TRI MODELA FILOZOFSKOG PERSPEKTIVIZMA
DAMIR SMIQANI]
Filozofski fakultet
Novi Sad
UDK 140.8
Tri modela filozofskog perspektivizma
Kqu~ne re~i:
perspektivizam, filozofske pozicije, dijalektika prelaza, vertikalna integracija perspektiva, perspektivisti~ki preferencijalizam, Hegel, Hartman, Re{er, metafilozofija.
Apstrakt: U ovom radu }e se dati kratak prikaz triju modela perspektivisti~kog mi{qewa: Hegelove dijalektike prelaza, Hartmanove vertikalne integracije perspektiva i Re{erovog preferencijalizma. Pokaza}e se wihove
sli~nosti kao i razlike, a na kraju poku{ati odrediti adekvatan na~in postavqawa prema ovim modelima na nivou metafilozofije.
1. Perspektivizam kao refleksija odnosa me|u
filozofskim perspektivama
Neosporna je ~iwenica da se filozofska misao javqa u vidu
pozicija, da je ~itava istorija filozofije u su{tini istorija
filozofskih pozicija. Filozofija “kao takva” ne postoji – umesto toga postoji mno{tvo filozofskih pogleda na svet, tako da
bi trebalo preispitati singularni govor o filozofiji. Odgovor
na pitawe {ta je zajedni~ko svim filozofskim pozicijama, tako
da bismo apstrahovawem tog momenta mogli opravdati govor o filozofiji u jednini, le`i po mom mi{qewu1 upravo u toj pozicio-
1
Upor. Damir Smiljanić, Philosophische Positionalität im Lichte des Perspektivismus. Ein metaphilosophischer Versuch [Filozofska pozicionalnost u svetlu per-
101
DAMIR SMIQANI]
nalnosti. Ona je zajedni~ki imenilac svih filozofema. Koliko
god to jednostavno zvu~alo, sama razrada te teze je vrlo zahtevan
zadatak, {to pokazuje i nedostatak jedne sistematske teorije koja bi do tan~ina promislila implikacije pozicionalnog modusa
mi{qewa u filozofiji.
Pa ipak, postoji svest o ovom problemu. Ako se izuzme radikalni skepticizam u anti~koj filozofiji, refleksija uslovqenosti saznawa (~ak i onog filozofskog) stajali{tem (mestom i
vremenom gde odn. kad se saznaje) zapo~iwe u novovekovnoj filozofiji, pod uticajem strukturalnih promena u odre|enim oblastima, pre svega u likovnoj umetnosti. Zanimqivo, u osnovi tih
novovekovnih previrawa le`i jedna analogija: pore|ewe procesa
sticawa znawa sa vizuelnim procesom. Isto onako kao {to u svakodnevnom `ivotu ne mo`emo istovremeno videti jednu stvar iz
razli~itih uglova, ve} samo jednu wenu stranu,2 isto tako ni u saznawu – tako glasi analogija – nije mogu}e obuhvatiti stvar u
svim wenim aspektima, ve} samo u jednom od wih. Drugim re~ima,
spoznaja je poput pogleda vezana za neku perspektivu. Pravac u
filozofiji, koji se zasniva na takvom poimawu spoznajnog procesa, naziva se perspektivizam.
Za razliku od precizne rekonstrukcije perspektivisti~kog
karaktera vizuelnog procesa u optici, a zatim i u teoriji i praksi likovne umetnosti u periodu renesanse (vaqa se prisetiti
prakti~ki orijentisanih razmi{qawa jednog Albertija, Direra
ili Leonarda da Vin~ija), perspektivisti~ka refleksija problema uslovqenosti qudskog saznawa daleko zaostaje za onom prvom u
pogledu jasnosti i sistemati~nosti, tako da se sti~e utisak da na
poqu filozofije jo{ nisu prona|ena pravila konstrukcije perspektive, drugim re~ima, ona pravila po kojima filozofi formiraju svoj stav o svetu, svoj pogled na svet (nema~ki: Weltanschau-
spektivizma. Metafilozofski ogled], Tectum, Marburg 2006. Vidi sa`et prikaz
tog rada Christian Thiel, “Sinteza metafilozofije i perspektivizma?”, u: ARHE
05-06/2006, str. 443–448.
2
Perspektivisti~ki karakter ~ulnog opa`awa }e na paradigmati~an na~in obraditi Huserl i drugi fenomenolozi.
102
TRI MODELA FILOZOFSKOG PERSPEKTIVIZMA
ung). Pored starogr~kih skeptika (pironovaca), zatim izvesnih
ideja kod Nikole Kuzanskog, mislioca koji stoji na razme|u sredweg i novog veka, elemente perspektivisti~kog mi{qewa u samoj
filozofiji nalazimo u Lajbnicovoj Monadologiji (neka vrsta ontolo{kog perspektivizma: objektivnost perspektiva monada) i
kod Kanta, kad govori o tzv. kopernikanskom obrtu (gnoseolo{ki
perspektivizam: obrt od perspektive objekta ka perspektivi subjekta). Onaj koga bismo mogli smatrati prvim perspektivistom u
pravom smislu te re~i jeste Fridrih Ni~e koji se za razliku od
prethodnih mislilaca ~e{}e slu`io pojmom perspektiva, ali
shodno svom misaonom habitusu nije se upu{tao u neko bli`e odre|ewe tog pojma, ve} je vi{e metafori~ki govorio o perspektivama saznawa, vrednovawa itd.3 Pa ipak, o{troumna pore|ewa i
britke metafore ne mogu biti zamena za jasne pojmove i formalne
distinkcije koje su neophodne i perspektivizmu kako bi mogao biti od koristi prilikom rekonstrukcije pozicionalnosti filozofskog mi{qewa.
U izvesnom smislu se istorizam i tzv. u~ewe o pogledima na
svet ili “svetonazorima” (nem.: Weltanschauungslehre), ~ija privremena ekspanzija je, izme|u ostalog, zasluga Vilhelma Diltaja,
mogu smatrati perspektivizmom. Po wima je svaki filozofski
autor, svako filozofsko delo, naposletku i svaki filozofski
pravac vezan za perspektivu odre|enog doba. No, kako bi se izbegao prigovor da se radi o pukom relativizmu, Diltaj i neki drugi
teoreti~ari “Weltanschauung-a” uveli su u svoje teorije pojam tipa i izvr{ili time tipologizaciju filozofskih sistema. Tako
je ve} neoaristotelovac Trendelenburg razlikovao tri osnovna
tipa filozofije (demokritizam, platonizam i spinozizam), a
nedugo zatim upravo Diltaj, ina~e Trendelenburgov u~enik, konstruisao sli~nu trijadu (naturalizam, idealizam slobode i objek-
3
Primeri za to mogu se na}i u: Fridrih Ni~e, Voqa za mo}, Dereta, Beograd 1991. Neka kao ilustracija radikalnosti wegove koncepcije poslu`i slede}i citat (afor. 567): “Perspektiva, dakle, daje karakter ’prividnosti’. Kao da
bi jedan svet mogao preostati, kad bi nestalo perspektive! Na taj na~in nestalo
bi i relativiteta!” (Na navedenom mestu, str. 349).
103
DAMIR SMIQANI]
tivni idealizam). Time {to su se koristili pojmom tipa, ovi mislioci su u svoj povesno-filozofski diskurs uveli momenat perzistencije koji je bio neophodan, kako struktura filozofskog
mi{qewa ne bi pretrpela promene pod uticajem svemo}nog toka
istorije. Diltaj na osnovu ~iwenice da se odre|ena filozofska
stanovi{ta ponavqaju u istoriji (tako se naturalizam mo`e na}i
kod presokratovaca, Epikura, Lukrecija, Gasendija, Hjuma, pozitivista) zakqu~uje da perspektive filozofskog mi{qewa mogu
biti aktualizovane u razli~itim vremenima, a dubqi razlog za
to on nalazi u ~iwenici da one kao takve svoje izvori{te imaju u
qudskoj `ivotnoj praksi, trodimenzionalnom (kognitivnom, emotivnom, dignitivnom) odnosu prema stvarnosti. Stav prema `ivotu na jednoj dubqoj ravni zasniva filozofska stanovi{ta – to je
poenta Diltajevog “svetonazornog” perspektivizma.
Prodor neistorijski orijentisanih struja mi{qewa (npr.
pozitivizma i fenomenologije), kao i preorijentisawe filozofije ka jeziku u okviru tzv. lingvisti~kog obrta (linguistic turn)
doveli su do slabqewa interesa za tipolo{ko-istorijskom rekonstrukcijom filozofskog mi{qewa, a samim time je i perspektivizam kao neka vrsta implicitne metodologije takvog na~ina bavqewa istorijom filozofije ostao nerazra|en – zadatak koji u sistematsko-terminolo{kom pogledu Diltaj i drugi teoreti~ari
pogleda na svet ionako nisu izvr{ili na zadovoqavaju}i na~in.
Detaqna razrada perspektivizma je tako ostala deziderat na ~iji
zna~aj svakako vaqa iznova uputiti onoga ko se danas interesuje
za uvid u produktivnu logiku4 filozofskog mi{qewa. Iako se u
anglosaksonskom govornom podru~ju posle Drugog svetskog rata
pojavio pojam metafilozofije (metaphilosophy), koji je trebalo da
4
Jedan takav uvid je dao Hans Lajzegang u svom delu Misaone forme (nema~ko izdawe: Hans Leisegang, Denkformen, de Gruyter, Berlin 1951). Za razliku od formalne logike, koja u su{tini reproducira (vaqane) forme mi{qewa, ova druga
logika misaonih formi istra`uje upravo tipiku filozofskog mi{qewa: na~in
na koji se obrazuju tipi~na filozofska stanovi{ta (formalisti~ka, holisti~ka, dijalekti~ka itd.), analogije i argumentaciju na kojoj po~ivaju. Upor. {to se
ti~e rekonstrukcije Hegelovog na~ina mi{qewa Damir Smiqani}, “Lajzegangova
interpretacija misaone forme kod Hegela”, u: ARHE 05-06, str. 177–191.
104
TRI MODELA FILOZOFSKOG PERSPEKTIVIZMA
poslu`i kao naziv za disciplinu koja bi se iskqu~ivo bavila rekonstrukcijom na~ina mi{qewa u filozofiji, ipak se taj termin, a time ni sam “program”, nije ustalio, pa je samim time izostala priprava teoretske podloge neophodne za revitalizaciju
perspektivizma u savremenoj filozofiji.
Zadatak ovog rada je da na primeru triju koncepcija poka`e
kako se u filozofiji mo`emo postaviti prema filozofskim perspektivama, da li i kako mo`e da se iza|e na kraj sa ~iwenicom da
se postojawe vi{e pristupa filozofskoj materiji ne mo`e negirati (osim ako se ne zastupa stanovi{te koje jedino sebe smatra
validnim da re{i neki filozofski problem). Po{to }e se dati
kratak prikaz tih perspektivisti~kih koncepcija, one }e se uporediti i na osnovu tog pore|ewa }e se mo}i zakqu~iti gde le`e
prednosti jedne od wih u odnosu na druge, te koja od wih naposletku daje najboqe ideje za re{ewe problema adekvatnog odnosa prema filozofskim perspektivama. Kako bi se to u~inilo, pokaza}e
se da je upravo neophodno zauzeti metafilozofski stav, {to je
logi~ka konsekvenca primene perspektivizma na poqu filozofske misli.
2. Tri modela filozofskog perspektivizma
Iako se perspektivizam nije obrazovao kao eksplicitno
formulisan filozofski pravac, nego je vi{e produkt naknadne
(metafilozofske) interpretacije, pa bi mo`da pre bio opravdan
govor o implicitnom perspektivizmu u filozofiji, ipak se u
okviru novije istorije filozofije mogu prona}i reprezentanti
perspektivisti~kog na~ina mi{qewa ili barem mo`e pretpostaviti da bi ti mislioci, da ih je neko konfrontirao sa pitawem o
blizini svog mi{qewa perspektivizmu, verovatno odgovorili da
se u izvesnom smislu mogu smatrati perspektivistima ili da im je
blizak takav stil razmi{qawa. Tako se pored Ni~ea kao onog
mislioca, koji se ~esto (iako nesistematski) slu`i pojmom perspektiva, u perspektiviste mogu ubrojiti i Nikola Kuzanski,
105
DAMIR SMIQANI]
Kant, izvesni Gustav Tajhmiler5, Diltaj, Xorx Herbert Mid i Alfred N. Vajthed sa svojom tezom o objektivnosti perspektiva u
filozofiji prirode, Huserl i neki drugi fenomenolozi, iz analiti~ke tradicije Nelson Gudmen [Nelson Goodman] (posebno zahvaquju}i svom delu Na~ini svetotvorstva [The Ways of Worldmaking]), a verovatno bi se i me|u postmodernisti~kim misliocima
mogli prona}i potencijalni perspektivisti. Slede}i staze utrte
“klasicima” perspektivisti~ke misli mawe poznati nema~ki filozof i matemati~ar Fridrih Kaulbah se vi{e decenija bavio
rekonstrukcijom perspektivisti~ke filozofije, a u okviru we
prilo`io istorijske studije o onome {to sam malo~as nazvao “implicitnim perspektivizmom”, pre svega u “eksperimentalnoj filozofiji” Fridriha Ni~ea, ali i u transcendentalnoj filozofiji Imanuela Kanta te spekulativnoj Georga Vilhelma Fridriha
Hegela. (Ova tri mislioca stoje u centru wegovih razmatrawa u
onom delu koje je trebalo da bude vrhunac Kaulbahovog rada na rekonstrukciji perspektivisti~kog mi{qewa, u prvom, istorijski
orijentisanom tomu wegove Filozofije perspektivizma, ~iji
drugi tom je trebalo da dâ sistematsku razradu teme; me|utim,
smrt ga je spre~ila u tome.6)
Po{to }u u narednom perspektivizam razumeti u metodolo{kom smislu, naime kao na~in pristupa problemu odnosa me|u
filozofskim pozicijama (stoga bismo ovde mogli govoriti o metafilozofskom perspektivizmu ili – ukratko – metaperspektivizmu), ograni~i}u izbor autora na one koji su se u svojim delima bavili upravo problemom koordinacije filozofskih pozi-
5
Sa Tajhmilerom, ina~e Ni~eovim savremenikom, povezuje se pejorativan
govor o perspektivama kao onim instancama koje “iskrivquju” sliku stvarnosti,
zbog ~ega Tajhmiler zahteva povratak principu samosvesti. Upor. Gustav Teichmüller, Die wirkliche und die scheinbare Welt. Neue Grundlegung der Metaphysik [Stvarni i prividni svet. Novo utemeqewe metafizike], Breslau 1882.
6
Upor. Friedrich Kaulbach, Philosophie des Perspektivismus. 1. Teil: Wahrheit und
Perspektive bei Kant, Hegel und Nietzsche [Filozofija perspektivizma. 1. deo: Istina i perspektiva kod Kanta, Hegela i Ni~ea], Mohr, Tübingen 1990.
106
TRI MODELA FILOZOFSKOG PERSPEKTIVIZMA
cija: na Hegela, zatim na Nikolaja Hartmana i Nikolasa Re{era.7
Dakle, uz jedno poznato, ima}emo i dva nova imena na “listi” perspektivista. Usredsredi}u svoju pa`wu na metodske strategije
“aran`irawa” perspektiva, kojima se slu`e ti mislioci i poku{ati ih odrediti u formalnom pogledu. Zatim }u tako okarakterisane “perspektivizme” uporediti i ukazati na wihove “ja~e” i
“slabe” strane. Naposletku }u otvoriti pitawe wihove adekvatnosti postavqenom problemu {to }e tako|e zahtevati perspektivisti~ki pristup tim metateorijskim koncepcijama, jer i one
su – istina, na jednoj vi{oj ravni – rezultat zauzimawa perspektiva. Tako }e se u neku ruku ponoviti konstelacija od koje se po{lo u ovom razmatrawu.
2.1. Dijalektika prelaza (Hegel)
Prvi model perspektivisti~kog mi{qewa, koji }u ovde
predstaviti, mo`e se na}i u Hegelovoj filozofiji. Istina, sam
Hegel se nigde ne slu`i pojmom perspektivizma, kako bi ozna~io
sopstveni na~in razmi{qawa, a mala je verovatno}a da bi pristao na takvu karakterizaciju, po{to bi mu se ona ~inila suvi{e
“zdravorazumskom”. Verovatno bi zamerio na “spoqa{wosti” pore|ewa duhovne aktivnosti sa vizuelnim opa`awem, na neprimerenosti takvog pore|ewa, po{to je duh ono {to upravo prevazilazi svaku ~ulnost i samim time se wegov “`ivot” ne mo`e opisati
jezikom ~ulnosti, koliko god se i ovaj bazirao na prikazu nekih
pravilnosti (kao {to je npr. konstrukcija centralne perspektive, kako bi se trodimenzionalni prizor sveta odn. neke stvari
“prebacio” u dvodimenzionalnu sliku sveta ili te stvari). Zar
nije onda potpuno izli{no Hegelovu filozofiju posmatrati sub
specie perspectivae? Me|utim, ako prihvatimo stav da je i wegova
filozofija, koliko god ona sebe smatrala superiornom u odnosu
7
Po{to je delo ovih filozofa veoma obimno – o Hegelu i Hartmanu ne
treba posebno govoriti, a Re{er jo{ uvek publicira (ra~una se da je napisao
preko sto (!) kwiga) – ograni~i}u se iz pragmati~kih razloga na ona dela odn. aspekte dela koji su od zna~aja za rekonstrukciju wihovog perspektivizma.
107
DAMIR SMIQANI]
na druge, jedna pozicija, dakle, jedna me|u drugim, onda samim time
sebi postavqamo platformu sa koje tu filozofiju mo`emo rekonstruisati kao perspektivizam. Indicije za takvu karakterizaciju mo`emo na}i u samom jeziku te filozofije, jer se Hegel slu`i pojmovima kao {to je ’stanovi{te’ (Standpunkt), ’stanica’ (Station), ’stav’ (Stellung) ili ’stupaw’ (Stufe). Za wegovu dijalekti~ku
orijentaciju je kqu~an pojam napredovawa (Fortschreiten) duha od
jedne prostije forme ka slo`enijoj, da bi na kraju dostigao stupaw apsoluta. No, ne radi se o pukom prevazila`ewu jedne forme
od strane druge, tako da bi ona prva naprosto nestala, ve} ona ostaje o~uvana (aufgehoben) u ovoj drugoj. Duh sa novog stupwa ima
pregled svojih pre|a{wih formi, a to podrazumeva da sad zauzima
vi{u perspektivu. Taj koncept prelaza sa ni`eg na vi{i stupaw
refleksije se svakako mo`e poimati perspektivisti~ki, pa }u
otuda dijalektiku prelaza8 smatrati jednim modelom perspektivisti~kog mi{qewa.
Ve} u Fenomenologiji duha (1807) imamo prikaz geneze svesti od ~ulne izvesnosti do apsolutnog znawa u vidu prelaza duha
iz jedne forme u drugu uporedo sa porastom kompleksnosti formi. Fenomenologija polazi od individue “na svom neobrazovanom
stanovi{tu” i prikazuje wen put obrazovawa do apsolutnog znawa kao posledwe stanice.9 Tu je “apstraktno”10 re~ o stanovi{tima, nema jo{ identifikacije jednog od stanovi{ta sa filozofskim pravcem (ako se izuzme povremeno tematizirawe filozofskih pozicija, npr. u odeqku o slobodi samosvesti gde se spomiwu
stoicizam i skepticizam), kao {to uop{te problem Fenomenolo8
’Prelaz’ se ovde ne poima kao puka transformacija (prelaz iz jedne forme u drugu), nego kao prevazila`ewe (u dvostrukom smislu: prelazak sa ni`eg na
vi{i stupaw odn. prelazak preko jedne pozicije ka vi{oj). Otuda }e kasnije biti
re~i i o “perspektivizmu prevazila`ewa”. O dijalekti~koj koncepciji prelaza
se radi utoliko {to se jedna pozicija uvek defini{e svojim odnosom naspram
druge (sled pozicija izgleda ovako: pozicija–protiv-pozicija–protiv-protiv-pozicija ...).
9
Upor. Georg Wilhelm Friedrich Hegel, Fenomenologija duha, Naprijed, Zagreb 1987.
10
Naravno, ne u Hegelovom smislu te re~i, po{to je svoj na~in razmi{qawa pre smatrao “konkretnim”, u smislu doticawa same stvari.
108
TRI MODELA FILOZOFSKOG PERSPEKTIVIZMA
gije duha nije metafilozofske, ve} filozofske prirode: Kako se
razvija svest od pojedina~nog ka op{tem?, a ne: U kom odnosu se
nalaze filozofske pozicije (o svesti)? Ovo pitawe }e, me|utim,
Hegel pokrenuti u svojoj Enciklopediji filozofskih nauka
(1830), ta~nije u wenom prvom delu, “skra}enoj” verziji Nauke logike, razmatraju}i stavove koji se mogu zauzeti naspram objektivnosti. Pre no {to }e otpo~eti sa diskusijom tih stavova, Hegel se osvr}e na mesto fenomenologije duha u sistemu nauka: “U
mojoj Fenomenologiji duha, koja je zato prilikom wezina izdavawa bila ozna~ena kao prvi dio sistema znanosti, po{lo se tim putem da se zapo~elo od prve, najjednostavnije pojave duha, od neposredne svijesti, pa se wegova dijalektika razvijala do stajali{ta
filozofijske znanosti, ~ija se nu`nost pokazuje u tom daqem toku.”11 Sad je zadatak da se istorijski dokumentovana razmatrawa o
prirodi saznawa, verovawa itd. svedu na proste odredbe mi{qewa koje tek u logici mogu biti obra|ene na adekvatan na~in.
Stavovi, kojima }e se Hegel baviti u Enciklopediji, jesu metafizika, empirizam/kriticizam i filozofija “neposrednog znawa”. Prvi stav misli prema objektivnosti je dogmatizam (pretkantovske) metafizike koji se sastoji u naivnoj veri da se razmi{qawem direktno dolazi do istine objekata. Objekti mi{qewa
se poimaju kao po sebi postoje}i, pretpostavqaju se kao “gotovi”,
a filozofska misao im samo pridolazi “spoqa” – za dijalekti~ara Hegela ve} su te indicije dovoqne da tradicionalno metafizi~ko mi{qewe proglasi kona~nim, razumskim mi{qewem. Objekti uma se po tome poimaju kao kona~na razumska odre|ewa, a apstraktni identitet postaje glavnim principom mi{qewa. Dogmatizam12 takve metafizike se ocrtava u prihvatawu jedne tvrdwe i
11
Georg Wilhelm Friedrich Hegel, Enciklopedija filozofijskih znanosti,
Veselin Masle{a–Svjetlost, Sarajevo 1987, str. 57.
12
Zanimqivo je Hegelovo shvatawe dogmatizma. On, naime, razlikuje dva
smisla dogmatizma, samim time dve vrste dogmatskog mi{qewa u filozofiji. U
{irem smislu “dogmatizam” zna~i svako u~ewe koje daje neke postavke, ~ak i ono
spekulativno (barem iz perspektive skepticizma). U u`em on ozna~ava ono u~ewe koje polazi od disjunkcije (ili... ili...), koje se dr`i jedne strane, a iskqu~uje
drugu (to je smisao koji sam Hegel ima u vidu kad govori o dogmatizmu).
109
DAMIR SMIQANI]
odbacivawu woj suprotne, {to je nedijalekti~ki manir. Pa ipak,
izvesna zasluga dogmatsko-metafizi~kog mi{qewa le`i u tome
{to je su{tinu bivstvuju}eg tra`ilo u elementu misli, a da bi se
ono {to jeste mislilo kao takvo, zahtevalo se da se ono mora spoznati po sebi, {to je po Hegelu ~ak odlika koja metafiziku uzdi`e u odnosu na kasniju “kriti~ku” filozofiju.
Drugi na~in postavqawa prema objektivitetu jeste ve} time
slo`eniji {to se javqa u dvema formama: prva je empirizam, druga
kriti~ka filozofija. I jedan i drugi filozofski stav polaze od
primata iskustva. Empiristi~ka filozofija polazi od potrebe
za konkretnim sadr`ajem i ~vrstim stajali{tem koja nije zadovoqena u “razumskoj metafizici”. “U empirizmu le`i taj veliki
princip da ono {to je istinito mora biti u zazbiqnosti i da mora opstojati za zamjedbu.”13 Tako|e i “princip slobode” sa subjektivne strane. Bez obzira na te “pozitivne” karakteristike Hegel
empiristima prebacuje da se, suprotno svojoj orijentaciji, slu`e
metafizi~kim kategorijama materije, sile, jedinstva, mno{tva,
op{tosti i sl., da bi daqe na osnovu wih izvodili svoje zakqu~ke
– dakle, ostaju na tlu metafizike koju upravo `ele prevazi}i. Empirizam se jo{ nije uzdigao do ideje op{tosti koju `eli jednostavno dobiti pukim sabirawem opa`ajnih sadr`aja (opa`aja promena koje slede jedna za drugom ili predmeta koji le`e jedan pored drugog14 i ostaje tako na jednom ni`em stanovi{tu. [to se ti~e kriti~ke filozofije, ona ima isto polazi{te kao i empirizam: iskustvo kao jedino mogu}e tle saznawa. Me|utim, za razliku
od empirizma, iskustvo ne daje samo materijal za spoznaju, ve} sadr`i u sebi op{te i nu`ne forme kao su{tinska odre|ewa. To je
po kriti~kim filozofima udeo subjektivnosti, ono apriorno koje pripada spontanitetu mi{qewa. Op{ta odre|ewa mi{qewa
ili, kako to Hegel veli, razumski pojmovi [Verstandesbegriffe] iliti kategorije garantuju objektivnost iskustvenih saznawa. Jednu
od glavnih zasluga te filozofije Hegel vidi u tome {to je pokazala da razumska odre|ewa pripadaju kona~nosti i da ono mi{qe13
14
110
Na navedenom mestu, str. 64.
Upor. isto, str. 65.
TRI MODELA FILOZOFSKOG PERSPEKTIVIZMA
we koje se kre}e samo u wihovom okviru ne mo`e dospeti do istine. Ali ono {to je problemati~no kod we jeste da se ta odre|ewa
posmatraju samo kao posed subjektivnog mi{qewa kojem je suprotstavqena stvar po sebi kao drugi pol. Time se ne vidi da je kona~nost razumskih odre|ewa wihova odlika po sebi, da su ta odre|ewa po sebi kona~na, a ne zato {to su navodno utemeqena u subjektivnosti onog ko misli. Dok je Kant ostao pri ideji jednog formalnog principa samoodre|ewa mi{qewa, Fihte je, uvi|aju}i nedostatak jedne takve koncepcije, zahtevao da se izvr{i dedukcija
samih kategorija. Pa ipak, i on se zaustavio na Kantovom stanovi{tu, s tim {to je prema wegovom mi{qewu potreban spoqa{wi
podsticaj stvari po sebi kako bi Ja moglo primeniti svoje kategorije. Kako to Hegel ka`e, Fihte je jednostavno “stvar po sebi” zamenio “spoqa{wim podsticajem” koji tako|e ostaje nerasvetqen.15
Napokon, tre}i na~in postavqawa prema objektivnosti Hegel vidi realizovan u poziciji tzv. neposrednog znawa (Jakobi i
wegove pristalice itd.). Iz wene perspektive mi{qewe je mogu}e samo kao epistemi~ka delatnost onog posebnog. Ovde se polazi
od kritike kategorija odn. pojmova preko kojih se ne{to shvata
samo kao uslovqeno ili posredovano. Ukoliko se po predstavnicima ovog stanovi{ta istinito, kome pridolazi beskona~nost,
poima na taj na~in, ono sâmo postaje uslovqeno ne~im drugim i
time se pretvara u su{tu suprotnost: ono neistinito. Paradigmati~no je to ograni~avawe predmeta kod tzv. antropopati~kih
predstava o Bogu. Ograni~avaju}oj, posreduju}oj funkciji razumskog mi{qewa se suprotstavqa um kao sposobnost neposrednog
znawa koje se ~ak izjedna~ava sa verom. I znawe i vera se pri tom
odvajaju od mi{qewa kao apstraktne operacije posredovawa kojoj
se pripisuje mawa vrednost u odnosu na neposredno znawe. Hegel
je – jo{ od kritike koncepcije tzv. “intelektualnog opa`awa” u
Fenomenologiji duha – protivnik takvog omalova`avawa zna~aja
mi{qewa u procesu obrazovawa duha i wegove spoznaje. Otuda ne
~udi da i ovakvom “vernom filozofirawu” prebacuje proizvoq15
Dodatak o Fihteu nedostaje – kao i ostali dodaci – u sarajevskom izdawu Enciklopedije.
111
DAMIR SMIQANI]
nost u izboru principa i zapadawe u subjektivnost: “Kr{}anska
vjera sadr`ava u sebi autoritet Crkve, ali vjera onog stajali{ta
koje filozofira jest, naprotiv, samo autoritet vlastitog subjektivnog otkrivewa.”16 Neposredno znawe se na ovom izrazito nedijalekti~kom stanovi{tu uzima izolovano, iskqu~uju}i posredovawe, a to po Hegelu zna~i ponovno zapadawe u (staru) metafiziku koja je insistirala na apstraktnoj alternativi (odnosu “spoqa{weg posredovawa”), u krajwoj liniji na jednostranim odre|enostima kao onom kona~nom, iako se upravo ovim stanovi{tem trebalo prevazi}i ovo posledwe.17 Stanovi{te neposrednog znawa je
antikonceptualisti~ko, utoliko {to iz svoje perspektive ne
sagledava pojmovnost kao su{tinski elemenat saznawa, jer upravo
ona izra`ava wegovu neophodnu posredovanost. To daje za pravo
Hegelu da ovom stanovi{tu – mo`da u jo{ ve}oj meri nego pre|a{wim – prebaci jednostranost, koja }e se u okviru wegove logike mo}i prevazi}i samo dijalekti~kim (produktivnim) ukidawem
suprotnosti izme|u neposrednosti i posredovawa.
2.2. Vertikalna integracija perspektiva (Hartman)
Drugi perspektivisti~ki model, koji }e ukratko biti prikazan na slede}im stranicama, provla~i se kroz obimni opus Nikolaja Hartmana. Sli~no kao i Hegel, Hartman ne govori eksplicitno o “perspektivizmu”, ali ipak je mogu}e opravdati tezu da se
i ovde radi, ako ni{ta drugo, barem o implicitnom perspektivisti~kom programu. Sam Hartman daje u okviru svoje “nove ontologije” kao i nacrta gnoseologije, koja bi bila u skladu sa wegovom
ontologijom, u~ewe o (mogu}im) stanovi{tima (u hrvatskom prevodu: stajali{tima) sa kojih se mo`e posmatrati problem bivstva
i wegove spoznaje. Zanimqivo je da to u~ewe ima negativan predznak. Dakle, ne radi se o tome da se poka`e koji od filozofskih
“izama” najta~nije prikazuje stvarnost, te joj time najboqe odgovara, ve} – naprotiv – kako se upravo zauzimawem su`ene perspek16
17
112
G. W. F. Hegel, Enciklopedija filozofijskih znanosti, str. 87.
Upor. isto, § 65.
TRI MODELA FILOZOFSKOG PERSPEKTIVIZMA
tive (moglo bi se re}i i: su`ewem same perspektive) mo`e “proma{iti” zadatak adekvatnog prikaza onti~ke strukture stvarnosti. Tek po{to se uklone stanovi{ne jednostranosti mo`e se pristupiti pozitivnom zadatku: izgradwi jedne kriti~ke ontologije koja se ne mo`e svesti ni na jedno (ograni~eno) filozofsko
stanovi{te, ali koja u sebi mo`e ujediniti prednosti pojedina~nih filozofskih teorija.
Ve} u svom delu iz 1921. godine, Osnovne crte jedne metafizike spoznaje, Hartman je, da se tako ka`e, “idealno-tipolo{ki”
dao pregled mogu}ih perspektiva naspram problema odre|ewa
konstitutivnih elemenata saznawa. Ra{~laniv{i kompleks spoznajnog procesa na subjekt i objekt, te wihov me|usobni odnos, on
je smatrao da su (~ak apriori!) mogu}a tri tipi~na stajali{ta:
ono koje polazi od subjekta kao odlu~uju}eg faktora u tom procesu, zatim ono koje objektu daje primat u odnosu na subjekt, a naposletku i stanovi{te koje nastoji prevazi}i dualizam subjekta i
objekta, tako {to }e se suponirati neki tre}i elemenat koji je
nadre|enim ovim dvama.18 Tako neke monisti~ke teorije (npr. misti~ki ili panteisti~ki monizam) poku{avaju prevazi}i razne
vrste realizma (fiksiranog na objekt) odn. idealizma (glavni akcenat na subjektu). Perspektivisti~ki gledano, gnoseolog se mora
odlu~iti ili za perspektivu jedinstva (monizam) ili za perspektivu dvojstva (dualizam) – s tim {to se ovde mo`e odlu~iti ili
za perspektivu objekta (realizam) ili perspektivu subjekta (idealizam) – ali }e Hartmanova ontologija predlo`iti jo{ jednu opciju: perspektivu pluraliteta ili mno{tva (onti~ko-kategorijalni pluralizam, istina, sa ne{to izra`enijim realisti~kim
crtama).
U svom programatskom ~lanku “Kako je kriti~ka ontologija
uop{te mogu}a?” (1923) Hartman u okviru jedne “fenomenologije
predrasuda” daje pregled ograni~enih pogleda na sferu bivstva iz
18
Polazi{te svih gnoseolo{kih problema je ipak suprotstavqenost subjekta i objekta: “Metafizi~ka te{ko}a problema spoznaje u potpunosti visi na
dualizmu subjekta i objekta. Ovdje se korijene sve aporije.” (Nicolai Hartmann,
Osnovne crte jedne metafizike spoznaje, Naprijed, Zagreb 1976, str. 135).
113
DAMIR SMIQANI]
kojih proisti~u kategorijalne pogre{ke. On navodi desetak takvih “iskrivqewa” perspektive, izme|u ostalog: gre{ku homogenosti, formalnosti, subjektivnosti, racionalnosti, normativnosti, totalnog ili kategorijalnog identiteta itd. Iz tehni~kih razloga }u se ovde ograni~iti samo na jednu gre{ku, na
gre{ku heterogenosti, u koju u velikoj meri zapadaju filozofi
raznih orijentacija. Moglo bi se govoriti i o pogre{ci hipostaze odn. kategorijalnog prekora~ewa. “Svi filozofski pravci,
koji se ve} svojim nazivom najavquju kao ’izam’, u stvari ~ine istu
gre{ku, koliko god kontrarno se, ina~e, odnosili jedan prema
drugom. U svakom od wih se nalazi deli} istine, principi, kojima
operi{u, va`e s pravom za mawe specijalno podru~je, ali se mimo
prava prenose na celinu.”19 Kao primere takvih stanovi{ta Hartman navodi materijalizam, biologizam, psihologizam, logicizam,
idealizam, panteizam itd. Tako npr. materijalista ili biologista “prenosi” fizikalisti~ko-naturalisti~ke kategorije na sferu du{evnog i duhovnog bivstva, kako bi se wima objasnili fenomeni svesti, mi{qewa, htewa i drugi mentalni procesi. Me|utim, po Hartmanu, time se ignori{e slo`enost bivstvenog sloja
kojem pripadaju ti procesi koja zahteva upravo upotrebu kompleksnijih kategorija. Zadatak u~ewa o kategorijama je stoga da uva`i
princip samostalnosti tzv. bivstvenih slojeva [Seinsschichten]:
“Svako podru~je konkretnog mora imati sopstvene principe: svest
– principe svesti, spoznaja – spoznajne principe, dakle, bivstvo
kao takvo svakako sopstvene bivstvene principe; i to realno bivstvo – realne principe, idealno – idealne principe.”20 Hartman
}e u vi{e navrata21 poku{ati opisati taj kategorijalni aparat uz
19
Nicolai Hartmann, “Wie ist kritische Ontologie überhaupt möglich? Ein Kapitel zur
Grundlegung der allgemeinen Kategorienlehre” (Kleinere Schriften. Band III: Vom Neukantianismus zur Ontologie, de Gruyter, Berlin 1958, 268–313) [Nikolaj Hartman, “Kako je
kriti~ka ontologija uop{te mogu}a? Poglavqe o zasnivawu op{teg u~ewa o kategorijama” (Kra}i spisi. Tre}i tom: Od novokantovstva ka ontologiji)], str.
284. [Citate iz ovog Hartmanovog ~lanka je preveo autor.]
20
Isto, str. 289 i sl.
21
Paradigmati~na po pitawu kategorijalnih analiza su wegova izlagawa
u glavnim ontolo{kim delima: Zasnivawe ontologije (1935), Mogu}nost i stvar-
114
TRI MODELA FILOZOFSKOG PERSPEKTIVIZMA
uva`avawe kompleksnosti pojedina~nih bivstvenih slojeva (slojeva neorganskog, organskog, du{evnog i duhovnog), poku{avaju}i
da izbegne jednostranu identifikaciju svoje ontologije sa odre|enim filozofskim stanovi{tima.
Hartmanov perspektivizam je specifi~an. On nije iskqu~ivo vezan za horizontalnu ravan, ve} se “prebacuje” sa ove na vertikalnu ravan. Dok doslovno stajali{ta stoje jedno pored drugog
(recimo mehanicisti~ki materijalizam pored dijalekti~kog) ili
jedno naspram drugog (materijalizam naspram idealizma) na istoj
ravni, Hartman shodno svom ontolo{kom polazi{tu mewa metateoretsku perspektivu i sam predmet (bivstvo) sagledava kao
kompleks svojstava ili elemenata koji se kao takvi pokazuju posmatra~u iz jedne perspektive (npr. prote`nost iz perspektive
materijalnog, personalnost iz perspektive duhovnog itd.). Slojevi, kojima se pripisuju ta svojstva, vertikalno su raspore|eni, tako da je ovde opravdan govor o ni`im i vi{im slojevima. Kategorije ni`ih slojeva se mogu na}i i u vi{im, mada u modifikovanoj
formi; kategorije vi{ih slojeva se ne mogu na}i u ni`im, ali zato mogu povratno uticati na ni`e bivstvene kategorije i determinisati ih. Time je izbegnut princip iskqu~ivawa koji je neminovan na horizontalnoj ravni, a koji naposletku vodi inkomenzurabilnosti filozofskih perspektiva, te antagonizmu samih filozofskih stanovi{ta. Umesto separacije perspektiva, Hartman
se zala`e za wihovu integraciju, a merilo za takvo sagledawe
predmeta je upravo wegovo slo`eno (slojevito) ustrojstvo. Otuda
bi moglo biti re~i o svojevrsnom integrativnom perspektivizmu kod Hartmana.
2.3. Perspektivisti~ki preferencijalizam (Re{er)
Kao tre}i u nizu perspektivisti~kih filozofa bi}e predstavqen ameri~ki epistemolog i metodolog nema~kog porekla
nost (1938), Izgradwa realnog sveta (1940) i Filozofija prirode (1950). Kompaktan prikaz wegovog u~ewa daje slede}i spis: Nikolaj Hartman, Novi putevi
ontologije, Plato, Beograd 1998.
115
DAMIR SMIQANI]
Nikolas Re{er. U svojoj voluminoznoj filozofiji on poku{ava
da ujedini suprotstavqene tradicije kontinentalnog idealizma i
anglosaksonskog pragmatizma odn. analiti~ke filozofije; otuda
sebe smatra tzv. pragmati~kim idealistom. Jedno od glavnih obele`ja Re{erove filozofije je orijentacija prema kognitivnim
vrednostima. Po Re{eru, samu filozofiju kao teoretski projekat karakteri{e ta orijentacija: “U filozofiji se nikad ne radi
o tome da se na osnovu striktne evidencije odredi {ta jeste, nego
odlu~i {ta vaqa ~initi – da se na osnovu vrednosti, koje se prisvajaju, zauzme neka pozicija. (...) Da kognitivne vrednosti igraju
centralnu ulogu kod filozofirawa zna~i da se ne radi samo o
ovladavawu ~iwenicama, kada se u~i filozofija, nego i da se
stekne ’stanovi{te’, obrazuju kognitivni stavovi, steknu afiniteti i lojalnosti prilikom kori{}ewa ’podataka ’.”22 Ako se prihvati ideja o postojawu vi{e vrednosti, onda je jasno da }e se filozofi, shodno razli~itim perspektivama koje zauzimaju naspram
stvarnosti, rukovoditi razli~itim kognitivnim vrednostima.
Sam Re{er se zala`e za konzistentnost teorije – samo ona teorija koja se orijenti{e prema ovoj vrednosti ima izgleda da sebi
i svojim rezultatima osigura istinitost. On ne iskqu~uje mogu}nost – {tavi{e, samo je potvr|uje – da se pozicije mogu zauzimati
na osnovi razli~itih vrednosti. Kad to ne bi bio slu~aj, kako bi
se onda objasnila ~iwenica da je filozofski diskurs popri{te
sukoba inkomenzurabilnih perspektiva koji se ne zavr{ava konsenzusom, ve} potrebom da onoj poziciji damo prednost koja je najbli`a onim vrednostima koje sami prihvatamo? (Nema neutralnosti u filozofiji – i ona predstavqa jednu od mnogih vrednosti.)
Konsekvenca takvog metafilozofskog stanovi{ta je prihvatawe
~iwenice pluralnog, ali i dignitivnog karaktera same filozofije. U Sukobu sistema takvo stanovi{te – koje i sam prihvata –
22
Nicholas Rescher, Der Streit der Systeme. Ein Essay über die Gründe und Implikationen philosophischer Vielfalt [Sukob sistema. Esej o razlozima i implikacijama filozofskog diverziteta], Königshausen & Neumann, Würzburg 1997, str. 156. Original: Nicholas Rescher, The Strife of Systems. An Essay on the Grounds and Implications of
Philosophical Diversity, University of Pittsburgh Press, Pittsburgh 1985. [Autor je citat
preveo iz nema~kog izdawa.]
116
TRI MODELA FILOZOFSKOG PERSPEKTIVIZMA
Re{er naziva orijentacionim pluralizmom [orientational pluralism].
Za razliku od Hegela i Hartmana, Re{er se eksplicitno slu`i pojmom perspektivizma kako bi wime odredio sopstveno stanovi{te. On ga dovodi u vezu sa filozofskim pluralizmom kao
u~ewem o nu`nom postojawu mno{tva filozofskih perspektiva,
iz kojih se mogu sagledati razni predmeti, a ~ijom hipostazom nastaju razni “izmi” (npr. idealizam hipostazirawem perspektive
idealiteta, pragmatizam ili realizam davawem primata perspektive stvari odn. stvarnosti i sl.), s tim {to sam pluralista nema
nameru da jednu od filozofskih pozicija stavi u nadre|en ili
podre|en polo`aj naspram drugih. (Hartman, naravno, zastupa drugu verziju pluralizma – ne pluralizam pogleda na bivstvo, ve}
pluralizam slojeva bivstva, dakle pluralizam u strukturalnom,
ne u epistemolo{kom pogledu.) Da bismo govorili o perspektivizmu – posebno o onom filozofskom – prema Re{erovom mi{qewu
je potrebno da pluralizmu prido|e i aksiolo{ki momenat: nije
dovoqno da se konstatuje postojawe velikog broja perspektiva,
nego i da se na neki na~in odredi stav prema wima. Ako se to u~ini, onda je opravdan govor o filozofskom perspektivizmu koji
Re{er dodatno odre|uje kao metafilozofsko u~ewe, kao ono u~ewe koje tematizira filozofske poglede na svet, a sâmo ne poku{ava dati sud o stvarnosti.23
U zavisnosti od karaktera stava prema samim perspektivama, ovo metafilozofsko u~ewe mo`e da se javi u dvema formama:
kao egalitarizam ili kao preferencijalizam. Egalitarista smatra da sve perspektive u filozofiji imaju jednak status, ali sa
razli~itim “predznakom” – ako se tvrdi da nijedna perspektiva
nije validna odnosno adekvatna, onda takav egalitarista zastupa
skepti~ko stanovi{te, a ako se tvrdi suprotno, naime, da su sve
perspektive validne (adekvatne), onda se radi o sinkretisti~koj
23
Upor. Nicholas Rescher, “Philosophical Perspectivism”, u: isti, Baffling Phenomena and Other Studies in the Philosophy of Knowledge and Valuation [Zamr{eni fenomeni i druge studije iz filozofije znawa i vrednovawa], Rowman & Littlefield, Savage Md. 1991, str. 127–141.
117
DAMIR SMIQANI]
varijanti egalitarizma. S druge strane, onaj ko zastupa preferencijalizam smatra da je status filozofskih perspektiva razli~it: neke perspektive su boqe od drugih, a mogu}e je da postoji i
najboqa perspektiva iz koje se na zadovoqavaju}i na~in mo`e re{iti neki problem. Drugim re~ima, preferencijalista vrednuje
same perspektive, pripisuje im odre|enu vrednost. Nije te{ko
zakqu~iti koje od ovih metafilozofskih koncepcija favorizuje
sam Re{er. Kao orijentacioni pluralista on smatra da je preferencijalizam najboqa opcija perspektivisti~kog posmatrawa filozofije: “Kako bismo uop{te filozofirali, moramo postupati
na osnovi neke povla{}ene perspektive.”24 Dok skepticizam i
sinkretizam zavr{avaju u indiferentnosti i proizvoqnosti, jedino preferencijalizam, prema wegovom mi{qewu, mo`e zadovoqiti kriterijum racionalne validnosti – da se vrednosti prihvate kao ono {to je merodavno za proces odlu~ivawa za neku od filozofskih pozicija. Bez prihvatawa neke vrednosti, nema ni vezivawa za neku poziciju.
Ovakvo prihvatawe ima dubokose`ne posledice za shvatawe
specifi~nog teoretskog karaktera same filozofije. Nijedna pojedina~na filozofija se ne mo`e izdi}i iznad perspektiva, ona
ostaje vezana za neku perspektivu, a pogled na svet iz te perspektive mo`e se osporiti sa druge ta~ke gledi{ta. Sukob filozofskih pozicija je ujedno i sukob filozofskih perspektiva. S druge
strane, pozicija se ne mo`e promeniti, ukoliko se ne promeni i
perspektiva posmatrawa.25 Da se u slu~aju filozofije ne radi o
projektu baziranom na konsenzusu, nego, naprotiv, da je protivre~nost glavna odlika filozofskog diskursa, po Re{eru nije ni{ta negativno, ve} ne{to {to – ~ak nasuprot nekim shvatawima u
okviru same filozofije – vaqa uva`iti kao strukturalni momenat filozofskog mi{qewa. Ili, kako to sam Re{er koncizno ka24
Isto, str. 141. [Autor je preveo citat.]
Naravno, u prostornom smislu promeni perspektive nu`no prethodi
promena pozicije odn. mesta sa koga se gleda. No, ne sme se zaboraviti analo{ki
karakter govora o filozofskim perspektivama. Moglo bi se re}i da u misaonom
prostoru va`e druga “pravila” nego u onom realnom, ~ime bi pore|ewe izme|u
opti~kih (prostorom uslovqenih) i misaonih procesa nai{lo na granicu.
25
118
TRI MODELA FILOZOFSKOG PERSPEKTIVIZMA
`e: “De omnibus disputandum est je moto filozofije, ne filozofa.”26 Jedna od bitnih konsekvenci, koja sledi iz toga, jeste da ne
postoji mogu}nost neutralnosti u filozofskim debatama – ko se
upusti u filozofsku diskusiju, eo ipso zauzima stav prema nekom
problemu ili predmetu. Jedini na~in da se izvan filozofije govori o filozofiji jeste da se pre|e na ravan tzv. metafilozofije kao one discipline koja se izri~ito bavi strukturom filozofskog mi{qewa i govora. Re{er pak razlikuje dve forme metafilozofije: deskriptivnu i preskriptivnu metafilozofiju. Dok
se ona prva ograni~ava na puki opis razvoja filozofskih pravaca
i filozofskih kontroverzi, tako {to se pita kako se ne{to dogodilo ili kako ne{to jeste, ova druga se pita kako bi ne{to
trebalo da izgleda, koji argumenti govore u prilog nekoj poziciji, a koji protiv we – a kad se uzme u obzir vi{e pozicija, da se odredi koja od wih vi{e odgovara stvarnosti, koja je, dakle, najboqa. Sa metafilozofske ta~ke gledi{ta se postavqa zadatak da se
upore|ivawem filozofskih pozicija i wihovih solucija problema podigne kvalitet argumentacije i zadobije dubqe shvatawe
strukture alternativnih pozicija. Koje konsekvence ovo ima za tematiku perspektivizma u filozofiji prodiskutova}e se u posledwem odeqku ovog rada.
2.4. Komparacija perspektivisti~kih modela
Posle kratkog prikaza nekih modela perspektivisti~kog
mi{qewa, vaqa prona}i wihove zajedni~ke crte, ali ukazati i na
wihove razlike. U sva tri slu~aja se o~igledno radi o koncepcijama koje polaze od ~iwenice da je filozofija na~in razmi{qawa
o stvarnosti koji se javqa u vidu suprotstavqenih pozicija koje
su obi~no u me|usobnom sukobu – pozicija neizbe`no povla~i za
sobom protivpoziciju.27 U neku ruku, sva tri filozofa su tako|e
26
Nicholas Rescher, Der Streit der Systeme, na navedenom mestu, str. 209. [Autor preveo citat.]
27
O tome je mawe poznati matemati~ar i filozof Franc Krener [Franz
Kröner] napisao izvanrednu studiju Anarhija filozofskih sistema (1929), na`a-
119
DAMIR SMIQANI]
i pluralisti, barem u smislu da ne negiraju postojawe vi{e pozicija na tlu filozofije kao u izvesnoj meri validnih. To i nije ni{ta za~u|uju}e, po{to je perspektivizam u biti pluralisti~kog karaktera. Istina, sva trojica se razilaze po pitawu ocewivawa vrednosti “izama” odnosno odre|ivawa wihovog me|usobnog odnosa.
Hegel stavqa, shodno svom filozofskom stanovi{tu, akcenat na istorijski sled pozicija: prvo se javqa metafizika, zatim
empirizam, kriticizam i naposletku filozofija neposrednog
znawa. Svako od tih stanovi{ta se nalazi u negativnom odnosu
prema prethodnom, a sâmo biva ukinuto narednim. Nijedno od tih
stanovi{ta ne odgovara u potpunosti istini, ve} samo poga|a jedan wen deo – tako do istine mo`e dopreti samo ona filozofija
koja je pre{la preko svih tih stanica i prevazi{la wihove jednostranosti, tako {to principe odn. polazi{ta tih filozofija
kao ono {to se smatra konkretnim transformi{e u “jednostavna
odre|ewa misli”28 koja tek u logici mogu biti adekvatno obra|ena. Primera radi, neposrednost posledweg stanovi{ta, koja je tamo jo{ nereflektovana, posta}e polazi{tem u~ewa o bivstvu kao
prvom delom logike, naime u vidu samog bivstva kao sinteze neposrednosti i posrednosti koju dijalekti~ki vaqa eksplicirati itd.
Hartmanov perspektivizam daje primat stvari, on je ontolo{ki “obojen”. Perspektiva uzeta za sebe vodi jednostranoj diskriminaciji (u dvostrukom smislu te re~i: kao diferencirawe entiteta i kao wegovo obezvre|ivawe) posmatrane stvari: vidi se na
woj samo ono {to je u skladu sa sopstvenim stajali{tem. Ali ako
se u centar posmatrawa stavi bivstvo kao najop{tiji predmet, on-
lost tako|e malo zapa`enu. U woj Krener poku{ava opravdati tezu o heteroteti~kom karakteru filozofije: sa tezom je implicitno data i antiteza. U analogiji sa pojavom ne-euklidskih geometrija Krener skicira obrise jedne sistematologije koja bi na sli~an na~in pokazala nemogu}nost postojawa jednog apsolutno va`e}eg sistema (kako ga je npr. zamislio Hegel), te konsekventno istra`ila slo`en sklop relacija me|u filozofskim sistemima (ono {to Re{er zove
“systemic interconnectedness”), {to je vrlo zahtevan zadatak. Upor. novije izdawe
tog dela: Franz Kröner, Anarchie der philosophischen Systeme, Akademische Druck- und
Verlags-Anstalt, Graz 1970.
28
Upor. G. W. F. Hegel, Enciklopedija filozofijskih znanosti, str. 58.
120
TRI MODELA FILOZOFSKOG PERSPEKTIVIZMA
da se mewa konstelacija odnosa me|u samim perspektivama. One
se moraju koordinirati shodno ustrojstvu samog bivstva, a po{to
je wegova struktura slojevita, tako }e se morati uspostaviti hijerarhija perspektiva u smislu raspodele stajali{ta na vi{e nivoa. Ali to se ne sme shvatiti u vrednosnom smislu, tako kao da je
npr. stajali{te personalizma ili idealizma superiorno u odnosu
na ono materijalizma – naprotiv, ovo posledwe daje podlogu na
kojoj se tek mogu zastupati ona druga stanovi{ta. U tome le`i i
smisao Hartmanovog modela: isto kao {to se bivstveni slojevi
nadgra|uju, filozofska stajali{ta se stupwevito organizuju, tako da u idealnom slu~aju filozofski posmatra~ pro{iruje svoj
vidokrug ukqu~ivawem novih perspektiva, ne ostaju}i samo na
jednom stanovi{tu. Konflikt perspektiva se ovde re{ava wihovom integracijom u jedan ontolo{ki model.
Sli~no kao Hegel i Hartman, Re{er polazi od istorijski
datog pluraliteta pozicija u filozofiji. Ali on ih za razliku
od ovih ne ure|uje linearno ili vertikalno, prema istorijskom
sledu ili ontolo{koj lestvici, ve} ih posmatra u okviru izborne
situacije, u izvesnom smislu kao rasute u jednom vanistorijskom
prostoru (prostoru mi{qewa), gde tek odluka filozofa konfiguri{e filozofsko poqe u smislu mogu}ih pribli`avawa ve} zauzetim pozicijama ili udaqavawa od drugih, suprotstavqenih. Od
kqu~nog zna~aja je akt odluke: on se mo`e jednostavno realizovati (preferencijalizam) ili suspendovati (to ~ini skeptik) ili
zameniti prihvatawem svih pozicija (sinkretizam). Preference
su na poqu filozofije odre|ene kognitivnim vrednostima – jednoj poziciji se daje prednost u odnosu na drugu zato {to je informativnija, fundamentalnija, op{tija, jednostavnija ili ima neku
drugu odliku koja je ~ini vrednijom u odnosu na druge pozicije.
Dakle, ne radi se o pukom decizionizmu po kome se neki subjekt
slu~ajno ili proizvoqno odlu~uje za neku poziciju, nego o racionalnom izboru, izboru preduzetom prema kognitivnim vrednostima, izboru koji se mo`e – a u krajwoj instanci: mora – opravdati
dobrim razlozima. (To Re{era, ina~e, razlikuje od “svetonazor-
121
DAMIR SMIQANI]
nih” perspektivista, kao {to je Diltaj, koji eksterne razloge smatraju odlu~uju}im za odabirawe neke pozicije.)
Iako se radi o perspektivisti~kim koncepcijama filozofije koje priznaju postojawe vi{e filozofskih pozicija, ipak se
filozofi, koji ih zastupaju, ne pridr`avaju neutralnog stava,
ve} poku{avaju razlikovati adekvatnije pozicije od onih mawe
adekvatnih, dakle, vrednuju perspektive, na osnovu kojih se zastupaju te pozicije. Hegel smatra da je samo jedno stanovi{te mogu}e
kao ono koje objediwuje sve pojedina~ne momente procesa mi{qewa, reprezentovane u zasebnim stavovima metafizike, empirizma,
kriticizma i filozofije neposrednog znawa, a to je ono apsolutnog idealizma koje zapo~iwe sa naukom logike i dosti`e svoj vrhunac u filozofiji apsolutnog duha. Hartman pak smatra da nijedno filozofsko stanovi{te uzeto za sebe ne mo`e prikazati bivstvo onakvim kakvo jeste,29 ve} da destrukcijom kategorijalnih
predrasuda treba obezbediti multiperspektivisti~ki pogled na
strukturu bivstva, gde se perspektive “preklapaju” na vertikalnu
ravan, razme{taju po razli~itim nivoima i me|usobno dopuwavaju. Naposletku, po Re{eru svako stanovi{te mo`e biti validno,
ali samo s obzirom na karakter predmeta odnosno problemske situacije, u kojoj se predmet razmatra, {to zna~i da u toj situaciji
vaqa izabrati onu poziciju koja se ~ini najadekvatnijom za prikaz predmeta ili re{ewe problema. Pluralizam perspektiva je
tako kod Hegela prividan, kod Hartmana neutralizovan, a kod Re{era relativan (po{to nisu sve perspektive jednako validne).
3. Metafilozofski problem postavqawa prema
filozofskim perspektivizmima
Za kraj ostaje o~ekivano pitawe – kako sami treba da se postavimo prema ovim perspektivizmima. Naime, ne postavqa se samo na ravni filozofskog mi{qewa pitawe izbora perspektive
iz koje }e se sagledati neki predmet ili dati re{ewe nekog filo29
Perspektiva ovde dobija negativan prizvuk, kao ono {to izobli~uje izgled stvari, smisao koji je ona imala od anti~kih vremena.
122
TRI MODELA FILOZOFSKOG PERSPEKTIVIZMA
zofskog problema, ve} se i na ravni metafilozofije kao refleksije pozicionalnosti filozofije postavqa pitawe izbora perspektivizma kojim }e se ova prikazati u pravom svetlu. Predstavqena tri modela se svaki na svoj na~in poku{avaju “izboriti” sa
~iwenicom filozofske pozicionalnosti. Stajali{ta [nema~ki:
Standort] sa kojih sami predstavnici perspektivizama posmatraju
pozicionalnost nisu identi~na: stajali{te Hegelovog perspektivizma je filozofija apsolutnog duha, kriti~ka ontologija stajali{te Hartmanovog, a aksiologija ono Re{erovog perspektivizma. Filozofske pozicije su ili stanice na putu samoosve{}ivawa apsolutnog duha,30 ili refleks hipostaziranih kategorija bivstva na horizontalnoj ravni koji naporom kategorijalne analize
vaqa korigovati na taj na~in da se uklope u jedinstvenu sliku
vertikalno strukturiranog bivstva, ili mawe ili vi{e obrazlo`eni stavovi zauzeti prema nekom problemu31 na bazi neke kogni-
30
Plasti~an prikaz tog kretawa duha u okvirima filozofije Hegel daje u
svojim Predavawima o istoriji filozofije, koja su – bez obzira na sve jednostranosti koje nu`no sa sobom nosi poduhvat ovakvih razmera – impozantan projekat koji je zanimqiv i u perspektivisti~kom pogledu.
31
Po Re{eru, u `i`i filozofskog interesovawa stoje aporije kao pitawa koja podjednako dozvoqavaju dva opre~na re{ewa. Formalno gledano, filozofske pozicije su rezultat redukcije tzv. aporeti~kih klastera [engleski: aporetic cluster] kao nekonzistentnih skupova iskaza koji su uzeti za mogu}e odgovore
na filozofska pitawa. Kako je po wegovom mi{qewu osnovni imperativ filozofije kao kognitivne discipline odr`awe (ili ~ak stvarawe) konzistentnosti (pretpostavka koja se, naravno, ne mora prihvatiti), potrebno je iz odre|ene perspektive restrukturisati klaster, tako {to }e se neke teze prihvatiti, a
neke odbaciti. Jedan od mnogobrojnih primera koji se mogu na}i kod Re{era, a
koji se ti~e same filozofije, mogao bi glasiti ovako:
(1) Filozofski problemi su sporna pitawa koja se mogu re{iti kognitivnim putem.
(2) Re{ewe filozofskih problema je mogu}e samo ako se pretpostave
(kognitivne) vrednosti.
(3) Pretpostavqawe vrednosti pri racionalnom istra`ivawu nije legitimno.
Pozitivista }e odbaciti prvu, a sam Re{er kao predstavnik pragmati~kog idealizma odbacuje tre}u stavku. Obe pozicije prihvataju tezu (2). (Upor.
Nicholas Rescher, Der Streit der Systeme, str. 153.)
123
DAMIR SMIQANI]
tivne vrednosti. [ta bi onda konkretno zna~ilo, izabrati neki
od ovih perspektivizama?
Ako se zauzme perspektivizam prevazila`ewa prednost }e
se dati onom stanovi{tu koje je najobuhvatnije, koje ume da integri{e momente prethodnih (“prevazi|enih”) stanovi{ta u sebi,
koje se uzdi`e iznad svih ostalih. Takav perspektivizam, u krajwoj instanci, zavr{ava u nekoj vrsti istorijskog finalizma – po{to “super-pozicija” ne mo`e biti zamewena nekom vi{om, onda
je iskqu~en daqwi istorijski razvoj filozofske misli, u najboqem slu~aju sve se svodi na repeticiju ili samo modifikaciju ve}
zastupqene pozicije. Primer za to je upravo Hegelov panidealizam koji je u sopstvenoj samointerpretaciji zami{qen kao finalno uto~i{te zapadnoevropske filozofske misli. Perspektivizam, kojim se ovde predla`e zauzimawe najvi{eg stanovi{ta, pro`et je teleolo{kim motivima. Govor o tome da se takva pozicija
treba izabrati }e se izbegavati, po{to on zvu~i proizvoqno –
prava filozofija nije stvar slobodnog izbora, ve} ono do ~ega samosvesni subjekt saznawa nu`no dolazi.
Iz perspektive kriti~ke ontologije, prihvataju}i perspektivisti~ki model vertikalne integracije, u su{tini }e se – pomalo paradoksalno – izbegavati perspektivisti~ka retorika u “horizontali” i preferisati neutralna ontolo{ka semantika (“stupwevi”, “slojevi”, “ta~ke gledi{ta” [Gesichtspunkte], “ravni” itd.).
Nema teleologizma, jer je sama teleologija integrisana u strukturu bivstva, gde joj je odre|eno mesto. Izbor perspektive je ovde
izli{an, jer onaj ko se `eli upoznati sa pravim ustrojstvom bivstva mora prou~iti sve slojeve i tako sagledati interdependenciju kategorija kao impregniranih perspektiva. O~igledno je ovde
merodavan ideal empirijske nauke ~ija se metoda preuzima, a ne
bira (u smislu da izu~avawe te nauke ne pretpostavqa dodatni
(eventualno svetonazorni) anga`man individue kako bi do{la do
uvida, ve} naprosto rutinu prisvajawa perspektive32). Perspektiva se ovde internalizuje, a ne eksternalizuje u vidu ne~ega {to
32
Bilo bi zanimqivo uporediti ovo sa konceptom paradigmi u novijoj filozofiji nauke.
124
TRI MODELA FILOZOFSKOG PERSPEKTIVIZMA
vaqa “zahvatiti” dodatnim voqnim ~inom. Primat stvari dodatno
ote`ava govor o izboru perspektive. A aporetika onemogu}ava zauzimawe krajweg stanovi{ta.
Iz perspektive preferencijalizma mogu}e je da svaka pozicija postane merodavnom za nekog filozofa, ukoliko se mo`e opravdati kao adekvatna za re{ewe nekog problema. Ovde je akcenat na samom aktu birawa pozicije koji je motivisan vrednosnom
orijentacijom filozofa. Ne radi se o pukom relativizmu, zato
{to je na kraju odlu~uju}a ubedqivost samih razloga koji govore u
prilog nekoj poziciji: samo ona pozicija se mo`e odr`ati u diskusiji u ~ijoj pozadini se aktualizuje neka kognitivna vrednost,
a pozicije }e se smewivati u zavisnosti od toga koja vrednost je
dominantna. Same vrednosti determini{u izbor perspektive – a
na metafilozofskom nivou i izbor perspektivizma. Prihvatiti
preferencijalizam kao postavku naspram pluraliteta filozofskih pozicija zna~i priznati vrednosni karakter same filozofije: ona nije neutralna naspram vrednosti, ve} ih sama u svojim razli~itim formama sledi ili ~ak inkorporira.
U svakom slu~aju, prihvatiti neku od ovih perspektivisti~kih opcija ne zna~i zapasti u neki kratkovidi relativizam. [tavi{e, ovi perspektivizmi su u izrazitoj meri antirelativisti~ki. Kod Hegela pojedina stanovi{ta postaju nu`nim momentima
procesa zadobijawa pozicije apsolutnog duha, tako da tu ne mo`e
biti govora o nekom relativizmu koji bi se zadovoqio ukazivawem na kontingentni karakter istorijskog procesa zauzimawa
filozofskih pozicija. S druge strane Hartman, insistiraju}i na
dovo|ewu pozicija kao perspektiva u odnos me|usobne dopune,
svaku od ovih posmatra u odnosu na weno mesto koje ima u sistemu
kategorija wegove ontologije – ali ni to nije relativizam, ve}
pre relacionizam. Jo{ mawe mo`e biti re~i o relativizmu kod Re{era, po{to se on ne zala`e za ravnopravnost perspektiva, ve}, naprotiv, za wihovo vrednovawe, jer samo kao takve – kao uslovqene
vrednostima ili odraz samih vrednosti – one mogu biti od koristi za re{avawe filozofskih problema. Dakle, mo`e se zakqu~i-
125
DAMIR SMIQANI]
ti da perspektivizam ni u jednoj od ove tri forme nije identi~an
sa relativizmom.
Ako se ponovo vratimo pitawu odabirawa perspektivizama,
onda nam mo`e pomo}i jo{ jedno razlikovawe koje smo dotakli u
odeqku o preferencijalizmu. Prisetimo se (apstraktnih) mogu}nosti postavqawa prema perspektivama, onako kako ih odre|uje
Re{er: one se, naime, mogu prihvatiti sve ili samo jedna – ili ~ak
nijedna! Rukovode}i se Re{erovom shemom, mogli bismo onda re}i: ako bismo postupili po prvoj devizi (“Prihvati sve perspektive!”), onda bismo samoj filozofiji pri{li sinkretisti~ki,
po drugoj (“Izaberi jednu perspektivu!”) bismo delali preferencijalisti~ki, dok bismo po posledwoj devizi (“Odbaci sve perspektive!”) zastupali skepti~ki stav. Gledano iz te “metaperspektive”, Hegelov perspektivizam je specifi~an spoj preferencijalizma i sinkretizma – pravilan izbor u okviru filozofije je
prihvatawe one (jedne!) pozicije u kojoj se kao momenti daju o~uvati pre|a{we, s tim {to ona nije puki zbir ovih posledwih.
Hartmanov perspektivizam pak ujediwuje u sebi skepti~ke i sinkretisti~ke elemente – nijedna pozicija se ne prihvata kao pojedina~na (skepsa prema “izmima”), ve} samo u korelaciji sa drugima prema strati~kom33 modelu bivstva. Ovde nisu od zna~aja subjektivne preference, nego objektivne strukture; pozicije se stoga
ne biraju, ve} relacioniraju. Najlak{e je odrediti Re{erov stav:
wegova varijanta perspektivizma je preferencijalisti~ka (on se
~ak i koristi tim izrazom). Re{er prihvata pluralitet pozicija,
ali ipak smatra da je jedna boqa u odnosu na druge prilikom re{avawa nekog problema zato {to je bli`a nekoj kognitivnoj vrednosti neophodnoj da se taj problem re{i na zadovoqavaju}i na~in.
On je svestan da zastupa preferencijalizam, dok se Hegelu i
Hartmanu pripisuje “me{ovito” stanovi{te.
Pored ovde prikazanih perspektivizama sigurno su mogu}a i
druga perspektivisti~ka stanovi{ta. Ali koji od onih perspektivizama je “najboqi”, koji treba prihvatiti? Ako ovako postavimo pitawe, jasno je da smo se ve} postavili u duhu jednog od wih,
33
126
Izvedeno od latinske re~i ’stratum’ (sloj).
TRI MODELA FILOZOFSKOG PERSPEKTIVIZMA
naime, postupamo preferencijalisti~ki. To je svakako najrealnija opcija, jer sinkretizam i skepticizam u ovom slu~aju nemaju velikog efekta. Naime, malo je verovatno da se sinkretisti~ki sva
tri stanovi{ta mogu zajedno prihvatiti, jer ne mo`e se nikako
konzistentna pozicija dobiti “legirawem” triju me|usobno inkonzistentnih. S druge strane, ako se ne prihvati nijedan perspektivizam, onda to ve} podrazumeva destruktivan stav prema
filozofiji po sebi, jer onda ispada da se ~iwenica da je filozofija pozicionalnog karaktera nikako ne bi mogla objasniti. U
tom smislu preferencijalisti~ki perspektivizam ima – nezavisno od toga da li je sam Re{er na pravi na~in prikazao tu poziciju
– prednost u odnosu na druge perspektivizme, on ima najve}i eksplanatorni potencijal, zato {to po wemu mo`e da se obrazlo`i
i slu~aj da se prihvate skepticizam ili sinkretizam ili pak wihove “legure” (i oni su izabrani na osnovu kognitivno-dignitivnih preferenci). Drugim (~isto logi~kim) re~ima izra`eno: odlika preferencijalizma je da mo`e biti primewen na samog sebe.
(Kod drugih perspektivizama ne uspeva taj zahvat: kod sinkretizma iz tog razloga {to bi samoreferencijalnost vodila u problem
paradoksije klasa, a skepticizam bi ukinuo samog sebe, ukoliko
bi posumwao u sebe.) [tavi{e: preferencijalizam ne negira mogu}nost da se objasni odabirawe drugih perspektivizama. U tome
onda i le`i wegova eksplanatorna snaga: wime se mogu zahvatiti druge perspektivisti~ke koncepcije (recimo ona Hegelova
ili Hartmanova) – ali ne i vice versa preferencijalizam ovim
drugim. U tom smislu, ukoliko bismo se na metafilozofskom nivou zalo`ili za preferencijalizam, ne bismo se “ogre{ili” o
druge pozicije, jer bismo sebi ostavili otvorenom mogu}nost da i
wih na adekvatan na~in ostavimo u diskusiji kao pod izvesnim
uslovima prihvatqivu opciju za rasvetqewe pozicionalnog modusa mi{qewa u filozofiji. Dubqi razlog za to verovatno le`i
u samom karakteru filozofije – ona je kognitivno-evaluativna
disciplina u kojoj je izbor me|u perspektivama glavni movens mi{qewa.
127
DAMIR SMIQANI]
DAMIR SMILJANIC
DREI MODELLE DES PHILOSOPHISCHEN PERSPEKTIVISMUS
ZUSAMMENFASSUNG
In der vorliegenden Arbeit werden knapp drei Modelle des perspektivistischen Denkens dargestellt: Hegels Dialektik des Übergangs, Hartmanns vertikale Integration von Perspektiven und Reschers Präferenzialismus. Es werden ihre Ähnlichkeiten wie Unterschiede herausgearbeitet, wobei am Ende der Versuch unternommen wird, auf der Ebene der Metaphilosophie eine adäquate Einstellung gegenüber diesen Modellen herauszufinden.
Schlüsselwörter: Perspektivismus, philosophische Positionen, Dialektik des Übergangs, vertikale Integration von Perspektiven, perspektivistischer Präferenzialismus, Hegel, Hartmann, Rescher, Metaphilosophie.
128
Download

Дамир Смиљанић, Три модела филозофског перспективизма