LIŠENJE
POSLOVNE
SPOSOBNOSTI
Zakoni i praksa
u Republici Srbiji
Kosana Beker
Beograd, novembar 2014.
1
Autorka/urednica:
Kosana Beker
Izdavač:
Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S
Publikacija je nastala u okviru projekta PERSON (Partnership to
Ensure Reforms of Supports in Other Nations), a uz podršku Evropske
unije i Disability Rights International.
Dizajn:
Mlađan Petrović
Štampa:
Manuarta, Beograd
Tiraž:
500
Beograd, novembar 2014. godine
Publikacija je nastala uz podršku Evropske unije. Sadržaj publikacije
je odgovornost Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom
MDRI-S i ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.
Svi pojmovi upotrebljeni u muškom gramatičkom rodu obuhvataju
muški i ženski rod lica na koja se odnose
2
Sadržaj
1. UVOD.............................................................................................................................................. 5
2. POJAM POSLOVNE SPOSOBNOSTI................................................................................... 6
3. KRATAK ISTORIJSKI PODSETNIK........................................................................................ 8
4. MEĐUNARODNI PRAVNI OKVIR........................................................................................ 10
4.1. KONVENCIJA O PRAVIMA OSOBA SA INVALIDITETOM................................ 11
4.2. OPŠTI KOMENTAR BR. 1 (2014) KOMITETA ZA
PRAVA OSOBA SA INVALIDITETOM NA ČLAN 12. KONVENCIJE...................... 16
4.3. PRAKSA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA.......................................... 21
4.3.1. Salontaji-Drobnjak protiv Srbije (36500/05)......................................... 23
4.3.2. Alajos Kiss protiv Mađarske (38832/06).................................................. 26
4.3.3. Stanev protiv Bugarske (36760/06).......................................................... 27
4.3.4. Štukaturov protiv Rusije (44009/05)......................................................... 29
4.3.5. X i Y protiv Hrvatske (5193/09)................................................................... 31
4.3.6. Ivinović protiv Hrvatske (13006/13).......................................................... 32
5. NACIONALNI PRAVNI OKVIR.............................................................................................. 36
5.1. USLOVI............................................................................................................................. 37
5.2. POSTUPCI ZA LIŠENJE POSLOVNE SPOSOBNOSTI
I STAVLJANJE POD STARATELJSTVO............................................................................ 39
5.2.1. POSTUPAK PRED SUDOM............................................................................. 39
5.2.2. POSTUPAK PRED ORGANOM STARATELJSTVA.................................... 44
6. POSLEDICE LIŠENJA POSLOVNE SPOSOBNOSTI.................................................... 48
7. PRAKSA U SRBIJI..................................................................................................................... 49
7.1. KLJUČNI NALAZI IZ ISTRAŽIVANJA „POSLOVNA
SPOSOBNOST KAO LJUDSKO PRAVO U SRBIJI“..................................................... 49
7.2. PODACI O OSOBAMA LIŠENIM POSLOVNE SPOSOBNOSTI..................... 54
8. ZAKLJUČAK................................................................................................................................ 56
3
4
1 UVOD
Publikacija je nastala u okviru projekta PERSON (Partnership to
Ensure Reform of Supports in Other Nations) koji ima za cilj povećanje kompetencija organizacija civilnog društva u zemljama Balkana (Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji, Kosovu i Turskoj) kako
bi na regionalnom i nacionalnom nivou strateški zastupale i pratile
reforme koje se tiču ostvarivanja prava osoba sa intelektualnim,
kognitivnim i psihosocijalnim teškoćama. Partnerske organizacije
posebno rade na unapređenju aktivnog učešća organizacija civilnog
društva u reformi zakonodavstva i javnih politika na temu poslovne
sposobnosti kako bi se obezbedila primena Konvencije o pravima
osoba sa invaliditetom na nacionalnom nivou. Takođe, jedan od zadataka u okviru projekta je povezivanje srodnih organizacija iz balkanskih zemalja koje pružaju podršku osobama sa invaliditetom u
ostvarivanju prava.
Projektom PERSON koordinira Centre for Disability Law and Policy
(CDLP) iz Irske, a partneri su Inicijativa za prava osoba sa mentalnim
invaliditetom MDRI-S iz Srbije, Udruga za socijalnu afirmaciju osoba
sa psihosocijalnim teškoćama (SJAJ) iz Hrvatske, SUMERO iz Bosne
i Hercegovine, Institute for Sustainability and Development of Youth
(ISDY) sa Kosova i Initiative for Human Rights in Mental Health (RUSIHAK) iz Turske. Projekat finansira Generalni direktorat za proširenje Evropske unije u okviru pretpristupnog instrumenta (IPA).
U publikaciji predstavljamo probleme u vezi sa lišavanjem poslovne
sposobnosti osoba sa invaliditetom, domaći i međunarodni zakonski okvir, praksu u Srbiji, kao i praksu Evropskog suda za ljudska
prava. U ovoj publikaciji korišćen je materijal prethodno objavljen u
publikacijama MDRI-S, kao što u „Pravo da donesem odluku“, „Univerzalnost prava u praski“ i Zbirka radova i preporuka – Poslovna
sposobnost i život u zajednici: zaštita prava osoba sa invaliditetom,
kao i drugi materijali.
5
2 POJAM POSLOVNE SPOSOBNOSTI
Poslovna sposobnost je sposobnost samostalnog odlučivanja o pravima i obavezama. Potpuno poslovno sposobna osoba može sopstvenim izjavama volje da preuzima prava, prihvata obaveze i ulazi
u različite pravne odnose. Poslovna sposobnost se u Srbiji stiče punoletstvom1.
Poslovnu sposobnost treba razlikovati od pravne sposobnosti, koja
je šira i označava sposobnost osobe da bude nosilac prava i obaveza. Pravna sposobnost se stiče rođenjem i ne može se ograničiti
niti oduzeti. U Srbiji, kao i u drugim modernim državama, svako ima
pravnu sposobnost2.
Razlika između pravne i poslovne sposobnosti
Svako može da poseduje nepokretnu imovinu, ali ne može svako
da raspolaže svojom imovinom. Na primer, dete može da nasledi
imovinu svojih roditelja, ali ne može samostalno da raspolaže
svojom imovinom, sve do punoletstva.
Pravilo je da odrasla punoletna osoba ima i pravnu i poslovnu sposobnost. Međutim, u zakonodavstvu Srbije postoje određeni izuzeci
od ovog pravila. Dok pravna sposobnost ne može biti ograničena niti
oduzeta, propisano je da punoletna osoba može biti lišena poslovne
sposobnosti. U odnosu na obim ograničenja poslovne sposobnosti,
razlikuju se dve vrste lišenja: potpuno i delimično lišenje poslovne
sposobnosti. Takođe, postoji i mogućnost produženja roditeljskog
prava, kao specifičnog načina lišenja poslovne sposobnosti – time
se sprečava sticanje poslovne sposobnosti nakon punoletstva, a posledice su iste kao i kod lišenja.
1 Član 37. stav 2. Ustava RS – Lice punoletstvom stiče sposobnost da samostalni odlučuje o
svojim pravima i obavezama. Punoletstvo nastupa sa navršenih 18 godina.
2 Član 37. stav 1. Ustava RS
6
Potpuno lišenje poslovne sposobnosti – punoletna osoba može biti
potpuno lišena poslovne sposobnosti ako ima mentalne ili intelektualne smetnje usled kojih je nesposobna za normalno rasuđivanje i
nije u stanju da se stara o zaštiti svojih prava i interesa.
Delimično lišenje poslovne sposobnosti – punoletna osoba može biti
delimično lišena poslovne sposobnosti ukoliko ima smetnje mentalnog zdravlja ili intelektualne smetnje i svojim postupcima neposredno ugrožava sopstvena prava i interese ili prava i interese
drugih osoba. Nesposobnost punoletne osobe da shvati značaj svojih postupaka nije jedan od uslova za delimično lišavanje poslovne
sposobnosti.
Produženje roditeljskog prava – roditeljsko pravo se može produžiti i
posle punoletstva deteta ako je dete zbog bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju nesposobno da se samo stara o sebi i o zaštiti
svojih prava odnosno interesa ili ako svojim postupcima ugrožava
sopstvena prava i interese.
Osobe koje su lišene poslovne sposobnosti stavljaju se pod starateljstvo. To znači da neko drugi (staratelj/starateljka) donosi odluke
umesto njih. Posledice lišenja poslovne sposobnosti veoma su ozbiljne, kompleksne i dalekosežne. Osoba lišena poslovne sposobnosti ne može da donosi odluke u svoje ime, nema mogućnost da bira
gde želi da živi i sa kim, ne može da raspolaže svojom imovinom, ne
može da sklopi brak, odluči o rađanju, gubi pravo glasa. Imajući u
vidu propise kojima su regulisani uslovi za lišenje poslovne sposobnosti, evidentno je da su osobe sa invaliditetom u najvećem riziku
od lišenja poslovne sposobnosti, posebno osobe sa intelektualnim i
psihosocijalnim invaliditetom, što ih dodatno izlaže stigmatizaciji i
neprihvatanju u društvu.
Način na koji je lišenje poslovne sposobnosti regulisano u Srbiji je
prevaziđen i neusklađen sa međunarodnim pravnim okvirom i standardima, odnosno, u suprotnosti je sa obavezama koje je Republika
Srbija preuzela ratifikacijom međunarodnih konvencija o ljudskim
pravima.
7
3 KRATAK ISTORIJSKI PODSETNIK
Opšta i potpuna pravna sposobnost, koju svako ljudsko biće stiče rođenjem, tekovina je novijeg datuma. Istorijski posmatrano, mnogim
grupama ljudi je uskraćivana pravna sposobnost ili je obim njihove
pravne sposobnosti bio ograničen. Pojmovi pravne i poslovne sposobnosti nisu bili jasno razgraničeni, ali lišenje poslovne sposobnosti,
kakvo danas postoji u različitim pravnim sistemima, ima korene u
rimskoj pravnoj tradiciji. Takođe, lišenje poslovne sposobnosti postojalo je i u nekim drugim pravnim sistemima, npr. u francuskom Code
Civile i austrijskom Opštem građanskom zakoniku iz 1811. godine.
ƒƒ Capitis deminutio („smanjenje glave“) – u Rimu nisu svi imali
punu pravnu sposobnost, već su morali ispunjavati određene
uslove u pogledu statusa (slobodan rimski građanin, koji nije
pod vlašću pater familias-a). Gubitak ili promena u statusu dovodili su do „smanjenja glave“, odnosno, do građanske smrti.
ƒƒ Zakoni XII tablica – propisana je kura (cura), specijalno starateljstvo namenjeno odraslim osobama koje iz određenih
raz­loga ne mogu da vode računa o svojoj imovini. Za osobe sa
invaliditetom bile su propisane dve vrste starateljstva – cura
furiosi (za osobe sa intelektualnim i mentalnim smetnjama,
slična potpunom lišenju poslovne sposobnosti) i cura debilium
personarum (za osobe sa fizičkim invaliditetom, slična delimičnom lišenju poslovne sposobnosti, odnosno, ustanovljena
samo za određene pravne poslove)
ƒƒ Code Civile – postojala je delimična građanska smrt, u slučajevima kada je osoba osuđena na smrt, doživotnu robiju ili
deportaciju. Imovina je prelazila na naslednike, brak je prestajao, a prava pred sudom su mogli da štite samo preko
posebnog staratelja.
8
ƒƒ Austrijski Opšti građanski zakonik – bilo je propisano da
će se osobama koje se ne mogu same brinuti o svojim poslovima i koje ne mogu same štititi svoja prava, postaviti staratelj ili zastupnik.
Neka od ovih zakonskih rešenja zadržala su se u pravnim sistemima
sve do današnjih dana, iako se odnos prema osobama sa invaliditetom menjao. I u Opštem komentaru na član 12. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, istaknuto je da je poslovna sposobnost
vekovima uskraćivana mnogim grupama, uključujući žene (naročito
nakon sklapanja braka) i etničke manjine. U današnje vreme, osobe
sa invaliditetom predstavljaju grupu kojoj se u mnogim državama
uskraćuje poslovna sposobnost, što najčešće dovodi do uskraćivanja mnogih osnovnih prava i sloboda.
9
4 MEĐUNARODNI PRAVNI OKVIR
Svi međunarodni dokumenti kojima su garantovana ljudska prava
odnose se na sva ljudska bića, bez obzira na njihova lična svojstva.
Međutim, određene grupe – žene, osobe sa invaliditetom, deca, izbegla i raseljena lica, etničke i nacionalne manjine – nisu imale jednake mogućnosti da uživaju garantovana prava, zbog svog vekovno
lošijeg društvenog položaja.
Odnos društava prema osobama sa invaliditetom razlikuje se od države do države, kao i kroz vreme. Iako se položaj osoba sa invaliditetom poboljšao, posebno zahvaljujući snažnom i vidljivom pokretu
osoba sa invaliditetom, koji je poslednjih nekoliko decenija veoma
aktivan u borbi za ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom, njihov
položaj je i dalje lošiji u mnogim sistemima i nisu potpuno uključene
u društvo, na ravnopravnoj osnovi sa drugima.
Zahvaljujući aktivnostima pokreta osoba sa invaliditetom, Ujedinjene nacije su uvrstile u svoju agendu ljudska prava osoba sa invaliditetom, a u periodu koji je prethodio usvajanju Konvencije o
pravima osoba sa invaliditetom, usvojeni su sledeći dokumenti: 1)
Svetski akcioni program za osobe sa invaliditetom – promoviše puno
učešće i jednakost osoba sa invaliditetom, bez obzira na razvijenost
pojedinačnih država3; 2) Dekada osoba sa invaliditetom (1983-1992)
– ohrabrivanje država članica da stvore uslove za primenu Svetskog akcionog programa za osobe sa invaliditetom; 3) Principi zaštite osoba sa mentalnim smetnjama i poboljšanje zaštite mentalnog
zdravlja (tzv. MI Principi4) – postavljeni standardi i garancije zaštite
od kršenja ljudskih prava koja se mogu pojaviti u uslovima boravka
3 Rezolucija Generalne skupštine UN br. 37/52 od 3. decembra 1982. godine
4 Generalna skupština UN (1991), Principles for the protection of persons with mental illness
and the improvement of mental health care
10
u institucijama5 i 4) Standardna pravila o izjednačavanju mogućnosti
za osobe sa invaliditetom6 – osobe sa invaliditetom ravnopravni članovi društva, pa je potrebno ukloniti barijere koje ih onemogućavaju
u ostvarivanju i uživanju prava i obaveza.
4.1. KONVENCIJA O PRAVIMA OSOBA SA INVALIDITETOM
Sve ove aktivnosti dovele su do usvajanja Konvencije o pravima
osoba sa invaliditetom i Opcionog protokola uz konvenciju7. Repub­
lika Srbija ratifikovala je ovu konvenciju 2009. godine.8 Konvencija
o pravima osoba sa invaliditetom sadrži sva prava koja osoba sa
invaliditetom treba da uživa, kao i obaveze država i ostalih društvenih aktera u cilju ostvarivanja ovih prava. Od izuzetnog je značaja
promena paradigme u vezi sa osobama sa invaliditetom – od posmatranja osoba sa invaliditetom kao ‘objekata’ zaštite, prelazi se
na koncept poštovanja prava osoba sa invaliditetom, odnosno, one
se posmatraju kao subjekti prava.
Promena pristupa prema osobama sa invaliditetom vidi se i kroz definisanje ‘invaliditeta’. Odredbama člana 1. propisano je da su osobe
sa invaliditetom i one osobe koje imaju dugoročna fizička, mentalna,
intelektualna ili čulna oštećenja koja u interakciji sa raznim preprekama mogu ometati njihovo puno učešće u društvu ravnopravno sa
drugima. Invaliditet se posmatra kao koncept koji se razvija, kao
društveni konstrukt, a ne kao lična karakteristika osobe. To znači da
problem nije u osobi, već u društvu koje nije prilagođeno potrebama pojedinaca, te je na državama obaveza da obezbede pristupačno
okruženje i promenu stavova prema osobama sa invaliditetom, kako
bi one mogle da uživaju sva prava i budu ravnopravne u društvu.
5 Zloupotreba ili nepravilna upotreba fizičkog sputavanja, sterilizacija, izolacija, psihohirurgija i sl.
6 Generalna skupština UN (1993), Standard rules on equalization of opportunities for persons with disabilities
7 Generalna skupština UN usvojila Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni
protokol uz konvenciju 13. decembra 2006. godine.
8 Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik
RS – Međunarodni ugovori“, br. 42/2009
11
Osnovni principi9 Konvencije o pravima osoba sa
invaliditetom
ƒƒ poštovanje urođenog dostojanstva, individualne autonomije i
samostalnosti, uključujući slobodu vlastitog izbora i nezavisnost osoba
ƒƒ zabrana diskriminacije
ƒƒ puno i efektivno učešće i uključenost u sve sfere društvenog
života
ƒƒ uvažavanje razlika i prihvatanje osoba sa invaliditetom kao
dela ljudske raznolikosti
ƒƒ jednake mogućnosti
ƒƒ pristupačnost
ƒƒ ravnopravnost žena i muškaraca
ƒƒ uvažavanje razvojnih sposobnosti dece sa invaliditetom kao i
poštovanje njihovog prava na očuvanje svog identiteta
Osnovni principi predstavljaju svojevrsne smernice državama kako
da tumače i primenjuju konvenciju. Konvencijom nije garantovano
nijedno novo pravo, već je samo dodatno naglašeno da osobe sa
invaliditetom imaju sva prava u ekonomskom, društvenom, političkom, pravnom i kulturnom životu, ravnopravno sa drugima. S obzirom da je cilj konvencije da se unapredi, zaštiti i osigura puno i
jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svim osobama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog
dostojanstva,10 posebno je naglašeno koje aktivnosti države treba
da preduzmu da bi se ovaj cilj ostvario. Dodatna pažnja je posvećena i određenim grupama osoba sa invaliditetom koje su izložene
dvostrukoj i višestrukoj diskriminaciji, na osnovu pola, starosnog
doba, nacionalne pripadnosti i slično. Države su se obavezale11 da:
9 Ibid, član 3.
10 Ibid , član 1. stav 1.
11 Ibid, član 4. stav 1.
12
ƒƒ usvoje sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i druge
mere za ostvarenje prava garantovanih ovom konvencijom,
ƒƒ da preduzmu sve odgovarajuće mere, uključujući i zakonodavne
u cilju menjanja ili ukidanja postojećih zakona, propisa, običaja i
prakse koje su diskriminatorne prema osobama sa invaliditetom,
ƒƒ da uzmu u obzir zaštitu i unapređenje ljudskih prava osoba sa
invaliditetom u okviru svih politika i programa,
ƒƒ da se uzdržavaju od svih postupaka ili prakse koji nisu u skladu
sa konvencijom, kao i da obezbede da državni organi i institucije
deluju u skladu sa konvencijom,
ƒƒ da preduzmu sve odgovarajuće mere za otklanjanje diskriminacije,
ƒƒ da preduzmu, odnosno, podstiču istraživanje i razvoj univerzalno
dizajniranih predmeta, usluga, opreme i uređaja, kao i podsticanja univerzalnog dizajna u utvrđivanju standarda i smernica,
ƒƒ da preduzmu, odnosno, podstiču istraživanje i razvoj, dostupnost
i korišćenje novih tehnologija, uključujući informacione i komunikacione tehnologije, pomagala za kretanje, sredstva i tehnologije za pomoć, pri čemu treba dati prednost tehnologijama čija je
cena pristupačna,
ƒƒ da pruže dostupne informacije osobama sa invaliditetom o pomagalima za kretanje, sredstvima i tehnologijama za pomoć,
uključujući nove tehnologije, kao i druge oblike pomoći, usluga
podrške i olakšice, kao i
ƒƒ da podstiču obuku stručnih kadrova i osoblja koje radi sa osobama sa invaliditetom o pravima iz konvencije kako bi se obezbedila bolja pomoć i usluge garantovane na osnovu tih prava.
Značajno je i da su države preuzele obavezu saradnje i aktivnog
uključivanja osoba sa invaliditetom u izradu i primenu propisa i
politika koji proističu iz konvencije, kao i u druge procese odlučivanja u vezi s pitanjima koja se tiču osoba sa invaliditetom, odnosno, obezbeđivanje participacije osoba sa invaliditetom.12 Takođe,
12 Član 4. stav 3. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom
13
države treba da obezbede odgovarajuće okruženje za život osoba
sa invaliditetom, što podrazumeva da posebno treba da vode računa o podizanju svesti o pravima i obavezama; pristupačnosti,
kao preduslovu za uživanje prava i samostalni život; rizičnim situacijama i humanitarnim katastrofama koje su jedan od uzročnika
invaliditeta; pristupu pravdi; ličnoj pokretljivosti osoba sa invaliditetom; održanju i rehabilitaciji, kao i o statistici i prikupljanju
podataka.
Poslovna sposobnost u Konvenciji o pravima osoba sa
invaliditetom
Jednakost i ravnopravnost pred zakonom i u pristupu pravdi veoma su važni za osobe sa invaliditetom, s obzirom na činjenicu da
su im ova prava dugo bila uskraćivana i ograničavana, kao i da još
uvek ne uživaju sva garantovana prava ravnopravno sa drugima u
mnogim društvima. Prema Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom, poslovna sposobnost ne može se ograničiti ili oduzeti samo
na osnovu nečijeg invaliditeta. Ove odredbe predstavljaju prekretnicu, odnosno, potpuno novi pristup prema poslovnoj sposobnosti
osoba sa invaliditetom. Izmene zakonodavstava i primena ovih
odredaba značajno će doprineti poboljšanju položaja osoba sa invaliditetom.
Odredbama člana 12. Konvencije o pravima osoba sa invalidi­
tetom propisano je da države ugovornice:
ƒƒ ponovo potvrđuju da osobe sa invaliditetom imaju pravo da
budu priznate pred zakonom
ƒƒ priznaju da osobe sa invaliditetom uživaju poslovnu sposobnost ravnopravno sa drugima, u svim aspektima života
ƒƒ preduzimaju odgovarajuće mere kako bi obezbedile da osobama sa invaliditetom bude dostupna podrška koja im može
biti potrebna u ostvarivanju poslovne sposobnosti
14
ƒƒ obezbede da su u svim merama koje se odnose na uživanje
poslovne sposobnosti propisane odgovarajuće i efikasne
garancije u cilju sprečavanja zloupotreba. Ove garancije
će obezbediti da se merama koje se odnose na uživanje
poslovne sposobnosti, poštuju prava, volja i prioriteti osobe, da ne dođe do sukoba interesa i neprimerenog uticaja,
da budu proporcionalne i individualizovane, da se izriču u
najkraćem mogućem trajanju, kao i da podležu redovnom
preispitivanju nadležnog nezavisnog i nepristrasnog organa
ili suda.
ƒƒ preduzimaju odgovarajuće i efikasne mere da osobe sa invaliditetom, ravnopravno sa drugima, poseduju i nasleđuju
imovinu, da kontrolišu svoje finansije i imaju pristup bankarskim uslugama, kao i da ne budu lišene svoje imovine
nečijom samovoljom.
Odredbe koje se odnose na poslovnu sposobnost izazvale su mnogo nedoumica u državama koje su pristupile konvenciji. To nije
iznenađujuće, ako se ima u vidu da je u pitanju potpuna promena pristupa prema poslovnoj sposobnosti osoba sa invaliditetom.
Mnogi pravni sistemi, uključujući i Srbiju, regulišu pitanje poslovne
sposobnosti osoba sa invaliditetom na način koji je prevaziđen i
zastareo i koji nije u skladu sa odredbama Konvencije o pravima
osoba sa invaliditetom. Dugogodišnja diskriminatorna praksa u
ovoj oblasti koja je zasnovana na predrasudama prema osobama
sa invaliditetom, određene pravne i terminološke nedoumice, kao
i nerazumevanje u vezi sa promenom paradigme u pristupu prema
osobama sa invaliditetom, ukazale su na potrebu da se ove odredbe dodatno pojasne. Zbog toga se prvi opšti komentar Komiteta
za prava osoba sa invaliditetom upravo odnosi na pojašnjenje člana 12. konvencije.
15
4.2. OPŠTI KOMENTAR BR. 1 (2014) KOMITETA ZA PRAVA
OSOBA SA INVALIDITETOM NA ČLAN 12. KONVENCIJE
S obzirom da Opšti komentar br. 1 Komiteta za prava osoba sa
invaliditetom13 na član 12. sadrži veoma važne smernice i objašnjenja u vezi sa poslovnom sposobnošću osoba sa invaliditetom i
obavezama država, u ovoj publikaciji biće predstavljene najznačajnije novine koje državama treba da posluže kao vodič za reformu
zakonodavstva u ovoj oblasti.
Jednakost pred zakonom je osnovni opšti princip zaštite ljudskih
prava i od presudnog je značaja za ostvarivanje drugih ljudskih
prava. Jednakost pred zakonom je garantovana mnogim međunarodnim dokumentima14, a odredbama člana 12. Konvencije o
pravima osoba sa invaliditetom opisana je sadržina ovog prava,
uz naglašavanje oblasti u kojima je osobama sa invaliditetom tradicionalno uskraćivano ovo pravo. Države članice moraju holistički
da preispitaju sve oblasti prava kako bi obezbedile da se pravo
na poslovnu sposobnost ne ograničava osobama sa invaliditetom
različito od ostalih građana. Poslovna sposobnost je ključna za
ostvarivanje građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih ljudskih prava i od posebnog je značaja za osobe sa invaliditetom kada su u poziciji da donose odluke u vezi sa svojim
zdravljem, obrazovanjem i radom. Sve prakse koje su u suprotnosti
sa odredbama člana 12. moraju se iskoreniti radi obezbeđivanja
pune poslovne sposobnosti osoba sa invaliditetom na jednakim
osnovama sa drugima.
ƒƒ Komitet potvrđuje da sve osobe sa invaliditetom imaju
punu poslovnu sposobnost, kao i da postojanje invaliditeta ili druge teškoće nikada ne sme biti razlog za
lišenje poslovne sposobnosti
13 Dostupan na engleskom jeziku na http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/
G14/031/20/PDF/G1403120.pdf?OpenElement, nezvanični prevod na srpski jezik dostupan na http://www.mdri-s.org/
14 Npr. Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima
16
Komentar je podeljen u nekoliko poglavlja: normativna sadržina člana 12, obaveze država članica, veza sa drugim odredbama Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom i primena na nacionalnom
nivou, pa će najvažniji stavovi Komiteta biti predstavljeni u skladu
sa ovom strukturom.
Normativna sadržina člana 12. Konvencije o pravima osoba sa
invaliditetom
Osobe sa invaliditetom imaju pravo da budu prepoznate kao ličnosti
pred zakonom. Svako ljudsko biće uživa poštovanje kao ličnost koja
ima pravnu sposobnost, a koja je preduslov za priznanje poslovne
sposobnosti. Osobe sa invaliditetom uživaju poslovnu sposobnost
na jednakim osnovama sa drugima u svim oblastima života. Poslovna sposobnost obuhvata sposobnost da se bude nosilac prava
i učesnik u pravnom sistemu, što znači da osoba ima moć da učestvuje u pravnom prometu i da se njene pravne radnje priznaju. To
je sposobnost da se imaju prava i obaveze i da se prava i obaveze
ostvaruju.
Iako su i u međunarodnim dokumentima i nacionalnim zakonodavstvima veoma često izjednačene15, poslovna sposobnost i mentalna
sposobnost su različiti koncepti. Mentalna sposobnost odnosi se
na veštine osobe da donosi odluke, koje prirodno variraju od osobe do osobe i mogu biti različite u zavisnosti od brojnih faktora,
uključujući faktore iz okoline i društva. Izjednačavanje poslovne i
mentalne sposobnosti ogleda se u tome da ukoliko se smatra da
osoba ima ograničenu sposobnost donošenja odluka, najčešće zbog
kognitivne ili psihosocijalne teškoće, poslovna sposobnost joj se
oduzima. Odluka o lišenju poslovne sposobnosti zasnovana je na
dijagnozi, odnosno, na proceni da li odluka ima negativne posledice
i/ili da li osoba razume prirodu i posledice svoje odluke i/ili da li
je u mogućnosti da primi određenu informaciju. Prema odredbama
15 U Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom jasno je naglašeno da „nerazumnost
uma“ i drugo diskriminatorno etiketiranje nisu opravdani razlozi za lišavanje poslovne sposobnosti
17
člana 12. ovakvi pristupi nisu dozvoljeni, već je neophodno obezbediti podršku u ostvarivanju poslovne sposobnosti. Umesto lišavanja
poslovne sposobnosti, države moraju da omoguće pristup podršci
koja osobama sa invaliditetom može biti neophodna za donošenje
odluka koje imaju pravno dejstvo. Podrška u ostvarivanju poslovne
sposobnosti mora da bude takva da se poštuju prava, volja i želje
osobe sa invaliditetom. Pri tome, treba imati u vidu da je podrška
veoma širok pojam koji podrazumeva i formalne i neformalne oblike
uređivanja podrške, različitih tipova i obima16.
Od država se traži da obezbede adekvatnu i efikasnu zaštitu (garancije) u sistemu podrške ostvarivanju poslovne sposobnosti, kako
bi se osiguralo poštovanje prava osobe, njena volja i želje. Da bi se
ovo postiglo, oblici zaštite moraju obezbediti zaštitu od zloupotrebe
na jednakim osnovama sa drugima. U slučajevima kada, ni nakon
značajnih napora, nije moguće utvrditi volju i želje osobe sa invaliditetom, „najbolje tumačenje volje i želja“ mora se koristiti umesto
„najboljeg interesa“, s obzirom da su u pitanju odrasle osobe. Oblici zaštite moraju da uključe zaštitu od „prekomernog uticaja“, koji
postoji ako se u odnosu između osobe koja podršku prima i osobe
koja podršku pruža mogu videti znaci straha, agresije, pretnji, prevare ili manipulacije, ali i ovi oblici zaštite moraju poštovati prava,
volju i želje osobe, uključujući i pravo na rizik i grešku. Države treba da preduzmu mere (zakonodavne, upravne, pravosudne i druge
praktične mere) radi obezbeđivanja prava osoba sa invaliditetom u
smislu finansijskih i ekonomskih poslova, na jednakim osnovama sa
drugima.
Obaveze država članica
Države članice imaju obavezu da poštuju i štite pravo osoba sa invaliditetom na jednako priznanje pred zakonom i moraju zabraniti
lišenje poslovne sposobnosti na osnovu invaliditeta. Države moraju
da preispitaju zakone kojima je regulisano starateljstvo ili zastup­
16 Osoba ili više osoba od poverenja, grupe za podršku, podrška u komunikaciji ili samozastupanje
18
ništvo i da preduzmu sve mere da se sistem(i) zamenskog odlučivanja17 promeni u sistem(e) odlučivanja uz podršku. Sistem odlučivanja uz podršku obuhvata različite mogućnosti koje daju prednost
volji i željama osobe, a ujedno poštuju i štite sva prava osobe. Države imaju obavezu da obezbede obuku za osobe koje primaju podršku, kako bi mogle da odluče kada im je potrebna manja podrška,
odnosno, kada im podrška više nije potrebna.
Pravo na jednakost pred zakonom priznato je kao građansko i političko pravo, što znači da od momenta ratifikacije države članice moraju da preduzmu mere radi neodložne primene. Odredbe člana 12.
Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom primenjuju se od momenta ratifikacije i na njih se ne primenjuje progresivna implementacija. Obaveza države da obezbedi pristup podršci u ostvarivanju
poslovne sposobnosti neophodna je radi ostvarivanja građanskog i
političkog prava na jednako priznanje pred zakonom. Dakle, države
moraju bez odlaganja preduzeti korake u cilju realizacije ovih prava,
a koraci moraju biti dobro planirani, uz konsultacije sa osobama sa
invaliditetom.
Odlučivanje uz podršku:
ƒƒ Treba da bude dostupno svima, a nivo podrške koji je osobi
potreban (naročito ako je visok) ne sme da bude prepreka
dobijanju podrške
ƒƒ Mora se zasnivati na volji i željama osobe, a ne na onome što
se smatra njenim najboljim interesom
ƒƒ Način komunikacije osobe ne sme da bude prepreka dobijanju podrške u odlučivanju, čak i kada taj način komunikacije
nije uobičajen ili ga razume malo ljudi
17 Sistemi zamenskog odlučivanja mogu imati razne oblike, ali im je zajedničko sledeće: 1)
poslovna sposobnost je oduzeta pojedincu, 2) zamenskog donosioca odluke može postaviti
neko drugi, čak i protiv volje osobe koja je u pitanju i 3) svaka odluka zamenskog donosioca odluke zasnovana je na onome što on/a smatra kao „najbolji interes“ osobe, umesto da
se zasniva na volji i željama te osobe.
19
ƒƒ Pravno priznanje oblika podrške mora biti dostupno i
pristupačno, a država ima obavezu da obezbedi podršku
naročito osobama koje su izolovane i koje nemaju pristup
oblicima podrške koji su uobičajeno dostupni u zajednici
ƒƒ Podrška mora biti dostupna uz minimalne troškove ili potpuno besplatno, a nedostatak finansijskih sredstava ne sme
biti prepreka pristupu podršci
ƒƒ Ne sme biti opravdanje za ograničavanje drugih osnovnih
prava
ƒƒ Osoba mora imati pravo da odbije podršku, kao i da prekine
ili izmeni odnos pružanja podrške u svako doba
ƒƒ Moraju se uspostaviti oblici zaštite u svim postupcima, kako
bi se obezbedilo poštovanje volje i želja osobe
ƒƒ Obezbeđivanje podrške ne sme se zasnivati na proceni mentalne sposobnosti
Veza sa drugim odredbama Konvencije o pravima osoba sa
invaliditetom
Priznanje poslovne sposobnosti neraskidivo je povezano sa uživanjem mnogih drugih ljudskih prava garantovanih Konvencijom o
pravima osoba sa invaliditetom, kao što su pravo na pristup pravdi, pravo na slobodu od prisilnog smeštaja u ustanovu mentalnog
zdravlja i slobodu nepristajanja na tretman, pravo na poštovanje fizičkog i mentalnog integriteta, pravo na slobodu kretanja, pravo na
slobodu izražavanja, pravo na brak i porodicu, pravo na pristanak na
medicinski tretman i pravo osobe da bira i bude birana na izborima.
Bez punog priznanja osobe pred zakonom, ugrožena je mogućnost
uživanja i zaštite ovih i mnogih drugih prava.
20
Primena na nacionalnom nivou
Imajući u vidu odredbe člana 12. Konvencije o pravima osoba sa
invaliditetom, države članice treba da preduzmu sledeće korake:
1) da priznaju jednakost osoba sa invaliditetom pred zakonom,
odnosno, da sve osobe sa invaliditetom imaju pravnu i poslovnu
sposobnost u svim aspektima života ravnopravno sa drugima. Ovo
podrazumeva ukidanje režima zamenskog donošenja odluka i diskriminatornih mehanizama koji uskraćuju poslovnu sposobnost osobama sa invaliditetom;
2) da uspostave, prepoznaju i obezbede osobama sa invaliditetom
pristup širokom spektru usluga u uživanju poslovne sposobnosti.
Mere zaštite moraju biti zasnovane na poštovanju prava, volje i želje osoba sa invaliditetom;
3) da konsultuju i aktivno uključe odrasle osobe, kao i decu sa invaliditetom, kroz reprezentativne organizacije, u razvoj i primenu zakona, javnih politika i druge procese donošenja odluka koje ih se tiču.
Na kraju, Komitet za prava osoba sa invaliditetom osnažuje države da realizuju ili obezbede sredstva za istraživanje i razvoj dobrih
primera iz prakse poštovanja prava na jednako priznanje poslovne
sposobnosti osoba sa invaliditetom i podrške za uživanje poslovne
sposobnosti.
4.3. PRAKSA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA
Evropski sud za ljudska prava18 u svom radu primenjuje Evropsku
konvenciju o ljudskim pravima. Osnovni zadatak ovog suda je da
obezbedi da države članice poštuju prava propisana konvencijom, i
to kroz razmatranje predstavki koje podnose pojedinci/ke ili pravna
lica. Ukoliko sud utvrdi da je država članica prekršila neko pravo garantovano konvencijom, doneće presudu koja je pravno obavezujuća, što znači da država na koju se presuda odnosi ima obavezu da je
poštuje i preduzme mere koje su naložene. Presudom sud može da:
18 Kancelarija Saveta Evrope u Beogradu, Evropski sud za ljudska prava, http://www.coe.
org.rs/def/tdoc_sr/?conid=18, pristupljeno 31. oktobar 2014. godine
21
a) odredi naknadu štete za stranku, b) traži da se preduzmu određene individualne mere (npr. poništavanje određene odluke), c) traži
da se preduzmu određene opšte mere (npr. izmene zakonodavstva)
i d) naloži državi da stranci nadoknadi troškove postupka.
Dodatne informacije o Evropskom sudu za ljudska prava dostupne
su na internet prezentaciji suda19. Praksa suda (sve donete presude)
nalaze se u bazi presuda koja se zove HUDOC20.
Primeri uticaja odluka Evropskog suda za ljudska prava
na zakonodavstva zemalja članica21:
ƒƒ Austrija – izmenila odeljke zakona o krivičnom postupku i
uputstva o postupanju sa zatvorenicima, kao i ceo sistem
nak­nada za pravnu pomoć
ƒƒ Belgija – mere za subvencionisanje škola na francuskom jeziku u flamanskoj oblasti, izmene građanskog zakonika sa ciljem izjednačavanja prava bračne i vanbračne dece
ƒƒ Danska – dopunila zakon o starateljstvu nad vanbračnom
decom
ƒƒ Francuska – usvojila zakon o prisluškivanju telefona
ƒƒ Grčka – dopunila zakon o lišavanju slobode pre suđenja
ƒƒ Italija – dopunila krivični zakon odredbama o obaveznom
prisustvu advokata odbrane u sudskim postupcima
ƒƒ Holandija – dopunila zakon o lišavanju slobode osoba sa mentalnim smetnjama
ƒƒ Švedska – dopunila zakon o obaveznom verskom obrazovanju
19 http://www.echr.coe.int
20 HUDOC baza presuda ESLJP, http://www.echr.coe.int/echr/en/hudoc. Presude se objavljuju na engleskom i francuskom, jezicima koji su u službenoj upotrebi u sudu, ali postoje
prevodi presuda na druge jezike. Na primer, u bazi se trenutno nalazi 301 presuda prevedena na srpski jezik, http://hudoc.echr.coe.int/sites/eng/Pages/search.aspx#{%22languag
eisocode%22:[%22SRP%22],%22documentcollectionid2%22:[%22GRANDCHAMBER%22,
%22CHAMBER%22]} , pristupljeno 31. oktobra 2014. godine
21 Kancelarija Saveta Evrope u Beogradu, Evropski sud za ljudska prava, http://www.coe.
org.rs/def/tdoc_sr/?conid=18, pristupljeno 31. oktobar 2014. godine
22
ƒƒ Švajcarska – revidirala organizaciju sudstva, dopunila građanski zakonik u pogledu lišavanja slobode u popravnim centrima
ƒƒ Ujedinjeno kraljevstvo – zakonom zabranilo telesno kažnja­
vanje dece u državnim školama
Pred Evropskim sudom za ljudska prava bilo je nekoliko postupaka
koji su se odnosili na lišavanje poslovne sposobnosti, među njima i
jedan protiv Republike Srbije. Ovi slučajevi će biti ukratko predstavljeni. Treba ponovo napomenuti da je zakonodavstvo Srbije neusaglašeno sa međunarodnim standardima po pitanju lišenja poslovne
sposobnosti i sistema starateljstva nad odraslim osobama, te da
neće biti iznenađujuće ukoliko u budućnosti bude više slučajeva protiv Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u vezi
sa postupcima lišenja poslovne sposobnosti.
4.3.1. Salontaji-Drobnjak protiv Srbije (36500/05)
Slavko Salontaji-Drobnjak podneo je predstavku Evropskom sudu
za ljudska prava zbog odluke kojom je delimično lišen poslovne sposobnosti, kao i zbog nepostupanja suda po njegovom predlogu za
vraćanje poslovne sposobnosti.
On je u periodu od 1973. do 2005. godine pokrenuo preko 200 parnica i podneo brojne krivične prijave protiv svog poslodavca i drugih
pravnih i fizičkih lica. Protiv njega je vođen krivični postupak jer
je naoružan lovačkim nožem i lažnom bombom pretio generalnom
direktoru firme u kojoj je radio. Postupak se završio tako što je Opštinski sud u Vrbasu (1996) utvrdio da nije krivično odgovoran, na
osnovu psihijatrijskog veštačenja u kojem je utvrđeno da ima paranoidnu psihozu, zbog čega ne može da upravlja svojim postupcima
niti da pravilno shvati njihovo značenje. Sud je naložio obavezno
psihijatrijsko lečenje van ustanove, na koje je podnosilac predstavke redovno odlazio. Lečenje je završeno 1998. godine. Centar za
socijalni rad, na predlog Okružnog suda u Novom Sadu i Vrhovnog
suda Srbije da se podnosilac predstavke podvrgne psihijatrijskom
23
veštačenju, pokrenuo je 2002. godine postupak za lišenje poslovne
sposobnosti. U nalazu i mišljenju Instituta za psihijatriju Kliničkog
centra u Novom Sadu od decembra 2004. godine, navedeno je da
Slavko Salontaji-Drobnjak pati od paranoje parničenja (paranoia
querulans), zbog čega je preporučeno da mu poslovna sposobnost
bude ograničena. Nakon ovog mišljenja, održano je ročište u februaru 2005. godine, na kojem je delimično lišen poslovne sposobnosti.
Podnosilac predstavke nije prisustvovao ročištu, predstavniku kojeg
je odredio nije bilo dozvoljeno da prisustvuje ročištu, a pred sudom
ga je zastupala pravnica centra za socijalni rad, s kojom se on nikada nije susreo niti je znao da je imenovana.
Poslovna sposobnost mu je ograničena na sledeći način: „ograničava se poslovna sposobnost za učestvovanje u pravnim radnjama,
odlučivanje o sopstvenom lečenju i raspolaganje većim novčanim
sredstvima“22. Na ovu odluku se žalio, ali mu je žalba odbijena, kao
i revizija. Slavko Salontaji-Drobnjak je 2005. podneo predlog za
vraćanje poslovne sposobnosti, koji je odbačen jer nije imao staratelja. Nakon toga je Centar za socijalni rad postavio njegovog
sina za staratelja, koji je podneo sudu predlog za vraćanje poslovne
sposobnosti. Centar za socijalni rad se protivio predlogu i predlog
je odbačen, sa obrazloženjem da podnosilac nije ovlašćen na podnošenje predloga bez saglasnosti centra. I podnosilac predstavke
i njegov sin, u svojstvu staratelja podnosili su zahteve Centru za
socijalni rad, ali ovi predlozi nisu usvojeni.
Evropski sud za ljudska prava doneo je presudu23 kojom je utvrdio
dve povrede člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima – pravičnost postupka za delimično lišenje poslovne sposobnosti i
pravo na pristup sudu u vezi sa vraćanjem potpune poslovne sposobnosti i povredu člana 8. Konvencije – pravo na poštovanje privatnog
22 Pri tome, treba imati u vidu da je u toku 2005. i 2006. godine, podnosilac predstavke
bio podvrgnut još dva puta psihijatrijskoj proceni, za potrebe krivičnih postupaka koji su
se vodili protiv njega. U jednom veštačenju je navedeno da pati od poremećaja ličnosti,
a u drugom da je u pitanju granični poremećaj ličnosti – koji ne isključuju u potpunosti
njegovu krivičnu odgovornost.
23 13. oktobra 2009. godine
24
i porodičnog života24. U obrazloženju presude sud je primetio da
uprkos činjenici da su podnosilac predstavke i njegov staratelj podneli brojne predloge za povraćaj poslovne sposobnosti, četiri godine
kasnije sud još nije razmotrio osnovanost ovog zahteva. Nadalje,
sud je ukazao da je Centar za socijalni rad prilično površno i bez
sveobuhvatnog psihijatrijskog pregleda podnosioca u tom periodu
razmatrao stanje podnosioca predstavke. Iako sud priznaje državama određeno polje slobodne procene, u konkretnom slučaju sud
je utvrdio da je: 1) podnosilac bio isključen sa ročišta na kome je
lišen poslovne sposobnosti, čime je bio onemogućen da ospori nalaz
veštaka kojim je preporučeno da bude delimično lišen poslovne sposobnosti; 2) u odluci Opštinskog suda u Vrbasu, kojom je podnosilac
delimično lišen poslovne sposobnosti, rečeno je samo da prisustvo
podnosioca ne bi bilo „svrsishodno“, bez ikakvog dodatnog obraz­
loženja sa pozivom na član 36. stav 2. Zakona o vanparničnom
postupku na krajnje neodređeni način; 3) prisustvo podnosioca nije
moglo biti isključeno na bazi arbitrarnog predviđanja o njegovoj
hipotetičkoj beskorisnosti; 4) mada je podnosiocu za pomenuto ročište obezbeđena pravnica koju je imenovala države, on nije bio u
prilici da se sretne sa njom, niti da joj da instrukcije kako bi trebalo
da zastupa njegove interese, kao i da 5) odluka o lišenju nije bila
adekvatno obrazložena.
Sud je ukazao i da podnosiocu predstavke poslovna sposobnost nije
vraćena pune četiri godine, da je u tom periodu izostao sveobuhvatni psihijatrijski pregled podnosioca, kao i da je umesto toga, Centar za socijalni rad obavio u dva navrata prilično površan pregled
podnosioca. Najzad, sud je konstatovao nedostatak domaćeg zakonodavstva, jer nije propisano periodično sudsko razmatranje stanja
podnosioca25. Na kraju, sud ukazuje da je ograničenje poslovne sposobnosti podnosioca veoma ozbiljno, a da je postupak na kome je
zasnovana takva odluka imao brojne manjkavosti. Iako sud priznaje
potrebu države da se zaštiti od nesnosnih parničara, smatra da je
24 Srbija je isplatila podnosiocu predstavke 12.000 evra na ime nematerijalne štete i
3.000 evra na ime troškova.
25 Prvim principom 14. Preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope od 23. februara
1999. godine, propisano je da lišenje poslovne sposobnosti treba da bude vremenski ograničeno, uz periodično preispitivanje.
25
potrebno ustanoviti efikasni sudski mehanizam koji bi se izborio sa
takvim zahtevima, bez pribegavanja merama koje bi se odrazile na
poslovnu sposobnost takvih lica.
4.3.2. Alajos Kiss protiv Mađarske (38832/06)
Evropski sud za ljudska prava doneo je 20. maja 2010. godine važnu odluku u slučaju uskraćivanja prava na glasanje osobi sa mentalnim invaliditetom. Alajos Kiss je osoba koja ima maničnu depresiju, zbog čega je stavljen pod delimično starateljstvo. Prema
odredbama mađarskog Ustava, osobe koje su pod starateljstvom
nemaju pravo glasa, te on nije mogao da glasa na parlamentarnim
izborima 2006. godine. Evropski sud je utvrdio da takva apsolutna
zabrana prava na glasanje krši pravo na slobodne izbore iz člana
3. Protokola 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Iako je sud
prihvatio argumentaciju Mađarske da „samo građani koji su u stanju
da procene posledice svojih odluka i da naprave svesne i razumne odluke mogu da učestvuju u pitanjima od javnog značaja“, nije prihvatio
posledice takve odredbe, odnosno, automatsko ukidanje prava na
glasanje. Sud prihvata da je ovo oblast u kojoj treba da postoji široko polje slobodne procene u određivanju da li ograničavanje prava
na glasanje može biti opravdano u savremenom dobu i ako je tako,
kako napraviti pravičan balans. Posebno, na zakonodavcu je da odluči po kojoj proceduri će biti kreirana procena sposobnosti osoba
sa mentalnim invaliditetom da glasaju. Međutim, sud nije prihvatio
da apsolutna zabrana prava na glasanje osobama pod delimičnim
starateljstvom, bez obzira na trenutne sposobnosti osobe, potpada
pod prihvatljivo polje slobodne procene. Ako se ograničavanje fundamentalnih prava odnosi na društvene grupe koje su trpele diskriminaciju u prošlosti, kao što su to osobe sa mentalnim invaliditetom, onda je polje slobodne procene države znatno uže i moraju
postojati jaki razlozi za ograničavanja. Razlog za ovakav pristup je
činjenica da su ove grupe istorijski bile izložene predrasudama, sa
dugoročnim posledicama koje su rezultirale njihovim društvenim isključivanjem, a predrasude mogu da nametnu zakonodavne stereotipe koji zabranjuju individualizovanu procenu kapaciteta i potreba.
26
Podnosiocu predstavke je u ovom slučaju uskraćeno pravo na glasanje zbog nametanja automatskog i paušalnog ograničenja građanskih prava osobama koje su pod delimičnim starateljstvom. Sud je
zauzeo stav da se ne mogu sve osobe sa intelektualnim i mentalnim
invaliditetom posmatrati i tretirati kao jedna kategorija, kao i da
ograničavanje njihovih prava mora biti predmet detaljnog ispitivanja. Automatsko uskraćivanje prava na glasanje koje se zasniva na
mentalnom invaliditetu i delimičnom lišenju poslovne sposobnosti,
bez individualizovane zakonite procene, ne može biti u skladu sa
zakonskim osnovama za ograničavanje prava na glasanje.
4.3.3. Stanev protiv Bugarske (36760/06)
U predmetu Stanev protiv Bugarske, Evropski sud za ljudska prava
doneo je odluku da nemogućnost direktnog pristupa sudu za podnošenje zahteva za vraćanje poslovne sposobnosti predstavlja povredu prava garantovanih konvencijom.
Na zahtev dvoje rođaka, podnosilac predstavke je 2000. godine delimično lišen poslovne sposobnosti zbog dijagnostikovane šizofrenije, a 2002. godine stavljen je protiv svoje volje pod starateljstvo
doma za socijalnu zaštitu osoba sa mentalnim smetnjama. Evropski
odbor za sprečavanje mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, nakon poseta 2003. i 2004. godine, zaključio je da se uslovi u ovom domu mogu okarakterisati kao nečovečno
ili ponižavajuće postupanje. Podnosilac predstavke je 2004. i 2005.
godine, preko svog pravnog zastupnika, zatražio od javnog tužioca i
gradonačelnika da pokrenu postupak za ukidanje delimičnog starateljstva, ali su njegovi zahtevi su odbijeni. Njegov staratelj je odbio
pokretanje postupka, smatrajući da je ustanova socijalne zaštite
najpogodnije mesto za njegov život, s obzirom da podnosilac predstavke nema sredstava za samostalan život. Na inicijativu pravnog
zastupnika, podnosioca predstavke je pregledao nezavisni psihijatar 2006. godine, koji je dao mišljenje da mu je pogrešno postavljena dijagnoza šizofrenije, odnosno, da je podnosilac predstavke
zapravo imao sklonost ka alkoholu, te da se simptomi ta dva stanja
lako mogu pomešati. Nezavisni psihijatar je zaključio i da je podno27
silac predstavke sposoban da se reintegriše u društvo, kao i da bi
njegov dalji boravak u domu bio veoma štetan za njegovo zdravlje.
Presuda suda u ovom slučaju je interesantna ne samo zbog pitanja
lišenja poslovne sposobnosti, već i zbog institucionalizacije podnosioca predstavke. Najpre, sud je utvrdio da situacija u kojoj se podnosilac predstavke nalazio predstavlja lišenje slobode, jer su državni
organi učestvovali u njegovoj institucionalizaciji, nije mogao da napusti dom kada je hteo, nije se saglasio sa institucionalizacijom, u
ličnim dokumentima mu je navedena adresa doma, a trajanje njegovog boravka u domu nije određeno. Sud smatra da je institucionalizacija bila nezakonita jer osim što se podnosilac predstavke nije saglasio sa institucionalizacijom, njegova medicinska dokumentacija
bila je stara dve godine, odnosno, nedostajala je novija medicinska
dokumentacija, nije utvrđeno da podnosilac predstavke predstavlja
opasnost za sebe ili druge i nije propisana obaveza periodične procene potrebe za institucionalizacijom. Dodatno, sud je utvrdio da
ne postoji pravno sredstvo koje bi podnosiocu predstavke bilo na
raspolaganju za osporavanje institucionalizacije, jer bugarski sudovi nisu doneli odluku o njegovom smeštaju u instituciju, nije propisana obaveza preispitivanja odluka o smeštanju lica u instituciju,
a institucionalizacija nije prepoznata kao lišenje slobode. Odluka o
smeštanju u instituciju mogla se osporavati samo zbog nedostatka
njegove saglasnosti, ali je to mogao inicirati samo njegov staratelj.
Po pitanju lišenja poslovne sposobnosti, sud je utvrdio da podnosilac predstavke nije imao mogućnost da samostalno podnese zahtev za vraćanje poslovne sposobnosti, da bugarsko pravo ne pravi
razliku između delimičnog i potpunog lišenja poslovne sposobnosti,
da nema obaveze da se periodično ispituje odluka o institucionalizaciji, kao i da mera nije vremenski ograničena. Iako sud priznaje
državama pravo da urede način ostvarivanja prava na pristup sudu
osobama koje su lišene poslovne sposobnosti, sud ukazuje da se to
ne sme raditi automatskim uskraćivanjem direktnog pristupa sudu.
Takođe, ukazuje da je na evropskom nivou prisutan trend da se osobama lišenim poslovne sposobnosti omogući direktan pristup sudovima pred kojima mogu tražiti vraćanje poslovne sposobnosti, jer je
sudsko preispitivanje odluke o lišenju poslovne sposobnosti jedno
od najvažnijih prava.
28
4.3.4. Štukaturov protiv Rusije (44009/05)
Evropski sud za ljudska prava doneo je odluku da postupak u kojem
je podnosilac predstavke lišen poslovne sposobnosti zbog graničnih
psihičkih smetnji, nemogućnost da osporava tu odluku, kao ni kasniju
odluku o smeštanju u psihijatrijsku bolnicu nije u skladu sa načelom
pravičnosti i predstavlja povredu prava garantovanih konvencijom.
Podnosilac predstavke ima istoriju psihičkih smetnji i zvanično je
proglašen osobom sa invaliditetom. Njegova majka je podnela zahtev za lišenje poslovne sposobnosti navodeći da on nije u stanju da
vodi nezavisan život i da mu je potreban staratelj. Podnosilac predstavke nije bio zvanično obavešten o ovom postupku. Okružni sud
ga je decembra 2004. godine lišio poslovne sposobnosti, na ročištu
na koje podnosilac predstavke nije pozvan. Ročištu su prisustvovali
okružni tužilac i predstavnik psihijatrijske bolnice, trajalo je 10 minuta, sud se oslonio na izveštaj psihijatra u kojem je navedeno da
podnosilac predstavke ima šizofreniju, a za starateljku je određena
njegova majka. On je kasnije angažovao advokata koji je izjavio
žalbu na odluku, ali je sud odbacio žalbu jer je mogla da je izjavi
samo starateljka.
Na zahtev majke, podnosilac predstavke je smešten u novembru
2005. godine u psihijatrijsku bolnicu26, a od decembra iste godine su mu zabranjeni svi kontakti sa spoljnim svetom. I on i njegov
advokat su podneli niz zahteva za puštanje iz bolnice raznim vlastima, uključujući i okružnog tužioca, ali bez uspeha. Okružni tužilac
je obavestio advokata da je podnosilac predstavke hospitalizovan
na zahtev svoje zakonske starateljke i da ona treba da odlučuje o
svim pitanjima vezanim za njegovo moguće otpuštanje. Podnosilac
predstavke je pušten iz bolnice u maju 2006. godine, ali je kasnije
ponovo hospitalizovan na zahtev svoje majke.
26 Podnosiocu predstavke i njegovom advokatu nije data dozvola da se sastanu, ali je
podnosilac predstavke uspeo da dostavi svom advokatu formular kojim ga ovlašćuje da u
njegovo ime podnese predstavku Evropskom sudu za ljudska prava. Sud je u martu 2006.
godine doneo privremenu meru kojom je zahtevao od države da obezbedi podnosiocu
predstavke i njegovom advokatu potrebno vreme i uslove da se sastaju i pripreme predmet, ali vlasti nisu postupile u skladu s tom merom.
29
Sud je u ovom predmetu ukazao da je ishod postupka za lišenje
poslovne sposobnosti veoma bitan za podnosioca predstavke jer
utiče na njegovu ličnu autonomiju u skoro svim oblastima života i
podrazumeva moguća ograničenja slobode. Zbog toga je bilo neophodno da učestvuje u postupku, kako bi mogao da iznese svoj
slučaj i omogući sudiji da formira mišljenje o njegovim psihičkim
sposobnostima. Postupak pred sudom nije bio pravičan jer je sud
doneo odluku na osnovu dokumentacije, a nije video ili saslušao
podnosioca predstavke, a kasnije podnosilac predstavke nije imao
mogućnost da ospori odluku, pošto je njegova žalba odbačena bez
razmatranja. Takođe, sud je utvrdio da je došlo do veoma ozbiljnog
mešanja u privatni život podnosioca predstavke koje je dovelo do
njegove potpune zavisnosti od starateljke u skoro svim oblastima
života i to na neograničeno vreme. Dodatno, podnosilac predstavke
je bio isključen iz postupka u kom se odlučivalo o njegovoj poslovnoj
sposobnosti, sud nije dao adekvatno obrazloženje odluke jer nije
analizirao stepen sposobnosti podnosioca predstavke, posledice
njegove bolesti na njegov društveni život, zdravlje i materijalne interese i njegovu sposobnost da shvata značaj svojih postupaka ili
da ih kontroliše.
Sud je ustanovio i druge povrede prava u ovom predmetu. Naime,
država je tvrdila da je zadržavanje podnosioca predstavke u psihijatrijskoj bolnici bilo „dobrovoljno“, odnosno da nije bilo lišenja
slobode. Međutim, uzimajući u obzir činjenice, a naročito pokušaje
podnosioca predstavke da bude otpušten iz bolnice, sud je zaključio
da podnosilac predstavke nije želeo da bude u bolnici. Takođe,
država nije pouzdano dokazala da je podnosilac predstavke bio ne­
uračunljiv u vreme kada je smešten u bolnicu, odnosno, nije objasnila zašto je majka zahtevala njegovu hospitalizaciju, niti predstavila
medicinsku evidenciju o njegovom stanju u vreme prijema u bolnicu.
Slično kao i u predmetu Stanev protiv Bugarske, sud je utvrdio pov­
redu odredaba konvencije, jer podnosilac pritužbe nije mogao da
osporava dalje lišenje slobode jer je bio lišen poslovne sposobnosti
a njegova starateljka se tome protivila, nije propisana obaveza da
se odluka periodično preispituje, što je dovelo do nemogućnosti da
izdejstvuje sudsko preispitivanje lišenja slobode.
30
4.3.5. X i Y protiv Hrvatske (5193/09)
U ovoj presudi protiv Hrvatske, Evropski sud za ljudska prava utvrdio je povredu prava na pravično suđenje i prava na privatan i porodični život.
Podnositeljke predstavke su majka i ćerka koje su živele zajedno sve
dok majka (prva podnositeljka – X) nije smeštena u dom za starije
2006. godine. Centar za socijalni rad odredio je nećaku prve podnositeljke za privremenu starateljku (ad litem) i 2008. godine pokrenuo
postupak za lišenje poslovne sposobnosti. Psihijatrijsko veštačenje
je bilo zasnovano na medicinskoj dokumentaciji iz 2002. godine i
na intervjuu, a mišljenje veštaka je bilo da X nije u stanju da se
stara o sebi i zaštiti svojih prava i interesa. Druga podnositeljka (Y)
se žalila na odluku o postavljenju privremene starateljke i na nalaz
veštaka, dostavila je punomoćje za zastupanje svoje majke, ali nije
bila pozvana na ročište. U avgustu 2008. godine X je lišena poslovne sposobnosti, a ova odluka nije dostavljena ni njoj ni njenoj ćerki.
U septembru 2008. godine, centar za socijalni rad postavio je privremenog staratelja Y i pokrenuo postupak za lišenje poslovne sposobnosti, navodeći da Y ima mišićnu distrofiju i probleme mentalnog zdravlja zbog čega nije sposobna da se brine o sebi. Takođe
je navedeno i da se Y preterano zaštitnički odnosi prema svojoj
majci, da se stalno žali na uslove u domu u kojem X živi, kao i da se
veoma protivila postupku u kojem je X lišena poslovne sposobnosti.
Nalaz veštaka je zasnovan na osnovu jednosatnog telefonskog razgovora, a Y je saslušana u postupku lišenja poslovne sposobnosti. U
momentu donošenja odluke Evropskog suda za ljudska prava, ovaj
postupak još uvek nije bio završen.
U svojoj odluci u vezi sa prvom podnositeljkom, sud je utvrdio da
ona nije obaveštena o postupku lišenja poslovne sposobnosti, da
nije pozvana na sud, kao i da je sudija nije ni video, odnosno, da je
bila potpuno onemogućena da lično učestvuje u postupku na bilo
koji način. Iako je postupak sproveden u skladu sa hrvatskim zakonima, sud je konstatovao da sudija mora da ostvari lični kontakt sa
osobom o čijoj poslovnoj sposobnosti odlučuje, pre donošenje odluke koja ima tako ozbiljne posledice na privatan život osobe. Sudija,
31
a ne veštaci, procenjuje relevantne dokaze i donosi odluku da li je
tako ekstremna mera neophodna u konkretnom slučaju. Dodatno,
sud je primetio da se u postupku lišenja nije obratila pažnja na argumente koje je Y iznela, da joj nije dozvoljeno da zastupa svoju
majku u postupku, iako je imala uredno punomoćje, kao i da odluka
nije dostavljena X, što je onemogućilo da koristi bilo koje pravno
sredstvo protiv odluke kojom je lišena poslovne sposobnosti.
Po pitanju druge podnositeljke predstavke, sud je konstatovao da
su njenom privremenom staratelju data široka ovlašćenja – da je
zastupa u svim pravnim stvarima, da se brine o njenoj ličnosti, pravima, obavezama i dobrobiti, što evidentno predstavlja mešanje
u njen privatni život. U skladu sa važećim zakonodavstvom, organ
starateljstva mora da pruži uverljive dokaze da osoba nije u stanju
da se sama o sebi stara ili da ugrožava prava i obaveze drugih.
Centar za socijalni rad to nije učinio, jer se zahtev za lišenje zasniva
na činjenici da je Y bila dva puta hospitalizovana u psihijatrijskoj
bolnici, iako je oba puta otpuštena jer se oporavila i pozitivno reagovala na terapiju. Negativan nalaz veštaka koji je predstavljen na
ročištu, zasnovan je na telefonskom razgovoru sa psihijatrom koji
nikada ranije nije lečio Y. Na saslušanju Y je izjavila da živi sama, da
se brine o sebi i svojim potrebama, da plaća račune, ide na lekarske
preglede i ima organizovan društveni život. Evropski sud za ljudska
prava zaključio je da nema nikakvih nagoveštaja da Y postupa suprotno sopstvenim interesima ili interesima drugih.
4.3.6. Ivinović protiv Hrvatske (13006/13)
Podnositeljka predstavke je rođena 1946. godine. Od ranog detinjstva
ima cerebralnu paralizu i koristi kolica. Bila joj je oduzeta poslovna
sposobnost 1968. godine zbog „fizičke bolesti i nedovoljne mentalne
razvijenosti“, ali joj je 1979. godine poslovna sposobnost vraćena.
Krajem 2009. godine, organ starateljstva podneo je predlog za delimično lišenje poslovne sposobnosti sa ciljem da je onemoguće da
proda svoju imovinu. U predlogu je navedeno da je već bila lišena
poslovne sposobnosti, kao i da ima „velika telesna oštećenja“ od
32
ranog detinjstva, da ima cerebralnu paralizu i razne druge hronične
bolesti (dijabetes, visok pritisak, loš vid). Navedeno je i da joj se stanje pogoršalo nakon operacije glave, a prema tvrđenju sina podnositeljke predstavke to je rezultiralo u iracionalnom trošenju novca,
neplaćanju stanarine i računa što može da dovede do njenog iseljenja iz stana. Uz predlog su dostavljeni neplaćeni računi i opomene
za izmirenje dugova. Centar za socijalni rad joj je postavio svoju zaposlenu kao privremenu starateljku, koja se saglasila sa predlogom
centra. Podnositeljka predstavke je angažovala advokata.
Podnositeljka predstavke je saslušana u martu 2010. godine u svojoj
kući, a u zapisnik je uneto da daje smislene odgovore, da joj je kuća
uredna, da sprema sama hranu i da je nezavisna. Izjavila je da je
kasnila sa plaćanjem računa tokom 2008. godine, u periodu kada je
operisana. Ne slaže se sa postupkom i smatra da joj nije potreban
staratelj. U podnesku je navela da je ovlastila sina dok je bila na operaciji da podiže novac sa njenog računa i plaća tekuće troškove, ali
da je on novac zadržao, a račune nije plaćao. Predložila je da se njen
sin sasluša u toku postupka. Veštaci koji su angažovani u postupku
dali su mišljenje da ona nema dobar pregled sopstvenog zdravstvenog stanja, da nije u stanju da se brine o sebi, svojim pravima i interesima, kao i da zbog svog zdravstvenog stanja može da ugrozi prava i interese drugih. Između ostalog, u nalazu je konstatovano da je
rekla da ne voli centar za socijalni rad jer hoće da je smeste u dom.
Podnositeljka predstavke je prigovorila nalazu i mišljenju veštaka
i navela da je potpuno nejasno na osnovu čega su oni procenili da
ona ne ume da rasporedi svoj novac, imajući u vidu da je dugove
napravio njen sin dok je ona bila u bolnici. Veštaci su ostali pri svom
nalazu i mišljenju – da nema dovoljan intelektualni kapacitet da
adekvatno brine o svojim pravima i interesima, kao i da može da
ugrozi prava i interese drugih. Veštaci su smatrali da je treba delimično lišiti poslovne sposobnosti u vezi sa raspolaganjem novcem i
imovinom i u vezi sa donošenjem odluka o lečenju.
U oktobru 2010. godine sud je doneo odluku da je delimično liši
poslovne sposobnosti, uz obrazloženje koje je isključivo zasnovano
na nalazu i mišljenju veštaka. Podnositeljka predstavke se žalila
33
na ovu odluku, ali joj je žalba odbijena u januaru 2012. godine uz
obraz­loženje koje je ponovo zasnovano na mišljenju psihijatara, kao
i uz konstataciju da neplaćeni računi datiraju i van perioda njene
hospitalizacije. Nakon toga je podnela ustavnu žalbu, koja je odbijena u junu 2012. godine.
Evropski sud za ljudska prava ponovio je da je i delimično lišenje
poslovne sposobnosti mera koja se može upotrebljavati pod izuzetnim okolnostima, s obzirom na posledice koje takva mera ima
na privatan život osobe koja je lišena poslovne sposobnosti. Sud je
konstatovao da je odluka o delimičnom lišenju poslovne sposobnosti zasnovana skoro isključivo na nalazu i mišljenju dva psihijatra.
Iako je neophodno da procena mentalnog zdravlja bude praćena
odgovarajućom medicinskom dokumentacijom, na sudiji je, a ne na
veštacima, da oceni sve relevantne činjenice i dokaze, kao i individualne okolnosti svake pojedinačne osobe i da donese odluku da
li je takva ekstremna mera neophodna ili je cilj moguće postići i
nekom manjem restriktivnom merom. Sud konstatuje i da se nacionalni sud prilikom odlučivanja oslonio na podatke o zdravstvenom
stanju podnositeljke predstavke, kao i na navode da se neplaćanjem
računa dovela u poziciju da potencijalno bude iseljena iz stana u
kom živi. Međutim, sud ukazuje da u toku postupka nije bilo ni indicija da se podnositeljka predstavke ne brine o svom zdravlju, kao i da
nacionalni sudovi nisu utvrdili tačan period u kom su dugovi nastali
niti ko je odgovoran za nastanak dugova, s obzirom da sin podnositeljke predstavke nije saslušan. Dodatno, čak i da je u postupku
utvrđeno da je podnositeljka predstavke odgovorna za svoju lošu
finansijsku situaciju, lišenje poslovne sposobnosti, čak i delimično,
predstavlja poslednju meru koja bi mogla biti preduzeta, nakon što
bi pažljivo bile razmotrene druge alternative.
Na kraju, sud je ukazao da je privremena starateljka koja je postavljena bila u sukobu interesa, s obzirom da je zaposlena u centru
za socijalni rad koji je pokrenuo postupak, kao i da se saglasila sa
predlogom centra i nije predložila nijedan dokaz.
Bez obzira na činjenicu da je podnositeljka predstavke angažovala
advokata, sud ukazuje da hrvatski zakon ne propisuje obavezno i
34
nezavisno zastupanje u ovim postupcima, iako su posledice lišenja
poslovne sposobnosti veoma ozbiljne. Sud je ponovio da u slučajevima osoba sa mentalnim invaliditetom države imaju obavezu da
im obezbede nezavisno zastupanje, koje će omogućiti da se njihove
žalbe razmatraju pred sudovima ili drugim nezavisnim telima.
35
5 NACIONALNI PRAVNI OKVIR
Položaj osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji se poboljšao u poslednjih desetak godina. Organizacije osoba sa invaliditetom, kao
i same osobe sa invaliditetom značajno su tome doprinele, jer se
kroz njihove aktivnosti bitno povećala vidljivost, a samim tim i prob­
lemi i prepreke sa kojima se osobe sa invaliditetom svakodnevno
susreću u našem društvu. Sve ovo je dovelo do usvajanja zakona
kojima se reguliše položaj osoba sa invaliditetom u različitim sferama društvenih odnosa. Pozitivni pomaci se odnose na usvajanje
Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom (2006),
ratifikaciju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom (2009),
usvajanje Strategije unapređenja položaja osoba sa invaliditetom
u Srbiji (2007-2015), zatim Zakon o zabrani diskriminacije (2009),
kao i Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa
invaliditetom (2009).
Uprkos ovim pozitivnim promenama, pitanje poslovne sposobnosti i starateljstva nad punoletnim osobama još uvek je uređeno
veoma zastarelim propisima. Osnovne odredbe kojima se reguliše
starateljstvo i lišavanje poslovne sposobnosti nalaze se u Porodičnom zakonu (2005) i Zakonu o vanparničnom postupku, koji je
donet pre više od 30 godina i menjan nekoliko puta, ali bez značajnih izmena u vezi sa postupkom lišenja poslovne sposobnosti.
Poslednje izmene Zakona o vanparničnom postupku bile su u maju
2014. godine, što je pozitivan znak jer ukazuje da postoji svest o
tome da je neophodno reformisati ovaj postupak, ali ove izmene nisu dovoljne jer se suštinski nije došlo do usaglašavanja sa
odredbama Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom i antidiskriminacionih propisa.
36
5.1. USLOVI
Odredbe koje se odnose na poslovnu sposobnost i starateljstvo nad
odraslim osobama, nalaze se u Ustavu RS27 i Porodičnom zakonu28.
Poslovna sposobnost, kao pravo da samostalno odlučujemo o pravima i obavezama i da sopstvenim izjavama volje preuzimamo prava,
prihvatamo obaveze i ulazimo u različite pravne odnose, stiče se
punoletstvom29. U našem pravnom sistemu još uvek postoji mogućnost lišenja poslovne sposobnosti, kao i mogućnost produženja
roditeljskog prava30. Osobe lišene poslovne sposobnosti stavljaju
se pod starateljstvo, dok se kod produženja roditeljskog prava produžava starateljstvo roditelja. Materijalnopravne odredbe koje se
odnose na poslovnu sposobnost i starateljstvo nalaze se u Porodičnom zakonu.
ƒƒ Odluku o lišenju poslovne sposobnosti donosi sud u
vanparničnom postupku
ƒƒ Odluku o postavljanju staratelja donosi organ starateljstva u upravnom postupku
Osim Ustavom Republike Srbije, pitanje punoletstva i poslovne sposobnosti regulisano je Porodičnim zakonom31, koji propisuje da se
punoletstvo stiče sa 18 godina, a potpuna poslovna sposobnost stiče se punoletstvom ili sklapanjem braka pre punoletstva uz dozvolu
suda. Roditeljsko pravo, između ostalog, prestaje kada dete napuni
18 godina ili stekne punu poslovnu sposobnost pre punoletstva.32
Potpuno lišenje poslovne sposobnosti: Punoletna osoba koja zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju nije sposobna za normalno
rasuđivanje te zbog toga nije u stanju da se sama stara o sebi i
27 „Sl. glasnik RS“, br. 98/2005
28 „Sl. glasnik RS“, br. 18/2005 i 72/2011-dr. zakon
29 U Srbiji se punoletstvo stiče sa 18 godina (član 37. stav 2. Ustava RS)
30 Posledice su iste, a jedina razlika je što kod produženja roditeljskog prava osoba nije
ni stekla poslovnu sposobnost, zbog čega nije moguć postupak lišavanja poslovne sposobnosti.
31 Član 11. Porodičnog zakona
32 Član 84. stav 1. tačke 1. i 2. Porodičnog zakona
37
zaštiti svojih prava i interesa može biti potpuno lišena poslovne
sposobnosti.33 Poslovna sposobnost osobe potpuno lišene poslovne
sposobnosti jednaka je poslovnoj sposobnosti mlađih maloletnika
(dete ispod 14 godina).34 To znači da osobe potpuno lišene poslovne
sposobnosti mogu preduzimati pravne poslove kojima se pribavljaju
isključivo prava, pravne poslove kojima se ne stiču ni prava ni obaveze, kao i pravne poslove malog značaja.35
Delimično lišenje poslovne sposobnosti: Punoletna osoba koje zbog
bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju svojim postupcima neposredno ugrožava sopstvena prava i interese ili prava i interese
drugih lica može biti delimično lišena poslovne sposobnosti36. Poslovna sposobnost ovih osoba jednaka poslovnoj sposobnosti starijih maloletnika37 (dete od 14 do 18 godina). Sudskom odlukom o
delimičnom lišenju poslovne sposobnosti odrediće se pravni poslovi
koje osoba delimično lišena poslovne sposobnosti može, odnosno
ne može samostalno preduzimati38.
Produženje roditeljskog prava: Roditeljsko pravo se može produžiti
i posle punoletstva deteta ako je dete zbog bolesti ili smetnji u
psihofizičkom razvoju nesposobno da se samo stara o sebi i zaštiti
svojih prava ili ako svojim postupcima ugrožava sopstvena prava i
interese.39
ƒƒ Uslovi za lišenje poslovne sposobnosti direktno se dovode u vezu sa smetnjama u psihofizičkom razvoju, odnosno, sa invaliditetom
ƒƒ Nema alternative lišavanju poslovne sposobnosti
33 Član 146. stav 1. Porodičnog zakona
34 Član 146. stav 2. Porodičnog zakona
35 Član 64. stav 1. Porodičnog zakona
36 Član 147. stav 1. Porodičnog zakona
37 Član 147. stav 2. Porodičnog zakona
38 Član 147. stav 3. Porodičnog zakona
39 Član 85. Porodičnog zakona
38
Vraćanje poslovne sposobnosti: Punoletnoj osobi koja je lišena poslovne sposobnosti može se vratiti poslovna sposobnost kada prestanu razlozi zbog kojih je osoba bila potpuno ili delimično lišena
poslovne sposobnosti.40
Prestanak produženog roditeljskog prava: Produženo roditeljsko pravo može da prestane kada prestanu razlozi zbog kojih je roditeljsko
pravo bilo produženo.41
5.2. POSTUPCI ZA LIŠENJE POSLOVNE SPOSOBNOSTI I
STAVLJANJE POD STARATELJSTVO
Sam postupak lišenja poslovne sposobnosti regulisan je Zakonom o
vanparničnom postupku42, a postupak u vezi sa postavljanjem staratelja je upravni postupak, regulisan Zakonom o opštem upravnom
postupku43.
5.2.1. Postupak pred sudom
Postupak za lišenje poslovne sposobnosti44 regulisan je odredbama
Zakona o vanparničnom postupku, a propisano je da u ovom postupku sud odlučuje da li su se stekli zakonski uslovi za lišenje poslovne
sposobnosti punoletnog lica, odlučuje o meri lišenja poslovne sposobnosti, određuje vreme za koje će se proveriti da li postoje raz­
lozi da dalje trajanje izrečene mere i odlučuje o vraćanju poslovne
sposobnosti kada prestanu razlozi za lišenje poslovne sposobnosti.
Postupak je hitan, pokreće ga sud po službenoj dužnosti ili po predlogu organa starateljstva, supružnika, vanbračnog partnera, deteta
40 Član 148. Porodičnog zakona
41 Član 86. Porodičnog zakona
42 „Sl. glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88, „Sl. glasnik RS“, br. 46/95-dr. zakon, 18/2005-dr.
zakon, 85/2012, 45/2013-dr. zakon i 55/2014
43 „Sl. list SRJ“, br. 33/97 i 31/2001 i „Sl. glasnik RS“, br. 30/2010
44 Čl. 31-42b. ZVP
39
ili roditelja osobe koju „treba lišiti“45 poslovne sposobnosti46. Propisano je da predlog za pokretanje može da podnese i sama osoba,
ukoliko može da shvati značenje i pravne posledice svog predloga.
Predlog mora da sadrži činjenice na kojima se zasniva, kao i dokaze
kojima se te činjenice utvrđuju ili čine verovatnim. Praksa je pokazala
da sudovi prihvataju kao dokaz medicinsku dokumentaciju, odnosno,
da je samo postojanje invaliditeta dovoljno za pokretanje postupka.
Suprotno pravilu da je u ovim postupcima javnost isključena, propisano je da ako osoba prema kojoj je pokrenut postupak za lišenje
poslovne sposobnosti ima nepokretnu imovinu, sud će bez odlaganja izvestiti organ koji vodi zemljišne ili druge javne knjige o evidenciji nepokretnosti radi zabeležbe postupka47.
Sud donosi odluku na osnovu rasprave na ročištu, na koju se pozivaju organ starateljstva, osoba prema kojoj se postupak vodi, staratelj, odnosno, privremeni zastupnik i predlagač. Sud će na ročištu
lično saslušati osobu prema kojoj se postupak vodi, a ako se osoba
nalazi u zdravstvenoj ustanovi, sud će tamo održati ročište i saslušati osobu. Propisano je da sud uvažava mišljenje i stavove osobe
prema kojoj se postupak vodi, u meri u kojoj je to moguće s obzirom
na stanje mentalnog zdravlja, a sud može odustati od saslušanja
samo ako bi to moglo da bude štetno po zdravlje osobe prema kojoj
se postupak vodi ili ako saslušanje uopšte nije moguće s obzirom
na duševno ili fizičko stanje osobe. Mogućnost suda da ne sasluša
osobu o čijoj poslovnoj sposobnosti odlučuje propisana je kao izuzetak, međutim u praksi je najčešći slučaj da sud uopšte ne vidi osobu
prema kojoj se vodi postupak48. Ovaj izuzetak je očigledno postao
pravilo, jer se razvila praksa da se samo postojanje invaliditeta
smatra dovoljnim razlogom za „nemogućnost saslušanja“, posebno
u situacijama kada osoba ne komunicira na uobičajeni način.
45 Ranije je u zakonu pisalo ‘osoba kod koje su se stekli uslovi za lišenje poslovne sposobnosti’, ali je ovaj izraz zamenjen sa ‘osoba koju treba lišiti poslovne sposobnosti’
46 Predlog mogu podneti baba, deda, brat, sestra, kao i unuci, pod uslovom da sa tom
osobom žive u porodičnoj zajednici.
47 Član 34. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku
48 Poslovna sposobnost kao ljudska pravo, istraživanje MDRI-S i Beogradski centar za
ljudska prava, http://www.bgcentar.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&
id=865:poslovna-sposobnost-kao-ljudsko-pravo&catid=165
40
Pozitivna novina u zakonu je odredba da sud uvažava mišljenje i stavove osobe prema kojoj se postupak vodi, u meri u kojoj je to moguće
s obzirom na stanje mentalnog zdravlja. Praksa će pokazati na koji
način će sudovi primenjivati ovu odredbu i da li će se kroz obrazloženja odluka videti na koji način su mišljenja i stavovi osobe uvaženi.
Propisana je dužnost suda da sasluša staratelja, odnosno privremenog zastupnika, predlagača i druga lica koja mogu da daju potrebna
obaveštenja o životu i ponašanju osobe prema kojoj se vodi postupak
i o drugim važnim okolnostima, a po potrebi, sud može podatke da
pribavi od pravnih i drugih lica koja tim podacima raspolažu.
U postupku lišenja poslovne sposobnosti vrši se veštačenje, najmanje
dva lekara odgovarajuće specijalnosti moraju pregledati osobu prema kojoj se vodi postupak za lišenje poslovne sposobnosti, a nakon
pregleda veštaci daju nalaz i mišljenje o stanju mentalnog zdravlja i
sposobnosti te osobe za rasuđivanje. Veštačenje se vrši u prisustvu
sudije, osim kada se obavlja u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi.
ƒƒ Lišenje poslovne sposobnosti potpuno je zasnovano na
medicinskom veštačenju, uz mogućnost da se veštačenje obavi bez prisustva sudije
Sud može rešenjem da odredi da osoba prema kojoj se vodi postupak, privremeno ali ne duže od 30 dana, bude smeštena u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu, ako je to po mišljenju lekara neophodno da se utvrdi stanje mentalnog zdravlja te osobe, osim ako bi
time mogle nastupiti štetne posledice po zdravlje te osobe. Period
od mesec dana, iako je skraćen u odnosu na raniji rok od tri meseca,
i dalje je predugačak za smeštaj u zdravstvenu ustanovu isključivo
radi izvođenja dokaza veštačenjem. Pri tome, treba imati u vidu da
nije jasno definisano koji su razlozi zadržavanja u ustanovi. Protiv
rešenja o smeštanju u zdravstvenu ustanovu može se izjaviti žalba
u roku od tri dana koja zadržava izvršenje rešenja, osim ako sud
drugačije ne odluči iz opravdanih razloga. Pozitivno je da je propisano da žalba zadržava izvršenje rešenja49, kao i da osoba može
da se žali na rešenje o smeštanju u zdravstvenu ustanovu bez obzi49 Ranije je bilo propisano da žalba ne zadržava izvršenje rešenja
41
ra na stanje svog mentalnog zdravlja. Međutim, sudu je ostavljena
mogućnost da iz opravdanih razloga odluči da žalba ne zadržava
izvršenje rešenja.
Odluku50 o lišenju i vraćanju poslovne sposobnosti sud donosi kada
utvrdi da postoje zakonski uslovi za lišenje, odnosno, vraćanje poslovne sposobnosti. U rešenju kojim je odlučio o lišenju poslovne
sposobnosti sud određuje rok u kojem će proveriti da li postoje razlozi za dalje trajanje izrečene mere, koji ne može biti duži od tri godine.
Ovo je veoma značajna novina u zakonu, jer se ranije odluka donosila
na neodređeno vreme i nije postojala obaveza revizije odluke.
U rešenju kojim se osoba delimično lišava poslovne sposobnosti,
sud je dužan da na osnovu rezultata medicinskog veštačenja, odredi­
vrstu poslova koje ta osoba može preduzimati samostalno, pored
poslova na koje je osoba zakonom ovlašćena. Nije jasno zašto se
zakonodavac opredelio za određivanje poslova koje osoba može
samostalno da obavlja, jer bi takvih poslova trebalo da bude veoma
mnogo, odnosno, delimično lišenje bi trebalo da bude minimalno, za
tačno određene pravne radnje. Sporno je i to što je propisano da se
vrsta poslova koju osoba može samostalno da obavlja određuje na
osnovu rezultata medicinskog veštačenja, jer nije moguće medicinskim veštačenjem utvrditi koje sve poslove osoba može samostalno
da obavlja.
Protiv rešenja o lišenju poslovne sposobnosti, osoba koja je lišena poslovne sposobnosti može izjaviti žalbu, u roku od osam dana
od dana dostavljanja rešenja, bez obzira na stanje svog mentalnog
zdravlja, a propisano je da je drugostepeni sud dužan da o žalbi odluči u roku od osam dana kada mu je žalba dostavljena.
ƒƒ Istraživanja pokazuju da osobama koje su lišene poslovne
sposobnosti ova odluka često ne bude ni dostavljena,
čime su onemogućeni da ostvare pravo na žalbu51
50 Čl. 148-150 Porodičnog zakona, čl. 40-42b Zakona o vanparničnom postupku
51 Poslovna sposobnost kao ljudska pravo, istraživanje MDRI-S i Beogradski centar za
ljudska prava, http://www.bgcentar.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&
id=865:poslovna-sposobnost-kao-ljudsko-pravo&catid=165
42
Treba ukazati na odredbe kojima je propisano da sud može odložiti
donošenje rešenja o delimičnom lišenju poslovne sposobnosti zbog
zloupotrebe alkohola ili drugih opojnih sredstava, ako se osnovano
može očekivati da će se osoba prema kojoj se postupak vodi, uzdržati od zloupotrebe alkohola ili drugih opojnih sredstava. Sud može
odložiti donošenje rešenja za vreme od šest do 12 meseci. Međutim,
ova mogućnost nije propisana za osobe sa psihosocijalnim teškoćama, što dodatno pokazuje diskriminatoran stav prema osobama sa
invaliditetom u postupcima lišenja poslovne sposobnosti.
Pravosnažna sudska odluka o lišenju i vraćanju poslovne sposobnosti dostavlja se bez odlaganja organu starateljstva, upisuje se
u matičnu knjigu rođenih, a ukoliko osoba lišena poslovne sposobnosti ima nepokretnosti, odluka se upisuje i u javni registar prava
na nepokretnostima. Kada istekne vreme proveravanja ili u toku
vremena proveravanja na predlog ovlašćenih predlagača, sud ispituje da li i dalje postoje razlozi zbog kojih je osoba lišena poslovne
sposobnosti. Ako utvrdi da i dalje postoje razlozi za lišenje poslovne
sposobnosti, sud donosi rešenje kojim utvrđuje da ne postoje uslovi
za vraćanje poslovne sposobnosti i određuje novi rok, koji ponovo
ne može biti duži od tri godine, u kojem će se proveriti da li postoje razlozi za dalje trajanje izrečene mere. Ukoliko sud utvrdi da
su prestali razlozi zbog kojih je osoba lišena poslovne sposobnosti,
donosi rešenje o vraćanju poslovne sposobnosti, a ako utvrdi da
se stanje mentalnog zdravlja osobe potpuno lišene poslovne sposobnosti toliko popravilo da je dovoljno delimično lišenje, sud će
odrediti delimično lišenje. Propisana je i mogućnost da sud osobu
koja je delimično lišena poslovne sposobnosti, u postupku proveravanja, potpuno liši poslovne sposobnosti, ukoliko utvrdi da se stanje
mentalnog zdravlja osobe pogoršalo tako da su se stekli uslovi za
potpuno lišenje.
Pravosnažno rešenje o lišenju, kao i rešenje o vraćanju poslovne
sposobnosti, sud dostavlja organu starateljstva, matičaru radi upisa u matičnu knjigu rođenih, kao i organu koji vodi zemljišnu knjigu
ili drugu javnu knjigu o evidenciji nepokretnosti ako osoba na koju
se rešenje odnosi ima nepokretnost.
43
Obaveza suda da ispita da li još uvek postoje razlozi za lišenje poslovne sposobnosti, propisana je tek 2014. godine, pa u ovom momentu nema dostupne sudske prakse iz koje bi se moglo analizirati
na koji način sudovi procenjuju da li još uvek postoje razlozi za lišenje, posebno ako se ima u vidu da se poslovna sposobnost može
vratiti kada prestanu razlozi zbog kojih je oduzeta. U slučajevima
kada je osoba lišena poslovne sposobnosti samo zbog svog invaliditeta, ne može se očekivati da će invaliditet „prestati“.
Na kraju, treba imati u vidu da su posledice lišavanja poslovne sposobnosti nesagledive, a osoba je lišena skoro svih prava već samim
pokretanjem postupka iako svako ima potpunu poslovnu sposobnost
do pravosnažnosti odluke kojom se lišava poslovne sposobnosti52. S
druge strane, veoma je mali broj pokrenutih postupaka za vraćanje
poslovne sposobnosti, prema istraživanju Poslovna sposobnost kao
ljudsko pravo53, taj procenat iznosi 0,2%.
5.2.2. Postupak pred organom starateljstva
Nakon što odluka o lišenju poslovne sposobnosti postane pravosnažna, sud je dostavlja organu starateljstva. Iako sud donosi odluku o
lišenju poslovne sposobnosti, sud ne postavlja staratelja, već je to
obaveza organa starateljstva54. Rešenje o stavljanju pod starateljstvo
organ starateljstva dužan je da donese odmah, a najkasnije u roku od
30 dana od dana prijema sudske odluke o lišenju poslovne sposobnosti. Mesno je nadležan organ starateljstva prema mestu prebivališta,
odnosno, boravišta osobe koja se stavlja pod starateljstvo. Rešenje
sadrži plan staranja, odluku o ličnosti staratelja i odluku o smeštaju
osobe koja se stavlja pod starateljstvo. Organ starateljstva pokušaće
najpre da smesti osobu koja se stavlja pod starateljstvo u srodničku
52 O posledicama lišavanja poslovne sposobnosti: Beker, Kosana (2010) Pravo da donesem odluku, http://www.velikimali.org/index.php/vesti/104-publikacija-pravo-da-donesem-odluku.html
53 MDRI-S i Beogradski centar za ljudska prava, http://www.bgcentar.org.rs/index.
php?option=com_content&view=article&id=865:poslovna-sposobnost-kao-ljudsko-pravo&catid=165
54 Čl. 124- 145. Porodičnog zakona
44
porodicu. Ako osoba ima imovinu, popis i procenu vrednosti te imovine vrši stalna komisija organa starateljstva.
Za staratelja se postavljaju, po pravilu, supružnici i srodnici, osim
ako to nije u suprotnosti sa interesima osobe koja se stavlja pod
starateljstvo. Za staratelja može biti postavljena osoba koje ima
lična svojstva i sposobnosti potrebne za obavljanje ove dužnosti i
koja je pristala da bude staratelj. S druge strane, propisano je da se
za staratelja ne može postaviti osoba koja je lišena poslovne sposobnosti ili roditeljskog prava, osoba čiji su interesi u suprotnosti
sa interesima osobe koja se stavlja pod starateljstvo, kao ni osoba
od koje se ne može očekivati da će pravilno obavljati poslove starateljstva, s obzirom na njene lične odnose sa osobom koja se stavlja
pod starateljstvo, njenim roditeljima ili drugim srodnicima.
Propisano je da osoba koja je navršila 10 godina i koja je sposobna
za rasuđivanje ima pravo da predloži lice koje će joj biti postavljeno
za staratelja. Međutim, u praksi se retko dešava da osoba koja je
lišena poslovne sposobnosti ima mogućnost da bira ko će joj biti
staratelj. Nije propisano da staratelj ima obavezu da utvrdi želje i
poštuje volju osobe, a nema ni adekvatne kontrole rada staratelja.
Pri tome, treba imati u vidu da se često dešava da je za staratelja
postavljena osoba koja je zaposlena u organu starateljstva, kao i da
organ starateljstva u ovim postupcima ima nekoliko uloga koje su
međusobno suprotstavljene i koje ne osiguravaju adekvatnu zaštitu
prava osobe prema kojoj se postupak vodi.
Organ starateljstva u postupku lišenja poslovne
sposobnosti
ƒƒ može da podnese predlog za lišenje poslovne sposobnosti
(ovlašćeni je predlagač)
ƒƒ može da postavi privremenog staratelja
ƒƒ može biti zastupnik u postupku
ƒƒ postavlja staratelja, veoma često nekoga iz redova zaposlenih u organu starateljstva
ƒƒ kontroliše rad staratelja
45
Dužnost staratelja je savesno staranje o osobi koja je pod starateljstvom, što obuhvata: staranje o ličnosti55, zastupanje56, pribavljanje
sredstava za izdržavanje57, upravljanje imovinom58 i raspolaganje
imovinom59 osobe koja je pod starateljstvom. Staratelj odgovara za
štetu koju prouzrokuje tokom obavljanja poslova starateljstva, osim
ako ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Krivica staratelja postoji kada je šteta prouzrokovana namerno ili grubom nepažnjom, a za štetu solidarno odgovara i organ starateljstva. Nadalje,
staratelj ima obavezu da organu starateljstva podnosi izveštaje i
polaže račune o svom radu, početkom svake kalendarske godine
za prethodnu godinu60, kada organ starateljstva to zatraži61, odnosno, nakon prestanka starateljstva62. Izveštaj staratelja treba da
sadrži podatke o ličnosti osobe koja je pod starateljstvom, o uslovima smeštaja, zdravlju, obrazovanju i drugim pitanjima od značaja
za ličnost same osobe, kao i podatke o upravljanju i raspolaganju
imovinom, prihodima i rashodima u proteklom periodu i konačnom
stanje imovine. Staratelj ima pravo na naknadu troškova i nagradu, koji se isplaćuju iz prihoda osobe koja je pod starateljstvom,
osim ako se time ne ugrožava izdržavanje ove osobe63. Propisana je
55 U cilju otklanjanja razloga zbog kojih je osoba lišena poslovne sposobnosti i u cilju
brzog osposobljavanja za samostalan život. Staratelj je dužan da posećuje osobu i neposredno se obaveštava o uslovima u kojima ova osoba živi.
56 Na način na koji roditelji zastupaju decu, a za pojedine odluke potrebna je prethodna
saglasnost organa starateljstva (npr. raspolaganje imovinom)
57 Iz prihoda osobe koja je pod starateljstvom, sredstava dobijenih od osoba koje su po
zakonu dužne da izdržavaju osobu koja je pod starateljstvom, imovine koju osoba ima,
sredstava socijalne zaštite i slično
58 Staratelj upravlja imovinom koju osoba pod starateljstvom nije stekla radom. Staratelj
je samostalan u obavljanju poslova redovnog upravljanja imovinom.
59 Staratelj može raspolagati imovinom samo uz prethodnu saglasnost organa starateljstva. Glavnicu imovine može upotrebiti samo za izdržavanje osobe pod starateljstvom ili
kada to zahteva neki drugi važan interes. Prihodi od imovine mogu se upotrebiti i za podmirenje opravdanih troškova učinjenih tokom obavljanja poslova starateljstva, odnosno,
za plaćanje nagrade staratelju, a na osnovu odluke organa starateljstva.
60 Redovan izveštaj
61 Vanredan izveštaj
62 Završni izveštaj
63 Uslove za naknadu troškova i nagradu staratelju propisuje ministar nadležan za porodičnu zaštitu.
46
mogućnost podnošenja pritužbe na rad staratelja, kao i na rad organa starateljstva. Pritužbu na rad staratelja organu starateljstva
može podneti osoba koja je pod starateljstvom ako je sposobna za
rasuđivanje i lice koje ima pravni interes, a organ starateljstva je
dužan da na pritužbu odgovori u roku od 15 dana od dana kada je
pritužba primljena u organu starateljstva. Pritužbu na rad organa
starateljstva mogu podneti staratelj, osoba koja je pod starateljstvom i koja je sposobna za rasuđivanje i lice koje ima pravni interes.
Pritužba se podnosi ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu,
koje je dužno da odgovori na pritužbu u roku od 30 dana od dana
prijema pritužbe.
Starateljstvo prestaje kada bude doneta sudska odluka o vraćanju
poslovne sposobnosti ili prestanku produženog roditeljskog prava,
kao i kada osoba koja je pod starateljstvom umre, ali starateljstvo
ne prestaje razrešenjem ili smrću staratelja.
47
6 POSLEDICE LIŠENJA POSLOVNE
SPOSOBNOSTI
Posledice lišenja poslovne sposobnosti su veoma značajne i utiču
na sve sfere javnog i privatnog života jedne osobe. Osoba lišena
poslovne sposobnosti, umesto neophodne podrške koja je u većoj ili
manjoj meri potrebna, zapravo je lišena ili onemogućena da uživa
većinu prava i sloboda.
Osoba lišena poslovne sposobnosti ne može da:
ƒƒ sklopi brak
ƒƒ vrši roditeljsko pravo
ƒƒ usvoji dete
ƒƒ bude hranitelj/hraniteljka
ƒƒ preduzima radnje u sudskim postupcima
ƒƒ bude primljena u državljanstvo RS (kao iseljenik ili potomak
iseljenika)
ƒƒ bude upisana u birački spisak
ƒƒ bira i da bude birana
ƒƒ odluči o prekidu trudnoće
ƒƒ odluči o medicinskoj meri
ƒƒ osnuje radnju
ƒƒ bude davalac organa
ƒƒ zaključi ugovor
ƒƒ prizna očinstvo, odnosno, saglasi se sa priznanjem očinstva
ƒƒ volontira
ƒƒ ...
48
7 PRAKSA U SRBIJI
Nakon predstavljanja pravnog okvira u vezi sa lišenjem poslovne
sposobnosti u Republici Srbiji, potrebno je predstaviti i kakva je
praksa po ovom pitanju. Međutim, skoro da nema istraživanja sudske prakse i prakse centara za socijalni rad. Jedino dostupno istraživanje koje je sprovedeno do sada, odnosi se na postupanje sudova.
Zbog toga će biti prikazani najvažniji rezultati ovog istraživanja,
koje su MDRI-S i Beogradski centar za ljudska prava sproveli64 u
toku 2011. godine.
7.1. KLJUČNI NALAZI IZ ISTRAŽIVANJA „POSLOVNA
SPOSOBNOST KAO LJUDSKO PRAVO U SRBIJI“
Istraživanje je sprovedeno tako što su osnovnim (34) i višim sudovima (26) upućeni zahtevi za pristup informacijama od javnog
značaja kojima je zatraženo da dostave sve odluke o lišenju i vraćanju poslovne sposobnosti, kao i o produženju roditeljskog prava
za period 2008-2010. godina. Prikupljeno je 997 odluka osnovnih/
opštinskih sudova i 68 odluka viših/okružnih sudova.
Najveći broj slučajeva odnosio se na lišavanje poslovne sposobnosti (899 ili 90,2%), produženje roditeljskog prava (93 ili 9,3%), a
samo pet (0,5%) slučajeva odnosilo se na vraćanje poslovne sposobnosti65, pri čemu je u dva slučaja predlog za vraćanje poslovne
sposobnosti odbijen.
64 Univerzalnost prava u praksi: Analiza primena Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom u odnosu na osobe sa intelektualnim teškoćama u Srbiji, MDRI-S i People
in Need, Beograd (2012) http://www.mdri-s.org/wp-content/uploads/2013/03/univerzalnost-prava-u-praksi.pdf.pdf
65 Mali broj predmeta u vezi sa vraćanjem poslovne sposobnosti ukazuje na probleme u
pristupu sudu za osobe lišene poslovne sposobnosti.
49
ƒƒ Od 899 predloga za lišenje poslovne sposobnosti, sud je osobe lišio poslovne sposobnosti u 886 slučaja
ƒƒ Od 93 predloga za produženje roditeljskog prava, sud je produžio roditeljsko pravo u sva 93 slučaja
Osim činjenice da je odbijeno samo 13 (1,2%) predloga za lišenje
poslovne sposobnosti i nijedan predlog za produženje roditeljskog
prava, potrebno je ukazati da se mogućnost delimičnog lišenja poslovne sposobnosti veoma slabo koristi. Samo u 54 slučaja (5,3%)
sud je doneo odluku o delimičnom lišenju poslovne sposobnosti. U
tim slučajevima je ograničeno donošenje odluka u određenim oblastima, najčešće su bile ograničene odluke o medicinskom tretmanu
i/ili upravljanju finansijama ili imovinom. Međutim, u četiri slučaja
u odluci nije navedeno u kojim oblastima je poslovna sposobnost
ograničena, što osobu koja je delimično lišena poslovne sposobnosti dovodi u situaciju da je de facto potpuno lišena poslovne sposobnosti. Dodatno, treba ukazati i da je u 12 slučajeva sud doneo
odluku o delimičnom lišenju, a naveo da osoba ne može da sklapa
bilo kakve pravne poslove, što ponovo dovodi do de facto potpunog
lišenja poslovne sposobnosti.
U slučajevima delimičnog lišenja poslovne sposobnosti, najčešće
oblasti u kojima je ograničena poslovna sposobnost bile su: 1) lečenje, medicinski tretman; 2) raspolaganje finansijama i/ili imovinom
veće vrednosti; 3) sklapanje svih pravnih poslova; 4) smeštaj u ustanovu, izbor mesta i uslova života; 5) porodični život, brak, vaspitanje
dece; 6) učestvovanje u sudskom ili upravnom postupku i 7) rad.
Podaci iz ovog istraživanja pokazuju da su osobe sa intelektualnim
teškoćama (45,3%) najčešće lišene poslovne sposobnosti, a zatim
osobe sa psihosocijalnim teškoćama (31%) i kombinovanim smetnjama (13%). Postupak produženja roditeljskog prava primenjen je
isključivo na maloletne osobe sa intelektualnim teškoćama. Treba
ukazati da je demencija često razlog lišavanja poslovne sposobnosti (7,6%), što znači da su starije osobe u riziku da budu lišene poslovne sposobnosti zbog promena koje se uobičajeno javljaju u starijem životnom dobu. Osobe sa fizičkim ili senzornim invaliditetom
50
ređe su lišene poslovne sposobnosti (0,4%), osim ako nemaju i neke
druge, najčešće intelektualne teškoće, kada se procena (ne)sposobnosti zasniva na intelektualnim teškoćama. Na kraju, treba ukazati
na činjenicu da se lišenje poslovne sposobnosti zasniva isključivo na
medicinskom modelu jer je u 99% analiziranih odluka jasno navedena vrsta invaliditeta, najčešće kao medicinska dijagnoza.
Iz analiziranih odluka nije bilo moguće utvrditi da li je sudija prisustvovao veštačenju, u ogromnoj većini slučajeva nije saslušana osoba o čijoj poslovnoj sposobnosti se odlučuje, a čak u 84% slučajeva
sudije nisu pokušale ni da uspostave vizuelni kontakt sa osobom.
Iako vizuelni kontakt nije dovoljan za procenu nečijih sposobnosti,
on može da bude dobra polazna tačka za proveru procene sposobnosti, kao i prilika za uspostavljanje komunikacije i saslušanja.
ƒƒ U 87% slučajeva nije saslušana osoba o čijoj poslovnoj
sposobnosti se odlučivalo u postupku
Među odlukama koje su donete bez saslušanja osobe o čijoj poslovnoj sposobnosti se odlučivalo ima i onih (10,1%) u kojima je
sudija imao nameru da sasluša osobu ali je od saslušanja odustao
na osnovu preporuke veštaka. Ima i nekoliko slučajeva u kojima je
saslušanje pokušano, pa se od njega odustalo jer sud nije dobio
verbalni odgovor na postavljeno pitanje. U slučajevima u kojima
je sud saslušao osobu (12,6%), u odlukama nema informacija o
tome šta je ta osoba zapravo izjavila u postupku, niti da li je uopšte
razumela postupak, kao ni da li su preduzeti bilo kakvi koraci ukoliko osoba ne razume smisao postupka i posledice lišenja poslovne
sposobnosti.
Nadalje, istraživanje je pokazalo da u ovim postupcima najčešće
nema prigovora na predlog o lišenju poslovne sposobnosti. Ukoliko
se osoba protiv koje je podnet predlog za lišenje poslovne sposobnosti ne protivi ovom predlogu, to je moguće objasniti nerazumevanjem prirode postupka, neinformisanošću, kao i nepoznavanjem
posledica lišavanja poslovne sposobnosti. Međutim, veliki broj slučajeva u kojima se privremeni staratelj ili zastupnik nije protivio
predlogu ukazuje na neadekvatno i neefikasno zastupanje.
51
ƒƒ U 90,3% slučajeva nije bilo protivljenja predlogu za lišenje poslovne sposobnosti
Samo u 1,2% slučajeva predlogu za lišenje poslovne sposobnosti
protivila se sama osoba protiv koje se postupak vodio. U četiri slučaja predlogu su se protivili i osoba i njen privremeni staratelj/ ili
zastupnik, i u ovim slučajevima je osoba delimično lišena poslovne
sposobnosti iako se predlogom tražilo potpuno lišenje.
ƒƒ Čak u 28% slučajeva, centar za socijalni rad (organ starateljstva) u postupku se javlja u dvostrukoj ulozi – kao
podnosilac predloga za lišenje poslovne sposobnosti i
kao privremeni staratelj osobe
Ovo istraživanje je pokazalo da su odluke kojima se osobe lišavaju
poslovne sposobnosti veoma kratke, kao i da su obrazloženja ovih
odluka nedovoljno jasna i nekonzistentna. Često se iz obrazloženja ne može zaključiti na koji način je sud utvrdio da osoba nije
u stanju da se stara o svojim pravima i interesima ili pravima i
interesima drugih, osim na osnovu medicinske dijagnoze. Ovakva
praksa pokazuje da je samo postojanje intelektualnih ili psihosocijalnih teškoća dovoljno da sudovi zaključe da osoba nije poslovno
sposobna.
Posebnu pažnju treba obratiti na veštačenje, s obzirom da se iz
odluka jasno može utvrditi da veštaci često prekoračuju svoja ovlašćenja, i to tako što daju preporuku sudu da osobu treba lišiti poslovne sposobnosti, iako o tome ne odlučuju veštaci već isključivo
sudija. Veoma je zabrinjavajuće da su sudovi, sa nekoliko izuzetaka
u odlukama viših sudova, u potpunosti prihvatili nalaz i mišljenje
veštaka, bez bilo kakvog kritičkog pristupa ili preispitivanja. Iako je
jasno da su sudijama potrebni veštaci za oblasti u kojima nemaju
dovoljno znanja, indikativno je da ni u jednom slučaju sud nije doneo odluku koja nije zasnovana na mišljenju veštaka, iako postoji
mogućnost da sud ne prihvati mišljenje. U nalazima veštaka često
se navode određene činjenice i karakteristike osobe koje ni na koji
način ne utiču na procenu sposobnosti osobe – „rođena kao vanbrač52
no dete“, „ne ume da čita i piše“, „ispoljava visok stepen arogancije
prema sinovima i pretećeg je ponašanja u smislu otuđivanja imovine“,
„deluje tupo i neadekvatno, blesavo se smeje“, „svadljiva, tvrdoglava,
neposlušna“, „do sada nije imao veće napade ali ne znači da neće“,
„prijatne spoljašnjosti, zdepaste konstitucije“. Ima navoda da osoba
„ništa ne razume i ništa ne shvata“, pri čemu se ne može zaključiti da
li je i na koji način komunikacija pokušana, kao i da li su pokušani
alternativni načini komunikacije sa osobama koje ne komuniciraju
na uobičajeni način. Dodatno, nalazi su puni predrasuda, pa ima
nalaza u kojima veštaci predlažu dugotrajan smeštaj u ustanovu
socijalne zaštite kao „najadekvatniji vid smeštaja“, navode da osoba
postupa suprotno svojim interesima jer odbija smeštaj u ustanovu
ili da nije u stanju da se školuje, odnosno, „čak ni da prati nastavu u
specijalnoj školi“.
Na kraju, treba ukazati da je analiza drugostepenih odluka pokazala
da su u pojedinim slučajevima, drugostepeni sudovi prepoznali neke
od nedostataka u postupcima na koje ukazano ovim istraživanjem.
Kao ilustraciju, navodimo nekoliko ključnih stavova iz obrazloženja
odluka drugostepenih sudova:
„Samo postojanje bolesti, bez postojanja postupaka kojima se neposredno ugrožavaju sopstvena prava i interesi ili prava i interesi drugih,
nije zakonski osnov za lišenje poslovne sposobnosti“,
„Zadatak veštaka je da na osnovu postojeće medicinske dokumentacije, daju nalaz i mišljenje o duševnom stanju i sposobnosti lica za
rasuđivanje i ništa preko toga, dok su se ovde veštaci izjašnjavali o
činjenici da protivnik predlagača navodno olako otuđuje zemlju. Postavlja se pitanje na osnovu kog podatka su to utvrdili“,
„Veštačenje nije izvršeno u prisustvu sudije, iako se ono odvijalo u medicinskoj instituciji“,
„Nisu određeni poslovi koje može, odnosno, ne može samostalno obavljati“
„Protivnik predlagača nije bio prisutan i saslušan tokom postupka“.
53
7.2. PODACI O OSOBAMA LIŠENIM POSLOVNE SPOSOBNOSTI
Podatke o broju osoba koje su lišene poslovne sposobnosti, pored
sudova, imaju i centri za socijalni rad. Objedinjeni podaci nalaze se u
godišnjim izveštajima o radu centara za socijalni rad koje objavljuje Republički zavod za socijalnu zaštitu. Međutim, ovi podaci se ne
objavljuju na vreme, tako da su u momentu pisanja ove publikacije66
bili dostupni samo podaci zaključno sa 2012. godinom.
Prema podacima iz Sintetizovanog izveštaja o radu centara za socijalni rad u Srbiji u 2012. godini67, broj odraslih osoba pod starateljstvom u stalnom je porastu.
Tabela br. 1 – Broj i starosna struktura osoba pod starateljstvom
2008
2009
2010
%
%
%
2011
%
2012
%
Deca i mladi 6.185 37,7 6.222 35,4 6.162 35,4 11.025 40,8 11.267 39,2
(do 26)
7.449 45,4 8.426 47,8 8.672 48,4 11.212 41,4 11.852 41,3
Odrasle
osobe
Starije
2.756 16,8 2.967 16,8 3.049 17,2 4.803 17,8 5.611 19,5
osobe (65+)
Ukupno
16.390
17.615
17.883
27.040
28.730
Povećanje broja osoba pod starateljstvom veoma je zabrinjavajuće,
posebno ako se imaju u vidu međunarodne obaveze koje je Repub­
lika Srbija preuzela potpisivanjem Konvencije o pravima osoba sa
invaliditetom.
ƒƒ Broj osoba pod starateljstvom povećan je za 33,9%
samo u toku 2011. godine
ƒƒ Broj osoba lišenih poslovne sposobnosti povećan je za
20% u toku 2012. godine
S obzirom da se u izveštajima centara za socijalni rad iskazuju podaci o deci i mladima koji su pod starateljskom zaštitom, ove po66 Oktobar 2014. godine
67 Republički zavod za socijalnu zaštitu, Beograd, 2013. godina
54
datke je potrebno dodatno objasniti. Naime, deca takođe mogu biti
pod starateljskom zaštitom, pod uslovima propisanim Porodičnim
zakonom68, ali se mi u ovoj publikaciji fokusiramo samo na odrasle
osobe kojima je oduzeta poslovna sposobnost, odnosno, nad kojima
je produženo roditeljsko pravo, tako da podaci o deci pod starateljstvom neće biti dalje obrađivani.
U toku 2012. godine, produženo je roditeljsko pravo nad 176 osoba,
što je nešto manje nego prethodne godine, kada je taj broj iznosio
232. Ukupan broj punoletnih osoba koje su pod starateljskom zaštitom u 2012. godini bio je 19.102 osoba, dok je 2011. godine bilo
ukupno 16.015 punoletnih osoba koje su pod starateljstvom.
Zanimljivo je ukazati da je od 3.688 osoba koje su lišene poslovne
sposobnosti u 2012. godini, 91,1% potpuno lišeno poslovne sposobnosti. Preostalih 8,9% osoba delimično su lišene poslovne sposobnosti, što je, prema navodima iz izveštaja69, pozitivan pomak u
odnosu na prethodnu godinu, kada nije zabeležen ni jedan slučaj
delimičnog lišavanja poslovne sposobnosti.
Razlozi za lišenje poslovne sposobnosti u 2012. godini
ƒƒ Bolest, odnosno, ‘mentalno oboljenje’ – 51,5%
ƒƒ Smetnje u psihofizičkom razvoju – 48,5%
Prethodni podaci pokazuju da su osobe lišavane poslovne sposobnosti u 2012. godini zbog smetnji mentalnog zdravlja i zbog invaliditeta. Iako su razlozi za lišenje koji su navedeni u skladu sa
odredbama Porodičnog zakona, oni su u direktnoj su suprotnosti sa
odredbama Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom.
Na kraju, treba ukazati da su u 52,5% slučajeva osobama lišenim
poslovne sposobnosti postavljena fizička lica za staratelje, najčešće
srodnici. Zaposleni u centrima za socijalni rad postavljeni su za staratelje (neposredno starateljstvo) u 12,6% slučajeva.
68 „Sl. glasnik RS“, br. 18/2005 i 71/2011-dr. zakon
69 Sintetizovani izveštaj o radu centara za socijalni rad u Srbiji u 2012. godini, RZSZ,
Beograd, 2013.
55
8 ZAKLJUČAK
Iz svega izloženog može se zaključiti da poslednje izmene Zakona
o vanparničnom postupku nisu bile suštinske, iako evidentno predstavljaju određen pozitivan pomak. Srbiji je potrebna radikalna reforma zakonodavstva koja se tiče starateljstva i lišavanja poslovne sposobnosti, istovremeno i materijalnog i procesnog, kako bi
ispunila obaveze preuzete međunarodnim ugovorima i obezbedila
poštovanje ljudskih prava osoba sa invaliditetom, ravnopravno sa
drugima, u skladu sa prihvaćenim međunarodnim standardima i antidiskriminacionim zakonodavstvom.
Prilikom reformisanja ovog veoma važnog pitanja za mnoge osobe
sa invaliditetom, treba obratiti pažnju na postojeće nedostatke u
nacionalnom zakonodavstvu, koje mogu da budu smernica u kom
pravcu treba menjati zakone, uz poštovanje odredaba Konvencije o
pravima osoba sa invaliditetom, Opšteg komentara br. 1 Komiteta
za prava osoba sa invaliditetom, kao i drugih relevantnih međunarodnih dokumenata i prihvaćenih standarda.
Najveći nedostatak trenutno u Srbiji je nepostojanje alternative
lišavanju poslovne sposobnosti. Nije propisana mogućnost donošenja odluka uz podršku, već se, po pravilu, primenjuje najrestriktivnija mera koja uskraćuje ostvarivanje čitavog spektra osnovnih
ljudskih prava. Delimično lišenje poslovne sposobnosti, koje je manje restriktivno, u praksi se veoma retko koristi. Takođe, osobama
sa invaliditetom nije ostavljena mogućnosti donošenja odluka za
budućnost, a nije propisana ni mogućnosti da porodica odluči kome
će i na koji način poveriti brigu o članu porodice sa invaliditetom
kojem je podrška potrebna, za slučaj kada porodica ne bude više u
mogućnosti da pruža podršku. Dodatno, ne postoji obaveza suda,
kao ni drugih aktera u postupku da postupaju u skladu sa voljom i
željama osobe sa invaliditetom.
56
Treba imati u vidu da se postupak za lišenje poslovne sposobnosti
pokreće veoma jednostavno, da krug ovlašćenih predlagača širok i
da uprkos tome što je propisano da predlog za pokretanje postupka
mora da sadrži činjenice na kojima se zasniva i dokaze koje potkrepljuju te činjenice, samo postojanje invaliditeta, odnosno, medicinske dokumentacije u praksi se smatra dovoljnim za pokretanje
postupka. Zbog težine posledica lišenja poslovne sposobnosti, izuzetno je važno jasno definisati razloge za pokretanja postupka, koji
ne smeju biti diskriminatorni, što znači da postojanje invaliditeta ne
može biti razlog za pokretanje postupka.
Uloga i položaj organa starateljstva mora da se promeni, jer trenutno organ starateljstva ima višestruku ulogu u postupku lišavanja
poslovne sposobnosti, a uloge su nespojive i predstavljaju sukob
interesa. Naime, u praksi se često dešava da je organ starateljstva
predlagač, a da je privremeni staratelj osoba koja je zaposlena u
centru za socijalni rad, što dovodi do neadekvatne zaštite prava i
interesa osobe protiv koje se postupak vodi. Na kraju, treba napomenuti da iako odluku o lišavanju i vraćanju poslovne sposobnosti donosi sud, odluku o postavljanju i razrešenju staratelja donosi
organ starateljstva. Žalba na ovu odluku izjavljuje se nadležnom
ministarstvu, ali osoba lišena poslovne sposobnosti praktično ne
može da se žali jer gubi procesnu sposobnost. Takođe, treba ukazati
da ne postoji adekvatan mehanizam kontrole rada staratelja, jer
obaveza izveštavanja organa starateljstva nije dovoljna, posebno
u situacijama kada su za staratelje postavljeni zaposleni u organu
starateljstva.
Nadalje, propisano je da će sud lično saslušati osobu prema kojoj
se postupak vodi, ali je i dalje ostavljena mogućnost da sud može
odustati od saslušanja ako bi to moglo da bude štetno za zdravlje
ove osobe ili ukoliko saslušanje uopšte nije moguće s obzirom na
stanje mentalnog zdravlja osobe. U praksi je ovo zakonsko rešenje dovelo do isključivanja osoba sa invaliditetom iz postupaka, jer
se često samo postojanje invaliditeta smatra dovoljnim razlogom
za „nemogućnost saslušanja“. Veštačenje vrše dva lekara koji daju
nalaz i mišljenje o stanju mentalnog zdravlja i sposobnosti lica za
rasuđivanje. Veštačenje treba da se vrši u prisustvu sudije, osim
57
kada se obavlja u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi. U praksi sudija najčešće ne prisustvuje veštačenju, a u velikom broju slučajeva
ni ne vidi osobu o čijoj poslovnoj sposobnosti odlučuje. Takođe, kao
što je već navedeno, odluke se oslanjaju skoro bez izuzetka isključivo na nalaze i mišljenja veštaka.
Iako je vremenski rok skraćen, veoma je zabrinjavajuće da je ostala
odredba po kojoj sud može odrediti da osoba protiv koje se postupak vodi bude privremeno, a najduže 30 dana, bude smeštena u
zdravstvenu ustanovu, ako je to po mišljenju lekara neophodno da
se utvrdi stanje mentalnog zdravlja, osim ako bi time mogle nastupiti štetne posledice po zdravlje ove osobe. Period od 30 dana je
predugačak za smeštaj u ustanovu isključivo radi izvođenja dokaza
veštačenjem, pri čemu ne postoji odredba koja bi bliže određivala
razloge za zadržavanje. Na ovo rešenje osoba protiv koje se postupak vodi može da se žali, a novina je da žalba zadržava izvršenje
rešenja.
Pozitivna promena je da sud ima obavezu da u rešenju kojim je odlučio o lišenju poslovne sposobnosti odredi rok u kome će proveriti
da li postoje razlozi za dalje trajanje izrečene mere, koji ne može
biti duži od tri godine. Ranije su se ove odluke donosile na neodređeno vreme, bez obaveze periodičnog i redovnog ispitivanja odluke,
što je dovelo do toga da su osobe sa invaliditetom u stvari trajno
lišavane poslovne sposobnosti. Vraćanje poslovne sposobnosti je
moguće, ali je veoma problematična odredba da će sud vratiti poslovnu sposobnost kada prestanu razlozi zbog kojih je osoba lišena
poslovne sposobnosti. S obzirom da je često jedini razlog za lišenje
postojanje invaliditeta, malo je verovatno da će invaliditet prestati/
nestati, što znači da neće biti ispunjen uslov za vraćanje poslovne
sposobnosti.
U skladu sa zakonom, javnost je isključena iz postupaka za uređenje ličnih stanja (statusnih postupaka), u koje spada i postupak za
lišenje poslovne sposobnosti, ali se ovaj princip ne poštuje u postupcima lišenja poslovne sposobnosti. Naime, propisano je da će
sud o postupku za lišenje poslovne sposobnosti bez odlaganja izvestiti organ koji vodi zemljišne knjige radi zabeležbe postupka, kao i
58
nadležnog matičara. Imajući u vidu da su zemljišne i matične knjige
javne knjige, nelogično je da se u njima nalaze podaci o postupku iz
kojeg je isključena javnost.
Osim propisanih razloga za lišenje poslovne sposobnosti, koji su
diskriminatorni, potrebno je ukazati na još jedno diskriminatorno
razlikovanje u postupku lišenja poslovne sposobnosti. Naime, propisano je da sud može odložiti donošenje rešenja o delimičnom lišenju
poslovne sposobnosti zbog zloupotrebe alkohola ili drugih opojnih
sredstava, ako se osnovano može očekivati da će se osoba prema
kojoj se postupak vodi, uzdržati od zloupotrebe alkohola ili drugih
opojnih sredstava. Sud može odložiti donošenje rešenja za vreme
od šest do 12 meseci. Međutim, ova mogućnost nije propisana za
osobe sa psihosocijalnim teškoćama.
ƒƒ Sve mere koje se odnose na poslovnu sposobnost odraslih
osoba treba da sadrže i odgovarajuće i efikasne garancije, da
budu proporcionalne i prilagođene okolnostima u kojima se
punoletna osoba nalazi, da se primenjuju što je kraće moguće
i da ih stručan, nezavisan i nepristrasan organ ili sudsko telo
periodično i redovno preispituje.
Na kraju, može se konstatovati da postojeći zakonski okvir u oblas­
tima lišenja poslovne sposobnosti i starateljstva nad punoletnim
osobama nije odgovarajući ni posle izmena Zakona o vanparničnom postupku i u suprotnosti je sa obavezama koje Republika Srbija
ima na osnovu Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, drugih međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima i nacionalnim
antidiskriminacionim zakonodavstvom. Zbog toga je hitna reforma
neophodna, koja mora biti sprovedena tako da se istovremeno izmene i materijalnopravne i procesnopravne odredbe kojima je ova
oblast regulisana. U međuvremenu je neophodno da sudovi prekinu
sa praksom potpunog lišenja poslovne sposobnosti, kao i da se paralelno razvijaju alternativne mere koje mogu da se primene kada
je osobi potrebna podrška, na principima poštovanja ljudskih prava
i na ravnopravnoj osnovi sa drugima.
59
CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека
Србије, Београд
347.155-056.34/.36(497.11)
БЕКЕР, Косана, 1972Lišenje poslovne sposobnosti : zakoni i praksa u Republici Srbiji /
Kosana Beker. - Beograd : Inicijativa za prava osoba sa mentalnim
invaliditetom MDRI-S, 2014 (Beograd : Manuarta). - 60 str. ; 24 cm
Tiraž 500. - Napomene i bibliografske reference uz tekst.
ISBN 978-86-88501-11-8
a) Лишење пословне способности - Србија b) Пословна
способност - Особе са инвалидитетом - Србија
COBISS.SR-ID 212209676
60
Download

Lišenje poslovne sposobnosti.pdf - MDRI-S