бјеласици, добили
су: Александар Петрић из Рибаревине, Драгиша Јеремић из Равне Ријеке,
Вукоман Оровић из Мајсторовине,
Вукић Жујовић из Мојковца, управа
манастира Острог, Српска православна Црквена општина Бијело
Поље, Рајко Ђачић из Бијелог Поља,
Лука, Предраг и Ненад Кнежевић из
Бијелог Поља, Миодраг-Мијо Рудић
из Београда и Драган Недовић из
Равне Ријеке.
Одржан је Црквено-народни сабор,
који ће се на живописној Бјеласици
убудуће одржавати сваке године на
празник Светог Пророка Илије.
•
4. август 2011. Његово Преосвештенство Епископ Будимљансконикшићки Г. Јоаникије служио је, на
празник Свете Марије
Магдалине – Благе
Марије, славе Епархије
Будимљансконикшићке, Свету Архијерејску
Литургију у манастиру
Ђурђеви Ступови.
Преосвећеном Владици саслуживало
петнаестак свештеника, свештеномонаха
и ђакона Епархије и
Митрополије Црногорско-приморске.
Литургијском сабрању присуствовао
је велики број вјерног народа.
У својој бесједи Његово Преосвештенство је истакао да постоји симболика у празновању спомена Свете
Марије Магдалине и славе Епархије
Будимљанско-никшићке, која је
стотинама година била запуштена и
заборављена.
“Ова Епархија обновила се на дан
светог спомена Свете Марије Магдалине и, на неки начин, у томе
можемо видјети симболику, јер
наша Епархија бјеше запуштена
и запостављена толико стотина
година, њене светиње бјеху напуштене и запостављене, а понеке и
заборављене, да ево, хвала Богу, са
њеном обновом обнавља се и дух у
срцима нашим, дух вјере, истине,
правде и љубави. Божија благодат
обнавља наше биће, а истовремено се
обнављају се светиње и због тога се
на овај дан сабирамо, то смо установили од почетка, и наставићемо,
ако Бог да“, рекао је, поред осталог
Преосвећени Владика Јоаникије.
Током Свете Архијерејске Литургије
у чин чтеца рукопроизведени су:
Ненад Тешић, ученик Православне
Богословије у Фочи и Дарко Ђерковић
са Жабљака и Војкан Мојсић из
Берана, ученици Богословије Светог
Петра Цетињског. Славу Епархије
увеличао је и чин саборног крштења,
током којег је Света Црква православна добила девет нових чланова.
Пререзан је и славски колач поводом
имендана монахиње Магдалине из
манастира Жупа Никшићка.
За све присутне у манастирској порти
је приређено пригодно послужење,
а слава Епархије настављена је уз
свечани ручак за званице.
•
6. август 2011. Благословом
Његовог Преосвештенства Епископа Будимљанско-никшићког Г.
Јоаникија, на празник Свете великомученице Христине, након одслужене Свете Литургије, извршена је у манастиру Рођења Пресвете Богородице
у Косијереву, примопредаја дужности
између досадашњег намјесника
Манастира јеромонаха Јефтимија
(Шкулетића) и новопостављеног
јеромонаха Арсенија (Самарџића).
Примопредаја је извршена у
присуству члана Комисије за
примопредају, ђакона Остоје
Кнежевића.
•
7. август 2011. Светом Литургијом,
која је служена на празник Успенија
Свете Ане, црква Светог Илије у
Растовцу код Никшића прославила
је своју храмовну славу. Празнична
народна Литија прошла је, потом,
дијелом овог насеља, а одржан
је и традиционални илиндански
Црквено-народни сабор
Молитвено црквено-народно
сабрање у Растовцу, које је, благословом Његовог Преосвештенства
Епископа Будимљанско-никшићког Г.
Јоаникија, установљено 2005. године,
отпочело је Светом Литургијом, којом
је началствовао протосинђел Никифор Миловић, секретар Епархијског
Управног одбора Епархије
Будимљанско-никшићке, који се сабраном народу обратио и пригодном
бесједом.
Домаћин сабора је Црквени одбор
при храму Светог Илије, на чијем
челу је г. Божидар Јововић.
•
8. август 2011. Вечерњом службом, коју је служио Њ. Пр. Еп. Г.
Јоаникије са свештенством и монаштвом бјелопољског и беранског
Архијерејског намјесништва, у цркви
(брвнари) Светог Пантелејмона у
Самограду, почеле су свечаности под
називом “Самограду у походе“.
Говорећи о древном Самограду Владика је, поред осталог, рекао: „Данас
овдје, са светим Пантелејмоном
Лучиндан 2011. | бр. 70
35
прослављамо и великог словенског
просвјетитеља Климента Охрдидског. Свети Климент, настављач
учења својих учитеља Кирила и
Методија, проповиједао је Јеванђеље
и ширио ћириличну писменост, и
његов утицај дошао је и до Самограда. Послије Климента долази наш
Свети отац Сава, први Архиепископ
српски, који нас је сабрао и у вјери
објединио, писменошћу просветио и
духовношћу сабрао“.
Један од организатора скупа, Драган
Недовић, је у свом обраћању истакао
да није тешко објаснити неком када
пита какав је то град Самоград. “Он је
исти као други, само мало другачији.
Другачији, јер кад ноћ пада у другим
градовима имате осјећај као да ће
да нестане сва свјетлост. У Самограду долази до провале свјетлости.
Другачији је и због тога што сви
градови имају велику историју, Самоград скоро да и нема своју историју.
Он је тренутак у вјечности и истовремено, вјечност у једном тренутку.
Самоград је тишина, легенда и зато
припада великом народу. Народу
који има горе пуне вила, и јунака
Обилића и Мандушића, који има
попа Мила Јововића и Авакума игумана Светотројичког, који са својом
братијом даде живот за слободу рода
свога. Самоград је другачији јер има
само један пут којим се може доћи
до њега и само један којим се може
отићи из њега. А то је пут у побожност, јер нико овдје није дошао а да је
непромијењен отишао из њега.“
У програму духовних свечаности
учествовали су пјесници: Благоје
Баковић, Радомир Уљаревић, Влајко
36
Ћулафић и Вуко Недовић. Учествовали су и гуслар Мијат Недовић и
црквени хор “Света Мати Анастасија“,
као и пјевачке група „Ђурђеви Ступови“ и „Лим“ из Берана. Посебан
украс и ових духовних свечаности
био је умилни глас млађане Јоване
Арсеновић из Будве. Програм је водио Павле Оровић.
•
9. август 2011. Његово Преосвештенство Епископ Будимљансконикшићки Г. Јоаникије служио
је, на празник Светог великомученика Пантелејмона и
Светог Климента Охридског,
Свету Архијерејску Литургију
у цркви посвећеној овом
Светитељу у манастиру Самограду код Бијелог Поља.
Сабраним вјерницима
бесједом о Светом
Пантелејмону, великом
хришћанском мученику
и исцјелитељу, који је свој
живот жртвовао за Господа, исповиједајући име Христово
и дарујући нам својим молитвама
исцјељење и душа и тијела, обратио
се Пресвећени Владика.
Преосвећени Владика се у својој
бесједи осврнуо и на Светог Климента Охридског, чији спомен наша
Света Црква слави такође 9. августа.
Храмовну славу цркве-брвнаре
Светог Пантелејмона у манастиру Самограду, увеличао је и чин крштења
двоје нових чланова Цркве Божије,
освештан је и пререзан славски
колач, а домаћин славља
био је г. Мирољуб Недовић
из Бијелог Поља. Одржан је
црквено-народни сабор са
пригодним духовним програмом.
Благословом Његовог
Преосвештенства Епископа Јоаникија радови на
обнови Самограда почели
су 2006. године. Током
2008. и 2009. изграђен је
манастирски комплекс,
од дрвета. Године 2009.
установљена је духовна
манифестација „Самограду у походе“ у оквиру
Лучиндан 2011. | бр. 70
које се одржавају пјесничке вечери
уз богате културне програме у којима
учествују рецитатори, појци и црквени хорови.
Настојатељ манастира Самограда је
монах Анастасије (Булатовић).
•
13. август 2011. Његово Преосвештенство Епископ Будимљансконикшићки Г. Јоаникије служио је,
поводом годишњице од освећења
цркве, Свету Архијерејску Литургију у
храму Светог Николаја Мирликијског
у Војном Селу код Плава.
Црква Светог Николаја Мирликијског
у Војном Селу код Плава освештана је на празник Преподобне мати
Ангелине Српске 2009. године, када
је установљен дан црквено-народног
сабрања. Након Светог богослужења
одржан је Црквено-народни сабор са
пригодним културно-умјетничким
програмом.
Истога дана, у поподневним часовима, Његово Преосвештенство Епископ
Будимљанско-никшићки Г. Јоаникије
освештао је крстове за храм Светих
бесребреника Козме и Дамјана, који
се гради у мјесту Биоча, на граници
општина Бијело Поље и Беране.
Освећењу крстова, који ће бити
постављени на цркви Светих бесребреника Козме и Дамјана, присуствовао је велики број вјерника и
мјештана Биоче, сусједних села, као и
Берана и Бијелог Поља. Два крста од
росфраја храму је приложило братство Стијовић.
Одбор за изградњу цркве, чији
предсједник је
Арсо Стијовић,
припремио је за
овај свечани дан
Трпезу љубави
и пригодан програм у којем је
учествовао хор
Светог Арсенија
Сремца из Затона.
Темељи храма
освештани су 29.
маја ове године.
•
14. август 2011. Њ. Пр. Еп. Г.
Јоаникије служио је, на празник
Изношења Часног Крста, Свету
Архијерејску Литургију у манастиру
Ђурђеви Ступови.
Преосвећеном Владици саслуживало је неколико свештеника
Архијерејског намјесништва беранског и свештеномонаха манастира
Ђурђеви Ступови. У својој бесједи он
се осврнуо на причу из јеванђељске
проповиједи о ходању Господа Исуса
Христа по води Генисаретског језера,
када је апостол Петар кренуо по
води за Господом, али се уплашио од
узбуркане воде и, немајући снаге да
се одупре, почео да тоне.
•
15. август 2011. Његово Преосвештенство Епископ Г. Јоаникије служио
је, на празник Преноса моштију Светог првомученика и Архиђакона Стефана, Свету Архијерејску Литургију
на остацима цркве Шћепанице на
Шћепан Пољу.
Преосвећеном Владици саслуживало
је бројно свештенство и свештеномонаштво Епархија Будимљансконикшићке и Дабробосанске. Епископ
Јоаникије је освештао и пререзао
славски колач и ријечима бесједе обратио се вјерном народу, који се у молитвеном сабрању окупио да прослави храмовну славу древне светиње
Светог првомученика и Архиђакона
Стефана.
Домаћин славе био је г. Ђорђије
Живковић, а одржан је и пригодан
културно-умјетнички програм у
којем су учествовали народни гуслари Бошко Вујачић и Горан Вучковић
и књижевник Бранко Конатар.
•
19. август 2011. Њ. Пр. Еп. Г.
Јоаникије служио је, на празник
Преображења Господњег, Свету
Архијерејску Литургију у храму
посвећеном овом празнику на
Жабљаку. Саслуживало је више
свештенослужитеља Епархије
Будимљанско-никшићке и
Митрополије Црногорско-приморске.
Храмовна слава цркве прослављена
је свечаном народном Литијом,
која је, предвођена Епископом
Јоаникијем и бројним свештенством
и свештеномонаштвом, прошла
главном улицом града. Освештан је
и пререзан славски колач, а домаћин
славља био је г. Раденко Вуковић,
који је дио колача предао г. Миловану Шљиванчанину, куму славе идуће
године. Благосиљано је и народу
дијељено преображењско грожђе, а
црквено-народни сабор је настављен
Трпезом љубави и пригодним културним програмом у жабљачком
Парохијском дому.
На исти празник, који је слава Саборног храма и града Требиња, увече,
Требињским улицама прошла је
свечана Литија у којој су учествовали
Епископи: Зворничко-тузлански г.
Василије, Будимљанско-никшићки
г. Јоаникије, Рашко-призренски г.
Теодосије, г. Атанасије, новоизабрани Епископ Липљански г. Јован и
домаћин Епископ г. Григорије, са
преко педесет свештеника и монаха
из више епархија. У Литији су узели
учешће и предсједник РС г. Милорад
Додик, премијер РС г. Александар
Џомбић са министрима, градоначелник Београда г. Драган Ђилас, Емир
Кустурица, Дејан Бодирога, Бранислав Лечић, Драган Бјелогрлић, Иван
Тасовац и многи други.
На градском тргу сабраном народу
обратили су се: начелник Општине
Требиње др Доброслав Ћук, Епископ
Јоаникије, који је благословио и поздравио све присутне госте и вјерни
народ, г. Милорад Додик, г. Драган
Ђилас и г. Емир Кустурица. Након
Литије на градском тргу одржан је
концерт Сање Илића и групе Балканика.
•
21. август 2011. Његово Преосвештенство Епископ Будимљансконикшићки Г. Јоаникије служио је
Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.
Саслуживало је неколико свештеномонаха Манастира и
свештенослужитеља Архијерејског
намјесништва беранског, са којима
и отац Иван Радовић, свештеник у
Канади.
•
28. август 2011. Њ. Пр. Еп. Г.
Јоаникије служио је, на храмовну
славу Пивског манастира, Свету
Архијерејску Литургију у манастиру Успенија Пресвете Богородице у
Пиви. Током Службе, у чин свештеника рукоположен је ђакон Раденко
Копривица, а потом је у порти ове
древне светиње одржана Духовна
академија и Успенски црквенонародни сабор.
У својој бесједи Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије је нагласио
да Успеније Мајке Божије свједочи
о томе да је Пречиста Дјева Богородица, која је у себе примила Извор
живота, у себе примила и људску
смрт, али, ону смрт која представља
прелазак у нови живот.
Домаћин Трпезе љубави био је
мјештанин Милун Дубљевић са
братственицима, а у оквиру духовне
академије, у којој су учествовали:
црквени хор Преподобне мати Ангелине, Тијана Блечић, КУД “Зора Херцеговине“ из Билеће, требињска етно
група “Захумље“,
изворна група
“Гацко“, гуслари
Здравко и Славко
Кнежевић, КУД
“Пива“ из Плужина. Празничну
бесједу одржао
је наш истакнути
пјесник Слободан
Ракитић.
Кум храмовне
славе Пивског
манастира на-
Лучиндан 2011. | бр. 70
37
редне године биће Миленко
Ћаласан.
Уочи празника у Манастиру је
уприличена промоција Зборника о архимандриту хаџи
Арсенију Гаговићу, у чијем
представљању су учествовали Преосвећени Владика
Јоаникије, проф. др Ненад
Вуковић, проф. др Раденко
Пејовић, Милосав Гаговић,
Коста Радовић и мр Босиљка
Цицмил Вуковић.
Истог дана, Преосвећени Владика Г. Јоаникије освештао је нови
крст на храму Успенија Пресвете
Богородице, подигнутог на остацима
древног храма Успенија Пресвете
Богородице, задужбини племена
Требјешана, у никшићком приградском
•
29. август 2011. Његово Преосвештенство Епископ Будимљансконикшићки Г. Јоаникије освештао је, у
послијеподневним часовима, темеље
цркве Светог Саве која ће се градити
у селу Дапсићи, недалеко од Берана.
Молитвеном и свечаном сабрању
присуствовао је велики број вјерног
народа овог краја.
Активности на изградњи цркве
у Дапсићима почеле су на
иницијативу мјештана и надлежног
пароха јереја Стаменка Станковића.
Прошле године је формиран Одбор на чијем челу је проф. Милан
Цимбаљевић. Храм Светог Саве
гради се према пројекту арх. Ранка
Вуканића. У Дапсићима је некада
постојала црква, али се не зна на ком
мјесту и коме је била посвећена.
Послије чина освећења темеља сабрани народ је приступио цјеливању
иконе и кропљен је освештаном
водицом. У наставку је уприличена
Трпеза љубави и црквено-народно
весеље.
•
9. септембар 2011. С благословом
Њ. Пр. Еп. Г. Јоаникија, у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи
Никшићкој одржан је Сабор српских
породица у Црној Гори.
Сабор српских породица, покренут
прије двије године, почео је Светим
38
окупљеног око обновљеног храма Божијег.
Током Свете Архијерејске
Литургије, у којој је обављено
богослужењем. Литургију је служило
неколико свештеника Митрополије
Црногорско-приморске и Епархије
Будимљанско-никшићке, а уз појање
црквеног хора Преподобне мати
Ангелине. Молитвеном сабрању је
присуствовао вјерни народ Жупе,
Никшића и других мјеста Црне Горе,
Србије и Херцеговине. Међу причесницима био је велики број дјеце, а
преломљен је и славски колач, који
су, за своју славу – празник Сабора српских светитеља, принијели
чланови организације Сабор српских
породица. Вјерницима се обратио
јереј Миодраг Тодоровић, старјешина
никшићке Саборне цркве, а поздравио их је Миле Цицмил, предсједник
Управног одбора.
У програму су учествовали: црквени хор Преподобне мати Ангелине
којим руководи проф. Ана Бојић,
вокални дует Лука и Андрија
Васиљевић и појац Лука Цицмил.
Саборовање је, с гостопримством
сестринства Жупског манастира,
настављено уз пригодну Трпезу
љубави.
•
10. септембар 2011. Његово Преосвештенство Епископ Будимљансконикшићки Г. Јоаникије служио је
Свету Архијерејску Литургију у цркви
која се гради на Буковој Пољани, а
посвећена је Светом Виду и Великомученику косовском кнезу Лазару.
Обраћајући се сабраном народу, Епископ Јоаникије, је казао да је Букова
Пољана на данашњи дан пројавила
своју светост, која је засијала кроз ову
светињу и кроз сабор вјерног народа,
Лучиндан 2011. | бр. 70
саборно крштење једног броја
дјеце и одраслих људи, одслужен је помен за покој душа
ратника који су, за крст часни
и слободу златну, страдали у
бици на Буковој Пољани. Војвода
Миљан Вуков је те 1877. године
са Васојевићима извојевао једну
од најславнијих побједа над турском војском, којом је командовао до тада непобједиви Мехмед-Али
паша. У молитвама су поменути и
јунаци, мученици и новострадалници за вјеру и отачаство од Косовске
битке до данашњег дана.
У црквено-народном сабору, којем
је присуствовао велики број вјерног
народа и гостију из разних крајева
Црне Горе, одржан је и пригодан
културни програм у којем су учествовали гуслари, пјесници, рецитатори,
бесједничари.
Добродошлицу у име Одбора за
изградњу цркве, са пригодне трпезе љубави, пожелио је Светислав
Мартиновић, предсједник, а о
значају битке на Буковој Пољани говорио је проф. др Слободан Томовић.
Црква у славу Васојевића – јунака
који су своје животе положили за
вјеру и отачаство од поља Косова
до Букове Пољане, гради се од 2008.
године.
•
11. септембар 2011. Њ. Пр. Еп. Г.
Јоаникије служио је, на празник
Усековања главе Светог Јована
Крститеља, Свету Архијерејску
Литургију у манастиру Ђурђеви
Ступови.
У својој бесједи, Преосвећени Владика је, поред осталог, истакао да
мотиви због којих је убијен Свети
Јован Крститељ изазивају ужас у нашим душама. „Свети Јован Крститељ
је пострадао прије Христа, посјечен
мачем у тамници, од безбожног цара
Ирода, по наговору његове безаконе
жене Иродијаде. Његова смрт указује,
дакле, на Христову смрт, а Господ,
када је чуо за смрт Светог Јована
Крститеља, за усјечење његове Свете
главе, одмах је дао сигнал својим
ученицима да се и њему приближава
крај, да и он завршава своје дјело на
земљи, указујући на своју смрт која
ће се догодити у Јерусалиму.“
•
•
12. септембар 2011. Његово Преосвештенство Епископ Будимљансконикшићки Г. Јоаникије служио
је, на празник Преноса моштију
Светог Александра Невског, Свету
Архијерејску Литургију у храму Све-
тог Архангела Михаила на Књажевцу
у Андријевици.
Величанственим црквено-народним
сабором прослављена је, затим, прислава Васојевића, а домаћини славе
су били братство Бојовићи.
Саслуживало је више свештеника и
монаха наше Епархије, а празнично
богослужење сабрало је велики број
вјерног народа васојевићког краја и
њихових гостију из многих других
мјеста. Поздрављајући уважене личности из јавног и друштвеног живота Црне Горе и Србије, међу којима
и г. Зорана Лутовца, амбасадора
Србије у Црној Горе, као и г. Млађана
Ђорђевића, савјетника предсједника
Републике Србије, те г. Веселина
Бакића, предсједника Општине
Андријевица, пригодном бесједом
обратио се Преосвећени Владика
Јоаникије. Он је честитао празник
Преноса моштију Светог Александра
Невског, којег Васојевићи као своју
приславу већ вјековима прослављају.
“Он је Васовом потомству био толико
пута на помоћи и заштитио га од
надирања католичанства из Албаније
у своје вријеме преко Климената
и у неколико наврата дао побједу
Васојевићима те су одбранили своја
огњишта, своје светиње и своју
територију. Дакле, Свети Александар
Невски нас обједињује и данас само
се сабрали овдје око његовог и имена
Христовог, које нас једино може
објединити, уразумити и научити, јер
кад се год сабирамо у Цркви Божијој,
ми се сабирамо око Христа Господа
и Дух Свети нас обједињује, а наше
сабирање није обично окупљање,
нити обично празновање, него нас
Господ призива у своју славу и својом
вјечном свјетлошћу нас обасјава
на оваквим саборима“, нагласио
је Преосвећени Владика.
У име братства Бојовић добродошлицу је пожелио г. Душко
Бојовић.
Дио освештаног славског колача,
у име Удружења Васојевића у
Србији, које ће бити кум славе идуће године, преузео је г.
Лука Кастратовић, предсједник
Удружења.
Ово велико и величанствено
црквено-народно сабрање протекло
је уз богат културно-умјетнички програм, а свенародно весеље трајало је
до касних послијеподневних часова.
•
16. септембар 2011. По позиву
Његове Светости Патријарха Српског
Г. Иринеја, упућеном вјерном
српском народу на тродневни пост
и молитву, у манастиру Ђурђеви
Ступови служен је Молебан за спас
страдалног српског народа на Косову
и Метохији. Молебан је служило монаштво ове свете обитељи, а присуствовао је и Његово Преосвештенство
Епископ Будимљанско-никшићки Г.
Јоаникије.
У пригодном слову, којим се
обратио сабраним вјерницима
Преосвећени Владика је, поред
осталог, рекао: “У новије вријеме,
иако смо оцрњени од наших
непријатеља, ипак у много чему
види се, хвала Богу, квалитет
српског народа. Нашој култури,
успјесима у спорту сада се диве,
многи разумију и историју нашег
народа и задивљени су духовном
снагом народа, који је кроз сву
своју историју страдао и свједочио
своју вјеру, а опет издржао и сачувао
своје име, културу, језик и, што је
најважније, сачувао своју вјеру. Наравно, уз велике жртве, кроз велика
искушења, али, хвала Богу, опстао је и
опстаће на својим огњиштима“.
Преосвећени Владика је позвао
вјерни народ да што чешће одлази
на Косово и Метохију и поклања
се нашим косовско-метохијским
светињама.
•
17. септембар 2011. У
Петропавловској цркви у Новом
Пазару, служена је Света Архијерејска
Литургија којом је началствовао
Његово Високопреосвештенство
Архиепископ Цетињски Митрополит
Црногорско-приморски Г. Амфилохије
уз саслужење Преосвећене Господе
Епископа Будимљанско-никшићког
Јоаникија и Рашко-призренског
Теодосија. Немањин сабор је отворио
Владика Теодосије.
Овом приликом, сабраним
вјерницима обратио се Његово
Преосвештенство Епископ Јоаникије,
који је говорио о цркви Светих Петра
и Павла у Новом Пазару, древној
светињи из које су, узимајући
јеванђељску свјетлост, изишле многе
друге наше светиње.
Светопетровско, дежевско сабрање
благословио је и Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски
Митрополит Црногорско-приморски
Г. Амфилохије, подсјетивши да овај
сабор траје вјековима, настављајући
се у оном правцу који је зацртао
кнез српски Мутимир 873. године
управо овдје у старом Расу, када се
опредијелио за Свети град Јерусалим,
за Свето православље Истока, за вели-
Лучиндан 2011. | бр. 70
39
ку Цркву цариградску, за Свету
Гору и све оне светиње које су
засијале и са Истока и обасјавају
цијелу Божију творевину до
данас.
•
18. септембар 2011. Његово
Преосвештенство Епископ
Будимљанско-никшићки Г.
Јоаникије служио је, на празник Светог пророка Захарије
и праведне Јелисавете, Свету
Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.
У Литургији је саслуживало неколико свештеника архијерејског
намјесништва беранског и свештеномонаха Манастира. Народу, сабраном
у Светом богослужењу, бесједио је
Преосвећени Владика, осврнувши се
на причу из Јеванђеља, која говори о
свадби царевог сина.
Он је истакао да се свадби царевог
сина, како каже јеванђељска прича,
одазвао обичан народ, међу којима
не бјеше много оних угледних. Од тог
простог народа су изабрани Божији,
они који су нарочито почаствовани и
удостојени да живе у Цркви Божијој,
чега треба да буду свјесни и да се
облаче у свечано рухо сваки пут кад
излазе пред лице Божије.
•
21. септембар 2011. Њ. Пр. Еп. Г.
Јоаникије служио је на празник
Рођења Пресвете Богородице Свету
Архијерејску Литургију у манастиру Косијерево, у Петровићима код
Никшића.
Манастирска слава прослављена је
освећењем и ломљењем славског колача, који је у име братства Лучића,
овогодишњег домаћина славља, принио г. Милисав Лучић.
Бројним вјерницима, сабраним из
разних крајева Црне Горе, Херцеговине, Србије, па и иностранства,
обратио се Преосвећени Епископ
Г. Јоаникије, говорећи о празнику
Рођења Пресвете Богородице, слави
ове древне немањићке задужбине
која је „вјековима обједињавала
народ ових гора, требињског,
никшићког и билећког краја, из старе
Црне Горе, Грахова и приморја“.
40
Преосвештенство
Епископ Будимљансконикшићки Г. Јоаникије.
Он је подсјетио на
Послије Свете службе Божије
обављено је освећење новоизграђеног
Црквено-народног дома, који су, за
потребе манастира Косијерева и свих
добронамјерних људи, подигли припадници братства Лучића. За несебичну помоћ манастиру Косијерево
Владика Јоаникије је одликовао
Архипастирском граматом братство
Лучић, и уручио је предсједнику
Одбора за изградњу Црквенонародног дома г. Жељку Лучићу који
је Повељу и кључеве новоподигнутог
Дома предао у власништво Епархији
Будимљанско-никшићкој и братству
Манастира.
Јеромонах Арсеније Самарџић,
игуман манастира Косијерево, даровао је, у знак захвалности, братству Лучића икону Светог Јована
Крститеља. Окупљене братственике и
бројне госте пригодном бесједом поздравио је проф. др Чедо Лучић.
У културно-умјетничком програму
Малогоспојинског црквено-народног
сабора учествовали су: ђакон Остоја
Кнежевић, КУД-а “Пива“ из Плужина
и “Зора“ из Билеће, хорови Светог
Саве из Билеће и Преподобне мати
Ангелине из Никшића, пјевачко
друштво “Гацко“, народни гуслари
Ђорђије Копривица и Бошко Вујачић,
рецитатори Маја Кецојевић, Мина
Лучић и Милисав Лучић, вокални
солиста Вучко Белојевић.
•
23. септембар 2011. У дворани
„Парк“, у Херцег Новом, одржана
је промоција часописа „Слово“. У
представљању новог, 33. броја, чија
тема је посвећена гуслама – српском
псалмовнику, учествовао је и Његово
Лучиндан 2011. | бр. 70
вријеме када се уз гусле
пјевало у присуству
мањег броја људи, поред
огњишта и када се гуслама приступало кроз
једну врсту нарочитог
обреда.
У промоцији „Слова“ учествовали су и:
протојереј-ставрофор
Гојко Перовић, ректор Богословије
Светог Петра Цетињског, професор
Веселин Матовић, главни уредник
„Слова“, др Горан Комар, народни
гуслари Голуб Биговић и Милија
Косовић, а присуствовали су јој и
Марина Јовићевић, генерални конзул
Републике Србије у Херцег Новом и
Дејан Мандић, предсједник општине
Херцег Нови. Промоцију су организовали: “Матица Боке“, “Српски Соко“
Херцег Нови, Друштво за архиве и
повјесницу херцегновску, НВО “Глас“.
•
25. септембар 2011. Његово Преосвештенство Епископ Будимљансконикшићки Г. Јоаникије служио је, поводом стогодишњице обнове храма,
Свету Архијерејску Литургију у цркви
Светог Великомученика Георгија
у засеоку Штрпца у Бањанима код
Никшића
Владици Јоаникију је саслуживало
неколико свештеника и свештеномонаха Епархије Будимљансконикшићке, а празнично богослужење
увеличао је чин саборног крштења
у којем је печат дара Духа Светог
примило пет нових чланова Цркве
Божије. Вјерни народ је приступио
Светом причешћу, а пригодним
словом обратио се Преосвећени
Епископ Јоаникије. Он је рекао да
је стогодишњица од обнове велики и значајан јубилеј храма Светог Георгија у Штрпцима, који је
подигнут на мјесту гдје се раније
налазила мања богомоља о чијем
историјату се врло мало зна.
Црква Светог Великомученика
Георгија је једна од ријетких која је и
у тешким временима за наш народ,
остала очувана и готово да се никад
није прекинуло служење службе
Божије.
Владика је, честитајући јубилеј храма, захвалио свима који су се потрудили око недавног уређења, заштите
и обнове црквеног здања. Члан Одбора Драго Ераковић је подсјетио да су
цркву Светог Георгија у Штрпцима,
које припада селу Тупан, градила
братства Ераковићи, Килибарде и
Спасојевићи. За скорашњу обнову,
која је почела прије двије године,
средства су обезбијеђена прилозима
мјештана и оних који потичу одавде
а живе у другим крајевима Потомци гласовитог јунака, племенског
капетана и барјактара Ћетка Пејова:
Јанко Јевремов, Анђелко-Мито
Јевремов, Милена Стеванова и други,
приложили су шест хиљада евра.
Унутрашњост цркве је у потпуности
обновљена, иконостас рестауриран, постављен нови бакарни кров,
урађена изолација и постављени
тротоари око храма. Врата на цркви
приложили су потомци Митра
Спасојева Ераковића, а значајан
новчани износ и црквену опрему даривала је Јевросима Ћетка
Ераковић.
•
27. септембар 2011. Њ. Пр. Еп. Г.
Јоаникије служио је, на празник
Воздвижења Часног Крста, Свету
Архијерејску Литургију у манастиру Светог Апостола и Јеванђелисте
Луке у Жупи Никшићкој.
Саслуживало је неколико свештеника и свештеномонаха Архијерејског
намјесништва никшићког, а сабраним вјерницима, међу којима је био
и г. Зоран Лутовац, амбасадор Републике Србије у Црној Гори, бесједио
је Преосвећени Владика.
Он је подсјетио да нас празник
Воздвижења Часног Крста везује
за тренутак када је Света царица
Јелена открила Часни и животворни
Крст Христов поред Голготе и када
је Крст Христов пројавио своју силу,
силу распетог Господа. Овај празник,
додао је Епископ Јоаникије, истовремено нас везује и за Велики Петак,
дан у којем је Господ узишао на крст
добровољно и трпећи најстрашније
муке као човјек, Својим божанством,
Својом силом и животворном крвљу
искупио људски гријех.
•
2. октобар 2011. Његово Преосвештенство Епископ Будимљансконикшићки Г. Јоаникије служио је
Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.
Светој Архијерејској Литургији у
Ђурђевим Ступовима присуствовала је и екипа Телевизије Републике Српске, снимајући ток читавог
богослужења.
У поподневним часовима
Његово Преосвештенство Епископ Будимљанско-никшићки Г.
Јоаникије освештао је крст који је
потом и постављен на цркву Светог
Јевстатија Српског у селу Трепча код
Андријевице.
У чину освећења је саслуживало
неколико свештеника Архијерејског
намјесништва беранскоандријевичког и монаха манастира Ђурђеви Ступови, а свечаности
организованој поводом постављања
крсног знамења присуствовао је
велики број мјештана овог краја,
којима се пригодном бесједом обратио Преосвећени Владика Јоаникије.
Темељи храма Светог Јевстатија
Српског у Трепчи, мјесту између
Берана и Андријевице, освештани су
14. маја ове године.
Преосвећени Владика је, овом приликом, Архијерејском граматом одликовао г. Миодрага-Боба Радуновића,
министра здравља у Влади Црне
Горе, који је, иначе, кум храма, а сада
и приложник Часног крста.
Његово Преосвештенство Епископ
Јоаникије је похвалио активности
Одбора за изградњу цркве у Трепчи, који, како је казао, ради мудро,
паметно и са великом жртвом, не
жалећи труда.
Одбор за изградњу цркве у Трепчи, са
предсједником Славком Бабовићем
на челу, за кратко вријеме урадио
је значајан дио посла. На свечаности освећења и постављања Часног
крста, у име Одбора, обратио се г.
Славко Бабовић, који је истакао да се
храм Светог Јевстатија већ уврстио
у светиње Божије, јер се поред
њега до тог дана крстило око 55
људи, дјеце, жена, а међу њима,
управо тог дана било је и крштење
породица Драгићевић.
•
6. октобар 2011. Његово
Преосвештенство Епископ
Будимљанско-никшићки Г.
Јоаникије служио је на празник
Зачећа Светог Јована Крститеља,
Свету Архијерејску Литургију у
цркви посвећеној Светом Јовану
Крститељу у Затону код Бијелог
Поља.
Саслуживало је више
свештенослужитеља бјелопољског
и беранског Архијереског
намјесништва и монаха манастира Ђурђеви Ступови. Сабраном
народу, који је приступио Светом
причешћу бесједио је Преосвећени
Владика Јоаникије.
Храмовна слава древне светиње
у Затону, која је у обнoви и тренутно се украшава фрескописом,
прослављена је свечаном народном
литијом, резањем славског колача и
пригодном Трпезом љубави, чији је
домаћин било братство Обрадовић.
Преосвећени Владика је у
послијеподневним сатима обишао
радове на обнови цркве Вазнесења
Господњег у Коритима.
Лучиндан 2011. | бр. 70
41
•
7. октобар 2011. На дан
када наша Света Црква
слави спомен на Свету
првомученицу Теклу,
Преподобног Симона и
Светог Краља Владислава,
Његово Преосвештенство
Епископ Будимљансконикшићки Г. Јоаникије
служио је Свету
Архијерејску Литургију у
манастиру Блишкова.
Свету Литургију
Преосвећени Владика
је, уз саслужење више свештеника и свештеномонаха Епархије
Будимљанско-никшићке, служио
поводом имендана јеромонаха Владислава (Цветковића), настојатеља
Манастира, и, на крају Службе,
сабраним вјерницима, обратио се
бесједом о Светом српском краљу
Владиславу, који је подигао манастир
Милешева и обнављао светиње у
бјелопољском крају.
При повратку из манастира Блишкова, Епископ Јоаникије је посјетио
и манастир Златеш, у Томашеву
код Бијелог Поља и обишао његову
околину у којој се налазе, још увијек
неоткривени, темељи древне светиње
манастира Вранштица. Обновом Златеша и манастира Соколца, за шта
је благослов дао надлежни Епископ
Г. Јоаникије, у значајној мјери ће
оживјети црквени и вјерски живот у
Вранешкој долини.
•
9. октобар 2011. Њ. Пр. Еп. Г.
Јоаникије саслуживао је у чину
освећења храма Покрова Пресвете
Богородице у Вишњику-Модрича,
у Епархији Зворничко-тузланско,ј
и Светој Архијерејској Литургији,
коју је на празник Светог апостола
и јеванђелисте Јована Богослова, у
овом храму служио Његова Светост
Патријарх Српски Г. Иринеј.
У Светом богослужењу и чину
освећења саслуживали су и
Преосвећена Господа Епископи
Зворничко-тузлански Василије и
Моравички Антоније, као и бројно
свештенство и монаштво поменутих
Епархија, а празновању Светог апо-
42
стола и јеванђелисте Јована Богослова присуствовао је, у великом броју,
вјерни народ Зворничко-тузланске
Епархије и шире. Литургији су
присуствовале бројне личности
из друштвено-политичког живота
Републике Српске, међу којима г.
Милорад Додик, предсједник Републике Српске, г. Александар Џомбић,
предсједник Владе РС, те министри у
Влади РС, начелници општина РС и
представници Срба у институцијама
Босне и Херцеговине.
Овом приликом предсједник Републике Српске г. Милорад Додик је
одликовао Његову Светост орденом
Републике Српске на ленти.
•
14. октобар 2011. Њ. Пр. Еп. Г.
Јоаникије учествовао је на другом
Свебалканском Сабору православне
омладине, који је почео, на празник
Покрова Пресвете Богородице, у манастиру Подмаине у Будви.
Дводневни Свебалкански Сабор
православне омладине почео је
Светом Архијерејском Литургијом,
коју је у подмаинској светињи
служио Његово Високопреосвештенство Архиепископ
Цетињски Митрополит
Црногорско-приморски
Г. Амфилохије, уз
саслужење Преосвећене
Господе Епископа Гродњенског и
Волковијског Артемија из
Руске Цркве и Стобијског
Давида из Охридске
Архиепископије, те
бројног свештенства и
Лучиндан 2011. | бр. 70
свештеномонаштва, а уз
учешће бројних вјерника.
Послије Свете службе
учеснике и госте је најприје
поздравио Митрополит
Амфилохије, а Његово
Преосвештенство Епископ
Будимљанско-никшићки
Г. Јоаникије говорио је у
име Светог Архијерејског
Синода Српске Православне
Цркве, преносећи благослов
Његове Светости Патријарха
српског Г. Иринеја.
•
16. октобар 2011. Његово Преосвештенство Епископ Будимљансконикшићки Г. Јоаникије служио је
на празник Светог свештеномученика Дионисија Ареопагита, Свету
Архијерејску Литургију у Саборној
цркви Светог Василија Острошког у
Никшићу.
Саслуживало је више свештеника
и свештеномонаха Архијерејског
намјесништва никшићког. Вјерном народу, сабраном у Светом богослужењу
обратио се Његово Преосвештенство
Епископ Јоаникије бесједећи о Светом
Дионисију Ареопагиту, првом атинском епископу о чијој личности је
остало мало поузданих свједочанства.
У хришћанство је обраћен од стране
апостола Павла, тачније након апостолове бесједе у атинском ареопагу. По
истом свједочењу Дионисије Ареопагит је мученички пострадао у Атини.
Са именом Дионисија Ареопагита
спомињу се сачувана следећа дјела:
“О именима Божијим“, “О мистичном
богословљу“, “О небеској јерархији“, “О
црквеној јерархији“, као и десет писама упућених различитим особама која
припадају апостолском времену.
Download

Бесједа - Епархија будимљанско