STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
1
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
UVOD
PROLOG - JEROTEJ VLAHOS mitropolit Nafpaktosa i Svetog Vlasija
SPASENjU DUŠE I RAJU
O PATNjI, BOLU I TRUDU
O BOLESTI
O GREHU, POKAJANjU, PLAČU PO BOGU I SUZAMA
O ISPOVESTI I DUHOVNOM OBRAČUNU
O MONAŠTVU, DEVSTVENOSTI I ČISTOTI
O SVETU I PORODICI
O POSLUŠANjU, NEPOSLUŠNOSTI I ODSECANjU SAMOVOLjE
PRVO SLOVO O POSLUŠANjU
DRUGO SLOVO O POSLUŠANjU
TREĆE SLOVO O POSLUŠANjU
O VERI, POŠTOVANjU I LjUBAVI PREMA STARCU
SLOVO O SAVESTI I POSLUŠANjU
O SMRTI, PAKLU I SUDU
O STRASTIMA
O TELESNOM I NEVIDLjIVOM RATU SA DEMONIMA
O GNEVU
O RATU SA DEMONIMA
O DUHOVNOJ BORBI
O NEMARU I BOJAŽLjIVOSTI
O PRISILjAVANjU, ODVAŽNOSTI I SAMOODRICANjU
O OSUĐIVANjU
O BEZMOLVIJU, PRAZNOSLOVLjU I ODVAŽNOSTI
O GORDOSTI, SAMOPREKORU I SMIRENjU
O LjUBAVI PREMA BRAĆI I PRAŠTANjU
O ISKUŠENjIMA
O VERI, NADI I TRPLjENjU
O POMISLIMA, MAŠTANjIMA I RASEJANOSTI
O TREZVENOUMLjU
O UMNOJ I SRDAČNOJ MOLITVI
O TREZVENOUMLjU I UMNO-SRDAČNOJ MOLITVI
O MOLITVI
O PRAKTIČNOM METODU UMNE MOLITVE
O MOLITVI (O PUTU NEPRESTANE MOLITVE)
SVETOOTAČKI SAVETI O MOLITVI
ANTOLOGIJSKE MISLI O MOLITVI
O SOZERCANjU
O LjUBAVI I SMIRENjU BOŽIJEM, O BLAGODATI I STRAHU BOŽIJEM
O BOŽANSTVENOJ LITURGIJI I BOŽANSTVENOM PRIČEŠĆU
O UPOKOJENIMA
2
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
UVOD
Pre nekoliko godina počeli smo da sakupljamo pisma našeg mnogopoštovanog starca
Jefrema, upućena njegovim duhovnim čedima - monasima, monahinjama i mirjanima, koji
su nam ih na naš zahtev revnosno ustupili. Iz tih pisama izdvojili smo odlomke koji se
odnose na duhovna pitanja. Rasporedili smo te odlomke po određenim temama i na taj način
dobili deset priručnika, od kojih je svaki sadržao stavove, mišljenja, savete i, uopšteno
govoreći, sve ono što bogoprosvetljeni duhovni otac može da ponudi svojim čedima. Ti spisi
su plod njegovog višegodišnjeg truda da praktično ostvari sve ono što su nam sveti Oci
predali kao duhovno nasleđe (v. 1. Tim. 1;14).
Ovi priručnici bili su podeljeni vrlo ograničenom broju njegovih duhovnih čeda kao pomoć u
njihovoj duhovnoj borbi. Sledeći njihove savete i ohrabrenja, prihvatili smo da objavimo ovu
knjigu, kombinujući ove priručnike i dodajući im izvesne odlomke iz Starčevih omilija. Kako
se u grčkom izdanju nalazi nekoliko odlomaka koji samo ponavljaju ideje izražene više puta
u samom tekstu, oni su, uz Starčev blagoslov, izostavljeni u ovom prevodu. Molimo se da
svi, koji čitaju ovu knjigu u dobroj nameri i sa pobožnom revnošću, nađu u njoj duševnu
korist i da se sa uživanjem napoje duhovnom vodom našeg mnogopoštovanog Starca.
Dužnost nam je da se zahvalimo svima koji su na različite načine doprineli kompletiranju
ovog izdanja, i molimo se da ih Bog obilato nagradi.
Ova knjiga je posvećena svima onima što koračaju uskim i teškim putem koji vodi u večni
život.
Oci Svetog manastira Filoteja
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
PROLOG - JEROTEJ VLAHOS, mitropolit Nafpaktosa i Svetog Vlasija
Veoma sam počastvovan što me mnogopoštovani arhimandrit Pajsije, iguman Grčkog
pravoslavnog manastira svetog Antonija, zamolio da napišem prolog za ovu knjigu Starca i
Oca ovog manastira, arhimandrita Jefrema, nekadašnjeg igumana manastira Filoteja na
Svetoj Gori. Blagodarim Bogu što je ova knjiga prevedena i na engleski jezik, jer verujem da
će dati drugačiju perspektivu onima koji čeznu za preporodom u Hristu i žele da prevaziđu
velike probleme koji muče savremenog čoveka: smrt i dualizam izmeću naslade i bola.
U prošlosti sam se susreo sa starcem Jefremom i u situaciji sam da shvatim vrednost
njegovih reči. Tokom šezdesetih godina, dok sam bio student Bogoslovske škole u Solunu,
čuo sam za izuzetnog monaha koji je kao isihasta živeo u Novom skitu na Svetoj Gori i bavio
3
se umnom molitvom. U to vreme silno sam čeznuo da se upoznam sa ovim Starcem. Otišao
sam da ga vidim u njegovoj isposnici u Novom skitu. Strpljivo sam čekao da ga sretnem, jer
se odmarao nakon svenoćnog bdenja provedenog u umnoj molitvi i okončanog
božanstvenom Liturgijom. Posle nekoliko sati, susreo sam starca Jefrema i dobro sam
zapamtio slatke reči koje su izgovorila njegova usta. Tad sam po prvi put čuo reč koju će
često ponavljati: "αδολεσχω", odnosno "vežbati" ili "upražnjavati." Shvatio sam da je ispred
mene jeromonah koji je neprestano bio zaokupljen Bogom i koji je nezasito žudeo za obiljem
božanske blagodati.
Kasnije sam ga ponovo susreo na Svetoj Gori, gde je bio iguman svetog manastira Filoteja.
Posetio sam ga zajedno s jednom grupom mlađih ljudi, i ponovo sam stekao isti utisak.
Njegove reči bile su umilne, slatke, prodorne, otkrovenjske, prozorljive, obnavljajuće i
isceljujuće, izvedene iz svetootačke mudrosti. Bila je to ista ona osoba koju ćete susresti u
knjizi Saveti sa Svete Gore (odnosno u knjizi Očinske pouke, kako se zove u grčkom
izdanju), jer ona sadrži reči preispunjene blagodaću, reči duhovnog oca upućene njegovim
duhovnim čedima. Pouzdano znamo da je duhovni otac neko ko preporađa duhovna čeda, ko
ih izvodi iz vrtloga strasti i vodi ka slobodi slave dece Božije (v. Rim.8;21), odnosno neko ko
njihovom životu daje drugačiji smisao i perspektivu.
Kao neko koga se dobro sećam iz vremena svoje mladosti i koga sam susreo na stranicama
ove knjige, otac Jefrem je istinski učitelj duhovnog života i pouzdan vodič za hrišćansko
putovanje prema preporođenju, budući da je i sam bio poučen božanskom i da ga je opitno
doživeo. Zbog toga su njegove reči i bile pune blagodati i istine (Jn. 1;14). U njegovom
slučaju može se primeniti izreka svetog Jovana Sinajskog, pisca čuvene Lestvice: "Istinski
učitelj je onaj koji je primio duhovnu tablicu znanja koju je Bog ispisao Svojim prstom,
odnosno dejstvovanjem prosvetljenja, i neko kome više nisu potrebne ostale knjige."
Sadržaj ove knjige u skladu je sa isihastičkim načinom života, koji je opet u suprotnosti s
racionalizmom i senzualizmom. Vrlo dobro znamo da je isihija (bezmolvije, molitveno
tihovanje) apostolski i svetootački način života. Drugim rečima, to je uistinu život kakvom je
učio Hristos i kakvim su živeli apostoli i sveti Oci Crkve. Takav život je preduslov za
proročku, apostolsku, mučeničku i podvižničku blagodat. Umno (noetičko) bezmolvije
(tihovanje, isihija), u svojoj istinski antropološkoj dimenziji, predstavlja osnovu bogoslovlja i
temelj svih dogmi hrišćanske vere.
Sveti Oci su odogmatili da je Hristos savršeni Bog i savršeni čovek, da je u Njegovoj ličnosti
božanska priroda sjedinjena sa ljudskom prirodom "nesmešivo, nepromenljivo, nedeljivo i
nerazdvojno", da je Hristos jedan od Trojice. Oni su razvili sva hristološka i trinitarna učenja
upravo zbog toga što su posedovali lični opit ove istine, odnosno videli su slavu Božanstva u
ljudskoj prirodi Logosa. Ovo egzistencijalno znanje bilo je plod i rezultat umnog tihovanja
(noetičkog isihazma). Najpre dolazi praksa (delanje) koja podrazumeva očišćenje srca, a za
njom sledi teorija (sozercanje), koje podrazumeva prosvetljenje i oboženje.
Sabor koji je održan u vreme svetog Grigorija Palame (i ima sve karakteristike Vaseljenskog
sabora) s tačke gledišta postavljanja dogme o istinskom putu i istinskom metodu koji se
može i mora koristiti da bi se dostiglo bogoviđenje predstavlja, u suštini, kamen temeljac
svih Vaseljenskih sabora. Drugim rečima, oci-bogovidioci su oni koji Sabor čine vaseljenskim
i pravoslavnim. Ono što je zabeleženo u Sinodalnom (Saborskom) tomosu iz 1347. godine
veoma je karakteristično: "Ovim ovde objavljujemo da su gorepomenuti najpoštovaniji
jeromonah Grigorije Palama i monasi saglasni s njim... najverodostojniji branitelji, prvaci i
pomoćnici Crkve i Pravoslavne vere" i svakoga ko govori protiv Grigorija Palame i monaha
koji su uz njega "predajemo istom sudu odlučenja (izopštenja), bilo da je sveštenik ili
mirjanin." Drugim rečima, ovaj Sabor izopštava (odlučuje) svakoga ko poriče pravoslavni
isihazam, i ko god ne razume isihastički život, pokazuje da ne razume ni duhovno ustrojstvo
Crkve.
Prema tome, bogoslovlje koje nije povezano sa isihazmom u pravoslavnom značenju te reči,
bogoslovlje koje nije plod pravoslavnog umnog bezmolvija (noetičkog isihazma) i koje ne
4
vodi ka njemu, koje ne može isceliti i koje ne vidi božansko, predstavlja svetovno,
intelektualističko bogoslovlje stvoreno razumom, što znači da čoveku apsolutno ništa ne
može da ponudi. Bolje rečeno, takvo bogoslovlje stvara samo još više nevolja i pometnje.
Prema nadahnutim rečima bogovidioca, svetog Grigorija Palame, pravoslavno umno
bezmolvije (noetički isihazam) je "istinsko delanje (praksa), predvorje sozercanja (teorije) ili
bogovićenja, jednostavnije rečeno, ono je jedini dokaz da je duša uistinu isceljena."
U situaciji sam da znam da su sledeća poglavlja izdanak i plod poslušanja i umnog
bezmolvija, ishod božanskog uspona, i da su to, sasvim pouzdano, reči koje dolaze iz
očinskog srca, reči koje čoveku pomažu da bude isceljen u atmosferi duhovne ljubavi. To su
tekstovi koji će čitaoca nadahnuti verom i nadom. Oni duhovnom životu daju drugu
dimenziju i otvaraju nove horizonte, pomažući mu da prevaziđe strašni dualizam izmeću
zadovoljstva i bola. Oni predstavljaju drugačiji jezik, različit od jezika intelektualnog i
akademskog bogoslovlja, bogoslovlja koje deluje ili unutar granica racionalnog mišljenja ili
unutar okvira duhovne praznine i beskičmenog socijalnog angažmana. Njegove reči podstiču
srce na molitvu, upravo zato što i proishode iz molitve.
Dobro je poznata činjenica da čovek, kada je iskren, kada uistinu voli i kada je okusio dar
dobrote Božije, delotvornije pomaže bližnjima čak i ako je njegovo izražavanje oskudno,
čineći to mnogo bolje nego onaj ko upotrebljava birane reči i odmerene bogoslovske izraze.
Ovo se dešava stoga što je jedna stvar doći do šumskog izvora hladne i sveže vode koja će
ugasiti čovekovu žeđ, a druga nacrtati prekrasan izvor u kojem, međutim, nema vode, i koji
ne može ugasiti žeđ, ili pak naći izvor koji je veoma lep ali neprikladan za gašenje žeći,
budući da je njegova voda zagaćena i prljava.
Značajno je da se duhovne reči ove knjige, proistekle iz svetogorskih tihovanja i bdenja,
sada predstavljaju u Americi gde, s jedne strane, preovlađuje atmosfera velikog razočarenja
u racionalizam i senzualizam, dok se s druge zapaža traganje za verodostojnim životom koje
prevazilazi vatikanizovanu eklisiologiju, akademsko i intelektualističko bogoslovlje,
protestanstvujuću sociologiju i etiku, duhovno praznu i varljivu meditaciju, ateistički socijalni
angažman i sl. Verujem da će ova knjiga biti od velike pomoći onima koji teže da u svom
ličnom životu, srazmerno uloženom naporu, okuse istinski biblijsku i svetootačku hranu, koja
daje smisao ljudskom životu i predstavlja istinski hleb života.
Prema rečima svetog Simeona Novog Bogoslova, papa-Jefrem je "primio plamen" i razdelio
ga mnogim svetogorskim monasima a zatim i Crkvi u Americi, gde postoji velika potreba za
njim. Zahvaljujući engleskom izdanju ove knjige, proširićemo taj plamen na sve one koji
tragaju za istinski pravoslavnim životom.
30. oktobar 1998,
na dan Svetih apostola Kleope i Artemija
5
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O SPASENjU DUŠE I RAJU
1. Sada, u proleće, kada priroda oblači svoju najlepšu odeždu, čovek oseća neizrecivu radost
upoređujući tu prirodnu lepotu sa uzvišenim duhovnim stanjem. Uistinu je sveti Bog sve
premudro stvorio (v. Ps. 104;25)! Duša ne može da se nasiti posmatrajući lepote prirode! O,
kada bi čovek samo uzneo svoj um iznad ove zemne sfere, u višnji Jerusalim, u nepojmljivu
lepotu raja, gde se u potpunosti prekida dejstvovanje ograničenog i ovozemaljskog uma!
Ako nam je i ovde, u izgnanstvu, u zemlji plača i prokletstva, sveti Bog dao toliko lepote
kojom ćemo se naslađivati, pitam se kako će tek biti tamo gde obitava Sam Bog! Zaista,
stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim. 8;18).
Oboženje na nebesima, čedo moje! Tamo će Gospod Bog izbrisati svaku suzu iz tvojih očiju,
svaku žalost, bol i uzdah. Tamo caruje angelski način življenja, tamo se pevaju samo himne
i duhovne ode (pohvale).
Tamo je večni Sabat (dan počinka)[1], gde ćemo radosno živeti sa našim Ocem Bogom, koji
nas čeka da budemo spremni i da nas zauvek prizove k Sebi! Tamo će svaka spasena duša
živeti u bezdanu ljubavi, sladosti, radosti, divljenja i iščuđavanja.
2. Doći će vreme, biće označen dan, nastaće trenutak da se zatvore ove telesne oči i da se
otvore oči duše. Tada ćemo ugledati novi kosmos, nova bića, novu tvorevinu i novi život koji
neće imati kraja. Njegovo ime je "beskonačna besmrtnost", velika višnja otadžbina,
nepropadiva i večna, nebeski Jerusalim, majka prvoroćenih, u kojem će obitavati iskupljene
duše onih što se od nečistote opraše u krvi nevinog Jagnjeta.
Ko je u stanju da rečju ili perom iskaže radost, ushićenje i sreću ovih blaženih spasenih
duša? Blaženi su oni koji su se upokojili u Gospodu, jer ih očekuju bogatstva dobrote Božije.
Blaženi su koji dobiše glavnu nagradu za nebeski praznik, za bogatstva koja ne mogu biti
oduzeta, za slavu o kojoj Sam Bog kaže: kad smo deca, i naslednici smo; naslednici, dakle,
Božiji, a sanaslednici Hristovi (v. Rim. 8;17).
Gospod je pred Stradanje preklinjao Nebeskog Oca za Svoje učenike i one koji će
posredstvom njih poverovati: Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja,
da Gledaju slavu moju koju si mi dao, jer si me ljubio pre postanja sveta (Jn. 17;24).
Kolika je ljubav Isusova prema nama! Primio je ljudsku prirodu i bio prikovan na Krst, da bi
nama podario slobodu i platio naš dug Nebeskom Ocu! Kao Svoju najvoljeniju braću,
udostojio nas je da budemo sanaslednici beskonačnih bogatstava Nebeskog Oca!
O, kakva je Njegova ljubav prema nama! O, kako smo mi hladni prema Njemu! O, kako sam
nezahvalan svom Dobročinitelju! Bože moj, Bože moj, sažali se na mene i nemoj me osuditi
onako kako sam svojim delima zaslužio!
3. Kao što nas je Bog duhovno sjedinio neraskidivim lancem, On nas isto tako može
udostojiti i da budemo zajedno u Njegovom Nebeskom Carstvu, da večeramo za duhovnom
trpezom i da se naslađujemo Njegovom božanskom dobrotom, da budemo sjedinjeni s
Nebeskim Ocem u kojem teku večne reke Njegovih božanskih voda. O, kako uzvišeno
predodređenje! O, kako su bogati plodovi privremenih patnji!
Čeda Božija biće odevena u nebeske odežde. Na njihovim licima prosijaće blistave božanske
crte. Ući će u očinsko nasleđe, u večni počinak!
6
Dospeće u ona nebeska obitavališta i sozercavaće ono beskonačno bogatstvo, biće u
ushićenju i neće ni primetiti da su protekli eoni! O, kako je veliko čovekovo predodređenje!
Međutim, turobne pomisli zamućuju ovo dobro sozercanje. Kao prvo, ja neću biti pričastan
svom tom proslavljenom blaženstvu. To je zasad samo pomisao, ali će kasnije dobiti telo i
kosti, odnosno ta pomisao će se i ostvariti. Kao drugo, ljudi provode život nesvesni tog
velikog predodređenja, i usled tog neznanja bivaju mrtvi pred Bogom!
Greh označava prvobitnu propast čovekovog rajskog blaženstva i on sve do danas nastavlja
da uništava dela čovekova. Teško nama, nas napasa Ad!
Bože moj Savaote, prosvetli tamu srca moga da bih gledao Tebe, istinsku svetlost, blaženu
svetlost koja ozaruje i raduje srca prijatelja Tvojih. Prosvetli nas da bismo Te sledili do
večnog počinka. Amin.
4. Sve će proći i okončati se kao da nikada nije ni postojalo, i jedino će dela učinjena u Bogu
ostati uz duše poslenika, koji će se zahvaljujući njima naslađivati večnim životom.
Blaženi su duhovni filosofi Božiji koji su se odrekli privremenog i obogatili večnim, a kada su
se upokojili našli su svoje blago uvećano u riznicama Božijim! Blaženi su oni što su svoja
srca očistili od korova greha i odgajili dobro seme, jer će za njih doći vreme da požanju
klasove večnog života! Blaženi su oni koji duhovnim postom zasejaše suze, odnosno oni što
su uvek bili žedni i gladni dobrih dela, jer će požnjeti večnu radost!
5. Ljubljena moja čeda, održite svoju reč! Vaša je ljubav ogromna. Ja sam sasvim
nedostojan i ništavan.
Uprkos svoj svojoj nedostojnosti, molim se da vas zaštiti blagodat Boga i Presvetog Duha i
da vas rukovodi ka svakom dobrom delu, sve dok ne udovoljite našem blagom Bogu i ne
udostojite se da budete domaći, dok se ne nastanite na mestu Božijem, u drugom životu,
tamo gde stoje angeli i neprekidno slavoslove u nepristupačnom primraku božanske svetlosti
nadbožanske Presvete Trojice.
Svi veliki svetitelji čeznuli su za ovom nebeskom slavom, zbog nje su se podvizavali i nju su
zadobili. Ovo zemno (donje), u poređenju s onim nebeskim (višnjim), jeste tama. Ovo je
isprazno, prolazno, privremeno, promenljivo, prevrtljivo, ništa. Ono je nebeska večnost,
neprolazna, nepromenljiva, proslavljena, ozarena, zamirisana božanskom blagodaću.
Zbog toga će onaj, koji prezre ispraznost ovozemaljskih stvari i ne poželi ono što je
ostrašćeno, postati pričasnik večnih dobara!
6. Monaški život je svakodnevni krst. Gospod Isus Hristos nas priziva da saraspeti s Njim
budemo i svi mi koji ga ljubimo, da bismo se udostojili vaskrsenja duše i duhovne radosti.
Oštra je zima, sumorni su mrazevi, ali je zato raj sladak. Podignite oči i ugledajte nebeski
Jerusalim, tamo gde je sreća, radost i blaženstvo koji će večno trajati u vekove vekova! O,
kakva je radost i kakva sreća večno živeti u blizini Božijoj!
Da, čeda moja, ljubimo jedni druge, jer je tamo sve ljubav, i oni koji nemaju ljubavi neće
tamo ni stupiti.
7. Sav trud, muka i iskušenja ovog života, blagosloveno moje čedo, ne mogu se uporediti s
tim blaženim životom. Čak i ako bismo imali hiljadu života i ako bismo svaki od njih
žrtvovali, opet ne bismo učinili ništa značajno u poređenju s budućom slavom u kojoj Hristos
Gospodar želi da nas utvrdi Svojom časnom i životvornom Krvlju! Zbog toga apostol Pavle i
kaže da stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim.
8;18).
Osim toga, pomisli da je svaki čovek kao trava i sve dobro njegovo kao cvet poljski (Is.40;6)
i da će na glas arhanđela i sa trubom Božijom najpre mrtvi u Hristu vaskrsnuti (v.
7
1.Sol.4;16) da bi susreli Hrista. Kada se otvore dveri budućeg veka i bude uništen sadašnji
svet, naša priroda će biti vaspostavljena u svom prvobitnom stanju. Gospod će preobraziti
naše poniženo telo da bude saobrazno telu slave Njegove (Filiplj. 3;21). Naša priroda, koja
zajedno uzdiše i tuguje sa vascelom tvorevinom (v. Rim. 8;22) žudno očekuje proslavljeno
otkrivanje dece Božije: Žarkim iščekivanjem tvorevina očekuje da se jave sinovi Božiji (Rim.
8;19).
Neuporediva je veličina čoveka, kojega je Bog uzneo do takvih visina i slave! Pa ipak, mi,
ostrašćeni i grešni, nismo svesni tog velikog blaga i ravnodušni smo prema njemu, a naš
način razmišljanja u potpunosti je ovozemaljski. Ovo telo, koje je zemlja i zlosmradije,
udostojeno je da se saobrazi slavi Božijoj, da postane angelsko! Ljudi su sada veštastveni u
poređenju s angelima, koji su čisto duhovna bića. Međutim, u poređenju s Bogom, angeli
imaju nešto "veštastveno". Oni nisu čisto umna (noetička) bića kao što je Bog, Koji je
nedostupna (nepristupačna) svetlost. Tako će i ljudi tada postati kao angeli. Tada će se
otkriti jedinstvo punoće Crkve verujućih sa Hristom. Kako to blago i očinski kaže naš
Gospod: Oče, govori On Ocu, hoću da i oni koje si mi dao budi sa mnom gde sam ja, da
gledaju slavu moju koju si mi dao (Jn. 17;24).
Mogu li se svetovna blaga uporediti s ovim rečima Gospodnjim? Da budemo tamo gde je i
naš Gospod i gde angeli strahuju i strepe da pristupe! O, skrivena premudrosti i beskonačno
bogatstvo Božije!
8. Čedo moje, ne zaboravljaj svoj cilj. Pogledaj nebo i lepotu koja nas očekuje. Šta su
sadašnje stvari? Zar one nisu samo prah i pepeo, samo snovi? Zar ne vidimo da je sve
(ovdašnje) podložno truležnosti? Međutim, višnje stvari su večne, Carstvo Božije je
beskonačno i blažen je onaj ko u njemu obitava, jer će gledati slavu lica Božijeg!
Čedo moje, ne zaboravi da smo u ovom svetu samo privremeno, da naš život visi o koncu i
da su sve lepote ovog sveta isprazne. Prema tome, svako ko prezre sujetne ovozemaljske
stvari, odnosno ko ih ne bude strastveno želeo, biće pričastan večnim dobrima.
Kada, dakle, posedujemo ovo poznanje istine, prirodno je da u svakom trenutku pogled
svojih duševnih očiju okrenemo ka večnom životu, ka višnjem Jerusalimu, gde horovi
angelski s nepojmljivom sladošću i mudrošću pevaju himne Božije. O, čeda moja, kakvu će
slavu zadobiti vaše duše kada se nakon smrti uznesu na nebesa i pribroje angelima na nebu!
9. Proslavimo vaskrslog Gospoda, koji nas je udostojio da praznujemo Njegovo sveto
Vaskrsenje i pomolimo se da nas udostoji da slavimo večni Sabat na nebesima, u novom
Jerusalimu i večnoj radosti, gde radost vašu niko neće uzeti od vas (v. Jn. 16;22). I zaista,
čedo moje, zemaljsku radost smenjuje žalost, dok je sasvim drugačije sa nebeskom
radošću, jer ona neprestano ističe s neiscrpnog i životodavnog Izvora.
Prisiljavajmo se u svojim hrišćanskim dužnostima da bismo slavili večnu Pashu u Hristovoj
blizini i blaženo se naslađivali gledajući Ga licem u lice, znajući da tu radost više neće
prekidati ni iskušenje ni očajanje.
10. Poslao sam vam jedno pismo u kojem sam nešto malo pisao o raju, i verujem da vas je
obradovalo. O, kada biste mogli da vidite samo delić raja, kada biste samo na trenutak mogli
da čujete pojanje slatkih angela koji blistaju nebeskom svetlošću i šire rajski miomiris! O,
kakva krasota i lepota! Na žalost, u pogledu svega toga mi se nalazimo u dubokoj pomrčini.
Tamo sve sija neizmernim blaženstvom. Šta vam govori Hristov presto? Hristos Gospodar
sedi na prestolu i, usled te svetlosti, niko ne može da razlikuje Njegovo sveto i najslađe lice.
O, kakva sladost i lepota! Šta je lepše od toga? To je istinski raj: gledanje lica Hristovog!
Slava Krstu Tvome, Gospode, i Tvome Vaskrsenju!
O, dubino premudrosti Božije! O, tajinstvo trosunčanog Božanstva! Blažen je onaj ko se
smirio (ponizio) kao dete, i nezlobivom dušom postao poslušan svim zapovestima ljubavi
8
Božije radi! Teško onome koga je nadvladao sopstveni egoizam, kao što je mene. Kolikih je
božanskih darova sebe lišio takav čovek!
Čeda moja, smireno požurite da dostignete Hrista, koji je nas radi unizio Samoga Sebe našeg najslađeg, ljubljenog Hrista, svetlost naših ubogih duša!
Pogledajte kakva nas lepota očekuje! Kad biste samo mogli da vidite kako je to lepo! Sve
biste odbacili, pretvorili biste se u blato po kojem će svi gaziti, samo de ne budete lišeni
svega onoga što vam je priugotovila slatka ljubav Isusova! O tome nam je obično govorio
moj starac i ja to sada prenosim vama, da biste se i vi naslađivali. Učinio sam - i oprostite
mi!
11. I opet pomišljam: ja nisam za raj, jer me dela moja u tome sprečavaju, i ja sam samo
za pakao!
Apostol Pavle nam prekrasno govori o raju. Bio je uznesen do trećeg neba i video je lepote
Carstva Nebeskog, zbog čega je u istupljenju (ekstazi) uzviknuo: Kako je lepo i prekrasno
Carstvo Nebesko, i s njim se ne može uporediti nijedna ovozemaljska lepota!
Raj je toliko lep da oko ljudsko nikada nije bilo u stanju da sagleda toliku lepotu, niti je uho
ljudsko ikada čulo slađe pojanje, jer nebeski horovi angela pevaju neuporedivo slađe i od
najmilozvučnijih slavuja!
Apostol Pavle u nastavku kaže da čovek svojim znanjem ne može da pojmi šta je Bog
pripremio za Svoja čeda na nebesima, u raju. Istina je da bismo, spoznavši rajske duhovne
naslade, bili trpeljivi u svakoj situaciji, samo da bismo ih zadobili. Sada pak zbog svog
neznanja činimo sasvim suprotno i udaljujemo se od njih!
O, kada bismo samo znali šta je raj! Ljudski um nije u stanju da zamisli veličinu te lepote!
Tamo neprestano pevaju horovi angela i svetih duša. To je večna, bezgranična Pasha!
Tamo duše radosno besede jedna s drugom. One besede o tome kako su prošle ovaj isprazni
život i koliko im je Bog pomogao da izbegnu pakao i da se upokoje na ovom blaženom
mestu Božijem! One prinose Bogu beskrajnu blagodarnost za tu neizmernu milost, za
darovanje Raja.
Šta je raj? To je mesto prepuno neuvelih cvetova, preispunjeno božanskim miomirisima,
angelska sladost, pashalni život, bogočežnjivost[2], neprestano slavoslovljenje Boga i večni
život!
To je vredno našeg podvizavanja! Ali, koliko su zanemarljivi naši podvizi u poređenju s ovim,
da tako kažem, "fantastičnim" rajem!
O, raju, kako si prekrasan! Tvoja lepota me privlači i pretvara u drugog čoveka! Zašto se
nisam revnosno trudio i podvizavao da bih te zadobio? Moj Bože, Gospode moj, oslobodi nas
proklete gordosti da bismo, rukovođeni svetim smirenjem, postali žitelji najslađeg raja!
Amin! Neka bude!
NAPOMENE:
1. Starac Jefrem kaže "Εαββατισμος", što bi se doslovno prevelo kao "subotovanje."
Sabat (Šabat) je bio najveći starozavetni praznik, a tom imenicom se ujedno
označava i "sedmi dan", tj. dan kada je okončano Stvaranje sveta i kada je "Bog
otpočinuo od dela svojih", zbog čega je i čoveku zapoveđeno da tog dana ne radi.
(Prim. prev.)
9
2. U originalu: božanski eros, grč. "ερος θειος". Ovaj izraz je u daljem tekstu prevođen
kao "bogočežnjivot", jer se u srpskom jeziku "eros" najčešće vezuje za telesnu
ljubav. (Prim. prev.)
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O PATNjI, BOLU I TRUDU
1. Neka ljubav našeg nebeskog Oca bude s vašim dušama kako biste se njome oživotvorili i
doneli plodove poslušanja Njegovim životodavnim zapovestima. Svi koji hoće da žive
pobožno u Hristu biće gonjeni (2. Tim. 3;12). Budući da svojom predanošću
angelopodobnom načinu života sledite Hrista Spasitelja, vaša najveća dužnost je da
prihvatite svaku patnju, bez obzira da li ona potiče od prirode, lenjosti, ogrehovljenosti ili od
drugih ljudi. Ako hoćemo da živimo životom po Hristu, dužni smo da se pokorimo Božijoj
volji, jer sve dolazi od Boga. Budući pak da dolazi od Boga, onda je to i Božija volja i Bog
tako zapoveda. Zar se nećemo potčiniti? Zar nećemo uskliknuti zajedno s blaženim Jovom:
Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje (Jov 1;21)?
Tako ćemo poslušnošću i blagodarenjem pokazati svoju pokornost Božijoj volji. Zar se
pokoran neće udostojiti da još ovde zadobije u sebi život večni? Da, on će živeti u vekove
vekova!
Podvizavajmo se, dakle! Izoštrimo svoje duše na brusilici trpljenja, da bismo tvorili dela koja
će biti ugodna Bogu. Ni patnja, ni bolest, ni nedaće, ni iskušenja ne mogu nas razdvojiti od
ljubavi Hristove. Mi smo najpre i naučili da je uzan i težak put što one koji njime koračaju
vodi u život bez žalosti. S leve i desne strane toga puta razbacano je trnje i čičak, i nužno je
da budemo veoma pažljivi!
Na teškom putu, u iskušenjima bolesti i sl, trnje maloverja, netrpeljivosti i bojažljivosti
razdire odeždu duše. Potrebno je, dakle, da to trnje iščupamo verom, nadom i trpljenjem,
imajući kao uzor (praobraz, prototip) Isusa Hrista koji je mnogo stradao tokom čitavog Svog
ovozemaljskog života. Mnogo trnja pozleđivalo je Njegovu svesvetu dušu, zbog čega je
objavio: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21;19).
Kroz bolesti i sve nedaće uopšte Bog nam kao Otac pokazuje svoju blagonaklonost jer traži
način da nam preda Svoju svetost: Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa
sinovima. Jer koji je to sin kojega otac ne kara? Ako li ste bez karanja koje su svi iskusili,
onda ste kopilad a ne sinovi (Jevr. 12;78). Kad god patimo, jasno se pokazuje da smo čeda
Božija. A ko ne bi poželeo da bude čedo Božije? Ako dakle želiš da budeš čedo Božije, patnje
i iskušenja koja ti Bog pošalje pretrpi sa zahvalnošću, verom i nadom.
Čak su i iskušenja koja nam dolaze od ljudi u stvari poslata od Boga da bismo zadobili
strpljenje, dugotrpeljivost, sažaljivost (sastradanje) i trpljenje, jer su sve to božanske
osobine, kao što nam i kaže Gospod: On Svojim suncem obasjava i zle i dobre, i daje dažd
pravednima i nepravednima (Mt. 5;25). Zbog toga smo dužni da volimo svakog čoveka.
Neka se u našoj duši ne pronađe ni trag od mržnje i zlobe, da bismo se mogli nazvati decom
Božijom.
Stradanja koja doživimo tokom čitavog života nisu dostojna da se uporede s neizrecivim
dobrima, od Boga priugotovljenim za one duše koje nose krst, bez obzira da li te patnje
potiču od same (čovekove) prirode, od drugih ljudi ili od đavola. Kad god nas napadne neka
10
strast ili slabost i mi joj se suprotstavimo, ona može biti uzrok da se udostojimo blaženstva:
Blažen je čovek koji pretrpi iskušenje, jer kad bude oproban primiće venac života (Jk. 1;12).
Toga radi, čedo moje, sve pretrpi, jer se nevidljivo plete venac za glavu svakog čoveka.
Gorka je zima, ali je raj sladak. Pretrpi mraz iskušenja, da bi tvoja stopala radosno zaigrala
na nebesima.
2. Mnoge nas stvari žaloste, čedo moje, ali je blažen onaj ko sa trpljenjem i blagodarenjem
prođe kroz patnje ovog privremenog života. Da, dužni smo da zablagodarimo Bogu, koji
posredstvom patnji priprema naše besmrtne duše da postanu naslednice večnih dobara
Carstva Nebeskog!
Oni nas karahu za malo dana prema svome nahođenju, a Gospod na korist našu, da budemo
zajedničari svetosti Njegove (Jevr. 12;10). Posredstvom raznolikih patnji, On u nama tvori
neizmernu večnu slavu.
Zbog toga nije niti potrebno niti korisno da očajavamo kada nas Gospod kažnjava. Naprotiv,
svakoj duši će koristiti da bude savršeno pokorna Iscelitelju naših duša i tela, Koji u vreme
različitih patnji operiše nevidljive duševne rane svakoga od nas, imajući za sveti cilj da nam
podari (duševno) zdravlje, odnosno očišćenje srca od nedostojnih strasti.
Neizostavno smo dužni da tom svemudrom duhovnom Iscelitelju prinosimo neprestanu
zahvalnost svojim delima, umesto da ga žalostimo bilo kakvim greškama.
Svi svetitelji su kroz život prošli uz mnoge patnje i višestruke muke, uprkos činjenici da greh
nije imao nikakvo pravo da ih ražalošćuje. I pored toga, njihov život je često bivao istinsko
mučeništvo. Kakvo ćemo opravdanje ponuditi mi, koji smo pali u mnoge grehe i koji smo
njima obuzeti, kada za sebe tražimo pravo da kroz ovaj život prođemo bez muka i patnji?
Sasvim je izvesno da smo odgovorni za greh i, prema tome, potreban nam je bič
spasonosne kazne Božije, kako bismo imali tu sreću da blagodaću milosrđa našeg
čovekoljubivog Boga budemo spaseni u Carstvu Nebeskom.
Po Njegovim čestim posetama, znam, čedo moje, koliko te Bog voli, isto kao i po tvom
silnom trpljenju i po tvojoj neprestanoj blagodarnosti velikom Iscelitelju Bogu.
3. Zašto si tužan i sumoran dok koračaš putem Božijim? Trebalo bi da žale oni koji nemaju
tu radost, koji su zaboravili na Boga i ne nadaju se u životvorni i večni izvor Božiji. Mi,
međutim, koji verujemo u živog Boga i koji se u Njega nadamo, treba da se radujemo jer na
nebesima imamo Oca koji nas voli više od svih očeva i majki i beskrajno se brine da nas
učini dostojnima Sebe.
Mi padamo svakog trenutka, kažeš ti. Da, ja to ne poričem, ali znamo da naša priroda potiče
od gline, da čezne za zemljom i da traži ono što je nisko jer je misao srca čovečijega zla od
malena (Post. 8;21). Unutar sebe vidimo zakon koji teži da porobi našu slobodnu volju, da je
podjarmi i učini robom greha (v. Rim. 7;23).
U svemu tome, međutim, trijumfuje naša dobra namera. Bog nam je dao duhovno oružje
kojim ćemo se suprotstaviti svakom napadu satanskom: proslavljeni barjak krsta nade, žive
nade u Onoga koji je rekao: Neću te ostaviti niti ću od tebe odstupiti (Jevr. 13;5), nade u
našeg Hrista koji je bio prikovan za krst, i svi koji gledaju u Njega i u Njega se nadaju neće
biti postiđeni.
Sveneporočna Krv koja je izlivena na krstu iskupila je grehove čovečanstva i iz nje je
proistekao život. Blago čoveku koji se uzda u Njega (v. Ps. 34;8).
Budi odvažan, čedo moje. Tvoj bol će se preobraziti u radost. Ovaj bol će ti doneti veliko
dobro. On te okružuje kao gvozdeni oklop tako da zlobne strele vezanosti za ovozemaljsko
ne mogu odvojiti tvoj um od brige za nebesko i za tvoju besmrtnu dušu.
11
Bol će smeniti radost, a radost bol, kao što dan smenjuje noć. Takav je put koji je Otac
svetlosti utvrdio za one što će se spasti. Potrebno je samo trpljenje i nada: ureži ih u dubinu
svog srca i s tim će se suočiti sve što se tome protivi.
Priveži se za našeg slatkog Isusa. Prizivaj ga u svakoj nedaći. Položi na Njega brigu o svemu
što te ražalošćuje i On će ti učiniti dobro, kao što je i Ana, majka proroka Samuila, tugovala
što je nerotkinja i pala pred Gospoda, izlivajući pred njim dušu kao da je u istupljenju. Njena
usrdna molitva nije bila uzaludna.
Ko se nadao u Boga i bio postiđen? To, naravno, ne podrazumeva nadu dostojnu osude nego
delatnu nadu, odnosno nadu sjedinjenu sa duhovnim delanjem srazmernim našim snagama,
inače to nije nada nego podsmevanje. Neka nas Bog izbavi od takvog lukavog nadanja!
4. Koliko čovek gubi kad zaboravi na svoje usinovljenje i kada ne pomišlja da ga Bog
kažnjava kao sina! Istinskim roditeljima ljubav nalaže da apsolutno i neminovno strogo
vaspitaju svoju decu. Budući da je Bog naš Otac, i On odgaja Svoju decu da bi ih vaspitao i
učinio ih pričasnicima Svoje svetosti.
Sine moj, ne odbacuj nastave Gospodnje, i nemoj da ti dosadi karanje Njegovo (Priče Sol.
3;11). Veliko je zlo kad hrišćani zaborave svog sopstvenog Oca, Boga. Kada ih udari očinska
palica (stradanje, žalost, iskušenje i sl), oni očajavaju. Bivaju nadvladani bezbrojnim
pomislima, a njihovo odgajanje postaje veoma mučno i lišeno utehe.
Kako nam lepo kaže apostol Pavle: Zaboravili ste savet koji vam govori kao sinovima (Jevr.
12;5)! Zaboravili smo, kaže on, utešnu pouku koju nam Bog daje kao Svojim sinovima.
Neizbežno je da Bog vaspitava Svoju sopstvenu decu koju poznaje. Bog nema miljenika i
Njega ne može nadvladati nezdrava ljubav, kakvu bezumni roditelji često pokazuju prema
svojoj deci. Takva nezdrava ljubav kasnije često uzrokuje propast i večno kažnjavanje onih
koje su voleli. Budući bestrastan i svet, Bog ne previđa pogreške Svojih ljubljenih čeda i ne
zapostavlja njihovo vaspitanje zato što ne želi da ih žalosti. Ne i po hiljadu puta ne! On je
Bog i istinski ljubi Svoja čeda. On će ih kažnjavati, On će ih savetovati, On će sputati njihovu
slobodu i prekoreće ih na razne načine da bi njihove loše osobine preobrazio u Svoje svete
osobine, u slavu i pohvalu Hrista Isusa.
Čak je i Hristos, ljubljeno Čedo Očevo, bio iskušavan u vaspitanju Božijem dok je boravio na
zemlji, ali ne zato što je to Njemu, bezgrešnom Bogu bilo potrebno, nego zato što je to bilo
potrebno radi čovekovog spasenja, radi naše opomene i primera, kako bismo i mi mogli da
sledimo Njegove tragove: Oče moj, ako je moguće neka me mimoiđe čaša ova; ali opet ne
kako ja hoću nego kako ti (Mt. 26;39).
5. Neka u svim okolnostima umno oko tvoje duše bude okrenuto gore, odakle će ti doći
pomoć.
Ma šta da se dogodi, nemoj gubiti nadu. Pojaviće se izlaz koji će odgovarati iskušenju. Bog
neće dopustiti ili, bolje rečeno, neće čoveku dati breme koje prevazilazi čovekovu snagu.
Ako već ljudi tako postupaju sa životinjama, onda će to još pre učiniti blagi Bog, koji je zbog
ljudi prolio Svoju svesvetu krv na Krstu!
Istina je da će hrišćani, koji izdrže privremenu patnju, kroz nju zadobiti buduću večnu radost
i počinak.
Nikada, nikada nećemo smatrati blaženima one ljude koji su ovde na zemlji neprestano živeli
u radosti i miru. Naprotiv, trebalo bi da ih sažaljevamo, jer će im privremena radost postati
prepreka za budući život.
Bog je milostiv, ali i pravedan. Milostiv je u sadašnjem životu, ali je nakon smrti pravedan
sudija. Nije moguće da napaćenim hrišćanima ali onima koji su istinski hrišćani i koji to nisu
samo po imenu - dodeli i večne muke. Tamo će im podariti neprestanu radost, koju više niko
12
neće moći da im oduzme. Bog ne može bacati čoveka iz patnje u patnju. Prema tome, raduj
se umesto da tuguješ, jer te Bog smatra dostojnim privremene patnje kojom ćeš zadobiti
večni počinak.
Večna radost se čuva samo za napaćene hrišćane. U svetom Evanćelju, Gospod govori o
bogatašu i ubogom Lazaru: Sinko, seti seda si ti primio dobra svojau životu svome, a tako i
Lazar zla; sada pak on se teši, a ti se mučiš (Lk. 16;25).
Bog nikad nije pristrastan, i uvek čini onako kako je pravedno. Ako bi se osvrnuo na žitija
svetih, zapazio bi neprestana iskušenja, patnje i stradanja. Tako su proveli ovozemaljski
život. Nijedan sladostrasnik nije ušao u večno obitavalište koje je preispunjeno neizrecivom
radošću. Naprotiv, tamo su ušli oni koji su patili i trpeli Boga radi i radi očuvanja zapovesti
Njegovih.
Gospod kaže: U svetu ćete imati žalost; ali ne bojte se, ja sam pobedio svet (Jn. 16;33). To
je rekao Bog koji je došao na zemlju i čitavog života patio i stradao. Najzad, kako je završio?
Bio je podignut na krst kao prokletnik, da bi uklonio prepreku prokletstva.
Strašan bol potresao je srce Bogočoveka i On je kriknuo: Bože moj, Bože moj, zašto si me
ostavio? Zemlja se zatresla, a hramovna zavesa pocepala se po sredini, što se moglo i
čuvstveno videti. Isto tako, na duhovnom (umnom, noetskom) planu, do temelja je srušen
neprobojni zid prokletstva koji je stajao izmeću Boga i čoveka. Kada je Isus izdahnuo,
sjedinilo se ono što je prethodno bilo razdvojeno. Čovek nije više bio samo prijatelj Božiji,
nego je postao i Njegov srodnik, zadobio je blagodat usinovljenja i postao "naslednik Božiji i
sanaslednik Hristov." Čovečanstvo je dalo Presvetu Prisnodjevu da bude Majka Sinu, i
Hristos je od Njene prečiste krvi dobio telo. Ta obožena ljudska priroda sedi s desne strane
Boga Oca, i Bog se vidi na nebesima, gde mu se i u toj ljudskoj prirodi klanjaju angeli.
Vidiš li gde se uzdigao ljudski rod? Postali smo bogovi po blagodati! Ali, zar se nešto od
onoga što je tamo može zadobiti bez patnje? Mi ćemo stradati i patiti, ali će se jednog dana
sve to okončati i biće zaboravljeno. Iznenada, večna Radost će široko otvoriti Svoje blago
naručje i pozvati: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni (patnjama) i ja ću vas
odmoriti (Mt. 11;28).
U svakoj tvojoj radnji i delu, bez obzira da li ih izvršavaš rečju ili mišlju, imaj na umu da je
svuda prisutan Bog Koji ih gleda i Koji će im jednog dana suditi. Iz takvih spasonosnih
razmišljanja rodiće se strah Božiji, koji donosi veliku duševnu korist. Svagda vidim pred
sobom Gospoda: On mi je s desne strane i Reč je tvoja žižak nozi mojoj (Ps. 119;105),
rekao je prorok David. Otuda će proisteći i smirenje. Smirenoumlje se ne zadobija samo
probama i iskušenjima, nego i bogomislijem i poznanjem naše sopstvene slabosti.
Treba razmišljati o tome koliko je čovek nemoćan i da ne može da učini nikakvo dobro, čak i
ako je ono zasejano u njegovu prirodu. Naprotiv, on vrlo lako čini zlo, iako mu je ono
nametnuto. Čovek želi da udovolji Bogu, ali ako u tome ne sadejstvuje blagodat Božija,
dobro koje čini nije dobro; čak i ako želi da se potrudi, njegovo htenje i trud biće uzaludni
ako mu Bog ne pomogne.
Kada čovek razmišlja o svojoj prošlosti, o vremenu dok nije poznao Boga i o tome koliko je
grešio, oseća skrušenost, smiruje se, plače, traži oproštaj i razmišlja: "Ako me napusti
blagodat Božija, ja ću čak opet činiti rđava dela!" U tom slučaju, dušu ograđuje izvesni strah
sjedinjen sa smirenjem. Ovakvo razmišljanje naziva se poznanjem čovekove slabosti. Čak i
bez (podvižničkih) napora i patnje, samo ovo poznanje će kao svoje plodove doneti smirenje
i (duševnu) korist.
Da, dolaze iskušenja, ali većina njih nam se šalje zbog naše gordosti. Kada je čovek smiren,
iskušenja će biti manja i lakša. On, međutim, mora biti spreman, kao kapetan broda koji
nakon mirnog vremena očekuje buru. Kad neko nešto očekuje, nije mu čudno ako i dođe to
što je očekivao. Čovek, dakle, uvek mora biti spreman i na taj način neće očajavati kada to
dođe. Da li je moguće, čedo moje, da ne očekujemo patnju? Kroz patnju i žalost
13
nasledićemo večna, beskonačna dobra. Što oko ne vide i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe,
ono pripremi Bog onima koji Ga ljube (1. Kor. 2;9).
6. Ne zaboravimo, čedo moje, da su svi svetitelji prošli kroz peć najraznolikijih iskušenja,
saglasnih njihovom prizivu.
Ako se osvrnemo na znamenito žitije svete carice (avguste) Teofane, videćemo niz patnji
koje su sledile jedna za drugom tokom čitavog njenog mnogostradalnog života. Mnogo je
patila i trudila se da na sve načine - savetima, molitvama, suzama i primerima - vrati svog
zakonitog muža, cara Lava Mudrog, koji beše zapao u greh. Ova sveta duša nosila je taj krst
čitavog života. Sve te patnje, zajedno s njenim dobrim delima, učinile su je svetom.
Budi dakle trpeljiv, moli se, poslušaj savete i uzdaj se u Gospoda: Blažen je čovek koji se u
Njega uzda (v. Ps. 34;8).
To je karakteristično za čovekov život na zemlji. Otkako je otpao od besmrtnosti, on
sakuplja plodove svoje neposlušnost.
Ma koliko on to želeo i ma koliko se trudio i mislio da živi bez patnje, on to neće moći da
dostigne, jer kušač prohodi ispod neba i obilazi zemlju (Jov 1;7), svakoga vejući kao žito i
napajajući ga otrovom patnje zbog prokletstva Zakona (v. Gal. 3;10). Koga god pogledaš,
koga god upitaš, svi će ti kao jednim ustima priznati da ih bode neki trn i da pate.
Postoje, međutim, različiti vidovi patnje. Neki pate zato što ne mogu da se naslađuju delima
bezakonja. Drugi pate zakonito i sa dobrim razlogom. To je prirodna posledica. Kada postoji
i duhovno znanje, patnje se usađuju u čoveka koji ih trpeljivo podnosi radi svog osvećenja.
Upravo to se dešavalo i svetoj Teofani: ona je zakonito patila, jer joj je muž bio neveran.
Međutim, ona je posedovala duhovno znanje, pouku, i hrišćanski primer, trpela je i plakala,
molila se i uzdala u Boga. Zbog svega toga, svetost se usadila u ono što je bilo zakonito.
Iz tog razloga, sve pretrpi i posredstvom patnje se posveti. Zablagodari Bogu koji te
privremeno prekoreva radi večnog počinka.
Kada vidim ili čujem da neko živi bez patnje i da u svemu napreduje po svojoj volji,
pomislim da ga je Bog napustio!
Što se nas tiče, neka nas Bog pridruži stradalnicima da bi nas upisao u knjigu života i da ne
bismo ostali izvan božanske ložnice Hristove. Ma koliko da patimo, jednog dana će se sve to
okončati i biti zaboravljeno. Preostaće jedino dela, dobra ili loša, koja će dušu pratiti do
suda, gde će čuti veliku odluku.
Često me pokreće ova pomisao i zbog toga plačem. Šta ću ja, ubogi sveštenik, reći u svoju
odbranu, kada se nađem na sudu Hristovom? Moli se da ne budem osuđen!
7. Ljubljeni moj u Hristu brate.., neka te blagodat naše Gospodarice Presvete Bogorodice
sačuva od svega što bi oskrnavilo tvoju dušu! Amin.
Tuga i nevolja nađe me, zapovesti su Tvoje uteha moja (Ps. 119:143).
Patnje smenjuju jedna drugu i neophodno je da budemo trpeljivi. Razmišljanje o božanskom
zakonu prosvetljuje nas kako da ih podnesemo, zašto dolaze i kakav je njihov cilj.
Dolaze da bi nas naučile da podnosimo bol, da bismo postali iskušani borci, sledbenici Onoga
koji je bio raspet za nas i braća svih svetih koji su koračali trnovitim Krsnim putem, da
bismo postali mučenici mučeništvom, prepodobni podvigom, hrišćani ispunjenjem svetih
zapovesti i posredstvom raznolikih iskušenja koja potiču od sveta, đavola i drugih ljudi.
14
Niko se nikad nije spasao živeći u udobnosti i bez iskušenja. Otuda sledi da ćemo se, ukoliko
budemo podnosili iskušenja, takođe i radovati, jer su tim putem prošli svi koju su se spasli.
Budući da i mi želimo da se spasemo, ne postoji drugi put osim stradanja!
Patnje dolaze s ciljem da nas približe Bogu, jer žaloste i tište srce koje usled toga postaje
meko i skrušeno. A kada je srce skrušeno, Bog će ga pogledati: Srca skrušena i poništena ne
odbacuješ, Bože (Ps. 51;17). Na koga ću pogledati? Na nevoljnoga i na onoga ko je
skrušenog duha, na onog ko drhti od Moje reči (Is. 66;2).
Onoga ko ih podnosi s radošću i znanjem, patnje oslobađaju greha i kazne kakva za njih
sleduje. U čoveku se obrazuje duhovni karakter i on postaje milostiv, smiren, blag i sl.
Onaj pak ko ne poseduje istinsko znanje o iskušenjima jadikuje i tuguje u vreme kada bi
trebalo da se raduje, jer korača putem osvećene Golgote i putem svetitelja.
Neka blagodat Božija, koja isceljuje bolesne i dopunjuje ono što nedostaje, svima nama
pomogne da u svemu budemo trpeljivi, da bismo se udostojili Carstva Božijeg. Amin.
8. Mi ćemo se spasti posredstvom mnogih patnji, čedo moje, jer se nijedan svetitelj nije
posvetio niti se neki čovek spasao a da nije prošao kroz peć najrazličitijih gorčina. Ako smo
ovde u gorčinama, Hristos će nas tamo, u drugom svetu, nasladiti neizrecivom lepotom Svog
Carstva!
Kada dođe patnja, uteši se time da će posle nje ponovo doći radost i spokojstvo. Zapamti to
dok si živ. Ovo sećanje daće ti hrabrosti u nedaćama ovog ispraznog sveta i ispuniće tvoju
dušu utehom.
Kratkotrajna stradanja ovog života će se okončati, čedo moje, jer će i ovaj svet proći. Večno
će biti samo ono što učiniš za svoju ubogu dušu, bilo da je uznese na visinu, bilo da je surva
u dubinu i da joj naškodi.
9. Zar ne znaš, čedo moje, da Bog besplatno spasava čoveka? Nesumnjivo je da trud
(podvig) pokazuje čovekovu dobru nameru, ali on sam ne može da izbavi čoveka od strasti.
Ali, da bismo naučili da se uzdamo u Boga a ne u svoj trud, Bog dopušta da ni nakon truda
ne budemo zaštićeni od zla. Pored truda, recimo i da su dela prazna i uzaludna ukoliko Bog
ne čuva čoveka.
10. Čime ćemo se, dakle, opravdati, ako znamo da je i naš Hristos pretrpeo tako strašne
patnje iako nije počinio nijedan greh, budući da je Bog? Zamisli koliko snishodi beskonačni
Bog da bi postao čovek i pretrpeo tako sramna stradanja radi nas grešnika, krivih i
osuđenih! Da bi Mu pljuvali u lice, da bi Ga bičevali, da bi Mu se rugali, da bi Ga raspeli i
pogubili tako strašnom smrću: Proklet svaki koji visi na drvetu (Gal. 3;13).
On je, kao Bog, toliko patio zbog nas, grešnika! Čime ćemo se opravdati, ako ne pretrpimo
jedno iskušenje radi Njegove ljubavi ili pak zbog svojih grehova?
Čovek se spasava posredstvom patnje i bez patnje se ne možemo spasti. Put koji vodi ka
Bogu je uzan i trnovit i onaj koji njime korača mora stradati i proliti krv i znoj. Zakoračimo
tim putem da bismo ušli u život večni!
11. Ne plaši se, i neka ne strahuje tvoje srce! Naš Hristos ti pomaže nevidljivom rukom; On
te kuša da bi ti podario Svoju blagodat.
Ukoliko se obrađuje zemlja srca i ukoliko zemljodelac dublje polaže plug, utoliko će i njiva u
svoje vreme dati više ploda. Tako postupa i Bog, veliki zemljodelac naših duša. On dopušta
da nam dođu iskušenja, patnje, bol i teskoba, ili da se nađemo u bezizlaznom položaju, kako
bismo se izborili sa ovim ili onim iskušenjem. Čovek pati i boluje, ali Bog sadejstvuje onima
koji Ga ljube, kako bi došlo do dobrog ishoda.
15
12. Molim se Bogu da nam podari trpeljivost i moralnu snagu da prevaziđemo i ovo
iskušenje koje nam je sveti Bog dao radi naše koristi; budite trpeljivi, jer Bog dopušta da
Njegova istinska deca budu iskušavana i da pate. To je put kojim se usavršava duša. Bol
očišćuje dušu i čini je smirenom, bolećivom i dobrom, pripremajući na taj način tlo za
božansku posetu.
Neka vas ne zamore iskušenja, jer kroz trpljenje u iskušenjima idemo ka zadobijanju
božanskog. Putem iskušenja doznajemo da smo deca Božija i da očekujemo da postanemo
naslednici Božiji.
13. Proteraj rđave pomisli, čedo moje, jer đavo nikad ne želi dobro čoveku. On mu stvara
različite teškoće da bi ga uverio kako monaštvo ništa ne radi, jer njega peče crna riza koja
otkriva vojnika Hristovog.
Prihvatimo patnje i žalosti. I Hristos je patio, i u strašnim mukama na Krstu predao Svoju
božansku dušu. Bio je prikovan na Krst, nag, usamljen, napušten i oklevetan od bezbrojne
svetine. Toliko toga je radosno pretrpeo radi nas nezahvalnika! Zar da mi, čedo moje, ne
pretrpimo malo patnje i bola?
Prilikom Svog Drugog dolaska, Hristos će nam pokazati patnje Svog tela kao dokaz Svoje
ljubavi prema nama. Tada ćemo Mu i mi, čedo moje, pokazati svoja srca izmučena i
okrvavljena patnjom koju smo podneli Njegove ljubavi radi.
Svi sveti su mnogo stradali. Šta sve mučenici nisu pretrpeli? Zbog toga budi trpeljiv i moli
se, i Bog neće dopustiti da patimo više nego što možemo.
14. Velika je uteha, čedo moje, što će svako od nas primiti nagradu zavisno od toga koliko
se trudio ljubavi Hristove radi. Veliki je napor nositi breme duša, posebno u našoj eri kojom
vladaju samoživost (egoizam) i samovolja.
Ne budimo obeshrabreni, jer je nevidljivo prisutan Isus, koji će umiriti uzburkano more
iskušenja i doneti spokojstvo blagodati.
Borimo se s razbesnelim talasima i prizovimo svemoćnog Boga: Bože nad vojskama, obrati
se, pogledaj s neba (Ps. 80;14), vidi iskušenja moja i pripremi dušu moju da tvori volju
Tvoju, jer si Ti moj Bog.
15. Molim se našoj slatkoj Bogorodici da ti bude dobro, da ublaži duh žalosti tvoje, i da ga
posredstvom Duha Svetoga zameni duhom utehe.
Nesumnjivo je da nam se sve te patnje šalju radi iscelenja naše bolesne duše, kako bi
posredstvom patnje izbacio otrov sladostrašća i svake strasti. Kroz tugu se snažno
projavljuje i ljubav Nebeskog Oca prema Njegovim sopstvenim čedima, kako bi bili pričasnici
Njegove svetosti i da bi se uvećala njihova večna slava.
Iako tugujemo u ovom prolaznom svetu, naše tugovanje će jednog dana prestati. Od onih
patnji koje dolaze posle smrti, kao što su pakao i sl, neka nas sasvim izbavi Hristos i naša
Presveta Bogorodica. Neka to naše oči ne vide, jer je strašna i sama pomisao na pakao, a
kamo li da neko bude osuđen večno da živi u njemu!
Preklinjimo Boga da nam se smiluje i da nas udostoji da uvek smireno tražimo Njegovu
božansku milost i oproštaj, budući da je kroz Svog Sina rekao: Sve što uzištete u molitvi
verujući, dobićete (Mt. 21;22) i ištite i daće vam se. Da, tražimo Boga svakog dana i svakog
trenutka, da bi nas pomilovao i zanemario naša dela, počinjena svesno i nesvesno, i da
bismo se pouzdali u Njegove božanske reči da će se smilovati našem smirenju. Amin.
16. Neka je slava jedinom premudrom Bogu koji zbog Svoje beskrajne ljubavi prema nama
zna kako da izdvoji sladost iz gorčine i da na taj način obogati naše poznanje.
16
On nas bičuje patnjama i iskušenjima da bi nas privukao Sebi, jer zna da će mu se
posredstvom nedaća ovog života čovek približiti i spasti.
Udoban život je veoma rizičan kad je u pitanju večno spasenje. Saglasno izrekama svetih
Otaca, u onima koji žive udobno ne obitava Duh Božiji nego đavo.
Iz tog razloga, trebalo bi da nevolje ovog života podnosimo uz trpeljivost i blagodarnost,
budući da su obe ove vrline ugodne Bogu. Neka nam Gospod podari mnogo strpljenja u
životnim nedaćama, da bismo u svemu blagodarili svom Dobročinitelju i Promislitelju.
17. Što se tiče bola koji te muči, mnogo puta sam ti rekao da je to tvoj krst, koji ti je Isus
dao da bi Ga podražavao i da ti ne bi bila nepoznata Njegova ljubav. Ko god Ga iskreno voli,
ne sledi za Njim samo do Tavorske gore gde se otkrila slava Njegovog Božanstva, drugim
rečima, ne samo u vreme Njegove posete posredstvom slatke blagodati i radosti, nego Ga
sledi i uspinjući se na svetu Golgotu i tokom Raspeća, odnosio, u vreme odsustva Njegove
blagodati i u žalosnim događajima koji uzrokuju patnju, bol, očajanje, sumnju, napor i znoj.
I upravo tada se otkriva kakav je unutrašnji čovek: da li je licemeran ili iskren, da li je
opitan ili neopitan, da li je kapetan ili mornar. Upravo tada iskušavaju se i naše namere, i
onaj ko je hrabar biva iznutra nagrađen posetom Božijom posredstvom umnožavanja
blagodati. Na taj način, hrišćanin se usavršava u duhovnoj borbi sve dok ne dostigne kraj i
počinak.
Podvizavaj se mudroljubivo. Strpljivo nosi svoj krst dok te ne odnese do Mesta Lobanje, do
groba, da bi ti Isus mogao podariti vaskrsenje! Onoga, ko nosi krst ljubavi Hristove radi,
Gospod će vaskrsnuti u poslednji dan! Koliko će trajati naš život? Nepoznat nam je smrtni
čas, ali će nagrada za trpljenje biti večna.
Krst patnje koji nosiš već ti je mnogo dao, a daće ti još i više! Ti to još ne vidiš, jer Bog to
promisliteljski skriva od tebe radi tvoje duševne koristi.
Neprestano preklinji Boga da ti podari trpeljivost. Zablagodari mu sa znanjem, i onda ćeš biti
u stanju da radosno pretrpiš, čekajući da posredstvom te patnje budeš spasen.
18. Čovečji život je mučeništvo. Otkad smo otpali od istinske sreće, sabiramo plodove svoje
neposlušnosti: Zemlja će ti rađati trnje i korov (Post. 3;18), a to se odnosi i na zemlju tvog
srca. Kako bismo inače znali da smo izgnanici, ako ne stradanjima i patnjama?
Ne postoji čovek koji zbog nečega nije patio. Pate i pobožni hrišćani, ali se u dubini srca
nadaju da će te mnogobrojne patnje jednog dana biti uzrok njihovog blaženog počinka.
Neka niko ne očekuje ovakav počinak u zagrobnom životu bez stradanja i patnji. Takav život
je za one koji su se trudili i bili teško obremenjeni teretom sadašnjeg života.
Jedan prepodobni otac je stalno bio bolestan. Kada je ozdravio i zatim bio zdrav tokom
dužeg perioda, obratio se Gospodu: "Bože moj, zašto si me napustio? Zar nisam dostojan
Tvoje ljubavi, da bih radi nje malo patio?"
Svetitelji su, naravno, posedovali mnogo blagodati i duševne snage i radovali su se
patnjama. Svi mi, a najpre ja sam, patimo i ponekad gubimo strpljenje, ali neka je slava
Bogu koji nas prosvetljuje da se pokajemo i popravimo. Duh je srčan, ali je telo slabo (Mt.
26;41).
19. Što se tiče tuge koju zbog svojih grehova osećaš u duši, ona je dobra i korisna.
Demonska je jedino onda kada te vodi ka očajanju. Istog trenutka se okreni nadanju i reci:
"Budući da se kajem zbog svega, nadam se da mi je oprošteno sve što sam učinio. Ne
postoji greh koji bi pobedio milosrđe Božije. Ma kako da su veliki gresi, bivaju oprošteni
kada se približi pokajanje." O, dubino smirenja, nezlopamćenja i milosrđa Božijeg!
17
Neka ce ohrabre svi oni koji su opterećeni teškim kaznama, jer postoji Bog koji ne mari za
zlo koje smo Mu učinili. On oprašta sve grehove ukoliko se iskreno pokajemo. Izdrži
iskušenja, čedo moje, i sve će biti dobro. Trpljenje, da, trpljenje, ono će nam otvoriti vrata
raja.
20. U patnjama postoji Hristos, kao što i u lenstvovanju obitava duh đavolski. U svim onim
tragičnim iskušenjima kroz koja je prošao, moj starac Josif je snažno osećao Hrista. Dok u
drugima približavanje smrtnog časa izaziva drhtanje i strah, on je prebivao u
bogočežnjivosti. Kakvo čudo! Isus Hristos je isti juče i danas i u vekove (Jevr. 13;8).
21. Patnja je instrument. oruđe koje Bog drži u Svojoj ruci. To oruđe koristi jedino On, i to
onako kako nalaže Njegova bezgranična premudrost. On ga za svakog čoveka različito
koristi, saglasno potrebama svakog pojedinca.
Patnja u svojim najrazličitijim vidovima očišćuje i posvećuje čoveka koji je prihvata uz
mudrost i znanje. Drugačije rečeno, svaka patnja koju hrišćanin doživi predstavlja božansku
posetu čiji je cilj njegovo spasenje i koju je poslala najslađa desnica našeg nebeskog Oca,
iako se to našoj prirodi ne dopada, kao što se ni bolesnicima ne dopadaju gorki lekovi.
Osim toga, ukoliko ne budemo patili, čeka nas sudbina Lučonoše. Nalazeći se na vrhuncu
slave i spokojstva, on je zaboravio na veličinu Božiju i na svoju malenkost i nemoć. Izaći ću
na nebo, više zvezda Božijih podignuću presto svoj.., izaći ću u visine nad oblake,
izjednačiću se s Višnjim (Is. 14;13-14). Nakon što je pomislio na to, Bog ga je zbacio dole.
Nekadašnja jutarnja zvezda i najprosvetljeniji angeo postao je demon, satana, đavo,
najoskrnavljeniji meću stvorenjima Božijim, ne po prirodi, jer je Bog sve stvorio kao dobro,
nego time što je izabrao da bude zao i buntovan.
Đavo u porodice seje roptanje, nezadovoljstvo, zavist, tvrdoglavost i sl, tako da u mnogim
porodicama postoji jedna ličnost koja narušava njen mir, spokojstvo i radost.
To zlo seme bilo je prisutno čak i u svetoj porodici koju je Gospod obrazovao na zemlji radi
budućeg spasenja, odnosno, među njegovim svetim učenicima: bio je to Juda Iskariotski,
seme bogoubice!
Đavo seje svoje seme usred žita: takvi ljudi postoje čak i u monaškim sinodijama
(bratstvima). Takva osoba nije sama po sebi zla, ali je svojom slabošću roptanja,
tvrdoglavosti i sl. postala demonsko oruđe koje narušava mir i bezmolvije (tihovanje, isihiju)
ostalih.
Sve ovo svedoči da smo izgnani iz naše istinske otadžbine i da se sada nalazimo u
popravnom domu u kojem se upražnjava vaspitanje Gospodnje. Svi koji prihvate ovakvo
vaspitanje bivaju vraćeni u nebesko očinsko nasleđe, gde nalaze svoje izgubljeno
usinovljenje i bivaju udostojeni da naslede Boga. Oni, međutim, koji ostanu neodgojeni, kao
što je slučaj sa mnom, i koji se ne upoznaju sa ovim vaspitanjem nego se, naprotiv, svojim
delima pokažu kao nezakoniti, bivaju izgnani kao nedostojni ovog usinovljenja koje i jeste
cilj vaspitanja Gospodnjeg. Neka nas naš blagi Bog i Otac udostoji da budemo sa onima koji
su se proslavili i zadobili usinovljenje u vekove vekova. Amin.
22. Budi u svemu trpeljiv, čedo moje, jer je plata velika. Ne obraćaj pažnju na težinu patnje
nego odmeri ono što ćeš dobiti zauzvrat. Neznatna patnja obezbediće ti večnu slavu na
nebesima, koja je daleko prevazilazi (v. 2. Kor. 4;17). Stoga bi trebalo da se raduješ umesto
da jadikuješ. Zablagodari našem blagom Bogu na svemu i ne pokazuj našem neprijatelju da
si nestrpljiv, jer će te onda još snažnije napadati s namerom da u potpunosti sruši zid tvoga
trpljenja.
23. Što se tiče pitanja da li su unutrašnji bol i žalost koje osećaš dušekorisni, reći ću ti da su
veoma dušekorisni jer će te uzdržati od greha, posebno od pristrašća[1] i naslađivanja
svetom, a što je sasvim protivno Bogu.
18
Da, korisni su, ali i ovde je potrebno rasuđivanje (διακρισις), kako bol i žalost ne bi prešli
granicu, jer će tada postati štetni. Pogledaj jedan znak: kada žališ zbog svojih nekadašnjih
grehova i kada tvoje žaljenje postane neograničeno, završiće se očajanjem. Boga ćeš
smatrati za nemilosrdnog osvetnika, što je besmisleno. On te vaspitava kao Otac i hrišćanin
to shvata kada njegovo žaljenje ne prelazi određenu granicu.
Zbog toga je rasuđivanje iznad svega. Ono nas oslobađa preterivanja i propusta.
Kada te obuzme očajanje, okreni drugi list i razmišljaj ovako: ako je Bog zapovedio ljudima
da bližnjem opraštaju ne samo sedam puta dnevno nego i sedamdeset puta sedam, koliko
će onda puta oprostiti Sam Bog, čije je milosrđe bezgranično? Ko se ikada pokajao a da se
nije spasao? Ko je ikada rekao: "grešio sam", a da mu nije bilo oprošteno? Ko je ikada pao i
zatražio pomoć, a da nije bio uspravljen? Ko je ikada jecao, a da ga Bog nije utešio? Kada,
dakle, vi, zli budući, umete dare dobre davati deci svojoj, koliko će više Otac vaš nebeski
dati dobra onima koji mu ištu, kaže Gospod (Mt. 7;11).
Naš nebeski Otac nas ne vaspitava (kažnjava) da bismo očajavali, nego da bismo se pokajali
i popravili.
Kada pogrešno shvatimo značenje ovog vaspitanja, padamo u očajanje i nakon toga
smatramo da nas nebeski Otac nemilosrdno kažnjava, što je besmisleno. Kad se nađemo
pod takvim uticajem, nemoguće je da se duša uteši. Međutim, kad sačuvamo zdravo
poimanje vaspitanja patnjama, za njim će uslediti velika božanstvena uteha. Vidiš, dakle,
čedo moje, kad su bol i žalost dušekorisni, a kad nisu.
24. U ovom svetu, čedo moje, ljudi se dele na dobre i loše, na bogate i siromašne, na
obrazovane i neobrazovane, na plemenite i niskog porekla, na lepe i ružne. Svima je,
međutim, zajednička jedna stvar: patnja. Tokom ovog života, pate svi ljudi bez izuzetka.
Zbog toga izreka i kaže: "Pravo je čudo ako je neko čitavog života bio srećan." Prema tome,
svi ljudi žive u carstvu patnje.
Svi znamo da je patnja nešto lično i da se čovek mora sam s njom suočiti. To je njegov krst
koji mora da nosi, kao što je i Spasitelj sveta, Isus Hristos, nosio Svoj krst radi naše koristi.
Otpočini, čedo moje, na očinskoj ruci, koja ovoga puta posredstvom patnje vrši hirurški
zahvat na tebi. Primiri se. Prihvati da tu patnju šalje Bog i pomiri se s njom, da bi bio
spreman da se s njom i suočiš.
Znam koliko je to teško, ali je ujedno i spasonosno. Svetitelji su se radovali patnjama. Mi
svoje patnje možemo bar trpeljivo da podnosimo i Bog neće zaboraviti čak ni ovo najmanje,
dobrovoljno i trpeljivo prihvatanje Njegove volje koje se projavilo u našoj patnji.
Kada patiš, čedo moje, usredsredi svoje duševne snage i pokušaj da shvatiš svrhu patnje,
čijim ti posredstvom Bog otvara nebesa.
Zar misliš da On, koji je izbrojao i vlasi na tvojoj glavi, ne zna kolika je mera tvojih patnji?
Da, On to zna! Prema tome, smiri se i imaj poverenja u našeg nebeskog Oca!
Ne dozvoli da te nadvlada umor. Kroz sve ćeš proći uz pomoć našeg Hrista i postaćeš Njegov
naslednik u beskonačnom bogatstvu našeg zajedničkog Oca Boga. Amin.
25. Da li si u stanju da izbrojiš milosrđa Božija? U poređenju s milosrđem Božijim, gresi
najgoreg čoveka izgledaju kao pregršt peska u okeanu. Ne postoji greh koji prevazilazi
milosrđe Božije. Boga bismo mogli izobraziti kao majku: da li je moguće da detinji greh
prevaziđe materinsku ljubav? Ako već majka toliko voli dete, koliko nas tek voli Bog koji je
to i dokazao time što je bio raspet na krst? Apostol Petar se tri puta odrekao Gospoda, ali je
zahvaljujući pokajanju bio ponovo prizvan. Veliki progonitelj hrišćana, apostol Pavle, postao
je posredstvom pokajanja prvi među apostolima. Bludnice, lopovi, carinici i mnogi drugi
19
prestupnici postali su posredstvom pokajanja svetitelji. Prema tome, odbaci teskobu i grižu
savesti. Ispuni se nadom, prikupi hrabrost, i odbaci svaku pomisao očajanja.
26. Ma koliko da patimo, doći će vreme kada će se sve to okončati i kada će svako od nas
otpočinuti saglasno trudu koji je uložio. Da li patiš? Da li se žalostiš? Da li plačeš zbog
nedaća? Da li si umoran? Ohrabri se, jer se time zadobija Carstvo Nebesko. Međutim, ako si
spokojan i zaboravljaš na Boga, onda se ražalosti, jer ne koračaš putem koji vodi ka Bogu.
Patnje, bolesti i stradanja neprestano nas zamaraju, tako da se odvraćamo od ovoga sveta i
čeznemo za tamošnjim svetom, gde heruvimi i serafimi pevaju himne Bogu, gde je pravi i
istinski počinak, nezalazni dan, blažena svetlost, dok su ovdašnje stvari, u poređenju sa
onim večnim, mračne i mrske. Neka nam sveti Bog podari duhovno razumevanje da bismo
uvek davali prednost večnom životu, najvišem dobru, najslaćem Bogu.
27. O, koliko dobročiniteljski postupa naš Bog kada u životu čoveka, Njegovog deteta, koristi
patnju! Kada bi čovek znao koliku mu duševnu korist donosi bol, molio bi se da tokom života
pretrpi sve patnje. Tako bi duhovni novac, novac patnje, položio u banku Božiju, u višnji
grad, i primio novac blaženstava, u vreme kada sve duše budu primale platu za svoj trud,
bol i patnju.
28. Budi trpeljiv, čedo moje, u iskušenju koje ti dobrota Božija šalje radi veće koristi za
tvoju dušu. Trebalo bi da se raduješ, jer to pokazuje brigu Božiju za tvoje duhovno
napredovanje, posebno u smirenju. Često se dešava da čovekova gordost bude uzrok što
nam Bog upućuje očinski "šamar" da bismo se sigurnije kretali ka smirenju. To je najbolji
znak Božije brige za naše duše.
Prema tome, budi trpeljiv, čedo moje. To je takođe krst. Prihvati ga ljubavi Gospodnje radi.
Podražavaj ga da bi ti mogao dati Svoju ljubav: Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj
koji me ljubi (Mt. 14;21). Jedna od Njegovih zapovestije i poslušanje do Golgote, s krstom
na plećima. Blažen je onaj ko pretrpi iskušenja jer će, budući tako iskušan, primiti venac
večnog života.
29. Čedo moje, ukoliko je put našeg života i posut trnjem, Hristos nas priziva i čeka nas da
ga pređemo, pošto je On Sam prvi prošao tim putem.
U patnjama je Bog, a u udobnostima đavo, koji je uzročnik svakog zla. Ukoliko se i borimo,
jednog dana će borbe prestati i biće naplaćen trud svakog čoveka.
U svetu ćete imati žalost, govori nam Hristos. Ko je hteo da se uspinje na Golgotu a da se
nije zamorio? Da se nije oznojio, pokleknuo i često posrnuo od težine krsta koji mu je dao
Bog?! Niko. Svi koji su se posvetili, svi spaseni, svi su prošli kroz peć patnji, neko kroz
bolest, neko kroz borbu protiv strasti itd, odnosno kroz čitav niz žalosti po Bogu, dok se nisu
udostojili prava na večni počinak.
Bog zato dopušta da podnosimo različite patnje koje nas ponekad dovode i do očajanja, jer
ima za cilj da i mi zadobijemo udeo u večnom počinku.
Blaženi su oni koji se udostoje večnog počinka! Odmoriće se od muka ovog života: oštra je
zima, ali je raj sladak.
30. Čedo moje, Bog nas vaspitava (kažnjava) da bismo se udostojili nebesa! Nebeski Otac
nas na svaki način vaspitava kako bi u nama uobličio duhovni karakter i kako bismo svog
Nebeskog Oca podražavali kao Njegova deca. Trebalo bi da posedujemo one osobine koje će
pokazati da smo istinska deca Božija. Razlikujmo se po trpeljivosti, krotosti, ljubavi,
bratoljublju i sl, jer su to osobine dece Božije koja će, zajedno sa Hristom, naslediti
bezgranična duhovna bogatstva nebeskog Oca.
Čedo moje, budi hrabar u ovoj borbi. Kroz mnoštvo patnji uzdići ćemo se na nebo. Put našeg
spasenja je zasejan trnjem, tako da ćemo patiti i prolivati krv. Ti, međutim, budi trpeljiv.
20
Doći će blagosloveni čas kada će patnja i bol upisati naša imena u knjigu Života. Tada ćemo
blagosiljati Boga, koji nam je Svojom beskonačnom mudrošću dodelio bol i patnju kao
posrednike našeg velikog spasenja.
Nemoj se zamoriti prizivajući Hrista ako želiš da se posvete tvoja usta.
Što se tiče iskušenja koja vidiš u snu, ne razmišljaj o njima i zanemari ih, jer ona sama po
sebi nemaju nikakvu suštinu. Kada ih zanemariš, neće više dolaziti da te iskušavaju.
31. Blagosloveno moje čedo, neka radost i mir budu u tvojoj duši.
Iskušenja su uvek od koristi ako smo trpeljivi. Kad iskušenja prođu, onome kojega su
isprobavala ostavljaju opitnost i plodove srazmerne trpeljivosti i veštini koju je ovaj pokazao
tokom borbe.
Šta da učinimo, kad nema drugog puta ka spasenju osim iskušenja? Budi trpeljiv do
prolivanja krvi. Tako su se podvizavali i naši Oci, i postali su sveti.
Iskušenja su nam potrebna i zbog smirenja, čak i u slučaju da smo smireni po prirodi.
Drugim rečima, mi smo načinjeni od zemlje i naša dela su kao pleva i slama.
Ne zaboravi, čedo moje, šta kažu miomirisna usta Hristova: U svetu ćete imati žalost, ali ne
bojte se, ja sam pobedio svet (Jn. 16;33). Prema tome, i onaj ko ima Hrista pored sebe
pobediće svet svojih strasti.
Ne dozvoli da te uplaši veličina iskušenja i budi pažljiv da te neprijatelj ne bi opljačkao
pomislima i pre nego što to primetiš, da te ne bi nadvladao i predao ugnjetavanju nečistih
pomisli.
Istina je samo jedna: najsvetije smirenje je najspasonosniji lek. U svemu budi smiren i
nesumnjivo je da ćeš zadobiti savršenstvo ili ćeš bar biti nagrađen oslobađanjem od strasti.
32. Budi trpeljiv u svemu što ti dolazi. Izgovori molitvu i primoraj sebe da se pobrineš za
sopstvenu duhovnost. Kroz patnje ćemo se spasti; bez muke se ne stiču nikakva dobra. Ma
koliko da trpimo, ništa se ne može uporediti s božanskim dobrima koje nam je priugotovio
Bog.
Uvek se nadaj i nikada nemoj očajavati zbog samoga sebe, čak i ako vidiš da je nešto
nepopravljivo. Bog će pogledati na naše rane čim počnemo da stičemo smirenje, a još više
ako smo uistinu takvi.
33. Ovo malo tuge, čedo moje, koja nastaje usled lišavanja naslada ovoga sveta, prevazići
će obilje večne slave.
Oštra je zima grešnih pomisli, ali je sladak raj Božiji. Uzlazan je puteljak ka Golgoti, ali ćemo
nakon toga, kada se domognemo životodavnog groba i ugledamo angela koji će nas
obradovati oglašavanjem vaskrsenja naše duše, radosnom stopom zakoračiti na nebesa gde
ćemo saučestvovati u gromoglasnoj večnoj Pashi čistih duša, u višnjem Jerusalimu, u kojem
će se sakupljati večni plod sadašnjeg truda.
34. Molim se, čedo moje, za tvoj duševni i telesni mir. Šta je lepše od duševnog mira i
telesnog zdravlja? I jedno i drugo čine čovekov život ugodnim. Međutim, ukoliko nedostaje
jedio ili drugo, podiže se strašna oluja i laća čovekove duše biva bačena usred pobesnelih
talasa. Koliko se molitava tada uznosi! I Gospod je, obitavajući na zemlji, naišao na sličnu
oluju: I ustavši zapreti vetru, i reče moru: Ćuti, prestani! I utoli vetar, i postade tišina velika
(Mk. 4;39). Čedo moje, prizovimo mirotvorca Gospoda i Vladiku kad god nas nadvlada
duševna oluja. Verujem da će nam On, kada Ga s verom prizovemo, pohitati u pomoć i reći:
"Pogledaj, ovde sam!"
21
35. Blagoslovena kćeri... Gospod neka je s tobom! Primio sam tvoje pisamce. Nemoj toliko
tugovati, čedo moje. Umerenost je potrebna u svemu i od preteranog plača biće ti još gore,
jer nervi ne mogu da podnesu toliki bol i teskobu.
Pobrini se da budeš smirena i oprezna kako ne bi ražalostila staricu. Izvrši s verom sve što ti
ona kaže i na čudesan način ćeš videti kako se ruka Božija stara o tebi!
Ne skreći sa pravog puta da te ne bi mučila griža savesti.
Potrudi se, drago moje čedo, da malo popraviš samu sebe tako što ćeš u potpunosti odseći
sopstvenu volju. Ništa nemoj činiti bez blagoslova i pitaj staricu sve što želiš. Ako ti ona i ne
dopusti nešto što bi ti želela, budi trpeljiva jer ćeš tako pokazati da uistinu ljubiš Hrista.
Ukoliko bi starica ispunjavala svaku tvoju želju, gde je onda vrlina koja se naziva
odsecanjem sopstvene volje?
Da, čedo moje, prisiljavaj samu sebe. Znam od čega patiš i koliko patiš, ali to zahteva
trpljenje. I Hristos je trpeljiv kada grešimo pred Njim i čeka da se pokajemo.
Molim se Presvetoj Bogorodici da te uvek uteši i da osveži tvoju dušu. Amin.
36. Blagosloveno moje čedo... Bog ljubavi neka bude s tobom.
U svemu budi trpeljiv, jer ćeš na taj način od svega imati koristi.
Hristos te voli i upravo zbog toga te tako često i neprestano posećuje. Kad te ne bi voleo, On
bi te napustio i ti bi bio izgubljen. Međutim, ti si živ i boriš se. Nije važno ako privremeno
stradaš. Razmišljaj o onom što je večno i to će te utešiti i osvežiti u vrelini teških iskušenja.
Prolaziš kroz peć koja pročišćuje one duše čiji je život posvećen Bogu. Budi hrabar i raduj se,
jer će na taj način tvoja duša biti očišćena da primi najneporočnijeg Gospoda. Budi smiren i
ljubi svakoga ljubavi Hristove radi, i time ćeš se spasti.
Ostavljam te u miru i ljubavi Božijoj.
Sa očinskom ljubavlju. Starac
37. Napaćeno moje čedo.., neka naša Presveta Bogorodica podari mir i spokoj tvojoj duši.
Dobio sam tvoje pismo i mnogo sam se sažalio nad tobom. Budi trpeljiv, čedo moje. Bog te
neće napustiti. Promeniće se tvoje stanje. Bog je u životu svakog čoveka zacrtao da trpi u
ovom svetu kako bi na drugom, blaženom svetu našao počinak i radost.
Čedo moje, trpljenjem i uzdržanjem isplatimo ovde dugove naših grehova i udostojmo se
istinske slobode nakon smrti.
Nemoj da brineš. Nemoj to primati k srcu. Te promene izazivaju tvoji nervi, obmanjujući te
kako nemaš ljubavi itd. Sve će to proći, i tada ćeš sa suzama prepoznati koliko si pogrešno
sudio o stvarima. Molim se da ti Bog podari trpljenje do kraja.
38. Blagosloveno moje čedo, molim se da ti Nebeski Otac podari rasuđivanje, kako bi
razlikovala istinu od đavolske laži.
Što se tiče prve pomisli o kojoj si pisala, odgovaram: Zar Bog nije objavio da je Jov
nedužan? Zašto je onda dopustio tako surova iskušenja, zbog čega je ovaj čovek dospeo u
tako težak položaj da je prokleo dan kada se rodio? Naravno, sve je to bilo dopušteno da bi
ga naučilo. Gospod tako obično i čini: najpre isproba čoveka, a zatim mu pokaže Svoju
ljubav. Ljubav Božija se ne projavljuje samo onda kada nas Bog miluje, nego i onda kada
nas bije. Ako nas Nebeski Otac bije, time nam pokazuje da nas voli.
U onima koji pate obitava Duh Božiji.
22
U onima koji su spokojni obitava duh đavolski.
On nas privremeno kažnjava, da bismo večno otpočinuli i da bi nam podario večnu slavu!
Kad nas Bog ne bi smatrao Svojim čedima, ne bi nam ni slao iskušenja nego bi nas ostavio
onakve kakvi jesmo: duhovno neobrazovani i bez ikakvog staranja. U drugom svetu,
Gospodu će biti najbliži oni koji su duševno obrazovani i mudri u duhovnoj borbi. I upravo
zato što voli nas uboge i što želi da nas počastvuje, On nas duhovno obrazuje na
Univerzitetu monaškog života. Međutim, sve dok ne postanemo opitni u razumevanju
Božijeg Promisla, prekorevaćemo Boga i pitati se zašto nam šalje iskušenja. Tako ćemo
svojim neznanjem ugroziti svoju večnu sreću.
Duhovno obrazovanje se sastoji u oslobađanju od strasti, a posebno od egoizma.
Borimo se, dakle, čedo moje, da nikoga ne osuđujemo. Recimo: "blagoslovi" i "neka je
blagosloveno." Kad ćemo posedovati istinsku ljubav? Kad ne budemo sudili drugima i kad ih
budemo opravdavali.
39. Ne gubi hrabrost, čedo moje. Lišavanja koja podnosimo imaju za cilj da nas pripreme za
večne naslade na Nebesima!
Mi se svesno lišavamo naslada ovoga života ljubavi Hristove radi. Ako bismo želeli, mogli
bismo slobodno u njima da uživamo, ali ih mi svojevoljno ne prihvatamo da bismo zadobili
blagu ljubav našeg najslađeg Isusa.
Mi, kćeri moja, imamo besmrtnog i večnog Ženika koji će slavu devstvenosti očuvati
besmrtnom. Prizvani smo da postanemo angeli, ljubljena moja kćeri, i zar se onda nećemo
lišiti onoga što donosi nasladu i što je grešno? Zar nije vredno da se lišimo nečistoga radi
božanske ljubavi Isusove?
Hrabro se bori saglasno svom prizivu. Mučenici su Hrista radi prolivali krv. Zar mi onda ne
možemo da se suprotstavimo jednoj nečistoj, lažnoj nasladi?
Proslavi Boga i svojim telom i svojom dušom.
Bori se do kraja.
Zbogom, kćeri moja.
Tvoj otac.
40. Blažen je, dakle, čedo moje, onaj koji kroz patnje ovog života prolazi sa trpljenjem i
blagodareći Bogu, koji posredstvom patnji priprema besmrtnu dušu da se udostoji večnih
dobara Njegovog carstva.
Bog nas vaspitava (kažnjava) na našu korist, kako bismo bili pričasnici Njegove svetosti.
Posredstvom raznolikih patnji Njegovih vernih slugu koji Ga ljube, On im za utehu
pohranjuje (rizniči) obilje večne slave.
Zbog toga nije potrebno niti nam koristi da se gnevimo zbog tog privremenog vaspitanja
(kažnjavanja) Gospodnjeg nego je potrebno da sve istrpimo sa smirenjem i poslušanjem.
Ovo Božije vaspitanje (kažnjavanje) ima za cilj da nam podari najdragocenije zdravlje naše
duše.
Kao što lekar leči bolesnika operacijom, gorkim lekovima i amputacijom delova tela imajući
za cilj da ga izleči a ne da ga muči zbog sopstvene zlobe, tako nas i Bog, kao iscelitelj naših
duša i tela, leči najrazličitijim lekovima, patnjom i bolom, imajući za cilj da nam podari
duševno zdravlje, a to je najveće dobro koje postoji. Međutim, oni koji negoduju i nemaju
trpljenje, a takav sam i ja, gube duševnu korist i ostaje im samo bol.
23
Ukoliko nas, dakle, Bog spasava na taj čudesni način, obavezni smo da mu neprekidno
blagodarimo i da veličamo Svesveto ime Njegovo, ne samo ustima, nego prevashodno našim
delima, tako da nijedno delo naše ne uvredi božansku veličinu. Ako usnama blagosiljamo
Boga a delima hulimo na Njega, to znači da ga ismevamo.
Pokušajmo da nijednim prestupom ne ražalostimo našeg Hrista, da bi se Duh Sveti nastanio
u našim dušama. Amin.
41. Ovde, u ovom ispraznom svetu, bićemo žalosni i ogorčeni, osetićemo bol. Međutim, sve
će to trajati tokom određenog perioda. To je privremeno. Neka nas Bog ne napusti zauvek,
jer to ne bismo mogli da podnesemo.
Kad god patiš i tuguješ, priseti se Raspetoga i naći ćeš veliku utehu. Ko će pogledati na
Raspetoga i pomisliti na patnje koje je On zbog nas pretrpeo, a da pri tom ne nađe melem
za svoje rane, bilo telesne, bilo duševne?
Pogledaj i ti, čedo, gore, ka Golgoti, gde se preneporočnom Jagnjetu dade trijumfalna
pobeda, da bi Svojom Krvlju opralo naše rane i grehove.
Veliko je Njegovo milosrđe. Nikada nemoj gubiti nadu u Njega koji je tebe radi bio raspet.
Molim se da tokom Velikog posta budeš dobrog telesnog i duševnog zdravlja. Amin.
42. Stradanja sadašnjeg veka ništavna su prema budućoj slavi koja nas očekuje (v. Rim.
8;18). Čedo moje, raduj se radošću velikom, jer će nas blagi Bog, od Kojeg se nadamo
našem spasenju, udostojiti da svi zajedno budemo u Carstvu Nebeskom i da izgovorimo reči
svetog Andreja, Hrista radi jurodivog: "Blažena je ruka koja je sve to satvorila!" Višnji
Jerusalim, grad radosni i nerukotvoreni, iščekuje čeda Božija, čeda koja u ovom životu pate i
boluju podnoseći telesnu iznurenost, da bi ih ukrepio i osvežio velikom nasladom.
Jagnje se žrtvovalo radi našeg sopstvenog spasenja, da bi nas opralo svesvetom Krvlju
Svojom, da bi očistilo zlosmradije naših grehova i da bi nas večno upokojilo.
Čedo moje, čvrsto drži krst i uspinji se spasonosnom Golgotom koja će nas odvesti do
živonosnog Vaskrsenja, kada u poslednji dan silno zatrubi truba i kada se otkriju skrivena
dela čovekova. Kako je to veliki i sveti dan za spasene duše, jer će se tada silno nasladiti
blagoslovom Božijim! Tada će se otvoriti duhovne riznice beskonačnog Božanstva, radi
beskonačnog, neprestanog naslađivanja u vekove vekova!
NAPOMENE:
1. Grčka imenica "προσπαθεια" koju najčešće prevodimo kao "pristrašće" označava
strastvenu privezanost za ovozemaljske stvari. (Prim. prev.) kao Otac, i hrišćanin to
tako shvata kada njegovo žaljenje ne prelazi određenu granicu.
24
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O BOLESTI
1. Istina je da bolesti, patnje i nedaće hrišćanima donose očišćenje duše i oproštaj grehova.
Svaki hrišćanin ima svetu obavezu da prostodušno i nezlobivog srca prihvati svaki krst koji
Gospod položi na njega i da ga visoko uznese do proslavljene Golgote. On ponekad može da
padne na kolena usled napora i težine, ali Bog će mu poslati drugog Simona Kirinejca,
odnosno blagodat trpljenja, koja će uzneti krst do Golgote.
Kada podnosimo telesne i duševne patnje, posedujemo pouzdano svedočanstvo da nas Bog
ljubi i da smo pribrojani istinskim čedima Božijim.
Kada posetimo groblje, na svim grobovima videćemo krstove - neki su od drveta, neki od
kamena, neki od gvožća, itd. Bog daje krst svakoj hrišćanskoj duši. Nekome se daje drveni,
nekom kameni, a nekom gvozdeni krst, zavisno od toga šta je premudrost Božija smatrala
za najbolje.
Glavni cilj Gospodnji je spasenje naše dragocene duše, bez obzira da li će ona zbog toga
patiti. On Sam nam daje trpljenje i prosvetljenje, kako bismo bili u stanju da taj krst nosimo
do kraja.
Patnje koje osećamo tokom bolesti šalje nam ruka dobrog Boga. Najdelotvorniji lek za
duševno zdravlje je telesna bolest. Bolest je truba što budi svaku dušu koju je uspavalo
opojno piće neznanja i zaboravljanja Boga. Bolesti jačaju dušu koja je zapala u nemar i kojoj
bi telesno zdravlje škodilo da se vrati na pravi put. Gospode, u nevolji tražim Te (Is. 26;16).
Uteskobi dajmi prostor (Ps. 4;1). Kroz mnoge nevolje valja nam ući u Carstvo Božijs (Dela
ap. 14;22). Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21;19).
Udarci čiste ljubavi kada nisu uzrokovani ničim drugim osim svetim i spasonosnim
promisliteljskim ciljem! Gospod nam u Evanđelju kaže da bez volje našeg nebeskog Oca ni
vrabac ne može da padne, kao i da su sve vlasi na našoj glavi izbrojane. Kakvo nam
uveravanje daju ove reči da su sva naša dela, sve naše reči i sve naše misli poznate
Gospodu, da se naše patnje pojavljuju s Njegovim znanjem, da potiču od Njegovog promisla
i da teže nekom spasonosnom cilju!
Koliko je čovečanstvo, i telesno i duhovno, bilo iskvareno pre dolaska Gospodnjeg! Koji je
lek mogao uneti preporod u čovečiju dušu? Zar to nije bio divovski Krst Gospoda Isusa? Da
Gospod nije umro na Krstu, bilo bi nemoguće da se čovek spase na neki drugi način.
Noseći Svoj krst, Hristos je postao naš prototip (prauzor, praobraz). Tako je pokazao da
svako, ko želi da bude spasen, treba da Ga sledi i da pretrpi krst koji je Gospod položio na
njega saglasno njegovoj snazi, da se popne na Golgotu, da bude raspet zajedno sa Isusom,
a zatim da se zajedno sa Gospodom i proslavi u Carstvu Božijem.
Kada duša uvidi da se slava i počinak u nebeskom blaženstvu daju saglasno krstu koji je
nosila, zažaliće što nije nosila teži krst i tako dobila još veću slavu i počinak. Ona će tada
reći: "Napor je onda bio kratkotrajan, a sada sam lišena večnih blaženstava!" Čak će i
patrijarh Avraam, kada vidi blaženstva koja će se dodeliti, zažaliti što se nije više
podvizavao!
Jedna mlada devojka je stalno bolovala od neke teške bolesti i na kraju je i umrla. Jedne
noći javila se svojoj sestri koja ju je upitala: "Kako ti je, sestro moja, tamo gde si sada?"
25
Ona joj je odgovorila: "Šta da ti kažem, sestro? Zbog moje bolesti, Hristos me udostojio
veće slave i počinka. O, kad bih samo mogla da se vratim na zemlju i da stradam od još
gore bolesti, da bih se ovde udostojila još veće slave!"
Ako je Sam svemoćni i bezgrešni Gospod nosio krst radi čoveka i njegovog spasenja, koliko
je tek radi spasenja krst potreban nama, grešnicima, koji grešimo svakoga časa?
Pripremih se i ne oklevah da očuvam zapovesti Tvoje (Ps. 118;60)*, kaže prorok David.
Uvek moramo biti spremni da bez roptanja pretrpimo svako iskušenje koje nam pošalje
sveta ruka našeg Iscelitelja Boga. Budući da iskušenje dolazi od Onoga čija je ljubav prema
nama bezgranično duboka i da ga je On dopustio, ono nikada neće biti zlo. Kada iskušenje
prođe, sagledaćemo njegov dobar ishod, sagledaćemo glavni cilj Božiji.
Predviđajući buduća iskušenja Svojih sledbenika, Gospod Isus ih krepi govoreći: Trpljenjem
svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21 ;19) i Koji pretrpi do kraja taj će se spasti (Mt. 10;22).
Trpeljivo podnoseći svoju bolest, i ti ćeš se pribrojati ljubljenim čedima Hristovim. Tvoje
breme će jednog dana postati tvoje vaskrsenje, tvoja žalost - radost, a tvoje trpljenje večni život! Blagodarno zavapi Gospodu: Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime
Gospodnje (Jov 1;21). Ako tako zavapiš, tvoja duša će se ispuniti radošću i mirom, a
istovremeno ćeš osnažiti i u trpljenju.
' Navod se doneke razlikuje od Daničićevog prevoda (Prim. prev.)
Šta je hrišćanin? Šta mora posedovati? Sasvim je sigurno da u svemu mora imati mnogo
trpljenja.
Trpljenjem raznolikih patnji zadobijamo večni počinak: 46 Hodite k meni svi koji ste umorni i
natovareni, i ja ću vas odmoriti, kaže Gospod (Mt. 11;28).
Put koji vodi putnike u rajski grad u potpunosti je zasejan trnjem i oni koji njime koračaju
prolivaće krv zbog njegovih uboda. Međutim, sve prevazilazi nada u rajske naslade, koja
putnicima daje trpljenje, kao što je izgovorilo i četrdeset svetih mučenika kada su ih bacili u
zaleđeno jezero: "Zima je gorka, ali je raj sladak. Mraz je bolan, ali će naslade biti slatke!"
Neka sveblagi Gospod pribroji i nas skrušene onima koji se trude i koji su teško
obremenjeni, da bi nam podario večni počinak. Amin.
2. Od vremena kada je naš slatki Isus podigao životvorno drvo časnog Krsta na Svoja
preneporočna pleća i bio na njega obešen, Njegovi učenici su tokom vekova nastavili da
nose krst u obliku raznih iskušenja i proba, čime hrišćani trijumfuju nad raznolikim vidovima
pogubnog samoljublja.
Posredstvom evanđeliste Luke, Spasitelj naglašava: Ko ne nosi krsta svojega i za mnom ne
ide, ne može biti moj učenik (Lk. 14;27) i Ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne
sebe i uzme krst svoj i za mnom ide (Lk. 9;23).
Ava Isaak, filosof isihazma, kaže: "U svakom trenutku, u čoveku se dešava neka promena."
I zaista, u svakom trenutku se menja i stanje tela i stanje duha, donoseći ponekad teskobu,
ponekad bol, ponekad iščekivanje rđavih vesti, a ponekad neodrećen nemir i pometnju duše
i tela. Sve ove promene izazivaju telesni ili duhovni uzroci, potvrđujući na taj način
prokletstvo Božije koje je palo na čitav ljudski rod zbog neposlušanja prvostvorenih.
Međutim, naš blagi Isus, Drvo života, s jedne strane Svojim svetim primerom a sa druge
Svojim božanskim učenjem, izliva melem utehe na krst patnje, zajedno sa životvornim
uveravanjima da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Njegovo Carstvo (v. Dela ap. 14;22).
U Starom zavetu, u knjizi "Brojevi", ispripovedan je, između ostalog, i sledeći karakterističan
događaj: Kada Izrailj u pustinji povika na Boga, Gospod pusti na narod zmije vatrene koje ih
ujedahu, te pomre MNOGO naroda u Izrailju. Tada dođe narod k Mojsiju u rekoše: zgrešismo
26
što vikasmo na Gospoda i na tebe; moli Boga neka ukloni zmije od nas. I Mojsije se pomoli
za narod. I Gospod reče Mojsiju: načini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujede
zmija neka pogleda na nju pa će ozdraviti. I načinn Mojsije zmnju od mjedi (bakra), u metnu
je na motku, i koga god ujede zmija on pogleda na zmiju od mjedi i ozdravi (4. Mojs. 21;69).
U svetom Evanđelju, Gospod je uporedio podizanje bakarne zmije sa Svojim uzdizanjem na
Krst i rekao: Kao što Mojsej podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin Čovečiji
(Jn. 3;14). Greh, koji je ovde predstavljen otrovnom zmijom, ujeda čoveka i truje organizam
njegove uboge duše grešnim i strastvenim nasladama, uzrokujući duševnu smrt i odvajanje
od Boga.
Međutim, naš Hristos, duhovna (noetička) bakarna zmija, koji je bio obešen na životvorno
drvo časnog Krsta, posredstvom uzvišenih evanđelskih istina isceljuje duše koje su bile
izujedane raznolikim gresima, dajući im živu nadu u život kakav se ne može ni pojmiti. Gde
ti je, smrti, žalaci? Gde ti je, pakle, pobeda (1. Kor. 15;55). Sila tvoje strašne tiranije je
ukinuta, poništena, iscrpljena i potpuno umrtvljena smrću i vaskrsenjem Isusa, našeg Boga
koji spasava ljudske duše.
Srce je zatrovano i pomračeno nasladom i sladostrašćem. Budući pomračeno, ono i tvori
dela tame, ražalošćujući Svetog Duha kojega je primilo kroz preporod u svetoj banji
krštenja. Naprotiv, bol i patnja potiskuju sladostrašće iz srca. Očišćujući se posredstvom
bola, srce postaje sposobno da prihvati Duha Utešitelja. On teši, krepi i prosvetljuje srce i,
kao hranitelj, daje mu život Svojim božanskim učenjem i pomaže mu radošću i nadom.
Pogledaj duhovnu bakarnu zmiju, Isusa: On posredstvom bola isceljuje svaku dušu koja pati
zbog ujeda raznolikih otrovnih grehova.
Iz nepobitne istine, izvedene iz iskustva, sledi da su bol i patnja najdelotvorniji lekovi za
dušu obolelu od greha. Istovremeno, oni su izvanredan učitelj i za duhovno uzrastanje one
duše čija je lepota potamnela u grehu i moralnom mraku, i koja je usled toga stekla moralno
rđave navike.
Bol, u različitim značenjima te reči, postaje vešti zemljodelac koji divlju maslinu tj.
ogrehovljenu dušu preobražava u dobru maslinu. Greh otvrdnjava srce grešnika i čini ga
neosetljivim. Ništa ga ne pokreće, jer je izgubljen Bog koji saoseća i sastradava sa ljudima.
Šta tada čini čovekoljubivi Bog, koji dođe da potraži i spase izgubljeno (v. Lk. 19;10). On
pravi plan za spasenje zabludele duše posredstvom bola, a posebno posredstvom bolesti.
Tako, na primer, vidiš mladića u punoj snazi, razmetljivog zbog svoje krepkosti, koji se
ponaša nadmeno i zaboravlja na Boga i sopstvenu dušu. Iznenada, on leži na bolesničkoj
postelji. Tada bol počinje da vrši hirurški zahvat kao najiskusniji i najveštiji lekar.
On najpre vrši operaciju na srcu tako što malopomalo uklanja njegovu otvrdlost i time
omekšava dušu. Mladić koji je nekada bio tvrdog srca zadobija nežna, blaga osećanja.
Saoseća sa ostalim bolesnicima i on, koji je nekad bio nemilosrdan, govori sažaljivo. Pošto je
ovim i raznim drugim osećanjima njegovo srce pripremljeno vaspitnom palicom bola,
otvaraju se uši njegove nekad gluve duše i on prihvata, pamti i pažljivo sluša reč istine,
evanđelje spasenja.
Tada on, koji je nekad bi ravnodušan prema Bogu i svojoj duši, postaje revnostan u čitanju
raznih verskih knjiga i časopisa. Sa istinskom skrušenošću i osvešćenošću priseća se svoje
ogrehovljenosti. Uči da se moli sa umilenjem i postaje rečiti propovednik dobročinstava tog
izvanrednog lekara bola, govoreći da je to jedini iscelitelj za bolest udaljavanja od Boga.
Bol, međutim, ne isceljuje samo čoveka koji se udaljio od Boga nego i zdrave duše koje su
samo delimično obolele od "bolesti koja nije na smrt" (v. Jn. 11;4), kao što je povremena
ravnodušnost, odricanje, samoljublje, neodlučnost, sumnja i sl.
27
Bol pokazuje svoje dejstvo i na svetiteljima, kako bi svojim trpljenjem uvećali svoju slavu.
Svetitelji često pate i zato da bi dali primer drugima, kao što se desilo mnogostradalnom
Jovu, svetoj Sinklitiki i mnogim drugim svetiteljima.
Kada imamo lep komad nameštaja i tokom dužeg vremena ne obraćamo pažnju na njega,
videćemo da je po njemu pao fini sloj prašine. On, istina, nije uništen, ali je izgubio nešto od
svog sjaja i lepote.
To se dogaća i zdravoj duši ukoliko s vremena na vreme ne pati. Ukoliko se, na primer, ne
obrati pažnja na nemar, on će, malopomalo, pasti na dušu kao prašina na nameštaj a da to
čovek i ne primeti, i duša će izgubiti svoju prvobitnu revnost prema Bogu. Ona se moli, ona i
dalje izvršava svoje dužnosti, ali ne kao pre. Međutim, ako dođe bol, ako je poseti patnja,
počinje da duva vetar i opet se rasplamsava vatra, odnosno revnost na izvršenju dužnosti
prema Bogu.
To što se dešava s nemarom, dešava se i sa svim ostalim bolestima duše. Bol je božanski
lek koji je bezgranična Božija mudrost izumela zbog obolelih duša. Ona ga upotrebljava
bezrezervno i s apsolutnim autoritetom, tako da se posredstvom tog delotvornog leka
možemo oporaviti i biti budni i trezvenoumni u izvršavanju Njegove svete volje. Tako ćemo
u vreme nagrađivanja, kao platu za budno iščekivanje Njegove volje, dobiti ulazak u večnu
nasladu Gospodnju, radujući se i likujući zajedno sa svima koji su prizvani u sve vekove.
Tamo ćemo, zajedno sa Presvetom Bogorodicom, angelima i svim svetiteljima, beskonačnim,
radosnim himnama proslavljati blagosloveno ime Gospoda i Boga i Spasitelja našeg Isusa
Hrista, kome dolikuje slava, čast i sila u beskonačne vekove vekova. Amin.
3. Bog vaspitava (kažnjava), a zatim isceljuje. On uzdiže i spušta, i ko će se suprotstaviti
volji Gospodnjoj? Ako Bog hoće da patimo, to znači da On ima neki spasonosni cilj koji mi,
zemni, nismo u stanju da predvidimo. Međutim, trpljenje, dugotrpeljivost i smireno
prihvatanje iskušenja će uvek da, uvek - kasnije doneti sigurnu korist.
Nosi svoj krst, čedo moje, i znaj da je svaka naša patnja poznata Bogu, našem istinskom
Ocu, koji na svaki način pokušava da u nama uobliči Isusa Hrista (v. Gal. 4;19). On želi da
patimo jer zna šta je za Svoja napaćena čeda pripremio nebesima. Ako im ne pošalje
stradanja, učiniće im nepravdu jer će biti lišeni neizrecivih nebeskih dobara. Ukoliko više
patimo, utoliko nam se plete blistaviji venac slave!
Nikad nemoj poverovati da si đavoiman. Nikada nemoj pustiti da te prelesti takva pomisao.
Takve stvari se dešavaju mnogim monasima kada se razbole. Tako je Bog učinio. Kad je telo
blesno boluje i duša; kad je duša bolesna, i telo slabi i biva mrzovoljno.
Kušač ti zavidi, čedo moje! Mi ćemo, međutim, biti trpeljivi, Da bismo njega mučili i da bi se
Bog proslavio. Sve će proći, kao što će proći i zima naših strasti, i novo će se rascvetati
slatko proleće zdravlja, a vi ćete se radovati i reći: Dobro mi je što stradam, da se naučim
naredbama Tvojim (Ps. 119;71).
Tko ne oseća bol tokom operacije, ko ne oseća bol kada bi blagodat Božiju i kada ga obuzmu
hiljade izopačenih misli? Tako je premudrost Božija ustrojila stvari, da bi izvršila
popravljanje duše.
Kao što u prirodi godišnja doba, odnosno zima, proleće leto i jesen smenjuju jedno drugo,
isto tako i duhovna godišnja doba slede jedno za drugim. Jedno prolazi, drugo dolazi pa se
na taj način navikava na sve duhovne promene, postajući mudra i opitna. Taj opit je
blagodat koja podržava dušu u vreme strašnih promena, i ona na osnovu prošlih iskušenja
dobro zna da joj jedino trpljenje i dugotrpeljivost mogu obezbediti mir i dušekorisne pomisli.
Na taj način ćemo iz iskušenja izaći sa korišću i postati mudriji i opitniji.
4. Čedo moje, iako tvoja bolest u velikoj meri potiče od poslušnosti, u tebi se ipak
projavljuje ljubav Božija. Bog te mnogo voli, i zato te kažnjava. Posredstvom iskušenja
kot^e pIct, Bog radi na tvom dragocenom spasenju. On želi da olakša tvoje breme i da
28
sasud tvoje duše ispuni darom velike nade u zadobijanje nebesa, u večno obitavanje u blizini
Hrista kojeg si tako vatreno voleo u ovom životu!
Šta ti je preostalo? Budi krajnje trpeljiv, budi hrabar u iskušenjima koja podnosiš, i budi
beskonačno blagodaran najplemenitijem Kormilaru naših duša. S tom blagodarnošću sjedini i
oblagodaćeno smirenoumlje.
Čedo moje, zakorači stazom Golgote noseći krst koji ti je dala dobročiniteljska ruka Onoga
koji te voli i kažnjava da bi postao pričasnik Njegove svetosti.
U duši koja trpi i blagodari Bogu, patnja i bolest grade obilje večne slave.
5. Čedo moje, molim se da te Bog trpljenja i utehe (v. Rim. 15;5) ukrepi u tvojoj bolesti, u
koju si pao po Božijoj volji.
Kad sam čuo da si ozbiljno bolestan, mnogo sam se rastužio i preklinjao sam Presvetu
Bogorodicu da te isceli, najpre tvoju dušu a zatim i tvoje telo.
Čedo moje, pomisli na svete mučenike! Koliko su oni pretrpeli radi ljubavi našeg Hrista!
Prema tome, trebalo bi da i ti sebi kažeš: "Pretrpi stradanja svoje bolesti, smirenoumni, da
bi izbegao večne paklene muke!"
Ti mučenici su se dobrovoljno potčinili patnjama mučeništva, a ti boluješ protivno svojoj
volji! I to je dobro, i to će ti dovoljno pomoći, ali samo ako kažnjavanje Gospodnje budeš
pretrpeo s radošću i blagodarnošću.
To i mnoge druge stvari reci samome sebi da bi se ukrepio, ohrabrio i utešio.
6. Poveri svoje zdravlje Bogu. Ako te bolest ili lekar na nešto primora, prihvati to s nadom
da će Bog na taj način izvršiti ono što želi. Razume se da naše samoodricanje ne treba da
nas odvede u smrt (jer bi to bilo samoubistvo), niti pak treba da pokažemo toliko brige koja
bi nas odvela u samoljublje nego bi, naprotiv, trebalo da koračamo srednjom stazom,
odnosno, da s verom učinimo ono što nam je naloženo kako se to (naše samoodricanje) ne
bi smatralo za samoubistvo. Mećutim, s verom prepustimo Bogu (da odluči) hoće li nam od
onoga što koristimo biti bolje.
Čedo moje, budi trpeljiv u svim svojim patnjama. Bolesti donose veliku korist duši kad ih
trpeljivo podnosimo i kad za njih krivimo same sebe, jer od njih patimo prevashodno zbog
svojih grehova, a naročito zbog gordosti srca.
7. Molim se da uvek budeš zdrav; međutim, kad si bolestan, strpljivo podnesi kažnjavanje
Božije, koje ti je poslato iz Njegovog blagog, neizmernog srca. Kazna koja potiče od takvog
srca nikada ne može biti besplodna, štetna ili nerazumna. Naprotiv, ono nas kažnjava radi
našeg sopstvenog dobra, radi oproštaja naših grehova, radi našeg očuvanja i zaštite, radi
našeg večnog spasenja.
Srce koje nas kažnjava je srce Samog Boga, našeg nebeskog Oca. On sve vidi, a posebno
cilj svakog dela. On vidi koliko patiš i koliko si ožalošćen. Znaj da te neće iskušavati preko
tvojih snaga. Posredstvom patnji On dela na očišćenju tvoje duše i na njenom večnom
spasenju.
Hvalimo se u nevoljama, znajući da nevolja gradi trpljenje (Rim. 5;3). Bog nas vaspitava
kao Svoju decu, s ciljem da se Njegove karakteristike uobliče u nama. Kada se na deci
prepoznaju karakteristike roditelja, onda to služi kao dokaz njihove zakonitosti. To i jeste cilj
Gospodnjeg vaspitanja.
Tvoje patnje su spasonosne: uvek se nadaj i nikad se nećeš postideti.
8. Neznanje se, čedo moje, smatra za duševnu smrt. Neznanje ne prosvetljuje bolesnika;
ono mu neće reći: "Tvoja bolest je volja Božija i ti kroz nju moraš da prođeš s trpljenjem i
29
blagodarnošću, kako se svojom netrpeljivošću pred Bogom ne bi pokazao kao prestupnik!"
Međutim, kad je u pitanju prosvetljeni hrišćanin, poznanje Božije volje neće učiniti samo da
sve podnese sa zahvalnošću nego će mu pomoći i da zadobije snažnu duhovnu građu, kao i
rosu utehe. On razmišlja: "Posredstvom bola i patnje izvršavam volju Božiju, i to će
uzrokovati oproštaj mojih ranijih prestupa. Plaćajući ovde dug za moju kaznu, tamo ću
zadobiti slobodu u budućem životu, gde ću večno živeti. Ma koliko patnji morao ovde da
pretrpim, one su privremene i kratkotrajne.
Prema tome, čedo moje, nama je neophodno trpljenje da ne bismo bili osuđeni zajedno sa
nepokajanim svetom. Bez obzira na ono što bi nam se moglo dogoditi, posredstvom trpljenja
sve će se urediti i umiriće se unutrašnji čovek, trpeljivo podnoseći ono što je volja Božija.
Strpljivo nosi svoj krst kao što i ja nosim svoj, jer mi sledimo nebeskog Ženika, Hrista koji je
radi nas, nezahvalnih grešnika, nosio krst srama.
Šta ćemo to pretrpeti a što bi bilo podjednako vredno kao ona dobra od Boga u kojima ćemo
uživati? Ako bih želeo da nabrojim dobra Božija i neblagodarnost čovekovu, smatram da bi
moj um bio nemoćan. Kako ograničeni um može da " pojmi bezgranična dobročinstva Božija
prema čoveku?
9. Bolest donosi mnogo koristi, kao što je, na primer, oproštaj grehova i nagrada za
trpljenje. Ona je veoma delotvoran lek za ljude koji su se udaljili od Boga. Neka je slava
Bogu Koji kroz nama nerazumljive postupke dela na našem spasenju.
Preklinjem te da ne jadikuješ. Ja se molim za tebe. Ne plaši se, imaj dobru nadu. Naš
nebeski Otac je dobar i milosrdan. On kažnjava i prekoreva Svoja čeda da bi ih udostojio
večnog života.
Ako nas ne bi kažnjavao, onda ne bismo bili istinska čeda i smatrali bismo se nezakonitima,
nedostojnim spasenja. Stradanja koja podnosimo nisu dostojna da se uporede sa večnim
blaženstvima koja je Bog priugotovio za Svoja čeda. Za koja Svoja čeda? Za ona koja su
ugnjetavana, namučena, napaćena i obremenjena, a ne za ona koja se sada privremeno
naslađuju i koja su srećna.
Raduj se dakle, jer nas Bog ljubi i kažnjava, da bi nas večno upokojio! Bog ne brine ako
patimo, On brine kako da nas izbavi od paklenih muka i da nam podari Raj.
10. Neka ti Bog trpljenja i utehe podari trpljenje i ugodnu utehu, da bi te ukrepio da
nastaviš borbu.
Čedo moje, nemoj gledati samo na sadašnje patnje, nego podigni oči kao dete prema materi
(v. Ps. 131 ;2) i vidi: Stradanja sadašnjeg vremena nisu nšita prema slavi koja će se otkriti
(Rim. 8;18) nama, koji čeznemo za javljanjem našeg Hrista.
Nemoj meriti samo bol, nego mudroljubivo razmotri i nagradu. Zar Bog nije pravedan? Bog
te lišio te olakšice da imaš zdrave noge da bi te udostojio da "radosnom stopom" proslaviš
vaskrsenje svoje duše gore u višnjem Jerusalimu. Da, uistinu, to oglašava vascelo Pismo!
Čedo moje, koračaj u Hristu imajući uvek na umu buduću večnu radost. Nemoj se umoriti od
borbe: nemoj zamišljati da udaraš po vazduhu, jer se tu uistinu vodi borba, kao što se
dešavalo i sa Jovom. On je trpeljivo podneo mučeništvo raznolikih patnji a žena ga je svojim
rđavim savetom gurala ka večnoj smrti, dok tebe ove patnje savetuju da zadobiješ večni
život. On je sedeo na gomili đubreta, bio je pokriven gnojnim ranama i ismevan kao grešnik.
Ti, međutim, miruješ u kući i ležiš na postelji, i smatraju te za vrlinskog hrišćanina. Uviđaš li
koliko smo slabi? Prema tome, strpljivo to podnesi i zablagodari Bogu koji ti je dao takav dar
da bi te, kao zahvalnog slugu, mogao učiniti naslednikom Svog bezgraničnog carstva. Amin.
Neka bude.
30
11. Kažeš mi da je vaš brat bio gladan, žedan itd. dok je bio bolestan i da je hulio.
Poslušajte me: kažete i da je vaš brat počinio smrtni greh. Međutim, mnogomilosrdni Bog je
želeo da ga dovede do poznanja krivice, kako bi se mogao i pokajati. Potrebno je da se
muči, kako bi umilostivio Boga Kojeg je toliko ražalostio. On mu je usled očinske ljubavi
poslao ovu bolest kao duhovni lek koji će isceliti njegovu dušu.
Da ste se brinuli za svoga brata i ponudio mu svaku telesnu udobnost, kakve bi onda
njegove muke Bog mogao da vidi i da se sažali na njega? Trebalo bi da shvatite da će,
ukoliko se više bude mučio, utoliko njegova kazna biti umanjena. Bog mu je dao bolest i
dopustio da braća zanemare svoju dužnost prema njemu kako bi ga grizla savest i da bi se
pokajao. On je kao bolesnik kojem je lekar prepisao lek, ali mu nedostaje strpljenje. On
gunđa i proklinje lekara, ali to vodi samo njegovoj sopstvenoj propasti.
12. Nauči se od bola koji uzrokuje tvoja bolest. Moli se da ti sveti Besrebrenici ublaže svaki
bol i svaku strast.
Čini se da je iskušenje uzrokovalo tvoj napredak, i sada je potrebno samo da sve svoje
snage usredsrediš na trpljenje.
Ne žalosti se, ne gubi snagu. Kroz sve to ćeš proći zajedno sa Hristom. Sam raspeti Hristos
će biti sa tobom dok budeš bolovao. Tada ćeš Ga bolje upoznati i još više ćeš Ga zavoleti.
Kad iskušenje prođe, blagosiljaćeš Ga zbog dobara koja ti je dao.
Kada si bolestan, prikupi svoje duševne snage i potrudi se da razumeš šta nebo pokušava da
ti kaže u tim tvojim iskušenjima. Ako budeš plakao od bola, suze će očistiti tvoj pogled, kao
što se dogodilo i mnogostradalnom Jovu. Ti ćeš onda, zajedno s njim, moći da kažeš: Sada
te oko moje vidi (Jov 42;5).
Ne zaboravi da te Bog vidi i nadzire kad patiš. On opaža čak i otkucaje tvog srca. Prema
tome, On te neće ostaviti bez utehe i Njegove očinske zaštite.
Prirodno je da se svetitelji raduju svojim patnjama. Što se nas tiče, naučimo bar da strpljivo
podnosimo patnju ili bol.
Čedo moje, moli se u srcu, i Ime Isusovo će ti postati balsam utehe, tako da ćeš svoja
iskušenja moći da podneseš na način koji će ti biti od koristi. Imaćeš velike koristi od ovog
iskušenja ukoliko ga trpeljivo prihvatiš.
Ponovo ti kažem da ne prestaješ da se češće približavaš svemogućem Bogu svemoćnim
oklopom molitve i spoznaćeš kako On čudotvorno podiže breme bola i čudesno daje počinak
stradalnicima.
13. Molim se da budeš sasvim dobro. Šta možemo da učinimo? Gospod nas kažnjava da
bismo dobili večnu nagradu. Budući da se ne podvizavamo, Gospod nam šalje bolest i patnju
da bi nam to uračunao kao podvig, kako bismo i mi imali malu utehu kad nam bude suđeno
pred Njim.
Šta da činimo, čedo moje? Naš Bog hoće da stradamo da bismo našli počinak u budućem
svetu. Ovde je sve prolazno, a tamo večno. Zima je gorka, ali je raj sladak. Neka se naše
noge zamrznu ovde, kako bi se tamo mogle večno razigrati. Slava Tebi, Bože!
14. Blagosloveno moje čedo... Neka Bog ljubavi bude saputnik tvog života! Amin.
Čedo moje, molim se da ti naš Hristos podari trpljenje, jer ćeš kroz trpljenje sabrati
neizreciva blaga na nebesima, koja ti niko neće ukrasti. Bori se svim svojim snagama i neka
se sve tvoje snage usredsrede na zadobijanje trpljenja u patnjama. Patnje su lekovi koji će
te u najvećoj meri iskupiti, koji će isceliti čovekovu dušu i uzneti je do svetosti.
Patnje su privremene, a slava je večna. Oštar je mraz iskušenja, ali je slatko naslađivanje
Rajem. Kroz mnoge nedahe ući ćemo u zaslepljujuću svetlost Raja i nebeskog sveta. Ako
31
budemo trpeljivi u iskušenjima koja nam On šalje usled Svoje bezgranične ljubavi, videćemo
da je naš Hristos milostiv prema nama.
15. Neka blagodat Gospodnja bude u tvojoj duši. Primio sam tvoje pismo i video da se tvoje
zdravlje ni malo nije poboljšalo. Video sam, međutim, da se iskušenjem kojem si izložen
isceljuje tvoja duša.
Da, čedo moje, sva iskušenja koja nam šalje ljubav Božija imaju za cilj da steknemo
dragoceno trpljenje i da se upodobimo našem nebeskom Ocu Bogu Koji se proslavio i bio
nazvan "Bogom trpljenja i svake utehe" (v. 2. Kor. 1;3).
Uz iskušenje, Bog ne daje samo odgovarajuće trpljenje. On, pored toga, dušu koja trpi
iskušenje teši blagorazumnošću, blagošću i prostodušnošću.
Koliko je samo strahota pretrpela sveta Sinklitika, a one su je posvetile i proslavile!
U onima koji podnose iskušenja, koji ih trpeljivo prihvataju i prolaze kroz njih razborito i sa
rasućivanjem, obitava Duh Božiji. Međutim, u onima koji žive udobno i u blagostanju, bez
patnji i iskušenja, obitava duh đavolski.
Zbog toga, čedo moje, budi hrabar i radostan u trpljenju. Postani silan čovek i sagradi kuću
svoje duše na temelju trpljenja. Pomisli da će se onaj ko pretrpi do kraja udostojiti nebeskog
Carstva Božijeg.
16. Ja bolujem od gripa i osećam oštar bol u predelu slepog creva. Ne znam šta će otuda
proisteći. U svakom slučaju,slava Tebi, Bože!
Bog nas voli i pokušava da nas kroz nevoljna stradanja udostoji da postanemo pričasnici
Njegove najsavršenije dobrote.
Mi, na žalost, a tu sam i ja, ne volimo svoju dušu na duhovan način. Kad bismo je voleli, bez
roptanja bismo podneli i duševna i telesna iskušenja da bismo zadobili večna blaženstva.
Bol omekšava i skrušava srce i uklanja njegovu otvrdlost. Tako omekšano srce je
pripremljeno tlo za seme istinskog pokajanja i popravljanja.
Budući da smo plašljivi u svakoj patnji, mi, na neki način, odbijamo blagodat Božiju.
Kad čovek živi u blagostanju ne seća se Boga, a ako Ga se i seti, seti Ga se samo maglovito.
Živo i vatreno seća Ga se samo onda kad mu pristupe nevolja i bol. On se najvatrenije moli
kad ga muči patnja ili kad očekuje nedaće. To je ugodno našem dobrom Bogu, kao što je i
majci ugodno da je dete traži sa iskrenim bolom, jer tada s ljubavlju gleda u nju.
Bez obzira s koje strane da je čovek iskušavan, on je uvek na dobitku ukoliko tokom
iskušenja pokaže odgovarajuće trpljenje i blagodarnost. To se razotkriva kad iskušenje
prođe, kad postane svestan prosvetlenja svoje duše, bistrine uma i naslade koja postoji u
unutrašnjem čoveku.
Molimo se da nam u životnim nedaćama bude darovano poznanje i trpljenje, kako bismo
zadobili spasenje. Amin.
17. Nosi svoj krst, čedo moje, jer će te on odvesti ka večnom Vaskrsenju!
Čedo moje, neka ono, što ti može doneti radost i malu utehu, razveje tvoje pomisli. Budi
optimista u svojoj bolesti, kako bi postao opitan u trpljenju i od svega imao koristi.
Moli se i prisiljavaj se na molitvu. Pomisli da će sve proći, bilo da je radosno, bilo da je
žalosno, i stoga samo ono višnje smatraj postojanim i večnim.
32
18. Blagosloveno u Hristu čedo! Molim se velikom Iscelitelju duša i tela da ti da savršeno
zdravlje saglasno svetoj volji Njegovoj.
Bilo je svetih ljudi, čedo moje, koji su bili smrtno bolesni, ali su i u svojoj bolesti isceljivali
druge. O, koliko je Bog njih voleo! Kada nas Bog optereti bolestima ili patnjom, onda je to
izvanredan znak Njegove ljubavi prema duši.
Duševni ili telesni bol očišćuje, pere i izbeljuje odeždu duše uklanjajući svaku mrlju greha.
U jednom manastiru živeo je neki prepodobni otac koji je stalno bio bolestan. Jednom se
dogodilo da tokom izvesnog perioda nije bolovao i počeo je da se žali govoreći: "Bože moj,
zašto si me zaboravio i nisi me udostojio Svoje posete?" Ovaj blaženi čovek je čeznuo za
bolestima, jer je opitno spoznao koliko one koriste duši.
Bol dovodi nepokajane grešnike do pokajanja, dok u slučaju pravednika krepi njihovu
duševnu snagu i postaje čvrst zid koji ga okružuje, sprečavajući ga da padne u greh.
Trpljenje starijih postaje primer mlađima.
Slično kao što se bolesnik radosno potčinjava bolnim postupcima svog lekara znajući njegov
cilj, trebalo bi da i mi sa zahvalnošću i razumevanjem podnesemo sve stvari koje se dogode
protivno našoj volji, kao ono što nam je radi našeg spasenja poslala dobročiniteljska ruka
Božija. "Atleta biva isproban u areni, krmanoš u buri i oluji, vojskovođa u borbi, velikodušan
čovek u nesreći, a hrišćanin u iskušenju", kaže sveti Vasilije Veliki.
Kao što zemlja biva plodnija ukoliko je plug dublje zaore, i duša obilnije donosi plodove
vrlina kada je bol i patnja često i usrdno posećuju.
Ukoliko čovek ima više patnji i žalosti, utoliko lepši biva i njegov venac. A ako postoje
mnoge i različite patnje koje ga ugnjetavaju, onda će i venac slave biti ukrašen mnogim i
različitim cvećem i biserima.
Zlato mora da prođe kroz peć da bi se očistilo, a duša hrišćanina mora da prođe kroz peć
iskušenja da bi primila pečat večne slave u carskoj riznici Hrista Cara.
Naša prolazna mala nevolja priprema nam preizobilno i neizmerno večno bogatstvo slave (2.
Kor. 4;17) i Mislim da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se
otkriti (Rim. 8;18).
Ukoliko su sveti i blagosloveni ljudi prošli kroz peć bola i imali od toga koristi, koliko će tek
nama pristajati patnja i koliko ćemo koristi izvući iz nje kada je pretrpimo s razumevanjem i
zahvalnošću!
Kada vidimo da nas muči duševni ili telesni bol, treba da razumemo da nas Bog ljubi i da nas
je svrstao meću Svoje izabranike.
O, blagoslovena kazno Gospodnja, ja te volim! Ja sam, međutim, nedostojan takvog dara,
jer živim udobno i postaću žrtva večnog ognja.
Čedo moje, ja ti zavidim na patnji, jer ćeš se udostojiti večnog počinka! Tvoj venac se
ukrašava i ulepšava radi tvoje večne slave. Boga radi pretrpi do kraja! Dobro nosi svoj krst
kako ga ne bi ispustio, i budi siguran da ćeš se večno saproslaviti s Hristom. Moli se i za
mene, kako ne bih bio odsečen od raja kao onaj koji propoveda ali ne dela!
19. Čedo moje, moli se da te Dobri Utešitelj, blagi i istinski Duh, oseni i uteši i da u tebi
rasplamsa ljubav Hristovu.
Svom svojom dušom molim se da ti naš Hristos podari zdravlje. Vidim i iz iskustva znam,
čedo moje, da je onome, ko strada od različitih duševnih ili telesnih patnji i ko ih podnosi
trpeljivo, sa razumevanjem i blagodareći Bogu, Bog obavezan pošalje utehu koja će orositi
33
njegovu dušu. Međutim, ako ne podnesemo bol i napor, Bog nas neće utešiti, neće nam
poslati Svoju blagodat.
Da li, oporavivši se od bola, primećuješ kako se ljubav Hristova rasplamsava u tebi? Da, to
je nagrada za tvoj trud, za tvoje trpljenje. Da nije bilo te bolesti, ne bi bilo ni tolike ljubavi i
utehe.
Da li primećuješ da se, nakon oporavka, osećaš kao dete? To je znak da Bog oprašta tvoje
grehove i da si osloboćen krivice. Svemu je tome uzrok trpljenje koje si pokazao tokom
bolesti.
Kada Bog blagonaklono učini da ti bude dobro, na delu ćeš videti o čemu govorim. Ukoliko
čovek više strada, utoliko zadobija veću blagodat.
Jedan monah je bolovao, i imao je tako tešku bolest da je u braći izazivao odvratnost, zbog
čega su ga izbacili. On je optuživao samoga sebe i govorio da zaslužuje takav postupak. Bog
ga je iscelio zbog njegovog smirenja. Međutim, ovaj sveti monah je i dalje govorio: "O, moj
Hriste, nisam više bio dostojan da stradam ljubavi Tvoje radi!"
Vidiš, čedo moje, ovaj brat je voleo Hrista i želeo je da strada ljubavi Njegove radi. Na
osnovu svog opita otkrio je koliko mu je koristila bolest.
Prema tome, nemoj ni najmanje da jadikuješ. Samo zablagodari Hristu, koji te toliko voli da
ti je ovde dao privremene patnje s ciljem da ti tamo podari večnu radost.
Kad si bolestan i nisi u stanju da precizno izvršavaš svoje duhovne dužnosti, ne budi tužan
jer tvoja volja nema vlast nad tvojim zdravljem. I pored toga, monah mora prisiljavati
samoga sebe. Ali, ako je bolestan, nije greh ako ne izvršava svoje dužnosti. Bog je
pravedan. Poslušanje sjedinjeno sa smirenjem i blagodarnošću Bogu zameniće podvig posta.
Kada neko usled bolesti nije u stanju da posti, imaće veliku korist od samoprekorevanja.
20. Molim se, čedo moje, da kap beskonačnog trpljenja Božijeg kapne i u tvoju dušu, gde će
izgraditi kulu trpljenja, kako bi mogao da naćeš nepropadljivu riznicu večnog života.
Pišeš mi da si u vreme rasplamsavanja blagodati molio Hrista da ti podari bolest ili nešto još
gore kako bi mogao da stradaš radi Njegove ljubavi. On te nije zapostavio nego ti je poslao
bolest, kao što si Ga i molio. Sad moraš da budeš trpeljiv i opitom ćeš se naučiti
rasuđivanju, odnosno naučićeš da od Boga ne tražimo one stvari koje opitom nismo
isprobali.
Sad se ovako pomoli: "Bože moj, isceli me, ali neka to ne bude moja nego Tvoja volja!"
Kao naivna deca, često tražimo stvari koje nam nisu od koristi. Bog, međutim, kao naš Otac,
ispunjava naš zahtev da bi nas posredstvom opita naučio kako da Mu se molimo. Kasnije
uviđamo da se nismo molili kako treba, i zbog toga patimo. Bez obira na to, Bog je
dugotrpeljiv i oprašta nam, a lekcija o odbacivanju naše sopstvene volje ostaje duboko
ukorenjena u nama. Štaviše, u vreme kad patimo zbog nedostatka rasuđivanja, Bog nas ne
napušta nego nam šalje Svoju blagodat i teši nas da bismo mogli da podnesemo breme. To
se dešava i tebi, čedo moje. Ono što si video i osetio bila je blagodat Božija koja te odgaja
dok ne uzrasteš u opitu. Činjenica da Bog dopušta da patiš svedoči da ti je još uvek
potrebno takvo vaspitanje.
Sve prepusti Bogu i reci: "Bože moj, prepuštam svoju bolest Tvojim rukama i kad god Ti,
koji me toliko voliš, poželiš da me isceliš, tada ću to i ja poželeti. Jedino preklinjem Tvoju
beskonačnu dobrotu da me ne zanemari i da mi uvek podari dovoljno trpljenja da nosim svoj
krst, dok se ponovo ne izvrši Tvoja volja."
21. Čedo moje, blagodat Božija i Njegova ljubav projavljuju se u ljudima na mnogo načina i
imaju jedan zajednički cilj, a to je čovekovo spasenje.
34
Ljubav Božija se snažnije projavljuje u tebi ako si bolestan. On te privremeno očinski
kažnjava, da bi blagodat koju ti je dao postojano sačuvao kako u ovom privremenom, tako i
u onom večnom, zagrobnom životu.
Radosno nosi krst i neprestano blagodari Bogu koji je očuvao tvoju čistotu. Umiri svoje
pomisli, jer bez Boga ništa ne možemo da učinimo. Neka tvoja duša bude odvažna i
trpeljiva, da bi i ti zajedno sa apostolom Pavlom rekao: "Ne samo da ću biti svezan (tj.
utamničen), nego ću i umreti Hrista radi" i "Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Ni žalost,
ni teskoba", ni bolest, jer smo spremni i smrti da se predamo ljubavi Božije radi (v. Rim.
8;35).
Prema tome, čedo moje, budi hrabar. Zakorači prema svetoj i proslavljenoj Golgoti. Tamo
ćeš se saraspeti sa Hristom, da bi bio odveden do živonosnog groba, kojim ćemo zadobiti
vaskrsenje naših duša.
Dužnost nam je da prođemo kroz peć iskušenja, kako bi se ispitalo da li su naše duše
dostojne da budu pohranjene u riznicu velikog cara Hrista.
Ne jadikuj. Ako je neko u nesvesti, njegove pomisli se ne mogu smatrati grešnima. Da bi se
pomisli smatrale grešnim, potreban je slobodan um, jer je sloboda ono za šta će nam se
suditi. Ukoliko usled bolesti nisi u stanju da poseduješ takvu slobodu, kako je onda moguće
da se tvoje pomisli smatraju grešnim? Bezmolvstvuj, budi trpeljiv i blagodari Bogu.
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O GREHU, POKAJANjU, PLAČU PO BOGU I SUZAMA
1. Ljudski je pasti i biti ranjen - čak i kad bi ljudski život na zemlji trajao samo jedan jedini
dan, njegove misli su još od malena naklonjene zlu (v. Post. 8;21). Međutim, pasti i potom
ne ustati uopšte nije ljudski. Pokajanje vaspostavlja čoveka; ono nam je dato da bismo i
nakon krštenja isceljivali dušu. Kad ono ne bi postojalo, teško da bi se čovek uopšte mogao
spasti. Upravo zbog toga vrlina pokajanja traje sve dok je čovek živ, jer jedino savršeni ne
greše. Čeda moja, kad god vidite da vas vaše misli prekorevaju zbog nekog greha, istog
časa uzmite lek: pokajte se, jecajte, ispovedite se i, gle, vratićete se u svoje prethodno,
bolje stanje.
2. Nakon što se Juda Izdajnik posvetio Gospodu i postao pričasnik Njegove blagodati, tvorio
je čuda zajedno sa ostalim apostolima, ali je na kraju potonuo.
Međutim, počinak u spokojnoj luci večnog blaženstva podaren je razbojniku koji je činio
bezbožna, rđava i nemoralna dela, ali je zavapio za milost.
Narod jevrejski, koji je dobio obećanje od Boga i od Njega bio nazivan izabranim,
zadobijenim i svetim (v. 1. Petr. 2;9) bio je oslepljen i zauvek je izgubio Boga.
S druge strane, varvarski narodi koji su po svojim delima bili slični bludnici, primili su
evanđelje i nasledili ono što je Izrailj odbio: Boga.
Prema tome, neka je daleko od vas očajanje i beznađe! Ma koliko da smo grešni, uvek bi
trebalo da oči svoje duše okrenemo ka Bogu i da mu poverimo same sebe, kao što sluge
35
poveravaju život rukama svojih gospodara. Na taj način, uvek upravljajmo naše oči na
Gospoda, verujući u Njegovu milost dok se ne smiluje na nas (v. Ps. 123;2).
3. Čovekov pad u telesnu smrt, kao i posledice izgona i našeg otuđenja od našeg blagog
Nebeskog Oca, dovele su do zakona greha koji se suprotstavlja zakonu Božijem (v. Rim.
7;23).
Čovek je od malena potčinjen zakonu greha kao naklonosti, prizivu i lukavstvu (v. Post.
8;21).
Ta naklonost prema zlu, kao praroditeljsko nasleđe i znak, plod i ostatak drevnog
razdvajanja od izvora sreće, prirodno je zadobila velike razmere u ljudskoj prirodi i privukla
je ka lukavstvu. Prirodno je da su za decu Adama i Eve otuda usledili žalosni događaji.
Vaspostavljanje drevnog usinovljenja posredstvom krsne smrti Gospoda Isusa vodilo je
večnom spasenju. To, međutim, nije uklonilo zakon greha koji je postojao u čoveku. To ne
znači da Bog to nije mogao da učini - jer i jedna jedina kap strašne i svete krvi Isusove
može sve da preobrazi - nego da mu je On promisliteljski ("po ikonomiji") dopustio da
sapostoji u ljudskoj prirodi, kako njegovim posredstvom ne bi samo vaspitavao čoveka, nego
i zato da bi se kroz njega ispoljile namere svakog pojedinca.
Sveto pismo kaže da Bog nije dopustio Isusu, sinu Navinovom, da uništi sve okolne
idolopokloničke narode i da je neke ostavio kako bi posredstvom njih naučio sinove Izrailjeve
veštini ratovanja (v. Is. Nav. 17;13).
Kada ovaj zakon greha ne naiđe na hrabrog protivnika, odnosno na čoveka dobrih namera
koji kao svoje oružje ima božanske zapovesti i naredbe, nadjačaće i zarobiti duhovnog
borca. Oduzeće mu božansko oružje, a zatim ga povući ka grešnom životu.
Iz svega ovoga i mnogih drugih stvari izvodimo istinit zaključak da su sve nesreće u
čovekovom životu posledice njegovog pada iz prvobitne besmrtnosti u smrtnost. Osim toga,
vidimo da spasonosna žrtva Bogočoveka Isusa promisliteljski nije uklonila zakon greha koji
postoji u čoveku - da bi ga njime poučila, ali i zbog mnogih drugih spasonosnih razloga kako bi ga pomoću ovog zakona učinila mudrim naslednikom večnih dobara Božijih.
4. Kako te nađem, tako ću ti i suditi (v. Jez. 33;20). Da, to je vrednost jednogtrenutka! Da li
će te zateći u pokajanju? Da li će te susresti dok se ispovedaš? Da li će te sustići dok govoriš
Oče, sagreših nebu i Tebi (Lk. 15;18)? Da li će ti prići dok prolivaš suze istinskog pokajanja i
samoprekorevanja? Da, Bog će odluku doneti u jednom trenutku: Veran je Gospod u rečima
Svojim (Ps. 144;13 po Septuaginti).
Ako te pak nađe u nečemu drugom, o čoveče, otvoriće se oči tvoje duše i videćeš šta si
izgubio, ali kakva će tada korist biti od toga? Ako Bog osudi čoveka, pokajanje je beskorisno.
Kada se završi "vašar" ovog života, uzaludna će biti mnogoglagoljivost! Tada je sve svršeno!
O, kako je to veliko tajinstvo! O, Bože moj, moj slatki Isuse, otvori oči moje duše da bih
sasvim jasno mogao da vidim veliko tajinstvo mog večnog spasenja, da bih uz pomoć Tvoje
blagodati pripremio poputninu i da se ne bih beskorisno kajao na samom kraju svog života.
Kao što vidiš, ja baš ništa ne činim i potpuno sam gubav od strasti. Podari mi suze i
savršeno pokajanje pre nego što dođe zadnji čas, kada ću začuti Tvoj glas: Naredi za svoju
kuću, jer ćeš umreti i nećeš biti živ (Is. 38;1).
5. Pokajanje je beskonačno. Uz pomoć blagodati Božije, čovek može usavršavati sve svoje
vrline, ali se niko ne može savršeno pokajati. Pokajanje nam je potrebno do poslednjeg
daha, jer i za tren oka možemo sagrešiti.
O, kako je dobar Bog! Pravedno ćemo biti kažnjeni i ja i ostali grešnici, jer smo prevideli
beskonačno milosrđe nebeskog Oca. Iako kao ljudi grešimo, neodlučni smo da priznamo:
"Sagreših!" Kako to i možemo da kažemo kad smo svi mi, a najpre ja sam, zaboravni, lenji i
36
gordi? Sve su to velike prepreke na putu ka smirenju! Hristos nam je Svojim Krstom
pokazao taj put ali mi, na našu veliku žalost, ne obraćamo pažnju na to.
Vreme protiče, godine prolaze, i mi se sve više približavamo večnosti. Mi to vidimo, a ipak
nas vezuje duhovna obamrlost dok ne budemo, a ja pre svih ostalih, bačeni u pakao.
Bože moj, koji si čovečanstvo izbavio od robovanja neprijatelju, izbavi i nas od buduće
osude! Ti ćeš suditi svetu i svakome ćeš dati prema delima njegovim.
Neka tvojim molitvama i moja uboga duša nađe milost kad joj se bude sudilo. Plašim se da
susretnem strašnog Sudiju, jer me prekoreva moja savest.
6. Poslušanje, odsecanje samovolje, samoosuđivanje i trpljenje uopšte, predstavljaju
temelje duše, dok toplinu i revnost podržavaju suze. Ako želiš da budeš usrdan do kraja
života, neprestano revnuj na suzama. Ako imaš takve suze, nemoj strahovati, jer ćeš
sačuvati žar čežnje za spasenjem.
Prirodno je da voda ugasi vatru. Međutim, znamo da voda Božija koja ističe iz očiju
pokajnika ne rasplamsava veštastvenu nego božanstvenu vatru koja spaljuje neprijateljski
korov.
7. Budi daleko od greha i nastoj da očuvaš svoju čistotu. Moli se smirenog duha i skrušenog
srca. Odagnaj svaku zlu pomisao koja pokuša da te oskrnavi i prizovi Isusa Hrista koji će ti
odmah priteći u pomoć.
Sve se dešava zbog ljubavi Božije, da bismo se vaspitali i naučili premudrosti Božijoj, da bi
se postideo kušač i proslavio Bog.
Nikad ne gubi nadu. Nikad ne budi obeshrabren. Nikad nemoj gubiti trpljenje nego sve
pretrpi ljubavi Hristove radi, jer je On radi nas pretrpeo krsnu smrt. Rugali su mu se i
smatrali ga đavoimanim, a On je pretrpeo još mnogo toga radi našeg spasenja.
Sećaj se smrti. Sećaj je se u svemu, jer će to smiriti (uniziti, skrušiti) srce i izazvati plač po
Bogu, umilenje i suze. Nakon toga, u duši će se pojaviti mir i spokojstvo, i ona će se naći u
drugom, blaženom svetu.
8. Iskreno se pokajmo. Ispovedimo se iskreno i iscrpno. Neprestano razmišljajmo o sudu
Božijem i Njegovim odlukama i govorimo: "Pitam se hoću li se spasti ili ću se suočiti sa
paklenim mukama?" Sad je vreme da prolijemo suze pokajanja i to neprestano treba da
činimo. O, koliko bi trebalo da razmišljamo o tome da li je naša duša bela i čista! Mi je
moramo očistiti, inače nećemo biti u stanju da stanemo pred Hrista onakvi kakvi smo sada.
Razmišljanje o smrti ne bi trebalo da nas udalji od uobičajenog pravila našeg monaškog
života.
9. Koliko je dragoceno vreme sadašnjeg života! Svaki minut ima veliku vrednost, jer tokom
jednog minuta možemo razmišljati o mnoštvu stvari, bilo dobrih, bilo rđavih. Jedna pobožna
pomisao može nas uzdići do neba, dok nas jedna đavolska pomisao može baciti u pakao.
Vidiš li koliko je dragocen svaki minut sadašnjeg života! Mi, na žalost, nerazmišljamo o
tome, tako da nam beskorisno prolaze minuti, dani i godine. Da li samo beskorisno? Koliko
smo štete pretrpeli svi mi, a najpre ja sam, a da to nismo ni primetili! Shvatićemo to jednog
dana, kad se naša duša bude pripremala da napusti telo. Na žalost, tada će biti kasno, jer
više neće biti vremena za popravljanje! To moramo shvatiti sad, dok još možemo da
postavimo početak. Iskoristimo dragoceno vreme sadašnjeg života! Uistinu je blažen onaj ko
prisili sebe i postavi početak, jer će jednog dana biti duhovno bogat.
Nikad nije kasno, jer Gospod čeka da se svako od nas probudi da bi ga uposlio. On čeka do
jedanaestog časa (v. Mt. 20;6) i na sve načine pokušava da nas probudi.
37
Molim se da se svi mi probudimo, da zapalimo svoje lampe i da budnog oka strpljivo
sačekamo dolazak Gospodnji, da bismo ušli u lučezarnu ložnicu večnog blaženstva, na
svečanost blistavih angela. Sa njima ćemo pojati vaskrsne himne, koje će nas uznositi iz
sozercanja u sozercanje i u božansko ushođenje! Tada, o, tada ćemo u potpunosti razumeti
koliko je značajno da u svemu prisiljavamo same sebe, da su naši starci bili u pravu što su
nas podsticali i žalostili, jer ćemo reći: "Gle, šta sada vidimo!" Tada će naša blagodarnost
Bogu biti beskonačna. Tada ćemo uistinu prinositi blagodarenja koja će biti dostojna Boga!
10. Ne gubimo uzalud svoje vreme. Carstvo Nebesko pripada podvižnicima (v. Mt. 11;12).
Sećajte se ishoda duše, poslednjeg časa i trenutka ovog teškog razdvajanja. Ne
zaboravljajmo da demoni traže da u tom poslednjem času zgrabe naše uboge duše i da ih
odvedu u Ad.
O, kakva žalost! Kakav duševni bol! Kako duša tada uzdiše! O, kako je nezavidan položaj u
kojem se ona tada nalazi! Koliko će puta čovek obećati Bogu da će se promeniti, da će
doživotno poći putem pokajanja i odricanja!
Svi ćemo stići do tog časa, susrešćemo se sa svim ovim i sa još mnogo toga. Mi ćemo tada
još revnosnije obećati da ćemo krenuti putem pokajanja i duhovne borbe. Zamislimo da se
to već dogodilo i da je Bog čuo našu molbu. Šta nam je onda preostalo da učinimo? Da
istinskim pokajanjem ispunimo svoje obećanje i da se borimo da popravimo svoju dušu. Gle,
ovo je pravo vreme za pokajanje i borbu! Malo-pomalo, skraćuje se vreme našeg života i mi
se, i ne shvatajući to, približavamo kraju i grobu!
Čekaju nas Sud i Sudija, isto kao i čitave knjige u kojima su zapisana dela svakoga od nas.
Ko može to da izbegne? Niko. Svi ćemo stati pred presto Hristov obnaženi i otkriveni (Jevr.
4;13) da bi svako od nas podneo obračun za učinjena dela, reči i pomisli. Danonoćno
razmišljajmo o ovome i mnogim sličnim stvarima, da bismo svoje duše poveli ka plaču po
Bogu i suzama!
11. Kao klopka koja je prikrivena odgovarajućim nasladama, greh se kao nešto slatko i
ugodno lukavo prikrada do jezika da bi napao dušu. Međutim, onaj koji je bio zaveden
kratkotrajnom nasladom i njenom utehom, uskoro će uvideti da je za njegovu dušu gorča od
otrova i pogubnija od smrtonosne bolesti.
12. Ma šta da se dogodilo tvojim roditeljima, ispovest oprašta i briše sve, brate u Gospodu!
Seti se koliko je grešio bludni sin (v. Lk. 16;19-31) i koliko je žalostio oca svojim razvratnim
životom. Ali, kada se pokajao, otac je odmah raširio ruke i prošlost je bila izbrisana kao da
se ništa nije ni dogodilo.
Iscelenje za tvoje nesrećne roditelje već se pojavilo, jer će promena tvog života u duhovni
život sve popraviti. Budući da se sada nalaze u istinskom životu, Bog ih je obavestio o tvojoj
promeni i pokajanju, kao i o tvojim milosrdnim delima i pomenima koji su za njih odsluženi.
Ako nam Bog oprašta i kada sagrešimo protiv Njega kao svog istinskog Oca bez obzira na to
šta smo učinili, koliko će tek biti ugodno našim roditeljima, tamo u istinskom životu, gde
jasno vide stvari. Njima je poznata ljudska slabost i znaju da mladost lako pogreši. Svesni su
velike veštine lukavoga, đavola, koji je bio uzrok svih nedaća, i sl. Naprotiv, oni će ti biti
blagodarni jer su tvojim posredovanjem dobili pomoć od Boga.
Budi sasvim miran, brate. Koračaj putem pokajanja spokojnog uma i ne dozvoli da te
obespokojava prošlost. Što je za tobom zaboravi, i stremi za onim što je pred tobom (Filiplj.
3;13). Upravimo pogled prema cilju našeg spasenja.
Neka te ne obeshrabruju takve pomisli. Imaj hrabrosti, nade i odvažnosti. Sve to što
podnosiš jeste veština đavolska, kojom on želi da ohladni tvoju nadu u spasenje.
Čim čovek kaže "sagreših", Bog mu oprašta i previđa njegove grehe.
38
Koliko je samo tugovala sveta majka blaženog Avgustina! Bez obzira na to, kakvu je svetost
i bogočežnjivost on zadobio kasnije!
Sve se popravlja pokajanjem. Ne postoji ništa što bi prevazišlo milosrđe Božije. "On je
milosrdan prema prvima i isceljuje poslednje. Ovome daje, a onome ugađa", kaže sveti
Jovan Zlatousti. Ljubav Božija sve prekriva i popravlja. Niko nije bezgrešan osim Jednoga Boga.
13. Starčevo pismo duhovnoj kćeri - mirjanki
Sve što si propatila, kćeri moja, dogodilo se zbog tvog samopouzdanja. Zar ti nisam
savetovao da budeš smirena i da osuđuješ samu sebe? U šta si verovala? Zar nisi znala da
će se trska polomiti ako se na nju snažno osloniš i da će ti pri tom poseći ruku? Zar ti nije
poznata izreka: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn. 15;5). Zar ne znaš da su mnogi oci pali
zbog samopouzdanja?
Ponizi se, osuđuj samu sebe i jecaj, kćeri moja, da bi oprala svoju bračnu odeždu. Tvoj
Ženik, koji je lepši od svih sinova ljudskih, priziva te i traži i priprema ti obitavalište na
nebesima! Duhovna ložnica je veoma raskošna! Tamo služe angeli i nemoj biti nemarna.
Ustani, uzmi malo vode i dobro operi svoju bračnu odeždu, jer ne znaš kad će On doći.
Vreme smrti je nepoznato, i ono dolazi svima nama. Ne znamo u kom će trenutku doći.
Pokaj se. Pogledaj bludnicu koja je oprala preneporočne noge Isusove. Ona je izlila suze
koje su bile skupocenije od mira i one su privukle Božiju milost i oproštaj. Tada je začula:
Opraštaju ti se gresi... idi u miru (Lk. 7;48,50).
Pokaj se, kćeri moja. Sa suzama padni pred strašne noge Gospodareve, zajecaj i zavapi:
"Sagreših, Isuse moj! Prihvati moje pokajanje i spasi me. Nemoj zanemariti moje suze. O,
Radosti angela, nemoj se odvratiti od mene, i nemoj me odbaciti Ti, koji si savio nebesa
Svojim snishođenjem!"
Preklinji Hrista ovakvim i njima sličnim rečima, i budi sigurna da ćeš Njegovu ljubav naći
utrostručenu!
Tvoje pokajanje pričiniće neizmernu radost angelima i oni će sveradosno oglasiti:
"Zaustavila se! Zaustavila se! Zaustavila se", odnosno nije sasvim pala nego se negde
zaustavila. Otrgnuta si iz bujice i sad se ponovo uspravljaš.
14. Vreme ovog života prolazi tiho i neprimetno, a sa proticanjem vremena uvećava se i
prestup svakog čoveka, pri čemu on toga nije ni svestan. Jednog dana će shvatiti, začuditi
se i reći: "Nakupili su se toliki grehovi a ja, nesrećnik, nisam to ni znao! Teško meni
ubogom, šta me sada čeka? Kako ću proći kroz mitarstva?"
Da, čedo moje, to će se svima nama dogoditi. Sada se pripremimo što je moguće brže, jer
ne znamo dan i čas kad će doći Gospod, zakucati na dveri duše i pozvati nas da se
opravdamo. Prema tome, budimo uvek obazrivi i spremni za nepovratno putovanje na
Nebesa.
15. Ljubljeni brate, neka nam Bog, koji nas je udostojio Svoje posete, podari istinsko
pokajanje, čime ćemo ublažiti Božiju osudu. Istinsko pokajanje je ono pokajanje koje se
projavljuje u žaljenju zbog počinjenih grehova, u plaču po Bogu, u vatrenim suzama koje
ruše tvrđave greha i u istinskoj i iskrenoj ispovesti.
Pokajanje ništa ne ostavlja neisceljenim. Da čoveku nije darovano pokajanje, niko se ne bi
spasao.
Trijumf i pobeda su dati čoveku posredstvom oružja pokajanja. Neka je slava jedinom
premudrom Bogu, koji je čoveku podario tako delotvoran lek, koji isceljuje svaku bolest sve
dok se uzima na odgovarajući način.
39
Borimo se, brate! Živimo u prostodušnosti i bezazlenosti srca kao mala deca, što je i
Spasitelj rekao: Ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo Nebesko (Mt.
18;3).
Pomoću prostodušnosti i vere bićemo slobodni od rđavog sanjarenja koje skrnavi dobro
seme Svetog Duha. Stvari će se događati saglasno našoj veri. Ono što poseješ, to ćeš i
požnjeti.
Preklinjimo Boga za pokajanje i žaljenje i On će nam ih podariti, kako bi potekla bujica
životodavnih suza. Tada će i naša srca doneti plodove Svetog Duha.
16. Moli se za mene, ljubljeni brate, da mi Gospod podari pokajanje pre nego što krenem na
veliko putovanje iz ovog sveta, jer mi nismo stvoreni za zemlju nego za nebesa. Tamo je
Bog pripremio mesto za Svoju decu koja su mu poslušna u svemu što kaže. Naprotiv, za sve
one koji su gluvi za Njegove božanske zapovesti pripremio je mesto večnog utamničenja
neka nas Bog sačuva od odlaska na to mesto!
Bog nas poziva kroz Sveto pismo, propovednike i duhovne oce: Pokajte se, jer se približi
Carstvo nebesko (Mt. 3;2). Na žalost, oni koji misle da su silni i snažni ne obraćaju pažnju
na Njega i nalaze različite izgovore.
Sveblagi Bog, koji želi da Svoje bogatstvo podeli ljudima, priziva ono što je slabo, poniženo i
ništavno (v. 1. Kor. 1;27-28). Iziđi brzo na trgove i ulice gradske, i dovedi amo siromahe, i
bogalje i hrome, i slepe... da mi se napuni dom (Lk. 14;21,23), kaže Gospod u svetom
Evanđelju.
Prizivajući beskorisne, Bog još više proslavlja Svoje milosrđe, a čoveka vodi ka
blagodarnosti: šta je to što gubavac koji se udostojio iscelenja neće učiniti da bi iskazao
blagodarnost svom iscelitelju? Zar čovek koji je osuđen na večno zatočeništvo neće biti
blagodaran svom Spasitelju?
Na žalost, brate moj, ja nisam blagodaran Bogu zbog moje zaboravnosti, tog izdanka
gordosti, koja je učinila da izgubim razum.
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O ISPOVESTI I DUHOVNOM OBRAČUNU
1. Ova tvoja ispovest ispunila je radošću moju dušu, jer se raduju i Bog i angeli, koji su je
očekivali svakog trenutka. Uspeo si da posramiš đavola, koji se silno raduje kad neko skriva
svoje pomisli od duhovnog oca.
Kad zmija napusti svoje leglo, ona žuri da se negde sakrije, jer predoseća da bi mogla biti
udarena. Isto se dešava i sa demonskom pomišlju, koja je slična zmiji otrovnici. Kad takva
pomisao izađe iz čovekovih usta, ona se razvejava i iščezava, jer ispovest znači smirenje.
Satana ne može da podnese čak ni miris smirenja, i zar je onda moguće da ona ostane i
nakon iskrene i istinske ispovesti?
Čedo moje, želim ti dobar početak i oprezno napredovanje. Nemoj se stideti preda mnom.
Ne posmatraj me kao čoveka nego kao predstavnika Božijeg. Reci mi sve, čak i ako si imao
40
neku rđavu pomisao vezanu za mene. Ja sam opitan u pogledu demonskih uticaja i znam
kako se đavo bori sa čovekom. Znam da duhovna čeda imaju jednostavna (prosta) srca.
Ukoliko u njih uđe nečista pomisao, onda se to događa usled đavolske zlobe i egoizma tog
duhovnog čeda koje je dopustilo da padne i da se pojavi takva pomisao o njegovom starcu.
To znači da ovo duhovno čedo mora imati više smirenja.
Prema tome, ne jadikuj. Ja ću se uvek radovati kad sa mnom razgovaraš slobodno i iskreno,
jer bez iskrene ispovesti ne može biti duhovnog napretka.
2. Čedo moje, budi bez brige. Ja sam uzeo tvoje breme i samo te molim da bezmolvstvuješ.
Tvoje reči mogu biti napisane na papir, ali ja osećam silu, značenje i suštinu onoga o čemu
pišeš, i prodirem u duh tvojih reči. Molim te da od sada bezmolvstvuješ. Sve ti je oprošteno
nakon što si se ispovedio. Satana je razumeo tvoj karakter i tiraniše te, iako se ništa
ozbiljno nije dogodilo. Sve što si napisao, odnosno pomisli koje te muče, samo je veština
lukavoga koji želi da očajavaš, da tuguješ i sl. Sve što se desilo baci u morsku dubinu i
zacrtaj novi pravac u svom životu.
Ako budeš razmišljao na isti način, znaj da ćeš postati podsmeh demonima. Preklinjem te da
mi budeš poslušan. Nakon tvoje ispovesti sve ti je oprošteno i neka prošlost zaista bude
prošlost. Nemoj grebati ranu koja je toliko bolela. Neka te ne obmanjuje pomisao da je to
tvoja greška. Da ga nisi odveo kod lekara i sl. onda bi takve pomisli opravdano ratovale s
tobom. Međutim, kako stvari sada stoje, ti si izvršio svoju dužnost. Bog je želeo da ga uzme
iz razloga koji su poznati jedino Njegovoj beskonačnoj mudrosti, a ti misliš da si ga ubio!
Budi oprezan sa tom pomišlju, jer bi mogla da postavi klopku u tvom srcu. To je đavolsko
lukavstvo kojim on želi da ti naškodi, budući da zna kako to da učini. On je posredstvom
očajanja povukao nebrojeno mnoštvo ljudi u paklene dubine.
Kad se nešto dogodi i đavo vidi da to uznemiruje čoveka, njegova veština se sastoji u tome
da uveća mnoštvo pomisli koje su tobože opravdane, da bi na taj način zaveo ubogog
čoveka u oluju i tu ga udavio. Kako kaže izreka, lisica voli pometnju. Kada pak oluja prođe,
čovek vidi da je bio u opasnosti da se udavi u čaši vode!
3. Budi smiren i ubuduće se redovno ispovedaj. U ispovesti je sadržano najsvetije smirenje,
bez kojega se niko ne može spasti. Đavo se silno raduje kada uspe da ubedi čoveka da ovaj
sakrije demonske pomisli. To se dešava stoga što na taj način postiže svoj unapred
postavljeni, dušegubni cilj.
4. Ispovedaj se često, pobožno i čiste savesti. Čuvajmo duhovne zapovesti. Neprestano se
molimo. Sećajmo se smrti i neka nas svesilni Bog udostoji da u drugom životu budemo u
Njegovoj blizini, da bismo se sa svima svetima radovali u trijumfujućoj Crkvi.
5. Pisao sam ti o savesti. Potrebno je da budemo oprezni i da ne učinimo ništa zbog čega bi
nas ona prekorevala i osuđivala.
Imaj na umu da Bog sve vidi i da ništa nije skriveno od Njegovih očiju. Kako onda možeš da
lažeš pred Bogom? Zar ne znaš da je laž od đavola i da će ona, ako ne budemo oprezni,
najpre postati običaj, zatim navika i na kraju strast? Zar ne znaš da lažljivci neće naslediti
Carstvo Božije?
Plaši se Boga. Bogu nisu ugodna veštastvena prinošenja ako pri tom zanemariš unutrašnju
revnost srca. Ovo je trebalo činiti, a ono ne ostavljati (Mt. 23;23).
Pobrini se za svoju savest, jer nam je smrtni čas nepoznat. Ako svom povereniku, odnosno
svojoj savesti ne isplatimo sve što joj dugujemo, ona će nas odlučno osuditi i ništa neće
prećutati. Tada će, avaj, naša usta biti zapečaćena, i nećemo imati nikakvo opravdanje.
6. Svake noći razmotri kako je protekao dan, a ujutro se priseti kako je protekla noć, dok ne
saznaš kakav je obračun za tvoju dušu. Ako zapaziš gubitak, pokušaj da ga nadoknadiš
41
pažnjom i prisiljavanjem, a ako pak vidiš dobitak, zablagodari Bogu, svom nevidljivom
pomoćniku.
Ne dozvoli da te savest dugo muči nego požuri da joj daš ono što traži, da te ne bi odvela
kod sudije i u tamnicu (v. Mt. 5;25). Da li tvoja savest želi da više revnuješ na svom
molitvenom pravilu i na molitvi? To ćeš joj i dati i, gle, bićeš izbavljen od odlaska kod sudije.
Nemoj gušiti spasonosni glas svoje savesti tako što ćeš ga zanemariti, jer ćeš kasnije
beskorisno žaliti.
7. Obrati pažnju da budeš iskren i u svojim delima i u svojim rečima, a posebno na
ispovesti, jer Bog ispituje srca i utrobe (Ps. 7;9) i ništa nije zatamnjeno pred pogledom
Njegovog nedremanog oka.
Plašite se Boga. Bog se ne da obmanjivati (Gal. 6;7), ne može se prevariti, i oštro kažnjava
ako vidi neiskrenost. Prema tome, budite oprezni. Kad ste neposlušni i kad prikrivate svoja
sagrešenja, suprotstavite se time što ćete to otvoreno priznati tokom ispovesti. Ne dopustite
da vas nadvlada egoizam, koji će učiniti da prikrivate istinu i da ostanete nepopravljeni i
ostrašćeni.
Budite oprezni; vreme prolazi, protiče, i smrt dolazi u onaj čas kad je ne očekujemo. Na taj
način odlazimo nespremni i nečiste savesti, koja će nas osuditi na strašnom sudu Božijem.
Popravite se u svemu ukoliko želite da vidite dobre dane bestrašća i mira.
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O MONAŠTVU, DEVSTVENOSTI I ČISTOTI
1. Ne postoji ništa prevashodnije od monaštva. Monaštvo znači oboženje, osvećenje duše i
tela i pričasnost Bogu. Monaštvo je savest, svest i otkrivanje Carstva Božijeg u čoveku. Ko je
mudar neka zapamti ovo (Ps. 107;43). Ko je uistinu razborit i ko je spoznao da se u
monaštvu nalazi preizobilje blagodati Božije, oboženje i osvećenje? Ko je napustio svet,
njegova htenja i slobodu, ko je otišao da bi živeo takvim životom, kopao i borio se da nađe
Isusa, da bi postao car koji je ovladao slobodom od strasti?
Bez monaštva, niko neće dostići bestrašće. Niko neće zadobiti čist um (nus) bez bdenja,
uzdržanja i neprestane molitve. Niko neće dostići sozercanje ako ne živi monaškim životom.
Niko nije u tesnoj vezi i kontaktu sa Isusom, osim onoga ko obitava u Njegovoj blizini i nikad
Ga ne napušta. Na taj način će se udostojiti blaženstva: Blaženi oni koji slušaju reč Božiju i
drže je (Lk. 11;28).
Ako srce nije očišćeno, naš prečisti Isus neće doći i neće se nastaniti u njemu (v. Jn. 14;23)
Ali, kako je moguće da neko očisti srce dok živi usred sveta? Sveti oci su shvatili koliko je to
teško, zbog čega su napuštali svet i obitavali u pustinji. Tamo su postavljali svoju arenu i
zadobijali vence pobede.
Prema tome, čovek je prizvan da započne duhovnu bitku i borbu, imajući Boga kao saborca i
starca kao pomoćnika. Neprijatelji kao što su đavo, svet i telo pružaju jak otpor da bi
preplašili borca. Međutim, ukoliko se on čvrsto pridržava pouka i saveta svog duhovnog
rukovoditelja, nesumnjivo će pobediti i zadobiti venac večne slave.
42
Monaštvo je natprirodno. Život monaha je natprirodan, jer se on odriče prirode u pravom
smislu te reči. On raskida prirodne veze sa svojim roditeljima i rođacima i napušta ih za čitav
život, ali ne zbog sebičnih ciljeva, nego da bi se u potpunosti posvetio služenju Bogu.
Njegov novi život ima za cilj da umrtvi telesno mudrovanje i da putem podviga zadobije
angelsku čistotu. Prirodno je spavati tokom noći, ali monaštvo propisuje bdenje, i monah
sedi kao ptica bez druga na krovu (Ps. 102;7). Prirodno je da pojedinac bude slobodan, ali
čim započne s monaškim životom on se prisiljava da umrtvi samovolju, ljubavi Božije radi.
Uopšteno govoreći, monaški život je potpuno različit od svetovnog života, i zbog svog
natprirodnog toka naziva se angelskim.
Monaški priziv je veliki dar Božiji, a još je veći dar naći, kao monah, duhovnog rukovoditelja.
Lako je napustiti svet, ali je pronalaženje odgovarajućeg učitelja posebno blagovoljenje
Božije, jer od toga zavisi hoće li monah napredovati ili ne.
Revnosno sećanje na smrt daje veliku snagu u početku, kada čovek odluči da se odrekne
sveta, kao i tokom čitavog monaškog života. Ovo sećanje će za njega postati svemoćna
duhovna filosofija, iz koje ćemo izvesti istinite zaključke o odbacivanju svega prolaznog.
Posećuj hladne grobove, pažljivo slušaj i čućeš šta imaju da ti kažu oni što u njima
obitavaju: Kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi (Mk. 8;36) i
Taština nad taštinama, sve je taština (Knj. prop. 1;2).
U krajnje teškom i veoma bolnom smrtnom času, čoveku ne može da pomogne niko osim
njegovih dela, u stvari niko osim Boga. Ako Mu služimo, imaćemo uistinu svemoćnog
pomoćnika i zaštitnika u strašnom i samrtnom razlučenju duše i tela. Kakvu bitku duša vodi
kad se razlučuje od tela! Neka ti ova bitka stalno bude na umu. Razmisli i obrati pažnju i na
to da moramo proći kroz vazdušna mitarstva koja ometaju uspon duša. Ona predstavljaju
dela koja smo tokom života počinili i imaju za cilj da spreče uznošenje duša i da ih odvuku u
Ad.
Pored toga, moramo obratiti pažnju i na to da ćemo biti izloženi sudu. Avaj, kakvom sudu!
Tada reči kao "sagreših" i "pomiluj me grešnog" neće više imati nikakvu silu, nego će se
zapečatiti svaka usta i neće imati nikakvo opravdanje.
Koristiće nam da razmišljamo o ovakvim i sličnim stvarima, jer ćemo tako jasnije razotkriti
kakav priziv imamo. Tako ćemo požuriti da ga dostignemo što je moguće pre, jer ne znamo
šta donosi sutrašnji dan. Smrtni čas nam je nepoznat. Ostaće samo dobra dela učinjena
Boga radi, i ona će čoveka pratiti posle smrti.
Šta je bolje od toga da čovek čitavog života radi za Boga i da korist zadobijenu takvim
radom ponese sa sobom kad pođe pred Boga! Takav čovek je uistinu mudar trgovac koji je
našao skupoceni biser.
Ako slušaš glas tvog Gospoda Boga, neka ne otvrdne tvoje srce i poslušaj šta će ti reći: On
izriče mir narodu svojemu i svecima svojima, i onima koji se obraćaju srcem k Njemu (Ps.
85;8).
Svim srcem se molim da posredstvom bogočežnjivosti zadobiješ neprestanu molitvu i da
lebdeći na njoj dostigneš ravnoangelsku lspotu zastupništvom svetogorske Igumanije,
Presvete Bogorodice. Amin. Neka bude.
2. O nebeskom (višnjem) se starajte! Nebesko (višnje) tražite, jer je, prema rečima apostola
Pavla, naše življenje na nebesima (Filiplj. 3;20).
O, kakvo se blaženstvo krije u monaštvu! O, raskoši nebesa, kako osvajaš monaha koji
upražnjava bezmolvije (isihiju) i daleko je od sujetnog sveta! Koliko je um na mirnim
mestima privučen ka višnjem i prelazi iz znanja u znanje, iz sozercanja u sozercanje,
uzdnžući se u srcu i bogočežnjivo gledajući Boga! O, dubino bogatstva i poznanja Božijeg!
43
Nepoznati monasi koji su lutali pustinjom uistinu su bili božanski filosofi: koračali su po
zemlji, ali su bogočežnjivošću i sozercanjem obitavali na nebesima.
O, monaštvo, kako je velika tvoja slava! Kada čovek tihuje daleko od svake vreve i biva
monah kojeg rukovodi i nadzire pouzdan učitelj, biva doveden do unutrašnje slave
monaštva!
Mi ratujemo protiv vlasti, protiv poglavarstava i mračnih i svelukavih sila, protiv legiona
veoma opitnih u bici, protiv tela i sveta strasti, sličnih veoma teškim ranama kojima je
potreban pravi način, vreme, strpljenje i usrdnost da bi bile isceljene.
Pogledajmo svete Oce u njihovim početnim godinama: oni su izdržali žeđ, strašne periode
obeshrabrenosti i mnoga teška iskušenja. Oni su se, međutim, čvrsto pridržavali strpljenja i
prisiljavanja, i nakon toga blagodat ih je posetila srazmerno onome što su prethodno
pretrpeli.
Starac piše monahinjama o devstvenosti
3. Devstvenički život podseća na brodić koji se stalno bori s nemilosrdnom, oštrom burom,
bez ijedne luke na vidiku, dok ga neprestano bacaju razbesneli talasi. Devstvenica
neprestano u sebi nosi plamen telesnog mudrovanja zbog kojeg ne može doći do obustave
vatre nego je, naprotiv, potrebno voditi stalni rat i nositi oružje u rukama.
Kada izbije bura, udata žena nalazi utočište u luci, a to je bračno sjedinjenje, i na taj način
izbegava opasnost. Devstvenica, međutim, ne obraća pažnju na buru i hrabro napreduje ka
otvorenom moru. Da bi se izborila sa razbesnelim talasima ploti, ona čvrsto drži kormilo lađe
svoje duše i neprestano priziva ime Isusovo, dok On ne dođe da umiri more govoreći mu:
Ćuti, prestani (Mk. 4;39).
O, kako je uzvišena čistota! Kako sijaju njene blistave odežde, i kolika je njena odvažnost
pred Bogom, jer čistota ne samo da ljude izjednačuje s angelima, nego ih uzdiže i iznad njih.
Angeli bez ikakvog napora obitavaju u čistoti, jer je ona svojstvena njihovoj prirodi, dok
devstvenica zadobija ono što je natprirodno. Ona ne mora samo da usmeri svoju prirodu u
drugom pravcu. Uz to usmeravanje, ona se stalno bori i čitavog života trudi protiv strašnih
demona koji škripe zubima svoje zlobe kako bi iskrivili prav put Gospodnji, odnosno kako bi
čistu nevestu Hristovu odvojili od Njegove ljubavi i pretvorili je u životinju, sličnu svinji koja
proždire nečistoću sladostrasnih naslada.
Potrudimo se, čeda moja, podvizavajmo se. Potrčimo, kako bismo dobili nagradu za uzvišeni
priziv (v. Filiplj.3;14), jer je prisutan Hristos Sudija[1] i blagonaklono posmatra borbu
svakog čoveka, da bismo se mogli naslađivati Njegovim podobijem kada se pojavi, kao što
kaže Pavle, apostol neznabožaca: Kada se javi Hristos, život naš, onda ćete se i vi s Njime
javiti u slavi (Kol. 3;4).
Devojke napuštaju svoje voljene roditelje, braću i rođake i posredstvom braka privezuje se
za smrtnog čoveka, podnoseći njegove slabosti, tvrdoglavost i strasti, a ponekad, ukoliko je
on rđave naravi, i njegove udarce i psovke. I pored toga, one ne napuštaju svoje muževe,
jer poštuju vezu svetog tajinstva braka ili pak stoga što žele sigurnost i telesno zadovoljstvo.
Naprotiv, vi ste se venčale sa besmrtnim Ženikom Hristom i napustile roditelje i sve dobre
stvari ovog ispraznog sveta da bi ste se posredstvom duhovnog braka sjedinile s Hristom. S
ljubavlju sledite za Hristom, koji je radi nas pretrpeo Krst i smrt i podario vam neopisivi
miraz: Carstvo Nebesko! Iako ste bile siromašne i nečiste, On vas je preobrazio u kraljice da
biste na nebesima uživale veću slavu i radost nego carevi.
44
Koliko blagodat devstvenosti neuporedivo prevazilazi brak, i koliko je dar tajinstva duhovnog
venčanja sa Ženikom Hristom uzvišeniji od telesnog braka! To je stoga što je ovaj Ženik
nebeski, neporočni i večiti Bog.
Vidimo da žena u uobičajenom braku postaje junakinja time što podnosi patnje, nedaće i
teškoće bračnog života, strasti i udarce svog muža, kao i napore vezane za podizanje i
negovanje dece, koji prevazilaze njenu snagu. Avaj, koliko smo onda dostojni pokude kada
trpljenje, snagu, poslušanje i sve ono na šta nas priziva blagi jaram (Mt. 11;30) Hristov, ne
projavljujemo u većem stepenu nego udata žena! Prema tome, neophodno je da pokažemo
način života koji odgovara uzvišenosti našeg priziva i predstojećim i večnim nagradama na
nebesima.
Smirimo se i zavapimo našem Ženiku Hristu: "O, Zaručniče moje uboge duše, ne zatvaraj
vrata Svoje nebeske ložnice, kao što si učinio ludim devojkama, nego nas udostoj da naše
lampe budu pune jeleja dobrih dela, ljubavi, smirenja, pokajanja, suza, poslušanja,
trpljenja, čistote, rasuđivanja i svih drugih vrlina, jeleja kojeg će biti dovoljno da naše lampe
sijaju do Tvog Drugog dolaska, kako bi čitavo naše sestrinstvo stupilo s Tobom u nebeski
brak u blistavim odeždama, ozarenim svetlošću Tvoje blagodati, da bismo zajedno s Tobom
slavile i radovale se u beskonačne vekove vekova. Amin. Neka bude."
Starac piše monahinjama
4. Blagoslovena moja čeda, razmislite o tome da vam je Gospod besplatno darovao da
postanete neveste Njegovog Sina. Zbog toga sa neizmernim smirenjem stupite u duhovno
posvećenje najslađem Isusu i sa iskrenom ljubavlju položite sveti zavet da ćete do smrti biti
verne ljubavi Njegovoj.
Molim vas da se u služenju Isusu istopite kao sveće i da vaša dela zamirišu kao tamjan,
kako bi Gospod osetio ugodan duhovni miomiris.
Budući da je ovo obećanje sveto, ono će razjariti zlonamerne demone, koji će početi da se
bore protiv vas. Vi, međutim, nemojte da strahujete, jer ćete za pomoćnika imati ljubljenog
Isusa. Budite hrabre i ne plašite se. Gospod će nevidljivom rukom uništiti nevidljivog
neprijatelja.
Imajte čeličnu veru i apsolutno poslušanje Bogu i starijima. Tada će vas čudotvorno štititi
Božija pomoć i njihove molitve.
Pismo iskušenici
5. Ljubi Hrista svog Ženika više nego majku, i nazvaćeš se blaženom na nebesima. Ne brini
se ni o čemu zemaljskom, i nastoj da udovoljiš najlepšem Ženiku Hristu. Duhovno venčanje
s Njim trajaće večno, dok su zemaljska venčanja kratkotrajna, nakon čega počinju životne
muke, patnje i napori.
U monaštvu će svako delo koje se prinese biti nagrađeno večno i bogato. Čak ćemo i ovde,
na zemlji, biti stostruko nagrađeni za to što smo napustili roditelje, braću i sl. Hristos nam
daje sestrinstvo u Bogu. Ta ljubav je duhovna i ima za cilj da doprinese našem duhovnom
napretku, dok telesna ljubav voli samo plotske i isprazne stvari.
U svetovnom životu, patnje i muke su uzaludne, dok nam u monaštvu pomažu da
zadobijemo Boga.
45
O, kako je čudesno kad među sestrinstvom vlada ljubav, kad je sestrinstvo jedna duša u
mnogo tela! One onda žive uistinu nebeskim životom! Bog, međutim, dopušta da se
povremeno dogode izvesne stvari koje će uzrokovati pometnju i hladnoću. To se dešava
zbog naše koristi, da bismo se uvežbali i da bi se ispoljila naša vrlina ili naša slabost. Zbog
toga nam duhovni zakon kaže: "Ponekad radost, ponekad žalost; ponekad leto, ponekad
zima; ponekad rat, ponekad mir." Sveznajući Bog je tako zacrtao duhovni put.
6. Pismo duhovnoj kćeri
I čuh glas sa neba... kao guslanje guslara u gusle svoje. I pevahu pesmu novu pred
prestolom... u niko ne mogaše naučiti ovu pesmu... Ovo su oni koji se ne oskvrniše sa
ženama, jer su devstvenici; ovo su oni koji idu za Jagnjetom kuda god pođe (Otkr. 14;24).
Kćeri moja, molim se da ti blagodat Božija podari Njegovu ognjenu ljubav koja će te potpuno
rasplamsati, da bi likujući koračala blaženim putem monaštva. To je angelski put i kada
neko njime dostojno korača, njegova duša postaje nevesta Hristova i blista snažnije od
angela, jer je duša čovekova stvorena po obrazu i podobiju Božijem.
Da, kćeri moja, nikada nemoj zameniti nebeskog Ženika za smrtnog čoveka, Tvorca za
ovozemaljsku tvorevinu, božansku nebesku prirodu za prirodu ljudsku. Postoji li za ljudsko
biće veća slava nego da za ženika svoje duše ima Sina Božijega, koji će večno sačuvati
njegovu angelsku devstvenost i podariti mu večni život na nebesima, u božanskim skinijama
angelske nebeske naslade?
Šta više čine devojke koje napuste svoje roditelje i rođake i udaju se? To isto čine i
monahinje. Prema tome, one koje se zamonaše ne žrtvuju ništa više od onih koje se udaju, i
jedina je razlika što ove druge dobijaju zemaljskog čoveka sa strastima i slabostima, dok
prve postaju neveste Ženika koji je nebeski i bestrastan, Koji je Bog. Koliko više dobijaju
one devojke koje se zamonaše sa Hristom, kako u ovom svetu, tako i tamo, večno na
nebesima!
Đavo postavlja mnoštvo prepreka onima koji žele da postanu monasi ili monahinje. On želi
da ostanu u svetu kako bi ih lakše bacio u greh. Prema tome, kćeri moja, imaj u vidu
đavolske veštine i budi mudra kad su u pitanju pomisli iskušenja koje ti dolaze. Kad nisam u
blizini, jasno ih otkrij svojoj starici i ona će ti, budući prosvetljena, mnogo pomoći.
Neprestano izgovaraj molitvu, jer će ti to u svemu pomoći i rasterati sve što te sprečava da
dostigneš svoj sveti cilj. Budi oprezna: ne dozvoli da te oskrnavi bilo kakva telesna
nečistota, jer nebeski Ženik iznad svega voli čistotu čovekove duše i tela.
Molim se, kćeri moja, da ljubiš našeg Gospoda Isusa Hrista i da On tebe ljubi, kako bi
zauvek postao voljeni Ženik tvoje duše.
Pismo drugoj duhovnoj kćeri
7. Dobro moje čedo, šaljem ti očinski pozdrav sa Svete Gore, iz Vrta naše Presvete
Bogorodice. Šaljem ti takođe i buket prekrasnih, kratkih molitava koje će te ukrepiti na putu
devstvenosti.
Svaki čovek će se sam suočiti sa strašnim smrtnim časom, i njegova istinska pomoć biće
dela koja je učinio iz smirenja.
46
Šta je smirenije od rize povučene monahinje? Monahinja ostaje daleko od svetovnih radosti i
oplakuje svoje grehe kako bi našla istinsku radost duše koja potiče od mirne savesti.
Monaški život je veoma lep i sladak. Na žalost, naše strasti i slabosti čine da on ponekad
izgleda veoma težak.
Ukoliko se čovek više približava svesnom bogopoznanju, utoliko biva svesniji i lepote
monaškog života, jer oseća i okuša nebesku radost i Njegovu slatku ljubav.
Svet ne poznaje Onoga koji daje te božanske i nebeske darove, i upravo zbog toga je
nesrećan i gubav od greha. Angeli vide Gospoda - i koliko Ga samo oni vole i koliko Mu se
klanjaju! Međutim, ni monahinja koja oseća Njegovo prisustvo nije lišena pričasnosti ovom
božanskom sozercanju i ljubavi. Svet Ga ne pozna (v. Jn. 1;10) i zbog toga je Njegovo srce
puno žalosti i teskobe.
Ako se monahinja, koliko je moguće, više približava Ženiku svoje duše, živi kraj Njega i
sozercava ga, toliko se uvećava i njena unutrašnja lepota. Ona to vidi okom duše i
doživljava duhovnim opažanjem. Kako se ona tada lepo oseća! Ona oplakuje radosti i
naslade ispraznog i sablažnjivog sveta, i sažaljeva uboge ljude koji se u njih uzdaju i koji su
im potčinjeni, i čiji će kraj zbog toga neminovno biti gorak.
Pismo duhovnoj kćeri
8. Čedo moje, primio sam ispovest koju si mi poslala. Blagodarim našem dobrom Bogu što
su zraci Njegove božanskog prosvetljenja opet i opet ozarili i uobličili duše za nasleđivanje
očinskog autoriteta u odnosu na suštinski zadatak duše, odnosno na zajednicu i jedinstvo
duše s Bogom putem umne molitve.
Bog je beskonačan um (nus). Čovekov um je ograničen. Kada se čovekov mali um
posredstvom umne molitve sjedini sa beskonačnim Umom, tj. Bogom, prirodno je da bude
pričastan Njegovim božanskim i blaženim energijama, tako da i sam postaje blažen. On
oseća neizrecivu radost, nasladu i likovanje a najslađe suze teše njegovu dušu, ispunjavajući
je i zagrevajući božanskom utehom.
Molitva je moćno oružje svakog hrišćanina, a posebno monaha kojega nazivaju vojnikom
božanske armije. On je uz zakletvu uzdigao proslavljenu zastavu neravnopravnog,
doživotnog rata protiv sveta, ploti i đavola. Prizvani smo da postanemo nepoznati heroji,
koje vidi jedino nedremano oko Božije.
Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na
nebu, pa hajde za Mnom (Mt. 19;21). Postani moj sledbenik idući za koracima koji vode na
Golgotu. Budimo zajedno raspeti i zajedno izdahnimo, da bismo zajedno mogli i da
vaskrsnemo i da živimo u vekove.
Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj, i za mnom ide (Mt.
16;24). Ako me neko voli, neka me sledi, jer je sve kao pleva i varljivije je od snova.
"Bogatstvo neće ostati, slava neće pratiti čoveka u drugi svet, jer kad smrt nastupi, sve to
iščezava."
Ako se čovek udalji od sveta otkriće njegovo zlosmradije, dok se onaj, ko luta po njemu,
oblači u krpe ovozemaljskih naslada i zadovoljstava kao u odežde slave.
Bogoslovlje, istinsko bogoslovlje ne stiče se na univerzitetima nego, naprotiv, odbacivanjem
sveta i življenjem na tihim i mirnim mestima, daleko od svetovne buke i pometnje, uz
praktikovanje molitve i podvižništva. Kad čovek na taj način očisti razum i oslobodi se naleta
47
strasti, zadobiće svetlost istinskog bogoslovlja i samopoznanja. "Ako si bogoslov, onda se
istinski moliš. Ako se istinski moliš, onda si bogoslov" (sv. Nil Podvižnik).
Um se umiruje u isihiji (bezmolviju). Osim toga, kad se um jednom oslobodi zemnih pomisli,
prirodno je da se vrati samom sebi, a kroz sebe i Bogu, posredstvom jednostavne molitve:
"Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!"
Bolje je biti na pragu doma Božijega nego živeti u skinijama grešnog sveta (v. Ps. 84;11) sa
svim sablaznima teloljublja, odakle Ad uzima najveći deo svoga plena.
Čedo moje, prijateljstvo prema svetu neprijateljstvo je prema Bogu. Ako ljubiš Boga i želiš
da mu služiš potpuno i delatno, zaboravi na svetovne brige i beživotna zdanja velikog grada,
i doći u ljubljene i željene skinije Gospodnje, gde ćeš izučavati nauku nad naukama, tj.
umetnost pobeđivanja sveta, đavola i samoga sebe. To je nauka o odvažnoj borbi za večne
nagrade i večna obitavališta.
Pismo duhovnoj kćeri
9. O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijeg (Rim. 11;33), uzviknuo je apostol
Pavle budući u ushićenju i sozercavajući božansku svetlost, dok je njegovo srce plamtelo
bogočežnjivošću.
Šta je slađe od Boga? Zar nije isprazno sve što je ljudsko? Zar grob ne prekriva sve? Gde je
mladost i lepota, gde je čovekova slava i bogatstvo? Zar nije sve prah i pepeo? Ko je bio
kralj, a ko vojnik? Ko je bio bogat, a ko siromašan? Zar kosti nisu jedino što vidimo? Gde su
kraljevske palate, raskoš bogatih, bogate trpeze i gozbe slastoljubaca? Gde su telesne
naslade nemoralnih? Zar sve to nisu prekrili crvi i nepodnošljiv smrad? Uistinu, taština nad
taštinama, sve je taština (Knj.prop. 1;2). Dok rasuđujemo o svemu ovome, primorajmo
same sebe da sa velikom čežnjom zavolimo sveti i čisti put proslavljene devstvenosti, a kada
svoje telo ostavimo u zemlji i kad se naša duša uznese na nebesa, krasiće je lepota i krasota
devstvenosti, zbog čega će je i zavoleti Hristos, Ženik čistih duša.
Podvizavaj se dobrim podvigom, čedo moje. Neprestano se sećaj svetog imena Isusovog.
Dok hodaš, prikloni glavu i izgovaraj umno ili šapatom: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!"
Imaj u vidu neizvesnost vremena tvoje smrti. Uzdahni i izgovori: "U kakvom će me stanju
zateći smrt? Hoću li biti spremna? Jesam li Hrista služila dovoljno dobro da bi mi oprostio
moja sagrešenja?" Sećaj se žitija prepodobnih monaha, da bi se u tebi još snažnije
rasplamsala čežnja za monaštvom.
Pismo drugoj duhovnoj kćeri
10. Molim se da te Bog u svemu rukovodi. Kada neko ode u manastir, sa sobom nosi i svoje
vrline i strasti. U manastir je prizvan da bi uvećao svoje vrline i da bi iskorenio strasti.
Iskorenjujući strasti, on se susreće s teškoćama srazmernim njihovoj grubosti i brojnosti.
Zbog toga mu je potrebno i srazmerno samoodricanje radi dostizanja cilja, a to je
oslobađanje od nečasnih, grešnih strasti.
Kako protiče vreme monaškog života i kako se uvećava duhovno znanje, smanjuje se i
zamaranje na Golgoti, jer dobri Kirinejac, tj. uteha prosvetljujućeg znanja, dolazi i podiže
breme strasti. Nakon toga, Isusovi sledbenici lagano se kreću prema potpunom
umrtvljavanju strasti, za kojim će uslediti njihovo vaskrsenje. O, čedo moje, kakvo
vaskrsenje! Ukus Carstva nebeskog! Naslednik Božiji i sanaslednik Hristov! Duša tada dobija
48
veridbeno obećanje da će nakon smrti postati nevesta Hristova u neoskrnavljenoj bračnoj
ložnici i da će se večno naslađivati. Tada će videti sebe kako plovi u okeanima radosti i
sozercanja. Ova duhovna dobra zadobijaju se samo ako se čovek dobro podvizava da
trpljenjem i smirenjem iskoreni strasti.
Molim se, čedo moje, da budeš najizvrsnija u svojoj budućoj borbi.
Drugo pismo istoj duhovnoj kćeri
11. Svom dušom se molim da te naš dobri Bog sačuva Svojom moćnom zaštitom i da te kao
nepogrešivi kompas rukovodi ka polu tvog čistog predodređenja, ka svetom posvećenju kraj
nogu Isusovih, kao i svetu Mariju, sestru svete Marte, da bi začula reči blagodati izgovorene
u tvom srcu.
Ne plaši se nikoga osim Boga, koji ispituje srca i svakoga nagrađuje saglasno njegovim
delima!
Vodi bitku za spasenje i razmišljaj o neizvesnosti života. Pomisli da smo prolaznici, stranci i
posetioci, kao što su bili i naši očevi, da ćemo doći, videti i otići. Kad nastupi smrt, sve
iščezava. Bori se da svom dušom omrzneš prolazne ovozemaljske stvari, da kao dobar
trgovac trguješ i da kupiš polje u kojem je skriveno blago, tj. dragoceni biser, da kopaš i da
ga nađeš. Tada ćeš biti bogata blagodaću.
To polje je monaštvo i kupuju ga oni koji prodaju svu svoju samovolju, naslade i slobodu.
Onaj koji kopa, odnosno koji se podvizava u monaštvu, nalazi blagodat Utešitelja i postaje
bogat u ljubavi i uzdanju u Boga.
Ništa nije lepše od monaštva kada se živi onako kako su ga zacrtali sveti Oci-monasi. Čovek
zadobija raskoš istinske radosti i raduje se u Bogu, s blaženom nadom da će zauvek živeti s
Bogom, u blagoslovenoj i neizrecivoj radosti.
O, dubino Božija! O, neizrecivo i najslađe bogatstvo! Ako čak ni apostol Pavle, uprkos svoj
svojoj rečitosti, nije mogao da nam predstavi ni najjednostavniju sliku svega onoga što je
video i osetio kad je bio uznet u raj, kako onda da ja, nedonošče, govorim o veličini
naslađivanja Bogom?
Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod (Ps. 34;8). O, čedo moje i Isusovo, budi oprezna da
te nijedna od stvari koje u svetu nazivaju dobrima, ne odvoji od Njega. Naprotiv, sve svoje
čežnje prenesi na nebesko, jer je naše življenje na nebesima (Filiplj. 3;20).
Prezri sve što je zemno i smatraj ga nečistotom i pepelom. Ništa nije pouzdano u sadašnjem
veku.
Udalji se od greha kao od vatre i od otrovne zmije. S molitvom pritekni Isusu i On će te
čudesno izbaviti. Sve prinesi na žrtvu Isusu, jer On čezne za svakim žrtvenim delom ljubavi.
Onima koji čeznu za monaštvom
12. O, kako da procenim nepojmljivo bogatstvo monaštva! Koji je glineni jezik u stanju da
pohvali njegovu slavu pred našim Hristom!
49
Devstvenost je jednakost sa angelima. To je ono što ljudsku prirodu upodobljuje Hristu i
Presvetoj Bogorodici, jer su i jedno i drugo devstvenici. Pre nego što su sagrešili, i Adam i
Eva su bili devstvenici, i tek su nakon pada postali supružnici. Drugim rečima, najpre je bila
ustanovljena devstvenost, dok je brak bio posledica prestupa. Prema tome, svako ko želi da
dostigne vrlinu koju su prvostvoreni posedovali dok su bili u raju, mora živeti u devstvenosti
i čistoti.
Devstvenost i čistota imaju veliku odvažnost pred Bogom. Zbog toga žrtvujte čak i svoje
živote, ali čuvajte devstvenost kao zenicu oka. Međutim, da biste je očuvali, neprestano
morate izgovarati molitvu i biti oprezni da biste izbegli uzročnike greha. Posebno budite
oprezni kad su u pitanju vaše oči.
13. Čedo moje, trebalo bi da se brinemo o čistoti, jer se na taj način rasplamsava monaška
duša. Upravo je čistota ono zbog čega se monaški život najčešće karakteriše kao angelski.
Sveti Duh blagonaklono gleda na čistotu i snishodi na čiste. Monah se tada oseća kao da je u
raju. Đavo napada čistotu da bi sprečio posetu Svetog Duha.
Upravo zbog toga nas, čedo moje, uznemiruje zlim pomislima, da ne bismo postali korisni
sasudi Svetog Duha i da ne bismo smatrali da je monaški život angelski. Borimo se, dakle,
da blagodaću Božijom zadobijemo čistotu duše i tela.
14. Kada ljudi prime monaški postrig, blagodat nekoga posećuje više, a nekoga manje. To,
međutim, ne predskazuje monahov budući duhovni život.
Neki uopšte ne osećaju blagodat angelske shime, pa ipak kasnije mnogo napreduju, dok se
drugima dešava suprotno.
Međutim, cilj monaštva je očišćenje srca, čime se zadobija savršena ljubav.
Ovim bi trebalo da se bavimo i da se zanimamo: imamo li trpljenje i odvažnost u našim
bitkama sa đavolom, čistu ljubav, jezik slobodan od osuđivanja i kleveta, itd.
Monah ima dve radosti: prvu oseća kad se zamonaši, a drugu kad mu se približi smrt. Šta je
život monaha, ako ne neprestano mučeništvo? Zbog toga se raduje smrti, jer smatra da će
se izbaviti od mučenja i bitaka lukavoga.
Isceli se sada, dok si mlad, i dok tvoje strasti još uvek nisu duboko ukorenjene. Na taj način
ćeš u starosti naći počinak. Život proveden u dobrom podvigu doneće nam mnogo duhovnog
bogatstva i dobar kraj.
15. Preklinjem vas da obratite pažnju na sebe i da ne zaboravite cilj zbog kojega ste
napustili svet i za koji bi trebalo da se borite da ga dostignete. Kakvo je dobro ako
dostignemo nešto svetovno i time naškodimo svojoj besmrtnoj duši, kojoj ništa nije ravno?
Naš cilj kao monaha je da se uzvisimo do višnjih stvari i da obitavamo na nebesima, da
razmišljamo o višnjem i o ravnoangelskoj čistoti. Ne dolikuje nam da se prepustimo bilo
kakvoj nepriličnoj pomisli i da odbacimo svemoćno oružje molitve.
Telo monaha je hram Božiji, i mi taj hram moramo ulepšati svakom čistotom da bi Bogu bio
ugodan. Ko god oskrnavi taj hram, ražalošćuje Gospoda, tako da moramo biti veoma oprezni
u pogledu čistote.
Devstvenost je obeležje koje je svojstveno pobožnim dušama, isto kao i angelima. Budući da
je nečist i otuđen od Boga, đavo neoprostivo mrzi devstvenost. On nam unosi mnoštvo
nečistih pomisli da bi oskrnavio lepotu čistote i tako učinio da ona izgubi svoje angelsko
blistanje.
50
Sa Svete Gore, oktobar 1957.
16. Ljubljeni u Hristu brate... Bog neka te blagoslovi i prosvetli na nepogrešivom putu
spasenja. Pitaš me u svom pismu šta da učiniš ako te Gospod prizove da postaneš monah,
jer ne bi želeo ništa da učiniš bez Njegovog priziva na monaštvo, zbog čega bi napustio
svoje dužnosti, itd.
Brate moj, ko može primiti, neka primi... Ne mogu svi primiti tu reč (Mt. 19;12,11). Za
priziv je karakteristično da čovek u sebi vidi vatrenu želju, revnost, čežnju i neku vrstu
žudnje za monaštvom. Kada to bude video u sebi, siguran je da ga Bog priziva da postane
monah. Pa ipak, on je i dalje slobodan da sam izabere jedno ili drugo, uz uverenje da su mu
dati sklonost i priziv, i ako hoće, on može dobrovoljno i bez prisile da prigrli monaštvo, koje
se naziva i devstvenim životom.
Ovaj priziv je blagodat Božija, i čovek ga ne može zanemariti ili potisnuti. Ako ga zanemari i
ostane još dve tri godine u svetu, sigurno je da će ga potisnuti i da više neće čeznuti za tako
uzvišenim ciljem.
Dok je takva osoba još u svetu, neophodno je da posti saglasno svojoj telesnoj snazi i
rasuđivanju, da bdi, da se moli, da daje milostinju, da se čuva od stvari koje mogu
oskrnaviti razborite pomisli, da izbegava loše društvo i razgovore sa suprotnim polom, da
nađe vreme za bezmolvije, čitanje i sl. Sve će to pomoći da osnaži čežnja za monaštvom i da
ostane vatrena sve dok ne dođe pravo vreme da ispuni svoju želju, naravno, ako tako
odluči, jer smo rekli da je čovek potpuno slobodan da izabere, čak i ako mu je priziv
posvedočen karakterističnim znakovima.
Razume se da je čovek, kada se zavetuje Bogu da će se zamonašiti, na neki način obavezan
da to i učini, kao što kažu veliki Oci Crkve. Kad se neko priprema da položi zavet, mora o
tome dobro razmisliti, jer narušavanje zaveta neće imati dobre posledice. To se smatra
preziranjem Boga, kojem se čovek i zavetovao.
Devstvenički život je uzvišen, jer čovek dopušta sebi da bez ikakvih prepreka ugađa Bogu.
Posvetivši se potpuno služenju Bogu, vremenom može postati svet dušom i telom.
Preporodiće se i postati novi čovek posvećen Hristu, sa svim karakteristikama života u
Hristu, kao što i deca imaju osobine roditelja koje pokazuju da su deca zakonita.
Brate moj, na Svetu Goru možeš doći kad god poželiš, čak i kao hodočasnik, i tada ćeš stvari
videti izbliza. Ako hoćeš, koliko god želiš možeš ostati kod nas ili na nekom drugom mestu.
Naša kuća ima dve kelijice, jednu za mene a jednu za tebe. Tako ćeš bolje videti šta treba
da uradiš. Takođe ćeš čuti duhovne reči moga Starca koje potiču od opita i, jednom rečju,
bićeš prosvetljen po pitanju onoga šta treba da učiniš.
Na početku, život u Hristu podrazumeva mnogo muka i najrazličitija iskušenja. Međutim, ona
vremenom slabe i počinje duhovna uteha tako da ćeš se, kad te poseti blagodat Božija, naći
u stanju duhovne naslade i radosti.
Gospod nam je rekao da ćemo se spasti kroz mnoge žalosti, i potrebno je da se naša duša
ukrepi u trpljenju. Onaj ko pretrpi do kraja, naći će spasenje.
Sa Svete Gore, novembar 1957.
17. Najvoljeniji u Hristu brate, neka te uvek štiti blagodat Svetog Duha. Juče sam primio
tvoje pismo i mnogo sam se obradovao kad sam video da si shvatio istinsku suštinu
monaštva i da si dobro. Moje zdravlje je loše, po volji Božijoj.
51
Pod potiskivanjem blagodati sam podrazumevao da čovek ostane u svetu i da okleva dve ili
tri godine. Njegov žar će u tom slučaju ohladneti i izgubiće želju za monaštvom, jer se
blagodat te topline povlači zbog njegovog nemara da ostvari cilj.
Trnje i korov će ti rađati (Post. 3;18), kaže Sveto Pismo. "Trnje i korov", odnosno strasti i
rđave navike koje narastaju na zemlji srca. Uz mnogo muke, suza i znoja uklanja se trnovito
korenje strasti i rđavih navika, da bi se očistila zemlja srca u koju je posejano seme, tj. reč
Božija.
"Gospode Isuse Hriste, pomiluj me." Prema trezvenoumnim Ocima, molitva je seme koje se
u srce iskušenika u početku seje uz mnogo truda i borbe, dok ne proklija, naraste, bude
požnjeveno i pretvoreno u hleb, hleb života. Drugim rečima, dok čovek ne bude u stanju da
okusi plodove svoga truda, a to su sladost molitve i ljubav Hristova. To je živa voda koja
navodnjava srce, osvežava ga i čini da nabuja. To je ono što meni, nemarnom, nedostaje.
Dolazi čas, i već je tu, kad će se istinski bogomoljci klanjati Ocu u duhu i istini (Jn. 4;23).
Kako je divno Gospod razjasnio umnu molitvu!
Dok si u svetu, podvizavaj se, čitaj, moli se i izgovaraj molitvu koliko god možeš, jer je
njena sila neizmerna. Daj milostinju, jer je velika sila milostinje. Dok sam bio u svetu, i ja
sam davao milostinju koliko god sam mogao iako sam bio siromašan, da bi mi Bog pomogao
da dostignem svoj cilj.
Znaš li koliko Bog proslavlja milosrdne? Jedan angeo Gospodnji pojavio se pred kapetanom
Kornelijem i rekao: Molitve tvoje i milostinje tvoje uziđoše na spomen pred Bogom (Dela ap.
10;4). Prorok Danilo je rekao kralju: Oprosti se greha svojih pravdom i bezakonja svojih
milošću prema nevoljnima (Dan. 4;27).
Zapamtimo svi, brate moj, a najpre ja, bezumnik, strašni obračun pred strašnim sudom
Božijim, kao što su učinili i sveti podvižnici.
Ava Agaton je pred smrt jecao, i monasi su ga upitali:
"Zar i ti jecaš, avo?"
"Verujte mi, čeda moja, svim silama sam težio da udovoljim Bogu, a opet ne znam da li su
moja dela bogougodna!"
Sveti Antonije je takođe plakao kad mu se približavao smrtni čas:
"Zar i ti jecaš, avo?"
"Verujte mi, čeda moja, otkad sam postao monah, strah Božiji me nikad nije napuštao!"
Razmišljam i o samom sebi: šta ću pred Bogom reći u svoju odbranu ja, koji sam nemaran i
nečist, kome su strasti skinule bračnu odeždu?
Ti ćeš, brate moj, susresti mnoge prepreke na svom putu, ali neka te to ne obeshrabri.
Izbegavaj sve što te ometa na putu Božijem. Preseci svako prijateljstvo sa mladićimamirjanima. Ne plaši se. Kad je Bog sa nama, niko nije protiv nas.
Moja kelija je veoma tiha. Kad dođeš ovamo, bićeš veoma zadovoljan. Ja živim u krajnjem
bezmolviju i bezbrižnosti. Moj starac mi je dao blagoslov da u samoći i miru obedujem
ujutro. Posetioci su veoma retki, i svoj oskudni obrok obično jedem sam. Nastojim da, uz
Božiju pomoć, izgovaram molitvu. Sam se budim, i sam bdim. Prema tome, ovo mesto će se
dopasti svakome ko želi da živi u bezmolviju, molitvi i bezbrižnosti[2].
Očekujem te s velikom radošću, i molim te da ne oklevaš da mi pišeš.
Molim se za tebe s ljubavlju u Hristu.
52
Najništavniji papa-Jefrem Josifovac
18. Čedo moje, uzdržanje, post, bdenje, odricanje od svetovnog itd. predstavljaju načine
kojima ćemo zadobiti čisto srce, a osnovna karakteristika čistog srca je ljubav.
Naš cilj je, dakle, čistota srca. Bez čistote nećemo videti Boga, On nam se neće otkriti. Kako
onda možemo reći da smo postigli svoj cilj ili da smo mu se približili, ako nemamo čisto
srce? Apostol Pavle kaže: Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne
Gordi, ne nadima se, ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu,
ne raduje se nepravdi a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.
Ljubav nikada ne prestaje (1. Kor. 13;48). Sve ove karakteristike, koje apostol Pavle
gromoglasno oglašava, ukazuju koliko je čovek uznapredovao u čistoti.
Zemljodelac radove započinje čišćenjem njive. Čisti je od kamenja i trnja, a zatim ore, seje i
čeka da Bog pošalje kišu, sunce i vetar. Pri tom ima jedan cilj: da požanje žito i da se
naslađuje plodovima svog truda.
Mornar i trgovac putuju u daleke krajeve dok im prete bure i različite opasnosti, a cilj im je
da uvećaju svoje bogatstvo i da se njime naslađuju.
Monah mora da se liši roditelja, braće, sestara, rođaka; lišava se zadovoljstava, bdi, moli se,
poslušan je, bori se s pomislima i slično. S kakvim ciljem? Da zadobije čistotu srca, da vidi
Boga! Ako nije očišćen, neće videti Boga.
Šta je Bog? Bog je ljubav. Prema tome, onaj kome nedostaje istinska ljubav, ljubav duhovna
i čista, nikada neće spoznati božansko.
19. Kćeri moja, neka te najslađi Raspeti Gospod nagradi hiljadama blagoslova, jer On iznad
svega voli devstvenost, koja je duhovna sestra angelske devstvenosti.
Nebeski Otac je devstvenik; Njegov Sin, naš Gospod Isus Hristos je devstvenik; ljubljeni
učenik Hristov, Jovan, bio je devstvenik; zar da ne pomenem Djevu Mariju, našu Presvetu
Bogorodicu, koja je zid odbrane za devstvenike što se podvizavaju?
Molim se, kćeri moja, da u životu izabereš najsvetiju vrlinu devstvenosti, ukras angela.
Sve što čovek izgubi može se ponovo zadobiti izuzev devstvenosti koja predstavlja najčistiji
život bez drskih i sramnih grehova. Bezbrojne vojske angelske raduju se kad se bar jedan od
njihovih saboraca pridruži njihovom činu. To je nevidljivo mesto. Da li želiš da ga zauzmeš,
kćeri moja? Nadam se da će se dejstvovanje blagodati slavno izvršiti u tebi, u slavu našeg
raspetog Gospoda.
Kćeri moja, ljubi našeg Isusa i jedino se Njemu klanjaj u svom životu. Neka Isus bude
duhovna naslada tvoga srca. Nikada nemoj zameniti tu ljubav za varljiva svetovna
zadovoljstva, ma koliko se isprazni svet trudio da te na to prisili.
Postani učenica Isusova i, kao druga mironosica, prinesi svom Učitelju dragoceno miro svoje
devstvene čistote.
Sve ovozemaljske stvari prolaze kao san, i ništa u ovom svetu nije postojano i
nepromenljivo. Zbog čega bismo onda voleli prolazne i kratkotrajne stvari umesto večnih i
neprolaznih?
U svakom trenutku, smrt preti da nas pošalje na drugi svet, a posebno na sud Božiji. Šta
drugo da činimo nego da se pripremimo da se dobro odbranimo pred Bogom za sve u čemu
smo sagrešili protiv Njega?
53
Udalji svaku svoju grešnu i rđavu pomisao čim se pojavi. Neprestano prizivaj u misli ime
Isusovo, jer će ti to najsvetije Ime dati pobedu nad najraznolikijim grehovima.
20. Spolja posmatrano, monah ponekad može izgledati potišteno, dok je u stvari
preispunjen radosnom žalošću, koja je toliko korisna i nužna. On izgleda sumorno kad se
bori s nečistim pomislima ili kad ga iskušavaju njegov egoizam, uznemirujuće reči ili neka
pokuda. On se tada bori da pomislima samoosude uništi svoj pobuđeni egoizam. Ono što
nam izgleda kao potištenost ne pojavljuje se kao posledica pomisli očajanja, jer on blagosilja
čas kad ga je Bog odveo iz nesreće ovog sveta i doveo u spasonosni monaški život. Umesto
potištenošću, trebalo bi da to nazovemo radosnom žalošću, što označava duboku radost i
zadovoljstvo koji proizilaze iz sistematskog vaspitavanja srca. Takva žalost je nepoznata
mirjanima koji obraćaju pažnju samo na spoljašnje stvari i dopuštaju da se njihova srca
opasno razbole od egoizma, gordosti i sujete.
Bez trezvenoumlja, neprestane molitve i bdenja u usamljenoj i mračnoj keliji, spoljašnja dela
vode hrišćanina ka sujeti, budući da on sve zasniva na svojim delima koja su tako jeftina!
Očišćenje srca zahteva veliki napor: napor samoosuđivanja, molitve, samoodricanja,
poslušanja, dobrih dela, mnogih suza itd. Ako srce nije očišćeno na taj način, kako će onda
čovekova dela biti ugodna Bogu? Jedino monaštvo, kao sekira, odseca strasti u njihovom
korenu, dok bez monaškog podviga čovek odseca samo grane i lišće.
21. Natprirodna čudesa monaha i duhovno stanje koje je plod njihovog podviga pokazuju šta
je zapravo monaštvo. Iako borba da se u svetu živi hrišćanskim životom predstavlja pobožan
napor, ona nije ni blizu monaškom životu po njegovom obilju duhovnog bogatstva i po
bliskosti s Bogom. Po rodu se drvo poznaje (Mt. 12;33). Čitava vojska monaha ispunila je
nebesa. A koliko pravednika imamo? Možeš ih na prste izbrojati![3]
NAPOMENE:
1. Grčka imenica "αγωνοθετης" prvobitno je označavala organizatora i sudiju u
nadmetanjima u igrama a poznije sudiju uopšte. (Prim. prev.)
2. Grčku imenicu "αμεριμνια" (bezbrižnost) ne treba shvatiti u smislu nemara, nego u
smislu slobode od ovozemaljsknh i svetovnih briga, tj. u smislu spokojstva i
duhovnog mira (u tim značenjima ona je korišćena i u nekim besedama svetog
Jovana Zlatoustog). Ponekad, ova imenica može označavati i slobodu od
odgovornosti, ali samo u slučaju da monah brigu o svom spasenju poverava svom
starcu, koji na taj način postaje odgovoran za njegovu dušu i oslobađa monaha brige
za sopstveno spasenje. (Prim. prev.)
3. Pravednici su svetitelji koji su se posvetili živeći u svetu, a da pri tom nisu bili
sveštenici, monasi ili mučenici. (Prim. izd.)
54
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O SVETU I PORODICI
1. Čedo moje, neka te prati angeo Gospodnji i neka ti pokaže put Božiji i put tvog spasenja.
Amin. Neka bude. Molim se da ti Bog podari duševno zdravlje, jer je to dar usinovljenja i
zadobijaju ga samo one duše koje su se potpuno posvetile služenju Bogu i ljubavi Božijoj.
Svet privlači mlade kao magnet. Svetovne stvari imaju veliku moć nad novoprosvetljenom
dušom koja je tek počela da se orijentiše i da sagledava cilj svog života i zadatka na koji je
prizvana.
Prijateljstvo (ljubav) prema svetu neprijateljstvo je prema Bogu. Jer koji hoće svetu prijatelj
da bude, neprijatelj Božiji postaje (Jak. 4;4). Bog je naslade sačuvao za večnost, jer su i On
i tvoja duša besmrtni. Ne može biti nikakvog poređenja između svetovnih naslada i čistih
naslada Božijih.
Naslade ovog sveta zadobijaju se uz napore i troškove i, nakon trenutnog zadovoljstva,
slede raznolike posledice, zbog čega ih pogrešno nazivamo nasladama. Naslade BožiJe,
međutim, nemaju takve posledice, jer su duhovna zadovoljstva ovde dole na zemlji prvi
plodovi večnih nizova zadovoljstava i naslada u Carstvu Božijem. Naprotiv, onaj ko se
oskrnavio svetovnim nasladama, prinuđen je da podnosi večnu osudu, zajedno sa
prvonačalnim podstrekačem oskrnavljenja, đavolom.
Čedo moje, vreme našeg života dato nam je kao novčani iznos, tako da svako može da
trguje radi svog spasenja i, zavisno od trgovine kojom smo se bavili, bićemo bogati ili
siromašni. Ako "novac" vremena iskoristimo u trgovini duhovnog obogaćenja, onda ćemo
uistinu postati vešti trgovci i začućemo blaženi glas: Slugo dobri i verni, u malome si bio
veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega (Mt. 25;23).
Na kraju života, od svakoga od nas zahtevaće se precizan obračun gde smo i kako potrošili
novac vremena i teško nama ako smo ga rasipali na bioskope, zabave, razvrat, beskorisne
snove i telesne naslade. Kakvom će se odbranom tada oglasiti naš svezani jezik, kako ćemo
podići oči i pogledati našeg Hrista kad nam bude nabrajao bezbrojna dobročinstva koja je
Njegova bezgranična ljubav obilno izlivala na nas?
Sada, kad još imamo vremena, kad novac vremena još uvek nije sasvim potrošen i dok još
uvek njime raspolažemo, razborito razmislimo o razbojničkom svetu koji želi da nas
pokrade. Odgurnimo ga kao raspadnutog mrtvog psa i požurimo da tim novcem kupimo
skupocena dela koja će, kada budu iskušana u vatri, postati veoma blistava i darovi dostojni
našeg svetog Boga, prikladna da posluže kao ukrasi u svetom nebeskom Jerusalimu.
Nećemo kupovati slamu, odnosno dela mračna i dostojna pakla, jer ćemo s njima sići dole u
večnu vatru prokletstva, gde će mnoštvo ljudi koji su zloupotrebili Božije darove požnjeti
ono što su posejali.
Sa suzama zasej dobra dela, i tako ćeš u vreme posete požnjeti snopove naslađivanja
večnim životom.
2. Tvoja iskušenja su od Boga, jer te On priprema za borbu. On te uvežbava, kao što se i
vojnici na svojim vežbama pripremaju pomoću surovih napora. Tamo najpre uče teoriju
ratovanja a zatim, na znak trube u istinskom ratu, stupaju u borbu budući da su već obučeni
i da poseduju unutrašnje uverenje da znaju kako da ratuju, i spremni su da se žrtvuju za
svoj cilj i ideologiju.
55
Vi se nalazite u sličnoj situaciji, budući da ste prizvani da postanete vojnici Hristovi i da se
borite protiv Njegovog neprijatelja. On vas uvežbava s ciljem da se uveri u vašu ljubav
prema Njemu: Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi (v. Jn. 14;21).
Budite hrabri, čeda moja, i ostanite odani i posvećeni Onome koji vas ljubi savršenom
ljubavlju.
Pre nego što bitka započne, vojskovođe bodre duh vojnika pevanjem borbenih pesama i
kazivanjem raznih priča o herojskim delima, čime rasplamsavaju njihovo osećanje
samopožrtvovanja. Ova taktika daje im veliku snagu i odvažnost za bitku koja treba da
započne.
Osim toga, potrebno je da, slično svetiteljima, razmišljamo o podvizima mučenika i svetih
monaha, odnosno o tome kako su se podvizavali, kako su se odrekli sveta i ljudi i kako ih
ništa nije moglo sprečiti da slede put koji vodi ka Isusu.
Ovakva razmišljanja će snažno ukrepiti vaša stremljenja i namere, jer je bilo mnogo onih
koji nisu bili svesni skrivenih zamki, zbog čega su njihove duše podlegle iskušenju i izgubile
nadu u večni život.
Razmišljaj o ljubavi našeg Isusa i ljubav Isusova nadvladaće svaku drugu prirodnu ljubav.
Ukoliko se više budemo odricali, utoliko ćemo se više naslaćivati ljubavlju Božijom.
Obratimo pažnju na visine, gde Isus sedi s desne strane Oca. Neka naše oči pogledaju u
visinu, jer je večno i neprolazno gore, a ne dole, gde je sve prah i pepeo.
Pomisli na nebesku raskoš: tamo je beskonačna mudrost Božija, tamo je neizreciva lepota,
tamo je angelsko pojanje, tamo su bogatstva božanske ljubavi, tamo je život oslobođen
bola. Tamo će prestati suze i uzdasi, tamo je jedino radost, mir, večna Pasha i neprestano
praznovanje. O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijega (Rim. 11 ;13). Što oko ne
vide i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji Ga ljube (1. Kor.
2;9).
Obratimo pažnju na molitvu. Istrajmo u molitvi, i ona će sve dovesti u red. Nipošto ne
ustupajte; ostanite postojani u svom svetom cilju. Ostanite pored Isusa da biste živeli u
duhovnoj sreći. Sreće nema nigde izuzev u Isusu. Takozvana "sreća" koja je izvan Isusa
netačno se naziva srećom, jer se zadobija na nedolične načine, brzo se završava i vodi
čoveka ka večnoj nesreći.
Podvizavajte se, čeda moja! Angeli vam pletu vence od rajskih cvetova! Naš Hristos smatra
vaše podvizavanje za mučeništvo, a šta je uzvišenije nego biti mučenik za Hrista!
3. Primio sam tvoje pismo, čedo moje, i mnogo smo se obradovali tvojoj snažnoj želji i
čudesnoj sklonosti prema monaštvu. Volim biti na pragu doma Božijega nego živeti u
šatorima bezbožničkim (Ps. 84;10).
Neka te nikakva druga ljubav ne odvoji od ljubavi Isusove. Sve smatraj za plevu da bi
zadobio Hrista. Stradanja sadašnjeg vremena ne mogu se ni uporediti sa budućom slavom
koja će se otkriti podvižnicima (v. Rim. 8;18). Sad je vreme za borbu, patnju i trud Boga
radi, dok je budućnost vreme za vence večne slave, za nagrade, pohvale i saživot sa svetim
angelima u blizini najuzvišenijeg prestola Božijeg.
Mladost nečujno prolazi, godine protiču tiho i neprimetno, kao voda u potocima; sati
iščezavaju kao dim na vetru. Tako prolazi i nestaje sadašnji život. Božiji podvižnici koračaju
prema večnim nagradama slave, a nemarni i svetoljupci (grč. φιλοκοσμοι) da budu večno
osuđeni sa demonima.
56
Primamljivosti sveta i njegove naslade preobraziće se u večne patnje i bol za one koji su
uživali u njima, ako se ne pokaju. Naprotiv, ljudima Božijim će mala lišavanja biti
nadoknađena večnom srećom i blaženstvom Božijim.
Takvo blaženstvo video je i božanstveni Pavle i zadivljeno oglasio: Što oko ne vide i uho ne
ču i u srce čoveku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji ga ljube (1. Kor. 2;9).
Ne dozvoli da te ometa vezanost za porodicu. Pomisli da ćeš u smrtnom času biti sam i tada
će ti biti potreban Bog kao pomoćnik. Ako Boga voliš više nego njih, On će ti tada i pomoći.
Međutim, ako budeš oklevao, sam ćeš žnjeti plodove gorkog žaljenja.
Prema tome, donesi odluku ljubavi Hristove radi i započni svoj novi život.
Pismo duhovnoj kćeri
4. Sve zavisi od tvoje volje. Preklinji Presvetu Bogorodicu da rasplamsa tvoju svetu čežnju
tako da uz samoodricanje odlučiš da napustiš ovaj isprazni svet i san koji se zove život, i da
kreneš za Ženikom Hristom. On će ti dati Sebe i Svoju najslađu ljubav i smatraće te
dostojnom da naslediš Njegovo Carstvo.
Preklinji Presvetu Bogorodicu da ti pomogne da doneseš svetu odluku, i kad to Ona učini,
prekrsti se i kreni za Isusovim spasonosnim glasom koji kaže: Ako hoće ko za mnom ići,
neka se odrekne sebe i uzme krst cvoj i za mnom ide (Mt. 16;24).
Niko nam ne može pomoći u strašnom smrtnom času. Pomoći će nam jedino dobra dela koja
smo učinili radi Boga i svoje duše. Budući da se monaški život uglavnom sastoji od dela
Božijih koja su veoma korisna za spasenje naše duše, zašto ne bismo sve žrtvovali da bismo
živeli životom koji će nas učiniti bogatima u Carstvu Božijem? Kakva je korist čoveku ako
zadobije sav svet a duši svojoj naudi (Mk. 8;36)?
Čovekov život visi o koncu. Pri svakom našem koraku rešava se naš život. Koliko se ljudi
probudi ujutro, a da ne vidi veče? Koliko ljudi uveče zaspi, a da se nikada više ne probudi?
Uistinu, čovekov život je san. Čovek u snu vidi stvari koje ne postoje: on sebe može videti
kao krunisanog cara ali kada se probudi, vidi da je u stvari samo siromah.
U životu koji živimo čovek nastoji da se obogati, da se obrazuje, da lagodno živi, da postane
znamenit. Na žalost, dolazi smrt i sve biva uzaludno. Tada drugi uzimaju ono zbog čega je
radio čitavog života, dok on sam napušta svet nečiste savesti i oskrnavljene duše.
Ko je mudar, razumeće ove stvari i odreći će ih se, i poći će za Ženikom Hristom, i sva dela
koja bude satvorio biće bezgranično nagrađena u Njegovom Carstvu.
Kćeri moja, uvek se sećaj smrti i suda Božijeg, kroz koji ćemo neminovno proći. Sećaj se
toga da bi imala više straha Božijega, oplakuj svoje grehe, jer suze teše dušu onoga koji
jeca.
5. Moja duhovna kćeri, molim se da te božanski spokoj i radost prate kroz život. Amin.
Primio sam tvoje pismo i video tvoju radost. Molim se da ta radost označi prve plodove
neprestane duhovne žetve, novog života potpuno posvećenog neuporedivoj ljubavi Božijoj.
Upoznala si plodove Duha. Ako si se toliko ukrepila stekavši mali opit, koliko ćeš se tek
ukrepiti kada se nađeš u potpuno duhovnom okruženju!
Sve do kraja našeg života, svuda ćemo susretati iskušenja, pa čak i u manastiru ili u
pustinji, ako se tamo nađemo. Međutim, ako smo daleko od sveta, bićemo slobodni da se
57
borimo na otvorenom polju. Tu ćemo moći da sakupimo duhovno pojačanje koje će nam
pomoći uzvišenim nadama u nagradu nebeskog prizvanja Božijeg (v. Filiplj. 3;14).
Ovde nemamo postojana grada, nego tražimo onaj koji će doći (Jevr. 13;14), večni i
proslavljeni!
Čedo moje, bori se svim silama. Nemoj obradovati satanu time što ćeš zapostaviti svoje
dužnosti, nego ga ogorči tako što ćeš ih izvršavati marljivo i revnosno.
Prolazi obličje ovoga sveta (1. Kor. 7;31), dok će onaj, ko tvori dobra dela, prebivati u
vekove!
Satana neće prestati da te gađa otrovnim strelama u vidu najrazličitijih pomisli, i to najčešće
sramnih. Hrabro stupi u borbu za zadobijanje nepropadljive vence.
Čim se pojave rđave pomisli, odmah uništi fantaziju i odmah izgovori molitvu i, gle, istog
časa doći će izbavljenje!
Nemoj da se uplašiš kada vidiš bitku i nemoj gubiti moral, nego prizovi svemoćnog Boga i
pokaži veliko smirenje. Prekorevaj se najpogrdnijim imenima i ubedi samu sebe da si zaista
takva. Od tog trenutka samosmirenja počinje bitka uz molitvu.
Budi oprezna, jer bitka koju vodimo nije laka. Mi treba da se borimo s načalima i vlastima, i
od nas se zahteva razboritost i obazrivost da bismo se dobro borili. Dobro nije dobro ukoliko
se ne izvrši na odgovarajući način.
Molim se da vodiš dobru bitku. Budi oprezna kad su u pitanju ljudi s kojima se družiš.
Uz mnoštvo molitava i blagoslova, tvoj najništavniji Starac.
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O POSLUŠANjU, NEPOSLUŠNOSTI I ODSECANjU SAMOVOLjE
1. Uvek se molim dobrom Bogu da koračate istinskim putem monaškog života. Ne
zaboravljajte s kakvim neprijateljem vodimo rat i bitku, jer ne bi trebalo da površno tragate
za spasenjem. Prisiljavajte same sebe. Razmišljajte o razlozima zbog kojih ste se zamonašili.
Napustili smo roditelje, braću, sestre... Međutim, ako ne napustimo i svoju volju, ako ne
budemo poslušni, ako ne odsečemo samovolju, nećemo naći milost kad naše duše izađu na
sud. Razmišljajte o večnim kaznama, ali ne zaboravljajte raj, jer ćemo zaslužiti jedno od ovo
dvoje.
Hristos je radi nas nedostojnih pokazao savršeno poslušanje Nebeskom Ocu, kao što je bio
savršeno poslušan i Svojoj Majci po telu, našoj Presvetoj Bogorodici i Josifu Zaručniku.
Koliko bismo tek mi, zbog svojih grehova, morali da odsecamo samovolju i da budemo
poslušni svom duhovnom ocu!
Kao plod svoje pobožnosti, mučenici će pokazati svoje mučeništvo, ispovednici svoje sveto
ispovedanje, sveti jerarsi njihov trud protiv jeretika, a prepodobni svoju podvižničku borbu.
Šta ćemo mi pokazati, a najpre ja sam? Međutim, ako smo poslušni i ako odsecamo svoju
58
volju, i mi ćemo doneti plodove. I mi ćemo nešto prineti kao žrtvu, tako da nećemo otići
praznih ruku kao lenji sluga.
2. Obratite pažnju na svoju poslušnost. Ako se dobro na njoj potrudite, kroz nju ćete
zadobiti život večni. Ako to ne učinite, vaš kraj će biti paklene muke. Prema tome, probudite
se iz zaboravnosti i lenjosti. Vreme je da se probudimo iz sna nemara, jep nam je kraj života
nepoznat. Kad ćemo se probuditi? Kad arhanđeo dođe da uzme naše duše? Buđenje je tada
beskorisno! Budućnost je vreme za vence, a sadašnjost za podvig, trud i borbu.
Prisilite same sebe, izgovarajte molitvu, prekinite praznoslovlje, zatvorite usta za osudu,
postavite kapije i katance za nepotrebne reči. Vreme prolazi i ne vraća se, i teško nama ako
nam vreme prođe bez duhovne koristi. Zbog toga vam i pišem, o tome bi trebalo da
razmišljate, to bi trebalo da radite. Bog ljubavi neka bude sa vama i neka vas Presveta
Bogorodica ukrepi i prosvetli i učini revnosnima u borbi.
3. Budi poslušan, bez oklevanja odagnaj pomisli, budi poslednji ako želiš da budeš prvi.
Kad si neposlušan duhovnom ocu i kad ga unesrećuješ, time žalostiš i Boga.
Naš Hristos nam je delima pokazao veličinu svetog poslušanja, jer je Sebe žrtvovao zbog
poslušnosti Ocu. Zato mu darova Ime koje je iznad svakog imena (Filiplj. 2;9). I zaista, ko
god je pokazao savršeno poslušanje udostojiće se da dobije veliko ime na nebesima, ime
usinovljenja, koje će čak i angeli poštovati, udostojiće se udvostručenog venca u višnjoj
slavi.
Sveti Palamon je rekao: "Onaj ko se potpuno potčinio, nema potrebe da obraća pažnju na
Hristove zapovesti." Zašto? Zato što je kroz savršeno poslušanje već ispunio sve Hristove
zapovesti, tako da nema potrebe da ih ispunjava ako ih je već izvršio.
Poslušanje u svojim nedrima nosi istinsko smirenje, a gde god je smirenje, tamo je i
miomiris Hristov, blagouhanje Božije.
4. Kaže se da je najzakonitija borba ona koja kao pokretačku snagu ima apsolutno
poslušanje, koje sveti Oci nazivaju neljubopitljivim i slepim. Ta borba je najsigurnija i
najsavršenija, jer poslušanje uključuje smirenje, a gde god je smirenje, tamo je zakonitost i
sigurnost.
Prigrli savršeno poslušanje i smirenje, čedo moje, i onda ćeš pouzdano znati da se zakonito
podvizavaš. Poslušanje ne podrazumeva da samo izvršiš određeni zadatak, nego
prevashodno da se spremno potčiniš savetu koji ti daje starac, odnosno, da se potčiniš
svemu što ti on savetuje u pogledu duhovne borbe. Ne prihvataj se nikakvog podviga bez
starčevog znanja. U starini su učenici svom starcu govorili čak i koliko su čaša vode popili.
Starac je znao sve da učenici ne bi bili prelešćeni i ostali bez nagrade za sav svoj trud.
5. Šta je blaženije od poslušanja po Bogu? Koji je duhovni tok sigurniji od ovoga? Prema
tome, radosno pohitaj da bi zadobio nepropadljivi venac poslušanja. Njome će Načalnik
uzvišenog poslušanja, Isus, ukrasiti glavu svakog poslušnika koji se podvizavao. Budite
poslušni starcu kao Samom Gospodu.
Primoravajte se u duhovnim stvarima, a prevashodno u poslušanju, koje je ukras učenika.
Poslušnik (učenik) bez poslušanja je neplodna utroba, ali kada se ukrasi poslušanjem i
odsecanjem svake samovolje upodobljava se plodnoj utrobi.
Poslušnik će imati tu prednost da posredstvom svog starca lako otkrije šta je volja Božija. O,
kako je to velika prednost! Ostali ljudi lutaju i pitaju se: "Da li da učinim ovo ili ono?" Oni
doslovno pate, bivaju neodlučni i gube vreme. Zahvaljujući našoj oskudnoj molitvi, u
današnje vreme retko možemo pouzdano otkriti šta je volja Božija. Zbog toga stalno
doživljavamo brodolome. Prema tome, čeda moja, budući da je ljubav Božija bila toliko
milosrdna prema vama da bez napora možete otkriti Njegovu volju, s verom i poverenjem
59
pohitajte ka poslušanju i tako će vam se neprestano otkrivati volja Božija, koja je večni život
i blaženi počinak duša.
Neprestano, i danju i noću, slušam ispovesti ljudi. Šta sve neću čuti, i šta sve neću naučiti!
Problemi bez kraja i bez rešenja. A ja znam kakva se pobeda može izvojevati posredstvom
poslušanja i poverenja u rukovoditelja, i kakve oluje i brodolome trpe oni koji se usled svog
egoizma oslanjaju na same sebe. Rezultat svega toga je da bivaju prelašćeni usled svoje
nadmenosti, da prelaze iz tame u tamu i iz manjih grešaka u veće.
6. O, hiljadu puta blagosloveno poslušanje, kakva se veličina u tebi skriva! Svako, ko te
zavoleo, obogatio se tvojom krasotom, postao mladenac u Hristu i smirio se kao dete. Zbog
toga će radosno ući u Carstvo Nebesko, baš kao što je Gospod rekao: Ako se ne obratite i ne
budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko (Mt. 18;3).
Za detence je uglavnom karakteristična prostodušnost, nezlobivost i poslušnost njegovoj
majčici. Prema tome, poslušanje će nas učiniti duhovnim mladencima, tj. mladencima za zlo,
ali bogatima u mudroljublju Božijem.
7. Čedo moje, verno me sledi i ne plaši se. Sačuvaj poslušanje, posebno duhovno. Onaj ko
ima poslušanje ima i život večni, jer se u savršenom poslušanju sadrže sve vrline, a posebno
oslobođenost duše od odgovornosti.
Čedo moje, svojim samopožrtvovanjem i revnošću poslušnik mora pokazati savršeno
poslušanje svom starcu, kao da pred sobom vidi Hrista.
Budi obazriv, čedo moje, da tvoje poslušanje bude iskreno i potpuno. Omrzni samovolju koja
znači smrt tvoje besmrtne duše. Kao primer uzmi prvostvorene (Adama i Evu): oni su bili
neposlušni Božijoj volji i pretrpeli su kaznu izgnanstva. Ne suprotstavljaj se starcu. Pomisli
da je on predstavnik božanske volje. Svaki prestup i neposlušnost kažnjavaju se saglasno
veličini greha.
Poslušnik je dužan da se čvrsto drži svoga mesta, tako da ne može biti pomeren. On mora
biti poslušan ma gde da je postavljen, čak i kad bi umro ispunjavajući svoju dužnost. To se
naziva poslušanjem do smrti, i to do smrti na krstu.
8. Ljubljena moja u Hristu čeda, neka blagodat našeg Hrista bude sa vama i neka vas u
mom odsustvu čuvaju svete molitve mog svetog oca Josifa, jer se za dobrog poslušnika
nikada ne prekida duhovno jedinstvo u Hristu sa njegovim starcem.
Voljena moja čeda, vi moju dušu ispunjavate miomirisom, jer se sećate reči koje sam vam
izgovorio dok sam bio sa vama. Sećajući se mojih reči i pridržavajući ih se, vi se nalazite u
duhovnom poslušanju koje je najbolja vrsta poslušanja. Onaj ko poseduje takvo poslušanje
upodobljuje se Hristu Isusu, jer je Hristos bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu, dok
ga Bog nije uzdigao i dao Mu ime Isus (v. Filiplj. 2;89), a od imena Isusovog drhte i strepe
sve sile tame.
Onaj ko poseduje poslušanje još u ovom životu obitava u životu Duha koji će se nastaviti čak
i posle njegove smrti, u vekove vekova.
Pomislimo da nismo mi raspeti za našeg Gospoda Spasitelja, nego da je On zbog nas,
nedonoščadi, pretrpeo Krst, Krst poslušanja radi.
Ljubite osvećeno poslušanje, koje će učiniti da svako ko ga poseduje postane mladenac u
Hristu, da se nahrani čistim mlekom blagodati i da se udostoji blaženstva: Ako se ne obratite
i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko (Mt. 18;3). Da, dobar i smiren poslušnik
udostojiće se da, kao čedo Hristovo, prebiva u nebeskim obitavalištima našeg nebeskog Oca,
kao naslednik Božiji i sanaslednik Hristov (v. Rim .8;17).
60
9. Ne postoji bolji put od poslušanja, jer onom, ko ga ljubi, daruje sreću, počinak,
oslobađanje od odgovornosti (od svojevoljnosti, prim. izd), oproštaj i mnoštvo drugih dobrih
stvari, ali prvo i najpre zaštitu od zamki sataninih, budući da ga pouzdano rukovodi opit
njegovog duhovnog oca, tako da bez mnogo smetnji korača putem duhovnog života.
10. Svi poslušnici koji odseku samovolju i u svemu udovolje svom starcu smatraju se
dobrovoljnim mučenicima, iako nisu podneli razna telesna mučenja. Većina mučenika
okončala je život nakon kratkotrajnog mučeničkog stradanja, dok se mučeništvo monaškog
poslušanja sprovodi čitavog života i zbog toga se smatra mučeništvom savesti. Iz tog
razloga, preklinjem vas da obratite pažnju na poslušanje. Vaše poslušanje se, posredstvom
vašeg starca, prenosi i na Boga.
Šta će nam koristiti ako napustimo svet i svoje rođake, a ipak ne ispunimo sve što smo
obećali Bogu? Da li smo nekom čoveku obećali da ćemo živeti po Bogu? Kakav ćemo
odgovor ponuditi? Prema tome, svim srcem koračajmo putem apsolutnog poslušanja i naše
duše će zadobiti blagodat Božiju.
11. Onaj ko sprovede u delo sve što mu savetuje njegov duhovni otac, ima i njegov
blagoslov. Međutim, onaj ko ne učini ono što mu savetuje starac, nema njegov blagoslov ni
ovde ni na drugom svetu.
Svako ko nipodaštava ono što on (starac) zapoveda, svako ko ne smatra za zakon ono što
on savetuje i zbog nadmenosti ne revnuje da to izvrši, mora razumeti da će ga sustići
paklene muke.
Čeda moja, plašite se pravednog Sudije i budite poslušni savetima vašeg duhovnog oca, jer
vaš starac želi da se vaše duše spasu, dok đavo teži da vas prisvoji posredstvom egoizma i
neposlušnosti.
12. Preklinjem te da budeš poslušan bez oklevanja i svojeglavosti. Revnosno se potrudi da
uspokojiš svog oca po duhu. Sa njim živiš i živećeš. Zašto bi ga onda žalostio? Tvojoj duši
neće koristiti ako on bude uzdisao zbog tebe. Tako ništa nećeš izgraditi, i bićeš potpuno
srušen ako ne ispraviš svoju neposlušnost.
Pogledaj kako su blistali poslušnici drevnih vremena. Oni su sve žrtvovali na oltaru
poslušanja i savršenom ljubavlju i poverenjem zadovoljili srca svojih duhovnih rukovoditelja.
Ti, međutim, najpre razmatraš da li će ti starčeve reči koristiti ili neće, a zatim odlučuješ
hoćeš li poslušati ili ne! Takvo poslušanje ničemu ne vodi! Ne misli, nego dela! Ne prigovori,
nego smrt! Smrt kroz poslušanje! Samo tako ćemo se, izvršavajući svoje dužnosti, opravdati
pred Bogom.
13. Poslušanje je "panagija"[1] poslušnika (učenika): kao što se panagijom episkop
razlikuje od sveštenika, isto tako se i poslušanjem dobar poslušnik (učenik) razlikuje od
nepokornog. Ljubi svog duhovnog oca i budi mu poslušan kao Samom Bogu, jer je upravo
on taj koji se u jerarhiji nalazi neposredno iza Boga. Zadobićeš veliku blagodat ako Boga radi
budeš poslušan svom duhovniku. Nemoj ga žalostiti da ne bi ražalostio Duha Svetog, koji ga
je pomazao kao apostolskog prejemnika (naslednika). Duhovnici su njihovi poslednji
naslednici (prejemnici) i kroz Svetog Duha zauzimaju to mesto u jerarhiji. Prema tome, onaj
ko njih žalosti, žalosti i Svetog Duha.
14. Poslušanje i smirenje, zajedno sa blagodarnošću Bogu, nadomestiće podvig posta.
Velika je korist od samoprekorevanja, posebno kada čovek usled bolesti povremeno ne može
da posti.
Čuvajte poslušanje, čeda moja, a posebno duhovno poslušanje. Onaj ko poseduje
poslušanje, poseduje i život večni, jer su u savršenom poslušanju skrivene sve vrline, a
posebno oslobođenost duše od odgovornosti.
61
Čedo moje, ljubi proslavljeno poslušanje koje osveštava čoveka, i ne žalosti Duha Svetoga
tako što ćeš ponašanjem kakvo ne dolikuje monahu vređati svog duhovnog oca. Smiri se i
nemoj stremiti da istakneš svoju sopstvenu volju.
15. Čeda moja, pobrinite se da sačuvate ono što ste primili kao neoskrnavljeno i čisto.
Obratite pažnju na to da očuvate čitavo pravilo koje sam vam predao, jer će se, prema
apostolu Pavlu, za svaki prestup i neposlušnost primiti zaslužena kazna (Jevr. 2;2).
Plaši se kazne za neposlušnost. Svako, ko je neposlušan, podseća na neposlušne Adama i
Lučonošu: oni su se pobunili protiv Boga i nesrećno otpali od Njega. Ava Varsanufije kaže da
je učenik (poslušnik) koji je neposlušan svom starcu "sin đavola."
Svim srcem se molim da postanete savršeni poslušnici, tako da meću angelima Božijim i
sami zablistate kao angeli, kako biste pojali himne i molili se za mene, vašeg ubogog i
nedostojnog starca koji vas poučava, a da sam ne primenjuje apsolutno ništa od onoga
čemu uči druge.
15. Karakteristično je da onaj ko ne poseduje poslušanje ne poseduje ni smirenje i da ga
potajno potkrada gordost. A kako je moguće da gordost donese ispravne sudove i odluke
koje će koristiti duši? Mi stoga moramo biti smireni da bi nam pristupilo božansko
prosvetljenje, jer smirenoumni zadobijaju mudrost i rasuđivanje, dok gordi imaju rđavu i
izopačenu svest. Iz tog razloga pogrešno razumevaju tekstove Svetog Pisma i svetih Otaca,
jer im nedostaje smirenje, zajedno sa čistom i prosvetljenom svešću.
"Samopouzdan čovek je sopstveni neprijatelj." Drugim rečima, onaj ko sluša šta mu govore
pomisli a ne sluša savete starijih, postaje svoj sopstveni zlotvor. Čeda moja, ako želite da
sigurno napredujete monaškim putem, budite oprezni i ništa nemojte činiti bez saveta svog
starca. Ako tvorite sopstvenu volju, morate znati da ćete zastraniti i što vreme bude više
proticalo, vaše zastranjivanje će biti sve veće. Najzad, doći će vreme kada ćete poželeti da
se popravite, ali to više nećete moći.
16. Molim se da svi vi, koji ste poslušni starcu, dobijete blagoslov i blagodat Svetog Duha,
da gledate lice Božije i da sa angelima večno obitavate na nebesima. Međutim, što se tiče
onih koji su neposlušni, koji se suprotstavljaju, svađaju i nipodaštavaju svoju savest, neka ih
Bog udari da bi se popravili i došli sebi, jer "gde ne pomažu reči, pomaže palica."
Moja velika očinska ljubav, stradanje zbog vašeg popravljanja i želja za vašim spasenjem
prisiljavaju me da budem strog kad god neko zastrani, jer ako zlo izmakne kontroli i ostane
nekažnjeno, odgovornost će podjednako pasti i na nadređene i na potčinjene.
NAPOMENE:
1. Panagija je medaljon na kojem je izobražena ikona Presvete Bogorodice i koji
episkopi nose oko vrata. (Prim. izd.)
62
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
PRVO SLOVO O POSLUŠANjU
Vama sam ovo već pripovedao, ali zbog mlađih, koji to još nisu čuli, želim da ovo izložim i
predam, kako biste na neki način shvatili šta je poslušanje.
U Katunakiji, na Svetoj Gori, živeo je starac, otac Kirilo, koji je imao učenika (poslušnika),
oca Jovana. Učenik je često žalostio starca svojom neposlušnošću. Kako je vreme proticalo,
poslušnik je počeo da oseća telesnu slabost. Pre nego što ga je demon sasvim obuzeo,
ponašao se kao bezumna osoba. Odlazio bi sa našim ocima Atanasijem i Josifom da bere
lešnike, ali nije bio u stanju da to učini. Taj čovek je smrdeo na sumpor, i ovo znam na
osnovu ličnog iskustva. Mučile su ga nemirne pomisli i njegovo lice je odražavalo njegovo
stanje. Povremeno bi dolazio kod našeg starca Josifa da bi mu otkrio svoje pomisli i zatražio
savet, ali ni u čemu nije bio poslušan.
Pre nego što se upokojio, njegov starac Kirilo mu je rekao:
"Čedo moje, kada umrem, sahrani me na tom i tom mestu." Međutim, kad je starac umro,
otac Jovan ga je sahranio na drugom mestu. Ostali oci su mu savetovali da ne bude
neposlušan i da ispuni poslednju želju svog starca, ali je on odgovorio: "Ne, želim da ga
sahranim baš ovde!"
Kad ga je sahranio, đavo se pojavio pred njim i rekao: "Bezumniče, ja sam bio taj koji je to
učinio umesto tebe! Ja sam te podsticao da žalostiš starca svojom neposlušnošću!"
Čim je otvorio usta, đavo je ušao u njega. Otada je činio bezumne stvari... Kad su pojali
heruvimsku pesmu, ismevao ih je i zavijao kao vuk, kao divlja zver. Uzeo je sekiru i zasekao
ikonu svetog Jovana Bogoslova. Lutao bi unaokolo po čitavom tom mestu, ali je povremeno
dolazio sebi.
Jednog dana, u podne, začuli smo zavijanje lisice. Otac Josif Kipriot mi je rekao: "Vidi kako
je hrabra ova lisica! Zar se ne plaši da zavija pri dnevnoj svetlosti?"
Odgovorio sam mu: "Ovo nije lisica. To je onaj đavoimani čovek, otac Jovan."
"Ne verujem u to", rekao je.
"Onda sačekaj i videćeš", odgovorio sam. Ubrzo nakon toga, otac Jovan je prošao ispred
naše kuće!
Sve vam ovo govorim da biste shvatili važnost poslušanja a takođe i kao upozorenje, jer će
vam u budućnosti biti od velike koristi.
Drugom prilikom, otac Jovan je bio pri čistoj svesti i došao je da poseti mog starca. Prema
tipiku kojeg smo se tamo pridržavali i prema starčevom pravilu, ja sam morao da odem. Čim
sam ugledao posetioca, nestao sam. Kad je došao, ja sam otišao u obližnju keliju i seo.
Starac Josif je sedeo na hoklici, a otac Jovan je došao i seo pred njega. Od mog starca sam
doznao da je ovaj čovek đavoiman, jer mi je starac zbog pouke i opita često govorio o
njemu. Dok sam sedeo u obližnjoj keliji, mogao sam da čujem oca Jovana kako govori i mog
starca kako ga savetuje.
63
"Starče", započeo je otac Jovan, "kad me demon obuzme, podiže me, baca, govorim
nepovezano, činim nerazumne stvari, i primećujem da sam ja samo posmatrač onoga što
čini moje telo i šta izgovaraju moja usta! Ja sam posmatrač i ništa ne mogu da učinim, jer
su svi moji udovi potčinjeni demonu!"
Nakon upokojenja starca Josifa, dok smo još uvek boravili u Novom Skitu, imali smo mnogo
posla i nevolja da uredimo našu keliju. Kušač je učinio da me jedan od otaca nečim
uznemiruje. Često sam mu govorio: "Nemoj to raditi, to nije na tvoju korist!" Najzad, Bog
mu je dao priliku da se i ličnim iskustvom uveri da ne treba to da čini. Jednog dana, tokom
Velike večernje, dok je u toku bio Veliki post, on je čitao na nalonju (analogionu). U jednom
trenutku prestao je da čita, prišao mi i rekao: "Starče, ja sam đavoiman!"
"Zašto to govoriš", upitao sam ga.
"Pogledaj", odgovorio je. "Svaki od mojih prstiju dobija veličinu moje ruke. Moja šaka otiče i
demonskim dejstvom postaje trostruko i četvorostruko veća! Propadam, starče, prekrsti me
pre nego što budem opsednut!"
Prekrstio sam ga i rekao: "U redu je, a sada idi i nastavi da čitaš večernju. Drugi put se
pobrini da ne odgovaraš i da nemaš mišljenje drugačije od starčevog, jer to nije na tvoju
korist!"
Nakon što sam ga prekrstio, on se oslobodio toga, došao sebi i drhteći otišao da ponovo čita.
Dostignuća dobrog poslušnika su uistinu velika. Oni koji su poslušni i ne ražalošćuju svog
starca postižu ravnoangelske podvige. Posredstvom poslušanja, učenik (poslušnik) prima
mnoštvo blagodati.
Čak je i apostol Pavle, koji je poučavao hrišćane, naglašavao osnovnu vrlinu - poslušanje,
govoreći da svojim duhovnim napretkom obradujemo svoje starešine, jer oni bdiju nad
dušama vašim (Jevr. 13;18). Nije nam od koristi da ražalošćujemo one koji se bore za
dobrobit naših duša.
Kad u poslušanju ne nalazimo korist ili počinak, nešto nije u redu i nešto nam nedostaje.
Kada starac savetuje poslušnika o ovome ili onome, to ne treba smatrati samo za savet. To
je u suštini zapovest, čak i ako nije jasno izrečena kao takva. Na primer, starac savetuje
sledeće: "Čedo moje, budi poslušan, izgovaraj molitvu, odagnaj rđave pomisli čim se pojave,
jer ukoliko duže ostanu i ukorene se, utoliko će više oskrnaviti našu dušu.
Međutim, čak i ako nas nakon dužeg perioda napuste, iza sebe će ostaviti mrlje i fleke."
Osim toga, on kaže : "čim se začuje talanton, odmah siđi u crkvu" ili "kada ste u crkvi,
nemojte neobavezno šetati unaokolo, i krećite se samo kad postoji velika potreba za tim!"
Kad monah nije poslušan svakom savetu i opomeni svog starca, on je neposlušan. Da li
starac jasno mora da kaže "zapovedam ti da učiniš to i to", tako da se monah uplaši i da ga
posluša? Naravno da ne. Zapovesti se daju samo u posebnim okolnostima.
Kad neko dođe u manastir da bi bio poslušnik, jasno je da on tu nije došao zbog igumana ili
zbog manastira. Jasno je, kristalno jasno, da je došao ljubavi Hristove radi i radi spasenja
svoje duše. On, međutim, ne vidi Hrista kojem bi bio poslušan, zbog čega je Hristos ostavio
Svog predstavnika (igumana manastira), tako da učenik (poslušnik) može njemu da pokaže
poslušanje koje želi da pokaže Hristu.
Svaki duhovni otac je ikona Hristova. Prema tome, koliko je neko poslušan svom duhovnom
ocu, toliko je poslušan i Hristu.
Bezbožničko ponašanje prema ikoni Hrista, Bogorodice ili svetitelja predstavlja strašan greh.
Smatra se da ništa nije gore od toga. Ikona izobražava božanstvenu ličnost, i mi joj se
klanjamo i celivamo je, tako da se poklonjenje i celivanje prenose na samu tu ličnost.
64
Duhovni otac nosi živu ikonu Hristovu, i poslušniku se zapoveda da mu se potčini i da ga
poštuje jedino ljubavi Hristove radi. Ne, dakle, zbog starčeve ličnosti jer i on može biti
grešan! I on se može naći na putu za pakao, kao što je slučaj sa mnom. Međutim,
poslušanje ima drugačije značenje: ono se neposredno prenosi na Hrista. Budući da nas je
ljubav Hristova prizvala da dođemo ovde i da se podvizavamo, moramo koristiti svaki način
da zadobijemo ovu osnovnu vrlinu poslušanja koja, osim toga, ima i opšti karakter. Kada
vidite dobrog poslušnika, znate da on ne poseduje samo poslušanje, već i mnoge druge
vrline i dostignuća. Sledi još jedan od mnogih primera koje nam je kazivao moj starac da bi
ukrepio naše poslušanje, veru i ljubav prema starcu. Događaj se zbio u Katunakiji.
Tu je živeo jedan učenik koji je mnogo voleo svog starca i bio mu veoma poslušan. Jednom
prilikom su pošli u Kareju. Njegov starac se ozbiljno razboleo i poželeo je da se vrati u svoju
keliju. Poslušnik ga je uzeo na svoja ramena i, nakon što je satima hodao uz planinski
greben, vratio ga je u Katunakiju, gde su i živeli.
Kasnije se ovaj monah pridružio bratstvu Svetog Vasilija, gde su se oci pričešćivali bez
posta. Iako je bio monah velikoshimnik, poželeo je da napusti svog starca i da ode tamo.
Starac mu je rekao: "Nećeš ići."
Monah je rekao: "Da, hoću!"
"Čedo moje", nastavio je starac, "nemoj da odeš. Dolazi Pasha. Ostani ovde da zajedno
proslavimo Vaskrs!" "Ne, ja odlazim", rekao je monah.
Jednog dana, starac je izgubio strpljenje i rekao: "Možda te goni zli angeo!" Sutradan se na
monahovom nosu pojavila velika bubuljica koja je počela da otiče. Najzad je odlučio da ode
kod oca Artemija, samoukog lekara koji je lečio i starca Josifa i mene. Pokazao mu je
bubuljicu, ali ovaj nije mogao da ga izleči.
Posle tri četiri dana, otok je još više narastao. Bubuljica se upalila i zagnojila, i monah je bio
na samrti. Oci su mu govorili: "Za ljubav Hristovu, pomiri se sa svojom starcem da bi ti
oprostio i da bi sa sobom poneo njegov blagoslov!" "Ne", bio je uporan monah. Bio je
naprasit kao da je opsednut! Međutim, na samom kraju, kad se očekivalo da ispusti dušu,
udarao se po grudima i rekao: "Izgubio sam! Izgubio sam! Izgubio sam svoje spasenje!"
Moj starac nam je kazivao mnoštvo priča, jer je poznavao mnoge monahe prošlih vremena.
U patrističkim (svetootačkim) tekstovima zapisana je priča o poslušniku kojega je starac
savetovao svake večeri nakon večernje službe. Savetovao ga je u pogledu poslušanja i
onoga što treba da učini da bi se spasao.
Jedne večeri, starac je pričajući zadremao. Đavo je tada počeo da uznemiruje poslušnika
pomislima i da mu govori:
"Idi, jer je tvoj starac zaspao. Zašto da i dalje sediš ovde? Treba i ti da se odmoriš, umoran
si."
"Kako mogu da odem, pomislio je poslušnik, najpre moram dobiti starčev blagoslov za to!"
"Ali on sada spava", govorile su mu pomisli. "Nije važno. Biću strpljiv."
Pomisli o odlasku napadale su ga sedam puta, ali on nije otišao. Nekoliko časova kasnije,
kad je već bilo vreme za jutrenje, starac se probudio i rekao mu:
"Zar se još nisi odmorio?"
"Nisam mogao bez tvog blagoslova, starče."
"Zašto me onda nisi probudio?"
65
"Nije važno, starče. Hteo sam da budem poslušan i trpeljiv."
"Dobro. Odslužimo sada jutrenje, a onda ćemo se dobro odmoriti." Tako se i dogodilo.
Kada je nakon jutrenja starac ponovo otišao na počinak, video je da se nalazi u odaji
prepunoj svetlosti. U njoj se nalazio veličanstven presto, na čijem je sedištu bilo sedam
blistavih venaca. Starac se zadivio i rekao: "Ko zna kom prepodobnom i svetom čoveku
pripada ovaj presto, i koliko je podviga morao da izvrši da bi se udostojio ovih venaca!" Dok
je stajao na tom mestu, približio mu se jedan prekrasan čovek i rekao:
"Čemu se diviš, starče?"
"Divim se blistavosti prestola i mislim da mora pripadati nekom velikom svetitelju."
"Ne", odgovorio je on, "presto ne pripada nekom velikom svetitelju nego tvom učeniku!"
"To je nemoguće", odgovorio je starac, "on je još uvek vrlo mlad! Tek je nedavno došao, a
već se udostojio prestola i venaca?"
"Sigurno! Presto mu je dat od trenutka kad je načinio metaniju poslušanja, dok je sedam
venaca zadobio prošle noći, suprotstavljajući se pomislima."
Starac je potom došao sebi. Pozvao je učenika (poslušnika) i upitao ga:
"Čedo moje, kakve si pomisli imao juče?" "Nikakve posebne, starče. Ne sećam se čak ni da
sam imao neke rđave pomisli!"
"Razmisli malo bolje: pregledaj dan korak po korak."
Kad je detaljno ispitao samoga sebe, poslušnik je rekao:
"Da, da, starče, sinoć, posle večernje, nakon što si zaspao, sedam puta me napala pomisao
da te napustim i da pođem na počinak. Ja sam to odbio i, kao što si video, čekao sam te."
"Dobro, čedo moje, idi."
Starac je shvatio da je njegov poslušnik prošle noći zadobio sedam venaca suprotstavljajući
se pomislima.
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
DRUGO SLOVO O POSLUŠANjU
Veličini koja je skrivena u poslušanju učimo se na primeru našeg Isusa, koji se toliko smirio
(unizio). Poslušanje nije jednostavna poslušnost starcu, nego i poslušnost svakoj zapovesti
Božijoj. Starac ovde izdaje naređenja, ali prevashodno naređuje Bog Svojim zapovestima:
"Učini to." Ako je čovek poslušan, kasnije će uživati plodove ovog poslušanja.
Hrist je smirio (unizio) Sebe zbog poslušanja Njegovom nebeskom Ocu. On je kao čovek bio
poslušan da bi nas naučio uzvišenoj vrlini poslušanja, jer se bez smirenja čovek ne može
približiti Bogu.
66
Vidimo da su Adam i Eva u raju bili srećni sve dotle dok su bili poslušni Bogu i dok su se
pridržavali Njegove zapovesti da ne jedu zabranjeno voće. Bili su car i carica vascele
tvorevine na zemlji i nad svim su vladali. Bili su srećni, osećali su i videli Boga. Živeli su
najblaženijim životom. Imali su zaštitu Božiju i niko ih nije uznemiravao niti osuđivao.
Slobodno su se šetali po raju, bez straha i griže savesti. Zašto? Zato što još nisu počinili
nijedan greh protiv Boga.
Kasnije, kad su zloupotrebili svoju slobodu i, kao slobodna bića, poželeli da prekrše
zapovest, učinili su to i sagrešili protiv Boga.
Neposredno nakon njihovog sagrešenja, počela je da ih grize savest. Odmah posle njihovog
pada, savest je počela da ih uznemiruje i da tišti njihove duše. Jasno je, da je prekorevanje
savesti bilo ishod prestupa i sagrešenja.
Nakon pada, Adam i Eva su se našli u bezizlaznom položaju. I začuše glas Gospoda Boga
koji iđaše po vrtu kad zahladi, kaže Sveto Pismo, i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda
Boga... (Post. 3;8-9). Zašto se ranije, dok nisu sagrešili, nisu plašili Boga? Ili je to možda
bilo jedino vreme kad je Bog išao po raju? Da li je to bilo jedino vreme kad im je pristupio
kao prestupnicima? Zar ih nije i ranije posećivao i išao po raju, budući da su oni bili Njegova
istinska deca? Nisu Ga se plašili jer ih nije mučila savest; ona je bila preispunjena mirom i
spokojstvom, tako da su i njih dvoje prebivali u miru.
Dakle, kad je Bog išao po vrtu, oboje su se sakrili jer su se uplašili Boga. Bog im je tada
rekao:
"Adame i Evo, gde ste? Gde ste se sakrili?" Šta su sada mogli da kažu Bogu? "Uplašio sam
se", rekao je Adam, "čuo sam da ideš po vrtu i uplašio sam se."
"Zašto si se uplašio? Zar se plašiš svog Oca, Stvoritelja i Dobročinitelja? Zar se plašiš da ti
pristupim Ja, koji sam ti iz Svoje beskonačne božanske ljubavi dao čitav raj? Zar se plašiš
pristupanja same sreće, izvora života, Radosti i mira?"
"Da", odgovorio je Adam. "Plašim se jer sam pogrešio. To, međutim, nije moja greška, nego
greška Eve, one žene koju si mi dao! Ona me je gurnula, ona me je podstakla i ja sam
prekršio Tvoju zapovest, i jeo sam zabranjeno voće!"
"Evo", rekao je Bog, "zašto si prevarila svog muža? Zašto si jela ono voće?"
"To nije moja greška", rekla je Eva. "Nagovorila me zmija koju si, naravno, Ti stvorio i
postavio ovde u raj! Rekla mi je da ćemo, ako budemo jeli ono voće, postati jednaki Bogu i
da ćemo razlikovati dobro i zlo."
Ovde vidimo otvoreni egoizam i prigovaranje. Kao svoju posledicu, egoizam u srce i um
unosi prigovaranje. On se podiže protiv Boga i posredno prebacuje krivicu na Njega.
Budući da Bog nije video pokajanje niti je začuo opravdanje, bez oklevanja je zapovedio da
budu izgnani iz raja. Razgovor između Boga i Adama i Eve prenosi nam dragocen savet i
učenje o tome da Bog ne napušta čoveka kada ovaj prekrši Njegove zapovesti. On ga neće
odmah osuditi, nego će mu pristupiti. Ali, kako će mu pristupiti? Čovek ne čuje Božije
korake, kao što ih je čuo Adam! Ja ga, međutim, vrlo jasno čujem kako me prekoreva:
"Ovde si rđavo postupio. Tamo nisi dobro učinio. Zašto to radiš?" Bog se oglašava
posredstvom naše savesti: "Pokaj se, ti si ljudsko biće!"
Čovek je nepostojan. Lako pada, promenljiv je, nestalan, sklon je padu. Bog to zna jer nas
je On stvorio. On je načinio čoveka. Međutim, On nam je dao i blagodat da se pokajemo,
dao nam je snagu da se podignemo. Zašto to ne učiniš? Kad te prekoreva posredstvom tvoje
savesti ili te posredstvom Pisma poziva da se pokaješ a ti to ne učiniš, tada započinje osuda
i kažnjavanje.
67
Promenimo sada temu i obratimo se našem načinu života. Ovde ponovo vidimo da čovek živi
srećno sve dotle dok je poslušan. Savest ga ne prekoreva i ne muči, niti ga na bilo koji način
uznemiruje.
Međutim, kada čovek nije sasvim poslušan, njegova savest ga prekoreva i kaže: "Ovde nisi
dobro postupio!" Čovekov egoizam uzvikuje: "Nije tako", ali se savest ponovo oglašava:
"Moraš se pokajati!" Tako se pojavljuje nemir i započinje rat, a u čovekovoj duši se javlja
stanje preispitivanja.
Ovo stanje nemira i preispitivanja ne pojavljuje se kod dobrog poslušnika. On živi u miru i
spokojstvu, s nadom u buduće večno vaspostavljanje u Bogu.
Sada smo u kinovitskom (opštežitejnom) manastiru u kojem je ustanovljen određeni
poredak, zakon, ustav, disciplina, poučavanje i poslušanje. Kada poslušnik ne primenjuje
poredak, poučavanje i zapovesti, kako Božije tako i starčeve, u sebi oseća grižu savesti.
Oci se pridržavaju poslušanja s takvom preciznošću da je čak i zapisano da bi trebalo da
pitaju: "Oče, smem li da popijem deset gutljaja vode dnevno?" Šta pokušavaju da nam kažu
ovim učenjem, savetima i opomenama? Pokušavaju da nas nauče koliko preciznosti moramo
imati u izvršavanju starčevih saveta i naređenja.
Osim toga, oci nas uče da sebe izvrgavamo ruglu kada napustimo roditelje, svet i slobodu, a
zatim pravimo dramu pred Bogom, angelima, ljudima i demonima kada nas vide da se
svađamo zbog igle, konca ili najobičnije sitnice.
Pred Bogom smo se zavetovali na samoodricanje. Šta podrazumeva samoodricanje? Ono
podrazumeva odricanje od naših strasti i vascele naše volje. Misliš li da pokazujemo
neposlušnost kada tvorimo svoju volju i bez blagoslova činimo ono što he nas zadovoljiti i
služiti nama samima?
Ako ćemo Bogu dati odgovor za svaku praznu reč, zar onda nećemo dati odgovor i za čin
samovolje?
Kad se zamonašimo, zavetujemo se na samoodricanje i poslušanje do smrti. Kako ćemo se
onda opravdati pred smirenim i najposlušnijim Isusom, kad nam pokaže rane od klinova i
raspeća? Kada nam kaže: "Pogledaj koliko sam Ja bio poslušan nebeskom Ocu i koliko sam
odsekao sopstvenu volju. Ja svoju volju nisam odsekao zbog igle, konca ili neke neznatne
zapovesti, nego zbog smrti i to smrti na krstu" (v. Filiplj. 2;8).
Kada, na primer, dobijemo prekor zbog nekog samovoljnog postupka, istog časa se
uznemirimo i u nama započinje rat. Kad se nešto sukobi sa željom za samovoljom, u nama
dolazi do silne pometnje.
Vidimo našeg Hrista kako prima zapovest i kaže: "Ako je moguće, neka me u ovom času
mimoiđe čaša ova i neka se čovek spase na drugi način" (v. Mt. 26;39). Ali, Očev odgovor je
bio: "Ne, nastavićeš put ka Krstu i Golgoti!" "Neka bude volja Tvoja!"
Zbog toga moramo biti veoma obazrivi u pogledu svoje savesti i ništa nećemo činiti bez
starčevog znanja. Iako smo srećni kad tvorimo svoju volju, iako smo time zadovoljni i
ispunjavamo želju svog srca, sasvim je izvesno da će doći čas kad ćemo se naći u vrlo
teškom položaju. Tad ćemo se setiti svoje prošlosti i tražićemo vreme za pokajanje i
popravljanje, ali će biti isuviše kasno! Sad, kad smo u mogućnosti da popravimo stvari,
učinimo to! Ne činimo ništa bez blagoslova.
U Starečniku (Izrekama pustinjskih Otaca) piše da je jedna monahinja otišla u baštu i bez
blagoslova ubrala i pojela salatu. Istog trenutka, đavo je ušao u nju. Od tog doba ponašala
se kao đavoimana, zbog čega su pozvali jednog starca da je isceli. Starac je prekoreo
demona i upitao ga: "Zašto si ušao u ovu sestru?" "To nije moja greška", odgovorio je
demon. "Samo sam sedeo na salati, a ona me je pojela!"
68
Demon je u ovu monahinju ušao telesno, dok u nas, kad činimo slična dela i ponašamo se
samovoljno, demon ulazi na drugi način, putem osećanja krivice. To je mnogo gore, jer je u
onom slučaju demon bio vidljiv i privukao je starčevu pažnju i monahinja je bila isceljena.
Međutim, kad mi prestupimo, demon ostaje u nama i to je mnogo gore.
Sveti Oci kažu: "Nije velika stvar za čoveka da odagna demona, ali je daleko veće
dostignuće da odagna demonske strasti." Svetitelji mogu odagnati demona, ali proterivanje
strasti zahteva lični podvig.
Upravo iz tog razloga ne bi trebalo da se uzaludno trudimo, da gubimo vreme i da se
prelešćujemo, misleći da koračamo pravim putem monaškog života i da smo poslušni. Ne bi
trebalo da budemo zadovoljni i da se uspavljujemo u samouverenosti, dok smo u stvari
prestupnici. Možda nam se podsmevaju naše pomisli ili naša nadmenost, govoreći: "To nije
ništa, to ništa ne znači. Nije važno ako i ja to učinim." Međutim, u stvarnosti to znači
prestupanje božanskog zakona. Iako ga mi možemo prilagoditi, ne zaboravimo da je zakon
Božiji nepromenljiv, postojan i stalan i da će se jednog dana u potpunosti primeniti, kad nam
se po njemu bude sudilo!
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
TREĆE SLOVO O POSLUŠANjU
Sveti Oci su posredstvom poslušanja zadobijali izobilje blagodati. Međutim, može li jedan
poslušnik to da postigne, može li da se domogne sličnog uspeha? Sigurno da može. Kad se
bude pridržavao tihovanja i svojih duhovnih dužnosti, kad se oslobodi (ovozemaljskih) briga,
kad zadobije mogućnost samoposmatranja i kad se bude obračunavao sa samim sobom,
nema sumnje da će napredovati.
Kad smo bili uz starca (Josifa), bili smo poslušnici (učenici). Imali smo svoju službu (grč. to
*******), svoja dnevna zaduženja i sl. Pored našeg starca, opitnog rukovoditelja na tim
božanskim stazama duhovnog života, neki od otaca bili su u stanju da upoznaju one stvari
koje su nam trezvenoumni Oci ostavili kao osveštano predanje.
Izbegavajmo da govorimo o nepotrebnim stvarima. Budimo dosledni u izvršavanju našeg
molitvenog pravila.
Osim toga, budimo precizni u odlascima u crkvu. Trebalo bi da budemo u crkvi i da
prisustvujemo službi, Liturgiji i večernjoj. Trebalo bi da se svi zajedno okupimo u trpezariji.
U svemu treba da postoji red: "Gde god je red, tamo je i mir. A gde je mir, tamo je i Bog.
Gde god je nered, tamo je i pometnja. A gde je pometnja, tamo je i đavo." A sve neka biva
blagoobrazno i uredno (1. Kor. 14;40).
Budući da smo poslušnici (učenici), praktikujmo poslušanje. Ne izvršavajmo svoju sopstvenu
volju. Samovolja je prvostvorene (Adama i Evu) prognala iz raja. Hristovo potčinjavanje
Njegove volje volji nebeskog Oca vratilo je Adama i Evu u raj, i na taj način je poslušanje
trijumfovalo.
Lučonoša je bio neposlušan Bogu. Nadmeno je maštao o svojoj jednakosti sa Bogom i Bog
ga je udaljio od Sebe. Lučonoša je postao đavo i sad se bori protiv nas. Ostali angelski činovi
ostali su odani i poslušni Bogu i obitavaju u slavi Božijoj. Iako su nekad bili angeli čija je
69
priroda promenljiva, blagodaću su postali nesposobni za pad. Oni su mnogo naučili od
Lučonošinog i čovekovog pada i sada su nepokolebivi u svojoj poslušnosti Bogu.
Kako je zla čovekova volja, jer u sebi skriva egoizam, gordost, samoljublje i mnoge druge
strasti! Upravo zbog toga je poslušnik oslobođen od samovolje istovremeno oslobođen i od
strasti.
Hristos je bio poslušan do smrti na Krstu, odnosno do potpunog umrtvljavanja sopstvene
volje.
Da Hristos kao čovek nije bio poslušan, da nije odsekao Svoju sopstvenu volju, čovek nikad
ne bi bio spasen! Isto tako, čovek koji se drži svoje samovolje i koji čini ono što želi ne može
da bude spasen.
Šta znači poricanje sopstvene volje? To znači da čovek udaljuje i odbacuje sopstvenu volju i
da nema nikakve veze s njom.
Tek kad na ovaj način ukloni samovolju, poslušnik će se izbaviti od strasti. Ukoliko se više
oslobađa samovolje, utoliko se više oslobađa i strasti.
Ako poslušnik zna kako da u praksi kaže "blagoslovi" i "neka je blagosloveno", biće ovenčan
nepropadljivim vencem u nebeskom svetu.
Kad god poslušnik istakne svoju samovolju, ubrizgava otrov kojim truje samoga sebe.
Čak i ako je zapovest koja mu je data loša, Bog će je i pored toga blagosloviti poslušanja
radi.
Postojao je jedan poslušnik koji je posedovao tako nepokolebivo poslušanje da je, kad bi mu
njegov starac zapovedio da ode i da pokrade razne stvari u kelijama ostale braće, i to činio!
Starac je zatim braći vraćao stvari. Ovaj monah se nikad nije uznemiravao kad bi mu pomisli
govorile: "Šta mi to starac čini? Zar me podstiče i uči da kradem? Kasnije ću steći naviku da
kradem!" Naprotiv, razmislio bi o tome i rekao: "Ja sam poslušan. Ne znam šta je ovo što
sad činim. Znam samo jednu stvar, a to je da sam poslušan!"
Neko je otišao i postao poslušnik (učenik) jednog starca koji je imao bratstvo. Starac mu je
rekao: "Budući da želiš da živiš u mom bratstvu, zapovedam ti da nikad ne izustiš ni jednu
jedinu reč i da Hrista radi postaneš nem!" Monah je na to odgovorio: "Neka je
blagosloveno!"
Nakon što je proveo neko vreme u ovom bratstvu, starac je video da ovom monahu ne
koristi da i dalje živi ovde. Stoga mu je rekao: "Poslaću te kod drugog starca, u drugi
manastir." Zatim mu je dao pismo i rekao: "Otiđi u taj i taj manastir, daj ovo igumanu i
ostani tamo."
Iguman je primio pismo. Bila je to preporuka u kojoj je pisalo: "Starče, molim te da zadržiš
ovog brata. Dobar je monah", itd. Tako su ga zadržali.
Nakon izvesnog vremena, monah se upokojio, ne prekinuvši ni u jednom trenutku svoje
ćutanje. Posle njegove smrti, drugi starac je pisao prvom: "Iako je monah kojeg si mi poslao
bio nem, bio je pravi angeo!"
Prvi starac je na to odgovorio: "On nije rođen nem, ali je ćutao zbog poslušanja!" Drugi
starac se zadivio snazi onog monaha i njegovoj vernosti starčevoj zapovesti.
Ovim pokušavam da kažem da potpuno odsecanje samovolje znači posvećenje.
Mnogo puta sam razmišljao: "Koliko će se savršeno poslušan učenik proslaviti u Hristu, koji
je prvi u poslušanju! I kako je moguće da Hristos ne primi savršeno poslušne učenike u
70
Svoju zajednicu, gde će večno gledati Njegovo lice, kao što sveti Jovan Bogoslov i
Evanđelista piše u Otkrovenju (v. Otkr. 22;4)?"
Mi, današnji monasi, čvrsto se držimo sopstvene volje, zbog čega ne možemo da
napredujemo. Mi ne kažemo: "blagoslovi" i "neka je blagosloveno", nego "ne tako nego
ovako", itd, i na taj način ulivamo otrov u sebe i svoje živote. Iz tog razloga ne napredujemo
onako kako bi trebalo da napreduju dobri monasi.
U spisima svetih Otaca čitamo o izvesnim svetim poslušnicima.
Živeo jednom neki iguman koji je u keliju jednog od svojih poslušnika uveo vola. Vo je
godinama uništavao razboj i tkanje ovog monaha i, naravno, činio i mnoge druge stvari.
Monah uopšte nije imao mira! Uprkos svemu tome, nikada nije pomislio ništa loše o
igumanu, kao što kaže ava Pafnutije: "Avo, kroz glavu mi nikad nije prošla nijedna rđava
pomisao o mom igumanu dok sam se pitao zašto je uveo vola u moju odaju. Ako ga je već
uveo tamo, on zna šta radi i ja sam sasvim miran!"
On nije imao sopstveni način razmišljanja. Način razmišljanja njegovog starca bio je i njegov
sopstveni.
Zbog toga kažemo: "Ako nemamo duhovno poslušanje, nikad ništa nećemo postići." Kada ne
želimo ono što želi naš starac, mi, u suštini, nismo poslušnici (učenici), jer ne posedujemo
duhovno poslušanje. Ako bismo bili poslušni samo svojim delima, bilo bi to kao da smo ljudi
samo telom, ali bez duše (kao da bi se čovek koji poseduje samo telo uopšte mogao
smatrati ličnošću), što je logički potpuno neprihvatljivo.
Upravo na taj način je, sa duhovne tačke gledišta, logički neprihvatljivo da se neko nazove
poslušnikom (učenikom) ako poseduje poslušanje samo u delima i služenju. Iznad svega,
čovek mora imati dušu. On mora imati i duhovno poslušanje i trebalo bi da kaže: "Šta god
da starac veruje, misli ili odlučuje, ja na isti takav način verujem, mislim i odlučujem."
Sveti Simeon Novi Bogoslov primio je blagoslov s neba samo zbog svog poslušanja. On nam
je vrlo snažan i izrazit primer.
Sveti Pajsije je jednog dana rekao svom poslušniku (učeniku): "Čedo moje, popij vodu iz
ovog slivnika!" Poslušnik je pomislio: "Vratio sam se sa poslušanja umoran i znojav, i
umesto da mi kaže da se napijem vode iz krčaga ili sa izvora, on mi kaže da pijem ovu
prljavu vodu iz slivnika!" Poverovao je svojim pomislima i bio lišen velikog blagoslova!
Kasnije je razmišljao: "Zašto je ne bih popio?" Međutim, nije našao nikakvu vodu. Tada mu
je ava Pajsije rekao: "Nesretniče! Znaš li šta je bila ta voda? Bila je to voda koja je oprala
noge Isusove!"
Od tog vremena, na monaha je sišao duh tuge i ava Pajsije je pokušavao da ga uteši.
Međutim, kako je mogao to da učini? Monah je došao dotle da uopšte nije imao mira. Onda
mu je svetitelj jednog dana rekao (budući da ni sam nije mogao da nađe mir i da ostane
pored njega): "Pođi na to i to mesto. Tamo ćeš naći tri groba i ispred jednog od njih (ukazao
mu je ispred kojeg) izgovori molitvu. Obrati pažnju na ono što ćeš čuti." Monah je tako i
učinio i začuo glas koji je govorio: "Vrati se svom starcu i budi poslušan!"
Međutim, on je već doživeo unutrašnji brodolom. Dom njegove duše bio je nepopravljivo
srušen. Zbog toga je ostatak života proveo u neodlučnosti i kolebljivosti po pitanju
poslušnosti ocu Pajsiju.
Dok je sveti Simeon Novi Bogoslov trijumfovao nad svojom samovoljom i zbog svog
savršenog poslušanja primio bogoslovlje sa Neba, dotle je drugi monah, tvoreći sopstvenu
volju, ostao izvan poslušanja i blagodati.
71
Ovo je, naravno, samo nekolicina primera. Ako bi se zapisalo sve što su učinili ovi Oci,
najplemenitiji poslušnici, sakupilo bi se mnoštvo tomova!
Ti primeri su kao ogledalo u kojem možemo da vidimo same sebe i svoje ponašanje.
Neka Bog pomogne svakome od nas da dođe sebi i da vidi koliko se odrekao samovolje.
Borimo se, da se izbavimo ovog otrova, da bismo živeli po Božijoj volji i onako kako monaški
priziv zahteva od nas.
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O VERI, POŠTOVANjU I LjUBAVI PREMA STARCU
1. Vešto i marljivo podržavajte poverenje i ljubav prema svom duhovnom rukovoditelju, jer
se u tome sadrži i život i smrt duše. Ne žalostite svog oca u Hristu ako želite da gledate lice
Božije. Onaj ko žalosti njega, trebalo bi da zna da žalosti Hrista. Kako će onda nakon smrti
pogledati Hrista?
2. Verujem, čedo moje, da ćeš izvršiti većinu od onoga što ti savetujem, i videćeš koliko ćeš
se dobro osećati! Nikada ne dopuštajte neprijatelju da vas napadne rđavim pomislima protiv
vašeg starca, jer su takve pomisli zmije ispunjene otrovom.
Budite kao jedno s vašim starcem. Slušajte ga kao da su to reči koje izgovara Sam Hristos.
Starcu ćete udovoljiti ljubavlju, poštovanjem i savršenim poslušanjem. Udovoljivši starcu,
udovoljićete i Bogu. Šta god da činite starcu, činite i Bogu.
3. Čedo moje, ne sumnjaj u to što ti se dešava. Jedno istinsko duhovno čedo na taj način
ljubi svog duhovnog oca koji ga je duhovno rodio posredstvom blagodati Božije.
Molim se da Hristos ispuni vascelo tvoje srce Svojom božanskom ljubavlju, koja uistinu
obnavlja hrišćansku veru.
4. Poslušnik (učenik) biva smrtno pozleđen kada propusti da starcu otvoreno i iskreno otkrije
svoje pomisli. Kao što se bolesnik ne može isceliti ukoliko lekaru ne pokaže kakva je njegova
rana ili bolest, zbog čega se bolovi i groznica nastavljaju, na isti način se ni poslušnik
(učenik) ne isceljuje kada svoje duševne rane ne pokaže svom duhovnom lekaru. U tome ga
sprečava njegov egoizam.
Prema tome, čeda moja, bacimo pod noge tog zmaja i pogubimo ga mačem osvećene
ispovesti i uzimanjem duhovnih lekova koje nam duhovni lekar, starac, daje radi našeg
isceljenja.
5. Budimo budni, čeda moja, i prisiljavajmo same sebe. Šta čekamo? Kraj se približava, i
naći ćemo se u nevolji. Šta će nam onda pomoći? U toj velikoj potrebi pomoći će nam
sadašnja marljivost u dužnostima, zadobijanje vrlina i, posebno, duhovno jedinstvo sa našim
duhovnim roditeljima posredstvom života kojim ćemo im udovoljiti. Ukoliko smo duhovno
razdvojeni od svog duhovnog oca zato što smo neposlušni i što ga osuđujemo, kako ćemo se
u smrtnom času utvrditi protiv demona? Kako ćemo se bez njegovih svetih molitava naći u
prisustvu Samog Isusa Hrista? Čije će nas molitve osloboditi kada se uznesemo i naiđemo na
72
vazdušna mitarstva? Starčeve? One su nas napustile, jer smo ga u ovom životu žalostili,
tako da one u tom času potrebe više nemaju nikakvu silu.
Prema tome, čeda moja, pobrinimo se da živimo saglasno volji Božijoj da bismo mu
udovoljili i da bi nam podario večni počinak u Svom naručju.
6. Tvoje pitanje, čedo moje, pitanje je koje se uglavnom odnosi na tvog starca. Mnogo puta
sam vam govorio da đavo strahuje od staraca i da su ljubav prema njima i poverenje u njih
najveća sigurnost za svakoga ko im se potčini ljubavi Božije radi. Međutim, svako ko greši u
poslušanju starcu istog trenutka gubi njegovu zaštitu i time počinje poslušnikova propast.
Budući da đavo to zna, ne okleva da započne rat koristeći pomisli protiv starca i
pokušavajući da njegove slabosti preuveliča u toj meri da poslušnik poveruje kako od njega
ne može imati nikakve koristi, kako se nije pokazao kao dobar, itd. Kada ga đavo uveri u to,
on ga i pobeđuje. Međutim, kada poslušnika zatekne sa čvrstim temeljima, napušta ga i
otvara drugi front. Retkost je da poslušnik ne vodi ovakav rat.
Starčevo pismo monahinji
7. Kćeri moja, ljubi i poštuj svoju staricu. Ko je od nas bez slabosti? Svi smo mi krivi zbog
svojih strasti. Međutim, to je jedna stvar, a tvoja obaveza prema tvojoj duhovnoj majci
sasvim druga! Gledaj je kao lice Hristovo! Poverenje koje imaš u nju računaće se kao
poverenje u Boga.
Ne želim da se pretvaraš. Ja mnogo cenim iskrenost i poštenje, i želim da i moja duhovna
čeda budu takva. Uvek se iskreno ispovedaj, slušaj njene savete i imaj poverenja u sve što
ti kaže tvoja starica.
Ako ne prihvatiš s verom sve što ti ona kaže, doći će do toga da ćeš početi da je osuđuješ,
da ćeš se otuđiti i udaljiti. To ne dolikuje tebi kao monahinji, koja je pod igumanijinom
zaštitom.
Ne bi trebalo da osuđujemo bilo kog čoveka ili da se otuđujemo od njega, a posebno ne od
svoje duhovne majke.
Bori se da je zavoliš i da je gledaš kao lice Hristovo i tada ćeš, saglasno svojoj veri, požnjeti
i odgovarajuću korist. Učini to i ugledaćeš istinu.
Sada, tokom Velikog posta, želim da budeš posebno snažna u svojoj duhovnoj borbi. Budi
ćutljiva i iznutra i spolja. Sećaj se smrti postojano i neprestano, jer ćeš od takvog
razmišljanja imati ogromnu korist. Izgovori ljubljenu molitvicu. Primoraj sebe da se približiš
starici i ne dopusti svojim pomislima da je osuđuju, jer to sveti Oci karakterišu kao ozbiljnu
opekotinu ili trovanje. Čuvaj se da ne otpadneš od starice, jer će tada svaki tvoj dobar
podvig biti uzaludan.
73
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
SLOVO O SAVESTI I POSLUŠANjU
Kada čovek čuva apsolutnu poslušnost svojoj savesti i izvršava sve što mu ona govori, ona
ga ni najmanje ne muči. To se ne dešava što je njen glas utihnuo nego, naprotiv, to znači da
zbog njegovog dobrog poslušanja ne postoji ništa zbog čega bi ga njegova savest
prekorevala.
Apostol Jovan kaže: Ako nas savest[1] naša ne osuđuje, smelost imamo pred Bogom (1. Jn.
3;21).
Nemoguće je da čovek korača putem a da se negde ne spotakne, jer sa svih strana đavo,
svet i telo neprestano postavljaju prepreke u njegov život i on se spotiče srazmerno svojoj
nepažnji. Zbog toga je potrebno da, kada padne, odmah ustane i zatraži oproštaj. Kad se
čovek pokaje srazmerno težini svog greha, njegova savest, koja ga je dotle mučila, prestaje
da ga prekoreva.
Svoju savest moramo čuvati u tri tačke - u odnosu na Boga, u odnosu na bližnje i u odnosu
na stvari.
U odnosu na Boga, čovek čuva svoju savest kad se kloni najrazličitijih grehova. U odnosu na
bližnje, savest čuva ukoliko ih ne žalosti, ne osuđuje, ne kleveta, ne sablažnjava i ne
podstiče na rđava dela. U odnosu na stvari, svoju savest čuva kad svojom nepažnjom,
nemarom i nesavesnošću ne uništava i ne kvari materijalne stvari.
Sveti Teodor Studit kazuje nam mnoge stvari o ovoj "nesavesnosti." "Kad vidiš da nešto gori
ili da se oštećuje a ne prihvatiš ga ili ne zaštitiš, onda je to nesavesnost. Kad se tvoja odeća
pohaba i ti je zanemariš tako da bude sasvim uništena, onda je to nesavesnost. Kad možeš
da radiš a umesto toga lutaš tamo i ovamo, to je takođe nesavesnost. Kad ostaviš svoju
hranu pa se ona pokvari i ti je baciš, to je nesavesnost jer je trebalo da se pobrineš da je
pojedeš pre nego što se pokvarila.
Prema tome, nesavesnost je kad neko greši u odnosu na materijalne stvari, a takođe i kad
na bilo koji način uvredi Boga."
Najveće bogatstvo se stiče onda kad čovek teži da sačuva mirnu savest. U slučaju da oseti
da ga je nešto povredilo, odmah mora to da popravi, i tako će se vratiti u prethodno stanje.
Koliko puta nas je prekorevala naša savest! Ukoliko čovek više sluša svoju savest i obraća
pažnju na nju, utoliko ga ona pouzdanije rukovodi. Ukoliko ga ona istančanije rukovodi i
prekoreva, utoliko se on više uzdiže u čistoti.
Postoji takođe i "rđava savest", koja se često pojavljuje u vidu, formi i obliku dobre savesti.
Međutim, u suštini je to zla, izopačena savest, savest koja se protivi Bogu.
Rđava savest je onaj glas koji o stvarima uči lukavo, izopačeno i protivno.
Kao svoje polazište, izvor i temelj dobra savest ima smirenje i poslušanje, dok rđava savest
kao svoj izvor ima gordost i neposlušnost.
Kad čovek nije poslušan starcu, kad se opire, kad je lukav i kad ne sluša, on poseduje ono
što se naziva samopouzdanjem, a samopouzdanje znači rđavu savest.
74
Smirenoumlje rađa dobru savest. Budući da su ove dve savesti isprepletane, čovek se često
pita: "Da li je ovo rđava ili dobra savest? Hoću li verovati ovoj ili onoj misli?" Da bi naučio ili,
bolje rečeno, da bi bio naučen šta je dobra savest, čovek mora posedovati smirenje.
Međutim, on se prevashodno mora potčiniti rukovođenju drugog, starijeg, vodiča, njegovog
duhovnog oca i biti poslušan svemu što on kaže. Tada će, malo - pomalo, početi da opaža
koje su misli rđave a koje dobre, šta je nijansa dobre, a šta nijansa rđave savesti. Na taj
način on s jedne strane izbegava pad posredstvom učenja i rukovođenja svog duhovnog oca,
a sa druge, vremenom biva naučen kakva je nijansa i pojava ove dve savesti. Tako postaje
savršen čovek.
Oštećeni su oni koji nisu imali poslušanja. Čoveka tišti i jedna i druga savest; jedna teži da
ga spase, a druga da ga uništi, i često se dešava da on ne zna koju da posluša. Onaj ko je
poslušan izbegava tu opasnost i, malo-pomalo, postaje iskusan i opitan u razlikovanju dobre
savesti od rđave.
Ava Pimen je imao dve pomisli i otišao je da ih saopšti svom duhovnom ocu. Ovaj je živeo
veoma daleko odatle, tako da je ava pošao ujutro a stigao uveče. Zaboravio je jednu
pomisao, tako da mu je kazivao samo o onoj drugoj. Čim se vratio u svoju keliju i stavio
ključ u bravu, setio se i one druge (zaboravljene) pomisli. Nije ni otvarao vrata nego se
vratio da je saopšti svom duhovniku. Kad je video njegovu revnost i preciznost, uzviknuo je:
"Pimene, Pimene[2], pastiru angela! Tvoja vrlina učiniće tvoje ime poznatim u čitavom
svetu!"
Da bi neko postao dovoljno opitan u razlikovanju dobre od rđave savesti, mora proći kroz
poslušanje. Ako ne prođe kroz poslušanje, biće nepotpun. On može imati blagodatne darove,
može imati dobru dušu, može činiti razna dobra dela, ali ćeš videti da uvek "hramlje" u
pogledu rasuđivanja i smirenja. Prva i prevashodna vrlina koju daje potčinjenost starcu je
rasuđivanje, koje dolazi kroz smirenoumlje. Drugačije rečeno, poslušanje kali čovekov
karakter i, iznad svega, daje mu rasuđivanje i smirenje.
Pitaj oca svojega i on će ti javiti, kaže Sveto Pismo (5. Mojs. 32;7). To vidimo i na
svetootačkom putu kojim su koračali svetitelji. U Žitijima pustinjskih otaca (Paterikonu,
Otečniku) čitamo da je izvesni Zaharije imao viđenje, ali da njegov duhovni otac nije bio u
stanju da protumači da li je ono od Boga ili od demona. Zbog toga je prekoreo svog učenika
i rekao mu da ne obraća pažnju na viđenje. Učenik je zatim otišao kod starca obdarenog
rasuđivanjem koji mu je rekao: "Viđenje je bilo od Boga, ali idi i potčini se svom duhovnom
ocu." Ovo pokazuje da je poslušanje važnije od viđenja.
Koliko su nam toga Oci ostavili za naše poučavanje! Put koji je najbolji, najispravniji,
najsigurniji i najslobodniji od odgovornosti jeste put potčinjavanja duhovnom ocu. "Onaj ko
praktikuje poslušanje, ispunio je sve zapovesti Hristove", kaže ava Palamon.
"Poslušnik je izabrao najbolji put", kaže ava Mojsej. "Čeda moja, pohitajte tamo gde je
poslušanje. Tamo leže radost, mir, bratoljublje, jedinstvo, budnost, uteha, venci i nagrade."
Međutim, kada kao poslušnici (učenici) želimo da istaknemo svoju sopstvenu volju, put
postaje težak, surov i opasan. Kada pak praktikujemo poslušanje, obitavamo u ljubavi,
snazi, bratoljublju, vencima, osvećenju i spasenju.
Samovolja je velika smetnja, velika prepreka. To je zid između duše i Boga! Kao što zid koji
je ispred nas zaklanja sunce, zbog čega to mesto postaje vlažno i nezdravo i ne daje plodove
jer sunce tamo ne sija, tako se dešava i sa zidom samovolje. Kad se on nađe ispred duše,
duša potamni i ostaje besplodna.
Sunce Pravde je Hristos. Kad duša nije zaklonjena, Hristovi zraci dolaze i obasjavaju je, a
čovek donosi plodove i osvećuje se.
Samo onaj, ko je okusio plodove poslušanja, može da govori o njemu. Poslušanje je
najblagodatniji put. Iznad svega, onaj ko je poslušan proteruje zlog demona egoizma i
gordosti, uzročnika svakog zla, i zadobija smirenje i bezbrižnost.
75
U Izrekama pustinjskih otaca (Gerondikonu, Starečniku) čitamo o dvojici braće koji su
odlučili da napuste svet i da se zamonaše. Jedan je postao poslušnik u kinovijskom
(opštežitejskom) manastiru, a drugi je postao isihasta.
Nakon dve - tri godine, isihasta reče: "Poći ću da posetim mog brata koji je u manastiru, gde
živi usred briga i nevolja. Ko zna kako je nesretniku usred takve pometnje!" Bio je uveren da
je, posredstvom podvižništva, dostigao visoku duhovnu meru. Otišao je u manastir i,
verovatno uz izgovor da mu je brat potreban, rekao igumanu: "Želeo bih da nakratko vidim
svog brata!" Brat je došao, dok je iguman, koji je bio sveti čovek, dao svoj blagoslov da
ostanu nasamo i da razgovaraju.
Kad su se našli na izvesnom rastojanju od manastira, na putu su videli mrtvog čoveka koji je
bio skoro nag. Isihasta je rekao: "Zar nemamo malo odeće da pokrijemo ovog čoveka?"
Monah iz manastira je, u svojoj prostodušnosti, na to odgovorio: "Zar ne bi bilo bolje da se
molimo da bude vaskrsnut?" "Pomolimo se", rekao je isihasta. Obojica su se molili, i
pokojnik je ustao. Monah iz manastira nije pridavao veliki značaj ovom čudu, verujući da se
izvršilo molitvama njegovog starca. Međutim, isihasta je u sebi pomišljao da se čudo
dogodilo zbog njegove sopstvene vrline, odnosno zbog njegovih podviga i posta, svenoćnih
bdenja i nedaća koje je pretrpeo, zbog spavanja na zemlji i ostalih postignuća.
Kad su se vratili, iguman se obratio isihasti i pre nego što su braća nešto rekla: "Brate,
nemoj misliti da je Bog zbog tvojih molitava vaskrsnuo mrtvaca. Ne! Bog je to učinio zbog
poslušnosti tvoga brata!"
Kad je isihasta video da iguman neposredno čita njegove misli, da ima dar prozorljivosti i da
je sveti čovek, poverovao je za sebe da je prelešćen i da je njegov brat, za kojeg je smatrao
da je potišten i da brine zbog mnogih stvari u manastiru, u stvarnosti iznad njega.
+videti prostodušnost, nezlobivost i veru. Isihasta je smatrao da je to nemoguće, ali je
monah iz manastira smatrao da je to sasvim prirodno. Imao je poverenja u molitve svog
starca. Koliku je borbu morao podneti da bi dostigao takvo smirenje! Kako su se njegov
egoizam i gordost razbili u manastiru! Koji čovek, došavši iz sveta, ne donese sa sobom
egoizam i gordost? Koliko se poslušnika posvetilo posle smrti i postalo mirotočivo!
Na Svetoj Gori, u oblasti Skita svete Ane, živeo je monah koji je uz mnogo znoja i truda
prenosio vreće s brašnom iz luke. U jednom trenutku, pojavile su mu se pomisli: "Pitam se
hoćemo li zaista biti nagrađeni zbog svog ovog znoja i truda koji podnosimo da bismo bili
poslušni starcu!" Dok je razmišljao o tome, seo je da se malo odmori. Ubrzo je zadremao i,
dok je tonuo u san, ispred sebe je ugledao Presvetu Bogorodicu: "Nemoj se obeshrabriti,
čedo moje", rekla mu je. "Znoj koji prolivaš da bi poslušanja radi preneo hranu, pred mojim
Sinom se smatra za mučeničku krv!" Monah je došao sebi, a pomisli i umor su ga napustili.
Oci su zapisali ovaj događaj na obližnjoj steni i to može da pročita svako ko tuda prođe.
Nedaleko od glavne crkve u Skitu svete Ane nalazi se kućica koju zovu "Patrijarhova." Tu je
živeo i podvizavao se patrijarh po imenu Kirilo. Napustio je patrijaršijski presto i došao da
živi kao običan monah. Monasi su hranu donosili na plećima, ali su patrijarhu rekli: "Vaša
svetosti, vi ste isuviše stari i niste naviknuti na naš način života. Nabavićemo vam magarca
koji će prenositi vaše sledovanje." Tako su mu nabavili magarca, s kojim je koračao
goredole niz planinsku padinu.
Jednog dana, dok se patrijarh s magarcem uspinjao uz planinu a ostali oci na plećima nosili
vreće s hranom, seli su da se malo odmore. Patrijarh je u polusnu video Presvetu
Bogorodicu okruženu angelima. Presveta Bogorodica je držala sasud i iz njega napajala oce
koji su svoj teret nosili na plećima. Angeli su nosili ubruse i brisali im znoj.
Patrijarh je sa zaprepašćenjem video da i magarcu brišu znoj. Počeo je da ih preklinje:
"Izbrišite i mene, molim vas!" Tad mu se obratila Presveta Bogorodica: "Oče, ti se nisi
76
oznojio, a magarca ćemo izbrisati jer je znojav." Tad se probudio i došao sebi. Ocima je
rekao: "Uzmite magarca, jer sam lišen mnogih blagoslova. Presveta Bogorodica i angeli
izbrisali su i magarca a mene nisu!" Od tog doba, i on je svoj teret nosio na plećima.
Koliko se sličnih stvari dešavalo u životima Otaca! Da smo samo bili tamo da ih vidimo! Sad
se takve stvari retko susreću, jer smo sve to izgubili.
Prema tome, obratimo pažnju na svoju savest. Poslušanjem, skrušenošću i smirenoumljem
zadobijmo dobru savest. Odbacimo samovolju, koja rađa samopouzdanje i rđavu savest.
Odabrani odlomci o poslušanju
1. Koji bi primer bio lepši od Gospoda Isusa! Zar Ga poslušnost Ocu nije odvela do Krsta i do
smrti? Zar se On, budući jednosuštan Ocu, nije mogao tome usprotiviti? On to, međutim,
nije učinio. Dok se uspinjao na osveštanu Golgotu, koračao je u znoju i s bolom padao na
kolena pod teretom odsecanja sopstvene volje. On je morao da se popne, da dosegne njen
vrh i da bude uzdignut na proslavljeni i za demone strašni Krst, da pokaže savršeno i
apsolutno poslušanje i da zadobije nepropadljivi venac večne slave.
Na taj način zadobijamo vaskrsenje duše, a ne samovoljnim kolebanjem između poslušanja i
neposlušanja. Nećemo time zadobiti venac, nego dragovoljnim žrtvovanjem. Sve prepreke
se savlađuju čvrstom rešenošću da se radije umre nego da se izneveri poslušanje u vršenju
dužnosti.
2. Poslušanjem Hristovim smo spaseni, dok smo neposlušanjem Adamovim bačeni u paklenu
provaliju. Put poslušanja uistinu vodi na Golgotu. On je uzlazan i uspinjanje je pomalo
naporno. Znojićemo se i zamarati, ali pomislimo da ćemo nakon vaskrsenja zadobiti čistotu
duše i usinovljenje, i da se to bogatstvo ne može uporediti ni sa kakvim ovozemaljskim
nasladama. Šta ja to govorim? Sa zemnim stvarima? I kad bi prodao čitav svet, čovek ne bi
mogao da kupi ni jednu jedinu kap duhovne radosti one duše koja se popela na Golgotu i
videla svoje sopstveno vaskrsenje.
3. Hristos je rekao Svojim učenicima: Ko vas sluša, mene sluša, i ko se vas odriče, mene se
odriče; a ko se mene odriče, odriče se Onoga koji me je poslao (Lk. 10;16). Apostolski
prejemnici (naslednici) su jerarsi, sveštenici, igumani i starci u malim bratstvima. Prema
tome, onaj ko je poslušan apostolskim prejemnicima, poslušan je i Samom Hristu, dok se
onaj, ko im je neposlušan, odriče Hrista.
Budući da želimo da se potčinimo Hristu, moramo pokazati poslušanje, ali ne tako što ćemo
biti poslušni u onome što nam se dopada i neposlušni u onome što nam se ne dopada. U
Getsimanskom vrtu, Hristos je preklinjao da se spasenje ljudskog roda izvrši na način
drugačiji od onoga kakav je želeo nebeski Otac. Međutim, nebeski Otac se odlučio za Krst, i
Hristos je odgovorio: "Ne kako ja hoću, nego kako ti", Oče (v. Mt. 26;39) i bio poslušan do
smrti, i to do smrti na Krstu (Filiplj. 2;8).
4. Bogoslovlje ishodi iz molitve, a molitva iz savršenog poslušanja. Ako nema poslušanja,
monah će ubrzo izgubiti svaki talant i dar koji ima, dok istinski poslušnik obiluje svim
darovima Utešitelja, i bogat je i sada i u vekove.
5. Da bi nas posetila blagodat Božija, moramo uz savršeno poslušanje primeniti sve ono
čemu smo naučeni. Nemojmo dodavati svoju volju volji našeg starca, jer se to naziva
duhovnom preljubom. Moramo iskreno delati na svom poslušanju, inače nećemo napredovati
na monaškom putu.
77
Smirenje je vrlina koja čudesno pomaže da se primeni savršeno, hristoliko poslušanje.
Naprotiv, egoizam i gordost se suprotstavljaju njegovom zadobijanju.
6. Zastrašujuće je i užasno da vršite pritisak na vašeg starca i da ga prisiljavate da učini
nešto što vi želite, ali što njegova duša ne želi. To je strašno, i to zna samo onaj ko
poseduje lični opit.
Vaš duhovni otac i starac je za vas vredniji od svih ljudi na zemlji, pa čak i od čitave
vaseljene!
Jedino đavo zna šta znači imati starca i biti mu savršeno poslušan. On to zna bolje nego bilo
ko drugi.
7. Nikad ne ispituj šta radi tvoj starac, ili zašto čini ovo ili ono. Nemoj mu suditi, jer ćeš
postati antihrist! Nikad u svom životu nemoj biti popustljiv prema onima koji govore protiv
tvog starca. Naprotiv, odmah im se suprotstavi! Zaštiti ga i odbrani, jer Hristos ispravlja
starčeve ljudske nedostatke i greške zbog bespogovornog i čistog poslušanja.
8. Za satanu je veliki uspeh kad ubedi poslušnika da sakrije svoje pomisli od starca, da
nešto učini bez starčevog odobrenja i blagoslova, i da se ne ispovedi iskreno svom
duhovnom ocu. Takav poslušnik nikad neće postaviti dobar početak i nikad neće
uznapredovati u blagodati Božijoj. Naprotiv, povlačiće se tamo i ovamo dok ne dođe nesrećni
kraj njegovog života.
9. Poslušanje ima vrednost jedino onda kad se patnjom i trudom odseče samovolja.
Strastvene navike podsećaju na trnovito korenje i prirodno je da će svako, ko poželi da
iščupa to korenje, osetiti bol, da će se ubosti i da će mu iz ruku poteći krv. Isto se dešava i
kad se, radi poslušanja duhovnom ocu, iskorenjuju rđave navike.
10. Ne žalosti starca ili sabrata, jer će istog časa mir iščeznuti iz tvoje duše, Isusova molitva
će se prekinuti, i ispuniće te pomisli. Lek za to je ispovest, vatrene suze i iskreno opraštanje
drugima.
Budi oprezan ako imaš nešto protiv starca, jer će te đavo lako srušiti i prelestiti. Dovedi u
red svoje pomisli, kako te ništa ne bi uznemiravalo u pogledu starca.
11. Dobar poslušnik će doneti plodove krotosti. Starac će odseći njegovu samovolju,
prekorevaće ga i osuđivati, a kada je učenik poslušan, zadobija dragocenu krotost. Jednom
rečju, učenik (poslušnik) zadobija sve vrline ako pokaže bespogovorno poslušanje. Međutim,
ako prigovara i svađa se, ako je neposlušan, gord i sl, ozbiljno pozleđuje svoju dušu jer
žalosti Boga koji je smirio (unizio) Samoga Sebe, dok je on, ovozemaljski i ubogi čovek,
gord!
12. Savršenog poslušnika neće zadržavati vazdušna mitarstva. On se ne plaši ni smrti, ni
demona, ni Boga, nego mu se, naprotiv, revnosno klanja. Istinski poslušnik (učenik) se plaši
jedino neposlušnosti svom starcu, koji za njega predstavlja vidljivog Hrista. Neposlušnost
starcu će ga odmah prognati iz raja blagodati Duha Svetoga, koji u najvećoj meri naslađuje
smirenu i angelopodobnu dušicu poslušnika. Savršen poslušnik je u svemu podoban
Bogočoveku Hristu.
13. Kada je učenik (poslušnik) Hrista radi poslušan svom starcu, on izvršava sve zapovesti
Hristove. Savršeno poslušanje, bez gunđanja i predomišljanja, moglo bi se uporediti sa
različitim podvizima u primeni svih zapovesti Gospodnjih.
Bog ljubi onoga ko je poslušan ljubavi Božije radi, i unutar dobrog poslušnika obitava
vascela Presveta Trojica. Kakvo veličanstvo u sebi skriva trostruko blagosloveno poslušanje!
Ono smirenom, beznačajnom, malom i neznatnom poslušniku omogućuje da postane
obitavalište Presvete Trojice! Ono ga čini izvršiteljem svih Hristovih zapovesti i vodi ga u raj,
gde će sa dvostrukim vencem i blistavom ogrlicom koračati među svetiteljima.
78
14. Kakvu čudesnu slobodu zadobija onaj koji je potpuno odsekao sopstvenu samovolju!
Kakav mir nalazi duša tog borbenog podvižnika, poslušnika, kada ne poseduje svoju
sopstvenu volju nego volju svoga starca! Taj blaženi poslušnik vodi duhovno ugodan život,
preispunjen radošću i nadom. On živi mirno i čudesno, siguran da će, uspokojivši svog
starca, njegovim molitvama i sam naći pokoj u raju.
Blažen je i trostruko blažen poslušnik koji je u svemu odsekao svoju pogubnu samovolju i
sve ispoveda svom duhovnom ocu. Takav čovek će još ovde biti potpuno duhovno zdrav, i
kao angeo Božiji blistaće među angelima pred strašnim prestolom Gospodnjim.
15. Raduj se, dakle, borbeni poslušniče, podražavatelju Velikog Poslušnika, koji je unizio
sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu. Zato i njega Bog visoko uzdiže i darova
mu Ime koje je iznad svakog imena (Filiplj. 2;89). Što se tebe tiče, uzneće te iznad strasti i
darovaće ti bestrašće i Svoju ljubav. Bori se dakle, da kroz odricanje od samovolje, Hrista
radi ispuniš savete onoga koji te prihvatio u Gospodu kad si se zavetovao Bogu na savršeno
poslušanje do smrti.
O, poslušanje, spasenje svih vernih! O, poslušanje, majko svih vrlina! O, poslušanje, koje
otvaraš nebesa i čoveka uzdižeš sa zemlje! O, poslušanje, hranitelju svih svetitelja, kojim su
bili odgajeni i kroz koje su postali savršeni! O, poslušanje, sažitelju angela!
NAPOMENE:
1. U Novom zavetu je rečeno: "Ako nas srce (grč. καρδια) naše ne osuđuje..." (Prim.
prev.)
2. "Ποιμην" na grčkom znači pastir (Prim. izd.)
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O SMRTI, PAKLU I SUDU
1. Što više starim, sve više zapažam nepostojanost i ispraznost ovozemaljskih stvari. O,
zašto se uzaludno uznemirujemo? Naš život je kratak, on je prašina, pepeo i san, i ubrzo
ćemo okusiti truležnost. Danas si još zdrav, sutra si bolestan. Danas se smeješ, a već sutra
si potišten. Danas tvoje oči izlivaju suze zbog preobilja radosti, a sutra će izlivati suze žalosti
i bola. Danas si materijalno stabilan, a sutra te pogađa nesreća. Danas primaš dobre vesti,
ali će ih uskoro zameniti one loše.
Uzaludno se uznemirujemo. Život je senka i san. Gde su naši roditelji, rođaci, dedovi? Svi su
otišli u grob. Svi su istruleli i pojeli su ih crvi. Grob i truljenje čekaju i nas!
O, smrti, gorko je sećanje na tebe! Hristos nam je dao silu da postanemo sinovi Božiji,
naoružavši nas božanskim oružjem za borbu sa našim nepomirljivim neprijateljem. Mi,
međutim, a najpre ja sam, postajemo zarobljenici ovog neprijatelja jer zapostavljamo oružje
79
koje nam je dao Hristos. Približavajući se smrti, drhtimo u agoniji i pokušavamo da na svaki
način produžimo život, jer se duša plaši da napusti telo. Zašto se ona toga plaši? Zašto
nema hrabrosti, ako je već čedo Božije? Ili možda odlazi kod nepoznatog cara? Ali, taj car je
njen Tvorac, njen Spasitelj, Onaj koji je prolio Svoju krv da bi je izbavio od onog
neprijatelja! Zašto se onda plaši i nema hrabrosti?
Smrt je po prirodi hladna. Žalosna je duša moja do smrti, rekao je Isus (Mt. 26;38). Da, ona
je po prirodi hladna. Na žalost, taj strah u najvećoj meri potiče od savesti. Savest nije u
stanju da uveri dušu da je živela kako dolikuje.
Nije sebe dovela u red, nije oprala svoju bračnu odeždu, i stidi se da izađe pred Cara, jer
strahuje kakva će biti presuda: da ili ne? Da li će biti spasena ili neće? Teško duši ako ode
bez ispovesti i potpunog pokajanja, jer je to onda onaj žalosni dan koji nagoveštava prorok
Jeremija (v. Jer. 17;17). Pomolimo se da nas naš sveti Bog izbavi od toga dajući nam
savršeno pokajanje, dela dostojna pokajanja, dela milosrđa i ljubavi i duh pokajanja sa
istinskim smirenjem, kako bi pravedni Sudija bio milostiv prema nama i kako bi se duša, kad
dođe strašni smrtni čas, ohrabrila uzdanjem u milost Božiju i rekla: "Verujem da će se Bog
smilovati mojoj ništavnosti." Amin. Neka bude.
2. Godine protiču i prolaze i, dan za danom, svako od nas se sve više približava kraju života.
Naše dragoceno vreme protiče i iščezava pred našim očima, a mi pri tom ne shvatamo da će
nam neprimetno promaći. Kad bi detence znalo vrednost zlata, nikada ne bi umesto njega
izabralo jeftin slatkiš. Zar to nije istina i kad su u pitanju odrasli ljudi, a najpre ja sam?
Kada naš Gospod u označeno vreme dođe da sudi svetu, kad se nebesa saviju kao rolna
papira, kad se obnovi zemlja koju su potpuno oskrnavili oni što su na njoj živeli, kad sunce,
mesec i zvezde padnu kao jesenje lišće, kad trube odjeknu po čitavoj vaseljeni, i kad
razasute suve kosti ponovo dobiju meso i ožive (v. Jez. 37;114), kad se činovi angelski
saberu na nebeskom beskraju u čast dolaska Strašnog Sudije, kad se mali oblaci uzdignu od
beskonačnog mnoštva vaskrslih ljudi i na sebi ponesu svete i spasene ljude da bi susreli
Gospoda u vazduhu, tada će oni koji budu ostali dole i videli sve te stvari zajecati najgorčim
suzama i očajnički se udarati u grudi, sećajući se da su dragoceno vreme ovog života
beskorisno rasipali na naslade, opijanje, sticanje bogatstva, na bezakonje, pohlepu i svaki
drugi greh koji ih sada osuđuje na najžalosnije i najtužnije stanje. Zar oni tada neće
očajnički preklinjati za malo vremena da bi pohitali kod siromašnih, bolesnih i svih drugih
ubogih ljudi, da bi i oni začuli slatki glas Gospodnji kako im kaže: Hodite blagosloveni oca
mojega, primite Carstvo koje vam je pripremljeno... Ogladneh i dadoste mi da jedem... Nag
bijah, i odenuste me, itd (v. Mt. 25;3436).
U jednom trenutku svog života, i oni su čuli za ove stvari. U Adu, međutim, nema pokajanja.
Zbog toga će ih obuzeti najveće očajanje. Tražiće smrt i vatreno čeznuti za njom da bi ih
oslobodila bezgraničnih patnji. Na žalost, oni je neće naći, jer će se do tog vremena sve
preobraziti u besmrtnost. (Sve se ovo može reći i za mene samog...)
3. Čovek plačući dolazi na svetlost ovog sveta, život provodi u žalosti i jecajima, i sa ovog
sveta odlazi u suzama i bolu. O, taštino nad taštinama! San iščezava, i čovek se budi u
stvarnost istinskog života. Niko ne primećuje kako nestaje ovaj isprazni život - godine
prolaze, meseci smenjuju jedan drugi, sati iščezavaju, minuti neprimetno klize, a onda, bez
ikakvog upozorenja, stiže telegram: Naredi za kuću svoju, jer ćeš umreti i nećeš ostati živ
(Is. 38;1).
Prevara tada biva razotkrivena i umirući shvata da je svet u njegovom životu igrao važnu
ulogu. Oceća tugu i žaljenje, čezne za vremenom koje je proteklo; dao bi čitavo svoje
bogatstvo da kupi jedan dan u kojem bi se pokajao i pričestio. Na žalost, ne daje mu se više
nijedna milost. On je pre toga godinama raspolagao vremenom, ali ga je rasipao na posao,
kafane, bioskope i razne sramne želje.
80
Mudar je trgovac koji shvati obmanu ovog privremenog života. On se opametio i poslao svoj
tovar na nebesa pre nego što se završi vašar ovoga života, da bi ga ponovo tamo našao u
riznicama grada Božijeg, uvećanog kamatama i dobitkom. Blažen je taj mudri čovek, jer će u
vekove vekova živeti bezbolnim i blaženim životom, dok će bezumnici, pijanci, pohlepni,
srebroljupci, bludnici i sva moja ostala sabraća - grešnici među kojima sam prvi ja, biti
bačeni u peć neugasivog ognja!
Pohitajmo putem našeg popravljanja sad, kad sija sunce i dan baca svoju slatku svetlost na
nas, a pre nego što nas sustigne noć budućnosti, jer u to vreme više nećemo moći da
koračamo. Sad je najpogodnije vreme, evo sad je dan spasenja, uzvikuje apostol Pavle
svojim besmrtnim rečima (2. Kor. 6;2).
4. O, kako bi sećanje na smrt trebalo da se rascveta u duši hrišćanina! Budući da on veruje
u stvarni život, nemoguće je da zanemari smrt!
Nakon što je prošao srčani napad mog starca, on je zajecao i izgovorio stih iz Opela: "Avaj
meni, kakvu borbu ima duša kad se odvaja od tela!"[1] To je prava istina! Psalmopojac je
prekrasno opisao mir koji ima pripremljena duša: Pripremih se i ne kolebam se (Ps. 118;60,
po Septuaginti)[2].
Svaka duša u svakom trenutku može očekivati telegram sa neba kojim će se prekinuti sve
njene veze sa ovozemaljskim stvarima, zapečatiti vreme ovog "vašara", ispostaviti tačan
račun za njenu duhovnu trgovinu i zapečatiti njena večna sudbina, bilo na nebeskim
visinama, bilo u paklenim dubinama!
O, šta bih mogao da kažem kad pomislim na to? Neka svemilosrdni Bog bude milostiv mojoj
ubogoj duši, koja nema ništa osim svoje ravnodušnosti i nespremnosti! Moj um se zaustavlja
pred tim razmišljanjem o spasenju!
"Večnost!" Kakvo veliko tajinstvo! Svet, đavo i telo vode nas na stranputicu i bacaju u
zaborav. Iznenada, začujemo glas: "Gle, dolazi Ženik!" Kakvu pripremu možemo izvršiti
onda kad izdahnemo? Naša će savest "biti spaljena" (v. 1. Tim. 4;2) i više ništa neće moći
da oseti, više neće moći da zavapi. Tada će se začuti glas istine: "Setiš se Boga samo kad
zađe sunce? Gde si bio čitavog dana, dok je sunce sijalo?"
Stražite... i budite spremni, oglašava naš Isus (Mt. 23;43-44). Blaženi su oni koji imaju uši
da čuju, koji čuju i pripremaju se, jer će se udostojiti večite sreće. Blažene su one sluge koje
će Gospod zateći spremne kada dođe, jer će se večno radovati!
Strpljivo podnesimo nedaće ovog života, da bismo se domogli večnog i radosnog. "Uzalud se
mete svaki čovek: kada ceo svet stečemo, onda ćemo se u grob nastaniti."[3] Dok god
postoji svetlost, koračajmo prema svom velikom predodređenju, jer dolazi čas kad će nastati
tama i više nećemo moći da koračamo radi (spasenja) svoje duše.
5. Uznesi svoj um do strašnog prestola Hristovog. Kakvu ćemo odbranu dati na dan suda,
kad se bude sudilo našim delima? Kako je zastrašujući čas u kojem uplašena duša čeka da
čuje odluku o tome gde će otići da večno obitava! Reč "večnost" je zastrašujuća! Da bi
delimično shvatio šta znači večnost, daću ti jedan primer. Zamisli da je čitava zemlja jedan
veliki komad granita i da svakih hiljadu godina dolazi ptica da naoštri svoj kljun na toj steni.
Kada čitavu ovu stenu bude izbrisalo oštrenje kljuna ove ptice, tad ćemo imati neku bledu
predstavu o tome šta znači večnost, pa čak ni tad nećemo zaista znati šta je večnost,
besmrtnost i život bez kraja. Naš život na zemlji određuje našu večnost kao bacanje
novčića: raj ili pakao! Zato moramo biti veoma oprezni!
6. Bio si trpeljiv mnogo godina i one su prošle kao san. Čak i kad bismo živeli hiljadu godina,
i one bi prošle kao san. O, kako je isprazno sve što pripada ovdašnjem svetu! Za svakim
životom sledi smrt. Smrt je čovekov prelazak iz ovog sveta u drugi svet, koji je besmrtan i
večan.
81
Nije važno ukoliko neko ovde izgubi život. Na ovaj ili onaj način, ionako ćemo jednog dana
umreti. Važno je, međutim, da ne izgubimo svoj besmrtni, beskrajni život. Beskrajan život u
paklu - o, kako strašna stvar! Bože moj, sve nas spasi od toga!
7. Kad po Božijoj volji svane novi dan, pomislimo da je to naš poslednji dan i da ćemo se,
kada sunce zađe, uputiti ka strašnom sudu Hristovom. Kako ćemo provesti svoj poslednji
dan? U bezmolviju, molitvi, poslušanju, suzama, pokajanju i preklinjanju Boga da bude
milosrdan.
Isto tako, tokom noći, treba da pomislimo da je to naša poslednja noć i da će naša postelja
biti naš grob. Trebalo bi da svako od nas pomisli: "O, kako ću proći kroz vazdušna
mitarstva? Pitam se hoću li proći kroz njih? Ko zna koje će me zaustaviti? Kako ću pogledati
strašno lice pravednog Sudije? Kako ću saslušati Njegov strašni glas prekora? Kakav će me
užas obuzeti dok budem slušao večnu odluku o tome gde ću biti upućen? Šta ako budem
upućen u pakao - a što bi bilo pravedno! Teško mojoj ubogoj duši! Kako ću biti trpeljiv ako
sam kažnjen sa demonima, u tami, u nečistoći, bez svetlosti i I bilo kakve utehe? Samo
pogled na demone i ništa više!
Trebalo bi da razmišljamo o ovim i mnogim drugim stvarima svakog dana i noći, živeći ih
kao da su nam poslednji. Ne znamo kad će stići telegram iz sedišta Božijeg, iz prestonice,
višnjeg Jerusalima.
8. Budi oprezan, čedo moje, i ne dozvoli da vreme prolazi besplodno i bez poboljšanja za
tvoju dušu, jer smrt dolazi kao lopov. Teško nama ako nas zatekne u lenjosti i nemaru. Tad
će biti potrebno da brda i planine zajecaju zbog nas! Duša će biti prazna i bez dobrih dela, i
Ad će nas večno napasati.
Čedo moje, da li je potrebno da pretrpimo tako žalostan brodolom ako već, uz Božiju pomoć,
možemo da ga izbegnemo i da se izbavimo u spasonosnoj luci Carstva Božijeg? Znam da
ćemo morati da se borimo sa strašnim neprijateljima i da je trud ogroman. Međutim, sve se
povlači kad sa Bogom, odnosno, sa silom Božijom, sadejstvuje čovekova snaga i namera.
9. Kad sediš u keliji, neka se tvoj um bavi sećanjem na smrt. Ne dozvoli da ti um luta tamoamo, nego ga saberi i razmišljaj: pogledaj smrtnost tvoga tela, pogledaj kako telo počinje da
se hladi i kako duša izlazi iz njega. "Avaj meni, kakvu borbu ima duša kad se odvaja od
tela!" Koliko tada plače, koliko uzdiše, koliko žali! "Angelima podižući oči, uzalud se tada
moli; k ljudima pružajući ruke, nema ko da joj pomogne."[4] Uznoseći se i naišavši na horde
lukavih demona, duša se trese dok otkrivaju grehe koje je počinila ali na koje je sasvim
zaboravila, i pita se šta će se dogoditi.
Duša se uzdiže i prelazi iz jednog vazdušnog mitarstva u drugo, i na svakom mitarstvu ona
se samo brani, dok ne prođe kroz svako od njih. Ako prođe svako od njih i ako se ni na
jednom mitarstvu ne nađe da je kriva, duša se zatim, prema svetim Ocima, uzdiže da bi se
poklonila Hristu. Međutim, ako se pokaže da je kriva i odgovorna za bilo kakve strasti, biva
bačena u Ad!
Postojala je jedna duša koja je prošla kroz sva mitarstva osim kroz poslednje, mitarstvo
nemilosrdnosti. "Avaj, avaj", zavapio je jedan svetitelj koji je imao viđenje te duše.
"Sva ih je prošao i pokolebao se tek na poslednjem, i demoni su ga uz tresak bacili u Ad!"
Drugu spasenu dušu uzneli su angeli Božiji: spustili su se angeli sa neba, koji su prethodno
odveli jednu dušu. Angeli su celivali tu dušu i ona je osetila neopisiv miomiris od celivanja tih
angela koji su pristupili prestolu Božijem. Angeli uskliknuše: "Slava Bogu koji je ovoj duši
pomogao da bude spasena!"
Nikad ne bi trebalo da zapostavimo ovo i slična razmišljanja o smrti. Sva ta razmišljanja
uticaće na trezvenost duše i očistiće um da bi što bolje osetio ovo razmišljanje. Ovakvo
razmišljanje postavlja prepreku nečistim pomislima. Kad unutar nas postoji ovo duhovno
82
razmišljanje, zaustavićemo rćave pomisli kojima više neće biti mesta, jer će prostor uma
zauzimati (duhovno) razmišljanje.
Ako ne razmišljamo o Bogu, onda će nas uistinu nadvladati razmišljanja o strastima.
Ako duša prođe vazdušna mitarstva, trebalo bi da razmišlja: "Sad mi je preostalo samo da
se poklonim Bogu. Pitam se kako ću dospeti tamo? Kako ću Ga videti? Pitam se šta će mi
reći? Možda će otvoriti novu knjigu? Možda demoni, sa njihovim nepotpunim znanjem, nisu
sve zapisali ili im možda nije ni poznato sve što sam učinila, tako da ću sad morati da
dovršim svoju odbranu pred Hristom? Pitam se šta će Hristos odlučiti o mojoj večnosti?
Pitam se hoće li to biti večni život ili večna osuda?"
O, kakav ćemo strah i drhtanje osetiti ako se baš u tom trenutku nađemo pred Hristom! O
kad bismo pomoću razmišljanja mogli bar da naslutimo u kakvom ćemo se položaju tada
naći! "Avaj, avaj", kažu Oci, "kakve će patnje doći na nas? Šta nas čeka? A ipak se
povlačimo iz borbe, ravnodušni smo, tromi i uspavani teškim snom!"
Svet je daleko od istine. Ljudi rade, spavaju i putuju preko mora, ne shvatajući šta će se
dogoditi nakon smrti! Neprozirna tama prekriva istinu, kao što mračan oblak zaklanja sunce.
Ako čovek duhovno promisli i suoči se sa mišlju da je ovaj život sličan kratkotrajnoj
predstavi u kojoj ljudi gube vreme na ples i zabavu, shvatiće užasavajuće bezumlje i
nerazboritost ljudi, ali i ogroman uspeh demona.
Postoje dva načina razmišljanja: mirjani razmišljaju o onome pre groba, a mi razmišljamo o
onome posle groba. Mirjani razmišljaju o sadašnjem, i to je sve što vide i u šta veruju.
Međutim, otkrovenje Evanđelja Hristovog baca obilje svetlosti u duše koje žele da budu
spasene, i na taj način im otvara novi horizont poznanja istinitog Boga.
Stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja he nam se otkriti (Rim. 8;18).
Tamo će biti beskonačna, neshvatljiva i nepojmljiva slava za one koji budu koračali u
svetlosti Hristovoj!
Pred Bogom nećemo imati nikakvo opravdanje upravo zbog Njegovih ogromnih
dobročinstava: On nas je prizvao svetim prizivom i pokazao nam put svetlosti i istine. Veliko
je milosrđe Božije! Ne smemo to prezreti. Radimo na tome. Danonoćno razmišljajmo o duši i
o tome da bi trebalo da se borimo. Razmišljanje o Bogu i tvorenje vrlina brzo će ljude
približiti Bogu.
Ni u jednom trenutku ne bi trebalo da prestanemo da razmišljamo o smrti. Sveti Oci su
govorili da ih u njihovim kelijama nemar nije nadvladao samo zato što su se danonoćno
sećali smrti. U njima nije bilo prostora za nemar.
Oci su obično razmišljali: "Šta bi trebalo da učinim ako je današnji ili sutrašnji dan ujedno i
moj poslednji dan?" Na taj način, ovakvo razmišljanje je zadržavalo njihov um u strahu
Božijem, a strah Božiji je njihovu savest prosvetljivao u pogledu onoga na šta se moraju
prisiliti.
Razume se da u početku takva razmišljanja neće ostaviti utisak na čoveka. Njegova duša je,
da tako kažemo, mrtva i troma, ali postepeno počinje da se pomera, počinje da se vraća u
život i, najzad, vremenom počinje pravilno da dejstvuje.
10. Čedo moje, pobrini se za svoju dušu. Čitaj dela svetih Otaca, moli se vozljubljenom
molitvicom koja će utvrditi temelje tvog duševnog organizma.
Razmišljaj o smrti, koja je nešto najsigurnije što će nam se desiti. Smrt! Pehar smrti je
krajnje gorak za dušu kada je svojom silom odvaja od tela. Koliko ćemo u tom trenutku
zažaliti zbog svega što smo počinili usled nebrige i lenjosti! Naša savest će nas mučiti kao
predukus pakla.
83
Zašto bismo dozvolili da nas poraze grešne naslade koje ćemo platiti tako velikim bolom i od
kojih nećemo moći da se iscelimo?
Svojom dvojnom prirodom, čovek je izabrano i jedinstveno stvorenje Božije. Rođen je na
ovoj planeti, na Zemlji i, malo-pomalo, jednog dana će telesno umreti, jer je apsolutno
nesposoban da se održi u životu. Fantazija ga razvejava kao balon, da bi umro i iščezao zbog
jedne bolesti.
Čovek nema vlast nad sobom. Iako on to ne shvata, njega rukovodi tuđa volja i upravljanje,
dok je on samo vođen protivno svojoj volji, nemajući pri tom snage da se suprotstavi.
Šta si ti, čoveče, da bi se hvalisao i razmetao, zamišljajući nečuvene stvari o sebi? Gle,
napadne te jedan nevidljivi mikrob i ti se odmah razboliš, slabiš i odlaziš u grob. O,
uobraženi smrtniče, vidiš da smrt dolazi i da ćeš otići u nepoznatu zemlju, i da nećeš imati
mogućnosti da prigovoriš! Da li možeš da odbiješ, da se suprotstaviš, da izbegneš ono što će
se desiti u tom strašnom času? Ne možeš! Potpuno si bespomoćan! Zbog čega si onda
nadmen, bespomoćni, ubogi, beskorisni glineni čoveče? Šta poseduješ a da ti to nije dao
Bog? Zar ti On to ne može oduzeti kad god poželi? Može. Prema tome, pogni vrat i smiri se, i
tako ćeš biti spasen.
11. Pravedni Lot je danonoćno patio živeći među razuzdanim i razvratnim narodom. Bio je
potišten gledajući njihova sramna dela. I pored toga, on nije sudio nikome od njih. Zbog
toga se udostojio božanskog javljanja angela i bio pošteđen kad je Bog spalio gradove
bludnika i istrebio razvratnike.
Zar stvari koje se ovde dešavaju nisu gore od Sodome i Gomore? Zar ne bi trebalo da
očekujemo oganj gneva Božijega? Obratimo pažnju na Lotov primer, da i mi ne bismo bili
istrebljeni, ali ne privremeno, kao oni u starini, nego večno i beskonačno.
Budimo budni, jer ne znamo čas kad će doći lopov, odnosno smrt. Bdijmo, da bismo sačuvali
svoje bogatstvo, kako bogatstvo naše pravoslavne vere, tako i bogatstvo blagodati koje smo
se udostojili krštavajući se u svetoj banji krštenja.
Šta možemo sigurnije očekivati nego smrt? Ona je nešto najsigurnije što će susresti svaki
čovek. U sebi moramo sačuvati živo sećanje na smrt, jer ćemo kroz to najspasonosnije
sećanje moći da izbegnemo smrt duše, koja nije ništa drugo nego potpuna razdvojenost od
Boga u posmrtnom životu.
Naporno se podvizavajte, kaže Gospod u Evanđelju (v. Mt. 11;12), jer ne znaš u koji će te
čas posetiti Ženik tvoje duše, i teško onome koga zatekne ravnodušnog i nemarnog u
pogledu svog spasenja!
Moli se i za mene, jer ja ne praktikujem ono o čemu propovedam. Avaj meni trostruko
ubogom! Kakvo će biti lice Božije kad ga ugledam?
12. Čedo moje, pogledaj smrt koja će svakoga od nas požnjeti! Sve što je ljudsko topi se i
sagoreva kao sveća. Samo pobožna dela, odnosno dela koja smo učinili ljubavi Božije radi,
nikada neće sagoreti nego će blistati za čoveka da bi se popeo putem koji vodi do prestola
Božijeg.
Tvori dela spasenja, iako to zahteva veliki napor. Sve će se računati kao borba, kao podvig i
kao protivljenje đavolu, pa ćeš konačno dobiti nagradu kakvu zaslužuješ.
Primoraj sebe na sećanje o svom ishodu, o smrti, o mitarstvima i o strašnom sudu Božijem.
Razmišljaj, čedo moje, o paklu i o prokletima. Smatraj da si i ti među njima: tada će ti sve
tvoje nevolje izgledati nevažno, a slatka uteha spustiće se na vascelu tvoju dušu.
13. Čedo moje, trebalo bi da razmisliš o neizvesnosti vremena svoje smrti, o demonima i
zastrašujućim mitarstvima kroz koja će proći naše uboge duše. Kakav ih zastrašujući sud
84
očekuje! Naše će duše drhtati od straha i užasa! Razmišljaj o bolnim mučenjima uz demone.
Na žalost, ona su večna i nemaju ni kraj ni granicu!
Na žalost, čedo moje, zlobni đavo nam uzima sva ta spasonosna sećanja da od njih ne bismo
imali koristi i umesto njih donosi nam rđava sećanja, da bismo oskrnavili svoje duše. Budući
da poznajemo njegove zamke, prisilimo se da izgovorimo najsvetiju Isusovu molitvu i da se
posvetimo duhovnom razmišljanju koje je toliko korisno da na dušu uvek deluje blagotvorno
i očišćujuće.
14. Trebalo bi da ti sećanje na pakao neprestano bude na umu, jer u sebi sadrži mnoštvo
plodova. Ko može da se seti večnog ognja a da ne zaplače? Jecaj, čedo moje, da bi se tvoja
duša i telo očistili od svake strasti, da bi videla dane svetosti i bila zadivljena bogatstvom
svoje čistote.
15. Kako je zastrašujuće pitanje o tome gde će završiti svaki čovek! O, koliko nas zaborav i
nemar udaljuju od pravog puta, a najpre mene samog! Ako razmislimo o tome,
prestrašićemo se i od same pomisli na to hoćemo li dostići svoj cilj ili ne. Drhtanje obuzima
čitavo čovekovo telo kada brižljivo promisli o onome što će se dogoditi na kraju! Kakav će
sud biti za mene, koji sam začet u bezakonju (v. Ps. 51;5). Budi milostiv, budi milostiv
prema meni, najslađi moj Isuse! Tvojom samilošću odagnaću očajanje moje duše!
16. Bezgranična je vrednost ovog našeg života, jer od njega zavisi hoćemo li zadobiti Boga
ili nećemo. Ako kao dobri trgovci iskoristimo sadašnje vreme za duševna dela, sigurno je da
će nam u potrebno vreme ona pomoći da na onom sudu nađemo milost i blagodat.
Teško onom, a najpre meni samom, koji izgubi dragoceno vreme bacajući ga u vazduh. Doći
će vreme večnog Plača, bez nade i milosti! U tom beznadežnom životu požnjećemo ono što
smo posejali u sadašnjem vremenu.
17. Neka tvoje molitve podrže trošnu kuću moje uboge duše. U meni nema ničega dobrog.
Zbog toga jecam, sećajući se stvari koje će se desiti prilikom mog ishoda iz ovog sveta, kad
pođem gore bez neophodne poputnine. Teško meni jer, iako sam sada u prilici da je
prikupljam, moj nemar će mi doneti večno žaljenje! Zar to nije istina? O, koliko je dragoceno
ovo sadašnje vreme! Tu je svaki trenutak neprocenjiv! A mi ipak dopuštamo da nam utekne
ovo zdravo saznanje i na taj način nam prolazi dragoceno vreme, bez mogućnosti da ga
vratimo!
18. O, kako u svemu moramo biti trezveni (v. 2. Tim. 4;5) jer suparnik kao lav ričući hodi i
traži da proždere vaseljenu (v. 1. Petr. 5;8). O, Bože, moj Bože! Ustani, zašto spavaš i
sanjaš, dušo moja? Iz sata u sat iščekujemo zvuk trube i da budemo izvedeni na sud. Avaj
meni! Kako je zastrašujući taj trenutak, jer od njega zavisi naš večni život, u Bogu ili u
paklu!
Uzdahnimo malo i Bog će se umilostiviti. On zna da u nama nije ostalo ništa što je u Božijim
očima zdravo. Preispunjeni smo slabošću, strastima i opravdanjima. Kako ćemo susresti
Boga? Pitam se, šta će nam reći? Koliko će tada preciznosti On zahtevati od nas, koji ne
želimo da tu preciznost primenimo na sebe, jer se sukobljava sa našim željama?
Uvek se sećaj smrti. Neka razmišljanje o njoj postane tvoje životno pravilo. Kakvu borbu
ima duša kada se odvaja od tela, kad se otvore knjige i kad se otkriju skrivena ljudska dela!
Koliko ona tada jeca i koliko uzdiše! Nema, međutim, druge pomoći osim dobrih dela koje je
učinila. Prema tome, sad se bori za dobra i korisna dela dok postoji dah života, jer dolazi čas
kad će naši udovi prestati da tvore dela spasenja!
Gorko jecaj ako želiš da nađeš utehu u strašnom smrtnom času. Imaj na umu strašni sud.
O, kako užasni časovi očekuju ubogu dušu kad čuje odluku o svom večnom vaspostavljanju!
85
Čak su se i svetitelji plašili ovog časa. Koliko bismo tek mi morali da ga se plašimo! Šta da
kažem ja, nesretnik! Gorko uzdišem kad se toga setim. To treba da činiš i ti, i naći ćeš veliku
utehu.
19. Istina Božija trubi i oglašava se kao silna truba: Taština nad taštinama, sve je taština
(Knj.prop. 1;2). Kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi? Ili kakav
će otkup dati čovek za dušu svoju (Mk. 8;36-37). Sećaj se smrti i nećeš sagrešiti u vekove
(Prem. Sir. 7;36). "Taština je sve ljudsko što posle smrti ne ostaje; ne ostaje bogatstvo niti
prati slava; jer kad smrt naiđe, sve se to uništi"[5]
Evo istine koja silno i gromoglasno uništava laž! Unutar svake zamke i pomisli đavolske
maskirana je laž, i ona stremi da prelesti čoveka. Molimo se Bogu da nas prosvetli svetlošću
istine koja će razvejati tamu, da bi blistavi dan trijumfujuće i proslavljene istine mogao da
zasija u svim našim mislima, rečima i delima i da bismo se, kao dobre sluge blagodati,
udostojili pohvale pred svetim angelima. Kad će se to dogoditi? Kada to više nećemo biti u
opasnosti od pada u gordost, jer je đavolima data moć da se s nama bore do našeg
poslednjeg daha? Tek nakon toga, nastaje doba nagrada, venaca i zadobijanja Boga, kraj
straha i suza. Ubrisaće Bog svaku suzu sa očiju njihovih (Otkr. 7;17).
O, kakva slava! Tada više niko neće moći da oduzme radost iz srca spasenih. O, moj Isuse,
slava vlasti Tvojoj, slava Tvom neizrecivom domostroju (ikonomiji), Vladiko! Amin, amin,
amin, najslađi Vladiko! Celivam tvoje sveneporočne noge koje su se zamarale i trčale da bi
pronašle mene, izgubljenu ovcu. Izleči moje rane, Vladiko!
20. Molim se da blagodat Duha Utešitelja umiri tvoju dušu.
Čedo moje, ja sam, blagodaću Božijom, već našao savršeni mir. Osećam da sam lagan kao
vazduh. Nakon zalaska sunca, ostajem sam u svojoj kelijici. Trudim se da saberem svoj um i
da ga uvedem unutar sebe i unutar Hrista. Obično jecam zbog mnoštva svojih grehova.
Razmišljam o onom što me, ovako opterećenog, čeka na posebnom sudu, gde će moja usta
zanemeti nemajući nikakvog opravdanja, jer znam da nikad u životu nisam učinio ništa
uistinu dobro, niti ću to ikad učiniti.
Šta će od mene postati, ljubljeno moje u Hristu čedo? Kako ću izdržati muke koje me
očekuju? Teško meni, plenu večnog ognja! Drhtim pomišljajući na večnu osudu i na lišavanje
božanske svetlosti. Kako ću, nesretnik, živeti bez Hrista i svetlosti?
21. Kad se sećamo smrti, imamo izvrsnog rukovoditelja koji će nam pomoći da otkrijemo
istinu o stvarima. Smrt kaže: "Zašto sakupljaš stvari, zašto si gord, zašto si razmetljiv? O,
mladosti, o, zdravlje, o nauko! Kad dođem, pokazaću ti tvoje vrednosti! Kad te polože u
mračni grob, znaćeš kakva je korist od ovozemaljskih stvari!"
Čeda moja, otići ćemo u natčulni svet! Nećemo ostati u ovom svetu prepunom gorčine, bola,
greha i nesreće. Ovde, u ovom neuvelom svetu, Bog će izbrisati svaku suzu iz očiju
spasenih, i više neće biti bola, žalosti, uzdaha, nego će biti večni dan, život bez kraja i smrti!
To je, čeda moja, svet za kojim bi trebalo da čeznemo vatreno i svim srcem, da bismo ga
blagodaću Božijom zadobili i bili izbavljeni od nesrećnog pakla.
22. Sve će proći u ovom ispraznom svetu. Svet i život su vašar, i svaki čovek novcem svog
života može da kupi večni život. Koliko je mudar onaj čovek koji svoj novac, odnosno svoj
život, troši na kupovanje svega onoga što će mu biti za smrtni čas i sud Božiji! Kupujmo
skupocene stvari koje će zadovoljiti velikog Cara: ispovest, smirenje, čistotu duše i čistotu
tela od plotskih grehova, božansku ljubav, uzdržavanje od osuđivanja drugih ljudi,
praznoslovlja, laži, itd. Kad sve ovo kupimo, bićemo bogati na blaženom mestu Božijem.
23. Taština nad taštinama, sve je taština (Knj.prop. 1;2) u ovom svetu, čedo moje. To je
objavio premudri Solomon nakon što je okusio prezasićenost svim čulnim nasladama. On
svoje srce nije lišavao nijedne naslade, a kraj svega toga bila je truležnost i pogibelj.
86
Naprotiv, onaj ko dela Boga radi ne samo da nije lišen onoga što je neophodno za ovdašnji
život, nego još i u ovom životu oseća istinsku radost i mir u Bogu.
Bogatstvo ne ostaje, slava ne prati čoveka na drugi svet, mladost prolazi i dolazi starost,
zdravlje slabi, sledi bolest, a smrt sve razlaže u ništavilo.
Kad posetimo svoje poslednje obitavalište, grob, svojim očima ćemo videti čovekovu
ništavnost, kao što je i ava Sisoje, videvši grob Aleksandra Velikog, uzviknuo: "Avaj, avaj
smrti! Čitav svet nije bio dovoljno veliki za tebe, Aleksandre! Kako to da si se sada smestio u
dva metra zemlje?"
Ovde, u grobu, bivaju zapečaćeni svi snovi o ispraznim nasladama. Tu je nogama pogaženo
sve ono čime su se mnogi ljudi bavili sa ljubavlju i požrtvovanjem. U grobu se svetu
pobednički smeju one duše koje su shvatile njegovu varljivost.
Čedo moje, budi oprezan sa ovim svetom koji liči na pozorište. Na pozornici se pojavljuju
siromašni i neplemeniti ljudi noseći odeću kraljeva, bogataša itd, pokazujući se kao nešto
drugačije od onoga što zapravo jesu i obmanjujući gledaoce. Međutim, kad se predstava
završi i kad skinu maske, otkrivaju se njihova prava lica.
NAPOMENE:
1. Iz Opela (Prim. izd.)
2. Stihovi se ne podudaraju sa Daničićevim prevodom 118 (119) psalma. (Prim. prev.)
3. Iz Opela (Prim. izd.)
4. Iz Opela (Prim. izd.)
5. Iz Opela (Prim. izd.)
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O STRASTIMA
1. Bori se, čedo moje, jer je put Božiji uzan i trnovit, ali ne po prirodi nego zbog naših
strasti. Budući da želimo da iz svog srca iskorenimo strasti koje podsećaju na trnovito
korenje i da umesto njih zasadimo korisno rastinje, prirodno je da ćemo se mnogo namučiti,
da će krv poteći iz naših ruku i da će naša lica biti u znoju. Ponekad će nas nadvladati
očajanje, kada vidimo da je svuda korenje, da su svuda strasti!
S nadom u Hrista koji popravlja naše duše, marljivo radimo na očišćenju zemlje našeg srca.
Trpljenje, plač, smirenje, poslušanje i odsecanje samovolje predstavljaju vrline koje će nam
pomoći da je obradimo. Moramo upotrebiti svu svoju snagu a onda će Bog, videvši naš trud,
doći i blagosloviti ga, i mi ćemo uznapredovati.
87
Budi hrabar, jer je napor privremen i kratkotrajan, a nagrada na nebesima velika. Bori se i
bdij nad svojim pomislima. Čvrsto se drži nade, jer to pokazuje da je tvoja kuća sagrađena
na steni, a stena je naš Hristos.
2. Ne pothranjuj svoje strasti tako što ćeš im popuštati, da kasnije ne bi osećao bol i žalost.
Trudite se sad koliko god možete jer će strasti, ukoliko se za njih ne pobrinemo, vremenom
postati druga priroda. Pokušaj onda da se izboriš sa njima! Međutim, ukoliko se sad zakonito
boriš sa njima, kao što ti i savetujemo, blagodaću Božijom bićeš oslobođen i srećan.
Ono što treba da nam bude važnije od svega jeste briga kako da očistimo srce od strasti i
kako da umirimo strasti i poroke. Posete blagodati Božije koje nam Bog povremeno šalje
radi utehe ne igraju važnu ulogu, jer dolaze i odlaze. O, te strasti! One su kao korenje sa
trnjem! Koliko muka, koliko bola, kakvih suza i kakvih molitava je potrebno da bi čovek
našao malu utehu! To je istinsko mučeništvo!
4. Molim se milosrdnom Bogu da ti pokaže put spasenja i da te, kao jelena povede ka živim
vodama osveženja. Čovek je prepun strasti, nedostataka, itd. Da bi ih se oslobodio, mora da
stupi u krvavu bitku i kad ih uz pomoć Božiju jednom pobedi, još u ovom životu dobija
obećanje budućeg venčanja sa Jagnjetom koje su okrutno zaklale surove i od Boga proklete
ruke.
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O TELESNOM I NEVIDLjIVOM RATU SA DEMONIMA
1. Čedo moje, pišeš mi o svom telesnom ratu. Budi strpljiv i, uz blagodat Božiju, sve će to
proći. Sve dok se boriš, od toga neće ostati ništa. Ma šta da se bori protiv tebe, biće kratkog
veka sve dok mu se odvažno suprotstavljaš.
Telesni rat će te pratiti tokom čitave mladosti. Međutim, on će slabiti i postati podnošljiv
srazmerno tvojoj borbi. Naprotiv, strast gordosti će trajati tokom dugog perioda, i posle
tvoje mladosti. Od strasti ćeš nakratko predahnuti saglasno borbi i duhovnom znanju kojima
im se suprotstavljaš.
Ove dve strasti su najsnažnije od svih. Na ovim dvema strastima stoji čitavo zdanje greha.
Svaka od njih je sastavni deo one druge. I jedna i druga su zastrašujući lavovi. Međutim,
naš Isus može jednim blagim pogledom da ih učini mrcinama za lešinare.
2. Veoma je teško voditi borbu protiv strašne bludne strasti, posebno ukoliko je osnažena
prethodnim predubeđenjem[1]. Bog, međutim, zna kako da izbavi one koji mu smireno
priteknu, jer On zna da naša priroda lako posrne.
3. Čedo moje, pišeš mi o svom telesnom ratu. Znaj da on proishodi iz gordosti. Prema tome,
trebalo bi da se smiriš i da naučiš da ćemo, ukoliko nas blagodat napusti, pasti i postati
prizor dostojan sažaljenja.
Unizi se i prekorevaj samoga sebe, preklinji Presvetu Bogorodicu da ti podari duh smirenja,
kako bi spoznao i osetio da si ništa, nula. Naš Isus kaže: Bez mene ne možete činiti ništa
(Jn. 15;5). Od iskušenja koje dođe na tebe nauči kako čovek pada i koliko nisko može pasti.
Postoje čak i gori padovi za one koji su u većoj meri obuzeti gordošću. Ne žalosti se: to je
88
iskušenje, i proći će. Bog dopušta da se stvari dogode zbog naše koristi, kako bismo kroz
iskušenje postali mudri. Budi trpeljiv i odvažan! Imaj hrabrosti: proći će! To je oluja, i na
ovaj način odstraniće svu nečistoću koja se nataložila tokom prethodnog zatišja!
Ne tuguj više nego što je potrebno, jer je i to od đavola, i takvo tugovanje odvešće te do
nemara i klonulosti. Istraj u svojoj borbi i ne plaši se. Nipodaštavaj satanu i pokaži da mu ne
pridaješ nikakav značaj. Budući da je gord, on će te tada napustiti. Međutim, on to neće
učiniti sve dotle dok obraćaš pažnju na njegove napade.
4. Kad vodiš telesni rat, budi vrlo oprezan u pogledu sramnih maštanja, jer ona rađaju
nečiste pomisli. Prekini i odagnaj pomisli čim se pojave. Bez oklevanja i sa duševnim bolom
izgovori molitvu i odmah ćeš se osloboditi telesnog rata.
5. Nemoj se obeshrabriti, čedo moje. To je bitka i to će proći. Svi svetitelji su vodili takav
rat. Oni su vodili tako veliki rat da su u očajanju uzimali zmije otrovnice i stavljali ih na svoja
tela da bi ih ujele i da bi umrli. Budući da smo slabi, Bog neće dopustiti da se borimo preko
svojih snaga. Naprotiv, On će nam pomoći. Ali, kako smo i gordi, On dopušta da vodimo ovaj
rat kako bismo stekli smirenje. Ne žalosti se više nego što je potrebno, nego se s velikim
smirenjem baci pred Gospoda i prekorevaj sebe. Bez oklevanja odagnaj svaku rđavu
pomisao čim se pojavi i ja se nadam da će te blagodat Božija osloboditi.
Ne plaši se; to ti neće naškoditi. Odagnaj kukavičluk i budi hrabar. Kao što ćeš videti, sve će
to proći. Ovaj rat će ti doneti veliku korist a Bog će ti podariti obilje blagodati. Samo nemoj
da se obeshrabriš, jer na taj način gubimo bitku.
Sa Svete Gore, 30.juna 1958.
6. Moj ljubljeni u Hristu brate, primio sam tvoje pismo i video da prolaziš kroz umni rat sa
lukavim duhom greha, duhom bluda.
Brate moj, poslušaj siromašnog znanjem, čija je duša pusta od svakog dobra. Kad se čovek
bori protiv greha sa smirenjem i strahom Božijim, uz revnosno duhovno delanje i pod
rukovođenjem opitnog duhovnog oca, Bog nikad neće dopustiti da bude izgubljen. Moguće je
da će posrnuti tek kad zanemari svoje duhovne dužnosti, a posebno kad se pogordi misleći
da je nešto. Međutim, čak i tada, ako smireno zatraži oproštaj, ponovo ustaje i ponovo biva
isceljen. Milost Božija je blizu onih koji su skrušenog srca.
Mnoga iskušenja dolaze zato da bi čovek stekao opit i duhovnu mudrost, jer se opit ne može
steći bez iskušenja. Opit nije veština koja se može naučiti iz knjiga, i podrazumeva praktično
znanje o tome kakvu korist i štetu donose iskušenja. Kad Bog ne bi dopuštao da čovek malo
padne u iskušenja, bilo bi nemoguće da čovek postane savestan. Kad neko nešto čini u
dobroj nameri, ali kasnije shvati da ono što je učinio nije dobro, Bog će, budući da gleda
srce i da odobrava cilj svakog dela, ponovo dovesti stvari u red i prosvetlihe ga da razume
šta je trebalo da učini. Bez obzira na to koliko su bili savršeni, i svetitelji su imali
nedostatke. Zbog toga su prolazili kroz iskušenja, kako bi zadobili što veće smirenje, pažnju
(opreznost) i trpljenje svoje slabe prirode. Neznatan gnev, smeh ili praznoslovlje nisu lišili
svetitelje njihove svetosti.
Samo jedno treba da imaš u vidu, a to je da ne očajavaš. Čak i ako neko posrne i pogreši
deset hiljada puta u toku dana, pred Bogom nije pravedno da očajava nego je, naprotiv,
potrebno da se nada i da se priprema za borbu, dok ne dođe Božija milost i ne oslobodi ga.
Postojao je jedan monah koji je neprestano posrtao i grešio, ali je uvek ustajao i izvršavao
svoje molitveno pravilo. Videvši hrabrost i nadu ovog brata, demon koji ga je neprestano
89
bacao u greh izgubio je strpljenje. Pojavio se pred njim u vidljivom obličju i razdražljivo
rekao:
"Zar se ne bojiš Boga, nečisti nesretniče? Upravo si sagrešio, i sa kakvim licem sad stojiš
pred Bogom? Zar se ne plašiš da će te Bog spaliti?"
Kako je ovaj brat imao odvažnu dušu, odgovorio je demonu:
"Ova kelija je kovačnica. Svedok mi je Bog koji je došao da spase svet, da neću prestati da
se borim sa tobom, da padam i da ustajem, da udaram i da primam udarce do mog
poslednjeg daha. Tad ćemo videti ko će pobediti: ti ili Hristos!"
Kad je demon začuo ovaj neočekivani odgovor, kazao je:
"Neću više da se borim s tobom! Ako to budem učinio, zadobićeš vence!"
Od tog vremena, ovaj brat se oslobodio telesnog rata i sedeo je u keliji oplakujući svoje
grehe.
Kad Bog prosvetli čoveka i kad se ovaj pokaje za svoje grehe, kad korača sa smirenjem i
opreznošću, Bog ne dopušta da bude izgubljen. Razumljivo je da će se njegovo
predubeđenje o prethodnim grehovima pretvoriti u prepreke i trnje. Međutim, ne treba da
očajava kad ugleda preteće talase i da misli da će pasti i biti izgubljen. Naprotiv, trebalo bi
da se s verom uzda u Boga i da se smireno bori pod duhovnim rukovođenjem i
uvežbavanjem duhovnog oca, bez straha od snažne oluje koja se podiže.
Razume se da đavo neće mirovati. I on ima svoje vlastito oružje. Kakvo? Na primer, on nam
došaptava: "Ništa ne možeš da učiniš. Ponovo ću te oboriti. Zar ne vidiš mnoštvo svojih
strasti i teret ove strašne slabosti? Imaj na umu da mene ne možeš poraziti tako lako i da
nisam spreman da se povučem. Osim toga, šta si dosad postigao? Ništa! Ja ti neću dopustiti
ni da u budućnosti nešto učiniš. Svi tvoji napori će biti uzaludni. Ja sam nepobediv. Zar ne
vidiš moju moć?" Istog trenutka, on počinje da mu predstavlja nečista maštanja sa izuzetno
jakim telesnim nasladama. Izgleda da je naoružan kao škorpion! Đavo čini da borac pomišlja
kako mu je nemoguće da utekne, da mora da podigne ruke i da se preda.
Podmukli podstrekač vešto pokazuje ove i bezbrojne druge stvari. Prema tome, napred,
razobličimo laž njegovih zamki i razotkrijmo zarđalost njegovog oružja. Ratnik svemoćnog
Boga, verujući u nepobedivu silu Hristovu i realno je osetivši, odvažno započinje ozbiljnu
bitku podižući zastavu strašnog krsta i naoružavši se imenom Isusovim koje je užasno za
demone. On ga priziva neprestano i odvažno, čuvajući uobrazilju od podmuklih i bezumnih
napada đavolskih. Pored toga, on se uvek seća smrti, suda, pakla, rajskih naslada i večne
slave pored Isusa, svetiteljskih podviga i sl., i sve to podseća na municiju koja molitvi daje
snagu!
Tada iščezavaju beznađe, nemar, egoizam i nedoličnost, a borca obuzima revnost. Satanina
naduvenost se povlači i puca kao tanak balon.
NAPOMENE:
1. Grč. termin "προληψις", doslovno preveden, označava u raznim svetootačkim
tekstovima predubeđenje, sklonost, predrasudu ili predosećanje. Sveti Marko
Podvižnik definiše predubeđenje kao "nevoljno prisustvo prethodnih grehova u
sećanju", zbog čega je na ovom mestu i upotrebljen taj termin. (Prim. prev.)
90
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O GNEVU
Budi krotak i nemoj se gneviti, jer je gnev plod egoizma i samovolje dok je, naprotiv, krotost
plod smirenog srca i odsecanja samovolje. Kad se neko razgnevi, njegov um gubi
razboritost. On usled toga gubi staloženost i pristaje na izgovaranje nedoličnih reči.
Sveti Oci su sve strasti upoređivali sa trovanjem, a posebno su sa njim upoređivali gnev.
Kad je čovek zatrovan, on gubi svoje dostojanstvo i pred svima se pokazuje kao bezumnik,
što se takođe dešava i kad se razgnevi razdražljiv čovek.
Gospod nam kaže: Naučite se od mene jer sam ja smiren i krotak srcem, i naći ćete pokoj
dušama svojim (Mt. 11;29). Da bismo zadobili mirnu savest, moramo ugušiti i iskoreniti zver
gneva, čije je leglo egoizam.
Kada se dogodi da te neko osuđuje, bilo pravedno ili usled neodmerenosti, uzdrži se i potisni
unutrašnju pometnju, zatvori usta i počni da izgovaraš unutrašnju molitvu. Istog trenutka,
videćeš da je zver ugušena! Međutim, svaka pobeda podrazumeva borbu. Ukoliko želiš da
potčiniš i iskoreniš strasti, nauči se da zavoliš smirenje i samoprekorevanje. Tvoje strasti će
jedino na taj način iščeznuti i biti izbrisane.
Kad te nadvlada gnev, trebalo bi da shvatiš da ga ti pothranjuješ, i da ćeš ga sledećeg puta
zateći još snažnijeg. Međutim, ukoliko ga na način koji smo već spomenuli ugušiš čim se
pojavi, shvatićeš da ga izgladnjuješ, i kad se pojavi sledećeg puta biće slabiji, a zatim još
slabiji, da bi vremenom tvoj gnev bio sasvim isceljen.
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O RATU SA DEMONIMA
1. Čedo moje, budi oprezan i kad si srećan i kad si tužan. Kad si srećan, ne bi trebalo da
usled živahnosti i smeha izgubiš uzdržanje niti bi, kad si tužan, trebalo da budeš toliko
potišten da se to primeti. To se dešava stoga što nas satana gaća pomislima kao strelama,
ali nas ne može osvojiti ukoliko naše srce nije prijemčivo za to. Međutim, on je veoma vešt i,
kad jednom baci strelu, odnosno kad nas napadne rđavom pomišlju, posmatra naše lice i
svaki pokret našeg tela i, oslonivši se na to, procenjuje koliko je dobro strela pogodila naše
srce.
Prema tome, kad si srećan trebalo bi da to sakriješ u sebi, kako on ne bi razotkrio tvoju
nemarnost i opljačkao te nekim iskušenjem. Osim toga, kad si tužan nemoj mu to pokazati
jer će, razabravši uzrok tvoje tuge, uvećati tvoj bol. Ukoliko uspeš da budeš uravnotežen i
kad si srećan i kad si tužan, đavo neće biti siguran šta se dešava u tebi, tako da neće znati
kako s tobom da se bori.
91
2. Mi prolazimo kroz mnoge zamke, zbog čega nije dopušteno da nemarno koračamo ukoliko
želimo da izbegnemo klopke. Neka naše oči budu široko otvorene, podražavajući mnogooke
heruvime, kako bismo ismejali satanine nevešte zamke i uzneli se kroz duhovni etar na
krilima božanskih pomisli. Tako ćemo zdravlje svojih duša kao miomirisni tamjan prineti
Bogu koji obitava na nebesima. Kao što zdravlje dece raduje roditelje, isto tako se i naš
dobri Otac Bog raduje kad vidi da su naše duše zdrave.
3. Uvek se molim Bogu da vam podari pravilan sud. Razmislite pre nego što progovorite. Vi
ste još neopitni u lukavstvima đavola, čiji je cilj da nikad nemate mira. Ponekad sleva,
ponekad zdesna, ponekad vašim sopstvenim poslovima a ponekad poslovima drugih ljudi, on
čini da stalno budete zauzeti, tako da vaša duša nikad ne miruje i niste u stanju da
sagledate njene dubine, gde se nalazi tako mnogo nečistote! Nemojte se baviti ničim drugim
osim samim sobom. Postanite glupi da biste postali oštroumni, postanite neuki da bi vam
Gospod otkrio Svoju sopstvenu premudrost.
4. Nemojte misliti da đavo nije primetio ili da ne mari što ste obrazovali bratstvo ili, drugim
rečima, tvrđavu odbrane od njega. Ne! On to vrlo brižljivo posmatra i, koliko god to može,
podmuklo se naoružava lukavstvom lisice i snagom vuka. On je ušao u vaš tor i pustoši vaše
duše. Nemojte ga i dalje zadržavati u toru! Ustanite i sjedinite se ljubavlju koja parališe
njegovu snagu. Pomislite da ste sve napustili Hrista radi. Žrtvovali ste svoju mladost,
prezreli ste sve ovozemaljske radosti da biste zadobili Hrista. Sažalite se nad svojim
dušama. Pomislite da đavo bdi i da traži koga će da proždere. Zmaj iz bezdana ne može da
podnese da ga gazite i da mu se ne potčinjavate. On je ljubomoran i, kao lukava lisica,
uzrokuje svađe i prepirke, kako bi uspeo u uništenju bratstva a zatim vas bacio u razne
bezdane greha.
5. Bez Božije pomoći ne možemo da učinimo ništa dobro. Prema tome, potrebno nam je
mnogo smirenja da bi naše duše našle mir.
Lukavi nikad neće prestati da nas gađa plamenim strelama, pokušavajući da nas pobedi i
nadvlada. Mi, međutim, takođe posedujemo mnoštvo smrtonosnog oružja. Tu je
prevashodno molitva "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me", koja ga doslovno spaljuje. On iz
tog razloga pokušava da nas posredno napadne, ali nas Hristos Svojim molitvama
prosvetljuje da se borimo sa njim.
Đavo koristi tog čoveka da bi se borio s vama, da bi vas naveo da prekršite svete Božije
zapovesti i da na taj način ne naškodi samo vama, nego da posredstvom vašeg prestupa
prevashodno ražalosti i napadne Boga. Naprotiv, ako se borimo da istrajno održimo reč
Božiju, ne samo da ćemo spasti svoje duše nego ćemo se udostojiti i toga da postanemo
oruđa kojima se proslavlja Bog: One ću poštovati koji mene poštuju (1. Sam. 2;30).
Prema tome, čedo moje, bori se s ljubavlju, trpljenjem i smirenjem da uz Božiju pomoć
onesposobiš zamke đavolske. Verovatno je da će Bog kroz tebe učiniti da se taj čovek
pokaje: Pobedi zlo dobrim (Rim. 12;21).
6. Nemoj misliti da si ti bio onaj koji je pomišljao takve stvari o starcu. Ne, čedo moje, to je
bilo od đavola. Tvoja duša je čista. Đavo je prljav i on unosi takve pomisli u tvoj um. On
pokušava da nas uveri kako smo ih mi sami smislili i da nas na taj način ražalosti. Taj bol je
demonski i to nam razotkriva zapostavljanje naših duhovnih dužnosti koje otuda proizilazi.
Da je taj bol od Boga, onda bismo u svemu bili revnosniji!
Ti nisi ražalostio svog starca, jer on na osnovu opita zna da to potiče od demona, a ne od
tebe samog. To ti samo tako izgleda, da bi se ti ražalostio i da ne bi imao snage da mu
otkriješ svoje pomisli. Nikako! Ma koliko puta da ti se pojave takve pomisli, idi i slobodno mu
ih ispovedi. Takve pomisli unosi nam kušač, da bi smo se postideli, da ih ne bismo otkrili i
ispovedili i da bi nas on u celini prožderao. Budi oprezan da ne sakriješ svoje pomisli, jer ćeš
pasti u zamku.
92
7. Svoje dane moramo provoditi uz veliku opreznost. Đavo je vrlo vešt i uvek vreba da nas
uhvati u zamku u vreme naše duhovne pospanosti, kako bi nas učinio odgovornima pred
Bogom i našom savešću. Neka ga Bog uništi, kako nam više ne bi škodio! Međutim, kako je
Bog pravedan, On ne želi da ukloni čovekovu slobodnu volju. To je razlog zbog kojeg mi, a
najpre ja sam, dobrovoljno sledimo đavolske nagovore i grešimo.
8. Čak i u jedanaestom času, naš sveblagi Bog nas prihvata čim shvatimo da nas On
očekuje. Međutim, ni lukavi neprijatelj naše duše ne miruje: njemu ništa ne može promaći.
Tom nitkovu je poznata neprocenjiva vrednost vremena, i nastoji da kroz isprazne brige,
primamljivost i svetovne udobnosti utvrdi nepopustljivo neznanje i zaborav, kako bi na taj
način uneo potpuno očajanje u čovekov poslednji čas i pobedio besmrtne duše za koje je
Hristos umro na Krstu!
9. Nemoj se žalostiti zbog rata koji vodiš. Ne plaši se, nego budi hrabar. Demoni nemaju
vlast da ti naškode. To je od ruke Božije, i kroz to će se otvoriti tvoje duševne oči, i bićeš
postavljen na pravi put. Isceljenje teških strasti zahteva izuzetno gorke lekove.
Preklinji Boga: "Ne uvedi nas u iskušenje" (Mt. 6;13). Do ovog rata, prema rečima svetog
Isaaka Sirijskog, dolazi usled gordosti, nadmenosti i otvrdlosti srca. Lek je smirenje,
priznavanje pogrešnih rasuđivanja, poslušanje i poverenje u duhovnog oca.
Smiri se, čedo moje. To je jedini lek koji će te spasti. Bog ti je poslao ta iskušenja iz ljubavi i
da bi te zastrašio, kako bi se ti pribrao, došao sebi, smirio se i zamolio za oproštaj.
Demoni se gneve kad se ti moliš, jer ti zlobnici tada vide da si počeo da kidaš njihove mreže,
pa se plaše da bi im mogao uteći. Oni žele da očajavaš i da se obeshrabriš. Prema tome,
naoružaj se uzdanjem, nadom u Boga i uverenjem da mu nije dopušteno da bilo šta učini
bez najviše zapovesti Božije.
Znaj da će ti Bog podariti obilje blagodati i prosvetljenja ako u ovoj borbi budeš trpeljiv i ako
se smiriš pred Bogom i tvojom braćom. Otvoriće se tvoje duševne oči i videćeš u kakvoj si
tami bio.
Svoju hrabrost duguješ blagodati Božijoj koja ti pomaže u ovim iskušenjima. Bez hrabrosti,
nade i vere, u takvim iskušenjima krije se smrtna opasnost. Ničega se nemoj plašiti: neka u
Hristu budu sve tvoje nade. Neprestano izgovaraj molitvu i videćeš, koliko ćeš pomoći dobiti.
Plaši se Boga, a ne demona. Plaši se Boga i Njegovog suda, jer ako je On odlučio da nas na
neki način kazni zbog naše gordosti, ko će ga u tome sprečiti? Postarajmo se da iscelimo zlo
dok je još malo, jer kad se pogorša, nećeš biti u stanju da ga se oslobodiš, čak ni ako ti
drugi budu pomagali u tome.
Još više ljubi Boga, jer ti je On poslao lek za tvoju bolest, odnosno, trpljenje, smirenje i
hrabrost. Stoga se pobrini da taj lek i uzmeš.
10. Ne plaši se nevidljivih neprijatelja, jer si se obukao u Hrista. Međutim, trebalo bi da
zadrhtiš kad primetiš da te zbog tvojih grehova blagodat više ne štiti. Čak i tada, "svako zlo
ima i svoje dobro." Pobrini se da služiš Bogu sa strahom i trepetom jer vešti zlobnik, neka ga
Bog uništi, spotiče podvižnike i čeka vreme nemara, a onda se mahnito baca na njih,
pokušavajući da ih, ako je to moguće, žive baci u pakao.
11. Đavo je izvor svake laži, obmane, lukavstva i svakog zla. Iz tog razloga su sve pomisli
uperene protiv hrišćana u svojoj suštini laž i obmana.
Posredstvom maštovitih pomisli, on mladima obećava svaku vrstu napretka a posredstvom
varljivih snova obmanjuje ih bogatstvom, nasladom, uživanjem, večnim životom itd. (takav
je đavolski plan: sprečiti čoveka da se seća smrti, jer to kvari njegove planove), dok mu ne
poveruju kao svom najboljem i najprisnijem prijatelju. A onda, kada ga jednom zgrabi u
93
svoju mrežu kao što pauk grabi plen, lako mu isisa svu duhovnu suštinu i učini ga mrtvim
pred Bogom.
12. Bezverje i hula proističu iz zavisti đavolske. Postoji jedan jedini lek: nipodaštavanje
takvih pomisli, kao da nisu ništa više od psećeg laveža. Čovek nije odgovoran za njih. Drugi
ljudi, koji to nisu znali, postili su, bdeli i jecali da bi ih se oslobodili. Međutim, pomisli hule
napuštaju čoveka samo onda kad ih on nipodaštava.
Ava Agaton se takođe borio sa hulnim pomislima. Preklinjao je Boga da ga oslobodi, a onda
začuo glas koji mu je govorio: "Agatone, Agatone, pobrini se za svoje grehe, i pusti đavola
neka laje koliko god želi. Ti nisi odgovoran za takve pomisli." Ukoliko ih ne budeš
nipodaštavao, nikada ih se nećeš osloboditi.
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O DUHOVNOJ BORBI
1. Što brže zadobiješ vrlinu, utoliko ćeš je brže i izgubiti. Ukoliko je sporije i napornije budeš
zadobijao, utoliko će biti postojanija. To je slično tikvi koja raste u visinu i govori čempresu:
"Pogledaj koliko sam narasla za samo nekoliko dana! Ti si ovde već godinama, i uopšte nisi
mnogo narastao!" "Da", odgovara čempres, "ali ti još nisi videla oluje i talase vreline i
zahlađenja!"
Nakon izvesnog vremena, tikva se osuši a čempres ostaje tamo gde je i bio.
Isto se dešava i duhovnom čoveku. On ostaje isti i u periodu oluje i u periodu zatišja. Zašto?
Zato što je dug vremenski period stvorio stabilnost. Kad je na početku napustio svet,
njegovo duhovno stanje je bilo nepostojano. Međutim, kako je vreme prolazilo, blagodat
Božija je postepeno dejstvovala na njegovom spasenju i oslobađanju od strasti. Prema tome,
čovek danas mora da se prisili, da bi sutra blagodat Božija počela da dejstvuje sama od
sebe. Tada više neće biti potrebe da se prisiljavamo na dobre pomisli. Blagodat koja ostaje
unutar tebe unosi ih u tvoj um bez tvog napora. Imaćeš, da tako kažem, osećaj za sećanje
na smrt ili za neko drugo korisno sećanje. Kad se budeš budio i otvarao oči, umesto da se
osećaš pospano ti ćeš napredovati. Proći ćeš kroz vascelo tajinstvo sozercanja i reći ćeš:
"Kako se to dogodilo, budući da se ja još uvek budim? Kako se to dogodilo?" Svejedno,
blagodat Božija dela sama od sebe, a to je rezultat ukorenjene navike.
Isto se dešava i sa grehom: bilo da je budan ili da spava, grešnik neprestano misli o zlu.
Kada je greh potpomognut rđavom navikom i đavolom, on se pretvara u postojano zlo. Isto
je i sa dobrom: dobra navika potpomognuta blagodaću Božijom postaje čovekova druga
priroda.
2. Za sumnju da neko o tebi verovatno ima rđavo mišljenje ili da loše govori o tebi sveti Oci
kažu da je laž uma. Laž usta je kada ja, na primer, umesto da kažem da imam pedeset
drahmi, kažem da imam sto. Laž ponašanja je kada, na primer, kažem da sam u crkvu
zakasnio zbog toga što sam juče mnogo radio, umesto da kažem da sam zakasnio zbog
svoje lenjosti.
3. Post je izuzetna vrlina. On potiskuje telesne nagone i krepi dušu za borbu protiv
zatrovanosti koja dolazi kroz čula, obezbeđujući joj pri tom lek i za svako prethodno
94
trovanje. Post omogućuje i postojano očišćenje uma. On uklanja svaku rđavu pomisao i
umesto nje unosi zdrave, pobožne pomisli, svete pomisli koje prosvetljuju um i zagrevaju ga
većom revnošću i duhovnim žarom.
4. Ma koliko da nas zastrašujući tiranin naših duša tlači zlobom i zavišću, doći će vreme kad
će Bog suditi njegovoj zlobi i dati počinak svima koji su nosili teško breme.
Budi trpeljiv, čedo moje. Ponesimo i mi trnov venac životnih patnji kao što je to učinio i naš
prauzor, Isus. Neka trnje prodre duboko u našu glavu i neka ona bolno krvari. Neka ta krv
ulepša i proslavi odeždu naše duše, kako se ona ne bi postidela kad se pojavi pred Hristom i
ugleda druge duše preispunjene slavom i čistotom. Budi trpeljiv: zima patnji će proći, i tada
će prekrasno proleće doneti miomiris blagodati Božije.
5. Svom snagom svoje duše bori se za ljubav našeg Hrista. Đavo danonoćno stremi da nas
učini svojim sasudima i da nas pokaže nedostojnima našeg svetog Boga. Mi, međutim,
moramo stremiti da postanemo sasudi našeg raspetog Hrista, kako bismo ponizili đavola i
proslavili Ljubav koja je Svoju svesvetu krv prolila zbog nas.
Snažno se bori. Ne plaši se, jer pred sobom imamo svoju veliku braću, angele, koji se bore
zajedno sa nama. Oni su neuporedivo jači od demona. Dakle, budi hrabar. Ukrepi se
istinskim samopoznanjem, jer istina štiti borca kao najmoćnije oružje.
6. Uvek se moli vozljubljenom molitvom Isusovom. Povuci se u sebe posredstvom
bezmolvija i čitanja. Pobrini se za svoju dušicu, kćeri moja. Živi duhovnije u svom domu.
Bog nadzire tvoj položaj i čas blagodati će čudesno otkucati kad On to odluči.
Jecaj dok se smireno moliš: Kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije, a duši svojoj
naudi (Mt. 16;26). Satana koristi sve načine da bi sprečio uzdizanje duše. Blažen je onaj ko
mu utekne i ko ga ismeje.
Mudroljubivo razmišljaj o ispraznosti prolaznih stvari i o verodostojnoj postojanosti života na
Nebu, gde obitava Trijumfujuća Crkva, iščekujući i moleći se za Vojujuću Crkvu koja danas
vodi surovu bitku, jer će nam biti potrebne prave dogme naših svetih otaca i vatrena vera u
Hrista. To je vreme kada će đavo prevariti ako bude moguće, čak i izabrane (Mt.24;24).
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O NEMARU I BOJAŽLjIVOSTI
1. Bojažljiv vojnik lišen je slave, odvažnosti i ugleda. Nijedan od njegovih zahteva ne dopire
do carevih ušiju. Naprotiv, i na sam pomen imena odvažnog vojnika, njegovim zahtevima
odmah biva udovoljeno.
O, uzvišena odvažnosti koja krasiš hrabrog duhovnog borca! Ko to ne priželjkuje? I pored
toga, nemar, a posebno u pogledu molitve, raznosi je u četiri vetra, i čovek ostaje obnažen.
Koliko ćemo se više proslaviti ako budemo hrabri, jer nosimo angelsku shimu i zakleli smo se
Caru nad carevima da ćemo se boriti na život i smrt, da nećemo biti nemarni i dezertirati!
Prema tome, našom silom i borbom pogubimo potpuno neprijatelja Božijeg i naše duše.
95
2. Što se tiče straha koji te obuzima tokom noći, znaj da on dolazi od kušača. Porazićeš ga
verom u Boga. Drugim rečima, moraš pomisliti da je Bog svuda prisutan. U Bogu živimo i
krećemo se (Dela ap. 17;28) i ništa se ne dešava bez Božijeg dopuštenja. Čak i ako se
nađemo meću divljim zverima, Bog je i tu prisutan! Niti đavo, niti divlje zveri ne mogu nam
naškoditi ako im Bog nije dao vlast da to učine.
Zašto bismo se onda lišavali spasonosne istine o Božijem proviđenju i plašili se, kad ne
postoji ništa što bi trebalo da nas plaši? Kako mi nešto može naškoditi, kad Bog ima vlast i
nad đavolom i nad zlim čovekom, i nad svim što mi može naškoditi? I kako će čovekov
angeo - čuvar, koji se po promislu Božijem nikada ne odvaja od njega, dozvoliti da mu nešto
naškodi, ako već od Gospoda nije primio zapovest da to dopusti?
Budi hrabar, čedo moje, i kad taj strah dođe na tebe, reci: "Koga ću se uplašiti? Ko može da
mi naškodi, kad nad svima vlada Bog? Da pođem i dolinom sena smrtnoga, neću se bojati
zla; jer si ti sa mnom, štap Tvoj i palica Tvoja teši me (Ps. 23;4). Istovremeno izgovori
molitvu Isusovu i ničega se ne plaši. Čvrsto veruj u istine vere.
Pismo iskušenici
3. Ljubljeno moje čedo, neka te Presveta Bogorodica do kraja krepi u duhovnoj borbi.
Vidim obeshrabrenost tvoje duše. Podsećaš na "novajliju" u ratu, odnosno na regrute koje su
poslali na poprište. Čim vide da padaju meci i bombe, gube hrabrost i žele da pobegnu.
Međutim, opitne vojskovođe se brinu da ih pridruže starim vojnicima, koji ih hrabre dok se
ne priviknu na rat.
Pozdravljam tvoje htenje i želju da zadobiješ savršenstvo i bestrašće. Trebalo bi da svi tvoji
napori budu usmereni ka tom dostignuću. Ti, međutim, ne smeš zaboraviti s kim ćeš se
nadmetati. Nadmetaćeš se s poglavarstvima, vlastima, gospodarima tame (v. Ef. 6;12), s
legionima koji su vrlo opitni u ratovanju. Osim toga, moraćeš da se boriš i sa telom, sa
svetom strasti koje podsećaju na bolne rane, a sve one zahtevaju veštinu, vreme, trpljenje i
revnost da bi se iscelile.
Što se tiče tvoje obeshrabrenosti, znaj da je to napad, topovska kanonada tvog neprijatelja.
To je jedna od rana strasti. Prema tome, zahteva trpljenje, upornost, hrabrost. Ne dozvoli
joj da pomrači nebo tvojih nadanja. Veruj da su Bogu poznate težnje svakog čoveka i da On
nikad ne previđa dobre namere i napore, i da će ih pre ili kasnije nagraditi.
Vidimo da su i sveti Oci u svojim ranim godinama podnosili sušu, strašna obeshrabrenja i
ostala pogibeljna iskušenja. Međutim, oni su se čvrsto držali trpljenja i prisiljavanja, i onda
ih je posetila blagodat, srazmerna onome što su prethodno pretrpeli.
Kažeš da te zastrašuje način razmišljanja tvoje starice, kao i tvoja neopitnost i tvoje
okruženje uopšte, koje usled raznih iskušenja kao da nije pogodno za dostizanje
savršenstva, itd. Sve ove stvari mogu se odstraniti smirenjem i samoprekorevanjem.
Drugim rečima, prebaci krivicu na samu sebe i reci: "Ja sam uzrok mog obeshrabrenja, ili
zbog svoje gordosti ili zbog toga što usled svoje kratkovidosti nisam u stanju da se
orijentišem na pravi način, i prirodno je da izgubim nadu."
Osim toga, oblak se može udaljiti i poverenjem u tvog duhovnog rukovoditelja, sve dok se
pridržavaš pravila duhovne borbe.
Iz našeg svetootačkog i isihastičkog predanja znamo da su u drevna vremena mladi monasi,
nakon što bi dobili blagoslov od nekog veliko starca, gradili kelije, živeli sami i samo s
vremena na vreme posećivali starca da bi mu ispovedili svoje pomisli i dobili uputstva, a
96
zatim ponovo odlazili. Iako nisu imali starca koji bi stalno lebdeo nad njihovom glavom,
dosezali su ogromne visine vrlina samo zahvaljujući starčevim savetima. Znaj, čedo moje,
da je nad svim tim stvarima Hristos, ne samo nad našim glavama nego i unutar nas, i On
nagraćuje svaku dobru nameru i napor.
Često nas smirenje (ali ne pravo, istinsko smirenje, nego smirenje zatrovano đavolom),
savetuje "skrušenim" pomislima kao što je ova: "Ja sam slab i potreban mi je ovaj i onaj da
bih napredovao, ali mi to nije dato, i kako ću se onda spasti?" Kad poverujemo takvim
pomislima, počinje odsecanje naših duhovnih nerava čiji je ishod duhovna obamrlost, itd. Da
smo bili ukrepljeni savetima opitnog duhovnog oca, ne bismo doživeli tu obamrlost. Znamo
da se đavo može pretvoriti u angela svetlosti (v. 2. Kor. 11;14), i da svaka vrlina može
završiti tako što će postati krajnje štetna usled nedostatka opitnog rasuđivanja. Upravo zbog
toga sveti Oci kažu: "Iznad svega je rasuđivanje."
Drago moje čedo u Gospodu, odbaci obeshrabrenost i reci: "Prisiljavaću se do smrti. Težiću
savršenstvu i dostići ću bestrašće. A ako ih ne dostignem, ili zbog svoje slabosti ili zbog
svoje smrti ili pak nekog drugog razloga, verujem da će me Bog, prema učenjima naših
Otaca, pribrojati savršenima!"
"Ali, ja tražim da se naslađujem blaženstvom i mirom Božijim", mogla bi mi reći. Da.
Neprijatelju reci: "Bog je u meni. Ako se prisiljavam molitvom, smirenjem i suzama, On će
mi pokazati Svoje sveto lice. Bog može da mi podari ovu svetu želju moje duše, ne samo
ovde u manastiru nego čak i ako bih se, kao Lot, našla u Sodomu."
Samo obrati pažnju na sebe i na svoje grehove, i verujem da ćeš naći više nego što
očekuješ.
4. Smatraj da su ti košmari i nemir oluja koju je podigla đavolska ljubomora. Đavo želi da te
zaplaši na početku tvog duhovnog puta, ali ti reci: "Ako već sad na početku svog puta
budem smatrala da ta iskušenja prevazilaze moje snage, kako ću onda izdržati do kraja?" Na
ovaj način satana opitno i vešto tvori svoje zlobne prevare, stvarajući tako dugu listu
prokletih duša. Mi, međutim, poznajemo njegove zamke na osnovu opita. Na početku, put je
težak, ali kasnije dolazi uteha, radost i uzvišena nada u spasenje. "Gledajući more života
kako se podiže sa svojim uzburkanim talasima iskušenja, pritičem u Tvoju mirnu luku i
vapim Ti: Uznesi moj život iz truležnosti, Najmilosrdniji!"[1]
Oluje i zatišja, rat i mir, zdravlje i bolest, dobitak i gubitak - karakteristični su za put svake
duše. Kraj ovog puta je smrt.
Dakle, blagoslovena dušo, nemoj se obeshrabriti na putu svog spasenja. Zajedno ćemo
koračati ovim putem i pomagati jedno drugom. Blagodat Božija, koja isceljuje slabosti i
dopunjava nedostatke, biće sa nama, okružujući naše slabe pomisli i pomazujući nas
smirenjem, dok od Svedržitelja ne dođe zapovest da svoje telo ostavimo ovde, a da dušu
uznesemo na nebesa.
5. U svom prvom pismu napisala si mi da David kaže: neće dati doveka pravedniku da
posrne (Ps. 55;22). On ovde misli da pravednik neće doživeti onu vrstu oluje koja bi imala
nesrećan kraj. Međutim, Bog im iz Svoje ljubavi šalje probe koje će imati dobar ishod, jer
pravedne duše kroz dobre oluje ne samo da se spasavaju nego se i usavršavaju. Kad ne bi
bilo oluja, niko se ne bi spasao.
U svom drugom pismu kažeš da je u Pismu zapisano: Ko je strašiv neka ne ide u boj (v. 5.
Mojs. 20;8). Da, ali to se odnosi na fizički rat, jer bi strašljivi mogli uplašiti i one hrabre. U
duhovnom ratu, međutim, strašljivi bivaju ohrabreni odvažnima i opitnima. Duhovni otac
može naškoditi samo ukoliko mu nedostaje opit ili ako pogrešno uči, drugim rečima, ukoliko
daje pogrešne lekove čoveku koji se ispoveda. U duhovnom ratu, strašljiv čovek trpi štetu u
onome u čemu nije duhovno napredovao. Međutim, kad zavapi za milost Božiju, biva
izbavljen. On nema odvažnosti za velike bitke, ali ipak čini nešto da bi se spasao, i primiće
nagradu srazmernu svom delanju.
97
Iako su bili pravedni, svetitelji su bili isprobani na ovaj način, ili zato što im je nešto
nedostajalo, ili zato da bi se još više proslavili. Oni su imali veliko trpljenje, i kako Bog nije
želeo da višak njihovog trpljenja bude uzaludan, dopuštao je da budu iskušavani. Međutim,
njihova iskušenja su uvek imala dobar ishod.
Molim se, čedo moje, da se boriš. Ne zaboravljaj cilj, a to je spasenje. Đavo riče i gleda koga
će da proždere (v. 1. Petr. 5;8). Vreme nije u našim rukama, i naš život visi na jednom
jedinom koncu. Dosegni meru svog rasta. Dokaži da si sluškinja Hristova, a ne đavolska. Zar
ne znaš da će nemar doneti hiljadu i jednu pomisao koja će hteti da te zarobi? Moli se sa
bolom i suzama. Budi hrabra, Hristos te neće napustiti. Primoraj malo sebe, i đavo će otići.
Blagodat je spremna da ti pomogne. Ona očekuje tvoju odluku i prisiljavanje.
Čedo moje, nemar rađa bezverje i tromost, koja se zatim pretvara u roj rđavih i štetnih
pomisli koje svoju žrtvu vode ka oskrnavljenju. Ustani, uzmi oružje, vozljubljenu molitvicu,
oglasi slavu našeg Boga. Pobedi svog protivnika đavola koji traži da te proždere. Prisili se! Ja
se posebno molim i jecam za tebe, da bi te Presveta Bogorodica ukrepila u tvojoj borbi.
7. Čedo moje, neka ti Bog mira podari Svoju ljubav i Svoj božanski mir koji prevazilazi svaki
um (Filiplj. 4;7). Neka ljubav Božija bude stremljenje tvog života.
Nemara treba da se plašiš kao svog najvećeg neprijatelja. Nemar donosi svako zlo. Zbog
nemara prema našim duhovnim dužnostima rđaju naša duhovna dobra, što za svoj ishod
ima sveukupno sušenje duše i posledice koje otuda slede. Protiv nemara se ratuje
neprekidnom molitvom ustima ili umom, sećanjem na pakao, raj, na nepoznato vreme naše
smrti itd.
Prema tome, prisili se da vršiš svoje dužnosti, a posebno ćutanje sa molitvom.
8. Čedo moje ljubljeno, predajem ti najveću želju mog srca, a to je da te Bog sačuva od
lukavoga. Amin.
Bori se dobrim podvigom tvoje duše (v. 1. Tim. 6;12). Spoznaj gde si pala i popravljaj se.
Napadaj nemar svim svojim snagama, jer odatle potiče svako zlo.
Svaki put kad padneš, satana ti se sve više približava da bi te učinio svojom igračkom i da bi
od tebe napravio ruglo. Probudi se iz svoje neosetljivosti. Razmišljaj o višnjim stvarima: Poći
ćemo na put bez povratka. Budi oprezna, jer će neki poći ka dobrim višnjim stvarima, do
najlepšeg Jerusalima, i sa angelima će slaviti beskrajnu Pashu, dok će neki sići u pakao,
imajući demone za svoje večno društvo!
Pogledaj gore! Svojim umom prođi kroz ovo nebo i pogledaj šta je skriveno iza njega! Tamo
je naša otadžbina, tamo odlaze naša dela i čuvaju se u riznicama. Prema tome, ne
zapostavljaj svoje duhovne dužnosti, kao što je čitanje, pravilo, bdenje, trezvenoumlje i
molitva. Nastavi da plačeš i da vapiš: Učitelju, izgibosmo (Lk. 8;24).
9. Bog ne želi da oni koje će spasti i koji traže Njegovu milost, budu neuki, strašljivi i
duhovno neiskušani. Reč je o božanskom nasleđu za opitne hrišćane. On je pred nas
postavio iskušenja kako bismo pokazali poslušanje Njegovim zapovestima. Njegovo
prosvetljenje je u nama; Sveto Pismo nas uči poznanju Njegove volje; osim toga, naša
savest rukovodi nas kao kompas. Sve što je višnje prosvetljava nas pred suočavanje sa
iskušenjima. Međutim, kad zlo nadvlada našu volju, nismo poslušni Njegovim zapovestima.
Mi smo stvoreni sa slobodnom voljom, i našom slobodnom voljom ne mogu da upravljaju
drugi. Kao takvi, ne bismo padali u iskušenja kad bismo se plašili Boga. Kad sebe ne bismo
voleli više nego Boga, ne bismo stremili ka grehu. Međutim, Njegova dobrota nije ostavila
naše padove bez lekova za popravljanje, pomoću kojih se ponovo vraćamo i posredstvom
pada pojavljuje se pobeda.
98
Sve one koji se prisiljavaju da se spasu Sveto Pismo naziva pravednicima, opravdanima
verom. Bog neće dozvoliti da oni padnu, jer se dobro bore. Kad ulažu svaki napor da budu
trpeljivi, On neće dopustiti da budu iskušavani preko svojih snaga. Međutim, kad smo
bojažljivi i mlaki, kad imamo tromu volju, pojavljuje se razlog da budemo iskušavani preko
svojih snaga.
Tvoje gunđanje je grešno. Ono proishodi iz samoljublja i malodušnosti. U svemu budi
trpeljiva: zablagodari Bogu i prekorevaj svoju mlakost, a ne Boga Koji je zbog tebe raspet i
Koji te, prema tome, mora voleti. A budući da te On voli, kako onda On može da dopusti da
padneš u iskušenje? Zatraži oproštaj od Njega i osiguraj se trpljenjem.
10. Obratite pažnju na lenjost u molitvi, isto kao i u čuvanju pomisli, da i ne pominjemo
tromost u borbi bdenja.
Ne budite nemarni, čeda moja, jer je nemar strašno zlo, majka svake niske naslade, preteča
pakla i uzrok užasnog ropstva.
Ne dremajte snom nemara. Đavo je budan i u ruci drži zapaljenu baklju. On se stara da nas
preda vatri i da sagorimo. Probudite se! Čeka nas sud i suđenje bez milosti!
Ne budite malodušni. Ne gubite hrabrost. Ponekad nas napušta sveta hraniteljka, blagodat
Božija, i mi padamo u smešne i nedolične pomisli a ponekad čak i reči, što se dešava da
bismo se smirili i ne bismo imali visoko mišljenje o sebi ili, bolje rečeno, da bismo spoznali
svoju slabost i postali svesni da bez Boga ne možemo da činimo nikakvo dobro.
11. Ne plaši se, bori se. Naoružaj se hrabrošću i odvažnošću. Imamo Isusa kao vojskovođu
Koji će našu vojsku povesti ka slavnoj pobedi! Nipošto se ne obeshrabruj. Lukavi nas
podstiče da se obeshrabrimo, kako bi nas razoružao i zarobio. Uzdaj se u Onoga koji je
rekao: Neću te ostaviti niti ću od tebe odstupiti (Jevr. 13;5). On nam neće dopustiti da
budemo iskušavani preko naših snaga.
12. Čedo moje, kušač te posetio da bi ispitao tvoje namere, zasnovane na tvojim
predubeđenjima. Bori se dobrim podvigom mučenika. Ne plaši se strašnog neprijatelja naših
duša. Čedo moje dobro, Hristos nadgleda tvoju borbu. On dopušta kušaču da te uznemiruje
kako bi mu pokazao čudo koje je On satvorio u tebi odvajajući te od sveta Svojom slatkom
blagodaću.
Bori se protiv neprijatelja tvoje duše i ne dopusti mu da ti uzme bilo šta od onoga što ti je u
svetu nesmetano krao. Čvrsto se suprotstavi, da bi se angeli obradovali i poskočili od sreće
što si ti, uz pomoć nevidljive blagodati Božije, pobedio bestelesnog đavola.
Napor svake borbe prolazi, ali pobeda ostaje. Ukoliko tokom iskušenja ne okusiš pakao "na
kašičicu", nećeš videti ni blagodat Božiju.
Razmišljaj o smrti. Poći ćemo u drugi svet. Kako je on lep i blažen! Pitam se hoćemo li i mi
obitavati u svetu tolike lepote? Neprestano razmišljajmo o tom najblagoslovenijem mestu,
kako bismo bili u stanju da prezremo ovaj lažni i varljivi svet.
Neprestano se moli, čedo moje. Razmišljaj o svojim gresima i izlij vrele suze, koje će te
mnogo utešiti. Kad ćutiš i ne smeješ se, imaćeš istinski plač po Bogu.
13. Blagosloveno moje čedo, raduj se ljubavlju našeg dobrog Boga koji, kao najprivrženiji
Otac, tako dobro brine o nama, čak i kada nas premudro kažnjava radi spasenja naših duša.
Čedo moje, mnogo puta smo obeshrabreni nekim iskušenjem, kao što si bio i ti sam, ne
shvatajući da nam se ništa loše ne može dogoditi ako Nebeski Otac ne dopusti da se desi
posredstvom Njegovog promisla, a zbog uvećanja našeg duhovnog znanja. Bog neće pustiti
da na drugi svet odu volovi (duhovno neposvećeni ljudi), nego mudri i verni ljudi, koji su
opitom proučili demone i bili pobednici nad raznolikim grehovima.
99
Budi odvažan u borbi, čedo moje! Preko mnogih nevolja i iskušenja preći ćemo more ovog
ovdašnjeg života da bismo dosegli mirnu luku onog blaženog života koji neće imati ni kraj, ni
nevolje, ni opasnosti. Čvrsto držimo kormilo celomudrenosti, kako bismo zaobišli prepreke
strašnog pakla.
Bog želi one koji se bore da Ga podražavaju podnoseći najveće patnje Njegove ljubavi radi,
jer na taj način pokazuju da Ga zaista ljube. Ljubav svakog čoveka i to, koliko on voli Boga,
uistinu se otkriva jedino tokom iskušenja.
Čeda moja, naš Isus želi da imamo savršenu ljubav prema Njemu. Drugačije rečeno, dve
ljubavi se ne mogu smestiti u jedno isto srce. Ne možete služiti Bogu i mamonu (Mt. 6;24).
Mi Mu stoga moramo dati čisto i nelicemerno srce, kako bi nam On zauzvrat dao Svoje,
preneporočno božansko srce.
NAPOMENE:
1. Irmos iz Oktoiha. (Prim. izd.)
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O PRISILjAVANjU, ODVAŽNOSTI I SAMOODRICANjU
1. Molim se da postanete borci u slavnoj bici, čiji će pobednički ishod pozdraviti angelske
sile, jer imamo istog Vladiku, isto obitavalište na nebesima, u istoj zaslepljujućoj svetlosti
živećemo večni, blaženi život, život bez kraja i večeri, uistinu božanski dan! Apostol
neznabožaca uskliknuo je prodornim glasom: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost
ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač (Rim. 8;35). Uveren sam da
nas niko ne može rastaviti od ljubavi Hristove kad naša čežnja plamti kao sedmostruka peć.
Da, molim se da postanete upravo ovakvi, da bi se On proslavio, On koji je nas radi postao
predmet uvreda, prekora, udaraca i smrti, i to smrti na Krstu!
Ne očajavajte kad padnete u iskušenje ili u nevolje. Nemojte misliti da nas je Bog napustio
zbog naših grehova. Nije, ali nas kažnjava da bi nas naučio mudrosti. On ne želi da budemo
neuki, nego mudri u božanskoj mudrosti.
Kad ne bismo ratovali, kako bi se znalo da smo vojnici Hristovi? Vojnik u bici može biti
ranjen, ali to ne znači da je poražen. Čak i ako smo poraženi, ponovo ćemo ustati i boriti se.
Razume se da na početku našeg priziva, kada smo izabrali život čiste posvećenosti našem
Isusu, nismo bili u stanju da se susretnemo sa Njegovim zahtevima jer, kao što znamo, u
nama postoji drugi zakon koji ratuje protiv zakona Božijeg i života koji smo izabrali, i bori se
da nas rastavi od ljubavi našeg Isusa. Međutim, taj rat ne znači da nismo dostojni svog
priziva nego, tačnije rečeno, da će rat za poništenje zakona greha u nama pomoći da
postanemo vatreniji u ljubavi prema Hristu. Kad bi bilo moguće da se ljubav Hristova
100
zadobije bez borbe, naša slobodna volja ne bi imala nikakvu vrednost, jer bismo ljubav
Hristovu zadobili bez bitke.
Upravo zbog toga ćemo biti nagrađeni kad, uprkos svim protivljenjima uzrokovanim ljubavlju
prema svetu, zadobijemo životodavnu ljubav Hristovu i kad, uprkos svoj privlačnosti greha,
budemo stajali kao čvrste tvrđave vrline!
Oblaci će zakloniti naš cilj, preteći razaranjem i pustošenjem. Oni će pokušati da nas
obeshrabre i zaplaše svojom grmljavinom. Budite hrabri i ne plašite se. Kroz mnoge nevolje i
iskušenja valja nam dosegnuti vrata Carstva nebeskog (v. Dela ap. 14;22).
Mučenici su se borili s verom i potpunim samoodricanjem, i time zadobili obećanja (Jevr.
11;33) i vence večne slave. Tako ćemo i mi, kroz veru u našeg Hrista i potpuno
samoodricanje, Božijom blagodaću moći da pobedimo.
Naša unutrašnja snaga mora biti tolika da možemo odlučno da kažemo: "Čak i ako me osude
na smrt, ni za korak neću odstupiti od vere u Hrista koji me prizvao. Daću svoj život za
Hrista, ali nijednu stopu neću ustupiti grehu." Ako se naša unutrašnja hrabrost snaži na ovaj
način, možemo se nadati da će, blagodaću Božijom, pobeda biti naša.
Vatreno izgovarajte molitvu, snažno se borite, uzdržavajte se, molite se, nosite jednostavnu
i skromnu odeću, čitajte duhovne knjige, ustanite tokom noći i molite se da se zagrejete
revnošću i da postanete nepokolebivi kao stene. Tako sam se ja, nesretnik, borio dok sam
bio u svetu: tajno sam ustajao tokom noći i metanisao. Preklinjao sam našu Presvetu
Bogorodicu da čudesno posreduje i za mene ubogog.
2. Vidim vašu borbu, brojim vaše vence, zavidim vam na ordenju. Pogružavam svoj um u
budući vek i čujem pobedničke melodije koje će komponovati angelska suštastva. Začuđen ,
sam i oplakujem samoga sebe jer se nisam borio onako kako se vi borite.
Čeda moja, samo pomislite na ono kroz šta su mučenici
mučenika postradalo, utoliko je hrišćanstvo više cvetalo.
mučenika. Mi smo mučenici u našem iskvarenom društvu
čistim životom, prekoravamo nemoral čovečanstva i njegovo
prošli zbog Hrista! Što je više
Naša Crkva je oprana u krvi
jer svojim, Božijom blagodaću
udaljavanje od služenja Bogu.
Prebivajte, čeda moja, u tom čistom životu, prebivajte u blizini našeg Isusa, i upodobite Mu
se po trpljenju kleveta i lažnih optužbi. To je naš Gospod pretrpeo od književnika, fariseja i
prvosveštenika. Pretrpeo je Krst! Prema tome, onaj ko hoće da bude Njegov sledbenik mora
podneti slična iskušenja.
Kleknite pred svete noge Isusove i izlijte suze ljubavi, sledite ga s vernom odanošću sve do
smrti, pa i ako se talasi budu podigli do neba ili spustili do bezdana, neka bude tako. Naš
Hristos, istiniti Bog, jednim strašnim, božanskim pokretom umirivaće sve talase sve dotle
dokle imamo vere. Verujte iskreno i čvrsto u Onoga koji je rekao: Ja sam s vama u sve dane
do svršetka veka (Mt. 28;20). Isus je s nama. Ne gubite hrabrost. On će se boriti za nas
posredovanjem nepobedive Bogorodice, i podariće nam pobedu.
3. Ako je lenjost štetna i za one što su već uznapredovali, onda je još mnogo gora za mlade.
Zato, čeda moja, prisilite sebe jer što se marljivije budete borili da se spasete, to će se
neprijatelj sve više naprezati da vam naškodi.
Ne budite pospani ako želite da se izbavite od zamki neprijatelja, jer svako ko zaspi može
biti smrtno ranjen, dok se onaj ko je budan, ma koliko da je udaren, i dalje bori, pa čak i
sam ranjava neprijatelja.
Čeda moja, ne gubite molitvu zbog nemara i sanjarenja. Ne zaboravljajte izreku: "Put koji
započneš pratiće te do kraja." Strahujte za ishod i brižljivo obratite pažnju na početak, jer će
doći dan kad ćete shvatiti ozbiljnost reči koje vam danas naglašavam.
101
Postavite sad dobar početak, jer je "dobar početak polovina bitke."
Nastavite da prizivate ime Isusa Hrista koje spasava svet, ne samo tako da ga čuje vaše
uho, nego tako da odjekne klisurama.
Borite se, jer vi ste oni koji će se spasti. Vi ste oni koji će požnjeti slatke plodove večnog
života.
Ja izvršavam svoju dužnost, jer želim da pred Hristom savesno postupim u svojim naporima
i revnovanju na vašem spasenju. Što se tiče vaših grehova, to je nešto sasvim lično!
Prisilite se na bdenje, jer odatle izvire večni život. Onaj ko bdi naslađivaće se velikom
blagodaću zbog bolova koje je prihvatio da bi se suprotstavio svojoj ljudskoj prirodi. Nijedno
monaško delo nije veće od bdenja. Onaj ko je nemaran u pogledu bdenja požnjeće poroke
umesto blagodati. I kako će stati pred Hrista u zaprljanim odeždama? Njegov stid će biti
neizreciv kad se njegova braća pojave u belim i čistim odeždama. "Mudrom je dovoljna reč."
4. Žrtvujte se da biste našli večni život u raju! Ne dopustite da vas nadvlada zaboravnost i
da vam izbriše svu duhovnu rosu, ostavljajući vas suve i mrtve pred Bogom. Postanite
odvažni vojnici Hristovi. Nemojte ga se odreći nego proslavite Njegovo ime. Boga radi
postanite žrtva - paljenica, da bi On osetio vaš slatki miomiris.
Preklinjem Boga zbog vas. Jecam zbog vas, jer ne znam šta još da učinim osim da vas
ljubim i da patim zbog mojih čeda u Hristu. Od vas tražim samo jednu uslugu: ljubite jedni
druge, i budite smireni jedni pred drugima.
5. Borite se, čeda moja, kako bi vaša duša donela plod, jer je ono mesto, koje će čovek
dobiti pored Hrista, saglasno trudu koji je prihvatio. Ne strahujte. Proći ćemo kroz vatru i
vodu, odnosno kroz vatru kad nam se iskušenja, po načinu na koji dejstvuju, budu činila kao
oganj, kakve su, na primer, plotske pomisli, pomisli mržnje, zavisti itd, a kroz vodu onda
kad na nas doću pomisli uninija i beznađa i počnu da guše našu dušu kao voda. Kad
prođemo kroz vatru i vodu, Bog će nas uzdići do duhovnog osveženja oslobađanja od niskih
pomisli i do bestrašća podarenog blagodaću.
6. Čedo moje, budi ćutljiv, smiren i poslušan do smrti. Budi spreman da se žrtvuješ
odsecanjem samovolje, čak i ako ti se to učini kao istinsko mučeništvo, i to je ono što znači
samoodricanje. Kad se budeš pridržavao svih ovih saveta, ničega se nemoj plašiti, nikakvog
zla, bilo da potiče od demona, bilo da potiče od ljudi, jer svakoga, ko se pridržava božanskih
zapovesti, Bog čuva od svakog zla.
Ne budi drzak kad odgovaraš. Ma koliko da te osuđuju, ti reci samo: "Blagoslovi!"
7. Đavo nas prelešćuje i mi zaboravljamo da moramo da se prisiljavamo jer dani prolaze i mi
se, na našu neutešnu žalost, postepeno približavamo smrti. Prisiljavajte se, čeda moja, jer
vreme prolazi. Obratite pažnju na same sebe. Đavo ne spava nego se budno bori, tražeći
koga bi mogao proždreti. Čeda moja, pazite da ne izgubite svoje besmrtne i dragocene duše,
koje vrede više od hiljadu svetova.
8. Tokom rata, u vreme borbe, demoni snažno odapinju strele i ranjavaju nas. Pokušavaju
da ubede dušu kako je nemoguće da umiri strasti, tako da se borac povlači, gubi hrabrost i
predaje se.
Borac, međutim, mora shvatiti đavolsku obmanu, mora biti trpeljiv i hrabar, govoreći: "Život
ili smrt! Bolje je umreti za Boga nego živeti sa nemarom i grižom savesti." Ako se
suprotstavi ovakvim saznanjem i hrabrošću, zmaj iz bezdana, koji čitav svet proždire svojom
podmuklošću, povlači se do sledeće prilike, ne zato što se uplašio, nego zato što ne želi da
njegovom zaslugom borac dobije venac, budući da vidi revnost po Bogu koja ga okružuje.
102
9. Zašto, čedo moje "svoj vinograd ostavljaš neograđenim?" Zašto si nemaran da zaštitiš
plodove koje si zadobio nakon tako teške borbe? Zašto si svog psa-čuvara, odnosno revnost
tvoje duše, ostavio tako gladnog da nije imao snage da zalaje i da odagna lopove i divlje
zveri? Zar ne znaš da će se Carstvo Božije dati onima koji prisiljavaju same sebe? Zar ne
pomišljaš na to da večni oganj očekuje one koji su zanemarili odgajanje svoje duše? "Ustani!
Zašto spavaš? Kraj se približava, i naći ćeš se u nevolji."[1] Ustani i zavapi: "Gospode Isuse
Hriste, pomiluj me grešnog, i podigni me da tvorim dela Tvoja, kako bi mi Ti, kao
čovekoljubivi Bog, oprostio moje dugove."
Podvigopoložnik[2] je nevidljivo prisutan, posmatrajući borbu svake duše i računajući koliko
će joj nagrada dati. Poželimo vence i borimo se dobrim podvigom, i dobićemo nagrade koje
će biti srazmerne našoj revnosti.
Sećaš li se, čedo moje, koliko si napora morao da uložiš u školi da bi bio dobar učenik? Učini
to isto i u duhovnom učenju, u istinskoj filosofiji, u sticanju pobožnosti, u uvećanju vere, u
moralnoj čistoti. Uspeh u svetovnom obrazovanju može postati prepreka za dušu, dok
duhovni uspeh uzdiže čoveka do nebeskih visina.
Bori se, čedo moje, Hrista našeg radi. Drugi ljudi Mu se izruguju svojim sramnim
postupcima. Ti ga, međutim, možeš proslaviti blistavom čistotom svoga razuma,
oslobođenog nečistih pomisli. Udalji svaku pomisao koja bi mogla oskrnaviti čistotu tvog
razuma i srca, osvećenih božanskom kupelji u Duhu Svetom, koji na svetom krštenju dolazi
da bi se nastanio u nama. Plaši se Boga, i to je istinska mudrost Početak je mudrosti strah
Gospodnji (Priče Sol. 1;7). Ne plaši se pretnji koje dolaze od demonskih pomisli, nego se
osloni na moćnu ruku Boga koji te oslobađa od vihora i bure (v. Ps. 55;8). Budi hrabar i kao
odvažan čovek zakorači prema višnjem Jerusalimu, čija će te svetlost likujući susresti.
10. Čedo moje, primio sam tvoje pismo. Budi čvrst i pripaši svoj pojas za dobru bitku, jer to
nije borba za zadobijanje veštastvenog blaga, nego za zadobijanje nebeskog nasleđa
Božijeg! Kao što nam kaže apostol Pavle, što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne
dođe, ono pripremi Bog onima koji Ga ljube (1. Kor. 2;9). Osim toga, stradanja ovoga veka
ne mogu se ni uporediti sa tim nebeskim blagom (v. Rim. 8;18).
Međutim, čedo moje, ako se ne borimo dobro i zakonito, tada nas, na žalost, umesto dobara
očekuju zla kao što su mučenja, nesreća, večna osuda i večno obitavanje pored demona.
Hrabro se bori i ne plaši se siline strasti koje vidiš u sebi! Blagodat ne zavisi od množine
strasti, nego od našeg sopstvenog prisiljavanja i, utemeljivši se na tome, ona nam pravi put
za izlazak iz nedaća.
Obrati pažnju na dobar početak koji si postavio, odnosno ne budi nemaran, da ne bi izgubio i
tu malu prisilu koju imaš, jer je bilo potrebno mnogo vremena da je zadobiješ. Ne okreći se
nego čvrsto zakorači napred. Pogledaj naviše i vidi kako blistaju nebesa. Ona te očekuju i
pripremaju ti večno prebivalište! Hristos čeka da te ovenča, On posmatra tvoju borbu.
Napregni se koliko god možeš, jer će te jedino to spasti.
Ne očajavaj kad sagledaš snagu strasti i demona, jer Bogu ništa nije nemoguće. Prema
tome, budi odvažan i ne obeshrabruj se. Gospod će se boriti za nas, a mi ćemo ćutati.
Smrt dolazi bez upozorenja. Ovde, u Portariji, jedna žena je umrla dok je jela jabuku!
Monahinja u jednom manastiru umrla je za samo pet minuta. Izvršili su i autopsiju, ali uzrok
smrti nisu mogli da otkriju.
Budi oprezan, čedo moje. Kad god Bog zapovedi, čovek mora da mu ode. Pitam se kad će i
nama zapovediti da se pojavimo pred Njim? Budimo spremni da ne bismo dospeli u nevolju
ukoliko nas On iznenada pozove.
Čuvaj se, čedo moje! Nemoj se udaljiti od dobrog početka koji si postavio. Umesto toga,
priloži jednu borbu na drugu da bi, kao spasen, stigao do prestola Božijeg.
103
11. Bori se na duhovnom utvrđenju, jer mi vodimo bitku za zadobijanje nebesa. Šta je lepše
od duhovne borbe? Samo pomisli na pobedničke ode koje će angeli na nebesima pojati
onima koji nadvladaju greh i na pohvale koje će oni prinositi Bogu, jer velika radost biva
meću angelima kad se jedan grešnik pokaje (v. Lk. 15;7).
Dakle, zbog čega smo nemarni? Naši napori su neznatni u porećenju sa dobrima koja nas
čekaju u nebeskom Carstvu!
Ko je mudar, neka zapamti ovo (Ps. 107;43). Ko je onaj ko će podići zastavu ustanka i
kao lav riknuti na neprijatelja, i izvojevati pobedu?
Dakle, čeda moja, samo napred! Budite odvažni i hrabri, Gospod je s nama. Čvrsto se držite
smirenja, prigrabite molitvu i ukrepite se čitanjem. Hrabro pohitajte, uskliknite . I molitvu:
Bože moj, u Tebe se uzdam, ne daj da se osramotim (Ps. 25;2). Ohrabrite pomisao
koja vas rukovodi. Ja sam s vama i krepim vas svojim ubogim molitvama.
12. Čeda moja, potpunim žrtvovanjem naše samovolje i želja moramo objaviti rat đavolu,
svetu, našim rđavim sklonostima i slabosti. "Stari čovek" (v. Rim. 6;6) strasti mora napustiti
naša srca, i mora se roditi čovek po podobiju Božijem, odnosno, čovek koji će posedovati
bestrašće i čistotu duše i tela.
Borite se hrabro i s nadom u Boga. Đavo će vas svakoga časa napadati svetovnim željama.
Bez obzira na to, vi morate sačuvati položaj budnog vojnika, kako vas đavo ne bi pogubio
ako duhovno zadremate. Budite oprezni, jer protivnik surovo riče tražeći koga će da
proždere niskim strastima.
13. Neophodno nam je neprestano prisiljavanje kako ne bismo ostali izvan bračne ložnice
Hristove, kao što su učinile lude devojke. Trebalo bi da naše duhovno prisiljavanje postojano
pali naše svetiljke kako bismo videli Hrista kad uđe u Svoju bračnu ložnicu i kako bismo
zajedno s Njim ušli u večnu svadbu Jagnjetovu.
Hrabro, čedo moje! Podigni glavu kad se suočiš sa neprijateljem, jer mi smo vojnici velikog
Cara, koji je trijumfovao na bojnom polju Golgote. Ako nekad i budemo poraženi, ustanimo
ponovo i, nakon što previjemo svoje rane, ponovo hrabro i odvažnog srca podignimo svoje
oružje. Budući da već imamo pobedničkog Vojskovođu, i mi moramo biti pobednici silom
našeg Hrista, sve dotle dok duh smirenoumlja obitava u našim dušama.
14. Ne obeshrabruj se, čedo moje, ma koliko da se olujno more različitih strasti povremeno
razjari. Moraš misliti na to da sve te, pa čak i mnoge druge stvari, ne mogu da nas spreče da
zadobijemo blagodat i ljubav Hristovu. Čedo moje, kako raste naša čežnja za Hristom te
prepreke postaju sve manje i sve lakše prelazimo preko njih. Međutim, kad nemamo ni
ljubavi ni čežnje za Hristom, one se teško podnose i preplavljuju naše dane plamenim
suzama. Da, čedo moje, prizivajmo Isusa, dok se Njegov plamen ne razgori u nama, i tad će
se sav korov pretvoriti u pepeo.
Ne zaboravi da svakodnevno moramo nositi svoj krst, a to znači stradanja, trud, iskušenja i
svaku vrstu demonskog uticaja. Koji je svetitelj ikada koračao mračnom stazom ovog sveta
bez stradanja i opasnosti? Ako smo već prizvani da koračamo ovom istom stazom, zašto
nam je onda čudno da se suočimo sa stradanjima? Budući da smo izabrali da ratujemo sa
đavolom, zašto nam je onda čudno da se sukobimo sa teškoćama? Zapalimo svetiljku svoje
revnosti i trpeljivo i budno iščekujmo dolazak Gospoda Isusa.
15. Ne smemo odlagati popravljanje samih sebe, jer će nas smrt zateći. Tad ćemo neutešno
jecati i jadikovati, a ja pre svih ostalih. Mećutim, tad neće biti ni tračka nade da se odluka
promeni.
Prisiljavajmo se. Evo, došao je i Veliki post. Nas, međutim, ne treba toliko da brine telesni
post, koliko post jezika, uma, srca i čuvstava, a posebno sad, tokom Velikog posta. Očistimo
se ovom vrstom unutrašnjeg posta, jer se unutar nas kriju duhovne zmije koje truju život
104
naše duše i umrtvljuju našu duhovnu snagu, ostavljajući nas nesposobnima da popravimo i
preobrazimo svoju dušu.
Sad, tokom Velikog posta, još više ćemo prisiljavati same sebe. Ostani tvrdoglav u svojoj
odluci, jer je ta tvrdoglavost sveta a ne egoistična. Videćeš koliko će ti to duhovno koristiti.
Samo zbog obećanja da će strasti biti ugušene i da ćemo, srazmerno našim naporima, izbeći
izvesne grehe, imamo dobar razlog da budemo tvrdoglavi sa đavolom, koji nas stalno baca u
iste stare grehe.
16. Bori se, čedo moje. Zar sadašnje vreme nije vreme za borbu? Zar život svakog
ovozemaljskog čoveka nije samo san? Podigni umne oči duše i ugledaj nebeska mnoštva
arhangela i angela. Uzvisi oči svog razuma i vidi upražnjeno blaženo mesto Lučonoše, koji je
nekad bio izlazeća zvezda.
O, kako veliko predodređenje! O, najsvetiji prizive! Ovde, pokraj prestola Božijeg, duše će
ugledati božansku krasotu Hristovu, i biće vođene iz poznanja u poznanje, iz sozercanja u
sozercanje, prema preizobilju bogatstva božanske blagodati!
Da bi se zadobila ova nebeska blaga, moramo ispoljiti hrabrost i smelost stupajući u borbe
umesto da okrećemo leđa, imajući uvek pred sobom Isusa koji nam kaže: U svetu ćete
imati žalost, ali ne bojte se, ja sam pobedio svet (Jn. 16;33) Sad će knez ovoga
sveta biti izbačen napolje (Jn. 1231).
Uzdajući se u nepobedivu silu raspetog Hrista, u prostodušnosti se posvetimo bici monaškog
života, i obaspimo poljupcima preneporočne noge Spasiteljeve, izlivajući suze blagodarnosti i
ljubavi.
Ko će nas, dakle, rastaviti od ljubavi Hristove? Hoće li žalost, ili teskoba, ili gonjenje, ili glad,
ili golotinja (v. Rim. 8;35)? Smatram sve za trice da bih Hrista dobio (Filiplj. 3;8),
uskliknula su usta Pavlova. Zar mi nismo obavezni da podražavamo Pavla, i da zadobijemo
istu blagodat i istu ljubav prema Hristu, kakvu je i on imao? Da, ali borimo li se mi onako,
kako je on to činio? Da li sam ja, da li ste vi, prošli kroz sve ono kroz šta je prošao on radi
njegovog ljubljenog Hrista? Nisam. Zato sam obnažen ili, bolje rečeno, odeven u dronjke i
pokriven stidom, i prelešćen sam jer mislim da nosim blistavi venac! Teško meni, teško meni
ubogom! Ko će prosvetliti moju tamu, da bih video svoju ništavnost?
17. Prisiljavajte se u svojim duhovnim dužnostima, jer je prisiljavanje u duhovnim stvarima
slično čvrstom zidu koji sprečava reku da prodre u baštu i uništi sve što je baštovan zasadio.
Ali, ako smo nemarni, reka će prodreti i sve će uništiti!
Gospod nam govori o tome u svetom Evanđelju: A kad ljudi
neprijatelj i poseja kukolj na pšenici (Mt. 13;25). Ukoliko se
ćemo više steći. Ukoliko se neko više trudi, utoliko će biti bolje
svakodnevni krst, sveta Golgota, sa koje Isus priziva sve one što
zajedno s Njim, i tada će duša vaskrsnuti.
pospaše, dođe njegov
više prisiljavamo, utoliko
plaćen. Monaški život je
Ga ljube da budu raspeti
Ne budi trom. Samo prisiljavaj samoga sebe, da ne bi bio osuđen kao oni koji su čuli ali nisu
ispunili zakon. Tražiš božanske reči, a traženje pretpostavlja spremnost da se savet i
primeni. Dakle, prisiljavaj se!
18. Borite se, čeda moja! Sa našim Hristom, sve ćemo izdržati! Svet će nas mrzeti,
prevashodno stoga što je mrzeo Hrista, našu ljubav i poklonjenje!
Ljubite Hrista, dišite Hristom. Neka se Hristos nastani u vašoj duši. Nikoga se ne plašite, jer
mi pripadamo Bogu. Car nad carevima ima nas kao Svoje carske sluge. Ne može nas dotaći
nikakvo zlo, jer mi služimo Hrista, a Njemu se sve pokorava.
19. Čeda moja, budite odvažni u ratu. Naš Hristos je nevidljivo prisutan, čekajući da vidi
našu pobedu i da nam preda nepropadljive vence večne slave. Onaj ko ljubi Boga sve žrtvuje
105
da bi Mu udovoljio. Demoni su uznemireni kad vide da se spremamo za bitku. Angeli,
međutim, hitaju da uklone svaku prepreku koja bi sprečila našu pobedu. Pridružimo se
angelima Božijim, da bismo i mi posvedočili da je Isus Hristos isti juče i danas i u
vekove (Jevr. 13;8).
Igumaniji
20. Bori se, jer je dužnost pastira da se žrtvuju za ovce koje su prihvatili da napasaju.
Trostruko su blaženi oni pastiri koji će dobro napasati svoje slovesne ovce, jer ih čekaju
velika večna blaga na nebesima.
Izdrži sve, čedo moje, jer će đavo napadati na mnogo načina kako bi srušio zid našeg
trpljenja. Tako će imati dvostruku korist: naš sopstveni poraz kao i poraz sestara.
21. Molim se da te blagodat Božija oseni i da ti da dovoljno snage da se suočiš sa
najzlobnijim egoizmom, strašnim korenom svih zlih kretanja mnogolikog zla.
Ne plaši se đavolskih pritisaka, čedo moje. Sila našeg Boga toliko je svemoćna da
bezuslovno pomaže svima koji žele da je koriste u borbi. I đavo ima silu koja nije
beznačajna, ali Bog čudesno štiti unesrećene ljude.
Budi hrabra u borbi, čedo moje. Prouči zakon Božiji, izgovori osveštavajuću i spasonosnu
molitvu Isusovu i baci se u oganj bitke. Bog će tu tvoju borbu nagraditi olakšanjem, kao što
se događalo već mnogo puta, i uzvišenim nadama u večnu, blistavu budućnost.
Ne obeshrabruj se kad se suočiš sa bilo kakvom demonskom strašću, ma koliko ti ona
džinovski izgledala, jer gde god Bog sadejstvuje, tamo đavolsko protivljenje biva
nadvladano.
22. Blagosloveno moje čedo, ne plaši se tokom borbe. Nahrani svoju dušu hrabrošću i
nadom. Zanemari sve neprijatnosti koje dolaze od demona. Ti vidiš da je svaka borba
krunisana uspehom. U Božijim očima ništa nije uzaludno, pa je čak i najmanje prisiljavanje
dobro. Nemoj da gubiš nerve, hrabro se bori, primoraj sebe, "pritisni" sebe, jer se
pritiskanjem grožđa dobija slatko vino koje veseli srce. Hrabro, čedo moje, uz Božiju pomoć
mi ćemo pobediti.
23. Ne dozvoli da te slučajan pad, pa čak i niz padova, dovede do očajanja. Naš cilj nije da
neprijatelju u očajanju okrećemo leđa, zbog čega će se on razmetati pred Bogom, a mi ćemo
Ga ražalostiti. Hrabrost i odvažnost dolikuju borcima koji se ne bore za kratkotrajne vence
koji će uvenuti, nego za vence koji su večni i nepropadljivi.
Blaženi su oni u čijim je svetiljkama zapaljeno ulje. Radosno i likujući, oni će zajedno sa
Hristom ući u večnu svadbu, preispunjenu duhovnom nasladom.
Hrišćanska borba je slavna, jer nagrada nije nešto kratkotrajno nego večna slava na
nebesima! Blažen je onaj ko je mudar u Bogu, jer se od njega neće tražiti nikakav obračun.
On se neće naći u teškom položaju kad ga Bog pozove da podnese obračun za vreme
provedeno ovde na zemlji.
Mi bez žaljenja gubimo vreme. Kad budemo napuštali ovaj svet, shvatićemo koliko smo štete
pretrpeli dozvolivši da nam vreme umakne. Dani su neprimetno prolazili. Ovo razumevanje
će nas spasti, makar se to dogodilo i tokom poslednjih nekoliko dana našeg života.
106
NAPOMENE:
1. Kondak iz Velikog kanona Andrije Kritskog (Prim. izd.)
2. Αγωνοθετης - prvobitno označava sudiju koji nadgleda borbu atleta. (Prim. prev.)
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O OSUĐIVANjU
1. Klevetanje je veliko zlo. Kao što malo kormilo upravlja brod kud god hoće, isto tako i jezik
vodi čoveka ili prema zlu ili prema dobru. Sveti Oci su u velikoj meri prekorevali osuđivanje
grehova, grešaka ili rđavih navika drugih ljudi.
Kad sudimo svojoj braći, same sebe osuđujemo na veliki greh. Međutim, kad pokrivamo
svoju braću, Bog će nas zaštititi od velikih grehova. Kad razotkrivamo svoju braću,
udaljujemo od sebe blagodat Božiju i On dopušta da padnemo u iste grehove, kako bismo
naučili da smo slabi i da nas podržava blagodat Božija. Ko god čuva svoj jezik, čuva i svoju
dušu od velikih grehova i padova.
Glavni uzrok osuđivanja i klevetanja je gordost i egoizam, jer čovek sebe smatra boljim od
ostalih. Iz tog razloga je za čoveka veoma korisno da sebe smatra ništavnijim od svih ostalih
i da svoju braću smatra boljima od sebe kako bi se, uz pomoć Božiju, oslobodio ovog zla.
2. Ako te neko podstiče na osuđivanje po bilo kom pitanju koje se tiče bratstva i manastira,
pokušaj da se, umesto toga, pomoliš za to pitanje, bez prolaska kroz kriterijume tvog
rezonovanja.
Ako se posredstvom molitava, smirenja i plača zatvoriš u sebe, otkrićeš duhovnu riznicu, ali
samo ako su gordost i osuđivanje daleko od tebe.
3. Čuvaj se, čedo moje, da ne sudiš nijednoj duši, jer Bog dopušta da padne onaj ko sudi
svom bližnjem, kako bi naučio da sastradava sa svojim slabim bratom.
Blagodat Božija podržava svakoga od nas, ali, ako se pogordimo, Bog će je udaljiti od nas i
bićemo gori od ostalih.
Jedno je osuđivati nekoga, a sasvim drugo ratovati s pomislima osuđivanja. Osuđivanje je
užasna strast, ali biti napadnut takvim pomislima i suprotstaviti im se, uzrok je za dobijanje
venca.
4. Ne sudite jedni drugima, jer time narušavate evanđelski zakon: Svaki prestup i
neposlušnost dobi zasluženu kaznu (Jevr. 2;2). Ko si ti koji osuđuješ tuđeg slugu (Rim.
14;4). Zar ne znate da se onaj koji osuđuje prelešćuje usled gordosti i da će Gospod poniziti
svakog koji sebe uzvisuje (Lk. 14;11) kad ga obuzme ovo iskušenje.
5. Svaki čovek mora nositi slabosti drugih ljudi. Ko je savršen? Ko se može pohvaliti da je
svoje srce sačuvao neoskrnavljenim? Prema tome, svi smo mi bolesni i svako, ko osuđuje
brata, ne primećuje da je i sam bolestan, jer bolesnik ne osuđuje drugog bolesnika.
107
Ljubite, trpite, previđajte, ne gnevite se, ne razdražujte se, opraštajte jedni drugima, kako
biste podražavali našeg Hrista i udostojili se da budete blizu Njega u Njegovom Carstvu.
Čeda moja, izbegavajte osuđivanje, jer je to veoma veliki greh. Bog se mnogo žalosti kad
osuđujemo i preziremo druge ljude. Pobrinimo se samo za svoje sopstvene pogreške, zbog
njih bi trebalo da osećamo bol. Osudimo same sebe i naći ćemo milost i blagodat kod Boga.
6. Ljubite jedni druge, i ne ogorčujte se egoizmom. Smirenje je pouzdan rukovoditelj; ono
ne dopušta da se čovek, koji ga poseduje, nasuče na grebene nemara i da doživi brodolom
nego ga, kao prosvetljeni vodič, nepogrešivo vodi ka sigurnom tlu.
Egoizam je najveće od svih zala i posredstvom nepokorenih pomisli uzrokuje sve naše
pogreške. Treba da ga se plašite i da stremite da ga se oslobodite; ukoliko duže ostaje u
nama, utoliko će nas duže pozleđivati srazmernim bolom.
Molim vas da ne osuđujete jedni druge, jer je to očigledan egoizam. Oprostite bratu njegovu
grešku, jer je to dokaz smirenja i ljubavi. Brat koji tako postupi naći će mnogo blagodati od
Boga dok onaj, ko osuđuje i sablažnjava bližnje, ne samo da neće naći blagodat nego će je
čak i izgubiti ukoliko je uopšte ima, kako bi se kroz patnju naučio smirenju.
Posebno treba da se plašite unutrašnjeg osuđivanja, odnosno pomisli osuđivanja koje ne
izlaze na svetlost posredstvom izgovorene reči, kad je moguće da ih neko čuje i ispravi.
Budite oprezni, kažem, u pogledu unutrašnjeg osuđivanja koje nas neprimetno čini smrtno
krivima i lišava nas života božanske blagodati, nudeći nam smrt duše kao najgorči napitak.
Koliko nam samo sveto Evanđelje i sveti Oci govore o osuđivanju! Bolje je pasti sa visina
nego pasti jezikom.
Molim se da ljubav i neosuđivanje caruju u svakom vašem uzajamnom postupku, kako bi
Duh Sveti otpočinuo u vašim dušama.
7. Iskustvo je pokazalo da je loše osuđivati i optuživati nekoga ne dopuštajući mu da se
brani. To kaže i sveto Evanđelje: Eda li Zakon naš sudi čoveku dokle Ga najpre ne sasluša i
dozna šta čini (Jn. 7;51).
Ako nismo pažljivi, u nama će se nagomilati mnogi gresi osuđivanja drugih, i tad će biti
potrebno pokajanje. Koliko se puta čovek pokajao zato što je govorio! Opomenimo se reči
ave Arsenija: "Često sam se kajao zato što sam govorio, ali se nikad nisam kajao zato što
sam ćutao!"
Ako nas često obmanjuje čuvstvo dodira, onda to još više mogu učiniti ljudske reči. Zbog
toga je potrebno mnogo pažnje, jer đavo kao lav ričući hodi i traži koga će da proždere (1.
Petr. 5;8). Hrišćanin mora biti sličan mnogookom heruvimu, jer se zlo mnogo umnožilo,
posebno greh osuđivanja koji je postao uobičajen kao "hleb i sir." Neka nas Gospod očisti i
posveti za Svoju slavu.
Gnevite se ali ne grešite; sunce da ne zađe u gnevu vašemu (Ef. 4;26), što znači da niko ne
bude ljutit i gnevan na svog brata posle zalaska sunca.
Jesi li čuo za onog brata koji je bio lenj i nemaran, nije odlazio na svenoćna bdenja niti je
izvršavao svoje dužnosti i kojega su braća znala kao nemarnog? Kad se razboleo i kad mu se
približio smrtni čas, braća su se okupila da bi čula nešto korisno, da bi ga utešila ili za slučaj
da on želi nešto da im kaže. Međutim, zatekli su ga radosnog i srećnog. Jedan od braće se
sablaznio i rekao: "Šta to vidimo kod tebe, brate? Vidimo da si radostan iako si se približio
smrti. Nama se javila pomisao da ti nisi bio "nasilan"[1] čovek. Otkud to da imaš toliku
hrabrost i srećno lice? Kako to objašnjavaš?" "Da, braćo", rekao je on, "zaista sam bio
nemaran i nisam izvršavao svoje dužnosti. Međutim, ja sam blagodaću Božijom postigao
nešto veoma dobro: nisam osudio nijednog brata, niti sam bilo koga sablaznio, i nikad nisam
dozvolio da moje srce ima nešto protiv bilo kog brata u manastiru nakon što zađe sunce.
Budući da ja nisam sudio braći, nadam se da ni Bog neće suditi meni, jer je rekao: ne sudite
108
da vam se ne sudi (Mt. 7;1). Kako ja nikome nisam sudio, ni meni neće biti suđeno!" Braća
su se zadivila i rekla: "Brate, ti si vrlo lako našao put spasenja", i onaj brat je umro sa
velikom radošću.
Vidite li kako su se Oci borili i kako su nalazili put spasenja?
NAPOMENE:
1. Grč. "βιαστης", pri čemu se misli na onog koji se prisiljava, primorava na podvige, v.
Mt.11;12 i Sveti Jovan Sinajski, Lestvica, 1. pouka (Prim. prev.)
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O BEZMOLVIJU, PRAZNOSLOVLjU I ODVAŽNOSTI
1. Prisilite se na bezmolvije, roditeljku svih vrlina po Bogu. Bezmolvstvujte da biste
izgovarali molitvu. Kad neko govori, kako je moguće da izbegne praznoslovlje koje podstiče
svaku rđavu reč, a dušu opterećuje odgovornošću?
Dok radite, odbacite razgovor: samo umereno govorenje kad je to neophodno. Neka ruke
rade za telesne potrebe, a um neka izgovara najslađe ime Isusovo. Time će se obezbediti i
potrebe duše, na koje ne smemo zaboraviti ni u jednom jedinom trenutku.
2. Nemoj žaliti zbog mene, čedo moje, nego se vatreno bori. Bori se u bezmolviju, molitvi i
plaču i naći ćeš elemente[1] večnog života. Prisili se: zatvori usta i kad si radostan i kad si
tužan. To je znak opita, i tako će se održati oba ova stanja. Govorenje usta ne zna da
sačuva bogatstvo.
Bezmolvije je najveća i najplodonosnija vrlina. Iz tog razloga je bogonosni Oci nazivaju
bezgrešnom. Bezmolvije i tihovanje (σιωπη και ησυχια) jesu jedno isto.
Prvi božanski plod bezmolvija je plač, žalost po Bogu ili radosna žalost (ηαρμολυπη)[2].
Nakon toga dolaze prosvetljene pomisli koje donose sveti potok živonosnih suza, i na taj
način dolazi do drugog krštenja[3], kojim se duša očišćuje, ozaruje i postaje angelopodobna.
Gde da smestim, čedo Isusovo, duhovna viđenja koja proističu iz bezmolvija? Ili otvaranje
očiju razuma i viđenje Isusa, koje je slađe od meda? Kakvo se novo čudo tvori iz zakonitog
(pravilnog) bezmolvija i obazrivog razuma! Ovo ti je poznato. Dakle, bori se! Otkrio sam ti
nešto malo. Prisili se i naći ćeš mnogo više! Stalno si u mojom molitvama, kao što sam ti i
obećao. Pitam se da li si spreman?
3. Ne izgovaraj nepotrebne reči, jer će zbog njih ohladneti božanski žar (revnost) tvoje
duše. Prigrli bezmolvije, koje će roditi sve vrline i ograditi dušu, tako da joj đavolsko zlo ne
može pristupiti. "Bolje je pasti sa visina nego pasti jezikom." Čoveku ništa ne može toliko da
naškodi koliko jezik.
109
4. Spasenje se ne zadobija praznoslovljem niti time što će nam dani prolaziti bez
obračunavanja. Budi oprezan sa svojim jezikom i sa svojim pomislima: ukoliko budeš
stražario nad njima, tvoja duša će se ispuniti svetlošću Božijom. Onaj, međutim, čija su usta
neobuzdana, polaže u dušu razne nečistote.
5. Oslobodite se praznoslovlja i smeha, ukoliko želite da vaša molitva posredstvom suza i
blagodati zadobije odvažnost.
Neprestano izgovarajte molitvu, napregnuto, revnosno i čežnjivo, jer će samo tako čovek
postati duševno moćan! Po svaku cenu izbegavajte praznoslovlja, jer ona oslabljuju dušu i
ona onda nema snage da se bori.
Nije vreme za maštanje, nego doba za duhovno sticanje. Ko nam može garantovati da ćemo
se nakon odlaska na počinak uopšte probuditi? Zbog toga se moramo prisiljavati.
6. Kad bezmolvstvujemo, čoveku se daju vreme i prostor za molitvu i samosabranje.
Međutim, ako čovek nesmotreno provodi svoje časove, nema vremena za molitvu. Osim
toga, kroz nesmotrene razgovore čovek sakuplja različite grehe. Zbog toga su sveti Oci
smatrali da bezmolvije zauzima najviše mesto među vrlinama, jer se bez te vrline nijedna
druga (vrlina) ne može zadržati u čovekovoj duši.
Dakle, bezmolvije, molitva, poslušanje; kad se te vrline usklade, uz pomoć Božiju spoznaćeš
svetlost Hristovu u svojoj duši.
7. Budi uvek razborit u svojim rečima, odnosno najpre razmisli pa tek onda govori. Ne
dopusti da tvoj jezik "istrči" pre nego što razmisliš šta treba da kažeš.
Čedo moje, ne budi samouveren u pogledu odvažnosti. Mnoga zla potiču od zla odvažnosti!
Čuvaj ga se kao vatre i zmije.
8. Čuvaj se odvažnosti i neumesnih reči. One isušuju čovekovu dušu. Naprotiv, bezmolvije,
krotost i molitva ispunjavaju dušu nebeskom rosom, kao i plačem preispunjenim sladošću.
Prezri praznoslovlje kao roditeljku duševne hladnoće i suvoće[4], jer praznoslovlje uklanja
suze iz očiju, odnosno udaljuje ih od nas i duša počinje da vene.
9. Čedo moje, imaj trpljenja, smirenja i ljubavi, i čuvaj svoj jezik. Kad on porazi čoveka,
postaje nezadrživo zlo, privlačeći i druge ljude u svoj tok i bacajući ih u provalije greha. Da,
čedo moje, moraš čuvati svoja usta da bi tvoje srce ostalo čisto. A kad je srce čisto, Bog
snishodi i obitava u njemu jer ono tada postaje hram Božiji. I sveti angeli se raduju kad se
naću u takvom srcu!
Osim toga, gnevom i molitvom odagnaj nečiste pomisli, jer je molitva vatra koja spaljuje i
progoni demone.
10. Čuvaj svoja usta, ali prevashodno čuvaj svoj um. Ne dozvoli rćavim mislima da započnu
da razgovaraju s tobom. Ne dozvoli svojim ustima da izgovore reči koje bi mogle povrediti
tvog brata.
Neka tvoja usta izgovore reči koje će biti ispunjene miomirisom: reči utehe, ohrabrenja i
nade. Usta otkrivaju ezoteričnog, unutrašnjeg čoveka.
11. Bori se, čedo moje, koliko god možeš, da postaneš "nasilan" - prisiljavaj se na sve,
posebno na bezmolvije i na bolne suze. Kad se praktikuje bezmolvije potkrepljeno znanjem i
rukovođeno suzama, postavljen je kamen - temeljac monaškog života. Na njemu će biti
sagrađena stabilna kuća, u kojoj će duša pronaći toplinu i utehu.
Nepraktikovanje bezmolvija predstavlja loše znamenje za budućnost duše, jer onaj ko ne
bezmolvstvuje rasipa sve što sabere. Monah čija su usta neuzrdžana biće nesređen u
svakom pogledu. Međutim, kad bezmolvstvujemo, imamo vremena za unutrašnju molitvu
110
koja daje potpunu sigurnost. Imamo vremena i za prosvetljene pomisli, koje srce i um
ispunjavaju svetlošću. Dakle, čedo moje, prisiljavaj se u svemu, jer dobar početak zaslužuje
pohvalu. Naprotiv, rđav početak zaslužuje pokudu, jer on znači najžalosniji kraj.
12. Đavo, svet i naša nebriga daju nam mnogo "materijala" za praznoslovlje. Desilo se i
desiće se tako mnogo događaja kojima se bavimo, dok ono jedno što nam je Potrebno, a
to je približavanje Bogu kroz molitvu, ostavljamo po strani. Naša potreba za tim duhovnim
okretanjem Bogu je toliko neodložna da ničim drugim ne bi trebalo da se bavimo osim
približavanjem Bogu kroz molitvu i svete pomisli, koje će nam takođe pomoći da dostignemo
ovaj cilj.
NAPOMENE:
1. Grčka imenica "στοιχειον", crkvenoslovenski: "stihija", mogla bi se prevesti i kao
"osnova" ili "načelo" (Prim. prev.)
2. Prema Lampe - ovom "Patristic Greek Lexicon", ovaj termin bi trebalo prevesti
izrazom "gorka radost", dok ga D. Bogdanović u "Lestvici" svetog Jovana Sinajskog
prevodi izrazom "plač koji donosi radost" (v. 7. pouku). (Prim. prev.)
3. Sveti Oci govore o četiri "krštenja": (1) o svetom tajinstvu Krštenja; (2) o krštenju
suzama pokajanja; (3) o krštenju postriga u monaški čin; (4) o krštenju u krvi,
odnosno o mučeništvu (Prim. izd.)
4. Starac Jefrem koristi reči "suvoća" i "hladnoća" u njihovom metaforičkom značenju,
podrazumevajući pri tom da duši nedostaju toplina i "vlaga" koje su neophodne da bi
se odgajilo seme vrlina (Prim. izd.)
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O GORDOSTI, SAMOPREKORU I SMIRENjU
1. Budite oprezni u pogledu svojih pomisli. Vaša pažnja uglavnom mora biti usredsređena na
sabiranje smirenih (skrušenih) pomisli. Smirenje spasava čoveka i ono je glavni cilj svih
duhovnih stremljenja. Ako hoćete da vidite da li ste duhovno uznapredovali u monaškom
životu, preispitajte same sebe: ako ustanovite da u vama postoji smirenje, onda je vaš
napredak srazmeran smirenju koje posedujete.
Međutim, ukoliko umesto smirenja budemo videli gordost i egoizam, zajedno s posledicama
koje logički proističu iz njih, potrebno je da jadikujemo, plačemo i žalimo zbog svog bednog
stanja, da bi se Gospod sažalio na nas.
Oslobodimo se egoizma. On odiše nepodnošljivim zlosmradijem, i nesrećan je onaj ko ga
poseduje kao svoje bogatstvo. Takav čovek nikad neće naći mir, ne samo zbog pobunjenosti
strasti koje su se ugnezdile u njemu, nego i zbog toga što mu nedostaje istinsko smirenje.
111
Duševni pokoj proističe jedino iz smirenja i krotosti, i upravo o tome nam govori Gospod:
Naučite se od mene, jar sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt.
11;29).
Zbog toga, čeda moja, svom dušom ljubimo smirenje Hristovo i Njegovu krotost i tada ćemo
uistinu naći, kako nam je i On rekao, mnogostruki pokoj za naše duše.
Nije lako zadobiti smirenje. To zahteva mnogo truda i vremena. Pogubljenje egoizma
zahteva da žrtvujemo same sebe. Pogazimo egoizam i prigrlimo savršeno samoodricanje.
Strastveno zavolimo poslušanje i onda ćemo u krvavoj borbi, uz Božiju pomoć, pogubiti
egoizam.
Napred, čeda moja! Potrčimo kao atlete na stadionu na kojem se vodi slavno nadmetanje,
gde će pobednik biti ovenčan nepropadljivim vencem večne slave pred uzvišenim prestolom
najslađeg Boga. Preklinjem vas da tokom bitke ne gubite hrabrost, jer će vas Gospod
nevidljivom rukom ukrepiti da savladate demona egoizma, a zatim će vas obući u božanski
izatkano ruho svetog smirenja.
Pišem vam ovo i molim se da ovih nekoliko reči kao seme padne na dobro tlo vaših duša i da
donese stostruke plodove večnog života. Amin. Neka bude.
2. Ako se budemo borili da zadobijemo smirenje, nasledićemo veličanstvenu odeždu. Ako
budemo imali ljubavi, onda ćemo tu odeždu raskošno ukrasiti. Ako zadobijemo
bespogovorno poslušanje, ulepšaćemo je bojama i sjajem, a ako budemo tvorili neprestanu
molitvu, orosićemo je miomirisom najprobranijeg izmira. Nakon što je usavršimo na ovaj
način, obući ćemo je i pojaviti se pred prestolom Hristovim sa odvažnošću i nebeskom
radošću. Tada će Gospod slave osetiti miomiris duhovnog blagouhanja i radosno će nam
otvoriti beskonačne riznice Svojih blagodati. Tada ćemo uistinu biti bogati!
3. Ti, čedo moje, treba da motriš samo na sebe! Tebi nedostaje smirenje. Tvoja gordost i
upornost uzrokuju pomisli o kojima pišeš. Ako se smiriš, ako sebe optužiš za sva iskušenja i
ako poveruješ da od njih stradaš zbog svojih strasti i da to nije greška tvog starca ili tvoje
braće, takve pomisli će ti istog časa doneti utehu, a tvoje rane će se isceliti. Ako očekuješ da
se isceliš na neki drugi način, odnosno ako očekuješ da se starac i braća promene, onda se
uzaludno trudiš. Zlo zahteva da se iščupa iz korena, a taj koren je gordost, egoizam,
upornost, samovolja, gnev itd. Sve ovo se može izlečiti jednim jedinim lekom:
prebacivanjem bremena pogrešaka i iskušenja na samoga sebe. Uvek kaži: "To je moja
greška. Ja sam uzrok. Patim zbog svojih strasti. Uzrok mojih zala nije niko drugi nego ja
sam, trostruki nesretnik."
Da, čedo moje, to je najviša istina, istinska stvarnost. Koračaj u saglasnosti sa onim što ti
savetujem. Koračaj tim smernicama i uistinu ćeš naći zdravlje i iscelenje svoje duše.
4. Budući da posedujemo gordost, bilo da je očigledna ili skrivena tako da je i ne
primećujemo, Bog želi da nas očisti od tog zlosmradnog stanja i podiže buru koja će razneti
sve te "otpatke", nataložene uglavnom u vreme duhovnog nemara.
Sve vrste smeća i otpadaka bacaju se u more, posebno u luku, i kad ne bi bilo bura, more bi
postalo izvor zaraznih bolesti. Međutim, činjenicu da je more čisto i zdravo dugujemo
prevashodno povremenim burama.
Sa duhovne tačke gledišta, isto se dešava i sa našim dušama, odnosno sa morem duše.
Malo-pomalo, taloži se otpad naših različitih strasti i nemarnih postupaka, a i đavo ubacuje
svoje sopstveno đubre. Mi ne vidimo koliko se otpada nakupilo. Međutim, Bog to zna i,
budući da želi da nas očisti, šalje bure koje su srazmerne nataloženom otpadu, očišćujući na
taj način more duše. Ponekad, nakon što trpeljivo podnesemo iskušenje, vidimo da je duša
mirna, radosna i lagana kao vazduh.
112
Mi, sa svoje strane, moramo biti oprezni da ne taložimo otpad, kako ne bi bile neophodne
bure odgovarajuće jačine.
Bure su se ponekad podizale i u svetiteljima, ali su bile drugačije prirode i imale su drugačiju
svrhu: ponekad im je iskušenje pomagalo da se još više posvete ili je doprinelo njihovoj
većoj slavi, ili je imalo za cilj da još više proslave Boga ili je pak bilo u vezi sa burama koje
su se podizale protiv Pravoslavlja, itd.
Pobrini se, čedo moje, da imaš što više smirenja, poslušanja savetu tvog starca i ljubavi za
sve, ali da nemaš poverenja u svoje pomisli nego da verno slediš pouke svog starca.
5. Nikada nemojte imati suviše poverenja u same sebe. Nikada ne prihvatajte pomisao da
ste dobri i ispunjeni vrlinama. Prekorevajte same sebe. Optužujte se iznutra, kako biste
pogubili egoizam. To je zid koji sprečava Sunce Pravde, Hrista, tako da Njegovi zraci ne
mogu da dopru do nas i da prosvetle naš um bogopoznanjem i samopoznanjem.
Ljubite smirenje u svemu, jer nam je Isus dao primer za to. Kad je pripasao ubrus i oprao
noge Svojim učenicima, rekao je: Znate li šta sam vam učinio (Jn. 13; 12). Drugim rečima,
ako sam se ja toliko smirio (unizio) i oprao vam noge, dužni ste i vi da se smirujete jedni
pred drugima.
6. Naučite se monaškom smirenju: kad god vam starac naredi da nešto učinite, recite:
"neka je blagosloveno" a kad vas prekoreva recite: "blagoslovi". Kroz smirenje ćete se
uskoro dotaći božanskog, jer je naš Hristos rekao: Naučite se od mene jer sam ja krotak i
smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt. 11;29). Duševni pokoj je najistinitiji
znak čistog srca.
Smirite se, omalovažite i vređajte same sebe, kako bi mir Božiji došao u vaše duše. Ne
pravdajte se kad vas starac prekoreva zbog neke od vaših grešaka, nego recite:
"blagoslovi".
7. Ljubimo smirenje, čedo moje, i ako se Gospod sažali na našu obnaženost pa nam pošalje
malu molitvu i obuče našu dušu u božansko ruho, moramo biti veoma oprezni da ga ne
izgubimo usled nesmotrenosti, odnosno usled gordosti, osuđivanja, nemara, neposlušnosti
itd. Naprotiv, učinimo napor da ga ubelimo dobrim delima, posebno kroz smirenoumlje i
samoprekorevanje. To će Boga mnogo više zadovoljiti nego velika dela učinjena zbog
slavoljublja.
Uvek budi savršeno poslušan. Poslušanje je izdanak smirenja, dok su protivurečenje, svađa i
neposlušnost izdanci gordosti, koje monah mora mrzeti kao uzroke oskrnavljenja duše.
8. U svojim molitvama prevashodno tražite da vam Bog podari smirenoumlje. Istrajte u
ovom svom zahtevu jer se bez smirenoumlja ne može dostići nijedno dobro dostojno
nagrade.
Tako, čedo moje, kaže i apostol Pavle: Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, što se
hvališ kao da nisi primio (1. Kor. 4;7). Mrzak je Gospodu ko je god ponosita srca (Priče Sol.
16;5). Dakle, čedo moje, bori se protiv ove niske strasti smirenoumljem i razmišljanjem o
tome koliko je smirenoumlje projavio Gospod slave postavši čovek i smirivši se (unizivši se)
do uvreda, kleveta i Krsta. Svi ljudi Božiji takođe su ispoljili izuzetno smirenje kojim su se
posvetili i uverili nas da nema drugog puta koji bi vodio ka spasenju.
Prigrli sve što ti donese smirenje, čak i ako te bude bolelo i činilo da se osećaš kao da si na
samrti. Ishod ovog bola biće blagoslov Božiji i napredovanje ka najizvrsnijoj od svih vrlina,
smirenju.
Molim se da ti ga naš Bog, Isus, neizbrisivo podari u duši.
113
9. Suština svega ovoga, čedo moje, jeste u sledećem: tebe napada duh gordosti, zajedno s
njegovim sestrama, slavoljubljem i nadmenošću, kao i sa njihovim pomoćnicima, nečistim i
hulnim pomislima.
Čedo moje, znaj da je duha gordosti teško pobediti. Duh slavoljublja ima mnogo glava i
trnovit je. Ma koliko da izmeniš svoje pomisli ili svoj način života, uvek ćeš ga naći ispred
sebe, kao trn. Ako već stvari tako stoje, šta onda da činimo? Trebalo bi da iskoristimo svaki
način, duhovni ili materijalni, koji će nas odvesti ka smirenju. Iznad svega, trebalo bi da
primoramo svoj um na smireno razmišljanje, prepuštajući Božijem promislu hoće li nas
izbaviti ove strasti ili će je samo oslabiti. Mi se, sa svoje strane, moramo istrajno boriti, a
Bog će, srazmerno našoj borbi, posredovati kao podrška i kao pomoćnik.
O strašnoj strasti slavoljublja sveti Jovan Lestvičnik kaže: Slavoljublje do groba", odnosno,
slavoljublje će nas napadati dok god smo živi, s tom razlikom što ćemo ga oslabiti ratujući
protiv njega ili dugim opitom o njegovoj pogrešnosti.
Plači pred Bogom da ti podari duh smirenja, jer ćeš samo kroz njega napredovati ka
višnjem, ka ljubavi Božijoj. Duhovno napredovanje nije ništa drugo do sticanje
smirenoumlja. Iako je Bog, Isus se toliko smirio (unizio), dok se mi, ništavni po prirodi,
uzvisujemo i kitimo perjem slavoljublja kao paunovi. Međutim, kad nas On baci u neko
iskušenje i kad mi, paunovi, ugledamo nakaznost svojih nogu, odnosno truležnost svoje
duše, shvatimo šta smo po svojoj prirodi mi, pleme Adamovo, i da naša gordost ne može da
se unizi drugačije osim udarcima i padovima.
Suze i plač donose mnogo smirenja, i stoga ih strpljivo traži od Darovatelja dobra. Pomoli
se: "Ne prezri mene, zabludelog, Ti koji si od Djeve rođen, ne prezri moje suze, Radosti
angela, nego me primi u pokajanju i spasi me."
Molim se da ti Isus, smirenje srca, podari Svoje srce, kako bi i ti okusio smirenje.
10. Smirenje je čudesna vrlina i onoga ko je poseduje čini miomirisnim. Onaj ko poseduje
smirenje poseduje i poslušanje, ljubav, trpljenje i svaku drugu vrlinu. Kad se gnevimo i
padamo u jarost, kad osućujemo ili kad nismo poslušni, očigledno je da imamo odgovarajuću
količinu gordosti i egoizma. Ukoliko više napredujemo u smirenju, utoliko će se više povlačiti
zli izdanci egoizma.
Čeda moja, smirimo se radi Gospoda, koji se toliko smirio (unizio) zbog nas. Gospod je
pokazao toliko smirenja, čak do smrti na Krstu! Zar onda mi, koji smo ništavni po prirodi,
nećemo prikloniti glavu pred svojim bratom? Zar očekujemo da uvek bude onako kako mi
hoćemo?
Ako želimo da Isus obitava u našem srcu, smirimo se i ljubimo onako kako je to Isus činio.
Ne žalostimo ga više ispoljavajući egoizam. Ne raspinjimo ga ponovo izrazima i postupcima
kojima nedostaje bratska ljubav. Ne unosimo više gorčinu u sveto srce našeg najslađeg
Isusa.
11. Angeli su bili na nebesima, u slavi i himnama, ljudi su bili srećni u svojim kućama, ali je
Bog Stvoritelj bio u pećini i u životinjskim jaslama, kao poslednji siromah! Kakvo je smirenje
našeg Isusa! Zadobijte to smirenje, čeda moja! Smirenje je najblagodatnija vrlina, odežda
protkana zlatom! Blažen je onaj ko je u nju obučen: on će zadobiti neizrecivu duhovnu
lepotu. Naprotiv, najnečistija strast je samoživa gordost.
12. Preklinjem našu Presvetu Bogorodicu da mi u svemu podari smirenje, jer je to temeljna
vrlina i bez nje blagodat Svesvetog Duha neće zapečatiti nijedno naše delo.
Kad je aleksandrijski arhiepiskop Teofilos posetio monahe Nitrijske gore, upitao je jednog od
staraca: "Šta si, starče, našao više nego ja, podvizavajući se na ovaj način?" Poštovani
starac je rekao: "Stalno prekorevam samoga sebe." "Uistinu", odgovorio je Teofilos, "ne
postoji kraći put ka Bogu od ovoga!"
114
Zar Lučonoša i Adam nisu otpali od Boga zbog gordosti i buntovništva? Zar se Adam nije
spasao smirenjem Presvete Bogorodice - evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči
tvojoj (Lk. 1;38) i od Nje nepromenljivo rođenog Sina Božijeg, koji je učio najvećem
smirenju i svojim delima ga pokazivao? On je takođe rekao: Naučite se od mene jer sam ja
krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt. 11;29).
Kad god čovek pogleda na sebe sa smirenjem i samoprekorom, u duši će osetiti slatki pokoj,
mir, utehu, olakšanje i nadu. Naprotiv, ono što mu pokazuje gordost duše je nemir,
pometnja, gnev, razmetljivost, ohole težnje itd.
O, kako je nenaporan put smirenja! Čovek koji poseduje smirenje i samoprekor, zajedno sa
blagodarnošću Bogu, i bez truda podvizavanja ili podnošenja bolesti može da dosegne
duhovne visine i da oseti blagodat usinovljenja! Naprotiv, mučenje podvizima uz
neshvatanje sopstvene slabosti, nemoći i ništavnosti znači borbu bez nagrade, znoj bez plate
i put bez nade!
Kakva je nesreća boriti se bez ikakve dobiti! Odgajati bez žetve! Zašto se to događa? Zato
što borba nije bila pravilna: Ako se ko i bori, ne dobija venac ako se ne bori po pravilu (2.
Tim. 2;5). Čak ni prilikom telesnih nadmetanja, atleta ne dobija venac ako se nije borio po
pravilima.
13. Naš sveti Bog dopušta da iskušenja dođu na one koji ga ljube kako bi ih naučio veštini
ratovanja. Blagodat Božija se povlači, pojavljuju se oblaci iskušenja i čovek kaže: "Gle, Bog
me napustio!" Hiljade pomisli! Gušenje duše! Tama i spoticanje!
Sve to tvori Sveta Premudrost, naš Sveti Bog i mi učimo da samo Bog može da nas spase i
da su bez Boga sva naša dela otpad i pleva koju će razvejati i najslabiji vetar iskušenja. Tad
postaje očigledno da smo zarđali, slabi i nemoćni da se suočimo sa bilo kakvim iskušenjem
bez pomoći svete blagodati Božije.
Posredstvom takvih stvari, blagodat božanskog proviđenja uči nas lekciji samopoznanja,
odnosno istinskom, spoznajnom, čvrstom i temeljnom smirenju. Bez smirenja se ne može
izgraditi duhovna kuća. Bog nas napušta do tačke očajanja, tako da smo prinuđeni da Ga
prizivamo plačući i jadikujući, kako bi se posvetili i naša usta i naše srce.
Sve to, dakle, donose iskušenja. Zaista, molimo se Bogu da nas izbavi od iskušenja, ali kada
dođu kroz njih moramo proći trpeljivo i mudro, da bismo od njih imali koristi. Dakle, u
svemu budite trpeljivi i tako se spasite!
14. Čedo moje, trebalo bi da kao pravilo imaš neprestano samoprekorevanje. U svakoj
raspravi najpre načini metaniju. Tako ćeš prvi dobiti venac, a uzrokovaćeš da se i tvoj brat
pokaje.
U svako doba razmišljaj o smirenju Gospodnjem, kako bi tvoja duša bila spremna da izdrži
svako uniženje ljubavi Njegove radi.
U čovekovoj duhovnoj borbi, glavna uloga pripada njegovom učenju kako da se smiri (unizi),
da prekoreva samog sebe i da opravdava svog bližnjeg. Ko god se naučio ovoj filosofiji,
sigurno je već sakupio najslađe plodove oslobađanja od strasti. U protivnom, on će, na svoju
veliku žalost i bol, svoje strasti povlačiti sa sobom.
Čedo moje, neprestano prekorevaj samoga sebe. Nemoj misliti da si pravedan. Kad god
čuješ da nešto loše govore o tebi, reci: "Moja braća su u pravu. Ja sam zaista takav.
Zaslužio sam još više kleveta zbog svojih grehova."
Uvek smatraj da si ništavniji od svih ostalih i uzdrži se da izdaješ naređenja kao onaj ko ima
vlast. Dakle, smirenje u svemu!
115
15. Smatraj sebe veoma grešnim i oskrnavljenim kako bi se Isus Hristos smilovao na tebe i
poslao ti Svoje milosrđe i oproštaj tvojih mnogih grehova.
Budi poslušan svoj svojoj braći i postani poslednji i najniži među njima, ukoliko želiš da se
tvoje strasti i slabosti udalje od tebe. Nikad se ne pravdaj, ni rečju ni pomišlju nego,
naprotiv, osuđuj sebe kao onog ko je pogrešio i ko zaslužuje mnogo udaraca.
U starca imaj poverenja, i pokaži poslušanje i ljubav prema njegovim rečima. Iskreno mu
ispovedaj sve svoje pomisli, jer je iskrena ispovest karakteristična za smirenu dušu.
16. Neprestano se prekorevaj, jer je samoprekor izdanak i plod smirenog srca, a kao što
znamo, Božansko se projavljuje u smirenom srcu. Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti
(Mt. 5;8). Brižljivo ispitaj svaki svoj pad i zapazićeš da je, u većoj ili manjoj meri, seme
gordosti bilo glavni uzrok pada.
17. Neka vam pred očima stalno bude vaš egoizam. On je uzročnik svakog zla. Smirite se i
ugušite svoj egoizam, koji dolazi kao otrovna zmija da bi zatrovao vaše duše. Neka u tebi ne
ostane nijedna gorda pomisao, jer ćeš samo tako odbiti svako dejstvovanje satanino.
Sveti Triod započinje divnim primerom o cariniku i fariseju, da bi nas naučio da svako ko je
smirenouman može dobiti opravdanje, odnosno oproštaj grehova. Osim toga, ova parabola
otkriva i veliko zlo, gordost, koja se pojavljuje kao velika prepreka za oproštaj grehova,
uprkos praktikovanju svih ostalih vrlina, a posebno davanja milostinje.
Iz ove i mnogih drugih istina Svetog Pisma učimo da se čovek ne može spasti bez smirenja i
istinskog pokajanja, čak i ako je uznapredovao u ostalim vrlinama.
18. Ne budi tvrdoglav nego smiren. Ne misli da si nešto jer je to gordost, a Bog prezire
ponosite. Čedo moje, uvek smatraj da si najgrešniji čovek na svetu i da ćeš, ukoliko te
napusti Božija blagodat, činiti sva zla ovog sveta! Uvek optužuj samoga sebe.
Kad god pođeš da se pričestiš, optuži samog sebe kao nedostojnog da u sebe, koji si toliko
grešan, primiš Hrista Vladiku. Jecaj dok se pričešćuješ da bi Hristos bio milostiv prema
tvojim gresima.
Naučite se od mene jer sam krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt.
11;29).
Trava ne klija na utabanom tlu. Isto tako, strasti i zloba ne niču u smirenom srcu. Sve dok
nam nedostaje smirenje, Bog neće prestati da nas smiruje kroz iskušenja, dok ne naučimo
ovu ozbiljnu, životodavnu i spasonosnu lekciju.
19. Napred, čeda moja! Opašite se duhovnim ubrusom Hristovog smirenja (v. Jn. 13;12) i
svemu se potčinite, da biste Gospoda svake tvari primili u svoja srca. Hristos ne obitava u
duši kojoj nedostaje miomiris smirenja. Naprotiv, On je napušta zbog njenog zlosmradija.
Svim srcem vas preklinjem da prezrete protivurečenje, svađu, neposlušnost, samovolju,
odvažnost i svako drugo ostrašćeno stanje, jer će sve to udaljiti ljubav Božiju i umesto nje
doneti gorčinu.
Budite iskreni u svemu što pokazujete i izražavate. Ne govorite laži, kazujte istinu. Ne
gledajte na duhovne bolesti svoje braće koja se bore zajedno sa vama, jer će vam to mnogo
naškoditi. Bolje bi bilo da, Gospoda radi, sažaljivo zanemarite njihove bolesti, da bi i On vaše
bolesti smatrao dostojnim sažaljenja.
Nikada o sebi nemoj misliti nešto veliko, kako te ne bi napustila blagodat Božija koja te štiti i
kako ti se ne bi dogodila velika iskušenja.
20. Ne postoji veće zlo od egoizma. On porađa sva iskušenja i nevolje, i teško svakome
koga uhvati u zamku, jer će ga sigurno izobličiti.
116
Samo će dobar poslušnik učiniti da njegova duša postane angelopodobna po duhovnoj lepoti.
Ne dozvolite da vam vreme besplodno prolazi, jer se konopac zateže i iznenada ćemo začuti:
Naredi za kuću svoju, jer ćeš umreti i nećeš ostati živ (Is. 38;1).
Šibajte egoizam svom svojom snagom. Naučite se smirenju. Delajte sa umilenjem, plačem i
miomirisom smirenja. Biće nagrađena samo ona dela koja budu imala smirenja. Dela
zatrovana egoizmom i samovoljom razneće četiri vetra i razvejaće ih kao plevu, i mi ćemo
ostati praznih ruku.
Dođimo sebi. Radujmo se preneporočnom ljubavlju Hristovom, jer ostrašćene duše neće ući
u nebeski Jerusalim. Tamo će uz radost i likovanje ući samo čiste duše.
21. Da, ljubljena moja čeda, nama uistinu nedostaje ta sveta vrlina, smirenje. Egoizam, to
strašno zlo, uzročnik je svake ljudske patnje. Uistinu, smirenje je svetost!
Zašto se bavimo sitnicama? Zato što nemamo smirenja. Onaj ko ima smirenje odvraća
nevolje. Bez istinskog smirenja, nevolje ostaju nedirnute i uvećavaju se, tako da se gubi
svaka nada u popravljanje. Smiren čovek se ne seća prošlih nepravdi koje mu je učinio
bližnji, nego mu od sveg srca oprašta i sve zaboravlja ljubavi Božije radi. Preklinjite u svojim
molitvama našeg smirenog Isusa da vam podari duh smirenoumlja i krotosti.
22. Smiri se i prekorevaj samu sebe. Ne opravdavaj se, čak i ako si potpuno u pravu, jer
samoopravdanje ne sadejstvuje iscelenju naše duhovne bolesti.
Kćeri moja, pokušaj da udovoljiš starici, i oseniće te Duh Božiji. Postani smirena nevesta
Hristova. Egoista je mrzak najlepšem Ženiku Hristu. Ženik je smiren i krotak. Zar će onda
nevesta biti gorda i razdražljiva duša?
Ako želiš da budeš miomirisna, prigrli smiren, prostodušan, poslušan i krotak duh. Prezri
egoizam kao zlosmradije i bezumlje.
Dobro činiš što sebe prekorevaš zbog svega. Prema svetim Ocima, to je najistinitiji put. Da,
čedo moje, usadi takav način života duboko u svoju dušicu i imaćeš ogromnu korist.
23. Šta je lepše od duhovnog prisiljavanja? Uistinu, ono daje skrivenu ali savršenu radost,
zajedno sa svetom, pouzdanom budućnošću.
Dakle, čedo moje, bori se u svetom samoprekorevanju. Neprestano se prekorevaj. Prebaci
svu krivicu na sebe i zavapi: "Isuse moj, ponovo sam pogrešio. To nije učinio ni đavo ni
neka druga osoba, nego sam ja pogrešio jer nisam obraćao pažnju kuda idem. Baci svetlost
na put mog života i pošalji rosu smirenja u moje srce, da bih Te osetio, krotki i smireni
Isuse. Ne prezri moje suze, Radosti angela, nego ih prihvati kao mirisni tamjan i udovolji
molbama mog srca da bih našao utehu i kao mladić u istupljenju pevao pobedničke himne
Tvoje slave."
Usredsredi se na sebe i sve sagledaj prostim očima kao nešto što ne treba da te brine.
Delaj u skladu sa tvojom snagom i čiste savesti. Moli se za sebe i za svu braću. Neka tvoja
ljubav sve pokrije i uzleti iznad zmija kao lebdeći orao.
24. Budi oprezna, kćeri moja, s tvojim načinom života. Budi krotkija i popustljivija. Budi
smirena i pokorna. Sve su to karakteristike samopoznanja.
Optužuj sebe govoreći: "Ako misliš da te sestre preziru, da ne obraćaju pažnju na tebe itd,
one ti čine dobro. Dobijaš ono što si svojim delima zaslužila. Da si dostojna pažnje, one bi te
poštovale. Međutim, budući da si nedostojna, egoista i gunđalo, Bog to dopušta da bi se
smirila. Koliko će ti još trebati da shvatiš da si zaista takva, pa čak i gora?
117
Na ovaj i slične načine udaraj se kao palicom da bi smrskala glavu te strašne životinje koja
se zove egoizam! Ona je za sve odgovorna. Dakle, upravimo sve svoje snage protiv nje. Ako
je uz Božiju pomoć smirimo, istog časa će izbledeti sve strasti dvojnog čoveka[1].
Razmišljaj o tome da nam je Bog dao sve: telo, dušu, um, srce, zemlju, vazduh, hranu,
disanje, slobodu u Hristu, veru u Njega, Njegovo Nebesko carstvo, izbavljenje od pakla,
sveta tajinstva, svetog čuvara naše duše i, iznad svega, Njegovu nepobedivu silu koju nam
daje u našim bitkama. Štaviše, On nam je dao i Samoga Sebe.
Kako i zašto da budem nadmen, kad mi je Bog dao sve i ja nemam ništa što bi bilo moje
sopstveno? Čak i ako pomislim na nešto dobro, izvor dobra je Bog. Čak je i moj um, koji
razmišlja, Božiji.
Učinio sam nešto duhovno i, bez obzira da li je to učinila moja duša ili telo, i jedno i drugo je
Božije. Ono što je moje jeste volja, ali On čak i njoj pomaže. Dakle, sve stvari potiču od
istinskog izvora, Boga.
Šta imamo, čedo moje, a da nije od Boga? Od te tačke stupamo u oblast samopoznanja, u
oblast smirenja.
Šta je vaseljena u porećenju s Božijom beskonačnošću? Čega je onda deo čovek sa svojom
ništavnošću, ko se razmeće i gordi svojim ništavilom?
Ovo je nepokolebiva istina: Istina je Njegova štit i ograda (Ps. 91;4). S tim istinama, u
stanju si da se moćno suprotstaviš satani.
25. Bori se dobrim podvigom, čedo moje. Ne plaši se, pokidaj svaki okov očajanja. Bog bira
bolesne i beskorisne da bi posramio one koji misle da su zdravi i korisni. Sila Božija se
mnogo snažnije projavljuje u slabim stvorenjima. Ovakav izbor Božiji nas istovremeno
podstiče na nevoljno smirenje i navodi da mu, kao miomorisni tamjan, uznosimo
bezgranično blagodarenje i zahvalnost.
Čedo moje, Bog ti je pokazao mnogo ljubavi. Prema tome, smireno ostani u naručju
Božijem, da bi se uzneo u božansko naslađivanje.
Budi oprezan sa duhom nadmenosti. Nemoj misliti da ti poseduješ nešto što ostali ne
poseduju, jer se Duh Sveti raspodeljuje na svakoga od nas onako kako to On hoće. Za
jednoga se On pojavljuje kao ljubav, za drugoga kao mudrost, za nekoga kao znanje, a za
nekoga kao veliki strah Božiji - jedan isti Duh! Svi su pričasnici Svetog Duha, ali ne
srazmerno svojim delima, nego srazmerno svom smirenju!
U nedostatku dobrih dela, ništa neće moći da nas učini sinovima Božijim nego razumevanje
naše slabosti i Božije veličanstvenosti. Bez smirenja, naše delo ostaje nezapečaćeno.
Međutim, kad je to delo pričasno smirenju, odmah postaje punovažno.
Bog traži beskorisna bića: Iziđi brzo na trgove i ulice gradske, i dovedi amo siromahe, i
bogalje i hrome, i slepe... privoli ih da uđu da mi se napuni dom, jer vam kažem da nijedan
od onih zvanih ljudi koji sebe smatraju besprekornima neće okusiti moje večere (v. Lk.
14;21-24). Koliko je radosno što smo i mi, blagodareći našoj slabosti, među ovima
beskorisnima, i što nas je On pozvao u Svoju kuću da budemo Njegovi gosti i prijatelji, tako
da u odaji našeg srca možemo da čujemo glasove nebeskih bestelesnih sila!
Vidiš, čedo moje, da đavo laže kad ti govori da si telesno beskoristan i da ne možeš da
budeš monah. Važno je da duša bude zdrava - smirena, odnosno da poseduje
samopoznanje! Bog ne želi da žrtvujemo zdravlje da bismo zadobili blagodat. On nije ljudsko
biće sa potrebama nego Bog koji nema nikakve potrebe. Pored toga, On je taj koji dopušta
bolesti. Kad jednom posredstvom bolesti isceli dušu, On je postigao Svoj cilj. Njemu nije
neophodno telesno zdravlje. Njemu su neophodni naša ljubav i smirenje, dok su nama vrlo
korisni.
118
26. Pomisli gordosti i slavoljublja su strašne i borba sa njima je teška. Međutim, pred
smirenjem Isusovim one doslovno gube snagu. Istina će vas osloboditi od svakog greha i
strasti (v. Jn. 8;32).
Sveti Oci pišu: "Kad vidite da su se Pilat i Irod izmirili, znajte da se pripremaju da ubiju
Isusa. A kad vidite da vas napadaju slavoljublje i gordost, znajte da su se zaverili da vam
pogube dušu!"
Obuzeće vas strah i drhtanje kad razaznate takve pomisli. U skladu sa veličinom vaše
gordosti, proviđenje Božije priprema se da vas kazni iskušenjima, kako biste se naučili da
razmišljate smireno.
Prisilite se da budete smireni, a kad vidite pomisli gordosti, uzmite štap i počnite da se
udarate[2]. Telesni bol ukloniće duševni i Bog će vam, videvši kako se uporno borite, dati
potrebnu snagu. Dakle, u skladu s našim namerama i borbom, Isus nam šalje Svoju
svemoćnu silu.
Pomislite koliko je ljudi propovedalo, pisalo, raspravljalo o dogmama. Oni su ispunili svet
knjigama, kao što je slučaj sa Origenom, koji je napisao mnogo knjiga i spasao mnoštvo
ljudi, dok je mnoge ukrepio da postanu mučenici. I pored toga, na kraju je označen kao
osnivač jeresi i otpao je od Boga.
Avaj! Koliko zla gordost stvara čoveku! Bog nijedno čovekovo delo ne smatra kao njegovo
(čovekovo) sopstveno, jer je čovek samo provodnik, slavina, a ne izvor. Kako bi slavina
mogla da pomisli da voda kroz nju teče zahvaljujući njenom sopstvenom radu, budući da
zna da je izvor taj koji uzrokuje proticanje vode? Zaborav je najgori učitelj duše, jer kad bi
se ona sećala istine, nikada ne bi izgubila razum.
Šta je uzrokovalo Lučonošin pad? Zar to nije bilo nadmeno mišljenje? Neka nam to bude
pouka, jer čovek ne stiče opit i obazrivost samo na osnovu sopstvenih nesreća, nego i na
osnovu nesreća njegovih bližnjih.
Kako su veliki podvižnici, koji su se svega odrekli, padali i dostizali tačku đavoimanosti, a
onda se vraćali u svet i optuživali monaštvo? Oni su padali stoga što su smatrali da su bolji i
ispunjeniji vrlinama nego ostali, i da su verovatno već nešto postigli.
27. Ne budimo pospani, budući da već znamo da je lovac na duše na svakom mestu
postavio svoje zamke. Bilo da smo u dućanu ili u gradu, bilo da smo u okrilju porodice ili čak
u crkvi Božijoj, moramo motriti na zamke koje su prikrivene pobožnošću. Ko je u stanju da
razotkrije ove zamaskirane zamke i da se naruga njihovom veštom izumitelju?
Da bismo ih uništili, koristimo široko iskustvo naših svetih Otaca - monaha. Oni uče da je, u
suštini, jedino uzvišena vrlina smirenja svemoćna. Ona je mač Duha koji uništava zlo u
njegovom korenu i potpuno onemogućuje kušačeve zamke. Napregnimo se da steknemo
najspasonosniju vrlinu smirenja koja pogubljuje đavola.
28. Jednom je demon susreo svetog Makarija Velikog i rekao mu: "Makarije, šta činiš više
od nas time što sediš u pustinji? Ti postiš, a ja nikad ne jedem! Ti težiš siromaštvu, a ja
nemam ništa! O, Makarije ti poseduješ jednu stvar koja me pobeđuje i kojoj ne mogu da se
suprotstavim."
"Šta ja to imam", upitao je sv. Makarije.
"SMIRENjE! Ono me spaljuje!"
Čim je to izrekao, demon je iščezao.
Učinimo mali napor da zadobijemo ovu spasonosnu vrlinu. Taj napor se sastoji u
neprestanom preklinjanju našeg Boga, koji sve može da nam je podari. Budimo sigurni da
ćemo steći ovu vrlinu kad s bolom, trpljenjem i upornošću budemo zakucali na dveri
119
milosrđa. Ona se lako otvaraju kad koristimo ključ evanđelske udovice kojoj je učinjena
nepravda (v. Lk. 18;25). Zbacimo breme nehata i podražavajmo jelenovu bistrinu vida time
što ćemo u svakom iskušenju brzo priteći Bogu i što ćemo u svemu tražiti Njegovu pomoć. U
tom slučaju možemo pobediti neznabošca Golijata i proslaviti veličanstvo Carstva kojem
pripadamo, veličanstvo Carstva Božijeg.
29. Kad se protiv nas bori zlobni demon gordosti, nikad nećemo prestati da padamo.
Međutim, padovi nam mogu pomoći da postanemo svesni svoje ništavnosti i da zadobijemo
smirenje. Tada dolazi Hristos, koji je krotak i smiren srcem. Tada će radost, mir i sladost
vladati u našim dušama, i blaženstvo će nam zagrevati srce.
30. Prisilite se, čeda moja, u duhovnoj borbi. Ne zaboravite ogromni opit demona i našu
sopstvenu slabost. Kao što u jesen list pada i pri najmanjem dašku vetra, i mi ćemo pasti pri
najmanjem iskušenju i probi, ukoliko nam ne bude pomagala blagodat Božija. A kad nam
pomaže blagodat Božija? Samo onda kad smirenje rukovodi svaku našu misao i delo.
31. Neka u vašim dušama naraste istinsko i verodostojno smirenje, kroz koje će se sačuvati
duševni plod. Satana pokušava da oni koji se bore zaborave svoj cilj. On uspeva u tome ako
može da učini da se pogorde i pomisle da su svojim napretkom i prisiljavanjem zadobili ovu
ili onu vrlinu. Na taj način trud ostaje bez nagrade - borba bez nade i rad bez plate.
32. Glas koji čuješ da ti kaže: "Hristos te očistio od tvojih grehova i umrtvio je tvoje strasti"
potiče od đavola. To je prvi kamen spoticanja koji će čoveka odvesti do prelesti i pogibelji.
Ako ga čovek sluša i obraća pažnju na njega i ako se njegovo srce naslađuje i prihvata ove
demonske reči kao istinite, demon mu se istog časa približava još primetnije i on postepeno
biva savladan. Tada mu treba mnogo vremena da bi se oslobodio.
Zbog toga si, čedo moje, dobro učinio što nisi obratio pažnju na taj glas nego si, umesto
toga, osudio sebe. Drugi put kad nešto začuješ, kaži: "Reći ću to mom starcu i postupiću
onako kako on kaže." Đavo se mnogo plaši ispovedanja starcu jer dobro zna da će tada sve
njegove zamke biti uništene!
Shvatićeš, čedo moje, da su pomisli nadmenosti (drugačije rečeno, gordosti) proklijale u tebi
i da ti se sve to dešava usled toga. Budi oprezan. Imaj mnogo smirenja. Svakodnevno
preklinji Boga da ti podari duh smirenja. Kao što ništa ne niče na utabanoj stazi, tako ni
prelest ne niče u utabanom smirenom duhu.
Odlomak iz omilije "O smirenju"
Moramo biti veoma oprezni: neophodno je da obratimo pažnju na sebe i da strahujemo od
Boga. Strah je svetlost; on je svetiljka. Početak je mudrosti strah Gospodnji (Priče Sol. 1;7),
ali je i kraj mudrosti strah Gospodnji!
Strah prethodi čak i ljubavi Hristovoj. Kad zadobijemo ljubav Hristovu, strah je još uvek
pomešan s ljubavlju, jer ljubav može voditi čoveka ka izvesnim slobodama i tako učiniti da
se čovek udalji od prave ljubavi. Strah je kočnica koja ograničava čoveka.
Kad god u sebi zapazimo zlobu, zavist, osuđivanje, gunđanje ili bilo šta đavolsko, moramo
shvatiti da nemamo čisto srce. Kad bismo imali čisto srce, ne bismo bili uvređeni čak ni kad
bi nas ljudi klevetali i ismejavali. Činjenica da smo uvređeni, uznemireni i ogorčeni pokazuje
da naše srce nije čisto.
Nedostaje nam smirenoumlje. Smirenoumlje čini čoveka popustljivim, trpeljivim, strpljivim.
Kad nemamo strpljenja, kad nemamo trpeljivosti, kad nismo popustljivi, kad ne podnosimo
120
strpljivo, onda su to znaci nedostatka najosnovnijih vrlina, smirenoumlja i ljubavi, koje nas
vode bliže cilju, a to je čistota.
Kad ne postoji istinska duhovna ljubav i smirenoumlje, onda nismo dostigli svoj cilj.
Čoveku nije potrebno obrazovanje i veliko znanje da bi dostigao čistotu. Kad mislim da sam
sve žrtvovao da bih dostigao taj cilj, onda ne mogu da tražim izgovore kojima ću
opravdavati samog sebe. Ako tražimo izgovore, onda poništavamo svoj cilj. Ne radi se toliko
o tome da li je druga osoba pogrešila ili nije, nego o tome da li ja uistinu volim svog brata ili
o tome osećam li otežalost svog srca. To je moja greška; potrebno je da izmenim svoju dušu
i da ga volim, čak i ako sam unutar sebe ogorčen zato što me je jednom prekoreo ili što nije
imao dobro mišljenje o meni.
Ako u sebi nosim mračnu i gorku predstavu o njemu, onda to opterećuje isključivo mene
samoga. Taj brat bi mi uistinu mogao biti naklonjen, ali mi takvo razmišljanje neće pomoći
da dostignem svoj cilj. Bez obzira na to kako je brat raspoložen prema meni, ja ga moram
posmatrati na drugačiji način, ukoliko želim da dostignem svoj cilj i da se sjedinim sa
Bogom. Iz tog razloga sveti Oci nikada nisu osuđivali druge ljude, a posebno monahe, čak i
ako su imali nešto protiv nekoga.
Jedan otac se spremao da drugog izvede na sud, tačnije da ga kazni. Uputio se kod ave
Sisoja i rekao mu:
"Oče, hoću da iznesem optužbe protiv mog brata koji mi je učinio takvo i takvo zlo."
"Oprosti mu, opravdaj ga."
"Ne", odgovorio je. "Ako mu oprostim, on će to ponovo učiniti. Tog čoveka treba kazniti!"
"Dobro, čedo moje. Pomolimo se, a onda pođi." Spustili su se na kolena i ava Sisoje je
započeo da se moli: "Oče naš... i nemoj nam oprostiti dugove naše, jer ni mi ne opraštamo
dužnicima svojim!"
"Nije tako", reče onaj monah. "Vi ste pogrešili!" "S obzirom da hoćeš da izvedeš brata pred
sudiju, tako treba da se molimo!"
Monah je tad shvatio svoju grešku, pokajao se i nije otišao da prijavi brata.
Postoji jedna velika istina: onako kako je naše srce raspoloženo prema našem bratu, tako je
i srce Božije raspoloženo prema nama. Da li želiš da ti Bog oprosti tvoje greške? Da li želiš
da te voli svim Svojim srcem? Tad bi i ti trebalo da voliš i praštaš svim srcem.
Da li hoćeš da Bog zaboravi sve tvoje greške i da ih se više ne seća? "Hoću, želim", zavapiće
duša. I tada, ma koliko da su te ražalostili tvoji bližnji, ti o tome više nećeš razmišljati niti
ćeš se sećati toga. To je velika istina. Prema tome, ko god se udalji od cilja, načiniće mnoge
i velike greške u životu. Ako primenimo ovu svetootačku mudrost, đavo više neće imati
nikakvu vlast nad nama.
Budimo obazrivi i prekorevajmo sebe, kako ne bismo izgubili svoj cilj i sutra se gorko kajali.
Moramo to imati na umu i delati kao da je ovo naš poslednji dan.
Naš cilj je jedan: da dođemo sebi, da sagledamo sopstvenu krivicu, da se zbog svega
prekorevamo, da osudimo same sebe, da sebe smatramo odgovornima i krivima, i da ne
obraćamo pažnju na to da li je naš bližnji kriv ili ne.
Sveti Oci kažu: "Ako želimo da zadobijemo mir pokušavajući da pomirimo druge, nikada
nećemo naći mir." Drugim rečima, ukoliko želimo da steknemo mir time što ćemo miriti
121
druge, nikad nećemo živeti u miru. Čovek dakle mora naći mir u sebi, unutar sebe. "Pomiri
se sa sobom, i sa tobom će se pomiriti i nebo i zemlja", kaže ava Isaak Sirijski.
Položimo ovo duboko u svoja srca, jer je to duhovno bogatstvo koja su nam sveta Evanđelja
i svetootački tekstovi podarili da bismo spasli svoje uboge duše.
NAPOMENE:
1. Prema mišljenju većine svetih Otaca, čovek je dvojno biće i sastoji se od duše i tela.
(Prim. izd.)
2. Starac ovde ne predlaže mazohizam, nego sugeriše suprotstavljanje grešnim
stremljenjima pomoću telesnog bola. Slične tehnike koristili su i sveti Venedikt,
Epifanije, Nifon i mnogi drugi svetitelji. (Prim. izd.)
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O LjUBAVI PREMA BRAĆI I PRAŠTANjU
1. Čeda moja, borite se dobrim podvigom (1. Tim. 6;12), i bratoljublje neka ostane (Jevr.
13;1). Neka ljubav bude središte svih kretanja u bratstvu, i neka egoizam bude daleko i od
vaših usta i od vaših pomisli.
Koji hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga (Mk. 10;44), kaže Gospod. A ako
svojom prostodušnošću i jednostavnošću ne postanemo kao deca, nećemo ni na koji način
ući u Carstvo Nebesko.
Kada ljubav vlada bratstvom, onda Hristos sve nevidljivo blagosilja. Radost, mir i
samopožrtvovanje zbog braće zapaljeni su u srcu svakog brata, ali ih krepi i molitva. Ukoliko
je ljubav obilnija, utoliko će više ljubav Hristova i samopožrtvovanje obogaćivati njihove
duše, Hristos će se više proslavljati i više će mu se klanjati, a mi ćemo postati smirena oruđa
za proslavljanje svetog imena Božijeg.
Istinska ljubav ne zavidi na dobrim darovima drugog brata. Ona se ne raduje kad začuje da
neko izgovara ponižavajuće reči ili da osuđuje drugog brata. Ona ne prestaje da hvali
napredovanje svog brata. Ljubav ne zavidi. Ljubav se ne razmeće, ne ponaša se grubo, ne
traži korist za sebe, nego za brata. Ljubav se ne razdražuje, ne misli o zlu, sve snosi, sve
trpi (v. 1. Kor. 13;47). Ko god poseduje istinsku ljubav, nikad neće pasti u greh protiv brata.
Molite se, čeda moja, da vam Sama Ljubav, naš Bog, podari dar ljubavi u Hristu. Kad se ta
ljubav zacari u vašim srcima, rečima i delima, trebalo bi da se nadamo budućem
obrazovanju bratstva u Hristu, s hrišćanskim duhom, duhovnim ozarenjem i nepokolebivim
temeljima, bratstva koje je tesno sjedinjeno jednim duhom i jednom dušom u mnogim
telima.
122
2. Ljubljena moja čeda, molim se da vas Bog ljubavi ukrepi u zajedničkoj ljubavi i da vam
podari ljubav koja ne smišlja lukavstva i ne izaziva sablazni nego ih, naprotiv, razvejava
mudrošću koju rađa.
Molim se da vam Bog podari čistu ljubav, ljubav koja čuva usta onoga ko je poseduje i ne
dopušta mu da padne u bezdan osuđivanja, spletaka, klevetanja, laži, licemerja i bezmernih
drugih zala, koja posredstvom jezika rađa nedostatak ove istinske ljubavi po Bogu.
Koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bogu njemu (1. Jn. 4;16). Kad posedujemo istinsku i
neporočnu ljubav jednih prema drugima, onda je to svedočanstvo da smo Božiji i da Boga
ljubimo. Svaki koji mrzi brata svojega jeste čovekoubica (1. Jn. 3;15), i nalazi se u tami i ne
zna kuda ide (Jn. 12;35).
Od Gospoda Isusa smo primili vrlo važnu zapovest: da ljubimo jedni druge. Pored toga, i
đavo je dao zapovest onima koji su mu potčinjeni: da mrze jedni druge. Prema tome, mi
smo učenici i poslušnici onoga čije se zapovesti pridržavamo.
Čeda moja, strahujmo od hladnoće i neprijateljstva prema braći, kao i od različitih pomisli
koje prate ova raspoloženja i koje, malo-pomalo, vode dušu ka demonskoj mržnji. Na taj
način mi se kao svom gospodaru potčinjavamo đavolu, neprijatelju našeg spasenja, a tada
će se bezbrojna zla nakupiti u našim ubogim dušama.
Ljubav je osnova, temelj i pokrov duše koja je poseduje. U takvoj duši obitava Bog ljubavi i
ona se ozareno raduje svakog trenutka.
U jednoj kinoviji, neophodna je zajednička ljubav među njenim članovima radi njenog
utvrđivanja i očuvanja, jer je ljubav zlatni lanac koji na svaki način sjedinjuje braću u jedno
kompaktno telo. To telo će podneti sva iskušenja koja uvek stvara đavo, gospodar
neprijateljstva i mržnje. Ljubav će biti ona nepobediva sila koja održava članove kao jedno
telo, čija je glava iguman. Kad god je potrebno, ta sila će se boriti sa njoj sasvim suprotnom
silom zla, koja će težiti da članove otrgne iz ovog jedinstva.
Kad smo slabi i mlaki u ljubavi, protivna đavolska sila će zadobiti pobede saglasne slabosti
koju trpi naša nekad vatrena i snažna ljubav. Šta su pobede protivne sile? Nevolje unutar
bratstva, kao što su protivurečenje, neposlušnost, svađe, gordost, zavist, mržnja i, najzad,
napuštanje kinovije (manastira)!
Razmislimo, čeda moja: da li angeli na nebesima protivureče, da li su neposlušni i
samovoljni, da li unose zlobu i mržnju, napuštaju li mesto svog služenja pred prestolom
Božijim? Naravno da ne.
To je učinio Lučonoša, koji je nekad bio izlazeća zvezda, a zatim je bio zbačen dole i postao
satana!
Budući da smo odeveni u angelsku shimu, zar nismo obavezni da živimo angelskim životom?
A kako se može smatrati da živite angelskim životom kad među vama vidim protivurečenje,
prekore, samovolju, neprijateljstvo i, što je najgore, neposlušnost? Ako to činite, zar ne
postupate sasvim protivno onome što vam je savetovala moja ništavnost? Zar nećete
zaslužiti veću osudu ukoliko činite protivno, saglasno biblijskoj izreci koja kaže: Onaj koji je
znao... i nije pripravio... biće mnogo bijen (v. Lk. 12;47), odnosno biće strogo kažnjen
mnogim strašnim udarcima i kaznama.
Plašimo se neposlušnosti savetima, čeda moja, jer svaki prestup i neposlušnost neizbežno
povlače kaznu (v. Jevr. 2;2). Naprotiv, borimo se da ih primenimo! Budite poslušni svemu
onome što vam je savetovano da učinite, kako biste primili nepropadljivi venac ljubavi i
poslušanja kad Sudija, Isus Hristos, bude davao nagrade i vence.
Molim se da vas nepobediva hrišćanska Vladičica sveta, kroz Svoje molitve i molitve svih
svetih, udostoji da primite nepropadljivi venac večne slave!
123
3. Čedo moje, pokušaj da udaljiš one rđave pomisli za koje đavo užurbano traži tvoj
pristanak (grč. συκαταθεσις), odnosno pomisli mržnje prema braći. Na njih uopšte ne bi
trebalo da obraćaš pažnju, jer on teži da ti ukrade najveću vrlinu: ljubav. Ako on to
postigne, on je potpuno nadvladao tvoju dušu. Kad jednom izgubimo ljubav, odnosno Boga
jer je Bog ljubav i onaj ko obitava u ljubavi obitava u Bogu i Bog u njemu (v. 1. Jn. 4;16),
šta nam je onda preostalo da nas spase?
Čedo moje, nipošto ne slušaj te pomisli o mržnji prema braći, nego ih istog časa odagnaj,
započni da izgovaraš molitvu ili pak reci satani: "Što mi više unosiš mržnje, đavole, to ću
više voleti svoju braću, jer mi je Hristos zapovedio ne samo da ih volim nego da čak i svoj
život žrtvujem za njih, kao što se Hristos žrtvovao za mene, nesretnika." Istog trenutka
prihvati one stvari vezane za njih koje u tebi izazivaju odvraćanje i reci: "Samo pogledaj
koliko ih volim, zavidljivi satano! Umreću za njih!" Kad to učiniš, Bog će videti tvoju dobru
nameru i način koji koristiš da bi porazio đavola, i istog časa će doći da te izbavi.
4. Molim se da Sveblagi Bog pošalje na tebe Svesvetog Duha, kao što je učinio i sa
bogoposlanim apostolima, kako bi te prosvetlio da koračaš iscrpljujućim putem spasenja.
Kako je lepo i krasno kad sva braća žive zajedno u ljubavi (v. Ps. 133;1). Za bratstvo ne
postoji ništa lepše nego da obiluje božanskom ljubavlju. Tada je sve blistavo i preispunjeno
krasotom, dok se Bog na visinama naslađuje a sveti angelski duhovi raduju tamo gore, gde
je ljubav bezgranična.
Zapovest novu dajem vam, da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih, da i vi ljubite jedni
druge. Po tome će svi poznati da ste moji učenici, ako budete imali ljubav među sobom (Jn.
13;34-35).
O, ljubavi, ko god da te poseduje, uistinu ima blaženo srce! Jer šta je to što možemo da
tražimo, a da ga nećemo naći u ljubavi?! U njoj su smirenje, radost, trpljenje, dobrota,
sastradanje, snishodljivost, prosvetljenje, itd. Ali, da bi se zadobila ova najčudesnija ljubav,
moramo neprestano prizivati Boga ljubavi da nam je podari. Kad se Ime Božije zapamti
posredstvom molitve "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me", Ono u sebi sadrži večni život, a
večni život je Bog ljubavi! Dakle, onaj ko se moli ovom molitvom, zadobija istinsku,
božansku ljubav.
Dakle, napred! Ovo je put i način pobedničke ljubavi. Budite hrabri i odvažno stupite u bitku.
Neprestano izgovarajte molitvu, ustima i umom. Više će vam koristiti da je ustima
izgovarate tokom dana, jer je u to vreme um rasejan zbog čovekovog delanja.
5. Prekrasni put ljubavi je lišen napora, i na ljubavinema ni senke ni mrlje nego, naprotiv,
savest svedoči da duša ima odvažnost pred Bogom. Međutim, kad nema ljubavi, duša nema
odvažnosti u molitvi i, kao neko ko je poražen i bojažljiv, ne može da podigne glavu jer
oseća grižu savesti zbog toga što nije ljubila onako kako Bog ljubi nju: prestupila je zapovest
Božiju.
Ako ne ljubimo brata svojega kojega vidimo, kako možemo ljubiti Boga kojega ne vidimo (v.
1. Jn. 4;20). Onaj ko ima istinsku ljubav ima i Boga. Ko god da nema ljubavi, nema ni Boga
u sebi. Sveti Oci kažu: "Ako si video svog brata, video si i Boga. Tvoje spasenje zavisi od
tvog brata."
Sveti oci, monasi drevnih vremena, koračali su bez napora putem spasenja, jer su sve
žrtvovali kako ne bi otpali od ljubavi. Ljubav je bila cilj njihovog života. Naš put je u
potpunosti posut trnjem koje je poniklo stoga što nam nedostaje ljubav. Iz tog razloga
krvarimo dok koračamo ovim putem. Temelji kuće se potresaju ukoliko se valjano ne učvrsti
temelj ljubavi.
6. Prisili se, čedo moje, duše svoje radi. Prisili se da utešiš braću, i Bog će utešiti tebe, jer će
ti poslati Svoju blagodat. Budi trpeljiv, budi poslušan. Neka te svi smatraju za "otpad" i Bog
će te prosvetliti.
124
Veliki je onaj ko ima više smirenja. Bog daje blagodat onome ko ima straha Božijeg, svima
je poslušan kao malo dete i stalno traži svetu volju Božiju. Takav čovek nikad ne traži da
bude njegova volja, nego volja Božija i volja drugih ljudi. On uvek kaže: "Kako ti želiš, ti
najbolje znaš!" On nikad ne iznosi svoje sopstveno mišljenje, jer sebe smatra ništavnijim od
svih. Kada mu kažu da nešto uradi, on to marljivo prihvata govoreći: "Neka je
blagosloveno!"
Dakle, čedo moje, to je ono što bi i ti trebalo da činiš. Od toga demoni drhte, odlaze daleko i
nikad se više ne vraćaju. Oni su veoma uplašeni kad vide smirenje, poslušanje i ljubav
prema svima.
7. Čedo moje, samo izvršavaj svoju dužnost. Ako drugi nisu poslušni, prepusti to Bogu i budi
u miru. To dolazi usled đavolske ljubomore, čedo moje. Da li će đavo otići u planine i tamo
stvarati iskušenja? On odlazi tamo gde se ljudi bore za spasenje. Budući da i mi tragamo za
spasenjem, on stvara pometnju a da mi to i ne primećujemo.
Ponesi breme svoje braće. Bog svakoga pravedno nagrađuje. Doći će vreme kad ćeš videti
koliko će ti On dati zbog patnji kroz koje si prošao nadzirući mnoge duše. Trudi se u ovom
svetu i pomaži drugim ljudima, i Bog te nikad neće lišiti Svoje pomoći. Sada seješ, ali će doći
vreme kada ćeš i žnjeti. Moli se da te Bog ukrepi u trpljenju, rasuđivanju, prosvetljenju, itd.
Ja se neprestano molim za tebe, ali ja nemam odvažnost pred Bogom, tako i moje molitve
ostaju besplodne.
Pomisli samo na ono kroz šta su prošli Oci da bi spasli druge. To nije mala stvar: ti pomažeš
drugim ljudima, i zbog toga se đavo obrušava na tebe i žalosti te. Počni da pokazuješ
odvažnost i trpljenje i reci: "Spreman sam da umrem u bici pomažući mojoj braći da se
spasu, ali Bog neće dopustiti da propadnem, jer ja to činim ljubavi Njegove radi."
Da, tako učini, i videćeš koliko ćeš radosti i snage zadobiti u borbi. Ponekad nestrpljenje,
očajanje i pesimizam lišavaju čoveka blagodati Božije, a on to pogrešno pripisuje bremenima
koje nosi. Hrabrost, samopožrtvovanje, odvažnost i vera u Boga donose blagodat Božiju.
Molim se da Bog ukrepi tvoje duhovne nerve da bi se borio sa novom snagom.
8. Prebivajte u vezi uzajamne ljubavi, jer je ljubav početak i kraj, temelj. Na ljubavi prema
Bogu i tvojoj braći visi sav Zakon i proroci (Mt. 22;40). Bez ljubavi, mi smo kimval koji zveči
- velika nula. Prema apostolu Pavlu, čak i ako predamo svoje telo da se Hrista radi sažeže,
ako razdamo svoje imanje siromasima (v. 1. Kor. 13;3) i ako zbog Hrista umrtvimo svoje
telo surovim podvižništvom a ljubavi nemamo, ništa nismo ostvarili. Dakle, svom svojom
snagom moramo nastojati da očuvamo snažnu uzajamnu ljubav, kako bi naša neznatna dela
opravdao Onaj koji ispituje tajne pomisli našeg srca.
9. Pišeš mi, čedo moje, o nekome ko te žalostio a koga si ti prokleo, itd. Ne, čedo moje, ne
proklinji nikoga, ma koliko da ti je naškodio. Hristos nam kaže da ljubimo svoje neprijatelje,
pa kako onda da izgovaramo ono što je zlo? Zatraži oproštaj od Boga i ubuduće ljubi tog
čoveka kao brata, bez obzira da li si saglasan sa njim ili ne. Zar Hristos na Krstu nije
oprostio onima što su ga raspeli? Zar onda mi možemo da postupimo drugačije? Da, čedo
moje, moramo svakoga da ljubimo, bez obzira na to da li drugi ljudi nas ljube ili ne. To je
njihova stvar.
10. Čedo moje, uvek opravdaj svoga brata a prekori sebe. Nikad ne pravdaj svoje postupke.
Nauči da kažeš "blagoslovi", drugim rečima, "oprosti", i u tebi će se nastaniti smirenje. Budi
trpeljiv i previđaj pogreške svoga brata, imajući u vidu Božiju trpeljivost prema tvojim
sopstvenim pogreškama. Ljubi kao što Isus tebe ljubi i kao što želiš da drugi tebe ljube.
Pridržavaj se bezmolvija, neprestane molitve i samoprekora, i videćeš, koliko ćeš žalosti po
Bogu, suza i radosti osetiti. Međutim, ukoliko ih se ne budeš pridržavao, drugim rečima,
ukoliko zapostaviš njihovu primenu, hladnoća i suvoća zameniće višnje blagodati.
125
Ljubi svoju braću. Tvoja ljubav će se pokazati onda kad sve slabosti svoje braće budeš
smatrao ništavnim i kad ih i uprkos njima budeš voleo. Ljubav će te sačuvati od svakog
greha.
Nemoj razmišljati ni o čemu drugom osim o sebi samom (tj. o svojoj grešnosti). Stalno
prekorevaj samoga sebe, jer je to najbolji put.
11. Molim se za dobro zdravlje tvoje duše, jer kad je duša zdrava, poseduje trpljenje u
nedaćama i samoodricanje u pogledu tela i pomisli. Onda nema bojazni od bolesti i
samoljubivih pomisli. Kad je duša zdrava, u sebi nosi ljubav, ne sablažnjava druge, podnosi
teške reči svoje braće, ne razotkriva javno njihove pogreške, uvek ima lepu reč za njih, kloni
se i udaljuje od rđavih pomisli i ogorčenja. Kad je duša zdrava, ne gnevi se, ne gunđa, ne
protivureči, ne mrmlja, nije neposlušna, ne ispunjava svoje hirove i, uopšte, pokazuje još
mnoga obeležja duševnog zdravlja. Takvo zdravlje tražim od tebe, tome te savetujem, za to
se molim.
12. Hrišćaninu podvižniku
Prvo pismo
Moraš podneti tu osobu koja te žalosti i dovodi u iskušenja. Podnesi ga s radošću. Moli se za
njega svaki dan. Uvek nastoj da mu učiniš dobro, da ga pohvališ, da s ljubavlju razgovaraš
sa njim, i Bog će učiniti čudo, on će se popraviti. Tada će se Hristos proslaviti dok će đavo,
koji postavlja svaki kamen spoticanja, biti razobličen. Naročito prisili sebe da prestaneš sa
osuđivanjem i laganjem. Tvoje pravilo je da izmoliš jednu brojanicu dnevno za tog čoveka
koji te mrzi da bi ga Bog prosvetlio za pokajanje. Pored toga, svakodnevno načini još deset
metanija tokom narednih mesec dana.
Ako taj čovek ima nešto protiv tebe, zanemari to i budi strpljiv. Neka ti bude učinjena
nepravda, ali ti nemoj činiti nepravdu. Neka te i udare, ali ti nemoj udarati. Neka te osuđuju,
ali ti nemoj osuđivati. Kad sve to učiniš, tad će Sin Božiji, zajedno sa Ocem i Presvetim
Duhom, obitavati u tvom srcu. Bori se dobrim podvigom (1. Tim. 6;12) i zanemari postupke
tog čoveka da bi i Hristos zanemario tvoje grehe.
Drugo pismo
Radujem se što sam doznao da si prisilio sebe da na taj način pobediš čoveka koji te toliko
uznemiravao. Da, čedo moje, ljubav uvek pobeđuje. Uvek stremi ljubavi, smirenju i čistoti. I
dalje nastavi da se na brojanici moliš za tog čoveka. Hristos će ga prosvetliti. Iza svega toga
stoji đavo. Kad Hristos protera đavola, tvoj brat će postati kao jagnješce.
13. Daj bratu prednost u svemu. Razlikuj se po tome što ćeš svakoga poštovati. Za Ime
Božije, nemoj se svađati i nikoga nemoj osuđivati! To nisu postupci jednog monaha, nego
postupci mirjanina koji je daleko od Boga. Ti si posvećenBogu i trebalo bi da učiniš sve što
On poželi, i to bi trebalo da upravlja tvojim postupcima prema drugima.
Kad primetiš da se svađaš itd, trebalo bi da shvatiš da tvoriš volju demonsku i da je Bog
zbog toga veoma ražalošćen. Angeli koji te gledaju s tugom kažu: "Šta mu je da se
sukobljava? Zar ne pomišlja na Božiju zapovest o ljubavi?" Međutim, kad vide da se žrtvuješ
ljubavi Hristove radi, oni će se radovati i proslavljati Boga, koji daje Svoju blagodat da bi
čovek mogao da pobedi đavola.
126
14. Preklinjem te, čedo moje, prisili se da pokažeš bratoljublje. Monah bez ljubavi je
duhovno mrtav. Nikome nemoj suditi. Ne govori stvari koje nisu neophodne, koje su
beskorisne i štetne, i koje ne dolikuju monahu.
Zbog čega si napustio svet, čedo moje? Zato da bi se posvetio? Da bi zadobio božansku
ljubav? A da li ostvaruješ cilj zbog kojeg si napustio svet kad ražalošćuješ i osuđuješ starije?
Dokle će se đavo smejati, i kad ćeš konačno početi da se kaješ i da se popravljaš? Vreme
prolazi i kraj se približava. Sad se moramo prisiliti, jer ćemo kasnije beskorisno udarati
glavom o zid.
15. Ovo je predvečerje svetog Bogojavljenja. O, kakvo snishođenje! On je obnažen
zakoračio u vode Jordana! Ko je to učinio? On, koji je Logos beznačalnog Oca, koji je u
drevnosti rekao: "Neka bude...", i gle, sve se pojavilo pred Njim! Obnažen, da bi nama, koji
smo bili obnaženi, podario usinovljenje!
Kada je Jordan video Nevidivog i Bestelesnog ovaploćenog u vidljivom obličju, prestrašio se i
okrenuo svoj tok! Sveti Jovan Krstitelj je zadrhtao i rekao: "Kako sluga može krstiti
Gospodara, kako svetiljka može obasjati Svetlost?" Kakvu svetlost? Onu blaženu i
trosunčanu, koja obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet (Jn. 1;9).
Beznačalni Otac svedoči za Svog sabeznačalnog Sina, dok se Utešitelj spušta u obliku goluba
i otpočiva na preneporočnoj glavi Isusovoj, potvrđujući verodostojnost ovih reči.
Raduje se i poskakuje od radosti svaka hrišćanska duša pred veličanstvom tajinstva
Bogojavljenja! O, kakvog Boga i Oca imamo! O, to srce Božije, koje toliko voli čoveka, bilo je
zapostavljeno, zaboravljeno. On vapi kroz proroka: Može li žena zaboraviti porod svoj, da se
ne smiluje na čedo utrobe svoje? A da bi Ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe (Is. 49;15).
Kada smo se kao neprijatelji pomirili sa Bogom kroz smrt Sina Njegova, mnogo ćemo se pre,
pomireni, spasti životom Njegovim (Rim. 5;20).
O, koliko utehe daju ove reči apostola Pavla novopokajanoj duši! Veliku odvažnost pred
Bogom ima ona duša koja sažaljeva svog bližnjeg i delom i rečju sastradava sa njim.
Kad se jednom prilikom sveti Andrej, Hrista radi jurodivi, usred Konstantinopolja pretvarao
da je bezumnik, otvorile su se duševne oči jedne bogonosne žene i ona je u svom viđenju
ugledala blaženog Andreja koji je blistao sjajnije od sunca. Ljudi su ga udarali, pljuvali i
prezirali, dok su se demoni radovali što će ih nakon smrti osuditi, jer su na svaki način
udarali i mučili svetitelja Božijeg. Međutim, sveti Andrej je rekao demonima: "Ne, ja sam
preklinjao Boga da se onima koji su me udarali i mučili to ne uračuna u greh!"
Tada je Varvara - tako se zvala ona žena - videla nebesa otvorena, i ogromnog goluba kako
se, noseći cvet u kljunu, spušta na glavu blaženog Andreja i govori: "Primi ovaj cvet koji ti
šalje Otac svetlosti zbog tvog milosrđa prema onima koji te udaraju, jer je i On milosrdan!"
Oko goluba se nalazilo bezbroj ptičica svih vrsta i one su pevale nebeske himne, kako bi
nasladile ovu blaženu dušu koja je toliko stradala zbog Hrista!
Ubrzo nakon toga, istupljenje se okončalo. Znajući kroz Svetoga Duha za njeno viđenje,
blaženi je prišao Varvari i rekao: "Čuvaj ovu tajnu, Varvara, i nikome je nemoj kazati dok ja
ne odem na mesto čudesne skinije!"
Milosrdna duša se upodobljuje Bogu i ima veliku odvažnost pred Njim!
Neka nam Bog podari sastradalno, milosrdno srce, kako bismo i mi, kad se upokojimo, našli
srce Božije otvoreno i preispunjeno milošću, sastradanjem i ljubavlju! Amin! Neka bude!
16. Mnogo smo počastvovani, iako smo toga nedostojni, jer nas je Bog prizvao da kao
Njegova oruđa poslužimo dušespasonosnom delu, imajući u vidu da ne bismo bili čeda Božija
i naslednici nebeskih blaženstava da se drugi (apostoli i ostali) nisu žrtvovali za nas. Prema
tome, mi ćemo učiniti sve što možemo, a delo će okončati Onaj koji ima snage da ga završi.
127
Pomisli koliko su se hrišćani borili u vreme katakombi, sa koliko su samopožrtvovanja i sa
koliko ljubavi žrtvovali stvari koje su im bile dragocene ako ih je pozivala hrišćanska
dužnost! Najzad, njihova žrtva im je donela nebesku slavu!
O, mi smo nedostojni i, na žalost, sve gubimo zbog svog maloverja. Mi se, međutim,
nadamo da će nas milosrđe Gospodnje ukrepiti i da ćemo i mi poneti svoj mali krst, radi
sopstvene utehe.
17. Blažen je ko ćutke i oprezno pretrpi reči svoje braće i u čijem se srcu ne pojave mržnja,
osuđivanje ili zlopamćenje. On podseća na Hrista kojeg su Jevreji osuđivali kad je izgonio
demone iz ljudi i govorili: Pomoću kneza demonskog izgoni demone (Mt. 9;34) i U njemu je
demon... šta ga slušate (v. Jn. 10;20).
Vidiš li, čedo moje, da su takve stvari govorili čak i Hristu? Dakle, ne jadikuj. Ako si trpeljiv,
ako se smiriš i kažeš: "Zaista, imam mnogo demona - jer je svaka strast demoni ja sam
zaista onakav kakvim me smatra moj brat, pa čak i mnogo gori", ako pokušaš da ga zavoliš i
da mu se potčiniš, doći će dan kad ćeš se osloboditi strasti, a onda će se Hristos zacariti u
tvom srcu i podariće ti neprocenjivi mir Božiji.
18. Nemojte pogubiti spasonosnu ljubav zbog sitnica. Ne budite podozrivi jedni prema
drugima i ne izazivajte u sebi takvo stanje koje će vas duševno izopačiti. Plašite se suda
Božijeg i teško onome kroz koga dolazi sablazan (v. Mt. 18;7).
Ne osuđujte jedni druge. Nosite najrazličitija bremena jedni drugima, i osetićete veliku
duševnu korist. Međutim, ukoliko pravdate svoje postupke i osuđujete svog bližnjeg i brata,
uvek ćete osećati tugu i teskobu kao kaznu za vaš prestup.
Monah bez samoprekorevanja ne vredi ni prebijenog groša i nikad neće napredovati.
Smatrajte da je sve što vam starac govori volja Božija i da vam Gospod govori kroz njegova
usta. Tek kad budete razmišljali na ovaj način ispoljićete poslušanje kakvo Hristos očekuje
od vas.
19. Gospod će osuditi na večni oganj one koji stvaraju iskušenja. Iskreno ljubite jedni druge
- ne pritvorno ili površno, nego sa duhovnom dubinom. Hristos nam je pokazao toliko ljubavi
da bi Njegov sveti primer trebalo da postane sveti uzrok da i mi na sličan način ljubimo jedni
druge.
Ako svoju ljubav ne projavimo kroz dela, a ne samo na rečima, onda se uzalud trudimo u
svojim podvizima jer bijemo vetar (1. Kor. 9;26) i udaljujemo se od cilja svog spasenja. Ne
zavaravajmo se da ćemo se spasti ako zapostavimo osnovnu vrlinu, a to je ljubav. Ako se ne
izdvajamo po neporočnoj ljubavi Hristovoj uzaludno trčimo, jer se time gubi svaka nada za
spasenje.
20. Što se tiče tvog pitanja, brate u Hristu... da li bi trebalo da popravljamo bližnje ljudsko
biće kad je neblagodarno, nepravedno, itd, ili pak možda ne bi trebalo da to činimo kako
bismo bili nagrađeni za trpljenje, odgovoriću ti: ako misliš da će on posredstvom saveta i
pouke imati koristi, onda bi trebalo to da učinimo, odlučivši se za korist svog bližnjeg radije
nego za svoju sopstvenu i pokazujući na taj način najveću vrlinu, odnosno ljubav. Međutim,
ukoliko smatraš da tvoj savet ničemu neće koristiti, tada daj prednost svojoj sopstvenoj
koristi, podnoseći njegovu neblagodarnost i nepravdu.
128
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O ISKUŠENjIMA
1. Bog dopušta iskušenja da bi nas podstakao da Ga se setimo. Kad Ga prizovemo, On se
ponaša kao da nas nije čuo kako bi umnožio naša moljenja i kako bismo, iz straha od
različitih strasti, prizivali Njegovo sveto ime. Kroz bol usrdne molbe osvećuje se naše srce i
opitno se učimo slabosti naše izopačene prirode. Na taj način praktično shvatamo da bez
Božije pomoći ništa ne možemo da učinimo.
Ovaj duboki opit zadobija se krvlju našeg srca i ostaje neizbrisiv. On postaje temelj za
ostatak našeg života. Blagodat Božija odlazi i ponovo dolazi, ali nas ovaj opit nikad ne
napušta, jer je utisnut unutar srca. Ma koliko satana siktao na srce, ono ukazuje na nešto
što je neizbrisivo utisnuto u njegove dubine, a to je da bez Boga ništa ne možemo da
učinimo.
Kad ne bi bilo iskušenja, gordost i ostale strasti pretvorile bi sve nas u "lučonoše" (demone).
Međutim, naš dobri Otac Bog dopušta da na nas dođu patnje, kako bi nas smirenje sačuvalo
i olakšalo breme naših grehova.
Dok smo mladi, potrebno je da budemo iskušavani, jer mladost lako skreće s pravog puta.
Vremenom, rat će prestati i doći će dugo željeni mir. Ne očajavaj, ma koliko da te strasti
napadaju. Bog ljubi one koji se bore i uzvraćaju udarce. Budi hrabar i moli se i za mene,
lenjog, nečistog, nedostojnog i mrskog!
2. Ako je iskušenje bilo od koristi apostolu Pavlu, koji kaže dade mi se žalac u telo, angeo
satanin, da mi pakosti, da se ne ponosim (2. Kor. 12;7), koliko će tek koristiti nama, ukoliko
ga trpeljivo podnosimo!
Apostol Pavle je bio izabrani sasud, usta Hristova, mrtav za svet, čovek u kojem je obitavala
vascela Presveta Trojica. Iako je iskušenje ometalo njegovu apostolsku propoved, iako je
preklinjao Boga da iskušenje odstupi, Bog je imao u vidu njegovu duševnu korist i nije
udovoljio njegovoj molbi, iako ga je apostol tri puta preklinjao za to. Naprotiv, apostol Pavle
je dobio sledeći odgovor: Dosta ti je blagodat moja, jer se sila moja u nemoći pokazuje (2.
Kor. 12;9). Moja blagodat ti je, rekao je Bog, dovoljna za utehu. Imaš to iskušenje da bi
zadobio veće smirenje.
Dakle, čeda moja, radosno podnosite svako iskušenje koje vam Bog pošalje, bilo da je to bol
ili razjarenost strasti, jer nam ih Bog šalje zbog naše koristi, kako bi se trpljenje koje
pokažemo moglo smatrati za podvig koji inače nismo u stanju da izvršimo.
Dakle, zablagodarite Bogu! Proslavite Ga ustima i srcem, jer će uteha blagodati doći nakon
iskušenja, ako ga podnesemo s trpljenjem i blagodarnošću.
Da li je iko ikada ušao u raj koračajući nekim drugim putem, putem bez iskušenja, koji
bismo mogli da podražavamo? Nije. Svi svetitelji su prošli kroz vatru i vodu, proslavili Boga
svojim trpljenjem i primili vence večne slave!
Ne gubite hrabrost u borbi. Naš Hristos je nevidljivo prisutan i posmatra borbu svakoga od
nas. Prema tome, borite se u trpljenju! Prizivajte Ime Hristovo da bi se usadilo u vaša srca i
da biste se obogatili blagodaću Božijom. Borite se da zadobijete čist razum, kako biste mogli
da osetite blagodat svetog Vaskrsenja!
129
3. Kad se borimo po Bogu, zadobijaju se dve vrste blagodati: jedna je uteha Svetog Duha,
koji dušu ispunjava radošću, mirom, nasladom, itd. Druga se naziva opit iskušenja. Ova
blagodat opita se neizbrisivo utiskuje u dušu, odnosno ne napušta srce, budući da je
sjedinjena sa srcem koje je opitno doživelo iskušenje. Prva blagodat, blagodat Svetog Duha,
ponekad odlazi, a ponekad dolazi.
U vreme iskušenja, korisnija je druga blagodat ili opit, jer prosvetljuje dušu saznanjem kako
da ih prođe. Budući da opit dolazi od iskušenja, zna kako da dušu izbavi iz pogibelji kad god
se ona pojavi.
Iskušenja koja podnesemo s trpljenjem nagrađuju nas mudrošću iskušenja i na taj način
postajemo istinski filosofi. Ako se ne smirimo, pouke koje dobijamo posredstvom iskušenja
neće se prekinuti. Egoizam stvara iskušenje, ali zato iskušenje obuzdava egoizam.
Smirite se, dakle, čeda moja, ako želite da se smire (unize) demoni koji vas muče. Svima se
bacite pred noge i recite: "Ja sam najgori čovek na svetu i sve je moja greška!"
4. Borite se, čeda moja, borite se! Ma koliko da neprijatelj ratuje sa vama, budite hrabri i
nadvladaćemo ga. Mi imamo Hrista Vojskovođu koji kaže: Ja sam pobedio svet (Jn. 16;33).
Mi ćemo to takođe učiniti, ali ne smemo gubiti nadu. Bog neće prezreti prozbe onoga ko ima
nade i priziva Ga, ukoliko se ovaj smireno moli.
Smirite se. Ne smete imati visoko mišljenje o sebi, i steći ćete uzvišene stvari. Ukoliko se
zlato više iskušava u vatri, utoliko postaje čistije. Ukoliko hrišćanin više biva isproban u
iskušenjima, utoliko njegova duša postaje čistija. Ukoliko dublje uzoremo zemlju i ukoliko
češće potkresujemo i nadziremo čokot, utoliko će slaći i obilniji biti plodovi. Ukoliko patnje i
iskušenja budu dublje uzoravali srce hrišćanina, on će utoliko postati čistiji i plodonosniji.
Dakle, imajte hrabrosti, nade i trpljenja da biste zadobili venac slave! Iskušenja i patnje će
nas spasti, i ko god da se kloni patnje, ne može očekivati radost koja će doći.
5. Ne žalite zbog onoga što se dogodilo. Neka uvek bude volja Njegova, i recimo: "Neka je
blagosloveno!"
Molim se da zadobijete monaško prisiljavanje. Svi ljudi pate. Mi smo blaženi, jer Hrista radi
projavljujemo trpljenje u iskušenjima. Za monaha koji ih trpeljivo podnese, iskušenja će
postati razlog zadobijanja večne slave, koja ih daleko prevazilazi (v. 2. Kor. 4;17).
Dugujemo hiljade blagodarnosti najslađem Nebeskom Ocu koji promisliteljski dopušta da se
u našim životima pojave patnje, da se na drugom svetu ne bi dogodilo da nemamo da
pokažemo nešto, što smo pretrpeli ljubavi Hristove radi.
Hrabro, čeda moja. Nemojte pokleknuti dok se uspinjete. Mi ćemo se uspinjati malo-pomalo,
jer smo slabi. Sve će to proći i biti zaboravljeno u nezalaznom danu slavnog sveopšteg
vaskrsenja.
6. Pišeš mi o svojim iskušenjima, čedo moje, iako je sasvim jasno da svako, ko hoće da
korača putem Božijim, odnosno putem očišćenja, osvećenja i bestrašća, mora najpre da
uzme u obzir obaveze koje će preuzeti. Drugim rečima, mora se pripremiti za susret s
iskušenjima, bez obzira na njihovo poreklo, i mora biti snažno prekaljen u vrlini smirenja.
Mi smo prepuni egoizma, dobro moje čedo, i budući da smo oboleli od teške bolesti
besmislenog egoizma, prirodno je da tokom nekoliko godina moramo biti podvrgnuti bolnoj
terapiji, sve dok se i praktično ne naučimo smirenju. Gospod slave bio je odeven u smirenje,
koje je bogoukrašavajuća vrlina. Ta vrlina se, dobro moje čedo, zadobija krvlju srca. "Neka
je blagosloveno", "oprosti mi", "ne znam", "kako ti želiš." To su reči smirenog monaha i
jasan znak napredovanja.
130
Što se tiče brata koji te žalosti, moraš biti trpeljiv. Budi popustljiv, previđaj njegove greške i
postavi se mudroljubivo u odnosu na to, prekori sebe da si na drugi način duhovno još
bolesniji, da još nisi isproban i da, prema tome, ne treba ni da govoriš.
7. Bol o kojem mi pišeš, čedo moje, jasno potiče od đavola. Onaj ko je ispovedio svoje
grehe mora verovati da su oni potpuno oprošteni i sav bol mora nestati bez zadržavanja. On
se mora radovati što mu se Bog smilovao i prosvetlio ga da iskrenom ispovešću opere svoju
prljavu odeždu, i mora imati dobru nadu u spasenje. Taj nepravovremeni bol je uništio
mnoge. Prema tome, nipošto nemoj tugovati. Radujte se.., i opet velim: radujte se (Filiplj.
4;4).
8. Čedo moje, kad god čovek padne, on mora ustati i biće spasen. Kad neko padne i
svojevoljno ne ustane, to potiče od demona. Očajanje je đavolsko oružje koje je mnoge
slomilo. Međutim, nada je mnoge spasla od grobnog blata nečistote.
9. Satana nas dovodi u zabludu, a mene najpre, jer ne pokazujemo trpljenje i tako gubimo
korist koju donosi svako iskušenje.
Postojao je jedan monah koji je preklinjao Boga da ga oslobodi od strasti. Bog ga je lišio
strasti i podario mu bestrašće. Monah je tada otišao kod jednog opitnog ave i rekao mu:
"Starče, otpočinuo sam od strasti i sad sam miran" (bio je još uvek mlad).
"Slušaj, čedo moje", rekao mu je veliki starac, "idi i preklinji Boga da ti vrati strasti, jer
čovek ne stiče duševnu korist u bestrašću nego u borbi. Bestrašće nije trud nego počinak. U
iskušenjima se čovek usavršava i postaje duhovan, dok bez iskušenja čovek neće postati
mudar, obrazovan i koristan."
Budi, dakle, trpeljiv, ma sa čim da se boriš. U ovim poslednjim vremenima u kojima živimo
ne očekujmo ništa drugo osim iskušenja, i ona će nas spasti!
10. Tama koju osećaš potiče i od prirode i od kušača. I jedno i drugo će se isceliti dolaskom
Božije blagodati. Iz tog razloga preklinji Boga da ti podari trezvenost i sposobnost da se
sećaš dobrih stvari a da zaboravljaš one loše. Kada budeš istrajan, malo-pomalo će ti
pomoći i Božija blagodat.
11. Blagosloveno moje čedo, molim se da ti Gospod slave podari najbolji duhovni dar, kako
bi tvoje srce poskočilo od božanske radosti i mira.
Što se tiče iskušenja, ona su neizbežna. Moramo shvatiti da se ona neće povući i da moramo
biti spremni da pokažemo trpljenje. U svakom slučaju, onaj koji nosi nemoći slabih dobiće
veliku platu, jer će mnogo patiti i sasvim je pravedno da srazmerno tome bude i nagrađen.
Molim se da postaneš čvrst kao granitna stena od koju će se odbiti svi talasi iskušenja, i da
ostaneš nepokolebiv u veri u Boga.
12. Budi trpeljiv, čedo moje, budi trpeljiv. Na nama je da zadobijemo trpljenje, zbog kojega
je dopušteno da budemo iskušavani. To su lekovi koji će isceliti našu bolesnu dušu. Raduj se
što se Bog brine za tvoje rane. Blagosiljaj Boga jer te smatra Svojim čedom i prekoreva te
da bi te naučio mudrosti iz Njegovog Zakona. "Blažen je onaj koga Ti koriš i učiš" i koji je to
sin kojega otac ne kara? Ako li ste bez karanja, onda ste kopilad a ne sinovi (Jevr. 12;7-8).
Naša iskušenja svedoče da smo sinovi Božiji, i to je razlog za veliku radost i čast. Dakle,
budi hrabar, čedo moje! Uzdaj se u Gospoda (Ps. 27;14) i čini dobro!
13. Čedo moje, moramo razumeti da ćemo ovaj život proći kroz mnoga i različita iskušenja.
Često ćemo svaki korak ovog života zalivati gorkim suzama i uzdasima. Svemudri Bog želi
da čovek živi na taj način. Međutim, ni On Sam nije izbegao taj Zakon, jer je i vasceli
Hristov život bio sačinjen od patnji i iskušenja. Ko među ljudima može zahtevati da izbegne
ispunjenje ovog zajedničkog Zakona? Niko! Prema tome, budimo hrabri i odvažno se borimo
131
sa svakom okrutnom nedaćom ovog života, dok nas božanska zapovest ne pozove da
napustimo sadašnje i da krenemo ka večnim obitavalištima.
14. Ponekad čovek traži ili volju Božiju ili da bude oslobođen od strasti, i Bog dopušta da se
dogodi neka teškoća koja će doneti željeni ishod. Međutim, to mu se na prvi pogled učini
naporno i on pomisli da je to iskušenje do kojeg je došlo njegovim nemarom. Kada se pak
otkrije korist od teškoće ili iskušenja, jasno se vidi da je unutar njega bila skrivena Božija
volja ili oslobađanje od strasti za koje je preklinjao Boga.
Tako učimo da nam je u svakom iskušenju potrebno trpljenje i podnošenje da bi se, kad
prođe, razjasnilo šta je skriveno u njemu. Mnogo puta se dešava da iskušenje dođe onda,
kad na prvi pogled ne izgleda da se u njemu skriva bilo šta spasonosno. Nakon toga, u
njemu vidimo večni život!
15. Kao što noć smenjuje dan, zima leto, proleće zimu itd, tako i duhovna stanja smenjuju
jedno drugo.
Danas sam, na primer, zbog čistote pomisli u dobrom stanju, i moja duša jedri kao delfin po
mirnom moru. Sve je mirno, i misliš da će tako zauvek ostati. Međutim, put koji je zacrtala
premudrost Božija ne menja svoj pravac. I gle, u uglu neba, na horizontu, pojavljuju se neki
oblačići tj. neke nezdrave ideje, i počinju da se skupljaju na nebu, odnosno u umu. Ubrzo
potom, počinje da duva vetar. Sledi bura, more postaje nemirno, i uskoro se pojavljuje oluja
pomisli. Tako gorke pomisli i sl. smenjuju čistotu, a nakon spokojstva slede različiti nemiri.
Ako onima koji se plaše Boga nedostaju probe i iskušenja, neki od njih će završiti u
satanskoj gordosti, neki u razvratu gorem od sodomskog, a neki u mraku neverja i
bezbožništva, itd. Prema tome, ovo malo pobožnosti i nade u spasenje dugujemo jedino
nedaćama.
Čovek koji je telesno bolestan oseća gađenje prema gorkim lekovima i bolnim operacijama.
Međutim, on ih strpljivo podnosi znajući da će lekar posredstvom tih stvari vratiti njegovo
zdravlje. Kad se oporavi, on iskazuje veliku blagodarnost onome koji je to učinio i više se ne
seća bola, jer je ovaj prošao.
Trebalo bi da duhovne stvari razumemo na isti način. Različite nesreće čine da onaj ko je
unesrećen oseća prema njima odvratnost, ali one dovode do iscelenja duhovnih udova duše.
Ako te nesreće ne bi bile poslate od Boga, Velikog Iscelitelja, onda bi se stanje obolelih
udova neprestano pogoršavalo, duša bi bila zatrovana i pretrpela bi duhovnu smrt, a to je
otpadanje od Boga. Prema tome, moramo zablagodariti Bogu u svakoj situaciji, kako ne
bismo otpali od pobožnosti.
Apostol Jakov izvanredno poučava u vezi s ovim pitanjem:
Svaku radost imajte, braćo moja, kad padnete u različna iskušenja, znajući da kušanje vaše
vere gradi trpljenje (Jak. 1;2-3).
Iskušenja svedoče o unutrašnjem stanju svakog čoveka. Kad se pojave raznolike oluje,
ispoljava se kapetanova pomorska veština. Nedaće pokazuju ko je hrišćanin.
"Uklonite iskušenja i niko se neće spasti." To, naravno, ne znači da bi namerno trebalo da
padamo u iskušenja. Međutim, budući da se borimo po Bogu i da motrimo na sebe, moramo
smatrati da iskušenja dolaze od Njegove Očinske privrženosti, od satanske zavisti, od našeg
nemara i neopitnosti, od ljudske podmuklosti, itd. Prema tome, potrebno nam je trpljenje i
blagodarenje.
132
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O VERI, NADI I TRPLjENjU
1. Neka se ne zbunjuje srce vaše i neka se ne boji (Jn. 14;27).
Čeda moja, verujte da Bog neće dopustiti da budete iskušavani preko svoje snage. Zajedno
s iskušenjima doći će i pomoć Božija.
Naš Hristos kaže: ako vas mrzi svet, znajte da je i Mene omrznuo pre vas (Jn. 15;18). Ako
su Me progonili, hulili i proklinjali, onda će i vas progoniti, huliti i proklinjati. Oni će to činiti
jer ne znaju Boga i jer ne znaju šta čine (Lk. 23;43).
Mi, čeda moja, znamo Boga i svet nas mrzi zato što Ga ljubimo i što smo Njegovi, jer svet
nije saglasan sa Njim.
Budite hrabri, čeda moja: mi smo sledbenici Onoga kojega su oni razapeli. Tako ćemo i mi
biti raspeti probama i iskušenjima. I kao što je On bio vaskrsnut, tako ćemo i mi vaskrsnuti i
proslaviti se s Njim u vekove vekova.
Đavo je podigao buru, ali ona će se utišati, jer je Bog svemoćan i ništa se ne može dogoditi
bez Njegove božanske volje.
Hristos je među nama. Hristos caruje u svima koji su u Hrista kršteni i mi se ne plašimo.
Verovatno ćemo pasti u iskušenja, ali naš Izbavitelj je blizu, jer kaže: Ja sam pobedio svet
(Jn. 16;33). Prema tome, i mi ćemo takođe pobediti, čak i ako se za trenutak more preteći
zatalasa. Nikoga se nemojte plašiti. Plašite se samo Boga koji može da nas baci u oganj
pakleni, ukoliko ne budemo obazrivi.
Dakle, blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko (Mt. 5;10). Ne
zaboravite šta su propatili hrišćani drevnih vremena da bi sačuvali veru u Hrista. Skrivali su
se u katakombe, bili su progonjeni, patili su. Blaženi smo i mi koji smo progonjeni zbog naše
želje da se klanjamo Bogu i da očuvamo svoju čistotu.
Mnogo toga ćemo proći. Na kraju će, međutim, pobediti Raspeti Isus, jer je Krst naše
proslavljeno znamenje. Ne plašite se. Bog je s nama.
2. Uzdaj se u Boga koji se brine o Svojoj tvorevini. Ako ni list ne pada s grane bez Njegove
božanske volje, koliko će se tek onda brinuti o čoveku, hrišćaninu, Svom sinu po blagodati?
Međutim, vas uznemiruje đavo koji poznaje vašu slabost i želi da vas muči.
Kad temelje postavimo na uzdanje u Boga, onda smo ih postavili na stenu, pa čak i ako
bude duvao vetar i ako bude došla olujna grmljavina, neće nas nadvladati. Međutim, kada
temelje postavimo na uzdanje u naše sopstvene napore, temelji su onda postavljeni na
pesku i lako će pasti.
Ne tugujte. Sve će to proći. Tako je postavljen put onih koji će biti spaseni: kroz patnje i
nedaće.
3. Zašto si sumoran i zašto te proždire bol? Duh bola zahteva da utešiš samog sebe, kako bi
nadvladao pomisli očajanja koje dolaze od lukavoga. Ako poslušaš ijedan savet lukavoga
duha bola, nikad nećeš biti u stanju da ugledaš radost nadanja. Sve što je zapisano u
božanskom Pismu zapisano je radi naše pouke, kako bismo se time mogli boriti protiv onoga
ko nas obmanjuje, protiv pogubnog zmaja.
133
Kada je mnogomilostivi Otac video povratak bludnog sina, pohitao je da ga prigrli i da ga
nežno poljubi. Nije obraćao pažnju niti na njegovu prljavštinu niti na njegovo celokupno
žalosno stanje, kako unutrašnje, tako i spoljašnje. Ko može opisati njegova očinska osećanja
u trenutku kad je zagrlio ljubljeno čedo koje je smatrao mrtvim i izgubljenim, a zatim
ugledao kako se vraća živ i pokajan? Njegova dela pokazala su njegova osećanja: istog časa
ga je uzdigao na njegov prethodni položaj sina i naslednika.
Kome su ovo govorila najpoštovanija usta Gospodnja? Zar to nije rečeno radi naše utehe da
bismo i mi, kad nas uznemiri oluja očajanja, mogli da privežemo svoj čamac za spasonosno
sidro uzdanja u ljubav i sastradanje našeg Nebeskog Oca?
Gospod je Svoju Crkvu na zemlji osnovao kao Svoju nevestu, da bi posredovala za Njegovu
decu. Ostavio nam je veliko tajinstvo božanske Evharistije da bismo se očistili, posvetili i
sjedinili sa Bogom. Ako je krv "junaca i jaraca" čistila grešnike u Starom zavetu, koliko će
nas tek krv Hristova očistiti od naših grehova! Ako krv jaraca i junaca i pepeo od junice,
kojom kad se krope nečisti osvećuje ih da budu telesno čisti, koliko će više krv Hrista, koji
Duhom večnim prinese sebe neporočna Bogu, očistiti savest našu od mrtvih dela (Jevr.
9;13-14).
Đavo, kojem se zbog zavisti i mržnje ne dopada da vidi da je čovek duhovno srećan, sve
raspiruje da bi izazvao gorčinu i trovanje. To je njegova radost i dobitak. Što se nas tiče,
trudimo se da utešimo same sebe time što ćemo se na duhovni način suprotstaviti njegovim
podvalama.
Ko se ikad uzdao u Boga i bio posramljen? A ko je ikad očajavao i bio spasen? Đavo se plaši
čoveka koji se nada, jer opitno zna da imamo mnogomilosrdnog Boga. Ako dete koje se
uzda u svog sopstvenog oca nikad neće pogrešiti, koliko se tek to može reći za onog ko se
uzda u Oca nad očevima, čija se ljubav ne može uporediti sa bilo kojom drugom ljubavlju, i
koja je od svake druge ljubavi daleko kao nebo od ambisa!
Ako neko smrtno sagreši deset hiljada puta ali se svim silama primora na pokajanje, neće
biti posramljen sve dotle dok se nada.
Za koga je Hristos stradao? Zar nije stradao za naše duše koje je zmaj ranio? I ko god
pogleda na zmiju od mjedi, ozdravi (4. Mojs. 21;9).
I ti, smirena
nikoga nije
prostranstvo
ne isključuje
dušo, treba da se nadaš u najslađe milosrđe našeg Nebeskog Oca, koji nikada
odbio niti se od njega odvratio. On prima svakoga, jer se beskonačno
Njegovog milosrđa nikad ne može ispuniti. On je milosrdan prema prvima, ali
ni poslednje, budući da sve podjednako prihvata usled Svoje velike dobrote.
Što je grešniji pokajnik, to je veća slava milosrđa Božijeg. "Slava milosrđu Tvome, slava
domostroju Tvome, Čovekoljupče!"
4. Zašto zbog raznih događaja patiš i jadikuješ više nego što je potrebno? Mi se ne nalazimo
izvan Božijeg promisla, da bi nas rukovodio puki slučaj. Prema tome, sve što nam se dešava,
dešava se s Božijim znanjem, tako da se neće desiti ništa što prevazilazi našu snagu!
Neka se uguše u brigama oni, koji ne veruju u Božiji promisao. Oni su sigurno opravdani. Mi,
međutim, koji verujemo da je Bog svuda prisutan i da ne postoji nijedno stvorenje koje bi
bilo izvan Njegovog proviđenja, nismo opravdani kad brinemo više nego što je neophodno,
jer takvim postupkom pokazujemo nedostatak vere i prosvetljenja.
Blažen je čovek koji se uzda u Boga, jer je kao lavić bez straha (v. Priče Sol. 28;1). Ako je
Bog Onaj koji to dopušta, neka bude volja Tvoja, Gospode! Jer ko poznade um Gospodnji? Ili
ko mu bi savetnik (Rim. 11;34)? Ko je u stanju da ispita volju Gospodnju? Ako se ne obratite
134
i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko (Mt. 18;3), odnosno (ući ćete u njega)
kroz veru i nezlobivost.
5. Strašna bura podigla se na Tiverijadskom jezeru. Preteći vetar pokušavao je da potopi
krhki čamac u kojem su bili Isus i Njegovi učenici. Učenici su bili prestrašeni. Niko nije
mirovao, osim Gospoda života i smrti. "Probudi se,Učitelju", zavapili su u očajanju,
"izgibosmo" (v. Mt. 8;25).Tada je On, koji sve drži u Svojoj ruci, ustao i prekoreo more i
vetar, i nastala je velika tišina. Poverujmo i mi u moć Isusovu: kušač će predati svoje oružje
i zavladaće velika tišina.
Čije ljubavi radi podnosite patnje? Radi koga vi zbog sestara izlažete opasnosti svoje živote?
Čije zapovesti izvršavate iz ljubavi prema Njemu? Odgovorićete: "Ljubavi Hristove radi, jer
se u Njega uzdamo da će se sve stvari, posredstvom Njegove sile, dobro završiti!"
Dobro, vrlo dobro, jer je On Taj koji je izbrojao sve vlasi na vašim glavama. Kako možemo i
da pomislimo da će se nešto desiti bez Njegove volje? A ako nas već štiti Božiji promisao,
zbog čega onda da strahujemo? Zar ne bi trebalo da se plašimo Njega, koji nas zbog naših
grehova može baciti u oganj pakleni?
Umesto da budete hrabri i da se, zbog Njegove slave, hvalite našim Hristom koji vas je
udostojio da se borite na taj način, vi ste, naprotiv, ispunjeni bolom, pomislima i
gunđanjem. Ponavljam: morate se hvaliti time što je vas, niske i nedostojne, Bog udostojio
da postanete oruđa Njegovog božanskog promisla za spasavanje izabranih duša, za koje je
umro naš Hristos!
Ne žalostite se, Boga radi! Ne tražite da izgubite nagradu, koja će biti velika na nebesima!
Propovedanje reči Božije je najmanja vrlina; međutim, žrtvovanje za Njega je SAVRŠENA
LjUBAV, odnosno polaganje naših života za bližnje. Svakako da je takva vrlina naporna i
opasna. Međutim, da li se neki visok položaj može zadobiti bez muke i truda? Ne zaboravimo
značenje božanskog Raspeća, jer i mi moramo biti mali spasitelji kada to, po volji Božijoj,
vreme bude zahtevalo od nas.
Posmatrajmo Boga kao svog Oca. Otpočinimo u toplini Njegovog sigurnog naručja, jer On
zna kako da sve ustroji na našu korist. Mi kao ljudska bića, a ja najpre od svih, u početku
gubimo hrabrost i ispoljava se naša ljudska slabost. Tada, međutim, dolazi dobri Kirinejac,
božanska blagodat, i nosi naš krst, tako da se lakše uspinjemo uz Golgotu.
Zar se Hristos nije uplašio u Getsimanskom vrtu? Zbog čega su se pojavile velike kapi
svetog znoja? Ova i druge stvari karakterišu ljudsku slabost. Kasnije, međutim, On je kao
Bog, kao mirno i krotko nevino Jagnje, žrtvovao Svoj život radi nezahvalnog čoveka.
6. Sve podnosimo trpeljivo, kako bismo zadobili Boga svake tvari. Kad trpeljivo podnosimo
patnje, istog časa se potvrđuju budući blagoslovi. Kad smo lišeni ovozemaljske radosti, onda
nesumnjivo sabiramo radost Božiju u svojim besmrtnim dušama. Nemoguće je da, uz večnu
nadoknadu, ne uživamo ona dobra kojih smo ovde lišeni.
Dajmo malo ovde na zemlji, da bismo to s kamatom primili iz nepristupačnih riznica darova
Božijih.
Zasejmo seme vrline, da bismo svoje glave ovenčali najmirisnijim cvećem u vencu večne
slave.
7. Ne treba da nam bude čudno ukoliko strasti i bolesti ratuju sa nama. Naprotiv, trebalo bi
da preklinjemo Boga da nam podari trpljenje, taj veliki melem kako za duševne, tako i za
telesne rane. Trpljenje je jedini dijamant koji krasi hrišćanina i čini glatkim surovi put
spasenja.
135
Trpljenje je junaštvo duše, potpora, duboki koren koji drži drvo kad ga šibaju vetrovi i
podlivaju potoci.
Kad padneš, ustani, kad sagrešiš, pokaj se. Samo, nikad nemoj dopustiti da otrov očajanja
prodre u tvoje srce i pogledaj ogromno more Božijeg milosrđa. Ma koliko grehova da neko
počini, oni nestaju i iščezavaju u moru Božije dobrote.
8. Svim srcem zablagodari Bogu koji te, kako mogu da vidim, mnogo ljubi. Kad te ne bi
ljubio, ne bi bio takav kakav si. Misliš da si izgubljen itd, ali ja vidim da si ti duhovno veoma
dobro. Samo ne očajavaj! Ne gubi nadu! Onaj ko ima nade ni na koji način se neće postideti.
Čak i kad bi neko bio zatrpan provalijom grehova, ako se pokaje i ne izgubi nadu đavo će ga
se plašiti jer je očinsko srce Nebeskog Oca omekšalo kad mu je Njegov bludni sin rekao:
"Sagreših." On je prvi potrčao, zagrlio ga, poljubio i zaklao tele za proslavu, jer sin njegov
beše mrtav i ožive (v. Lk. 15;19-24). Očajanje grešnika je sasvim neopravdano. Da li je
pregršt peska ikada mogla da prekrije okean?
9. Blažen je čovek koji ima živu nadu u Boga, jer u odnosu na Njega pokazuje veru,
poverenje, slavu i čast. Bog je tada obavezan da ga zadrži u Svom promislu, i tu se može
primeniti evanđelska izreka: Kako si verovao neka ti bude (Mt. 8;13).
Na žalost, dolaze nam iskušenja i stvaraju veliku duhovnu pometnju, a blistavo sunce slatke
nade biva prekriveno dubokom tamom. Tad gubimo usmerenje i završavamo tako što činimo
i mislimo nešto što ne dolikuje našem prizivu kao hrišćana. Međutim, znajući da je misao
srca čovečijega zla od malena (Post. 8;21) i da ljudi nisu u stanju da ostanu na visini
hrišćanskog savršenstva, dobrota Božija nam je podarila slavno i beskonačno pokajanje.
10. Budite trpeljivi, čeda moja. Ne gubite hrabrost u bici, i nemojte pokleknuti pod pritiskom
iskušenja, jer naš blagi Bog neće dopustiti da budemo iskušavani preko svoje snage.
Zašto satani dajete prostora da s velikom snagom ratuje protiv vas? Imajte vere u Boga, i
sve što On dopusti biće na vašu korist. Ili mi možda znamo bolje od Njega?
Prebacite svoje brige na Gospoda i On će se pobrinuti za vas. Ne ističite svoju volju, jer je
vera izdanak blagodati i božanske posete. Zar nije svako od nas opitno doživeo čuda Božijeg
proviđenja? Zar Božija blagodat nije posetila N.? Zar bi N. sad bio u vojsci Hristovoj da se vi
niste žrtvovali? Zar se Hristos nije žrtvovao za nas? Naravno da jeste! A da se On nije
predao krsnoj smrti, mi ne bismo bili ono što blagodaću Božijom jesmo.
To pokazuje da se ono što je izuzetno dobro, što je duhovno uzvišenije, kupuje krvlju.
Međutim, nagrada je tako velika da se ne može izmeriti, a njihova slava je ravnoangelska!
Saosećam sa tobom, i zbog toga i ja patim. U vreme iskušenja čovek zaboravlja na sve, i
biva doveden u stanje kakvo nije želeo u vreme mira.
11. Uopšteno govoreći, vaše pomisli su ljudske. Počnite da verujete u svemoćnog Boga i
četiri vetra će ih potpuno razvejati: Ni dlaka s glave vaše neće propasti (Lk. 21;18). Isus
Hristos je isti juče i danas i u vekove (Jevr. 13;8).
Imajte na umu iskušenja svetitelja i budite spokojni. Ne jadikujte, jer demon strasti izmišlja
zavodljive i izazovne predstave da bi pobudio loše i rđave sklonosti. Međutim, razmišljajući o
neizvesnosti smrtnog časa, postajemo mirni.
Molite se, čeda moja, i ne plašite se. Nepobediva Presveta Bogorodica ponovo će nam
podariti pobedu. Pomislite na dragocenu dušu svoje sestre i na njenu neprocenjivu vrednost,
jer je Hristos i za nju umro.
12. Budi trpeljiv u svemu. Seti se da su Hrista psovali, pljuvali, bičevali i najzad raspeli na
Krstu. Budući da je On sve to pretrpeo zbog nas, i mi moramo pretrpeti slične stvari ljubavi
Njegove radi, ali i za spasenje nas samih, koji imamo tako mnogo grehova.
136
Svaku ružnu reč koju ti kažu smatraj za zlatan venac. Kad nekoga psuju ili mu se grubo
obraćaju on oseća bol, ali taj bol postaje isceljujući melem za njegove strasti, za rane
njegove duše. Nijedna vrlina ne očišćuje toliko strast gordosti i razvrata nego ćutljivo i
trpeljivo podnošenje uvreda i prezira.
13. Primio sam tvoje tužno pismo i pažljivo sam ga pročitao. Moja duša se zbog tebe ispunila
bolom i jecao sam i molio se u suzama i plaču nakon što sam pročitao tvoje pismo. Bez
obzira na sve, budi trpeljiv, čedo moje, jer te Bog učinio takvim zato što te mnogo voli. Kad
bi ti bilo dobro, možda ne bi obraćao pažnju na sebe. Sada pak, u tvojoj bolesti, Bog ti daje
mnogo smirenja, samoprekora i trpljenja, i On je veoma zadovoljan.
Trebalo bi uvek da mu blagodariš jer kao tvoj Otac, a Bog to jeste, zna šta je korisno za
svaku dušu. Saglasno tome i budući da On zna najbolje, daje nam različite načine spasenja,
bez obzira da li mi to, usled svoje plitkoumnosti i ljudskog nesavršenstva, možemo da
razumemo.
Strpljivo podnosi, čedo moje a Bog, koji ti je dao tu bolest, zna da ona skriva mnogo koristi.
U svakom zlu ima i nekog dobra. Prema tome, strpljivo to podnosi i računaće ti se kao
mučeništvo.
Pomisli da su svi, koji su ušli u raj, u Carstvo Nebesko, kroz život prošli kao mučenici: neki
usled bolesti, neki usled truda, a neki usled bola i progona. Svako od nas nosi krst
srazmeran svojoj snazi, kako bismo svi podražavali Hrista, koji je tokom svog
ovozemaljskog života nas radi takoće nosio Krst. Dakle, tek kad stradamo zajedno sa našim
Hristom, zajedno ćemo se s Njim i proslaviti.
14. Nikad nemoj gubiti nadu u spasenje. Neprestano prizivaj Boga i jecaj. Bog nikad ne
zanemaruje dušu koja želi da bude spasena i kaje se, ma koliko da je tokom borbe bila
izranavljena.
Bog zna koliko je slaba naša priroda. Gde bi glina sakupila snagu da izdrži pritisak vode, da
je Bog nije zamesio blagodaću Svetog Duha? Kao Svevideće oko, On zna da ćemo pasti i biti
izgubljeni čim nas napusti. Iz tog razloga On ne dopušta da budemo iskušavani onoliko,
koliko bi to đavo želeo. Kad bi nas On napustio, đavo bi nas sve zajedno bacio u pakao.
Međutim, blagi Bog ga sprečava u tome i dopušta mu da nas iskušava samo onoliko koliko
svako od nas može da podnese.
Ma koliko da smo povređeni u borbi, ne smemo gubiti hrabrost nego ćemo se, naprotiv,
pobrinuti za svoje rane i nastaviti da se borimo. Kad Bog vidi naš trud i našu malu želju za
spasenjem, podariće nam pobedu.
Veliko je zlo kad borac tokom bitke izgubi snagu, jer neprijatelj odmah svirepo nasrće da bi
ga pobedio. Prema tome, čedo moje, ohrabri svoju dušu i imaj nade. Kaži samome sebi:
"Radije ću umreti u bici za slavu Hristovu nego da ražalostim mog Boga tako što ću napustiti
bitku sa đavolom!"
15. Čedo moje, kad bismo samo bili trpeljivi, i kad se ne bismo umorili tražeći milost Božiju
do poslednjeg daha! Zašto je žena - Hananejka nazvana blaženom? Ni u Izrailju ne videh
takve vere. Nazvana je blaženom zbog vere i istrajnosti koju je pokazala prizivajući Hrista.
Pomiluj me, Gospode, sine Davidov, kćer moju mnogo muči đavo (Mt. 15;22). Hristos ju je
otpustio i odbio. Ona, međutim, nije zaćutala, nego je nastavila da viče dok se Hristos nije
zamorio od nje, tačnije, dok nije isprobao njenu veru, a zatim je udovoljio njenoj molbi. O,
ženo, velika je vera tvoja; neka ti bude kako hoćeš (Mt. 15;28).
16. Sve pretrpi, čedo moje, kao rob kojeg su prodali Hrista radi. Ljudi psuju, kude i
ismevaju roba, a čine mu i mnoge druge stvari, ali on sve to podnosi kao čovek koji je lišen
slobode. I ti bi, čedo moje, trebalo da razmišljaš o sebi na taj način, kako bi sve izdržao
zbog proslavljenog robovanja Isusu i kako bi ti Hristos podario večnu slobodu u nebeskom
Jerusalimu.
137
17. Čedo moje, podrži svoju braću. Znam da su teški, jer mojoj pažnji nije promaklo ono što
ti trpiš. Međutim, zbog koga podnosiš sve te stvari? Zbog Hrista i samo zbog Njega. Zar On
nije toga vredan? O, koje se dobro delo, koja se vrlina može meriti s ljubavlju Božijom i s
trpeljivošću koju On pokazuje prema nama? Da li smo to zaista mi trpeljivi, ili je to Hristos
koji nas nevidljivo podržava? To je Hristos koji nam pomaže. Ko bi bio u stanju da podrži
toliku težinu duša, kad nismo kadri da podržimo ni same sebe? Jedino što moramo da
učinimo jeste da molimo Boga da nam podari trpljenje i onda ćemo pokušati, a što je naša
dužnost, da nosimo slabost onih za koje smo prihvatili odgovornost.
Svako od nas nosi breme srazmerno svojoj snazi a Bog zapaža našu slabost i pomaže nam.
Nemoj gunđati i nemoj pokleknuti, čedo moje. Sad je vreme za trku. Trči da bi prigrabio
nagradu za nebeski priziv. Ne gubi hrabrost. Hristos je nevidljivo prisutan. Ti si ljubavi
Njegove radi prihvatio borbu.
18. Molim se da ti Gospod podari trpljenje, prosvetljenje, rasuđivanje i zdravlje, kako bi
mudro i krotko upravljao lađom vašeg bratstva. Sablazni nikada neće prestati, sve dok
postoji đavo koji nas neprestano napada zlobom. Podnesi bez gunđanja slabosti svoje braće i
smirite se u sebi. Međutim, što se tiče upravljanja bratstvom, moraš zadržati svoj položaj
starca.
Budi trpeljiv, čedo moje. Žetva će biti saglasna uloženom trudu. Ne bi trebalo da brinemo i
očajavamo dok očekujemo naknadu od Boga.
19. Sve moramo tvoriti s verom i nadom, jer sve što nije od vere greh je (Rim. 14;23). Ma
koliko da je uzburkano more strasti moramo se uzdati u Boga, pa čak i ako talasi imaju moć
da nas potope. Tad će se talasi rasprsnuti od stenu naše nade i ljubavi prema Isusu kao
mehurići od sapunice.
Ne gubi duhovnu hrabrost kad te okruže iskušenja, nego podstakni svoju revnost dobrim
pomislima, odnosno raznim izrekama Gospodnjim koje nas prosvetljuju da se suočimo sa
svakim iskušenjem. Neprestano se prisiljavajmo, da bismo ulili jelej u svetiljke naših duša i
da bi nas Gospod, kada dođe, zatekao budne i preispunjene jelejem dobrih dela. Tada ćemo
stupiti u bračnu ložnicu večne radosti i naslade.
To nije mala borba; ona ne traje samo jedan dan, nego do našeg poslednjeg daha. Prema
tome, naoružajmo se najslađim Imenom Isusovim, kako đavo ne bi našao prostora u našem
srcu. Međutim, da bi se zadobilo sećanje na Isusa, neophodno je mnogo marljivosti,
prisiljavanja, vere, nade, istrajnosti, trpljenja i vremena.
20. Položite svoju nadu u Hrista i ne plašite se demonskih pretnji, nego se utvrdite pokraj
Njega i recite: S Bogom svojim skačem preko zida (Ps.19;29), odnosno silom mog Boga
preskočiću prepreke đavolskih iskušenja.
Pokušaj da postaviš dobar početak, jer ćeš u tom slučaju imati izvanredan kraj. Kako
počneš, tako ćeš i koračati. Ne zapostavljaj svoja mala nesavršenstva govoreći: "Nije to
ništa." Nikako. Male stvari će postati velike. Osim toga, iz njih će se izroditi i druga zla. Onaj
ko ne obraća pažnju na male poroke, pašće u one mnogo veće.
21. Ne žali ni zbog čega drugog osim zbog toga što ti u nekim stvarima nedostaje trpljenje.
Zbog svoje nestrpljivosti izgubićeš večne nagrade i odvažnost u molitvi. Moli se da ti Gospod
priloži blago trpljenja i dugotrpeljivosti, a kroz ova bogatstva obogatićeš i druge. Preklinjem
te da ne gubiš svoju duhovnu hrabrost i da je crpiš iz snažne vere u Boga, koji ne dopušta
da budemo iskušavani preko svojih snaga.
22. Čedo moje, budi strpljiva sa svojom decom. Šta da radimo? Istina je da su veoma
živahni, ali drugačiji ne mogu ni da budu. U svakom slučaju, moramo biti strpljivi. Ne
dopusti da se stvari gomilaju u tvojoj duši, ne pitaj za pojedinosti. Neprestanom brigom
narušićeš svoje zdravlje, a tada će biti još gore. Previdi njihove nedostatke i umnoži svoje
molitve, jer molitva stvara čuda. Tada će oni čudesno i bez napora postati tiha i mirna deca.
138
Mnoga deca su kao mala bila živahna. Međutim, nakon toga su u svemu postala čudesna.
Živahna deca su takođe dobra, i jednog dana bi mogla mnogo da postignu.
Čedo moje, ne gubi hrabrost i, sve dok živim u ovom ispraznom svetu nadam se da ću ti, uz
Božiju pomoć, i ja pomoći u svim tvojim teškoćama. Shvatam da sam neprestano opterećen
odgovornostima, zbog čega je moje slobodno vreme ograničeno. I pored toga, pokušaću da
ti pomognem svom snagom koja mi je preostala.
23. Put koji čoveka vodi do života u bestrašću prekriven je trnjem i čičkom i oni koji žele da
njime koračaju često će krvariti i osećati bol. Međutim, oni će svoja srca krepiti trpljenjem
do kraja, jer se uzdaju u Onoga Koji im kaže: Neću odstupiti od tebe, niti ću te ostaviti (5.
Mojs. 31 ;6). Osim toga, oni imaju na umu reči apostola Pavla: Ko će nas rastaviti od ljubavi
Hristove (Rim. 8;35)?
Kad neko želi da prepliva more i da se domogne suprotne obale gde ga očekuje izbavljenje,
on ga pažljivo ispituje, odmerava svoju snagu i, kad je siguran da je kadar da to učini, baca
se u more i počinje da pliva. Kako dalje napreduje, počinje da se zamara. Talasi mu se čine
veći nego u početku. Strepnja počinje da mu se uvlači u srce. Ta strepnja slabi njegove
telesne, a još više duševne snage. Ako se oslobodi bojažljivosti i ohrabri razmišljanjem da
postoji samo jedno rešenje, a to je da napregne svaki svoj nerv i da prepliva jer će se
bojažljivost okončati njegovim davljenjem, tada će, hrabro postupivši, preplivati do druge
obale i biti spasen.
Osim toga, ako postoje dva plivača pa jedan od njih izgubi hrabrost i počne da se davi, drugi
ga ohrabruje i podstiče njegov moral, ukazujući mu na opasnost u koju će ga odvesti
kukavičluk. Pri tom mu pomaže i rukama, i na taj način ga spasava. Brat koji pomaže bratu
sličan je gradu utvrđenom i visokom (Priče Sol. 18;19)[1]
24. Kao ni vojniku, ni monahu ne dolikuje da očajava. Gde će on sakupiti snagu za podizanje
puške, za naporne noćne marševe, za borbu i za pobedu! Isto tako će i monah, duhovni
vojnik Hristov koji se bori protiv duhovnog neprijatelja, moći da postigne svoj duhovni cilj
samo ukoliko ima živu nadu i ako je spreman na samopožrtvovanje.
25. Ni najmanje se nemoj brinuti. Sve će proći i oluja će se smiriti. Ne očajavaj, nego se
uzdaj u Boga i našu Presvetu Bogorodicu. Bog nikad neće napustiti ožalošćenu dušu koja
traži spasenje. Đavo je pomahnitao jer su njegovi planovi bili uništeni. I to kakvi planovi!
Slava Tebi, Bože, zbog svega. Nosite svoj krst, čeda moja, saraspnite se sa Hristom i ubrzo
će doći svetlo Vaskrsenje! Što ste sada tužniji, utoliko ćete snažije osetiti radost slobode.
Tako je zacrtan život hrišćanina: u žalostima i nedaćama. Patiće svako ko želi da živi po
Bogu.
Budite hrabri i ne plašite se. Imajte čvrstu veru u našeg Hrista. On je svemoćan. Ma koliko
satana podivljao, pred našim Hristom, pred Njegovom silom, bivaju uništene sve njegove
podvale. Samo izgovorite molitvu i tihujte. Verujte u božanski promisao. Sve vaše patnje
pretvoriće se u vaše dobro. Tokom velikih iskušenja, moj starac je doživeo sozercanje!
NAPOMENE:
1. Po Septuaginti. (Prim.prev.)
139
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O POMISLIMA, MAŠTANjIMA I RASEJANOSTI
1. Post nije samo uzdržanje od hrane, nego prevashodno strogo uzdržanje čuvstava. Kad se
čuvstva pothranjuju spoljašnjim stvarima, ona prenose odgovarajuću količinu otrova do uma
(nusa) i srca, koji zatim ubija život uboge duše u Bogu. Naši trezvenoumni Oci imaju tako
mnogo da nam kažu o pošćenju čuvstvima. Celokupno njihovo učenje uglavnom je
usmereno na očišćenje uma od grešnih maštanja i pomisli i na očišćenje srca od osećanja
koja ga skrnave. Osim toga, oni nas uče da svako zlo moramo iskoreniti na samom početku,
kako bi duša ostala čista. Čim nam, makar i neznatno, pristupi ma kakva rđava pomisao,
apsolutno je neophodno da je udaljimo i da izgovorimo Isusovu molitvu. Kad se na taj način
suprotstavimo pomislima koje potiču od čuvstava i đavola, ubrzo ćemo osetiti radost i korist
kakvu donosi pošćenje čuvstvima. Da je Eva ograničila svoje čuvstvo vida, nikad ne bi
otrovala izdanak svoje utrobe, odnosno sve ljude koji su potekli od nje. Ukratko, uzdržanje
čuvstava spasava čoveka od pakla.
2. Molim se, čedo moje, da se suprotstaviš egoističnim i gordim pomislima, jer od njih i
njima sličnih strasti potiču i sve ostale rđave strasti, koje ubogu dušu guraju niz stenu
pogibelji.
Ne obraćaj pažnju na strasne pomisli. Potpuno ih nipodaštavaj, jer je nakaznost zla ispisana
na čitavom njihovom licu. Nipodaštavanje pomisli na koje nas navodi đavo donosi spasenje.
Smirenje je najuzvišenije umeće, jer izbegavanje susreta sa njima i pribegavanje Hristu
putem molitve i jeste smirenje.
Strasne pomisli mogu biti udaljene i pomoću protivljenja, ali ta borba je teška i vojnik
Hristov mora biti veoma opitan da bi je dobio bez štete, jer je satana takođe poznavalac
Pisma i navodi dokaze kojima će spotaći vojnika.
Prema tome, ma šta da ti (đavo) savetuje posredstvom pomisli, bilo da je to gordost,
slavoljublje ili osuđivanje, neka ti to uđe na jedno uho a izađe na drugo. Budući da su to
strasne pomisli, nema potrebe da se upuštaš u razgovor sa njima. Zaključaj vrata pred
njima! Reci im: "Neću biti popustljiv prema druženju i razgovoru sa jeretičkim pomislima" i
nepokolebivo ostani u molitvi.
3. Ne obraćaj pažnju na ono što ti neprijatelj govori. Čim se bude pripremao da ti nešto
šapne na uho, istog trenutka reci: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me", brzo i bez
zaustavljanja, i uskoro ćeš videti da je pomisao ili, bolje rečeno, pritisak da prihvatiš
pomisao oslabio, i da se čak nećeš ni sećati šta je tačno pokušavala da ti kaže.
Ovaj način je jednostavniji i delotvorniji od protivljenja, odnosno od protivurečenja
predloženim pomislima, jer nakon što demon završi sve što je imao da ti kaže ništa više
neće preostati kao trag (ostatak) ili senka. U slučaju protivljenja, kad biva poražen i kad
ode, demon za sobom ostavlja tragove (ostatke) i senke onoga što je predlagao duši,
odnosno, bleda sećanja na ono sa čim se čovek borio. Prvi način, odnosno momentalno
pribegavanje molitvi, opušta čoveka i duša se brzo smiruje. S druge strane, drugi način ili
protivljenje je naporniji, i ako duša ne uspe u protivljenju, verovatno je da će čovek biti
oštećen srazmerno demonskoj veštini ubeđivanja.
4. Beži od grešnih pomisli; odsecaj maštanja, idola izazova, jer "sveznalica" satana želi da te
odvoji od Boga, tvog Tvorca. Kad satana učini čoveka krivcem za grešni pristanak, napušta
ga blagodat Svetog Duha kao što pčela beži od dima. Duša biva ostavljena bez blagodati i
140
radosti i ispunjava se uninijem (čamotinjom) i tugom. Međutim, kad se uništavanjem ili
odbijanjem suprotstavimo rđavim maštanjima čim se pojave u umu i istog časa revnosno i
vatreno prihvatimo mač duha, a to je molitvica Isusova, odjednom ćemo videti da lopovske
rđave pomisli napuštaju svoj položaj i ustupaju pobedu vladajućem umu, koji su ukrepili
milosrđe i blagodat Božija.
Prepredeni đavo ne može da podnese da vidi da naš sveti angeo čuvar stoji pored nas. Taj
zmaj iz bezdana pokušava da ga udalji od nas kako bi nas lišio telohranitelja, a zatim se
obrušio na nas kao strašna oluja i prožderao nas. Budući da zna da će one pomisli koje su
protivne celomudrenosti udaljiti tog angela, on podiže mnoštvo nečistih pomisli i maštanja o
ispraznim idolima da bi oskrnavio um, srce i telo. Međutim, kad vojnik Božiji shvati njegovu
zlobu, on istog časa prihvata oružje Hristovo i razvejava njegovu zamku.
5. Čedo moje, budi oprezan sa maštom. Svi gresi potiču od mašte, ona je koren greha.
Dakle, budi oprezan. Čim se pojavi maštanje o nekoj osobi ili delu, o nečemu što si video ili
čuo, istog časa ga gnevom i molitvom proteraj iz svog uma. Izgovori je (molitvu) brzo i
odsečno, i odmah umno i sa bolom preklinji našu Presvetu Bogorodicu da ti pomogne. Imaj
poverenja u Boga da ćeš pobediti.
Bio si gord, i đavo je stoga počeo da ratuje s tobom. Sad se smiri, ponizi i vređaj samoga
sebe, a Bog će ti pomoći kad vidi tvoje smirenje.
Kao što izbegavaš vatru da se ne bi opekao i zmiju da te ne bi ujela, isto tako bi, pa čak i
više, trebalo da izbegavaš demonska maštanja.
Budi oprezan, ponavljam, sa nečistim maštanjima, jer na taj način padaju i propadaju
duhovno veliki ljudi.
6. Budi oprezan, čedo moje, da tvoj um ne luta tamo i ovamo, nego ga čvrsto priveži za Ime
Hristovo. Preklinji Ga kao da je tu pred tobom prizivajući Njegovo ime s duševnim bolom, i
videćeš koliko ćeš koristi imati od toga.
Brzo odagnaj rđave pomisli. Isteraj ih! Zavapi: "Napolje odavde, skitnice, napusti hram
Božiji, izlazi iz moje duše!" Ne ostavljaj ih u sebi jer ćeš biti u opasnosti da te pozlede, i tad
ćeš jecati i uzdisati. Budi trpeljiv, čedo moje. Beži od pomisli kao od vatre, jer one pustoše,
hlade i umrtvljuju dušu. Međutim, ako ih proteramo sa gnevom, budnošću i molitvom, od
njih će poteći velika korist.
Bori se i ne strahuj. Prizovi našeg spremnog Iscelitelja. Nije potrebno mnogo molbi, On ne
traži novac, ne odvraća se od rana. On prihvata suze kao dobri Samarjanin. On brine i
neguje čoveka kojeg su pozledili duhovni razbojnici. Prema tome, pritecimo Njemu.
7. Što se tiče nemoralnih pomisli, one potiču od maštovitog dela duše (grč.φανταστικον
μερος της ψυχης), odnosno u čovekovom umu pojavljuju se lica, stvari i dela koja je pet
telesnih čula sakupilo i položilo u riznicu mašte. Đavo povremeno prikazuje čovekovoj mašti
ljude, stvari, pesme itd, koje su čuvstva pohranila i pokreće strasti ka pomislima, kako bi
opljačkao grad Božiji, tj. srce, odnosno da bi ga oskrnavio.
Prema tome, čitava veština sadrži se u tome da udaljimo maštanja, ljude i ostalo, čim se
pojave u našem umu. Ako to uz pomoć blagodati Božije učinimo, lukavo iskušenje je
iskorenjeno u samom početku i mi uz mali napor pobeđujemo. Međutim, ukoliko pomisao
bude uporna, moramo joj se odupreti prizivanjem Imena Isusovog i gnevnim protivljenjem.
Osim toga, kad vidimo ljude koji nas sablažnjavaju, pokušajmo da ne zadržavamo njihov lik
u svom sećanju nego da ga odmah udaljimo, pre nego što te predstave preuzme maštoviti
deo duše i omogući đavolu da se bori sa nama tako što će nam ih kasnije pokazati.
8. Čedo moje, što se tiče hulnih pomisli koje ti nameće đavo, kažem ti da se ne plašiš. One
se pojavljuju zbog zlobnog sejača. On pokušava da udavi dušu hrišćanina idejom da hula
141
potiče od njega samog i da na taj način zatruje njegovo srce. Trebalo bi da nam takve
pomisli uđu na jedno uho, a da izađu na drugo. Pokaži toliku ravnodušnost, jer to nisu tvoje
sopstvene pomisli.
Čedo moje, kažem ti da se ne plašiš. Ja ću preuzeti odgovornost za njih. Kad se pojave
takve pomisli, reci satani: "Donesi šta god želiš. Od sada ni najmanje neću brinuti za ono što
kažeš, jer je to izmišljotina tvoje zlobe!"
Čak i ako je sasvim očigledno da hulne pomisli potiču od đavola, i mi sami smo delimično
odgovorni za njih. Kako? Mi smo odgovorni zbog skrivene gordosti našeg uma koji misli da
smo važni. To se razotkriva hulnim pomislima. One mogu poticati i od našeg gneva, besa,
mržnje itd.
Prema tome, uporedo sa nipodaštavanjem takvih pomisli, trebalo bi da iznutra prekorevamo
same sebe i da vodimo borbu sa svakom gordom pomišlju. Osim toga, trebalo bi da sa
svima budemo u miru, čak i sa onima koji nam škode.
9. Ne pričajte mnogo. Klonite se protivurečenja, svađe, mnogogovorljivosti i svega što
potiče od nemarnog jezika. Izbacite iz svog uma svaku rđavu pomisao i svako nečisto
maštanje čim se pojave, jer ako ih zadržite u umu i srcu stvoriće teško stanje. Međutim, kad
smo oprezni prema prvoj pojavi nečistog maštanja ili nečiste pomisli koja za njim sledi,
bićemo mirni i naslađivaćemo se nagrađivanjem moralnom čistotom.
Dakle, čeda moja, pazite na sebe kad god uđe nečista pomisao, jer se isti pristup primenjuje
za svaku rđavu pomisao. Kada je um nebrižljiv, ma kakve da je vrste pomisao ona će ući i,
saglasno strasti, stvoriti gorepomenuto teško stanje.
Prema tome, monah se prevashodno bori sa pomislima, a ono što ga spasava jeste
trezvenost. Trezvenost (trezvenoumlje, grč. νηψις) potiče od glagola "νηφω", što znači,
"pazim", "bdim", "oprezan sam", "stražarim". Kad pazimo, kad smo budni, oprezni i kad
stražarimo, onda je kuća naše duše dobro čuvana i spašćemo svoje duše za koje se čitavog
života borimo.
10. Kad je čovek mlad, nemoguće je da ga ne napadnu nečiste pomisli i maštanja. Čovek ih
odmah mora ukloniti i izgovoriti Isusovu molitvu, i one će se udaljiti. Međutim, opet će se
vratiti; potrebno je da ih opet ukloni molitvom i trezvenošću, odnosno pažnjom i budnošću
uma (nusa).
Čovek mora da bude oprezan da iskušenje ne uobliči maštanje, jer najpre dolazi maštanje,
zatim pomisao i najzad sramna naslada. Kada posredstvom trezvenoumlja ne dopustimo
rđavom maštanju da se uobliči i istovremeno izgovorimo molitvu, oslobađamo se pometnje.
Osim toga, Bog nas kruniše zbog naše dobre namere i naše želje da mu udovoljimo.
11. Trebalo bi uvek imati na umu, čedo moje, da sve što ti kaže pomisao potiče od đavola i
da ima za cilj da te baci u očajanje, dok on sedi i smeje se. Prema tome, trebalo bi da i ti
njega ismeješ i da ne obraćaš pažnju na njegove glupe reči. Nikada ti neće naškoditi ako ga
budeš nipodaštavao. Postaraj se da ne obraćaš pažnju na ono što kaže i bićeš spasen.
Nikakvu štetu nećeš pretrpeti ukoliko ne prihvatiš njegov savet. Bio je oštećen svako, ko je
verovao pomislima. Zbog toga nipodaštavanje pomisli i izgovaranje molitve čini čuda.
Ne tuguj, čedo moje, ne očajavaj, ne gubi hrabrost! Ma šta da ti đavo šapuće u um, to je laž
i obmana. Ništa mu ne veruj! On se raduje kad vidi da su mu ljudi poverovali i da se
ražalošćuju. S druge strane, on je veoma ožalošćen kad mu ne veruju i ostaju mirni!
Što se mene tiče, moj starac je govorio da se takve pomisli moraju nipodaštavati. Odmah
sam mu poverovao i istog trenutka sproveo u delo njegov savet. Na taj način sam bio
isceljen.
142
Da bi iscelenje bilo potpuno, moraš nipodaštavati takve pomisli. Veruj mi, to je najbolji lek.
Potrudi se da ga ne zapostaviš. Sav svoj napor treba da usmeriš ka tome da ne razmišljaš o
onome što ti đavo ubacuje u um. Ne obraćaj pažnju na to i ni najmanje nemoj tugovati.
Budi nemilosrdan prema sramnim pomislima. Napadni ih sa gnevom, božanskim strahom i
dvoseklim mačem molitve: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!" Snažno zavapi i usklikni, a
Isus je nevidljivo prisutan da bi ti pomogao. Gospod je blizu svih koji Ga prizivaju (Ps.
145;18).
12. Mladost ne zaboravlja svoje prirodne zakone. Iz tog razloga baca strašne talase sramnih
pomisli na tvrđave hrama Božijeg da ih bi učinila prljavim jazbinama zverskih pomisli.
Klonite se sramnih maštanja. Raskopajte i pogubite vavilonske pomisli (v. Ps. 137;78)
mačem duha, a to je molitva, da biste bili blagosloveni u onaj dan kad će se otkriti skrivena
dela čovekova.
13. Čedo moje, neka te ne plaše bludne pomisli; samo nauči kako da ih udaljiš. Ukoliko to
naučiš, ti ćeš ih prepoloviti, i tvoja glava će biti ovenčana pobedama.
Čim se u tvojoj mašti pojavi lik koji izaziva nečiste pomisli, odmah ga i bez najmanjeg
oklevanja udalji, kao što zatvaraš oči kad nešto ne želiš da vidiš. Razgnevi se na đavola i
brzo izgovori molitvu, sa bolom i suzama. Videćeš, da će se nečista pomisao istog časa
povući. Međutim, ukoliko se maštanje pojačava, razbij taj lik na komadiće i učini ga ružnim,
kako bi odvratnost uklonila nasladu koja se stvorila.
Obrati pažnju da se ne osmeliš i da prestaneš da obraćaš pažnju na svaku nečistu pomisao,
jer će ta mala nesmotrenost izazvati veliku bitku. Budi oprezan da te ne privuče nečisto
maštanje i da ne počneš da razgovaraš sa zamišljenom osobom, jer ćeš se kasnije teško
osloboditi toga. Nakon ovog iskustva, videćeš koliko je budnost potrebna kad su u pitanju
pomisli.
14. Kad se borimo protiv demonskih pomisli, ova borba se smatra za mučeništvo. To se
dešava stoga što čovek mnogo pati kad ga napadnu nečiste pomisli i Bog, videvši muku i bol
njegove duše, smatra to za mučeništvo.
Pomisli bezverja su uzrokovane gordošću i egoizmom. Dakle, čedo moje, udalji egoistične
pomisli i smireno (ponizno) razmišljaj o sebi. Ne osuđuj druge, i osvrni se samo na svoje
sopstvene greške. Budi oprezan u pogledu reči i nikoga ne ogorčuj.
U potpunosti nipodaštavaj pomisli bezverja, jer su one demonske i nameravaju da poharaju
tvoj borbeni duh. Ako to ne učiniš, one će te predati plotskom demonu, a zatim i duhovnoj
smrti. Čim počneš da se boriš, doći će ti pomisli gordosti o tome da si podvižnik i sl, a
pomisli bezverja će doći za njima. Tad ćeš videti kako nam se demoni izruguju.
Ni najmanje ne obraćaj pažnju na pomisli i potpuno ih zanemari. Pridržavaj se molitve i
sećanja na smrt i videćeš kako đavo menja svoje "obličje".
15. Trebalo bi da se naš um neprestano bavi korisnim duhovnim pomislima, kako podmukli
demon ne bi našao priliku da nam unese hiljadu i jednu nečistu i grešnu pomisao kojom će
oskrnaviti našu dušu i učiniti nas krivima i nečistima pred Bogom. Čedo moje, budimo
oprezni prema svakoj svojoj pomisli, kao i prema reči ili delu, kako ne bismo žalostili našeg
najslađeg Isusa koji je zbog nas, krivaca, pretrpeo strašnu i bolnu smrt.
Čedo moje, budi oprezan sa svojim pomislima. Imaj borbenog duha i uvek budi spreman da
se suprotstaviš pomislima. Ne povlači se, jer ćemo skupo i teško platiti svaki ustupak.
16. Primio sam tvoje pismo u kojem govoriš o hulnim pomislima uopšte. Pomisli te vrste
potiču od gordosti. Ti si prelešćen kad kažeš da su iskušenja odagnala gordost iz tvoje duše.
Drvo se poznaje po plodu, a uzrok po posledici.
143
Jedan starac je pisao da obim gordosti koja obitava u nama odgovara broju iskušenja koja
smo imali. Kad bismo posedovali istinsko smirenoumlje, mir Božiji bi se slavno ustoličio na
prestolu tvog srca, i sve bi bilo mirno i spokojno. Međutim, kako je mir u gradu pomućen,
čini se da tamo postoji buna i uhođenje, zbog čega postoji pometnja među građanima,
odnosno pomislima. Lek za to je nečitanje jeretičkih knjiga i potpuno nipodaštavanje hulnih
pomisli, koje ćemo smatrati strancima i tuđinima, psima koji laju, tvorevinom demonskom.
Pored toga, smirena molitva i pomirenje ako vas je, kao ljude, neko sablaznio (uznemirio).
Budnost, ako se ustalio nemar. To su lekovi koji isceljuju ovu bolest. Međutim, daleko
najbolje će je isceliti potpuno preziranje hulnih pomisli kao đavolske "gadosti".
Kada je avu Pamvu napao duh hule, on se molio govoreći: "Gospode, kako da se spasem od
ovih pomisli?" Angeo mu je odgovorio: "Pamvo, Pamvo, prestani da brineš o tuđim stvarima,
odnosno o hulnim pomislima, i obrati pažnju na svoje sopstvene grehe."
Što se tiče istina Pravoslavlja, nema mesta ni najmanjoj sumnji. Sveti Duh je predsedavao
Vaseljenskim saborima, i što god su svetitelji Božiji izrekli, izrekli su Duhom Božijim. Kao
dokaz za to služi nam svetost njihovih moštiju.
17. Nipošto se nemoj obeshrabriti, čedo moje. Svako iskušenje koje iskrsne i izazove
pometnju je blagotvorni lek.
Udalji lik svake osobe ili stvari koja u tebi izaziva pometnju i dovodi te u iskušenje. Oslobodi
svoju maštu svakog lika i neka tvoja usta neprestano izgovaraju molitvu. Istog trenutka ćeš
videti korist od ovakvog postupka. Nastoj da ne dopustiš da želja i lik te osobe pobede tvoj
um i srce.
Na početku monaškog života obično se događa da nas đavo podseća na drage prijatelje,
kako bi slomio duševnu snagu i poništio borbu naše duše, izazivajući na taj način poraz sa
neizvesnim posledicama. Prema tome, ove stvari ne smemo olako prihvatati, nego se
odvažno moramo suprotstaviti iskušenju od samog početka, uklanjajući ljudske likove iz
naše mašte tako što ćemo neprestano izgovarati molitvu i izbegavati određenu vrstu hrane.
Verujemo da će se na taj način, uz iskrenu i postojanu ispovest i blagodat Božiju kao
saveznika, neprijatelj povući.
18. Čedo moje, primio sam tvoje pismo i video kako se đavo poigrava sa tobom. Ne budi
ožalošćen u takvim slučajevima, nego se sa "stručnjakom" obračunaj na jednostavan način:
kad ti đavo unese pomisli bezverja, hule, i sl, ne prepuštaj se nego sakupi svoju brojanicu i
snažno započni da izgovaraš molitvu, neprestano, kao mašina, i ubrzo ćeš videti da su te
napustile i ožalošćenost i pomisli. U takvim slučajevima nemoj se prepirati s njim! Samo
izgovori molitvu bez ikakve druge pomisli ili maštanja, i videćeš da se sve raspada kao
paučina. Neka potištenost ne naruši tvoje spokojstvo.
19. Da bi se napredovalo u duhovnom životu, neophodno je da se udalje različite nečiste
pomisli, isto kao i njihova nečista maštanja koja nas izazivaju i skrnave našu dušu. Ne
smemo ostati mlaki u udaljavanju nečistih pomisli i maštanja, jer svaki greh i potiče od
pomisli i maštanja. Ako, dakle, iskorenimo nečiste pomisli i maštanja tako što ćemo ih
revnosno udaljavati, shvatićemo da preduzimamo sistematsku borbu na očišćenju od strasti,
nakon čega se čovek oslobađa duševne i umne pometnje. Naprotiv, kada zanemarimo ovu
borbu za očišćenje uma od nečistih pomisli i maštanja, poročne strasti će nam neizbežno
gospodariti, i bićemo u vlasti demona i grehova.
20. Budi krajnje oprezan sa svojom maštom. Ne prihvataj nikakvu sliku, jer će to postati idol
kojem ćeš se klanjati.
Um koji luta je bestidna ptica i stvara najčudnovatije slike: on prodire u dubine savesti
našeg bližnjeg i izobražava njegove tajne i skrivene stvari. Čim ta slika počne da se
uobličuje, uništi je molitvom. Što više oklevaš, to ćeš se kasnije više mučiti i patiti.
144
21. Neophodno je da svako od nas motri na samoga sebe, na svoje delanje i, prevashodno,
na svoje srce, kako bi video da li tamo postoji sećanje na Boga, smrt, pakao i svako drugo
dušekorisno i božansko sećanje. Činjenicu da ne posedujemo duhovnu utehu dugujemo
sanjarenju i nedostatku samoposmatranja, kao i nedostatku sećanja na Boga. Trebalo bi da
se vaše pomisli okrenu samima sebi. Neka um dobije duhovni zadatak i ne dopustite mu da
luta tamo-amo. Prisilite se malo na bezmolvije. Ne govorite ono što nije neophodno.
Neprestano se molite. Iznutra osuđujte same sebe, i nemojte se pravdati. Da zaključimo:
ako ne prisiljavamo i ne primoravamo same sebe, ne možemo postići ništa duhovno.
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O TREZVENOUMLjU
1. Malo je vremena, i nepoznato nam je kad će ono isteći. Borimo se, dakle, i budimo
oprezni, a gnevom (na Đavola) i vatrenom molitvom uklonimo svaku rđavu pomisao. Ako
prolijemo suze, imaćemo veliku korist, jer suze očišćuju dušu i čine je beljom od snega.
Budimo spremni da se hrabro borimo, jer se nadmećemo sa silama mraka koje nam nikad
nisu saveznici i nikada ne umanjuju svoje napade. Razbudimo se i nemojmo dremati, jer
pogibelj preti našem večnom životu. Ako izgubimo pobedu, izgubili smo i dušu, izgubili smo
večni počinak i radost u Bogu i osudili smo same sebe na drugu smrt a to je večna
razlučenost od Boga. Neka se to nikad ne dogodi!
Trezvenoumno bdijmo nad pomislima. Početak pada potiče od pomisli. Dakle, snažno se
borimo protiv tog početka u pomislima i ne dozvolimo im da ojačaju usled našeg nemara.
Naprotiv, udaljimo maštanja čim se pojave i gnevno prigrabimo mač duha, a to je reč Božija,
odnosno "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me." Prizovimo najslađeg Isusa i On će nam odmah
doći u pomoć, dok će se demoni istog časa udaljiti. Molitvu, međutim, ne smemo izgovarati
nemarno, nego tako što ćemo iz dubine vatrenim duhom zavapiti: Učitelju, spasi me,
pogiboh (v. Lk. 8;24). Na početku, borba sa pomislima ne zahteva veliki trud. Međutim,
ukoliko im dopustimo da ojačaju, borba postaje teška i često se događa da budemo i ranjeni
i poraženi. Kada se pak probudimo i zavapimo, dolazi dobri kormilar Hristos i upravlja našu
lađu ka mirnoj i spokojnoj luci.
Od naših pomisli zavisi hoćemo li pretrpeti štetu (oskrnaviti se) ili ćemo se poboljšati
(napredovati, popraviti se). Iz tog razloga, spustimo svoj um, tj. svoju pažnju u srce, i neka
on bude kao hrabri stražar naoružan odvažnošću, molitvom, bezmolvijem i
samoprekorevanjem. Ako se budemo borili na ovaj način, kao ishod ćemo imati slatki mir,
radost, čistotu, duhovnu filosofiju i molitvu koja će, kao najmirisniji tamjan, okaditi hram
Božiji, a to je unutrašnji čovek. Ne znate li, kaže apostol Pavle, da ste hram Božiji i da Duh
Božiji obitava u vama (1. Kor. 3;16). Pišem vam ovo da bih vaše duše podstakao na
duhovnu budnost, da biste našli unutrašnji mir Božiji i radovali se. Amin. Neka bude.
2. Postimo onoliko koliko nam dopušta naša snaga. Međutim, kad je u pitanju post čuvstava,
uma i srca, svim silama ćemo se nadmetati s neprijateljem naše duše. Čedo moje, čuvaj
svoja čuvstva, a posebno oči. Oči su slične pipcima oktopoda, koji grabi sve što se nađe
ispred njega. One još lakše hvataju plen greha. Posredstvom očiju padaju i bivaju izgubljene
duhovne tvrđave. Kad David nije pazio na svoje oči, počinio je preljubu i ubistvo, iako je bio
prorok Božiji i posedovao blagodat i dar prozorljivosti.
145
Čedo moje, kako se nalaziš usred prilika za mnoga sagrešenja, moraš motriti na svoja
čuvstva. Prevashodno moraš motriti na svoj um, na kormilara i "bestidnu pticu", kako kaže
ava Isaak Sirijski. Um prodire u skrivena dela bližnjeg. Izobražavajući sramne prizore, on
postaje bestidni umetnik. Zbog toga prihvati svaku žrtvu kako bi svoj um sačuvao čistim
tako što ćeš bez oklevanja udaljiti svaku pomisao i nečisto maštanje, imajući kao snažnog
pomoćnika Isusovu molitvu i onu vrstu gneva za koji je rečeno: Gnevite se ali ne grešite (Ef.
4;26).
3. Neprestano bdijte na čuvanju svog uma, jer život i smrt besmrtne duše zavise od toga
hoćemo li biti revnosni ili ne. Sve počinje od maštovitog dela uma. Ne postoji niti greh niti
vrlina koja kao svoj početak i polazište ne bi imala maštoviti deo uma. Prema tome,
uzvišenom revnošću ovog umnog (noetičkog) polazišta dostiže se sveti cilj spasenja.
Duhovno trezvenoumlje prevashodno podrazumeva očuvanje uma čistim od strasnih
maštanja i suprotstavljanje svakom neprijateljskom napadu pomoću Molitve Isusove i
protivljenja.
Bez trezvenoumlja se ne može dostići čistota duše i tela, niti se čuvstvima uma i srca može
videti Bog.
Ako Bog ne poseti čovekovu dušu, on će ostati u potpunoj grehovnoj tami. Mi, međutim, kao
monasi koji su posvećeni zadobijanju u Hristu unutrašnje čistote od strasti, moramo biti
dobro rukovođeni u ovoj najvažnijoj lekciji trezvenoumlja, kojim ćemo se kroz čuvstva srca
približiti Bogu.
Đavo se najupornije bori protiv te najspasonosnije lekcije trezvenoumlja kojom se osvećuje
čovek i koristi svaki način da je spreči, napadajući nas najrazličitijim pomislima i sablaznima.
I mi, međutim, moramo po svaku cenu sve učiniti da mu se suprotstavimo, kako bismo bili
nagrađeni unutrašnjim očišćenjem i kako bi nas ovenčao naš Podvigopoložnik i Bog, Hristos.
Ne kolebajte se pred satanskim napadima našeg zajedničkog neprijatelja nego se borite
hrabro i s nadom u našeg Gospoda, koji neće dopustiti da budemo iskušavani preko svoje
snage.
Prema tome, budite hrabri, čeda moja, i krenite napred sa slatkom nadom u Hrista i
svemoćnu zaštitu Presvete Bogorodice. Čvrsto verujem da ćete zadobiti večni život, zajedno
sa svima koji su se dobro podvizavali i bili ovenčani u Trijumfujućoj Crkvi na nebesima.
Amin. Neka bude.
4. Postojao je jedan sveti čovek koji je progonio demone; demoni su ga se plašili. Jedan od
njegovih učenika ga je upitao: "Starče, zašto te se demoni plaše?"
Reći ću ti, čedo moje," rekao je starac. "Vodio sam duhovni rat sa telesnim (plotskim)
pomislima, ali nikad sebi nisam dozvoljavao da im se prepustim. Bitku sam uvek uređivao
tako da sam frontalni rat vodio još u fazi pristupanja. Nikad đavolu nisam dozvoljavao da
uznapreduje dalje od faze pristupanja. Budući da sam vodio neprestani rat, Bog mi je
podario taj blagoslov i tu blagodat da me se demoni plaše i da beže od mene uprkos mojoj
nedostojnosti."
Pomisli samo - on je presecao iskušenja još pred vratima, čim bi zakucala, i uopšte im nije
otvarao. Zašto im onda ti otvaraš? Šta je on imao u sebi što ih je sprečavalo? Imao je sveta
sećanja kojima se bavio njegov um. Iskušenja su spolja kucala i pokušavala da uđu, ali za
njih nije bilo mesta. Nije im stvoren prostor da ubace svoje sopstvene pomisli, jer ih je on
zaustavljao sećanjem na smrt. Posredstvom ove stalne pobede taj sveti čovek je zadobio
blagodat da ga se demoni plaše i da ih udaljuje od ljudi. Velika je pohvala za nekoga kada
uspe da, blagodaću Božijom, zadrži demone u fazi pristupanja.
146
Ne postoji smrtnik, duhovni čovek i podvižnik, koji nije bio predmet neprijateljskog
pristupanja. Drugim rečima, svako ljudsko biće treba da očekuje da bude iskušavano. Ako
ljudi ostave otvorene prozore i vrata, kao što obično i čine mirjani koji ne poznaju Boga,
neprijatelj će napredovati i pobediti ih. Duhovni ljudi se bore da neprijatelju ne otvore ni
vrata ni prozore, pa čak ni najmanju rupu.
Često je teško da se greh počini na delu. Ne mislim na greh počinjen u srcu, nego na greh
počinjen ustima ili delom. Da bi se počinila ta vrsta greha, moraju se podudariti mnoge
stvari. Međutim, veoma je lako sagrešiti u mislima. Čovek je u stanju da svakog časa, na
svakom mestu i u svako doba sagreši u mislima, a da za to niko ne sazna. Često postoje
smetnje da se izvrše spoljašnja dela, ne samo zbog toga što se moraju uskladiti mnoge
okolnosti nego i zbog stida. Naprotiv, unutrašnji greh, greh koji se čini u mislima, može
nagovoriti čoveka da iznutra počini zločin i da ne bude primećen.
Taj unutrašnji greh nije vidljiv. Ljudi ga ne vide, ali ga vidi Bog. Ako se ne plašimo ljudi i ako
ne osećamo stid jer oni ne vide greh, trebalo bi da se plašimo Boga, jer se taj moralni
prestup počinjen u mislima odigrao u Njegovom prisustvu.
Mnogi ljudi se zavaravaju. To se u suštini dešava zbog egoizma, koji nanosi najveću štetu.
Najpre dolazi do unutrašnje izdaje, a zatim i do spoljašnje, koja se projavljuje u telesnim
udovima.
Prema tome, neophodna nam je stalna i napregnuta pažnja ili, kako smo rekli, napregnuto
trezvenoumlje. Trebalo bi da unutar nas postoji stražar i nadzornik, da bi motrio na pomisli
koje dolaze i odlaze i proveravao njihov identitet, kako ne bi ušli špijuni i izazvali građanski
rat u duši.
Oko duše mora biti veoma čisto i krepko da bi izdaleka opazilo neprijatelja i preduzelo
odgovarajuće mere.
Koliko nas samo pomisli neprestano napada! Svaka strast nas napada svojim sopstvenim
pomislima. Ako duša jasno vidi, ona će izdaleka odseći pomisao. Ona će još po "mirisu"
prepoznati kakva će se strast pojaviti. Istog časa će se pripremiti, postaviti stražare, podići
bedeme i biti spremna da se suoči sa tom strašću.
Ljudi postaju zarobljenici. Strast je kao zmija koja u sebi krije otrov. Postoje ogromne zmije
koje izbacuju otrov. Taj otrov je poguban i njime truju sve oko sebe kako bi ga mogle
proždreti. Isto se može reći i za zmije greha: one izdaleka šire otrov, odnosno nasladu i um
(nus) biva paralizovan; njegove snage bivaju paralizovane. Čovek postaje rob strasti i ona
ga i protiv njegove volje odvlači ka zlu.
Kad se ljudi nađu u ovom stanju ropstva, protestuju i kažu: "Ne mogu da se oduprem, jer u
to vreme ništa ne mogu da učinim!" Odgovor je sledeći: moraju se preduzeti odgovarajuće
mere kako um i srce ne bi došli do tačke u kojoj će biti zarobljeni i razoružani. Opitom se
pokazalo da mere kojima ćemo sprečiti opasnost moramo preduzeti čim duhovna zmija raširi
svoj otrov, dok je još daleko i pre nego što nas dosegne i zatruje nam um i dušu. Kad
jednom budemo zatrovani, više nećemo moći da dejstvujemo.
Kad čoveka nadvladaju pomisli i kad se preda maštanjima, odatle, iz naše mašte, dolazi
svako zlo! I kada misaono doživi mnogo duhovnih brodoloma i kada više puta bude ranjen
slastoljubivim maštanjima, čovek će biti zarobljen čim se satana vrati sa sličnim maštanjima.
Čovek im se iz tog razloga nipošto ne sme predavati, kako se strasti i maštanja ne bi
učvrstila i ukrepila.
5. Neka oči tvoje duše budu široko otvorene. Čuvaj svoja čuvstva, kako telesna
(prevashodno oči), tako i čuvstva duše (posebno tako što ćeš svoj um čuvati od lebdenja).
To je neophodno stoga što kroz čuvstva prodiru mikrobi svih duhovnih bolesti. Tako
nemaran hrišćanin vremenom dobija mnoge bolesti i gubi neprocenjivo blago svoje duše. Do
147
preljube duše dolazi vrlo lako kad nečistim pomislima i odgovarajućim maštanjima
dopustimo da uđu u nas i da nas nadvladaju. Čedo moje, moraš paziti na svoje oči ukoliko
želiš da pobediš demona požude. Pored toga, ništa manje opasno nije ni gledanje nedoličnih
prizora, novina, časopisa i sl.
6. Čedo moje, bori se dobrim podvigom večnog života. Postavi dobar početak da bi stekao
izvrstan kraj. Neka tvoj um u potpunosti bude obuzet sećanjem na Isusa Hrista i On će za
tebe postati sve - radost, mir, plač po Bogu i mnoštvo životvornih suza, koje će tvoju dušu
učiniti beljom od snega i blistavijom od oblaka.
Čedo moje, kada bezmolvstvuješ i pažljivo izgovaraš molitvu, odnosno kada tvoj um obraća
pažnju na molitvu koju izgovara, ne priklanjajući se ničemu drugom osim molitvi, on će
početi da se približava sladosti Isusovoj. Ako neprestano budeš smirivao samoga sebe, to će
ti mnogo pomoći da postigneš taj cilj. Smirenje podrazumeva da za svako iskušenje i za sve
ostalo prekorevaš sebe i da, istovremeno, opravdavaš svog brata.
7. Najveličanstvenija crkva u kojoj Bog najradije obitava, jeste ona koju je izvrsno sazdao
Svojim sopstvenim rukama, a to je vascelo naše biće, naša duša, dok god je čista.
Čistota srca podrazumeva um koji je slobodan od nečistih pomisli. Od takvih pomisli potiču
rđava i ostrašćena osećanja koja, opet, izazivaju strastvenu razdražljivost tela. Time se u
izvesnom stepenu skrnave i duša i telo, gubeći na taj način svoju čistotu i neporočnost.
Prva rđava i ostrašćena misao, a prevashodno odgovarajuće strastveno maštanje,
predstavljaju polazište za sve vidove greha. Nijedan greh nije ostvaren na delu a da mu
posredstvom mašte nije prethodila nečista misao.
Dakle, da bismo zadobili najveće dobro, a to je čistota u punom značenju te reči, neophodno
je da svoj um očistimo od grešnih misli i maštanja. To je jedini način da zadobijemo čistotu
koja je postavljena na čvrstim temeljima.
Ako želimo da prestanemo da činimo rđava dela a pri tom ne obraćamo pažnju na svoje
unutrašnje pomisli, uzaludno ćemo se truditi. Kad se pobrinemo da očistimo dušu, u njoj će
obitavati Bog slave i ona će postati Njegov sveti i raskošni hram, koji će odisati miomirisom
tamjana neprestane molitve.
8. Kakva je korist ako se telesno danonoćno trudimo, a pri tom ne nastojimo da uklonimo
korenje iz kojeg izrasta svako zlo?
Nama je apsolutno neophodno trezvenoumlje i neprestana molitva, da bismo uklonili zlo koje
se ugnezdilo u nama i da bismo ga zamenili duhovnim dobrom.
Pazite da vas svakodnevni poslovi ne liše usmene molitve. Prizivajte preproslavljeno i
najslađe Ime našeg Isusa, i On neće oklevati da vam odmah pritekne u pomoć i da vas
uteši. Šta je to što blagoslovena molitva ne može da ispravi i vaspostavi?!
Prisilite se na molitvu. Zašto bi vaš um lebdeo tamo-amo umesto da se okrene Isusu, budući
da smo radi Njega sve napustili i da ćemo radi Njega sve pretrpeti?
9. Na osnovu opita znam da pobožnost posredstvom bezmolvija, molitve, sozercanja,
očišćujućih suza, istinskog pokajanja i bogomislija vaspostavlja podvižnika kako telesno,
tako i duhovno. Razume se da podvižništvo pomaže kad je telo snažno, ali ukoliko je telo
slabo može ga zameniti blagodarnost i samoprekorevanje.
Opsežna pobožnost i trezvenoumlje su sve: to su istinska obeležja duše koja živi u Hristu.
Kad nedostaju ta obeležja i kad čovek jednostrano praktikuje podvižništvo, ono će biti ili od
male koristi ili će pak biti sasvim izgubljen, jer će se pogorditi zbog pohvala drugih ili zbog
sopstvenih pomisli. Njegov trud će propasti bez trezvenoumlja, te sveobuhvatne svetlosti
148
duše koja ima neprocenjivu vrednost. To se dešavalo mnogim podvižnicima u pustinji i oni
su doslovno gubili svoje duše, kao što čitamo u knjigama.
Sveti Oci izobražavaju podvižništvo (askezu) kao lišće na drvetu, dok je trezvenoumlje plod.
Po plodovima njihovim poznaćete ih (Mt. 7;16), i to su oni plodovi za koje nam je
zapoveđeno da ih uberemo. Neka nas Bog prosvetli kako da koračamo, jer su istinski
rukovoditelji iščezli i svako od nas korača svojim sopstvenim putem. Neka svima nama Bog
bude istinski rukovoditelj.
10. Čeda moja, bez obzira kakvu vam žalosnu stvar spominjao đavo, neprijatelj vaših duša,
potrudite se da je odmah i bez oklevanja udaljite jer će svako odugovlačenje imati
nepoželjne posledice.
Đavola ćete potpuno pobediti molitvom i trezvenoumljem. Suština trezvenoumlja sastoji se u
nedremanoj budnosti uma, kojom ćemo se suprotstaviti strastvenim pomislima i maštanjima
sramnih demona. Od toga zavisi život i smrt, oskrnavljenje ili poboljšanje. Drugim rečima,
duša koja se moli umno (noetički) i odbija i prezire različite nečiste pomisli, vremenom se
očišćuje i osvećuje.
11. U telesnoj bici spašće nas samo okretanje leđa, što znači da od pomisli i maštanja
moramo uteći čim se ona pojave. Ne odugovlači zato što želiš da ispitaš maštanja ili da
razgovaraš sa njima! Mašta je velika i strašna zamka. Stvari koje se izbegnu očima ili
dodirom s lakoćom će pristupiti uz pomoć mašte.
Nastoj da sačuvaš svoj um od maštanja o bilo kakvim svetovnim stvarima koje su izvan
manastira. Trebalo bi da sva ta maštanja zameni jedna jedina misao, a to je sećanje na
našeg poklonjenja dostojnog Isusa. Ako te nešto u tvojoj keliji podseća na nekoga, moraš se
toga osloboditi i tako po svaku cenu odvratiti bilo kakvu priliku za rat. Potrudi se da izbrišeš
svoju prošlost. Kad se ona probudi i kad bude pokušavala da te udavi, ti prizovi Isusa i On
će biti spreman da ti pomogne.
12. Čedo moje, čuvaj svoj um od nečistih pomisli; čim se one pojave, odagnaj ih
izgovaranjem Isusove molitve. Kao što pčele beže od dima, tako i Duh Sveti beži od
zlosmradija dima sramnih pomisli. I kao što pčele pritiču cveću koje ima nektar da bi od
njega napravile med, tako i Duh Sveti pristupa umu i srcu u kojima se stvara nektar vrlina i
dobrih pomisli.
Ako ništa ne zamišlja, um će obratiti pažnju na reči molitve koja se izgovara umno ili
usmeno. Stvarna i središnja tačka svih metoda je molitva slobodna od bilo kakvih maštanja,
pri čemu se pažnja usmerava na reči koje se mogu izgovarati umno ili usmeno.
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O UMNOJ I SRDAČNOJ MOLITVI
1. Molite se, preklinjem vas, prema savetu apostola Pavla: Molite se bez prestanka (1. Sol.
5;17). Trezvenoumni Oci kažu: "Ako si bogoslov, onda ćeš se istinski moliti i ako se istinski
moliš, onda si bogoslov!" I zaista, trezvenoumni pustinjski Oci uče da se posredstvom
različitih podviga kao što su: delanje, sozercanje ("praksa" i "teorija") i moralna filosofija
trezvenoumlja i molitve, čovekov um očišćuje, prosvetljuje i usavršava i, prema tome,
149
zadobija dar bogoslovlja, ali ne akademskog bogoslovlja kakvo poseduju bogoslovi na
univerzitetima, nego bogoslovlja koje proishodi i proističe sa božanskog izvora, odakle se
večno izlivaju reke istinskog, božanskog bogoslovlja.
Sveti trezvenoumni Oci kažu da um, koji je prestao da sozercava Boga, postaje ili životinjski
ili zverski. Naprotiv, posredstvom molitve, a posebno umne (noetičke) molitve, um (nus)
postaje bogolik i prosvetljen božanskim ozarenjem.
Čovekovo spasenje zavisi od molitve, jer je to ono što ga sjedinjuje s Bogom i približava
Bogu. Kad se čovek nalazi u blizini Božijoj, sasvim je prirodno da ne skreće sa etičkog puta,
jer obraća pažnju na svaki korak koji će preduzeti. Uprkos svoj našoj pažnji, đavo ne
prestaje da nas spotiče, jer želi da nas iznenadi u trenutku slabosti i da nas odvuče na svoj
put, koji uvek vodi strmoglavo nadole. Iz tog razloga se, draga moja čeda, od nas nužno
zahteva da se uvek naoružavamo neprestanom molitvom našeg slatkog Isusa.
Ne smemo zaboraviti da đavoli napadaju molitvu i da nasrću na nju, kako bi je pomoću zlog
lebdenja učinili nedelotvornom. U vreme molitve, čovekovim umom kruže najrazličitije misli,
težeći da ukradu plod molitve i da onom, koji se moli, ostave samo kosti, odnosno trud i
napor.
Iz tog razloga, onaj ko hoće dobro da se moli trebalo bi da pre početka molitve udalji svaku
brigu, a zatim i svaku pomisao. Um bi, kao nadzornik, trebalo da motri na svaku reč koju
izgovaraju usta, kako bi molitva postala plodonosni izvor božanske blagodati i pomoći.
Prema svetim Ocima, satana će se uvek postavljati kao trn i kao kamen spoticanja za svetu
molitvu. To je stoga što ga molitva obespokojava i sažiže. Dakle, čeda moja, prisilite se na
molitvu, a pomjanite i mene, vašeg ubogog starca, da bi mi se Gospod smilovao.
2. Najvažniji cilj monaškog života je da monahe čvrsto ujedini sa Bogom, koji je naš krajnji
domet. Kad je čovek sjedinjen sa Bogom i kad Bog obitava u njegovom srcu, onda mu ništa
ne nedostaje. U njegovoj duši nema praznine. Pored toga, njemu ne nedostaju ni
veštastvene stvari, neophodne za sadašnji život. To je još jedan dokaz koliko Bog brine za
one koji su Mu poslušni.
Molitva je način na koji se vrlo prisno sjedinjujemo sa Bogom. Pod molitvom ne
podrazumevamo samo to što ćemo se povremeno moliti pred ikonama, nego uporedo s tim,
a to je ono što moramo činiti, monah koristi i pet reči molitve koje izgovara dok radi, jede,
sedi ili se bavi bilo čim drugim, bez prestanka! Tih šest reči izgovaramo ustima, umom ili
srcem: GOSPODE ISUSE HRISTE, POMILUJ ME!
Neprestano izgovaranje ovih reči neće nas zamoriti. U početku, moramo malo biti istrajni.
Kasnije se, međutim, čovek na to navikava i izgovara molitvu s velikom lakoćom, ne želeći
da je prekine. Kada je izgovara, on oseća takvo duhovno likovanje da čak i u teškim
trenucima, ako ih bude, ne biva uznemiren ili zabrinut. Bolje rečeno, on trpeljivo pritiče
Hristu kojega preklinje da bude milostiv prema njemu, i Hristos ga teši i veseli. Šta je lepše
nego u svakom trenutku preklinjati Hrista i izgovarati Njegovo sveto ime ovim glinenim
usnama? Postoji li veća čast?
U tim rečima sadržana je vascela naša vera. Govoreći "Gospode", mi verujemo da smo sluge
Božije i da je On naš gospodar. Time iskazujemo poštovanje Hristu kojeg smo priznali za
gospodara, ali se time još više ukazuJe čast nama jer smo sluge takvog gospodara, koji je
Bog.
Kada kažemo "Isuse", a to je ljudsko ime Božije, prisećamo se celokupnog zemaljskog života
Hristovog, od Njegovog Roždestva do Vaznesenja.
Kada kažemo "Hriste", što označava pomazanika Božijeg, Cara neba i zemlje, ispovedamo i
verujemo da je Hristos naš Bog Koji je sve stvorio, Koji je na nebesima i Koji će ponovo doći
da sudi svetu.
150
Govoreći "pomiluj me", preklinjemo Boga da nam pošalje Svoju pomoć i Svoje milosrđe, jer
priznajemo da ništa ne možemo da učinimo bez božanske pomoći. Ovo je, ukratko,
objašnjenje ovih svetih reči. Ko god ih izgovori, iskusiće mnoštvo stvari.
Svim srcem se molim da vam naš slatki Isus podari ovu molitvu u dušama, kako biste okusili
duhovnu sladost molitve i preispunili se njome.
3. Revnosna molitva je neposredna duhovna nužnost za očuvanje krune vrlina, odnosno
ljubavi. Borite se u molitvi ukoliko želite da u vama obitava Hristos i On će se, kao najopitniji
vojskovođa, boriti zajedno sa vama. On će se boriti sa vama i podariće vam pobedu.
Kad se dokopamo molitve, postajemo kao lavovi koji riču; ne onda kad se molimo nemarno
ili mlako nego kad se molimo duševnom silom. Ukrepite se mišlju da je molitva sve. Bez
molitve, očekujte opšte nazadovanje i pad za padom. Ako se tokom iskušenja svom svojom
snagom držimo molitve, sigurno ćemo nadvladati đavola i priložiti još jednu pobedu
svesvetom imenu Hristovom.
4. Čedo moje, sa oružjem molitve bori se za božanske tvrđave. Ko god se bori biva ovenčan,
ali ne maslinovim grančicama nego nepropadljivim vencima u nebeskom Jerusalimu!
Ova borba je toga dostojna, jer slava koju donosi ostaje nepropadljiva i večna, dok je slava
boraca koji se nadmeću za prolazne stvari privremena i uzaludna. Dakle, mi se moramo
boriti prihvatajući žrtvu i podnoseći lišavanja, kako bismo i mi nedostojni proslavili sveto ime
Božije.
5. Čeda moja, preklinjem vas, ljubavi Božije radi, ni za trenutak ne prekidajte izgovaranje
molitve Hristove. Trebalo bi da vaše usne neprestano šapuću ime Isusa, koji je porazio
đavola i sve njegove zamke. Neprekidno vapite našem Hristu i On će vam svesrdno pohitati
u pomoć.
Kao što ne možete ukrasti usijano gvožđe, pa mu čak ne možete ni pristupiti, isto se dešava
i sa dušom koja molitvu izgovara sa toplinom Isusovom. Demoni joj ne pristupaju - a kako
bi i mogli? Ako bi joj pristupili, spalio bi ih božanski oganj koji božansko Ime sadrži u sebi.
Ko se moli prosvetljuje se, dok se onaj, ko se ne moli, pomračuje. Molitva je darovatelj
božanske svetlosti. Iz tog razloga je svako ko se moli potpuno ozaren, i Duh Božiji obitava u
njemu. Ako nam pristupe potištenost, nemar, čamotinja (uninije), molimo se sa strahom,
bolom i velikom umnom budnošću, i istog časa ćemo blagodaću Božijom doživeti čudo utehe
i radosti.
Nemoguće je da čovek koji se moli bude zloban prema nekome ili da odbije da oprosti bilo
kakvo sagrešenje. Sve se pretvara u pepeo kada pristupi ognju molitve Isusove.
Dakle, čeda moja, molite se spasonosnom i osvećujućom molitvom Isusovom, da biste i vi
bili ozareni i osvećeni. Molite se i za mene, lenjivog grešnika, da bi mi se Bog smilovao zbog
mnoštva mojih grehova, kao i zbog mojih bezbrojnih obaveza.
6. Čedo moje, uvek se sećaj Isusa, kako bi uvek pronašao odgovarajući lek za svoje
slabosti. Imaš li bolove? Ako prizoveš Isusa, naći ćeš utehu i prosvetljenje. Da li patiš?
Prizovi Isusa i, gle, uteha će osvanuti u sferi tvog srca. Da li te nadvladalo obeshrabrenje?
Ne zaboravi da svoje nade položiš na Hrista, i tvoja duša će se ispuniti hrabrošću i silom. Da
li te muče plotske pomisli, koje te privlače čuvstvenim nasladama? Prigrabi sažižući oganj
imena Isusovog i baci ga na korov. Da li te muči neka svetovna stvar? Kaži: "Prosvetli me,
Isuse, kako da se suočim sa problemom koji je preda mnom. Neka se razreši saglasno
Tvojoj svetoj volji", i gle, bićeš miran i koračaćeš s nadom.
U svemu i kroz sve postavi ime Isusovo kao temelj, podršku, ukras i zaštitu, i ne plaši se
neprijatelja. Međutim, kad kroz nešto budeš prolazio bez imena Isusovog, trebalo bi da se
plašiš. Ne očekuj da se isceliš ako ne koristiš lekove, jer he ishod biti truljenje.
151
Prisili se na molitvu, čedo moje. Tada ćeš u duši osetiti veliku korist, osveženje i spokojstvo.
7. Prizovi ime Isusovo. On je spreman da pomogne svakome ko to zatraži. Ne zaboravi na
molitvu, jer se molitvom osvećuje vascelo čovekovo biće. To je jedina stvar koju oni, što se
ne podvizavaju do prolivanja krvi, ne mogu da učine.
Šta je lepše od molitve? Ko god se moli, biva prosvetljen i dolazi do poznanja volje Božije.
Naravno, ako se dobro moli. A kad se dobro moli? Kad molitve koje upućuje Bogu imaju sve
sastavne elemente. A koji su to elementi, koji molitvu čine ugodnom? Smirenje, suze,
samoprekorevanje, prostodušnost i, posebno, poslušanje sjedinjeno s ljubavlju. Molitva
izliva svetlost, i ta svetlost obasjava spasonosni put kakav želi Bog.
Molitva treba da bude neoslabljena Ako se molite na taj način, sa svih strana ćete biti
neranjivi. Kad vas obuzmu ostrašćene pomisli, latite se molitve napregnuto i revnosno, i
istog časa ćete naći utehu. Čvrsto se držite molitve Isusove.
8. Izgovori molitvu sa bolom i duševnim plačem, i osetićeš se sasvim drugačije. Obrati
pažnju jedino na samoga sebe! Tada ćeš videti sebe i osetićeš bol, i taj bol će ti doneti
milost Božiju. Dok izgovaraš molitvu, ne obraćaj pažnju na otkucaje srca. Samo sačuvaj svoj
um da ne odluta od molitve, jer je to središte i cilj molitve.
Neprestano se moli molitvom Isusovom, i ona će sve dovesti u red. Ko god se moli biva
prosvetljen, dok onaj ko se ne moli biva pomračen, a takav sam i ja sam. Molitva je svetlost
nebeska, i ko god unutar sebe ili na usnama ima molitvu, ima i svetlost molitve koja izvire
unutar srca. Ona ga prosvetljuje šta da misli i kako da se sačuva od đavolskih zamki.
9. Prisilite se na molitvu Isusovu, i ona će vam postati sve - hrana, piće, odeća, svetlost,
uteha i duhovni život. Ova molitva postaje sve za onoga ko je poseduje. Bez nje se ne može
ispuniti duševna praznina. Da li želite ljubav Hristovu? Čeznite za molitvom i prigrlite
smirenje, i tada ćete shvatiti da je Carstvo Božije unutra u vama.
Ne dozvolite da vama upravljaju zle pomisli. Ne oklevajte da ih udaljite molitvom. O, kakva
čuda čini ta molitva! Zavapite molitvom, i vaš angeo čuvar će vam poslati duhovni miomiris!
Angeli su veoma radosni kad se čovek moli molitvom našeg najslađeg Isusa. Neka Isus bude
naslada vaših duša.
10. Izgovarajte molitvu bez prestanka. Neka vam Bog podari blagosloven početak! Neka vas
molitva ne napušta ili, bolje rečeno, ne napuštajte vi molitvu, jer je ona život duše, disanje
srca, miomirisno proleće koje u duši borca stvara duhovni procvat.
Čeda moja, molitva i smirenje su svemoćno oružje koje sa nedremanom pažnjom
neprestano moramo držati u rukama. Ono će nam, uz pomoć Božiju, doneti pobedu nad
demonima.
11. Budite trpeljivi, čeda moja. Ne gubite hrabrost. Napregnuto izgovarajte molitvu. Neka se
vaš um ne rasipa na zemne stvari, čak i ako imate briga. Smatrajte ih prolaznim. Samo,
neka vam pred očima neprestano bude molitva i sećanje na smrt. Svagda vidim pred sobom
Gospoda. On mi je s desne strane da ne posrnem (Ps. 16;8). Ako se molite snažno i bez
prestanka, nećete pasti. Razumećete, međutim, da ćete iskusiti sveopšti pad ako zanemarite
molitvu.
12. Istrajte u molitvi. Nemojte misliti da se velike stvari mogu postići tako lako. Trudićete
se, i znojićete se, a Bog će videti vaš trud i smirenje i tada će vam lako podariti dar molitve.
Ukoliko više budete izgovarali molitvu, utoliko ćete me više obradovati, a prevashodno ćete
obradovati Boga, i utoliko ćete više olakšati svojim dušama. U tom smislu morate pomagati
jedni drugima. Kada glasno izgovarate molitvu, a neko drugi je ne izgovara i um mu lebdi
unaokolo, čim začuje da je drugi izgovara probudiće se iz sanjarenja. Tada će ga savest
prekorevati jer ne izgovara molitvu nego samo sedi i dopušta da mu um luta. Zbog toga će i
152
on početi da izgovara molitvu, i na taj način će se ispuniti izreke; Brat koji pomaže bratu
sličan je gradu utvrđenom i visokom (Priče Sol. 18;19) i Nosite bremena jedan drugoga (Gal.
6;2).
13. Molite ce što je češće moguće. Pokušajte da osetite umilenje i da jecate, i videćete
koliko ćete olakšanje osetiti zbog pomisli i teskobe.
Molitva je čovekova beseda sa Bogom. Onaj ko se moli skrušenog i smirenog duha ispunjen
je božanskim darovima i blaženstvima, odnosno radošću, olakšanjem, mirom, utehom i
prosvetljenjem, tako da i sam postaje blažen. Molitva je dvosekli mač koji odseca očajanje,
spasava od opasnosti, ublažava teskobu, itd. Molitva je preventivni lek za sve bolesti tela i
duše.
Isto tako, preklinjite Majku Svetlosti, preneporočnu Bogorodicu, da vam pomogne, jer je
Ona naša najveća uteha posle Boga. Kad čovek prizove Njeno presveto ime, istog časa oseti
Njenu pomoć. Ona je Majka. Dok je bila na zemlji kao ljudsko biće i naša sastradalnica,
stradala je zbog istih onih stvari zbog kojih stradamo i mi. Zbog toga je veoma sažaljiva
prema ožalošćenim dušama i brzo im pritiče u pomoć.
14. Neka nam grlo promukne od danonoćnog prizivanja najslađeg imena Isusovog, i ono će
za duhovno grlo, tj. za srce postati slađe od meda i saća (v. Ps. 19;10). Nijedno drugo ime
nije u stanju da nadvlada strasti koje su u nama, izuzev imena Isusovog. Nijedno drugo ime
nije u stanju da odagna tamu iz srca i da učini da ozarenje prosvetljujućeg znanja zablista u
umu, izuzev imena Isusovog. Naoružaćemo se tim imenom i u svakom ratu i bici prizvaćemo
ga u pomoć kao vojskovođu. On će doći na naš prvi poziv. Tad će se duša ispuniti hrabrošću
i odvažno ćemo stupiti u nevidljivu bitku, imajući Isusa za svog zaštitnika.
Borimo se u svojim pomislima, uvek se uzdajući u Boga. Budimo uvek naoružani molitvom i
budnošću. Stražarimo uvek zbog lopova, odnosno zbog pomisli koje dolaze sleva, s tim što
ni one koje dolaze zdesna nećemo ostaviti neistraženima, kako ne bismo prihvatili zle
pomisli koje se pretvaraju da su bezazlene.
15. Delajte na umnoj molitvi sa mnogo revnosti, trpljenja, upornosti i smirenja. Trebalo bi
da znate da se taj metod molitve ne može zadobiti slučajno. On zahteva veliku borbu, kao i
mnogo vremena. Ne smemo zaboraviti da ćavo mrzi umnu molitvu više nego što možemo da
zamislimo i da ćemo na najrazličitije načine naići na njegovo vatreno protivljenje. Dakle,
morate imati odvažnosti, hrabrosti, trpljenja, upornosti, smirenja i ljubavi prema Isusu.
Ne dozvolite da vas obeshrabre prve teškoće u borbi. Dobre stvari se zadobijaju trudom i
bolom. Međutim, kad ugledate plodove - i to kakve plodove! - reći ćete sebi: "Vredelo je
potruditi se za ovakve duhovne plodove!"
16. Od sada se molite, molite, i neprestano molite! Čuda koja stvara plamena molitva ne
mogu se niti opisati niti objasniti! Mnogi se pitaju kako se more povlači i kako se
zaustavljaju jaki vetrovi! Često se dešava da iskušenja podsećaju na strašne oluje i
nemilosrdne vetrove koji prete potpunim uništenjem. Međutim, kad molitveno zavapite:
Učitelju, izgibosmo (Lk. 8;24), videćete da se sve čudesno umiruje i da smo spaseni. Amin.
17. Čedo moje, primio sam oba tvoja pisma. Ti težiš da zadobiješ božansku ljubav i
neprekidnu molitvu. To su najuzvišeniji blagodatni darovi, koji zahtevaju patnje, iskušenja,
vreme, itd. Prema tome, čedo moje, tvoja iskušenja su uobičajena i ne bi trebalo da se čudiš
što ih imaš. Bori se da neprestanim izgovaranjem Isusove molitve zadobiješ božansku
ljubav. Nemoj očajavati pri svakom padu, nego se pripremi da uzvratiš udarac!
18. Živimo u ovom ispraznom svetu, ali on ne sme da nas privuče i da obuzme naše srce,
tako da umrtvi njegove duhovne snage i da ga razluči od Boga i Tvorca. Dakle, čedo moje,
moramo se neprestano moliti kako bismo neprekidno opštili sa našim Isusom i od Njega
crpeli snagu kojom ćemo se pobednički suočiti sa svakim demonskim napadom. Molimo se
Isusovom molitvom i čudotvorac Gospod će nam, kao prvo, oprostiti mnoštvo naših grehova,
153
a kao drugo pomoći će nam da Njegovom blagodaću pobedimo plot (telo), svet i đavola,
naša tri velika neprijatelja. Osim toga, molitva će nam pribaviti radost i mir u Bogu.
Pomisli koliko nam je potrebna duševna radost, posebno božanska radost. Zbog toga se po
svaku cenu pobrinimo da iskoristimo svaki trenutak slobodnog vremena i da ga upotrebimo
za molitvu.
19. Moli se, čedo moje, jer sve zavisi od molitve, a posebno spasenje naših duša. Kad se
molimo s bolom i smirenjem, Bog čuje našu molitvu i odgovara saglasno onome što je na
našu korist. Nakon što se pomolimo za nešto, često se dešava da se volja Božija izrazi na
način koji je potpuno različit od onoga za šta smo se molili. To nas često ražalošćuje, jer se
nije izvršila naša sopstvena volja. Mi ne razumemo dubine božanskih odluka i, uprkos svim
razmimoilaženjima izmeću božanske i naše volje, svemogući Bog na mnogo različitih načina
izvršava ono što će biti na našu korist.
Zbog toga, čedo moje, prikupimo sve svoje duševne sile da bismo istrajali i primenili onu
veliku vrlinu koja se naziva Trpljenje.
20. Neka je slava Njegovom svetom imenu, jer smo ga poznali i klanjamo mu se koliko god
je to u našoj moći, uklanjajući se od pometnje i ispraznosti ovog veka. Slava Onome koji nas
ljubi i opra nas od greha naših krvlju svojom (Otkr.1;5).
Kad se srce oslobodi ovozemaljskih stvari i kad se bude bavilo izučavanjem božanskog
Pisma, znaj, čedo moje, da će isprazne pomisli odleteti i da će se um ograničiti na
razmišljanje o božanskom. On se više neće zanimati za sadašnji život, nego će se velikim
naslađivanjem neprestanim bogomislijem uzdići do Boga. Neprestanim prizivanjem imena
Božijeg posredstvom molitve "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me", čovek zadobija osećanje
za drugi život, za budući vek i za nadu koju imaju pravednici. On predokuša veličanstvenost
tog života i zadivljeno kaže: O dubino premudrocti i neistraživog razuma Božijega (v. Rim.
11;33), jer je On priugotovio drugi svet koji je toliko čudesan, da bi u njega uveo razborite
ljude i sačuvao ih tamo u beskonačnom životu.
21. Čeda moja, revnosno delajte na duhovnom miomirisu. Govorim vam o molitvi, svetoj
besedi sa Isusom, koja vam obilato obezbeđuje Njegove blagoslove. Da, čeda Duha, ljubite
molitvu svim srcem, kako bi svi vi postali miomiris blagodati i kako biste slatkim
blagouhanjem mirisali onima koji su u vašoj blizini, tako da kažu: "Uistinu, monaštvo čini da
monasi posredstvom božanske blagodati odišu angelskim miomirisom!"
Dakle, neka nečiste strasti budu daleko od vas jer one stvaraju neugodan miris i ostavljaju
loš utisak.
22. Prisilimo se, čeda moja, na molitvu našeg najslađeg Isusa, kako bi nam podario Svoje
milosrđe i kako bismo se sjedinili s Njegovom blagodaću, da bismo izvršili Njegove svete
zapovesti i zadobili Njegovu ljubav. Kada to steknemo, postaćemo bogovi po blagodati i
pričasnosti, i tada nam put našeg Isusa neće biti surov i strm nego sladak i ugodan. Tada
ćemo s lakoćom izvršavati Njegove zapovesti.
154
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O TREZVENOUMLjU I UMNO-SRDAČNOJ MOLITVI
Trezvenoumni Oci su se mnogo trudili da bi kroz molitvu pronašli blagodat Božiju. Zbog toga
im mi, njihova čeda, dugujemo večnu blagodarnost, jer su nam pokazali put koji vodi
sjedinjenju duše s Bogom. Čovek se čudi i pita: "Kako je moguće da ljudi, a posebno monasi
i sveštenici, žive duhovno i da udovolje svojim duhovnim potrebama bez molitve, koju su
nam trezvenoumni Oci predali na osnovu svog ličnog opita?"
Sveti Grigorije Palama, velika svetiljka isihije (bezmolvija), trezvenoumlja a posebno
neprestane molitve, napisao je najveće i najsistematičnije pouke o molitvi i bio nazvan
"glavom i predvodnikom trezvenoumnih Otaca".
Dok se zajedno sa svojim bratstvom podvizavao na Svetoj Gori ali izvan Velike lavre, imao
je viđenje u kojem se pred njim ukazao sasud sličan krčagu, ispunjen nekom tečnošću. Bio
je toliko preispunjen ovom tečnošću da se ona izlivala i uzaludno rasipala. Ta blistava bela
tečnost koja je ispunjavala sasud bila je slična mleku. Pred njim se tada pojavio čovek
svetačkog izgleda koji je rekao: "Grigorije, zašto dopuštaš da se izlije tako mnogo duhovnog
veštastva i da se ono uzaludno rasipa, umesto da ga daš onima kojima je potrebno?"
Svetitelj je, naravno, razumeo da je to blagodat Božija. Bilo je to ono duhovno veštastvo i
piće koje je posedovao u sebi kao blagodat Božiju, premudrost, opit, trezvenoumlje i
besednički dar. "Zašto zanemaruješ ove darove", rekao je, "i zatvaraš ih ovde, na ovom
mestu, umesto da ih razdeliš slabima, gladnima i žednima?"
I zaista, posle nekoliko godina i uz Božiju pomoć i rukovođenje, našao se meću ljudskim
mnoštvom, razdelio ove darove i napojio žedne.
Čak i dok je bio u svetu, molio se sam za sebe. Praktikovao je isihazam živeći sam u svojoj
keliji i prisustvujući Liturgiji jedino subotom i nedeljom. Drugim danima u sedmici, zatvarao
se u svoju keliju i uopšte nije izlazio. Nije ni jeo ni pio. Svoje bezmolvije prekidao bi tek u
subotu, kada je prisustvovao svetoj Liturgiji. Nakon što bi se pričestio, odlazio je u trpezariju
i besedio sa ocima i braćom. Zatim bi ponovo bezmolvstvovao od nedelje popodne do
subote.
Ovi veliki Oci uče nas da se ljudska duša, kada je napadnuta nečistim, gordim, egoističnim,
hulnim i grešnim pomislima, mora sa gnevom i jarošću boriti da protera ove pomisli, isto kao
i molitvom i protivljenjem.
Protiv zlih maštanja i pomisli nije dovoljno koristiti samo gnev i jarost. Neophodno je da se
čovek, koji se bori protiv njih, moli neprestanom molitvom, prizivajući božansko ime:
"Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!"
Prema svetim Ocima, ime Isusovo u sebi poseduje silu vaspostavljanja. Drugim rečima, ova
molitva Hristova ima moć da vaspostavi dušu koja je nisko pala i postala slaba, koja je
postala nemarna i sagrešila.
U životu duhovnog čoveka postoje dani i periodi kada on u sebi oseća prazninu, slabost
duše. Nešto je izgubljeno i on oseća da je unutar sebe nešto napustio, a ne zna kako da
dođe sebi, kako da vrati početnu silu i blagodat koju je duša posedovala. Ne zna kako da
vrati punoću koju je izgubio. U takvom slučaju, sveti Oci nas uče: "Obnovi molitvu, počni
ponovo da se moliš, bilo usnama bilo umom, i vratiće se ta izgubljena punoća. Ponovo ćeš je
naći, u slučaju da se prisiliš na molitvu."
155
Neprestano izgovaranje molitve ima veliku vrednost (dostojanstvo). "Međutim, kad čovek
radi, njegov um luta tamo-amo", prigovoriće neko. I pored toga, moguće je da se i u to
vreme molitva izgovara ustima, oprezno i tiho, čime će se u duši vaspostaviti osećanje
blagodati.
Sveti Oci su nam ostavili veliko nasleđe beskonačne vrednosti, koje se ne može izmeriti,
izvagati ili izbrojati. To nasleđe se naziva trezvenoumlje. Trezvenoumlje označava obraćanje
pažnje na pomisli, maštanja i kretanja čula. To je duhovna snaga koja se protivi zlu. To je
jasno opažanje, odnosno pojava da um izdaleka opazi iskušenje i da mu utekne,
preduzimajući odgovarajuće mere. To je pojava da um nadzire srce i pomisli koje ulaze i
izlaze iz njega.
Pre Svetih Otaca, tih učitelja trezvenoumlja i sistematske umne molitve, monasi su se
prevashodno bavili vrlinama vezanim za delanje (praksu). Delanjem (praksom) se nazivaju
oni podvizi koji se izvršavaju telesno, bilo da je reč o postu, uzdržanju, metanijama, bdenju,
crkvenim bogosluženjima, poslušanju, smirenju, itd. Oci kažu da je delanje (praksa) "nešto
korisno", ali da je molitva "veoma korisna."
Počev od 14. veka nadalje, Oci sistematizuju i organizuju molitvu. Oni su ostavili spise o
molitvi. Utvrdili su da je trezvenoumlje nešto što je neophodno za čovekovo savršenstvo.
Pre nego što je bilo sistematizovano učenje koje se tiče trezvenoumlja, pre nego što je
postalo opštepoznato i počelo slobodno da kruži, Oci i duhovnici su uglavnom upražnjavali
delatne vrline. Strogo su postili, bdeli, podnosili razna mučenja, itd. Međutim, kad se delo
trezvenoumlja pojavilo na svetlosti kao sistematski izložen metod, obim podviga je bio
smanjen, ne zato što su oni nepotrebni, nego zato što su se Oci u većoj meri posvećivali
duhovnom podvigu nego praksi. Posredstvom trezvenoumlja oslobađali su se pomisli, i na
taj način su umanjene strasti. Trezvenoumlje im je donosilo čistotu srca. Zbog toga više nije
postojala apsolutna potreba za telesnim podvigom da bi se dostigla čistota duše.
Iz tog razloga mi, monasi, nipošto ne smemo zapostaviti molitvu, jer će nam ona doneti
stoprocentnu korist. Kad trezvenoumlje očišćuje um i srce i omogućuje razboritu brigu, kako
u pogledu spoljašnjih telesnih čuvstava, tako i u pogledu unutrašnjih čuvstava duše, monah
nema potrebu za velikim podvizima da bi dostigao isti cilj.
Praktični (delatni) podvizi pomažu trezvenoumlju. Iz tog razloga su i Oci, saglasno svojoj
snazi, upražnjavali delatne podvige da bi, razume se, pomogli trezvenoumlju. Međutim,
uglavnom su se bavili trezvenoumljem, jer molitva i trezvenoumlje daju najsavršenije lekcije
o duhovnim stvarima i teoriji (sozercanju).
Trezvenoumlje vodi trezvenoumnog čoveka ka teoriji (sozercanju), da bi ga sozercanje
odvelo ka mudrosti, a mudrost do ljubavi, dok iz ljubavi proishodi bogočežnjivost ("božanski
eros").
Čistota je prirodni ishod trezvenoumlja. Čistota duše i tela dolazi sama po sebi. Dok su
posredstvom podviga (askeze) Oci mnogo stradali i mučili se do smrti, trezvenoumlje
zamenjuje najveći deo napora i stradanja.
Trezvenoumlje vodi trezvenoumne oce ka slobodi od briga. Oni su uvideli da preterana briga
za mnoge i različite stvari predstavlja ozbiljnu prepreku za dostizanje trezvenoumlja, jer se
iz briga rađaju pomisli. Pomisli, sa svoje strane, odvlače um od molitve i teorije
(sozercanja). Iz tog razloga, brigu o nepotrebnim i suvišnim stvarima Oci nazivaju
duhovnom tuberkulozom.
Kinoviti žive u poslušanju. Prirodna posledica poslušanja je oslobođenost od briga onoga ko
je poslušan. Sve dotle dok praktikujem poslušanje i dok neko drugi snosi posledice, ja sam
miran i spokojan i brinem se samo za svoju službu (diakonimu).
156
Kad se brinem za svoju službu (diakonimu) i smatram da osim nje ne treba da brinem ni o
čemu drugom, vrlo dobro mogu da sjedinim svoje delanje sa molitvom.
Ako vidim da moj um nije u stanju da obrati pažnju na rukodelanje uz molitvu jer je rasejan
na mnoge stvari koje nisu vezane za dužnosti koje ima tokom službe, tada ću nužno početi
da usmeno prizivam ime Isusovo i da šapatom izgovaram: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj
me!"
Kad se usta mole a ruke delaju, takav rad biva dvostruko oblagodaćen: blagodaću
poslušanja i blagodaću molitve. Poslušanje nas nagraćuje za naše delanje, dok nas molitva
osvećuje. Svako delo, kojem saputstvuje molitva, ima posebnu blagodat.
U manastiru Tavenisiotu u Egiptu bilo je toliko isihije (tihovanja, bezmolvija) da su ga
nazivali nekropolom, gradom mrtvih. Time se misli da su oci bili toliko tihi kao da nisu živi
ljudi koji imaju potrebu za govorom i larmom. Budući da su imali ovakvu isihiju
(bezmolvije), sasvim je izvesno da su imali vremena da se bave molitvom ili sozercavanjem
Boga.
Jasno je da će onaj, ko ljubi isihiju (bezmolvije), razumeti korist od bezmolvija i molitve. Mi
nismo spoznali korist koju nam donosi samosabranje. Nismo spoznali vrednost bezmolvija
(isihije). Nismo otkrili koliko nam koristi donosi ostajanje u bezmolviju naših kelija.
Monah koji je lišen molitve oseća se prazno, jer nije okusio korist koju mu donosi molitva,
niti je shvatio svoju prazninu. Siromah koji nikada ništa nije imao ni zbog čega neće ni
patiti.
Ukoliko, međutim, monah koji je naučen molitvi postane nemaran i izgubi je, on zna koliki je
njegov gubitak i pati zbog toga.
Neophodno je, dakle, da se monasi mole ne samo zato da bi ispunili svoju monašku dužnost
nego zato da bi i na delu bili monasi. Ne samo zato da bi bili monasi po imenu i spoljašnjoj
pojavi, nego da bi to bili i iznutra.
Prema trezvenoumnim Ocima, čovek ne može biti nazvan monahom ukoliko u sebi nema ovo
skriveno delanje.
Prema tome, i mi se moramo prisiliti da se bavimo molitvom, da bi smo se preispunili
duševnom korišću. Tek tada ćemo moći da se nazovemo monasima.
Kao što neko može da se čudi što telo može da živi bez duše, isto tako i čovek opitan u
molitvi može da se zapita i da kaže: "Kako ljudi mogu da žive bez ove duhovne hrane.
Trezvenoumni Oci nam govore da oni, koji se mole na ovaj način, zadobijaju velike darove.
Posredstvom posta, molitve, uzdržanja ili bdenja daruje nam se blagodat, odnosno različite
blagodati Svetog Duha.
Blagodat Svetog Duha ima mnogo vidova i mnogo načina da se oseti. Posredstvom
napredovanja u molitvi i trezvenoumlju, Sveti Duh nagraćuje blagodaću suza, blagodaću
radosti, blagodaću prozorljivosti, blagodaću poučavanja, blagodaću apostolskih (blagodatnih)
darova ("harizmi"), silom dugotrpljenja, strpljenjem, božanskom utehom, velikim nadanjem,
blagodaću bogočežnjivosti, sozercanja ili istupljenja.
Mi se, naravno, neprestano učimo i, ukoliko više naučimo, utoliko su veće naše obaveze
prema Bogu i svetim Ocima.
Naše duševne i telesne strasti isceljuju se srazmerno našem napredovanju u molitvi i koristi
koju smo odatle zadobili. Stepen iscelenja čovekovih strasti i slabosti pokazuje koliko je
čovek uznapredovao u molitvi.
157
Prema tome, potrebno je da se prisiljavamo. Stalno se moramo podsticati da ne zaboravimo
na molitvu i da je ne zanemarimo. Kad primetimo da se molitva "razvodnila", da je oslabila i
da je počela da se koleba i da luta, neophodno je da, što je moguće pre, nastojimo da to
popravimo i da revnosno delamo na vaspostavljanju sile naše molitve. Kako ćemo to izvršiti?
Duša se odmah mora sabrati, mora se usredsrediti i, kako mi kažemo, "privezati zvono", a
zatim napregnuto početi da se moli. Ona mora udaljiti pomisli, isključiti brige, osloboditi um
od lutanja i reći: "Sad ću se baviti molitvom!" I kad se neko vreme budemo time bavili na taj
način, ubrzo ćemo osetiti silu koja proističe iz revnosne molitve.
Molitva je katapult upravljen na demone, na strasti, na greh i, uopšte, na sve što nam se
suprotstavlja na putu spasenja.
Ako molitvu nazoveš lukom nećeš pogrešiti, jer brodić kojeg su šibale bure nalazi u luci mir,
spasenje i sigurnost.
Ako molitvu nazoveš pijukom, ako je nazoveš sekirom, ako je nazoveš kompasom, ako je
nazoveš svetlošću, ako je t nazoveš hiljadama drugih imena, nećeš pogrešiti. ? Mi, monasi,
ne smemo je dakle, nipošto zapostavljati. U svetu postoje mirjani, posebno žene, koje se
bave molitvom i snažno se trude na njoj. Iako imaju brige, decu i brojne obaveze, nalaze
vremena da se mole i da razmišljaju o imenu Božijem.
Šta onda da kažemo mi, kojima je Bog podario toliko slobode i bezbrižnosti? Šta da kažemo
za sebe, kad zapostavljamo molitvu i izgovaramo je toliko slabo da njena slabost dopušta
bolesti greha i strasti da nas uguši i da se razbolimo?
Da li pomisli ratuju sa nama? Molitva je moćno oružje. Privlačnost greha povlači nas prema
zlu. Međutim, kad um zgrabi sekiru molitve, podigne je i počne da udara, iskoreniće čak i
najtvrdokornije pomisli. Sve dok čovek čvrsto drži sekiru i vešto njome vlada, uistinu će
postizati čudesne rezultate.
Budući da đavo sve to zna, sprečava nas da izgovaramo molitvu, kako bi nas što lakše
zarobio. On nam donosi nemar, donosi nam hiljadu i jednu prepreku samo sa jednim ciljem,
odnosno da bi ometao molitvu.
Kao što je opit mnogo puta pokazao, demoni drhte od imena Isusovog. Oni sami su, kroz
ljudska usta, priznali da gore kad se čovek moli.
Postojao je jedan monah koji je zapao u tako veliki nemar da nije samo zapostavio svoje
pravilo nego je čak bio spreman i da se vrati u svet. Otišao je u svoju postojbinu, na ostrvo
Kefaloniju, gde đavoimani ljudi pokušavaju da se iscele na grobu svetog Gerasima. Kako se
našao u blizini, i ovaj monah je pošao da se pokloni svetitelju. Na putu ga je susrela
đavoimana žena i rekla:
"Znaš li šta držiš u ruci? O, kad bi samo znao šta držiš u ruci, nesretniče! Kad bi samo znao
kako me sažiže ta brojanica! A ti je nosiš samo po navici, samo običaja radi!"
Monah je stajao kao gromom pogođen. To je demon tako govorio, i to je bilo od Boga.
Monah je došao sebi. Bog ga je prosvetlio, i u sebi je rekao:
"Kakav sam ja bezumnik! U ruci držim najmoćnije oružje, a nisam u stanju ni da udarim
jednog demona! I ne samo što nisam u stanju da ga udarim, nego mu i dopuštam da me
kao zarobljenika povlači kuda on hoće! Sagrešio sam, Bože moj!"
Istog trenutka, pokajnički je krenuo ka svom manastiru. Kad se tamo vratio, ponovo je
postavio dobar početak. Toliko je uznapredovao u molitvi i u monaškom životu uopšte, da je
mnogima poslužio kao koristan uzor. Ja sam, nedostojni, takođe imao prilike da se sretnem
sa ovim starcem. Jedino što ste od njega ikada mogli čuti bilo je: "Gospode Isuse Hriste,
pomiluj me", i to je neprestano izgovarao. Ukoliko biste mu nešto rekli, odgovorio bi vam u
par reči i njegov jezik bi se odmah vratio molitvi. On je na to bio naviknut. To ga je toliko
158
promenilo. Zamislite da mu je vrednost molitve i brojanice otkrio demon, naravno nevoljno,
saglasno odlukama i neispitanim namerama Svevišnjeg!
Dopustite da vam ispričam još jednu sličnu priču. Dok smo boravili u Novom skitu i dok je
moj starac, Josif, još bio živ, došao nam je jedan đavoimani mladić.
Milosrdni starac je prihvatao ove nesretnike. Ostajali su koliko god su želeli i odlazili od nas
po svojoj volji. Takvi ljudi nisu u stanju da dugo borave na jednom mestu. Svi oni, koji u
sebi nemaju utehu Božiju, traže je lutajući od mesta do mesta i od jednih do drugih ljudi.
U tom mladiću bio je demon jedne uličarke. Kada ga je obuzeo, njegov glas se promenio u
glas javne žene i izgovarao ono što je, prema rečima apostola Pavla, sramno i govoriti (v. Ef.
5;12). Mladić je po zanimanju bio bačvar. Proveo je neko vreme u našem bratstvu, i tokom
radnog vremena pomagao je koliko god je mogao. Trećeg dana mi je rekao: "Oče, hoćeš li i
mene naučiti da režem pečate za prosforu? Izrada bačvi je težak posao, i u sebi imam to što
me neprestano progoni!"
"Naučiću te, brate, neka je blagosloveno! Gledaj, ovako se to radi! Ovo je alat, ono je drvo,
a uzorci su pred tobom. Radićeš na ovom stolu. Samo, kao što vidiš, oci u ovom bratstvu ne
razgovaraju. Oni uvek izgovaraju molitvu."
Rekao sam to da bih izbegao praznoslovlje i udaljavanje od molitve koliko god je to moguće.
Međutim, istog trenutka mi je nešto proletelo kroz glavu: začudio sam se kako đavoimani
može izgovarati "molitvu". Počeli smo da radimo, izgovarajući molitvu. Prošlo je samo
nekoliko trenutaka, a; njemu je prasnuo demon. Glas mu se izmenio i počeo je da viče
koristeći psovke, preteći i proklinjući:
"Zaveži, ološu", govorilo je iz njega. "Zaveži! Prestani s tim mrmljanjem! Zašto stalno
izgovaraš iste reči? Prestani to da govoriš. Od tebe mi se zavrtelo u glavi! Lepo mi je u tebi, i
zašto hoćeš da me uznemiravaš!"
To je potrajalo izvesno vreme. Mučilo ga je, a zatim je prestalo.
"Vidiš li šta mi radi", rekao je nesretnik. "Sve vreme kroz to prolazim!"
"Strpljenja, brate, strpljenja", rekao sam mu. "Ne obraćaj pažnju na to. To nisu tvoje reči,
zato nemoj da se uznemiravaš. Samo se usredsredi na molitvu!"
Prestali smo da radimo i otišli smo kod starca. Usput mi je rekao:
"Oče, da li bih mogao da izgovorim molitvu i za onoga koji je u meni, da se i na njega Bog
smiluje?" Šta je rekao taj nesretnik! Demon ga je odmah obuzeo, podigao ga i bacio dole.
Potreslo se čitavo to mesto. Glas mu se promenio i ponovo je započeo:
"Zaveži,ološu! Zaveži, rekao sam ti! Šta to govoriš? Šta misliš, 'pomiluj?' Ne želim da budem
pomilovan! Ne! Šta sam učinio da bih bio pomilovan? Bog je nepravedan. Zbog jednog
malog greha, zbog jedne gorde pomisli, lišio me moje slave! To nije naša greška! To je
Njegova greška! On treba da se pokaje a ne mi! Dalje od mene s tim pomilovanjem!
Strašno ga je namučio i ostavio ga potpuno slomljenog. Zadrhtao sam zbog onoga što je
demon izgovorio. Za tih nekoliko minuta naučio sam o demonima više nego što bih mogao
da shvatim čitajući hiljade knjiga. Otišli smo kod mog starca. Starac ga je uvek primao i
besedio s njim s velikom ljubavlju, tako da se mladić uvek smirivao kad bi bio u starčevom
društvu. Starac se mnogo molio za ovakve ljude, jer je znao kroz kakvo mučeništvo prolaze
zbog demona Rekao nam je:
"Ako mi, koji demone imamo izvan nas, toliko stradamo od strasti i pomisli, koliko onda
mučeništvo moraju podnositi ovi nesrećni ljudi u kojima danonoćno prebivaju demoni!"
Tužno je klimnuo glavom i zaključio: "Verovatno je da oni ovde prolaze svoj pakao. Ali teško
onima koji se ne pokaju, da bi ih Bog na ovaj ili onaj način milosrdno kaznio u sadašnjem
159
životu!" Naveo je reči jednog svetitelja koje kažu: "Ako vidiš da neko otvoreno greši i da se
ne kaje, da mu se ništa žalosno ne dešava u ovom životu, sve do smrtnog časa, znaj da će
takav čovek biti nemilosrdno ispitivan u času Suda!"
Otkad je starac izgovorio ove reči, gledali smo ovog nesrećnog brata sa sve više i više
sastradanja.
Tokom bogosluženja nije ulazio u crkvu sa ocima, nego je lutao unaokolo po stenama,
noseći brojanicu i neprestano vapeći: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me! Gospode Isuse
Hriste, pomiluj me! Gospode Isuse Hriste, pomiluj me! Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!"
Čitavo mesto odjekivalo je ovim rečima.
On je osetio koliko molitva sažiže demona. Dok je lutao po stenama i neprekidno izgovarao
molitvu, njegov glas bi se iznenada promenio i demon bi započeo:
"Zaveži, rekao sam ti, zaveži! Udaraš me! Zašto si ostao napolju da bi lutao po stenama i
mrmljao? Ući unutra sa ostalima i prestani sa tim mrmljanjem. Zašto danonoćno ponavljaš
jedno isto i ne daš mi ni trenutka odmora? Od tebe dobijam vrtoglavicu i spaljuješ me. Ti me
sažižeš, zar to ne razumeš?" Kad bi prošlo vreme iskušenja, vratio bi se molitvi na brojanici:
"Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!" Dobro je razumeo da demon misli na nešto što on ne
može da shvati. Sa duševnim bolom ali i sa nadom gledali smo ga kako pati, kako se bori i
kako trpi. U svakom slučaju, ostao je neko vreme sa nama a zatim je otišao, značajno
oporavljen. Ipak, nikad ga više nismo videli. Bog zna šta se s njim dogodilo.
Da li uvićate silu molitve i odbijanje demona da se pokaju? Proždire ih oganj i viču: "Nećemo
pomilovanje!" I ne prestaju da okrivljuju Boga. O, kakva satanska gordost! Pitam se po
čemu se jedan egoista, krajnje nepokajan čovek, uopšte razlikuje od demona? Neko ko se
nije toliko unizio da ispovedi Hrista kao Boga i čoveka, ko čitavog života nije zatražio
Njegovu milost i sastradanje? Da li sada uviđate dublje značenje molitve i da li razumete da
ona otkriva koliko su ljudi bliski Bogu ili su pak udaljeni od Njega? Mi oslobađamo svoje
pomisli i one nam gospodare. Mi oslobađamo svoje pomisli, a one nas porobljavaju, iako
smo u mogućnosti da upotrebimo blistavo oružje molitve, oružje koje se naziva vatrom i
ognjem. Ta molitva je bič koji šiba svaku demonsku pomisao.
Mi, međutim, a najpre ja sam, nismo dostojni da se time bavimo, ne zato što to ne možemo
ili što nismo prizvani na molitvu, nego zato što smo lenji i nemarni. Đavo nas dovodi u
zabludu, mi smo mu poslušni i ne bavimo se molitvom onoliko, koliko bi trebalo. Ako bismo
se bavili molitvom, ne bismo dopustili da nas pobedi toliko strasti i slabosti.
Videli smo da su se posvetili čak i mirjani koji su se bavili molitvom. Otac svetog Grigorija
Palame živeo je u carskoj palati i bio u carskom savetu vizantijskog cara Andronika. Uprkos
činjenici da je imao tako mnogo obaveza, briga i poslovnih problema, bavio se molitvom i
osetio korist i napredak koji otuda proishodi. To pokazuje da čovek, ma gde se našao, ma
gde bio, ma kakav život vodio, može zadobiti blagodat Božiju ako se bavi ovom
čudotvornom molitvom.
Vidimo i svetog Maksima Kavsokalivita, koji je lutao svetogorskim pustinjama i zabačenim
mestima kako bi umnožio molitvu. Oci su ga pitali: "Oče, zašto odlaziš u pustinju i bežiš od
ljudi, umesto da im se približiš?" On je odgovorio: "Odlazim na usamljena mesta da bih
umnožio molitvu." Opit je pokazao da bez odgovarajućeg tihovanja molitva ne može da
dosegne one velike i uistinu prevashodne darove koji iz nje proističu.
Molitvom se mnogo može postići, bilo da smo u svetu ili u tišini planina.
Mi koji obitavamo u kinoviji (opštežiću) moramo se pridržavati molitve i primene delatnih
vrlina: poslušanja, odsecanja samovolje, ljubavi i popustljivosti jednih prema drugima,
iskrenog ispovedanja pomisli, pri čemu ćemo ostati duhovno pokorni svom starcu i
neprestano izgovarati molitvu tokom svog služenja. Kada sve ovo ispunimo, pristupiće nam
160
blagodat Božija, saglasno našim namerama i našoj veri, saglasno veri i poslušnosti starcima,
saglasno delatnoj vrlini koju posedujemo.
Mi koji smo ovde, pod jednim krovom i pod rukovođenjem jednog pastira, takođe smo u
stanju da u dovoljnoj meri zadobijemo blagodat, jer Bog nije pristrasan. On nagrađuje one
koji čista srca i čiste savesti delaju na Njegovim zapovestima, tešeći ih nadom u spasenje.
Da zaključimo: mi ne možemo ništa drugo osim da prisilimo sebe, osim da se neprestano
prisiljavamo. Iznad svega bi trebalo da se bavimo molitvom i da neprestano izgovaramo:
"Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!" Trebalo bi da izgovaramo molitvu čim se ujutro
probudimo. Zatim bi trebalo da se bavimo svojim poslovima, sa imenom Isusovim na
usnama. Ako na ovaj način budemo izgovarali molitvu, izbeći ćemo praznoslovlje,
mnogoglagoljivost, osuđivanje, gnev i gunđanje, i pri tom će svaki od nas bezmolvstvovati
unutar sebe.
Teško nama ako smo naučeni ali to ne primenjujemo, kad se ne prisiljavamo, kad smo
upoznati sa načinima kako da prisilimo sebe, pa opet ništa ne preduzimamo. Šta nam je
drugo preostalo osim da neprestano osuđujemo same sebe kao nedostojne, uboge i lenje?
Najzad, posredstvom samoprekorevanja i smirenja možemo ponovo zadobiti prisiljavanje na
molitvu, jer smirenje i samoprekorevanje donose blagodat Božiju a blagodat, opet, donosi
revnost i olakšanje u pogledu molitve.
Na početku ovog Slova rekao sam da našim trezvenoumnim Ocima dugujemo stalnu
zahvalnost. Poštujmo ih, ljubimo i proslavljajmo. Zatražimo njihove molitve i posredovanje,
preklinjimo ih da i nama pošalju jedan mali poklon, jedan mali blagoslov molitve.
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O MOLITVI
Trebalo bi da molitva bude stalno društvo jednog monaha. Tokom vremena koje smo
izdvojili da bismo se molili nešto usredsređenije i pažljivije moramo se, u izvesnom smislu,
prisiliti da pokušamo da svoj um privežemo za srce koje pri tom, naravno, nećemo
zamišljati.
Trebalo bi da lagano udišemo i da unutrašnjim glasom izgovaramo molitvu: "Gospode Isuse
Hriste, pomiluj me!"
Trebalo bi da svoj um postavimo kao stražara, kao nadzornika, koji će pratiti unutrašnji glas
dok izgovara molitvu. Osim toga, naš um mora biti siguran da mašta ne prihvata nikakvu
predstavu.
Uporedo s tim, moramo pokrenuti svoju dušu osećanjem ljubavi, kako bi se naša molitva
ukrepila, upotpunila i zadobila to dobro osećanje, a zatim donela i dobar ishod. Taj ishod
mora biti lakoća u izgovaranju molitve, duhovna toplina, radost, suze, itd.
Pre nego što započnemo s izgovaranjem molitve, razumljivo je da bi bilo korisno i da bi
pomoglo ako bismo se dva-tri minuta osvrnuli na svoje grehove i strasti i razmislili o svojoj
ogrehovljenosti, o svojoj ostrašćenosti, o bednom stanju svoje duše i o tome da bez Boga
ništa ne možemo učiniti.
161
Čovek može da pomisli i na sud Božiji ili na paklene muke na drugom svetu. Sa osećanjem
koje će se na ovaj način stvoriti u duši, bićemo pokrenuti da molitvu usaglasimo sa svojim
disanjem.
Na ovaj način duša je pripremljena, tako da će nakon nekoliko minuta, kad počnemo da se
molimo, molitva imati izvesnu duhovnu pobudu i nijansu.
Ako tako učinimo, um će biti sabraniji i pažljiviji. Ovakvo sozercanje, ovakvo razmišljanje,
zatvara i ograničava um. Odmah zatim, molitvu predajemo umu i on tako počinje dobro da
se moli.
Kad čovek na ovaj način stekne naviku da se moli, nakon izvesnog vremena (taj vremenski
period je različit za svakog pojedinca, zavisno od njegove revnosti), on će, blagodaću
Božijom, uznapredovati u molitvi, jer verujem da vascelo pitanje molitve u potpunosti zavisi
od blagodati Božije.
Posredstvom ovog metoda, čovek postaje satrudnik (grč. συνεργος) blagodati. Međutim,
blagodat je ta koja će postići da se čovek seća imena Božijeg. To dokazuje činjenica da
čovek o nečemu drugom može da misli koliko god hoće, dok sećanje na ime Božije zahteva
ulaganje izuzetno velikog napora.
Da bismo to slikovito prikazali, reći ćemo da se nešto slično dešava i sa biljkama. Divlje
biljke i trnje rastu sami od sebe, bez bilo čijeg truda, dok se kultivisane biljke moraju
uzgajati uz veliki trud. Osim toga, ako Bog ne pomogne i ne pošalje sunčevu svetlost sa
njenim čudotvornim zracima, ništa neće proklijati, narasti i rascvetati se.
Tako je i sa duhovnošću: čovek teži da pomoću mnogih metoda molitve dostigne sjedinjenje
sa Bogom, ali ako Bog ne pošalje Svoj blagoslov, ako On ne sadejstvuje, svi ti metodi i veliki
napori koje čovek ulaže u molitvu ostaju duhovno neplodni.
Iz tog razloga nam je, pre nego što započnemo molitvu, neophodno razmišljanje, duhovno
razmišljanje, odnosno smirene pomisli, samoprekorevanje, sećanje na smrt, itd, kako bi
čovek tokom molitve privukao Božiju pomoć.
Čak i ako se čovek moli, molitva se prekida ukoliko prihvati slavoljubive pomisli, odnosno
blagodat Božija istog trenutka biva ometena i ne dejstvuje.
Čovek biva pometen ovim pomislima i razmišlja: "Čim je molitva počela da dejstvuje i čim
sam osetio blagodat Božiju, pomisli su se nametnule i blagodat se povukla."
Osim toga, često se dešava da pristupe različite zle pomisli i da se molitva momentalno
prekine. Čovek se tada pita: "Ali, ja nisam prihvatio one zle pomisli! Zašto sam sada lišen
molitve i njene blagodati?"
Sasvim je sigurno da se i to dešava po promislu Božijem, da bi se čovek poučio. Tada se čini
kao da mu Bog kaže: "Nemoj misliti da ćeš blagodati molitve biti lišen samo onda kad
prihvatiš gorde pomisli. Kad god Ja budem hteo, čak i bez gordih pomisli lišiću te utiska i
uverenja da u nalaženju dejstvene molitve možeš napredovati samo zahvaljujući sopstvenoj
pripremi i naporu."
To je nešto što sam u potpunosti spoznao opitom, tako da mi ništa ne može oduzeti tu
misao, to uverenje: molitva je delo blagodati. Naravno, pod tim podrazumevam dejstvenu
molitvu, molitvu tokom koje čovek opaža prisustvo blagodati, jer se i svaka druga molitva
takoće naziva molitvom, čak i bez opažanja blagodati.
Čoveku, dakle, koristi da s vremena na vreme bude lišen molitve, kako bi dobro naučio
lekciju smirenja. Nakon što proću godine, i nakon što mnogo puta izgubi molitvu zbog
pomisli, razviće se prirodno unutrašnje uverenje da se molitva može dostići samo uz pomoć
Božiju.
162
Ava Isaak Sirijski kaže: "Blagodat Božiju nećeš zadobiti onda kad pripremiš svako sredstvo i
svaki način za molitvu, nego onda kad to Bog poželi. Događa se da ti je On da i kad nisi
pripremljen. Dešava se, međutim, da onda kad si pripremljen ne dobiješ molitvu, da ne
nađeš molitvu."
To je velika istina. Mnogo puta se dešavalo da ja, ubogi, izvršim sve pripreme kako bih
tokom noći našao molitvu, a da je ne nađem. Budio bih se na vreme, u svom bezmolviju i
saglasno svom pravilu, sve sam brižljivo izvršavao, da se ništa ne čuje. Satima sam se
borio, pa opet nisam našao molitvu. Tada bih, nakon duge borbe da se pažljivo molim,
učinio nešto drugo, neko drugo duhovno delo, i našao toliko blagodati Božije da bih pomislio:
"Toliko truda, takav napor i takva pažnja ništa nisu doneli a sada, odjednom tako mnogo
blagodati?" Bog mi je dao da razumem da ne bi trebalo da napuštam svoje napore, ali i da
ne bi trebalo da se uzdam u svoje sopstvene napore da bih našao molitvu.
Od sile i vlasti Božije zavisi hoće li se molitva osetiti i bez napora. U svakom slučaju, onaj ko
se moli mora, sa svoje strane, preduzeti sve potrebne mere da bi našao molitvu, ali bez
uverenja da će samo te mere doneti molitvu. Drugim rečima, trebalo bi da veruje da će mu
se molitva dati ako to Bog bude hteo, inače ništa neće postići.
Zemljodelac seje: on dobro obrađuje njivu, sigurno je da plug zalazi duboko, okopava
zemlju, izbacuje ono što je dole na površinu i najzad seje. Posle svega, očekuje kišu i lepo
vreme. Ako lepom vremenu bude sadejstvovala kiša i ostale atmosferske prilike, semena će
proklijati, narasti i doneti svoje plodove, inače se ništa neće dogoditi ili će, čak i ako proklija,
to biti toliko malo da se zemljodelcu neće vratiti ni seme koje je zasejao.
Međutim, zemljodelac se uzda u Boga i kaže: "Ako Bog bude hteo, dobiću plodove!" U vreme
suše, ubogi zemljodelac se moli i blagosilja njive osvećenom vodicom, jer veruje da će,
ukoliko Bog bude hteo da pošalje kišu, sunce, itd, njegov trud doneti plod, inače neće dobiti
plodove uprkos svim merama koje je preduzeo.
Isto se dešava i u duhovnoj sferi: ma koliko se čovek pripremio, on će doneti plod samo
ukoliko to Bog hoće. Iz tog razloga, smirenje mora prethoditi svim duhovnim stremljenjima.
Čovek dolazi do uverenja da se apsolutno ništa ne može dogoditi bez pomoći Božije. On to
veruje i kaže: "Svojom sopstvenom krvlju potpisujem da sam ništa i da ništa dobro ne mogu
da učinim." I pre nego što završi potpisivanje da je ništa, zapaža slavoljubive pomisli!
Počinje da razmišlja: "Tek što sam sopstvenom krvlju potpisao da sam ništa! Odakle me sad
napadaju slavoljubive pomisli?"
Jasno je da nam Bog mora dati i smirenje. Uprkos svemu što preduzimamo da bismo shvatili
svoju ništavnost, Bog je taj Koji nam mora dati osećanje ništavnosti. Šta dakle, čovek da
učini, ako stvari tako stoje? Da li bi trebalo da ne činimo ništa dobro i da ne ulažemo
nikakav napor, iščekujući da nam Bog podari smirenje i blagodat? Ne. Čovek mora da učini
sve što se od njega zahteva u pogledu ove ili one vrline, a zatim da skrušeno čeka, svestan
da će ta vrlina, ako Bog bude hteo, dobiti telo i kosti, i da će tada moći da donese plodove.
U protivnom, njemu će preostati samo trud.
Vraćajući se temi molitve, ponavljam da se za nju moramo pripremiti. Moramo se u
određeno vreme zatvoriti u svoje kelije. Moramo uložiti napor da razmišljamo o nečemu što
se tiče molitve, na primer, o svojim grehovima ili o činjenici da vreme prolazi a da mi ništa
ne činimo, ili pak o smrti i sudu koji nas očekuje, itd.
Nakon ove vrste kratkog i sažetog razmišljanja, odmah se pojavljuje molitveno raspoloženje.
Položićemo svoj um u srce i disati retkim udisajima, izgovarajući molitvicu: "Gospode Isuse
Hriste, pomiluj me!" Ako ponekad osetimo da je to naporno ili ako zadremamo, moramo
istrajati. Naravno, činiće nam se da ništa nemamo od toga, iako se neprimetno u nama
stvara nešto dobro. Kad sledeći put sednemo da se molimo, osetićemo se nešto bolje, a
zatim još bolje. Tako ćemo, malo-pomalo, početi da dobijamo nešto od molitve i vremenom
ćemo nalaziti sve više i više. Razume se da će nas đavo sasvim sigurno napadati u tom
163
našem naporu. On će nam stvarati pometnju i unositi različita maštanja. Naš napor se mora
sastojati u tome da sve to isključimo i da obratimo pažnju na molitvu.
Ovo nije beznačajno delo. To nam se čini jednostavno: povijete glavu, saberete misli i
sledite molitvu. Međutim, to je u suštini veoma teško, jer lukavi ne želi da čuje tu molitvu.
Umna molitva je satanin nepomirljivi neprijatelj! Prema tome, đavolu nije lako da podnosi da
ga ona sažiže i udara, da dopusti da se Hristos utvrdi u čovekovom srcu i da ga protera iz
oblasti koja okružuje srce.
Kao što smo rekli, svrha molitve je da unese Hrista u čovekovo srce, a to je nešto što je
neprihvatljivo za protivnika, za satanu.
Ova jednostavna molitva, sastavljena od jedne rečenice, toliko je moćna da čovekov um nije
u stanju da je obuhvati. Iz tog razloga, satana se sa njom bori, žestoko je napada i izaziva u
nama rasejanost, nemir, teskobu i gušenje, imajući kao jedini cilj da se čovek ne moli.
Budite u molitvi postojani (v. Rim. 12;12). Molitva zahteva strpljenje, upornost i
dugotrpeljivost. Nemojmo reći da ništa ne možemo da učinimo jer tada nećemo uspeti da
zadobijemo ovu molitvu, koja je toliko velika da sobom obuhvata nebeske stvari! Dozvolite
mi da objasnim:
Kad molitva počne da dejstvuje, um postaje toliko čist, toliko prosvetljen, toliko dinamičan
(moćan) i dobija tako moćna krila da se uznosi vrlo visoko i susreće Boga sa svim Njegovim
blagodatima. Um tada postaje tako prijemčiv za duhovna sozercanja da čovek govori: "Koje
sozercanje da odaberem?"
Naprotiv, ukoliko um nije prosvetljen molitvom, on je krajnje trom i ne može plodonosno da
se pokrene ni ka jednom jedinom sozercanju.
Kad čovek ulaže napor a ne nalazi molitvu, lukavi dolazi i kaže: "Vidiš, toliko se naprežeš a
ništa ne nalaziš. Prema tome, odustani od te molitve!" Međutim, opit nam na svom
sopstvenom jeziku kaže da su potrebni strpljenje i istrajnost, jer se srce ne otvara lako za
molitvu. Za molitvu je neophodno mnogo udaraca i napora.
Šta se dešava sa semenom? Ono klija i, malo-pomalo, uzdiže se nagore, probija površinu tla
i pojavljuje se na svetlosti ovog sveta. Iz njega zatim izbijaju mladice, izdanci i cvetovi, i
najzad donosi plod. Isto se dešava i sa molitvom.
Malo-pomalo, ona će probiti otvrdlost srca i pojaviće se na njegovoj površini, a kad se pojavi
na svetlosti duhovnog sveta počeće da klija, raste, cveta i da donosi plodove.
Kada Bog čoveka smatra dostojnim, On vidi da se smirenje u njemu utvrdilo kao prirodno
duhovno stanje, ali tek nakon što je godinama delao na ovoj duhovnoj molitvi i osećao da je
slab u smirenju i da lako gubi molitvu. Tada i molitva biva utvrđena i sačuvana.
Kada počinje da hoda, detence nije jako. Njegova kolena nisu snažna, tako da lako pada i
pozleđuje se. Kada pak poodraste, njegovi članci će, naravno, postati snažniji i moći će da
hoda lako i bez padanja. Isto se dešava i sa molitvom.
Mi, dakle, moramo tvoriti sva ova pobožna dela, jer ona priklanjaju Boga da pošalje Svoju
blagodat. U duhovnoj borbi veliku štetu nanose očajanje i beznađe. Nema potrebe za
očajanjem. Očajanje u bilo kojoj duhovnoj sferi potiče od đavola. Ono nikada nije od Boga
nego je uvek od đavola i kad god nam pristupi, treba da kažemo: "To je od đavola."
Đavo napada svaku molitvu, ali je posebno agresivan prema ovoj. Svojim unutrašnjim
glasom, čovek lako može izgovoriti sve ostale molitve. Međutim, kad započne ovu molitvu,
okupljaju se svi demoni. Satanino protivljenje i rat koji on vodi protiv nje otkrivaju koliko je
dobra, duhovna i plodonosna ova molitva. Mi nismo razumeli šta smo stekli i kolika je korist
od ove molitve. Zbog toga nemamo želju i strpljenje za molitvu.
164
Dakle, borimo se. Trudimo se na molitvi dok nam Bog ne pošalje Svoju blagodat a tada će
nas ona, kada dođe, poučiti u svemu.
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O PRAKTIČNOM METODU UMNE MOLITVE[1]
Dok smo boravili u pustinji, naše bdenje započinjalo bi sa zalaskom sunca i trajalo bi do
jutarnjih časova.
Poučavajući nas dužnostima monaškog života, moj blaženopočivši starac Josif snažno je
naglašavao praktični metod umne molitve. Kao što je samoga sebe neprestano prisiljavao na
molitvu, tako je i od nas zahtevao da se prisiljavamo koliko god možemo, da bi nam se u
umu i srcu duboko utvrdilo ime Gospodnje, koje je kamen - temeljac vascelog duhovnog
zdanja.
Starac bi nam govorio da je čovekov um nakon spavanja svež i bistar. On je tada savršeno u
stanju da od nas primi ime našeg Gospoda Boga i Spasitelja Isusa Hrista kao prvu duhovnu
hranu.
Budući da đavo zna za to, on kao munja žuri da zaseje korov zlih pomisli čim se probudimo,
tako da pamćenje počne da ih melje kao vodenica i da zvuk koji nastane ovim okretanjem
zazvuči kao njegova vrsta "molitve."
Na "mlinarskom" jeziku, onaj deo vodenice u koji se stavlja pšenica, ječam, kukuruz ili bilo
šta što treba samleti, naziva se "čežnja"[2]. On je otvoren i širok na vrhu, ali na dnu postaje
toliko uzan da dopušta samo nekolicini zrna da prođu kroz njega i da ritmično padnu na
žrvanj. Sve što uđe u "čežnju" proći će kroz žrvanj i biće samleveno. Međutim, sve što uđe u
srce, koje u sebi nosi sve ljudske čežnje, ne mora da se uzdigne i da prođe kroz žrvanj uma.
Iz srca izlaze zle pomisli, kaže Gospod (Mt. 15;19), uzdižu se, prolaze jedna po jedna i
bivaju samlevene. Što je srce nečistije i prizemnije, to su i pomisli prljavije i niskije.
Prema tome, da bismo sprečili svu prljavštinu pomisli da se uzdigne u um i da bismo očistili
srce, kao što to želi Stvoritelj, mi posredstvom umne molitve svoj um spuštamo dole, u
nebesa srca i na taj način mesto strasti u kojem se posredno klanjamo satani
preobražavamo u sveti hram Božiji, u obitavalište Presvete Trojice.
Slika koju smo predočili može se jednostavno opisati rečima, iako njena primena zahteva
sve čovekove snage i potpuno sadejstvo božanske blagodati. Budući da Bog uvek nudi
Samoga Sebe, pa čak i preklinje: Sine moj, daj mi srce svoje (Priče Sol. 23;26), neophodno
je da i mi same sebe ponudimo potpuno i poslušno podvižničkim pravilima naših
trezvenoumnih Otaca.
Dakle, budite oprezni sa svojim prvim pomislima nakon spavanja. Snove i maštanja, bilo da
su dobra ili loša, i bez obzira na ono što nam je zaveštalo spavanje, odmah treba poništiti.
Neposredno nakon toga, moramo prihvatiti ime Isusovo kao disanje naših duša. U
međuvremenu, pošto smo bacili malo vode pa lice i popili šoljicu kafe ili nečega drugog što
će nas okrepiti - budući da naše bdenje počinje mnogo pre ponoći - izgovaramo Trisveto,
deklamujemo "Simvol vere" i "Dostojno jest" Presvetoj Bogorodici. Tada ćemo sesti na
mesto predviđeno za molitvu, držeći u rukama oružje protiv đavola - svoju brojanicu.
165
"Da li si seo na svoju hoklicu", upitao bi moj starac. "Pričekaj malo! Ne počinji molitvu na
propisani način pre nego što usredsrediš svoje misli i ne razmisliš malo o smrti i onome što
za njom sledi!"
Smatraj da je to poslednja noć tvog života. Što se tiče svih ostalih dana i noći, siguran si da
su prošli i da su te doveli do ove tačke u tvom životu. Što se tiče ove noći, nisi siguran da li
će te dovesti do novog dana koji će doći ili do smrti koja dolazi. Koliko će ljudi noćas umreti!
Kako znaš da i ti nećeš biti meću njima?
Razmišljaj o tome da ćeš i ti uskoro otići i da će po tvoju dušu, saglasno onome što je činila,
doći ili angeli ili demoni. U samrtnom času, demoni su gorki tužioci. Podsetiće te na sve što
si u životu učinio i baciće te u očajanje. Naprotiv, angeli pokazuju stvari koje smo učinili
Boga radi. Na ovom prvom suđenju određuje se dalje kretanje duše. Tada nastupaju
vazdušna mitarstva, strašni presto Sudijin i odluka. Šta ćeš učiniti, uboga dušo, ako ishod
ovih ispitivanja bude osuda? Šta bi u tom času dao da se izbaviš? Dođi sebi kao bludni sin,
pokaj se i zatraži milost od najmilosrdnijeg Boga. Ono što bi želeo da učiniš tada, učini sada.
Grešio si? Pokaj se. Evo, sad je najpogodnije vreme (2. Kor. 6,2).
Ako čovek o ovome makar i nakratko razmišlja bez predstava i slika biće podstaknut na
umilenje, njegovo srce će omekšati kao vosak, a um će prestati da luta. Sećanje na smrt
ima ovu prirodnu prednost: njime se prevazilaze sve zablude i u srcu se pojavljuje žalost po
Bogu. U takvom raspoloženju umilenja, možeš započeti svoju jednorečeničnu, neprestanu
umnu molitvu.
Kad se tvoje misli saberu a tvoj duh bude skrušen i smiren, lagano povij glavu i usmeri
pažnju ka mestu gde se nalazi tvoje srce. Ono je takođe skrušeno i smireno i očekuje da um
siđe u njega, kako bi zajedno (um i srce) ponudili vatrenu prozbu najmilosrdnijem Bogu,
nadajući se da je On neće prezreti.
Telesni proces disanja započinje udisanjem kroz nozdrve. Poveži sa ovim i disanje tvoje duše
kroz molitvu. Dok udišeš, izgovori jednom molitvu, sledeći je do srca, a dok izdišeš ponovi je
još jednom. Utvrdi svoj um tamo, gde se zaustavi disanje, na mestu srca, i bez rasejanosti
(lebdenja, lutanja) sledi udisanje i izdisanje, molitvu kojom ćeš udisati i izdisati: "Gospode
Isuse Hriste, pomiluj me!"
Zamisli položaj nekoga ko voli i, bez slika i predstava, unutrašnjim glasom izgovaraj ime
Gospoda Isusa.
Udalji svaku pomisao, čak i onu najlepšu, najčistiju i najspasonosniju. One dolaze od
lukavoga, zdesna, da bi prekinule tvoju molitvu. Prezri sve demonske pomisli, ma koliko da
su razvratne, svetovne ili bogohulne. One nisu tvoje i nemoj se zbog njih brinuti, jer nisi ti
odgovoran. Bog vidi odakle one dolaze. Samo, ne dozvoli da te one privuku. Ne plaši se, ne
dozvoli da te obuzmu, ne vezuj se za njih.
Ako malo odlutaš, vrati se čim primetiš da si se udaljio od mesta i načina molitve. Ako
ponovo odlutaš, ponovo se vrati. Ako nastaviš da se vraćaš svaki put kad odlutaš, Bog će
videti tvoj trud i tvoju revnost i onda će, malo-pomalo, Svojom blagodaću učiniti tvoj um
postojanim.
Um je naviknut da luta i zaustavlja se samo onda kad osećamo bol. Prema tome, zadrži
malo svoje disanje i nemoj odmah udisati. To će izazvati neznatan, neškodljiv bol u srcu, a
ono je mesto u kojem želimo da utvrdimo svoj um. Ovaj mali bol mnogo pomaže jer on kao
magnet privlači razum i zadržava ga tamo, i on će na neki način poslužiti umu kao sluga.
I zaista, malo-pomalo, kako vreme prolazi, slatko Ime Gospodnje, Ime koje je iznad svakog
imena, kad se prizove s bolom i umilenjem, tvori promenu desnice Višnjega na našoj duši
(v. Ps. 77;10), na mestu gde se pre toga utaborio greh.
166
Kružno kretanje molitve na mestu srca proširuje njegove granice u toj meri da ono postaje
drugo nebo, nebo srca koje sobom može da obuhvati Neobuhvatnog (Nesmestivog, grč
Αχωριτος, Neograničenog).
Vodiće se rat i velika borba za presto srca. U početku, đavo će dejstvovati posredstvom
strasti i njihovih smradnih isparenja, odnosno različitih pomisli koje će se suprotstavljati
molitvi. I ukoliko više gubi tlo zbog posta, bdenja, molitve i ostalih podviga, utoliko će više
rikati i, sa dopuštenjem Božijim, utoliko će više pokušavati da projavi svoju zlobu kroz
različite uticaje, iskušenja i nedaće. Međutim, blagonaklono proviđenje našeg Nebeskog Oca
uvek će postavljati granice njegovoj nadležnosti, saglasno našoj snazi da se suprotstavimo
napadu.
Pre iskušenja, Hristos Sudija obezbeđuje skrivenu blagodat za borca koja će slomiti
neprijateljsku jarost, tako da borac odnosi prevagu i izlazi kao pobednik. Trpljenjem
iskušenja moramo udovoljiti Gospodu, kako bismo se izmirili zbog onoga što smo Ga žalostili
čineći greh. Tada se đavo radovao, dok se Bog žalostio, a sada se Bog raduje dok se đavo
žalosti i biva poharan.
NAPOMENE:
1. Treba imati na umu upozorenja Svetih Otaca da su se ljudi, koji su se bez iskusnog
rukovoditelja latili da praktikuju posebne tehnike umno-srdačne molitve, povređivali i duševno i fizički. Sveti Ignjatije Brjančaninov posebno upozorava na to početnike u
duhovnom životu. "Dobar si deo izabrao kada si ostavio sve tehnike i zadovoljio se
zaključavanjem uma u reči - to će dovesti do najispravnijih rezultata, bez ikakve
primese prelesti kojoj bi mogao da se podvrgneš, a kojoj si se donekle već i
podvrgavao, upotrebljavajući tehnike koje ti ne odgovaraju. Što se mene tiče ja se
držim, kada se držim, jedino zaključavanja uma u reči molitve. - primedba
priređivača" (
2. Ovo se, naravno, odnosi na grčki jezik, u kojem ovaj termin ("ποθος") označava i
čežnju, ili želju i metalni element u vidu izvrnute kupe ili piramide, gde se sipa žito.
(Prim. prev.)
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O MOLITVI (O PUTU NEPRESTANE MOLITVE)
Gospode Isuse Hriste, pomiluj me.
Čovekovo srce je središte natprirodnog, prirodnog i protivprirodnog kretanja. Sve počinje od
srca. Ako je čovekovo srce očišćeno, on vidi Boga.
Međutim, na koji način mi možemo da vidimo Boga? Ima li Bog ljudsko obličje? Ima li ljudski
lik? Ne! Bog je nevidljiv, Bog je Duh. On, međutim, može da zavlada u ljudskom srcu, kad
167
ono postane sasud sposoban da primi Boga. Da bi čovekovo srce postalo sasud koji je
sposoban da primi Boga, mora najpre biti očišćeno od nečistih pomisli. Da bi se srce očistilo,
u njega se mora uneti određeni lek. Taj lek je molitva.
Tamo gde stupi car, neprijatelj biva proteran. A kada Hristos ili, bolje rečeno, Njegovo sveto
Ime stupi u srce, falange demona počinju da beže. Kada je Hristos čvrsto ustoličen u srcu,
sve Mu se pokorava. To je kao kada dobar car osvoji zemlju i bude ustoličen u prestonici. On
tada sa svojom armijom potčinjava sve pobunjenike. Drugim rečima, on proteruje
neprijatelje i umiruje unutrašnje nerede u zemlji. Tada nastaje mir. Car sedi na prestolu i
vidi da je sve pokoreno i potčinjeno. On se tada raduje i naslađuje, jer vidi da su se njegov
trud i borba okončali i da su doneli poslušanje, mir i sve željene rezultate.
Tako se dešava i sa carstvom našeg srca. Ono u sebi ima neprijatelje, ono ima pobunjenike;
ono ima pomisli, ima strasti i slabosti, ima bure i pometnje, i sve se to nalazi u ljudskom
srcu.
Da bi se carstvo ljudskog srca umirilo i potčinilo, Hristos Car mora da uđe sa Svojim
pukovima, da ga osvoji i da protera neprijatelja, tj. đavola. On mora da potčini svaki nemir
koji potiče od strasti i slabosti i da zavlada kao svemoćni car. Stanje koje će odatle proisteći
Sveti Oci nazivaju "bezmolvijem (isihijom) srca", i njime tada neprekidno vlada molitva,
donoseći čistotu i bezmolvije (isihiju) srca. Postoji mnogo puteva molitve. Da bismo dostigli
svoj krajnji cilj, u početku se moramo moliti usmeno.
Ovaj metod je neophodan jer se čovekov um nalazi u neprestanom kretanju. Budući da se
ne kreće u skladu s prirodom a kako bi trebalo da čini, i budući da je često zloupotrebljen
zbog naše ravnodušnosti, on luta celim svetom i zaustavlja se na raznolikim nasladama.
Ponekad zalazi u plotske (telesne) pomisli i uživa u njihovim slastima. Ponekad zalazi u
druge strasti, a ponekad nezainteresovano lebdi tamo-amo. Ma gde da pođe, ma gde da se
zaustavi, on nalazi neku vrstu naslade.
Prema tome, čovek koji ima nameru da dostigne cilj "neprestane molitve" (v.1. Sol. 5;17),
mora sabrati svoj rasejani um (nus), lutalicu koja zalazi u svaki prolaz, da bi ga (um) uredio
i ustrojio.
Međutim, da bismo sabrali um, moramo mu ponuditi nešto slatko, jer on, kao što smo rekli,
nalazi zadovoljstvo i nasladu u lutanju tamo-amo. Ponavljam, moramo ga privući nečim u
čemu nalazi zadovoljstvo. Iz tog razloga, molitvu na početku moramo izgovarati usmeno.
Početnik, koji se uči molitvi Isusovoj, mora započeti tako što će usmeno izgovarati:
"Gospode Isuse Hriste, pomiluj me." On mora uložiti napor da svoj um odvuče od
ovozemaljskih stvari. Zvuk koji izlazi - zvuk njegovih reči privući će um da obrati pažnju na
reči molitve. Na taj način, um će se malo-pomalo privikavati da bude sabran umesto
rasejan.
Razume se da će napor, pažnja, namera i cilj kojem neprestano težimo pomoći da saberemo
svoj um.
Kad budemo izgovarali molitvu na ovaj način, ona će vremenom u nama početi da izaziva
izvesnu blagodarnost, izvesnu radost i mir, nešto duhovno što ranije nismo posedovali. To
će, malo-pomalo, privući um. Kako usmena molitva bude napredovala i privlačila um unutra,
ona će početi da daje slobodu umu da sam za sebe izgovara molitvu, bez učešća usta.
Drugačije rečeno, počeće da donosi plod. Kasnije, kad molitvu budemo izgovarali ponekad
ustima a ponekad umom, ona će početi da osvaja dušu.
Baveći se molitvom, um ulazi u srce, i čovek se oseća kao da stoji tamo i gleda kako njegovo
srce izgovara molitvu.
Da bi se došlo do ove tačke, mnogo pomaže ispravan metod izgovaranja molitve.
168
Kada napustimo pravilan i prirodan ritam udisanja i izdisanja i kada lagano udišemo i
izdišemo, u srce ulazi manje kiseonika. To stvara izvesni bol, neku vrstu stezanja u srcu. Taj
bol će prirodno privući um i učiniti da on obrati pažnju na srce. Ovo privlačenje uma ka srcu
dovešće do njihovog sjedinjenja. To je kao da imate zubobolju: um može da odluta, ali he se
zbog bola uvek vraćati zubu.
Kad se molitva izgovara ritmično i uz kontrolisano disanje, um će se spustiti tamo gde se
pojavio bol i na taj način će se isključiti rasejanost. Kad se jednom na ovaj način isključi
rasejanost, um će naći mirovanje. On više neće imati razloga da luta, jer će ga bol sabirati.
Da bi se um sačuvao od bekstva, neophodno je kontrolisano disanje združeno sa pažnjom.
Na ovaj način ćemo uspeti da isključimo rasejanost koja isisava srž molitve. Drugim rečima,
rasejanost čini izgovaranje molitve beskorisnim.
Kad isključimo rasejanost, umu će biti znatno lakše da obrati pažnju na srce. Tako ćemo
početi sa sporim udisanjem, sjedinjujući disanje sa molitvom: "Gospode Isuse Hriste,
pomiluj me!" Dok udišemo, molitvu možemo izgovoriti jednom, dvaput ili triput. Kad
budemo izdisali, sa izdisajem ćemo sjediniti i molitvu. Mogli bismo tri puta izgovoriti molitvu
dok izdišemo i dva puta dok udišemo - onoliko koliko možemo. U svakom slučaju, na taj
način ćemo molitvu izgovarati ritmično sa disanjem.
Dakle, dobro je ako smo u stanju da molitvu izgovaramo umno i uz kontrolisano disanje.
Međutim, ako imamo teškoća jer nam kušač stvara probleme, trebalo bi da dišemo na usta i
da lagano pokrećemo jezik, što je na početku veoma korisno.
Dok udišemo kroz nos ili na usta, trebalo bi da izgovaramo molitvu i da nam um bude u
srcu. Trebalo bi da um obrati pažnju na srce, ali da ga pri tom ne zamišlja. Trebalo bi da se
um jednostavno smesti u predeo srca. Ne bi trebalo da zamišljamo srce; ukoliko ga budemo
zamišljali, postepeno će prodreti prelest, i počećemo da se molimo uz maštanja.
Ne postoji opasnost da se prelestimo molitvom ako je tvorimo bez rasejanosti, bez oblika,
prostog uma, i bez ikakvog obličja ili figure. Um mora biti čist od bilo kakve božanske ili
ljudske predstave. Ne smemo zamišljati niti Hrista, niti Presvetu Bogorodicu, niti bilo šta
drugo. Jedino bi trebalo da um bude u srcu, u grudima, i nigde više. Trebalo bi da se
brinemo samo o tome da on bude tamo. Istovremeno, trebalo bi da um uporedo sa disanjem
izgovara molitvu, ne zamišljajući ništa drugo. Trebalo bi da srce tvori molitvu kao mašina,
dok bi um trebalo da prati reči molitve kao običan posmatrač. To je nepogrešivi put molitve.
Kada praktikujemo ovaj metod, u početku ćemo naići na određene teškoće, ali ćemo nakon
toga pronaći širinu, visinu i dubinu. Najpre će doći izvesna radost pomešana sa bolom. Zatim
će postepeno doći radost, mir i spokojstvo. Kad um jednom oseti nasladu, više neće moći da
se odvoji od molitve u srcu. Ovo stanje će se pojaviti, i više nećemo želeti da se odvajamo
od njega. Sedećemo ili stajati u uglu, povijene glave, i satima nećemo želeti da se
razdvajamo od ovakvog stanja. Možda ćemo sedeti tamo jedan, dva, tri, četiri, pet ili šest
sati, prikovani za jedno mesto, bez želje da ustanemo i da um ode na neko drugo mesto.
Zapazićemo da ga vraćamo jednostavnim povijanjem glave čim poželi da ode na drugo
mesto. Drugim rečima, pojavljuje se jedna vrsta zatočenosti u molitvu.
Ovaj metod molitve je veoma delotvoran. Kao prvo, on će doneti nerasejanu molitvu.
Doneće radost i mir. Istovremeno, doneće jasnoću uma i suze radosnice. Um će postati
prijemčiv za sozercanja. Najzad, stvoriće apsolutno mirovanje srca. Čovek ništa neće čuti.
Misliće da se nalazi u Sahari. Istovremeno, sve brže će izgovarati molitvu. Moći će da je
izgovara brzo, a moći će da je izgovara i sporo. Trebalo bi da je izgovaramo onako kako
ćemo udovoljiti svojoj duši, onako kako to duša u određeno vreme želi.
Dakle, reći ćemo: "Gospode... Isuse... Hriste... pomiluj... me... Gospode... Isuse...", a um će
pratiti molitvu kao što mašinista prati mašinu koja radi. Kad više ne budemo mogli da
udišemo, počećemo sa laganim izdisanjem: "Gospode... Isuse... Hriste... pomiluj... me...
169
Gospode... Isuse...", dok ne dođemo do kraja. Tada ćemo ponovo udahnuti, ali ne žurno
nego lagano, blago, smireno, bez žurbe, "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me."[1]
Kasnije ćete videti da ćete, i dok radite, čim udahnete početi da izgovarate: "Gospode Isuse
Hriste, pomiluj me." Dok budete izdisali, ponovo ćete započeti sa izgovaranjem molitve.
Um i srce će sami po sebi biti toliko zadovoljni ovim metodom da će um, ma gde da se
nalazite, sa svakim udisajem početi da izgovara molitvu. Razume se da nećete uvek sa
svakim udisajem izgovarati molitvu po tri puta, ali ćete je u svakom slučaju izgovoriti bar
jednom. Kasnije ćete zadobiti ritam koji je sličan ritmu znalački rukovoćene mašine, i
videćete kakve rezultate donosi ova molitva. Ona će vas sve više i više privlačiti. Reći ćete:
"Sigurno je prošlo petnaest minuta", dok su, u stvari, protekla dva sata, toliko čovek ne želi
da udalji um od srca i od slušanja molitve!
Kome je za to potrebno pojanje, ili nešto drugo? Zbog toga ni Ocima u pustinji nisu bile
potrebne takve stvari. Naravno, Crkva je to odobrila. Mećutim, ljudi koji su pronašli ovaj
metod molitve, daleko uzvišeniji od uobičajene molitve, napuštaju ono što je uobičajeno i
pridržavaju se suštine. Budući da smo izgubili suštinu - možda stoga što nismo imali učitelje
koji bi nam rekli kako da se molimo ili pak stoga što nismo imali motiva i želje za tim prihvatili smo uobičajene molitve. Tako današnji monasi služe večernju i ostale službe, i
ništa više osim toga. Isto tako, oni rade i govore da vrše svoju dužnost. Međutim, oni ne
vrše svoju dužnost!
Sveti Jovan Milostivi je osnovao manastir i rekao: "Oci, vi imate duhovne dužnosti, a ja ću se
pobrinuti za hranu, tako da se ne morate brinuti za veštastveno i usled toga biti lišeni
molitve. Ja ću vas snabdevati onim što je neophodno, a vi se molite."
Iguman je odgovorio: "Vaša svetosti, već smo izvršili svoju dužnost i služili prvi, treći, šesti i
deveti čas, večernju, moleban i svetu Liturgiju..."
"Oh", odgovorio je on, "očigledno je da ste nemarni! Šta ste radili tokom preostalog
vremena?"
Šta je sveti Jovan pokušavao ovim da kaže? On je govorio da nisu ispunili svoju dužnost jer
se nisu neprestano molili.
Kada se probudimo zbog bdenja i nakon što izgovorimo "Care nebeski...", Trisveto, Pedeseti
psalam i Vjeruju (Simvol vere), trebalo bi da oborimo glavu prema vrhu grudi, a zatim da
pokušamo da um odvojimo od svega i da ga smestimo unutar grudi, unutar srca. Dok
priklanjamo glavu, trebalo bi da prisilimo um da uđe tamo. Kad jednom tamo uđe, trebalo bi
da sa udisajem pokušamo da izgovorimo: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!". I uvidećete!
Razumljivo je da će se na početku pojaviti manje teškoće, ali će malo istrajnosti i trpljenja
dovesti do željenog ishoda. Kad se srce jednom rasplamsa i nasladi i kada postane spretno u
tome, ništa ga više neće zaustaviti, makar čovek i čitavu noć presedeo. Tada će zapaziti da
je vreme prošlo i reći će: "Ali, tek sam počeo da se molim!" Od ovog metoda molitve
videćete neizmernu korist.
S kakvim ciljem smo došli ovamo? Zar nismo došli da bismo pronašli Boga? Zar nismo došli
da bismo pronašli Njegovu blagodat? Zar nismo došli da bismo pronašli mir? Zar nismo došli
da bismo se oslobodili od strasti? Ovom molitvom se sve to može postići. Molitva će izazvati
toplinu i plamen unutar srca. Nakon što molitva porodi ovaj plamen, plamen će umnožiti
molitvu, itd. Kad se to jednom dogodi, pomalo ćete početi da uviđate da se slabosti spaljuju,
da se pomisli spaljuju, da se strasti spaljuju, a što će se okončati čistotom srca. Tada će doći
Otac, Sin i Sveti Duh, i načiniće Sebi dom, obitavalište u srcu.
Sveti Oci kažu da se um lako skrnavi ali da se lako i čisti. Srce se teško čisti ali se teško i
skrnavi. Um se lako oskrnavi kada njegovu pažnju privuče nešto zlo. Srce, međutim, neće
odmah postati pričasno ovom oskrnavljenju. Kad srce stvori dobro duhovno stanje ali ga
kasnije na neki način izgubi i um počne da se skrnavi raznim stvarima, srce se neće lako
170
promeniti, jer je prethodno bilo preobraženo blagodaću, tako da zlo napreduje polako i uz
teškoće.
Dakle, molitva je neophodna da bi srce od plotskog, ostrašćenog i egoističnog preoblikovala
u bestrasno, tako da više ne oseća strasti. Kad se središte očisti, čiste se i zraci i periferija.
Molitva će udaljiti očajanje, beznađe, nemar i lenjost, jer će stvoriti novu odlučnost, novu
žudnju za novim borbama.
Kada osetimo ovaj preobražaj u sebi, tad ćemo razumeti šta su plod i cilj molitve. Tad ćemo
razumeti da je Carstvo Nebesko u našem srcu: Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17;21).
Upravo tu, u srcu, naći ćemo skupoceni biser, jer ćemo po srcu kopati molitvom, udišući i
izdišući, i težiti da svoj um sačuvamo pažljivim u srcu. Šta je taj biser? To je blagodat
Svetog Duha koju smo primili prilikom krštenja. Međutim, ta blagodat je bila sahranjena ili
zbog našeg neznanja ili zbog našeg napredovanja u strastima.
Drugi metod koji nam može pomoći sastoji se u tome da udahnemo i da zatim sledimo put
vazduha kroz nozdrve, grlo i pluća, sve do srca. Tu bi trebalo da zastanemo, nakon što smo
nekoliko puta udahnuli. Tu bi trebalo da zadržimo um: u srcu. U međuvremenu, trebalo bi da
udišemo polako, blago i smireno, a ne ubrzano. U početku, đavo stvara nevolje i srce oseća
izvesnu teškoću i druga negativna osećanja. Međutim, te teškoće će postepeno nestajati, i
počeće da se ispoljava njena lepota. Tad više neće biti potrebe za učiteljem, jer će nas učiti
sama molitva.
Videćete da će um i srce sami po sebi automatski čeznuti da se mole na ovaj način, jer će
shvatiti da od toga imaju korist veću od onoga što sad možete i da zamislite. Ovde je sve
pretvoreno u kapital - to nisu novčići, srebrnjaci ili nešto slično. Ovo je istinsko zlato. Ako
neko negde otkrije zlato, zar neće otići da ga marljivo i pohlepno sakupi?
Čudio sam se mom starcu. Imali smo posebne hoklice za molitvu, koje su bila kao prave
stolice ali niže od njih, dok su nasloni za ruke bili viši da bi bili udobniji. Satima bi sedeo i
govorio: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me." Kad je božanska blagodat dejstvovala i kad je
um bio čist, prestajao bi da izgovara molitvu i započeo bi da sozercava umom. Međutim, kad
ne bi našao sozercanje i kad bi njegov um počeo da luta, ponovo bi ga vraćao u srce i tako
zadobijao korist od molitve. Na taj način je zadobijao korist od sozercanja ili od molitve, i
tako provodio po sedam, osam ili devet časova.
Nakon što se budete molili i molili, imaćete utisak da ste tek započeli. Šta su tri ili četiri
sata? Ako um poželi da pobegne, da se "odmota", biće povučen nazad čim u srcu bude
postojalo nešto što će ga povlačiti i privlačiti. Malo-pomalo, čovek koji se bavi ovom
molitvom počinje iznutra da se usavršava. Njegovo srce se sve više i više očišćuje i on
kasnije zadobija molitvu srca. Tada dostiže više nivoe molitve. Um sa svoje strane sledi srce
dok izgovara molitvu. Na tom nivou udisanje i izdisanje molitve je nepotrebno. To je molitva
srca.
Nakon što su se mnogo godina bavili molitvom, naši Sveti Oci postepeno su dostizali ova
uzvišena stanja. Bivali su odneseni u sozercanja i doživljavali istupljenja, kao apostol Pavle:
da li u telu, da li izvan tela (v. 2. Kor. 12;2) i mnogi drugi svetitelji. Čovek ne zna da li se na
nebesa uznosi telom ili srcem, i zna samo da ga je viši nivo molitve uzneo do sozercanja.
Kada je sveti Grigorije Sinait otišao do svetog Maksima Kafsokalivita kojeg je smatrao
prelašćenim, upitao ga je:
"Starče, reci mi da li si zadobio molitvu?"
Odgovorio mu je: "Oprosti mi oče, ja sam prelašćen. Imaš li nešto za jelo?"
Tada je sveti Grigorije rekao: "Voleo bih da i ja imam tvoju prelest" i ponovio: "Da li si
zadobio molitvu?"
171
"Eto... baš zato sam i otišao u pustinju, da bih sačuvao molitvu", rekao je sveti Maksim.
"Jesi li okusio plodove Svetog Duha", nastavio je sveti Grigorije da ga ispituje.
"Eh, te stvari su od Boga", odgovorio je sveti Maksim.
"Kuda odlazi tvoj um kad imaš molitvu i kad dođe božanska blagodat?"
"Uznosi se do božanskih stvari. Odlazi do Strašnog suda, do raja, pakla, do Drugog dolaska.
Bog ga odnosi do nebeskog svetla, do nebeskog stanja."
Sve ove stvari proishode iz umne molitve. Bez nje se ništa od ovoga neće dogoditi. Sada
uviđamo koliko ovaj metod molitve pomaže čoveku da zadobije neprestanu molitvu. Onaj ko
na takav način praktikuje molitvu izgovaraće je dok udiše i izdiše čak i ako se bavi
rukodelanjem, pa čak i ako to ne želi. Molitva će se prilepiti za njegovo disanje. Čim udahne,
započeće da izgovara molitvu čak i ako to ne želi, jer ovaj metod dovodi do tako izvrsnih
rezultata.
Moramo početi sa čežnjom, sa revnošću, sa toplinom. Čovek u početku nailazi na manje
teškoće, ali put će se otvoriti i onda niko neće moći da ga zaustavi. Neka nakon toga drugi
govore šta god žele - njegova duša je počela da se naslađuje i više niko ne može da ga
zaustavi. Tada ćete videti da nalazite blagodat, izbavljenje od strasti i, posebno, izbavljenje
od nečistih pomisli. Naći ćete veliku utehu. One (nečiste pomisli) će se vremenom udaljiti.
Posredstvom molitve, one će biti izbrisane iz uma i srcu će biti sasvim dobro. Srce će se
upodobiti srcu deteta koje ne oseća strasti. Ono će sve posmatrati prirodno.
Budući da smo stekli naviku da sa udisanjem i izdisanjem izgovaramo molitvu, u početku mi
se gotovo dešavalo da izgovorim "Gospode Isuse Hriste..." umesto reči bogosluženja. To je
bilo povezano sa disanjem, i molitva se prilepila za njega. Čovek se na to privikava u toj
meri da ga više ništa ne može navesti da ga napusti, toliko molitva osvaja čoveka, naravno,
saglasno delanju koje je uložio. U početku, biće u stanju da je izgovara samo tokom kratkog
vremenskog perioda, sutradan nešto duže, a zatim će je izgovarati neprestano.
Dok smo bili na Svetoj Gori i dok je naš starac bio živ, molitvu smo izgovarali dva, tri, četiri
ili pet sati, udišući i izdišući. Naravno, kad bi nas san savladao izlazili bismo napolje i naglas
izgovarali molitvu kako bismo se, da tako kažem, bolje "opustili". Međutim, ako ne bi bio u
pitanju san, ostajali smo unutra po čitavu noć.
Sveti Grigorije Palama kaže da, izgovarajući molitvu sa svakim udisajem, ponekad osetimo
kako blagi miomiris izlazi iz nozdrva. I zaista, to se dešava. Posredstvom molitve, stvoriće se
mirisni vazduh koji nije ništa drugo do plod molitve. Dok smo bili početnici i dok smo molitvu
izgovarali na ovaj način, bilo je toliko blagouhanja da je sve odisalo slatkim miomirisom naše brade, na primer, pa ce čak i od naših grudi širio taj miomiris. Vazduh koji smo udisali i
izdisali bio je miomirisan, tako da sam razmišljao: "Kakva je to molitva?" To je Ime
Hristovo! A šta Ime Hristovo ne sadrži u sebi? Imenom Hristovim posvećuju se sveti Darovi;
Imenom Hristovim vrši se krštenje, dolazi Sveti Duh, svetitelji vaskrsavaju mrtve. Imenom
Hristovim se sve izvršava.
Jedan od trezvenoumnih Otaca kaže da, kada se duša razlučuje od čoveka koji je zadobio
molitvu, demoni nisu u stanju da ostanu u njegovoj blizini, jer se duša razlučuje uz tu
molitvu. Ime Hristovo je njegovo oružje. Njegova duša je zaštićena oklopom ove molitve.
Kako onda demoni mogu da mu pristupe? Takva je korist od te molitve.
Zbog toga je i angeo, koji je poučavao svetog Pahomija, rekao: "Mnogi učeni ljudi napustili
su svoju nauku i svoje naučne radove, bavili se molitvom i zadobili svetost." Pored toga,
pustinožiteljka Fotini[2] je zapisala da su službe slične dnevnoj zaradi: ako ste radili, bićete
plaćeni i kupićete hranu. Ako niste radili, ništa nećete ni dobiti. Tako se dešava sa
uobičajenim crkvenim molitvama. Međutim, neprestana umna (noetička) molitva ne daje
172
vam samo dnevnu platu nego stvara veliko duhovno bogatstvo koje možete uložiti u banku i
obogatiti se.
Uz ovu molitvu, čovek sedi i osluškuje rad sopstvenog srca. Takav postupak je vrlo
delotvoran! Kao što mašina, kad se jednom pokrene, dalje radi sama od sebe, tako se
dešava i sa čovekom koji je uznapredovao u nauci molitve. U prošlosti se mašinama
upravljalo ručno i zahtevale su mnogo napora; međutim, kad su jednom postale automatske
i električne, delotvornije su i zahtevaju manje napora. Isto se dešava i sa molitvom. U
početku je potrebno uložiti napor da bi se molitva uskladila sa disanjem. Međutim, nakon
toga ovo delo postaje automatsko, i um je rukovodi kao što mašinista upravlja motorom.
Molitvi će pomoći bezmolvije, ali ne i samouverenost ili gordost. Gordost je veoma velika
prepreka za molitvu.
Kada se molite i kad osetite da se u umu nalaze gorde pomisli, odmah počnite da osućujete
same sebe, kako gordost ni najmanje ne bi podigla svoju ružnu glavu. Čovek ni o čemu ne bi
trebalo da misli dok se moli; naprotiv, trebalo bi da pokuša da se samo moli sa strahom.
Ukoliko molitvu više ukrasimo ljubavlju, smirenjem i strahom Božijim, utoliko ćemo više
napredovati. Ako to praktično primenite, i sami ćete to uvideti.
Kao što u poslastičarnici nalazimo čokolade, peciva i ostale slatkiše, tako i u duhovnoj
poslastičarnici čovek nalazi mnoštvo duhovnih slatkiša, i uzećemo ono što nam pekar
ponudi. Mi ćemo izvršiti svoju dužnost, kako bismo ustrojili svoju molitvu i smirili se, a
ostalo je Božija stvar. Mi ćemo izvršiti sve što je propisano, ali je Bog Onaj koji molitvi daje
suštinu. Ukoliko se smirenije molimo, utoliko ćemo veću korist zadobiti. Ipak, najvažnije je
da um pazi na reči molitve, i da nipošto ne misli ni na šta drugo. To je srž čitavog pitanja.
Nemoguće je da bude prelašćen čovek koji se moli na ovaj način.
Od sada ćemo se moliti na ovaj način. Ovaj metod će biti naše molitveno pravilo, jer će nam
u velikoj meri pomoći da uvidimo svoje strasti i svoje pogreške. Sav taj napor pomoći će
nam da saberemo svoj um. Svetlost i kretanje unaokolo stvaraju pometnju u umu. Međutim,
kad čovek ostane na jednom mestu, bilo da sedi, stoji ili kleči, um ne biva pometen. Ovaj
metod sadrži u sebi mnogo toga i ako budete radili na njemu i sami ćete to uvideti, i
otkrićete velike stvari.
Postojao je jedan hodočasnik koji je bio posvećen u umnu molitvu. Budući da je imao mnogo
sozercanja, samoodricanja i bezbrižnosti i da nije bio vezan porodicom, poslom ili nečim
drugim, neprestano je izgovarao molitvu i osećao veliku ljubav prema Hristu. Drugim
rečima, u duši je istinski posedovao bogočežnjivost (božanski eros). Imao je veliku želju da
ode na presveti Hristov Grob. Na neki način, smatrao je da će se tamo nasititi ljubavlju
prema dragom, najvoljenijem Hristu. Otišao je, dakle, do Jerusalima i Groba Hristovog i
ušao unutra da bi se poklonio. Izvesno je da je osećao snažan duhovni eros
(bogočežnjivost). Razmišljao je da je ovde bio sahranjen Onaj kojeg je toliko ljubio - Isus
Hristos, da je tu Njegov prazan Grob, itd. Dok se poklanjao svetom Grobu, upravo tu, na
Grobu, ispustio je dušu! Videvši šta se dogodilo, ostali su rekli: "Pogledajmo šta je bilo
skriveno u srcu ovog čoveka!" Izvršili su autopsiju i bili zaprepašćeni, jer je unutar njegovog
srca bilo zapisano: "Isuse, slatka ljubavi moja!"[3]
Uviđate li koliko je molitva ovog čoveka učinila bogatim? Koliko ga je obogatila božanskom
ljubavlju? Pomislite samo gde se našao posle smrti! Sigurno je da su angeli primili njegovu
dušu, ovenčanu blistanjem, i odneli je pred presto Hristov.
Čovek može zadobiti bestrašće jedino posredstvom umne molitve. Bestrašće se ne može
zadobiti niti mnogim čitanjem, niti mnogim pojanjem, niti na bilo koji drugi način. Onaj ko se
ovako moli sam će naučiti da prezire praznoslovlje i samouverenost, kako ne bi izgubio ono
stanje u koje dospeva posredstvom molitve.
Molim se da vam Bog podari osećanje ove molitve. Kada dođe blagodat, praktično ćete
otkriti ove stvari i razumećete ono što vam sada govorim.
173
NAPOMENE:
1. Sveti Ignjatije Brjačaninov upozorava na opasnost samovoljnog pokušaja da se
primenjuju tehnike disanja prilikom molitve: "Još jednom: klonite se opita o disanju
na nos! Kada za to dođe vreme, ako Bog da, ja ću vam reći. Jer tim opitom, koji u
svoje vreme jeste koristan, neki su sebe neizlečivo povredili. Staloženost, odsustvo
maštanja, umilenje, ljubav prema bližnjima - to su istinska obeležja prave molitve."
2. Pustinožiteljka Fotini (početak 20. veka) živela je u potpunom usamljeništvu,
nedaleko od reke Jordan. Njeno žitije (na grčkom jeziku) objavio je arhimandrit
Joakim Specieris. (Prim.izd).
3. Isti fenomen zabeležen je i na srcu svetog Ignjatija Bogonosca (Prim. izd.) nad
neprijateljem, koji je doslovno obeshrabren i potpuno iznuren neprestanom umnom
(noetičkom) molitvom.
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
SVETOOTAČKI SAVETI O MOLITVI
"Delo Isusove molitve ne traje dva ili tri dana nego tokom dugog vremenskog perioda i
mnogih godina", zapaža sveti Zlatoust, "jer je potrebno mnogo borbe i vremena da bi se
đavo isterao i da bi Hristos zauzeo Svoje obitavalište. Dakle, posvetite se molitvi i čekajte
Gospoda Boga dok vas ne pomiluje. Nemojte tražiti ništa osim milosti Gospoda slave, i
tražite je smirenog i skrušenog srca. Jecajte od jutra do večeri a ako je moguće i tokom
noći: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!' Sve do svoje smrti prisiljavajte um na ovo delo."
Svi naši Oci daju slične savete, svaki na svoj način i svojim rečima, zavisno od njegovog
opita u borbi i pobedi
"Braćo, uvek udišite Hrista", savetuje sveti Antonije, učitelj pustinožiteljstva.
"Uvek se sećaj Boga, i tvoj um će se pretvoriti u nebo", objavljuje sveti Nil Mudri.
Ukoliko čovek više istraje u molitvi, utoliko će se više očistiti njegovo srce a njegov um
prosvetliti, poboljšaće se njegovo stanje, utoliko će više Carstvo Božije rasprostreti svoju
radost i svoje prisustvo unutar čoveka koji je obraz Božiji i zbog kojeg je Bogočovek Isus sve
krajeve zemaljske natkrilio Svojom vrlinom, Svojim stradanjima i Svojim vaskrsenjem.
Čovek koji posredstvom podvižništva umrtvljuje svoje čulo ukusa, koji svoja čuvstva lišava
svih ovozemaljskih naslada i koji do kraja odvažno stoji nasuprot uticajima vladara ovoga
sveta, primiće još ovde, u ovom životu, predukus dobara Carstva Nebeskog: spokojstvo
pomisli, mir srca, slatke potoke suza, uznošenje uma, poznanje tajinstava, preizobilje
ljubavi, sozercavanje Boga i savršenstvo, "koliko god je to ljudskoj prirodi moguće." Sve je
to moguće posredstvom sistematske, stalne, uporne, nepokolebive borbe za umnu
174
(noetičku) molitvu. Međutim, da bi Bog čuo ovo neprestano umno bogomislije, moraju se
ispuniti uslovi monaškog (i uopšte hrišćanskog) duhovnog života, što će zauzvrat potpomoći
molitvu.
Što se tiče poslušnika, od njih se zahteva nepokolebivo poslušanje u odnosu na starca, koji
je vidljivi obrazac života Hrista Spasitelja. Što se tiče svih Hrišćana, od njih se zahteva da
svoje živote ustroje saglasno savetima duhovnih otaca i da budu pokorni kanonima Jedne,
Svete Pravoslavne Crkve, kako pojedinac ne bi lutao sopstvenim putem želja i čežnji.
Uostalom, i Sveto pismo nam savetuje da budemo oprezni.
U Izrekama pustinjskih Otaca citira se vrlo jednostavno i razumljivo gledište ave Mine:
"Poslušanje za poslušanje: kad je neko poslušan Bogu, i Bog je poslušan njemu." Ava Isaija
to iscrpnije objašnjava: "Nemoguće je da Bog ne čuje čoveka, ako taj čovek nije neposlušan
Bogu. On nije daleko od čoveka, ali naša volja je ta koja mu ne dopušta da čuje našu
molitvu."
Ako se molite i ako se vaša molitva ne čuje, razmislite da li slučajno niste bili neposlušni.
Ako se molite tokom noći, a niste pazili na svoj način života tokom dana, to je kao da
istovremeno gradite i rušite. Ukoliko ste nemarni u sitnicama, sigurno ćete podleći i pasti i u
velikim stvarima. Pazite na sebe.
Bog neće postojano slati Svoju blagodat u srce koje ne postavlja ogradu pred svojim
strastima, niti u um koji ne pokazuje da ograničava svoja besciljna lutanja. U početku, Bog
nam daje blagodat da bi nam pomogao, da bi nas pobudio, da bi nasladio naša duševna
čuvstva, da bi nas privukao. Međutim, ako se uporedo s tim ne budemo i mi potrudili,
blagodat neće biti delotvorna i povući će se. Apetit se pojavljuje sa uzimanjem hrane, a
molitva sa molitvom.
Jesi li na svojoj službi, na svom zadatku? Seti se šta su Sveti Oci govorili samima sebi dok
su radili: "Telo, radi da bi se nahranilo; dušo, bdij da bi bila spasena!"
Luta li tvoj um? Šapatom izgovori molitvu i ne prepuštaj se praznoslovlju, jer ćeš
praznoslovljem naškoditi i drugima, kao i samome sebi.
Ava Filimon je rekao: "Mnogi od Svetih Otaca mogli su da vide kako ih angeli posmatraju,
zbog čega su se štitili bezmolvijem i ni s kim nisu razgovarali."
Umesto da gubite vreme, izgovarajte molitvu. Ukoliko vas više obuzima tromost i
ravnodušnost, utoliko više treba da se plašite pretnje koju je Gospod uputio zlom i lenjom
slugi (v. Mt. 25;26). Ako dopustite da dani i noći prolaze u nemaru koji će sve više i više
rasti, uskoro ćete postati krajnje nemarni. Hoćete li se možda pohvaliti svojim nemarom,
kad drugi budu primali vence za svoj trud?
Brate, potrudi se malo u molitvi i bdenju i videćeš da radost izvire iz tvog srca, a da svetlost
sviće na svodu tvog uma. To nije ona vrsta radosti koja će iščeznuti i pre nego što si uspeo
da uživaš u njoj, nego radost koja je slatka i podobna sladosti angela, dok je svetlost
zapravo nezalazna svetlost drugog sveta koju ti je Hristos, Svetlost sveta, dolazeći sa
molitvom, podario i pre nego što si napustio ovaj svet. Zar se to nije dešavalo našim Ocima,
i zar se to neće dogoditi i nama, ukoliko ga ne spreče naš nemar i maloverje?
Moj starac je obično govorio: "Potrudi se malo da bi Bog postao tvoj dužnik, i On će ti
vremenom poslati mnogo više nego što si se trudio ili tražio."
Ne zaboravi reči svetog Isaaka Sirijskog: "Đavo se najpre bori da ukloni neprestanu molitvu
srca, a zatim ubeđuje monaha da zapostavi i vreme određeno za molitvu i molitveno pravilo,
koje se izvršava uz poklone i metanije."
Dakle, ne slušaj ono što ti šapuće nemar, i ako želiš da Bog prekrije tvoje pogreške,
prekrivaj i ti pogreške svog brata, i trpi zajedno sa njim njegova iskušenja i patnje.
175
Ne odgovaraj i ne skrivaj pomisli od svog duhovnog oca, jer ćeš se čitavog života uzaludno
truditi, a tvoja molitva će ostati besplodna.
Ako se ne očistiš iskrenom ispovešću, kako ćeš pristupiti da primiš preneporočna i životvorna
tajinstva Hristova? Zar nisi čuo da ona daju život onome ko se dostojno pričešćuje, a smrt
onome ko ih nedostojno prima?
Ne govori: "Isti sam kao i drugi", jer je to besmislica, i Sudiju ne možeš prevariti.
Svaka pomisao koja donosi očajanje i preterano žaljenje potiče od đavola. Trebalo bi da je
odmah odbiješ, jer će prekinuti nit molitve. Svaka pomisao koja u duši izaziva umereni bol,
pomešan s radošću i suzama, potiče od Boga. Blagodat Božija nikad ne vodi čoveka u
beznađe nego ga vodi ka pokajanju.
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
ANTOLOGIJSKE MISLI O MOLITVI
1. Molitva je jedna od najvažnijih i najmoćnijih snaga, i ona čini da onaj ko se moli biva
preporođen, darujući mu telesno i duhovno blagostanje.
2. Molitva predstavlja oči i krila duše. Ona nam daje odvažnost i snagu da gledamo Boga.
3. Brate moj, moli se ustima sve dotle dok te blagodat Božija ne prosvetli da se moliš i
srcem. U tebi će se tada na čudesan način pojaviti praznik i slavlje, i više se nećeš moliti
ustima, nego pažnjom koja dela u srcu.
4. Ako uistinu čezneš da udaljiš svaku antihrišćansku pomisao i da očistiš svoj um, to ćeš
postići posredstvom molitve, jer ništa nije u toj meri kadro da ustroji naše pomisli kao
molitva.
5. Budi oprezan, jer ako si lenj i nepažljiv u molitvi, nećeš uznapredovati niti u svojoj težnji
da budeš predan Bogu, niti u zadobijanju mira u pomislima, niti u spasenju.
6. Ime Isusa Hrista koje prizivamo u molitvi sadrži u sebi samobitnu i samodelatnu silu
vaspostavljanja. Ne brini, dakle, zbog nesavršenstva i suvoće tvoje molitve, nego uporno
očekuj plodove učestalog ponavljanja Imena Božijeg.
7. Kada su rukovođene molitvom, moralne sile koje su u nama postaju jače od svih
iskušenja i pobeđuju ih.
8. Učestalost molitve stvara naviku molitve koja ubrzo postaje druga priroda i često dovodi
um i srce do višeg duhovnog nivoa.
Učestalost molitve je jedini način da se dosegne visina istinske i čiste molitve. Ona je
najbolji način delatne pripreme za molitvu i najsigurniji put kojim će čovek dospeti do
krajnjeg odredišta molitve i spasenja.
9. Svako od nas je sposoban da zadobije unutrašnju molitvu, odnosno, da je učini načinom
svog opštenja sa Bogom. To nas ne košta ništa izuzev napora da se pogruzimo u bezmolvije
176
i u dubine svog srca, i da se pobrinemo da, što je češće moguće, prizivamo Ime našeg
najslađeg Isusa Hrista, koje čoveka ispunjava neizrecivom radošću.
Pogružavanje u sebe i istraživanje sveta naše duše daje nam priliku da spoznamo kakvo je
tajinstvo čovek, da osetimo sladost samopoznanja i da izlijemo gorke suze pokajanja zbog
naših padova i slabosti naše volje.
10. Neka se vascela tvoja duša s ljubavlju priveže za smisao molitve, tako da tvoj um (nus),
tvoj unutrašnji glas i tvoja volja, tri sastavna elementa tvoje duše, postanu jedno i da jedno
postane ovo troje. Na taj način će čovek, koji je obraz Presvete Trojice, stupiti u vezu i
sjediniti se s prototipom (praobrazom). Kao veliki poslenik i učitelj umne molitve, Grigorije
Palama Solunski je rekao: "Kada jednota uma postane trostruka a ipak ostane jednota, tad
se sjedinjuje sa božanskim Trojedinstvom i zatvara vrata za svaku vrstu prelesti i ustaje
protiv ploti, sveta i kneza ovoga sveta.
11. Gde god dejstvuje molitva, tamo je Hristos sa Ocem i Svetim Duhom, Presveta Trojica,
jednosuštna i nerazdeljiva. Gde god je Hristos, Svetlost sveta, tamo je i večna svetlost
drugog sveta, tamo je mir i radost, tamo su angeli i svetitelji, tamo je veličanstvenost
Carstva. Blaženi su oni koji su se još u ovom životu obukli u Svetlost sveta, odnosno u
Hrista, jer oni već nose odeždu nepropadljivosti.
12. Budući da je Hristos Svetlost sveta, oni koji Ga ne vide i koji u Njega ne veruju moraju
biti slepi. Naprotiv, oni koji streme da oživotvore zapovesti Hristove, koračaju u svetlosti.
Oni ispovedaju Hrista, poštuju Ga i klanjaju Mu se kao Bogu. Svakoga ko ispoveda Hrista i
smatra Ga za Gospoda i Boga, sila prizivanja Njegovog Imena krepi da tvori Njegovu volju.
Međutim, ako ga ta sila ne krepi, onda je očigledno da Hrista ispoveda samo ustima, dok je
njegovo srce daleko od Hrista.
13. Kao što je nemoguće da se ne spotakne onaj ko korača noću, tako je nemoguće i da ne
sagreši onaj ko još uvek nije ugledao božansku svetlost.
14. Cilj umne molitve je da čoveka sjedini sa Bogom, da uvede Hrista u čovekovo srce, da
odatle protera đavola i da razori sva dela koja je ovaj posredstvom greha tamo izvršio. Kao
što kaže ljubljeni učenik, radi toga se javi Sin Božiji da razori dela đavolja (1. Jn. 3,8).
Jedino je đavolu poznata neizreciva sila koju poseduju reči molitve Isusove, i on se upravo
zbog toga s jarosnim gnevom bori protiv nje. Bezbroj puta su demoni kroz usta đavoimanih
ljudi ispovedili da ih sažiže dejstvo ove molitve.
15. Ukoliko nas molitva više sjedinjuje sa Hristom, utoliko nas više razdvaja od đavola. I ne
samo od đavola, nego i od duha ovoga sveta, koji uzrokuje i podržava strasti.
16. Satana (tj. protivnik) molitve je nemar. Satanin satana (tj. protivnik) jeste čežnja za
molitvom i plamen srca. Budite duhom vatreni, Gospodu služite, kaže apostol (Rim.12;11).
Taj plamen privlači i zadržava blagodat na onome ko se moli, i ona za njega postaje svetlost,
radost i neopisiva uteha. Međutim, za demone je ona oganj, gorčina i progon. Kad dođe ova
blagodat, ona sabira um od rasejanosti i naslađuje ga razmišljanjem o Bogu, isceljujući ga
od svakog zla i nečistih pomisli.
17. Da li je molitva na tvojim usnama? Onda je tamo i blagodat. Međutim, ona sa usta mora
preći u um i spustiti se u srce, a to zahteva mnogo vremena i truda. Jezik se mora mnogo
pomučiti da bi se iskupio za svako praznoslovlje i za sve svoje padove, i mora steći naviku
molitve. Navika se ne može stvoriti bez truda i delanja. Da bi došla blagodat, mora se
projaviti i smirenje. Nakon toga, put će biti čist. Molitva će se prilepiti za naše disanje, a um
će se probuditi i slediće je. Vremenom, strasti se utišavaju, pomisli se povlače, a srce
postaje mirno.
18. Nemoj se zamoriti od vraćanja svog uma svaki put kad odluta. Bog će videti tvoju
revnost i tvoj trud, i poslaće Svoju blagodat da ga sabere. Kad je prisutna blagodat, sve se
čini s radošću i bez napora.
177
19. Molitvom prelazimo iz jedne radosti u drugu; bez molitve, prelazimo iz jednog pada u
drugi, iz patnje u patnju, i osećamo tešku grižu savesti. Ukratko, uz malo truda i bola u
molitvi, zadobićemo mnogo radosne žalosti (plača po Bogu, plača koji donosi radost),
umilenja i suza, zajedno sa sladošću prisustva Božijeg i preneporočnog straha Njegovog, koji
čisti i očišćuje um i srce.
20. Srce se mora očistiti da bi i um bio prosvetljen čistim pomislima koje će se odozgo
odražavati u njemu.
21. Oni koji su ušli u Carstvo Božije nisu nepokajani, nego grešnici koji su se preobrazili
pokajanjem i suzama. Ništa čoveku toliko ne pomaže da se bori i da pobedi strasti koliko
neprestana umna molitva.
22. U vreme kad te iskušava nemar koji umrtvljuje um, jezik i prste na brojanici, molim te
da se ne predaješ. Uloži mali napor, kako bi Bog video tvoju rešenost i ukrepio te. Postoji
nešto više što Bog želi od tebe, i On dopušta ovo vreme iskušenja da bi ti to mogao i da daš.
On zna, kao što i ti znaš, da možeš da daš više.
Prema tome, prisili se što više možeš u vreme koje ti je određeno za molitvu, i izvrši svoju
dužnost da bi Boga učinio svojim dužnikom. Ako ne primiš blagodat, pripremićeš se da je
primiš sledeći put ili ubrzo nakon toga. U svakom slučaju, pre ili kasnije primićeš blagodat.
Nemoguće je da se to ne dogodi. U stvari, uobičajeno je da Bog više daje onda kada odlaže
davanje.
23. Njiva srca biće onoliko plodonosna koliko dobro bude uzorana molitvom, navodnjena
suzama i oplevljena od korova pomisli.
24. Povremeno se dešava da se blagodat povuče, a da to uopšte nije naša greška. To je kao
da ti Bog kaže: "Sva tvoja dela su dobra, ali nemoj misliti da sve zavisi od tebe. Ja ću doći i
otići kad budem smatrao da je to potrebno, da bih te naučio da u potpunosti odsečeš
samovolju i da budeš trpeljiv, da bi dobro naučio lekciju smirenja."
25. Oni koji su uznapredovali u molitvi imaju nepokolebivo uverenje da je, uprkos svim
čovekovim naporima, molitva delo blagodati.
26. Sveti Simeon Novi Bogoslov jasno kaže da niko nije u stanju da sam od sebe proslavlja
Boga, nego da je to blagodat Hristova, koja se nastanila u njemu, koja proslavlja i slavoslovi
Boga i moli se u čoveku.
27. Kada se čovek moli sa strahom i strahopoštovanjem, stojeći mirno i obraćajući pažnju na
ono za šta se moli, onda je to znak da je blagodat Božija posetila njegovo srce.
28. Pažnja mora biti neraskidivo povezana s molitvom, na isti način na koji je i telo
neraskidivo povezano s dušom. Drugim rečima, u vreme molitve um mora stražariti nad
srcem i kružiti nad njim, i odatle, iz dubina srca, uznosiće molitve ka Bogu, neprestano
izgovarajući: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me." Kad jednom u srcu okusi i iskusi da je
Gospod dobar i da je sladak, um više neće želeti da napusti mesto srca nego će zajedno sa
apostolom Petrom reći: Dobro nam je ovde biti (Mt. 17,4). On želi da kruži unaokolo,
udaljujući i proterujući, da tako kažemo, sve one ideje koje je tamo zasejao đavo, ne
dopuštajući nijednoj ovozemaljskoj pomisli da tamo ostane i postajući na taj način
siromašan (nišči) duhom, odnosno lišen svake ovozemaljske pomisli.
Ovakav zadatak izgleda veoma težak i mučan onima koji ništa ne znaju o njemu. Međutim,
oni koji su okusili njegovu sladost i u dubini srca osetili njegovu nasladu, uskliknuće zajedno
sa božanskim Pavlom: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove (Rim. 8;35)?
29. Pažljivo slušajući Gospoda koji je rekao da nečiste pomisli, koje skrnave čoveka, dolaze
iz srca, kao i da čašu i zdelu najpre moramo očistiti iznutra kako bi i spolja bile čiste (v. Mt.
15:19-20 i Mt. 23; 26), naši sveti Oci napuštali su svako drugo duhovno delanje i posvećivali
178
se jedino ovom delu, odnosno stražarenju nad srcem, budući sigurni da će na taj način lako
steći i svaku drugu vrlinu.
30. Bogonosni Simeon Novi Bogoslov kaže: "Očistimo svoja srca, da bismo u sebi mogli
pronaći svudaprisutnog Gospoda. Očistimo svoja srca ognjem Njegove blagodati, da bismo u
samima sebi videli svetlost i slavu Njegovog božanstva."
31. Srećni su oni koji su pristupili božanskoj svetlosti i stupili u nju, koji su se sjedinili sa
njom i tako i sami u celini postali svetlost. Oni su sa sebe u potpunosti svukli uprljanu
odeždu svojih grehova i više ne izlivaju gorke suze. Srećni su oni koji su još u ovom životu
spoznali svetlost Gospodnju kao Samog Gospoda jer će u budućem životu odvažno stajati
pred Njim. Blaženi su oni koji su primili Hrista, jer je došao kao svetlost onima koji su
prethodno bili u tami, a sada su postali sinovi svetlosti i nezalaznog dana.
32. Sveti Grigorije Palama kaže da molitva, koja se sjedinjuje s udisanjem i izdisanjem,
vremenom uzrokuje da slatki dah blagodati, miomiris duhovnog blagouhanja, izlazi iz
nozdrva čoveka koji se moli, miris života za život (2. Kor. 2;12), prema rečima velikog
Pavla. I zaista, ne postoji ništa slično dahu molitve, neprestane umne molitve. Molitva ne
izliva blagodat samo na onoga ko se moli, nego preplavljuje blagodaću i ostalu tvorevinu,
koja se posredstvom njega rasipa i širi i na nju. Dok udiše, čovek se očišćuje, oživotvorava i
osveštava. Kada pak izdiše, on očišćuje, oživotvorava i osveštava tvorevinu, ali to ne čini on,
nego božanska blagodat.
33. U ovim poslednjim danima, kada je dah antihrista zagadio zemlju, more i sve što diše,
Bog u krilu i srcu Crkve razvejava dejstvovanje umne molitve kao osvežavajuću rosu
blagodati, kao vetar koji je osetio prorok Ilija (v. 1.Car. 19;12), kao protivotrov za zdravlje i
spasenje duše i tela u danima u kojima živimo, kao i u onima koji će tek doći.
34. Poznajem hiljade duša u svetu, bolje rečeno širom celog sveta, koje se prisiljavaju na
molitvu i u tome postižu zadivljujuće rezultate. Molitva ih krepi u njihovoj duhovnoj borbi,
prosvetljuje ih iznutra, i oni se ispovedaju otvoreno i iskreno. Mučeni pomislima i
iskušenjima koje demoni podstiču protiv onih koji izgovaraju molitvu, oni čežnjivo pritiču
preneporočnim Tajinstvima. Zatim se ponovo upuštaju u borbu sa pomislima i strastima, i
ponovo se vraćaju Tajinstvima, jer više ne mogu da žive bez molitve.
35. Molitva je disanje. Kad čovek diše on je i živ, i o tome se brine čitavog života. Ko god
započne da izgovara molitvu, on započinje i da popravlja vasceli svoj život, imajući
duhovnog oca kao rukovoditelja. Kao što izlazeće sunce budi, obasjava i oživotvorava
tvorevinu, tako i Hristos, Sunce Pravde, projavivši Se posredstvom molitve u čovekovom
umu i srcu, budi čoveka da tvori dela svetlosti i nezalaznog dana.
36. Prema tome, braćo, "neprestano udišite Hrista", kao što je imao običaj da kaže sveti
Antonije Veliki, začetnik podvižništva. Apostol neznabožaca savetuje, opominje i zapoveda
hrišćanima na svakom mestu i u svakom vremenu: Molite se bez prestanka (1. Sol. 5;17).
Sveti Oci objašnjavaju da "bez prestanka" znači da molitva nema niti kraj niti meru.
U vreme mira ne budite nemarni nego se molite. Popravljajte se i pripremajte se za rat.
Budite hrabri. Ne strahujte od iskušenja. Svi su iskusili promene; međutim borba zahteva
strpljenje i istrajnost. Čak i ako padne hiljadu puta na dan, pravednik će se uspraviti i to će
mu se računati kao pobeda. Molitva upravo to i znači: neprestano pokajanje i neumorno
prizivanje božanske milosti.
Hristu Bogu našem, koji daje molitvu moliteljima (1. Car. 2;9)[1], neka je slava i
blagodarnost u vekove. Amin.
179
NAPOMENE:
1. Prema Septuaginti - ne odgovara Daničićevom prevodu Starog Zaveta. (Prim. prev.)
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O SOZERCANjU[1]
1. "Um koji je prestao da sozercava Boga postaje ili životinjski ili zverski"[2]. Kada se
čovekov um udalji od raznolikih sozercavanja Boga, odnosno od molitve, od razmišljanja o
duhovnim sozercanjima kao što su pakao, raj, čovekovi grehovi, čovekove strasti, bezbrojna
dobročinstva Gospodnja koja On na Svoj čudesan način daruje svakome od nas itd, dolaze
lukavi demoni i ispunjavaju ga svojim sopstvenim razmišljanjima, vodeći ga u blato plotskih,
ostrašćenih grehova, ili u grehove jarosti i gneva!
Kada um ne sozercava spasonosne misli, izuzev misli koje su neophodne za održavanje
života, biće obuzet grešnim razmišljanjima, i tada će zaista postati ili plotski ili zverski!
Stoga, čeda moja, obratimo pažnju na ono o čemu mislimo, da ne bismo dopustili da naš um
sklizne u strasne, grešne pomisli, jer je to vrlo ozbiljan greh sa teškim posledicama.
Budite oprezni u pogledu svoje mašte. Ne dopustite da vaš um prihvati maštanja o likovima
ili pak grešne predstave koje će vas telesno sablazniti ili odvesti do jarosti i gneva. Naprotiv,
potrudite sa da pomoću svakog dobrog napora vaš um ostane čist od takvih maštanja kako
bi, budući slobodan i čist od takvih stvari, uvek bio u stanju da se neprestano moli i da ima
dobra sozercanja. Na taj način će postati duhovan i načiniće nebeski uspon prema
posvećenju svoje duše.
2. Strah Božiji je neophodan. Svagda vidim pred sobom Gospoda, On mi je s desne strane
da ne posrnem (Ps. 16;8). Čovek uvek mora imati na umu da je Bog svuda prisutan i da sve
ispunjava. Moramo imati na umu da Boga dišemo, da Boga jedemo, da se u Boga oblačimo i
da Boga nosimo unutar svog uma i srca.
Bogu su poznate naše misli, naša sećanja, naše reči, naša dela, naše namere. Ništa ne može
promaći Njegovom svevidećem oku, ne samo sadašnje stvari, nego i prošli i budući događaji,
ne samo oni ljudi koji su sada živi, nego svi ljudi od Adama do poslednjeg čoveka pre
svršetka sveta. Čovek ništa ne može da učini bez Božijeg znanja, jer se sve izvršava pred
Njegovim očima.
Kada čovek razmišlja o ovim stvarima i kada ih sozercava, oseća oštru grižu savesti zbog
svojih prestupa i slabosti. Tada ga nadvladava istinski strah Božiji, i on pokušava da promeni
svoj život i da ga uskladi sa božanskim zapovestima.
Razmišljajući o tim stvarima, on oseća prisustvo Božije koje je ranije, usled neznanja,
promicalo njegovoj pažnji. Istinski strah Božiji vodi ga čišćenju čaše iznutra, prema rečima
Gospodnjim (v. Mt. 23;26), što znači da neće jedno govoriti ustima, a drugo u srcu.
Razmišljajući o tim stvarima, njegova savest se budi i oglašava se glasom razobličavanja čak
i zbog najmanje stvari.
180
Čovek tada zadobija pronicljivost u duhovnom životu: otvaraju se njegove duhovne oči i on
jasno vidi šta se u njemu skriva. On se vatreno moli Bogu: Očisti me od tajnih (grehova), i
od voljnih sačuvaj slugu Svoga (Ps. 19;12-13).
3. Demonima nije lako da naškode čoveku koji u duši čuva neprestano sećanje na Boga. Oni
mogu da ga iskušavaju, ali im je teško da mu naškode. To se dešava stoga što im on ne
dopušta da ga nadvladaju, jer je naoružan oružjem neprestanog sećanja na Boga.
Neprijatelju nije lako da naškodi čoveku kojem su otvorene oči duše i koji vidi Boga.
Najduhovnijim ljudima drevnih vremena nisu bile potrebne knjige. Oni nisu imali potrebu da
čitaju tako mnogo svetootačkih knjiga, jer su neprestano razmišljali o Bogu. Ma šta da su
videli, to im je odmah davalo priliku da o nečemu razmišljaju, da otkriju nešto nepoznato.
Njihov universitet je bila vascela tvorevina. Gde god da su pogledali, videli su nešto o čemu
bi razmišljali. Nekad bi to bio promisao Božiji, nekad Njegova premudrost, nekad Njegov
sud, a nekad Njegovo učenje, itd. Očima svojih duša videli su nevidljive stvari. Razmišljajući
o tome, ispunjavali su svoja srca duhovnim poznanjem.
Mi, današnji ljudi, čije duševne oči nisu otvorene, nemamo sposobnost da se zadržavamo u
tom duhovnom razmišljanju. Čak i kad nešto vidimo, neophodne su nam verske knjige da
bismo nešto saznali o Bogu.
Umovi ovih produhovljenih ljudi bili su toliko snažni da su sa dubokom mudrošću mogli da
shvate misli i ideje. Naši umovi su toliko slabi da teško mogu nešto i da zapamte. Oci
ondašnjih vremena bili su u većini slučajeva priprosti ljudi. Ipak, oni su zadobili potpuno
poznanje, jer im je Duh Sveti pomogao da razumeju Pismo.
Sećanje na Boga je svemoćno oružje, snažan oklop protiv satane i najrazličitijih grehova.
Kada um prestane da se seća Boga i da razmišlja o božanskim stvarima, čoveka
nadvladavaju nemar, ravnodušnost i zaborav, a zatim i zle želje!
Ukoliko vidiš da se tvoj um priklanja svetu, znaj da tvojoj duši nedostaje božanska uteha,
zbog čega se i okreće svetu i traži utehu.
Kada čovekova duša ima topline za Boga, on je prosvetljen i oseća umilenje. Njegovom umu
je nemoguće da se istovremeno priklanja i svetu. Duša se priklanja svetu onda kad u
izvesnom smislu nije sjedinjena s Bogom.
Um je jedno prostranstvo, jedno mesto. Ukoliko ga ne zauzme Bog, zauzeće ga neprijatelj.
To mesto ne može ostati prazno, što znači da je nemoguće da se na njemu ne nalaze ni Bog,
ni zlo, ni greh, ni iskušenje, ni dejstvovanje satanino.
Um je kao vodenica koja se okreće. Ma šta da se ubaci u levak koji vodi do žrvnja, postaće
brašno odrećene vrste.
Ukoliko ubacite pšenicu, postaće pšenično brašno. Ako pak unutra ubacite trnje, postaće
trnovito brašno, odnosno vrlo škodljiva materija.
Vodenica se stalno okreće. Čovekov um neprestano radi, kao i vodenica. Želite li da
postignete dobre rezultate? Onda u vodenicu ubacite dobro veštastvo. Želite li da pronađete
umilenje, suze, radost, mir, itd? Ubacite dobre misli u vodenicu vašeg uma, na primer misli
o duši i o Sudu, sećanje na smrt, itd. Tada ćete dobiti i odgovarajuće duhovne rezultate.
Međutim, ukoliko čovek u vodenicu svoga uma ubacuje grešne pomisli, na kraju će kao
rezultat imati greh. Veštastvo koje će se dati umu zavisi od čovekovih namera, a te namere
će biti ili odobrene ili razobličene.
Trebalo bi da stremimo da u umu uvek imamo spasonosne pomisli i dušekorisne slike, kako
satani ne bismo ostavljali prostor u koji će ubaciti svoje smeće, odnosno grešne pomisli i
maštanja!
181
4. Napredovanje u molitvi dovešće nas do sozercanja i mogli bismo videti neopisive stvari.
Dovešće nas do Strašnog suda, do raja, do viđenja pakla, do prestola Božijeg, do nebeske
svetlosti, itd.
Čovek može početi sa psalmopojanjem, a onda se u jednom trenutku zaustaviti i biti
nadvladan značenjem reči koje peva. On može početi da čita nešto iz Pesme nad pesmama i
zatim se negde zaustaviti, može se proširiti njegovo sozercanje i završiti tamo gde ga Bog
odvede. Čovek u Evanđelju može čitati o stradanjima Hristovim, a zatim se na jednom
mestu zaustaviti, na primer na Njegovom hapšenju, Njegovim patnjama, Njegovom raspeću,
Njegovom vaskrsenju, itd, i razmišljati o tome sa dubokim saosećanjem, umilenjem i
samoprekorevanjem. Ponekad se možemo udubiti u razmišljanje o Strašnom sudu,
pomišljajući, na primer, na sledeće: "Ako sada umrem, kako ću se predstaviti pred Bogom?
Kakva će biti Njegova odluka o meni? Hoću li možda biti osuđen? Kako ću proći kroz
mitarstva?" Drugi put, mogli bismo da razmišljamo o Presvetoj Bogorodici, o Njenoj slavi,
Njenoj devstvenosti, itd, ili bismo mogli da razmišljamo o Svetiteljima i sl.
5. Kad otvoriš Svoju ruku, nasićuju se dobra; kad odvratiš lice Svoje, žaloste se (Ps.
104;28-29). Naš sveblagi i velikodušni Bog stvorio je dva sveta. Najpre je u nebeskom
prostranstvu stvorio duhovni svet, sa činovima nebrojenih angela, sa bezbrojnim vojskama
ovih služećih duhova, sa mnogim "stanovima" (v. Jn. 14;2) i različitim obitavalištima. Onda
je stvorio ovaj opipljivi svet, sa čovekom kao krunom Njegove božanske premudrosti i
zapovedio mu da gospodari i vlada nad svim što je u svetu. Dobrota sveblagog Boga
preplavila je nebesko prostranstvo svetim angelima, i oni usled svog velikog blaženstva
neprestano pevaju psalme i himne u neprekidnim slavoslovljima, zahvaljujući na taj način
večnoj dobroti i milosrđu svetog Boga, koji ih je udostojio takve časti, slave i naslade! Ali
avaj! Prvi među angelima, nazvan Lučonoša (Denica), pobunio se i otpao od Boga! On je
čeznuo i žudeo za jednakošću sa Bogom. Izaći ću u visine nad oblake, rekao je u svom srcu,
izjednačiću se s Višnjim (Is. 14;14). Čim se saglasio sa ovom hulnom i gordom pomišlju,
pravedni Bog je okrenuo Svoje slatko, prelepo, božansko lice i istog trenutka Lučonoša je uz
tresak bio zbačen sa svog uzvišenog položaja i čina, i bio svezan neraskidivim lancima u
adskoj pomrčini, povlačeći za sobom čitavu vojsku sledbenika njegove zlobne namere. Svo
se odigralo u nebeskoj oblasti.
Sad se pojavljujem ja, nedostojan i ubog, da bih prepričao i ukratko izložio smisao i
značenje koje za čoveka ima stih 104. Psalma: Kad otvoriš Svoju ruku nasićuju se dobra;
kad odvratiš lice Svoje, žaloste se (st.2829).
Kada je Bog Svojom premudrošću stvorio čoveka, obdario ga je Svojim obrazom i
podobijem. Ukrasio ga je razumom i slobodom, na istoku je načinio rajsku palatu koja je
preizobilovala mirisnim cvećem, biljkama i drvećem različitih vrsta i plodova: I učini Gospod
Bog te nikoše iz zemlje svakojaka drveta lepa za gledanje i dobra za jelo (Post. 2;9). Osim
toga, ukrasio ga je i pticama najrazličitijih oblika i boja, da bi letele i slatko pojale.
Kao dodatak, u ravnice je naselio divlje životinje i stoku, a načinio je i reku da protiče kroz
vrt i da ga napaja svojim bujicama i potocima koji su obilovali najbistrijom vodom, kako bi
oživotvoravala i hranila stabla drveća... Načinio je i svež vazduh, i mirisne povetarce da bi
umivali lice malog boga, čoveka.
Jednom rečju, Sveto Pismo nam kaže: I stvori Bog zveri zemaljske... i ptice na svodu
nebeskom... i vodu koja tecijaše iz Edema natapajući vrt... (v. Post. 2;10). Ovaj rajski dan
okupan suncem nije smenila noć. I gle, dobrota našeg svetog Boga obitavala je i počivala u
palati prvostvorenog čoveka. Međutim, ko je u stanju da uistinu opiše dobrotu i veličanstvo
Boga, koji je Svoju svemoćnu desnicu štedro podario čoveku? Počastvovao ga je Svojim
obrazom i podobijem, učinio ga besmrtnim i udostojio ga da besedi s Njim, kako bi ga slatko
zajedničarenje s Bogom i naslađivanje Njegovim beskonačnim izvorom blaženstava zadivilo
bogatstvima duhovne naslade.
182
Vascelim čovekovim telom i dušom vladalo je bestrašće, ništa ga nije uznemiravalo i nad
svim je vladao. Celokupno čovekovo stanje bilo je obogaćeno prostotom i nezlobivošću. Sve
mu je bilo potčinjeno, kao malom bogu i caru. Njegova duša bila je ukrašena devstvenom
čistotom, što se odražavalo i na njegovom prekrasnom telu, prvosazdanoj tvorevini
svedržiteljske ruke Božije. Božiji nadzor i dobrota vladali su i nad zemaljskim carem i nad
njegovom palatom, isto kao i nad vascelom tvorevinom. Sve je imalo božansku nijansu, jer
se i čovek pridržavao božanskih zapovesti.
Ali, avaj i teško meni! Kako i odakle da ja, ubogi, započnem da sa žaljenjem pripovedam o
strašnoj oluji koja je izbila kad je Bog odvratio Svoje lice? Kojim ću rečima i sa kolikim
jadikovanjem iskazati nesreću i tragično otpadanje čovekovo iz rajskih naslada, budući da je
bio toliko počastvovan, a ipak toliko nezahvalan? Ko će ikada moći da u potpunosti obuhvati
tragediju odvraćanja lica Božijeg, Adamovog izgnanstva, jadikovanja prirode? Naravno, niko!
Ko će moći da razume ponor žaljenja i neutešnog jauka nesrećnog prestupnika, dok je sedeo
na mestu osude i izdaleka gledao svoju izgubljenu palatu? Adama je prevario Lučonoša, i on
je svojevoljno pristao na gorde pomisli. I on je prihvatio maštanja o jednakosti sa Bogom!
Adam je prestupio zapovest, i kazna Božija sručila se na njega kao strašna oluja, zamenivši
rajska blaženstva životom prepunim nedaća i suza. Nesrećni car zemaljski se pogordio i gle,
bio je izbačen iz prekrasnog i sladosnog raja, iz svoje blistave palate. Adam je tada pao i bio
izgnan u gorku zemlju, prepunu trnja i čička, da bi naporno radio i sa znojem i suzama jeo
hleb, dok mu je duša bila očajna i duboko uzdisala.
Kad odvratiš lice Svoje, žaloste se (Ps. 104;29). Sve se žalosti, sve stvari gube svoj sklad i
blagodat i izdvajaju se iz dobrog ustrojstva, zaboravljaju rajsku radost i padaju u truležnost.
To se može reći za vascelu prirodu, a posebno za čoveka.
Nakazni izgled odvratnog greha koji se najpre pojavio u raju udaljio je cara od njegove
naslade nakon što mu je sam pristupio i bio njime primamljen. Tako je od besmrtnog čovek
postao smrtan, i od bestrasnog ostrašćen! Elementi (stihije) koji su mu ranije bili potčinjeni i
neškodljivi odmah su se pokolebali i krenuli da ga unište, da ga polome. I oni su, zajedno s
njim, bili osuđeni na prokletu zemlju. Zemlja je teško uzdisala pod bremenom prestupa koji
su na njoj počinjeni, dok je sa žarkom žudnjom i nadom čekala otkrovenje sinova Božijih,
kako bi se oslobodila robovanja i bila proslavljena, kao što apostol Pavle piše Rimljanima
(v.8;1921).
Bog odvraća Svoje lice i sve se menja. Neposredno nakon prvog pada usledio je i drugi,
kada je Kain ubio Avelja i počinio strašno bratoubistvo. Tada je greh zavladao. Bog je
odvratio Svoje lice zbog bezbožnih dela ljudi, i voda je preplavila čitav svet, pretvarajući ga
u zastrašujući grob za čitavu ljudsku vrstu, izuzev za Noja i njegovu porodicu. Bog je
odvratio Svoju božanstvenu projavu zbog ljudske izopačenosti, i oganj je spalio zemlju
Sodome i Gomore. Bog je odvratio Svoje lice i Svoju trpeljivost, i gordi faraon se utopio
zajedno sa svom svojom vojskom, tako da je morska voda postala njegov večni grob.
Vreme i, ponovo, moralno zlo i greh kao prestupanje božanskog zakona, uzrokovali su da
Bog odvrati Svoje lice od ljudi, tako da je kao neizbežna posledica usledilo prirodno zlo u
vidu bolesti, različitih patnji a konačno i smrti.
Međutim, kad štedri Bog otvori ruku Svoje dobrote, čovekovo srce postaje carska palata!
Raskoš carskog veličanstva zauzima najistaknutije mesto u njemu. Carske sluge služe svog
cara dok on sedi na svom nezamislivo raskošnom i prekrasnom prestolu blagodati. Carska
straža, ona pored prestola kao i ona pored kapije, čuva cara sa budnom pažnjom! Sve
svedoči o bogatstvu i velelepnosti carevog prisustva i blagonaklonosti. Međutim, ko je taj
car, i ko su njegove sluge i njegovi stražari?
Car? Ko bi to drugo mogao biti osim Onoga koji je posredstvom krštenja učinio čovekovo
srce Svojim sopstvenim domom, Carstvom Nebeskim? To je i On sam objavio u Evanđelju:
Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17;21). Carske sluge? To su božanske misli koje
pomažu blagodati Božijoj tako da je carska palata ukrašena, i u njoj blistaju slava i
183
ustrojstvo Božije. A ko su carski stražari? To su trezvenoumlje, pažnja i pomisli božanske
revnosti, kojima se čuvaju i car i palata! Tada u oblasti srca preovlađuju dobrota i slatki
počinak u Bogu.
Međutim, kad neki od carskih stražara zanemare svoju dužnost, tako da se neki prepuste
prejedanju i opijanju, neki padnu u razvrat a neki izdaju cara neprijateljima, tada će ovaj
dobri Car, blagodat svetog krštenja, morati da se skriva i da ode, i više neće biti vidljiv.
Blagodat odvraća lice od ovih slugu i od palate, jer ju je oskrnavila izdaja.
Tada će, na žalost, poslednje stanje ovog čoveka biti mnogo gore nego prvo. On će se tada
upodobiti onome koji silazi u grobnu jamu, čiji je udeo nepodnošljivi smrad. Zbog toga se i
Psalmopojac vatreno moli: Ne odvraćaj Svoje lice od mene, da ne bih bio kao oni koji odlaze
u grob (v. Ps. 28;1).
Koliko je lepa mladost u punoj slavi svog cvetanja! Toliko je lepa da je neki ljudi ne razlikuju
od nebeskih angela. Međutim, kad je naoštrena kosa smrti udari i požanje, mora brzo da
bude sahranjena, jer preti opasnost od zaraze. Skrivaju je u hladne grobove, jer će ubrzo
strašan smrad zameniti prekrasnu, mirisnu mladost.
Sa čovekovom dušom dešava se nešto slično. Kad je čovek očišćen od grehova i kad motri
na sebe, u njemu vlada blagodat Božija, krasi ga božanska dobrota, i svako se naslađuje i
samim pogledom na takvog čoveka. Na žalost, kada čovek greši i ne kaje se, Bog odvraća
Svoje božanske oči i moralna tama istog časa nadvladava čovekovu dušu. Tada počinje da
tvori rđava dela i nečisti demoni svakim danom sve više i više skrnave tu nesrećnu dušu,
pogružavajući je iz greha u greh i iz strasti u strast. To će dušu učiniti toliko smradnom da
čak ni sveti angeli neće moći da podnesu taj zadah niti da ostanu uz nju i da joj pomognu.
Prema tome, božanska blagodat se povlači, a truležnost greha započinje svoje pogubno
delo. Duša tada podseća na leš koji je bačen u grob: ukoliko se kojim slučajem taj grob
ubrzo otvori, pogled na crve i njihov smrad kao i njegovo opšte odvratno stanje izazvaće
užas.
Ljubljena moja čeda, recimo i mi zajedno sa arhangelom Božijim koji je, želeći da odvrati
druge nebeske angele od skretanja na Lučonošin mračni put neposlušnosti i gordosti, rekao:
"Smerno (dobro) stojmo!" Ljubljena moja čeda, uspravimo svoje duše svaki put kada se
poviju. "Stojmo sa strahom", jer mračni grob greha preteći otvara svoja usta ukoliko nismo
oprezni u svakom trenutku.
Međutim, ukoliko smo oprezni, budni i trezvenoumni, tada će otvorena ruka Svedržitelja
ispuniti naša srca božanskom dobrotom, i On sam će posetiti dobro čuvanu palatu naše
duše. Na taj način se još u ovom životu može okusiti božanska radost i naslada za kojom će,
prema Njegovom obećanju, slediti potpuna naslada dobrima Njegovoga Carstva,
pripremljenim još od postanka sveta kao nagrada onima što su Ga ljubili i izvršavali Njegove
zapovesti. Amin. Neka bude.
NAPOMENE:
1. Iako starac Jefrem koristi izraz "θεωρια", koji obično prevodimo kao "bogoviđenje" ili
"sozercanje", jasno je da ne misli uvek na sozercanje u užem smislu, i da pod tim
izrazom podrazumeva i duboko razmišljanje o različitim dušekorisnim temama,
bogomislije. (Prim. prev.)
2. Sveti Marko Podvižnik (Prim. izd.)
184
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O LjUBAVI I SMIRENjU BOŽIJEM, O BLAGODATI I STRAHU BOŽIJEM
1. Neka vam Gospod Bog podari mir i ljubav, jer je Bog Ljubav. Uvek se sećajte reči našeg
Gospoda koji kaže: Ko ima zapovesti Moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi; a koji Mene ljubi,
toga će ljubiti Otac Moj... Njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14;21-23).
Ljubimo Boga svom dušom svojom, svim srcem svojim i svom snagom svojom, i neka naša
dela budu saglasna sa tim. Drugim rečima, trebalo bi da naša dela odražavaju našu ljubav
prema Njemu. Kad naša dela budu pravilno izvršena, Bog će nam se odužiti božanskom
ljubavlju u našim dušama. Onaj ko je našao ljubav svakodnevno okuša Hrista i na taj način
postaje besmrtan. Ko jede od ovoga hleba koji ću Ja dati živeće vavek, kaže sveto Evanđelje
(Jn. 6;51).
Onaj ko okuša ljubav Hristovu donosi mnogo plodova. Duša koja ljubi Isusa udiše duhovni
vazduh drugog sveta, sveta duha, koji je Carstvo Nebesko. Ona još u ovom životu okuša
vodu koja izvire od prestola Božije blagodati.
Piće božanske trpeze je božanska ljubav. Razvratnici piju ovo piće, i rane njihovih grehova
se ublažuju. Pijanci postaju isposnici, bogataši čeznu za siromaštvom u Hristu, siromasi
bivaju obogaćeni božanskim nadama, slabi postaju jaki, neuki postaju mudri!
Ljubav je hrišćanska pobeda nad đavolom, mržnjom i zavišću. Da bismo stigli do božanske
luke ljubavi Božije, najpre ga se moramo plašiti kao Boga koji kažnjava grehe i prestupe.
Bez čamca je nemoguće da se pređe preko mora i da se doće do luke. Isto tako, ni do luke
ljubavi se ne može doći bez pokajanja. Strah Božiji predstavlja za nas zapovednika i
kapetana na čamcu pokajanja. On nas vodi preko mračnog mora ovog života i upravlja nas
ka božanskoj luci božanske ljubavi. Kao što ne možemo da živimo bez vazduha, isto tako ne
možemo da živimo ni u večnom životu i sa Bogom, ukoliko nismo udahnuli najslađi i
najmirisniji vazduh ljubavi Božije.
Zbacimo breme svojih grehova silom pokajanja i tada, laki i slobodni kao orlovi, uzletimo
visoko, gde je večni Bog pohranio neiscrpna blaga vrline i mudrosti, kako bismo mogli da se
napijemo voda večnog života, kao što kaže Pismo: Bogovi ste, i sinovi Višnjega svi (Ps.
82;6).
Prisilimo se, čeda moja, jer se ljubav Božija ne zadobija nemarom i tromošću, nego
revnošću, poslušanjem, trpljenjem, bezmolvijem, molitvom i prisiljavanjem u svemu.
Hoćemo li biti nemarni prema tom večnom daru? Ne! Zavapimo onda sa žaljenjem: "Hriste,
Gospodaru naš, ne zatvaraj nam Svoje Carstvo, nego nam ga otvori, radi milosrdne milosti
Tvoje. Amin."
2. Bog je ljubav i preispunjen je milosrđem. Nemojmo Ga ničim ražalošćivati! On je zbog nas
pretrpeo Krst, Njegova glava bila je izbodena krunom od trnja, Njegovo bedro bilo je
probodeno kopljem, a noge klinovima. Njegova leđa bila su bičevana, Njegovim najsvetijim
ustima dali su žuč i ocat, Njegovo srce je patilo zbog uvreda i neblagodarnosti. Bio je
obnažen na Krstu, pred tako demonskom gomilom. To je Onaj, čeda moja, Kojega ne bi
trebalo da rastužujemo svojom nebrigom, jer ona samo uvećava Njegove patnje. Jevreji su
bili Njegovi neprijatelji, dok smo mi kršteni u Njegovo sveto ime, mi smo Njegovi učenici,
koji su posvećeni za služenje Njemu!
185
Njegovi učenici su Ga napustili zbog "straha judejskoga". Njegovo žaljenje ne može se ni
opisati! A ko će sada biti oni koji će Ga se odreći, koji će Ga napustiti, koji će Mu obećati
jedno a činiti drugo, koji će se u času Suda naći ispred Njega? Šta će reći kad Hristos počne
da, jedno po jedno, nabraja Svoja stradanja, dok će oni moći da pokažu samo svoje
odricanje i mnoga zlodela?
Čeda moja, obratimo pažnju na svoje živote. Imajmo u svemu ljubavi i trpljenja. Ne
osuđujmo, i udaljimo svaku zlu pomisao, smirimo se, sećajmo se teškog časa smrti i suda.
Kada sve to učinite, znajte da ćete večno živeti kraj Hrista! Kao angeli kraj Njegovog
prestola, pojaćete večne himne preispunjene radošću! Kako ćete tada biti srećni!
Zaboravićete sve ovdašnje stvari! Samo radost i beskonačna Pasha! Slava Bogu koji nam je
podario pobedu!
3. Molim se da ljubav Božija orosi tvoju žednu dušu, i da tvoje srce utoli žeđ na izvoru vode.
Tako duša moja traži Tebe, Bože... kad ću doći i pokazati se licu Božijemu (Ps. 42:1-2).
Slava Tebi, Bože, jer velika je Tvoja milost prema meni! Iako ništa dobro nisam učinio na
zemlji, On teši i umiruje dušu moju. S vremena na vreme, blagoslovena rosa ljubavi Božije
deluje na moju otvrdlu dušu. O, koliko ona umekšava moju ubogu dušu! Koliko je osvežava i
istovremeno prosvetljuje bremena života i iskušenja! O, kad bi me Bog udostojio da tvojim
molitvama večno otpočinem u rosi ljubavi Božije, za kojom toliko čeznem!
Čovekovo spasenje zahteva mnogo truda. Kušač, tj. đavo, pokrenuo je sve svoje umeće i
znanje da bi uništio čoveka. Ne ostavljaj nas Bože, Bože moj, i budi nam ono što je bakarna
zmija bila za Mojseja (v. 4. Mojs. 21;69), tako da se, pogledavši na Tebe, iscelimo od ujeda
duhovnih zmija.
Kad podignete Sina Čovečijega, onda ćete znati da Ja jesam (Jn. 8;28). Moj Hriste, moja
svetlosti, ljubavi moja raspeta, Koji si radi naših grehova bio podignut na Krst, Bakarna
Zmijo koja spasavaš duše onih što su ih izujedale zlobne zmije, isceli i nas koji smo ranjeni
žaokama greha.
Neka nas Bog blagoslovi i neka nam u Svojoj dobroj volji otvori more Svog milosrđa, kako
bismo se svi našli sjedinjeni u večnom i blaženom životu, gde ne postoji ni bol, ni žalost, ni
uzdasi nego samo beskrajni život. Ubrisaće Bog svaku suzu sa očiju njihovih (Otkr. 7;17).
O, kakva radost, koja nam se više ne može oduzeti! O, kakvo uverenje savesti da su se od
sada okončale muke ovog tegobnog života! Koji je bog tako velik kao Bog naš (Ps. 77:13)?
On je Otac preplavljen milosrđem, Koji ne obraća pažnju na grehe sve dotle dok pokajani sin
govori: Oče, sagreših nebu i Tebi (Lk. 15;21). Otac ga tada bez oklevanja grli i ljubi, i iz
Njegovog srca nestaje svaki trag nezadovoljstva koje je mogla izazvati razvratnost Njegovog
čeda. Obeznanjujem se kada razmišljam o ponoru Njegovog Očinskog milosrđa prema
grešnicima!
4. Kakvom će ljubavlju biti hranjene blažene duše u Carstvu Nebeskom! To je On, moj
Hristos, moj Isus, moj najmiliji, živi Logos, koji nam je podario postojanje isto kao i sredstva
za život, večno izbavljenje i počinak u naručju Nebeskog Oca. On reče, i postade. On
zapovedi, i pokaza se (Ps. 33;9).
On nas pomalo kažnjava da bi nas naučio smirenju, jer On zna da se naša slaba ljudska
priroda lako menja i da se lako okreće prema zlu. On s nama postupa s roditeljskom brigom
i s ljubavlju nas kažnjava, da bismo zadobili nepokolebivu mudrost.
Ovo je poznanje savršenih svetitelja (to nije kao što neki ljudi tumače, nego ima svoju
posebnu silu). Jednostavno rečeno, čovek mora priznati da, čak i ako se uznese na nebeske
visine vrline, može odatle pasti u ponor propadljivosti i razvrata, ukoliko ga Bog napusti. To
nisu samo prazne reči, i to treba uistinu osetiti. Međutim, čovek to ne može reći sa dubokim
uverenjem, ukoliko pre toga nije prošao kroz vavilonsku peć iskušenja, ako njegova ljudska
186
priroda nije sa Božijim dopuštenjem posrnula, kako bi spoznao svoju slabost. On tada uviđa
sa kim treba da se nadmeće, kakvo je lukavstvo i zloba njegovog protivnika (đavola) i koliko
je teško ustati posle pada! Ukratko, to je ono što znače reči "poznaj samoga sebe."
Kad čovek zadobije ovo poznanje, Presveta Trojica obitava u njegovom srcu. Tada ga
preplavljuje beskonačno blaženstvo i to se završava viđenjem otkrovenja. To je ono o čemu
piše ava Isaak, odnosno "veliki ponos isihasta (bezmolvnika)."
Jedan sveti monah stao je da izgovori večernju molitvu i raširio ruke. Leća su mu bila
okrenuta zalazećem suncu i kad se na njega spustila božanska blagodat, preplavila ga je
tako snažno da nije došao sebi sve dok sledećeg jutra nije izašlo sunce i zagrejalo mu lice.
Tada je shvatio da je to novi dan i proslavio je Boga koji je ovozemaljskog čoveka udostojio
viđenja takvih tajinstava.
Avaj! Ti dani blagodati su prošli, i sada postoji samo gorka hladnoća, čak i u toplim
krajevima, odnosno, tamo gde obitavaju monasi i pustinjaci. Iščezli su dobri primeri i i
vrline!
Kako su živo prepodobni oci morali osećati blagodat u molitvi! Bog nas ponekad nejasno
poseti u molitvi, i mi osetimo izvesnu blagodat. Oni, međutim, koji su tokom čitave noći bili
pogruženi u sozercanje, morali su snažno osećati Carstvo Nebesko! Carstvo Božije unutra je
u vama (Lk. 17:21).
O, koliko bih želeo da živim u tim vremenima, koja su obilovala svetošću i dobrim
primerima! Sada postoji samo suša i nesreća. Trebalo bi da još jednom neizmerno
zablagodarimo Bogu, jer nam je i u takvoj moralnoj tami podario malo svetlosti kako bismo,
makar i uz spoticanje, stigli do kapija nebeskog Jerusalima umesto da budemo zatvoreni u
večnu pomrčinu. Ljubljeni moj Hriste, neka se to ne dogodi nijednom hrišćaninu, i neka svi
budemo udostojeni da sa radošću i radosnog koraka stignemo tamo, proslavljajući večnu
Pashu! Amin.
5. Čoveku čija usta uvek blagodare Bogu nikada neće nedostajati blagoslovi Božiji. Naprotiv,
onaj čija usta gunđaju i pozlećuju sopstvenog velikog Dobročinitelja, sigurno će biti kažnjen
od Boga.
On nam je podario postojanje. On nam je podario život. On nas je Svojim božanskim
provićenjem na razne načine sačuvao. Kroz smrt Svog Sina izmirio se sa nama, koji smo
prethodno bili Njegovi neprijatelji, i učinio nas je sinovima i sanaslednicima Carstva. On nas
osvećuje i očišćuje kroz Svoja sveta tajinstva. On nam daje nebesku, najsvetiju hranu i piće,
odnosno Svoje preneporočno Telo i dragocenu Krv. Dao nam je i angelačuvara, koji će biti
uz nas čitavog života. On će primiti čovekovu dušu i otpratiti je do večnog nasleća. Ali šta ja
to govorim? Neću imati dovoljno vremena da sve nabrojim! Uzaludno ću se truditi,
pokušavajući da prebrojim pesak u moru, tj. beskonačna dobročinstva našeg blagog Boga.
Pa ipak, i nakon svih tih bezbrojnih dobara, mi i dalje gunđamo! O, Bože moj, zanemari našu
neblagodarnost i otvori naše umove da bismo shvatili šta nam je podarilo Tvoje Očinsko srce
i pokazali malo blagodarnosti, i kako bismo time našli oproštaj i milost!
6. Što se tiče svetog angela o kojem si mi pisao, istina je da on, primivši odluku od Boga,
ništa više ne može niti da doda niti da oduzme, iako ostaje pored čoveka, prosvetljuje ga,
motri na njega, izbavlja od opasnosti i brani od đavola, a što vidimo i u Žitiju svetog
Andreja, Hrista radi jurodivog, u kojem se kaže da se angeo borio sa đavolom da bi odbranio
grešnog monaha, itd. Pročitaj to i videćeš.
Čoveku se angeo čuvar daje kao stariji brat koji se, budući bliži Bogu i odvažniji, moli za
svog mlađeg brata. Čovek se obraća svom angelu čuvaru kao starijem bratu i preklinje ga
da ga sačuva i da se moli za njega, jer poseduje veću odvažnost pred Bogom.
187
Koliko puta on šapuće na uho duše: "Ne čini to" ili "Uradi to" ili pak "Ovde budi oprezan!"
Postoji mnoštvo takvih primera za one kojima su otvorene duševne oči.
Ne zaboravi evanđelsku parabolu o baštovanu i besplodnoj smokvi: Gospodaru, ostavi je i
ove godine, dok okopam oko nje i metnem đubrivo, pa će možda roditi. Ako li ne, poseći ćeš
je kasnije (Lk. 13;89). Baštovan izobražava svetog angela čuvara koji pazi na čoveka dok
ovaj ne donese plod i ne bude spasen.
U Izrekama pustinjskih Otaca (Gerondikon, Starečnik) napisano je mnogo toga o angelskom
staranju za čoveka. Viđeni su kako jecaju dok su ljudi koje su čuvali grešili! Njihove suze
pokazuju njihovu ljubav i sastradanje sa čovekom.
7. Blagoslovena moja u Gospodu čeda, neka vas ljubav našeg Gospoda održi u duhovnom i
telesnom zdravlju!
Zaista, žalosno je da dete živi u očinskoj kući, da uživa sve životne udobnosti, a da ne
poznaje svog sopstvenog oca. Čak i ako mu ukazuje malo pažnje i poštovanja, on ne oseća
obilje njegove ljubavi i privrženosti nego, naprotiv, kada se seti oca, smatra da je to
nedostojno njegovog razmišljanja i interesovanja.
Čime bi trebalo kazniti tako neblagodarno i nadmeno dete? Sigurno je da bi ga svako
smatrao nedostojnim da nasledi očevu ljubav i bogatstvo. Na žalost, u ovom primeru i u liku
neblagodarnog deteta vidimo današnjeg čoveka koji se odrekao Boga, svog Oca. Žalosno je i
da kažemo, ali ovde prepoznajemo i današnje hrišćane, osim nekolicine izabranih.
Mi živimo u ovom svetu koji nam je Bog odredio kao naše privremeno obitavalište. Dao nam
je slobodu da uživamo u dobrim stvarima na zemlji, ne ostavljajući Sebe neposvedočenog u
svemu što vidimo i poimamo, kako bismo Mu svojim razumom, zajedno sa svesrdnom
ljubavlju prema Njemu kao našim najuzvišenijim prinošenjem, iskazali čast i slavu.
Osvrnimo se ukratko na svetospasonosne i suštinske događaje, počev od neposlušnosti
prvostvorenih, kako bismo jasnije sagledali bogatstvo ljubavi Božije. Zbog svoje gordosti i
neposlušnosti, prvostvoreni su izbačeni iz vrta naslade i nasledili su zemlju trnja i čičaka.
Međutim, bezgranična ljubav Nebeskog Oca, kojeg je ljudski rod zaboravio, poslala je u svet
Njegovog jedinorodnog i ljubljenog Sina da bi poništio ljudsko neprijateljstvo prema Njemu.
Vidimo da ga je Njegova najuzvišenija ljubav vodila ka žrtvovanju Njegovog najslađeg Sina
posredstvom tragične krsne smrti, jer je to bilo jedino što je brisalo teški pad grešnog
čoveka.
Apostol Pavle prikazuje ovu žrtvu sledećim rečima: On koji svoga Sina ne poštede nego Ga
predade za sve nas (Rim. 8;32) i Unizio je sebe u bio poslušan do smrti, i to do smrti na
krstu (Filiplj. 2;8).
Međutim, nakon tri dana On je samovlasno i bogodolično ustao, postajući prvina usnulih u
najistinitijem uverenju da će čitav ljudski rod vaskrsnuti u dan sveopšteg Vaskrsenja.
Pre Svog Vaznesenja, zapovedio je svetim Apostolima da sve koji poveruju u Njegovo ime
krštavaju u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, istovremeno im dajući silu da posredstvom vere
postanu čeda Božija.
On nam je predao i sveta Tajinstva, da bismo se njihovim posredstvom sjedinjavali s Njim i
uvek živeli u Njegovoj blizini, u istinskom blaženstvu koje može da nam obezbedi samo
sjedinjenje sa Bogom.
Dao nam je i nedremanog čuvara duše i tela, našeg svetog angelačuvara kojeg nam je
poslao prilikom svetog krštenja da bi bio naš rukovoditelj i zaštitnik.
Kroz svetu tajnu Krštenja, hrišćanin postaje čedo Božije po blagodati, naslednik Božiji i
sanaslednik Hristov (v. Rim. 8;17).
188
Zaustavimo ovde izlaganje događaja koji otkrivaju beskonačna bogatstva nepojmive ljubavi
nebeskog Oca prema nama. Ukoliko se čovekov um više prosvetljuje da bi shvatio ljubav
Tvorca prema Njegovoj tvorevini, utoliko čovek više biva svestan naše neblagodarnosti i
zanemarivanja našeg privrženog i istinskog Oca.
Živimo u ovom ispraznom svetu kao istinske neznalice ili, bolje rečeno, kao oni koji još nisu
shvatili zbog čega žive, kakav je cilj ovog našeg života i kakvo je čovekovo prizvanje na
zemlji! Na žalost, gotovo da smo se pretvorili u beslovesne zveri! Živimo i ne razmišljajući
da je vreme našeg ovdašnjeg života najdragocenija stvar za naše buduće vaspostavljanje.
Mi to vreme koristimo i rasipamo bez žaljenja, a kada dođemo sebi nećemo biti u stanju da
to vreme vratimo.
Uistinu je mudar onaj čovek koji je shvatio veliku vrednost vremena ovog prolaznog života
pa ga saglasno tome i koristi, obogaćujući svoj život dobrim delima. Kada pak dođe tužni
smrtni čas, njegova savest će biti odvažna i reći će u svoju odbranu pred duhovnim
tužiocem, tj. demonom: "Učinio sam ono što je trebalo. Zašto se još gneviš?"
U svetom Evanđelju, Isus govori o čovekovom prizvanju i kaže: Iziđoh od Oca u došao sam
na svet; opet ostavljam svet, u idem Ocu (Jn. 16;28). Ovde naš Spasitelj govori kao čovek
jer se kao Bog, jednosuštan sa Ocem, nikada nije ni razdvajao od Njega. Činjenica da je
čovek predodređen da napusti svet u vreme koje mu je Bog odredio i da se vrati Bogu,
odakle je i došao, može se izvesti iz Svetog Pisma, iz Knjige Postanja: A stvori Gospod Bog
čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni, i posta čovek duša živa (Post.
2;7). Božanski dah izašao je iz Triipostasnog Boga, ali ne tako da je sam dah postao duša u
čoveku, nego tako što j e čovekova duša stvorena božanskim udahnućem, zbog čega je i
dužna da se vrati svom Bogu.
Ovde postoji nešto vredno pažnje: dah Božiji je izašao i stvorio čovekovu dušu. On ju je
stvorio svetom, čistom, nezlobivom, dobrom, itd. Dakle, kada za dušu dođe strašni smrtni
čas, pitam se hoće li ona još uvek posedovati svoju prvobitnu svetost i čistotu? Na žalost,
neće, jer smo svi mi grešni, budući da smo Adamovi potomci. Bog, međutim, koji poznaje
našu slabost i zna da je misao srca čovečijega zla od malena (Post. 8;21), sigurno neće od
nas zahtevati tu neporočnu, prvobitnu čistotu. Šta će onda tražiti? Tražiće istinsko, iskreno
pokajanje, uzdržavanje od greha, srce skrušeno i smireno. Tražiće plač i suze da bi nam dao
amvrosiju utehe, koju nepokajani svet ne pozna (v. Jn. 1;10).
Kada se čovek iskreno pokaje, Bog ga dočekuje raširenih ruku, istovremeno mu dajući i
božanske osobine kojima će nesmetano moći da se uznese u bezgranično Carstvo Božije,
gde će od tada živeti uz Nebeskog Oca. Eto, to je čovekovo prizvanje!
Čovekov um je zadivljen kada shvati ovo veličanstveno i uzvišeno božansko prizvanje. Pa
ipak, kolika je čovekova neosetljivost i kako je gusta tama koja prekriva njegove duševne
oči, tako da i ne razmišlja o tome zbog čega živi na zemlji i šta Bog od njega želi! Na žalost,
vid njegovog uma pokvaren je bolešću greha, a posebno samoljubljem.
Dokle ću, Bože moj, biti trom i neosetljiv za ovo naše veliko prizvanje? Pošalji nam malo
prosvetljenja. Zar je sunce ikada prestalo da šalje svoju izobilnu svetlost? Utoliko pre nećeš
prestati da blistaš Ti, koji si večno Sunce Ljubavi! Teško nama, Gospode moj, jer svojevoljno
tvorimo svako zlodelo. Međutim, budući da Ti imaš beskonačne okeane ljubavi, opet i opet
izlij na nas ljubav i blagonaklonost, sastradanje i dugotrpeljivost. Možda će se tako spasti
nešto više duša pre nego što se Tvoj pravedni sud obruši na nas! Da, Gospode, smiluj se
meni, nesrećniku koji ne primenjuje ono o čemu propoveda, i podari mi pokajanje pre nego
što napustim ovaj svet! Prosvetli Svoj svet, radi kojeg si izlio Svoju strašnu i svesvetu krv, i
svima podari pokajanje!
8. Ljubljena u Gospodu čeda, molim se da vas moje ubogo pismo zatekne u ljubavi,
poslušanju, molitvi i svakoj obazrivosti.
189
Danas praznujemo Sabor svih sila nebeskih. Pomislite samo kakvo je slavlje na Nebu! Kakve
himne! Kakva radost angela Božijih! Danas slave sveti angeli, čuvari naših duša, i budući da
su oni naša starija braća, trebalo bi da i mi učestvujemo u njihovoj radosti i blagodati.
Oni nam toliko pomažu na nevidljiv način! Od koliko su nas iskušenja i smrti izbavili! Koliko
molitava za nas izgovaraju kada ugledaju lice Božije! Kada stoje pored nas, oni prinose
molitvu svakog čoveka! A kada se upokojimo, oni su ti koji će nam pomoći u smrtnom času i
u uznošenju kroz vazdušna mitarstva. Iz tog razloga, trebalo bi da gajimo posebnu ljubav
prema angelima Božijim.
Nama, međutim, daleko više dolikuje da im se upodobljujemo po njihovim vrlinama. Sveti
angeli su savršeno poslušni zapovestima Božijim. Oni bespogovorno izvršavaju Njegove
odluke. Poseduju savršenu ljubav prema Bogu i ljudima. Angeli poseduju neoskrnavljenu
čistotu i nepobedivo smirenje, dok se njihova nezlobivost ne može ni iskazati.
Angele krase i ostale vrline. Ako ih iskreno ljubimo, ako želimo da živimo na istom mestu na
kojem i oni, moramo se prisiliti da ih podražavamo.
Sveti Oci nazivaju monaški život angelskim, i upravo stoga bi monasi trebalo i da žive
angelopodobnim životom. Međutim, kada ne žive tako nego životom koji je tome protivan,
pribrojaće se zlim angelima.
Borite se, čeda moja, moja radosti i uteho, da biste zadobili angelopodobno poslušanje,
ljubav, molitvu i čistotu, i da biste u životu posle smrti živeli zajedno sa angelima. Amin.
Neka bude.
9. Čedo moje, ukoliko više budeš opažao milost Božiju, utoliko ćeš se s većom ljubavlju
sjedinjavati s Njim. Ukoliko dublje budeš ponirao u velelepnost Božije veličanstvenosti,
utoliko ćeš se dublje pogružavati u svoju ništavnost, uz odgovarajući stepen uzdizanja u
duhovnom poznanju.
Ukoliko sa svojom neprestanom molitvom sjediniš više smirenja, utoliko ćeš više osećati
Isusa, i tvoje srce će se osećati kao druga neopalima kupina.
Uznesi svoj um gore, gde su naš život i radost, jer je, prema rečima apostola Pavla, naše
življenje na nebesima (Filiplj. 3;20). Svesrdno čezni za višnjim stvarima, i ta sveta čežnja će
ti učiniti monaštvo lakim i slatkim.
Kada blagodat Božija odnese tvoj um, čuda će slediti jedno za drugim, on (um) će u
potpunosti biti u istupljenju i stajaće pred izobilnom svetlošću razumevanja poznanja
Božijeg.
10. Kada Hristos živi u tebi, ničega se nemoj plašiti. Da bi Hristos živeo u tebi, neophodno je
mnogo smirenja. Duhovno padni pred preneporočne noge Njegove i zajecaj: "Isuse moj,
jedino si mi Ti preostao u ovom mom skrušenom životu, kao svetlost i kao život. Pokaži mi
Svoju duhovnu lepotu, da bih se ispunio bogočežnjivošću (božanskim erosom), pohitao ka
Tvom izmiru i zavapio: Duša se moja prilepila za Tebe, desnica Tvoja drži me (Ps. 63;8). O,
Isuse moj, kada ću doći i pokazati se licu Tvome (v. Ps. 42;2)? O, svetlosti moje duše, kada
ću Te videti, ispuniti se i reći: O, dubino bogatstva premudrosti i razuma Božijega (Rim.
11;33)?
Da, čedo moje, iznad svega ljubi smirenje i tada ćeš Hrista, smirenog u srcu, zadobiti kao
imovinu svoje duše.
Isusa udahni, Isusa izdahni; tada ćeš znati šta je Isus!
Gde je zemaljska ljubav? Da li je moguće da ugarak padne u suvu šumu i da nešto preživi?
Isto se dešava i sa grančicama ljudskih pomisli kad na njih padne ljubav Isusova.
190
11 Budi hrabar, čedo moje! Kroz mnoga iskušenja uznećemo se do bezgranične, božanske
svetlosti Tavorske gore i tamo ćemo začuti božanski glas našeg ljubljenog Isusa: Kako su
mili stanovi Tvoji, Gospode nad silama! Gine duša moja želeći u dvorove Gospodnje; srce
moje i telo moje otima se k Bogu živome (Ps. 84;12). Da, Životodavče, Hriste Bože naš. Ja
dođoh da život imaju i da Ga imaju u izobilju (Jn. 10;10).
Da, molim se da Hristos, večni Život, živi i vlada u tebi, kako bi i ti uskliknuo: Ava, Oče (Gal.
4;6)! O, šta je ugodnije od Isusa? Ko je ikada okusio ljubav Hristovu, a onda poželeo drugu,
grešnu ljubav? Niko! Ta ljubav je toliko moćna da će, čak i u slučaju da čovek sto godina
strada i zatim nakratko oseti božansku ljubav, ova ljubav biti u stanju da razveje sve te
patnje i da čoveka ostavi zadivljenog pred Božijom veličinom.
12. Usled svoje bezgranične dobrote i htenja da nam preda Svoja bezgranična dobra, Bog
nas priziva i podstiče da ih od Njega tražimo. On želi da ih preda i želi da pokucamo na dveri
Njegove milosti, a On će nam ih sigurno otvoriti.
Bog želi da pokucamo. Međutim, šta čini đavo, to prvonačalno zlo, Božiji i naš neprijatelj, da
čovek ne poveruje Božijim podsticajima? On nam daje pomisli neverja, a zatim i pomisli
beznađa i očajanja, kako ne bismo poverovali da će Bog pouzdano ispuniti Svoje božanske
reči. On nam tada govori: "Ti si grešnik, ti si takav i takav, i Bog te neće uslišiti. On neće
obratiti pažnju na tebe, možeš da vapiš koliko god hoćeš." Na taj način on slabi našu veru i
snagu naše volje.
13. Mi nismo potrebni Hristu jer On ima na hiljade angela koji mu besprekorno služe. Osim
toga, On jednom rečju može da stvori na hiljade ovih najsvetijih bića. Međutim, Njegova
beskonačna ljubav podstiče Ga da se stara o nama, i da se pri tom ne odvraća od našeg
smrada i naših zagnojenih rana. Prema tome, sećajmo se ove ljubavi Božije u svakom
trenutku svog života, i sva svoja bezvredna dela tvorimo samo i samo ljubavi Božije radi.
Pomisli na to, da mi nismo bili raspeti za Hrista, našeg Spasitelja, dok je On, usled Svog
poslušanja, pretrpeo krsnu smrt zbog naših nakaznosti.
14. Neka blagodat Hristova bude sa tobom, čedo moje, da bi te prosvetlila i da bi umnožila
tvoju ljubav prema Njemu, kako bi ostao pokraj Njega, kako te ne bi poneli svetovni tokovi i
kako ne bi otpao od Boga, čime bi izgubio svoju besmrtnu dušu koja je vrednija od čitavog
sveta.
Blagodat koja ti je došla je mala. Svetitelji su, međutim, posedovali mnogo blagodati. Da bi
se blagodat umnožila, moraš zadobiti smirenje. Ako se pogordiš, ona će otići, i tada ćeš
jecati. Prema tome, budi oprezan i sećaj se svojih grehova i strasti, kako u tebi ne bi poniklo
slavoljublje, koje će udaljiti molitvu Isusovu.
15. Dobrota Božija ponekad podseća na štap kojim se čovek kažnjava, ali za njegovo
sopstveno dobro. Kada vidi da je štap postao suviše težak, On menja Svoj pristup i štap se
pretvara u trsku koja olakšava breme i teši čovekovu dušu. Na taj način sve služi čovekovoj
koristi i njegovom duhovnom napretku.
Kada čoveku nedostaje duhovno znanje, čovek misli da će ga štap, "kazna Božija", ubiti i da
će to večno trajati. Međutim, uporedo sa iskušenjem, dobri Bog daje i izlaz, odnosno kraj
iskušenja.
Čovek poseduje rasuđivanje. On, na primer, zna koliki teret može životinja da podnese, tako
da je ne pretovaruje. Bog poseduje daleko veće rasuđivanje, tako da nas neće pretovariti
iskušenjima koja prevazilaze naše snage. Prema tome, ne vodi nas Bog ka nestrpljenju nego
naša malodušnost, zbog koje nam se čini da je naše breme isuviše teško.
Ponekad, međutim, Bog dopušta da na ljude u kojima se nastanilo mnogo gordosti i
nadmenosti dođu veoma snažna iskušenja, kako bi unizio njihov oholi duh. I pored toga, On
ih ne napušta i Njegova milost će ponovo doći. O, koliko je dobar Bog!
191
16. "Danas Presveta Djeva rađa Nadsuštog." Šta mogu ja, nedostojan i oskrnavljen, da
kažem o bezgraničnom domostroju najuzvišenijeg Boga? Dok sozercavam ovo tajinstvo,
zadivljen sam i nisam u stanju da ga neposredno gledam.
Kako je moguće da se Bog kao Mladenac rodi u pećini namenjenoj beslovesnima
(životinjama)? Kako je mogao biti povijen u pelene i nošen u svetim rukama Presvete
Bogorodice On, kojega je Otac rodio bez majke? "Veliki si, Bože, i čudesna su dela Tvoja, i
nijedna reč nije dovoljna da opeva čudesa Tvoja!" O dubino bogatstva i premudrosti i
razuma Božijega (Rim. 11;33)!
Moja duša radovaće se u Gospodu, i duhovno ću obasuti celivima najslađeg i blaženog
Bogomladenca, da bi me On izbavio od mojih beslovesnih strasti.
17. Hristos nam je zapovedio da svojim neprijateljima ne opraštamo sedam puta nego
sedamdeset puta sedam, i to svakoga dana. Utoliko će više puta oprostiti On, koji je bezdan
praštanja!
Ako biste bili u stanju da izbrojite kapi kiše i zrna peska, bili biste u stanju da izmerite mali
deo bezgraničnog milosrđa bezgraničnog Boga.
18. Padnimo pred Caricu Nebesku, preneporočnu Bogorodicu, brzoposlušnu Sluškinju, da bi i
Ona mogla nama da pomogne jer "niko ko Tebi pritiče nije se postideo nego preklinje za
blagodat i od Tebe dobija dar na korist svojoj molbi." Posle Boga, jedino je Ona u stanju da
nam pomogne. Uzdajmo se u Nju i nećemo se postideti.
19. Svim srcem se molim da si dobro i da se raduješ u duševnom miru, jer mir Božiji nije
ništa drugo do mesto Božije, počinak, blaženstvo i božanska naslada.
Mir Božiji, koji prevazilazi svaki um (Filiplj. 4;7) daje se kao nagrada i carski dar dušama
koje se bore. On je svojina čeda Božijih. Da bi taj mir obitavao u duši jednog hrišćanina
neophodan je, kao prvo, pobožan trud, odnosno trud koji je duhovne prirode, a zatim i
rasuđivanje i savest koja je blistavija od sunca i koja zna da je čovek uradio ono što je
trebalo da uradi.
Takva duša će zatim primiti skupoceni dar "mira Božijega" i naslađivanja u njemu, i besediće
kao nevesta sa najlepšim Ženikom, Hristom, o njihovom večnom braku i duhovnim
bogatstvima Neba. Dok čovek razmišlja o tome, mir se uvećava i sve se završava najslađim
suzama.
Mir Božiji je zalog budućeg venčanja sa zaklanim Jagnjetom. O, miru Božiji, dođi čak i meni,
nevoljniku, koji ne poznajem tvoju lepotu! Dođi i osveži moju lukavu, nesavesnu dušu!
20. Molim se da ljubav Isusova razgori tvoje srce ljubavlju, tako da kao žedan jelen pohitaš
monaškim izvorima duhovne vode i da se dovoljno napiješ nebeskog nektara. Postani
potpuno duhovan i bogočežnjivošću (božanskim erosom) potpuno posvećen poklonjenju
Onome koji te je voleo do smrti i to do smrti na Krstu.
Istinsku radost i sreću naći ćeš jedino u Bogu, jer je njihov izvor nepromenljivi i istiniti Bog.
Naslađivanja ovozemaljskim stvarima mogu se zadobiti samo uz veliki trud i napor, da bi
nakon toga postala štetna i zaslužila kaznu. "Taština je sve ljudsko što posle smrti ne ostaje;
ne ostaje bogatstvo niti prati slava; jer kad smrt naiđe, sve se to uništi.[1]"
Želiš li da živiš ugodnim i spokojnim životom? Pridržavaj se zapovesti Gospodnjih. Neka
strah Božiji bude u svakoj tvojoj misli, u svemu što govoriš ili činiš. Strah Božiji je početak i
kraj mudrosti (v. Priče Sol. 1;7).
Kao što svetiljka obasjava put po kojem koračamo, na isti način nas i strah Božiji duhovno
obasjava, tako da vidimo kako moramo koračati putem spasenja. I kao što nas svetiljka
192
čuva od spoticanja i padanja, tako nas i strah Božiji izbavlja od prepreka greha i vodi nas ka
odredištu, a to je zadobijanje Boga.
21. Čime ćemo se odbraniti kada nam Hristos pokaže Svoje probodene ruke, ili Svoje bedro,
probodeno kopljem, ili Svoju preneporočnu glavu izbodenu trnovim vencem, ili pak Svoje
usne, ugorčane od žuči i octa i kada nam kaže: "Zbog tebe sam, najdraža dušo, pretrpeo sve
ove stvari, zbog Moje velike ljubavi prema tebi. Sada mi pokaži znake tvoje ljubavi prema
Meni, i oni će biti kao balsam za Moje rane." Čeda moja, šta ćemo tada pokazati? Našu
neblagodarnost, naš nemar, naš egoizam, našu neposlušnost i mnoštvo ostalih strasti? Tada
ćemo, umesto balsama, u rane ljubavi položiti otrov! Napred, dakle! Prisilimo se. Postarajmo
se da od sada polažemo balsam na Njegove rane i da se nazovemo Njegovim istinskim,
ljubljenim čedima.
22. "Božansko je izvan objašnjenja i poimanja." Mi ne poznajemo prirodu svog uma. Mi ga
ne vidimo, a ipak um upravlja svim što je u čoveku. Kako, dakle, naš ograničeni um može
da pojmi bezgranični um, odnosno Boga, da bi poverovao u Njega? Bog je iznad duha, iznad
bilo čega o čemu čovek može da razmišlja. O dubino bogatstva i premudrosti i razuma
Božijeg (v. Rim. 11;33)!
23. I ja sam, čeda moja, imao svoje bolešljivo telo kao trn na svom putu. Ono mi nije
dopuštalo da napredujem, i tako sam ostao iza, sve dok se Bog nije smilovao mojoj slabosti.
Iz greha se rađa svako zlo, ali Bog usled Svoje prevelike dobrote preobražava kaznu za greh
u oproštaj, ali isto tako i u sredstvo za zadobijanje odvažnosti pred Njim.
O, kolika je ljubav Božija prema čoveku! Ko je u stanju da neposredno gleda u ovaj okean
ljubavi? Čovek plače kao novorođenče kada se njegov um prosvetli i kada, makar i
neznatno, sagleda koliko ga Bog ljubi. Međutim, koliko truda najpre mora uložiti da bi mu
bilo dato ovo prosvetljenje! To je dar odozgo, od Oca svetlosti. Za duše koje su se opekle na
teškoćama raznolikih iskušenja, On dolazi kao rosa, kao prijatan prolećni dan.
24. Čovek propušta da prepozna svog sopstvenog Oca, najuzvišenijeg Boga, koji je čoveka
stvorio iz ništavila. O, koliko nam je štetilo naše propuštanje da Ga prepoznamo! Prvi
prestup prvostvorenih uzrok je svih ljudskih patnji. Njihov greh neposlušnosti i nepokajanje
doneli su njihovom potomstvu, odnosno nama, sve rđave rezultate, i mi žanjemo trnje i
čičak najrazličitijih iskušenja.
Umrećete (2;17). Smrt je propadanje naše prvobitne nepropadljivosti, sa svim svojim
svojstvima; bolešću, patnjom, nesrećom, bolom, itd.
Međutim, dobrota Božija nije zapostavila Svoju sopstvenu tvorevinu, nego joj je kroz krsnu
smrt Svoga Sina podarila blagodat: Blagodaću ste spaseni (Ef. 2;5).
Kao što je zlobni demon iskoristio mudru zmiju kao svoje oruđe, na sličan način se i Gospod
Isus Hristos obukao u ljudsku prirodu da bi obmanuo đavola.
O, Gospode Isuse Hriste, svetlosti moje pomračene duše, svrho moga života, koliko se sa
proticanjem vremena uvećava naša krivica! Jedno neposlušanje prouzrokovalo je silazak
Božiji na zemlju! I gde Ga je to vodilo? Da bude raspet na Golgoti! Kratkotrajno okušanje
zabranjenog ploda vodilo je strašnoj drami Bogočoveka. O, koliko Bog voli čoveka! Budimo
odvažni u svom pokajanju, sabraćo moja grešnici: ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće
kao sneg; ako budu irveni kao crvac, postaće (beli) kao vuna (Is. 1;18) I koliko je istok
daleko od zapada, toliko udaljuje od nas bezakonja naša (Ps. 103;12). Prema tome, čeda
moja, budimo verni u ljubavi prema tako dobrom Bogu. Amin.
25. Da, čedo moje, neka ti jedino Isus postane sve. Pouzdaj se u Onoga koji je rekao:
Nikada neću odstupiti od tebe niti ću te ostaviti (v. 5. Mojs. 31;6). Nikada se nemoj
obeshrabriti. Uvek stoj visoko uz Isusa kao uz svoj ponos i gordi se svojom ništavnošću.
193
Kada te (demon) uznese visoko, smiri se i spusti se na zemlju posredstvom
samoprekorevanja. Kada te odvede dole u pakao, u očajanje, uzleti do neba Božije blagodati
i ljubavi. Takva je igra koju bi trebalo da igraš sa njim. Ne plaši ga se, obuci se u Hrista. Ti si
nasleđe Hristovo i pridružen si svetiteljima. Postoji još mnogo toga kroz šta moraš proći da
bi pokazao meru svoje ljubavi prema Onome kojem si posvetio samoga sebe.
Ne prihvataj nijednu gordu pomisao na koju te nagovara satana nego neprestano osuđuj
samoga sebe. Taj prepredenjak nas je oskrnavio nedoličnim strastima. Čime onda možemo
da se gordimo? Potrebni su nam jecaji i reka suza da bismo oprali naše čireve i nečistotu.
Ne zaboravljaj smirenje Raspetoga: Naučite se od mene jer sam ja krotak i smiren srcem, i
naći ćete pokoj dušama svojim (Mt. 11;38). Spokojstvo i mir u našim uzburkanim dušama
naći ćemo jedino zadobijanjem istinskog smirenja.
26. Čovek pati zbog svojih grehova. Međutim, dobrota Božija smatra tu patnju za duhovno
delanje, tako da mu daje platu i nagradu.
Kako da ne volimo takvog Boga? Kako da čitav svoj život ne posvetimo tome da Mu se
klanjamo?
Na žalost, uprkos svemu tome mi zaboravljamo Boga, a ja to činim više od svih ostalih.
Zbog toga prestupamo Njegove zapovesti. Da se sećamo Boga, sećali bismo se i onoga što
Bog zapoveda, a strah od Njega učinio bi da budemo pažljivi i verni zakonu. Sećali bismo se
Suda i ognja paklenog, i izlivali bismo suze. Što smo dalje od suza i plača, to se više
privezujemo za ovozemaljsko i prolazno. Briga za višnje rađa žudnju za nasleđivanjem tih
stvari, odnosno za nasleđivanjem večnih dobara. To dobro staranje raskida našu grešnu
privezanost za propadljivo i prolazno, koje nam se čini kao dobro.
Neka nam Gospod podari dobru savest, da bismo se pobrinuli za svoje duše pre nego što
odemo na drugi svet.
27. Svim srcem se molim da se ljubav Isusova obilno izlije u vaša srca i da se blagodaću
Njegovom udostojite da sve dane svog života proživite u čistoti duše i tela.
Po tome će svi poznati da ste moji učenici, ako budete imali ljubav među sobom (Jn. 13;35).
Tako je govorio živonosni Istočnik, naš Hristos. On je takođe rekao: Kao što loza ne može
roditi roda sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete. Ja
sam čokot, a vi loze; ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod (Jn. 15;45).
Ovom uzvišenom slikom naš najslađi Isus nas uči da nećemo doneti plod večnog života ako
ne ostanemo uz Njega. Da bismo Mu se približili, moramo Mu pristupiti tvorenjem Njegovih
božanskih zapovesti. Njegove zapovesti nisu teške (v. 1. Jn. 5;3), ali naš nemar i nedostatak
smirenja u našim srcima smatraju zapovesti nepodnošljivim bremenom. Pa ipak, Hristos
nam je upravo kroz te zapovesti obezbedio zadobijanje mira i blaženstva.
Kad ljubav utvrdi svoj presto u duši, ona daruje najlepše duhovno proleće. Sve blista od
povetarca osvežavajućeg miomirisa ljubavi, jer ona sve snosi, sve veruje, svemu se nada,
sve trpi, ne misli o zlu (1. Kor. 13;5), ne čini zlo i sve posmatra prostodušno; ljubav sve
prekriva. Iz tog razloga, zaslužila je najveću nagradu: Ljubav nikad ne prestaje (1. Kor.
13;8).
Kada nevesta ljubi ženika, danonoćno misli o njemu, zamišlja ga i samo za njega živi. Ne
prođe ni jedan jedini trenutak a da joj on nije u mislima i da u njeno srce ne kapne sladost
ljubavi i nade da će ga sresti. Ona je na taj način neprestano povezana sa svojim voljenim.
Trebalo bi da i mi na isti način opštimo sa svojim Gospodom. Nedopustivo je da ograničimo
svoju ljubav tako što ćemo je davati samo određenom pojedincu, bilo da su to roditelji,
rođaci ili neki od članova bratstva, a što su Sveti
194
Oci označili kao "pojedinačno prijateljstvo". Sve ovo gore navedeno smatra se vrstama
duhovne preljube, jer duša menja večnu ljubav prema preneporočnom, prečistom Ženiku za
ljubav prema zemaljskim i propadljivim ljudima.
Smirite se, čeda moja, ukoliko ne želite da Bog dopusti da padnete u iskušenja. Iskušenja će
nas pratiti saglasno gordosti kojom smo obuzeti. Iskušenja neće prestati dok se ne smirimo
uz duševno znanje i osećanje.
28. U svetom Evanđelju spominje se deset gubavaca, a živa kupelj, odnosno zapovest živog
Logosa Božijeg, očistila je svakoga od njih. Međutim, samo se jedan od njih vratio da
zablagodari ovom velikom Dobročinitelju. Tada je Istina, odnosno Sam Isus, upitala:
Zar se ne očistiše desetorica? A gde su devetorica? Kako se ne nađe nijedan drugi da se
vrati i dade slavu Bogu, nego samo ovaj inoplemenik (Lk. 17;17-18).
Prema tome, u svakom povoljnom preokretu događaja, kao i u svakom naletu nesreće, u
dobrom zdravlju kao i u suočavanju sa bolešću, u radosti, ali i u žalosti, uvek bi trebalo da
prinosimo miomirisni tamjan naše blagodarnosti pred presto Božiji, kao nekoristoljubive
sluge koje su primile blagodat posredstvom dragocene krvi Hristove.
"Ljubljeni naš Hriste, dobri naš Bože, podari nam dar blagodarnosti kako ne bismo bili još
više kažnjeni, jer nam je dosta i to što smo krivi za ostale grehe."
29. Ne plaši se ničega osim Boga. Neka ti strah Božiji bude kao svetiljka koja će ti obasjavati
put i precizno pokazivati kuda bi trebalo da koračaš. Bez straha Božijeg ne možemo imati
niti čistu savest, niti se možemo iskreno ispovedati, niti pak možemo zadobiti duhovnu
mudrost, jer je početak i kraj mudrosti strah Gospodnji (v. Priče Sol. 1;7).
30. Krsna smrt našeg Gospoda vratila nam je nekadašnje usinovljenje, gde čeda Božija
usklikuju: Ava, Oče (Gal. 4;6)! Strašna stradanja Gospodnja udostojila su nas da postanemo
čeda Božija, naslednici Božiji i sanaslednici Hristovi (Rim. 8;17). Toliko se ispunjavam
radošću kad pomislim da sam čedo Božije i da mi je dobri Otac pripremio mesto neizrecivog
počinka i blaženstva!
Smrti, gde ti je žalac? Ade, gde ti je pobeda (1. Kor. 15;55)? Koliku radost oseća hrišćanin
pomislivši da će doći vreme kada će se zatvoriti ove telesne oči i otvoriti oči duše, kada će
ugledati novi svet, nova bića, novu tvar, neuporedivo uzvišeniju, nepropadljivu i večnu!
Carstvo nebesko nije jelo i piće (v. Rim. 14;17), nego duhovna sladost svete ljubavi Božije,
večna naslada i neizreciva radost.
Hoću da i oni... budu sa mnom gde sam ja, i da gledaju slavu moju (v. Jn. 17;24). O,
beskonačna dubino ljubavi Božije! Koliko je On počastvovao nesrećnog čoveka, uzvisivši ga
do Samog Boga i podarivši mu večnu slavu i blaženstvo!
Hoćemo li se zbog kratkotrajne, grešne naslade lišiti takve slave i blaženstva? Neka se Bog
smiluje svim hrišćanima i neka ih prosvetli da slede put spasenja i pokajanja. Amin, Presveta
moja Bogorodice!
31. Ako čovek razmišlja o raspetom Gospodu i pogružava se u tajinstvo Božije ljubavi prema
čoveku, shvata koliko je Gospod pretrpeo zbog svakoga od nas. Čime ćemo uzvratiti
Gospodu za sve ono što je za nas učinio? Čovek, međutim, nije dostojan ove velike i
neizmerne Ljubavi.
Čim učinimo neko dobro delo, naš egoizam narasta kao da smo stvorili nebo i zemlju! Bog
je, međutim, sve stvorio iz ničega a opet se toliko smirio!
Milosrđe Božije je bezgranično i blaženi su oni koji su razboritošću došli do poznanja ljubavi
Božije. Radi zemaljskog, neposlušnog i nepokornog čoveka, koji je postao plen strasti i
demona, Sam Sin Božiji je sišao dole i bio prikovan za Krst! Uporedo sa tim, vidimo
195
sopstvenu lenjost, hladnoću i ravnodušnost, dok nam Bog, s druge strane, na mnogo
različitih načina pokazuje Svoje proviđenje i ljubav. Uistinu, čovek je velika tajna!
Beskonačno je i bezgranično Božije strpljenje. Šta On sve ne vidi i ne čuje u svakom čoveku!
Mi osećamo nezadovoljstvo kada u osobi koja nam je bliska zapazimo neblagodarnost, kada
vidimo da se ponaša grubo, nezahvalno, nečovečno, kada vidimo da ne kaže ni najmanje
'hvala'. Koliko tek Bog mora biti nezadovoljan ljudima koji se prema Njemu ponašaju
bezosećajno i odbojno?
Svaki čovek na ovom svetu i svako od nas neblagodaran je u većoj ili manjoj meri. Bog nas
hrani, odeva, dao nam je angela-čuvara, hrani nas svetim Tajinstvima, Svojim Telom i
Krvlju, priprema nam beskonačno Carstvo, podnosi nas kad lutamo, prihvata nas kad se
pokajemo. Mi, međutim, hulimo, bezbožni smo, vređamo Ga, nipodaštavamo, dok je On
dugotrpeljiv i podnosi nas. On očekuje naš povratak. Mi se ponašamo kao da je Bog naš
dužnik, tako da i ne pomišljamo na strah Božiji, poštovanje prema Njemu ili na pobožnost
koju bi trebalo da osetimo kad se setimo Njegovog prisustva. Ne pomišljamo da bi trebalo
da priklonimo svoje glave klanjajući se ovom velikom Bogu - najčudesnijem, neizrecivom,
neistraživom, bezgraničnom i najslađem Bogu! Kada bi svako od nas imao hiljadu usta, opet
ne bismo mogli da Ga dovoljno dostojno i dolično pohvalimo za sve one bezbrojne darove
koje nam je dao! Zbog toga je apostol Pavle, nakon učestalih istupljenja, sozercanja i
naslađivanja Bogom, često bivao nadvladan čuđenjem i uzvikivao one besmrtne reči: O,
dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijeg! Kako su neispitivi sudovi Njegovi i
neistraživi putevi Njegovi (Rimlj. 11,33)!
Ko poznade um Gospodnji? Ili ko mu bi savetnik (Rimlj. 11;34)? Ko može da zna kako
dejstvuje bezgranični Um, ne samo u nebeskoj oblasti nego i na zemlji i u preispodnjoj?
Samo pomisli na to da on bez ikakvog napora i muke hrani svako živo biće: ljude, životinje,
polja, gmizavce, ribe, mikrobe i milione živih bića. On brine o svemu i pazi na sve. Kako je
mnogo dela Tvojih Gospode! Sve si premudro stvorio; puna je zemlja blaga Tvojega (Ps.
104;24). On zapovedi i stvoriše se.., dade naredbu koja neće proći (Ps. 148;56). Neka bude
svetlost... i bi svetlost. Neka bude zemlja... i bi zemlja. Neka bude - zvezde, sunce i mesec
(Post. 1;3-18), i pojaviše se te zapanjujuće tvorevine, ta preogromna tela, koja lebde u
prostoru i kreću se, koja obasjavaju i krase nebo - sve je to postalo na jednu reč Božiju!
Logos postade telo i nastani se među nama (Jn. 1;14), Logos Očev. U početku beše Logos, i
Logos beše u Boga, i Bog beše Logos (Jn. 1;1). On je došao i prihvatio telo i postao čovek, i
svet je kroz Njega postao - On je stvorio svet!
Dao nam je vlast da budemo čeda Božija (v. Jn. 1;16). Došao je Svojim stvorenjima, i ona
Ga nisu prihvatila. Zamisli sada to: On je stvorio svet i ljude, a oni su bili hladni i
bezosećajni, i nisu Ga primili. Došao je kao stranac. Ukazano Mu je gostoprimstvo na drvetu
Krsta umesto u domu. Ukazano Mu je gostoprimstvo u grobu. Zemlja se zatresla, zavesa se
rascepila, sunce se pomračilo, vaseljena je bila prestrašena!
Koji je bog tako velik kao Bog naš (Ps. 77;13)? Veliki si, o, Gospode, i čudesna su dela
Tvoja, i nijedna reč nikada neće biti dovoljna da Te na doličan način opeva.
Logos postade telo (Jn. 1;14). Kakvu veličinu ovo krije! Bog je postao čovek i sišao je sa
nebesa. Bestelesni Bog, beskonačni i nepojmljivi Duh došao je i nastanio se u ljudskoj
prirodi da bi je spasao. On je postao rob da bi nas izbavio iz ropstva. Postao je čovek, da
bismo mi postali bogovi po blagodati: Bogovi ste, i sinovi Višnjeg svi (Ps. 82;6).
Dolaskom božanskog Deteta postali smo narod izabrani (Tit. 2;14), narod sveti (1. Petr. 2;9)
i sveštenstvo Božije. Božanski Logos živi, vlada i upravlja nad vascelom tvorevinom,
jedinorodni Logos Božiji, bezgranična sladost postojanja Božijeg, slava i pohvala mučenika,
trpljenje svetih monaha, jedini Ženik čistih duša. Svima koji su Ga primili dao je vlast da
postanu čeda Božija, koji se ne rodiše od krvu, ni od želje telesne, ni od želje muževljeve,
196
nego od Boga (Jn. 1;12-13). Oni koji će biti spaseni nisu rođeni od volje tela i od žudnje
nego od Boga, i oni će carevati pored Njega.
I od punoće Njegove mi svi primismo, i blagodat na blagodat. Jer se Zakon dade preko
Mojseja, a blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista (Jn.1;16-17). On nam je dao Deset
zapovesti, On nam je dao zakone u novoj blagodati Evanđelja i, zanemarivši blagodarnost
koju Mu dugujemo, dao nam je još više blagodati! I od punoće Njegove mi svi primismo, i
blagodat na blagodat (Jn.1;16). Bog se ničega ne lišava dajući nam Svoju slavu, jer On daje
od Svog preobilja. Bog se nije umanjio davanjem i stvaranjem sveta nego se ispunio.
Bezgranično savršeni Bog stvorio je ljude i angele kako bi postojala i druga bića koja bi se
Njime naslađivala, da bi i drugi duhovi postali blaženi, i da bi i druge duše i bića posedovala
slobodnu volju. On ih dakle nije stvorio kao podjarmljene robove, nego kao slobodna bića
koja Mu se slobodno potčinjavaju i slobodno Ga slave.
"Ja ne želim ropstvo", kaže Bog. "Ne želim da budu kao životinje koje je čovek porobio i vodi
ih kuda želi. Ja želim slobodnu volju." Tolika je veličina Božija!
O, šta su demoni izgubili kad su otpali od bezgraničnog, najslađeg, neizrecivog Boga! Šta je
vlast Božija izgubila nepotčinjavanjem Lučonošinim? Ništa: Bogu niko i ništa nije potrebno.
Mi smo ti kojima je Bog potreban, i On besplatno spasava čoveka.
Bog je savršen, nepojmljiv i blagosloven u vekove vekova. On je došao i besplatno nas
spasao. Njemu dugujemo vascelo svoje postojanje pa čak ako ga i damo, mi opet ništa
nismo učinili osim što smo izvršili svoju dužnost. On je naš Stvoritelj, On je naš Spasitelj.
NAPOMENE:
1. Iz Opela (Prim. izd.)
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O BOŽANSTVENOJ LITURGIJI I BOŽANSTVENOM PRIČEŠĆU
1. Veličanstvena je božanstvena Liturgija! Kada Bog pogleda na Svog smirenog služitelja, on
mora snažno osetiti veličanstvenost Liturgije! Koliko ona pomaže onima, koji se na njoj
pominju! Koliko je Bog počastvovao čoveka uzdižući ga tokom svake Liturgije među
angelske činove i hraneći ga svesvetim Svojim Telom i Krvlju!
Sve nam je predato. Koja nam stvar nedostaje, bilo da je telesna ili duhovna, propadljiva ili
nepropadljiva? Nijedna. Ako nam svakodnevno daje Svoje oboženo, sveto Telo i Krv, šta je
od toga uzvišenije? Naravno, ništa. U kakvim je tajinstvima Bog udostojio čoveka da služi,
iako je načinjen od zemlje! O, nebeska, neprocenjiva ljubavi! Jedna kap ove božanske
ljubavi prevazilazi svaku telesnu, svetovnu ljubav pod suncem!
197
2. U Malom skitu svete Ane živeo je izvesni jeromonah Sava, čuveni papa-Sava, kako su ga
zvali. Bio je duhovni otac o. Joakima Specierisa, kao i ruske carice Katarine. Svakoga dana
je služio Liturgiju. Bio je bogonosac, prozorljiv i učitelj umne molitve.
Jednom su ga neki ljudi upitali: "Šta vas navodi da na proskomidiji pominjete toliko imena?"
Odgovorio je: "Kad sam bio mlađi, pozvali smo episkopa da posveti crkvu iznad svetog
manastira Dionisijata." Ovde je otac Sava najpre počeo da se bavi isihazmom, zajedno sa
još jednim čuvenim duhovnim ocem, papa-Ilarionom, koji je bio njegov starac. "Nakon
osvećenja, episkop se obratio mom starcu: 'Mogu li da dam ocu Savi neka imena koja će
pominjati tokom četrdeset dana, budući da on svakodnevno služi Liturgiju?' Moj starac mu je
odgovorio: 'Dajte mu onoliko imena koliko želite.' Episkop mi je dao šezdeset dva imena.
Kad sam odslužio trideset devet Liturgija i pripremao se da odslužim i četrdesetu, naslonio
sam se na pevnicu i očekivao dolazak mog starca. Zaspao sam, a u snu sam video da nosim
svešteničku odeždu i da stojim pred svetim oltarom. Na oltaru je bio sveti diskos za
Liturgiju, i sveti putir prepun Krvi Hristove. Tada sam video da dolazi otac Stefan i da uzima
sunđer i papir sa proskomidije, da prilazi svetom oltaru i da stavlja papir pored svetog
diskosa. Zatim je natopio sunđer svetom Krvlju Hristovom i jedno ime je bilo izbrisano.
Natopio ga je ponovo, i bilo je izbrisano i drugo ime. Nastavio je to da čini sve dok sva
imena nisu bila izbrisana i papir ostao potpuno čist. Tad sam se probudio, a uskoro je došao
i moj starac. Odmah sam mu ispričao šta sam video. Starac mi je kazao: 'Zar ti nisam rekao
da ne veruješ u snove?' Nakon Liturgije, starac je dodao: 'Nisi ti zaslužio da im se oproste
gresi. Gresi su im oprošteni silom Krvi Hristove.' To je razlog zbog kojeg pominjem sva ta
imena."
3. Neizmerna je korist od svete Liturgije, od pominjanja imena upokojenih, itd. Naravno,
ovo koristi samo onima koji su se pokajali, koji su pokazivali znake nekih vrlina ali usled
nemara, nebrige i odugovlačenja nisu imali vremena da zamese hleb vrlina. Kroz obilje
Božijeg milosrđa, crkvene molitve, molitve pojedinaca, milostinja, čovekoljubiva dela, itd.,
dopunjuju nedostatke takvih ljudi.
Sveti Kiril Jerusalimski kaže da od svake Liturgije ogromnu korist imaju svi koji su pomenuti
i za koje se posreduje.
Novojavljena svetiteljka Fotini, monahinja iz Male Azije, u jednom od mnogih istupljenja
svoje duše videla je čoveka koji je ličio na sveštenika i koji joj je rekao: "Kćeri moja, daj
svoja imena svešteniku, a daj mu i novac za njegov trud da ih pomene, jer će duše
upokojenih od toga imati veliku korist! Potrudi se da ne zaboraviš da daš imena svešteniku!"
4. Najveće milosrđe, najveće dobro, koje će više nego bilo šta drugo utešiti dušu koja se
našla na drugom svetu, jeste žrtvovanje božanskog Agneca (Jagnjeta) na svetom oltaru
tokom svete Liturgije.
U Starom zavetu piše da su krv jaraca i junaca i pepeo junice čistili grešnike koji su
prestupili zakon. Koliko će nas više, kaže apostol Pavle, Krv Hristova očistiti od svakog greha
(v. Jevr. 9;13-14)!
Ova korist je neizmerna zato što je preneporočni Agnec (Jagnje) žrtvovan da bi ljude očistio
od grehova i da bi ih oslobodio raznih okova robovanja strastima.
5. I kao što Mojsej podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin Čovečiji (Jn. 3;14).
I kao što su se svi koje su ujedale zmije isceljivali pogledavši na uspravljenu bakarnu zmiju,
tako će i svaki hrišćanin, koji veruje u Hrista i hita Njegovim živonosnim ranama jedući
Njegovo Telo i pijući Njegovu svesvetu Krv, biti isceljen od ujeda duhovne zmije greha.
Ovom najsvetijom hranom daje mu se život za vaspostavljanje u novoj tvari, odnosno u
novom životu saglasnom Njegovim svetim zapovestima.
O, koliko je za nas od suštinskog značaja i koristi da na svaki način pristupimo ovoj nebeskoj
gozbi, koju nam obezbećuje natprirodno tajinstvo svetog oltara! Pored njega nevidljivo stoje
angeli. Sveštenik, koji je u tom trenutku počastvovan više i od angela, sa najvećim
198
strahopoštovanjem žrtvuje preneporočnog Agneca. Angeli saslužuju, a verni pristupaju da bi
jeli i pili Telo i Krv Hristovu. "Pričestite se Telom Hristovim, okusite izvor života", da biste
živeli u Hristu i da ne biste umrli u grehu.
Prema tome, neka čovek ispituje sebe, i tako od hleba neka jede i od čaše neka pije, prema
rečima božanskog apostola, jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije... Jer da smo
sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni. A kad nam sudi Gospod, kara nas... (v. 1. Kor. 11
;28-32).
Kad neko želi da se predstavi caru, on se danima priprema za to, odnosno čini sveobuhvatne
pripreme vezane za očišćenje, govor, pristup, ponašanje itd, kako bi izazvao carevu
blagonaklonost i tako dobio ono što traži. Saglasno neuporedivoj razlici izmeću dva cara,
svaki hrišćanin se mora pripremiti za sveto Pričešće, kako bi zadobio milost i oproštaj.
Da bi postigli ono što žele, oni koji pristupaju zemaljskim carevima često se ukrašavaju
lukavstvom, laskanjem i izveštačenošću. Naprotiv, svetost, smiren duh i duševna prostota,
koji su mnogo dragoceniji od propadljivog zlata, moraju krasiti vernog hrišćanina koji
pristupa Caru nad carevima, jer On gleda na unutrašnjeg čoveka.
Pripremimo se i mi očišćenjem razuma i, težeći da umrtvimo svoja čuvstva za strasti,
zajedno sa svetim apostolima stupimo na Tajnu večeru u čistoti, pričestimo se našim slatkim
Isusom, da bi u nama obitavao u beskonačne vekove vekova. Amin. Neka bude.
6. Trebalo bi da u Crkvi stojite sa strahom i pobožnošću, jer je tamo nevidljivo prisutan Sam
Hristos, zajedno sa svetim angelima. Pažljive i pobožne On ispunjava blagodaću i
blagoslovima, dok nepažljive osuđuje kao nedostojne.
Potrudi se da se pričešćuješ što je moguće češće. Imaš moje razrešenje da to slobodno
učiniš, jer je sveto Pričešće neprocenjiva pomoć za one koji se bore protiv greha.
7. Trebalo bi da božanstvenom tajinstvu pristupiš sa velikim umilenjem, skrušenošću i
svešću o svojim grehovima. Velika je milost Boga koji snishodi da bi stupio u tebe, ne
odvraćajući se zbog mnoštva tvojih grehova. Naprotiv, usled Svoje bezgranične ljubavi i
blagonaklonosti On dolazi da bi te posvetio i udostojio da postaneš Njegovo čedo i
sanaslednik Njegovog Carstva.
8. Nedostojno služim Liturgiju mom Bogu. Ova služba je sveta i strašna. Svakoga dana
žrtvujem Agneca (Jagnje) Božijeg, kao žrtvu ugodnu Bogu, preneporočnog preneporočnom
Ocu i Bogu, da bi bio milostiv prema nama u svemu čime žalostimo Njega, najboljeg Boga
koji je zbog nas žrtvovao Svog Sina. O, moj Bože, Tvog ljubljenog Sina zbog nas! Ko smo mi
da bismo zaslužili tako uzvišenu Žrtvu? Kao neprijatelji pomirili smo se sa Bogom kroz smrt
Sina Njegova (Rim. 5;10).
Lik bludnog sina koji je potrošio bogatstvo svoga oca, jasno nam pokazuje zašto je umro
Hristos.
Greh prvostvorenih bio je početak i koren svih žalosnih događaja koji su se sve do danas
odigrali i koji će se zbivati sve do poslednjeg dana. Ta jedna neposlušnost, kao seme u
Evinoj utrobi, rodila je i prenela telesnu i duhovnu smrt na čitav ljudski rod koji je od nje
potekao. Kako je uboga Eva mogla i da zamisli da će komadić voćke stvoriti takvu katastrofu
i paklenu kaznu da će Presveta Trojica biti primorana da pošalje jedno Lice živonačalne
Trojice u svet, da bi od tvorevine Svojih ruku, od čoveka, pretrpeo šamare, udarce,
bičevanje, pljuvanje i sve vrste poniženja i u znak prokletstva bio obešen na Krst: Proklet
svaki koji visi na drvetu (Gal. 3;13).
Na svakoj božanstvenoj Liturgiji, ponovo oživljavamo stradanje na Krstu i živonosno
Vaskrsenje našeg Isusa, našeg slatkog izbavljenja i svetlosti naših pomračenih duša, kojim
se iskupljuje svaka grešna duša. Ako su u starom zakonu, u senci budućih stvari, krv bikova
i jarčeva i pepeo junice čistili prestupnike, koliko će nas više svesveta Krv Isusova, kojom se
199
pričešćujemo na svetim oltarima svetih pravoslavnih crkava, očistiti od svakog greha i
zagrejati naše duše bogočežnjivošću za našim najslađim Isusom!
Ljubav se rađa iz razumevanja. Ako ne razumemo i ne osetimo šta nam je Bog dao, a
posebno svakome od nas, ako ne shvatimo ko smo bili zbog svojih grehova kada je Bog
učinio to veliko milosrdno delo, ukratko, ako ne poznamo Njega i same sebe, nećemo
privezati svoje duše za strah Božiji, i nećemo se naslađivati lepotom bogočežnjivosti.
Da bi podstakao hrišćane na veću ljubav i blagodarnost, apostol Pavle kaže: Kakav, dakle,
plod imadoste tada od onoga (idolopoklonstva) čega se sada stidite... jer je plata za greh
smrt (Rim. 6;21,23).
Da nas Bog nije prizvao da sledimo Njegov sveti put samopoznanja i da budemo svesni svog
prethodnog grešnog života, i da je nedostajalo božansko prosvetljenje, nikada ne bismo
ugledali put svetlosti i istine. On je sve nas prizvao - neke još od detinjstva, neke u srednjim
godinama, a neke u starosti. On je sve nas prihvatio kao kvočka koja pod krila sakuplja
svoje piliće da bi nas učinio pričasnicima Svog božanskog Carstva. Ni od čega se nije
odvratio: niti od čireva, niti od rana, niti od bolesti, niti od nakaznih crta naših duša. Primio
nas je kao otac i nahranio kao majka, a kao besrebreni vrač iscelio nas je i obukao u
prvobitnu odeždu usinovljenja i blagodati, previđajući da smo svi mi zbog svojih grehova
Njegovi veliki dužnici. Prema tome, dugujemo Mu beskonačnu ljubav i poklonjenje. Neka
ljubav obitava u srcima kao živi istočnik iz kojeg će izvirati bujice vode, potoci
bogočežnjivosti. Ne, dakle, kao drevni Izrailj koji Ga je poštovao samo ustima dok su im srca
bila daleko od Hrista, nego kao živi oganj, govoreći: "Dođi Ocu!"
Kao što se atlete proveravaju u areni i na bojnom polju, tako se i hrišćani u areni duhovne
borbe iskušavaju da li uistinu ljube Boga. Poklonike Hristove karakterišu trpljenje u borbi
protiv različitih grehova i hrabrost u jurišu za primenu božanskih zapovesti.
Ne žalostimo prestupom, gunđanjem, neposlušnošću i raznim vidovima greha Onoga koji
nam je pokazao bezgraničnu ljubav i blagonaklonost nego, kao blagodarne sluge, pohitajmo
da damo počinak Njegovom sastradalnom srcu, da bi se i On utešio, prema rečima
Psalmopojca: Od slugu Svojih utešiće se (Ps. 134;14)[1]
NAPOMENE:
1. Prema Septuaginti (Prim. prev.)
200
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)
O UPOKOJENIMA
1. Primili smo gorko radosne vesti o tome da je vaše dete otišlo Gospodu. Plakali smo i jecali
zajedno sa vama, ali takvo ponašanje ne dolikuje kad je u pitanju takva duša, za koju se
nadamo da ju je Gospod prihvatio i izbavio od ovdašnjih muka da bi joj dao počinak u
večnim prebivalištima. Ta duša će ukrasiti vašu porodicu kao najblistaviji i najsvetiji ukras, i
od sada će biti večna baklja koja će za nas posredovati pred Gospodom. Njegova
devstvenost, njegova dugogodišnja bolest i trpeljivost, kao i drugo krštenje, odnosno
angelska shima, uveravaju nas da ga je Gospod Isus prihvatio kao miomirisni tamjan.
Preklinjem vas da ne budete tužni nego da se radujete, jer ste položili veliko blago u riznicu
Božiju, veliku sumu koja će vas podržati. Smrt je privremeno razdvajanje, jer je Hristos
došao na zemlju i bacio svetlost na veliko tajinstvo smrti: Ja sam vaskrsenje i život. Koji
veruje u mene, ako i umre, živeće (Jn. 11;25). Svim srcem se molim da vam Bog podari
trpljenje, utehu i svete misli za dublju duhovnost.
2. Znate li koliko je pomoći potrebno upokojenima? Budući da nakon smrti nema pokajanja i
da su se oni kao ljudi upokojili sa mrljama i porocima, i budući da vide koliko im pomoć živih
pomaže da se usavrše i da nađu počinak, oni traže i žele nekoga ko će ih pominjati. Takođe
žele da neko od njihovih potomaka postane sveštenik ili vrlinski hrišćanin koji će se za njih
brinuti.
Dozvolite mi da vam ispripovedam o viđenju izvesnog episkopa, o kojem mi je jednom
prilikom kazivao on sam, kad smo zajedno služili. Pričao nam je o jednom svešteniku koji je
imao problem sa pićem, tako da je često bio pijan. To je potrajalo mnogo godina. Ako se to
izuzme, ovaj sveštenik je bio vrlinski i pobožan čovek. Jednog dana je, kao i obično, pio vino
i napio se, a zatim, pre nego što se sasvim istreznio, otišao da služi svetu Liturgiju. Bog je
dopustio da se desi jedna nesreća: sveštenik je prosuo sveto Telo i Krv Gospodnju!
Nesrećnik se zaledio od straha, pomišljajući istovremeno i na strašnu kaznu koju će dobiti od
episkopa.
Najzad, nakon što se ispovedio, episkop mu je rekao: "Idi, a ja ću te obavestiti kad da se
vratiš, i tada ću ti dati kaznu!" Kad je je episkop ostao sasvim sam, razmišljajući,
razmatrajući i pripremajući se da uzme pero i napiše odluku o njegovom razrešenju, ugledao
je kako pred njim, kao u filmu, prolazi nepregledno mnoštvo ljudi svih uzrasta i staleža.
Episkop je bio zaprepašćen ovim viđenjem i obuzet strahom. Tada su mu svi ti ljudi zajedno
rekli: "Preosvećeni, nemojte kažnjavati ovog sveštenika, nemojte ga razrešiti!" Tada su,
jedno po jedno, postepeno iščezli.
Nakon toga, episkop je pozvao sveštenika da dođe. Ubogi sveštenik je bio prestrašen,
strepeći da će biti razrešen. Episkop mu se obratio: "Reci mi, da li pominješ mnogo imena
dok služiš Liturgiju?" Sveštenik je odgovorio: "Na proskomidiji, preosvećeni, dugo pominjem
imena, počev od kraljeva i careva pa do poslednjeg siromaha." Episkop mu je tada rekao:
"Idi onda, i kad god služiš Liturgiju pominji koliko god možeš ljudi, i postaraj se da se više
ne opijaš. Opravdan si." Sveštenik se nakon toga, uz pomoć Božiju, oslobodio pića.
3. Primili smo telegram u vezi sa upokojenjem naše ljubljene sestre i, kao ljudsko biće, bili
smo ražalošćeni. Izlili smo suze koje svedoče o jedinstvu naših duša kroz neraskidive veze
ljubavi u Hristu.
Mi se, međutim, moramo i radovati zbog velike "premije" koju je dobila. Kao prvo, sačuvala
je svoju devstvenost, taj veliki dragulj na odeždi njene čiste duše. Kao drugo, Gospod ju je
201
često posećivao zbog njene bolesti i podržavao njen krst do Golgote njenog savršenstva,
čime je dokazala da je istinska učenica Hristova. Kao treće, data joj je angelska shima koju
ona nije oskrnavila novim gresima i koju su sveti Oci proglasili za drugo krštenje!
Budući od tada očišćena krštenjem pokajanja, ona se upokojila. Naš slatki Isus ju je pozvao
da bude pored Njega da bi od sada, na svoju najveću nasladu, mogla da gleda Njegovo
bogočovečansko lice. Ona će tamo neprestano posredovati ne samo za svoje roditelje i za
ostalu rodbinu, nego i za čitav svet.
Sveti Antonije Veliki je jednom bio u istupljenju i video je kako ga angeli uznose na nebesa,
kao da odlazi pred Gospoda. Međutim, protivničke sile, odnosno demoni, mitarstva,
sprečavali su ga da prođe i optuživali ga za grehe koje je počinio. Sveti angeli su prigovarali
i govorili: "Sve te grehe počinio je pre nego što se zamonašio. Bog mu je oprostio od
trenutka kada nosi shimu. Protiv njega možete da upotrebite samo grehe koje je počinio
otkad nosi shimu." Kad su to angeli izrekli, demoni više nisu mogli da pronađu ništa što bi ga
optuživalo, tako da se on slobodno uzneo.
202
Download

STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI