Бесједа
Бесједа произнесена на празник
Светог апостола и јеванђелисте
Матеја, у уторак, 29. новембра у
цркви посвећеној Светом апостолу
Матеју у Вилусима код Никшића
У име Оца и Сина и Светог Духа.
„Блажени чисти срцем јер ће Бога видјети“, рекао је Господ, а записао Свети апостол и јеванђелист Његов Матеј,
кога данас прослављамо. Прво Јеванђеље које је написано
је Јеванђеље Матејево. Ова ријеч је чудесна, јер како ћемо
ми људи тјелесни, земаљски и ограничени, ограниченог
вида и ограниченог ума, видјети Бога небеског, неограниченог, вјечног, неизрецивог и необухвативог. Можемо
Га видјети јер је Господ близу сваког људског срца. Господ је близу, нарочито, онима који се Њему моле, онима који се труде да изврше заповијести Његове. Близу
је и грешним људима, само што се они удаљују од Њега.
Али ко ће се удаљити од Њега, јер Он све обухвата Својом
љубављу, а грешнике, преко анђела својих и мигом воље
своје, обраћа на покајање и упућује их на добро. Имамо
Епископ Јоаникије (Мићовић)
случајева да се многи грешни људи одједном обрате.
Нешто се догоди у њиховом срцу, дођу себи, као што
каже Свето Јеванђеље, па се обрате и Богу, ближњима
и Цркви својој. То не би могло бити да Бог није близу
свакога од нас и да не куца на врата свачијег срца. А
није Господ рекао блажени они који имају тјелесни
вид јер ће Бога видјети. Овдје се мисли на неки други
вид, а не на вид тјелесних очију. Његош каже да су често људи, који имају здрав тјелесни вид поред својих
Божићни пост 2011. | бр. 71
3
очију слијепи, а слијепи игуман Стефан је видовит, он
види, јер је са Богом и види Бога и види истину Божију.
Ето тако је то наш Владика Раде преко примјера игумана Стефана лијепо и на поетски начин нам открио
смисао јеванђељске ријечи: „Блажени чисти срцем јер
ће Бога видјети“ (Мт. 5, 8).
Свети апостол Матеј, видио је Господа и својим
тјелесним очима, али Га је видио на прави, истински
начин тек кад Га је сагледао и својим духовним очима,
кад се обратио и покајао. Он је био човјек, као и остали људи, грешан и имао неке мане, радио на царини
и није могао да одоли разним искушењима, јер је то
прилика да се стекне неправедни добитак. Цариници,
нарочито у та стара времена, нијесу били баш много
на гласу као људи, а он је био цариник и чак на једном
мјесту за себе каже, набрајајући апостоле „и Матеј цариник“, јер је то звање било прилично неугледно. Тиме
се и као и Апостол и Јеванђелист смиравао пред Богом
и пред Црквом. Подразумијевало се да се сваки цариник неправедно богати, користећи прилику коју му даје
тај положај. Али он се обратио и од цариника постао
апостол Христов, а потом и јеванђелист, онај који је записао ријеч Божију и чије Јеванђеље ми читамо. Није
он само записао ријеч Божију него је и проповиједао,
и не само проповиједао него и пострадао за истину
Божију, пострадао за ону истину коју је открио Господ
Исус Христос, а то ће рећи за вјеру православну. Као
Апостол и вјерни ученик Христов испунио се вјером и
свјетлошћу Божијом, обасјала га је милост и свјетлост
Божија, правда Божија, истина Божија. Због тога му је
јасан био смисао тих ријечи Господњих: „Блажени чисти срцем јер ће Бога видјети“. Божија милост очишћује
наша срца. А ми шта треба да чинимо, драга браћо и сестре, без обзира колико били праведни и грешни? Треба да се молимо Богу, да се смиравамо, да очишћујемо
своје срце, да га припремамо за стан Богу живоме, да
га отворимо, провјетримо и освијетлимо. Као када дом
свој уређујемо за долазак неког стидног и драгог госта.
Тако и ми око душе своје треба да се потрудимо.
А у овом народу се највише пазило на чистоту душе, да
се човјек не огријеши. А када се огријеши да се покаје,
јер нема тога који није под гријехом и који нема мане.
Сви треба да се поправљамо, а најбољи начин да се
поправљамо је да долазимо често у дом Божији, да излазимо пред лице Божије, да се молимо Богу овако саборно и да долазимо у цркву као што Бог заповиједа. Да
заиста затражимо од Бога милости и помоћи Божије, да
отворимо своју душу и своје срце, да нас обасја свјетлост
Божија и љубав Божија, да упијемо љубав Божију у своје
срце, да се испунимо љубављу Његовом према Њему и
према ближњима својим. Све што је Господ проповиједао
на крају је сажео у двије заповијести – Љуби Господа
Бога Својег свим срцем својим, свом душом својом, свом
мишљу својом и свом снагом својом. Тако каже Господ,
а то је идеал, томе треба да тежимо. Нико од нас нема
такву љубав него имамо осјећање за љубав, па онда знамо шта то значи. Исто тако да љубимо једни друге као
себе саме. У томе се испуњава све и у томе је смисао
овог данашњег славља и ове данашње службе и нашег
сабрања. Данас смо учинили оно што је најважније и
Богу најмилије одслужили Свету службу у овом светом
храму дивном, који овдје на овом брежуљку блиста, обучен у небеску свјетлост. Његова љепота привлачи све оне
који овуда пролазе и који овдје живе, а нарочито нас,
на овај празник, привукла је љепота и слава овог светог
храма, слава ове свете службе и слава овог дивног сабора. На њему нијесмо само ми данас који смо сабрани,
него су са нама и анђели Божији, који са нама служе ову
свету службу и славопоје Господу. Заправо, они нас привлаче у то вјечно славословље Господу Богу живоме. Са
нама су и душе наших предака, са нама су сви они који
воле што се ово догађа и што се ова света служба врши.
Нека све вас и све њих Господ помилује, душе ваших предака да Господ упокоји у свом вјечном и животворном
наручју. Нека буде срећна ова слава и ове године и сваке
наредне године и да овај сабор буде сваке године све
већи, све загријанији братском љубављу и слогом, све
бројнији и свјетлији. Амин! Боже дај! На многаја љета!
Вилуси, 29. новембар 2011. год.
4
Божићни пост 2011. | бр. 71
ИЗ САДРЖАЈА
ЛИСТ ЕПАРХИЈЕ БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ ЗА ВЈЕРОНАУКУ,
ХРИШЋАНСКУ КУЛТУРУ И ЖИВОТ ЦРКВЕ
Преписка старца Софронија
са протојерејем
Георгијем Флоровским
Оснивач и издавач:
Епархија Будимљанско-никшићка
Трг Шака Петровића 1, 81400 Никшић
www.eparhija.me
6
Главни и одговорни уредник:
Влајко Ћулафић
Оперативни уредник:
ђакон мр Никола Маројевић
Редакција:
Милутин Мићовић, Весна Тодоровић,
Сенка Чоловић Шумић, Соња Савић,
протојереј Марјан Вујовић,
протосинђел Никифор (Миловић),
јеромонах Јефтимије (Шкулетић),
монахиња Амфилохија (Драгојевић)
др Будимир Алексић, Ранко Дамјановић,
Александар Вујовић, јереј Миодраг Тодоровић
Пласман:
јереј Остоја Кнежевић
+382 (0) 67 237 687
Никола Маројевић
Човјек је назначен
да буде слободан
9
Рукописе и претплатничке адресе за лист
слати на адресу:
Редакција листа СВЕВИЂЕ
Трг Шака Петровића 1,
81400 Никшић
E-mail: [email protected]
[email protected]
(рукописе и фотографије не враћамо)
Митрополит Хаџи Сава
Косановић
О појасу Свете Богородице
цијена: 1 евро
годишња претплата: 15 евра
Средства уплаћивати на:
Епархија Будимљанско-никшићка
жиро-рачун број:
505-8010000001318-08
«Атласмонт» банка Беране
са назнаком за «Свевиђе»
За динарске уплате:
Епархија Будимљанско-никшићка
жиро-рачун број:
40811-623-7-112, са позивом на број 4403-1547
Монтенегро банка, филијала Београд
са назнаком за «Свевиђе»
Тираж: 1100 примјерака
Графичка обрада, прелом и дизајн:
Дизајн студио ЛОГО
[email protected]
Штампа: АП Принт, Подгорица
17
Митрополит Амфилохије
Шестстотина десети српски
Видовдан на Косову од свију
страшнији
29
Лист је регистрован
у републичком секретаријату за информације
бр. 04/01-257 од 21. марта 2002. године
Фото насловна:
Радоје-Раџа Живковић
Протојереј ставрофор
Милош Перовић
35
На корици:
манастир Пива
бого с ловљ е
Писмо 15
О реакцијама на књигу „Старац Силуан“ у енглеској
црквеној штампи. Молба да се напише чланак о старцу Силуану. О богословљу као компилацији, а не изразу
реалног догматског и аскетског искуства
Сент Женевјев де Буа,
17. децембра 1958. године
Драги оче Георгије,
Примите моје најбоље жеље за наступајуће дане
Рождества Христовог и Нову годину Вама и Ксенији
Ивановној.
Одавно нисам ништа чуо о Вама, а нисам Вам ни писао.
Али током ових месеци било је доста прилика да Вас
се сетим поред, наравно, неизоставног сећања на Вас у
другом, литургијском поретку. Књига о Старцу изашла
је о двадесетогодишњици његовог упокојења, као што
је и било планирано. Мислим да Вам је Faith Press послао примерке који Вам припадају. Могуће је да су Вам
познати и критички одјеци у енглеској штампи, али за
6
Божићни пост 2011. | бр. 71
сваки случај Вам уз ово писмо шаљем и копије
три-четири таква чланка. Хронолошки први био
је Водемсов чланак, објављен у Church of England
Newspaper (82). Ако се узме у обзир да је њему
као званичном представнику Англиканске цркве
дужност да штити њен престиж. а чак можда и
доминацију, онда се његова реакција може пре
сматрати позитивном. Познато Вам је да они
имају основа да се плаше сувише великог утицаја
Православља. Кроз три недеље после овога чланка
појавио се приказ у Church Times (83), по њиховом
обичају анониман. Тај приказ има веома слободан карактер непосредног изношења импресија
о књизи. Најзад, трећи се појавио у Times Literary
Supplement (84). Као књижевни часопис он наглашава пре свега „литерарне“ аспекте дела.
Осим тога, мадам доктор Д' Алон, која узима
веома активно учешће у издавању „Контакта“, послала ми је копију приказа који жели да
објави у следећем броју „Контакта“, и њега Вам
достављам.
нас на Литургију, у нашу монашку цркву.
Пишем мало, тешко ми је да излазим и да
имам контакта са књигама. Библиотеке су
ми у том смислу просто недоступне. Та околност ми представља препреку да мисли које
исказујем заснивам позивањем на свете Оце.
Наиме, није довољно (за многе стручњаке)
само изразити мисао, макар и веома вредну - они захтевају да се она „документује“,
пошто је теологија у наше доба већ одавно попримила карактер компилације а не
изражавања свога реалног „догматског опита“ и аскетског искуства. То право признато
је само Оцима.
Још једном понављам своје најискреније
честитке и жеље. Нека Вас Господ чува.
Одговор
Православље у Америци је „на издисају“.
Парохије – националне колоније. О пасивности свештенства. Удаљавање од црквеног
живота.
Кембриџ (Масачусетс, САД)
7. фебруара 1959. године
Увек сам имао идеју да Вас замолим да у
било ком теолошком часопису у Америци
објавите Вашу рецензију са детаљнијим
излагањем оних мисли које је било немогуће
уметнути у узане оквире „Предговора“ уз
књигу. Желео бих да у том чланку укажете
на чињеницу да сте имали прилике и да
се лично сусретнете са Старцем на Атосу и
да разговарате са њим. На тај начин и Ваш
чланак и Ваш „Предговор“ представљали би
жива сведочанства о историјској чињеници.
То би ми представљало велико олакшање скинуо бих са својих плећа бреме јединог
сведока. Молим Вас, драги оче Георгије,
учините нешто у овом правцу. Знам да сте
веома оптерећени, као што сте ми и писали
у Вашем последњем писму, али Бог ће Вам
дати снаге за тај мали напор.
Мој живот у „географском“ смислу још није
дефинисан, још увек нисам добио визу за
Енглеску - поднео сам молбу и чекам. У свему осталом је све у реду, здрав сам, служим,
срећем се са људима који долазе овамо код
Драги оче Софроније!
Јуче сам добио Ваше писмо, а истовремено ми је стигла и књига из Лондона. Хвала Вам. Веома се
радујем због тога што је у штампи књига добро прихваћена.
Овамо још није доспела. Међутим, не сумњам да ће и у Америци она наићи на читаоце који ће је разумети, премда се
може десити да то не буде у православној средини. Стање
ствари је, уосталом, сложено. Међу православном омладином постоји искрено трагање за духовним животом, али
оно наилази на слаб одјек међу студентима, који су обузети
метежношћу овога света. Чудно, али Православље је овде на
„издисају“ управо зато што се званични руководиоци држе
старих путева. Православне парохије постају стране колоније
и губе црквени карактер. Разочарење омладине у јерархију
представља претњу духовној трезвености не мање од
секуларизације „старијих“. Овде, у Бостону, постоји доста велика организација православних студената која обједињава
неколико високих школа. Активна група укључује око 5060 људи који искрено трагају за православним путевима.
Већина међу њима су Грци (по пореклу). Међутим, међу
бројним овдашњим свештенством свих националности
овај покрет наилази на слабо интересовање, и целокупно
бреме руковођења пада на мене, уз помоћ двојице-тројице
младих свештеника, Грка, који су последњих година били
под мојим утицајем. У целини, међутим, овде се клир труди
Божићни пост 2011. | бр. 71
7
Протојереј Георгије Флоровски
Међу православном омладином
постоји искрено трагање за духовним животом, али оно наилази на
слаб одјек међу студентима, који су
обузети метежношћу овога света.
Чудно, али Православље је овде
на „издисају“ управо зато што се
званични руководиоци држе старих путева. Православне парохије
постају стране колоније и губе
црквени карактер
да не заостаје за овим светом и да се прилагоди духу
времена, чувајући при томе привид старог. Овде је све,
наравно, на примитивнијем нивоу него у Паризу, на Богословском институту, где се труде да традицијама руске религијске филозофске мисли заклоне или замене
Свете Оце.
Веома сам задовољан својим радом у Харварду.
Међутим, од непосредног учествовања у црквеном животу сам удаљен, па и сам се удаљујем, јер сарађивати
са људима мени страног духа тешко је и није безопасно.
На срећу, старешина овдашње руске парохије је човек
частан и искрен, премда је донекле старомодан, и наши
односи су отворени и братски. Нажалост, за то немам ни
времена, а оно ми недостаје и за текући стваралачки и
академски рад.
Веома ми је драго што се Ваше пресељење у Енглеску
одвија солидно. Нека Господ благослови Ваше прегнуће!
8
Божићни пост 2011. | бр. 71
Планирамо да боравимо у Оксфорду на патристичком скупу и биће нам веома драго да Вас
видимо.
Преко лета планирамо да путујемо у Европу,
укључујући и путовање у Грчку. Поред екуменских скупова, предстоји нам и празновање св.
Григорија Паламе у Солуну, где сам позван да
узмем учешћа у својству једног од главних референата или проповедника. Нисам сигуран
хоћу ли макар на кратко моћи да боравим на
Светој Гори.
Шта је са оцем Василијем и где је он? Да ли је
хиротонисан? Од времена нашег заједничког
боравка у Минхену никакве вести од њега нисам добио и уопште, ништа не знам.
Радим на књизи. Већ одавно је време да је
завршим. Из разних разлога рад се одуговлачи. Задатак који сам себи поставио можда и
превазилази моје снаге.
Слава Богу за све! Наш живот протиче мирно.
Ксенија Ивановна шаље Вам срдачан поздрав.
Молите се за нас.
Са љубављу у Господу и братским поздравом
Г. Флоровски
Наслов изворника: Архиманри Софроний
(Сахаров), Переиска с рооиереем Георием
Флоровским. Из. Свяо-Иоанно-Прееченский
монасырь, Свяо-Троицкая Сериева Лавра,
Москва, 2008.
Са руско ревела: р Ксенија Кончаревић
ЈЕ В А Н Ђ Е Љ Е И М И
(Лк. 10, 16-21)
оспод је Својим ученицима заповиједао: „Ко
вас слуша мене слуша, и ко се вас одриче,
мене се одриче, а ко се мене одриче, одриче се онога који је мене послао“ (Лк. 10, 16).
То се превасходно односи преко Апостолâ на
њихове насљеднике, односно на све пастире Христове
Цркве у свим временима. Христос ученике утврђује у
вјери указујући им на могуће опасности од човјековог
егоистичког усмјерења. За човјекову личност нема веће
опасности од егоистичког мртвила – који човјека претвара у једну од монада, индивидуа са људским особинама. Зато Христос, као Син Божији, ни у овом тренутку
не заборавља да је Он послан од Оца, чиме показује своје
бескрајно смирење постајући образац и мјерило сваке
људске особине.
Надаље, видимо да се Апостоли, као људи, радују датој
им сили да им се и духови покоравају – али, како им
каже Христос, то није сврха – већ треба да се радују што
су им имена исписана на небесима. Ова мудрост, која
остаје скривена мудрим и разборитим – открива се
једино безазленим и кротким, односно људима чистога
срца. Господ, како нас учи божанско Писмо и Предање,
неће питати на Страшном суду каква је вјера наша.
Важни су мисли, ријечи и дјела сваког од нас. Али је
пресудно чисто срце, јер је у срцу човјековом као на неком мозаику уписано свако дјело, и добро и лоше.
ђакон мр Никола Маројевић
Стварајући човјека по свом обличју (1. Мој. 1,
26), Господ му истовремено усађује божански
дар слободне воље, дајући му тиме могућност да
се оствари и достигне пуноћу свога бића. Када
нас Апостол Павле призива да будемо слободни у Христу (Гал. 5, 1), онда то није ништа друго
до још једна потврда онога да смо као створења
назначени да будемо слободни. Он указује на
опасност од робовања гријеху и греховној природи човјековој, из чијег ропства људе ослобађа
Христос савладавши природу својим васкрсењем.
На другом мјесту (Гал. 5, 13) детаљније разрађује
Божићни пост 2011. | бр. 71
9
„богословље слободе“ показујући да је човјек
„позван“ да буде слободан: не да служи тијелу
и гријеху, већ искључиво да служи један другоме у љубави, за што човјеку слиједи праведна
награда од Бога (Јевр. 6, 10). Љубав је кључна
за сваку врсту служења. Уколико се ради са
принудом, неминован је лош исход. Зато је
слобода, као и љубав, апсолутна категорија
човјекове егзистенције. У том свјетлу посматрано, права слобода за човјека постаје
искључиво и једино слобода од гријеха и од
зла. У мјери у којој успијемо да се ослободимо греховних стега, у тој смо мјери слободни,
и још више – у тој смо мјери остварили истинско назначење и постали људи. Човјек је
суштински слободан да би могао да бира, да
се свјесно потчини вољи Божијој и тако се саобрази Њему у светости. Поставши истински
човјек – задобивши личност, он се сједињује
с Богом у слободној заједници Бога и човјека,
којој стреми цјелокупни људски род.
Божићни пост 2011. | бр. 71
Причешћивање Апостола, манастир Дионисијат, 16 в.
10
Стварајући човјека по свом обличју
(1. Мој. 1, 26), Господ му истовремено усађује божански дар слободне
воље, дајући му тиме могућност да
се оствари и достигне пуноћу свога
бића. Када нас Апостол Павле призива да будемо слободни у Христу
(Гал. 5, 1), онда то није ништа друго
до још једна потврда онога да смо
као створења назначени да будемо
слободни. Он указује на опасност
од робовања гријеху и греховној
природи човјековој, из чијег ропства људе ослобађа Христос савладавши природу својим васкрсењем
ПОУКА
ост је потребан човеку, јер се уз помоћ њега ослобађа
власти материје над собом, и усваја духовни закон да
не живи човек само о хлебу и води, него о свакој речи
Господњој; и да човеков живот не зависи од молекула
хране, него од силе Божије.
Оног дана када је пост, као и у току свих великих Постова, на све
вернике Цркве Православне који посте силази додатна сила од
Бога, која им даје снаге да издрже дуготрајно уздржање од мрсне
хране, као и добру вољу да отпоштују тај Благослов Божији, као и
веру да могу да издрже тај подвиг, и да је он на њихово спасење,
а не просто као каква дисциплина или војничка одредба.
Када човек пости, ум постаје лак, није поспан, није лењ. Чула се
изоштре, мисли су бритке, Дух Свети лакше дише у таквој особи.
Човек има већу вољу за све, лакши је духовно. Лакше се одбрани
и од мисли. Лакше му је да стражи. Као војник који пажљиво
ослушкује.
Човек који живи у уздржању лакше контролише своје мисли и своју вољу, јер стално стражи. Пажња је јако битна. Душа
постаје лаганија, прозрачнија, и лакше узлеће на Небо, лакше
се узноси ка вечном животу, лакше вапије. Ко није везан ни за
шта земаљско он може лако да се духовно пренесе у удаљена
пространства, у друге душе, да их види и чује, као што могу
прозорљиви људи.
Душа је у материјалном телу као у окову, и она се постом
и уздржањем сабира у своје духовне силе. Одвезавши се од
материјалног покоја и утехе, она се целовито окреће свом
првобитном стању јединства са Богом, када није постојала
материјална преграда смртности између Бога и човека, него је
човек живео у Рају у пуној заједници са Богом, у духовном телу,
које није било смртно, и које није вукло ка материји.
Са падом у Рају, са падом у непослушност Богу, жеља за знањем
мимо Бога, и жеља за наслађивањем материјалним уместо узвишеног и достојанственог целомудрија у Богу, и наслађивања
обитавањем у Богу, довела је до тога да је човек себе ограничио
материјом, да не може јасним и бистрим оком да созерцава не-
монахиња Стефанида (Бабић)
бески свет, нити су му друге душе прозрачне
да их потпуно и истинито сагледава, нити
му је знање потпуно истинито и свеобухватно и вечно.
Пост враћа човека од покоја у материји ка
Богу. Враћа му ону лакоћу духа и бистрину ума која опитно доживљава да је много дубљи мир, много веће знање и много
слађе духовно, целомудрено, благодатно
испуњење човека силом Божијом, него било
каква посластица, било каква почаст, било
каква материјална лепота. Никада физички лепа особа, а духовно мртва, не може да
буде онако лепа као неко ко је преиспуњен
благодаћу, јер је у благодати присутан Сам
Прволик, Сама Лепота.
Никада наше разумско знање не може бити
веће, ни истинитије, ни дубље, од благодат-
Божићни пост 2011. | бр. 71
11
ног знања и мудрости, који се добијају када човек стекне Ум Христов, када се човек смири умом као прах, и сабере духовно своје
силе у језгро живота, и онда му Господ подари Свој дубоки мир
и знање.
Наш разум, када је без благодати, без вере у Бога, он је разуђен
у хиљаде мисли, ставова, сумњи, покушаја да допре до истине.
Он је у мраку, не види јасно суштину. Када је у Богу, и испуњен
Светлошћу Божијом, он без
икаквог разумског мишљења
благодатно поима, созерцава суштину ствари, догађаја,
људи, а при томе остаје у дубоком смирењу, свестан да то
није његова моћ и сила него
Божија.
Када човек после оне велике благодатне силе поста окуси од мрсне хране, он
постаје тромији, тежи, лењи,
поспанији, почиње њиме више
да влада закон материје него
духовни закон. Молитва теже
иде, ревност ослаби, а човек
може и сам да осети колико
је дубљу радост доживљавао
и веће духовно испуњење свог
живота и своје личности када
се наслађивао духовном храном, неоптерећен од телесне,
него кад је почео да ужива у
сладости колача и разних јела.
Ако се човек још и преједе, онда
као да му се све помрачи, све
силе духа обамру, да би се организам изборио са теретом.
Само је потребна наша добра воља, а Господ онда надодаје све
што треба. За човека постаје радост не јести, јер зна да ће за то
да добије већу утеху од Господа, радост не спавати, јер ће добити
силу од Бога да му ум буде стално у молитви и душа у вапају за
Небом, радост стражити над речима, јер ће добити благодатни
дар молитвеног тиховања, радост чувати чистоту јер ће њоме
сачувати у себи Духа Светог.
Свети Оци кажу да су Адам и Ева у Рају били 40 дана, па је зато
и Господ био кушан од демона 40 дана у пустињи, да би се у
људском телу изборио против оних грехова у који су Адам и Ева
пали, да би их искупио, њих и људску природу у коју је падом
ушло семе зла. Као што су они видели да је плод леп за гледање,
сладак за јело и добар за знање, чиме их је ђаво у облику змије
искушао и преластио да не буду послушни Богу, подривши им
прво поверење у Бога, тако је ђаво кушао и Господа у пустињи,
показавши му сва царства овога света на око, рекавши му да
претвори камење у хлеб за јело, и да скочи са крова да искористи
своје Божанско знање да ће Бог послати анђеле да Га прихвате.
Тиме Му је нудио да на неблагословен начин влада земљом, поклонивши се демону,
као што су на неблагословен начин Адам и
Ева хтели да уживају гледајући плод, и да
владају над њим. Понудио му је да зависи од материје, да учини непотребно чудо,
и да тиме оно што је мртво и доноси смрт
учини добрим за јело, као
што су Адам и Ева видели
да је добро за јело оно што
им је у ствари донело смрт.
И на крају, да куша Бога и
да учини смртни грех, и да
искористи Своје Божанско
знање да ће Бог да Му помогне пославши анђеле,
као што су Адам и Ева видели да је плод добар ради
знања, које им није донело
сачување рајског живота,
него их је сурвало на земљу
у мрак и борбу, знања које
их је учинило смртнима,
јер је то знање стечено
непослушношћу.
Након Часног Поста долази
и 40 дана Васкршње радости
ради нашег искупљења.
А каже се код Св. Пророка
Данила у последњој глави
да ће и после пада антихриста бити благо онима који
остану на земљи тада, тих
последњих 45 дана. Тада
ће бити Божја владавина, и
поновиће се оно рајско стање, које је било на
почетку, јер ће се тела тих људи који остану
тада преметнути у духовна тела. Они неће
умрети, него ће се од телесних и смртних
преметнути у духовна и бесмртна.
Божићни пост нама служи
за освећење посљедњег
дијела године тајанственим
обнављањем јединства с
Богом, али и као припрема за прослављање Христовог Рођења. Овај пост је
установљен да би ми до дана
Христовог Рођења себе очистили покајањем, молитвом и
постом, не би ли чистог срца,
душом и тијелом могли благословено срести Сина Божијега
који се јавио у свијету, и да би
осим обичних дарова и жртве,
принијели Њему чисто срце
и жељу да слиједимо Његово
свето учење.
12
Божићни пост 2011. | бр. 71
ИСТОРИЈА ЦРКВЕ
Главни извори за житије Светог Марка Ефеског су:
Житије Марка Ефеског, односно опширни Синаксар, чији је
аутор светитељев брат, номофилакс Велике Цркве у Цариграду, Јован Евгеник. Сачувано је у краћем облику,
Синаксар у склопу службе Светом Марку коју је написао
ритор Велике Цркве Мануил. Ово је синаксар, који заправо
представља похвалу светом Марку и даје веома мало података о његовом животу,
Надгробна бесједа Светом Марку његовог ученика Генадија
Схоларија,
Важан извор представља аутобиографско дјело Светог
Марка под насловом „ Излагање најсветијег Митрополита
Ефеског о томе на који начин је добио архијерејски чин, и
појашњење о сабору одржаном у Фиренци“, које је сачувано
у многим рукописима. (Српски превод Младен Станковић
у „Свети Марко Ефески, житије, дела и служба“, Предањске
студије,, Библиотека котва, Београд, 2007, стр. 251- 257; и
Ђорђе Лазаревић, у „Свети Марко Ефески и Флорентинска
унија“ ЕУО Епархије Жичке, Краљево, 2007, стр. 316-322)
Посланице Светог Марка, које се могу наћи у преводу на
српски у поменутим књигама
Двије службе Светом Марку, једну коју је написао Јован Евгеник и друга која припада Великом Ритору Мануилу. Ове
јереј Слободан Јокић
службе не пружају нам податке за историјски живот
Светог Марка, али нам приказују јерархов живот као
подвижника и исповједника Цркве1.
1 Амвросије Погодин, Свети Марко Ефески и
Флорентинска унија“ ЕУО Епархије Жичке, Краљево, 2007,
стр. 21, види и у: Свети Марко Ефески, житије, дела и служба,
Предањске студије, Библиотека котва, Београд, 2007, стр. 15
Божићни пост 2011. | бр. 71
13
раније руководио његов отац5. У броју његових ученика у то вријеме
треба нарочито поменути Георгија Схоларија потоњег патријарха
цариградског и Теодора Агалиса. Био је омиљено духовно чедо
Константинопољског патријарха Јефимија а император Мануил
Други приближава га себи, па он постаје и његов савјетник. Јован
Евгеник у свом синаксару о томе говори: „Због овога је (тј. његових
врлина и учености) био позван и код вјечног спомена императора
Мануила, мудрог и побожног, и није му постао само близак, него
је постао његов пријатељ и наставник у многим стварима, и био
је одређен за редактора његових списа, јер је савршенством знања
превазилазио све часне седе главе наших образованих људи. А затим се удостојио звања предсједника истражног суда, и одбио је
(ово звање)“. Живот је проводио у подвижништву и богослужењу, у
изучавању Светог Писма, светих отаца и других наука. Његов брат
Јован Евгеник, пише: „Кад је већ постао наследник очеве катедре
и старања о младежи, и сам изградио много учених учитеља, ни
у то време није ни један дан изостајао од Свете Вечере у Великој
Цркви, тако да га је и зими и лети било могуће видети да се подвизава и у светском животу проводи монашко живљење. Он је био
сав богоносац и просветитељ, и у нежној младости био је, како у
самој ствари тако и спољним обликом, стварно философ. Затим у
свеноћним борењима са самим собом, изучавајући дела древних
мудрих људи и слажући их и не изостављајући ништа из Божанског
Писма и из Свештених Учитеља, он ништа није остављао а да то
није било савршено и потпуно изучено“.6 Иако му се указала приСвети Марко Евгеник (племенит, благородан) родио се 1391/2. године у Цариграду од благочестивих родитеља Георгија, ђакона и сакеларија (ризничар) Велике Цркве (Св. Софије) и мајке Марије.
На крштењу је добио име Мануил (Емануил).
Учитељ науке (реторике и математике) и побожности дјетета био је његов отац2. У тринаестој години живота дјечак је остао без оца. Не прекида
школовање него га наставља код тада знаменитих
и чувених професора у Константинопољу, учећи реторику и философију.3 Такође се учио и код чувеног
теолога Јосифа Вријенија, ученика Св. Григорија
Паламе. „У изучавању наука Мануил се одликовао
марљивошћу и брзим напредовањем, но исто тако
он бјеше скромног понашања и смирен, пазећи и
на свој начин одијевања и на кораке, погледе и свој
говор. Није прошло много времена а он је својом
даровитошћу и марљивим трудом убрзо превазишао у риторској науци и у философији и логици не
само своје ученике, него и саме учитеље, тако да су
му се сви дивили, па чак и сам цар“.4 Убрзо је стекао звање ритора које је подразумијевало дужност
тумачења Светог Писма у патријаршијској Цркви, а
у узрасту од 24 године високу титулу „вотарија ритора“, и постао учитељ и васпитач у школи којом је
2 Архимандрит Амвросије Погодин, нав. дјело, 22.
3 Исто.
4 Архимандрит Јустин Поповић, Житија светих за
јануар, Ваљево, 1991, стр. 610.
14
лика за сјајном и веома успјешном каријером, он тражећи истинску
мудрост у двадесет шестој (о. Јустин вјероватно грешком наводи у
двадесет петој) години (1418) прима монаштво и одлази у манастир,
али не у неки од многих у Цариграду, него у манастир на једном од
острва у Никодимијском заливу Мраморног мора (Андигони, близу
Халке). Духовни отац му је био неки „чудесни старац Симеон“, који
га је и постригао за монаха и дао му име Марко. Овдје се Св. Марко
предао подвизима којима вјековима живи православно монаштво,
које је тако сјајно таворски бљеснуло кроз подвиге атонских исихаста, на челу са Св. Григоријем Паламом. Чак се није хтио сретати
ни са најближим сродницима.7 У манастиру му се придружује и
његов школски друг Доротеј, син црквеног великодостојника Валсамона. Због наиласка агарјана светитељ је послије двије године
био приморан да напусти манастир заједно са својим духовним
оцем и пресели се у Цариград у чувени Мангански манастир Св.
Георгија, гдје је продужио свој тихи молитвено-подвижнички
живот.8 Послије смрти престарјелог митрополита Ефеског Јоасафа
1437. године Свети Марко је против своје воље постављен за митрополита Ефеског. О томе да је Свети Марко примио архијерејски чин
само по послушању Цркви, свједочи прије свега он сам, говорећи
следеће: „Примивши архијерејско служење по заповести и потреби
Христове Цркве, које је изнад и мог достојанства и снаге, кренуо
сам са Васељенским патријархом и богомданим царем... на сабор у
5 Свети Марко Ефески, Житије, дела и служба, стр. 19.
6 У Архимандрит Амвросије, нав. дјело, стр. 23.
7 Атанасије Јевтић, Свети Марко Ефески, исповедник Православља, у:
Живо предање у Цркви, Братство Св. Симеона Мироточивог, Видослов,
Врњачка Бања-Требиње, 1998, стр. 298
8 Арх. Јустин Поповић, нав. Дјело, 612.
Божићни пост 2011. | бр. 71
Италију“9. Велики ритор Мануило о томе каже овако: „Он затим прима и Божанствено бреме свештенства, а убрзо бива постављен и за
архијереја ефеског од велике и свете Цркве, не по својој жељи, него
по избору многих, и на тај начин умножио је поприште врлина и
према снагама вежбао се у њима.“ Дакле, будући уздигнут на катедру
Ефеске митрополије, Свети Марко је кратко био са својом паством,
јер већ 24. новембра 1437. одлази у Италију на сабор. (О самом сабору његовом току и одлукама као и о учешћу Светог Марка на њему
говорићемо у другом дијелу рада). Из Италије креће 26. августа 1439.
године и долази у Цариград са царем Јованом Палеологом и остатком делегације 1. фебруара 1440. године након више од двије године
одсуствовања. Напушта тајно Цариград и одлази у свој, већ под Турцима Ефес. Међу својом поробљеном паством он је испољио огромну
пастирску љубав и, мада све више болестан, учинио је врло много:
обраћао заблудјеле, помагао Цркве, рукополагао, посредовао код Турака за хришћане, штитио удовице и сироте10. Жеља му је била да свој
живот заврши на Светој Гори Атонској, јер га је болест изнурила, као
и стална страдања од Турака. На једној лађи кренуо је за Свету Гору,
али код острва Лимноса ухвате га императорове власти и затворе у
тамницу, гдје је провео око двије године (1440- 1442). Али и у заточеништву наставио је борбу за православље својим писмима11. Послије
двије године по одлуци императора буде ослобођен, и не могући да
иде на Свету Гору врати се у Цариград у Мангански манастир, гдје је
провео посљедње двије године живота. Св. Марко Ефески преселио
се Господу 23. јуна 1444. године у 52. години живота, изнурен тешком
болешћу, која је још у Флорентији узела маха. Умро је са ријечима: „Господе Исусе Христе, Сине Бога Живога, у руке Твоје предајем дух мој“.
Сахрањен је у манастирској обитељи Светог Георгија. Прослављен од
Бога и Цркве Његове слави се 19. јануара и 23. јуна. Званично канонизован 1734. године.
ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
да уколико уопште сме да се нада помоћи Запада, мора да му заузврат пружи оно што га једино
занима- црквену унију“13. С друге стране, за унију
је био заинтересован и сам папа Евген 4, пошто
је његов положај на Западу почетком 15. вијека
био угрожен реформаторским саборима, који су
настојали да ограниче папску политичку и духовну моћ14. Источни су у том тренутку били потпуно свјесни неповољних околности у којима су се
уопште упустили у преговоре са Латинима. Такав
неравноправан положај и статус они су видјели
и на самом почетку. Иако су то добро знали, ипак
су кренули даље. Пристали су на већ преовладано
латинско мишљење да се сабор одржи на Западу
у Италији. Сама та чињеница већ много говори
сама по себи. Није без значаја и чињеница да су
сви Васељенски сабори Цркве одржани на Истоку,
а ниједан на Западу. Овог пута, међутим, показало се да поред самог мјеста одржавања будућег
сабора, западњаци су користећи све објективне
тешкоће и невоље источних православних цркава, диктирала су и остале веома важне и по исход будућих саборских одлука пресудне услове
за рад сабора. Сам пак цариградски патријарх
Јосиф 2. је стицајем околности које нису много
зависиле од њега, био исто тако дубоко свјестан
свих неповољности одржавања једног таквог сабора у Италији15.
13 Иван Ђурић, Сумрак Византије, Народна књига,
Београд, 1984, стр. 111.
14 Радомир Поповић, Флорентинска унија, Извори
за Црквену историју, Београд, 2006, стр. 362.
15 Радомир Поповић, Покушај уније у Ферари и
Флорентији према подацима Силвестра Сиропулоса,
Најприје да нешто кажемо о главним изворима за Флорентински
сабор. Сама документа Фераро-Флорентинског сабора, састављена
на грчком и латинском изгубљена су. Други извор за историју сабора представља њена историја коју је написао Доротеј Митрополит Митилински, који је био ревносни унијата, који је за ово дјело
добио новац од папе и није увијек непристрасан. Трећи и основни, који је, можда, најважнији, јесте изложење историје сабора од
грчког ђакона Силвестра Сиропула, великог еклесијарха Цркве Свете
Софије у Константинопољу. Међу главним изворима, као кратак резиме можемо сврстати и аутобиографско дјело Светог Марка Ефеског: „Изложење сватјејшег митрополита Ефеског о томе, на који је
начин примио архијерејско достојанство и објашњење о сабору који
је засиједао у Флорентији“ 12.
Јован 8. Палеолог и Византија су се нашли пред опасношћу од Турака.
Јован је очекивао војну западних владара. „Јован је наиме схватио
9 Св. Марко Ефески, Изложење свјатјејшег митрополита Ефеског, о томе
на који је начин примио архијерејско достојанство и објашњење о сабору
који је засиједао у Флорентији, у Арх. Амросије, нав. дјело, стр. 316.
10 Архимандрит Амвросије, нав. дјело, стр. 325.
11 Нав. Дјело, стр. 321-359.
12 Архимандрит Амвросије, нав. дјело, стр. 33.
Божићни пост 2011. | бр. 71
15
Напустивши Константинопољ крајем 1437. године, грчка делегација са око 700 чланова је допутовала у Венецију тек 8. фебруара 1438. Све
трошкове путовања и издржавања и боравка на
сабору сносили су Латини. Делегација источних
Цркава је папским бродовима пребачена у град
Ферару и стигли 4. марта. У делегацији је био сам
цар Јован, као и Марко Ефески митрополит, Висарион Никејски митрополит, Исидор Кијевски Митрополит, царев брат Димитрије, монах Григорије
царев духовник, Силвестар Сиропулос – велики
еклесијарх Цариградске патријаршије, Григорије
Схоларис учени богослов, потоњи патријарх у Цариграду, као и остали представници помјесних
Цркава са Истока. Из Српске Цркве нико није
учествовао на сабору, нити је касније призната
унија.16 Западни владари такође нијесу дошли на
сабор иако је био основни циљ императоровог доласка склапање војног савеза за њима.
Прије него што пређемо на сами ток сабора ваљало
би размотрити какав је однос био Светог Марка
према сабору. Да ли је он вјеровао у успјех уније?
„Писања западних писаца о томе да Св. Марко
још прије почетка сабора у Италији био противник сједињења Цркава, чиста је клевета. Напротив, Свети Марко је ватрено желио јединство
Цркве, вјеровао је у могућност уније, тј. Правог
сједињења, тражио је уједињење са Латинима,
тј. Римокатолицима, али уједињење истинско,
основано на јединству вјере и древне богослужбене праксе.“17 О овоме говори сам Свети овако у
Изложењу о Сабору: „ ... кренуо сам са Васељенским
Хришћанство у историји (зборник студија из
црквене историје), Академија СПЦ за уметност и
конзервацију, Београд, 2007, стр.
16 Епископ Иринеј у свом дјелу, „Теологија дијалога
по светом Марку Ефеском, Београд 1975, стр. 16,
пише: „За нас Србе биће од интереса ако напоменемо
узгред да је наша Црква била једина помесна
Православна Црква која је одбила да пошаље своје
представнике на Флорентински сабор, која тај сабор
ни дана није сматрала васељенским сабором и која
је била прекинула свако општење са својом Мајком
Црквом, Цариградском патријаршијом, све док
су на њеном престолу седјели патријарси који су
признавали Флорентински сабор и флорентинску
унију. О томе Силвестар Сиропул, учесник и
историчар сабора прича следеће: „Тада велики
доместик Кантакузин устаде да отиде своме зету,
деспоту Србије, по неким својим личним пословима.
А цар му наложи да извести деспота о сабору и да
наговори њега да пошаље изасланика на сабор.
Деспот пак, чувши од Кантакузина речи о сабору,
каза: Ја сам сусед са Латинима, и често сам са њима
долазио у додир, и разговарао сам са њима, и знам
тачно и речи њихове и намере и начине; знајући
дакле добро и чух и све њихово, нећу послати
изасланика на Сабор. Види такође: М. Спремић,
Срби и Флорентинска унија Цркава. Зборник радова
Византолошког института 24-25 (1986), стр. 413- 422.
17 Атанасије Јевтић, нав. дјело, стр. 299.
16
патријархом и Богом даним царем и самодршцем на сабор у Италију,
не гледајући ни на своју немоћ, ни на тешкоћу и величину посла,
него надајући се у Бога и на оне заједничке Заступнике, веровао сам
да ће све бити добро и да ћемо учинити нешто узвишено и достојно
нашег подвига и нада.“ А најбоље о овоме говори његова бесједа
папи Евгенију која и почиње вјером у успјех преговора: „Данас је
почетак радости читавог света! Данас духовни зраци васељенског
сунца излазе за читав свет. Данас удови Тела Господњег, који су
раније били раздељени и раздвојени током многих векова, хитају ка
узајамном јединству! О зар није очигледно да је ово учињено силом
и судом Божијим и да ће резултат такође бити добар и богоугодан,
као што се већ унапред примећује“.18 Али поред тога у истој бесједи
Св. Марко је сматрао да треба да упозна папу са чињеницом да православни јерарси нијесу допутовали у Италију ради потписивања
капитулације и ради продаје Православља у корист свог императора, већ да су допутовали на Васељенски сабор, ради утврђивања
истинског учења. Осим тога, Свети Марко је отворено ставио до
знања да чистота православља мора бити сачувана и да преговори могу да се заврше неуспјехом ако Рим не пристане на одређене
уступке, одрекавши се својих новина које су непознате старој Цркви,
које су биле уведене у догматику и богослужбену праксу Западне
Цркве и које су представљале разлог раскола између двије Цркве.
Даље, је указао да би уједињење свих хришћана против заједничког
непријатеља хришћанства, Турака, било једнако потребно како за
Византију, тако и за Запад. Бесједу је завршио једном молбом „ради
саме Тројице, ради заједничке наде на коју и ми и ви полажемо право, не дозволите да одемо без плода и успјеха! ... Ако усхтједнете да
дођете к миру и избаците оно што уноси саблазан, онда се већ узвисило хришћанско дело... А ако се не дај Боже, догоди супротно овоме
и зла нарав однесе превагу над ониме што нам је на корист, онда
ја више немам снаге даље да говорим јер сам сломљен страдањем!
Бог, који је једини све може, нека поново успостави Своју Цркву коју
је Својом Крвљу искупио, и нека се воља Његова изврши на земљи
као и на небу, јер Њему приличи слава, част и поклоњење у векове
векова. Амин.“
Наставиће се.
18 Св. Марко Ефески, Блажењејшем папи старог Рима Марко, Епископ
збора вјерника у Ефесу, у: Архимандрит Амвросије, нав. дјело, стр. 41.
Божићни пост 2011. | бр. 71
ЗАПИС
аква је религиозна струја владала у народу
српскоме почевши од Стефана Немање (оца св.
Саве), па све до потоњег деспота, то се најбоље
види из владалачких повеља и многобројних задужбина, од којих су неке и до данас сачуване.
У повјесници српској нећемо наћи ваљда ни једног јединог
владаоца, који није за живота подигао себи барем једну
Митрополит
Хаџи Савва Косановић
Појас Пресвете Богородице, манастир Ватопед
богомољу, да тиме ухвати код Бога мјесто души,
и остави спомен у народу: е су некад били и
православну вјеру љубили. Њиховом примјеру
шљедоваше и многи племићи и жупани, као
кнезови, војводе и челници. Неки од Немањића
подигоше св. задужбине и на страни, као у
Светој Гори, у Цариграду и у Јерусалиму, а то је
све излив чисте побожности.
Код босанских владалаца већ не видимо тог
осјећаја ни задужбина. Но, томе се није ни чу-
Божићни пост 2011. | бр. 71
17
Митрополит Хаџи сава Косановић
дити, кад знамо, да је Босна од вајкада била земљиште, на
Године пак 1526., влашки (румунски) војвода
коме се сукобљаваку три вјере: православна, латинска и
Неанг начини о своме трошку особиту црквицу
патаренска, те изузевши славнога Твртка, који се круниса
у манастиру Ватопеду, у коју смјесте појас, гдје
у манастиру Милешеву (код Пријепоља у горњој Херце- се данас налази.
говини), и прогласи, не само краљем босанским, него и Кад је године 1856. бјеснила колера у Цариграцарем српским, сви остали банови и краљеви босански
ду, православно житељство султанске престо-
овијаше се по честим промјенама у политичним окол- нице, па и многи мухамедовци, изјаве жељу
ностима, и нагињаше сад једној сад другој, или трећој тадашњем патријарху Антиму: да би се донијела
религији. Ово тек споменух узгред, а сад да проговорим о
из Свете Горе која чудотворна светиња, па начи-
појасу св. Богородице, и то колико се о њему знаде у Светој
ниле литије, денија, молитве и „дове“, неби ли
Гори по писменим документима и по предању. –
се Бог смиловао и заразу отклонио. Патријарх
Тај, поштовања достојни предмет – појас св. дјеве Марије,
радо уважи ту молбу и нареди, те се по наро-
кога је она својим рукама радила, пронашла је наприје
читом вапору донесе из Св. Горе појас богоро-
св. Јелена, мати првог хришћанског цара Константина. Од
дични. Силни народ, и упарађена турска војска,
тог доба, па кроз многе вјекове тај је појас пролазио преко
патријарх и синод, свечано причекају ту светињу
многијех руку грчких царева и патријара, док га у почетку
на пристаништу и допрате у патријаршију. Ријеч
XIII вијека не оте од Грка моћно бугарски цар Калојан. Од
јеванђелска: „Иштите, и даће вам се“, обисти-
Бугара пак отме га доцније српски цар Стефан Душан, и
нила се и том приликом; јер послије неколико
био је царка имовина све до кнеза Лазара. Пошље смрти
дана, након усрдних Богу молитава, и заступ-
цара Уроша 1371., по жељи удиве царице Јелене и савјету
ством Богоматере, колера је престала; а појас
грачаничкога митрополита Јанићија цар Лазар подари тај опет, са пристојећом почасти, повраћен је у Св.
појас у манастир Ватопед (у Св. Гори), кога је у IV вијеку
Гору, гдје и јест најсходније мјесто за чување
озидао цар Константин и његова мати царица Јелена; па
ријетких и поштовања достојних св. предмета,
да се у томе манастиру моле Богу за душу пошљедњег из-
ради утјехе онијех, које маловјерије или боље
данка од лозе Немањића – Уроша.
рећи безвјерије још није окужило.
18
Божићни пост 2011. | бр. 71
ЕСЕЈ
Р. М. Риђанин
етектовано давно филозофично стоично голота
разгаљује град. Саблазни светине не и не.
Светина милује голоту.
Телом посвећеника спира срамоту са себе.
Ни Кирка прутем чари не оствари се трагом
на телу Истине.
Народно инсталисано уздање. Узда се узда.
Ноћно дање иде де.
Народ посрне – Филолозоф – не и не!
Хегел се срицао историјом. Филозофијом.
Наш Филозоф нем историје. Он је Филозоф –
оф. Колико смо ми у односу Хегеловски! Хај!
Хи хи хи! Хи хи хи! Хи хи хи!
Да ли то голота истином избија?
Фикса се наш Филозоф у обору Кирке питањем које не враћа
Филозоф наш днес јес му му му.
крмке у момке.
Дарац на дарац прави правац ац ац ац.
Да се Сократ нешто јави истином у дотичКако вам се Истина чини – о учињени?
ном у филозофичном? Изгубио би право на
Оте се голоруком.
право пиће.
Филозоф наш днес иже јес Дунај свлачи – голотачи мистик
Фулозофу нам свиће стал мисал. Голо открисвлак свуд облак глувиња глас недоуман вас у музеју – картовено откриће га гааа.
теци – теци утеци ако ниси ко си? Даљ не даљи мал се стали
Филозофа фура фама од – до. Теле леле
у рачуну кој' се не рачуни. Плакатира постулира ћут умиљава
патија свуд само ија ија ија – ту и там ам
дим умива жут жал призив преде чепа криомице побусава
ам ам.
свето лице.
Неки Несник упитом Филозофа дреши. Јавно
Обучен јавном тајном статусним ставом –свезнајућ бритак
јави по језику језу.
брије тубитак.
Е се ресе намер мер тандар смер? ФилолокМагарац разлогом магарац Филозоф најамнином разлог –
вистичка та ствар нема ствари.
пролог за здраву зиму.
Ком' то сад па тресе тамбуру?
Господин Филозоф наш – ваш судно баш бдије битолологик
Филолоквистика открива Несника. Иритацију
ветровит трк калишту по послању видарца прекоморца. Тај
и сваштацију. Радијацију трк струирати наук
зна коју кад коју никад.
Божићни пост 2011. | бр. 71
19
лукшијати јав одјавити истину стинути собитију одбити Шта да се дода? Коме не треба нек је прода.
бит заклепетати крилима миша да се народ вас упита шта Кожи је најбоље док се тражи – куку јој у кажи.
Гмизавци пужу добровољно скидајућ кожу.
се то чита? Чистанке четкати.
Појав нас стар опева словом кој' исијава. Гмиза
наук архи упит на чибук чкиљи: Штит хитно
– ствар битно. Решење скоро. Гашење врелога
словнога врела само собом стаје. Рукописано
расуло не! Не! Ја! Да! А! Шта сам оно сам?
Несник тај би без службе у Служби!? Филозоф хихиће – тај
Само слегне. Биће било – исијавало док је имавише неће мантру мира мирно.
ло. Рукописано рукосати кад остане само мрља
Све је то ништа – али што кошта тај!? То неко плаћа! А кад
– нема шта да нас прља. Ником више ни а.
плаћа – што баш тај да да. Госпођин свлак пере рук.
Ијааа! Ијааа! Ијааа!
Ник Несник неће – настран окреће:
Прешњак поје: Штитник од примисли да се одНисам себ' прорек'о. Легално иш. Уз ветар пис. На мразу мисли – наднчар чар – по грешки сви смо тешклик. Ни ми у рукаву фикс рачун римовања треб стања е ки. Шта што сатари старо – остаје остало!? Та
ме гањ гања.
прича да се не опричава. Свој свога како кога
и кад крива свој свој бива. Истина што истаГосподин Капут у куту ме – каже ме:
Он је пут прав – мало му став онако к'о из ногавице – друге вимо.
Филолоквистично љуто претећи бистро запрепастити противника филолоксацијом:
Ви сте свашта тамо!? Од сад сам овам! Римуј расуло по
распору.
нема кривице.
Код свог имања шта ће нама пресек стања –
што пожар покупи дописивати се не да – ватри
Филозоф правога правца јасни јасно:
свет светиње – без ње куд бисмо?
Посебно иритира крај крајисања Ник Несника
кој се сили јавно бит јављан. Госпођин меник ми мрша- Филозофира Филозоф смех:
Хи хи хи! Хи хи хи! Хи хи хи!
ви.
Ао Госпођин седам дан рук руком прао. Ник није знао да ј'
Госпођин тајна трс мис – ија – ија – ија! Тајна у тај спала.
Све би дала да се не да. Ал' се сручи испред Испоснице
Светога Саве Српскога – гамади кротитеља призва сами
Гпспођин због заборава на гамад.
Тад Самосеб Службе у служби крик криком:
У мене – у мога – ме – га – у нас – нас да ниси! Оде глав!
Ав! Ав! Ав!
На крају место се измести. Омиљено одмили.
Истина изистини. Старо застре. Ново ово о?
Одрадимо – отпишимо – покријмо – умијмо. Тако је то Каково ко зна зна. Манастиру мир. Нама
стилски се свуче сто на сто – но. Филозофски се обуче данас к'о и јуче.
(Беора, 2008. оине)
Господин Штитник шти господина Филозофа.
У част му антологијску удвор ручку новог по
ретка реда:
Ово је први пут. Прави пут. Пут пун. Права
по – дршка. Логиколоква филозофологистика. Тик так свак по мало где би стало? Храм
Севну длан. Госпођин меник мук мукну – трав теле стук- храми еванђеоска инсталација. Забавна
ну.
филолоксација плави. Здрави чек.
Филолоквистички Неснику неста омиљеност и право на Буђа лице среће. Штитни шти: ми у логору
лек.
право.
Тамо тек Хераклит нек зановета о јавном
Господин Прешња додаје нов напев:
насиљу - ми мрвимо све мистике етике. ФилоГосподине Филозофе – кад је кожа у питању – коже нисмо
зоф отвара почелом челом лом.
ни имали. Отпало мало филца мал' папира – шта то има
да нервира. Купили – покупили – што стигло стигло – што Враголи се светом сет логиколокве логистике:
није није. Није наше ни да није – ни да је. Наше је да да. Хи хи хи! Хи хи хи! Хи хи хи!
Признаница паде – Госпођин Ијааа додаде:
Кожа уредно достављена у Дружбину. Даље амо тамо не
знамо шта Дружба дружи. То је тамо. Овамо онамо – тај
тамо трубом коже труби.
Би би. А? А! А! А! Проклето то то!?
20
Божићни пост 2011. | бр. 71
ЗАПИС
ије довољно бити паметан. Ако нијеси још и луд,
залуду си паметан. Памет не може ништа важно
учинити. Ништа истинито. А лудост је огањ сваком важном дјелу. Не само лудост, него и радост.
Радост је једино важна. Вриједност дјела мјери се
радошћу која је у њега ушла. А радост увијек остаје у дјелу. Да
загрије и огрије оне који je налазе.
Узалуд мозгаш, ако није какво чудо с тобом. Мозгао не мозгао, не можеш ништа измозгати. Ништа без чуда. А кад имаш
чудо са собом, или у себи, - све иде само. Чудо све само ради.
А ти се одмараш у свом рођеном чуду, које ради у теби пуном паром. Пуним, обнављајућим дахом. Као да се свијет
Милутин Мићовић
Из књиге "Похвала лудости" Еразма Ротердамског
опет изнова ствара. Ствара, а да шта ради.
Давно би свијет оведао и расуо се, да се неким чудом опет не ствара и обнавља. Дaнас
кроз тебе, сјутра кроз друг. Има доста чудака
по свијету. Таман колико треба. Да би чудо
радило и обнављало овај уморни свијет.
Како би човјек нешто сазнао о себи и свијету,
и неуморном Створитељу, да није чуда. Чуда
које долази да ти каже праву ријеч. Која се
уписује у тебе. Не само уписује, него ради
кроз тебе. Чудо које се одвија на твоје рођенe
очи. И показује ти очи на очи, како то иде
само од себе. Као то само себе покреће. Кроз
тебе самог. Који више нијеси сам. Ничему се више не чудиш. Јер видиш да си сам
чудо. Чудо које се нашло у чуду. И у чуду се
Божићни пост 2011. | бр. 71
21
радујеш, скоро неиздрживом радошћу. Јер се оно
најтеже рјешава на најпростији начин. Али толико
прост, да је непојмљив.
Нека други кажу да си лудак. Ти ово лудило не би
дао ни за какву памет. И највиша
памет је заморна. Замара суштину. А дивно чудо одмара, као да
си већ на небу. Не да те одмара,
него те рађа. То је то. Гледаш како
се та суштинa кроз тебе рађа. И
ти кроз Њу. Сунце се радује том
чуду. И невидљиве душе. Које су
то чудо окусиле. Или тек предокусиле.
Твоје чудо открива твоје нове
просторе. Којe никад прије
нијеси видио. Нити си их могао видјети без чуда. Иако су ти
најближи. Иако си ти сам у њима
сакривен. Од себе самог. Твоје ти очи томе нијесу
могле помоћи А за дивно чудо то је проста ствар.
То је посао твога чуда. Да ти открије оно што ти
је скривено. Да открије тебе теби. На твоје рођене
очи. Да ти покаже то чудо. Као твој рођени живот.
Све се развија великом брзином. Не великом,
него правом. Имаш потпуни преглед, и најдубљу
концентрацију. Све се развија смо од себе. Као да ти
се приближило твоје рођено сунце. Па ти открива
оно што је било сакривено у најдубљој тами. Што ти
је и задавало муке невидовне. А ти сам нијеси могао ништа да учиниш. Себи нијеси могао помоћи.
Није било Бога себи да помогнеш. А сад има Бога
и свега. Топиш се од милине. Та се радост уписује
у неку књигу. Ти не знаш коју. И не знаш како. И не
занима те сад то. Имаш прешнијега посла. Да си то
и ништа друго. Па нека се уписује како се уписује.
Ти радиш оно што је до тебе. Ти не радиш ништа, а
твоје чудо ради за тебе оно што ти сам не можеш. Сам
се од себе одмараш, и себе ослобађаш.
Све се то развија по свом. А никуд се с мјеста не мичеш. Не треба никуд да се помичеш. Све се само од
себе покреће. Читав вијек си тражио
да дођеш овдје. С овог мјеста стижеш
гдје год хоћеш. То је мјесто свемјесто.
То је мјесто – намјесто. За друге је то
немјесто. А за тебе твоје право мјесто.
С којег остварујеш своје велико Присуство. На тебе се обрушава велики
прозирни водопад. Право с неба. Или,
не знаш откуд. Није занима те то сад.
Напајају се твоји атоми водом живом.
Путујеш као што гледаш. Путујеш
брзином гледања. Не брзином
гледања, него брзином свјетлости.
Као да ишчезаваш, на
своје рођене очи. Постајући
све присутнији.
Досадна је памет у којој нема
лудости. Није довољно бити
паметан. Ако нијеси и луд,
залуду си паметан. Памет не
може ништа важно да учини.
Ништа истинито. А лудост је
огањ сваком важном дјелу.
Не само лудост, него и радост. Радост је најважнија.
Вриједност дјела мјери
се радошћу која је у
њега ушла. Радост
увијек остаје у дјелу. Да
загрије и огрије оне који
је налазе. Читајући.
Досадна је памет у
којој нема лудости.
Није довољно бити
паметан. Ако нијеси и
луд, залуду си паметан. Памет не може
ништа важно да учини. Ништа истинито.
А лудост је огањ сваком важном дјелу
22
Божићни пост 2011. | бр. 71
ПРИЧА
елесним оком (евентуалне фотографије нису
ни од какве користи, а узгред речено, готово
да их и нема) нисам могао видети оца како
са четрнаест, петнаест година, напустивши
родитељски дом, тужног образа, нажуљан
дрвеним клупама треће класе дотрајалог путничког
воза, пристиже у Крагујевац, и настањује се, са још сто-
свештеник Никола Миловић
тинак дечака макар на први поглед сличних
њему, у хладну и оронулу зграду школског интерната. Такође, нисам га видео ни како, после
неуспелог студирања технике најпре у Загребу,
а потом и у Љубљани (по сопственом признању
он тамо факултет једва да је и видео), на позив свог најстаријег брата почетком шездесетих
година двадесетог века долази у провинцијску
индустријску варошицу, у Младеновац. Наравно, нисам видео ни сјај у његовим очима у тренуцима када је по први пут угледао моју будућу
мајку, тада девојку, поћерку човека који је, као
и мој отац, био дошљак у овом ни по чему особеном, дремљивом граду. Као што, будући исувише мали, нисам видео ни ону тамну и тешку
сенку на његовом лицу када је поново напустио
дом, овога пута мој дом, са торбом пуном веша
Божићни пост 2011. | бр. 71
23
и најнужнијих ствари, и отишао да се потуца по
туђим собама, као подстанар и самац.
По свему судећи, нећу видети ни лице
свог сина када по први пут буде одлазио од куће у неки други град,
да тамо странствује учећи или
тражећи посао.
Много је тога што нећу видети, није потребно да даље
набрајам и да неовлашћено
чепркам по тмини будућих
дана.
Ипак, на неки начин, ма
где ја тада био мој син неће
бити без мога ока у тим тренуцима, као што накнадно,
али ипак стварно, пријањам
умом и видим оца у оним моментима стрепњи, великих очекивања
и исто тако великих ако не и већих
разочарења.
На тешко објашњив начин учествовао сам у свему
што је чинио онај први и учествоваћу, исто тако, у
свему што чини и што ће тек учинити онај други.
Сви ти догађаји, гестови, осећања и очекивања
24
Божићни пост 2011. | бр. 71
припадају мени једва нешто мање него њима,
али не, како би се у први мах могло помислити,
нужношћу генетског наслеђа или, не
дај Боже, силом неке окултне моћи,
већ снагом љубави чија природа
омогућава да и ја учествујем
у свему што они чине, или
су чинили, или ће чинити,
јер сав њихов живот утиче
на мој живот и то не само
на овај земни и пролазни, него, убеђен сам, и на
онај вечни, јер нас љубав
у толикој мери повезује да
ће пресуда свакоме од нас
на Страшном Христовом суду
неизбежно утицати на пресуду
другој двојици.
Исто је, наравно, и са другима које
волимо. Са нашим мајкама, кћеркама,
женама, браћом, сестрама, пријатељима... Па чак,
усудио бих се рећи, и са свим људима од праоца
Адама до последњег човека који ће се родити пре
него што се наврши пуноћа времена.
ПУ ТОПИСИ
(С пута каноничке визитације
Његовог Високопреосвештенства
Господина Митрополита Митрофана по Захумско-Расијској
Епархији - Прибиљежио један из
Његове пратње; Просвјета, година IV, свеска I-XII, Цетиње 1895.)
ошто је у манастиру свршено све, што се
имало учинити, Г. Митрополит, поклонивши се и помоливши се у оној св. обитељи,
отишао је из манастира и дана 12. јула у
вече био је на стану код бригадира и војводе
г. Лазара Сочице на Горанско, ђе је између осталих ту
вече у друштву био и командир артиљерије г. Јоко В.
Аџић.
Г. војвода Лазар Сочица познат је као ријетки јунак из
потоњега рата. Његова јуначка дјела достојно је знао
наградити Његово Височанство наш Узвишени Господар Књаз Никола, давши му војводство и бригадирство. Поред тога, г. Сочица ужива и особиту наклоност
Господареву.
Како се г. Сочица отликовао јунаштвом на бојном пољу,
тако својијем трудом и поштенијем радом знао је себи
стећи и богато имање. Његова кућа на Горанску не наличи на једну сеоску пивску кућу, већ је то дворац,
који наличи палати каквога богатога и образованога
грађанина западнојевропског.
Г. Сочица има два сина и једну кћерку. Старији учи на
Цетињу гимназију, а млађи свршио је основну школу.
Као што се Сочица одликује многима врлинама, он се
такође обликује и побожношћу. Дана 13 јулија Г. Митрополит спремаше се на пут, а г. војвода Лазар учтиво
приступи му, па га замоли, да би му у кући осветио водицу, и да му је њом благослови. Духовни пастир учини по жељи доброме војводи. При самоме чинодјејству
домаћин са својом уважења достојном супругом и
дјечицом побожно преслушао је св. молитве које је
његов архипастир у његовом дому Богу принио.
Свршивши тај св. чин Г. Митрополит праћен г. војводом
Сочицом, његовом цијелом породицом, г. командиром Јоком Аџићем и другима главарима одпутовао
је на смријечно. На Смријечно код новоподигнуте и
тога дана имајући се освештати цркве велики народ
окупљен одушевљено дочека свога духовнога поглавара. Г. Митрополит назва народу добро јутро. – Благословио је народ и узвикнуо: „Живио Господар!“
Божићни пост 2011. | бр. 71
25
Истога да на 8½ часова из јутра Високопреосвештени отпочео је чин освештања нове цркве
на Смријечну. У служби учествовали су Теодор
Бешевић, парох Мратињски, и Антоније Пејовић,
парох Орашки. Црква је посвећена Рождеству
св. Јована Крститеља. Црква је малена, али симетрична и врло лијепа. Има мали звоник са
једнијем звоном. Послије причасне Г. Владика
изговорио је сходно чинодјејству слово, уз које је
народ поучио у њиховијема хришћанскима дужностима.
Послије службе под учињенијем за ту сврху ладником био је свечани објед, на коме су позвати
били сви главари и сви они, који су са стране
дошли били на ову свечаност. На обједу пало је
више здравица: за Господара, Његов Дом и т.д.
Обичај је био, а особито за вријеме турске владе,
да се грчкима владикама плаћа освећење цркве.
По овоме некадашњем обичају пред Г. Митрополита приступи официр Амза Тадић са још неколика главара из мјеста, па рече: „Г. Митрополите! колико Вам имамо платити за Ваш труд око
свештања наше цркве?“
Г. Митрополит погледа га, па са осмијехом рече
му: „Ви ми много дугујете!“ Но његов осмијех одмах се обрати у озбиљност, па настави: „Овај дуг
треба да ми платите, и дуг тај кад ми не би исплатили, било би ми врло жао зато, што би сте се
тијем за доста огријешили! Тај дуг биће ми потпу-
26
Божићни пост 2011. | бр. 71
но исплаћен тијем: ако ви будете свагда
неђељом и празником на Божанствену
службу посјећивали вашу св. цркву; ако
се и иначе свагда у вашим домовима будете молили Богу; ако будете у вашима
домовима живјели у миру и слози; ако
будете са сваким живјели у љубави као
браћа и синови оца небеснога. Ако овако
будете поступали угодићете Богу, чиме ће
бити потпуно исплаћен мој дуг.“ О. Тадић
са друштвом обећа се послушати савјете
свога Духовнога Архипастира, који благослови окупљени народ, па настави пут
даље.
Пут, који води ка селу Ораху, прелази преко Муратовице, одакле се види Равно. Оба
мјеста: Муратовица и Равно знатна су и
свакоме позната из потоњега рата, јер на
њима је дијељен јуначки мегдан између
удруженијех Херцеговаца и Црногораца с
једне и Турака с друге стране.
Истог дана на 3 часа послије подне
приспјели смо код цркве у село Орах.
Ту смо нашли окупљени народ Орашки.
Г. Митрополит по обичају као и свуда најприје је ушао у
цркву и помолио се Богу. Обично поучио је присутни народ.
Благословио их је, који благослов преко њих послао је и домовима њиховима. Г. Митрополит у архијерејској мантији,
епитрахиљу и омофору обучен изишао је из цркве и држао
је парастос за покој душа: нигда умрлога пивскога јунака
Вула Аџића и три официра: Дреку Аџића, Обрена Радовића
и Милана Кнежевића, који су сви четворица заједно, у боју
на Равноме, потоњега рата, за крст часни и слободу златну,
витешки жртвом панули. У знак благодарности, за њихово
јуначко прегнуће, Г. Митрополит прекадио и вином прелио
је њихове гробове и на њима отпојао „вјечнаја памјат“. Као
што су заједно бранећи српску слободу изгинули, тако су им
и гробови заједно један до другога.
Црква у Ораху старинска је и посвећена је Св. Сави Српскоме Просвјетитељу. Улазећи у цркву неколика степена треба
саћи доље, а то стога, што је црква укопана до пола зида у
земљи. На једној поширокој плочи стоји натпис. Али ова је
плоча више пута клаком бијељена, те због тога није могуће
натпис прочитати. Г. Владика изволио је наредити, да се
овај клак очисти са плоче, па да му се тај натпис саопћи.
Кад се у турској царевини на ново цркве подизаху, обичај
је, био, да за ту радњу изађе нарочити ферман, у коме се
означи: дужина, ширина и висина цркве. висина се ова рачунала са површине земље споља. зато, да би црква имала
споља одређену ферманом висину, а унутра нужну и сходну
висину вишу од оне спољне, они су их укопавали у земљу.
на овај начин – казивали су ми – да је грађена и црква
храма Рождества Пресвете Богородице у Мостару. По свој
прилици јадни побожни Срби принуђени су били, да и ову
цркву овако закопају у земљу.
Цтква ова иако је стара, али није таква старина, коју би
требало, као неки монуменат из прошлости чувати; зато Г.
Митрополит наредио је, да би опћина неке неопходно нужне поправке око ове цркве учинила. Из Ораха 1½ час пута
живога хода дошли смо у Стабна, ђе смо код цркве нашли
окупљени народ оне опћине. Послије обичнога молепствија
у цркви Г. Митрополит изговорио је народу поучну бесједу и
при свршетку заједно с народом помолио се Богу за здравље
Господарево и срећу земље његове.
Г. Митрополит разгледао је цркву унутра и споља. Црква
посвећена је Св. Јовану Крститељу 7
јануара, који је дан и крсно име ове
опћине. Овај храм је мален, али врло
укусан. Грађа је нова од прије пет година. Цркву ову градила је опћина уз
помоћЊеговога Височанства Господара. При овој радњи вруће се заузимао и
настојавао заслужни и врло симпатични
командир Г. Вико Радоичић. Г. Владика
помоливши се у овоме св. храму и благословивши народ отишао је. Не далеко од цркве код куће г. командира Вика
Радоичића чекала је путника и његову
многобројну пратњу сваке ђаконије
обилата трпеза, ђе смо послије тешкога
оног дана труда слатко благовали. било
је вријеме између обједа и вечере, али то
није нимало сметало да се свак с вољом
добро заложи. Видећи код свакога добро
расположење ка јелу, паде ми на памет
она не без разлога казата изрека: „Ове
наше горе не љубе регуле.“
У дому командира Вика Високопреосвештени осветио је водицу и благословио дом
и народ, који се у великом броју бјеше
окупио.
Два часа доброга хода идући дошли смо
у Плужине, и кад смо стигли код Успенске цркве у Плужинама, већ бијаше сунце на заходу. Г. Митрополит премда бјеше
од дугога путовања уморан, и ми једва
чекасмо, да се одморимо, а мјесто тога
он наређује, да држимо вечерњу, а иза
ове парастос за покој душа петоро дјеце
Војводе Лазара Сочице, који су у истој
цркви сахрањени.
Ова прекрасна и врло лијепо израђена
црква задужбина је Г. Војводе Лазара Сочице, коју је он хришћанским осјећајем
руковођен пређе неколике године подигао и у њој направио породичну гробницу.
Пола часа ноћи већ је било, кад смо дошли код
куће командира артиљерије г. Јока Аџића, која је
близу речене цркве исто у Плужинама, ђе је био
приуготовљен стан за нас.
Наш тешки умор ублажило је весело гостопримство Г. Аџића, који је био радостан, што је Г. Митрополит својом посјетом почастио његов дом.
– Богата софра нашега домаћина поткријепила
нас је те смо заборавили на сваки труд нашега путовања. Осим наше обичне пратње, код г.
Аџића били су на конаку: Г. Г. војвода Лазар, ко-
Божићни пост 2011. | бр. 71
27
мандир Вико Радоичић, капетан Топаловић, неколика
свештеника и другијех главара.
Дана 14 јулија пређе поласка наш побожни домаћин
замолио је свога Духовнога Пастира, да му у кући
освети водицу. Владика радо је испунио његову жељу
и св. водицом покропио дом и прекрасну и побожну
породицу Аџића.
Из Плужина отишавши врло рано у јутро на плутима
превезли смо се преко валовите ријеке Пиве.
На Боричју код цркве, која нам је била на путу, нашли смо само десетак људи (остали народ био је отишао да нас чека код саборне цркве на Пишчу), који
су били приуготовили воду, да им је за њихово село
Владика освети. Мјесни свештеник Радован Врачар
био је код цркве на Пишчу, те је Владика без обичнога
предусретања ушао у цркву, помолио се Богу и осветио водицу.
Црква ова пређе неколике године подигнута је, лијепа
је, али унутра доста сиромашна. Посвећена је св.
Јовану Крститељу. Г. Митрополит примијетио је, да су
двије иконе на карти стила неправославнога, те је наредио да се одмах уклоне.
Један добри и побожни хришћанин замолио је Владику, да би се свратио и благословио му кућу, а ова била је
10 минута удаљена од нашега пута. таква топла вјера
једнога простога сељака врло је ганула духовнога Пастира, те је пратњу зауставио на путу, а он са својијем
дјаконом и још двојицом отишао је кући овога доброга
човјека, међу којима и ја сам био. Кућа бијаше дрвена
(дрвњача) проста и сиромашна покућством, али богата онијем, што је најбоље – вјером и побожношћу! Г.
Владика није се устручавао ући у ову, у којој никога
другога не бијаше осим једнога, који је позив учинио,
јер други укућани били су на катуну у планини. Кућу
Г. Владика покропио је освећеном водом, коју је из
цркве био са собом однио и свој архијерејски благослов оставио је овоме хришћанскоме и побожноме
дому.
Наставили смо пут даље и на 9 сахата из јутра
приспјели смо код цркве на Пишчу, ђе смо нашли у
великоме броју окупљени народ. Господин Митрополит поздравивши народ са обичним „добар дан“
узвикнуо је: „Живио Господар.“ Народ је са највећим
одушевљењем у три пута викнуо: „Живио Господар!“
Послије обичне литије при сретању Епископа Г. Митрополит стао је на амвон, да се облачи за службу.
Послије причасне Владика је изговорио народу поучну бесједу, у којој га је савјетовао, да се влада побожно
и да избјегава гријех и пороке.
Иза службе извршено је водоосвећење и неки побожни
Хришћани молише духовнога пастира, те им је прекадио гробове и поменуо њихове упокојене сроднике.
Побожни хришћанин Илија Добриловић замолио је, да
му Г. Владика у кући изврши водоосвећење, и молба му
је испуњена.
Црква Пишчанска једна је од најљепших сеоских цркава у Пиви. Она је задужбина Његовога Височанства Господара Књаза Николе, који је благоволио одредити,
да се подигне, кад је 1884 године преко Пиве пролазио.
Посвећена је Успенију пресвете Богородице. Има 3 звона и лијепи звоник.
Између многијех другијех одавде ка нашој пратњи
придружио се чувени јунак Сердар и Командир Г. Миро
Гаговић, и мјесни свештеник Радован Врачар.
На селу Трси дочекали су нас два свештеника
Јокановића Јован и Филотије са другима главарима
и народом. Г. Митрополит извршио је водоосвећење,
покропио, благословио и обично поучио је ондје
окупљени народ.
Продужили смо пут даље и на 6 часова у вече посјетили
смо цркву храм Св. Тројице у Горњим Црквицама.
црква ова малена је и доста унутра оскудна. Има једно
звоно.
На 7½ часова у вече, приспјели смо на конак, код капетана Г. Обрена Никовића.
Гостопримство Г. Никовића било је богато и одговарало
је дочеку једне високе особе.
Г. Никовић човјек је доста образован. – Он је пређе рата
свршио богословске науке на Цетињу. У рату био је добар официр у баталиону. Пошље Његово Височанство
благоволило га је именовати племенскијем капетаном, коју дужност са успјехом и на задовољство Господареви и данас врши.
У једноме одјељењу своје простране куће држи
канцеларију за обављање званичнијех послова. Званична акта, протоколи и све остало стоји му у потпуноме реду, што му служи на част и похвалу.
У кући све му је уређено и на својем мјесту удешено.
– Слике на зиду симетрично нанизане – у свему распоред, као у кући варошкој.
У кући никоме није недостајало пива, а при столу и
шампањског вина.
дана 15 јулија у јутро рано пошли смо од куће Г.
Никовића и на подне дошли смо код цркве у Доњим
Црквицама. Овдје смо нашли многи окупљени народ. Послије обичног сретања у цркви Г. Митрополит
изишао је из цркве и ословио народ са „Живио наш
Узвишени Господар.“ Народ је то исто у три пута са
највећим одушевљењем повторио: „живио“.
Објед био је приређен у кући Лазара Кулића, кога је
ондашња опћина спремила.
Послије подне пошли смо на високо брдо Соко. Са овога
високога брда под собом гледали смо ђе утиче ријека
Пива у Тару и отолен добија име Дрина.
(Насавак у сљеећем броју)
28
Божићни пост 2011. | бр. 71
Косово и Метохија
Свети пророк Амос, Свети мученик Вит,
Свети великомученик цар Лазар
и сви Српски Мученици,
Сабор Новомученика Српских
15/28. јуни, Видовдан
Митрополит Амфилохије (Радовић)
а Видовдан смо служили Свету литургију у
храму Светих Апостола у Патријаршији. У Грачаници служи Његова светост патријарх Павле уз саслужење епископа рашко-призренског
Артемија и епископа захумско-херцеговачког
Атанасија и неколико свештеника. Послије литургије
служиће се парастос на Газиместану свима српским заточницима вјере и отачаства, али и свим чедима наше
Цркве уморенима без одбране до данашњега дана... Потом
је предвиђен у Грачаници сусрет са новинарима...
У Патријаршији на литургији поју сестре тужнорадосно. Храм
је препун новопристиглих, посљедњих бјежанаца из српске
Метохије... Ту су и италијански војници, новинари,
други странци...
Народ као стишана ријека, сабран, озбиљан, притиснут тугом, причешћује се Тијела и Крви Голготског
Мученика. Бесједим послије причешћа вјерних.
Више не знам шта сам говорио, једно знам:
Божићни пост 2011. | бр. 71
29
На овај шестстотинадесети наш Видовдан сабрали пјесникиње и добровољке из Крагујевца у 125. Моторизованој
су ми се у срцу и пред очима стварно свих шестсто- бригади, која главу своју положи овдје на божурној земљи
тинадевет претходних, као њихов вијенац трнови, метохијској, у Љубенићу код Пећи, првог априлског дана 1999.
новом мученичком крвљу обагрени и запечаћени... г. оставивши за собом шесторо дјеце.
Службу завршавамо парастосом свима за вјеру Исписујем овдје Љиљанину пркосну пјесму, достојну свих знаправославну и отачаство пострадавшима у роду на- них и незнаних косовских завјетника нашега доба:
шем, и прије Косова , и на
* * *
Косову и по Косову, све до
БРАНИЋУ СРБИЈУ
Када један народ изгуби осјећање
данашњега дана.Да друге
И КАД БУДЕМ МРТВА
спремности да се жртвује за ближње
не помињем, од Свете мучене браће Солунске, Ћирила
И кад умрем ја ћу ногом опет стати своје, за светињу Божију и народну,
и Методија, до Светога
да стојим к'о храбра и висока стена за Цркву своју и отачаство, он тада
губи разлог свога постојања овдје на
Саве, од Светога Саве до
поглед ће вечно границу да прати
земљи.
Светога краља Дечанског
ни граб ми неће рећи да ме нема.
Не дао Бог да такав постане народ
Стефана и царева Душана
Силног и Уроша Нејаког,
Изникнућу свуда где се миче цвеће Светога Саве и Светога цара Лазара,
Светога младића, ђакона Авакума и
од Светога цара Уроша
где ваздуха има и где нема, тамо
старца Вукашина Јасеновачког! Не
Нејаког до Светога цара
за све ћу бити и за шта се не зна
дао Бог да нам такве буду вође! Не дао
Лазара Косовског Великои за оно кол'ко можемо да знамо.
Бог да нам такви буду свештеници! Не
мученика, од Светога цара
Лазара до Светога кнеза
Стражар ћу бити стамени и страшни дао Бог да нам такви буду вјерници!
Не дао Бог да се такви људи намноже
Стефана Штиљановића и
туђин и лопов да се стално плаши
младога Ђорђа Кратовца и
јер Србин не може да се зове робом на овој земљи! Ако ли буду, онда ће
доћи смак свијета, и више неће имати
Светих патријараха свешСрбија то су сви векови наши.
смисла ни ова земља и ни живот наш
теномученика Пећких
Јована Кантула и Гаврила,
Чуваћу границу српске земље своје, на њој...
у Стамболу уморених, од
опрост за грумен нећу дати ником. Поклонимо се зато имену Бога живога и цјеливајмо на овај најстрашнији
Светих патријараха Јована
Моје ће руке хлеб сваком да нуде
и Гаврила до Свештеноал' Србију никад, то је све што имам! од свих српских Видовдана, ране свих
мученика Београдских,
Ни огњишта, гробља ни дедове моје Мученика и Новомученика крстођакона Авакума и игумана
због њих ће погача и отров да буде. носног рода нашег, оних знаних и незнаних јунака наших који током ових
Пајсија, од Турака на колац набијених, од АвакуИ кад умрем ја ћу ногом опет стати крвавих 610 година наше историје пома и Пајсија Београдских
да стојим к'о храбра и висока стена ложише живот свој за ближње своје,
за наше благочастиве претке и за
до Новомученика Српских,
поглед ће вечно границу да прати
нас саме, данашње потомство своје,
пострадалих у великим и
ни гроб ми неће рећи да ме нема.
љубећи нас све оном љубављу по којој
балканским ратовима 20.
се хришћани познају да су Христови
стољећа, од Косова, Крфа
и Солуна до Јасеновца и Јадовна, Зиданог Моста и и пројављујући своје истинско, богочовјечно достојанство... И
Рога Кочевског, и даље, све до Косова и Метохије за молимо им се да нас молитвама својим укријепе на овом текоје су гинули под бомбама и камама шиптарских гобном путу ка непролазној Небеској отаџбини нашој...
зулумћара ових година и ових дана и часова...
* * *
Међу херојима памтимо и на овај дан свенародног
споменовања заточника завјета Христових у на- У 13 часова испраћамо 60 особа међу којима има и оних који
шем роду, који положише своје животе за његову су се јутрос Богу помолили и Светињама Христовим причестибудућност, посебно се опомињемо имена храбрих ли. Одлазе беранским аутобусом за Црну Гору.
жена добровољки, Милунке Савић из Првог свјетског У 16 часова обилазимо Витомирицу, коју КФОР не обезбјеђује.
рата и трију српских хероина наших дана – Божи- Напуштене српске домове насељеника из Црне Горе Шипдарке Марковић (55), родом из Подгорице, убијене тари пале, крећући се од обода према центру... Цркву Светог
у Одјељењу одбране у Дечанима, 16. маја (која оста- Василија Острошког још нијесу дирали.
ви за собом троје дјеце); Слађане Станковић (35), У 16 и 30 стижемо у Пећку Бању. Из правца цркве Светог Јована
добровољке из Ниша, у 549. Моторизованој брига- Крститеља куља густ дим. Шиптари пљачкају куће, отимају
ди, која погибе 5. јуна 1999. и Љиљане Жикић (42), стоку и за собом остављају згаришта.
30
Божићни пост 2011. | бр. 71
У 16 и 45 смо у Ђураковцу. Ту Срба више нема. Страшан призор у оскрнављеној мјесној цркви Сабора
Српских Светитеља: врата и прозори поломљени,
иконе покршене, сломљен и крст на иконостасу а
сасуди уништени. Опљачкан и спаљен парохијски
дом.
У 17 часова смо у Истоку. И у Истоку од Срба остали само гробови. Они који нијесу бомбама разнесени.
По повратку у Патријаршију чујемо: село Тучеп
од 60 српских кућа опљачкано и изгорјело, село
Остјане са преко 100 домова српских, такође,
опљачкано и запаљено, као и село Шибе. Читава
Метохија је у пламену.
* * *
Данас, на Видовдан, у Урошевцу убијен Трајко
Марковић, а у Приштини – Владимир Јовановић
(25), из Ул. Степе Степановића 40. Уграбљени: у Приштини и Јелена Чановић (71), Петрија Пиљевић (56)
и сусјед који је покушао да је од отмичара одбрани,
Зоран Ђошић (56), Ружица Максић, Ружа и Јован
Ивковић, Бранко Марјановић, Владимир Арсић из
Грачанице код Приштине , у Доњем Неродимљу –
Видоје Ћирковић (43), у Ораховцу – Бона Ђедић.
Јуче са радног мјеста у „Фабрици амортизера“ на
путу Косово-Поље – Приштина уграбљени су Младен Борић (31) и Миодраг Дукић (43).
Уграбљена су у Приштини још двојица Срба
избјеглих из Хрватске – Ђуро Бараћ (35) и Ненад
Прусац (30). Када је данас, на Видовдан, шиптарска руља нагрнула у Техничку школу у којој су
избјеглице из Крајине биле смјештене и избациле
их на улицу, КФОР их је евакуисао и склонио у хотел „Косовски божур“. Млади Бараћ и Прусац, како
свједочи Бараћев отац, били су се договорили претходно са једним возачем из Куршумлије да дође
по њих и њихове ствари и пребаци их у Србију. У
једном тренутку изашли су заједно из хотела до
говорнице да телефонирају и питају да ли је возач
кренуо, али се више нијесу вратили. На простору
између музеја и џамије пресрела их је шиптарска
руља и угурала у кола и одвезла у непознатом правцу. Те ноћи Шиптари су кроз прозор упали у хотел и
покрали сву имовину избјеглица, укључујући и хуманитарну помоћ коју су били добили. 25/26. јуна
из хотела је уграбљен још један избјеглица Милан
Радић.
таквих међународних снага, макар и оваквих – окупационих,
Пећка патријаршија, Дечани и Грачаница били би претворени
у прах и пепео... И не само у њима него и широм свете косовскометохијске земље, између њених неботика, под највишим
врхом њене Крстац-горе (Шаре), званим некада Боговиње –
између Калуђеровице (Ђеравице) и Богдаша проклетијских,
Љуботина и Бистре шарпланинских и Небеских Столица
копаоничких, и њихових „горских очију“ Калуђеровачких
(Ђеравичких) и Бистрих (Јужиначких), и језера Грачаничкога и Ливочкога, између Бијелога Дрима и Рибника (Ереника),
Бистрице Призренске и Бистрице Пећке, Бистрице Дечанске
и Бистрице Лоћанске, Мируше и Топлухе, Лепенца и Биначке
Мораве, Ибра, Лаба и Ситнице, и Самоковске реке копаоничке, не би остало ни једног јединог уха ни гласа ни самог трага
српског више.
Ни у градовима и градићима: Призрену, Пећи иЂаковици,
Приштини, Митровици и Лепосавићу, Липљану и Ораховцу,
Подујеву и Вучитрну, Гњилану, Каменици и Урошевцу.
Ни у селима српским и мјешовотим, српско-шиптарским, да
поменемо бар нека љубави оне ради, која се и у сама имена њихова утиснула: у Богошевцима и Божевцу, Црколесу и
Црквеној Водици, Метохији и Поповљану, Братотину и Братиловцу, у Србовцу, Србобрану и С(т)рпцу- Штрпцу, Стародворану и Старом Тргу, Обилићу и Милошеву, у Кореници и Коретину, У Љубижди и Љубожди, Љубенићу и Љубуши, Љубовцу
и Љубову, ни у Мировцу и Витомирици, у Светљу и Смирни,
Лепини и Пригоди, у Дубрави, и Добруши, Добрићу и Добрчану,
у Добротину липљанском и Добротину подујевском, у Врелу и
Извору, у Речици и Сопини, у Сливову приштевском и Сливово
урошевачком, Бањи и Топличанима, у Бистражину и Бистрицама, у Клокоту и Мрамору, Избицама и Кућици, у Јагоди и
Јабуци, у Ораовици и Дрењу, у Житињу подујевском и Житињу
* * *
Овај шест стотина и десети Видовдан, несумњиво је гњиланском, Житковцу, Мликама и Зрносеку, у Врбовцу и
најстрашнији од свих других, од Косовског боја на- Врбичану, Врбици и Врбештици, Бресју и Брестовику, у Церниовамо. Да није милости Божије и присуства каквих- ци и Церовику, у Лесковцу и Липовици, у Белинцу и Белом
Божићни пост 2011. | бр. 71
31
Пољу, у Косину, Косову Пољу и Косорићу, у Кошутову и Коњуху, Свињару и Орлану, ни у Рајановцу и
Радавцу, Гњеждану и Трпези, у Грацу и Грачаници,
у Радеву и Живињану, Новом Брду, Руднику и Рудару, Угљару приштевском и Угљару гњиланском,
Трепчи и Плакаоници, Кременату и Топоници,
Ливљану и Љевоши, Талиновцу и Златару, Штитарици и Уљару, Колу и Дрвару, Смолуши и Грнчару,
нити више у Злашу, Злом Потоку, Злокућану и Злопеку, у Невољану и Непољу, Сувом Грлу и Сушици, у Трњу и Трнави, Љутоглави и Пропаштици,
Пожарању и Челопеку – нигдје!
Као што ни гласа ни уха српског више одавно
нема у етнички „очишћеним“ шиптарским , великим дијелом исламизованим и поарнаућеним
српским селима: Царевајци и Палатној, Краљици и
Краљану, Манастирици и Манастирцу, Поповцу и
Белој Цркви, Србици и Шарбану-Србану, Белограцу и Белоброду, Дворишту и Добродољану, Пећану
и Топилу, Стрелцу (Стреоцу) и Прелцу (Преоцу„Ужару“), Бањици и Плочици, Брусу и Плужину,
Броћни и Буковику, Буковици и Трстени, Војиновцу
и Трновцу, Истинићу и Доброшевцу, Бегунцу и Самодрежи, Црноврану и Самодражи, Вранићу и
Вршевцу, Љубичеву и Мељеници, Малопољцу и
Ораховици, и Драгобиљу, Заплужану (Слапужану) и Скровни, Дреноглави и Дробњаку... И као
што их још дуже нема у разореним тврђавама са
дворима краљева и царева српских у Неродимљу,
код Урошевца, Пауцима и Сврчину Милутинову,
у Брвенику приштевскоме, у Брњацима краљице
Јелене Анжујске-Немањић у Ибарском Колашину,
у Звечану код Митровице, у Ждрелу код Пећи, у
Велетину недалеко од Грачанице, Војиновића
кули у Вучитрну...
* * *
О најстрашнијем од свих Видовдана, у овом часу
небивале таме под небом Старе Србије, по висовима и доловима засијаним древним хришћанским
светињама, горе у вихору, опет и опет, домови
српских православних хришћана, гасну у пожарима вјековна огњишта, нестају плодови руку
њихових и молитава. Крвници и паликуће у
32
црним кошуљама и бијелим кечићима махнитају селима и
градовима без заштите, са камама и црним ватрама у рукама,
а за њима, као репови вију се и палацају крвавим жртвеницима безумне људске гомиле – младићи, старци, жене и дјеца, са
пакленим пламеном у очима, криче и шкргућу зубима у помами погрома и затора првих својих сусједа. Јурећи од једне
до друге ломаче, наслађују се димовима и цвиљењем српских
свеспаљеница, уз церек и цику поскакујући у ритму Шотоних
гочева у својим бјесовским колима, а када „од страха шиптарскога“ све опусти, крећу у безглаву пљачку и отимачину онога
што огањ није прогутао...
Коловрати смрти као изгмизали из самог пакла, усковитлани
на овој светој хришћанској земљи 1999. љета Господњег, трнови
су вијенац, исплетен бодљикавим жицама „новог“ хуманизма,
којим сједињене јевроатланске државе, на измаку 20. вијека од
рођења Христовога, овјенчавају посјечену и размрскану главу
Старе Србије и њеног страдалног народа, приносећи је на жртву
идолима свога човјекобоштва.
Крици безумља у бујицама одлијежу косовским равнима,
пропињу се до наврх Проклетија, и суновраћају назад, у умноженом урлику: „Нека изгори сво село и читав град, нека изгоре
и сви градови и сва села, само да се Срби не врате!...“
Али ни ова рика с Проклетија не надјачава тихи глас душа
хришћанских, које се са нових крвавих олтара српске земље
у ове дане у јатима узвијају ка Небесима, помирене са Богом
и људима... Глас судбоносног завјештања нама који овдје, по
непојамним судбама Божијим, још увијек остајемо:
„Када су горјела распећа Христова и Свете Трпезе Бескрвне
Жртве Његове, када су горјеле мошти и иконе Светаца Његових,
па нека изгори и све наше – не само оно што на земљи имамо,
што смо вољели и око чега смо се паштили, него нека изгоримо
и ми, да се бар, на прагу смртноме, одвратимо од идола својих
земних страсти и окренемо се ка Оцу Небескоме!
Нека нам све узму и разнесу, само да са Крстом Христовим останемо и пред људима га се не постидимо и не одрекнемо... Јер
нема никог који је оставио кућу или браћу или сестре или оца
или матер, или жену или дјецу, Христа ради и Јеванђеља ради,
а да неће примити сад у ово вријеме сто пута онолико кућа и
браће и сестара и оца и матер и дјецу и њиве, уз прогоњење, а у
вијеку који долази живот вјечни!...
Ми немамо град који остаје, но иштемо град који долази,
„земаљско је замалена царство, а Небеско увијек и довијека“!
(Из: Љеоис ново косовско расећа – невнички и руи заиси,
Свеиора 2011)
Божићни пост 2011. | бр. 71
Никшићу је 18. септембра, на празник Светог пророка Захарије
и праведне Јелисавете,
у присуству родбине и
бројних грађана, на градском гробљу
у Никшићу сахрањен протојерејставрофор Милош Перовић,
дугогодишњи свештеник Црквене општине Никшић и Епархије
Будимљанско-никшићке. Опијело
над одром новопрестављеног слуге Божијег протојереја-ставрофора
Милоша Перовића, пред црквом
Светих Петра и Павла у старом Градском гробљу, служио је
Његово Преосвештенство Епископ Будимљанско-никшићки Г.
Јоаникије са свештенством и свештеномонаштвом Митрополије Црногорско-приморске
и Епархије Будимљанско-никшићке. У надгробној
бесједи Преосвећени Владика је рекао да је Господ
проту Милоша призвао у најтежим временима да
буде Његов служитељ, служитељ Светог олтара, да
приноси бескрвну жртву Господу Богу живоме и носи
свој и крст свог народа.
“Прота Милош је поживио безмало цио један вијек, вијек
који је био препун искушења и зла, да је народ имао обичај
да каже као да га је Бог препустио
сатани. Међутим, десница Божија
која је изабрала нашег проту да
од најранијег узраста крене путем
Божијим, водила га је и оснаживала
у све дане његовог живота да часно
носи крст Господњи и проповиједа
Јеванђеље спасења, мира и љубави
свима са којима се сретао. О том
тешком времену може се говорити
надуго и нашироко, али довољно је
рећи да је генерација свештеника,
којој је припадао прота Милош,
скоро (била) побијена, а промислом Божијим остао је прота и један
мали број часних свештеника који
су примили крст Господњи и нијесу
га се одрекли“, истакао је Његово
Преосвештенство.
Протојереј-ставрофор Милош Перовић је рођен 25.
марта 1917. године у селу Шобајићима, општина Даниловград. Животне тешкоће почеле су га пратити шест
мјесеци након рођења када је остао без оца Јована, који
је страдао од посљедица рањавања од аустроугарске
војске. Након завршене основне школе и гимназијске
полуматуре, прота Милош је похађао шесторазредну
Богословију на Цетињу и Сарајеву и завршио је 1937.
године са одличним успјехом.
Божићни пост 2011. | бр. 71
33
Не мирећи се са закључивањем конкордата са Ватиканом 1936-1937. године, на празник Светог Саве
1937. одржао је оштар говор у основној школи у Бари
Шумановића. Због ријечи изговорених том приликом
сјутрадан је ухапшен и претучен у просторијама среског началства у Даниловграду, а потом и кажњен са
30 дана затвора и 1000 динара глобе. Захваљујући одлучности и упорности братства Перовић, као и угледних људи из других породица, отац Милош је пуштен
на слободу средином фебруара.
У чин свештеника рукоположио га је 14. маја 1938. године Митрополит Петар Зимоњић, сада новоканонизовани Светитељ наше Православне Цркве. Прва парохија
у којој је службовао били су Бањани код Никшића,
а послије двије године премјештен је у спичанску
парохију, у мјесто Мишићи код Сутомора, одакле је 13.
јула 1941. године морао да се врати у своје родно мјесто,
јер се сукобио са припадницима италијанске окупаторске војске. Наиме, како су Италијани заузели стан
у којем је живио, свештеник Милош Перовић је одбио
да са њима дијели животни простор због чега је пао у
немилост окупатора. Учествовао је у Тринаестојулском
устанку и бици на Созини, а потом се, преко црмничке,
ријечке и љешанске нахије, под веома тешким околностима, пребацивао ка родним Шобајићима. У Глухом Долу је за мало избјегао заробљавање, јер је окупаторска власт за њим била расписала потјерницу, уз
награду која би следовала онога ко га ухвати и преда
Италијанима. Група карабињера је уз помоћ тумача
стигла до села и напала кућу у којој се са породицом
скривао прота Милош. Карабињери су осули паљбу са
такозване „Сунчеве јаме“, а он је сигурну смрт избјегао
искочивши кроз прозор.
34
Божићни пост 2011. | бр. 71
Ови догађаји нијесу, међутим, уплашили оца Милоша
Перовића.
„Он је био млади свештеник у вријеме када је то било веома тешко, када се сваки скојевац препоручивао за добру
каријеру на начин што ће псовати Бога и увриједити свештеника. То је и најмање на шта су били навикли наши свештеници послије свих оних убијања, пребијања, застрашивања
и уцјењивања. Али ко ће побиједити онога који је са Богом,
а наш прота је остао вјеран Богу као право јагње Божије,
незлобив, пун трпљења, љубави и поуздања у Бога. Никоме
се није светио, никога осуђивао, па је тако придобијао људе
и непријатеље, а Бог му је дао разум, интелигенцију и памет, па се није било лако спорити са протом Милошем, не
зато што је био надмоћан са својом интелигенцијом, коју је
неоспорно имао, него зато што је све придобијао трпљењем,
љубављу и благом ријечју Божијом. Вриједјело га је упитати
понекад о том времену, знао је прота о томе да прича надуго
и нашироко, али никога не осуђујући, него свједочећи какво је зло вријеме тада било“, рекао је у надгробној бесједи
Епископ Будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Једно вријеме свештеник Милош Перовић је службовао у
даниловградском архијерејском намјесништву, као парох
у Шобајићима, а послије Другог свјетског рата је враћен
у Бањане на повјерене му парохије, од границе према
Требињу до голијских висова и планине Његош. Свештеничке дужности обављао је предано и био омиљен код народа
као одлучан човјек и свештеник који није узмицао пред
овоземаљским тешкоћама, које најчешће није ни помињао,
већ је прелазио преко њих, опраштајући великодушно чак
и онима који су му отворено пријетили, са увјерењем да ће
се и они једног дана поправити и покајати.
“Није прота никада био сам. Са њим су били анђели Божији,
а било је и честитог народа, који је поштовао свештеника
и Цркву, а право задовољство је било слушати проту како
прича о тим тешким временима, лијепим примјерима и
свједоцима праве, исконске, стамене, непоколебљиве вјере
Божије и то је нашем проти давало крила. Био је такав да
га је доброта Божија и људска највише удивљавала и оснаживала, а његов благи лик увијек је свједочио благост, милост, човјекољубље, братољубље и разумијевање“, нагласио
је Преосвећени Владика.
За ревност у вршењу повјерених му дужности и старање о
угледу свештеничког чина, како пише на додијељеној Грамати, проту Милоша Перовића је 1948. године Митрополит
Црногорско-приморски Г. Арсеније (Брадваревић) одликовао црвеним појасом. Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита Црногорско-приморског Г. Данила (Дајковића) у чин протојереја рукопроизведен је 12. маја
1964. године. Као искрени човјекољубац отац Милош себе
није штедио гдје год је могао да помогне парохијанима,
па је за организовање рада Црвеног крста на терену добио
златни знак. Од помоћи је био и здравственој станици „Др.
Нико Миљанић“ на Велимљу и увијек на услузи човјеку
без обзира на његове ставове и мишљења. С благословом
Његове Светости Патријарха Српског Г. Германа 1988. године проглашен је за утемељача, а годину дана касније
и за ктитора-задужбинара спомен-храма Светог Саве
на Врачару. Учествовао је у обнови 11 храмова, не само
у својој парохији Бањанима, већ и у другим срединама.
Са великим трудом и љубављу ангажовао се око обнове
цркве на Жабљаку која је, све до септембра 1981. године
када је освештана, била у веома запуштеном стању. Приликом обнављања храма Свете Петке у Барама Шумановића
прота је цркви приложио нове одежде и прибор за Свето
причешће. Свештеник Перовић је био и члан комисије која
је пратила радове на измјештању Пивског манастира, а
сачињавали су је архитекте, конзерватори, историчари умјетности, књижевници, професори, грађевински
инжењери и други.
На предлог Његовог Преосвештенства Епископа Будимљанско-никшићког Г. Јоаникија Свети
Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је протојереја Милоша Перовића правом ношења
напрсног крста, а ово унапређење извршено је 20.
априла 2004. године у Саборној цркви Светог Василија
Острошког када је произведен у чин протојерејаставрофора.
“Бог му је дао да уђе у десету деценију. Надживио је
многе од оних који су га прогонили, а није мали број био
таквих. И ево, иде прота, испунивши дане свог живота
и остављајући лијепу и бројну породицу, остављајући
и своју духовну породицу која је такође бројна. Многе
је крстио, вјенчао, опојао, много добра учинио у овом
животу и потрудио се, па га је Бог наградио лијепом
старошћу, лијепим породом и лијепом пажњом. Све је
то он заслужио, нека га Бог награди за његов труд, а
ми Господа молимо, пошто је наш прота кренуо на овај
пут вјечни да посвједочи пред Богом о оним честитим
људима, породицама и домовима, који су држали вјеру
у најтежим временима, а због његове вјерности, усрдности, непоколебљивости и доброте у служењу Господу,
њега ће Господ, сигурни смо, примити у своје вјечно
наручје са оним ријечима “Добро слуго, добри вјерни у
маломе си ми био вјеран, над многим ћу те поставити“,“
рекао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.
Приликом испраћаја проте Милоша на вјечни пут, у име
породице обратио се његов син Слободан Перовић.
Вјечнаја памјат протојереју-сраврофору Милошу
Перовићу.
Божићни пост 2011. | бр. 71
35
Служба за информисање
Епархије Будимљанско никшићке
аКТУеЛНО
ланак “Србија са СПЦ тужи Црну
Гору“, аутора Нђ. Р. / Т. П., у дневном листу “Вијести“ (4. новембар
2011, година XV, број 4885, страна 3) као да служи да се прикрије
следећа непријатна чињеница: Црна Гора
нема намјеру да на правно цивилизован начин врати Цркви бесправно отету имовину
и тиме принуђује Цркву да заштиту својих
права тражи изван Црне Горе, која би иначе
требала да свима јемчи право и правду. Уосталом, и сама Црна Гора
као држава усмјерена
је према централним европским
институцијама,
од којих и ми у
овом случају
очекујемо
п р а в н у
помоћ.
36
Божићни пост 2011. | бр. 71
Непримјерено је да се о овом судском поступку
уопште и пише без наших изјава, а камоли овако тенденциозно, нарочито зато што је процес
још у току. Поново истичемо да се ради о спору
имовинско-правне природе и да је суштина у
нашем захтјеву за повраћајем неправедно одузете имовине.
Још једном је изузетно важно нагласити да је,
због чињенице да држава Црна Гора још увијек
није донијела закон о праведној реституцији,
Епархија Будимљанско-никшићка била
принуђена да остварење својих права затражи
преко Европског суда за људска права у Стразбуру, у чије дјеловање има пуно повјерење, па нам
због тога у овом спору није потребна никаква
помоћ. А какав је статус других држава, па и
Србије, у овом спору најбоље ће објаснити поменути суд. Када су исцрпљени сви правни инструменти у једној држави, као што је то у нашем
случају, сваком грађанину и свакој институцији
пружена је могућност да тражи
задовољење правде пред овим
судом.
Свако медијско бављење
овим процесом, поготово једнострано, не иде у
прилог задовољења правде, него је првенствено
покушај политизације
овог процеса.
Служба за информисање
Епархије Будимљанско никшићке
аКТУеЛНО
(Саопштење за јавност Правног савјета Епархије Будимљанско-никшићке)
равни савјет Епархије Будимљансконикшићке одржао је сједницу 12. новембра
2011. године, на празник Св. Краља Милутина, у Парохијском дому на Жабљаку,
а поводом непримјереног поступања
појединих државних органа према свештенству и
вјерским службеницима ове Епархије.
На Сједници је констатовано да су се сви свештеници, монаси, монахиње и вјерски службеници у
Епархији који немају црногорско држављанство,
уредно пријавили надлежним државним органима ради пријаве боравка, али ван сваког разумног
очекивања и послије свих законом прописаних рокова још увијек нијесу добили дозволу за привремени боравак у Црној Гори. На такав начин држава
свјесно отежава рад нашег свештенства и лишава га
основних социјалних и економских права. Драго нам
је што надлежни државни органи нијесу демонстрирали овакав негативан став према другим црквама
и вјерским заједницама у нашем друштву, али је
забрињавајућа чињеница што држава испољава анимозитет према Православној Цркви, којој припада
највећи број вјерника, и испоставља посебне захтјеве
према њеном свештенству.
Болна је чињеница што многа свештена лица која
су дала немјерљив допринос обнови светиња,
унапређењу вјере и развијању вјерске културе, као
и општем добру у нашој Отаџбини, и поред тога
што су више од једне деценије на јавној вјерској
служби у овој земљи, данас у независној Црној Гори
доживљавају разна понижења, и без икакве своје кривице су изложена несигурности у погледу свог ста-
туса и неометаног вршења своје службе. Многи од
њих су овдје засновали породице, овдје им се дјеца
школују, овдје су дошли из љубави према овдашњем
народу и његовим светињама, а надлежни државни органи јавне управе их држе у неизвјесности у
погледу добијања дозвола за привремени боравак
у Црној Гори.
Непремостив захтјев који се поставља свештеницима
и вјерским службеницима односи се на достављање
доказа о регистрацији Цркве код „надлежног“ државног органа, иако је општепознато да је организациони, културни и канонско-правни континуитет Православне Цркве у Црној Гори несумњив још од раног
хришћанства, а нарочито од времена Светог Саве, па
на основу давно стечених права признатих у свим
ранијим државним формацијама на овом простору,
не постоји никакав правни или неки други разлог да
се наша света Црква данас региструје у полицији. То
је обавеза вјерских заједница које се тек оснивају.
Правни савјет Епархије Будимљанско-никшићке
апелује на надлежне државне органе да престану
са кршењем слобода и права, као и угрожавањем
вјерских осјећања свештеника и вјерских службеника, и да постављање услова које не познаје закон
и који се не могу испунити, замијене поштовањем
владавине права, за добро свих у Црној Гори. У сваком случају, Правни савјет ће предузети сва правна средства за заштиту угрожених права Цркве
и свештенства у оквиру правног поретка државе
Црне Горе, као и пред релевантним међународним
институцијама.
Божићни пост 2011. | бр. 71
37
ЉЕТОПИС
20. 10. 2011. Његово Преосвеш-
за новинаре изразио је г. Нус-
тенство Епископ Будимљанско-
рет Калач.
никшићки Г. Јоаникије посјетио је
“Било ми је велико
предсједника општине Рожаје г.
задовољство да данас са
Нусрета Калача.
Епископом Будимљанско-
Током састанка, г. Калач и
никшићким Г. Јоаникијем
Преосвећени Епископ Јоаникије су
разговарам о положају Право-
исказали задовољство досадашњом
славне Цркве у Рожајама.
сарадњом овдашње локалне упра-
Наша локална управа
ве са Црквеном општином Рожаје
има добре односе са свим
и договорили се о заједничкој
конфесијама, па и са Право-
реализацији неколико пројеката у
славном Црквом са којом смо
скорој будућности.
успјешно сарађивали проте-
је говорио о снази свештеничког
Његово Преосвештенство Владика
клих година.“
звања које, како је казао, није од
Јоаникије је честитао г. Нусрету Ка-
“Договорили смо се да у наредној
људи, већ од Бога и по Божанском
лачу поновни избор за предсједника
години заједнички учествујемо у
устројству.
општине Рожаје и уручио му
пројекту обнове рожајске Сабор-
Одржан је парастос за припаднике
Архијерејску грамату за помоћ и
не цркве Рођења Светог Јована
Краљевске војске у отаџбини који
доброчинство које исказује према
Крститеља, зване Ружица, а за ту
су 22. октобра 1944. године убијени
српском православном свештенству
сврху Општина ће издвојити 20
на Грахову, као и за пострадале са
и вјерном народу овог краја, а наро-
хиљада евра, колико се процјењује да
подручја Бањана, Рудина, Камен-
чито за помоћ коју је пружио прили-
ће радови коштати“, рекао је Калач.
ска и Трепача у Другом свјетском
ком изградње храма Свете Тројице у
Састанку су присуствовали Драшко
рату. Капела Светог Апостола Луке у
селу Башча.
Магделинић, ктитор цркве Ружи-
манастиру Косијерево, подигнута над
це, и јереј Милан Станишић,
костима око стотину мученика који
рожајски парох.
су своје животе положили за крст
Владика Јоаникије је након
часни и слободу златну, освештана је
састанка обишао радове на
17. јула 2004. Благословом Његовог
изградњи цркве Светог Луке у
Преосвештенства Владике Јоаникија
Бијелој Цркви код Рожаја.
установљено је да се 22. октобра, на
•
дан страдања граховских мученика,
22. 10. 2011. Њ. Пр. Еп. Г.
служи помен, а њихова жртва молит-
Јоаникије служио је, на праз-
вом призове у наше памћење.
ник Светог Апостола Јакова,
Освештан је и фрескопис, који је у
Свету Архијерејску Литургију
спомен-костурници Светог Апостола
у манастиру Косијерево и
Луке живописао јеромонах Лазар
парастос у цркви Светог
(Стојковић).
Апостола Луке у Косијереву, у
•
“Имали смо врло конструктиван и
Петровићима код Никшића.
23. 10. 2011. Његово Преосвеш-
пријатељски разговор, што је међу
Саслуживало је више свештеника
тенство Епископ Будимљанско-
нама већ уобичајено, будући да смо
и свештеномонаха Митрополије
никшићки Г. Јоаникије служио је Све-
се и раније сретали на неколико
Црногорско-приморске и Епархија
ту Архијерејску Литургију у Саборној
црквено-народних свечаности у
Будимљанско-никшићке и Захумско-
цркви Светог Василија Острошког у
Рожајама. Данас смо, захваљујући
херцеговачке.
Никшићу.
отворености и спремности г. Калача
Током службе Божије у чин свеш-
Празнично богослужење увелича-
да помогне наше пројекте у обнови
теника рукоположен је досадашњи
ло унапређење протојереја Марка
и заштити светиња, разговарали о
ђакон Остоја Кнежевић, који је
Ђурковића у чин протојереја-
могућностима даљег унапређења
завршио цетињску Богословију и
ставрофора. Прота Марко је свеште-
вјерског, односно црквеног живота
петроградску Духовну Академију, а
ничку службу започео послије Другог
у овој Општини“, казао је Епископ
неколико година се као ђакон при-
свјетског рата и био први свештеник
Будимљанско-никшићки.
премао за свештеничку службу.
који је у то вријеме рукоположен у
Задовољство сусретом и разговором
У архипастирској бесједи, којом се
Црној Гори. Овом приликом, проти
са Његовим Преосвештенством Вла-
обратио сабраном народу Његово
Марку Ђурковићу Преосвећени Вла-
диком Јоаникијем, на конференцији
Преосвештенство Епископ Јоаникије
дика Јоаникије је додијелио напрсни
38
Божићни пост 2011. | бр. 71
ЉЕТОПИС
крст за часно и одано служење Светој
је и благословио Његово Преосвеш-
је Бог живих, сви су у Њему живи, и
Цркви Божијој.
тенство Епископ Будимљанско-
они који су у овом свијету и они који
Протојереј-ставрофор Марко
никшићки Г. Јоаникије.
су већ у наручју Божијем.
Ђурковић је у чин свештеника руко-
“Духовна музика побуђује нашу ре-
Током Свете Архијерејске Литургије
положен 1963. године. Свештенички
лигиозну, односно молитвену пажњу,
обављен је помен упокојених сродни-
крст и благодат примио је од сада
јер сваки црквени хор учествује,
ка присутног вјерног народа.
почившег Митрополита Црногорско-
прије свега, у богослужењима, у
приморског Г. Данила (Дајковића),
вршењу Светих тајни, а цркве-
5. 11. 2011. У организацији Удружења
који га је најприје поставио за пароха
но, односно духовно појање, има
„Кнез Мирослав“, у Бијелом Поље је,
вучедолске и косијеревске парохије.
функцију да припреми наша чула,
у препуној сали Центра за културу,
Био је и старјешина манастира
наше биће за примање Божанског,
промовисана поетска збирка „Азбуч-
Косијерево и то у оном “тужном и
Небеског садржаја истине и Духа
ник“, ауторке Милице Бакрач.
ружном времену“ када је манастир
Божијег, свјетлости и милости
припреман за пресељење.
Божије, да припреми наше срце и
У никшићку парохију премјештан је
наш ум, који треба да се уздигне и
1971. године и у њој остао до данас.
са анђелима прославља Бога. Зато је
•
•
црквено појање изузетно озбиљна и
27. 10. 2011. Њ. Пр. Еп. Г. Јоаникије
важна ствар за Цркву и за оне који
освештао је звона и крстове на цркви
долазе у Цркву и учествују у Све-
Свете Петке у Расову код Бијелог
тим богослужењима“, нагласио је
Поља.
Преосвећени Владика.
“Једина светиња која је остала не-
Прије концерта хор је пјевао у Светој
порушена на ширем подручју десне
Архијерејској Литургији коју је тог
обале Лима био је манастир Подврх
дана, у манастиру Ђурђеви Ступови
и зато је он толико знаменит. Али,
служио Његово Преосвештенство
О овој књизи сонета говорио је Раде
ево, хвала Богу, дочекасмо да мно-
Епископ Јоаникије.
Кнежевић, професор књижевности,
ге светиње никну и на десној и на
ауторка је казивала своје стихове,
•
лијевој обали Лима. (...) Прије годину
30. 10. 2011. Његово Преосвеш-
у име организатора присутне је
смо освештали темеље и, ево, данас
тенство Епископ Будимљанско
поздравио Драган Недовић а про-
имамо радост да освештамо звона
- никшићки Г. Јоаникије служио је
грам водио Павле Оровић. Љепоти
на овоме светоме храму и да поди-
Свету Архијерејску Литургију у мана-
вечери особену драж дало је појање
гнемо ове свете крстове“, рекао је,
стиру Ђурђеви Ступови.
Црквеног хора „Свети кнез Лазар“ из
поред осталог, Преосвећени Владика
Саслуживало је монаштво Манасти-
цркве Лазарице, из Крушевца, којим
у својој бесједи.
ра.
диригује Миона Цвијовић, рођена у
Владика је захвалио свима који су
Бијелом Пољу.
•
учествовали у градњи цркве, донато-
5. 11. 2011. На дан када наша Света
•
рима звона: браћи Владимиру у Пе-
Црква Православна прославља Све-
6. 11. 2011. Његово Преосвештенство
тру Величковићу, Маринку, Милики
тог Апостола Јакова и митровданске
Епископ Будимљанско-никшићки
и Живку Кочовићу, Илији и Душану
Задушнице, Његово Преосвештенство
Г. Јоаникије служио је Свету
Шекуларцу, као и породици Свето-
Епископ Будимљанско - никшићки
Архијерејску Литургију у манастиру
зара Величковића која је донирала
Г. Јоаникије служио је Свету
Ђурђеви Ступови.
крстове.
Архијерејску Заупокојену Литургију у
Преосвећени Владика је у
манастиру Ђурђеви Ступови.
послијеподневним сатима посјетио
29. 10. 2011. Црквени хор „Препо-
Вјерном народу сабраном у Светом
рожајску Црквену општину и упо-
добна Мати Ангелина“ из Никшића,
богослужењу, у којем је саслужива-
знао се са радовима на изградњи
који концертном турнејом по Црној
ло свештеномонаштво Манастира,
цркве Свете Тројице у селу Грижица.
Гори обиљежава десетогодишњицу
Преосвећени Владика је бесједио о
Он је, у пратњи надлежног пароха,
постојања, одржао је концерт у ма-
Задушницама, дану који је посвећен
о. Милана Станишића, обишао и
настиру Ђурђеви Ступови. (Претход-
молитвама за покој душа наших пре-
остатке средњовјековног српског
ног дана, у организацији Удружења
минулих сродника. У Цркви се увијек
манастира, у народу званом Лучица,
„Кнез Мирослав“ концерт је одржан у
молимо заједно са живима и за оне
који се налази надомак села Гри-
Бијелом Пољу.)
који су се упокојили, који су, како
жица и Башча. Манастир, за који
Јубилеј рада хора, којим руководи
је казао Његово Преосвештенство, у
се још увијек не зна из ког времена
професорица Ана Бојић, честитао
Богу живи, јер Господ Исус Христос
потиче нити коме је посвећен, био
•
Божићни пост 2011. | бр. 71
39
ЉЕТОПИС
је смјештен поред извора питке воде
- другог Архиепископа српског, Свету
ци, који су чланови Управног одбора
и окружен густом чамовом шумом,
Архијерејску Литургију у манастиру
овог Савјета, из већине градова са
која се, нажалост, све више уништава.
Ждребаонику код Даниловграда.
подручја наше Епархије. Са састанка
Владици је саслуживало више
издато је Саопштење за јавност.
•
8. 11. 2011. Њ. Пр. Еп. Г. Јоаникије
свештеника и свештеномонаха
служио је, на празник Светог Велико-
Митрополије Црногорско-приморске
13. 11. 2011. Њ. Пр. Еп. Г. Јоаникије,
мученика Димитрија Мироточивог,
и Епархија Будимљанско-никшићке
служио је Свету Архијерејску
Свету Архијерејску Литургију у мана-
и Захумско-херцеговачке. То-
Литургију у цркви Успења Пресвете
стиру Бијела код Шавника.
ком богослужења су појали ђаци
Богородице у Павином Пољу.
У празничном богослужењу
Богословије Светог Петра Цетињског,
Након Литургије одржан је састанак
Преосвећеном Владики саслужива-
а молитвеном сабрању присуство-
на којем су чланови вранешке Цркве-
ли су: игуман Исаија, протосинђел
вали су свештеници из Даниловгра-
не општине са Преосвећеним Вла-
Никифор (Миловић), секретар
да, Подгорице и Цетиња и бројни
диком разговарали о могућностима
епархијског Управног одбора, јереј
вјерници Бјелоповалића и других
за извођење радова на обнови храма
Миливоје Јововић, парох жабљачки,
мјеста Црне Горе. Литургији је при-
Успенија Пресвете Богородице у
јеромонах Јефтимије (Шкулетић),
суствовала и г-ђа Оксана Сљусаренко,
Павином Пољу, који су планирани за
игуман Пивског манастира и
амбасадор Украјине у Црној Гори.
прољеће наредне године.
јерођакон Антоније, сабрат мана-
•
•
У послијеподневним сатима Епископ
стира Ђурђеви Ступови. Бројним
12. 11. 2011. Његово Преосвеш-
Јоаникије је посјетио Саборну цркву
вјерницима, који су, осим из шав-
тенство Епископ будимљанско-
Светих апостола Петра и Павла у
ничких села, стигли и из Београда,
никшићки Г. Јоаникије служио је, на
Бијелом Пољу, за који су, ових дана,
Котора, Подгорице, Никшића и
празник Светих краљева Милутина
пристигла звона. Приложник звона је
других мјеста, Преосвећени Владика
и Драгутина (у монаштву Теоктиста)
господин Љубо Јаћимовић.
бесједио је о Светом Великомуче-
и мати им краљице Јелене, Свету
нику Димитрију, чије се благодатно
Архијерејску Литургију у храму
15. 11. 2011. Његово Преосвеш-
заступништво прославља у цијелој
Преображења Господњег на Жабљаку.
тенство Епископ Будимљанско-
васељени.
Литургијско сабрање окупило је већи
никшићки Г. Јоаникије присуствовао
Литургијско празновање Све-
број вјерника овог краја, којима се
је Светој Архијерејској Литургији,
тог Димитрија увеличао је чин
пригодном бесједом обратио Његово
која је, поводом годишњице
унапређења јеромонаха Исаије,
Преосвештенство Епископ Јоаникије,
упокојења Његове Светости
игумана манастира Бијела, у ар-
подсјећајући на Свете краљеве Ми-
Патријарха српског Г. Павла, служена
химандрита, а поводом његове
лутина и Драгутина и њихову мајку
у Саборној цркви у Београду.
двадесетогодишње свештеничке
Свету Јелену, истакавши смисао пра-
Литургију и парастос служио
службе и монашког подвига.
вог, истинског живота хришћанске
је Његова Светост Патријарх
Преосвећени Владика Г. Јоаникије
породице, каква је била њихова.
Српски Господин Иринеј у при-
додијелио је о. Исаији напрсни крст
Након Литургије, у Парохијском
суству Преосвећених Епископа
за часно служење Светој Цркви
дому на Жабљаку, одржан је са-
Сремског Г. Василија, Врањског Г.
Божијој, од првих дана његове свеш-
станак Правног савјета Епархије
Пахомија, Шумадијског Г. Јована,
теничке службе, монашког подвига у
Будимљанско-никшићке.
Будимљанско-никшићког Јоаникија
манастиру Острогу, Ђурђевим Ступо-
Предсједавао је Његово Преосвеш-
и викарног Ремезијанског Г. Андреја.
вима, па до ове светиње, њене обнове
тенство Епископ Јоаникије, а
Помен поводом двогодишњице
и украшавања.
сједници су присуствовали правни-
смрти Патријарха Павла на гробу
•
Епископу Јоаникију и сабра-
Свјатјејшег Патријарха у
ном народу, архимандрит
манастиру Раковица, уз
Исаија је захвалио рекавши:
саслужење више свештени-
“Овај крст часни који сте ми
ка и у присуству већег броја
дали, нека буде подстрек за
вјерника, служио је Његово
даље, да се с њим дичим, а и
Преосвештенство викар-
да ми олакша пут и вријеме
ни Епископ хвостански Г.
до Господа.“
Атанасије (Ракита).
•
•
10. 11. 2011. Њ. Пр. Еп. Г.
17. 11. 2011. Њ. Пр. Еп. Г.
Јоаникије служио је, на праз-
Јоаникије служио је, по-
ник Светог Арсенија Сремца
водом свог имендана, Свету
40
Божићни пост 2011. | бр. 71
ЉЕТОПИС
Архијерејску Литургију у манастиру
сабраном народу, честитао
Ђурђеви Ступови.
Аранђеловдан, обративши
Саслуживало је свештенство и свеш-
се ријечима архипастирске
теномонаштво бјелопољског и беран-
бесједе.
ско – андријевичког Архијерејског
•
намјесништва, а у евхаристијском
26. 11. 2011. Њ. Пр. Еп. Г.
сабрању молитвено је учествовало и
Јоаникије служио је, на праз-
неколико монаха манастира Суково
ник Светог Јована Златоустог,
из Нишке Епархије и сестринство
Свету Архијерејску Литургију у
манастира Дуљева, који се нала-
манастиру Ђурђеви Ступови.
зи у Митрополији Црногорско –
Преосвећеном Владици је
приморској.
саслуживало монаштво Манастира, а
и околних мјеста, којима се обратио
Након Свете Литургије у
Архијерејској Литургији у славу Све-
Преосвећени Владика Јоаникије. Он
манастирској гостопримници је
тог Јована Златоустог, присуствовао
се, у својој архипастирској бесједи,
освештан и пререзан славски колач.
је вјерни народ беранског краја, од
осврнуо на ријечи Господње „Блаже-
Мати Ангелина, игуманија манасти-
којих је један број приступио Светој
ни чисти срцем јер ће Бога видјети“,
ра Дуљево, даривала је Преосвећеног
тајни Причешћа.
које је у Светом Јеванђељу записао
Владику, поводом његовог имендана,
Бесједом о великом Оцу Цркве
апостол и јеванђелист Матеј.
архијерејском одеждом. За све госте
Божије – Светом Јовану Златоустом,
Храмовна слава цркве Светог апо-
празничног сабрања уприличена је
који је живио на размеђи 4. и 5.
стола и јеванђелисте Матеја, коју је
пригодна трпеза љубави.
вијека, оставивши Цркви драгоцјене
1904. године освештао Митрополит
књиге својих бесједа, обратио Његово
Црногорско-приморски Г. Митро-
20. 11. 2011. Његово Преосвеш-
Преосвештенство Епископ Јоаникије.
фан Бан, прослављена је свечаном
тенство Епископ Будимљанско-
•
•
народном Литијом, која је опходила
никшићки Г. Јоаникије служио је, на
27. 11. 2011. Његово Преосвеш-
храм, а освештан је и пререзан слав-
празник Света 33 мученика у Мели-
тенство Епископ Будимљанско-
ски колач. Госте сабрања, са Трпезе
тини, Свету Архијерејску Литургију у
никшићки Г. Јоаникије служио је, на
љубави, приређене у новоизграђеном
манастиру Ђурђеви Ступови.
празник Светог апостола Филипа -
Црквено-народном дому, поздравили
21. 11. 2011. Његово Преосвештенство
Божићне покладе, Свету Архијерејску
су протојереј-ставрофор Милутин
Епископ Будимљанско-никшићки
Литургију у Саборној цркви Светог
Андрић, парох билећки, и свештеник
Г. Јоаникије служио је на празник
Василија Острошког у Никшићу.
Петар Крговић, мјесни парох.
Сабора Светог Архангела Михаила
Саслуживало је бројно свештенство
•
и осталих бестјелесних сила, Свету
и монаштво Епархије Будимљанско-
3. 12. 2011. Његово Преосвештенство
Архијерејску Литургију у манастиру
никшићке, а Преосвећени Владика
Епископ Будимљанско-никшићки
Ђурђеви Ступови.
је, бесједећи, бројним вјерницима
Г. Јоаникије служио је Свету
Прослава Аранђеловдана, великог
пожелио срећан и благословен поче-
Архијерејску Литургију у храму
празника наше Свете Цркве, који је
так Божићног поста, подсјећајући да
Светог Преображења Господњег на
уједно и крсна слава Његовог Пре-
на Светим богослужењима пјевамо
Жабљаку
освештенства Епископа Јоаникија,
славу и хвалу Господу и учествујемо
Након причешћа вјерног народа Епи-
почела је вечерњом службом са
у вршењу Светих тајни, узносећи бла-
скоп Јоаникије се обратио пригод-
петохљебницом, коју је, уз саслужење
годарност Господу Богу живоме.
ном бесједом у којој је благословио
свештенства и свештеномонашт-
•
вјернике и указао на смисао и значај
ва Епархије, уочи празника слу-
29. 11. 2011. Њ. Пр. Еп. Г. Јоаникије
Божићног поста који је у току, а који
жио Преосвећени Владика. Након
служио је, на празник Светог апо-
сви хришћани треба да посте.
вечерње службе у гостопримници
стола и јеванђелисте Матеја, Свету
Након Свете Архијерејске Литургије
Манастира освештан је и пререзан
Архијерејску Литургију у цркви
Владика је са вјерницима у
славски колач.
посвећеној Светом Матеју у Вилуси-
Парохијском дому разговарао о
Празничном богослужењу је прису-
ма код Никшића.
црквеном животу Жабљака. Током
ствовао Његова екселенција г. Зоран
Саслуживало је више свештеника и
посјете жабљачкој Црквеној општини
Лутовац, амбасадор Србије у Црној
свештеномонаха Епархија Захумско-
Епископ Јоаникије је обишао село
Гори, уз велики број вјерника који су
херцеговачке и Будимљанско-
Мала Црна Гора, изнад Црног језера,
се причастили. Владика је бројним
никшићке, а богослужење, у славу
у коме се налази црква посвећена
свечарима, чији су славски колачи
великом Светитељу Божијем, сабрало
Вазнесењу Господњем. Црква је
освештани и преломљени, као и свом
је вјерни народ овог краја, Никшића
грађена за вријеме владавине краља
Божићни пост 2011. | бр. 71
41
ЉЕТОПИС
Николе, а 1889. године освештао је
у Беранама, одликовао је Свети
Уговичу, Реиљан Кристини Јуријевној,
Митрополит Митрофан Бан. Пред-
Архијерејски Синод Српске Право-
Мороз Олегу Владимировичу, Јашим
ставници Црквеног одбора села упо-
славне Цркве. Он је захвалио Његовој
Константину Јевгенијевичу, Пан-
знали су Владику са стањем у коме
Светости Патријарху Српском Г.
кратов Виталију Викторовичу и
се налази овај храм, који ће ускоро
Иринеју, Преосвећеном Владици
Бјелопољцима Љубивоју Јаћимовићу
бити обновљен.
Јоаникију и члановима Синода на
и Саши Лековићу. Освећењу звона у
добијеном високом признању Српске
Бијелом Пољу присуствовао је и пред-
•
4. 12. 2011. Његово
ставник Руске амбасаде за
Преосвештенство
вјерска питања Сергеј Феропо-
Епископ Будимљанско-
нов, као и директор фабрике
никшићки Г. Јоаникије
“Литекс“ Олег Вјачеславович.
служио је, на празник
Он је желио лично да дође
Ваведења Пресвете
у Бијело Поље и увјери се
Богородице, Свету
у љепоту древне светиње и
Архијерејску Литургију
величанствени звук звона.
у манастиру Шудикова
Иначе, ова фабрика излила
код Берана.
је звона за више од хиљаду
Преосвећеном Владици
храмова у Русији и шире.
у Литургији је саслу-
•
живало свештенство и
6. 12. 2011. Његово
монаштво беранског
Преосвештенство Епи-
намјесништва, а присуствовао јој је
Цркве.
скоп Будимљанско-никшићки Г.
велики број вјерника из Берана и
Владика Јоаникије је са
Јоаникије служио је, на празник
других крајева Црне Горе и Србије.
свештенослужитељима извршио
Светог Амфилохија Иконијског, Свету
Вјерницима се надахнутом бесједом
помен упокојеним оцима и братији
Архијерејску Литургију у манастирској
обратио Епископ будимљанско-
древног немањићког манастира
цркви посвећеној овом Светитељу у
никшићки Г. Јоаникије, говорећи о
Шудикове.
манастиру Жупа.
овом великом и дивном празнику
Истога дана, у поподневним часови-
Саслуживало је бројно свештен-
Цркве Божије и улози Пресвете Мајке
ма, у цркви Светих Апостола Петра и
ство и свештеномонаштво Епархије
Божије у домостроју спасења рода
Павла у Бијелом Пољу, Његово Прео-
будимљанско-никшићке, Митрополије
људског.
свештенство Епископ Будимљанско-
Црногорско-приморске и Епархије
Храмовска слава манастира Шуди-
никшићки Г. Јоаникије је са свеш-
Захумско-херцеговачке, а Све-
кова прослављена је потом свечаном
тенством, у присуству великог броја
то богослужење на другу недјељу
народном Литијом, која је трократно
вјерника освештао десет звона, која
Божићног поста сабрало је велики
обишла храм, уз ношење икона и
су донација Бјелопољца Љубивоја
број вјерног народа, који је присту-
славског колача. Домаћини славља
Јаћимовића и више добротвора из
пио Светој тајни причешћа. Њима се
били су г. Милан Мојашевић и г.
Русије које је он окупио.
ријечима архипастирске бесједе об-
Велимир-Бато Ђуришић са својим
Честитајући празник Ваведења
ратио Преосвећени владика Јоаникије,
сусједима из будимљанског засео-
Пресвете Богородице Преосвећени
говорећи о Светом Амфилохију
ка Батуни, а дио колача преузео је
Владика је бесједио како смо да-
Иконијском, једном од Отаца Цркве
г. Мијаиле Секулић, који ће бити
нас удостојени да одслужимо Свету
Христове, који је истину Господњу
домаћин славе идуће године.
службу и да се причестимо Светим
посвједочио ријечима и дјелима.
Празничну радост увеличао је још
тајнама Христовим, као и да се сабе-
У славу Господу, а у спомен на Све-
један догађај. Његово Преосвеш-
ремо у дом Божији а нарочито да “да-
тог Амфилохија Иконијског, који је
тенство Епископ Јоаникије уручио
нас извршимо прву фазу обновљења
храмовна слава манастирске цркве
је, овом приликом, орден Све-
овога светога храма и освећења
у Жупском манастиру и имендан
тог Саве Другог реда г. Здравку
светих звона која су нам стигла из
Архиепископа Цетињског Митро-
Станковићу из Берана. За велики
братске Русије“.
полита Црногорско-приморског Г.
труд и љубав према Цркви Божијој,
У име Удружења “Кнез Мирослав“
Амфилохија, освештан је и пре-
г. Здравка Станковића, некадашњег
вјернике је поздравио Звонко Јеврић,
резан славски колач. Сестринство
предсједника Црквене општине
који је у знак захвалности својим
древне немањићке светиње припре-
Беране, а садашњег предсједника
члановима и својој браћи који су
мило је Трпезу љубави на којој су
Одбора за изградњу Саборног хра-
донирали звона уручио повеље.
заједничарили сабрани вјерници,
ма Светог Симеона Мироточивог
Повеље су уручене Реиљан Јурију
пријатељи и гости манастира.
42
Божићни пост 2011. | бр. 71
Download

Бесједа - Епархија будимљанско