QUEST
Časopis za književnost, umjetnost i kulturu
Literary Magazine
Izdavač
Upis Lit Era
Glavni urednik Editor-in-chief
Slobodan Vukanović
Redakcija
Dr Radoslav Rotković, mr Nela Savković Vukčević,
Aleksandar Radoman,
Borislav Jovanović, Dragana Tripković ,
Anatolij Kudrjavicki (Ireland),
Aleksej Čarota (Беларусь)
Jovica Aćin (Србија),
Agnieszka Syska (Polska)
Jean Portante (Luxembourg)
Adresa
Andrije Paltašića 52
81000 Podgorica
Crna Gora (Montenegro)
E mail: [email protected]
Telefon ++ 382 20 650 613
Dizajn naslovne strane
Valentina Vukanović
Časopis je registrovan kod Ministarstva kulture pod
rednim brojem 678
ISSN 1800-8593 = Quest (Podgorica)
COBSS.CG-ID 17556722
2
SADRŽAJ
PRIJEVODI
Hulio Kortasar : Uvod u obuku za navijanje sata .....
Majkl Braunstajn: Deveta simfonija .........................
Aто Xоджаев (Таџикистан): Бивши пријатељ......
Osman Bajmak : Tri pjesme .....................................
ESEJI, PRIKAZI
Nela Savković – Vukčević: Ambiciozan i vrijedan
projekat: Bogić Rakočević ........................................
Aleksandar Radoman: Novo izdanje rimskog Misala slovenskim jezikom u svijetlu crnogorskoga
glagolskog nasljeđa ..................................................
Miraš Martinović: OBDUKCIJA NACIZMA: Radoslav Rotković ........................................................
Александар Б. Лaković: Привиђења или не:
Драган Јовановић Данилов ....................................
Milena Pejović: Izložba sa razlogom: Milica Rakić...
7
8
9
18
23
28
32
35
40
CRNOGORSKI PISCI NA DRUGIM JEZICIMA
Dragana Tripković .....................................................
Jevrem Brković..........................................................
Pavle Goranović........................................................
Miraš Martinović . .....................................................
Vladimir Đurišić .........................................................
Slobodan Milić ..........................................................
45
51
53
55
62
66
PROZA, POEZIJA
Lena Ruth Stefanović: Posljednji podgorički kabalista ............................................................................
Branislav Brković: Sjenke na trgu..............................
Milovan Radojević: Mrvica ........................................
Ilija Đurović: Mi .........................................................
Luko Paljetak: Neke divne knjige ............................
Крстивоје Илић: Посмртна елегија .......................
Gradimir Gojer: Dvije pjesme ..................................
Amir Brka: Džennaza ..............................................
Danilo Lompar: Četiri pjesme ..................................
Раденко Бјелановић: Три пјесме...........................
69
70
73
79
82
83
84
85
86
90
3
FANTASTIKA
Александар Б. Недељковић: Место Лазара
Комарчића Комарице у историји српске научнофантастичне књижевности ................................. 93
Davor Šišović: Znanstveno-fantastična scena u
Hrvatskoj ...................................................................107
115
IlijaBakić:
Bakić:Svod
Svod..........................................................
........
ija
Darko Macan: Adam i Eva ........................................118
Veselin Gatalo: Sigismundov svijet ........................121
Pavle Zelić: Ispod grobova .......................................124
Milivoj Anđelković:Samo za tebe, Eli ........................133
Adrijan Sarajlija: Šume .............................................135
Olivera Kujundžić: Pismo iz Trilivada .......................137
Zadnja korica
Milika Pavlović: Veliki drug
Priče u rubrici Fantastika preuzete su sa sajta Art Anima
posvećen svjetskoj i južno slovenskoj fantastici.
4
PRIJEVODI
5
6
Hulio Kortasar
UVOD U OBUKU ZA NAVIJANJE SATA
Razmisli dobro kada ti poklananju sat poklanjaju ti mali cvetni pakao, tamnicu vazduha. Ne daju ti samo sat, srećan rođendan i nadamo se da će trajati jer je dobre marke, švajcarske;
ne poklanjaju ti samo tog sićušnog klesara kojeg ćeš staviti na
ruku i šetati s njim. Poklanjaju ti, ne znajući, i najstrašnije je
što ne znaju, poklanjaju ti jedan krhki I prolazni komadić tebe
samog, nešto što je tvoje ali nije od tvog tela, što sa tvojim
telom treba spojiti kaišem kao nekom očajnom ručicom koja
se hvata za tvoju šaku. Poklanjaju ti potrebu da ga navijaš iz
dana u dan, obavezu da ga navijaš da bi ostao ono što je; poklanjaju ti opsesiju da proveravaš koliko je tačno sati u izlozima zlatarnica, vestima sa radija, telefonom. Poklanjaju ti i
strah da ćeš da izgubiti, da će ti ga ukrasti, da će ti ispasti na
pod i razbiti se. Poklanjaju ti njegovu marku, i sigurnost da je
ta marka bolja od drugih, poklanjaju ti sklonost da upoređuješ svoj sat sa ostalima. Ne poklanjaju ti oni sat, nego si ti poklonjen, tebe daju za rođendan satu.
(Prevela M. Božin)
7
Majkl Braunstajn
DEVETA SIMFONIJA
Oblačim čarape: muškarci u susednoj sobi oblače čarape.
Oblačim kaput: muškarci u susednoj sobi skidaju šešire. Odšniravam cipele: oni spaljuju čarape. Skidam cipele: oni to ne
mogu da učine.
Kidam maramu: oni spaljuju cipele. Navlačim kožnu
jaknu: devojke u susednoj sobi stavljaju narukvice, diplomske narukvice, i penju se sprat više. Na drugom spratu devojke
skidaju harmonike. Slonovi se podižu na stražnje noge: dresirani su.
Izlazim po bezalkoholno piće. Izlazim po komadhleba.
Ostavite vrata otvorena. Kažite muškarcima da obuku kapute:
gladan sam. Kažite im da izglancaju cipele.
Kažite dvema ženama da iščetkaju perike. Neka očiste kapute. Kažite im da izbrišu krzna. Neka uskoro nešto pojedu:
biće gladne kada više ne bude hrane.
Kažite onim drugim trima ženama da zakopčaju šlemove.
Kažite dečacima da požure. Kažite muškarcima da požure:
umoran sam od čekanja.
(Preveo D. Albahari)
8
Aто Xоджаев (Таџикистан)
БИВШИ ПРИЈАТЕЉ
Траг ко остави на песку времена?
Нити цар са султаном, нити ја ни он.
Свима је суђен заборав...Пријатељство само,
А са њим није крхке љубави сан.
Он и ја смо били најбољи пријатељи, како кажу као
непроливена вода. Питате, зашто били? Зaто што сматрам,
да од те раније привржености и узајамне припадности
није остало ни трага. Зар само сећања, да и то ни најмање
не загрева душу. Зашто је прекинуто наше пријатељство?
Не знам, он је већ одавно прекинуо његову нит, само је
остао облик, а чинило се да је остало чврсто и да цветају
руже. Ја сам искрен и простодушан човек, па то нисам
приметио. Заузврат, ја сам недавно исчупао из срца
гранато дрво бивших пријатељских односа, исчупао сам
га једном и за свагда , заједно са дубоким кореном. И сада
се у мојој души уселила одвратност ка томе блиставом
пријатељству, које је било уствари слично трулом пању,
само на први поглед се чинило јако и дуговечно. О, ја сам
искрено сматрао, да је мој бивши пријатељ идеалан човек,
који... откуда сам могао да знам да за моменат каријера
може да ослепи људе, избрише из њихове природе оно
најдрагоценије. Ах, та висока дужност! Нису случајно
велики мислиоци говорили ако желиш да провериш
човека постави га на положај Уосталом, емоције веома
мало објашњавају, боље да пређемо на суштину моје
приче.
Он је био директор једног великог комбината. Рaдио сам
у то време као дописник популарних републичких новина
и неколико пута сам писао о том предузећу о његовим
упесима и достигнућима .Боље речeно, ја сам ишао нешто
мало више од тога. Тада је мој бивши пријатељ био на
функцији начeлника смене. Некоме се није свидео као
личност, оклеветали су га, приписујући му злоупотребу
службеног положаја. Ствар се озбиљно заоштрила, против
њега су покренули кривични поступак,а истрага се није
одвијала у његову корист. У то време новине су биле на
страни друштвених интерeса и одређених личности.
Итересовала ме је историја , ја сам темељно изучио све
њене сегменте, неправду, оптужбе сам летимично
9
погледао и написао сам чланак у коме сам доказао
невиност начeлника смене. Новински материјал је
одиграо своју улогу, оптужбу смо прикрили, углед мог
бившег пријатеља повраћен.
Године су полако пролазиле, како то бива у младости,
нестајале су једна за другом. Радио је свак свoј посао, та
давна прошлост почела је да се слаже у мом сећању.
Срели смо се поново после десет година. Судбина је хтела
да он и ја будемо изабраници народа у једној угледној
друштвеној организцији.
Заједно смо учествовали у расправама и решавању
бројних и сложених а понекада и збуњујућих питања, на
обострано задовољство наши ставови су исти у већини
случајева. Одједанпут у току беседе један на један, после
састанка док смо пили чај рекаo ми је: “Брате, узми одмор
и заједно са децом и женом дођите у наш крај. Богу хвала
место је предивно, можете се лепо одморити. На обалама
пуноводног Сајхуна, ваздух је чист, прохладан поветарац.
Останите две - три недеље код нас, одморите душу и
окрепљени вратите се своме послу .
На крају крајева, подлегао сам на његов наговор.Код
нас је у престоници у току лета владала несносна врућина
и асфалт се буквално топио под ногама, ја сам добио
дозволу на месец дана да не радим и отпутово сам код
пријатеља без жене и деце .Напречац, мада није у реду ,
али после договора нема поговора...
Пријатељ ме је дочекао срдачно. Жао му је било што
сам сам, без породице, ја сам му рекао, сада је овако,
следећи пут ће бити другачије. За време одмора, довели
су ме на чудесно место, које се налазило право поред реке.
И за све те дане одмора, мој пријатељ ме није оставио ни
на трен. Гостопримство је било на највишем нивоу,
искрено, било ми је као код куће. Испуњена је свака моја
жеља, чуле су се речи „ Брате, Муалиме“, није требало да
пропустите.
Осећање тескобе није ме напуштало. Стварно, откуда
се код обичног новинара могла појавити навика на
љубазно опхођење и безграничну пажњу. Више пута сам
покушао да зауставим ревносног домаћина речима: „
Брате, ја сам Вам донео само невољу.“На шта је он
одговорио само са осмехом: „Какав је то немир? Гост је
дар од Бога, и пажња према њему биће праведно
награђена.“
Укратко, тај одмор и срдачан однос према мени знатно
је учврстио наше пријатељство. И рекли смо : Где год да
10
се нађемо и шта год да радимо, нашем пријатељству је
суђено да се само учвршћује и развија се. Наравно,
звучало је новинарски, али како другачије да изразиш
осећање, које је овладало нама тих дана.
Иако је од тада прошло много година, речи мог
пријатеља, изговорене при растанку, до данас одзвањају у
мом сећању: „ Муалиме, позиције долазе и одлазе а ми
морамо да будемо људи. Људска вредност управо почива
у томе, и не треба да заборавимо ову једноставну истину.“
Прелепо је речено, мислим да ћете се сложити са мном. И
ја сам пожурио и додао : „ До краја ћемо поштовати наш
договор, тачније, наше побратимство је произашло као
закон међу нама.“ Нису случајно написани стихови:
Све остари, исход је познат-пролазност.
Само је пријатељству суђено бескрајно цветање.
Поново је караван пронео наредних десет година. Куда нас
све није бацала превртљива судбина. Било је узлета и
падова, неправде и сивила...Али на срећу, опстали смо,
гибали смо се, нисмо сломљени. Ветар наде нас је
приближио обали среће.
Мој бивши пријатељ, вољом судбине доспео је на
високу функцију и добио премештај у престоницу. Моју
маленкост привиђење није заборавило, него му је
подарило кабинет на високој функцији. Кретали смо се,
како кажу морнари, паралелним курсом, иако је мом
пријатељу пошло за руком да се попне више, ја поштено
говорећи само сам се томе обрадовао. Не због тога, да сам
рачунао да уз његову помоћ, померим на горе полугу
животне среће. Никако. Никада ме није привлачила
чиновничка каријера, а самим тим, ни помоћу протекције
нисам тражио просперитет, све се заснивало на рачун
сопственог умећа и сопственог знања. Таква ми је
природа. Успело ми је да упорним радом и високом
професионалношћу остварим одговарајуће место под
сунцем, нека ти част и хвала за то. Ако ниси способан за
високо, значи, спознај своје могућности и буди задовољан
тим што поседујеш. ( Наравно, то је моје лично мишљење,
дакако, сви се не слажу са њим, али ја се и не трудим и не
покушавам да у то убедим моје могуће опоненте. )
После тога, иако се у штампи појавило саопштење о
избору мог пријатеља на високу функцију, многи од тих,
који су знали о нашем пријатељству, са зависношћу су ми
говорили: „ Па сада ћеш и ти аванзовати. Ускоро ће се у
твој кабинет тешко улазити.Или секретарицу треба
молити и раније заказивати пријем.“ Ништа нисам
11
одговарао на те двосмислице, знајући да је ћутање-злато
и као последица тога другачије се нећеш искупити.
Моји пријатељи са посла, нагађали су, када ћу отићи да
честитам свом старом пријатељу на одговорној функцији,
и видевши, да ја не журим да то учиним, запањили су се
до дна душе. „ Па, дођавола - говорили су ми. – Многима
је већ допуштено да целивају свету ципелу као римском
Папи, а ти, као највећи пријатељ, шта чекаш? Гордост те
спречава или чекаш да те светац сам позове...“
Али ја сам мирно одговорио, ни једно ни друго. У
пријтељству такође постоји сопствена дипломатија. Једна
је ствар, када смо били на истом нивоу. Сада су се
околности промениле и моја посета бившем пријатељу у
кабинету може се различито протумачити. Моја честитка
никуда неће побећи. Појавиће се могућност сусрета на
неутралном терену, тада ћемо искрено поразговарати.
„Гвожђе треба ковати, док је вруће – гунђали су ми
скептици. – Списак престижних места није бесконачан.
Док се ти будеш придржавао своје пријатељске
дипломатије, сва прикладна места биће заузета. Остаћеш
тада у празној кући. Овде трба раскрстити са својм
гордошћу, јер царска нема милости. Треба хватати жар –
птицу за реп, док није касно...“
Али нисам журио да пронађем птицу среће. Имао сам
доста посла и обављао сам га са изузетном одговорношћу.
Живот се кретао својим током и добронамерници су ме
ускоро напустили, што ме ни мало није жалостило. Све у
своје време и свака ствар има своје место. Све дође само
се сећам свог старог пријатеља, а ако сам се и сећао, сада
сам те речи стављао под наводнике, давајући им у неком
обиму иронично значење.
Дани, као куглице бројанице, низали су се на бројаницу
месеца али мени и старом пријатељу никако није полазило
за руком да се сусретнемо очи у очи. А како смо и могли
да се сретнемо, када он није ишао пешке? Службено
возило превозило га је на посао и са посла кући, и када је
он излазио? И када је он излазио из кабинета поред врата
своје установе, окружавали су га четири телохранитеља,
спремна да одбију, у сваком моменту напад злотвора. Зато
ја нисам ни покушао да се сусретнем са њим. Можда се
ипак случајно догоди, кад ћемо се срести, нека то буде не
данас, или сутра, не сутра, можда кроз пола године и онда
ћу му честитати значајни догађај у животу, чак и ако то
буде у невреме. Мисли о томе, зна или не зна, мој „ бивши
пријатељ“ да ја такође радим у тој установи, мало су ме
12
занимале. На крају крајева, све ће се свршити побољи
судбине, исто као сусрети и растанци.
Тако неприметно текло је време нашег заједничког рада
у истој установи. Истопила су се два пролећа и две јесени.
И опет је дошло пролеће са његовим кишама и
непогодама, шаренилом цвећаи узбудљивим празником
Наврузом.
Три дана пре Навруза је ушла шефица одељења
кадрова, веома надмена жена и вечито нечим
незадовољна, ставила ми је на сто листић и проговорила
: „ Вас именују за дежурног на први дан празника од осам
до три сата. Дежурате у канцеларији високог руководиоца.
Потпишите, ево овде, да сте упознати са наредбом а после
ћете се оправдати – нисам знао, ипак, па, и тако даље.“
Насмејао сам се : „ Због чега бих се ја то извлачио,
поштована? Дежурати у току празника у канцеларији
значајног чиновника – велика је част, чак и за људе са
великим поверењем, шта да се каже о тако незнатном
чинивнику, као што сам ја? “ Не знам да ли је схватила
моју иронију, у том тренутку мало ме је то занимало, у
дубини душе ја сам се чак обрадовао предстојећем
дежурству. Јер то је био баш тај тренутак који сам тако
дуго чекао. Можда се сретнем са мојим „ бившим
пријатељем. “ Он се сада налазио у граду, нигде није
отпутовао, а велики руководиоци обавезно за прзник
долазе на радно место. Ту ћемо се срести.
Када не треба, време лети брзином арапског јахача, а
када га јуриш, сваки минут претвара се у бесконачност.
Али, без обзира на то, дошао је велики пролећни празник.
Још није било осам сати, а ја сам се појавио у кабинет
великог чиновника. Његова секретарица Мохирхон ( она
ија се одавно познајемо ) такође је седела на свом месту.
Поздравили смо се, честитао сам јој празник и шаљиво
додао : „ Дежурни је дошао и спреман је за извршење
својих обавеза. “ Мохирхон ми је показала фотељу у
ћошку и донела шољицу кафе. Нисам велики љубитељ
овог напитка, али пажња је пажња и зато, захваливши на
љубазности, сместио сам се у фотељу и малим гутљајума
сркао овај нагорки напитак.
Канцеларија је била празна, седео сам тако са
секретарицом, разговарали смо о овоме, о свему и свачему
и, као случајно, запитао сам :
Хоће ли доћи шеф?
Да, мора да дође.
Па то је одлично, - проговорио сам једва чујно.
13
Мохирахон је схватила моје речи и осмехнула се :
Зашто одлично? Имаш ли шта с њим?
Не. Просто онако сам рекао. Ето ипак, појавила
се могућност да се видим са старим другом.
Па то је изванредно. Ви се знате са шефом?
Не само да се знам. Може се рећи – појели смо
џак соли. Баш добро! Просто изузетно, значи, данас ћемо
бити сведоци топлог сусрета два најбоља пријатеља и то
за празник Навруза. Лепо знамење, дивота.
Дај Боже, - огласио сам се и усмерио поглед у
правцу улазних врата.
Мало смо поћутали. Затим, да би прекинули насталу
тишину, укратко сам Мохирахон испричао причу мог
присног познанства са њеним шефом. Она је са
интересовањем слушала моју исповест.
Причао сам , а сам сам, с времена на време погледивао
на улазна врата. „ Ево, сада се чују кораци телохранитеља.
Њих двојица ће ући у канцеларију и пажљиво је
прегледати. Таква им је служба. И тек после тога појавиће
се шеф...“
И управо тако, како сам и замишљао, у ходнику су се
зачули гласни кораци и у кабинету су се указале прилике
два снажна млада момка. Поздравили су се са нама,
прокрстарили су погледима пространу просторију и
прошли у кабинет значајног лица, кога су обезбеђивали.
Убрзо су отуда изашли и стали са обе стране врата.
И... на крају... у канцеларију је ушао мој „стари
пријатељ“ , пратио га је дугоноги млади човек, мршав са
непријатним лицем.
Руководилац високог ранга направио је неколико корака
преко стазе тепиха и одједном ме је приметио. Весело сам
се осмехнуо и кренуо му у сусрет, али телохранитељ
дугајлија препречио ми је пут и са претњом рекао : „Није
дозвољено!“ Ја сам устукнуо од изненађења. Велики
руководилац тренутно је гледао на мене без било каквог
израза, не поздравивши се, и не пруживши руку, затим му
се на лицу појавила гримаса крајње непристојности, као
да сам му на неки начин задавио мајку. Подигао је у вис
обрве и изговорио кратко : „ Хм,хм!“ Само хм и све се на
томе завршило. Сав његов изглед изражавао је само :
„Шта се овде дешава?“ После чега се достојанствено
упутио у свој кабинет, више не реагујући на моје
присуство.Телохранитељ дугајлија је пожурио за њим .
Запањила ме је безосећајност. А потом сам осетио као да
је врући талас пројурио кроз моје тело. Без
14
преувеличавања, може се рећи, да тек откинути са
стабљике добро сазрели парадајз изгледао би у односу на
мене бледолик неугледни плод. Нисам могао да се
померим са места од муке како су се понели велики,
требало је прогањати Арапина да би ме извео из
простране канцеларије. Са огромном збуњеношћу
погледао сам у правцу секретарице. Она је била збуњена
ништа мање од мене. Шта сам јој могао рећи за моје
оправдање? Чиме сам могао да потврдим оправданост
своје недавне приче о силном и дугом пријатељству, са
њеним високополажајним шефом?
Лице ми је облио хладан зној. Неспретно сам се
скљокао у фотељу коју ми је мало пре одредила Мохира,
обухвативши главу рукама, седео сам ћутећи, климајући
се из једне у другу страну. На срећу, стање потпуног шока
кратко је потрајало. Отворила су се врата, која воде у
кабинет и у канцеларији се појавио телохранитељ
дугајлија. Спазивши ме, он се неочекивано разљутио :
„Још сте ту? Овде незапосленима нема места. Хајде
изађите, чекајте у ходнику.“ У његовом гласу је било
толико злобе и омаловажавања, да ме је врући талас стида
поново опалио. Увреду коју ми је причинио „бивши
пријатељ“ била је толико велика, да ме претерана
надменост његовог потчињеног није дотакла.
Брзо сам са стола покупио блок, оловку, наочаре и
изашао у ходник. Тамо је подаље био ниски сточић са
телефоном на њему, а поред њега широка фотеља. Бити
ту било је доста угодно, чак шта више, телефон је
дозвољавао пријем и одговоре на позиве. Сео сам у
фотељу и остао непомичан. Телохранитељи који су
пролазили ходником овлашћени од стране чиновника који
су ме познавали, бацали су поглед на мене са усхићењем,
али су се уздржавали од запиткивања. Један од оних, који
је био на вишем положају : „Ха, узалуд седите? Јесте ли
дошли на пријем код руководиоца?“ Нисам издржао : „ Не
својом вољом. Данас су ме наградили оваквом сужбеном
обавезом. Осетио сам огорченост и бљутавост фразе и
исправио се : „Дежурни.“
Слично свом великом шефу радознали је такође
шмркнуо, и за тренутак нестао иза великих врата, и опет
погледавши учтиво понудио : „За бога милога, уђите.
Седите у канцелерију.“
Нерви су ми били натегнути до крајње границе, па сам
могао безразложно да планем и зато устежући се из
петних жила, мало јаче сам прозборио : „ Хвала Вам! Био
15
сам већ тамо.Сит сам до гуше.Сада, ако ме чак у
изгнанство отерају, и тамо ће ми бити боље, него у вашој
канцеларији.“
Старији телохранитељ је, изгледа, схватио моје стање,
јер се извињавајућим тоном потрудио да ме умири : „ Па
бога му, извините, нису Вас разумели...Молим Вас дођите,
овде ће Вам бити удобније...“ У мојој глави као искра
пролетела је тужна мисао : „ Па добро, телохранитељи
нису схватили, нису могли да знају, али он....он.“ Одахнуо
сам, потрудио да се смирим и одговорио сад већ нижим
тоном :
- Ви, брајко, се узалудно извињавате. Ми смо – људи
извршиоци.Нареде – долазимо. Нареде – нестајемо из
канцеларије. Шта нам друго преостаје?
- А ипак извините. Телохранитељ Вас није препознао...
Није препознао? То је он сам рекао? Колико је
плиткоуман...А у осталом, он ме одлично познаје. Да не
дужим, само пре неколико дана, два пута ми је долазио с
молбом да упишем некаквог његовог рођака у престижну
школу.
Па шта да се ради, претерало се. Не каже џабе оно,
штоје код малих – грешка, код великих је откровење.
Старији телохранитељ снисходљиво је завртео главом.
Тог тренутка, ја сам потпуно преузео ствар у своје руке.
- Брајко, ја Вас поштујем, - прозборио сам. И нећу у
налету осећања да вам кажем нешто недостојно. Зато да
урадимо овако. Ако је могуће, ја ћу дежурати овде, у
ходнику. Ако је по вашим прописима, то немогуће, онда је
боље да одем...Старији телохранитељ се потрудио да
наведе још некакве разлоге у оправдању свог потчињеног,
али га ја нисам слушао. Узео сам своје ствари са сточића
с поздравом : „ Извините ме, напуштам Вас. Бићу у свом
кабинету. Уколико вам будем потребан, молим вас
позовите.“
Спустио сам се са другог на први спрат, не додирујући
ногама степениште.
У кабинету сам седео, и бесциљно зурио кроз прозор.
И ништа ми није падало напамет. Горка увреда осушила
ми је грло, срце је радило са прекидима. Попио сам две
таблете за смирење, без разлога, нико ме није звао, нека
грешка, „нека буде шта буде“ – мислио сам расејано.
- Отстрадао сам дежурство...Па нека ме отпусте са
посла. Неће ме ваљда лишити живота. Не једном, не два
пута, остајао сам не због послова, не због своје кривице,
све се на крају крајева сређивало...
Устао сам са столице, закључао кабинет и изашао на улицу.
16
Кишило је, ситна пролећна киша после које се дрвеће
кити нежним чупавим зеленилом. Изгледало ми је да ме
сама природа милује по лицу влажним длановима,
старајући се да ме утеши и спере са душе чемерни талог
нанесене увреде. Бесциљно сам лутао градом, удишући
свежи ваздух, на слађујући се првим бојажљивим
појавама пролећа и досадни исход још ми се врзмао у
памети.
Од тога дана прошло је неко време. Случајно на
централном тргу срео сам се лицем у лице са оним истим
дугачким телохранитељем који ме је тако снисходљиво
истерао из канцеларије, почастивши ме местом у ходнику.
Он је најпре склизнуо само погледом по мом лицу, али се
затим нагло зауставио и поразговарао са мном тако грубо
и простачки, као да сам му био дужник у неку руку.
Извини, брале, дошло је до грешке...Ти си до
срца увређен.
Како изгледа његова рана у мојо души, поново се
активирала, али обична равнодушност већ ме није
напуштала. И ја сам уз сву простодушност проговорио :
Шта ти је брајко, ја према Вама немам никакве
замерке. Да ли да се љутимо на оне који су лишени
најнеопходнијег у животу? То просто не би било људски.
Желим да и даље контактирамо.
Он ме је забезекнуто погледао, изгледа, трудећи се да
прекине моје фразе. Не знам, да ли му је то пошло за
руком у сваком случају, махнуо ми је руком и пошао даље.
Погледао сам за њим и помислио : „ Не каже се узалуд,
какав отац такав син, или са ким си онакав си. Треба ли се
љутити на огледало, које слепо представља оно што се
пред њим појавило? Мора да ли ни ти, ни твој шеф чак не
сумњате, да је на овом свету све пролазно: функције,
срећа, благонаклоност надређених...Мудар је онај, који то
схвати и у свим животним околностима остаје онакав
какав је, чувајући у сећању уклесане стихове песника :
Ране од стрела зацељују на крају крајева
Издајство пријатеља увек убија на месту
Точак судбине окренуо се још једном. Мог „ бившег
пријатеља“ сменили су са положаја а потом он уопште
није остао на послу, био је принуђен да се врати у родни
крај.
Кажу, распитивао се за мене и чак молио да се некако
сетим њега.
Превео са руског : Раденко Бјелановић
17
Osman Bajmak
JEDNO SRCE
Pablu Nerudi
Kao novorođeni dan što nestaje
I svijetli
Tako pedalj po pedalj raste u rukama
Zvijezda
Jedno srce
Jedan pjesnik
Jedna pjesma
VIĐEH ĐEČIJIM OČIMA
Tetki Fatimi
Ja viđeh đečijim očima
U ogledalu lijepu tvoju vjenčanicu
Ponoć ka plavetnilu trči
I njene riječi cvijetnog mirisa
Sa đečijim očima viđeh
A sjećanja polako teku
Uništavana godinama
Sa đečijim očima viđeh
Jedinstvena žena se ne osmjehnu zemlji
Što učini svijetu
Da ostane bez nade
18
JOŠ
JEDAN DAN
Acu Šopovu
Nov dan
Nova pjesma
Nova umjetnička slika
Sa tajnama sunca sazrela
Jedne noći tugu je govorio
Veličanstven javor
Epohama se javlja njegov glas
Ženama čita pjesmu
Sa zelenila grane se rađa
Cvijetni miris radosti
U srcu cvrkuću ptice
Oči drveća podsjećaju na još jedan dan
Preveo Orhan Karadag
19
20
ESEJI, PRIKAZI
21
AMBICIOZAN I VRIJEDAN PROJEKAT
Bogić Rakočević: „POETIKA MONTENEGRINA“, crnogorska poezija XX vijeka, izdavači:OKF,Cetinje i
NBCG „Đurđe Crnojević“, Cetinje, 2012.
Antoligija „Poetika Montenegrina“ autora Bogića Rakočevića
izbor je iz crnogorske poezije XX vijeka. Njen poseban značaj
je u tome što je prvi put cijeli vijek obuhvaćen, sabran u jednom djelu. „Poetiku Montenegrinu“ Rakočević je prethodno
uredio kao televizijsku seriju koja je prikazana na RTCG.
Važno je istaći da je riječ i o prvom televizijskom izdanju koje
sagledava crnogorske pjesničke vrhove prošlog stoljeća. Priređivač je za štampanu verziju promijenio koncept i sadržaj,
primjereno knjizi, a djelo su zajedno objavili „Otvoreni kulturni forum“ i Nacionalna biblioteka „Đurđe Crnojević“.
„Poezija je neuništiva“ kaže Bogić Rakočević gradeći oko
ovog aksioma priču o trajanju i iskušenju pjesništva. Tanano
poetsko tkanje, rafinirani jezik, slojevitost misli i intimni tonovi jedva da se čuju u gotovo agresivnoj komunikaciji masovnih medija, u svijetu brzog i površnog, u doba novca, u
današnje vrijeme „...gdje je sve manje mašte, snoviđenja, bajkovitosti...“ uočava autor. Iskreno zabrinut za sudbinu poezije,
svjestan nametljivosti savremenih raznih „čuda“ – tehnoloških, marketinških, tržišnih, Rakočević ne piše da bi samo
konstatovao potiskivanje pjesničke riječi, već, vjerujući da se
poezija ne može suštinski udaljiti od čovjeka, priziva zatomljenu svijest, intuitivno i estetsko u nama, kako bi zasijala ljubav prema poeziji. Kao da je začuđen činjenicom da su ljudi
mogli zaboraviti koliko je poezija važna, kako ih oplemenjuje,
autor se pita našto bi ličio svijet da nema poezije. „Poezija je
nešto što se ne može prepričati, nešto što se doživljava i osjeća
kao izraz jednog osobenog iskustva. Ona nas podsjeća da bez
obzira na grubi, dehumanizovani životni ambijent, ne mogu
utihnuti naša suptilna osjećanja.“
I sam istaknuti pjesnik i književni kritičar, Rakočević smatra
da nauka o crnogorskoj književnosti upravo kroz poeziju može
najbolje da prati razvoj literarne umjetnosti. Kada je riječ o
XX vijeku sve dramatične promjene, kao i one diskretnije
oscilacije u kulturi, politici, društvu, reflektovale su se u našoj
poeziji. I dok je početak stoljeća artistički neoriginalan, tek će
tridesete godine nositi ime stilske formacije moderne. Ra-
23
kočević utvrđuje da je evropska avangardna poezija samo u
fragmentima imala svoj odraz u crnogorskom pjesništvu. „Crnogorsku poeziju dvadesetog vijeka pišu talentovane, ali i tragične generacije uglavnom neopterećene tradicionalnim
stereotipima.“ Oni biraju teme iz svakodnevnog života, okreću
se zavičaju i određenim mjestima i predjelima Crne Gore.
Ideje, raspoloženja i poetike variraju tokom dinamičnog prethodnog vijeka. Analitički sagledavajući sadašnjost u crnogorskoj poeziji Rakočević vidi razloge njene podcijenjenosti u
ekspanziji popularne kulture, obimnoj produkciji knjiga loših
pjesnika, nedostatku književnih časopisa, listova i stručne kritike kao i u nezainteresovanosti medija.
U predgovoru Bogić Rakočević objašnjava način selekcije, te
izazove svakog sličnog izbora iz poezije. „Vodeći se jednostavnim principom da je neko pisac onoga naroda za koji se izjasni da mu pripada, ova panorama crnogorskog pjesništva
XX vijeka objedinjava autore čije djelo nedvosmisleno izvire
iz crnogorske kulturološke matrice i tradicije...“ Uz to, priređivaču je bio presudan „...kvalitet autora, njihova svježina,
inovativnost i ukupni doprinos u razvoju crnogorskog pjesništva“. Tako se u antologiji ne nalaze pjesnici koji su iako
rođeni i ostvarivani u Crnoj Gori već priključeni „susjednim,
odnosno književnostima koje se po osnovnim parametrima ne
mogu pomiješati sa odrednicama crnogorskog pjesništva.“
Činjenicu da među predstavnicima dvadesetog vijeka nema ni
jedne pjesnikinje autor objašnjava time što „žensko pismo“,
koje se javlja u drugoj polovini stoljeća, odnosno djela poetesa ne formiraju „konzistentnu poetičku strukturu“ što se,
prema uvjerenju Rakočevića, jasnije uočava „kod grupe mladih pjesnikinja koje se javljaju početkom novog vijeka.“ U
predgovoru Rakočević pominje i neke crnogorske pjesnike
koji nijesu unijeti u konačni izbor, ali se odlikuju specifičnim
stilom ili pripadaju određenom motivskom krugu, te bi se
mogli svrstati u obimniju antologiju. Pored predgovora, Rakočević je o svakom pjesniku napisao esej.
Predstavljanje u antologiji počinje Ristom Ratkovićem, „pjesnikom sopstvene biografije“, slijedi Mirko Banjević, koji se
prepoznaje kao pjesnik „uzvišenih ideala humanizma“, jednakosti i pravde. Janko Đonović pjeva o „teškim egzistencijalnim uslovima“ crnogorskog naroda, Stefan Mitrović oličava
novu poetsku fazu koja, prema riječima Rakočevića, uz zavičajni ambijent i simboliku kao izvornu poetičku osnovu „nagovještava dramu slabašne, krhke subjektivnosti i traganje za
sopstvenim pjesničkim izrazom“. Radovan Zogović je i za
priređivača, kao i za brojne teoretičare i književnike, „čelni
24
crnogorski pjesnik XX vijeka“ , Rakočević ističe njegovu
„moralnu i intelektualnu nepokolebljivost“ i virtuozno vladanje jezikom. Zogovićevom poezijom „neprikosnoveno dominira leksika crnogorskog podnebljai fleksibilna sintaksa.“
Aleksandar Leso Ivanović reprezent je književnog perioda
kojim kao teme preovlađuju male, diskretne stvari iz života.
„Riječ je o naizgled jednostavnoj zbijenoj lirici, ispovijednoj
poeziji s elegičnim tonovima koja nas lako uvodi u prostore
pjesnikove intime.“ Dušan Kostić prelamajući impresije iz
prirode kroz svoje poetsko biće stvara stihove baladičnog tona,
prepoznatljive lirske atmosfere i mekoće. Pjesme Vojislava
Vulanovića „...izranjaju iz prošlosti dodirujući sadašnjost,
nekad direktno, a katkad zgusnutom simbolikom i asocijativnim slojevima na temelju zavičajnih, egzistencijalnih i religijskih motiva.“ Sreten Perović u reminiscencijama iz
djetinjstva, slikama zavičaja i elementima tradicije otkriva različita značenja i asocijacije. Autoopservacija Jevrema Brkovića prepliće se sa istorijskim i savremenim društvenim
prosedeima. Pjesnik „...emituje i jasne polemičke impulse koji
izviru iz oštro postavljenih sižea.“ Izrazite poetičke odrednice
Mila Kralja su elegičnost i piktoralnost u potrazi za „...izgubljenim duhovnim i egzistencijalnim temeljima, za nestalim
svijetom koji simbolizuju stare stvari, odbačene i zaboravljene...“. Milika Pavlović progovara iz zapretenosti i skučenosti savremenog prostora kao „pronicljivi i osjetljivi
posmatrač svijeta“ željan slobode. Filozofski i lirski intonirane pjesme Blaža Šćepanovića posvećene su rodoljublju i
etici, sa otvorenom zapitanošću nad onim što dolazi poslije revolucije. Ličnost i stvaralaštvo Vitomira Vita Nikolića autor
antologije obuhvata rečenicom: „I u životu i u poeziji više je
u sukobu nego u dijalogu sa širokim spektrom osjećanja uvijek obilježen neuhvatljivom i sveprožimajućom melanholijom.“ Na susretu mitologizovane prošlosti i novih dešavanja
ispričanih analitički i bujnim riječima izrasta pjesništvo Gojka
Janjuševića. Milo Bošković poetski promišlja svoj rodni kraj,
traži u njemu iskre radosti i povija se pod talasima pesimizma
zato što ne stiže bolji život. Miroslav Đurović pripada nepravedno zaboravljenim crnogorskim pjesnicima, smatra Bogić
Rakočević. Njegova je poezija putopisna, melanhonična, dinamična, tkana naizgled jednostavnim stihovima. Ratka Vujoševića krasi jezgrovit jezik, modernistički senzibilitet i
snažna veza sa prirodom, rezimira autor, dok crnogorski pejzaži „...djeluju impresivno, primamljivo, ali i zrače nekom zastrašujućom grandioznošću pošto je skoro svaka stopa Crne
Gore obilježena težačkim životom i vječitom borbom za slo-
25
bodu.“ Marko Vešović ima stav da poezija mora biti odraz ličnog iskustva, a jezik toliko razuđen da se njime mogu izraziti sva stanja duha. On revitalizuje rimu, ističe Rakočević, „
jer u njoj najbolje može da iskaže zavičajne, nacionalne, autobiografske, političke i druge motive, dok kroz nju provuče
neobične kontrasti, sarkastične opservacije i ironijske kaskade.“ Mladen Lompar se ne plaši da napravi „strukturni i
koncepcijski zaokret“ onda kada bi se rijetko koji umjetnik
usudio. To je prefinjeni, sentimentalani, mediteranski nadahnuti poeta za čiju poetiku Rakočević kaže: „ Sjena davnašnjeg,
mistifikovanog svijeta postaje pjesnikova opsesija što reprodukuje primjese drugačijih verzija njegove mitologije koja izranja iz pjesmotvorne trijade: istoriografsko, dokumentarno,
imaginarno.“ Slobodana Vukanovića priređivač vrjednuje kao
jednog od crnogorskih „najznačajnijih signalista, fantasta ili
maštara, pjesničkih inerpretatora i SF autora“ čiji je poetički
pristup utemeljen na „multižanrovskim, metatekstualnim i
multimedijalnim konceptima.“ Radojica Bošković povezuje
pretke i potomke, sviješću o patrijarhalnim kvalitetima savladava nemire koje mu nosi naše doba vjerujući da smo „u dubini ličnog i zajedničkog pamćenja...bili bezbrižniji i srećniji.“
Opus Miodraga Vukovića prepoznaje se po „postmodernom
relativizmu, podrivanju dominantnih poetičkih normi“, on koristi ambleme urbane kulture , podsmijeva se malograđanštini
i ovlašnim dodirivanjem pojavnog kazuje da „ ništa nije kao
što nam se prikazuje“, objašnjava Rakočević u eseju. Momir
Marković svoju primarnu poruku da se mora živjeti časno iznosi kroz pjesničke slike o čistijoj prošlosti i osvjetljavanjem
crnogorske kulturne baštine. Ljubomir Đurković slobodno
razmišlja nad svakodnevicom i ličnom sposobnošću da zadati
okvir shvati i promijeni, „kao da pomoću tih egzistencijalnih
krhotina pokušava da rekonstruiše i otkrije sredinu u kojoj se
brzo samelje, prezre i omalovaži ono u čemu određeni društveni krugovi ne vide sopstvene zasluge“ , naslućuje priređivač. Poeziji Milorada Popovića svojstveno je postavljanje
grada Cetinja kao opsesivne teme. Cetinje je nepresušna inspiracija svojom istorijom, duhovnošću, crnogorskim orijentirom i mnogim drugim slojevitim značenjima. Pjesnik „
rekontestualizacijom mahom neveselog životnog prostora pokazuje nepristajanje na neutralnost.“ Balša Brković ulazi u antologiju kao čelnik tzv. novog crnogorskog književnog talasa
koji se javio na kraju prošlog stoljeća. Odgonetajući tajnu
Pisma on preispituje suštinu pjesništva,“sve se mora razložiti
i poništiti da bi se iznova sagradilo“ , otkriva Rakočević u svojoj analizi. Otuda se konstatuje esejistička priroda ove poezije.
26
Aleksandar Bečanović u svoje pjesme unosi različite konstatacije, asocijacije, opservacije koje su u slobodnom, nekad
udaljenom odnosu, a takav je i stih ili cjelina što ih čuva. „Dajući do znanja kako su mu misli oslobođene ograničavajućih
pojmova, pjesnik kroz izglednu raspričanost stvara potpuno
fleksibilne stihovne kompozicije satkane od spontanih fraza,
autocitata...“. Pavle Goranović po uvjerenju priređivača „pokazuje kako se poezijom mogu mijenjati i oblikovati slike svijeta, pokazuje ljepotu pjesništva.“ Pjesnik uznosi knjigu kao
otjelotvoreni smisao života i samo u njoj „vječito koegzistiraju raznovrsne životne orijentacije i međusobno različite i
neuporedive stvari.“
Antologija Bogića Rakočevića dokazuje važnost savremene
poezije i značaj njenog preglednog promovisanja, vrjednovanja i sistematizovanja. Antologiziranje je uvijek ambiciozan
projekat, a Rakočević ga ostvaruje samouvjereno, iskustvom
pjesnika i kritičara, svjestan da je svaki sličan presjek uvijek i
subjektivan.
Nela Savković – Vukčević
27
NOVO IZDANJE RIMSKOGA MISALA SLOVENSKIM JEZIKOM U SVIJETLU CRNOGORSKOGA GLAGOLJSKOG NASLJEĐA
(Missale romanum slavonico idiomate / Ex decreto sacrosancti Concilii Tridentini restitutum s. PII V. Pontificis
Maximi Jussu editum ; Clementis VIII. Urbani VIII. et
Leonis XIII auctoritate recognitum, NVO „Ivan Mažuranić“ & Fond za manjine Crne Gore, Podgorica, 2011)
Pojava reprinta barskoga, odnosno Parčićeva glagoljskog misala, prvorazredni je događaj za crnogorsku kulturu, ali i dragocjeno podśećanje na dugu i plodotvornu
tradiciju crnogorsko-hrvatskih kulturnih veza. Kako smo u
Crnoj Gori navikli, ni ovo izdanje nije posljedica osmišljene i
odgovorne kulturne politike države ili kakve naučne institucije, već rezultat truda pojedinaca – u prvome redu Steva Vučinića, marljivoga i predanog istraživača crnogorske prošlosti i
agilnoga borca za očuvanje naše autentične kulturne baštine.
Novo izdanje Rimskoga misala slovenskim jezikom,
prvi put štampanoga u Rimu 1893. godine, od višestrukoga je
značaja i otvara brojna pitanja vezana za našu povijest i kulturu. Jedno od njih je, svakako, i pitanje prisustva glagoljske
tradicije u Crnoj Gori. Premda su njeni tragovi mahom posredni, danas se s velikom sigurnošću može govoriti o tome da je
u srednjemu vijeku na prvome slovenskom pismu, glagoljici,
u Crnoj Gori nastao značajan korpus spisa. Već u buli pape
Klimenta III iz 1089. godine kojom se utemeljuje Barska nadbiskupija, nailazimo na pomen slovenskih manastira u Duklji. Za potrebe bogosluženja moralo je u tim manastirima biti
i knjiga pisanih slovenskim jezikom i pismom, a to je u tome
periodu nesumnjivo bila glagoljica. Uostalom i najznačajniji
ćirilski spomenik koji pripada našem nasljeđu, Miroslavljevo
jevanđelje, nastalo u Kotoru osamdesetih godina XII vijeka,
nosi tragove prisustva glagoljskoga predloška. U slavistici je
odavno primijećeno da je jedna od markantnih osobina zetske, odnosno crnogorske redakcije staroslovenskoga jezika,
čiji je najznačajniji predstavnik Miroslavljevo jevanđelje, prisustvo grafema đerv, preuzetoga upravo iz glagoljice. I naš
najzagonetniji i najvredniji srednjovjekovni rukopis, Kraljevstvo Slovena, odnosno Ljetopis Popa Dukljanina, nastao u
trećoj četvrtini XII stoljeća, kako sam autor u uvodu latinske
28
redakcije hronike tvrdi izvorno je pisan slovenskim pismom
(„sclavonica littera“). U nauci je postojala dilema kojim je to
slovenskim pismom pisan izvornik te dragocjene hronike, no
novija istraživanja, kako u Crnoj Gori, tako i van nje (Ivan
Mužić, Lubomir Havlik), upućuju na zaključak da je prototekst Kraljevstva Slovena pisan glagoljskim pismom. Da je
glagoljske tradicije na ovim prostorima moralo biti svjedoči
nam i Oksfordski glagoljski zbornik iz XV vijeka u kojemu je
sačuvana barska legenda o čudima Sv. Mikule. Iako je sam rukopis poznijega postanja i sadrži pečat prepisivanja u čakavsko-štokavskoj sredini, u njemu razaznajemo tragove prisustva
kulta Sv. Nikole, odnosno Mikule, u Baru još u XI vijeku, jer
se u rukopisu pored toponima Duklja pominje i stara barska
Crkva Sv. Tiodora, na čijim je ostacima još u XI vijeku sagrađena stolna crkva Sv. Đorđa. Zanimljivo je da se na nedavno otkrivenome pečatu dukljanskoga kralja Bodina javljaju
upravo predstave Sv. Đorđa i Sv. Teodora. Tek je u skorije vrijeme u krugovima crnogorskih filologa značajnije afirmisana
stara teza Vatroslava Jagića, da je jedan od rukopisa koji pripadaju užem kanonu staroslovenskih tekstova – Marijinsko
jevanđelje iz X–XI vijeka, takođe moglo nastati na prostoru
srednjovjekovne Duklje. Dragocjena proučavanja Radoslava
Rotkovića, Vojislava P. Nikčevića i Milorada Nikčevića tu su
tezu, čini se, minuciozno potkrijepila. Konačno, dva glagoljska fragmenta iz XII vijeka, Grškovićev i Mihanovićev odlomak apostola, od kojih je ovaj drugi nađen u koricama Ilovičke
krmčije (1262), korišćen dakle kao makulatura, po svemu sudeći takođe su dio crnogorskoga srednjovjekovnog glagoljskog nasljeđa. Nemanjino osvajanje Duklje u osmoj deceniji
XII vijeka, prekinuće autentični kulturni razvoj, nastao na dodiru zapadnih i istočnih uticaja, i donijeti nove modele i obrasce pismenosti, prije svega kroz pojavu novoga pisma –
ćirilice, i nove, pravoslavne religijske prakse. No time, nijesu
prekinuti svi tragovi prisustva te tradicije na tlu srednjovjekovne Zete, pa već 1248. godine papa Inoćentije III daje saglasnost barskoj nadbiskupiji da se latinska služba prevede na
slovenski jezik. I pored stalnih pokušaja istiskivanja slovenskoga jezika iz bogoslužbene prakse Barske nadbiskupije, u
drugoj polovini XVIII vijeka pape Benedikt XIV i Pio VI nastoje obnoviti slovensku liturgiju u crkvama Barske nadbiskupije, o čemu svjedoči i prisustvo misala na slovenskome
jeziku, koje je u izvještaju iz 1795. godine notirao barski nadbiskup Frano Borzija, na što je u novije vrijeme skrenuo pažnju prilježni istraživač prošlosti Dukljansko-barske
nadbiskupije Ivan Jovović.
29
Danas je već izvjesno da su glagoljicu na ovim prostorima potisnule ćirilica, odnosno tzv. bosančica, ali i latinično pismo.
Pitanje barskoga, odnosno Parčićeva misala, nazvanog tako po njegovu uredniku, uglenome hrvatskom filologu
Dragutinu Antunu Parčiću, u novije vrijeme u naučnim krugovima aktuelizovali su prije svih Milorad Nikčević i Milica
Lukić. Njihova istraživanja osvijetlila su brojna manje poznata pitanja vezana za taj kulturološki izuzetno važan spomenik naše povijesti. Posebnu pažnju u tome kontekstu zavređuje
uloga đakovačkoga biskupa, zanesenog ćirilometodijanca, Josipa Jurja Štrosmajera, i njegov odnos prema crnogorskome
suverenu, knjazu Nikoli I Petroviću. Potpisivanje Konkordata
između Crne Gore i Svete Stolice 1886. godine, u značajnoj
mjeri posredovano ulogom biskupa Štrosmajera, imalo je za
cilj regulisanje položaja katoličkoga življa na prostoru drevne
Barske nadbiskupije (zapravo u granicama ondašnje Crne
Gore), ali je i aktuelizovalo pitanje slovenskoga bogosluženja
u okrilju katoličke crkve, što je pogodovalo težnjama hrvatskih
ćirilometodijanaca, predvođenih Štrosmajerom i Račkim, čiji
su zahtjevi za uvođenje slovenskoga bogosluženja na hrvatskome nacionalnom tlu decenijama bili onemogućavani. Stoga
su aktivnosti oko pripreme i štampanja slovenskoga misala –
kao najznačajnijega liturgijskog teksta u hrišćanskoj liturgijskoj praksi – za potrebe Barske nadbiskupije, okupile značajne
ličnosti crnogorskoga i hrvatskoga kulturnog života, od biskupa Štrosmajera i knjaza Nikole, do dalmatinskoga franjevca i barskoga nadbiskupa Šimuna Milinovića, filologa
Dragutina Parčića do knjaževa sekretara Jovana Sundečića.
Ni činjenica da glagoljski misal u onovremenim
okolnostima na prostoru Barske nadbiskupije nije mogao dobiti svoju punu primjenu, budući da je glagoljsko pismo već
dugo pripadalo korpusu kulturne arheologije te da je na prostoru barske dijeceze djelovao samo jedan glagoljaš, fra M.
Radić, ne umanjuje u prvome redu kulturološki značaj pojave
Rimskoga misala slovenskim jezikom. Njegova prva liturgijska upotreba, 1. januara 1895. godine, kad je nadbiskup Milinović održao prvi glagoljski pontifikal na staroslovenskome
jeziku, u prisustvu Boža Petrovića, izaslanika knjaza Nikole i
predśednika crnogorske vlade, te brojnih gostiju s Cetinja,
Vira, Rijeke, Nikšića, Podgorice i mnoštva lokalnoga katoličkoga i pravoslavnoga stanovništva, označila je nadmoćni trijumf ekumenskih principa, koji su sastavni dio života
30
podrumijskih krajeva već vjekovima. Taj duh je i danas, kad
s velikim zadovoljstvom najavljujemo novo izdanje barskoga
misala, i pored agresivnih i anticivilizacijskih pokušaja njegova potiranja od strane velikodostojnika Srpske pravoslavne
crkve u Crnoj Gori, dominantno obilježje suživota i vjerske
trpeljivosti stanovništva koje gravitira planini Rumiji i slavnome gradu Baru, iskonskoj kolijevci crnogorske milenijumske državne memorije.
Aleksandar RADOMAN
31
OBDUKCIJA NACIZMA
Novi roman Radoslava Rotkovića
«Ja, Tolstoj i Hitler»
Junak ovoga romana, unuk St. M. Ljubiše, imao je plemićku
titulu «fon» koju nijesu imali ni Hitler, ni Himler, ni Gebels,
ni Gering. I te se titule odrekao usred rata u Beogradu.
Radoslav Rotković ne prestaje da nas prijatno izne-nađuje. Poslije uspjelih novela: Zalog i Srećni čovjek, evo i velikoga romana Ja, Tolstoj i Hitler, o unuku St. M. Ljubiše, Ljubu fon
Henčelu. Porijeklom je bio Francuz, njegov đed je ponjemčio
svoje prezime, njegov otac je u kući bio Žil a na poslu Gilbert,
majka - Crnogorka, žena - Splićanka, baba Roža – Slovenka,
đeca – Beograđani, preseljeni u Rijeku.
Pišući monografiju o Ljubiši (Tragajući za Ljubišom) (1982),
Rotković je od Mila D. Ljubiše u Budvi saznao kakva je bila
sudbina Ljubišinoga unuka, sina njegove šćeri Feme i Francuza Žila, koji je živio u Beogradu pod njemačkim imenom i
prezimenom Gilbert von Hentschel.
Zato što je rođen u Prčanju (1895) nije 1914. poslat na Crnu
Goru, a pošto je njegov otac rođen u Gorici, nije upućen ni na
Tirol nego između Lovćena i Tirola - u Bjelovar.A tamio nije
bilo rata pa su vojnici čitali Marksa, Bakunjina, Lasala, Tolstojeve pacifističke tekstove, i tako se Ljubo fon Henčel razvio u tolstojevca. A fašizam i nacizam koji su se razvili odmah
poslije rata predstavljali su njemu suprotnu ideologiju rasizma
i uništavanja. A Ljubo, koji je znao pet jezika, a predstavljao
«Filips» za Jugoslaviju, putovao je po Evropi i 15 godina
prouča-vao Hitlerov rasistički pokret. Zato je ova knjiga – autopsija rasizma.
I ovaj Ljubo, postavši Perazić, izazvao je interesovanje Gestapoa, pa kad su ga pitali zašto je promijenio prezime, mislio
je da je našao dobar izgovor: da kao Henčel ne može ništa da
učini za Rajh! Ali to je protumačeno kao njegova privrženost
Hitleru, pa je zbog toga imao problema i sa Njemcima i sa
našim ilegalcima. Morao je da se prebaci na Kosmaj. U oslobođeni Beogradu došao je major Ljubo Perazioć na bijelom
konju kao major, u društvu dr Ribara. Ali 1948. desila mu se
nova nezgoda.Pošto su mu roditelji umrli rano, u njegovoj kući
bilo je mjesta, pa su mu slali neke ljude iz unutrašnjosti da pre-
32
noće, dok se ne snađu za smještaj. I tako se desilo da je išao
na proradu materijala IB i baš tada su mu poslali, bez njegova
znanja o kome se radi, generala Arsa Jovanovića da prenoći
pred bijeg prema granici. Zato je Ljubo dospio u istražni pritvor, u istu «mansardu» na Obilića vencu, đe je prije rata bio
Đilas a poslije Ljuba – Borislav Pekić.
Dakle, zapleta ne fali. No ovaj roman jeste triler; ali nije samo
to; i istorija je, ali ne samo to; i društvena hronika, ali nije samo
to.
Osnovne vrijednosti ovoga rijetko uspjelog romana su u
ovome:
Prvo, to je istorija bez predrasuda i bez crno-bijeloga slikanja.
Svako, pa i Hitler, ima vrline i mane. Glavni junak je loš slikar, kao i Hitler. Nepušač, kao i Hitler. Ali, veli on, «ja nijesam
tražio nikakvu zamjenu za duvan, a on nije mogao – bez dima
iz gasnih komora».
Drugo, u romanu je živo prikazana galerija poznatih istorijskih likova, ali likova koji su izašli iz okvira i sišli sa zida
među nas. Tu su: Gavrilo Princip i Franc Ferdinand; kralj Nikola i kralj Aleksandar; kraljica Marija i knjeginja Olga; knez
Pavle i Dragiša Cvetković; siromašni Hitler u Beču i moćni
Hitler u Rajhu; Gebels, Himler, Gering; Čerčil i Staljin, kao i
Ljubovo uže društvo: majka, otac, baba, stric, štampar Branko
Đonović i dr.
Treće, ovo je etički roman koji postavlja i pitanja na koja nema
odgovora. Recimo: zašto se žrtvuje jedan život za drugi, kad
je svaki život dat samo jednom? Zašto se žrtvuju oni čiji su
životi dragocjeniji od onijeh za koje se oni žrtvuju, koji će,
možda, daviti žene ili pljačkati banke? Što imaju od slobode
oni koji su za nju poginuli?Ali dodaje:”Iako nas ovo pitanje
zbunjuje, pa može u nama da izazove čak i gorčinu, mi ćemo
ipak i dalje morati da slavimo i Jana Husa, i Boška Buhu i
Savu Kovačevića, jer bez primjera žrtvovanja za istinu i slobodu, istorija bi bila ružna, mnogo ružna.”
Pitanje je i to veoma teško: kako može da bide nevin narod
koji je uzdizao zločince, koji, bez toga obožavanja, ne bi mogli
da učine ništa?
Četvrto, ovo nije samo lijepo nego i snažno. Mnoge stranice
ne mogu se čitati bez maramice. Naročito kada Ljubo zabija
gvozdenu ploću sa šipkom u rijeku blizu Pariza, u kojoj je nestao njegov brat, koji se u prvom svjetskom ratu našao na
strani saveznika. Na ploči piše: da je njegov brat Fransoa volio
Francusku, iako je ona proćerala njegove pretke, Burbonce.
33
Ili kada američki brod doplovi u Tivat da donese majci Joka
Meštrovića sa Luštice, heroju iz rata u Francuskoj, Kongresnu medalju časti, i nađe njegovu majku kako okopava krtolu, jer Opština nije pripremila ništa za tu svečanost. Ta
starica, koja je izgubila sina, primila je tu medalju na brodu, đe
je našla 200 novih sinova!
Naravnio, ovo je mogao samo da izvede autor koji je, takođe,
znalac istorije i jezika.
Ukratko, ovo je veoma složen, veoma lijepo, slikovito napisan,
veoma snažno izveden roman- simfonija, kojim bi se ponosila
svaka evropska književnost.
Miraš Martinović
34
ПРИВИЂЕЊА ИЛИ НЕ
Драган Јовановић Данилов: Моја тачна привиђења,
Архипелаг, Београд, 2010
Четрнаеста песничка књига Драгана Јовановића Данилова
(р. 1960) ословљена је и за самог песника, неочекиваним
именом Моја тачна привиђења. Заправо, синтагма "тачна
привиђења", сама по себи, апстрахујући садржај саме
књиге, заслужила би неколико приближно могућих и
предвидивих семантичких одредница. Међутим, уколико
се ишчитају њени стихови, онда се мора признати, да
овакав наслов, пре свега, поседује у себи снажан
неспоразум (свакако, намерно успостављен) јер, читалац
се мора запитати да ли привиђења уопште могу бити
тачна и ако су већ тачна да ли су и даље могућност или су
већ наша сурова и сива реалност и стварност. Уколико на
основу досадашњег Даниловљевог песништва са
разлогом претпоставимо да нам писац упорно и доследно
жели рећи како он већ низ година, можда и деценија, у
својим песмама наслућује, предвиђа и привиђа шта нам
се све може десити и да се те његове злослутње и зебње,
нажалост, управо и остварују, онда можемо потпуно
оправдати понуђену нам синтагму у виду наслова. Песник
до сада није штедео све негативности и мањкавости свог
рода и национа које је приметио и одредио као битне
("Наше се ране не виде, али ми знамо да нас онеĐ једино
тачно представљају" – песма Добродошла у моје
предграђе). Довољно је само подсетити да су најчешћи
Даниловљеви представници животињског света гаврани,
пацови и кртице, па да поверујемо у мрак и црне вести
које нас окружују, вековима већ. И у књизи пред нама су
присутни прозвани анимални представници што сведоче
следеће песме: Орлови, Кртица, Мој гавран, Веверица, у
циклусу Изгнаник од векова. Сем тога, први Даниловљев
стих у књизи јесте: "Песник, као и гавран, рађа се већ
стар" (песма Спаљивање рукописа).
Оправдање за овакав закључак када је у питању синтагма
"тачна привиђења" (читај – предвиђања) може се пронаћи
и у самом песничком језику, као и у самим насловима
циклуса и песама. Наиме, сведоци смо бројних
негацијских одредница, нарочито синтагми. На пример,
"хор нерођених", "непослата писма", "ненаписане песме",
35
"неизговорене речи", и не само они. Као да нам песник
поручује да у нашем животном простору и времену нисмо
у стању постићи оно чему смо дорасли и за шта смо не
само способни, него и предодређени. Као да песник зна
да сем изврнутог и наопако постављеног система
вредновања, не постоје ни најмањи услови за оно што је
креативно, кренуо" – песма Непослата писма). У таквом
амбијенту очито да је општеприхваћена Сартрова
дефиниција да је "прагматичка истина", да је истина
угрожених "заменила истину по откровењу".
Песник Данилов је до ове књиге још увек веровао у моћ
речи и књига или се надао да речи и песму поседују ту
потенцију, али је очито да такво убеђење све теже одолева
под налетима ранијих најцрњих "привиђења". Важно је
напоменути како, данас и овде, безнад и безлик нису
захватили само колективе или његове већинске делове,
већ, што је још опасније и трагичније, није више могућ ни
опстанак појединца који не прихвата постојећи статус и
који је спреман на добровољни изгон унутар своје
породице и породичног дома попут усамљеног острва,
које у том трену завређује и друге атрибуте и
квалификативе осим оних предрасуда на које смо навикли.
Дакле, упозорава песник, ни породица више није одржива,
нажалост. Сви смо осуђени на изгубљеност, неснађеност,
отуђеност, усамљеност, угроженост, занемареност,
потцењеност, униженост, меркантилност, себичност,
неверовање, панични страх од свега и свачега. И
ангажовани и скрајнути, свеједно.
Песник Данилов уводи и нове кључне речи. Поред
његових ранијих симбола, претходно доказаних у
његовом песништву, као што су уз доминанте симболиста
и вода, речи, животињски свет, песник представља сенке,
као људски усуд, али и као еквивалент и за речи и за
појединца ("Сенке су, заправо речи,Đ пре издахнуте, него
изговерене" – песма Сенке; "једино сенке могуĐ поуздано
рећи куда сам се кретао" – песма Надживети пирамиде;
"говоримĐ као што би могле говорити сенке" – песма
Тајни бунари), мада су оне вековна супротност, претња и
(пред)знак ништења и песника и поезије. А уједно се
складно усаглашавају са светом мрака и страха, са
подземним светом, на који је песник Данилов много
раније предвиђао и привиђао.
Песник подсећа шта је све нестало а што је насушно за
наставак живота. Свакако, то су љубав и душа као
36
темељне вредности и појединца и национа, чак и
преромантичне слике ("где љубав недостаје, ништа не
може да буде тамо" – песма Јутарња песма железничке
станице у Пожеги; "она мени помажеĐ да не постанем
неко други" – песма Запис о души; "А шта може бити
лепше од заласка сунцаĐ и дланова који знају и да
милују.Đ Зар уопште можемо умрети док су намĐ руке
једна у другој" – песма Нека наш загрљај никада не
дозри). Песник истовремено упозорава шта ће се догодити
у супротном односно шта нам се већ догађа.
С обзиром да је све око нас погрешно и наопако
постављено. Да је морално неморално, вредно безвредно,
бело суморно, истинито лажно, очито привидно,
принципијелно наивно, и обратно, песник је прибегао и
таквом повременом дискурсу, који је песник видно
најавио у својој претходној песничкој књизи Мемоари
песка (2008). Наиме, у "тачним привиђењима", читамо
медитације које по својој зачудности, необичности и
неочекиваности, па и завидној (не)логичности,
двосмислености и опречности, одговарају значењском
смислу песниковог (и нашег) друштвеног тренутка, чиме
се још једном може успоставити веза са већ нареченом
синтагмом-именом најновије Даниловљеве књиге песама.
Додајем, реч је о врло умешним, значењско-асоцијативносликовитим и игривим стиховима-реченицама у маниру
најбоље школе надреализма. И њихов је број завидно
присутан, што до сада, ипак, није била примарна
доминантна карактеристика песничког поступка Драгана
Јовановића Данилова. Но, треба одмах рећи да ове
новости у исказу су више од саме одреднице које поседују
новости, јер помоћу њих песник успева да дочара
виртуелни и привидни свет у којем смо, сви заједно,
опкољени и застрашени заточеници.
Дакле, да дам реч песнику и његовим зачудним
медитацијама, које ће пресликати песникова промишљања
и запитаност о сопственом усуду и удесу окружења, међу
којима су посебно издвојени и третирани саставни
елементи света поезије: "Ништа не може угушити
неизбежне речи,Đ јер оне су нечујне и упорне као време"
– песма Наша агора; "Да побегнемĐ од онога што се овде
никада није моглоĐ догодити" – песма Тамница; "Мрачан
је јасан говор" – песма Зидови и тишине; "Највише се
скривам када сеĐ обелодањујем", "Пишем чудовишну
песму,Đ уништавам је тако што је пишем" – песма
37
Звездано небо; "Речи које нисам изговориоĐ нико не може
да ућутка" – песма Тајни бунари; "Сведок сам оног што
нисам ни видео,Đ ни чуо" – песма Сенке; "Имам свој мали
просторĐ који сам већ давно напустио" – песма Гнезда;
"Ћутање је посебан језикĐ који има своју граматику и
речник" – песма Ничег сувишног; "Зато они нестају када
се о њима говори" – песма Приповедачи; "његова чиста,
тамна душа" – песма Мој гавран.
Међутим, ове Даниловљеве медитације, иако противречне
и отргнуте од целине, увек су у стању да насушно и
поентирајуће проговоре унутар песме, управо онако како
је замишљено и предвиђенo и о статусу појединца и
књижевности и о питању смисла и опстанка, из чега
проистиче закључак да нас песник очигледно убеђује да се
књижевност и каква год била истина могу објединити у
естетску стварност песме. И да је то могуће и од стране
зачудно заиграних стваралаца и у негативном и у
позитивном кретању ка себи и извору песме, ка
самосвести, ка свести, ка значењу, ка машти и реалности,
ка читаоцима и од читалаца. Песник нам илуструје и да је
песма истовремено одговор на постојеће услове и
репродукција једног необичног бића то јест нечега што се
ни једном мишљу не може обухватити, као ни замишљени
живот који измиче и песми и песнику и читаоцима. То
Даниловљево посматрано биће и биће-посматрач су
прожети егзистенцијалном угроженошћу од које песник
преузима не само недаће, сумње, тескобу, већ и извесну
заборављену слободу да ипак, одлучује и о својој судбини,
и о вредносном систему (Сартр). Песник Данилов нас на
то опомиње у ишчекивању да и читаоци у област
објективног постојања и опстајања преведу започето
разобличавање нашег простора и времена, остварено
путем песничког језика кроз надреалну игру речима.
Дакле, песник јасно сведочи да књижевно дело (често у
стиховима изједначавано са животом и човеком) треба
бити важан услов деловања то јест елеменат грађанске
свести, која је, у нашим условима нажалост, и даље
значајно потцењена и занемарена. Очито да поезија није
моћна колико би требала бити и да нема утицаја на ток
друштвених збивања, али без ње, би та и таква
сутуираност, овде и данас, као и увек, била још много
суморнија.
Многи од цитираних, као и од оних стихова који нису
прозвани овом приликом, садрже и иронијску димензију,
38
па ови, на први поглед, (не)логични судови поседују и
домете подсмеха (свима нама скупа) и разлога да се још
једном замислимо о свему шта нам је додељено, на шта
смо све пристали и шта то тренутно чини наш живот. И
куда и докле тако?
Још један значај ових надреалних поменутих
Даниловљевих реченица-медитација јесте и њихово
учешће у градњи песама, јер песник већину
"преломљених" песама формира по принципу једна
строфа - једна медитација, које се истовремено
метатекстуално и сукобљавају (ређе) и чешће допуњују и
значењски преобликују. На тај начин говоре једна кроз
другу, једна другу, једна о другој, и обратно, геометријски
увећавајући ефекте уланчаних асоцијација. Такав контекст
међусобно умрежених медитација унутар којих
појединачно постоји контраст и зачудан однос јесте и
уводна песма Спаљивање рукописа у којој бележимо
следеће сликовите медитације: "Спаљујем песме као
варкеĐ које светлуцају да би ме подсетиле на себе" и "Горе
најлепше могуће речи, да више не буде трагова".
Да ли нас то Даниловљева "тачна привиђења" упозоравају
да још само у поезији постојимо и да ће ускоро са
нестанком или заборављањем на поезију бити избрисани
и они преостали трагови о нашем постојању.
Александар Б. ЛАКОВИЋ
39
IZLOŽBA SA RAZLOGOM
Izložba „Rođena bez razloga“; Milica Rakić; Galerija
Centar Podgorica; 3.jul - 1. avgust 2012.
Društveni i politički angažman u savremenoj crnogorskoj
umjetnosti svodi se na ekces. Uz rijetka odstupanja, inertnost
postaje učestala praksa u radu kulturnih institucija, posebno
kada je riječ o galerijama. Umjetnički postupci koji bi provocirali, kritikovali ili (pre)ispitivali stvarnost uglavnom se zaobilaze u širokom luku. Stoga, izložba Milice Rakić „Rođena
bez razloga“ se, nakon Beograda, preselila u pravo vrijeme i
na pravo mjesto - ovog jula u podgoričku galeriju Centar.
Dinamika aktuelnih događaja i konstantna upućenost na njih,
djeluju nam da se oni dešavaju mimo nas, da samim činom
dešavanja već postaju prošlost, te savremeni svijet u sopstvenoj žurbi sve manje ima vremena i potrebe za pogled(e) unazad. Rekonstrukcija prošlosti i postavljanje u odnos sa
današnjicom posredstvom ponovnog iščitavanja uloge i pozicije žena narodnih heroja, predstavlja fokus Rakićkinog interesovanja.
Prvi rad sa kojim se gledalac susrijeće je instalacija – horizontalno nanizane epruverte u kojima se nalaze crveni karanfili zaliveni različito doziranom crvenom tečnošću koja
neodoljivo podsjeća na krv. Instalacija funkcioniše kao najava
uzbudljive priče koja se razvija u nastavku izložbe, ali i kao sugestivno podsjećanje na ratnu prošlost našeg naroda i na herojske poduhvate koji su označili to vrijeme. Ovog puta,
prošlost se iščitava kroz (već) zaboravljenu antifašističku
borbu i njene heroine.
Centralni dio izložbe čine fotografije portreta narodnih heroina, a pored svakog portreta postavljen je akrilik na platnu
sa jednom napisanom (oslikanom) rečenicom. Rečenice imaju
formu slogana - izuzetno atraktivnog sadržaja i lako zaokupljuju pažnju posmatrača - duhovitošću (meni je lako ja sam
zvezda), ironijom (i živa i mrtva uvek sam uz tebe), drskošću
(sanjam da imam kurac umesto leve sise), hrabrošću (hronično
sam obolela od zloupotrebe). Prostor umjetničke igre Rakićka
nadopunjuje svojim portretom, ali bez pratećeg akrilika sa tekstom - time praveći svojevrstan otklon od izloženih heroina.
40
Ovim postupkom se znatno proširuje prostor interpretacije.
Naime, na plakatu i katalogu izložbe istim fontom, pored
imena umjetnice, stoji i naziv izložbe. Stoga, ova intervencija
tj. odsustvo očekivanog teksta može izgledati kao školska studija semiotike. Na jeziku semiotike fotografija je znak koji označava određenu osobu, u ovom slučaju Milicu Rakić, pa bi
jedno od mogućih interpretacija bila ta da je nedostajući citat
upravo naziv izložbe - rođena bez razloga. Ipak, zadatak uspostavljanja značenja povjeren je svakom posmatraču ponaosob.
Ovu mentalnu igru umjetnica nadograđuje intervencijom u
prostoru – postavljajući crvenu traku na podu ispod izloženih
fotografija – na taj način fizički distancira posmatrača od svog
rada, što predstavlja još jedan nivo značenja izložbe jer fizičko
distanciranje sugeriše na vremensku, a samim tim i kulturološku distancu.
Svoje umjetničke preokupacije Rakićka ispoljava različitim
vizuelnim predstavama – analognim i digitalnim, statičnim i
pokretnim. Ona izlaže diptih sa ispisanim parolama, a pandan
radu realizovanom u akriliku je svojevrstan digitalni triptih slide show, prikazan na tv plazmi, na kojem se smjenjuju tri
parole. I kao što se formalno u dijalog postavljaju različiti mediji, u sličnom odnosu su i sadržaji radova. Oni komuniciraju
sa onim i ovim vremenom, javnim i privatnim, intimnim i političkim. Još jednom, višeznačnost se oslanja na učešće posmatrača u njegovom razotkrivanju.
Cijeli vizuelni identitet izložbe ostvaren je minimalističkom
upotrebom crne, bijele i crvene boje, od kojih posebno crvena
nosi obilje značenjskih vrijednosti. Ovo se može tumačiti kao
svojevrsni omaž američkoj konceptualnoj umjetnici Barbari
Kruger (koja se u svojim radovima bavi vizuelnom i verbalnom dekonstrukcijom stereotipa masovnih medija), ali i kao
vješta aluzija na ikonografiju komunističkog perioda.
Završni segment izložbe čine dva eksperimentalna filma
„Красная звезда” (2009) i „Rođena bez razloga“ (2010). Oba
su realizovana istovjetnim montažnim i narativnim postupkom - u formi slide showa ređaju se dokumentarne fotografije
iz socijalističkog perioda koji prati fiktivni razgovor između
muškarca i žene preplavljen (samo)optužbama na račun Drugog. Povezivanje dokumentarnih fotografija tj. svjedočanstva
herojske prošlosti i žargonskog narativa preplavljenog provokacijama i ironijom, a sve to spajajući sa refrenom pjesme Sinana Sakića, ovi filmovi grade složen i delikatan odnos
između društvenih mitova i kulturnih kodova. Razlika između
njih se može uočiti u muzičkoj pozadini, ali je i evidentno da
41
je film novijeg datuma otišao korak dalje – u narativu dvosmisleno sugeriše na aktuelnu političku situaciju u Srbiji.
Praveći luk između savremenog trenutka i socijalističkog
doba, umjetnica ispituje (zlo)upotrebu žene, ženskog lika i tijela. Iako nam se iz ove vremenske pozicije socijalistički period čini kao zlatno doba emancipacije (odmah nakon rata
ženska prava i jednakost su zagarantovana Ustavom) eksplicitno je da su narodne heroine bile upotrebljavane za ideološku propagandu. Kritičko sagledavanje prošlosti postaje sve
neophodnije, jer se ona, gotovo po pravilu, sagledava u sadašnjosti, a neupitni ostaju i njeni uticaji u budućnosti. Nažalost,
danas je ekspanzija masovnih medija istisnula hrabre ratnice
i narodne heroine, zamijenivši ih sa naivnim ljepoticama čija
tijela prodaju kozmetičke preparate, prehrabrene proizvode,
namještaj... sve do motornih goriva i automobilskih guma.
Ženski lik i žensko tijelo postali najeskploatisaniji medijski i
propagandi materijal, umjesto ideološkog, postavljeni su u
kontekst potrošačkog društva, a uglavnom svodeći se na isprazni subjekat želje, ili, još češće, na prazni seksualni objekat.
Izložba „Rođena bez razloga“ je jedan od najboljih kulturnih
događaja ovog ljeta u Podgorici. Nesumnjiv je njen potencijal
koji bi postakao dalja razmatranja ženskog identiteta i svih
njegovih delikatnosti koja prevazilaze hronološke, nacionalne
i žanrovske okvire. Na koncu, vrijeme je da se savremene
umjetničke prakse u Crnoj Gori (konačno) počnu osvrćati na
taj potencijal.
Milena Pejović
42
CRNOGORSKI PISCI
NA DRUGIM JEZICIMA
43
44
Dragana TRIPKOVIĆ
PEACH PICKERS
Kosta has already been sleeping for some time in the
workers’ bungalow at the plantation. As a peach picker, he has
not still made enough money to rent a room in the city. That
is usually not a huge problem for him, except during those
nights when his body shivers with pins and needles of tiredness, and he finds it difficult to fall asleep. Every now and then
he is awaken by snoring, farts or raving of other four workers
who have been sleeping in the same bungalow, one of them
from Macedonia and the others from Serbia. Kosta has been
working at the plantation, the biggest one in Europe, for two
weeks now. He has already earned 120 euros, which is great
for him, as the older workers told him he looked more like a
scientist than a worker. It is important to gather at least 50
crates a day in order to collect some decent amount of money
at the end of the month. Accommodation in the bungalow is
quite cheap and it is deducted from his monthly wage. There
are six bungalows in this part of plantation and all of them
have almost been filled.
Mornings at the plantation are really beautiful. They
are rather different here than at his place, at North. There is
nothing there. Only his dead grandmother who raised him
when he had been left alone. It is hot here, but it does not bother him. The view from bungalows of the long, symetric lines
of peach trees, sets the scenery full of summer colors and
sweetish smell which is mixed with the smell of humid burning. It is probably the grass, scorched by the day sunlight,
evaporating in the morning, after the plantation has been regularly irrigated. It is then when Kosta imagines that plantation is his own property, with the bungalows as his private
hacienda where he rests in the summer, while some fine, but
uneducated workers, still well-paid, work for him. He keeps to
this picture until he starts for work.
Every morning workers get up at four o’clock. After that they
are transported by tractors to the meeting place, next to the
enormous red-grey hydraulic accumulator, where they are
given crates and then placed in the lines of trees. You can get
a pair of gloves if you like, but then your hands become sweaty
and vaporous, making it more difficult to work. At this point,
workers from the bungalows meet up with those coming there
45
every morning from their city flats, or from other cities, or
other states. Picking peaches is a simple job.
You put those a bit ghastlier and smaller at the bottom of the crate. The stem is turned down, the bum is up!
Place those nice and big on the top. If you find an overripe
one, throw it in the canal. Don’t you eat them unwashed while
picking. There are more than enough, don’t you worry, you
won’t be starving. It’s good to have some white cloth or a cap
while you are working - the acting chief officer explains to the
newcomers.
Kosta likes peaches, but since he has started working on the
plantation, he has not eaten any. Maybe such a large quantity
makes them less tasty. Every abundance loses its value and
gives up its place to something little in quantity, even if the
real value of the shortage is insignificant. As, for example, an
unrequited love.
The lunch is at 12 o’clock – the acting chief says.
Some workers eat peaches with their lunch.
They treat themselves with peaches, bread and cheese along
with a tin of meat products. Peaches are good for digestion.
Sometimes even too good. Dinner is at 5.00 p.m., for those
who sleep on the plantation. Picking starts at 5.00 a.m.
A four-member family has arrived among the new
workers. Family picking is said to be more profitable. Well organized family can pick up to 200 crates a day.
A four-member family includes a mother, a father, a brother
and Julija. Julija is wearing jeans shorts, manualy made out of
an old pair of jeans and dark-red sleeveless T-shirt. She is annoyed by the insects, attacking her legs from sparse grass, near
to the rows of peach trees. She has already scratched few
times, as nervously as only women can do. After the distribution of the crates, the family decided to take up the first two
lines in this part of the plantation. Mother and father started
from the first row and Julija and her brother took the second
one. Kosta began from the third one.
One should take advantage of the morning time as much as
possible here, while the soil still smells of moisture, when
branches with peaches are tender and soft, like being sleepy.
Kosta has always been very careful not to pluck fruits, as other
workers do, in order to be faster and to pick more. For the last
two week he might have tugged a tree bough along with the
fruit on it only few times. Even then, it happened because he
was not focused enough, as he probably didn’t sleep well that
night. He knows that all these branches will be cut off when picking is over, so that new ones can come up next year, but he
46
has still thought of them as beings with some kind of consciousness, which should be allowed to live longer, even without fruits on them. He has estimated that no matter how fast
you are picking, it is almost impossible to make more than 70
crates a day. Even if you can do better, you are useless tomorrow. After nine o’clock the sun in Podgorica starts burning
your skin harder. You can hear the sound of crickets as well as
the noise made by one of the merry fellows from the next row
in one of the South Slavic languages and dialects, thus verbally marking the theritory, in the same way as a dog marks its
own by urinating. Kosta does not communicate to almost
anyone, except to those who impose on him. After ten o’clock
in the morning the land becomes tough and dry. Cracked parts
of the land look like small continents separated by force, with
the pickers stumbling over them during their dance among the
peaches.
Julija and her brother have lagged behind Kosta. A peach tree
is not very high and its fruits are available to the hight of an
average built man from the South. Julija still needs a crate sometimes to climb on, so that she could reach the furthest fruits,
because her younger brother is smaller than she is. The two of
them do not talk much. Only basic conversation. Her brother
is nervous and reluctant to accept the shame of his job. His
feelings will be different when he receives money, but his current attitude reveals an immature boy in puberty who did not
want such a destiny. Their mother and father have moved far
away, leaving them behind. Their working system is well coordinated. At least they think so.
At one moment between ten and 12 o’clock the sun assumes
an extreme, radical posture. A man forgets about the time and
there comes a collective waiting for the end, some mysterious
ending, which is not particularly connected with the end of the
row of planted peach trees, neither the end of working time,
nor the end of the day, but some new, completely subjective
ending where all the troubles finish and everything becomes
melted and warm, as in the porridge. From time to time the
mother calls out to her children:
- Just a little bit more, a little more – while Julija and her brother are perfectly aware of the fact how much they have left
over.
Drops of sweat have covered mother’s face, and her clothes
have been sticking to her skin, tremendously outlining precise
contours of a female body, tireless and undeservingly ignored.
She does not hate her man, who has brought their middle-class
family to the plantation, as she knows it is not his fault. She
47
shows that she has the power over the time, which has been deminishing in the endless lines of the state owned peach trees,
by July sun in Podgorica.The sweat can aches, like the wound
solted by sea water and dried up by the sun. This is the reaction of her delicate skin pores, unaccustomed to the worker’s
treatment.
The workers started coming out of the rows, gathering at the same place where they started working. Refrigerated truck brought the lunch. Water supply is almost ritual, and
during lunch time the workers group together according to unwritten rules. The groups are mostly formed on the national
basis, or in line with the length of service at the plantation.
Everyone chooses his own shadow. Kosta had his lunch next
to Julija’s family.
60 in total. If we manage to collect the same quantity
for the rest of the day, it will be all right for the first time. –
the father said.
It will be more than enough – the mother added, encouragingly.
The acting chief called the workers to go back to the rows
around 1.00 o’clock. It is the hardest moment of the day.
Kosta wanted to start the conversation with the family at one point, but it seemed as if any kind of communication would only add to their trouble. He was just observing
them, hoping that his tacit understanding would instil courage
in them. They jumped into the lines again. The yellow, enemy
ball above them calmed down the plantation. Not a single
word could be heard. Julija and her brother continued working
in the same line, without finishing half of it.
I can’t do it any longer – Julija said after an hour and
she sat under the peach tree, bending her knees, not as if she
was tired, but more crashed. Her brother was staring at her
motionless, with a half-empty crate next to his feet. He didn’t
say a word. Kosta moved through a tree-lined path and came
to them.
Are you all right?
Julija suddenly stood up and continued her work. She was picking faster and more energetically now than when she came.
Her brother hardly managed to pack picked fruits. She looked
as if she was working with new enthusiasm and energy, concentrated only to the mechanical movements of her hands in
relation to the branches, ignoring the misfortune of her position, with a flicker of pride on her blushed face.
The five o’clock sun does not become less hot than
at two or three. It is only said so. The tractor, which transfers
48
the workers back, was parked at its starting position. Columns
of workers were going towards it, leaving behing straight rows
of trees.
Kosta headed for his bungalow together with the
other workers. His body was recovered by a cheap soap and
lukewarm water. He was free to make a plan for the rest of the
day, but his day was different from the regular days of those
people who did not work at the plantation. He thought he
should make a call back home, but then, he did not have
anyone to call there. This thought did not bother him a lot, he
was used to it. It appeared more as a natural incident, than as
a necessity. He did not think of his family, he thought of Julija.
Next morning Julija came to the plantation alone.
Where are the others – Kosta asked, as he noticed
her look, the one you gave to people you want to meet.
They quitted. We picked 85 crates in total, all four of
us. I’ll keep working on my own .
You are brave – Kosta commented. – Would you like
to pick with me? We’ll make more together.
OK – she quickly replied.
Standing in the same row, Kosta and Julija were putting the
fruits together in a completely different way than they used to
do individually yesterday, or in his case, differently than ever
before. After all, her pride brought her back to the plantation,
Kosta concluded. She is a young, brave woman, her hands are
clasping peaches gently, carefully, as he himself is doing, taking care about the tree, leaving behind everything that belongs to it. A fruit is quite enough for a man, and Julija realized
that. He was collecting those on higher branches, while the
samles at arm’s length belonged to her. Unusually coordinated,
without exchanging too many glances, their hands were following the same activity, and the two of them progressed to the
end of the row in a short time. It was a kind of a special record.
Kosta noticed that even the sunshine was somehow less intense today. There was nothing at the end of the plantation,
just a foothill of the low mountain and a piece of useless land.
The mountain and its wild vegetation cast a small shadow over
their part of the plantation. They sat next to a hole, surrounded
by stones. Kosta took off his shirt and spread it over the
ground, so that the sun could absorb the sweat. The hole they
were sitting by was shaped as an armchair. Kosta scattered the
stones around in order to expand the inner space. The ground
in the hole was cold and soft, and without any logical explanation for that, the experience of settling down caused such a
feeling od unbelievable pleasure at the moment.
49
Next day they brought a bottle of water, some bread and few
tins and they were having lunch inside the hole. It was wider
then. They enlarged the inner part of their shelter using wooden parts of the crates. When they wanted to get back to work,
they would litter the hole with broken crates and peach tree
branches, so that no one could find it by chance. They used to
have lunch there every day. Workers at the plantation were replacing every now and then, so it was impossible to notice if
someone was missing. When Kosta and Julija saw refrigerated truck leaving the plantation, whey would know it meant the
end of the break and going out of the hole. It became so comfortable in the hole that they took an old military blanket to
coat their resting place. The hole provided shade, peace and
free space for the two of them who did not belong to those
workers over there. The hole started expanding, becoming
wider and deeper. There was a space for few small pillows in
it, and Julija brought two plates from home so they would not
have to eat directly from the tin, as well as eating utensils, two
glasses and a towel. Days were passing by, Kosta would laugh
sometimes at their invention and he used to be happy that the
peach plantation finally turned into his own hacienda where he
was spending his holiday. And he was doing it with a wonderful woman. Julija would shake out the blanket and the pillows in case these had been seized by some bugs overnight,
and after that the joy of their break time could begin. One day
they both fell asleep in the hole. They were woken up at the
end of work time by the noise of the tractor, taking the workers
back home from work. They were working pretty well together, so it did not matter they had not fulfill the norm for that
day. They were embarrassed a little by the looks coming from
other workers. They probably thought whatever about them,
but at the same time their secret, privileged position gave them
a real pleasure. Kosta did not even think about moving to the
city, although he had already earned enough money to rent a
room. Safety of the hole seemed to be more important, and he
would have enough time for the city after the end of picking
season. Feeling the sweet taste of fortune, every morning he
would wait for the tractor with workers, which used to bring
Julija to him.
The tractor drove all other workers except for Julija.
50
51
52
53
54
Mirash Martinoviq
DITA E FUNDIT E ESKILIT
(Fragment romani)
SEANCA
PËRPARA POLISIT
Luftuam kundër shumë popujve. Athua vallë peloponezët dhe
eginët nuk janë vëllezërit tanë? Na ndihmuan në Maratonë, në
momentet fatale.
Ndihmën na e dërgoi Palateja, njëmijë luftëtarë. Të tjerët ndenjën duarkryq. Patëm besim në muskujt tanë. Spartanët e refuzuan ndihmën.
Spartanët? – pyeti djaloshi.
Po, spartanët! ia ktheu Lisandri. Kurrë nuk janë të sinqertë.
Gjithmonë kundër nesh, edhe kur na përmbajtën, ishte kjo një
farsë.
Kam më shumë besim te barbarët sesa te spartanët. Për dy ditë
vrapuesi Fidipidi kaloi njëmijë e treqind stadiume për të deklamuar, duke arritur në Spartë, ato fjalët fatale: “Burra lakademonianë, athinasit po u luten që t’u vini në ndihmë dhe të
mos lejoni që qyteti më i vjetër i helenëve të bjerë nën robërinë e barbarëve. Sepse etrijët tani më janë robër dhe Helada
është më e dobët për një qytet të famshëm.”Atëherë gerontët
spartanë i thanë se ishin festat dhe se gjatë festave ata nuk
mund të luftonin, andaj dhe strategët e Athinës mbetën të vetmuar, me ushtrinë e vet, ishin nisur në drejtim të anës verilindore të kodrës Agrielika, ku u nguliten, duke pritur trimërisht
persianët.
Ja Sparta, ja ndihma! – me hidhërim reagoi Arati i cili e konsideronte veten trashëgimtar të Asklepiut, zotit të shkathtësive
mjekuese, për çka edhe gëzonte autoritet te athinasit.
Luftëra pa heroizma! – tha një qytetar i moshës mesatare, i cili
sipas viteve mund të ishte veteran i Maratonës.
Asnjë gjurmë nga heroizmi – vërtetoi Lisandri. Dikur ishim
të parët në Heladë për nga heroizmi, edhe në mesin e popujve
barbarë.
Gojëkëqijtë thonë se kishte filluar si heterë. Nga Mileti kishte
ardhur në Athinë. E kishte njohur duke i falënderuar shoqes
Tratelisë, e cila dinte të thoshte: “ Nëse vërtetë duhet të shitesh,
zgjidh të pasurit.”
55
Shpërkëndyesja! E akuzonin. Mashtruesja!
Më i zëshëm ishte Erimpi, komediografi.
Rekomandonte shitjen e trupit. Turpëroi polisin! – tha Erimpi.
Policët shikonin, si qen të tërbuar. I rrethuar nga masa, Erimpi
ndjeu urinë e kopesë.
Mos fol ashtu! – e paralajmëroi polici, duke u paraqitur si qëllimmirë.
Përzihet në çdo gjë! – ia ktheu Erimpi. Edhe kjo që po ndodhë
sot, është trilli i saj.
Nga masa po përkrahnin komediografin.
Vila e saj është përplot hetera të bukura. I mbledh ata nga
shtresat e larta. Të gjithë janë të pafuqishëm para magjive të
saja.
Veç se as që ka hyrë në Agorë.
Nuk është ai nxënësi i Anaksagorës, që u ishte shmangur qejfeve dhe gostive me raki, për të mos qeshur. Nuk e dëgjon më
Anaksagorën.
Përgatituni për t’i bërë nderimin atij që po ikën! – tërhoqi vërejtjen një zë, duke e lëvizur me shkathtësi turmën.
Demagog. – tha dikush.
Nuk është. Është sofisti Apisn
Njësoj. Demagogu dhe sofisti. Do e shkatërrojnë Athinën.
Vëmendja e masës u drejtua kah ana veriperëndimore e sheshit, prej nga do vinte Eskili.
Joniania joshëse.
E përdala! – shtoi Erimpi i pa kompromis, i vetëdijshëm për
rrezikun që krijonte me ato fjalë. Le të hapet seanca para polisit! – kërkonte ai. Le të bëhen gjykatës athinasit më të mirë.
Dhe nëse vendosin se duhet të shkojë, le të shkojë.
Duam seancën! – brohoriste turma.
Vendimet e rëndësishme duhet t’i bjerë shumica, jo njëri!
Vendimi i njërit nuk mund të jetë i drejtë!
Po përgjojnë!
E di! – tha Erimpi, duke shikuar në atë drejtim nga i cili duhej
të shfaqej tragjiku.
Në atë çast filluan të bërtasin folësit, duke ngritur lart Perikliun dhe politikën e tij.
Turma dëgjonte, e magjepsur.
Kjo turmë e çmendur! – tha i pajtuar Erimpi.
56
ATË ME TUNIKË TË KUQE
E QUAJNË ANAKSAGORA
Po ndjej njëfarë plasaritje në polis! - kumbonte zëri i Profetit. Në qiell, në shpirt, në popull. U shuan yjet. Po shndrinë
gremina. Shoh epideminë e verdhë, në qytet, aty ku nuk ka të
gjallë. Ajo është banori i vetëm. Lëpinë sheshet me gjuhën e
verdhë, shkallët, po ngjitet mbi pullaze.
Po flet gjithçka, mbylljani gojën!
Në këtë vend çdo gjë mund të thuhet me zë! – tha njeriu me
tunikë të kuqe. Në Agorë çdokush e ka të garantuar lirinë.
Kush është ky që po flet për lirinë dhe kumbimin?!
Është nga varoshi jonik, Klazomena. Emri i tij është Anaksagora. Para dy vjetëve erdhi në Athinë.
Është filozof dhe prandaj flet me zë! Jo pse është mik i Perikliut.
Kemi mjaft të tillë. Filozofët nuk do ta shpëtojnë Athinën
Antigoni drejtoi një shikim përbuzës kah ata nga të cilët erdhën këto fjalë, dhe pasi e qetësoi tërbimin që tek ai e nxitën ata
që talleshin, tha: Ai i vetmi kishte një respekt ndaj njëfarë
Nousi, të pakuptueshëm për ne, të vdekshmit e thjeshtë.
Edhe për çka tjetër është i njohur ai me tunikë të kuqe!?
Askush s’e kishte parë të buzëqeshte. – tha Antigoni dhe filloi të shqiptojë me zë proverbat e tij: “Rrugëtimi i Hënës, pasi
që është më poshtë se e Diellit, shkakton zënien e herëpashershme dhe nga Hëna pat rënë njëherë luani i quajtur Nemej”.
Proverbat e tjera nuk u dëgjuan për shkak të zhurmës.
Disa që nuk ishin në anën e filozofit nga Klazomena, argumentuan se kishte thënë që zotat nuk ekzistojnë.
Qarkullonin rrëfime të ndryshme, ndërsa kush ishte ai askush
nuk e dinte me siguri. I tëri mbetej mister.
Dihet, këtu nuk ka mistere. Ai është djali i njëfarë Hegesibuli,
nga qyteza afër Izmirit. Për mësues kishte Diogjenin nga Apolonia. – u sqaronte të pranishmëve Antigoni. Ata po dëgjonin
për filozofin misterioz. Antigoni dinte të mbajë përqendrimin
e publikut. Veçanërisht tani kjo i shkonte përdore. E dëgjonin
me kujdes edhe ata të cilët pak më parë ishin tallur me atë filozofin me tunikë të kuqe. Ndërsa pasi bëri pauzën, kërkuan
nga ai që të vazhdojë.
57
Si të gjithë filozofët e shkollës së miletit, edhe ai më së shumti
kohën e kishte kaluar duke shikuar qiellin. Më së paku mendonte për sendet e përditshme. Familja kundërshtoi, duke
thënë: “O njeri i zotit, përse nuk kujdesesh për pasurinë e vet?”
“E përse nuk kujdeseni ju?”, iu përgjigj. Kur ia kishin mërzitur, iu kishte dhuruar të gjitha. Do të ishte më fatlumi sikur në
mbrëmje, vetëm, nga maja e malit Mimant, të shikonte yjet, i
mbështjellë me perçe të leshtë.
A mos është për atë që thuhet se Dielli është më i madh se
Peloponezi? – ndërhyri njeriu i cili nuk e kishte përcjellë nga
fillimi Antigonin.
Po ju them! – tha Antigoni dhe vazhdoi: Kur një bashkëqytetar i ishte drejtuar me fjalë qortuese se nuk qenka një patriot i
mirë, ky iu përgjigj: ”Nuk është e vërtetë! E dua shumë atdheun tim”. – tha dhe tregoi me gisht kah qielli.
Mos është ai të cilin e quajnë me fjalën “Noùs?”
Po. – tha me zë të butë Antigoni, duke shqiptuar devotshëm
çdo fjalë që kishte të bënte me filozofin nga Izmiri. Ai ka njohuri për fshehtësitë e universit, ndërsa këto i kishte mësuar nga
librat sekret të priftërinjve egjiptianë. Këtë e pranon vetë ai.
Parashikonte rënien e yjeve në lumin Egospotom.
Ashtu është! – e vërtetoi Antigoni, duke rrëfyer çudira të tjera,
ato për zënien e diellit dhe tërmetin të cilin e kishte parandjerë
sipas lëvizjeve të baltës në një humnerë. Parashihte edhe rrënimin e një shtëpie.
Dhe ajo ishte rrënuar?
Po, ishte rrënuar! – vërtetoi Antigoni, i cili ishte më shumë se
një ithtar i Anaksagorës. Kishte pasur një qëndrim ndaj tij si
ndaj një hyjnie. Fjalët plot dashuri dhe respekt i mbanin të pranishmit në qetësi derisa e përfundoi rrëfimin.
Pastaj shkoi në drejtim të qendrës, duke i lënë të tubuarit që të
vazhdonin diskutimet mbi atë që pak më larg nga ata depërtonte nëpër turmë, duke skandalizuar të tubuarit me tunikën
dhe ecjen me krenari.
Anaksagora! – thirri dikush.
Nuk u kthye mbrapa.
Vepra e tij Mbi natyrën është lexuar me kënaqësi në qarqet e
arsimuara! – tha Diagora nga Melosi, duke iu drejtuar grupit i
cili deri pak më parë po dëgjonte Antigonin. Të pranishmit treguan gatishmëri për të dëgjuar Diagorën.
Kjo vepër kërkohet me kënaqësi. Lexohet dhe përshkruhet.
58
Edhe shitet. Kushton një dhrahmi. Për aq e bleva unë.
Diagora bëri me dorë, duke i sinjalizuar Antigonit i cili ishte
zhdukur në masë, por ai nuk u kthye pas.
Debati i cili vazhdoi rreth Anaksagorës, më shumë i përngjante një telendisjeje sesa një debati.
Edhe pse nuk ndodhej gjatë në Athinë, i kishte shkuar për dore
të tubojë shumë adhurues, por edhe sish që kundërshtoheshin
me ta. Ka të tillë që mostolerancën e argumentojnë me shpifje
të llojllojshme! – vazhdoi Diagora. Duan që me çdo kusht ta
komprometojnë para Perikliut dhe polisit.
Flitej çdo gjë, disa pohonin se në Athinë kishte ardhur me ftesën e Santipit, të tjerët thoshin se ish ushtari persian, kishte arritur në Greqi me trupat e Kseraksit.
Këto janë përralla. – vërtetoi Dijagora. Për këtë arsye e shikojnë me dyshim atë. Këto janë trillime, o athinas! Vallë a i ka
hije Anaksagorës. Ky njeri është mishërim i virtyteve. Për këtë
jeni bindur edhe vetë.
Ndërsa ajo që thuhet se Dielli është më i madh se Peloponezi?
Vallë a nuk është kjo blasfemi?!
Jo, nuk është! – kundërshtoi Diagora. Këto janë pandehje që
japin shkak për kundërshtim. Andaj dhe them se ai i do këto,
këtë e ka thënë për të ngacmuar shpirtrat në Athinë.
Në mesin e të tubuarve erdhi deri te ndarja, në ata që përmbanin filozofin dhe në ata që e nënvlerësonin.
Mburret me gjënë e botës.
Mos fol fjalë të tilla, e din mik i kujt është?
Spiun. Dihet se kush e dërgoi. Ka qenë ushtar i tyre. Të gjithë
në Athinë e dinë këtë.
Djerraditës. Filozofët janë djerraditës. Ai në sallonin e Aspaziut, pas një rasti fatkeq, diskutoi me Perikliun gjithë pasdreken, për të vërtetuar më në fund kush ishte fajtori: hedhësi i
shtizës, gjykatësi, të vdekurit, apo shtiza.
Ai ishte Protagora. Perikliu me të bënte debat.
Edhe unë them se ai ishte Protagora! – tha Kleonimi i cili pandehej si sofist dhe si nxënës i Anaksagorës.
Edhe ti do të shitje diturinë, Kleonim.
Sofisti nuk tha asgjë.
Debatin e ndërpreu shitësi i statujave.
Ofronte vetëm për dy mina statujën e Zeusit, Atenës, Posejdonit dhe hyjnive të tjera.
59
Veprat e skulptorëve të famshëm! – tha me zë të lartë shitësi.
Ç’janë dy mina? O, Athinas!
Thua, vepër e Mironit? Nuk e ka prekë atë dora e skulptorit të
famshëm. Vepra të rreme. Turp! – tha Zeuksidi, nxënësi i Mironit, i mbështjellë me tunikën e priftit eleusin.
Fytyrë kleriku, belbëzoi i huaji me një helenishte të dobët,
duke e shikuar me admirim figurën hyjnore të Zeuksidit.
Në masë kaluan thashetheme mbi ndërrimin e vendimit.
Veç sa nuk ishte paraqitur, për ta bërë të njohur, publikisht!
Sikur të binte shi. – tha dikush. Nuk mbahet mend një thatësi
e këtillë. Toka është çarë.
Çdo gjë është çarë. – Çdo gjë! – pëshpëriti gruaja.
EPITAFI
Do ta presim fundin e dramës! – tha Antigoni.
Farsë! – jehoi nga të gjitha anët.
Shitësi i vazove depërtonte nëpër masë duke bërtitur: “Blini
vazot më të bukura. Nuk ka më të bukura as në Egjipt, as në
Persi.”
Zërat që artikulonin shprehnin disponime të llojllojshme:
“Luftojmë kundër popujve fqinjë. Vallë a nuk i kemi vëllezër
peloponezët, spartanët dhe egjiptasit? Djemtë tanë përfundojnë
si shenjë e gjuajtësve të tyre të ushtruar mirë dhe të shtizave
të tyre. Në secilin shohim armikun, të bindur se të gjithë po
bëjnë komplot kundër nesh.”
Luftë e pandershme!
Vallë, a paska luftë të ndershme? – pyeti dikush, duke qeshur.
Barbarët shkatërruan Athinën. Harrojmë se çfarë na bënë megjanët. Na e marrin për të madhe për paratë nga arka delfike: po
bëhen shpenzime për ndërtesa publike, e më së shumti Athina
për nevojat e veta. Ndërsa të gjithë japim, jo vetëm Athina!
Megjanët janë një rrezik, këtë nuk guxojmë ta harrojmë. Janë
të paqëndrueshëm, dinakë, nuk duhet t’u besohet. Edhe Eskili
ashtu i përjeton.
Ai veç ia ka kënduar vetes epitafin.
Duke iu drejtuar të pranishmëve, me pamjen e një recituesi,
Mantinoj po thoshte vargjet e epitafit:
60
Eskilit, birit të Euforionit, luftëtarit të Athinës...
Për shkak të brohoritjeve të turmës ishte e pamundur të përcillej zëri i tij. Disa vargje, megjithatë, e mbisunduan zhurmën:
Trimëritë e hirit të tij maratonik do t’i tregojë i lavdishmi dhe
flokëgjati madje edhe megjan që e njeh.
Nuk është ky Eskili, kjo është vepër e kundërshtarëve të tij.
Këtë e kanë kënduar ata.
Paratë që i kemi grumbulluar për mbrojtje, i shpenzojmë për
zbukurimin e qytetit. E zbukurojmë Athinën si një grua vjehërr! Aq shumë artistë: tragjikë, skulptorë, farkëtarë, zdrukthëtarë, argjendarë, këngëtarë të himneve, tornitorë, piktorë,
gdhendës... timonierë anijesh në det. Marinarë! Importohen
metalet e çmuara, gurë, flori, mjaltë, qelibar, dru ebanosi, dru
qiparisi, dhe lloje të tjera druri. Këto kushtojnë!
Çdo gjë që ka ndërtuar Pisistrati, i rrënuan Megjanët.
Kjo është koha e rindërtimit!
Ndërtesat mbijnë për çdo ditë me madhësinë dhe bukurinë e
vet, me qindra artistë garojnë në ndërtime dhe zbukurime.
Të gjitha i janë besuar Fidies! Kur është në pyetje ai, i lejohet
çdo gjë. Dhe ai do t’i dëshironte të gjitha!
I ngrit vetes përmendore!
Lakmitarë! Heladës po i ngrit përmendore. Mos harroni, Heladës!
Tani po gdhendë statujën e perëndeshës Athinë.
Dhurata e Fidies ngjalli lakmi tek skulptorët, të cilët përpusheshin nën hijen e tij. U dëgjuan në çdo anë zërat e tyre. Bërtisnin si çota të shqetësuara. Jo gjatë, heshtën me ndihmën e
masës, e cila në çast tregoi tërë simpatinë ndaj djalit të Harmidesit.
Edhe vëllain e ka skulptor! – tha dikush.
Përktheu: Qazim Muja
61
Vladimir Đurišić
The Love Song of Alfred Kitschawk*
Let us go then, do and die,
(and do and die and do
and then deny)
Where and when never ending why
Revenge of the I against the eye
Against the gains of metaphorical retreats
That Spread the “The”
Just like empty sheets of clouds
Epiphanise the gesture, looking for the
Sky and finding skiing, finding Bee Gees guy
In Finding Nemo. Where catcher in I is spared
Against the sparrow in the eye
And evening is paired
With grayeyed ladies,
Cumming, humming
Cummings.
Hours of rumors prove the women rooms, phoning,
Talking of Michelangelo Antonioni.
Burst of things in a dream of explosion
Poses as real:
Relevance of evil elevation in a Soap opera,
Persistent
In phony manhood of peasants.
The outlaws are patient,
Flaws of silent selling out
Are re-defining freedom,
And more boredom we beat,
More leather we sit on…
And indeed, there will be time.
To write for the retired foolls wonderfully
There will be tiny Myth of Why
When I bare my pray:
“Must I die, to write, today?”
62
And I have known the nouns that already died trying
To be ready as verbs, noun them allBrave in reverb, everlasting everblue
Etherised poetry awaits measuring
The eye of a beholder with coffee spoons
I like the smell of palms in a Mourning.
The army isnžt waiting. The arm's palm itself
That cannot open the pages of newspaper
Kissed by the fresh print, to be opened later,
But never read, never really red, never really grown
Into Stereo mountains. Fresh meat of facts
Is fucking a poem, being ready to kill for the
Rendered remembering, like lies suck out
The truth from Memoirs. Form of a memo
Looking rootless in the morning,
Freeing the libertine free press fee
From Alberti bass of cheap embarrassment.
Hours of rumors prove the women rooms, phoning,
Talking of Michelangelo Antonioni.
Now press *.
I go go I go go, I go, girl, to go go
High halls of High heels High hopes of High peaks
Of song on broken speakers.
I am not high.
I shall swear I do not remember. I sell
My dare to a shivering attention: notions of
Giving, vigorous adjectives, it is impossible
To say what I don’t mean,
Fluid as a dilettante,
Led as a tale's tail,
And solidly stubborn
As a young death on a balcony:
Must I play, to write, today?
I am not mine. So, am I mean?
Though I have seen my head
(going slightly mad)
I have seen the moment of my greatness weaken
On twitter, I have seen it all, I have seen it, but
63
I should say in return that this is not what I meant at all
When I meant All in a mental hospital. This is naughty,
I know, I know, I know now, but then…
To say. I am Lazarus, come from the dead,
Look at my lovely bones, smell it, kiss it, kill.
Wasn’t it shameful form of parole, wasnžt it?
And turning toward the word: window
I have to turn to Duchamp in Windows, Dos.
I have to turn. I have to turn on
Onions restless whiteness,
Slow angels breath
Rented to academics,
To Hamlet’s Telemach,
To the purest adjectivness of being.
I begin to pay attention to
Things of self,
Thin itself.
Alea ejaculated:
East.
Ikea, Ikea.
I should have been a payer of reggae crew
Transforming the low incomes of newcomers
Into logical ontology of
Becoming cool.
And softer I become,
The braver I look.
Our phony illusions. Our
I grow gold…
I grow gold…
But the gold
Lies with the help of urine rush
Hushing the tail to be tailored
And me to blush, swearing that
My trousers are mine.
Arouser condoms as a mode for enough.
I should have been a conservative swinger,
64
Giving lessons of self preservation, forgetting
That the fortune is not
In fine tuning.
I have had my time for being stubborn to ask
Why Geography lies in metaphors,
Subtle and stubborn as digital watches
Grown in wrists
As stereo never grown in Montenegro,
Where the mountains rest in let it be
Convenient convexity of a Boutique logic,
Where the tinyshoulder leader is eating peach, thinking
Impeachment is impossible. I am nearly a king.
I do not think they will sin against me.
I want to believe (ingenious phrase)
They want to be lied to, in phases. I want to be real
As an allusion to see them part from my heritage,
In a morphine guilt.
We have laundry lady dead in the chambers
The sea gulls eating our remains by the sea-girls
Still humming voice,
In a cave,
In a dawn.
* The poem is originally written in English
65
66
PROZA, POEZIJA
67
68
Lena Ruth Stefanović
POSLJEDNJI PODGORIČKI KABALISTA
Kabala je drevna duhovna disciplina, čija je bit, kažu
oni koji je dobro poznaju, da volimo svoje bližnje i da im u
principu ne radimo ono, što ne bismo voljeli da oni rade nama.
Kažu da su sve ostalo nijanse.
Jedna velika duša, koja se prvo inkarnirala kao rabi
Shimon bar Yochai, koji je zapisao svetu knjigu Zohar, kao
veliki učitelj Ari u 16. vijeku i, treći put kao rabi Ashlag, osnivač Kabala Centra, predvidio je masovno širenje ovog učenja
u dvadesetom vijeku. 1922. godine je otvoren prvi centar za
proučavanje Kabale u Jerusalimu, na današnji dan postoje 54
takva centra u svijetu, a kurseve i seminare koji poučavaju prevazilaženje negativnih inklinacija puste ljuske prirode prošlo
je više od pet miliona ljudi...
Za crnogorski narod kažu da je direktan potomak Atlantiđana, kao i izraelski, a za prijestonicu Cetinje da je jedna
od najjačih energetskih tačaka na planeti...
S obzirom da je naša država u znaku Bika, poznatog
po svojoj inertnosti, samo Crnogorci imaju malu ili nikakvu
svijest o svojoj odabranosti. Za sada! Po kabalističkoj astrologiji, bikovi su poznati po tome što kada osjete da je nešto
dobro za njih... e, pa onda ih ništa ne može zaustaviti.
Sukkot je praznik kabalističkog povezivanja s prirodom, Kabalisti provode nedjelju dana u prirodi, u šatorima od
(opet) prirodnih materijala.
Aaron me upućuje u spiritualnu dimenziju konekcije,
preporučuje mi da je odradim, jako je bitno, kaže.
Nakon što me komšija Tiho zatekao gdje se u po noći
na terasi, uz svjetlost svijeća, povezujem s energijom novog
mjeseca, pošto se najbolji otac na svijetu navikao da subotom
ne koristi električne aparate i sluša sve ono što on naziva izraelskom etno muzikom, pošto je najbolja majka na svijetu
prevazišla prvobitni šok kada me je prvi put zatekla da spavam
na podu (sve s ciljem poništavanja ega), uz saživaljavanje sa
postovima koji isključuju i hranu i vodu...
Sukkot? Mmm... Čini mi se da je to mali korak koji
moje bližnje dijeli od telefonskog poziva specijalističkoj klinici za teške poremećaje ličnosti u Dobroti.
69
Branislav Brković
SJENKE NA TRGU
Budim se.
Ptice. Orkestar cvrkuta.
Kakav Enkvistov ambijent!
Livade prostrane - beskraj.
Ovo ne treba povezivati sa onim što mi se dešavalo dok sam
živio sa njom. Kada sam ja u pitanju, govorim o vremenu od
kada sam je napustio, pošao od kuće, teško se može suditi
realno, ako se ne uđe u sve pore života.
Još uvijek sam bio njen muž: čovjek koji je, na neki način, trebao brinuti o njoj, životu koji je sa njom započeo.
Nijesam želio da se vratim, vješto sam izbjegavao naše susrete.
Ipak se sjećam, sa bolom, kako sam je dovodio do stanja kada
se pretvarala u suzu, kaplju koja se razlivala po licu.
Crtača te slike nijesam nikada upoznao. Fantazmagorija u crtačevoj imaginaciji postaje imperativ, vodilja daljeg života.
Stvarnost je surova.
Gostionica "Pešta", gdje provodim najviše vremena, najstarija
je građevina na trgu. Sunčevi zraci crtaju šumu antena sa obližnjih zgrada. Sjenke pritiskaju prostor trga, a u debeloj hladovini prostrti kartoni za izležavanje najamnika.
Pijem kafu i pušim.
Crtež sa nedefinisanom, izlomljenom i skoro nevidljivom linijom šarao je sjećanjima. U središtu, poput kolaža, fotografija gole Madone - dvojnice M.M.
Kakav prizor!
Na trgu, oivičenim malim udžericama, višespratnicama, Pogrebnim preduzećem s jedne strane i Bankom, Staklorezačkom i Frizerskom radnjom s druge, stajao je On. Produžena
konverzija svoga života koji nije pronalazio ni u okvirima sulude, efikasno planirane sreće, koju nije znao ostvariti.
Pogledajte dobro, gospodo, taj crtež. Tu je isčupan san. Gromade izvađene iz utrobe i spuštene na bjelinu iz koje, potezom pera, plamti i straši čitav jedan život. To je tumač naših
duša, čisto materijalne manifestacije, odraz našeg vremena, uz
posljednju počast, predstava modernih umjetnika koji su svojom slavom postali beznačajna mazala.
U kratkom vremenskom razdoblju dva puta je vadio češalj i
začešljavao svoje duge pramenove kose.
Osmatrao je trg.
70
Kako mu prići, razmišljao sam ispijajući vodku u gostionici
"Pešta". Staklorezac je odbacio takvu mogućnost, zbog blijedog i prozračnog izgleda; „To su njegova posljednja zapažanja“, kaže. Frizer se smješkao njegovoj dugoj kosi. Štrickao
makazama da ga čuje.
Banka toga dana nije radila.
Obućari su sjedjeli ispred otvorenih radnji, molili se da navrati, makar stranac kad već mjesecima niko ne pita za obuću.
Iz obližnje višespratnice izašao je penzionisani pukovnik. Trbuljast, sa orlovskiim nosom i vječito namrštenim pogledom
- spremnim za naredbe. Posmatrao je stranca, gledao u njegova leđa, mjerio ga od glave do pete. Sočno opsovao:
- Sjebali bi ti kosurinu i zaprašili te ušljivko!
Stranac je prišao pukovniku smijući se. Pukovnik nije skidao
namrštenu masku.
- Zašto je dan tako tužan, gospodine, upita.
Da li me on to zajebava, pitao se pukovnik. Slegao je ramenima. Nije bilo epoleta, širita, zvjezdica. Nije bilo…
- Da nema oblaka nebo bi bilo jednolično, prekide ga stranac
u razmišljanju.
(Kada se vrati kući, naš pukovnik, ponoviće ženi, djeci i
svima u zgradi svoju tezu o propasti zemlje kada takvi tipovi
šetaju, besposličare i; "Majku im jebem", prosiktaće znam,
"klošare na račun naše nesrećne i siromašne otadžbine").
Nebo se ispunjavalo oblacima kao na slikama Delakroaa ili
Bodena.
Odustajem od prve namjere, povlačim se, poručujem vodku,
bez limuna, i razmišljam o povratku kući, koji bi uslijedio poslije dogovora sa njom; Preuređenje stana, razmještaj crteža u
mojoj sobi, izbacivanje skulpture "Rasprsnuto jaje", nepoznatog autora, koja me podseća na moje rađanje, vraćanje fotografije gole Madone - odraz jednog vremena, krst, što stvara
najveći problem mom povratku, mora stajati na priručnoj biblioteci, kao središnjoj tački u kojem se spajaju nebo i zemlja,
vrijeme i prostor, svemir i praiskonski žrtvenik svih haosa koji
su određivali uspenje ka Bogu.
(Trg, koji je sve više pripadao meni, oslobodio me more, misli
koje su me progonile a u stvari nijesu značile ništa. Gostionica "Pešta" - moja biblioteka, čitaonica - bila je sve što je
upražnjavalo intelektualni rad ili razmišljanje, mada mi je pružala mogućnost realnijeg sagledavanja stvarnosti).
Još nijesam ispio svoju jutarnju kafu - punim lulu.
Stranac je stajao na trgu, posmatrao, kao da je htio upamtiti
svaki detalj.
Zažalio sam, nemoćan, (ljubomoran na Hulia Kortasera) za
71
svoju zemlju koju su posjećivali čudni crtači. Jedni su crtali
pejsaže: puno zelenila, sivila i kao oko plavog neba. Drugi su
ušli u dušu njenog kamena: crtali stijene, njene oblutke kao
ostrva u moru tišine i nevidljivog prirodnog rađanja. Samo nekoliko njih tražili su ono što pokušavamo ja i moja kćerka,
koja uporno gleda u crtež, vjerujući da će otkriti istorijat, tehniku rada i poruku crteža - lutajući bespućima, dobijajući na
boji a gubeći na težini.
U vazduhu se osjećao nestvaran, nesvakidašnji miris koji je
određivao, diktirao čitavom danu.
- Zašto si se uplašio, upita moja majka.
- Dodao sam liniju na crtežu, kažem.
- Bože, oprosti mu, dodade moja majka.
Stranac je šetao trgom i nešto bilježio u mali blok koji je nosio
u lijevom džepu teksas jakne.
Ko je? Na čijoj partituri svira?
Dok se trgom širio onaj neodređeni miris, stajao sam nadnesen nad vodkom i već ispijenom kafom.
Zanemarimo, za trenutak, trg i vratimo se, ako se dobro sjećam, mojoj prvoj ispovijesti, kada sam u kući, za koju sam
vjerovao da je čistija od hrama, sjedio i tjerao sebe da je rasvijetlim, možda i ovjekoveječim, da bih iz nje pobjegao vjerujući da ću tako naći svoj duševni mir.
Kakva ironija! Pobjegao sam, fizički je napustio, a nema sna
da njome ne šetam ili sjedim u uglu svoje sobe, na malom tronošcu i pušim lulu.
Sve ovo ispisujem da bih čitaocu približio lik sa trga.
Možda je nestvarno, ali on se pojavljuje u svakom predmetu
koji se nalazi u mojoj sobi: na crtežima Lj.D.: reprodukcijama
kupljenim u moskovskoj antikvarnici. Čak i razapeti Hrist, krst
koji stoji na priručnoj biblioteci, neodoljivo podsjeća na njega.
Našao sam se pred čudom, čije mogućnosti prevazilaze maštu,
zasjenjujući moj um. Zato danju lutam po gradu, a noću sklapam djelove crteža za koji ne znam kako će na kraju izgledati.
Dodajem liniju po liniju...
Više nije važno što se desilo juče a što danas. Gradom prolaze
kolone ljudi, šarenilo odjeće sliva se u beskraj ulice. Mjesec
zalazi, daleko iza poluosvijetljenog grada. Odlučujem, ipak,
da se ne vraćam.
72
Milovan Radojević
MRVICA
Đevojčica je śeđela na plastičnoj stolici, u čekaonici
aerodromske hale. Sama. Mnogo je svijeta tuda prolazilo ili
se kratko zadržavalo i niko nije pokazivao interes za jedno dijete. Na sebi je imala bijelu haljinu sa crvenim cvjetovima.
Osvijetljeni prostor bio je ispunjen šumovima, udaljenim zvukom mlaznih motora i žagorom, a preko razglasa povremeno
se čuo ravni glas koji je najavljivao polaske i dolaske aviona,
pozivao putnike da pokažu svoj prtljag... Ona je mirno posmatrala ljude oko sebe i mahala nogama koje nijesu bile dovoljno duge da bi stopalima dodirnula pod. Najzad, obratio joj
se đetić koga je elegantno obučena žena dovela za ruku i smjestila se sa njim na dvije naspramne stolice.
- Hoćeš bombonu - prišao je i pružio otvorenu kesu.
- Hoću - rekla je odlučno, zavukla ruku i izvadila
dvije-tri.
- Đe ti je mama - nastavio je đetić hrabrije.
- A đe je tebi tata - uzvratila je odvijajući celofan s
karamele.
Ništa nije odgovorio nego se zagledao u njene noge
koje je ona ravnomjerno klatila.
- A što su ti cipele blatnjave?
Đevojčica namršteno pogleda u slučajnog sagovornika, a onda pored njega u južni stakleni zid hale, kao da je
tamo viđela nešto važno. Đetić se zbunjeno okrenu i baš tada
tamno večernje nebo iza stakla prošarao je bljesak munje. Dok
je grmjelo, majka ustade i povuče sina za ruku, a on ispušti
kesu i bombone se prosuše po glatkom granitnom podu.
- Hajde, kupiće ti mama druge - reče blago i oni se izgubiše među putnicima.
U neko doba, kada se hala počela prazniti, ona skoči
i neđe se izgubi. I nije je bilo sve do jutra kada je ponovo zauzela svoje mjesto. Ljudi su dolazili i prolazili. Neki su nosili,
a neki vukli na točkovima svoj prtljag. Lijevo od nje formirali
su se redovi ispred šaltera. Posmatrala je najbliži u kome je
bilo i đece, a onda skoči i priđe gospodinu koji je stajao na
kraju. Bio je visok, u odijelu i raskopčanom mantilu. U desnoj
ruci držao je crnu tašnu, a lijeva je bila slobodna. Ona stade
pored njega i uhvati ga za dva prsta. Gospodin, koji je bio zauzet mislima, pogleda je, a onda se obazre oko sebe tražeći da
vidi čija je. Red se pomjerio naprijed i on blago istrže svoje
73
prste i primače se gojaznom čovjeku ispred sebe. Čim je stao,
ponovo je ośetio malu i hladnu ruku.
- Đe ti je mama - čula je dubokim glasom izgovoreno pitanje dok se gospodin naginjao nad njom da je bolje
pogleda.
- Ne znam - reče ozbiljnim i zrelim tonom.
- A tata, đe ti je tata?
- Ti ličiš na mog tatu, imaš isti glas.
- Mala, pa ti si se izgubila - zaključi.
- Nijesam se izgubila.
- Dobro, a zna li tvoja mama da si ti ovđe?
- Ne zna.
- Pa onda je ona tebe izgubila.
Utom je zalajala bijela pudlica sa crvenom mašnom
u naručju žene koja je stigla do šaltera:
- Ne dam Cukija, on će putovati u mome krilu.
- Ali, gospođo, postoje pravila kojih se moramo pridržavati.
- Moj Cuki bi doživio stres, ne dozvoljavam da ga
odvajate od mene.
Rasprava žene u bundi i žene na šalteru se nastavila,
a čovjek se obrati đevojčici:
- Hajde da potražimo tvoju mamu - i on pogleda u
svoj ručni sat, izađe iz reda, podiže je i ponese.
Ispred odjela za obezbjeđenje stajao je policajac.
- Izvolite - ispriječi se kad viđe gospodinovu namjeru
da uđe.
- Ovo je dijete izgubljeno, pa vas molim...
- Ne možete unutra, to su službene prostorije - reče
kruto.
- Pa kako ću prijaviti?
- Tamo vam je šalter "izgubljeno-nađeno". Popunite
formular i predajte.
- Ali, pobogu, pa ovo dijete nije stvar - reče, a policajac slegnu ramenima.
I gospodin ponovo pogleda u sat i osvrnu se oko sebe
kao da se pita "šta će ovo meni". Đevojčica ga je obujmila rukama oko vrata i on izbliza viđe njene riđe uvojke i pametne,
plave oči.
- Kako se zoveš - pitao je.
- Ne znam.
- Kako ne znaš - reče začuđeno jer nije očekivao
takav odgovor. - Dakle, nećeš da mi kažeš... A kako te mama
zove?
- Mama me zove "mišu moj".
74
- Samo tako?
- Zove me i "mrvice moja".
Vrijeme je prolazilo i avion kojim je gospodin trebalo da otputuje odletio je bez njega. U jednom momentu izvadio je iz džepa mobilni telefon i s nekim razgovarao.
- Ne, neću danas, iskrslo je nešto neodložno... Naravno, čim prije budem mogao... Javiću se, svakako.
Onda se opet zagledao u to dijete koje ga je spriječilo
da otputuje.
- Hoćeš li da nešto pojedemo, ja sam gladan. Šta misliš o kiflama s jogurtom - pitao je dok su prolazili pored radnje s pecivom.
- Aha - odgovorila je i prihvatila kiflu.
- Kako tvoja mama izgleda?
- Moja mama je najljepša.
- Da, naravno - reče zamišljen, a onda priđe javnom
telefonu, udaljenom nekoliko koraka. - Htio bih da prijavim da
sam pronašao nestalo dijete... Ne, ne bih davao lične podatke... Na aerodromu, u odjelu za domaći saobraćaj... Dakle,
đevojčica, oko šest godina, plavooka, riđokosa, na sebi ima
bijelu haljinu sa crvenim cvjetovima...
Pošto je završio neprijatni razgovor okrenuo se. Nje
nije bilo na plastičnoj stolici na kojoj je, prije samo minut, grizla kiflu. Okretao se na sve strane, tražio tamo i ovamo, ali
ona kao da je u zemlju propala. Zatim je neko vrijeme uzalud
čekao, u nadi da će se odnekud pojaviti. Zbunjen, opet pogleda
na sat, ustade i ode.
*
Slijedećeg dana đevojčica je opet bila na istoj stolici.
- Mrvice, pa đe si se ti sinoć sakrila - pitao je isti gospodin pošto je sio pored nje. Bio je blijed i neispavan.
- Niđe, tu sam - reče nezainteresovano, mašući nogama.
- Dobro ako nećeš da mi kažeš, ali zašto si po čitav
dan na istom mjestu, kao da nekog beskrajno čekaš - reče i
pruži joj sendvič koji je ona bez riječi dokopala.
- Eto tako, čekam.
- Danas neću putovati, došao sam da te potražim.
- Zašto, šta ću ti ja?
- Znaš li da se onaj avion umalo nije srušio?
- Koji avion?
- Pa onaj koji sam juče zbog tebe propuštio. Bila je
oluja i pri slijetanju je skliznuo sa piste. Nekoliko putnika je
povrijeđeno. Spasila ih je samo sreća... Hoćeš li sa mnom,
došao sam po tebe?
75
- Neću. Ti nijesi moj tata, samo ličiš - izgovorila je
kroz zalogaj.
- Dobro, onda ćemo śeđeti ovđe zajedno.
- Ne trebaš mi, idi ti.
- Neću. Milo mi je da budem s tobom.
- Zašto?
- Pa, tako, milo mi je... Da nijesi primijetila neke čike
u uniformama?
- Jesam. Tražili su mene, ali ja sam se sakrila.
Posmatrao je đevojčicu kako ispija sok ne znajući što
bi rekao. Igrala se jedno vrijeme duvajući kroz slamčicu u
ispražnjeni tetrapak, a onda poče da ga gužva.
- Moj tata je nestao na moru.
- Nestao na moru?
- Mama mi je rekla da je ušao u brod i da je nestao u
oluji - reče značajno i uhvati ga za dva prsta. Zatim su dugo ćutali dok su putnici dolazili i odlazili.
- Tebi je hladno, a Mrvice - pitao je kad je veče počelo da se spušta.
- Nije.
- Idem da ti kupim džemper.
- Ne treba mi.
Gospodin ipak ustade i ode da kupi džemper. Kad se
vratio, đevojčice nije bilo. Osvrtao se, čekao, pitao okolo. Najzad, poturi crveni džemper sa bijelim cvjetovima na njenu stolicu i pođe. Dok se odmicao, osvrtao se, ali ona se nije
pojavila.
*
Rano narednoga jutra, gospodin je ponovo ušao u aerodromsku zgradu, namjeran da otputuje prvim avionom. Htio
je da izbjegne ponovni susret s Mrvicom, ali to je bio težak
zadatak jer je morao proći pored centralnog dijela hale u kome
se nalaze redovi stolica fiksiranih za pod. "Gledaću na drugu
stranu... A možda ona i nije više tu. Policija je pronašla i učinila ono što ja nijesam bio u stanju - vratila je kući" - razmišljao je dok je žurno prilazio šalteru da kupi kartu.
- Nema za devet - ponovio je riječi službenice.
- Ne. Mjesta ima u avionu koji polijeće u jedanaest i
trideset. Hoćete li?
- To mi je prilično kasno, ali možda ipak stignem da
obavim posao... Kad je posljednji kojim bih se večeras mogao
vratiti?
- U dvadeset časova.
- Pa dobro, dajte mi povratnu - reče pitajući se kako
će provesti sate do polaska. Ta hala mu je već bila dosadila.
76
Zapamtio je svaki njen dio i pogledu dostupne detalje. Kartu
je ubacio u unutrašnji džep od mantila i okrenuo se ka stolicama. Na mjestu na kome je nalazio Mrvicu śeđela je jedna
žena. Spuštila je glavu i duga kosa dijelom je pokrila njeno
lice. Pošao je ka njoj ne razmišljajući, a onda zastade da kupi
novine, savi ih i ponovo pogleda u nju. Sada je ona njega posmatrala. Bila je uplakana i u krilu je držala crveni džemper sa
bijelim cvjetovima. "Marta" - pomisli i žmarci mu prođoše uz
kičmu. Prišao joj je jer nije imao kud.
- Ti, gade jedan!
- Zašto plačeš i otkud ti tu - pitao je i sio pored nje.
- Ne tiče te se.
- Ipak mi reci, hoću da čujem.
- Zvali su iz policije i saopštili mi da je neki čovjek
prijavio da je ovđe našao đevojčicu koja odgovara opisu. Oni,
međutim, ništa nijesu uradili, nijesu mi vratili moje dijete - i
ona opet zaplaka. - Ali, zašto ja to tebi govorim, ko si mi uopšte pa ti? Onako si nas elegantno, bez riječi ostavio prije tri
godine. I baš smo te ovđe zajedno ispratile, a sad se usuđuješ
da mi priđeš kao da te dočekujem poslije tri dana odsustva.
- Ti nju zoveš Mrvica?
- Da... Otkud ti znaš kako je zovem kad sam joj taj
nadimak dala nedavno - podiže naglo glavu i pogleda ga vlažnim, krupnim očima. - Ti... da je nijesi baš ti našao?
- Ona je našla mene jer sam joj ličio na njenog tatu.
Mora da si joj pokazala moju fotografiju.
- Pa đe je sad? Kako je nijesi prepoznao i koliko ćeš
je puta ostavljati - i ona skoči, a džemper joj pade s krila.
- Polako, Marta, smiri se. Mrvica će se pojaviti - i on
zagrli ženu koja se tresla. - Kupio sam joj taj džemper, ali ga
očigledno još nije viđela.
- Kako nije, ja sam joj ga nedavno kupila... Pa zar je
ovo drugi?
- Evo, vidiš etiketu, nov je. Tamo ima radnja sa đečijom robom - i on pokaza ka prolazu s buticima.
- Zašto si nas ostavio - pitala je pošto se malo smirila.
- Je li u pitanju druga žena?
- Ne.
- Pa šta je onda, prestao si da me voliš?
- Nije ni to. Pokušaću da ti objasnim kad se s Mrvicom vratimo kući.
- Nikad mi to nećeš moći objasniti... A šta, ti bi da se
vratiš?
- Da. I da ostanem.
- Ne vjerujem ti.
77
- Rekla si joj da sam nestao na moru.
- Tako je bilo najbolje kad si već otišao da se nikad
ne javiš.
- Mogla si joj reći da sam otputovao daleko i da ću
se vratiti.
- Ako sam već morala da biram laž, to bi bio najgori
izbor jer bi ona očekivala tvoj povratak.
- A zašto joj prosto nijesi rekla da sam umro?
- Pa da od mene traži da je vodim na tvoj grob. Kad
neko nestane, postoji mala nada da će se pojaviti.
- A kako se desilo da odluta od kuće i kako je dospjela na aerodrom?
- Pametnica mamina radoznala, hoće sve da oproba,
da nauči. Jednoga jutra, umjesto da ode u školu, ona je pošla
da ispita svijet.
- Pojaviće se ubrzo, siguran sam u to - i čovjek čvrsto zagli svoju ženu.
Śeđeli su tako i šaputali do kasno. On je ponovo
odložio put i vratio kartu. Mrvice još uvijek nije bilo...
78
Ilija Đurović
MI
Mokra koža je mirisala dok smo se penjali. Mar, rekla je kad
su se vrata otvorila. Gledao sam u njena leđa. Ispred nje je stajala njena sestra. Bila je u pidžami. Zdravo Mar, rekao sam.
Držala je otvorena vrata. Ušao sam u dnevnu sobu. Televizor
je bio uključen. Mar je gledala izvještaje sa puteva. Snimci
snijega su se mijenjali. Preko snimaka se čula muzika. Sviđa
li ti se muzika, pitao sam. Pogledala me. To je Smetana, rekao
sam. Koriste njegovu muziku za snimak snijega. Ponovo je
gledala televizor. Smjenjivali su se snimci gradova. Sve je bilo
bijelo. More je bilo crno. Ovo je more, rekao sam. Prepoznaješ li more? Ponovo me pogledala. I tamo je pao snijeg,
rekao sam. Čuje se Vltava, rekao sam. Vltava je rijeka u Pragu.
Smetana je iz Češke. Vltava je rijeka. Velika rijeka, rekao sam.
Muzika joj se svidjela. Gledala me. Gdje ti je sestra, pitao sam.
Okrenula se prema hodniku. Čulo se pomjeranje stvari. Mar je
gledala u ekran kad sam je ponovo pogledao. Uzeo sam daljinski i pojačao zvuk. Vltava se približavala kraju. Mogu da
ti donesem snimke, rekao sam. Govorio sam glasnije. Imamo
dosta muzike. Imamo Smetanu. Mogu da ti donesem snimak.
Nije me gledala. Gledala je snimak polomljenih stabala. Klasična muzika je dobra, rekao sam. Za tebe ćemo da donesemo
Smetanu. Okrenula se i pogledala prema hodniku. Ona tamo
slaže stvari. Ja sam tu, rekao sam. Ponovo je gledala u ekran.
Borovi su bili iščupani iz korjena. Neki su bili slomljeni na
pola. To je zato što je korjen ovih borova tanak, rekao sam. To
je alepski bor. Podijelio sam sa Mar znanje o borovima. Vas
dvoje se zabavljate, rekla je. Ušla je i sjela pored vrata. Ruke
su joj bile crvene. Širila sam veš, rekla je. Sve je pripremila.
Krevet je bio spreman. Svu robu je ugurala u mašinu ali nije
znala da je uključi. To bih mogla da je naučim, rekla je. Šta
gledate, pitala je. Smetanu, rekao sam. Mogli bismo da snimimo Smetanu za Mar. Sviđa joj se, rekao sam i otišao u kuhinju. Pušenje je zabranjeno u dnevnoj sobi. Kuhinja je bila
čista. Mar je na sto postavljala tanjire. Nije ih raspoređivala
prema stolicama. Bili su naslagani na sredini. Pored njih su
bili noževi i viljuške. Mar je bila spremna da neko postavi
ručak. Prozor je jedina prljava stvar u kuhinji. Mar ne čisti prozore. Kao što ne uključuje mašinu. Između sive sredine stakla
i ispucalih ivica drveta je sloj nataložene masnoće. Sve ćemo
da očistimo kad Mar pređe kod nas, rekla je kad sam prvi put
pomenuo fleke na prozoru. Nemam vremena za čišćenje. Tre-
79
balo bi mi pola godine. Kad Mar pređe kod nas taj stan ćemo
da prodamo. Prije toga ćemo da očistimo. Platićemo nekog da
ga očisti. Možemo i da okrečimo. To možeš ti da uradiš. Ne
mogu, rekao sam. Nije važno. Platićemo nekog. Smijala se u
dnevnoj sobi. Pokušava da zasmije Mar. Nije se čula muzika.
Nisu me pogledale kad sam ušao. Zvuk televizora je bio isključen. Mar je bila naslonjena na njeno rame. Bile su zajedno u
fotelji. Kakav je plan, pitao sam. Okrenula se. Mar je gledala
uvodnu scenu. Ostaću s njom dok pogleda seriju. Voli kad gledam sa njom, rekla je. Treba li da pojede nešto, pitao sam. Donesi nešto, rekla je. Donesi nam sendvič. Bilo koji. Ponovo se
namjestila pored Mar. Idem dolje, rekao sam. Uključila je zvuk
i zagrlila Mar. Nije zaključala kad sam izašao. Dva sendviča,
rekao sam kad sam ušao u restoran. Nije za mene. Za nju,
rekao sam. Djevojka se nasmijala. Ustala je sa stolice i otišla
u kuhinju. Vratila se. Espreso, rekao sam. Otišla je do aparata.
Bilo je dovoljno vremena do kraja serije. Niste dolazili neko
vrijeme, rekla je. Ne, rekao sam. Spustila je espreso na sto. Tu
sam ako nešto treba, rekla je i otišla do svog mjesta pored
šanka. Iz kuhinje se osjećao miris prženog sira. To je sir za
njen sendvič. Ona i Mar vole sendviče sa prženim sirom. Ona
ponekad prži sir i pravi sendviče za Mar. Mar je probala sendvič sa prženim sirom kad smo je prvi put odveli na more.
Mar se još toga sjeća. U to smo oboje sigurni. Za Mar je bilo
previše dobro da bi zaboravila. Ona je gledala Mar kako stoji
uz talase i trči do nas i kako se vraća nazad u vodu. Ada je
pravo mjesto za Mar, rekao sam kad je prvi put predložila da
odemo sa Mar na more. Mora da vidi Adu, rekao sam. Shvatila je da Mar ništa ne može da vidi ako ne vidi Adu. Bez ljudi.
Ada je stvorena za Mar, rekla je. Plašila se mora zbog ljudi.
Sjutra je vodimo, rekla je. Spakovali smo torbu i otišli po Mar.
Rekla je roditeljima da ne spremaju hranu, ona je sve spakovala. Samo kostim i peškir, rekla je. Mar je bila ispred kad smo
stigli. Njeni roditelji su stajali pored. Smijali su se. Mar je gledala svjetlost na ulici. Preko kupaćeg kostima obukli su joj
plavu haljinu za plažu. Izgledala je bijela na suncu. To je moja
haljina, rekla je kad smo se zaustavili. Spustila je prozor. Jeste
li čekali, pitala je. Nije trebalo da izlazite. Otvorili su vrata i
smjestili Mar. Pored nogu su joj spustili torbu. Njena majka je
pogledala kroz prozor. Nasmijala se. Namažite je kremom kad
stignete, rekla je. Njen otac je stajao pored. Izvukao je desnu
ruku iz džepa i mahao. Budi dobra, rekao je. Mar je gledala
kroz zadnje staklo. Pritisnuo sam sirenu i ubrzao. Čuli smo je
kako ubrzano diše kad smo se približili plaži. Ona joj je rekla
da smo blizu. Mar je gledala kroz prozor. Sad smo se približili
Adi, rekla je i okrenula se prema Mar. Svidjeće ti se, rekla je.
Mar je gledala. Zelenilo je bilo suvo. Pejzaž je bio isti ali je
80
Mar ubrzano disala. Gledala je drvene kuće kad smo skrenuli
sa glavnog puta. Prstom je šarala po staklu i gledala kuće ispod
drveća. Vidjela je šporet na drva i mrežu za spavanje. Preko
prozora su bile mreže za komarce. Vlaga se kroz otvore za hlađenje uvlačila u nozdrve. Prozori su bili podignuti. Pogledaj
Mar, rekla je kad smo prošli pored crvene kuće. Uz zid kuće
je bila kućica za psa. Kućica za psa je izgledala kao crvena
kuća. Crvena boja drveta i broj iznad ulaznih vrata. Sviđa li ti
se, pitala je. Mar je ćutala. Pas nije izašao dok smo prolazili.
Spustio sam prozor i isključio hlađenje. Želio sam da Mar
udahne miris. Gume su tonule u pijesak. Siva masa ispod točkova je bila meka. Približavali smo se vodi. Osjećaš li miris,
pitala je. Mar je gledala kroz prozor. Krupni cvjetovi su grebali staklo. Oleanderi su rasli iz pijeska. Čuli smo talase sa
obale. Približavali smo se. Mar je ubrzano disala. Naslonila je
čelo na staklo. Ada je bila mjesto za Mar. Oboje smo to znali.
Gledala je kako se talasi pijeska pretvaraju u vodu. Tamo ćemo
da stavimo peškir. Nema gužve. Ležaćemo ispod drvenog suncobrana, rekla je. Prstom je pokazivala vrhove pruća. Samo je
nekoliko ležaljki bilo zauzeto. Sviđa joj se, rekla je. Mar je
gledala ispred sebe. Stajali smo i gledali talase. Mar se kupala
u plićaku. Ona je ulazila u vodu sa Mar. Bile su same u vodi.
Njen osmjeh je ličio na Mar. Stajale su u vodi i prskale se.
Smijale su se. Kad su se bacale na talase ličile su jedna na
drugu. Ona je bacala vodu u vis. Mar je pokušavala da uhvati
rasute kapi. Zatvarala je oči kad je podizala glavu prema
suncu. Dobacivala se kapima vode sa Mar. Bacala je vodu
koju je skupljala između dlanova. Voda je stizala do Mar. Kapi
su padale ispred njenih ruku. To joj se svidjelo. Vrištala je kad
su kapi dodirivale vodu. Bacala se na talase i ponovo ustajala.
Dlanovima je dodirivala površinu vode. Ona je pažljivo podizala ruke. Smijale su se u vodi. Izlazile su i puštale kapljice da
klize do vrhova prstiju. Ona je cijedila kosu. Prebacila je natopljeni pramen preko desnog ramena. Mar je gledala. Kapi
su sa njene kose padale u more. Mar je još jednom protresla
kosu i sjela na peškir pored mene. Sjela je na dlanove. Usne su
joj bile plave. Ovdje uvijek duva, rekao sam. Prebacila je peškir preko Mar. Trljala joj je kosu. Čuo se smijeh prigušen peškirom. Vrijeme je za sendvič, rekla je. Sendviče. I ja sam
gladna. Mar se smijala i gledala crvene tragove na koži. Prstima je dodirivala crvene rese peškira. Stomak joj je bio
crven. U pupku joj je svjetlucala voda. Vrhom prsta je dotakla
pupak. Voda se slila niz dlačice na stomaku. Sviđa li ti se,
Mar? Smijala se. Gledala me. Gurnula je prste u pijesak. Sačekali smo zalazak sunca i komarce. Pojeli smo sendviče i otišli.
81
Luko Paljetak
NEKE DIVNE KNJIGE
Neke divne knjige otvaraju vrata,
ulaze na konju vitezi i sluge,
dama sa balkona pogledima hvata
sve te lijepe riječi pune stare tuge.
U gomili i ja, izduženog vrata,
stojim, gledam uvis, oponašam druge
kojim uloga je mnogo veća datai mene će dopast barem dio pljuge.
I gle, zbilja čudo, neprimijetnim znakom
neznana me gospa, čini mi se, zove
na snižena vrata, s prvim gustim mrakom:
nema tako često zgode poput ove ;
kroz gomilu žurim i ne brinem brigu,
ali sve je tješnje, netko sklapa knjigu:
da me barem, prije nego duša vrisne,
na stranici istoj s onom gospom stisne !
82
Крстивоје Илић
ПОСМРТНА ЕЛЕГИЈА
Просјаку Саватију
Од мене, спокој ти душу, и слава ти је,
Мој дивни пријатељу, мучениче Саватије !
Синоћ сам био код Реље, у твоме крају Дорћола,
и причајући о теби, срце нам пуче на пола.
Јер живели смо као браћа, у љубави и слози,
истина, ми на две, а ти на оној јединој нози.
Сад нам толико недостаје твоја дрхтава рука,
као да су нам отсекли нашу, па виси празан рукав.
Опрости з дане кад од мене ниси ништа примао,
веруј ми, ни ја тада нисам ништа имао !
Знао си шта су сањари, и изгубљени људи,
чести си умео, и ти мене, да понудиш.
Кад те на улици препознају, кад ти се јаве,
Волео си сваком одговорити тихо са аве !
Сад си доле, где су и кнежеви и просјаци равни,
молим те, буди достајанствен, буди главни !
више се не плашиш зиме, ни глади, ни жеђи,
пређи у бољи живот, у патриције пређи.
А ја ћу овде, у сваком годишњем добу,
доћи бар једномда ти се поклоним гробу.
Можда ћу и цвет неки ставити изнад главе,
И рећи тихо: аве Саватије, пријатељу аве !
83
Gradimir Gojer
JONESKO NA BICIKLU
Ežen Jonesko obožava
Žuti bicikl
Ćelava pjevačica izbjegava
Dužnost suvozača
Stari to provjerava
Staroj
A gocornik se smješka
...
Govornik je prisiljen govoriti
O Joneskovom biciklu
(...Poput pohvale ludosti...)
BEKET I STAMAČ, RUKU POD RUKU
Odlazim na Katedralni trg
Da pronađem istomišljenika
Odlazim u kazalište
Da nađem sunarodnika
Odlazim u crkvu da Tvorca
U mislima dotaknem
Samo se Beket i Stamač
Smiju mojoj ogoljenosti
84
Amir Brka
DŽENNAZA
Za Željka Grahovca
Kad umre čovjek,
petnaest tad minuta
njega nose ljudi,
a tuga,
potom,
godinama traje.
Nečovjek dok živ je,
ljudi sebe žale,
a dženaza
ide godinama:
ona sve je
oko njeg što se kreće.
85
Danilo Lompar
KAD PJESNIK SANJA
DA SVI ŽIVE PJESMU
tužan
(čini mi se vjekovima)
do beskraja
kao skitnica koja nikad
ne prestaje da skita
i vječito se nešto pita
čak i u sreći
zamišljen
nad svijetom koji spava
da bol preobrati
u ljubav
riječ
i san
jeste:
tuga ga (ćera)la
na pjesmu
al pjesma će probuditi
vaš duh
da kad kiša pada
(a čovjek je kao kiša)
osjetite i čovjekov pad –
sjetu
ali i nesebičnost:
svjetlost bdjenja nad njim
da tišina
ne bude praznina
spokoj da vlada:
svima zvijezda
na grudi da padne
86
da se svaki čovjek
može osjetiti pjesnikom
(jer je jačinom duha
počeo da sanja)
a svaki pjesnik
i izvan pjesme čovjekom
(jer je kao nekolicina pjesnika
počeo da živi plemenitost
sopstvenih stihova)
RADE ŠERBEDžIJA
u crnoj košulji i s šeširom nakrivljenim
šarmer pjesnik glumac buntovnik
s čeznjom za vremenima duha zaboravljenim
i u kazivanju poezije – bješe prevratnik
tako obožavan od mnoštva a katkad usamljen
odlazi u mističnu tišinu pomišljajuć svijet je robija
pred užasima rata (ravnodušnosti) posramljen
boemijom liječi a jedino njegova istinski opija
sirene vozova brodova – zvuci melanholije
pretopljeni u riječi u glas u svjetlost – bude
u nama sjetu al ljubav i miris magnolije
i u ludom generalu milostivost probude
misao o ljepoti uvijek bješe polazište
i pored saznanja o njenoj ukletosti
duhovnost mu nove probuđenosti ište
nezadovoljna postojećim letom zavodljivosti
87
UMJESTO NEMINOVNE PATNJE
Majci
Raj je mogao
sačekati
da zemlja nije
zadobila - (slutim)
približno oblik pakla
čekam da počnu
duge kiše
i dođeš
čekam ono isto praskozorje
tiho
najtiše
da čitam ti pjesme kao nekad
tebi što shvatala si blagost riječi najviše
čekam
i dane mjerim vjekovima
pjesme
tvoje su oči
međ oblacima
zaštita
i himna
umjesto neminovne patnje
Bog je
za tebe izabrao
mjesto koje si oduvijek željela
– u knjigama
P.S.
Dovršim li knjigu
Smrt će za tebe
Postati radost
88
A mediteranske kiše
Umjesto bola
Orodiće blagost
Stihu
Tvojeg vaskrsenja
S OČIMA VJEČNOSTI
Danijeli
Svakog se dana ubijem po jednom
A ti me s očima vječnosti vratiš
U svijetu ovom bez snova bijednom
Nepomičnost u očaju jedino ti možeš da shvatiš
I jedina ti na beskonačno čekanje spremna
Vjerujuć u moć plesa trenutka moga
I da su sva moja povlačenja zemna
Za oboje kristalni put do zvjezdanoga
Na kapcima mi usnama ispisuješ stih
Kad dani više ne liče na ime tvoje
Sve zlokobne magle iz duše otpustih
Slutih:s očima vječnosti spasavaš oboje
Ako ti se jednom iz tame ne vratim znaj
To na drugoj obali portret ti svjetlošću glačam
Da pjesma o tebi dobije vanvremeni sjaj
A ljubav u iščekivanju vječnog sjedinjenja ojača
18.3.2012.
89
Раденко Бјелановић
Вукозови
Ћепченице
стрмените
куд се ђеде
скопост вајна
линцурине
зелен плати
вучје легло
вукозови
полом вјетар
и громови
огњевити
бороћепи
студен камен
змијолики.
С карашиком
С карашиком
на рамену
убеућен
не патишеш
злотворниче
зловатрени.
Ћилан кућа
У просијенац
вук ћилане
ћилан поље
безцвијетно
ћилан жена
без порода
ћилан кућа
без темеља
ћилан гора
безопутна.
90
FANTASTIKA
91
92
Александар Б. Недељковић
МЕСТО ЛАЗАРА КОМАРЧИЋА КОМАРИЦЕ У
ИСТОРИЈИ СРПСКЕ НАУЧНОФАНТАСТИЧНЕ
КЊИЖЕВНОСТИ
Апстракт
Аутор првог српског СФ романа, мада не и први српски СФ
аутор, Лазар Комарчић није тим романом (Једна угашена
звезда, 1902) нарочито унапредио своју каријеру, нити је
српска средина прихватила научну фантастику као свој
књижевни жанр. Комарчићев роман је у погледу жанровске
припадности на самом рубу између жанра фантазије, и
жанра СФ; ипак, СФ елементи за нијансу преовлађују. Ово
Комарчићево дело остаје усамљени светионик, после кога,
барем по нашем утиску, Срби неколико деценија нису уопште хтели да користе књижевни СФ жанр за гледање ка
својој и општељудској будућности, а последице тог упорног одсуства књижевне футурске маште, па можда и одсуства футурски оријентисане друштвене мисаоности у
ширем културолошком смислу, биле су катастрофалне: није
се гледало у будућност, па су се зато чиниле велике историјске грешке.
Кључне речи: Лазар Комарчић, српска научна фантантастика, жанр
(1) Биографија
Комарчић (1839-1909) је српски главнотоковски
писац не без значаја. У његовом животу било је и херојских и трагичних дана и догађаја.
Лазар Комарчић Комарица је рођен 22. јануара
1839, имао је браћу и сестре од којих је остало потомство,
тако да његова родбина постоји и сада, у 21. веку; али
њему самоме су умрли и син (погинуо ратујући за одбрану
Србије) и ћерка, тако да нема директне наследнике; умро
је 22. јануара (на свој рођендан) 1909, дакле са баш-тачно
пуних 70 година старости. Презиме Комарчић, колико
знамо, није изведено из именице комарац, на коју подсећа,
него из архаичне именице “комарник” која значи “подрум
са храном и вином, остава за храну и вино”. Опширну
биографију Лазе Комарчића је брилијантно и прелепо –
можда и ненадмашно, чини нам се – написао Вукоман
Шалипуровић.
93
Комарчић се у неколико наврата борио против
турске окупације; гледано данашњим очима, била је то
једна балканска револуција, у више етапа, против
средњовековља и осионе тираније. Лаза се борио са
пушком у руци, у одбрани Београда непосредно након
догађаја код Чукур-чесме 1862. године, кад су Турци из
топова са Калемегдана бомбардовали Београд; она друга,
напреднија Европа се за то време бавила другим стварима,
унапређивањем своје науке и привреде, било је то само
три године после изласка Дарвиновог дела Порекло врста.
Комарчић је био на барикади, и тог дана му је турско ђуле
откинуло три прста десне руке, тако да су му остали на
десној руци само палац и мали прст; после се годинама
грдно мучио да научи да пише држећи перо само тако,
палцем и малим прстом (Шалипуровић 1970: XIV). А
писати је морао, јер био је новинар.
У мирнодопским условима, радио је десетак
година као новинар, а онда је приближно између 1880. и
1909. године написао и објавио неколико романа.
(2) Критичка рецепција
У књизи Српски роман 1800-1950 професор
Јован Деретић посвећује Комарчићу више од седам
страница (Деретић 1981: 181-190), назива га једним од
најплоднијих српских романописаца 19. века, и помиње
роман Једна угашена звезда – али нигде не каже да је то
научна фантастика; претпостављамо да је Деретић ипак
препознао жанр али није хтео то да каже, да не би он,
Деретић, био као озбиљан историчар асоциран са нечим
што би евентуално могло бити нападнуто као кич. У својој
каснијој књизи Историја српске књижевности Деретић
посвећује Комарчићу петнаестак редова (Деретић 1983,
стр. 403-4), али опет испушта из вида (или бојкотује)
чињеницу да је Комарчић писао и научну фантастику,
дакле, држи се подаље од помињања српског СФ жанра.
Београдски фандом је после 1980. године доста
критиковао познатог пре-Другог-светског-рата критичара
Јована Скерлића, кога ћемо изгледа заувек морати да
помињемо, да је неправедно занемаривао Лазу Комарчића.
О занемаривању Комарчића говори и Божидар Ковачевић
(Ковачевић 1970: XLVII). Недавно смо имали прилике да
читамо шта о томе каже, на Интернету, Рашко В.
Јовановић:
Писци које Јован Скерлић није обухватио својом
Историјом српске књижевности, објављеном 1914.
године, имају незавидну судбину из више разлога.
94
Скерлићево изостављање изазвало је њихово брзо
падање у заборав, будући да је оно као последицу
имало и њихово неувршћавање у школске програме
наставе књижевности. То је, опет, умањивало свако
знатније занимање књижевне јавности за њихова
дела, што је условљавало одсуство интересовања
издавача за евентуална поновна издања чак и
најбољих остварења таквих писаца. И заборав их је
сустизао ако не још за живота, онда врло брзо после
смрти. Међу таквим писцима, којих је не мали број,
свакако је и Лазар Комарчић, књижевник и новинар
(...) (Јовановић 2009)
Уосталом, чак и сам проф. др Деретић каже да је
Скерлић у поменутој својој Историји занемарио Комарчића, и још два аутора, а “... како је њен ауторитет у питању шта је вредно а шта није вредно остао до данас
готово неприкосновен, то значи да су три поменута писца
неповратно избрисана из нашег књижевног сећања” (Деретић 1981: 181).
Неколико пута се о тој неправди огласио, крајем
20. и почетком 21. века, и Бобан Кнежевић, издавач и
аутор, истакнута личност у српском СФ фандому.
Марко Танасковић донекле претерано каже да је “појава
научнофантастичног илустрованог романа Једна угашена
звезда (1902), који је Комарчић написао у позним годинама, доживљена (...) као прворазредни инцидент и недопустива ексцентричност. У то време у свету, његови
савременици Жил Верн и Херберт Џорџ Велс стварају оно
што ће касније бити препознато као научна фантастика,
док у домаћој литератури и даље царује романтичарски
реализам” (Танасковић 2010). Није био “прворазредни инцидент”, али, свакако имамо утисак да српска књижевна
јавност није добро прихватила овај роман, нити научну
фантастику уопште.
Истакнути српски СФ писац Илија Љ. Бакић из
Вршца, године 2002, о овоме каже, са поприличном количином очајања (чини нам се):
... код нас је Комарчић успешно заборављен, сведен
на кратке забелешке у енциклопедијама по којима је
писао дела без вредности. Једини који се сећају
Лазара Комарчића и овог његовог романа јесу
чланови малог братства писаца и читалаца научне
фантастике. Никоме у академским круговима не пада
на памет да сагледа Једну угашену звезду у контексту
српске научне фантастике, јер иста је и даље на листи
прокажених паралитерарних, шунд жанрова. (Бакић
2002: 1701)
95
На срећу, четири године касније, наиме године
2006, београдски Институт за књижевност објавио је малу
али пресудну књигу др Бојана Јовића Рађање жанра, почеци српске научно-фантастичне књижевности, а после
те мале књиге, више нико, никад (ако је иоле информисан) неће моћи да каже да академски кругови игноришу
Лазу Комарчића Комарицу: Бојан Јовић о њему говори опширно, на неких осам и по страница (Јовић 2006: 84-92) а
помиње га и на другим местима (Јовић 2006: 25, и другде).
Жанр СФ је у српској књижевности био почетком двадесетог века одбачен, вероватно због тога што, у
једном ширем културолошком смислу, није постојала, или
не у довољној мери, воља да се погледа ка будућности;
преовладала је окренутост ка прошлости, а то је, вероватно, имало и многе, велике, катастрофалне последице
на укупну оријентацију и историју српског народа.
После 1902, у српском СФ стваралаштву настала
је пауза, празнина од око шездесет година.
О некима од ових питања већ смо говорили у
чланку “Настанак научнофантастичног жанра у српској
књижевности” па зато сада овде настојимо да се не понављамо, или не много (Недељковић 2007: 51-58).
(3) Његов научнофантастични роман
Роман Једна угашена звезда објављен је у Београду 1902. године. У књизи није наведено ко је био издавач, али књига је штампана у штампарији (приватној,
дакако) Д. Димитријевића у улици Иван-беговој 1, тако да
је највероватније тај Димитријевић био уједно и издавач,
у складу са тадашњим обичајима. Као мецена који је
штампање платио наступио је, изгледа, трговац Игњат Даничић. Књига је израђена у лепом тамноцрвеном тврдом
повезу са утиснутим украсним рељефом и са засебно
утиснутим златотиском, са изврсном сликом писца и са
неколико лепих унутрашњих илустрација; међу свим
српским ћириличним СФ књигама све до, приближно,
1980. године, ова је можда најдопадљивије урађена.
Књига има посвету (успомени Милутина Гарашанина),
приложено писмо Гарашанинове удовице која одобрава
такву посвету, приложено писмо мецени, и библиографију
дела којима се писац служио.
96
Роман почиње уводом под насловом “Наше небо”
који уствари представља упознавање са неким минималним, почетним основама астрономије (ондашње, са краја
19. века); није белетристички текст. Цитираћемо прве дветри реченице другог пасуса, а ево зашто: забавно је поразмислити, знати, и сведоци смо, да већина просечних
грађана Београда, чак ни данас, у двадесет првом веку,
нема толико знања астрономије, колико је ту садржано,
или барем нема са поуздањем да самостално и јасно о
томе говори; а Ви, цењени и уважени читаоче ових редова,
измерите се, да ли ви, као грађанин и као образована
особа, суверено владате овом астрономском материјом:
пронађите једну нетачност, која је ту можда промакла! Изволите:
На први поглед нама се чини да су звезде, што на небу
вечно трепере, непомичне; оне нам изгледају као да
су приковане за ону плаву куполу небесну, а није, оне
се непрестано крећу од истока ка западу. Па и то није:
нас наше рођене очи варају!.. Наша је земља то што се
за 24 часа око своје осе окрене и што за годину дана
обиђе око свога центра – нашега сунца... Отуд долазе
сва привидна кретања и нашег сунца и целога звезданог неба нашег; због тога у разна доба године нису
једне исте звезде на нашем небу. (Комарчић 1902: IXX)
У то давно време кад је Комарчић писао, године
1902, астрономи још нису сигурно знали постоји ли или
не постоји девета планета, Плутон.1
1 Данас смо сигурни за Плутон, и имамо у виду његовог највећег пратиоца, небеско тело које се зове Харон, али, данашњи
астрономи знају за још неколико небеских тела која круже око
сунца, удаљенија су од Плутона, и “кандидати” су за статус планете; Седна, на пример. Међутим на конгресу Интернационалне
астрономске уније – ИАУ, године 2006, астрономи су донели
једну бесмислену одлуку, за коју је заправо гласало само десетак
процената од укупног броја чланова те уније, наиме, изменили
су дефиницију појма “планета” тако што су увели засебан појам
“патуљаста планета”, што је поприлично неписмено и језички
неуко, као кад бисте рекли да су ђаци и добри ђаци две потпуно
засебне, раздвојене категорије, тако да добар ђак – није ђак (!);
па сад Плутон није планета него је мала планета (!); са исто толико лингвистичке исправности би се могло тврдити да глумица
Сандра Булок није жена него је лепа жена, итд; али ово данашње
терминолошко астрономско питање је небитно за нас у овом
чланку о Комарчићу. Сматраћемо да Плутон ипак јесте планета
97
Да се подсетимо неких историјских околности:
баш те године Жорж Мелијес је снимио први СФ филм у
историји човечанства, кратки комични али ипак СФ филм
Пут на Месец; годину дана касније браћа Рајт ће у Америци учинити први лет авионом, а још две године потом,
Алберт Ајнштајн ће објавити први део своје теорије релативитета, да би четрдесет година касније Ајнштајнови
монструми експлодирали изнад Хирошиме и Нагасакија.2
После овог увода, следи 14 поглавља и епилог. У
књизи има много фуснота у којима писац одушевљено и
наивно износи астрономске податке при чему сасвим
меша глас свога наратора и свој сопствени, ауторски глас;
то је једна од најслабијих страна овог романа. Тако, на
пример, на дну стр. 9 налазимо фусноту број 6 која гласи
овако, и завршава се ускликом, у чијој основи стоје ентузијазам и задивљеност: “А има их који са великом вероватноћом тврде, да Нептун није крајња сунчева планета,
већ да и иза њега има још једна – занептунска планета!...”
Главном јунаку једне ноћи долази у сан дух научника Лапласа. Дух протагонисте излази из свог тела и
креће на астрално путовање; тело остаје да мирно спава,
а дух, под вођством духа Лапласовог, лети кроз васиону,
до Месеца, Марса, и до далеких звезда. Пред зору се враћа
у своје тело, тј. на Земљу. После тога главни јунак креће
улицама града, у цик зоре, да тражи лекара који би могао
спасити једно дете које је у току ноћи оболело и налази се
у непосредној опасности по живот; идући за тим обичним, дакле не-фантастичним, али хуманим задатком,
главни јунак гледа Месец на небу и сећа се свог малопређашњег бестелесног боравка у васиони. Морална импликација била би: да, дивно је познавати астрономију, и,
несумњиво, васељена је велика и важна ствар, али – и
живот једног детета, овде на Земљи, је велика и важна
ствар.
Структура овог романа има сличности са славним романом енглеског писца Олафа Стејплдона Звездотворац (Olaf Stapledon, Star maker, 1937) објављеним
три и по деценије касније.
2 Атомске бомбе је тако назвао (“Ајнштајнови монструми” –
енгл. Einstein’s monsters) писац Мартин Ејмис (Martin Amis), син
великог проучаваоца научне фантастике Кингсли Ејмиса (Kingsley Amis).
98
Међутим, астрално путовање је постојало у светској књижевности и пре Комарчића, на пример, код аутора
по имену Камиј Фламарион (кога је Лазар Комарчић
читао, што на једној од пред-првих страница – то није баш
импресум – и сам истиче, а помиње и астрономске књиге
на које се ослонио). (Комарчић 1902: II)
Метод путовања у роману Једна угашена звезда
дакле није научни, па би по томе ово дело припадало
жанру фантазије, не СФ; али, приказана астрономија је сасвим у складу са научним знањима оног времена, нема чаробњака ни магије, а у преовлађујућој мери се поштује и
подржава укупна научна и рационална слика света, па је
зато оправдана тврдња да СФ елементи доминирају и да је
то, ипак, СФ роман.
Поредећи прво српско СФ дело, драму Драгутина
Ј. Илића Кроз милион година (1889, прва права позоришна СФ драма у историји светске књижевности, али и
до данас у свету непозната, јер је још нико није превео на
енглески нити успешно представио светској СФ јавности)
са Комарицином Једном угашеном звездом, др Бојан Јовић
каже:
Оба дела се могу подвести под дела са тезом –
Илићу је стало до супротстављања Старог и Новог Човечанства, односно до опозиција осећања/разум, моралност/неморалност, љубав/логика. Комарчић пак
кроз Лапласов дух и уз помоћ царског библиотекара
саопштава пре свега космолошке, а потом и метафизичке и религијске истине – ставове о непојмљивој
огромности васионе, настанку и нестанку свих ствари,
о законитостима божанске свемирске радионице, где
се путем ништења старих и стварања нових облика и
светова напредује од ружног, болесног и несавршеног
ка лепом, здравом и савршеном. Оба аутора посвећују
велику пажњу критици установа људског рода; у негативном светлу истичу се пре свега братоубилаштво,
друштвена неједнакост, имовинска неправда, неморалност, лажна религиозност. (Јовић 2006: 91)
Подсећа нас ова књига и на друго имагинарно путовање са водичем кроз космос, а то је чувена, рекли
бисмо и славна научнопопуларна књига (не СФ, и не
роман, али, са елементима СФ и елементима белетристике) Кроз васиону и векове (година 1928) великог
српског научника Милутина Миланковића, у којој један
господин, научник, пише опширна и лежерна писма једној
госпођици, укупно 36 писама, и на тај епистоларни начин
доприноси њеном научном образовању. Бојан Јовић чак
каже да “Кроз васиону и векове представља варијацију на
99
тему које се на почетку столећа латио Комарчић” чиме се
приоритет несумњиво признаје Комарчићу (Јовић 2006:
93). Миланковићев џентлмен у својој кореспонденцији
младој дами нашироко објашњава настанак и развој Сунчевог система, развој планете Земље и живог света на њој,
нека важна и дивна поглавља из историје науке (на пример, како је Ератостен измерио величину планете Земље
помоћу једног јединог штапића забоденог у песак) и земаљске цивилизације, онда је води – у мислима, у машти
– на Месец, и даље, до звезда и далеке будућности која се
(можда... надајмо се...) налази пред људским родом. Понешто од тога је, код Милутина Миланковића, драмски,
белетристички текст, на пример разговори са Тихо Брахеом, а понешто има облик летења (барем у мислима) кроз
васиону, и зато кажемо да Миланковићева научнопопуларна књига има неке, поједине, елементе СФ романа. Последња илустрација у књизи Кроз васиону и векове
(Миланковић 1952: 283), приказује како тај џентлмен и та
високо-интелектуално оријентисана (и лепа) млада дама
седе у једној соби викторијанског изгледа, он са једне а
она са друге стране камина у коме гори ватра, дубоко замишљени, и, како би се рекло модерним младалачким
жаргоном из рецимо године 2005, кулирају.
Роман Једна угашена звезда јесте први српски
СФ роман, а то је и разлог што је прво озбиљно друштво
за научну фантастику у Србији одлучило да себе назове,
далеке 1980. године, “Лазар Комарчић”; тада, додуше, и
нажалост, нисмо знали за Драгутина Ј. Илића, а да смо
знали, вероватно би се Друштво назвало “Драгутин Ј.
Илић” – али сад је касно и непожељно да се име мења.
Роман Једна угашена звезда је, као научна фантастика,
данас већим својим делом пожутео, застарео – будимо искрени: он је нама наиван, нечитљив (осим као документ),
а то нема смисла прећуткивати из поштовања.
Велики фан и познавалац научне фантастике (а
по занимању инжењер водопривреде) Миодраг-Мића Б.
Миловановић са Новог Београда (рођен 1961. године),
који је уједно и аутор најбоље српске СФ приче двадесетог века (Миловановић 1996), написао је у свом шаљивом
и кратком али врло паметном и стручном делу Брзи водич
– Science Fiction, између осталог и следеће, о роману Једна
угашена звезда:
У роману, приповедач после једног научног предавања (некад се и на то ишло) оде кући да легне у кревет (да спава) и тада по њега дође астрално тело
100
математичара Лапласа који га води у најудаљеније делове свемира, где среће и друге цивилизације и разноразна чудеса. Све те замисли су дивне и красне и
врло модерне за своје време (мада су мало заморне за
читање данас); међутим, ако ћемо поштено, то можда
и није СФ роман, јер се на крају приповедач пробуди
(шта је са “новумом”?). Ову малу смицалицу можете
да користите ако сретнете некога надобудног из реда
београдског фандома (99% њих није прочитало ову
књигу, а већина блефира да јесте). (...) Ако сте толико
дрски да се усудите да кренете да блефирате домаће
докторе научне фантастике, онда (...) можете да наведете два крајње простодушна романа више него
скромног књижевног квалитета, за које они вероватно
нису чули (...)
Једино што у овом роману Једна угашена звезда
може озбиљније заинтересовати читаоца у 2011. години
јесу теолошки и тео-филозофски пасуси, на пример:
(...)“И сад пођимо даље. Између тих циглих осам планета вашега Сунца има једна по величини пета а по
даљини трећа, на којој без сваке сумње има људи, а то
сте ви. Је ли тако? ”
“Тако је.”
“Е, кад је тако и кад то не подлежи никаквој сумњи
вашој, онда де ти одговори, да ли се да разумно претпоставити да је између толиких милиуна сунаца и
њихових планета једина ваша Земља Божији изабраник, да се само на њој јаве умна створења, а сви
остали милиуни светова да буду лишени тога божанственог дара? Де, де размисли мало боље о овоме питању!... А немој ни то сметати с ума, да су сви
светови, сва сунца и све њихове планете образовани
по једним и истим вечитим законима (...) Је ли, дакле,
разумно претпоставити, да само на вашој Земљи има
разумних створења, а на свима осталима да нема?”
(Комарчић 1902: 96)
Странице са таквим одломцима имају релевантност зато што неке науке (квантна физика, космологија)
остављају и нама, данас, простор за озбиљно размишљање
о неким базичним филозофским концептима.
(4) Хипотетично размишљање: шта би било, да је Комарчић био боље прихваћен
Можемо се запитати, шта би било да су српски
критичари, историчари књижевности, и издавачи, па и
101
укупна културна јавност, свесрдно и активно подржали
развој научне фантастике у Србији још 1889. године (Драгутин Ј. Илић, После милијон година), па да је подржан и
Комарчић 1902. године, и да су настала па и била радо
прихваћена још многа нова дела у том жанру.
Наравно то је једно сасвим хипотетично размишљање: “шта би било, да је било”. Може нам се замерити, да у научном раду нема места таквим нагађањима,
али, опет, у духу је научне фантастике саме, да се макар и
на тренутак помисли на неостварене могућности, на оно
што је можда могло бити али се није десило. Упуштамо се,
дакле, на кратко, сада, у једну својеврсну алтернативну
историју, и то, алтернативну историју српске књижевности.
Можда би се, у том народу коме се надогађала далеко претерана количина историје, појавио и известан број
СФ романа и прича о друштвеној и политичкој будућности Балкана. Понешто од тих дела би одмах постало контроверзно, али тиме би биле подстакнуте и дискусије о
будућности. Научна фантастика је машина за размишљање, она ради такве ствари. Неко би написао роман о
Србији без монархије (па би можда доспео у затвор); или
о Србији која постаје, попут Британије, монархија у којој
скоро сву стварну власт има парламент, као у републици
– дакле, републиканизована монархија. Ово би вероватно
изазвало велики скандал, јер, ко је тад смео да говори
ишта против краља? Нечија проза би предвидела нешто
налик на масакрирање краљевског пара Обреновић у Београду 1903, Сарајевски атентат, па Први светски рат, две
руске револуције и то 1915. и 1917. године, јавно убиство
Стјепана Радића и још неких хрватских посланика у сред
скупштинске дворане 1928. баш за време заседања (и некажњавање убице), па Обзнану тј. суспендовање демократских одредаба устава Југославије 1929, па Други
светски рат, холокауст, бацање атомске бомбе на јапанско
војно бродоградилиште Нагасаки, итд.
О та два романа Миловановић се изјашњава овим речима:
“Свет под маском (...) Кукића (човек 1938. године описује будући рат) и Живот који долази Манојла Ратковића (покушај описивања некакве русоовске утопије у будућности) ... ”
(Миловановић, стр. 25). За Кукића, Миловановић грешком наводи да се зове “Милан Кукић”, али, то име стварно гласи:
Станко Кукић. Поседујемо примерак. Друга поменута књига,
Живот који долази, наводно је такође из 1938, и наводно не постоји у каталогу Народне библиотеке Србије, али Миловановић
тврди, на Интернету, на линку http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?PHPSESSID=3b8bbcfbe7244e6b20f9c7fb94ae
439b&topic=8967.0 , да поседује један примерак
102
Наравно неки би такву СФ књижевност критиковали као неуверљиву и нереалну, рекли би да је немогуће да се тако фантастичне ствари икада догоде. Можда
би такав СФ писац био оптужен да је песимиста и да призива и прижељкује огромна зла, која се не могу догодити,
можда би био забрањен, ухапшен, али можда би и постао
оправдано славан, толико да би га морао приметити и
најконзервативнији историчар књижевности. Сигурно да
не би сваки СФ писац све тачно погодио, штавише већина
би се, вероватно, жестоко напромашивала, али можда би
неки барем делимично предвидео покушај да се после монархистичке очува комунистичка држава са именом, рецимо, “Јужна Словенска” (тј. Југославија), а онда распад
те земље. Могли смо имати свог Замјатина, Хакслија,
Олафа Стејплдона, свог Орвела.
Основна улога државе је да брани народ од лоповлука и зликоваштва других држава, а нарочито оних
оближњих, суседних; у историјском искуству Балкана, то
је био задатак од страховите, живот-или-смрт важности;
али, можда би нека СФ списатељица написала утопију о
уједињеној Европи без националних граница, Европу без
потребе да се народи бране од других народа унутар ње.
Нешто од те књижевности можда би било преведено на
енглески и стекло светску славу, нешто од тога би се чуло
и на Истоку. Могли смо да ухватимо корак са оснивањем
СФ фандома који је 1926. у Америци (Хуго Гернзбак) стекао свест о себи и постао организована интелектуална
снага – на Западу. Где је био српски фандом 1926. године?
Културна историја Срба, а и политичка, да је којим случајем била обогаћена научном фантастиком као цењеним
српским књижевним жанром, могла је бити поприлично
друкчија. Укупна свест српског али и других народа о стазама будућности могла је бити на знатно вишем нивоу, модернија и далековидија а не затворена у прошле видике и
прошле мракове. – Могли смо боље проћи.
(5) Закључак
Лазар Комарчић Комарица објавио је 1902. први
српски СФ роман, али се тај роман једва, за нијансу, квалификује као научна фантастика, а у јавности није био
добро прихваћен, није повољно утицао на Комарчићеву
каријеру, и није навео друге српске писце, у току наредних
неколико деценија, да се посвете научној фантастици. Игнорисањем и oдбацивањем научне фантастике као жанра
у српској књижевности, прво у случају Драгутина Ј.
103
Илића 1889. а затим и Лазара Комарчића Комарице 1902,
Србија је себи затворила видике према разним могућим,
потенцијалним будућностима, па је тако и прошла.
Summary:
Aleksandar B. Nedeljković:
The place of Lazar Komarčić Komarica in the History of
Serbian Science Fiction Literature
The author of the first Serbian SF novel, although not the first
Serbian SF author, Komarčić did not, with this novel (One Extinguished Star, 1902) particularly improve his career, nor did
the Serbian society accept science fiction as a genre. If, in fact,
we try to determine to which genre the novel belongs, we see
that his One Extinguished Star is at the very borderline between the fantasy genre and the SF genre, but the SF elements
prevail just a little, by a nuance, a narrow margin. His novel remains, in the history of Serbian literature, a lonely lighthouse
on the shore, because, after it (after the year 1902), the Serbs,
for several decades, completely refused to look – or, at least,
to look through the optics of literature – forward, towards their
future; they rejected the SF genre. Perhaps this lack of futuristic awareness was reflected in the 20th century historical decisions and events, some of which were very unfortunate for
the Serbs.
Key words: Lazar Komarčić, Serbian Science Fiction,
genre
Литература:
Бакић 2002 – Илија Бакић, “Лазар Комарчић (1839-1909):
невидљиве нам маглине и звездане гомиле”, чланак,
у часопису “Знак сагите, Science Fiction, Fantasy, Horror”, број 10. Београд, издавач “Знак сагите”, за издавача Бобан Кнежевић, децембар 2002, стр. 1698-1701.
Деретић 1981 – Јован Деретић, Српски роман 1800-1950.
Београд, “Нолит”, стр. 181-190.
Деретић 1983 – Јован Деретић, Историја српске књижевности. Београд, “Нолит”.
Зелић 2006 – Павле Зелић и Владимир Лазовић, поговор
“Лазар Комарчић – пионир научне фантастике у
Србији”, у књизи: Лазар Комарчић, Једна угашена
звезда, фототипско репринт издање. ISBN 86-9095570-4, Београд, издавач Друштво љубитеља фантастике
“Лазар Комарчић”, стр. 245-254. Такође на Интернету:
http://www.art-anima.com/d/eseji/lazarkomarcicpionirnaucnefantastike.html
Јовановић 2009 – Рашко В. Јовановић, “Српски Жил
104
Верн”, на Интернету, “Печат магазин” http://www.pecatmagazin.com/2009/04/23/srpski-zil-vern/
Јовић 2006 – Бојан Јовић, Рађање жанра, почеци српске
научно-фантастичне књижевности. Београд, Институт за књижевност и уметност
Ковачевић 1970 – Божидар Ковачевић, “Књижевно стварање Лазара Комарчића”, у: Одабрана дела Лазара Комарчића – Комарице, књига прва, Два аманета.
Прибој, Србија; издавач Општинска заједница образовања Прибој, стр. XXIV-XLVIII.
Комарчић 1902 – Лазар Комарчић, Једна угашена звезда,
илустровани роман. Београд, издавач Штампарија Д.
Димитријевића, Иван-бегова улица бр. 1.
Миланковић 1952 – Милутин Миланковић, Кроз васиону
и векове. Београд, “Техничка књига, издавачко предузеће народне технике” (из тог издања смо цитирали,
али прво издање било је 1928. године).
Миловановић 1996: најбоља српска научнофантастична
прича објављена у деветнаестом и двадесетом веку,
дакле укупно у та два века, је, по нашем мишљењу,
следећа: Миловановић, Миодраг Б, “Равнодушност
црвеног Сунца”, у: “Либер”, часопис за уметност, културу и књижевност. Београд, издавач Удружење библиофила “Либер”, новембар-децембар 2007, стр.
27-49. Прво објављивање, међутим, било је: Београд,
фанзин “Емитор” (интерно гласило, не за јавну продају, клуба “Лазар Комарчић”), број 260, јуни 1996,
стр. 3-25.
Миловановић 1999: Миловановић Миодраг, Брзи водич
– Science Fiction. Нови Сад, издавач “Мала велика
књига”, година 1999. Број у ЦИП картици: 82-312.9
(031) Ова непретенциозна али утицајна књижица позната је и под неформалним називом Блеферски водич
за научну фантастику. Једну верзију овога имате на:
http://www.art-anima.com/d/eseji/brzivodic3.html
Недељковић 2007 – Александар Б. Недељковић, Настанак
научнофантастичног жанра у српској књижевности.
У: Иванић, Душан, уредник, Српски језик, књижевност и уметност : зборник радова са научног скупа
одржаног на Филолошко-уметничком факултету у
Крагујевцу (31. X - 01. XI 2006). Књ. 2, Српска реалистичка прича. Крагујевац: издавачи заједнички
Скупштина града, Универзитет Крагујевац, Филолошко-уметнички факултет, и ИП “Кораци”, стр. 5158.
Танасковић 2010 – Марко Танасковић, “Визионари: необични писац Лазар Комарчић (1839–1909), ‘заборав-
105
љени Прометеј српске културе’”, на Интернету на дан
30. април 2010, “Национална ревија”,
http://www.nacionalnarevija.com/tekstovi/br4/vizionari.html
Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу, сајт –
http://www.filum.kg.ac.rs
Шалипуровић 1970 – Вукоман Шалипуровић, “Лазар Комарчић Комарица, 1839-1909”, у: Одабрана дела Лазара Комарчића – Комарице, књига прва, Два аманета.
Прибој, Србија; издавач “Општинска заједница образовања Прибој”, стр. VIII-XXIII.
Белешка о аутору
Александар Б. Недељковић рођен је 1950. године
у Београду, где је завршио Пету гимназију, дипломирао на
Филолошком факултету, магистрирао 1976. са радом Књижевна обрада путовања у свемир као теме у америчкој
научнофантастичној књижевности 20. века, а докторирао
1994. године са радом Британски и амерички научнофантастични роман 1950-1980 са тематиком алтернативне
историје (аксиолошки приступ). Већ око 35 година се бави
проучавањем и превођењем научне фантастике. У његовом преводу објављено је око 60 романа, око 250 прича и
десетак научно-популарних књига из области астрономије, космологије, нуклеарне физике и других природних
наука. Знатан број тих књига наведен је на сајту Е-Крис
(E-CRISS) у оквиру српског библиотечког система
КОБИС, а то је доступно следећом путањом: приступна
адреса http://e-cris.sr.cobiss.net/default.aspx?lang=scr а
затим (латиницом) pretraga – istraživači – Nedeljković, Aleksandar – engleska književnost – bibliografija – kompletna
(ili: pretraga – istraživači – spisak svih istraživača – ). Објавио
је и око 400 чланака о СФ жанру, углавном популарних и
фановских, и двадесетак у научним часописима. Доцент је
за предмет Енглеска књижевност на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу, на чијем
сајту http://www.filum.kg.ac.rs/ путањом (помоћу курсора)
Српски – Филум – Издавачка делатност имате, на дну те
странице, приступ до свих досадашњих око двадесет
бројева часописа тог факултета “Наслеђе” тј. можете их
целе узети на начин pdf документа, па у бројевима 1, 3, 4,
6, 8, 14 и 17 радове о научној фантастици, од којих су неки
Недељковићеви.
106
Davor Šišović
ZNANSTVENO-FANTASTIČNA SCENA
U HRVATSKOJ
Književna i kulturna scena vezana uz spekulativnu
fikciju (znanstvenu fantastiku, nadnaravni horor i fantasy odnosno epsku fantastiku) u Hrvatskoj je izuzetno živnula od
kraja 1990-tih godina. Desetljećima unatrag u Hrvatskoj se u
ovim žanrovima objavljivalo svega po dvije-tri knjige godišnje, ali od tada do danas žanrovska književna produkcija
obuhvaća preko dvadeset knjiga godišnje, raste i broj konvencija i festivala na kojima se okupljaju poklonici fantastičnih žanrova, a javlja se i sve više žarišta žanrovskog
stvaralaštva i okupljanja izvan Zagreba.
Središnje događanje na hrvatskoj znanstveno-fantastičnoj sceni je konvencija Sferakon u Zagrebu koja je utemeljena 1983. godine. Posljednjih godina održava se krajem
četvrtog mjeseca, a od 1995. godine u sklopu Sferakona objavljuje se i godišnja zbirka hrvatske fantastike (tzv. «sferakonska zbirka») koja je duže vrijeme bila jedini medij za
objavljivanje domaćih autora. Desetak godina kasnije, autori
koji su stasali kroz objavljivanje u ovim «sferakonskim» zbirkama (i u nešto manjoj mjeri u SF časopisu Futura, koji je
1992. godine naslijedio tri godine ranije ugašeni Sirius) dobili
su, u produkciji izdavačke kuće Mentor, vlastite autorske
zbirke priča koje su većini bile i prva ikad objavljena knjiga.
S tih dvanaest knjiga, objavljenih tijekom tri godine, korpus
hrvatske književne fantastike prvi put se javnosti predstavio
tolikim obimom, i tolikom kreativnom i stvaralačkom snagom.
U biblioteci Sfera su dakle od 2003. do 2005. godine
svoje prve zbirke kratkih SF priča objavili Darko Macan,
Aleksandar Žiljak, Tatjana Jambrišak, Krešimir Mišak,
Zoran Vlahović, Zoran Krušvar, Goran Konvični, Milena
Benini, Dalibor Perković, Zoran Pongrašić, Igor Lepčin i
Danilo Brozović. Korak dalje u afirmaciji hrvatske znanstveno-fantastične književnosti nakladnička kuća Mentor učinila je 2006. godine objavljivanjem reprezentativnog izbora
najboljih hrvatskih SF novela četrdesetorice autora u knjizi
«Ad astra – antologija hrvatske znanstvenofantastične novele
1976.-2006.» koju su uredili Tomislav Šakić i Aleksandar
Žiljak.
Na zagrebačkoj konvenciji Sferakon dodjeljuje se i
godišnja nagrada SFERA za najbolja žanrovska ostvarenja iz
godišnje produkcije u više kategorija, od minijature i kratke
107
priče do romana, a prije dvije godine SF udruga «Treći zmaj»
utemeljila je nagradu ARTEFAKT, također za godišnju književnu produkciju, tako da uz relativno bogatu produkciju postoji i kompetitivni sustav vrednovanja žanrovske književnosti
u Hrvatskoj.
Od kraja 1990.-tih godina širi se mreža žanrovskih
okupljanja i događanja u Hrvatskoj, što neposredno ili posredno utječe i na književnu produkciju. Danas kalendar događanja vezanih uz fantastične žanrove u Hrvatskoj izgleda
otprilike ovako: krajem trećeg mjeseca u Pazinu se održava
SF konvencija Istrakon, krajem četvrtog mjeseca već spomenuti zagrebački Sferakon, krajem šestog mjeseca Pazin je
domaćin manifestacije «Dani Julesa Vernea», u osmom se
mjesecu u Opatiji održava SF konvencija Liburnikon a u Pazinu Festival fantastične književnosti, krajem desetog mjeseca Rijeka je domaćin SF konvencije Rikon, a u jedanaestom
mjesecu u Osijeku se održava SF konvencija Essekon. Razni
drugi događaji posvećeni samo nekim aspektima fantastičnih
žanrova događaju se tijekom godine u Zadru (Dani SF-a), Zagrebu (Festival fantastičnog filma, ciklus predavanja i promocija «SF u Booksi»), Donjem Miholjcu (Star Trek i NLO
konvencija), a javile su se inicijative za pokretanje novih SF
konvencija u Slavonskom Brodu i Splitu. Hrvatski SF fandom
je dakle brojan i vrlo aktivan, a pisci i književno stvaralaštvo
na toj sceni imaju vrlo važnu ulogu.
Grube računice, proistekle iz broja autora koji objavljuju SF prozu u knjigama i u periodici, i iz broja radova
koji stižu na nekoliko godišnjih žanrovskih natječaja, pokazuju da posljednjih godina u Hrvatskoj djeluje oko 200 pisaca
fantastičnih književnih žanrova. Svakako da ovom broju pogoduje i postojanje odgovarajućih žanrovskih medija za objavljivanje takve proze. Središnje mjesto među tim medijima
i dalje predstavljaju godišnje sferakonske zbirke, koje neprekidno izlaze od 1995. godine i u svakom izdanju predstavljaju
po desetak autora. Od 2002. godine i SF konvencija Istrakon
u Pazinu ima svoj godišnji natječaj iz kojeg proizlazi zbirka SF
minijatura (priča duljine do 5 kartica) sa u prosjeku dvadesetak autora po svakoj knjizi, a od 2006. godine u Pazinu se objavljuje i tematska zbirka priča uz Festivale fantastične
književnosti, s prosječno petnaestak autora po knjizi. Dosad su
teme zbirki Festivala fantastične književnosti bile: vampiri,
staroslavenska mitologija, divovi, dinosauri, zvijezde i turizam; aktualni natječaj za 2012. godinu posvećen je SF pričama
o vinu. Nažalost svega jednom tematska natječajna zbirka
priča objavljena je i uz osječku SF konvenciju Essekon, a u
108
Rijeci se posljednjih dviju godina objavljuje godišnja zbirka
«Laboratorij fantastike», s radovima polaznika književnih radionica fantastike koje vodi pisac Zoran Krušvar.
Prije tri godine važno ohrabrenje domaćim autorima
fantastike stiglo je u obliku književno-teorijskog časopisa
UBIQ, kojeg uređuju Tomislav Šakić i Aleksandar Žiljak.
UBIQ izlazi dvaput godišnje, a uz teorijske i književno-povijesne tekstove u svakom broju objavljuje i 5-10 priča
isključivo domaćih autora. UBIQ je nedavno pokrenuo i produkciju knjiga, pa je tako objavio zbirku fantasy priča Aleksandra Žiljka «Božja vučica», i prvi put u samostalnoj knjizi
po mom osobnom mišljenju najbolji hrvatski SF roman svih
vremena, «Koža boje masline» Darka Macana.
Fanzinska scena posljednjih je godina u Hrvatskoj
malo posustala, naime do prije deset godina izlazilo je 5-6 SF
fanzina, no danas stabilni ritam izlaženja od četiri do šest puta
godišnje ima jedino fanzin Parsek zagrebačke udruge Sfera,
kojeg uređuje Boris Švel, i koji također daje prostora domaćim
autorima kratkih priča, a u Rijeci jednom godišnje izlazi fanzin Eridan, s prostorom i za 10-15 domaćih priča.
U virtualnim okupljanjima hrvatskih poklonika fantastike središnje je mjesto je portal NOSF (www.nosf.hr) na
kome postoji i poseban prostor za književnu radionicu, a u
sklopu tog portala izlazi i elektronski SF-fanzin «NOSF magazin», povremeno također s domaćim pričama. Časopis Futura, koji je u svojim zlatnim godinama uz strane objavljivao
i domaće priče, jako je prorijedio ritam izlaženja, pojavljuje se
jednom godišnje i pitanje je može li se uopće računati na njegovo postojanje; no nedavno je Davorin Horak pokrenuo objavljivanje SF časopisa «Sirius B» koji je u prva dva
objavljena broja sadržavao samo strane priče, no uredništvo
je najavilo spremnost objavljivanja i domaćih autora.
Iako svi nabrojani prostori i mediji za objavljivanje
SF proze u Hrvatskoj možda i nisu impozantni, u ovoj mjeri
oni ipak služe za koliki-toliki «obrtaj» literarnih ideja, za profiliranje i afirmiranje pojedinih autora, pa čak i za stvaranje
trendova u fantastičnom književnom stvaralaštvu hrvatskih
autora.
U objavljivanju autorskih knjiga domaćih SF autora
nakladnici u Hrvatskoj se baš nisu specijalizirali; manje od polovice produkcije autorskih knjiga pojavljuje se kod specijaliziranih izdavača ili u tematskim bibliotekama, a začudo veći
broj domaćih SF naslova objavljuju izdavači šireg tematskog
spektra.
109
Među specijaliziranim izdavačima fantastične
književnosti u Hrvatskoj ističe se Mentor iz Zagreba, partner
udruzi Sfera u izdavanju godišnjih sferakonskih zbirki i biblioteke Sfera, te izdavač biblioteke Ultima (u kojoj su objavljeni romani Zorana Krušvara i Ivana Gavrana) i
biblioteke Transfuzija (u kojoj su dosad objavljene zbirke SF
priča s blogova, te zbirka erotskih SF priča). Samostalnim izdavaštvom počela se zadnjih godina baviti i udruga Sfera, objavljujući po jednu zbirku godišnje (dosad su to bile zbirke
Veronike Santo, Zvonimira Furtingera, Irene Rašeta i najnovija Danijela Bogdanovića). Nakladnička kuća Zoro iz Zagreba ima specijaliziranu SF biblioteku WARP u sklopu koje
su objavljene zbirke priča ili romani Dalibora Perkovića, Veselina Gatala, Danila Brozovića, Marine Jadrejčić, Rade
Jarka, Natalije Grgorinić i Ognjena Rađena, te Branka
Lučića, kao i specijaliziranu horor-biblioteku nazvanu
MRAK u kojoj se uz horor prozu (primjerice, zbirku priča
«Opsjednutost» crnogorskog autora Aleksandra Bečanovića)
objavljuju i etnografske zbirke narodnih horor priča (primjerice, «Štorice od štrig i štriguni» Drage Orlića). Nakladnička
kuća Izvori vjeran je izdavač veterana među hrvatskim SF piscima, Predraga Raosa, koji je posljednjih godina objavio
dva monumentalna SF romana, «Vertikala» i «Let Nancija
Konratata». Među specijaliziranim izdavačima može se još
spomenuti «Zagrebačka naklada» koja od domaćih autora najviše objavljuje horor romane Viktorije Faust, spisateljice koja
piše o vampirima i ima vjernu publiku među mlađom pogotovo ženskom populacijom.
Međutim, neki od najzapaženijih hrvatskih SF romana posljednjeg desetljeća objavljeni su sasvim izvan žanrovskih krugova, čak kod velikih izdavača kojima je domaća
fantastika vrlo zanemarivi dio ukupne produkcije. Za primjer
navodim nekoliko romana objavljenih kod tih mainstream izdavača, koji su posljednjih godina dobili nagradu Sfera:
«Kriza» Marka Mihalinca i Velimira Grgića (Algoritam,
2010.); «Xavia» Damira Hoyke (VBZ, 2009.); «Geto» Veselina Gatala (Algoritam, 2006.), «Sablja» Ivana Gavrana
(Hena com, 2003.); «Ja i Kalisto» Dejana Šoraka (Algoritam, 2002.). Ispada da je, barem prema najuglednijim godišnjim žanrovskim nagradama za roman, Algoritam najagilniji
izdavač domaće SF proze u Hrvatskoj, iako je tu riječ prije o
igri slučaja nego o planskoj izdavačkoj politici. U pregledu hrvatskih žanrovskih izdanja svakako treba spomenuti i nakladnika «Knjiga u centru» koji objavljuje biblioteku izvrsnih
fantastičnih i horor romana za djecu, dosad autora Darka Macana, Igora Lepčina, Zorana Krušvara i Ivane Delač.
110
Na kraju, uz tvrdnju da je prije petnaestak godina nekome zainteresiranom za upoznavanje s osnovama hrvatske
znanstvene fantastike bilo dovoljno preporučiti pet-šest knjiga,
dok bi danas takva preporuka obuhvaćala zasigurno bar stotinjak naslova, pozabavimo se pregledom danas najaktivnijih
autora znanstvene fantastike i srodnih žanrova u Hrvatskoj,
kao i pregledom tema i motiva koji danas najviše zanimaju hrvatske pisce.
Ponajprije, ističem moje osobno mišljenje da je
Darko Macan najkvalitetniji hrvatski SF pisac, iako nažalost
relativno malo piše i objavljuje. Objavio je dvije zbirke priča,
u kojima je sabrao priče godinama ranije objavljivane u periodici, već spomenuti roman «Koža boje masline», i četiri
horor-romana za djecu iz ciklusa o Osnovnoj školi Neruševac
(već sami naslovi su naznaka koliko su ti njegovi dječji romani zabavni: «Dlakovuk», «Jadnorog», «Pampiri» i «Djed
Mrz»). Kao SF pisac za odrasle, Macan je sklon space-operi
post-kolonizatorskog ozračja, njegovi likovi nisu istraživači i
osvajači, već žrtve nesporazuma u komunikaciji te razlike u
mentalitetima i sustava vrijednosti između različitih vrsta (primjer za to je izuzetna Macanova priča «Labuđi cjelov»).
Macan je prvi među hrvatskim SF piscima otvarao nove teme,
od putovanja kroz vrijeme preko paralelnih svjetova, virtualne
stvarnosti i drugo, pozabavio se njima gotovo ovlaš, ponekad
ih čak žrtvujući poetici ili dramaturgiji kao primarnim njegovim literarnim interesima, i onda ih ostavljao drugim piscima
da se s njima nose kako znaju, a svakako znaju da više nikako
neće biti – prvi.
Milena Benini ima samo jednu objavljenu knjigu,
zbirku priča «Jednorog i djevica», jedan roman objavljen u
nastavcima u Futuri, i još jedan objavljivan u nastavcima na
blogu, no nanizala je već lijep broj nagrada Sfera za srednjemetražne pripovjedačke forme. Među prvima je uvela cyberpunk u hrvatsku SF književnost, nedugo zatim i steampunk, a
posljednjih se godina uspješno bavi rodnim eksperimentima u
fantastičnoj književnosti, ne samo u narativnim konceptima
već i u samom jeziku; a sve se više bavi i teorijom, pogotovo
analizama vampirske književnosti i filma kao pop-kulturnih
trendova.
Zoran Krušvar je zasjao svojim kratkim pričama
prije desetak godina, a do danas je objavio četiri knjige: zbirku
priča «Najbolji na svijetu», povijesni dark-fantasy roman «Izvršitelji nauka Gospodnjeg», horor-roman za djecu «Zvijeri
plišane» (zbog gay motiva u ovom romanu prozivali su ga u
medijima desničarski političari!) i nedavno parodijski fanta-
111
stični roman «Kamov se vraća kući». Obilježja njegove izuzetno popularne proze su cinizam i drsko miješanje i sučeljavanje povijesnih, pop-kulturnih te političkih motiva, kao i
dekonstrukcija nekih klasičnih horor motiva (najradije na
nišan uzima vampire) ili pak urnebesno komično žanrovsko
spajanje nespojivog (na primjer, patuljci lete u svemir brodom
na parni pogon i u svemiru nalaze vilenjački svemirski brod).
Danijel Bogdanović se na sceni pojavio prije nekoliko godina (i tek nedavno objavio prvu knjigu, zbirku «Najveća igra u svemiru i šire», s izborom dvadesetak od pedesetak
priča koliko je dosad objavio u periodici i zajedničkim zbirkama) i odmah skrenuo pažnju svojim weird pristupom znanstvenoj fantastici, oblikovanjem izuzetno bizarnih likova i
scenografija, uplitanjem etno-motiva u klasičnu znanstvenofantastičnu naraciju (antologijski je njegov svemirskobrodski
kompjuter s glasom i mentalitetom Branka Uvodića, voditelja
narodnjačkih tamburaških emisija na Hrvatskoj televiziji), te
besprizornim spajanjem tehnoloških, mitoloških, erotskih i militarističkih motiva u apsurdne, ali dramaturški sasvim održive
kombinacije.
Cyberpunk je kao fantastični pod-žanr prilično privlačan hrvatskim autorima, a uz spomenute, najboljima su se na
tom planu pokazali Danilo Brozović, pričama u kojima je starogrčko mitološki nasljeđe interpertirano kroz cyberpunk prizmu, i Zoran Vlahović koji je u dva romana («Strijelac» i
«Strijelac 2») stvorio likove i atmosferu najbliže legendarnom
Blade Runneru. Vampiri su u zadnjih desetak godina također
opsesija većem broju hrvatskih autora, a osim desetaka i desetaka vampirskih priča objavljivanih po periodici, te uz vampirske romane Viktorije Faust namijenjene mlađoj publici, po
osebujnim obradama vampirske tematike vrijedilo bi izdvojiti romane «Vampir» Borisa Perića te «Izvršitelje nauma Gospodnjeg» Zorana Krušvara. Posljednjih godina uz vampire
sve popularniji postaju i zombiji, o kojima su dosad pisali
Marko Mihalinec i Velimir Grgić u romanu «Kriza» te Mislav Pasini u romanu «Točka dezorijentacije», uz Aleksandra Žiljka i Ivanu Delač u kratkim pričama.
Upravo s vampirima i zombijima hrvatski su pisci
postigli ono što im je s klasičnim SF motivima i temama puno
rjeđe polazilo za rukom: lokalizacija radnje i likova u prepoznatljivo domaće ozračje, bilo prošlo, bilo sadašnje, bilo neko
alternativno. U tome se hrvatski autori fantastike ponajviše
razlikuju od žanrovskih autora u Srbiji, gdje je lokalizacija
odavno priznat i prestižan trend u fantastičnoj književnosti.
112
«Lokalizirati» primjerice space-operu nije baš jednostavno,
no da se i to može pokazali su recimo Darko Macan u nekim
kratkim pričama, te istarska spisateljica Marina Jadrejčić u seriji priča o kolonizaciji Istrana na dalekom planetu gdje se u
njima bude od davnina skriveni geni divova iz istarskih narodnih legendi. Jadrejčić u svojoj zasad jedinoj objavljenoj
knjizi, zbirci priča «Tužna madona», u nekoliko priča uspijeva postići i izuzetno poetičnu lokalizaciju postapokaliptičnih
ili totalitarnih scenarija budućnosti.
Fantasy među hrvatskim autorima nikad nije bio previše popularan, tim više što se nekoliko fantasy romana domaćih autora izvan fandomskog kruga koji su dobili izuzetnu
komercijalnu i propagandnu potporu, pokazalo književno izrazito lošima. Ipak, Aleksandar Žiljak je u svojoj zbirci
«Božja vučica» izvrsno pokazao kakav se kvalitetan fantasy
može pisati i u kraćoj formi, Danilo Brozović je u nekoliko
kratkih priča u fantasy setting zaogrnuo mračna vremena
seoba naroda na balkanskim prostorima, Milena Benini i
Dario Rukavina su također u kratkim pričama izvrsno spajali
motive magije s etnografskim elementima, a jedini kvalitetni
fantasy-serijal «normalnih» razmjera je troknjižje (od čega su
do sad izašle prve dvije knjige) «Zmije Nikonimora» Sanje
Lovrenčić.
Od pisaca u usponu, koji još nemaju vlastitu knjigu
ali im se priče redovito objavljuju u godišnjim konvencijskim
zbirkama i osvajaju nagrade, ističu se Robi Selan, Katarina
Brbora, Sanja Tenjer, Zoran Janjanin, Ed Barol, i još
mnogi drugi: svaka godišnja konvencijska zbirka u pravilu iznjedri barem po pet-šest novih imena, što raduje i potvrđuje da
hrvatska fantastična književnost i dalje pokazuje izuzetnu vitalnost i da ima osiguranu budućnost među sve mlađim i
mlađim autorima.
Treba još naglasiti da je uzlet stvaralačke i izdavačke produkcije znanstvene fantastike u Hrvatskoj usko povezan s regionalnom suradnjom i sa sve većom međunarodnom
afirmacijom. U konvencijskim i natječajnim publikacijama
posljednjih se godina uz hrvatske objavljuju i priče autora iz
Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore, hrvatski nakladnici
objavljuju i samostalne knjige autora fantastične književnosti
iz regije, slično je i u obrnutom pravcu – hrvatski autori sve
više objavljuju u žanrovskim publikacijama u Srbiji te Bosni
i Hercegovini, a posljednjih godina sve se više priča hrvatskih
autora objavljuje i na drugim jezicima (njemački, poljski, španjolski, grčki, rumunjski). Najobjavljivaniji hrvatski autor u
inozemstvu je, s pričama, Aleksandar Žiljak, a sa samostal-
113
nim knjigama je najviše sreće imao Zoran Krušvar, kome su
tri naslova objavljena u Poljskoj, a jedan u Francuskoj.
Hrvatska znanstvena fantastika i hrvatski SF fandom
s ovakvim nasljeđem, resursima i potencijalima, i prijateljima
u okruženju, spremno dočekuju Eurocon 2012., evropsku
konvenciju znanstvene fantastike koja će se, paralelno sa Sferakonom, održati u Zagrebu od 16. do 29. travnja/aprila 2012.
godine.
114
Ilija Bakić
SVOD
Šetajući kroz vrt, u predvečerje, veliki naučnik i zvezdoznanac
Sam'al'Pri je tiho ponavljao reči iz pisma učenog mu kolege
Nertusa, pristiglo jutros po posebnom glasniku a u kome ga
ovaj obaveštava da je odustao od gradnje kule jer su, zašavši
u oblake koji se ne razilaze, stigli da kristalnog svoda, ledenog
na dodir i otpornog na udare svih čekića i pijuka, toliko tvrdog
da su se i dijamantski noževi krunili ne ostavivši ni ogrebotinu
na njegovom licu. "Stoga sam prinuđen da obustavim radove,
ionako već neljudski teške zbog velikih vrućina koje iscrpljuju
i kvare vodu i hranu, tako da svi patimo od grčeva u stomaku,
proliva krvavog, vrtoglavice i lomnosti udova, od čega je nekoliko nesretnika palo preko ograde u bezdan. Dok ti ovo
pismo, poslato na tlo u praznoj mešini za vino, koje se najsporije kvari, odakle će ga poneti moj lični glasnik, stigne, ja
ću već biti u kalifovom dvoru. Tamo ću, barem, moći normalno da dišem jer ovde vazduh odbija da uđe u telo i nema
snagu da pokrene krv. Moguće je da ga sićušni svetleći crvi, o
kojima sam ti pisao, što nas neprestano obleću, mute svojim
krilima, pa zato zagušuje usta i nozdrve. Na žalost i dalje ne
uspevam da dole pošaljem i jednog crva. Kad staklena boca sa
njim stigne do zemlje potpuno je prazna, mada je čep i dalje
nedirnut, zaliven voskom. Ne znam da li se ta bića raspadnu
u putu, zbog promene visine ili su, zašto da ne, samo naše halucinacije ovde gore, tek, nijednog ne uspeh da pošaljem ni
tebi ni kalifu. Zar nije moguće da nam se samo pričinjavaju?
Ipak smo se popeli najviše od svih ljudi do sada, najbliži smo
onostranim čudesima opisanim u starim spisima, iz vremena
pre navlačenja koprene oblaka. Da ne dužim, tvoje pismo stići
će me u dvoru. Možda ću biti u nemilosti vladara jer je veliko
blago utrošeno a put za drugu stranu nije nađen, ali uzdam se
u spretnost njegove miljenice, kojoj sam drag. Voleo bih i
cenio tvoja mišljenja o poduhvatu, baš kao što sam ih uvažavao i za vreme njegove pripreme i trajanja. Večnoj tvoj Nertus."
Sam'al'Pri uzdahne. Nertus postaje neoprezan. Uprkos šifri,
koju samo njih dvojica znaju, olako otkrivanje odnosa sa kalifovom miljenicom može biti pogubno. Ni jedna šifra, kao ni
tajna, nije večito odolevala i ostala neodgonetnuta, a domišljatih pisara uvek ima. Ipak, Nertus je toliko očajan zbog pro-
115
pasti svog plana. Da je uspeo i otkrio put bio bi prvi smrtnik
koji prelazi granicu. Ovako je još jedan u nizu gubitnika.
Ili možda nije?
Kristalni svod otkriven iznad koprene oblaka Malkute sličan
je prepreki koju je katapultima hteo da razbije Hurm, na planini Džaro, pre gotovo stotinu leta. Uočio ju je izviđač u procepu oluje i izvestio vojskovođu koji, do najvišeg vrha,
slonovima dovuče ratne mašine, kroz snegove i preko litica, i
pokuša da je, kuglama uvaljanim u smolu i zapaljenim, slomije kako bi se dugim lestvama uspeo i osvojio večni život za
sebe. Mnogo je vojske i životinja pomrlo od hladnoće i projektila što su se, odbijeni, vraćali na tlo. Hurm je, i sam bolestan, odustao tek posle punog meseca napora, vratio se u
zelene doline ali se nikada nije oporavio od poraza. Vojska je
počela da ga napušta a zdravlje slabilo. Umro je mučen grozničavim morama u kojima mu demoni skaču na glavu, kroz
rupu u nebu.
U još starijim spisima sveštenika klana Žaj pominju se priče,
zapisane od najstarijih ljudi, po kojima se nebo završava belim
platnom razapetim nad našim glavama. S one strane prepreke
je božanski svet. Oni gledaju na nas i plaču zbog bede i jada
ljudskog. Suze se cede kroz tkanje i zbijaju u oblake. Kada je
potpuno vedro i platno se vidi, svi na zemlji su zadovoljni ali
toga nema nikada. Sveštenici Žaja živeli su u dubokim džunglama i zato nikada nisu videli čisto nebo, baš kao što nisu
znali ni za staklo i kristal, no, Sam'al'Pri podiže pogled, ovde,
na rubu Velike Praznine Peska, nema uvek oblaka i maglene
koprene nad glavom a svod je ipak tu.
Nertusov neuspeh potvrđuje zapise prethodnika, to je nesumljivo. Nebo se završava preprekom iza koje je neki drugi svet,
nastanjen božanstvima ili demonima ali, izvesno, drugačiji od
našeg. Ljudi ne mogu do njega dok oni koji to nisu svakako
mogu ovamo. Možda su takva stvorenja i svetleći crvi, nekakve onostrane mušice što se sunčaju na zidu i ulaze u sobe
uprkos zavesa. Nertus ih je crtao, treba zatražiti kopiju i uložiti je među slike i opise u znamenitom Atlasu čudesnih bića.
Da su ostali u bocama, mogli su ih poslati u Borgov vrt, da
stoje pored kaveza sa satirima, grifonom, zmijom koja jede
svoj rep. Treba otpisati Nertusu da, dok ne sruše kulu ili ona
sama padne, pokuša sa hvatanjem crva u tvrdo pečene ćupove
izmazane katranom i pune vina koje tako hvali. Ili, barem,
neka ubije nekoliko i utisne ih, odmah, u kalup pa da potom izlije otisak. Treba mu to reći, zatekne li ga pismo živog.
116
Nameran da ostvari ovu nakanu Sam'al'Pri krene ka domu,
kroz mirise grozdova urmi i sitnog cveća. U trenu zastane, zatečen novom mišlju: Ali, da li je svod poklopac? Mogao bi biti
i kugla na čijem je dnu zemlja. Onda ona nije ploča jer su joj
ivice zakrivljene pošto se penju uz unutrašnjost kugle. I svakako je ne nose slonovi ili kornjača. Kad bi se kopalo došlo bi
se, posle gline i stena, do svoda a ovaj negde izlazi iz tla i penje
se u nebo. Još mnogo sveta je neotkriveno pa niko nije pronašao ta mesta. Ili izveštaj postoji u nekoj biblioteci ali je zaboravljen. Suviše je spisa na suviše jezika, razbacanih, i niko ne
može da ih sve pročita. Zato i otkrivamo otkriveno.
Samo, ako jeste svet u kugli, šta, ko je drži? Neće li se oslonac izmaći i ona zakotrljati, okrenuti ovo što jeste tumbe?
Zbog igre nestašnog deteta staklenim klikerom? Šale, gneva,
kazne za grehe, dosade? Da li je to izazvali potop iz starih
knjiga propreknut i za novo doba?
Sam'al'Pri se osvrnu oko sebe, iščekujući.
Veče je bilo sasvim mirno i jedino je vetar iz pustinje donosio
miris kremena.
117
Darko Macan
ADAM I EVA
Adam je bio nemiran.
Kao šesnaestodimenzionalna matematička funkcija s kliznim
varijablama i plutajućim derivacijama, Adamovo se bivanje
uglavnom svodilo na bavljenje samim sobom. Nedavno (iako,
budući da se sve ovo zbivalo prije postanka vremena, "nedavno" je pojam bez previše smisla) je Adam izračunao da je već
riješio preko četrdeset posto samoga sebe pa se zabrinuo. Četrdeset posto je, u većini Adamovih dimenzija, značilo skoro
pa polovicu, a ono što je riješeno na pola kao da je riješeno i
cijelo. A jednom kad se riješi cijeli, čime će se Adam baviti?
Da i ne spominjemo da mu se sviđalo biti enigma, vidjelo se
po ljubavi s kojom je obigravao i laštio svoje nepoznanice.
Nije, dakle, bilo nikakvo čudo što se napola riješeni Adam uznemirio.
Eva nije imala tih problema. Eva je bila tužna misao koja pleše
i to joj je bilo dovoljno. Nekad je bila tužna, nekad je plesala,
nekad je radila i jedno i drugo, a uz to je stizala slušati Adama
kako se žali.
- Evo - rekao bi Adam (nije zapravo ništa rekao jer nije bilo
prostora ni vremena u kojima bi riječi nastale i odjeknule, ali
Eva ga je svejedno čula), - nemiran sam.
- Pleši! - odgovorila bi mu Eva. Ples je, u njezinu iskustvu, bio
dobar odgovor na svaku tugu, iako ne nužno i rješenje.
Adam bi na to otpuhnuo: - Pleši? Kakav je to odgovor? Zašto
da plešem? Kako da plešem? Gdje da plešem?
Evi su takva pitanja bila besmislena jer je znala da je svaki
ples svrha samome sebi. Ali Adam je i tako razgovarao s Evom
samo da bi razgovarao sa sobom, te ga je uskoro čula kako
sam sebi i odgovara:
- Gdje?! To je to! Treba stvoriti Gdje!
***
Adam je stvorio Prostor. Bio je to malen, trodimenzionalan
prostor, relativno jednostavno postignuće za nekoga tko je
sâm šesnaestodimenzionalan, ali Adam se njime ponosio
kao ne znam čime.
- Evo, vidi! - rekao je. - Prostor.
Eva je pogledala, ali nije vidjela bogznašto. Trodimenzionalni
118
prostor utapao se u naborima šesnaestodimenzionalnog od
kojeg se ni po jednoj osobini nije razlikovao. Možda bi ga se
pod drugim kutem svjetla vidjelo bolje, ali svjetlo nije postojalo.
- Krasan je - rekla je Eva. - Bravo, Adame!
Adam se namrgodio. Ma koliko bio ponosan svojim djelom,
vrlo je dobro znao njegove nedostatke, te je shvaćao da ga Eva
samo tješi. Promrmljao je nešto bijesno i povukao se rješavati
neke asimptote.
Nakon nekog vremena (kojeg još uvijek, iako ne zadugo, nije
bilo), Adam se vratio, sjajeći od zadovoljstva. Eva je prekinula ples i uljudno ga upitala:
- Što je, Adame?
Adam je izvukao onaj trodimenzionalni prostor iz jednog od
svojih nabora i uključio jednu jedva primjetnu karakteristiku.
Pred njihovim očima, prostor je počeo starjeti.
- Što je to, Adame? - upitala ga je Eva.
- Vrijeme! - ponosno je rekao Adam. - Izmislio sam Vrijeme!
- Pa, bilo je i vrijeme! - rekla je Eva. - Bravo, Adame, vrlo domišljato!
Adamu je godilo kako je njegov izum utjecao na Evu toliko da
ga je odmah upotrijebila u razgovoru. Pored toga, bio je i sâm
zadovoljan svojim izumom, te neko vrijeme (kojeg je sad
bilo!) nije čak bio ni nemiran. Eva je plesala.
Eon ili dva kasnije, Eva je čula Adama kako joj dovikuje:
- Evo! Imam Tvar!
- Bravo, Adame! - odviknula je Eva, ne prekidajući ples. Adam
je i tako nije slušao. Uspio je, naime, igrajući se s prostorom
ugurati jedan višedimenzionalni dio sebe u trodimenzionalni
prostor u kojem se taj dio pojavio kao atom. Atom se tada još
nije zvao atom, ali ne zadugo.
- Mislim da ću je zvati Atom! - čula je Eva Adama kako viče.
Znala je da je Adam sigurno htio tvar nazvati "Adam", ali da
nije želio ispasti previše tašt. Nije se oko toga uznemiravala,
plesala je.
Nešto kasnije, ponovo se oglasio Adam. Prvo oduševljenje
atomom ga je prošlo i sada je gledao što bi još mogao učiniti
s njime.
- Evo! - čula ga je Eva. - Mislim da ću ga rascijepiti!
- Odlična ideja! - odviknula je Eva. - Bravo, Adame!
Vidio se bljesak i čuo se prasak.
119
- Što je to bilo, Adame? - upitala je Eva.
- Vu-huu! - vrištao je oduševljeni Adam. - Otkrio sam Energiju!
***
Nije prošlo dugo, a Adam se ponovo došao pohvaliti Evi.
Kombinirajući Prostor i Vrijeme, Tvar i Energiju, napravio je
novu igračku.
- Vidi - rekao je i uključio je. Prvotno zbijena tvar naglo je
eksplodirala i zatim se proširila, stvarajući usput raznovrsne
oblike. Kada bi se energija širenja potrošila, tvar bi se skupila
natrag u početnu točku, iz koje bi ubrzo opet eksplodirala. Pri
tom je sjala crveno dok se širila, a plavo dok se skupljala efekt je bio slučajan, ali se Adam i njime pohvalio.
- Bravo, Adame! - rekla je Eva, zaista zadivljena. - Što je to?
- Zovem ga Svemir! - rekao je Adam.
- Jedinstven je - pohvalila ga je Eva.
- Je li da jest? - rekao je Adam, a onda su ga pohvale ponijele
pa je pretjerao: - Kladim se da ti nikad ne bi mogla napraviti
nešto ovakvo!
- Molim? - Eva se jedva suzdržala da Adamu trenutačno ne riješi i zadnju jednadžbu. - Što si to rekao?
- Pa .- Adam je postao svjestan da je zabrljao. - Samo sam htio
reći da nešto ovako kompleksno, samoobnovljivo i . i lijepo,
tako nešto može stvoriti samo analitički, samo. muški . um.
- Ma, je li? - pod Evinim pogledom Adam se urušio za barem
dvije dimenzije, a Eva je .
Eva je zakoračila u Adamov svemir, noseći sa sobom svu tugu
i sav ples i .
. i stvorila je život.
120
Veselin Gatalo
SIGISMUNDOV SVIJET
Na krevetu, usred ukusno namještene prozračne sobe, ležao
je dječak sa crnom mačkom na grudima.
Zapravo, Zigismund je imao devetnaest godina. I isto toliko
godina je pamtio svjetla i zvuke u toj sobi. Izgledao je kao dječak jer je bio mali i zakržljao usred nepokretnosti.
Sigismund, naime, nije mogao hodati. Nije uopšte mogao micati nijednim dijelom tijela. Čak ni govoriti, bar ne kao što
ljudi obično govore. Oči nije mogao pokretati, iako je krajičkom zjenice vidio prozor, a to mu je bilo jako važno. Samo
je treptanjem očnih kapaka pokazivao da je živ. Ili da mu nešto
smeta.
Crni mačak se zvao Igor. Uglavnom bi provodio sate ležeći
na svilenom platnu pidžame, na Sigismundovim grudima, predući i žmirkajući zelenim očima.
- Možda ne bi bilo loše da uklonimo tog mačka - rekao je jednog dana Stanislas, kućni ljekar Kellerovih. - Mogao bi nauditi Sigismundu.
Na to se Sigismundu povisio krvni tlak i nenormalno ubrzao
rad srca, a kapci počeli nervozno treptati. Instrumenti koji su
mjerili njegove tjelesne parametre, tada kao da su bili poludjeli. Tako da od tada više niko nije spominjao Igorovo udaljavanje od nepokretnog mladića.
Mladićeva majka, Uli Keller, nekad mu je znala čitati priče o
princezama i vitezovima.
Njen jedinac je volio te priče. Znala je ona to, pojačana cerebralna aktivnost bi se očitovala na registrima njegovih moždanih talasa. Mada Uli nije trebala mašinu koja bi joj morala
reći da li je njen sin sretan ili nesretan, jer mu je bila majka. A
one, majke, znaju te stvari.
A onda se odnekud dovuklo crno mače i uzelo joj pažnju i ljubav njenog sina. Otad više nije bilo reakcije na priče koje mu
je čitala.
Uli nije bila ljubomorna. Kako bi mogla biti ljubomorna kad
je osjećala da ga to mače čini sretnijim nego što je bio sretan
dok mu je ona držala ruku i čitala…? U redu, bila je ljubomorna. Ali samo malo.
I otac Franz je volio svog jedinca. Rijetkim trenucima kad je
121
bio kod kuće, isključivao bi svoj mobilni telefon i dugo sjedio
pored njegovog kreveta. Pričao bi mu o milionskim poslovnim
transakcijama, problemima prilagođavanja vremenskim zonama, o udaljenim zemljama i okrutnom poslovnom svijetu
gdje velike ribe jedu male a samo najuspješniji opstaju.
Plakao je i Franz nad sudbinom svoga sina, baš kao i Sigismundova majka. Ali njih dvoje nikad nisu plakali zajedno,
pošto su se rijetko viđali. A rijetko su se viđali zato što se više
nisu voljeli. Ta soba i mladić u njoj su bili jedino što ih je,
makar naizgled, činilo mužem i ženom.
Izuzevši doktora Stanislasa, samo su još njih dvoje i crni
mačak činili Sigismundov svijet.
Tako se činilo.
A zapravo, znalo se jako malo o njegovom svijetu. Zapravo,
nisu znali gotovo ništa.
Sigismund je dobro poznavao susjedstvo. Čak cijeli grad Beč.
Danju je ležao, a noću, kad niko nije ulazio u njegovu sobu,
šetao je po restoranima, gledao najnovije Spielbergove filmove u gradskim kinima, posjećivao pozorišta… i nepristojno
zavirivao kroz tuđe prozore.
Noću je hodao parkovima, gledao divne i grozne stvari koje se
u gluho doba odvijaju tamo.
Ponekad bi ukrao poneku vrijednu stvarčicu ili nešto novca iz
novčanika bogatih susjeda i ostavljao na uzglavljima vječito
boležljive djece siromašnih ilegalnih emigranata koji su živjeli u prljavim predgrađima. Kao Robin Hood u pričama koje
mu je čitala majka, krao je bogatima da bi davao siromašnima.
Smetalo mu je ponekad to što je bio previše malen i slab da bi
se tukao prodavačima droge i siledžijama koji su zagorčavali
život djeci i dobrim ljudima.
Bio je čak i zaljubljen. I to sretno.
Volio je malu plavu Hildegard koja je kao sekretarica radila u
jednoj od firmi njegovog oca. Imala je prekrasnu dugu kosu,
modre oči i jamice na obrazima. Kao princeza iz bajki koje
mu je majka čitala dok je bio sasvim mali.
Nekad bi otkinuo cvijet u parku i odnio joj ga. Nekad bi i jeli
i spavali zajedno.
Volio je kad bi ga privila na svoje male grudi i milovala mu
vrat. Tada bi uživao u njenom mirisu i dodiru svilenkaste plave
kose.
Danju je Sigismund drijemajući planirao gdje će ići i šta će
raditi to veće.
122
Tog dana je njegova majka ostala u stolici za ljuljanje i opet ga
pokušavala zainteresovati za svoje čitanije. A njemu nije bilo
do toga.
Htio je večeras izaći ranije i vidjeti da li je mali Husein iz izbjegličkog kampa ozdravio.
Samo da majka ne zatvori prozor prije nego što ode.
Samo da Igor i večeras mogne izaći napolje, u grad.
123
Pavle Zelić
ISPOD GROBOVA
Nedeljom, ceo Prag silazi u Geto.
Tada, u jevrejskoj četvrti, sa ljudima koje i poslednji praški
prosjak prezire, kao dobro podmazani mehanizam sata na kuli
Jevrejske većnice, funkcioniše delatnost na kojoj je izgrađen
ovaj i svi slični gradovi na svetu. Trguje se.
Velika Pijaca se održava nedeljom, i namirisane i naprilitane
dame sa dvora, isto kao i seljanke sa oboda grada, mladi gospodinčići, sumnjičave stare račundžije i mnogi drugi dolaze
tražeći. Često ne bi znali ni da vam kažu šta, ali Pijaca ima
moć da vam usliši želje koje niste ni znali da ste ih imali. Nude
se začini, svila, bojeni pamuk. Zavodljivo mirišu kolači i svež
hleb. Blješti zlato i biseri, ali i jeftine đinđuve.
U takvoj gužvi, možda ćete uočiti mladića, ustvari dečaka,
kako razjapljenih usta upija neki prizor. Momak je očito izučavalac Talmuda, i mršavo lice mu već krase dve kratke kike
kakve nose rabini i njihovi učenici.
Iznenada, iz buljuka tela koja ga okružuju izranja ruka i grabi
ga za uvo.
"Jaooo!"
"Više mi nećeš bežati", i ruka dobija glas. Preteći, ali i zabrinut.
"Nisam bežao, samo sam stao da pogledam... jaoo!"
Ruci i glasu se pridružuje i lik. Sedog i suvonjavog rabina.
Usko lise pogrbljene figure krasi spektakularan nos, karikatura jevrejskog profila, ali još više pažnje privlače oči, koje,
iako dopola skrivene u rupama ispod debelih veđa igraju kao
mast u vrelom tiganju, cvrčeći interesovanjem i pronicljivošću.
"Učeniče, neću ponavljati. Polazi."
Stisak popušta, i držeći se za pocrvenelo uvo, učenik Isak pokorno kreće za rabinom Loevom.
Tržnični dan dostiže svoj vrhunac, i gužva je veća nego ikad,
ali se na putu kojim stupaju Rabin i njegov učenik dešava
nešto neobično. Ljudi odstupaju pred starim sveštenikom u
prostoj, iznošenoj odori. Kroz masu se širi mrmor, uz poneko
glasno coktanje kao izraz poštovanja. Većina se ipak, sklanja
iz straha. Jer, nema čoveka u Pragu koji ne poznaje, ili bar ne
zna za rabina Loeva. Čovek koji za Jevreje čini čuda, iako to
124
hrišćani zovu crnom magijom, jedinog Jevrejina iz Geta koji
priča lično sa presvetlim carem Rudolfom Drugim. A ovaj ga,
na užas hrišćana, ponekad i sluša!
Par učenjaka, najzad, izbija na čistinu i skreće za ugao, i tržnica može da se vrati svojim poslovima.
Nešto kasnije, kroz jednu od najuglednijih kuća u Getu
odjeknu potmuli udarci o vrata. Rabinu Loevu vrata otvara
ogromna žena tvrdog izraza lica. Predstavi se kao dadilja i
uvede Rabina i Isaka u sobu u kojoj ćutke, za stolom za obedovanje, sede glava porodice Šmelke, bogati i poštovani trgovac vunom Reb Samuel Šmelke i njegova žena, koja samo
povremeno prekine tišinu tihim jecajem, dok iz okolnih soba
proviruju glave brojne dece. Isuviše rastresen da bi čak i pozdravio rabina kako dolikuje, Šmelke ima samo toliko snage
da upre prstom ka stepeništu koje vodi na sprat.
"Pođite za mnom", nadmenim glasom dadilja se obrati Loevu
i krenu pravo ka mestu na koje je trenutak ranije bio uprt prst
gospodina Šmelkea. Rabin napući malo usne, kao da bi rekao
nešto, ali umesto toga samo ispusti čujan vetar iz nosa, podiže
bradu i krenu za energičnom ženom koja je već stupala na stepenište. Isak se kradomice osvrnu još jednom ka Šmelkeovima, ali suočivši se sa njihovim ispijenim pogledima, pognu
glavu i ubrza korak za rabinom.
Penjući se uskim, mračnim stepeništem dečak je razrogačenih očiju pratio svog rabina, pokušavajući da održi što kraću
distancu od njega. Nije mogao da se otme utisku da je veliko
zlo zadesilo kuću Šmelkeovih kada su se odlučili da pozovu
baš njegovog učitelja u pomoć. I zbog toga nije želeo da zaostaje mnogo. Da ga nije bilo sramota, najradije bi rabina uhvatio za ruku.
Na vrhu stepeništa ih zapahnu smrad. Oštar i zagušljiv. Dadilja otvori vrata i skloni se u stranu. Pred njima se ukaza mala
soba, mali krevet i malo telo na njemu. Telo teško obolele devojčice bilo je tek nešto više osim kože zategnute preko skeleta. Tanka haljinica bila je prekrivena crnim pečatima, a
čaršavi i kosa natopljeni znojem. Spotičući se, Isak izađe
nazad u hodnik, da bi smesta povratio sadržaj svog oskudnog
ručka.
"Pobogu, otvorite prozor!" skoro viknu rabin Loev.
"Detetu smeta sunce", ravnodušno odgovori dadilja.
"Ne protivrečite mi", procedi rabin. Dadilja slegne ramenima
i posluša ga.
Sa nešto više svetla, užasno stanje u kojem je ćerka Šmelkeo-
125
vih postaje još očiglednije. Male grudi joj se neprestano dižu
i spuštaju, a vazduh šišti kroz ispucale usne. Na dodir hladne
rabinove ruke koju joj on nežno položi na čelo, devojčica za
trenutak ubrza disanje, a onda se primiri.
Rabin poče da recituje molitve. Najpre ih polako, gotovo nečujno, šapuće u njeno uvo, a zatim ih izgovara sve brže i glasnije. Devojčica na to neobično reaguje, disanjem prateći ritam
rabinovih reči, da bi se u konačnim stihovim upućenim Gospodu iznenada napela kao luk. A onda zauvek opustila.
Rabin joj sklopi grubi platneni čaršav preko izmrcvarenog tela
i zatraži da se pozovu roditelji. Oni su tihi, kao da ulaze u hram
i zahvaljuju se rabinu, a on im poluglasom daje nekakve instrukcije. Tek kada siđu na ulicu, rabin Loev i njegov učenik
začuju naricanje majke.
"Rabi, šta je to bilo?", upita još uvek prebledeli Isak.
"Kuga. Idemo."
***
Do sledeće nedelje, slučaj u kući Šmelkeovih bio je poznat
svima, uprkos predostrožnostima po pitanju diskrecije koje je
rabin Loev preuzeo. Razlog tome je bio jednostavan - tragedija nije zadesila samo tu porodicu. Sâmi Šmelkeovi su izgubili još troje dece, ali bolest se brzo širila, prvo duž ulice
Beleles, sedišta najbogatijih porodica u Jevrejskom gradu, a
zatim i širom Geta sve dok nije bila proglašena epidemija i
kapije Jevrejske četvrti zaključane spolja. Ipak, ono što je bilo
čudno je da su žrtve kuge bila skoro isključivo jevrejska deca.
Anđeo Smrti je prosipao svoj bes nad kućama naroda Izrailja.
Svakoga dana, čak svakoga sata, desetine mrtvih tela je nošeno na Staro jevrejsko groblje - Betčajim. Leševi su morali da
leže danima pre nego što bi bilo moguće da ih pokopaju. Nije
bilo dovoljno ruku da kopa grobove za svu decu koja su bila
uzeta pre svog vremena. A ubrzo, nije bilo ni mesta. Uprkos
molbama zajednice, gradski namesnik je u strahu od širenja
zaraze, odbio da dozvoli Jevrejima da sahranjuju svoju decu
izvan Geta. Nemajući izbora, počeli su da ih sahranjuju preko
starih grobova.
Uske ulice odjekivale su lelecima roditelja. Cela zajednica je
bila ophrvana jadom. A kako se Crna Smrt pojavila samo u
Jevrejskom Getu, razvilo se verovanje da je cela zajednica
kažnjena za nepoznat zločin koji su počinili Jevreji.
Veliki Savet rabina je posle svakodnevnih sastanaka zadavao
nove dane posta i specijalne molitve koje su imale za cilj da
126
iskupe narod za greh koji su počinili i umilostive nebesa da
zaustave kugu.
***
Sa jednog od takvih sastanaka se na ulicu sjurio rabin Loev, zajapuren i besan. Ispred sinagoge ga je čekao Isak.
"Umišljene budale! Spremne su da izgladnelim ljudima zapovedejoš jači post, ali nisu voljni da pođu sa mnom da bi obilazili bolesne. Jasno, plaše se za svoje bedne živote."
Isak je znao da je rabin skoro neprestano zle volje, naročito
posle ovakvih sastanaka, pa ga je puštao da se istutunji.
A onda rabin poče da priča o nečemu drugom.
"Znaš, jedno jesu u pravu. Nešto je uzrok... Samo šta? Sve ovo
nije slučajno, učeniče. Stavimo epidemiju pod kontrolu u jednom delu Geta, ona bukne u drugom. A nije pronađen nijedan
mrtav pacov-prenosilac. Ne razumem." Rabin je kršio ruke.
"I uvek deca. Porodice sa puno dece, sirotišta, škole..." rabin
nastavi da mrmlja.
Pokušao je da prati rabinove misli, ali dan je bio dugačak, sahranili su mnogo dece i Isak je samo čekao da se vrate rabinovoj kući da bi uhvatio malo sna. Pošto su stigli u skromni
dom rabina Loeva, koji se nalazio par ulica od Betčajima, Isak
je imao tek toliko snage da pomogne rabinu da se raspremi, da
bi se zatim i sâm, popuno odeven sručio u svoj tvrdi krevet.
Posle, kako mu se činilo, tek trenutka sna probudilo ga je žestoko drmusanje, a prvo što je ugledao bile su grozničave rabinove oči.
"Shvatio sam učeniče! Konačno sam shvatio!" prodrao mu se
u uvo.
"Šta..."
"Znam kako ćemo saznati šta je uzrok zaraze! Sanjao sam...
Sanjao sam ih i znam da će nam oni to reći. Doduše, ima jedna
mala otežavajuća okolnost."
"Koga ste sanjali? Ko će nam to reći?"
"Deca, učeniče, deca. Sanjao sam ih kako ustaju iz grobova,
igraju se, smeju, i šapuću jedni drugima tajne. Tu su, na groblju", rabin ustade, i nagnu se da osluškuje. "Kao da ih čujem,
u daljini..."
Isak je bio zbunjen i pomalo uplašen. Za godinu dana u njegovoj službi, video je mnogo čudnih stvari, i navikao se na rabinovo, često jako ekscentrično, ponašanje, ali ga još nikada
nije video ovakvog.
127
"Samo, problem je što ja ne mogu da idem. Biće tu potrebne
hitre noge, ja ih odavno nemam. Ali ti si više nego brz. Naročito kad treba da se pobegne na tržnicu... Biće potrebna i hrabrost, a to... Hm! Pa, moraćeš da skupiš ono malo što imaš."
"Rabi, molim vas, recite mi šta to treba da uradim!" Isak je
sada već bio ozbiljno prestrašen.
"Hoću da odeš na Betčajim noćas u ponoć. Kada vidiš mrtvu
decu kako ustaju iz svojih grobova u mrtvačkim pokrovima,
smakni sa jednog njegov tačričim i donesi mi ga."
Isak preblede. "A... a zašto je važno da sam brz?"
"Juriće te da mu ga vratiš."
***
Par sati kasnije, Isak se klecavih kolena približavao kapijama
Betčajima. Mesec je bio zaklonjen oblacima, ali i pored skoro
mrklog mraka, Isak je odlično znao put. Ispred su ga dočekala
retka, tog dana nesahranjena tela. Posle celodnevne aktivnosti, groblje je utonulo u kratak period mira.
Stupanje dalje od kapije već nije bilo tako jednostavno, stare
staze više nisu postojale, pa je ubrzo očitao kratku molitvu izvinjenja i krenuo da gazi po novim grobovima. Najpre nije
znao kuda da se uputi, rabin nije dao nikakve detaljnije instrukcije, ali posle kratkotrajnog lutanja, začu se dvanaest udaraca o zvono sa Većnice. I odmah mu se učinilo da vidi slabu
svetlost među visokim spomenicima u najstarijem i najudaljenijem delu groblja. Sa udvostručenom opreznošću, uputi se
u tom pravcu. Kako se približavao, da njega počeše da dopiru
i zvuci. Dečja graja. Najzad je došao i do unutrašnje kapije
koja je odvajala ovaj deo groblja i konačno je kroz teške, kovane šipke ugledao izvor hladne, bele svetlosti koju je pratio
sve do ovde.
Iz novih humki su se dizali duhovi dece ogrnute belim plaštovima - tačričimima. Svaki od njih je sijao. Na čistini okruženoj spomenicima ih je bilo već nekoliko desetina. Uhvatili su
se u kolo i poveli ga oko svojih grobova, pevajući i smejući se.
Igrali su par palaca iznad zemlje.
Isak je zgrabio šipke toliko čvrsto da su mu članci pobeleli, a
ni sam nije znao kada je poslednji put udahnuo.
A onda je ugledao poznato lice. Šmelkeova devojčica. Jedva
ju je prepoznao, i to ne zbog očiglednih činjenica da je bila
bela kao kreč i da je isijavala svetlo. Ovoga puta je bila nasmejana. Štaviše, vodila je avetinjsko kolo.
Izgledala je tako bezbrižno, a opet, nije bilo prave, iskrene de-
128
tinje radosti u tom smehu. Neko je bio kriv za njenu smrt, i
Isak je bio jedini koji je mogao to da otkrije. Probio se kroz
ogradu i prišunjao kolu duhova.
Ovo je jako loša ideja, pomisli Isak.
Sakrio se iza jednog od spomenika i čekao. Kada bi samo ruke
prestale da mu se toliko tresu! Čekao je pravi momenat. Trenutak kasnije, devojčica kolovođa je prošla pored njega, a za
njom i celo kolo. Niko ga nije video. Ne razmišljajući, naglo
je ustao i smakao tačričim sa poslednjeg u nizu, i ni ne gledajući za sobom đipio na noge i dao se u beg.
Pesma se čula za još tren, a onda su deca prsla u neobuzdan i
podrugljiv smeh. Isak je već stigao do kapije, ali nije odoleo
da se ne okrene i pogleda. Sva deca su okružila ono dete koje
je bilo bez tačričima i sada se sklupčalo da sakrije golotinju i
ridalo na sav glas.
Isaku mu ga je na trenutak bilo žao, a onda su im se pogledi
sreli. Bol na detinjem licu se pretvorio u bes koji je od njega
načinilo masku demona. Uspravilo se i krenulo ka Isaku. U
trenu mu je postalo jasno da nije trebalo da se osvrće. Nekako
se provukao i zaždio preko groblja. Trčao je kao vetar. Krici
malog duha su ga pratili, nekad bliži, nekad dalji, a kada se
konačno dokopao ulica i napravio par lukavih prečica, zamukli su. Okupan ledenim znojem dovukao se do rabinove kuće,
ujurio i zalupio vrata za sobom.
"Imaš li pokrov?" rabin ga je čekao u predvorju. Uspeo je
samo da klimne glavom, nije još stigao do daha.
"Odlično, idemo odmah gore."
Isak je mogao da se skljoka tu, na vratima, ali je skupio snagu
i zaputio se u rabinovu sobu. Tamo je bilo upaljeno mnoštvo
sveća, a na podu su bili iscrtani komplikovani simboli i šare.
"Daj mi ga."
U tom trenutku, mesec je izašao iza oblaka, i osvetlio ulicu na
koju je gledao veliki prozor. Ispred prozora je lebdeo goli
dečak. Sa vriskom je uleteo u prozor. Staklo se razletelo na
sve strane. Dečak se utremio na Isaka, i sekundu pre nego što
će ga zgrabiti, rabin Loev uzviknu neku reč, a Isak se onesvesti.
***
Isak se polako vraćao svesti, a glava ga je strašno bolela. Opipao je poveću čvorugu, a onda se svega setio. Naglo okrenu
glavu. Tamo, na sredini sobe bio je rabin Loev i duh dečaka.
Dečak je pružao ruke plakao i preklinjao: "Rabi, vrati mi moj
129
tačričim!", dok se uvijao u krugu koji je rabin nacrtao na podu.
Rabin ga je gledao i mrmljao odlomke iz Tore. Čvrsto je držao
pokrov.
"Ako želiš svoj tačričim, moraš mi dati ono što želim. Pitaću
te ponovo. Šta je pravi uzrok ove kuge?"
Duh nije odgovorio ništa, već je nastavio da cvili.
Isak je posmatrao prizor, opčinjen. Rabin povisi glas dok je
recitovao neku molitvu, i duh deteta vrisnu u bolu. "Ne želim
ovo da radim, ali nemam vremena. Odgovori mi."
Vrisak utihnu, i duh prošaputa: "Teta Gerta."
"Ko?"
"Teta. Bila je loša. Tukla nas kad mama i tata nisu tu. I donosila nam grube čaršave, pa me je sve svrbelo. Rekla je da sam
se razboleo od češanja."
"Teta Gerta... Dadilja!" uzviknu rabin.
"Hoćeš li mi sad vratiti tačričim?"
"Da. Evo ti ga." Rabin mu pruži pokrov, i izgovori par reči. Iznenada, dečak slobodno uzlete u vazduh, da bi zatim izleteo
kroz prozor dok se ogrtač vijorio za njim.
"Rabi, šta sve ovo znači?"
Rabin nije mogao da sakrije osmeh. "Videćeš. Sada odmaraj,
bio si dobar noćas."
Teško se može reći da se Isak te noći naspavao.
Ujutru, rabin se spremao za polazak, i probudio je Isaka vedrom pesmicom. Učenik ga još nije video tako veselog.
Prekinuo ih je telalov uzvik koji je dopirao sa ulice.
"Čujte i počujte! Naše molitve su uslišene! Pronađeni su zločinci koji su doneli nesreću na Jevreje! Otkrivena su dva muža
iz ulice Beleles koji su se upuštali u nemoralne odnose sa svojim ženama. Zločinci će biti kažnjeni, a jevrejska zajednica
iskupljena!"
"Dobri čoveče", dobaci rabin, "da li se zna ko je ta dobra i savesna duša koja je prijavila te grešnike?"
"Hm, da vidim... Neka Gerta, njihova susetka."
Rabin se povuče u sobu, smrknut. Ljudi su već izlazili na
ulicu, zahvaljujući se nebesima i zapitkujući telala za detalje.
Isak je pogledao u rabina, ali se nije usudio da ga išta pita.
"Učeniče, danas ćeš se odmoriti. Večeras nas čeka mnogo
posla. Na groblju."
***
130
Satima kasnije, Isak je opet bio sav u znoju.
"Brže, učeniče, brže!" Isak je iskopavao peti grob i bilo mu je
dosta. "Rabi, ja ne mogu više." Iza njih su ležale rake iz kojih
su izvadili tela da bi im skinuli tačričime. "Hm, dobro de.
Valjda će biti dosta. Zatrpaj ih ponovo." Isak odahnu. "I požuri,
uskoro će ponoć. A znaš šta to znači." Isak uzdrhta, i ubrza sa
radom.
Kada je završio, sa pet pokrova pod rukom žurio je za Rabinom Loevom ka izlazu.
"Šta će nam ovo? Saznali ste šta ste hteli, a ovi duhovi... biće
vrlo ljuti kada se probude. Zaustavili ste jednog. Ali pet?"
"Oh, pa ja i ne želem da ih zaustavim."
"Pa kuda ćemo sa ovolikim čaršavima?"
"Idemo nekom da namestimo krevet."
Kuća kojoj su se prikrali je bila neugledna, iako se nalazila u
ulici Beleles.
"Dobro je, nije tu." prošaputa rabin. "Hitro, učeniče." Isak se
uzvera kroz prozor i uz malo loma uspe da izvrši zadatak.
Nisu imali dugo da čekaju. Uskoro je pustom ulicom naišla
krupna figura koju prepoznaše kao dadilju Šmelkeovih. Nije
ih videla, i ušla je pravo u kuću. Na spratu zaigra svetlost
sveće.
"Još samo malo..." prošaputa rabin.
I zaista, utom sat na Većni poče da otkucava ponoć.
Nije još otkucao dvanaesti put, a rabin reče: "A evo i njih."
Ka njima je letelo pet bledih figura, a predvodila ih je Šmelkeova kći. Proleteše pored rabinovog skrovišta i pravo u dadiljinu kuću.
Kroz noć se prolomiše krici.
***
Na putu kući, Isak više nije mogao da se uzdrži.
"Rabi, znači ona je bila..."
"Ona je bila nerotkinja. Setio sam se tek pošto sam saslušao
dete. Dolazila je davno kod mene po savete i lekove. Pomogao
sam joj tada koliko sam mogao, ali Bog izgleda nije želeo da
ona ima decu. Pretpostavljam da se zato prozlila i poželela da
oduzima drugima njihovu."
"Ali, kako je to mogla da uradi? Tolika deca..."
"Izgleda da je naša Gerda bila jako vredna žena. Pored toga što
131
je pomagala oko dece u više uglednih kuća, slobodno vreme
je provodila u sirotištu u opštini, ali i u bolnici za gojime. Pretpostavljam da je tamo našla zaražene čaršave kojima je deci
postavljala krevete." Rabin duboko uzdahnu. "Kako to nisam
video još kod Šmelkea? Oni ne bi stavili onako grub čaršav,
naročito ne bolesnom detetu."
"Znači, oni ljudi... oni nisu ništa krivi! Moramo da sprečimo
da ih kazne!"
"Ne učeniče, nisi razumeo. Veliki Savet je odlučio da su oni
krivi. I jesu krivi. To što su učinili je veliki greh. A sada je prekasno. Zajednica veruje da je to uzrok i veruje Velikom Savetu. A Veliki Savet ne greši."
"To je nepravda! Mi znamo istinu. Reći ćemo je! Ljudi će
vama verovati."
"Ne. Upotrebiću svu svoju moć da kaznu ograničim samo na
proterivanje, ali to je sve. Ovo je veće od mene i tebe... A
pravda? Pa, mislim da smo je upravo zadovoljili."
Isak prestaje da hoda i ne može više da progovori. Steže ruke
u pesnice a suze mu idu niz lice. Rabin mu prilazi i stavlja mu
ruku na rame.
"Isače, takav je svet. Nekada sam mislio i osećao se kao ti
sada, ali nisam uspeo da ga promenim. Nemoj ovo zaboraviti,
i možda ćeš ti uspeti."
Isak glasno šmrkne, obriše rukavom nos i lice i ponovo krene.
Iznenada, nepoznat čovek priđe Rabinu Loevu.
"Rabine, moram da vam kažem da je jedan čovek iz vaše opštine umro."
"Od kuge?" Rabin zadrhta.
"Ne, od gladi."
"Glupost! Nijedan Jevrejin ne može da umre od gladi. Da je
došao kod mene, rekao bih mu da ode u opštinu i tamo potraži
pomoć."
"Ali on se stideo."
"Dakle, drugim rečima, umro je zbog svog ponosa. Jevrejin
nikad ne umire od gladi! Hajdemo, učeniče!"
Isak se široko nasmeši i požuri za rabinom, ostavljajući zbunjenog čoveka da gleda za njima kako odlaze dalje u noć.
132
Milivoj Anđelković
SAMO ZA TEBE, ELI
Nešto se nesumnjivo događalo. Neuhvatljivo za naša čula, neshvatljivo za naš pragmatičan um. Možda se magnetna osa neznatno pomerila? Ili je Zemlja za neki daleki promil ispravila
svoju blago iskošenu rotaciju? Tek, njegovo energetsko središte sveta se pomerilo. Ono više nije bilo na rutinskoj liniji
posao - stan već se saželo u omanji prostor parka u njegovom
susedstvu. Tu je provodio sve više vremena, odlažući odlazak
kući. Osećao je da sve manje pripada tamo i da hoće, treba i
najzad - da mora - da ostane ovde.
Prvu noć je proveo na klupi u parku.
Drugu - u razgranatoj krošnji drveta gde ga niko nije mogao
da uznemirava.
Trećeg dana su došli novinari, snimatelji i radoznalci.
Četvrtog je dobio otkaz na poslu pa kako nisu mogli da mu ga
neposredno uruče prikucali su ga na deblo ispod njegovog
novog, lisnatog stana.
A petog dana...
Petog dana je došla Eli. Šetala je okolo i sedela na klupi znatiželjno ga posmatrajući. Uveče se popela do njega i smestila
u istu krošnju. Progunđao je i pomerio se, sasvim malo, koliko
da se ne dodiruju. Probudili su se pripijeni jedno uz drugo, u
čvrstom zagrljaju. Tako je bilo toplije, njihova tela su najbolje znala šta im treba.
Sedmog dana su poverili jedno drugom svoje snove. On je sanjao nepregledne šumadijske šume iz prošlosti, ona krošnje
amazonske džungle pune šuštanja lišća i kričanja ptica.
Nekoliko noći je bilo prelepo zajedno spavati i sanjati. Guste,
razgranate krošnje blago su se njihale u stvarnosti i snovima,
ovaj svet i život su postajali podnošljivo mesto.
Ubrzo, pridružilo im se još nekoliko sanjara. Krošnja je postala tesna, snovi su se kidali na najlepšim mestima i pretvarali u grčevitu borbu da ne iskliznu na negostoljubivu zemlju.
On i Eli su tada odlučili - idu u šumu, tamo će sagradit i kuću
na drvetu i nesmetano sanjati željene snove.
Tih nekoliko predivnih meseci on nikada neće zaboraviti. A
tada su Eli snovi postali nedovoljni. Odlučila je da se vrati u
133
grad i ode u Amazoniju. Za uspomenu ostavila mu je rascvetanu biljku u duplji drveta koju je, po sebi, nazvala Eli.
Ostao je sam u šumskoj kući a snovi su mu postali sve bleđi i
kraći. Odlučio je da se vrati u grad i pre odlaska pronašao je
senovito, vlažno i zaklonjeno mesto. Tu je presadio biljku.
"Samo za tebe, Eli", rekao je nežno ravnajući rastresitu zemlju.
U gradu je ubrzo pronašao posao. Po svemu sudeći, magnetna
osa se smirila, a rotacija planete stabilizovala, tako da je sanjao
retko i usputno. Samo ponekad, predveče, izlazio je iz kuće i
nemo zurio u siromašno zelenilo poslednjeg preostalog travnjaka u kraju.
134
Adrijan Sarajlija
ŠUME
"Šta nam dobro donose zvezde i drva, svitanje i vetar,
osim ako ne udju u svaki dan naših života."
E.M. Forster
Rođen sam pre mnogo godina u bolnici Sinajska Gora u srcu
metropole. Moj otac je vest o rođenju sina dobio preko vojničkog komunikatora dok je njegov tenk grabio preko minirane
iranske pustoline. Nikada ga nisam upoznao.
Škola mi je oduvek dobro išla. Primenjenu genetiku sam završio sa najvišim ocenama na Stenfordu, a doktoratu su se cum
laude divili na Harvardu. Pored starih drugovaEscherichiae
coli i Bacillus anthracisa u laboratorijama sam sticao i nova
prijateljstva. Jedno od njih je bila Nataša. Njen blistavi osmeh
krasio je godine tokom kojih nije bilo mnogo drugih razloga
za radost. Rat protiv terora pretvarao se u rat svih protiv svih.
Naučne karijere pravile su se samo u vojnim laboratorijama.
Postdoktorske studije Nataša i ja smo završavali zajedno u
bazi "Openhajmer" u Nevadi. Zvečarke, kaktusi i dvoje hemičara bili su svedoci našeg venčanja. Sledeće godine rodila
se Ana.
Kada su se sredinom veka pojavili prvi izveštaji o pomoru biljnog sveta u dolinama kineskih reka istočni mediji su ih proglasili zapadnom propagandom. Pulicerova nagrada je
posthumno pripala novinaru čije su fotografije nezemaljskog
pejzaža na mestu nekadašnjih travnatih ravnica prestravile
svet.
Pomor životinja nastupio je gotovo istovremeno i odvijao se
jednako temeljito. O virusu ubici biljaka znali smo ubrzo sve:
genom, strukturu, životni ciklus. Samo nismo znali - kako ga
zaustaviti?
Kupole sa veštačkom atmosferom raštrkane na ogoljenoj površini planete postale su uskoro jedine oaze života. "Biblioteke života", kako smo nazivali skladišta DNK svih
nekadašnjih vrsta, čuvale su reči bogova od zaborava.
Sintetička ishrana rađala je nove bolesti. Najviše su trpela
deca: bolne ulceracije na koži, nezaustavljivi prolivi, neurološko propadanje. Ana je u petoj godini izgubila moć govora,
hod je postao nestabilan, a epileptički napadi svakodnevni. U
uzrastu kada bi zdravo dete krenulo u školu Ana je bila slepa,
gluva i nepokretna.
135
Laboratoriju više uopšte nisam napuštao. Misija malobrojnih
naučnika ispod najveće svetske kupole bila je jasna, a mandat
za nju dala su umiruća deca. Mislio sam da će vaskrsnuće biljaka vratiti svet Ani i Anu svetu.
Biljke su višećelijski eukariotski organizmi koji gotovo isključivo zavise od fotosinteze kao nutritivnog mehanizma... parazitske biljke zavise od biljaka proizvodjača... paraziti su
neosetljivi na virus... Sve ovo smo znali i na početku pandemije, onda kada su hlad u univerzitetskim dvorištima još uvek
pravile krošnje platana. Međutim, pokušaji pretvaranja izolovane DNK u živu biljku oduzimali su nam snagu i nadu godinama. Sve do onog dana kada je u kulturu matičnih ćelija teško
bolesne devojčice greškom neispavanog genetičara uronjena
pipeta prepuna dvolančanih molekula Rafflesiae arnoldii,
cveta koji je nekada parazitirao na stablima prašume Bornea.
Sedam sati nakon greške, genetičar je sa mešavinom ushićenja i straha gledao kako preko ruba epruvete klizi zelena somotasta masa šiljatih listića uvijenih oko zmijolikog stabla.
Stidljivo prešavši ivicu bujanje se spuštalo niz staklenu površinu do metalnog stalka, a potom brže ka mermernoj ploči
stola. Prvih sedam sati rasta pripadalo je samo meni, naredni
sat je pripao preneraženom istraživačkom timu, a ono što sledi
celom čovečanstvu. Mreža je emitovala sliku zidova laboratorije obrasle modro-zelenom teksturom na kojoj se u pravilnim razmacima, poput jeftinih starinskih tapeta, svetlucavim
sjajem ističu veliki smedje-žuti cvetovi. Hitno uzeti uzorci
prve biljke podvrgnuti su enukleaciji i reimplantaciji. U ćelije
bujajuće Raflezije usađene su za samo par sati DNK trava,
algi, voćki... Vojni avioni su narednih dana zasipali pustinje
Zemlje česticama života.
Bol koji sam od Zore života osećao u šakama i stopalima sedmog dana postade nesnosan. Mreža je Zorom života zvala ono
što bi filmadžije verovatno nazvale Danom Raflezije. Pucanje kože na mojim stopalima dogodilo se uveče, tvrde čvornovate izrasline lekar je gledao zgranuto i bespomoćno.
Otpadanje noktiju i kose koje sam doživeo ujutro objasnili bi
radijacijom da se istovremeno duž mojih ledja koža nije pocepala pod pritiskom šiljatih zelenih grančica koje su dolazile
iznutra. Izuvijane grane koje niču iz kostiju ruku gladno tražeći
sunce više nije imao ko da vidi jer su šume sada rasle u svim
kupolama ljudi.
136
Olivera Kujundžić
PISMO IZ TRILIVADA
Helix i nije bio neko sjajno mesto za preživljavanje vremenskog džepa, ali su ga oni kreteni iz Komiteta za vremenske
diskrapancije uporno forsirali, tako da se onaj ko se tamo jednom našao ili se, ne daj Bože, rodio, nije mogao da oslobodi
„odmora na Helixu“ posle svake transmisije. Objašnjenja
zašto je to tako uglavnom su bila besmislice. Kao, Gentonci
(kojih je na Helixu stvarno bilo malo previše) spremaju neku
zaveru protiv Centralnog Komiteta; kao,Helix je važna tačka
ukrštanja vremenskih paralela (što uopšte nije bilo tačno jer
je Helix bio isključen još od samog početka Novog Vremena
sa svih ruta savremenih šatlova za vremenska putovanja); i
tako sve u tom stilu... Helix ne da nije bio raskrsnica, nego je
bio unutrašnjost pretposlednjeg zavijutka zakržljalog slepog
creva Vaseljene. Na Helixu se uglavnom dešavalo ništa. Baš
ništa. Ama baš ništa. I to je bila tragična geopoetika ovog prostora.
Gentonci su se s vremena na vreme pregrupisavali zbog ravnoteže i uvek je bilo malo nezgodno ako stignete na helix u
to vreme. Ovo je bio jedan takav vikend.
Veliki „Ritz“ vrveo je od posada; ogromni stakleni hol znojio
se u svetloljubičastoj auri koju su iz šestog kruga uvek dovlačili oni sa lošim filterima; gazda Koko je psovao i gađao sve
oko sebe naelektrisanim magnetnim karticama i pretio da će
jednoga dana, ah, jednoga dana zatvoriti „Ritz“ i otići na Calypso da se odmori od svega i da se više nikad ne vrati...
„Ritz“ je ionako bio u stanju raspadanja. Od dve celularne stanice jedna je uvek bila pokvarena, klima je bila užasna, infocentar se uključivao samo po potrebi, agazda Koko je bio
nadaren da izabere za staf gomilu idiota od kojih niko ne govori ni svoj jezik a kamoli uni. Ipak, u „Ritz“ niko nije došao
samo jednom. Svi su se vraćali ranije ili kasnije...
Lou je još strpljivo stajao u redu i skenirao x puta viđene kreature. Signal iz levog ramena upozoravao je istovremeno da ga
već neko traži u njegovom stalnom apartmanu i da je registrovao novo lice.
NOVO LICE NA HELIXU!
Lou nije mogao da veruje. pristajao je na šest transmisija godišnje, što je bilo ravno komplikovanom samoubistvu, ne bi li
u najzabačenijim vremenskim paralelama pronašao novo lice,
i sad na povratku iz G4 gde je video milion istrošenih likova,
137
od kojih su, mora se priznati, neki bili zanimljivi, ali nijedan
nov, na dosadnom helixu pojavljuje se nešto novo?
Lovci na lica bili su dobro plaćeni. Centralni Komitet je tu zavrzlamu sa novim licima uglavnom držao u tajnosti, ali otkako
je priča procurela i prorok Danijel preko centralnog info-centra objavio da će dvanaest Novih uprskati čitavu novoistoriju
Novog Vremena nekim suludastim idejama iz starog veka,
mnogi lezilebovići poput Loua dali su se u lov na nova lica. To
i nije bio bogzna kako težak posao, ako se izuzmu operacija
ugrađivanja senzora za prepoznavanje i transmisije u pojedine
gadne paralele iz kojih se vraćao na Helix više mrtav nego živ.
Prića se da je do sada zasigurno registrovano oko dvesta sedamdeset Novih, što i nije neka brojka. Niko ne može sa sigurnošću da tvrdi kako su oni dospeli u istraženi svemir, ali
provere genetskog materijala govore o njihovoj izvanrednoj
čuvanosti. U poznatom svemiru registrovano je oko milijardu
autentičnih lica koja su se razmenom genetskog materijala
mogla kreirati. I to je bilo sve. međutim ako ne putujete
mnogo, vrlo je verovatno da nikada nećete sresti nekoga sa
istim licem kao što je vaše. lou nije bio te sreće, on je u F6 u
tku jednog dana sreo dva svoja dvojnika. Da groznog li osećanja!
Posmatrate sebe u nekom idiotskom odelu kako nešto meljete
na iskvarenom uni jeziku i ne možete da verujete da ste to vi
sve dok jedna isto takva sposdoba u još groznijoj kreaciji ne
dođe da vam na tome čestita. Ne, jednostavno nije hteo da se
toga priseća.
Gde je to novo lice?
Osvrtao se po holu velikog „Ritza“, najprometnijem mestu u
ovom dosadnom ćošku sveta, i tražio pogledom svoje veliko
otkriće.
Svetlo izbrijani potiljak, recesivne uši, dugačak vrat. Sitna
građa – žena! Nije moguće! Reč je o ženskom stvoru. Zagledao se u oblik ušiju. Izuzetno male, okruglaste, priljubljene uz
glavu i recesivne. To je u poznatoj Vaseljeni prilično retka pojava. Dobar ulov! Naprosto mu je došlo da zapeva onu staru:
„Kad sam bio mlađan lovac jaaaaa...“
Očekivao je prčast nos i svetle oči, ali kada je nepoznata žena
okrenula glavu imao je šta da vidi.
Nešto se nije uklapalo. U prvom trenutku nije ukapirao šta nije
u redu, jednostavno je osećao da se nešto ne slaže, ali nije znao
šta. Bukvalno je mućnuo glavom, pokušavajući da izbistri
sliku koja je treptala pred njim. ispod gustih, u korenu nosa
spojenih obrva bila su doduše dva svetla oka. Ali taj nos! Taj
nos je imao tri nozdrve! Strava je polako puzila po njegovoj
138
koži idući negde uvis. Kako može da se slobodno šeta sa ovakvim nosom? Šta da radim? odakle je OVO došlo? Pitanja su
nezadrživo navirala dok je buljio u ženino nimalo lepo lice.
„Skrung trfgrrr hetertimater!“ zagrgoljila je spodoba, što je na
pojednostavljenom ninoškom dijalektu značilo „Šta bleneš...“
Ovo ga je vratilo u stvarnost. Lovina je progovorila. Lou je
upotrebio krajnji napor da ostane ljubazan i učtiv kako krampaču ne bi poslao tamo gde joj je mesto. „Oprostite, mogu li
da pomognem ... vaše lice je neuobičajeno... odakle dolazite ...
ja sam Lou.“ Priča mu je bila prilično mrljava i bez efekta dok
nije izgovorio čarobnu reč – svoje ime, na šta je spodoba
usvetlela očima i ponovo zagrgoljila: „Zebe trrrražim.“
Gazda Koko je upravo tada stigao do njegove identifikacione
kartice i prišapnuo mu: „Dama se poziva na tebe i traži da je
smestim u tvoj apartman, kaže da je Klung rezervisao. Nisam
video Klunga dvadeset godina. Šta da radim?“
„U redu je“, promrmljao je, iako je znao da ništa nije u redu,
iako ni on nije video Klunga u poslednjih dvadeset godina,
iako nije želeo da bude apsolutni rekorder u privođenju skotova na čitavom Helixu. Skot ga je sledio bez reči do lifta, do
vrata, do kreveta u koji se automatski srušila i još automatskije zaspala snom Trnove Ružice.
Lou je osećao da mu je potrebno malo energije. Pomalo se
bojao da je ostavi samu u sobi, ali bar u „Ritzu“ bio je jedna
od prirodnih lepota Helixa, i on se, skrhan posttransmisionom
groznicom u kombinaciji sa panikom, spustio pravo do šanka.
U baru „Ritza“ je bila gužva. Uglavnom stare mušterije. Posade šatlova, rollerball ekipa iz Helixa, space-taxisti, kockari,
par ludih profesora, igračice i menadžeri očajnoposlujućih
kompanija. Lou je istresao dve duple doze, parkirao glavu
među šake i duboko se zamislio nad svojom sudbinom.
kada se te noći vratio u apartman, o svojoj cimerki nije znao
mnogo više nego kad ga je napustio, iako se temeljno raspitao
kod svih onih koji su znali sve o svemu što se dešava na Helixu i par okolnih paralela.
Jedno je bilo sigurno: ona nije iz poznatog svemira i nije ovde
upala slučajno zbog transmisione greške, kako je to obično bivalo sa Novima. Došla je sa preporukama. Gde li je natrapala
na Klunga? Klung je tajanstveno nestao posle niza predavanja
na info-centru o transcendentalnosti shvatanja komunističkog
pokreta i komparativnih religija za koje je bio apsolutni stručnjak. Drugo je bilo nesigurno: je li ona jedna od dvanaestorice?
Sobu je ispunjavao čudan zvuk. Seo je na ivicu kreveta. Uspavana lepotica još je i hrkala. Rusa kosa i tri nosa... Posmatrao
139
ju je znatiželjno, jedva odolevajući porivu da je berberskim
potezom ne povuče za taj nos, da proveri kakav je zaista. Bio
je to izvanredan duvački instrument, sudeći bar po zvucima
koje je ispuštala u dubokom snu. proriškao je malo po njenim
stvarima. Nije ih bilo mnogo. Jedan čudni okrugli predmet od
plavog novometala, vrećica sa nekakvim pilulama, i jedan
elektronski notes koji je očito bio zabravljen gomilom šifri i
alarma Nije znao odakle da počne.
Nedelja ujutro. Bilo je toplo i zagušljivo. Lou se mučio u napornom snu kroz koji su ga jurile pohotne troglave amazonke.
Kad je konačno uspeo da pobegne u stvarnost, na dva metra od
sebe ugledao je uzrok svog košmara.
Razrogačenih očiju posmatrao je to uznemirujuće lice. Mora
da je mnogo popio sinoć kad je smeo da zaspi. Paranoidno je
otkrivao u sebi naci-ideologiju „Pravilnika“ na osnovu koga je
„u cilju očuvanja ljudske rase“ odabrano milijardu podobnih
lica čiji je genetski materijal osnova sadašnjeg „poznatog svemira“ koji je srazmerno dugo bio zaštićen od upadanja nepoželjnih gostiju. Nepoželjni u Novom Vremenu bili su svi ostali,
uključujući i pobunjenike. Možda bi je trebalo odmah uništiti,
razmišljao je. Uostalom, što bi prljao ruke, isporučiće je Centralnom Komitetu za debele pare, i to što pre, pa nek se oni
bakću s njom. U svakom slučaju, treba je se otarasiti što pre.
Što je duže razmišljao o ovoj „opasnosti po ljudsku rasu“ to je
bolje kapirao da opasnosti nema. Ko bi normalan poželeo razmenu hromozoma sa ovakvim stvorom?
I gde li je Klung uopšte natrapao na nju? Uvek je imao čudne
ideje, ali iako je Klung pobegao iz Novog Vremena, Lou jednostavno nije mogao da veruje da ovaj ima neke veze sa dvanaestoricom. Bio je to dobar momak, potrošili su zajedno
toliko lepih dana...
Već je bio izgubio svaku nadu da će se njegov ulov probuditi
i progovoriti još koju pre nego što je isporuči agentima Centralnog uz odgovarajući postupak koga se baš i nije najbolje
sećao iz jednostavnog razloga što ga nikad nije primenio u
praksi, kad je onaj njen okruglasti predmet počeo da elektronski urla, ispuštajući neko bleštavo ružičasto zračenje.
Nosata je panično skočila i nekom gimnastičkom vratolomijom pristigla da u rekordnom roku od tri sekunde rasprogramira svoj čudni budilnik. predmet se vratio u prvobitno stanje,
a kreatura je otvorila notes i pružila mu srcoliki displej - naprosto rečeno, svečanom kretnjom. Zatim je stala mirno i na
savršenom uni jeziku, bez grgoljenja, izrecitovala:
„Imam zadovoljstvo da Vam prenesem pozdrave Vašeg prijatelja Klunga koji se trenutno nalazi na Trilivadu. Gospodin
Klung se nada skorom viđenju sa Vama i poziva Vas da budete
140
njegov najdraži gost i da kao njegov najbolji prijatelj iz mladosti prihvatite ulogu kuma na njegovom četvrtom venčanju
koje će se sticajem srećnih okolnosti obaviti sledeće nedelje na
Trilivadu. U ime agencije „Speed“ čestitam Vam na kumstvu.
Postanite i Vi korisnik naših usluga! Najbrža intervremenska
pošta odavde do večnosti. Vršimo isporuke svih vrsta pošiljki
po razumnim cenama. Agencija „Speed“...“
Lou je zagrabio vazduh da je zaustavi, ali slika tronozdrven
raznosačice pošte nezadrživo je bledela na njegove oči... To
što se pred njim odigravalo bila je transmisija bez transmisione kapsule, bez navigatora, bez komplikacija!
Za delić trenutka u sobi je ostao samo glas koji je ponavljao:
„Postanite i Vi korisnik naših usluga! Agencija „Speed“...“
A onda se i on utišao.
Displej u rukama bio mu je prva od jedine dve nade da nije
potpuno lud i da ne halucinira. Plava narukvica od novometala
bila je druga. To je bilo sve što je ostalo od toliko traženog
Novog lica. Možda ipak previše puujem, pomislio je. Nosata
beštija! Propade mi onolika lova, ovo se neće dopasti njuškama iz Centralnog!
Strčao je dole. „Koko, prijatelju, ona spodoba je nestala dok
sam spavao! Šta da radim?“
„Vrati se u apartman i nemoj da izlaziš. Gentonci su napravili
neku frku dole, napolju je pakleno. Ja ću da prijavim nestanak...mislim, niko nije ni dolazio da proverava...“ reče Koko,
ne dižući glavu sa pulta, što zbog svoje urođene nonšalancije,
što zbog mamurluka od koga je patio svake nedelje ujutro.
Frka sa Gentoncima potrajala je tri dana. Niko nije dolazio da
pita za nosatu. Lou je već treći put čitao Klungovo pismo. Matori pokvarenjak dobro se, izgleda, ućuftio na tom Trilivadu.
Kaže da je pronašao pravu veru i pravu ženu. Ima tri nosa, pa
šta? Oduvek je imao čudne ideje...Poslednji deo pisma bio je
naročito zanimljiv, ali istovremeno tako zakukuljen da Lou
nije bio baš siguran da je sve dobro razumeo. Okretao je u ruci
plavičastu stvar. Bila je to čudna vrsta novometala, pomalo rastegljiva. Uz malo muke uspeo je da je navuče na ruku, ali
zato je uzalud pokušavao da je skine. Cimao je levo i desno ali
nije vredelo. To ga je izluđivalo. Glupa stvar nije htela da siđe
sa njegovog zgloba. Mlatarao je i vukao ali ni makac. Probao
je čak i zubima. Ružičasta svetlost preplavila je sobu.
...svadba beše ko svadba i šta da se priča, parada pijanstva i
kiča
i poznata cura u belom...
141
Download

ove adrese - Art