UDC:338.43
YU ISSN:0350-5928
AGROEKONOMIKA
Broj 56
Novi Sad, 2012.
AGROEKONOMIKA
ČASOPIS DEPARTMANA ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE
I SOCIOLOGIJU SELA
UNIVERZITET – NOVI SAD
POLJOPRIVREDNI FAKULTET
GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK:
Dr RADOVAN PEJANOVIĆ, redovni profesor
UREDNIŠTVO:
Dr RADOVAN PEJANOVIĆ
Dr NEBOJŠA NOVKOVIĆ
Dr NEDELJKO TICA
Dr BRANISLAV VLAHOVIĆ
Dr VESNA RODIĆ
REDAKCIJA:
Dr Zoran Njegovan
Dr Svetlana Potkonjak
Dr Dušan Milić Dr Danica Bošnjak Dr Živojin Petrović Dr Vladislav Zekić Dr Katarina Đurić
Dr Veljko Vukoje
Dr Mirjana Lukač – Bulatović Dr Todor Marković Dr Dejan Janković Dr Tihomir Zoranović
SEKRETAR REDAKCIJE:
Mr Sanja Đukić
Dr Šandor Šomođi (Mađarska)
Dr Herbert Ströbel (Nemačka)
Dr Mile Peševski (Makedonija)
Dr Franczisek Kapusta (Poljska)
Dr Knjin J. Pope (Holandija)
Dr Jorgos Zervas (Grčka)
Dr Drago Cvijanović (Beograd)
Dr Natalija Bogdanov (Beograd)
Dr Dragić Živković (Beograd)
Dr Cosmin Salasan (Rumunija)
Dr Aleksandra Despotović (Crna Gora)
Dr Srećko Devjak (Slovenija)
Dr Vidoje Vujić (Hrvatska)
Dr Bojan Jokić (Leposavić, Kosovo)
Dr Goran Maksimović (Lešak, Kosovo)
RAČUNARSKI SLOG:
Milena Molnar
UDK: Slađana Beker, Upravnik biblioteke
ŠTAMPA: Atelje Delač, Sremska Kamenica
Tiraž: 170
Redakcija i administracija Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela,
Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 8, tel. 458-138
AGROEKONOMIKA br. 56/2012
Sadržaj
Pejanović, R.
Ekonomija i etika, biznis i moral......................................................................................5
Economics and ethics, business and moral.....................................................................20
Tica, N., Zekić, V., Milić, D.
Državni podsticaji za investiranje u obnovljive izvore energije u Republici Srbiji ....... 21
Government support for investing in renewable energy in Serbia.................................26
Đurić, Katarina, Njegovan, Z.
Uticaj zakona o restituciji na unapređenje posedovne strukture u Republici Srbiji.......28
The impact of the law on property restitution and compensation
on the improvement of the ownership structure in the republic of Serbia......................38
Vukoje, V., Nešković, M., Pavkov, I.
Ekonomski efekti korišćenja slame strnih žita u proizv. sušenog voća .........................39
Economic effects of exploitation of small grain straw in production of dried fruit.......47
Brkić, M., Janić, T.
Razvoj tržišta energetskih briketa i peleta od biomase...................................................48
Development of markets of energy briquettes and pellets from biomass.......................58
Mihailović, B., Cvijanović, D., Pejanović, R.
Uloga poslovne etike u marketing komunikaciji.............................................................59
The role of business ethics in marketing communications.............................................70
Zekić, V., Tica, N., Milić, D., Bačkalić, Z.
Ekonomska obeležja proizvodnje termoizolacionih ploča od barske trske....................72
Economic characteristics of production isolating marsh reeds panels...........................78
Simeunović, T., Lugonja, D., Simeunović, J.
Strategije nastupa i promene organizacione strukture preduzeća
u međunarodnom poslovanju..........................................................................................79
Strategies of approach to and change of organizational structure
of a company ininternational business............................................................................88
Gajdobranski, Aleksandra
Uticaj spoljne trgovine (izvoza-uvoza) na proizvodnju na primeru nekih
poljoprivrednih proizvoda...............................................................................................89
The impact of the foreign trade (export-import)
on the production on the example of some agricultural products...................................98
Jović, S.
Primena standarda bezbednosti hrane iso 22000 u vojsci Srbije....................................99
Enforcing standards iso 22000 food safety in serbian army......................................... 111
Drobnjaković, Maja
Rastući značaj ruralnog bankarstva kao kanala finansiranja poljoprivrede................ 112
The rising significance of rural banking as agricultural financing channel................ 121
Njegovan, Z.
Prikaz knjige „Budžet kao instrument upravljanja jedinicom
lokalne samouprave“ autora Saše Kristića, 2012..........................................................122
Pejanović, R., Đukić, S.
Prikaz knjige „Ekonomija javnog sektora” autora Džozefa Štiglica, 2008...................124
Pejanović, R.
Prikaz knjige „Inteligentno privređivanje” autora Dragutina Zelenovića, 2011..........130
Nekrolog
................................................................................................................ 132
UDC: 330.1:007.11.17 Pregledni rad
Review paper
EKONOMIJA I ETIKA, BIZNIS I MORAL
PEJANOVIĆ, R.1
Rezime
Autor razmatra veoma aktuelno i značajno pitanje savremenog društva:
odnos između ekonomije i etike, između biznisa i morala. Autor ističe
amoralnost kao pojavu koja ozbiljno ugrožava savremenu ekonomiju i biznis.
Autor to potkrepljuje na primeru „pranja novca“ i „of-šor“ biznisa. Autor se
zalaže za borbu protiv nelegalne ekonomije i za negovanje poslovne etike.
Ključne reči: ekonomija, etika, biznis, moral, nelegalna ekonomija, poslovna
etika.
1. EKONOMIJA I ETIKA
Ekonomija i etika su u savremenom društvu sve više udaljene.
Etika u ekonomiji znači usvajanje i poštovanje normi ponašanja i moralnih
vrednosti društva pri poslovanju. Posebno je značajna za zemlje u tranziciji, u kojima
cveta korupcija, siva i crna ekonomija. Ispoljava se kao poslovna etika.
Poslovna etika je sistem poslovnih načela ili vrednosti, koji se odnosi na poslovne
dužnosti i obaveze. Određuje šta je u poslovanju dobro i etično sa aspekta poslovnog
morala, a šta je slabo, neetično. Određuje i šta je pravedno, a šta nepravedno.
Etika posebno treba da dođe do izražaja u finansijama. Ovde je važna, jer
učesnici finansijskih tržišta žele zadovoljiti svoje interese, te dolazi do „direktnih
sukoba“ između profita i etičkih načela.
Pošto čak i crkva i dobrotvorne institucije, pri ulaganju žele ostvariti dobit, etičke
norme koje se postavljaju pred pojedincem ne mogu se na isti način primenjivati u
finansijama. Neophodna su zakonska ograničenja koja se aktivno sprovode, prema
kojima se krivci primereno kažnjavaju. Etičke norme nadopunjuju zakone, ali služe i kao
opravdanje za njihovo donošenje.
Etika u finansijama može se posmatrati višestruko: (1) u odnosu agenta i principala,
npr. agenti su često u prilici ostvariti korist za sebe, na štetu principala (mešetari, bankari
i sl.); (2) određeni oblici neetičkog ponašanja mogu uzdrmati integritet finansijskog
tržišta. Čak i mali postotak nepoštenih učesnika može poljuljati poverenje javnosti u
Dr Radovan Pejanović, red. prof., Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad,
Email: [email protected]
1
5
celo tržište i ozbiljno uticati na poslovanje poštenih učesnika; (3) pojedini ulagači ili
uprave preduzeća spremni su žrtvovati deo dobiti, kako bi ulagali u skladu sa svojim
uverenjem (ulaganje u skupe oblike proizvodnje koji ne zagađuju životnu sredinu).
Etika u marketingu, treba, takođe, da dođe do izražaja. Treba da se ispoljava
na različitim nivoima: (1) sa stanovišta potrošača/kupca, što znači ponuditi pravu
vrednost (po kvalitetu, funkciji, korisnosti, sigurnosti) za traženu cenu i obavezu
istinite informacije o svim bitnim osobinama proizvoda/usluge; (2) sa stanovišta
konkurencije, to je poslovanje u skladu sa pravilima dobroga poslovnog ponašanja, što
znači ne omalovažavanje konkurencije, ne tretiranje konkurenata kao neprijatelja koje
treba uništiti svim sredstvima; (3) sa stanovišta šire javnosti, to je negovanje dobrog
ukusa, moralnih načela, kulturnih vrednosti, poštovanje tradicije i običaja u ukupnom
poslovanju.
Poslovno ponašanje usmeravaju, dakle, ekonomski principi i zakonska
regulativa. To, međutim, nije dovoljno. Svaka poslovna situacija otvara i pitanje
moralnih, etičkih dilema. Moralno ponašanje nije možda isplativo uvek i na kratak
rok, ali je ono „najbolja“ investicija za ekonomski uspeh u dugom roku. Pored toga, ni
jedna nacionalna ekonomija ne može funkcionisati bez ugrađenih pravnih, moralnih i
drugih „stabilizatora“. Moderni demokratski razvoj zahteva harmoniju materijalnih i
opšteljudskih vrednosti, u kojima etičke vrednosti zauzimaju izuzetno važno mesto. Jer
čovek nije samo ekonomski faktor, već i etičko biće.
2. BIZNIS I MORAL
Savremeni biznis je povezan, na žalost, sa korupcijom, sivom i crnom ekonomijom.
Tako na primer, kod ekonomije droge (narkotika) glavni potrošači su SAD i Zapadna
Evropa, koje su u 2000. godini potrošile na kokain 36 milijardi USD (SAD), odnosno 12
mlrd. USD (Z. Evropa). Na heroin je iste godine utrošeno 12 mlrd. USD (SAD), odnosno
20 mlrd. USD (Z. Evropa). Od toga, zarađenog novca, svega 1% ide za uzgajivače, dok
99% ide trgovcima.2 Danas je trgovina drogom najbrže rastuće područje međunarodnog
kriminala. „Pranje novca“ je, takođe, danas unosan biznis. Ukupan iznos „opranog“
novca veći je nego društveni bruto proizvod u mnogim zemljama.
Povezanost biznisa sa korupcijom, sivom i crnom ekonomijom3 otvara pitanje
Prema: „Politika“, Beograd, 12. III 2003.
2
Siva i crna ekonomija jednim imenom se nazivaju kriminalna ekonomija, iza koje stoje
kriminalne organizacije koje su u svetu poznate kao mafija. Reč je o mračnim poslovima kao
što su: trgovina drogom, oružjem, nuklearnim otpadom, belim robljem, ljudskim organima,
poslovi sa naručenim ubistvima, ucenama, reketom, ilegalnom organizacijom igara na sreću,
falsifikovanjem novca i sl. Danas su 2,4 miliona ljudi širom sveta žrtve trgovine ljudima, a 80
odsto je i seksualno eksploatisano. Bande koje se bave trgovinom ljudima godišnje obrnu oko
32 milijarde dolara, saopštila je Kancelarija UN za borbu protiv kriminala (Prema: „Politika“,
Beograd, 30. XII 2012).
3
6
odnosa biznisa i morala.4
Da bi se stekla dobit, biznis proizvodi dobra ili pruža usluge, ili se bavi kupovinom
i prodajom. Pri tom, mnogi ljudi koji se bave biznisom ne mare za etiku. To ne znači,
međutim, da su oni neetični ili nemoralni. Pre bi se reklo da su amoralni, u tom smislu
što smatraju da su etički obziri u biznisu neprikladni. Po njima, biznis je biznis, oni se
opiru moralisanju. Oni iskreno osećaju da se od biznisa ne očekuje da se bavi etikom.
Čak i kada njihova firma postupa u skladu sa načelom etičnosti, retko se time hvale u
moralnom smislu. Tako je nastao mit o amoralnom biznisu. Prema tom mitu poslovni
ljudi postupaju neetično ne zato što žude da nanesu nekom zlo, već prosto zato što žele
da ostvare profit, pri tom zanemarujući neke od posledica svog delovanja.
Da li je, međutim, tačno da je u biznisu dozvoljeno sve, zarad ostvarenja profita?
Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, objasnićemo poreklo navedenog mita.
Mit o amoralnom biznisu nikao je iz snažnog individualizma homo oeconomicus-a,
koji je naglašen u modernom slobodno-preduzetničkom pristupu biznisu.
Sistem slobodnog preduzetništva, karakterističan za modernu privredu, stavlja
vrednosni naglasak na profit, jer se firme i osnivaju zarad profita. Zajedno sa željom
za profitom ide želja za dobrima i onom vrstom života koji se može kupiti novcem.
Čežnja za dobrima i lakim životom i vrednost koja se pridaje takvom životu vode, često,
u pohlepu, koja čini ljude slepima za zahteve pravičnosti. S druge strane, slobodnopreduzetnički sistem pokreće i održava konkurenciju na svim nivoima. Pri tom je
konkurencija ne samo žestoka već i pogubna. Nadmetanje isključuje slabe i manje
produktivne, preterano oprezne i manje vešte. Rađa se „ekonomski darvinizam“. U toj
nemilosrdnoj borbi mnogi podlegnu iskušenju da pobede, ma kojim načinom, poštenim
ili nepoštenim.
Neki smatraju da je ekonomski sistem vrednosno neutralan: svaka osoba unutar
sistema ide za sopstvenim dobrom. Tržište tako postaje neutralni teren zajedničke
delatnosti, gde se opšte dobro postiže bez ičijeg posebnog nastojanja.5
Navedeno gledište je uprošćena forma predstave o slobodno-preduzetničkom
sistemu. Realnost je, međutim, drugačija.
I država i svet su, naime, uvideli da, na primer, raspoloživa prirodna bogatstva
imaju svoje granice, da je industrijalizacija plaćena ogromnom cenom, i da je ekološki
sistem ozbiljno narušen i ugrožen. Ishod je naše kolektivno saznanje da mnogi od
naših postupaka uključuju vrednosne sudove. Na primer, ako hoćemo više električne
energije, moramo da dobro promislimo da li smo voljni da rizikujemo opasnosti koje
„Moral je izraz koji se koristi za označavanje onih postupaka i delatnosti čija je ispravnost
ili pogrešnost od značaja; pravila koja vladaju tim delatnostima; i vrednosti koje te delatnosti i
postupci usađuju, neguju i primenjuju“ (Džordž R., Poslovna etika, „Filip Višnjić“, Beograd,
2003, str. 31).
4
„Crno tržište“ se pojavljuje u onim situacijama kada postoji potrošački interes za određenom
vrstom proizvoda ili usluga čije su legalne transakcije onemogućene. Da bi se sprečilo
funkcionisanje „crnog tržišta“ javila su se dva tipa razmišljanja: pojačati stepen kontrole i
povećati nivo kazni; ići na slobodno tržišno rešenje. U vezi s ovim poslednjim G. Becker (1998)
se već godinama zalaže za legalizaciju upotrebe i prodaje droge odraslim osobama. Time bi se,
navodno, drastično smanjila cena narkotika, što bi oslabilo vrlo čvrstu vezu između korišćenja
droga i visoko organizovanog međunarodnog kriminala.
5
7
podrazumevaju nuklearni reaktori. Ako hoćemo snažnu vojnu silu, ne možemo je imati
ukoliko, kroz poreze, ne prikupimo novac potreban za njeno izdržavanje.
Pojedinci u biznisu ne mogu, dakle, da se ponašaju prema svom nahođenju.
Propisi, odluke i smernice države regulišu kretanja na tržištu. Uz to, od privrednih
subjekata se traži, ako ne i bezpogovorno zahteva, da razmotre dejstvo svojih odluka
i postupaka na životnu sredinu, javnost i opšte dobro. Vazduh i voda nisu više prirodna
bogatstva koja se mogu slobodno koristiti. Nijedan fabrikant ne može danas da
prenebregava bezbednost radnika i korisnika proizvoda.
Većina poslovnih subjekata nije, međutim, strukturisana tako da izlazi na kraj
sa moralnim zahtevima ili da odmerava vrednosti na neprofitan način. Kako da to
postignu? Na taj način što će shvatiti da biznis ima svoju moralnu pozadinu.
Poslovna delatnost je, naime, ljudska delatnost, koja može i mora vrednosno da
se procenjuje, kao i bilo koja druga ljudska delatnost. Veza biznisa i morala ide čak
i dublje. Biznis, poput većine drugih društvenih delatnosti, pretpostavlja postojanje
moralne pozadine, i bez nje bi bio nemoguć. Moral je, naime, „mazivo“ biznisa. Ako
bi živeli u poslovnom svetu bez morala, takav svet bi bio nepodnošljiv. Shodno tome,
tvrdnja da se biznis i moral ne mešaju, ne može da se održi. Cilj poslovne etike nije
nužno promena ma čijih moralnih ubeđenja, već oslanjanje na njih.
2.1. „Pranje novca“
I pored navedenog zahteva (imperativa) za moralnim ponašanjem u modernom
biznisu na delu je, na žalost, nemoralno (amoralno) ponašanje. Najbolji primer tog i
takvog (nemoralnog) ponašanja je „pranje“ novca, kao i „of-šor“ biznis.
„Pranje novca“ je proces kojim se „prljavi novac“ kao prihod od kriminala pomera
kroz finansijski sistem na način kojim se prikriva njegovo pravo poreklo, a na kraju se
pojavljuje kao da potiče iz legalnih izvora.
„Pranje novca“ je kompleksan proces koji se sastoji u uključivanju većeg broja
učesnika – finansijskih i nefinansijskih institucija i pojedinaca. U tom procesu
identifikuju se tri faze: (1) oslobađanje od gotovine stečene nezakonitim aktivnostima
i njeno transformisanje u negotovinska sredstva („plasiranje“); (2) raskidanje veza
između novca i kriminala („presvlačenje“), što podrazumeva sprovođenje većeg broja
transakcija u relativno kratkom vremenskom periodu; (3) oprani novac se vraća u
cirkulaciju i integriše („integracija“) u legalnu ekonomiju i finansijski sistem.
U tom nezakonitom i nelegalnom poslu „perači novca“ nastoje da uključe što
je moguće više slojeva – institucija i pojedinaca: banke i osiguravajuće kuće, finansijske
posrednike, advokate, računovođe, poreske konsultante, dilere automobilima, plemenitim
metalima, dragim kamenjem, nekretninama, luksuznom robom i proizvodima visoke
vrednosti, kazina, lutrije, igre na sreću, menjačnice, aukcionare, trgovačke putnike, i sl.
Ipak, ključnu ulogu u toku „pranja novca“ imaju komercijalne banke, što ne znači da je
8
uloga ostalih finansijskih i nefinansijskih institucija zanemarljiva.6
„Pranje novca“ teži da bude sve više internacionalizovano, što znači da se povećava
rastojanje između mesta gde su se kriminalne aktivnosti koje su stvorile novac odvijale
i mesta gde je novac „opran“. Sistem elektronskog transfera sredstava to pospešuje, jer
omogućava brzo i lako pomeranje gotovine između računa u različitim zemljama.
Primenom savremene tehnike banka može u toku jednog radnog dana poslati određenu
sumu novca u veliki broj zemalja, što udaljava trag i stvara probleme za pronalaženje
izvora novca, bez obzira da li je zakonski stečen ili ne. Obično se novac prvo kanališe
prema „off-šor“ zemljama ili centrima iz kojih se kasnije investira u druge zemlje.
„Pranje novca“ je unosan biznis. Ukupan iznos opranog novca je veći nego
društveni bruto proizvod u mnogim zemljama. Smatra se da će suzbijanjem trgovine
drogom (podzemne, crne ekonomije) problem pranja novca biti rešen. Međutim,
problem droge je danas veći nego ikad, pa je trgovina drogom najbrže rastuće područje
međunarodnog kriminala, pri čemu „pranje novca“ uzima sve više maha.7
„Pranjem novca“ kriminalci vrše pokušaj sakrivanja pravog porekla i vlasništva
nezakonito pribavljenih novčanih sredstava i druge imovinske koristi. Ukoliko se takva
operacija uspešno izvede stvara se legalno pokriće pravog izvora tih sredstava. Stoga se
„pranje novca“ odnosi na bilo koju aktivnost koja potiče iz kriminalnih ili nezakonitih
radnji.8
„Pranje novca“ se odvija uz saradnju države, mafije i poslovnog sveta.
Ocenjuje se da su tri faktora naročito doprinela razvoju ovih poslovnih aktivnosti:
potpuna liberalizacija u kretanju kapitala od 80-ih godina prošlog veka, koja je dovela
do gubljenja njegove kontrole na nacionalnom ili na međunarodnom planu; narastanje
i dematerijalizacija finansijskih transakcija; i povećan broj mesta u svetu na kojima
se te transakcije mogu da ostvare, odnosno na kojima se toleriše finansijski kriminal
(„poreski raj“).
U razvijenim zemljama i na međunarodnom nivou u poslednjoj deceniji doneti
Poslednjih godina „perači novca“ pokazuju da postaju sve više inovativni na taj način što koriste
nebankarske finansijske institucije i sisteme. U pitanju su oni biznisi koji pružaju usluge koje
liče bankarskim, ali koji su slabije nadgledani nego tradicionalne finansijske institucije. To su:
menjačnice, službe za naplatu čekova i transmisiju novca, brokeri hartijama od vrednosti i robama,
kompanije životnog osiguranja, „podzemni“ i „paralelni“ bankarski sistemi... Značajne za biznis
ovog tipa su tzv. "Shell Corporations" i "ghost" ili „front“ kompanije, koje su zakonski registrovane
organizacije kriminalaca, ali nemaju stvarni biznis osim biznisa manipulacija i finansijskih
transakcija za svrhe „pranja novca“. Obično su registrovane u „ofšor poreskim rajevima“.
6
Prema procenama MMF-a korupcija sa velikim udelom doprinosi porastu „pranja novca“, čija
se vrednost godišnje kreće između 500 mlrd i 1.500 mlrd USD.
7
Izraz „pranje novca“ nastao je u SAD 20-ih godina prošlog veka. Prema nekim izvorima
osuda Al Kaponea za utaju poreza 30-ih godina prošlog veka uticala je na ekspanziju „pranja
novca“. Majer Lanski, poučen događajima sa Al Kaponeom uložio je novac u švajcarske banke,
koji je zatim vraćao u SAD kao pozajmice različitim firmama koje su posedovale kriminalne
organizacije.
8
9
su zakoni koji bi trebalo da suzbiju „pranje novca“ i rasturanje droge.9 Međutim, s
obzirom da je novac koji potiče od kriminalnih aktivnosti prisutan u velikom broju
zemalja, odnosno da granice među zemljama ne predstavljaju prepreku, jasno je da se
problem može rešiti koordiniranom aktivnošću država i međunarodnih institucija,
uz utvrđivanje čvrstih pravila, kojih bi se svi morali pridržavati.
2.2. „Of-šor“ biznis
U ekonomiji se pod biznisom (engl. business) podrazumeva posao, rad, zaposlenje.
U širem smislu biznis znači privređivanje, trgovinu, poslovni život. U američkoj
i engleskoj privrednoj praksi ovaj izraz se često upotrebljava kao opšta oznaka
svakog delovanja koje u sebi sadrži elemente poslovnosti i zarađivanja. Pod izrazom
biznismen (businesman) misli se na poslovne ljude kapitalističkog sveta, a u prvom
redu na pojedince – preduzetnike i pojedince vlasnike industrijskih, poljoprivrednih,
trgovačkih, bankarskih i drugih uslužnih preduzeća i deoničarskih društava.
U okviru savremenog biznisa danas se sve više govori o offshor („of-šor“)
biznisu kao obliku nerezidentnog poslovanja.10 „Of-šor“ je zakonska enklava koja se
razlikuje od „on-šor“ (u unutrašnjosti zemlje) biznisa. „Of-šor“ centri posluju, naime,
prvenstveno (ali ne i isključivo) sa stranim licima (nerezidentima). Prema objektu
poslovanja „ of-šor“ kompanije mogu biti: trgovačke, banke, osiguravajuća društva,
brodarske kompanije. Danas gotovo da nema međunarodne kompanije koja aktivno ne
koristi „of-šor“ mogućnosti za svoje poslovanje.11
Objekt poslovanja „of-šor“ kompanija je po pravilu sve osim domaćeg tržišta.
Ovo je posledica činjenice što „of-šor“ kompanije ili plaćaju simboličan ili nikakav
porez na profit i uživaju druge brojne poslovne olakšice, pa bi njihovo poslovanje na
lokalnom tržištu neminovno istaklo njihovu konkurentnost u odnosu na domaću (tačnije
rezidentnu) privredu i potiskivanje ili čak i bankrotstvo domaćih privrednih subjekata
suočenih sa ovom nelojalnom konkurencijom.
Biznis u novom veku mora doživeti korenite promene. Promenama se ne može
Profit koji se ostvaruje trgovinom drogom procenjuje se na iznos od 300 do 500 milijardi
USD godišnje, odnosno između 8% i 10% svetske trgovine. Ovde je uzeta u obzir samo trgovina
prirodnim, a ne i sintetičkim drogama (Prema: Sistem i korupcija, IDN, Beograd, 2000, str. 123).
9
10
Termin offshore u bukvalnom prevodu sa engleskog znači vanobalan, tj. van one teritorije
u kojoj je takva kompanija registrovana. Ta eksteritorijalnost ogleda se u dva ključna elementa:
(1) subjektu – vlasnik kompanije mora biti strano fizičko ili pravno lice; (2) objektu – ovim
kompanijama se dozvoljava samo međusobno poslovanje ili poslovanje sa kompanijama iz trećih
zemalja. Iako su „of-šor“ jurisdikcije po pravilu stroge po pitanju sprečavanja domaćih lica da budu
vlasnici, odnosno suvlasnici „of-šor“ kompanija, po pitanju rada u ovim kompanijama situacija je
suprotna: zapošljavanje domaćih državljana za rad u „of-šor“ kompanijama, pa i najviša zvanja
(direktori, menadžeri) u principu se pozdravlja.
11
Kipar je doneo odluku o razvijanju „of-šor“ biznisa 1975. godine. Švajcarska je postala „ofšor“ bankarski ideal zbog svoje političke neutralnosti. Malta, kao i mnoge druge bivše kolonije,
okrenula se po dobijanju nezavisnosti, „of-šor“ biznisu, jer je odlaskom kolonijalnog gospodara
istovremeno otišao i ekonomski staratelj. Najznačajniji „of-šor“ centri u svetu su: Kipar, Gibraltar,
Džersi i Džerensi (ostrva u kanalu La manš), Čovečije ostrvo, Lihtenštajn, Luksemburg, Madera,
Malta, Monako.
10
upravljati, kao što kaže Draker, ali im se mora ići u susret. Kao što kaže Bil Gejts
(„Poslovanje brzinom misli“) uspešne firme sledeće decenije „... biće one koje digitalne
alate koriste za preoblikovanje svoga posla. Te firme će donositi brze odluke, delovaće
efikasno i direktno će kontaktirati sa klijentima na mnoštvo pozitivnih načina.
Prelazak na digitalno postaviće nas na vrh talasa promena koji će razbiti stari način
poslovanja. Digitalni nervni sistem omogućiće vam poslovanje brzinom misli – što je
ključ uspešnosti u 21. veku“. Ili kao što kaže Ričard Mek Gin (predsednik i izvršni
direktor kompanije "Lucent Technologies"): „Morate biti brži ili ćete nestati“. To je
upravo suprotno uzrečici „brzina ubija“. Da bi se postigla nužna brzina u savremenom
biznisu modernom ekonomisti stoji na raspolaganju informatička tehnologija.
Navedene promene koje se dešavaju u 21. veku, na žalost, zloupotrebljavaju se. „Ofšor“ centri su potencijalne mete za „perače novca“. Potencijalno sumnjive transakcije su
moguće kod „of-šor“ država, a posebno kod nenadgledanih ili slabo nadgledanih banaka
(naročito na sledećim lokacijama: Kukova ostrva, Dominikanska Republika, Maršalska
ostrva, itd.).
„Of-šor“ investicioni centri (off-shore investment centres) su mesta na kojima
posedovanje imovine ima posebne prednosti. I to zbog niskih ili nepostojećih poreza na
prihod i bogatstvo. Tu su i zakoni koji se odnose na trustove, iz kojih preduzeća, posebno
finansijska preduzeća, mogu da posluju uz poreske olakšice.12
Od 60-ih godina prošlog veka na ovamo veliki broj investicionih fondova, od kojih
su mnogima upravljale finansijske institucije iz V. Britanije i sličnih zemalja, osnovani
su u ovim zemljama, dok je značajan broj investicionih poslova, koji uključuju čuvanje i
upravljanje sredstvima privatnih lica, vođen uz ostvarivanje poreskih olakšica.
Neke od „of-šor“ zemalja su nešto veće od „zemalja na papiru“ i u njima su
„of-šor“ institucije registrovane i poseduju akta o poslovanju. Druge su operativni
centri, u kojima, pored pomenutog investicionog poslovanja, postoji značajan obim
međunarodnog bankarskog poslovanja, i one imaju važnu ulogu na tržištu evro valuta.
Ovo je posebno došlo do izražaja, u negativnom smislu, uoči i tokom savremene svetske
finansijske krize (od 2008. godine).
„Of-šor“ poslovi su bankarski poslovi koji se realizuju: (1) u podružnicama koje su
svesno (namerno) osnovane u zemljama čiji pravni, poreski i nadzorni sistemi nisu strogi
kao u matičnoj zemlji;13 (2) u podružnicama koje se nalaze na teritoriji matične države,
ali u povlašćenim zonama, koje su izuzete iz opšteg regulacionog okvira države.14
Početkom 90-ih godina prošlog veka oko polovine svetskih zaliha novca i njegovih
tokova deponovano je ili je prolazilo pomenutim tokovima.15 Propisivanje poslova
Najpoznatija takva mesta su ostrva u Lamanšu (Channel Isles), neke karipske zemlje (Caribbean
states) i Luksemburg (Luxembourg).
12
Reč je o ostrvskim zemljama u kojima su ti poslovi razvijeni (na Bahamima, Barbadosu,
Bermudima, Britanskim Devičanskim Ostrvima, Kipru, Jamajki, itd.), no toj grupi pripadaju
i male evropske kopnene države: Andora, Lihtenštajn, Luksemburg, Monako i Švajcarska).
Nazivaju ih „poreskim rajevima“.
13
14
Takvi poslovi su se najbrže razvili u Njujorku (SAD) i Dablinu (Irska).
Depozit i u "of-šor" bankama u isto vreme su iznosili oko 1000 mlrd. USD, a još je toliko
kapitala bilo plasirano u zajedničke fondove kojima upravljaju "of-šor" banke.
15
11
kojima se banke smeju baviti, smanjilo je njihovu sposobnost da u matičnim državama
odgovore izazovima konkurencije. Stoga su banke postepeno selile svoje poslove u tzv.
regulatorne oaze.
U izveštaju evropske Komisije upućenom Savetu i Evropskom parlamentu navodi
se da je u „of-šor“ zemljama neoporezovano i neprijavljeno na desetine milijardi evra iz
EU. Naime, građani i firme iz EU su 35% depozita plasirali u „of-šor“ zemlje. Kajmanska
ostrva i Švajcarska drže 20% svetskih depozita, čija je ukupna vrednost 1.400 milijardi
dolara. U izveštaju se, takođe, navodi da su Kajmanska ostrva, inače britanska teritorija,
među najbrže rastućim centrima za privlačenje novca (Privredna komora Srbije, 2013).
Pored Kajmanskih ostrva u „carstvo“ of-šor biznisa spadaju i Devičanska ostrva.16
3. UMESTO ZAKLJUČKA: NUŽNOST MERA I AKCIJA
I NEGOVANJA POSLOVNE ETIKE
Nelegalna ekonomija je negativna pojava moderne ekonomije i biznisa, koja neće
jenjavati sama od sebe, već je neophodna organizovana društvena aktivnost kroz
sistemske mere i akcije na makro i mikro nivou.
Svako ignorisanje etike i etičkih vrednosti u ekonomiji i biznisu ima ogromne
negativne posledice za pojedinca, državu i celokupno čovečanstvo. Potrebna je, stoga,
permanentna borba protiv crne i sive ekonomije i korupcije, kao i negovanje poslovne
etike.
3.1. Borba protiv crne, sive ekonomije i korupcije
Sve više je na unutrašnjoj i svetskoj privrednoj i političkoj sceni prisutna tzv. crna
ekonomija: nelegalna trgovina robom (bez plaćanja carine), cirkulisanje špekulativnog
i lihvarskog kapitala, proizvodnja i trgovina opojnim drogama, nelegalna trgovina
oružjem, trgovina „belim robljem“ i drugo. Veličina samo crnog svetskog tržišta droge
procenjuje se na stotine milijardi američkih dolara.
Siva ekonomija ima tri osnovna pojavna oblika: poslovanje na crno; rad na crno;
i finansijske transakcije kojima se narušava fiskalna disciplina u zemlji. Kada je u
pitanju ovo prvo EBRD (2012) iznosi podatke da je udeo tzv. „neformalnog sektora“
(sive ekonomije) u Srbiji čak oko 40% vrednosti registrovanog BDP-a, da je udeo sive
ekonomije u najrazvijenijim zemljama na nivou od desetak odsto BDP-a. Što se tiče
„rada na crno“ (tzv. neformalne zaposlenosti) stopa neformalne zaposlenosti iznosila
Devičanska ostrva sačinjava stotinak malih ostrva razasutih u Karipskom moru. Četrdeset
ostrva je pod zaštitom britanske krune, dok je 60 preostalih pod patronatom SAD (ona su
danas „turistički raj“). Britanska ostrva su jedinstveni azil svetskog finansijskog kriminala. Na
ostrvima je registrovano čak 380.000 međunarodnih kompanija. Lokalna vlast garantuje potpunu
anonimnost svakom biznismenu, a firme mogu da se osnuju i telefonom. Lokalnim vlastima je
jedino važno da se uredno izmiruju mesečni „troškovi održavanja“ (u iznosu od 700 dolara). To
je solidan prihoda za dvadeset hiljada stanovnika, koliko ih živi na najvećem ostrvu Gorgola i
glavnom gradu Rod Gaunu. Samo po tom osnovu lokalne vlasti godišnje inkasiraju više od 150
miliona dolara, zbog čega i ne pomišljaju da uvedu poreze („Danas“, Beograd, 9-10. III 2013, str.
26-27).
16
12
je 2007. godine čak 35%, što je predstavljalo rast u odnosu na 2002. godinu, kada je
iznosila 28%. I na kraju, pomenute finansijske transakcije odvijaju se kroz finansijske
špekulacije u obliku finansijskih prevara i izbegavanja plaćanja poreza.
Prema rezultatima ankete koju je sprovela Unija poslodavaca Srbije (2011)
najznačajniji uzroci rasta „sive ekonomije“ u Srbiji su: slab rad institucionalnih službi
(46,7%), nedostatak političke volje (29%), slab rad MUP-a (19,4%), korupcija (17,2%),
neaktivnost carinske službe (11,4%) i nedostaci u zakonskoj regulativi (4,4%) (Privredna
komora Srbije, 2013).
Korupcija je, paralelno sa crnom i sivom ekonomijom, globalni problem svih
zemalja i svih društava, posebno zemalja u tranziciji. „Globalna koalicija protiv
korupcije“ (Transparency internacional - TI) u svom godišnjem izveštaju o „zloupotrebi
zvanične moći za privatnu korist“ objavljenom u Berlinu (26. IX 2007.), donosi tabelu
na kojoj je 179 zemalja.17 Na prvom mestu, kao država u kojoj je percepcija korupcije
najmanja, i ovoga puta je Finska. Od maksimalnih deset poena, po metodologiji TI, ona
ima 9,3. A na poslednjem, kao najkorumpiranija zemlja planete bila je Somalija, gde je
otpornost na podmićivanje samo 1,4.
Pored Finske u elitnom društvu su još i Novi Zeland, Singapur, Švedska, Island,
Holandija, Švajcarska, Kanada, Norveška i Australija, kao deset najotpornijih na
korupciju. Srbija je, te godine, bila na 79. mestu (3,4) dok je prethodne godine bila na
90. mestu. Ispod Srbije su Makedonija, Crna Gora, BiH, čak i Rusija koja je bila na 143.
mestu. Ispred nas su Hrvatska (64. mesto) Slovenija (27. mesto).
Procenjuje se da globalni nivo korupcije dostiže brojku od bilion (hiljadu milijardi)
dolara. Mito se, po drugom nalazu, najčešće daje policiji. Međutim, svaka zemlja, ima
u korupciji svoje specifičnosti, kao i sopstveni nivo tolerancije na nju.18 Svaka zemlja,
takođe, vodi borbu, uspešno ili neuspešno, protiv korupcije, kao ozbiljne bolesti
savremenog društva.
Međunarodna zajednica ulaže znatne napore u borbi protiv nelegalne ekonomije.
Najveći problemi su, međutim, sledeći: neusaglašenost u sprovođenju preporuka;
neusaglašenost nacionalnih regulativa; nedostatak međunarodne saradnje pri istragama
i dokazivanju; (ne)poverljivost podataka; nekooperativne jurisdikcije; korupcija, koja
parališe primenu bilo kakvog zakonodavnog sistema, itd.
„Pranju novca“, kao rasprostranjenom obliku nelegalne ekonomije, posebno su
izložene finansijske institucije, koje zbog toga mogu biti izložene pravnom, kao i riziku
reputacije. Zbog toga finansijske institucije moraju da se zaštite putem kontinuiranog
nadzora i procene baze klijenata. Ukoliko ne primenjuju standarde dobrog poznavanja,
procene i kontrole svojih klijenata, banke moraju biti predmet povećanog nadzora
regulatornih organa. Neophodno je da svest o potrebi sprečavanja pranja novca
Godišnji „Indeks percepcije korupcije“ objavljuje se od 1995., a sačinjava ga metodologija koja
uključuje podatke iz 14 izvora, koji se oslanjaju na 12 nezavisnih institucija. Ocene raširenosti
korupcije daju i lokalni eksperti i lideri biznisa (Prema: „Politika“, Beograd, 13. X 2007., str. 10).
17
Tako na primer, istraživanje sprovedeno (2007.) za potrebe svetske organizacije za borbu protiv
korupcije "Transparency inetrnational" pokazuje da građani u Srbiji smatraju da je najzastupljenija
korumpiranost u zdravstvu (61%), pravosuđu (58%), obrazovanju (51%) i u policiji (50%). (Prema:
„Politika“, Beograd, 8. XII 2007., str. l.)
18
13
i finansiranja terorizma postane sastavni deo korporacijskih vrednosti, kulture i
odgovornosti višeg menadžmenta (Fijat, Ljiljana, 2012).
Kada je reč o korupciji potrebne su sistemske mere i akcije u borbi protiv ove opake
društvene pošasti ( Pejanović, R., 2012).
U nameri da stane na put kompanijama i građanima koji izbegavaju plaćanje poreza,
Evropska komisija je iznela niz konkretnih predloga: sankcije za poreske prekršaje;
poreski identifikacioni broj za prekogranične obveznike; strožija kontrola „poreskih
rajeva“. U predlogu mera navodi se da zemlje-članice EU treba da se usredsrede na
„popravljanje administrativnih kapaciteta za prikupljanje poreza“.
3.2. Negovanje poslovne etike
Etika je važna naučna disciplina kojom se definiše kvalitet i karakter istine o
čoveku i društvu. Etika je deo filozofije koji proučava i procenjuje moralne tokove (šta
je dobro ili šta je rđavo, šta treba da bude ili šta ne treba da bude)19. Prikazujući svoje
karakteristike drugima, čovek želi da prikaže sliku o sebi, o svom karakteru i o svojim
moralnim vrednostima. Ako je taj prikaz pojedinca prema drugima iskazan u formi
ličnog kontakta, odnosno građanskog odnosa, onda taj odnos ima karakter građanske
ili lične etike. Ako je taj odnos pojedinca iskazan u formi njegovog stava naspram
određenog činjenja ili naspram određenih poslova i radnji, onda je reč o poslovnoj ili
zajedničkoj etici.
Moral je skup običaja, pravila i normi, naročito dobrih običaja, onih koji omogućuju
poželjan i slobodan opstanak i razvitak pojedinca i društva; vrlina, krepkost.20 Adam Smit
izvore morala ne traži u religioznom i mističnom osećanju, već ga nalazi u jednostavnom
elementu saosećanja.21
Postoji razlika između prava i morala, pravnih i moralnih normi. Pravne norme
se štite silom društvene vlasti, dok iza moralnih normi stoji idejna sila javnog mnjenja
i griža savesti za nemoralne postupke, osećaj gubitka vrednosti u sopstvenim očima
zbog učinjenih postupaka. Čovek se, naime, oseća slobodnim onoliko koliko postupa po
sopstvenoj savesti.
Posebni vidovi moralnog ponašanja su egoizam i altruizam. Uz to postoje i
moralni kodeks, kao i profesionalni moral.
Egoizam je samoživost, samoljublje i sebičnost. Lični interes se stavlja iznad
Ovako shvaćena etika predstavlja moralnu filozofiju, ili praktičnu filozofiju ili nauku o
moralu. Postoji i hrišćanska etika, koja je nauka o moralu zasnovana na hrišćanskim dogmama.
Senzualna etika je shvatanje po kome je „dobro“ ono što se čulnom oponašanju pokaže kao takvo
(radost trenutka).
19
Tvorac etike kao nauke o moralu i filozofije kojom se stiče slika o karakteru pojedinca naspram
ostalih, je grčki filozof Sokrat (470-399. g. p.n.e). Sokrat definiše pojmove ljudskih vrlina:
pravednost, hrabrost, čovečnost, dobrotu, i iznad svega odvaja dobro od zla, istinu od laži. Sokrat
je bio čovek koji „zna da ne zna“ i koji najvišom mudrošću smatra upravo svest o sopstvenom
neznanju. (Videti: Aristotel: Filozofija etike, „Naučna knjiga“, Beograd, 1968).
20
Adam Smit je tvrdio da na slobodnom tržištu težnja za sopstvenim interesima svima koristi.
Ono što se često zaboravlja je da je on, takođe, smatrao da je „briga za bližnje“ ključna za koheziju
i stabilnost društva.
21
14
interesa ostalih. On je glavni motiv, a često i isključiva čovekova aktivnost, pa čak i po
cenu štete koju drugi mogu imati. Ovakvo ponašanje se pravda nagonom za samoodržanje,
gde dominira osećanje za sopstveno „ja“, koje se smatra primarnim, dok je osećanje za
druge izvedeno osećanje. Egoizam je praćen pohlepom i težnjom za bogaćenjem.
Suprotno od egoizma je altruizam. To je ljubav prema drugima, nesebičnost i
želja da se pomogne drugima naročito onima kojima je pomoć neophodna. Praćen je
solidarnošću.
Profesionalni moral je takav moral i ponašanje koje se kreira i primenjuje u okviru
profesionalnih društvenih grupa i zanimanja, kao i prema drugim grupama. Osnova za
konstituisanje profesionalnog morala je specifičnost i društveni status profesije kojom
se pojedinci bave. Tako postoji profesionalni moral lekara, advokata, sudija, profesora i
drugih. Profesionalni moral obično nije u suprotnosti sa opštim vladajućim društvenim
moralom, već najčešće precizira njegove opšte odredbe na specifičnost profesije.
Profesionalni moral razvija osećanje časti kod pripadnika određene profesije.
Moralni kodeks predstavlja skup relativno precizno formulisanih moralnih normi.
Ovaj vid modifikovanja moralnih normi je relativno redak način utvrđivanja ponašanja
pripadnika određenih profesija ili zanimanja. Najčešće se sreće kao propisano ponašanje
lekara, advokata, kao i drugih zanimanja, koja su od značaja za unapređenje i zaštitu tog
zanimanja (trgovački, zanatski kodeks) i bržeg prodiranja moralne svesti u ponašanje
ljudi.
Za nas je interesantna poslovna etika, kao skup moralnih načela i ponašanja
privrednih subjekata, koji predstavljaju okvire dozvoljene aktivnosti u vršenju
ekonomskih poslova. Načela ili principi poslovne etike različiti su u pojedinim
ekonomskim aktivnostima. Tako na primer, etika u privrednoj propagandi zasniva se
na načelu da vršiocu propagande nije dozvoljeno da proizvodu pripisuje one kvalitete
koje on stvarno nema. Još manje je dozvoljeno da kudi karakteristike proizvoda svoga
konkurenta; da se o konkurentu negativno izražava; da uopšte vrši upoređivanje između
sebe i konkurenata ispitivanjem razlika između njihovih proizvoda iste namene. Ovakva
i slična istupanja ostavljaju još negativniju sliku kada se ne zasnivaju ni na kakvoj
argumentaciji, kada su očigledan izraz improvizacije, zle volje, ili čak i neprijateljskog
stava.
Kvalitet poslovne etike uslovljen je kvalitetom ponašanja pojedinca naspram
ostalih. Pri tom je ponašanje pojedinca uslovljeno poštovanjem i primenom etičkih
vrednosti društava. Etičke vrednosti društva zavise i od odnosa etike i politike. Koliko
god da je zemlja uređena, poremećaji moralnog rasuđivanja ljudi na vlasti nisu, naime,
retkost. Reč je o tzv. zloupotrebama položaja, nepotizmu, sukobu interesa, proneverama,
korupciji. Sve je to praćeno makijavelističkom porukom: „Ko morališe nema šta da traži
u politici. Eno mu crkve!“
Poslovnu etiku određuju principi na kojima se zasniva.22 Od mnoštva principa
poslovne etike najznačajniji su: princip međusobne koristi, princip međusobnog
Prema Ristić, Ž., Finansijska trgovina i poslovna etika, Privredna izgradnja, Novi Sad, br.
1-2/1999, str. 31-42.
22
15
poverenja, princip dobrih namera i princip poslovnog kompromisa i poslovne tolerancije.23
Suština principa međusobne koristi je da nijedan od partnera ne sme biti
nezadovoljan, odnosno ne sme imati utisak prevarenog ili izigranog partnera. Mora biti
zadovoljen interes na obe strane, naravno pri tom ne sme da trpi treća strana, niti sme da
bude to postignuto na uštrb društva.
Princip međusobnog poverenja je od posebnog značaja za funkcionisanje
ekonomskog sistema i tržišnih odnosa. Pri ekonomskim transakcijama značajni poslovi,
velikih vrednosti, zaključuju se, često, na reč, preko telefona, bez prisustva svedoka i
bez formalnog ugovora. Takav specifičan odnos partnera može biti uspešan ako između
učesnika dominira etički princip međusobnog poverenja. Kada je reč o poverenju treba
naglasiti značaj poverenja svih učesnika u ekonomskim poslovima u mere i akcije države
kao ekonomskog subjekta. Nepoverenje u državu usporava ekonomske aktivnosti ili čak
vodi „seljenju kapitala“.
Princip dobrih namera podrazumeva da poslovni partner postupa prema partneru
dobronamerno. On nema nameru da svog partnera prevari, izigra, slaže, pokrade, ošteti
ili postupi na bilo koji drugi nemoralan način na koji on ne bi želeo da se i prema njemu
postupi.
Princip poslovnog kompromisa i poslovne tolerancije predstavlja neku vrstu
nadgradnje na prethodni princip i posebno dolazi do izražaja u tržišnim odnosima.
Naime, na tržištu se susreću kupac, koji ima prevashodni interes da kupi što jeftinije,
i prodavac, čiji je interes da proda što skuplje. Izjednačavanje ovog antagonističkog
odnosa između kupca i prodavca ostvaruje se upravo primenom ovog etičkog principa.
Bez ovih etičkih vrednosti poslovnih partnera tržište bi bilo unapred osuđeno na propast,
jer jednostavno ne bi funkcionisalo.
Izgradnja principa poslovne etike je u funkciji odgovarajućih ciljeva poslovne
etike. Primenom poslovne etike postiže se, naime, ogroman broj ciljeva. Od velikog
broja ciljeva najveći značaj pripada cilju kojim se ostvaruje zaštita interesa investitora.
Ovo proističe iz mesta i uloge investitora u okviru ukupne nacionalne ekonomije.
Njihova imovina koju ulažu je osnov stvaranja nove nacionalne vrednosti, bogatstva i
prosperiteta.
U svim savremenim tržišnim privredama interes investitora mora biti obezbeđen,
a sam investitor prilikom ulaganja svoje imovine mora imati osećaj potpune sigurnosti i
poverenja u mehanizam i etičke vrednosti tog tržišta i države kao regulatora i kontrolora
tog mehanizma i tih vrednosti pojedinaca u njemu.
Interes investitora mora biti maksimalno zaštićen od strane svih učesnika čiji
su interesi u suprotnosti sa njegovim. Osim suprotnosti interesa, drugi učesnici koji
se nalaze u ulozi dužnika, uvek su u mogućnosti da interes investitora kao poverioca
izigraju ili zloupotrebe. Oni, naime, u tržišnim operacijama sa investitorima ne mogu
imati nikakvu materijalnu štetu, što ovaj tržišni odnos opterećuje dodatnim rizikom na
strani investitora, poznatim pod imenom „riziko povraćaja imovine“ i „riziko naplate
Videti: David, R., Poslovni bonton, „Privredni pregled“, Beograd, 1995; Ninberi Ž., Umetnost
pregovaranja, „Privredni pregled“, Beograd, 1993; Keniči, O., Kako razmišlja strateg, umetnost
japanskog poslovanja, „Privredni pregled“, Beograd, 1995.
23
16
prihoda“ po osnovu legitimnog vlasništva nad njom.24
Svako ignorisanje etike i etičkih vrednosti, u bilo kom delu ljudskog stvaralaštva,
a naročito na području poslovnih odnosa, ima, dakle, ogromne negativne posledice za
svakog pojedinca, državu, a preko toga i za celokupno civilizovano čovečanstvo.25 Etika
i moral moraju, naime, postati nerazdvojni deo savremenog poslovanja.
Zbog toga je nužno negovanje etike i etičkih odnosa kao osnovnog regulatora
svih, a posebno poslovnih odnosa. Pri tom treba imati na umu da je odnos etike i
prava takav da što je više normativizma u nekom društvu sve je više kriminala. Etika
i normativizam su, naime, u dijalektičkoj suprotnosti: više etike znači manje propisa
i normativizma i obrnuto. Etičnost se ne može, dakle, propisati zakonom 26. Isto tako
legalno i etično nisu apsolutno podudarni.27
Pored negovanja poslovne etike nužno je da poslovna etika postane deo
obrazovanja savremenog menadžera. Jer to su obavezna znanja i veštine, čije
izučavanje pomaže kod donošenja sopstvenih odluka i vrednovanja tuđih postupaka.
Menadžeri moraju, naime, stalno uspostavljati ravnotežu između koristi (zarade) i
moralnog postupanja. Jer, kao što je moral personalni kapital čestitih ljudi, za firme ugled je sve!
3. LITERATURA
1.
ARISTOTEL: Filozofija etike, „Naučna knjiga“, Beograd, 1968.
2.
ATTALI, J., GUILLAUME, M.: Ati – ekonomika, IDN, Beograd, 1978.
3.
BOŠKOVIĆ, M.: Aktuelni problemi suzbijanja korupcije, Policijska
akademija, Beograd, 2000.
4.
CVIJANOVIĆ, D., MIHAILOVIĆ, B., PEJANOVIĆ, R.: Poslovna etika i
komuniciranje, monografija, IEP, Beograd, 2012.
5.
DANILESKI, N.: Rusija i Evropa, „Službeni list“, Beograd, 1994.
24
Prema: Ristić Ž., Isto, str. 37.
U izveštaju Međunarodne trgovačke komore (Biroa za borbu protiv finansijskog kriminala)
iznose se mnogobrojni primere zloupotrebe etike. Na primer, prema podacima Saveznog biroa
za borbu protiv kriminala SR Nemačke, nemački građani gube godišnje 40 milijardi evra samo
na osnovu prevare na finansijskom tržištu, što čini oko 70% godišnjeg budžeta ove zemlje. Ili
drugi primer, prema nalazu FBI pretpostavljeni gubitak Amerikanaca, samo na primeru 100
prevarenih slučajeva, u 1995. g. iznosio je oko pola milijarde dolara. Međutim u ovakvim i sličnim
slučajevima zloupotrebe etike, zvaničnim organima se prijavi manje od 10% ukupnih prevara.
Kada se to uzme u obzir onda se vidi koliko je tragično dejstvo ignorisanja i zloupotrebe etike i
njenih principa. (Prema: Ristić, Ž., isto).
25
Ni pravo, ni hrišćanska etika ne mogu, dakle, uplašiti niti opametiti naraštaj koji se pita: „Zašto
Papa ima neprobojna stakla na kolima? Plaši li se da će otići na nebo?“ (Grafit na zidu jedne
zgrade u Beogradu).
26
To potvrđuje primer iz istorije: prodavanje indulgencija (potvrda o oprostu grehova) u
srednjovekovnoj crkvi, koje je bilo legalno, ali ne i moralno.
27
17
6.
DAVID, R.: Poslovni bonton, „Privredni pregled“, Beograd, 1995.
7.
DRAMOND, DŽ., BEIN, B.: Poslovna etika, „Klio“, Beograd, 2001.
8.
DŽORDŽ, R.: Poslovna etika, „Filip Višnjić“, Beograd, 2003.
9.
FIJAT, LJ.: Otkrivanje i sprečavanje pranja novca, Finansije, Beograd, br.
2/2002.
10. Fijat, Lj.: Mere protiv pranja novca u bankama, Zadužbina Andrejević,
Beograd, 2012.
11. GALBRAITH, J. K.: Novac (odakle je došao, gde je otišao), „PS Grmeč“,
Beograd, 1997.
12. GALBRAITH, K. J.: Ekonomija u perspektivi, Mate, Zagreb, 1995.
13. GIDENS, E.: Posledice modernosti, „Filip Višnjić“, Beograd, 1998.
14. GILMOR, W. C.: Prljavi novac. Razvoj međunarodnih mera za borbu protiv
pranja novca i finansiranja terorizma, PLUS, Beograd, 2008.
15. GOVORUHIN, S.: Velika kriminalna revolucija – ima li Rusija budućnost?,
„Filip Višnjić“, Beograd, 1995.
16. HEFE, O.: Umijeće življenja i moral, „Akademska knjiga“, Novi Sad, 2011.
17. HIRSCHMAN, A.: Strasti i interesi, „Filip Višnjić“, Beograd, 1999.
18. Izazovi razvoja na prelazu u XXI vek, Zbornik radova, IEN, Beograd, 1999.
19. KENIČI, O.: Kako razmišlja strateg, umetnost japanskog poslovanja,
„Privredni pregled“, Beograd, 1995.
20. KLASENS, R.: Sprečavanje pranja novca, Udruženje banaka Srbije, Beograd,
2006.
21. NEDELJKOVIĆ, D.: Etika. Dijalektika moralnog iskustva, „Naučno delo“,
Beograd, 1977.
22. NINBERI Ž.: Umetnost pregovaranja, „Privredni pregled“, Beograd, 1993.
23. NUŠEVA, D.: Problemi poslovne etike u međunarodnoj trgovini, Anali
Ekonomskog fakulteta u Subotici, Subotica, br. 12/2004.
24. PEJANOVIĆ, R.: Uvod u (mikro)ekonomiju, Poljoprivredni fakultet, Novi
Sad, 2012.
25. PEJANOVIĆ, R.: Ogledi iz agrarne i ruralne ekonomije, Poljoprivredni
fakultet, Novi Sad, 2013.
26. PEJANOVIĆ, R., GLAVAŠ-TRBIĆ, DANICA (2012): Economics and
Ethics, Business and Moral, Thematic Proceedings, Vol. 2, The First
International Conference "Employment, Education and Entrepreneurship",
December 12th-14th 2012, Belgrade, Serbia, Faculty of Business, Economics
18
and Entrepreneurship, Belgrade, International Research Institute for Social
Entrepreneurship & Economic Development, pp. 165-178.
27. PERI, F.: Za filozofiju razvoja, IRO Matice srpske, Novi Sad, 1979.
28. PETROVIĆ, P.: Menadžment rizicima na tržištu kapitala, IEN, Beograd,
2000.
29. Privredna komora Srbije: Siva ekonomija, Konjukturni trendovi Srbije,
Beograd, br. 2/2013, str. 80-85.
30. RADULOVIĆ, LJ.: Kriminalna politika, Pravni fakultet, Beograd, 1999.
31. REISMAN, G.: Politika protiv privrede, Global Book, Novi Sad, 1998.
32. RISTIĆ, Ž.: Korupcija, prevare i druge zloupotrebe etike na finansijskim
tržištima, Sistem i korupcija, IDN, Beograd, 2000, str. 125-136.
33. Sistem i korupcija, zbornik, IDN, Beograd, 2000.
34. SOLŽENJICIN, A.: Rusija u provaliji, „Paideja“, Beograd, 1999.
35. STOJSAVLJEVIĆ, M.: Poslovanje u of-šor centrima, New Deal, Beograd,
br. 2/2001.
36. VRAČARIĆ, V.: Zašto su interesantni of-šor centri?, Poslovna politika,
Beograd, 1997.
37. VUČKOVIĆ, Ž.: Biznis i moral. Osnovi poslovne etike, „Cekom – books“,
Novi Sad, 2006.
38. VUJIĆ, V., IVANIŠ, M., BOJIĆ, B.: Poslovna etika i multikultura, Fakultet
za menadžment u turizmu i ugostiteljstvu Opatija, Sveučilište u Rijeci,
Rijeka, 2012.
39. VUKOVIĆ, S.: Pravo, moral i korupcija, „Filip Višnjić“, IDN, Beograd, 2005.
40. WOLFRAM, E.: Kapitalizam i njegove krize – o zloupotrebi novca i bedi
finansijskih tržišta, sopstveno izdanje, uredio Ž. Ristić, Beograd, 2000.
19
ECONOMICS AND ETHICS, BUSINESS AND MORAL
PEJANOVIĆ, R.28
Summary
The author discusses the highly topical and important issue for modern
society: the relationship between economics and ethics, between business
and moral. The author emphasizes the amorality as a phenomenon that
seriously threatens the modern economy and business. It is supported by the
example of "money laundering" and "offshore" business. The author calls for
fight against the illegal economy and the fostering of business ethics.
Key words: economics, ethics, business, moral, illegal economy, business
ethics.
Primljen: 01.10.2012.
Prihvaćen: 05.11.2012.
28
Radovan Pejanović, PhD, Full Professor, University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Novi
Sad. E-mail: [email protected]
20
UDC: 657.424 Pregledni rad
Review paper
DRŽAVNI PODSTICAJI ZA INVESTIRANJE U OBNOVLJIVE
IZVORE ENERGIJE U REPUBLICI SRBIJI
TICA, N., ZEKIĆ, V., MILIĆ, D.1
Rezime
Proizvodnja energije iz obnovljivih izvora energije skuplja je od energije
koja se proizvodi iz fosilnih goriva primenom klasičnih tehnologija. Ovo je
osnovni razlog zašto su mere državne podrške neophodne. U našim uslovima
postoji model podrške koji se zasniva na unapred određenim stimulativnim
otkupnim cenama. Takođe, postoji značajna podrška u pogledu poreskih
olakšica. Napred navedene mere podrške, omogućavaju da je korišćenje
obnovljivih izvora energije u našim uslovima isplativo jer investitorima
donosi zagarantovanu dobit. Direktna pomoć države, u pogledu bespovratnih
sredstava koja pokrivaju deo investicija u obnovljive izvore energije usled
nedostatka budžetskih sredstava nije prisutna u našim uslovima. Može se
očekivati da će u narednom periodu, pored napred navedenih podsticaja,
postojati i kreditna podrška sa nižim troškovima kamate kao vid stimulisanja
investiranja u obnovljive izvore energije.
Ključne reči: podsticaji, investiranje, obnovljivi izvori energije.
1. UVOD
Pod obnovljivim izvorima energije podrazumeva se sunčeva energija, energija
vodotokova, vetra, geotermalna energija i biomasa. Osnovna karakteristika obnovljivih
izvora energije je da se nalaze u prirodi kao i da se obnavljaju u celosti ili delimično.
Energetski potencijal ovih izvora energije je veoma veliki. Procenjuje se da on iznosi
u Srbiji preko 4,3 miliona tona ekvivalentne nafte godišnje. U okviru ovog potencijala
preovlađuje biomasa sa godišnjim potencijalom u iskorišćavanju koji iznosi oko 2,7
miliona tona ekvivalentne nafte. Nadalje, smatra se da hidropotencijal i sunčeva energija
Dr Nedeljko Tica, redovni profesor; dr Vladislav Zekić, vanredni profesor, Dragan Milić,
asistent; Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku
poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad; Email: [email protected]
1
Istraživanje je izvršeno u okviru projekata: „Ekonomska opravdanost korišćenja biljnih ostataka
kao izvora energije“ koji je finansiran od strane Pokrajinskog sekretarijata za nauku i tehnološki
razvoj AP Vojvodine.
21
iznose po 0,6 miliona tona ekvivalentne nafte dok je najmanji energetski potencijal
procenjen u geotermalnoj energiji kao i energiji vetra (po 0,2 miliona tona ekvivalentne
nafte). Dosadašnja istraživanja uglavnom se usmeravaju na mogućnosti i opravdanost
energetske eksploatacije biomase (Agarwal, 1999, Babić i sar., 1995, Brkić i sar., 2008,
Starzer i sar., 2001, Walsh, 1996, Tica, 1996, Zekić i Jovanović, 2006, Zekić, 2006, Zekić
i Tica, 2007, Zekić i sar, 2009). Prisutni su sledeći oblici korišćenja biomase: direktno
sagorevanje, briketiranje, gasifikacija, proizvodnja biogasa, proizvodnja biodizela i
proizvodnja bioetanola. Zbog velikog potencijala, obnovljivosti i energetske efikasnosti
najpristupačniji deo biomase predstavljaju otpaci i nusproizvodi šumarstva, drvne
industrije, poljoprivrede i primarne prerade poljoprivrednih proizvoda.
Posebno se, u dosadašnjim istraživanjima, ukazuje na višestruke prednosti
upotrebe ostataka ratarske proizvodnje nad fosilnim gorivima. Kao ključnu prednost
navodi se njihova konstantna obnovljivost do koje dolazi usled delovanja bioloških
procesa a posebno procesa fotosinteze. Ovaj izuzetno značajan proces za život na zemlji,
deluje tako što se posredstvom sunčeve energije na hloroplast biljaka stvara hemijska
energija sadržana u organskim molekulima. Za vreme dok je biljka izložena sunčevoj
svetlosti ona absorbuje ugljen-dioksid-a emituje kiseonik. Interakcijom između hemijske
energije i ugljen-dioksida biljke stvaraju šećere monosaharide koji predstavljaju jedan
od osnovnih sastojaka biljnih tkiva. Sunce kao resurs nema rok trajanja tako da je
izvesno da je ovaj proces nastanka organskih materija delovanjem bioloških procesa
dugoročan i siguran. Prema tome, energetski potencijali obnovljivih izvora energije su
nesporni. Međutim, novija istraživanja u pogledu ekonomske opravdanosti pojedinih
obnovljivih izvora energije pokazuju da je (ne)ekonomičnost proizvodnje ograničavajući
faktor u većem korišćenju. Primera radi, prilikom korišćenja žetvenih ostataka kao
obnovljivih izvora energije, opravdana je proizvodnja energije iz balirane slame posebno
ako se koriste valjkaste bale dok je neekonomična proizvodnja briketa koji su nastali
korišćenjem žetvenih ostataka (Zekić i Tica, 2010).
Pored energetskog potencijala obnovljivih izvora energije kao i značaja ekonomske
opravdanosti njihovog korišćenja važne su i obaveze koje je republika Srbija preuzela
od strane međunarodnih organizacija. Naime u 2006. godini ratifikovan je ugovor o
osnivanju energetske zajednice između Evropske unije i zemalja balkanskog regiona. Na
osnovu ovog ugovora, članice energetske zajednice se podstiču da dostižu postavljene
standarde u korišćenju alternativne energije. Nakon ovoga, u toku 2008. godine, Evropski
parlament je usvojio paket propisa u okviru kojih je, pored ostalog, predviđeno učešće
obnovljivih izvora energije od 20% u ukupnoj potrošnji energije u Evropskoj uniji do
2020. godine. Ovaj cilj je potvrđen i obavezujućim Uputstvom o obnovljivoj energiji
2009/28 EC na osnovu kojeg sve članice Evropske unije moraju obezbediti do 2020.
godine označenu zastupljenost obnovljivih izvora energije u ukupnoj potrošnji energije.
22
2. METOD RADA I IZVORI PODATAKA
Važnost obnovljivih izvora energija kao i obaveze koje Republika Srbija ima u vezi
povećanja njihovog korišćenja zahtevaju značajne državne podsticaje. U vezi sa tim,
u okviru ovog istraživanja analiziraju se postojeći oblici državnih podsticaja. Posebno
se prati uticaj ovih podsticaja na ekonomsku opravdanost korišćenja obnovljivih izvora
energije u našim uslovima.
3. REZULTATI ISTRAŽIVANJA SA DISKUSIJOM
Iako se smatra da su mere podsticaja potrebne zbog energetskog potencijala
obnovljivih izvora energije ne sme se izgubiti iz vida da je proizvodnja energije iz
obnovljivih izvora energije skuplja od energije koja se proizvodi iz fosilnih goriva
primenom klasičnih tehnologija. Ovo je osnovni razlog zašto su mere podrške
neophodne. One se javljaju kao finansijske i nefinansijske mere podrške za investiranje
u korišćenje obnovljivih izvora energije. U okviru finansijskih mera postoje dva modela
podrške. Prvi model je tzv. Qouta system i zasniva se na količini „zelene“ energije koji
će biti otkupljen u toku godine. Drugi model podrške podrazumeva unapred određene
otkupne cene za energiju koja potiče iz obnovljivih izvora energije (tzv. Feed-in tariff).
Nisu beznačajne i druge mere podrške koje podrazumevaju poreske olakšice, delimično
finansiranje investicija u obnovljive izvore energije i dr. Sigurno je da razvijene zemlje
koje imaju velike budžetske prihode, u odnosu na manje razvijene, imaju na raspolaganju
veće mogućnosti za mere podrške investiranju u obnovljive izvore energije.
Prema postojećem stanju, jedan kilovat-čas električne energije iz velikih
hidroelektrana košta 1,1 evro cent. Cena kilovat-časa iz termopostrojenja je 2,5 puta
veća od cene kilovata iz hidroelektrana. Cena koštanja energije iz žetvenih ostataka
procenjuje se u iznosu od cca 5 evro centi. Sa ovom cenom koštanja, energija iz žetvenih
ostataka jeftinija je za oko 50% u odnosu na energiju koja se dobija sagorevanjem
kamenog uglja u manjim postrojenjima za proizvodnju toplotne energije.
Naša država kao i sve druge države uvela je posebne stimulativne garantovane
cene električne energije proizvedene iz obnovljivih izvora koja se kreće od 6,7-23 evro
centi po kilovatu (tabela 1). Ove cene čine ekonomski opravdanim korišćenje obnovljivih
izvora energije i predstavljaju izuzetan stimulans za investiranje u izgradnju postrojenja
za korišćenje biomase.
23
Tabela 1. Garantovane otkupne cene električne energije proizvedene iz obnovljivih
izvora i kombinovane proizvodnje2
Table 1. Guaranteed purchase prices for electricity produced from renewable energy
sources and combined
Otkupna cena
Vrsta elektrane
Male hidroelektrane
Postrojenja na biomasu
Biogas
Kanalizacioni i deponijski gas
Vetroelektrane
Solarne elektrane
Elektrane na geotermalnu energiju
Elektrane sa kombinovanom proizvodnjom
Elektrane koje koriste otpad
(evrocenti/kwh)
7,8 – 9,7
11,4 – 13,6
12 – 16
6,7
9,5
23
7,5
7,6 – 10,4
8,5 – 9,2
Sa druge strane, domaćinstvo koje troši 900 kilovata električne energije mesečno,
plaća električnu energiju po ceni od 5,27 evro cena po kilovatu. Prema tome, veće
učešće obnovljivih izvora energije u ukupnoj količini proizvedene električne energije
neminovno će dovesti do poskupljenja električne energije za sve potrošače.
U našim uslovima nisu predviđene posebne poreske olakšice za investiranje
u obnovljive izvore energije odnosno postojeće poreske olakšice se odnose na sva
investiciona ulaganja. Prema Zakonu o porezu na dobit pravnih lica (Sl. glasnik RS,
25/2001, 101/2011), poreskom obvezniku koji izvrši ulaganja u nekretnine, postrojenja
i opremu za obavljanje delatnosti priznaje se pravo na poreski kredit (umanjenje
obračunatog poreza na dobit) u visini od 20% izvršenog ulaganja s tim što ne može biti
poreski kredit veći od 50% obračunatog poreza u godini u kojoj je izvršeno ulaganje. Ako
je poreski obveznik malo pravno lice priznaje mu se, na osnovu izvršenog investicionog
ulaganja, pravo na poreski kredit (umanjenje obračunatog poreza na dobit) u visini od
40% izvršenog ulaganja u osnovna sredstva s tim što ne može biti poreski kredit veći
od 70% obračunatog poreza u godini u kojoj je izvršeno ulaganje. Neiskorišćeni deo
poreskog kredita do propisanog nivoa (50% odnosno 70% obračunatog poreza) može se
preneti na račun poreza na dobit iz budućih obračunskih perioda ali ne duže do deset
godina. Nadalje, poreski obveznik koji uloži u svoja osnovna sredstva odnosno u čija
osnovna sredstva uloži drugo lice više od 800 miliona dinara i u periodu ulaganja dodatno
zaposli na neodređeno vreme najmanje 100 lica oslobađa se plaćanja poreza na dobit
pravnih lica u periodu od deset godina. Ukoliko poreski obveznik ulaže u nedovoljno
razvijena područja oslobađa se plaćanja poreza na dobit pravnih lica za period od pet
godina ako je vrednost investicionog ulaganja veća od osam miliona dinara i u periodu
ulaganja zaposli na neodređeno vreme najmanje pet lica.
http://www.eps.rs/StariDokumenti/oie/Uredba-podsticaji.pdf.
2
24
Analiza državnih podsticaja proizvodnji obnovljivih izvora energije pokazuje da
postoje stimulativne otkupne cene obnovljivih izvora energije i značajne poreske olakšice
za izvršena investiciona ulaganja. Ove mere pozitivno utiču na profitabilnost izvršenog
investiranja u obnovljive izvore energije. Usled toga može se očekivati da će u bliskoj
budućnosti obnovljivi izvori energije biti privlačni za domaće i strane investitore.
4. ZAKLJUČAK
Dosadašnja istraživanja pokazuju da je energetski potencijal obnovljivih izvora
energije veoma veliki. Procenjuje se da on iznosi u našim uslovima preko 4,3 miliona
tona ekvivalentne nafte godišnje. Međutim, proizvodnja energije iz obnovljivih izvora
energije skuplja je od energije koja se proizvodi iz fosilnih goriva primenom klasičnih
tehnologija. Ovo je osnovni razlog zašto su mere državne podrške neophodne. U našim
uslovima postoji model podrške koji se zasniva na unapred određenim stimulativnim
otkupnim cenama. Takođe u našim uslovima postoji značajna podrška u pogledu poreskih
olakšica. Napred navedene mere podrške, omogućavaju da je korišćenje obnovljivih
izvora energije u našim uslovima isplativo jer investitorima donosi zagarantovani
profit. Direktna pomoć države, u pogledu bespovratnih sredstava koja pokrivaju deo
investicija u obnovljive izvore energije, nije prisutna u našim uslovima usled nedostatka
budžetskih sredstava. Može se očekivati da će u narednom periodu, pored napred
navedenih podsticaja, postojati i kreditna podrška sa malim troškovima kamate kao vid
stimulisanja investiranja u obnovljive izvore energije.
5. LITERATURA
1.
Agarwal, A. K.: "Recent technologies for the conversion of biomass
into energy, fuels, and useful chemicals", TERI Information Monitor on
Environmental Science 4 (1), 1–12, Centre for Energy Studies, Indian
Institute of Technology, New Delhi, 1999.
2.
Babić, Lj., Stanković, L., Doroški, P.: „Tehnička rešenja mašina za
pripremu biomase radi sagorevanja i stvaranja toplotne energije“, Zbornik
radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP „Mladost“,
Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995.
3.
Brkić, M., Janić, T., Tešić, M., Zoranović, M., Turan, J.,
Zekić, V., Dedeović, N., Igić, S.: „Strategija gazdovanja energijom
na poljoprivrednim kombinatima sa aspekta korišćenja energije“, Revija
agronomska saznanja, broj 5, Novi Sad, 2008.
4.
Starzer, O., Rakos, C., Sedmidubsky, A.: "BIO-COST: Impact of
different national biomass polices on investment costs of biomass district
heating plants", Energie Verwertungsagentur Wiena, 2001.
25
5.
Tica, N.: „Ekonomska obeležja skupljanja slame“, Agroekonomika,
Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1996.
6.
Walsh, E., Becker, A.: "BIOCOST: A Software Program to Estimate
the Cost of Producing Bioenergy Crops". Proceedings of Bioenergy ‘96,
Nashville, Oak Ridge National Laboratory, Tennessee, 1996.
7.
Zekić, V., Jovanović, M., Tica, N.: „Ekonomski pokazatelji proizvodnje
briketa od slame strnih žita“, Revija agronomska saznanja, br. 13, Novi Sad,
2009,
8.
Zekić, V., Jovanović, M.: „Utvrđivanje troškova spremanja slame
sistemom valjkastih bala“, Revija agronomska saznanja, broj 5, Novi Sad,
2006.
9.
Zekić, V., Tica, N.: „Ekonomska opravdanost korišćenja žetvenih ostataka
kao izvora energije“, Monografija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2010.
10. Zekić, V., Tica, N.: „Valorizacija vrednosti slame strnih žita“,
Agroekonomika, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, broj 36, 2007.
11. Zekić, V.: „Ocena ekonomske opravdanosti energetske upotrebe biomase“,
doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2006.
GOVERNMENT SUPPORT FOR INVESTING
IN RENEWABLE ENERGY IN SERBIA
TICA, N., ZEKIĆ, V., MILIĆ, D.3
Summary
Research that has been done so far shows that the potential of the renewable
energy sources is enormous. In our conditions it is equivalent to more
than 4,3 million tons of oil a year. However, the production of energy from
renewable sources is pricier than the energy that is being produced from
fossil fuels using the classic technology. This is the main cause why the
stimulation of the government is necessary. Our surrounding recognizes a
model of support that is based on the beforehand-determined stimulating
purchase prices. Moreover, there is a significant support in terms of tax
Nedeljko Tica, PhD, Full Professor, Vladislav Zekić, PhD, Associate Professor, mr Dragan
Milic, Assistant, University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Novi Sad, Email: [email protected]
ac.rs.
3
The research was carried out within the project: "The economic justification of the use of crop
residues as a source of energy," which is funded by the Provincial Secretariat for Science and
Technological Development.
26
benefits. These actions of support make the use of renewable energy sources
in our conditions cost effective, because it brings the guaranteed profit to
the investors. Direct government help, in terms of grants that cover a part
of investment in the renewable sources of energy, is not present in our
conditions due the lack of budget funds. It is to be expected that in the future
period, next to the previously mentioned stimulations, there will also be a
defined credit support with low interest rate costs as a type of support for
investments in the renewable energy sources.
Key words: government support, investiment, renewable energy sources.
Primljen: 19.10.2012.
Prihvaćen: 19.11.2012.
27
UDC: 341.384 Pregledni rad
Review paper
UTICAJ ZAKONA O RESTITUCIJI NA UNAPREĐENJE
POSEDOVNE STRUKTURE U REPUBLICI SRBIJI
ĐURIĆ, KATARINA, NJEGOVAN, Z.1
Rezime
Održivi razvoj poljoprivrede i ruralne ekonomije, pored ostalih uslova,
podrazumeva zaštitu, unapređenje i pravilno korišćenje poljoprivrednog
zemljišta. Za ostvarivanje tog cilja svaka država bi trebalo da vodi
odgovornu i efikasnu, dugoročno orijentisanu zemljišnu, odnosno agrarnu
politiku. Pitanje restitucije zemljišta i regulisanja prava vlasništva na
poljoprivrednom zemljištu, uspostavljanje i efikasno funkcionisanje tržišta
zemljišta, kao i ostalih relevantnih institucija svojstvenih tržišnom obrascu
privređivanja ključni su koraci u domenu reformisanja zemljišne politike
svih tranzitnih zemalja, pa tako i Republike Srbije. Ovaj rad bavi se nekim
elementima u postupku reformisanja zemljišne politike koja se, iako veoma
značajna, mora posmatrati kao segment ukupne agrarne politike.
Ključne reči: posedovna struktura, privatizacija, restitucija, zakon,
institucije.
1. UVOD
Zemljište, kao prirodni resurs, predstavlja neophodan uslov primarne
poljoprivredne proizvodnje. Nepokretnost i neumnoživost, odnosno limitiranost
zemljišta nameću potrebu za njegovim očuvanjem i racionalnim korišćenjem. Jedan od
najvažnijih instrumenata odgovornog upravljanja ovim prirodnim resursom, koji ni u
skorijoj budućnosti neće imati alternativu, su mere agrarne, odnosno zemljišne politike.
Mere zemljišne politike usmerene su u pravcu unapređenja posedovne strukture i
stvaranja optimalnih uslova za organizovanje poljoprivredne proizvodnje kojom se
ostvaruju najbolji proizvodni i ekonomski efekti.
Pravilno gazdovanje poljoprivrednim zemljištem, posmatrano na nacionalnom
Dr Katarina Đurić, docent, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Departman
za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, [email protected], Dr Zoran Njegovan,
redovni profesor, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku
poljoprivrede i sociologiju sela, [email protected]
1
Rad je nastao na osnovu istraživanja u okviru Projekta 46006.
28
nivou, podrazumeva i precizno definisanje prava svojine i ostalih relevantnih pitanja
vezanih za ovaj resurs od opšteg i zajedničkog interesa. Naime, nezamenjiva uloga
poljoprivrednog zemljišta u proizvodnji hrane i njegov značaj za društvenu zajednicu
nameću potrebu institucionalno-pravnog uređenja ove oblasti.
Pored navedenog, za Republiku Srbiju dodatnu inicijativu za uređenje
institucionalnog okvira za vođenje zemljišne politike predstavljaju dugogodišnja
nastojanja ka članstvu u Evropskoj uniji. Donošenje zakona i formiranje institucija u
oblasti poljoprivredne politike koji će biti u potrebnoj meri usklađeni sa legislativom
Evropske unije jedan je od zadataka Srbije u procesu pregovaranja za članstvo.
Izvesni koraci na putu prilagođavanja agrarne politike, oličeni u donošenju Zakona o
poljoprivrednom zemljištu i Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, već su
učinjeni.
2. POSEDOVNA STRUKTURA KAO OGRANIČAVAJUĆI FAKTOR
RAZVOJA POLJOPRIVREDE
Limitiranost zemljišta, posmatrano na globalnom nivou, sve se više pominje
kao jedan od ključnih razloga zbog koga se dovodi u pitanje prehrambena bezbednost
stanovništva. Ipak, iskustva pojedinih zemalja, kao što su Holandija i Belgija, pokazuju
da ograničenost ovog resursa ne mora sama po sebi da znači i ograničenje za proizvodnju
hrane i razvoj poljoprivrede. Naime, ove države, zahvaljujući kvalitetnim merama
zemljišne, odnosno agrarne politike, uspele su da, uprkos ograničenim poljoprivrednim
površinama, postignu zavidne proizvodne i ekonomske rezultate u agrarnom sektoru.
Nije, međutim, samo ukupna poljoprivredna površina kojom neka država raspolaže
faktor od uticaja na rezultate poljoprivredne proizvodnje. Da bi se sagledale mogućnosti
razvoja agrarnog sektora neophodno je analizirati učešće pojedinih kategorija korišćenja
u ukupnom zemljišnom fondu, ali i posedovnu strukturu.
S obzirom na to da je prosečna veličina gazdinstva u Evropskoj uniji oko 20
hektara, a u Srbiji svega 3 hektara jedan on prioriteta u poboljšanju konkurentnosti
domaćih proizvođača nesumnjivo bi trebalo da bude ukrupnjavanje poseda odnosno
centralizacija zemljišta. U takvim uslovima nemoguće je ostvariti značajniju redukciju
proizvodnih troškova i, na toj osnovi, poboljšanje cenovne konkurentnosti proizvođača
u Srbiji u odnosu na evropske poljoprivrednike. Za poboljšanje ekonomskih efekata
na poljoprivrednim gazdinstvima u Srbiji poželjno je, pored ostalog, obezbediti u
poboljšanje posedovne strukture.
29
Tabela 1. Posedovna struktura porodičnih gazdinstava u Srbiji
Table 1. Ownership structure of the family farms in Serbia
Veličina
poseda
Bez zemljišta
Do 1 ha
1,01 – 3,0 ha
3,01 – 5,0 ha
5,01 – 10,0 ha
10,01 – 20,0
ha
Preko 20,00 ha
Ukupno
Broj gazdinstava
broj
%
6.288
0,8
208.100
26,7
254.832
32,7
135.161
17,3
131.438
16,9
36.772
4,8
6.300
778.891
0,8
100
Površina
ha
0
89.994
367.865
374.902
631.747
316.213
%
0,0
4,7
19,2
19,5
32,9
16,5
138.702
1.919.423
7,2
100
Izvor: Popis stanovništva…, RZS, Beograd 2002.
Podaci u tabeli 1. pokazuju da u Srbiji najveći broj poljoprivrednih gazdinstava
(32,7%) raspolaže sa površinom od 1 do 3 hektara. U posedovnoj strukturi komercijalna
gazdinstva imaju skromno učešće (5,6 %) što predstavlja značajno razvojno ograničenje
za agrarni sektor.
Razlozi koji su doveli do izrazito nepovoljne posedovne strukture u Srbiji su brojni.
Mere agrarne politike više decenija nisu delovale stimulativno na ukrupnjavanje poseda.
Naprotiv. Agrarna reforma, sprovedena u periodu uspostavljanja centralno-planskog
privrednog sistema je određivanjem zemljišnog maksimuma prvo na 25 hektara, a
potom, 1953. godine, na samo 10 hektara izuzetno ograničila razvojne mogućnosti
poljoprivrede (Pejanović i Njegovan, 2011). Takva agrarna reforma najvećim delom je
pogoršala ekonomski položaj privatnih gazdinstava, koja imaju dominantno učešće u
agrarnoj strukturi Srbije.
U red činilaca koji doprinose nepovoljnoj posedovnoj strukturi, odnosno
usitnjavanju zemljišnih poseda, može se uvrstiti i zakonska regulativna kojom se uređuje
oblast poljoprivrede i pitanja vezana za poljoprivredno zemljište. Bez elaboriranja ranije
donetih zakonskih rešenja iz ove obasti, na ovom mestu biće sagledane odredbe Zakona
o poljoprivrednom zemljištu Republike Srbije iz 2006. godine. Naime, kao posebno
nepovoljne ocenjuju se odredbe ovog zakona koje se odnose na način izdavanja u zakup
poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Izjednačavajući fizička i pravna lica po
pitanju prava uzimanja u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, Zakon je
direktno omogućio rasparčavanje i usitnjavanje državnog zemljišta na table od po 50
hektara (Simonović i Cvijanović, 2007). Takvo usitnjavanje državnog poljoprivrednog
zemljišta čini nemogućim organizaciju intenzivne ratarske proizvodnje, sa primenom
krupne mehanizacije u okviru koje se redukuju troškovi proizvodnje i povećava
konkurentnost proizvodnje.
Izrazito nepovoljna posedovna struktura u našoj zemlji rezultat je i neadekvatnih
institucionalnih rešenja kada je u pitanju zakon o nasleđivanju. Za razliku od pojedinih
evropskih zemalja u kojima postoji tradicija u primeni sistema jednog naslednika i time
doprinosi centralizaciji i koncentraciji zemljišta i ekonomskom jačanju gazdinstava, u
30
Srbiji ne postoje ograničenja po pitanju nasleđivanja i rasparčavanja zemljišnog poseda.
Sistem jednog naslednika je uglavnom postojao u germanskim i skandinavskim zemljama
gde je na gazdinstvu mogao da ostane samo jedan bračni par. To je doprinelo da seljaštvo
ovih zemalja postane ekonomski najjače i da se najbolje prilagodi kapitalističkom načinu
proizvodnje jer se vodilo računa da ovakav posed bude dovoljno veliki da obezbedi čist
prinos od koga se može platiti otpremnina ostalim naslednicima i roditeljima kada
se posed preuzme ugovorom među živima. Ovo je svakako poenta sistema jednog
naslednika (Mirković, 1940). Donošenje zakona o nasleđivanju koji podržava sistem
jednog naslednika u Srbiji ne bi doveo do bitnih promena u kratkoročnom periodu, ali bi
promene, ostvarene u dugoročnom periodu, bile pozitivne i, pre svega, poželjne.
3. PRIVATIZACIJA POLJOPRIVREDNOG ZEMLJIŠTA
U PERIODU TRANZICIJE
Na posedovnu strukturu, racionalnost korišćenja zemljišta i ekonomske efekte u
poljoprivrednoj proizvodnji u zemljama u tranziciji u velikoj meri uticala je privatizacija
državnog poljoprivrednog zemljišta koja je sprovedena kao jedan od prvih koraka u
procesu društveno-ekonomske tranzicije. Srbija raspolaže sa 4.254.510 ha ukupno
obradivog zemljišta, od čega se u privatnom posedu nalazi 87% a preostali deo je u
vlasništvu države (Pejanović i sar, 2011). Oblici privatizacije zemljišta u tranzitnim
zemljama su različiti: aukcija zemljišta u vlasništvu državnih preduzeća, restrukturiranje
kolektivnih farmi i tzv. land share pristup. Restitucija zemljišta licima ili naslednicima
lica koja su imala u privatnoj svojini zemljište pre njegove nacionalizacije posle Drugog
svetskog rata ipak je najčešće primenjen oblik privatizacije zemljišta u zemljama
centralne i istočne Evrope.
Kao najzastupljeniji model privatizacije zemljišta u zemljama u tranziciji,
sprovedena je redistribucija zemljišta novim vlasnicima i stvaranje velikog broja
ekstremno malih poseda. Intenzifikacijom proizvodnje i većom upotrebom živog rada
novih vlasnika i/ili preduzetnika, ostvareni su izvesni pozitivni ekonomski efekti
oličeni u povećanju obima poljoprivredne proizvodnje. Sa ovim pozitivnim efektima se,
međutim, ne može računati na dugoročnoj osnovi. Naime, dugoročna ekonomska pozicija
država sa nepovoljnom posedovnom strukturom na svetskom tržištu agrarnih proizvoda
prilično je neizvesna. Fizički rasparčane i usitnjene velike državne farme teško da mogu
odgovoriti na izazove sve veće tržišne konkurencije krupne i visokosubvencionisane
farmerske proizvodnje najrazvijenijih zemalja sveta (Mihajlović, Marković, 2004).
U pojedinim tranzitnim zemljama, svesni ovih dugoročnih nepovoljnih posledica
decentralizacije i dekoncentracije ranijih državnih poseda, kreatori agrarne politike i
reformatori agrarnog sektora preduzimaju dalje korake. Ti koraci odnose se na primenu
zakonske regulative kojom se podstiče razvoj tržišta zemljišta, lizing, udruživanje
farmera u razne ekonomske asocijacije i slično. Ključni cilj ovih reformskih zahvata
je ostvarivanje procesa rekoncetracije i recentralizacije zemljišta, odnosno stvaranje
krupnijih proizvodnih jedinica.
Promena svojinske strukture i razvoj tržišta zemljišta predstavljaju promene
31
imanentne svim bivšim socijalističkim zemljama. Ipak, prema intenzitetu i postignutim
efektima reforme zemljišne politike, postoje razlike između pojedinih zemalja iz
ove grupe. Tako je, na primer, u Albaniji proces ubrzane privatizacije, sproveden u
prvoj polovini 90-ih godina doveo do redistribucije zemljišta koje je ranije pripadalo
kooperativama i bivšim vlasnicima. Ova reformska mera doprinela je da se u toj
zemlji značajno poveća učešće poljoprivrede u ukupnom bruto domaćem proizvodu.
U zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, Jermeniji, Azerbejdžanu, Gruziji, pribaltičkim
republikama i ostalim, takođe je sprovedena radikalna privatizacija zemljišta koja je
dovela do formiranja brojnih malih porodičnih farmi umesto bivših kolhoza i sovhoza.
Jedan od negativnih efekata sprovedene privatizacije je izražena fragmentacija zemljišnih
površina, odnosno dalje ustinjavanje poseda. Kada se tome doda i činjenica o još uvek
nedovoljno razvijenom tržištu zemljišta, problem je više nego alarmantan. Mnogi novi
vlasnici, koji su po sprovedenoj privatizaciji nasledili poljoprivredno zemljište, žive u
urbanim sredinama i ne bave se poljoprivrednom proizvodnjom. To dovodi do zaključka
da se značajne površine tih novih vlasnika ne obrađuju. Za ilustraciju nerazvijenosti
tržišta zemljišta u zemljama u tranziciji, primer Češke je poučan. U ovoj zemlji od 1993.
do 1995. godine kupoprodaja zemljišta bila je ostvarena na nivou od samo 0,5% ukupnog
češkog poljoprivrednog zemljišta. Kao jedan od razloga niske razvijenosti tržišta
zemljišta u Estoniji, na primer, navodi se niska profitabilnost poljoprivredne proizvodnje,
zbog čega je i tražnja zemljišta veoma ograničena. Moldavija je jedna od zemalja u
kojoj je broj privatnih farmi u porastu, ali je i nadalje kolektivni tip proizvodnje ostao
dominantan. Sa druge strane, susedna Rumunija je svojom radikalnom privatizacijom i
zemljišnom reformom napravila veći progres u odnosu na Bugarsku i neke druge bivše
socijalističke zemlje, time što je u relativno kratkom roku preko 80% poljoprivrednog
zemljišta privatizovala, nastojeći da tom reformom istovremeno ostvari i dva ključna
cilja kao što su rehabilitacija privatnog vlasništva i ekonomske efikasnosti.
Prodaja putem aukcije i restitucija su modeli privatizacije državnog poljoprivrednog
zemljišta čija je primena na početku procesa tranzicije u Srbiji bila predložena.
Privatizacija poljoprivrednog zemljišta zasnovana na prodaji ima prednosti u odnosu na
druge modele privatizacije, pre svega zbog toga što se u slučaju prodaje ne favorizuje
ni jedan potencijalni kupac, odnosno budući vlasnik zemljšta. Jedna od dilema koja se
javlja vezano za ovo pitanje je da li državno zemljište privatizovati u postojećoj strukturi,
s obzirom da se radi o zemljišnim kompleksima koji iznose i po nekoliko hiljada hektara,
ili pak podeliti zemljište na manje celine. U drugom slučaju, odnosno pri podeli velikih
zemljišnih kompleksa na manje parcele, stvara se mogućnost veće konkurencije pri
kupovini i postizanja bolje cene, a samim tim i većih prihoda za državu (Begović i sar.,
2006).
Zemljište kojim su raspolagali bivši državni poljoprivredni kombinati je delimično
društveno, a delimično državno. Naime, osim zemljišta koje su poljoprivredna preduzeća
posle Drugog svetskog rata dobila u procesu nacionalizacije i koje je dobilo status
državne svojine, ova preduzeća su zemljište kupovala i sopstvenim sredstvima i taj deo
njihovog zemljišnog fonda je imao status društvene svojine. Međutim, do 1997. godine
i donošenja Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu
u druge oblike svojine, razgraničenje evidencije zemljišta u društvenoj i državnoj
32
svojini u poljoprivrednim preduzećima nije učinjeno. U knjigovodstvenoj evidenciji,
svo zemljište poljoprivrednih preduzeća, bez obzira na koji način je stečeno, tretirano
je kao kapital društvenih preduzeća koji je u postupku privatizacije prodat privatnim
firmama. Ovde treba dodati i to da je i tada bilo regulisano da tim zemljištem upravlja
država preko nadležnog ministarstva za poljoprivredu, i da je korisnik trebalo za to da
plaća naknadu u visini koju utvrđuje Vlada Republike Srbije. Naknada je predstavljala
prihod Republičkog budžeta, ali, prema raspoloživim informacijama, preduzeća koja
nisu privatizovana, a koristila su državno zemljište nikada nisu takvu nadoknadu plaćala
(Katić i Simonović, 2007).
Zemlje iz našeg najbližeg okruženja, Hrvatska i Slovenija pitanje državnog
poljoprivrednog zemljišta rešile su kroz zaključivanje ugovora o dugoročnom zakupu.
Postoje mišljenja da je podržavljenjem svog poljoprivrednog zemljišta u društvenoj
svojini i njegovim davanjem u zakup, umesto primenjenog modela privatizacije, i u
Srbiji mogao da se postigne veći stepen efikasnosti u korišćenju ovog prirodnog resursa.
Pitanje koje takođe izaziva dosta pažnje i brojne polemike odnosi se na mogućnost
da strani državljani postanu vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Srbiji. Prema aktuelnim
propisima, vlasnici poljoprivrednog zemljišta mogu biti samo državljani Republike Srbije
ili firme koje su u Srbiji registrovane. Međutim, prilikom zaključivanja Sporazuma o
stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom definisano je da i strani državljani od
2014. godine mogu kupovati poljoprivredno zemljište u Srbiji.
4. PRAVNO-INSTITUCIONALNI OKVIR
ZA VOĐENJE ZEMLJIŠNE POLITIKE
Bez obzira na volju vlasnika i bez ikakvog obeštećenja, merama državne prinude
privatna imovina oduzimana je posle Drugog svetskog rata i pretvarana u državnu,
odnosno društvenu svojinu. Zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji 1945. godine su
od privatnih vlasnika u korist države oduzeti brojni zemljoradnički i nezemljoradnički
posedi poljoprivrednog i šumskog zemljišta. Prema postojećoj evidenciji bivši vlasnici i
njihovi naslednici potražuju od države oko 300.000 hektara poljoprivrednog zemljišta.
U cilju da se isprave učinjene nepravde i ispune uslovi vezani za donošenje zakonske
regulative za članstvo u Evropskoj uniji, u Srbiji je krajem 2011. godine usvojen Zakon
o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Pored građevinskih objekata i ostale imovine
oduzete posle 9. marta 1945. godine, predmet ovog zakona je i oduzeto poljoprivredno
zemljište. Zakon je izrađen prema iskustvima drugih zemalja, naročito zemalja na
području bivše Jugoslavije, s tim što su u najvećoj mogućoj meri poštovane specifičnosti
društvenih i ekonomskih okolnosti u Srbiji. U izradi Zakona su pored predstavnika
lokalne samouprave i pravosuđa, privrednika, pravnih i ekonomskih stručnjaka,
učestvovali i predstavnici bivših vlasnika. U cilju što efikasnije restitucije i poštovanja
privatne svojine kao jednog od osnovnih ljudskih prava, Zakonom je predviđena primena
modela restitucije koji je dao najbolje rezultate u drugim zemljama.
Vraćanje poljoprivrednog zemljišta u naturi u svim slučajevima gde je to moguće
ključno je rešenje koje u postupku restitucije ponuđeno ovim Zakonom. U slučajevima
33
gde su, nakon oduzimanja tj. sprovedene agrarne reforme, izvršene komasacija i/ili
arondacija bivši vlasnik ima pravo na vraćanje zemljišta koje je dobijeno iz komasacione
mase za to zemljište, u skladu sa rešenjem o raspodeli komasacione, odnosno arondacione
mase. Alternativni način vraćanja, odnosno obeštećenja bivših vlasnika poljoprivrednog
zemljišta je izdavanje državnih obveznica. U slučaju da vraćanje zemljišta u naturi nije
moguće, bivšim vlasnicima i njihovim naslednicima država će izdavati obveznice, čija
će naplata početi 2015. godine. Za potrebe obeštećenja država je izdvojila dve milijarde
eura. Međutim, tek pošto se 2014. godine donese Zakon o obveznicama i uporedi
broj odobrenih zahteva za povraćaj poljoprivrednog zemljišta sa ukupnim iznosom
odobrenih sredstava, biće precizno utvrđena visina efektivnog obeštećenja. Osnov za
procenu obeštećenja za oduzeto poljoprivredno zemljište biće njegova sadašnja tržišna
vrednost. Na izdate državne obveznice obračunavaće se kamata od 2%, a naplata
obveznica ostvarivaće se u jednakim godišnjim iznosima u narednih petnaest godina.
Takođe, Zakon propisuje da se bivšim vlasnicima obezbedi isplata akontacije u gotovini
u iznosu od 10% od procenjene vrednosti obeštećenja.
Usvojeni Zakon, a naročito njegov deo koji se odnosi na restituciju oduzetog
poljoprivrednog zemljišta, podvrgnut je oštrim kritikama. Naime, ovaj deo Zakona se od
strane bivših vlasnika, odnosno njihovih naslednika, ocenjuje kao model za legalizaciju
sprege političkih i ekonomskih elita u Srbiji sa ciljem stvaranja ogromnih zemljišnih
poseda koji pripadaju tajkunima i dovođenje sitnih poljoprivrednih gazdinstava u još
nepovoljniji ekonomski položaj. Kreatori Zakona na ovakva tumačenja odgovaraju
protivargumentom da je od dana stupanja Zakona na snagu zabranjeno dalje otuđenje
imovine koja je predmet zahteva za povraćaj, naročito u procesu privatizacije. Takođe,
ukoliko postoji zakupac imovine koja je predmet restitucije, neophodno je poštovanje
prelaznog perioda od dve godine bez promene uslova zakupa u slučaju nekretnina i tri
godine u slučaju da se radi o zakupu poljoprivrednog zemljišta. Vraćanje poljoprivrednog
zemljišta je, prema Zakonu, moguće i u slučaju da se na njemu nalaze višegodišnji zasadi,
odnosno voćnjaci i vinogradi. Precizirano je da se poljoprivredno zemljište u okviru
proizvodnih sistema ne vraća samo ako je taj sistem u funkciji i samo u meri koja je
ekonomski opravdana, o čemu procenu i konačnu odluku donosi Agencija za restituciju
koja je počela sa radom 1. januara 2012. godine.
Ključni dokument u oblasti zemljišne politike, Zakon o poljoprivrednom zemljištu,
donet je 2006. godine. Kao najveća slabost Zakona o poljoprivrednom zemljištu navodi
se konfrontacija između vlasnika registrovanih poljoprivrednih gazdinstava i radnika
i vlasnika poljoprivrednih preduzeća. Do ove konfrontacije dolazi zbog načina kojim
Zakon dozvoljava zakup državnog poljoprivrednog zemljišta i koji kao rezultat ima
usitnjavanje velikih uređenih zemljišnih kompleksa u državnoj svojini. Sam postupak
izdavanja državnog zemljišta počinje javnim oglašavanjem, o čemu odluku donosi
nadležni organ jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalazi zemljište, ali uz
saglasnost Ministarstva. Pri tome, početna cena za zakup ne može da bude niža od 70%
tržišne cene zakupa na dotičnom području.
Nakon donošenja odluke o davanju u zakup zemljiša u državnoj svojini, zakupac
sa Ministarstvom poljoprivrede zaključuje ugovor o zakupu. Sredstva koja potiču od
zakupnine zemljišta i poljoprivrednih objekata u državnoj svojini predstavljaju prihod
34
Budžeta Republike Srbije u visini od 60% i prihod budžeta jedinice lokalne samouprave
u visini od 40%. Vrednost ovog zakona je u činjenici da detaljnije reguliše način
korišćenja poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, omogućavajući da se za njegovo
korišćenje ostvaruju izvesni prihodi, koji se usmeravaju upravo u zaštitu, unapređenje i
racionalno korišćenje poljoprivrednog zemljišta.
Takođe, kao dobra strana Zakona o poljoprivrednom zemljištu ocenjuje se i
osnivanje Uprave za poljoprivredno zemljište i formiranje informacionog sistema o
poljoprivrednom zemljištu. Zakonom je predviđeno uvođenje informacionog sistema sa
svim podacima o poljoprivrednom zemljištu u državnom, ali i privatnom vlasništvu, kako
bi bili olakšani upravljanje i planiranje. Pored toga, Zakonom su znatno poboljšane mere
zaštite poljoprivrednog zemljišta, kao što su: zabrana ispuštanja i odlaganja opasnih i
štetnih materija, protiverozivne mere, zaštita poljoprivrednog zemljišta od mraza, grada
i požara. U okviru zaštite postoji i dalje obavezna kontrola plodnosti, ispitivanja opasnih
i štetnih materija, odnosno unetog mineralnog đubriva u zemljište, ispitivanja pesticida,
zabrana korišćenja poljoprivrednog zemljišta u nepoljoprivredne svrhe. Još jedna novina,
i dobra strana ovog Zakona, je uvođenje dobrovoljnog grupisanja poljoprivrednog
zemljišta kao mere za uređenje poljoprivrednog zemljišta, pored postojećih komasacije,
odvodnjavanja i navodnjavanja. U okviru ove mere Zakon predviđa oslobađanje od
plaćanja takse prilikom upisa i prikupljanja podataka iz katastra. Za organizaciju posla
u vezi grupisanja parcela zadužena je država, odnosno njene institucije i odgovarajući
organi.
Izmenama i dopunama zakona o poljoprivrednom zemljištu, usvojenim 2009.
godine, učinjen je pokušaj da se uvede red u način izdavanja državnog zemljišta u
zakup. Naime, izmene su predvidele prioritete za davanje državnog zemljišta u zakup za
poljoprivredne proizvođače koji u okviru date katastarske opštine već imaju zemljište,
naročito ukoliko se ono graniči sa državnim zemljištem koje se daje u zakup. Uz to,
uslov je da poljoprivrednici uredno izmiruju svoje obaveze penzijskog i invalidskog
osiguranja i imaju prebivalište u istoj opštini u kojoj se zemljište nalazi. Takođe, pravo
prioriteta imaju i pravna lica koja imaju sedište u toj opštini i poljoprivredno zemljište
u katastarskoj opštini gde se državno zemljište daje u zakup. Izmenama i dopunama
Zakona o poljoprivrednom zemljištu predviđeno je plaćanje zakupnine za godinu
unapred, pre potpisivanja ugovora u zakup i pre stupanja u posed zemljišta ili polaganje
bankarske garancije za plaćanje zakupnine.
Zakonom o izmenama i dopunama zakona o poljoprivrednom zemljištu iz
2009. godine osnovana je Uprava za poljoprivredno zemljište. Kao organ uprave u
okviru Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede, Uprava za
poljoprivredno zemljište zadužena je za sledeće poslove (www.mpt.gov.rs):
-- upravljanje poljoprivrednim zemljištem u državnoj svojini;
-- uspostavljanje i vođenje informacionog sistema o poljoprivrednom
zemljištu Republike Srbije;
-- raspodela sredstava za izvođenje radova i praćenje realizacije godišnjeg
programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta za
Republiku Srbiju;
-- međunarodna saradnja iz oblasti zaštite, uređenja i korišćenja
35
--
poljoprivrednog zemljišta;
praćenje izrade Poljoprivredne osnove Republike i njeno ostvarivanje.
Uprava za poljoprivredno zemljište organizovana je iz četiri jedinice. To su:
-- odeljenje za upravljanje poljoprivrednim zemljištem u državnoj svojini;
-- odeljenje za zaštitu, uređenje i korišćenje poljoprivrednog zemljišta;
-- odsek za restituciju poljoprivrednog zemljišta, i
-- odsek za finansijske i administrativne poslove.
Osnivanjem Uprave za poljoprivredno zemljište poljoprivredno zemljište, kao
dobro od opšteg interesa, izjednačava se sa ostalim prirodnim dobrima kao što su vode,
šume i šumsko zemljište za čije upravljanje već postoji Direkcija za vode i Uprava za
šume.
Izrada još jednog dokumenta koji je trebalo da utiče na poboljšanje posedovne
strukture i racionalnije gazdovanje poljoprivrednim zemljištem u Republici Srbiji
započeta je u saradnji Ministarstva poljoprivrede i Organizacije za hranu i poljoprivredu
Ujedinjenih Nacija. „Nacionalna strategija uređenja zemljišne teritorije“ zamišljena
je kao projekat koji se sastoji iz teorijskog i praktičnog dela, sa glavnim ciljem da se
na što jeftiniji način dođe do krupnijeg poseda koji će se sastojati od manjeg broja
parcela, odnosno od površinski većih parcela. Na osnovu Strategije planirano je da se
dobrovoljnim grupisanjem vlasnika zemljišta, uz državnu pomoć i koordinaciju, lakše i
brže dođe do krupnijeg poseda. Glavna ideja ovog projekta ugrađena je u aktuelni Zakon
o poljoprivrednom zemlištu. Njeni rezultati u praksi, za sada, ostaju izrazito skromni.
5. ZAKLJUČAK
Racionalno upravljanje poljoprivrednim zemljištem, kao prioritet svake države,
ostvaruje se odgovornom agrarnom politikom i adekvatnom pravnom regulativom. Zbog
neizvesne budućnosti na svetskom tržištu hrane zemalja sa nepovoljnom posedovnom
strukturom i niskom konkurentnošću, formiranje krupnijeg poseda trebalo bi da bude
jedan od prioriteta kreatorima poljoprivredne politike u Srbiji. Sva zakonska rešenja, kao i
primenjeni modeli privatizacije poljoprivrednog zemljišta trebalo bi da budu prilagođeni
upravo tom ključnom cilju. Sagledavajući, međutim, aktuelni institucionalno-pravni
okvir za vođenje zemljišne politike u Republici Srbiji, stiče se utisak da su dosadašnji
napori u donošenju zakona u ovoj oblasti imali više karakter zadovoljavanja forme, nego
pravljenje suštinskog koraka napred.
Afirmacija privatne svojine, odnosno vraćanje tog svojinskog oblika na mesto koje
mu pripada, po svojoj prirodi predstavlja kompleksan proces. Kada se tome doda da je
poljoprivredno zemljište kao predmet reprivatizacije, dobro od opšteg interesa i prirodni
resurs bez mogućnosti supstitucije, proces njegovog vraćanja starim vlasnicima dodatno se
usložnjava. Uz sve nedostatke i dobre strane pravnih propisa o vraćanju nacionalizovanog
poljoprivrednog zemljišta, neophodno je potsetiti da denacionalizacija nije samo pravna
procedura. Reč je, naime, o procesu čiji efekti zalaze u sferu kako ekonomskog, tako i
pravnog sistema, uz neizbežno pokretanje preraspodele dela ekonomske i društvene moći.
36
6. LITERATURA
1.
BEGOVIĆ, B., MIJATOVIĆ, B., HIBER, D. (2006): Privatizacija državnog
zemljišta u Srbiji, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd.
2.
CVIJANOVIĆ, D., KATIĆ, B., VUKOVIĆ, P. (2006), Privatizacija zemljišta
u Republici Srbiji, Acta biologica Jugoslavica – serija A: Zemljište i biljka,
vol. 55, br. 1, str. 107-118.
3.
KATIĆ, B., SIMONOVIĆ, Z. (2007), Briga o poljoprivrednom zemljištu
u Srbiji – osvrt na novi Zakon o poljoprivrednom zemljištu, Ekonomika,
vol.53, br. 1-2, str. 149-162.
4.
MARKOVIĆ, K. (2005): Mesto i uloga zemljišne politike u okviru
integralne politike ruralnog razvoja Srbije, Zbornik radova pod nazivom:
„Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici Srbiji – ruralna
Srbija u procesu harmonizacije sa Evropskom Unijom“, br. 4., Ekonomski
fakultet, Beograd, str. 141-152.
5.
MIHAJLOVIĆ, L., ARSENOVIĆ, Đ., MARKOVIĆ, K. (2003): Lizing
kao element zemljišne politike i faktor ruralnog razvoja, Tematski zbornik
radova za simpozijum agroekonomista sa međunarodnim učešćem, pod
nazivom: Poljoprivreda i ruralni razvoj u evropskim integracijama, str. 380389, Beograd.
6.
MIHAJLOVIĆ, L., MARKOVIĆ, K. (2004): Reforme zemljišne politike u
funkciji održivog razvoja poljoprivrede i ruralne sredine zemalja u tranziciji,
Zbornik radova pod nazivom: Institucijalne reforme i tranzicija agroprivrede
u republici Srbiji – u trendu je ruralna ekonomija (3.), str. 91-106, Ekonomski
fakultet, Beograd.
7.
MIRKOVIĆ, M. (1940): Agrarna politika, Izdavačko-prosvetna zadruga S.
O. J., Beograd.
8.
PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z. (2011): Osnovi ekonomije i agrarna
politika, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.
9.
PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z., TOMAŠ, M., GLAVAŠ-TRBIĆ, D.
(2011): Some experiences and concerns about privatization of agricultural
land, Savremena poljoprivreda, vol. 60, br. 3-4, str. 377-386.
10. SIMONOVIĆ, Z., CVIJANOVIĆ, D. (2007): Korišćenje poljoprivrednog
zemljišta u državnoj svojini prema novom zakonu, časopis Ekonomika
poljoprivrede, broj 1/2007, str. 101-107.
11. Zakon o izmenama i dopunama zakona o poljoprivrednom zemljištu,
Službeni glasnik Republike Srbije br. 41/2009.
12. Zakon o poljoprivrednom zemljištu, Službeni glasnik Republike Srbije br.
62/2006 i 65/2008.
37
13. Zakon o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge
oblike svojine, Službeni glasnik Republike Srbije br. 49/1992 i br. 54/1996
14. Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, Službeni glasnik Republike
Srbije br. 72/2011.
THE IMPACT OF THE LAW ON PROPERTY RESTITUTION
AND COMPENSATION ON THE IMPROVEMENT
OF THE OWNERSHIP STRUCTURE
IN THE REPUBLIC OF SERBIA
ĐURIĆ, KATARINA, NJEGOVAN, Z.2
Summary
The sustained development of agriculture and rural economy, among
other things, also implies the protection, improvement and proper use of
agricultural land. In order to fulfil that goal, every country should implement
responsible and efficient long-term oriented land, that is, agricultural policy.
The issue of the restitution of land, the establishment of the ownership
rights over agricultural land and the establishment of the functional land
market and other relevant institutions characteristic for the market-oriented
economies are key steps to be undertaken in the field of reforming the land
policies in all countries in transition, the Republic of Serbia included. This
paper deals with some elements of the reformation process of the land policy
which, although very important in itself, should be viewed as a segment of the
overall agricultural policy.
Key words: ownership structure, privatisation, restitution, law, institutions.
Primljen: 05.10.2012.
Prihvaćen: 03.11.2012.
Katarina Đurić PhD, docent, University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Department of
Agricultural Economics and Rural Sociology, [email protected], Zoran Njegovan, PhD,
Full.Prof., University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Department of Agricultural Economics
and Rural Sociology, [email protected]
2
The work is based on the research within the project 46006.
38
UDC: 330.1:631.572 Pregledni rad
Review paper
ЕКОНОМСКИ ЕФЕКТИ КОРИШЋЕЊА СЛАМЕ
СТРНИХ ЖИТА У ПРОИЗВОДЊИ СУШЕНОГ ВОЋА
ВУКОЈЕ, В., НЕШКОВИЋ, M., ПАВКОВ, И.1
Резиме
Република Србија, а посебно АП Војводина, располаже значајним
енергетским потенцијалима биомасе, односно биљних остатака у
пољопривреди. Тренутно се користи врло мали део ових ресурса. У
раду се анализира исплативост замене класичних извора енергије
(природни гас и електрична енергија) жетвеним остацима у
пољопривреди, превасходно сламом стрних жита (пшеница, јечам,
овас и раж). Економска оправданост ове супституције сагледава се
у контексту подизања мини погона за сушење воћа на породичном
пољопривредном газдинствима. Анализа се примарно заснива на
диференцијалним калкулацијама коришћења различитих енергената
за добијање топлотне енергије у процесу сушења воћа. Коришћење
сламе смањује релативни удео трошкова топлотне енергије за 4,37%
у односу на природни гас, односно за 7,99% у поређењу са електричном
енергијом, што представља врло значајне уштеде. На бази тржишних
и инвестиционих потенцијала, изводе се и процене директних и
индиректних користи на макро нивоу.
Кључне речи: биомаса, слама стрних жита, сушење воћа, економски
ефекти, породично газдинство.
1. УВОД
Укупна годишња продукција биомасе у Србији износи око 26,4 милиона
тона (у ратарској производњи 9,68 милиона тона, у воћарско–виноградарској 600
хиљада тона, у сточарској 14 милиона тона, у шумарској и дрвнопрерађивачкој 771
хиљада тона и органског комуналног отпада 1,2 милиона). На основу постојећег
Др Вељко Вукоје, ванредни професор, М.Sc. Миодраг Нешковић, мр Иван Павков,
асистент, Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни факултет Нови Сад.
1
Рад представља део резултата истражива на пројекту „Економска оправданост коришћења
биљних остатака као извора енергије“, бр. 114-451-2129/2011-01, финансираног од
Покрајинског секретаријата за науку и технолошки развој АП Војводине.
39
начина употребе биомасе у Србији, за енергетске сврхе може да се користи 30 до
40% од укупно произведене количине биомасе (Бркић и Јанић, 2011). У Србији
највеће потенцијале обновљивих извора енергије представља чврста биомаса,
а у Војводини остаци биљне производње. Енергетски потенцијал биомасе у
Војводини је око 0,69 Мtoe (милиона тона еквивалентне нафте) годишње. То се
добро слаже са раније процењеним потенцијалом биомасе из пољопривреде, који
за целу Србију износи 1,7 Мtoe (Мартинов и сар., 2011).
Пољопривреда продукује велику количину различитих врста биомасе, али
су за енергетску примену најпогоднији жетвени остаци ратарске производње,
односно слама стрних жита. У Војводини се сваке године производе врло
респектабине количине биљних остатака у ратарству, од око 6 милиoна тона.
Еквивалентна количина угља (лигнита) је око 6,5 милиона тона, што по просечној
цени од око 21 €/ t, чини вредносни еквивалент од око 136,5 милиона евра. О тога
се на сламу стрних жита отпада 18,4%, или око 25,13 милиона евра (Бркић и сар.
2011).
Ако је од укупне количине сламе реално могуће користити 30% за
производњу топлотне или/и електричне енергије (будући да се део заорава,
користи у сточарству као простирка, спаљује услед немогућности/неисплативости
балирања и др.), опет се ради о врло значајном енергетском потенцијалу вредности
око 7,54 милиона евра. Ту су и додатне користи у виду очувања животне средине,
побољшања квалитета земљишта, енергетске независности итд.
У Републици Србији постоје веома повољни природни услови за развој
воћарске производње, који међутим нису искоришћени у довољној мери. Будући
развој треба усмерити у правцу интензивирања примарне производње воћа, коју
карактеришу високи приноси квалитетних плодова, као и развој свих видова
прераде воћа. Производња сушеног воћа у нашој земљи има слабу традицију, са
изузетком производње сушене шљиве.
Домаће тржиште снабдева се углавном из увоза, неретко производима
сумњивог квалитета. У нашој земљи постоје респектабилни природни и тржишни
потенцијали за развој производње сушеног воћа, укључујући и значајне могућности
извоза. Изградња мањих погона за сушење воћа може представљати значајан
допринос повећању дохотка на породичним пољопривредним газдинствима,
смањењу незапослености и укупном развоју села (Вукоје и Милић, 2011).
У раду се разматрају економски ефекти коришћења сламе у производњи
сушеног воћа, што је, наравно, само један од видова конверзије сламе у топлотну
енергију. Ипак, очекује се да истраживања у овом раду покажу да супституција
природног гаса односно електричне енергије сламом, може значајно допринети
подизању исплативости производње сушеног воћа, а тиме и развоју ове привредне
гране у целини.
40
2. МАТЕРИЈАЛ И МЕТОД РАДА
Истраживања у овом раду су превасходно економског карактера,
и представљају надоградњу раније спроведених техничко-технолошких
истраживања. Полази се од већ утврђених и публикованих технолошких норматива
утрошака за комбиновану технологију производње сушеног воћа (масени биланси,
утрошци основног и помоћног материјала, рада, енергије различитог порекла,
транспорт итд.). Ови нормативи су резултат лабораторијских истраживања
на Пољопривредном факултету у Новом Саду, где је разрађена комбинована
технологија сушења воћа (осмотско и конвективно сушење), која је заснована на
оригинално конструисаним уређајима (Бабић, Љиљана и сар. 2003, Бабић, М. и
сар. 2004а и 2004б, Павков и др, 2007). Такође су узети у обзир резултати из праксе,
односно конкретног рада посматраних мини сушара.
Да би се утврдила економска корист од коришћења сламе стрних жита у односу
на класичне изворе енергије (природни гас и електрична енергија), неопходно је
цео проблем размотрити у реалним производним условима. Поступак се заснива
на утврђивању уштеда у трошковима топлотне енергије, односно повећању
нивоа исплативости подизања мини погона за сушење воћа на породичним
газдинствима. Прорачуни трошкова и резултата заснивају се на следећим
најважнијим производно-организационим и економским претпоставкама:
-- реални дневни капацитет сушаре је 450 кг свежег воћа, постројење
се ефективно користи 120 дана годишње, од тога за сушење кајсије
20 дана, брескве 40 дана, крушка и дуња по 30 дана; ради се у три
смене, потребно укупно је 5 радника;
-- инвестициона улагања у набавку опреме и објекта, укључујући
и хладњачу, износе 30.900 €; половина се финансира из кредита,
каматна стопа је 5% годишње, рок отплате 4 године, обртна
средства се у целости финансирају из сопствених извора;
-- обрачуни се заснивају на реалним тржишним ценама инпута и
готових производа из периода VI-XII 2011. године; све цене су без
ПДВ-а fco газдинство; просечан обрачунски курс евра је 105 дин;
-- топлотна енергија за осмотско сушење примарно се добија из сламе
стрних жита, а потом се изводе диференцијални обрачуни замене
сламе природним гасом и електричном енергијом.
3. РЕЗУЛТАТИ И ДИСКУСИЈА
Анализа исплативости коришћења сламе заснива превасходно на збирној
калкулацији рада сушаре на годишњем нивоу (ефективно сушара ради 120 дана
годишње), и додатним економским показатељима. Збирна калкулација је изведена
из детаљних аналитичких калкулација производњи сушене кајсије, брескве,
крушке и дуње (Вукоје и Павков, 2010; Вукоје и сар., 2011, Вукоје и Милић, 2011,
Нешковић, 2011). За разлику од аналитичких калкулација, које су састављене по
41
технолошким операцијама (припрема материјала, осмотско сушење, конвективно
сушење и финализација) збирна калкулација има класичну форму (по врстама
трошкова) која је погоднија за ову врсту анализе (таб .1).
Табела 1. Збирна калкулација производње сушеног воћа (1€ = 100 RSD)
Table 1. Aggregate calculation of production of dried fruit (1€ = 100 RSD)
Извор: Обрачун аутора
У приказаној основној верзији калкулације користи се слама за добијање
топлотне енергије у процесу конвентивног сушења, у коме се и троши највећа
количина енергије. Ради се о директном сагоревању сламе, у виду малих
четвртастих бала, које су на индивидуалним газдинствима најчешће и најпогодније
за балирање. У структури укупних трошкова доминирају трошкови свежег воћа,
односно основне сировине, са 57,9%. Трошкови рада, такође, представљају врло
42
значајну ставку са 20,8%. На укупну енергију отпада релативно скромних 3,1%,
од чега трошкови топлотне енергије, који су у фокусу анализе у овом раду, чине
1,86%.
При овом односу набавних и продајних цена, уз коришћење сламе као извора
топлотне енергије, остварује се добит од 1.778.812 дин. (17.788 €) на годишњем
нивоу. То се може сматрати врло добром зарадом за просечно породично
газдинство, за 120 дана ефективног рада. Ако се резултат изрази дохотком
газдинства, зарада је већа за 3.427 €/годишње (таб.2). Допунска корист потиче од
бруто зарада два члана породице (2 : 5 х 100 = 40% радне снаге) .
Табела 2. Додатни индикатори исплативости улагања (1€ = 100 RSD)
Table 2. Additional indicators of profitability of investments (1€ = 100 RSD)
Извор: Обрачун аутора
Време повраћаја уложених средстава је 2,02 година, што је релативно кратак,
односно повољан, период за ову врсту делатности. Остали индикатири исплативости
инвестиционог улагања такође су врло добри. Коефицијент економичности показује да
се на сваких 100 динара насталих трошкова остварује се 43 динара добити. Односно,
вредност производње у себи садржи 30,2% профита.
Диференцијална калкулација показује колико трошкови топлотне енергије
расту, ако се уместо сламе стрних жита користи природни, односно електрична
енергија, у процесу конвективног сушења воћа (таб. 3). При томе треба имати у виду
да су природни гас и електрична енергија, у организационо-техничком погледу,
знатно погоднија горива него слама.
Коришћење природног гаса уместо сламе стрних жита, повећава трошкове
43
топлотне енергије на годишњем нивоу за 4,37%, односно за 1.919 € по једној сушари.
То умањује добит за око 12% (са 17.788 € на 15.870€), што још увек не доводи у
питање исплативост ове производње. У обрачуну је коришћена доња топлотна
моћ природног гаса од 31.300 кЈ/m3, односно 13.00 kJ/kg за сламу. Коефицијент
корисног дејства котла на сламу је 0,70.
У случају коришћења електричне енергије за потребе конвективног сушења,
раст трошкова енергије је знатно већи (за 7,99%, односно 3.651 €/годишње по једној
сушари). Много реалније процена се добија, ако се у обрачун укључи просечна
цена електричне енергије у земљама ЕУ, односно региона, која је за преко два пута
већа од тренутне домаће цене. То би трошкове топлотне енергије увећало за око
8.000 €/годишње. Очигледно је да производња сушеног тешко може да поднесе
употребу електричне енергије као основног енергента, чак ни при ниским ценама
струје, какве су тренутно у нашој земљи.
Уважавајући расположиве сировинске, техничко-технолошке и тржишне
потенцијале, реална је претпоставка да се у релативно кратком периоду (2-3
године) у Војводини може подићи око 50 оваквих мини погона за сушење воћа, а
у целој Србији око 100 погона.
Табела 3. Диференцијална калкулација трошкова енергије у производњи
сушеног воћа (1€ = 100 RSD)
Table 3. Differential calculation of energy costs in the production of dried fruit (1€ =
100 RSD)
Извор: Обрачун аутора
Потенцијалне директне финансијске уштеде на макро нивоу нису превелике,
али су свакако значајне (око 300 хиљада евра на годишњем нивоу). Ако се има у
виду стална тенденција раста цена енергената, као и чињеница да су домаће цене
природног гаса, и посебно електричне енергије, тренутно знатно ниже од цена у
ЕУ, односно у региону, јасно је да су директне економске користи знатно веће. Ту
44
су, наравно, и бројне индиректне користи у виду очувања квалитета земљишта,
побољшања платног биланса земље, очувања животне средине, повећања
запослености, развоја села итд.
4. ЗАКЉУЧАК
Производња квалитетног сушеног воћа представља један од видова прераде,
који пружа значајне могућности за улагање капитала и остваривање профита
у агросектору. Уз коришћење сламе за добијање топлотне енергије, погон за
комбиновано сушење воћа на породичном газдинству доноси врло добру зараду
од око 17.788 евра годишње (120 дана ефективног рада). За покретање производње
нису неопходна велика улагања (30.900 €), при чему се инвестиција исплаћује за
2,02 година. Запошљавањем чланова породице, односно коришћењем свежег воћа
из сопствене производње, значајно се повећава степен профитабилности.
Коришћење природног гаса уместо сламе стрних жита, повећава трошкове
топлотне енергије за око 4,37%, при садашњем нивоу цена ових енергената.
То смањује укупну добит за 1.919 € /годишње, али је производња још увек на
прихватљивом нивоу исплативости. У варијанти коришћења електричне енергије,
повећање трошкова је знатно веће (7,99%), што ову производњу доводи на границу
рентабилности, чак и при овако ниским домаћим ценама струје.
На макро нивоу, овај вид супституције природног гаса/електричне енергије
доноси значајне директне финансијске уштеде, али су, дугорочно посматрано,
много важније индиректне користи (одржавање квалитета земљишта, побољшање
платног биланса земље, смањење енергетске зависности, очувања животне
средине, допринос руралном развоју итд.).
5. ЛИТЕРАТУРА
1.
БАБИЋ, ЉИЉАНА, БАБИЋ, М., ПАВКОВ, И. (2003): Комбиновано
осmотско и конвективно сушење кајсије, Journal on Processing and
Energy in Agriculture (PTEP), 7 (1-2), p. 1-3.
2.
БАБИЋ, М. (2004а): Домаћа производња сушене кајсије, Воћарство и
виноградарство, (4), с.10-14.
3.
БАБИЋ, М., БАБИЋ, ЉИЉАНА, ПАВКОВ, И. (2004б): Масени и
енергетски биланси сушење кајсије, Савремена пољопривреда, 30(3-4),
с. 127-133.
4.
БРКИЋ, М., ЈАНИЋ, Т. (2011): Потенцијалне количине биомасе за
производњу енергије у Србији, Савремена пољопривредна техника,Vol.
37, No. 3, 225-333.
5.
БРКИЋ, М., ЈАНИЋ, Т., ТИЦА, Н., ЗЕКИЋ, В., МИЛИЋ, Д. (2011): Crop
production in Vojvodina as a source of energy, 22nd International symposium
45
"Food safety production", Trebinje, Proceedings, p.153-155.
6.
ВУКОЈЕ, В., МИЛИЋ, Д. (2011): Production-economic parameters of dried
quince, 22nd International symposium "Food safety production", Trebinje,
Proceedings, p.227-230.
7.
ВУКОЈЕ, В., МИЛИЋ, Д. (2011): Анализа економске оправданости
производње сушеног воћа у Србији, Агрознање, вол. 12, бр.1, str. 5-13,
Пољопривредни факултет Бања Лука.
8.
ВУКОЈЕ, В., ПАВКОВ, И. (2010): Analysis of economic justification of
drying of apricots by combined tehnology, PTEP, Vol 14, No 1, p. 36-39.
9.
МАРТИНОВ, М., БРКИЋ, М., ЈАНИЋ, Т., ЂАТКОВ, Ђ., ГОЛУБ,
С., БОЈИЋ, С. (2011): Биомаса у Војводини - RES 2020, Савремена
пољопривредна техника, Vol. 37, No. 2, 119-224.
10. НЕШКОВИЋ, M. (2011): Eкономски ефекти производње сушеног воћа
на породичним газдинствима, Мастер рад, Пољопривредни факултет
Нови сад.
11. ПАВКОВ, И., БАБИЋ, ЉИЉАНА, БАБИЋ, М., РАДОЈЧИН, М. (2008):
Промене физичких особина јабуке током комбиноване технологије
сушења, Journal on Processing and Energy in Agriculture (PTEP), 12 (3),
127-131.
12. LEWICKI, P. P., & LUKASZUK, A. (2004) Effect of hot air teмperature on
mechanical properties of dried apples, Journal of Food Engineering, (64),
307-314.
13. PAN, Y. P., ZHAO, L. J., YHANG,Y., CHEN, G., & MUJUMDAR, A.
S. (2003): Osmotic dehydration pretreatment in drying of fruits and
vegetables, Drying Technology, 21 (6), 1101.
14. RIVA, M., CAMPOLONGO, S., AVITABILE LEVA, ALEXA,
MAESTERELLI, A., & TORREGGIANI, D. (2005): Structure – property
relationships in osmo- air- dehydrated apricot cubes, Food Reasearch
International, (38), 533-542.
46
ECONOMIC EFFECTS OF EXPLOITATION OF SMALL
GRAIN STRAW IN PRODUCTION OF DRIED FRUIT
VUKOJE, V., NEŠKOVIĆ, M., PAVKOV, I.2
Summary
The Republic of Serbia, and especially the Autohomous Provence of
Vojvodina, have on their disposal quite significant energy potentials in
the form of biomass and/or agricultural crop residues. Currently, rather
small part of these resources is being exploited. This work analyzes the
profitability of replacement of the classical energy resources (natural gas
and electric energy) with agricultural crop residues, primarily small grains
straw (wheat, barley, oats and rye). Economic feasibility of such substitution
can be perceived in the context of building of mini fruit drying plants at
family agricultural farms. The analysis is initially based on differential
calculations of utilization of various types of energy in production of the heat
energy in fruit during process. Exploitation of straw reduces relative share
of expenses of the heat energy for 4,37% in relation to the natural gas and/
or for 7,99% in comparison with the electric energy, which indicates to quite
significant savings. Based on market and investment potentials, estimations
of direct and indirect benefits on macro level are being realized as well.
Key words: biomass, small grain straw, fruit drying, economic effects,
family farms.
Primljen: 25.10.2012.
Prihvaćen: 27.11.2012.
Veljko Vukoje, PhD, Associate Professor, M. Sc. Miodrag Nešković, mr Ivan Pavkov Assistant,
University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Novi Sad.
2
The paper presents results of research within the project "Economic feasibility of using crop
residues as an energy source", No. 14-451-2129/2011-01, funded by the Provincial Secretariat for
Science and Technological Development of AP of Vojvodina.
47
UDC: 662.63:662.818.05 Pregledni rad
Review paper
RAZVOJ TRŽIŠTA ENERGETSKIH BRIKETA
I PELETA OD BIOMASE
BRKIĆ, M., JANIĆ, T.1
Rezime
U radu je obrađen razvoj evropskog tržišta energetskih peleta i briketa od
biomase. U našoj zemlji još nije uspostavljeno tržište energetskih briketa
i peleta. Prikazan je obim proizvodnje peleta od drvne i poljoprivredne
biomase u nekoliko evropskih zemalja. Analizirani su faktori koji utiču na
razvoj tržišta. Date su cene peleta u rinfuzi i u manjim pakovanjima. Prikazan
je odnos tih cena prema cenama konvencionalnog goriva. Analiziran je
razvoj domaće tehnike i tehnologije briketiranja i peletiranja biomase. Dat
je predlog za uspostavljanje domaćeg tržišta energetskih briketa i peleta od
biomase. U radu je istaknuto da je peletiranje biomase naša perspektiva i
budućnost.
Ključne reči: biomasa, energetske pelete, tržište, razvoj.
1. UVOD
Od 2002. godine razvija se evropsko tržište briketa i peleta (Brkić i Janić, 2002).
U razvoju tog tržišta učestvovalo je najpre 12, a danas 29 država. Tržište je, uglavnom,
zasnovano na korišćenju šumske i drvoprerađivačke otpadne biomase, a u manjem obimu
poljoprivredne i mešavine biomasa. Veliki problem u razvoju tog tržišta jeste što sve
manje ima šumske i drvoprerađivačke biomase. Razvoju evropskog tržišta briketa i peleta
najviše doprinosi Evropski peletni centar, čije sedište je u Danskoj, www.pelletcentre.
info. Takođe, razvoju tog tržišta u mnogome su doprinela dva istraživačka projekta:
projekt "Altener", „Pelete za Evropu“ (2003 do 2005) i "[email protected]" (2007-2009) - www.
[email protected] Cilj izrade ovih projekata bio je, između ostalog, stvaranje evropskog
peletnog atlasa u realnom vremenu (www.pelletsatlas.info), razvoju transparentnog
evropskog tržišta, izrade platforme važnijih tržišnih podataka o energetskim peletama,
tj. biogorivu. Prikupljanjem podataka u okviru ovih projekata došlo se do rezultata o
Dr Miladin Brkić, red. prof., dr Todor Janić, vanr. prof., Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Trg
D. Obradovića 8, e-mail: [email protected]
1
Istraživanje u okviru pokrajinskog projekta: „Ekonomska opravdanost korišćenja biljnih ostataka
kao izvora energije“, rukovodilac projekta prof. dr Nedeljko Tica, red. prof.
48
geografskom razmeštaju pogona, koji proizvode pelete od drveta, obimu proizvodnje,
proizvodnim kapacitetima mašina i uređaja, obimu potrošnje i cenama peleta. Na sl. 1
dat je pregled evropskih peletnih proizvodnih pogona.
Slika 1. Geografski pregled evropskih peletnih pogona uključenih u bazu podataka
Figure 1. Geographic overview of the European pellet plants included in the database
([email protected] database, 2010)
Takođe, ustanovljeni su potencijali, obim proizvodnje i obim potrošnje peleta od
mešavine biomasa u nekoliko evropskih zemalja. Na osnovu dobijenih rezultata projekta
može da se konstatuje da je evropsko tržište peleta još uvek heterogeno, cena peleta
se razlikuje od jedan do dva puta i trgovačka prodaja peleta nije transparentna. Ipak,
na osnovu analiziranih trendova podataka može da se kaže da će se situacija uskoro
značajno popraviti.
Cilj ovog rada jeste da se podstakne razvoj domaćeg tržišta briketa i peleta od
poljoprivredne biomase (tzv. agropeleta).
2. MATERIJAL I METOD RADA
Rad je napisan na osnovu prikupljenih i analiziranih podataka iz literature,
interneta, statističkih godišnjaka i razgovora sa proizvođačima briketa i peleta od
biomase, trgovcima i proizvođačima opreme.
Tržište energetskih peleta trenutno je veoma bilateralno i visoko nestabilno.
Glavna barijera (prepreka) za ekspanziju tržišta je nedostatak informacija. Povećanjem
cena nafte i gasa, povećavaju se cene peleta i obrnuto. U poslednje vreme cene peleta
prate cenu nafte na svetskom tržištu.
Uglavnom, cene peleta zavise od ponude i potražnje, tj. od njihovog tržišta.
49
3. REZULTATI ISTRAŽIVANJA I DISKUSIJA
U našoj zemlji još uvek nije razvijeno tržište briketa, a pogotovo tržište peleta.
Pojedine robne kuće drže izvesne količine briketa. Peleta u slobodnoj prodaji gotovo da
nema. Uglavnom, i kod nas prodaja briketa i peleta odvija se kroz bilateralne odnose, tj.
u direktnom kontaktu sa kupcem. Ovi uspostavljeni odnosi ne doprinose razvoju tržišta.
Smatramo da bi Produktna berza u Novom Sadu trebalo da počne organizovano da deluje
u vezi sa prodajom i kupovinom briketa i peleta, naročito od poljoprivredne biomase.
Najveći proizvođači peleta od drvne mase su: Švedska, Danska i Austrija. Ove
zemlje su donele svoje standarde kvaliteta. U većini evropskih zemalja nema donetog
specifičnog propisa za određivanje kvaliteta peleta i briketa. Uglavnom se primenjuju
propisi za biomasu. Samo nekoliko zemalja ima specifične propise. Zvanične standarde
kvaliteta za čvrsta biogoriva trenutno imaju tri zemlje: Austrija (ONORM M1735 za
brikete i pelete), Švedska (SS 187120 za pelete i SS 187121 za brikete) i Nemačka (DIN
51731 za brikete i pelete). Danska i Finska su odlučile da čekaju kompletiranje zajedničkog
standarda kvaliteta za evropske zemlje. Evropski peletni centar (EPC), koji je sa sedištem
u Danskoj i objedinjava rad 27+ evropskih zemalja, doneo je sveobuhvatno definisani
standardni metod za analizu i klasifikaciju peleta, koji je prikazan u izveštaju CEN/TS
14961. U radu Brkića i Janića (2008b) uporedno su dati standardi kvaliteta kod nekoliko
evropskih zemalja i novi predlog CEN sistema klasifikacije za pelete. Skraćenica CEN
označava Classification European Normative, odnosno evropski klasifikacioni normativ
za donošenje standarda kvaliteta. Standard kvaliteta za pelete i brikete u evropskim
zemljama dat je na sajtu www.pelletcentre.info-Project Results, Quality Standards.
Projekt "[email protected]" koordinirala je firma WIP- Renewable Energies u Minhenu,
Nemačka, a potpomognut je od Evropske komisije u okviru evropskog programa
„Inteligentna energija“ (www.wip-munich.de). Urađena je metodologija za prikupljanje
podataka. Podaci su prikupljani od udruženja proizvođača, trgovaca i potrošača peleta.
Podaci se prikupljaju svaka tri meseca. Na primer, cene su prikupljane u zavisnosti od
vrste pakovanja peleta (rinfuza, velike, džambo vreće i male vreće od 25 kg). Procenjena
je količina uvezenih peleta iz pojedinih zemalja EU. Kvalitet izrade peleta ocenjuje se
prema standardima pojedinih zemalja i upoređuje sa predlogom standarda za evropske
zemlje CEN.
Urađene su 4 predinvesticione studije za proizvodnju peleta od mešavine biomasa za
pojedine zemlje (Poljska, Slovačka, Grčka i Nemačka). Drugi kanali za širenje evropskog
tržišta peleta su: bilteni, seminari, radionice, brošure, novine, knjige na 5 jezika,
monografije, web baze podataka (www.pelletcentre.info). Radionice su održane u: Velikoj
Britaniji, Francuskoj, Holandiji, Poljskoj, Grčkoj i Mađarskoj. Svake godine se održavaju
konferencije o peletiranju u Austriji, Nemačkoj i dugim zemljama, a takođe, održavaju se i
međunarodne konferencije o biomasi u drugoj državi. Do sada je održano 19. međunarodnih
konferencija (Berlin, jul, 2011) i tri svetska kongresa. Na tim konferencijama bude prisutno
preko 1.000 učesnika iz oko 75 zemalja sveta. Za ovogodišnju konferenciju u Milanu
napisano je 5050 radova, prikazano 196 prezentacija i 285 postera.
50
Na tim konferencijama razmatraju se problemi peletiranja i briketiranja biomase. 2
Pelete od drveta koriste se u malim pećima i kotlovima za grejanje i u kogeneratorskim
postrojenjima za proizvodnju električne energije. Takođe, agropelete od poljoprivredne
biomase (uglavnom slame) mogu da se koriste u iste svrhe (Obernberger and Thek et
al, 2009). Kod tih peleta, nažalost, problem je emisija gasova (prašina, štetni gasovi i
aerosoli), formiranje depozita pepela i korozija elemenata ložišta i razmenjivača toplote.
Kod agropeleta javlja se visok sadržaj azota (N), hlora (Cl) i kalijuma (K), naročito pri
povećanom korišćenju mineralnog đubriva i pesticida. Sagorevanjem agropeleta javljaju
se jedinjenja NOx, SOx (u manjoj meri) i HCl, topljenje pepela, prašina itd. komponente
kojih nema u peletama od drveta. Takođe, sagorevanjem agropeleta povećava se sadržaj
pepela od 5% u odnosu na deset puta manju količinu kod peleta od piljevine (0,5%).
Agropelete imaju malo manju zapreminsku masu (gustinu) i toplotnu vrednost. Ovi
problemi mogu da se umanje smanjenjem upotrebe azotnog đubriva i pesticida na njivi,
izmenom konstrukcije ložišta peći i kotlova, pravilnim loženjem i prečišćavanjem gasova.
U biomasu može da se ubacuje kaolin, ili slični materijal, koji smanjuje količinu štetnih
materija pri sagorevanju. Takođe, pelete bolje sagorevaju u fluidizovanom ložištu. Dakle
kod malih ložišta termičke snage 10 do 60 kW, još uvek je teže sagorevati agropelete,
nego u ložištima veće snage, koja su više mehanizovana i automatizovana, tj. koja se
na visokom tehničko-tehnološkom nivou kontrolišu i regulišu u procesu sagorevanja
biogoriva. Stoga, potrebno je konstrukciju ložišta za male peći i kotlove prilagoditi
biološkim, fizičkim i termičkim osobinama agropeleta (Brkić i Janić, 2003).
Poseban problem je taj što je agromaterijal povremeno prilično vlažan, pa ga treba
sušiti (sadržaj vlage mora biti niži od 14%). Sa druge strane, sirovine od agromase su
visoko abrazivne pošto sadrže visoki procenat silicijuma, koji izaziva brzo habanje
matrica na peletirkama. Zbog toga, kod agromase mora da se vodi računa da sadržaj
vlage bude između 12 i 14% (u odnosu na drvnu biomasu kod koje je najpovoljniji sadržaj
vlage od 8 do 12%), usitnjenost 3 do 5 mm kod peleta, a 5-7 mm kod briketa, pritisak
sabijanja materijala 130 do 150 bara i temperatura materijala od 90 do 95oC.
Stalna raspoloživost takvim informacijama unutar Evropskog peletnog atlasa
smanjiće barijere (prepreke) za trgovinu u vezi sa peletama, podsticaće razvoj tržišta
i konačno povećaće obim korišćenja peleta za proizvodnju energije. To će dovesti do
primene budućih evropskih propisa u sektoru proizvodnje toplotne energije, koji je
u saglasnosti sa akcionim planom Komisije za biomasu, koji će sprečiti nedostatak
poverenja na tržištu peleta i povećati transparentnost tržišta, više nego što na njega utiču
cene peleta.
Cene peleta pre nekoliko godina su rasle iznad cena ulja za loženje i prirodnog
gasa i kretale su se od 200 do 350 evra/t u zavisnosti od oblika pakovanja. Poslednje dve
godine cene su se stabilizovale na 150 do 200 evra/t i nalaze se ispod cena ulja za loženje
i prirodnog gasa. Najveće cene peleta su u Švedskoj, Danskoj i Holandiji. Na dijagramu
(sl. 2) prikazane su promene cena peleta u odnosu na konvencionalno gorivo (ulje za
loženje i zemni gas). Prvom polovinom 2010. godine trgovalo se sa oko 8 miliona tona
peleta od drvne biomase u 27+2 evropske zemlje. Danska potroši oko 700.000 t peleta
Videti: www. conference-biomas.com ili www.etaflorence.it.
2
51
godišnje, a sopstvena proizvodnja iznosi 350.000 tona. Danska se nalazi na drugom
mestu u Evropi po proizvodnji peleta, posle Švedske. Na trećem mestu je Austrija. Na
primer, Poljska proizvede godišnje oko 150.000 tona peleta.
Slika 2. Komparacija cena peleta (1), zemnog gasa (2) i ulja za loženje (3) u Nemačkoj
Figure 2. Comparison of pellet price (1), natural gas (2) and fuel oil (3) in Germany
(CARMENeV: www.carmen-ev.de, 2010)
U tabeli 1. dat je pregled potrošnje peleta u Evropi.
Tabela 1. Razvoj tržišta peleta u Evropi (www.peletcentre.info, 2010) u 1.000 t
Table 1. Pellet market development in Europe (www.peletcentre.info, 2010) in 1.000 t
R.b.No.
1.
2.
3.
4.
5.
6.
Zemlja
Country
Švedska
Danska
Nemačka
Austrija
Italija
Poljska
2004.
2005.
2006.
2007.
2008.
2009.
2010.
510
430
220
140
150
-
690
540
300
180
200
20
900
680
410
320
270
120
1080
730
530
450
350
200
1300
890
640
617
460
280
1520
990
740
741
550
350
1.700
1.080
850
750
650
420
Obim proizvodnje peleta od mešavine biomasa iznosi oko 8.000 t u Evropi. Poljska
svake godine ima 15 miliona tona slame, a proizvede 80.000 t peleta godišnje. U Velikoj
Britaniji ima dva proizvođača peleta od slame. U Austriji ovo tržište još ne postoji. Iako
je ovakva situacija, neki proizvođači peći i kotlova već nude svoja rešenja za sagorevanje
peleta od agromase. U Slovačkoj, Češkoj Republici, Holandiji i Francuskoj situacija je
bolja. Očekuje se da će se u Slovačkoj proizvodnja peleta povećati od 1.000 t/godišnje na
50 do 100.000 tona u sledećih 5 do 10 godina. Ovako veliki zahtevi tržišta u Slovačkoj
52
mogu da se zadovolje paralelnom proizvodnjom i agropeleta. U Češkoj Republici danas
se proizvodi nekoliko hiljada tona peleta godišnje. U Holandiji je kupljeno oko 15.000 t
peleta od sojine ljuske od danske industrije. Planira se peletiranje ljuske od kafe uvezene
iz Brazila. Holandske kompanije očekuju da sakupe 250.000 tona peleta od mešavine
biomasa u toku 2013. godine. Na taj način biće delimično zamenjen ugalj. U Francuskoj
ima 8 proizvođača agropeleta, koji proizvedu 70.000 t peleta godišnje.
U našoj zemlji počela je proizvodnja briketa početkom osamdesetih godina prošlog
veka. Brikete su se, uglavnom, proizvodile od piljevine, a vrlo retko od poljoprivredne
biomase. Proizvodnja peleta obavljala se samo u oblasti proizvodnje stočne hrane
(Brkić i sar, 1997, Brkić i sar, 2007). Prve prese su bile proizvedene u firmi „Igman“,
kasnije „Unis-Igman“ u Konjicu. Te prve prese su bile instalisane u firmi „Novi Dom“
u Debeljači (Banat). Sredinom osamdesetih godina programom Komiteta za energetiku,
Pokrajinskog sekretarijata za privredu, bila je podsticana kupovina presa za briketiranje
poljoprivredne biomase u visini do 30% bespovratnih sredstava. Sredstva za podsticaj
su prikupljana od prodaje benzina u visini od 1%. Prese velikog učinka (1,5 t/h) bile su
postavljene u Banatskom Miloševu (prvi pilot pogon), Staroj Moravici, Senti, Banatskom
Karađorđevu (kasnije su prenete u uljaru „Dijamant“ u Zrenjaninu), Padeju i Ilandži.
Pogon za briketiranje u Ilandži bio je snabdeven presom proizvodnje „Utva“ u Kovinu.
Program briketiranja poljoprivredne biomase je propao iz više razloga: nedovoljno
prikupljene količine biomase za celogodišnji rad presa, zbog nedovoljne usitnjenosti
biomase, povremeno visoke vlažnosti biomase (naročito kukuruzovine), niskog pritiska
sabijanja biomase, niže temperature biomase u alatu prese, nedovoljne čvrstoće čelika na
habanje, nesolidno urađene hidraulične opreme, nepoznavanja tehnologije briketiranja,
loše organizacije posla, nedovoljne obučenosti radnika, nedostatka dovoljne količine
biomase, itd.
Ova tehnologija je opstala kod briketiranja šumske i drvoprerađivačke biomase,
tj. piljevine. Poslednjih nekoliko godina otvaraju se novi pogoni: u Čurugu, Novom
Sadu, Bačkoj Palanci, Mladenovu, Ruskom Krsturu, Somboru, Titelu, Vrbasu i u
drugim mestima. Podizanje većine ovih pogona materijalno je potpomogao Fond za
razvoj Vojvodine i pojedine banke, davanjem povoljnijih kreditnih sredstava (VojinovićMiloradov Mirjana, 2008).
Ono što je značajno istaći jeste to da je pre četiri godine u Vojvodini počeo proces
peletiranja mešavine drvne i poljoprivredne biomase. Otvoreni su pogoni u Selenči,
Crvenki, Mladenovu, Titelu, Bačkom Petrovcu, Somboru i na drugim mestima. Piljevina
se lako peletira, ali postoje problemi u vezi sa peletiranjem poljoprivredne biomase iz
razno-raznih razloga: slab kvalitet čelika, neprecizna izrada delova, neodgovarajuća
dimenzionisanost delova, nedovoljna usitnjenost mase, povećani sadržaj vlage, niski
pritisci sabijanja, itd. (Brkić i Janić, 2008).
U tabeli 2. dat je pregled proizvođača, vrste i godišnjeg obima proizvodnje briketa
i peleta od biomase.
53
Tabela 2. Pregled proizvođača, vrste i godišnjeg obima proizvodnje briketa i peleta
(1983. do 2012)
Table 2. Overview of the manufacturer, type and annual volume of production of briquettes
and pellets (1983. do 2012)
R br.
No.
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
24.
25.
26.
Proizvođač
Producer
„Novi Dom”
„Napredak”
„Ilandža”
„Labudnjača”
„Bačka”
„Karađorđevo”
Fabrika kudelje
„Sitra”
„Sitra”
„Agrokombinat”
„Zlatica”
„Peščara”
„Fagus”
„Obnova”
Fabrika šećera
„Dijamant”
Tot Janoš
„Konstancija”
„Agrokoop”
„Duo Orahovo”
„Tarket”
Malešević Dragan
Kunić Zoran
Zlokolica Milica
„Eko-Enerdži”
Đaković Vlado
Mesto
Place
Debeljača*
Novo Miloševo*
Ilandža*
Vajska*
Stara Moravica*
Banat. Karađorđevo*
Senta*
Kovačica*
Kovačica*
Stari Žednik*
Padej*
Bački Vinogradi*
Bačka Topola*
Samoš*
Crvenka*
Zrenjanin*
Tornjoš
Sombor
Novi Sad*
Novo Orahovo**
Bačka Palanka**
Sombor
Opština Sombor
Čurug*
Mladenovo**
Novi Sad**
27.
„Varotech”
Mladenovo**
28.
29.
30.
31.
32.
Tucakov Siniša
„Ogrev”
„Fasada”
„Janković”
„Bio-briket”
Čurug*
Ruski Krstur**
Crvenka*
Novi Sad**
Titel**
33.
„Bio-green“
Vrbas**
34.
35.
36.
„Petrovec“ A.D.
„Angler“ d.o.o.
„Bioenergy Point“
Bački Petrovac**
Hrtkovci
Boljevac
Napomena: *izvan pogona, ** u pogonu,
Remark: *not in operation, **in operation
54
Vrsta proizvoda
Sorts of product
Brikete od piljevine
Brikete od slame
Brikete od slame
Pelete od slame
Brikete od slame
Brikete od slame
Brikete od pozdera
Brikete od slame
Pelete od slame
Pelete od slame
Brikete od piljevine
Brikete od piljevine
Brikete od piljevine
Brikete od piljevine
Brikete od rezanaca
Brikete od ljuske s.
Brikete od slame
Brikete od d. čipsa
Brikete od ljuske k.
Brikete od slame
Brikete od piljevine
Brikete od slame
Brikete od piljevine
Brikete od slame
Brikete od piljevine
Brikete od piljevine
Brikete od piljevine i
sojine slame
Pelete od piljevine
Brikete od slame
Brikete od piljevine
Pelete od slame
Brikete od piljevine
Pelete od piljevine
Brikete od piljevine i
sojine slame
Pelete od slame
Pelete od piljevine
Pelete od piljevine
Obim (t)
Volume
4.000
12.000
7.000
3.000
2.000
3.250
2.500
3.000
3.000
3.000
3.000
3.000
3.000
3.000
3.000
3.500
300
300
300
700
4.000
300
375
750
1.500
360
4.500
3.000
600
300
1.000
2.000
4.500
1.500
1.200
6.000
Spisak proizvođača briketa i peleta od biomase nije konačan (tab. 2). Statistički
zavod ne vodi popis ovih mašina i opreme. Do ovog spiska smo došli na osnovu
višegodišnjeg sakupljanja podataka. 2004. godine na Poljoprivrednom fakultetu
organizovan je prvi Okrugli sto o temi briketiranja i peletiranja biomase i na osnovu
prisustva zainteresovanih došlo se do novih adresa. Na osnovu tog spiska i prikaza obima
proizvodnje briketa i peleta može da se primeti da su mnogi odustajali od proizvodnje
briketa i peleta i prodavali prese i opremu drugima. Razlog za tu pojavu jeste da se
biomasa od poljoprivrednih otpadaka vrlo teško presuje bez vezivnih sredstava, pošto
još uvek nije osvojena tehnologija presovanja. Drugi razlog je taj što su prese vrlo skupe,
a takođe je skupa električna energija kojom se pogone mašine i oprema.
Iz tabele 2. se vidi da polovina postrojenja za briketiranje i peletiranje nije u pogonu
iz mnogih razloga. Od popisanih 34 mesta, samo na sedam mesta se nalaze peletirke.
Ostalo su briketirke. Na 12 mesta, nalaze se briketirke za piljevinu, na po jednom mestu
briketirka za ljuske suncokreta, ljuske kukuruza, rezance šećerne repe i pozdera. To
je više od polovine svih pogona. Na 11 mesta instalirane su briketirke za slamu, a na 5
mesta peletirke za slamu. Najveći broj ovih postrojenja ne radi ili je prodata drugom za
presovanje piljevine. Razlog za ovakvo stanje je poznat, kao što je već rečeno (nerešena
tehnologija presovanja slame bez vezivnih sredstava, skupe prese i skupa električna
energija).
Ukupna proizvodnja briketa i peleta od 55.550 t/godišnje je izvan pogona.
Proizvodnja od 29.560 t/godišnje je u pogonu. Ako se uzme da za zamenu jednog
kilograma ulja za loženje treba upotrebiti 3,3 kg briketa/peleta, od 29.560 t/godišnje
proizvedenih briketa/peleta može da se dobije 8.960 t/godišnje ekvivalentnog ulja za
loženje. To je za sada mala, ali značajna vrednost. Potrebno je uložiti velike napore da
se ova proizvodnja proširi, jer su energetske brikete/peleta duplo - jeftinije alternativno
gorivo od ulja za loženje.
Peletiranje biomase je budućnost. Peletama može da se mehanizovano i
automatizovano hrani ložište. Ulaže se manje rada i efikasniji je proces sagorevanja
biogoriva.
Cena energetskih briketa i peleta od biomase kod nas iznosi od 120 do 160 evra/t
u rinfuzi, a nešto više upakovane u manje jedinice. Brikete mogu da se nađu u robnim
kućama: „Uradi sam“, „Merkur“, „Art dekor“, itd. u Novom Sadu, a pelete se teško mogu
naći u slobodnoj prodaji. Uglavnom, peleti se prodaju u inostranstvo (Italija, Austrija i
druge zemlje). Cena peleta u Evropi je 150 do 200 evra/t. zavisno od pakovanja.
U Srbiji postoji nekoliko proizvođača briketirki: „Dekan“, „Slavija“, „Metalmatik“, „Perović“ i dr. Proizvođači peletirki su: „Metal-matik“, „Metalkop“, „Ostojić“,
"Natural Energy" i dr. U Srbiji postoji nekoliko predstavnika ove opreme iz inostranstva,
za briketiranje: "Nielsen", "Comafer" i dr. a za peletiranje: CPM, "Amandus Kahl",
"General Dies" i dr.
55
4. ZAKLJUČCI
Tehnološko-tehnički postupak za proizvodnju energetskih briketa i peleta iz
biomase u svetu i kod nas praktično je rešen, pa je pitanje njegove ekonomičnosti i
konkurentnosti u odnosu na druge energetske izvore sve manje diskutabilno. Najviše se
briketira i peletira piljevina. Postupci briketiranja i peletiranja poljoprivredne biomase
još uvek su u fazi probnih pogona. U nas se postepeno razvija tržište briketa i peleta.
Međutim, u Evropi je pre deset godina veoma razvijeno tržište peleta. Stanje u Vojvodini
je sledeće:
-- polovina postrojenja za briketiranje i peletiranje nije u pogonu iz raznoraznih razloga. Od popisanih 34 mesta, samo na osam mesta se nalaze
peletirke. Ostalo su briketirke.
-- najveći broj ovih postrojenja ne radi ili je prodata drugom za presovanje
piljevine. Razlog za tu pojavu jeste da se biomasa od poljoprivrednih
otpadaka vrlo teško presuje bez vezivnih sredstava, pošto još uvek nije
osvojena tehnologija presovanja. Drugi razlog je taj što su prese vrlo
skupe, a takođe je skupa električna energija kojom se pogone mašine i
oprema.
-- od 29.560 t/godišnje proizvedenih briketa/peleta može da se dobije 8.960
t/godišnje ekvivalentnog ulja za loženje. To je za sada mala, ali značajna
vrednost. Potrebno je uložiti velike napore da se ova proizvodnja proširi,
jer su energetske brikete/pelete jeftinije alternativno gorivo od ulja za
loženje.
Cena briketirane i peletirane biomase bez vezivnih sredstava u Vojvodini iznosi
120 do 160 evra/t briketa/peleta. Ukoliko se dodaju vezivna sredstva cena briketa
raste. Da bi se troškovi briketiranja i peletiranja smanjili potrebno je smanjiti troškove
usitnjavanja biomase. Vlažnu poljoprivrednu biomasu treba izbegavati da se veštački
suši zbog velikog utroška energije. Treba je sušiti prirodnom promajom. Briketi/peleti
formirani od usitnjenog materijala imaju bolje mehaničke osobine i postojaniji su pri
skladištenju i transportu, ali znatno se povećava udeo uložene energije na usitnjavanje
materijala.
Troškovi proizvodnje briketa i peleta zavise od: vrste sirovine, načina prikupljanja,
tehnike prikupljanja, transporta i skladištenja, vrste linije za presovanje, tehnologije
presovanja, vrste pakovanja, učinka linije, broja angažovanih radnika, vrednosti
građevinskog objekta i opreme, kamata na kredite i dr. Kada se sve uzme u obzir troškovi
proizvodnje briketa i peleta od drvene piljevine iznose do 100, a od biljnih ostataka iz
poljoprivrede do 140 evra/t. Prodajna cena briketa i peleta u rinfuzi i veleprodaji iznosi
120 evra/t, a u maloprodaji 180 evra/t upakovane u džakove, na domaćem tržištu, koje
još uvek nije razvijeno.
Cena briketa i peleta namenjenih za evropsko tržište je 150 evra u rinfuzi, 200
evra pakovanih u velikim džakovima i 300 evra pakovanih u malim džakovima, ali one
moraju biti proizvedene po evropskom standardu CEN ili po standardima zemlje u koju
se prodaju brikete ili pelete.
Profit (zarada) u proizvodnji i prodaji briketa i peleta još uvek nije značajan na
56
domaćem tržištu. Da bi se ova proizvodnja proširila i postala profitabilna neophodna je
pomoć države, banaka i donatora. Kamate na kreditna sredstva ne bi smele biti visoke,
jer sredstva mogu prilično brzo da se vrate (tri do četiri godine), naročito ako bi se
brikete i pelete izvozile na razvijeno evropsko tržište.
Organizovan otkup i prodaju peleta/briketa treba da preuzme Produktna berza u
Novom Sadu.
5. LITERATURA
1.
BRKIĆ M, JANIĆ, T. 2003. Specifičnosti sagorevanja biobriketa, časopis:
PTEP, izdavač JDPTEP, Novi Sad, 7, 1-2, str. 8 –11.
2.
BRKIĆ, M, JANIĆ, T, SOMER, D, 1997. Karakteristike briketirane biomase
bez vezivnih sredstava, časopis: PTEP, Jugoslovensko društvo za procesnu
tehniku i energetiku u poljoprivredi (JDPTEP), Novi Sad, 1,3, str. 3-6.
3.
BRKIĆ, M, JANIĆ, T. 2003. Analiza postupka briketiranja biomase, časopis:
„Savremena poljoprivredna tehnika”, izdavač JNDPT, Novi Sad, 29, 4, str.
217-222.
4.
BRKIĆ, M, JANIĆ, T. 2007. Tehničko-tehnološka rešenja briketiranja i
peletiranja biomase, časopis: „Revija agronomska saznanja“, JNDPT, Novi
Sad, 17,5, str. 36-39.
5.
BRKIĆ, M, JANIĆ, T. 2008. Briketiranje i peletiranje biomase, časopis:
„Savremena poljoprivredna tehnika“, JNDPT, Novi Sad, 34, 1-2, str. 78-86.
6.
BRKIĆ, M, JANIĆ, T. 2008. Evropski standard za peletirana i briketirana
bigoriva, časopis: „Revija agronomska saznanja“, JNDPT, Novi Sad, 18, 5,
str. 80-83.
7.
BRKIĆ, M, TEŠIĆ, M, FURMAN, T, MARTINOV, M, JANIĆ, T. 2007.
Potencijali i mogućnosti briketiranja i peletiranja otpadne biomase na
teritoriji Vojvodine, studija. Pokrajinski sekretarijat za energetiku i mineralne
sirovine, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, str. 234.
8.
BRKIĆ, M., JANIĆ T, 2002. Upotreba biobriketa za zagrevanje objekata u
poljoprivredi, časopis: PTEP, JDPTEP, Novi Sad, 6, 3-4, str. 77-79.
9.
CARMENEV. 2010. Pellet price in comparison to the oil price and natural
gas in Germany www.carmen-ev.de.
10. European Pellets-Atlas, Newsletters of the [email protected] project, www.
[email protected], jun.2007, jan. 2008, Jun. 2008, Dec. 2008, Jun. 2009. s.
10-13.
11. OBERNBERGER, I, THEK, G. 2009. Herstellung und energetische Nutzung
von Pellets, Tehnische Universitat, Institut fur Prozesstechnik, Graz, str. 361.
57
12. VOJINOVIĆ-MILORADOV
MIRJANA,
DELIĆ
STANISLAVA,
PEJANOVIĆ, R., ZEKIĆ, V. (2008). Mehanizmi podrške korišćenju
obnovljivih izvora energije, Agroekonomika 39-40, 39-40. str. 61-69.
13. www.pelletcentre.info.
14. [email protected]
15. www.pelletsatlas.info.
DEVELOPMENT OF MARKETS OF ENERGY BRIQUETTES
AND PELLETS FROM BIOMASS
BRKIĆ, M., JANIĆ, T.3
Summary
The paper describes the development of European energy markets of pellets
and briquettes. In our country there are no established market for energy
briquettes and pellets. Shows the volume of production of pellets from wood
and agricultural biomass in several European countries. We analyzed the
factors affecting market development. Date the price of wood pellets in bulk
and in smaller packages. Shows the ratio of price to the prices of conventional
fuels. We analyzed the development of domestic engineering and technology
of biomass briquetting and pelleting. The proposal for establishing a domestic
market for energy briquettes and pellets from biomass. The paper noted that
the biomass pelleting and our future prospects.
Key words: biomass, energy pellets, market development.
Primljen: 16.10.2012.
Prihvaćen: 19.11.2012.
3
Miladin Brkić, PhD, Full Professor, Todor Janić, PhD, Associate Professor., University of Novi
Sad, Faculty of Agriculture, Novi Sad, Trg D. Obradovića 8, e-mail: [email protected]
Research within the project of AP Vojvodina: "The economic feasibility of crop residues as an
energy source," project leader Nedeljko Tica, PhD, Full Professor.
58
UDC: 007.11.17 Pregledni rad
Review paper
ULOGA POSLOVNE ETIKE U MARKETING KOMUNIKACIJI
MIHAILOVIĆ, B., CVIJANOVIĆ, D., PEJANOVIĆ, R.1
Rezime
Mnoge kompanije danas uspevaju da budu superiorne - i kada je u pitanju
diferencijacija proizvoda na izabranom ciljanom segmentu i kada je u pitanju
niska cena. Ipak, kao i čitav poslovni svet i marketing ima sopstvene etičke
probleme. Brojni stručnjaci za marketing i njihovi predstavnici svesno su
objavljivali i usvajali različite angažmane, deklaracije ili pravila ponašanja,
koja se odnose na neophodnost razmatranja etičkih propisa i vrednosti u
marketingu, tako da akteri koji posluju u ovoj oblasti postanu odgovorniji
prema članovima društva. Ove deklaracije ili pravila odnose se na
marketinške prakse ili su usmerene prema određenim konkretnim oblastima.
Među ovim oblastima, posebno mesto zauzimaju komunikacije u marketingu,
koje se moraju kontrolisati etičkim propisima i moralnim vrednostima.
Stvaranje i transfer znanja je izuzetno važan aspekt modernog društva, jer
novo znanje pomaže da se obnove forme proizvodnje i menadžmenta. Takav
trend se ogleda u povećanom fokusiranju na ekonomiju, stručnost i edukaciju
menadžmenta.
Ključne reči: poslovna etika, marketing komunikacija, menadžment,
društvena odgovornost.
1. UVOD
Mnoge firme, pogotovu u sektorima sa visoko obrazovanim kadrom, uvele su ili
uvode nove menadžment modele koji podržavaju perfektnost, kvalitetan menadžment,
kreativnost u pogledu znanja i organizaciono obrazovanje. Pokretačka snaga razvoja
Dr Branko Mihailović, naučni saradnik, Institut za ekonomiku poljoprivrede, 11060 Beograd,
Volgina 15, Republika Srbija, tel: +381 (0)11 2972 858, e-mail: [email protected]; Prof. dr
Drago Cvijanović, naučni savetnik, Institut za ekonomiku poljoprivrede, 11060 Beograd, Volgina
15, Republika Srbija, tel: +381 (0)11 2972 858, e-mail: [email protected]; Prof. dr Radovan
Pejanović, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, Republika Srbija, tel:+381 (0)21 485 3394, e-mail:
[email protected]
1
Rad je deo istraživanja na projektu 46006 „Održiva poljoprivreda i ruralni razvoj u funkciji
ostvarivanja strateških ciljeva Republike Srbije u okviru dunavskog regiona“ finansiranog od strane
Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije.
59
i poslovni uspeh proizilaze iz kontinuiranog učenja i unapređenja menadžerskih
sposobnosti i veština (Mihailović, 2007). Međutim, promene u poslovnom svetu, kao i
promene mentaliteta u odnosu na način na koji se poslovi sprovode, dovele su do javljanja
neophodnosti analize pravičnosti ovog procesa, ne samo sa aspekta zakona, već takođe i
sa aspekta morala. Kao posledica toga, konceptualizovana je nova disciplina – poslovna
etika.
Ova disciplina nalazi se na granici između filozofije morala (etike) i menadžmenta,
što ukazuje na korišćenje skupa korisnih instrumenata prilikom odlučivanja o nekoj
strategiji unutar firme, rešavanje sukoba među različitim grupama koje poslovno sarađuju:
poslodavaca i zaposlenih, menadžera i akcionara, firme i lokalne zajednice, državnih
institucija itd. Kao moralni principi ili etička pravila, etika se primenjuje u menadžmentu
ljudskih resursa, menadžmentu kriznih situacija, marketing komunikacijama svih vrsta:
u brendiranju, odnosima sa javnošću, publicitetu itd. Etika se ne može jednostavno
redukovati na poštovanje zakona, jer su zakonski propisi često nedovoljni da bi se na
odgovarajući način uredili odnosi sa drugima. Istovremeno, sve veća pažnja se poklanja
tzv. zelenom marketingu, koji u biti predstavlja promovisanje proizvoda koji su ekološki
podobni za okruženje, ali i promociju zdravih životnih stilova, i kao takav neophodan je
u postizanju i uvećanju konkurentske prednosti (Vidicki, 2011).
2. KONCEPTUALNI I ZAKONSKI OKVIR
Poslovna etika čini skup moralnih pravila i propisa u odnosu na ponašanje aktera u
ekonomskim aktivnostima (u poslovanju) i zajedno sa zakonskim principima i propisima,
obezbeđuje dobar tok aktivnosti i uspeh u poslovanju (Dobrotă, 1999). Poslovna etika
je poseban vid primenjene etike (primenjena etika odnosi se na moralnu analizu
konkretnih situacija, od društvenih do profesionalnih, kako bi se donele neke odluke)
povezane sa ponašanjem ekonomskih aktera, zaposlenih, vlasnika i menadžera (Popa,
Radu, 1999). Poslovna etika je suštinski bitna za dugoročni uspeh poslovne aktivnosti,
a ovo važi, kako na makroekonomskom nivou (nemoralno ponašanje može dovesti do
poremećaja na tržištu i do neadekvatne raspodele resursa), tako i na mikroekonomskom
nivou (na ovom nivou često je povezana sa poverenjem u dobavljače, klijente, zaposlene
i zajednicu), gde svaka organizacija ima određene odgovornosti, kako u društvenoj, tako
i u ekonomskoj sferi. Društvena odgovornost i etičko ponašanje u poslovanju snažno su
povezane sa organizacionom kulturom.
U ekonomskoj literaturi procenjeno je da postoje koncentrični krugovi odgovornosti
(Ionescu, 1997):
-- interni krug, koji obuhvata osnovne odgovornosti, u odnosu na efikasno
obavljanje ekonomske funkcije preduzeća (dostavljanje proizvoda,
usluga, raspodela poslova i ostvarenje ekonomskog razvoja);
-- srednji krug, koji sabira odgovornosti ekonomske funkcije, počevši od
uzimanja u obzir promene društvenih vrednosti i prioriteta (na primer,
mnogo strožija zaštita i informisanje potrošača, pravilan tretman
zaposlenih i potrošača, ostvarenje kvaliteta i bezbednosti proizvoda itd.);
60
--
spoljašnji krug, koji se bavi novim odgovornostima koje bi organizacije
morale da prihvate, radi održivog razvoja društvene sredine (na primer,
siromaštvo, korupcija, zagađenje, obrazovanje, čuvanje prirodnih resursa
itd).
Koncept društveno odgovornog poslovanja doprinosi ostvarenju ekonomskog
uspeha uz uvažavanje interesa pojedinca, društva i okruženja. Naime, omogućava
se alokacija resursa koja uvažava triple bottom line kriterijum (ekonomski razvoj,
socijalni razvoj, odgovoran odnos prema okolini). Održavanje tananog balansa između
industrijskog razvoja i očuvanja okoline dovodi do redefinisanja postojećih resursnih
kombinacija usled novih troškova prelaska na tehnologije prijateljski nastrojene prema
okolini (Đuričin, 2006). Pretpostavka koncepta društveno odgovornog poslovanja je
dobrovoljno usvajanje mera koje doprinose rešavanju društvenih i ekoloških problema.
Radi se o strateškom pristupu društvu i partnerskom odnosu prema ostalim kompanijama
u okruženju (Mihailović i sar., 2007). Iako ne preuzimaju sve kompanije društvenu
odgovornost, postoje brojne oblasti u kojima se organizacije približavaju načinu na koji
shvataju i na koji se uključuju u ovu vrstu aktivnosti. Naravno da odluka koju firma
mora doneti da li da se uključi u različite aktivnosti društvene odgovornosti pada prvo
na menadžere i to na one koji biraju načine i modalitete aktivnosti, počevši od sopstvene
savesti, jer u stvari, „ jedini pravi smer ispravnog ponašanja jeste nepobitan zdravi razum
ili moralno osećanje, kao i naša volja da sprovodimo aktivnosti na osnovu sopstvenih
moralnih načela“(Ionescu, 2006).
Uočljivo je da marketing otkriva sopstvene etičke probleme. U uslovima velikih
poslovnih promena, u kontekstu neprekidno promenljive globalne ekonomije, marketing
se razvija na dinamičan način, stalno se menjajući sa konceptualnog i metodološkog
aspekta i konstantno prilagođavajući potrebama ekonomskog, tehnološkog i društvenog
života, koji traži nove obrasce ponašanja i rada. Današnji koncept socijalnog marketinga
definiše potrebe ciljnih tržišta i njihovo zadovoljavanje efikasnije i efektivnije od
konkurencije, tako da se održava ili poboljšava blagostanje potrošača i društva u celini.
Po ovom konceptu, u procesu razrade tržišne politike, zaposleni u marketingu moraju
uzeti u obzir tri aspekta: profite firme, zadovoljenje korisnika i javni interes. Po mišljenju
jednog rumunskog stručnjaka za marketing (koji preporučuje korišćenje izraza „socijalni
marketing“, koji je bliži realnom stanju i sadržaju pojma), ovaj koncept predstavlja
„ljudski marketing“, po čijim principima organizacije moraju preuzeti veće socijalne i
ljudske odgovornosti, tako da se izbegnu sukobi sa željama korisnika na kraće staze, kao
i njihovo odustajanje od proizvoda firme na duže staze (Balaure, 2000). Drugim rečima,
„egoizam“ organizacija (vidljiv u njihovoj težnji za profitom), kao i „egoizam“ njihovih
korisnika (vidljiv kao želja za što bržom, jeftinijom i kvalitetnijom uslugom) mora se
umanjiti, ublažiti, a pažnja se više mora okrenuti ka sadašnjem i budućem blagostanju
cele zajednice. Naravno, ovo je lakše reći nego učiniti. Sa jedne strane, današnji potrošači
su sve brži, voljni da kupuju proizvode i usluge po višim cenama, traže bolji kvalitet,
dok sa druge strane, organizacije mogu edukovati potrošače ka podsticanju kupovine
i trošenju proizvoda i usluga koje nude, često koristeći argumente iz sfere etike (to je
dobro, zdravo, preporučuje se itd.) i odgovarajuće cene (ovi aspekti su najvidljiviji u
slučaju ekoloških proizvoda, koje se nude po veoma visokim cenama koje odražavaju
61
njihovu nestašicu na tržištu i visoke troškove pristupa). Održavajući stalni kontakt sa
javnošću, marketing aktivnost nije mogla da ostane van sfere morala. Počevši od značaja
socijalne odgovornosti kompanija, problematika marketing etike razvijala se u periodu
između dva svetska rata. Marketing etika ponovo objedinjuje problematiku propisa koji
se moraju doneti, sa vrednostima koje se moraju poštovati u saradnji sa svim partnerima,
tako da se sve dešava u moralnim okvirima. Takođe se bavi pretenzijama socijalnih
grupa koje trpe posledice tokova dobara, usluga i ideja, na kratki, srednji i duži rok.
Po istim stavovima, koristeći konkretne kriterijume razdvajanja, mogu se razlikovati
sledeće oblasti marketing etike: preskriptivna oblast marketing etike (koja se odnosi
na ponašanje menadžera u njihovim tržišnim odnosima), oblast opisne ili eksplikativne
etike (koja se bavi vrednovanjem rezultata eksperimentalnih nauka radi smanjenja
sukoba marketinga sa drugim disciplinama, ličnim sukobima marketing odeljenja sa
drugim funkcionalnim strukturama kompanije, sukobima između kompanije i tržišnog
okruženja) i u zavisnosti od predmeta aktivnosti ističu se i druge oblasti, poput: etike
marketing istraživanja, etike strateškog marketinga ili etike marketing instrumenata.
Strateške odluke u marketingu imaju dalekosežne posledice po preduzeće u celini
i za menadžment posebnih funkcija, poput proizvodnje, razvoja proizvoda ili finansijske
kontrole (Mihailović i sar., 2008). Ovakve odluke zahtevaju marketing istraživanje koje
ima za cilj da donese korist i firmi i potrošačima. Međutim, uprkos ovim dobrima
namerama, postoje četiri etičke dileme u vezi sa marketing istraživanjem: zadiranje
u privatnost; zloupotreba nalaza marketing istraživanja; sakupljanje konkurentskih
informacija; korišćenje marketing istraživanja kao izgovora za prodaju (Jobber, Fahy,
2006). Nametljiva priroda marketing istraživanja smeta mnogim potrošačima, bilo
da se ljudima postavljaju pitanja koja se odnose na njihovo starosno doba i prihod, da
se zaustavljaju na ulici gde se od njih traži da učestvuju u ličnom ispitivanju ili da se
pozivaju telefonom u nezgodno vreme (Cvijanović i Mihailović, 2010).
Zanimanja za etiku u marketingu formulisana su kao pravila marketing i reklamne
etike, koja su razrađena 1937. godine od strane Međunarodne trgovačke komore (eng.
ICC). Sadržaj ovih propisa je često menjan i modifikovan, dobijajući nove i snažnije
odredbe (danas se koriste Nova etička pravila u marketing komunikacijama, usvojena
2006. godine u Parizu). Istovremeno, mogu se videti i napori ka razradi i objavljivanju
etičkih pravila u oblasti marketing istraživanja i to od strane Evropskog društva za
marketing istraživanje i javno mnjenje (eng. ESOMAR), 1948. godine. Značaj marketing
etike takođe je dovela do inicijative Američkog marketing društva da usvoji deklaracije
koje se odnose na etiku u 2004. godini, deklaraciju koja se odnosi na etičke propise i
vrednosti koje se moraju poštovati u poslovanju, koji istovremeno služe i kao uputstvo
za rad stručnjaka za marketing u njihovom poslu i osmišljavanju aktivnosti. Po ovoj
deklaraciji, radnici u marketingu moraju usvojiti najviše etičke standarde i vrednosti koje
se odnose na profesionalne prakse, preuzimajući odgovornost za potrošače, zaposlene,
investitore, članove medija itd. Reč je o standardima profesionalnih organizacija i/ili
društva, kao i vrednostima koje predstavljaju kolektivni stav naroda o tome šta se smatra
pogodnim, poželjnim, bitnim i pravičnim, sa moralnog aspekta, te shodno tome služe
kao kriterijumi procene aktivnosti drugih. Opšti propisi sadržani u deklaraciji odnose
se na sledeće aspekte:
62
--
Radnici u marketingu ne smeju nikog oštetiti, što znači da u praksi moraju
koristiti ono što znaju i što su naučili kako bi ostvarili dodatnu vrednost
za svoje organizacije i potrošače, po zakonu i propisima, usvajajući
najviše etičke standarde u izborima koje donose.
-- Radnici u marketingu moraju održavati poverenje u sistem marketinga,
što znači da moraju promovisati proizvode tako da oni odgovaraju
namerama za koje su stvoreni. Komunikacije u marketingu trebalo bi
da se formiraju tako da proizvodi ili usluge ne smeju da razočaraju ili
namerno varaju potrošače.
-- Radnici u marketingu moraju prenositi i u praksi primenjivati osnovne
etičke vrednosti kojima se povećava poverenje potrošača u poštenje
marketing sistema. Ove osnovne vrednosti jesu ciljevi kojima se teži i
one moraju obuhvatiti:
• poštenje (biti pošten i ispravan u poslovanju sa potrošačima, gde se
između ostalog traži da se proizvodi nude po vrednosti izraženoj
putem marketing komunikacija);
• odgovornost (prihvatiti posledice marketing odluka i strategija,
između ostalog, ne zloupotrebljavajući određene osetljive kategorije
tržišta, poput dece, starijih ili invalida);
• pravičnost (pružiti jasni prikaz proizvoda tokom prodaje, kao i u
reklamama ili drugim komunikacijama);
• poštovanje (poštovanje ljudskog dostojanstva svih članova društva);
• otvorenost (transparentnost u marketing aktivnostima);
• poštovanje građanskih dužnosti (ispunjavanje ekonomskih,
zakonskih, filantropskih i društvenih odgovornosti).
Kao što se lako može videti, poseban značaj je dat etičkim aspektima celog sistema
marketing komunikacija, a posebno tehnici komunikacije sa najvećim i najvidljivijim
uticajem na javnost – reklamiranju. Isto zanimanje za etiku u marketingu primećeno
je u slučaju etičkih pravila koja se odnose na marketing i odnose sa javnošću, čija je
dopunjena verzija (objavljena 2006. godine u Parizu, od strane Međunarodne trgovačke
komore) povećala sferu etičkih aspekta sa drugim sastavnim elementima tehnika
marketing komunikacija i instrumenata. Zahvaljujući razvoju tehnologije, razvoju i
diversifikaciji potražnje korisnika, došli smo u situaciju u kojoj radnici u marketingu
moraju da pronađu nove načine komuniciranja sa potrošačima. Nova pravila spajaju
ranije razdvojena pravila (koja su se odnosila na promotivnu prodaju, sponzorstva,
direktni marketing, korišćenje elektronskih medija i „zeleni marketing“), dodatno
uključujući direktive za veći broj reklamnih praksi i druge marketing tehnike.
Usvajanjem i poštovanjem ove nove verzije pravila, brojne firme koje su aktivne
u poslovnom svetu mogu povećati zadovoljenje korisnika koji čine ciljno tržište. Glavni
ciljevi pravila odnose se na sledeće aspekte:
-- dokazivanje odgovornosti i dobre prakse u reklamiranju i marketing
komunikacijama širom sveta;
-- povećanje poverenja javnosti u marketinške komunikacije;
-- poštovanje poverljivosti i želja potrošača;
63
--
obezbeđivanja posebnih odgovornosti koje se odnose na marketing
komunikacije za decu/„tinejdžere“;
-- zaštita slobode izražavanja onih koji su uključeni u marketing
komunikacije (po specifikacijama člana 19 Međunarodnog sporazuma
Ujedinjenih nacija, koji se odnosi na građanska i politička prava);
-- ponuda praktičnih i prilagodljivih rešenja;
-- minimizovanje neophodnosti zakona ili nekih detaljnih vladinih ili nevladinih pravila (Međunarodna trgovačka komora, Svetska poslovna
organizacija, 2006. godine).
U preduzećima gde je u potpunosti primenjen marketing koncept o potrošačima
ne brine samo odeljenje za marketing već svi zaposleni, radeći sa svešću da rade
zbog potrošača. Posvećenost potrošačima u ovim preduzećima posebno se odnosi
na zaposlene koji su u direktnom kontaktu sa njima (Mihailović i sar., 2011). Da bi
se ovo ostvarilo, pravila se istovremeno komuniciraju potrošačima i stručnjacima za
reklame, postavljajući time jasne standarde koje marketing komunikacije moraju
poštovati i minimalni stepen zaštite potrošača, tako da se maksimizira poverenje u
korišćene metode. Kontraverza koja se odnosi na etiku u komunikacijama usmerena je
ka porukama koje su upućene javnosti, kao i prema tehnikama i instrumentima koji se
koriste u marketing komunikacijama. Etički problemi u oblasti marketing komunikacija
mnogo su češći u međunarodnom marketingu zbog: određenih barijera koje se javljaju
samo u međunarodnim komunikacijama, barijera koje određuju poremećaje u procesu
prenosa i pravilnog prijema poruka, jezičkih razlika, kulturnih razlika, dostupnosti
komunikacionih medija, zakonskih ograničenja koja se odnose na promociju, ekonomske
razlike, razlike u ukusima, običaje, stavove, dostupnost promotivnih zastupnika,
konkretne lokalne distributere itd.
3. ETIKA U REKLAMIRANJU
Medijsko oglašavanje na potrošače deluje informativno, ubeđivački i podsticajno.
Cilj je da se neposredno poveća prodaja ili pak da se kreira pozitivan imidž preduzeća
ili marke proizvoda (Rakita, 1999). Međutim, najozbiljnije optužbe koje se odnose
na nedostatak etike iznose se u oblasti reklamiranja, gde se optužuju brojne tehnike
marketinga, njeni instrumenti, kao oni elementi koji su podložni najvećem stepenu
manipulacije svesti potrošača. Reklame koriste organizacije da pošalju poruke sa
ciljem podsticanja određenih reakcija perceptivne prirode ili ponašanja ciljne publike.
Reklame imaju određene funkcije (informišu javnost – stimulišu primarnu potražnju,
ubeđuju potrošače – nakon stvaranja selektivne potražnje rade se poređenja sa ciljem
uspostavljanja superiornog kvaliteta i održavanja interesovanja korisnika za brendove
i proizvode) i imaju niz karakteristika koje nude određenu specifičnost i otkrivaju
kontraverze oko etičkih pitanja: 1. reklama ima javni karakter, ponavljajući svoju
poruku bezbroj puta; 2. može da ponudi uverljivost oglašivača (sponzora), koji postaje
moćan, vredan poverenja i uspešan; 3. ima naglašenu izražajnost, kombinujući slike,
zvuk, pokret, boju (posebno uz podršku televizije); 4. efikasna je u održavanju kontakta
64
između kompanije i šire javnosti, koja je geografski rasprostranjena; 5. ima bezlični
karakter, kao posredna komunikacija.
Konkretno, povezano sa ovim funkcijama i karakteristikama, među glavnim
kritikama i kontraverzama koje se odnose na nedostatak etike u reklamiranju izdvajaju
se:
a) manipulacija, koja utiče na nezavisnost pojedinaca, gde se reklame optužuju da
su prisilne, jer utiču na slobodan izbor potrošača, koji ne može sam odlučiti šta mu je
potrebno, već je izložen uticajima koji mogu biti irelevantni ili čak suprotni njegovim
potrebama (Solomon, 2006);
b) varanje, kada se iznose pogrešne i lažne informacije, kada se predstavljaju
poluistine, kada se ne predstave bitni elementi itd.; reklamiranje ne sme koristiti
nedostatak informisanosti ili iskustva potrošača (posebno u situaciji kada se spominju
tehnički testovi, koji moraju biti eksplicitni a njihova valjanost dokazana – na primer, u
slučaju javnog objavljivanja leka koji obećava brzo ozdravljenje od određene bolesti, bez
mogućnosti dokazivanja ove činjenice ili situacija kada se ne spomenu sekundarni efekti
leka, već se preporučuje konsultovanje sa doktorom ili apotekarom);
c) manipulacija dece, loš uticaj na njihovo ponašanje, jer su deca veoma podložna
reklamnim porukama;
d) pravljenje poređenja između brendova i proizvoda, počevši od lažnih tvrdnji
ili poluistina (međutim, sa ovog aspekta je dozvoljeno praviti određena poređenja, do
neke granice, koristeći apstraktne izraze poput „običnog deterdženta“ u poređenju sa
deterdžentom koji se reklamira);
e) podsticanje nekih „veštačkih“ potreba, nametanje stanja „nezadovoljstva“ ka već
iskorišćenim proizvodima, stanje koje se može okončati kupovinom drugih proizvoda,
koji nisu obavezno potrebni;
f) korišćenje nasilja, scena sa neprikladnom konotacijom, izazivanjem ili
prekomernim naglašavanjem nekih loših ljudskih osobina ili slabosti;
g) narušavanje privatnosti osoba (posebno u slučaju direktnog reklamiranja, kada
radnici u marketingu koriste lične podatke kupaca), iritiranje potrošača (prekomernim,
prekobrojnim i preteranim reklamama, visokom učestalošću reklama itd.), pojačavanje
stanja nemira i nesigurnosti ljudi, posebno u slučaju reklamiranja lekova, životnog
osiguranja ili drugih dobara i usluga namenjenih zdravlju ili bezbednosti potrošača.
Reklamiranjem se može manipulisati i sadržaj poruke, kao i način na koji se poruka
predstavlja. Jezik i rečnik reklamiranja sam po sebi (koji može stvoriti ideje stereotipa, u
zavisnosti od ciljne grupe), izostavljajući neke delove strukture, preskačući preduslove,
zamene, različita značenja za jednu reč ili igre reči, stvaranje određenih značenja u umu
pojedinaca, podsticanje automatskih reakcija. Jezik tela (gestikulacija, mimika, izraz
lica itd.) i zvukovi koji se koriste stvaraju određene reakcije kod ciljne publike koja se
sve intenzivnije navodi da posveti pažnju porukama koje se prenose.
Jedna od najozbiljnijih optužbi protiv onih u oblasti reklamiranja jeste da se sve više
obraćaju psiholozima i neuropsiholozima, sa ciljem razvoja drugih tehnika manipulacije
u procesu kreiranja reklama, na granici normalne percepcije, tamo gde ove tehnike
postoje (Prutianu, 2000), kao što su sledeće: izazivanja namerne konfuzije (namerno
izazivanje sumnje i zabune u strukturi reklamne poruke, sa ciljem povećanja tenzije);
65
privida naivnosti (koristeći neke napredne tehnike i tehnologije, u cilju stvaranja naivne
audio-vizuelne produkcije, kao u reklamnim spotovima za decu); tehnika medijskog
udara (korišćene u vidu brzog smenjivanja slika i zvukova, na granici kapaciteta čula
da prime i obrade, što nesvesno i refleksivno povećava napor kod ljudi); perceptivni
automatizam (prenos nekih zvukova i slika koji mogu imati negativne posledice po
ljudsku aktivnosti: plač beba, policijske sirene itd., u cilju stimulisanja pažnje, mašte
i memorije, kratkoročne hipnoze koja se najčešće ostvaruje putem kratkih bljeskova i
pulsirajućih zvukova i slika, koje utiču na receptore, pa se doživljavaju kao sopstvena
volja).
U cilju provere ovih optužbi, počevši od druge polovine dvadesetog veka, obavljeno
je mnoštvo istraživanja i studija, gde su stručnjaci priznali da nije moguće dokazati
da ovakve reklame mogu ubediti ljude da kupe proizvode i usluge, jer u nijednom
istraživanju nije dokazano da li se neki od ovih teorijskih principa zaista koristi za
povećanje prodaje (Brătucu, Brătucu, 2007).
Naime, danas se suština marketinga ipak sastoji u rešavanju problema potrošača
- brže i bolje od konkurencije (Cvijanović i sar., 2011). Međutim, u međunarodnom
marketingu se dešava da sadržaj reklamnih poruka često stvara etičke probleme, posebno
zbog kulturnih i jezičkih razlika među različitim delovima sveta. Neke reči, gestovi,
boje, simboli imaju različito značenje na različitim meridijanima sveta, pa se tako
tumače različito. Ono što je prirodno, adekvatno ili pošteno u nekoj evropskoj zemlji
može biti smešno ili nepošteno na nekom drugom kontinentu, vređajući skromnost, čast
i ponos stanovništva (na primer, bela boja označava čistoću u zapadnoj kulturi, dok je u
Aziji povezana sa smrću i žaljenjem itd.).
Drugi neželjeni aspekt u reklamnom poslu jeste onaj koji je povezan sa usvajanjem
nekih ideja koje su već korišćene u drugim reklamama, pod vidom koji je manje ili više
očigledan i koji se teže ili lakše dokazuje. Osmišljavanje reklamnih poruka počevši od
neke prethodno smišljene i korišćene ideje dovodi do javljanja ozbiljnih etičkih problema
u oblasti zaštite intelektualne svojine.
Svi predstavljeni aspekti i brojni drugi, navode nas da kažemo da postoje mnogi
„trikovi“ koji se koriste u reklamnom svetu (često na granici moralnog i nemoralnog), sa
ciljem pretvaranja potrošača u poslušne kupce, gde proizvodi koji se kupuju povećavaju
profite kompanija i reklamnih zastupnika koji za njih rade.
4. ETIKA U ODNOSIMA SA JAVNOŠĆU
Povoljnije tržišno pozicioniranje može se ostvariti i putem adekvatnih odnosa sa
javnošću (Public Relations – PR). Naime, akcije odnosa sa javnošću usmerene su na
stvaranje određenog mišljenja u javnosti o proizvodu i njegovim karakteristikama. Da bi
imale pozitivan efekat na javno mnenje poruke moraju biti u saglasnosti sa postojećim
vrednosnim sistemom u društvu ili kod određenog dela javnosti kojoj je poruka upućena
(Cvijanović i sar., 2009). Prema istom izvoru, auditorij za koji su zainteresovani odnosi
sa javnošću ne čine samo postojeći i potencijalni kupci, već i zaposleni, kooperanti,
dobavljači i društvo u celini.
66
Ispravni ili pogrešni imidž preduzeća usmerava i oblikuje ponašanje ljudi kao
kupaca. Potrebno je da se identifikuju jake i slabe strane imidža i preduzimaju adekvatne i
blagovremene mere kako bi se imidž održavao i prilagođavao. Međutim, drugi instrument
koji se koristi u marketinškoj komunikaciji i kontraverzna oblast koja se odnosi na niži stepen
etičnosti jeste upravo odnos sa javnošću. Prva etička kontraverza povezana sa aktivnostima
odnosa sa javnošću jeste da li je ispravna pozitivna slika o nekoj firmi koju PR šalje u svet.
Naime, kreirana slika prodaje utisak, a ovaj utisak je posledica rada odnosa
sa javnošću. Značaj poštovanja etike u odnosima sa javnošću naglašen je u sadržaju
Međunarodnih etičkih pravila u odnosima sa javnošću, koje je usvojilo Međunarodno
društvo za odnose sa javnošću (eng. IPRA), 1965. godine, a koja su dopunjena i izmenjena
1968. godine. Radi se o pravilima po kojima, između ostalih obaveza, članovi udruženja
moraju pravilno obaveštavati javnost, bez izostavljanja i preoblikovanja istine, uzimajući
u obzir interese svih strana.
Među ciljevima aktivnosti odnosa sa javnošću računamo stvaranje i održavanje
povoljne slike kompanija u javnosti, njihovih proizvoda, kao i minimizovanje negativnog
uticaja javnosti ili neke druge komponente spoljašnjeg tržišnog okruženja, što se ispoljava
u načinu na koji se firma prikazuje ili u njenoj poslovnoj strategiji. Jedna od najčešće
korišćenih tehnika komunikacije sa javnošću, koju stručnjaci za odnose sa javnošću
koriste u zavisnosti od toga kakvu sliku žele da ostvare, jeste saradnja sa medijima (preko
objava, pres konferencija itd.). Pod medijskim oglašavanjem podrazumevamo privrednu
propagandu u užem ili izvornom smislu. Radi se o obliku masovnog komuniciranja sa
javnošću i potrošačima preko lokalnih, nacionalnih ili globalnih medija (Rakita, 1999).
Ovakav odnos se intenzivira u slučajevima nepredvidivih i kriznih situacija.
Zbog ovog razloga, glavni etički problem sa kojim se ovi stručnjaci suočavaju jeste
način na koji se ideje predstavljaju javnosti i stepen njihove ispravnosti i tačnosti. Bez
obzira na situaciju u kojoj se koriste tehnike odnosa sa javnošću (krizne situacije ili u
vezi sa određenim događajima pozitivnog značaja itd.), javnost ne sme biti manipulisana
u vezi sa određenim događajima i poslovnim aktivnostima.
5. ETIKA U DIREKTNOM MARKETINGU I AKTIVNOSTIMA
PROMOTIVNE PRODAJE
Unapređenje poslovnih performansi preduzeća je nemoguće postići bez
poznavanja tržišnih kretanja i aktivnosti koje se očekuju od marketinškog odeljenja
(Mihailović i sar., 2008). Marketing nije jedna promocija ili nastup na sajmu ili prodaja
- već je to jedan proces koji traje i obuhvata istraživanje marketinga, strategijsko
planiranje marketinga, definisanje ciljeva, formulisanje strategije marketinga, izradu
programa marketing miksa, marketing analizu, kontrolu i reviziju (Mihailović i sar.,
2011). Marketing program trebalo bi da sadrži interaktivan sistem marketinga koji
koristi jedan ili više medija privredne propagande kako bi se uticalo na tržišnu tražnju.
Naime, reč je o direktnom marketingu, koji predstavlja napor da se privuku i održavaju
potrošači na osnovu kontakta bez posrednika (Cvijanović i sar., 2009). Zbog značaja
komunikacija, direktni marketing i elektronske komunikacije jesu aktivnosti regulisane
67
na međunarodnom nivou ili u određenim zemljama sveta (na primer, Evropska pravila
ponašanja u direktnoj prodaji, koje je odobrio Evropski savez udruženja direktne prodaje
- FEDSA, 1995. godine, Etička pravila ponašanja za prodajnu aktivnost u Rumuniji,
objavljena od strane Udruženja za direktnu prodaju u Rumuniji – RODSA, Pravila
ponašanja u elektronskoj trgovini itd.).
Glavni etički problemi povezani su uglavnom sa načinom na koji se koriste
informacije u bazama podataka, zaštitom ličnih informacija i intime potrošača, jasnoćom
prenetih poruka, zaštitom maloletnika itd. U aktivnostima promotivne prodaje, postoje
brojni aspekti koji mogu dovesti do javljanja etičkih problema. Na primer, aspekti koji se
odnose na pravilno predstavljanje i vođenje igara na sreću i lutrija, pravilno korišćenje
popusta, vrednost i značaj promotivnih poklona i slučajevi u kojima se ovi pokloni nude
i sl. Kada zaposleni u marketingu odluče da organizuju kampanju promotivne prodaje,
oni moraju uzeti u obzir nacionalne standarde bezbednosti, kulturne razlike, predrasude
i sumnje, da ne bi prekršili propise u različitim zemljama. Na primer, u kampanji koju je
organizovao proizvođač deterdženta u Tajlandu, potrošačima se nudila šansa da osvoje
kuću ako nađu u kutijama za deterdžent šest zlatnih novčića. Vrlo brzo su ispred radnji
sa deterdžentom napravljeni redovi, a kupci su prosipali sadržaj kutija na ulicama da
bi pronašli novčiće. Pronađeno je samo pet novčića, ali ljudi su nastavili da kupuju
deterdžent još dugi vremenski period posle završetka kampanje, sve dok Vlada nije
intervenisala (Kotler i sar., 1999).
6. ZAKLJUČAK
Bez obzira na prirodu i intenzitet kojim se koriste, instrumenti kojima se poboljšava
marketing komunikacija moraju biti pravilno korišćeni, a poruke koje se prenose sadržati
realne informacije, koje odgovaraju očekivanjima, potrebama i karakteristikama ciljne
publike. Zanimanje za postizanje i održavanje visokih moralnih standarda u marketing
komunikaciji dovela je do razrade i poboljšanja nekih deklaracija i pravila, uključujući
etičke propise za marketing komunikaciju. Po ovim pravilima, stručnjaci za marketing i
zaposleni u marketingu moraju osmisliti svoje aktivnosti u uslovima kojima se izražava
vera i poštovanje prema javnosti, odgovorno i pošteno, sa pažnjom i uzimanjem u obzir
potreba i osobina ljudi, okruženja i društva.
7. LITERATURA
1.
BALAURE, V. (coord.), (2000): Marketing, Bucharest, Uranus Publishing
House.
2.
BRĂTUCU, G., BRĂTUCU, T. O. (2007): The analysis of the factors system that
influences the individual consumer’s behaviour, in Management&Marketing,
2 (2).
3.
CVIJANOVIĆ, D., MIHAILOVIĆ, B. (2010): Menadžment i marketing
68
uslužnog sektora, monografija, Institut za ekonomiku poljoprivrede,
Beograd.
4.
CVIJANOVIĆ, D., MIHAILOVIĆ, B. (2011): Međunarodni marketing kao
faktor razvoja izvozne konkurentnosti, monografija, Institut za ekonomiku
poljoprivrede, Beograd.
5.
CVIJANOVIĆ, D., MIHAILOVIĆ, B., SIMONOVIĆ, Z. (2009): Uloga i
značaj marketinga u razvoju agrarnog sektora Srbije, monografija, Institut
za ekonomiku poljoprivrede, Beograd.
6.
CVIJANOVIĆ, D., PARAUŠIĆ, V., MIHAILOVIĆ, B. (2011): „Afirmacija
marketing pristupa u poljoprivredi Srbije“, Zbornik naučnih radova sa XXV
savetovanja agronoma, veterinara i tehnologa Vol. 17, broj 1-2, Beograd 2011,
Institut PKB Agroekonomik, Beograd, str. 157-167.
7.
DOBROTĂ, N. (coord.), (1999): Economical Dictionary, Bucharest,
Economica Publishing House.
8.
ĐURIČIN, D. (2006): „Tranzicija, stabilizacija i održivi razvoj: Perspektiva
Srbije“, Savetovanje ekonomista, Miločer.
9.
IONESCU, GH, GH. (1997): Business Culture. The American Model,
Bucharest, Economica Publishing House.
10. IONESCU, GH, GH. (2006): Social Mission and Responsibility of the
Business Organisation, in Management & Marketing, 1 (2).
11. JOBBER, D., FAHY, J. (2006): Osnovi marketinga, Redaktor srpskog
izdanja: Prof. dr Hasan Hanić, Beogradska bankarska akademija, Data
status, Beograd.
12. KOTLER, PH., ARMSTRONG, G., SAUNDERS, J., WONG, V. (1999):
Marketing Principles, Bucharest, Teora Publishing House.
13. MIHAILOVIĆ, B. (2007): „Etika konsaltinga“, Kopaonička škola prirodnog
prava – Pravo i pravda, Jubilarni XX susret: PRAVO I SLOBODA, Kopaonik,
13-17 decembar 2007, Pravni život, br. 12/2007/Godina LVI/ Knjiga 512/
Udruženje pravnika Srbije, str. 259-274.
14. MIHAILOVIĆ, B., CVIJANOVIĆ, D., PARAUŠIĆ, V. (2011): „Marketing
tehnike i alati u funkciji efikasnog poslovnog odlučivanja preduzeća“,
Ekonomika, Niš, 1/2011, str. 48-60.
15. MIHAILOVIĆ, B., PARAUŠIĆ, V., HAMOVIĆ, V. (2007): „Ekološki
menadžment konsalting i zaštita sredine“, Ekonomika poljoprivrede, broj
1/2007, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd, str. 91-99.
16. MIHAILOVIĆ, B., PARAUŠIĆ, V., HAMOVIĆ, V. (2008): Vodič za
evaluaciju konsultantskog učinka, monografija, Institut za ekonomiku
poljoprivrede, Beograd.
69
17. POPA, I., RADU, F. (1999): International Management, Bucharest,
Economica Publishing House.
18. PRUTIANU, ŞT. (2000): Manual of Business Communication and
Negotiationsi, Iasi, Polirom Publishing House, pp. 232-234.
19. RAKITA, B. (1999): „Medijsko oglašavanje u međunarodnom marketingu“,
Marketing 1999, vol. 30, br. 4, str. 135-146.
20. SOLOMON, R. C. (2006): Ethics of Business Relations, In Singer, P. (ed.),
Ethics Treaty, Iasi, Polirom Publishing House, pp. 385- 395.
21. VIDICKI, B. (2011): „Zeleni marketing - marketing u funkciji zaštite životne
sredine“, Agroekonomika, 2011, br. 51-52, str. 134-142.
THE ROLE OF BUSINESS ETHICS
IN MARKETING COMMUNICATIONS
MIHAILOVIĆ, B., CVIJANOVIĆ, D., PEJANOVIĆ, R.2
Summary
Many companies today fail to be superior - and when it comes to product
differentiation in selected target segment, also when it comes to low prices.
However, as a business development and marketing of its own ethical
problems. Many marketing experts and their representatives are aware of
the published and adopted different engagements, declarations or codes of
conduct, relating to the necessity of considering the ethical rules and values
in marketing, so the actors operating in this area to become more responsible
members of society. The declaration or the rules relating to marketing
practices, or are directed toward certain specific areas. Among these areas,
special place in marketing communications, which must be controlled by
ethical rules and moral values. The creation and transfer of knowledge is a
crucial aspect of modern society, as new knowledge is helping to rebuild the
Branko Mihailović, PhD, Research Associate, Institute of Agricultural Economics, Volgina 15
Street, Belgrade, Republic of Serbia, tel: +381 (0)11 2972 858, e-mail: [email protected];
Drago Cvijanović, PhD, Associate Professor, Principal Research Fellow, Institute of Agricultural
Economics, Volgina 15 Street, Belgrade, Republic of Serbia, tel: +381 (0)11 2972 858, e-mail:
[email protected]; Radovan Pejanović, PhD, Full Professor, University of Novi Sad, Faculty
of Agriculture, Novi Sad, Republic of Serbia, tel:+381 (0)21 485 3394, e-mail: [email protected]
uns.ac.rs.
2
This work is part of research within the project 46006 "Sustainable agriculture and rural
development in terms of the Republic of Serbia strategic goals realization within the Danube
region", financed by the Ministry of Science and Technological Development of the Republic of
Serbia.
70
forms of production and management. This trend is reflected in an increased
focus on economics, management expertise and training.
Key words: business ethics, marketing communication, management, social
responsibility.
Primljen: 22.10.2012.
Prihvaćen: 23.11.2012.
71
UDC: 575.825 Pregledni rad
Review paper
EKONOMSKA OBELEŽJA PROIZVODNJE
TERMOIZOLACIONIH PLOČA OD BARSKE TRSKE
ZEKIĆ, V., TICA, N., MILIĆ, D., BAČKALIĆ, Z.1
Rezime
Građevinski materijali treba da omoguće racionalno trošenje energije i
adekvatne životne uslove. Korišćenje tradicionalnih materijala ima uticaj na
očuvanje resursa društva jer smanjuje eksploataciju mineralnim sirovina.
Razvoj ruralnog sektora u neposrednoj budućnosti ne može da se osloni na
razvoj visokih tehnologija već rešenje za svoje probleme mora da pronađe
u pristupačnijim delatnostima. Pri izgradnji objekata po pravilu se koriste
materijali koji su bili karakteristični za određene regije i podneblja. Budući
da trska ima veliku tradiciju primene u Vojvodini moguće je pozitivno
oceniti potencijal za korišćenje iste kao građevinskog materijala. Budući
da ekonomski pokazatelji nisu povoljni razvoj ove proizvodnje potrebno je
podržati kroz osnivanje fondova i institucija za povoljno kreditiranje novih
i razvoj postojećih postrojenja, stimulacije za korišćenje alternativnih
materijala pri izgradnji objekata i razvoj poreskih i drugih olakšica.
Ključne reči: tradicionalni građevinski materijali, barska trska, izolacione
ploče.
1. UVOD
U protekle dve decenije, rast interesovanja za probleme globalne održivosti doveo
je do potrebe za povećanjem održivosti korišćenih načina i tehnika za izgradnju objekata.
Za zemlje u razvoju, pojava ovog tržišta predstavlja priliku da se poveže održivost sa
jedne strana i bolje performanse u projektovanju, izgradnji i radu objekata sa druge strane.
Ovakva logika treba da se postavi nasuprot globalnih trendova vezanih za stalni rast
proizvodnje, potrošnje i tržišta (E. Papargyropoulou, 2012). U skladu sa time potrebno
Dr Vladislav Zekić, vanredni profesor, dr Nedeljko Tica, redovni profesor, mr Dragan Milić,
asistent, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, dr Zoran Bačkalić, Nexe
Srbija, Email: [email protected]
1
Ovo ispitivanje finansirano je sredstvima Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Republike Srbije, u okviru projekta broj: 45008 pod nazivom: „Razvoj i primena multifunkcionalnih
materijala na bazi domaćih sirovina modernizacijom tradicionalnih tehnologija“.
72
je naći nove načine za održivo povećanje proizvodnje i zaposlenosti. Ovakva potreba u
okviru poljoprivredne proizvodnje je najuže povezana sa iskorišćavanjem potencijala
koji se tiču manje produktivnih zemljišta. Naime, značajan deo poljoprivrednog
zemljišta otpada na bare i trstike. Od zemljišta koje se nalazi pod upravom javnog
preduzeća Vojvodinašume bare i trstici se nalaze na 12.406,68 ha (Tomović i sar, 2007).
Ova površina je značajna i u svakom slučaju treba pronaći način efikasnog korišćenja
navedenog potencijala. U ovim zabarenim i močvarnim rastu velike količine trske.
Nasuprot rasprostranjenom mišljenju, eksploatacija trščanih polja ima pozitivan efekat
na životnu sredinu. Ako se mlada trska ne poseče, često zaraste u korov i ne može se više
koristiti, a vremenom trune i raspada se pa u vodama močvara troši kiseonik neophodan
ostalim stanovnicima.
U skladu sa time se navedenih površina moguće je vršiti eksploataciju barske
trske koja je pogodna za proizvodnju različitih vrsta građevinskih materijala. Naime,
procesom mašinskog presovanja stabljika trske moguće je na jednostavan način proizvesti
građevinski materijal pogodan za izolaciju objekata. Zbog svojih dobrih karakteristika
ovaj materijal nalazi primenu u građevinarstvu kao termička i zvučna izolacija. Ovakvi
sistemi izolacije pružaju korisnicima niz prednosti. Trščane ploče karakteriše izuzetno
mali koeficijent toplotne provodljivosti, što daje dobra izolaciona svojstva, Njihovom
ugradnjom postiže se velika ušteda u energiji, kroz smanjenje gubitaka, što se značajno
primećuje u vidu redukcije troškova grejanja i klimatizacije. Pored toplote trska je i
dobar izolator zvuka, a takođe poseduje izuzetne radiološke, elektromagnetne i druge
izolacione osobine. trska ne menja svoje karakteristike tokom vremena, tj. one ostaju
iste kao na dan ugradnje. To znači da nakon 50 ili 100 godina njena izolaciona svojstva
nisu smanjena, kao što je slučaj sa nekim materijalima (stiropor). Pre ugradnje, trska se
može zaštititi od vlage što produžava njen vek trajanja i do 200 godina, što nije slučaj sa
nekim modernim materijalima koji se danas primenjuju u izgradnji. Pored navedenih,
korišćenje tradicionalnih materijala ima i brojne druge prednosti koje treba uzeti u
obzir prilikom projektovanja i izgradnje (Quiteria Angulo-Ibáñez i sar, 2012) tako da
građevinska industrija mora da uvaži kriterijum održivosti i da uzima u obzir uticaj na
životnu sredinu (Speth, J. G., Ehrlich, P., Ehrlich, A., 1990).
Pored toga, od trske je moguće proizvoditi i štukatur, odnosno jednoredno trščano
pletivo, kod koga su stabljike trske povezane žicom ili pvc materijalom. U prethodnom
periodu štukatur se koristio najviše kao armatura za izradu zemljanih zidova kuća,
malterisanje, ograđivanje. Danas je zbog atraktivnog izgleda, funkcionalnosti,
jednostavne montaže i niske cene, njegova upotreba mnogo šira. Štukatur manje
gustine pletenja koristi se kao podloga za malterisanje zidova i tavanica, jer omogućava
prijanjanje maltera na ravne površine, za prekrivanje staklenika, za dekoraciju, i u mnoge
druge svrhe. Štukatur veće gustine pletenja se koristi za zaštitu od sunca, unutrašnju i
spoljašnju dekoraciju, izradu zastora, paravana i sl.
73
2. METOD RADA I IZVORI PODATAKA
Projektovanje proizvodnje građevinskog materijala od barske trske bazira se na
primeni kombajna za prikupljanje čiji kapacitet iznosi 56.000 iskoristivih snopova trske
i 8 mašina za pletenje tipa Berger. U skladu sa normativima rada i utroška obračuni
su izvedeni za sledeću godišnju proizvodnju: 1) Izolacione ploče 5 cm 13.300 m 2, 2)
Izolacione ploče 3 cm, 13.300 m 2. Obračun troškova se bazira na obračunu ukupnih
troškova proizvodnje pri čemu se raspored troškova izvodi putem divizione kalkulacije.
Predviđeno je angažovanje 4 lica dok se obračun zarada bazira se na bruto zaradi pri
čemu je ista obračunata u skladu sa prosečnim zaradama u poljoprivredi Srbije. Pri
obračunu se ne uključuju opšti troškovi proizvodnje i prodaje.
3. REZULTATI ISTRAŽIVANJA SA DISKUSIJOM
Obim izgradnje objekata se povećava sa razvojem ljudske civilizacije. U skladu sa
time građevinarstvo direktno ili indirektno izazivaju značajan deo godišnjeg ekološke
štete. Adekvatno korišćenje recikliranih i otpadnih materijala može da značajno
doprinese održivom razvoju. Ovo je moguće kroz korišćenje ekološki prihvatljivih
materijala i načina gradnje. Značaj razvoja ekološki prihvatiljivih tehnonogija od velikog
je značaja budući da građevinarstvo troši 60% sirovina izdvojenih iz litosfere (Wadel,
2009).
U prvoj fazi proizvodnje vrši se ubiranje trske putem kombajna za ubiranje.
Sečena trska se šalje na mašinsko presovanje i dobija se proizvod u obliku tabli, čija je
standardna debljina 3, odnosno 5 cm, mada je moguće proizvoditi i table po narudžbini.
Ovakve table predstavljaju odličnu toplotnu i zvučnu izolaciju, sličnu stiroporu, koji je
danas u širokoj upotrebi u građevinarstvu. Tabla od presovane trske, debljine 5 cm ima
koeficijent toplotne provodljivosti od 0,035 W/mK do 0,04 W/mK, a umanjenje buke
iznosi 32 dB. Ove osobine su veoma približne stiroporu pri čemu trska ima čitav niz
drugih prednosti. Prilikom obračuna finansijskih rezultata prvenstveno se polazi od
obračuna ukupnog prihoda (tabela 1).
Tabela 1. Direktni materijalni troškovi (RSD)
Table 1. Direct material costs (RSD)
Redni
Opis
broj
1.
Izolacione ploče 5cm
2.
Izolacione ploče 3cm
Ukupno
Jedinica
mere
m2
m2
Cena
(d/j.m.)
350
220
Količna
Vrednost
(m2)
(d)
13.300
4.655.000
13.300
2.926.000
7.581.000
Izvor: Obračun autora
U narednom delu obračuna utvrđuje se struktura troškova. Pri tome prvu
kategoriju čine troškovi direktnog materijala u koje spada utrošena trska i žica za
vezivanje izolacionih ploča. Obračun troškova trske se izvodi po ceni ubiranja. Obračun
74
žice utrošene za vezivanje podrazumeva utrošak od 0,400 kg/m 2, odnosno 0,350 kg/m 2
za izolacione ploče od 5, odnosno 3 cm respektivno. Ovi troškovi iznose 36,80, odnosno
32,20 din./m2 respektivno.
Obračun troškova energije i goriva izveden je na osnovu angažovana snage,
planirane cene električne energije i procene stepena korišćenja, odnosno utroška
pogonskog goriva i daje se u narednoj tabeli (tabela 1).
Tabela 2. Troškovi energije (RSD)
Table 2. Energy costs (RSD)
R.
br.
1.
2.
3.
Opis
Rad opreme
Ostalo
Dizel gorivo
Ukupno
Jedinica
mere
kWh
kWh
l
Utrošak
(j.m./god)
26.880
3.360
1.800
Cena
Vrednost
(d/j.m.)
7,50
201.600
7,50
25.200
156,00
280.800
507.600
Izvor: Obračun autora
Obračun troškova amortizacije podrazumeva amortizaciju korišćenih objekata
i opreme, ukupna ulaganja u navedenu proizvodnju sastoje se od ulaganja u objekte
u iznosu od 11.500.000 dinara, ulaganja u mašine za pletenje Berger (8 komada) u
iznosu od 11.066.748 dinara i ulaganja u kombajn za seču trske u iznosu od 10.072.632
dinara što ukupno čini 32.639.380 dinara. Troškovi amortizacije obračunati u skladu sa
procenjenim rokom korišćenja (objekti 40 godina, oprema 10 godina) iznose 2.401.438
dinara godišnje.
Obračun troškova zarada podrazumeva angažovanje 4 lica u toku godine pri čemu
ovi troškovi iznose 1.740.000 dinara godišnje. Pripadajući troškovi usluga i troškovi
pomoćnog materijala obračunavaju se na osnovu normativa proizvodnje. Na osnovu
ukupnih obračuna izveden je sledeći bilans uspeha (tabela 3).
Tabela 3. Bilans uspeha (RSD)
Table 3. Income Statement (RSD)
Redni
broj
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
Vrednost
Opis
(d)
7.581.000
5.915.738
5.915.738
1.535.300
4.380.438
1.665.262
166.526
1.498.736
Izvor: Obračun autora
Ukupan prihod
Ukupni rashodi:
Poslovni rashodi
- materijalni troškovi
- ostali troškovi
Bruto dobit
Porez
Neto dobit
75
Pored toga, metodom divizione kalkulacije izveden je obračun cene koštanja
izolacionih ploča. U skladu sa ostvarenim troškovima cena koštanja ploča debljine 5
cm 2 iznosi 273,12 d/m 2, dok za ploče debljine 3 cm 2 ista iznosi 171,67 d/m 2. Ako se
navedena cena uporedi sa stiroporom iste debljine može se ustanoviti da je cena koštanja
termoizolacionih ploča od trske znatno viša. Naime, cena 17 gramskog stiropora debljine
iznosi 210,00 d/m 2, dok cena za stiropor debljine 3 cm iznosi 129,00 d/m 2. Budući da
su prodajne cene trske znatno iznad navedenih jasno je da u doglednom vremenu nije
moguće očekivati masovno uvođenje trske kao građevinskog materijala. Pored toga,
u objektivnim proizvodnim uslovima proizvođači po pravilu 70% svoje proizvodnje
usmeravaju na proizvodnju štukatura budući da on na tržištu ostvaruje 3 – 3,5 puta nižu
cenu u odnosu na izolacione ploče debljine 5 cm dok je njegova proizvodna cene niža i
do 10 puta.
Na osnovu planirane proizvodnje i obračunatog bilansa moguće je obračunati
izvedene ekonomske pokazatelje. Obračunata rentabilnosti projekta iznosi 4,45% što se
ne može smatrati povoljnim budući da je navedena stopa znatno niža od bankarskih
kamata. Koeficijent ekonomičnosti je prihvatljiv i iznosi 1,28. Sa druge strane, u slučaju
da se prodajna cene obračunava na osnovu cene ekvivalentnog materijala, odnosno
stiropora adekvatne debljine konačni rezultat proizvodnje bio bi negativan. Navedena
razlika je uslovljene relativno visokim ulaganjima u posmatranu proizvodnju u ukazuje
na postojanje problema vezanih za finansiranje.
4. ZAKLJUČAK
Kao što je prethodno navedeno (Zekić i sar., 2011), jasno je da razvoj ruralnog
sektora ne može da se u neposrednoj budućnosti osloni na razvoj industrija visokih
tehnologija već rešenje za svoje probleme mora da pronađe u tehnološki manje zahtevnim
delatnostima. Resursi ruralnih regiona su po pravilu veoma dispergovani čime se
uslovljava specifičan, odnosno lokalni karakter njihove eksploatacije tako da je razvoj
posmatrane tehnologije moguće izvesti na regionima sa velikom površinom zabarenog
i barskog zemljišta.
Pri izgradnji objekata po pravilu se koriste materijali koji su bili karakteristični za
određene regije i podneblja. Budući da trska ima veliku tradiciju primene u Vojvodini
moguće je pozitivno oceniti potencijal za razvoj posmatranih tehnologija. Bez obzira na
to navedenu tehnologiju treba posmatrani samo kao dostupni sistem održive izgradnje.
Da bi se iskoristio potencijal trske kao građevinskog materijala treba steći adekvatan
uvid u kompleksnosti proizvodnje, tržišta i finansiranja koje se odnose na proizvodnju
građevinskog materijala od barske trske. Tek pomoću kompleksnog pristupa moguće je
doći do pomaka u pravcu održivog razvoja inovacionih građevinskih praksi.
U skladu sa time kao posebne mjere na planu stimulacije razvoja navedenog
sektora: 1) osnivanje fondova i institucija za povoljno kreditiranje novih i razvoj
postojećih postrojenja, 2) stimulacije za korišćenje alternativnih materijala pri izgradnji
objekata i 3) razvoj poreskih i drugih olakšica..
76
5. LITERATURA
1.
E. Papargyropoulou, R. Padfield, O. Harrison, C. Preece
(2012): The rise of sustainability services for the built environment in
Malaysia, Original Research Article, Sustainable Cities and Society, In Press,
Corrected Proof, Available online 7 June 2012.
2.
Quiteria Angulo-Ibáñez, Ángeles Mas-Tomás, Vicente
Galvañ-LLopis, José Luis Sántolaria-Montesinos (2012):
Traditional braces of earth constructions, Original Research Article,
Construction and Building Materials, Volume 30, May 2012, p. 389-399.
3.
Speth, JG. (1990): Can the world be saved? Ecol Econom;1: 289–302.
4.
Tomović, Z., Janjatović, G., Seratlić, B. (2007): Proizvodnoekonomski potencijal topola i vrba u Šumskom javnog preduzeća
„Vojvodinašume“, Šumarstvo, 3-4, str. 109 – 117.
5.
Wadel, G. (2009): Sustainability in industrialized architecture: Modular
lightweight construction applied to housing (La sostenibilidad en la
construcción industrializada. La construcción modular ligera aplicada a la
vivienda). Doctoral Thesis. Polytechnic University of Catalonia-Department
of Architectural Constructions; Available online at: http://www.tdx.cat/
TDX-0122110-180946.
6.
Zekić, V., TICA, N., Milić, D., Ranogajec, Joanua, Radeka,
Miroslava (2011): Tradicionalni građevinski materijali kao element
ruralnog razvoja, Agroekonomika, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 5152, str. 86-92.
77
ECONOMIC CHARACTERISTICS OF PRODUCTION
ISOLATING MARSH REEDS PANELS
ZEKIĆ, V., TICA, N., MILIĆ, D., BAČKALIĆ, Z.2
Summary
Building materials should allow the rational use of energy and adequate
living conditions. Using traditional materials has an impact on resource
conservation society because it reduces the exploitation of mineral raw
materials. The development of the rural sector in the near future can not
rely on the development of high technology for the solution to their problems
must be found in the more accessible activities. When constructing buildings
typically use materials that were specific to a particular region and climate.
Since reed has a long tradition of application in Vojvodina can be positively
evaluated the potential for the use thereof as a building material. Because
economic indicators are not favorable development of this production needs
to be supported through the establishment of funds and lending institutions
for a favorable development of new and existing facilities, incentives for
using alternative materials for building construction and development of tax
and other incentives.
Key words: traditional building materials, marsh reeds, isolating panels.
Primljen: 29.10.2012.
Prihvaćen: 27.11.2012.
Vladislav Zekić, PhD, Associate Professor, Nedeljko Tica, PhD, Full Professor, mr Dragan
Milić, Assistant, University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Zoran Bačkalić, PhD, Nexe;
Email: [email protected]
2
This research was financed by the Ministry of Education, Science and Technological Development
of Republic of Serbia, within the project No.: 45008, called: "Development and implementation
of multifunctional material based on domestic raw-material and through modernization of
traditional technologies".
78
UDC: 631.1 Stručni rad
Professional paper
STRATEGIJE NASTUPA I PROMENE ORGANIZACIONE
STRUKTURE PREDUZEĆA U MEĐUNARODNOM POSLOVANJU
SIMEUNOVIĆ, T., LUGONJA, D., SIMEUNOVIĆ, J.1
Rezime
Proces globalizacije prisutan je u svetu tokom zadnjih decenija, a u nekoliko
poslednjih godina dobija sve više na značaju. Globalizacija utiče na pojavu
sasvim novog načina poslovanja, razmišljanja i postupanja. Kao po nekom
pravilu, preduzeća moraju prihvatiti taj proces i prilagođavati se takvom
okruženju. Uključivanje poljoprivrednih i drugih preduzeća u međunarodne
privredne tokove često zahteva novi pristup poslu i novu radnu filozofiju,
odnosno redizajniranje kompletne arhitekture organizacije poslovanja.
Promene u organizaciji rada ustupile su mesto transformaciji, zaokretu,
prevratu, reinženjeringu, kulturnoj obnovi i sl. Posledica toga je stvaranje
novih oblika radnog okruženja kao što su: transnacionalna organizaciona
struktura, globalna organizaciona struktura, virtuelna korporacija itd.
Takvi slučajevi nas nedvosmisleno upućuju na zaključak da je za uspešnu
izgradnju poslovnog odnosa sa stranim partnerima potrebno dobro upoznati
lokalne kulturne norme. Neko će prigovoriti da su za to potrebni meseci,
možda godine, ali to su nužne pretpostavke za ozbiljan poslovni nastup na
inostranom tržištu. Dobro poznavanje običaja, verovanja, jezika i drugih
kulturnih vrednosti lokalnog stanovništva, nacije, i izgradnja jedinstvene
kulture organizacije poslovanja preduzeća, može postati ona tajna formula
koja vodi preduzeće ka liderskoj poziciji na međunarodnoj poslovnoj sceni.
Ključne reči: globalizacija, kultura, kompanije, pristup, tržište, pozicija.
1. UVOD
Cilj istraživanja je sagledavanje strategija nastupa na međunarodnoj poslovnoj
sceni, definisanje organizacione strukture prema izabranoj strategiji nastupa i
podešavanje ljudske strane modelu organizacione strukture i strategiji nastupa. Predmet
Dr Teodor Simeunović, Visoka poljoprivredna škola strukovnih studija, Šabac; Danijel Lugonja,
Deputi managing director, Tikkurila Zorka, Šabac; Jugoslav Simeunović, strukovni inženjer IT,
Visoka tehnološka škola, Šabac.
1
Autor za korespodenciju: Teodor Simeunović, tel. 066/920-35-06.
79
istraživanja su strategije nastupa poljoprivrednih i drugih preduzeća na nacionalnim
tržištima drugih zemalja, modeli organizacione strukture za nastup na međunarodnoj
poslovnoj sceni i kompetencije ljudske strane preduzeća. Opšta hipoteza je da poznavanje
običaja, verovanja i drugih kulturnih vrednosti lokalnog stanovništva,nacija, i izgradnja
jedinstvene organizacione kulture preduzeća može postati ona tajna formula koja vodi
preduzeće ka liderskoj poziciji na međunarodnoj poslovnoj sceni. Kada organizacija
(poljoprivredna i druga preduzeća) istupa na međunarodnu poslovnu scenu, ona se u
suštini susreće sa silama u okruženju čije su po prirodi međusobne veze i odnosi izuzetno
složeni. Istovremeno je i okruženje vrlo dinamično jer se sile koje deluju iz okruženja
menjaju vrlo brzo, kako kvalitativno tako i kvantitativno (Navenport, 2010).
Sve organizacije, male i velike, nalaze se pod uticajem internacionalnog okruženja
i menadžeri moraju da budu sposobni da primene strategiju kojom će zaštititi i proširiti
svoje područje delovanja. Da bi ostvarili prednosti ekspanzije na međunarodnu poslovnu
scenu, menadžeri moraju da ostvare visok stepen saglasnosti između primenjene
strategije i izabranog modela organizacione strukture.
2. METOD RADA I IZVOR PODATAKA
Potreba stalnog istraživanja strategija nastupa, modela organizacije i ljudskih resursa
preduzeća nije novijeg datuma. Metodologija i tehnike istraživanja dovele su do toga da
danas takva istraživanja možemo smatrati naučnim. Postavlja se jednostavno pitanje: zbog
čega su ova istraživanja toliko važna? Odgovor nalazimo u saglasju i protivrečnostima
prolaznih oblika razvoja tehnologije, organizacije poslovanja i kompetencije čoveka u
okruženju. Odabir predmeta istraživanja opredelile su sledeće činjenice: potreba izvoza
viška proizvoda, razvoj komponenata organizacione kulture, veštačko izazivanje kriza i
slepog ugla poslovanja, ograničavanje ponude proizvoda, jezička barijera ljudske strane
u poslovanju, utemeljenje profesije menadžera u organizacione strukture preduzeća,
pojačano rivalstvo na nacionalnim tržištima i dr. Istraživanje ove problematike od 2005.
do 2012. godine realizuje se uz primenu različitih metodoloških postupaka, metodskih
tehnika i modela. Istraživanje je bazirano na istraživanju za stolom, a jedan deo rada je
istraživan na terenu. Kao izvor podataka poslužila je zvanična statistička evidencija,
obimna stručna literatura iz ove oblasti, kako domaćih tako i stranih autora. Radi bolje
preglednosti rezultata, korišćeni su grafički prikazi. Rad je deo projekta „Savremena
nacionalna tržišta broj 10“ koju finansira Group BSB, Beograd.
3. RAZULTATI ISTRAŽIVANJA I DISKUSIJA
Strategija nastupa na međunarodnoj sceni. Velike organizacije (poljoprivredna
i druga preduzeća), koje su u situaciji da ostvare koristi iz globalnog učenja i transfera
veština i resursa iz jedne zemlje u drugu, trebalo bi da se odluče za jednu od četiri
strategije ekspanzije kako bi uspele da upravljaju poslovanjem u internacionalnim
okvirima (Bogićević-Milkić, 2008). Ispravnu odluku o modelu organizacione strukture
80
koju treba primeniti, prevashodno o potrebnom stepenu diferenciranja i integracije
aktivnosti preduzeća, menadžeri mogu doneti samo pažljivim identifikovanjem
prednosti i nedostataka primene svake strategije. Različite strategije impliciraju različite
modele organizacione strukture.
Dosadašnje iskustvo , koje poznaje teorija i praksa , sugeriše da bi male kompanije
trebalo da iskoriste mogućnosti za izvoz koje globalno poslovanje pruža i da stupaju u
ugovorne odnose sa distributerima u stranim zemljama kako bi promovisale i prodavale
svoje proizvode na lokalnom tržištu.
U literaturi se susrećemo sa četiri osnovne strategije koje organizacije mogu da
primene prilikom poslovanja u internacionalnom okruženju: multinacionalna strategija,
internacionalna strategija, globalna strategija i transnacionalna strategija (slika 1). Svaka
od pomenutih strategija ima svoje prednosti i nedostatke i suštinski na drugačiji način
pristupa procesu kreiranja vrednosti kroz globalnu ekspanziju.
Aktivnosti kreiranja
vrednosti po principu
„tržište po tržište“
Prilagođavanje
proizvoda
Standardizacija
proizvoda
Mulitinacionalna strategija
Internacionalna strategija
Aktivnosti kreiranja
vrednosti simultano: po
globalnom i principu
„tržište po tržište“
Transnacionalna
strategija
Globalna strategija
Slika 1. Strategija nastupa na međunarodnoj poslovnoj sceni2
Figure 1. Strategy of appearance on the international business scene
Odnos multinacionalne strategije i organizacione strukture. Organizacija koja
primenjuje multinacionalnu strategiju na pritiske iz okruženja odgovara tako što svoje
proizvode i usluge u potpunosti prilagođava potrebama potrošača u svakoj zemlji u
kojoj posluje (Vojnović, 2005). U zemlji koja predstavlja ciljno tržište otvara se potpuno
nova divizija koja funkcioniše sa značajnim stepenom autonomije. Divizija organizuje
sopstveni set aktivnosti koje će omogućiti kreiranje vrednosti za potrošača, pa se
tako neke poslovne funkcije ( najčešće su to: proizvodnja, prodaja, dizajn proizvoda,
marketing) spuštaju na nivo divizija. Divizije nastavljaju da funkcionišu kao kvazisamostalna preduzeća koja imaju autonomiju u kreiranju planova za sopstvene poslovne
aktivnosti. Često divizija funkcioniše u toj meri zasebno u odnosu na „majku“ firmu
da je jedina veza između „majke“ firme i strane divizije kroz transfer profita i dividendi
(slika 2).
Divizije koje funkcionišu u različitim zemljama su autonomne i suočavaju se
sa vrlo različitim tržištima, razvijaju se nezavisno i ne ostvaruju globalno učenje na
nivou kompanije. Divizioni menadžeri imaju autonomiju da donose brze odluke koje
su zasnovane na poznavanju zahteva lokalnog tržišta i lokalne regulative (Mašić, 2001).
www.doiserbia.nbs.bg.ac.rs.
2
81
Brojni primeri nam omogućavaju da lakše uočimo nedostatke primene
multinacionalne strategije i prateće divizionalne strukture na regionalnom principu.
Organizacija gubi potencijal koji proizilazi iz sinergije znanja, veština i resursa
integrisanih u globalnom znanju organizacije. Nepostojanje sistemskog pristupa u
upravljanjuorganizacijom
organizacijomdovodi
dovodidodo
eliminisanja
mogućnosti
formiranje
organizacije
upravljanju
eliminisanja
mogućnosti
zaza
formiranje
organizacije
nansijskih,
ostvaruju
druge
koja uči,
uči, aa podsistemi
podsistemiseserazvijaju
razvijajusamostalno
samostalno
i ,osim
koja
i ,osim
finansijskih,
ne ne
ostvaruju
druge
vrste veza.
veza. Multinacionalna
Multinacionalnastrategija
strategijasese
poka
zujeveoma
veomauspešnom
uspešnom
u situaciji
kada
vrste
pokazuje
u situaciji
kada
je je
primarni cilj
cilj kompanije
kompanijeda
daodgovori
odgovori
potrebe
potroša
čanana
lokalnom
tržištu
i ostvari
primarni
nana
potrebe
potrošača
lokalnom
tržištu
i ostvari
konkurentnost koristeći
koristeći prednosti
prednosti diferenciranja
diferenciranja(Salai,
(Salai,Božidarević,
Božidarević,2001).
2001).Njena
Njena
konkurentnost
primena može
možedadadovede
dovede
stvaranja
grupe
uspešnih
stranih
divizija
od kojih
primena
do do
stvaranja
grupe
uspešnih
stranih
divizija
od kojih
svakasvaka
dominira svojim
svojimsopstvenim
sopstvenimdomaćim
doma
ćim tržištem.
tržištem.
dominira
Slika
2.Diviziona
Divizionaorganizaciona
organizacionastruktura
struktura
uslovima
multinacionalne
strategije3
uu
uslovima
multinacionalne
strategije
Slika 2.
Figure
organizational structure
strategy
Figure 2.
2. Division
Division organizational
structureininterms
termsofofmultinational
multinational
strategy
2
Odnos
i organizacione
strukture.
Organizacije
koje
Odnosinternacionalne
internacionalnestrategije
strategije
i organizacione
strukture.
Organizacije
primenjuju
ovu
strategiju
prenose
samo
deo
svojih
bazi
čnih
sposobnosti
proizvodnje
koje primenjuju ovu strategiju prenose samo deo svojih bazičnih sposobnosti i
distribucije i udistribucije
zemlju gde
se gde
poslovna
aktivnost
širi. širi.
MeđMeđutim,
utim, za zarazliku
proizvodnje
u zemlju
se poslovna
aktivnost
razlikuod
multinacionalne
strategije
primena
internaciona
lne
strategije
podrazumeva
da
od multinacionalne strategije primena internacionalne strategije podrazumevafunkcije
da
nivou
istraživanja
i razvoja,
dizajna
proizvoda
i marketinga
kodkuće
kuće nananivou
funkcije
istraživanja
i razvoja,
dizajna
proizvoda
i marketingaostaju
ostaju kod
korporativnecentrale
centrale(slika
(slika3).
3).
korporativne
Osnovni
cilj
organizacija
strategijujejedadasvim
svimkupcima
kupcima u
Osnovni cilj organizacijakoje
koje primenjuju
primenjuju navedenu
navedenu strategiju
svim
zemljama
u
kojima
nastupaju
ponude
standardizovan
proizvod.
Divizijama
u svim zemljama u kojima nastupaju ponude standardizovan proizvod. Divizijama je je
dozvoljenoda
dau umanjoj
manjoj
meri
proizvod
prilagode
potrebama
potroša
ča
datom
tržištu.
dozvoljeno
meri
proizvod
prilagode
potrebama
potrošača
nana
datom
tržištu.
Spremnost
da
se
odgovori
zahtevima
tržišta
je
vrlo
mala,
a
marketing
kampanja
Spremnost da se odgovori zahtevima tržišta je vrlo mala, a marketing kampanja se se
planira na nivou organizacije i ista je u svim zemljama u kojima se nastupa. Primena
internacionalne strategije podrazumeva poslovanje uz visoke troškove proizvodnje, jer se
3proizvodnja odvija istovremeno u više geografskih disperziranih proizvodnih jedinica, pa
www.doiserbia.nbs.bg.ac.rs.
se gubi mogućnost korišćenja pozitivnih efekata ekonomije obima. Uz to, zna
čajni su i
troškovi koordinacije toka resursa između divizija i centrale. Ipak, i pored navedenih
82
2
www.doiserbia.nbs.bg.ac.rs.
planira na nivou organizacije i ista je u svim zemljama u kojima se nastupa. Primena
internacionalne strategije podrazumeva poslovanje uz visoke troškove proizvodnje, jer se
proizvodnja odvija istovremeno u više geografskih disperziranih proizvodnih jedinica,
pa se gubi mogućnost korišćenja pozitivnih efekata ekonomije obima. Uz to, značajni su
i troškovi koordinacije toka resursa između divizija i centrale. Ipak, i pored navedenih
nedostatakaprimetno
primetno jeje da
da ve
većina
organizacija
kojedolaze
dolazeiz izAmerike
Amerike
tradicionalno
nedostataka
ćina organizacija
koje
tradicionalno
primenjuju
ovu
strategiju.
primenjuju ovu strategiju.
3
Slika 3. Diviziona organizaciona struktura u uslovima internacionalne strategije
Slika 3.
3.Division
Diviziona
organizaciona
struktura
u uslovima
internacionalne
Figure
organizational
structure
in terms
of international
strategy strategije4
Figure 3. Division organizational structure in terms of international strategy
Odnos globalne strategije i organizacione strukture. U osnovi logike globalne
strategije
je plan
kojim
se nastoji
da se redukuju
troškoviU osnovi
proizvodnje
da
Odnos
globalne
strategije
i organizacione
strukture.
logiketako
globalne
organizacija
da ponudi
stranim
potroša
čimatroškovi
proizvodproizvodnje
koji je po ceni
u odnosu
strategije jemože
plan kojim
se nastoji
da se
redukuju
takoniži
da organizacija
se
kojom
domaćepotrošačima
organizacije
istupajukoji
najetržištu.
namože
cenu
da sa
ponudi
stranim
proizvod
po ceniNaime,
niži u organizuje
odnosu na cenu
proizvodnja
standardizovanog
proizvoda
na
odre
đenim
lokacijama
koje
daju
mogu
ćnost
sa kojom domaće organizacije istupaju na tržištu. Naime, organizuje se proizvodnja
proizvodnje po niskim troškovima i tako cenovno konkurentan proizvod se nudi na
standardizovanog proizvoda na određenim lokacijama koje daju mogućnost proizvodnje
globalnom tržištu (Nonaka, 1998). Kao i kod internacionalne strategije, mogu
ćnost
po niskim troškovima i tako cenovno konkurentan proizvod se nudi na globalnom
prilagođavanja proizvoda prema željama, ukusima i potrebama potroša
ča postoji samo u
tržištu (Nonaka,
1998). Kao i kod internacionalne strategije, mogućnost prilagođavanja
određenoj
manjoj meri.
proizvoda
prema
ukusima
i potrebama
potrošača
postoji
u određenoj
Proizvodnja se željama,
dislocira u
zemlju u
kojoj postoji
mogućnost
da sesamo
ostvare
najniži
manjoj
meri.
troškovi. Kompanije koje primenjuju globalnu strategiju odlikuje visoka centralizacija
zemlju u kojoj
postoji
mogućnost da
se ostvare
najniži
tako daProizvodnja
menadžeriseu dislocira
centrali uorganizacije
mo
raju
da organizuju,
vode
i kontrolišu
troškovi.kreiranja
Kompanije
koje primenjuju
globalnu
process
vrednosti
u globalnoj
mrežistrategiju
(slika 4).odlikuje
Ukolikovisoka
je rečcentralizacija
o radno
intenzivnoj
grani, organizacija
se relativno moraju
lako odlu
čuje
da promeni
zemlju
proizvodnje
tako da menadžeri
u centrali organizacije
da
organizuju,
vode
i kontrolišu
process
strategije,
organizacije
ukreiranja
potrazi za
nižim troškovima
vrednosti
u globalnojproizvodnje.
mreži (slikaPrimenom
4). Ukolikoglobalne
je reč o radno
intenzivnoj
grani,
nastoje
da ostvare
pozitivne
efekte
globaln
e ekonomije
obima proizvodnje
iskazane kroz
organizacija
se relativno
lako
odlučuje
da
promeni zemlju
u trojstvo:
potrazi za
niži
troškovi
- niža proizvodnje.
cena - visok Primenom
kvalitet. Osnovne
modelada
nižim
troškovima
globalneprednosti
strategije,funkcionalnog
organizacije nastoje
u mogu
ćnostima
za povećanje
koje
organizacione
strukture
ostvare pozitivne
efekteogledaju
globalnese
ekonomije
obima iskazane
krozproduktivnosti
trojstvo: niži troškovi
proizilaze iz uske specijalizacije u poslovanju. Osim toga, postoji čvrsta kontrola nad
globalnim aktivnostima organizacije koja se postiže angažovanjem malog broja
4
www.doiserbia.nbs.bg.ac.rs
menadžera.
Iako organizacija istupa na me
đunarodnoj poslovnoj sceni , ne dolazi do
dupliranja proizvodnih i prodajnih kapaciteta
. Jasno je da primena funkcionalnog modela
organizacione stukture i u medu
narodnom poslovanju
rmiše tradicionalne
te
83
3
www.doiserbia.nbs.bg.ac.rs
- niža cena - visok kvalitet. Osnovne prednosti funkcionalnog modela organizacione
strukture ogledaju se u mogućnostima za povećanje produktivnosti koje proizilaze iz
uske specijalizacije u poslovanju. Osim toga, postoji čvrsta kontrola nad globalnim
aktivnostima organizacije koja se postiže angažovanjem malog broja menadžera.
Iako organizacija istupa na međunarodnoj poslovnoj sceni , ne dolazi do dupliranja
proizvodnih i prodajnih kapaciteta. Jasno je da primena funkcionalnog modela
organizacione stukture i u medunarodnom poslovanju afirmiše tradicionalne konflikte
između poslovnih funkcija, koje su u svom poslovanju vođene prevashodno sopstvenim,
između poslovnih funkcija, koje su u svom poslovanju vođene prevashodno sopstvenim,
a ne organizacionim ciljevima. Osnovni nedostatak primene globalne strategije je u
a ne organizacionim ciljevima. Osnovni nedostatak primene globalne strategije je u
nesposobnosti organizacije da odgovori potrebama lokalnog tržišta. Rezultat ovako
nesposobnosti organizacije da odgovori pot
rebama lokalnog tržišta. Rezultat ovako
organizovanog poslovanja je standardizovani proizvod. U suštini, organizacija koja
organizovanog poslovanja je standardizovaniproizvod. U suštini, organizacija koja
primenjuje globalnu strategiju svesno se odriče koristi koje proizilaze iz diferenciranja
primenjuje globalnu strategiju svesno se odri
če koristi koje proizilaze iz diferenciranja
proizvoda da bi maksimalno iscrpela koristi koje nudi proizvodnja po nižim troškovima.
proizvoda da bi maksimalno iscrpela koristi koje nudi proizvodnja po nižim troškovima.
Slika 4.4.Funkcionalna
Slika
Funkcionalnaorganizaciona
organizacionastruktura
strukturau uuslovima
uslovimaglobalne
globalnestrategije
strategije5
in
terms
of
global
strategy
Figure
4.
Functional
organizational
structure
Figure 4. Functional organizational structure in terms of global strategy
4
Odnos transnacionalne strategije i organizacione strukture. Transnacionalna
Odnos transnacionalne strategije i organizacione strukture. Transnacionalna
strategija nastaje iz pokušaja da se simultano koriste prednosti globalne i
strategija nastaje iz pokušaja da se simultano koriste prednosti globalne i multinacionalne
multinacionalne strategije. Naime, primenom ove strategije dolazi do dislociranja
strategije. Naime, primenom ove strategije dolazi do dislociranja proizvodnje u zemlje
proizvodnje u zemlje koje omogu
ćavaju proizvodnju po nižim troškovima. Sa druge
koje omogućavaju proizvodnju po nižim troškovima. Sa druge strane, ne zanemaruje se
strane, ne zanemaruje se zna
čaj diferenciranja pa se aktivnosti kojima se kreira vrednost
značaj diferenciranja pa se aktivnosti kojima se kreira vrednost lociranju u najvećem
lociranju u najvećem broju zemalja u kojim se posluje (Draker, 2002).
broju zemalja u kojim se posluje (Draker, 2002).
Za ciljna tržišta izaberu se zemlje koje daju mogućnost proizvodnje uz niske
Za ciljna tržišta izaberu se zemlje koje daju mogućnost proizvodnje uz niske faktorske
faktorske troškove i u kojim je moguće ostvariti konkurentsku prednost kroz
troškove i u kojim je moguće ostvariti konkurentsku prednost kroz diferenciranje. Zatim
diferenciranje. Zatim se formira globalna mreža putem koje se obezbe
đuje protok veština
se formira globalna mreža putem koje se obezbeđuje protok veština znanja i resursa
znanja i resursa između divizija. Svaka divizija nastoji da unapredi i razvije znanje i
između divizija. Svaka divizija nastoji da unapredi i razvije znanje i veštine koje dobija
veštine koje dobija od drugih divizija i da istovremeno ostvari diseminaciju sopstvenih
od drugih divizija i da istovremeno ostvari diseminaciju sopstvenih veština i znanja
veština i znanja kroz globalnu mrežu. Primena transnacionalne strategije podrazumeva
da se funkcije marketinga i proizvodnja dislociraju gotovo u svaku zemlju. U ovom
5
www.doiserbia.nbs.bg.ac.rs
domenu
primenjuje se logika multinacionalne strategije.
Ostale aktivnosti se lociraju na područjima gde se mogu ostvariti niski troškovi
njihovog izvođenja i prednosti koje nudi84
globalna strategija. Od svih navedenih strategija
globalne ekspanzije, transnacionalna strategija generiše najviše troškove administracije
koje su posledica potreba za koordin
acijom resursa, znanja i veština između centrale i
lokalnih divizija. Sa druge strane, da bi se ova strategijapokazala uspešnom, potrebno je
izgraditi jaku organizacionu strukturu kojaće odlikovati sve filijale date organizacije ma
kroz globalnu mrežu. Primena transnacionalne strategije podrazumeva da se funkcije
marketinga i proizvodnja dislociraju gotovo u svaku zemlju. U ovom domenu primenjuje
se logika multinacionalne strategije.
Ostale aktivnosti se lociraju na područjima gde se mogu ostvariti niski troškovi
njihovog izvođenja i prednosti koje nudi globalna strategija. Od svih navedenih strategija
globalne ekspanzije, transnacionalna strategija generiše najviše troškove administracije koje
su posledica potreba za koordinacijom resursa, znanja i veština između centrale i lokalnih
divizija. Sa druge strane, da bi se ova strategija pokazala uspešnom, potrebno je izgraditi
jaku organizacionu strukturu koja će odlikovati sve filijale date organizacije ma gde one bile.
Organizacijama koje primenjuju transnacionalnu organizacionu strategiju
najprikladniji je izvadeni model organizacione strukture nastao kombinovanjem
funkcionalng i tržišnog modela, takozvani matrični model (slika 5). Matrični model
organizacione strukture odgovara nestabilnim uslovima poslovanja i podržava
paradigmu organizacije kao mreže kroz koju treba ostvariti razmenu veština, znanja
i ideja. Zaposleni u ovim organizacijama imaju razvijenu svest o potrebi za internom
efikasnošću, kao i za eksternom efektivnošću poslovanja (Petković, 2003).
Nedostaci primene matričnog modela organizacije manifestuje se prevashodno u
pogledu sposobnosti zaposlenih da prihvate timski rad kao način poslovanja i rada u
organizaciji. Sa druge strane, za zaposlene u ovim organizacijama kaže se da su oni
„zaposleni sa dva šefa”, s obzirom na dupli lanac kombinovanja koji u ovom modelu
postoji. Jasno je da nisu svi ljudi podjednako sposobni i spremni da rade u uslovima
neizvesnosti i dvostrukog lanca komandovanja. U Italiji, na primer, matrični model
organizacione strukture nije zaživeo čak ni u biznisima u kojima je praksa u drugim
zemljama potvrdila njihovu superiornost. Sprovedena istraživanja su pokazala da u
italijanskoj nacionalnoj kulturi postoji usađena analogija u percipiranju šefa kao oca.
Ono što je otac u porodici, to je šef na poslu. Kao što ljudi ne mogu imati dva oca, tako
zaposleni ne mogu imati dva šefa u preduzeću.
85
neizvesnosti i dvostrukog lanca komando
vanja. U Italiji, na primer, matri čni model
organizacione strukture nije zaživeo čak ni u biznisima u kojima je praksa u drugim
zemljama potvrdila njihovu superiornost. Sp
rovedena istraživanja su pokazala da u
italijanskoj nacionalnoj kulturi postoji usađena analogija u percipiranju šefa kao oca.
Ono što je otac u porodici, to je šef na poslu. Kao što ljudi ne mogu imati dva oca, tako
zaposleni ne mogu imati dva šefa u preduze
ću.
Slika 5. Matri čni model organizacione strukture uz primenu transnacionalne
Slika 5. Matrični
model organizacione strukture uz primenu transnacionalne
strategije 5
strategije6Figure 5. Matrix model of organizational structure with the application of transnational
strategymodel of organizational structure with the application of transnational
Figure 5. Matrix
strategy
5
www.doiserbia.nbs.bg.ac.rs
4. ZAKLJUČAK
Prethodna analiza je pokazala da između izabrane strategije i mogućih izbora modela
organizacione stukture, koji će podržati strategiju, postoji sasvim određena pravilnost.
Organizacije koje žele da ostvare prednosti koje proizilaze iz prilagođavanja proizvoda i
usluga potrebama potrošača u svakoj zemlji u kojoj posluju sprovode multinacionalnu
strategiju. Primena multidomaće strategije implicira formiranje divizija prema kriterijumu
geografskog područja i delegiranja autoriteta divizionalnim menadžerima. Na taj način
kompanija može da stvori vrlo samostalne i jake divizije na lokalnom nivou, dok sa druge
strane gubi mogućnost za korišćenje pozitivnih efekata ekonomije obima i sinergije znanja
i veština.
Ukoliko organizacija želi da ostvari jedinstven i prepoznatljiv imidž širom sveta kroz
standardizaciju svojih proizvoda i usluga, top menadžment bi trebalo da dosledno primenjuje
internacionalnu strategiju u svom poslovanju. Pri tome moraju znati da internacionalna
strategija implicira poslovanje uz visoke troškove proizvodnje, jer se proizvodnja odvija
istovremeno u više geografskih proizvodnih jedinica pa se gubi mogućnost korišćenja
pozitivnih efekata ekonomije obima. Značajni su i troškovi koordinacije toka resursa između
divizija i centrale.
Organizacije koje u poslovanju nastoje da ostvare pozitivne efekte iz globalne ekonomije
obima primenjuju globalnu strategiju. Organizacije koje primenjuju globalnu strategiju vrlo
često pribegavaju funkcionalnom modelu organizacione strukture, koji odlikuje visoka
www.doiserbia.nbs.bg.ac.rs
6
86
centralizacija tako da menadžeri u centrali organizacije moraju da organizuju i kontrolišu
proces kreiranja vrednosti u globalnoj mreži. Kao posledica javljaju se visoki administrativni
troškovi koordinacije aktivnosti.
Sprovedena istraživanja sugerišu da organizacije primenjuju transnacionalnu strategiju
u sve većem broju i stiču konkurentsku prednost nad organizacijama koje primenjuju neku
od ostalih strategija. Iz ovog razloga mnoge organizacije sve više pristupaju udruživanjima i
formiranju globalne mreže kako bi imale pristup veštinama i resursima koji bi im obezbedili da
budu konkurentne u celom svetu - na transnacionalnom nivou. Matrični model organizacione
strukture odgovara nestabilnim uslovima sa kojima se ove organizacije susreću i podržava
organizaciju u obliku mreže kroz koju treba ostvariti razmenu veština, znanja i ideja.
I pored uspešne primene neke od navednih strategija i dizajniranja odgovarajućeg
modela organizacione strukture, mnoge organizacije susrele su se sa kobnim neuspesima na
međunarodnoj poslovnoj sceni. Takvi slučajevi nas nedvosmisleno upućuju na zaključak da
je za uspešnu izgradnju poslovnog odnosa sa stranim partnerima potrebno dobro upoznati
lokalne nacionalne kulturne norme. Neko će reći da su za to potrebni meseci, možda
godine. To je istina, ali to su nužne pretpostavke za ozbiljan poslovni nastup na inostranom
tržištu. Dobro poznavanje običaja, verovanja i vrednosti lokalnog stanovništva i izgradnja
jedinstvene organizacione kulture može postati ona tajna formula koja vodi organizaciju ka
liderskoj poziciji na međunarodnoj poslovnoj sceni.
5. LITERATURA
1.
BOGIĆEVIĆ-MILKIĆ, B.: Internacionalni menadžment ljudskih resursa i
organizaciono učenje, EF, Beograd, 2008.
2.
DAVENPORT, P.: Working: How organizations manage what they know,
Harvard, Business Schol Press, 2010.
3.
DRAKER, P.: Upravljanje u novom društvu, „Prometej” Novi Sad, 2002.
4.
GRUBIĆ-NEŠIĆ, D.: Znati biti lider, AB print, Novi Sad, 2008.
5.
MAŠIĆ, B.: Strategijski menadžment, EF, Beograd, 2001.
6.
NONAKA, I., BERTHOIN, A., CHILD, J.: Handbook of organizational,
Oxvord, 2003.
7.
PEJANOVIĆ, R., TICA, N.: Reforme poljoprivredne EU, CIE i Republike
Srbije, „Tehnologija, kultura i razvoj”, zbornik radova, Beograd, 2006.
8.
PETKOVIĆ, M.: Organizaciono ponašanje, EF, Beograd, 2003.
9.
SALAI, S., BOŽIDAREVIĆ, D.: Marketing istraživanje, drugo izdanje,
Savremena administracija, Beograd, 2001.
10. VOJNOVIĆ, B.: Strategijsko upravljanje u funkciji lokalne ekonomije,
časopis „Direktor- savremeni menadžment”, 7-8, Beograd, 2005.
87
STRATEGIES OF APPROACH TO AND CHANGE OF
ORGANIZATIONAL STRUCTURE OF A COMPANY
ININTERNATIONAL BUSINESS
SIMEUNOVIĆ, T., LUGONJA, D., SIMEUNOVIĆ, J.7
Summary
The globalization process has been present in the world over the last
decades, whereas in several last years it has gained more importance. The
globalization affects the appearance of a completely new ways of doing
business, thinking and acting. As a rule, the companies must accept this
process and adapt themselves to the new environment. The involvement
of agricultural and other companies in international business courses
often requires a new approach to business and new work philosophy, i.e.
redesigning the complete architecture of the company’s way of doing
business. The changes in work organization made room for transformations,
turnaround, coups, reengineering, cultural restoration and the like. The
consequence of the before mentioned is the creation of new work environment
forms such as: transnational organizational structure, global organizational
structure, virtual corporation, etc. Such cases unambiguously lead us to the
conclusion that in order to have a successful business relationship with a
foreign partner, it is necessary to become well-acquainted with the local
cultural norms. Someone may object that for such an acquaintance months
can be needed, maybe even years, but this is a certain precondition for a
seious business approach on international markets. A good knowledge of
customs, beliefs, language and other cultural values of the local people of
a nation and development of a unique organizational culture within the
company’s business, can become the secret formula which leads the company
to a leadership position on the international business scene.
Key words: globalization, culture, company, approach, market, position.
Primljen: 18.10.2012.
Prihvaćen: 23.11.2012.
Teodor Simeunović, PhD, College of Professional Studies in Agriculture, Šabac; Danijel
Lugonja, Deputi managing director, Tikkurila Zorka, Šabac; Jugoslav Simeunović, Bachelor of
Professional Studies in Information Technology, College of Technological Sciences, Šabac.
7
Author for correspondence: Teodor Simeunović, phone: 066/920-35-06.
88
UDC: 339.5 Stručni rad
Professional paper
UTICAJ SPOLJNE TRGOVINE (IZVOZA-UVOZA) NA PROIZVODNJU
NA PRIMERU NEKIH POLJOPRIVREDNIH PROIZVODA
GAJDOBRANSKI, ALEKSANDRA1
Rezime
Izvozni rezultati domaće privrede zavise od njene sposobnosti da se uputi
u tržišnu borbu s konkurentima iz drugih zemalja. Otuda je i njen osnovni
zadatak održavanje i povećanje postojećih konkurentskih prednosti, i
razvijanje novih konkurentskih prednosti. U radu se ukazuje na uticaj
izvoza na domaću proizvodnju i funkcije uvoza, kao i multiplikator otvorene
ekonomije. Konkurentska upoređenja jedne zemlje u prometu određene grupe
proizvoda ispitana su pomoću indeksa otkrivanja komparativnih prednosti.
Ključne reči: spoljnotrgovinska aktivnost, uticaj izvoza-uvoza na GNP,
multiplikator, indeks otkrivanja komparativnih prednosti.
1. UVOD
Spoljna trgovina (sa aspekta njenih potencijala i njene efikasnosti) i spoljnotrgovinski
sistem, sastavni su deo proizvodnih snaga i sistema proizvodnih odnosa zemlje.
Rezultati spoljnotrgovinskog poslovanja bitno su opredeljeni i odnosom snaga u opštoj
konkurentnosti sa spoljnom trgovinom i spoljnotrgovinskom politikom drugih zemalja,
što sve bitno utiče i na kretanje dobiti kao i na njenu preraspodelu između pojedinih
zemalja.2
Kao ključni kriterijumi u vrednovanju alternativa proizvodne strukture, najčešće
se pojavljuju dva koncepta, i to:3
-- koncept komparativne prednosti (odnosi se na relativnu efikasnost
korišćenja resursa u proizvodnji određenog proizvoda u poređenju sa
drugim proizvođačima), i
-- koncept konkurentske prednosti (određuje se prema stvarnim uslovima
tržišta, što uključuje odnose između troškova proizvodnje i tržišne cene).
1
Dr Aleksandra Gajdobranski, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Departman
za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad.
Grandov, Z., Spoljnotrgovinsko poslovanje, Beogradska trgovačka omladina, Beograd, 1997.
str. 19.
2
Zakić, Z., Agrarna ekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001. str. 449, 450.
3
89
Kada se ostvaruje spoljna trgovina i svaka zemlja usmerava na područje svojih
komparativnih prednosti, svima je bolje (evidentan je rast blagostanja svih). U svakoj
se zemlji mogu ostvariti veće količine potrošačkih dobara za istu količinu rada (s tim
da se ljudi specijalizuju u područjima komparativnih prednosti i razmenjuju svoju
vlastitu proizvodnju putem slobodne trgovine za ona dobra u kojima imaju komparativni
nedostatak). Kada su otvorene granice spoljnoj trgovini, nacionalni dohodak svake
pojedinačne zemlje koja učestvuje u toj trgovini se povećava. Dakle, svaka zemlja ima
interes da se specijalizuje u proizvodnji dobara kod kojih ima najveću komparativnu
prednost, odnosno najmanju komparativnu štetu (ili će izvoziti proizvode u kojima je
najbolja ili će izvoziti proizvode u kojima je najmanje loša (Samuelson/Nordhaus, 2005).
Spoljnotrgovinska aktivnost odvija se u uslovima poremećene makroekonomske
ravnoteže, kao posledice brojnih faktora od kojih su najznačajniji: liberalizacija
ekonomskih odnosa sa inostranstvom, raspad tržišta bivše SFRJ, hiperinflacija u 1993.
godini, kao i pad proizvodnje u ovim izvoznim sektorima poljoprivrede.
Konkurentnost u spoljnoj trgovini je sposobnost prodavca (izvoznika) da osvaja
spoljna tržišta, da se sa povoljnim uslovima nametne zahtevima stranih kupaca
(potrošača-korisnika) i da ih pridobije za kupovinu svojih, umesto proizvoda drugih
ponuđača-konkurenata.
2. UTICAJ IZVOZA NA DOMAĆU PROIZVODNJU (GNP)
Izvoz robe i usloga predstavlja jednu od kategorija agregatne potrošnje (poput
investicija, lične i državne potrošnje), pa stoga, njegov autonoman rast ima multiplikativne
efekte na GNP zemlje. Na slici 1. možemo videti apostrofirani uticaj izvoza.
Slika 1. Uticaj izvoza na domaći GNP4
Picture 1. Impact of exports on domestic GNP
Multiplikator izvoza je broj koji pokazuje koliko će ukupni dodatni (novi) dohodak nastati zbog
nekog induciranog izvoza. Babić, M. Makroekonomija, Mate, d.o.o., Zagreb, 1995, str. 384.
4
90
Izvoz roba i usluga pomakao je krivu agregatne tražnje sa C+I+G na C+I+G+E
i ravnotežni proizvod iz GNP1 na GNP2. Prema tome, izvoz (za sada još apstrahujemo
uvoz) pri nepotpunoj zaposlenosti utiče multiplikativno na domaću proizvodnju, po
istim pravilima kao i ostale komponente agregatne tražnje.
2.1. Multiplikator otvorene ekonomije
Poseban osvrt je na privredu koja se otvorila svetskom tržištu. Zato formulu za
izračunavanje proizvodnje, odnosno vrednost GNP valja proširiti sektorom koji se odnosi
na spoljnu trgovinu. Proizvedena dobra u zemlji mogu se prodavati u inostranstvu i to
dovodi do odliva izvoznih dobara potrošačima u drugim zemljama – označićemo taj
iznos sa E. Proizvedena dobra u inostranim firmama mogu se kupovati na domaćem
tržištu i to dovodi do priliva uvoznih dobara u domaću privredu – označimo taj uvoz
sa U. Njihove vrednosti se ne moraju podudarati (a to u praksi je i najčešći slučaj) pa se
u jednostavni model (agregatne tražnje) mora uključiti barem njihov neto efekat. Ova
komponenta obično obeležava sa X i ona označava neto izvoz (tj. relacija je X = E – U).
Tako agregatna tražnja u otvorenoj privredi dobija četvrtu komponentu koja je dovodi u
nivo jednakosti sa agregatnom ponudom prema pravilu:
GNP = C + I + G + X
gde je:
C - rashodi lične potrošnje
I - bruto domaće privatne investicije
G - državni rashodi
X - neto izvoz.
Slika 2. pokazuje ravnotežu u otvorenoj privredi. Kriva agregatne tražnje,
C+I+G+X, ima manji nagib od krive domaće tražnje, upravo zbog izdataka za kupovinu
uvoznih dobara. Stoga je potrebno uvesti sintagmu marginalne sklonosti uvozu (MPm).
Slika 2. Spoljna trgovina u modelu multiplikatora5
Picture 2. International trade in the model of multiplicator
Milovanović, S., Makroekonomija, Univerzitet „Privredna akademija“, Novi Sad, str. 315.
5
91
Spoljna trgovina u modelu multiplikatora
(dodavanje neto izvoza domaćoj potrošnji daje ravnotežni GNP u otvorenoj privredi).
Linija C+I+G predstavlja domaću potrošnju (kupovine stanovništva, privrede i države).
Tome valja dodati neto inostranu potrošnju: neto izvoz uvećan za domaću potrošnju
prikazan je linijom C+I+G+X. Ravnoteža se nalazi u tački E (gde je ukupni GNP jednak
ukupnoj potrošnji dobara i usluga. Uočavamo da je nagib linije ukupne potrošnje manji
od nagiba linije domaće potrošnje da bi se tako pokazalo smanjenje zbog izdatka na
uvoz.
To znači da su domaći kupci spremni da na svaku novu novčanu jedinicu prihoda
izdvajaju deo za kupovinu uvozne robe (za potrošnju i/ili reprodukciju), odnosno, drugim
rečima, pokazuje porast uvoza na svaku jedinicu porasta GNP. Zbog toga se smanjuje
ranije izloženi multiplikator u zatvorenoj ekonomiji i tako dobija multiplikator otvorene
privrede.
Multiplikator otvorene privrede =
MPS – granična sklonost štednji
MPm – granična sklonost uvozu.
Primećujemo da ulevo od tačke E, koja predstavlja ravnotežni GNP, neto izvoz je
pozitivan (E je veći od U), a udesno od ove tačke neto izvoz je negativna veličina (U je
veći od E). Logično izlazi da se unošenje komponente čistog izvoza u model ostvaruje
prostim njegovim dodavanjem drugim sastavnim komponentama agregatne tražnje.
Ravnoteža se u modelu ostvaruju u tački preseka ukupne tražnje i linije 45%, u ovoj
tački je domaća proizvodnja (odnosno iznos bruto društvenog proizvoda - GNP) jednaka
potrošnji domaćinstva, države i stranaca.
S obzirom da u otvorenoj privredi deo svakog povećanja dohodka (GNP) odlazi
na ime uvoza, multiplikator otvorene privrede je zato blago manji od istog u zatvorenoj
privredi. Kako neto izvoz raste, tako se pojavljuje rastuća agregatna tražnja za domaćom
proizvodnjom, tj., neto izvoz ima multiplikativni efekat na proizvodnju. Zbog toga je
društveni proizvod otvorene privrede veći od nivoa društvene proizvodnje zatvorene
privrede. Spoljna trgovina ima značajan uticaj na povećanje društvene proizvodnje i
standard ljudi.
3. UTICAJ UVOZA NA DOMAĆU PROIZVODNJU (GNP)
Samo tzv. nekonkurentni uvoz (jedan deo uvoza je eventualno moguće supstituisati
domaćom produkcijom, i on je, kao takav, bez multiplikativnog efekta) je funkcija
domaće proizvodnje. Pod predpostavkom da celokupnu proizvodnju izražavamo sa
domaćim bruto proizvodom (GNP), tada funkciju uvoza možemo napisati:
U = f (GNP) odnosno,
U = U0 + m GNP
92
(pod predpostavkom linearne zavisnosti uvoza od GNP)
gde je:
U0 - autonomni uvoz
m - granična sklonost uvozu.
Prosečna sklonost uvoza računa se iz odnosa
i pokazuje veličinu uvoza
koja je prosečno uslovljena jedinicom GNP. U našem slučaju to je:
=
+m
Slika 3. Linearna funkcija uvoza.6
Picture 3. Linear function of imports
Povećanje proizvodnje za ΔGNP od GNP1 na GNP2 uzrokovalo bi povećanje
uvoza ΔU, od U1 na U2.
zove se granična sklonost uvozu (i govori o prirastu uvoza
Odnos između
koji uzrokuje jedinično povećanje GNP). Ovde imamo konstantnu graničnu sklonost
uvozu (budući da se radi o linearnoj funkciji).
Iz odnosa između granične i prosečne sklonosti uvozu možemo dobiti elastičnost
uvoza naspram domaćeg proizvoda:
Milovanović, S., Makroekonomija, Univerzitet „Privredna akademija“, Novi Sad, str. 314.
6
93
ΔGNP
koji uzrokuje jedinično povećanje GNP). Ovde imamo konstantnu graničnu sklonost
uvozu (budući da se radi o linearnoj funkciji).
Iz odnosa između granične i prosečne sklonosti uvozu možemo dobiti elastičnost
uvoza naspram domaćeg proizvoda:
dU
dGNP
Eu,GNP =
U
GNP
Koeficijenat elastičnosti pokazuje za koliko će procenata porasti uvoz, ako GNP
Koeficijenat
elastičnosti pokazuje za koliko će procenata porasti uvoz, ako GNP
poraste
za 1%.
poraste za 1%.
U0
Razlike između prosečne i granične sklonosti uvozu dobija se iz odnosa:
GNP
Ukoliko je U0>O, tada je granična sklonost uvozu manja od prosečne, pa je
Razlike
između
prosečne
elastičnost
uvoza
manja
od 1. i granične sklonosti uvozu dobija se iz odnosa:
Ukoliko je U0>O, tada je granična sklonost uvozu manja od prosečne, pa je
elastičnost uvoza manja od 1.
5
Milovanović, S., Makroekonomija, Univerzitet „Privredna akademija“, Novi Sad, str. 314.
4. PRIMER SPOLJNOTRGOVINSKE AKTIVNOSTI U RAZMENI
POLJOPRIVREDNIH PROIZVODA (SOJA I ULJANA REPICA)
Konkurentska upoređenja jedne zemlje u prometu poljoprivrednih proizvoda
(u našem slučaju soje i uljane repice) u odnosu na druge zemlje, mogu se ispitati
jednostavnom merom otkrivanja komparativnih prednosti pomoću RCA-indeksa
(Revealed Comparative Advantage-RCA). RCA indeks je indikator koji utvrđuje izvršeni
promet (uvoz/izvoz) i na osnovu rezultata daje sugestiju zemlji za promet te zemlje. RCA
je definisan kao odnos/proporcija (u procentualnom izrazu) zemlje kao neto izvoznika
određenog proizvoda u ukupnoj vrednosti prometa tog proizvoda.7
RCA=(Xi – Mi)/(Xi+Mi), gde je
RCA – indeks otkrivanja komparativnih prednosti
Xi – izvoz proizvoda i
Mi – uvoz proizvoda i
Vrednost 100 ukazuje da je analizirana zemlja apsolutni izvoznik tog proizvoda.
Sa druge strane, vrednost manja od 100 implicira da je zemlja apsolutni uvoznik tog
proizvoda. Međuvrednosti ukazuju da je dotična zemlja imala i uvoz i izvoz analiziranog
proizvoda, a nulte vrednosti sugeriraju mogućnost da su količine uvoza i količine izvoza
u balansu. Vrednosti veće od nule sugerišu da zemlja poseduje komparativne prednosti
u proizvodnji i izvozu dotičnog proizvoda.
U narednim tabelama date su zemlje najveći izvoznici-uvoznici soje i uljane repice,
čija su upoređenja ispitana pomoću indeksa otkrivanja komparativnih prednosti RCA:
Gajdobranski, A., Faktori konkurentnosti proizvodnje uljarica Srbije, Fakultet za ekonomiju i
inženjerski menadžment, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad, doktorska disertacija, str. 11.
7
94
Tabela 1. Zemlje najveći izvoznici-uvoznici soje (2000-2008)8
Table 1.Countries - largest exporters-importers of soybean (2000-2008)
U v o z Srbije iz
%
Evropska
unija
Količina
(kg)
47.391.240
54,40
Brazil
20.470.035
23,50
R. bivše SFRJ 19.234.260
22,08
zemlja
Nigerija
18.000
ukupno:
I z v o z Srbije u
RCA
(%)
zemlja
R. bivše
SFRJ
Evropska
-0,54
unija
-0,75
-0,96 Ukrajina
0,02
0,53
87.113.535 100,00 Kazahstan
ukupno:
Količina
(kg)
6.615.510
6.064.194
396.012
58.350
13.156.246
%
50,28
46,09
3,01
0,44
100,00
Iz date tabele 1. se vidi da je Srbija najviše uvozila soju iz Evropske unije (54%),
dok je najmanji uvoz bio iz Nigerije (0,02%). Najviše je izvozila za Republike. bivše
SFRJ (50,28%), a najmanje za Kazahstan (0,44%). U spoljnotrgovinskoj razmeni sa
napred navedenim zemljama Srbija beleži deficit. Generalno se može konstatovati da
je izvoz soje bio nedovoljan, te da je preferencijalni pristup na tržištu Evropske unije i
zemalja CEFTA nedovoljno iskorišćen prvenstveno zbog niske i nedovoljne proizvodne
strukture, kao i zbog složenih procedura uspostavljanja administrativno-tehničke
saradnje za izvoz ove uljarice.
Tabela 2 – Zemlje najveći uvoznici-izvoznici uljane repice (2000-2008)9
Table 2. Countries - largest exporters-importers of oilseed rape (2000-2008)
U v o z Srbije iz
zemlja
Količina
(kg)
R. bivše SFRJ 5.968.880
Ukrajina
1.239.700
Evropska
unija
ukupno:
97.793
7.306.398
RCA
%
(%)
81,69
I z v o z Srbije u
zemlja
0,32 Evropska
unija
16,97 0,31 R. bivše
SFRJ
1,34
Ukrajina
-0,93
100,00 ukupno:
www.ino.komora.net-na osnovu obrade autora.
8
Isto kao pod 7.
9
95
Količina
(kg)
11.538.286
%
83,10
2.343.080
16,87
3.650
0,03
13.885.016
100,00
Iz date tabele 2. se vidi da je Srbija najviše uvozila uljanu repicu iz Rep. bivših SFRJ
(81,69%), dok je najmanji uvoz bio iz zemalja Evropske unije (1,34%). Najviše je izvozila
za zemlje Evropske unije (83,10%), a najmanje za Ukrajinu (0,03%). U spoljnotrgovinskoj
razmeni sa napred navedenim zemljama Srbija beleži suficit. Pozitivan trend rasta
spoljnotrgovinske razmene sa Evropskom unijom i zemljama CEFTA, velikim delom
je rezultat i primene sporazuma o slobodnoj trgovini sa zemljama u regionu. Pozitivan
saldo u izvozu ostvaren je i zbog poslovne aktivnosti prodavaca semena i trgovaca, koji
su na našem području ovu uljaricu kupovali po ceni od 80 do 100 evra po toni jeftinije
nego što se ona prodavala na berzi u Frankfurtu ili Parizu. Izvozne količine će i dalje biti
u porastu, jer je naša prerađivačka industrija odustala od proizvodnje biodizela.
Da bi obezbedili konkurentnost proizvodnje biodizela na našem tržištu moramo
sniziti troškove ulaznih sirovina uljarica, obezbediti poreske olakšice kao i učešće
države na duži rok. Na makroekonomskom nivou razvoj proizvodnje biodizela doveo
bi do sledećih pozitivnih promena: povećanje zaposlenosti, povećanje industrijske
proizvodnje, dodatno prelivanje sredstava ka poljoprivredi, doprinos ekonomskom
razvoju ruralnih sredina, povećanje deviznih rezervi... Konkurentnost proizvodnje
biodizela treba pratiti svake godine i preduzimati adekvatne mere da one budu stalno
obezbeđene.
Naše prednosti pri izvozu u Evropsku uniju ogledaju se, pre svega, u tradiciji
poljoprivredne proizvodnje. Postojanje kvalitetnih obradivih površina 4,2 miliona
hektara omogućava proizvodnju hrane bez genetski modifikovanih proizvoda. To bi
bila ekološki čista hrana za koju postoje potencijali u našoj zemlji (nekontaminiranost
zemljišta, vode i vazduha). U strukturi stvorene vrednosti poljoprivredne proizvodnje,
58 odsto potiče iz biljne proizvodnje (u EU 30 odsto iz biljne). Postojanje kvalitetnih
površina na područjima gde se proizvodi genetski nemodifikovana hrana uz odgovarajuću
klimu, kvalitetnu vodu, predstavlja osnovu za visoku agrarnu proizvodnju.
Slabosti predstavljaju: nedostatak novca za intenziviranje proizvodnje i izvoza,
nizak nivo tržišne orjentacije proizvođača za naturalnu proizvodnju, a prodaja samo
slučajnih viškova, kao i nepostojanje robe namenjene isključivo stranom tržištu. Pošto
je međunarodno tržište veoma heterogeno, proizvodnja se mora planirati i prilagoditi
odgovarajućim potrebama i zahtevima pojedinih tržišta. Zastarelost tehnologije i
opreme u prerađivačkoj industriji je bitan limitirajući faktor u razvoju i diverzifikaciji
novih proizvoda, odnosno proširenju asortimana. Veliku slabost predstavljaju skroman
marketinški nastup naših proizvođača na međunarodnom tržištu, dizajn i pakovanje,
ambalaža, nepostojanje odgovarajuće robne marke u izvozu, veliki broj sitnih izvoznika.
Veoma često proizvodi iz naše zemlje nisu sa cenom konkurentni drugim izvoznicima,
a nizak je i nivo državnog podsticaja.
Izvoz je uslovljen, pre svega obimom i dinamikom domaće poljoprivredne
proizvodnje, visinom potrošnje, nivoom podsticaja od strane države, kao i carinskim
i drugim netarifnim ograničenjima zemalja uvoznica. Tako na primer, prema reformi
Evropske unije, zrna uljanih kultura, ne podležu uvoznim carinama, dok je uvoz ulja
na nivou niži od 10%. Jačanjem dolara na međunarodnom tržištu, doprinelo je da uvoz
uljanih kultura u Evropskoj uniji postane znatno skuplji, od upotreba žitarica u cilju
stočne ishrane.
96
5. ZAKLJUČAK
Uticaj spoljne trgovine na domaću proizvodnju meri se sa dve vrste pokazatelja
uspešnosti: mikro pokazatelji tj. pokazatelji na nivou preduzeća i makro pokazatelji tj.
pokazatelji na nivou zemlje u celini. Prvi omogućuju da se sa što manje napora ostvare
što bolji rezultati od spoljne trgovine na ukupnu ekonomiju preduzeća, a drugi da se uz
što manje napora ostvare što povoljniji rezultati spoljne trgovine na ekonomiju svake
nacionalne privrede u celini. Veoma bitan uticaj na spoljnu trgovinu (izvoz-uvoz) ima
multiplikator otvorene ekonomije kao pokazatelj uspešnosti.
Zavisnost proizvodnje od spoljne trgovine meri se i putem stavljanja u odnos izvoza
prema nacionalnom dohotku. Pri tome se ima u vidu da ne samo spoljna trgovina zemlje
zavisi od njenog dohotka, nego i njen dohodak zavisi od spoljne trgovine. Ovo navodi na
potrebu da se prosečna sklonost uvozu i izvozu upotpuni ispitivanjem granične sklonosti
uvozu, odnosno izvozu.
Izvoz na dohodak utiče preko korišćenja kapaciteta, konkurencije u produktivnosti
i troškovima, zaradama u inostranstvu, mogućnosti uvoza i sl. Uvoz deluje preko
korišćenja inostrane opreme, kapitala i tehnologije, energije i repromaterijala, tako da se
u regresivnoj analizi rasta mora, pored domaćih uzimati i inostrani faktori rasta.
Stepen zavisnosti pojedinih zemalja od spoljne trgovine ne meri se, samo po učešću
izvoza i uvoza u nacionalnom proizvodu, već velikim delom zavisi od razvijenosti
ukupne privredne strukture određene zemlje.
Dakle, pokazatelji uspešnosti izražavaju uticaj spoljne trgovine na nacionalnu
privredu, kao položaj određene zemlje na svetskom tržištu. Ukoliko je određena
nacionalna privreda otvorenija, utoliko je veza domaće i inostrane privrede čvršća i
neposredniji je i veći uticaj spoljne trgovine na domaću proizvodnju.
6. LITERATURA
1.
BABIĆ, M. (1995): Makroekonomija, Mate, d.o.o., Zagreb.
2.
GAJDOBRANSKI, A. (2009): Faktori konkurentnosti proizvodnje uljarica
Srbije, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment, Univerzitet
Privredna akademija, Novi Sad, doktorska disertacija.
3.
GRANDOV, Z. (1997): Spoljnotrgovinsko poslovanje, Beogradska trgovačka
omladina, Beograd.
4.
SAMUELSON&NORDHAUS (2005): Ekonomics, Eighteenth Edition,
McGrow-HM Irwin, New York.
5.
Interni materijal: Statistički godišnjaci Srbije - za određene godine.
6.
Interni materijal: Mogućnosti proizvodnje i korišćenja biodizela u AP
Vojvodini-studija, Univerzitet u Novom Sadu, Fakultet tehničkih nauka,
2007.
97
7.
PEJANOVIĆ, R., TICA, N., VLAHOVIĆ, B. (2003): Faktori konkurentnosti
poljoprivrede, zbornik radova, Agroekonomika, Novi Sad.
8.
PREKAJAC, Z. (2008): Međunarodna ekonomija, Futura publikacije, Novi
Sad.
9.
ZAKIĆ, Z. (2001): Agrarna ekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd.
10. www.ino.komora.net.
11. www.fao.org.
12. www.en.wikipedia.org.
13. www.eurostat.
THE IMPACT OF THE FOREIGN TRADE (EXPORT-IMPORT)
ON THE PRODUCTION ON THE EXAMPLE OF SOME
AGRICULTURAL PRODUCTS
GAJDOBRANSKI, ALEKSANDRA10
Summary
The export results of domestic economy depend on ist ability to fight a market
battle with foreign competitors. Therefore its essential task is maintaining and
increasing already existing competitive advantages. The work points to the
influence of the export onto the domestic trade and on the functions of import,
as well as the multiplier of the open economy. The competitive comparisons
of one country within the traffic of a specified group of products were tested
according to the index which points out the comparative advantages.
Key words: the export-trade activity, the impact of the export-import on the
GNP, multipier, index which poins out the comparative advantages.
Primljen: 10.10.2012.
Prihvaćen: 09.11.2012.
Aleksandra Gajdobranski, PhD, University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Department of
Agricultural Economics and Rural Sociology, Novi Sad.
10
98
UDC: 591.133.1 Stručni rad
Professional paper
PRIMENA STANDARDA BEZBEDNOSTI HRANE ISO 22000
U VOJSCI SRBIJE
JOVIĆ, S.1
Rezime
Radi sagledavanja trenutnog stanja u Vojsci Srbije, po pitanju bezbednosti
hrane, kao i primene standarda ISO 22000, anketirani su upravnici svih
vojničkih restorana. Rezultati ankete pokazuju da se moraju izvršiti brojne
promene kako bi se uspešno implementirao standard ISO 22000 u Vojsci Srbije.
Pojedini elementi standarda se primenjuju u Vojsci Srbije, ali je potrebno
izvršiti njihovu doradu i prilagođavanje zahtevima samog standarda.
Ključne reči: ISO 22000, Vojska Srbije, vojnički restorani.
1. UVOD
Analiza rizika2 i kritične kontrolne tačke (u daljem tekst KKT)3 predstavljaju
metodu koja danas čini osnovu za obezbeđenje bezbednosti hrane, projektovanu tako
da spreči pojavu rizika u čitavom lancu bezbednosti hrane. ISO 22000 je međunarodni
standard sistema menadžmenta bezbednosti hrane (u daljem tekstu SMBH) izdat 2005.
godine (Jović S., 2011).
Vojska, kao sastavni deo društva, realizuje ishranu svojih pripadnika, pri čemu
će se neminovno naći na putu neophodnosti primene međunarodnih standarda koji
normativno regulišu ovu oblast.
U narednom delu rada biće prikazani zahtevi standarda ISO 22000 i dostignuti
stepen njegove implementacije u Vojsci Srbije (u daljem tekstu VS).
mr Saša Jović, asistent VU „Dedinje“/ Uprava za opštu logistiku Sektora za materijalne resurse
Ministarstva odbrane Republike Srbije, Beograd, 063/7322-812, E-mail: [email protected]
1
Analiza rizika predstavlja aktivnost kojom se utvrđuju rizici koji se odnose na bezbednost
hrane koji se mogu javiti u procesu proizvodnje i identifikacija preventivnih mera koje se moraju
primeniti da bi se kontrolisali ti rizici. Rizici koji se mogu pojaviti su: (1) prirodni toksini; (2)
mikrobiološka kontaminacija; (3) hemijska kontaminacija; (4) pesticidi; (5) ostaci lekova; (6)
bolesti životinja; (7) raspadanje; (8) paraziti; (9) nedozvoljena direktna ili indirektna upotreba
hrani ili boja; (10) fizički rizici.
2
Kritična kontrolna tačka - tačka, korak ili procedura u procesu proizvodnje hrane koji se mogu
kontrolisati da bi se rizici za bezbednost hrane sprečili, eliminisali ili redukovali na prihvatljiv
nivo.
3
99
2. STANDARDI BEZBEDNOSTI HRANE HACCP4 I ISO 22000 I
REFORMA VOJSKE SRBIJE
U današnjim uslovima globalnog zagađenja životne sredine, bezbednost hrane
predstavlja imperativ u očuvanju zdravlja. Mnogobrojni problemi koji se odnose na
zdravlje ljudi, ratovi povezani sa pokvarenim prehrambenim proizvodima (u daljem
tekstu PP), kao i moralni izazovi genetski modifikovanim organizmima nametnuli
su bezbednost hrane u prvi plan svetskih aktivnosti. Osnovni cilj ovih aktivnosti je
podizanje nivoa kvaliteta i bezbednosti hrane definisanjem metoda ispitivanja PP da bi
se obezbedilo da ti proizvodi budu na prihvatljivom nivou za zdravlje ljudi.
Prednosti standarda bezbednosti hrane ISO 22000 sastoje se u: optimizaciji
resursa; poboljšanom dokumentovanju; boljem planiranju, efikasnijoj kontroli rizika po
bezbednost hrane i popunjavanju prazninu između ISO 9000 i HACCP; fokusiranosti
na identifikaciju i prevenciju rizika; odgovornosti na proizvođaču i distributeru hrane;
uklanjanju granica međunarodne trgovine; preciznom utvrđivanju kvaliteta hrane;
uspostavljanju optimalne organizacije rada; funkcionalnosti radnih prostorija i uslova
rada; sprečavanju oboljenja koja bi mogla nastati propuštanjem potrebnih radnji u
procesu proizvodnje hrane (Jović S., 2010).
Pored organoleptičkog ocenjivanja kvaliteta hrane, primenom objektivnih mernih
instrumenata, baždarenih u skladu sa postojećim tehničkim standardima, primena ISO
22000 omogućava precizno identifikovanje odgovornih subjekata u procesu svake faze
proizvodnje hrane. Primenom raznih aparata i instrumenata dobijaju se podaci koji
predstavljaju rezultat objektivnog merenja, a koji se potom podvrgavaju interpretaciji
i evaluaciji. Analiziranjem dobijenih rezultata, mogu se utvrditi mere koje je potrebno
preduzeti u cilju otklanjanja nedostataka i sprečavanju eventualnih posledica po zdravlje
potrošača hrane.
Primena standarda omogućava organizaciji u lancu hrane da identifikuje i
kontroliše rizike po bezbednost hrane tj. uspostavljanje SMBH, njegovo dokumentovanje
i održavanje odnosno da osigura da je hrana bezbedna u trenutku potrošnje. Radi
pravovremene ispravke proizvoda organizacija mora da osigura da, kada se pređu kritične
granice za KKT ili kada se izgubi kontrola nad operativnim prethodnim programima,
potencijalno nebezbedni proizvodi na koje to utiče budu identifikovani i stavljeni pod
kontrolu.
3. REZULTATI ANKETIRANJA
Kako bi sagledali stanje bezbednosti ishrane u objektima za proizvodnju hrane,
a koji čine sastavni deo sistema odbrane, izvršeno je anketiranje upravnika vojničkih
restorana (u daljem tekstu VR). Proizvodnja hrana, za potrebe pripadnika VS, realizuje
se u 30 VR.
Kroz kvalitativnu analizu ispitaće se pokazatelji na osnovu kojih se može sagledati
Hazard Analyisis and Critical Control Points - Analiza rizika i kritične kontrolne tačke (u
daljem tekstu HACCP).
4
100
primena kriterijuma standarda ISO 22000. Na taj način utvrdiće se stepen primene
analiziranih pojava. Upotrebom kvantitativne analize izvršeno je merenje kvantitativnog
stanja, čime se došlo do podataka koji omogućavaju verodostojniju kvalitativnu analizu
primene standarda ISO 22000 u VR. Statičkom analizom kroz sprovođenje anketiranja
izvršeno je ispitivanje primene standarda ISO 22000 u trenutku uočavanja, što otvara
mogućnosti njihovog unapređenja kroz uspostavljanje uspešnijeg menadžerskog
tima, koji će u većoj meri primeniti bezbedonosne zahteve ishrane. Osnovni cilj pri
sagledavanju standarda ISO 22000 u VS jeste da se utvrdi trenutno stanje stepena
njegove primene, te na osnovu dobijenih rezultata determinišu mere za dalje unapređenje
istih. Uvođenjem Zakona o bezbednosti hrane svim subjektima koji učestvuju u procesu
proizvodnje, prerade i prometa hrane propisana je obaveza uspostavljanja sistema za
osiguranje bezbednosti hrane, na svim nivoima osim na nivou primarne proizvodnje, a
u skladu sa principima dobre proizvođačke i higijenske prakse (u daljem tekstu DPP i
DHP) i HACCP. Vojnički restorani jesu privredni subjekti koji se svrstavaju u kategoriju
subjekata koji učestvuju u procesu proizvodnje, prometa i rukovanja hrane, te će kao
takvi neminovno morati da se pridržavaju odredbi DPP, DHP i HACCP.
Da bi se došlo do rezultata koji su definisani istraživanjem primenjen je metod
ispitivanja putem anketnog upitnika. Pitanja u anketnom upitniku koncipirana su tako
da se mogu na osnovu odgovora ispitanika utvrditi mera koje menadžment intendantske
službe (u daljem tekstu InSl) treba preduzeti radi uvođenja standarda ISO 22000 u VS.
Uzorak je reprezentativan jer je ispitivanje vršeno anketiranjem svih 30 upravnika
VR iz sastava VS. Anketiranjem će se dobiti indikativni odgovori koji će ukazati
na osnovne faktore daljeg razvoja standarda ISO 22000 u VS. Upitnik je koncipiran
tako da dominiraju tzv. zatvorena pitanja, sa izborom ponuđenih odgovora, ali su u
njemu postavljena i tzv. otvorena pitanja, gde su ispitanici sami davali odgovore prema
ličnom nahođenju. U upitniku su korišćena dva pristupa prilikom koncipiranja pitanja
– kvantitativni, radi dobijanja podataka o tome ko, koliko i gde se hrana priprema, na
kojim lokacijama, sagledavanja tehničke opremljenosti i kvalitativni, radi utvrđivanja
mera koje je potrebno preduzeti u cilju daljeg razvoja standarda ISO 22000 u VS.
Područje ispitivanja obuhvata teritoriju Republike Srbije u kojima postoje objekti ishrane
iz sastava sistema odbrane. Pitanja u upitnicima su koncipirana u dve grupe – opšta i
pitanja iz oblasti primene standarda ISO 22000. Opšta grupa pitanja sadrže pitanja koja
se odnose na lokaciju objekta i instalisane kapacitete za proizvodnju hrane. Druga grupa
pitanja obuhvata pitanja koja pokazuju dostignuti stepen uvođenja i primene standarda
ISO 22000 u VR iz sastava sistema odbrane (Vlahović i sar., 2009).
Analizom odgovora ispitanika, obuhvaćenih anketom koja se odnosi na upravnike
VR, na definisana pitanja dobijeni su sledeći odgovori:
--
Broj dnevnih obroka hrane koji se priprema
U podjednakom procentu u VR se priprema do 50 i od 100 do 200 dnevnih obroka
(u daljem tekstu d/o) hrane (po 30 %), dok se u 27 % priprema od 50 do 100 d/o hrane,
a u 13 % se priprema preko 200 d/o hrane.
101
--
Razvoz hrane i na koliko mesta se vrši
Svega 16,6 % VR priprema hranu samo za potrebe jedinica stacioniranih u kasarni
u kojoj se nalazi sam objekat ishrane, dok 83,4 % VR priprema hranu koja se razvozi
pripadnicima VS stacioniranim u drugim kasarnama. Obzirom da se distribucija
pripremljene hrane vrši u većinskom procentu, menadžment InSl mora uložiti dodatne
napore u primeni sistema ISO 22000, da bi se sprečila kontaminacija hrane biološkim,
hemijskim ili fizičkim agensima. Od navedenih 83,4 % objekata ishrane 44 % VR vrši
razvoz hrane samo na jednu lokaciju, 16 % na četiri lokacije, po 12 % na dve, tri i pet
lokacija i 4 % na čak 7 lokacija.
--
Instalirani kapacitet
Infrastruktura VR deo je nasleđene infrastrukture, koja je bila dimenzionirana i
koncipirana za teritorijalno veći geoprostor, te za drugačiju namenu i zadatke VS. To za
posledicu ima da obim, površina i namena prostorija u okviru VR višestruko premašuje
potrebe projektovane strukture VS. Usled neredovnog i neadekvatnog tehničkog
održavanja, veliki deo mašina, uređaja, instalacija, alata i pribora na upotrebi je dotrajao
ili je neispravan, što se direktno odražava na obim i kvalitet realizacije zadataka ishrane.
--
Godina proizvodnje InTPS
Budući da su eksploatacioni resursi kuhinjske tehnike stari između 20 i 30
godina, da se često kvare i sporo opravljaju, stvarni kapacitet za pripremu jela se
umanjuje za 30%. Loše stanje pojedinih instaliranih mašina i uređaja direktno dovodi
u pitanje mogućnost sprovođenja propisanih sanitarno–bezbednosnih mera u ishrani.
Opremljenost tehničkim uređajima je po mišljenju ispitanika dobra, ali se pojavljuju i
određeni problemi: neophodnost poboljšanja redovnosti servisiranja rashladnih komora
(20%); neispravnost ventilacionog sistema (20%); nedostatak konvektomata i friteza
u određenom broju restorana (30%). Podaci ukazuju da se postojeći uređaji ne drže u
dovoljnoj meri pod kontrolom.
--
Opremljenost kuhinjske tehnike elektronikom (grejači, termostati i sl.)
Kontrola temperature u VR je neminovnost, jer se time obezbeđuje uništavanje
bioloških agenasa. Kontrola hrane se mora vršiti na većem broju mesta u lancu
proizvodnje hrane: tokom prijema sirovina (u magacinima ishrane ili u VR), prerade,
skladištenja, proizvodnje i distribucije hrane.
Najveći procenat VR opremljen je elektronikom (60 %) ali se ista često kvari. U
36,7 % VR kuhinjska tehnika je opremljena elektronikom koja se ređe kvari pa se mogu
u većoj meri primeniti zahtevi ISO 22000 za sledljivošću proizvoda i eliminisanjem
KKT. U 6,3 % VR ne postoje ugrađena elektronska merila za kontrolu i očitavanje
temperature što znatno otežava kontrolu KKT. Česti kvarovi elektronskih uređaja za
postizanje temperature otežavaju njeno kontinualno praćenje, a nesprovođenje njihovog
kalibrisanja nakon opravki, dodatno dovodi u sumnju njihovu pouzdanost.
102
--
Opremljenost VR sredstvima za čuvanje i transport hrane do mesta
krajnje podele
Najveći broj ispitanika (83,3 %) potvrdio je opremljenost VR termos posudama i
plehovima za termose, čime je ukazano na mogućnost održavanja potrebne temperature
hrane do njene podele. Preostalih 16,7 % VR ima količine ovih sredstava koje delimično
zadovoljavaju potrebe čuvanja hrane. Postojeća ambalaža koja postoji u VR je
zdravstveno bezbedna, a mogućnost njene dezinfekcije doprinosi povećanju bezbednosti
hrane. Dezinfekcija iste vrši se u odeljenjima za pranje kuhinjskog posuđa, uz upotrebu
tople vode, deterdženta i u manjem broju slučajeva nekog od dezinfekcionih sredstava
poput SAFE granulata. Uz proveru higijene ambalaže u kojoj se čuva hrana tokom njene
distribucije, neophodno je vršiti i proveru higijene motornih vozila (u daljem tekstu
m/v) kojima se hrana distribuira. Nepostojanje m/v sa rashladnim uređajima otežava
obezbeđenje propisanih temperaturnih režima tokom transporta hrane.
--
Način očitavanja temperature komora za duboko smrzavanje
U čak 93,3 % VR očitavanje temperature komora za duboko smrzavanje vrši se na
spoljnjem zidu komore, a u 8,7 % slučajeva očitavanje se vrši na spoljnjem zidu VR. Čak
ni u jednom slučaju nije bilo međusobne povezanosti između eventualnog kvara komora
i dežurnog oficira koji je celodnevno zadejstvovan, što daje prostora za narušavanje
mikrobiološke ispravnosti PP u praznične i dane vikenda.
--
Kontinuiranost u očitavanju i evidentiranju temperature na komorama
za duboko smrzavanje
Najveći broj ispitanika (76,7 %) potvrdio je da se očitana temperatura redovno
evidentira. U 20 % VR se realizuje samo očitavanje ali ne i evidentiranje temperature,
dok je svega 3,3 % ispitanika odgovorilo da se evidentiranje temperature vrši periodično.
Iz navedenog može se videti da u gotovo petini VR ne postoji kontinuirano praćenje
temperature, što čini jednu od mnogih KKT u procesu proizvodnje hrane.
--
Dodatno osposobljavanje stručno-specijalističkog osoblja u Centru za
obuku logistike
Najveći procenat ispitanika (83,3 %) potvrdio je činjenicu da nije realizovano
dodatno osposobljavanje stručnog osoblja u Centru za obuku logistike. U preostalim
VR 50 % kuvara je završilo dodatno osposobljavanje. Dodatno osposobljavanje je
neminovnost koja se sama po sebi nameće, jer jednom stečena znanja neophodno je
obnavljati i unapređivati. Formiranjem Centra za obuku logistike u VS su stvoreni
neophodni uslovi za periodični trening - prostor, vreme i predavači.
--
Optimalnost uslova radne sredine
Postizanje i održavanje optimalnih uslova radne sredine omogućavaju ostvarenje
većeg učinka rada, uz sprečavanje povreda na radu i profesionalnih oboljenja.
Nepovoljni uslovi radne sredine mogu dovesti do smanjenja radnog učinka čak i do
60 %. Optimalni uslovi radne sredine postižu se: adekvatnim osvetljenjem, koje treba
biti jasno i neutralno kako ne bi modifikovalo boju hrane; adekvatnom klimatizacijom
103
u cilju uklanjanja mirisa i isparenja, jasnim obeležavanjem vodovodne i kanalizacione
instalacije. Optimalni uslovi radne sredine postoje u 23,3 % VR. U 53,3 % VR uslove
radne sredine je potrebno poboljšati, dok u preostalih 26,7 % VR uslovi su neoptimalni. U
velikom broju VR mikroklimatski uslovi radne sredine nisu odgovarajući, te je postojeći
prostor za rad neadekvatan. Negativni efekti povišene temperatura i vlažnost vazduha
u kuhinjskom bloku mogu se ublažiti stalnim provetravanjem i posušivanjem podova,
čime se smanjuju mogućnosti nastanka povreda na radu, a time i odsutnost radnika sa
radnih mesta po osnovu bolovanja.
--
Stanje ventilacionog sistema
Ispravnost ventilacionog sistema utiče na stvaranja povoljnih mikroklimatskih
uslova radne sredine. Narušavanjem rada istog, podiže se tehnička temperatura u VR,
a naročito u kuhinjskom bloku, usled povišenja temperature kao rezultat rada parnih
kazana. Ujedno povećava se stepen buke, što može dovesti do nastanka povreda na radu,
a kasnije i profesionalnih oboljenja zaposlenih lica. U najvećem broju objekata ishrane
(76,7 %) postojeći ventilacioni sistem je ispravan i redovno se koristi. U 16,6 % VR je
ventilacioni sistem je neispravan, a u preostalih 6,6 % se postojeći sistem ne koristi
redovno.
--
Uspostavljenost HACCP
Analizom opasnosti definišu se KKT odnosno mesta na kojima je kontrolom
moguće smanjiti postojeće opasnosti ili ih u potpunosti eliminisati. Za određivanje KKT
neophodno je angažovati stručni tim koji bi se sastojao od lica koji poznaju tehnološki
proces proizvodnje hrane. Navedeni tim u okviru određivanja KKT morao bi definisati:
minimalne i maksimalno dozvoljene granice tolerancije u okviru kojih bi se prihvatile
KKT; način njihovog praćenja, merenja i kontrole i korektivne mere koje treba preduzeti
u slučaju narušavanja istih. Pri definisanju KKT, u procesu proizvodnje hrane, potrebno
je sagledati sledeće pokazatelje: vreme izloženosti termičkom procesu; tvrdoća vode;
upotreba konzervanasa i aditiva; viskoznost i druge. Takođe, neophodno je kategorisati
rizike u jednu od stepena posledica opasnosti – minimalna, velika i fatalna posledica.
Definisanjem indeksa rizika,5 čije se granice kreću u intervalu od jedan do devet, kao
KKT smatraju se sve opasnosti koje imaju indeks rizika veći od četiri.
Najveći broj ispitanika (63,3 %) smatra da je u VR uspostavljena analiza opasnosti
i da su definisane KKT. 20 % ispitanika smatra da su one delimično uspostavljene, a 16,7
% da nije izvršena analiza opasnosti i definisanje KKT. Neminovno nameće se pitanje
verodostojnosti uspostavljene analize opasnosti i KKT u VR, jer ne postoji propisana
regulativa kojom je određen stručni tim za određivanje istih.
--
Postojanje Uputstva za dobru proizvođačku praksu
Obaveza korišćenja uputstva za dobru proizvođačku i higijensku praksu propisana je
Zakonom o bezbednosti hrane. Većinski procenat ispitanika (57 %) potvrdio je nepostojanje
ovog Uputstva, dok je 43 % ispitanika potvrdno odgovorilo na postavljeno pitanje.
Indeks rizika predstavlja proizvod verovatnoće nastanka događaja i opasnosti.
5
104
--
Postojanje Uputstva za dobru higijensku praksu
U svim fazama proizvodnje, prerade i prometa hrane mora se uspostaviti higijena
hrane, a lica koja obavljaju poslove u pomenutim fazama moraju imati osnovna znanja
o istoj. Uslove higijene hrane propisuje Ministar zdravlja, pa se isti moraju primenjivati
i u VR. DHP izbegava se stvaranje okruženja koje pogoduje razmnožavanju štetočina,
bioloških i hemijskih agenasa. Najveći procenat ispitanika (76,7 %) potvrdno je odgovorio
na ovo pitanje, dok je 23,3 % dalo negativan odgovor.
--
Postojanje Uputstva za dobru distributivnu praksu
Prilikom distribucije hrane neophodno je obezbediti higijenske uslove radi
sprečavanja nastanka opasnosti. Transport hrane mora se realizovati m/v koja su
opremljena uređajima koji omogućavaju održavanje propisanog temperaturnog režima.
Subjekti koji se angažuju na poslovima proizvodnje, prerade i prometa hrane moraju
imati propisanu procedure o načinu provere čistoće i dezinfekcije m/v kojima se
distribuira hrana. U nešto većem broju od polovine VR (56,7 %) propisano je Uputstvo
za dobru distributivnu praksu, dok u 43,3 % objekata ishrane isto ne postoji.
--
Odgovorno lice za sprovođenje dobre proizvođačke i higijenske prakse
i HACCP
Odredbama Zakona o bezbednosti hrane subjekat u poslovanju hranom mora
imati zaposleno odgovorno lice odgovarajuće stručne, koje je u stalnom radnom
odnosu, a koje bi pratilo sprovođenje DPP, DHP i HACCP. To lice ima obavezu praćenja
bioloških, hemijskih i fizičkih opasnosti u procesu proizvodnje hrane radi sprečavanja
kontaminacije. Polovina od ukupnog broja ispitanika odgovorilo je potvrdno, a polovina
negativno na pitanje o postojanju zaposlenog lica ovog profila.
--
Uspostavljenost kontrolnog sistema za identifikaciju subjekata –
dobavljača PP
Subjekti koji učestvuju u procesu poslovanja hranom u obavezi su da obezbede
sledljivost proizvoda. Sledljivost proizvoda, između ostalog, postiže se identifikacijom
dobavljača od kojih se nabavljaju PP. Najveći broj ispitanika (63,3 %) odgovorio je
potvrdno na navedeno pitanje. 16,7 % ispitanika smatra da je kontrolni sistem dobavljača
delimično uspostavljen, a 20 % da ovaj sistem nije uspostavljen. Obzirom da u 40 % VR
kontrolni sistem ne funkcioniše u potpunosti, postoji opasnost kontaminacije hrane i
narušavanja njene bezbednosti. Sledljivost proizvoda je uglavnom prisutna, što se može
ustanoviti na osnovu potvrdnih odgovora Upravnika na postavljena pitanja o postojanju
evidencija o: održavanju tehnike, dezinfekciji pribora i posuđa i prijemu PP. Odgovori
koji su u nižem procentu bili potvrdni odnosili su se na postojanje evidencije o čišćenju
sanitarnih čvorova (20%) i podmazivanju kuhinjskih mašina (40%), čime se narušava
potpuna sledljivost proizvoda.
--
Ispunjenost uslova higijene hrane
Primenom procedura za održavanje higijene smanjuje se mogućnost mikrobiološke
kontaminacije hrane. U čak 93,3 % VR, prema mišljenju ispitanika, ispunjeni su uslovi
105
higijene hrane, dok u 6,7 % objekata ishrane isti su delimično uspostavljeni.
--
Posedovanje znanja o higijeni hrane
Da bi prilikom ocenjivanja ispunjenosti uslova DPP i DHP subjekata koji učestvuju
u procesu proizvodnje, prerade i prometa hrane, postigao kriterijum „u potpunosti
ispunjen“ ili „delimično ispunjen“, neophodno je da osoblje poseduje osnovna znanja
u vezi sa higijenom hrane. Za sticanje ovih znanja neophodno je proučavanje propisane
normativne regulative.6 Svi ispitanici su potvrdili da osoblje koje je zaposleno u VR
poseduje osnovana znanja iz domena higijene hrane, što značajno utiče na povećanje
njene bezbednosti u svim fazama proizvodnje, prerade i prometa hrane.
Dezinfekcija pribora i posuđa se vrši pravilno u većinskom procentu. Među
nedostacima u pogledu higijene prostorija uočava se nedostatak dezobarijera u 70%
restorana, ne postojanje umivaonika u termičkom bloku manjeg broja restorana,
korišćenje krpa i peškira za brisanje ruku (40%), nedostatak prostorija za odmor ljudstva
(60%) i nepravilno odlaganje otpada (40%).
--
Posedovanje znanja o ličnoj higijeni
Visok novi lične higijene i uredan spoljni izgled zaposlenih je osnov bezbednosti
hrane. Kontrola zdravstvenog stanja zaposlenih je obaveza subjekata koji učestvuju u
proizvodnji hrane. Radnici koji rukuju hranom ne smeju nositi nakit, mobilne telefone ili
neke druge sitne objekte koji mogu izazvati kontaminaciju hrane. Svi ispitanici potvrdili
su da njihovi zaposleni u potpunosti poseduju znanja iz domena lične higijene. Higijeni
osoblja se u svakom od restorana pridaje veliki značaj. Osoblje se redovno upućuje na
sanitarne preglede, korišćenje radno zaštitne odeće je u skladu sa propisanim pravilima
u 90% VR, sanitetske kontrole osoblja i prostorija se takođe odvijaju prema postojećim
propisima, a na redovnim jutarnjim smotrama se proverava lična higijena i zdravstveno
stanje stručnog i pomoćnog osoblja.
--
Centralni registar objekata za proizvodnju hrane
Nijedan subjekat se ne može baviti proizvodnjom hrane ukoliko nije upisan u
Centralni registar objekata koji vodi Ministarstvo zdravlja. U navedenom registru
evidentiraju se podaci o odobrenim i o registrovanim objektima, pri čemu se moraju
ispuniti uslovi za obavljanje delatnosti. Nijedan od VR nije upisan u Centralni registar
objekata za proizvodnju hrane.
--
Opšti zahtevi SMBH
Zahtevi koji se odnose na identifikovanje i kontrolu rizika po bezbednost hrane,
na osnovu odgovora ispitanika, prikazani su u Uputstvima za rad VR kod malog broja
objekata (40% anketiranih). Na pitanje o dokumentovanju SMBH 20% ispitanika je
pozitivno odgovorilo, dok je dokumentovanje u pogledu definisanja KKT i preventivnih
mera prisutno u nešto većem procentu (30%).
Pravilnik o načinu i programu za sticanje osnovnih znanja o higijeni hrane i ličnoj higijeni , SG
RS 87/2010; Pravilnik o uslovima higijene hrane, SG RS 73/2010; Pravilnik o opštim i posebnim
uslovima higijene hrane u bilo kojoj fazi proizvodnje, prerade i prometa, SG RS 72/2010.
6
106
Na osnovu pitanja koja su upravnicima postavljena u delu ankete koja se
odnosi na dokumentovanost nastojalo se da se dobiju pokazatelji koji se odnose na:
primenu sanitarno-bezbednosnih mera, regulative za rad u procesu pripreme hrane i
dokumentovanje da se procesi drže pod kontrolom. Prema mišljenju ispitanika 80%
smatra da postojeća regulativa omogućava funkcionisanje VR, što sa aspekta standarda
nije tačno jer je potrebno izvršiti brojne promene u postojećim dokumentima izmenom
forme i sadržaja što bi doprinelo podizanju bezbednosti hrane na viši nivo. Tako npr.
na pitanje o normativnom regulisanju prava ulaska u VR svi anketirani su odgovorili
da poseduju navedeni dokument, međutim detaljnijim sagledavanjem može se videti da
postojeći akt omogućava ulazak licima koja nemaju sanitarni pregled (pretpostavljene
starešine), a ni u jednom od njih nije istaknuta zabrana ulaska osobama koje su prehlađene.
Pitanju prava ulaska u VR, sa stanovišta standarda ISO 22000 mora se pridati veća
pažnja, pa se u navedenom dokumentu mora propisati obaveza upotrebe opreme koja
će doprineti smanjenju narušavanja bezbednosti hrane, poput rukavica za jednokratnu
upotrebu, natikača i drugih predmeta; potom regulisati puteve kretanja kroz VR i slično.
Upravljanje postojećim dokumentima ostvaruje se u svim VR njihovim redovnim
ažuriranjem, a svaki od dokumenata se overava od nadležnog stručnog organa.
--
Odgovornost rukovodstva
Delimično je obuhvaćena dokumentima u sastavu Uputstva za rad. Poslovnik
bezbednosti hrane propisan je jedino na Vojnomedicinskoj akademiji (u daljem tekstu
VMA), dok je stručno osoblje u svim VR upoznato sa odgovornostima i ovlašćenjima,
što je osnov za uspostavljanje i održavanje bezbednosti hrane. Eksterna komunikacija sa
isporučiocima se održava na niskom nivou, tj. primenjuju je 30% anketiranih lica što se
može pripisati vojnoj regulativi koja ne dozvoljava uspostavljanje direktnog kontakta sa
isporučiocem. Interna komunikacija, koja se odvija između upravnika VR i nadležnih
stručnih organa, uspostavljena je u svim restoranima. Kao osnovni nedostatak u okviru
ove celine može se navesti i činjenica da ni u jednom od restorana, izuzev na VMA, nije
formiran Tim za bezbednost hrane.
--
Menadžmenta resursima
Od strane najvišeg rukovodstva obezbeđeni su resursi koji mogu olakšati
uspostavljanje SMBH. Stručno osoblje ima neophodnu stručnu spremu, ali se obuka
sa njima ne sprovodi redovno. Svaki od razmatranih restorana u građevinskom smislu
zadovoljava zahteve za uspostavljanje standarda uz manje adaptacije. Restorani
raspolažu dovoljnim smeštajnim kapacitetima za smeštaj i čuvanje PP u 60% slučajeva,
visina prostorija je u skladu sa propisanim zahtevima i iznosi oko 6 m, snabdevanje
energentima je dobro u 80% restorana, a raspored prostorija u njima je takav da
onemogućava mešanje čistih i prljavih puteva u toku procesa pripremanja hrane.
--
Planiranje i realizacija bezbednih proizvoda
Nije ostvarena u vidu izrade prethodnih i operativnih prethodnih programa i Plana
HACCP. Međutim, sam proces pripremanja hrane odvija se u skladu sa propisanim
zahtevima, čime se znatno poštuje standard ISO 22000. Na navedenu tvrdnju ukazuju
107
sledeće karakteristike procesa: pravilan način rada sa konzerviranim i zamrznutim
PP, primena neophodnih mera u fazama prethodne obrade sušenih PP (90%), pravilni
postupci u slučaju oštećenja ambalaže (70%), pravilno skladištenje visoko rizičnih PP
kao što su jaja, meso, mleko (90%).
Planiranje verifikacije u VR zasniva se na izradi planova najavljenih i nenajavljenih
kontrola stručnih službi, na primeni redovnih analiza energetsko-biološke vrednosti
hrane i čuvanja uzoraka hrane u toku 48 časova od njegovog pripremanja.
Upravljanje neusaglašenostima, sagledano delom ankete koji se odnosi na opoziv
proizvoda prisutno je u VR praktičnim radnjama koje se u njima primenjuju, ali sam
postupak nije propisan u vidu procedura u čak 70% restorana.
--
Validacija, verifikacija i poboljšavanje SMBH
Zasniva se na internim proverama procesa pripreme hrane od upravnih organa
InSl, kao i njihovim stalnim zahtevima na poboljšanju efektivnosti procesa. Način
proizvodnje hrane i distribucije do krajnjeg korisnika opisan je u Uputstvu za rad koji
postoji u svakom od VR. Međutim, stepen dokumentovanosti u postojećim Uputstvima
nije na zahtevanom nivou da bi omogućio akreditaciju standarda ISO 22000 u VS. Opis
namene proizvoda i identifikacija krajnjeg korisnika je izvršena, ali je neophodna dorada
postojećih dokumenata u skladu sa zahtevima samog standarda. Dijagrami tokova
proizvodnog procesa izrađeni su samo na VMA, što predstavlja jedan od neophodnih
preliminarnih koraka za uspostavljanje samog standarda.
4. UVOĐENJE STANDARADA ISO 22000 U VOJSCI SRBIJE
Rezultati sprovedene ankete pokazuju da se moraju izvršiti brojne promene kako
bi se uspešno implementirao standard ISO 22000 u VS. Pojedini elementi standarda se
primenjuju, ali je potrebno izvršiti njihovu doradu i prilagođavanje zahtevima samog
standarda. Iskustva rukovodećeg osoblja sa VMA na uvođenju standarda ISO 22000
pokazuju da se proces uvođenja ne može izvršiti u kratkom periodu, kao i da su neophodna
znatna finansijska ulaganja kako bi se VR građevinski prilagodio zahtevima standarda.
Problem mogućnosti implementacije ISO 22000 je sistemskog karaktera i na početku je
potrebno doneti odluku na najvišem nivou da li VS želi primenu standarda. Ukoliko je
odgovor na ovo pitanje potvrdan rezultati ankete pokazuju da je potrebno izvršiti brojne
dopune postojećih dokumenata, kao i izradu novih. Radi uvođenja standarda potrebno
je ispuniti brojne organizacione i tehničko-tehnološke uslove što iziskuje dosta vremena,
pa se ne može očekivati uvođenje standarda ISO 22000 u VS u kraćem periodu.
Jedina organizacija, u sistemu odbrane, koja je uvela standard ISO 22000 je VMA.
Pripreme za njegovo uvođenje započele su 2007. godine. Održani su sastanci Tima za
bezbednost hrane, koji su činili: načelnik Odseka za ishranu, upravnik kuhinje, referent
po ishrani, dijetetičar, nutricionista, predstavnici Instituta za preventivnu medicinu i
Instituta za epidemiologiju, sanitarni tehničar, vođa smene i veterinar. Sagledavanjem
sastava tima, jednostavno je zaključiti da poseduje multidisciplinarna znanja, koja su
neophodna za izradu SMBH. Prva aktivnost Tima, sastojala se u izradi plana primene
108
standarda ISO 22000, u okviru kog su naveli ključne zadatke koje je trebalo izvršiti, kao
i odgovorna lica i rokove za sprovođenje zadataka. Zatim je kursom, koji je realizovala
firma Q - Expert , ljudstvo iz tima upoznato sa standardom.
Nakon toga Tim je izradio Politiku kvaliteta, u okviru koje VMA iskazuje svoju
nameru liderstva u oblasti pružanja usluga zdravstvenog zbrinjavanja i lečenja povređenih
i obolelih lica, što ostvaruje između ostalog i integrisanjem bezbednosti hrane i drugih
sistema menadžmenta u jedinstven poslovni sistem, kao i drugim aktivnostima. Potom
je izrađen Poslovnik bezbednosti hrane u okviru koga je propisano 168 procedura, od
kojih su četiri od značaja za održavanje bezbednosti hrane: prijem sirovina za pripremu
hrane, proces pripreme i distribucije dijetalne hrane, razvoj i primena HACCP i DHP.
Poslovnikom o bezbednosti hrane propisano je usvajanje standarda ISO 22000
zbog uspostavljanja sistema bezbednosti hrane. U okviru samog sistema prikazan je
proces podrške u kome se svrstava nabavka PP za potrebe pripreme dijetalne hrane
za korisnike medicinskih usluga. U procedurama se do detalja regulišu procesi koji su
neophodni za proizvodnju hrane, počev od nabavke i prijema PP, preko njihove pripreme
i distribucije do krajnjeg potrošača. U procesima su utvrđene KKT kao i: kritične
granične vrednosti, sistem praćenja KKT, korektivne i preventivne mere.
Po procedurama urađeni su zahtevi za otklanjanje nedostataka, kako bi se uspešno
primenio standard ISO 22000. Prva kontrola, radi sagledavanja dostignutog stanja u
procesu izrade neophodnih dokumenata, izvršena je 2008. godine i tom prilikom uočeni
su sledeći nedostaci: ukrštanje čistih i prljavih puteva; nepostojanje dezobarijere i
sanitarnog propusnika u termičkom bloku (lavabo, sredstva za pranje ruku, fenomat);
nepostojanje pokretnih vrata koja bi fizički odvajala termički blok od sanitarnog
propusnika, niti su postojala segmenta vrata u centralnom magacinu PP; nefunkcionisanje
otpremnice hrane; Odeljenje za pranje trpezarijskog posuđa nije bilo fizički odvojeno od
termičkog bloka; nepostojanje vrata za prijem i izdavanje kontejnera za transport hrane.
U toku 2009. godine VMA je sertifikovana. Tokom dvogodišnjeg vremenskog
perioda, koliko je trajao proces implementacije standarda ostvarene su sledeće prednosti:
manje povređivanje stručnog osoblja na kuhinjskoj tehnici usled obimnijeg snabdevanja
radno–zaštitnom opremom; bolji rezultati rada osoblja jer im je posao definisan tj. nema
preplitanja nadležnosti; poboljšana je ventilacija; povećan je stepen higijene osoblja a
sredstva za održavanje higijene prostorija se dobijaju količinski više.
5. ZAKLJUČAK
Među priznatim međunarodnim standardima iz domena ishrane, značajno mesto
zauzimaju dve serije standarda - HACCP i ISO 22000. Reč je o grupi standarda koji
omogućavaju organizaciji da efikasno posluje uz zadovoljenje potreba korisnika i
očuvanje njihove zdravstvene bezbednosti.
Promene, koje treba izvršiti radi uvođenja standarda ISO 22000 u VS, odnose se
na sledeće potrebe: organizovanje kursa za obuku kadrova; prilagođavanje postojeće
dokumentacije i izrada nove u skladu sa zahtevima standarda; rigorozniju identifikaciju
mogućih rizika po bezbednost hrane i neophodnost njihovog umanjenja; utvrđivanje
109
KKT i njihovo dokumentovanje; uspostavljanja sledljivosti proizvoda, kao i procedura
verifikacije i pravilnog vođenja zapisa.
Anketiranjem upravnika VR može se zaključiti da postojeća dokumentacija u VR
nije u skladu sa zahtevima standarda ISO 22000. SMBH se ne primenjuje u restoranima
(izuzev na VMA) na šta ukazuju podaci o nedovoljnom identifikovanju mogućih rizika
po bezbednost hrane. Najviše rukovodstvo u VS još uvek nije donelo stratešku odluku o
potrebi uvođenja razmatranog standarda. Eksterno komuniciranje usled striktnosti vojne
regulative se ne održava na zadovoljavajućem nivou. Evidentno je i nepostojanje timova
za bezbednost hrane u gotovo svim VR. Menadžment resursima se primenjuje u svim
VR, ali se i tu uočavaju pojedini nedostaci: zastarelost tehnike; potrebe za građevinskim
radovima i poboljšanje uslova radne sredine. Primena prethodnih programa je u skladu
sa zahtevima standarda i u značajnom procentu omogućava proizvodnju bezbednih
proizvoda, dok je u pogledu primene operativnih prethodnih programa potrebno izvršiti
njihovu dogradnju. Sledljivost proizvoda i upravljanje neusaglašenostima uglavnom
se primenjuje u analiziranim objektima ishrane. Proces validacije i verifikacije , i ako
se vrši u objektima ishrane, potrebno je dograditi u skladu sa propisanim zahtevima
standarda.
Za sada se po pitanju bezbednosti hrane VS oslanja na 40 pravilnika o kvalitetu
PP, 42 Standarda narodne odbrane i veliki broj tehničkih specifikacija iz oblasti ishrane.
6. LITERATURA
1.
JOVIĆ, S.: Komparacija bezbednosti hrane u oružanim snagama SAD i vojsci
Republike Srbije, časopis Agroekonomika 49/50, Poljoprivredni Fakultet,
Novi Sad, 2011.
2.
JOVIĆ, S.: Reforma vojske i uticaj na potrebe u hrani njenih pripadnika,
Poljoprivredni fakultet, magistarski rad, Beograd, 2010.
3.
Pravilnik o načinu i programu za sticanje osnovnih znanja o higijeni hrane i
ličnoj higijeni, „Sl. glasnik RS 87/2010“.
4.
Pravilnik o opštim i posebnim uslovima higijene hrane u bilo kojoj fazi
proizvodnje, prerade i prometa, „Sl. glasnik RS 72/2010“.
5.
Pravilnik o uslovima higijene hrane, „Sl. glasnik RS 73/2010“.
6.
VLAHOVIĆ, B., RADOJEVIĆ, V., BANDIN, MARIJA: Istraživanje tražnje
robnih marki prehrambenih proizvoda, časopis Agroekonomika 43/44,
Poljoprivredni Fakultet, Novi Sad, 2009.
7.
Zakon o bezbednosti hrane, „Sl. glasnik RS 41/2009“.
110
ENFORCING STANDARDS ISO 22000 FOOD SAFETY
IN SERBIAN ARMY
JOVIĆ, S.7
Summary
In order to realize the current situation in the Serbian Army, the issue of food
safety, and the implementation of ISO 22000, the respondents are managers
of all military restaurants. The survey results show that many changes must
be made in order to successfully implement the ISO 22000 standard in the
Serbian Army. Some elements of the standards applied in the Serbian Army,
but was necessary to their refinement and adaptation to the requirements of
the standard.
Key words: ISO 22000, the Serbian Army, the military restaurants.
Primljen: 24.10.2012.
Prihvaćen: 26.11.2012.
mr Saša Jović, assistant, Military Institution "Dedinje", Of the General Logistics Material
Resources Sector Ministry of Defence, Belgrade, E-mail: [email protected]
7
111
UDC: 336.717 Stručni rad
Professional paper
RASTUĆI ZNAČAJ RURALNOG BANKARSTVA
KAO KANALA FINANSIRANJA POLJOPRIVREDE
DROBNJAKOVIĆ, MAJA1
Rezime
Širom sveta, finansijska isključenost predstavlja rastući problem. Zajednička
poljoprivredna politika i ruralno bankarstvo esencijalni su za oblikovanje
ruralnih ekonomija. Dakle, cilj ovog rada dvojako je usmeren. Najpre,
analitički su sagledani raspoloživi izvori finansiranja poljoprivrede i
ruralnog razvoja, a potom, pomoću komparacije, izveden je sintetički
zaključak o mogućim alternativama.
Ključne reči: finansiranje poljoprivrede, ruralno bankarstvo, agrarni budžet,
Zajednička poljoprivredna politika.
1. UVOD
Kad je u pitanju poljoprivreda Srbije, posledice višegodišnjeg dezinvestiranja
isplivale su na „površinu“. Nepostojanje agrarne politike, zakržljao sistem finansiranja,
te neravnomeran regionalni razvoj. Bezvizionarstvo, nesistematičnost, stohastičnost,
diskontinuitet i tromost. Postojeće stanje u značajnoj meri koči i minira proces približavanja
poljoprivrede Srbije EU-27. Rešenje problema finansiranja agrara pretpostavlja odgovor na
pitanje da li Srbija bira strategiju prehrambene samodovoljnosti ili, pak, razvoj kompletnog
agrokompleksa posmatra kao izvozno orijentisanu i potencijalno prosperitetnu granu
privrede. Ono što domaćem agraru nedostaje, a što bi moglo da unapredi finansijski položaj
poljoprivrede, jeste potentno i stabilno ruralno bankarstvo. Kreditna podrška poljoprivredi
Srbije posredstvom bankarskog sektora krajnje je nepovoljna. Prosečne aktivne kamatne
stope u Srbiji znatno su više u odnosu na prosečne aktivne kamatne stope u zemljama
Evropske Unije, ali i u odnosu na prosečne aktivne kamatne stope u „komšijskim“
zemljama. S druge strane, finansijska podrška poljoprivredi kroz agrarni budžet, iako sa
povoljnijim uslovima kreditiranja, više je nego skromna. Uprkos postojanju bogate tradicije
i prirodnih potencijala, poljoprivreda Srbije finansijski je onemogućena da investira u nove
tehnologije, opremu, znanje i inovacije, te je posledično i njena konkurentnost značajno
ugrožena, ne samo na inostranom, već i na domaćem tržištu.
Maja Drobnjaković, student druge godine doktorskih studija na Ekonomskom fakultetu
Subotica; [email protected]
1
112
2. NAČINI I CILJEVI FINANSIRANJA POLJOPRIVREDE
Jedna od najvećih slabosti u oblasti poljoprivrede Srbije jeste upravo polje
finansiranja. Dva osnovna nedostatka domaće poljoprivredne politike su nizak nivo
izdvajanja iz nacionalnog budžeta u svrhu podsticanja poljoprivrede odnosno mali
agrarni budžet, kao i finansiranje poljoprivrede na godišnjem nivou, sa frekventnim
izmenama izbora ili iznosa mera. Nasuprot tome, jedna od osnovnih karakteristika
Zajedničke poljoprivredne politike jeste finansiranje na bazi sedmogodišnjih planova,
koji su raščlanjeni na godišnje subplanove, sa unapred precizno utvrđenim iznosima
subvencija, potencijalnim korisnicima i namenama. Na ovaj način, svim učesnicima u
procesu proizvodnje, prerade i plasmana hrane, garantuje se predvidivost, stabilnost
i konzistentnost u poljoprivrednoj politici. Takva, dugoročna politika neophodna je i
Srbiji, ne bi li oblikovala siguran i atraktivan ambijent za poslovanje domaćih učesnika
agrobiznisa, te privukla inostrane investitore.2 Poznato je i verifikovano, kako u svetskoj,
tako i u domaćoj praksi, da ulaganja u oblast poljoprivrede moraju da budu kontinuirana.
Upravo je ta kontinuiranost finansiranja u poljoprivredi ono osnovno čime se štiti i
unapređuje njen budući razvoj.3
Finansiranje kompletne proizvodnje i pratećih poslovnih aktivnosti iz sopstvenih
izvora sredstava predstavlja imperativ svakog učesnika u privrednoj i vanprivrednoj sferi.
Međutim, malobrojni su privredni subjekti koji u celosti mogu da podmiruju aktuelne i
razvojne potrebe iz sopstvenih izvora sredstava, te se nameće pitanje kojim minimalnim
nivoom sopstvenih sredstava bi poljoprivredni proizvođač trebalo da raspolaže, a da ne
ugrozi tekuće poslovanje i ne izazove dužničku zavisnost.
Finansiranje tekuće poljoprivredne proizvodnje i dodatnih investicionih ulaganja
iz tuđih izvora sredstava daleko je frekventnija pojava. Razlog zašto je to uobičajena
poslovna praksa leži upravo u specifičnosti poljoprivredne delatnosti odnosno u
biološkom karakteru proizvodnje i dužini proizvodnog ciklusa, koji utiču na naglašeni
debalans priliva i odliva finansijskih sredstava. Krediti komercijalnih banaka najčešći
su oblik korišćenja tuđih finansijskih sredstava. Međutim, bankarski krediti ujedno su i
najskuplji oblik finansiranja. ProCredit banka, kao banka sa najvećim poljoprivrednim
portfolijom od svih banaka koje posluju u Srbiji, u ukupnom kreditiranju poljoprivrednika
učestvuje sa preko 37 odsto.4
http://www.emins.org/sr/publikacije/knjige/11-vodic-kroz-eu-politike-poljoprivreda.pdf,
17.06.2012. godine.
2
Časopis Ekonomika poljoprivrede (1996/broj 3): Naučno društvo agrarnih ekonomista Balkana,
Beograd, str. 248.
3
http://www.agropress.org.rs/files/srpski_izvestaj.pdf, 09.07.2012. godine.
4
113
Poljoprivreda, lov,
šumarstvo i ribarstvo
Ostalo
Saobraćaj, skladištenje
i veze
Saobraćaj, skladištenje
i veze
Trgovina na veliko i malo
Građevinarstvo
Slika 1. Struktura plasmana komercijalnih banaka u prvoj polovini 2011. godine
Figure 1. Placements structure of commercial banks in the first half year of 2011)
Izvor: Ekonomski Institut5
Za poljoprivredni subjekt, finansiranje putem zajedničkih ulaganja (engl. joint
venture) predstavlja najprefinjeniji i ekonomski najopravdaniji oblik finansiranja,
ukoliko on ne raspolaže dovoljnim obimom sopstvenih sredstava. Međutim, ukoliko se
objektivno sagledaju relacije na kojima se baziraju zajednička ulaganja, jednostavno je
ustanoviti da postoji više elemenata „prinude“, nego istinskog zajedništva. Jedan oblik
zajedničkog ulaganja u oblasti poljoprivrede jeste zadružno udruživanje. Zadrugarstvo je
izuzetno razvijeno u Evropskoj Uniji, gde se nacionalne poljoprivrede svode na nekoliko
snažnih i moćnih zadružnih organizacija. U Srbiji, zadrugarstvo je takođe prisutno,
međutim ne u svom suštinskom obliku, već se osnivanje zadruga doživljava kao način
za dobijanje statusa pravnog lica, ili kao način za dobijanje povlastica, ili prednosti u
procesima privatizacije. Iako zadrugarstvo formalno poseduje komponente zajedničkog
ulaganja, ono se zapravo ne smatra takvim načinom finansiranja, iz razloga što ono
predstavlja neophodnost ukrupnjavanja sitnih proizvođača, te na taj način ostvarivanja
prava i dostizanja tržišne pozicije koju imaju i krupni poljoprivredni subjekti. S obzirom
da se radi o nužnosti, znači da nema dobrovoljnosti, što je zapravo osnovna pretpostavka
finansiranja poljoprivrednog sistema putem zajedničkih ulaganja sa drugim pravnim ili
fizičkim licima.
U Srbiji, robne berze još uvek nisu na nivou kada bi o njima moglo da se razgovara
kao o ozbiljnim izvorima finansiranja. Postojeće produktne berze funkcionišu sa
gotovim proizvodima, a to nije izvor finansiranja poljoprivrede, već način realizacije
finalnih proizvoda. Robna berza dobija karakter izvora finansiranja ukoliko organizuje
kupoprodaju poljoprivrednih proizvoda već u toku njihove proizvodnje, dakle, pre nego
što proizvodi uopšte dospeju na tržište. U nestabilnim ekonomijama poput naše, berzansko
trgovanje poljoprivrednim proizvodima koji su u procesu proizvodnje nezamislivo je
odnosno krajnje je rizično, kako sa ekonomskog, tako i sa pravnog aspekta.6
http://www.ecinst.org.rs/sites/default/files/prezentacije/26._prezentacija_govornika_dusan_
antonic.pdf, 08.07.2012. godine.
5
Vasiljević, A. (2008): Finansijski menadžment u poljoprivredi, Mediterran Publishing, Novi
Sad, str. 103.
6
114
Dakle, preduslov za izgradnju finansijske strukture za podršku razvoju ruralnih
područja jeste pravilno razgraničavanje i definisanje narednih pojmova: ruralne finansije,
agrarne finansije i mikrofinansije. Ruralne finansije su najširi pojam i obuhvataju sve
vrste finansijskih usluga ponuđenih u ruralnim područjima svim kategorijama korisnika
usluga, od stanovništva, preko ruralnih preduzetnika i preduzeća, do lokalne samouprave.
Neretko, agrarne finansije su centralni segment ruralnih finansija, naročito u niže
razvijenim sredinama. Ovaj segment ruralnog finansijskog sistema podržava aktivnosti
vezane sa poljoprivredu. Naposletku, mikrofinansije su fokusirane na zadovoljenje
potreba za dodatnim finansijskim sredstvima kod siromašnijih slojeva stanovništva.
Ruralni finansijski sistem trebalo bi da bude zasnovan na pragmatskom partnerstvu.
Kada je u pitanju ruralno finansiranje, optimalna rešenja trebalo bi da se traže u prostoru
u kojem ima mesta za delovanje javnog, privatnog, mešovitog i zadružnog sektora.7
Vođenje strateške politike agrarnog razvoja, pomoću decentralizacije odlučivanja
i odgovornosti, postaje prioritet, a i minimizira se opterećenje budžeta za izdatke
direktnog upliva države u finansiranje projekata u ruralnim sredinama. Svakako, to
ne znači da država treba da se povuče iz poslova značajnih za unapređenje ruralne
ekonomije i promovisanje ravnomernog regionalnog razvoja. Rasterećenje nacionalnog
budžeta odnosno fazno povlačenje države iz dominantne finansijerske pozicije moguće
je ukoliko su prethodno izgrađene komercijalne osnove za funkcionisanje ruralnog
finansijskog sistema.8
Stvaranje profitne, ekonomski isplative poljoprivrede dostižan je cilj. Prethodno,
nužno je promeniti agrarnu strukturu, regulisati tržište poljoprivrednih proizvoda,
razviti sistem kapitalnih ulaganja, kreirati logističku platformu, te pojačati edukaciju.
Osim problematike konsolidacije zemljišta, ekonomski isplativa poljoprivredna
proizvodnja zahteva značajan ulaz finansijskog kapitala, kao osnovne pretpostavke
za masovnu proizvodnju. Po pravilu, poljoprivrednik ne može da obezbedi dovoljno
kapitala iz tekućeg dohotka, te je zaduživanje neminovnost, ukoliko želi da se
osavremenjava. Ruralno bankarstvo stub je modernog pristupa poljoprivredi i selu
uopšte.9 Kao subdominantni modeli poljoprivrede preporučuju se multifunkcionalni
model10 i model „kreativne“ poljoprivrede11, u cilju ostvarivanja drugih značajnih socio
- ekonomskih ciljeva. Fundamentalna razlika između evropskog modela poljoprivrede i
poljoprivrede neevropskih konkurenata leži u multifunkcionalnoj prirodi poljoprivrede
u Evropskoj Uniji i njenoj nezanemarljivoj ulozi u ekonomiji, društvu, životnoj sredini
i formiranju dohotka ruralnog stanovništva. U kontekstu opredeljenja Srbije da se
priključi državama članicama Evropske Unije, politika ruralnog razvoja u Srbiji trebalo
http://www.mojsijev.com/ruralni-razvoj/118-ruralna-evropa-i-leader-program,
godine.
7
09.07.2012.
Stojanović, Ž. (2008): Agrarna i ruralna politika u Srbiji, Društvo agrarnih ekonomista Srbije,
Beograd, str. 96.
8
http://staro.rifin.com/root/tekstovi/casopis_pdf/ek_ec_600.pdf, 18.06.2012. godine.
9
10
http://poljoprivreda.info/?oid=12&id=513, 09.07.2012. godine.
http://kreativnacarolija.files.wordpress.com/2012/02/master-plan-ruralnog-turizma.pdf,
09.07.2012. godine.
11
115
bi da prati model ruralnog razvoja Evropske Unije, koji podrazumeva razvoj inovativnih
formi poljoprivrednih gazdinstava odnosno multifunkcionalnih farmi.12
3. FINANSIRANJE POLJOPRIVREDE U SRBIJI
Za Srbiju, proces pridruživanja Evropskoj Uniji predstavlja ogroman izazov. Faktori
koji degradiraju status Srbije vezani su za "ad hoc" koncept agrarne politike, nedostatak
baze kapitala, centralizovan sistem javnih finansija i manjak finansijskih resursa na
regionalnim i opštinskim nivoima, variranje obima i kvaliteta sirovinske proizvodnje,
slab bankarski sistem, sporu izgradnju privredne infrastrukture, te sporo prilagođavanje
zakonodavnog okvira.13 Posledično, nakon finansijske i privredne, eskalirala je i agrarna
kriza. Po pravilu, agrarne krize još su dugotrajnije od industrijskih kriza.14
Tabela 1. Nacionalni i agrarni budžet Republike Srbije
Table 1. National and agrar budget of the Republic of Serbia
Godina
2001.
2002.
2003.
2004.
2005.
2006.
2007.
2008.
2009.
2010.
2011.
Agrarni budžet Republike Srbije
Nacionalni budžet Republike
Iznos
sredstva
iz nacionalnog
Srbije
Procentualni udeo
budžeta
129.369
5.256
4,06
217.380
5.407
2,49
318.692
9.059
2,84
362.045
18.060
4,99
400.768
16.270
4,06
505.821
23.593
4,66
595.518
21.410
3,60
695.959
27.634
3,97
719.854
15.964
2,22
762.971
19.908
2,61
846.920
20.000
2,36
(izraženo u milionima dinara)
Izvor: Zakoni o budžetu Republike Srbije za odgovarajuće godine15
Matematički posmatrano, do rasta agrarnog budžeta u apsolutnom iznosu jeste došlo,
saglasno sa rastom nacionalnog budžeta, međutim relativni pokazatelji govore da udeo
izdvajanja za agrar u kontinuitetu opada. Prioritetni zadatak srpske poljoprivrede trebalo
12
Časopis Anali Ekonomskog fakulteta u Subotici (2006/broj 16): Ekonomski fakultet Subotica,
Subotica, str. 31.
http://www.fefa.edu.rs/files/pdf/StudijeIstrazivanja/Poljoprivreda.pdf, 11.07.2012. godine.
13
14
Časopis Agroekonomika (2010/broj 47-48): Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, str. 18.
http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/zakoni/Zakon%20o%20budzetu%20RS%20za%20
2011.pdf, 13.07.2012. godine.
15
116
bi da bude povećanje nivoa konkurentnosti, pronalaženje novih tržišta, prilagođavanje
pravilima i standardima Evropske Unije i Svetske trgovinske organizacije, te osvajanje
novih znanja i tehnologija. Dosadašnje analize ukazuju na to da proizvodni i ekonomski
efekti srpske poljoprivrede nisu na nivou mogućnosti koje proizilaze iz raspoloživih
resursa, te pogodnih prirodnih i klimatskih uslova. U predstojećem periodu, neophodno
je intenzivirati i odgovarajućim budžetskim i kreditnim sredstvima podržati razvojnu
agrarnu i ruralnu politiku.16 Primera radi, u pogledu mogućnosti kreditiranja, u naročito
nezavidnoj situaciji nalaze se porodična gazdinstva odnosno sitni proizvođači, koji su i
najbrojniji u srpskoj poljoprivredi. Oni gotovo da nemaju pristup kreditima.17
U svetu, nova paradigma mehanizma finansiranja poljoprivrede polazi od tražnje
i bazira se na tezi da su i poljoprivrednim preduzetnicima neophodne finansijske
usluge, poput kredita, mogućnosti štednje i osiguranja, te lizinga.18 Poslednji svetski
trendovi idu i u pravcu razvijanja agro - rejtinga za poljoprivredna preduzeća.19
Nova paradigma fokusirana je na izgradnju održivih finansijskih institucija koje će
omogućiti da finansijske usluge budu dostupne i poljoprivrednom stanovništvu. Jer,
nova paradigma prepoznaje mogućnost neuspeha kako tržišta, tako i raznih državnih
programa podrške.20 Kao pozitivan primer može da se navede primer Indije21, odnosno
njen model progresivno rastuće ekonomije.22 Isto tako, ruralno bankarstvo razvijeno
je i u Bangladešu, koji se svrstava u grupu „Sledećih 11“, kad je u pitanju ekonomski
razvoj.23 Takođe, kao relativno nov način finansiranja poljoprivrednih projekata javlja
se i koncept „Biznis anđela“, gde mreža privatnih investitora ulaže u potentne poslovne
ideje.24
http://www.pks.rs/SADRZAJ/Files/CMIP/Pitanja%20EU%20-%20poljoprivrednici.pdf,
11.07.2012. godine.
16
http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0013-3264/2007/0013-32640775186P.pdf,
godine.
17
18
15.07.2012.
http://pdf.usaid.gov/pdf_docs/PNADF943.pdf, 15.07.2012. godine.
http://www.economistiassociati.com/files/Crivellaro_Credit_Guarantee_Funds_Agriculture_
Italy_MONTENEGRIN.pdf, 15.07.2012. godine.
19
20
http://teme.junis.ni.ac.rs/teme3-2005/teme3-2005-04.pdf, 15.07.2012. godine.
http://tejas-iimb.org/articles/74.php, 16.07.2012. godine.
21
http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:373388-Potraga-za-novim-svetskim-poretkom,
16.07.2012. godine.
22
23
http://www.apeaweb.org/confer/bus11/papers/Haque_a.pdf, 20.07.2012. godine.
24
http://businessangels.com.au/businesses.php, 20.07.2012. godine.
117
4. FINANSIRANJE POLJOPRIVREDE U ZEMLJAMA EVROPSKE
UNIJE
Od izuzetnog značaja je, ne samo način na koji se finansira budžet Evropske Unije,
već i način na koji se ta sredstva raspoređuju. Na snazi je Međuinstitucionalni sporazum
usvojen u maju 2006. godine, koji obuhvata vremenski period od 2007. godine do 2013.
godine. Prema ovom sporazumu, aktuelni finansijski okvir obuhvata sledećih šest
poglavlja: održivi razvoj, prirodni resursi odnosno poljoprivreda, ruralni razvoj, životna
sredina i ribarstvo, zatim slobode, bezbednost i pravda, Evropska Unija kao globalni
igrač, te administracija i kompenzacija, u kontekstu najnovijih proširenja Evropske
Unije.25
Tabela 2: Centralni i agrarni budžet Evropske Unije
Table 2. Central and agrar budget of the European Union
Agrarni budžet Evropske Unije
Godina
Centralni budžet Evropske
Unije
2007.
2008.
2009.
2010.
2011.
126,5
129,1
133,7
141,5
141,9
Iznos sredstava
iz centralnog budžeta
Procentualni
udeo
56,3
55
52,5
43,86
42,57
44,5
42,6
39,3
31
30
(izraženo u milijardama evra)
Izvor: Evropska Komisija26
Pripreme za formulaciju novog okvira Zajedničke poljoprivredne politike za period
nakon 2013. godine počele su još 2008. godine, takozvanim „sistematskim pregledom“.
Pod uticajem posledica ekonomske krize, do korigovanja mehanizma podrške neminovno
će doći. Iako je još uvek u fazi skiciranja, nova politika će za prioritete imati održivu
proizvodnju hrane, održivo upravljanje prirodnim resursima, kao i usklađeni teritorijalni
razvoj, što podrazumeva diverzifikaciju dohotka i veću podršku zapošljavanju u
seoskim područjima. Mnogo više pažnje će se poklanjati „ozelenjavanju“ i zaštiti
životne sredine, a i aktivnije će se tragati za rešenjima za rastuće razvojne disparitete
između evropskih ruralnih regiona. Dvostubna struktura Zajedničke poljoprivredne
politike trebalo bi da bude zadržana, uz reviziju onoga šta stubovi mogu da sadrže.
Može se očekivati i preraspodela sredstava između država članica, kako bi se izašlo u
susret potrebama različitih ruralnih područja. Novina će biti i novi instrumentarijum za
upravljanje rizicima, koji će biti smešten u drugi stub, u cilju minimiziranja proizvodnih
http://uap.gov.rs/wp-content/uploads/2012/01/11-vodic-kroz-eu-politike-poljoprivreda.pdf,
10.07.2012. godine.
25
http://ec.europa.eu/budget/figures/2010/2010_en.cfm, 10.07.2012. godine.
26
118
i dohodovnih rizika.27
U budućnosti, budžet Evropske Unije za poljoprivredu i ruralni razvoj mogao
bi biti značajno manji u poređenju sa sadašnjim. S druge strane, globalna tražnja za
uslugama ruralnog bankarstva28 i mikrofinansiranjem kontinuirano raste.29
5. ZAKLJUČAK
Uprkos činjenici da poljoprivredna teritorija zauzima oko 70 odsto ukupne
površine Srbije, a 43 odsto ukupnog stanovništva živi u ruralnim područjima, sektor
poljoprivrede permanentno se zanemaruje. Nasuprot tome, značaj ruralnog razvoja u
Evropskoj Uniji raste iz godine u godinu. Zajednička poljoprivredna politika najstarija
je i najobazrivije reformisana sektorska zajednička politika. Zajednička poljoprivredna
politika odgovorna je za 40 odsto centralnog budžeta Evropske Unije, dakle, reč je o
finansijski najzahtevnijem segmentu privređivanja u Evropskoj Uniji. Formalno, glavni
ciljevi Zajedničke poljoprivredne politike nisu se menjali od početka procesa evropskih
integracija. Međutim, sa reformama tokom poslednjih 15 godina, multifunkcionalnost
evropske poljoprivrede postavljena je u prvi plan, što ukazuje na to da poljoprivredna
politika ima „novo lice“. Naziv koji se koristi za označavanje novog koncepta Zajedničke
poljoprivredne politike jeste „evropski model poljoprivrede“ ili, pak, „održiva
poljoprivreda“. Klimatske mutacije, kao i globalni problemi sa hranom i energetskom
sigurnošću, ne dozvoljavaju da se smanji pažnja koja se posvećuje poljoprivredi i
ruralnom razvoju uopšte, naprotiv, trebalo bi da vode do „Kopernikanskog obrta“
instrumenata i mehanizama podrške. S druge strane, nužno je i stimulisati komercijalne
bankarske institucije da se prilagode i uključe u finansiranje primarne poljoprivredne
proizvodnje.
6. LITERATURA
1.
VASILJEVIĆ, A. (2008): Finansijski menadžment u poljoprivredi, Mediterran
Publishing, Novi Sad.
2.
STOJANOVIĆ, Ž. (2008): Agrarna i ruralna politika u Srbiji, Društvo
agrarnih ekonomista Srbije, Beograd.
3.
Časopis Agroekonomika (2010/broj 47-48): Poljoprivredni fakultet, Novi
Sad.
4.
Časopis Anali Ekonomskog fakulteta u Subotici (2006/broj 16): Ekonomski
fakultet Subotica, Subotica.
27
http://www.fefa.edu.rs/files/pdf/StudijeIstrazivanja/Poljoprivreda.pdf, 11.07.2012. godine.
http://www.booz.com/media/file/Rural_Banking_2.0_en_Booz.pdf, 11.07.2012. godine.
28
http://www.eif.org/news_centre/research/EIF_WP_2009_001_Microfinance.pdf,
godine.
29
119
11.07.2012.
5.
Časopis Ekonomika poljoprivrede (1996/broj 3): Naučno društvo agrarnih
ekonomista Balkana, Beograd.
6.
http://businessangels.com.au.
7.
http://ec.europa.eu.
8.
http://kreativnacarolija.files.wordpress.com.
9.
http://pdf.usaid.gov.
10. http://poljoprivreda.info.
11. http://staro.rifin.com.
12. http://tejas-iimb.org.
13. http://teme.junis.ni.ac.rs.
14. http://uap.gov.rs.
15. http://www.agropress.org.rs.
16. http://www.apeaweb.org.
17. http://www.booz.com.
18. http://www.doiserbia.nb.rs.
19. http://www.ecinst.org.rs.
20. http://www.economistiassociati.com.
21. http://www.eif.org.
22. http://www.emins.org.
23. http://www.fefa.edu.rs.
24. http://www.mfin.gov.rs.
25. http://www.mojsijev.com.
26. http://www.novosti.rs.
27. http://www.pks.rs.
120
THE RISING SIGNIFICANCE OF RURAL BANKING AS
AGRICULTURAL FINANCING CHANNEL
DROBNJAKOVIĆ, MAJA30
Summary
All around the globe, financial exclusion is a rising problem. The Common
Agricultural Policy and rural banking are essential in shaping rural
economies. Therefore, the goal of this paper is twofold directed. First,
available sources of financing agriculture are analytically reviewed, and
then, by comparison, synthetic conclusion about possible alternatives is
derived.
Key words: financing agriculture, rural banking, agrar budget, The Common
Agricultural Policy.
Primljen: 17.10.2012.
Prihvaćen: 20.11.2012.
Maja Drobnjaković, second - year doctoral student of The Faculty of Economics in Subotica;
[email protected]
30
121
UDC: 336.14
Prikaz knjige
Book review
„BUDŽET KAO INSTRUMENT UPRAVLJANJA JEDINICOM
LOKALNE SAMOUPRAVE“
(Autor: dr Saša Kristić, 2012, 387. strana)
Uvek kada se pokrenu pitanja u vezi finansiranja lokalne samouprave, pažnja
se zadržava na izboru prihoda koji im stoje na raspolaganju i utvrđivanju dostignutog
nivoa finansijske samostalnosti u odnosu na centralnu vlast u zemlji. To je logično, jer
je jačanje njihove finansijske samostalnosti preduslov bez koga se ne može ispuniti
zahtev za bržom demokratizacijom i decentralizacijom državne vlasti, kao i sprovođenje
ekonomskih razvojnih procesa. Međutim, kada se obezbede izvori finansijskih sredstava,
treba pokrenuti i pitanja o sâmom načinu njihovog trošenja. Tada se dolazi do institucije
budžeta i principa budžetiranja koji omogućavaju unapređivanje kontrolne i evidencione
funkcije budžeta, odnosno do modela koji se mogu koristiti prilikom upravljanja
budžetom. Upravo to predstavlja glavni predmet kojim se dr Saša Kristić bavi u svojoj
monografiji: „Budžet kao instrument upravljanja jedinicom lokalne samouprave“. Reč
je o najnovijem radu jednog od vodećih stručnjaka za pitanja finansijskog upravljanja i
budžetiranja lokalne samouprave u zemlji.
Rad je moderno postavljen. Analizira budžet kao jedan od instrumenata
upravljanja lokalnom samoupravom. Iz te ravni autor razvija pitanja značaja budžeta
kao instrumenta u primeni, pre svega, koncepta endogenog razvoja lokalne zajednice
i osvetljava ga iz najbitnijih uglova: pravnog, ekonomskog, organizacionog, zatim ga
posmatra kao instrument alokacije resursa čime otvara pitanje efikasnosti, efektivnosti
ali i pravednosti kao vrlo bitnih tema. Implementacija ove logike zasnovana je na
uspostavljanju čvršće veze između javne potrošnje i javnih postignuća, koji se ogledaju
u jasno uočljivim i merljivim „izlaznim“ rezultatima delovanja nosilaca vlasti. Autor
je s pravom posebnu pažnju posvetio budžetu u funkciji kontrole rada menadžmenta
i dodatno pitanju računovodstveno-informatičkog osnova upravljanja u javnom
sektoru. Ovo pitanje je posebno važno u procesima modernizacije sistema i podizanju
menadžerijalnih potencijala lokalnih vlasti, jer način vođenja ovih pitanja predstavlja
razvođe od arhaične ka modernoj i od autoritarne ka demokratskoj vlasti. U lokalnoj
vlasti su posledice modernog i demokratskog načina upravljanja budžetom i finansijama
daleko vidljivija za građane nego na nivou države koja im je dalja. Veoma je interesantna
i inspirativna analiza koja se odnosi na budžet kao sredstvo komunikacije između
građana i nosilaca vlasti, jer je uključivanje građana u proces kreiranja i korišćenja
budžeta predstavlja važan činilac modernizacije i demokratizacije kako lokalne vlasti,
tako i čitavog društva. Autor Kristić je u radu prezentirao i upotpunio analizu različitih
vrsta budžetiranja: budžet linijskih stavki, budžet učinka, tzv. PPBS model, zatim,
budžetiranje sa nultom polaznom osnovom, kao i ciljno budžetiranje. Na taj način je
122
ukazao na prednosti ali i ograničenja svakog od prikazanih modela. Dao je i veoma
koristan komparativni prikaz različitih modela budžetiranja u razvijenim zemljama sveta
fokusirajući se na SAD, Kanadu i na niz zemalja Evropske unije kao što su Švedska,
Norveška, Belgija, Nemačka, Austrija, Irska, Francuska i posebno Holandija. U tom delu
rada autor je, pored analize, posebno naglasio prednosti nekih naprednih modela kao i
korist koju bi primena ovih modela mogla imati.
Kristić značajnu pažnju posvećuje i konceptu preduzetničkog načina upravljanja
jedinicom lokalne samouprave, sa akcentom na model i iskustva SAD, kao zemlje u
kojoj je ovaj koncept izvorno nastao. U uporednim studijama je malo primera ovog
metodološkog pristupa te je rad veoma originalan i dodatno interesantan.
Posebna vrednost monografije je i u originalnim empirijskim rezultatima do kojih
je autor došao analizom prakse budžetiranja reprezentativnog uzorka opština i gradova
u Republici Srbiji, a koji se ogledaju u njegovom zaključku da nema jasno uspostavljene
veze između principa/modela budžetiranja i ciljeva menadžmenta jedinice lokalne
samouprave. Primena budžeta linijskih stavki, u čijem modelovanju dominira birokratska
i računovodstvena logika, otežava praćenje ispunjenja kako operativnih, tako i strateških
ciljeva jedinica lokalne samouprave. Zato on ukazuje na potrebu upotrebe „hibridnog“
modela budžeta za jedinice lokalne samouprave u Srbiji.
Upravljanje lokalnim finansijama zahteva potrebno znanje i pritom predstavlja deo
modernih veština u upravljanju lokalnom samoupravom. Zato se u celom razvijenom
svetu ovom aspektu javnih finansija posvećuje velika pažnja. U Srbiji pa i čitavom
regionu, lokalne vlasti, političari, stručnjaci ali i sami građani treba još mnogo da nauče
u ovoj oblasti obzirom da takve prakse do sada nije bilo. Otuda će monografija Saše
Kristića „Budžet kao instrument upravljanja jedinicom lokalne samouprave“, pored toga
što predstavlja važan doprinos naučnoj obradi i boljem razumevanju ovih fenomena, biti
i nezaoblizna za svakoga ko želi da podigne kvalitet rada u lokalnoj samoupravi vezanih
za razvoj i napredak, odnosno, blagostanje građana na lokalnom nivou. Ovo pogotovo,
obzirom da Republici Srbiji predstoji ulazak u proces programskog budžetiranja od 2015
godine. On zahteva primenu instrumenata upravljanja kojim se Kristić bavi u ovoj knjizi.
Kristić je i praktičar jer je i tvorac modela programskog budžeta za jedinice lokalne
samouprave koji se preko razvojnih programa Evropske unije realizuje u desetak opština
i gradova u Srbiji.
Monografija dr Saše Kristića „Budžet kao instrument upravljanja jedinicom lokalne
samouprave“ je napisana na 296 stranica teksta u kojoj je navedeno 296 bibliografskih
jedinica. Može se zaključiti da predstavlja aktuelno, zrelo, dobro strukturirano,
sistematično, originalno i samostalno naučno delo u oblasti budžetiranja lokalnih vlasti,
od kojeg se može očekivati da će ostati ključan referentni izvor, koji će istovremeno
prokrčiti put novim radovima u ovoj oblasti. Zbog toga je toplo preporučujem naučnoj i
stručnoj javnosti.
Prof. dr Zoran Njegovan
Primljen: 08.10.2012.
Prihvaćen: 16.11.2012.
123
UDC: 330.1
Prikaz knjige
Book review
EKONOMIJA JAVNOG SEKTORA
(Autor: Joseph E. Stigliz, 2008, 844. strane)
Knjiga „Ekonomija javnog sektora“, autora Džozefa Štiglica, napisana je na 844.
strane. Džozef Štiglic je istaknuti američki ekonomista, dobitnik Nobelove nagrade za
ekonomiju 2011 godine. Takođe, Štiglic je profesor na Univerzitetu Stanford i viši saradnik
Huverovog instituta u SAD. U svom angažovanju obavljao je funkcije predsednika
Ekonomskog saveta predsednika Klintona i bio je glavni ekonomista Svetske banke.
Osim toga, predavao je na univerzitetima Jejl i Prinston, kao i na Oksfordu. U javnosti
je poznat po svom kritičkom stavu prema globalizacijskim trendovima upravljanja i
pojedinih međunarodnih organizacija poput Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske
banke.
Knjiga je struktuirana je na sedam zasebnih, ali i suštinski i logički povezanih
delova: prvi deo knjige daje uvod u problematiku ekonomije javnog sektora; drugi deo
knjige bavi se osnovama ekonomije i blagostanja; treći deo upućuje u teoriju javnih
rashoda; četvrti deo bavi se programom javnih rashoda; peti deo obrađuje teorije
oporezivanja; šesti deo daje prikaz poreza u SAD, i sedmi deo upućuje na ostale probleme
u ekonomiji javnog sektora. Izdavač za naše tržište je Ekonomski fakultet u Beogradu.
Prvi deo knjige čine dva poglavlja i razmatraju se sledeća pitanja: javni sektor
u mešovitoj državi i javni sektor SAD. Autor polazi od stava da država ima svoju
ulogu u alokaciji oskudnih resursa na koje svi polažu pravo. Alokacija resursa (ili izbor
između javnog i privatnog sektora) zavisi od odgovora na četiri ključna pitanja: šta se
proizvodi (odgovor se daje putem krive proizvodnih mogućnosti); kako se proizvodi
(gde odlučujuću ulogu ima državna politika i zakonodavstvo); za koga se proizvodi (gde
poreska politika ima odlučujući faktor), i na koji način se odluke donose (kroz kolektivni
izbor).
Javni sektor u okviru SAD, prema Štiglicu, ima višestruke uloge, kao što su:
obezbeđivanje pravnog okvira; regulacija privrednih aktivnosti kroz subvencije ili
poreze; proizvodnja dobara i obezbeđivanje kredita, garancija za zajmove i osiguranje;
nabavka dobara i usluga; preraspodela dohotka, i obezbeđivanja socijalnog osiguranja
za penzije, za slučajeve nezaposlenosti, invaliditeta, kao i zdravstvena zaštita starih lica.
U drugom delu knjige Štiglic daje prikaz osnova ekonomije blagostanja
prikazanih u tri poglavlja: tržišna efikasnost, nesavršenost tržišta i efikasnost i
pravičnost.
Tržišna efikasnost se dovodi u vezu sa pojmom Pareto-efikasnosti (gde su poželjne
alokacije resursa koje nekim pojedincima omogućava da budu na dobitku, a da drugi
ne budu na gubitku). Međutim, državna politika čini izbore koji uglavnom uključuju
124
trejdof gde ostvarivanje dobitka nekim pojedincima je neodvojivo od nastanka gubitka
za druge pojedince. Po Štiglicu, osnovne postavke ekonomije blagostanja su odnosi
između konkurentnih tržišta i Pareto-efikasnosti (odnosno mogućnosti ostvarivanja
svake Pareto-efikasne lokacije pomoću mehanizma konkurentnog tržišta.
Nesavršenost tržišta je osnovni uslov kada je potrebna državna intervencija, gde je
potrebno obezbediti poštovanje prava vlasništva, kao i izvršenje ugovora bez čega tržišta
ne bi mogla da funkcionišu.
Efikasnost ili pravičnost su osnovni elementi koji služe za ocenu alternativnih
ekonomskih politika. Naime, Štiglic navodi da je u tom smislu potrebno napraviti
društveni izbor na osnovu tri pokazatelja: konstrukcijom niza mogućnosti (putem krive
mogućih korisnosti); definisanjem preferencija (putem krive društvene indiferentnosti),
i usvajanjem programa koji imaju za cilj povećanje društvenog blagostanja. Autor navodi
da postoje dva moguća izbora u praksi u zavisnosti od toga da li projekti ispunjavaju
Pareto-poboljšanje. U principu, projekti se realizuju ako se povećavaju efekti efikasnosti,
a smanjuju izmerene nejednakosti. Međutim, često postoje situacije kada je potrebno
postići trejdof između efikasnosti i raspodele, odnosno da bi se ostvarila veća jednakost
mora se delimično odustati od efikasnosti.
U trećem delu knjige Štiglic se osvrnuo na teoretske osnove javnih rashoda koje
su obrađene kroz četiri poglavlja: javna dobra i privatna dobra koja obezbeđuje
javni sektor; javni izbor; proizvodnja od strane javnog sektora i birokratija, i
eksterni efekti i životna sredina.
U javnim rashodima potrebno je naglasiti ulogu države u obezbeđivanju javnih
dobra, kao i privatnih dobara. Čista javna dobra su ona dobra gde ne postoji rivalna
potrošnja i gde je nemoguće sprovesti isključenje pojedinca, i takvih je malo (nacionalna
odbrana). Štiglic navodi da država ima mogućnost da za nerivalna javna dobra naplaćuje
naknade za korišćenje od korisnika, ali one dovode do njihovog nedovoljnog korišćenja.
U najvećem broju slučajeva, država primorava pojedince da finansiraju javna dobra kroz
poreze, jer postoji tzv. problem besplatnog korisnika (kada pojedinac nije spreman da
dobrovoljno učestvuje u finansiranju javnih dobara). Javni sektor obezbeđuje i onu vrstu
dobara čija je potrošnja rivalna, tako da potrošnja jednog pojedinca smanjuje potrošnju
drugog (privatna dobra koje obezbeđuje javni sektor). U tom smislu, autor daje primere
načina racionisanja potrošnje ovih dobara (naknade za korišćenje, jednako obezbeđenje,
i čekanje u redu).
Javni izbor (zajedničko odlučivanje) u nekom društvu je kompleksno usled
postojanja razlika u preferencijama korisnika, kao i usled razlika u prihodima i porezima.
Autor navodi da kad je reč o javnim dobrima, donošenje odluka se obavlja kroz politički
proces, gde su najveći problemi usmereni ka otkrivanju i agregatiranju preferencija
pojedinaca u društvu. U tom kontekstu, kao najjednostavniji sistem za prevazilaženje
ovih okolnosti je većinski sistem glasanja koji ne postiže uvek ravnotežu, jer se može
javiti nedovoljna ili prekomerna ponuda javnih dobara. Stoga, autor navodi da je jedan
od dobrih načina za postizanje efikasnosti primena sistema Lindalove ravnoteže (koja
predstavlja nivo obezbeđenja javnih dobara u kojem je zbir poreskih cena jednak
graničnim troškovima proizvodnje).
Štiglic ističe da je javni sektor SAD imao značajnu ulogu u proizvodnji pojedinih
125
dobara, kao što su: poštanske usluge, telekomunikacije, vodosnabdevanje, i električna
energija. Alternativu državnoj proizvodnji predstavlja državna regulacija (putem
cena). Naime, tu se radi o prirodnim monopolima, tj. privrednim granama u kojima je
efikasno postojanje samo jednog proizvođača. Autor navodi da postoje organizacione
i indivudualne razlike između državnih i privatnih preduzeća koji uslovljavaju
ograničenu efikasnost državnih preduzeća. Štiglic ukazuje da postoje primeri uspešnog
rešavanja proizvodnje javnih dobara od strane države koje su organizovane kao državne
korporacije (poštanska služba u SAD), i organizacije zasnovane na učinku. Naime, one
mogu ostvariti efikasnost kao privatne korporacije, a da istovremeno obezbeđuju javne
interese.
Štiglic ističe da pitanja koja se tiču eksternih efekata i životne sredine u SAD su
u većini slučajeva pod nadležnošću države (retki su primeri kada je privatan sektor
efikasan bez državne intervencije). Država ima nekoliko instrumenata na raspolaganju
u podsticanju pojedinaca i preduzeća na društveno efikasno ponašanje, a to su: novčane
kazne i porezi, subvencije, transferabilne dozvole i regulacija.
Četvrti deo knjige autor je posvetio programima javnih rashoda, pri čemu je
ova problematika predstavljena u sedam poglavlja, a to su: analiza politike javnih
rashoda; Kost-Benefit analiza; zdravstvena zaštita; odbrana i tehnologija; socijalno
osiguranje; programi socijalne pomoći i preraspodela nacionalnog dohotka i
obrazovanje.
Autor u ovom delu knjige ističe deset najvažnijih stavki koje su potrebne u analizi
politike javnih rashoda. Isto tako, Štiglic navodi značaj Kost-Benefit analize u procenama
da li je moguće pokrenuti neki projekat (program), pogotovo kada postoji izbor između
alternativa (projekata/programa) koji se uzajamno isključuju. U tom kontekstu, autor
daje informaciju da je diskontna stopa koju federalna vlada SAD koristi prilikom ocene
projekata oko 7%, dok za dugoročne projekte (pogotovo za one sa ekološkim uticajem)
postoje nastojanja da u budućnosti imaju niže kamatne stope.
U pogledu zdravstvene zaštite, ekonomska analiza je korisno sredstvo u donošenju
odluke kod alokacije resursa. Štiglic navodi da u SAD postoje dva ključna programa
zdravstvene zaštite: "Medicare" koji pruža zdravstvenu zaštitu starima, i "Medicaid"
koja je namenjena siromašnim slojevima stanovništva. Pored ova dva programa postoji
mogućnost osiguranja za zaposlene radnike (koje plaća poslodavac) i za neosigurana
lica. Međutim, autor ističe da postoje ograničenja u pokrivenosti osiguranjem pojedinih
grupa stanovništva (slabo plaćeni radnici, lica bez redovnog zaposlenja, kao i pojedinci
koji poslove samostalno obavljaju). Autor navodi da postoje ograničenja u pogledu
obezbeđivanja zdravstvene zaštite i kontrole njihovih troškova usled prisutnih problema
moralnog hazarda (od strane korisnika) i negativnog izbora (od strane osiguravajućih
društava).
Prilikom utvrđivanja nivoa rashoda za odbranu država treba da se rukovodi
marginalnom analizom, odnosno da utvrdi nivo graničnih koristi od povećanih rashoda.
Tako, u oblasti tehnologije država je imala dugogodišnju tradiciju u pružanju podrške
istraživanju i razvoju. Naime, država ustanovljuje prava intelektualne svojine preko
patenata i na taj način se podstiču inovacije. Takođe, državni podsticaji SAD usmereni
su ka fundamentalnim naukama (direktna podrška), ali mogu biti oblikovani u formi
126
indirektne podrške: poreski krediti, finansiranje obrazovanja („produkcija“ naučnog
kadra).
Jedan od najvažnijih programa socijalnog osiguranja je starosno, porodično
i invalidsko osiguranje koje je u SAD ustanovljeno još 1935. godine, a nesavršenosti
tržišta su osnovni razlog državnog obezbeđenja socijalnog osiguranja. Autor navodi
da postoje finansijski problemi u vezi obezbeđivanja socijalnog osiguranja u SAD, jer
rashodi na programe socijalnog osiguranja čine veliku stavku u federalnom budžetu.
Stoga, Štiglic naglašava da se posebna pažnja mora posvetiti finansijskoj održivosti ovih
programa. To zahteva dva modela reformi: prvi, umereniji zahteva smanjenje rashoda i
povećanje prihoda; i drugi, radikalniji model podrazumeva strukturne promene, kao što
su: privatizacija i investiranje dela fonda socijalnog osiguranja u akcije.
Programi socijalne pomoći SAD koncipirani su tako da se ona obezbeđuje
siromašnom sloju društva putem novčane pomoći, i u naturi. Tokom vremena rashodi za
transfere u naturi su rasli (za kupovinu hrane, plaćanja stanarine, energije ili zdravstvene
zaštite), dok se novčana pomoć smanjivala. Štiglic naglašava da će u budućem periodu
američka administracija morati da napravi izbor oko toga da li treba pružati pomoć svim
siromašnim licima, ili treba ići na užu selekciju u okviru ovog kontingenta stanovništva.
Kako obrazovanje nije čisto javno dobro (granični i prosečni troškovi su približno
jednaki), postavlja se pitanje uloge države. Štiglic navodi da u SAD osnov za državnu
intervenciju u domenu osnovnog i srednjeg obrazovanja leži u činjenici da kvalitet
stečnog znanja ne treba da bude posledica raspoloživih sredstava domaćinstava. Kada
je reč o visokom obrazovanju onda je osnov državne intervencije nesavršenost tržišta
kapitala. Takođe, autor u ovom poglavlju daje prikaz mogućih rešenja kojim bi se
povećala efikasnost i jednakost u obrazovnom sistemu.
Peti deo knjige autor je struktuirao u pet poglavlja: uvod u oporezivanje;
raspodela poreskog opterećenja; oporezivanje i ekonomska efikasnost, i optimalno
oporezivanje.
U SAD su najznačajnija tri osnovna direktna poreza na federalnom nivou: porez
na prihod građana, porez na fond zarada i porez na neto prihod preduzeća. U pogledu
indirektnih poreza na federalnom nivou prisutne su carine na uvoz i akcize na pojedina
dobra (telefonske usluge, avionski saobraćaj i luksuzna dobra). Autor navodi da svaki
dobar poreski sistem treba da se odlikuje sa pet poželjnih karakteristika: ekonomska
efikasnost; administrativna jednostavnost; fleksibilnost; politička odgovornost, i
pravednost.
Raspodela poreskog opterećenja je jedna od važnih odrednica ekonomije javnog
sektora, i ona predstavlja stvarnu ekonomsku težinu jednog poreza, i posmatra se kao
razlika između stvarnog prihoda pre i posle uvođenja poreza. Autor navodi da nosilac
tereta određenog poreskog opterećenja može biti isporučilac nekog faktora proizvodnje
ili proizvoda, ili potrošač (što zavisi od elastičnosti ponude i tražnje, i od stepena
konkurentnosti tržišta). Štiglic ističe da SAD imaju progresivan poreski sistem, tako
da je za bogate pojedince poreska stopa oko 40%, dok siromašne porodice dobijaju
subvencije u istom iznosu.
Porezi utiču na ekonomsko ponašanje potrošača i proizvođača, a neefikasnost
je povezana sa uvođenjem nepaušalnih poreza. Svaki porez mora da ima efekte na
127
potrošnju, bilo kao dohodovni efekat, ili kao efekat supstitucije. (smanjenje potrošnje
usled povećanja cene). Štiglic navodi da ako ostvareni poreski prihod dovodi pojedinca
u gori položaj nego u slučaju sa paušalnim porezom, onda se ostvaruje dodatni gubitak
na blagostanju – čist gubitak.
Optimalni poreski sistem sastoji se od poreza koji maksimiziraju društveno
blagostanje. Potreba uvođenja distorzivnih poreza spram paušalnih zasniva se na
činjenici da u društvu postoji znatne razlike u prihodu među pojedincima, usled čega
država nastoji da pravilno preraspodeli nacionalni dohodak. Kod progresivnijih poreza
se javlja trejdof, jer s jedne strane veći je čist gubitak i neefikasnost, dok s druge strane
manji je stepen nejednakosti.
Oporezivanje prihoda od kapitala (kamata na obveznice, štedne uloge, dividende
od akcija i dobit od prodaje imovine po cenama višim od početnih) je predmet brojnih
rasprava. Smanjenje poreza na prinos od kapitala smanjuje državne prihode i povećava
se deficit (osim ako se neki drugi porezi ne povećaju). Takođe, autor navodi da je u SAD
izražena pojava efekta zadržavanja (pojedinci zadržavaju imovinu koju bi prodali da
ne postoji porez), i na taj način se potpuno izbegava plaćanje poreza na kapitalnu dobit.
U šestom delu knjige Štiglic obrađuje problem oporezivanja u SAD, a ova
tematika je obrađena u četiri poglavlja: porez na prihod građana; porez na dobit
preduzeća; vodič za izbegavanje investicija, i reforma poreskog sistema.
Generalno, postoji nekoliko principa na kojima počiva poreski sistem SAD, a to su:
princip zasnovan na prihodu; princip zasnovan na progresivnosti, princip zasnovan na
porodici, kao i princip zasnovan na godišnjem prihodu. Važan faktor federalnih prihoda
predstavljaju porezi na prihod građana.
Štiglic, navodi da u američkoj javnosti postoje različita mišljenja u pogledu poreza
na dobit, od toga da li treba ili ne treba oporezovati preduzeća u zavisnosti od trenutnih
političkih uslova. Opšte slaganje svih ekonomista zasniva se na činjenici da teret poreza
ne podnosi preduzeće, već akcionari, potrošači i zaposleni. Porez na dobit preduzeća
odnosi se samo kod akcionarskih preduzeća koja imaju ograničenu odgovornost (kojih
ima najviše u američkoj privredi).
Štiglic upućuje na postojanje „rupa“ u zakonu kao načina na koji pojedinac može
legalno da smanji ili izbegne plaćanje poreza. Kod izbegavanja poreza na prihod postoje
dva modela gde pojedinci mogu legalno da smanje svoje poreske obaveze, kao što su:
odlaganje plaćanja poreza i prebacivanje imovine iz poreske kategorije sa visokim
porezima na kategoriju sa nižim prihodima. Generalno, autor ističe da postojanje brojnih
rupa u zakonu ima negativne efekte, jer izaziva utisak nepravičnosti poreskog sistema.
Glavni podsticaji za sprovođenje poreskih reformi u SAD su: povećanje efikasnosti
i pravičnosti, kao i smanjenje složenosti i administrativnih troškova. Štiglic u knjizi
daje prikaz nekoliko važnih reformi, kao što su: Poreski zakon iz 1981. godine (Poreski
zakon u cilju privrednog oporavka); Poreski zakon iz 1986. godine (Zakon o poreskoj
reformi); Poreski zakon iz 1993. godine (Omnibus zakon o uravnoteženju budžeta); Poreska reforma iz 1997. godine (Zakon o olakšicama za poreske obveznike).
Sedmi deo knjige autor je posvetio ostalim problemima u ekonomiji javnog
sektora, koji su prikazani u tri poglavlja: fiskalni federalizam; porezi i rashodi
saveznih država i lokalnih vlasti, kao i finansiranje deficita.
128
Fiskalni federalizam je zapravo raspodela ekonomskih obaveza između federalnih
organa vlasti, kao i organa vlasti saveznih država i lokalnih organa. Autor navodi da je
u suštini fiskalnog federalizma podela odgovornosti na ovim nivoima vlasti. Federalna
vlast reguliše funkcionisanje saveznih država i lokalnih organa vlasti uz sistem
subvencionisanja. Ovaj sistem subvencionisanja obuhvata paritetne dotacije (savezne
države i lokalni organi vlasti dobijaju iznos koji zavisi od njihove potrošnje, a federalna
vlada plaća deo troškova) i fiksne dotacije (federalna vlada obezbeđuje određen iznos
novca, dok savezna država pokriva sve rashode koji su iznad određenog iznosa) za
određene svrhe.
Kada su u pitanju lokalni porezi većina faktora proizvodnje je mobilna u dugom
roku, odnosno mogu se lako seliti iz jedne zajednice u drugu. Međutim, u dužem roku
dolazi do iseljavanja radnika. Stoga, uz manje kapitala i radne snage, formiraju se manji
prinosi od zemlje, što će u dužem roku uticati da poresko opterećenje padne na teret
vlasnika zemljišta. Postoje slučajevi kada je radna snaga delimično mobilna (usled
sklonosti ka nekoj zajednici) pa se deo opterećenja prenosi na njih.
Autor navodi da je početkom osamdesetih godina 20. veka u SAD došlo do
ogromnog povećanja deficita federalnog budžeta (budžetskog deficita) od 6% koji je
indukovan prvenstveno: smanjenjem poreza; povećanjem vojnih izdataka, rastom
federalnih rashoda za pomoć starima, i rastom kamata na federalne dugove. Deficit
je konačno stavljen pod kontrolu krajem devedesetih, zahvaljujući povećanju poreza
pojedincima sa visokim prihodima, smanjenju rashoda (posebno vojnih) i jakoj privredi.
Međutim, ostaje problem sve većih rashoda na korisnike prava, posebno na programe
namenjene starim licima. Stoga, ako se ti problemi ne reše to će u budućem periodu
izazvati ili povećanje poreza, ili će se budžetski deficit SAD početkom 21. veka enormno
povećati, upozorava Štiglic.
*
*
*
Reč je, dakle, o izuzetnom delu velikog ekonomiste, koji razmatra ekonomske
probleme savremenog društva na sebi svojstven, originalan način. Štiglicov kritički
pristup je, naime, ono najvrednije u svim njegovim delima, pa i u ovom. Stoga je ova
knjiga ne samo ekonomija javnog sektora, koji je veoma važan, već je to i metodološko
štivo koje ovog sjajnog ekonomistu svrstava u red velikana ekonomske misli.
Prof. dr Radovan Pejanović
mr Sanja Đukić
Primljen: 09.10.2012.
Prihvaćen: 12.11.2012.
129
UDC: 330.16
Prikaz knjige
Book review
INTELIGENTNO PRIVREĐIVANJE
(Autora akademika Dragutina Zelenovića, „Prometej“, Novi Sad, 2011, 380 strana)
Novo društvo – postindustrijsko, informatičko, društvo znanja, iznedrilo je inteligentno
privređivanje, što je predmet istraživanja ove sjajne knjige autora akademika Dragomira
Zelenovića.
Fenomen inteligentnog privređivanja akademik Zelenović razmatra korišćenjem
„dubinske“ metodologije istraživanja. On polazi od promena u razvoju procesa rada,
očekivanih promena u svetu rada i toku privređivanja. Autor privređivanje tretira kao osnovnu
tehnologiju društva. Pri tom autor razmatra osnovne prilaze u procesu privređivanja, kao i
osnovne razvojne principe. Autor, takođe, ističe značaj upravljanja procesima privređivanja.
Polazeći od navedenog šireg konteksta u kome su smešteni uzroci pojave i razvoja
inteligentnog privređivanja autor identifikuje osnovne pokretačke poruke u razvoju procesa
inteligentnog privređivanja. To su, po autoru, pre svega čovek, kao osnovna pokretačka
poluga razvoja, njegova inteligencija, kao i sistem vrednosti preduzeća (lični i grupni sistem
vrednosti, moralna etika).
Vrednosni sistem preduzeća, prema akademiku Zelenoviću, čine: kreirana vrednost
(vlasnička ulaganja, sredstva potrošača, ljudski resursi, internet, hrabrost, otvorenost,
pravičnost, srdačnost); zaštitna vrednost (čovekov položaj u procesu rada, zdravlje, kondicija,
radna sposobnost, sabornost, međuljudski odnosi, odnosi prema potrošačima); osnovna
suštinska vrednost (preduzetnički duh, htenje, učešće u zahvatu, agilnost, odgovornost,
kapacitet, ekonomska sposobnost). Ocena sistema vrednosti, smatra autor, uslovljena je
pretpostavkom da u svakom pojedinom biću postoji određeni potencijal, izraz genetskih,
nesvesnih, od čula skrivenih/tacit odluka. Tog skupa vrednosnih orijentacija potrebno je „biti
svestan u težnji ka upoznavanju sebe i okoline“. Vrednosni sistem preduzeća je značajan,
ističe autor, jer obezbeđuje trajanje preduzeća u vremenu i datim uslovima okoline.
Osnovni činioci razvoja procesa inteligentnog privređivanja, prema akademiku
Zelenoviću, su: znanje, iskustvo, veštine, sposobnost predviđanja – vizionarstvo, mašta,
strast, kreativnost, motivacija, odgovornost, preduzetnički prilaz, osećanje pripadnosti
kolektivu, integritet imidž i ugled preduzeća, sklonost ka timskom radu. Ovo su osnove za
rast inteligentnog kapitala kao podloge za ostvarenje ciljeva preduzeća.
Autor, dalje, smatra da je potreban menadžment za inteligentno privređivanje.
Menadžeri za taj složen proces vođenja aktivnosti (inteligentno privređivanje) treba da
poseduju niz osobina, od kojih su najvažnije: produbljeno smisleno znanje u vođenju
procesa; prigodno iskustvo u sopstvenim i sličnim procesima,; urođene i radom
razvijene veštine; kompetitivnost (takmičarske sposobnosti) za poslove u struci; hrabrost
u procesu donošenja odluka; odgovornost; radoznalost; mašta; motivacija (težnja ka
130
uspehu); poštenje, saosećajnost; istrajnost. Nužno je postojano razvijati menadžment za
inteligentno privređivanje, smatra autor.
U epilogu knjige, („Pogled u budućnost“) akademik Zelenović inteligentno privređivanje
objašnjava kao: (1) rezultat postojanog rasta intelektualnog kapitala (leva strana sistema
mozak) u ukupnom kapitalu preduzeća na osnovama smislenog znanja, prigodnog iskustva
i ugrađenih i radom stečenih veština, čime su stvoreni uslovi za kontinualno obezbeđenje
ostvarenja projektom predviđene veličine projektovane i nove vrednost, potrebne i
dovoljne za zadovoljenje osnovnih ciljeva i trajanje preduzeća u vremenu i datim uslovima
okoline; (2) sve većeg učešća duhovnog kapitala (desna strana sistema mozak) kao izraza
duhovnog sklopa misli, osećanja, radoznalosti, motivacije, pregnuća, odgovornosti i drugih
nedovoljno određenih obeležja koje budućnost čovečanstva čine održivim, i koji putem
čovekove kreativnosti rađa ideje, a putem inovativne delatnosti pretvara te ideje u korisne
proizvode za zadovoljenje čovekovih potreba i zadovoljenje raznovrsnih društvenih potreba;
(3) postojanog razvoja sistema obrazovanja, posebno u područjima proizvodnog rada,
upravljanja procesima rada, obezbeđenja kvaliteta na osnovama međunarodno razvijenih
sistema kvaliteta (ISO 9001:2008), razvoja efektivne integralne sistemske podrške/logistike,
savremeno integrativno uređene organizacione strukture i pažljivog, stalnog u vremenu,
razvoja ljudskih resursa putem namenskih inovativnih sadržaja.
Ekonomiju modernog društva čini „privreda mnoštva“ kako to konstatuje akademik
Zelenović. To stanje karakteriše visok stepen raznovrsnosti, složenosti i neodređenosti.
To su obeležja koja traže kvalitet, produktivnost, efektivnost, dejstvo u realnom vremenu,
minimalne troškove, dejstvo na proširenim tržištima, kvalitet usluge, takmičarsku
sposobnost, prepoznavanje obeležja globalnih tržišta, odgovornost, rastući kvalitet ljudskih
resursa. Ukratko, traže proces inteligentnog privređivanja „uz efektivno korišćenje obe
hemisfere mozga“.
Navedeni zahtevi predstavljaju izazove za dalji razvoj inteligentnog privređivanja. Na
osnovu sopstvenog znanja, dugogodišnjeg iskustva u realnim procesima rada, izučavanja i
analize razvojnih ostvarenja ljudske delatnosti, autor u ovoj korisnoj i sadržajnoj knjizi, daje
„priloge za traženje odgovora na izazove promena i zahteva budućnosti“. Autor, takođe, traži
ozbiljnu društvenu brigu u području privređivanja.
Ova knjiga predstavlja značajan doprinos izučavanja sistema privređivanja koji
predstavlja uslov zadovoljavanja sve većih, mnogobrojnih i raznovrsnih potreba ljudi.
Inteligentno privređivanje je faza razvoja sistema privređivanja koja bi mogla da bude osnovna
tehnologija ozbiljnog društva. Uz uslove i pretpostavke koje je izložio akademik Zelenović u
ovoj serioznoj studiji, koju preporučujem svima koji se bave društvenim problemima.
Ako se ovome doda i činjenica da je knjigu napisao jedan od legendi našeg Univerziteta,
iskusni i mudri praktičar i teoretičar, i to u svojoj devetoj deceniji – onda je jasnije zašto je ova
knjiga dragocena i retka po svojoj vrednosti.
Prof. dr Radovan Pejanović
Primljen: 02.10.2012.
Prihvaćen: 05.11.2012.
131
NEKROLOG
U ovoj godini , naših jubileja, umro je poznati profesor, agroekonomski stručnjak
i jedan od osnivača i graditelja agroekonomije na Poljoprivrednom fakultetu u Novom
Sadu – prof. dr Stevan –Stevo Reljin.
Reljin dr Stevan, redovni profesor univerziteta rođen je u Starom Bečeju, 28 VII
1919. godine. Odrastao je na salašu, u zemljoradničkoj porodici. U mestu rođenja završio
je osnovnu školu i gimnaziju (1938). Agronomske studije započeo je u Zemunu pre rata,
a nastavio i dovršio posle rata na beogradsko-zemunskom Poljoprivrednom fakultetu
(1949). Specijalizaciju iz oblasti tržišta i prometa poljoprivrednih proizvoda u trajanju
od godine dana obavio je u Švajcarskoj i Nemačkoj (1957-58), a boravio je na stručnom
usavršavanju u Engleskoj i SAD.
Pre dolaska na Poljoprivredni fakultet radio je u Pančevu: u Okružnom narodnom
odboru kao referent za mehanizaciju poljoprivrede, zatim u Poljoprivrednoj mašinskoj
stanici i u Mašinskoj stanici u Jabuci, gde je bio direktor. Na matičnom fakultetu radio je
u kao asistent i docent 1948-61, a 1959. je doktorirao sa tezom „Snabdevanje Beograda
mlekom i njegov uticaj na poljoprivredna gazdinstva u rejonu snabdevanja“.
Od 1961. do odlaska u penziju 1984. godine radio je na Poljoprivrednom fakultetu
u Novom Sadu, gde je izabran za vanrednog profesora i 1970. za redovnog profesora.
Biran je za prodekana i u dva mandata za dekana (1973-77) Fakulteta, a zatim je bio
direktor Instituta za ekonomiku poljoprivrede (1978-82). U Beogradu je bio angažovan
kao spoljni saradnik u Institutu za mehanizaciju poljoprivrede, u Saveznom zavodu za
produktivnost i u Institutu za ekonomiku poljoprivrede, a u Novom Sadu u Ekonomskom
institutu i u Saveznom centru za obrazovanje rukovodećih kadrova u poljoprivredi.
Mentor je pet doktorskih disertacija, i većeg broja magistarskih i diplomskih radova.
Nastavu je izvodio iz predmeta Organizacija rada u poljoprivredi na Poljoprivrednom
fakultetu u Zemunu, Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu i Ekonomskom fakultetu
u Subotici; Tržište i promet poljoprivrednih proizvoda na Poljoprivrednom fakultetu u
Zemunu i Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu; Marketing u oblasti agroindustrije
na Ekonomskom fakultetu u Subotici, Ekonomiku ishrane naroda na Tehnološkom
fakultetu u Novom Sadu.
U nauci mu je uža specijalnost bila i promet poljoprivrednih proizvoda, kao
i marketing u agroindustriji, a bavio se i ekonomskom politikom i ekonomikom i
organizacijom poljoprivrede. Objavio je u zemlji i inostranstvu veći broj naučnih radova,
studija, knjiga i elaborata. Aktivan je bio i u organizovanju simpozijuma i stručnih
savetovanja. Bio je osnivač i predsednik Društva za marketing Vojvodine i Novog Sad,
(1973-78), a nalazio se među osnivačima Društva agrarnih ekonomista Jugoslavije i
Srbije (1973), čiji je počasni predsednik. Odlikovan je zlatnim vencem (1984).
Prof. Reljin će biti upamćen kao izuzetan čovek. Pun optimizma, duhovitosti,
preduzimljivosti i neponovljive životne filozofije, zračio je pozitivnom energijom
i dobronamernošću. Nije bio uzak, sitan i sebičan, već naprotiv. Zahvaljujući širini
pogleda i sposobnosti da vidi dalje od „četvrtog sprata“ svoga Instituta, uspeo je što
nije bilo nimalo lako, da dovede velika imena iz nauke i struke na naš tadašnji institut
132
(fakultet). Uspevao je, što danas ne uspevaju, zahvaljujući svojim sposobnostima i svojoj
harizmi da nas poveže sa mnogim sličnim institucijama u zemlji i inostranstvu.
Za sve što je uradio, za sve nas, veliko mu hvala i slava mu.
Prof. dr Radovan Pejanović
133
PREPORUKE AUTORIMA
1.
Radove slati na email: [email protected] ili [email protected] ili poštom
na CD-u. Redakcija ne vraća dostavljene materijale pošiljaocima – autorima;
2. Uz rad navesti adresu, e-mail, telefon autora, odnosno prvog autora, ako se radi
o grupi autora. U grupi autora dobro je da se nalaze i strani autori, zbog impakt
faktora časopisa.
3. Redakcija praktikuje makar jednu e-mail ili telefonsku komunikaciju sa prvim
autorom, a u najvećem broju tih komunikacija zahtevaju se ispravke, dorade i
pojašnjenja po osnovu zahteva recenzenata, koji su anonimni;
4. Poželjan prosečan obim rada je jedan autorski tabak (oko 30000 slovnih mesta),
ali to nije odlučujući kriterijum; prihvatiće se, zavisno od kvaliteta, i duži i kraći
radovi;
5. Radove struktuirati na uobičajen način: Naslov (na jeziku na kojem je rad – što je
najčešće srpski – i na drugom jeziku – što je najčešće engleski), Rezime i ključne
reči (takođe na dva jezika), Uvod, Razrada (u tri – četiri podtačke), Zaključak i
Literatura;
6. Citiranje izvora u tekstu rada na sledeći način: Pejanović i sar., 2008 – ako je više
od dva autora. Ako su samo dva autora onda Pejanović i Tica, 2008 ili Pejanović
i sar., 2008. Koristiti citate novijeg datuma. Preporučujemo, zbog impakt faktora
časopisa, da se u radu citiraju (i u literaturi navode), radovi koji su štampani u
časopisu „Agroekonomika“, u brojevima iz zadnje dve godine, a u vezi sa tematikom
rada.
7. Redni broj tabele i njen naslov stavlja se iznad tabele, a redni broj slike i naslov
slike ispod slike. Izvor slika i tabela stavlja se u njihov donji desni ugao. Posebno se
numerišu tabele, a posebno slike. Nazive tabela, slika i grafikona pisati na srpskom
(normal) i engleskom (italik) jeziku.
8. Tekst radova bi trebao da bude pisan latinicom ili ćirilicom, font Times New Roman,
veličina slova 10 pt. A4 format (Portrait), normalnog proreda (Single). Margine: Top
2, 0 cm, Left 4, 2 cm, Bottom 8, 7 cm, Right 4, 2 cm; Justify, sa uvlakom 0, 6 cm,
veličina slova naslova 11 pt velikim slovima bold, poglavlja velikim slovima 10 pt,
bold. Bez paginacije (numeracije stranica rada).
9. Naslov rada spustiti 5 entera ispod gornje margine, a pisanje počinje u petom redu.
Ime i prezime autora se piše velikim slovima, Font size 10, centrirano sa jednim
razmakom ispod naslova rada. Iznad imena zadnjeg autora označava se Footnote, u
kojoj se navodi titula, ime i prezime, zvanje, ustanova u kojoj rade pojedini autori.
U Footnote se navodi i naziv projekta, ako je rad u vezi sa tim istraživanjem.
10. Autori (i koautori) čije radove objavimo dobijaju po dva primerka časopisa
„Agroekonomika“, poštom ili lično. Radovi se ne honorišu.
Adresa redakcije časopisa
„Agroekonomika“
Poljoprivredni fakultet
Trg D.Obradovića 8
21000 Novi Sad
Glavni i odgovorni urednik
Prof. dr RADOVAN PEJANOVIĆ
134
CIР-Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
338.43
AGROEKONOMIKA - Agrieconomica : časopis Departmana
za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela / glavni i
odgovorni urednik Radovan Pejanović. - 1972, br. 1 - Novi
Sad : Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku
poljoprivrede i sociologiju sela, 1972-, -24 cm
Tromesečno
ISSN 0350-5928
COBISS.SR-ID 28370439
Download

AGROEKONOMIKA br. 56