DOBROTOLJUBLJE TOM 2
PREDGOVOR - Sveti Teofan Zatvornik
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN, RIMLjANIN
Kratko saopštenje o njemu
PREGLED DUHOVNE BORBE
1. CILj I SVRHA PODVIŽNIŠTVA
2. SAGLASNO SA TIM CILjEM TREBA ODREDITI I VRSTU NAŠEG ODRICANjA OD
SVETA
3. BORBA PLOTI PROTIV DUHA
4. OPŠTI OPIS STRASTI I BORBE SA NjIMA
5. BORBA SA OSAM GLAVNIH STRASTI
6. BORBA SA POMISLIMA I PREKO NjIH SA ZLIM DUHOVIMA, KOJA PRATI SVE
DRUGE BORBE I SVE IH NADŽIVLjUJE
7. BORBA SA SVIM VRSTAMA TUGE KOJA DOLAZI OD NEVOLjA I NAPASTI
8. O BOŽANSTVENOJ BLAGODATI I SLOBODNOM PROIZVOLjENjU KAO
ČINIOCIMA DUHOVNOG ŽIVOTA
9. O MOLITVI
10. O RUKOVOĐENjU U DUHOVNOM ŽIVOTU
(O RASUĐIVANjU SA SAVETOVANjEM KOD ISKUSNIH)
11. O STUPNjEVIMA SAVRŠENSTVA DUHOVNOG ŽIVOTA S OBZIROM NA
POBUDE ZA NjEGA
12. O KRAJU POKAJNIČKIH TRUDOVA
PREPODOBNI ISIHIJE, PREZVITER JERUSALIMSKI
Kratko saopštenje o njemu
DUŠEKORISNE I SPASONOSNE STOTINE PREPODOBNOG ISIHIJA,
PREZVITERA JERUSALIMSKOG TEODULU, O TREZVOUMLjU I MOLITVI
* STOTINA PRVA
* STOTINA DRUGA
PREPODOBNI NIL SINAJSKI
Kratko saopštenje o njemu
ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG
1. SLOVO O MOLITVI
2. O OSAM DUHOVA ZLA
3. POUČNA POGLAVLjA
4. MISLI KOJE ČOVEKA ODVAJAJU OD TRULEŽNOG I PRIVODE NETRULEŽNOM
5. MISLI SLIČNE PRETHODNIM, IZVUČENE IZ DRUGIH DELA PREPODOBNOG
NILA
6. POUKA MONASIMA
PREPODOBNI JEFREM SIRIN
Kratko saopštenje o njemu
PODVIŽNIČKE POUKE
1. PODSTICAJ NA POKAJANjE I GRAĐENjE SPASENjA
2. SAVETI O POKAJANjU
3. OPŠTI NACRT ŽIVOTA ONIH KOJI SU SE POSVETILI UGAĐANjU GOSPODU I
IZGRAĐIVANjU SVOG SPASENjA
4. O VRLINAMA I STRASTIMA
5. O BORBI SA OSAM GLAVNIH STRASTI, UOPŠTENO
6. OPŠTE POUKE O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU
7. SAVETI PODVIŽNICIMA
PREPODOBNI JOVAN LESTVIČNIK
Kratko saopštenje o njemu
1. OPŠTA NAČELA PODVIŽNIŠTVA
2. O POKAJANjU
3. O VRLINAMA I STRASTIMA I O BORBI SA STRASTIMA UOPŠTENO
4. O BORBI SA OSAM GLAVNIH STRASTI
5. O BESTRAŠĆU
PREPODOBNI OCI VARSANUFIJE I JOVAN
Kratko saopštenje o njima
* PODVIŽNIČKE POUKE
AVA DOROTEJ
Kratko saopštenje o njemu
* PODVIŽNIČKE POUKE
PREPODOBNI ISAAK SIRIN
Kratko saopštenje o njemu
* PODVIŽNIČKE POUKE
DOBROTOLjUBLjE
PREDGOVOR
sadržaj
U izboru odeljaka za ovaj tom ostalo nam je da sledimo poredak grčkog Dobrotoljublja.
Izabravši iz svetog Kasijana, koga smo ranije zaobišli, asketske pouke i izostavivši
njegov manastirski ustav, predložićemo podvižničke savete prepodobnog Isihija
Jerusalimskog i prepodobnog Nila Sinajskog.
Međutim, ovde je trebalo da se zaustavimo u praćenju grčkog Dobrotoljublja stoga što
su u njemu propušteni mnogi sveti oci podvižnici, prvi tumači podvižničkog dela
prvenstveno sa njegove unutrašnje strane, kao što su: sveti Jefrem Sirin, prepodobni
Jovan Lestvičnik, Prepodobni Varsanufije i Jovan, ava Dorotej, prepodobni Isaak Sirin.
Bila bi velika nepravda da naš zbornik lišimo njihovih pouka. Zbog toga smo i rešili da ih
unesemo u njega.
U izboru odlomaka kao ukazatelj nam je poslužio sveti Kasijan koji je kao cilj
podvižništva postavio očišćenje srca od strasti i tome usmerio sve svoje asketske
besede. Po njegovoj misli je sproveden izbor iz njegovih spisa; po njoj je raspoređeno i
ono što je uzeto iz svetog Nila Sinajskog; po njoj je učinjen izbor i iz svetog Jefrema;
ona je rukovodila i izbor iz svetog Varsanufija i Jovana, iz ave Doroteja i svetog Isaaka
Sirina, premda se kod njih to ne obeležava posebnim zaglavljima.
Na taj način će naš drugi tom Dobrotoljublja predstavljati zbir otačkih pouka
prvenstveno u vezi sa borbom sa strastima radi očišćenja srca, što i jeste poslednji cilj
podvižništva.
Sveti Teofan Zatvornik
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN, RIMLjANIN
Kratko saopštenje o njemu
sadržaj
Sveti Jovan Kasijan Rimljanin se rodio (350. ili 360. g.) verovatno u Galskoj oblasti, u
okolini Marselja, od uglednih i bogatih roditelja. Dobio je dobro naučno obrazovanje. On
je od detinjstva zavoleo bogougodan život. Goreći željom da postigne savršenstvo u
njemu, otišao je na istok, gde je stupio u Vitlejemski manastir i primio monaštvo.
Slušajući o slavnom podvižničkom životu egipatskih otaca, on je poželeo da ih vidi i da
se pouči od njih. Dogovorivši se sa svojim drugom Germanom, on se, posle
dvogodišnjeg prebivanja u Vitlejemskoj obitelji, upućuje u Egipat oko 390. godine.
Oni su celih sedam godina proveli tamo, živeći u skitovima, u kelijama, u manastirima,
među otšelnicima, u usamljenosti. Oni su sve zapažali, izučavali i na samom delu
izvršavali, detaljno se upoznavši sa tamošnjim podvižničkim životom u svim njegovim
vidovima. U svoj manastir su se vratili 397. godine, da bi iste godine opet otišli u iste
pustinjske egipatske predele. Tu su proboravili sve do 400. godine.
Ostavivši opet Egipat, sveti Kasijan se sa svojim prijateljem uputio u Konstantinopolj,
gde su bili blagonaklono primljeni od strane svetog Zlatousta. On je svetog Kasijana
posvetio za đakona, a njegovog prijatelja, kao starijeg, za sveštenika (400. g.). Kada je
sveti Zlatoust bio osuđen na zatočenje (405. g.), osobe koje su mu bile odane poslaše u
Rim papi Inokentiju izvestan broj zastupnika, među kojima su bili i sveti Kasijan i njegov
prijatelj. Međutim, izaslanstvo nije imalo nikakvog uspeha.
Sveti Kasijan se posle toga više nije vratio na istok, nego se uputio u otadžbinu i tamo
nastavio sa svojim podvižničkim životom po egipatskim uzorima. On se proslavio i
svetošću života, i učiteljskom mudrošću. Zatim je bio posvećen za sveštenika. Oko
njega su se, jedan za drugim, počeli sabirati učenici i ubrzo se od njih obrazovao čitav
manastir. Po uzoru na njih, nedaleko je bio ustrojen i ženski manastir. I u jednom i u
drugom manastiru bio je uveden ustav po kome su živeli i spasavali se monasi u
istočnim, a naročito u egipatskim manastirima.
Dobro uređenje tih manastira u novom duhu i po novim pravilima i očigledni uspesi
tamošnjih podvižnika privukli su na sebe pažnju mnogih jeraraha i nastojatelja
manastira Galske oblasti. Želeći da i kod sebe zavedu takav poredak, oni su zamolili
svetog Kasijana da im napiše istočne monaške ustave i da iznese i sam duh
podvižništva. On je rado ispunio njihovu molbu, opisavši sve u 12 knjiga pravila i u 24
knjige razgovora.
Sveti Kasijan se upokojio 435. godine. Njegov spomen se vrši 29. februara.
Iz asketskih spisa svetog Kasijana u ranije [slovensko] Dobrotoljublje uvršteno je osam
knjiga (5-12) o borbi sa osam glavnih strasti i jedan (2.) razgovor o rasuđivanju, i i jedno
i drugo u skraćenom obliku.
Slično ćemo i mi postupiti. Glavni odlomci će biti uzeti iz osam knjiga o borbi sa
strastima, najvećim delom u potpunom prevodu, sa dodatkom nekih navoda i iz
razgovora, gde bude bilo prikladno. Osim toga, smatrali smo da bi bilo potrebno da se
ispred njih stavi nekoliko odlomaka iz razgovora u kojima se pokazuje značaj borbe sa
strastima u duhovnom životu, njeno mesto u podvižničkom životu, njena neophodnost
kao i opšti opis strasti i borbe sa njima. Posle toga, dodaćemo još odlomke u kojima se
opisuju druge dve borbe - sa pomislima i sa tugom koja dolazi od nevolja i napasti. To
će predstavljati dodatak prethodnom prikazu borbe sa osam pomisli. Na kraju ćemo u
vidu dodatka priložiti potrebne pouke o nekoliko predmeta koji se blisko dotiču duhovne
borbe, premda i govore o duhovnom životu uopšte: o blagodati i proizvoljenju kao
činiocima u izgradnji duhovnog života; o molitvi, u kojoj se oni sustižu; o stupnjevima
savršenstva duhovnog života, s obzirom na pobude za njega; i o kraju pokajničkih
trudova. Ti dodaci nam ne smetaju da sve odlomke iz spisa svetog Kasijana naslovimo
jednim naslovom: Pregled duhovne borbe.
Na taj način će odlomci iz dela svetog Kasijana biti raspoređeni na poglavlja:
Cilj i svrha podvižništva.
Saglasno sa tim ciljem treba odrediti i vrstu našeg odricanja od sveta.
Borba ploti i duha.
Opšti opis strasti i borbe sa njima.
Borba sa osam glavnih strasti:
a) sa stomakougađanjem.
b) sa duhom bluda.
v) sa duhom srebroljublja.
g) sa duhom gneva.
d) sa duhom tuge.
d) sa duhom uninija.
ž) sa duhom taštine.
z) sa duhom gordosti.
Borba sa pomislima i preko njih sa zlim duhovima.
Borba sa svim vrstama tuge.
O Božanstvenoj blagodati i slobodnom proizvoljenju kao činiocima duhovnog života.
O molitvi.
O rukovođenju u duhovnom životu.
O stupnjevima savršenstva duhovnog života s obzirom na pobude za njega.
O kraju pokajničkih trudova.
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN
PREGLED DUHOVNE BORBE
I
CILj I SVRHA PODVIŽNIŠTVA
sadržaj
1. Sve nauke i veštine imaju svoj cilj i svoju svrhu. Gledajući na njih, revnosni ljubitelj
veštine rado podnosi sve napore i izdatke. Tako zemljoradnik, trpeći čas vrućinu, čas
hladnoću, neumorno obrađuje i ore zemlju, imajući cilj da je očisti od svakog stranog
korova i učini rodnijom i budući ubeđen da drugačije neće dostići svrhu, tj. ostvarenje
obilne žetve radi izdržavanja sebe i umnožavanja svoga imetka. Tako i naše
podvižništvo ima svoj cilj i svoju svrhu, radi koje mi neumorno i sa zadovoljstvom
podnosimo sve trudove, radi koje nas ne opterećuje oskudnost isposničke hrane, radi
koje nas raduje iznemoglost od bdenja. Radi te svrhe svagdašnje naše čitanje Svetog
Pisma sa razmišljanjem ne poznaje sitost, radi nje nas ne plaši neprestani trud, niti
odricanje od svega i oskudica u svemu, pa ni strahote bezmerne pustinje.
2. Svrha našeg podvižničkog života jeste Carstvo Božije, a cilj - čistota srca, bez koje
nije moguće postići tu svrhu. Prikovavši naš pogled na taj cilj, mi treba da najtačnije
usmeravamo naš život, kao po pravoj liniji. I ukoliko se naša misao makar malo ukloni
od njega, treba da je, kao po nekom pravilu, odmah ispravljamo, vraćajući se na
njegovo sagledavanje.
3. Tako uči i sveti Pavle kada onima koji su primili blagi jaram Hristov govori: Imate plod
svoj na osvećenje, a kraj život večni (Rim.6,22). Time on kao da kaže: vaš cilj je čistota srca, a svrha - život večni. Prema tome, mi treba da se svom snagom držimo
onoga što nas može usmeriti ka tom cilju, tj. ka čistoti srca, a ono što nas odvlači od
njega - da izbegavamo kao pogibeljno i štetno. Jer, mi sve činimo i podnosimo radi
njega. Naime, da bismo sačuvali postojanu čistotu srca mi napuštamo roditelje,
otadžbinu, činove, bogatstvo, utehe ovoga sveta i sva zadovoljstva. Ukoliko, dakle, ovaj
cilj uvek budemo imali u sećanju - sva naša dejstva i pomisli biće usmereni ka
njegovom dostizanju. Međutim, ukoliko on ne bude neprestano stajao pred našim
očima, svi naši trudovi i usilja biće uzaludno protraćeni, budući da nisu bili usmereni
samo na njega.
4. Prema tome, radi te čistote treba sve da činimo i želimo. Radi nje treba da idemo u
pustinju, radi nje da se držimo postova, bdenja, trudova, telesnog siromaštva, čitanja i
drugih vrlina. Time svoje srce treba da učinimo slobodnim od svih pogubnih strasti i
sačuvamo ga takvim. Radi tog glavnog cilja, tj. čistote srca, treba da preduzimamo
postove, bdenja, otšelništvo, poučavanje u Svetom Pismu. Zbog njih ne treba da
dopuštamo sebi da oštetimo tu glavnu vrlinu. Jer, ukoliko se u nama sačuva
nepovređenom ova glavna vrlina, neće biti nikakve štete ako neki od navedenih podviga
u izvesnom slučaju po neophodnosti bude izostavljen. Međutim, mi nećemo imati
nikakve koristi ukoliko sve njih održimo, a nju jedinu narušimo. Stoga sve treba da se
čini radi nje. (Podvizi) nisu savršenstvo, već sredstva za [postizanje] savršenstva. Stoga
će se onaj ko na njima bude zaustavio stremljenje svoga srca (zadovoljivši se njima kao
najvišim dobrom) uzaludno truditi, budući da ga neće pružiti do postignuća svrhe radi
koje su oni i poželjni.
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN
PREGLED DUHOVNE BORBE
II
SAGLASNO SA TIM CILjEM TREBA ODREDITI I VRSTU NAŠEG ODRICANjA OD
SVETA
sadržaj
5. Postoje tri vida odricanja od sveta: prvo, u kome telesno ostavljamo sva bogatstva i
sticanja u svetu; drugo, u kome ostavljamo pređašnje navike, poroke i strasti, kako
duševne, tako i telesne; i treće, u kome, odvlačeći um od svega sadašnjeg i vidljivog,
sagledavamo samo buduće i čeznemo za onim što je nevidljivo. Gospod je Avraamu
zapovedio da istovremeno izvrši sva ova tri odricanja, rekavši: Idi iz zemlje svoje, i od
roda svoga, i iz doma oca svoga (Post.12,1). Iz zemlje svoje, tj. od svetskog bogatstva i
od zemaljskog sticanja; od roda svoga, tj. od pređašnjeg načina života, ranijih navika i
poroka, koji su nam veoma srodni, kao da su jednokrvni sa nama, prilepivši nam se od
samog rođenja; iz doma oca svoga, tj. od svakog sećanja na svet i na sve što u njemu
sreće naš pogled. To se ostvaruje kada, umrevši sa Hristom za svetske stihije, po
apostolu, gledamo već ne na ono što je vidljivo, nego na ono što je nevidljivo (Jer je ono
što se vidi privremeno, a ono što se ne vidi, večno) (2.Kor.4,18); kada, izašavši srcem iz
ove privremene i vidljive kuće, svoje oči i um obraćamo prema domu u kome imamo
prebivati večno; kada, živeći po telu, ne vojujemo po telu u Gospodu (2.Kor.10,3),
delom i životom objavljujući onu izreku blaženog apostola: Naše življenje je na
nebesima (Fil.3,20).
6. Nećemo imati mnogo koristi ukoliko, sa svim žarom vere izvršivši prvo odricanje, sa
istom revnošću ne izvršimo i drugo, kako bismo, uspevši da ga steknemo, postigli i
treće, u kome ćemo, izišavši iz kuće našeg pređašnjeg oca po starom čoveku, svecelo
ustremiti pogled našeg uma prema nebeskom. Stoga, ako želimo da postignemo
istinsko savršenstvo, treba da stremimo, da ostavivši telesno roditelje, otadžbinu,
bogatstva i svetska zadovoljstva, i srcem ostavimo [sve što smo napustili], te Da se više
nikada ne vraćamo sa pohotom na ono što smo sa prezrenjem odbacili. [Inače ćemo
biti] slični Izrailjcima koji su, po izlasku iz Egipta i posle kušanja nebeske mane, zaželeli
nečista i skverna jela Egipatska, govoreći: Dobro nam je bilo u Egiptu, kada smo sedeli
kod lonaca sa mesom (Izl.16,3; Broj.11,5). I svako ko se, po odricanju od sveta, vraća
ranijim brigama, ili primamljuje ranijim željama, delom i mišlju govori isto što i oni: Dobro
nam je bilo u Egiptu (tj. svetu). Nama neće doneti nikakve koristi ako svet napustimo
samo telom, ili ako preseljenje iz ovog Egipta bude samo po mestu. Mi na isti način
treba da steknemo i odricanje srcem, koje je mnogo više i korisnije. Evo šta je objavio
apostol o odricanju koje smo nazvali telesnim: I ako razdam sve imanje svoje, i ako
predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi (1-Kor.13,3). To
znači da mi neće doneti nikakvu korist odricanje [od svega] i sažeženje spoljašnjeg
čoveka, kao ni mučeništvo i sažeženje svog tela (koje predajemo za Hrista), ukoliko
sam, sa druge strane, netrpeljiv, gnevljiv, zavidljiv ili gord, ukoliko se budem raspaljivao
zbog uvreda drugih, ili tražio svoje, ukoliko budem pomišljao o onome što je zlo, ili
netrpeljivo i nerado podnosio sve što mi se dogodi. Jer, unutrašnji čovek je, pri tome, još
[uvek] obložen ranijim strastima.
7. Prema tome, sa svom upornošću treba da žurimo k tome da i naš unutrašnji čovek
zbaci sa sebe i rasturi sve što je sabrao u prethodnom životu, tj. bogatstvo strasti koje
su, pricepljujući se telu i duši, u pravom smislu naše. I ukoliko, dok smo još u ovom telu,
one ne budu odsečene i odbačene, ni po ishodu neće prestati da nas prate. Kao što
vrline (ili sama ljubav, koja je izvor vrlina) koje se steknu u ovom veku, i po končini ovog
života, svoga ljubitelja čine prekrasnim i svetlonosnim, tako i poroci, pokrivši nekako
dušu odvratnim bojama, ne odstupaju od nje uprljane i u onom prebivalištu bez kraja.
Lepota ili odvratnost duše se rađa od kakvote vrlina ili poroka. Neka od tih boja, koja se
dobija od njih čini je ili tako svetlom i prekrasnom da je dostojna da čuje proročku reč: I
Car će poželeti lepotu tvoju (Ps.45,11), ili potpuno crnom, smradnom i bezobličnom,
tako da može sama, ispovedajući svoje skverni, da kaže: Usmrdeše se i zagnojiše se
rane moje od bezumlja moga (Ps.38,6). Stoga su one (vrline i strasti) naše lično
bogatstvo, koje nerazlučno prebiva sa dušom, i koje nam ni car ne može dati, niti
neprijatelj oteti od nas. One su upravo naše bogatstvo, koje ni sama smrt nije moćna da
otrgne od duše.
(Potrošiti zlo bogatstvo strasti znači umrtviti ih, što nije moguće postići bez borbe sa
njima. Stoga onima koji su se odrekli od sveta neizbežno predstoji borba sa strastima.
Nje oni treba da se prihvate od početka. Kod svetog Kasijana o ovoj borbi nalazimo i
opšta rasuđivanja u četvrtom razgovoru: O borbi ploti i duha, i u petom: O osam glavnih
strasti, a postoji i pojedinačan iscrpan opis borbe sa svakom od osam glavnih strasti u
Knjizi pravila. - Pozajmićemo iz svega ono što je najbitnije).
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN
PREGLED DUHOVNE BORBE
III
BORBA PLOTI PROTIV DUHA
sadržaj
8. Postoji borba u udovima našim, kao što čitamo kod apostola: Jer telo želi protiv
Duha, a Duh protiv tela, a ovo se protivi jedno drugome da činite ono što ne biste hteli
(Gal.5,17). Po promisliteljskoj odluci Božijoj, ona kao da se ukorenila u samu našu
prirodu. I zar možemo da je ne smatramo prirodnim svojstvom čovekovog sastava posle
pada prvostvorenog, s obzirom da je opšta za sve bez izuzetka? Potrebno je, međutim,
verovati, da se ona, ukoliko je već svima prirodna, u nama nalazi po volji Božijoj i za
naše dobro, a ne na zlo. Ona je u nama ostavljena radi buđenja revnosti za više
savršenstvo.
9. Reč plot na ovom mesto treba shvatiti u smislu plotske volje ili zlih želja, a ne u
smislu čoveka kao bića. Isto tako i pod rečju duh ne treba razumeti neko lično biće,
nego dobre i svete želje duše. Takav smisao određuje i sam apostol, govoreći: Po Duhu
hodite, i pohotu telesnu nećete činiti. Jer, telo želi proti Duha, i ostalo (Gal.5,16-17).
Budući da se i jedne i druge želje nalaze u jednom te istom čoveku, u nama se vodi
neprestana borba. Dok pohota ploti, uglavnom težeći ka grehovnom, nalazi zadovoljstvo
u onome što se odnosi na zadovoljavanje potreba sadašnjega života, duh, naprotiv, u
potpunosti želi da se prilepi za duhovna dela, zanemarujući čak i najneophodnije
telesne potrebe i ne posvećujući ni najmanju pažnju truležnoj ploti. Plot se naslađuje
izobiljem i svakovrsnim zadovoljstvima, a duhu nije prijatna briga čak ni o predmetima
prirodnih potreba. Plot želi da se nasiti snom i prepuni hranom, a njemu su hrana
bdenja i postovi u toj meri da ne bi hteo da dopusti sna i hrane čak ni onoliko koliko je
potrebno za život. Ona želi da izobiluje svakovrsnim bogatstvima, a on nije zadovoljan
čak ni zbog toga što ima malu količinu hleba za svakodnevnu upotrebu. Ona želi da se
raznežuje i da bude okružena gomilom laskavaca, a njemu je uteha strog život i širina
nepristupne pustinje, pri čemu mu prisustvo smrtnika nije ugodno. Ona se zanosi
počastima i pohvalama ljudskim, a njemu su ugodna gonjenja i uvrede.
10. Rukovodeći se samoljubljem i zemaljskom mudrošću, naša volja zamišlja da može
postići neku sredinu (inače, dostojnu svake osude) između ova dva stremljenja,
nameravajući da se uzdržava od plotskih strasti tako da nimalo ne trpi nevolje koje su
neizbežne pri ispunjavanju zahteva duha: ona bi htela da bez kažnjavanja tela postigne
telesnu čistotu, da bez truda bdenja stekne srdačnu čistotu, da i pored telesnog
spokojstva obiluje duhovnim vrlinama, da bez žestokih kleveta zadobije blagodat
trpljenja, da projavi smirenje Hristovo bez gubitka svetovne počasti, da sledi prostotu
blagočašća sa sujetom ovoga sveta, da služi Hristu sa ljudskom slavom i
odobravanjem, da odvažno kazuje pravdu, ne srećući čak ni najmanje žalosti. Uopšte,
ona bi htela da postigne buduća blaga, ne gubeći sadašnja. Takva volja ne vodi ka
istinskom savršenstvu, već, uspostavljajući stanje nepoželjne topline, [ljude] čini
dostojne prekora koji Gospod navodi u Otkrivenju: Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni
vruć!O da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz
usta svojih (Otk.3,15-16). Kada, pak, naiđe blagodat, budi se energija duha i u [čoveku]
vaspostavljaju viša stremljenja koja ga odvraćaju od svega zemaljskoga. Izlažući se
njihovom uticaju, volja već ne može da ostane ravnodušna i mlaka, te zadobija revnost
za bolje i njemu prinosi na žrtvu sve niže. Pa ipak, naklonost ka ranijem pokoju
ravnodušnosti ostaje u njoj, i ona je vrlo sklona da se opet vrati njemu. Da se to ne bi
desilo, u ploti ostaju pokreti koji su neprijateljski prema višim stremljenjima, prema
kojima volja koja je okusila viša blaga ne može da bude naklonjena: čim ih oseti, u njoj
se odmah budi sva revnost i ona hrabro čuva svoja viša blaga. Međutim, dešava se da
volja padne u bogoprotivnu mlakost, usled čega se podiže borba ploti i podstiče mlakost
na delanje. Iz ovoga je vidljivo da bismo se mi zauvek zadržali u stanju pomenute
bogoprotivne mlakosti kad nas iz nje ne bi izvodila borba koja se podiže u nama. Jer, pri
njoj, kada, robujući samougađanju, zaželimo da sebi učinimo neko olakšanje, odmah
ustaje plot i, ranjavajući nas žaokama grehovnih pokreta i strasti, ne dopušta da
ostanemo u utešnoj i željenoj čistoti, te nas odvodi ka ohlađujućem i neželjenom
zadovoljstvu, tj. kao da nas odvlači na put koji je posut trnjem. Međutim, to razdražuje
usnulu revnost po Bogu: ona ustaje i progoni neprijatelje koji su se približili.
Svakodnevno dejstvujući u nama, ova nas borba dovodi do blagotvorne rešenosti da,
odbacivši široki i bezbrižan život, sa velikim znojem i skrušenošću duha steknemo
čistotu srca, da sa strogim postom, glađu, žeđu i nespavanjem čuvamo čistotu tela, da
kroz čitanje, razmišljanje i neprestanu molitvu ushodimo u dobru nastrojenost duha.
11. Osim toga, nešto tajanstveno je izobraženo u Božijoj odluci koja se tiče naroda
neprijateljski nastrojenih prema Izrailju, kao što čitamo u Knjizi o sudijama: A ovo su
narodi koje ostavi Gospod, da njima kuša Izrailja... da bi se naučili na borbu (Sud.3,1-2).
Takvu borbu je Gospod ustrojio ne stoga što nije hteo pokoja Izrailju ili što se nije brinuo
o njegovom dobru, već zato što je video da je ona veoma korisna za njega. Izlažući se
gotovo neprestanom napadu tih naroda, on nije mogao a da ne oseća stalnu potrebu za
Božijom pomoći. Zbog toga je bio dužan da prebiva u svagdašnjem obraćanju Njemu sa
nadom, i u molitvi. Nemajući mogućnosti da ostavi delo borbe, on nije imao vremena da
se preda bezbrižnosti, ili da se raslabi od lenjosti i besposličenja. Jer, često mir i sreća
obaraju onoga koga nije mogla da pobedi nesreća.
12. Zbog čega mi kod uškopljenika po telu nalazimo uspavanu dušu: upravo zbog
zablude da im, po oslobođenju od ove plotske potrebe, nije ni potreban trud telesnog
uzdržanja i skrušenosti srca. Takvo stanje, premda se uzdiže nad plotskim, ipak ostaje
samo duševno.Oni koji su raslabljeni takvom bezbrižnošću, ne brinu se o sticanju
istinskog savršenstva, ili o očišćenju srca od duševnih strasti. Takvo stanje, premda se
uzdiže nad plotskim, ipak ostaje samo duševno. Po rečima samoga Gospoda, ono je
dostojno odbacivanja zbog toga što se, od hladnoga prešavši ka mlakome, zaustavilo
na nepoželjnoj toplini.
13. Prema tome, u samom početku odricanja, kada prestajemo da budemo plotski, tj.
kada počinjemo da se odvajamo od svetovnih običaja i da se uzdržavamo od očigledne
plotske nečistote, treba da požurimo da se svom snagom odmah postaramo da
usvojimo duhovno stanje, da se ne bi desilo da uzmaštamo da smo, samim tim što smo
se odrekli od sveta po spoljašnjem čoveku, ili što smo prekratili oskvrnjenje plotskom
preljubom, već postigli savršenstvo, te da postanemo lenji i bezbrižni u istrebljivanju
uzroka strasti. Inače, desiće se da ćemo se zaustaviti na sredini između ploti i duha i da
ne nećemo postići stepen duhovnog savršenstva, misleći da je za njega dovoljno na
spoljašnji način se odvojiti od svetskog života i zadovoljstava i biti jednostavno dalek od
razvrata i telesnih veza. Jer, ako ostanemo u ovom stanju mlakosti (ravnodušnosti),
koje se smatra najgorim, bićemo izbljuvani iz usta Gospodnjih, kao što kaže: Tako.
pošto si mlak... izbljuvaću te iz usta svojih (Otk.3,16). Pravedno je Gospod objavio da
će oni koje je primio u nedra ljubavi, i koji su se pokazali kao hladni, biti izbljuvani sa
nekim gađenjem. Jer. lakše se obraća ka spasenju i lakše uzlazi na vrh duhovnog
savršenstva plotski čovek, tj. svetovnjak ili neznabožac, nego onaj, ko je primio jaram
Hristov, ali nije stupio na put savršenstva, već je dopustio da se prvi oganj duhovne
revnosti ohladi. Naime, prvi će, budući smiravan čulnim strastima i postajući svestan
svoje nečistote zbog plotskog oskvrnjenja, dospeti u skrušenost i pribeći Istočniku svake
čistote i savršenstva, te se uzgnušati hladnog stanja neverja i bezbrižnosti u kome se
nalazio. Goreći duhom, on će lakše uzići ka savršenstvu. Tome nasuprot, onaj ko se
hladno prihvata dela Gospodnjeg i bez smirenja i dužnog usrđa stupa na put ovog
zvanja, budući jednom poražen ovom bednom zarazom, već ne može sam sebe da
umudri na bolje, niti prima urazumljenje od drugih. Jer, on, po reči Gospodnjoj, govori u
srcu svome: Bogat sam, i obogatio sam se i ništa mi ne treba, premda njemu više
pristaje ono što dalje sledi: A ne znaš da si nesrećan, i jadan, i siromašan, i slep, i nag
(Otk:-3,17). Na taj način, on postaje gori od svetovnog čoveka jer gubi svest o tome da
je bedan, slep i nag, da mu je u mnogo čemu potrebno ispravljanje, da ima veliku
potrebu za poukama i urazumljivanjem od strane drugih. Usled toga on ne prihvata ni
jednu spasonosnu reč, ne shvatajući da će u budućem veku neizbežno biti podvrgnut
najstrožijem sudu i kazni.
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN
PREGLED DUHOVNE BORBE
IV
OPŠTI OPIS STRASTI I BORBE SA NjIMA
sadržaj
14. Postoji osam glavnih strasti: stomakougađanje, blud, srebroljublje, gnev, tuga,
uninije, taština i gordost: bludna pohota se naročitim savezom sjedinjuje sa
stomakougađanjem, gnev sa srebroljubljem, uninije sa tugom, a gordost sa sujetom.
15. Postoje dve vrste strasti: prirodne, koje se rađaju iz prirodnih potreba, kao npr.
stomakougađanje i blud, i neprirodne, koje nemaju koren u prirodi, kao na pr.
srebroljublje. Njihova dejstva se, pak, ispoljavaju na četiri načina: neke dejstvuju samo u
telu i preko tela, kao stomakougađanje i blud, a neke se ispoljavaju i bez sadejstva tela,
kao sujeta i gordost; zatim, neke se pobuđuju spolja, kao srebroljublje i gnev, a neke
proizilaze iz unutrašnjih uzroka, kao uninije i tuga. Takvo projavljivanje dejstva strasti
daje nam povod da kod njih dopustimo još dva roda deleći ih na plotske i duševne:
plotske se rađaju u telu i telo hrane i naslađuju, a duševne proizilaze iz duševnih
sklonosti i hrane dušu, dok na telo često deluju razorno. Poslednje se leče prostim
unutrašnjim lečenjem srca, a plotske se leče dvojakim lekovima - i spoljašnjim i
unutrašnjim.
16. Pojasnićemo nešto od rečenoga opširnijim rasuđivanjem. Imajući uzrok u telu,
strasti stomakougađanja i bluda se ponekad bude bez sadejstva duše, jedino zbog
uzbuđivanja potreba iz kojih proizilaze. Međutim, one povlače i dušu zbog njene
zajednice sa telom. Radi obuzdavanja njihovog nasrtanja nije dovoljno samo
naprezanje duše, već je, pri tome, neophodno i telo ukrotiti postom, bdenjem,
iznuravanjem pomoću truda, te pribeći privremenoj usamljenosti, a često i potpunom
otšelništvu. One proizilaze iz poročnosti duše i tela, te mogu da se savladaju jedino
njihovim obostranim trudom. Sujeta i gordost se u duši rađaju bez posredstva tela. Jer,
kakvu potrebu sujeta ima za bilo čim telesnim, kada dušu dovodi do pada jedino zbog
želje za pohvalom i slavom? Ili, kakvo je telesno dejstvo imalo udela u padu lucifera u
gordost. On ju je začeo jedino u duši i pomisli, kao što govori prorok: A govorio si u srcu
svom: Izaći ću na nebo... izjednačiću se sa Višnjim (Is.14,13-14). Za takvu gordost on
nije imao nikakav podstrek spolja. Ona se rodila i u celosti sazrela u njegovoj
unutrašnjosti.
17. Ovih, dakle, osam strasti, imaju različito poreklo i različito delovanje. Međutim, prvih
šest, tj. stomakougađanje, blud, srebroljublje, gnev, tuga, uninije su međusobno
sjedinjeni nekim naročitim srodstvom, tj. preteranost u jednoj dovodi do sledeće. Jer, od
preteranog stomakougađanja neophodno proizlazi bludna pohotu, od bluda [se javlja]
srebroljublje, od srebroljublja gnev, od gneva tuga, od tuge uninije. Zbog toga se protiv
njih treba boriti istim tim poretkom, prelazeći u borbi sa njima od prethodne ka onima
koje slede: da bismo pobedili uninije, najpre treba da savladamo tugu; da bismo
prognali tugu, prethodno treba da savladamo gnev; da bismo ugasili gnev, treba da
zgazimo srebroljublje; da bismo iščupali srebroljublje, treba da ukrotimo bludnu pohotu;
da bismo savladali bludnu pohotu, treba da obuzdamo strast stomakougađanja. I
preostale dve strasti, tj. sujeta i gordost, na isti se način međusobno sjedinjuju:
pojačavanje prve postaje početak druge. Od preterane sujete se rađa strast gordosti.
Istim poretkom se stiče i pobeda nad njima: da bi se istrebila gordost potrebno je da se
savlada sujeta. Međutim, one se po vrsti ne sjedinjuju sa prethodnih šest. One se ne
rađaju od njih, nego, naprotiv, po njihovom istrebljenju. U ove dve strasti mi upadamo
naročito posle pobede i trijumfa nad ostalim strastima. Uostalom, premda se nalaze u
navedenom međusobnom odnosu, ovih osam strasti se češće razdeljuju na četiri
saveza: bludna pohota se naročitim savezom sjedinjuje sa stomakougađanjem, gnev sa
srebroljubljem, uninije sa tugom, a gordost sa sujetom.
18. Nijedna od strasti se ne ispoljava na samo jedan način. Tako se stomakougađanje
ispoljava na tri načina: ili rađa želju za jelom pre određenog časa, ili zahteva jela do
presićenja, ne razlikujući kakvotu hrane, ili zahteva ukusnu hranu. Otuda imamo ishranu
bez pravila, proždrljivost i slastoljublje. Od ove tri [strasti] proizilaze razni zli neduzi u
duši: od prve se rađa gunđanje na manastirski ustav, od koga do nepodnošljivosti
uzrasta nezadovoljstvo manastirskim životom, za kojim obično brzo sledi i bekstvo iz
manastira; od druge se budi pohota i sladostrašće; a treća dovodi do srebroljublja i ne
daje mesta siromaštvu Hristovom.
Postoje tri oblika bludne strasti: prvi se vrši kroz mešanje jednog pola sa drugim; drugi
nastaje bez mešanja sa ženom, zbog koga je Gospoda porazio Onana, sina patrijarha
Jude (Post.38,9-10), i koji se u Pismu naziva nečistotom; treći se čini umom i srcem, i o
njemu Gospod govori u Jevanđelju: Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već
je učinio preljubu sa njom u srcu svom (Mt.5,28). Na ova tri oblika blaženi apostol je
ukazao u sledećem stihu: Umrtvite, dakle, udove svoje koji su na zemlji:blud, nečistotu,
strast, i ostalo (Kol.3,5).
Postoje i tri oblika srebroljublja: prvo onome ko se odrekao od sveta ne dopušta da se
obnaži od svake vrste posedovanja; drugo onoga ko je već sve razdao ništima podstiče
da opet stekne isto takvo imanje; treće raspaljuje želju za sticanjem u onome ko pre nije
ništa imao.
Postoje tri oblika gneva: prvi je onaj koji bukti u unutrašnjosti; drugi je onaj koji se
ispoljava u reči i na delu; treći je onaj koji dugo vreme tinja i naziva se zlopamćenjem.
Tuga ima dva oblika: prvi nastupa po prestajanju gneva, ili se javlja pri nanesenim
štetama i gubicima i neispunjenoj želji; drugi nastaje od bojazni i strahova za svoj udeo,
ili od nerazumnih briga.
Postoje i dva oblika uninija: jedan baca u san, a drugi izgoni iz kelije.
Taština je raznoobrazna, ali se mogu razlikovati dva glavna oblika: u prvom se
prevaznosimo telesnim preimućstvima i vidljivim stvarima; u drugom se raspaljujemo
željom za sujetnom slavom zbog duhovnih predmeta.
I gordosti ima dve vrste: prva je plotska, a druga - duhovna, koja je štetnija. Ona
naročito iskušava one koji su napredovali u nekim vrlinama.
19. Ovih osam strasti iskušavaju sav rod ljudski, premda ne napadaju sve na isti način.
Jer, u jednom glavno mesto zauzima duh bluda, u drugome prevladava gnevljivost; u
jednome vlada sujeta, a u drugom gospodari gordost. Prema tome, premda sve strasti
napadaju na sve, svako od nas im robuje na različit način i različitim redom.
20. Stoga treba da vodimo borbu sa tim strastima. Otkrivši koja mu strast naročito šteti,
svako treba protiv nje da usmeri glavnu borbu, upotrebljavajući svako staranje i brigu za
njeno praćenje i savlađivanje, usmeravajući protiv nje koplja svakodnevnih postova,
bacajući na nju svakominutne strele srdačnog stenjanja i uzdisanja, i neprestano
prolivajući suze u molitvi Bogu radi prekraćenja borbe koja ga smućuje. Jer, niko ne
može savladati ni jednu strast dok se ne ubedi da svojim staranjem i trudom ne može
da odnese pobedu nad njom, iako je, da bi se očistio od nje, i sam dužan da danonoćno
prebiva u svakom trudu i svakom staranju.
21. Kada takav borac oseti da se oslobodio od svoje glavne strasti, treba da sa punom
pažnjom razgleda skrovišta svoga srca kako bi, uvidevši koja je od preostalih strasti
najsnažnija, sva duhovna oružja podigao protiv nje. Pobeđujući na taj način svaki put
glavnu strasti u sebi, on će brže i lakše održati pobedu nad ostalim, slabijim.
22. Kada pobediš jednu ili nekoliko strasti, ne treba da se prevaznosiš. Inače će
Gospod, uvidevši nadmenost tvoga srca, prestati da ga ograđuje i štiti, i ti ćeš,
ostavljen, opet biti smućivan strašću koju si, uz pomoć blagodati Božije, već bio
pobedio. I prorok ne bi počeo da se moli: Nemoj predati, Gospode, zverima dušu koja ti
se ispoveda (Ps.73,19), da nije znao da se oni koji se prevaznose srcem ponovo
prepuštaju strastima koje su pobedili kako bi se smirili.
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN
PREGLED DUHOVNE BORBE
V
BORBA SA OSAM GLAVNIH STRASTI
sadržaj
23. Prikazujući borbu sa osam glavnih strasti, opisaćemo njihova svojstva, pokazati
uzroke, i predložiti prigodne lekove protiv njih.
a) BORBA SA STOMAKOUGAĐANjEM (V knjiga pravila)
24. Prva borba, u koju treba da stupimo, jeste borba sa stomakougađanjem, ili sa
strašću prejedanja.
25. Što su tiče načina uzdržanja u hrani, ili posta, ne može biti ustanovljeno pravilo
jednako za sve, budući da kod svih nije jednaka snaga tela. Ova vrlina se, pak, ne
izvršava samo duševnom silom, nego treba da bude srazmerna i sa telesnom silom. Ne
mogu svi postiti čitavu nedelju. Neki bez hrane ne mogu biti više od dva ili tri dana, a
nekima je teško da izdrže i do zalaska sunca. Takođe, nije za sve hranjivo povrće, ili
zelje. ili suvi hleb. Osim toga, jednima je da se nasite potrebno dve funte, a drugi oseća
opterećenje ako pojede funtu ili pola funte. Međutim, svi koji se uzdržavaju treba da
imaju jedan cilj, tj. da, primajući hranu po meri telesnih sila, ne upadaju u prejedanje.
Jer, dušu raslabljuje ne samo kakvota hrane, nego i količina, raspaljujući u njoj štetan,
grehovni oganj.
26. Ma kakvim jelima da se nasiti stomak, rodiće se semena plotske pohote, i um,
savladan težinom jela, više neće biti u stanju da dobro upravlja kormilom rasuđivanja.
Um ne opija samo neumerena upotreba vina: njega obično čini klimavim i kolebivim i
lišava ga čistih i neporočnih pomisli čak i izobilje svakovrsnih jestiva. Uzrok razvrata i
pogibli Sodomljana bio je, ne samo opijanje vinom, nego i presitost stomaka. Slušaj
kako Gospod preko proroka ukoreva Jerusalim (Jez.16,49). Zbog čega je sagrešila
sestra tvoja, Sodoma, ako ne stoga što je jela hleb svoj do sitosti i presitosti? Oni su
takvom presitošću hlebom bili raspaljeni neugasivim žarom plotske pohote, te su, po
sudu Božijem, bili sa neba sažeženi sumpornim ognjem. Ako je njih, na taj način, jedino
neumerenost u upotrebi hleba zbog strasti presitosti sunovratila u ponor razvrata, šta
reći o onima, koji, pri cvetajućem zdravlju tela, sebi dozvoljavaju da jedu meso i piju
vino u neumerenoj količini, upotrebljavajući ih onoliko koliko im našaptava
samougodljiva pohota, a ne koliko zahteva nemoć.
27. Sveti oci kao meru uzdržanja utvrđuju da hranu, koju moramo da primamo radi
podržavanja života tela, prestanemo da jedemo dok u nama još postoji želja za jelom.
Sudeći po tome, i nemoćan telom može da projavi vrlinu uzdržanja u savršenstvu
jednako kao i krepak i zdrav, tj. ukoliko snagom volje bude obuzdavao želju za jelom
kada zemljanost tela ne bude imala potrebu za njom. Jer, i apostol kaže: Staranje za
telo ne pretvarajte u pohote (Rim.13,14). On nije sasvim zabranio da vodimo brigu o
telu, nego samo zapoveda da pri tome nemamo pohotu. On je odbacio pohotljivu brigu
o ploti, ali razumno, neophodno staranje za život nije isključio. Prvo je zabranio da kroz
popuštanje telu mi ne bismo upali u pogubna pohotljiva dela, a drugo je dozvolio da se
telo, oslabljeno nerazumnom strogošću, ne bi pokazalo nemoćno za ispunjavanje naših
duhovnih zanimanja i napora.
28. Prema tome, mera uzdržanja treba da bude određena sudom savesti svakog. Svako
je dužan da sebi odredi koliko da se uzdržava, tj. koliko je uzdržanja potrebno za borbu
protiv uznemiravanja ploti. Postove, ustavom određene, svakako treba držati. Međutim,
ako posle njih ne budemo čuvali uzdržanje u hrani, njihovo nas izvršavanje neće dovesti
do savršene čistote. Gladovanje u višednevnim postovima će doneti samo kratkotrajnu
iscrpljenost i zamor tela, ali ne i čistotu celomudrenosti, ukoliko mu bude sledilo
nasićenje tela do sitosti: jer, čistota duše je nerazdvojno povezana sa gladovanjem
stomaka. Postojanu čistotu celomudrenosti nema onaj ko ne može da drži trajnu
ravnomernost uzdržanja. Strogi postovi ostaju bez koristi ukoliko za njima sledi
preterano popuštanje u hrani: plod njihov brzo će biti izgnan strašću stomakougađanja.
Stoga je razumnije umereno svakodnevno potkrepljivanje hranom, negoli povremeni
dugi i krajnje strogi postovi. Neumereno nejedenje može ne samo da pokoleba
postojanost i čvrstinu duše, nego i da vršenje molitve, usled nemoći tela, učini
beživotnim.
29. Radi očuvanja čistote duše i tela nije dovoljno samo uzdržanje u hrani: njemu treba
dodati i druge duševne vrline. Najpre se treba naučiti smirenju kroz vrlinu poslušanja,
skrušenosti srca i iznuravanja tela. Posedovanje novca treba ne samo izbegavati, nego
i samu želju za njim - iz korena čupati. Jer, nije dovoljno nemati ih (što najvećim delom
biva i po neophodnosti), već ne treba dopustiti ni samu želju da ih imamo ukoliko bi nam
slučajno bili predloženi. Jarost gneva, takođe, treba savlađivati, težinu tuge
nadvladavati, sujetnu slavu prezirati, nadmenost gordosti gaziti, i nepostojanost i lutanje
uma obuzdavati neprestanim sećanjem na Boga. Svaki put treba da se [potrudimo] da
srce od maštajućeg lutanja vratimo ka sagledavanju Boga. Jer, lukavi neprijatelj će
pokušavati da se prikrade u skrivnice srca da bi nam um odvukao od sagledavanja.
30. Ko nije u stanju da obuzda prizive stomakougađanja, nikada neće moći da savlada
pohotu koja se raspaljuje. Čistota unutrašnjeg čoveka se poznaje po savršenstvu ove
vrline. Jer, niko neće poverovati da se u borbi sa najsilnijim suparnicima može
nadmetati onaj koga u malom okršaju savlađuju najslabiji.
31. Prema tome, najpre treba da zgazimo pohotu stomakougađanja, te da svoj um
olakšamo ne samo postovima, nego i bdenjima, čitanjem i neprestanom skrušenošću
srca, pri sećanju na sve ono čime smo bili prelešćeni i pobeđeni, čas uzdišući sa
osećanjem užasa zbog množine grehova, čas goreći željom za savršenstvom i
čistotom. I treba ga dovesti do toga da, stalno zauzet podvižničkim trudovima i
pomislima, i samo potkrepljivanje hranom ne smatra toliko dozvoljenim predmetom
zadovoljstva, koliko bremenom naloženim u vidu kazne, kome treba pristupati više kao
k nečemu neizbežnom za telo, negoli nečemu što želi duša. Ukoliko se potrudimo da
postojano budemo u takvoj duhovnoj brizi i skrušenosti, ubrzo ćemo ukrotiti pohotljivost
ploti (koja dolazi do krajnjeg besnila ako je tovarimo jelima), te otupiti njen poguban
žalac. Tako ćemo, pri obilju suza i neprekidnog srdačnog plača, ugasiti peć našega tela
koju je u nama, kroz udešavanje slučajeva za greh i uzbuđivanje strasti, raspalio car
vavilonski, tj. đavo. Njima nas on, slično dodavanju nafte i smole u peć, silnije razgoreva
(na nepotrebno), sve dok blagodat Božija, vejanjem rosnog duha, u srcima našim
sasvim ne ugasi plamen plotske pohote. Prema tome, naša prva borba se sastoji u
tome da željom za savršenstvom ugasimo pohotu za obilnom ishranom i
stomakougađanjem. Stoga ne samo što sagledavanjem vrlina treba da savlađujemo
želju za izlišnom hranom, već i samu neophodnu hranu za našu prirodu (kao nekorisnu
za celomudrenost), treba da primamo sa brižljivom srdačnom opreznošću. Prohođenje
našeg života treba da ustrojimo tako da se ni u koje vreme ne odvajamo od duhovnih
zanimanja, osim kada nas slabost tela prinudi na neophodno staranje o njemu. Čak i
tada kada se potčinimo toj neophodnosti, više zadovoljavajući životne potrebe, negoli
robujući žudnji duše, mi smo dužni, što je brže moguće, da je ostavljamo s obzirom da
predstavlja delo koje nas odvlači od spasonosnih zanimanja. Ni u vreme samog
primanja hrane ne treba da se odvajamo od tih zanimanja. Jer, mi nikako nećemo moći
da se uzdržimo od naslađivanja predloženim jelima ukoliko se duša, prikovavši pažnju
za Božanstveno sagledavanje, ne bude u isto vreme naslađivala ljubavlju prema
vrlinama i lepotom nebeskih stvari. I uopšte, sve sadašnje će [čovek] moći da se prezre
kao truležno ukoliko se pogled uma nerazdvojno bude držao prikovan za netruležna i
večna dobra. On će tako još za vreme prebivanja u telu srcem okusiti blaženstvo
budućeg života.
32. Pobedivši takvim raspoloženjem pohotu stomakougađanja i obilne ishrane, [sada]
već ne kao sluge ploti, mi ćemo biti smatrani kao dostojni da stupimo i u više borbe, tj.
da se sukobimo sa nečistim silama, koje obično stupaju lično u borbu samo sa
pobednicima. Savladavanje plotskih želja se pokazuje kao neka najčvršća osnova svih
borbi. Ne pobedivši svoju plot, niko ne može da se pravilno bori. A ko se ne bori
pravilno, neće biti uvenčan.
33. Hoćeš li da čuješ istinskog borca Hristovog, koji se bori po zakonitom pravilu
ratovanja? Pazi. Ja, govori on, dakle, tako trčim, ne kao na nepouzdano; tako se borim,
ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga, da propovedajući
drugima ne budem sam odbačen (1.Kor.9,26-27). Vidiš li kako je on u sebi samom, tj. u
ploti svojoj, kao na nekom najtvrđem osnovu, utvrdio glavno delo ratovanja, i sav uspeh
borbe postavio jedino na iznuravanju ploti i pokoravanju tela svoga? Ja, govori, dakle,
tako trčim, ne kao na nepouzdano. Ne trči na nepouzdano onaj ko sagledava nebeski
Jerusalim i u njemu ima nepokretni cilj prema kome je dužan da nepokolebivo
usmerava kretanje srca svoga. Ne trči na nepouzdano onaj ko se, zaboravljajući ono što
je iza, pruža ka onome što je napred, stremeći ka naznačenoj nagradi nebeskoga
prizvanja Božijega u Hristu Isusu (Fil.3,13-14). Prema njoj ustremljujući uvek pogled
svoga uma, i žureći sa svom gotovošću srca svoga, on sa uverenošću uzvikuje: Dobar
rat ratovah, trku završih, veru održah (2.Tim.4,7). Budući svestan da je sa upornošću i
revnošću po savesti trčao za mirisom ulja Hristovih (Pesm.1,3), te da je umrtvljavanjem
ploti uspešno održao pobedu u duhovnoj borbi, on sa nesumnjivom nadom navodi,
govoreći: Sad me čeka venac pravde, koji će mi u onaj Dan dati Gospod, pravedni
Sudija (2,Tim.4,8). A da bi i nama otkrio sličnu nadu na nagradu, ukoliko u podvigu toga
tečenja budemo podražavali njemu, on dodaje: Ali ne samo meni, nego i svima koji sa
ljubavlju očekuju Dolazak njegov (2.Tim.4,8). On svečano objavljuje da u Dan suda i mi
sebe možemo da učinimo pričesnim njegovom vencu ukoliko, ljubeći dolazak Hristov
(ne samo onaj u kome će se javiti onima koji to ne žele, već osobito onaj u kome On
uvek hodi ka svetim dušama), održimo pobedu u borbi kroz umrtvljenje ploti. O tom
poslednjem dolasku Gospod govori u Jevanđelju: Ja i Otac moj doći ćemo k njemu i u
njemu ćemo se nastaniti (Jn.14,23). I još: Evo stojim na vratima i kucam; ako ko čuje
glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću sa njim, i on sa mnom (Otk.3,20).
34. Uostalom, govoreći: Ja tako trčim, ne kao na nepouzdano, apostol ne opisuje samo
podvig trčanja koji je izvršio (što se osobito odnosi na ustremljenje uma i plamenost
njegovog duha, kojim je sa svom revnošću sledovao Hristu, sa nevestom govoreći: Za
tobom i za mirisom tvog mira trčim, (Pesm.1,3), i još: Duša se moja prilepila za tebe,
(Ps.62,9), već svedoči da je i u drugoj vrsti rata održao pobedu, navodeći: Tako se
borim ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga (što se
osobito odnosi na teške trudove uzdržanja, na telesni post i iznuravanje ploti). On tu
sebe predstavlja kao budnog borca sa svojim telom, ističući da mu nije uzaludno
zadavao udarce uzdržanja. Naprotiv, on je kroz umrtvljavanje svoga tela uspeo da
stekne pobedničko slavlje: ukrotivši ga bičevima uzdržanja i izmoždivši ga udarcima
pošćenja on je pobedniku duhu dostavio venac besmrtnosti i palmu netruležnosti. Vidiš
li zakoniti poredak borbe, primećuješ li ishod duhovnog sukobljavanja, tj. kako se ratnik
Hristov, održavši pobedu nad buntovnikom - telom, i bacivši ga pod noge svoje kao
veliki pobednik, vozi na pobedničkoj kočiji! On ne trči na nepouzdano, jer je uveren da
će ubrzo ući u sveti grad, nebeski Jerusalim. Tako se borim u postovima, tj. u
umrtvljavanju tela, ne kao onaj koji bije vetar, tj. ne kao onaj koji uzaludno zadaje
udarce uzdržanja. Jer, on umrtvljavanjem svoga tela nije poražavao pust vetar, nego
duhove zlobe koji su ga napadali. Jer, onaj ko kaže: Ne kao onaj koji bije vetar,
podrazumeva da ne pobeđuje pusti i prazan vetar, nego neke koji se nalaze u njemu.
Prevladavši borbe ove vrste (tj. sa telom) on, ukrašen mnogim pobedničkim vencima,
iznova stupa [u borbu], te se podvrgava napadima najsilnijih neprijatelja. I pobedivši
prve zavidljivce, on je sa dobrom nadom počeo govoriti: Jer ne ratujemo protiv krvi i
tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova
zlobe u podnebesju (Ef.6,12).
35. Za Hristovog borca, sve dok je u telu, nikada ne nedostaju slučajevi za zadobijanje
venaca za ratovanje. Naprotiv, koliko se više venčava uspesima svojih pobeda, toliko
mu predstoji silniji poredak borbe. Jer, na njega, pobedonosnog vojnika Hristovog, koji
je pobedio i pokorio svoju plot, ustaje gomila protivnika, vojska neprijatelja, budući
razdražena njegovim pobedama. To [se događa] da Hristov vojnik, raznežujući se
pokojem mira, ne bi počeo da zaboravlja slavne borbe svoga ratovanja, te da, opustivši
se od nerada, u osećanju bezbednosti od neprijatelja, ne bi izgubio gotovost i hrabrost
da ispoljava pobedničko junaštvo koje je dostojno najviših nagrada. Prema tome,
ukoliko ne slabimo, već uzrastamo u sili i hrabrosti, i želimo da postignemo najviše
pobedničke trijumfe, treba u istom tom poretku da prohodimo borbe podvižništva: najpre
da izvršimo ono zbog čega bismo zajedno sa apostolom mogli da kažemo: Tako se
borim. ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga, a zatim,
kada dobijemo taj boj, da stupimo i u onaj posle koga bismo opet sa apostolom mogli
govoriti: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara
tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju. Jer, sa njima mi nikako ns
možemo stupiti u borbu ukoliko nismo odneli pobedu nad telom. Mi se nikada nećemo
udostojiti da isprobamo borbu sa duhovima ukoliko jednako bivamo savlađivani u borbi
sa ploti i poražavani u sukobljavanju sa stomakom. I tada će nas apostol pravedno
prekoreti: Drugo vas iskušenje nije snašlo osim čovečijeg (1.Kor.10,13).
36. Monah koji želi da dostigne podvig unutrašnje borbe, prethodno treba sebi da odredi
da, pre ustavom određenog i za sve zajedničkog časa potkrepljavanja hranom i izvan
trpeze, nipošto ne uzima nešto od hrane ili pića, ma kakva ga prijatnost i sladost inače
mamila. Takođe, i posle završetka trpeze neka se ne usudi na nešto slično, pa čak ni u
najmanjoj meri. Isto tako, on treba da se drži vremena i mere sna koji su ustavom
utvrđeni. I strasti te vrste treba da odsecamo sa istom revnošću sa kojom odsecamo
bludnu strast. Jer, kako će ugasiti raspaljenost plotske želje onaj ko ne može da
savlada izlišne želje stomaka? I kako će moći da pobedi tajne strasti, koje niču bez
ikakvog svedoka, onaj ko ne može da ukroti vidljive i male strasti?
37. Mi treba da se bojimo neprijatelja koji se nalazi u nama samima, a ne spoljašnjeg
protivnika. Jer, u nama se vodi neprestana unutrašnja borba. Ukoliko tu odnesemo
pobedu, sve spoljašnje borbe će postati ništavne. Za Hristovog vojnika će sve postati
mirno i sve će mu se pokoravati. Mi uopšte nećemo imati potrebu da se bojimo
neprijatelja spolja ukoliko se ono što je unutra u nama, budući pobeđeno, pokorava
duhu. Mi ne treba da verujemo da je nama, za postizanje savršenstva srca i čistote tela,
dovoljan samo post koji se sastoji u uzdržanju od vidljivih jela. Ne, njemu treba pridodati
još i post duše. Jer, i ona ima svoja štetna jela. Udebljavši se od njih, ona može da
upadne u ponor sladostrašća i bez obilja telesne hrane. Njena hrana je osuđivanje, i to vrlo prijatna hrana. Gnev je takođe njena hrana, premda ne tako laka, već povremeno
štetna, čak i smrtonosna. Zavist je hrana duše, koja otrovno pozleđuje njene sokove i
koja je neprestano muči žalošću zbog srećnih uspeha drugih. Sujeta je [takođe] njena
hrana, koja je privremeno naslađuje prijatnim ukusom, a posle je čini pustom,
obnaženom i lišenom svake vrline, ostavljajući je besplodnom i nesposobnom da donosi
duhovne plodove: ona ne samo da je lišava nagrade za velike trudove, nego i privlači
veliku kaznu. Svaka pohota i bluđenje nepostojanog srca jeste neka paša duše na
svojevrsnom pasištu koje je hrani štetnim jelima, i koja je čine nepričesnom nebesnog
hleba i tvrde hrane. Uzdržavajući se od svega toga u našem svetom pošćenju,
srazmerno svojim silama, učinićemo svrsishodnim i dobroplodnim i držanje telesnog
posta. Jer, naprezanje ploti koje je sjedinjeno sa skrušenošću duha predstavlja
najprijatniju žrtvu Bogu: ono će u čistim i lepo ukrašenim skrivnicama srca izgraditi
obitalište dostojno Njegove svetosti. Međutim, ako mi, posteći telesno, budemo
uhvaćeni u mrežu najpogubnijih duševnih strasti, iznuravanje tela nam veće doneti
nikakve koristi. Jer, tada ćemo ostati oskvrnjeni u našem dragocenijem delu, tj. ostati
neispravni onim delom naše prirode koji u pravom smislu može da postane stanište
Svetoga Duha. Jer, obitalište Boga i hram Duha Svetoga nije truležna plot, nego čisto
srce. Prema tome, kada posti naš spoljašnji čovek, treba i unutrašnjeg uzdržavati od
štetne hrane. Njega naročito treba da predstavljamo čistim Bogu da bismo se udostojili
da u sebe primimo Hrista kao posetioca, kao što savetuje sveti apostol govoreći: Da se
Hristos verom useli u srca vaša (Ef.3,16-17).
38. Treba birati hranu koja stišava i ne budi žar plotske pohote, koja se lako nabavlja i
koja je saobrazna sa opštim običajem i upotrebom bratije. Stomakougađanje se
projavljuje na tri načina: jedan podstiče da primamo hranu pre časa koji je ustavom
utvrđen; drugi podstiče da se presićujemo i prepunjavamo stomak hranom, bez obzira
na kvalitet; treći podstiče da se zadovoljavamo jedino najukusnijim i najprobirljivijim
jelima. Stoga protiv stomakougađanja monah treba da drži trojako pravilo: prvo, da čeka
ustavom utvrđeno vremena za razrešenje obeda: zatim, da ne popušta [želji] za
presićavanjem; i treće, da se zadovoljava prostom i jeftinom hranom. I ono što u vezi sa
hranom nije saobrazno sa opštim običajem i upotrebom, najdrevnije predanje otaca ne
odobrava, budući da je oskvrnjeno sujetom, taštinom i hvalisavošću. Nikog od onih koji
su se odlikovali darom znanja i rasuđivanja i od onih koje je blagodat Božija isturila
napred kao najblistavija svetila za podražavanje mi nismo videli da su se uzdržavali od
jedenja hleba, koji se smatra prostim i jeftinim. I obratno, mi nikada nismo videli da je
neko od onih koji su upotrebljavali zelje, povrće i plodove sa drveta bio među
najiskusnijim muževima, ili da se udostojio blagodati rasuđivanja i znanja.
39. Dela ljubavi treba pretpostavljati postu. Tome smo se naučili kod egipatskih otaca.
Jer, kada smo mi, želeći da saznamo pravila ovih staraca, došli iz Sirije u Egipat, oni su
nas primili sa neobično živom srdačnom toplinom. Ma kuda da smo prolazili, radi našeg
uspokojenja se nisu ograničavali držanjem časa za primanje hrane koji je određen
ustavom, kao što smo navikli da vidimo u palestinskim manastirima. Naprotiv, oni su
uvek razrešavali upotrebu hrane pre naznačenog časa, izuzev sredom i petkom. Kada
smo pitali zašto se kod njih tako slobodno zaobilazi pravilo svakodnevnog posta, jedan
od staraca namje odgovorio: "Post je uvek sa mnom, a vas ne mogu imati svagda sa
sobom. Osim toga, post predstavlja proizvoljnu [samovoljnu] žrtvu, premda i jeste
veoma koristan i uvek potreban, a ispunjavanje dela ljubavi je neodložan zahtev
zapovesti. Prema tome, primajući Hrista u vama, ja sam dužan da ga nahranim. A kada
vas ispratim, ja ću radi Njega učinjeno snishođenje moći da nadoknadim strožijim
postom. Jer, ne mogu svatovi postiti, dok je ženik sa njima. Nego će doći dani kad će se
oteti ženik od njih, i onda će postiti u one dane" (Lk.5,34-35).
40. Kao što govore sveti oci, krajnosti su podjednako štetne: i preterivanje u postu i
presićavanje stomaka. Mi znamo neke koji nisu bili pobeđeni stomakougađanjem, ali su
bili oboreni zbog prekomernog posta. Oni su upali u istu strast stomakougađanja zbog
slabosti koja je proizašla od prekomernog posta.
41. Mi treba da se pobrinemo i o tome da ne primamo hranu pre određenog vremena ili
preko mere (i pored želje plotskog zadovoljstva), i o tome da je upotrebljavamo u
određeni čas, čak i ako nam se ne jede. Jer, i prekomernu želju plotskog zadovoljstva i
odvraćanje od hrane pobuđuje naš neprijatelj. Osim toga, neumereno uzdržanje je
štetnije od presitosti. Jer, od poslednjeg je, zbog pokajanja, moguće preći na pravilno
dejstvo, a od prvoga - nije.
42. O tome kako da se prođe između dve krajnosti, držeći razumnu umerenost,
pređašnji oci naši su često rasuđivali. Svim vrstama hrane oni su pretpostavljali hleb.
Kao meru njegove upotrebe oni su odredili dva nevelika hleba, teška oko funte*'(400
gr.).
43. Opšte pravilo umerenog uzdržanja sastoji se u tome da svako prema snazi, prema
stanju tela i uzrastu jede onoliko hrane koliko je potrebno za podržavanje telesnog
zdravlja, a ne koliko zahteva želja za prejedanjem. Onaj ko ne drži podjednaku meru,
nego čas prekomerno posti, čas se prejeda, šteti kako molitvi, tako i celomudrenosti:
molitvi - zato što od nejedenja ne možete da bude bodar, zbog nemoći naginjući ka snu;
a celomudrenosti - zato što oganj plotske pohote, koji se rasplamsava od prekomerne
upotrebe hrane, produžava da dejstvuje i u vreme strogog posta.
44. Umereno upotrebljavati hranu, po mišljenju otaca, znači svakodnevno koristiti samo
onoliko jela koliko je potrebno da bi se, i po okončanju obeda, još uvek osećala glad.
Takva mera će čuvati dušu i telo u jednakom stanju, i neće čoveku dopustiti da upada ni
u prekomerni post (koji raslabljuje telo), ni u presićavanje (koje opterećuje duh).
45. Predlažemo još jednu spasonosnu pouku blaženog Makarija, kako bismo našu
knjigu o uzdržanju i postovima korisno završili mišljenjem [velikog] muža. On kaže da
monah treba razumno da se drži dela posta kao da će u telu prebivati sto godnna i da
obuzdava duševne pokrete (tj. da zaboravlja uvrede, da izbegava tugu, da patnje i
lišavanja ne smatra ni u šta) kao da će umreti sledećeg dana. Time se u odnosu na
prvo, tj. post, savetuje dušekorisna blagorazumnost koja monaha podstiče da uvek ide
putem podjednake strogosti u uzdržanju, koja mu, čak u slučaju nemoći tela, ne
dozvoljava da od uzdržanosti pređe ka suvišnosti, a u odnosu na drugo, tj. obuzdavanje
duševnih pokreta - spasonosna velikodušnost, kojom je u stanju da prezire ne samo
ono što u ovome svetu izgleda poželjno, nego i nesreće i žalosti, držeći ih za ništavne,
ostajući nepokolebiv i postojano ustremljujući pogled uma ka onome na šta svaki dan i
svaku minutu očekuje da bude pozvan.
b) BORBA SA DUHOM BLUDA (VI knjiga pravila)
46. Po predanju otaca, druga borba kod nas jeste borba sa duhom bluda. Ona je
svagdašnja, ljuta i duža od drugih. Veoma su retki oni koji je u potpunosti savlađuju.
Ona počinje da se javlja od prvog uzrasta zrelosti i ne prestaje pre pobede nad ostalim
strastima. Pošto je način napadanja dvojak, i pošto je oružje za borbu dvostruko, i
oružje odbrane treba da je dvojako. Za sticanje savršene čistote celomudrenosti nije
dovoljan samo telesni post: važnija od njega treba da bude pokajnička skrušenost duha
i neprekidna molitva protiv najnečistijeg duha. [Njih treba da prate] neprestano
poučavanje u Svetom Pismu, sjedinjeno sa umnim delanjem, telesni trud i rukodelje
koje srce uzdržava od lutanja i koje ga vraća u sebe, i više od svega - istinsko duboko
smirenje, bez koga ni nad jednom strašću nikada ne može biti zadobijena pobeda.
47. Preobražaj ove strasti uslovljen je savršenim očišćenjem srca, iz koga se, po reči
Gospoda, ispušta otrov te bolesti. Jer iz srca, kaže On, izlaze zle pomisli... preljube,
blud i ostalo (Mt.15,19). Prema tome, najpre treba očistiti ono otkuda izlazi izvor života i
smrti, kao što govori Solomon: Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, jer iz njega
izlazi život (Prič.4,23). Jer, telo se pokorava njegovoj volji i vlasti. Naravno, zakon
isposničke oskudnosti u hrani treba slediti sa svim usrđem da telo, presićeno obiljem
jela i protiveći se zapovestima duše, u svome ludilu ne bi oborilo svog rukovoditelja duha. Međutim, ukoliko svu suštinu svoga delanja stavimo samo na iznuravanje tela, ne
posteći istovremeno dušom od drugih strasti, i ne zanimajući se poukom u
Božanstvenom ili drugim duhovnim delanjima, mi nećemo moći da stignemo na vrh
istinske čistote. Jer, u tom slučaju će ono što je vladalačko oskvrnjivati naše telo, koje
može biti i čisto. Prema tome, po ukazanju Gospoda, mi treba najpre da iznutra očistimo
čašu i zdelu da bi i spolja bile čiste (Mt.23,26).
48. Ostale strasti se, pored ostalog, obično očišćuju i opštenjem sa ljudima i
svakodnevnim poslovima i delima. One se nekako leče i samom neprijatnošću i
dosadom zbog padanja u njih. Tako, na primer, porivi gneva, poniženja i netrpeljivosti
se, osim srdačnom poukom i bodrom pažnjom, leče i posećivanjem bratije i čestim
izazivanjem samih strasti. Jer, budući izazivane i češće ispoljavane, one se češće i
izobličavaju i, stoga - brže i leče. Ova, pak, bolest pored iznuravanja tela i skrušenosti
srca ima potrebu i za usamljenošću i udaljavanjem od ljudi kako bi se, pošto povodi za
njeno pogubno grozničavo raspaljivanje budu uklonjeni, brže došlo do stanja savršenog
ozdravljenja. Kao što je za one koji boluju od neke bolesti korisno da im se štetna jela
ne iznose pred oči (da se pri pogledu na njih ne bi pojavila smrtonosna želja), tako i za
proganjanje ove bolesti (tj. pohotljivosti) veoma mnogo potpomaže bezmolvije i
usamljenost: budući udaljena od spoljnog izazivanja raznim licima i stvarima, bolesna
duša slobodnije ushodi prema najčistijem umnom sagledavanju, čime lakše sa korenom
može iščupati zarazno uzbuđivanje pohote.
49. Jedna je stvar - biti uzdržljiv, a druga - biti čedan, i postići nepomućeno stanje
celomudrene neporočnosti i devstvene nevinosti. Ova vrlina pripisuje se samo
devstvenicima i devstvenicama dušom i telom, kakvi su, na primer, u Novom Zavetu oba Jovana (Preteča i Jevanđelist), a u Starom - Ilija, Jeremija i Danilo. Pravedno se
može smatrati da na njihovom stepenu stoje i oni koji su, posle pada, dugotrajnim
podvižničkim trudovima i revnosnim iskanjem izgubljenoga dostigli do stanja čistote i
neporočnosti duševne i telesne i koji žalac ploti ne osećaju toliko usled napada sramne
pohote koliko zbog pokreta prirode. Takvo stanje je, dakle, kažemo, krajnje teško postići
među mnogim ljudima, a možda čak i nemoguće! To, uostalom, neka svako sam sazna
kroz ispitivanje svoje savssti i neka ne očekuje da ga obavesti naše rasuđivanje. Mi ne
sumnjamo da postoje mnogi koji se uzdržavaju, koji retke ili svakodnevne napade ploti
progone i savlađuju čas strahom od večnog ognja, čas željom Carstva nebeskog. Starci
smatraju da može da se desi da oni ne budu sasvim rastrojeni i pobeđeni strasnim
razdraživanjima, ali da još uvek nisu obezbeđeni od napada i ranjavanja. Jer, onaj ko se
bori neizbežno ponekad doživljava uznemirenost i ranjavanje, premda često i pobeđuje i
savlađuje protivnika.
50. Ako sa apostolom treba da se zakonito podvizavamo duhovnim podvigom
(2.Tim.2,5), potrudimo se da sa svom revnošću pobeđujemo tog najnečistijeg duha, i to
ne svojim silama (budući da je čovekovo usilje nemoćno), nego nadajući se na pomoć
Gospodnju. Jer, duša se neće osloboditi ove strasti koja ne odustaje od pokušaja da je
pobedi sve dok ne postane svesna da je uspešno vođenje borbe iznad njenih moći, te
da (ukoliko ne bude potkrepljena pomoći i zastupništvom Gospoda) svojim usiljem i
svojom revnošću nikako ne može održati pobedu.
51. Svaki uspeh u vrlini jeste delo blagodati Gospodnje. I savlađivanje svake strasti
jeste Njegova pobeda. Utoliko pre je ovo delo (tj. sticanje čistote i savladavanje pohotne
strasti) naročita blagodat i dar, kao što potvrđuje mišljenje svetih otaca i iskustvo
očišćenja od strasti, po svedočenju onih koji su se udostojili da ga steknu. Jer, ne
osećati žalac ploti je, na neki način, isto što i - prebivati u telu i izaći iz ploti, i - biti
odeven u plot i biti izvan prirode. Zbog toga čovek, da tako kažem, ne može na svojim
krilima da uzleti na takvu nebesku visinu savršenstva, ukoliko ga blagodat Gospodnja iz
zemaljskog blata ne izvuče darom čistote. Jer, ljudi u telu se ni jednom vrlinom tako
uspešno ne upodobljuju anđelima, podražavajući njihov život, kao sticanjem blagodati
čistote. Njome oni, premda žive na zemlji, po apostolu, imaju življenje na nebesima
(Fil.3,20). Njome oni u smrtnom telu već poseduju ono što se obećava svetima u
budućem životu, po odlaganju truležne ploti.
52. Počuj šta kaže apostol: Svaki koji se bori od svega se uzdržava (1.Kor.9,25). Nama,
u našem duhovnom podvižništvu, on kao obrazac postavlja onoga ko se bori na
trkalištima. Radi uspeha u borbi, on se uzdržava ne samo od zabranjene hrane,
pijanstva i netrezvenosti, nego i od nerada, besposlice i lenjosti. Postojanim
upražnjavanjem i pronicanjem u delo, on se stara da razvije svoje sile i zadobije veštinu.
On ostavlja svaku brigu i žalost zbog žitejskih i supružanskih dela, mučeći se samo
brigom o uspehu i pobedničkom vencu. Naročito se on brine da se sačuva čist od
plotskog oskvrnjenja, da se čak ni u snu ne zavara nekakvim sramnim maštanjima kako
ne bi umanjio silu zadobijenu posle dugog vremena i velike brige. Iz toga možeš videti
sve što treba da radi i duhovni podvižnik. Možeš videti i to da je za uspeh u duhovnom
delanju i tebi potrebno da prvenstveno čuvaš čistotu i celomudrenost. Prema tome,
čistota je potrebna i u svetskim spoljašnjim nadmetanjima za truležne vence. Koliko tek
ona beskrajno neophodnija u našem duhovnom unutrašnjem stremljenju ka nebeskim
vencima? Kod nas se zahteva ne samo spoljašnja čistota od telesnog greha, ili
nevoljnog oskvrnjenja, nego naročito unutrašnja čistota misli i osećanja. Mi na svaki
način treba da sačuvamo čiste same skrivnice srca. Ono što oni (tj. trkači na trkalištu)
žele da imaju samo telesno, mi treba da posedujemo u dubinama savesti, u kojoj naš
podvigopoložnik Gospod posmatra sve, pa i najmanje, pokrete našeg proizvoljenja.
Prema tome, ono što ne smemo da učinimo javno, ne treba da dopustimo da iznikne ni
u unutrašnjosti kroz neoprezne pomisli, i onim što je sramota pred ljudima ne treba da
se oskrnavljujemo srce kroz tajno saglašavanje. Jer, od ljudi se to i može sakriti, ali ne i
od anđela i od samog svemogućeg Boga, od koga se nikakva tajna ne može utajiti.
53. Znak i mera savršenstva stečene čistote jeste odsustvo svakog maštajućeg obraza
čak i kada se odmaramo ili spavamo dubokim snom. Ako se on i javi, pri takvom stanju,
ipak ostaje nemoćan da pokrene bilo kakve pohotne pokrete. Jer, takvi pokreti služe
kao veran znak da duša još nije dostigla savršenstvo, premda se i ne uračunavaju u
krivicu i greh. Čim maštajući obrazi uspevaju da proizvedu takvu neprijatnost, očigledno
je da strast još nije u potpunosti iskorenjena.
54. Svojstvo pomisli koje se za vreme trajanja dana ne čuvaju sasvim revnosno,
ispoljava se za vreme noćnog pokoja. Stoga, kada nam se desi navedena neprijatnost,
ne treba da krivimo san, nego nepažnju u prethodnom vremenu. I telesne bolesti se ne
rađaju onda kada se vidljivo projavljuju, nego se obrazuju ranije i to od hrane koja je
štetna za zdravlje i od koje se sabiraju rđavi sokovi.
U tome treba da vidimo ispoljavanje bolesti koja se skriva u unutrašnjosti i koju nije prvi
porodio noćni čas. On ju je samo izveo na površinu kože, u vreme potkrepljenja tela
snom, dok se ona, u stvari, nalazila u unutrašnjim nitima duše. Unutrašnji plamen strasti
smo mi sami zapalili, hraneći se u toku celoga dana rđavim pomislima. I telesne bolesti
se ne rađaju onda kada se vidljivo projavljuju, nego se obrazuju ranije i to od hrane koja
je štetna za zdravlje i od koje se sabiraju rđavi sokovi.
55. Znajući bolje od svih prirodu svoga stvorenja, i sam Bog, Tvorac i Sazdatelj
celokupnog ljudskog roda, lečenje usmerava ka uzrocima nastanka ove strasne bolesti i
kaže: Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u
srcu svome (Mt.5,28). Napominjući o sladostrašću očiju, On ipak više izobličava
unutrašnje osećanje koje se rđavo koristi njihovom uslugom gledanja. U stvari, srce koje
je bolesno i ranjeno strelom pohote gleda sa željom, te dar gledanja koji mu je Tvorac
pružio na dobro, po svojoj strasnosti, obraća na služenje rđavim delima, čulom vida
izvodeći na videlo bolest sladostrašća sakrivenu u njemu. Zbog toga se spasonosna
zapovest i upućuje onome čijom strasnošću proizilazi zlo ranjavanje kroz gledanje. Jer,
ne kaže se: "Na svaki način čuvaj oči svoje", nego: Svrh svega što se čuva čuvaj srce
svoje (Prič.4,23).
56. Neka nam prvo i glavno delo čuvanja čistote srca bude da što je moguće brže iz
naših misli izagnamo sećanje na lice ženskog pola (čak i majke, sestre, srodnice ili
svete žene) koje nam se po tananom dejstvu đavolske pakosti prokrada u um. Inače.
ako se dugo zadržimo na takvim pomislima, neprijatelj naš i obmanjivač može naš um
od ovih žena neprimetno da prevede na one preko kojih bi mogao posejati misli koje su
štetne za dušu. Starajući se, stoga, da ispunimo zapovest: Svrh svega što se čuva
čuvaj srce svoje, mi smo dužni da, po prvobitnoj zapovesti Božijoj, pažljivo pazimo na
smrtonosnu glavu zmije (Post.Z), tj. začetke zlih pomisli preko kojih đavo pokušava da
uđe u našu dušu. Ukoliko se desi da, zbog našeg nemara, njegova glava prodre u naše
srce treba da pazimo da za njom ne pođe i celokupno njegovo telo, tj. da se od nečistih
misli ne porodi i saglasnost na grehovno naslađivanje. Ukoliko, pak, bude pušten u
unutrašnjost, neprijatelj će zapleniti dušu i konačno je ubiti svojim smrtonosnim ugrizom.
Sve bezbožnike na zemlji koji niču, tj. plotska osećanja, mi smo dužni da zatiremo od
jutra njihovog rađanja (Ps.100,8), i da razbijamo o kamen sinove Vavilona, dok su još
deca (Ps.136,9). Jer, ako ne budu razbijeni dok su još nežni i slabi, oni će, uzrastavši
zbog našeg povlađivanja, sa velikom silom ustati na nas, te će nas ili pogubiti, ili će biti
pobeđeni, premda ne bez velikih uzdaha i napora. Jer, kada se jaki, tj. duh naš, naoruža
i čuva svoj dvor, tj. čuva mir našeg srca strahom Božijim, imanje je njegovo na miru
(Lk.11,21), tj. plodovi njegovih trudova i vrlina, stečeni nakon dugog vremena. A kada
dođe jači od njega i nadvlada ga, tj. đavo kroz saglasnost sa pomislima koje ubacuje,
uzme sve oružje njegovo u koje se uzdao, tj. sećanje na Pisma, ili strah Božiji, i razdeli
što je zaplenio od njega (Lk.11,22), tj. navike u vrlinama razveje porocima koji su im
suprotni.
57. Ovo je, kaže sveti Pavle, volja Božija - svetost vaša (1.Sol.4,3). I da u nama ne bi
ostavio sumnju ili tamu nerazumevanja oko toga šta upravo naziva svetošću (da li
pravdu, ili ljubav, ili smirenje, ili trpljenje - budući da se svim tim vrlinama stiče svetost),
on dalje otvoreno ističe: Da se čuvate od bluda, i svaki od vas da zna držati svoje telo u
svetosti i časti, a ne u strasnoj želji, kao i neznabošci koji ne poznaju Boga (1.Sol.4,3-5).
Pogledaj kakvim pohvalama on prevaznosi celomudrenost, nazivajući je čašću sasuda,
tj. tela našega i svetinjom. Prema tome, onaj ko prebiva u strasti pohote, nalazi se u
stanju beščašća i nečistote i njegov život je tuđ svetosti. Nešto dalje, opet nazivajući
celomudrenost svetošću, sveti Pavle dodaje: Jer nas ne prizva Bog na nečistotu, nego u
svetost. Koji, dakle, odbacuje (čistotu) ne odbacuje čoveka nego Boga, koji je i dao
Svetoga Duha svoga vama. (1.Sol.4,7-8). On je svojoj zapovesti dao nerazrušivu silu i
važnost govoreći da onaj ko je odbacuje ne prezire čoveka, tj. njega koji je zapovedio,
nego Boga koji kroz njega govori, koji je srce naše naznačio za obitalište Duha Svetog.
Vidiš li kakvim pohvalama (premda i prostim rečima) on hvali ovu vrlinu! On, najpre, njoj
pripisuje svetost; zatim utvrđuje da se njome sasud našega tela oslobađa od svake
nečistote; potom, da će sasud prebivati u časti kao svetinja kada izbaci sramnu
nečistotu; i, na kraju, da preko nje Sveti Duh postaje obitavatelj našeg srca (što i jeste
njeno najviše preimućstvo).
58. Navešću i drugo slično svedočanstvo istog apostola. Pišući Jevrejima, on kaže:
Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez koje niko neće videti Gospoda
(Jev.12,14). I ovde on jasno potvrđuje da bez svetosti, koju on obično naziva
neporočnošću i čistotom duše i tela, nikako nije moguće videti Gospoda.
59. Što je uzvišenije i nebeskije dostojanstvo celomudrenosti, tim izaziva silnije napade
neprijatelja. Stoga smo dužni da se pojačano pridržavamo ne samo telesnog uzdržanja,
nego i skrušenosti srca, sa neprestanim molitvenim uzdasima, kako bismo peć naše
ploti, koju car vavilonski neprestano potpaljuje žarom plotskih želja, stalno gasili i hladili
rosom Duha Svetoga koja silazi u naša srca.
60. Takvo raspoloženje ćemo uspeti da zadržimo ukoliko se uvek budemo sećali da
Bog i noću i danju gleda i zna ne samo naša tajna dela, nego i sve pomisli, i ukoliko
budemo verovali da ćemo morati da mu damo odgovor za sve što se nalazi u srcu
našem, kao i za sva naša dela i postupke.
61. Mi uvek treba da držimo ravnomerno umereni post kako nas čak ni za vreme sna
nečista maštanja ne bi oskvrnjivala. Jer, ko naruši razumnu meru strogosti u uzdržanju
od hrane, neizostavno će kasnije na isti način narušiti i meru popustljivosti. A sa
izmenom mere potkrepljavanja hranom, neizbežno će se izmeniti i svojstvo naše
čistote. Pri tome je neophodno imati postojano smirenje srca i trpljenje, kao i pažljivo
udaljavanje od gneva i drugih strasti u toku dana. Jer, čim se u nama razgori oganj
gneva, u nas će lako prodreti i žar pohote. Više od svega je neophodna bodra pažnja
noću. Jer, kao što čistota i pažnja tokom dana priprema noćnu čistotu, tako i noćno
bdenje srcu i pažnji pruža silu i krepost da ustane protiv svake nečistote tokom dana.
62. Da li je moguće sasvim ugasiti oganj pohote, čiji žar naše telo oseća kao sebi
prirođen? Pogledajmo šta o tome misli blaženi Pavle. Umrtvite, kaže on, udove svoje
koji su na zemlji (Kol.3,5). Kakve to udove on zapoveda da umrtvljujemo? Naravno, ne
ruke i noge ili neke druge udove da odsecamo, već da istrebljujemo telo grehovno, o
kome govori na drugom mestu: Da bi se uništilo telo grehovno (Rim.6,6), koje, kao i
svako drugo telo, ima svoje udove. Upravo njih zapoveda da umrtvimo. Na istom mestu
on i nabraja koji su to udovi. Jer, rekavši: Umrtvite, dakle, udove svoje, koji su na zemlji,
on produžava: Blud, nečistotu, strast, zlu pohotu, i lakomstvo, što je idolopoklonstvo.
Prvi ud je blud, tj. greh nezakonitog telesnog spajanja; drugi blud je nečistota, koja se
bez ikakvog dodira sa ženom događa za vreme sna, ili za vreme bdenja; treći ud je
strast, koja, nalazeći se u skrivnicama duše, može da se razgori i bez dejstva telesne
pohote; četvrti ud je zla pohota, koja može da se odnosi ne samo na navedenu nečistu
strast, nego i uopšte na sve pogubne želje, i koja je bolest razvraćene volje; i poslednji
ud tela grehovnog za apostola jeste lakomstvo. Apostol savetuje da treba da se
uzdržavamo ne samo od tuđih stvari, nego da i svoje velikodušno preziremo, kao što je
zaista i postupala prva zajednica verujućih koja se spominje u knjizi Dela apostolskih
(Dap.4,32-35). Iz svega rečenoga može se izvesti zaključak: ako su mnogi Hrista radi
odbacili svoje imanje, pri čemu su ne samo posedovanje novca, nego i samu želju za
njim, odsekli od svojih srdaca, sledi da je na isti način moguće ugasiti i raspaljivanje
pohote. Jer, apostol ne bi sjedinio nemoguće delo sa mogućim. Priznajući i jedno i
drugo mogućim, on je zapovedio da i jedno i drugo umrtvimo. Blaženi Pavle je do te
mere bio uveren u mogućnost da se iskoreni bludna strast iz udova naših da je
zapovedio ne samo da je umrtvimo, nego da se čak ni ime njeno ne izgovara među
nama: A blud i svaka nečistota i lakomstvo da se i ne spominje među vama, kao što i
dolikuje svetima; ni sramotne ni lude reči ili šale, što god je nepristojno (Ef.5,3-4). Stoga
i ne može biti sumnje da strast bluda može biti istrebljena iz udova naših. Jer, apostol je
zapovedio da je odsecamo kao i gramžljivost, praznoslovlje, smehotvorstvo, koje je
lakše odseći.
63. Uostalom, treba da znamo da i pored sve strogosti uzdržanja, tj. gladi, žeđi, bdenja,
postojanog truda, usrdnog čitanja dušekorisnih knjiga, mi ne možemo zadobiti
neprekidnu čistotu celomudrenosti, ukoliko nam ne dođe u pomoć naročita blagodat
Božija. Neka svako zna da je dužan da se neumorno upražnjava u navedenim
podvizima samo radi toga da bi se, trpeljivo podnoseći žalosti od njih i privukavši k sebi
milosrđe Božije, udostojio Božanstvenog dara oslobođenja od borbe ploti i od
gospodarenja nadmoćnih strasti, a ne sa nadom da će sam po sebi, posredstvom njih,
postići neuništivu čistotu telesne celomudrenosti, koju toliko želi i traži.
64. Želje sadašnjih stvari ne mogu biti savladane ili odbačene, ukoliko umesto njih ne
budu prihvaćene druge, spasonosne. Stoga, ako želimo da istrebimo plotske želje iz
naših srdaca, na njihovo mesto treba da posadimo duhovne želje kako naš duh,
stremeći uvek ka njihovim predmetima, ne bi imao niti želju, niti vremena da obraća
pažnju na prelesti prolaznih zemaljskih radosti. Kada se naš duh svakodnevnim
upražnjavanjem u duhovnom delanju utvrdi u raspoloženju odricanja od svega,
iskustveno će razumeti silu stiha koji svi mi često ponavljamo, premda ga samo
malobrojni, tj. opitni poimaju: Svagda vidim pred sobom Gospoda. On mi je sa desne
strane da ne posrnem (Ps.15,8). Dakle silu i smisao ovoga stiha razume samo onaj ko,
dostigavši do čistote tela i duha o kojoj govorimo, postane svestan da ga Gospod čuva
svakoga minuta da ne skrene na pređašnje, i da desnicu njegovu, tj. da njegova sveta
dela - On ograđuje. Jer, Gospod je uvek prisutan pored svetih svojih i to ne sa leve
(budući da sveti muž nema ništa levo, tj. zlo), nego sa desne strane. A za grešnike i
nečiste On biva nevidljiv, zato što oni nemaju desnu stranu, na kojoj je On obično
prisutan.
65. Mnogo je stepena celomudrenosti, po kojima se uzlazi do nepokolebive čistote.
Lestvicu takvog usavršavanja celomudrenosti ja razdeljujem na šest stupnjeva, koji se
zapravo neprimetno prolaze, kao što i naše telo svaki dan neosetno raste, i bez našeg
znanja izrasta do svoga savršenog oblika. Prvi stepen celomudrenosti je prisutan tamo
gde se monah ne podvrgava smućenju od plotske pohote u budnom stanju; drugi, tamo
gde se um ne zadržava na sladostrasnim pomislima; treći, tamo gde se pri viđenju žene
ni malo ne uznemiri željom; četvrti, tamo gde u budnom stanju ne dopušta ni proste
plotske pokrete; peti, tamo gde i sama tanana saglasnost na plotsko delanje ne ranjava
um u slučaju kada rasuđivanje ili čitanje privodi na sećanje čovekovo rođenje; šesti,
tamo gde ni za vreme sna ne biva smućen sablažnjivim maštanjima o ženama.
66. Potpuna celomudrena čistota se od početaka uzdržanja od pohotnih misli i pokreta
razlikuje savršenim umirenjem plotskih uzbuđenja i pokojem. Savršeno sazrela
celomudrenost uvek čuva nepomućenom i nepokolebivom čistotu tela i duše. Ona nije
drugo do - svetost. To se dešava kada telo, prestavši da želi protiv duha, počne da se
saglašava sa njegovim željama i vrlinom, i kada se oboje međusobno sjedine čvrstim
mirom, i, po izreci Psalmopojca, kao braća stanu da žive zajedno (Ps.132,1). Tada i
Bog prebiva sa njima, budući da se kaže da je u miru mesto Njegovo (Ps.75,3), tj. ne u
buci rata i borbe sa strastima, nego u miru celomudrenosti i u postojanom pokoju srca.
Stoga onaj ko se, kroz gašenje plotskih strasti, udostoji da stekne ovo mesto mira u isto
vreme postaje i obitalište Božije.
v) BORBA SA DUHOM SREBROLjUBLjA (VII knjiga pravila)
67. Treća borba koja nam predstoji jeste borba sa duhom srebroljublja, tj. sa strašću
koja je tuđa i nesvojstvena našoj prirodi. Ona se u monasima rađa zbog malodušnosti
slaboenergične duše koja nije nastrojena kako treba, i najvećim delom - od rđavo
položenog odricanja od sveta, u čijoj osnovi nije ležala plamena ljubav prema Bogu.
Pokreti ostalih strasti kao da u nama samima imaju početak, kao da su usađeni u
čovekovu prirodu i nekako unedreni u plot. Budući da su istovremene sa našim
rođenjem, strasti svojim pokretima predupređuju projavu sposobnosti da se razlikuje
dobro i zlo. One se pobeđuju jedino dugotrajnim trudom. Ta, pak, bolest (tj.
srebroljublje) dolazi kasnije i spolja prilazi duši. Zbog toga ona i može da se lakše
otkloni i istera. Međutim, ukoliko zbog nemara bude prenebregnuta i jednom puštena u
srce, ona biva pogubnija od svih. Ona se tada teže izgoni od svih, budući da postaje
koren svih zala (1-Tim.6,10), služeći kao izvor buđenja raznih strasti.
68. Ukoliko ugrabi vlast nad malodušnom i hladnom dušom monaha, ova strast ga
najpre pobuđuje ka malom sticanju, sa upečatljivim slikama mu opisujući neke, navodno
pravedne i razumne razloge zbog kojih mu je neophodno ili da sačuva nešto novca
prilikom odricanja od sveta, ili da ga stekne nakon odricanja. "Ono što se daje u
manastiru, - žali se ona, - nije dovoljno za zdravo i krepko telo. Šta ćeš činiti ako se desi
telesna bolest, a kod tebe ne bude ništa da bi sebi pomogao u nemoći? Manastirska
sredstva za izdržavanje su preoskudna, a nebriga o bolesnima prevelika. Moraćeš da
umreš na bedan način ukoliko ne budeš imao nešta vlastito što bi mogao da upotrebiš
na popravku telesnog zdravlja. Ni odeća koju ti je dao manastir nije dovoljna. Zbog toga
treba da imaš nešto čime bi mogao sebi da nabaviš drugu. Na kraju, ne može se sve
vreme [života] provesti u istom manastiru. Prema tome, ukoliko ne pripremiš sebi pare
za putne troškove i prevoz preko mora, nećeš moći da se preseliš kada budeš ushteo,
te ćeš, stešnjen krajnjom bedom, bez ikakvog uspeha postojano provoditi radnički i
bedan život". Kada takvim pomislima zaplete svoj um, monah počinje da misli kako da
stekne makar jedan dinar. Sa tim ciljem on traži neki posao, koji i ispunjava sa svom
marljivošću, bez znanja svoga ave. Prodavši, zatim, tajno [svoje rukodelje] i dobivši
željenu monetu, on se, u strahu za nju, premišlja gde da je stavi, ili kome da je poveri na
čuvanje. Istovremeno, njega je već počela da ga nagriza još ljuća briga o tome kako da
udvostruči monetu: i on napregnuto stvara važne planove o tome šta bi kupio za nju, i
kakvu bi novu korist stekao od kupljenog. A kada mu se i ta želja ostvari, pojaviće se
najnezasitija pohlepa za zlatom, koja se zatim sve silnije i silnije razgoreva, srazmerno
sa količinom prihoda: jer, sa umnoženjem novca, uvećava se i besnilo strasti prema
njemu. Kao žar na žar, dolaze i druge brižljive pomisli: obećava mu se dug život,
predstavlja starost i razne duge bolesti koje u starosti nije moguće podneti ukoliko se u
mlade godine ne pripremi dovoljno para. Tako se nesrećna duša, budući svezana
uzama ove zmije (srebroljublja), sve više i više razgoreva u želji da umnoži rđavo
započeto sabiranje imetka, sama u sebi rađajući zarazu koja je, slično plamenu, sve
jače i jače proždire. Budući sva prožeta koristoljubivom pomisli, ona ni šta ne obraća
srdačan pogled osim na izvor iz koga bi mogla da nabavi novac kojim bi se što brže
oslobodila od bremena manastirske strogosti. Ukoliko se pojavi neka nada za dobijanje
novca, ona se već ničega ne ustručava: ni laži, ni kleveta, ni krađe, ni narušavanja
vernosti. Jednom rečju, zlato i očekivanje koristi u svemu za nju postaje bog, kao što je
za druge - stomak. Provideći poguban otrov ove bolesti, blaženi apostol je nazvao ne
samo korenom svih zala, nego i idolosluženjem, govoreći: (Umrtvite) i lakomstvo, koje je
idolopoklonstvo (Kol.3,5).
69. Postoje tri vrste te bolesti koje svi oci sa jednakim gađenjem osuđuju. Prva, čiju smo
pogubnost već opisali, vara neke nesrećnike i ubeđuje ih da sabiraju ono što nisu imali
ni ranije, kada su živeli u svetu; druga ih pobuđuje da opet žele i da povrate ono što su
ostavili na početku svoga odricanja od sveta: treća se rađa pri lošem postavljanju
početka monahovanja (tj. pri nesavršenom odricanju od svega) i onima koje uspeva da
zarazi duševnom hladnoćom ne dopušta da se savršeno obnaže od svih svetskih
imanja, uplašivši ih budućom oskudicom i raslabivši ih neverjem: ona im zatim, usled
zadržavanja novca i drugog imanja, (koja su bili dužni da ostave, odričući se od sveta)
nikako ne dopušta da dostignu jevanđelsko savršenstvo. I u Svetom Pismu možemo
naći primere osude te tri vrste pada, sa teškim kaznama koje ih prate. Želeći da dobije
ono što pre nije imao, Gijezije ne samo da se nije udostojio da zadobije blagodat
proročke službe (koju je trebalo da dobije od svoga učitelja po naslednom prejemstvu),
nego je bio i poražen gubom zbog Jelisejevog prokletstva (4.Car.5,21-27). Želeći da
povrati novac koji je, pošavši za Hristom, odbacio, Juda je upao u izdajstvo Gospoda i
izgubio apostolski čin. Osim toga, on ni svoj život nije okončao na opšti način, već
samonasilnom smrću (Mt.27,5). Zadržavši neki deo od onoga što su posedovali,
Ananija i Sapfira su ustima apostola kažnjeni smrću (Dap.5,1-11).
70. O onima koji su se odrekli sveta, ali su zatim bili pobeđeni neverjem, bojeći se da
ostanu obnaženi od svakog zemaljskog imanja, tajanstveno je zapisano u knjizi
Ponovljenih zakona: Ko je plašljiv i slab srcem (neka ne ide u rat), već neka ide i vrati se
kući svojoj, da ne bi srce brata svoga uplašio kao svoje (Pon.Zak.20,8). Jer, dvojedušan
čovek je nepostojan u svim putevima svojim (Jak.1,8). Šta je očiglednije od tog
proroštva? Nije li očigledno da Sveto Pismo želi da oni bolje i da ne postavljaju temelj
takvom zvanju, niti da ime njegovo primaju na sebe kako i druge svojim rečima, rđavim
primerom i nevernim strahom svojim ne bi raslabljivali i udaljavali od jevanđelskog
savršenstva. Njima se, dakle, zapoveda da odlaze iz borbe i da se vraćaju domu
svome, budući da sa podeljenim srcem niko ne može da se bori u Gos podnjoj borbi.
Jer, dvojedušan čovek je nepostojan u svim putevima svojim (Jak.1,8). U jevanđelskoj
priči se govori o caru koji je sa deset hiljada krenuo protiv drugoga, koji je imao
dvadeset hiljada. Ne nadajući se da će imati uspeha u sukobu sa njim on je, dok je još
bio daleko od njega, poslao da ište mir (ne želeći očigledno niti da počinje borbu).
Proničući u smisao te priče dolazimo do zaključka da je bolje da više navedena lica
uopšte i ne započinju sa odricanjem od sveta, nego da, započevši, kasnije ne mogu da
ga podnose usrdno i sa potpunom tačnošću, te tako sebe izlože velikoj opasnosti. Jer,
kao što govori Premudri, bolje je ne obećati, nego li obećati pa ne ispuniti (Prop.5,4).
Dobro je tu rečeno da jedan ide sa deset hiljada, a drugi sa dvadeset. Jer, broj strasti,
koje nas napadaju, veći je od broja dobrih raspoloženja koja se bore za nas. Ali niko ne
može... služiti Bogu i mamonu (Mt.6,24), i nijedan koje metnuo ruku svoju na plug pa se
obazire nazad, nije pripravan za Carstvo Božije (Lk.9,62).
71. Takvi obično sklonost ka gramžljivosti sličnu ranijoj pokušavaju da opravdaju
autoritetom Svetog Pisma. Tumačeći ga nepravilno, oni su sa radošću spremni da
izokrenu i po svojoj želji izmene misao apostola, pa čak i [samog] Gospoda, ne
prilagođavajući svoj život ili razum prema smislu Pisma, nego čineći nasilje nad Pismom
po želji sopstvenog samougađanja. Želeći da i u sadašnjem slučaju pokažu da je Pismo
saglasno sa njihovim mišljenjem, oni govore: "Napisano je: Blaženije je davati, nego
primati" (Dap.20,35). Shvatajući ove reči na naopak način, oni smatraju da se njima
savršeno poništava sila izreke u kojoj se govori: Ako hoćeš savršen da budeš, idi,
prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za mnom
(Mt.19,21). Oni misle da pod takvim izgovorom ne moraju da ostavljaju svoje bogatstvo.
Oni se proglašavaju blaženijim od onih koji su ga ostavili jer su u stanju da, kao
obezbeđeni ranijim imanjem, od suviška i drugima udele. Oni se, u stvari, stide da sa
apostolom prime slavno siromaštvo Hrista radi, i ne žele da se zadovolje trudovima
svojih ruku i manastirskim oskudnim izdržavanjem. Njima preostaje jedno od dvoga: ili
da postanu svesni svoje samoprelesti i toga da se nikada nisu odrekli od sveta (budući
da su pristrasni prema ranijem bogatstvu), ili da (ukoliko žele da na delu i kroz trud
ispitaju monaško zvanje) sve odbace i razdaju kako bi se, ne zadržavajući kod sebe
ništa od onoga od čega su se odrekli, zajedno sa apostolom hvalili glađu i žeđu i
[trpljenjem] hladnoće i nagotovanja (2.Kor.11,27).
72. Kruži jedna izreka svetog Vasilija, episkopa kesarijskog, upućena jednom senatoru,
koji je bio savladan hladnoćom o kojoj je reč, tj. koji je, govoreći da se odrekao od sveta,
kod sebe zadržao nešto od imovine, ne želeći da se izdržava trudom svojih ruku, niti da
se obučava istinskom smirenju kroz oskudicu u svemu i mukotrpni napor u
manastirskom potčinjavanju. "I [čin] senatora si izgubio, - rekao je on njemu, - i monah
nisi postao".
73. Prema tome, ako želimo da se zakonito podvizavamo duhovnim podvigom,
isterajmo iz srdaca naših i tog pogubnog neprijatelja. Pobeda nad njim nije toliko velika,
ali je vrlo nečasno i ružno biti pobeđen od njega. Jer, biti poražen od silnijeg jeste bolno
(zbog obaranja dole) i žalosno (zbog izgub-ljene pobede), premda poraženi na neki
način nalazi utehu u tome što je svestan siline protivnika. Međutim, ako se poraz pretrpi
od slabašnog protivnika i pri borbi koja nije teška, ponižavajući stid će izazvati mnogo
veći bol od bola zbog pa-da, i sram će biti mnogo teži od nastale štete.
74. Konačna pobeda i savršeno slavlje nad ovim neprijateljem može se očekivati tek
kada savest monaha ne bude uprljana posedovanjem čak ni najmanjeg novčića. Stoga
je nemoguće da se onaj ko se zaneo makar i najmanjim novčanim darom i ko je jednom
u srce svoje primio koren pohote gražljivosti, odmah ne razgori ognjem čežlje za većim.
I vojnik Hristov će biti pobednik, van svake opasnosti i nedostupan napadu strasti, sve
dok ovaj najnezgodniji duh u njegovom srcu ne poseje začetke svoje pohote. Kod svih
vrsta strasti najvažnije je paziti na glavu zmije. Međutim, naročito u odnosu na ovu
strast treba biti najbrižljivije oprezan i ne dozvoliti da njena glava prodre u unutrašnjost.
Jer, ukoliko bude puštena unutra ona će, hraneći se svojom materijom i jačajući, sama
od sebe razgoreti veliki požar. Stoga ne treba strahovati samo od posedovanja novca,
nego i samu želju treba sasvim iščupati iz duše. I ne treba toliko izbegavati dela
(effectus) srebroljublja, koliko sa korenom odsecati strast (affectus) njegovu. Jer,
nikakvu korist nam neće doneti oskudica u novcu, ukoliko u nama ostane želja da ga
posedujemo.
75. Moguće je da i onaj ko nema novca bude porobljen bolešću srebroljublja. Nikakvu
korist neće doneti delo lišavanja od svega onome ko ne bude mogao da odseče strast
gramžljivosti. Jer, on se naslađuje delom osiromašenja, ali ne i samom vrlinom
siromaštva, te se sa žalošću u srcu miri sa teškom neophodnošću. Jer, kao što neke
neoskvrnjene telom jevanđelska reč proglašava nečistima srcem (Mt.5,28), tako i oni
koji nimalo nisu obremenjeni težinom novca mogu, po srcu i umu, biti osućeni zajedno
sa srebroljupcima. Oni jednostavno nisu imali priliku za sticanje, ali su imali volju [za
sticanjem], koja u očima Božijim uvek ima veću važnost od neophodnosti. Stoga mi
treba na sve načine da se pobrinemo da plodovi naših trudova ne propadnu uzalud. Jer,
dostojno je sažaljenja da se trpe posledice lišavanja od svega i osiromašenja, a da se
plodovi gube usled besplodne grešne želje volje.
76. Hoćeš li da saznaš kakve pogubne plodove donosi ova strast i kakve ogranke
drugih strasti pušta iz sebe, na pogibao onoga ko je prima i ko je brižljivo ne istrebljuje?
Pogledaj na Judu koji je bio pribrojan apostolskom činu! Kako ga je samo pogubila
otrovom svojim (budući da nije hteo da zgazi smrtonosnu glavu zmije) uhvativši ga u
zamku svoje pohote! U kakvu ga je samo duboku propast prestupa bacila, naučivši ga
da za trideset srebrnjaka proda Iskupitelja sveta i Spasitelja ljudskog roda! On nikada
ne bi bio doveden do tako bezbožnog dela izdaje da nije bio zaražen bolešću
srebroljublja. On ne bi postao svetotatstveni vinovnik ubistva Gospoda da se nije
navikao da potkrada povereni mu kovčežić.
77. Eto najsnažnijeg primera tiranstva ove strasti. Jednom zaplenjenoj duši ona, kao što
smo rekli, više ne dopušta da vrši bilo kakvo pravilo poštenja, niti da se nasiti bilo
kakvim prihodima. Jer, kraj njenog besnila se ne postiže obogaćenjem, nego ogoljenjem
od svega. I sam Juda je dobio na raspolaganje kovčežić namenjen za razdavanje
bednima da bi, nasitivši se obiljem novca, u krajnjoj meri, umerio svoju strast. Međutim,
on se raspalio preteranim razgorevanjem strasti, te je ne samo tajno potkradao
kovčežić, nego - i samog Gospoda ushteo da proda. Jer, besnilo ove strasti se ne
nasićuje nikakvom veličinom bogatstva.
78. Znajući da onaj ko ima nešto po strasti nije u stanju da gramžljivost zadrži u
pristojnim granicama, i da kraj strasti nije mala ili velika suma, nego savršeno odricanje
od svega, sveti apostol Petar kažnjava smrću Ananiju i Sapfiru, koji su za sebe zadržali
nešto od svog imanja. I oni su poginuli za laž zbog gramžljivosti, kao što je Juda sam
sebe pogubio zbog krivice izdajstva Gospoda. Kakva je samo među njima sličnost u
prestupu i u kazni! Tamo je srebroljublje dovelo do izdajstva, a ovde do laži. Onamo se
izdaje istina, a ovde se vrši greh laži. Dejstvo greha tamo i ovde naočigled nije slično, ali
mu je cilj istovetan. On je, da bi se izbavio od bede, opet poželeo da ima ono čega se
bio odrekao, a oni su, da ne bi postali bedni, pokušali da za sebe zadrže nešto od
svoga imanja, koje je trebalo da se apostolima verno prinese, ili potpuno razda braći. I u
prvom i drugom slučaju je sledila jednaka kazna smrću zbog toga što su oba greha
izrasla iz istog korena srebroljublja. Ako je (nastavićemo da razmatramo) onima koji
nisu želeli da steknu tuđe, nego samo da sačuvaju svoje sopstveno i koji nisu imali želju
za sticanjem, nego samo želju da sačuvaju, izrečena tako stroga presuda, šta da se
kaže za one koji žele da sabiraju bogatstvo koje nikada nisu imali, i koji se pred ljudima
pokazuju siromašni, dok pred Bogom ostaju bogati zbog strasti gramžljivosti.
79. Gramžljivce treba smatrati gubavima duhom i dušom, slično Gijeziju koji je,
poželevši truležan novac ovoga sveta, bio pogođen zaraznom nečistotom gube. Njome
je on i nama ostavio očigledan primer kako duša, koja se oskrnavi prestupnom strašću
gramžljivosti, biva poražena duhovnom zarazom strasti, i kako u očima Gospoda ima
nečistotu koja vodi večnom prokletstvu.
80. Prema tome, ako si, stremeći savršenstvu, ostavio sve i pošao za Hristom, slušajući
reč Njegovu: Idi, prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa
hajde za mnom (Mt.19,21), zašto se, položivši ruke na plug, osvrćeš nazad, te po
rečima istog Gospoda, postaješ nepripravan za Carstvo nebesko (Lk.9,62)? Kad si već
postavljen na krov, na visinu jevanđelskog savršenstva, zbog čega opet silaziš u kuću
svoju da uzmeš nešto od onoga što si ranije tako radosno prezreo (Lk.17,31)? Kad si
već postavljen na polje delanja vrlina, zašto se opet trudiš da se obučeš u breme
svetskog sticanja, od koga si se oslobodio pri odricanju od sveta? Ako tada, preduhitren
siromaštvom, nisi imao šta da ostaviš, utoliko pre sada ne treba da stičeš ono što ranije
nisi posedovao. Ti si, po osobitom Božijem blagovoljenju, (siromaštvom) bio pripremljen
(za odricanje od sveta) kako bi, neometan nikakvim lancima sticanja, brže pritekao k
Njemu. Uostalom, niko od siromašnih ne treba da se ponižava (stoga što nema šta da
ostavi). Jer, nema nikoga ko ne bi imao šta da ostavi. Od svih imanja sveta odrekao se
onaj ko je sa korenom odsekao samu strast za sticanjem.
81. Ovu vrlinu negramžljivosti [nesticanja] mi ne možemo sačuvati celom i
nepovređenom ukoliko ne živimo u manastiru, i ukoliko, po apostolu, nismo zadovoljni
kad imamo hranu i odeću (1.Tim.6,8).
82. Prema tome, sećajući se osude Ananije i Sapfire, ustručavajmo se da zadržimo
nešto od onoga što smo po zavetu dužni da savršeno ostavimo, nameravajući da se
odreknemo od sveta. Plašeći se takođe primera Gijezija, koji je za greh srebroljublja bio
kažnjen neizlečivom gubom, pobojmo se da steknemo ono što ni pre nismo imali.
Užasavajući se, takođe, kako zlodela Judinog, tako i njegovog kraja, izbegavaćemo
svim silama ponovno sticanje novca, od koga smo se odrekli jednom za svagda. Osim
toga, pomišljajući na smrtnost naše prirode i neizvesnost smrtnog časa, pobojmo se da
Dan Gospodnji, koji nastupa kao lopov u noći, našu savest ne zatekne uprljanu
sticanjem makar i jedne pare. Jer, i ona jedna će uništiti sve plodove našeg odricanja od
sveta i učiniti da se ono što je Gospod u Jevanđelju rekao bogatašu odnosi i na nas:
Bezumniče, ove noći tražiću du-šu tvoju od tebe; a ono što si pripremio čije će biti
(Lk.12,20)?
Nimalo ne misleći o sutrašnjem danu, nikako nemojmo sebi dozvoliti da se udaljimo od
ustava opštežića. Mi to, bez sumnje, nikako nećemo moći ispuniti, niti ćemo moći da
mirno proživimo po pravilima manastirskog ustava, ukoliko u nama prethodno ne bude
na čvrstom temelju utvrđena vrlina trpljenja, čiji izvor nije ništa drugo do smirenje.
g) BORBA SA DUHOM GNEVA (VIII knjiga pravila)
83. U četvrtoj borbi predstoji nam da iz dubine naše duše sa korenom iščupamo
smrtonosni otrov gneva. Jer, sve dok se on gnezdi u našim srcima, i oslepljuje oko'
našega uma pogubnim mrakom, mi ne možemo steći ni pravilno razlikovanje dobra i
zla, ni oštrinu časnog sagledavanja, ni zrelost saveta; niti možemo biti pričesnici života,
niti se nepokolebivo držati pravde; niti primati istinsku duhovnu svetlost, budući da je
rečeno: Uznemiri se od jarosti oko moje (Ps.6,8); niti postati pričesnici mudrosti, čak i da
nas svi smatraju premudrim, budući da gnev počiva u nedrima bezumnih (Knj.Pro.7,10);
niti postići dugovečni život, čak i ako nas drugi ljudi smatraju razumnim, budući da gnev
pogubljuje i razumne (Prič.15,1); niti uzmoći da uvek dobro držimo meru pravde po
ukazanju srca, budući da gnev čovekov ne tvori pravdu Božiju (Jak.1,20); niti uzmoći da
posedujemo važno uvažavanje, tako obično i među ljudima ovoga veka, makar i po
preimućstvu rođenja bili smatrani znatnima i poštovanima, budući da gnevan čovek nije
blagoobrazan (Prič.11,25); niti uzmoći da posedujemo zrelost saveta, makar izgledali
kao oni koji su stekli mnoga poznanja, budući da jarosni čovek sve čini bez saveta
(Prič.14,17); niti biti spokojni od nemira i smućenja, ni slobodni od grehova, makar
nimalo od drugih ne bili uznemiravani, budući da gnevljiv čovek zameće svađu, i jarosni
otkriva grehe (Prič.29,22).
84. Trudeći se da opravdaju ovu pogubnu bolest duše, poneki pokušavaju da umanje
njenu nepriličnost pogrešno tumačeći Pismo, te govore: "Nije strašno ako se gnevimo
na bratiju koja greše, budući da se i sam Gospod gnevio i jarostio na one koji ili neće da
ga poznaju, ili neće da ga poštuju kao što treba, premda ga i znaju, kao na primer: I
planu gnev Gospodnji na narod Njegov (Ps.105,40), ili, kao na drugom mestu, gde se
prorok moli, govoreći: Gospode, nemoj me pokarati u jarosti svojoj, niti u gnevu svome
kazniti (Ps.6,2). Oni ne razumeju da time ne samo što ljudima daju slobodu da dejstvuju
po strasti na svoju propast, već i bezgraničnome Bogu, izvoru svake čistote, nečastivo
pripisuju nečistu plotsku strast.
85. Ukoliko se ova i slična mesta u Svetom Pismu shvate bukvalno, u grubom telesnom
značenju, ispašće da Bog spava i da se budi, da sedi i hoda, da je blagonaklon prema
jednima i da se odvraća od drugih, da se približava i udaljuje, da ima telesne udove glavu, oči, ruke, noge i slično. Ne može izbeći krajnju pogrešku onaj ko sve ovo
bukvalno razume o Onome koji je, po svedočanstvu Svetog Pisma, nevidljiv, neopisiv,
svudaprisutan. Isto tako se Njemu bez bogohulstva ne može pripisati smućenje gnevom
i jarošću. Pod imenom telesnih udova i pokreta označavaju se Božanstvena svojstva i
promisliteljska dejstva o nama, koja mi lakše možemo da shvatimo kroz poređenje: oči
označavaju da Bog sve vidi i sve zna; ruke i noge - Njegovo stvaralaštvo i promišljanje,
mišice - silu i svedržiteljstvo i ostalo. Tako isto, kada čitamo o gnevu ili jarosti Božijoj,
treba da se čuvamo da ne pomišljamo na nešto što se susreće kod čoveka. Pod tim
treba bogodolično da shvatimo nešto što je tuđe svakoj ljutini, zapravo da je On Sudija i
pravedni uzvratitelj za sve što u ovome svetu nije ispravno učinjeno. Pri čitanju izreka
takve vrste mi treba da se plašimo pravedne kazne Božije, te da se na svaki način
čuvamo od svega što je protivno Njegovoj volji.
86. Stoga, monahu koji stremi ka savršenstvu i koji želi da se zakonito podvizava
duhovnim podvigom treba da je tuđ svaki pokret gneva i jarosti. On treba da sluša šta
mu zapoveda izabrani sasud: Svaka gorčina i gnev i ljutina i vika i hula sa svakom
zlobom, neka su daleko od vas (Ef.4,31). Govoreći: Svaki gnev da je daleko od vas, on
ne izuzima nikakav pokret gneva, čak ni znaj koji izgleda kao neophodan ili koristan.
Monah koji žuri (ako se pokaže kao neophodno) da leči brata koji je sagrešio neka pazi
da se ne razgnevi kako ne bi, starajući se da izleči onoga ko strada lakom groznicom,
upao u još goru bolest slepila. Jer, onaj ko hoće da zaleči ranu drugoga treba da je
zdrav i slobodan od svake bolesti, da mu se ne bi rekla ona jevanđelska reč: Lekaru,
izleči se sam (Lk.4,23), a takođe i: A zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku
svome ne osećaš? Ili, kako ćeš reći bratu svome: stani da ti izvadim trun iz oka tvoga; a
eto brvno u oku tvome (Mt.7,3-4).
87. Ma iz kog razloga se u nama razgoreo, pokret gneva oslepljuje oči srca. Nalažući
pokrov na oštrinu umnog vida on ne daje da vidimo Sunce pravde. Sve jedno je da li je
na oči postavljen zlatni ili olovni list, ili od nekog drugog metala: vrednost metala ne
utiče na razliku u oslepljenosti. Uostalom, gnev nam čini i veoma korisnu uslugu ukoliko
se srdimo na sladostrasne pokrete našega srca i ukoliko negodujemo što se u
skrivnicama naših grudi javlja [naklonost] ka onome što je stid činiti, pa čak i govoriti
pred ljudima i zbog čega strepimo od straha pri misli na prisustvo anđela i samoga
Boga, koji je svuda i sve ispunjava, kao i o svevidećem Oku Božijem, od koga se ne
mogu sakriti nikakve tajne naše savesti. Korisno je i kada se ljutimo protiv samoga
gneva, tj. zbog toga što se on uvukao [u nas], pobuđujući nas protiv brata. Jer, tada sa
gnevom odbacujemo njegove pogubne predloge, ne dajući mu da se na zlo naše skriva
u skrivnicama naših grudi. Da se tako gnevimo uči nas i prorok koji je odlučno od svojih
osećanja odbacivao ovu strast. On čak ni svojim javnim neprijateljima (koje je Bog
predao u njegove ruke) nije hteo da se osveti. Kada ga je Semej na glas psovao pred
svima, bacajući kamen na njega, i kada je Avisaj, sin Sarujin, za kaznu zbog takve
uvredu cara hteo da mu odrubi glavu, blaženi car David je blagočastivo uznegodovao
protiv takve namere, sačuvavši nepokolebivo svoju krotost, i pokazavši obrazac
smirenja i tvrdog trpljenja, govoreći: Šta je vama do mene, sinovi Sarujini, neka psuje;
jer mu je Gospod rekao: psuj Davida. Pa ko sme kazati: zašto tako činiš? Još reče
David Avisaju i svim slugama svojim: eto, moj sin koji je izašao od bedara mojih, traži
dušu moju, a kako neće ovaj Venijaminov? Ostavite ga neka psuje, jer mu je Gospod
zapovedio. Da ako Gospod pogleda na nevolju moju, i vrati mi Gospod dobro za psovku
njegovu današnju (2.Sam.16,10-12).
88. Na taj način, nama se dopušta da se gnevimo, ali za spasenje, tj. na same sebe, i
na rđave pomisli koje nam dolaze. Možemo, dakle da se gnevimo na njih, i da ne
grešimo, tj. da ih ne sprovodimo u delo na sopstvenu pogibao. Isti smisao još jasnije
izražava i sledeći stih: Govorite u srcima svojim i na posteljama svojim se rastužite
(Ps.4,5). Naime, ono što pomišljate u srcima svojim kada vas iznenadno spopadnu
smućujuće pomisli ispravljajte i zaglađujte spasonosnom skrušenošću, pošto prethodno
mirnim rasuđivanjem uspete da utišate svaki šum i nemir gneva, što će biti slično
leganju na udobnu postelju. Iskoristivši pouku ovoga stiha i blaženi Pavle je rekao:
Gnevite se ali ne grešite, i zatim dodao: Sunce da ne zađe u gnevu vašem: niti dajte
mesta đavolu (Ef.4,26-27). Ako je pogubno dopuštati da Sunce pravde zađe u gnevu
našem, i ako mi, razgnevivši se, odmah dajemo mesto đavolu u srcu svome, zbog čega
onda ranije zapoveda da se gnevimo, govoreći: Gnevite se ali ne grešite! Ne kaže li on
sledeće: gnevite se na svoje strasti i na sam gnev vaš, da pri vašoj popustljivosti u
gnevom pomračenim umovima vašim ne bi počelo da zalazi Sunce pravde - Hristos.
Jer, Njegovim odlaskom vi biste u vašim srcima dali mesto đavolu.
89. U prenesenom značenju pod suncem možemo da shvatimo razum. On se pravedno
naziva suncem zbog toga što prosvećuje sve pomisli i stremljenja našeg srca. [S druge
strane], pod zabranom gneva treba shvatiti zapovest da strašću gneva ne gasimo to
svetilo kako, sa njegovim zalaskom, svo naše srce ne bi obuzeo mrak burnog nemira
zajedno sa njegovim vinovnikom - đavolom. Jer, tada bismo, obuhvaćeni tamom gneva
kao u tamnoj noći, ostali u neznanju šta da radimo. Takvo shvatanje ovog mesta kod
apostola predano nam je u poukama staraca. Oni ne dozvoljavaju čak ni za trenutak da
dopustimo gnevu da se uvuče u naše srce. Oni nas savetuju da na sve načine pazimo
da ne dođemo pod osudu izrečenu u Jevanđelju: Svaki koji se gnevi na brata svoga
nizašto biće kriv sudu (Mt.5,22). Pri tome, kad bi bilo dozvoljeno da se gnevimo do
zalaska sunca, strast gneva bi se uvek žurila da se, navodno opravdano, zadovolji
svojom osvetom pre nego što sunce pozna zapad svoj.
90. A šta reći za one čija neumoljivost ne prestaje ni po zalasku sunca, i koji mnogo
dana drže zlobu na one protiv kojih su se rasrdili? Oni ponekad govore da se ne gneve,
premda njihova dela često otvoreno izobličavaju silno negodovanje (kada se, na primer,
prema nekome ne obraćaju sa pristojnom rečju ili kada ne razgovaraju sa uobičajenom
ljubaznošću). Njima se čini da oni pri tom ne greše, budući da ne traže odmazdu za
svoje razdraženje. Međutim, oni samo ne smeju, ili ne mogu da ga ispolje, dok im u srcu
kipi. Ćuteći, oni ga preživljavaju, čime otrov gneva obraćaju na svoju propast. Oni
gorčinu gneva ne izgone odmah silom duše, nego je vare tokom mnogih dana, da bi je
tek tokom vremena unekoliko ukrotili.
91. Zar ne zadovoljava svoju osvetu i gnev onaj ko od onoga na šta ga pobuđuje gnev
ispunjava samo ono što može? Tako čine i oni koji zadržavaju pokrete gneva ne zbog
želje da su miroljubivi, nego zbog nemoći da se osvete, premda ga i iskaljuju čime
mogu. Nemajući mogućnosti da onima na koje su se rasrdili učine nešto više, oni svoj
bes iskaljuju time što sa njima ne govore sa običnom ljubaznošću. Nije, dakle, dovoljno
samo da se obuzda ispoljavanje greha na delu. Gnev treba da se izbaci iz skrivnica
srca, inače će se, usled pomračenja tamom, izgubiti zdravo rasuđivanje i svetlost
poznanja, čime [čovek] prestaje da bude hram Duha Svetoga. Jer, premda i ne žalosti
ljude iz okoline, pritajeni gnev u srcu izgoni najsvetlije sijanje Duha Svetoga, isto kao i
ispoljeni gnev.
92. Zar se može misliti da nam Bog dopušta da makar jednu minutu držimo gnev,
ukoliko [se zna] da ne dozvoljava da prinosimo žrtve naših duhovnih molitava kad smo
svesni ne samo da se gnevimo na drugoga, nego i kad drugi ima nešto protiv nas: Ako,
dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš, da brat tvoj ima nešto protiv tebe;
ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda
dođi i prinesi dar svoj (Mt.5,23-24)? I kako možemo misliti da nam se dozvoljava da
držimo ogorčenost na brata makar do zalaska sunca (da ne kažem mnogo dana),
ukoliko nam se ne dozvoljava da molitve svoje prinosimo Bogu čak ni kada on ima
nešto na nas, i kada nam apostol zapoveda: Neprestano se molite(1.Sol.5,P), i: Hoću,
dakle, da se muževi mole na svakom mestu, podižući svete ruke bez gneva i
dvoumljenja (1.Tim.2,8)? Prema tome, ukoliko budemo zadržavali takav otrov u srcima
svojim preostaje nam ili da se nikada ne molimo (te da smo krivi pred apostolskom i
jevanđelskom zapovešću, kojom nam se zapoveda da se neprestano i na svakom
mestu molimo), ili da smo svesni da, izlivajući svoju molitvu bez obzira na zabranu, u
stvari projavljujemo svoju gordu nepokornost u duhu bunta, a ne da prinosimo molitvu
Gospodu.
93. Ne moramo da se duže zadržavamo na jevanđelskim i apostolskim zapovestima
kada i Stari Zavet (koji, čini se, unekoliko povlađuje našim nemoćima) upozorava na
isto, govoreći: Nemoj mrzeti brata svog u umu svom (Lev.19,17), i opet: Putevi
zlopamtljivih vode u smrt (Prič.12,28), i još: Ne budi osvetoljubiv, i ne nosi srdnje na
sinove naroda svoga (Lev.19,18). Vidiš li da se i tu rđavo raspoloženje prema bratiji
odseca ne samo na delu, nego i u tajnim pomislima, budući da se zapoveda da se iz
korena iz srca izbaci mržnja kako ne samo ne bismo uzvraćali za uvredu, nego kako se
je čak ne bismo ni opominjali.
94. Osetivši naročitu unutrašnju pobudu da ispravimo svoju nesređenu i nemarnu narav,
i pobeđeni gordošću ili netrpljenjem, mi se u sebi žalimo da nam nedostaje pustinja.
Time kao da podrazumevamo da bismo tamo, ni od koga ne uznemiravani, odmah
stekli vrlinu trpljenja, očigledno pravdajući svoj nerad (oko ukroćenja poriva gneva), i
razlog njegovog nastajanja prebacujući na bratiju, a ne na svoje netrpljenje. Međutim,
ukoliko mi, na taj način, budemo uzroke naše neispravnosti pripisivali drugima, nikada
nećemo doći do neophodne mere trpljenja i savršenstva. Delo ispravljanja i umirenja
svoga srca nemoj smeštati u ruke proizvoljenja drugoga, koje uopšte ne stoji u našoj
vlasti, već ga drži u dobrom raspoloženju svoje volje. Naše nepadanje u gnev ne treba
da zavisi od savršenstva drugoga, nego od naše vrline, koja se ne stiče tuđim
trpljenjem, nego sopstvenom velikodušnošću.
95. Prema tome, iskanje pustinje priliči savršenima i očišćenima od svake strasti, koji su
u zajednici sa bratijom istrebili sve strasti. U nju ne [treba] stupati zbog malodušnog
bekstva, nego iz želje da se dostigne visina Božanstvenog sagledavanja (budući da nju
ni savršeni ne mogu steći bez pustinje). Jer, neisceljenje strasti koje prenesemo u
pustinju ostaće skrivene u nama, ali ne i istrebljene. Onima koji su čisti srcem pustinja
obezbeđuje najčistije sagledavanje, te u najvernijim viđenjima otkriva poznanje
duhovnih tajni, dok onima koji se još nisu očistili obično ne samo da očuvava strasti,
nego ih još i pojačava. U takvom slučaju [čovek] sebi može da izgleda trpeljiv i smiren
sve dok se ne vidi ili ne stupi u dodir sa nekim čovekom. Međutim, čim ga neki slučaj
izazove na pokret, on se odmah vraća svojoj ranijoj naravi: tada odmah u njemu niču
strasti koje su se skrivale i, kao neobuzdani konji koji su ugojeni dugim odmorom, sa
najvećim stremljenjem i besnilom izlaze iz svojih zatvora na propast svog jahača. Jer,
ukoliko nisu prethodno očišćene, strasti sa većim besnilom dejstvuju u nama posle
prekida slučajeva njihovog ispoljavanja i obuzdavanja među ljudima. I samu senku
trpljenja, kojom smo, kako se uobražavalo, živeći zajedno sa bratijom, naizgled ovladali,
i koje smo projavljivali, u najmanju ruku, iz uvažavanja prema njima i iz stida da se pred
svima pokažemo malodušnim, mi gubimo u pustinjskoj bezbrižnosti.
96. Slično je i sa otrovnim zmijama i zverima: dok se sakrivaju u pustinji, u svojim
leglima i jazbinama, one ne ujedaju, premda ne zbog toga što su bezopasne ili što su
stekle dobre osobine, nego stoga što ih na to prisiljava pustinja. Međutim, čim ugrabe
mogućnost da ujedu, one odmah iznose i ispoljavaju otrov i zverstvo koje se u njima
skriva. Isto tako i onima koji žele savršenstvo nije dovoljno da se ne gneve na ljude
(kada sa njima nisu u opštenju i sukobu, budući da je gnev pri tome živ: on se samo
pritajio i gotov je da se odmah obruši na bilo šta). Sećam se kako sam se, živeći u
pustinji, ponekad razdraživao na pero za pisanje ukoliko mi se ne bi svidela njegova
debljina ili tankost, ponekad na nožić ukoliko se pri rezanju zatupi te ne seče brzo, a
ponekad i na kremen ukoliko iz njega nije brzo izletala iskra ognja kada sam žurio na
čitanje. Pokret negodovanja je ponekad navaljivao sa takvom silom da se iz usta
nevoljno čulo prokletstvo na bezdušnu stvar, ili već neizostavno na đavola: time bi i
smućenje nestajalo i duša se uspokojavala. Prema tome, u delu usavršavanja će malu
korist doneti udaljavanje od ljudi na koje bi se podizao gnev, ukoliko prethodno ne
zadobijemo trpljenje. Jer, strast gneva se može ispoljavati i na nemim stvarima i na
sitnicama. Ostajući u našem srcu ona nam neće dati da postignemo mirno
raspoloženje, niti da se oslobodimo od drugih strasti.
97. Stoga, ako želimo da postignemo najviše Božanstveno blago o kome se govori:
Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8), dužni smo da ovu strast izbacimo ne
samo iz naših dela, nego i da je sa korenom iščupamo iz dubine duše. Jer, neće nam
suviše koristiti da obuzdavamo besnilo gneva u reči i da ga ne ispoljavamo na delu,
ukoliko ga Bog, od koga se ne mogu sakriti tajne srca, bude video u skrivnicama srca.
Jevanđelska reč nam zapoveda da pre odsecamo korene strasti, negoli njihove plodove
(koji se po iskorenjivanju korena više neće rađati). Time će duša dobiti mogućnost da
postojano prebiva u svakom trpljenju i svetosti, budući da gnev neće biti odstranjen
samo sa površine naših postupaka i delanja, nego i iz skrivnica pomisli. Stoga treba
umrtvljavati gnev i mržnju, kako ne bismo upali u greh čovekoubistva, koji bez njih ne
može da se desi. Jer, svaki koji se gnevi na brata svoga ni za što, biće kriv sudu
(Mt.5,22), i: Svaki koji mrzi brata svoga jeste čovekoubica (1Jn.Z,15). Takav, naime, u
srcu želi da pogine onaj na koga se gnevi. I premda ljudi ne smatraju da je prolio krv
sopstvenom rukom ili mačem, Gospod ga zbog strasti gneva proglašava ubicom. On će,
naime, svakom uzvratiti ili nagradom, ili kaznom ne samo za ostvarena dela, nego i za
namere volje, kako sam govori preko proroka: A ja znam dela njihova i misli njihove, i
doći će vreme, te ću sabrati sve narode... (Is.66,18). I apostol [kaže]: Pošto se misli
njihove među sobom optužuju ili opravdavaju na dan kada Bog uzasudi tajne ljudske...
(Rim.2,15-16).
98. Prema tome, Hristov podvižnik, koji se zakonito podvizava, treba sa korenjem da iz
sebe izbaci strast gneva. Za savršeno, pak, izlečenje od ove bolesti neophodno je
sledeće lečenje: pre svega, treba verovati da ne dolikuje gneviti se ni pod kojim
izgovorom, ni zbog opravdanih, ni zbog neopravdanih razloga, znajući da ćemo, po
pomračenju gnevom izvorne svetlosti koja je u nama, po pomračenju svetlosti našeg
srca, odmah izgubiti i svetlost razlikovanja stvari, i čvrstinu blagorazumnosti i
pristojnosti, i merilo pravde; zatim, treba da se držimo ubeđenja da će se, ukoliko se
duh gneva zadrži u nama, neizbežno pomutiti i čistota našega duha, te on već neće
moći postati hram Duha Svetoga; i najzad treba da pomišljamo i na to da sve dok
prebivamo u gnevu mi nikako ne smemo da se molimo i da pred Gospodom izlivamo
svoje prozbe. I iznad svega, imajući pred očima neizvesnost granice čovekovog života,
mi postojano treba da smo svesni da se svakog dana možemo preseliti iz tela. Tamo
nam nimalo neće pomoći ni držanje čistote celomudrenosti, ni odricanje od celokupnog
imanja, ni preziranje bogatstva, ni trud posta i bdenja, budući da već zbog gneva i
mržnje Sudija vaseljene preti večnim mukama.
d) BORBA SA DUHOM TUGE (IX knjiga pravila)
99. U petoj borbi treba da izbegnemo žalce sveproždiruće tuge. Ukoliko zadobije
mogućnost da ovlada našim srcem, ona onemogućava Božanstveno sagledavanje.
Sunovrativši dušu sa visine svetog raspoloženja, ona je raslabljuje do kraja i guši, ne
dajući joj ni da molitve vrši sa običnom srdačnom živošću, ni da pritiče čitanju Sveštenih
knjiga (kao duhovnom oruđu i leku), ni da bude mirna i krotka sa bratijom, dok je prema
obaveznim delima poslušanja čini netrpeljivom i ropćućom. Lišivši je svakog zdravog
rasuđivanja i pomutivši joj srce, ona je čini izbezumljenom i opijenom, te je skrušava i
davi pogubnim očajanjem.
100. Stoga smo, ukoliko želimo da se zakonito trudimo u podvizima duhovne borbe,
dužni da sa podjednakom pažnjom lečimo i ovu bolest. Kao što moljac [nagriza] odeću, i
crv drvo, tako i tuga čoveku izjeda srce (Prič.25,21): tako jasno i određeno Božanstveni
Duh izražava silu opasne i pogubne strasti. Kao što odeća koju su izjeli moljci više
nema nikakvu vrednost, niti je prikladna za časnu upotrebu, i kao što drvo koje su
izgrizli crvi više nije za građu ili za ukras ma koje građevine, makar i osrednje, već
zaslužuje da bude odloženo radi spaljivanja ognjem, tako i duša koju proždiru ugrizi
sveuništavajuće tuge više nije prikladna za prvosvešteničku odeću, tj. miro Duha
Svetog, koje silazi sa neba najpre na bradu Aaronovu, a zatim na skute njegove, kao
što je rečeno u proroštvu svetog Davida: Kao dobro ulje na glavi, koje se stače na
bradu, bradu Aaronovu, koje se stače na skut od haljine njegove (Ps.132,2), niti za
građenje i ukrašavanje duhovnog hrama čiji je temelj postavio Pavle, premudri arhitekta,
govoreći: Jer ste vi hram Božiji i Duh Božiji živi u vama (1.Kor.Z,16), za čiju izgradnju se
koriste drva koja opisuje nevesta u Pesmi nad Pesmama, govoreći: Grede su nam u
kućama kedrove, daske su nam od kiparisa (Pesm.1,17). Eto kakve vrste drveća se
izabiru za hram Božiji: one su i ugodnog mirisa i ne trule, kako ne bi podlegla kvarenju
usled starosti, niti gnjilosti od crva.
101. Ponekad ta bolest ima običaj da se rađa od prethodnih strasti, od gneva, pohote, ili
gramžljivosti, tj. kad neko u umu izgubi nadu da će ih zadovoljiti delima ili stvarima po
njihovim vrstama; ponekad se rađa bez ikakvih vidljivih razloga koji bi mogli da nas
bace u tu propast, tj. po dejstvu lukavog neprijatelja, pri čemu nas iznenada zahvata
takva žalost da sa uobičajenom ljubaznošću nismo sposobni da primimo čak ni osobe
koje su nam najdraže i najpotrebnije (i sve što nam one tada budu rekle mi ćemo
smatrati neumesnim i nepotrebnim, te im nećemo dati nikakav ljubazan odgovor, budući
da su sve pore našeg srca ispunjene gorčinom žuči).
102. Time se najjasnije pokazuje da se žalci žalosti u nama ne podižu uvek zbog krivice
drugih, nego više zbog naše sopstvene [krivice]: mi sami u sebi nosimo uzroke svih
žalosti, tj. u semenima strasti koja, čim našu dušu orosi kiša iskušenja, odmah izbijaju u
svojim mladicama i plodovima. Niko se nikad ne prinuđuje na greh (čak i ako rđav
primer drugih pobuđuje na greh), već [čovek] u svome srcu ima sakrivenu građu
određenog greha. I nikako ne treba verovati da čovek, na primer, iznenada prima strast
sramne pohote (ne posedujući je ranije), tj. kada pogleda na lepu ženu i kada bude
poražen njenom lepotom. Naprotiv, treba smatrati da ju je on poželeo stoga što je
gledanje na nju samo iznelo na videlo bolest koja se skrivala u unutrašnjosti. Zbog toga
mi prvenstveno treba da se pobrinemo oko očišćenja svojih strasti i ispravke svojih
osećanja i raspoloženja.
103. Postoji još jedna vrsta tuge, i to najrđavija, koja u dušu koja je sagrešila ne polaže
nameru da ispravi život i da se očisti od strasti, nego - najpogubnije očajanje. Ona
Kainu nije dopustila da se pokaje posle bratoubistva, ni Judi da posle izdaje potraži
sredstva ispravljanja. Naprotiv, ona ga je, kroz očajanje koje je savetovala, navela na
samoubistvo.
104. Tuga za nas može biti korisna samo u slučaju kada je primamo budući pokretani ili
pokajanjem zbog grehova, ili vatrenom željom za savršenstvom, ili sagledavanjem
budućeg blaženstva. O njoj i blaženi Pavle govori: Jer žalost koja je po Bogu donosi
pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje; a žalost ovoga sveta donosi smrt
(2.Kor.7,10).
105. Međutim, ta tuga, koja donosi pokajanje za nesumnjivo spasenje, jeste poslušna,
srdačna, smirena, krotka, prijatna i trpeljiva, budući da proizlazi iz ljubavi prema Bogu.
Iz želje za savršenstvom ona se neumorno prostire prema telesnom samozlopaćenju i
skrušenosti duha, ali istovremeno nekako ostaje radosna i živa zbog nade na napredak,
usled čega zadržava svu prijatnost srdačnosti i blagodušnosti, noseći u sebi sve
plodove Duha Svetoga koje nabraja apostol: A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir,
dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost i uzdržanje (Gal.5,22). Tuga, pak, ovog
sveta jeste krajnje ropćuća, netrpeljiva, gruba, puna odbojne svadljivosti, besplodne
žalosti i pogubnog očajanja. Onoga koga obuzme, ona rasejava i odvlači od svakog
zanimanja i spasonosnog staranja o samom sebi. Ona ne samo da preseca dejstvo
molitve, nego i pustoši sve navedene duhovne plodove koje obično omogućuje žalost
koja je po Bogu.
106. Zbog toga svaku tugu koja se ne prima ili radi spasonosnog pokajanja, ili zbog
revnosti za savršenstvom, ili zbog želje za budućim dobrima treba kao svetsku i
smrtonosnu odsecati i sasvim izbacivati, zajedno sa duhom bluda, srebroljublja i gneva.
107. Ovu najpogubniju strast moći ćemo da izagnamo iz sebe ukoliko svoju dušu
neprestano budemo zanimali duhovnim poukama, oživljavajući je i podižući je nadom i
sagledavanjem budućeg blaženstva. Na taj način mi možemo da savladamo sve vrste
tuge: i onu koje proizilazi iz prethodnog gneva, i onu koja dolazi od gubitka prihoda i
podnošenja štete, i onu koja se rađa od nanesenih nam uvreda, i onu koja proizilazi iz
nerazumnog duševnog rastrojstva, i onu koja nas baca u smrtno očajanje. Uvek se
radujući zbog sagledavanja večnih budućih dobara i prebivajući nepokretno u takvom
raspoloženju, mi nećemo padati duhom u neprijatnim okolnostima, niti uznositi u
prijatnim, gledajući i na jedne i na druge kao na ništavne i brzo prolazeće.
(Radi smirivanja duha tuge čitaj još u 7. odeljku izbor iz svetog Kasijana - o borbi sa
nevoljama i napastima).
đ) BORBA SA DUHOM UNINIJA (X knjiga pravila)
108. Kao šesta, predstoji nam borba sa strašću koju mi možemo nazvati uninijem,
čamotinjom ili srdačnom setom. Ona je srodna tuzi i nju osobito trpe monasi koji
stranstvuju po pustinjama. Ona je najneprijatniji neprijatelj onih koji prebivaju u
usamljenosti. Ona svakog monaha uznemirava naročito oko šestog sata (u dvanaest
sati po našem računanju vremena, odnosno u podne) kao neka groznica koja u
određene sate napada bolesnu dušu sa svojim rastrojavajućim dejstvima. Neki starci
(Evagrije I tom, str. 631), nazivaju je podnevnim demonom, o kome se govori u 90.
Psalmu.
109. Napavši na bednu dušu inoka, uninije rađa užas prema mestu [na kome prebiva],
odvratnost prema keliji i prezir prema bratiji koji žive sa njim, ili na manjoj udaljenosti od
njega, predstavljajući ih lenjivim i sasvim neduhovnim, dok njega samog sasvim
razlenjuje i odvraća od dela kojima se obično zanima u svom obitalištu. Ono u njemu
slabi volju da sedi u keliji, ne dopušta mu da pristupa čitanju, nagoni ga da uzdiše i da
se žalosti što je toliko vremena proživeo bez imalo napretka i što nije stekao nikakav
duhovni plod, te mu savetuje da tuguje zbog toga što ostaje u pustom mestu iako bi
mogao da upravlja drugima i da mnogima donosi korist, i stoga što nikoga nije vaspitao i
što nikoga svojim poukama i učenjem nije duhovno rodio. Zatim mu ono hvali manastire
koji se nalaze daleko od njega, predstavljajući mesta na kojima se oni nalaze kao
mnogo korisnija za duhovno napredovanje, budući da mogu više da potpomognu
spasenje, dok opštenje sa tamošnjom bratijom prikazuje kao najprijatnije i duhovno
naziđujuće. Nasuprot tome, mesto na kome se on nalazi predstavlja kao nepodnošljivo,
napominjući mu da od bratije koja tu prebiva nema nikakve pouke, dok sve nužno za
održavanje tela dobija sa ogromnim trudom. Na kraju, ono usamljeniku nagoveštava da
neće moći da se spase ukoliko ostane na tom mestu, te da će uskoro poginuti ukoliko
ne ostavi keliju i ukoliko se odmah ne preseli na neko drugo mesto. Posle toga, oko
petog i šestog časa ono njegovo telo dovodi do takve nemoći i do takve izgladnelosti da
mu se čini kao da je iscrpljen i izmoren od dugog putovanja i najtežeg truda, ili kao da je
podneo dvodnevni ili trodnevni post bez ikakvog potkrepljivanja hranom. I eto, on se u
nemiru obazire tamo-amo, uzdiše zbog toga što mu niko od bratije ne dolazi, često ulazi
i izlazi iz kelije, i posmatrajući sunce ima utisak da sporo teče ka zalasku. U takvoj
nerazumnoj smetenosti uma on kao da je obavijen mrakom, te postaje nesposoban za
bilo kakvo duhovno delanje. On počinje da misli da se od takve napasti ne može izbaviti
ukoliko ne poseti nekog od bratije, ili ukoliko se ne uteši snom. Tu taj razorni duh
počinje da mu iznosi da treba da učini neophodne posete bratiji, ili da posećuje bolne
koji se nalaze u blizini ili daleko. On mu, takođe, ubacuje [pomisao] da je dužan da
pronađe neke rođake ili rođakinje i da ih počešće posećuje, te da bi bilo veliko delo
pobožnosti ukoliko bi neku blagočastivu ženu, koja je se posvetila Bogu i koja je lišena
svake pomoći od rodbine, počešće posećivao i donosio joj sve što joj je potrebno,
budući da se njeni srodnici ne staraju o njoj. [On mu podmeće zaključak] da se treba
više truditi u delima blagočastivosti te vrste, dok je sedenje u keliji besplodno i ne
donosi nikakav napredak.
110. Tako se uznemirava bedna duša, zapletena u neprijateljske zamke sve dok se
monah, izmoren duhom uninija, ili baci u postelju, ili napusti kelijsko zatvorništvo, ištući
izbavljenje od napasti u poseti nekoga od bratije. Međutim, ta poseta, koju on u
sadašnje vreme koristi kao lek, u rukama njegovog protivnika ubrzo postaje sredstvo
koje izaziva još veće rastrojstvo. Jer, neprijatelj će još češće i snažnije napadati onoga
ko mu, kao što je na delu doznao, odmah, čim započne borba, okreće leđa, te svoje
spasenje ne očekuje ni od pobede ni od suprotstavljanja, nego od bekstva. On će,
naime, malo po malo napuštajući keliju, početi da zaboravlja na glavno delo svoga
zvanja koje se sastoji u stremljenju prema Božanstvenoj, sveprevazilazećoj čistoti, koja
se može postići jedino u svagdašnjem bezmolvnom prebivanju u keliji i u neprestanom
Božanstvenom poučavanju. Tako, na kraju, vojnik Hristov beži od svoje borbe, zapliće
se u svetska dela i više nije ugodan Vojvodi (2.Tim.2,4), kome je obećao služenje.
111. Blaženi David je veoma prekrasno izrazio sve štetne posledice te bolesti u
sledećem stihu: Zadrema duša moja od uninija (Ps.118,28). I zaista, u to vreme spava
duša, a ne telo. Jer, ranjena strelom ove razorne strasti, duša zaista postaje pospana
za sva stremljenja prema vrlini i za praćenje svojih duhovnih osećanja.
112. Prema tome, istinski vojnik Hristov, koji želi da se zakonito podvizava u borbi za
savršenstvo, treba da se stara da i ovu bolest izagna iz skrivnica svoje duše. On i protiv
tog najneumesnijeg duha uninija treba da se smelo naoruža suprotstavljanjem, kako ne
bi pao ni od ranjavanja strelom sna, niti kao begunac istupio iz zatvorništva svoje kelije,
čak ni pod opravdanim izgovorom blagočašća.
113. Jer, onoga koga počne da savlađuje sa bilo koje strane, on ostavlja da prebiva u
keliji bez ikakvog uspeha, načinivši ga lenjivim i bezbrižnim, ga izgoni napolje i čini
skitnicom i lenjivim za svako dobro delo, prisiljavajući ga da postojano obilazi kelije
bratije i manastire, i da ni o čemu drugom ne pomišlja osim o tome gde i pod kojim
izgovorom da nađe sebi priliku da obeduje sledeći put. Jer, um lenjivog ni o čemu
drugom ne misli osim o hrani i o stomaku. Srevši negde prijatelja u nekom muškarcu ili
ženi, koji obamiru u istoj hladnoći, on se upliće u njihova dela i potrebe. Malo po malo
uhvativši se u zamku takvim zanimanjima koja su štetna za njegovu dušu, i kao
obavijen zmijinim zagrljajem, on se već više nikada neće moći odvojiti od njih, niti se
obratiti ka napuštenim delima ranijeg zvanja.
114. Duh uninija u nama, pre svega, izaziva lenjost, odvraća nas od delanja i uči
besposličenju. Stoga je glavno dejstvo protiv njega: ne popuštati i sedeti za delom. U
tom pogledu mi, kao lekarski recept protiv uninija, možemo primiti ono što je sveti Pavle
Solunjanima pisao o trudu: Ali vas molimo, braćo... da se usrdno starate da živite mirno,
i da gledate svoja posla, i da radite svojim sopstvenim rukama (1.Sol.4,10-11). On kaže:
živite mirno, tj. prebivajte bezmolvno u svojim kelijama kako od raznih priča (od kojih ne
može da se sačuva onaj koji prazno luta tamo-amo) ne bi izgubili svoj unutrašnji mir, te
počeli i drugima da pričinjavate nemir. On zatim kaže: gledajte svoja posla, tj. nemojte
se, zanoseći se radoznalošću, starati da saznate dela sveta i da ispitujete ponašanje
druge bratije kako se umesto brige o sopstvenom ispravljanju i revnovanja za sticanje
vrlina ne biste navikli da svoje vreme provodite u osuđivanju i klevetanju bratije. I još on
kaže: radite svojim sopstvenim rukama, tj. sedeći u keliji, prionite na rukodelje. Time je
on odsekao samu mogućnost onoga što je ranije odbacivao. Onaj ko voli da sedi za
poslom nema kada da šeta tamo-amo, da istražuje tuđa dela, da se upliće u njih i sudi o
njima. U dru-goj poslanici istim Solunjanima on ovome dodaje: Zapovedam vam pak,
braćo, u ime Gospoda našega Isusa Hrista, da se klonite od svakoga brata koji živi
neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas (2.Sol.Z,6). Ovde on već ne moli, nego
zapoveda, i to ne prostim rečima, nego imenom Gospoda našega Isusa Hrista. Time on
daje da razumemo da je ta zapovest obavezna. Iz daljih reči se vidi da je to zapovest o
trudu. Onoga ko ga izbegava ne treba primati u hrišćansku zajednicu. Prema tome, on
zapoveda da se udaljavamo od onih koji ne žele da se trude. Njih treba da odsecamo
kao udove koji su povređeni pokvarenom lenošću, kako bolest nerada, kao smrtonosna
zaraza, ne bi prešla i na zdrave udove tela. I u rečenome već postoji silna pobuda na
trudoljublje. Nju, međutim, on još više pojačava pružajući im sebe kao primer koji treba
da podražavaju (2.Sol.Z,7). On kaže: živeći kod vas, mi nismo zabadava jeli hleb
(2.Sol.Z,8), premda i Gospod zapoveda da oni koji jevanđelje propovedaju od
jevanđelja žive (1.Kor.9,14). Kada ni onaj ko je propovedao Jevanđelje i izvršavao tako
visoko duhovno delo nije primao hranu na dar, šta ćemo reći u opravdanje svoje lenjosti
mi kojima nije naložena nikakva propoved reči i koji nemaju nikakvu drugu brigu osim
staranja o sopstvenoj duši? Sa kakvom nadom se mi osmeljujemo da u lenjosti na dar
jedemo hleb, koga izabrani sasud, zadužen brigama o propovedi Jevanđelja, sebi nije
dozvoljavao da jede bez truda svojih ruku? Da se, uostalom, ne bi pokazalo kao da je
njegov sopstveni primer jedini, te da se ne predlaže kao obrazac za podražavanje
svima, apostol navodi da su tako postupali i svi koji su bili sa njim. Naime, Sila i Timotej,
koji su to pisali sa njim, bavljahu se istim trudovima. Da ko ne bi pomislio da se ukloni
od podražavanja njegovog primera (predstavljajući da su oni svi radili ćuteći, nemajući
nameru da daju primer koji i nas obavezuje na trud) on kaže da su, imajući vlast da ne
rade, radili da bi sebe dali njima za primer, da bi se ugledali na nas (2.Sol.Z,9). On kao
da kaže: "Ako zaboravite razumno učenje, koje često ulazi u vaše uši, barem zadržite u
sećanju naše primere, koji su predstavljeni vašim očima". Najzad, posle tolikih
ubeđivanja, apostol u odnosu na njih već ne upotrebljava savet učitelja ili lekara, nego
autoritet apostolske vlasti, govoreći: Ako neko neće da radi, neka i ne jede (2.Sol.Z,10)!
To je presuda protiv mogućih i predvidljivih prezirača ove zapovesti, izrečen sa sedišta
apostolskog suda.
115. I u Poslanici Efescima apostol je o istom trudu pisao, govoreći: Kradljivac neka
više ne krade, nego bolje neka se trudi da radi svojim rukama ono što je dobro da bi
imao davati onome kome je potrebno (Ef.4,28). I u Delima apostolskim nalazimo da on
ne samo uči, već i dela. Došavši u Korint, on nije želeo da se zadrži nigde drugde osim
kod Akile i Priskile, koji su bili majstori zanata kojim se i on obično zanimao, sa
očiglednom namerom da radi zajedno sa njima (Dap.18,1-3). Osim toga, kada se,
ploveći u Jerusalim, zaustavio u Miletu, on je poslao u Efes da dozovu prezvitere
Efeske Crkve. Dajući im pouke kako da u njegovom odsustvu upravljaju Crkvom
Božijom, on je rekao da ni novaca, ni odeće od njih nije tražio. Naprotiv, njegovim
potrebama i potrebama onih što behu sa njim poslužile su njegove sopstvene ruke. I on
je to činio radi toga da bi pokazao da se tako treba truditi, pomažući onima koji nemaju i
sećajući se zapovesti samog Gospoda, tj. da je blaženije... davati, nego primati
(Dap.20,33-35). Dajući primer trudoljublja, on ujedno poučava da je bolje pomagati
potrebitima od onoga što je stečeno znojnim trudom, nego od onoga što je nekim
drugim putem došlo u naše ruke. Monah koji tako deluje biće ukrašen dvostrukom
vrlinom: odbacivanjem svih stvari steći će savršeno siromaštvo Hristovo, a svojim
trudom i raspoloženjem pokazaće darežljivost bogatog, poštujući Boga svojim
pravednim trudom, i prinoseći mu na žrtvu od plodova svoje pravde.
116. Egipatski oci nikako ne dozvoljavaju monasima, a naročito mladima, da budu bez
posla. Naprotiv, revnošću prema trudu oni mere stanje srca i brzinu napretka u trpljenju
i smirenju. Oni ništa ne primaju od ishrane za svoju upotrebu, nego od svojih trudova
hrane bratiju koja dolazi i strance, i šalju u mesta Livije koja su siromašna zbog
neplodnosti i gladi. Oni čak i u gradovima onima koji stradaju u prljavim tamnicama
dostavljaju velike količine hrane svake vrste, verujući da takvim požrtvovanjem od
plodova svojih ruku prinose prijatnu žrtvu Gospodu. O tom predmetu drevni egipatski
oci su stvorili izreku: monaha koji radi iskušava jedan demon, a onoga koji prebiva u
lenjosti napada bezbrojno mnoštvo.
117. Počevši da živim u pustinji, ja sam avi Mojsiju (Livijskom, kome pripadaju 1. i 2.
Knjiga razgovora) rekao da sam juče bio potpuno raslabljen nedugom uninija i da sam
ga se oslobodio tek kad sam otišao avi Pavlu. "Ne, ti se nisi oslobodio od njega, - rekao
mi je on, - nego si mu se predao i pokorio. Jer, on će te još silnije napadati kao kukavicu
i begunca, videvši da si u prvoj borbi dopustio da budeš pobeđen i da si odmah
pobegao sa bojnog polja. Stoga treba da rešiš da drugi put stupiš u borbu sa
neprijateljem i da odbijaš njegove vatrene napade, pobeđujući ga trpljenjem i
suprotstavljanjem, a ne napuštanjem kelije ili pogružavanjem u san". Tako se na opitu
pokazalo da ne treba bežati od napada uninija, izbegavajući borbu sa njim, već da ga
treba pobeđivati hrabro mu se suprotstavljajući.
e) BORBA SA DUHOM TAŠTINE (XI knjiga pravila)
118. Kao sedma, predstoji nam borba sa duhom taštine. On je raznoobrazan, promenjiv
i tanan. Njega i najoštrovidnije oči teško mogu razmotriti i prepoznati. Stoga je utoliko
teže od njega se zaštiti. Ostale strasti su proste i jednolike. Taština je, pak, složena i
raznolika. Ona odasvud i sa svih strana susreće vojnika - za vreme borbe, i kada se već
pojavljuje kao pobednik. Jer, ona pokušava da rani vojnika Hristova i odećom, i
stasitošću, i hodom, i glasom, i poslom, i bdenjima, i postovima, i molitvom, i
usamljenošću, i čitanjem, i znanjem, i ćutljivošću, i poslušnošću, i smirenjem, i
dobrodušnošću. Kao neki najopasniji podvodni kamen, sakriven talasima koji se dižu,
ona iznenadno dovodi do strašnog brodoloma one koji plove pri blagoprijatnom vetru i u
vreme u koje se najmanje nadaju.
119. Prema tome, onaj koji želi da ide carskim putem sa oružjem pravednosti desnim i
levim treba, po apostolskom učenju, podjednako da hodi i u slavi i sramoti, u grdnji i
pohvali (2.Kor.6,7-8), te da sa krajnjom opreznošću upravlja svoj korak putem vrline,
posred uzburkanih talasa iskušenja, pod rukovodstvom rasuđivanja i nadahnućem Duha
Gospodnjeg. On treba da zna da će se odmah razbiti o pogubne podvodne grebene čim
makar malo skrene na desno ili na levo. Zbog toga od premudrog Solomona i slušamo
savet: Ne skreći ni na desno, ni na levo (Prič.4,27), tj. ne obmanjuj sebe zbog vrlina i ne
uznosi se svojim duhovnim uspesima, niti skreći na levu stazu strasti tražeći, kao što je
apostol rekao, slavu u sramoti njihovoj (Fil.3,19). Onoga u kome ne može da izazove
taštinu lepotom stasite i raskošne odeće, đavo iskušava njegovom nezgrapnom,
neurednom i ništavnom odećom; onoga koga nije uspeo da baci u tu strast pomoću
časti, on sapliće ponižavanjem; onoga koga nije uspeo nagovoriti da se prevaznosi
mnogim znanjem i sposobnošću krasnorečivosti, on lovi ćutanjem. Onaj ko javno posti
biva uznemiravan sujetnom slavom, a onaj ko iz prezira takve slave počne da skriva
post trpi napade od samouznošenja. Da se ne bi uprljao taštinom poneko izbegava da
vrši duge molitve pred bratijom. Međutim, počevši da ih upražnjava u tajnosti i nemajući
nikoga za svedoka svog delanja, on ne izbegava da trubi o tome. Naši starci prekrasno
opisuju svojstvo te bolesti, upoređujući je sa lukom i češnjem: ma koliko mi skidali jedan
sloj omotača, opet se pokazuje drugi sloj.
120. Ona ne prestaje da goni čak ni onoga ko se, bežeći od slave, sakriva po pustinji
izbegavajući svako opštenje sa smrtnima. I što čovek beži dalje od sveta, to ga više
napada. Neke od onih koji žive u manastirima ona pokušava da baci u prevaznošenje
trpljenjem u delanju i trudu, druge - spremnošću na poslušanje, treće - smirenjem koje
sve nadvisuje. Jednoga ona iskušava mnogim znanja, drugog - dugim sedenjem za
čitanjem, trećeg - dužinom bdenja. Ta bolest se trudi da svakoga rani njegovim vlastitim
vrlinama. Tako ona priređuje spoticanje u propast upravo onim čime se stiču plodovi
života. Onima koji žele da prohode put pobožnosti i savršenstva neprijatelji - klevetnici
postavljaju mreže prelesti baš na putu po kome koračaju, po izreci blaženog Davida: Na
putu kojim hodim sakriše mi zamku (Ps.141,4). Ukoliko se mi, dakle, hodeći putem
vrline i stremeći ka počasti višnjeg zvanja, nadmemo svojim uspesima, saplešćemo se i
zaplešćemo se u mreže taštine, imajući svezane noge svoje duše. Na taj način se
dešava nas ne savlađuje protivnik, ali nas pobeđuje veličina naše pobede nad njim.
121. Budući nadvladavane, sve druge strasti venu i svakim danom postaju sve slabije.
Takođe, pod uticajem mesta ili vremena, one sahnu i stišavaju se. Uopšte, usled borbe
sa vrlinama koje su im suprotne, njih je lakše izbeći i odbiti. Međutim, ova i kada je
poražena još žešće ustaje na borbu. I kada se misli da je ispustila duh, ona kroz svoju
smrt postaje još življa, zdravija i jača. Druge strasti tiranski vladaju samo nad onima
koje su pobedili u borbi. Ova, pak, svoje pobedioce još žešće pritiska. I što je silnije
pobeđena, snažnije se bori pomislima prevaznošenja zbog pobede nad sobom. Tanana
lukavost neprijatelja se upravo vidi u tome što zbog njegovih smicalica vojnik Hristov
pada od sopstvenih strela, iako nije mogao biti pobeđen neprijateljskim oružjem.
122. Ostale strasti se, kao što smo rekli, umiruju pod uticajem drugog mesta. One se,
takođe, stišavaju i slabe usled udaljavanja od predmeta greha, ili prilika i povoda za
greh. Ova, pak, ide i u pustinju sa onim koji beži od nje. Ona se ne boji nikakvog mesta,
niti slabi zbog udaljavanja predmeta od očiju. Ona crpi hrabrost upravo iz uspeha u vrlini
onoga koga napada. Ostale strasti, kao što smo napred rekli, sa vremenom ponekad
slabe i iščezavaju. Njoj, pak, vreme ne samo da ne šteti, već još više sabira hranu za
njenu sujetu.
123. Najzad, nalazeći se u ratu sa vrlinama koje su im suprotne i otvoreno istupajući,
kao po danu, ostale strasti je lakše pobediti i lakše držati na odstojanju. Proguravši se,
pak, među vrline i pomešavši se sa našom vojskom, taština kao da stupa u borbu po
tamnoj noći. Ona utoliko žešće obmanjuje, ukoliko je manje očekuju i ukoliko se manje
čuvaju od njenih napada.
124. Čitamo da je Jezekija, judejski car, muž savršeno pravedan u svemu, zbog jedne
strele prevaznošenja bio oboren; da je onaj ko je jednom molitvom mogao da izmoli
izbavljenje od 185 hiljada asirskih vojnika bio pobeđen sujetnim slavoljubljem; da je onaj
ko je molitvom bio udostojen produžetka života za 15 godina (iako je posle već
postojalo Božije određenje granica njegovog života i dana smrti) i kome je sunce,
vraćajući se unazad za deset stepeni, potvrdilo [čudo], za jedno prevaznošenje i
maštanje o sebi sve izgubio. I posle svedočanstva o vrlini i takvog znamenja Božijeg
blagovoljenja prema njemu, on je ne samo sebe, nego i sav narod svoj podvrgao gnevu
Božijem. I taj gnev je bio toliki da je, i posle smiravanja i umoljavanja Boga sa svim
svojim narodom, jedino mogao izmoliti njegovo odlaganje, tj. da ne dođe u njegove
dane (4.Car.20,2). Tako je poguban i težak greh strasti prevaznošenja!
125. Osija, pradeda spomenutog cara, koji je takođe pohvaljen svedočanstvom Svetog
Pisma, imađaše mnoge vrline i mnoga veoma pohvala dela i uredbe za dobro naroda.
Međutim, ponevši se taštim visokoumljem on je uvredio Gospoda Boga svoga delom
koje mu nije bilo ugodno. I odmah je pao sa visine svoje slave i bio kažnjen gubom
(2.Dnev.26). Eto i drugog primera teškog pada! Vidite, dakle, kako srećni uspesi mogu
biti pogubni, ukoliko se [čovek] ne čuva od taštine i prevaznošenja. Oni koji se ne paze i
ne čuvaju i koji izbegavaju skrušenost u teškim okolnostima, trpe jači poraz zbog svojih
pobeda. Izbegavši opasnost smrti u vreme borbe, oni padaju zbog pobede i slavlja.
126. Zbog toga apostol opominje: Nemojmo biti sujetni (Gal.5,26). Izobličavajući
fariseje, i Gospod govori: Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga,
a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite (Jn.5,44). O takvima i blaženi David sa
pretnjom govori: Bog rasipa kosti čovekougodnika (Ps.52,6).
127. Početnike i one koji su malo napredovali u vrlinama i u duhovnom znanju, taština
obično nadima zbog glasa, tj. što pevaju lepše od drugih, ili zbog suvog tela, ili zbog
lepote tela, ili zbog bogatih i blagorodnih roditelja, ili zbog toga što su prezreli vojnu
službu i počasti. Drugoga ona ubeđuje da bi, da je ostao u svetu, lako stekao i počast i
bogatstvo, premda ih nikada ne bi mogao postići. Ona ga, na taj način, nadima
prinošenjem na žrtvu neizvesnih nada, nagovarajući ga da se prevaznosi zbog
ostavljanja onoga što nikada nije imao.
128. Na nekoga ona popušta želju za sveštenstvom ili đakonstvom, predstavljajući mu u
mislima da bi on sa svetošću i strogošću ispunjavao svoje delo, te bi i drugim
sveštenicima bio primer svetosti, a mnogima koristan svojim ponašanjem i izrečenim
poukama. Ponekad i onoga ko živi u pustinji, ili samuje u keliji, ono navodi da u umu
svome mašta kako obilazi domove raznih lica i manastire i dejstvom svojih uobraženih
ubeđenja mnoge obraća na put ispravnog života. I bedna duša biva vođena tamo-amo
takvom sujetom, maštajući kao u dubokom snu. I zanesena sladošću tih pomisli i
ispunjena takvim maštanjima, ona najvećim delom nije u stanju da primeti niti svoja
dela, niti prisustvo bratije koji su stvarno prisutni. Naprotiv, ona je sladosno pogružena u
ono što mašta u budnom stanju, lutajući svojim pomislima.
129. Sećam se kako je, dok sam živeo u Skitskoj pustinji, jedan starac prišao keliji
jednog brata radi posete i začuo kako se unutra nešto govori. On se zaustavio, želeći
da sazna šta on čita iz Svetog Pisma ili šta izgovara napamet, kao što je bio običaj da
se čini za rukodeljem. Prignuvši uho bliže, blagočastivi slušalac je čuo da brat daje
pouku narodu kao da je u Crkvi. To je značilo da je on, prevaren duhom sujete, sebe
zamišljao jerejem i vršio svoje zamišljeno delo. Počekavši još malo, starac je čuo kako
je brat završio svoju pouku. Zatim je zamenio dužnost i već bio u činu đakona,
započevši da vozglašava: "Oglašeni iziđite". Starac je pokucao na vrata. Izašavši, brat
ga je susreo sa uobičajenim poštovanjem. Uvodeći ga unutra, on je upitao da li je davno
došao, pretvarajući se da je zabrinut što je, možda, dugo morao da stoji napolju i da
možda pretrpi nešto neprijatno. U stvari, njega je izobličavala savest zbog maštanja i
zbog onog što je činio pokretan njima. Starac je umiljato odgovorio: "Stigao sam u
trenutku kada si vozglašavao: "Oglašeni iziđite".
130. Ovaj primer sam naveo kako bismo, imajući pred očima potpuno izobraženje sile i
poretka napada strasti na bednu dušu, bolje pazili na sebe, i kako bismo lakše izbegli
zamke i klopke neprijatelja. Tako postupaju i egipatski oci. Ne kolebajući se uopšte, oni
sve slično iznose na videlo i svojim pričama o drugima i o sebi raskrivaju i obnažuju
pred mladim monasima borbe sa svim strastima, i sa onima koje već trpe mladi, i sa
onima koje im tek predstoje. Kroz takvo iznošenje iskušenja od svih strasti, početnici
koji gore duhom spoznaju tajne svojih trenutnih borbi. Videći ih kao u ogledalu, oni
shvataju uzroke strasti koje se bore sa njima, kao i sredstva protiv njih. Oni, isto tako,
unapred saznaju i za borbe koje im tek predstoje, pripremajući se da se zaštite od njih,
da stupaju u borbu protiv njih i da se sukobljavaju sa njima. Najiskusniji lekari imaju
običaj ne samo da leče sadašnje bolesti, nego i da se, po svom prozorljivom iskustvu,
suprotstavljaju budućim, unapred ih otklanjajući poukama ili celebnim napicima. Tako i
ovi najistinskiji lekari duša svojim duhovnim poukama, kao nekim protivotrovom,
unapred ubijaju bolesti srca koje bi mogle iznići. Oni ne daju da one niknu u dušama
mladih inoka, otkrivajući im i uzroke napada strasti, i celebna sredstva protiv njih.
131. Želeći da se po zakonu podvizava istinskim duhovnim podvigom, Hristov vojnik
treba na svaki način da se stara da pobedi ovu raznoobraznu i mnogoliku zver. Najpre,
mi možemo izbeći sam susret sa ovom složenom nepotrebnošću koja je sa svih strana
spremna da istrči protiv nas. Da bismo to postigli ne treba da, zadržavajući u misli
Davidovu izreku: Gospod rasipa kosti čovekougodnika (Ps.52,4), sebi zabranimo da bilo
šta činimo ili poduzimamo sa taštom namerom da steknemo sujetnu slavu. Zatim, ono
što je učinjeno sa dobrim početkom treba da sačuvamo sa sličnom - dobrom pažnjom,
kako se ne bi potkrala bolest sujete i opustošila plodove svih naših trudova. Osim toga,
ono što bratija nije prihvatila kao opšti običaj, i što ne čine svi, svim nastojanjima treba
da odbacujemo kao hvalisavo delo. Na sve načine treba izbegavati i ono što nas može
učiniti istaknutim među drugima i što nam, zbog toga što je samo nama svojstveno,
može doneti slavu kod ljudi. Tim samoisticanjem se prvenstveno i obelodanjuje da smo
oboleli od smrtonosne zaraze taštine, premda smo mogli da je izbegnemo da smo u
mislima držali opomenu da ćemo ne samo sasvim izgubiti plodove trudova koje
preduzimamo sa taštom namerom, već postati i krivci za veliki prestup. Jer, kao
kradljivci svetinje mi ćemo morati da ponesemo večne muke. Žalosteći Boga, mi smo
poželeli da delo činimo radi ljudi, a ne radi Njega, kao što smo bili dužni. Time smo mi
ljude pretpostavili Bogu, i slavu sveta - slavi Božijoj. U tome će nas tada i izobličiti Bog
koji zna ono što je sakriveno.
ž) BORBA SA DUHOM GORDOSTI (XII knjiga pravila)
132. Osma i poslednja borba predstoji nam sa duhom gordosti. Iako se po poretku
opisivanja borbe sa strastima smatra poslednjom, ona je po početku i vremenu zapravo
prva. Ovo je najsvirepija i najneukrotivija zver, koja osobito napada savršene. Ona ih sa
ljutim ujedom proždire u trenutku kada oni gotovo dostižu sam vrh vrline.
133. Postoje dva oblika gordosti: prvi je onaj koji, kao što smo rekli, napada muževe
visokog duhovnog života, a drugi obuzima početnike i plotske [ljude]. I premda oba
oblika gordosti podiže pogubno uznošenje kako pred Bogom, tako i pred ljudima, ipak
se prvi upravno odnosi na Boga, a drugi - na ljude. Načelo drugog i sredstva protiv
njega mi ćemo istražiti, ako Bog da, u poslednjim poglavljima ove knjige, a sada bismo
unekoliko razmotrili prvi, kojim se, kao što smo rekli, iskušavaju prvenstveno savršeni.
134. Zla gordost je strast koja uništava sve vrline, i obnažuje i lišava čoveka svake
pravednosti i svetosti. Kao neka sveobuhvatna zaraza, ona se ne zadovoljava
raslabljenošću samo jednog uda, ili jednog dela, nego celo telo ranjava smrtonosnim
rastrojstvom. Ona i one koji već stoje na vrhuncu vrline pokušava da obori krajnje
teškim padom i upropasti. Svaka druga strast se zadovoljava svojim granicama i svojim
ciljem. I premda remeti i druge, ona je usmerena uglavnom protiv jedne vrline, te
prvenstveno nju pritiska i na nju napada. Tako stomakougađanje, tj. strast prema
prejedanju i sladokusnosti upropašćuje uzdržanje, pohota oskrnavljuje čistotu, gnev
progoni trpljenje. Ponekad onaj ko pati od neke strasti nije sasvim tuđ ostalim vrlinama.
Gubitkom jedne vrline, koju je savladala revnosno naoružana strast koja joj je suprotna,
čovek može donekle zadržati ostale. Međutim, kada ovlada bednom dušom i zauzme
najvišu tvrđavu vrlina (smirenje), gordost kao neki najsvirepiji tiranin ruši i razara do
temelja ceo njen grad. Izravnavši nekada visoke stene svetosti i pomešavši ih sa
zemljom poroka, ona više ne dopušta da ni jedan znak slobode u porobljenoj duši bude
sačuvan. Što je bogatija duša koju porobi, to je teži jaram ropstva kome je podvrgava,
najsurovijim grabežom je obnaživši od svega imanja vrlina.
135. Ako želiš da tačnije saznaš meru sile tog najsurovijeg tiranina, priseti se da je kao
anđeo, koga su zbog prekomernog sjaja i lepote nazivali jutarnjom zvezdom (luciferom),
zbačen sa neba upravo zbog te strasti. Takav bestelesni anđeo, ukrašen tako
značajnim preimućstvima, za jedno uznošenje srca beše zbačen sa neba na zemlju.
Koliko tek mi, koji smo obučeni u smrtno telo, treba da sa svakom budnošću
izbegavamo gordost. Ranjen strelom gordosti, on je iz najvišeg čina blaženih anđela
pao u preispodnju. Takav bestelesni anđeo, ukrašen tako značajnim preimućstvima, za
jedno uznošenje srca beše zbačen sa neba na zemlju. Koliko tek mi, koji smo obučeni u
smrtno telo, treba da sa svakom budnošću izbegavamo gordost. To samo pokazuje
veličinu pogubnog pada. Kako, pak, treba da izbegavamo najštetniju zarazu ovom
strašću, naučićemo se ako ispitamo načelo i uzroke navedenog pada. Jer, nemoć se ne
može izlečiti, niti se može odrediti lek protiv ma koje bolesti, ukoliko se najpre pažljivim
istraživanjem ne ispitaju njihova načela i uzroci. Odeven Božanstvenom svetlošću i
sijajući više od drugih višnjih sila po štedrosti Stvoritelja, ovaj (arhanđeo) je umislio da
sjaj premudrosti i lepotu vrline, kojima je bio ukrašen po blagodati Tvorca, poseduje po
svojim prirodnim silama, a ne po darežljivosti Božijoj. Naduvši se zbog toga, on je počeo
da sebe smatra ravnim Bogu. Pomislio je da ni u čemu nema nužde, slično Bogu, i da
radi prebivanja u takvoj čistoti nema potrebe za Božanstvenom pomoći. Tako se on
potpuno pouzdao u silu svog slobodnog proizvoljenja, verujući da će mu njime biti
dostavljeno u izobilju sve što je potrebno za potpuno savršenstvo u vrlini i za
neprekidnost najvišeg blaženstva. Ova jedna pomisao postala je za njega prvi uzrok
pogubnog pada. Smatrajući da nema potrebe za Bogom, on je bio i ostavljen od Boga,
te je odmah postao nepostojan i kolebiv. Tako je odmah osetio i nemoć svoje sopstvene
prirode i izgubio blaženstvo kojim se, po daru Božijem, naslađivao. On je, naime,
zavoleo pogubne reči, kojima se veličao i govorio: Uzići ću na nebo (Is.14,13), i jezik
lažljiv, kojim je, obmanjujući sebe, govorio: I izjednačiću se sa Višnjim. Njima je zatim
obmanuo Adama i Evu, nagovarajući ih: Bićete kao bogovi. Stoga je i čuo presudu:
Toga radi Bog će te poraziti do kraja: iščupaće te i preseliti iz tvoga naselja. i koren tvoj
iz zemlje živih. Videće pravednici i pobojaće se, i podsmevaće mu se, govoreći: Gle
čoveka koji nije imao Boga za pomoćnika, nego se uzdao u veličinu bogatstva svoga.
On napredova u sujeti svojoj' (Ps.51,6-9). Poslednje reči ("gle čoveka") veoma
pravedno mogu da se primene i na one koji se nadaju da postignu najviša blaga bez
Božije zaštite i pomoći.
136. Eto uzroka prvog pada i načela glavne strasti. Ona se, zatim, preko onoga ko je
njome prvi bio ranjen, prokrala u prvostvorenog i proizvela sve mnoštvo strasti. I
prvostvoreni je poverovao da jedino silom svog slobodnog proizvoljenja i svojim
trudovima može da dostigne slavu Božanstva. Time je on izgubio i onu silu kojuje dobio
po blagosti Tvorca.
137. Takvim primerima i svedočanstvima Svetog Pisma najjasnije se dokazuje da je
strast gordosti po nastanku prva i da je izvor svih grehova i prestupa, iako je po
redosledu borbe poslednja. Ona ne uništava samo jednu, sebi suprotnu vrlinu, kao
ostale strasti, tj. smirenje, već ujedno pogubljuje sve vrline. I ona ne iskušava neke
osrednje i ništavne, nego naročito one koji stoje na visini savršenstva. Jer, tako o tome
duhu govori prorok: Hrana mu je izabrana (Av.1,16). Blaženi David je sa velikom
pažnjom čuvao skrivnice svoga srca. To pokazuje smelost sa kojom je Onome od koga
nisu bile sakrivene tajne njegove savesti, uzvikivao: Gospode, ne nadima se srce moje,
niti se uznose oči moje, niti idem na veliko, ni na ono što je više od mene (Ps.130,1), i
još: Ne živi u domu mome onaj ko se drži gordosti (Ps.100,7). Pa ipak, znajući koliko je
čak i savršenima teško da se sačuvaju od svakog pokreta ove strasti, on se nije uzdao
samo u svoj trud, već je u molitvi izmoljavao pomoć od Gospoda. On je iskao da
izbegne rane od strela ovoga neprijatelja, govoreći: Ne daj da stane na mene noga
ohola (Ps.35,12), (tj. "Ne daj mi, Gospode, da učinim kakav korak po nagovoru
gordosti"). On se, naime, bojao i strašio da ne bude podvrgnut onome što se govori za
gorde: Bog se protivi gordima (Jak.4,6), i još: Nečist je pred Gospodom ko je god
ponosita srca (Prič.16,5).
138. Koliko je samo veliko zlo gordost. Njoj ne mogu da se suprotstave ni anđeli ni
druge protivne sila, već mora da se usprotivi sam Bog. Treba primetiti da apostol nije
rekao da oni koji su sputani ostalim strastima imaju Boga za protivnika. On nije rekao:
"Bog se protivi stomakougodnicima, bludnicima, gnevljivcima, ili srebroljupcima", nego
jedino - gordima. Jer, druge strasti su okrenute ili samo protiv onih koji greše, ili protiv
njihovih saučesnika, tj. drugih ljudi, a gordost je naročito usmerena protiv Boga. Zbog
toga ga i ima za protivnika.
139. Mreže ovog najnepotrebnijeg duha možemo da izbegnemo ukoliko o svakoj vrlini u
kojoj smo napredovali budemo govorili: Ali ne ja, nego blagodat Božija koja je sa mnom,
i: Blagodaću Božijom jesam, što jesam (1.Kor.15,10), i: Jer Bog je Onaj koji čini u vama
i da hoćete i da tvorite po Njegovom blagovoljenju (Fil.2,13). I sam Savršitelj našeg
spasenja govori: Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne
možete činiti ništa (Jn.15,5), a i Psalmopojac peva: Ako Gospod ne sazida dom, uzalud
se muče koji ga grade; ako Gospod ne sačuva grad, uzalud ne spava stražar (Ps.
126,1). Jer, volja onih koji žele i koji se trude i koji su obučeni u telo koje se bori protiv
duha nije dovoljna da bi se, bez naročitog pokrova Božanstvenog milosrđa, postigla
savršena čistota i neporočnost, niti da se zadobije ono što se tako silno želi i ka čemu
se stremi. Jer, svaki dar dobri i svaki poklon savršeni odozgo je, silazi od Oca svetlosti
(Jak.1,17). Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, što se hvališ kao da nisi primio
(1.Kor.4,7).
140. Ja ovo govorim ne zbog toga što bih, ponižavajući čovekov trud, nekoga hteo da
odvojim od brižljivog i napornog truda. Naprotiv, ja odlučno tvrdim (i to ne na osnovu
sopstvenog mišljenja, nego na osnovu mišljenja staraca) da se bez njih nikako ne može
zadobiti savršenstvo. Međutim, ono ne može biti dovedeno do odgovarajućeg stepena
samo na osnovu njih, tj. bez blagodati Božije. Prema tome, kao što kažemo da ga samo
čovekovi trudovi bez pomoći Božije ne mogu postići, tako tvrdimo da se blagodat Božija
daje samo onima koji se trude u znoju lica, ili, govoreći rečima apostola - samo onima
koji hoće i koji se trude. U 88. Psalmu se u ime Božije kaže: Poslah pomoć junaku,
uzvisih izabranoga svoga iz naroda (st.20). Mi po reči Gospodnjoj govorimo da svako ko
ište prima, da se svakome ko kuca otvara i da svako ko traži nalazi. Međutim, traženje,
iskanje i kucanje sami po sebi nisu dovoljni bez milosrđa Božijeg koje daruje ono što
ištemo, koje otvora ono u šta kucamo, i koje daje da nađemo ono što tražimo. Ono je
spremno da nam sve to daruje, čim mu mi pružimo priliku i prinesemo svoju dobru volju.
Jer, ono mnogo više nego mi sami želi i očekuje naše savršenstvo i spasenje. I blaženi
David je duboko postao svestan nemoći da postigne uspeh u svome delanju i trudu
samo sopstvenim naporima. Stoga je dvostrukom molitvom iskao da se udostoji da
Gospod sam ispravi njegova dela, govoreći: I delo ruku naših dovrši nam, i dela ruku
naših dovrši (Ps.89,17), i opet: Utvrdi Bože ono što si učinio među nama (Ps.67,29).
141. Prema tome, mi treba da stremimo savršenstvu, revnujući u postovima, bdenjima,
molitvama i skrušenosti srca i tela kako ne bismo, nadimajući se gordošću, sve učinili
uzaludnim. Mi treba da verujemo da sopstvenim naporima i trudovima, tj. bez pomoći
blagodati Božije, ne možemo postići ne samo savršenstvo, nego ni ono u čemu se
upražnjavamo radi njegovog postizanja, tj. podvige i razna duhovna delanja.
142. Mi uvek treba da uznosimo blagodarnost Bogu ne samo stoga što nas je stvorio
razumnima i obdario sposobnošću slobodnog proizvoljenja, što nam je poklonio
blagodat krštenja i kao pomoć pružio poznavanje zakona, nego i stoga što nas svojim
svakodnevnim promišljanjem oslobađa od neprijateljskih napada, što nam pomaže da
savladamo plotske strasti, što nas bez našeg znanja pokriva od opasnosti, što nas štiti
od padanja u greh, što nam pomaže, što nas prosvećuje u poznanju i razumevanju
zahteva Njegovog zakona, što tajno u nama pobuđuje skrušenost zbog nerada i
grehova naših, što nas spasonosno ispravlja, što nas udostojava naročite posete i što
nas ponekad i protiv naše volje privlači spasenju. Najzad, on samo naše slobodno
proizvoljenje, koje je više naklonjeno strastima, usmerava ka boljem dušekorisnom
delanju, i obraća ga na put vrline, posećujući ga svojim dejstvima.
143. Eto u čemu se zapravo sastoji smirenje pred Bogom, eto u čemu se sastoji vera
najdrevnijih otaca, koja čak do sada prebiva čista i kod njihovih prejemnika. O toj
njihovoj veri daju nesumnjivo svedočanstvo apostolske sile, koje su projavljene ne samo
među nama, nego i među nevernima i malovernima.
144. Joasaf, car Judejski najpre beše pohvalnog života. Međutim, pogordivši se, on je
bio predan beščasnim i nečistim strastima, po apostolovoj reči: Predade ih Bog u
pokvaren um, da čine što je neprilično (Rim.1,26-28). Takav je zakon pravde Božije.
Onaj ko se nepokajano nadima gordim prevaznošenjem srca, predaje se na
posramljenje najgnusnijoj plotskoj sramoti kako bi, ponižen, osetio da je oskrnavljen
zbog toga što ranije nije hteo da bude svestan najdublje i najvažnije nečistote od gordog
prevaznošenja, te da bi, spoznavši [nesreću], porevnovao da se očisti i od drugih strasti.
145. Prema tome, očigledno je da niko ne može da postigne krajnji stepen savršenstva i
čistote bez istinskog smirenja. Njega svako treba da javno svedočeći pred bratijom, a
takođe i pred Bogom u skrivnicama svoga srca, te da veruje da bez Njegove zaštite i
pomoći, koji ga posećuju svakog trena, nikako ne može da postigne savršenstvo koje
želi i prema kome sa naporom stremi.
146. Dosada smo, koliko je dozvoljavala oskudnost našeg dara, uz Božiju pomoć
dovoljno rekli o duhovnoj gordosti koja, kao što je rečeno, iskušava savršene. Taj oblik
gordosti nije mnogima poznat, i ne ispituju ga mnogi, budući da su malobrojni oni koji se
staraju da steknu savršenu čistotu srca. Malobrojni dostižu do takvih borbi. Gordost se
obično bori samo sa onima koji se, pobedivši sve druge strasti, nalaze gotovo na
samom vrhuncu vrline. Pošto nije mogao da ih savlada navodeći ih na plotski grehopad,
najlukaviji naš neprijatelj pokušava da ih uprlja i pogubi duhovnim padom. On namerava
da ih kroz njega liši svih pređašnjih plodova, stečenih velikim trudom. Uostalom nas, koji
smo sputani plotskim strastima, on ni najmanje ne iskušavanja na taj način, već nas
spotiče grubom, plotskom nadmenošću. Zbog toga smatram neophodnim da, po našem
obećanju, nešto kažem o opasnosti koja prvenstveno preti nama, ljudima naše mere, i
naročito dušama mladih i početnih monaha.
147. Ako posle rđavog i nedovoljno revnosno postavljenog početka odricanja od sveta
ostane u duši monaha, plotska gordost mu neće dopustiti da od ranije svetske gordosti
siđe do istinskog Hristovog smirenja. Ona će ga najpre činiti nepokornim i tvrdoglavim,
ne dozvoljavajući mu da bude krotak i ljubazan. Ona mu neće dozvoliti da ide u korak
sa svom bratijom, da živi kao i ostali i da izbegava samoisticanje. Ona mu naročito neće
dopustiti da se, po zapovesti Boga i Spasa našega, obnaži od svakog zemaljskog
sticanja. Odricanje od sveta nije ništa drugo do ispoljavanje umrtvljenosti prema svemu i
krst. Ono se istinski može započeti i izgraditi samo na temelju svesti o duhovnoj
umrlosti za sva dela ovoga sveta, i na veri da i telesno treba da umiremo svaki dan.
Ona, nasuprot tome, čoveka uči da ga očekuje dugovečan život, predstavljajući mu
unapred razne dugotrajne bolesti. Kolebajući ga stidom i smućenjem zbog mogućnosti
da ostane bez ičega i da se izdržava iz tuđih, a ne iz svojih izvora, ona mu savetuje da
je mnogo bolje da hranu i odeću obezbeđuje od svojih, a ne tuđih sredstava. Kao
potvrdu, ona navodi izreku: Blaženije je davati nego primati (Dap.20,35). Međutim, oni
koji su odebljali i ohladneli srcem nikada neće moći da razumeju smisao sa kojim je ona
rečena.
148. Prema tome, monah koji nije dobro započeo svoje podvizavanje nikada neće moći
da primi istinski prosto Hristovo smirenje. On neće prestati da se hvali ili znatnošću
porekla, ili da se nadima ranijim svetovnim činom (koji je napustio samo telom, a ne i
srcem), ili da se uznosi novcem (koji je zadržao kod sebe na svoju pogibao, budući da
zbog njega ne može niti spokojno da nosi breme manastirskog poretka, niti da se
potčini poukama ma kog starca). Onaj kime je ovladala gordost smatra ponižavajućim
da drži ma kakvo pravilo potčinjavanja ili poslušanja. On čak nerado sluša i opšte
učenje o savršenstvu duhovnog života. Ponekad se on i u potpunosti odvraća od njega,
naročito kada ga izobliči savest ili kada primi podozrenje da je namerno usmereno
protiv njega. U tom slučaju se njegovo srce još više ogorčuje i raspaljuje gnevom. Posle
toga se kod njega javlja glasan govor, gruba reč, tvrdoglav odgovor sa gorčinom, gord i
brzi hod, nezadrživ govor. Tako se dešava da mu duhovni razgovor ne donosi nikakvu
korist. Naprotiv, za njega on postaje štetan, postajući povod za veći greh.
149. Slušao sam kako je jedan ava prekorio mladog monaha: "Zašto si ostavio
smirenje, koje si projavljivao neko vreme po odricanju od sveta, i počeo da se nadimaš
đavolskom gordošću". Sa krajnjom ohološću on mu je odgovorio: "Zar sam ja neko
vreme smirivao sebe da bih zauvek bio potčinjen". Pri tako neobuzdanom i uvredljivom
odgovoru, starac se zaprepastio od iznenađenja. Njemu se prekinuo govor. On kao da
je čuo reči od samog drevnog lucifera, a ne od čoveka. On nije mogao da izusti ni jednu
reč iz usta svojih protiv takve drskosti, nego je samo iz srca ispuštao uzdahe i stenjanja.
Ćuteći, on je u umu ponavljao ono što je rečeno o Spasitelju našem: Budući u obličju
Božijem... unizio je sebe i bio poslušan i to ne na neko vreme (kao što govori obuzeti
đavolskim duhom nadmenosti), nego čak do smrti (Fil.2,6-8).
150. Plotska gordost se projavljuje u sledećim delima: njen govor prati bučnost, njeno
ćutanje - dosada, njenu veselost - gromki smeh, njenu tugu - besmislena potištenost,
njeno odgovaranje -zajedljivost, njenu reč - lakomislenost. Njene reči kao da se
izgovaraju bez ikakvog učešća srca. Ona ne poznaje trpljenje, i ostaje tuđa ljubavi,
smela u nanošenju žalosti, malodušna u njihovom podnošenju, teško pokretna na
poslušanje ukoliko mu ne prethodi njena sopstvena želja i volja, nepokorna savetima,
nesposobna za odricanje od svoje volje i za potčinjavanje drugima, uporna pri svome
rešenju, nesaglasna da popusti drugome. Postavši nesposobna da prima spasonosne
savete, ona više veruje svome mišljenju, nego rasuđivanju staraca.
151. Spustivši se dole po takvim stepenima onaj kime je jednom ovladala gordost sa
užasom se već odvraća od strogog opštežiteljnog poretka. Smatrajući da se sporo
kreće na putu savršenstva zbog opštenja sa bratijom, te da neznatno uspeva u sticanju
trpljenja i smirenja usled krivice drugih i prepreka sa njihove strane, njemu dolazi želja
da živi u usamljenoj keliji ili čak da osnuje vlastiti manastir sa ciljem privlačenja mnogih
ka strogom životu. I on se žuri da sabere pristalice svog učenja i pouka, od neuspelog
učenika postajući najneuspeliji učitelj.
152. Prema tome, ako hoćemo da se naša građevina (zdanje) podigne do samoga vrha
i da bude ugodna Bogu, postarajmo se da joj postavimo temelj po tačnom jevanđelskom
učenju, a ne po našoj samougodljivoj volji. Po njemu, takav temelj ne može biti ništa
drugo osim straha Božijeg i smirenja, koje se rađa od krotosti i prostosrdačnosti.
Smirenje se ne može steći bez odricanja od svega. Bez odricanja se nećemo moći
utvrditi ni u dobrom poslušanju, ni u tvrdom trpljenju, ni u nepomutljivoj krotosti, ni u
savršenoj ljubavi. Bez svih njih, pak, naše srce nikako ne može postati stanište Duha
Svetoga. O tome Gospod govori kroz proroka: Na koga ću pogledati, ako ne na krotkog
i skrušenog srcem, koji drhti od reči mojih (Ps.66,2).
153. Zbog toga vojnik Hristov, koji se zakonito se podvizava duhovnim podvigom i koji
želi da bude uvenčan vencem od Gospoda, treba na svaki način da se pobrine da
istrebi i ovog najljućeg zvera kao pogubitelja svih vrlina. On treba da je ubeđen da se
neće osloboditi od strasti sve dok on bude u njegovom srcu. Naprotiv, čak će i ono
nešto vrlina koje bude stekao propasti od njegovog otrova. Jer, u našoj duši nikako ne
može biti podignuta građevina vrlina ukoliko najpre u našem srcu ne budu postavljeni
temelji istinskog smirenja. Naime, jedino smirenje, kao najtvrđe složeno, može da izdrži
zdanje savršenstva i ljubavi koje se diže do vrha. Radi toga je, najpre, potrebno da pred
našom bratijom sa iskrenim raspoloženjem projavljujemo istinsko smirenje, ne
dozvoljavajući sebi da ih bilo čime ožalostimo, ili rastužimo. Mi to nećemo nikako biti u
stanju da ispunimo ukoliko u nama ne bude duboko ukorenjeno istinsko odricanje od
svega zbog ljubavi prema Hristu. To odricanje se sastoji u potpunom lišavanju od ma
kakvog sticanja. Osim toga, potrebno je da u prostoti srca i bez ikakvog pritvorstva
primimo jaram poslušanja i potčinjavanja tako da, osim zapovesti ave, u nama nipošto
ne živi nikakva druga volja. To će moći da ispuni samo onoj ko je sebe umrtvio za ovaj
svet, i ko se smatra nerazumnim i glupim, bez ikakvog razmišljanja izvršavajući sve što
zapovede starci, sa verom da je sve sveto i objavljeno samim Bogom.
154. Ako se budemo držali u takvom raspoloženju, bez ikakve sumnje ćemo steći
nepomućeno i neizmenjivo stanje smirenja. Njime ćemo se smatrati najmanjim od svih i
trpeljivo podnositi sve što nam se dešava, bilo da se radi o klevetama, skorbima ili
štetama. I to ćemo primati kao da se na nas nalaže od strane naših starešina (kao
poslušanje ili ispitivanje). I ne samo da ćemo to sa lakoćom podnositi, nego ćemo sve
smatrati neznatnim i ništavnim, postojano se sećajući i osećajući stradanja Gospoda
našega i svih svetih. Jer, tada će nam se klevete koje nam se pričinjavaju izgledati
utoliko lakše, ukoliko smo dalje od njihovih velikih dela i veoma plodnog života.
Oduševljenje prema trpljenju, koje odatle proizilazi, biće još silnije ukoliko budemo
pomišljali da ćemo se ubrzo i mi preseliti iz ovoga sveta i da ćemo po brzom završetku
našega života odmah postati saučesnici njihovog blaženstva i slave. Takva pomisao je
pogubna ne samo za gordost, nego i za sve strasti. Posle toga sledi da vrlo strogo
održavamo takvo smirenje i pred Bogom. To ćemo i postići ukoliko se budemo držali
ubeđenja da sami od sebe, bez Njegove pomoći i blagodati, ne možemo učiniti ništa što
bi doprinelo savršenstvu vrline, i ukoliko budemo iskreno verovali da je i ono što smo
uspeli da razumemo - dar Božiji.
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN
PREGLED DUHOVNE BORBE
VI
BORBA SA POMISLIMA I PREKO NjIH SA ZLIM DUHOVIMA, KOJA PRATI SVE
DRUGE BORBE I SVE IH NADŽIVLjUJE
sadržaj
155. Pitanje. I pored svog staranja ne vidim nikakvog uspeha u utvrđivanju pažnje. Um
nikako ne može da se sačuva od lutanja. Čak i kad osetiš da se srce saosećajno
ustremljuje ka određenom sagledavanju, um se neprimetno spušta i sa velikom brzinom
upada u svoja uobičajena skitanja. Tako nebrojeno mnogo puta svaki dan um biva
plenjen svojim lutanjima tamo-amo. Osim toga, njega hvata očajanje da nikada neće
postići željeno ispravljanje nemoći. On stiče misao da je naprezanje pažnje radi tog dela
beskoristan trud, budući da duša svaku minutu brzim poletima stremi rasejanosti.
Strahom Božijim privučena duhovnom sagledavanju, ona ipak, pre nego se učvrsti, opet
trenutno iščezava iz vida. Ukoliko čak i preduhitriš njenu nameru za lutanjem i uhvatiš je
na samom početku, povukavši je ka sagledavanju od koga je počela da odstupa,
nameravajući da je, kao nekim uzama, svežeš sa najvećom napregnutošću pažnje srca,
ona ipak, za vreme samog truda nad njom, uspeva da isklizne iz unutrašnjeg svetilišta
brže nego jegulja iz ruku ribolovca. Trudeći se na taj način svaki dan sa svim usrđem
nad čuvanjem misli, i ne videći nikakvog uspeha, i nevoljno dolaziš do zaključka da
lutanja misli ne potiču od nas, nego od same prirode.
156. Nije bezopasno tako brzo izvoditi zaključke, tj. pre nego što se delo ispita kako
treba. Zbog svoje nemoći ili nesposobnosti da uspemo u nečemu, ne treba da
smatramo da ni drugi ne mogu postići uspeh. To bi bilo isto kao kad bi neko, ne umejući
da pliva i da se održava na vodi, zaključio da ničije telo ne može da se održava na vodi i
da, prema tome, niko ne može da pliva. Pošto njegovo telo zbog svoje težine ne može
da se održava na vodi, i pošto su tela svih kao i njegovo, [on zaključuje] da sama
priroda tela nije u stanju da pliva. Ma kako mu izgledao ispravan takav zaključak,
iskustvo ga ne opravdava. Takav je i naš sud. Naš um po svojoj prirodi ne može da
bude prazan. Ukoliko u sebi ne bude imao unapred brižljivo pripremljene predmete u
kojima bi upražnjavao svoja kretanja i kojima bi se postojano zanimao, on će zbog svoje
pokretnosti neizbežno leteti tamo-amo, sve dok dugim upražnjavanjem i postojanom
navikom (što vi nazivate uzaludnim trudom) iz opita ne sazna da u svome sećanju treba
da pripremi materijal oko koga bi se okretao u svojim neumornim poletima, i da će kroz
neprekidno prebivanje u trudu steći silu da odbija suprotne nagovore neprijatelja (kojima
se ranije rasejavao), nepokolebivo prebivajući u stanju željenog (nepomućenog i
unutrašnjeg pokoja). Prema tome, nepostojanost nesređenog lutanja pomisli ne treba
pripisivati čovekovoj prirodi, ili Bogu, njenom Tvorcu. Jer, istinita je reč Pisma: Bog je
čoveka stvorio dobrim, a oni (tj. ljudi) traže svakojake pomisli (Prop.7,30). Prema tome,
kakvota pomisli zavisi od nas. I Psalmopojac govori: Blago čoveku kome si ti zastupnik:
on je u svom srcu položio da ide gore (Ps.83,6). Vidite da je u našoj vlasti da polažemo
u srca svoja ili ushođenje, tj. pomisli koje dostižu do Boga, ili nishođenje, tj. pomisli, koje
nas spuštaju dole, ka zemaljskim i plotskim stvarima. Kad se pomisli ne bi nalazile u
našoj vlasti, Gospod ne bi prekoreo fariseje: Zašto vi zlo mislite u srcima svojim
(Mt.9,4). I preko proroka On ne bi zapovedio: Udaljite zle pomisli vaše od očiju mojih
(Is.1,16), i: Dokle će se u tebi zadržavati poročne misli. (Jer.4,14).
157. Istina je, doduše, da nas mnoge sujetne pomisli i protiv naše volje uznemiravaju i
gotovo bez našeg znanja zavaravaju. One u nas ulaze neprimetno i lukavo. I mi ne
samo da ne možemo da ih sprečimo, nego ih i sa velikim trudom primećujemo. Ipak,
svako može da ih prima, ili odbacuje ukoliko, uz Božiju pomoć, uloži staranje i trud.
Njihovo nastajanje ne zavisi od nas, ali njihovo odbacivanje ili primanje stoji u našoj
volji. Uostalom, i u samom razvijanju pomisli ne treba sve pripisivati njihovom napadu, ili
duhovima koji se staraju da ih poseju. Naprotiv, i od nas, ako ne uvek a ono najvećim
delom, zavisi da li ćemo ispraviti kakvotu pomisli, i da li ćemo se postarati da u našim
srcima niču duhovno-svete umesto plotsko-zemnih pomisli. Rđave pomisli se umanjuju i
ređe pojavljuju u onome ko se razumno i usrdno poučava u Svetom Pismu, upražnjava
u Psalmima i pevanju [crkvenih pesama], podvizava u postu i bdenju, seća na buduće
(tj. na Carstvo nebesko i geenu ognjenu), i na sva dela Božija. Naprotiv, zle pomisli se
umnožavaju u onome ko se zanima svetovnim brigama i plotskim delima, i upušta u
sujetne i prazne besede.
158. Delatnost našega uma se može usporediti sa mlinskim žrvnjem koji se od silovitog
vodenog toka brzo okreće u krug. Pokretan vodom, on nikako ne može da prestane da
se okreće. Međutim, u vlasti mlinara stoji da li će mleti pšenicu, žitarice ili kukolj. Tako ni
naš um u sadašnjem životu ne može biti prazan od toka pomisli, budući neprestano
pokretan potocima utisaka koji se na njega ustremljuju sa svih strana. Međutim, od naše
volje i odluke zavisi koje će od njih da primi ili prihvati. Ukoliko se mi, kao što je rečeno,
budemo postojano zanimali poučavanjem u Svetom Pismu, ukoliko sećanje budemo
ispunjavali duhovnim predmetima i ukoliko budemo gajili želju za savršenstvom i nadu
za zadobijanje budućeg blaženstva, u nama će nicati duhovne pomisli, i naš um će se
kretati u neprestanim mislima o predmetima u koje smo se udubili. Međutim, ukoliko se
mi, usled bezbrižnosti i nerada, budemo zanimali predmetima strasti i praznim
besedama, ili svetovnim i sujetnim brigama, u nama će se, po njihovim rodovima, kao
pleva rađati i pomisli i našem srcu dostavljati veoma štetan posao, po rečima Spasitelja:
Jer gde je blago dela vaših i vaše pažnje,
neophodno će biti i srce vaše (Mt.6,21).
159. Treba znati da postoje tri izvora naših pomisli: Bog, đavo i mi sami. Bog nas
udostojava posete prosvećenjem Svetoga Duha, pobuđuje u nama ili revnost prema
većem napredovanju, ili skrušenost zbog sporog napretka i popuštanja lenjosti i
bezbrižnosti, otkriva nam nebeske tajne, i naše namere obraća ka boljim delima. Tako
je Gospod nadahnuo Artakserksa da traži knjigu dnevnika iz koje je saznao za dobra
dela Mardoheja, te odmah izmenio svoju raniju surovu odluku o uništavanju judejskoga
naroda (Est.6). Tako je i apostolima obećano: Jer nećete vi govoriti, nego će Duh Oca
vašega govoriti iz vas (Mt.10,20). Od đavola su pomisli koje pokušavaju da nas
spotaknu, pobuđujući u nama strasno naslađivanje, ili sa najlukavijom prepredenošću
predstavljajući zlo pod vidom dobra. Jer, on se pred nama pretvara u anđela svetlosti
(2.Kor.11,14). Tako je on metnuo u srce Judi Iskariotskome da izda Gospoda (Jn.13,2),
i Ananiji da slaže Duhu Svetome (Dap.5,3). Od nas samih rađaju se pomisli kada se
prirodno sećamo onoga što smo videli, slušali, ili činili.
160. Taj trostruki uzrok nastanka pomisli treba uvek da imamo na umu i da prema
njemu prosuđujemo o pomislima koje nastaju u srcu. U skladu sa time treba i da se
odnosimo prema njima. U ovom smislu mi treba da podražavamo iskusne menjače
novca koji tačno umeju da prepoznaju da li se radi o zlatu, da li je moneta od čistog
zlata, ili od bakra koji liči na zlato, da li na njoj carev lik, i da li je zakonito predstavljen,
te da li moneta ima zakonitu težinu. Nešto slično u duhovnom smislu mi treba da činimo
u odnosu na pomisli. Prvo, treba svestrano da ispitamo da li je istinito ili ne ono što je
ušlo u naše srce. Naprimer, ako nam je predloženo neko učenje, mi treba da ispitamo
da li je očišćeno Božanstvenim ognjem Svetoga Duha, ili pripada judejskom sujeverju, ili
proizlazi iz nadmene svetske filosofije i samo nosi masku blagočastivosti. Postupivši
tako, mi ćemo ispuniti apostolsku pouku: Ne verujte svakome duhu, nego ispitujte
duhove jesu li od Boga (1.Jn.4,1), i bićemo izvan opasnosti da se udaljimo od istine.
Oni, pak, koji se nisu pobrinuli da ispune ovu predostrožnost, podvrgavali su se bednom
otpadanju od vere. Slatkorečivi sablaznitelji su ih najpre privukli sebi nekim pobožnim
osećanjima i umovanjima, saglasnim sa svetom verom, kao sa sjajem zlata. Zatim su ih
naučili mudrovanjima protivnim veri. Obmanuti prvobitnim izgledom, oni ih nisu
podvrgnuli svestranom ispitivanju. Primivši na taj način lažni bakarni novac za zlatni, oni
su upali u jeretičke zablude. Drugo, treba da brižljivo razmotrimo da li čujemo lažno
tumačenje Svetog Pisma. Jer, [može se desiti] da ono, oponašajući čisto zlato istinitog
razumevanja Božanstvenih reči, pokušava da nas obmane izgledom dragocenog
metala kako bismo ga primili sa mešavinom bakra lažno pridavanog smisla. Tako je
satana pokušao da iskuša samog Spasitelja Hrista. Tako on i sve nas iskušava, premda
ne bezuspešno kao kod našeg Gospoda. Treće, na sve načine treba da budemo
oprezni kako neprijatelj, izvrćući dragocene pouke Svetoga Pisma lukavim
tumačenjima, ne bi uspeo da nas navede na nepravilnu primenu i upotrebu. Prikrivajući
obmanu pozivanjem na predanje koje navodno potiče od staraca on kao da nezakonito
stavlja carski pečat na lažni novac. On u tome uspeva kada nas prelešćuje na neumorni
trud koji je iznad naših moći, na prekomerna bdenja, na molitve bez ikakvog reda, na
neumesno čitanje. Zavodeći nas navodnim dobrom, on nas privodi kraju koji je štetan
po dušu. On nas nagovara da činimo nepotrebne posete da bi nas isterao iz
usamljenosti i lišio blaženog bezmolvija. On nam savetuje da preuzmemo na sebe brigu
o pobožnim bespomoćnim ženama kako bi nas uhvatio u zamku pogubnim brigama. On
nas podstiče da želimo sveštenički čin pod izgovorom nazidavanja mnogih i odvlači od
našeg smirenog zvanja. Svi takvi saveti, prikriveni pokrovom milosrđa, pobožnosti i
višeg napretka, neiskusne odvode u obmanu. Spolja oni liče na novac istinitog cara,
premda su ih iskovali lažni duhovni kovači, a ne pravoslavni opitni oci. Njih su podmukli
demoni iskovali na štetu i propast. Na njih se savršeno može primeniti izreka
Propovednika: Postoje putevi koji čoveku izgledaju pravi, iako im kraj gleda u dno adovo
(Prič.16,25). Poslednje (četvrto) opažanje iskusnog menjača se odnosi na ispitivanje
težine [monete]. Mi ćemo ga u našem duhovnom delanju ispuniti kada delo koje nam
savetuje pomisao položimo na tas savesti, te sa svom strogošću ispitamo da li ima
stvarnu težinu, tj. da li je teško strahom Božijim, da li je sve u njemu po njegovom
smislu i značenju, ne čini li ga lakim spoljašnost i novina, nije li mu težinu umanjila
sujeta i nije li ga uništila ljudska slava. Izvagavši i ispitavši ga svedočanstvima apostola i
proroka, mi smo dužni da ga prihvatimo kao saglasno sa njima, ili da ga sa svom
strogošću odbacimo kao njima protivno i za nas pogubno.
161. Prema tome, treba neprestano da osmatramo sve skrivnice našeg srca, i da sa
budnom pažnjom pratimo tragove onih koji ulaze kako se ne bi prokrao i neki misleni
zver, ili sam lav ili drakon te, potajno zapečativši pogubne stope pri našoj nepažnji, i
drugima prokrčio put u zavoje našeg srca. Obrađujući na taj način svakoga časa i svake
minute zemlju našeg srca jevanđelskim plugom, tj. neprestanim sećanjem na krst
Gospodnji, mi ćemo moći da uništimo legla pogubnih zveri i jazbine otrovnih zmija, i da
ih izgnamo iz sebe.
162. Obraz savršenog uma (koji ima vlast nad svojim pomislima) prekrasno je
predstavljen u licu jevanđelskog kapetana. Naravstvena sila koja ne dozvoljava da nas
sve pomisli obmanjuju, već po svom rasuđivanju dobre prima, a suprotne bez ikakvog
napora progoni, u priči o njemu je opisana njegovim rečima (koje, naravno treba shvatiti
u prenosnom značenju): Jer i ja sam čovek pod vlašću, i imam pod sobom vojnike, pa
rečem jednome: idi, i ide: i drugome: dođi, i dođe; i slugi svome: učini to, i učini (Mt.8,9).
Zlim nagovaranjima ćemo, pak, sa vlašću zapovedati: "Odlazite", i odlaziće. Tako ćemo
i dobre pomisli prizivati: "Dođite" i one će dolaziti. I sluzi našem - telu ćemo pokazivati
šta mu je potrebno za celomudrenost i uzdržanje, i on će, izjavljujući potpunu pokornost,
bez ikakvog protivljenja sve ispuniti, ne izazivajući više poročne želje protivne duhu.
Kad bismo se hrabro borili protiv neurednih unutrašnjih pokreta i strasti, kad bismo ih
potčinili svojoj vlasti i svome rasuđivanju, kad bismo pohotu koja ustaje u našoj ploti
ugasili, kad bismo neurednu gomilu pomisli držali pod jarmom vlasti razuma, kad bismo
spasonosnim znamenjem krsta Gospodnjeg od granica našeg srca progonili gomile zlih
neprijateljskih sila, mi bismo mi bili uzvedeni u čin kapetana u duhovnom smislu. Zbog
takvih trijumfa i pobeda i mi ćemo se podići na visinu njegovog dostojanstva i imati
zapovedničku vlast i silu. Pri njoj već nećemo biti privlačeni pomislima koje ne želi mo,
nego samo onima kojima se duhovno naslađujemo. Tada ćemo dobiti mogućnost da
prebivamo u njima i da im se priljubljujemo. Zlim nagovaranjima ćemo, pak, sa vlašću
zapovedati: "Odlazite", i odlaziće. Tako ćemo i dobre pomisli prizivati: "Dođite" i one će
dolaziti. I sluzi našem - telu ćemo pokazivati šta mu je potrebno za celomudrenost i
uzdržanje, i on će, izjavljujući potpunu pokornost, bez ikakvog protivljenja sve ispuniti,
ne izazivajući više poročne želje protivne duhu.
163. Ali, kako to postići? To će doći samo od sebe ukoliko se tesno sjedinimo sa
Bogom. Tada će već On dejstvovati u nama. U to nas uverava apostol, govoreći: Jer
oružje našeg vojevanja nije telesno nego silno Bogom za rušenje utvrđenja, obarajući
pomisli (2.Kor.10,4). Ma šta mi preduzimali u cilju savlađivanja pomisli, nećemo imati
uspeha, sve dok ne počne da deluje sam Bog posle sjedinjenja sa nama. Tada će i
naša nemoćna sredstva postati silna i svepobedna, razarajući neprijateljske tvrđave i
poražavajući i izgoneći sve pomisli. I ispuniće se na nama proročka reč: Nemoćni neka
govori: "Mogu ja" (imam snage), i krotak neka bude hrabar (Joilj 3,10-11), i ono što o
sebi govori sveti Pavle: Jer kad sam slab onda sam silan (2.Kor.12,10). Jer, tada će se
sila Božija projaviti u nemoći našoj (2.Kor.12,9). Prema tome, svim htenjem srca treba
da se ustremimo ka sjedinjenju sa Gospodom da bi se i u nama izvršilo ono što je
ispitao blaženi David; Duša se moja prilepila za tebe. I primi me desnica tvoja (Ps.62,8).
I svako od nas će početi da peva zajedno sa njim: A meni je dobro biti blizu Boga
(Ps.72,28). Naravno, to zahteva postojani napor i trud. Ali, bez njih nema uspeha ni u
kakvom delu. Tim više ga bez njih ne treba očekivati u tako važnom delu. Savršenstvo
nijedne vrline se ne može postići bez truda, i mir pomisli niko ne može postići bez
krajnjeg srdačnog napora. Na to se upravno odnosi reč Gospodnja: Carstvo nebesko sa
naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt.11,12). Da bi duh naš dostigao u
čoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef.4,13), i postao jedan duh sa
Gospodom (1.Kor.6,17), neophodno je da sa velikim naporom uvek bdi i da bude
neumoran u revnosti. Došavši dotle, on već sa apostolom može svečano da likuje: Sve
mogu u Hristu koji mi daje moć (Fil.4,13).
164. Stoga sva naša pažnja treba uvek da bude usmerena na brzo vraćanje pomisli od
njihovog lutanja i kruženja ka sećanju na Boga. Onaj ko hoće tačno da podigne i
sagradi krov u obliku kupole, vrpcom iz centra postojano pravi krug, postižući na taj
način svuda podjednaku okruglinu. Ko, pak, pokuša da bez ove pomoći završi delo
neće moći nepogrešivo da ostvari pravilnu okruglost, čak i ako poseduje veliku veštinu,
budući da jedinim pogledom neće moći odrediti koliko je odstupio od kružnice. Isto tako
ni naš duh, ukoliko u sebi, kao neki nepokretan centar, ne utvrdi ljubeće sećanje na
Boga, kako bi, njime obezbeđen, svakog momenta obilazio sva svoja dela i trudove,
kako bi njime, kao proverom, određivao kakvotu svojih pomisli i podviga (te jedne
primao, a druge odbacivao), i kako bi njime, kao istinskim šestarom, davao pravac
svemu što radi - nikako neće moći kao što treba da sagradi duhovnu građevinu čiji je
arhitekta Pavle (1.Kor.Z,10). On tada neće moći da kući da lepotu o kojoj blaženi David,
želeći da je u svom srcu predstavi Gospodu, govori: Gospode, zavoleh lepotu doma
tvoga, i mesto obitavanja slave tvoje (Ps.25,8), nego će nerazumno u srcu svome podići
ružan dom, koji je nedostojan Duha Svetoga i koji je uvek sklon rušenju. I on se neće
proslaviti useljavanjem blaženog stanara (tj. Duha Svetoga), već se podvrgnuti
žalosnom razrušenju.
165. Tamne sile deluju na nas prvenstveno kroz pomisli. Naravno, nama bi bilo lakše da
izađemo na kraj sa njima kada nas ne bi neprestano i u velikom broju okruživali
neprijatelji koji nam ne žele dobro. Ipak, toga se ne treba užasavati. Istina je da nas
neprijatelji stalno opadaju. Međutim, oni samo seju i pobuđuju zlo u nama, nemajući sile
da nas prinuđuju na njega. Jer, kad bi im bila data vlasg da nas nasilno uvlače u zlo, a
ne samo da nas nagovaraju na njega, ni jedan čovek ne bi mogao da izbegne greh koji
bi odgovarao grehovnoj želji koju bi zapalili u našim srcima. Međutim, mi vidimo da je
njima data mogućnost da nas pobuđuju, kao što je i nama darovana sila da ih odbijamo
i sloboda da se sa njima saglašavamo. I zašto se bojati? Uostalom, onome ko se boji
njihovih nasilja i napada, sa druge strane predlažemo Božiji pokrov i Božiju pomoć, koja
je moćnija od njih, kao što se govori: Jer je eeći Onaj koji je u vama negoli koji je u
svetu (1Jn.4,4). Njegovo zastupništvo se bori za nas sa silom koja je nesravnjivo veća
od one sa kojom na nas ustaje neprijateljska strana. Jer, Bog ne samo da nadahnjuje
na dobra dela, nego ih i podupire i privodi kraju. On nas ponekad i bez naše volje i
našega znanja privlači spasenju. Prema tome, očigledno je da đavo može da prelesti
jedino onoga ko mu sam svojom voljom da saglasnost. To je Eklisiast jasno izrazio
rečima: Sud nad zlim delima nije brz. Zbog toga se srce sinova ljudskih ne boji da čini
zlo (Ekl.8,11). Očigledno je, dakle, da svako greši stoga što odmah, kada na njega
napadnu zle pomisli, ne pruža otpor protivrečenjem. Jer, rečeno je: Usprotivite se
đavolu, i pobeći će od vas (Jak.4,7).
166. Kod nekoga može da se javi pitanje o načinu na koji zli duhovi ulaze u opštenje sa
dušom. Oni neosetno razgovaraju sa njom, seju u nju što zažele, vide njene pomisli i
pokrete i koriste se njima na njenu štetu. Međutim, nema ničega neobičnog u tome. Duh
može da ulazi u opštenje sa duhom, i da prikriveno utiče na njega, podstičući da na ono
što želi. Jer, među njima, kao i među ljudima, postoji neka sličnost i srodnost po prirodi.
Međutim, savršeno je nemoguće da oni ulaze jedan u drugog i da jedan ovladava
drugim. To može istinski da se pripisuje samo Božanstvu.
167. Napred rečenom nimalo ne protivreči ono što se događa sa besomučenima, tj. što
oni, opsednuti nečistim duhovima, govore i čine ono što neće, ili bivaju prinuđeni da
izgovaraju reči koje ne razumeju. Izvesno je, međutim, da se ne podvrgavaju svi na isti
način uticaju duhova. Nekima oni ovladavaju do te mere da nimalo nisu svesni šta rade
ili govore, dok su drugi svesni i posle se sećaju onog što se dešavalo. I jedno i drugo
biva od uticaja nečistog duha. Ipak, ne treba misliti da on, izgovarajući reči i govoreći
ustima onoga koji strada, prožima samu suštinu duše ili da srasta sa njom i da se oblači
njome. Oni to nikako ne mogu da učine. To se, zapravo događa na sledeći način:
zasedajući na organe kroz koje dejstvuje duša, i nalažući na njih nepodnošljivu težinu,
nečisti duh strašnim pomračenjem pokriva razumna osećanja duše i preseca njihovu
delatnost. To se, doduše, kao što vidimo, ponekad dešava i od vina, i od groznice, i od
preterane hladnoće, i drugih bolesti koje dolaze spolja. Da đavo ne bi pomislio da isto
učini i sa blaženim Jovom, dobivši vlast nad njegovim telom, Gospod mu je naročitom
zapovešću zapretio, govoreći: Eto, predajem ti ga u ruke, ali mu samo dušu sačuvaj
(Jov 2,6). On kao da kaže: "Samo ga nemoj činiti bezumnim, nemoj mu rastrojiti sedište
duše, ne napadaj mu razum i ne povređuj mu organ razuma jer njime treba da ti se
suprotstavi.
168. Duh se, na taj način, nekako meša sa grubim i tvrdim veštastvom, tj. sa telom, i to
veoma lako. Iz toga, međutim, ne sledi da se on i sa dušom, koja je takođe duh, može
sjediniti tako da i nju, slično telu, učiniti sedištem svog bića. To je moguće jedino Svetoj
Trojici, koja ne samo da obuhvata svaku razumnu prirodu, nego je i prožima. Samo je
Bog svagde i u svemu, tako da vidi i sve pomisli naše, i sve unutrašnje pokrete, i sve
duševne tajne. I nema tvari sakrivene pred Njim, nego je sve obnaženo i otkriveno pred
očima Onoga kome ćemo odgovarati (Jev.4,13). On pravedno ispituje srca i utrobe
(Ps.7,10).
169. Kako, međutim, nečisti duhovi znaju naše misli? Oni ih ne čitaju upravno u duši,
nego ih prepoznaju po njihovom ispoljavanju u spoljašnjim čulnim obeležjima, tj. iz naših
reči i dela. Međutim, oni nikako ne mogu proniknuti u misli koje još nisu izašle iz
unutrašnjosti duše. Čak i to da li su i kako su primljene misli koje nam oni sami
podmeću, oni saznaju ne iz same duše, i ne iz najunutarnjijih pokreta koji se u njoj tajno
dešavaju zbog njih, nego po njihovom ispoljavanju van duše. Tako, npr. oni znaju da je
monah, u koga su posejali pomisao stomakougađanja, primio pohotu stomakougađanja
ukoliko vide da je počeo da posmatra kroz prozor na sunce, ili da se obaveštava koliko
je sati. I nije čudno što vazdušne sile stiču takvo znanje, kada vidimo da i umnim ljudima
uspeva da po očima, licu i drugim spoljašnjim znacima saznaju stanje unutrašnjeg
čoveka. Naravno, utoliko tačnije znanje mogu da imaju oni koji su, kao duhovi, bez
sumnje mnogo tananiji i pronicljiviji od ljudi.
170. Treba znati da svi demoni ne raspaljuju sve strasti u ljudima, već da se o svakoj
brine određeni duh. Jer, jedni od njih se naslađuju nečistim i sramnim pohotama, drugi
vole bogohulstvo, treći - gnev i jarost, četvrti se teše tugom, peti - sujetom i gordošću. I
svaki u srcu čovekovom seje strast kojom se naročito naslađuje. Međutim, ne pobuđuju
oni svi zajedno svoje strasti, nego naizmenično, saglasno sa vremenom, mestom i
prijemčivošću onoga ko se iskušava.
171. Osim toga, treba znati da oni nisu svi u jednakoj meri zli i jednako moćni. Na
početnike i nemoćne se puštaju slabiji duhovi. Ukoliko se oni savladaju, šalju se moćniji.
Na taj način, Hristov vojnik, po meri svog napredovanja i umnožavanja duhovnih sila,
treba da podnosi sve veću i veću borbu. I niko od svetih nikako ne bi mogao podneti
zlobu takvih i tolikih neprijatelja, ili izdržati njihove napade i svirepujarost, ukoliko pri
našoj borbi ne bi uvek bio prisutan naš najmilostiviji zastupnik i podvigopoložnik Hristos,
ujednačavajući silu onih koji se bore, odbijajući i obuzdavajući iznenadne napade
neprijatelja i čineći sa iskušenjem i kraj, da bi se moglo podneti (1.Kor.10,13).
172. Demoni nemaju vlasti da štete svakom čoveku. To na najjasniji način dokazuje
primer blaženog Jova koga neprijatelj nije smeo da iskuša više, nego što mu je bilo
dopušteno voljom Božijom. O tome svedoči i ispovedanje zlih duhova koje je uneseno u
jevanđelske priče: Ako nas izgoniš, dozvoli nam da idemo u krdo svinja (Mt.8,31). Oni,
dakle, bez Božije dozvole nisu imali vlast da uđu čak ni u nečiste i beslovesne životinje.
Utoliko više treba verovati da po svojoj volji oni ne mogu ući ni u jednog čoveka,
stvorenog po obrazu Božijem. Jer, kad bi im bila data vlast da iskušavaju i ogorčavaju
svakoga čoveka po svojoj volji, niko ne samo od mladih monaha, nego ni od savršenih
muževa ne bi mogao da izdrži život u pustinji, budući okružen gomilama zlih neprijatelja.
173. Takođe, poznato je da nečisti duhovi u tela besomučenih ulaze tek pošto zavladaju
njihovim umovima i pomislima. Lišivši ih najpre straha Božijeg, sećanja na Boga i
duhovne pouke, oni ih smelo napadaju. I budući da su razoružani i lišeni Božije pomoći i
Božije ograde, oni ih lako pobeđuju. Na kraju, oni u njima, kao u mestu koje je
prepušteno njihovoj vlasti, ustrojavaju sebi stanište. Uostalom, tačno je i to da oni teže,
prekomernije i pogubnije muče one koje nisu savladali telesno, nego duševno. To su
upravo oni koji su se uhvatili u mrežu njihovim strastima i pohotama. Jer, po reči
apostola, od koga je ko pobeđen tome i robuje (2.Pt.2,19).
174. Sveto Pismo svedoči da su uz svakoga od nas nerazdvojno prisutna dva anđela,
dobar i zao. O dobrima govori Spasitelj: Gledajte da ne prezrete jednoga od malih ovih;
jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima stalno gledaju lice Oca moga nebeskoga
(Mt.18,10), i blaženi David: Anđeli Gospodnji stoje oko onih koji ga se boje, i izbavljaju
ih (Ps.33,8). O njima svedoči i ono što se u knjizi Dela apostolskih govori o svetom
Petru: To je anđeo njegov (Dap.12,15). O oba anđela naširoko se govori u knjizi Pastir.
Ako razmislimo o onome ko je tražio pristup blaženom Jovu, jasno ćemo razumeti da se
radilo o onome ko ga je uvek napadao, premda ga nikada nije mogao pokrenuti na
greh. Zbog toga je i iskao od Gospoda vlast nad njim, ispovedajući da je dotle bio
pobeđivan zastupanjem Gospoda (koji ga je uvek ograđivao svojim pokrovom), a ne
njegovom vrlinom. I o Judi se takođe govori: I đavo neka mu stane sa desne strane
(Ps.108,6).
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN
PREGLED DUHOVNE BORBE
VII
BORBA SA SVIM VRSTAMA TUGE KOJA DOLAZI OD NEVOLjA I NAPASTI
sadržaj
175. U Palestini, u pustinjama između Jerusalima i Mrtvog mora, varvari su iznenada
napali monahe, i veoma mnoge poubijali. Kako je Bog dopustio da se nad Njegovim
slugama izvrši takvo zlodelo? To pitanje obično smućuje duše onih koji nemaju mnogo
vere i znanja i koji misle da se vrline i podvizi svetih nagrađuju u ovom vremenskom
životu. Mi, pak, koji se ne samo u ovome životu nadamo u Hrista da, po apostolu, ne
bismo bili jadniji od sviju ljudi (1.Kor.15,19), ne treba da padamo u zabludu takvim
mišljenjima. Inače se može desiti da, zbog netačnog određenja istine u odnosu na takve
događaje, dođemo u užas i smućenje od iskušenja koja i nas susreću, da svojim
nogama skrenemo sa puta pravde (Ps.72,2), ili, što je i reći strašno, da Bogu pripišemo
nepravdu i nebrigu o delima ljudskim, tj. kao da On svete ljude koji žive pravedno ne
izbavlja od iskušenja, te da dobrima dobrom, a zlima zlom ne uzvraća u sadašnjem
životu. Time bismo zaslužili osudu sa onima kojima prorok Sofonija preti u ime
Gospoda, govoreći: Osvetiću se onima koji u srcima svojima govore: "Gospod ne čini ni
dobro ni zlo" (Sof.1,12), ili bismo se podvrgli jednakom udelu sa onima koji žalbama
izriču hulu na Boga: Onaj ko čini zlo je dobar pred Bogom i on mu ugađa. I gde je Bog
pravde, dodajući i drugo bogohuljenje koje prorok opisuje: Uzalud služimo Bogu. I kakva
je korist od držanja onoga što je naredio, i što hodismo kao molitvenici pred Gospodom
Svedržiteljem? Jer, mi hvalimo tuđe, napreduju koji čine bezakonje, i spasavaju se oni
koji se protive Bogu (Mal.3,14-15). Prema tome, da bismo izbegli neznanje koje je uzrok
i koren najrđavije zablude, unapred treba da tačno saznamo šta je zaista dobro, a šta
zlo. Držeći se, zatim, istinskog određenja Pisma, a ne lažnog mišljenja gomile, mi se
već nikako nećemo prelestiti zabludom neverujućih ljudi.
176. Sve što postoji i što se događa u svetu može biti jedno od troga: dobro, zlo ili nešto
srednje. Prema tome, mi treba da saznamo šta je zapravo dobro, šta zlo, a šta srednje
kako bi naša vera, budući ograđena tačnim znanjem, u svim iskušenjima ostala
nepokolebiva. U ljudskim delima ništa ne treba smatrati suštinskim dobrom, izuzev
duševne vrline koja nas iskrenom verom privodi Bogu i podstiče da se neprestano
prilepljujemo uz nepromenjivo dobro. I nasuprot tome, ništa ne treba smatrati zlom osim
greha, koji nas odvaja od blagog Boga i veže za zlog đavola. Srednje je, pak, ono što
može pripadati i jednoj i drugoj strani, sudeći po osobinama i raspoloženju onoga koji se
njime koristi. Tu spadaju: bogatstvo, vlast, počast, telesna snaga, zdravlje, lepota, sam
život ili smrt, beda, nemoć tela, klevete i drugo tome slično. Ono, dakle, prema svojstvu
i raspoloženju onoga ko se njime koristi može da služi i na dobro i na zlo. Jer,
bogatstvo, prema apostolu, često može da služi na dobro. On bogatima ovoga sveta
zapoveda da se ne preuznose, niti da se uzdaju u bogatstvo nesigurno, nego u Boga
živoga, koji nam daje sve izobilno na upotrebu, da dobro čine, da se bogate u dobrim
delima, da budu darežljivi, društveni, spremajući sebi dobar temelj za budućnost, da
dobiju život večni (1.Tim.6,17-19). Međutim, ono se obraća u zlo kada ga sabiraju da bi
ga gomilali i zakopavali u zemlju, kao što čine tvrdice, ili da ga rasipaju na raskoš i
utehe, a ne na korist potrebitih. Isto tako su vlast i počast i telesna snaga i zdravlje
nešto srednje i mogu se upotrebiti i na dobro i na zlo. Time se lako objašnjava činjenica
da su mnogi od svetih u Starom Zavetu, vladajući svime time, bili veoma ugodni Bogu, i
što su naprotiv, oni koji su ih rđavo koristili i obraćali na služenje svojim rđavim
sklonostima, pravedno bili kažnjavani ili predavani smrti, kao što često pripovedaju
knjige Carstva. Na isti način shvati i o drugim srednjim stvarima, tj. da nisu istinsko
dobro (koje se sastoji u vrlinama), nego - nešto neodređeno. Jer, one su korisne i
blagotvorne za pravednike koji ih upotrebljavaju na pravedna i potrebna dela, dajući im
mogućnost da urizniče dobre plodove za život večni, dok su za one koji se njima rđavo
koriste nekorisne i pogubne, dovodeći ih samo do greha i smrti.
177. Čvrsto držeći u sećanju takvu razliku stvari i dela, znajući da nema istinskog dobra
izuzev vrline (koja proizilazi iz straha Božijeg i ljubavi prema Bogu), i da ništa nije pravo
zlo osim greha i udaljavanja od Boga, sada ćemo sa svom pažnjom pogledati da li je
ikada Bog, bilo sam bilo kroz nekog drugog, pričinio zlo nekome od svojih svetih? Bez
sumnje, tako nešto nigde nećeš naći. Jer, nikada se nije desilo da [čoveka] neko drugi
navede na greh ukoliko on neće zlo i protivi mu se. Ukoliko je, pak, upadao u greh,
znači da ga je sam u sebi već začeo usled nepažljivosti srca i razvraćene volje. Želeći
da u to zlo, tj. u greh baci pravednog Jova, đavo je upotrebio sve zamke svoje zlobe:
lišio ga celokupnog bogatstva, decu mu porazio smrću, i njega samoga od glave do
nogu pokrio ranama, koje su pričinjavale nepodnošljiv bol. Ipak, on nikako nije mogao
da ga uprlja grehom. Jov je uza sve to ostao nepokolebiv i nije izrekao bezumlje na
Boga (Jov 1,22), tj. nije upao u bogohulstvo.
178. Međutim, kako sam Bog o sebi govori: Ja sam ... onaj koji gradi mir i stvara zlo
(Is.45,7)? I prorok o Njemu svedoči: Može li biti nesreća u gradu, a da je Gospod ne
učini (Am.3,6)? Sveto Pismo rečju zlo ponekad označava skorbne slučaje ne zbog toga
što su zaista zli po prirodi, nego zbog toga što ih kao zle osećaju oni kojima se šalju na
korist. Jer, govoreći sa ljudima, Reč Božija po neophodnosti govori čovečijim rečima i sa
čovečijim osećanjima. Tako i spasonosno sečenje i spaljivanje, koje lekar
dobronamerno vrši na telu koje strada od opasnih povreda, bolesnik smatra za zlo koje
mora da trpi. Konju mamuze i onome koji greši - ispravljanje nisu slatki. I sve
disciplinske strogosti onima koji prolaze kurs obrazovanja izgledaju gorke, kao što
govori apostol: Jer svako karanje, dok traje, ne čini se da je radost, nego žalost, ali
posle daje mirni plod pravednosti onima koji su kroz njega izvežbani. On još kaže: Jer
koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina koga prima. Jer koji je to sin koga
otac ne kara (Jev.12,6-7;11)? Na taj način, reč zlo se ponekad upotrebljava u značenju
žalosnih slučajeva, po rečenome: I raskaja se Bog zbog zla koje reče da im učini, i ne
učini (Jon.3,10). I još: Jer znah da si ti Bog milostiv i žalostiv, spor na gnev i obilan
milosrđem, i koji se žalosti zbog zla (Jon.4,2), tj. zbog žalosnih lišavanja i beda koje je
prinuđen da navede na nas zbog grehova naših. Znajući kako su one za neke korisne,
drugi prorok se zbog želje njihovog spasenja, a ne zbog neprijateljskog osećanja prema
njima, molio: Dodaj im zla Gospode, dodaj zla slavnim zemlji (Is.26,15). I sam Gospod
govori: Evo, ja ću na tebe navesti zlo (Jer.11,11), tj. tuge i razaranja. Spasonosno
kažnjen njima u sadašnje vreme, bićeš prinuđen da se na kraju obratiš i požuriš k meni,
koga si u dane svoje sreće zaboravljao. Mi ih zbog toga ne možemo smatrati suštinskim
zlom, budući da mnogima služe na dobro i vode ka primanju večnih radosti. Vratimo se,
međutim, postavljenom pitanju. Sve što obično smatramo zlom, što nam pričinjavaju
neprijatelji, ili što nas poražava na neki drugi način - ne treba da smatramo zlom, nego
nečim srednjim. I tada ono već neće biti onakvo kakvim ga smatra onaj ko ga je naneo
u jarosnom duhu, nego onakvo, kakvim ga oseća onaj ko ga je pretrpeo. Stoga, kada se
svetom mužu desi smrt, ne treba misliti da mu je učinjeno zlo, nego nešto srednje. Jer,
ona je za grešnika zlo, a za pravednika - uspokojenje i oslobođenje od zla. Smrt je za
pravednog čoveka pokoj, čiji je put sakriven (Jov 3,23). Pravedan čovek od takve smrti
neće pretrpeti nikakvu štetu. Jer, sa njim se nije desilo ništa neobično. Ono što je imalo
da se desi sa njim po prirodnoj neophodnosti, on je primio po zlobi neprijatelja, i to ne
bez koristi za večni život. Dug čovečije smrti, koji je morao da plati po neizbežnom
zakonu sadašnjeg našeg postojanja, on je otplatio sa bogatim plodom stradanja, stičući
zalog za veliku nagradu.
179. To, međutim, ne oslobađa krivice onoga ko čini zlo. Nečastivi bezakonik neće
ostati bez kazne zbog toga što zlodelom svojim pravedniku nije mogao da pričini
suštinsku štetu. Jer, trpljenje je vrlina pravednika. Ono donosi nagradu ne onome ko je
naneo smrt ili stradanje, nego onome ko ih je trpeljivo podneo. Jedan će zasluženo
podneti kaznu za zversku surovost, dok drugi neće pretrpeti nikakvo suštinsko zlo.
Hrabrošću svoga duha trpeljivo podnevši iskušenja i stradanja, on je sve što mu je
naneseno sa zlim namerama, obratio sebi na dobro i na umnoženje svoga blaženstva u
budućem životu.
180. Jovovo trpljenje nije steklo dobru nagradu đavolu, koji ga je učinio slavnim svojim
iskušenjima, nego njemu samom koji ih je hrabro podneo. I Judi neće biti darovano
oslobođenje od večnih muka zbog toga što je njegovo izdajstvo poslužilo na spasenje
čovečanskog roda. Jer, ne treba gledati na plod dela, nego na raspoloženje onoga ko
ga čini. Zbog toga mi treba da smo čvrsto ubeđeni u to da čoveku niko ne može naneti
zlo ukoliko ga sam ne privuče slabošću svoga srca i malodušnošću. Jer, i blaženi
apostol u jednom stihu potvrđuje: A znamo da onima koji ljube Boga sve pomaže na
dobro (Rim.8,28). Jer, govoreći: Sve pomaže na dobro, on obuhvata zajedno sve - ne
samo ono što se smatra srećom, nego i ono što se smatra nesrećom. I na drugom
mestu isti apostol govori da je prošao i kroz jedno i kroz drugo: Sa oružjem pravednosti
desnim i levim, tj. u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, kao varalice i istiniti, kao neznani i
poznati, kao oni koji umiru a evo živimo, kao kažnjavani ali ne ubijani, kao žalošćeni a
uvek radosni, kao siromašni a mnoge bogateći, i ostalo (2.Kor.6,7-10). Prema tome, i
ono što se smatra srećom i što apostol svrstava na desnu stranu, označavajući ga
rečima slave i pohvale, i ono što se smatra nesrećom i što svrstava na levu stranu,
obeležavajući ga rečima sramote i grdnje, za savršenog muža postaje oružje
pravednosti. On nanesene mu (žalosti) velikodušno podnosi, koristeći ih kao oružje
protiv onih koji ga napadaju. On se njima, kao lukom, mačem i najčvršćim štitom
naoružava protiv onih koji mu ih nanose, savršeno projavljujući svoje trpljenje i hrabrost.
Najslavnije toržestvo svoje nepokolebivosti on pokazuje kroz same neprijateljske strele
koje ga smrtno pogađaju. On se, na taj način, ni srećom ne uznosi, niti zbog nesreće
pada duhom, već korača pravom stazom i carskim putem. Sa takvog mirnog stanja srca
on se ni nailaskom radosti neće skrenuti na desno, ni napadom nesreće i dolaskom
žalosti obrnuti na levo. Velik mir imaju oni koji ljube zakon tvoj, Gospode, i oni se ne
sablažnjavaju, svedoči sveti David (Ps.118,165). O onima, pak, koji se pri nailasku
svake slučajnosti menjaju, saglasno njihovim svojstvima i razlikama, kaže se: Bezumnik
se menja kao mesec (Sir.27,11). O savršenima i premudrima se, pak, govori: A znamo
da onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro. O slabima i nerazumnima se, opet,
objavljuje: Idi od čoveka bezumna, jer nećeš čuti pametne reči (Prič.14,7), budući da se
on ni prijatnošću ne koristi na svoje dobro, niti se zbog neprijatnosti ispravlja.
Naravstvena sila koja je potrebna da se hrabro podnose žalosti, potrebna je i radi
očuvanja umerenosti u radosti. Onaj koga iz koloseka izbaci jedna od tih slučajnosti,
nesumnjivo neće moći odleti ni jednoj od njih. Uostalom, sreća više povređuje čoveka,
negoli nesreća. Jer, nesreća ponekad i protiv volje obuzdava i smiruje. Privodeći nas u
spasonosnu skrušenost, ona nas ili pobuđuje da manje grešimo, ili nas primorava da se
sasvim ispravimo. Sreća, pak, nadima dušu pogubnim, premda prijatnim laskama, te
strašnim opustošenjem obara u prah one koji se, zbog srećnih uspeha, smatraju
bezbednim.
181. Savršeni muževi se u Svetom Pismu prenosno nazivaju dvostrukim dešnjacima.
Takav je bio, kao što piše u knjizi Sudija, Aod, koji se obema rukama koristio kao
desnom (Knj.Sud.3,15). Takvim savršenstvom u duhovnom [smislu] ćemo i mi ovladati,
ukoliko i sreću, koja se smatra desnom [stranom] i nesreću, koja se naziva levom
[stranom], dobrom i pravilnom upotrebom budemo obraćali na desnu stranu. Time bi
sve što god se sa nama desi, za nas, po apostolu, bilo oružje pravednosti. U našem
unutrašnjem čoveku mi opažamo dve strane i, tako reći, dve ruke. I ni jedan od svetih
ne može da nema kako onu koju nazivamo desnom, tako i onu koju zovemo levom
rukom. Savršenstvo, pak, njegove vrline se poznaje iz toga što on obe obraća u
desnicu, dobro se koristeći obema. Da bismo jasnije mogli razumeti o čemu se radi, reći
ću: sveti muž ima desnicu kada projavljuje duhovne uspehe; kada, goreći duhom,
gospodari nad svim svojim željama i pohotama; kada, budući slobodan od svakog
đavolskog napada, bez imalo truda i nelagodnosti odbacuje i odseca plotske strasti;
kada, uznevši se sa zemlje gore, na sve sadašnje i zemaljsko gleda kao na nepostojan
dim i pustu senku, prezirući ga kao brzoprolazno; kada u ushićenju uma ne samo
plameno želi buduće, nego ga i jasno vidi; kada se najstvarnije hrani duhovnim
sagledavanjima; kada jasno, kao otvorena vrata, opaža nebeske tajne; kada čisto i
plameno uznosi molitve Gospodu; kada se, razgorevši se ognjem duha, svim
stremljenjima duše preseljava u nevidljivo i večno, pri čemu misli da se već ne nalazi u
telu. On ima takođe i levu ruku kada je okružen burama iskušenja; kada se raspaljuje
nastupima pohotnih pobuda prema plotskim željama; kada prema neobuzdanom gnevu
biva podstreknut ognjem razdražujućeg smućenja; kada samoprevaznošenjem biva
podstrekavan na gordost ili sujetu; kada biva ugnjetavan žalošću koja donosi smrt
(2.Kor.7,10); kada se rastužuje napadima podmuklog uninija; kada, po odlasku
celokupnog duhovnog žara, obamire zbog ohladnelosti i neke neobjašnjive sete, pri
čemu od njega odlaze ne samo dobre pomisli, koje razgorevaju unutrašnju revnost,
nego mu i Psalmi i molitva, i čitanje, i kelijna usamljenost postaju užasno teskobni i sva
oruđa vrlina susreće sa nekim neizdržljivim odvraćanjem i odbojnošću. Kada ga sve ovo
bude napadalo, monah treba da zna da ga pritiskuje leva strana.
Prema tome, onaj ko ni zbog onoga, kao što smo rekli, što pripada desnoj strani ne
bude nadmen taštinom koja nailazi, i ko ni zbog onoga što pripada levoj strani, hrabro
ratujući, ne pada u očajanje, koristiće obe ruke kao desnu. U oba delanja pokazavši se
pobednikom, on će dobiti pobednički venac, kako sa svog levog, tako i sa svog desnog
stanja. Takav venac je, kako čitamo, zaslužio je blaženi Jov koji se za desno delovanje
ovenčao vencem: budući bogat i znatan otac sedam sinova, on je svakodnevno prinosio
žrtvu Gospodu za njihovo očišćenje, želeći da ih učini blagougodnim i srodnim ne toliko
sebi, koliko Bogu; njegova vrata su bila otvorena za svakoga dolaznika; on je bio noga
hromih i oko slepih; ovčijim krznom od njegovih ovaca su bila zagrevana ramena
nemoćnih; on je bio otac sirotama i udovicama; on se čak u srcu svome nije radovao
zbog pogibije svoga neprijatelja. Isti Jov je, delujući levicom, sa neuporedivo visokom
hrabrošću trijumfovao nad nevoljama; u jednom trenutku lišivši se sedam sinova, on se
kao otac nije ucvelio žestokom žalošću, nego se kao sluga Božiji umirio voljom svoga
Tvorca; od najbogatijeg postavši najbedniji, od preobilnog nag, od zdravog gubav, od
poznatog i slavnog ponižen i prezren on je sačuvao hrabrost duha nepovređenom;
lišivši se na kraju celokupnog svog imanja i imetka, on je postao obitalište gnoja i, kao
neki najsuroviji mučitelj svoga tela, crepom strugao isceđeni gnoj, te pogružavao prste u
dubinu rana koje su pokrile sve delove njegovog tela i izvlačio crve. Pri svemu tome on
ni najmanje nije pohulio na Boga, i ni u čemu nije uzroptao na svoga Tvorca. Šta više.
Nimalo se ne bojeći bremena najtežih iskušenja, on je i samu odeću koja je pokrivala
njegovo telo (i koja je jedina mogla biti sačuvana od đavolje otimačine stoga što je bila
na njemu) razderao i odbacio od sebe, pridodavši proizvoljnu nagotu onoj kojom ga je
porazio njegov najljući otimač. On je čak i kosu sa svoje glave, koja je ostala kao jedino
netaknut znak ranije slave, odsekao i bacio svome mučitelju. On je tako odsekao ono
što mu je ostavio najsvirepiji neprijatelj, i nebeskim glasom izjavio radost svoje slavne
pobede nad njim: Dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati? Go sam
izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti. Gospod dade, Gospod uze. Kako je bilo
ugodno Gospodu, tako se i zbilo. Neka je blagosloveno ime Gospodnje (Jov 2,10; 1,21).
U dvostruke dešnjake pravedno ću ubrojati i Josifa koji je u sreći bio prijatan ocu, pun
poštovanja prema braći, blagougodan Bogu, a u neprijatnosti celomudren, veran svome
gospodaru, najkrotkiji u tamničkom zatvoru, nezlopamtiv prema uvredama, dobročinitelj
prema neprijateljima, prema zavidnoj braći koji su gotovo postali njegove ubice ne samo
nežno raspoložen, nego i bogato milosrdan. On i njemu slični se pravedno nazivaju
dvostrukim dešnjacima, budući da se sa obe ruke koriste kao sa desnicom. Prolazeći
kroz iskušenja koja je nabrojao apostol, oni slično njemu mogu govoriti: Sa oružjem
pravednosti, levim i desnim, u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, i ostalo. I mi ćemo biti
dvostruki dešnjaci ukoliko i nas ne budu menjali ni obilje, ni oskudica u prolaznim
dobrima, tj. ukoliko nas ni obilje ne bude odvlačilo zadovoljstvima štetne raspuštenosti,
niti oskudica - u očajanje i roptanje, već ukoliko u oba slučaja, odajući blagodarnost
Bogu, budemo izvlačili jednak plod i iz prijatnosti i iz neprijatnosti. Tada ćemo postati
istinski dvostruki dešnjaci, kao što je bio učitelj neznabožaca, koji je posvedočio o sebi:
Govorim to ne zbog oskudice, jer ja sam se naučio da budem zadovoljan onim što
imam. Znam i poniziti se, znam i izobilovati; u svemu i svačemu navikoh: i sit biti i
gladovati, i izo.bilovati i oskudevati. Sve mogu u Hristu koji mi daje moć (Fil.4,11-13).
182. Iskušenje, kao što smo rekli, biva dvojako, tj. kroz prijatnost i neprijatnost. Uzrok,
pak, zbog koga se iskušavaju ljudi jeste trojak: najvećim delom radi ispitivanja, ponekad
radi ispravljanja, a neretko i radi kažnjavanja zbog grehova.
Tako su radi ispitivanja, kako čitamo, slično Jovu, bezbrojne žalosti podneli Avraam i
mnogi sveti. Radi njega je i narod judejski bio podvrgnut iskušenjima u pustinji, kao što
u knjizi Ponovljenih zakona govori Mojsije: I opominji se svega puta kojim teje vodio
Gospod Bog tvoj četrdeset godina po pustinji, da bi te namučio i iskušao, da se zna šta
ti je u srcu, tj. hoćeš li držati zapovesti Njegove ili nećeš (Pon.Zak.8,2). I u Psalmu se
napominje: Na vodi Merivi iskušah te (Ps.80,8). Da se Jov upravo radi toga podvrgao
svemu što je podneo, upravno svedoči sam Bog, govoreći: Zar misliš da sam ti radi
čega drugog učinio [sve to], osim da se javiš prav (Jov 40,3)?
Radi ispravljanja se, pak, to dešava kada Gospod, smirujući svoje pravedne zbog nekih
malih i lakih grehova, ili zbog prevaznošenja ličnom pravednošću, popušta razna
iskušenja. Njima se oni u sadašnje vreme čiste od svake nečistote pomisli i njima se
spaljuje svaka nečistota koja se vidi u njihovoj unutrašnjosti (Is.1,25), kako bi se na
budućem ispitivanju pokazali slični čistom zlatu, i kako u njima ne bi ostalo ništa što bi,
posle ispitivanja ognjem Suda, trebalo da se očisti kaznenim sažiganjem. U tome smislu
je rečeno: Mnoge nevolje ima pravednik (Ps.33,20), i takođe: I zaboravili ste savet koji
vam govori kao sinovima: Sine moj, ne zanemaruj karanje Gospodnje, niti kloni kad te
On pokara. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina koga prima. Ako
podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin koga otac
ne kara. Ako li ste bez karanja, koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi
(Jev.12,5-9). I u Otkrivenju [je rečeno]: Ja one koje ljubim karam i popravljam
(Otk.3,19). Takvima je, pod vidom Jerusalima, od lica Božijeg preko proroka Jeremije
upućena reč: I učiniću kraj svim narodima, među koje sam te rasejao, a tebi neću učiniti
kraja, nego ću te pokarati na sudu (Jer.30,11). Za takvo spasonosno ispravljanje sveti
David se moli, govoreći: Ispitaj me, Gospode, i iskušaj me. Prekali utrobu moju i srce
moje (Ps.25,2). Razumevajući spasonosnost takvog iskušenja, i prorok Jeremija vapije:
Kazni nas Gospode, ali sa merom, a ne u gnevu svom (Jer.10,24). Isto i Isaija [govori]:
Blagosiljam te, Gospode, jer si se razgnevio na mene, ali si odvratio jarost tvoju, i
pomilovao me (Is.12,1).
Udarci iskušenja se šalju i zbog grehova. Tako Gospod preti da pošalje udarce narodu
izrailjskom, govoreći: Zube zverske poslaću na njih sa jarošću onih koji gamižu po
zemlji (Pon.Zak.32,24). I u Psalmima se o njima govori: Mnogo rane ima grešnik
(Ps.31,10). I u Jevanđelju se pominje: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što
gore ne dogodi (Jn.5,14).
Postoji još i četvrti razlog zbog koga se nekima šalju stradanja, poznat iz Svetog Pisma:
javljanje slave i dela Božijih. Tako se u Jevanđelju govori o sleporođenom: Ne sagreši ni
on ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Božija na njemu (Jn.9,3). I o bolesti Lazara
[se kaže]: Ova bolest nije na smrt, nego na slavu Božiju, da se Sin Božiji proslavi kroz
nju (Jn.11,4).
Postoje i druge vrste Božijih odmazdi, kojima bivaju poraženi oni koji su prevazišli
najviši stepen zla, i kojima su bili osuđeni, kao što čitamo, Datan, Aviron i Korej, i
prvenstveno oni o kojima govori apostol: Predade ih Bog u pokvaren um da čine što je
neprilično (Rim.1,26-28). To treba smatrati najtežim od svih kazni. O njima i govori
Psalmopojac: Na poslovima čovečijim nema ih, i ne muče se sa drugim ljudima
(Ps.72,5), budući da ne zaslužuju da budu spaseni posetom Gospodnjom i da dobiju
izlečenje posredstvom vremenskih kazni. Jer, oni otupevši predadoše sebe
razuzdanosti pa čine svaku nečistotu sa pohlepom (Ef.4,19) usled ogrubljenja srca
svoga od dugotrajnog prebivanja u neprestanom grehu koji prevazilazi sve mere
očišćenja i odmazde u veoma kratkom roku života u ovome veku. Takve Reč Božija
ukoreva i preko proroka Amosa: Zatirah vas kao što Gospod zatre Sodom i Gomor, i
bijaste kao glavnja istrgnuta iz ognja. Pa ipak se ne obratiste k meni, govori Gospod
(Am.4,11). [On govori] i kroz proroka Jeremiju: Potrću narod svoj, jer se ne vraćaju sa
puteva svojih (Jer.15,7), i na drugom mestu: Biješ ih, ali ih ne boli; satireš ih, ali neće da
prime pouke. Tvrđe im je lice od kamena, i neće da se obrate (Jer.5,3). Ipak, izlivši sve
spasonosne lekove kao najiskusniji Lekar, i videvši da već nije ostalo nijedno isceljujuće
sredstvo koje bi bilo moguće priložiti na njihove rane, Gospod kao da, na neki način,
biva pobeđen veličinom njihove nepravde. Budući prinuđen da odstupi od milostivog
kažnjavanja, On im objavljuje, govoreći: I revnost će se moja ukloniti od tebe, i
počinuću, i više se neću postarati (Jez.16,42). O drugima, pak, čije srce nije ogrubelo
čestim grešenjem, koji još nisu zaslužili najžešću i istrebljujuću kaznu, već su sposobni
da prime urazumljujuću kaznu radi spasenja, govori se: Pokaraću ih i čuće o skrobima
svojim (tj. urazumiću ih, davši im da čuju o nevoljama koje im prete) (Os.7,12).
183. Kako zadobiti i sačuvati trpljenje i blagodušnost? Istinsko trpljelje i blagodušnost se
ne mogu ni zadobiti ni sačuvati bez srdačnog smirenja. Kada trpljenje bude isticalo iz
tog izvora, radi izbegavanja žalosti od neprijatnosti neće biti potrebno niti zatvarati se u
keliju, niti sakrivati se u pustinju. Utvrđujući se u dubini duše na vrlini smirenja, svojoj
roditeljki i čuvarki, trpljenje već neće imati potrebu za spoljašnjom pomoći. Zbog toga,
ukoliko se mi zbog neke uvrede uznemirimo, očigledno je da u nama nije čvrsto utvrđen
temelj smirenja. Stoga se naša unutrašnja građevina, pri naletu čak najmanje bure,
podvrgava razarajućem potresu. Trpljenje nije pohvalno i dostojno udivljenja u slučaju
kada je unutrašnje spokojstvo sačuvano usled nedostatka strela neprijatelja. Naprotiv,
ono je veličanstveno i slavno kada prebiva nepokolebivo i pored bure iskušenja koja je
na njega usmerena. I kada se, naizgled, ruši i potresa, ono se više učvršćuje. I onim se
više usavršava, čime naizgled slabi. Jer, nikome nije nepoznato da je trpljenje dobilo
svoje ime od podnošenja žalosti. Stoga niko ko bez tuge ne podnosi sve što mu se čini
ne može biti proglašen trpeljivim. Stoga Solomon trpeljivog zasluženo pohvaljuje: Bolji
je dugotrpeljiv čovek nego junak. I gospodar od svoga srca je bolji nego onaj koji
zauzme grad (Prič.16,32). On još [kaže]: Ko je dugotrpeljiv velika je razuma, a ko je
malodušan pokazuje ludost (Prič.14,29). [Dešava se], dakle, da neko doživi klevetu i da
se zapali ognjem gneva. Tada uzrokom njegovog greha ne treba smatrati uvredu koja
mu je nanesena, budući da je ona isključivo povod za ispoljavanje u njemu sakrivene
bolesti (gneva). Takav je smisao Spasiteljeve priče o dve kuće: jednoj, utemeljenoj na
kamenu, i drugoj, utemeljenoj na pesku. Na njih se sa jednakom silom ustremio napad
vode i bure vetrova. Posledice su, međutim, bile različite. Jer, dom koji je bio utemeljen
na tvrdom kamenu nije pretrpeo nikakve štete od silnog udara, dok se onaj koji je bio
utemeljen na rastresitom pesku odmah srušio. I on se očigledno srušio ne stoga što je
bio podvrgnut spoljašnjem udaru, tj. od voda koja su se ustremile na njega, nego stoga
što je bio nerazumno utvrđen na pesku. Isto tako se i sveti čovek od grešnika ne
razlikuje time što nije podvrgnut snažnim iskušenjima, nego time što ga ni velika
iskušenja ne pobeđuju, dok grešnik pada i od malih. I, kao što smo rekli, hrabrost
pravednika ne bi bila pohvalna ukoliko bi on bio pobednik bez iskušenja. Uostalom, ni
pobede ne bi bilo ukoliko ne bi bilo neprijateljskih napada. Jer, blažen je čovek koji
pretrpi iskušenje, jer kad bude oproban primiće venac života, koji Gospod obeća onima
koji ga ljube (Jak.1,12). I apostol Pavle [kaže] da se sila Božija ne pokazuje u miru i
utehama, nego u nemoći (2.Kor.12,9). Jer, tako govori Gospod Jeremiji: Jer, evo ja te
postavljam danas kao tvrd grad i kao stub gvozden i kao zidove bakarne svoj ovoj
zemlji, carevima Judinim i knezovima njegovim i sveštenicima njegovim i narodu
zemaljskom. Oni će udariti na tebe, ali te neće nadvladati, jer sam ja sa tobom, veli
Gospod, da te izbavljam (Jer.1,18-19).
184. Hteo bih da vam predstavim bar dva primera takvog trpljenja. Jedan je pokazala
jedna blagočastiva žena. Želeći da se usavrši u vrlini trpljenja, ona ne samo da nije
bežala od iskušenja, nego je čak i tražila da je ogorčavaju. Ma koliko često bila
ožalošćavana, ona nije padala u iskušenjima. Ta žena je živela u Aleksandriji, i poticala
iz poznate porodice. U kući koju su joj ostavili roditelji, ona je blagočastivo služila Bogu.
Došavši jednom blaženom arhiepiskopu Atanasiju, ona je zamolila da joj da na
izdržavanje i uspokojenje neku od onih udovica koje se izdržavahu o crkvenom trošku.
"Daj mi, - govorila je ona,- jednu od sestara, koju bih uspokojila". Pohvalivši ženinu
dobru nameru i njeno usrđe prema delu milosrđa, svetitelj je zapovedio da od svih
izaberu udovicu koja bi sve prevazilazila časnom naravi, ozbiljnošću i ljubaznošću, kako
želja one koja projavljuje milosrđe ne bi bila potisnuta rđavošću one koja ga koristi, i
kako ona koja projavljuje milosrđe, budući ožalošćena zlom naravi udovice, ne bi
pretrpela štetu u veri. Primivši, dakle, izabranicu, ona ju je dovela u svoju kuću i počela
da joj služi u svemu. Međutim, videći njenu skromnost i tihost, i dobijajući od nje svake
minute poštovanje radi blagodarnosti za delo svoga čovekoljublja, ona je kroz nekoliko
dana opet došla ka spomenutom svetitelju i rekla: "Ja sam molila da zapovediš da mi
daju neku koju bih uspokojila, i kojoj bih služila sa punim poslušanjem". On u početku
nije razumeo radi čega tako govori i šta zapravo želi. Pomislivši da je njeno moljenje
zbog nebrige nadzornika nad udovicama bilo prenebregnuto, on je sa izvesnim
duševnim smućenjem pitao za razlog takvog propusta. Njemu su, međutim, rekli, da joj
je poslana najčasnija udovica. Tada je on, shvativši šta je iskala ta mudra žena,
zapovedio da joj daju najrđaviju od svih udovica, koja je sve prevazilazila gnevljivošću,
svadljivošću, glupošću, brbljivošću i sujetom. Kada su našli i dali joj takvu, ona je,
uzevši je u svoju kuću, sa istim ili još većim usrđem počela da joj služi. Kao
blagodarnost za te usluge ona je od nje dobijala samo ožalošćavanja ponižavajućim
grdnjama, zlim rečima, vređanjem. Ukorevajući je, udovica je sa pakosnim ruganjem
roptala što ju je isprosila od arhiepiskopa, budući da je ne uspokojava, nego muči. Ona
ju je, [navodno], uzela iz spokojnog života i uvela u težak, a ne iz teškog u spokojni.
Takva ožalošćenja je ta žena ponekad proširivala i do udaraca rukom. Međutim, ona
gospođa joj sa još većim smirenjem služaše, učeći se da pobeđuje njenu jarost ne
suprotstavljanjem, nego pre smirenim potčinjavanjem sebe. Ona je njen bes ukroćivala
čovekoljubivom krotošću. Takvim opitima u potpunosti se utvrdivši u trpljenju i
postigavši savršenstvo u željenoj vrlini, ona je otišla pomenutom svetitelju i zahvalila mu
za njegov mudri izbor i za obučavanje u dobročinstvu u pravom smislu, te za to što joj
je, savršeno saglasno njenoj želji, naznačio najdostojniju učiteljicu, čijim se neprestanim
ožalošćenjima svakodnevno ukrepljivala u trpljenju i postigla sam vrhunac vrline.
"Napokon, ti si mi, Vladiko, radi uspokojenja dao onakvu kakvu sam upravo želela da
imam. Ona prva je, pak, svojim poštovanjem prema meni pre mene uspokojivala i
utešavala, negoli ja nju". To je dovoljno reći o ženskom polu, kako bismo se
uspomenom na takvo delo ne samo naziđivali, nego i postiđivali sebe. Jer, mi ne
možemo sačuvati trpljenje ukoliko se ne zatvorimo u keliji.
185. Iznećemo i drugi primer o avi Pafnutiju, koji je živeo u savršenoj usamljenosti u
znamenitoj Skitskoj pustinji, u kojoj je i sada prezviter. Budući još mlad monah, on je
zasijao blagodatnom svetošću tako da su se najveći muževi toga vremena divili
njegovom napretku. I bez obzira na to što je bio mlađi od svih, njega su upoređivali sa
starcima. Tako su odlučili da i njega ubroje u lik staraca. Kada se to pročulo, zavist, koja
je nekada pobudila duše braće protiv Josifa, svojim otrovnim ognjem razgore protiv
njega jednoga od skitske bratije. On beše naumio da njegovu slavu uprlja nekom mrljom
sramote. Sačekavši vreme u koje je Pafnutije odlazio u nedeljni dan u Crkvu, on potajno
uđe u njegovu keliju i među korpe, koje tamo obično pletu od palmovog pruća, sakri
svoju knjigu. Zatim i sam ode u Crkvu, zadovoljan svojom lukavošću. Posle završetka
nedeljne službe on pred svom bratijom svetom Isidoru, koji je tada bio prezviter, iznese
žalbu da je iz njegove kelije ukradena knjiga. Ta žalba je sve smutila (a osobito
prezvitera) i oni nisu znali šta da misle, niti šta da poduzmu, budući poraženi novim i
nečuvenim prestupom. Tada je tužilac zahtevao da se sva bratija zadrži u Crkvi, i da
pošalju nekolicinu izabranih da pretresu sve kelije. Kada su tri starca, koje je naznačio
prezviter, pretražili sve druge kelije, došli su i do Pafnutijeve kelije. I u njoj su našli
knjigu sakrivenu među palmovim korpama, gde je beše sakrio zavisnik. Uzevši je, oni
su je odmah doneli u Crkvu i stavili pred sve. Premda je zbog čistote savesti bio uveren
da nema nikakvog udela u grehu Pafnutije je, kao da je kriv zbog krađe, sebe predao
sudu staraca, izjavljujući spremnost da podnese šta mu bude dosuđeno kao kazna i
moleći da mu odrede mesto pokajanja. On ništa nije govorio u svoju odbranu zbog
stidljive skromnosti strahujući da, trudeći se da rečima spere mrlju krađe, povrh toga ne
podnese još i osudu za laž, budući da niko nije podozrevao ništa drugo osim onoga što
je otkriveno. Po završetku ispitivanja i donošenja presude, on je izašao iz Crkve, ne
pavši duhom, već poveravajući sebe sudu samoga Boga. On je počeo da prinosi
pokajanje, pojačavši molitve sa obilnim suzama, utrostručivši post, pokazujući se pred
licem ljudi sa najvećim smirenjem duha. Pošto je tokom isteka gotovo dve nedelje na taj
način sebe podvrgao svakoj skrušenosti tela i duha, on je u subotni ili nedeljni dan rano
ujutro došao u Crkvu ne radi primanja Svetog Pričešća, nego da bi se ispružio kod vrata
Crkve i smireno molio oproštaj. Međutim, ne trpeći da on i dalje sam sebe skrušava i da
bude ponižavan od drugih, Bog, svedok i znalac svega sakrivenoga, primora đavola da
objavi ono što je pronalazač zla, beščasni kradljivac svoje stvari, slavi tuđ lukavi
klevetnik, učinio bez ikakvih svedoka. Jer, obuzet najljućim demonom, on je sam otkrio
svu lukavost svoje tajne podvale. I tako je onaj ko je bio savetodavac zlog dela i spletke,
ujedno postao i izdajnički razglašivač. Zatim je taj nečisti duh silno i dugo mučio bednog
brata, tako da ga nisu mogle isterati ne samo molitve ostalih svetih koji su tamo
prebivali, i koji su imali Božanstveni dar vlasti nad demonima, nego ni naročita blagodat
Isidora Prezvitera. Ni on nije mogao da istera tog najljućeg mučitelja, premda mu je, po
milosti Gospodnjoj, bila darovana sila nad njima, budući da su besomučni dobijali
isceljenjv još pre nego što bi bili dovedeni do njegovih vrata. I to je bilo stoga što je
Hristos Gospod tu slavu sačuvao za Pafnutija, kako bi klevetnik bio isceljen molitvama
onoga protiv koga je učinio spletku, i dobio oproštaj greha i oslobođenje od sadašnje
kazne, objavljujući ime onoga čiju slavu je hteo da, kao zavidni neprijatelj potamni.
186. Dva su me razloga pobudila da vam ispričam ovaj događaj: prvi, da bismo,
pomišljajući o nepokolebivoj čvrstini tog čoveka, utoliko više projavljivali nepokolebivost
i trpljenje, ukoliko se manjim napadima neprijatelja podvrgavamo; i drugi, da bismo na
osnovu njih došli do čvrstog ubeđenja da ne možemo biti bezbedni od bura iskušenja i
napada đavola ukoliko celokupnu zaštitu našeg trpljenja i svu nadu ne budemo polagali
na sile našeg unutrašnjeg čoveka, a ne na kelijski zatvor, na pustinjsku usamljenost, na
zajednicu svetih, ili uopšte na bilo šta što postoji izvan nas. Jer, ako Gospod (koji je u
Jevanđelju rekao: Carstvo Božije unutra je u vama, Lk.17,21), ne ukrepi naš duh silom
svoga zastupništva, uzalud se nadamo da ćemo napade neprijatelja (koji je u vazduhu)
pobediti ili pomoću ljudi koji sa nama žive, ili udaljavanjem u udaljena mesta (tj. udaljivši
se u pustinju), ili sakrivanjem iza kamenja i krova (tj. zaključavši se u keliju). Jer, sve je
to imao i Pafnutije, pa ipak kušač je pronašao način da ga napadne. Tog najzlijeg duha
od njega nisu odbili ni zaštita stena, ni usamljenost pustinje, ni zastupništvo tolikih
svetih u toj zajednici. Međutim, pošto nije polagao nadu svoga srca ni na šta spoljašnje,
nego na samoga Sudiju svega sakrivenoga, ovaj sveti sluga Božiji nikako nije mogao
biti uzdrman podvalama takvog napada. Isto tako, zar se i onaj koga je zavist bacila u
takav prestup, nije koristio blagotvornošću pustinje, ogradom udaljenog staništa i
zajednicom blaženog Isidora, ave i prezvitera, i drugih svetih? Pa ipak, kada ga je našla
utvrđenog na pesku, đavolska bura ne samo da je njegovom domu (unutrašnjem
nastrojenju) nanela silan udarac, nego ga e i sasvim razrušila. Prestanimo, stoga, da
osnovu svoga nepomućenog unutrašnjeg mira tražimo van sebe, te da očekujemo da
nemoć našeg trpljenja može pomoći tuđe trpljenje. Jer, kao što je Carstvo Božije unutra
u nama, tako su i neprijatelji čoveku... domaći njegovi (Mt.10,36). I niko mi se ne
suprotstavlja više od moga osećanja, koje e moj najbliži domaći. Pazimo više na sebe,
kako nas naši domaći ne bi povredili. Jer, kada naši domaći ne ustaju na nas, tada i
Carstvo Božije prebiva u nama u nepomućenom duševnom miru. I ako revnosno
razmotrimo uzroke onoga što se dešava u nama, naći ćemo da mi ne možemo biti
ranjeni nikakvim, čak ni najpakosnijim čovekom, ukoliko sami ne ustanemo protiv sebe
nemirom svoga srca. I ukoliko smo ranjeni, uzrok ne treba tražiti u napadu spolja, nego
u našem netrpljenju. Tako je tvrda hrana korisna za zdravog, a za bolesnog - štetna.
Ona ne može povrediti onoga ko je prima, ukoliko joj za nanošenje povrede njegova
nemoć ne doda silu.
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN
PREGLED DUHOVNE BORBE
VIII
O BOŽANSTVENOJ BLAGODATI I SLOBODNOM PROIZVOLjENjU KAO ČINIOCIMA
DUHOVNOG ŽIVOTA
sadržaj
187. Mi uvek treba da smo čvrsto uvereni u to da nikako ne možemo postići
savršenstvo svojim trudovima i podvizima, makar se i sa svom neumornošću
upražnjavali u svakoj vrlini. Čovekovi napori nemaju dovoljnu vrednost i silu da nas
uzdignu na visinu svetosti i blaženstva. Neophodno je da nam Gospod sadejstvuje i
usmeri naše srce prema onome što je za nas korisno. Zbog toga smo dužni da svakoga
trenutka, zajedno sa Davidom, vapijemo Gospodu: Utvrdi stope moje na stazama tvojim
da se ne bi pokolebale (Ps.16,5). Neophodno je da nevidljivi Rukovoditelj čovekovog
duha prema vrlini obraća naše proizvoljenje, koje je, što zbog neznanja dobra, što zbog
iskušenja strasti, sklonije poroku. To je veoma jasno izrazio prorok u jednom stihu
pesme: Odbačen, nagnuh se da padnem, ali me Gospod prihvati (Ps.117,13). Prva
polovina stiha označava slabost naše volje, a druga - uvek spremnu pomoć od
Gospoda. Svaki put kada počnemo da se kolebamo, On ka nama pruža svoje ruke,
podržava nas i utvrđuje. U protivnom bismo, prepušteni svom proizvoljenju, pali
savršenim padom. Ni jedan pravednik, zapravo, nema u sebi dovoljno snage da stekne
pravednost. On se neprestano koleba i svakoga trenutka je gotov da padne. Stoga ga
milost Gospodnja potkrepljuje svojom rukom. U suprotnom bi, izloživši se padu zbog
slabosti volje, u potpunosti poginuo. Zar će neko biti toliko samopouzdan i slep da misli
da nema potrebe u neprestanoj pomoći Božijoj, kada sam Gospod u Jevanđelju jasno
uči: Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi
ako u meni ne ostanete. Jer bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,4-5)? Kako je,
zapravo, nerazumno i čak bogohulno, dobra dela pripisivati svojim naporima, a ne
blagodati i pomoći Božijoj! I izreka Gospodnja svedoči da bez Njegove pomoći niko ne
može da donosi duhovne plodove?
188. Zbog toga verujemo da se osobitim nadahnućem Božijim u nas polaže kako
početak dobrog raspoloženja, tako i upražnjavanje u vrlinama. Naš trud se sastoji u
tome da se sa većom ili manjom spremnošću pokoravamo nadahnućima Božijim i da
primamo Njegovu pomoć. Mi zaslužujemo nagradu, ili dostojnu kaznu, s obzirom na to
da li smo nemarni, ili se sa pobožnom pokornošću brinemo o prilagođavanju
zapovestima i promišljanju Božijem, koje se prostire na nas Njegovom blagovoljenjem.
To se jasno pokazalo pri iscelenju jerihonskih slepaca. Slučaj Gospodnjeg prolaženja
pored njih je predstavljao blagodat Božijeg promisla i snishođenja. Njihovo, pak,
uzvikivanje: Pomiluj nas Gospode, Sine Davidov (Mt.20,31) beše delo njihove vere i
nade. I opet, samo vraćanje vida predstavlja izraz Božijeg milosrđa.
189. Čak i ako se mnogo trudi oko obrađivanja zemlje, zemljoradnik ne može da
očekuje obilan rod, ukoliko na obrađenu zemlju blagovremeno ne padne kiša i ne bude
povoljno vreme. Prema tome, kao što lenjivim zemljoradnicima, koji se ne brinu oko
obrade svoje zemlje, Bog ne daje ploda, tako i trudoljubivim neće biti koristi od
svakodnevne brige, ukoliko im ne pomogne Božije milosrđe. I u delu života po Bogu je
isto: potreban je i naš trud, premda bez pomoći blagodati Božije mi ni u čemu nećemo
uspeti. Treba da ispovedaš da je Bog početni Vinovnik ne samo dela, nego i dobrih
pomisli: On nam nadahnjuje i svoju svetu volju, i daje nam silu i zgodnu priliku da
ispunimo ono što ispravno želimo. Jer, svaki dar dobri i svaki poklon savršeni odozgo je,
silazi od Oca svetlosti (Jak.1,17).
190. Volja Božija uvek želi da čovek koga je Bog stvorio ne pogine, nego da vavek živi.
Ukoliko u našem srcu primeti makar iskru raspoloženja ka dobru Bog joj, po blagosti
svojoj, ne dopušta da se ugasi. Želeći da se svi spasu i dođu u poznanje istine, On na
sve načine potpomaže da se ona obrati u plamen. Blagodat Božija je blizu svih. Ona
sve bez izuzetka priziva spasenju i poznanju istine, jer govori: Hodite k meni svi koji ste
umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt. 11,28).
191. Um čovečiji ne može da shvati kako spasenje pripada i našoj volji, budući da se
kaže: Ako hoćete i poslušate me, ješćete dobra zemaljska (Is.1,19), i istovremeno nije
delo ni... onoga koji hoće, ni... onoga koji trči, nego... Boga koji miluje (Rim.9,16). Njemu
nije jasno kako Bog ima da svakome vrati po delima njegovim, a istovremeno je Onaj
koji čini u nama i da hoćemo i da tvorimo po Njegovom blagovoljenju (Fil.2,13). On bi
hteo da shvati zašto nam se zapoveda da načinimo sebi novo srce i nov duh
(Jez.18,31), kad nam se istovremeno kaže: I daću vam srce novo i duh nov (Jez.11,19).
Ove sumnje neće biti teško da rešimo ukoliko budemo razumeli da u delu našeg
spasenja učestvuju i blagodat Božija i naše slobodno proizvoljenje. Naime, iako
ponekad može da želi vrlinu, čovek neće biti u stanju da je stekne bez Božije pomoći. Ni
bolesniku nije dovoljna samo želja da bude zdrav, već i Davalac života, Bog treba da da
silu za ponovo uspostavljanje zdravlja. Da bismo se savršeno uverili u to da i dobre
želje, koje nastaju od prirodne sposobnosti koja nam je data milosrđem Tvorca,
možemo ispuniti samo uz pomoć Božiju, treba da se setimo reči apostola: Jer hteti
imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim (Rim.7,18).
192. Mnogi pitaju o tome kada u nama deluje blagodat: da li onda kada se u nama
ispoljavaju dobre želje, ili se dobre želje u nama ispoljavaju onda kada nas poseti
blagodat Božija? Opit opravdava i jedno i drugo: Savle i carinik Matej nisu sami poželeli
[Hrista], nego - tek posle poziva. Zakhej i razbojnik na krstu su, pak, svojom željom
preduhitrili delo blagodati. Tako i treba smatrati: kada vidi da želimo da činimo dobro,
Bog usmerava i učvršćuje našu spremnost. Ako, pak, ne želimo dobro, ili smo ohladneli
prema njemu, On nam daje spasonosna nadahnuća, kroz koja se obrazuju ili obnavljaju
dobra raspoloženja.
193. Ne treba misliti da je čovekova priroda sposobna samo za zlo. Tvorac je u duše
naše posejao semena svih vrlina. Međutim, da bi ona uzrastala, neophodna je pomoć
Božija. Isto tako, i u čoveku uvek postoji slobodna volja da primi ili ne primi blagodatna
dejstva. Kada građenje našeg spasenja uopšte ne bi zavisilo od nas, apostol ne bi
rekao: Gradite spasenje svoje sa strahom i trepetom. Međutim, kad bi zavisilo samo od
nas, on ne bi dodao: Jer Bog je onaj koji činiu vama i da hoćete i da tvorite po
Njegovom blagovoljenju (Fil.2,12-13). Blagodat Božija nas i preduhitruje, jer prorok
govori: Bog moj, i Njegova milost me preduhitruje (Ps.58,11), i ide za našom voljom,
zbog čega i kaže: I jutrom te molitva moja preduhitruje (Ps.87,14).
194. Blagodat Božija uvek usmerava našu volju na dobru stranu, premda i od nas
zahteva ili očekuje odgovarajuće napore. Da ne bi svoje darove davala nemarnima, ona
traži slučaj kojim bi nas probudila iz hladne bezbrižnosti. I da se darežljivo saopštavanje
njenih darova ne bi vršilo bez razloga, ona ih saopštava prema našoj želji i trudu. Ipak,
pri svemu tome, blagodat se uvek daje na dar, budući da se naši mali trudovi nagrađuju
neizmernom darežljivošću. Zbog toga, ma koliko bili veliki, svi ljudski trudovi ne mogu
učiniti da se blagodat ipak ne daje na dar. Premda je govorio da se potrudio više od svih
apostola, apostol neznabožaca ipak dodaje da trudovi ne pripadaju njemu, nego
blagodati Božijoj koja je sa njim (1.Kor.15,10). Prema tome, rečju: Potrudih se, on
izražava napor svoje volje, rečima: Ne ja, nego blagodat Božija - Božiju pomoć, a
rečima: Koja je sa mnom -da mu je blagodat pomagala onda kada se on trudio, a ne
kada je prebivao u nemaru i bezbrižnosti.
195. Bog raznovrsnim i nepostižnim načinima ustrojava naše spasenje: u onima koji
žele i traže spasenje On pojačava želju, a u onima koji nemaju želju On izaziva nameru.
On pomaže ispunjavanje naših spasonosnih želja, udahnjuje svete želje i utvrđuje ih.
Zbog toga ga mi u svojim molitvama zovemo i Zaštitnikom i Spasiteljem i Pomoćnikom.
On, slično najnežnijem Ocu i sastradalnom Lekaru, čini sve u svima: u jednima
pobuđuje početak spasenja i razgoreva usrđe ka Njemu, a kod drugih privodi delo
završetku, i vrline savršenstvu; jedne zadržava od bliskog pada, a drugima pruža prilike
za spasenje; onima koji žele i koji se trude, pomaže, a druge, koji ne žele i koji se
protive, privlači i skreće prema dobrom raspoloženju. On svagde sve čini pobuđujući,
pomažući i utvrđujući, premda bez narušavanja slobode koju nam je dao.
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN
PREGLED DUHOVNE BORBE
IX
O MOLITVI
sadržaj
196. Kao svoj najglavniji cilj i vrhunac savršenstva treba da postavimo neprestanu
molitvu, koja se oslanja na duševni mir i čistotu srca. Radi njih treba da podnesemo
zlopaćenje tela i da se držimo skrušenosti u srcu. Veza između svih tih trudova i molitve
je nerazdeljiva i uzajamna. Jer, kao što skup tih vrlina dovodi do savršenstva u molitvi,
tako i molitva, kao njihov završetak i venac, njih čini čvrstim i postojanim. Kao što bez
njih ne može da se stekne i usavrši neprestana, čista i nepomućena molitva, tako ni
one, koje u uređenju života po Bogu idu ispred, ne mogu dostići savršenstvo bez
neprestane molitve. Zbog toga se mi ne možemo odmah upustiti u rasuđivanje o sili
molitve (koja završava građevinu svih vrlina), ukoliko najpre po redu ne označimo i
razmotrimo sve što treba biti odsečeno ili pripremljeno radi njenog sticanja, ili ukoliko,
po smislu jevanđelske priče (Lk.14,28-30), najpre ne proračunamo i saberemo sve što
je potrebno za podizanje tog najuzvišenijeg duhovnog stuba. Međutim, ni ono što je
pripremljeno mi nećemo moći kako treba upotrebiti niti na njemu pravilno nadzidati
poslednje vrhove savršenstva, ukoliko najpre, po iznošenju svake nečistote poroka i
izbacivanju ruševina i mrtvog đubreta strasti, na živoj i tvrdoj zemlji srca našega, kao na
onome jevanđelskom kamenu (Lk.6,48), ne položimo najčvršći temelj prostote i
smirenja. Tek na njemu bi mogao da se podigne taj stub putem polaganja duhovnih
vrlina. I on će nepokolebivo stajati i svoj vrh uzdizati do najviših visina neba, nadajući se
na svoju čvrstinu. Utvrdivši se na takvom temelju, on će izdržati pljusak strasti i reke
gonjenja koje, slično mašinama za lomljenje kamenja, silno napadaju, te svirepu buru
neprijateljskih duhova. I on ne samo da se neće razoriti rušenjem, nego neće ni osetiti
njihove napade.
197. Zbog toga, da bi molitva mogla biti uznošena sa potrebnom vatrenošću i čistotom,
neophodno je pobrinuti o sledećem: prvo, svaka briga o telesnim stvarima treba da se
potpuno odseče; [drugo], ne treba dopustiti ne samo brigu o nekom delu ili slučaju,
nego čak ni sećanje o njima; [treće], treba preseći rasejavanje, praznoslovlje,
mnogogovorljivost i šale; [četvrto], više od svega treba sasvim savladati smućenje od
gneva ili žalosti; [peto], sa korenom treba iščupati pogubne pobude plotske pohote i
izazov srebroljublja. Po savršenom izbacivanju i odsecanju tih i sličnih poroka, vidljivih i
za čovekov pogled, i posle predupređujućeg očišćenja od svega (koje svoj završetak
nalazi u čistoti i neporočnosti), treba, dalje, položiti nepokolebivu osnovu dubokog
smirenja (koja bi bila moćna da održi stub koji treba da prodre do samih nebesa). Zatim,
na toj osnovi treba da se podigne građevina duhovnih vrlina, dok duh treba uzdržavati
od svakog lutanja i nepostojanog kolebanja kako bi se duhovni pogled, malo po malo,
počeo približavati sagledavanju Boga. Jer, za vreme molitve će nam, unošeno rukom
sećanja. po neophodnosti na misao dolaziti ono što je naša duša primila u sebe pre
časa molitve. Zbog toga, mi pre vremena molitve treba da se pripremimo da budemo
onakvi kakvi želimo da budemo za vreme molitve. Osim toga, požurimo da pre molitve
iz skrivnica našeg srca izgnamo ono što ne bismo želeli da vidimo da nas pritešnjava za
vreme molitve. Tako ćemo moći ispuniti apostolsku zapovest: Molite se bez prestanka
(1.Sol.5,17).
198. Um naš ne bez razloga upoređuju sa krajnje lakim perom, ili paperjem koje,
slobodno od vlage strane tečnosti, pri najslabijem duvanju vetra obično, zbog svoje
lakoće, uzleće na veliku visinu. Ukoliko je, pak, opterećeno nekom tečnošću ono će,
umesto da se penje po vazduhu, zbog težine od vlage padati dole i priljubljivati se uz
zemlju. I naš um će, ukoliko ne bude obremenjen pridošlim strastima, svetskim brigama
i ukoliko ne bude povređen vlagom pogubne pohote, kao lak i po prirodi čist, pri
najmanjem vejanju duhovnog razmišljanja uzlaziti gore i, ostavljajući ono što je dole i
zemaljsko, uznositi se ka nebeskom i nevidljivom. To nam upravo i savetuje zapovest
Gospodnja: Ali pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i
brigama ovoga života (Lk.21,34). Prema tome, ako hoćemo da naše molitve prodru ne
samo do nebesa, nego i iznad nebesa, postarajmo se da svoj um uzvedemo ka
njegovoj prirodnoj lakoći, očistivši ga od svih zemaljskih poroka i od svake vlage
svetovnih strasti. Na taj način, ne opterećujući se nikakvim stranim bremenom, njegova
molitva će lako uzletati Bogu.
199. Obratite pažnju na uzroke koji obremenjuju naš um po ukazanju Gospodnjem. On
nije ukazao na preljubu, ni na blud, ni na ubistvo, ni na bogohulstvo, ni na otimanje (što
se sve smatra smrtnim grehom i dostojnim osude), nego na prejedanje, opijanje vinom i
brige ili staranja ovoga veka, kojih se niko od svetskih ljudi ne čuva i koje ne smatra
sramnim. Naprotiv, sramno je i reći, čak i neki od onih koji su se odrekli sveta dopuštaju
sebi ista popuštanja, ne videći u njima za sebe niti štetu, niti bedu. Uostalom, te tri
nepravilnosti koje pritiskuju dušu i koje je od Boga odeljuju i uz zemlju prilepljuju, uopšte
nije teško izbeći, naročito nama koji smo tako daleko udaljeni od svake veze sa svetom
i koji nemamo savršeno nikakve prilike da se uplićemo u vidljive brige, pijanstva i
prejedanja. Ipak, postoji jedno drugo duhovno prejedanje i pijanstvo, koje se teže
izbegava, i postoji neka briga i tuga ovoga veka, koji i nas obuzimaju posle našeg
savršenog odricanja od svih sticanja, pri svoj našoj uzdržljivosti od vina i svakog
prejedanja i pri našem prebivanju u pustinjskoj usamljenosti. Ja mislim na popuštanja
telu, na privezanosti i strasti. I ukoliko se ne očistimo od njih, naše srce će i bez opijanja
vinom i bez obilja hrane biti opterećeno još štetnijim pijanstvom i prejedanjem. Jer,
samo onaj čiji se um, odrešivši se od svih strasti, duboko umiri i čije se srce najčvršćim
stremljenjem priljubi uz Boga, kao uz najviše dobro, može u potpunosti ispuniti
apostolsku zapovest: Molite se bez prestanka.
200. Mislim da bez iskrene skrušenosti srca, čistote duše i prosvećenja Duhom Svetim
nije moguće obuhvatiti sve oblike molitve. Njih je onoliko koliko u jednoj duši, ili svim
dušama može da nastane raznih stanja i nastrojenja. Molitva se svakoga preobražava s
obzirom na meru napretka uma u čistoti i osobini stanja u koje se uvodi ili slučajno, ili
zbog svojih unutrašnjih delanja. Stoga je očigledno da niko ne može uznositi uvek iste
molitve. Čovek se drugačije moli kada je veseo, drugačije kada je obremenjen tugom ili
očajanjem, drugačije kada cveta u duhovnim uspesima, drugačije kada je ugnjeten
mnoštvom neprijateljskih napada, drugačije kada ište oproštaj grehova, drugačije kada
ište porast blagodati ili sticanje neke vrline ili gašenje neke strasti, drugačije kada je
poražen strahom pri razmišljanju o geeni i Budućem sudu, drugačije kada se razgoreva
nadom i željom za budućim blagima, drugačije kada je u nevoljama i opasnostima,
drugačije kada se naslađuje sigurnošću i mirom, drugačije kada se prosvećuje
otkrivenjima nebeskih tajni, drugačije kada se žalosti zbog besplodnosti u vrlinama i
suvoće u osećanjima.
201. S obzirom na predmet, apostol razlikuje četiri oblika molitve: Molim, dakle, pre
svega da se čine moljenja, molitve, prozbe, blagodarenja (1.Tim.2,1). Moljenje, jeste
preklinjanje ili umoljavanje za grehe. Njime [čovek], došavši u skrušenost zbog učinjenih
grehova, bilo sadašnjih, bilo prošlih, izmoljava oproštaj; molitva, se uznosi kada nešto
prinosimo ili obećavamo Bogu (govoreći: "Učiniću to i to, samo se smiluj, Gospode");
prozba, se vrši kada, nalazeći se u toploti duha, uznosimo molitve za druge, za one koje
volimo, ili za mir celoga sveta; blagodarenje, se obavlja kada um Bogu prinosi
zahvalnost (i slavoslovlje), sećajući se prošlih blagih dela Njegovih, ili videći sadašnja, ili
prozirući ona koja je u budućnosti pripremio onima koji ga ljube.
202. Iza ova četiri oblika molitve sledi neko najuzvišenije molitveno stanje koje se
sastoji u sagledavanjujedinoga Boga i u plamenoj ljubavi prema Njemu. U njemu um
naš, obuzet i prožet ovom ljubavlju, besedi sa Bogom na najprisniji način i sa naročitom
iskrenošću. Molitva Gospodnja: Oče naš (Mt.6,9-13) nam saopštava da sa revnošću
treba da ištemo to stanje.
Mi govorimo: Oče naš, ispovedajući Boga, Vladiku vaseljene svojim Ocem. U isto vreme
ispovedamo da smo izbavljeni iz stanja ropstva i prisvojeni Bogu u svojstvu usinovljenih
čeda. Dodajući: Koji si na nebesima, mi izjavljujemo spremnost da se potpuno
odvratimo od privezanosti za sadašnji zemaljski život (koji je nešto strano, što nas
daleko udaljuje od našeg Oca), te da sa najvećom željom stremimo prema oblasti u
kojoj obitava Otac naš, ne dozvoljavajući sebi ništa što bi nas činilo nedostojnim visokog
usinovljenja, i što bi nas, kao nezakonitu decu, lišilo otačkog nasleđa i podvrglo svoj
strogosti pravednog suda Božijeg.
Dostigavši tako visoki stepen sinova Božijih, mi treba da plamtimo sinovskom ljubavlju
prema Bogu. Mi više ne tražimo svoju korist, nego svim srcem želimo slavu Oca
našega, govoreći: Da se sveti ime tvoje. Mi time svedočimo da je sva naša želja i sva
radost slava Oca našega, tj. da se slavi, pobožno poštuje i obožava preslavno ime
Njegovo.
Drugo iskanje očišćenoga uma jeste molba: Da dođe Carstvo Oca našeg, ili Carstvo u
kome Hristos caruje u svetima. U njemu, po oduzimanju od đavola vlasti nad nama i po
izgnanju iz naših srca strasti, Bog počinje da vlada kroz miomiris vrlina. Ono je u
određeno vreme obećano uopšte svima savršenima i čedima Božijim, kojima Hristos
kaže: Hodite blagosloveni Oca moga, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od
postanja sveta (Mt.25,34).
Treća molba je svojstvena sinovima: Da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu. To
znači: neka ljudi budu slični anđelima. Kao što oni ispunjavaju volju Božiju na nebu, tako
i svi koji žive na zemlji neka tvore Njegovu volju, a ne svoju. To još znači: neka bude sa
nama u životu sve po volji tvojoj. Tebi predajemo udeo naš, verujući da ti sve, i prijatno i
neprijatno, ustrojavaš na naše dobro, i da se više brineš o našem spasenju, nego mi
sami.
Zatim: Hleb naš nasušni daj nam danas. Nasušni, hleb je nad-suštastveni, iznad svih
suština, (kakav samo može biti hleb koji je sišao sa neba). Kada se kaže: danas,
naznačuje se da jučerašnje kušanje nije dovoljno. On treba da nam se da i sada. I pošto
nema dana u koji ne bi trebalo ukrepljavati srce našeg unutrašnjeg čoveka primanjem i
kušanjem ovoga hleba, neophodno je da u svako vreme izlivamo molitvu za njega.
I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim. Milostivi Gospod
nam obećava oproštaj grehova ukoliko sami pokažemo primer praštanja svojoj bratiji:
Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo. Očigledno je da, u nadi na ovu
molitvu, sa smelošću može sebi moliti oproštaj grehova samo onaj ko je sam oprostio
svojim dužnicima. Onaj, pak, ko od svega srca nije oprostio bratu koji mu je sagrešio
ovu molitvu će izgovarati na svoju osudu, a ne na pomilovanje. Jer, ako njegova molitva
bude uslišena, šta se drugo može očekivati osim (saglasno sa njegovim primerom)
nemilosrdnog gneva i bezuslovnog određenja kazne. Jer će onome biti sud bez milosti
koji ne čini milosti (Jak.2,13).
I ne uvedi nas u iskušenje. Privodeći u sećanje reči apostola Jakova: Blažen je čovek
koji pretrpi iskušenje (Jak.1,12), mi reči molitve ne treba da razumemo u značenju: "Ne
dopusti da ikada budemo iskušani", nego: "Ne dopusti da budemo savladani
iskušenjem". Iskušavan je bio i Jov, ali nije uveden u iskušenje. Jer, uz pomoć Božiju,
on ne reče bezumlja za Boga (Jov 1,22). On nije oskrnavio usta svoja bogohulnim
roptanjem, na šta ga je hteo navući njegov kušač. Iskušavan je bio i Avraam, iskušavan
je bio i Josif, ali ni jedan ni drugi nisu bili uvedeni u iskušenje. Jer, ni jedan nije ispunio
volju kušača.
No izbavi nas od zloga, tj. ne dopusti da budemo iskušani od đavola preko naših sila,
nego učini sa iskušenjima i kraj, da bismo mogli podneti (1.Kor.10,13).
203. Premda navedena molitva, koju je izrekao sam Gospod, sadrži u sebi svu punotu
(molitvenog) savršenstva, ipak Gospod svoje prisne vodi još dalje - prema nekom
najuzvišenijem stanju, ka onoj plamenoj, čak, reći ću, neizrecivoj molitvi, koju su veoma
retki dokučili i ispitali. Prevazilazeći svako ljudsko razumevanje, ona se ne označava ni
zvukom glasa, niti pokretom jezika, niti izgovaranjem nekih reči. Ozaren izlivanjem one
nebeske svetlosti, nju um ne izražava slabom ljudskom rečju, nego je, sabravši
osećanja, kao iz nekog najobilnijeg izvora, nezadrživo izliva, i nekako neizrecivo uznosi
upravno Gospodu. U tom najkraćem trenutku vremena on ispoljava ono što, povukavši
se u samoga sebe, nije u stanju ni rečju da iskaže, ni mišlju da obujmi.
204. Taj oblik molitvenog stanja jeste dar Božiji. Obično, pak, blagodatno molitveno
raspoloženje se odlikuje umilenjem. Njegovom posetom obuzeti um se pokreće na čistu
i plamenu molitvu. To umilenje nailazi pri raznim slučajevima, kao što je pokazao opit.
Ponekad su, za vreme pevanje Psalama, reči nekog stiha davale povod za plamenu
molitvu, a ponekad je blagozvučna melodija bratovljevog glasa pokretala duše
zadivljenih na napregnutu molitvu. Znamo, takođe, da je ponekad pažljivo i pobožno
pevanje ulivalo mnogo plamenosti u one koji su slušali, a često je savet savršenog
muža i duhovni razgovor u prisutnima, u vreme njihovog preklanjanja kolena, pokretao
osećanje na obilno izlivanje molitve. Događalo se da smo snažno bili pokrenuti na
potpuno umilenje smrću brata ili nekog dragog nam čoveka. Takođe je i sećanje na
našu hladnoću i lenjost ponekad na nas navodilo spasonosni duhovni žar. I uopšte,
bezbrojni su , slučajevi u kojima je blagodat Božija naše duše budila iz bezosećajnosti i
sanjivosti.
205. Umilenje nailazi pri raznim slučajevima. Ono se, isto tako, ispoljava na razne
načine. Ponekad se ono projavljuje u nekoj neizrecivoj duhovnoj radosti, ponekad
pogružava u duboko ćutanje sve sile i pokrete duše, ponekad izvodi više ili manje obilne
suze. Suze ili nekakvo suzno raspoloženje jeste njegov najuobičajeniji izraz. One se
javljaju ili zbog ranjavanja srca svešću o vlastitim gresima, ili zbog sagledavanja večnih
dobara ili zbog želje večne slave, ili zbog spoznaje velikih dobročinstava Božijih prema
nama, pri osećanju vlastite ništavnosti i nedostojnosti, ili zbog osećanja našeg bolnog
stranstvovanja na zemlji.
206. Kakav je znak da je molitva uslišena? Mi ne sumnjamo da nam je molitva zaista
uslišena kada nas ne smućuje nikakva sumnja, kada nadu naše molbe ništa ne baca u
očajanje, kada u samom izlivanju molitve osećamo da smo dobili ono za šta se molimo.
Jer, molitvenik će biti udostojen uslišenja i dobiti ono što traži srazmerno sa svojom
verom da ga Bog gleda i da može ispuniti njegovu molbu. Naime, izreka našeg
Gospoda je nepromenjiva: Sve što ištete u svojoj molitvi, verujte da ćete primiti; i biće
vam (Mk.11,24). Pri tome, Reč Božija ukazuje na dovoljno sredstava koja pomažu da
molitva bude uslišena. Molitva biva uslišena kada se dvoje slože u prozbi (Mt.18,19), ili
kada je prati vera (makar bila i kao zrno gorušično) (Mt.17,20), ili kada je neprekidna
(Lk.11,8), ili kada se sjedinjuje sa milostinjom (Sir.29,15), i drugim delima milosrđa
(Is.58,6-9). Vidite na koliko načina se stiče blagodat uslišavanja molitve. Stoga niko ne
treba da pada u očajanje pri izmoljavanju za sebe spasonosnih dobara. Jer,
pretpostavimo da ti nedostaje ono zbog čega se uslišuje molitva. Ipak, zar ti ne možeš
da budeš postojan u molitvi? To je u rukama svakoga ko želi. Samo radi toga Gospod je
obećao da da sve za šta se budemo molili. Stoga ne treba da se kolebamo neverjem.
Budimo uporni i dobićemo ono što tražimo. Tako je obećao Gospod: Ištite i daće vam
se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se (Lk.11,9-10). Međutim, svako ko se moli
treba da zna da sigurno neće biti uslišen ukoliko bude sumnjao u uslišenje.
207. Više od svega, u vezi sa molitvom treba da ispunimo jevanđelsku zapovest, tj. da
se, ušavši u svoju klet i zatvorivši vrata, molimo Ocu nebeskome. To treba ispunjavati i
bukvalno, a još više duhovno. U unutrašnjoj kleti svojoj se molimo onda kada srce svoje
savršeno udaljujemo od svih pomisli i briga i kada molitve svoje prinosimo Gospodu na
neki tajni način i sa smelošću. Sa zatvorenim, pak, vratima se molimo onda kada se sa
zatvorenim ustima i ćuteći molimo Onome koji ispituje srce, a ne reči. Na sakrivenom
mestu se molimo onda kada samo srcem i pažljivim umom prinosimo svoje molbe
jedinome Bogu, tako da ni same protivne sile ne znaju o čemu se molimo. Stoga treba
da se molimo sa dubokim ćutanjem ne samo radi toga da prisutnu bratiju svojim
šapatom ili govorenjem ne bismo odvlačili od molitve i uznemiravali u molitvenim
osećanjima, nego i radi toga da bismo predmet našeg iskanja sakrili i od samih
neprijatelja, koji nas napadaju naročito kada se molimo.
208. Naša molitva će doći do savršenstva koje joj je svojstveno kada se u nama desi
ono o čemu se molio Gospod Ocu svome: Da ljubav kojom me ljubiš u njima bude i ja u
njima (Jn.17,26), i još: Kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu
(Jn.17,21). To će se dogoditi kada celokupna naša ljubav, sve želje, sva revnost, svo
stremljenje, sve naše misli, sve što vidimo, sve o čemu govorimo, sve čemu se nadamo
- bude Bog, te kada se jedinstvo koje je kod Oca sa Sinom, i kod Sina sa Ocem izlije u
naša srca i umove. Tada ćemo i mi biti sjedinjeni sa Njim čistom i nerazdeljivom
ljubavlju, kao što nas On iskreno voli čistom i neraskidivom ljubavlju. Onaj ko je to
postigao stupa u stanje u kome mu se u srcu razgoreva neprestana molitva. Tada će
svaki pokret njegovog života, i svako stremljenje njegovog srca biti jedna neprestana
molitva, predokušanje i zalog večnoblaženog života.
209. Da bi se postiglo krajnje savršenstvo u molitvi neophodno je da se utvrdimo u
neprekidnom sećanju na Boga. Kao najbolje sredstvo za to služi kratka, često
ponavljana molitva. Naši oci su pronašli da onaj ko stremi neprestanom sećanju na
Boga treba da stekne naviku u neprestanom ponavljanju molitve: Bože, pogledaj da mi
pomogneš, Gospode, priteci mi u pomoć (Ps.69,2). Taj stih nije bez razloga izabran iz
celokupnog Svetog Pisma: on izražava sva raspoloženja koja se zahtevaju u molitvi, i
odgovara svim potrebama molitvenika. On sadrži smireno ispovedanje vlastite nemoći,
ispovedanje Boga jedinim Pomoćnikom koji je uvek spreman da pomogne, te veru i
nadu da će nam pomoći i izbaviti nas od svake bede. Onaj ko neprestano priziva Boga
tim rečima, umno vidi i srcem oseća Boga prisutnim u sebi. On mu se obraća kao Ocu
sa sinovskom ljubavlju u srcu, i time na sebe privlači Božiji pokrov, zaštitu i ogradu. Na
taj način, ova kratka molitva postaje neoboriva stena protiv napada demona,
progoniteljka nemira pomisli, odgoniteljka rđavih pomisli, ukrotiteljka strasnih pokreta, i
vaspitačica svih dobrih pokreta u srcu. Oci su nam zapovedili da u slučaju napada
strasti stomakougađanja u njenim različitim projavama vapijemo: Bože, pogledaj da mi
pomogneš, Gospode, priteci mi u pomoć; da se u slučaju osećanja potrebe za strožijim
postom radi ukroćenja tela i nedostatka nade da ćemo sami uspeti, molimo: Bože,
pogledaj da mi pomogneš... i ostalo; da u slučaju da nas muči duh uninija i mori tuga,
odvajajući nas od svakog potrebnog dela, govorimo: Bože, pogledaj da mi pomogneš,
Gospode, priteci mi u pomoć; da u slučaju da našu dušu poseti neka duhovna radost i
želimo da je sačuvamo i uvećamo, takođe kažemo reči: Bože, pogledaj da mi
pomogneš. Gospode, priteci mi u pomoć; da u slučaju da se na nas podigne golicanje
ploti sa svojom obmanjujućom slašću, i da se bojimo da taj oganj ne opali miomirisni
cvet celomudrenosti, takođe vapijemo: Bože, pogledaj da mi pomogneš... i ostalo; da u
slučaju da je u naše udove ušlo spokojstvo i svežina, i da želimo da se dobro stanje
produži, ili da uvek prebiva u nama, neprestano govorimo: Bože, pogledaj da mi
pomogneš... i ostalo. Tako i pri svakoj duhovnoj potrebi neprestano govori tu kratku
molitvu. I biće ti ona izbavljenje od svega rđavog i čuvar svega dobrog. Zbog toga neka
se ona neprestano okreće u tvojim grudima. Pri svakom delu i služenju, na putu i za
stolom, pri odlasku na spavanje i posle ustajanja od sna neprestano pevaj ovaj stih i
poučavaj se u njemu sve dok, kroz postojano upražnjavanje, ne navikneš da ga pevaš i
u snu.
210. Prvi plod toga će biti odbacivanje svog mnoštva pomisli i zadržavanje na jednom
stihu. Sve više ćeš sticati naviku da sabiraš um mišlju o jedinom Pomoćniku. Ti ćeš
primetiti da je On uvek prisutan u tebi, da sve vidi i da sve održava. Polazeći odatle, ti
ćeš ushoditi ka najživljem opštenju sa Bogom, te ćeš početi da se nasićuješ sve
uzvišenijim tajnama, pogružavajući se u Boga, sa Njim jedinim prebivajući, i jedino sa
Njime se ispunjavajući. Tako ćeš, na kraju, dostići i pomenutu čistu molitvu. Ona više ne
uzima u obzir nikakav lik, niti se projavljuje u zvuku glasa, ili u izgovaranju ma kakvih
reči. Naprotiv, ona sa nezadrživom snagom izbija iz srca. U neizrecivo ushićenoj
plamenoj ustremljenosti uma Bogu ona se izliva u neobjašnjivim uzdasima i stenjanju.
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN
PREGLED DUHOVNE BORBE
X
O RUKOVOĐENjU U DUHOVNOM ŽIVOTU
(O RASUĐIVANjU SA SAVETOVANjEM KOD ISKUSNIH)
211. Jednom su se starci sakupili kod svetog Antonija Velikog i od večera do jutra
razgovarali o raznim duhovnim predmetima. Naročito se priča povela o tome koja je
najveća vrlina, tj. koja vrlina bi nas mogla sačuvati neulovljivim od zamki đavolske
prelesti, i pravim putem voditi najvišem savršenstvu. Predlagana su razna mišljenja:
jedni su isticali post i bdenje, drugi negramžljivost i preziranje svih stvari, jedni
otšelništvo, ili udaljavanje u pustinju, drugi čovekoljublje. Pošto su se svi izjasnili,
blaženi Antonije je počeo da govori. "Sve što ste rekli je spasonosno i neophodno za
one koji traže Boga i koji žele da mu priđu. Međutim, iskustvo pada onih koji su
napredovali u njima ne dozvoljava da im se da prvenstvo. Jer, u zamke neprijatelja su
upadali i oni koji su se odlikovali strogim postovima i bdenjima, i oni koji su prebivali
bezizlazno u pustinjskoj usamljenosti, i oni koji su došli do najvećeg stepena
negramžljivosti, i oni koji su obilno davali milostinju. Mislim da je razlog toga bio
nedostatak rasuđivanja. Jer, ono uči čoveka da ide carskim putem, izbegavajući opasne
krajnosti. U odnosu na post, na primer, ono ne dopušta ni bezmerno iznuravanje tela,
niti ugađanje telu. Mislim da je razlog toga bio nedostatak Rasuđivanje.U Jevanđelju se
ono naziva okom i svetiljkom duše: Svetiljka telu je oko, kaže Gospod. Ako, dakle, oko
tvoje zdravo bude, sve će telo tvoje svetlo biti. Ako li oko tvoje kvarno bude, sve će telo
tvoje tamno biti (Mt.6,22-23). Kada svetlost sve osvetljava i oko sve vidi. Tako i
rasuđivanje sve pomisli i dela čovekova razmatra, prosuđuje i objašnjava. Ono određuje
šta treba činiti, te kako i od čega se treba uzdržavati. Kod onoga, pak, ko nema takvo
rasuđivanje, dela i pomisli idu tek tako, bez strogog razmatranja. Tu neprijatelj uspeva
da podmetne prividno dobro umesto istinskog dobra. Prikrivajući njime svoju zamku, on
[čoveka] baca u rov i pogubljuje ga".
212. Rešenje svetog Antonija je potvrđeno bezbrojnim primerima. Prisetimo se
žalosnog pada starca Irona. On se upražnjavao u krajnje strogom postu i u dubokoj
usamljenosti. I da ih nikako ne bi narušavao, po nagovoru neprijatelja on je prestao da
dolazi na uobičajena [liturgijska] subotna i nedeljna sabranja pustinjaka, posle kojih su
se u razgovoru razjašnjavali razni putevi i bespuća strogog života. Obmanuvši se tim
navodno dobrim, savetom neprijatelja, on se predao još većoj prelesti: primio je đavola
koji mu se javio u obliku anđela i po njegovoj reči skočio u najdublji bunar. Razbivši se,
on je treći dan skončao. Evo još jednog primera: nameravajući da odu u najdublju
pustinju dva brata su odlučili da primaju jedino hranu koju im pošalje sam Gospod.
Lutajući po pustinji oni su toliko iznemogli da se već nisu mogli ni kretati. U tom čas su
ih napali Maziki, divlji i surov narod. Međutim, videći ih u tako žalosnom stanju, oni su
se sažalili na njih i predložili im hleb. Jedan je razmislio, i pristao da primi hleb kao od
ljudi koje je Gospod poslao. On se potkrepio i ostao živ. Drugi je, pak, uporno ostao pri
svojoj odluci i umro od gladi. Evo još jednog primera: jedan od strogih isposnika i
usamljenika je pomislio da je dostojan opštenja sa nebeskim silama. I neprijatelj nije
zakasnio da se time iskoristi. Počeo je da mu se javlja kao anđeo, da mu daje otkrivenja
o ljudskim delima i mislima, da proizvodi u keliji svetlost bez svetiljke. Zadobivši na taj
način njegovo poverenje u potpunosti, on mu je na kraju zapovedio da, slično Avramu,
svoga sina prinese na žrtvu Bogu. To bi se svakako i dogodilo da sin, videći neobične
pripreme, nije pobegao. I još jednog: neprijatelj je u Mesopotamiji jednog isposnika i
usamljenika doveo do bespogovornog poverenja u snove. On mu je u snoviđenju
predstavio dva naroda: hrišćanski sa apostolima i mučenicima u mraku, beščašću, tuzi i
plaču, i judejski sa Mojsijem, patrijarsima i prorocima u lučezarnom sijanju, u slavi i
radosti. I time ga je naveo da pređe u judejstvo i primi obrezanje. I ovi primeri su
dovoljni da se ubedite da nedostatak rasuđivanja predstavlja otvorena vrata za pad i
pogibiju.
213. Rasuđivanje je dar Božiji koji, međutim, treba razvijati i vaspitavati. Kako?
Predajući sve svoje rasuđivanju najiskusnijih otaca. To je najmudrija škola rasuđivanja u
kojoj se uče da dobro rasuđuju o doličnom čak i oni koji nemaju posebnu sposobnost.
Tako se rešava pitanje kako steći rasuđivanje. Istinsko rasuđivanje se stiče istinskim
smirenjem. Prvi njen pokazatelj jeste otkrivanje ocima ne samo onoga što radimo, nego
i onoga o čemu mislimo, bez imalo poverenja u svoje pomisli. [Smirenje je] da se u
svemu slede pouke staraca, i da se dobrim ili rđavim smatra samo ono što oni takvim
priznaju. Takvo delovanje potpomaže da bez opasnosti prebivamo na pravom putu i
čuva nas od svih đavoljih zamki. Onaj ko svoj život raspoređuje po savetu onih koji su
napredovali, a ne po svom sudu, ne može da padne od besovske prelesti. Predavanje
svojih pomisli rasuđivanju otaca zamenjuje vlastito rasuđivanje i uči [istinskom]
rasuđivanju. Neprijatelji ne vole svetlost. Zbog toga otkrivanje zlih pomisli njih odmah
razgoni i istrebljuje. Izvučena iz tamne rupe na svetlost, zmija se stara da pobegne i
sakrije. Tako se i zle pomisli, budući otkrivene otvorenim priznanjem i ispovešću, staraju
da pobegnu od čoveka. To se potvrđuje mnogim i premnogim primerima i opitima.
214. Ava Serapion priča o sebi: "Kada sam bio početnik od ave sam tajno uzimao
suvarke i jeo. To sam činio veoma dugo vreme. I strast je ovladala mnome tako da
nisam mogao da je savladam. Savest me je osuđivala. Međutim, ja sam se stideo da avi
priznam [svoju strast]. Ipak, po promislu čovekoljubivoga Boga se desilo da kod starca
svrati neka bratija, koji su počeli da mu otkrivaju svoje pomisli i da mole rešenja za njih.
Starac im je odgovorio ono što je bilo potrebno. Pri tome je došlo na red da govori i o
uzdržanju u hrani. Zatim je dodao: "Ništa toliko monasima ne nanosi štetu i ništa toliko
ne raduje besove kao utajivanje pomisli od duhovnih otaca". Ove reči su me silno
porazile. Meni se činilo da je Bog otkrio starcu moja sagrešenja. Došavši u skrušenost,
ja sam počeo da plačem. Zatim sam ispod pazuha izvukao hleb koji sam obično krao.
Pruživši se na zemlju, ja sam molio da mi oprosti prošlo i da se moli za mene da se
sačuvam ubuduće. Tada reče starac: "Tvoje priznanje te je oslobodilo od ropstva.
Otkrivši svoj greh ti si pobedio demona koji te je ranjavao u tvom ćutanju. Dosada si mu
dopuštao da vlada tobom, ne protivrečeći mu, i ne izobičavajući ga. Budući, pak,
izveden iz srca i otkriven, on već neće imati mesta u tebi". Starac još nije ni završio
svoju reč a iz mojih nedara je izašlo nešto što je ličilo na goreću baklju i svu keliju
napunilo smradom, tako da su prisutni mislili da gori sumpor. Starac je dodao: "Eto,
Gospod je vidljivo potvrdio istinu mojih reči i tvoga oslobođenja". Tako je dejstvom
ispovesti odstupila od mene strast stomakougađanja. Od tada mi čak ni na misao nije
dolazila ranija želja".
215. Šta vidimo kod Samuila? Od detinjstva budući posvećen Bogu i udostojavajući se
besede sa Njim, on nije verovao svojoj pomisli. Budući dvaput pozvan od Boga, on žuri
starcu Iliju i od njega dobija pouku kako da odgovori Bogu. Na taj način je sam Bog i
onoga koga je udostojio razgovora sa sobom hteo da rukovodi poukom starca, kako bi
ga priveo smirenju. Ne vidimo li isto to i kod svetog Pavla? Sam Gospod ga je prizvao,
ali ga ujedno šalje Ananiji da se bi naučio putu istine. I sam sveti Pavle, posle velikog
iskustva jevanđelske propovedi, ide u Jerusalim da proveri svoju blagovest, da kako ne
bi trčao uzalud (Gal.1,13-2,2), iako ga je osetno pratila blagodat Svetoga Duha. Prema
tome, Gospod put ka savršenstvu otkriva samo onima koje rukovode duhovni oci, kao
što i govori preko proroka: Pitaj oca svoga i saopštiće ti, starce tvoje - i kazaće ti
(Pon.Zak.32, 7).
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN
PREGLED DUHOVNE BORBE
XI
O STUPNjEVIMA SAVRŠENSTVA DUHOVNOG ŽIVOTA S OBZIROM NA POBUDE
ZA NjEGA
sadržaj
216. Tri pobude podstiču ljude da prigušuju strasti: strah od adskog mučenja u
budućnosti, ili strah od strogosti zakona u sadašnjosti; nada i želja da se dobije Carstvo
nebesko; i napokon, ljubav prema vrlini ili dobroljublje. O tome da strah navodi da se
gnušamo skverni zla govori se u Pričama: Strah Gospodnji mrzi nepravdu (Prič.8,13).
Da nas i nada zadržava od predavanja strastima [vidi se iz] rečenog: Neće se prevariti
svi koji se uzdaju u Njega (Ps.33,23). O ljubavi je, pak, rečeno da se čak ne boji
grehovnog pada: Ljubav nikad ne prestaje (1.Kor.13,8). Zbog toga apostol celokupno
delo spasenja smešta u sticanje te tri vrline, govoreći: A sad ostaje vera, nada, ljubav,
ovo troje (1.Kor.13,13). Ulivajući nam strah od Budućeg suda i mučenja, vera nas
odvlači od skverni strasti; istržući naš um od sadašnjeg očekivanjem nebeskih nagrada,
nada nas navodi da preziremo sva plotska zadovoljstva; svojim ognjem rasplamsavajući
u nama ljubav prema Hristu i prema napredovanju u duhovnim vrlinama, ljubav nas,
pak, pobuđuje da se sa savršenom mržnjom odvraćamo od svega što im je protivno.
Premda nas vode ka jednom cilju, tj. pobuđuju da se uzdržavamo od svega
nedozvoljenog, sve tri vrline se po stupnju svog dostojanstva mnogo razlikuju među
sobom. Prve dve su svojstvene ljudima koji streme napretku, ali još nisu stekli srdačnu
ljubav, dok treća isključivo pripada Bogu i ljudima koji su u sebi obnovili obraz i podobije
Božije. Jer, samo Bog čini sve dobro po svojoj ljubavi, a ne zaradi straha ili nagrade.
Gospod je sve stvorio za sebe, kaže Solomon (Prič.16,4). Naime, po blagosti svojoj On
obilno izliva svako dobro na dostojne i nedostojne, budući da, kao večno savršena i po
svojoj prirodi nepromenjiva blagost, ne može biti ni ogorčen uvredama, niti razdražen
ljudskim bezakonjem.
217. Stoga onaj ko stremi savršenstvu treba od prvog stupnja straha (koji se zapravo
naziva ropskim) da uzlazi na stazu nade. Tu čovek već postaje sličan najamniku, a ne
više slugi, budući da deluje u očekivanju buduće nagrade. Premda se više se ne boji
kazne za grehe (budući da je uveren u oproštaj), i premda očekuje da će primiti dobru
nagradu (budući svestan svojih dobrih dela), on još nije došao do raspoloženja koje je
svojstveno sinu. Sin se, naime, ni malo ne koleba u uverenosti da je sve što pripada
Ocu ujedno i njegovo (budući potpuno ubeđen u Očevo sveštedro blagovoljenje prema
njemu).
218. Prema tome, mi treba da ubrzamo svoje napredovanje kako bismo se,
posredstvom ljubavi koja nikad ne prestaje stupivši na treću stepenicu sinova koji
smatraju svojim sve što pripada Ocu, udostojili da primimo obraz i podobije nebesnoga
Oca i kako bismo, sledeći primer Njegovog istinskog Sina, govorili: Sve što ima Otac
moje je (Jn.16,15). To i blaženi Pavle ispoveda o nama, govoreći: Jer sve je vaše, bio
Pavle, ili Apolos, ili Kifa, ili svet, ili život, ili smrt, ili sadašnje, ili buduće, sve je vaše
(1.Kor.3,21-22). Ka takvom bogopodobiju priziva nas i zapovest Spasitelja: Budite
savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski (Mt.5,48). Kod onih koji se još nalaze u
stanju sluge i najamnika raspoloženje prema dobru ponekad biva prekinuto, naime kada
duša usled ohladnelosti njenih osećanja, ili usled obuzetosti svetskim zadovoljstvima i
radostima, prestane da se nadahnjuje strahom od geene ili željom budućih dobara.
Prema tome, mi ne možemo dostići istinsko savršenstvo ukoliko Boga ne zavolimo
pokretani jedino ljubavnom čežnjom prema Njemu. Jer, i On nas je najpre zavoleo
jedino radi našeg našeg spasenja. Zbog toga treba da se staramo da sa plamenom
revnošću uzlazimo od straha k nadi, i od nade ka stepenu ljubavi prema Bogu, ili ljubavi
prema samim vrlinama, sa punom duševnom vatrenošću. Stekavši takvu privrženost
prema dobru mi ćemo moći, koliko je samo dostupno ljudskoj prirodi, čvrsto prebivati u
njemu.
219. Velika je razlika između onoga ko strahom od geene ili nadom na buduću nagradu
u sebi gasi plamen strasti, i onoga ko se zbog osećanja Božanstvene ljubavi sa
mržnjom odvraća od same poročnosti i nečistote, ko u srcu čuva dobro čistote zbog
ljubavi i privrženosti prema čistoti, ko sve čini iz ljubavi prema vrlini, a ne iz straha od
muka, i ko ne gleda na ono što nam je obećano u budućnosti, nego se nasićuje svesnim
okušanjem istinskog dobra. U takvom stanju čovek neće sebi dopustiti da iskoristi slučaj
za greh, čak i da ga niko ne vidi. On neće hteti ni da se tajno u mislima oskrnavi
grehovnim naslađivanjem. Jer, on u srcu hrani istinsku ljubav prema vrlini i u osećanja
ne prima ništa što joj je protivno, već se sa mržnjom odvraća od svega sličnog. Onaj,
pak, ko se uz pomoć straha uzdržava od predavanja obmani strasti, po otklanjanju
pregrade straha opet prilazi onome što voli. Zbog toga on neće uvek biti postojan u
svojoj vrlini, i nikada neće biti miran od borbe sa strastima. On nikako neće moći da
stekne tvrd i neprekidan unutrašnji mir koji pruža prisustvo čistote. Gde, pak, nema mira
od borbe ne može se povremeno izbeći ni ranjavanje. Ma koliko da je iskusan u borbi,
ma koliko da se hrabro sukobljava, makar i često nanosio neprijateljima smrtonosne
rane, čovek ponekad ne može izbeći neprijateljsku oštricu. Nasuprot tome, onaj ko je
savladao svaku pobunu strasti, već se naslađuje tvrdim mirom, postavši privržen samoj
vrlini. On će postojano čuvati stanje dobrog nastrojenja kojim je sav obuzet i kome je u
potpunosti predan, budući uveren da nema ništa pogubnije od gubitka čistote.
Uvažavanje prema prisutnim ljudima neće nimalo uvećati njegovu časnost, niti će je
umanjiti njegovu usamljenost. On, naime, uvek i svuda sa sobom nosi sudiju ne samo
svojih dela, nego i pomisli, tj. savest. On se prvenstveno stara da ugodi Onome koji se,
kako je ubeđen, ne može ni zaobići, ni obmanuti, i od koga se [čovek] ne može sakriti.
220. Onaj ko se, nadajući se na Božiju pomoć, a ne na svoj revnosni trud, udostoji da
dostigne stepen savršenstva, iz stanja sluge (u kome deluje strah). i iz stanja najamnika
(u kome pokretač služenja nije unutrašnja dobrota onoga koji deluje, nego očekivanje
nagrade) prelazi u stanje usinovljenja u kome ne postoji ni strah, ni želja za nagradom,
već samo ljubav koja nikad ne prestaje. Onaj ko kroz takvu ljubav u sebi obnovi obraz i
podobije Božije, naslađivaće se dobrom već po srdačnom raspoloženju prema njemu
samom. Stekavši trpljenje i krotost, koji su unekoliko slični Božijim, više se neće gneviti
ni na kakve poroke onih koji greše. Naprotiv, on će se, sažaljevajući ih i sastradavajući
im u nemoćima, moliti za njihovo pomilovanje, sećajući se da je i sam bio savlađivan
sličnim strastima sve dok ga milosrđe Gospodnje nije spaslo. On zna da se iz uza
plotskog života nije iščupao svojim naporima, već blagodaću Božijom. Zbog toga on
shvata da prema onima koji su sagrešili ne treba projavljivati gnev, nego sastradavanje
koje omogućava da se u mirnom raspoloženju srca poje Bogu: Raskinuo si okove moje:
tebi ću prineti žrtvu hvale (Ps.115,7), i još: Kad mi Gospod ne bi bio pomoćnik, brzo bi
se u ad preselila duša moja (Ps.93,17). Nalazeći se u tavom smirenom nastrojenju
duha, on je u stanju da ispuniti i sledeću zapovest jevanđelskog savršenstva: Ljubite
neprijatelje svoje... činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vređaju i
gone (Mt.5,44). Na taj način se on udostojava da dobije nagradu koja je obećana za
izvršenje te zapovesti, tj. da se udostoji ne samo da nosi obraz i podobije Božije, nego i
da se nazove sinom Božijim: Da budete sinovi Oca svoga, koji je na nebesima; jer On
svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dažd pravednima i nepravednima (Mt.5,45).
Postavši svestan kakvu je ljubav dostigao, blaženi Jovan kaže: Da bismo imali smelosti
na Dan suda; jer kao što je On, i mi smo u ovome svetu (1.Jn.4,17). Jer, čime drugim bi
čovek, koji je po prirodi nemoćan i slab, mogao biti kao što je On, ako ne prostiranjem
dobroželateljne ljubavi svoga srca na dobre i zle, pravedne i nepravedne? Prema tome,
onaj ko hoće da dostigne istinsko usinovljenje Bogu treba da čini dobro iz privrženosti
prema samom dobru. O tome isti blaženi apostol blagovesti: Svaki koji je rođen od Boga
ne čini greh, jer seme Njegovo ostaje u njemu, i ne može grešiti, jer je od Boga rođen
(1.Jn.Z,9), i još: Znamo da svaki rođeni od Boga ne greši, nego koji je rođen od Boga
čuva sebe, i nečastivi ga se ne dotiče (1.Jn.5,18). (To uostalom treba razumeti samo za
smrtne grehe, a ne za svaku vrstu grehova. Zaista, ni sami sveti ne mogu izbeći mala
sagrešenja koja se događaju u rečima, mislima, u željama usled neznanja, zaborava,
neke krajnosti, ili neočekivanog slučaja. Premda se oni razlikuju od greha koji se naziva
smrtnim, ipak nisu bez ikakve krivice i prekora). Prema tome, onaj ko stekne ljubav
prema dobru i postane podražavatelj Boga, poprima milosrđe i dugotrpljenje Gospodnje
(Kol.3,12) i moli se i za same gonitelje svoje, govoreći slično svome Gospodu: Oče,
oprosti im, jer ne znaju šta čine (Lk.23,34). Očigledni, pak, priznak duše koja se još nije
očistila od skvernih strasti jeste nedostatak osećanja sastradavanja prema tuđim
sagrešenjima, kao i izricanje strogog suda o njima.
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN
PREGLED DUHOVNE BORBE
XII
O KRAJU POKAJNIČKIH TRUDOVA
sadržaj
221. Savršeno pokajanje sastoji se u tome da više ne činimo grehove zbog kojih se
kajemo, i zbog kojih nas savest izobličava. Kao dokaz da smo se potrudili oko njih i da
su nam oprošteni služi izgnanje iz našeg srca i samog saosećanja prema njima. Neka
svako zna da još nije razrešen od ranijih grehova ukoliko za vreme trudova i uzdaha,
koje preduzima radi njihovog izglađivanja, pred očima njegovog uma igraju obrazi
grešnih dela - bilo onih koje je sam učinio, bilo sličnih njima, i ukoliko se preko
naslađivanja sećanjem na njih (da i ne pominjem same nepristojne predmete) razara
dobro unutrašnje raspoloženje duše. Prema tome, onaj ko se bodro trudi nad takvim
izglađivanjem neka smatra da je razrešen od svojih grehova, te da je za sve što je ranije
učinio dobio oproštaj, tek kada oseti da se njegovo srce ni malo ne uznemirava ne
samo uobraziljom, nego ni njihovim mamcima. Prema tome, ispitivač pokajanja i
oproštaja zaseda u našoj savesti i još pre sudnjeg dana i dok se još odugovlači naše
prebivanje u ovom telu otkriva otpuštanje naše krivice i objavljuje o okončanju
izglađivanja javljanjem oproštaja. I da bih određenije izrazio ono što sam rekao,
dodajem: možemo poverovati da su nam oproštene sve skverni ranijih grehova tek kada
iz našeg srca budu izgnane i slastoljubive želje i same strasti.
222. Pitanje: Kako se u nama posle toga može roditi ona sveta i spasonosna
skrušenost i smirenje koje opisuje pokajnik: Greh svoj kazah tebi i krivice svoje ne
zatajih. Rekoh: Ispovedam Gospodu prestupe svoje, kako bi nam se istinski i zasluženo
moglo pridodati i ono što sledi: I ti skide sa mene krivicu greha moga (Ps.31,5)? Ili, kako
ćemo, raširivši ruke na molitvi, moći da u sebi probudimo pokajničke suze koje bi bile
silne da nam privuku oproštaj grehova, slično svetom Davidu: Svaku noć kvasim odar
svoj. Suzama svojim natapam postelju svoju (Ps.6,7), ukoliko iz srdaca naših izgonimo
svako sećanje o našim gresima, iako nam se, nasuprot tome, rečju samog Gospoda,
čvrsto zapoveda da ga čuvamo u sebi: Ja sam onaj koji izglađuje tvoje prestupe i grehe
tvoje. I neću ih pomenuti, a ti ih pominji (Is.43,25)? Zbog toga se ja ne samo za
rukodeljem, nego i na molitvi naročito staram da u duši izazovem sećanje na ranije
grehe. Time se ja uspešnije oraspoložujem za istinsko smirenje i skrušenost srca, i sa
prorokom mogu smelo da kažem: Vidi smirenje moje i trud moj, i oprosti mi sve grehe
(Ps.24,18)?
223. Odgovor: Ono što je rečeno, rečeno je o svršetku pokajanja i o priznacima
izglađenja savesti i pravde. Pominjanje, pak, grehova je, razume se, veoma korisno i
potrebno, premda samo za one koji još prohode podvig pokajanja. Bijući se u prsa, oni
treba neprestano da vapiju: Jer ja znam bezakonje moje, i greh je moj stalno preda
mnom (Ps.50,5), i još: Saopštiću krivicu svoju, i pobrinuću se o grehu svome (Ps.37,19).
Prema tome, sve dok se kajemo i dok nas sećanje na ranija grehovna dela još ranjava,
neophodno je da kiša suza, koja se rađa zbog saznanja krivice, gasi mučni oganj
žeženja savesti. U čoveku dejstvom dubokog smirenja srca i skrušenosti duha, pri
neumornom pokajničkom trudu i uzdasima, sećanje na grehe može da bude uspavano i
žalac savesti da se, blagodaću milosrdnog Boga, povuče iz dubine duše. Tada postaje
očigledno da je on dostigao svršetak izglađivanja, da je zasluženo dobio oproštaj za sve
i očistio se od skverni svih svojih grehova. Do takvog zaborava, međutim, dolazi se
jedino zaglađivanjem ranijih grehova i strasnih zanosa, te savršenim, tj. potpunim
očišćenjem srca. Do njega, bez sumnje, ne može dostići niko od onih koji zbog nerada
ili prezrenja ne brinu o očišćenju od strasti, već samo onaj ko gorkim plačem i
neprestanim uzdasima umiva svu skvernu ranijih nečistota. Posle svojih trudova on
može svom čvrstinom duše da govori Bogu: Greh svoj kazah tebi i krivice svoje ne
zatajih (Ps.31,5), i: Suze su mi hleb dan i noć (Ps.41,4), kako bi zasluženo čuo od
samog Gospoda: Oduzeh kao oblak prestupe tvoje, i kao primrak grehe tvoje (Is.44,22).
224. Ti si napred rekao da naročito izazivaš sećanje na ranije grehe. To ne treba činiti.
Čak i ako se ono protiv volje pojavi, treba ga odmah izgoniti, budući da odvlači um od
čistog sagledavanja, osobito kod onog ko prebiva u usamljenosti, zapličući ga u
nečistote ovoga sveta i gušeći ga smradom strasti. Jer, obnavljanje sećanja na ono što
si iz neznanja ili pohote ranije činio po knezu ovoga sveta (čak i pod pretpostavkom da
se pri takvoj pomisli ne potkrade nikakvo naslađivanje) može pokvariti vazduh uma
odvratnim smradom. Samo misleno doticanje sa ranijom gnjilinom može prognati
duhovni miris ili sladost miomira vrlina. Prema tome, od sećanja na ranija strasna dela,
koje dotiče naša osećanja, treba bežati kao što častan i ozbiljan muž beži od priče i
zagrljaja bestidne i drske žene. Jer, ukoliko se odmah ne udalji od njenih predloga i
ukoliko dopusti makar najkraće zadržavanje u nečasnom razgovoru sa njom (čak i ako
odbaci saglasnost na sramno zadovoljstvo), on nikako neće izbeći osudu svih
prolaznika zbog dopuštenja nečeg beščasnog i prekornog. Zbog toga i mi, kada
zaraznim prisećanjem budemo uvedeni u pomisli takve vrste, ne treba ni malo da se
zadržavamo na [nečistoti], već odmah da odstupimo od njihovih uobraženja. Jer, videći
da se zanimamo nečistim i sramnim pomislima, anđeli koji prolaze [pored nas] neće biti
voljni da o nama kažu: Blagoslov Gospodnji na vama! Blagosiljamo vas imenom
Gospodnjim (Ps.128,8). Dešava se često da neiskusni, dok sa osećanjem skrušenosti
istražuje svoje padove, ili padove drugih ljudi, sam neprimetno biva ranjen tananom
strelom pohote i saglašava se sa njom. Na taj način se ono što je započeto pod vidom
pobožnosti završava sramnim pogubnim završetkom. Postoje putevi koji čoveku
izgledaju pravi, iako im kraj gleda u dno adovo (Prič. 16,25).
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI ISIHIJE, PREZVITER JERUSALIMSKI
Kratko saopštenje o njemu
sadržaj
Prepodobni Isihije, rodom Jerusalimljanin, u mladim godinama beše slušalac i učenik
svetog Grigorija Bogoslova. Po končini svog velikog nastavnika, on provođaše
podvižnički život u jednoj od palestinskih pustinja, gde je produžavao da izučava duh
Hrišćanstva čas u knjigama, čas iz razgovora sa savremenim podvižnicima Palestine,
čas iz opita sopstvenog života i svojih ispitivanja. 412. godine jerusalimski arhiepiskop
je prosvećenog podvižnika posvetio u prezvitera. Od tog vremena, sjedinjujući sa činom
prezvitera i zvanje propovednika, on se u istoriji Crkve pojavljuje kao jedan od
znamenitih učitelja. "Veliki Evtimije, - kako (u žitiju svetog Evtimija) piše njegov učenik
Kiril Skitopoljski, - beše veoma utešen što je sveti Juvenalije, patrijarh jerusalimski,
došavši 429. godine u njegovu obitelj radi osvećenja hrama, sa sobom poveo i
preosvećenog Isihija, prezvitera i učitelja Crkve".
Teofan u svom hronografu njegovu končinu vezuje za 26. godinu carovanja Teodosija
Mlađeg, što odgovara 432-3. godini. U mesecoslovu imperatora Vasilija njegov spomen
se vezuje za 28. mart. Kod nas, kao i na čitavom istoku, on se pominje sa svim
prepodobnim na Sirnu subotu. U kanonu svetog Teodora Studita na taj dan u 9. pesmi
on se pominje zajedno sa velikim učiteljima - Vasilijem Velikim, Grigorijem Bogoslovom,
Jovanom Zlatoustim, Atanasijem Velikim, sa Kirilom Jerusalimskim i Kirilom
Aleksandrijskim, sa svetim Epifanijem, Grigorijem Niskim. Pored Grigorija Bogoslova,
on se imenuje drugim bogoslovom.
Po svojim učenim delima, prepodobni Isihije beše dostojni učenik svetog Grigorija
Bogoslova. Ocenjujući prepodobnog Isihija kao propovednika i tumača Svetog Pisma,
Mesecoslov imperatora Vasilija navodi: "On je objasnio čitavo Sveto Pismo, izložio ga
sa jasnošću i pružio za opštu korist. Zbog toga je za sve bio veoma znamenit i
poštovan".
Podražavajući Grčko dobrotoljublje, mi ćemo iz njegovih mnogobrojnih dela u naš
zbornik uneti jedino Slovo Teodulu, podeljeno na 200 poglavlja. Ono je veoma korisno
za one koji žele da se naviknu na trezvoumlje, pažnju i čuvanje srca. U svojoj Filokaliji,
u 198 poglavlju, Fotije ovo slovo imenuje kao "najprigodnije za one koji provode
podvižnički život radi nasleđa Carstva nebeskog. Ono je jasno izloženo i po svemu
odgovara onima koji se ne upuštaju u duboka ispitivanja, već sav trud i svu pažnju
obraćaju na podvige delatnog života".
(Pri prevođenju je grčki tekst Dobrotoljublja bio dopunjen sa nekoliko mesta iz
Patrologiae Graecae, Migne t. 93).
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI ISIHIJE
DUŠEKORISNE I SPASONOSNE STOTINE PREPODOBNOG ISIHIJA, PREZVITERA
JERUSALIMSKOG TEODULU, O TREZVOUMLjU I MOLITVI
STOTINA PRVA
sadržaj
1. Trezvoumlje je duhovna umetnost. Ukoliko ga dugo i sa postojanom usrdnošću
upražnjava, čovek će se, uz Božiju pomoć, potpuno izbaviti od strasnih misli, reči i
rđavih dela. Onome ko ga tako prohodi ono daruje verno poznanje nepostižnog Boga,
koliko je to nama moguće, kao i tajno razrešenje skrivenih Božanstvenih tajni. Njime se
ispunjava svaka zapovest Starog i Novog Zaveta i ono podaje svako blago budućeg
veka. Trezvoumlje, u stvari. jeste čistota srca koja je zbog svojih visokih vrednosti ili,
tačnije govoreći zbog naše nepažnje i nemarnosti, sada vrlo retka kod monaha.
Međutim, baš nju Hristos ublažava govoreći: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti
(Mt.5,8). Pošto je takvo, trezvoumlje se dobija po skupu cenu. Ukoliko postojano
prebiva u čoveku, ono za njega postaje putovođ u pravi i bogougodni život. Ono je i
lestvica za sagledavanje. Ono nas uči kako da upravljamo pokretima trodelne duše (tj.
sa tri sile: slovesnom, razdražajnom i želateljnom) i kako da krepko čuvamo osećanja.
Ono u svom sudeoniku svakodnevno umnožava četiri osnovne vrline (mudrost,
hrabrost, uzdržljivost i pravednost).
2. Pokazujući koliko je ova vrlina neporočna, čista, sveobuhvatna i delotvorna, i učeći
nas kako treba da je započnemo i obavljamo, veliki zakonodavac Mojsije, ili pre - Duh
govori: Pazi na sebe da u srcu tvom ne bude tajna reč bezakonja (Pon.Zak.15,9).
Tajnom reči on naziva misleno izobražavanje neke grešne i nebogougodne stvari. To
sveti oci nazivaju prilogom koji u srce ubacuje đavo. Po njegovom pojavljivanju u umu
slede naše pomisli i sa njim strasno razgovaraju.
3. Trezvoumlje je put ka svakoj vrlini i svakoj zapovesti Božijoj. Ono se još naziva
srdačnim bezmolvijem i jeste isto što i čuvanje srca koje se drži savršeno [slobodnoj od
maštanja.
4. Čovek koji se rodi slep ne vidi sunčevu svetlost, dok onaj koji ne živi u trezvoumlju ne
vidi svetlost izobilne blagodati koja nishodi sviše. On se neće osloboditi od grešnih i
Bogu mrskih dela, reči i pomisli. Po svom ishodu oni neće slobodno proći pored
knezova tartara.
5. Pažnja je neprestano bezmolvije srca u odnosu na sve vrste pomisli. Srce u njemu
svagda, neprekidno i neprestano diše jedinim Hristom Isusom, Sinom Božijim i Bogom,
Njega priziva, sa Njim se hrabro bori protiv neprijatelja, i Njemu, koji ima vlast da
otpušta grehe, ispoveda svoja sagrešenja. Takva duša prizivanjem često obuhvata
Hrista, Jedinog Tajnoznalca srdaca. Ona se na svaki način stara da od ljudi sakrije
svoju sladost i svoj unutrašnji podvig kako lukavi neprijatelj nekako ne bi našao načina
da u nju unese zlo i uništi njeno dobro delanje.
6. Trezvoumlje je nepokolebivo smeštanje i stajanje pomisli uma na vratima srca. Tu on
lako primećuje kako mu se prikradaju strane pomisli, tj. kradljivci i čuje što govore i što
čine te ubice. On, takođe, razaznaje kakva izobraženja izazivaju demoni, pokušavajući
da ga uvuku u maštanje i da ga prevare. Ukoliko se budemo trudili na ovom delu, steći
ćemo osnovano iskustvo u mislenoj borbi.
7. Učestalost obazrive pažnje u umu čoveka koji se stara da zagradi izvor rđavih pomisli
i dela obično rađa dvostruki strah: sa jedne strane, od ostavljenosti Bogom, a sa druge od vaspitnog popuštenja spoljašnjih iskušenja. Bog, naime, ponekad ostavlja [čoveka] i
šalje neočekivana iskušenja radi ispravljanja života, naročito onima koji su okusili
sladost pokoja od toga dobra (tj. pažnje i trezvoumlja) i postali nemarni. Od te
učestalosti u nama se rađa navika, a od nje izvesna prirodna neprekidnost trezvoumlja.
Od njega se, opet, malo po malo, rađa poznanje borbe, koje sledi neprestana Isusova
molitva, i sladosna tišina uma bez maštanja, te neko divno stanje koje proizilazi od
sjedinjenja sa Isusom.
8. Um koji stoji i priziva Hrista protiv neprijatelja i koji mu pribegava radi pomoći liči na
životinju koja je okružena mnoštvom pasa kojima se hrabro suprotstavlja iz svog
skrovišta. Izdaleka misleno provideći zamke mislenih neprijatelja, on se neprestano moli
Mirotvorcu Isusu i ostaje neranjiv.
9. Ukoliko umeš, i ukoliko ti je dano da izjutra staješ pred Gospoda, te ne samo da te
On gleda, nego da i ti gledaš (Ps.5,4), razumećeš o čemu govorim. A ako ne razumeš
drži se trezvoumlja, pa ćeš razumeti.
10. Sastav mora je mnoštvo vode. Sastav, pak, i uporište trezvoumlja, bodrosti i
udubljenog bezmolvija duše, kao i bezdan divnih i neizrecivih sagledavanja i razumnog
smirenja ispravnosti i ljubavi jeste (jedino) krajnje trezvoumlje i neprestana, naporna
molitva Isusu Hristu, praćena uzdasima ali bez pomisli, uninija i teskobe.
11. Gospod je rekao: Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo
nebesko; no koji tvori volju Oca moga koji je na nebesima (Mt.7,21). A volja Njegovog
Oca jeste: Koji ljubite Gospoda, mrzite zlo (Ps.96,10). Dakle, pri molitvi Isusu Hristu
omrzimo zle pomisli - i volja Božija će biti ispunjena.
12. Ovaplotivši se, naš Vladika i Bog je predložio izgled svake vrline radi primera
ljudskom rodu i opozivanja drevnog pada, živopisavši sav vrlinski život svoj u telu.
Pokazujući jedan od mnogih dobrih primera, On je po krštenju otišao u pustinju i stupio
u mislenu borbu sa đavolom koji muje pristupio kao prostom čoveku. Načinom na koji
ga je pobedio, tj. smirenjem, postom, molitvom i trezvoumljem (kojeg se držao, premda,
kao Bog i Bog bogova, za njim nije imao potrebu), On je i nas, nepotrebne sluge, naučio
kako da se dolično borimo protiv duhova zlobe.
13. Neću se olenjiti da ti neukrašenom i nekićenom rečju izložim, po meni, sve načine
trezvoumlja koji, malo po malo, mogu očistiti um od strasnih misli. Jer, ja ne smatram
razumnim da se u ovom slovu, kao inače u povestima o spoljašnjim ratovima, korisna
sadržina sakrije kićenim rečima, osobito pošto se piše za proste ljude. Reći ću ti
apostolovim rečima: A ti, čedo Timoteje, pazi na čitanje (1.Tim.4,13).
14. I tako, jedan način trezvoumlja jeste: budno paziti na maštanje ili prilog. Jer, bez
maštanja satana ne može da priprema pomisli, niti da ih predstavlja umu da bi ga
obmanuo.
15. Drugi je: imati srce uvek u dubokoj tišini, bezmolvno u odnosu na svaku pomisao i u
molitvi.
16. I opet drugi je: neprestano u smirenosti prizivati u pomoć Gospoda Isusa Hrista.
17. I opet drugi je: u duši imati neprestano sećanje na smrtni čas.
18. Sve ove delatnosti, ljubljeni, slično vratarima brane ulaz rđavim pomislima. O tome,
pak, da uvek treba gledati na nebo (zanimajući um sagledavanjem nebeskih stvari), ni u
šta ne računajući zemlju (i sve zemno), (što je, takođe, jedan od snažnih načina
trezvoumlja), ja ću, uz pomoć Boga koji daje reč, detaljnije pogovoriti na drugom mestu.
19. Ukoliko presečemo uzroke strasti (tj. povode koji ih pobuđuju), te se poduhvatimo
duhovnih dela samo na kratko vreme, ali nam bavljenje njima ne postane jedino
zanimanje za ceo život, opet ćemo se lako vratiti telesnim strastima. I od tog (dobrog
poduhvata) nećemo imati nikakve koristi, osim što će nam se um samo još većma
pomračiti i što ćemo još dublje potonuti u veštastveno.
20. Onaj ko se podvizava u unutrašnjosti, svakog momenta treba da poseduje četiri
delanja: smirenje, krajnju pažnju, protivrečenje (pomislima) i molitvu. Smirenje treba da
ima, budući da se bori protiv gordih demona, a njemu je uvek pri srcu potrebna pomoć
Hristova, koji nenavidi gorde (Prič.3,34); pažnju, jer srce treba da mu je slobodno od
svake pomisli, pa čak i one koja izgleda dobra; protivrečenje (pomislima), jer sa gnevom
treba da se suprotstavi lukavome čim oštrim umom prepozna kako mu prilazi, kao što je
rečeno: I odgovoriću onima koji me vređaju. Zar se moja duša neće povinovati
Gospodu?(Ps.119,42; 62,1); molitvu, jer posle protivrečenja treba iz dubine srca
neizrecivim uzdasima da zavapi Hristu. Tada će sam podvižnik videti kako se
obožavanim imenom Isusovim razvejava neprijatelj i njegova maštarija, slično prahu ili
dimu pred vetrom.
21. Onaj ko nije stekao molitvu čistu od pomisli, nema oružje za bitku. To oružje je
molitva koja neprestano dejstvuje u najskrivenijem mestu duše. Prizivanjem Gospoda
Isusa Hrista ona (nevidljivo) bičuje i opaljuje neprijatelja koji skriveno napada.
22. Ti treba da oštrim i napregnutim pogledom uma gledaš unutra kako bi saznao ko
ulazi. Čim raspoznaš o kome se radi, protivrečenjem smrskaj glavu zmije i,
istovremeno, sa uzdisanjem zavapi Hristu. Tako ćeš iskusiti nevidljivu Božansku zaštitu.
Tada ćeš, takođe, jasno uvideti ispravnost srca (tj. da li ispravno deluje, ili - u čemu se
sastoji ispravno dejstvo srca).
23. Onaj koji stoji pred ogledalom i gleda u njega, stojeći sa drugima, vidi kako izgleda
njegovo lice kao i lica onih koji stoje pokraj njega. Tako i onaj koji sa svom pažnjom
posmatra svoje srce u njemu vidi svoje sopstveno stanje, kao i mračna lica mislenih
crnaca.
24. Sam od sebe um ne može pobediti demonska maštanja. Neka se i ne usuđuje na
tako nešto bilo kada! Jer, kao lukavi, naši neprijatelji se pretvaraju da su pobeđeni,
pokušavajući da borca obore sa druge strane - putem taštine. Međutim, pri prizivanju
Isusovog imena oni neće izdržati ni minut u spremanju zamki protiv tebe.
25. Pazi da ne uzmaštaš mnogo o sebi (niti da izmišljaš svoje načine borbe) kao nekad
drevni Izrailj, inače ćeš biti predan u ruke mislenim neprijateljima. Jer, on je, pošto ga je
Bog svih bio izbavio od Egipćana, izmislio sebi svog pomoćnika - izlivenog idola.
26. Pod izlivenim idolom treba razumeti naš slabi razum. Sve dok protiv zlih duhova
priziva Isusa Hrista, on ih lako odgoni, a čim nerasudno počne da se uzda u sebe, pada
i razbija se, slično takozvanom brzokrilom. Evo šta ispoveda onaj koji se uzda u
Gospoda: Gospod je krepost moja i zaštitnik moj: u Njega se uzda srce moje, i On mi
pomože. I ko će, osim Gospoda, ustati za mene nasuprot zlima? Ili ko će stati za mene
nasuprot onima koji čine bezakonja, tj. na bezbrojne pomisli? Onaj ko se uzda u sebe, a
ne u Boga, pašće strašnim padom.
27. Neka ti, ljubljeni, ukoliko hoćeš dolično da vodiš borbu, kao primer načina i oblika
srdačnog bezmolvija posluži mala životinja - pauk. On hvata i ubija male muhe. I ti kao i
on (koji sedi u svojoj paukovoj mreži), bolećivo bezmolvuj u svojoj duši i ne prestaj da
ubijaš vavilonske mladence, budući da će te za takvo istrebljenje Duh Sveti preko
Davida nazvati blaženim.
28. Kao što se Crveno more ne može videti među zvezdama na nebeskom svodu, i kao
što čovek koji hodi po zemlji ne može da ne diše ovim vazduhom, tako ni mi ne
možemo očistiti svoje srce od strasnih pomisli i iz njega izgnati mislene neprijatelje bez
čestog prizivanja imena Isusa Hrista.
29. Ukoliko sa smirenim umovanjem, sećanjem na smrt, samoukorevanjem,
protivrečenjem (pomislima) i prizivanjem Isusa Hrista svagda budeš prebivao u svome
srcu, svakodnevno trezvoumno prohodeći misleni i uski, ali i radosni i sladosni put,
dospećeš do svetih sagledavanja i Hristos će te prosvetiti poznanjem dubokih tajni,
budući da su u Njemu skrivena sva blaga premudrosti i znanja (Kol.2,3), i da u Njemu
obitava sva punota Božanstva telesno (Kol.2,9). Jer, u Hristu Isusu ćeš osetiti da je u
tvoju dušu sišao Duh Sveti. Prosvetivši se Njime, um čoveka otkrivenim licem odražava
slavu Gospodnju (2-Kor.Z, 18). Jer, apostol govori da niko ne može reći: Isus je
Gospod, osim Duhom Svetim (1.Kor.12,3), koji onoga koji ga ište tajno utvrđuje (u istini
o Njemu).
30. Oni koji vole pouku treba da znaju da zli demoni često utišavaju duhovnu borbu i
skrivaju je od nas, znajući koliko je ona ponekad korisna za nas, koliko nas umudruje i
koliko uzvodi ka Bogu. (Pri tome, oni imaju nameru da, pošto zaboravimo na opasnost
sa njihove strane) i postanemo bezbrižni, iznenada zarobe naš um (kroz maštanja), te
da nas opet načine nemarnim i nepažljivim u srcu. Jer, oni imaju samo jedan cilj i njih
zaokuplja samo jedan podvig - da našem srcu nikako ne daju da bude pažljivo, budući
da znaju kakvo bogatstvo duša tom budnošću stiče. Stoga mi (za vreme zatišja) valja
naročito da se sećamo Gospoda našeg Isusa Hrista i da se pružamo u duhovna
sagledavanja. Tada će borba opet navaliti na um. Jedino, mi sve treba da čnnimo, da
tako kažem, po savetu samog Gospoda i sa velikim smirenjem.
31. Živeći u opštežiću treba da se rado i sa velikom gotovošću odričemo svake svoje
volje pred nastojateljem i da, uz Božiju pomoć, budemo neka vrsta dobrovoljnih
bezvoljnika. Pri tome, na svaki način treba da se potrudimo da se ne smućujemo
razdražljivošću i da ne dopuštamo nerazumne i neprirodne izlive gneva. U suprotnom
ćemo u vreme borbe biti bez smelosti (tj. lišeni hrabrosti). Jer, naša volja se, ukolikoje
sami dobrovoljno ne odsecamo, obično razdražuje protiv onih koji pokušavaju da je
odseku prinudno (tj. bez naše saglasnosti). Gnev koji se tada podiže, zlobno lajući,
uništava poznanje borbe (tj. umeća njenog vođenja) koje se sa velikim trudom steklo.
Gnev je obično rušilac. Ako se podigne protiv demonskih pomisli, gnev ih razbija i
istrebljuje, a ako, pak, uskipti protiv ljudi, istrebljuje naše dobre pomisli o njima. Na taj
način, gnev je rušilac svih vrsta pomisli, bilo rđavih, bilo ispravnih. On nam je dat od
Boga kao štit i kao luk. I on ostaje to sve dok se ne ukloni od svog naznačenja. Ukoliko,
pak, počne da deluje nesaglasno sa svojim naznačenjem, on postaje razoran. Imao
sam prilike da vidim kako pas, koji se nekada smelo borio sa vucima, potom rastrže
ovce.
32. Od drskosti (tj. od nepažljive preterane smelosti u opštenju sa drugima) treba bežati
kao od zmijskog otrova, i od pojedinačnih razgovora - kao od zmija i poroda otrovnica.
Jer, oni vrlo brzo mogu dovesti do potpunog zaborava na unutrašnju borbu i dušu svesti
dole sa radosne visine koja se stiče čistotom srca. Prokletstva dostojan zaborav se, kao
voda ognju, protivi pažnji. On mu se svakog časa pokazuje kao silan protivnik. Od
zaborava padamo u nemarnost, od nemara u prenebregavanje (poredaka duhovnog
života), u uninije i u neumesnu pohotu. Tako se opet vraćamo na ono staro, kao pas na
svoju bljuvotinu (2.Pt.2,22). Klonimo se te vrste smelosti kao smrtonosnog otrova, a zao
nedug zaborava lečimo strogim čuvanjem uma i neprestanim prizivanjem Gospoda
našeg Isusa Hrista. Jer, bez Njega ne možemo činiti ništa (Jn.15,5).
33. Nije uobičajeno, niti je moguće družiti se sa zmijom i nositi je u nedrima svojim. Isto
tako je nemoguće maziti svoje telo, voleti ga i ugađati mu preko mere (i preko
potrebnog), i ujedno se starati o nebeskoj vrlini. Jer, zmija se po prirodi svojoj neće moći
uzdržati da ne ujede onoga ko ju je prigrlio, i telo se neće uzdržati da pokretima pohotne
slasti ne oskrnavi onoga koji mu ugađa. Kada pogreši u nečemu, telo treba strogo
kazniti kao odbeglog roba, kako bi znalo da nad njim postoji gospodar (um), gotov da ga
kazni, kako bi znalo da ne ište opijanje pohotom kao vinom u krčmi, i kako bi, kao noćna
sluškinja (plot), znalo svoju netruležnu gospodaricu (dušu). Do same smrti ne veruj
svome telu. Telesna želja je, veli apostol, neprijatpeljstvo Bogu, pošto se ne pokorava
zakonu Božijem (Rim.8,7). Jer telo želi protiv duha (Gal.5,17). A koji su po telu ne mogu
ugoditi Bogu. A vi niste po telu nego po Duhu (Rim.8,8-9).
34. Delo blagorazumnosti je da razdražajnu silu svagda podižemo na sukob u
unutrašnjoj borbi i na samoukorevanje; delo mudrosti je da našu slovesnu silu
podstičemo na napregnuto i neprekidno trezvoumlje; delo hrabrosti je da želateljnu silu
upravljamo ka vrlini i ka Bogu; a delo pravednosti je da upravljamo sa pet čula i da ih
uzdržavamo kako ne bi oskvrnila našeg unutrašnjeg čoveka, tj. srce, ni spoljašnjeg, tj.
telo.
35. Blagoljepije je Njegovo na Izrailju, tj. na umu koji, koliko je moguće, gleda krasotu
samoga Boga, i sila je Njegova na oblacima, (Is.67,35), tj. na svetlozračnim dušama
koje izjutra upiru svoj pogled u Onoga koji sedi sa desne strane Oca, i koji ih čini milim i
ozarava kao što sunce ozarava čiste oblake.
36. Jedan grešnik kvari mnogo dobra, veli Božanstveno Pismo (Ekl.9,18). I um koji greši
kvari sve ono što je spomenuto malo pre - nebesko piće i hranu.
37. Mi nismo jači od Sampsona, ni mudriji od Solomona, ni razumniji od blaženog
Davida, niti volimo Boga više od apostola Petra. Stoga ne treba da se uzdamo u sebe.
Jer, Sveto Pismo kaže da će onaj koji se uzda u sebe pasti strašnim padom.
38. Naučimo se od Hrista smirenoumlju, od Davida smernosti, od Petra plaču za
padove, ali Nemojmo očajavati kao Sampson, Juda i premudri Solomon.
39. Đavo kao lav ričući hodi sa svojom vojskom i traži koga da proždere (1.Pt.5,8).
Stoga kod nas nikada ne treba da prestane srdačna pažnja, trezvoumlje,
suprotstavljanje (pomislima), molitva Hristu Isusu, Bogu našem. Jer, boljeg pomoćnika
od Isusa nećeš naći u celom svom životu. Jedino je On Gospod i kao Bog poznaje
demonska lukavstva, spletke i obmane.
40. Neka se, dakle, duša smelo uzda u Hrista i neka ga priziva. Neprijatelja neka se
uopšte ne boji, budući da ne vojuje sama, nego sa Strašnim Carem Isusom Hristom,
Tvorcem svega što postoji, bestelesnog i telesnog, vidljivog i nevidljivog.
41. Što kiša duže pada, to više smekšava zemlju. Tako i često, bez pomisli prizivano
sveto ime Hristovo sve više smekšava zemlju srca našeg, puneći ga radošću i veseljem.
42. Neiskusni bi trebalo da znaju da smo telesni i da puzimo po zemlji i telom i
umovanjem, te da svoje neprijatelje, koji su bestelesni i nevidljivi, zlonamerni i mudri na
zlo, brzi i laki, iskusni u borbi koju vode od Adama do sada, ne možemo drugačije
pobediti osim kroz neprestano trezvoumlje i prizivanje Isusa Hrista, našeg Boga i
Tvorca. Za neiskusne će Isus Hristova molitva biti pobuda i rukovodstvo za iskustvo i
poznanje dobra. Za iskusne, pak, najbolji nastavnik u dobru jeste delanje, ispitivanje
delom i okušanje dobra.
43. Videći nekoga da izvodi izvesne veštine, malo i nevino dete pokazuje znatiželju i, po
svojoj nezlobivosti, ide za mađioničarem. Tako se i duša naša, koju je blagi Vladika naš
stvorio kao prostu i blagu, naslađuje maštarskim prilozima đavola i prelešćuje se njima.
Ona im, zlobnim, trči u susret kao što golubica trči ka onome koji postavlja zamke za
njene mladunce, te svoje pomisli meša sa maštarijama. Ukoliko se radi o licu lepe žene
ili o nečem drugom što zapovesti Hristove potpuno zabranjuju, ona se dovija kako da u
delo sprovede ono što joj je ponudila lepota koja joj je predstavljena. Došavši, potom,
do saglasnosti sa pomišlju, ona već posredstvom tela privodi u delo bezakonje koje joj
se predstavilo u misli, na svoju osudu.
44. Takva je podmuklost lukavog i takvim strelama on truje svaki plen. Stoga, pre nego
što um zadobije veliko iskustvo u borbi, nije bezopasno puštati da pomisli ulaze u naše
srce, naročito u početku, dok duša još saoseća sa demonskim prilozima, naslađuje se
njima i rado ide za njima. Njih treba odsecati čim se primete i u momentu kad se pojave
i približe. Pošto se, dugo vreme provodeći u divnom delu, nauči podvizavanju, um će
već sve raspoznavati i steći naviku u borbi tako da će tačno prepoznavati pomisli, te će,
kao što govori prorok, biti u stanju da lako lovi male lisice (Pesm.2,15). Tada će on već
iskusno moći da ih pusti da uđu unutra, te da se, uz pomoć Hrista, sa njim sukobi, da ih
izobliči i izbaci napolje.
45. Kao što jednim istim kanalom ne mogu da prolaze zajedno vatra i voda, tako ni greh
ne može da uđe u srce, dok prethodno ne pokuca na vrata srca maštarijom lukavog
priloga.
46. Najpre se javlja prilog, zatim dolazi do spajanja u kome se naše pomisli mešaju sa
pomislima lukavih demona, onda dolazi do slaganja u kome se obe vrste pomisli slažu
na zlo i rešavaju kako da ga izvedu, i na kraju dolazi do čulnog dela ili greha. Međutim,
ako je um trezven, ako pazi na sebe, te ako posredstvom protivljenja i prizivanja
Gospoda Isusa progoni prilog od samog njegovog pojavljivanja, ništa se od onoga što
obično sledi za njim neće desiti. Jer, kao bestelesan, lukavi duše može da obmanjuje
samo preko maštanja i pomisli. 0 prilozima prorok David govori: Izjutra ubijam sve što je
grešno na zemlji (Ps.100,8), dok o slaganju veliki Mojsije govori: Nemoj se mešati sa
njima (Izl.23,32).
47. Um sa umom nevidljivo vodi borbu - demonski um sa našim umom. Stoga svakog
minuta iz dubine duše treba prizivati Gospoda Isusa kako bi oterao demonski um i kako
bi nam, kao Čovekoljubac, darovao pobedu.
48. Neka ti kao obrazac srdačnog bezmolvija posluži onaj ko u rukama drži ogledalo i
pažljivo gleda u njega. Kada budeš (počeo da mu podražavaš) uvidećeš kako se
misleno u tvome srcu izobražava i dobro i zlo.
49. Uvek pazi da uopšte nemaš nikakvu pomisao u srcu, ni neprikladnu, ni blagovidnu,
kako bi lakše razaznavao tuđince, tj. prvorodne egipatske sinove (priloge).
50. Kako je blaga, prijatna, svetla, dobra i vedra vrlina trezvoumlja Hriste Bože, koju ti
upravljaš i koju ljudski um sa velikim smirenjem bodro prohodi! Jer, ona do mora i
dubine sagledavanja rasprostire svoje grane, i do reka sladosnih Božanstvenih tajni
svoje izdanke (Ps.79,12). Ona osvežava um koga izdavna opaljuje nečastivost slanosti
lukavih demonskih pomisli i besnog mudrovanja tela, u kome je smrt.
51. Trezvoumlje je slično Jakovljevoj lestvici na čijem vrhu sedi Bog i po kojoj hode
anđeli. Ono iz nas istrže svako zlo, odseca mnogogovorljivost, ogovaranje, klevetanje i
sav spisak čulnih strasti, ne želeći da se ni na kratko vreme liši sopstvene sladosti.
52. Stoga ga, bratijo moja, sveusrdno prohodimo. Čistom mišlju u Hristu Isusu se
uzdižući u viđenjima, držimo se i gledanja svojih sagrešenja i ranijeg života kako bismo,
skrušavajući se i smiravajući se sećanjem na svoje grehe, u svojoj mislenoj borbi imali
stalnu pomoć Isusa Hrista, Boga našeg. Jer, čim se usled gordosti, taštine ili
samoljublja lišimo Isusove pomoći, mi se ujedno lišavamo i čistote srca putem koje Bog
čoveku omogućava bogopoznanje, kao što je obećano (Mt.5,8), budući da je prvo uzrok
drugog.
53. Um koji se brine o svom skrivenom delanju i koji se neprestano upražnjava u
čuvanju sebe od onog što ga susreće, pored drugih blaga stiče i [osobinu] da njegovih
pet telesnih čula više nisu pomoćnici grešnih iskušenja koja dolaze spolja. Pazeći stalno
na svoju vrlinu, tj. na trezvoumlje i svagda želeći da se naslađuje dobrim pomislima, on
ne dopušta da ga potkradaju pet čula putem veštastvenih i sujetnih pomisli koje preko
njih dolaze. Znajući, pak, kakve obmane preko njih dolaze, on ih snažnim naporom
obuzdava iznutra.
54. Prebivaj u pažnji uma i nećeš biti pretovaren iskušenjima. Ako, pak, odstupiš od nje,
trpi ono što naiđe.
55. Kao što je za one koji su izgubili apetit i koji osećaju odvratnost prema hrani koristan
gorki pelen, tako je za zloćudne ljude korisno da se zlopate.
56. Ako nećeš da se zlopatiš, nemoj činiti zlo, budući da prvo neodstupno ide za
drugim. Šta ko seje, to će i požnjeti. Kada dobrovoljno sejući zlo i protiv svoje volje
žanjemo (skorb), treba da se divimo Božijem pravosuđu.
57. Um zaslepljuju tri strasti: srebroljublje, taština i slastoljublje.
58. Te tri strasti su uticale da otupe znanje i vera, vaspitanici naše prirode.
59. Kroz te tri strasti u ljudima su se ukorenili jarost, gnev, borbe i ubistva i čitav niz
drugih strasti.
60. Onaj ko ne zna istinu, ne može istinski ni verovati, budući da znanje po prirodi
prethodi veri. Ono što je rečeno u Pismu, rečeno je ne samo da bismo mi znali, nego i
da bismo tvorili.
61. Otpočnimo sa delanjem. Postepeno napredujući, mi ćemo naći da nada u Boga,
tvrda vera, unutarnje poznanje, izbavljenje od iskušenja, blagodatni darovi, srdačno
ispovedanje i obilne suze vernima dolaze od molitve. I ne samo to, nego i -trpljenje
nailazećih nevolja, i iskreno praštanje bližnjem, i razumevanje duhovnog zakona, i
nailazak Svetoga Duha, i primanje duhovnih skrivnica i svega što je Bog obećao
verujućima i u ovome i u budućem veku. Jednom rečju, duša ne može biti obraz Božiji
bez blagodati Božije i vere čoveka koji sa dubokim smirenjem i nerasejanom molitvom
prebiva u srcu.
62. Mi smo iz iskustva primili veliko blago, tj. da neprestano prizivamo Gospoda Isusa
protiv mislenih neprijatelja kako bismo očistili srce. I pogledaj kako je ono što ti govorim
iz opita saglasno sa svedočanstvom Pisma. Pripravi se, govori ono, Izrailju, da prizivaš
Gospoda Boga svoga (Amos 4,12). I apostol takođe veli: Molite se bez prestanka
(1.Sol.5,17). I Gospod nas upozorava: Bez mene ne možete činiti ništa... Ko ostaje u
meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod... Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao
loza, i osušiće se (Jn.15,5-6). Molitva je veliko blago koje u sebi sadrži sva blaga,
budući da čisti srce u kome verujući vide Boga.
63. Riznica smirenoumlja je nešto vrlo visoko i Bogu ugodno, te ima snagu da istrebljuje
svako zlo i sve što Bog ne voli. Stoga se ono vrlo teško stiče. U mnogim ljudima ćeš
naći pojedinačna dela mnogih vrlina, dok je blagouhanje smirenja teško susresti. Da bi
se stekla ta riznica, potreban je veliki trud i usilje. Pismo đavola naziva nečistim stoga
što je od samog početka odbacio blagu riznicu smirenoumlja i zavoleo gordost. Samo
zbog toga se on svagde u Pismu naziva nečistim duhom. Jer, kakvu bi telesnu nečistotu
moglo učiniti potpuno neveštastveno, bestelesno i bezudno biće da bi se nazvalo
nečistim? Jasno je da je samo zbog gordosti nazvan nečistim, i da je od čistog i svetlog
anđela postao prljav. Nečist je pred Bogom svako ko se nadima (Prič.16,5). Po Pismu
prvi greh jeste gordost (Sir.10,15). Faraon je kao gord govorio: Ne znam tvoga Boga i
neću pustiti Izrailja (Izl.5,2).
64. Mnoga dejstva uma mogu nam pomoći da steknemo blagi dar 'smirenoumlja, samo
ako nismo nemarni za svoje spasenje: sećanje na grehe rečju, delom i mišlju, te
misleno razmatranje. I neprekidno razmišljanje o vrlinama drugih raspolaže ka istinskom
smirenju. Videći na taj način svoju bedu i koliko daleko stoji od drugih, čovek prirodno
počinje da sebe smatra zemljom i pepelom, čak ne čovekom nego nekim psom, budući
da u svemu zaostaje za svim razumnim tvarima i budući da je oskudniji i ubogiji od svih.
65. Usta Hristova, stub Crkve, veliki otac naš Vasilije govori: "Velika pomoć u
izbegavanju greha i udaljavanju od svakodnevnog padanja u isti greh predstavlja
večernje samopodvrgavanje sudu savesti kojim se utvrđuje u čemu se sagrešilo, i u
čemu se pravilno postupilo. Tako je postupao Jov u odnosu na sebe i na svoju decu".
To svakodnevno razgledavanje osvetljuje ono što se u nama dešava svakog časa.
66. Neko od onih koji su mudri u Božanstvenim stvarima je govorio: "Začetak ploda je
cvet, a početak delatnog života jeste uzdržanje". Držimo se, dakle, uzdržanja i to sa
merom, kako uče oci. Čitav dvanaestočasovni dan prohodimo u čuvanju uma, Čineći
tako i prinuđavajući sebe mi ćemo, uz Božiju pomoć, u sebi ugasiti i smanjiti zlo. Jer,
prinuđavanjem sebe stiče se vrlinski život za koji se dobija Carstvo nebesko.
67. Bestrašće i smirenje vode poznanju. Bez njih niko neće videti Gospoda.
68. Onaj ko neprestano prebiva u svojoj unutrašnjosti održava celomudrenost, i pri tome
sagledava, bogoslovstvuje i moli se. To je ono o čemu apostol govori: Po duhu hodite, i
pohotu telesnu nećete činiti (Gal.5,16).
69. Onaj ko ne ume da ide duhovnim putem neće se postarati o strasnim pomislima (tj.
neće ih goniti od sebe), već će neprestano biti zauzet samo telom. On ugađa trbuhu,
pada u raspustvo, tuguje, gnevi se, zlopamti i kroz sve to pomračuje um, ili se pak,
upušta u prekomerne podvige i rastrojava srce.
70. Onaj ko se odrekao od svetskog, tj. od žene, imanja i ostalog, samo je spoljašnjeg
čoveka načinio monahom, a ne i unutrašnjeg. Onaj, pak, ko se odrekao strasnih pomisli
o svemu tome načinio je monahom i unutrašnjeg čoveka, tj. um. I to je istinski monah.
Spoljašnjeg čoveka je lako načiniti monahom, ali je veliki trud načiniti monahom
unutrašnjeg čoveka.
71. Ko je taj koji se u ovome rodu potpuno oslobodio od strasnih misli i koji se udostojio
neprestane, čiste i neveštastvene molitve (što i jeste odlična crta unutrašnjeg čoveka).
72. Mnoge se strasti kriju u našim dušama. One se, međutim, pojavljuju tek kad se pred
očima pokaže njihov uzrok.
73. Nemoj se zanimati samo telesnim obučavanjem. Naprotiv, opredelivši za telo podvig
po snazi, sav um obrati na unutrašnjost: Jer telesno vežbanje za malo je korisno, a
pobožnost je korisna u svemu (1.Tim.4,8).
74. Pri mirovanju strasti (do koga je došlo ili uklanjanjem njihovih uzroka, ili usled
lukavog odstupanja demona) rađa se gordost.
75. Smirenje i zlopaćenje (podvižnička telesna lišavanja) čoveka oslobađaju od svakog
greha. Smirenje odseca duševne, a zlopaćenje telesne strasti. Stoga Gospod govori:
Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8). Oni će videti i Njega samog i blaga koja
se u Njemu nalaze ukoliko ljubavlju i uzdržanjem očiste sebe. I oni će videti utoliko više,
ukoliko više budu očistili sebe.
76. Osmatračnica uzroka svake vrline jeste čuvanje uma, kao što je nekada Davidov
stražar označavao obrezanje srca (2.Car.18,24).
77. Kad čulima gledamo štetno, povređujemo se. Isto biva i sa umom.
78. Cela biljka se suši kad joj se povredi jezgro. Isto shvati i o ljudskom srcu. Stoga
treba stalno da pazimo, budući da grabljivci ne spavaju.
79. Želeći da pokaže da je svaka zapovest obavezna i da je usinovljenje dar koji je
ljudima obezbedio svojom krvlju, Gospod govori: Kad izvršite sve što vam je
zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo bili dužni učiniti
(Lk.17,10). Stoga Carstvo nebesko nije nagrada za dela, nego milostivi dar Vladike,
pripremljen vernim slugama. Sluga ne ište slobodu kao nagradu: dobivši je, on
blagodari kao dužnik, a ne dobivši je, on je očekuje kao milost.
80. Hristos je, po Pismu, umro za naše grehe i slugama koji mu verno služe daje
slobodu, budući da veli: Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim
ću te postaviti; uđi u radost gospodara svoga (Mt.25,21). Međutim, verni sluga nije onaj
koji samo zna (svoju dužnost), nego onaj koji poslušnošću pokazuje vernost Hristu koji
je dao zapovest. Onaj ko poštuje svoga gospodara izvršuje ono što muje zapoveđeno.
Kad pogreši u nečemu ili kad ne posluša on kao kaznu podnosi ono što se sa njim
dešava. Budući znatiželjan, budi i trudoljubiv (razume se - u izvršavanju zapovesti): jer,
golo znanje nadima čoveka.
81. Neočekivana iskušenja nas po promislu uče da budemo trudoljubivi.
82. Kao što zvezdi priliči svetlost, tako blagočastivom i bogobojažljivom čoveku priliči
siromaštvo i smirenje. Jer, Hristovi učenici treba da se raspoznaju i odlikuju baš
smirenim umovanjem i uniženim izgledom. O tome svagde uzvikuju [sva] četiri
Jevanđelja. Onaj ko ne živi smireno lišava se udela sa Onim koji je smirio sebe do Krsta
i smrti i koji je delatni zakonodavac Božanstvenih zapovesti. koje su obavezne za nas (i
koje je delom i životom izobrazio u Jevanđeljima).
83. Koji ste žedni, hodite na vodu, veli prorok (Is.55,1). Koji ste god žedni Boga, hodite
u čistoti uma i srca. Uostalom, onaj koji njome ushodi visoko treba pogled da obraća i
na zemlju svoje ništavnosti? Niko nije viši od smirenog. Kao što je onde gde nema
svetlosti sve tamno i mračno, tako su i svi naši marljivi trudovi po Bogu uzaludni i
besplodni ukoliko nemamo smirenoumlja.
84. Glavno je u svemu što si čuo: Boga se boj, i zapovesti Njegove drži (Ekl.12,13), i
misleno i telesno. Ako se misleno budeš primoravao da ih sačuvaš, retko ćeš imati
potrebe da se čulno radi njih potrudiš. David veli: Ushteh činiti volju tvoju, Bože moj i
zakon je tvoj meni u utrobi (Ps.39,9). Čovek koji ne vrši volju Božiju i zakon Njegov u
svojoj utrobi, tj. u srcu, ni spolja ga neće moći lako ispunjavati. Onaj koji nije
trezvouman i koji je ravnodušan kao da govori Bogu: Neću da vidim puteve tvoje (Jov
21,14). On to, naravno, čini zbog lišenosti Božanstvenog prosvećenja. Za onoga, pak,
ko je pričestan tom prosvećenju zakon Božiji nije samo ubeđenje u srcu, već i snaga da
živi po Božijem.
85. Čulna so daje ukus hlebu i svakoj hrani i meso dugo čuva od kvarenja. Isto to važi i
za umno čuvanje mislene sladosti i čudesnog delanja u srcu. Jer, i ono na Božanstveni
način zaslađuje i unutarnjeg i spoljašnjeg čoveka, progoni smrad rđavih pomisli i
omogućuje da ostanemo postojani u dobru.
86. Od priloga dolazi mnoštvo pomisli, a od njih - rđavo čulno delo. Onaj ko sa Isusom
odmah gasi prvo, izbegava i ostalo. On će se obogatiti sladosnim Božanstvenim
viđenjem kojim će Boga videti kao svudaprisutnog. On će pred Njim postaviti ogledalo
uma i prosvećivati se Njime, kao što se prosvećuje čisto staklo postavljeno pred čulno
sunce. Dostigavši poslednju granicu svojih želja, um će najzad počinuti od svakog
drugog sagledavanja.
87. Svaka pomisao u srce ulazi preko uobražavanja nečeg čulnog (a čulno smeta
umnom). Stoga Božanstvena svetlost počinje da obasjava um koji se ispraznio od
svega i postao savršeno bezvidan (izbegavajući svaki izgled i obraz). Jer, ta svetlost se
javlja tek u čistom umu, tj. pod uslovom da osiromaši od svih pomisli.
88. Ukoliko više budeš pazio na svoj um, utoliko će tvoja molitva Isusu biti čeznutljivija. I
opet: ukoliko više budeš zanemarivao svoj um, utoliko ćeš se više udaljiti od Isusa. I kao
što prvo duboko prosvećuje vazduh uma, tako ga drugo, tj. udaljavanje od trezvoumlja i
sladosnog prizivanja Isusa, obično potpuno pomračuje. Sasvim je prirodno da bude kao
što smo rekli - i drukčije ne biva. To ćeš saznati iz iskustva, kada probaš na delu. Jer,
vrlina se (a osobito takvo svetlonosno sladosno delanje) obično izučava jedino opitom.
89. Neprestano prizivanje Isusa, praćeno toplom čežnjom punom sladosti i radosti čini
da se vazduh srca, usled krajnje pažnje, ispunjava utešnom tišinom. Uzročnik, pak,
punog očišćenja srca jeste Isus Hristos, Sin Božiji i Bog, koji je Vinovnik i Tvorac svega
dobrog. Jer, On sam kaže: Ja sam Bog koji gradi mir (Is.45,7).
90. Duša kojoj je učinjeno dobro i koju uslađuje Isus, sa nekom radošću i ljubavlju
Dobročinitelju uzvraća ispovedanje. Ona blagodari i sa veseljem priziva Onoga koji je
umirio. Ona iznutra misleno vidi kako On rasejava maštarije zlih duhova.
91. David veli: I pogleda umno oko moje na mislene neprijatelje moje, i o lukavim koji
ustaju na mene slušaju uši moje (Ps.12-13). I videh uzdarje grešnicima od Boga koje se
preko mene ostvarivaše (Ps.90,8).
92. Kada u srcu nema nikakvih maštanja, um je u svom prirodnom stanju. Tada je on
gotov da se pruži na svako sladosno, duhovno i bogoljubivo sagledavanje.
93. Na taj način, kao što sam rekao, trezvoumlje n Isusova molitva se uzajamno
upotpunjuju: krajnje trezvoumlje ulazi u sastav neprestane molitve, a molitva, opet, u
sastav krajnjeg trezvoumlja i pažnje.
94. I za telo i za dušu dobar vaspitač jeste neprestano sećanje na smrt. Osim toga,
[korisno je] da se smrt, pošto se mimoiđe sve postojeće (između sadašnjeg trenutka i
smrtnog časa), stalno drži pred očima, te sam odar na kome ćemo ležati kad se
budemo rastajali sa telom.
95. Ko ne želi da bude ranjen, bratijo, ne sme da se predaje snu. Jedno od dvoga je
neizbežno: ili pasti i poginuti (obnaživši se od vrline), ili svagda stajati (na straži) sa
naoružanim umom, budući da i neprijatelj stalno stoji spreman sa svojom vojskom.
96. Od stalnog sećanja i prizivanja Gospoda našeg, Isusa Hrista u našem umu se rađa
neko Božanstveno stanje, naravno, ukoliko ne zanemarimo stalnu umnu molitvu, Njemu
upućenu, neprekidno trezvoumlje koje obuhvata zapisničko i stražarsko delo (tj.
propuštanje svojih i teranje tuđih), i ukoliko kao jedino istinsko delo (koje vršimo na uvek
isti način) budemo imali samo prizivanje Isusa Hrista, Gospoda našega. Sa gorućim
srcem mi treba da vapijemo k Njemu, ne bi li nas udostojio da se pričestimo Njegovim
svetim imenom. Jer, stalno ponavljanje je majka navike, bilo da se radi o vrlini ili o
poroku. Navika, potom, već postaje kao druga priroda. Došavši u takvo stanje, um već
sam traži neprijatelje svoje, kao što lovački pas traži zeca u šumi. Razlika je samo u
tome što pas traži da pojede, a um da bi porazio i proterao.
97. Prema tome, svaki put kad u nama počnu da se roje lukave pomisli, latimo se
prizivanja Gospoda našeg Isusa Hrista. I odmah ćemo uvideti kako će one početi da se
rasejavaju kao dim, kao što nas je naučio opit. Kada posle toga um ostane sam (bez
pomisli koje ga smućuju) opet se latimo neprestane pažnje i prizivanja. Tako
postupajmo uvek kada nas spopadne takvo iskušenje.
98. Nemoguće je da neko stupi u rat sa nagim telom, ili da u odelu prepliva veliko more
ili da živi bez disanja. Tako se ni bez smirenja i neprestane molitve Hristu ne možemo
naučiti mislenoj i skrivenoj borbi, niti je iskusno pratiti i presecati.
99. Iskusni u delima, veliki David kaže Gospodu: Silu moju u tebi ću sačuvati
(Ps.58,10). Isto tako očuvanje u nama sile srdačnog i mislenog bezmolvija, od koga se
rađaju sve vrline, zavisi od sadejstva Gospodnjeg, koji nam je dao zapovesti i koji,
ukoliko ga neprestano prizivamo, od nas odgoni podmuklu zaboravnost koja više od
svega drugog, kao voda oganj, potire bezmolvije srca. Stoga se, monaše, nemoj
predavati snu nemara, na svoju smrt, već imenom Isusovim udaraj neprijatelja. To
najslađe ime neka se, kao što je rekao jedan mudrac, zalepi za tvoje disanje, pa ćeš
poznati korist od bezmolvija.
100. Kada se mi nedostojni udostojimo da se sa strahom i trepetom pričestimo
Božanskim i prečistim Tajnama Hrista, Boga i Cara našega, treba da pokažemo veliko
staranje za trezvoumlje, čuvanje uma i strogu pažnju kako bi Božanstveni oganj, tj. Telo
i Krv Gospoda našega Isusa Hrista, istrebio naše grehove i sve što je nečisto, bilo malo
ili veliko. Jer, ulazeći u nas, On odmah iz srca progoni lukave duhove zlobe i otpušta
nam pređašnje grehe. Naš um tada postaje slobodan od uznemiravajuće napadnosti
lukavih pomisli. Ukoliko posle toga, stojeći na vratima srca, budemo marljivo čuvali svoj
um, Božanstveno Telo će, kada ga se ponovo budemo udostojili, sve više i više
prosvećivati naš um, čineći ga sjajnim poput zvezde.
STOTINA DRUGA
sadržaj
1. Kao što voda gasi vatru, tako zaborav obično gasi čuvanje uma. Međutim,
neprestana Isusova molitva sa neoslabnim trezvoumljem ga najzad izgoni iz srca.
Molitva ima potrebu za trezvoumljem, kao što svećica ima potrebu za svetlošću sveće.
2. Treba sveusrdno da se staramo oko čuvanja onoga što je dragoceno. A za nas je
istinski najdragocenije upravo ono što nas čuva od svakoga zla, kako čulnog tako i
mislenog. To upravo predstavlja čuvanje uma sa prizivanjem Isusa Hrista, tj.
svagdašnje gledanje u dubinu srca i neprestano bezmolvije mislima, čak i u odnosu na
pomisli koje izgledaju da dolaze sa "desne" strane, i staranje da budemo slobodni od
svake pomisli, da se ispod izgleda dobrih ne bi prikrili lopovi. I premda se naprežemo,
sa trpljenjem prebivajući u srcu, uteha je veoma blizu nas.
3. Srce koje se neprestano čuva i kome ne dozvoljavaju da prima izglede, obraze i
maštarije tamnih i lukavih duhova obično iz sebe rađa svetle misli. Jer, kao što ugalj
rađa plamen, tako i Bog, koji od svetog krštenja obitava u našem srcu, zapaljuje našu
misaonu moć za sagledavanje, kao plamen voštanu sveću, ukoliko nađe da je vazduh
našeg srca čist od vetrova zlobe i zaštićen stražom uma.
4. Ime Isusa Hrista treba uvek da se nalazi u prostorima našega srca, kao što se munja
kreće u vazdušnom prostranstvu pre kiše. To je dobro poznato onima koji imaju
duhovno iskustvo u unutarnjoj borbi. Tu unutrašnju borbu treba voditi sledećim
poretkom: prvo delo jeste pažnja; zatim, pošto opazimo dolazak neprijateljske pomisli,
treba da sa gnevom iz srca na nju bacimo reči kletve; treće delo je da se molimo protiv
nje, obraćajući srce prizivanju Isusa Hrista, kako bi se u tren oka raspršio demonski
privid, i kako um ne bi krenuo za maštarijom, kao dete prevareno iskusnim šarlatanom.
5. Prinudimo se da, slično Davidu, uzvikujemo: Gospode, Isuse Hriste! Neka i grlo naše
iznemogne. Umne, pak, oči ne treba da prestanu da se ustremljuju gore u nadi na
Gospoda Boga našega (Ps.68,4). Sećaj se uvek priče o nepravednom sudiji koju nam je
za pouku ispričao Gospod, tj. da treba uvek da se molimo i da nam ne dotuži. Tako
ćemo steći i korist i odmazdu.
6. Nije moguće da lice čoveka koji stoji na suncu ne bude osvetljeno. Isto tako je
nemoguće da se ne prosveti onaj ko svagda proniče u vazduh srca.
7. U ovom životu se ne može živeti bez hrane i pića. Isto tako ni duša ne može da
postigne ništa duhovno i Bogu ugodno, ili da se izbavi od mislenog greha bez čuvanja
uma i čistote srca (što se i naziva trezvoumljem), pa čak i ako se strahom od muka
prinudno uzdržava od greha na delu.
8. Uostalom. i oni koji se prinuđavanjem uzdržavaju od greha na delu blaženi su pred
Bogom, anđelima i ljudima. Jer, podvižnici zadobijaju Carstvo nebesko (Mt.11,12).
9. Evo divnog ploda za um od bezmolvija: svi gresi koji najpre na um nailaze samo u
vidu pomisli (postajući grubi čulni gresi ukoliko ih srce prihvati), dejstvom i
zastupništvom Gospoda našega Isusa Hrista, u našem unutrašnjem čoveku bivaju
odsečeni mislenom vrlinom trezvoumlja, koja im ne dozvoljava da uđu unutra i da se
ispolje u rđavim delima.
10. Obraz spoljašnjih, čulno-telesnih podviga jeste Stari Zavet. dok je Sveto Jevanđelje,
tj. Novi Zavet obraz pažnje i čistote srca. Stari Zavet nije dovodio do savršenstva, i nije
zadovoljavao i ispunjavao unutrašnjeg čoveka u delu ugađanja Bogu (jer Zakon ništa
nije doveo do savršenstva, - govori apostol, Jev.7,19), nego je samo donekle
zaustavljao grube grehe (jer, odsecati od srca rđave pomisli i želje radi očuvanja
srdačne čistote, što je jevanđelska zapovest, jeste nešto više od, na primer, zabrane da
se izbije oko ili zub bližnjem). Isto shvati i o telesnoj pravednosti i o telesnim podvizima,
tj. o postu, uzdržanju, spavanju na goloj zemlji, stajanju, bdenju i ostalom. Sve to se
obično preduzima radi tela, tj. da se strasni deo tela umiri u odnosu na grehovne
pokrete. Naravno, i sve to je dobro, kao što se i o Starom Zavetu kaže (tj. da je Zakon
dobar), budući da se i tim putem obučava naš spoljašnji čovek i čuva od strasnih dela.
Međutim, ti podvizi nas ne čuvaju od mislenih grehova. Oni nas ne mogu izbaviti od
zavisti, gneva i ostaloga.
11. Čistota srca, tj. čuvanje uma, čiji obraz jeste Novi Zavet, ukoliko se samo ostvaruje
na pravi način, odseca i iskorenjuje sve strasti i useljava radost, nadu, sećanje na smrt,
istinsku smirenost, bezmernu ljubav prema Bogu i ljudima i Božanstveno račenije srca.
12. Onaj ko hoda po zemlji ne može da ne raseca vazduh. Tako ni ljudsko srce ne
može izbeći neprestanu borbu sa demonima, ili njihovo skriveno dejstvo, pa ma kako
stroge telesne podvige da prohodi.
13. Ako želiš da u Gospodu budeš monah ne samo po spoljašnjosti, nego u stvarnosti,
tj. blag, krotak, milostiv i uvek sa Bogom sjedinjen, svim silama se postaraj da prohodiš
vrlinu pažnje koja se sastoji u čuvanju uma i u uspostavljanju sladosnog srdačnog
bezmolvija, te blaženog stanja duše koje je slobodno od maštanja. To je delo koje se ne
nalazi kod mnogih.
14. Vrlina pažnje se naziva duhovnim mudroljubljem. Ti je prohodi sa velikim
trezvoumljem i toplim usrđem, sa molitvom Isusovom, sa smirenjem i neprekidnošću, sa
ćutanjem čulnih i mislenih usta, sa uzdržavanjem u jelu i piću i sa udaljavanjem od
svega grešnoga. Prohodi je iskusno i sa rasuđivanjem, idući po mislenom putu, i ona će
ti uz pomoć Božiju, otkriti ono što nisi očekivao. Ona će ti pružiti znanje, prosvetiti te,
umudriti, i naučiti onome što ranije, dok si hodio po tami strasti i mračnih dela, i budući
pogružen u bezdan zaborava i smetenosti pomisli, nisi ni u um mogao primiti.
15. Kao što doline obilno rađaju pšenicu, tako Isusova molitva obilno oplođuje srce tvoje
svakim dobrom. Bolje rečeno, to ti daruje sam Gospod naš Isus Hristos, bez koga ne
možemo ništa činiti (Jn.15,5). Ona će ti prvo izgledati kao lestvica, zatim kao knjiga za
čitanje, i najzad, kad budeš uznapredovao, kao nebeski grad Jerusalim. I zaista ćeš
umom ugledati Hrista Izrailjevog, Cara sila, zajedno sa jednosušnim Njegovim Ocem i
Duhom Svetim, kome se klanjamo.
16. Demoni nas uvek navode na greh lažljivim maštanjem. Tako su maštanjem o
bogatstvu i koristi zaveli nečastivog Judu da izda Gospoda i Boga svih. Lažljivim
maštanjima o telesnom izobilju (koje je samo po sebi ništavno), o časti, bogatstvu, slavi,
uvukli su ga oni u bogoubistvo, a potom ga vrgli u samoubistvo vešanjem, pripremivši
mu večnu smrt. Tako mu se desilo sve savršeno suprotno od onoga što su mu lukavi u
maštanju ili prilogu predstavljali.
17. Tako nas lažljivim maštanjima i pustim obećanjima neprijatelji našeg spasenja
uvaljuju u pad. I sam satana je na isti način, maštajući o jednakosti sa Bogom, spao sa
nebeskih visina. Tako je kasnije on i Adama udaljio od Boga podmetnuvši mu maštanje
o nekom Božanskom dostojanstvu (sveznanju). Tako lažljivi i lukavi neprijatelj obično
vara i sve druge koji greše.
18. Kada se, postavši nemarni usled zaboravnosti, na duže vreme odvojimo od pažnje i
Isusove molitve, naše srce se puni gorčinom od otrova rđavih pomisli. Međutim, kada iz
ljubavi prema Božanstvenom sa krepkom usrdnošću prilježno počnemo da se u našoj
mislenoj delaonici (u mislenoj radionici u srcu) bavimo njima (tj. pažnjom i molitvom),
ono se opet ponovo puni sladošću, obradovano u čulima nekom Božanstvenom
radošću. Tada mi polažemo tvrdu nameru da svagda hodimo u srdačnom bezmolviju i
to upravo radi prijatne sladosti i utehe koju od njega osećamo.
19. Nauka nad naukama i veština nad veštinama jeste umeće da se upravlja zlotvornim
pomislima. Najbolje sredstvo protiv njih jeste - uz Božiju pomoć paziti na pojavu
njihovog priloga i svoju misao čuvati čistom, kao što čuvamo telesno oko. Njime samim,
zapravo, oštro posmatramo sve što bi ga moglo slučajno povrediti i na svaki način se
staramo da ne dopustimo da mu se približi čak ni trunčnca.
20. Kao što sneg neće poroditi plamen. ni voda oganj, ni trnje smokvu, tako se ni srce ni
jednog čoveka ne može osloboditi demonskih pomisli, reči i dela ukoliko ne očisti svoju
unutrašnjost, ukoliko ne spoji trezvoumlje sa Isusovom molitvom, ukoliko ne stekne
smirenje i duševno bezmolvije i ukoliko ne bude sa svom usrdnošću stremilo napred.
Duša koja ne pazi na sebe neizbežno postaje besplodna za dobre i savršene pomisli,
slično besplodnoj muli. U njoj nema poimanja duhovne mudrosti. I zaista, prizivanje
Isusovog imena i potiranje strasnih pomisli jeste sladosno delo koje donosi duševni mir.
21. Saglasivši se u zlu, duša i telo zajedno zidaju grad taštine i stub gordosti i
naseljavaju ga nečistim mislima. Međutim, Gospod strahom od geene razbija njihovu
saglasnost i razdeljuje ih, podstičući gospođu dušu da misli i govori suprotno telu (robu).
Od tog straha i proishodi deoba među njima: Jer je telesno mudrovanje neprijateljstvo
Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Božijem (Rim.8,7).
22. Mi svakoga časa treba da odmeravamo svoja svakodnevna dela, dok svake večeri
treba da olakšavamo njihovo breme pokajanjem po svojim silama, ukoliko želimo da, sa
Hristovom pomoći, pobedimo zlo u sebi. Isto tako treba da posmatramo da li sva svoja
čulna i vidljiva dela vršimo po Bogu, pred Njegovim licem i jedino radi Njega, kako zbog
nerazumnosti ne bismo bili pokradeni nekim lošim osećanjima.
23. Ukoliko, uz pomoć Božiju, svakog dana steknemo ponešto trezvoumljem, ne sledi
da nerazumno smemo da stupamo u odnose sa drugima, s obzirom da možemo
pretrpeti štetu od sablažnjivih razgovora. Naprotiv, pre treba prezreti sve sujetne
krasote i dobrobiti radi te predivne i preslatke vrline (trezvoumlja).
24. Trima silama duše mi treba da dajemo pravilno kretanje, saobrazno sa njihovom
prirodom i sa namerom Boga koji ih je stvorio. Naime, razdražajnu silu treba da
podižemo protiv našeg spoljašnjeg čoveka i protiv zmije-satane. Rečeno je: Gneveći se
ne grešite (Ps.4,5). To znači gneviti se na greh, tj. na same sebe i na đavola, kako ne
bismo grešili protiv Boga. Želateljnu silu, pak, treba usmeravati ka Bogu i vrlini. Mislenu,
pak, silu treba da postavimo za gospodaricu nad obe druge kako bi ih sa mudrošću i
blagorazumnošću usmeravala, urazumljivala, kažnjavala i rukovodila, kao što car vlada
nad potčinjenima. I tada će razum po Bogu, koji postoji u nama, upravljati njima (tj. kada
bude njima upravljao, a ne kada im se bude potčinjavao). Premda strasti i ustaju na
razum, nemojmo prestati da naređujemo, kako bi razum ipak upravljao njima. Jer, brat
Gospodnji govori: Ako neko u reči ne greši, taj je savršen čovek. moćan je zauzdati i
sve telo (Jak.3,2). Istinu govoreći, svako bezakonje i greh se vrši sa te tri sile, i svaka
vrlina i pravda se njima ostvaruje.
25. Um se pomračuje i postaje besplodan kada monah počne sa nekim da razgovara o
svetskim stvarima, ili kada misleno sam sa sobom porazgovara o njima, ili kada mu se
telo zajedno sa umom zanese nečim čulnim, ili kada se uopšte preda sujeti. U svim tim
slučajevima on odmah gubi toplinu, skrušenost i smelost pred Bogom i poznanje (tj.
zaboravlja na Boga i na Njegov poredak). Stoga, ukoliko više pazimo umom, utoliko se
više prosvećujemo, i ukoliko manje pazimo, utoliko se pomračujemo.
26. Onaj ko svakodnevno stremi ka miru i bezmolviju uma i ko ga usrdno ište, lako
prezire sve čulno, kako se ne bi uzaludno trudio. Ukoliko, pak, on nekim lažnim
mudrovanjem obmane svoju savest (a uopšte nije teško biti obuzet nečim čulnim),
usnuće gorkom smrću zaborava, protiv koje se molio božanstveni David (Prosveti oči
moje da ne zaspim na smrt - Ps.12,4). A apostol govori: Jer, koji zna dobro činiti i ne
čini, greh mu je (]ak.4,17).
27. Iz nemarnosti se um ponovo vraća u njemu svojstveno stanje i trezvoumlje ukoliko
se, čim primeti ohlađenje, odmah razgori revnošću i ukoliko sa toplim usrđem opet
vaspostavi svoje obično delanje (tj. trezvoumlje i molitvu).
28. Mlinski magarac ne može da izađe iz kruga u kome je vezan. Ni um se ne može
izdići visoko u savršenoj vrlini (tj. u trezvoumlju koje vodi ka savršenstvu) ukoliko ne
dovede u red svoju unutrašnjost (zaustavivši lutanje pomisli). Jer, takav je uvek slep
unutarnjim očima, nemajući mogućnosti da vidi vrlinu i svetlozarnog Isusa.
29. Dobar i jak konj veselo skače kada primi jahača. I um se veseli svetlosti Gospodnjoj
kada izjutra stane pred Njega (Ps.5,4), slobodan od svih misli. Sam sebe razgorevajući,
on će poći iz sile delatnog mudroljublja uma u divnu silu sagledavanja i neizrecivih tajni i
vrlina. Kada, pak, najzad u srce svoje primi dubinu uzvišenih Božanstvenih misli, njemu
će se javiti Bog bogova (Ps.83,8) po meri njegove prijemčivosti. Dirnut time, um sa
ljubavlju slavi Boga koga vidi i koji ga vidi i koji radi toga spasava onoga koji tako prema
Njemu ustremljava svoj umni pogled.
30. Razumno održavano srdačno bezmolvije će ugledati visoku dubinu, a uvo uma koji
bezmolstvuje će čuti divne [stvari].
31. Krenuvši na dalek, neprohodan i težak put, putnik postavlja oznake koje mu služe
kao putokazi koji će mu pomoći da ne zaluta na povratku i da se lako vrati u svoje
mesto. Tako i čovek koji hodi putem trezvoumlja neka (u svojstvu putokaza) postavi reči
(koje je čuo od otaca), čuvajući se istog (tj. da ne zaluta ili da se ne uputi nazad).
32. Za putnika povratak na mesto odakle je pošao predstavlja radost, dok za
trezvoumnika povratak nazad jeste pogibao razumne duše i znak odstupanja od
bogougodnih dela, reči i pomisli. U vreme smrtonosnog duševnog sna njemu će se
javljati pomisli koje će ga, slično bodilu, buditi (iz obamrlosti), napominjući mu o dubini
pomračenosti i raslabljenosti u koju je upao usled svog nehata.
33. Ukoliko upadnemo u nevolju, očajanje i beznadežnost (u krajnji bezizlaz iz koga je
nemoguće izvući se) treba da činimo ono što je činio David, tj. da izlivamo srce svoje i
moljenje svoje pred Bogom, i da nevolju svoju pred Njim kazujemo (Ps. 141,3). Jer, mi
se ispovedamo Bogu koji može premudro da uredi sve što se tiče nas, da nevolju našu
učini lakom (podnošljivom i prolaznom), te da nas izbavi od pogubne i rušilačke tuge.
34. Gnev na ljude koji se ne pokreće po prirodi, tuga koja nije po Bogu i uninije su
podjednako štetni za dobre i razumne pomisli. Međutim, Gospod u nas useljava radost,
pošto ih izagna radi našeg isiovedanja.
35. Pomisli koje nam se protiv naše volje naturaju i stoje u srcu obično odstranjuje
Isusova molitva sa trezvoumljem iz dubine srdačnih misli.
36. Olakšanje i radost u skorbi od mnoštva beslovesnih pomisli mi ćemo naći ukoliko se
iskreno i bespristrasno ukorimo, ili ukoliko sve saopštimo Gospodu kao čoveku (koji je
pred nama). Svakako ćemo na ta dva načina naći uspokojenje od svega (što nas
smućuje).
37. Oci zakonopoložnika Mojsija smatraju obrazom uma koji Boga vidi u kupini, čije se
lice proslavlja i koga Bog bogova postavlja za boga faraonu. On zatim kaznama
poražuje Egipat, iz njega izvodi Izrailj i daje Zakon. Sve to, shvaćeno prenosno,
izobražava dejstva i preimućstva uma.
38. Obraz, pak, spoljašnjeg čoveka jeste Aaron, brat zakonodavca. Sa gnevom ga
okrivljujući, i mi mu, kao Mojsije po njegovom sagrešenju, prigovorimo: "Čime ti je učinio
nepravdu Izrailj (um koji gleda Boga) te si požurio da ga učiniš odstupnikom od
Gospoda Boga Živog Svedržitelja (svojim pomislima ga odvukavši od sagledavanja
Boga u trezvoumlju - Izl.32,21)".
39. Između mnogih drugih dobrih primera Gospod je, pristupajući da vaskrsne Lazara iz
mrtvih (time što je zapretio duhu), pokazao da strogom pretnjom treba da obuzdavamo
dušu kada se ona ženoliko predaje raslabljujućoj čulnosti i, uopšte, kada pokušava da
ustanovi žensku narav. Jer, jedino ono, tj. samoukorevanje, može dušu izbaviti od
samougađanja, taštine i gordosti.
40. Kao što se bez velike lađe ne može preploviti morska pučina, tako se bez prizivanja
Gospoda Isusa ne može odagnati prilog lukave pomisli.
41. Suprotstavljanje obično zaustavlja nadiranje pomisli, dok ih prizivanje imena
Gospoda Isusa Hrista izgoni iz srca. Čim se u duši obrazuje prilog predstavom nekog
čulnog predmeta (čoveka koji nas je uvredio, ženske krasote, srebra i zlata) ili kada sve
jedno za drugim pohrli u naše misli, jasno je da su naše srce do maštanja doveli duhovi
zlopamćenja, bluda i srebroljublja. Ukoliko je opitan, iskusan i naviknut da se čuva od
napada i da jasno, kao danju, vidi varljiva maštanja i prelest lukavih, naš um će odmah
otporom, suprotstavljanjem i Isus Hristovom molitvom lako da ugasi raspaljene strele
đavola. On neće dozvoliti da naše pomisli krenu za strasnim maštanjem. da se slažu sa
prizrakom priloga, da prijateljski sa njim razgovaraju, da se upuštaju u pričljivost, niti da
se slažu sa njim. U suprotnom bi za svim tim sa nekom neophodnošću, kao noć za
danom, sledila rđava dela.
42. Ukoliko je, pak, neiskusan u delu bodrog trezvoumlja, naš um se odmah pristrasno
povodi za prilogom koji mu se predstavlja, ma kakav bio, i počinje sa njim da razgovara,
primajući neprilična pitanja i pružajući slične odgovore. Tada se naše pomisli mešaju sa
demonskim maštanjima, koja se zbog toga još većma plode i umnožavaju kako bi
prevarenom i ulovljenom umu izgledala još draža, lepša i privlačnija. Naš um tada trpi
nešto slično jaganjcima koji psu, koji im se približi na poljani gde pasu, prilaze kao
majci: od tog približavanja oni neće imati nikakve koristi, osim što će od njega pozajmiti
nečistotu i smrad. Na isti način i naše pomisli u umu iz neopitnosti trče u susret svim
demonskim maštanjima, te se, kao što rekoh, mešaju sa njima. Tada oni kao da se
(međusobno) savetuju šta bi trebalo uraditi da bi se posredstvom tela sprovelo u delo
ono što se pod dejstvom demonske prelesti učinilo tako lepim i slatkim. Tako na kraju
nastaju unutrašnji padovi u duši. Posle toga se, već kao po nekoj neophodnosti, i spolja
iznosi ono što je sazrelo u unutrašnjosti srca.
43. Naš je um nešto lako pokretljivo i nezlobivo. On se lako predaje maštanjima i lako
pada u grešne pomisli, ukoliko u sebi nema pomisao koja bi ga kao neki car nad
strastima, neprestano zadržavala i obuzdavala.
44. Sagledavanje i poznanje obično postaju putevoditelji i vinovnici strogog života zbog
toga što srce koje su podigli gore, počinje da prezire zemaljska zadovoljstva i svaku
čulnu životnu slast kao nešto ništavno.
45. I obrnuto, pažljivi život u Isusu Hristu postaje otac sagledavanja i poznanja i roditelj
Božanstvenih ushođenja i mudrih pomisli kada se sjedini sa suprugom - smirenjem, kao
što kaže Božanstveni prorok Isaija: Oni koji žive u Gospodu dobijaju novu snagu, i
okrilatiće kao orlovi (Is.40,31).
46. Ljudima se čini da je jako strogo i teško bezmolstvovati dušom od svake pomisli.
Zaista je to teško i naporno. Jer, zaključavati i zadržavati bestelesno u telesnom domu
je do boli teško ne samo onima koji nisu posvećeni u tajne duhovne borbe, već i onima
koji su se iskusili u unutrašnjoj neveštastvenoj borbi. Međutim, onaj ko neprestanom
molitvom u grudima drži Gospoda Isusa, po prorokovim rečima se neće umoriti idući za
Njim, niti će poželeti dana ljudskog (Jer.17,16) zbog lepote, prijatnosti i sladosti Isusa.
On se od svojih neprijatelja - nečistih duhova, koji idu oko njega, neće postideti, već će
progovoriti sa njima na vratima srca (Ps.126,5), Isusom ih progoneći nazad.
47. Vinuvši se posle smrti po vazduhu ka nebeskim vratima, duša se neće postideti
pred svojim neprijateljima, imajući Hrista sa sobom. I tada će, kao i sada, smelo sa
njima na vratima progovoriti. Neophodno je, međutim, da do svog izlaska iz tela
danonoćno istraje u vapijanju Gospodu Isusu Hristu, Sinu Božijem. On će tada biti njen
brzi osvetnik, po istinitom i Božanskom Njegovom obećanju, izrečenom u priči o
nepravednom sudiji: Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti, i u sadašnjem životu i po
izlasku iz tela (Lk.18,1-8).
48. Ploveći po mislenom moru, uzdaj se u Isusa, budući da je On sam u tebi, u srcu
tvome, i tajanstveno ti govori: Ne boj se Jakove, mali Izrailju, ja sam Bog tvoj koji drži
tvoju desnicu (Is.41,13-14). Ako je Bog sa nama, ko će protiv nas (Rim.8,31). Sa nama
je Bog koji je ublažio one koji su čistog srca i koji je ustanovio da Najslađi Isus, Jedini
Čisti, Božanstveno silazi na čista srca i obitava u njima. Nemojmo prestati da, po
božanstvenom Pavlu, svoj um vežbamo u pobožnosti (1.Tim.4,7).
49. Po Davidu će se mnoštvom mira nasladiti (Ps.36,11) onaj ko ne gleda na lice
ljudsko sudeći nepravdu u srcu svome, tj. ko ne prima likove lukavih duhova i kroz njih
predstave greha, već strogo sudeći i donoseći strogu presudu na zemlji srca svoga,
grehu daje ono što mu pripada. Veliki i mudri oci u nekim svojim spisima i demone
nazivaju ljudima zbog njihove razumnosti. I u Jevanđelju Gospod govori: Neprijatelj
čovek to učini (Mt.13,28), tj. poseja kukolj po pšenici (podrazumevajući đavola, budući
da je zatim rekao: Neprijatelj koji ga je posejao jeste đavo). Nas savlađuju pomisli
upravo stoga što tim delatnicima zla ne protivrečimo istog časa.
50. Ukoliko, započevši život umne pažnje, trezvoumlju pripojimo smirenje, i
protivrečenju [pomislima] prisajedinimo molitvu, započećemo sa dobrim hođenjem
mislenim putem, držeći se poklanjanog i svetog imena Isusa Hrista kao sjajne svetiljke.
Ukoliko se, pak, pouzdamo samo u svoje trezvoumlje ili pažnju, brzo ćemo pasti i srušiti
se pred napadima neprijatelja. Tada će početi u svemu da nas savlađuju najlukaviji
zlobnici, a mi ćemo se sve više i više zaplitati u zle želje kao u zamke, sve dok nas u
potpunosti ne zakolju, budući da pri sebi nemamo pobedonosni mač - ime Isusa Hrista.
Jer, samo je ovaj posvećeni mač u stanju da ih odbija i saseca, sažiže i uništava, kao
oganj slamu, ukoliko je, naravno, neprestano prisutan u srcu upražnjenom od svih
obraza.
51. Dušekorisno i mnogoplodonosno delo neprestanog trezvoumlja sastoji se u brzom
razaznavanju maštarskih pomisln koje se obrazuju u umu. Delo protivrečenja se sastoji
u izobličavanju i posramljenju pomisli koja pokušava da uđe u prostor našega uma
preko predstave nekog čulnog predmeta. Ono. pak, što odmah gasi i rasejava svaku
neprijateljsku zamisao, svaku reč, svaki privid, svaki idol, svako utvrđenje zlobe jeste prizivanje Gospoda. I mi sami u umu vidimo kako ih moćno poražava Isus, veliki Bog
naš, i kako štiti nas smirene, bedne i nepotrebne.
52. Mnogi ne znaju da naše misli nisu ništa drugo do maštarski obrazi čulnih i svetskih
stvari. Proboravivši duže u trezvoumlju i molitvi naš um će se osloboditi od svakog
veštastvenog obraza lukavih pomisli. Molitva će mu dati da prepoznaje reči neprijatelja
(tj. značenje pomisli uopšte, ili planove i vidove neprijatelja pri sejanju pomisli), te da
oseti korist trezvoumlja. Nego ćeš svojima očima gledati, i odmazdu nad mislenim
grešnicima misleno i sam gledati i shvatiti, kako kaže blaženi Psalmopojac David
(Ps.90,8).
53. Ako možemo mislimo neprestano na smrt, budući da se od tog sećanja rađa
napuštanje svih briga i sujeta, čuvanje uma i neprestana molitva, nepristrasnost prema
telu, mržnja prema grehu. Iz njega se, ako hoćemo reći istinu, rađa svaka živa i delatna
vrlina. Stoga, ukoliko smo u mogućnosti, mislimo na smrt neprekidno, kao što
neprekidno dišemo.
54. Srce koje se potpuno oslobodi maštanja počinje da rađa Božanstvene i tajanstvene
pomisli, koje u njemu igraju kao što u mirnome moru igraju ribe i skaču delfini. More se
pokreće blagim vetrom, a bezdan srca - Duhom Svetim. A pošto ste sinovi, posla Bog
Duha Sina svoga u srca vaša, koji viče: Ava Oče (Gal.4,6).
55. Posumnjaće i pokolebaće se [u nameri] da se lati duhovnog delanja pre otrežnjenja
uma svaki monah koji još nije upoznao njegovu lepotu ili koji je poznao, ali nema snage
da se reši na njega usled nedostatka revnosti. Međutim, to kolebanje će nesumnjivo
nestati čim on stupi na delo čuvanja uma, koje jeste i naziva se mislenim mudroljubljem,
ili delatnim mudroljubljem uma. Jer, tada će on obresti Put koji kaže: Ja sam put i istina i
život (Jn.14,6).
56. On će se opet pokolebati kada ugleda bezdan pomisli i gomilu vavilonskih
mladenaca. Međutim, i to kolebanje će rasejati Hristos ukoliko se osnovom uma
neprestano utvrđujemo u Njemu i ukoliko vavilonske mladence odbacujemo, razbijajući
ih o taj kamen (Ps.136,9), ispunjavajući na njima, kako je rečeno, svoju želju (tj. svoje
negodovanje). Jer, kako govori premudri, onaj ko čuva zapovest neće poznati lukave
reči (Ekl.8,5). I Gospod govori: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5).
57. Istinski monah je onaj ko se drži trezvoumlja, a istinski trezvoumnik je onaj ko je
monah u srcu (kome je u srcu samo Bog i on sam).
58. Čovekov život je usmeren unapred putem ređanja godina, meseci, nedelja, dana i
noći, časova i minuta. Zajedno sa tim trebalo bi da se do same smrti prostiremo napred
(ka savršenstvu) vrlinskih dela, tj. trezvoumlja, molitve, srdačne sladosti, pri
neoslabnom bezmolviju.
59. Najzad, doći će i nama smrtni čas. Doći će jer ga je nemoguće izbeći. O, kada bi pri
svom dolasku knez ovoga sveta našao da su naša bezakonja mala i ništavna i da nema
za šta da nas pravedno optuži! U suprotnom, zaplakaćemo tada, premda već
beskorisno. Jer, Gospod je rekao: A onaj sluga koji je znao volju gospodara svoga i nije
pripravio niti učinio po njegovoj volji, biće mnogo bijen (Lk.12,47).
60. Teško onima koji pogube srce svoje! Šta će raditi kada dođe Gospod (Sir.2,14).
Zauzmimo se, bratijo, revnosnije za delo srca.
61. Iza prostih i bestrasnih pomisli slede strasne, kao što smo saznali iz dugotrajnog
iskustva i posmatranja. I prve služe kao ulaz za druge, bestrasne za strasne.
62. Čovek zaista treba da se proizvoljenjem preseče na dvoje. On treba da se raspolovi
najmudrijom pomišlju i da postane nepomirljivi neprijatelj sam sebi. Ukoliko hoćemo da
ostvarimo prvu i najveću zapovest, tj. blaženo smirenje, Hristov život i ovaploćeni život
Boga, trebalo bi da prema sebi budemo raspoloženi onako kako smo raspoloženi prema
nekome koji nas je krajnje ožalostio i uvredio. Stoga apostol govori: Ko će me izbaviti od
tela smrti ove (Rim.7,24). Jer, telesno mudrovanje se ne pokorava zakonu Božijem
(Rim.8,7). Pokazujući, pak, da je pokoravanje tela volji Božijoj jedna od naših dužnosti,
on je rekao: Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni. A kad nam sudi
Gospod, kara nas (1.Kor. 11,31-32).
63. Začetak ploda je cvet, a početak trezvoumlja je uzdržanje u hrani i piću, odbacivanje
i odsecanje svih pomisli i srdačno bezmolvije.
64. Kada, osnaženi u Hristu Isusu, počnemo da se trudimo u tvrdo zasnovanom
trezvoumlju, u našem umu se pojavljuje kao neka svetiljka, koju mi držimo rukom uma i
koja nas vodi ka mislenim stazama. Zatim, kao da nam se javlja mesec u punoj
svetlosti, koji kruži po svodu srca, a zatim i sunce - Isus, koji slično suncu sija pravdom,
tj. koji pokazuje sebe samog i svoje svesvetle svetlosti sagledavanja.
65. Sve to Gospod tajanstveno otkriva umu koji sa neprekidnom revnošću čuva Njegovu
zapovest koja glasi: Obrežite ogorčenost svoju (Pon.Zak.10,16). Da, divnim istinama,
kao što je već rečeno, čoveka uči marljivo trezvoumlje. Božanstvo ne zna šta je
licemerstvo. Stoga Gospod govori: Ko ima daće mu se, i preteći će mu; a ko nema,
uzeće mu se i ono što ima (Mt.13,12-13). I još [je rečeno]: Onima koji ljube Boga sve
pomaže na dobro (Rim.8,28). Zar im utoliko pre u tome neće pomoći te vrline
(trezvoumlje i molitva)?
66. Brod se bez vode neće pokrenuti: ni čuvanje uma neće niukoliko uspeti bez
trezvoumlja sa smirenjem i Isus Hristovom molitvom.
67. Temelj kuće je - kamen, a temelj te vrline (čuvanja uma) i osnova i krov jeste sveto i
poklanjano ime Gospoda našeg Isusa Hrista. Brzo i lako će pretrpeti brodolom
nerazumni krmanoš koji za vreme bure raspusti mornare, baci jedra i vesla u more i
legne da spava. Još lakše će, međutim, demoni potopiti dušu koja pri pojavi priloga
bude nemarna u odnosu na trezvoumlje i prizivanje imena Isusa Hrista.
68. Ono što znamo mi predajemo preko spisa i ono što smo videli hodeći putem svedočimo onima koji žele da prihvate ono što govorimo. Eto, i sam Gospodje rekao: Ko
u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj
baciti, i spaliti... Ko ostane u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod (Jn.15,5-6). Kao
što nije moguće da sunce sija bez svetlosti, tako se srce ne može očistiti od skverni
pogubnih pomisli bez molitve Isusovim imenom. Ako je to istina, kao što vidim (iz opita),
prizivajmo to Ime često kao što dišemo. Jer, ono je svetlost, a one (skverne pomisli) su
tama; On (prizivani Isus) je Bog i Vladika, a one su demonske sluge.
69. Čuvanje uma može prilično i dostojno da se nazove svetlonosnim, munjerodnim,
svetlorodnim i ognjenim. Jer, istinu govoreći, ono samo prevazilazi sve najveće telesne
vrline, ma koliko ih ko imao. Tu vrlinu i nazivamo najpoštovanijim imenima stoga što se
iz nje rađa svetlozarna svetlost. Silom Isusa Hrista oni koji je zavole od nepotrebnih,
skvernih, nerazumnih, nepravednih postaju pravedni, poželjni, čisti, sveti, i razumni. I ne
samo to, nego počinju da sagledavaju tajne i da bogoslovstvuju. Postavši sagledatelji,
oni se približuju prečistoj i beskonačnoj Svetlosti, dodiruju je neizrecivim dodirom i sa
Njom žive i deluju, budući da su okusili da je blag Gospod. Na tim prvoanđelima se
očigledno ispunjava reč božanstvenog Davida: Pravedni će ispovedati ime tvoje, i pravi
će se naseliti sa licem tvojim (Ps.139,14). I stvarno, jedino oni istinski prizivaju Boga, i
ispovedaju mu se, i uvek vole da sa Njim razgovaraju pošto ga ljube.
70. Teško unutrašnjosti od spoljašnjosti. Jer, unutrašnji čovek mnogo trpi od spoljašnjih
čula. Ukoliko nešto pretrpi, on treba da upotrebi bič protiv spoljašnjih čula. Onaj ko je
učinio ono što sledi po pisanome, već je razumeo i ono što sledi po umozrenju.
71. Sveti oci [tvrde] da će naš unutrašnji čovek, ukoliko je trezvouman, biti u stanju da
sačuva i spoljašnjeg čoveka. Po njihovim rečima, mi i zločinci - demoni se udružujemo
kada činimo grehe: oni nam kroz pomisli ili maštarska izobraženja pred umom slikaju
grehe koje hoće, a mi grešimo pomislima unutra i delima spolja. Pošto nemaju tela,
demoni sebi i nama pripremaju muku samo pomislima, lukavstvima i prevarama. Da
nisu lišeni tela, oni najnepotrebniji bi neprestano grešili i delima, svagda u sebi imajući
zlo proizvoljenje, spremno na nečastivost.
72. Međutim, srdačna molitva Gospodu ih razbija i njihove prevare preobraća u prah.
Jer, Isus, Bog i Sin Božiji, koga neprestano i revnosno prizivamo, ne dopušta da demoni
u nas ubace greh, tj. takozvani prilog, ne dopušta ni da nam u ogledalu uma pokažu bilo
kakav obraz, niti da progovore bilo kakve reči srcu. Ukoliko se nikakav obraz ne
prokrade u srce, ni pomisli ga neće uznemiravati. Jer, demoni obično kroz pomisli
skriveno besede sa dušom i uče je zlu.
73. Neprestana molitva čisti misleni vazduh uma od mračnih oblaka i vetrova duhova
zlobe. Kada je vazduh srca čist, više ništa ne sprečava da zasija Isusova Božanska
svetlost. Potrebno je samo da se ne nadmemo taštinom, samomnjenjem i
samodopadljivim isticanjem, da se ne pružamo ka nedostižnom, te da ne budemo lišeni
Isusove pomoći. Jer, kao obrazac smirenja, Hristos nenavidi sve takvo.
74. Držimo se, dakle, molitve i smirenosti. Sa ta dva oružja, udružena sa trezvoumljem
kao sa ognjenim mačem, naoružavaju se misleni vojnici protiv demona. Ukoliko tako
budemo vodili svoj život, svakog dana i časa ćemo tajanstveno imati radosni praznik u
srcu.
75. Postoji osam glavnih grešnih pomisli koje obuhvataju svu [grehovnu] oblast i od
kojih se rađaju sve ostale. Sve one prilaze vratima srca i, kad vide da ih um ne čuva,
ulaze jedna za drugom, svaka u svoje vreme. Ukoliko se neka od tih osam pomisli
približi srcu i uđe u njega, sa sobom će uvesti čitav roj nečistih pomisli. Pomračivši um i
srce, ona razdražuje telo i vuče ga na sramna dela.
76. Međutim, ko pazi na glavu zmije (prilog) i gnevnim protivrečenjem i gnevnim rečima
udara u lice neprijatelja, odmah preseca borbu. Jer, razmrskavši glavu, on izbegava i
poročne pomisli i poročna dela. Posle toga njegova misao već ostaje nepomućena,
budući da Bog prima njegovo bdenje nad pomislima i kao nagradu mu daje poznanje
kako da pobeđuje neprijatelje i kako da čisti srce od pomisli koje skrnave unutrašnjeg
čoveka. O tome Gospod Isus kaže: Iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud... I
ovo je što pogani čoveka (Mt.15,19-20).
77. Na taj način duša u Gospodu može da povrati svoju blagoobraznost, krasotu i
ispravnost koju je imala na početku, kada ju je stvorio Bog. Sveti Antonije kaže: "Kada
um postane onakav kakav treba da je po prirodi, sva duša postaje - vrlina". Na drugom
mestu on veli: "Da bi duša postala ispravna, um treba da je u prirodnom stanju, u kome
je i stvoren". I na trećem mestu on kaže: Sveti Antonije kaže: "Očistimo um. Jer, ja
verujem da svestrano očišćen um koji je došao u svoje prirodno stanje može postati
prozorljiv i videti bolje i dalje od demona, imajući u sebi Gospoda koji daje otkrivenja".
78. Svaka pomisao u umu proizvodi obraz nekog čulnog predmeta. Jer, Asirac
(neprijatelj), kao umna sila, ljude može da zavodi samo ako koristi nešto čulno što je
privlačno za nas.
79. Mi ljudi ne možemo goniti ptice po vazduhu, niti leteti kao one zato što to nije
svojstveno našoj prirodi. Isto tako se mi ne možemo izbaviti od netelesnih demonskih
pomisli i slobodno ustremiti pažljivo oko uma ka Bogu bez neprestane trezvoumne
molitve. Ako kod tebe nema toga, ti puziš po zemlji.
80. Ako stvarno hoćeš da stidom pokriješ pomisli, da dolično bezmolstvuješ i da bez
truda budeš trezvouman srcem, neka se uz tvoje disanje prilepi Isusova molitva. I za
malo dana ćeš to uvideti na delu.
81. Slova se ne mogu pisati po vazduhu, već ih, da bi bila dugotrajna, treba urezivati na
neki čvrsti predmet. Isto tako sa napornim trezvoumljem treba čvrsto spojiti Isusovu
molitvu. Tako će predivna vrlina trezvoumlja sa Njim moći da opstane celovita i kroz
Njega na vekove da ostane neodvojiva od nas.
82. Položi, kao što je kazano, na Gospoda dela svoja i zadobićeš blagodat. Nemoj da
se i na tebe odnose prorokove reči: Ti si im, Gospode, blizu usta, ali daleko od utrobe
(Jer.12,2). Niko ne može trajno da umiri tvoje srce od strasti osim Isusa Hrista, koji je u
sebi sjedinio ono što je daleko razdvojeno (tj. Božanstvo i čoveštvo).
83. Dušu podjednako pomračuju i unutrašnje mislene besede sa pomislima i spoljašnji
razgovori i praznoslovlje. Stoga oni koji se staraju da od svog uma udalje sve štetno
treba bez žalosti da progone i jedne i druge ljubitelje praznoslovlja - i pomisli i ljude, iz
veoma važnog razloga po Bogu, tj. da um ne bi oslabio u trezvoumlju. Jer, ukoliko se
pomračimo zaboravom (zbog razgovora), mi ćemo izgubiti um (tj. postati takvi kao da
uopšte nemamo um).
84. Onaj ko revnosno bude čuvao čistotu srca, steći će Zakonopoložitelja Hrista za
učitelja. I On će mu tajanstveno izricati svoju volju. Poslušaću šta će o meni reći
Gospod Bog (Ps.84,9), veli David, ukazujući na to. Izobražavajući razgovor uma sa
samim sobom o mislenoj borbi i o zastupničkom pokroviteljstvu Božijem, on je govorio: I
reče čovek: Ima li ploda pravednik (Ps.57,12). Iznoseći potom posledicu dvostrukog
razmatranja on govori: Pristupiće čovek i srce duboko i uzneće se Bog. I tada će njihove
rane nastati od strela nejakih (Ps.63,7-8).
85. Svagda se ponašajmo kao oni koji su srcem poučeniu mudrosti (Ps.89,12),
neprestano dišući Isusom Hristom, silom Boga Oca i Božijom Premudrošću. Ukoliko se,
pak, slučajno opustimo i zanemarimo umno delanje, sledeće jutro opet dobro opašimo
bedra uma svoga i snažnije se latimo svoga dela, znajući da nemamo nikakvog
opravdanja ako ne činimo dobro mi koji znamo dobro činiti (Jak.4,17).
86. Onaj ko pojede nešto otrovno, čim oseti tegobu žuri da iz sebe izbaci sve i ostaje
nepovređen. Tako će i um, koji proguta poročne pomisli i oseti dušeštetnu gorčinu, te
odmah požuri da ih Isusovom molitvom, koju vrši iz dubine srca, izbaci napolje i odbaci
iz sebe, izbeći svaku štetu. Tako su, po milosti Božijoj, onima koji se trude da
trezvoumljem shvate naše delo predali drugi i naš vlastiti opit.
87. Sa svojim disanjem sjedini trezvoumlje i prizivanje imena Isusovog, ili misao o smrti
i smirenje. I jedno i drugo donosi veliku korist.
88. Gospod je rekao: Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt.11,29).
89. Gospod je još rekao: Koji se, dakle, ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u Carstvu
nebeskom (Mt.18,4), jer svaki koji sebe uzvisuje, poniziće se (Lk.18,14). Naučite se,
govori On, od mene. Vidiš li čemu? Smirenju. Njegova je zapovest život večni. I ta je
zapovest smirenje. Znači, ko nije smiren, otpao je od života i naći će se u onome što je
suprotno tome.
90. Svaka vrlina se vrši dušom i telom, a duša i telo su tvorevina Božija. Ne činimo li
onda nešto krajnje ludo kada se veličamo i sujetimo tuđim ukrasima duše i tela? I nije li
još veća ludost kada se oslanjamo na gordost kao na trsku i protiv sebe izazivamo Boga
koji je beskrajan po veličanstvu? Svojim krajnjim bezakonjem mi, naime, na svoju glavu
privlačimo Njegovo strašno negodovanje. Jer, Gospod se protivi gordima (Jak.4,6).
Umesto da smirenošću podržavamo Gospodu, mi gordošću stupamo u družbu sa
Njegovim najvećim neprijateljem, gordim đavolom. Zbog toga apostol govori: Šta li imaš
što nisi primio (1.Kor.4,7). Zar si ti sam sebe stvorio? Ako si, pak, i dušu i telo, kojima
se, u kojima se i preko kojih se vrši svaka vrlina, primio od Boga, zašto se hvališ kao da
nisi primio? Jer, Gospod ti je sve to darovao.
91. Očišćenje srca (kojim stičemo smirenje i svako drugo blago koje dolazi odozgo) nije
ništa drugo do sprečavanje da u dušu ulaze pomisli koje joj se približavaju.
92. Čuvanje uma uz Božiju pomoć, koje se obavlja radi samog Boga, ustalivši se u duši,
umu saopštava mudrost za poznanje podviga po Bogu. Svome pričesniku ono pruža i
veliku sposobnost da, sa besprekornim rasuđivanjem, po Bogu ustroji svoja spoljašnja
dela i reči.
93. Poseban prvosveštenički ukras u Starom Zavetu (čista zlatna pločica na grudima sa
natpisom; svetinja Gospodnja - Izl.28,36) bio je praobraz srdačne čistote. Ona nas
podstiče da pazimo na pločicu našeg srca, tj. da gledamo da li je pocrnela od greha, i
(ako jeste) da požurimo da je očistimo suzama, pokajanjem i molitvom. Naš je um nešto
lako pokretljivo i teško ga je zadržavati od grešnih sećanja. Uostalom, može se reći da
on sa istom lakoćom ide i za rđavim i za dobrim mislenim maštanjima.
94. Zaista je blažen onaj ko je svoju misao prisajedinio Isusovoj molitvi (neprestano ga
prizivajući u srcu) kao što se vazduh sjedinjuje sa našim telom, ili plamen sa svećom.
Prohodeći iznad zemlje, sunce proizvodi dan, a sveto i prečasno ime Gospoda Isusa,
neprestano sijajući u duši, rađa bezbrojne suncolike pomisli.
95. Kada se rasture oblaci, vazduh postaje čist, a kada Sunce pravde, Gospod Isus,
razagna strasna maštanja, u srcu se obično rađaju svetlozarne i zvezdolike pomisli. To
je stoga što je vazduh srca prosvetio Isus. Jer, premudri govori: Koji se uzdaju u
Gospoda poznaće istinu i ostaće mu verni u ljubavi (Prem.3,9). Njemu pripada slava u
vekove. Amin.
96. U prethodnim glavama (koje sačinjavaju prvi i drugi stoslov) opisali smo trud
sveštenog bezmolvija uma i naveli ne samo svoje iskustvo, nego i ono čemu nas o
čistoti uma uče Božanstvene reči bogomudrih otaca. Kazavši još nešto malo o koristi
čuvanja uma, mi ćemo završiti slovo.
97. I tako, pođi za mnom, i sledi me da bi dostigao blaženo čuvanje uma, ma ko bio,
ukoliko želiš da u duhu vidiš blage dane (Ps.33,12). I ja ću te u Gospodu naučiti
vidljivom delanju i životu bestelesnih sila.
98. Anđeli se neće nasititi da pevaju Tvorcu. Ni um se neće nasititi, sarevnujući im u
čistoti. Neveštastveni (anđeli na nebu) se ne brinu o hrani. Tako se o njoj ne brinu ni
veštastveni neveštastvenici (trezvoumnici na zemlji) kada uziđu na nebo bezmolvija
uma.
99. Kao što se gornje sile ne brinu o bogatstvu i sticanju, tako se ni očišćeno oko, koje
je steklo naviku u vrlini (trezvoumlja), ne brine o spletkama zlih duhova. I kao što one
odlikuje bogatstvo uspevanja u usavršavanju u Bogu, tako ove odlikuje čežnja i ljubav
prema Bogu, te stremljenje i uzdizanje ka Božanstvenom. Pružajući se ka uzdizanju
(gore po stepenima duhovnog savršenstva) sa nenasitom čežnjom koja nastaje od
okušanja Božanstvene ljubavi, koja dovodi do ushićenja, oni se ne zaustavljaju sve dok
se ne upodobe serafimima. Oni neće prestati sa trezvoumljem i čežnjivim uzvišavanjem
sve dok ne postanu anđeli u Hristu Isusu, Gospodu našem.
100. Nema otrova jačeg od otrova zmije aspide i vasiliske, i nema većeg zla od zla
samoljublja. Porod samoljublja su krilate zmije: samopohvala u srcu, samougađanje,
stomakougađanje, blud, taština, zavist i kruna svih zala - gordost, koja ne samo ljude,
nego i anđele svrgava sa neba i, umesto svetlošću, pokriva tamom.
Ovo ti je Teodule napisao imenjak bezmolvija (tj. Isihije), koji, doduše, nije bezmolvnik i
na delu. Možda nisam napisao sve što se odnosi na predmet o kome je reč, ali sam
ipak napisao sve što mi je dao Bog, koga u Ocu, Sinu i Duhu Svetom hvali i slavi sva
slovesna priroda, anđeli i ljudi i sva tvar koju je sazdala neizreciva Trojica, Jedini Bog,
čijeg svetlog Carstva da se udostojimo i mi, radi molitava Presvete Bogorodice i
prepodobnih otaca naših. Njemu, nepostižnom Bogu, neka je večna slava. Amin.
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI NIL SINAJSKI
Kratko saopštenje o njemu
sadržaj
Prepodobni Nil vodi poreklo iz bogate i znatne porodice. Verovatno je da je, još dok je
sveti Zlatoust bio propovednik u Antiohiji, on bio njegov slušalac i učenik. Znatno
poreklo i lična vrednost njega su uzdigli do prefekta prestonice. Međutim, stremljenja
njegovog duha se nisu slagala sa brigama i poretkom života u prestonici. Stoga,
saglasivši se sa suprugom, sa kojom je već imao dvoje dece, on ostavlja svet kako bi u
usamljenosti lakše hodio putem spasenja. Uzevši sa sobom sina Teodula, on se
nastanio na Sinaju, a njegova supruga je sa ćerkom našla pribežište u jednoj od
egipatskih ženskih obitelji.
U Sinajskoj pustinji prepodobni Nil je živeo krajnje strogo: svojim rukama su on i sin
iskopali pećinu u kojoj su živeli hraneći se samo hlebom i divljim gorkim rastinjem. Sve
njihovo vreme je prolazilo u molitvi, čitanju Svetog Pisma, bogomisliju i trudovima.
Ostavljajući, međutim, svet. prepodobni Nil nije ostavio opštenje sa ljudima. Iz raznih
mesta su mu se razne vrste ljudi obraćale sa svojim duhovnim potrebama, i niko nije bio
ostavljen bez potrebnog urazumljenja i saveta. I sam car mu je pisao, proseći molitve.
On je odgovorio caru, prekorevajući ga zbog nepravde prema svetom Zlatoustu. Ostala
dela prepodobnoga uglavnom imaju naravstvenu i asketsku sadržinu. Iz svega što je
napisao vidi se da su njegova poznanja bila opširna i duboka, te da je bio neumoran na
tom delu.
Radi ispitivanja njegove ljubavi prema Bogu, desilo mu se naročito iskušenje. Na Sinaj i
na okolne predele napali su varvari iz Aravije i sve razgrabili, mnoge pobili, a neke uzeli
u ropstvo. Među zarobljenima je bio i njegov sin Teodul. Ta nesreća je veoma pogodila
prepodobnog Nila. On nije mogao da nađe pokoja, osobito kad je drugog ili trećeg dana
posle opšte nesreće primio vest da su divljaci rešili da njegovog sina prinesu na žrtvu
jutarnjoj zvezdi Veneri. On je bio u neizvesnosti da li je ta odluka već bila sprovedena.
Međutim, Gospod nije dopustio da se roditeljsko srce dugo muči. On je uskoro saznao
da se žrtva nije prinela, već da su zarobljenici prodani u hrišćanskom kraju. Kasnije su
ga našli u gradu Eluzu. Tamošnji episkop ga je otkupio od varvara zajedno sa drugima.
I već ga je bio pripremao za služenje Crkvi. Na isto delo je pozvan i otac koji je došao
da ga vidi. Međutim, ljubav prema pustinjskom životu nije dozvolila da se saglase.
Posvetivši ih u sveštenike, episkop ih je blagoslovio da se vrate na ljubljeni Sinaj, gde
su i ostali do kraja života.
Prepodobni Nil je svet ostavio 390. godine. U Sinajskoj pustinji je proživeo 60 godina i
skončao oko 450. g. Njegov spomen se vrši 12. novembra i 13. januara. Njegove svete
mošti su u vreme Justina Mlađeg bile prenesene u Carigrad i položene u hram Svetih
apostola.
Od spisa prepodobnog Nila Grčko dobrotoljublje preuzima Slovo o molitvi i Podvižničko
slovo. Slovo o molitvi i mi preuzimamo u našem Dobrotoljublju, a umesto Podvižničkog
slova pretpostavljamo da preuzmemo Slovo o osam duhova zla, kao i dve zbirke Kratkih
izreka i pouka. Jedna ima naziv: Pouke ili saveti, a druga: Misli koje čoveka odvajaju od
truležnog i privode netruležnom. Prepodobni je o molitvi i o borbi sa strastima u svojim
drugim delima izrekao mnoge veoma korisne savete i pouke, jednako kao i o
naravstvenom ustrojstvu i, naročito, o životu odvojenom od svega. Stoga smo pomislili
da naš zbornik ne treba da lišimo tog blaga, te smo Slovu o molitvi dodali ono što se
odnosi na molitvu, borbi sa strastima ono što se odnosi na svaku pojedinačnu strast, a
zbirci pouka ono što se odnosi na opštu korist.
ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG
I
SLOVO O MOLITVI
sadržaj
PREDGOVOR
Mene koji sam ležao u vrućoj groznici ti si, dodirom svog bogoljubivog pisma,
blagovremeno podigao. Moj um, koji je bolovao najsramnijom bolešću, ti si obodrio
utehom, blaženo podražavajući velikog Nastavnika i Učitelja. I nije čudo. Tvoj udeo je
vazda bio da išteš slavno i znamenito, kao i blagosloveni Jakov. Stoga, odradivši dobro
radi Rahilje i dobivši Liju, ti išteš i ljubljenu, budući da si i za nju ispunio sedam godina
(Post.29,20-28).
Ja ne odričem da priznam da sam se potrudio čitavu noć i da nisam ništa ulovio. Pa.
ipak, po tvojoj reči bacivši mrežu, izvukao sam mnoštvo riba, njih 153, premda ne velikih
(Jn.21,11). Njih ti i šaljem u torbici ljubavi, čime ispunjavam tvoju naredbu. Ja se divim i
ublažavam tvoje proizvoljenje po kome si zaželeo baš poglavlja o molitvi. Osim toga, ti
nisi samo poželeo da se ona rukama napišu na hartiji, već da budu sa ljubavlju i
nezlobivošću iznedreni iz uma. I pošto je sve dvostruko, jedno naspram drugoga, po
reči premudrog Siraha (Sir.42,25), i ti ih razumi duhom, pored toga što ćeš ih primiti
napismeno.
Zbog malobrojnosti poglavlja nemoj da se ljutiš, kao onaj koji ume i sit biti i gladovati
(Fil.4,12). Da, nemoj se ljutiti sećajući se da Gospod nije odbacio ni dve lepte udovice.
Zapravo, on ih je primio sa većom blagonaklonošću, negoli bogate priloge mnogih
drugih. Osim toga, umeći da prema svojoj iskrenoj bratiji čuvaš dobro raspoloženje i
ljubav, pomoli se o najnemoćnijem da ustane zdrav i da, uzevši svoj odar, blagodaću
Hristovom, počne da hodi. Amin.
STO PEDESET TRI POGLAVLjA O MOLITVI
1. Kad bi neko hteo da pripremi blagouhani tamjan, bilo bi mu potrebno da po pravilu
ravnomerno sjedini čist livan, kasiju, onih i staktu (Izl.30,34). To su, u stvari, četiri
vrline[1]. Ukoliko su sve one u punom savršenstvu i sa ravnom silom prisutne u duši,
um neće biti izdan (nekim unutrašnjim izdajnikom).
2. Očistivši se ispunjavanjem zapovesti, duša će um postaviti u stanje nepokolebivosti,
čineći ga sposobnim da prihvati ustrojstvo koje je neophodno (za molitvu).
3. Molitva je beseda uma sa Bogom. Kakvo je ustrojstvo potrebno umu da bi uzmogao
da se, bez obaziranja unatrag (ili - tamo-amo), uznese ka svom Vladici i da, bez ikakvog
posrednika, razgovara sa Njim?
4. Mojsije svoju nameru da se približi ka zemnoj plamtećoj kupini nije mogao da ostvari
sve dok nije sa nogu skinuo obuću (Izl.3,5). Kako, onda, ti da od sebe ne odbaciš svaku
strasnu pomisao kada poželiš da vidiš Onoga koji je iznad svakog osećanja i pomisli i
da budeš Njegov sabesednik?
5. Pre svega se moli da stekneš suze kako bi plačem smekšao grubost koja postoji u
duši i kako bi, ispovedivši Gospodu (Ps.31,5) bezakonje koje je u tebi, od Njega dobio
oproštaj grehova.
6. Koristi suze kao oruđe za zadobijanje svakog oproštaja. Jer, Vladika se mnogo
raduje kad se ti moliš sa suzama.
7. Izlivajući u vreme molitve potoke suza nemoj se uznositi sam u sebi kao da si veći od
mnogih. Jer, tvoja molitva je dobila pomoć odozgo kako bi, usrdno ispovedivši svoje
grehe, suzama umilostivio Vladiku.
8. Nemoj sredstva protiv strasti da preokrećeš u strasti, kako još više ne bi prognevio
Onoga ko ti je dao tu blagodat (tj. suze). Mnogi su, prolivajući suze zbog grehova,
zaboravljali na cilj suza i, pobesnevši, skrenuli (sa pravog puta ili sišli sa uma).
9. Stoj trpeljivo i moli se krepko, odbijajući navalu žitejskih briga i svakih pomisli. Jer,
one te smućuju i uznemiruju kako bi rastrojile tvoje molitveno ustremljenje.
10. Kada primete da neko ima usrđe i revnost za molitvu, demoni mu (za vreme molitve)
podmeću misli o bilo čemu, navodno nužnom (i odlaze). Nešto kasnije oni ga opet
podsećaju na to, podstičući i um da se zabavi time (ako se radi o pitanju - da ga razreši,
a ako o stvari - da je stekne). I on, ne nalazeći ono što ište - žali i tuži. I zatim, pošto
stane na molitvu (taj usrdni revnitelj molitve) oni mu napominju o predmetu razmišljanja
i iskanja kako bi um, pokrenuvši se opet ka poznanju (ranije nerešenog) molitvu učinio
besplodnom.
11. Podvizavaj se da svoj um za vreme molitve učiniš gluvim i nemim. Tada ćeš moći
da se moliš kao što treba.
12. Kada te susretne iskušenje ili razdraži nečije protivljenje tako da se pokreneš na
gnev protiv onoga ko ti je protivrečio, ili čak izgovoriš neku nepriličnu reč, seti se molitve
i suda (nad tobom u savesti pred Bogom) u njeno vreme pa će se u tebi odmah ukrotiti
nepriličan pokret.
13. Ono što budeš učinio sveteći se bratu koji ti je učinio nepravdu, za vreme molitve će
se pokazati kao sablazan (tj. smućivaće te).
14. Molitva je izdanak krotosti i bezgnevlja.
15. Molitva je izliv radosti i blagodarnosti.
16. Molitva je izlečenje tuge i uninija.
17. Idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima (Mt.19,21), i uzevši krst, odrekni se sebe
(Mt.16,24), kako bi mogao da se pomoliš bez rasejanosti.
18. Ako hoćeš da se moliš pohvalnom molitvom, odriči se sebe za vreme molitve.
Trpeći krajnje nepravde, budi mudroljubiv radi molitve.
19. Ukoliko budeš mudroljubiv za vreme nevolje i pokažeš trpljenje, plod ćeš obresti na
molitvi.
20. Ako želiš da se moliš kao što treba nemoj žalostiti dušu, inače je uzaludan trud tvoj.
21. Ostavi onde dar svoj, govori Gospod, pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa
bratom svojim (Mt.5,24). Tada ćeš se, došavši, pomoliti bez smućenja. Jer,
zlopamćenje navodi mrak na vladalački um onoga koji se moli i tamom okružuje
njegovu molitvu.
22. Oni koji u sebi sabiraju žalosti i zlopamćenje, te se [mole], liče na one koji zahvataju
vodu i sipaju je u izbušen sasud.
23. Ukoliko si trpeljiv, svagda ćeš se moliti sa radošću.
24. Kada se moliš kao što treba mogu te susresti (ili doći na um) neka dela zbog kojih ti
može izgledati opravdano da se razgneviš na bližnjeg. (Budi oprezan). Uopšte ne
postoji gnev na bližnjeg koji bi bio opravdan. I ako se potrudiš naći ćeš da je moguće i
bez gneva dobro završiti stvar. Stoga se na svaki način trudi da se ne pokreneš na
gnev.
25. Pazi da, misleći da izlečiš drugog, sam ne ostaneš neisceljen, omevši sopstvenu
molitvu.
26. Štedeći druge i ne ljuteći se na njih, i sebi pripremaš snishođenje. Tako ćeš se
pokazati razuman prema sebi i uvrstićeš se u broj onih koji se istinski mole.
27. Suprotstavljajući se gnevu nikada nećeš pretrpeti napad pohote. Jer, ona daje hranu
gnevu, koji pomućuje umno oko i ometa molitveno nastrojenje.
28. Na molitvi se nemoj ograničavati samo na spoljašnje pokrete tela i položaje, već
svoj um uzvodi do osećanja duhovne molitve sa velikim strahom.
29. Ponekad se moliš dobro čim staneš na molitvu, a ponekad ne obreteš željeni cilj ni
posle mnogo truda. (To se na tebe popušta stoga) da bi još usrdnije iskao (molitvu), i da
bi, dobivši, imao ispravnu molitvu, bezbednu od potkradanja.
30. Kada nam se približi anđeo odmah se udaljavaju svi koji nam dosađuju (demoni).
Um tada oseća veliku utehu i zdravo se moli. Ponekad, opet, za vreme obične borbe um
se otima i ne daje mu se da se uzdigne (ka bogomisliju i dobrom osećanju). To je stoga
što se ranije obeležio raznim strastima. Uostalom ukoliko upornije zaište i ako se ne
olenji da kuca, otvoriće mu se.
31. Nemoj se moliti da bude po tvojim željama, budući da one nisu u svemu saglasne
sa voljom Božijom. Bolje je da se moliš kao što si naučen, govoreći: Da bude na meni
volja tvoja (Mt.6,10). I u svakom delu tako moli Boga. On, naime, svagda želi dobro i
korisno tvojoj duši, dok ti sam to ne tražiš uvek.
32. Mnogo puta sam, moleći se, iskao da dobijem ono što mi je izgledalo dobro za
mene. I ja bih nastojao na iskanju, nerazumno podstičući volju Božiju, i ne prepuštajući
Bogu da ustroji ono što On smatra korisnim za mene. Međutim, dobivši (iskano) ja sam
se nalazio u velikoj nevolji upravo stoga što nisam tražio da bude po volji Božijoj. Jer,
stvar se nije pokazivala onakvom kakvom sam je ja zamišljao.
33. Štaje dobro osim Boga? Predajmo mu sve što se odnosi na nas i biće nam dobro.
Jer, Blagi je svakako i Darodavac dobrih darova.
34. Nemoj se žalostiti ako odmah ne dobijaš od Boga ono što išteš. On hoće da ti pruži
veće dobročinstvo upravo time što te navodi na to da mu sa trpljenjem duže predstojiš
sa molitvom. Jer, šta je više od prostiranja besede sa Bogom i od obuzetosti opštenjem
sa Njim.
35. Nerasejana molitva je najviše umno delanje.
36. Molitva je ushođenje uma Bogu.
37. Ukoliko želiš pravu molitvu, odreci se svega. Tako ćeš sve naslediti.
38. Moli se najpre za to da se očistiš od strasti, zatim da se izbaviš od neznanja i
zaborava, i najzad da se izbaviš od svakog iskušenja i ostavljenosti.
39. U svojoj molitvi išti samo pravdu i Carstvo, tj. vrlinu i poznanje, a ostalo će ti se sve
dodati (Mt.6,33).
40. Pravedno je da se molimo ne samo za svoje očišćenje, već i za očišćenje svakog
čoveka, podražavajući anđeoski čin.
41. Posmatraj da li zaista u svojoj molitvi predstojiš Bogu, ili si, naprotiv, savladan
željom za ljudskom pohvalom koju hoćeš da uloviš, prikrivajući (rđavu želju
blagovidnim) produžavanjem molitve.
42. Bilo da se moliš sa bratijom, bilo da si usamljen, trudi se da se pomoliš sa
osećanjem, a ne samo da zadovoljiš običaj.
43. Toj molitvi je svojstveno samoudubljivanje sa pobožnošću, umilenjem i duševnim
bolom. Nju prati ispovedanje grehova sa tihim uzdisanjem.
44. Um koga potkradaju [pomisli] za vreme molitve još se ne moli kao monah, nego kao
svetovnjak, koji samo ukrašava spoljašnji dom.
45. Kada se moliš svim silama čuvaj svoje pamćenje da ti ne bi podmetalo svoje
[sadržaje]. Na svaki način se podstiči na razumno predstojanje (sa svešću kome i radi
čega predstojiš). Za vreme molitve pamćenje često potkrada um (privodeći mu na
misao stvari, lica, događaje i njima odvlačeći pažnju od molitve).
46. Za vreme molitve pamćenje umu prikazuje ili slike davnih dela, ili nove brige, ili lice
koje ga je uvredilo.
47. Demon vrlo zavidi čoveku koji se moli i upotrebljava svakakva lukavstva kako bi
poremetio njegovu nameru. Stoga on pomoću pamćenja ne prestaje da pobuđuje misli
o raznim stvarima. On posredstvom tela privodi strasti u pokret samo da bi omeo njegov
prekrasan tok (tj. molitveni trud) i preseljenje Bogu (kroz ushođenje pažnje).
48. Ne uspevši da omete molitvu marljivog (molitvenika) i pored mnogih lukavstava,
svelukavi demon unekoliko slabi (svoje napade), da bi mu se zatim, pošto završi
molitvu, osvetio. Jer, on ga ili raspaljuje gnevom i uništava prekrasno nastrojenje koje je
stečeno molitvom, ili ga podstiče na neku beslovesnu slast (pozivajući ga na okušanje
čulnog zadovoljstva), podsmevajući se nad umom.
49. Pomolivši se kao što treba očekuj ono što ne treba i stoj hrabro čuvajući svoj plod.
Ti si na to postavljen od samog početka, tj. da obdelavaš i čuvaš (Post.2,15). Nemoj
ostavljati bez zaštite ono što si stekao trudom. Inače od molitve nećeš imati nikakve
koristi.
50. Sva borba koja se vodi između nas i nečistih duhova biva jedino zbog duhovne
molitve. Ona im mnogo smeta i ne mogu da je podnose, a za nas je spasonosna i
blagoprijatna.
51. Zbog čega demoni žele da u nama pobude stomakougađanje, blud, srebroljublje,
gnev, zlopamćenje i ostale strasti? Zbog toga da um, odebljavši od njih, ne bi mogao da
se moli kao što treba. Jer, strasti našeg nerazumnog dela (pošto počnu da dejstvuju)
umu ne dozvoljavaju da deluje razumno.
52. Mi vršimo vrline stoga što ih zahteva priroda, a prirodu slušamo stoga što je stvorilo
Slovo (Gospod). To Slovo nam obično postaje očigledno (i u našoj svesti se jasno
ocrtava) u molitvenom stanju.
53. Molitveno stanje je bestrasno nastrojenje koje krajnjom ljubavlju ushodi na visinu
mudroljublja i duhovnog uma.
54. Onaj ko hoće da se istinski moli treba ne samo da vlada nad gnevom i pohotom. već
i da bude tuđ svakoj strasnoj pomisli.
55. Ko ljubi Boga [trudiće se] da svagda besedi sa Njim kao sa Ocem, udaljujući se od
svake strasne pomisli.
56. Ne moli se istinski svako ko je stekao bestrašće. Jer, takav još može biti zauzet
prostim pomislima (o stvarima, premda i bez strasnih pokreta), rasejavajući se njihovim
istorijama (njihovim slikama o raznim svezama) i ostajući daleko od Boga. (Kod njega
nema strasnih pokreta, ali um mašta).
57. Međutim, i kada se um ne zadržava na prostim pomislima o stvarima, još ne znači
da je dostigao mesto molitve. Jer, on može biti zauzet (filosofskim) umozrenjem o njima
i udubljen u njihove uzročne odnose. Premda su sve to izvučenosti (apstrakcije), ipak se
um odvodi daleko od Boga. Jer, kao umozrenja o stvarima, one u umu zapečaćuju
obraze stvari. (Strasti nisu u pokretu, ali um filosofira, a ne moli se: to je stanje učenih).
58. Međutim, čak i da je um iznad umozrenja o veštastvenoj prirodi još ne znači da je
ugledao pravo mesto Božije. Jer, on može da je zauzet poznanjem mislenih tvari
(anđeoskog sveta) i da je ispunjen njima (pun raznolikih misli i predstava o njima).
59. Ako hoćeš da se moliš kao što treba potreban ti je Bog koji daje molitvu onome koji
se moli. Njega i prizivaj u molitvi govoreći: Da se sveti ime tvoje, da dođe Carstvo tvoje
(Mt.6,8-9), tj. Duh Sveti i Jedinorodni Sin tvoj. Jer, tako uči sam Gospod, govoreći da
Ocu u duhu i istini treba da se klanjaju (Jn.4,24).
60. Onaj ko se moli u duhu i istini misao za veličanje Tvorca ne pozajmljuje od tvari. On
u Njemu samom crpi sagledavanje radi koga ga slavi.
61. Ako si bogoslov molićeš se istinski, i ako se istinski moliš onda si bogoslov.
62. Ako se tvoj um, plamteći čežnjom ka Bogu, malo po malo odrešuje od tela i odvraća
od svih pomisli koje ishode od čulnih utisaka ili pamćenja, budući istovremeno pun
pobožnosti i radosti, možeš zaključiti da se približio granicama molitve.
63. Snishodeći našoj nemoći, Sveti Duh nam prilazi i dok još nismo čisti. I ukoliko samo
nađe da se um naš iskreno moli, on nailazi na njega i razgoni svu gomilu pomisli i
predstava koje ga okružuju, podstičući ga na želju za duhovnom molitvom.
64. Ostali (duhovi - dobri i zli) uvode u um pomisli, predstave i uobraženja kroz dejstvo
na telo. Gospod, pak, dejstvuje suprotnim načinom. Obuzimajući sam um, On mu pruža
poznanje o čemu hoće, te posredstvom njega ukroćuje neuzdržanost tela.
65. Dostojan je svakog prekora onaj ko se gnevi i zlopamti premda voli istinsku molitvu.
Jer, on liči na onoga ko želi da jasno vidi, premda [prahom] zasipa svoje oči.
66. Ako želiš da se moliš kao što priliči nemoj činiti ništa što je suprotno molitvi. Tada će
Bog, približivši ti se, koračati sa tobom.
67. Kada se moliš nemoj Božanstvu pridavati nikakav oblik, niti dozvoljavaj da ti se um
preobrazi u neki obraz (ili da sebe prestavlja pod nekim obrazom), već neveštastveno
pristupi neveštastvenom, pa ćeš se sjediniti sa Njim.
68. Čuvaj se zamki neprijateljskih, budući da se dešava da ti, dok se moliš čisto i
bezmetežno, odjednom predstane neki čudni i neobičan obraz. To neprijatelji čine da bi
te doveli do samomnjenja, podmetnuvši ti misao da (ti se javilo) Božanstvo, a i da bi
pomislio da je Božanstvo ograničeno (da zauzima mesto, da je protežno i da ima
delove) iako je, u stvari, bez količine i izgleda.
69. Kada ne uspe da pokrene pamćenje, zavidljivi demon dejstvuje na krv i sokove kako
bi u umu proizveo uobraženje nečeg stranog i ispunio ga likovima. Navikavši se da se
kreće u pomislima, um se lako vara njima i, misleći da ushodi ka neveštastvenom i
bezvidnom poznanju, biva obmanut, primajući dim umesto svetlosti.
70. Stoj na straži svojoj, čuvajući um od pomisli za vreme molitve i starajući se da stojiš
u mirnom stanju kako bi ti Onaj koji... saoseća onima koji su u neznanju (Jev.5,2) prišao
i pružio ti preslavni dar molitve.
71. Ti nećeš moći da se moliš čisto ukoliko se uplićeš u veštastvena dela i ukoliko te
uznemiravaju neprestane brige. Jer, molitva je odlaganje [svih] pomisli.
72. Svezani ne može da beži, ni um koji služi bilo kojoj strasti ne može da vidi mesto
duhovne molitve. Osim toga, on biva nošen strasnim pomislima i nema nepokolebivu
postojanost.
73. Kada um najzad počne da se čisto i bestrasno moli demoni mu više ne pristupaju sa
leve, nego sa desne strane: oni mu navodno predstavljaju javljanje slave Božije ili neku
slikovitu predstavu, prijatnu za čula, da bi ga naveli da pomisli da je već dostigao
savršenstvo molitve. To se, kao što je rekao jedan muž kome je stvar poznata, dešava
zbog strasti taštine, ili od toga što demoni dodiruju jedan deo mozga i od potresa (ili
zapaljenja) žila u njemu.
74. Čini mi se da demon, dodirujući navedeno mesto kako hoće, preobrće svetlost koja
se nalazi oko uma. Od toga se taština podiže na pomisao koja um podstiče da
lakomisleno sebi prisvoji Božanstveno i suštinsko poznanje. Pošto ga ne uznemiravaju
nečiste telesne strasti i pošto čisto stoji na molitvi, on nikako ne pomišlja ni na kakvo
neprijateljsko dejstvo. On je uveren da se tu radi o Božanstvenom javljanju, iako ono
dolazi od demona koji, upotrebljavajući krajnje lukavstvo, kao što smo rekli, kroz mozak
menja svetlost koja je vezana sa umom i sam je obrazuje (daje joj obraz).
75. Približivši se, anđeo Božiji jednom rečju u nama prekraćuje svako neprijateljsko
dejstvo, te čini da svetlost uma dejstvuje nepogrešivo.
76. Ono što se u Otkrivenju govori o anđelu, tj. da prinosi tamjan sa molitvama svetih
(Otk.8,3) ukazuje, kako mi se čini, na tu blagodat koja dejstvuje preko anđela i koja
pruža umeće istinske molitve. Tada um najzad stoji na molitvi bez smetenosti misli, bez
uninija i malodušnosti.
77. Čaše sa tamjanom su, kako se tamo govori, molitve svetih koje su prinosili dvadeset
četiri starešine (Otk.5,8). Pod čašom treba podrazumevati sjedinjenje sa Bogom ili
savršenu, duhovnu ljubav prema Njemu, u kojoj se molitva vrši duhom i istinom.
78. Kada za vreme molitve pomisliš da nemaš potrebu da plačeš za svoje grehe,
pogledaj koliko si daleko od Boga (iako si obavezan da svagda u Njemu prebivaš), te
ćeš proliti najtoplije suze.
79. Zaista je tako: saznavši svoju meru (siromaštvo i ništavnost) slatko ćeš se naplakati,
okajavajući sebe slično Isaiji. Jer, budući nečist i imajući nečista usta i živeći u takvom
narodu, tj. sa protivnicima (Božijim - nečistim silama i pomislima), ti se ipak usuđuješ da
predstaneš Gospodu Savaotu (Is.6,5).
80. Ukoliko se budeš istinski molio u mnogome ćeš dobiti potpuno osvedočenje. Anđeli
će se sabrati oko tebe kao oko Danila i prosvetiti te na poznanje uzroka onoga što se
događa.
81. Znaj da nas anđeli pobuđuju na molitvu i stoje sa nama na njoj, radujući se i ujedno,
moleći se za nas. Prema tome, mi ćemo ih krajnje progneviti ukoliko postanemo
nemarni i ako primimo protivne pomisli. Jer, dok se oni toliko podvizavaju za nas, mi ni
za same sebe nećemo da molimo Boga, već prenebregavamo svoje služenje Bogu i,
ostavljajući njihovog Boga i Vladiku, stupamo u razgovor sa nečistim demonima (u
pomislima).
82. Moli se mirno i bezmetežno, pevaj razumno i pristojno, pa ćeš biti kao orlić koji se
podiže u visinu.
83. Psalmopojanje uspavljuje strasti i ukroćuje prizive na telesnu neuzdržljivost, a
molitva nastrojava um na umno delanje koje mu priliči.
84. Molitva je delanje uma koje mu priliči, ili, bolje, njegova prava upotreba.
85. Psalmopojanje je slika mnogorazlične premudrosti, a molitva je obris
neveštastvenog poznanja.
86. Poznanje je prekrasno delo. Ono potpomaže molitvu pobuđujući mislenu silu uma
na sagledavanje Božanstvenog saznanja.
87. Ukoliko se još nisi udostojio dara molitve i psalmopojanja išti neodstupno, pa ćeš
dobiti.
88. Kaza im (Gospod) i priču kako treba svagda da se mole, i da ne klonu (Lk.18,1).
Stoga nemoj izgarati i padati u uninije što još nisi dobio [traženo]. Jer, kasnije ćeš dobiti.
Uz priču Gospod je još dodao: Ako se i ne bojim Boga i ljudi ne stidim, no budući da mi
dosađuje ova udovica, odbraniću je (st.4-5). Tako će i Bog odbraniti izabranike svoje
koji mu vapiju dan i noć (st.7). Budi dobrodušan u trudoljubivom trpljenju prebivajući na
molitvi.
89. Nemoj želeti da ono što je u vezi sa tobom bude onako kako tebi izgleda (najbolje),
već onako kako je Bogu ugodno. Tada ćeš na molitvi biti bezmetežan i blagodaran.
90. Čuvaj se demona bluda, čak i da si već sa Bogom. Jer, on je vrlo vešt i pokvaren i
na svaki način pokušava da savlada ustremljenje tvog trezvoumlja, te da ga odvuče od
Boga, čak i kad stoji pred Njim sa pobožnošću i strahom.
91. Ukoliko se staraš oko molitve pripremi se za demonske napade i trpeljivo podnosi
njihova bičevanja. Jer, oni će te napasti kao divlje zveri i izranaviti svo telo tvoje.
92. Pripremivši se, kao iskusan borac, nemoj da se kolebaš, čak i ako iznenada ugledaš
neko priviđenje. Nemoj se smućivati čak i ako se prema tebi usmeri mač, ili ako plamen
bude ustremljen u tvoje lice. Nemoj padati duhom (nemoj se plašiti) čak i ako ti se pojavi
izgled ružne i lukave (njuške). Naprotiv, stoj, ispovedaj dobro ispovedanje i smelo gledaj
na neprijatelje svoje.
93. Onaj ko podnosi tugu biće udostojen i radosti, i onaj ko trpi neprijatno neće biti lišen
udela ni u prijatnom.
94. Pazi da te lukavi demoni ne prevare nekim viđenjem. (Ukoliko se desi nešto slično),
prebivajući sabran u sebi, obrati se molitvi i prosi Boga da te sam prosveti, ukoliko je to
od Njega (na urazumljenje), a ako nije da što pre od tebe odagna varalicu. I budi hrabar,
jer ti psi neće opstati ako ti pritekneš Bogu sa toplim moljenjem, već će odmah,
nevidljivo bijeni Božijom silom, pobeći daleko od tebe.
95. Treba da ti je poznato i sledeće lukavstvo demona. Ponekad se oni dele na grupe.
Jedni dolaze sa sablazni. I kada ti potražiš pomoć, drugi dolaze sa anđeoskim izgledom
i progone prve, da bi se ti prevario mnjenjem da su oni pravi anđeli, te da bi pao u
samomnjenje što si se udostojio tako nečeg.
96. Postaraj se koliko je moguće da budeš smirenouman i hrabar, te se neprijateljski
napad demona neće kosnuti tvoje duše i njihov bič se neće približiti tvome telu.
(Gospod će) anđelima svojim zapovediti da te čuvaju (Ps.90,10-11).
97. Onaj ko se stara da drži čistu molitvu neće da padne pomišlju, niti da je preda
demonima, čak i da čuje šum, i topot, i usklike, već će govoriti Bogu: Neću se ubojati
zla, jer si ti sa mnom (Ps.22,4).
98. U vreme takvih iskušenja neprestano upotrebljavaj kratku, ali napregnutu molitvu.
99. Nemoj se bojati, niti se brini ukoliko demoni počnu da ti prete da će se iznenada
pojaviti u vazduhu, da će te izbezumiti i da će ti oduzeti um. Oni te, u stvari, plaše da bi
ispitali da li ih uopšte računaš u nešto, ili si ih već prezreo.
100. Ako si u molitvi predstao Bogu Svedržitelju, Tvorcu i Promislitelju, zbog čega onda
nerazumno ostavljaš Njegov nepobedivi strah i bojiš se mušica i komaraca. Zar ne
čuješ šta govori prorok: Gospoda Boga tvoga se boj (Pon.Zak.10,20), i još: Onoga koga
se sve boji i trepti pred silom Njegovom (2-Dnev.Z6, Manasijina molitva).
101. Kao što je hleb hrana telu, i vrlina - duši, tako je i molitva hrana uma.
102. Na sveštenom mestu treba da se moliš kao carinik, a ne kao farisej, kako bi i tebe
Gospod opravdao.
103. Podvizavaj se da se ne moliš protiv nekoga u svojoj molitvi, da se ne bi desilo da
sam rušiš ono što zidaš i da svoju molitvu ne bi učinio mrskom (Bogu).
104. Onaj koji je dugovao deset hiljada talanata neka te nauči da ni ti nećeš dobiti
ostavljenje (svoga duga) ukoliko i sam ne ostavljaš (dug) svom dužniku. Jer, rečeno je;
Predade ga mučiteljima (Mt.18,34).
105. Za vreme molitvenog predstojanja (Bogu) odloži u stranu telesne potrebe kako te
ujed buve, komarca ili muve ne bi lišio najvećeg dara koji donosi molitva.
106. Do nas je došlo da se lukavi toliko protivio jednom svetome da se, svaki put kad je
dizao ruke na molitvu, preobražavao u lava, podizao na prednje noge i nokte zarivao u
njegov bok, ne odstupajući sve dok on ne bi spustio ruke. Međutim, podvižnik ih nikada
nije spuštao pre nego što bi završio svoje uobičajene molitve.
107. Takav je bio, kao što nam je poznato, i mali (ili bolje reći najveći monah) Jovan koji
je bezmolstvovao u jami. On je neodstupno prebivao u umnom sjedinjenju sa Bogom.
Stoga se demon u vidu aždaje obavijao oko njega, grizao mu telo i izbljuvavao mu ga u
lice.
108. Ti si verovatno čitao žitija tavenisiotskih inoka u kojima se govori o tome kako su
do ave Teodora, dok je držao slovo bratiji, dopuzale dve zmije. On je, ne smućujući se,
savio noge u obliku svoda i propustio ih da prođu, te produžio reč do kraja. Tek tada ih
je pokazao bratiji, ispričavši im slučaj.
109. O drugom duhovnom bratu mi smo čitali da svoje ruke (podignute na molitvu) nije
spustio sve dok nije završio uobičajeno molitvoslovlje, iako mu je prišla zmija i dotakla
se njegovih nogu.
110. U vreme molitve neka ti se oko ne rasejava. Odvojivši se od tela i duše, tada živi
umom.
111. Jednom drugom svetom, krepkom molitveniku koji je bezmolstvovao u pustinji,
javili su se demoni i tokom dve nedelje se igrali sa njim kao sa loptom, bacajući ga uvis i
prihvatajući ga u rogožu. Pa ipak, oni uopšte nisu mogli odvojiti njegov um od plamene
molitve.
112. Jedan bogoljubivi inok je hodio po pustinji tvoreći umnu molitvu. Njemu su
predstala dva anđela i pošli sa njim, imajući ga u sredini. Međutim, on ni na trenutak na
njih nije obratio pažnju kako ne bi pretrpeo štetu u boljem, budući da se sećao izreke
apostola koji govori: Ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile... neće nas moći odvojiti od ljubavi
Hristove (Rim.8,38-39).
113. Monah preko molitve postaje sličan anđelima, želeći da vidi lice Oca koji je na
nebesima (Mt.18,10).
114. Uopšte nemoj želeti niti iskati da za vreme molitve vidiš bilo kakav lik ili obraz.
115. Nemoj želeti da čulima vidiš anđela, ni sile, ni Hrista, kako ne bi sišao sa uma,
primivši vuka umesto pastira, i poklonivši se neprijateljima - demonima.
116. Početak prelesti uma jeste taština. Njome pokretan, um pokušava da Božanstvo
opiše u nekom obrazu ili izgledu.
117. Ja ću svoje reći, kao što sam rekao i početnicima: blažen je um koji za vreme
molitve čuva savršeno bezmolvije.
118. Blažen je um koji, moleći se bez rasejanosti, poprima sve veću i veću čežnju za
Bogom.
119. Blažen je um koji za vreme molitve postaje neveštastven i negramžljiv.
120. Blažen je um koji je za vreme molitve potpuno neosetljiv za sve.
121. Blažen je monah koji svakog čoveka poštuje kao boga posle Boga.
122. Blažen je monah koji na spasenje i napredak svih gleda kao na svoje sopstveno.
123. Blažen je monah koji sebe smatra gorim od svih.
124. Monah je onaj koji je sa svima u jedinstvu, premda je od svih udaljen.
125. Monah je onaj koji smatra da je sa svima i u svakome vidi samog sebe.
126. Molitvu tvori onaj koji svagda svoju prvu misao prinosi Bogu.
127. Monah koji želi da se moli izbegava svaku laž i zakletvu. Inače, on na sebe uzalud
prima izgled koji mu ne priliči.
128. Ako želiš da se moliš u duhu ništa ne pozajmljuj od tela. Tako nećeš imati oblak
koji pred tobom za vreme molitve rasprostire mrak.
129. Poveri Bogu svoje telesne potrebe, pa će biti očigledno da mu poveravaš i
duhovne.
130. Ukoliko se udostojiš da primiš obećanja - carovaćeš. Zar, gledajući na to, ne treba
sa zadovoljstvom da podnosiš sadašnje siromaštvo?
131. Nemoj da se odričeš siromaštva i nevolja, koji su oruđa lake molitve.
132. Neka ti telesne vrline budu zalog duševnih, a duševne - duhovnih. Duhovne, pak,
neka ti budu zalog neveštastvenog i suštastvenog poznanja.
133. Ukoliko, moleći se protiv neke pomisli, primetiš da ona brzo i lako odlazi razmotri
zbog čega se to dešava da ne bi upao u zasedu i, obmanuvši se, postao izdajnik samog
sebe.
134. Dešava se ponekad da te sami demoni pobuđuju da se moliš protiv neke pomisli
koju su u tebe ubacili i da joj se protiviš. I oni istog časa beže kako bi ti upao u prelest
pomislivši da si već počeo da pobeđuješ pomisli i da plašiš demone.
135. Ako se moliš protiv neke strasti ili nekog demona koji ti dosađuje, seti se reči
Psalmopojca: Poteraću svoje neprijatelje i stići ću ih, i neću se vratiti dok ne nestanu;
potisnuću ih i neće moći da opstanu, pašće pod noge moje (Ps.17,38-39). Ipak, reci to
blagovremeno, naoružavši se smirenoumljem protiv neprijatelja.
136. Nemoj misliti da ćeš steći vrlinu ako se najpre ne potrudiš do krvi. Potrebno je,
naime, po Božanstvenom apostolu, do smrti se boriti protiv greha, podvizavajući se za
neporočnost (Jev.12,4).
137. Dešava se da (zbog neprijateljskih zamki), učinivši korist jednome, pretrpiš štetu
od drugog kako bi, susrevši klevetu, rekao ili učinio nešto neumesno, te na taj način zlo
rasuo ono što si dobro učinio.
138. Podvrgavajući se demonskim napadima, pazi da im ne padneš u ropstvo.
139. Demoni se trude da duhovnog učitelja noću smute sami, a danju - preko ljudi,
okružujući ga neprijatnim slučajevima, klevetama i nevoljama.
140. Nemoj da ti dotuži da trpiš te suknare. Neka udaraju i tapkaju nogama, neka
rastežu i glačaju. Time će tvoja odeća postati još svetlija.
141. Sve dok se u potpunosti ne odvojiš od strasti i sve dok tvoj um još uvek projavljuje
protivljenje vrlini i istini, nećeš obresti blagoprijatni tamjan u nedru svome (tj. čistu i toplu
molitvu).
142. Želiš li da se moliš (kao što treba)? Preselivši se od sadašnjeg, svagda živi na
nebesima, i to ne samo na rečima, nego i anđeoskim delanjem i Božanstvenim
razumevanjem.
143. Ukoliko se samo u nevolji (podvrgavajući se silnim iskušenjima i nalazeći se u
opasnosti da padneš) sećaš Sudije i toga kako je strašan i neumoljiv, znači da se još
nisi naučio da služiš Gospodu sa strahom i da mu se raduješ sa trepetom (Ps.2,11).
Znaj da mu pri duhovnim utehama treba još usrdnije služiti sa strahom i pobožnošću.
144. Mudar je čovek koji pre ostvarenog pokajanja ne prestaje da se sa tugom seća
svojih grehova i pravedne osude na večni oganj.
145. Onaj ko prebiva u gresima i ko prognevljuje Boga, te se bestidno i drsko upušta u
poznanje Božanstvenih stvari i u neveštastvenu molitvu neka prihvati apostolsku
opomenu da nije bezopasno moliti se obnaženom i nepokrivenom glavom. Takva duša,
po rečima apostola, treba da ima vlast na glavi radi anđela koji predstoje (1.Kor.11,10),
te da se obuče u stid i prilično smirenoumlje.
146. Bolesnome očima neće doneti nikakvu korist dugotrajno i napregnuto posmatranje
sunca, čak i pri najjačoj svetlosti podneva. Ni strasni i nečisti um neće imati koristi od
zamišljanja strašne i natprirodne molitve u duhu i istini. Naprotiv, on će na sebe izazvati
negodovanje Božanstva.
147. Onaj koji nema potrebe ni za čim i koji ne gleda na lice ne prima dar za oltar sve
dok se donosilac ne pomiri sa bližnjim koga je ožalostio (Mt.5,23). Razmisli kolika je tek
opreznost i koliko rasuđivanje neophodno da bi se Bogu prineo blagoprijatni tamjan na
mislenom žrtveniku.
148. Nemoj biti pričljiv, ni slavoljubiv. U protivnom će biti očigledno da grešnici rade na
tvom licu, a ne na tvojim plećima (Ps. 128,3). Tada ćeš im za vreme molitve biti
podsmeh, i oni će te vući i prelešćivati na neumesne pomisli.
149. Tražeći molitvu, pažnja će je [najzad] i pronaći. Za pažnjom ne sledi ništa drugo do
molitva. Oko nje se i treba marljivo postarati.
150. Kao što je [moć] viđenja bolja od svih čula, tako je i molitva Božanstvenija od svih
vrlina.
151. Molitva se hvali ne samo zbog količine, nego i zbog kakvote. To pokazuju dva
čoveka koji su ušli u hram da se mole Bogu, jedan farisej a drugi carinik (Lk.18,10), kao
i sledeća reč: A kada se molite, ne praznoslovite, i ostalo (Mt.6,7).
152. Sve dok obraćaš pažnju samo na položaj tela koji priliči molitvi i dok se tvoj um
brine samo o spoljašnjoj lepoti skinije (o ostalim spoljašnjim osobinama molitvoslovlja)
(znaj da) još nisi ugledao mesto molitve i da si još daleko od tog blaženog puta.
153. Kada ćeš pronaći istinski molitvu? Kada, moleći se, budeš bio iznad svake druge
radosti.
154. Molitva i čitanje su prekrasni. Oni zaustavljaju sujetno skitanje misli, svezuju
pomisli koje neprilično kruže i sa korišću ih zadržavaju ni malo rasejanim u tom
prekrasnom zanimanju.
155. Molitva nas podstiče na razgovor sa Bogom. Dugotrajnom navikom, ona nas uvodi
u saživot sa Njim, koji i beznačajne ljude voli i ne stidi se prijateljskog zbližavanja sa
njima, sve dok im ljubav koja u njima prebiva pruža smelost.
156. Molitva um odrešuje od svake pomisli o čulnom i uzvodi ka Bogu koji je iznad
svega, privodeći ga razgovoru sa Njim. Ona od Njega sa smelošću ište sve što joj je
ugodno. Na taj način ona čini da čovek život provodi u čistoti. Jer, on je već bio u
opštenju sa Bogom i uskoro se opet priprema na to opštenje.
157. Sveti Pavle uči da budemo u molitvi postojani (Rim.12,12), te da dugotrajnim
prebivanjem u njoj stvorimo naviku na nju (Kol.4,2; Ef.6,18). On još zapoveda da se
molitva vrši na svakom mestu (1.Tim.2,8) kako se ni jedan lenjivac ne bi izgovorio time
što živi daleko od molitvenog hrama. Svako mesto je pogodno za molitvu. Bog prima
one koji ga prizivaju sa čistim srcem i pravednim delima, gledajući na njihovo
raspoloženje i slušajući njihovu molitvu, čak i da se mesto na kome ga prizivaju, po
našem mišljenju, ničim posebnim ne izdvaja.
158. Ponekad na bdeniju treba brzo čitati Psalam, a ponekad treba predpostaviti
pevanje Psalama. Mi treba da menjamo način delovanja, nasuprot zamkama
neprijatelja koji nas ponekad podstiču da lomimo jezik u brzom čitanju, a ponekad
pobuđuju na nadmeno slatko pojanje.
159. Kada tvoje srce napadne neprijateljska pomisao, nemoj molitvom iskati jedno ili
drugo, već isuci mač suza protiv neprijatelja. Istupivši protiv neprijatelja sa tako silnim
oružjem, mi ćemo ga brzo primorati da odstupi od nas.
160. Zavoli bavljenje rukodeljem, premda u molitvenom raspoloženju. Ono, naime, ne
donosi svagda svoj plod, a ona - uvek. Nemoj prekidati molitvu sve dok u potpunosti ne
ispuniš molitveni dug, niti slušaj pomisao koja ti govori da je vreme da sedneš za posao.
Osim toga, sedeći za poslom nemoj da se silno obuzimaš delom kako ne bi, hitajući,
uznemirio srce svoje i učinio ga neprikladnim za molitvu.
161. Um iz koga je ukradena misao o Bogu i koji stoji daleko od sećanja na Njega već
ravnodušno greši spoljašnjim čulima. Jer, on više ne može da bude čuvar ni sluha ni
jezika, budući da je iz njegove unutrašnjosti otišla privrženost ka podvižničkom trudu
nad samim sobom.
162. Dešava se da se naprežemo da tvorimo čistu molitvu i da ne uspevamo. Međutim,
dešava se i to da duša prebiva u čistoj molitvi i bez našeg prinuđavanja. Prvo proizilazi
od naše nemoći, a drugo od blagodati odozgo, koja nas priziva ka iskanju duševne
čistote. I jednim i drugim, ona nas poučava da čistu molitvu ne pripisujemo sebi, već da
je smatramo darom Darodavca. Jer ne znamo kao što treba o čemu ćemo se moliti
(Rim.8,26). Kada se desi da se naprežemo da tvorimo čistu molitvu i nismo u stanju,
već se pomračujemo, omočimo obraze suzama i molimo Boga da se razveje noć borbe
i da u duši zasija svetlost.
163. Sećanje na telesnu pohotu smućuje [čoveka]. Ono ne samo da ne dozvoljava
razgovor sa Bogom, već i um, koji se navodno moli, oskrnavljuje maštarijama gnusnih
predstava. Dobro je neprestano prebivati u molitvi i um upražnjavati u besedi sa Bogom.
Međutim, da li je tako kod nas? Često se odvajajući od reči molitve mi pratimo pomisli
koje nas zavode, umesto da se udaljavamo od njih i umesto da nas ogorčuju, što bi bio
priznak nesaglasnosti volje sa onima koji nam podmeću neprilično. I premda
spoljašnjost pokazuje molitveni izgled (zbog preklonjenih kolena drugima izgleda da se
molimo), mi mišlju predstavljamo nešto prijatno: ljubazno razgovaramo sa prijateljima,
sa gnevom grdimo neprijatelje, praznujemo sa gostima, zidamo kuće za srodnike,
sadimo drveće, putujemo, bavimo se trgovinom, na silu nas privode svešteničkom činu,
sa velikom brižljivošću vodimo dela crkvi koje su nam uručene. I veliki deo svega toga
prebiramo u mislima, saglašavajući se sa svime što nam predstavi pomisao onako kako
je ugodno strasti koja nadahnjuje naše srce.
164. Molitva zahteva da um bude čist od svake pomisli i da u sebe ne prima ništa što
nije molitveno, makar se radilo i o nečem časnom. Naprotiv, kao nadahnut Bogom i
odvojivši se od svega, obavljaj svoj razgovor sa Njime jedinim.
165. Ko svoje vreme deli na rukodelje i molitvu, svoje telo ukroćuje trudom i njegove
neuredne zahteve dovodi do umerenosti. Dušu, pak, koja se trudi zajedno sa telom i
nakon izvesnog vremena želi odmor, on oraspoložuje na molitvu kao na neko lakše
[delo]. I duša ka molitvi pristupa sa usrdnošću i živim silama. Jer, ona oseća utehu pri
promeni dela i prelazu od jednog ka drugome, dok je dugotrajno zanimanje jednim istim
pritiska. Ona se opterećuje jednoobraznošću, dok je raznovrsnost zanimanja raduje.
Njoj se čini da, ostavljajući jedno delo, sa sebe skida neki teret zbog čega ka drugome
pristupa kao sa svežim snagama i kao da tek započinje trud.
166. Ko ne voli da radi nedelatnošću hrani strasti i željama daje slobodu da se
ustremljuju ka predmetima koji su im srodni. To se najviše projavljuje u vreme molitve,
budući da je tada pažnja uma potpuno progutana onim čime je zauzeto srce. On tada u
pomislima prebira ono što je donela strast koja je stupila u dejstvo umesto da besedi sa
Bogom i da od Njega ište sebi korist. Znajući to, sveti Pavle sa revnošću napada lenjost
i sve apostolskom vlašću obavezuje na trud (2.Sol.3,6-12). Delo je sidro za misao i daje
joj bezopasan smer. Čak i ako odasvud nailaze bure i nailasci vetrova prete
brodolomom, misao stoji nepokolebivo, zadržavana delom kao sidrom. Ona se
unekoliko koleba pomislima koje se podižu, ali ne pada u opasnost stoga što su uze
koje je drže silnije od vetrova koji jure.
167. Oni koji odbijaju rukodelje pod izgovorom da treba neprestano da se mole, u stvari
se i ne mole. Upravo stoga što misle da lenjošću duši ostave slobodu od briga, oni se
zapetljavaju u lavirint bezizlaznih pomisli i postaju nesposobni za molitvu. Telo koje se
trudi nad delom zadržava misao pri sebi, budući da ona, ne manje nego oči, treba da
prati ono što se radi i da sadejstvuje telu u nepogrešivom vršenju dejstava. Pokojno
telo, naprotiv, misli daje slobodu da luta. Stoga se u vreme pokoja bude strasti. Pri
svakom pohotljivom sećanju one hvataju misao i ovladavaju njome kao zarobljenicom.
168. Postoji viša molitva savršenih, neko ushićenje uma, svecelo odrešenje od čulnog,
u kojoj se on neizrecivim uzdasima duha približuje ka Bogu koji vidi raspoloženje srca
koje je otvoreno kao ispisana knjiga i koje u bezglasnim obrazima izražava svoju volju.
Tako je do trećeg neba bio odnesen Pavle, ne znajući da li u telu ili izvan tela
(2.Kor.12,2).
169. Posle prve postoji i druga molitva. Na njoj um sa umilenjem prati reči koje
proiznosi, znajući kome upućuje molbu.
170. Molitva koju prekidaju pomisli i koja je sjedinjena sa telesnim brigama stoji daleko
od nastrojenja koje priliči molitveniku. Takav ne čuje samog sebe, noseći se mišlju
tamo-amo i ne sećajući se kakve reči izgovara. I zar će Božanstveni sluh obratiti pažnju
na ono na što ni sam molitvenik, u svojoj rasejanosti, ne pazi? Kod onih koji su govorili:
Pazi na molitvu moju, usliši molitvu moju (Ps.16,1), i: Neka tvoje uši paze na glas moje
molitve (Ps.129,2), sav um beše marljivo sabran. On se nije razlivao na ono na šta se
obično razliva i rasejava misao nemarnih koja ne vlada sobom.
________________________________________
NAPOMENE:
Uzdržanje, hrabrost, mudrost i pravda- Prim. prev.
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI NIL SINAJSKI
ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG
II
O OSAM DUHOVA ZLA
a) O STOMAKOUGAĐANjU
sadržaj
1. Začetak ploda je cvet, a početak delatnog života je - uzdržanje.
2. Ko obuzdava stomak umanjuje strasti, a ko popušta pred proždrljivošću umnožava
slastoljubivu pohotu.
3. Prvi među neznabožnim narodima je Amalik, a prva među strastima stomakougađanje.
4. Hrana za oganj su drva, a hrana za stomak - jela.
5. Mnogo drva raspaljuje veliki plamen, a mnogo hrane hrani pohotu.
6. Plamen nestaje kad ponestane građe, a oskudna hrana isušuje pohotu.
7. Pohota prema jelu je porodila neposlušnost, a slatko jelo je dovelo do isterivanja iz
raja.
8. Skupa jela naslađuju grlo, ali hrane i neuspavljivog crva pohotljivosti.
9. Stanjeno crevo priprema za bdenje na molitvi, a prepuno navodi na duboki san.
10. Trezvoumlje prati suvojedenje, a sit život u ugodnostima pogružava um u duboku
sanjivost.
11. Molitva isposnika je slična mladom orlu koji para visine, a molitva onoga koji se gosti
pada dole, opterećena sitošću.
12. Um isposnika je kao svetla zvezda na čistom nebu, a um onoga koji se gosti kao
mračno nebo u noći bez meseca.
13. Magla skriva sunčeve zrake, a gusta isparenja upotrebljenih jela pomračuju um.
14. Zaprljano ogledalo ne predaje jasno crte lika koji se u njemu odražava, a misaona
sila, zamagljena sitošću, ne prima poznanje Boga.
15. Zemlja koja se dugo ne obrađuje rađa trnje, a um stomakougodnika - sramne
pomisli.
16. Nije moguće obresti miris u gnoju, niti blagouhanje sagledavanja kod
stomakougodnika.
17. Oko stomakougodnika traži gde su gozbe, a oko uzdržljivca - gde je sabor mudrih.
18. Duša stomakougodnika broji dane spomena mučenika [radi obilnog ručka koji ga
očekuje], a duša uzdržljivca podražava njihov život.
19. Plašljivi vojnik drhti od zvuka trube koji nagoveštava borbu, a stomakougodnik od
nagoveštaja početka posta.
20. Stomakougodljivi monah je sluga svog stomaka, i pod njegovim bičem plaća
svakodnevni danak.
21. Hitri putnik brzo dostiže do grada, a uzdržljivi monah - do mirnog ustrojstva srca.
22. Spori putnik (koji nije dostigao naseljena mesta) noći u polju, pod otkrivenim nebom,
a stomakougodljivi monah ne dostiže do doma bestrašća.
23. Dim tamjana zamirišuje vazduh, a molitva uzdržljivca - Božiji njuh.
24. Ukoliko se predaješ pohoti sitosti stomaka, ništa neće moći da zadovolji tvoje
slastoljublje, budući da je besnilo stomaka oganj koji uništava gorući građu i svagda
traži novo veštastvo.
25. Puna mera (nečega što se stavlja u sasud) puni posudu, a stomak neće reći:
"Dosta", pa makar se raspao.
26. Podizanje ruku je nagnalo u bekstvo Amalika, a dela koja su ustremljena gore
pobeđuju plotske strasti.
27. Istrebljuj iz sebe sve što oživljava strasti i krepko umrtvljuj svoje telesne udove.
28. Kao što mrtav neprijatelj u tebi ne pobuđuje strah, tako umrtvljeno telo neće pomutiti
tvoju dušu.
29. Mrtvo telo ne oseća bol od vatre, ni uzdržljivac - slast u umrtvljenom telu.
30. Ako pobediš Egipćanina, sakrij ga u pesku, tj, ako pobediš strast pohote nemoj
nasićavati telo (već ga drži na suvojedenju). Jer, kao što iz zemlje, kada se ovlaži, niče
ono što je u njoj bilo sakriveno, tako se i strast pohote razgoreva kada se telo nasiti.
31. Zgasnut plamen ponovo jarko plamti ako se dodaju suve grane. I ugasla slast
pohote ponovo oživljava kad se stomak nasiti jelima.
32. Nemoj imati sažaljenje prema telu kad počne da se žali na iznemoglost, niti ga
nasićuj ugodnim jelima. Jer, ako opet ojača, ustaće na tebe i podići će protiv tebe
nepomirljivu borbu sve dok ne zapleni tvoju dušu i ne preda te kao roba strasti bluda.
33. Umereno hranjeno telo je kao dobro ukroćen konj koji nikada neće zbaciti konjanika.
Konj koji je obuzdan uzdom popušta i povinuje se ruci konjanika, a telo koje je ukroćeno
oskudicom u jelu i bdenjem se ne otima iz ruku pomisli koja je sela na njega, niti rže,
kako inače čini kad je pokrenuto strasnim porivom.
34. Prejedanje hranom hrani pomisli, a pijani poji san maštom.
35. Prijatnost naslade umire čim hrana prođe kroz grlo, ali u tom grobu oživljava
pohotljivost.
36. Trud na obrađivanju svog dela zemlje kao plod donosi upokojenje, a razni vidovi
zadovoljstva za svoj kraj imaju - gorenje (ili telesno ovde, ili kažnjeničko - tamo).
37. Onaj ko podvizima čini da vene cvet ploti, svakodnevno u telu pomišlja o svojoj
končini.
38. Neka blagorazumnost srca trud uzdržanja meri prema stanju tela kako, po
raslabljenosti tela, i samo ne bi postradalo.
39. Neka se telo zadovolji umerenim podmirenjem prirodnih potreba.
40. Neka se tvoje telesno podvižništvo usmerava naravstvenim razlozima kako bi se
naučio da boluješ srcem (zbog grehova) i da saosećaš dušom.
41. Majka (pohotnog) slastoljublja jeste stomakougađanje: ono rađa slastoljubivu
pohotljivost i mnoge druge strasti. Od njega, kao od nekog korena, niču stabljike drugih
strasti. Za kratko vreme postavši drveće podjednako sa onim koje ga je rodilo, one se
razgranavaju u poroke koji dosežu do neba. Tako su srebroljublje, gnev i tuga porod i
izrasline stomakougađanja. Stomakougodniku je ponajpre potreban novac da bi
zadovoljio želju koja uvek plamti, premda se nikada ne podmiruje; osim toga, on će se
svakako uzbuditi gnevom protiv onih koji ga ometaju da stekne novac; kada, pak, gnev
bude bio nemoćan da pređe u delo, po nužnosti će se pojaviti tuga.
42. Stomakougađanju su više nego bilo čemu drugome srodni sladostrasni pokreti.
Želeći da pokaže srodnost tih strasti, i sama priroda je polnim organima naznačkla
mesto pod stomakom. Tom bliskošću ona označava njihovu tesnu vezu. Prema tome,
ako oslabi ta strast (tj. pohota), znači da je oslabilo ono što je iznad, tj. stomak, a ako se
osili i stupi u pokret, znači da je primila silu odozgo. Međutim, stomakougađanje ne
hrani i ne doji samo tu strast. Ono u čoveku iskorenjuje svako dobro. Čim ono dođe do
površine, obično padaju i nestaju uzdržanje, celomudrenost, hrabrost, trpljenje i sve
ostale vrline.
43. Prekrasno je ostajati u predelima potrebe i starati se svim silama da se oni ne
prestupe. Ukoliko nekoga pohota po malo preteže na stranu žitejskih slasti, već nikakva
reč neće biti u stanju da zaustavi njegovo stremljenje (u tom pravcu). Jer, za ono što
premašuje potrebe ne postoji granica. Neumorno staranje i beskrajna ispraznost bez
mere umnožavaju trud (za svoje zadovoljenje), te hrane pohotu kao što se plamen hrani
dodavanjem drva.
b) O BLUDU
1. Uzdržanje rađa celomudrenost, a stomakougađanje jeste majka bludne pohotljivosti.
2. Ulje hrani plamen svetilnika, a opštenje sa ženama raspaljuje oganj pohotne slasti.
3. Udarcima talasa se nosi tamo-amo nenatovareni brod, a bludnim pomislima neuzdržljivi um.
4. Blud sebi prisvaja prejedanje i staje u red sa protivnicima uma, do kraja se boreći
protiv njega zajedno sa njegovim neprijateljima.
5. Ljubitelj bezmolvija se teško ranjava strelama neprijatelja, a onaj ko se meša sa
gomilom neprestano od njega prima rane.
6. Gledanje na ženu je otrovna strela koja ranjava dušu i u nju unosi otrov. I što više
zastareva ta rana, utoliko pravi veću ozledu.
7. Ko se čuva od tih strela ne ide na mnogoljudna sabranja i ne luta rasejano po
praznicima. Jer, bolje je spokojno ostajati kući i prebivati u molitvama, negoli, sa
namerom da se uspoštuju praznici, postati laki plen neprijatelja.
8. Ako hoćeš da budeš celomudren, izbegavaj opštenje sa ženama i nikad im nemoj
dati slobodu smelog obraćanja. Jer, u početku one ili istinski imaju, ili licemerno
pokazuju suzdržljivu stidljivost, dok se kasnije odvažuju na sve. I to za tebe postaje
udica koja lovi na smrt, vešta zamka koja vuče u pogibao. Neka te one ne dovedu u
obmanu skromnim rečima, budući da se u njima krije zli otrov zverinji (zveri iz bezdana).
9. Bolje je da priđeš jarkoj vatri, negoli mladoj ženi dok si i sam mlad. Jer, osetivši bol
od ognja ka kome se približiš, odmah ćeš odskočiti dalje. Razneživši se, pak, ženskim
rečima, nećeš odjednom otići.
10. Buja trava koja raste pored vode, kao i strast nečistote u opštenju sa ženama.
11. Onaj ko puni stomak i obećava da će biti celomudren liči na onoga ko tvrdi da će
slamom zaustaviti dejstvo ognja. Kao što je, međutim, nemoguće slamom zaustaviti silu
rasplamsalog ognja, tako je nemoguće prejedanjem zaustaviti vatreno stremljenje
pohote.
12. Stub se opire na svoju osnovu, a bludna strast se pokoji na prejedanju.
13. Lađa u buri žuri u pristanište, a celomudrena duša ište pustinju. Lađa beži od
morskih talasa koji prete opas-ošću, a duša od ženskih lica koja izazivaju pogibao.
14. Izgled ukrašene žene potapa gore nego talasi. Iz valova se, iz ljubavi prema životu,
još i može isplivati, dok privlačni izgled žene navodi na preziranje i samog života.
15. Pustinjsko šiblje je bezbedno od plamena, i celomudreni [monah], koji je daleko od
žena, zaštićen je od raspaljivanja strasti pohote. Jer, kao što sećanje na oganj neće
sagoreti misli, tako ni strast nema silu kada nema hrane.
16. Ako se smiluješ na protivnika, ostaće ti neprijatelj, a ako poštediš tu strast - ustaće
na tebe.
17. Pogled na ženu kod neuzdržljivog izaziva nečistu strast, dok celomudrenog podstiče
na proslavljanje Boga.
18. Čak i ako pohotna strast pri obraćanju sa ženama bude pokojna, nemoj verovati
bestrašću koje obećava. Jer, i pas, okružen gomilom, maše repom sve dok ne izađe iz
nje, da bi odmah zatim pokazao ljutinu koja mu je svojstvena.
19. Kada sećanje na ženu postane bestrasno možeš zaključiti da si stupio u predeo
celomudrenosti. Ukoliko ti, pak, njen lik obuzima dušu, znaj da si još daleko od te vrline.
Međutim, ni u prvom slučaju se nemoj zadržavati na takvim pomislima, niti besedi
misleno sa ženskim likom, budući da se ta strast lako vraća nazad. Opasnost od nje je
vrlo blizu.
20. Umereno topljenje čisti srebro, a preterano ga oštećuje. Tako i celomudrena navika
kvari dugotrajno predstavljanje žene u mislima.
21. Nemoj dugo razgovarati sa licem koje ti se predstavilo da se u tebi ne bi zapalio
plamen slastoljublja, te da se ne bi zapalilo gumno tvoje duše.
22. Kao što iskra, koja se dugo ostavi u slami, izaziva plamen, tako i dugotrajno sećanje
na ženu podiže pohotu.
23. Ukoliko telo koje pohotstvuje na duh smiriš podvižničkim trudovima, iza granica
ovog veka ćeš imati slavu koja je obećana rečima o blaženstvima, budući da si u borbi
pobedio onoga ko se u tvome telu bori protiv zakona tvoga uma i porobljava te zakonom
greha koji je u tvojim udovima (Rim.7,23).
24. Treba da shvatiš da se odvojeni vidovi bluda, naime, telesni i duhovni blud,
ostvaruju zajedno. Kada se bludna pomisao rastvori u tvom duhu, tvoja duša se spaja
sa prelesnom predstavom. Nemoj da se zanosiš prizrakom koji nema stvarnosti da i
telom ne bi učinio nešto slično. Duhom bluda bivaju prevareni svi koji unutrašnju
preljubu ne odbijaju krstom.
25. Demon na sebe uzima ženski lik kako bi dušu naveo na sjedinjenje sa njim. Oblik
ženskog lika na sebe uzima besplotni demon kako bi pohotljivom pomišlju dušu naveo
na blud.
26. Kažnjavaj pomisli oskudnošću hrane kako bi mislile o gladi, a ne o bludu.
27. Sa molitvenim bdenjem sjedini suze kako bi stekao pomoć u borbi.
28. Za vreme bludne borbe nemoj prihvatati poziv na gozbu.
29. Demon pohote na revnosnog borca napada brzo, iznenada ga obasipajući strelama
strasne pohote, budući da ne može dugo da podnosi opaljivanje svetlonosnim ognjem
koji ishodi iz njegovih podvižničkih trudova. Ka onome, pak, ko je, usled varljive slasti
pohote, oslabio u strogosti samoobuzdavanja on malo po malo pristupa i njegovo srce
navodi na razgovor kako bi se ono, razgorevši se zlom pohotom, predalo besedi sa
njom, bilo njom zarobljeno i potpuno napustilo mržnju prema tom grehu.
30. Najopasnije je ako se srce pogruzilo u naviku na slasti pohote. Biće potrebno
mnogo truda da se to rastinje iščupa iz korena.
31. Nemoj priučavati pomisao da stupa u besedu sa slastima pohote stoga što se u
gomili strasnih misli i pokreta razgoreva oganj (Ps.105,18). Raspaljujući te, oni te
navode na mišljenje da je teško zadržati oganj prirode i da više nisi u stanju da činiš
nasilje nad prirodom. [Oni te navode na misao da nije toliko strašno ako] danas po
nevolji zgrešiš, jer ćeš se sutra pokajati po zapovesti. Jer, (hrišćanski) zakon je
čovekoljubiv, te lako oprašta greh onima koji se kaju. Pri tome, oni ti navode primer
kako su neki pali posle uzdržanja i kako su se opet pokajali, pridajući verovatnost
svome varljivom savetu kako bi, srušivši čvrstinu protivljenja nadom lakog obraćenja
kroz pokajanje, hram celomudrenosti pretvorili u dom bluda.
32. Pazi, čoveče uzdržanja, da se pod izgovorom pokajanja ne varaš neizvesnom
nadom. Jer, mnogi su, pavši, odmah bili pokošeni smrću, dok drugi nisu imali snage da
ustanu (od pada), vezani navikom na slast pohote kao zakonom. Jer, kako, čoveče,
znaš da ćeš biti živ i da ćeš se pokajati i kako sebi naznačuješ godine života? Padajući,
ti popuštaš telu, umesto da se predaješ sećanju na smrt, kako bi u srcu svom življe
predstavio strašnu odluku suda i time ugasio mudrovanje raspaljenog tela.
33. Prirodni način života i za nas i za životinje je, po Sazdateljevom opredeljenju, jedan
isti: Eto, dah vam, govori Bog čoveku, svaku travu u polju. Vama i zverinju će to biti
hrana (Post.1,29-30). Dobivši zajedničku hranu sa beslovesnima i svojim dosetkama je
pretvorivši u mnogo raskošniju, sa pravom treba da se smatramo nerazumniji od
životinja, budući da one ostaju u granicama prirode, ne narušavajući ono što je Bog
postavio, dok mi ljudi, obdareni razumom, potpuno odstupamo od drevnog ustava. Jer,
gde je lakomstvo kod beslovesnih? Kakvi pekari i kuvari na hiljade načina pripremaju
nasladu njihovom bednom stomaku? Ne vole li oni drevnu oskudnost, hraneći se travom
i zadovoljavajući se onim što se nađe, koristeći za piće vodu, i to ponekad i retko?
Stoga se oni i telesnim nasladama predaju ređe, ne raspaljujući želje nikakvom hranom
koja goji, i ne prepoznajući uvek razliku između muškog i ženskog pola. Jer, to osećanje
im se daje jednom godišnje kada prirodni zakon, kao način za produženje roda,
određuje njihovo spajanje radi sejanja njima sličnih. U ostalo vreme oni se do te mere
udaljuju međusobno da potpuno zaboravljaju na tu želju. U ljudima je, pak, skupocenim
jelima nenasita pohota preljube posejala mahnite želje koje ni u kakvo vreme ne
dozvoljavaju da se strast smiri.
v) O SREBROLjUBLjU
1. Srebroljublje je koren svih zala. Ono, slično rđavim granama, hrani sve ostale strasti i
ne dozvoljava da uvene ono što je od njega procvetalo.
2. Onaj ko želi da istrebi strasti, neka najpre iščupa ovaj njihov koren. Sve dok ostaje
srebroljublje, nećeš imati nikakve koristi od odsecanja grana. Jer, i ako se odseku, one
će opet brzo izrasti.
3. Gramžljivi monah je kao pretovaren brod koji se lako potapa u talasima koje podiže
bura.
4. Negramžljivi monah je laki putnik koji na svakom mestu sebi nalazi pristanište.
5. Negramžljivi monah je orao koji leti u visinama. On se sa visina spušta jedino kada
ga prinudi potreba za hranom.
6. Takav je iznad svakog iskušenja, podsmevajući se nad svim što postoji. Stremeći
gore, on se udaljuje od svega zemaljskog i živi sa gornjima. Jer, on ima laka krila, koja
nisu opterećena brigama.
7. Ako naiđe nevolja, on bez tuge ostavlja svoje mesto. Ako nastane vreme smrti, on
blagodušno odlazi odavde, budući da nikakvim zemaljskim uzama nije vezao svoju
dušu.
8. Gramžljivac je, naprotiv, sputan brigama, i slično psu - privezan lancem. Ukoliko je
prinuđen da se preseli, on tužno sećanje o imanju nosi sa sobom kao teško i beskorisno
breme.
9. Kad dođe smrt, on sa žalošću ostavlja sadašnje. On predaje dušu, dok mu se oko ne
spušta sa onoga što ima kod sebe. I njega vuku kao pobeglog roba. On se razdvaja sa
telom, ali se ne razdvaja od imanja, stoga što je strast koja ga je obuzela silnija od onih
koji ga vuku.
10. More se ne puni iako u sebe prima mnoštvo reka. Ni pohota srebroljupca se ne siti
već sabranim imanjem. Ako ga udvoji, on opet želi da udvoji udvojeno. I on nikada neće
prestati da udvaja sve dok smrt ne preseče taj beskorisni trud.
11. Blagorazumni monah ima u vidu samo potrebu tela, te prazan stomak puni samo
hlebom i vodom.
12. On neće laskati bogatima kako bi stomaku pružio nasladu, niti će slobodan um
predati u ropstvo mnogim gospodarima. Jer, njegove ruke su dovoljne da posluže telu i
da zadovolje njegove prirodne potrebe.
13. Negramžljivi monah je neuhvatljivi borac i lak trkač koji brzo dostiže do nagrade
nebeskoga prizvanja (Fil.3,14).
14. Mnogogramžljivi monah se raduje mnogim prihodima, a negramžljivi - vencima zbog
napretka.
15. Mnogogramžljivi monah marljivo radi, a negramžlji-vi provodi vreme u molitvama i
čitanju.
16. Srebroljubivi monah riznicu puni srebrom, a negramžljivi sabira riznicu na nebu.
17. Proklet da je onaj ko pravi idola i polaže ga u skrivenom mestu (Pon.Zak.27,15).
Međutim, takav je i onaj ko gaji strast srebroljublja. Prvi se bez koristi klanja lažnom
bogu, a drugi maštu o bogatstvu sakriveno nosi u srcu kao kumir.
18. Negramžljivi živi bezbrižnim životom, a mnogogramžljivi svagda boluje brigom o
bogatstvu.
19. Odvešćeš u plen gomilu pomisli ukoliko srcu ne dozvoliš da brine o veštastvenom. I
krst ćeš poneti bez rasejavanja ukoliko se odrekneš od želje da imaš sopstvenost.
20. Pomisao o veštastvenom sticanju predskazuje ti starost i bolesti, kako bi svoju nadu
na Boga podelio sa nadom na imanje.
21. Onaj ko je izabrao podvižnički život u odricanju od sveta neka se oseni verom, neka
se ukrepi ljubavlju i utvrdi nadom. Vera nije ostajanje bez ičega, već nepokolebivo
ubeđenje u posed savršenijeg, sa trpeljivim uzdanjem i živom ljubavlju.
22. Kada se odrekneš svih stvari više nemoj obraćati pažnju na mračne pomisli koje će
te prekorevati zbog osiromašenja, predstavljajući ti lišavanja, bedu i beščašće, kako bi
te slikom takvog zlopaćenja doveli do raskajavanja zbog slavne vrline. Međutim, ukoliko
pronikneš u smisao takvog podvižništva, naći ćeš da ti se upravo zbog toga zbog čega
te one prekorevaju tebi plete venac.
23. Ostavimo žitejske stvari i okrenimo se duhovnim dobrima. Dokle ćemo se
zaustavljati na dečijim igračkama, ne dospevajući do muškog načina mišljenja? U
detinjstvu se radi zabave koriste kockice, lopte, i slično. I deca su pristrasna prema
tome sve dok ne dospeju u savršeni uzrast. A kada omuža, čovek odbacuje sve to i sa
usrđem se zanima važnim delima. Mi, pak, sve ostajemo u mladalačkom uzrastu, diveći
se onome što je svojstveno detinjstvu i nećemo da se pobrinemo o boljem, tj. o tome što
priliči muževima. Kao što je sramno gledati kako odrastao čovek sedi u gomili pepela i
crta po njemu dečije šare, tako je sramotno, ili čak i sramnije, videti kako oni koji imaju u
vidu naslađivanje večnim dobrima riju po prahu zemaljskih stvari te, neprikladnošću
takvih postupaka, sramote dostojanstvo zaveta. Uzrok toga je, kako izgleda, u tome što
mi sebi ne predstavljamo ništa važnije od vidljivog, što nismo svesni beznačajnosti
sadašnjih dobara i prevashodstva tamošnjih dobara, te što se oslepljujemo bleskom
onoga što se ovde smatra vrednim poštovanja, prilepljujući se uz njega svom željom.
24. Počnimo da se odvajamo od sadašnjih dobara, zanemarimo imanje i novac i sve što
u sebe pogružava i potopljuje pomisao. Kad se nađemo u buri, izbacimo tovar kako bi
se spasao krmanoš (um) i posada (pomisli). Ako oni koji plove morem u vreme bure ne
mare za svoj tovar, te svojim rukama i skupocene stvari bacaju u more, svoj život
stavljajući iznad imanja, zbog čega mi radi boljeg života ne prenebregavamo ono što
dušu vuče u bezdan? Zbog čega kod nas nije toliko jak strah Božiji koliko je kod njih jak
strah od mora? Oni iz ljubavi prema vremenskom životu ne smatraju visokim gubitkom
pogibao onog što voze, a mi, govoreći da želimo večni život, ne prenebregavamo ni
malenkosti, već se rešavamo da je bolje da poginemo sa ništavnim tovarom, negoli da
se spasemo, lišivši se njega. Zbog toga vas umoljavam da sve svučemo sa sebe. Borci
u borbu ne stupaju obučeni, budući da ih zakon borbe na poprište izvodi nage. I bilo da
je vrućina, ili hladovina, oni istupaju ostavljajući odeću van poprišta. Onaj ko se ne
saglasi da se obnaži mora da se odrekne i od borbe. Mi, pak, davši zavet da se
podvizavamo, ne samo da ne skidamo odeću (posedovanja), nego stupamo u podvig
noseći na plećima hiljadu bremena, pružajući protivnicima mnoštvo mogućnosti da nas
uhvate.
25. Kako će gramžljivac da se bori sa duhovima zlobe kada je njemu [zbog te strasti]
lako nanositi udarce? Kako će se sa duhom srebroljublja boriti onaj ko je zasut
novcem? Kako će zaobići demone, koji su lišeni svake brige, onaj ko je obučen u hiljade
briga? Božanstveno Pismo govori: Nag će pobeći u taj dan (Am.2,16). Nag je onaj ko
nije obučen u bezbrojne prnje briga o žitejskim delima; nag je onaj kome mnogosložne
pomisli o novcu i imanju ne smetaju da brzo trči. Jer, zlobnici nagog teško mogu
uhvatiti.
26. Borci se bore nagi i premazani uljem. Nagost čini da borci ne mogu da se uhvate ni
za šta, a mazanje uljem im daje mogućnost da iskliznu iz ruku čak i ako ih protivnik
uhvati. Zbog toga se protivnici staraju da jedan drugog pospu zemljom kako bi prahom
učinili da gladkost ulja postane hrapava. Time bi sebi dali mogućnost da zadrže
protivnika u rukama kad ga jednom uhvate. Što je prah kod njih, to su u našem podvigu
zemaljska dela, a što je kod njih ulje, kod nas je otsustvo briga.
27. Savršenoj duši je svojstveno da nema briga, dok je nečastivoj svojstveno da se
satire brigama. O savršenoj duši je rečeno da je kao krin u trnju (Pes.2,2). To označava
dušu koja usred onih koji se brinu o mnogome živi bezbrižno. Krin i u Jevanđelju
označava dušu koja nema briga, budući da je rečeno: Ne trudi se niti prede, pa ipak je
odevena u slavu koja je veća od Solomonove (Mt.6,28). O onima, pak, koji imaju mnogo
briga o telesnom se kaže: Sav život nečastivog je u brigama (Jov 15,20). I zaista,
nečastivo je rasprostirati brigu o telesnom na čitav život i uopšte se ne brinuti o
budućem (2,86).
28. Mera sticanja treba da bude potreba. Ono što prevazilazi tu meru, tj. izlišnost, jeste
nešto opterećujuće, a ne olakšavajuće. Odeća koja je srazmerna sa telom ujedno
sačinjava i potrebu i ukras. Odeća, pak, koja sa svih strana pada, opasuje noge i vuče
se po zemlji ne samo da je ružna, nego i ometa svaki posao. Tako i imanje koje
prevazilazi telesnu potrebu ujedno predstavlja i smetnju za vrlinu i podvrgava se
prekoru onih koji su u stanju da ispitaju prirodu stvari.
29. Negramžljivošću mi ne nazivamo nevoljno siromaštvo koje, dešavajući se po nuždi,
pritiska duh i koje se, kao neproizvoljno, smatra nesnosnim, već dobrovoljnu rešenost
da se [čovek] zadovolji sa malim. Ona se stiče samovlasnošću pomisli koja zahteva trud
sve dotle dok se upražnjavanje ne pretvori u naviku. Ona će, pak, i ono što je dugo
izgledalo teško i neizdržljivo učiniti podnošljivim. Želju ne vara silno samo telesna
krasota, već i blesak bogatstva. U oba slučaja je potrebna hrabra duša kako se ne bi
ustupilo pred njihovom varljivošću.
30. Zaista treba smatrati velikim i nazvati hrabrim one koji na ovom poprištu pobeđuju
iako ih napadaju i sapliću pomisli ubedljivim dokazima, slično pokretima tela, starajući
se da dokažu kako se treba saglasiti sa mišljenjem mnogih i kako treba priznati za
istinski dobro ono što samo izgleda kao dobro, ne odbijajući ono što se, po opštem
mnjenju, smatra vrednim. One nagovaraju da se [čovek] ne uklanja od posedovanja
onoga što je sam Sazdatelj dao na upotrebu, te da ne izobličava uzaludno sticanje
onoga što je privedeno u biće sa nekim ciljem, a ne tek tako. Ti podvižnici su zaista
dostojni divljenja, budući da nisu ustupili pred protivnikom. Oni nisu pobegli sa poprišta,
niti su se dali u ruke neprijatelja. Utvrdivši svoja kolena na ispravnom rasuđivanju, oni
se nisu priklonili sticanju zemaljskih stvari, već su nerasejani život pretpostavili
metežnom, umerenošću u potrebama stekavši bezmetežnost.
31. Drevni svetitelji su do te mere rasprostirali revnost za negramžljivost da su vodili
život bez krova nad glavom, hraneći se onim što je davala priroda. Oni bi nalazili
postelju na mestu gde bi se zadesili. Oni nisu imali ni krov, ni postelju, ni trpezu, dok im
je ovčija koža služila kao odeća. Oni su se trudili da sa svom tačnošću slede Gospodnji
savet: Pogledajte na ptice nebeske... Pogledajte na krinove u polju... (Mt.6,26-18). Oni
su iskreno verovali da će ono što je potrebno telu doći samo od sebe ukoliko se ugađa
Bogu koji sve daje i ukoliko se iznad svega brine o sticanju Carstva nebeskog.
32. Kako će naš život, odasvud okružen svakim izobiljem, da se uporedi sa životom
onih blaženih koje nisu uznemiravale pomisli o telu i telesnom i koje je neka čista čežnja
za Božanstvenim, neprestano ih ushićujući ka uzvišenom, ubeđivala da zaborave na
ono što se na zemlji smatra blještavim? Oni na zemlji nisu imali ništa osim tela koje je
priroda zadržava dole. Međutim, oni su i njega želeli da imaju sa sobom tamo gde su
prebivali umom, sagledavajući nebeska blaga. I oni se nikada ne bi odvajali od
tamošnje sladosti kad ih priroda ne bi vraćala ka podmirivanju telesnih potreba. Zbog
poštovanja prema Onome koji je dušu svezao sa telom, oni su prinuđeni da se pobrinu
od telu, premda smatraju da je krajnje potrebno otuđenje od njega.
33. Telesna potreba brzo teče i prolazi. Ona u prošlosti nije promišljala o sadašnjem, niti
u sadašnjem ne promišlja o budućem: ona leči samo sadašnje. Trud, pak, vrline jeste
seme koje daje plod koji ne oskudeva. On i u vreme samog naprezanja raduje savest
očekivanjem sladosti, i po preseljenju odavde se pokazuje kao divan i kao sauzročnik
večnog veselja.
34. Put koji vodi u Carstvo je vrlo težak, budući da je uzak i sa svih strana okružen
strminama. Zbog čega se onda obremenjujemo teretom novca i druge svojine i
pokušavamo da idemo njime? Rasejavajući i vukući dole, brige o veštastvenom čine da
se lako padne, naročito tamo gde je potrebna oštra i trezvoumna pažnja. Čak i pri takvoj
pažnji putovanje retko prolazi bez padova usled teškoća na uskom putu po strminama.
Za opterećenog nepotrebnim teretom posedovanja, pak, pad je neizbežan. Ta i samo
posedovanje je već pad.
35. Naš život u odnosu na sticanje može biti trostruk: uzvišen, srednji i - oveštastvljen i
mnogogramžljiv.
U raju je prvostvorenome bilo rečeno: Ješćeš poljsko bilje (Post.1,29). Dostojanstvo
Onoga koji je naredio svedoči o punoj dovoljnosti takve hrane za život koji je čoveku
naznačen. Pojašnjavajući tu dovoljnost možemo dodati da je takva hrana bila
najprikladnija za očuvanje željene vitkosti u onima koji su stvoreni po obrazu Božijem:
njome mislena sila svagda ostaje laka i trezvoumlje nepomračeno. Sve što je bilo
potrebno za život nudilo se samo od sebe tako da se um, ostajući slobodan od telesnih
napora, sve vreme uznosio ka duhovnim sagledavanjima koja su u njemu razlivala
neiscrpno veselje. Takvo delanje je u njemu vaspitavao sam Bog koji je, po svom
blagovoljenju, svakodnevno dolazio k njemu radi razgovora. Takva je norma života koji
je svojstven čoveku. Njegova suština se ne može izmeniti, niti ukinuti, iako je moguće
da se promeni način njegovog ispoljavanja, kao što se i desilo usled kasnijeg pada.
Onome ko je prestupio zapovest i izgnan iz raja, Bog određuje drugi način života, koji
odgovara njegovom palom stanju. On naređuje da onaj koji pokojem nije umeo da se
koristi kao što priliči i koji nije znao da postojano prebiva u služenju Bogu i razgovoru sa
Njim (imajući slobodno vreme i nemajući potrebe za telesnim trudom), hranu treba da
stiče radom i trudom. Za hranu mu je određen hleb koji dobija u znoju lica, a za odeću kožne rize, kojima se određuje granica gramžljivosti i sujeti. Prvobitna rajska
negramžljivost je zamenjena skromnim imanjem, koje je, uostalom, i pored znojnog
truda, više zavisilo od Božijeg blagoslova.
Iz toga su se na delu raskrila tri načina života: jedni su zadovoljni sa skromnim imanjem,
u znoju lica svoga se uzdajući u Boga; drugi su se, udubivši se u nadi na Boga, sasvim
odrekli svakog sticanja (revnujući da vaspostave rajsku negramžljivost) i bili hranjeni
Bogom; a treći su se udubili u trud svake vrste i na njemu zasnovali nadu za potrebnim,
obezbeđenje svog života polažući u mnogo imanje. Poslednji su zaboravili na Boga: za
njih je bog postala gramžljivost. To su tri vida našeg odnosa prema sticanju.
36. Drugi vid predstavlja ponašanje koje je (prvenstveno) prilično razumnom biću:
provoditi vreme u služenju Bogu i potrebno dobijati iz riznice Božijeg promisla; nadati se
na Božije staranje i zemlju imati kao riznicu; iskreno služiti Sazdatelju i na tvar polagati
danak opskrbljivanja potreba; ovde biti stranac a staništem smatrati ono koje je
pripremljeno na nebu. Takav život je u početku odredio Sazdatelj i njime su, povinujući
mu se, živeli svi sveti (kao Ilija, Jelisej, proročki sinovi, Preteča, apostolski čin).
37. Takva je viša negramžljivost svetih. Međutim, mnogo korisnog postoji i u srednjoj
negramžljivosti, koja odgovara vremenu i potrebi. Premda i ne može da se izbori za
prvenstvo i da se pohvali ravnom čašću sa prevashodnim načinom života, njoj
neosporno pripada drugi stepen časti. Prvi svetitelji (sa savršenom negramžljivošću) su
živeli jedino za dušu i za Boga koji ju je sazdao, ni u šta ne računajući telo. Ipak, oni su i
bez brige o njemu imali sve potrebno, i to ne od onoga što je prethodno sabrano u
žitnice, nego od onoga što je, po Božijem blagovoljenju, blagovremeno postajalo
dostupno. Svetitelji koji slede za njima (sa srednjom negramžljivošću) su svoje ruke
upotrebljavali saglasno sa merom koju je zahtevalo najneophodnije usluživanje tela,
brinući se o neophodnoj utehi tela i promišljajući o tome da se, usled zanemarivanja
životne strane, ne razruši ono što je, po volji Sazdatelja, sjedinjeno sa nama (tj. telo). Pa
ipak, oni su veći deo vremena provodili u brizi za dušu, u molitvama, u bogomisliju i
potrebnim zanimanjima, imajući u vidu napredovanje u dobrim delima.
38. Poslednji su, pak, u potpunosti postavši telo, sebe svecelo posvetili služenju
zemnom kumiru želeći da imaju ne samo ono što je dovoljno za telesni život, već i ono
što ih ne bi razlikovalo od onih koji se odlikuju izobiljem i to stoga što bi bar time bili
svima pred očima. Time oni očigledno pokazuju svoje bezumlje, želeći da se pohvale
onim što je za osudu, te misleći da na sebe obrate pažnju i zasluže divljenje onim što je
dostojno prezira i podsmeha. Ono što je saglasno sa nekim zvanjem da je povod za
odobravanje, dok ono što ne priliči zvanju (premda u drugim okolnostima i nije rđavo)
izaziva negodovanje, budući da ne priliči mestu.
39. Kojima od navedenih su srednji bliži? Naravno, onima kojima se približavaju delom,
razglašavajući svoje srodstvo sa njima time što se staraju da su im bliski po životu. Iako
sačinjavaju srednji čin između jednih i drugih, oni nisu podjednako skloni i jednima i
drugima, već neposredno slede za onima što su ispred, mladalačkom nogom stupajući
njihovim tragom. Oni su udaljeni od onih koju su iza njih onoliko koliko se oni koji trče
razdvajaju od onih koji hodaju, ili čak - stoje u mestu. Prvi, pak, sa poslednjima nemaju
ništa zajedničko. Jer, kakva je veza onih koji imaju mnogo veštastvenog sa
negramžljivima? Kakva je zajednica onih koji mudruju telesno sa onima koji razmišljaju
duhovno? Kakav je zajednički udeo onih koji su okovani žitejskim delima sa onima koji
bezbrižno služe Bogu? Jedni apostolski ostavljaju sve što su stekli, a drugi stiču i ono
što nisu imali. Jedni prebivaju u bezmolviju, unutrašnje prilažući staranje o duhovnom
napretku, a drugi vode sve vrste borbe, ratujući za novac i imanje. Jedni se sa
duhovima zlobe prepiru oko nebeskih blaga, a drugi radi zemaljskih dobara napadaju
slične sebi. Jednima Pavle govori: Da sijate kao svetila u vasioni (Fil.2,15), svetleći
slavom života i za one koje vide postavši vinovnici dobrog oponašanja, dok je drugima
rečeno: Ime se moje zbog vas huli (Rim.2,24), budući da postupate suprotno zvanju i
budući da nosite spoljašnjost koja protivreči delima.
40. Ko se neće uzgnušati onog ko govori da se odrekao žitejskog, a na delu se predaje
njegovim razbibrigama; i onog ko se hvali da je prezreo svet, a do strasti se predaje
svetskim delima; i onog ko je obećao da neće obraćati pažnju na zemaljsko, a delima
pokazuje lažljivost obećanja; i onog ko tvrdi da se rastao sa sujetom, a ne odvaja se od
nje? Ako si izašao iz Egipta, šta imaš zajedničkog sa pravljenjem cigli? Ako ideš
pustinjom, žureći ka obećanoj zemlji, zašto kasniš, baveći se uzaludnim poslovima, te
postaješ spor putnik na dalekom putu? Zbog čega lutaš po raskrsnicama, podvrgavajući
se opasnosti da ne dostigneš pokoj, kada put koji te očekuje zahteva svaku marljivost?
Kada si položio ruku svoju na plug, zbog čega se obazireš nazad, gubeći iz vida
Carstvo Božije? Kada si iza sebe ostavio pet zapaljenih gradova, zbog čega se obazireš
da vidiš šta se u njima dešava? Kada si uzeo krst, idi za Hristom, ostavivši sve stoga
što On, sa kojim si se sjedinio, želi da ga voliš iznad svega.
41. Telo nema potrebe za mnogim utehama: potrudi se o tome. Jer, ti si privremeno
vezan sa telom. Stoga treba da se pobrineš o njemu kako bi ga imao kao saradnika u
vršenju vrlina i kako duša ne bi imala smetnju u svom napredovanju. I kako će imati
vremena da se seti Boga onaj ko se stara o volovima, ko svakodnevno prebraja stado
ovaca, ko neprestano pohađa vinograd, šumu, njive i bašte, kad mu ni ceo dan nije
dovoljan da obavi sve poslove? Kada će on naći vremena da se poduhvati
psalmopojanja? Kada - da se pomoli? Kako će naći vreme za upražnjavanje u
bogomislenom sagledavanju? Međutim, čak i da retko nađe mogućnost da se između
drugih dela pomoli, zar će njegova molitva Vladici biti čista, budući da mu misao nije
odvojena od onoga za šta je vezana njegova briga i staranje? Kako će on posmatrati
kretanje strasti kako bi primetio jučerašnje i sadašnje stanje i zapazio razliku na bolje ili
na gore? Kako će razmrsiti pomisli koje se mnogoobrazno smenjuju i otežavaju samo
posmatranje? Ili, zar ne primećuješ kako te danju lome dela, a noću briga o njima,
čineći da se vreme odmora pretvori u vreme mučenja? Privodeći na misao onoga ko je
narušio granicu, ko je oštetio plodove, ko je presekao vodu za zalivanje, ko je izgazio
pašu, ko čini ili je učinio neku drugu štetu, ili se prepire i spori, sećanje razdražajnu silu
duše dovodi do besnila, pobuđujući na osvetu i ne dajući vreme za san i pokoj, a još
manje za molitvu koja zahteva veliko bezmolvije i slobodu [od svega], kao i razrešenje
od svih briga.
g) O GNEVU
1. Gnev je besna strast koja lako izvodi iz uravnoteženosti čak i one koji imaju
poznanje. On dušu čini sličnom zveri i navodi je da se udaljava od opštenja.
2. Silni vetar ne koleba stub, kao što ni negnevljivu dušu ne uznemirava razdražljivost.
3. Voda se koleba dejstvom vetra, dok se razdražljivi uznemiruje nerasudnim
pomislima.
4. Gnevljivi monah je pustinjski vepar. Čim vidi nekoga - otkriva zube.
5. Uvećanje magle zgušnjava vazduh, a pokret razdražljivosti ogrubljuje um gnevljivca.
6. Oblak zaklanja sunce, a pomisao zlopamćenja - um.
7. Lav u kavezu neprestano potresa zapore na vratima, a razdražljivi u keliji prebira
gnevljive pomisli.
8. Mirno more je prijatan prizor, premda ne toliko koliko - mirno nastrojenje duha.
9. U tihom moru igraju delfini, i u mirnom nastrojenju duha niču bogodolične misli.
10. Dugotrpeljivi monah je tihi izvor koji svima pruža prijatno piće, a um gnevljivog je
svagda pomućen i žednome ne pruža vodu. Ukoliko se, pak, i desi da je pruži, biće
mutna i neprikladna.
11. Kod gnevljivca su oči mutne i krvave, te izobličavaju smućenost srca. Lice, pak,
dugotrpeljivog je spokojno, dok su mu oči dobronamerne i gledaju pravo.
12. Krotost čovekova će se pomenuti kod Boga (Ps.131,1), i negnevljiva duša postaje
hram Svetoga Duha.
13. Hristos priklanja glavu ka dugotrpeljivom duhu, a umireni um postaje obitelj Svete
Trojice.
14. U zlopamtljivoj duši žive lisice, a u uznemirenom srcu se kriju zveri.
15. Častan čovek izbegava sramno mesto, a Bog - zlopamtljivo srce.
16. Vodu pomućuje kamen koji padne, a srce čoveka - rđava reč.
17. Udalji gnevljive pomisli iz svoje duše i ne dopuštaj da se razdražljivost useli u tvoje
srce, te nećeš biti smućen u vreme molitve.
18. Dim od trule slame ujeda oči, a zlopamćenje - um za vreme molitve.
19. Pomisli gnevljivca su porod aspide, koji izjeda srce koje ga je rodilo.
20. Molitva razdraženog je mrzak dim, a psalmopojanje gnevljivog - neprijatan zvuk.
21. Dar zlopamtljivog je crvljiva žrtva, koja ne treba da se približi oltaru očišćenja.
22. Razdražljivac vidi smutljive snove, a gnevljivi maštaju o napadu zveri.
23. Dugotrpeljivi čovek u viđenju vidi sabore svetih anđela, a nezlopamtljivi se
upražnjava u duhovnim rečima, noću primajući razrešenje tajni.
24. Videvši da se nismo zapalili u samoj vatri uvrede, demoni se staraju da u tišini
pobude ono što je vladalačko u nama (um) kako bismo naknadno ustali protiv onih
prema kojima smo sačuvali mir dok su bili sa nama licem u lice.
25. Kada se mirno završi tvoj spor ili razmirica sa bratom povodom nekog
nezadovoljstva, smatraj da si sam pogrešio kako se u bezmolviju u tvom srcu ne bi
razvila borba pomisli od kojih bi jedne isticale ništavnost uvrede (prekorevajući zbog
zadržavanja na ožalošćenju), a druge - njenu važnost (navodeći na tebe žaljenje zbog
toga što nisi uzvratio istom uvredom).
26. Ukoliko silno razdraženje ogorči neke od bratije u opštežiću, pomisli pred njima
počinju da ublažavaju one koji žive u usamljenosti kako bi ih lišile blagodušnog trpljenja
ili ih udaljile od poprišta ljubavi.
27. Onaj ko blagodušnim trpljenjem od sebe odbija gnev, i ljubavlju - ogorčenje, dvema
vrlinama odguruje dve zle i gnevljive zveri.
28. Onaj ko na kolenima ogorčenog moli da prekine gnev, odjednom obojicu udaljuje od
razdražljivosti.
29. Ko izmiruje gnevljivce pobeđuje sam duh gneva.
30. Ko radi mira trpi srditog, zaista jeste sin mira.
31. Pripremi se da budeš krotak i ratoboran: krotak sa ljudima, a ratoboran sa našim
neprijateljem. Jer, prirodna upotreba gneva se i sastoji u neprijateljevanju protiv zmije.
32. Krotost krotkog se sastoji u tome da, radi ljubavi, bude velikodušan prema bratu i da
se bori sa (gnevljivom) pomisli.
33. Krotki treba da bude spreman i za borbu, ne rasprostirući krotost na zle pomisli i ne
šireći borbu na bližnje po prirodi.
34. Nemoj prirodnu upotrebu gneva preokretati u protiv-prirodnu, tj. nemoj se gneviti
protiv brata, upodobljavajući se zmiji, niti se saglašuj sa zlobnim pomislima, bratimeći se
sa zmijom.
35. Ako i pretrpi nešto skorbno, krotki ne ostavlja ljubav, već radi nje sve snosi, sve trpi
(1.Kor.13).
36. Ako je delo ljubavi - imati dugotrpljenje, onda je borba protiv brata stvar
neljubavnosti.
37. Gnev budi ogorčenje i mržnju, a ljubav ih svo troje odgoni.
38. Ako si utvrđen u ljubavi, onda više pazi na nju negoli na onoga ko te vređa.
39. Onaj ko je stekao vrlinu ljubavi lovi strasti koje su svojstvene rđavima.
40. Onaj ko od Svete Trojice ima tri vrline - veru, nadu i ljubav, biće kao grad sa tri zida,
utvrđen kulama vrlina kao puškarnicama.
41. Onaj ko se ranjava uvredama drugih, ne odnoseći ih na đavola kao na izvor, još više
izaziva neprijatelja da priprema strele protiv njega, budući da mu duša pada, ranjena
opanjkavanjem.
42. Trpeći i najveću uvredu ili tešku klevetu, nemoj biti zlopamtljiv, već blagosiljaj.
43. Ko je zlopamtljiv prema demonima, neće biti zlopamtljiv prema ljudima. Međutim,
onaj ko je zlopamtljiv prema bratu, sa demonima je sklopio mir.
44. Gnev i mržnja su požar srca, a duša nezlopamtljivih se orošuje duhovnom rosom.
45. Ognjeno ugljevlje od sebe ispušta iskre, a zlopamtljive duše iz sebe izbacuju zlobne
pomisli.
46. Kao što ujed škorpije izaziva žestok bol, tako i zlopamtljiva duša u sebi drži najgorči
otrov.
47. Kada su ga vređali, David nije ništa odgovarao, već je zaustavio i Avesinu
osvetoljubivost (2.Car.16,10). Ni ti ne uzvraćaj uvredom kada te kleveću, već ukroti i
onoga ko bi hteo da te osveti.
48. Trpeljivo podnosi uvredu i ustima zaključaj vrata gnevu: u tome se sastoji tvoj
napredak.
49. Ništa ne odgovaraj onima koji ti prete, kako bi ćutanjem zatvorio usta koja dišu
plamenom.
50. Stavivši uzdu na svoja usta, ti ćeš pričiniti osetljiv bol onima koji ti prete i koji te
vređaju.
51. Ćuteći, ti nećeš biti progutan uvredom. I onaj ko te vređa biće silno ranjen tvojim
ćutanjem, videći kako velikodušno podnosiš njegovu drskost.
d) O TUZI
1. Ožalošćeni monah ne zna za duhovnu sladost. Tuga je uvenulost duše i javlja se kao
posledica gnevnih pomisli. Jer, gnev ište osvetu, a neuspeh u osveti rađa tugu.
2. Tuga je lavlja strast koja lako guta ožalošćenoga.
3. Tuga je crv u srcu koji izjeda majku koja ga je rodila.
4. Majka se muči kada rađa dete, ali se oslobađa muke kada ga rodi. Tuga, međutim, i
za vreme rađanja izaziva veliki bol, i po rođenju muči ne manjim bolom.
5. Ožalošćeni monah ne zna za duhovnu radost, kao što onaj ko pati od velike groznice
ne oseća ukus meda.
6. Ožalošćeni monah svoj um neće podići ka sagledavanju i nikada neće uzdići čistu
molitvu, budući da tuga ometa svako dobro.
7. Uze na nogama ometaju brzi hod, a tuga je smetnja sagledavanju.
8. Onaj koga zarobe varvari biva zakovan u gvožđe, a zarobljen strastima se vezuje
tugom.
9. Tuga nema silu ako nema drugih strasti, kao što ni uze ne vežu ukoliko nema
svezanih.
10. Svezani tugom je pobeđen strastima i kao izobličenje svog poraza nosi uze. Jer,
tuga je posledica nezadovoljene samoljubive želje, a želja je povezana sa svim
strastima.
11. Ko je savladao želje, savladao je strasti, a ko je pobedio strasti, izbegao je tugu.
12. Uzdržljivi se ne žalosti zbog toga što nije došao do hrane, celomudreni se ne žalosti
zbog toga što nije upao u sramnu nepriličnost, negnevljivi - što mu nije uspelo da se
osveti, smirenoumni - što je lišen ljudske počasti, negramžljivi - što je pretrpeo neuspeh.
Oni su potpuno u sebi pogasili sve takve želje i stoga ne osećaju takvu tugu. Jer,
bestrasnog ne ranjava tuga, kao što odevenog u oklop ne probija strela.
13. Štit vojniku pruža zaštitu, a gradu - zidine. Međutim, monahu najveću zaštitu pruža
bestrašće. Jer, štit često probija strela koja leti, i zid ruši mnoštvo vojnika. Bestrašće,
međutim, tuga ne može savladati.
14. Ko je savladao strasti, nadvladao je tugu. Onaj, pak, ko je savladan strasnom
slašću, neće izbeći njene uze.
15. Ko se često rastužuje, a sebi pripisuje bestrašće, liči na bolesnika koji se pretvara
da je zdrav. Jer, kao što bolesnika otkriva boja lica, tako strasnoga izobličava tuga.
16. Ko voli svet imaće veliku tugu, a ko prezire sve što je u svetu - uvek je veseo.
17. Kada gramžljivi pretrpi gubitak, gorko tuguje, a onaj koji prezire imanje - nema briga.
18. Slavoljubivi se žalosti kada trpi beščašće, a smirenoumni ga prima kao prijatelja.
19. Topionica čisti nečisto srebro, a tuga po Bogu - srce u gresima.
20. Često pretapanje umanjuje olovo, i svetske žalosti slabe um.
21. Mrak umanjuje energiju očiju, a tuga pritupljuje sagledavanje uma.
22. Sunčeva svetlost ne dopire u dubinu vodenu, i srce u tuzi ne ozaruje svetlo
sagledavanje uma.
23. Sunčev izlazak je mio svakom čoveku. Međutim, žalosna duša se ne naslađuje
njime.
24. Bolest želuca preseca dejstvo ukusa, i tuga oduzima osećanje duše.
25. Onaj ko prezire svetska zadovoljstva neće biti smućen pomislima tuge.
26. Kada u sebi savezom mira budeš sjedinio trojicu (tj. duh, dušu i telo) ti ćeš, kao onaj
ko se objedinio po zapovesti Božanstvene Trojice, čuti: Blaženi mirotvorci, jer će se
sinovi Božiji nazvati (Mt.5,9).
27. Veliki je taj savez mira zato što se sa njim sjedinjuje i radost koja prosvećuje
misleno oko za sagledavanje viših dobara.
28. Ukoliko steknemo mirotvornu radost u teškim okolnostima, lako ćemo sa
blagodarnošću odbijati žalost i demona tuge koji riče i ište da proguta dušu, najviše je
napadajući u skorbi, i koji priprema mesto i duhu uninija kako bi zajedno silnije pomračili
dušu i upropastili njen trud.
29. Neka radost mira za nas bude zakon koji je napisan u srcu. Neka ona progoni tugu,
gasi gnev, odbija mržnju, uništava osvetoljubivost, rasejava uninije i skorb pretvara u
veselje.
30. Skrivajući se u mirnoj blagodušnosti, ta radostje more vrlina koje krstom potapa
đavolsku vojsku.
31. Međutim, treba da razumeš da postoji i suprotna radost - smućujuća. Pazi da se ne
prevariš senkom i da umesto jedne ne primiš drugu. Jer, demoni se sakrivaju i ispod
[navodnih] duhovnih darova kako bi prizrakom uveli um u zabludu i doveli ga do besnila.
Duhovna radost prilazi bez ikakvog spoljašnjeg razloga, nalazeći premudrog vodiča u
tuzi po Bogu.
32. Tuga po Bogu suzama obnavlja dušu, veseli brižljivo staranje o smrti i sudu koji se
približavaju, i malo po malo uči da se oni očekuju sa željom.
33. Neispunjene želje rađaju tugu, a molitve i blagodarenje ih isušuju.
34. Među gnevljivcima se kreće tuga koja posreduje. Ukoliko se neko od njih otrezni i
drugom pruži ruku sa izvinjenjem, prognaće gorku tugu.
35. Tuga postaje bolest duše i tela. Dušu ona porobljava, a telo isušuje.
36. Tuga se rađa od onoga što je protivno (od bede, skorbi, ogorčenja). Od tuge
proizilazi mračno raspoloženje duha (kao što se kaže: "On nije u duhu"). Od njih
zajedno se rađa besmislena svadljivost (gunđanje na sve).
37. Ako hoćeš da savladaš tugu sa mračnim raspoloženjem duha, zagrli blagodušnu
ljubav i obuci se u nezlobivu radost.
38. U skorbi iznad svega budi blagodaran. Kroz njih se, naime, jasnije oseća blagodat
zastupništva. Blagodarenjem proganjajući tugu od skorbi koje su te postigle ti nećeš
pomračiti blistavu krasotu hrabre blagodušnosti.
đ) O UNINIJU
1. Uninije je iznemoglost duše. Iznemogla duša, pak, nemajući ono što joj je svojstveno
po prirodi, gubi hrabru istrajnost pred iskušenjima.
2. Ono što je hrana za zdravo telo, to je iskušenje za hrabru dušu.
3. Severni vetar hrani rastinje, a iskušenja krepe trpeljivost duše.
4. Bezvodni oblak nosi vetar, a um koji nema trpljenje - duh uninija.
5. Prolećna rosa potpomaže rast rastinju u polju, a duhovna reč uzvišuje ustrojstvo
duše.
6. Duh uninija monaha izgoni iz njegovog staništa, a ko ima trpljenje - svagda prebiva u
bezmolviju.
7. [Monah] koga je uhvatilo uninije kao razlog za napuštanje [kelije] navodi posećivanje
bolesnih, premda, u stvari, ima svoj cilj.
8. Monah je u uniniju brz za služenje, smatrajući ga zapovešću kojom zadovoljava svoju
želju.
9. Lagani vetar savija slabo rastinje, a misao o tuđinovanju lako obuzima [monaha] sa
uninijem.
10. Drvo koje se dobro ukorenilo ne pomeraju vetrovi, kao što ni uninije ne savlađuje
krepke duše.
11. Monah koji luta je kao osušena pustinjska grana. On će za kratko posedeti u keliji,
da bi se opet uputio bilo gde.
12. Drvo koje se presađuje sa mesta na mesto neće doneti ploda, i monah koji luta
neće doneti plod vrline.
13. Bolesnik se ne zadovoljava jedino sa hranom, i monah u uniniju - jedino sa poslom.
14. Slastoljubivome nije dovoljna jedna žena, i monahu u uniniju nije dovoljna jedna
kelija.
15. Pogled onoga koji je u uniniju neprestano se okreće prema vratima i njegova misao
mašta o posetiocima. Čim škripnu vrata on skače, čim se čuje glas on pogleda na
prozor i ne odlazi od njega dok mu ne dosadi.
16. Onaj koga je [napalo] uninije često zeva dok čita knjigu. Dok ga obuzima san, on
otire lice, proteže se, podiže ruke i odvaja oči od knjige, uporno gledajući u zid.
Okrenuvši se opet knjizi, on čita kratko vreme, obrće listove, zanima se za kraj teksta,
broji stranice, prebraja cele listove, oštećuje rukopis i ukrase. Najzad, sklopivši knjigu i
stavivši je pod glavu, on pada u lagan san, budući da i glad već počinje da uznemirava
njegovu dušu, primoravajući ga da se pobrine o njoj.
17. Monah u uninijuje lenjiv za molitvu i nikada ne izgovara molitvene reči.
18. Kao što bolesnik ne podnosi teško breme, tako ni onaj ko je [obuzet] uninijem nije u
stanju da marljivo ispuni dela Božija. Jer, kod prvog su telesne snage rastrojene, a
drugom nedostaju duševne sile.
19. Od uninija leči trpeljivost i istrajnost na svom delu, sa svakim samoprinuđivanjem iz
straha Božijeg.
20. Na svakom delu opredeli sebi meru i ne ostavljaj ga sve dok je ne ispuniš. Takođe,
moli se razumno i uporno, pa će duh uninija pobeći od tebe.
21. Svim tvojim naporima neka prethodi hrabro trpljenje. Jer, protiv tebe će se sa svom
zlobom podići uninije. Ono prati tvoje napore i ispituje ih sve. I ukoliko nađe da neki od
njih nije ukrepljen trpljenjem, ono ga čini nepodnošljivo teškim.
22. Duh uninija koji napada za vreme službe Božije našaptava duši da je psalmopojanje
vrlo zamorno, ističući lenjost kao protivnicu usrdnosti. On nagovara da se ubrza
psalmopojanje kako bi se telu dao odmor, budući da je, navodno, iz nekog razloga vrlo
umorno.
23. Na noćnom bdenju, za vreme službe, nemojmo sedeti sa uninijem, budući da će
odmah prići demoni, sabrati plevu pomisli, i posejati je u naše srce.
24. Probudivši se pre službe, ispunimo srce svetlim pomislima kako bismo, pripremivši
se njima, sa bodrom mišlju mogli da zatim stojimo na psalmopojanju.
25. Kao što naš spoljašnji čovek radi svojim rukama kako ne bi druge obremenio, tako
neka i naš unutrašnji čovek radi (na svom poslu) kako ne bi dopustio da mu se um
obremeni pomislima. Jer, pomisli zadaju svoj posao duši ukoliko je nađu slobodnom od
pomisli po Bogu.
26. Trudi se oko rukodelja iz čovekoljublja i oko mislene sile iz mudroljublja: prvim da bi
poslužio ishranjivanju stranaca i radi uništenja ili savršenog prognanja lenjosti, a drugim
da bi imao putevoditelja ka sagledavanju i savršenom očišćenju uma od pomisli.
27. Nemojmo se seliti sa mesta na mesto, već bolje potrpimo u bezmolviju i trudu. Jer,
zbog lenjosti pomisli nas nadjačavaju.
28. Pomisli nas najpre oraspoložavaju da zavolimo određeno mesto i da pređemo na
njega, da bi nas, zatim, podsticale da se raskajemo zbog toga kako bi nas u svemu
učinile nepostojanim i besplodnim.
29. Promena mesta neka bude uslovljena duhovnijim, a ne spokojnijim životom.
30. Trpljenje, blagodušnost i ljubav su blagodarni i u nevoljama, a uninije, lagodnost i
samoljublje se raduju spokojnom životu.
e) O TAŠTINI
1. Taština je nerazumna strast koja se lako vezuje za svako delo vrline.
2. Linija povučena po vodi se brzo gubi. Tako biva i sa trudom vrline u taštoj duši.
3. Bela ruka sakrivena u nedrima i delo koje se sakriva - sijaju jasnije od svetlosti.
4. Bršljen obavija drvo i kad dođe do vrha - suši mu koren. Taština se, pak, pribija
(prirasta) uz vrline i ne odvaja se od njih sve dok im ne oduzme svaki značaj.
5. Grozd na lozi koja se spusti do zemlje ili prilegne na zemlju - lako truli. Propada i
vrlina koja se prilepi uz taštinu.
6. Tašti monah je besplatni radnik: podiže trud a ne dobija nagradu.
7. Probušeni sasud ne zadržava ono što se u njega sipa. Tako i taština pogubljuje
nagradu vrline.
8. Uzdržanje taštog je kao dim iz peći: i jedno i drugo se rasejava u vazduhu.
9. Vetar zameće tragove čoveka, a taština [pogubljuje] milostinju.
10. Ma koliko jako bio bačen, kamen ne doseže do neba. Ni molitva čovekougodnika
neće uzići na nebo.
11. Taština je podvodni kamen: ako se udari u njega, gubi se tovar.
12. Blagorazumni čovek sakriva riznicu, a dobromisleni monah - trud na vrlini.
13. Taština savetuje da se molimo na trgu, a onaj ko se bori sa taštinom molitvu vrši u
svojoj klijeti.
14. Nerazuman čovek pred svim narodom objavljuje o svom bogatstvu, čime mnoge
pobuđuje na zlobu protiv sebe. I ti, idući putem na kome se nalaze razbojnici, sakrivaj
ono što imaš sve dok ne dođeš u grad mira i ne počneš da se bezopasno koristiš svojim
dobrom.
15. Vrlina taštoga jeste skršena žrtva koju ne treba prinositi na oltar Božiji (Lev.22,22).
16. Uninije raslabljuje duševnu silu, a taština i bolesnog čini zdravim i starca snažnijim
od mladića, ukoliko je samo mnogo svedoka onoga što se radi. Tada su laki i post, i
bdenje, i molitva, budući da pohvala mnogo podstiče usrđe.
17. Nemoj prodavati trud za slavu ljudsku i nemoj davati buduću slavu za pohvalu koja
ne vredi ništa. Jer, ljudska slava se obraća u prah i njen metež zamire na zemlji, dok
slava vrline prebiva u vekove.
18. Istinska vrlina ne traži ljudsku hvalu i ne naslađuje se počašću, majkom zala.
19. Početak počasti jeste čovekougađanje, a njen kraj - gordost.
20. Onaj koji ište počasti visi na samom sebi i ne može podneti poniženje.
21. Neka ti čast bude trud oko vrlina, a beščašće - izrečena pohvala.
22. Nemoj iskati slavu od tela, jer si rešio da se odvojiš od strasti tela, već potraži ono
što je bolje. I to će ti biti na slavu.
23. Onaj ko želi počasti zavidi onome koji ga prevazilazi slavom. Toj zavisti on pridodaje
i mržnju.
24. Onaj ko je pobeđen željom za počašću ne može da istrpi da nekoga drugoga više
poštuju. On se otima o prvenstvo da se ne bi pokazao nižim od bilo koga.
25. On ne trpi da hvale onoga koji ga nadmašuje, čak ni u njegovom odsustvu, te slavu
njegovih napora obično predstavlja kao ništavnu.
26. Omalovažavanje je za slavoljubivog najteža rana. On ne može da izbegne mržnju
prema uvrediocu.
27. Slavoljubivi je u ropstvu kod surove gospodarice. Njega preprodaju mnogim
vladarima - prevaznošenju, zavisti, ljubomori i svim gomilama duhova. Ko, pak, duh
častoljublja savlađuje smirenjem, proganja čitav puk demona.
28. Onaj ko iz smirenja postaje sluga svih upodobljava se Onome koji se smirio i uzeo
obličje sluge (Fil.2,7).
29. Ukoliko budeš samog sebe merio malom merom, nećeš se porediti sa drugima.
30. Onaj ko suzama bude obnaruživao svoju nemoć uopšte neće visoko misliti o svojim
trudovima.
31. Demoni često na smirenoumne navode poniženje i uvrede kako bi, ne pretrpevši
nezasluženi prezir, ostavili smirenoumlje. Međutim, ko u smirenju hrabro podnese
beščašće, uznosi se na visinu mudroljublja.
32. Izgoni iz sebe čak i misao o ljudskoj pohvali kako bi samodopadljivu pomisao taštine
odbio još pre njenog rođenja.
33. Ukoliko pobediš strasti, boreći se sa njihovim uzrocima, nemoj dozvoliti da te lukava
pomisao veliča kako ne bi, poverovavši joj, pao u prelest. Bolje se postaraj da vidiš
nedostatke u onome u čemu se trudiš kako tvoj napredak ne bi bio potkraden od
unutrašnjih neprijatelja.
34. Poneki su, budući pohvaljeni za napredak, sa vremenom postali nemarni. Tako je i
pohvala prošla, i trud propao.
35. Poneki su, osurovivši se od nadmenosti svojim delima, uzmaštali da su nešto veliko.
Međutim, kod njih se savest sve više ranjava, bolest hvalisanja pojačava, dok pomisli,
pod vidom pohvala, rasturaju sav njihov trud, odvraćajući pogled duše od njenih rana.
36. Kada primete da se usrdno kaješ zbog svojih grehova, demoni počinju da uznose
tvoje pokajne podvige, te umanjuju grehe, često ih prekrivajući zaboravom, ili navode na
misao da su ti oprošteni kako bi ti, oslabivši napor, smatrao da više nije potrebno da
gorko oplakuješ svoje padove.
37. Najoštrije oružje (drevne) zmije jeste taština koja uništava plodove svih naših
napora. Međutim, onaj ko je prethodno pripremio suprotni manevar tajne vrline priprema
se da odrubi glavu samog đavola.
38. Miris svojih podvižničkih trudova sakrivaj pod pečatom ćutanja. Jer, ukoliko se
obelodani jezikom, može se desiti da se rasturi slavom.
39. Sakrivaj jezik svoj u delatnom prohođenju podvižništva. Jer, u tom slučaju ćeš, i
pored ćutanja, o svom životu imati svedoke dostojne vere - svoje napore. Onaj o kome
svedoče spoljašnji trudovi nema potrebe da sam svedoči svojim jezikom.
40. Poneki su, skinuvši sa sebe teret trudova, pokušali da svoju lenjost prikriju delima iz
prošlog vremena, neuverljivo i neubedljivo predstavljajući kao svedoke dela koja nisu
uočljiva.
41. Kao što od ljudi sakrivaš svoje grehe, tako sakrivaj i svoje trudove. Ti se stidiš da
otkrivaš svoja sramna dela kako se ne bi podvrgao uvredama i poniženju, iako bi to bilo
korisno za tvoju dušu. Boj se, međutim, da pokazuješ i svoje napore kako greh
čovekougađanja ne bi izazvao pogibao tvoje duše. Otkrivajući jedinome Bogu svoje
sramne padove, od ljudi sakrivaj svoju borbu sa njima, kako je ne bi shvatili kao venac
pobede.
42. Poneki su, pročuvši se u narodu rđavim ponašanjem, na sebe obukli častan život,
premda ne stoga da bi svoje grehovne padove oplakali u podvižničkim trudovima, nego
da bi zaustavili prekorni glas o sebi. Međutim, onaj ko se dela blagočašća prihvata
jedino radi imena ne služi Bogu, nego ljudima.
43. Onaj ko se u svom podvižničkom životu odlikuje bledim licem treba da od sebe
odbija ljudsku pohvalu pre nego što dođe, tj. dok još neprijatelj, pre susreta sa ljudima,
polaže hvaloljubivu pomisao.
44. Pošto provedeš mnogo vremena uzdržavajući se od vina, ulja i ostalih izlišnosti,
pomisli će, računajući vreme, sa pohvalom početi da te navode na popuštanje trudova
radi tela. Tim zlonamernim meračima govori nasuprot sve što može poslužiti ka
obaranju njihove zamisli. Tako je jedan od bratije unutrašnjim pomislima koje su ga
hvalile zbog truda u borbi protiv demona govorio rečima Pisma: Neka smesta ustuknu
oni koji mi govore: Lepo, lepo (Ps.69,4).
45. Nemoj da se oblačiš u lepu odeću kako se ne bi obukao u demona taštine. Jer,
ružnoća odeće pokazuje da nosiš odeću vrlina, i podvižnički napori, kao zlatni ukrasi,
svedoče o lepoti odeće tvoje duše.
46. Onaj ko, nakon iskustva u delatnom i sagledateljnom životu, neopitnim prenosi opit
razlikovanja pomisli treba da pazi da mu se ne prokrade nadimanje znanjem i želja da
ga radi slave iznese pred druge.
47. Onaj ko se bez samosažaljenja trudi u nošenju telesnih podviga neka se ne
pretovaruje radi pohvale, i neka se ne prevaznosi slavom. Inače će demoni navesti
njegovu dušu da se nadima trudovima. Oni će ga slavom pobuditi da još više pojača
surovost prema sebi, te da preduzme još veće podvige kako bi se još više razmetao. Sa
tim ciljem oni, posredstvom pomisli, sa njim unutra vode razgovor, navodeći mu primer
nekog podvižnika koji sebe nije štedeo i koji je stekao veliko ime, tako da o njemu
govore i posle njegove smrti. Oni i njega podstiču da uziđe na sam vrh podviga kako bi
stekao slavu, kako bi njegovo ime bilo veliko i kako bi se po njegovoj smrti ono
izgovaralo sa velikom pohvalom.
48. Drugoga oni u mašti uzvode na katedru učitelja i predstavljaju kao da govori reč, pri
čemu mu gomila daje prvenstvo pred svima koji su se proslavili podvižničkim naporima i
mnogostranim znanjem. Time oni u njemu bude ne samo [težnju] za nadmetanjem,
nego i zavist prema svima onima koje proslavljaju zbog napretka, čija su dela dostojna
divljenja i čije je znanje čudesno.
49. Dešava se da demoni uspavljuju raspaljenost tela i iz unutrašnjosti odstranjuju
nečiste pomisli sa lukavom namerom da podvižnik pomisli da je strogošću svog života
sasvim pobedio duha bluda, da se njegovo srce očistilo, da je postalo blisko svetosti
svetih, i da je uzišao na sam vrh svetosti. Oni takvog često nagovaraju da priča o
samom sebi i o svojim podvizima, naime, da je učinio to i to, da se tako i tako
podvizavao i izmoždio sebe, ne dajući mu pri tome da doda: Ali ne ja, nego blagodat
Božija koja je sa mnom. Oni mu ne dozvoljavaju da Boga ispoveda kao pomoćnika, već
ga podstiču da se hvali kao da je sopstvenim trudom izvršio sve svoje podvige,
prisvajajući hvalu sebi. Takvim izbegavanjem da se slava oda Bogu on se pogružava u
dubinu bogohulstva, nerazumno se veličajući kao samodovoljan.
50. Monah (i naročito usamljenik) nije daleko od povrede uma ukoliko se u njegovom
srcu čuju takve slavoljubive pomisli i on im se ne suprotstavlja. Tada razum dolazi u
opasnost da se rastroji ili od demonskih snova koji se primaju sa verom, ili od prizraka
za vreme bdenja, ili od javljanja demona u nekim svetlim izgledima. Jer, i sam satana
se, da bi nas prevario, preobražava u anđela svetlosti. Pri tome on obećaje da će ti,
ukoliko mu se pokloniš, dati neki dar, ili da će te uzdići na nebo na ognjenim kolima, kao
novog Iliju. I dešavalo se da su se oni koji su to primali sa verom uklanjali od istine i
povređivali svoj um. Da bi to izbegao, sećaj se radi čega se sa ljubavlju preduzimaju
podvižnički napori, te na svaki način čuvaj svoje srce kako ne bi, gledajući samo na
spoljašnje podvige, na lukav način bilo unutra ulovljeno (besmislenim)
samoprevaznošenjem.
51. Onima koji se upražnjavaju u delanju dobrih dela Gospod savetuje: A ti kada se
moliš, uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti
(Mt.6,6). I još: Kada, dakle, daješ milostinju, ne trubi pred sobom (st.2.). On zapoveda
da se kao štetno izbegava činjenje dobra radi pokazivanja. I prorok, govoreći da onaj ko
zarađuje platu svoju za probušeni novčanik (Ag.1,6), pokazuje da se pokvarenim ciljem
slavoljublja uništava svaki trud (podvizavanja i vrlinovanja). Jer, oni kroz srce prolaze
kao kroz probušeni novčanik, bez ograde smirenog umovanja. Srce smirenoumnog
zaista predstavlja skrivnicu i tvrđavu koja je odasvud silno utvrđena, gde ni moljac ni rđa
ne kvari, i gde lopovi ne potkopavaju i ne kradu (Mt.6,20). Pod moljcem se
podrazumeva samomnjenje koje se rađa unutra i koje uništava sve što je dobro u
ljudima, a pod lopovima - pohvale koje dolaze spolja i koje pobuđuju nerazumno
nadimanje, te brzo rasipaju duhovne riznice koje su napunjene dugim trudom u vrlini.
Jer, kao što crv jede veštastvo od koga je postao, i kao što, lopovi, potkopavajući zid,
odnose ono što je sa naporom skupljeno (veštastveno dobro), tako i pomisao, koja je
dobrim delima pokrenuta ka prevaznošenju, potire vrednost samih dela, dok ljudske
pohvale potkopavaju lak um (potkradaju se unutra) i ne ostavljaju ništa dobro. Ono što
je bilo uneseno zakonim putem (kroz vrata), oni izvlače kroz pukotine. Međutim, neka
niko ne dopusti da ga ta strast toliko savlada da, uspavan od slatkorečja slavoljublja,
potpuno izgubi sve što je stekao usiljenim trudom. Neka svako bude trezvouman i bodar
kako bi istrebio napadače još dok oni potkopavaju i pre nego što nanesu štetu, porazivši
ih u trenutku napada, još pre nego što izađe sunce i misao postane delo.
ž) O GORDOSTI
1. Gordost je otok duše, ispunjen pokvarenom krvlju. Ako on sazre, probiće se i
pričiniće veliku neprijatnost.
2. Blistanje munje najavljuje udar groma, a pojava taštine predskazuje gordost.
3. Gordost gordog podiže na veliku visinu, ali ga zatim survava u bezdan.
4. Gordošću boluje onaj ko je odstupio od Boga. On dobra dela pripisuje svojim
sopstvenim snagama.
5. Onaj ko stane na paučinu pada. Tako pada i onaj ko se oslanja na svoje sopstvene
snage.
6. Obilje plodova grane drveta savija do zemlje, a mnoštvo vrlina smiruje čovekovu
misao.
7. Satruleo plod je nekoristan za zemljoradnika. I vrlina gordoga Bogu nije potrebna.
8. Motka podržava granu opterećenu plodovima, a strah Božiji - vrlinsku dušu.
9. Kao što teret ploda lomi granu, tako gordost obara vrlinsku dušu.
10. Nemoj predavati gordosti svoju dušu pa nećeš videti strašna maštanja. Jer, dušu
gordoga ostavlja Bog. Tada ona postaje radost za demone.
11. Gordi noću uobražava gomilu zveri koje napadaju, a danju se smućuje bojažljivim
pomislima. Ako spava, on često poskakuje, a dok je budan - boji se ptičje senke.
12. Šum lista gordoga dovodi do užasa, a žubor vode poražava njegovu dušu.
13. Tako se onaj koji se protivi Bogu i odbija Njegovu pomoć straši beznačajnih
prizraka.
14. Gordost je arhanđela svrgla sa neba i učinila da on kao munja padne na zemlju.
Smirenoumlje, pak, čoveka uzvodi na nebo i priprema za likovanje sa anđelima.
15. Zašto se, čoveče prevaznosiš i podižeš iznad oblaka, kad si zemlja i prah?
16. Pogledaj na svoju prirodu, tj. da si prah i pepeo i da ćeš se ubrzo raspasti u prah.
Sada se nadimaš, a uskoro ćeš biti crv. Zašto podižeš vrat koji će ubrzo istruleti?
17. Čovek je nešto veliko kad mu pomaže Bog. Međutim, čim ga Bog ostavi, on
spoznaje nemoć svoje prirode.
18. U tebi nema ni jednog dobra koje nisi primio od Boga. Zbog čega se, onda, hvališ
tuđim kao svojim? Zbog čega se onim što je dala blagodat Božija hvališ kao sa svojom
svojinom?
19. Priznaj Darodavca i nemoj se mnogo prevaznositi. Ti si tvar i ne odvajaj se od
Tvorca.
20. Bog ti pomaže - nemoj da se odričeš Dobročinitelja. Uzišao si na visinu života - Bog
te je rukovodio. Uspeo si u vrlini - Bog je u tebi dejstvovao. Ispovedaj Onoga koji te je
uzvisio kako bi nepokolebivo ostao na visini.
21. Priznaj da je [čovek] jedne prirode sa tobom i da imate zajedničku suštinu, te se
nemoj odricati srodstva sa njim usled nadmenosti.
22. On je unižen, a ti se prevaznosiš. Međutim, Sazdatelj vas je obojicu stvorio.
23. Nemoj prenebregavati smirenog. On stoji tvrđe od tebe: hodi po zemlji i ne pada
lako. A kada visoki padne, razbiće se.
24. Gordi monah je drvo bez korena koje ne može da izdrži udar vetra. Nenadmena,
pak, misao jeste ograđeni grad. Onaj ko u njemu prebiva, ostaje bezbedan.
25. Vetar visoko podiže travčicu, a gordost se uznosi nailaskom bezumlja.
26. Mehur koji se raspuhne iščezava. Tako i spomen gordoga nestaje.
27. Reč smirenoga je melem za dušu, a reč gordoga je ispunjena nadmenošću.
28. Molitva smirenog umilostivljuje Boga, a iskanje gordoga ga skorbi.
29. Smirenoumlje je venac doma. Ko uđe pod njega, ostaje bezbedan.
30. Imaćeš veliku potrebu za ogradom kada se budeš popeo na visinu vrlina. Ako
padne onaj ko stoji na podu, brzo će ustati. Onaj, pak, ko padne sa visine dolazi u
opasnost da pogine.
31. Dragom kamenu priliči zlatni okov, a smirenje čoveka blista mnogim vrlinama.
32. Nemoj da zaboravljaš svoj pad, čak i kad se pokaješ. Sećaj se greha svog sa
plačem da bi se smirio i da bi, smirivši se, odsekao gordost.
33. Nemoj na pale gledati sa oholom pomišlju koja te nadima i čini sudijom, već pazi na
sebe sa trezvoumnom pomišlju, koja ispituje i ocenjuje tvoja dela.
34. Padajući uzdiši i napredujući - nemoj da se nadimaš. Ne veličaj se time što si
besprekoran da se, umesto u velelepnost, ne obučeš u sramotu.
35. Razgovarajući o smirenju, neko od iskusnih je ispričao: "Veoma iskusnog oca je po
obrazu udario đavoimani koji je imao silan napad bezumlja. Odmah se okrenuvši, otac
mu je predložio i drugi obraz sa spremnošću da primi udarac. Poražen smirenjem kao
munjom, demon je povikao i odmah izašao iz sazdanja Božijeg".
36. Kao što onaj ko se spušta u dubinu zemlje iskopava zlato, tako i oni koji se spuštaju
do zlatolikog smirenja iznose vrline.
37. Sveti Pavle zapoveda da se zaboravlja ono što je iza nas, a da se stremi za onim
što je pred nama (Fil.3,13). Ko je tako raspoložen neće se toliko prevaznositi svojim
uspesima koliko će se smiravati onim što još nije ostvareno, prilažući staranje da dovrši
nezavršeno i ne okrećući se onome što je već završeno. Jer, ono što je završeno često
nadima lakomislene do nerazumnosti, dok ono što još iziskuje delanje misao smirava
neizvesnošću da li će biti dovedeno do kraja, izazivajući i skrob pre nego što se ostvari.
Opominjući one koji su došli do visine vrlina od pada u samomnjenje, Gospod govori:
Tako i vi kad izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer
smo učinili što smo bili dužni učiniti (Lk.17,10). On ne zabranjuje da se radujemo
ispunjenju dužnosti, ali ne dozvoljava da o sebi mislimo visoko. Jer, nije prinesen
dobrovoljni dar, nego je odužen dug.
38. Gordost nadima misli do oholosti, uči da se prenebregava svaki čovek, da se sa
prezirom gleda onaj koji je iste prirode sa nama, da se smatra nečim ništavnim, do
bezumlja dovodi visokoparnu pomisao, navodi na maštarenje o jednakosti sa Bogom,
ne priznaje promisao i staranje Sveblagog Boga, smatra da sve milosti koje uživa prima
kao dug za svoja dela, neće da vidi Božije sadejstvo u onome što čini i uspeva, sebe
smatra dovoljnom za svako dobro delo, po samoumišljenosti misli da ima snage za sve,
iako je krajnje nemoćna. Ona je vodeni mehur, naduven sujetnim mnjenjem o samom
sebi, koji se, čim se u njega dune, pretvara u ništa.
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI NIL SINAJSKI
ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG
III
POUČNA POGLAVLjA
sardžaj
1. Imaj strah Božiji i ljubav prema Bogu i sa svima postupaj sa čistim svedočanstvom
savesti.
2. Veruj da sam Bog stoji pred tobom pri svim delima koje svakodnevno preduzimaš.
3. Beži od pohvala, ali se stidi i prekora.
4. Raduj se kada činiš vrlinu, ali se ne prevaznosi da ne bi doživeo brodolom u
pristaništu.
5. Što više uspevaš u delima zakona, to se smatraj udaljenijim od savršenstva.
6. Kraj svakog dela ispituj pre njegovog početka.
7. Noću i danju gledaj na svoj zadnji dan, pa te nikakva ljubav prema sadašnjem životu
neće privezati za zemlju.
8. Nemoj se vezivati za onoga koga se, kako vidiš, gnušaju dobri.
9. Bilo šta da radiš, ili govoriš, ili razmišljaš, staraj se da nikome ne budeš od štete.
10. Nemoj se veseliti cveću života. Jer, to je cvet trave: čim ga se dotakneš - vene.
11. U nevoljama blagodari, pa će breme tvojih grehova postati lakše.
12. U iskušenjima budi tvrd. Jer, oni su mnoge velike izobličili (u mekoći i nepažnji).
13. Nemoj odricati Božije dugotrpljenje, budući da je ono opšte lekarstvo.
14. Omrzi nered života (ljudskog), ali ne okrivljuj Boga zbog njega.
15. Pazimo na sebe, pa nećemo osuđivati druge. Jer, i u nama samima je mnogo toga
zbog čega osuđujemo druge.
16. Molitveni Psalam neka uvek bude u tvojim ustima. Jer, i samo proiznošenje imena
Božijeg progoni demone.
17. Neka naša molitva bude trezvena kako od Boga ne bismo tražili ono što mu nije
ugodno.
18. Svagda se sećaj Boga, pa će tvoj um postati nebo.
19. Obuzdavaj oko. Jer, ukoliko ne paziš na njega, ono će lutati tamo-amo.
20. Čuvaj jezik jer on često iznosi nadolje ono što je bolje da se sakrije.
21. Oplemenjuj um poučavanjem u zakonu. Jer, neprestano poučavanje u njemu
iskorenjuje rđave pomisli.
22. Sakrivaj vrline, ali se potrudi da imaš mnoge svedoke svog života.
23. Omrzi nasladu tela zato što ona zajedno sa telom prlja i dušu.
24. Pružaj telu samo ono što mu je potrebno, a ne ono što ono želi iz pohote.
25. Nemoj voleti da živiš u zadovoljstvima. Jer, to priziva na sadašnji život, što stvara
neprijateljstvo prema Bogu.
26. Udaljuj se od žitejskih radosti zato što se zbog njih spotiču i padaju oni koji hode
(putem života).
27. Ako imaš bogatstvo - deli ga, a ako nemaš - nemoj ga ni sticati.
28. Post smatraj oružjem, molitve ogradom, a suze - kupelju.
29. Ma u čemu da si sagrešio, o svemu se prisećaj sa stenjanjem. Jer, od toga u dušu
dolazi postojano umilenje.
30. Teši siromašne jer oni čine da je Sudija milostiv prema nama.
31. Postani saučesnik nevolja svetih, jer se preko njih opšti sa Bogom.
32. U crkvu ulazi kao na nebo. U njoj nemoj govoriti niti pomišljati ni o čemu
zemaljskom.
33. Smatraj neophodnim da se ima dovoljno onoga što je potrebno za život. Međutim,
brigu o tome prepusti Bogu.
34. Iznuravaj telo dobrim trudovima, ali se postaraj da ne padne potpuno.
35. Vino pij što manje. Ono postaje utoliko blagotvornije, ukoliko se manje pije.
36. Ukroćuj gnev zato što, izlazeći iz mere, on postaje otac besnila.
37. U bolestima se, pre lekara i lekarstava, koristi molitvom.
38. Poštuj sve sveštenike, a pritiči ka dobrim.
39. Ljubi domove Božije, ali i sebe pripremaj za dom Božiji.
40. Idi češće u crkvu. Ona nas izbavlja od bura i spoljašnjih uznemirenja.
41. Na zemlji je sve privremeno. Nemoj da se žališ ako nešto takvo bude oduzeto od
tebe.
42. Kada na tebe naiđe pomisao sladostrašća, suprotstavi joj stid od ljudi i ožalošćenje
Boga.
43. Ograđuj sluh i oči zato što kroz njih ulaze sve strele neprijateljske.
44. Kada se moliš, misao uzvodi ka Bogu. I ako se ona, rasejavši se, spusti dole, ti je
ponovo podigni.
45. Um ne prestaje da rađa pomisli. Ti, pak, izgoni rđave, a neguj dobre.
46. Raduj se smirenju zato što je visina koja se rađa iz njega velika i ne može da padne.
47. Podvizavaj se koliko je potrebno da bi podavio telesne pokrete. A ako iznemogneš,
popusti telu ne radi naslade, nego radi zdravlja.
48. Rđave pomisli odgoni drugim - dobrim.
49. Pomišljaj o lepoti nebeskih dobara i u tebe neće ući nikakva pristrasnost prema
zemlji i zemaljskim nasladama.
50. Veruj da su rđave pomisli đavolje seme. Zbog toga će se one prekratiti, a sejač
posramiti.
51. Najviše pazi na sluh jer on dušu čini rasejanom i nemarnom. Nemarna, pak, duša
lako sa sebe svrgava uzdu zakona.
52. Dušu treba podeliti na dela i molitvu (tj. da bude čas zaposlena, čas na molitvi).
Tada đavo neće naći mnogo prilaza ka nama.
53. Ako pružiš ruku na posao, neka ti jezik peva, a um se moli. Jer, Bog očekuje da ga
se svagda sećamo.
54. Molitvom osenjuj svako svoje delo, a naročito ono u vezi sa kojim tvoja pomisao
susreće sumnju.
55. Ako hoćeš da dela tvojih ruku budu Božanstvena, a ne zemljana, neka ono što
stekneš sa njima bude dostupno potrebitima.
56. Raduj se poseti svetih jer se preko njih javlja Bog.
57. Istinski svete raspoznaj po delima, zato što se svako delo poznaje po plodovima.
58. Postaraj se da uvek stekneš neku korist kad vidiš svete. Posmatraj njihov pogled i
držanje zato što ćeš i od toga steći korist.
59. Podvizavaj se da u srcu imaš nezlobivost, a u telu čistotu, jer će i jedno i drugo od
tebe načiniti hram Božiji.
60. Čuvaj svoj hram kao hram Onoga koji te je sazdao, koji će ti suditi i koji sve
ustrojava da ti, koji si Njegov obraz, budeš čist.
61. Razgovori sa svetskim ljudima odvajaju misao od Boga. Stoga sam nemoj
razgovarati sa njima, pa i druge udaljuj od toga.
62. Kada te prekorevaju, gledaj da nisi učinio nešto što je dostojno prekora. Ako nisi
učinio tako nešto, smatraj da je prekor dim koji brzo iščezava.
63. Bez skrušenog srca nije moguće da se oslobodimo strasti. Srce se privodi
skrušenosti trojakim uzdržanjem: od sna, od hrane i od telesnog pokoja.
64. Ako si uvređen, pribegni trpljenju, pa će šteta preći na uvredioca.
65. Kada vidiš bogatstvo, ili slavu, ili svetsku vlast pomisli na nestalnost, te ćeš izbeći
mamac.
66. Trpi nevolje zato što se u njima, kao ruže u trnju, rađaju i sazrevaju vrline.
67. Nemoj ništa smatrati ravnim po dostojanstvu sa vrlinom, zato što je ona lik Božiji.
Stoga je ona nepromenjiva, kao i On.
68. Plači zbog grešnika kome je sve potaman zato što mač pravosuđa visi nad njim.
69. Lenjost smatraj majkom zla. Jer, ona rastura dobra koja imaš, i ne dozvoljava da
stekneš ona koja nemaš.
70. Kada se onaj ko čini zlo ne stidi, rana postaje duboka i pad stremi ka očajanju.
71. Svaki put kada te uhvati malodušnost pomisli na dobra koja su pripremljena
vernima, te će te duhovni plod (veselost) brzo posetiti.
72. Svako treba da se pred svima smirava. Jer, smiravati se samo pred nekima znači
imati lažno smirenje.
73. Ništa ne pretpostavljaj ljubavi prema bližnjem, izuzev kad se zbog nje prezire ljubav
prema Bogu.
74. Ne vezuj se ni za koga, niti imaj pristrasnost prema bilo kome mimo zakona Božijeg.
Jer, ko bilo koga pretpostavi Bogu, čini da je Bog manje dostojan od njega.
75. Nemoj štititi zle zato što bi ih time podsticao na zlo i sebe oskrnavio, saučestvujući u
njihovim delima.
76. Urazumi onoga koji greši i ne osuđuj onoga koji pada. Jer, drugo delo priliči
zlorečivom, a prvo onome koji želi da ispravi.
77. Staraj se da uvek slušaš i govoriš o delima svetih. Jer, to pobuđuje dušu na dobru
revnost.
78. Srce svakog od nas je domaća crkva. Stoga u njoj treba da vršimo i crkvene službe.
79. Ako se u crkvi vrši služba, idi na nju, a ako se ne vrši, pročitaj apostolsku blagovest i
idi (na svoj posao).
80. O slavi vrline sudi na osnovu svetih, zato što njihova slava i po smrti ostaje
besmrtna.
81. Zlo ćeš omrzeti kada se ubediš da se radi o demonskom maču koji seva na nas.
82. Ukoliko urazumljuješ paloga, svoje reči rastvaraj saosećanjem. Tada će se i njegove
uši smekšati i srce prosvetiti.
83. Govoreći sa svetima, raspituj se o duhovnom. A kada ne govoriš sa svetima, ne
govori o tome.
84. Svagda se žuri da vršiš dobra dela da ne bi, ostavivši ih, odavde otišao sa
nezavršenim [poslom].
85. Tako tgrčite da... dobijete (1.Kor.9,24), tj. bez zaustavljanja. Jer, za vrlinom treba da
trčimo sve dok ne siđemo sa poprišta života.
86. Nemoj biti slabo brižljiv za vršenje zapovesti zato što se kod takvih uzalud trud
dodaje na trud.
87. Vežbaj se u trpljenju i pre nego što zatreba kako bi u vreme nevolje imao spremno
oružje.
88. Bori se sa zlim pomislima i govori im ono što se govori u zakonu (tj. u Reči Božijoj).
89. Sa velikim staranjem odvajaj oko od ovoga života, zato što njegov zli dim čini da se
duša smuti.
90. Ako je tobom ovladala neka rđava navika, odsecaj je po malo, pa ćeš to trnje iz
duše iščupati bez većeg truda.
91. Čistog Boga ljubi čisto. Sve smatraj nižim od Njega koji je nad svime.
92. Ako želiš da budeš hram Božiji, prinosi Bogu neprestanu molitvu kao trajnu žrtvu.
93. Onoga ko živi nemarno nemoj uzimati za savetnika. Jer, voleći rđavo, on ne može
savetovati dobro koje ne voli.
94. Uzdržavaj se od svega truležnog i svaki dan se pričešćuj tajanstvenom večerom. Na
taj način će Hristovo telo biti naše.
95. Nemoj roptati ako te bilo čime Bog kažnjava. Jer, On kažnjava kao Otac. Osim toga,
Njemu smo, kao Dobrotvoru, dužni zahvalnost.
96. Raduj se kada pretrpiš beščašće. Jer, imaćeš veliku nagradu ako je ono
neopravdano. Ako je, pak, opravdano ti ćeš se, zbog ucelomudrenja njime izbaviti od
biča kazne.
97. Životne nevolje i radosti su slične senci i točku. Jer, one nemaju postojanost, slično
senci, i okreću se, kao točak.
98. Staraj se da svagda napreduješ po Bogu. Jer, onaj ko dodaje malo na malo, za
kratko vreme će sabrati dobro bogatstvo koje svi ištu.
99. Ako želiš da izbegneš bolno mučenje nemoj nikoga zlosloviti, budući da se time
ogorčuje Božanstvo.
100. Ako želiš da od svoga doma udaljiš svaki bič kazne, nemoj zlosloviti čoveka koji
ima istu prirodu sa tobom. Jer, Onaj ko ga je sazdao se pravedno zbog toga ljuti.
101. Ako hoćeš da budeš iznad svakog greha nemoj se raspitivati o tuđim gresima. Jer,
i u tebi je mnogo toga zbog čega okrivljuješ drugog.
102. Čoveče, beži od gordosti čak i ako si bogat, da ne bi imao Boga za protivnika.
103. Zavoli smirenoumlje čak i ako si veliki, da bi bio uznesen u Dan suda.
104. Nemoj se podsmevati čoveku pa čitavog života nećeš pretrpeti podsmeh.
105. Kada si u crkvi, nemoj lutati umom. Jer, oni koji su pred Carem ne predaju se
smehu niti se rasejavaju.
106. Vrlo dobro zapamti što ti je rečeno i to će te učiniti slavnim po životu.
107. Revnuj za časni život da bi imao smelosti da ispravljaš one koji greše.
108. Obuzdavaj drskost i nikog ne omalovažavaj da ne bi bio osuđen kao visokouman.
109. Nemoj se smejati padu drugoga da ne bi bio ismejan od koga ne želiš.
110. Sačuvaj ove pouke pa ćeš steći venac slave.
111. Ispunjavaj te zapovesti i one će te učiniti slavnim pred ljudima i milim Bogu. Jer,
time se ugađa Bogu i takvim napretkom mu se istinski služi.
112. Staraj se da uvek napreduješ u dobrim delima.
113. Vojnik se neće proslaviti ukoliko najpre ne bude obučen dugotrajnim vežbama,
ispitan u trudu i bitkama, i ukoliko na opitu ne pokaže da odnosi pobedu nad
neprijateljima.
114. Utoliko pre se niko neće udostojiti da od nebeskog istinskog Cara primi nebeske
darove Svetoga Duha ukoliko se prethodno ne bude vežbao u izučavanju svetih
zapovesti, čime tek prima nebesko oruđe same blagodati kojim stupa u borbu sa
duhovima zlobe.
115. Koliko [čovek] uspeva u duhovnom podvigu, toliko ushodi na visinu tajni Duha i
sakrivenih riznica premudrosti.
116. Koliko se [čovek] bogati blagodaću, toliko, uz pomoć Vladike, napreduje u
poznanju zamisli zlobe. Njemu slava i moć u vekove! Amin.
1. Početak spasenja je - osuđivanje samog sebe.
2. Bolje je baciti kamen na [čoveka], negoli reč.
3. Budi prema svima onakav kakvima bi želeo druge prema sebi.
4. Pravdu pre projavljuj delom, negoli rečju.
5. Blagočastiv nije onaj koji je mnogima ukazao milost, nego onaj koji nikoga nije
uvredio.
6. Bolje je spavati na zemlji na lišću od drveća sa smelošću (tj. spokojnom savešću),
negoli bez nje na zlatnoj postelji.
7. Sladak je onaj prijatelj koji hrani dušu.
8. Pevaj Bogu rečima, a poklonjenje mu uznosi delima. Mišlju, pak, i srcem budi pred
Njim pobožan.
9. Jereja čine razumnost, dobar život i blagorodstvo.
10. Najgore delo je ulagivati se svemu sramnom.
11. Rečima uči vrlinu, a propovedaj o njoj delom.
12. Nemoj smatrati da je prekrasno delo posedovanje vrline, već - njeno posedovanje
na pravi način.
13. Poštujući zakon ti ćeš i živeti po zakonu.
14. Stranac je onaj kome je tuđe sve svetsko.
15. Bogatom ne laskaj, ali ga nemoj ni razdraživati.
16. Telo ukrepljuje vino, a dušu - Reč Božija.
17. Upotrebljavaj zdrava, a ne slatka jela.
18. Želeći da ugodiš gomili, postaćeš kao gomila.
19. Iznad svega umrtvljuj svoje telo.
20. Trudoljubiv je onaj ko nema suvišnog vremena.
21. Hulu na Boga izvrže neoprostivi greh.
22. Od ušiju i jezika [dolazi] velika nevolja.
ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG
IV
MISLI KOJE ČOVEKA ODVAJAJU OD TRULEŽNOG I PRIVODE NETRULEŽNOM
sardžaj
1. Put ka vrlini je bekstvo od sveta: dobri i kratki put.
2. Onaj koji želi netruležno ne treba ni u šta da računa truležno.
3. Ukoliko želiš istinski život, uvek očekuj ljudsku smrt.
4. Omrzni sadašnji život, budući da vidiš kako se neuredno okreće njegov točak.
5. Nemoj želeti dobra čija je upotreba prolazna i koja se mogu izgubiti.
6. Smej se nad onima kojima sve [ovovekovno] uspeva, i sažaljevaj one koji su u svemu
neuspešni: jedno vodi ka nagradi, a drugo ka mudroljublju.
7. Podvizavaj se u trpljenju koje su, kao što znamo, pokazali mučenici. Jer, da bismo
(odgovorili zahtevima savesti) i od nas se očekuje mučeništvo savesti.
8. Svemu pretpostavljaj dušu, pa ćeš putem vrline poteći bez truda. Jer, sve je truležno,
a duša je netruležna. Truležnom treba pretpostaviti netruležno.
9. Budi spreman na nevolje i obrešćeš veliku korist.
10. Od Boga ne išti prijatnog, nego samo korisnog. Jer, Bog prvo ne daje, ma koliko ga
tražio. A, ukoliko ga nekako i dobiješ, brzo će propasti.
11. Ne vređaj siromaštvo, budući da ono borca na poprištu zakona čini nerasejanim.
12. Ne varaj se bogatstvom. Jer, brige o njemu najčešće odvajaju čoveka od Boga i
[Njegove] volje.
13. Blizu je kraj. Pripremi se, lenjivče, za bičevanje.
14. Blizu je žetva. Očistimo od trnja njivu duše.
15. Ništa nije sakriveno od Sudije. Uzalud pokušavamo da se sakrijemo grešeći.
16. Više se stidi od anđela (kojih je mnogo oko nas), negoli ljudi. Udaljuj se od svakog
sramnog dela.
17. Zabrinuto pomišljaj na vagu Sudije, te ćeš iz dela svog života izbaciti sve što ne
može da izdrži pravu meru (tj. ono što će se, usled primese tuđih raspoloženja, pokazati
lažnim, kao što se, npr. pokazuje lažnom zlatna moneta koja, zbog primese drugih
elemenata, ne pokazuje svoju normalnu težinu).
18. Smatraj gubitkom svaku besposlicu i pokoj, te žuri da učiniš bilo šta od onoga što će
se tražiti od nas.
19. Svagda pomišljaj o nepostojanosti sadašnjeg života, te ništa u njemu neće biti u
stanju da te raseje.
20. Neka te ne naslađuju zemaljske, privremene radosti. Jer, one su udica koja tvoju
dušu, kao ribu, primamljuju i love.
21. Stoj protiv iskušenja, pokazujući potrebnu hrabrost.
22. Nikada nemoj prezreti siromaha koji proliva suze, da ni tvoje molitve ne bi bile
prezrene.
23. Mudroljublje je najbolje imanje koje ljudi mogu steći. Međutim, budući jedinstveno, i
ono hoće da prebiva jedino sa onim ko ga je stekao.
24. Vrlina je - hiton Božiji. Trudi se da ga tkaš, te ćeš oblačiti Onoga koji odeva svu tvar.
25. Prizemne [stvari] otimaju lopovi. Čini nebesko koje je nedostupno za prste
grabljivaca.
26. Treba da odbijamo utehe, budući da nas navode na dela zbog kojih se, po
otrežnjenju, obično stenje.
27. Plotoljubivih pomisli treba da se gnušamo zato što kvare telo i oskrnavljuju dušu.
28. Ni zemaljska dobra se ne stiču bez truda. Zašto bismo, onda, zbog napora
izbegavali nebeska dobra?
29. Hoćeš li da činiš vrlinu i da ne osećaš napor? Drži u misli da je trud privremen, a
nagrada večna.
30. Trebalo bi da svi koji istrajavaju u nepotrebnim slastima pomisle o kratkotrajnosti
naslade i o dugotrajnosti kazne za njih.
31. Sve smatraj truležnim, a jedino vrlinu - netruležnom.
32. Prenebregavaj sve što čoveka čini sličnim skotu, i čini samo ono što te može učiniti
nebeskim.
33. Trudi se oko vrline zato što ona Adama, kroz mudroljublje, pokazuje bogom.
34. Da li uzdržavaš stomak? Međutim, uzdržavaj i jezik, da ne bi bio rob jednog, a
beskoristan slobodnjak drugog.
35. Ljubi Boga i prema svojima nemoj biti privrženiji nego prema Njemu, kako se, po
Njegovoj reči, ne bi pokazao nedostojnim Njega, premda i ne bi želeo da se to desi.
36. Strpljivo podnosi nevolje zato što se u njima krije venac za borce.
37. Blaženo je - trpeti zlo, a činiti ga - jadno. Jer, onaj ko trpi jeste naslednik Hristov, a
ko ga čini - sunaslednik đavola.
38. Dobar je hleb posta zato što u njemu nema kvasca slastoljublja.
39. Svet je žrtvenik molitve zato šta nam privlači Svetoga nad svetima.
40. Nemoj pravednost smatrati dodatkom vrline, zato što je bez nje svako delo nečisto.
41. Ako seješ među nište, sej svoje, zato što je tuđe gorče od pelena.
42. Milostiv [čovek] je slep ukoliko je nepravedan, budući da obrađuje polje sa koga ne
može da sabere žetvu.
43. Svagda očekuj smrt, ali se nemoj bojati: i jedno i drugo su crte mudroljublja.
44. Nosi obraz vrline, ali ne stoga da bi obmanuo, nego da bi doneo korist onima koji te
vide.
45. O dobru treba da govori i onaj koji ne čini dobro kako bi, postidevši se svojih reči, i
sam počeo da ga tvori.
46. Ako istinski želiš nebo onda sa zemljom nemaš ništa [zajedničko]. Jer, ona neće
dozvoliti da se uzneseš ka njemu.
47. Nemoj želeti da se obogatiš radi ljubavi prema siromasima. Jer, Bog je pravedniku
naredio da daje milostinju od onoga što ima (Lk.11,41).
48. Ako čaša studene vode opravdava milosrdnog, kakva tek nagrada očekuje onoga
koji je sve dao siromašnima?
49. Čistota i saosećajnost su majke vrlina. Stoga bez njih nije moguće vojevati za
Hrista.
50. Nemoj zanemarivati saosećajnost zato što je ona blagog Vladiku svela sa neba.
51. Nemoj prenebregavati čistotu zato što je njome ona koja je postala oruđe
Ovaploćenja (Presveta Djeva) ljudima darovala Boga koji se radi nas ovaplotio.
52. Ne govori: "Osvetiću se neprijatelju", zato što na nebu imamo pravednog Sudiju.
53. Nemoj želeti ni da živiš u utehama, ni da si bogat, ni da te slave. Jer, to je žitejska
truležnost, a mi smo sazdani za netruležnost.
54. Nemoj plakati nad umrlim, budući da je to zajednički put. I blažen je onaj ko taj kraj
dostigne (bez prekora).
55. Plači zbog grešnika, a ne zbog siromašnoga. Jer, drugome se priprema venac, a
prvome - muka.
56. Smej se nad točkom života koji se neuredno vrti. Međutim, čuvaj se bezdana u koji
on svrgava one koji zaspu na njemu.
57. Sa Bogom besedi mnogo, a sa ljudima malo. Poučavajući se u zakonu, postići ćeš i
jedno i drugo.
58. Suze za vreme molitve su za dušu - blagotvorna kupelj. Ipak, posle molitve se sećaj
zbog čega si plakao.
59. Nemoj ublažavati silne ovog sveta, zato što će silni biti silno ispitivani (Prem.6,6).
Prema njima će i Sudija biti strožiji.
60. Adamu je naloženo da se trudi (i to bez nagrade), a mi, trudeći se u zakonu, stičemo
nagradu.
61. Naslednicima Eve svakako pripada skorb. Međutim, ukoliko budemo sa
blagodarnošću podnosili skorbi, kletva će se preokrenuti u blagoslov.
62. Neka ti u tvojim delima savest bude svetilnik. Jer, ona pokazuje koja su od njih
dobra, a koja rđava.
63. Osudimo sebe, pa ćemo umilostiviti Sudiju. Jer, On se, kao blag, raduje kada vidi da
grešnik rastače svoje breme.
64. Ako smo učinili nešto nečisto, omijmo se pokajanjem. Jer, mi smo dužni da obraz
Božiji predstavimo čistim.
65. Izlečimo duševne rane pre nego što se one obnaže, kako bismo tim izlečenjem
odvratili bičeve kazne.
66. Kao što vezani ne može lako da hoda, tako ni oni koji su se spleli u žitejske [stvari]
ne mogu da čisto prohode put vrlina.
67. Treba mrzeti greh. Tako će i onaj ko upadne u njega skorije izaći iz njegovih mreža.
Ko ne mrzi greh, biće pribrojan grešnicima, čak i ako ga ne čini.
68. Ko ne mrzi greh, biće pribrojan grešnicima, čak i ako ga ne čini.
69. Stenji zbog bližnjeg koji greši da bi zastenjao i zbog sebe. Jer, svi smo mi dužnici
zbog greha.
70. Palome prijatelju napominji o Sudiji, pa ćeš i svoju grehovnu ranu pomazati. Jer,
takav savet jeste opšte lekarstvo.
71. Nameravajući da nešto kažeš ili učiniš imaj u vidu i odgovor koji će se uskoro
zahtevati od tebe, pa ćeš se ucelomudriti pod dejstvom straha.
72. Boj se kazne za greh i strepi pri pomisli na stid zbog njega, zato što je njihova težina
bezmerna.
73. I lepota i mnoštvo budućih dobara su bezgranični, a sadašnja su - senka, dim i
vodeni mehur.
74. Nemoj sejati zlo zato što je setva blizu i što onoga koji neguje trnje očekuje oganj.
75. Licemeri, gramžljivci i slastoljupci su ruže ovoga sveta. Međutim, sačekaj malo pa
ćeš (umesto ruža) videti izgaženu travu.
76. Svako rđavo delo daje oružje đavolu protiv nas. Naoružan njime, on se žestoko
odnosi prema onima koji su ga naoružali.
77. Hoćeš li da neprijatelja dovedeš do iscrpljenosti? Odseci greh, pa ćeš moći da mu
se rugaš kao očerupanom vrapcu.
78. Teško nečastivome! Jer, dok se svi prosvećuju, on se pokriva mrakom.
79. Teško bogohulniku! Njemu će se vezati jezik pred licem Sudije, te on neće moći
ništa da kaže u svoje opravdanje.
80. Teško bezakoniku zato što će poći strogome Sudiji i pravednome Zakonodavcu.
81. Teško gramžljivome, zato što će bogatstvo pobeći od njega, a on - steći oganj.
82. Teško lenjivome! On će tražiti vreme koje je zlo protraćio.
83. Teško nadmenome! Kada legne u grob, saznaće ko je.
84. Teško bludniku koji je oskrnavio bračnu rizu! On će sa stidom biti izbačen iz carske
ložnice.
85. Teško bundžiji i pijancu! Oni će se ubrojati u ubice i biti kažnjen sa preljubočincima.
86. Teško onome ko se predaje utehama u ovo kratko vreme! On se goji kao tele koje je
namenjeno za klanje.
87. Blažen je onaj ko ide tesnim putem! On će na nebo uzići sa vencem.
88. Blažen je onaj ko satire grehe, jer pred njim drhte demoni.
89. Blažen je onaj ko je čist u duši i nelicemeran u vrlini. Jer, on će suditi svetu, i njemu
se neće suditi sa svetom.
90. Blažen je onaj ko je neuspavljiv u molitvama, čitanju i dobročinstvu! Takav neće
zaspati na smrt.
91. Blažen je onaj ko ima visok život i smirenu misao! On podražava Hrista i sa Hristom
će zasesti.
92. Blažen je onaj kod koga zakon ne silazi sa jezika! Od njegovog boravišta Bog
nikada neće odstupiti.
93. Blažen je onaj koji mnogima čini dobro! On će na sudu naći mnoge zaštitnike.
94. Blažen je onaj čija vrlina nije lažna. Jer, lopata Sudije će bez greške sve razvejati.
95. Blažen je onaj ko svoja dela ukrašava pre pojave ognja kojim će sve biti isprobano.
96. Blažen je onaj ko žuri ka budućem životu, zato što sadašnje ispušta miris truležnosti
i vuče ka smrti.
97. Blažen je onaj ko rasipa sabrano zlo i koji će čist stati pred čistog Sudiju.
98. Zaglavlje ovog slova jeste: Dušo, nemoj biti nemarna! Jer, kroz kratko vreme ćeš
stati pred vagu Strašnog suda Hrista Boga našeg.
ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG
V
MISLI SLIČNE PRETHODNIM, IZVUČENE IZ DRUGIH DELA PREPODOBNOG NILA
sardžaj
1. Hrabrost vrlina je pohvalna i u vreme mira, ali je još više za pohvalu u vreme borbe.
2. Vrlina se javlja ne samo na delu, nego i u nevoljama koje joj se suprotstavljaju.
3. Bestrasan je onaj ko je odneo pobedu, podnoseći stradanja u mnogim borbama. Ko,
pak, govori da je stekao vrlinu bez borbe, još je strastan.
4. Srce u kome nema borbe ostaje bez mogućnosti da pokaže vrlinu. Jer, vrlina je
dobila ime od vrlinskih podviga koji se delom projavljuju u borbi.
5. Odlučno odbijajmo da se naslađujemo pomislima i obraćajmo se na njih sa gnevom
kako, inače, ne bismo postali saosećajni i ka predmetima [koje predstavljaju].
6. Duša čoveka koji ne živi u bezmolviju vodi borbu sa utiscima čula, a ljubitelj
bezmolvija, koji čuva čula, vodi borbu sa pomislima.
7. Oni koji su od blagodati primili silu za podvižničke napore neka se čuvaju od misli da
je imaju po prirodi. Vinovnik svega dobrog u nama jeste Onaj koji je dao reč o
zapovestima, kao što je vinovnik svega rđavog lukavi podmetač prelesti. Stoga, ma
kakvo dobro učinio, prinesi blagodarnost Vinovniku dobra. Zlo, pak, koje ti dosađuje
prizivima, pripisuj rodonačelniku svega rđavog.
8. Na kraju svakog truda (teškoće, skorbi) prinesi blagodarnost Bogu - Dobročinitelju
kako bi tvojim iskrenim blagodarenjem bila posramljena zloba neprijatelja. Onaj ko delu
pripoji blagodarnost imaće nekradivu skrivnicu srca, sazidavši protiv greha dvostruki zid
sa puškarnicama.
9. Dostojan je pohvale čovek koji je sa delatnim životom spojio umni, kako bi duša,
orošavana iz oba istočnika, obilnije rađala vrline. Jer, umozrenje okriljuje umnu suštinu
ka sagledavanju savršenih stvari, a vrlina umrtvljuje udove ... koji su na zemlji: blud,
nečistotu, strast, zlu pohotu (Kol.3,5). Stoga, onaj ko se opaše sa oklopom delanja i
umozrenja već uspešno nastupa na demonsko lukavstvo.
10. Demoni sa dušom ratuju pomislima. Njima se, pak, suprotstavlja trpljenje, koje oni
osećaju vrlo snažno. Videći tog moćnog predvodnika bitke, oni već sa strašljivošću
stupaju u borbu.
11. Ako hoćeš uspešno da vodiš borbu sa vojskom demona vrata svoje duše (čula)
zatvaraj usamljeničkim bezmolvijem i svoje uvo okreći ka otačkim rečima. Tada ćeš ih,
naučivši se da lakše prepoznaješ trnje pomisli, spaljivati gnevom i odbijanjem.
12. Pazeći na savete otaca, nemoj biti sudija njihovih dela, već shvataj i izučavaj njihove
izreke.
13. Neprijatelji imaju običaj da pažnju onoga ko pita skreću na dela onoga koji savetuje
kako bi ga, načinivši ga strogim sudijom, lišili korisnog saveta.
14. Nemoj odbacivati savet koji ti se nudi, čak i ako ti je već poznat.
15. Ko ne sluša otačku zapovest, preslušaće i zapovest zakona.
16. O uspesima otaca nemoj razgovarati samo radi svog zadovoljstva, već se potrudi da
i sam pođeš njihovim stopama.
17. Onaj ko se marljivo stara da pozna kome se podvigu koja pomisao suprotstavlja
postaće iskusan u borbi sa neprijateljskom prelešću.
18. Znaj da se na mesto podviga koji nedostaje u celini tvojih trudova potkrala pomisao
koja ga je potkrala i koja mu se obično protivi.
19. Sa blagorazumnošću se u svojim podvižničkim naporima sećaj da čuvaš srce kako
te zaborav na staranje o dobrim stvarima ne bi predao u ropstvo pomislima. Jer,
zaborav na ropstvo se dogovara sa zlobom (neprijateljem) da lopovski uđe u um i
opustoši ga kako hoće čim ga on pokrade.
20. [Dešava se] da jedan voli da sluša kako drugi ogovara nekog trećeg. Tada obojica
služe kao oruđa dva duha koji potpomažu jedan drugog. Jer, slušanje uvreda raspaljuje
ogovaranje, a ogovaranje izaziva slušanje zla. Oni, na pogibao svog srca, vole jedan
drugog.
21. Zatvaraj sluh svoj pred osuđivanjima da ne bi dvojako grešio: i time što se
navikavaš na pogubnu strast, i time što druge ne opominješ zbog brbljivosti.
22. Onaj ko voli da se podsmehuje razbojnički potkrada dušu boljih (od sebe),
klevetama prokopavajući slabi sluh.
23. Onaj ko beži od jezika koji zloslovi bližnjega, progoni i svoje sopstveno ogovaranje.
24. Onaj ko sa zadovoljstvom sluša klevetnika ušima usisava otrov zveri.
25. Neka tvoje uvo ne okuša od tog otrova da i ti drugome ne bi prineo takvu splačinu.
26. Ne opterećuj svoj sluh osuđivanjem da ne bi, prodavši se toj strasti, postao rob
mnogih strasti. Jer, našavši u tebi mesto, jedna strast će u isto gnezdo uvesti i druge.
Vladalački um postaje rob mnogih strasti kada se spregne sa nekom strašću i sasvim
odbaci podvižničke napore.
27. Ono što može da izazove zavist marljivo sakrivaj od onoga koji može da padne u
zavist.
28. Ako se tvoj prijatelj, smatrajući dobru slavu tvojih dela za svoje poniženje, rani
zavišću i čak umisli da je nekim prekorom pomrači, budi na oprezu da se i sam ne raniš,
pustivši da se u tvoju dušu ulije gorak otrov ogorčenja. Jer, satana se baš o tome brine
da njega raspali zavišću, a tebe izjede ogorčenjem.
29. Bolje je da se smiriš i da čašću takve učiniš većim od sebe (Rim.12,10), postaravši
se da i trpezom ukrotiš njihov duh koji je postao zverolik zbog zavisti.
30. Jednog trpeljivog pustinožiteljnog starca neko je pokušavao da izvede iz pustinje
zbog njegove duboke starosti. Međutim, starac mu je rekao: "Prestani da me prinuđavaš
na to stoga što za mene, zločinca, još nije prestao rok izgnanstva".
31. Kada sam ga zamolio da mi kaže poučnu reč, on je odgovorio: "Trudoljubivo najpre
išti da se u tvoje srce ukoreni strah Božiji. Tada ćeš već u sebi uvek naći potrebnu reč
koja čoveka uči razumu".
32. Upitan o sticanju straha, taj starac je rekao: "Ko brižljivo pazi na sećanje na smrt,
biće rukovođen i ka strahu od suda".
33. Pobuđivan strahom, bićeš svakodnevni sabesednik Božanstvenih Pisama. Kroz
razgovor sa njima ti ćeš isterati besedu za tuđim pomislima.
34. Onaj ko iz Božanstvenih Pisama u srce sabira riznicu duhovnog poznanja biće u
stanju da iz njega lako izagna pomisli.
35. Pri noćnom čitanju na bdenju, slušajući Božanstvena Pisma, nemojmo snom
opterećivati sluh, niti dušu predavati u ropstvo pomislima. Naprotiv, žaokom Pisma
ranjavajmo srca kako bismo, došavši u skrušenost, stekli revnost za spasenje i presekli
neprijateljsku lenjost.
36. Onaj ko gori ljubavlju prema Bogu sećanjem na nebesko iz misli izgoni svako
čovekougađanje.
37. Svedoka tvojih dela, tj. svoju savest, nemoj slati pomisli koja prezire pad i koja o
njemu govori slatkorečivo.
38. Telesne strasti nećeš ugasiti ukoliko svom telu ne pružiš lek podvižničkih trudova. Ni
duševne strasti nećeš ugasiti ukoliko prethodno svoje srce ne napuniš plodovima
ljubavi.
39. Telesne strasti svoj začetak imaju u prirodnim potrebama tela. Protiv njih je
neophodno uzdržanje. Duševne, pak, strasti se rađaju od duševnih potreba i protiv njih
je neophodna molitva.
40. Ljubav je punota bestrašća - potiranje strasti: ona donosi dugotrpeljivost, hladi gnev
koji kipti, savetuje smirenje, smiruje gordost.
41. Ljubav u stvari nema ništa osim Boga, budući da je Bog ljubav.
42. Strahom Božijim se obuci preko straha od večnih muka, kako bi strahom od
geenskog ognja u sebi zapalio neugasivi plamen (za delo bogougađanja) i brže se
umudrio protiv zlobe pomisli. Jer, strah je početak premudrosti.
43. Onoga koji iz iskustva objašnjava varke pomisli neće svi poznati, već samo oni koji
su i sami iskusni. Jer, postoji samo jedan put (zajednički za sve) za njihovo poznanje iskustvo.
44. Škola opitnog poznanja jeste delatni život. Prihvativši ga marljivo, mi ćemo i sebe
upoznati, i pomisli početi da razlikujemo, i Boga poznati.
45. Neka dela budu sila kojom ćeš umirivati svoje pomisli. Jer, delatnost je mudrija od
poznanja i izgovaranja, kao što je i teža. Pri delatnosti reči sevaju kao munje, a bez dela
one ne sevaju silom dejstvenosti.
46. Bodući duševno oko, pomisli nas oslepljuju kako bismo mi i najbolje zapovesti
koristili na najgori način.
47. Demoni se ljute na one (od bratije) koji se odlikuju povinovanjem svom avi i na njih
škrguću zubima, budući da su oni sa potčinjavanjem spojili i bezbrižno odricanje od
sveta.
48. Kod onih koji su poslušni svom ocu demoni na svaki način pokušavaju da izazovu
ogorčenje prema njemu, pronalazeći razne povode. U slučaju da ih pokrenu na gnev,
oni u njima izazivaju i srditost, da bi, zatim, malo po malo, izrodili i mržnju prema njemu
zbog toga što, navodno, nepravedno kažnjava i što je licemer. Demoni to čine stoga da
bi na razne načine pokolebali dušu i oteli je iz otačkog naručja.
49. Ponekad demoni veličaju podvižničke napore u pomislima, a ponekad ih
omalovažavaju kao ništavne kako bi negde položili visokoumlje, a negde posejali
očajanje. Ponekad demoni veličaju napore onih koje ne mogu dovesti do lenjosti kako bi
ih bacili u visokoumlje, a onima koji se ne saglašavaju sa visokoumljem nagoveštavaju
da su im podvizi ništavni, kako bi ih, dovevši ih do lenjosti, vrgli u očajanje.
50. Kada nam pomisli budu veličale naše podvižničke napore, ponizimo svoju dušu,
odbacivši ih sa prezirom, a kada budu podcenjivale naš trud kao ništavan pohvalimo
koliko god možemo Hristovo milosrđe.
51. Po meri zlopaćenja tela ispituj i svoju savest. Upoznavaj samog sebe prateći tajnu
krađu pomisli kako ne bi, ostajući neosetljiv prema tajnom potkradanju, doživeo
pomračenje od misli da se vrline žanju samo surovošću života.
52. Kao što se zlato slabe kakvote pročišćava kada se stavi u topionicu, tako monah
početnik, pretapajući svoju narav u obitelji, postaje svetliji posredstvom iskustva
trpljenja. Naredbama bratije on se vaspitava u poslušanju, a kaznama onoga koji
kažnjava (ave ili starca) stiče osnovu dugotrpljenja. Ukoliko on bude sa radošću primao
uvrede i ukoliko bude zavoleo smirenje u poniženjima, po meri sve veće sile koju mu
daje blagodat počeće da umnožava vrline, postavši viši od suprotnih strasti.
53. Um će osetiti spokojstvo kada, odsekavši uzroke strasti, stupi u sagledavanje. Do
odsecanja strasti on će osećati i napor i opasnost, neutvrđenom nogom stupajući u
borbu sa suparnicima.
54. Starci veoma odobravaju otšelništvo koje biva u svoje vreme, tj. kada mu neko
pristupa pošto se usavršio u vrlinama u opštežiću. Pa ipak, i čovek neka se u početku
ispita da li sa uspehom može da živi u otšelništvu. Ako, pak, nađe da to nije u stanju
usled nedostatka snage, neka se vrati u opštežiće kako se, inače, nemajući sile da odoli
lukavim pomislima, ne bi lišio uma.
55. Kao što udovici koja plače sinovi služe kao uteha, tako i podvižnički napori koji
rasejavaju pomisli očajanja, produbljuju verujuće pokajanje, obznanjuju Hristovo
milosrđe i izglađuju učinjene grehe utehu predstavljaju paloj duši.
56. Kao što mladi pas pokušava da uzme hleb od deteta, tako lukava pomisao
pokušava da srcu oduzme razum. Stoga nemojmo kao deca gledati na lukavstvo
neprijateljskih sila kako im ne bismo predali dušu na razgrabljenje.
57. Kao što svetleća skupina zvezda osvetljava nebo, tako i istina Božanstvenih reči
prosvećuje čoveka i kao da u njega unosi svetiljku. Stoga svi nosimo jedan isti obraz
istine, budući da Gospod jednomislene useljava u dom (Ps.67,7).
58. Kao što se sunce svetlozarnim lučama osmehuje svoj zemlji, tako ljubav
svetlozarnim delima pozdravlja svaku dušu. Ukoliko je steknemo ugasićemo strasti i
zasijaćemo do nebesa. Ostvarićeš svaki trud čim stekneš svetu ljubav. A kad nje nema,
izostaje svaki uspeh. Onda i gnev besni, i narav ogrubljuje, i uz trud se, zbog
visokoumlja, prilepljuje taština.
59. Najpre treba da se uhvatimo u koštac sa strastima i da sa velikim trezvoumljem
predamo sećanju ono što je bilo za vreme borbe. Zatim, po ispitanome na sebi, treba i
drugima da saopštimo pravila borbe kako bi njihovu pobedu učinili lakšom, ukazujući im
unapred na način kako da vode borbu. Poneki su u sebi i savladali strasti
dugovremenim strogim životom ali ne znaju način pobede stoga što su, kao u noćnoj
bitki, zanemarili da prate svoje dejstvovanje, usled čega njihov um nije poznao
neprijateljsku podmuklost.
60. Onaj ko je okusio bezmolvije i ko je koliko toliko započeo da upražnjava
sagledavanje, neće se saglasiti da svoj um veže za brige o telesnom, niti da ga,
odvojivši ga od duhovnog poznanja, obrati ka zemaljskim delima, budući da većim
delom hodi po visinama.
61. Kada su strasti pokorene neprijatelji nas više ne uznemiravaju i više nema potrebe
da se upotrebljava odbrambeno oružje. Tada se već može pristupiti negovanju i drugih
duša. Međutim, dok još vladaju strasti, i dok se borba sa mudrovanjem tela produžuje,
ne treba odvajati ruke od oružja, već ga neprestano imati pod rukama, kako zlobni
neprijatelji naše spokojstvo ne bi obratili u priliku za napad i kako nas ne bi zarobili bez
prolivanja krvi.
62. Sveti Mojsije Izrailju daje savet da, po ulasku u obećanu zemlju i savlađivanju
tamošnjih naroda, pazi na sebe i da ne sleduje za njima pošto ih savlada
(Pon.Zak.12,30). Taj savet veoma priliči i onima koji, po odsecanju strasti, ne obraćaju
marljivu pažnju na svoje srce. Jer, u tom slučaju u njima počinju da, kao neki izdanci,
niču likovi iz prošlosti. Onaj ko im bude dao slobodu da često zapadaju u vladalački um,
ne braneći im ulaz, ponovo otkriva u sebi gnezdo za strasti iako ih je već pobedio, pri
čemu njegov život opet dolazi u opasnost od borbe. Strastima koje su već ukroćene je
svojstveno da, slično volovima koji su priučeni da jedu seno, usled nemarnosti
ukrotitelja ponovo postanu divlje i da dospeju do zverske svireposti.
63. Neka je proklet onaj koji položi idola u tajnosti (Pon.Zak.27,15). Nije jedno isto nešto
za svagda skriti u zemlju i položiti u tajnosti. Ono što se sakrije u zemlju i više se ne
pojavljuje čulima sa vremenom se izglađuje iz sećanja. Položeno, pak, u tajnosti se
sakriva od drugih, ali ga onaj ko ga je položio često viđa i obnavlja sećanje na njega.
Takav idol koji se polaže u tajnosti predstavlja svaka sramna pomisao koja se obrazuje
u misli i ne izbacuje, već tajno zadržava. Ko tako čini, podvrgava se kazni koja je
propisana u zakonu, budući da je negovanje sramne pomisli isto što i poklonjenje idolu.
64. Ne treba da dozvolimo da srcu pristupaju predstave koje oštećuju pomisao. Jer,
srce koje padne u pomračenje nečistim pomislima već nasilno i protiv volje zapada u
strasno delo.
65. Duh Sveti je napisao žitija svetih kako bi svako koji provodi neki [podvižnički] način
života istinskim primerima mogao da bude uzveden ka istini.
66. Oni koji su se tek nedavno oslobodili od svetskog meteža treba da prebivaju u
bezmolviju (unutar zidova obitelji ili doma) kako čestim izlascima i čulnim utiscima ne bi
povredili rane srca, te starim grehovnim kumirima dodali nove kipove. To bezmolvije je
teško za one koji su se nedavno odrekli od sveta. Jer, tada sećanje privodi u pokret sve
što se čuva u njemu. Ranije to nije stizalo usled mnoštva dela koja su se neprekidno
ređala jedno za drugim. Međutim, tako biva samo u početku. Vremenom će bezmolvije,
naoružavši se trpljenjem, potpuno osloboditi um od smućenja skvernim pomislima.
67. Um onoga koji se tek odvojio od greha liči na telo koje je počelo da obnavlja snage
posle dugotrajne bolesti. Za njega, koji se još nije potpuno ukrepio, i najmanji povod
biva uzrok povratka bolesti. Njegove sile su još slabe. Stoga postoji bojazan da se strast
vrati ukoliko joj neko da povod da se razdraži i ukoliko se ne izbegava lutanje u
narodnoj gomili. Ukrepljeni i sazreli podvižnici mogu i tu da smelo stupe u borbu. Ko,
pak, još nije u stanju da se bori neka u bezmolviju, ostajući kod kuće, nalazi bezbedno
pribežište.
68. Kada je u unutrašnjosti istinska tišina zamiru ne samo strasni pokreti, nego i sećanje
na njih. Tada duša, mirno prebivajući u sebi, ima mogućnost da unapred primeti
predstavu i likove koji se kriju u njoj, da stupi u borbu sa svakim od njih i da ih istrgne iz
srca. Kada likovi dolaze jedan za drugim nije moguće da se izglade prethodni utisci
stoga što je misao zauzeta novim obrazima koji, pri neprestanom privlačenju,
pomračuju duševni pogled. Oni koji žele da vide suvo korito reke nemaju nikakve koristi
ukoliko vade vodu sa mesta na kome, po njihovom mnjenju, leži ono što traže, budući
da odmah dolazi druga voda i zauzima mesto prethodne. Ukoliko, pak, zagrade tok
vode odozgo, bez truda se odmah otkriva dno, budući da preostala voda sama otiče i
ostavlja suvu zemlju koja se može po želji istražiti. Isto tako je lako izbaciti zapečaćene
utiske strasti ukoliko čula više ništa ne dostavljaju spolja. A ukoliko, pak, slično potoku,
daju sve nove i nove utiske, biće ne samo teško, već i nemoguće da se duša očisti od
strasnih likova i pokreta.
69. Prorok naređuje: Istrebite sejača iz Vavilona (Jer.50,16). Za nas se savet sastoji u
tome da istrebljujemo obraze još dok se nalaze u čulima, pre nego što padnu na zemlju
srca i daju izdanke, napajani kišom čestog razgovora sa njima i pre nego što donesu
plodove zla. Drugi prorok ublažava one koji ne čekaju da strasti sazru, već ih istrebljuju
dok još liče na mladence koji se hrane iz dojki, govoreći: Blažen je onaj koji ščepa i
smrska o stenu tvoju dečicu (Ps.136,9). Nešto slično znači i ono što je rekao Jov:
Mravolav gine nemajući lova (Jov 4,11). Očigledno je da je veliki Jov, želeći da izobrazi
podmuklost strasti, izabrao složenicu (mrav i lav), sastavivši je iz imena najsilnijeg lava i
najnemoćnijeg od svih stvorenja - mrava. Prilozi strasti, naime, započinju tananim
pomislima, neprimetno se prokradajući slično mravima, da bi se zatim razrasli i za
onoga ko se podvrgava njihovom uticaju postali jednako opasni kao napad lava. Stoga
podvižnik treba da se bori sa strastima još dok one pristupaju kao mravi, kao podsticaj
imajući njihovu ništavnost. Jer, ukoliko uspeju da dostignu silu lava već postaju
nepobedive i silno uznemiravaju. Stoga im i ne treba davati hrane. A njihova hrana su,
kao što je već više puta bilo rečeno, obrazi strasti koji ulaze posredstvom čula. Oni
hrane strasti, pri čemu svaki protiv duše naoružava svog kumira.
70. I na hramu je Zakonodavac ustrojio okna sa rešetkama (Jez.41,16). Time se ističe
da onaj ko namerava da svoje srce sačuva čistim kao hram treba, slično hramu na
kome se rešetkama na oknima sprečava ulazak bilo čega nečistog, svoja čula da ogradi
strahom Budućeg suda kao rešetkom koja bi sprečavala ulaz nečistih likova koji se
iznova rađaju i guraju unutra.
71. Onaj ko je za vreme borbe sa prizorom koji razdražuje (strasne pokrete) u stanju da,
strahom od budućih kazni koje prete, sebe dovede u napregnutu borbu, slično onome
koji se u moru bori sa talasima, bez napora će savladati one koji ga napadaju, ne
osećajući udarce koje mu nanose i reći će: Tukli su me i ne odbolovah, rugali su mi se i
ja ne razumeh (Prič.23,35), tj. oni su me tukli, misleći da mi se narugaju, a ja nisam
osećao udarce Ja nisam obratio pažnju na njihovu prevaru i nisam pokazao da uopšte
primećujem njihovo prisustvo.
zato što su njihove rane postale od strela nejakih (Ps.63,8). Ja nisam obratio pažnju na
njihovu prevaru i nisam pokazao da uopšte primećujem njihovo prisustvo.
72. Oni koji ne ostaju pri svojoj rešenosti nemaju koristi od odricanja od svetskih dela,
budući da se ponovo zavode i popuštaju pomisli i budući da se često vraćaju ka
ostavljenome, pokazujući svoje pristrašće, slično Lotovoj ženi koja je, pogledavši nazad,
postala slani stub, na urazumljenje ljudi sa sličnim [raspoloženjem]. Česta naklonost
prema onome od čega smo se udaljili bez sumnje će povući nazad od još neutvrđene
navike u dobru. Slabeći stremljenje napred, ono će opet u potpunosti privući k sebi i
primorati nas da se vratimo ranijim rđavim delima. Stara rđava navika će se od toga još
više učvrstiti, sprečavajući da se ponovo vratimo ka započetom navikavanju na dobru
narav. Jer, od običaja dolazi navika, koja, opet, prelazi u prirodu. Izmeniti, međutim, i
preokrenuti prirodu uopšte nije lako. Pogledaj na dušu koja ide za svojim navikama: ona
zaseda na svoje idole kao da je okovana za njih - Ne mogu, govori, ustati jer me je
zadesilo ono što biva kod žena (Post.31,35). Dugo vremena umirivana na žitejskim
delima, duša već zaseda na njih kao na idole. Ona se prikiva za njih, pri čemu više ne
može i neće da se rastavi od njih.
73. Svetitelji Božiji su bežali od gradova znajući da je opštenje sa razvratnim ljudima
mnogo štetnije od zarazne bolesti. Ostavivši Judeju, Ilija je obitavao u pustoj Karmilskoj
gori, punoj zverinja. U pustinoljublju je svog učitelja podražavao i Jelisej. I Jovan je
živeo u Jordanskoj pustinji, hraneći se biljem i divljim medom, pokazujući da nije teško
zadovoljiti potrebe telesnog života. Može biti da je i Mojsije nešto slično provozglašavao
dajući Izrailjcima zakon da manu saberu samo za jedan dan. Time je nagoveštavao da
brigu o ljudskom izdržavanju treba ograničiti samo na jedan dan. Ta, i svi sveti, kojih
svet ne bijaše dostojan, ostavivši naseljenu vaseljenu, potucahu se po pustinjama
(Jev.11,37-38), bežeći od lepolikih ljudskih poroka, kako silom njihovog stremljenja, kao
potokom, ne bi bili uvučeni u tok pogubnog svetskog života.
74. Mi smo stvoreni po obrazu Božijem da bismo sačuvali njegove crte i da bismo
onima koji gledaju na nas izuzetnim životom predstavili jasne odlike bogopodobija. Ja
sam, govori Bog, štedar i milostiv, dugotrpeljiv i mnogomilostiv (Ps.102,8; Joil 2,13) i
držim se pravde. Eto crta Božanskog obraza. Po njima će se prepoznati i duša koja se
pričestila bogopodobijem i koja se orodila sa Božanstvom. Iz ljubavi prema Bogu
porevnovavši za punotu bogopodobnog savršenstva i ometana uzama tela koje vezuje,
duša preduzima trud u stremljenju da se očisti i da stekne ono čime se odlikuje
Božanska priroda, tj. blagost, dugotrpljenje, dobrota i čovekoljublje. I tada ona postaje
nešto malo manja od anđela (Ps.8,6).
75. Onaj ko beži od svetskog meteža ne dozvoljava da mu se približe nemiri žitejske
sujete. On se udaljuje od opštenja sa lakomislenim i neutvrđenim ljudima, i veći deo
vremena provodi u kući u bezmolvnim molitvama, u izučavanju Reči Božijih. Pri retkim
izlascima iz doma njega vide kao umerenog, krotkog, nerazdražljivog, saosećajnog,
bratoljubivog. Ko takvog neće nazvati pravim Božijim revniteljem, istinskim obrazom i
podobijem Božijim, ozarenim Božanstvenim lučama Božije blagosti. On svoje
upodobljenje Bogu projavljuje vrlinama kao nekim najprivlačnijim cvetovima.
76. Osobene crte Boga i čoveka koji revnuje za upodobljenje Bogu su: tihost,
nezlobivost, negnevljivost, nezavistljivost, blagotvornost, saosećajnost, nezlopamćenje,
dobroljublje, dobrota, ukazivanje časti, briga o koristi drugih, druželjublje, uslužnost,
nečastoljubivost, kratko rečeno, sve u čemu javlja obilje blagosti Bog koji svojim
suncem obasjava i zle i dobre; i daje dažd pravednima i nepravednima (Mt.5,45). Po tim
crtama će se prepoznati onaj ko se stara da podražava Boga.
77. I ovo ukazanje je dovoljno da se blagoposlušni nauče savršenom životu. Znajući,
međutim, kako se poneki sa trudom privode ka tome, sveti Pavle se stara da nas
mnogim savetima iskusno odvoji od sujete, pobuđujući našu revnost raznim pohvalnim
imenovanjima. On čas govori: Vi ste hram Božiji (1.Kor.Z,16), čas: Vladajte se kao deca
svetlosti (Ef.5,8), čas: Živite dostojno jevanđelja Hristova (Fil.1,27), čas: Telesa vaša su
udovi Hristovi (1.Kor.6,15). Na jednom mestu nas naziva svetim i neporočnim (Ef.1,4), a
na drugom - besprekornim i čestitim, decom Božijom neporočnom (Fil.2,15). On o
svemu tome govori kao o prisutnom kod nas, premda toga kod nas još nema, sa ciljem
da bismo se mi, užasnuvši se pred mogućnošću da nam se takve pohvale ne preokrenu
u prekor i podsmeh ukoliko se ne pokažemo takvi, uzrevnovali svom usrdnošću da
postanemo i ostanemo takvi. Stoga se sveti apostol ne ograničava samo na te pohvale,
već navodi i razne načine i mere pomoću kojih se može doći do stepena čoveka
savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef.4,13).
78. On, pre svega, zahteva da umremo i da se razapnemo svetu, kako ni malo ne
bismo osećali ni svetske naslade ni skorbi. Umreste, govori, i vaš je život sakriven sa
Hristom u Bogu (Kol.3,3), želeći da pokaže kako žive oni koji ustaju sa Hristom, koji
traže ono što je gore i koji misle o onome što je gore, koji su umrli za stihije sveta i više
ne žive po njima. On još govori: Nego predajte sebe Bogu, kao oživljeni iz mrtvih
(Rim.6,13), želeći da, sa jedne strane, mi umremo upravo za ono čime se telesne
strasti, ratujući protiv duha, privode u dejstvo, i sa druge strane, da živimo onime čime
se vrše dela vrlina kojima se ugađa Bogu. Stoga on i naziva živom žrtvom one koji su
umrtvili udove koji su na zemlji (Rim.12,1; Kol.3,5), i koji hode u novom životu (Rim.6,4),
koji se ne kreću ka rđavom nakon žrtvenog umrtvljenja, i koji ne ostaju besplodni u
dobrim delima. Kao živa žrtva, oni nisu izgubili silu, već je, kao rascvetalu i mladu,
koriste protiv izdavna neprijateljskog mudrovanja tela, ostajući neulovljeni nerazumnim
željama, budući da su savršeno prešli iz telesnog života u duhovni, i budući da ne žive
telom, nego duhom.
79. O onima koji su, iako obloženi telom, prestali da budu uznemiravani njegovim
neurednim zahtevima, apostol govori: Vi niste po telu, nego po Duhu (Rim.8,9). Naime,
u njihovom umrtvljenom telu više ne caruje greh, niti ih nasilno prinuđava da slušaju
njegove naredbe, protiveći se zakonu uma i zarobljavajući ih nekim zakonom koji se
nalazi u udovima. Naprotiv, u njima se zacario zakon duha života u Hristu Isusu, koji ih
podstiče na potpunu poslušnost Hristovim zapovestima. U tom nastrojenju oni ne samo
da se naslađuju dobrom po unutrašnjem čoveku, već se sa gotovošću naporima oko
vrline svete telu za svaku raniju neposlušnost koju su dopustili ugađajući mu. O toj
osveti i načinu njenog ostvarivanja apostol uči: Kao što davaste ude svoje da robuju
nečistoti i bezakonju za bezakonje, tako sada dajte ude svoje da služe pravdi za
osvećenje (Rim.6,19). Kako je to veliki trud znaju oni koji su, pobeđivani običajem,
prinuđeni da rđavu naviku preobraze u dobru. Veliki je to trud u kome uspevaju oni koji,
blagodaću Božijom, ne žale sebe. Posle mnogih odstupanja i mnogobrojnih ustremljenja
napred, oni najzad uspevaju da sasvim odstupe od rđavih stremljenja kojima su bili
predani, te da sve raspoloženje u potpunosti okrenu od rđavog ka dobrom, kako bi sve
udove upotrebljavali protiv neprijateljskih strasti, od oruđa nepravde učinivši ih oruđima
pravde.
80. Pobrinite se o pokretima misli, prateći kako proizvode sećanja o stvarima i kako
pristrasno ili bespristrasno u sebe primaju njihove predstave. Mnogi popuštaju strastima
više u pomislima, negoli u dejstvima, nevidljivo se sa njima saglašavajući i naslađujući.
Oni su u unutrašnjosti pali, premda se spolja ne vidi njihov pad. Tako se dešava da je
neko po spoljašnjosti besprekoran, iako sam zna za sakrivenu unutrašnju pokvarenost i
stidi se zbog toga što je nevidljivo suprotno sa vidljivim. Tako istina protivreči poštovanoj
spoljašnjosti, primoravajući pravedno savest da se stidi. Čime se takav razlikuje od
groba kada mu duša pomišlja o nepriličnom i kada je puna sramnih osećanja? Grobovi
na kratko u sebi sadrže smrad, tj. sve dok u telu ostaje vlaga. Međutim, čim se sokovi
istroše, prekraćuje se i smrad. Srce, pak, ispunjeno sramnim pomislima svagda izaziva
gnušanje, budući da je smradnije od tela koje se raspada. Jedino se ono samo
naslađuje svojom sramotom.
81. Zadovoljstvo i tuga idu za željom (jedno po ispunjenju, a drugo po neispunjenju), a
želja se budi osećanjem (utiscima od spoljašnjih stvari, ili pomislima o njima). Onaj, pak,
ko ne dopušta poslednje (utisak, pomisao), ne daje mesta ni prvima (želji i zadovoljstvu
ili tuzi). Onaj ko zgnječi glavu zmije koju je priklještio vratima ostavlja iza vrata čitavo
njeno telo koje bi, svakako, ušlo u sobu da je glava koja prethodi našla slobodan prolaz.
Takav je zakon pažnje ili trezvoumlja.
82. Za onoga ko želi nešto rđavo podjednako je štetno i da ga stekne i da ga ne stekne,
tj. štetna je i radost u prvom slučaju, i tuga u drugom. Jer, ta tuga nije žalost po Bogu
koja, po rečima svetog Pavla, donosi pokajanje za spasenje (2.Kor.7,10), i ta radost nije
radost u Gospodu, kojom se raduju oni koji su dobre savesti (Fil.4,4). Ta radost je
izvesna duševna prevara koju podmeće demon: ona ne zavisi od okušanja prirodnog
dobra, nego od zavedenosti njegovim prizrakom.
83. [Navešćemo] osobene crte načina na koji vrlina onoga koji joj je privržen umudruje
da ide ka napretku. Napredak se ne predstavlja kao suviše udaljen kako se ne bi
pokazalo kao da vrlina hoće da zaplaši velikom udaljenošću, ali ne stoji ni nepokretan
da ne bi bio lako ulovljen goniocem kako on do smrti ne bi prekidao svoje usrđe, već
kako bi čitav svoj život uvećavao usrdnost, rasprostirući je na sve.
84. Ni vreme celog života nije dovoljno za staranje o vrlini. Onima koji se podvizavaju
potrebno je veliko trezvoumlje zbog udova koji se protive. Ukoliko smo, pak, rasejani i
promenjivih misli, kako ćemo uspešno proći tako dugi i teški put i sačuvati se od zamki
protivnika koji su mnogobrojni i nevidljivi, i koji kao oružje protiv nas upotrebljavaju naše
strasti i čula, obarajući nas baš onim čime nas je Božija blagost naoružala za borbu
protiv njih? Zbog toga treba da smo pažljivi i da se ne zavaravamo onim što našim
protivnicima pomaže u borbi protiv nas. Očigledno je: ono što nam ne pomaže da
steknemo uspeh u podvigu, služi na korist našim neprijateljima.
85. Kakvim pomislima treba da se rukovode oni koji nameravaju da daju pravilan hod
svojim mislima? Pazi. David je na jednom mestu rekao: Misao moga srca [govoriće]
razumno (Ps.48,4), na drugom: Baviću se tvojim odredbama (Ps.118,16), i opet: I
poučiću se svim delima tvojim i govoriću o postupcima tvojim (Ps.76,13). Čini tako i
večno pokretni um tvoj neće imati vremena da se zanosi ka nepriličnom, već će se
neodstupno zanimati onim što donosi sladost i veliku korist, što veseli čula viđenjem i
dušu sagledavanjem.
ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG
VI
POUKA MONASIMA
sardžaj
1. Neumerenost u hrani preseca post, a bludnu pohotljivost odgoni samoobuzdavanje
sa molitvom.
2. Srebroljublje je majka idolosluženja koja uništava nesticanje, dok brigu o potrebama
tela odseca nada na Boga.
3. Um koji luta urazumljuje čitanje Reči Božije i bdenje sa molitvom.
4. Nalet gneva ukroćuje blagodušnost i pevanje Psalama.
5. Uninije progone trpljenje i suze, a svetsku tugu ućutkuje udaljavanje od čulnih
zadovoljstava.
6. Gostoljublje se daje smirenoumnima i onima koji izbegavaju vlastoljublje i prednosti u
odnosu na druge. Gordost, tj. drevno zlo, jeste mrzost pred Gospodom. Njoj se Bog
protivi. Nju, pak, smirava samo bezmerno smirenje koje govori: Ja sam prah i pepeo
(Post.18,27), ili: Ako Gospod ne sazida dom, uzalud se muče koji ga grade; ako
Gospod ne sačuva grad, uzalud ne spava stražar (Ps.126,1).
7. Kao što je nemoguće očistiti mutnu vodu, ne učinivši je [prethodno] nepokretnom,
tako je nemoguće da monah spozna svoje unutrašnje stanje bez bezmolvija.
8. Kao što je nemoguće da se borac uvenča vencem pobede ne stupajući u borbu, tako
je nemoguće da se bude Hrišćanin bez podviga.
9. Kao što je nemoguće da tasovi na vagi stoje na istoj visini ako je jedna strana
opterećena težinom, tako je nemoguće ispuniti zapovest Božiju sa plotskim
mudrovanjem.
10. Kao što je nemoguće da se stekne veština ukoliko se ne pristupi vežbanju, tako je
nemoguće steći molitvu ukoliko se ne kleči pred Bogom sa pravim srcem.
11. Ko ne stekne čistu molitvu, neće imati oružje za borbu.
12. Onaj ko hodi nakićen, iako je tuđ za vrline Božije, predstavlja stanište demona.
13. Kao što car neće hteti da živi u domu siromaha, tako ni Hristos neće boraviti u duši
koja je oskrnavljena gresima.
14. Kao što se zapušteno polje obrađuje sa marljivim trudoljubljem, tako se i duša, koja
je podivljala u gresima, ukroćuje ukoliko stane da živi po zakonu Božijem.
15. Kao što je kamen koji duboko leži u moru nedostupan za talase, tako i onaj ko je
napredovao u vrlinama i koji kao da je pogružen u njih - neće biti pokoleban đavolom.
16. Kao što iskusni lekar odmah smišlja lekarstvo za dotičnu bolest, tako i poznanje
Boga koje se čuva (u umu i srcu) svoga pričesnika uči kako da se sačuva i kako da se
pruži ka boljem.
17. Kao što potok sam sebi krči put, tako i greh, koji se prihvati, sam sobom onoga koji
ga je stekao vodi u pogibao.
18. Kao što jelen koji upadne u zamku nema priliku da pobegne, tako neće izbeći greh
onaj ko hrani pohotu, krećući se u svetu. Jer, lukava i slatka pohota je teško razrešiva
uza.
19. Kao što seku vinovu lozu koja ne daje dobar plod, kako ne bi uzalud zauzimala
mesto, tako će Gospod iskoreniti svakog ko ne donosi plodove Duha Svetog.
20. Kao što je nemoguće da čovek, koga je pogodila strela, ostane bez povrede, tako je
nemoguće da monah ne bude ranjen od rđave pomisli, ukoliko je prihvati.
21. Kao što čovek, koji je izgubio pravi put, luta po tuđoj zemlji, ne znajući gde bi se
uputio, tako luta i čovek koji ne veruje u jednosušnu Trojicu.
22. Kao što se čovek deli na mnoge delove, premda ima jednu prirodu, tako i Sveta
Trojica ima jednu prirodu, premda se i razdeljuje imenima i ipostasima. Priroda Božija
se ne može postići, pa čak kad bi i na krilima uzleteo ka Njemu. Bog je nedostižan,
budući naš Tvorac.
23. Kao što sasud koga prave ne zna prirodu onoga koji ga pravi, tako ni čovek ne
može da pozna prirodu Božiju.
24. O Trojici nemoj ispitivati, nego samo veruj i poklanjaj se. Jer, ko ispituje - ne veruje.
25. Steknite mudrost, a ne srebro. Napravite sebi svetlu odeću Hrista Gospoda našeg,
pre nego bilo koju svilenu odeću, zato što imanja neće biti od koristi u dan smrti.
26. Kao što oganj izjeda trnje, tako će ognjem večnim biti progutan i svaki grešnik.
Međutim, on neće moći umreti, budući da će se besmrtno mučiti.
27. Nema ničeg velikog u tome što ćemo postati pravedni. Jer, u tom slučaju ćemo
jednostavno postati onakvi kakvim nas je Bog sazdao u početku, tj. vrlo dobri.
28. Ko ne živi po prirodi, ne ispunjava zapovesti Božije.
29. Sva mudrost se sastoji u tome da se bojimo Gospoda. Svaka nauka koja ne uči
zakonu Gospodnjem jeste ludost i nerazumnost.
30. Od večnog ognja ne izbavlja ni vera, ni krštenje, ukoliko nedostaju dela pravde.
Ukoliko si se sjedinio sa Hristom, čuvaj zapovesti Njegove, i ako veruješ u buduće staraj se da zadobiješ večnu slavu, bojeći se ognjenog mača. Ukoliko, pak, ne
ispunjavaš zapovesti Božije, nemoj se nazivati vernim.
31. Svaka tvar se povinuje volji Božijoj. Jedino se čovek usuđuje da se ne povinuje
Bogu, kroz koga sve postade.
32. Bogu nećemo ništa doprineti ukoliko se sačuvamo čistim, ali ćemo sami steći večni
život i naslađivanje neizrecivim večnim dobrima.
33. Nemoj govoriti: "Ne mogu da ispunim zapovest Božiju, jer mi smeta otac, ili majka, ili
žena, ili deca, ili neko drugi". Jer, oni te neće izbaviti od gneva koji dolazi i od
neuspavljivog crva. Neka ti svako ko ti smeta da stekneš Boga i vrline bude mrzak i
odvratan. Sa takvima nemoj ni da jedeš.
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI JEFREM SIRIN
Kratko saopštenje o njemu
sardžaj
Sveti Jefrem se rodio od siromašnih roditelja, u gradu Nisibiji ili u njegovoj okolini, prvih
godina četvrtog veka. Roditelji su ga vaspitali u strahu Božijem. Međutim, godine
mladosti su ga odvukle u izvesna naravstvena saplitanja. Zbog toga je počela da se
pomračuje njegova vera u Božiji promisao: on je počeo da misli da se sve u našem
životu dešava slučajno.
Ipak, Božiji promisao ga je od takvog duševnog nastrojenja izlečio na veoma dirljiv
način. Njega su okrivili za krađu ovaca i smestili u tamnicu. Istovremeno su zajedno sa
njim u tamnicu vrgnuli još jednog [okrivljenog], a u zatvoru su našli i trećeg okrivljenog.
Sva trojica su, u stvari, bili osuđeni kao nevini. Provevši u zatvoru sedam dana. sveti
Jefrem je u snu čuo glas koji mu je objasnio da strada zbog ranijih grehova, premda u
ovom slučaju nije kriv. Isto tako i ona dva čoveka koji su zatvoreni zajedno sa njim
stradaju zbog ranijih grehova. Probudivši se, on je ispričao san drugoj dvojici okrivljenih.
I oni su, preispitavši prošlo vreme svoga života, zaključili da su u prošlom periodu života
zaista učinili slična rđava dela i da su prošli bez posledica. Sudija je opravdao svetog
Jefrema, kao što mu je opet bilo predskazano u sanom viđenju.
Vaspostavivši u njegovom srcu potpunu veru u bdijuće oko promisla Božijeg, ovaj
događaj ga je tako porazio da je on odmah napustio svet i povukao se u okolne gore ka
otšelnicima gde je postao učenik svetog Jakova, kasnije velikog nisibijskog episkopa.
Sveti Jefrem se pod njegovim rukovodstvom upražnjavao u podvizima pobožnosti i
izučavanju Reči Božije, i pod njihovim uticajem je u potpunosti promenio narav. Umesto
gnevljivog i kolebivog mladića, sveti Jefrem je postao smiren i skrušen pustinjak,
savršeno predan putevima promisla Božijeg, koji dan i noć oplakuje svoje grehe.
Kada je postao episkop, sveti Jakov se, znajući visoku vrednost svoga učenika, koristio
njegovim sposobnostima u delu upravljanja Crkvom, poveravajući mu propoved Reči
Božije i obučavanje dece u školi. Vodio ga je sa sobom i na I Vaseljenski sabor u
Nikeju. Posle povratka sveti Jakov ga je uzeo za pomoćnika u svojim poduhvatima i
molitvama radi izbavljanja grada od napada persijskog cara Sapora (337. godine).
Posle končine svetog Jakova (338. godine), sveti Jefrem je zaželeo da poseti otadžbinu
svoje majke, grad Amidu, koji se takođe nalazi u Mesopotamiji. U njemu je proveo neko
vreme. Odatle je zaželeo da ide u Edesu da se pokloni tamošnjim svetinjama: tamo se
čuvao odgovor koji je Gospod poslao caru Avgaru, iz koga se saznalo za Nerukotvoreni
Obraz Hristov; tu su bile mošti svetog apostola Tadeja koji je verom prosvetio cara, grad
i svu zemlju; a u okolini grada je cvetao monaški život. Sveti Jefrem je došao u grad i
ostao u njemu. Nemajući od čega da živi, on se zaposlio kao najamnik kod gazde koji je
držao kupatilo. Taj posao, međutim, nije odgovarao njegovom nastrojenju i ciljevima.
Ipak, on je čekao ukazanje odozgo, koje je ubrzo i dobio. Kad je bio slobodan od posla i
molitve on je razgovarao sa neznabošcima. Za vreme jedne od takvih beseda njega je
slučajno čuo jedan starac pustinjak. On je, sudeći po uzvišenosti tih beseda, pravedno
zaključio da sveti Jefrem nije na pravom mestu. Zbog toga je, dočekavši kraj besede,
stupio sa njim u razgovor. Saznavši za njegova podvižnička stremljenja, on mu je
predložio da stupi u neki od okolnih manastira. Sveti Jefrem je odmah pristao.
Udaljivši se u gore, on je našao sve što je njegova duša tražila. Tamo je bilo mnogo
velikih podvižnika koji su sav svoj život provodili u molitvama, pevanju Psalama i
slavoslovljenju Boga. Oni nisu imali drugog skloništa, osim pećine. Nisu upotrebljavali
čak ni uobičajenu hranu, nego su se hranili jedino biljkama. Videći sve to, sveti Jefrem
je sa svim usrđem primio takav poredak života, dodajući molitvenim i podvižničkim
trudovima još i neumorno izučavanje Reči Božije. Ubrzo se njegova duša zbližila sa tim
ljubiteljima pustinje. Ipak, on se naročito sprijateljio sa podvižnikom Julijanom, koji je,
kao i on, bio skrušenog duha, i koji je takođe voleo da izučava Božanstveno Pismo.
Neprestano se baveći izučavanjem Reči Božije, sveti Jefrem je crpeo umilenje i
mudrost. Međutim, riznice njegovog poznanja su, najvećim delom, ostajale sakrivene od
drugih, ili zbog njegovog smirenja, ili možda zbog toga što su još uvek bile plod njegovih
sopstvenih umnih napora, a ne naročitog dara učiteljstva, koji ne voli da se sakriva,
nego ište da se učenje razliva na druge.
Ubrzo mu dar učiteljstva bio darovan. To je bilo otkriveno onom istom prozorljivom
starcu koji ga je izveo iz grada Edese. On je video svetlog anđela koji je svetom
Jefremu u usta stavio neku tajanstvenu knjigu. Od tog vremena je njegova duša,
napunjena živom vodom poznanja Boga i Božanskih stvari, počela da izliva nezadrživ
potok umilnih pouka. Zagrejane istinskim osećanjem, i izgovorene iz punote srca koje je
osvećeno blagodaću Božijom, njegove reči su bile pune duhovnog pomazanja. U
njegovim ustima su se čudesno rađali najubedljiviji saveti, dirljiva samoizobličenja i
izobličenja drugih, mudra pravila i saveti. Često se iznenada njegova pobožna misao sa
neočekivanim poletom uznosila Bogu sa ispovedanjem slave Njegove bezgranične
ljubavi, ili sa molbom za oproštaj grehova. Primeri i izreke iz Svetog Pisma, iskustva iz
podvižničkog života, priče i poređenja iz carstva prirode - sve je bilo spremno i
pojavljivalo se samo od sebe u njegovim prostim i neizveštačenim besedama.
Međutim. nisu samo naravstveno-duhovne i podvižničke pouke bile predmet njegovih
dela. On se mnogo trudio i na tumačenju Svetog Pisma, i još više u izlaganju dogmata.
Prvenstveno onih protiv kojih su grešili tadašnji jeretici i jeretici koji su živeli pre njega.
U takvim trudovima protekao je sav njegov život. I život mu se već približio kraju kada
mu je došla želja da vidi egipatske podvižnike, i da poseti velikog kapadokijskog
arhipastira, Vasilija Velikoga. Uzevši sa sobom učenika koji je umeo da govori grčki, on
je došao do Sredozemnog mora i seo na brod. Molitva i nada na Boga izbavili su i njega
i one koji su plovili sa njim od brodoloma. Nitrijska gora ga je primila kao željenog gosta,
i pružila mu utehu da se vidi sa Pajsijem Velikim (s kojim je razgovarao u toku šest
dana), sa Jovanom Kolovom i drugim starcima. Osim Nitrije, on je posetio i druga
mesta, naseljena podvižnicima, i svagde je ostavio srdačnu uspomenu
bogoprosvećenog čoveka. Osim toga, i sam je poneo poučne pouke o životu i pravilima
upokojenih i još živih egipatskih podvižnika.
Na povratnom putu iz Egipta sveti Jefrem je odlučio da poseti Kesariju Kapadokijsku,
kako bi video svetog Vasilija Velikog. Njihov prvi susret zbio se u hramu. Sveti Jefrem je
ušao u hram u trenutku kada je sveti Vasilije Veliki govorio pouku narodu, i dobio
potvrdu o njegovom visokoblagodatnom stanju. I sveti Vasilije Veliki je Duhom Svetim
bio obavešten o svetom Jefremu, i pozvao ga sebi u oltar. Posle kraćeg razgovora u
oltaru i uzajamnog pozdravljanja, beseda je nastavljena u kući i dotakla se raznih
predmeta. Kesarijski svetitelj je hteo da rukopoloži svetog Jefrema u čin prezvitera.
Međutim, smireni edeski monah nikako nije hteo da se saglasi da primi čin. Sveti
Vasilije je uspeo da ga posveti samo u čin đakona, dok je u čin prezvitera rukopoložio
njegovog učenika. Kasnije je sveti Vasilije poslao svoja dva učenika u grad Edesu sa
namerom da svetog Jefrema postavi za episkopa. Međutim, sveti Jefrem je pritvornim
ludilom uklonio tu čast od sebe, zbog svog smirenja smatrajući se nedostojnim da je
primi.
Po povratku u svoju Edesku pustinju, sveti Jefrem je želeo da ostatak života provede u
usamljenosti. Međutim, promisao Božiji ga je još jednom pozvao da služi bližnjim. Žitelji
grada su u to vreme stradali od gladi. Sveti Jefrem je svojom silnom rečju privoleo
bogate da olakšaju stradanja siromašnih, uzevši na sebe trud raspodele njihovih
priloga. To je bio njegov poslednji podvig za Crkvu. Po povratku iz grada na goru, on se
ubrzo razboleo, i, napisavši zaveštenje, mirno usnuo 372. ili 373. godine. Upokojio se
na rukama svojih učenika i žitelja Edese koji su ga voleli. Njegovo telo je predano zemlji
u prisustvu velikog mnoštva naroda, klira i pustinjaka. Posle nekog vremena njegovi
netruležni ostaci su bili preneseni u hram.
U Grčkom dobrotoljublju nema ništa od svetog Jefrema. Mi smo smatrali da nije
pravedno da svoj zbornik lišimo riznica njegovog učenja. Zbog toga smo odlučili da
izaberemo ono što je najpoučnije iz njegovih dela, po sledećim poglavljima:
Podsticaj na pokajanje i građenje spasenja.
Saveti o pokajanju.
Opšti nacrt života onih koji su se posvetili ugađanju Gospodu i izgrađivanju svog
spasenja.
O vrlinama i strastima.
O borbi sa osam glavnih strasti.
Opšte pouke o podvižničkom životu.
Svemu tome dodajemo, kao neki sažetak svih pouka - 50. slovo, tj. Savete
podvižnicima, sa dodatkom istih takvih saveta i iz 55. slova.
PREPODOBNI JEFREM SIRIN
PODVIŽNIČKE POUKE
I
PODSTICAJ NA POKAJANjE I GRAĐENjE SPASENjA
sardžaj
1. Priđite, voljeni, latimo se trgovine dok još traje dan za trgovinu. Priđite, steknimo život
večni i kupimo spasenje naših duša. Uhvatimo se za prekrasnu misao i zaželimo
Carstvo i raj.
2. Podvizavajte se u ovaj jedanaesti čas. Žurite da ne biste ostali iza zatvorenih vrata.
Veče je blizu i Nagradodavac ide sa velikom slavom da svakome da po delima
njegovim. Pokajmo se, bratijo, dok još ima vremena.
3. Poslušajte šta govori Gospod: Biva radost pred anđelima Božijim zbog jednog
grešnika koji se kaje (Lk.15,10). Zbog čega se, onda, predaješ neradu, grešniče? Zašto
se predaješ očajanju? Čega se plašiš kad na nebu biva radost zbog tvog pokajanja?
Anđeli se raduju, a ti se predaješ nemaru? Arhanđeo objavljuje pokajanje, a ti se bojiš?
Nerazdeljiva Trojica kojoj se klanjamo te poziva, a ti uzdišeš!
4. Zaplačimo malo ovde da ne bismo plakali tamo, u večnim mukama. Drugi Hristov
dolazak biće iznenadan, kao strašna munja. U onaj čas svako će primiti po svojim
delima: svako će požnjeti ono što je posejao. Svi ćemo otkriveni predstati Sudu
Hristovom, i svako će Sudiji dati odgovor za samoga sebe. U taj čas niko neće moći da
pomogne. Svako će sa strahom i trepetom stajati u očekivanju da čuje Božiju presudu.
5. Zbog čega se nemarno odnosimo prema Svetom Pismu i Hristovim rečima? Čujte šta
govori Gospod: Reč koju ja govorih, ona će mu suditi u poslednji Dan (Jn.12,48). Koja je
to reč? To je Njegovo Sveto Jevanđelje i ostale knjige Svetog Pisma, knjige proroka i
apostola. Nemojmo biti nemarni prema onome što je u njima napisano. Nebo i zemlja će
proći, ali reči Hristove neće proći (Mt.24,35).
6. Priđite, ljubljeni, i bacimo se u more milosrđa Božijeg dok nije nastupio taj Strašni
dan. Sam Bog nas poziva: Hodite k meni svi... i ja ću vas odmoriti (Mt.11,28). On poziva
sve, budući da hoće da se svi spasu. Neka se niko ne koleba. Jer, On kaže: Onoga koji
dolazi meni neću isterati napolje (Jn.6,37). A ko je taj koji mu dolazi? Onaj ko sluša
Njegovo Slovo i ispunjava Njegove zapovesti. Poslušajmo ga i povinujmo mu se: Jer,
strašno je pasti u ruke Boga živoga (Jev.10,31).
7. Pokaj se, grešniče, sa smelošću gledajući na bezgranično čovekoljublje Hrista koji je
rekao: Nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje (Mt.9,13). Pokaj
se, dok još ima vremena da ne bi bio postiđen na Strašnom sudu, gde će sa strahom
stajati hiljade hiljada anđela i svetih, gde će se otvoriti knjige dela, i gde će tajno postati
javno. Sudija je silan i sud neumoljiv, a dela i ognjena reka su pred očima. Razmisli o
svemu tome i pohitaj da se spaseš.
8. Šta čekaš? O čemu razmišljaš? Zar će neko drugi odgovarati za tebe? Zar ne znaš
da će svako sam za sebe dati odgovor Bogu, da će svako požnjeti ono što je posejao, i
da će svako poneti svoje sopstveno breme? Rasturi to breme grehova, dok još ima
vremena.
9. Ti si se jednom zauvek odrekao satane i svih dela njegovih, pred mnogim svedocima
davši zavet Hristu. Sećaj se toga i ne zaboravljaj. Znaj da su toga časa sveti anđeli
zapisali tvoje reči, te da tvoje zavete i odricanje [od satane] čuvaju na nebesima do
Strašnog sudnjeg dana. U dan Suda oni će izneti tvoje zavete i reči usta tvojih pred
strašno sudište. I tada ćeš čuti: Po tvojim ću ti rečima suditi, zli slugo (Lk.19,22). Budi
milostiv prema sebi i poštedi svoju dušu.
10. Pogledaj na druge i na njihov podvig: oni se staraju o spasenju, trude se u svakom
dobrom delu, čuvaju se od svega rđavoga, zavoleli su uzak i tesan put, poste, bdiju,
zlopate se i plaču, njihova usta uvek proslavljaju i slavoslove Ženika, njihove oči uvek
gledaju lepotu Njegovu i njihove duše se raduju.
11. Razmisli i pogledaj: ovaj Ženik se već približava. On dolazi da uvenča one koji se
zakonito podvizavaju i koji su zavoleli uzan i tesan put; dolazi da pomiluje milostive;
dolazi da učini blaženima siromašne [duhom] i da obogati one koji su bili gladni i žedni
Njega radi; dolazi da osvetli što je sakriveno u tami i da objavi namere srca (1.Kor.4,5), i
da svakome da po delima njegovim (Rim.2,6).
12. Najzad će se iznenada razleći vika: Evo ženik dolazi (Mt.25,6). Evo očekivane
radosti, pohvale pravednih, Sunca pravde! Evo Ženika, izlazite mu u sretanje!
13. Tada će oni čije svetiljke svetlo gore i čija je odeća čista poći u sretenje Gospodu sa
radošću i smelošću, radujući se i nadajući se da se njihove svetiljke neće ugasiti. A šta
će biti sa tobom? Primećujući da se tvoja svetiljka gasi, sa užasom i tugom ćeš se
obratiti prvima sa molbom da ti daju malo ulja. I čućeš: Idi prodavcima i kupi sebi
(Mt.25,9).
14. I poći ćeš, ali nećeš naći gde da ga kupiš. Jer, vreme životne trgovine je već
završeno. Tada ćeš sa velikom smućenošću, plačući i tugujući, reći sebi: "Poći ću,
pokucaću na vrata milosrđa Hristovog. Možda će mi ih milosrdni Gospod i otvoriti". Poći
ćeš i kucaćeš. Međutim, Ženik će ti iznutra odgovoriti: Zaista ti kažem, ne poznajem te
(Mt.25,12). Idite od mene svi koji činite bezakonje. Ti nisi bio milostiv, i zbog toga nećeš
biti pomilovan. Ti si hranio svoje telo i svoju odeću uprljao nečistotama. Kako onda
hoćeš da uđeš i da oskrnaviš moje Carstvo? Ti si ispunjavao volju đavola, a moju
odbacio. Nema tebi udela sa mnom. Idi od mene... u oganj večni (Mt.25,41).
15. Slušajući ovo, stajaćeš postiđen. U isto vreme do tvojih ušiju će doći glas radosti i
veselja. Prepoznaćeš glas tvojih prijatelja, i gorko ćeš uzdahnuti, govoreći: "Teško meni,
nesrećnome! Kakve slave sam se lišio, i od kakve zajednice sam odlučen zbog zlih i
nepristojnih dela svojih! Ali, zaista je pravedan Sud Božiji, zaista pravedno trpim takvo
lišavanje. Oni su živeli u uzdržanju, a ja sam trčao za svakovrsnim zadovoljstvima; oni
su pevali Psalme, a ja sam pevao sramne pesme; oni su se molili, a ja sam bezbrižno
ležao, ili šetao; oni su plakali, a ja sam se smejao. Stoga se oni sada raduju, a ja
tugujem; oni se vesele, a ja plačem; oni će carovati sa Hristom u vekove vekova, a ja ću
sa antihristom biti bačen u oganj večni. Teško meni, nesrećnome".
16. To i tome slično ćeš govoriti tada mučeći se, premda bez ikakve koristi. Jer, tamo
nema koristi od pokajanja. Prihvatimo se, napokon, brige o spasenju duše. Jer, to je
jedno potrebno (Lk. 10,42).
17. I telo zahteva izvesnu brigu, premda ne veliku. Briga, pak, o duši treba da je
neprestana. Jer, duša je vrednija od svega. Ti se sastojiš od duše i tela: duši daj duševnu, a telu - telesnu hranu. Nemoj dopustiti da ti duša umre, nego je hrani Rečju
Božijom, Psalmima, himnama i pesmama duhovnim, čitanjem dušespasonosnog Pisma,
postom, bdenjem, molitvama, suzama, nadom i razmišljanjem o budućim dobrima. Sve
to i tome slično jeste hrana i život za dušu.
18. U celokupnom Svetom Pismu se proslavljaju samo oni koji idu uskim putem, dok se
onima koji su stupili na prostran i širok put uvek predskazuju nevolje. Ostavimo široki
put, koji vodi u propast, i stupimo na uski kako bismo, potrudivši se malo ovde, carovali
u vekove vekova. Potrudimo se, uvek imajući pred očima Onoga koji će doći da sudi
živima i mrtvima. Neprestano držimo u sećanju večni život, beskonačno Carstvo,
stajanje sa anđelima, prebivanje sa Hristom.
19. Nemoj da se zanosiš time što si mlad. Naprotiv, neka u tvojim ustima uvek bude
Psalam. Jer, izgovoreno ime Božije progoni besove. Čak i kad na posao prostireš svoje
ruke, neka ti jezik govori Psalme, a um tvori molitvu. Sam Gospod ubeđuje svakoga da
se još ovde priprema za budući život.
Potrudimo se da tako i činimo. Ako se i spotaknemo i sagrešimo, lečimo se suzama,
dok je još vreme pokajanja. Vreme pokajanja je kratko, a Carstvo nebesko nema kraja.
20. Mi ublažavamo svete i želimo njihove vence, ali ne želimo da podražavamo njihove
podvige. Zar mislite da su njima darovani venci bez truda i nevolja? Želite li da čujete
kakav su mir imali u ovom životu? Bijahu mukama umoreni... potucaše se u kožusima...
u oskudici, u nevoljama, u patnjama... i ostalo (Jev.11,35-38). Hoćeš li da zajedno sa
njima večno caruješ? Idi njihovim putem!
21. Naši oci su kao svetila obasjali svu zemlju. Oni su kao dragoceno kamenje i
mnogoceni biseri poživeli posred trnja i korova, među jereticima i nečastivim ljudima.
Zbog njihovog visokog i čistog života sami njihovi neprijatelji su postali njihovi
podražavatelji. I ko nije dolazio do skrušenosti videći njihovo smirenje? Oni su se ovde
podvizavali, a tamo se raduju. Jer, i Bog se proslavio u njima, i ljudi su se od njih
poučavali.
22. Ostavivši pravi put, tok našeg života ide po stenovitim i krivudavim mestima. Ne
vidim čoveka koji bi Boga radi sasvim ostavio imanje i radi večnog života u potpunosti
napustio svet. Nema ni krotkog, ni smirenog, ni bezmolvnog. Niko se ne uzdržava od
nanošenja uvreda i niko ne trpi klevete. Svi su skloni gnjevu i vole da protivreče; svi su
lenjivi i razdražljivi i brinu se o otmenim odećama; svi su tašti i slavoljubivi i svi su
samoljubivi.
23. Mi slušamo da je sam Bog Slovo bio razapet na krst i umro radi naših grehova i
smejemo se, predajući se rasejanosti. Sunce je, ne trpeći sramoćenje Vladike,
potamnelo, a mi ne želimo da izađemo iz tame naše grehovnosti. Zavesa Hrama se
pocepala sama od sebe, iako nije nimalo sagrešila, a mi ne želimo da se naše srce
razdere od skrušenosti zbog naših grehova. Pokajmo se, napokon, bratijo, kako bismo
umilostivili Boga za naše grehove.
24. Bojim se da nas onaj Dan ne zatekne iznenada i da ne budemo odbačeni kao nagi,
bedni i nepogodni. Jer, upravo se to desilo sa onima koji su živeli u dane Noja: Jeđahu,
pijahu, ženjahu se, udavahu se... kupovahu, prodavahu... do onoga dana... kad dođe
potop i pogubi sve (Lk.17,27-28).
25. Ko hoće da se spase neka revnuje za spasenje, i ko želi da uđe u Carstvo neka ne
bude lenj. Ko hoće da se izbavi od ognja geenskog neka se zakonito podvizava, i ko ne
želi da ga bace neuspavljivom crvu neka bude bodar. Ko hoće da uđe u bračnu odaju i
da se veseli, neka pripremi svetiljku i ulje u sudu. Ko očekuje da ga pozovu na onu
bračnu gozbu, neka pripremi svetlu odeću.
26. Carev grad je pun veselja i radosti, pun svetlosti i zadovoljstva. Onima koji obitavaju
u njemu, zajedno sa životom večnim, on pruža svaku utehu. Onaj ko želi da živi u gradu
u kome živi i Car, neka ubrza svoj korak. Jer, dan se primiče kraju i niko ne zna šta će
mu se desiti na putu. Ima putnika koji znaju da je put dug, pa ipak ležu da spavaju do
večera. I kada se probude, oni vide da se dan primiče kraju. I tek što započnu
putovanje, njih sustiže oluja, grad, grmljavina, sevanje munja. Sa svih strana ih
obuzimaju bede, i oni nisu u stanju niti da stignu do prenoćišta, niti da se vrate u mesto
iz koga su krenuli na put. I mi ćemo pretrpeti isto ukoliko budemo nemarni u vreme
pokajanja. Mi smo stranci i došljaci (Ps.38,13). Postarajmo se da na vreme uđemo u
svoj grad i otadžbinu.
27. Mi smo, bratijo, duhovni trgovci. Mi tražimo mnogoceni biser - Spasitelja našeg,
Hrista, riznicu koja se ne može pokrasti. Nemojmo biti lenji u traženju tog bisera. Blažen
je i tri puta blažen onaj ko je porevnovao da ga stekne. Međutim, krajnje je jadan i
bedan onaj ko je bio nemaran da sam stekne Stvoritelja svih, i da ga stekne Stvoritelj
svih.
28. Zar ne znate da smo mi loze istinskog vinogradskog Čokota, koji je Hristos? Pazite
da se neko od nas ne pokaže besplodan. Obrađujući svoj vinograd, Otac Istine se sa
ljubavlju brine o onima koji donose plod, kako bi doneli još više ploda. One, pak, koji ne
donose ploda On seče i izbacuje napolje iz vinograda na sažeženje ognjem. Pazite na
sebe da vas, kao besplodne, ne bi posekli i predali ognju.
29. Mi smo, takođe, dobro seme koje je posejao Sazdatelj neba i zemlje, Vladika
Hristos. Eto, već je došlo vreme žetve, i srpovi su u rukama onih koji žanju. Oni samo
čekaju znak Vladike. Pazite, da se i mi ne pokažemo pleva i da ne budemo svezani u
snopove i bačeni u oganj večni (Mt.13,30).
30. Zar ne znate da nas je Car nad carevima pozvao na bračnu gozbu u svoj dvorac?
Zašto se onda predajemo nemaru i ne staramo da steknemo svetlu odeću, svetiljku koja
jasno gori i ulje u posudama? Kako ne razumete da tamo niko neće bez odeće? Znate
li, pak, šta će pretrpeti onaj ko nema bračnu odeću a uporno nastoji da uđe? Po
zapovesti Cara, njemu će svezati ruke i noge i baciti ga u tamu najkrajnju, gde će biti
plač i škrgut zuba (Mt.22,13). Bojim se da i nas, koji smo ukrašeni samo spolja, telesne
strasti ne izbace iz bračnog dvorca.
31. Koji je Otac toliko sastradalan? Koji je Otac toliko milostiv? Koji Otac voli kao naš
Vladika koji ispoljava ljubav prema slugama svojim? On nas svime snabdeva, sve nam
priprema u izobilju, leči naše duševne rane i dugo trpi kada ga ostavljamo želeći da sve
učini naslednicima Carstva svoga. On grešniku oprašta grehe, pobuđujući ga na revnost
i brzo pomaže nemoćnome kako ne bi upao u malodušnost. On bi mogao da nas silom
privoli na dobro. Ipak, On to neće kako naše proizvoljenje ne bi lišio svojih pohvala. Zar
ćemo biti lenji da mu ugađamo kada nas tako ljubi i miluje? On je iskupio i prosvetio oči
našega uma. On nam je darovao poznanje o sebi. Dao nam je da okusimo Njegovu
sladost kako bismo jedino Njega tražili. Blažen je onaj ko je okusio Njegovu ljubav. On
se time pripremio za neprestano naslađivanje Njegovom ljubavlju.
32. Ko neće zavoleti takvog Vladiku? Ko se neće pokloniti i ispovediti blagost Njegovu?
Kakvo ćemo opravdanje imati u Dan suda za svoju nemarnost? Ili, šta ćemo mu reći?
Da li da nismo čuli, ili nismo znali, ili nismo bili naučeni? Međutim, po svoj zemlji je
izašla propoved Njegova. Šta On nije učinio radi nas od onoga što je trebalo učiniti?
Nije li radi nas sišao sa bezmerne visine, iz blagoslovenih nedara Očevih? Zar On, koji
je nevidiljiv, radi nas nije postao vidljiv? Zar se On, koji je Oganj besmrtni, radi nas nije
ovaplotio? Zar On, koji je besmrtan, nije umro da bi nas oživeo? Zar On nije pogreben
da bi nas vaskrsao zajedno sa sobom? Zar nas On nije oslobodio od neprijatelja,
svezavši ga i davši nam vlast da ga gazimo? Zar nas nije uslišio kada smo ga prizivali?
Zar nam nije otvorio kad smo kucali na vrata? Čak ako je ponekad i odugovlačio imao je
u vidu samo uvećanje naše nagrade. Privodeći u sećanje sve to ko će ostati u
nemarnosti i bezbrižnosti, ožalošćujući takvog Vladiku?
33. Razmisli brate i o sledećem. One bratije koji su juče postojali i razgovarali sa nama,
danas već nema. Oni su pozvani pred svog i našeg Gospoda kako bi pokazali svoju
trgovinu. Pogledaj, šta je juče, a šta danas: kao što je juče prošlo slično jutarnjem cvetu,
tako će proći i danas slično večernjoj senci. Ispitaj da li je tvoja trgovina uspešna pred
Bogom. Naši dani beže kao lakrdijaš. Blažen je onaj ko iz dana u dan stiče sve veću
dobit od svoje trgovine, i ko sabira za večni život. A ti voljeni, zašto si nemaran? Zašto
si lenj? Zašto se opijaš uninijem (lenjošću) kao vinom?
34. Zamisli da su se dva putnika susreli na putu i da se oba vraćaju kući. Kada ih je
sustiglo veče, oni su se zaustavili u gostionici do koje su došli i ujutru su se opet rastali.
Svako od njih zna šta je u njegovoj kući - bogatstvo ili siromaštvo, mir ili tuga. Isto se
dešava i sa nama u ovom veku. Jer, ovaj život je sličan gostionici. Mi je napuštamo
kada se vraćamo u svoje mesto i unapred znamo šta naš čeka. Jer, svako od nas zna
šta je poslao na nebo: na primer suznu molitvu, ili često bdenje, ili skrušeno
psalmopojanje, ili uzdržanje sa smirenoumljem, ili odricanje od zemaljskog, i
nelicemernu ljubav i privrženost Hristu. Budi hrabar ako si to poslao, budući da odlaziš u
pokoj.
35. Tebi je dato vreme za pokajanje, a ti ne brineš o pokajanju. Zar ćeš smrti reći:
"Sačekaj! Daj mi vremena da se poka-jem". Otrezni se, voljeni, otrezni se. Poslednji čas
će kao zamka naići na tebe. Tada ćeš u užasu početi da vapiješ: "Avaj! U rasejanosti su
protekli dani moji. U neumesnim pomislima sam proživeo svoje vreme". Međutim, kakva
će ti biti korist da tako pomišljaš u času smrti s obzirom da ti se više ne dozvoljava da
ostaneš u ovom veku? Stoga se bolje sada udubi svojim umom u ove reči, te prema
njima uredi svoj život.
36. Ko se neće rasplakati, ko se neće ožalostiti, ko se neće užasnuti zbog toga što
Vladika vaseljene i sam i preko svojih slugu - proroka i apostola propoveda i vapije, a
nema onih koji slušaju? "Obed je ugotovljen,- uzvikuje Gospod. Junci moji i hranjenici
su poklani (Mt.22,4). Ženik sa slavom i sjajem seda u bračni dvorac i sa radošću prima
one koji dolaze. Vrata su otvorena i sluge izjavljuju svoje usrđe. Žurite da uđete dok su
vrata još otvorvna. Inače ćete ostati napolje i niko vas neće moći uvesti unutra". Pa
ipak, nema nikoga da razume. Niko ne ulaže staranje. Lenjost i brige ovoga veka su,
slično lancima, okovale naš um. Božanstvena Pisma mi pravilno ispisujemo i čitamo, ali
ne želimo da ih pravilno slušamo, budući da nam nije ugodno da ispunimo ono što nam
se u njima zapoveda.
37. Ponekad usred noći, dok se ljudski rod nalazi pogružen u san, iznenada biva velika
buka na nebu i strašna grmljavina i strahovite munje praćene zemljotresom. I oni koji
spavaju odjednom dospevaju u užas. Tako će i u onaj čas, slično najhitrijoj munji koja
neočekivano straši svu zemlju, strašno zatrubiti truba sa neba i probuditi one koji
spavaju i vaskrsnuti umrle od [početka] veka. Ovo nebo i sile nebeske će se pokrenuti
(Mt.24,29) i sva zemlja će se, kao voda u moru, ustalasati od slave Njegove. Jer,
strašan oganj će ići pred licem Njegovim, čisteći zemlju od bezakonja koja su je
oskrnavila. Ad će otvoriti svoja večna vrata, smrt će se ukinuti, a istruleli prah ljudske
prirode će oživeti čuvši trubni glas. Tada će se zaradovati pravednici i razveseliti
prepodobni. Savršeni podvižnici će biti utešeni za trud svoga podviga. Mučenici,
apostoli i proroci će se uvenčati. Blažen je onaj ko se udostoji da u taj čas bude sa
slavom uznesen na oblacima u sretanje besmrtnom Ženiku (1.Sol.4.17). Svako će tamo
poleteti u visine srazmerno sa ovdašnjim razvićem svojih krila. Po meri ovdašnjeg
očišćenja svoga uma svako će tamo videti slavu Njegovu. I po meri svoje ljubavi prema
Njemu svako će se tamo nasititi Njegovom ljubavlju.
38. Prisetio sam se onog časa i - zadrhtao. Pomislio sam na Strašni sud i - užasnuo se.
Pomislio sam na rajsko veselje i, uzdahnuvši, zaplakao. I plakao sam sve dok mi nije
ponestalo sila za plakanje, budući da sam u lenjosti i rasejanosti proveo svoje dane, i u
nečistim pomislima proživeo svoje godine. I nisam shvatio kako su oni prohujali, nisam
osetio kako su protekli. Dani su se umanjili, a moja bezakonja su se umnožila. Avaj! Šta
ću raditi u čas kada me okruže poznanici koji su me proslavljali videći me u pobožnom
činu, iako sam u unutrašnjosti bio pun bezakonja i nečistote, zaboravljajući na Gospoda
koji ispituje srca i utrobe. Tamo vlada istinski stid. Jadan je onaj ko tamo bude postiđen.
Preklinjem te, radi milosti tvoje, o Čovekoljubivi i Blagi, nemoj me staviti na levu stranu,
gde se nalazi jarad koja te je veoma ogorčila, i nemoj mi reći: Ne poznajem te, već mi,
po svome milosrđu, daj neprekidne suze, skrušenost i smirenost u srcu. Najzad, očisti
mi srce kako bi postalo hram tvoje blagodati.
39. Molim vašu jednomislenost, ljubljena bratijo moja, postarajte se da ugodite Bogu
dok ima vremena. Plačite pred Njim dan i noć u vašim molitvama i psalmopojanju kako
bi vas izbavio od onoga beskonačnog plača, i od škrguta zuba, i od ognja geenskog, i
od crva neuspavljivog, i kako bi nas ispunio radošću u Carstvu svome, u životu večnom,
odakle nestade [svaka] tuga, bol i uzdisanje, gde je uvek radost, i veselje, i ushićenje, i
trpeza koja je ispunjena duhovnom hranom koju je Bog ugotovio onima koji ga ljube.
Blažen je onaj ko se nje udostoji i bedan je onaj ko se nje liši.
40. Progovori bogati, i svi zaćutaše i uznesoše reč njegovu do oblaka (Sir.13,28).
Nama, pak, u Svetom Pismu govori Bog i mi ne želimo da zaćutimo i da čujemo.
Naprotiv, neko priča, neko drema, a neko luta pomislima negde napolje. Međutim, šta
govori Pismo? Onaj ko odvraća uho svoje da ne čuje zakone Višnjega, sam oskrnavljuje
svoju molitvu (Prič.28,9).
41. Hvataj se za večni život u koji si prizvan pred mnogim svedocima ispovedivši svoje
dobro ispovedanje: Jer još malo, vrlo malo, pa će doći Onaj koji treba da dođe i neće
odocniti (Jev.10,37).
42. Boj se Gospoda svom snagom svojom, i nemoj biti saučesnik dela nečastivih. Jer,
oganj njihov se neće ugasiti, i crv njihov neće umreti (Mk.9,44).
43. Nemoj verovati lukavome koji ti podmeće obmanjive pomisli, govoreći: "Još si mlad i
još mnogo godina treba da živiš. Stoga se sada veseli i nemoj žalostiti svoju dušu. U
starosti svojoj ćeš prineti pokajanje". Zar je moguće da si tako nerazuman, brate, i da ne
znaš da te lukavi obmanjuje? Ako se ne pokaješ u mladosti, tj. u uzrastu koji obiluje
snagom i kada si u stanju da podneseš svaki trud i podvig, u starosti ćeš se, utoliko pre,
izgovarati nemoću? I šta ćeš raditi ako još u svojoj mladosti budeš uzet odavde? Zbog
toga ostavi đavolski put i poslušaj glas istinskog Vladike koji je rekao: Stražite i molite
se jer ne znate dana ni časa (Mt.25,13).
44. Doći će, doći će i neće zakasniti taj strašni čas u koji pri ispitivanju nećemo imati
opravdanja. Jer, šta ćemo moći da odgovorimo Gospodu? Šta je još preostalo da učini
za nas? Zar nismo videli Boga Slova koji se smirio u obličju sluge kako bismo i mi
postali smireni? Zar nismo videli nedokučivo Njegovo Lice popljuvano kako se i mi ne
bismo ogorčavali kada nas žaloste? Ili zar nismo videli kako su Njegova sveta leđa bila
predana bičevanju kako bismo i mi pokorno nosili jaram poslušnosti? Ili zar nismo videli
kako su Njegovi obrazi bili bijeni kako i mi, kada trpimo poniženja, ne bismo padali u
jarost? Ili zar nismo čuli kako govori: Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren
srcem (Mt.11,29), kako bismo i mi postali krotki i smireni, kako ne bismo zavideli jedni
drugima, kako ne bismo ujedali i proždirali jedan drugoga? I kako ćemo se opravdati
pred Bogom?
45. Znam da je Bog pomilovao mnoge koji su se pokajali. Međutim, najveći deo njih je
grešio iz neznanja. Znam da je Bog mnogima oprostio. Ipak, oni su imali mnoge
zastupnike pred Njim. Čitam ono što je napisano o Koreju i Datanu i užasavam se,
videći kako ih je Bog kaznio zbog Mojsija. Rasuđujem o tome što je napisano o
Marijam, njegovoj sestri, tj. da je za jednu reč rečenu Mojsiju bila pokrivena gubom, i
treptim. Ako je takva kazna [za uvredu] svetog čoveka, kakvo će tek biti mučenje [zbog
ožalošćenja] večnoga Boga? Ubivši brata, Kain je bio podvrgnut dugotrajnoj kazni. Šta
će tek biti sa onima koji su ožalostili Boga? U vreme potopa je bila stroga presuda, i ja
se bojim da ne budem istog udela sa onima koji su tada poginuli. Bog se prognevio
zbog zidanja kule koja nije mogla biti dovršena. Šta će tek biti zbog naših padova? Ja
sam se pokajao, ali ne znam da li sam umilostivio Boga. Umoljavam i svete, ali se može
desiti da ni njihove molitve ne budu uslišene. Jer, ja čujem Jezekilja koji kaže da ni
Noje, ni Jov, ni Danilo neće uspeti u onome za šta se mole (Jez.14,20).
46. Sišavši iz Očevog naručja i postavši za nas put spasenja, Gospod nas svojim
Božanstvenim glasom podstiče na pokajanje, govoreći: Nisam došao da zovem
pravednike nego grešnike na pokajanje (Mt.9,13). Da to ja kažem, mogao bi da me ne
poslušaš. Ali, kad to kaže sam Gospod, zbog čega si nemaran i ne brineš o svom
životu? Ako si shvatio da u tvojoj unutrašnjosti postoji rana od pomisli i dela, zbog čega
ne brineš o unutrašnjem [zdravlju]? Bojiš li se lekara? Ali, On je pun blagosti i milosrđa.
On je zbog tebe i sišao iz Očevog naručja. On se radi tebe ovaplotio kako bi mogao bez
straha da mu pristupiš. Radi tebe je postao čovek kako bi iscelio tvoje teške rane. On te
i sam priziva sebi sa velikom ljubavlju i blagošću.
47. Vrata pokajanja su otvorena. Postaraj se, grešniče, da uđeš na njih dok se ne
zatvore. Ona te neće čekati ukoliko te čas njihovog zatvaranja zatekne da prebivaš u
neradu. Zašto si omrzao život svoj, nesrećniče. Šta je vrednije od tvoje duše, čoveče?
Ti si je, pak, grešniče, zanemario. Ljubljeni, mi ne znamo u koji čas će nebeski Lekar
zatvoriti vrata svoga lečenja. Preklinjem te, priđi i postaraj se da se isceliš. On hoće da
tvojim pokajanjem obraduje nebesku vojsku. Sunce je već došlo do večernjeg časa, ali
ne žuri kako bi i ti stigao u obitelj.
48. Dokle ćeš trpeti svog nečistog neprijatelja, bestidno ispunjavajući njegovu volju? On
hoće da te baci u oganj. Eto o čemu se on stara! To je njegov dar onima koji ga ljube.
On se uvek bori sa svim ljudima, gađajući ih rđavim i nečistim željama. One koji su mu
se pokorili on, nečisti, dovodi do očajanja. On ogrubljuje srce i isušuze suze kako
grešnik ne bi došao do skrušenosti. Svim silama se odvraćaj od njega, čoveče, hraneći
mržnju i odvratnost prema onome što je njemu drago.
49. Priđimo i molimo se dok još imamo vremena. Dok smo u ovom životu mi možemo
da umilostivimo Boga. Nije teško da steknemo oproštaj sve dok imamo vremena da
udaramo na vrata Njegovog milosrđa. Prolijmo suze dok još [traje] rok za njihovo
primanje kako ne bismo, otišavši u tamošnji vek, beskorisno plakali. Jer, tamo nema
nikakve koristi od suza.
50. Zašto smo nemarni za spasenje? Zašto ne želimo da se iscelimo dok još ima
vremena? Zbog nešto malo suza prolivenih u ovo vreme i radi pokajanja Bog oprašta
sve grehopade. Plačimo nešto malo ovde, da ne bismo plakali tamo u vekove vekova u
tami najkrajnjoj. Pokaj se ovde da tamo ne bi bio bačen u neugasivi oganj.
51. Mnogi sveti i pravedni su se odrekli sveta i njegovih dela po dobrom proizvoljenju
slobode i po dobroj nadi na zapovesti Božije, uverivši se da će se nasladiti Božijim
dobrima u raju sladosti. Zavolevši Hrista, oni su ga pretpostavili svemu propadljivome.
Zbog toga oni svakodnevno likuju u Bogu, prosvećuju se u Hristu, neprestano se
radujući u Duhu Svetome. Zbog njih se raduje Sveta Trojica, zbog njih se raduju anđeli i
arhanđeli, zbog njih se veseli i raj sladosti.
52. Drugi su, pak, zaglibili u propadljivo i upodobili se beslovesnima. Zbog čega,
čoveče, provodiš tako grešni život? Bog te je stvorio razumnim: nemoj sam sebe činiti
sličnim beslovesnima. Otrezni se unekoliko i dođi sebi. Radi tebe je sa neba došao
Svevišnji Bog, tj. da bi te uzneo sa zemlje na nebo. Ti si pozvan na svadbu Nebeskog
Ženika: zbog čega si nemaran? Zašto oklevaš? Reci mi kako ćeš poći na svadbeno
slavlje bez prikladne odeće? Ako uđeš bez nje odmah ćeš čuti: Prijatelju, kako si ušao
ovamo bez svadbenog ruha (Mt.22,12). Svežite ga i bacite u peć ognjenu. Zar se ne
bojiš toga? Ne drhtiš li zbog toga što je blizu vreme da se javi Ženik u svojoj slavi? Zar
ne znaš da je već sve spremno i da nebeska truba čeka znak? Šta ćeš raditi u onaj čas
kad se nisi pripremio kako treba?
53. U vreme smrti veliki strah očekuje sve grešnike. Trenutak razlučivanja [duše od tela]
svim svetima, svim pravednicima i svim podvižnicima donosi radost, dok nemarne i
slabe baca u tugu, privodeći im u sećanje njihov nerad i bezbrižnost u prošlom vremenu
života. Tada će raskajavanje strašno mučiti srce čoveka koji se nije brinuo o svom
spasenju. Mučnost tog raskajavanja nadvišuje sam strah od smrti i razlučenja [duše od
tela]. Nasuprot tome, pravednici, sveti i podvižnici se raduju u času smrti i razlučivanja
[duše od tela], imajući pred svojim očima veliki trud svoga podvižništva, bdenja,
molitava, postova, suza, ležanja na goloj zemlji i rogoži. Njihova duša likuje, budući da
po razlučenju sa telom očekuje da uđe u pokoj. Međutim, pojava smrti je strašna za
grešnike i za slabe ljude, koji se nisu brinuli o čistoti života u sujetnom svetu. Grešnog
čoveka veoma silno žalosti čas razdvajanja [duše od tela]. Njemu se uopšte ne
dozvoljava da kaže nešto o sebi. Zapovest o tom času se izdaje sa strogošću.
54. Čas razdvajanja ne žalosti onoga ko se oslobodio od svega zemaljskog. Smrt,
međutim, žalosti slastoljubivog čoveka, žalosti grešnika, žalosti lenjivca koji je bio
nemaran da čini ono što je Bogu ugodno, žalosti lakomog koji je svoju dušu svezao
svetovnim brigama, žalosti bogataša koji se nevoljno rastavlja od svog bogatstva,
žalosti svetoljupca što se rastavlja od sveta. Sve njih žalosti čas smrti stoga što su
svezani svetovnim brigama. Duša, pak, koja je slobodna od sveta i koja se odrekla
svetovnih briga nema zbog čega da uzdiše i da se žalosti? Ona je zaželela slobodu,
našla je i stekla je, ostajući ista, hrabro koračajući putem Božijim i sa gotovošću čineći
ono što je ugodno Bogu. Ukoliko se svom dušom priljubiš uz Boga, i ti se nikada nećeš
uplašiti časa smrti. Naprotiv, smrt i razlučenje sa telom će se za tebe obratiti u radost.
55. Blagi Bog nam je darovao prosvećenje poznanjem. Mi ga, pak, odbacujemo iz dana
u dan. Da smo ispunjavali volju Božiju, mi bismo bili blaženi u trenutku nagrađivanja,
zajedno sa svima koji su tvorili Njegovu volju. Međutim, pošto je nismo ispunjavali, tamo
nećemo imati nikakvog opravdanja. Mi, naime, svi grešimo sa znanjem. Svi mi osećamo
Božiji promisao i darove kojima nas je obdario blagi Bog. Njegova blagodat u svako
vreme posećuje naša srca. I ako sebi nađe upokojenje, ona postojano obitava u duši.
Ako, pak, nađe da naše srce nije čisto, ona odmah odstupa. Ipak, štedrost je opet
pobuđuje da siđe i da poseti nas grešne, koji smo promenjivi po proizvoljenju, premda
ne i po prirodi. Mi smo uvek rasejani i slabi, puni zavisti i lukavstva i često jedan o
drugome mislimo rđavo. Mi se zanimamo rđavim pomislima i uvek smo pogruženi u
pomisli kao u strašni glib. Došavši da nas poseti, blagodat u našim srcima susreće
smrad nečistih pomisli i odmah odstupa. Ona ne nalazi sebi ulaz, niti mogućnost da
obitava u nama kako joj je ugodno. Ona jedino svojom svetlosnom sladošću ostavlja
utisak u srcu kako bi čovek osetio da ga je blagodat posetila i kako u njemu nije našla
mesta. Po naslađivanju tim ozarenjem blagodati u čoveku može da se pojavi želja da je
potraži. Uostalom, sama blagodat ne može potpuno da odstupi od nas zato što je njeno
sopstveno milosrđe pobuđuje da sve miluje. Vidiš li promisao Božiji? Vidiš li milosrđe
Hristovo? Vidiš li kako nas Sveti Bog uvek ljubi i želi da se spasemo? Blažen je čovek
koji se uvek stara da blagodati pripremi čisto srce. Došavši u njega i našavši miomir
vrlina i svetost duše, ona će obitavati u njemu u vekove vekova.
56. Blaženi su oni koji su, po padu u neprijateljske mreže, uspeli da pokidaju njegove
okove i da se sakriju. Oni su pobegli od njega kao riba koja se spasla iz mreže. Dok je u
vodi, iako uhvaćena, riba ima nade da će podreti mrežu i sakriti se u dubinu. Time bi se
i spasla. A kada je izvuku na suvo ona više ne može sebi da pomogne. Dok smo u
ovome životu i mi imamo od Boga vlast da na sebi kidamo uze vražije volje, da
pokajanjem zbacimo sa sebe breme grehova i da se spasemo u Carstvu nebeskom. A
ako nas sustigne ona strašna naredba i duša izađe, te telo bude predano zemlji, mi već
nećemo biti u stanju da pomognemo sebi, slično ribi koja je izvučena iz vode i zatvorena
u sud.
57. Nemojmo čekati da dođe smrt da ne bismo bili postiđeni pri vaskrsenju mrtvih i kada
se sveti budu oblačili u svetlu rizu koju su sebi pripremili dobrim delima. Kakav će stid
zavladati nama kada se ugledamo ne samo obnaženim od svetle slave, nego i tamnim i
ispunjenim smradom? Postarajmo se da se ne podvrgnemo takvoj opasnosti, tj. stupimo
na podvig pokajanja i očišćenja od strasti.
58. Greh je tama, a vrlina - svetlost. Greh potamnjuje one koji ga vole i čine, a vrlina
podvižnike koji u njoj napreduju čini svetlim.
59. Donesimo plod koji je blagougodan Bogu pre nego dođe strašna zapovest da se
naša duša uzme iz tela. Teško tada onome ko je ožalostio Gospoda Boga našega i ko
se nije pokajao! On će početi da traži vreme koje je izgubio u neradu, i neće ga naći.
Zaplačimo pred Gospodom Bogom našim da bismo stekli štedrost Njegovu. Dok još
imamo vremena, pobrinimo se o sebi i steći ćemo blagoslov Gospodnji. Naša briga ne
treba da bude o novcu. Jer, ako ga se i lišimo, moći ćemo da steknemo drugi. Kod nas
je, međutim, duša u opasnosti: ako je izgubimo, više je nećemo moći povratiti (Mt.
16,26-27).
60. Naši dani prolaze i kraj se približava. Zaplačimo pred Gospodom Bogom našim dok
nas još nisu zatvorili u tamu najkrajnju. Ukoliko ih provedemo u neradu i ukoliko ih ni
malo ne iskoristimo za spasenje, ni mnogim suzama nećemo moći da ih povratimo. Sad
je najpogodnije vreme, sad je dan spasenja (2.Kor.6,2). Blaženi bodri, stoga što će biti
uvenčani u radosti. Blaženi koji plaču, jer će se utešiti (Mt.5,4), zajedno sa izabranicima
Božijim. Blaženi koji se trude u Gospodu, stoga što ih očekuje rajska naslada.
61. Mi se ne opravdavamo delima drugih i drugi neće biti osuđeni zbog naših dela. Nas
će obnažene i otkrivene izvesti pred Sudiju da damo odgovor za ono što smo učinili.
Tada nikoga neće osuditi zbog tuđih grehova: Jer će svaki svoje breme nositi (Gal.6,5).
62. Onaj ko je učinio zlo može da se spase ako od kneza kome je optužen pobegne na
drugo mesto. Kuda ćemo, pak, pobeći od Boga, kada je rečeno: Kuda da pođem od
Duha tvoga, i kuda da uteknem od lica tvoga? Ako se popnem na nebo, ti si onde; ako
siđem u ad, tamo si; ako bih ujutru uzeo svoja krila i naselio se kraj mora, i onde će me
ruka tvoja voditi i desnica tvoja držati (Ps.138,7-10).
63. Pođimo uskim i tesnim putem, ljubeći skrušenost, kako bi u nama prebivalo sećanje
na smrt i kako bismo se oslobodili osude. Jer, rečeno je: Teško vama koji se smejete
sada, jer ćete zaridati i zaplakati (Dk.6,25). Blaženi koji plaču, jer će se utešiti (Mt.5,4).
Pogledajmo u grob i primetimo tajnu naše prirode: gomilu kostiju koje leže jedna na
drugoj, lobanju odvojenu od tela i ostale kosti. Gledajući na njih, pronađimo i sami sebe.
Gde je lepota sadašnje boje, gde je lepota lica? Razmišljajući o tome, odreknimo se
plotskih želja da ne bismo bili postiđeni pri vaskrsenju.
64. Svaki dan očekuj svoj izlazak [iz tela] i pripremaj se za taj put. Jer, u čas koji ne
očekuješ doći će strašna zapovest. I teško onome koji nije spreman! Prekrasna je
skrušenost srca: ona leči ljudsku dušu.
65. Oni koji plove ne ostaju na brodu za svagda, ni putnik u gostionici u kojoj se
zaustavio. Tako ni mi ne prebivamo večno u ovom životu. Mi smo stranci i došljaci.
Gledajući na to mislenim okom, pripremajmo se za odlazak iz ovog života.
66. Ako si bio marljiv nemoj se žalostiti zbog približavanja dobrog preseljenja u drugi
život. Jer, oni koji se vraćaju kući sa bogatstvom nikada nisu žalosni.
67. Bog je čoveka stvorio slobodnim. Zbog toga su mu određene počasti i kazne: onima
koji se dobro podvizavaju - počasti i venci, a prestupnicima i nemarnima - kazne i muke.
Ima greh na smrt (1.Jn.5,16). Smrt sebi priprema onaj ko istrajava u grehu i ko od
zabranjenih dela ne prelazi na bolji život.
68. Veliki je strah u času smrti, kada se duša razdvaja od tela. Jer, u tom času
razdvajanja će pred dušu izaći njena dobra i zla dela koja je učinila po danu i po noći.
Gledajući na svoja dela, ona će im sa strahom govoriti: "Otiđite! Dajte mi da izađem". A
njena dela će joj jednoglasno odgovoriti: "Ti si nas učinila: sa tobom ćemo poći Bogu na
Sud".
69. Nikom nije poznat dan i čas razlučenja. Može se desiti da iznenada stigne strašna
zapovest, tj. da se uzme duša naša iz tela dok mi bezbrižno hodamo i veselimo se na
zemlji. I grešnik odlazi na taj put u dan i čas u koji nije očekivao, pri čemu je duša
njegova ispunjena gresima i bez opravdanja.
70. Nemoj misliti, brate, da ćeš proživeti još mnogo godina na zemlji. Nemoj se
razlenjiti, popuštajući grehovnim pomislima i delima. Naredba Gospodnja može doći
iznenada i grešnik može ostati bez vremena za pokajanje i za zadobijanje oproštaja. I
šta ćeš reći, brate, smrti u času razlučenja?
71. Neprekidno očekuj smrt, razlučenje duše od tela i izlazak pred Sud Gospodnji. I kao
onaj ko se usrdno i mudro stara za spasenje uvek imaj pripremljenu svetiljku svoju, i
svakoga časa je promatraj sa suzama i molitvama.
72. Dan se priklonio večeri. Naše vreme je pri kraju. Mi, pak, po svome neverju mislimo
da je još jutro. Već se približilo vreme žetve: "Vek ovaj prolazi". Anđeli u pripravnosti
drže srpove i očekuju znak. Pobojmo se, voljeni! Već je jedanaesti čas dana, a put je još
dalek. Postarajmo se da nas zateknu na putu. Postanimo bodri i otreznimo se od sna.
73. Govori samome sebi: "Eto, naša bratija radi, a mi provodimo vreme u lenjosti;
slušajući Božanstvena Pisma oni se napajaju kao žedna zemlja kišom, a mi lutamo
pomislima, nalazeći se i unutar kelije; oni su trezvoumni, a mi nemarni; oni su bodri u
molitvama, a mi smo svezali sebe snom i lenjošću; oni su dobili venac, a mi ostajemo u
svojoj lenjosti; oni su blagougodni Gospodu, a mi ugađamo svetu. Zbog čega se ne
treznimo kako bismo dobili nagradu".
74. Ovi dani, godine i meseci prolaze kao san i kao večernja senka i ubrzo će nastati
strašan i veliki dolazak Hristov. I zaista je taj Dan strašan za grešnike koji nisu želeli da
ispunjavaju volju Božiju i da se spasu. Odbacimo napokon od sebe brigu o zemaljskom i
počnimo da se spremamo za susret sa tim Danom.
75. Sve prolazi, sve iščezava, i ništa nam neće doneti korist u taj čas osim dobrih dela
koja smo ovde stekli. Svaki će poneti svoja dela i reči pred presto pravednoga Sudije.
Srce će zadrhtati i unutrašnjost će se izmeniti kada budu otkrivena dela i strogo ispitane
reči i pomisli. Ko neće zadrhtati, ko neće zaplakati, ko neće proliti suze kada se otkrije
sve što je svako od nas učinio u tajnosti i u mraku.
76. Da bih vam to objasnio predstaviću vam kao primer plodna drva koja u svoje vreme
zajedno sa lišćem donose i plodove. Drva se u svoju lepotu ne oblače odnekud spolja.
Naprotiv, svako iz svoje unutrašnjosti daje plod po svome rodu. Tako će i u onaj
Strašan dan sva ljudska tela izneti iz svoje unutrašnjosti sve što je učinjeno - bilo dobro,
bilo zlo. Svako će pred presto strašnog Sudije doneti dela - kao dobar i prijatan plod, i
reči - kao lišće. Sveti će tada prineti prekrasan i dragocen plod dobrih dela; mučenici će
doneti preslavno trpljenje mučenja i zlopaćenja; podvižnici će doneti trudove uzdržanja,
bdenja i molitava. Grešni, pak, nečastivi i oskrnavljeni ljudi će sa stidom, plačem i tugom
doneti plod skverni i nepravde, tj. hranu za neuspavljivog crva i neugasivi oganj.
77. Zbog čega smo nemarni? Ili, zar ne znamo šta nas čeka? Znajući pak, zašto ne
plačemo dan i noć, umoljavajući Boga da nam da pokajanje da bismo se izbavili od
onoga stida i večne tame? Tamo će se zatvoriti naša grešna usta, tamo će zadrhtati sva
tvar, zadrhtaće i sami činovi svetih anđela od slave i strahote dolaska Gospodnjeg. A
šta ćemo mu mi reći u taj Dan ukoliko u neradu provedemo sve naše vreme? Ovde je
On dugotrpeljiv i sve privlači i milostivo prima u svoje Carstvo. Tamo će, pak, zahtevati
objašnjenje. Sud bez milosti će biti izrečen onima koji nisu hteli da slede za Njim i koji
su bili nemarni.
78. Eto, pripremljeni su - sa jedne strane Carstvo i život, radost i pokoj, a sa druge večno mučenje u tami najkrajnjoj. Idi kuda hoćeš: u svemu ti je data sloboda. Prema
tome, ukoliko budeš nemaran, ne želeći da se spaseš, ukoliko ne budeš išao pravim
putevima Božijim i ne ispunjavaš zapovesti Njegove, sam sebe ćeš pogubiti i sam sebe
ćeš izbaciti iz nebeskog dvorca. Sveti Bog zbog tebe nije poštedeo Jedinorodnog Sina
svoga, a ti, nesrećniče, ne voliš samoga sebe. Otrezni se napokon i probudi iz svoga
grehovnog sna!
79. Uziđi na visinu, pa ćeš videti da je sve što se nalazi dole ništavno. Ukoliko, pak,
siđeš sa visine, zadivićeš se i maloj okrečenoj kući.
80. Pobrinimo se o svome spasenju, pobrinimo se o času smrti. Avaj, kako je strašan
čas smrti u kome se duša razlučuje sa telom! Tada otac neće pratiti sina, ni majka kćer,
ni žena muža, ni brat brata, već će svakoga pratiti njegova dela, tj. ono što je učinio bilo dobro, bilo zlo. Pošaljimo pred sobom dobra dela kako bismo imali nekoga ko će
nas, kada i sami pođemo, uvesti u grad.
81. Ako hoćeš da naslediš Carstvo još ovde stekni prijateljstvo Cara. On će te uzdignuti
na stepen koji odgovara meri tvog ovdašnjeg poštovanja prema Njemu. Koliko mu ti
ovde poslužiš, toliko će i On tebi tamo ukazati počast. Jer, napisano je: Proslaviću one
koji me proslavljaju, a oni koji me preziru biće prezreni (1.Car.2,30). Poštuj ga svom
dušom kako bi i On tebe udostojio časti svetih. Ti pitaš: "Kako da se stekne Njegova
blagonaklonost". Prinesi mu zlato i srebro kroz pomaganje potrebitima, ukoliko ga imaš.
A ako nemaš ništa takvo, prinesi mu druge darove: veru, ljubav, uzdržanje, trpljenje,
velikodušnost, smirenoumlje, uzdržavanje od osuđivanja, čuvanje očiju od sujete,
čuvanje ruku od činjenja nepravde, čuvanje nogu od skretanja na zli put, tešenje
malodušnih, sastradalnost prema nemoćnima, nuđenje čaše studene vode žednome,
davanje komada hleba onome koji traži. Prinesi mu, dakle, ono što imaš kod sebe i ono
čime te je obdario. Jer, Hristos nije odbacio ni dve udovičine lepte.
82. Češće se prisećajmo muka koje očekuju grešnike kako bismo se pobudili na
pokajanje i na prekidanje grešnog života. Šta je manje od komarca? Međutim, mi ni
njegov ujed ne možemo da podnesemo. Šta će, pak, biti tamo od otrovnog
neuspavljivog crva? Pri nastupanju večeri govore: "Upali svetiljku. Mrak je". I svetilnik
progoni tamu. A šta ćemo tamo raditi sa neprozirnom tamom koja nema kraja? Ovde
onaj koga opaljuju sunčani zraci beži u hladovinu. Šta ćemo, pak, učiniti sa neugasivom
ognjenom geenom?
83. Dođi sebi i ne prenebregavaj plamen koji se nikada ne gasi. Ako ga, pak,
prenebregavaš još ovde ispitaj sebe da li si u stanju da podneseš surovost mučnog
ognja. Upali svetiljku i približi kraj prsta. Ako si u stanju da podneseš taj bol može biti da
ćeš i tamo moći sebi da pomogneš. Ako, pak, nisi u stanju da podneseš bolove jednog
malog uda (pri čemu ti celo telo ostaje van ognja), šta ćeš raditi kada ti celo telo,
zajedno sa dušom, bude bačeno u geenu ognjenu?
84. Mi smo stranci i došljaci u ovome životu. Međutim, mi ne znamo kada ćemo biti
uzeti odavde. Mnogi od onih koji su se probudili ujutro, nisu doživeli veče. Drugi, pak,
zaspavši uveče, nisu dočekali jutro. Čovek je kao ništa: dani njegovi prolaze kao senka
(Ps.143,4). I ko zna da li je već nastupilo vreme naše smrti? Nemojmo biti nemarni
prema svom spasenju.
85. Blažen je onaj ko se u času smrti pokaže kao sveta i bogougodna žrtva i ko se sa
velikom radošću razlučuje sa telom i sujetnim životom. Ugledavši ga na nebesima,
anđeoske sile će ga proslaviti kao slugu koji im je sličan i koji je iskusan u Gospodu.
86. Časna je pred Gospodom smrt prepodobnih Njegovih (Ps.115,6), ali je strašna smrt
grešnika (Ps.33,22). Doći će, neizostavno će doći i neće nas mimoići dan u koji će
čovek ostaviti sve [ljude] i sve [stvari] i poći sam, ostavljen od svih, obnažen i
bespomoćan, bez zastupnika, bez saputnika, nespreman, bez odgovora. U dan kada se
ne nada, i u čas kada ne misli (Mt.24,50), kada se veseli, sabira riznice, živi raskošno,
predaje se pirovanju i neradu [njega će zadesiti smrt]. Iznenada će doći taj čas i svemu
će doći kraj. Jedna duboka bolna noć i - čovek će poći kao osuđenik tamo gde ga
povedu oni koji će ga preuzeti. Čoveče, tada će ti biti potrebno mnogo pomoćnika.
Mnogo molitava će biti potrebno u čas razlučenja duše [od tela]. Veliki će zavladati
strah, veliki trepet i veliki preokret pri prelasku u tamošnji svet. Naš je to čas, i čas
strašan, ali neminovan. To je opšti kraj za sve koji je za sve strašan. To je teška staza
po kojoj svi treba da prođemo. Put je uzak i tesan, ali ćemo svi na njega stupiti. To je
gorka i strašna čaša, ali ćemo je svi ispiti. Strahom i užasom je tada ispunjena duša. To,
međutim, ne zna niko od nas, već jedino oni koji su nas pretekli, jedino oni koji su stekli
iskustvo.
87. Zar ne vidiš kako je strašno kada [ljudi] umiru? U kakvoj su oni tada panici, kako
samo uzdišu, kako okreću očima tamo-amo. Kako tada škrguću zubima? Tada oni vide
ono što nikada nisu videli, čuju ono što nikada nisu čuli, i trpe ono što nikada nisu trpeli.
Oni tada traže izbavitelja, ali nema nikoga da ih spase.
88. Jedan od onih koji su umirali govoraše: "Praštajte, bratijo, praštajte. Ja idem na
dalek put, na put kojim još nisam išao, u novu zemlju iz koje se niko nije vratio, u tamnu
zemlju u kojoj ne znam šta će me sresti. Evo odlazim, i već se neću vratiti k vama.
Teskoban je za mene ovaj čas stoga što me uzimaju nespremnog; mračna je za mene
ova noć stoga što me seku kao neplodno drvo; težak je za mene predstojeći put stoga
što nemam dobar prtljag. Sada vidim kako sam se obmanjivao, govoreći: "Mlad sam i
naslađivaću se životom, a tamo ću se pokajati. Bog je čovekoljubiv i, napokon, oprostiće
mi". Tako rasuđujući svaki dan, ja sam rđavo proživeo svoj život. Mene su učili, a ja
nisam pazio; mene su poučavali, a ja sam se smejao; slušao sam Sveto Pismo, a
završavam život kao oni koji nisu ništa čuli; slušao sam o Sudu, i podsmehivao se;
slušao sam o smrti i živeo kao da nikada neću umreti. I eto, sada me uzimaju sasvim
nespremnog, i nemam pomoćnika; zatečen sam bez pokajanja, i nema ko da me izbavi;
podvrgavam se osudi i nema ko da me spase. Koliko puta sam rešavao da se pokajem,
pa sam opet činio zlo? Koliko puta sam pripadao Bogu, pa opet odstupao od Njega?
Koliko puta me je milovao, a ja ga opet žalostio? I sada odlazim u beznadežnom stanju.
Uzdahnite, bratijo, i prolijte suzu za mene!" Tako oni koji umiru ponekad razgovaraju sa
nama. I jezik im se iznenada vezuje, oči se menjaju, glas se prekida i usta onemljuju.
89. Kada se približi poslednji čas šalju se anđeli koji prihvataju dušu. Oni je uzimaju i
privode Sudu Božijem. Ugledavši ih kako se približavaju, bedni čovek, čak i car, i
vlastodržac, i svetodržac, postaje potpuno smeten, kao od zemljotresa. On sav drhti,
kao list koji vetar koleba, i otima se, kao ptičica iz ruku lovca. On se sav izbezumljuje,
budući da vidi strašne sile, nove i velike prizore, grozna i surova lica, stvari koje ranije
nije video. Sve to vidi samo onaj ko se uzima od nas, i na nas već ne obraća pažnju. On
sam u sebi tvori molitve, koliko mu dozvoljavaju snage. Iz njegovog stanja mi
zaključujemo da vidi gornje sile. Dajući jedan drugome znak rukom, recimo: "Ćutite, ne
uznemiravajmo više onoga koji leži kako ga ne bismo smutili. Bolje se molimo da
njegova duša ode sa mirom i da mu Sudija bude snishodljiv".
90. Eto, skončao je. Nestao je. Proživeo je svoj vek i leži nepokretan, bez daha i nem.
Šta je čovek? Sneno viđenje i senka. Anđeli prihvatači uzlaze sa dušom po vazduhu
gde se nalaze poglavarstva i vlasti, i gospodari protivnih sila. Ti naši zli tužitelji su ovde
sablaznitelji i zapisivači naših zlih dela, a tamo - ispitivači. Oni dušu koja se podiže
susreću na putu, promatraju i nabrajaju njene grehove po svojim zapisima: grehove
mladosti i starosti, voljne i nevoljne, učinjene delom, rečju i pomišlju. O, kakav je tamo
strah, kakav trepet bedne duše! Neopisiva je nevolja koju tada trpi duša od neizbrojivog
mnoštva đavola koji je okružuju i kleveću kako bi je sprečili da uziđe na nebo, da stupi u
blaženi život i da se naseli u zemlji živih.
91. Uzevši dušu, anđeli je odvode putem koji je jedino njima poznat. Mi, pak, uređujemo
telo i iznosimo ga na groblje, susrećući novu strašnu tajnu. Mali i veliki, carevi i prosti
ljudi, gospodari i sluge - svi postaju ista zemlja, isti prah, isti pepeo, isti smrad, isti gnoj:
kakav je crnac, takav je i lepotan, kakav je mladić, takav je i starac, kakav je raslabljeni,
takav je i snažni telom. Svi su postali zemlja i pepeo, kao što je u početku određeno
(Post.3,19). I čovek ništa ne može da raspozna! Zaista je velika i strašna tajna pred
nama! Vidimo da je tu svaki uzrast izbrisan, da je svaka telesna slava izmenjena, da je
svaka lepota lica iščezla, da se svako prijatno oko sklopilo, da su se svaka rečita usta
zatvorila, da je svaka pletena kosa istrulela. Sve se završilo. Govorim i niko ne sluša,
plačem i niko se ne obazire.
92. Pitajmo one koji leže: "Kuda ste otišli, bratijo naša? Gde obitavate? Gde je mesto
vašeg prebivanja? Odgovorite nam. Porazgovarajte sa nama, kao što ste nekada
razgovarali". A njima bi priličilo da nam odgovore: "Mi smo otišli od vas koji još prebivate
u zemaljskom životu. Duša svakoga od nas se nalazi na mestu koje odgovara njenom
dostojanstvu. A ovaj prah koji leži pred vama, ovaj pepeo koji vidite, taj smrad, te
istrulele kosti, to su tela onih mladića i devojaka koje ste vi nekada voleli. Taj pepeo je
telo koje ste vi stavljali u svoje naručje i nenasito ljubili. Ti iskeženi zubi su usta koja ste
vi dan i noć pokrivali bezbrojnim poljupcima. Taj gnoj i odvratna vlaga je telo koje ste
grlili, predavajući se grehu. Stoga pogledajte i tačno shvatite da, grleći na posteljama
svojim mlade supruge, vi grlite prah i blato. Znajte da, ljubeći njihove udove, vi ljubite
smrad i gnoj. Razumite da, goreći ljubavlju prema njima, vi želite crve, pepeo i smrad.
Nemojte se predavati zabludi, nerazumni mladići i device! Nemojte se zanositi sujetnom
lepotom mladosti. Jer, i mi koji ležimo pred vašim očima kao istruleli mrtvaci, nekada, za
vreme svoga života, bejasmo kao i vi sada, stasiti, veličanstveni, namazani lepim
mirisima, voljeni, sladeći se i živeći u blagostanju. I eto, kao što vidite, sve to postade
zemlja, prah, pepeo i smrad. Nemojte se više obmanjivati. Naprotiv, od nas koji smo vas
preduhitrili i koji smo sada u grobu naučite da postoji Sud, beskonačno mučenje,
neprozirna tama i strašna geena, neuspavljivi crv, neprekidni plač, neprestani škrgut i
neisceliva tuga".
93. Tome nas, ako ne rečima, a ono samim delom, uče naša bratija koji su otišli pre
nas. Prenimo se iz sna. Prestanimo da obmanjujemo sebe pustim nadanjima. Nemojmo
dopustiti da nam se lukavi neprijatelj i dalje ruga. Neka nas ne obmane lažna pomisao
obećanjem dugog života. Dešavalo se da oni koji naprave velike planove ne dožive ni
do jutra, budući iznenada ugrabljeni smrću kao ptica od strane jastreba, ili jagnje od
strane vuka. Neki se, zaspavši uveče zdravi, nisu probudili; drugi su ispustili dušu
sedeći za trpezom; neki su iznenada umrli za vreme šetnje i zabave; neki su,
uspokojavajući se u kupatilu, ujedno našli pogrebno pranje; neki su bili iznenada
ugrabljeni smrću za vreme svadbe, u samoj bračnoj ložnici, pri čemu im je bračna
odeća ujedno poslužila i kao pogrebna, dok su svirače zamenile naricaljke, a plesače
oni koji plaču. Sve to mi znamo, pa ipak ne prestajemo da se obmanjujemo. Mi nećemo
obresti nikakvo Božije snishođenje, budući da se obmanjujemo sa znanjem, a ne iz
neznanja. Umoljavam vas da napokon postanete tvoritelji učenja koje vam se predlaže,
a ne samo slušatelji.
94. Kakvom strahu i kakvoj nevolji ćemo se mi podvrći u času izlaska iz ovoga života i
pri razlučenju duše od tela! Tada će se izvršiti velika i strašna tajna! Duši prilaze dobri
anđeli i mnoštvo nebeske vojske, a takođe i sve protivne sile i knez tame. I jedni i drugi
žele da dušu uvedu u mesto u kome i sami žive. Ako je duša ovde stekla dobre
osobine, vodila čestit i vrlinski život, u dan izlaska vrline koje je ovde stekla postaju
dobri anđeli koji je okružuju i ne dopuštaju nikakvoj protivničkoj sili da joj priđe. Naprotiv,
one je sa svetim anđelima u radosti i veselju uzimaju i odnose Hristu, Vladici i Caru
Slave, i poklanjaju mu se zajedno sa svim nebeskim silama. I najzad se duša odvodi u
mesto upokojenja, u neizrecivu radost, u večnu svetlost, gde nema ni žalosti, ni
uzdisanja, ni suza, ni brige, gde je besmrtni život i večna radost u Carstvu nebeskom sa
svima ostalima koji su ugodili Bogu. Ako je, pak, duša živela sramno u ovome svetu,
predajući se nečasnim strastima i zanoseći se plotskim zadovoljstvima i sujetom ovoga
sveta, u dan izlaska iz ovoga života će pristrašća i uživanja, koja je stekla u ovome
životu, postati lukavi demoni koji će je okružiti, ne dozvoljavajući anđelima Božijima da
joj se približe. Ona će je, zajedno sa protivničkim silama i knezovima tame, uzeti
bespomoćnu, uplakanu, potištenu i setnu i odvesti u tamna, mračna i tužna mesta gde
se drže svi grešnici za Dan suda i večnog mučenja, i gde je bačen đavo sa svojim
anđelima.
95. Prema tome, dok još imamo vremena pobrinimo se da se pokajanjem očistimo od
strasti, i da trudovima samoumrtvljenja i dobrih dela u srcu zasadimo vrline. Jer, one će
se, po našem ishodu, zastupati za nas i zajedno sa anđelima Božijim stati pred Vladiku
našeg i Gospoda, privlačeći Njegovu blagonaklonost prema nama.
PREPODOBNI JEFREM SIRIN
PODVIŽNIČKE POUKE
II
SAVETI O POKAJANjU
sardžaj
1. Teško meni! U kakvom sam stidu! Moja unutrašnjost nije kao moja spoljašnjost!
Zaista, ja imam izgled pobožnosti, ali ne i njenu silu. S kakvim ću licem izaći pred
Gospoda Boga koji zna tajne srca moga? Podležući odgovornosti za tolika zla dela,
stojeći na molitvi ja se bojim da ne siđe oganj sa neba i pogubi me. Pa ipak, ne
očajavam, uzdajući se na štedrost Božiju.
2. Otvrdlo je srce moje, izmenio se razum moj, pomračio se um moj. Kao pas vraćam se
na svoju bljuvotinu (2.Pt.2,22). Nema u meni čistog pokajanja, nema suza za vreme
molitve, premda i uzdišem, i bijem se u prsa, tj. u prebivalište strasti.
3. Tamo će se obelodaniti ono što je učinjeno u tami, i ono što je učinjeno javno. Kakav
će stid obuzeti moju dušu kada me ugledaju osuđenog oni koji sada govore da sam
besprekoran! Ostavivši duhovno, ja sam se pokorio strastima. Ne želim da se učim, a
spreman sam da učim [druge]; ne želim da se potčinjavam, a volim da [druge]
podčinjavam sebi; ne želim da se trudim, a vrlo rado druge obremenjujem; ne želim da
ukazujem čast, a želim da me [drugi] poštuju; prekore ne trpim, a volim da prekorevam;
ne želim da me ponižavaju, a volim da ponižavam; mudar sam da dajem savete, ali ih
sam ne ispunjavam; govorim šta treba činiti, a sam činim ono što ne treba ni govoriti.
4. Nemoj reći: "Danas ću sagrešiti, a sutra ću se pokajati". Bolje je da se danas
pokajemo, jer ne znamo da li ćemo doživeti do sutra.
5. Ako smo sagrešili, pokajmo se zato što Gospod prima pokajanje onih koji se istinski
kaju.
6. Ako sagreši brat, mi ga sa zadovoljstvom izobličavamo, a ako sami pogrešimo
izobličelje primamo sa neprijatnošću.
7. Nemoj protivrečiti istini i ne stidi se kada te ispravljaju. Nemoj se stideti da ispovediš
grehe svoje (Sir.4,29-30). Nemoj reći: "Sagreših, pa šta", budući da je Gospod
dugotrpeljiv. Nemoj kasniti da se obratiš Gospodu, i ne odlaži iz dana u dan (Sir.5,4; 8).
Znaj da gnev neće zakasniti (Sir.7,18).
8. Ko će dati glavi mojoj vodu, i očima mojim izvor suza da plačem zbog grehova mojih
dan i noć (Jer.9,1). Rekoh smehu (Prop.2,2): "Idi od mene;" i suzama: "Dođite mi", jer je
veoma velik greh moj pred Gospodom i nema broja mojim padovima.
9. Da li znate da kod ljudi postoje tri različite vrste suza? Postoje suze zbog vidljivih
stvari, koje su veoma gorke i sujetne. Postoje suze pokajanja, kada duša želi večna
blaga: one su veoma slatke i korisne. I postoje suze raskajanja tamo gde je plač i škrgut
zuba (Mt.8,12): one su gorke i beskorisne, budući da su u potpunosti neuspešne, s
obzirom da je prošlo vreme za pokajanje.
10. Po spoljašnjosti mi smo smireni, a po naravi - surovi i nečovečni; po spoljašnjosti
smo pobožni, a po naravi - ubice; po spoljašnjosti smo puni ljubavi, a po naravi neprijatelji; po spoljašnjosti smo druželjubivi, a po naravi - puni zavisti; po spoljašnjosti
smo podvižnici, a po naravi - rđa za podvižnike; po spoljašnjosti smo isposnici, a po
naravi - morski razbojnici; po spoljašnjosti smo celomudreni, a u srcu - preljubočinci; po
spoljašnjosti smo bezmolvnici, a u srcu - skitnice; po spoljašnjosti smo krotki, a po
naravi - uobraženi; po spoljašnjosti smo savetodavci, a po naravi - zavodnici; po
spoljašnjosti smo prostodušni, a po naravi - opasni. Zbog čega je to tako? Zbog toga što
pred svojim očima nemamo strah Božiji, i zbog toga što zapovesti Gospodnje ili ne
znamo, ili izvrćemo onako kako nam je ugodno.
11. Još i sada (posle dugo godina samoispravljanja) u meni je mnogo nečistih pomisli zavisti, pakosti, samougađanja, stomakougađanja, gnevljivosti, taštine, gramžljivosti.
Sam po sebi sam ništa, a sebe smatram za nešto; pripadam broju rđavih ljudi, a uporno
tražim da dobijem slavu svetosti; živim u gresima, a želim da me svi smatraju
pravednim; sam sam lažljivac, a na lažove se ljutim; oskrnavljujem se mišlju, a
osuđujem bludnike; osuđujem lopove, a činim nepravde bednima; pokazujem se kao
čist, premda sam sav nečist; u crkvi stojim na prvom mestu, premda nisam dostojan ni
poslednjeg; zahtevam da me poštuju, iako treba da me preziru; pred ženama hoću da
se pokažem ljubazan i pred bogatima - blagočastiv; ako me žaloste, svetim se; ako me
izobličavaju, negodujem; ako mi ne laskaju, gnevim se; starešine prezirem, i ponašam
se licemerno pred njima; ne želim da odam poštovanje dostojnome, a sam zahtevam
počasti iako sam nedostojan. Neću početi da opisujem pomisli koje me svakodnevno
okupiraju, brige oko sujete, nemar za molitvu, strast za osuđivanjem. Naprotiv, opisaću
odlaske u Crkvu jedino zbog ustanovljenog poretka kao i namerna zakašnjenja, tražene
susrete, licemerne razgovore sa pobožnim ženama, nenasitost u primanju darova,
laskanje radi zadobijanja boljeg. Takav je moj život, takvi su moji nedostaci!
12. Možda će neko reći: "Kakvu važnost imaju pomisli". Na to ću vam reći: "One su
veoma važne". I evo dokaza iz Svetog Pisma. Jov je prinosio žrtve za decu svoju,
govoreći: Može biti da su u svojim srcima pomislili o nečemu zlom (Jov 1,5). Kad
pomisli ne bi podlegale odgovornosti, zbog čega bi on prinosio jedno tele zbog
grehopada pomislima? U zboru Korejevom osuđeni su bili i oni koji su imali zle misli.
Budući da su imali zle misli, oni su bili spaljeni. I Gospod Spasitelj je saglasnost da se
učini preljuba nazvao preljubom, i želju za ženom - samim delom, i gnev - ubistvom, i
mržnju - samim ubistvom. I blaženi Pavle svedoči o našoj odgovornosti za pomisli kada
kaže da će Gospod na Sudu otkriti sve namere srca i osvetliti ono što je sakriveno u
tami (1.Kor.4,5). Nemojte, dakle, govoriti da pomisli ništa ne znače, budući da se
saglasnost sa njima priznaje za samo delo.
13. Mi nismo dužni da ispitujemo samo pomisli, već i odluku našeg proizvoljenja da
pomisli prizna prijatnim i da im se prikloni. Zemljodelac seje na zemlju, ali se ne prima
sve što je posejano. Tako i um seje u proizvoljenje, ali se ne prima i ne odobrava sve.
Zemljoradnik očekuje rod od onoga što je zemlja primila. I Bog zahteva odgovor za ono
što je primilo i odobrilo proizvoljenje.
14. Apostol je ljude koji postupaju u skladu sa prirodom nazvao duševnima, a one koji
postupaju protivprirodno - telesnima. Duhovni su, pak, oni koji i prirodu preobražavaju u
duh. Bog zna i prirodu i proizvoljenje i moći svakoga [od nas]. On u njih seje svoje Slovo
i od njih očekuje dela prema njihovim mogućnostima. On natprirodno proniče u dušu i
duh, u prirodu i proizvoljenje (premda ne vrši nasilje nad njim). Ako se čovek
zadovoljava onim što je prirodno, Bog neće tražiti odgovor, budući da je odredio meru
prirode i postavio joj zakon. Međutim, ako proizvoljenje bude nadvladano prirodom, On
će tražiti odgovor za nenasitost i za narušavanje Božijeg zakona.
15. Mrzim greh, ali prebivam u strastima; odričem se bezakonja, ali se i nehotice
potčinjavam nasladi. Potčinio sam svoju prirodu grehu. Kupivši moje proizvoljenje, on za
mene postaje neophodnost. Potocima u meni teku strasti, budući da sam sjedinio svoj
um sa telom: razdvajanje nije moguće. Ja žurim da izmenim svoje proizvoljenje, ali se
prethodno stanje protivi. Ja pokušavam da oslobodim svoju dušu, ali me pritešnjuje
mnoštvo dugova.
16. Zli zajmodavac, đavo ne podseća na vraćanje duga. On darežljivo pozajmljuje i
nikako neće da uzme nazad. Uporno traži da nas porobi, a o dugu ne spori. On daje na
dug da bismo se bogatili strastima, i dano ne traži. Ja želim da vratim, a on ranijem
[dugu] još dodaje. Kada ga prinudim da uzme, on daje nešto drugo kako bi bilo
očigledno da mu isplaćujem iz njegove pozajmice. On me obremenjuje novim
dugovima, budući da ranije strasti istrebljuje drugim, dotle nepostojećim. Staro je
naizgled isplaćeno, ali me on uvlači u nove dugove strasti, i uvodi u nova stanja. On me
primorava da ćutim o strastima i da se ne ispovedam, i ubeđuje me da stremim ka
novim, navodno beznačajnim. Ja se navikavam na do tada nepostojeće strasti i, obuzet
njima, zaboravljam na ranije. Zatim sklapam ugovor sa onima koje kao nove dolaze k
meni, i opet postajem dužnik. Ja stremim ka njima kao prema prijateljima, a oni koji su
mi dali u zajam opet postaju moji gospodari. Pokušavam da se oslobodim, a oni me
čine robom koji je za prodaju. Žurim se da pokidam njihove okove, i bivam zavezan
novim okovima. Staram se da se izbavim od ratovanja pod zastavom strasti, ali zbog
napretka i njihovih darova se pokazujem kao njihov vlasnik.
17. O dalje od mene ropstvo zmijino! Dalje od mene vladavino strasti! Dalje od mene
zastareli grehu. On je dao i zaloge da bi kupio um moj; laskao je telu da bi mu potčinio
dušu; preduhitrio je mladost da razum ne bi znao šta se desilo; privezao je za sebe
nesavršenu pamet da bi preko nje, kao bakarnim lancem, držao nedaleki um; drži um
na uzici i ne dopušta mu da pobegne. Greh ograđuje um i zatvara vrata znanja. Strast
neprestano stražari pored razuma ne dozvoljavajući mu da poviče ka Bogu i da
onemogući da telo bude prodano. Ona uverava da staranje o telu nije ni malo rđavo i da
za takvu sitnicu neće biti kažnjavanja. Kao primer ona navodi mnoštvo zamršenih
pomisli i uverava u nemogućnost da se one podvrgnu ispitivanju. Ona se poziva na
njihovu tananost (beznačajnost) i uverava da će sve slično biti predano zaboravu. Eto
čime me zadržava i vezuje neprijatelj, obavijajući me obmanom i laži.
18. Pavle je rekao daje onaj ko greši - telesan (Rim.7,14). Greh u delo privodi onaj ko
ga prihvati proizvoljenjem. Između prirode i greha posreduju navike. Strasti su nešto što
je doneo greh i što je priroda primila. Vršenje greha je potčinjavanje duše, smetenost
uma i ropstvo. Nalazeći se u telu greh gospodari nad umom. On ovladava dušom
potčinjavajući je uz pomoć tela. Greh koristi telo umesto upravnika. Njime on
obremenjuje i samu dušu i postaje kao njen domoupravitelj, budući da predlaže delo i
zahteva odgovor o izvršenju. Kad hoće da udari dušu on koristi telo. Jer, on je plot
preobratio u svoj sopstveni lanac. Na njemu on drži dušu kao ovcu za klanje. On je
dušu kao visokoparnu pticu vezao tim lancem. Njime joj je odsekao ruke i noge, kao što
se nekom krepkom divu mačem [odsecaju udovi]. I ja ne mogu ni da bežim, ni da
pomognem sebi, budući da sam živ sahranjen. Gledam očima, ali sam slep. Od čoveka
sam postao pas. Iako imam razum, ponašam se kao beslovesan.
19. Ja želim da se oslobodim od jadnog strasnog rasploženja, ukoliko mi Gospod
pomogne. Ako sa mnom učini po velikoj milosti svojoj, biću izbavljen od greha, i ako
izlije na mene blagost svoju, spašću se. Uveren sam da to može učiniti, i ne očajavam
za svoje spasenje. Ja znam da će mnoštvo Njegove milosti prevazići mnoštvo mojih
grehova. Znam da je On došao i sve pomilovao, i da je u svetom krštenju darovao
oproštaj grehova. Ja to ispovedam budući da sam se sam poslužio tom blagodaću. Ja
imam potrebu za izlečenjem od grehova koji su učinjeni posle krštenja. Međutim,
Vaskrslome iz mrtvih nije nemoguće i od toga da me isceli. Ja sam slep, ali je On iscelio
i sleporođenog. Ja sam odbačen kao gubavac, ali On, ako hoće, može i mene očistiti.
Ja izobilujem grehovima, ali Njegova blagost prema meni neće biti pobeđena. On je
pomilovao Zakheja, kao dostojnog, a mene će pomilovati kao nedostojnog.
20. Sudu podleže i prazna reč. I šta je u stvari prazna reč? Obećanje vere koje nije
ispunjeno na delu. Čovek veruje i ispoveda Hrista, ali ostaje prazan i ne čini ono što
Hristos zapoveda. Praznu reč imamo i u slučaju kada se čovek ispoveda i ne ispravlja,
kada govori da se kaje pa opet greši. I rđav iskaz o drugome je prazna reč, budući da
prepričava ono što nije bilo učinjeno i što nije viđeno.
21. Pristupi grešniče, k dobrom Lekaru, i isceli se bez napora. Zbaci sa sebe breme
grehova, prinesi molitvu, i okvasi suzama istrulele rane. Jer, nebeski Lekar suzama i
uzdasima leči rane. Pristupi i prinesi suze: one su najbolji lek. Jer, nebeskom Lekaru je
ugodno da se svako leči i spasava svojim sopstvenim suzama. To je lek trenutnog, a ne
sporog dejstva. Njega nije potrebno stalno privijati uz ranu, budući da odmah isceljuje.
Lekar samo čeka da vidi tvoje suze. Pristupi bez straha. Pokaži mu ranu i ujedno prinesi
lek tj. suze i uzdahe.
22. Ko se neće zadiviti, ko se neće zaprepastiti, ko neće blagosloviti veliko milosrđe
tvoje blagosti, Spasitelju duša naših, zbog toga što si blagovoleo da primiš suze kao
cenu za tvoj lek! O, silo suza! Dokle si se pružila! Ti sa velikom smelošću neometano
uzlaziš na samo nebo. O, silo suza! Anđeoski činovi i sve nebeske sile se neprestano
vesele zbog tvoje smelosti. O, silo suza! Ukoliko ushteš, ti možeš sa radošću da
predstojiš svetom i visokom prestolu Prečistog Vladike. O, silo suza! Ti za tren oka
uzlećeš na nebo, i ono što tražiš dobijaš od Boga. Jer, On ti izlazi u susret i radosno
daje oproštaj.
23. Kako ću ti se moliti, Spasitelju moj, kad su mi usta ispunjena ogovaranjem? Kako ću
te pesmama proslavljati kada mi je savest oskrnavljena? Kako ću te dozvati kada nisam
sačuvao zapovesti tvoje? Međutim, ti sam, Sveblagi, nemoj prezreti mene ništavnog,
nemoj odbaciti mene mrskog, nemoj ostaviti mene beznadežnog. Jer, neprijatelju mome
veoma godi da vidi kako očajavam. Njegova jedina radost je da me zbog očajanja vidi
kao svoj plen. Međutim, ti sam svojim milosrđem posrami njegovo nadanje, otmi me iz
njegovih čeljusti, izbavi me od zlobne namere i od svih zamki koje postavlja protiv
mene! I sve koje muči savest zbog nepotrebnih dela njegovih molim: Nemojte očajavati,
nemojte pričinjavati radost svome suparniku. Naprotiv, bez stida pristupite Bogu, plačite
pred Njim i, ispitujući sebe, nemojte gubiti nadu. Jer, naš Gospod se veoma raduje
onima koji se kaju i čeka naše obraćanje. On sam sve zove: Hodite k meni svi koji ste
umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti (Mt.11,28). Stoga neka niko ne očajava za
sebe, bez obzira koliko je sagrešio. Gospod je strog samo prema onima koji ga
odbacuju i koji se ne kaju.
24. Blažen je onaj ko je poželeo da razumno plače, i ko sa skrušenošću na zemlju izliva
suze, kao dragocene bisere pred Gospodom.
25. Blažen je onaj čija je duša postala slična novoposađenom drvetu, i koja uvek, kao
vodu za zalivanje, ima suze po Bogu.
26. Blažen je onaj ko u svojoj duši zasađuje dobro rastinje, tj. vrline, i koji ono što je
zasadio u sebi zaliva, moleći se sa suzama, da bi bilo blagougodno i plodonosno
Gospodu.
27. Hoću da vam izobrazim silu suza. Ana je suznom molitvom dobila proroka Samuila,
ushićenost prema gornjem i hvalu Bogu u srcu svome. Žena grešnica u Simonovom
domu je, plačući i umivajući suzama svete noge Gospodnje, dobila oproštaj grehova.
Umilenje (srdačni plač pred Bogom) jeste iscelenje duše. Ono u nas, saglasno sa
našom čežnjom, useljava Jedinorodnog Sina i u dušu privlači Duha Svetoga. Na zemlji
nema radosti sladosnije od radosti umilenja. Da li se neko od vas ozario tom radošću
suza po Bogu? Onaj ko je to okusio i ko se time usladio za vreme molitve već se
uzdigao iznad zemlje. U to vreme on je bio sasvim izvan tela, izvan ovoga veka, i već
više ne na zemlji. Svete i čiste suze po Bogu uvek omivaju dušu od grehova i čiste je od
bezakonja. Suze po Bogu u svako vreme daju smelost pred Bogom. Nečiste pomisli
nikako ne mogu da se približe duši koja ima svagdašnje umilenje po Bogu. Umilenje je
skrivnica koja se ne može pokrasti. Naravno, ja ne mislim na umilenje koje traje jedan
dan, nego na ono koje traje neprestano, danonoćno i do kraja života. Umilenje je čisti
izvor koji orošava plodni nasad duše (tj. vrline).
28. Pre bezakonja, neprijatelj u čovekovim očima umanjuje značaj greha. On naročito
omalovažava pohotu slastoljublja, našaptavajući da je po značaju ravna sa prolivanjem
čaše hladne vode na pod. Tako lukavi umanjuje greh u očima čoveka pre nego što ga
učini. Kada ga, pak, učini lukavi ga u njegovim očima predstavlja beskrajno velikim. On
na njega, pri tom, podiže i talase očajanja. Često se on protiv njega naoružava i
pričama, ubacujući mu sledeće misli: "Šta si učinio, uzaludni trudbeniče? I na šta liči
tvoje delo? Evo na šta: zasadio si nekoliko vinogradskih loza, čuvao ih i pazio dok nisu
dale ploda; zatim si sabrao grožđe i vinom napunio boce; najzad si ustao, uzeo sekiru i
razbio boce; i vino se izlilo i propalo. Eto na šta liči tvoje delo". Lukavi to našaptava
čoveku sa namerom da ga vrgne u dubinu očajanja.
29. Zbog toga, kad već unapred znaš neprijateljske smicalice, beži od greha. Ako i
upadneš u neki grehopad, nemoj zakasniti, već ustani i obrati se Gospodu Bogu svome
svim srcem svojim kako bi se spasla tvoja duša. Kaži lukavoj pomisli:
"Premda sam i razbio boce i uništio vino, ipak imam ceo vinograd, a i Gospodar je
dugotrpeljiv, mnogomilostiv, milosrdan i pravedan. I nadam se da ću, uz pomoć Njegove
blagodati, opet odgajiti i obrati grožđe, i napuniti svoje boce, kao i ranije. Jer, On preko
proroka Isaije kaže: Ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće beli kao sneg; ako budu
crveni kao crvac, postaće kao vuna(Is.1,P)".
30. Pomisao savetuje i govori: "Ti si još mlad. U starosti ćeš se pokajati". Onome, pak,
ko je ostario ona predlaže pomisao: "Ti si ostario. Kako ćeš podneti trudove pokajanja?
Tebi je potreban pokoj''.
31. Nemoj očajavati u sebi i nemoj govoriti: "Već ne mogu da se spasem". Naprotiv, i te
kako možeš da se spaseš. Zavoli strah Božiji svom dušom svojom: on će izlečiti tvoje
rane i ubuduće te sačuvati neozleđenim. Sve dok duša tvoja ljubi strah Gospodnji nećeš
pasti u mreže đavolske, nego ćeš biti kao orao koji visoko leti. Međutim, ako zanemari
strah Božiji i postane nemarna prema sebi, duša će, strmoglavivši se sa visine, postati
igralište duhova preispodnje. I oni će je, zatvorivši joj oči, uplesti u strasti beščašća, kao
što se vo upreže u jaram.
32. Ako te rani strela lukavog neprijatelja, nemoj nikako padati u očajanje. Naprotiv, ma
koliko puta bio savladan, nemoj ostajati pobeđen, nego odmah ustani i sukobi se sa
neprijateljem. Jer, Podvigopoložnik je uvek spreman da ti pruži svoju desnicu, i da te
podigne palog. Čim mu prvi pružiš svoju desnu ruku, On će ti dati svoju desnicu da bi te
podigao. Sva briga skvernog neprijatelja je u tome da te baci u beznađe pošto padneš.
Nemoj mu verovati. Naprotiv, ako i sedam puta na dan padaš, pobrini se da ustaneš i
pokajanjem umilostiviš Boga.
33. Čak i ako smo pali zbog zavedenosti, postarajmo se da se izlečimo pokajanjem.
Ako smo kao ljudi pali pod uticaj strasti, nemojmo očajavati do kraja, već, naprotiv,
priteknimo Bogu i čujmo šta kaže: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko
(Mt.4,17). Nemojmo misliti da je On ustanovio pokajanje samo za izvesne grehove.
Naprotiv, Lekar naših duša nam ga je dao kao lek za svaku grehovnu ranu.
34. Pokajanje je polje koje se može obrađivati u svako vreme. Ono je veoma rodno drvo
koje na svaki način Bogu donosi plemenite plodove. Ono je drvo života koje vaskrsava
umrtvljene gresima. Ono je sapričesno Božanstvu i Bog mu se raduje kao sili svoga
stvaranja. Jer, ono onoga koga je greh pogubio preporađa za slavu Božiju. Ono je
duhovna lihva, budući da žanje ono što nije sejalo, i sakuplja ono što nije dalo.
35. Dobri delatnici su pokajanjem obradili Božiju njivu, obogatili Crkvu i napunili Božiju
žitnicu. Njime je zemlja postala nebo, budući da se ispunila svetima, tj. zemaljskim
anđelima. Pohvaljuju se dobri služitelji koji su pokajanjem mnogo puta umnožili ono što
je posejano.
36. Bog je video da će ljudski rod uznemiravati đavo. Stoga je On, kao oružje protiv
njega, postavio pokajanje. Neprijatelj ubeđuje da se greši, a pokajanje je spremno da
prihvati grešnika. Neprijatelj pobuđuje da se učini bezakonje, a pokajanje savetuje
obraćenje. On baca u očajanje, a ono obećava nadu u spasenje. Greh obara savest, a
pokajanje joj služi kao štap pomoću koga ustaje. Gospod podiže oborene (Ps.145,7). To
se ostvaruje kroz pokajanje.
37. Zakon pokajanju služi kao svetiljka. Jer, oni koji su sagrešili kroz njega ponovo
susreću Boga. Bezakonik je obavijen tamom i ne vidi dobrotu, budući da je neprijatelj
njegovu dušu ispunio očajanjem. Međutim, pokajanje, kao dobri lekar, sa duše uklanja
maglu i sve ono što je obremenjuje, pokazujući joj svetlost Božije dobrote. Đavo, pak,
bezosećajnima ne da da se urazume, predstavljajući im surovost pokajanja. Videći
njegovu lukavost, pokajanje prilazi sa umiljavanjem i govori: "Vi se samo setite Boga i ja
ću se potruditi za vas. Predstavite u svome umu Njegovo milosrđe i ja ću se sa
uzdisajima založiti za vas. Samo neznatno uzdahnite, grešnici, sa skrušenošću, i ja ću
vas učiniti slugama Božijim. I prorok Isaija je rekao: Kada se vratiš i uzdahneš, spašćeš
se (Is.30,15). Eto, privodim ti i svedočanstvo: samo se pokaj". I ako onaj ko je sagrešio
uzdahne, sa njega će, sa uzdahom, spasti breme greha kojim ga je obremenila zmija.
Tada će se i sa uma skinuti magla neznanja, duševno oko će postati bistro i pokajanje
će početi da dušu rukovodi ka spasenju.
38. Kada ugleda blagost Božiju, grešnik koji se kaje ne samo da uzdiše, nego i sa
velikom tugom proliva suze. Kada, posle dugog rastanka sa Bogom, najzad uspe da ga
prepozna kao Oca, duša počinje da proliva suze. Ona proliva suze zbog toga što je
napokon ugledala svoga Stvoritelja. Ljubeći Očevu blagonaklonost ona priklanja Boga
sebi i time se čisti od svega do čega je dovela zmija. Ili, zar nisi čuo šta je rekao David:
Svaku noć kvasim odar svoj (Ps.6,7). On je najpre uzdisao, pa tek onda plakao. I u
prirodi je tako: najpre vetar, a zatim kiša; najpre grmi grom, a zatim se iz oblaka
obrazuju kapi kiše.
39. David je uzdišući kvasio odar svoj zbog toga štoje bio oskrnavljen preljubom. On je
suzama umivao postelju koju je oskrnavio bezakonom vezom. On je govorio:
Iznemogoh od uzdisanja (Ps.6,7). Napor, pak, uzdisanja jeste plod srdačnog bola koji
rađa mnoštvo suza. Tako se suze umnožavaju od uzdisanja.
40. Savest po prirodi stremi ka Bogu (stoji za Boga i sve Božije), i odbacuje prelest koja
se prikrada. Često puta greh bestidno navaljuje, ali savest nadvlađuje, koristeći se
vremenskim okolnostima. Onoga ko se uplaši, nalazeći se u tami, ona izobličava za
greh. Jer, Pismo kaže: Beži nečastivac iako ga niko ne goni (Prič.28,1). I onome ko se
na brodu smete zbog burnog talasanja mora, savest napominje njegovu nečastivost. I
pri zemljotresu ona na sećanje privodi bezakonja. I onome ko je na putu ona obnavlja
sećanja na strasna dela. Najzad, i grešnika koji se ne obrati ona izobličava kada padne
u nemoć i telesnu bolest. I on zbog ljubavi prema životu daje zavet Bogu da će uništiti
greh u sebi. Bojeći se da umre, i da se liši blaga večnog života, on, mučen savešću,
pribegava pokajanju, tj. posredniku između Boga i ljudi.
41. Uzevši od oca nasledstvo, mladić (koji se spominje u Jevanđelju) otide u daleku
zemlju i rasu ga sa bludnicama. Usled toga on je u svemu počeo da trpi mučnu
oskudicu. Kada je počeo da malaksava usled težine lišavanja, pokajanje mu je,
izobličivši ga zbog gubitka ranijeg mirnog života u očevom [domu], porodilo želju da se
vrati i nadu da će umilostiviti oca. I on je uzviknuo: Ustavši otići ću ocu svome, pa ću mu
reći: Oče, sagreših nebu i tebi (Lk.15,18). Kada je na mladića, koji se podao iskušenju,
nasrnuo neprijatelj i od njega učinio šta je hteo, pokajanje je ćutalo, davši znak i savesti
da ćuti i da se neko vreme ne javlja na delu. A kada je za njega nastalo teško vreme,
ono je kao majka raširilo svoje naručje i zagrlilo ga, istrgnuvši ga iz ruku maćehe
slastoljublja, i vrativši ga majci - blagočastivosti.
42. Mladić je zavapio: Oče, sagreših nebu i tebi. Sin koji je sagrešio je poznao oca,
žaleći što ga je obmanuo očuh i zlotvor. On je uvideo lukavost, uvideo obmanu i
pribegao pokajanju kao majci. Dugo vremena se hranio rošćićima i trpeo glad. Međutim,
kao žalostivna majka primivši ovog mladića, pokajanje ga ponovo hrani mlekom, dajući
mu svoje grudi. Ono ga hrani mlekom stoga što je greh rastočio njegove sile kroz
sraman život. Bez tog mleka on ne bi mogao da se isceli. Onoga koji nije mogao da
ustane, podiglo je pokajanje, nahranivši ga mlekom. Ono je izlečilo potpuno nemoćnog i
predalo ga u ruke ocu.
43. Vidiš li kako se pokajanje grešnicima najpre pokazuje kao snishodljivo i lako, a ne
surovo! Ono nije predložilo post, nije zahtevalo uzdržanje, ni bdenje, već je prizvalo da
se počne sa ispovedagvem: Sagreših. Ono započinje od najlakšega, znajući da će
ostalo dovršiti savest. Savest je pomoćnica pokajanja: preuzima brigu o duši i žuri da je
očisti. Njoj je poznata pokornost duše i ona je usmerava kao jahač. Ona nastoji da
pokajanje bude prihvaćeno, da se utvrdi u grešnicima, te da kao sunce prodre u um i
obasja ga. Ona ih lako privodi Bogu i za kratko vreme čini nasleđem Božijim.
44. Ne treba, bratijo, da očajavamo za svoje spasenje, imajući takvu majku, tj.
pokajanje. Ne treba da gubimo nadu u spasenje kada nas teši takva majka. One koji su
bili ulovljeni od strane svirepog neprijatelja ono je uvodilo u raj Bogu. Zar će se od nas
odvratiti? Kad je pomilovalo njih koji su van Crkve, zar se neće smilovati na nas? Niko
neće dozvoliti drugome da slobodno rasturi ono što je sam sakupio sa trudom. Pa, kako
će Bog Otac da dopusti da neprijatelj ovlada onima koje je stekao krvlju Sina svoga? Mi
smo stado Njegovo, i On je naš Pastir. On nam je dao pokajanje kao vodu koja očišćuje
kako bismo imali čime da se umijemo kad pogrešimo. Mi nemamo samo banju
preporoda, nego i obnovljenja. Ako u nečemu sagrešimo, mi se umivamo pokajanjem i
postajemo čisti.
45. Pokajanje je žrtvenik Božiji, budući da oni koji su sagrešili njegovim posredovanjem
umilostivljavaju Boga. Oni koji su sagrešili pod zakonom behu dužni da prinesu
veštastvenu žrtvu. Radi toga je trebalo da idu u Jerusalim. Međutim, neki to nisu
ispunjavali bilo zbog tvrdičluka, bilo zbog bede, bilo zbog lenjosti. U novoj blagodati sve
ovo izvršava pokajanje, prinoseći žrtvu u savesti. Njoj nije potrebna koza, nego
ispovest. Ti nemaš grlicu, grešniče? Uzdahni, i Bog će ti uzdah uračunati više od grlice.
Ti nemaš goluba? Kaži grehe svoje Bogu, i imaćeš svepaljenicu. Nemaš ni druge ptice?
Plači, i primiće ti se kao žrtva. Ako se pomoliš, Bog će tvoju molitvu primiti umesto
teleta. Ako mu pripadneš sa iskrenim srcem, tvoje usrđe biće stavljeno iznad vola
prinesenog na žrtvu. I zašto da pripremaš tamjan? Pokajanje će te očistiti i bez dima.
46. Pokajanje je Božija trpeza, budući da On preko njega okuša ljudsko spasenje. I
Spasitelj govori: Jelo je moje da vršim volju Oca moga koji je na nebesima (Jn.4,34).
Prema tome, pokajanje je divan hleb Božiji. Bog u njemu okuša ispovedanje savesti,
pije suze umilenja, naslađuje se ugodnim mirisom iskrenih uzdaha, koji su za Njega
blagouhano kandilo. Evo različitih jela Božijih: uzdržanje, post, bdenje, prilježna molitva,
poslušnost sa smirenjem. Jer, to je Bogu prijatnije od mnogih žrtava.
47. Pokajanje je praznik za Boga. Jer, Jevanđelje govori da se Bog više raduje zbog
jednog grešnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika (Lk.15,7). Čineći
praznik za Boga, pokajanje priziva i nebo na gozbu. Anđeli se raduju kada ih pokajanje
poziva na večeru. Svi nebeski činovi se vesele, pobuđeni pokajanjem na radost.
48. Pokajanje prinosi na žrtvu one koji su sagrešili, ali ih isto tako i oživljava. Ono
umrtvljuje, ali i vaskrsava iz mrtvih. Kako to? Čuj: ono uzima grešnike i čini ih
pravednim. Juče su bili mrtvi, a danas su za Boga živi pokajanjem; juče su bili tuđi, a
danas su Božiji; juče su bili bezakonici, a danas su sveti. Pokajanje je velika topionica
koja u sebe prima bakar, i pretvara ga u zlato. Ona uzima olovo i vraća srebro. Ako si
video kako staklo prima boju zumbula, ili smaragda, ili sapfira, nećeš posumnjati u
preobražavajuće sile pokajanja. Po blagovoljenju Božijem, pokajanje pokajnika
sjedinjuje sa blagodaću Duha Svetoga, i čoveka u potpunosti čini sinom Božijim.
49. Zakon je zapovedao da se sve sveštene stvari izrađuju od zlata. Zakonodavac nije
dozvolio ništavnost u tim stvarima da bismo znali da sveti Božiji u sebi imaju potpunu
svetost! Čuj, pokajniče! Pristupi Bogu iz sveg srca i On će ti uzvratiti potpunim
pretapanjem onoga što je u tebi. Tražio si da budeš pretopljen u ognju pokajanja: pazi
da ništa ne ostane nepretopljeno. Evo, šta ja mislim. Pretpostavimo da prinosiš
pokajanje za blud. Pazi da odbaciš sve vidove bluda, budući da se od njih rađa svaki
razvrat. I ne samo to, nego odbaci i sve što vodi ka oskrnavljenju bludom: smeh, šale,
skverne reči, stomakougađanje. To su, naime, putevi koji vode u blud.
50. Potpuno odloži sve grehovno. Kada je narod sagrešio, prorok Mojsije je naredio da
se razapne zmija, tj. da se istrebe gresi. On je načinio zmiju i to ne običnu, nego livenu i
celovitu. Zbog čega? On time pokazuje da u potpunosti treba da se odvraćaš od svakog
lukavstva. celu On je zmiju načinio iz bakra stoga što je koren sveg zla srebroljublje. On
je zmiju izlivenu izvadio iz pećnice da bi i ti u sebi zaustavio raspaljenost koja preti da ti
razvrati um. Zmiju je, pak, obesio na drvo kako bi ti, kajući se, u sebi raspeo tri poroka
preko kojih dolazi do duševne smrti.
51. Tebi je upućena reč moja, pokajniče. Nemoj imati u sebi prazno mesto. Budi čvrsto
rešen da se boriš protiv greha i da prebivaš u dobru kao kamen. Utvrdi srce [moje],
kaže prorok, da se ne pokolebam (Ps.111,5; 8). Ti si dužan da prineseš čvrsto
pokajanje kao Petar, budući da si mnogo grešio. Bog ne prima pokajanje koje ne
ispoljava čvrstu rešenost. Mnogi svojim hodom oponašaju careve, iako ih zbog toga ne
smatraju carevima. Tako će oni koji se kaju imati samo izgled pokajnika, ali ne i silu koju
daje pokajanje ukoliko ga se ne late sa odlučnošću. Oni koji prinose pokajanje samo za
oči ne čine jedan nego mnoge grehe, budući da i druge pobuđuju da prinose samo
spoljašnje pokajanje. Njima ne samo da se neće otpustiti gresi, već će se dodati novi.
52. Prinesi odlučno pokajanje, grešniče, kako bi dobio oproštaj. Sveti Pavle je rekao da
onaj ko na temelju zida drva, seno i slamu neće dobiti nagradu. I on to nije rekao samo
o učenju, nego i o pokajanju. Onaj ko ne prinosi odlučno pokajanje predstavlja trsku i
drvo koje pliva na vodi. Drvo je onaj ko pokajanju ne pristupi odlučno. On ne samo da
će biti odbačen, nego i sažežen ognjem, kao što je rečeno. A zašto? Stoga što je mislio
da se podsmehne Bogu.
53. Prinesimo pokajanje kao Ninevljani kako bismo i mi dobili spasenje. Oni su se
istinski pokajali, te su istinski i spašeni. Kako su sagrešili, tako su se i pokajali - i bili
primljeni. Pod Ninevijom ja podrazumevam čoveka, a pod mnoštvom njenih žitelja delove duše i pokrete uma. Kao što su oni svi zajedno pristupili pokajanju, tako i mi
svim silama celokupnog našeg sastava treba da prinesemo pokajanje.
Oni se nisu samo polovično obratili, budući da su podjednako plakali i carevi i prosti
ljudi. I nije se samo jedan deo njih popravio, budući da su zajedno ridali i gospodari i
robovi. I opet, nisu se samo kratko vreme kajali, budući da cela tri dana muževi i žene,
stari i mladi nisu prestajali da prinose ispovedanje. Oni su poverovali osudi, i već su,
kao pripremajući se za smrt, gorko tugovali jedan za drugim. Pod Ninevijom ja
podrazumevam čoveka, a pod mnoštvom njenih žitelja - delove duše i pokrete uma.
Kao što su oni svi zajedno pristupili pokajanju, tako i mi svim silama celokupnog našeg
sastava treba da prinesemo pokajanje.
54. U Zakonu je Bog zapovedio ne samo da se istrebe idoli, žrtvenici i kumiri, nego i da
se pepeo od sažeženog kamenja i drva izbaci napolje kao nečist. I ti pokajniče drži u
umu da si obavezan iz sebe da istrebiš svaki trag greha. Ako u tebi ostane grehovni
pepeo, biće privučene nečiste životinje i gmizavci. A ako ga izbaciš iz sebe, više te neće
uznemiravati čak ni grehovne vaške, ni komarci. Očisti u potpunosti svoj um od
grehovnih mrtvaca, i njihov smrad će iščeznuti iz tebe. Grehovni mrtvaci su strasna
prisećanja. Ako ostanu u tebi, ona će pomračiti tvoju misao. Ona će i pomisli tvoje
prisiljavati da lutaju, te će, kao gusta magla, naleći na tvoje duhovne oči.
55. Iscedimo sebe pokajanjem kako ne bismo izgubili blagodat oproštaja kao svoju
pravu boju. Ceđenje jeste revnosno odlaganje onoga što je suprotno. Na taj način "boja"
(oproštaja), koja je nanesena na nas i koja se učvrstila u našim dušama, već neće moći
da se izbriše. Revnosno umi sebe suzama, kao što bojadžije peru vunu. Predaj se
smirenju i stegni sebe u svemu. Očistivši sebe na taj način, ti ćeš pristupiti Bogu sa
spremnošću da primiš blagodat.
56. Neki od pokajnika se ponovo vraćaju grehu stoga što nisu upoznali zmiju koja se u
njima skriva. Ukoliko su e, pak, poznali, onda je nisu u potpunosti izbacili iz sebe, nego
su dozvolili da u njihovoj unutrašnjosti ostanu tragovi njenog lika. Ona se, pak, brzo
začinje u utrobi i ponovo uspostavlja puni lik svoje zlobe. Ako vidiš pokajnika koji
ponovo greši, znaj da se nije izmenio u svome umu: on je u sebi ostavio sve grehovne
prizive. Obeležje, pak, onoga ko je odlučno prineo pokajanje jeste sabran i surov način
života, odlaganje nadmenosti, uobraženosti, a takođe i - oči i um uvek ustremljeni ka
željenom Isusu Hristu sa čežnjom da se, blagodaću Hristovom, postane novi čovek.
57. Čuvaj se od onoga što je suprotno vrlini. Jer, ako postiš ali se i bezumno smeješ,
biće lako da se sapleteš. Ako na molitvi plačeš, a u društvu se ponašaš svetovno, brzo
će te uloviti u mreže. Ako si pri celomudrenom ponašanju nemaran, nećeš zakasniti da
padneš. Pokajanje treba prinositi od sveg srca. Onaj ko se kaje treba postojano da bude
isti, tj. ono što je počeo da bude. Onaj kod koga se primećuje nedostatak svedoči
nepotpuno obraćenje. Onaj ko se menja pokazuje da u njegovom srcu nije postavljen
čvrst temelj života po Bogu. Takav čovek prinosi pokajanje kao dete koje se poučava.
On plače zbog nužde, kao onaj koga biju, a ne po [svom] proizvoljenju. Svetovni zakoni
strahom ispravljaju ponašanje, premda ne menjaju raspoloženje srca. Tako, može biti,
poneki prinose pokajanje sa tajnom, podsvesnom mišlju da ponekad popuste grehu.
58. Neko od proroka e rekao: U saboru Gospodnjem ne klevećite suzama (Mih.2,5.6).
Time prorok ne odbacuje pokajanje, niti ispovedanje smirenog srca pred Gospodom
naziva klevetom, već govori o lažnom pokajanju u kome se suze pritvorno prolivaju sa
zlom namerom. I on još kaže: Pocepajte srca vaša, a ne haljine vaše (Joilj 2,13). Jer, on
neće da se mi nadimamo pokajanjem, nego da se zaista kajemo. I David kaže: Suzama
svojim natapam postelju svoju (Ps.6,7). Neću u Crkvi prolivati suze, pokazujući pred
ljudima samo spoljašnjost i uporno tražeći slavu pravednosti, nego ću na krevetu svome
suzama umivati postelju svoju kako bih bio jednodušan sa Hristom, koji kaže: Zatvorivši
klijet tvoju pomoli se. Tada će ti Otac, radi koga to činiš u tajnosti, uzvratiti i smilovati se
nad tobom javno (Mt.6,6).
59. Mnogi trguju ispovešću, predstavljajući sebe naizgled boljim nego što zaista jesu.
Tako se oni prikrivaju. Drugi pokazuju pokajanje, kupujući sebi slavu. Neki obraćaju
pokajanje u povod za gordost, i umesto oproštaja pišu sebi nove dužničke obveznice.
Još se nisi oslobodio od ranijeg duga, a već ulaziš u novi? Došao si da isplatiš dug, a
vežeš se novom obavezom? Staraš se da se oslobodiš od duga, i pripremaš sebi novo
ropstvo? Eto šta znači rečeno: Molitva njegova neka bude greh (Ps.108,7). I kako da se
on ne vrati grehu? Kako da se opet ne preda strastima? Zar će ga zmija ostaviti na
miru? Da li će prestati da ga uznemiravaju gmizavci? Avaj! Na njemu će se ispuniti
Hristova reč, tj. u njega će se nastaniti sedam drugih gorih duhova(Lk.11,26).
PREPODOBNI JEFREM SIRIN
PODVIŽNIČKE POUKE
III
OPŠTI NACRT ŽIVOTA ONIH KOJI SU SE POSVETILI UGAĐANjU GOSPODU I
IZGRAĐIVANjU SVOG SPASENjA
sardžaj
1. Svima, koji su sebe posvetili Bogu i koji se uvek staraju da predaju tela svoja u žrtvu
živu, svetu, ugodnu Bogu (Rim.12,1), predstoji da, saglasno sa svetim zavetima
Jevanđelja i ostalih Svetih Pisama, veruju da će, predavši se na svako dobro delo i
svako upražnjavanje u vrlini, blagodaću Hristovom i silom Božijom, dobiti savršeno
izbavljenje i očišćenje od sramotnih strasti, koje se podižu u duši i telu. Ono što je
nemoguće za nas, moguće je za Boga koji je obećao. Osim toga, grehovne strasti su
kasnije ušle u dušu i telo usled prestupa prvosazdanog čoveka.
2. Mi verujući smo kroz sveto krštenje primili zalog blagodati kao talanat radi
mnogostrukog umnožavanja i dobijanja obećanog nasledstva. Božanstveni Duh
Utešitelj, koji je dat apostolima i, preko njih, jedinoj istinitoj Crkvi Božijoj, od časa
krštenja prebiva u svakome koji je pristupio sa čistom verom. I svako dobija kesu srebra
radi umnožavanja, obrađivanja i dobitka, kao što je rečeno u Jevanđelju.
3. Kao što dete, koje je rođeno u ovome veku, ne ostaje zauvek u dečijem uzrastu,
nego svakodnevno raste, po prirodnom zakonu, dok ne izraste u odraslog čoveka, tako i
rođeni odozgo vodom i Duhom ne treba da ostaje u duhovnom dečaštvu, već da,
postojano prebivajući u podvigu, trudu i mnogom trpljenju, kroz borbu sa duhovnim
neprijateljem napreduje i uzrasta sve dok ne dostigne punotu duhovnog uzrasta, tj. dok
ne postane savršen čovek, koji ima meru rasta punote Hristove, kako uči apostol
(Ef.4,13).
4. Dete koje se rodilo telesnim rođenjem dostiže zreo uzrast po neophodnom zakonu
prirode. Božiji promisao je, naime, odredio da savršenstvo telesnog uzrasta nastupa
nezavisno od naše volje, tj. po zakonu prirode. U duhovnom rođenju odozgo Bog je,
naprotiv, ustanovio drugi poredak. On je u delu duhovnog uzrastanja čovekovom
slobodnom proizvoljenju prepustio trud, podvig i naporno koračanje (prema cilju) sa
čvrstim trpljenjem. Borite se, govori Gospod, da uđete na uska vrata (Lk.13,24); i još:
Naprežite se zbog toga što podvižnici zadobijaju Carstvo nebesko (Mt.11,12); i još:
Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk.21,19). Blagodat Božija je uredila da
svako, po sopstvenom raspoloženju i sopstvenoj volji, [sopstvenim] trudom i podvigom
duhovno uzrasta.
5. [Čovek] stiče pričešće Svetoga Duha za duhovno uzrastanje u obnovljenju uma
srazmerno sa telesnim i duševnim podvigom [koji preduzima], i saglasno sa
naslađivanjem dobrim delima. On po blagodati i zabadava dobija (silu za) spasenje, a
po veri, ljubavi i podvigu slobodnog proizvoljenja ushodi i napreduje. Tako on i po
blagodati i po pravdi postaje naslednik večnog života. Čovek ne uzrasta u napredovanju
samo Božijom silom i blagodaću, već i sopstvenim dejstvom i staranjem. I obratno, on u
savršenu volju Božiju i u meru čistote ne može doći samo sopstvenom silom i snagom,
bez sadejstva i pomoći Duha. Jer, ako Gospod ne sazida dom, uzalud se muče koji ga
grade; ako Gospod ne sačuva grad, uzalud ne spava stražar (Ps.126,1).
6. Šta je savršena volja Božija koju, po savetu i ubeđenju apostola, svako treba da
postigne (Rim.12,2)? Očišćenje i osvećenje srca pričešćem Duhom Božijim koje se bez
sumnje vrši u duši, koja se sa verom i ljubavlju u potpunosti predaje Bogu. Gospod je
rekao: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8). Od onih koji žele da postignu
takvo blaženstvo On zahteva savršeno očišćenje od greha, tj. odlučno oslobođenje od
strasti beščašća i savršeno sticanje najviše vrline. Na to ukazuje i prorok koji u molitvi
govori: Srce mi čisto sazdaj Bože, i duh prav obnovi u meni (Ps.50,12). I opet, na
pitanje: Ko će izaći na goru Gospodnju, ili ko će stati na Svetom mestu Njegovom, on
odgovara: Čije su ruke nevine i ko je čist srcem (Ps.23,3.4). Time je Duh pokazao da
smo dužni da svojom sopstvenom delatnošću savršeno odsečemo od sebe greh koji se
čini delom, rečju i pomišlju, te da stremimo savršenoj čistoti duha sa nadom da ćemo je,
blagodaću Svetoga Duha, i dostići. Navodeći kakve treba da budu duše koje se
udaljavaju od telesnog braka i svetovnih veza i koje žele da prebivaju u devstvenosti,
apostol govori: Koja je neudata brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu, da
bude sveta ne samo telom, nego i duhom (1.Kor.7,34). On time savetuje da duša. tj.
nevesta Hristova, koja želi da se sjedini sa čistim nebeskim Carem, treba da postane
slobodna od greha na delu i u misli. tj. kako od očiglednih grehova, tako i od tajnih
strasti, kao što je rečeno kod Jovana Bogoslova: I svaki koji ovu nadu ima u Njega,
očišćava sebe, kao On što je čist (1.Jn.Z,3).
7. Duša koja se udaljila od svetovnih veza i koja je zaželela da prebiva u savezu i
opštenju sa netruležnim Ženikom, treba da bude čista ne samo od očiglednih grehova,
tj. bluda, krađe, stomakougađanja, klevete, praznoslovlja, vike, smeha, gramžljivosti,
nego još više - od najsilnijih duševnih strasti i tajnih grehova, tj. od pohote, taštine,
čovekougađanja, licemerja, vlastoljublja, laži, rđave naravi, mržnje, neverja, zavisti,
prevaznošenja, ljubomore, samougađanja, samoljublja, oholosti i njima sličnih nevidljivih
sramnih strasti (Rim.1,26). Pismo i sakrivene duševne grehove smatra ravnim gresima
koji su projavljeni na delu, budući da se radi o izdancima jednog istog korena. Prorok
izobličava: U srcu činite bezakonja (Ps.57,3), dok se za sebe moli: Od tajnih mojih očisti
me (Ps.118,13). I koliko treba da se staramo da od očiglednih grehova sačuvamo
spoljašnjeg čoveka, tj. telo, kao hram Božiji, toliko treba da se pobrinemo i podvizavamo
radi očuvanja unutrašnjeg čoveka, tj. duše od svake lukave pomisli, kao što je rečeno:
Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život (Prič.4,23).
8. Mi ćemo napredovati u čuvanju srca ukoliko se uvek suprotstavljamo lukavim
pomislima taštine, mržnje, oholosti, laži, pohote, nadmetanja, vlastoljublja i ostalih, te
ukoliko sa svom strogošću ispitujemo sami sebe, čuvajući svoj um od saveza i
saglasnosti sa tajnim duševnim strastima. Osim toga, neophodno je da se sa naporom
predajemo svakom dobrom poduhvatu, trudu i podvigu kako bismo postavili prepreku
svome neprijatelju. Ako budemo tako činili, Gospod će, videći naš duševni podvig, po
svome čovekoljublju u nama silom Duha neprekidno vršiti veliko isceljenje od tajnih
strasti, sveteći se našim mislenim neprijateljima.
9. Duhovnu meru kojoj treba da stremimo navodi nam sveti Pavle. On kaže da sva naša
briga treba da bude usmerena na to da svakog čoveka pokažemo savršenog u Isusu
Hristu (Kol.1,28). U čemu se, pak, sastoji to savršenstvo on pokazuje u svojim
molitvenim željama Efescima, govoreći: Neka vam Bog da silu da ojačate Duhom
Njegovim u unutrašnjem čoveku, da se Hristos verom useli u srca vaša, da biste,
ukorenjeni i utemeljeni u ljubavi, mogli... [poznati ljubav Hristovu] (Ef.3,16-18). Venac
svega je ljubav. To je on još snažnije predstavio u drugoj poslanici gde je naveo da
razni Božiji darovi i čovekova samopožrtvovanja nisu savršeni bez ljubavi. Osim toga,
on ljubav predstavlja kao uništiteljku i istrebiteljku svih strasti (1.Kor.13,1-8). To je
granica savršenstva. Iz toga sledi da se oni koji su se udostojili duhovnih darova, koje je
sveti Pavle nabrojao, nalaze u opasnosti, borbi i strahu ukoliko još nisu primili
izbavljenje (od strasti) dejstvom najsavršenije i prave duhovne ljubavi.
10. To je apostol otkrio radi onih koji žele da se tačno uzdižu ka hrišćanskom
savršenstvu, zapravo, da neko od onih koji su se udostojili nekih darova ne bi pomislio
da je i pri nepotpunom dejstvu blagodati već postigao savršenstvo i da, uobrazivši kao
da već ni u čemu nema nužde i zadovoljivši se nižim darovima, ne bi ostao među onima
koji nisu postigli potreban vrhunac savršenstva. Ukazivanjem na cilj savršenstva apostol
uči da svako treba da se neprestano i istrajno podvizava dobrim podvigom, smatrajući
se siromašnim pred takvim bogatstvom ljubavi, te da prohodi duhovno trkalište dok ne
postigne cilj, kao što je rečeno: Tako trčite, da... dobijete (1.Kor.9,24).
11. Rasuđivanje o cilju podvižništva sam raširio sa ciljem da u onima koji žele da ga
prihvate učvrstim tačnu misao o našem nadanju, i o vrsti trke koja nam predstoji, da bi
svako (i svaka) od onih koji se posvećuju Bogu stalno imao u vidu gde smo prizvani i
kakvu meru smo obavezni da postignemo, te da bismo svim silama i sa svom revnošću
same sebe i sve što imamo u ovome veku, uvek usrdno posvećivali na dobro, ne
dopuštajući da nas sujeta ubedi da smo mi nešto, nego smatrajući da zaista nismo ništa
u poređenju sa prevashodstvom savršene mere našega zvanja i neispitivim bogatstvom
ljubavi Hristove. Sa strpljenjem hitajmo u podvig koji nam predstoji, gledajući na Isusa,
Načelnika i Savršitelja vere (Jev.12,1). Što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim
što je preda mnom (Fil.3,13).
12. Kako bratija treba da živi i da se ophodi među sobom? Kakvim trudovima, naporima
i delatnostima ljubitelji istine mogu da postignu cilj koji je naveden?
Onaj ko stremi ka ovom cilju neka svoju dušu preda bratstvu, udaljivši se od sveta i
svetskih zadovoljstava. Tako je zapovedio Spasitelj kada je, nabrojavši šta je dužan da
ostavi onaj koji želi da ga sledi, dodao: Pa i dušu svoju (Lk.14,26). Jer, šta znači ostaviti
svoju dušu ili odreći se nje? To znači bezuslovno i potpuno se predati bratstvu, nipošto
ne ispunjavati svoju volju, i odlučno ništa nemati u svojoj vlasti, osim odeće koja se
nosi. Time se [bratu] omogućuje da, budući slobodan od briga, uvek sa radošću
ispunjava samo ono što mu je zapoveđeno. Onaj ko se odrekao svoje duše neka svu
bratiju, a naročito nastojatelja, poštuje kao gospodare i vladare. Neka im on dragovoljno
služi, ne radeći samo prividno kao da ugađa ljudima, nego kao sluga Hristov (Ef.6,6).
Predavši sebe Gospodu, neka on ide uskim i tesnim putem (poslušanja), i neka se rado
stavi pod blagi jaram Hristov, čvrsto verujući da mu se priprema veliko spasenje.
13. Bratija je dužna da među sobom živi u prostoti, čistoti, jednodušnosti, miru i
srdačnoj iskrenosti. Niko ne treba da se prevaznosi nad drugim, niti da se smatra boljim,
ili većim od drugoga. Naprotiv, kao učenik Hristov neka se svako smatra najbednijim od
svih ljudi kako bi se ljubavlju, prostotom, odsustvom suparništva i oholosti, pri
uzajamnom potčinjavanju jednih drugima, u strahu Božijem, u bratstvu mogao sačuvati
savez mira, i kako bi ono bilo jedno telo i jedan duh u Hristu Isusu.
14. Nameravajući da se drži ovih pravila, neka se svako najpre na svaki način postara
da u srcu svome ima svetu ljubav i strah Božiji. Neka ih on neprestano izmoljava od
Boga, i neka čestim, ili bolje reći, neprestanim sećanjem na Gospoda i nebesku ljubav
na svaki način revnuje da ih, uz pomoć blagodati, u sebi svakodnevno uvećava.
15. A u ljubavi prema bližnjemu ćemo (posle toga) već lako napredovati. Postavivši prvo
na prvom mestu, drugo će se već, sledeći za prvim, po redu izvršiti. Onaj, pak, ko bude
lenj prema prvoj velikoj zapovesti, tj. ljubavi prema Bogu (koja se uz Božije dejstvo
obrazuje u nama iz unutrašnjeg raspoloženja, dobre savesti, i ispravnih misli o Bogu), a
namerava da se pobrine o drugoj, sličnoj prvoj, ostvariće samo spoljašnje služenje
bratiji koje nikada neće biti čisto i zdravo, budući da će zlobne spletke, nalazeći njegov
um dalekim od sećanja na Boga i od ljubavi i stremljenja k Njemu, ili u duši proizvoditi
roptanje i žalbe na služenje bratiji, predstavljajući ga teškim i nepodnošljivim, ili će
početi da ga nadimaju i nagone da mašta o sebi kao o velikom i dostojnom poštovanja,
obmanjujući ga mišlju o njegovom mnogom delanju na korist svih. Nalazeći se daleko
od sećanja na Boga i od straha Božijeg, čovek po neophodnosti traži slavu i pohvale od
onih kojima služi. Ukoliko su, pak, um i duševno raspoloženje uvek zauzeti mislima o
Bogu i stremljenjem ka Njemu, čovek će, saobrazno ljubavi Božijoj, sve činiti u slavu
Božiju, bogateći se čistim i bogougodnim delima ljubavi prema bratiji i zadobijajući
savršen uspeh u svome trudu koji ga uvenčava večnom nagradom od Boga.
16. Svako upražnjavanje u vrlinama koje preduzimamo treba da činimo u slavu Božiju, a
ne radi naše sopstvene slave. Hođenje po zapovestima biva sveto i čisto samo ako ga
prati sećanje na Boga, strah Božiji i ljubav prema Bogu. Takvim raspoloženjem se od
nas daleko odgoni neprijatelj koji uvek pokušava da oskrnavi ispunjavanje zapovesti, te
sve što nam je zapoveđeno u zapovestima nama izgleda radosno i lako ispunjivo. Jer,
ljubav Božija čini da su nam zapovesti lagane, udaljujući svaku teškoću pri njihovom
ispunjavanju. Neprijatelj se na sve načine trudi da različitim zemaljskim mamcima naš
um odvuče od sećanja na Boga, od straha i ljubavi prema Gospodu, da bi, zatim, nekim
prividnim dobrom i naše srce privukao prema lažnim dobrima i udaljio ga od istinskog
dobra, tj. od ljubavi prema Bogu. I sve što čovek čini dobro lukavi nastoji da pokvari i
oskrnavi, mešajući sa ispunjavanjem zapovesti svoja semena taštine, ili sumnje, ili
roptanja, i nečeg sličnog kako dobro koje se čini ne bi bilo istinski dobro. Jer, dobro je
istinsko samo onda kada se smirenoumno i usrdno izvršava radi Boga. Eto zbog čega
je svakome potrebno mnogo znanja i rasuđivanja kako bi um mogao da raspozna
spletke i zamke neprijatelja i da od svojih dela odbaci sve što je grešno. Jer, i dobro
delo se može uraditi lenjo i nebrižljivo, ili sa nečistom namerom, usled čega postaje
neblagougodno Bogu, kao što se može učiniti i po volji Božijoj, usrdno, bodro, Boga
radi, zbog čega će se pokazati kao blagougodno pred Njim.
17. Oni koji su se u potpunosti predali Bogu treba da ispunjavaju sve zapovesti u skladu
sa svojim silama, budući da je očigledno da je pred sve postavljen jedan cilj pobožnosti,
tj. da se po veri i revnosti za sve vrline udostojimo da se ispunimo Duhom Svetim, te da
steknemo savršeno oslobođenje od strasti, tj. očišćenje srca, koje u dušama vernih i
pobožnih ostvaruje Duh koji osvećuje. Stoga neka se svako posveti dobru saobrazno sa
merom njegove duševne ljubavi prema Bogu. I napokon, onaj ko želi da se neprestano
moli neka postojano prebiva u molitvi. (Misli se na zatvornike).
18. Prema tome, brata koji želi da stupi na molitveni podvig iz ljubavi prema nebesnim
dobrima ne treba ometati. I on je veoma dostojan pohvala pred ljudima i pred Bogom.
Jednodušna bratija sa radošću neka dozvole takvome da prebiva u molitvi kako bi i
sami dobili nagradu od Boga za saglasnost i za dobru podršku koju su dali bratu. Jedino
neka onaj ko se odlučuje da nezadrživo žeđuje za Gospodom i prebiva jedino sa Njim i
na samom delu prebiva u podvigu neprekidnog stremljenja ka Gospodu, protiveći se
svim nepotrebnim pomislima, kako bi njegovi plodovi, na opšte izgrađivanje svih, postali
svakodnevno očigledni. Onome ko ima ljubav prema Bogu, čak ukoliko još i nije
dostigao do ranjenosti i ushićenja Božanstvenom ljubavlju u vreme molitve, premda se i
prisiljava, podvizava i prinuđava svoju volju, bezuslovno se predajući nebeskoj ljubavi i
starajući se da stekne istinsku duhovnu molitvu, ostala bratija neka sa radošću dozvoli
da prebiva u molitvi. Bolje reći, neka mu oni potpomažu kao pomoćnici, smatrajući
svojim sopstvenim dobitkom bratovljev napredak u savršenstvu. Neka ga oni ne
sprečavaju usled suparništva i zavisti, neka ne ometaju početak prekrasnog revnosnog
podviga, i neka ne prekidaju dobro stremljenje prema Bogu. Videći vatrenost uzajamne
ljubavi, Bog će ispuniti iskanja svih, dajući svakome utehu zbog pravilnog i dobrog
međusobnog odnosa.
19. Onaj ko je stupio u čin molitvenika treba da prihvati najveći podvig, budući da je na
sebe uzeo najveće delo. Jer, mnoge prepreke stoje pred neprestanim prebivanjem u
molitvi: san, uninije, otežalost tela, lutanje pomisli, netrpeljivost, raslabljenost. Osim
toga, tu su napadi lukavih duhova koji vode borbu sa dušom koja na delu neprestano
ište Boga. Oni se bore protiv nje i na sve načine je sprečavaju da se približi Bogu. Stoga
on treba da postojano prebiva u trezvoumnoj pažnji prema svemu onome što se događa
u [njegovoj] unutrašnjosti, u borbi, trpljenju i plaču, pojačano se starajući da ne dopusti
ništa što bi zasmetalo molitvi.
20. Ako našu molitvu ne budu ukrašavali smirenoumlje, ljubav, prostota i dobrota, mi
nećemo imati nimalo koristi, budući da će se raditi samo o ličini molitve. To, uostalom,
treba reći ne samo o molitvi, nego i o svakom podvigu uopšte - o devstvenosti, o postu,
o bdenju, o pevanju Psalama, o služenju i o svakom drugom trudu koji se čini radi
vrlina. Svi takvi trudovi i podvizi su uzaludni ukoliko u sebi ne nalazimo plodove ljubavi,
mira, radosti, krotosti, smirenja, prostote, iskrenosti, trpljenja, odsustva zavisti i sličnog.
Jer, oni se i preduzimaju radi takvih plodova. Bez tih plodova sva naša dela i svi naši
podvizi su besplodni. Oni koji nemaju te plodove na Dan suda će se naći u istom redu
sa ludim devojkama.
21. Vi koji ste još nesposobni da se savršeno posvetite delu molitve, sa verom i strahom
Božijim se pripremite za služenje bratiji, ili za prohođenje poslušanja. I započevši trud,
istrajte kao oni koji ispunjavaju zapovest Gospodnju i koji vrše duhovno delo. Budite
pažljivi prema njemu kao prema delu Božijem, i služite sa radošću kao sluge
Gospodnje, nipošto ne dopuštajući da ga neprijateljska zloba oskrnavi bilo
čovekougađanjem, bilo roptanjem, bilo nadutošću, bilo lenjošću, bilo nemarnošću.
Naprotiv, starajte se na sve načine da svoje prekrasno poslušanje osvetite pobožnošću
i ljubavlju prema Bogu, kako bi mu bilo blagoprijatno.
22. Prema tome, pošto svoj bratiji koja žive istim načinom života predstoji jedan, ranije
navedeni cilj, neka se svako podvizava u skladu sa svojim silama i neka veruje Bogu da
će, uz dobru revnost i upražnjavanje u vrlinama, postići savršenu meru hrišćanskog
usinovljenja. Prostota, iskrenost, uzajamna ljubav, radost i smirenoumlje u svemu neka
u bratstvu uvek budu nepokolebivi kao temelj. U protivnom ćemo, prevaznoseći se,
nadimajući se jedan na drugog, ili predajući se roptanju, svoj trud učiniti uzaludnim.
Onaj ko neprestano prebiva u molitvama neka se ne prevaznosi nad onima koji još nisu
sposobni za postojanu molitvu kako bi njegovo delo moglo napredovati pred Bogom i
ljudima. I onaj ko se posvetio služenju, ili prohođenju nekog drugog poslušanja, neka ne
ropće po nagovoru zloga, i neka ne kleveće onoga ko prebiva u molitvama i postovima,
kako bi stekao blagodat kod Boga, i kako bi njegovo delo postalo blagoprijatno Bogu.
Budući da smo udovi jedan drugoga, dužni smo da jedan drugoga uspokojavamo.
Rukovođeni dušom, telesni udovi bez zavisti služe jedan drugome. Tako smo i mi,
budući udovi jedni drugih, rukovođeni jednim Duhom i hranjeni jednom živom rečju
istine, dužni da, uz uzajamno uspokojavanje jedan drugoga, dovodimo sebe u opštu
saglasnost ljubavlju i prostotom, dobrotom i radošću. Kada bude sačuvano takvo
uzajamno raspoloženje prostote jednih prema drugima, suvišak onih koji upražnjavaju
molitve će dopuniti nedostatak molitvenosti kod onih koji nose poslušanja, i obratno,
suvišak trudova onih koji nose poslušanja će dopuniti nedostatak delatnosti onih koji
prebivaju u molitvama kako bi, po reči apostola, postojala jednakost (2.Kor.8,14). Samo
neka među bratijom bude utvrđena prostota, ljubav, smirenoumlje i odsustvo zavisti.
Tada će se svako srazmerno svojoj veri, ljubavi i trudu, svakodnevno napredujući,
udostojiti Carstva nebeskog. Eto pravog anđeoskog života! To upravo znači: Da bude
volja tvoja i na zemlji kao na nebu. Tada se mi jedan sa drugim sjedinjujemo u odsustvu
zavisti, u prostoti, ljubavi, miru i radosti; tada napredak bližnjega smatramo svojim
sopstvenim dobitkom; tada nemoći, ili nedostatke i nevolje drugih priznajemo za
sopstveni gubitak, kao što je rečeno: Ne starajte se svako za svoje, nego svako i za ono
što je drugih (Fil.2,4). Na taj način ćemo, stradajući jedan zbog drugog, i naročito snažni
zbog slabih, i krepki zbog nemoćnih, biti u stanju da ispunimo zakon Hristov, kao što je
objasnio sveti Pavle (Gal.6,2).
PREPODOBNI JEFREM SIRIN
PODVIŽNIČKE POUKE
IV
O VRLINAMA I STRASTIMA
sardžaj
1. Treba znati da čovek poseduje dvojaka čula zato što je dvostruk, tj. što se sastoji iz
duše i tela. Postoji pet duševnih i pet telesnih čula. Duševna se kod mudraca nazivaju
duševnim silama: um, razum (razbor), mnjenje (smislenost), uobrazilja i osećanje.
Telesna čula su: vid, miris, sluh, ukus i dodir. Otuda proizilaze dvojake vrline i dvojaki
poroci. Svaki čovek treba da jasno zna koje su duševne, a koje telesne vrline i, takođe,
koje su duševne, a koje telesne strasti.
DUŠEVNE VRLINE
2. Duševne vrline uglavnom čine četiri opšte vrline: hrabrost, mudrost, celomudrenost i
pravednost. Od njih se rađaju ostale duševne vrline: vera, nada, ljubav, molitva,
smirenje, krotost, . .
velikodušnost, trpljenje, dobrota, negnevljivost, bogopoznanje, nerazdražljivost,
prostota, neuznemirenost, nelicemernost, pravdoljubivost, sloboda, odvraćanje od
osuđivanja, od sujete, od nadimanja, od gordosti, od zavisti, od lukavosti i od
srebroljublja, sastradalnost, milosrđe, štedrost, poštovanje [drugih], pobožnost, želja za
budućim besmrtnim dobrima, čežnja za Carstvom Božijim, za usinovljenjem.
TELESNE VRLINE
3. Telesne vrline se, tačnije rečeno, poznanjem po Bogu obraćaju u oruđe vrlina.
Ukoliko su tuđe svakom licemerju i čovekougađanju, ove čoveka vode ka napretku u
smirenju i bestrašću. U njih spadaju: uzdržanje, post, glad, žeđ, bdenje, svenoćno
stajanje, metanije, nekupanje, zadovoljenje jednim ogrtačem, suvojedenje, uzimanje
hrane kasno i u maloj količini, zadovoljavanje žeđi samo vodom, ležanje na zemlji,
siromaštvo, nesticanje, izmoždenost, odsustvo brige za odeću, odsustvo samoljublja,
usamljenost, bezmolvije, bezizlazno prebivanje u keliji, oskudica, zadovoljstvo malim,
ćutljivost, upražnjavanje u rukodelju, svako zlopaćenje i svaki telesni podvig. Sve je ovo
veoma nužno i korisno kada je telo zdravo i muče ga plotske strasti. Ako je, pak,
nemoćno, i ako je, uz Božiju pomoć, savladalo strasti, sve to nije toliko neophodno.
Naime, sve to zamenjuje sveto smirenje i blagodarnost.
DUŠEVNE STRASTI
4. Duševne strasti su: zaboravnost, lenjost i neznanje. Pomračeno ovim trima strastima,
duševno oko, tj. um, potpada pod vlast ostalih strasti, u koje se ubrajaju: bezbožnost,
nepravilna vera, tj. svaka jeres, hula, razdražljivost, .. gnev, srdžba, plahovitost, mržnja
prema ljudima, zlopamćenje, kleveta, osuđivanje, nerazumna tuga, strah, bojazan,
razdor, ljubomora, zavist, sujeta, gordost, licemerje, laž, neverje, neblagorazumnost,
nerazboritost, kratkovidnost, nenasitost, gramžljivost, lenjost, uobraženost, pristrasnost,
privezanost prema zemaljskom, uninije, malodušnost, neblagodarnost, roptanje,
naduvenost, samomnjenje, naglost, visokoumlje, vlastoljublje, čovekougađanje,
lukavost, bestidnost, bezosećajnost, laskanje, tajnovitost, podrugljivost, dvojedušnost,
pristajanje na greh iz strasti, neprestana misao o grehu, rasejanost pomisli, samoljublje
- majka svega rđavoga, srebroljublje - koren svih poroka i strasti, zla narav i lukavstvo.
TELESNE STRASTI
5. Telesne strasti su: stomakougađanje, proždrljivost, raskoš, pijanstvo, potajno
uzimanje hrane, razne vrste slastoljublja, blud, preljuba, razvrat, nečistota,
rodoskrnavljenje, oskvrnjenje dece, skotološtvo, zle želje i svake protivprirodne i
sramotne strasti, krađa, krađa svetinje, razbojništvo, ubistvo iz zavisti ili zbog
nerazumne razdražljivosti, svaki telesni pokoj, zadovoljenje telesnih želja, naročito kada
je telo zdravo, čaranje, vračanje, mađijanje, gatanje, predskazivanje, gizdanje,
lakomislenost, nega, strast prema ukrašavanju, mazanja lica, razvrat dostojan prekora,
kockanje, pristrasna predanost svetskim zadovoljstvima, plotski život koji odebljava um,
čineći ga ozemljenim i zverolikim, i koji nikako ne dopušta da uzdignemo pogled prema
Bogu i k vrlinskim delima. Koren, pak, svih zala i, kako bi neki rekli, prvi njihov uzrok
jesu slastoljublje, slavoljublje i srebroljublje, od kojih se rađa sve rđavo.
6. Međutim, čovek neće sagrešiti ni jednim grehom ukoliko ga najpre, kako govori mudri
podvižnik Marko, ne savladaju i ne obuzmu tri silna diva, tj. zaboravnost, lenjost i
neznanje. Njih, pak, rađa slastoljubiv i spokojan život i privezanost za ljudsku slavu i
razonodu. Prvobitni, opet, uzrok i najpokvarenija majka svega toga jeste samoljublje, tj.
nerazumna privezanost i strasna privrženost prema telu, lutanje i rasejanost uma,
zajedno sa bestidnom i svakom preteranom slobodom u rečima i smehu, koji dovode do
mnogo čega rđavog i do mnogih padova.
7. Osim toga, treba znati da je slavoljublje, koje se obratilo u strast, veoma raznoliko i
da ima mnogo oblika. Postoje mnoga zadovoljstva koja zavode dušu koja nije
trezvoumna pred Bogom, koja se ne opasuje strahom Božijim i ljubavlju Hristovom i
koja nije zauzeta činjenjem vrlina. Jer, odsvuda se ukazuju hiljadu zadovoljstava koja k
sebi privlače duševne oči: i telesna lepota, i novac, i raskoš, i slava, i lenjost, i gnev, i
posedovanje, i vlastoljublje, i gramžljivost. Oni nam, na našu prevaru, dostavljaju
zadovoljstva. Oni imaju svetao i prijatan izgled, dovoljan da sebi privuče one koji su
opčinjeni sličnim, i koji u sebi nemaju veliku ljubav prema vrlinama, već je doživljavaju
kao teret. Svaka zemaljska veza, svako pristrašće prema veštastvenom, ma kako bilo
beznačajno, u onome koji je savladan pristrašćem stvara zadovoljstvo i prijatno
osećanje, premda nerazumno, koje kasnije postaje štetno. Ono želateljnu silu duše
porobljava do te mere da onaj ko se pokorio strasti zbog lišavanja željenoga pada u
razdražljivost, u tugu, u gnev i u zlopamćenje. A ako, osim pristrašća, čovekom ovlada
makar mala navika - tada, jao! Ona čini da se onaj ko je zarobljen pristrašćem do kraja
preda željenom, zbog sakrivenog zadovoljstva.
8. Zadovoljstvo pohote je, kao što je napred rečeno, raznovrsno. Ono svoje
zadovoljenje ne nalazi samo u bludu i drugim telesnim nasladama, nego i u ostalim
strastima. I celomudrenost se ne sastoji samo u tome da se uzdržavamo od bluda i od
plotskih zadovoljstava, nego da smo slobodni i od ostalih strasti. Stoga onaj ko je
koristoljubiv, srebroljubiv, gramžljiv - nije celomudren. Jedan biva porobljen telesnom
lepotom, a drugi novcem. I drugi je u još manjoj meri celomudren, budući da nema
pobudu koja bi ga pritiskala iz same prirode, kao što je slučaj kod prvog. Jer,
neiskusnim jahačem se ne naziva onaj koji ne može da obuzda upornog i neukroćenog
konja, nego onaj koji ne ume da izađe na kraj sa mirnim i poslušnim konjem. Iz toga se
vidi da je strast prema novcu gora od ostalih i da nije prirodna. Pobude ka njoj se ne
nalaze u našoj prirodi, nego u iskvarenom proizvoljenju. Stoga i greši neoprostivo onaj
koji je njome savladan. Treba da jasno razumemo da se slastoljublje ne ograničava
samo na blud i telesne naslade. Ono je prisutno u svemu onome što volimo iz duševnog
proizvoljenja i pristrasnosti.
9. Da bismo jasnije poznali strasti, smatramo važnim da dodamo još i sledeće.
Postoje tri duševne sile: slovesna, razdražajna i želateljna.
Gresi slovesne sile su sledeći: neverje, jeres, neblagorazumnost, hula, nerazboritost,
neblagodarnost, saglasnost na greh, koja proizilazi od strasne sile u duši. Za lečenje i
isceljivanje od ovih grehova služe - nesumnjiva vera u Boga, istiniti i nepogrešivi
dogmati, postojano izučavanje reči Duha, čista molitva i neprestana blagodarnost Bogu.
Gresi razdražajne sile su sledeći: nemilosrdnost, mržnja, nesastradalnost, zlopamćenje,
zavist, ubistvo i postojano razmišljanje o sličnom. Za lečenje i iseceljenje grehova služe
- čovekoljublje, ljubav, krotost, bratoljublje, saosećajnost, trpeljivost i dobrota.
Gresi želateljne sile su sledeći: stomakougađanje, proždrljivost, pijanstvo, blud,
preljuba, nečistota, razvrat, koristoljublje, želja puste slave, zlata, bogatstva i telesnih
zadovoljstava. Za njihovo lečenje i isceljivanje služe - post, uzdržanje, zlopaćenje,
negramžljivost, razdavanje novca ništima, stremljenje budućim dobrima, želja Carstva
Božijeg, želja za usinovljenjem.
10. Reći ću sada nešto i o strasnim pomislima, pomoću kojih se izvršuje svaki greh.
Poročnih pomisli ima osam: stomakougađanje, blud, srebroljublje, gnev, tuga, uninije,
taština i gordost. Da li će nas sve ove pomisli uznemiravati ili ne - nije u našoj volji.
Međutim, da li će one u nama prebivati ili ne, i da li će pobuđivati strasti ili ne - u našoj
je volji.
I jedno je - prilog [pristupanje], drugo - spajanje, drugo - strast, drugo - borba, drugo slaganje, koje preti da pređe u delo i koje mu je slično, a drugo, opet - postupanje po
strasti, i drugo - porobljenje.
Prilog jeste prosta pomisao koju podmeće neprijatelj, naprimer: "Učini to i to", kao što je
neprijatelj rekao Hristu Bogu našemu: Reci, da kamenje ovo postanu hlebovi (Mt.4,3). I
to, kao što je rečeno, nije u našoj volji.
Spajanje je primanje pomisli koju nam podmeće neprijatelj, bavljenje sa njom i razgovor
sjedinjen sa zadovoljstvom. Ono zavisi od našeg proizvoljenja.
Strast je navika na pomisao koju nam podmeće neprijatelj, nastala kao posledica
spajanja. Ona je postojano razmišljanje i maštanje o njoj.
Borba je međusobno protivljenje pomisli i uma, koja vodi ili istrebljenju strasti (tj.
pomisli), ili slaganju na strasnu pomisao, kao što govori apostol: Telo želi protiv Duha, a
Duh protiv tela; a ovo se protivi jedno drugome (Gal.5,17).
Porobljenje je prinudno, nevoljno zanimanje (sa pomisli) srca koje je savladano
predubeđenjem i dugovremenom navikom.
Slaganje je izjavljivanje u pomisli saglasnosti na strast, a postupanje po strasti je samo
dejstvo po slaganju sa strasnom pomisli.
11. Onaj ko svojim protivrečenjem i čvrstinom u samom početku odbija od sebe prvo, tj.
prilog, odjedanput preseca i sve ostalo.
Stomakougađanje se istrebljuje uzdržanjem, blud Božanstvenom ljubavlju i težnjom ka
budućem, srebroljublje - saosećanjem prema ništima, gnev - blagošću i ljubavlju prema
svima, tuga ovoga sveta - duhovnom radošću, uninije - trpljenjem, čvrstinom i
blagodarnošću pred Bogom, taština - tajnim činjenjem vrlina i postojanom molitvom sa
srdačnom skrušenošću, gordost - izbegavanjem osuđivanja i farisejskog ponižavanja i
smatranjem sebe poslednjim od svih.
Oslobodivši se od svih nabrojanih strasti i uzdigavši se k Bogu, um još ovde počinje da
živi blaženim životom, primivši zalog Svetoga Duha. Po odlasku odavde, sa bestrašćem
i istinskim znanjem, on se nastanjuje u svetlosti Svete i Božanstvene Trojice, zajedno
sa Božanstvenim anđelima sijajući u vekove vekova.
12. Duša je, kao što je napred bilo rečeno, trodelna: u njoj se nalaze tri sile: pomisao
[slovesnost], razdražajnost i želja. Ukoliko je u razdražajnoj [sili] ljubav i čovekoljublje, a
u želateljnoj čistota i celomudrenost, onda je pomisao svetla. A, ako je u razdražajnoj
[sili] mržnja prema ljudima, i u želateljnoj razvrat, onda je pomisao tamna.
Kada su mu strasti potčinjene, razum je zdrav, celomudren i svetao, te duhovno
sagledava međusoban odnos Božijih tvari, i uzdiže se ka Svetoj i Blaženoj Trojici.
Razdražajnost se, takođe, kreće na prirodan način kada ljubi sve ljude, kada se ne žali
ni na koga i kada ne pamti zlo.
I želja odgovara prirodi kada uzdržanjem, smirenoumljem i negramžljivošću umrtvi
strasti, tj. telesno zadovoljstvo, težnju ka koristoljublju i prolaznoj slavi. Jer, želja ima
trojako stremljenje: ili prema plotskim zadovoljstvima, ili prema praznoj slavi, ili prema
obmani bogatstva. Usled tog stremljenja koje je protivno razumu, ona ne brine o Bogu i
Božijim zapovestima, zaboravlja svoje sopstveno blagorodstvo, postaje surova prema
bližnjima, pomračuje pomisao i ne dozvoljava joj da se uzdigne ka istini.
Onaj, pak, ko je stekao viši obraz mišljenja, još ovde, kao što je rečeno, predokušava
Carstvo nebesko, počinje da živi blaženim životom, očekujući blaženstvo koje je
pripremljeno onima koji ljube Boga. Neka bismo ga se udostojili i mi nedostojni, po
blagodati Hristovoj.
13. Treba znati da meru savršenstva u bilo kojoj vrlini ne može da postigne onaj ko joj u
toku celog života, sa neumornim trudoljubljem, ne bude stremio koristeći delatno
račenije [ljubav]. To treba reći o milostinji, molitvi, ljubavi, ili o ma kojoj od opštih vrlina hrabrosti, mudrosti, celomudrenosti i pravednosti. Uz neprekidnost truda u ispunjavanju
vrlina mi treba da se čuvamo da ne umanjimo ili sasvim ne poništimo njihovu vrednost i
značaj prihvatanjem rđavih ciljeva, naprimer - čovekougađanja, puste slave i slično.
Osim toga, u vrlinama uvek treba da se upražnjavamo sa rasuđivanjem, koje je iznad
svega - kao neka carica, vrlina nad vrlinama.
14. Svi oni koji žele da napreduju u vrlini i koji se staraju da se uklone od greha,
neophodno treba da znaju da su duševne vrline duše (naročito one kojima se
podražava Bog i kojima se imenuje Bog) više od telesnih vrlina, budući da je duša
nesravnjeno vrednija od tela. Isto tako su poroci duše teži i pogubniji od telesnih, kako
po svojim dejstvima, tako i po kaznama koje im slede. I ne znam zašto to izmiče
shvatanju mnogih. Mnogi se čuvaju, boje i udaljavaju od pijanstva, bluda, krađe i sličnih
poroka, budući da ih se mnogi gnušaju, dok ravnodušno gledaju na poroke koji su, kao
duševni, mnogo važniji - zavist, zlopamćenje, visokoumlje, lukavstvo, i koren svih zala srebroljublje, te na slične njima poroke.
PREPODOBNI JEFREM SIRIN
PODVIŽNIČKE POUKE
V
O BORBI SA OSAM GLAVNIH STRASTI, UOPŠTENO
sardžaj
1. Znaj da postoji osam pomisli od kojih nastaje sve ono štoje rđavo: stomakougađanje,
blud, srebroljublje, gnev, tuga, uninije, taština i gordost. One vode borbu sa svakim
čovekom.
2. Ti, pak, ako hoćeš da pobediš stomakougađanje, zavoli uzdržanje i stekni strah
Božiji. Tako ćeš pobediti.
3. Ako hoćeš da pobediš blud, zavoli bdenje i žeđ, uvek misli na smrt i nikada ne
razgovaraj sa ženama. Tako ćeš pobediti.
4. Ako hoćeš da pobediš srebroljublje, zavoli negramžljivost i nerasipnost.
5. Ako hoćeš da pobediš gnev, stekni krotost i velikodušnost. Opominji se koliko su zla
Jevreji činili Gospodu našemu Isusu Hristu. Pa ipak, On se, kao čovekoljubivi Bog, nije
gnevio na njih, već se, naprotiv, molio za njih, govoreći: Oče, oprosti im, greh ovaj, jer
ne znaju šta čine (Lk.23,34).
6. Ako hoćeš da savladaš neblagovremenu tugu, nikada se ne žalosti zbog nečeg
prolaznog. Ako te rane rečju, ili te uznemiravaju, ili sramote, nemoj se žalostiti, nego se,
naprotiv, raduj. Žalosti se samo onda kada sagrešiš. Pa ipak, i u tom slučaju drži meru
da ne bi pao u očajanje, i da ne bi poginuo.
7. Ako hoćeš da pobediš uninije, bavi se, premda na kratko, nekim rukodeljem, ili čitaj,
ili se često moli.
8. Ako hoćeš da pobediš taštinu, nemoj voleti pohvale, ni počasti, ni lepe odeće, ni
prva mesta, ni prvenstva. Naprotiv, voli da te ukorevaju i sramote, da te lažno okrivljuju.
I ukorevaj sam sebe kao grešnijeg od svih.
9. Ako hoćeš da pobediš gordost, nemoj govoriti da ono što činiš, činiš svojim
sopstvenim trudovima, ili svojim sopstvenim silama. Bilo da postiš, bilo da provodiš
vreme u bdenju, bilo da spavaš na goloj zemlji, bilo da pevaš Psalme, ili činiš mnogo
poklona govori da sve biva uz Božiju pomoć i uz Božije pokroviteljstvo, a ne tvojom
silom i tvojim staranjem.
a) O BORBI SA STOMAKOUGAĐANjEM
10. Nemoj, monaše, želeti meso i ne opijaj se vinom. U suprotnom, tvoj um će ogrubeti i
žitejskim brigama neće biti kraja.
11. Znaci dobrog života mladog monaha su - smirenoumno uzdržanje od pijenja vina i
mnogogovorljivosti. Ko ih, pak, voli neće dobro završiti život.
12. Nemoj prinuđavati svoga brata da pije vino do pijanosti, čak i ako ga on odavno
upotrebljava. Jer, brod se gradi dugo vremena, a uništava se trenutno, od jednog
udarca.
13. Ko želi telesno spokojstvo sebi priprema mnoga iskušenja, a dugotrpeljivi se
spasava.
14. Bolje je jesti u Gospodu i blagodariti Gospodu, negoli ne jesti [tj. postiti na vodi] i
osuđivati one koji jedu i blagodare Gospodu.
15. Seo si za trpezu? Jedi hleb i ne osuđuj bližnjega da se kroz osuđivanje ne bi desilo
da proždireš brata svoga.
16. Budi zdrav u veri i jedi u Gospodu sve što je izneseno pred tebe. Ako ti je ponuđeno
neko jelo koje ne želiš da jedeš nemoj ga odgurivati sa trpeze ukoliko drugi žele da jedu
i blagodare Gospodu.
17. Seo si da jedeš? Jedi kao čovek i ne osvrći se oko sebe kao neznaven.
18. Jedan brat je rekao: "Ne odbijam da jedem meso zbog neke odvratnosti, budući da
je svako stvorenje Božije dobro i ništa nije za odbacivanje (1.Tim.4,4), nego stoga što je
napisano: Bezumnom ne koristi sladost (Prič.19,10). Za monaha je nerazborito da jede
meso životinja".
19. Nemoj se gnušati ni ostataka ukoliko su ti ponuđeni. Jer, Gospod je zapovedio
svojim učenicima da sakupe preostale komade, da ništa ne propadne (Jn.6,12).
20. Sramota je za čoveka da se opija vinom. Videvši mnoge, nisam pronašao nikoga ko
bi bio sličan onome ko se opija.
21. Uzdržanje iznuruje telo, a prejedanje um čini grubim.
22. Ćuti inoče, i potčinjavaj telo svoje da ne bi bio odbačen.
23. Radi sa telom svojim i donećeš plod Bogu.
24. Želiš li, inoče, da postigneš pokoj u bratskoj zajednici? Budi zadovoljan opštom
bratskom trpezom. I biće isceljeno telo tvoje, i izlečene kosti tvoje (Prič.33,8) i duša
tvoja neće pretrpeti štetu. Ako se na čaši i staklencu zadržavaju oči tvoje svakako ćeš
oboleti i biće ti kao da te zmija ujela (Prič.23,31).
25. Jureći za plenom da bi nasitio stomak, lav biva uhvaćen: i stomakougodnik biva
ponižen zbog zadovoljstva stomaka.
26. Od mnoštva hrane um postaje grub, a dobro uzdržanje ga očišćuje.
27. Čovek koji se opija i razdražuje smućuje dušu bratije, i njegova sramota je stalno uz
njega.
28. Čovek koji se uveče opija, čini i govori što ne treba, i ujutru se kaje. Ali, ako opet pije
vino, postupa na isti način.
29. Ne pij vina do opijenosti, makar te i molili prijatelji koji se nalaze sa tobom. Jer, ako
te vino savlada, tobom će se sablazniti najpre oni koji su te molili.
30. Onaj ko ugađa stomaku se trudi i pašti oko toga kako da napuni svoj stomak jelima,
a kada pojede - muči se da ih svari. Uzdržanje, pak, prati zdravlje i bodrost.
31. Monah koji ugađa stomaku brine se o mnogome, a onaj koji se uzdržava sličan je
srni u polju.
32. Inoče, ne brini se o stomaku, i bićeš spokojan.
33. Sva drva u šumi nisu dovoljna da se nasiti oganj. Tako je nenasita i plot, ma koliko
joj ugađao.
34. Pijani pastir ne čuva poverene mu ovce, a sanjivi i sam postaje plen zveri. Jer, trnje
će nići u ruci pijanice delima (Prič.26,9), a duša onoga ko se uzdržava pripada Bogu.
35. Uzdržanje je osobina trpljenja.
36. Ne opijaj se vinom radi ugađanja ljudima. Jer, obuzeće te veliki stid kada te nađu
pijanog.
37. Jeo si hleba i nasitio se! Podaj slavu Bogu koji te je nahranio. A ako hoćeš da tvoje
telo bude zadovoljno malim, podaj slavu Bogu koji te ukrepljuje i ne govori pred svima:
"Nisam pojeo ni takav komad hleba". Jer, šta bi time sebi dodao? Ne osuđuješ li time
samo one koji jedu i blagodare?
38. Monah koji ugađa stomaku post naziva vremenom žalosti, a onaj ko se uzdržava ni
u vreme posta ne izgleda tužno.
39. Čini mi se da prekomerno uzdržanje nije pohvalno. Isto tako, ni prenebregavanje
dužnog uzdržanja nije korisno. Kao što dugotrajno udaljavanje od ustanovljenih jela
dovodi do raslabljenosti i nedostatka snage za služenje, tako i presićavanje hranom
podvrgava osudi. Rečeno je: Teško vama koji ste siti sada, jer ćete ogladneti (Lk.6,25).
Povrh toga, neuzdržljivac od neumerenosti upada u plotske strasti. Zbog toga treba
pobožno i na pravilan način upravljati telom.
40. Ustavši po primanju utehe (za trpezom) nemoj ići po kelijama, već bezmolstvuj u
svojoj keliji, budući da je đavo mnoge prevario vinom. Zbog toga, biti u tuđoj keliji nakon
primanja utehe služi kao znak besramnosti i raspuštenosti. Na sličnim skupovima
događaju se duševni padovi, naročito kada žezal nastojatelja nije delatan. Jer, onaj ko
svoj um neće da obuzdava strahom Božijim ima potrebu za strahom od ljudi kako bi se
uzdržavao od onoga što nije korisno, kao što je sluga celomudren zahvaljujući strogosti
gospodara.
41. Upotrebljavaj prostu i neophodnu hranu da ti um ne bi ogrubeo prejedanjem,
pijanstvom i brigama ovoga života (Lk.21,34). Jer, pobeđeni sličnom strašću ni blud ne
smatraju bludom, ni preljubu preljubom, niti se odriču svega onoga što čine neznabošci.
Naprotiv oni sve to čine bez straha, ničim se ne razlikujući od svinja u blatu. Oni ne
misle na Zakon, ni na proroke, ni na samog Gospoda koji se očovečio da bi uništio
bezakoni greh. Ne budi pristrasan prema mesu i vinu da ti um ne bi postao nesposoban
za primanje duhovnih darova.
42. Ne naslađuj se banjama, pićem i mnoštvom mesa da ne bi pao u nesavladive
opasnosti, grešeći u nečemu važnom.
43. Ne slušaj savete ljudi koji sebi ugađaju, koji su sebe učinili robovima stomaka i
telesnih strasti.
44. Prejedanje i mnogo pijenje pruža prijatnost samo u tekućem danu, dok sledećeg
dana u pomisli ostavljaju neprijatnost i raslabljenost.
45. Monah koji najpre ne zavoli ćutanje i uzdržanje neće ostati dugo na jednom mestu,
niti će naći pokoj. Jer, ćutanje uči bezmolviju i postojanoj molitvi, a uzdržanje pomisli
čini nerasejanim. Onoga ko je to stekao očekuje mirno ustrojstvo srca.
46. Ne obmanjuj se nasićivanjem stomaka i ne opijaj se vinom, jer je u njemu blud
(Ef.5,18). Ti ni u čemu nećeš naći koristi, osim u ispunjavanju volje Božije.
47. Znaj da srazmerno sa negom tela (na vlastitu propast) duša u sebi umnožava strasti
tako da, obremenjena zlom navikom tela, najzad postaje besplodna. Zbog toga Spasitelj
kaže: Pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga
života (Lk.21,34). Stoga i apostol kaže: Iznuravam telo svoje i savlađujem ga, da
propovedajući drugima, sam ne budem odbačen (1.Kor.9,27). Telo onoga ko se
prinuđava na delo Gospodnje postaje silno, a duša mu se prosvećuje. Borac uporno
provodi vreme u telesnim vežbama kako bi svoje telo osposobio za veštinu borbe. I
podvižnik pobožnosti je dužan da se vežba u svakom dobrom delu, kao što govori
apostol: Vežbaj se u pobožnosti (1.Tim.4,7),
b) O BORBI SA BLUDNOM STRAŠĆU
48. Slastoljubivi pri susretu sa ženama postaje veseo i biva privučen njihovom lepotom.
Njega telesna lepota dovodi do ludila, lep izgled lica ga ushićuje, vitkost stasa ga
opčinjava. On se u razgovoru sa ženama topi od zadovoljstva. Pri sećanju na ono šta je
video on pohotljivo mašta, živo predstavljajući u umu ženska lica, njihove strasne
izraze, opčinjavajuće osmehe, pokrete očiju, lepotu odeće, laskave reči, stisnuste usne.
Sa muškarcima njemu je dosadno, a ako vidi ženu postaje radostan i trči napred-nazad
kako bi se našao na usluzi. Tada se kod njega odnekle javlja i glas za pevanje, i
umešnost da kaže oštroumnu reč, i da se smeje, i da se pokaže kao zanimljiv i prijatan.
49. Ne dozvoljavaj svojim očima da gledaju tamo-amo, i ne zagledaj se u tuđu lepotu da
te pomoću očiju ne bi oborio tvoj neprijatelj.
50. Oko koje luta je prekor za monaha. Oko koje bludi pričinjava mnoge žalosti onome
ko mu sledi. Ako se ne uzdržiš od skitanja očima, nećeš prokrčiti pravu stazu
celomudrenosti.
51. Ako zavoliš uzdržanje, obuzdaćeš demona bluda.
52. Ko nasićuje plot svoga tela hrani zle pohote, i sramne pomisli neće ponestati kod
njega.
53. Ko obuzdava svoje oči, postaje lagan, a onaj čiji pogled bludi sabira breme. Jer,
rečeno je: Podizanje pohote menja nezlobiv um (Prem.4,12).
54. Ako se prevariš i očima daš na volju da gledaju na sujetu, potrudi se da ih što brže
zaustaviš, da ne bi pao u sramotu ugađanja telu.
55. Pri raspaljivanju ploti ne dotiči telo da ne bi proizveo još silnije raspaljivanje.
56. Budi pažljiv prema sebi, inoče. Budi pažljiv susrećući se sa ženama.
57. Ti bežiš od zmije koja ujeda telo. Međutim, još više beži od žene koja ujeda dušu.
58. Onaj ko se zanima ženskom lepotom, u svojoj duši zasađuje želju za njom, a onaj
ko se zadržava na vratima njenog doma postaje sličan onome koji hoda po ledu s
obzirom da od njega nije daleko pokliznuće.
59. Monah u društvu sa ženom predstavlja sliku dva borca. Međutim, trezveni će izvući
korist, a sam neće biti pokraden.
60. Ne okreći sluh svoj ka sramnim rečima da se ne bi oskrnavio um tvoj. Jer, kao što
dim [škodi] očima (Prič.25,20) tako i sramna reč škodi duši.
61. Ako te uznemirava duh bluda, zapreti mu govoreći: "Gospod neka te uništi, besu
nečistote koji si ispunjen smrada". Jer, znamo onoga koji je rekao: Jer je telesno
mudrovanje neprijateljstvo Bogu (Rim.8,7).
62. Svako ko voli čistotu i celomudrenost postaje hram Božiji.
63. Ko razara hram Božiji, razoriće njega Bog (1.Kor.Z,17), govori Božanstveno Pismo.
Demonu bluda se protivi uporno kao psu. Nikako se ne saglašavaj na povođenje za
takvom pomišlju stoga što od iskre nastaje mnogo žara i što se od rđave misli
umnožavaju rđave želje. Više se staraj da istrebiš sećanje na njih nego na prljavi smrad.
64. Kao što lep miris veseli čulo mirisa, tako se i Duh Sveti raduje čistoti i obitava u
čoveku.
65. Kao što je svinji ugodno da se valja u blatu, tako i đavoli nalaze prijatnost u bludu i
nečistoti.
66. U čistoti obitava velika svetlost, i radost, i mir, i trpljenje, a u bludu obitavaju tuga,
uninije, nenasiti san i gusta tama.
67. Zavoli monaše, čistotu ljubavi Hristove. Ona priliči tvom životu, kao što drvodelji
priliči dleto.
68. Pateći od bluda jedan monah je zapretio besu, govoreći: "Idi u tamu, satano! Zar ne
znaš da nosim udove Hristove, premda i jesam nedostojan?" I istog trenutka se
iznenada presecala raspaljenost (kao kad neko dunuvši ugasi svetiljku). On sam se
divio zbog toga i proslavljao Gospoda.
69. Zbog čega sa takvom nebojažljivošću voliš da se ukrašavaš? Čuj šta kaže apostol:
Beži od mladalačkih želja (2.Tim.2,22). Zar ne znaš sa kakvim se neprijateljem boriš?
Zar ne znaš kako je opasno biti zamka za drugu dušu? Zar ne razmišljaš kakvu trulež i
kakvu raspadljivost nasleđuju oni koji čine slična dela? Želja mi je da shvatiš da je
stanište duše oskrnavljeno, premda je spoljašnji čovek lepo obučen. I njegova lepota će
se ubrzo narušiti. A ukoliko stekneš duševnu lepotu, nešto od njene svetlosti će se izliti i
na spoljašnjeg čoveka. I takva lepota je postojana.
70. Ko ukrašava svoje odeće i prejeda se, pretrpeće mnoge borbe, a trezveni je strašan
protivnicima.
71. Ako te za vreme posla uznemirava duh bluda, nemoj se olenjiti da svoje ruke
podigneš na molitvu. I molitva vere će se boriti za tebe.
72. Savlađuj pohotu u sebi, da ona ne bi savladala tebe. Jer, one koje pokori, ona
sunovraćuje na dno pakla.
73. Voli mir i svetost (čistotu) da bi se udostojio da ugledaš lice Gospoda Boga.
74. Uzdržavaj se, brate, od šala da ne bi postao bestidan. Jer, bestidnost je majka
razvrata.
75. Ne idi u keliju onih koji se opijaju da iznenada ne bi izgubio bogatstvo
celomudrenosti.
76. Pri rasplamsavanju pohote u telu privedi sebi misao o večnom ognju i crvu koji ne
spava, i odmah će se ugasiti raspaljenost udova. Inače ćeš, raslabivši se, biti pobeđen i
počećeš da se kaješ, te će te obuzeti oganj pokajničke žalosti. I ti ćeš se naviknuti da
grešiš, premda ćeš i da se kaješ. Postaraj se da u početku budeš strog prema svakom
pokretu te želje da ne budeš savladan njom, i da se ne navikneš da joj prepuštaš
pobedu nad sobom. Jer, navika je druga priroda. Navika popuštanja nikada ti neće dati
da stekneš strogost. Ona uvek zida i razara, greši i raskajava se. Ako se navikneš na
raslabljenost kada napadaju na tebe, natpis tvoje obaveznice u vekove vekova će biti:
raskajavanje. Onoga ko se navikne da želji prepušta pobedu nad sobom uvek
izobličava njegova savest. On je u svako vreme žalostan. I premda pred drugima
pokazuje veselo lice, njega mori unutrašnja tuga budući da ga izobličava savest. Jer,
uobičajeno nasleđe pohote je saopštavanje mučne žalosti onima koji je ispunjavaju.
Zbog toga pazi svom dušom svojom i svagda imaj u sebi Boga.
77. Pazi na samoga sebe i staraj se da se do smrti sačuvaš čist kako bi sa smelošću i
radošću susreo besmrtnog Ženika. Veoma poštuj devstvenost: ona će te uvesti u
nebeski dvorac. Zbog toga je apostol i rekao: Jer vas obručih mužu jedinome, da
devojku čistu privedem Hristu (2.Kor. 11,2).
78. Čuvaj telo od greha da ne bi slagao pred Sazdateljem. Jer, mi smo sebe prineli na
dar Gospodu, i već nemamo vlasti nad svojim telom. Mi taj dar ne možemo uzeti nazad
po svojoj sopstvenoj volji. Kada neko da zavet Bogu i prinese dar Gospodu, jerej ga
stavlja u hram. I tada već onaj koji je prineo dar Gospodu više ne može da se
predomisli, budući da nema vlasti da ga uzme nazad. Ukoliko se, pak, odluči da ga
ukrade tajno neće biti slobodan od krivice, budući da nije uzeo svoje: on će biti kažnjen
kao kradljivac svetinje. Slično tome i oni koji su svoje duše posvetili Bogu već nemaju
vlast nad svojim sopstvenim telom.
79. Čuvaj se rđavih saveta. Jer, dešava se da se oni koji su otpali od vrline trude da
spotaknu i druge kako ne bi sami prebivali u razvratnom životu. Oni govore sa
ljubaznošću da bi one koji ih slušaju odvukli od celomudrenosti i pogruzili u grehe.
Podvrgavši se padu, oni ne samo da ne žele da ustanu, nego i drugima namerno bivaju
na sablazan, navodeći ih na pad i razvrat. I đavo se njima koristi kao mamcem na udici.
Njihovo je grlo grob otvoren. Oni su predani u sramne strasti (Rim.3,13; 1,26). Čuvaj ih
se, da te ne bi spalili svojim umiljatim rečima.
80. Blaženi su oni koji u smirenoumlju čuvaju svetost (čistotu)! Ali, neka se niko ne nada
da će postići pokoj (u ovom delu) ukoliko se predaje na poslušnost nagovorima
neprijatelja. Jer, tada će ih ovaj mučitelj držati u ropstvu preko pomisli i naslađivanja
željama, iako bez sramnih dela. Pošto nisu poznali ženu, neprijatelj im ubacuje misao
da sebi pripisuju devstvenost, premda je svo njihovo telo ispunjeno prljavštinom pohote.
Tako neprijatelj čini da se oni hvale kao da su slobodni od greha, dok ih on hrani,
grozdom žuči, i grozdom gorčine (Pon.Zak.32,32).
81. O tome da se ne treba opijati vinom i da ne treba provoditi vreme sa ženama izlišno
je i govoriti. Jer, svako jasno i sam vidi koliko je to tuđe vrlini. I nije neophodno da se
samo u tome čuvamo od neprijateljskih napada, već ni sa muškarcima ne treba da
vodimo raznežavajuće razgovore, koji mogu probuditi pohotnu slast i dušu povući u
propast. Mi se od susreta sa ženama ne odričemo zbog toga što smatramo da su
prepredene, već stoga što nas kroz susrete i besedu sa ženama neprijatelj lako može
oboriti i dovesti do prestupanja Božijih zapovesti. Mi treba da se sa svih strana čuvamo
od napada lukavih duhova, polažući nadu na sveoružje i silu Svetoga Duha. Onaj ko
neprijatelju zatvori jedna vrata, a otvori dvoja, i misli da nije u opasnosti, nalazi se u
obmani. Ne, neophodno je zaštiti se sa svih strana, i ne davati povoda onome koji traži
povod.
82. Nemoj biti lenj u odnosu na vrlinu celomudrenosti, već se svim silama staraj da u
sebi imaš svetost (čistotu). Jer, radi toga si i napustio svet. Stekni devstvenost da bi se
u tebe uselio Duh Sveti. Nemoj obraćati pažnju na sramne želje i sujetna laskanja.
Čuvaj svoju čistotu. Ako u tebi počne da se razgoreva grehovni plamen, lati se suza i
molitve Gospodu, koji ljubi one koji traže svetost i koji mu služe u svetosti. Devstvenost
u pravom smislu je najdragocenija svojina. Ako je zavoliš, Gospod će te proslaviti, i u
svemu ćeš napredovati.
83. Nemoj se bojati piti padaj duhom ako se u tebi podigne telesna borba. Jer, time ćeš
osmeliti neprijatelja protiv sebe, i on će početi da u tebi seje sablažnjive misli, govoreći:
"Nije moguće da se u tebi prekrati plamen, ukoliko ne zadovoljiš svoju pohotu".
Međutim, trpeći čekaj Gospoda, i sa plačem izlivaj molitvu svoju pred Njegovom
blagošću. On će te uslišiti, podići iz jame strasti, tj. nečistih pomisli, i iz blata, tj. sramnih
maštanja, i postaviti noge tvoje na kamen svetosti (tj. čistote) (Ps.39,1-3). I ti ćeš osetiti
pomoć koja ti dolazi od Njega. Samo trpi, ne raslabljuj se pomislima i nemoj da
iznemogneš izbacujući vodu iz čamca: pristanište života je blizu. I još dok govoriš On će
reći: Eto dođoh (Is.58,9). On samo očekuje da vidi tvoj podvig, tj. da li si do smrti
spreman da se suprotstaviš grehu. Prema tome, ne budi malodušan. Bog te neće
ostaviti. On posmatra tvoj podvig. Posmatraju ga i činovi svetih anđela, kao i mnoštvo
besova. Anđeli su spremni da daju venac pobedniku, a besovi da stidom pokriju
pobeđenog. Budi pažljiv. Nemoj ožalostiti svoje (anđele), i obradovati tuđe (besove).
84. Nema mesta koje bi bilo skriveno od očiju Božijih. Neka te ne zavede protivnik,
govoreći: Neće videti. Ti stojiš blizu nogu Božijih. Nemoj to da prenebregneš. Jer,
napisano je: Nebo mi je presto, zemlja podnožje nogama mojim (Dap.7,49).
85. Nije nevolja u tome što se strasti bore sa nama (i mi smo dužni da se borimo sa
njima), nego u tome što popuštamo sebi i padamo pred protivnicima. Suprotstavljaj se
pohoti koja se raspaljuje u tebi da bi izbegao oganj koji se nikad ne gasi. Ako te jednom
pobedi, strast više neće odstupati, nego će još jače napadati na tebe. Budi, međutim,
pažljiv prema sebi da se ne bi lišio slave Lica Božijeg.
86. Bežimo od opijanja. Bežimo, kolikoje moguće, od susreta sa ženama. Jer, reč žene
je kao zamka u srcu (Prič.7,21). Ona one koji je slušaju vuče u skvernu vezu.
87. Gledaj da ne budeš ulovljen kratkotrajnom slašću kako se ne bi lišio večnog života.
Pozvan si da budeš trgovac: budi potpuno trezvouman da ne bi izgubio biser, da
neprijatelj ne bi pokrao tvoju riznicu, i da ne bi potopio tvoj brod sa tovarom ostavljajući
te da se vratiš kući bez ičega. Znajući kakvu slavu kod Boga stiče onaj ko se čuva od
telesne nečistote, neprijatelj čoveka silno napada pomislima želeći da ga zaplete, te da,
zanevši se njima, ne zadobije buduću slavu. Dušu koja odbacuje nepotrebne pomisli on,
pak, ne napada često, premda je i ne ostavlja sasvim. On radije ide tamo gde mu
otvaraju čim zakuca, te najnečistijim željama prlja telo i dušu onog koji mu se ne
suprotstavlja. Napokon, kao navodno dobar savetodavac, on mu savetuje ovakvu
pomisao: "Bolje ti je da ideš u svet, i da se oženiš, nego da na taj način izmoždavaš
svoje telo". Ništa slično se ne približava onome ko je trezvouman. Pazi na sebe da te ne
bi postiglo nešto slično.
88. Pamti šta si obećao Bogu i čuvaj svetost (čistotu) kako bi obreo blagodat pred
Gospodom. Poslušaj onoga koji je rekao: Bežite od bluda (1.Kor.6,18). Želiš li da
saznaš koliko je težak greh bluda? Evo pogledaj: one koje nisu mogle da usmrte zmije u
pustinji, oborio je blud u Madijamskoj zemlji. Ako si pao u greh, nemoj se zadržavati u
padu, niti budi nemaran prema Božijem dugotrpljenju i Božijoj poštedi. Sećaj se da smrt
neće zakasniti (Sir.14,12). Sećaj se da ne možeš da pobegneš iz ruku Božijih. Prema
tome, nemoj biti nemaran, nego se kaj, plači i uzdiši zbog toga što si bio zaveden. Ako
mi i predamo pad zaboravu, Bog koji nas je stvorio zna dela svakog [od nas].
89. Nemoj biti nemaran, nego se hrabro suprotstavi neprijatelju, i zagradi kanal kojim
neprijatelj obično ulazi u tebe i pustoši te. I on će, ne našavši pogodno mesto da uđe,
otići prazan. Zagraditi kanal znači obezbediti osećanja kojima u dušu ulazi i dobro i zlo,
tj. vid, sluh, miris, dodir i ukus, te pomislima ne dozvoliti da lutaju tamo gde ne treba.
Imaj na umu divove koji su oskvrnjivali zemlju svojom vladavinom, i to kako ih je
Gospod potopom istrebio sa lica zemlje u jednom trenu. Njihova sila im nije bila ni od
kakve koristi. Rasudi o Sodomskoj i Gomorskoj zemlji i o njenom uništenju zbog
grehova njenih žitelja. I raskoš i gordost im nisu doneli nikakve koristi. Pobrinimo se o
svom spasenju da i nas ne bi postigla iznenadna smrt, i da ne pođemo odavde sa
velikom osudom.
90. Onome ko ti ubacuje skverne i nečiste želje reci: "O, neprijatelju istine! Zar da se ja
stidim sebe zbog toga da bi ti ispunio svoju želju? Idi ka onima koji su nepristojni kao i ti.
Izmolio si sebi stado svinja! S njima se i udavi. A ja više neću da budem poslušni sluga
svojih pohota. Dovoljno im je pređašnje vreme. Od sada ću se pobrinuti o istini, i
umoljavati Boga moga da me savršeno izbavi od tvojih dela. On mi je dao Svetoga
Duha, a ja sam ga gnevio. On mi je dao čistu dušu i telo, a ja sam ih oskrnavio". Tako
govori, voljeni, onome ko ti našaptava slične strasti.
91. Neko od svetih je rekao: "Blud je sličan psu: ako ga budeš mazio, neće otići od tebe,
a ako ga poteraš, pobeći će". Pazi na sebe i ne prenebregavaj svoj život. Pazi da zbog
malog zadovoljstva ne uništiš plodove svojih trudova, da zbog nečistote ne predaš
nagradu za svoje delanje, da radi nečistote ne uništiš nagradu za bezmolvije, nagradu
za bdenje, uzdržanje i za druge vrline. Nemoj biti sličan čoveku koji platu koju je dobio
stavlja u šuplji novčanik. Ogradi se strahom Gospodnjim.
92. Ukoliko razgovaraš sa lepom osobom čuvaj oko da ne bi pohotom pomutila um tvoj.
Inače ćeš početi da produžavaš razgovor pun strasnih pokreta. I pokazaće se da samo
jezikom govoriš o celomudrenosti, dok se dušom predaješ pohoti i svecelo si njome
zauzet. Kada ti se desi takav susret najbolje je da se, što pre prekinuvši [raz]govor,
držiš ćutanja. Jer, Pismo kaže: Prevari ga mnogim rečima (Prič.7,21). Česti razgovori
takve vrste pričinjavaju duši značajnu štetu.
93. Bludnik ne može da voli onoga ko oseća odvratnost prema njegovoj strasti: Čovek
se prilepljuje uz one koji su mu slični.
94. Ispituj čime ćeš savladati svoje sladostrašće: to je prepušteno tvom trudu.
95. Kao pribežište od sladostrašća služi, najpre, česta i trezvoumna molitva, a zatim prepuštanje vladalaštva umu i čistim mislima, te - izbegavanje razvratnih reči
(nesaglasnih sa pobožnim nastrojenjem duha) usled ubeđenosti da je Gospod
nepogrešivi Sudija. Pažljivost uma i očekivanje Suda uništavaju unutrašnje golicanje i
isušuju rastuću pohotu. U takvoj duši nastaje tišina (utišavaju se pohotljivi pokreti).
96. Ukoliko si celomudren, nemoj se prevaznositi svojim uzdržanjem, već sa
smirenoumljem moli Gospoda da do kraja života bude tvoj Čuvar. Jer, često je, usled
nemara stražara, iznenadan upad četveronožaca u vinograd odjednom uništavao plod.
97. Kada ležeš da spavaš nemoj ispod sebe prostirati više nego što je potrebno. Jer,
nega prirodno može da raspali tvoje telo i da silno razgori ugalj sladostrašća.
98. Blažen je onaj ko drži svoje telo u svetosti radi Spasitelja, i ko nije postideo svoju
dušu rđavima delima, nego je ostao blagougodan Gospodu. Blažen je onaj ko je
omrzao gnusna i sramna dela, i prineo samoga sebe na živu i blagougodnu žrtvu
Gospodu.
99. Blažen je onaj ko je na delu izobličio mučitelja (đavola - tiranina duše), i nije se
uplašio plamena sladostrašća. Zbog toga će njegova duša biti orošena rosom Svetoga
Duha.
100. Ako se hrabro podvizavaš protiv onih koji pokušavaju da pokradu trudove tvoga
delanja (sujetne pomisli), pazi da neko ne uspe da se prokrade odozdo i ne rani te
(bludna pomisao). Dovodi u red svoje pomisli (budi pažljiv) kako ne bi propustio
povoljan vetar, te drži opremu u pripravnosti kako bi spasao brod, uvodeći ga u
pristanište života.
101. Zar će onaj ko posadi smokvino drvo zaboraviti da nadgleda njegov plod? Utoliko
više treba paziti na čistotu i celomudrenost. Ili, zar se neće pribojavati da se približi
zmijskoj rupi onaj koga je ujela otrovnica? I ukoliko on i posle ugriza stavi ruku u njenu
rupu, i drugi put ga ugrize, ko će biti kriv za njegovu smrt - otrovna životinja, - ili on koji
ne pazi na sebe? A ti razumi rečeno.
102. Za monaha je štetno da se druži sa ženom. Ka devstvenici se, pak, uopšte i ne
približavaj ukoliko u tebi još postoji misao o plotskom. Monah koji zajedno sa ženama
provodi vreme uz vino liči na onoga koji hrli u oganj. Beži od susreta sa njima kao što
srna beži od zamke.
103. Čuvaj neporočnost svoga tela. Ako je sačuvaš iz ljubavi prema Hristu moći ćeš
lako da napreduješ u svakoj vrlini. Duh Sveti (koji obitava u tebi) će se radovati što svoj
hram Božiji ispunjavaš mirisom čistote i ispravnih želja, te će te učvrstiti u svakom
dobrom delu. Postoje tri pomoćna sredstva za napredovanje u vrlini i Božanstvenoj
čistoti: uzdržanje stomaka i jezika i obuzdavanje očiju. Treba se držati sva tri [sredstva].
Ako sačuvaš, pretpostavimo, prva dva, a ne uzdržiš oči od lutanja, nećeš steći trajnu
čistotu. Kao što polomljeni vodovod ne može vodu da sačuva u sebi, tako rasejano oko
ne može da sačuva celomudrenost uma. Ne pogledaj na tuđu lepotu (Sir.9,8), i neka
tvoj um bude prikovan za strah Božiji (Ps.118,120).
104. Monah ne treba da sa osobitom pažnjom pere telo i noge. Slastoljupci u lepoti tela
i odeće traže zadovoljstvo. Podvižnik blagočašća, pak, suprotnim sredstvima treba da
se naoruža na protivnike.
105. Nije mala borba između svetosti (čistote) i nečistote. Oni koji nas podstiču da se
oskrnavimo našaptavaju nam ovakvu misao: "Niko te neće videti. Čega se bojiš". A oni
koji nam pomažu u svetosti im protivreče: "Bog vidi, i anđeli Njegovi. Kako kažeš ko će
videti". Kušač nastavlja: "Gde su oni? Ovde nikoga ne vidim". Tu ga prekidaju oni koji
nam pomažu u svetosti: "Ne vidiš?! Istinu si rekao, budući da je napisano: Oslepi ih
zloba (Prem.2,21). Zar neće videti Onaj koji je stvorio oko (Ps.93,9)? Gde ćeš se sakriti
od Boga (Ps.138,1-12)". Eto šta treba da položiš u pomisao i greh više neće gospodariti
nad tobom. Grehovna žalost te neće postići i radost i mir u Duhu Svetom će ti prići.
106. Čuvaj čistotu svoga tela u Gospodu kao dragoceni biser. Nemoj se dičiti sa
odećom, te pogled obraćaj dole, a dušu gore. Sa mladićem nemoj zavoditi slobodne
razgovore. I priča sa ženom je sasvim nepotrebno delo. Sa dečakom nemoj produžavati
razgovor, i ne druži se sa onima koji se opijaju i šale, nego svecelo prebivaj u strahu
Božijem, sećajući se zapovesti apostola: Ne opijajte se vinom, u čemu je razvrat
(Ef.5,18).
107. Događa se da lukavi savetuju ovakvu sablažnjivu misao: "Nepekidno te muči
bludna pomisao. Koliko ćeš dugo još nositi to bespokojstvo i trpeti? Udovolji telu da bi
prekinuo borbu, pa ćeš se posle pokajati. To delo nije važno". Ti mu, pak odgovori sa
budnošću: "Ko mi, pak, kaže da ću naći vremena za pokajanje ako obeščastim telo
svoje i da neću biti bačen zajedno sa onima koji čine bezakonje? Jer, naš život na
zemlji je senka (Jov.8,9). Sagrešiti na taj način isto je što i uzeti mač i ubiti samoga
sebe? I kako ti kažeš da to delo nije važno? Jer, ja vidim da se veoma poštuju oni koji
nisu popustili tom iskušenju i da su doživeli veliko beščašće oni koji su mu se predali.
Josif se pohvaljuje iz pokoljenja u pokoljenje i na nebu i na zemlji, a Egipćanki se
podsmevaju; celomudrena Suzana se proslavlja, a pohotljivi starci su u svim
naraštajima ostavili rđav glas o sebi. Kako ti govoriš: "3adovolji se jednom i umirićeš
se". Zar ne znaš, đavole, da zver koja se navikne na meso stremi da često zadovoljava
novu strast? A ti hoćeš da me uveriš da me pohota više neće uznemiravati ukoliko je
jednom zadovoljim. Gospod neka ti zapreti, lukavi zlobniče, koji, slično lavu, išteš, da
proždereš moju dušu. Tvoja slast je gorka, savet tvoj - dubina zlobe, a obećanja tvoja
puna smrti i pogubnosti. Ti mi predlažeš greh koji će me lišiti blagodati Gospodnje i
ožalostiti Duha Svetoga kojim sam zapečaćen za dan izbavljenja (Ef.4,30), a govoriš da
se radi o nevažnom delu. Ti me nagovaraš da udove Hristove načinim udovima
bludnice (1.Kor.6,15), da u jednom trenu upropastim besmrtno bogatstvo i izgubim
osvećenje (tj. čistotu) bez koje niko neće videti Gospoda. I to, po tvome, ne znači ništa?
Ti me nagovaraš da prognevim Gospoda, da u onaj Strašni dan, pred strašnim
sudijskim prestolom, od Njega, pravednog Sudije, čujem: "3li slugo, više slastoljubivi,
nego bogoljubivi, oskrnavio si zemlju svojim nečistotama i svojim gresima". Zar to nije
važno? Zar ti sam nisi iskusio strogost i neizmenjivost strašnog suda pravednoga Boga
koji tebe i anđele koji sagrešiše ne poštede, nego vas baci u okove mraka paklenoga, i
predade da se čuvate za sud? I još kažeš: "Nije važna stvar". Ti si laž, obmana i
pogibao. Lažju i obmanom ti oslepljuješ oči uma i dovijaš se da namamiš druge, te da
malu nasladu pretpostave večnom životu. Međutim, predavši se Gospodu, mi se tebe
ne bojimo. Gospod je naša krepost, Gospod je naše utočište, Gospod je naš pomoćnik i
zaštitnik".
108. Dejstvo demona bluda se onemogućava ne samo uzdržavanjem od hrane, nego i
uzdržavanjem očiju koje ne treba da vide sujetu (Ps.118,37). U oku, koje rasejano luta,
već prebiva demon bluda o kome svedoči Gospod: Svaki koji pogleda na ženu sa
željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt.5,28). Takvu preljubu iz
sebe iskorenjuje onaj ko oči obraća dole, a dušu gore - ka Gospodu. Koje zagospodario
nad stomakom zagospodario je i nad pogledom. Rasejano oko je strašan izdajnik.
109. Borba koja je probuđena rasejanošću očiju, i u prisustvu i u odsustvu predmeta,
dušu raspaljuje pohotom. Predmet se predstavlja srcu čak i u snu. Demoni živopišu
sablažnjivu stvar u misli i okupiraju um, obnavljajući lik predmeta koji je čovek ranije
video očima. Stoga se prorok moli: Odvrati oči moje da ne vide sujetu.
110. Kada bes počne u tebi da slika sablažnjivi predmet i kad u tvome umu naslika
lepotu žene koju si nekada video, u svojoj unutrašnjosti probudi strah Božiji i seti se
onih koji spavaju u gresima, pomisli na dan svoga izlaska kada će se tvoja duša razlučiti
od tela i predstavi onaj strašni glas koji će nas baciti u strah, koji će čuti oni koji se nisu
brinuli o pravdi, i koji nisu držali zapovesti Hristove: Idite od mene, prokleti, u oganj
večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (Mt.25,41), predstavi [sebi] i
neuspavljivog crva i beskonačnu muku. O tome misli i toga se sećaj, pa će iz misli tvojih
nestati želja za naslađivanjem, kao što se topi vosak pred ognjem. Jer, besi ni trenutak
ne mogu da se održe pred strahom Boži-jim.
111. Ko se ne protivi pohoti, već svojim očima dozvoljava da slobodno lutaju umom se
već priklonio strastima, i kad ne bi postojao stid od ljudi on bi i telesno već mnogo puta
pao. Zbog toga, ako ne bude bio bodar i ako strah Božiji ne bude postojano imao pred
svojim očima, on neće zakasniti da padne telesno. Jer, za demonom koji oči uči
rasejanosti sledi demon koji [uči] da se greh telom učini na delu. Ako vidi da je prvi
uspeo da zavede dušu i da je učini rasejanom, drugi odmah počinje da joj savetuje da
izvrši i telesni greh. Onome ko je pobeđen očima on počinje da savetuje: "Eto, u nameri
si već sagrešio i učinio preljubu u srcu. Zapovest si već narušio i greh prestupanja
zapovesti ti je već uračunat. Stoga sada zadovolji i pohotu. Jer, poželeti i učiniti je jedno
isto. Nasladi se najzad i svojom pohotom". Međutim, ti ne veruj njegovim pomislima, po
reči apostola: Jer nam njegove namere nisu nepoznate (2.Kor.2,11). On time hoće da
ulovi tvoju dušu. Demonu koji ti savetuje da izvršiš bezakoni greh treba da kažeš: "Ja
sam i pao okom, i učinio preljubu srcem. Međutim, svoje preljubničko srce ja skrušavam
uzdasima pokajanja, i oko koje je palo umivam suzama. Jer, srce skrušeno i smireno
Bog neće poniziti (Ps-50,19)".
112. Ako se javi potreba da odeš u naselje, nemoj da se zanosiš razgovorom sa
ženama. U protivnom će tvoja zavedena duša biti slična progutano udu. Tada u većoj
meri budi bodar, budući da pad nije daleko od tebe. Ukoliko budeš pazio na sebe, bićeš
kao u pristaništu. S pobožnošću i strahom Božijim se bori sa iskušenjem. Bestidnost je
majka bluda. Ako vide da se prema njima ophodiš slobodno, i da govoriš prazne stvari,
žene će te pokrenuti na još gore stvari i dovesti do pada. Međutim, pazi se i od drugih
koje pod vidom skrušenosti i pobožnosti hoće da raslabe tvoj um. Neko od svetih je
rekao: "One produžuju razgovor pokušavajući da te sklone na strast".
113. Ako primetiš da te neka pomisao podstiče na susret sa dečakom ili lepom ženom
znaj da se približavaš neprijateljskim mrežama. Ako i posle urazumljivanja (da to ne
činiš) ne ostaviš svoju nameru znaj da si već uhvaćen u mrežu i da nećeš lako savladati
slastoljublje. Možda ćeš reći: "Ja od toga neću pretrpeti štetu". Ali, da li je moguće hoditi
po užarenom ugljevlju i ne opeći noge.
114. Ako hoćeš da budeš celomudren čuvaj uzdržanje i prekini sa štetnim susretima.
Srazmerno sa približavanjem onome što proizvodi sablazan čovekovo srce postaje
izloženije smućivanju od strane pomisli i raspaljivanju od lukavih želja. Jer, viđeno lice i
[raz]govor njega pobuđuju na strast. Sunđer koji se prinese nečem vlažnom u sebe
upija vlagu. Tako i čovek koji u mislima nije postojan u sebe upija štetu ukoliko se
približava i dugo razgovara sa onima koji telesno rasuđuju. Napivši se time, on i bez
vina postaje pijan. I ispunivši se štetnim, on više ne prima duhovnu reč.
115. Onaj ko želi da se ispravi i utvrdi u čistoti treba da se čvrsto veže za pomisao
celomudrenosti. On treba telo da iznurava dobrim podvizima, te da neprestanim
sećanjem na Boga očisti misao od svega rđavoga i sramotnoga. Time se naš um
ispunjava blagodaću. Obitavajući u umu i vladajući njime blagodat Božija ne dozvoljava
zlobnima da mu priđu.
116. Videvši blagorazumnu ženu koja blista lepotom, koja ima svetao pogled, kojoj
obrazi sijaju i čije lice ima prijatan izraz, i koja raspaljuje tvoju pomisao i pojačava u tebi
želju, pomisli da je ono što te zadivljuje - zemlja, i ono što te raspaljuje - pepeo, te će
tvoja duša prestati da mahnita. Pomišlju prođi iza kože njenog lica pa ćeš videti rugobu
onog što [spolja] izgleda lepo. Jer, tamo nećeš naći ništa osim kostiju, žila i smrada.
Zamisli takođe da ona stari, menja se, umire i da je cvet mladosti otpao. Rasudi čemu
se diviš i zastidi se, te prinesi pokajanje.
117. Blažen je čovek koji se brine da ugodi Bogu i svoje telo čuva čistim kako bi postalo
sveti hram Hrista Cara. Čoveče, ti si po svojoj dobroj volji već postao hram. Budi pažljiv
prema sebi dan i noć da ne bi upropastio svoj hram. Ukoliko ga sačuvaš čistim i
pogodnim svom Vladici, u tebi će obitavati Duh Božiji i sve više te osvećivati.
118. Opaši se verom, nadom i ljubavlju, i čvrsto stani na stražu, čuvajući hram Božiji od
svih nečistih pomisli. Sav postani oko i neprestano promatraj i ispituj lukave grabljivce.
Jer, ovi grabljivci čim primete da je neko raslabljen i rasejan, upotrebljavaju svu silu da
upropaste telesni hram jadnika, kako već ne bi bio pogodan za Vladiku. Ti, međutim,
pazi na sebe da se ne bi pokazalo da sam primaš te lukave grabljivce, tj. nečiste pomisli
skverne želje.
119. Koren pohote je bestidan. Premda ga sečeš svakoga dana, on raste svakoga
časa. Sasvim iščupaj koren pohote iz svoga srca kako ne bi nicala i rasla svakoga
trena. Ako je i hiljadu puta posečeš, ona će dvostruko veći broj puta iznova da pušta
izdanke sve dok potpuno ne iščupaš njen koren.
120. Pazi na sebe da umesto Svetog i Prečistog Vladike u hram ne bi uveo skvernog
neprijatelja i da tvoj hram ne bi bio upropašćen bestidnošću tog neprijatelja i mrzitelja
dobra. On Je bestidan i uporan u svojoj nameri: ti ga mnogo puta sa prekorom izgoniš
napolje, ali se on bestidno trudi da uđe. Ako ga uvedeš u svoj hram, Bog će te ostaviti. I
tvoj hram će se ispuniti svakom nečistotom, smradom i tamom.
v) O BORBI SA SREBROLjUBLjEM
121. Ne pružaj se ka dobitku u kome se nalazi šteta za dušu. Jer, šta je vrednije od
duše?
122. Siromašan monah, koji bezmolstvuje u smirenoumlju, vredi više nego bogati
monah koji je ispunjen gordošću i nadmenošću.
123. Ko voli zlato neće biti opravdan, a ko voli Gospoda biće blagosloven. Ko je položio
nadu na zlato pašće, a ko je položio nadu na Gospoda - spašće se.
124. Ako zavoliš srebroljublje, odavde ćeš otići prazan, a ako zavoliš negramžljivost,
nećeš se lišiti nebeskog bogatstva.
125. Ako zavoliš siromaštvo, nateraćeš u bekstvo demona bluda.
126. Onaj ko u svojoj keliji skriva zlato ujedno u sebi gomila strast visokoumlja i
nepokornosti. Onaj, pak, ko u svoju riznicu sabira molitve i milostinje postaje bogat kod
Boga. Neka drugi gomilaju sebi novac, a ti, monaše, skupljaj molitve i milostinje.
127. Ištimo samo ono što zadovoljava potrebe. Jer, ono što je suvišno samo rasejava,
ne donoseći nikakvu korist.
128. Monah koji traži nasledstvo od roditelja po telu upada u iskušenja, a onaj koji traži
Gospoda biće spasen.
129. Nemoj govoriti; "Čime ću se hraniti kad ostarim". Jer, nama nije dozvoljeno da se
brinemo ni o sutrašnjem danu, a ti se brineš čak o starosti. Ištimo najpre Carstvo Božije
i pravdu Njegovu i ovo će nam se sve dodati (Mt.6,33). Ukoliko ga ne budemo iskali pre
svega biće jasno da se i ne brinemo o njemu. Prema tome, položi na Gospoda tugu
svoju i Gospod će te prehraniti (Ps.54,23).
130. Lakomi monah je besplodna palma. Negramžljivi, pak, monah liči na potkresanu
palmu koja raste u visinu.
131. Monah koji je privezan za veštastveno je sličan jastrebu koji leti sa zavezanim
nogama; gde god da sleti odmah se sapletne. A onaj koji nije privezan za veštastveno
je sličan putniku koji je uvek spreman za put.
132. Zlato ne podstiče trpljenje, a vera postavlja na čvrst temelj onoga ko ju je stekao.
133. Zašto ne odbacimo od sebe svaku beskorisnu brigu, i ne olakšamo se od bremena
zemaljskih stvari? Zar ne znate da su vrata uska i tesna i da gramžljivac ne može ući na
njih? Bog ljubi one koji su negramžljivi, koji su Hrista radi sebe dobrovoljno podvrgli
lišavanjima i teskobama u podvigu, bdenju i u mnogom zlopaćenju.
134. Neka tvoja ruka ne bude ispružena radi uzimanja, već neka radije bude ispružena
radi davanja (Sir.4,35).
135. Strast srebroljublja je najteža budući da je koren svih zala (1.Tim.6,10). Čime se,
pak, ona iskorenjuje? Nadom na Boga iz sveg srca i duše.
136. Ponekome bratu lukavi daje usrdnost prema rukodelju preko mere. Odatle se rađa
strast srebroljublja. Ranivši se srebroljubljem, korenom svih zala, duša pobuđuje
monaha da ujutro seda za rukodelje ranije nego obično, i da ga uveče prekida kasnije
nego što priliči. Zauzet jedino poslom i zbog srebroljublja on već zanemaruje molitvu i
službu Božiju. Kada zvone na službu on dolazi posle svih, i traži razlog da je napusti pre
svih. Znajući to, čuvaj se da ne izgubiš svoj poredak ukoliko skreneš u nedozvoljeno
preko mere. Jer, neprijatelj se ne zaustavlja na tome. Našavši pristup, on uspeva da
ponekog skrene sa puta, savetujući mu: "Ti se [eto], trudiš, trudiš, a gotovo ništa nemaš.
Idi i nauči neko unosnije rukodelje". I ne shvativši o čemu se radi, on zbog toga ide u
svet. A desi se da tamo i sasvim ostane. Čuvaj se.
137. Celomudrenost se ne sastoji samo u uzdržavanju od bluda i plotskih zadovoljstava,
nego i u slobodi i od ostalih strasti. Koristoljubac, srebroljubac i gramžljivac nisu
celomudreni. Poneke pleni telesna lepota, a njih - novac. I drugi su u većoj meri
necelomudreni budući da za svoju [strast] nemaju istu pobudu kao prvi, koju podstiče
potreba same prirode. Strast prema novcu nije prirodna i pobude prema njemu se ne
nalaze u našoj prirodi, već u prevrtljivom proizvoljenju. Stoga onaj koga ona savlađuje
po njegovoj sopstvenoj volji greši neoprostivo.
g) O BORBI SA GNEVOM
138. Onaj ko od sebe progoni duh gnevljivosti i razdražljivosti nalazi se daleko od borbe
i meteža, uvek je spokojan duhom, veseo licem, zdrav umom i predstavlja stanište
Svetoga Duha.
139. Krotki se raduje ako ga uvrede, a ako ga ožaloste - blagodari. On gnevljive
ukroćuje ljubavlju. Primajući udarce on se ne smućuje, a kada se prepiru sa njim ostaje
spokojan. Kada ga prisiljavaju na pokornost on se veseli, tuđa gordost ga ne ranjava,
radostan je u poniženjima, ne nadima se zaslugama, sa svima je u miru, vlasti je
pokoran, pripravan je za svako delo, tuđ je lukavstvu, ne zna za zavist.
140. Onaj koji ne zavidi ne stremi ka časti. On se raduje sa radosnima, pomaže onima
koji napreduju, za zadovoljstvom gleda na one koji idu dobrim putem, hvali one koji žive
kako treba. Uopšte, onaj ko ne zavidi u sebi nema neprijateljstva prema uspehu
[bližnjega] i raduje se svakom plemenitom delu drugoga.
141. Jadan je onaj ko se ranjava zavišću i suparništvom budući da je saučesnik
đavolov, čijom zavišću u svet uđe smrt (Prem.2,24). Njegovo srce svagda iznemogava
od tuge, telo izjeda bledilo i snaga mu kopni. Zavist i suparništvo su strašan otrov: od
njih se rađa kleveta, mržnja i ubistvo.
142. Onaj ko svoj jezik nije ranio ogovaranjem uspeo je da svoje srce i svoju savest
sačuva neoskvrnjenima. Ko nije ulovljen duhom ogovaranja istinski je poznao da je
čovek od zemlje. On se sačuvao od zlopamćenja. Onaj ko nije u društvu sa
klevetnicima prebiva zajedno sa anđelima. Onaj ko nije otrovao uši i jezik ogovaranjem
ispunjen je lekom ljubavi. Usta onoga ko se nije oskrnavio ogovaranjem mirišu
plodovima Svetoga Duha.
143. Ko drugoga ogovara, sam sebe osuđuje. U onome ko ogovara prebiva kleveta, i
mržnja, i spletkarenje. On se pravedno smatra bratoubicom.
144. Mržnja ili zavist pod vidom blagočašća jesu gorka voda u zlatnim posudama. Stavi
u nju drvo života i ona će postati slatka. Krstom našeg Spasitelja uništena su sva
opadanja lukavog neprijatelja.
145. Ljubav prosvećuje mislene oči. Ko, pak, voli neprijateljstvo i svađu liča na čoveka
koji svoju ruku često stavlja u zmijsko leglo.
146. Ukoliko u svom srcu budeš skrivao strast zlopamćenja, postaćeš stanište jarosti i
neznanja, a ujedno i žalosti, te će se i izgled tvog lica izmeniti. Jer, rečeno je: Putevi
zlopamtljivih [vode] u smrt (Prič.12,28).
147. Onaj ko u svome srcu skriva zlopamćenje liči na onoga ko hrani zmiju u grudima
svojim.
148. Žestok čovek smućuje duše bratije, a dugotrpeljivi u ljubavi se boji Boga.
149. Severni vetar uzburkava more, a plahovitost uzburkava čovekove misli.
Velikodušnost, međutim, daleko progoni razdražljivost. Gde, pak, nema razdražljivosti,
nema ni gneva.
150. Neobuzdani konj svog jahača predaje u ruke zlikovaca, i gnevljiv čovek upada u
nevolju.
151. Nemoj, monaše, slušati zavist, nemoj smišljati spletke bratu svome, i nemoj mu
pridavati pogrdno ime. Želeći da ga sa stidom isteraš iz njegovog mesta, pazi da se
sam ne podvrgneš onome što njemu smišljaš. Ko bližnjemu jamu kopa, sam u nju
upada (Prop.10,8). Slušaj šta je napisano: Grešnici će upasti u mreže svoje
(Ps.140,10).
152. Nemoj misliti: "Ovaj brat čini štetu zajednici". Ti sam nemoj činiti zla drugome, niti
se družiti sa onima koji čine zlo. Jer, Bog ispituje srca i utrobe (Ps.7,10).
153. Ko je pronašao put dugotrpljenja i nezlobivosti, pronašao je put života.
154. Onaj ko zavidi uspesima svoga brata odlučuje sebe od večnoga života, a ko
pomaže bratu postaje njegov sažitelj i u životu večnom. Po sudu se kažnjavaju i oni koji
čine zlo i oni koji im pomažu. Neće li tim pre Gospod nagraditi onoga ko potpomaže
ispuljavanje volje Njegove?
155. Bolje je osmehom prekinuti razdražljivost, negoli biti neukrotivo surov.
156. Dim odgoni pčele daleko, a zlopamćenje iz srca izgoni znanje.
157. Moli Gospoda, i prolivaj suze pred blagošću Njegovom. Tada se zlopamćenje neće
useliti u tvoju dušu, i tvoja molitva će biti kao kad pred Njim (Ps.140,2).
158. Onaj ko hoće da mirno živi na svakom mestu neka ne traži svoje sopstveno
spokojstvo, nego spokojstvo drugih u Gospodu. Tako će naći sopstveno spokojstvo. A
onaj ko je svadljiv i zle naravi nikada neće biti spokojan.
159. Onaj među bratijom koji se, posle svađe, prvi pokaje zadobija venac pobede.
Međutim, uvenčaće se i drugi ukoliko ne odbaci pokajanje, već sa gotovošću učini ono
što je potrebno radi mira.
160. Za čoveka razdražljivost predstavlja rov. Onaj, pak, ko je u sebi savladao
razdražljivost, uspeo je da ga preskoči.
161. Sa jednomislenom bratijom prebiva Gospod, dok njihovo neprijateljstvo veseli
lukavoga.
162. Ko ćuti kada ga izobličavaju zbog poroka, u svome srcu skriva zlopamćenje, a ko
se mirno i sa krotošću brani (ili priznaje) nije zlopamtljiv.
163. Čovek koji je razdražljiv i bučan izobiluje kletvama, a onaj ko bezmolstvuje
poseduje razum.
164. Šta je razdražljivost? Razdražljivost je preka i bestidna strast, za kojom sledi i
raskajavanje. I žalost izjeda srce čoveka koji je upao u nju.
165. Onoga ko voli nemir iznenada će postići pogibao, podeljenost i nepopraviva
propast. Jer, on se raduje svemu što je mrsko Gospodu. Mir će, pak, naslediti onaj ko
ga voli. Krotost u čoveku predupređuje razdražljivost.
166. Razdražljivost i zlopamćenje su isto što i zmijski otrov. Jer, oni i lice menjaju, i
misao smućuju, i udove raslabljuju, i onemogućavaju da čovek završi delo. Krotost i
ljubav, pak, sve to udaljuju.
167. Čime se istrebljuje zlopamćenje? Držanjem u duši straha Božijeg i sećanja na dan
smrti. Sećaj se svoje končine i prestani sa neprijateljstvom (Sir.28,6). Sećaj se smrti i ne
uznosi se. Jer, još malo, pa ćeš biti smešten u grob. Kakvu će ti korist tada doneti zla
dela?
168. Budi mirotvorac da bi se udostojio da se nazoveš sinom Božijim.
169. Hrana za oganj su drva, a hrana za razdražljivost je visokoumlje.
170. Hoćeš li da ukrotiš razdražljivost? Prihvati se smirenoumlja i idi putem krotkih i
smirenih.
171. Blažen je mirotvorac koji [umiruje] bratiju koja je u silnom ogorčenju. Onaj, pak, ko
ih podstrekava na svađu neće ostati bez kazne.
172. U krotkom i smirenom čoveku će počinuti duh premudrosti. One, pak, koji hode u
premudrosti ljubi Gospod.
173. Život večni će naslediti krotak i bezmolvan monah.
174. Krotki monah je stražar koji prati strasti.
175. Oprosti bratu koji je sagrešio prema tebi i Gospod će tebi oprostiti sagrešenja
tvoja.
176. Pohitaj da odeš kod brata koji te je ožalostio i da se pokaješ pred njim od čistog
srca po reči Onoga koji nam je zapovedio da opraštamo bratu grehove ne samo do
sedam puta, nego do sedamdeset puta sedam (Mt.18,22).
177. Primaj, brate, pokajanje od brata kao od onoga koga je Bog poslao, da ne bi
uvredio Onoga koji ga je poslao i da ga ne bi pokrenuo na gnev protiv sebe.
178. Ne napadaj na brata svoga u dan njegove tuge i njegovoj duševnoj tuzi nemoj
dometati novu tugu.
179. Nemoj se opominjati zla brata svoga, jer je napisano: Putevi zlopamtljivih vode u
smrt (Prič.12,28).
180. Ako ne možeš da podnosiš ožalošćenje ćuti, i uspokojićeš se.
181. Pazi na sebe da se ne bi podao plahovitosti, razdražljivosti i zlopamćenju. U
suprotnom ćeš voditi nemiran i neuredan život. Naprotiv, stekni velikodušnost, krotost,
nezlobivost i sve što priliči Hrišćanima kako bi vodio miran i bezmetežan život.
182. Nemoj nikoga mrzeti u srcu svome, i ne uzvraćaj zlom za zlo. Naprotiv, stekni
ljubav koju je Božanstveno Pismo postavilo iznad svake vrline. Jer, nju je uporedilo sa
Onim koji je sve stvorio, rekavši: Bog je ljubav(1.Jn. 4,8).
183. Onoga ko je pao, ali koji u sebi ne neguje mržnju i zavist, Gospod neće ostaviti u
padu, već će mu pružiti ruku pomoći kako bi ustao, budući da nije odbacio ljubav.
Nasuprot tome, onaj ko, naizgled, čvrsto stoji, ali se nadima gordošću i u sebi neguje
mržnju, nije bez opasnosti stoga što je tama mržnje osdepila njegove oči i ne vidi kuda
ide.
184. Podvizavaj se da se ne gneviš kako se ne bi opijao i bez vina, opterećujući sebe
strašću gneva.
185. Radovati se i veseliti se zbog napretka bližnjega jeste osobina savršenstva, a
tugovati i biti nezadovoljan kada drugoga hvale jeste priznak rđave naravi i lukavog
raspoloženja.
186. Nije moguće da vrlina postane čvrsta ukoliko se ne rastvori sa ljubavlju
(1.Kor.13,2). Bez ljubavi mi ćemo stojati daleko od pravog puta koji vodi prema vratima
neba. Plačimo da bismo se oslobodili od okova mržnje, zavisti, gordosti i svake
đavolske nečistote. Žalostiti se zbog uspeha onih koji napreduju jeste đavolsko delo. U
demone se uselila mržnja: oni više od svega žele da svi savršeno propadnu. Sveti, pak,
podražavajući Vladiku, žele da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine (1.Tim.2,4).
Jer, ispunivši se ljubavi, oni su bližnjega zavoleli kao same sebe.
187. Budi dugotrpeljiv da bi postao čvršći u razboritosti. Dugotrpljenje je prekrasan dar.
Ono izgoni razdražljivost, gnev i prezir, a u dušu useljava mirno raspoloženje.
188. Nemoj da se raspaljuješ gnevom kada te budu ogovarali, nego istog trenutka,
pokazavši osmeh na licu, sa skromnošću razdražljivost promeni u mir. Ipak, imaj na
umu da osmeh pri razdražljivosti u drugome razgoreva veliki gnev. Stoga najpre umiri
srce, a zatim govori sa osmehom. Oganj se ne gasi ognjem. Ti, pak, ljubavlju i dobrom
blagodušnošću ugasi gnev razdraženog. Ukoliko se brat ne urazumi, postarajmo se, na
sve načine, da upotrebimo druge mere kako bismo ga izlečili od razdraženja, inače će
sve naše žrtve Bogu biti neblagoprijatne (Mt.5,23-24). Upodobljavajmo se Gospodu
Spasitelju našem koji ne uzvraćaše uvredom kada ga vređahu, (1.Pt.2,23), i Davidu koji
je na klevete Semejeve, rekao: Ostavite ga neka psuje jer mu je Gospod rekao da psuje
Davcda... da bi kako Gospod pogledao na smirenje moje (2.Car.16,10-12).
189. Sunce neka ne zađe u gnevu našem, nego sve opraštajmo [svojim] dužnicima i
učvrstimo ljubav, budući da pokriva mnoštvo grehova. Onaj ko ima mržnju prema bratu
svome i misli da nešto prinese Bogu, biće prihvaćen isto kao i onaj koji na žrtvu prinosi
psa, ili platu bludnice. Onaj ko mrzi brata svog i misli da voli Hrista jeste lažov i vara
samog sebe.
190. Ako imaš nešto na brata, ili brat na tebe, potrudi se da se pomiriš. Ukoliko to ne
učiniš, sve što prinosiš Bogu biće nekorisno (Mk.11,25; Mt.5,23-24). A ako ispuniš tu
zapovest Vladike, moli mu se sa smelošću, govoreći: "Ostavi mi, Vladiko, sagrešenja
moja, kao što i ja ostavljam bratu mome, ispunjavajući zapovest tvoju". I Čovekoljubac
će ti odgovoriti: "Ako si otpustio, otpuštam i ja. Ako si oprostio, i ja opraštam tebi
sagrešenja tvoja".
d) O BORBI SA TUGOM
191. Onaj ko trpeljivo podnosi kada ga ogovaraju ili vređaju liči na onoga ko je zaključao
lava u kavez, a ko odgovara ogovaranjem i uvredom liči na čoveka koji sam sebe udara
(oružjem).
192. Nemojmo biti malodušni, budući da nećemo večno živeti na ovoj zemlji.
193. Nemoj dopuštati da ti srce bude žalosno. Jer, žalost ovoga sveta donosi smrt, a
žalost koja je po Bogu donosi život večni (2.Kor.7,10).
194. Monah koji je spreman da hrabro pretrpi sve što se desi samo će delimično imati
žalosti.
195. Nemoj davati svome srcu da bude žalosno, nego se teši u Gospodu.
196. Ako budeš podvrgnut kleveti pa se kasnije otkrije čistota tvoje savesti, nemoj misliti
visoko [o sebi], nego sa smirenjem služi Gospodu koji te je izbavio od klevete ljudske,
kako ne bi pao velikim padom.
197. Lukava duša se prevaznosi kada joj laskaju, a pobesni kada je žaloste. Dobra
duša se, pak, ne raduje pohvali, niti negoduje kada je vređaju.
198. Trpljenju nema mere, naročito ako je rastvoreno ljubavlju.
199. Sačekaj Gospoda u dan žalosti, da bi te pokrio u dan gneva.
200. Nemoj se smejati ogorčenome, niti se raduj kad vidiš onoga ko se predao razvratu,
da se na tebe ne bi prognevio Gospod i ti ostao bez zaštite u dan žalosti.
201. Nemoj misliti da trpiš nevolje više od svih [drugih]. Onaj ko živi na zemlji ne može
da izbegne vazduh. Tako i čovek koji živi u ovome svetu ne može da izbegne iskušenje
nevolja i stradanja. Obuzeti zemaljskim od zemaljskog doživljavaju žalosti, a oni koji
streme duhovnom, zbog duhovnog i stradaju. Međutim, poslednji će biti blaženiji budući
da je njihov rod [iz]obilan u Gospodu.
202. Ako smo sužnji Boga Spasitelja nemojmo se stideti da na sebi nosimo okove
nevolja, nego ih sa radošću trpimo očekujući Njegov dolazak sa nebesa, kada će i nas
pribrojati liku svetih. Jer, oni koji su postali zajedničari Njegovih stradanja postaće i
zajedničari utehe (2.Kor.1,7).
203. Postoje dve vrste žalosti kojima je okružen svaki čovek pod suncem: žalost po
Bogu i žalost ovoga sveta. I nije moguće proživeti ovaj život bez jedne od njih - ili bez
žalosti po Bogu, ili bez žalosti ovoga sveta. Žalost ovoga sveta je teška, i ne obećava
nagradu, a žalost po Bogu donosi utehu i još više uveseljava obećanjem večnog života.
Ako si podvrgnut prvoj požuri da je pretvoriš u drugu. Tako ćeš oterati mučnu žalost iz
srca.
204. Sa pobožnošću i smirenoumljem vršeći delo Božije, nemoj se plašiti niti skreći sa
pravoga puta kada neprijatelj, sa namerom da te omete u ispravnom životu, podstakne
nemarne ljude protiv tebe. Sačekaj Gospoda (Ps.26,14), izabraniče Božiji, kako bi se
oni koji te ožalošćuju zadivili tvom slavnom spasenju, kao što je napisano: Ako ga i smrt
zadesi, pravednik će u pokoj ući (Prem.Sol.4,7).
205. Kao što oganj u topionici ispituje zlato i srebro, tako se u napastima isprobavaju
duše smrtnih, imajući Gospoda za pomoćnika.
206. Nemojmo se bojati iskušenja, već se smelo pružimo ka počasti višnjega zvanja u
Hristu. Jer, Gospod uvenčava sve koji ga ljube.
207. Onaj ko hoće da postane monah, a ne može da podnosi ožalošćenja, poniženja i
gubitak, ne treba da se monaši.
208. Velikodušno podnosi ožalošćenja od ogovaranja, te naziv zlog primaj kao naziv
dobrog, i imenovanje nepotrebnog kao imenovanje blagougodnog. I svako treba da se
seća da sluga Gospodnji ne treba da se svađa, nego da bude tih prema svima
(2.Tim.2,24).
209. Ako ti se desi da se razboliš nemoj pribegavati mrtvoj pomoći i ljudskoj zaštiti.
Bolje je da potrpiš očekujući milost Božiju i Njegovo staranje o svemu. Jer, postoje
trenuci u kojima i telo ima potrebu za urazumljivanjem. Ugađajmo, pak, Gospodu u
svemu, jer se On stara o nama (1.Pt.5,7). Duša čoveka koji je bolestan iznad svega
počinje da ište Gospoda. Stoga je urazumljenje dobro samo ukoliko onaj ko trpi
urazumljivanje blagodari. Takav će govoriti: Dobro smo primali od Gospoda, a zar zlo
nećemo? Neka je blagosloveno ime Gospodnje u vekove (Jov 2,10; 1,21).
210. Nemoj biti malodušan za vreme iskušenja, već budi bodar u molitvama i dobrim
delima. Podražavaj one koji plove po moru: kada se podigne bura oni pažljivo motre na
sve, bdiju i prizivaju Boga u pomoć. Gospod ne odbacuje one koji ga prizivaju u istini.
Stoga i mi, kada nas postigne žalost, pribegnimo ka Gospodu, slično onome koji je
rekao: Gospode, u nevolji te se setismo (Is.26,16). More nije uvek mirno. I sadašnji život
se ne može preplivati bez iskušenja. Međutim, ako se budemo držali za veru u
Gospoda, kao za kormilo, dospećemo u pristanište života. Svukavši sa sebe napore,
tada ćemo se obući u život i netruležnost.
211. Kad nas postigne žalost očekujmo i približavanje radosti. Uzmimo kao primer one
koji plove po moru. Kada se podigne vetar i silna bura oni se bore sa talasima,
očekujući tiho vreme, a kada nastane tišina, očekuju buru. Oni su uvek budni kako ih
iznenadni nalet vetra ne bi zatekao nespremne i prevrnuo u more. Tako i mi treba da
činimo. Doživevši žalost i teskobu, očekujmo olakšanje i pomoć Božiju kako nas, zbog
dugotrajne žalosti, ne bi umrtvila misao da već nemamo nade na spasenje. Na sličan
način, očekujmo žalost kada je u nama prisutna radost kako od obilja radosti ne bismo
zaboravili na suze.
212. Budi čvrst u iskušenjima i nevoljama i suprotstavljaj se sladostrašću koje te
raspaljuje kako i tebe, kao neispečenu opeku, ne bi razmekšale kapi kiše, i kako se ne
bi pokazao kao onaj koji nema čvrstinu koju misli da ima.
213. Odlučivši se da ugađaš Bogu budi dugotrpeljiv. Pogledaj na drevne naraštaje i
videćeš da su svi sveti dobili obećano postojanim i dugim trpljenjem. Stoga se svaki dan
pobuđujmo da sa njima nasledimo Carstvo nebesko. Trpljenje se udaljuje od nas zbog
našeg neverja. Uvećaj revnost u Gospodu i hrabri se kao veran kako od velike žalosti
ne bi oslabio duševne sile. Predstavi sebi one koji behu podvrgnuti mučenjima u
izgnanstvu, u rudnicima i gorkom ropstvu, i pokori se u Gospodu nevoljama koje te
susreću.
214. Može se desiti da te obuzme ogorčenje. I to još nije najveće zlo. Teško je i opasno
ostati u ogorčenju. Ako te neko ogovara u tvome odsustvu i neko drugi ti, došavši,
saopšti da te je brat ogovarao, kao mudar shvati ko je izazvao neprijatnost i ne ljuti se
na brata svoga. Onome, pak, ko te je obavestio reci: "Premda me je uvredio, ipak mi je
brat. Sa druge strane, ja sam zaslužio žalost. Uostalom, on me nije ožalostio svojom
voljom, nego ga je nagovorio đavo, želeći da poseje neprijateljstvo među nama. Neka bi
Gospod rasturio zamisli lukavog, brata pomilovao, i uz nas ostao". Ukoliko te opet u lice
uvrede, nemoj se razdraživati i neka ti se um ne pomera. A kada pretrpiš žalost zbog
rđavog dela nemoj biti okorelog srca, već bolje ispravi svoju grešku.
215. Ako je onaj ko utešava ožalošćenog duhovan čovek, doneće mu korist, a ne štetu.
A onaj ko ima telesni način mišljenja [ožalošćenome] neće doneti ni malo koristi, nego
će mu, umesto da ga uteši, još više rastrojiti.
216. Čuo si neprijatnu reč i žalostiš se. Međutim, ako si po pravdi povređen raduj se jer
si ranjen radi urazumljenja i postaraj se da se ispraviš u svome padu. Ukoliko su te,
pak, nepravedno uvredili imaćeš veću nagradu ako dobrodušno podneseš. I apostoli su
bili bijeni posred grada kao neki zločinci. Oni se, međutim, nisu gnevili, niti su
negodovali, nego su se radovali, budući da su se udostojili da podnesu sramotu za ime
Njegovo (Dap.5,41). Raduj se i ti što si se udostojio da primiš beščašće za ime Njegovo.
217. Neko od nemarnih će možda reći: "Teško mi je što mi se to desilo posle tolikih
trudova". To ti je teško, slugo Gospodnji? Nije li bolje da iz toga shvatiš da su posle tako
dugotrajnog truda sve tvoje strasti ostale nesavladane, te da, poznavši to, počneš od
sada da ih pobeđuješ? Jer ako ko misli da je nešto, a nije ništa, vara samoga sebe
(Gal.6,3). Veština kormilara se projavljuje za vreme bure. Onaj ko se hvali: "Toliko sam
godina u monaškom činu", a ne pokazuje dela svog čina jednostavno uz sebe nosi
oruđa veštine kojoj se još nije naučio. Dogodila ti se mala žalost i ti si odmah istupio iz
čina monaškog života i kao da si ga se odrekao. Ne, brate, ne okreći leđa svojim
neprijateljima, nego stoj čvrsto, protivi se, i oni će pobeći od tebe. Obuci se u oklop
vere, stavi na sebe kacigu spasenja, uzmi mač Duha Svetoga, koji je Reč Božija
(Ef.6,17), te se bori da bi se tvojoj hrabrosti zaradovao Duh Sveti koji živi u tebi.
218. Ako ne podneseš malo iskušenje, kako ćeš podneti veliko? Ako ne savladaš dete,
kako ćeš pobediti odraslog čoveka? Ako ne podneseš reč, kako ćeš pretrpeti udarac?
Ako ne podnosiš šamar i udarac, kako ćeš poneti krst? Ako ne poneseš krst, kako ćeš
naslediti nebesku slavu zajedno sa onima koji govore: Radi tebe umiremo po ceo dan,
smatraju nas ovcama za klanje (Ps.43,23)? Zar smo ja i ti, brate, zaboravili šta je
pretrpeo za nas naš Vladika? On je bio ismejan i ponižen. Govorili su da je đavo u
njemu i On se nije gnevio. Njega su nazivali varalicom, bili ga po obrazima, tukli,
prikovali na krst. On je okusio ocat pomešan sa žuči i bio proboden kopljem u rebra. On
je sve to pretrpeo radi našeg spasenja. A mi! Teško nama bednima! Mi nikakvu žalost,
čak ni reč ne želimo da podnesemo radi Njega koji je toliko pretrpeo radi nas.
219. Onaj ko želi da ugodi Gospodu, da postane naslednik Božiji po veri i da se nazove
sin Božiji koji je rođen od Duha Svetoga, pre svega treba da, obukavši se u
blagodušnost i trpljenje, hrabro podnosi skorbi bede i nevolje koje mu se događaju, bilo
telesne bolesti i stradanja, bilo grdnje i uvrede od ljudi, ili različite nevidljive žalosti koje
na dušu navode lukavi duhovi sa namerom da je dovedu do raslabljenosti, nemara i
netrpeljivosti, te ometu da uđe u život. I sve se to događa po Božijem promislu. On
popušta da svaka duša bude iskušana različitim žalostima kako bi se pokazali oni koji
ljube Boga iz sve duše, koji sve hrabro podnose bez gubljenja nade na Njega i koji sa
verom, trpljenjem i blagodaću Božijom svakodnevno očekuju izbavljenje. Izdržavši, na
taj način, svako iskušenje oni postaju dostojni Carstva nebeskog.
220. Duša koja nije hrabra i koja odlučno ne podnosi svako iskušenje i svaku žalost, već
pada u ogorčenje i uninije, te negoduje, uznemiruje se, zanemaruje podvig ili čak
očajava, konačno postaje nedostojna života budući da nema nade na izbavljenje i da u
sebi nije sačuvala nadu koja sa nesumnjivom verom očekuje milost Božiju. Ona, naime,
nije sledovala svima svetima i nije išla stopama Gospodnjim. Pogledaj i primeti kako su
u davnini oci, patrijarsi, proroci, apostoli i mučenici prošli ovaj put iskušenja i žalosti,
kako su ugodili Bogu i udostojili se velikih nagrada.
221. Bog ne dopušta da duša koja je trpeljiva i koja se nada na Njega bude iskušana u
toj meri da dođe do očajanja, tj. da padne u iskušenja i žalosti koje ne može da podnese
(1.Kor.10,13). Lukavi ne iskušava i pritiskuje dušu žalostima onoliko koliko bi želeo,
nego srazmerno sa Božijim dopuštenjem. Samo neka duša sve hrabro podnosi, držeći
se nade koja proizlazi iz vere, i očekujući od Boga pomoć i nadu. Takvu dušu Bog neće
ostaviti. Naprotiv, što se više duša podvizava, pribegavajući Bogu sa verom i nadom, i
nesumnjivo očekujući od Njega pomoć i izbavljenje, tim je brže Gospod izbavlja od
svake žalosti koja je okružuje. Jer, On zna koliko duša treba da se podvrgne ispitivanju i
iskušenju. Upravo toliko On i dopušta. Sudovi koje napravi lončar neće biti prikladni za
upotrebu ukoliko se ne polože u peć da pečenjem očvrsnu. (Stavljajući ih u peć) on zna
koliko vremena treba da se drže na vatri da bi postali upotrebljivi. On ih ne ostavlja u
peći duže nego što je potrebno da ne bi pregoreli i popucali, i opet ih ne vadi pre
vremena da ne bi ostali nedopečeni i nekorisni za upotrebu. Kad ljudi pri rasuđivanju o
truležnom pokazuju toliko razboritosti i znanja, neće li Bog utoliko više znati koliko je
potrebno ispitati i iskušati duše koje žele da mu ugode i da zadobiju večni život.
222. Iz kudelje se ne izvlače lako tanke niti ukoliko se ne istrli mnogo puta. I što se više
istrli, ona postaje čistija i prikladnija za predivo. Isto tako i bogoljubiva duša,
podvrgavajući se mnogim iskušenjima i ispitivanjima i hrabro trpeći žalosti, postaje čišća
i sposobnija za duhovno delanje, i na kraju se udostojava Carstva nebeskog. Žalosti i
iskušenja dušu čine iskusnom i čvrstom ukoliko hrabro, rado i sa nadom na Boga
podnosi sve što joj se desi, te sa nesumnjivom verom očekuje izbavljenje od Gospoda i
Njegovu milost.
223. Ukoliko duše koje su podvrgnute nevoljama radi ispitivanja i koje na različite
načine muče lukavi duhovi (bilo tajno - unutrašnjim teretom nevolja i lukavim pomislima,
bilo javno - telesnim stradanjima) budu hrabro trpele, čuvale nadu i čekale nagradu od
Gospoda udostojiće se venaca pravde i u Dan suda će pred Bogom steći smelost koja
je ravna smelosti svetih mučenika. Jer, mučenje u nevoljama je podjednako: jedni su ga
pretrpeli na krstu, a drugi od lukavih duhova.
224. Na čoveka koga ne može da privoli na zlo i obori mislima, neprijatelj navodi nevolje
kako bi pomračio njegov razum, a zatim već u ljega posejao što mu je ugodno. Ukoliko
ni time ne može da ga navede na zlo on mu pruža sve životne udobnosti, uznosi ga i
uvodi u veliku obmanu, koja je opasnija i rđavija od svih strasti. Ona čoveka čini gordim,
uvlači u pučinu slastoljublja i izgoni sećanje na Boga, na sopstvenu nemoć i smrtni čas.
On ispituje prema čemu su naklonjena čovekova raspoloženja, pa se protiv toga i
naoružava kako bi mu se suprotstavio svim nepravdama.
225. Sve je od Boga: i dobro i priskorbno. Jedno je, međutim, po blagovoljenju, drugo
po promislu, a treće po popuštenju. Po Njegovom blagovoljenju je da živimo vrlinski.
Bogu je ugodno da se oni koji žive vrlinski ukrašavaju vencima trpljenja. Po promislu se
dešava da se urazumljujemo kada padamo u sagrešenja. Po popuštenju se, pak,
dešava da se ne obraćamo iako nas [nevolje] urazumljuju. Opet, Bog nas po promislu
kažnjava kada grešimo da ne bismo bili osuđeni sa svetom, kao što kaže apostol: A kad
nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom (1.Kor.11,32). U tom
smislu je rečeno: Nema zla u gradu koje Gospod ne učini (Amos.3,6). Takva zla su:
glad, rane, bolesti, porazi, borbe. Jer, sve to služi na očišćenje od grehova. Bog
napušta i potpuno ostavlja one koji ili ne žele da žive bez greha, ili se ne obraćaju iako
se opominju [nevoljama]. Njih predade... Bog u pokvaren um, tj. dopusti njihovoj slobodi
da čini što je neprilično (Rim.1,28).
đ) O BORBI SA UNINIJEM
226. Onaj koji ropće nije valjan ni za kakvo delo, niti ima raspoloženje za njega. On je
lenjiv i uvek ima pripremljen izgovor za izbegavanje delanja. On i druge razvraća,
govoreći: "Šta će to, i zbog čega ovo? I eto, od toga nema nikakve koristi".
227. Kada ga zovu na psalmopojanje, lenjivac se razdražuje, a kada ga bude na bdenje
izgovara se da ga boli stomak i glava. Ako ga savetuju, on govori: "Uči sebe ", a ako ga
nečemu uče, viče: "Znam i sam".
228. Nije dobro da čovek koji je sposoban da radi jede tuđi hleb u lenjosti, jer apostol
kaže: U svemu čuvah sebe i čuvaću da ne budem vama na teretu (2.Kor.11,9).
229. Monah koji ropće trpi veliku štetu, a ko sve hrabro podnosi nasleđuje radost.
230. Ako na tebe naiđe duh uninija nemoj ostavljati svoj dom, već mu se sa trpljenjem
suprotstavi. Nemoj dozvoliti da te misao ubedi da pređeš sa mesta na mesto. Jer,
ukoliko pristaneš na tu pomisao, nikada se kod tebe neće naći trpljenje.
231. Monaše, nemoj govoriti: "Ovde je borba i teskoba, a tamo (na tom i tom mestu) je
spokojan i bezbrižan život (nameravajući da pređeš na drugo mesto)". Zar ne znaš ko
sa nama vodi borbu? Zar ne - naš neprijatelj, đavo? A on prohodi svo podnebesje (Jov
2,2). Prema tome, ma kuda pošao ostaćeš u podnebesju. Zbog toga je bolje da se,
ostajući na mestu, suprotstaviš đavolu, i pobeći će od tebe, te da se približiš Bogu, da bi
se i On približio tebi (Jak.4,7-8).
232. Lenjiv monah razmišlja i govori: "Danas ću živeti ovde, a sutra ću poći na drugo
mesto. Zbog čega onda da se trudim".
233. Mnoštvo izgovora sabira lenjivi monah, a spavljiv upada u nevolje.
234. Onaj ko stalno prelazi iz jedne kelije u drugu stiče sujetne pomisli, a ko prebiva na
jednom mestu - dobro bezmolstvuje.
235. Monah koji luta nije neranjiv ukoliko nije trezven, a onaj ko prebiva na mestu na
koje je prizvan brzo nalazi pokoj.
236. Tebi je prijatna lenjost, ali joj je gorak kraj. Iznemogavaš radeći, ali ćeš se
zaradovati kasnije.
237. Lenjiv i samoljubiv monah se skriva čim vidi posao, a za trpezom je među prvima.
238. Sećanje na smrt i sud jeste mač protiv demona uninija.
239. Uninije je jedno od najtežih tereta, naročito ukoliko ga prati neverje. Jer, njegovi
plodovi su puni smrtonosnog otrova.
240. Monaše, ostavio si keliju, i lutaš po svetu: zar se ne bojiš bezakonja i svađe u
gradu (Ps.54,10)?
241. Ko je lenjiviji od žednoga koji sedi blizu izvora i neće da ispruži ruke da uzme vodu
i utoli žeđ? I ko je nemarniji od čoveka koji ima knjigu, a ne brine o čitanju.
242. Potrudi se sa onim ko želi da se opismeni da bi, čitajući o čudesnim delima
Božijim, blagosiljao divno Ime, pa će te Bog nagraditi.
243. Na unilog monaha napada lenjost, a kada poseduje trpljenje - napada ga
visokoumlje. Ko, pak, zaista ljubi Gospoda - otklanja i jedno i drugo.
244. Lenjivi monah će u mnogome pretrpeti štetu, a trezveni ne prenebregava ni jedan
čas.
245. Nemoj voleti da prelaziš sa mesta na mesto, već bolje trpljenjem izvlači korist iz
nezgoda koje te susreću na mestu u kome živiš. Reci mi, zar nas ipak ne očekuje kelija
nakon što obiđemo ceo svet, ukoliko želimo da se spasemo? Ako nemamo trpljenja da
ostanemo u opštežiću, i ako u usamljenosti ne nalazimo bezmolvije, gde ćemo naći
utočište? To je isto kao da kažemo: "Ne mogu da podnesem sunčevu toplotu, a i
hladovina mi je nepodnošljiva". Bojim se da nas najzad ne pojede ona peć.
246. Budimo postojani u srcu, budući da je slabost srca protivna vrlini. Nemojmo biti
malodušni ako nam se desi neveliko uninije, već sami sebe prisiljavajmo, slično dobrom
putniku. Kada se desi da oslabi na putu, putnik ne odustaje od putovanja, već se teši
rečima: "Još malo, i doći ćeš do prenoćišta, pa ćeš odahnuti". Videći kako se
prinuđavamo, Gospod će nam dati silu i olakšati nam teškoće.
247. Radimo da bismo se, u nadi na Boga, ishranili. Ne žalosti se zbog truda. Mnogi su
se, ništa ne radeći, opterećivali samom bezbrižnošću. Uči se da radiš da se ne bi učio
da prosiš milostinju. Ne budi nemaran prema poslu. Gospod je blizu (Fil.4,5).
248. Nemojmo padati u uninije dok sedimo u keliji, sećajući se da su sveti mučenici
posle mnogih mučenja bili stavljani u železne okove. Zbog toga nemojmo bežati od
neudobnosti kelije. Neka nam ne bude teško da radimo, sećajući se da su mnogi od
svetih Gospoda radi bili slati u rudnike. Da li bismo, da smo živeli u ta vremena, izmenili
svoj život zbog mučenja? Da li bismo se zbog najsurovijih okolnosti odrekli svoje vere?
249. Drži se mesta na kome živiš, suprotstavljajući se lenjosti. Jer, strasti nećeš ukrotiti
promenom mesta, nego pažljivošću uma. Nama je potrebno trpljenje, da bismo, pošto
izvršimo volju Božiju, primili ono što je obećano (Jev.10,36). Onaj ko se predaje uniniju
daleko je od trpljenja, kao što je bolesnik [daleko] od zdravlja. Vrlina se poznaje u
trpljenju, a ne u uniniju. Trpljenje se, pak, obnavlja i učvršćuje kada je um zauzet
sagledavanjem i Božanstvenim poučavanjem. Um koji se time hrani zadobija snagu,
kao i telo koje koristi zdravu hranu. Ako odstupi od ove blagodati i od ovoga
dostojanstva, um zaista postaje bedan i nemoćan. Stoga, zbacivši sa sebe pristrašće
prema veštastvenom, upražnjavaj svoj um u tom Božanstvenom delanju. I tada nećeš
imati potrebe da prelaziš sa mesta na mesto, i da iznuravaš svoje telo stranstvovanjima
bez opravdanih razloga. Jer, Carstvo Božije unutra je u vama (Lk.17,21).
250. Kada primetiš da ti je dosadno čitanje Božanstvenih Pisma i da nerado slušaš
duhovne pouke, znaj da ti je duša upala u tešku bolest. Jer, je to početak zloumlja kojim
se žanje plod smrti.
251. Blažen je onaj ko svakodnevno u sebi obdelava prelepe i dobre misli, i ko je
nadom pobedio lukavu strast uninija, sa kojom se bore podvižnici Gospodnji.
252. Blažen je onaj ko je u delu Gospodnjem postao sličan hrabrom vojniku i koji
podstiče lenjive i obodrava malodušne na putu Gospodnjem.
253. Blažen je onaj koga, kao plašljivog, nije oborila strast uninija i koji se prihvatio
savršenog trpljenja, zbog koga su svi sveti zadobili vence.
254. Kada te uznemirava duh uninija, nemoj se zanositi njegovim pomislima, već
prebivaj na mestu na koje te je postavio Bog. Priseti se kakvu si ljubav imao prema
Bogu kada si u početku došao pred manastirska vrata. Tu ljubav sačuvajmo do kraja
čekajući Gospoda, slično borcu koji trpljenjem pobeđuje onoga koji mu zadaje udarce.
Jer, ko pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt.10,22).
255. Jednom bratu je pred bdenje pomisao predlagala: "Danas daj sebi predaha i ne
ustaj na bdenje". No, on je odgovorio pomisli: "Ko zna? Sutra, može biti, i nećeš ustati.
Stoga treba danas ustati". Pomisao mu je i za poslom našaptavala: "Danas odmori, a
sutra radi". A on bi joj opet odgovarao: "Ne, danas ću raditi, a o sutrašnjem danu će se
postarati Gospod".
256. Ako te bude uznemiravalo uninije, nemoj padati duhom, već se pomoli Gospodu da
ti da trpljenje. Posle molitve sedi i, sabravši svoje pomisli, Psalmima teši svoju dušu: Što
si žalosna dušo moja? I zbog čega me smućuješ? Uzdaj se u Boga, jer ću ga još slaviti.
Spasitelja moga i Boga moga (Ps.41,6). Takođe reci: "Zašto si se raslabila, dušo moja?
Ta, nećemo večno živeti u ovome svetu? Poslušaj šta govori Psalmopojac: Jer sam
gost u tebe i došljak kao i svi stari moji (Ps.38,13). Preselićemo se i mi kada Bogu bude
bilo ugodno". Život pravednih počinje posle njihove končine. Stoga i prorok, zaželevši
budući život, kaže: Kao što jelen traži potoke, tako duša moja traži tebe, Bože!... Kada
ću doći i pokazati se licu Božijem (Ps.41,2.3)? Sveti su sadašnji život smatrali
tamnicom. Stoga je jedan od njih sa radošću klicao: Sad otpuštaš... slugu svoga,
Vladiko (Lk.2,29), dok je drugi rekao da ima želju umreti i sa Hristom biti (Fil.1,23).
257. Kada nastane jutro, brat ustaje, i izvršivši molitvu, prihvata rukodelje. Tada mrzitelj
dobra, demon, u njega polaže pomisao uninija.
258. Brat koji pri uniniju, koje je naišlo na njega, produžava da radi i da se trudi, uz
pomoć blagodati od sebe tera [iskušenje]. Onaj, pak, ko ga trpljenjem ne odbija od
sebe, biva pobeđen i postaje njegov plen. Popustivši pomisli, on počinje da govori
samome sebi: "Danas se osećam kao da sam rastrojen i nemoćan. Sada ću se
odmoriti, a sutra ću uraditi za dva dana". Tako brat tog prvog dana ništa ne radi,
maštajući da će sutra nadoknaditi propušteno. Sutra, međutim, neprijatelj dobra,
demon, na njega navodi još silnije uninije nego juče. Savladan pomislima, brat ustaje i
napušta rukodelje. On se ili uopšte njime ne zanima, ili se zanima tek tako, tj. ne kao
poslom, ili ga neprijatelj izvodi iz kelije i čini lutalicom.
259. Ako nešto radiš i neprijatelj na tebe navodi uninije, učini [napor da mu se]
suprotstaviš, ukazujući na neko slično zanimanje (i dodajući: "Vidiš, kako se [drugi]
trude radi prolaznog? Zbog čega ti nećeš da se trudiš radi večnog"). Ma šta da radiš
neka ti savest svedoči da je tvoj posao ugodan Bogu, pa ćeš se spasti (od uninija).
e) O BORBI SA TAŠTINOM
260. Razumi, monaše, šta govorim: neka u meni i tebi ne bude pobožnost samo kada
smo napolju, a kada smo u keliji - bezbrižna raspuštenost, da ne bismo bili kao okrečeni
grobovi (Mt.23,27). Jer, na svakom mestu je jedan i isti Bog, kome neka je slava u
vekove vekova! Amin.
261. Monah koji se hvali svojom čvrstinom nije razborit. Za monaha je stid i prekor da
se hvali svojom sopstvenom silom: Ko se hvali neka se Gospodom hvali (1.Kor.1,31).
262. Hoćeš li da stekneš dobro ime? Vrši dela svoja sa krotošću (Sir.3,17).
263. Biti osramoćen i ne uznemiravati se zbog toga još nije vrlina. Vrlina je - osećati to i
podnositi radi blagočašća. Jer, rečeno je: Lenjivac se ne stidi kada ga sramote (Prič.20,
4).
264. Slavoljublje je duševna bolest, lukava strast.
265. Napisano je: Neka te hvali bližnji, a ne usta tvoja; tuđin, a ne usne tvoje (Prič.27,2).
I još: Srebro i zlato se ispituju u topionici, a čovek ustima onih koji ga hvale (Prič.27,21).
266. Svima ukazuj čast Gospoda radi, ne tražeći je za sebe i naći ćeš blagodat kod
Gospoda.
267. Neka te nikada ne zadivi čovekougodnik, koji se stara da mnogima ugodi, premda
ne Gospoda radi.
268. Ljubljeni, ispunjavaj zapovesti Gospodnje u tajnosti i Gospod će ti uzvratiti javno.
269. Nemoj se diviti kad vidiš da je čovek dostigao veliku slavu na zemlji, nego se divi
onome ko je omrzao zemaljsku slavu.
270. Pazi da, želeći nepotrebnu slavu, ne navučeš na sebe beščašće. Prava čovekova
slava je da sve čini po Bogu. Veliko, pak, beščašće je da prestupa zapovesti.
271. Nemoj se truditi da se pokažeš vešt u svakom delu da ne bi upao u taštinu koja
dovodi do slavoljublja, gneva i žalosti. Najviše se brini da postaneš prost i jednak sa
drugima.
272. Ne hvali se, veličajući se krasnorečivošću, već bolje objavljuj opitno učenje prostih
i neknjiževnih ljudi kako bi postao učenik Hristovih apostola. Jer, zabranjeno je hvaliti se
spoljašnjom mudrošću, i to naročito Hrišćanima. Ko se hvali Gospodom neka se hvali
(2.Kor.10,17).
273. Oni koji zbog čovekougađanja upražnjavaju vrlinu temelj spasenja postavljaju na
pesku, a ne na kamenu. Zbog toga njih obaraju pomisli čim padne kiša, poteku reke i
zaduvaju vetrovi (iskušenja). Ukoliko, pak, ne padnu, nego žive kako treba, oni se
nadimaju velikom gordošću. A ako padnu, oni se predaju beskorisnom očajanju.
274. Jer nije valjan onaj koji se sam hvali (2.Kor.10,18). Ti najpre ispitaj svoja dela, tj.
da li si zaista provodio život kako treba i kako hvališ samoga sebe, da li si pobedio želje,
zavoleo siromaštvo, omrzao ogovaranje, odložio ljubav prema taštini, omrzao pohotu,
stekao odvratnost prema slastoljublju, da li zaista nikome nisi učinio zlo, da li si
savladao strasti, da li se zaista nisi gnevio na one koji su te ožalostili, da li se nisi
prevaznosio slušajući pohvale, da li si zavoleo Gospoda svom snagom i bližnjega kao
samoga sebe. Ukoliko nismo sačuvali sve ovo, zbog čega se veličamo? Mi treba da
plačemo pred blagošću Gospoda kako bi nas iscelio od okamenjenosti srca, i kako bi
nas osnažio da živimo kako priliči.
275. Ništa ne treba činiti sa namerom da nas ljudi vide, nego u svemu treba postupati
sa čistim srcem. Jer, Bog zna ono što je sakriveno i tajno. Od Njega jedinog očekujmo
nagradu.
276. [Dešava se] da sujetan čovek, uz to i oskudan imanjem, uzmašta da je car. To još
neće značiti da je on zaista car. Isto tako ni monah koji potajno jede, a za bratskom
trpezom se licemerno predstavlja kao isposnik i uzdržljivac, nije samim tim i podvižnik.
On sebi priprema tkaninu od paučine, i ne ide putem svetih, nego putem
čovekougodnika.
ž) O BORBI SA GORDOŠĆU
277. Gordi ne trpi prevlast nad sobom. Susrećući je, on ili zavidi ili se protivi. Protivljenje
i zavist podupiru jedno drugo. U kome se nalazi jedna od ovih strasti, naći će se i druga.
278. Čoveka u kome one postoje svakako će mučiti uspeh drugih. Onaj, pak, ko ih
nema, biće slobodan od te žalosti. On se ne smućuje kada je drugome ukazana čast i
ne uznemirava se kada se drugi proslavlja, budući da svima daje prvenstvo i sve
pretpostavlja sebi.
279. Bez smirenoumlja je uzaludan svaki podvig, svako uzdržanje, svako poslušanje,
svaka negramžljivost i svaka učenost.
280. Nečisti duh visokoumlja je prevrtljiv i mnogoobrazan. On upotrebljava sav napor
kako bi zavladao nad svima: mudrog lovi mudrošću, snažnog snagom, bogatog
bogatstvom, lepog lepotom, veštog veštinom.
281. On ne propušta da na sličan način iskušava i one koji vode duhovni život. On
onome koji se odrekao od sveta priprema zamku u odricanju, onome ko se uzdržava - u
uzdržanju, bezmolvniku - u bezmolviju, negramžljivom - u negramžljivosti, molitveniku u molitvi. On se stara da kod svih poseje svoju plevu.
282. Radi lečenja od gordosti počešće čitaj mesta iz Svetog Pisma koja su usmerena
protiv nje: Kada izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge
(Lk.17,10). Ako ko misli da je nešto, a nije ništa, vara samoga sebe (Gal.6,3). Što je kod
ljudi visoko, gadost je pred Gospodom (Lk.16,15). Naučite se od mene, jer sam ja
krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim, kaže Gospod (Mt.11,29). U
smirenju našem seti nas se Gospode, i izbavi nas od neprijatelja naših (Ps.135,23).
Smirih se i spase me (Ps.114,5). Nečist je pred Gospodom svaki gord [čovek]
(Prič.16,15).
283. Nemoj se prevaznositi ako si zdrav telom, već se boj.
284. Ko sam sebe uzvišuje sebi priprema sramotu, a ko služi bližnjemu sa
smirenoumljem - biće proslavljen.
285. Smiri pomisao gordosti pre nego što gordost smiri tebe. Obori pomisao
visokoumlja pre nego što ona obori tebe. Savladaj pohotu pre nego Što ona savlada
tebe.
286. Nemoj osuđivati brata zbog nepostojanosti da i sam ne bi upao u istu nemoć.
287. Početnik koji nema smirenja nema uz sebe oružje protiv neprijatelja. On će
pretrpeti velike poraze.
288. Neka monah sebe smatra poslednjim među poslednjima, pa steći će nadu. Jer, koji
sebe ponizuje uzvisiće se, a koji sebe uzvisuje poniziće se (Lk.18,14).
289. Rđav prekor za monaha su gordost, drskost, bezosećajnost, bestidnost,
nerazboritost, plahovitost i bezumlje.
290. Ako zavoliš gordost bićeš udeo demona, a ako zavoliš smirenoumlje bićeš udeo
Vladike Hrista.
291. Nadmeni čovek će pretrpeti mnoge žalosti, a smirenoumni će se uvek veseliti u
Gospodu.
292. Visokoumlje u svako vreme ište počasti, a smirenoumlje se ni u slavi ne
prevaznosi. niti se u beščašću uznemirava: ono od Gospoda očekuje nagradu.
293. Prevaznošenje oslepljuje umne oči, a smirenje ih prosvećuje ljubavlju. Jer, Gospod
učiti krotke putevima svojim (Ps.24,9).
294. Opasno je da se čovek uzda u samoga sebe. Spašće se, međutim, onaj ko se
nada na Gospoda.
295. Ko ukrašava svoju odeću pašće u gordost, a gordi monah je - orao bez perja.
296. Smirenoumni monah je laki trkač i dobar strelac.
297. Kao što železo sve istanjuje i savlađuje, tako i smirenje po Bogu razrušuje spletke
neprijatelja.
298. Što je koplje za lovca, i oružje za vojnika, to je smirenje za monaha.
299. Gordost je za čoveka opasna u svakom obliku. Nemoj voleti gordost zato što od
nje nema koristi. Svaka nemoć se staranjem isceljuje. Međutim, bolest gordosti je zlo
koje se teško leči. Ona, naime, odbacuje celebni lek i sebi izmišlja smrtonosni otrov.
Neka je ne bude u slugama Hristovim.
300. Hoćeš li da budeš veliki? Budi manji od svih (Mk.9,35).
301. Nemoj se prevaznositi u mislima nad bratom koji izađe iz manastira i neka u tvojim
očima ne bude beščastan, jer ne znaš šta će doneti sutrašnji dan (Prič.3,28).
302. Slušaj onoga koji govori: Koji misli da stoji neka pazi da ne padne (1.Kor.10,12), i
još: Jer nije valjan onaj koji se sam hvali, nego koga Gospod hvali (2.Kor.10,18). Jer,
mnogi su mislili da su dostigli vrh i da rukovode, premda su postali zadnji od
najzadnjijih, dok su očajni ljudi primali blagodat, budući da se Bog protivi gordima, a
smirenima daje blagodat (Jak.4,6).
303. Ako vidiš neposlušnog i gordog čoveka, koji je sam sebi mudar, [znaj] da mu je
koren već polumrtav, budući da u sebi nema humusa koji nam se saopštava strahom
Božijim. A ako vidiš ćutljivog i smirenog čoveka, znaj da mu je čvrst koren, budući da se
hrani humusom straha Božijeg.
304. Velik je uspeh i velika slava smirenoumlja: u njemu nema padanja. Priznak
smirenoumlja je kad se obema rukama zadovoljavaju potrebe brata, tako kao da i sam
primaš pomoć.
305. Gord i neposlušan čovek će ugledati gorke dane, a smirenouman i trpeljiv će se
uvek radovati u Gospodu.
306. Velika je stvar naći smirenoumnog i trpeljivog čoveka. Njegovoj dobroti nema
mere!
307. Nad onim ko se prevaznosi nad svojim bratom izrugavaju se đavoli.
308. Kiše razmnožavaju korov, a razgovor sa svetovnim ljudima izaziva strast
visokoumlja. Međutim, onaj koji se boji Gospoda izbegava prevaznošenje.
309. Nemoj misliti visoko o sebi ukoliko si se udostojio darova, budući da nemaš ni
jedno savršenstvo koje nisi primio od Boga (1.Kor.4,7). I ako ne budeš hodio po
Njegovim zapovestima i volji, On će od tebe oduzeti svoje vlasništvo: tada ćeš ličiti na
čoveka od koga oduzimaju pero koje tek što je zamočeno u mastilo.
310. Ma koliko da se prevaznosi u gordosti svoga srca, čovek ipak gazi po zemlji iz koje
je uzet i u koju će se vratiti, dok Gospod uzvisuje smirene.
311. Visokoumlje obara, a smirenoumlje donosi pobednički venac.
312. Smatraj sebe nepotrebnim sasudom čak i ako se pred svojom bratijom pokažeš
čist kao zlato, pa ćeš izbeći gordost koja je mrska i Bogu i ljudima.
313. Ako vidiš da brat greši, i ujutro se sretneš sa njim, nemoj ga prezreti, smatrajući ga
grešnikom u svojim mislima, budući da ne znaš da li je, možda, po tvom udaljenju od
njega, i posle svog pada, učinio nešto dobro i uzdasima i gorkim suzama umilostivio
Gospoda.
314. Treba da se uzdržavamo od osuđivanja [drugih]. Svako od nas treba da se
smirava, govoreći za sebe rečima Psalma: Bezakonja moja prevaziđoše glavu toju i kao
težak teret otežaše mi (Ps.37,5).
315. Nemoj mi dati, opšti Vladiko svih, srce koje mrzi poslušnost i otačke pouke. Udalji
od mene gorde pomisli, budući da si zapretio gordima (Ps.118,21).
316. Neka tvoj pogled bude usmeren naniže i neka se srce tvoje ne prevaznosi nad
drugima.
317. Ko je od dva početnika koji žive sa starcem veći pred Gospodom? Onaj ko je u
strahu Božijem smirio sebe pred svojim bratom. Jer, ne laže Onaj koji je rekao: A koji
sebe ponizuje uzvisiće se (Lk.18,14).
318. Ko hoće da pomeri kamen, polugu postavlja odozdo, a ne odozgo: tada će lako
pomeriti kamen. To je obrazac za smirenoumlje.
319. I Bogu i ljudima je mrska gordost, a Gospod uzvisuje one koji vole smirenje.
320. U Carstvo nebesko nas ne uvode ni dostojanstvo, ni počast, ni veličina, nego
smirenje, poslušnost, ljubav, trpljenje i blagodušnost. Eto šta spasava čoveka. Zar niste
čuli da je đavo zbog gordosti pao sa neba? Zar niste čuli kakve je velike slave bio lišen
zbog protivljenja Bogu.
321. Smireni nije tašt i ne gordi se, već služi Gospodu sa strahom. Smireni nije uporan
u svojoj volji, protivrečeći istini, već se pokorava istini. Smireni ne zavidi uspehu
bližnjega, i ne raduje se njegovom neuspehu (padu), već se raduje sa radosnima i plače
sa žalosnima. Smireni lišavanja i nesreće ne smatra poniženjem, niti je nadmen u
blagostanju i slavi, već postojano prebiva u vrlini. Smireni ne poštuje samo više, nego i
niže od sebe. Smireni ne pada u razdražljivost, nikoga ne ožalošćuje, niti se sa kime
svađa. Smireni nije samovoljan i ne lenji se čak ako ga i u pola noći pozovu na posao,
budući da se predao u poslušnost zapovestima Gospodnjim. Smireni ne zna za gnev,
niti za lukavost, već u prostoti služi Gospodu, živeći u miru sa svima. Ako čuje prekor,
smireni ne ropće, i ako ga udare, ne napušta trpljenje, budući da je učenik Onoga koji je
za nas pretrpeo krst. Smireni mrzi samoljublje i ne traži prvenstvo, već živi u ovome
svetu kao privremeni putnik na brodu.
322. Pazi da te pomisao, nasuprot Pismu, ne nadima ukoliko izučiš celo Božanstveno
Pismo. Jer, celo Božanstveno Pismo nas uči smirenju. Onaj ko misli i radi protivno
onome čemu se učio, pokazuje da je prestupnik.
323. [Budi oprezan] kada te uznemirava duh gordosti, ili vlastoljublja, ili bogatstva i ne
zanosi se njime. Naprotiv, stani hrabro naspram napada lukavog i lažljivog duha.
Predstavi sebi u mislima stare građevine, zastarele slike, oronule rđave stubove i
razmisli gde su njihovi vlasnici i graditelji, te se postaraj da ugodiš Gospodu kako bi se
udostojio Carstva nebeskoga: Jer je svako telo kao trava, i svaka slava čovečija kao
cvet travni (1.Pt.1,24). Šta je više i slavnije od carskog dostojanstva i slave? Pa ipak, i
carevi prolaze i slava njihova. A oni koji su se udostojili Carstva nebeskog ne trpe ništa
slično, već u miru i radosti prebivaju na nebu zajedno sa anđelima, bez bolesti, tuge i
uzdisanja, u radosti i veselju, hvaleći, proslavljajući i veličajući Nebeskoga Cara i
Gospoda sve zemlje.
324. Nemoj da te nadima pomisao ukoliko pre svih dođeš na službu Božiju i odstojiš do
kraja. Jer, visokoumlje je slično rupi u kojoj se gnezdi zmija i umrtvljuje onoga ko joj
priđe.
325. Nemojmo se prevaznositi, već bolje postanimo smireni. A i kakva je to sila u nama
kojom bismo se prevaznosili, kada nas i male poteškoće obaraju na zemlju? Stoga
zavolimo smirenje, da se Gospod ne bi udaljio od nas.
326. Neka smirenoumlje bude sa tobom na svakom mestu i u svakom delu. Jer, kao što
telo ima potrebu za odećom (bilo da je toplo ili hladno u kući), tako i duša ima
svagdašnju potrebu za odećom smirenoumlja. Smatraj da je bolje da hodiš go i bos,
nego da si obnažen od smirenoumlja. Jer, sam Gospod odeva one koji vole
smirenoumlje.
327. Imaj smireni način mišljenja da se, uzdigavši se na visinu, ne bi razbio u strašnom
padu.
328. Početak smirenoumlja je potčinjavanje. Neka ti smirenoumlje bude i temelj i odeća
odgovora. Reč neka ti bude prosta i srdačna u ljubavi Božijoj. Visokoumlje se, pak, ne
potčinjava, nema poslušnosti, nema pokornosti i rukovodi se sopstvenim pomislima.
Smirenoumlje je, naprotiv, poslušno, pokorno, skromno i odaje čast i malim i velikim.
329. Izabravši pobožan život budi bodar kako ti lukavi pod vidom pobožnosti ne bi
podmetnuo tuđu pomisao, tj. [pomisao] sujete i gordosti, zbog koje ćeš izbegavati da se
trudiš zajedno sa bratijom. Radi, kao i druga bratija, i čuvaj svoju pobožnost.
330. Ako te bude uznemiravala pomisao samomnjenja, onome koji se bori protiv tebe
reci: "Idi dalje od mene, lukava pomisli. Šta sam ja to učinio ili u kojoj vrlini sam
napredovao, te mi ubacuješ slične misli? Sveti su bili kamenjem pobijeni, prestrugani,
izmučeni. [a mnogi i] od mača pomreše (Jev.11,37). Sam Vladika svih je radi nas
pretrpeo krst, ne mareći za sramotu (Jev.12,2). A kakav ću odgovor ja dati u Dan suda,
provodeći svo vreme života u gresima". Time ćeš visokoumlje oterati od sebe.
331. Jedan brat je rekao: "Molio sam se da mi Gospod da pomisao smirenoumlja kako
bih, kada mi brat naloži da nešto učinim, mogao svojoj pomisli da kažem: "Ovo je tvoj
gospodar, [po]slušaj ga", i kako bih, kada mi zapovedi drugi brat, opet govorio: "Ovo je
brat tvoga gospodara", te kako bih, kada mi zapovedi dete, najzad govorio: "Slušaj sina
svoga gospodara"". Na taj način je on, protiveći se tuđim pomislima i uz pomoć
blagodati Božije, bezmetežno radio svoj posao.
332. Neustrašivost rađa gordost, a gordost je majka nepotčinjavanja. Smirenoumlje i
krotost one koji ih poseduju učvršćuju u strahu Božijem, te liče na utvrđen stub u hramu
Božijem.
333. Čuvaj se od demona visokoumlja da ne bi pao u gordost i nepokornost i povredio
samoga sebe. Ne treba da se stidiš da prebivaš u poslušnosti u Gospodu i da svojim
rukama činiš dobro. Ta mala peć i žalost koju pretrpiš radi Gospoda doneće ti večni
život. Zamisli da neko mnogo hiljada talanata zlata razmenjuje za jednu drahmu. Isto
značenje ima i svaka žalost monaškog života u poređenju sa budućom žalošću koja će
zadesiti one koji čine zlo. Ti ustupaš ništavno, a daje ti se nešto veliko. Stoga se odreci
visokoumlja i tvoj udeo će biti Gospod.
334. Osobene crte i odlike čoveka koji ima istinsko smirenje su sledeće: on sebe smatra
grešnijim od svih grešnika; smatra da nije učinio ništa dobro pred Bogom; ukoreva sebe
u svako vreme, na svakom mestu i u svakom delu; nikoga ne grdi i ne nalazi na zemlji
čoveka koji bi bio grešniji i nemarniji od njega; uvek sve hvali i proslavlja; nikoga nikada
ne osuđuje, ne ponižava, i ne kleveće: uvek ćuti i bez naredbe ili krajnje nužde ništa ne
govori; kada ga pitaju i odluči da govori ili kada ga prisiljava krajnja nužda govori tiho,
mirno, polako, sa stidom i kao da je prisiljen; ni u čemu ne ističe sebe za meru; ni sa
kim ne spori ni o veri, niti o čemu drugom; ako neko govori dobro, reći će mu: "Da", a
ako govori rđavo, odgovoriće: "Ti znaš"; poslušan je i mrzi svoju volju kao nešto štetno;
pogled mu je uvek oboren ka zemlji; pred očima ima svoju smrt; nikada ne praznoslovi;
ne vodi prazne razgovore; ne laže; ne protivreči pretpostavljenima; sa radošću podnosi
uvrede, poniženja i gubitak; mrzi pokoj i voli trud; nikoga ne ogorčava i ne ranjava ničiju
savest. Takvi su znaci istinskog smirenja. Blažen je onaj ko ih ima, budući da još ovde
postaje dom i hram Božiji. Bog se raduje zbog njega i on postaje naslednik Carstva.
335. Smirenoumlje se ne sastoji u tome da grešnik sebe smatra grešnikom. Ono se
sastoji u tome da onaj ko je svestan da poseduje mnoge i velike [vrline] ne uobražava
da je nešto veliko. Smirenouman je onaj ko je sličan Pavlu i koji o sebi govori: Ne
osećam ništa na svojoj savesti (1.Kor.4,4), ili: Isus Hristos dođe u svet da spase
grešnike od kojih sam prvi ja (1.Tim.1,15). Prema tome, smirenoumlje znači biti veliki po
delima i ponižavati se u umu!
PREPODOBNI JEFREM SIRIN
PODVIŽNIČKE POUKE
VI
OPŠTE POUKE O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU
sardžaj
1. Uzdržanje jezika je - ne govoriti mnogo, i prazno; ne ogovarati; ne vređati rečju; ne
zaklinjati se; ne praznosloviti; ne klevetati druge; ne osuđivati; ne otkrivati tajne i ne
zanimati se onim što nije naše.
2. Uzdržanje sluha je - vladati sluhom i ne biti pobeđivan pustim metežom.
3. Uzdržanje očiju je - vladati pogledom i ne ustremljivati pogled na ono što je grešnoprijatno i što nije prilično.
4. Uzdržanje od razdražljivosti je - vladati gnevom i ne raspaljivati se odjedanput.
5. Uzdržanje od počasti je - ne želeti i ne tražiti proslavljanja i časti; ne prevaznositi se;
ne nadimati se i ne maštati visoko o sebi.
6. Uzdržanje od pomisli znači - obarati ih strahom Božijim; ne pristajati uz obmanjivu i
raspaljivu pomisao i ne naslađivati se njome.
7. Uzdržanje u hrani je - ne želeti i ne tražiti mnoga, slatka i skupocena jela; jesti u
određeni čas; ne predavati se duhu stomakougađanja; ne podsticati se na halapljivost
prijatnošću hrane i ne želeti čas jedno, čas drugo jelo.
8. Uzdržanje u piću je - umereno upotrebljavati ne samo vino, nego i vodu; ne juriti za
zadovoljstvom da se piju vešto pripremljeni napici; ne tražiti razne napitke; ne piti vina
bez potrebe i ne ići na gozbe.
9. Uzdržanje od poročnog slastoljublja je - ne povlađivati pokretima pohote koji se
slučajno podižu; ne pristajati na sramne pomisli; ne ispunjavati volju tela i obuzdavati
strasti strahom Božijim.
10. Sveti oci su nam ostavili prekrasno pravilo za pokajničke podvige i trudove,
govoreći: "Nemoj samo danas. . . . da postiš, a sutra da pripremaš mnoga jela; nemoj
samo danas da piješ vodu, a sutra da nabavljaš vino; nemoj samo danas nositi
vlasenicu, a sutra skupocenu haljinu; nemoj samo danas da budeš smiren i krotak, a
sutra visokouman i gord; nemoj samo danas da budeš tih i poslušan, a sutra nepristojan
i tvrdoglav; nemoj se samo danas predavati plaču i ridanju, a sutra smehu i
ravnodušnosti; nemoj samo danas spavati na goloj zemlji, a sutra na mekoj postelji.
Naprotiv, sačuvaj jedno pravilo, ljubljeni, po kome bi mogao da ugodiš Bogu i da
doneseš korist sebi i bližnjemu".
11. Po četrdeset ili po pedeset godina sveti oci nisu menjali svoje pravilo, tj. prelepo i
besprekorno uzdržanje u odnosu na hranu, govor, spavanje na goloj zemlji,
smirenoumlje, krotost, veru i ljubav, negramžljivost, neprekidnu molitvu sa plačem i
skrušenošću. Na taj način su se oni očistili. Stoga se Bog i uselio u njih i proslavio ih.
12. Bog se neće useliti u onoga ko sebe ne očisti od svakog lukavog dela, od nečistih
pomisli, od poročnih želja, od gneva, razdražljivosti, zavisti, gordosti, taštine, mržnje,
prepiranja, osuđivanja, praznoslovlja, jednom rečju - od svega što mu je mrsko. I po
otrežnjenju, on mora da se od svega toga drži daleko. Stoga, ljubljeni, očistimo sebe da
bi se Bog uselio u nas i da bismo se udostojili Njegovih obećanja.
13. Ako hoćeš da znaš šta se nalazi u tvome srcu, posmatraj: želja da nas hvale služi
kao znak da smo tašti; želja za prijatnom hranom znači da smo stomakougodnici;
nemar otkriva da smo lenji; gramžljivost pokazuje da ne volimo Hrista; zavist objavljuje
da u nama nema ljubavi; zadovoljstvo sa kojim osuđujemo druge obznanjuje da smo
puni mržnje. Tako nevidljiva duša preko telesnih dela postaje vidljiva, tj. pokazuje da li
je dobra ili zla.
14. Najnezadrživiji propovednik onoga šta voli i čemu se privija srce jeste jezik. Ustima
se otkrivaju tajne našega srca. Kada su usta otvorena i kraj njih nema straže, naša reč
izlazi bez rasuđivanja i izbacuje napolje sve što je u srcu. Zbog toga, ako hoćeš da
saznaš pomisli srca pazi na usta. Od njih ćeš saznati o čemu se brine i stara srce: o
zemaljskom ili nebeskom, o duhovnom ili telesnom, o zadovoljstvu ili uzdržanju, o
mnogom sticanju ili negramžljivosti, o smirenju ili visokoumlju, o ljubavi ili mržnji. Iz
skrivnice srca usta nude jela onima koji dolaze. Ono čime je zauzet jezik pokazuje šta
srce voli - Hrista, ili nešto od ovdašnjeg.
15. Naša duša je po prirodi dobra. Ona se preobraća u zlu po slobodnom proizvoljenju.
Strasti nisu prirodne. One se privijaju i razvijaju zlim proizvoljenjem. I navika ih čini
moćnim kao što je moćna priroda. Priroda je ropstvo, a navika - proizvoljenje. Budući
slobodno, proizvoljenje je kao neki zemljodelac koji u našu prirodu usađuje i zle i dobre
navike, kako mu je ugodno. Priroda je zemlja koju obrađujemo, proizvoljenje je
zemljodelac, a Božanstvena Pisma - savetnici i učitelji koji našeg zemljoradnika uče
koje zle navike treba da iskoreni, i koje vrline da zasadi.
16. Ma koliko bio bodar i revnostan, bez učenja Božanstvenih Pisama naš zemljoradnik
neće biti sposoban ni iskusan. Zakon Božanstvenih Pisma mu daje razumevanje i silu, a
istovremeno od svojih grana - i korisne vrline koje treba da nakalemi na drvo prirode:
veru, nadu, ljubav, znanje, revnost i slično. Ukoliko, pak, usled svoga visokoumlja, reši
da ostavi svoga učitelja i savetnika, tj. Božanstvena Pisma, naš zemljoradnik će početi
da greši i da prirodi kalemi ono što joj nije svojstveno: neverje, neznanje, mržnju, zavist,
gordost, taštinu, slavoljublje, stomakougađanje, svađu, protivljenje i slično. Jer,
ostavljajući Zakonodavca, on i sam biva ostavljen. Međutim, ako se pokaje, osudi
samoga sebe i pripadne Zakonodavcu, govoreći: "Sagrešio sam što sam te ostavio",
Zakonodavac će ga, po čovekoljublju koje mu je svojstveno, brzo primiti, dati mu
razumevanje i potrebnu snagu da opet obrađuje njivu svoje prirode, da iskorenjuje
rđave navike i da umesto njih zasađuje dobre vrline. Osim toga, On će mu još dati
vence i obasuti ga pohvalama.
17. Zbog čega si se odrekao sveta, ako još uvek tražiš svetska uživanja, umesto
golotinje ištući odeću, i umesto žeđi - vino? Pozvan si da se boriš, a ti hoćeš bez oružja
da izađeš u borbu sa neprijateljem: umesto da bdiš ti se pogružavaš u san, umesto da
plačeš i tuguješ ti se predaješ smehu i umesto da voliš ti se hraniš mržnjom prema
bratu. Ti si pozvan da se potčinjavaš, a ne da se protiviš. Pozvan si da naslediš Carstvo
nebesko, a ti misliš o zemaljskom, umesto smirenoumlja i krotosti ispoljavajući
nadmenost i gordost.
18. Mi smo duhovni trgovci, bratijo, i ličimo na svetske trgovce. Trgovac svaki dan broji
dobitak i gubitak. I ako je pretrpeo gubitak on ulaže trud kako bi nadoknadio štetu. Tako
i ti, voljeni, svaki dan i ujutro i uveče marljivo ispitaj kako stoji sa tvojom trgovinom.
Ušavši uveče u hram svoga srca, ti napravi obračun i pitaj samog sebe: "Nisam li nečim
prognevio Boga? Nisam li rekao praznu reč? Nisam li bio nemaran? Nisam li ožalostio
brata svoga? Nisam li koga osudio? Nije li za vreme pevanja Psalama moj um maštao o
nečem svetskom? Nisu li se u meni rađale plotske želje, i nisam li se sa zadovoljstvom
bavio njima? Nisam li dozvolio da me savladaju zemaljske brige". I ukoliko si u bilo
čemu od navedenog pretrpeo štetu, postaraj se da nadoknadiš izgubljeno. Zatim uzdiši i
plači kako ne bi ponovo pao u isto. Ujutru se, pak, opet pozabavi samim sobom i pitaj
se: "Kako je prošla noć? Da li sam ove noći stekao kakav dobitak od svoje trgovine? Da
li je moj um bdio zajedno sa telom? Da li su tekle suze iz mojih očiju? Nisam li bio
savladan snom za vreme pravljenja metanija? Nisu li mi na um dolazile lukave pomisli i
nisam li se sa zadovoljstvom zanimao njima". I ako si bio pobeđen bilo čime od
navedenoga pobrini se da se isceliš, te postavi stražu kod srca svoga kako opet ne bi
pretrpeo isto. Ako budeš marljiv na taj način u potpunosti ćeš sačuvati svoju trgovinu.
Osim toga, postaćeš ugodan svome Gospodu i sebi ćeš doneti korist.
19. Pazi na sebe i ne prepuštaj se lenjosti. Jer, predavanje lenjosti jeste početak pogibli.
Ugledaj se na pčelu i uđi u njenu divnu tajnu kojom ona sa cvetova koji su rasejani po
zemlji sakuplja svoj plod. Pronikni svojom mišlju u tu neznatnu tvar. Čak i kad bi se
sabrali svi zemaljski mudraci i svi svetski filosofi njena mudrost bi ostala neodgonetnuta.
Videći njene trudove i svaki razuman čovek proslavlja Boga Tvorca što iz tako malog
stvorenja proizlazi toliko [mnogo] mudrosti. Slično tome i ti, voljeni moj, budi kao pčela,
te iz Božanstvenih Pisama sakupi bogatu i neukradivu riznicu i pošalji je na nebo [ispred
sebe].
20. Monah je sličan vojniku koji ide u borbu. On sa svih strana punim naoružanjem
ograđuje svoje telo i ostaje bodar do same pobede. On je uznemiren zbog mogućnosti
iznenadnog napada, te pazi da mu se ne desi da zbog neopreznosti dopadne u
zarobljeništvo. I monah koji dospe do raslabljenosti i lenjosti postaje lak plen
neprijatelja. Jer, neprijatelj mu ubacuje nečiste pomisli koje on sa radošću prima:
pomisli visokoumlja i taštine, zavisti i osuđivanja, stomakougađanja i mnogog spavanja,
i iznad svega - očajanja. Međutim, ako je uvek bodar, monah će na sebe privući pomoć
blagodati Božije. Njega Bog poučava kako da mu ugađa. On postaje vredan pohvale od
Boga i slavitelj Boga. Onaj ko sebe posmatra u ogledalu istovremeno je i posmatrač i
posmatrani. Isto je i sa blagodaću: ako sebi nađe uspokojenje u čoveku i useli se u
njega, ona ga proslavlja i sama se njime proslavlja.
21. Bez blagodatne pomoći srce ne može da pronađe dovoljno snage da se ispuni
umilenjem kako bi se na doličan način ispovedilo Vladici. Naprotiv, bez te pomoći čovek
je bedan i oskudan u savršenstvima, kao sova među ruševinama (Ps.101,7), i u njemu
se nastanjuju nečiste i mrske pomisli. Zbog toga je čovek obavezan da privuče blagodat
kako bi ga prosvetila. Čovekova je obaveza da očisti sebe i da uporno traži da se
blagodat nastani u njemu i da mu pomaže. Uz pomoć blagodati on će uspeti u svakoj
vrlini. Prosvećen njome, on će biti u stanju da shvati raznolikost i lepotu blaga budućega
veka. Blagodat za njega postaje stena i utvrđenje, čuvajući ga od ovoga veka za život
veka koji dolazi.
22. Postaraj se da stekneš savršenu vrlinu, ukrašenu svim onim što Bog voli (tj. ljubav).
Ona se imenuje jedinstvenom vrlinom i u sebi smešta svu lepotu i svu raznovrsnost
[ostalih] vrlina. Carska kruna ne može biti načinjena bez dragocenog kamenja i
odabranih bisera. Tako ni ona ne može postojati bez lepote raznih vrlina. Ona je u
potpunosti slična carskoj kruni. Ako joj nedostaje jedan kamen ili biser, carska kruna ne
može sijati na carskoj glavi. Tako se ni ova jedinstvena vrlina ne može nazvati
savršenom ukoliko joj nedostaje neka lepota drugih vrlina.
23. Ona je još slična prijatnim jelima koja se pripremaju sa svim odabranim začinima, ali
i sa solju. Skupocena jela nisu prikladna za upotrebu i nisu ukusna ako u njima nema
soli. Tako i ova vrlina nije nimalo privlačna (čak i ako je ukrašena lepotom različitih
vrlina) ukoliko joj nedostaje ljubav prema Hristu i bližnjemu.
24. Ona je još slična savršenom i prelepom azbučnom redu u kome su slova razdvojena
i ukrašena. Međutim, on postaje u potpunosti neupotrebljiv ukoliko mu oduzmemo
makar jedno slovo. Tako je i sa ovom vrlinom: ako bude lišena makar jedne od ostalih
vrlina, ona u potpunosti postaje beskorisna.
25. Ona je još slična velikom orlu koji visoko leti. Videvši hranu u zamci, on sa svom
silinom naleće na nju. I želeći da uhvati plen, on se sam zapliće krajevima noktiju. I
zbog te sitnice sva njegova snaga postaje svezana. Celo njegovo telo se nalazi
slobodno izvan zamke, pa ipak je sva njegova sila okovana zamkom. Na sličan način i
ova vrlina umire, malaksava i gine ukoliko je svezana bilo čim zemaljskim. Ona već nije
u stanju da uzleti na visinu, budući da je prikovana za zemlju.
26. Ima ljudi koji se pogružavaju u dubinu kako bi pronašli dragocen i odličan biser.
Našavši ga, oni isplivavaju na površinu i nagi se ustremljuju na obalu sa velikim
bogatstvom. Tako se i ti obnaži od svih žitejskih nečistota i obuci u ovu vrlinu. Ukrasivši
se njome, budi bodar dan i noć kako je ne bi svukli sa tebe. Dušu koja je poseduje ne
može pokolebati nikakva nevolja, ni glad, ni nagota, ni uninije, ni bolest, ni siromaštvo,
ni gonjenje, niti kakvo drugo đavolsko iskušenje. Ukoliko je bodra, ona će još više
uzrasti i uvenčati se, neprestano napredujući po Bogu i prosvećujući se. Ni sama smrt
joj ne može učiniti zlo. Naprotiv, po izlasku iz tela anđeli je sa likovanjem primaju na
nebo i privode Ocu svetlosti.
27. Zbog nje se raduje Otac i Sin sa Duhom Svetim. Otac se raduje zbog toga što ga je
zavolela i što nije volela nikoga osim Njega. Jedinorodni Sin Njegov se raduje stoga
zato što je žudila za Njim i nije stekla nikoga osim Njega. Duh Sveti se raduje stoga što
je postala Njegov sveti Hram, i što se uselio u nju. Zbog nje se raduju nebesa i sile
nebeske, i jednodušno se klanjaju i proslavljaju Oca i Sina i Svetoga Duha. Oni vide da
je ona ukrašena anđeoskom vrlinom u svoj lepoti pravednosti. Raduje se zbog nje i raj
zbog toga što ga je nasledila. Slava i čast jedinome blagome i čovekoljubivome Bogu
koji nam, po blagosti svojoj, daruje Carstvo svoje.
28. Budimo bodri i potrudimo se za ovo kratko vreme. Veče je blizu. Nagradodavac ide
sa velikom slavom da svakome da po delima njegovim. Budite pažljivi kako neko od vas
posle uspeha ne bi postao nemaran i izgubio neizmernu Spasiteljevu nagradu. Monah
je sličan zasejanoj njivi koja, primivši obilje vlage od plodonosnih kiša i rosa, donosi plod
veselja. I kada dođe vreme sazrevanja ploda ona zemljoradnika dovodi u veliku brigu
zbog opasnosti da je grad i divlje zveri ne opustoše. A kada dobije nagradu u žetvi i
sabere požnjevene plodove u žitnicu, zemljoradnik se raduje i veseli, blagodareći Boga.
Slično tome je i monah dužan da, dok je još u ovome telu, brine o večnom životu,
trudeći se u podvigu do poslednjeg dana kako zbog nerada ceo svoj podvig ne bi učinio
beskorisnim. Završivši, pak, podvig i, slično zemljoradniku, prenevši na nebo plodove
svojih trudova, on postaje radost i veselje za anđele.
29. Zamisli da neko stoji pred carem i razgovara sa njim. Na poziv, pak, sluge, on
ostavlja divan i slavan razgovor sa carem i počinje da priča sa robom. Njemu je sličan i
onaj ko razgovara za vreme pevanja Psalama. Shvatimo, voljeni, pred kim stojimo. Kao
što anđeli, stojeći sa velikom strahom, slavoslove Tvorca, tako smo i mi dužni da sa
strahom stojimo za vreme pevanja Psalama. Neka se ne desi da su samo naša tela
prisutna, a da se um predaje maštanju.
30. Tri vrste dela umnožavaju zlo, i četvrta se ne pribra-ja broju dobrih: ako mladi ne
slušaju; ako starci zavide uspesi-ma mlađih; ako pobožni pristaju na nepristojna dela, i
ako na-stojatelj, zbog svog deznanja, pritešnjava i opterećuje bratiju.
31. Tri vrste dela umnožavaju dobro, i četvrta je ugodna pred Gospodom i ljudima: ako
je bratija jednodušna u krotosti i u pravdi; ako brat brata poučava strahu Gospodnjem;
ako su mlađi potčinjeni starijima kao svojim gospodarima, i ako nastojatelj ljubi svoju
bratiju kao sebe samoga, istinski se brinući o spasenju njihovih duša.
32. Ako vidiš onoga koji nečim trguje, reci u sebi: "Že-leći prolazno i sabirajući truležno
bogatstvo ovaj čovek toliko trpi. Zbog čega si onda, dušo moja, nemarna za ono što je
neprolazno". Ako vidiš one koji se međusobno optužuju reci u sebi: "Ovi ljudi ulažu
toliko truda i spore se među sobom zbog onoga što ni malo nije korisno. Zar ti, dušo
moja, budući dužna mnoštvo talanata, nećeš utoliko pre pripasti Bogu, ištući da ti se
oprosti tvoj dug". Ako vidiš one koji od gline grade kuću, reci u sebi: "Ovi ljudi, gradeći
kuću od gline, upotrebljavaju sav svoj trud da završe delo. Zar ćeš ti, dušo, biti nemarna
za večne obitelji". Međutim, da ne bih, govoreći zasebno o mnogom, produžio reč, reći
ću: "Sve što vidimo u životu, tj. svetovne misli i svetovna rasuđivanja, zamenimo sa
duhovnim, te ćemo, uz pomoć blagodati, neminovno steći korist".
33. Šta je monah? Monah je sličan čoveku, koji je, padajući sa visine, naišao na
konopac koji visi nad zemljom i uhvatio se za njega, te visi i neprestano vapije Gospodu
za pomoć, znajući da će, ako oslabi i ispusti uže iz ruku, pasti i umreti.
34. Zbog toga što, Gospoda radi, nećemo da pretrpimo male nevolje, mi nevoljno
upadamo u mnoge i teške skorbi. Zbog toga što, Gospoda radi, ne želimo da ostavimo
svoju sopstvenu volju, mi sami sebi pripremamo duševnu štetu. Zbog toga što,
Gospoda radi, ne podnosimo da smo u potčinjenosti i poniženju, mi sami sebe lišavamo
utehe pravednih. Zbog toga što ne slušamo pouke, koje nam daju Gospoda radi, mi
postajemo podsmeh demonima. Zbog toga što ne primamo kazne koje nam šalje
promisao Božiji, nas očekuje kotao u kome neće biti utehe.
35. Lukavi neprijatelj je na razne načine u svakoga od nas naliva svoje otrove i svojim
spletkama sapliće svakoga. Jedan je održao post, ali se predaje nadmetanju i zavisti.
Drugi se uzdržava od sramnih želja, ali je svezan taštinom. Jedan je napredovao u
bdenju, ali se zapleo u mreže osuđivanja. Drugi se čuva od osuđivanja, ali je pun
neposlušnosti i protivljenja. Jedan se uzdržava od hrane, ali tone u gordost i
nadmenost. Drugi je neumoran u molitvi, ali ga savlađuju gnev i razdražljivost. [I opet],
neko je uspeo u nečemu malom i prevaznosi se nad onima koji su nemarniji od njega.
Svakoga je greh svezao na jedan ili na drugi način i nema razumnoga.
36. Mi ne vodimo borbu sa vidljivim ljudima. Od njih bismo mogli da se sakrijemo. Oni
koji ratuju sa nama su nevidljivi. Stoga su nemarni u velikoj opasnosti, dok pobednici
dobijaju veliku nagradu. Nemojmo nevešto stupiti sa njima u borbu, pa ćemo ih pobediti.
Navešću primer: ako nas neprijatelj pobuđuje na stomakougađanje, napadnimo ga
postom; ako u nama razdražuje pohotu prema ženama, držeći se trpljenja savladajmo
osećanje i on će odmah pobeći od nas; ako nas pobuđuje na gnev, naoružajmo se
mirom; ako nas dovodi do razdražljivosti, uhvatimo se za krotost; ako u nama
rasplamsava mržnju, prilepimo se za ljubav; ako nas podstrekava da tražimo počasti,
potražimo poniženje; ako nas podstrekava na traženje slave, uhvatimo se za svoju
ništavnost; ako nas u mašti podiže na visinu, naslikajmo pred sobom Gospodnje
smirenje. Neprijatelj neće izdržati ukoliko mu se na taj način budemo protivili. On će
pobeći, a nama će se vratiti blagodat.
37. Pazi na sebe, ti koji si zavoleo podvižništvo, kako tvoji dani ne bi prošli u
rasejanosti. Ne puštaj u sebe lukave pomisli kako tvoja snaga ne bi iznemogla u borbi
sa neprijateljem. Svagda u umu drži svog najslađeg Vladiku kako bi tvoj podvižnički
život bio uvenčan. Ukrepi svoj podvig, budući da će ubrzo nastupiti dan u koji će se oni
koji se trude uvenčati, a nemarni - raskajati. Stiči vrlinu dok još imaš vremena: stiči
pobožnost oku svome, istinu sluhu svome, reči života jeziku svome, posećivanje
nemoćnih nogama svojim, lik Gospoda tvoga u srcu svome; napredak u celomudrenosti
udovima svojim. Tako ćeš se udostojiti velike časti pred anđelima i ljudima. Bezdušno
drvo se poštuje ako na sebi ima izobražen lik smrtnoga cara. Utoliko će više i u
sadašnjem i u budućem veku biti cenjena duša koja u sebi ima Boga.
38. Dođite, prijatelji moji, pripadnimo Gospodu i ištimo da nam daruje prosvećenje duše
kako bismo razumeli spletke neprijatelja, protivnika našeg, kome je mrsko sve što je
dobro. Jer, on će nam na put postaviti spoticanja, sablazni, štetu, rasejanost ovoga
veka, telesno zadovoljstvo, nadu na dugotrajnost sadašnjeg života, strah za vreme
podviga, lenjost u molitvi, san i telesni pokoj za vreme pevanja Psalama. I koliko je on
revnostan, toliko smo mi bezbrižni. I što se on više dovija lukavstvom, tim više smo mi
nemarni, premda znamo da su naši dani skraćeni i da dolazi Gospod slave.
39. Mi smo dali zavet da ćemo prinositi plod života. Međutim, našem plodu nedostaju
suze, koje bi ga dovodile do zrelosti. Mi nemamo skrušenost i suznih uzdisaja kojim on
cveta. Mi nemamo smirenja koje bi ga zasenilo od velike vrućine. Nama nedostaje
negramžljivost koja bi ga razrešavala od obremenjenosti onim što mu je protivno. Mi
nemamo ljubavi Božije, tj. čvrstog korena koji podupire plod. Mi nemamo bezbrižnost
prema zemaljskom, nemamo bdenje, nemamo bodar um, nemamo trezvoumlje u
molitvi. Umesto tih prelepih i dobrih vrlina u nama postoji sve što im je protivno: postoji
jarosni gnev i razdražljivost zbog kojih obilni plod postaje neupotrebljiv; postoji
gramžljivost koja ga pritiskuje dole; postoji veliko uninije. Da li će sve te rđave sklonosti
dopustiti da on sazre kao što treba i da postane upotrebljiv za Vladiku?
40. Da bismo videli način života [podvižnika] i da bismo se ugledali na njega i na njihovu
revnost da hitaju ka nagradi nebeskog prizvanja (Fil.3,14), mi treba tačno da uvidimo
savršenu i tačnu veru kod jednoga, nadu na Boga kod drugoga, ljubav prema Bogu i
bližnjemu kod trećeg, te strah Božiji sa kojim četvrti stoji na svojoj straži, čuva sebe od
svakoga lukavog dela, te vodi neporočan i besprekoran život, koji svi hvale zbog čistote
i neporočnosti.
41. Osim toga, primeti kako drugi [podvižnik], koga neprijatelj napada preko različitih
strasti, u molitvi pribegava Bogu, kako se sa skrušenošću i ljubavlju prilepljuje uz Njega,
dobija blagodatnu pomoć i izbavlja od nečistih i nepotrebnih pomisli, kako se sa velikim
plačem, suzama i uzdasima kaje zbog svojih dela, sa tugom oplakujući svoje grehe,
ispovedajući se Bogu u molitvama i bdenjima, zlopateći se u postu, uzdržanju i
nevoljama, i starajući se da se njihovom pomoću spase. Tako se i staraj da se boriš do
smrti, kao istinski vojnik, držeći u misli da je podvižništvo ozbiljno delo, i da se spasenje
postiže jedino velikom revnošću.
42. Ugledaj se na one koji projavljuju savršeno odricanje od sveta, pa ćeš se lako popeti
na visinu vrline. Potrudi se da se revnosno ugledaš na onoga ko se drži savršene
negramžljivosti, ko sve ostavlja i trudi se da svoj um oslobodi od svake zemaljske brige
kako bi bez rasejanosti vršio molitve i kako nikakva pomisao i nikakva briga ne bi
prekidala njegovu molitvu. Onaj ko se sa čistim srcem, ljubavlju i suzama moli Bogu u
svome umu, kao u ogledalu odražava samoga Boga. To neprocenjivo blago se stiče
siromaštvom, bedom i teskobnim životom. Jer su uska vrata i tesan put što vode u život
(Mt.7,14).
43. Načinom svoga života podražavaj svete: nekog u pobožnosti i strahu Božijem,
nekog u smirenoumlju, nekog u samoponižavanju i samoosuđivanju, nekog u
bezmolviju, nekog u krotosti, nekog u blagodušnom trpljenju, nekog u popustljivosti i
miroljublju, nekog u druželjublju i jednomislenosti, nekog u trezvoumlju i rasuđivanju,
nekog u prijatnom ophođenju, ljubaznosti i snishodljivosti, nekog u opraštanju uvreda,
hrabrosti i velikodušnosti, nekog u podvizima i poslušanju, nekog u rukodelju i služenju
bratiji, nekog u revnosti i plamenosti duha, nekog u savršenom odricanju od sveta i u
svakodnevnom samoraspinjućem umiranju, nekog u postojanosti duha i istinoljublju,
nekog u celomudrenosti i devstvenosti. Osim toga, kod nekog se ugledaj na milostivost i
gotovost da pomogne, kod nekog na tihu narav i dobrotu, kod nekog na saosećanje i
milosrđe, kod nekog na bespristrasnost i pravosuđe, kod nekog na izbegavanje
samoisticanja i skromnost, kod nekog na zadovoljstvo malim i umerenost; kod nekog na
prostotu i iskrenost, kod nekog na neprestanu molitvu, na pevanje Psalama i potoke
suza. Kratko rečeno, kod svih uoči crte bogougodnog života i podražavaj im.
44. Pobrinemo se da gledamo na ono što je gore, da mislimo na ono što je gore, da se
uvek sećamo onoga što je gore, da se svecelo priljubimo uz gornje i da budemo sa njim
u neprestanom opštenju. I nikako ne skrećimo svoj pogled na ono što je dole gde su
zadovoljstva, gde su pohote ovog lukavog i mrtvog veka. Prekrasno je uvek očima srca
gledati na ono što je gore. Na sve načine treba da pazimo da u zenicu oka ne upadne
lukava pomisao ili nešto što nije Bogu ugodno kako se ne bi pomračio um.
45. Mi treba da se neprestano molimo da nas Gospod izbavi od neprijateljskih zamki.
Jer, pomisli nas napadaju ne samo kada usamljeno sedimo u keliji, nego i kada se
sastajemo u domu Gospodnjem. One čine da i na muška tela gledamo nečisto. Putem
maštalačkih pomisli ta zmija nas dovodi do najsramnijeg dela. Ona seje neku zbrku
pomisli kako bismo pali u rasejanost i kako ne bismo mogli čistim umom paziti na
prečiste Tajne Spasitelja našega - Boga. Uostalom, onaj ko se uzdržava čuvanjem očiju
i umnom pažnjom najzad pobeđuje uz sadejstvo blagodati Božije. Stoga treba sa svom
budnošću da čuvamo svoje srce i svoja osećanja. Mi u ovome životu, naime, vodimo
veliku borbu, a naš neprijatelj je besan.
46. Ne treba izbegavati borbu. Kako će se, međutim, boriti onaj ko je u miru sa
strastima, ko se već prodao u ropstvo grehovnim slastima i sa radošću plaća danak
mučitelju? Jer, gde je neprijateljstvo, tamo je i sukobljavanje. Gde je sukobljavanje,
tamo je i borba. Gde je borba, tamo su i venci. Onaj ko hoće da se oslobodi od gorkog
ropstva neka stupi u rat sa đavolom. Postavši pobednici u toj borbi, sveti su se udostojili
nebeskih blaga.
47. Ko hoće da se oslobodi od neprijateljske poruge i da se izbavi od gorkog robovanja
treba da se suprotstavi volji tog tiranina i da vodi sa njim rat iz ljubavi prema Spasitelju.
Jer, opit hrabre borbe će se pokazati kada mu sa raspoloženjem srca, a ne samo
ustima, kažu: "Nećemo poslušati tvoj glas, đavole, i više nećemo da služimo tvojim
pohotama". Međutim, za vreme borbe treba uznositi molitveni glas ka Bogu da posrami
one koji žele zlo slugama Njegovim. Neka tada najsvirepiji mučitelj sedmorostruko
razgori peć pohote. Onaj ko se nada na Gospoda brzo će ugledati kako se ta peć
pretvara u rosu, a mučitelj koji je ranije zadavao strah počeće sam da trepti pred njim.
48. Neko od svetih je rekao: "Misli o dobru da ne bi mislio o zlu, budući da um ne može
biti prazan". Stoga posvetimo svoj um poučavanju u rečima Božijim, molitvama i dobrim
delima. Jer, zanimanje sujetnim delima rađa rđava dela, a zanimanje dobrim delima
rađa dobri plod.
49. Ako nemaš vidljivih suza stekni makar skrušenost u srcu. Jer, i među suzama
postoji razlika. Međutim, blažen je onaj ko u svojoj duši, kao u ogledalu, sagledava
Gospoda i ko, zajedno sa suzama, izliva slavoslovlje pred Njegovom blagošću. Jer,
njegova molitva će biti uslišena.
50. Ako hoćeš da postaneš izabrani sasud napreduj u poslušnosti svome nastavniku u
Gospodu i u smirenoumlju. Život svetih je postao svetao budući uzveličan poslušanjem.
Isus Navin se zbog savršene poslušnosti Mojsiju udostojio dara da bude njegov
prejemnik. Nalazeći se u poslušnosti kod sveštenika Ilije, Samuilo se udostojio da čuje
glas Božiji. Jelisej je zbog poslušnosti zadobio dvostruku blagodat svoga učitelja. Sam
Bog Slovo je, postavši čovek, provodio život u smirenju i poslušnosti, kao što govori
jevanđelist: I beše im poslušan (Lk.2,51). A apostol je još rekao: Unizio je sebe i bio
poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Fil.2,8). Počeo si sa dobrom željom: stoj čvrsto
kako bi te Gospod uzvisio sa krotkima i smirenima u Carstvu nebeskom.
51. Prebivajući u poslušanju duhovnim ocima, jedan brat je došao drugom i rekao:
"Hoću da odem od duhovnih otaca i da bezmolstvujem samostalno". Drugi mu je kao
odgovor izložio priču. Jedan čovek je imao sina i dao ga u ruke jednom zanatliji da bi ga
naučio svom zanatu. Dečak je bio nepažljiv prema poslu. I kroz nekoliko dana on ode
ocu svome i reče: "Oče, uzmi me od učitelja. Samostalno ću se mnogo bolje naučiti tom
zanatu". Međutim, otac mu je rekao: "Ako se, učeći se kod drugih, ničemu nisi naučio uz
njihovo rukovodstvo, kako ćeš sam moći u nečemu da uspeš? Vidim da si se loše učio
svome zanatu, i bojim se da sam se uzaludno trudio oko tebe. Stoga se prihvati svoga
posla kako treba. Navikni se na njega pod rukovodstvom zanatlije da bi, postavši
iskusan, mogao da živiš". Tako i mi, brate, nemojmo da se trudimo da sa sebe zbacimo
jaram poslušanja u Gospodu kako ne bismo ostali neiskusni u delu ugađanja Bogu i
kako ne bismo bili bespomoćni kada padnemo u iskušenje.
52. Kada pobedimo strasti i iz sebe iskorenimo svako pristrašće prema ovome svetu,
blagodat Svetoga Duha će, našavši pokoj u nama, prosvetiti naša srca kao pripremljenu
svetiljku koja obiluje uljem i koja je snabdevena fitiljem. Međutim, ako smo mi još [uvek]
zarobljeni strastima i pogruženi u njima, bićemo slični svetiljci bez ulja i fitilja, i
sedećemo u tami. Pobrinimo se da se pripremimo za primanje umne svetlosti. Ištimo
duhovni život kako bi nam se prosvetio i um (stavši pod vlast Duha Svetoga) i telo
(postavši pričesnik Duha).
53. Priča. Dva čoveka su pošla u grad koji se nalazio na udaljenosti od trideset stadija.
Prošavši dva-tri poprišta, oni su na putu sreli senovit šumarak kojim je tekao potok i u
kome je bilo mnogo prijatnih mesta. Putnici su došli na to mesto i jedan je, želeći da što
pre vidi grad, brzo prošao, a drugi se zaustavio da pogleda i ostao. Pogledavši ga, i on
je hteo da pođe u grad, ali se uplašio žege i zadržao u senci drveta. Međutim, dok se on
naslađivao prijatnošću mesta, izađe zver iz luga, uhvati ga i odvuče u svoju jazbinu.
Drugi [čovek], koga nije prevarila lepota mesta, pak, sretno stiže u grad.
Evo šta znači ova priča: dva čoveka su oni koji stupaju na put blagočašća i koji su
počeli da se podvizavaju. Privlačno mesto na putu je svet sa svojim obmanama. Onaj
koji je prošao pored označava one koji ni na čemu ne zaustavljaju svoju pažnju, već
žure prema cilju radi nagrade nebeskog prizvanja Božijeg u Hristu Isusu (Fil.3,14). Onaj,
pak, ko je bio zanesen mestom označava one koji su, zaboravivši svoj cilj, svoj um od
onoga što se ne vidi okrenuli ka vidljivom. Žega je trud oko vrline. Čovek koji se zadržao
na mestu i postao plen zveri označava one koje pomisli zaustavljaju ia zemaljskim
željama. Iz njih nastaje greh koji, slično divljoj zveri, izjeda čoveka, kao što je napisano:
Želja zatrudnevši rađa greh, a greh učinjen rađa smrt (Jk.1,15). Stoga bežimo od
svetovnih pohota da ne bismo ponovo postali robovi greha.
54. Izbegavaj beskorisne razgovore da ne bi pao u sramne pomisli. Dobra reč je korisna
za dušu, a zla je razvraća, kao što je apostol rekao: Zli razgovori kvare dobre običaje
(1.Kor.15,33).
55. Kada vidiš nemarne ljude koji su ostareli u monaštvu treba da si oprezan i da paziš
da ne pođeš istim putem. Isto tako, i kad stekneš uzdržanje [treba da paziš] da se ne
prevaznosiš nad njima. Inače ćeš visokoumlju prepustiti pobedu nad sobom. Poslušaj
onoga koji kaže: Pazi na sebe, i revnosno čuvaj svoju dušu.
56. Nemoj svakom čoveku otkrivati svoje pomisli, nego samo onima za koje si saznao
da su duhovni. Jer, mnogo je đavolskih mreža. Ništa ne skrivaj od duhovnih ljudi da se
neprijatelj ne bi ugnezdio u tebi, našavši sebi pogodan kutak. Međutim, sa telesnim
ljudima se nemoj savetovati.
57. Treba izbegavati beskorisne razgovore i ne družiti sa onima koji ne brinu o strahu
Božijem. Oni, naime, ne govore ništa korisno, niti išta rade za Gospoda, niti govore o
vrlini, niti o pobožnosti, niti o čistoti. Njihove reči su smrtna mreža, njihovi saveti bezdan ada, a njihovo društvo - duševna šteta.
58. Pazi da ne izgubiš smelost pred Gospodom zbog ljudske slave ili časti, ili zbog
hrane. ili pića ili odeće. Jer, sve to podleže truleži. Svačija se, pak, dela zapisuju, bilo
dobra, bilo zla. Mislite o onome što je gore, a ne što je na zemlji (Kol.3,2) da biste dobili
obećanje Oca nebeskoga.
59. Vojnici zemaljskoga cara prolivaju krv da bi ugodili svome caru. Ti, međutim, nemaš
potrebe da prolivaš krv, nego samo nemoj dozvoliti da te savlada greh kako ne bi
donosio plod smrti (Rim.7,5). Budi bodar, brate, budi bodar i prebivaj u trudu. Bog nije
nepravedan i neće zaboraviti tvoj trud. Zbog teskobe koju trpiš, sedeći u keliji, tebi će
zasijati svetlost istine. Bori se dobrim podvigom vere (1.Tim.6,12) kako bi mogao da se,
održavši pobedu nad neprijateljem, bez stida pokloniš Caru Slave. Jer, Gospod ne
venčava samo one koji su umrli od mača, i koji su postradali od mučitelja, nego i one
koji su se pokazali iskusni u podvigu i u ljubavi. Kao što su prvi trpeli porugu Gospoda
radi, tako su i poslednji Gospoda radi trpeli tegoban život i podvižništvo.
60. Pazi na sebe i neka se ne nađe lukava reč u srcu tvome. Nemoj pristajati na lukavu
pomisao. Od toga je postradao neko od drevnih sakrivši u svoj šator nešto od onoga što
je bilo prokleto (Is.Nav.7,1-26). Slično je postradao i Gijezije, učenik proroka Jeliseja.
Oni ne samo da se nisu sakrili od Boga, već ni od ljudi. Oni su izvršili prestup u tajnosti,
ali su bili kažnjeni javno. Jednoga je sav narod zatrpao kamenjem, a drugi je nasledio
gubu (4.Car.5,27). Jer, ne laže onaj koje rekao: Bog se ne da obmanjivati. Jer što čovek
poseje ono će i požnjeti (Gal.6,7).
61. Zbog čega nas neprijatelj savlađuje? Zbog čega se u nama umnožavaju strasti? Zar
ne zbog naše nepokornosti? Kada nas uče mi smo nepažljivi; kada nas izobičavaju radi
ispravljanja pogrešaka mi se protivimo. Od ljudi se skrivamo, a o Bogu ne brinemo.
Strašna zmija stavlja u nas mudrost kako bismo rečima pobedili one koji hoće da nas
isprave. Zbog toga se greh, nemajući protivnika, u nama umnožava.
62. Početak duhovnog razvrata u monahu su smeh i slobodno ponašanje. Ukoliko to
ugledaš u sebi, monaše, znaj da si pao u dubinu zla. Nemoj prestajati da moliš Boga da
te izbavi od te smrti. Smeh i slobodno ponašanje bacaju u sramne strasti ne samo
mlade monahe, nego i starce. O slobodnom ponašanju neko od svetih je rekao:
"Sloboda u ponašanju je slična vrućem vetru. Ona uništava sav plod monaha". Čuj
nešto i o smehu: smeh lišava čoveka blaženstva koje je obećano onima koji plaču
(Mt.5,4), razara dobro unutrašnje ustrojstvo, ožalošćuje Duha Svetoga, ranjava dušu,
upropašćuje telo. Smeh izgoni vrline. U njemu nema sećanja na smrt, niti pomisli o
mukama.
63. Početak plača je samopoznanje. Neka u nama prebiva plač koji nije po čoveku,
nego po Bogu koji zna ono šta je sakriveno u srcu, kako bismo ga umilostivili. Stoga
budimo svetli licem, radujući se darovima Gospodnjim, u Duhu Svetome, a plačimo i
budimo žalosni misleno, umoljavajući Boga da nam oprosti naše grehe i da nas od njih
sačuva do kraja našega života. Plač izgrađuje i čuva. Plač umiva dušu suzama, i čini je
čistom. Plač rađa celomudrenost, odseca pohotu, učvršćuje vrline. Plač umilostivljuje
Boga i prima utehu od anđela.
64. Zanimaj se onim što je duhovno da bi se u tebi sačuvalo sećanje na Boga i gnušaj
se beskorisnih reči. Jer, nije moguće da smrad i miris prebivaju zajedno.
65. Pustinožitelj je izbavljen od tri borbe: od gledanja, slušanja i govora. I pažljivi monah
koji živi u opštežiću je, takođe, izbavljen od tri borbe: od kupovine, prodaje i napada
razbojnika. Međutim, svagde je potrebno paziti na sebe i svoju savest čuvati čistom.
66. Nemoj govoriti: "Ja sam stupio u manastir i nosim na sebi anđeoski obraz". Ni Bogu,
ni ljudima nije ugodan samo spoljašnji obraz, već se prvenstveno zahtevaju plodovi
dobrih dela. Prema tome, stoj kao rascvetalo drvo, čuvajući plodove svojih vrlina kako
se ne bi potkrao crv gordosti i kako u tebi ne bi nagrizao plod smirenoumlja, kako
taština ne bi pomračila tvoju pobožnost, kako gnev ne bi oteo tvoju krotost, kako
razdražljivost ne bi iscrpla tvoju blagodušnost, kako ljutnja ne bi narušila tvoj mir, kako
svađa ne bi poslužila kao prepreka prijateljstvu, kako zlopamćenje ne bi preseklo
uzajamnu ljubav, kako uvreda ne bi prekinula saglasnost, kako stomakougađanje ne bi
ometalo post, kako halapljivost ne bi uništila uzdržanje, kako bezbrižnost ne bi spotakla
revnost, kako san ne bi zamenio bdenje, kako uninije ne bi otežalo usrđe, kako lenjost
ne bi pomutila služenje, kako roptanje ne bi umanjilo potčinjavanje, kako nepokornost
ne bi zagradila vrata poslušnosti, kako praznoslovlje ne bi prevladalo nad pevanjem
Psalama, kako neozbiljnost ne bi prevagnula nad slavoslovljem, kako smeh ne bi
savladao plač. kako blud ne bi upropastio celomudrenost, kako srebroljublje ne bi bilo
pretpostavljeno negramžljivosti. Pazi da ne zavoliš roditelje više od Hrista, i da se ne
naslađuješ svetom više nego Carstvom, da strast osuđivanja ne podstiče tvoj jezik, da
te ne muči zavist prema bilo kome, da obmana ne potamni čistotu tvoga srca, da te
licemerje ne liši sladosti istinskih dobara, da te otimanje ne odluči od Carstva, da ti
nepravda ne zagradi raj, da čovekougađanje ne uništi tvoju smelost, da ljubav prema
zadovoljstvima ne pokrade tvoju ljubav prema Bogu i da pohota u tebi ne ugasi srdačnu
skrušenost.
67. Čovek napreduje po meri odsecanja i smiravanja svoje volje. Čovek sebi samom
nanosi štetu ukoliko se uporno drži svoje volje. Stoga nemoj želeti da robuješ svojoj
volji, već bolje budi poslušan volji Božijoj.
68. Izlazeći iz kelije na službu, ili zbog razgovora sa nekim ogradi oko, a srce podstiči
blagočastivim pomislom, govoreći: "Ti nisi slikar i nisi izašao da se učiš kako da slikaš
ljudske likove". Pazi na sebe. Ukoliko je tvoja pažnja zauzeta čulnim nećeš moći da
čistim umom, kao u ogledalu, sagledavaš nebesko, niti da se naslađuješ i raduješ
sećanjem na Boga.
69. Prestani da se zanimaš za tuđe grehove, da se prirodno ne bi pokvarila tvoja
blagočastiva misao.
70. Drži se ćutanja. Ono će te izbaviti od mnogih nečistota. Neprestano se sećaj
teskobe grešnika, bojeći se da i ti uskoro ne budeš njima pribrojan.
71. Nemojmo biti samoljubivi, budući da se od samoljublja, kao od nekog korena, rađaju
sve strasti. Samoljublje se, pak, istrebljuje ljubavlju koja sve privlači jednomislenosti i
vezuje u jedno. Ljubav je velika i dragocena tekovina. Stoga se staraj da ne otpadneš
od ljubavi.
72. Brinući se o svom spasenju budimo bližnjima obrazac vrline u veri, u ljubavi, u
trpljenju, u čistoti, u poslušnosti, u smirenoumlju, u strahu Božijem. Nemojmo se
zanositi rđavim željama, već se podvizavajmo u duhovnim trudovima.
73. Radi primanja zapovesti Božijih drži se bezazlenosti (goluba), a radi odbijanja
spletki protivnika - lukavosti (zmije).
74. Umom se odvajaj od štetnih susreta, da bi tvoj unutrašnji čovek prebivao u miru.
75. Nemoj provoditi vreme sa licemerima da se tvoje misli ne bi oskrnavile. Jer, njihove
reči su veoma štetne. Oni starce nagone da postupaju kao mladići, a mladiće uvlače u
bezakona dela.
76. Onaj ko plače nikako neće sagrešiti. I niko ko je skrušen srcem ne smišlja zlo. Kod
čoveka koji je skrušen srcem javljaju se suze, a za suzama umanjenje zla zbog
uzdržavanja od rđavih dela.
77. Ako si mlad, uči se ćutanju i trudu. Trud će te učiniti lakim, a ćutanje će tvoju
svetlost duše sačuvati neugasivom, ne dopuštajući joj da se zatamni bilo kakvom
strašću.
78. Svetovnog čoveka ne čine kosa i odeća, nego rđava narav i naklonost prema
svetskim i nečistim željama, od kojih duša postaje mrska.
79. Monaha ne čine postrig i odeća, nego želja za nebeskim i Božanstveni život, kojima
se ispoljava savršenstvo života.
80. Ne uznosi se pre iskušenja. Jer, iskušenje često postiđuje one koji prividno stoje
čvrsto. Zbog toga treba biti bodar i time um obezbediti od pada.
81. Misli i sve čini kako da bi ugodio Bogu. Jer, ako u tebi nema te misli svako tvoje delo
gubi vrednost.
82. Bilo da prebivaš u opštežiću, ili da bezmolstvuješ daleko od svih nemoj biti nemaran
prema onome što se od tebe zahteva, tj. prema čistoti srca i skrušenosti duha. Bog
neće postideti onog ko ih stekne. Onaj, pak, ko ih zanemaruje nalazi se u velikoj
opasnosti.
83. Orošavaj dušu Božanstvenim vodama (Rečju Božijom i Tajnama) kako bi procvetala
i donela plod u pravdi. Mi treba da stremimo ka onome šta je dušekorisno kao što
životinje hitaju na zelene pašnjake.
84. Kada je duša zdrava, i telo ima snage za dobre trudove, a ako se duša izgubila u
skvernim pomislima, i telo će se, po neophodnosti, oskrnaviti grehom.
85. Lukavi svakodnevno našoj duši postavlja sakrivene zamke da bi je, sablaznivši je,
podvrgao večnom mučenju. Ove zamke su ispunjene sladošću kako bi prevarile i
privukle nepažljive duše. Nemoj se, brate, naslađivati tom smrtonosnom sladošću,
zanoseći se obmanjivim pomislima. Ukoliko nađe pristup u dušu, pomisao-obmanjivač
je naslađuje grehovnim mislima kako bi je umrtvila grehom. I ona postaje zamka za
dušu. Međutim, osvesti se i požuri da razoriš tu zamku, izagnavši pomisao iz duše
molitvom, suzama, uzdržanjem i bdenjem. I ubuduće budi budan i ni jednog trenutka se
ne zaustavljaj na obmanjivoj pomisli. Uvek pribegavaj Bogu sa molitvom, sa postom i
suzama kako bi se oslobodio od svih zamki, sablazni i strasti.
86. Budimo bodri vojnici i svakodnevno savlađujmo lukavog u borbi. Izučimo pravila te
borbe. Onaje nevidljiva i njeno [osnovno] pravilo je: osloboditi se od svega zemaljskog.
Mi nećemo grešiti ukoliko očekujemo smrt, svakodnevno je imajući pred očima. Ako
isprazniš sebe od svega zemaljskog nećeš biti oboren u borbi. Jer, ono što je zemaljsko
vuče prema dole. Strasti pomračuju oči srca i lukavi nas pobeđuje.
87. Nemoj, monaše, pogrešno rasuđivati, govoreći: "Veliki su trudovi podvižništva. Ja
sam, pak, slab i nemoćan i nisam u stanju da se podvizavam". Onaj ko reši da ode u
neku daleku i stranu zemlju ne može za jedan trenutak preći ceo put. Naprotiv, on svaki
dan od prenoćišta do prenoćišta prelazi deo puta i, nakon određenog vremena, stiže u
željenu zemlju. Isto se može reći i o Carstvu nebeskom i o raju sladosti. U njih se dolazi
uz pomoć trudova celog života, tj. posta, uzdržanja i bdenja. Uzdržanje, suze, molitva,
bdenje i ljubav su prenoćišta koja vode na nebo. Prohodi ih strpljivo i sa radošću. Posle
svakog prenoćišta će se učvršćivati stope tvoje duše i nećeš naći teškoću na putu koji
vodi nebu.
88. Neprijatelj se žuri da u čoveka, koji je bez dubljeg razmišljanja stupio u monaštvo,
usadi preteranu slobodu u ponašanju. Onoga, pak, ko je iz pobožnosti stupio u
monaštvo on nagovara na podvige iznad njegovih sila. Onoga, međutim, ko se istinski
boji Boga on ne može uloviti ni jednom ni drugom pomišlju. Strah Božiji prosvećuje
njegovo srce kako bi išao pravim putem.
89. Brat se, posle primanja monaškog obraza, borio sa mišlju da izađe iz opštežića. I
pomisli su mu predstavljale sledeći primer: "Pogledaj na povrće u bašti. Biljke neće
početi da rastu ukoliko ih onaj ko brine o lejama ne iščupa i ne presadi na drugo mesto".
Brat je, pak, odgovorio pomislima: "Zar će baštovan iščupati sve što je posejano u
lejama? Zar on neće u lejama ostaviti onoliko koliko one mogu da ishrane. Osim toga, ni
ono što je iščupano neće biti onakvo kakvo će biti ono što je ostalo na mestu. Stoga i ti
budi u broju onih koji nisu iščupani". I on je, uz pomoć blagodati Božije, savladao
pomisao.
90. Monah treba da je blagorazuman kako bi prepoznao protivnikove zamisli protiv
njega. Nešto od toga on treba da propušta sa podsmehom, nešto sa smirenjem, a nešto
da obara dobro pripremljenom rečju.
91. Sve dok duša mašta o zemnom, različite želje ovoga sveta i sujetna zadovoljstva,
koje joj predstavljaju pomisli, raslabljuju njene sile. Zbog toga onaj koji sedi u keliji
postaje nemaran. Nemar, međutim, neće imati vlasti nad onim ko se savršeno odvojio
od sveta, ko je omrzeo svet i njegove prelesti, i ko se od sveg srca i od sve duše predao
na služenje Gospodu. On će slobodno vršiti svoj posao. Njemu će samo predstojati
borba sa pomišlju taštine. Međutim, sluga Gospodnji tera od sebe i tu pomisao, držeći
na umu svoju sopstvenu nemoć i sećajući se čije darove poseduje, saglasno onome koji
je rekao: Šta li imaš što nisi primio (1.Kor.4,7). Kod njega je, takođe, prisutna i borba sa
nemoći tela. Ipak, sluga Gospodnji zbog toga ne pada u strah, niti će se odvojiti od
ljubavi Božije, po reči onoga ko je kazao: Ko će nas rastaviti od ljubavi... Božije
(Rim.8,35-39). Posle svih strasti sledi duh bluda. Međutim, beži od sramnih reči i izbeći
ćeš nečiste pomisli.
92. Mudri starci su za bratiju ulje koje pomazuje i ukrepljuje dušu.
93. Ako si se odrekao sveta pobrini se o svome delu kako bi dobio traženi biser. Jer,
neki su, odrekavši se sveta i udaljivši se od svetskog života, ostavili vojnu službu ili
razdali bogatstvo, da bi ipak, na kraju, pali. Oni su se, naime, rukovodili svojom voljom.
Nešto najbednije je rukovoditi se svojom voljom, a ne živeti po volji Božijoj. Oni su se na
glavna vrata prividno udaljili od svega žitejskog, da bi mu se opet vratili na tajna vrata.
94. Čovek ima blagouhano znanje ako u svakom slučaju osuđuje samog sebe i ako,
osuđujući sebe, ne osuđuje drugog koji je pao u greh.
95. Onaj čije je srce pomračeno burom pomisli i onaj ko je pobeđen strastima niti se
čoveka stidi, niti se Boga boji. Ako je gospodar on će bez straha činiti zlo. A ako je
nemoćan i bedan, on će, predavši se grubosti svoje naravi, takođe činiti zlo bez srama.
96. Vojnici imaju kratkotrajnu borbu. Kod revnitelja za spasenje ona se, pak, produžava
do njihovog odlaska ka Gospodu. Zbog toga delu treba pristupati sa svom revnošću,
bodrošću i trpljenjem. Ako nameravaš da ubiješ lava, lati se posla sa svom odlučnošću
kako ne bi slomio tvoje kosti kao zemljani sasud. Ako budeš bačen u more, nemoj gubiti
bodrost sve dok ne izađeš na stenu kako ne bi kao kamen potonuo u dubinu. Ako stupiš
u borbu budi bodar kako se protivnik, pobedivši te, ne bi zaradovao, i kako umesto
venca ne bi dobio ono što mu je suprotno.
97. Onaj ko hoće da bude monah treba da je spreman za junačko trpljenje kako, po
stupanju u monaštvo, ne bi rekao: "Nisam znao da će to biti sa mnom". Međutim, to
treba da ti je poznato. Dovedi u red svoje pomisli, i naoružaj se trpljenjem kako se ne bi
desilo da pri postrigu kažeš: "Sve ću trpeti", a sutradan postaneš narušitelj svoga
zaveta i rečju i delom. Anđeli Božiji stoje i slušaju sve što izlazi iz tvojih usta. Pazi da ne
slažeš, budući da će Gospod pogubiti sve koji govore laž (Ps.5,7).
98. Onoga koji pristupa da služi Gospodu okružuju mnoga iskušenja. Ali, u svim
iskušenjima pobeđuje onaj ko sebe svim srcem poverava rukovodstvu Božijem, i
prebiva u volji Božijoj. Bog od nas zahteva samo odlučnost, dok sam daje snagu i
pobedu: On je zaštitnik svima koji se u Njega uzdaju (Ps.17,31).
99. Nemoj gledati na lenjive, već pazi na sebe, imajući Boga pred svojim očima, po
uzoru na onoga koji je napisao: Svagda vidim pred sobom Gospoda. On mi je sa desne
strane da ne posrnem (Ps.15,8).
100. Nemojmo nikoga osuđivati. Jer, mi ne znamo kako se čovek vlada u svojoj keliji ili
kako se trudi pred Bogom. Nemojmo osuđivati nikoga, čak i ako vidimo da se neko
smeje ili razgovara, budući da ne znamo kakvo je njegovo raspoloženje u keliji. Svako
od nas treba da pazi na sebe budući da će svako od nas za sebe dati odgovor Bogu.
101. Hoćeš li da te ne savlada iskušenje? Odseci svoju volju. Ako tvoj nastojatelj u
Gospodu neko delo ne smatra dobrim pokori mu se u Gospodu, čak i ako tebi izgleda
dobro. Ulaziti u spor i ići za svojom sopstvenom namerom već je priznak skretanja sa
pravog puta. Neka svako čuje šta se govori u Psalmu: Služite Gospodu sa strahom i
radujte mu se sa trepetom. Primite pouku da se jednom Gospod ne razgnevi i ne
propadnete van puta pravde (Ps.2.11-12).
102. Nemojmo da naše vladanje bude promenjivo, tj. da danas imamo uzdržanje i
krotost, a ujutro neuzdržanje i gordost; danas bezmolvije, bdenje i smirenje, a ujutro
rasejanost, nenasiti san, nepotčinjavanje i slično; danas odricanje od sveta, odricanje
od svega zemaljskog, odricanje od otadžbine, prijatelja, roditelja (zbog nade na
Gospoda), a ujutro želju da vidimo rodni kraj, rodbinu i nasledstvo koje pogružava u
mnoštvo zala. Opominjimo se da je žena Lotova, obazrevši se natrag, postala stub od
soli. I Gospod uči: Nijedan ko je metnuo ruku svoju na plug pa se obazire nazad, nije
pripravan za Carstvo Božije (Lk.9,62).
103. Uvek imaj na umu dan u koji si, svukavši sve, ostavio svet radi Gospoda, u koji si
bio raspaljen strahom Božijim i u koji si goreo duhom ka Gospodu. Drži se toga
raspoloženja do kraja. Jer, ko pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt.10,22).
104. Neka te ne raslabljuju pomisli koje nailaze. Jer, to je tek početak borbe. Pouči se
od cisterni ispunjenih kišnicom. Posle kiše, nakon blagoslova koji se sakupi u cisternu,
voda je mutna. Međutim, što više prolazi vreme, ona je sve čistija. Potrpi i stišaće se i
tvoje pomisli, i daće ti pokoj.
105. Počuj priču o skvernim pomislima. Pošto se vinogradski plodovi saberu sa loze,
stave u tocilo i iscede, dobija se vino koje se naliva u posude. Tada ono najpre vri kao
da je zagrejano najsnažnijom vatrom, pri čemu i posebni sudovi, ne podnoseći njegovu
silovitost, ponekad pucaju od naprezanja. Tako biva i sa čovekovim pomislima, tj. kada
od ovog sujetnog veka i briga prelazi k nebeskom. Ne trpeći čovekovu revnost, demoni
na razne načine smućuju njegov um sa namerom da mu dodaju mutni napitak
(Av.2,15). I ako nađu sud koji nije bez nedostatka, tj. dušu koja je neverna i koja
sumnja, oni ga razaraju. Oni kao grabljivi vukovi idu po kelijama monaha tražeći
otvorena vrata. I prodrevši unutra, oni upropašćuju dušu koja im je pokorna. A ukoliko
naiđu na zatvorena vrata, tj. na dušu koja je utvrđena u veri, oni se povlače nazad sa
dole oborenim licem.
106. U svim svojim delima drži se smirenoumlja koje je majka poslušnosti. Zbaci sa
sebe dvojedušnost i u svemu se zaodeni verom da bi te Gospod, videći revnost tvoje
duše, učvrstio u podvigu. Pothranjuj u sebi silnu mržnju prema lenjosti, prema
nadmetanju, prema svakoj zloj naravi i zavisti, budući da si Hrista radi sve ostavio. Znaj
da ćeš pretrpeti mnogo truda i štete ukoliko te na početku raslabe takve pomisli.
107. Ako ne dozvoljavaš da se u dvorištu nagomilava đubre, onda nemoj dozvoljavati ni
da se u tvojoj unutrašnjosti krepe plotske želje.
108. Na širokom putu se nalazi sledeće: zloumlje, rasejanost, stomakougađanje,
pijanstvo, rasipništvo, razvrat, razdor, razdražljivost, nadmenost, nepostojanost i slično.
Za njima, pak, sledi: neverje, neposlušnost, nepokornost i, poslednje od svih zala očajanje. A na tesnom i uskom putu se nalazi: bezmolvije, uzdržanje, celomudrenost,
ljubav, trpljenje, radost, mir, smirenoumlje i slično. Za njima sledi besmrtni život.
109. Osobito se čuvaj od smelosti u ponašanju da ne bi postao rob praznoslovlja i
bestidnosti, da ne bi postao radost demonima, i da se na kraju ne bi odvojio od bratstva.
[Čak] ni divlji magarci ne pustoše pšenicu onoliko koliko drskost razara trudove
monaha.
110. Zamislimo one koji stoje pred zemaljskim carem i služe truležnom prestolu. Sa
kakvom pažnjom i strahom oni stoje pred svojim carem? Nismo li tim više mi verni dužni
da pred Nebeskim Carem stojimo sa strahom i trepetom i sa svakom pobožnošću?
Stoga ne smatram dobrim da se bestidnim okom gleda na prisutne Tajne Tela i Krvi
Gospoda i Spasitelja našega Isusa Hrista. Neka nas u to ubedi i Božanstveno Pismo
koje kaže: A Mojsije se uplaši i ne smejaše da pogleda (na kupinu) (Dap.7,32).
111. Po mome rasuđivanju, postoje tri vrste dremljivosti koje noću smućuju čoveka.
Prvu brat doživljava usled dejstva lukavoga kada počne da peva Psalme. Međutim, ako
u njemu nema lenjosti, ona nema nikakvu snagu. Ona silnije uznemirava ako je
bratovljev stomak opterećen jelima i pićem. Druga nailazi na brata za vreme službe
Božije zbog njegove sopstvene nemarnosti, tj. kada ne želi da se potrudi da odstoji do
kraja pravila, već usred službe ostavlja one koji pevaju Psalme i odlazi da spava. Treću
osećamo po zahtevu prirode posle završetka pravila obične službe. Nemoj biti nemaran.
Zar nisi čuo kako se prorok Samuilo, koji je više puta bio pozivan, ni jednom nije olenjio
da ustane, premda je još bio dete? Kada stojiš na službi Božijoj, među bratijom ili u
usamljenosti, radi slavljenja Spasitelja našega Isusa Hrista i uznemiri te prva vrsta
dremljivosti potrudi se da joj se usprotiviš kako se zbog svoje lenjosti ne bi lišio plodova
služenja Bogu. Sa čvrstinom potrpi, ma koliko puta dremanje sklapalo tvoje oči. Ne
odlazi sa svoga mesta i steći ćeš veliku korist. Pristrašće prema nenasitom snu je slično
strasti stomakougađanja. I priroda traži mnogo kod onih koji su navikli da mnogo jedu, a
kod onih koji su navikli na uzdržanje ne zahteva mnogo hrane. Primeni na sebe ono što
čine ribari: oni po svu noć provode u bdenju, ne napuštajući svoj posao. Ako se onaj
koga savlada sai, preda neradu i zaspe, kada ustane videće da ništa nije uhvatio. Tada
će početi da se ukoreva zbog nerada. Isto će se desiti i sa tobom ako se predaš
dremanju i snu, kao što i prorok kaže: Zaspaše snom svojim i ništa ne stekoše{Ps.75,6).
112. Ma koliko da je velik, brod na kome se napravi mala rupa biva potopljen valovima
ukoliko se ubrzo ne preduzmu mere. Isto se događa i sa dušom koja je dopustila da joj
se približe neprijateljski prilozi, ukoliko ne pripadne Onome kojiju je sazdao. Stoga je
meni i tebi, brate, potrebna bodrost i veliko smirenoumlje. Srdačno obraćenje Bogu čini
nemoćnim svako lukavstvo [neprijatelja].
113. Događa se da neko uzme sud da bi zahvatio vode, ali ga ispušta i razbija pre nego
što ga napuni vodom. Njemu je sličan i onaj ko stupi u manastir radi postizanja
hrišćanskog savršenstva, pa odbaci blagodat Božiju i ponovo se vrati svetovnom životu.
114. Vera je majka svakog dobra. Njome čovek postiže obećanja Vladike i Spasitelja
našega Isusa Hrista, prema onome što je napisano: Bez vere nije moguće ugoditi Bogu
(Jev.11,6). Veoma plodna, pak, tekovina za đavola jeste neverje, koje je majka svakog
lukavog dela. Od njega se rađa dvojedušnost koje je nered. Dvojedušan čovek, rečeno
je, nepostojan je u svim putevima svojim (Jak.1,8).
115. Hoćeš li da izbegneš sablazni i osuđivanje? Postavi vrata na usta svoja u Gospodu
i odvrati oči svoje da ne vide sujetu (Ps.118,37). Tako ćeš ćutanjem izbeći ogovaranja,
a čuvanjem očiju - sablazni. Ukoliko to u sebi ne savladamo, ma kuda da pođemo u
samima sebi ćemo nositi svoje neprijatelje. Pobedi ih i imaćeš mir, ma gde živeo.
116. Molitva i post su prekrasni. Njih ukrepljuje milostinja, budući da je rečeno: Milosti
hoću, a ne žrtve (Os.6,6). I Spasitelj ublažava milostive: Blaženi milostivi, jer će biti
pomilovani. I anđeo je rekao Korniliju: Molitve tvoje i milostinje tvoje uziđoše na spomen
pred Bogom (Dap.10,4): ne samo molitve, nego i milostinje.
117. Ne izbegavaj crkvenu službu pod izgovorom nekog posla. Kao što kiša pomaže da
seme raste, tako i crkvena služba utvrđuje dušu u vrlini.
118. Nemoj biti [prevrtljiv], tj. nemoj sebi dozvoliti da jednog dana prebivaš u bezmolviju
i pažnji prema delu Božijem, a drugog da ideš od kelije do kelije, ili, što je još rđavije, iz
naselja u naselje. Naprotiv, postojano bezmolstvuj, sećajući se da se po meri
bezmolstvovanja čiste pomisli. Kod onog, pak, ko se udaljava od bezmolvija um postaje
sve grublji.
119. Strah Božiji je čvrsti stub pred licem neprijatelja. Ne uništavaj taj stub i nećeš pasti
u ropstvo. Priljubi se uz Čovekoljupca, vapijući Njegovoj blagosti zajedno sa prorokom:
U tebe se, Gospode, uzdam da se ne postidim doveka. Po pravdi svojoj izbavi me i
skloni me (Ps.30,1-6). Tada će i Gospod tebi reći: Ja ću biti sa tobom i neću te ostaviti,
niti prevideti. Krepi se i budi hrabar (Is.Nav. 1,5-6).
120. Budimo velikodušni i ponesimo teret jedni drugih, trudeći se da podignemo one koji
su pali i upali u ropstvo neprijatelja. Koji vojnik neće stupiti u borbu sa neprijateljima,
videvši da su njegovog prijatelja odveli u ropstvo? On će se sukobiti sa njima da bi
svoga prijatelja izbavio iz njihovih ruku. Ukoliko, pak, nije u mogućnosti da ga izbavi, on
plače i žalosti se, sećajući se prijatelja. Nismo li mi utoliko pre dužni da polažemo svoje
duše jedan za drugog? Jer, Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos je rekao: Od ove ljubavi
niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje (Jn.15,13).
121. Čovek koji provodi svoj život u lenjosti samoga sebe obmanjuje. On uopšte ne
pomišlja na blaga koja je Gospod pripremio pravednim, i o kazni koja je pripremljena
grešnicima, predajući se utehama bez ikakvog straha. U takvom [čoveku] lukavi
pobuđuje telesne pohote svake vrste. On, pak, nije u stanju da to primeti, kao što ni
vrata ne primećuju one koji na njih ulaze i izlaze. Jer, pohota je, nastanivši se u
njegovom umu, pomračila njegove oči.
122. Beži od preterane slobode u ponašanju i smeha. Stomakougađanje obuzdavaj
uzdržanjem, srebroljublje - negramžljivošću, mnogogovorljivost - ćutanjem,
nesposobnost prebivanja na jednom mestu - prebivanjem u keliji, lenjost - sećanjem na
buduća dobra, nepokornost - smirenoumljem. Više od svega beži od preterane slobode
koja je, po mome rasuđivanju, početak svih zala. Ako je ne obuzdaš, ona će te učiniti
bestidnim. A obuzdavši je, pak, bićeš blažen, budući da je rečeno: Blago čoveku koji se
boji svih radi pobožnosti (Prič.28,14).
123. Pazi na sebe kako ne bi izgubio svoje vreme u nemaru i rasejanosti. Ako si
posadio vinograd, ogradi ga ogradom. Ako si stekao vrt, čuvaj njegove plodove da bi se
zaradovao na kraju. Nemoj puštati svoje svinje na plodove trudova tvojih da ih ne bi
opustošile. Kakva je korist ako jedan dan gradim, a dva dana rušim? Kako će se posao
privesti kraju ako se radi na taj način?
124. Svakovrsni grehovni mamci su rasejani po svom ljudskom rodu kako bi čovek
neprestano vodio umnu borbu. Međutim, neko se bori, a neko se prepušta izazovu i
pada. I jedan pada u jedno, a drugi u drugo, u zavisnosti od predraspoloženja svakoga.
To se ne dešava bez učešća neprijatelja, premda ovnim željama, on ga vezuje baš
onim kojim se i on saobražava našim sklonostima. I kada nekoga želi da sveže svojim
greh se on naslađuje stoga da uopšte ne bi ni poželeo da se ikada oslobodi. Onaj koji
nas veže je lukav i dobro zna koga čime da veže. On zna da [čoveka] ne treba da sveže
nevoljnim okovima, budući da će njegov um odmah raskinuti okove i pobeći. Zbog toga
on svakoga veže onim čime se naslađuje i u čemu uživa. Budući svezani, dakle, mi se
ne žalostimo, već se radujemo. I budući ulovljeni, mi se nadimamo. Nadimamo se stoga
što smo, na primer, vezani zavišću, a ne strašću preljube. I samo zbog toga što nismo
vezani strašću preljube, mi smatramo da smo slobodni od svega. Isto tako onaj ko je
svezan sujetom smatra da je slobodan od svih okova samo stoga što nije svezan javnim
nepravdama. I niko od onih koji su svezani ne zna za svoje okove i ne prepoznaje
mreže koje su prostrte oko njega. Svi oni pate od neznanja pijanice. Svezani, slično
pijanome, ne zna da je vezan. Od vina oni zaboravljaju na okove, i zbog pijanosti ne
vide mreže oko sebe.
125. Imaj na umu da se primesom grehovne strasti upropašćuje i uništava svako dobro:
uništava se pravda kada joj se prisajedini lukavost; povređuje se neporočnost ako je se
kosne pohotljivost; uništava se vera ako bude slušala proricanja [sudbine]; pomračuje
se dobročinstvo ukoliko sadrži nešto gordosti; posramljuje se post ako se da mesta
osuđivanju. Pazi na sebe i nemoj da dopustiš takve štetne primese.
126. Ti si dužan da svaki ud na odgovarajući način sačuvaš od onoga što je štetno. Ako
ti je telo čisto od bluda, čuvaj i svoja usta od osuđivanja drugih. Usta ne mogu da čine
preljubu, ali mogu da lažu i kleveću. Ako jedan tvoj ud nije kriv, a drugi jeste, osuda
jednog uda će preći na tebe celog. Nemoj smatrati da je osuđivanje nešto beznačajno.
Iz primera onih koji postaju hrana lovcima nauči se da ne zanemaruješ ni najmanje
sitnice. Dešava se da ptica biva zadržana u zamci samo malim noktom: vrh bezvrednog
nokta nadmašuje i savlađuje snagu krila. Ptica je [telom] u potpunosti van zamke, ali je
ipak [zbog nokta] čitava zarobljena.
127. Bežimo od rđavih pomisli. Jer, za pomisli će nam se suditi podjednako kao i za
dela. Pristupimo dobrim pomislima koje od Onoga koji ispituje srdačne namere dobijaju
nagradu zajedno sa delima. Namera je već delo, budući je u njoj, kao u [središtu] iz
koga se sve rađa, postavljena osnova naše slobode.
128. Milostivi Gospod nas je snabdeo oruđima protiv svih neprijateljskih napada. Samo
nemoj biti lenj da se njima služiš, i nećeš pretrpeti štetu. Ako neprijatelj na nas pusti
svoje raspaljene strele i mi uz sebe imamo neoborivi štit, tj. molitvu. Ako namerava da
nas porobi nepravdom, pribegnimo pravdi i spašćemo se. Ako namerava da te rani
mržnjom prema ljudima, susretni ga obiljem čovekoljublja. Ako te napada gordošću,
usprotivi mu se smirenoumljem. Ako u tebi pobuđuje telesnu pohotu, brzo se obuci u
oklop celomudrenosti. Ako nas napadne nenasitošću, načinimo sebi krila od posta.
Prema tome, naši neprijatelji imaju strele, ali i naša nemoć poseduje strele. Poraz u
borbi se, dakle, ne događa zbog nedostatka oružja, nego zbog nepažnje i odsustva
želje da ga upotrebimo.
129. Kakva je korist ako neko ima sve, ali nema ljubavi koja spasava? [Pretpostavimo]
da neko načini veliki obed kako bi pozvao cara i kneževe, te sve bogato pripremi kako
ni u čemu ne bi bilo nedostatka. Međutim, jedino se desi nema soli. Da li će takav obed
moći da se jede? Bez sumnje, ne. Isti slučaj je i ovde. Ako onaj ko je stekao
devstvenost, ko je postio, ko je vršio bdenja, ko se molio, ko je davao utočište bednima,
ko je prinosio dar, ili prvine, ili plodove, ko je izgradio crkvu, nema ljubavi, sav [njegov
trud] pred Bogom nema nikakve vrednosti (1.Kor.13,1-4).
130. Pobrinimo se o sticanju večnih dobara koja su nam obećana. Postarajmo se o
tome dok se nije smrklo i dok se nije završila trgovina. Načinimo sebi za tamošnji život
prijatelje od bednih i nemoćnih. Kupimo sebi ulja od njih i pošaljimo ga tamo ispred
sebe. Jer, ovde za tamošnje svetiljke ulje prodaju udovice, siromasi, nemoćni, sakati,
hromi, slepi i svi ništi koji sede kod crkvenih vrata.
131. Kada staneš pred Boga na molitvu, pazi da prekrasne organe pomoću kojih pevaš
Boga, tj. pomisli, ne pokradu tvoji neprijatelji. Kako ćeš ili čime ćeš služiti Bogu ako ti
oduzmu organ, tj. zaplene pomisli? Služenje Bogu zahteva da pomisli, sva krepost i sila
duše i sav um budu nerasejano usmereni Bogu. Svome zlatu nemoj dodavati bakar ili
olovo, tj. svojoj duši - mnoge i nečiste pomisli. Devica koju prevare [pokvareni ljudi]
postaje mrska u očima obručnika. I duša koju zavedu nečiste pomisli i koja se
saglašava sa njima postaje mrska svom nebeskom Ženiku, Hristu. Ona treba da na sve
moguće načine izbegava vezu sa tim pomislima i da se ne naslađuje saglasnošću sa
njima kako bi Gospod, uvidevši njenu ljubav prema Njemu, bio blagonaklon prema njoj i
uništio neprijatelje koji pokušavaju da odvrate njene misli od Njega. Jer, čim uvidi da se
duša napregnuto stara da bude sabrana u sebi, neprestano ga ištući, očekujući ga
noću, i vapijući ka Njemu danju, Gospod će požuriti da je osveti i očisti od poroka koji se
još u njoj nalaze, te da je postavi pred sebe kao čistu nevestu.
132. Otvori svoje srce i odluči da želiš Boga u sve dane svoga života. Želeti Boga je
svagdašnje naslađivanje, prosvećivanje i svakodnevna radost. Ako ga uvek budeš
želeo, On će uvek obitavati u tebi. On prebiva u duši koja ga se boji, i ispunjava volju
onih koji ga ljube.
133. Hoćeš li da budeš svet i neporočan hram Božiji? Imaj uvek u srcu svome obraz
Božiji. Pod obrazom Božijim ne podrazumevam izobraženje bojama, nego lik koji se u
duši živopiše dobrim delima, postovima, bdenjima, napredovanjem u dobru, uzdržanjem
i molitvama. Boje za ovaj nebeski Vladičin obraz su čiste pomisli, odlaganje svega
zemaljskog i uvek čisti život.
134. Ni u svetu ni u podvižničkom životu niko ne biva uvenčan bez borbe. Bez borbe,
dakle, niko ne može da dobije neuvenljivi venac i večni život. Jer, sadašnji život je uvek
sličan borilištu. Hoćeš li da se pokažeš savršen u borbi? Uvek budi obučen u vrline kao
u oruđa borbe. I ako si se obukao u vrline neprestano upotrebljavaj napor da ne ostaneš
bez njih.
135. Postaraj se da postaneš podražavatelj života i vrlina prepodobnih otaca. Idi putem
njihovog života i podvizavaj se kao i oni: podvizavaj se umom, podvizavaj se duhom,
podvizavaj se telom. Budi podvižnik i u odeći, budi podvižnik i u hrani, budi podvižnik i u
reči, budi podvižnik i u pogledu, budi podvižnik i u pomisli kako bi se u svemu pokazao
savršen.
136. Pazi na sebe kako ti se ne bi desilo da u vreme molitve budeš rasejan. Kada
staneš na molitvu pred Boga, stoj sa strahom i trepetom. Iz svoga srca izbaci sve
pomisli i brige o zemaljskom. U vreme molitve budi potpuno kao nebeski anđeo.
Postaraj se da tvoja molitva bude sveta, čista i neskverna kako bi se, pri uzdizanju na
gore, nebeska vrata odmah otvorila pred njom i kako bi je anđeli i arhanđeli sa radošću
susreli i prineli ka svetom i uzvišenom prestolu prečistog Vladike. U vreme molitve
svagda pripadaj Bogu kao heruvim ili serafim.
137. Tvoja borba nije neka obična borba. Naprotiv, svi anđeli i Vladika posmatraju borbu
koju vodiš sa neprijateljem. Prema tome, Bog i anđeli će te pohvaliti ukoliko pobediš
neprijatelja. Anđeli će, radujući se, proslaviti Boga koji ti je dao silu da pobediš
lukavoga. I tvoja borba se sve više i više pojačava kako bi ti postao iskusniji, kako bi se
Bog proslavio i ljudi počeli da se ugledaju na tebe.
138. Nemoj da padaš u nerad zbog iznemoglosti, već uvek imaj u vidu nadu. Jer, gde
su podvizi, tamo je i nagrada; gde su borbe, tamo su i počasti; gde je bitka, tamo su i
venci. Gledajući na to, pomazuj sebe poukama trpljenja. Zajedno sa svetima
neprestano uzvikuj: Hrabri se, neka se krepi srce tpvoje i sačekaj Gospoda (Ps.26,14).
139. Pripremaj dela svoja za ishod. Dovedi u red sve na polju svome. Polje je, pak, ovaj
život: uzmi dobar ašov - Novi Zavet i ogradi svoj posed trnjem (napravi ogradu od
bodljikavog rastinja), tj. posta, molitve i učenja. Ukoliko budeš imao takvu ogradu zver,
tj. đavo neće ući [u tvoje polje]. Obrađuj svoju dušu kao prelepi vinograd. Vinogradari
koji čuvaju vinograd udaraju dlanom o dlan i gromko viču da bi zaustavili one koji
nameravaju da provale u njega. Tako i ti podigni glas i zapevaj Psalme, pa ćeš proterati
lukavu lisicu, tj. đavola. Neprekidno pazi na neprijatelja ukoliko tvoje želje bude
usmeravao na nepristojna dela. Ako tvoju dušu počne da, kao iz praćke, gađa nečistim
pomislima podigni štit vere i stavi na sebe kacigu nade. Izvuci mač duhovni koji je Reč
Božija (Ef.6,17). I naoružavši se tako protiv neprijatelja trpi, i nemoj biti nemaran u borbi.
Naprotiv, budi bodar u svemu, govoreći: "Znamo mi njegove zamisli".
140. Kada u tebe uđe lukava pomisao izvuci svoj mač, tj. probudi u srcu strah Božiji, pa
ćeš poseći svu neprijateljsku silu. Umesto bojne trube upotrebljavaj Reč Božiju. Kao što
truba svojim zvukom sakuplja vojnike, tako i Reč Božija, prizivajući nas, sabira blage
pomisli i dovodi ih u poredak strahom Božijim, sastavljajući puk koji se suprotstavlja
neprijatelju. Jer, naše pomisli se, slično vojnicima, sukobljavaju sa neprijateljima cara. I
još, kao što truba svojim zvukom u vreme borbe i u mladim vojnicima budi gotovost da
idu na neprijatelje, tako i Božansko Pismo budi tvoju revnost prema dobru i učvršćuje te
u borbi sa strastima.
141. Po meri svojih sila prinuđavaj sebe da što češće čitaš Pismo kako bi sabrao svoje
pomisli koje neprijatelj rasejava svojom prepredenošću. On u tebe polaže lukave
pomisli, nanoseći ti ili česte žalosti, ili mnogo uspeha i životnih prijatnosti. On to čini po
svojoj pakosti, sa namerom da čoveka udalji od Boga.
142. Budi trezven i staraj se da se uvek usrdno zanimaš čitanjem kako bi se naučio da
izbegavaš neprijateljske mreže i da dostigneš večni život.
143. Čitanje Božanstvenih Pisama sabira rasejani um, i daruje [po]znanje Boga. Jer,
napisano je: Počinite i razumite da sam ja Bog (Ps.45,11). Počuj da [po]znanje Boga
stiče onaj ko se čistim srcem upražnjava u čitanju Božanstvenih Pisama. Stoga nemoj
biti nemaran, nego se upražnjavaj u čitanju i u molitvi, kako bi se prosvetio tvoj um i
kako bi postao savršen i potpun, bez ikakvog nedostatka (Jak.1,4).
144. Neki se hvale što razgovaraju sa velmožama, knezovima i carevima, a ti se hvali
što, prilikom čitanja Svetog Pisma, besediš sa Svetim Duhom. Jer, kroz Pismo govori
Duh Sveti.
145. Staraj se da čitaš Božanstvena Pisma i da postojano prebivaš u molitvama. Jer,
svaki put kada razgovaraš sa Bogom njihovim posredstvom, osvećuje se tvoje telo i
duša. Znajući to, staraj se da se češće upražnjavaš u njima.
146. Ako ne umeš da čitaš nemoj odlaziti odande gde možeš da slušaš i da dobiješ
korist. Jer, napisano je: Ukoliko vidiš razumnog čoveka, porani da ga obiđeš i neka tvoja
noga pohaba pragove njegovih vrata (Sir.6,36). To je korisno ne samo za one koji ne
umeju da čitaju, nego i za one koji umeju, budući da mnogi čitaju premda ne znaju šta
čitaju.
147. Kada rešiš da čitaš budi oprezan da te neprijatelj ne bi prekinuo, navodeći uninije
ili rasejanost, ili govoreći: "Najpre učini to i to delo, budući da je neznatno, a zatim ćeš
sa spokojnim duhom da čitaš". Našaptavajući ti to, on u tebi budi osobito usrđe prema
rukodelju kako bi te što pre odvukao od čitanja. On to čini kada vidi da se brat usrdno
bavi čitanjem i stiče korist od njega. Tada se on stara da ga odvuče od tog bavljenja i da
mu se suprotstavi pomoću tih i drugih predloga. Nemoj mu verovati, već budi kao žedni
jelen koji želi da dođe do izvora vode, tj, Božanstvenih Pisama, kako bi iz njih pio i
ugasio žeć koju pale strasti.
148. Pobrini se da reč iz Pisma koju ti Gospod da da pročitaš i saznaš ne ostane
prazna. U njoj se poučavaj umom svojim, napiši je u srcu svome, i neizbrisivo je čuvaj u
sećanju svome. Jer, napisano je: Poučavam se u zakonu tvome (Ps.118,16), i još: U
srcu svome zatvorih reči tvoje (Ps.118,11).
149. Kada čitaš, čitaj marljivo i sa usrđem. Sa velikom pažnjom zaustavljaj se na svakoj
reči. Nemoj se starati da samo iščitavaš strane, već, ako je potrebno, nemoj biti lenj da i
dva, i tri i više puta pročitaš stih kako bi razumeo njegovo značenje.
150. Sedajući da čitaš ili slušaš onoga ko čita najpre se pomoli Bogu, govoreći:
"Gospode Isuse Hriste! Otvori uši i oči srca moga da čujem reči tvoje i ispunim volju
tvoju. Otvori oči moje da bih razumeo čudesa zakona tvoga (Ps.118,18). U tebe se
uzdam, Bože moj. Ti prosveti srce moje". Uvek se moli Bogu da prosveti tvoj um i da ti
otkrije značenje svojih reči. Mnogi su, pouzdavši se u svoj razum, pali u zabludu.
Govoreći da su mudri, oni poludeše (Rim.1,22).
151. Stekni bezmolvije kao čvrstu stenu i ono će te izdignuti iznad strasti. Ti ćeš voditi
borbu odozgo, a one odozdo. Stekni, pak, bezmolvije u strahu Božijem, i nijedna
neprijateljska strela te neće povrediti. Spojeno sa strahom Božijim, bezmolvije je
ognjena kolesnica koja one koji su je stekli uznosi na nebo.
152. Bezmolvije je majka skrušenosti, ogledalo grehova, izvor nezadrživih suza, učilište
straženja nad pomislima i rasuđivanja, utvrđenje posta, pregrada stomakougađanju,
poprište upražnjavanja u molitvi i čitanju, umirenje pomisli, neoborivo utočište od briga,
blagi i laki jaram koji uspokojava i nosi one koji ga nose, roditeljka pobožnosti, tamnica
za strasti, uzda za oči, jezik i sluh, uzrok negramžljivosti, plodonosna Hristova njiva koja
daje dobre plodove.
153. Stekni dobri deo, koji je izabrala Marija. Ona je, naime, sevši kraj nogu Gospoda i
prilepivši se jedino uz Njega, postala obrazac bezmolvija. Stoga ju je Gospod i pohvalio,
rekavši: Ali je Marija dobri deo izabrala koji joj se neće oduzeti (Lk.10,42). Vidiš li kakvo
je bezmolvije! Sam Gospod pohvaljuje one što su ga stekli. Stekni bezmolvije i
nasladićeš se Gospodom (Ps.36,4). Sedni kraj nogu Njegovih i priljubi se jedino uz
Njega tako da sa smelošću možeš reći: Duša se moja prilepila za tebe i desnica tvoja
me prihvati (Ps.62,9).
154. Bolesti ne postaju odjednom neizlečive: dobivši rđav početak od nerada, one
prelaze u veliku povredu. I strasti u duši niču iz malih uzroka. Ukoliko se, pak, ne
istrebljuju, proizvode veliko rastrojstvo u duši. Vidiš li kako zelena ivica na bakru postaje
sve dublja i dublja? Iz toga razumi šta strasti proizvode u duši usled nerada. Ako ne
očistiš rđu, nećeš ukloniti mrlju; ako ne iznuriš prirodu tela, nećeš uspeti da od sebe
oteraš strast. Rđa se tesno sjedinjuje sa bakrom: i strast se ukorenjuje u prirodi. Ko
očisti bakar pre nego što zarđa, biće bezbrižan: ko obuče dušu u vrline, neće biti u
opasnosti, niti će pretrpeti potajni udar zla. Očišćeni bakar prima svetlost kao odeću.
Ako je očišćeni bakar nedirnut rđom, biće upotrebljiv na dugo vreme. U suprotnom je
svetlost varljiva. Taj sasud je slab i ubrzo propada, budući da je izrađen od oštećenog
bakra. Ako oštećena pristupa vrlini, duša pada u kolebanje, a od kolebivosti dolazi
raspuštenost.
155. Kao što duša, usled sjedinjenja sa vlažnim telom, postaje telesna, tako i telo, uz
netruležnost duše i jedinstvo sa semenom Božijim, postaje duhovno. I sveti Pavle
razlikuje telesne od duhovnih ljudi. On je znao da i telesni ljudi imaju dušu, i duhovni
telo. Međutim, on celom čoveku daje ime po onome što preovladava u njemu. Ako telo
preovladava nad dušom čovek je telesan, a ako prevladava duša, čovek duhovan. I na
drugom mestu on govori: Jer telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela; a ovo se protivi
jedno drugome, da činite ono što ne biste hteli (Gal.5,17). U Jevanđelju se kaže da
Carstvo nebesko pripada podvižnicima (Mt.11,12). Duh se trudi da uzdigne prirodu k
Božanstvenom stoga što se priroda telom prelešćuje zemnim. Taj napor duha nad
prirodom jeste borba koja se projavljuje na dva načina: kod početnika sa ciljem da se ne
potčine telu, a kod savršenih - da i samo telo učine duhovnim.
156. Ako je besmrtna duša ono glavno u čoveku, onda nije nepravedno što je Bog
čoveka usmerio ka netruležnosti. On ne čini nasilje nad složenom čovekovom prirodom,
nego samo podstiče silu duha da samovoljno privlači telo ka netruležnosti, kao sluškinju
upropašćenu grehom. Kao što u užarenoj peći i bakar prima izgled ognja, tako i telo
postaje duhovno ukoliko srasta sa netruležnošću. Bakar koji je zakopan u zemlju izjeda
rđa i pretvara u prah. Isto se dešava i telu koje je pogruženo u strasti.
157. Kako se sveti odnose prema telu? Priroda tela zahteva odmor, a oni se više staraju
da je skruše i pritesne. Naša (povređena telesna) priroda se naslađuje slavom, a oni se
raduju ruženjima, i sakrivaju svoja dela. Priroda tela zahteva hranu, a oni je iznuravaju
postovima i iscrpljuju podvizima. Priroda ima sklonost prema bračnom životu, a oni je
obuzdavaju uzdržanjem i odsecaju sve uzroke koji pobuđuju pohotu. Priroda teži za
prijatnostima života, a oni trpe kada im čine nepravdu i velikodušno podnose kada ih
potkradaju. Uopšte, oni se u potpunosti odriču telesnog života, po reči Gospoda: Uzmite
krst svoj i za mnom idite (Mt.16,24). Isto to uči i apostol, govoreći: Umrtvite udove svoje
koji su na zemlji (Kol.3,5). Apostol ne osuđuje Božija stvorenje na zaklanje, nego želi da
oživi telo, umrtvivši naporom duha ono što je u njemu neprirodno. On nije rekao:
"Umrtvite vaše telesne udove", nego: Udove koji su na zemlji. Koji su to [udovi]? Blud,
nečistota, zla pohota, lakomstvo, i sve tome slično. Svim sličnim naslađuje se telesni
čovek, koji je ponižen i upropašćen grehom. Greh čini nasilje nad prirodom. Tada se
priroda umesto umerenosti predaje nenasitosti, umesto utoljavanju žeđi - pijanstvu,
umesto braku - bludu, umesto pravdi - nepravdi, umesto ljubavi - zlobi. Apostol [nas] uči
da prinuđujemo povređenu prirodu i da umrtvljujemo sve ono što se spolja uvuklo u nju.
Na taj način ona ne bi izlazila iz svojih granica, nalazeći se pod rukovodstvom duha.
Govoreći da je podvižniku bolje da hrom ili kljast uđe Carstvo (Mt.18,8), Spasitelj nije
zapovedio da odsecamo udove, koje je stvorio, nego da ih ne činimo oruđima greha.
158. Onaj ko želi da se podvizava Hrista radi treba da stekne oružje kojim će biti u
stanju da se suprotstavi đavolu i da ugodi Spasitelju našem.
159. Umesto borbe prihvati veru u jednosušnu i nerazdeljivu Trojicu, sličnu gorušičnom
zrnu. Gorušično zrno je savršeno okruglo i kao - samopokretno. Tako samopokretna
treba da je i tvoja vera. Pokreti vere su vrline. Neki imaju veru, ali nemaju dela. To nije
vera, budući da je mrtva, kao što je rečeno: Jer, vera bez dela je mrtva (Jak.2,20). Veru
ima onaj ko tvori dela vere. I ona liči na samopokretno gorušično zrno. Stekni je i budi
zdrav i nepovrediv u njoj, goreći raspoloženjem za zapovesti našega Spasitelja kako bi i
ti čuo od Njega: Dobro, slugo dobri i verni... uđi u radost gospodara svoga (Mt.25,23).
Dobrim ga je Gospod nazvao zbog dela, a vernim zbog vere.
160. Umesto kacige prihvati nadu na buduća dobra koja oko ne vide, i uho ne ču, i u
srce čoveku ne dođoše, i u koja anđeli žele zaviriti (1.Kor.2,9; 1.Pt.1,12). Ova nada ti
daje jaku utehu u zlopaćenjima i žalostima, i sećanje na nju te raduje. Nju su imali u
vidu blaženi Hristovi mučenici. Posred oštrica, posred strašnih i raznovrsnih mučenja,
posred vrelog ognja oni su ovu željenu nadu imali pred svojim očima. Oni su radosno i
sa blagodarnošću sve trpeli samo da dobiju ono čemu su se nadali. Tu nadu uvek i
neprestano imaj pred svojim očima kako ti želja za onim čemu se nadaš ne bi dozvolila
da pomišljaš o nečemu prolaznom, i kako bi u tebi budila spremnost za svako dobro
delo.
161. Umesto pojasom, opaši se savršenom ljubavlju prema Bogu i bližnjemu. Ona će
učiniti da potrčiš bez prepreka. Onaj ko je opasan sve prolazi lako i bez prepreka.
Utoliko pre onaj ko je opasan ljubavlju lako prelazi svuda. Jer, ljubav, kao što je rečeno,
sve snosi... sve trpi (1.Kor.13,7). Njome ispunjen, sveti Pavle je govorio: Ko oslabi a da i
ja ne oslabim? Ko se sablažnjava, a ja da ne gorim (2.Kor.11,29). Eto sastradalnosti i
sile ljubavi!
162. Umesto obuće primi smirenoumlje. Kao što noge gaze obuću tako i onaj ko je
stekao smirenje prima kao nešto normalno kada ga svi gaze. I ti, brate, stekni smirenje.
To nije telesna, nego duhovna obuća: ona će te zaštititi da ne spotakneš o kamen nogu
svoju (Ps.90,12). Stekavši smirenje, blaženi David je rekao: Ja sam crv, a ne čovek
(Ps.21,7). Shvati koliko Bog voli smirenje, koliko se približava onome koji ga je stekao i
kako uvek gleda na njega. Jer, napisano je: Koji na visinama živi i na smirene gleda
(Ps.112,5.6), i još: Oči Njegove gledaju na ubogoga (Ps.9,29). Slušajući o ubogom,
shvati da se ne govori o onome koji nema imanje (jer su i mnogi carevi ugodili Bogu,
kao što su i mnogi siromašni propali), već o siromašnima duhom, kao što je rečeno:
Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko (Mt.5,3).
163. Umesto štita ogradi sebe časnim krstom i zapečati njime svoje udove i srce. I
nemoj samo rukom stavljati na sebe krsno znamenje, već i misleno zapečaćuj njime
svaki svoj posao, svoj ulazak i izlazak, sedanje i ustajanje, i odar svoj. Ma koji posao da
radiš, pre svega, radi blagoslova, oseni sebe znamenjem krsta u ime Oca i Sina i
Svetoga Duha. To je veoma moćno oružje. Niko ti nikada neće moći naneti štetu ukoliko
si ograđen tim oružjem. Onome ko nosi pečat zemaljskoga cara niko ne sme da učini
zlo. Utoliko pre niko neće biti u stanju da se nadmeće sa nama koji na sebi nosimo
pečat velikog nebeskog Cara. Brate, češće od svega deluj ovim oruđem koje se silno
suprotstavlja strelama neprijatelja. Nikada ne zaboravljaj da se oseniš krsnim znakom.
Njime ćeš raskinuti mreže koje ti postavlja đavo, budući da je napisano: Na putu kojim
hodim sakriše mi zamku (Ps.141,4). Uvek zapečaćuj sebe krstom i zlo se neće dotaći
tvoga duha.
164. Umesto luka raširi svoje ruke na molitvu, kao što je napisano: Mišice moje čini da
su luk od bakra (Ps.17,35). Jer, zaista su za neprijatelja ruke koje su ispružene na
molitvu (koja se prinosi za znanjem) bakarni luk. Ona je strela koja je tačno puštena iz
nategnutog luka. Ako dozvoliš pomisli da luta bićeš sličan čoveku koji u rukama drži luk,
ali ne ume da uputi strelu ka neprijatelju, već je pušta nasumice. Da li će tvog
neprijatelja uplašiti napad ako primeti da držiš u rukama luk i strelu puštaš nasumice?
Nimalo. Tek kad se čovek moli sa znanjem, ne dozvoljavajući pomislima da lutaju, i kad
razume ko je on, pred kim stoji i sa kim razgovara, [njegova] molitva se približava k
Bogu, i neprijatelj silno strada kao da je pogođen strelom u srce. Tada duša, po
blagodati Božijoj, sve više i više napreduje, a neprijatelj beži, kao prah pred vetrom,
gonjen anđelom Božijim. Eto zbog čega muči neprijatelja onaj ko se moli sa znanjem, i
ko se hrabro podvizava, držeći svoju misao na uzdi.
165. Moli se sa znanjem (sa svešću kome i zbog čega se moliš). I ako nešto u vreme
molitve ili posredstvom očiju, ili zbog nekog drugog razloga, raseje tvoj um, znaj da se
radi o dejstvu neprijatelja. Stoga ne žuri da završiš molitvu, već, osudivši samoga sebe,
ponovo saberi svoj um i moli sa znanjem, budući svestan onoga što išteš od Boga, i
zbog čega ga moliš Bogu kako ne bi govorio nepotrebno i kako ne bi praznoslovio. Delo
satane je i da ustremljuje pomisao kao strelu puštenu nasumice, i da ne da čoveku da
se zadrži na onom čime se zanima. Jer, on zna, da će čoveka, ukoliko oduži svoju
molitvu, uslišiti Tvorac, čak i ako je veoma grešan. Neprijatelj ga stoga odvodi ka
mnogim mislima kako bi mu pomisao letela kao strela koja je nasumice puštena. I
događa se da su njegove ruke ispružene na molitvu, pri čemu jezik govori jedno, a um
misli i zamišlja drugo - na smeh neprijatelju. Zbog toga, brate moj, uvek moli Boga za
ono što ti je naročito potrebno i u čemu postoji naročita nužda, te po osećanju te
potrebe. Pogledaj na dva jerihonska slepca. Oni su vikali ka Gospodu: Pomiluj nas,
Gospode, sine Davidov. I kada ih je Gospod pitao: Šta hoćete da vam učinim, oni su sa
skrušenošću i uzdisanjem svoga srca molili: Da se otvore oči naše (Mt.20,30). Oni nisu
rekli: "Daj nam to i to". I zar je kod njih bilo malo potreba? Ne, oni su molili samo za ono
u čemu su imali krajnju nuždu. Pogledaj na Hananejku. Zbog čega ona viče idući za
Gospodom? Pomiluj me, Gospode, sine Davidov, kćer moju mnogo muči đavo
(Mt.15,22). Ona nije navela ništa drugo osim bola svoga srca. Zar nisu, slično tome, i
svi drugi, koji su dolazili i prilazili Gospodu, iznosili patnje svoga srca? Bolesnik koji
dolazi lekaru pokazuje ono što ga boli. I ti, brate moj, iznesi pred Gospoda patnje svoje
duše. Gledaj na Njega mislenim očima, uz pomoć vere, kako bi, po napisanom, video
Onoga koji sedi na visokom i uzdignutom prestolu (Is.6,1) i vojske anđela i arhanđela
koje stoje pred Njim. I baci se pred blagost Njegovu i izli pred Njim molbu svoju. Najpre
ispovedi svoje grehe, a zatim pred Njega iznesi svoje reči, ili žalost kako bi se
umilostivio po blagosti svojoj i izlio na tebe milost svoju. O dušo! Velika je vera tvoja.
Neka ti bude kako hoćeš (Mt.15,28).
166. Oni kod kojih su prosvećene i uvek otvorene umne oči tačno znaju da se od
sablazni lukavoga ne izbavljaju svojom sopstvenom silom, nego nepobedivom silom
Božijom. Sloboda, koja je čoveku dostupna sastoji se jedino u odlučnosti ili neodlučnosti
da se suprotstavi đavolu. Međutim, i pored mogućnosti da se usprotivi [đavolu], on
nema potpunu vlast nad strastima. Kada bi ljudska priroda mogla da se suprotstavi
spletkama đavola i bez sveoružja Svetoga Duha, Gospod ne bi zapovedio da u molitvi
govorimo: I ne uvedi nasu iskušenje, no izbavi nas od zloga. Prema tome, ko hoće da
se izbavi od raspaljenih strela lukavoga, da se udostoji bestrašća i da postane pričesnik
Božanstvene slave neka uvek sa nenasitim raspoloženjem i svim srcem i svom silom
ište pomoć odozgo kako bi pobeđivao strasti i kroz neoslabnu pobedu stigao u oblast
čistote, bez koje niko neće videti Gospoda.
167. Postaraj se da budeš besprekorno čedo Božije i da uđeš u pokoj gde kao preteča
za nas uđe Isus (Jev.6,20). Pobrini se da budeš zapisan u nebeskoj Crkvi zajedno sa
prvorođenima. Postaraj se da uđeš u gornji Jerusalim, gde je i raj sladosti. Međutim,
znaj da se nećeš udostojiti ovih divnih dostojanstava ukoliko dan i noć ne budeš
prolivao suze kao potoke, slično svetome koji kaže: Svaku noć kvasim odar svoj,
suzama svojim natapam postelju svoju (Ps.6,7). Zar ne znaš da će oni koji su sejali sa
suzama, požnjeti sa radošću (Ps.125,5)? Stoga i prorok kaže: Nemoj prevideti moje
suze (Ps.38,13), i: Postavio si suze moje pred sobom, kao i u obećanju tvom (Pe.55,9);
i: Suze su mi hleb dan i noć (Ps.41,4), i; Piće moje rastvaram suzama (Ps.101,10).
Suze koje se prolivaju sa znanjem, sa velikom tugom, pri čistoj toploti u unutrašnjosti
srca predstavljaju duševnu hranu, nebeski hleb koji hrani dušu za život večni.
168. Kao što postoji ovo vidljivo nebo, koje se naziva svodom, tako iznad njega postoji
drugo, telesnim očima nevidljivo, blistavo nebo gde su vojske anđela. Tamo je
nerukotvorena skinija u kojoj sveti anđeli vrše svoju službu. Sve to je Božanstveno,
neizrecivo, svetlonosno, i pripada drugome svetu, a ne ovome veku. Tamo nema ni
noći, ni lukavih duhova, ni borbe. Međutim, ne dozvoljava se svakome da unutrašnjim
okom vidi nebesko. Zbog toga je postavljen nebeski svod, slično nekoj zavesi. Tako ni
oni koji su tamo ne mogu da sagledavaju sve, nego samo one koji su čisti srcem i
osvećeni umom, tj. svoje sugraćane i satajnike. A kada zavesa bude uklonjena,
pravednicima će biti otkriveno ono što očekuje pravednike.
169. Molitva koja se vrši polako, sa dušom skrušenom i sa napregnutim umom uzlazi na
nebo. Dok teče ravnicom i dok se koristi velikim prostorom, voda se ne propinje u
visinu. Kada joj, pak, ruke vodovodžija pregrade tok odozdo i stesne je, ona se, brže od
svake strele, ustremljuje naviše. Tako se i ljudski um razliva i rasejava dok se koristi
velikom slobodom. Kada ga, pak, skrušenost i tuga u srcu pritisnu, on uzleće naviše i
uznosi Bogu čiste i napregnute molitve. Molitve koje se uznose sa tugom bivaju naročito
uslišene. O tome svedoči prorok, govoreći: Gospodu zavikah u nevolji svojoj i usliši me
(Ps.119,1). Prema tome, uzburkajmo savest i pobudimo u duši tugu sećanjem na
grehove kako bismo je učinili dostojnom da bude uslišena. Učinimo je trezvoumnom,
budnom, sposobnom da svojim vapajima dosegne nebesa. Ništa tako od nas ne odgoni
lenjost i nemar kao skrušenost i tuga. Oni sabiraju um i vraćaju ga samome sebi. Onaj
ko se tako žalosti i moli, biće u stanju da, posle molitve, u svoju dušu useli veliku utehu.
Nagomilavanje oblaka čini da vazduh postane mračan. Kada se, pak, iz njih izlije kiša, i
kada jedan za drugim izgube paru koja se skupila u njima, vazduh ponovo postaje čist i
jasan. Tako i duševna žalost pomračava naše pomisli sve dok je zaključana unutra. Kad
se, pak, iscrpi u suznim rečima molitve i izađe napolje, u duši nastaje velika jasnoća,
nizvodeći u um onoga ko se moli, slično nekom zraku, misao o Božijoj pomoći.
170. Hoćeš li da se nerasejano moliš? Učini da tvoja molitva izlazi iz dubine duše. Drva
koja su pustila koren u dubinu ne lome i ne mogu biti iščupana čak i ako podnesu i
hiljade naleta vetrova. Jer, njihov koren je duboko učvršćen u dubini zemlje. I molitve
koje se uznose iz same dubine duše, kao pravilno ukorenjene, idu u visinu i nikakav
nalet pomisli ne može da ih raseje. Primer nam daje prorok koji o sebi kaže: Iz dubine
vičem k tebi, Gospode (Ps.129,1).
171. Posmatrao sam naoružanje pobednika i nastojao da shvatim koje oružje donosi
odlučnu pobedu. Mnoga oružja su se ukazala mome pogledu. Svakim od njih moguće je
održati blistavu pobedu. Najpre sam video čisti post, tj. mač koji nikada ne otupljuje.
Zatim sam video devstvenost, čistotu i svetost, tj. luk čije oštre strele prodiru u srce
lukavoga. Video sam i siromaštvo koje sa prezirom odbacuje srebro i svako imanje, tj.
oklop koji ne dopušta da do srca dođu izoštrene strele đavola. Primetio sam tamo i
ljubav, tj. štit, i mir, tj. tvrdo koplje od koga satana drhti i beži. Video sam bdenje, tj.
pancir, molitvu, tj. grudnjak, i pravednost, tj. laku vojničku kočiju. Međutim, razmatrajući
sva ta oružja i razmišljajući o tome koje je od svih njih najpouzdanije, ugledao sam
bedem smirenja. Tada sam shvatio da ništa nije pouzdanije od njega. Njega nikakvo
neprijateljsko oružje ne može da probije i lukavi nema moći da ga zauzme na juriš.
Stoga, ako želiš da održiš pobedu u borbi koju vodiš, traži sebi pribežište iza bedema
smirenja. Tamo se sakri i ne napuštaj tu zaštitu, te grabljivac neće uspeti da te zarobi.
Na druga svoja oružja nemoj u potpunosti da se oslanjaš kako te lukavi ne bi porazio.
PREPODOBNI JEFREM SIRIN
PODVIŽNIČKE POUKE
VII
SAVETI PODVIŽNICIMA
sardžaj
1. Početak monaškog odricanja jeste - bojati se Boga. Monah koji se ne boji Boga biće
izvan vrata Carstva Božijeg. Početak dobrog života monaha jeste poznanje Boga, a
neznanje Boga pomračava monahovu dušu.
2. Dobra baština monaha je celomudrenost i svetost. Onaj monah koji ih nema - lišava
se nasledstva otaca.
3. Monaški podvig predstavlja - izučavanje Pisma i ispunjavanje zapovesti Božijih.
Monah koji se time ne zanima, nije podvižnik.
4. Monahova hrana je da tvori volju Božiju, a čulna hrana ga neće postaviti pred Hrista.
Jer, što ulazi na usta ide u trbuh, i izbacuje se napolje (Mt.15,17).
5. Stopalo monaha, krećući se pristojno, neka haba Crkvene stepenice, i neka ne
prelazi iz kuće u kuću, vladajući se nepristojno.
6. Neka monah prima savet od razumnih, a savet nerazumnoga neka se ne useli u srce
njegovo.
7. Monah koji bdije u Psalmima i slavoslovljima i duhovnim pesmama od sebe tera
noćna maštanja, a monah koji spava, nadimajući se svojim dobrim delima, plete
paukovu mrežu.
8. Hrabri monah krstom Hristovim izbegava đavolske mreže.
9. Monah koji se vezao za zemaljsko i k zemaljskom priklonio u svemu postupa po
satanski (protivljenjem zapovestima, lukavstvom i samougađanjem).
10. Neka monahova misao uvek bude zauzeta dobrim delima. Delanje monaha su
pristojne pomisli. Bdenje monaha ukroćuje nečiste pomisli.
11. Polje koje monah treba da obrađuje jeste dobra duša koja donosi jevanđelski plod.
Monah koji je obrađuje prvi jede od njenih plodova.
12. Besmrtna sila za monaha jeste negramžljivost koja nosi krst. Srebroljublje je, pak,
štetno za njega, jer zagrađuje [ulaz] u Carstvo nebesko.
13. Dobar dar za monaha jeste devstvenost koje ga, zajedno sa Ilijom na kolesnici,
uznosi na nebo. Sila devstva je uzdržanje u hrani, a monah koji se opija oskrnavljuje
svoje telo.
14. Suze koje se liju iz očiju jesu drvo života koje izrasta u visinu smirenoumlja. Monah
koji ga je stekao sabira dobre plodove.
15. Monah koji svima razglašuje o svome daru izaziva omrazu i čuće od Gospoda: Ti si
već primio platu svoju (Mt.6,2). Ko se, pak, stidi da priča dobija nagradu od Gospoda
koji zna [ono što je učinjeno] u tajnosti.
16. Monaše, ne uznosi se dajući Bogu Božije. Naprotiv, moleći se Gospodu, govori:
Tvoje od tvojih prinosim ti, Vladiko i samo od tebe ištem izbavljenje duše.
17. Monaha koji sa čistim srcem vrši noćne molitve čuje Gospod. Danju ga On čini
svetlim kao dan i svakodnevno ga sve više i više pokazuje svetlim.
18. U gordosti monaha ne počiva Gospod, a u smirenoumlju njegovom počiva Duh
Sveti.
19. Neka hiton monaha (ne tkani, nego duhovni) u svako vreme bude čist. Takav
monah će u ponoć sa Ženikom ući u dvorac.
20. Monaše, pripremi ulje radi izlaska u sretanje Ženiku. Jer, ako tada ništa ne budeš
imao da naliješ u svetiljku, da bi jasno gorela, ostaćeš van dvorca zajedno sa ludim
devojkama.
21. Neka monaški život, koji je podražavanje anđeoskog života, bude uništitelj greha.
On treba da bude neprestano donošenje plodova pokajnika.
22. Neka monaški život stavlja pečat umrtvljavanja pohote na sve udove: obrazac za to
jeste život svetog Jovana Preteče.
23 Neka besovska bura beži od monaha i neka u njima likuje anđeoska tišina. Kada
nailazi besovska bura čuvaj se, monaše, svoje razdražljivosti. Jer, život monaha treba
da uvek nosi odeću krotosti i trpljenja.
24. Monah koji gori duhom (revnosti po Bogu) progoni besove, a monah koji se radi
(gordog) suparništva nadmeće sa svojim bratom - privlači demone.
25. Neka sunce ne zađe u gnevu tvome, i ružna reč, koja izlazi iz razdraženog grla,
neka ne smućuje bratiju.
26. Nemoj izbegavati da slušaš pevanje, koje zapravo predstavlja anđeosko
slavoslovlje. Od šuma, pak, satanskih prizora beži, zato što se radi o đavolskoj prelesti.
27. Neka na tvom čelu uvek bude krst Hristov, a u srcu strah Božiji.
28. Bezmolvije sa čistim srcem pomazuje monaha uljem Duha Svetoga.
29. Dobra narav rađa bratoljublje i daleko progoni svađu.
30. Ko se sjedinio sa Gospodom ne predaje se đavolu da ne bi bio postiđen u bračnom
dvorcu.
31. Neoborivi štit za monaha jeste anđeosko pevanje u njegovim ustima. San, pak, koji
mu je prijatniji od pevanja, za njega predstavlja smrt.
32. Dobrovoljno siromaštvo je riznica monaha i božanstven je monah koji je obučen u
njega. Na nebu sabiraj svoju riznicu, budući da su vekovi sladosti beskonačni.
33. Neka tvoj um uvek bude zauzet Božanstvenim Pismima. Neka tvoja vrata ne budu
zaključana metalnim bravama, nego neka budu pregrađena krajeugaonim kamenom
(trezvoumnim prizivanjem imena Gospoda Isusa).
34. Lice monaha u molitvi postaje čudesno, i tragovi njegovog duhovnog veselja
prenose radost na sve mnoštvo monaha.
35. Monah koji se ne brine o stomaku i koji ne voli da pije vino postaje sličan anđelima.
36. Neopisiva lepota monaha jeste devstvenost koja blista u duši. Najodvratniji, pak,
izgled monaha predstavlja - oskrnavljena devstvenost.
37. Za monaha je najgore od svega - pasti u greh. On u njemu uništava sve dobro, kao
oganj slamu.
38. Monah, koji je zgazio svet postaje sabesednik Hristov, a onaj ko je sputan delima
ovoga sveta nije ugodan Vojvodi Hristu.
39. Nesrebroljubiv monah je najverniji propovednik Carstva nebeskog. Ko, pak, boluje
od srebroljublja jeste čovek koji nesrećno gine.
40. Mladom monahu je ukras celomudrenost koja vlada nepomračenom devstvenošću.
41. Za monaha je poslušnost [velika] dragocenost: ko je stekne biće uslišen od
Gospoda.
42. Neka monah izgovara dobru reč i neka svojim ustima izgovara reči Višnjega.
43. Neka monah primi na sebe dobrovoljno gladovanje da bi smirio svoje telo, i uzvisio
stanovnicu neba - dušu.
44. Monah neka blagovesti reči istine i laž neka bude izgnana iz njegovih usta.
45. Čuvši grubu reč nemoj upasti u srdžbu, nego se smiri. Postavši posrednik mira,
naime, primićeš vernu nagradu za mir i nazvaćeš se sinom Višnjega.
46. Lav je strašan divljim magarcima. Neka takav bude i monah za pohotne pomisli.
47. Monah koji pre vremena razrešava post liči na onoga koji potkopava temelj stuba
(na kome živi).
48. Gordeljivi monah koji pobuđuje strasne pokrete u manastiru isto je što i vetar koji
podiže prašinu u ravnici.
49. Dobri monah je anđeo na zemlji koji nije ranjen strelama slastoljublja.
50. Ne prepuštaj se gordosti da ne bi pao strašnim padom. Ugledaj se na smirenoumlje
Pavla da bi postao njegov sanaslednik.
51. Kao uzor sebi izaberi Mojsijevu krotost da bi Bog tvoje kameno srce pretvorio u
vodeno jezero i da bi ti, osetivši blagotvornost, mogao zahvalno da kličeš: Na tihoj vodi
vaspita me Gospod (Ps.22,2).
52. Spoznaj kako je prekrasno smirenoumlje i izaberi ga za sebe, budući da uznosi na
nebo. Predstavljena ti je dobra nagrada za smirenoumlje - Carstvo nebesko. Nemoj biti
nemaran za njega.
53. Neka se mladi monah, prezirući sujetu, utvrđuje u celomudrenosti. Monah koji je
ispunjen celomudrenošću predstavlja mladicu osvećenu Bogom.
54. Post je uzda za monaha. Ko sa sebe zbaci ovu uzdu postaje sličan raspaljenom
konju (Jer.5,8). Mladi monah koji ne obuzdava stomak neće moći da se uzdrži od
telesnog greha.
55. Bodri monah danonoćno marljivo prebiva u molitvama. Udarajući se u srce, on
prolivasuze i na sebe sa neba nizvodi ulje.
56. Monah koji nije predan strastima jeste drvo života na zemlji. On je primio anđeoski
život.
57. Psalam u ustima monaha jeste najoštriji mač protiv đavola.
58. Suvo drvo Jelisejevo je iz dubine izvuklo željezo, a telo, koje je monah učinio suvim,
izvlači dušu iz dubine (strasti). Post monaha isušuje tokove strasti. Monahu je granica
posta - smrt i pre končine neka ga ne napušta.
59. Bodrost monaha u molitvi jeste mač protiv strasti. Monahu nije naznačena granica
molitve. Stoga neka on u svako vreme blagosilja Gospoda.
60. Monahu koji ne zadržava svoj jezik u dan gneva nije lako da savlada ni strasti.
Monah koji se gnevi ubija svoju dušu i oštrim strelama ranjava svoga bližega.
61. Naoružaj se pre iskušenja. To će ti pomoći da se u vreme iskušenja pokažeš
iskusan.
62. Ne stiči bogatstvo i ne goji telo: tesan i uzak put zahteva da se odloži na stranu sve
što nije korisno. Podražavaj Pavla i smatraj sve za trice, da bi Hrista dobio (Fil.3,8).
Bogatstvo i gojenje tela neće proći kroz nebeska vrata. Zavoli negramžljivost i uzdržanje
i nećeš ostati izvan tih vrata.
63. Oganj koji pali monaha jeste slastoljublje koje se zapaljuje pijenjem vina. Hristos je
izvor koji uvek teče. Zahvatajući iz njega ugasi smradni oganj.
64. Nemoj da izgovaraš rđavu reč inače ćeš postati vinograd u kome raste trnje. U
razgovoru sa bližnjim upotrebljavaj najprijatnije reči, ugledajući se na pčelu koja uvek
donosi med koji nema gorčine.
65. Lakomislenog monaha uznemirava bura pomisli, a ko vlada sobom učvršćuje se
rečima Jevanđelja. Nemarnog, pak, monaha dave pomisli kao trnje pšenicu.
66. Nemoj u svome srcu čuvati zlu reč na brata svoga da bi u molitvi mogao da govoriš:
I ostavi nam... kao što i mi ostavljamo (Mt.6,12).
67. Venac pohvale za monaha jeste mir i svetinja. Ko ih je stekao videće Gospoda
(Jev.12D4).
68. Mudrost monaha nije u znanju trudova koje treba poneti, nego u njihovom
razumnom nošenju. Ko je takav - ne uči rečju, nego urazumljuje delom.
69. Ratujući sa pukovima besova, mudri monah ne biva ranjen njihovim strelama.
Krepeći se krstom Hristovim, on uništava glavu zmije.
70. Dragoceno nasleđe monaha je devstvenost koju ozaruje svetlost milostinje. Onaj
koji ga je stekao i sačuvao nesumnjivo će ući u bračni dvorac.
71. Sačuvaj zapovesti Višnjega i čuvaj pravila otaca, te ćeš postati naslednik Carstva
nebeskog.
72. Samovoljan i drzak monah pada u iskušenje i u mrežu đavolsku, a krotkog će
susresti mir i venac svetinje.
73. Monah koji se obilno hrani pada u iskušenje i noćna maštanja, a isposnikova
postelja je čista i san bezmetežan.
74. Monah koji se boji Boga neće pretrpeti nikakvu štetu. Njega čuva Gospod i u dan
smrti on će imati žrtvu izmirenja.
75. Poslušnost monaha se ne poznaje u velikim podvizima, nego - u iskušenjima.
Monahu trpljenje u žalostima, koje se verno čuva, donosi nepostidnu nadu. Neka ga on
čuva do poslednjeg daha, jer - ko pretrpi do kraja taj će se spasti (Mt.10,22). Trpi,
monaše, jer je vreme trpljenja kratko, a vekovi sladosti - beskonačni,
76. Neka pesmopoj monaha bude neprekidan, budući da se i slavoslovlje serafima
nikada ne prekida. Monaše, neka u tvojim ustima bude duhovna pesma, koja će
olakšavati težinu iskušenja koja te susreću,
77. Poslušni monah će sa dobrom smelošću stajati pored krsta. Jer, na krstu je Gospod
koji je bio poslušan do smrti, i to do krsne smrti.
78. Neka se glas monaha u molitvenoj krotosti iskreno uznosi Bogu iz nepokretnih usta.
79. Istinska svetlost na zemlji jeste monah koji se ne spotiče svojim jezikom. Ko je takav
i ko svoje telo ne oskrnavljuje gresima - prijatelj je Hristov.
80. Monah koga okruži strah Božiji jeste kao stub koji se ne može oboriti. Monah, pak,
koji nije stekao strah Božiji biće lak plen protivnicima.
81. Monah koji ništa nema jeste čista svetlost na zemlji. Jer, kao koren svih zala,
srebroljublje (1.Tim.6,10) ne donosi dobre plodove.
82. Bolje je da monah jede meso i da pije vino, nego da osuđivanjem jede tela svoje
bratije.
83. Zlato se ispituje u ognjenoj peći, a pravi monah se poznaje u mnoštvu monaha.
84. Neka ruke monaha budu prepodobno ispružene Bogu na poraz neprijatelja,
podražavajući Mojsija koji je, rukama izobrazivši krst, savladao Amalika.
85. Na monahu koji je raspet i umire svakodnevno počiva obilna blagodat. Njemu se
raduju anđeli, primajući ga u Carstvo nebesko.
86. Uzda za strasti je post, a umrtvljenje strasti je molitva sa milostinjom.
87. Monah koji je iznad telesnih strasti jeste čistiji od snega. Zaželevši jedino Hrista, on
će ugledati kako ga Hristos uvenčava u dan blagosti.
88. Monah-klevetnik razgoni mnoštvo monaha i uništava prijateljstvo. Zmija je uz pomoć
klevete Evu izgnala iz raja. I monah koji kleveta joj je sličan, budući da pogubljuje dušu
bližnjega i svoju ne spasava,
89. Bog će uslišiti onoga ko razumno peva u svome srcu. Neka duša monaha
nerasejanim okom gleda prema Bogu. Jer, odrekavši se sveta i sjedinivši se sa Hristom,
ona treba da prenebregava sve zemaljsko.
90. Duša monaha koja duhovno miriše, sveto zagrađuje čulo mirisa od zmije da ne bi
omirisala skvernu pohote. Osim toga, onaj ko u srcu ima strah Božiji neće dotaći
skvernu sladostrašća.
91. Staraj se da uvek budeš prostosrdačan i iskren. Nemoj jedno držati u srcu, a drugo
na jeziku. Jer, to je lukavstvo.
92. Budi pravdoljubiv i ne laži, budući da je laž od đavola.
93. Ne uzvraćaj zlom na zlo. Naprotiv, oprosti onome ko ti učini zlo, da bi Gospod i tebi
oprostio.
94. Ako te napada zlopamćenje, iz sve duše se pomoli za dotičnoga brata - i
zlopamćenje će odstupiti od tebe.
95. Pazi da u sebi ne dopustiš strast zavisti da te đavo ne bi živog progutao, već se što
pre ispovedi i moli Boga da te izbavi od takve opasnosti.
96. Ako vidiš nekoga da greši, ne razglašuj njegov greh, ne osuđuj ga i nemoj ga mrzeti
da ne bi pao u isti greh, već bolje reci: "Ja sam gori od njega. Danas je on sagrešio, a
sutra ću ja".
97. Znaj da se demoni boje ćutanja, posta, bdenja, uzdržanja, smirenja, molitava, suza i
ostalih podvižničkih vrlina.
98. Neprestano se sećaj smrti i svoga groba ukoliko hoćeš da ti Bog daruje suze,
skrušenost i bestrašće.
99. Ako te đavo obmane, te padneš u mali ili veliki greh, nemoj očajavati niti sebe
osuđivati na pogibao, već pribegni ispovesti i pokajanju. I - Bog se neće odvratiti od
tebe.
100. Nemoj voleti da ideš u grad. Jer, ti ćeš ostati čist ako ne budeš video ono što je
grehovno.
101. Ne opijaj se vinom. Inače ćeš učiniti da se srce tvoje sa pomamom ustremi na
zadovoljstva.
102. Nemoj jesti dva puta na dan da ne bi ogrubelo tvoje telo, a sa njim i strasti ojačale.
103. Nemoj mnogo da spavaš, već neprekidno išti pomoć Božiju da bi kao ptica izbegao
mrežu (Prič.6,5).
104. Nemoj govoriti mnogo da ne bi upao u laž.
105. Nemoj sticati ništa što je preko tvojih potreba, i živi sa umerenim prohtevima.
106. Bezmolstvuj, i radi svoje delo.
107. Svom silom čuvaj jezik i stomak.
108. Drži se smirenoumlja i budi kao neznalica i onaj ko ne razume.
109. Budi krotak prema svim ljudima.
110. Mnogo je štete od govorljivosti i smeha, a blagorazuman čovek čuva bezmolvije.
111. Svagda pred svojim očima imaj smrt i iskušenja te nikada neće dovesti do pada.
112. Ujutro i uveče ispituj sam sebe, tj. kako si proveo vreme. To nije moguće učiniti
bez napora (tj. bez postojane pažnje prema sebi i straženja nad srcem).
113. Boj se Boga kao onaj ko je obavezan da mu da odgovor za sva svoja dela.
114. Svakodnevno se pitaj koju si strast pobedio.
115. Ko veruje da će biti Sud neće osuđivati ni jednog čoveka, već će se više paziti i
čuvati čak i od malog i nevažnog zla.
116. Ko veruje da će njegovo telo vaskrsnuti brine se o tome da ga očisti od
oskvrnjenja.
117. Utvrđujući se u strahu Božijem, čuvaj i ispunjavaj sve što si dužan da činiš i ne
postavljaj spoticanja svojoj savesti. Budi pažljiv prema njoj da bi i ona bila tvoja čuvarka
i odmah ti pokazivala u šta padaš, ne ostavljajući te i ne dopuštajući da padneš u ruke
svojih neprijatelja.
118. Znaj da monaha napada uninije kada njegov um počne da izbegava samovolju i da
pribegava Bogu. Za istrebljenje uninija služi molitva i neprestano razmišljanje o Bogu.
To razmišljanje se, pak, podržava uzdržanjem, a uzdržanje se čuva telesnim trudom.
Takav je tesni put koji vodi u život (Mt.7,14).
119. Ako si istinski zavoleo Gospoda, ako se staraš da zadobiješ Carstvo i ako si dao
zavet da ćeš se truditi zbog svojih grehova, sećaj se Suda i večnih muka, sa strahom
očekujući svoj odlazak iz ovoga sveta.
120. Nemoj imati pristrasnost ni prema parama, ni prema imanju, ni prema roditeljima,
ni prema svetskoj slavi, ni prema prijateljima, ni prema srodnicima, ni prema bratiji, i
uopšte - ni prema čemu zemaljskom. Nemoj se brinuti niti starati o tome. Raskinuvši
svaku vezu, odloživši brigu, omrznuvši [sve] i obnaživši čak svoje telo od svega
bezbrižno i bez lenjosti idi za Hristom uvek gledajući na nebo i otuda očekujući pomoć.
Jer. smrt dolazi iznenada i sud je blizu. I teško onome ko nije spreman!
PREPODOBNI JOVAN LESTVIČNIK
Kratko saopštenje o njemu
sardžaj
Roditelji svetog Jovana, kao i mesto rođenja i njegov život pre stupanja u Sinajsku
obitelj - nisu poznati. Iz njegovih dela se vidi da je stekao dobro obrazovanje. Međutim.
želja za blizinom Božijom ga je podstakla da napusti svet i njegovu slavu, i da se usami
u Sinajskoj obitelji, koja se tada slavila mudrim ocima. On je u nju stupio sa 16 godina i
prepustio se rukovodstvu i poukama starca Martirija. koji ga je posle 4 godine, tj. u
njegovoj 20. godini, postrigao u monaški obraz. Njegovo poslušanje starcu je bilo toliko
veliko da je izgledalo da uopšte nema svoje volje. Prema bratiji je bio prostosrdačan i
smiren, ni pred kim ne ističući svoje prvenstvo.
Proživevši sa svojim starcem 19 godina, sveti Jovan je najzad ostao bez njega. Po
njegovoj smrti on je za sebe izabrao pusto mesto, zvano Tola, koje se nalazilo na 5
stadija od obitelji. Tu je on proveo 40 godina. Njegov život u usamljenosti je tekao
mirno, u strogom podvižništvu, koje je on, uostalom, umeo da sakrije, ne ističući se
ničim naročitim. Svaku subotu i nedelju on dolažaše u obitelj na bogosluženje,
pričešćujući se Svetim Hristovim Tajnama. Zatim bi pogovorio sa svetim ocima,
proveravajući njihovim ukazanjima svoje stanje. Pri takvim razgovorima, na sabranjima
je često govorio i sveti Jovan? Prirodno, njegova reč se svojim preimućstvima isticala
pred drugima. Smirene je to radovalo, a neiskusni su mudrog besednika počeli da
okrivljuju za taštinu. Tada je sveti Jovan, da ne bi sablaznio nemoćne, na sebe naložio
savršeno ćutanje, koga se strogo držao cele godine. I sa ćutanjem je prekinuo tek kad
su ga usrdno molili oni isti koji su ga prinudili da se osudi na takav podvig.
Posle 40 godina života u bezmolviju, sveti Jovan je, na opštu želju sve bratije, bio
izabran za igumana Sinajske obitelji. Upravljajući duhovnom pastvom 4 godine, on se
opet vratio u svoju usamljenost, na kratko pre svoje smrti, koja ga je zadesila u 80.
godini starosti, 563. godine.
Na molbu Raitskog igumana. svoga imenjaka, sveti Jovan je napisao duhovnu Lestvicu
u kojoj je u 30 slova izobrazio stupnjeve duhovnog ushođenja ka savršenstvu. Napisao
je i Slovo pastiru, u kome izlaže obaveze duhovnog pastira.
Iz 30 slova Lestvice pravimo izbor podeljen na sledeća poglavlja:
I
OPŠTA NAČELA PODVIŽNIŠTVA
sardžaj
1. Bog je život i spas svih koji su obdareni slobodom.
2. Monah pripada anđeoskom činu i [vodi] anđeoski život, koji se ostvaruje u
veštastvenom i prljavom telu. Monah je čovek koji se drži samo Božijih zapovesti i reči,
u svako vreme, na svakom mestu, u svakom poslu. Biti monah znači neprestano
primoravati prirodu i neumorno bdeti nad svojim čulima. Monah ima posvećeno telo,
očišćena usta i prosvećen um. Monah je prebolna duša, stalno obuzeta sećanjem na
smrt, bilo da bdi ili da spava. Odvajanje od sveta jeste hotimična mržnja na ono što ljudi
u svetu hvale, i poricanje prirode radi postignuća onog što je natprirodno.
3. Svi oni koji su spremno odbacili ono što pripada ovom životu, svakako behu
podstaknuti [željom] za budućim Carstvom, ili obiljem grehova, ili, pak, ljubavlju prema
Bogu. Ako se ni jednim od spomenutih ciljeva nisu rukovodili, njihovo je napuštanje
sveta besmisleno. Samo, i u tom slučaju, dobri naš Sudija očekuje da vidi kakav će biti
kraj njihovog životnog puta.
4. Svima nama što hoćemo da izađemo iz Egipta i pobegnemo od faraona, bezuslovno
je potreban neki Mojsije, posrednik po Bogu između nas i Boga, koji bi, revnostan u
delanju i sagledavanju, za nas pružao ruke k Bogu, kako bismo pod njegovim vođstvom
prešli more grehova i Amalika strasti naterali u bekstvo.
5. Ljudima koji su se poduhvatili da se sa telom popnu na nebo, potreban je zaista
krajnji napor, praćen bezgraničnom patnjom (naročito u početku ljihovog odricanja), dok
se slastoljubiva naša narav i neosetljivo srce pomoću pravoga plača ne pretvore u
bogoljublje i čistotu. Jer, kajanje, duboko kajanje, i velika, nevidljiva gorčina su
neizbežni u ovom poduhvatu, a najviše onima koji žive površno, sve dok naš um, to
besno i halapljivo pseto, kroz prostotu, duboku krotost i marljivi trud ne postane budan
stražar čistote. No, budimo hrabri, svi strasni i nemoćni, i nepokolebivom verom, kao
desnicom, prinesimo i priznajmo Hristu nemoć i slabost svoje duše. On će nam
neizostavno pomoći čak i više nego što zaslužujemo, samo ako se neprestano držimo
dubokog smirenoumlja.
6. Oni koji započinju ovaj podvig, da bi postavili siguran temelj, treba svega da se
odreknu, treba sve da prezru, sve da ismeju, sve da odbace. Čvrst, trostruki i trostubni
temelj čine: bezazlenost, post i celomudrenost.
7. Odlučan početak biće nam od koristi i kad potom nastupi malaksalost: hrabru dušu,
sustalu u podvigu, podstiče sećanje na prvobitnu revnost kao bodilo. Neki su se,
zahvaljujući tome, često podizali.
8. Kada duša, izdajući samu sebe, izgubi blaženu i milu toplinu, neka brižljivo ispita iz
kakvog uzroka se je lišila, pa neka svom snagom i revnošću nastoji da ga otkloni. Tu
toplinu je nemoguće vratiti kroz druga vrata osim kroz ona na koja je i izašla.
9. U samim počecima podviga odricanja od sveta, vrline se, svakako, stiču trudom i
mukom. Napredujući dalje, postajemo neosetljivi za teškoće, ili ih osećamo još samo
malo. A kada revnost potpuno obuzme i osvoji našu telesnu prirodu, vrline već stičemo
potpuno prožeti radošću, čežnjom i Božanskim plamenom.
10. Neki od onih što vode površan život u svetu, postavili su mi sledeće pitanje: "Kako
se možemo približiti monaškom životu i pored svojih žena i poslovnih briga". Odgovorio
sam im: "Svako dobro delo koje možete učiniti, učinite. Nikoga nemojte ružiti. Nikoga ne
pljačkajte. Nikoga nemojte lagati. Ne pravite se važni ni pred kim. Nikoga nemojte
mrzeti. Često posećujte crkvu. Budite milosrdni prema sirotinji. Nikoga ne
sablažnjavajte. Tuđe se žene ne dotičite: neka vam bude dovoljna vaša. Ako tako
budete postupali, nećete biti daleko od Carstva nebeskog".
11. Krenimo sa radošću i strahom Božijim na ovaj divni podvig, ne plašeći se naših
neprijatelja. Jer, oni, mada nevidljivi, pažljivo posmatraju lice naše duše. Kad vide da se
promenilo od straha, oni se još žešće okomljuju na nas, jer opažaju, lukavi, da smo se
prepali. Spremimo se hrabro za borbu sa njima: niko ne sme da se suprotstavi onome
koji se svojski bori.
12. Oni koji su rešili da ozbiljno služe Hristu, pre svega treba da se postaraju kako bi uz
pomoć duhovnih otaca i na osnovu svog sopstvenog saznanja izabrali sebi
odgovarajuće mesto, način podviga i zanimanje. Nije za svakog opštežiće, naročito ne
za one koji su skloni slastoljublju, niti je za svakog isposnica, jer isposnički usamljenički
život sadrži mnogo povoda za gnev. Svaki treba da razmisli koji mu način života
najbolje odgovara.
13. Na tri najglavnije vrste podviga svodi se čitav monaški život: na podvižničko
napuštanje sveta i samoću, na podvig bezmolvija sa jednim ili najviše sa dvojicom, i
najzad, na trpeljivo življenje u opštežiću.
14. Čovek koji odista voli Gospoda i stvarno ište buduće Carstvo, čovek koji zaista pati
zbog svojih grehova i koga su stvarno ispunile misli o muci i Sudu večnom, čovek koji
ozbiljno strahuje pri pomisli na svoju smrt - više nije u stanju da vodi računa o imovini,
novcu i slavi ovoga sveta, o roditeljima, prijateljima, braći, niti o bilo čemu zemaljskom.
Prestavši sasvim da se brine o tome, omrznuvši svaku pomisao na to, pa čak i svoje
sopstveno telo, slobodan od svega, bezbrižan, on odvažno ide za Hristom i stalno gleda
u nebo, od njega očekujući pomoć, po rečima svetoga: Pripila se duša moja uz tebe
(Ps.62,9), i kao što reče i drugi nezaboravni: A ja se neumorih prateći te, i ne zaželeh
dana niti odmora ljudskog, Gospode (Jer.17,16).
15. Za nas je najveća sramota da mislimo na nešto što nam u času nevolje, tj. smrti, ne
može dobra doneti, kada smo već sve pomenuto ostavili na poziv kojim nas je Gospod
a ne čovek pozvao. To je baš ono što reče Gospod: osvrtati se za sobom, i ne biti
dostojnim Carstva nebeskog.
16. Da čujemo šta je Gospod rekao mladiću koji je skoro sve zapovesti izvršio: Još ti
jedno nedostaje - da prodaš sve i razdaš siromasima (Lk.18,22; Mt.19,21), te da sam
postaneš siromah koji prima milostinju.
17. Pripazimo, da se ne nađemo u zabludi govoreći kako idemo uzanim i tesnim putem,
dok, u stvari, hodimo po širokom i prostranom putu. Uzani put se prepoznaje po
morenju stomaka, svenoćnom stajanju, ograničenom uzimanju vode, oskudevanju u
hlebu, očišćavajućem piću sramote, podsmeha, poruge i grdnje, odsecanju svojih
prohteva, trpljenju uvreda, podnošenju prezira bez roptanja; prepoznaje se po tome ako se ne srdiš kada te klevetaju, ako se ne ljutiš kada te ponižavaju, ako si smiren
kada te osuđuju. Blago onima što idu putem koji je ovde pokazan, jer je njihovo Carstvo
nebesko!
18. Ko je omrznuo svet, umakao je od tuge. A ko je ostao privržen bilo čemu vidljivom,
još se od tuge nije izbavio.
19. U luci se može naći spasenje, ali i propast. To dobro znaju oni koji plove po
duhovnom moru. Žalostan je to prizor, kada u samoj luci pretrpi brodolom onaj koji se
sa pučine već bio spasao.
20. Kad si se odvojio od sveta, ne dotiči ga se više, jer se strasti lako vraćaju.
21. Beži od prilike za greh kao od biča: plod koji se ne vidi - toliko se i ne želi.
22. Potrudimo se da budemo kao Lot, a ne kao žena njegova (up. Post.9,26). Jer, duša
koja se vrati tamo odakle je izašla, postaće kao so koja je izgubila svoj ukus (Mt.5,13), i
ostaće i dalje nesposobna da napreduje. Beži iz Egipta glavom bez obzira! Srca koja su
se tamo vratila, n e ugledaše Jerusalim, zemlju bestrašća.
23. Neka ti otac bude čovek koji može i hoće da se pomuči sa tobom, kako bi se
rasteretio bremena svojih grehova. A mati neka ti bude - umilenje, koje te može oprati
od nečistote. Brat neka ti je satrudnik i sarevnitelj na stazi koja se penje gore, ka onome
što je na nebu. Za nerazdvojnu drugaricu uzmi sećanje na smrt. A deca tvoja mila neka
ti budu uzdisaji srca. Rob neka ti bude tvoje telo, a prijatelji - svete nebeske sile, koje ti,
ako ti postanu bliski, mogu koristiti u času ishoda duše. Takav je rod onih koji traže
Gospoda (Ps.23,6).
24. Udaljavajući se od sveta, treba da izaberemo najskromnije mesto, u kome nema
ničega što bi nas tešilo ili navodilo na gordost. Inače, mi nosimo sa sobom i svoje
strasti.
25. Kao što je nemoguće gledati jednim okom na nebo a drugim na zemlju, tako ni onaj
koji se dušom i telom nije potpuno odvojio od svih srodnika i nesrodnika ne može a da
dušu svoju ne izloži velikoj opasnosti.
26. S velikim trudom i podvigom stiče se poštena i sređena narav. Ono, pak, što je sa
velikom mukom stečeno može se izgubiti u jednom magnovenju. Jer, zli razgovori kvare
dobre običaje (1.Kor.15,33).
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI JOVAN LESTVIČNIK
II
O POKAJANjU
sardžaj
1. Pokajanje je obnova krštenja. Pokajanje je zavet sa Bogom da će se voditi jedan novi
život. Pokajanje je izvor smirenosti. Pokajanje je neopozivo odricanje od svake želje za
telesnim dobrima. Pokajanje je samosudna misao i briga o sebi bez brige o spoljnim
stvarima. Pokajanje je kćer nade, i poricanje beznadežnosti.
2. Kada padnemo u jamu bezakonja, mi se ne možemo izvući na drugi način do da se
spustimo u dubinu pokajničke smirenosti.
3. Jedna je stvar setno smirenje pokajnika; drugo je griža savesti onih koji još greše; a
drugo je, opet, blažena i bogata smirenost koja po dejstvu Božijem ulazi u savršene. Mi
nećemo ni pokušavati da rečima objasnimo u čemu je suština ove treće vrste smirenja,
jer bismo se samo uzalud trudili. Znak druge vrste smirenja jeste svecelo trpljenje
sramote. Navika često tiranski muči i one koji plaču zbog svojih grehova. Nije ni čudo:
nauka o Sudu i padu je veoma tajanstvena. Nijedna duša nije u stanju da shvati kakvi
se gresi događaju sa nama zbog našeg nehata, kakvi po promisliteljskom Božanskom
napuštanju, a kakvi zbog toga što se Bog od nas odvraća. Uostalom, neko mi je i to
pričao: kada nam se to desi po promislu Božijem, brzo se spasavamo od nevolje. Onaj,
naime, koji je dopustio da padnemo, ne dozvoljava da dugo budemo obuzeti time.
4. Dok je još sveža i zapaljenja, rana se lako leči; no zastarele, nelečene i zapuštene
rane se teško leče: da bi se iscelile, potrebno je već mnogo rada i svestranog
zauzimanja lekara. Mnoge rane sa vremenom postaju i neizlečive. Ali, Bogu je sve
moguće (up. Mt.19,26).
5. Pre nego što padnemo u greh, demoni nam govore da je Bog čovekoljubiv.
6. Ne veruj onome koji ti po padu tvome govori o tvome grehu kao o maloj pogreški:
"Samo to i to nemoj ti da učiniš, a ovo - pa to nije ništa". Često su, naime, i mali pokloni
veliki gnev sudije stišavali.
7. Čovek koji istinski polaže računa svojoj savesti, smatra izgubljemim svaki onaj dan u
koji nije plakao, makar učinio tog dana ne znam kakva dobra dela.
8. Neka niko od onih što plaču ne očekuje da će u času svoje smrti dobiti potvrdu o
tome da mu je oprošteno: ono što nije jasno, nije ni sigurno. Oslobodi me straha
dokazom da mi je oprošteno, da se odmorim pre no što odem odavde bez potvrde da
mi je oprošteno (Ps.38,14). Gde je Duh Gospodnji, tamo se raskidaju okovi. Gde je
najdublja smirenost - i tamo se okovi raskidaju. A onaj koji je i bez jednog i bez drugog,
neka se ne vara: okovan je!
9. Oni koji žive u svetu, ne dobijaju takve potvrde. Naročito ne onu prvu. Uostalom, oni
koji čine milostinju će u času svog odlaska iz ovog sveta saznati kolika im je korist od
nje.
10. Onaj koji plače nad sobom, ne vidi plač, i pad, i grižu savesti kod drugog. Pas koga
ujede zver, još više se na nju razjari i od bola što ga oseća u rani laje bez prestanka.
11. Pazimo da savest naša nije prestala da nas grize usled toga što se, na izvestan
način, umorila, a ne usled čistote naše. Znak razrešenja od greha je u tome što čovek
uvek smatra sebe dužnikom.
12. Svi, a naročito pali u greh, treba da pazimo da nam se u srce ne uvuče bolest
bezbožnog Origena. Njegovo pogano učenje o Božijem čovekoljublju veoma je
prihvatljivo za ljude koji vole uživanja.
13. Pre svega, ispovedimo se našem dobrom sudiji, ne samo nasamo nego i pred
svima, ako zapovedi. Rane koje se otkrivaju, ne samo što se ne pogoršavaju nego se
lakše i leče.
14. Na ispovesti budi i po spoljašnjem izgledu i u dubini duše kao osuđenik: nikom
ponikni i ako je moguće orosi suzama noge sudije i lekara kao da su Hristove.
15. Demoni često imaju običaj da nam savetuju ili da se uopšte ne ispovedamo, ili da se
ispovedamo u trećem licu, ili da krivicu za svoj sopstveni greh prebacujemo na druge.
16. Neka te ne prelesti duh gordosti: nemoj kazivati svoje grehove učitelju kao u trećem
licu. Jer, bez sramote se od srama ne može osloboditi. Pokaži slobodno svoju ozledu
lekaru. Ne stidi se, reci: "Moja je to rana, oče. Moj je to ožiljak. Nije ga niko drugi
napravio nego moja sopstvena lakoumnost. Niko drugi nije kriv - ni čovek, ni duh, ni
telo, niti šta drugo - već jedino moj nemar".
17. Jovan Preteča je od onih što su mu dolazili tražio da se pre krštenja ispovede (up.
Mt.3,6; Mk.1,5) ne stoga što je njihova ispovest njemu samome bila potrebna, već zato
što mu je stalo do njihovog spasenja.
18. Ništa toliko nije nedolično onima koji se kaju, kao uzbuđenje gneva. Jer, obraćanje
[Bogu sa pokajanjem] zahteva veliko smirenje, a srditost je znak velike gordosti.
19. Kao što zrak sunca, koji kroz prozor uđe u kuću, sve osvetljava, tako da se može
videti i najsitniji trun prašine što lebdi u vazduhu, tako i strah Gospodnji koji uđe u srce,
pokazuje sve njegove grehe.
20. Kao što voda može izbrisati slova, tako i suze mogu izbrisati grehe.
21. Kao što slova, u nedostatku vode, brišemo i drugim sredstvima, tako i duše koje
nemaju suza izglađuju i odstranjuju svoje grehe tugovanjem, uzdasima i dubokom
setom.
22. Kao god što se sveža rana lako da izlečiti, tako i zapuštene rane u duši teško
zaceljuju, premda se i mogu izlečiti.
23. Kao što bi bilo nečasno da neko ko je sahranio svog oca odmah po povratku sa
pogreba ode na svadbu, tako ni onima koji plaču zbog svojih grehova ne odgovara da
traže od ljudi bilo kakvu čast, ili spokojstvo, ili slavu u sadašnjem životu.
24. Kao što se stanovi građana razlikuju od obitališta osuđenika, tako i život pokajnika
treba da bude različit od života nevinih.
25. Osećanje duše je njeno prirodno svojstvo, a greh je njegovo mrcvarenje. To
osećanje dovodi ili do prestanka ili do smanjivanja zla. A saosećanje je plod savesti.
Savest, pak, jeste glas i prekor našeg anđela čuvara, koji nam je još prilikom krštenja
dodeljen. Zbog toga se nekršteni i ne muče toliko u svojoj duši zbog svojih zlih dela, već
samo nekako slabo.
26. Ko napusti svet da bi sa sebe zbacio breme grehova, neka ne zaustavlja vrele i
gorke svoje suze, ni nečujni lelek srca, dok i sam ne ugleda Isusa gde dolazi da odvali
stenu okorelosti sa srca i oslobodi um od veza grehova - kao što je Lazara oslobodio
(up. Jn.11,44) - zapovedajući svojim poslušnim anđelima: "Razdrešite ga od strasti, i
pustite da ide k blaženom bestrašću".
PREPODOBNI JOVAN LESTVIČNIK
III
O VRLINAMA I STRASTIMA I O BORBI SA STRASTIMA UOPŠTENO
sardžaj
1. Rasuđivanje je tačno shvatanje Božanske volje u svakom trenutku, mestu i stvari,
shvatanje koje se nalazi samo u ljudima čista srca.
2. Ko je pobožno svrgnuo prve tri strasti], [sujetu, srebroljublje i stomakougađanje
svrgnuo je ujedno i ostalih pet [blud, gnev, tugu, uninije i gordost], a ko i ne haje za njih,
nijednu drugu strast neće pobediti.
3. Sve demonske borbe u nama nastaju na osnovu tri glavna uzroka: bilo iz našeg
nehata, ili iz naše gordosti, ili iz zavisti demona.
4. U svim slučajevima treba da se rukovodimo svojom savešću po Bogu, da bismo,
doznavši odakle vetar duva, na odgovarajući način i jedra razvili.
5. U svim našim podvizima po Bogu, demoni nam kopaju tri jame: prvo, bore se da
spreče izvršenje našeg dobrog dela; drugo, kad pri prvom pokušaju pretrpe poraz,
staraju se da bar ono što se čini ne bude učinjsno po Bogu; pa kada, lopovi, i tu
promaše, tiho nam se prikradu i hvale nas u duši našoj kao ljude koji u svemu žive po
Božijoj volji. Prvome je neprijatelj briga i razmišljanje o smrti; drugome - poslušnost i
samonipodaštavanje; trećem - neprestano prekorevanje samoga sebe. To je trud pred
nama, dok ne uđe u svetilište naše (Ps.72,15-16) oganj Božiji: tada već neće biti u
nama nasilja ukorenjenih navika. Jer Bog naš jeoganj koji spaljuje (PonZak.4,24;
Jev.12,29) svaku raspaljenost i pohotu, svaku lošu naviku i okorelost, bez obzira da li se
radi o nečem unutrašnjem ili spoljašnjem, vidljivom ili nevidljivom.
6. Kad oni pobede dušu, i svetlost uma pomrače, u nama, jadnima, nema više ni
trezvoumlja, ni rasuđivanja, ni saznanja, ni obzira, već samo ostaje tupost, neosetljivost,
nerasudljivost, zaslepljenost.
7. Krađa je neosetno zarobljavanje duše. Ubistvo duše jeste usmrćenje slovesnog uma
palog u nepristojna dela. Pogubljenje duše jeste očajanje posle izvršenog bezakonja.
8. Neka se ohrabre strasnici koji su stekli smirenje. Jer, ako su i u svaku klopku upali i u
sve mreže se zaplitali, i svaku bolest odbolovali, po svome ozdravljenju su za sve ljude
postali zvezde, lekari, svetila, krmanoši, učeći ih svojstvima i izgledu svake bolesti, i
spasavajući svojim iskustvom one koji se nalaze pred padom.
9. Najbolja azbuka za sve je sledeća: poslušnost, post, kostret, pepeo, suze,
ispovedanje, ćutanje, smirenje, bdenje, hrabrost, mraz, rad, muka, poniženja,
skrušenost, nepamćenje zla, bratoljublje, blagost, prosta i neljubopitljiva vera,
nemarenje za svet, nemrzeća mržnja prema roditeljima, bespristrašće, prostodušnost
sa bezazlenošću, dobrovoljna skromnost.
10. Domet i plod naprednih je: odsustvo taštine, bezgnevlje, nada, bezmolvije,
rasuđivanje, trajno sećanje na Božiji Sud, milosrđe, gostoljublje, umereno poučavanje,
bestrasna molitva, nesrebroljublje.
11. Krajnja granica, pravilo i zakon za duhove i tela, koji još u ploti dostižu savršenstvo
jeste: nezarobljeno srce, savršena ljubav, izvor smirenoumlja, ushićenje uma, useljenje
Hrista, neukradljivost svetlosti i molitve, izobilje ozarenja Božijeg, čežnja za smrću,
mržnja prema životu, bežanje od tela, zastupnik sveta, prinuditelj Boga, saslužitelj
anđela, bezdan znanja, dom tajni, čuvar neizrecivih otkrivenja, spasilac ljudi, bog
demona, gospodar strasti, vladar tela, upravitelj prirode, tuđin grehu, dom bestrašća,
podražavalac Gospoda uz pomoć samog Gospoda.
12. Sav duhovan po svojoj suštini, um poseduje i osobito duhovno čulo. Takva priroda
ljudskog uma svakog čoveka nagoni da traga za tim čulom u sebi, bez obzira da li ga
već ima ili ne. Jer, kada se to duhovno čulo pokaže u nama, prestaje uobičajeno dejstvo
telesnih čula. I to je upravo ono što jedan mudrac, poznavajući stvar, reče: "I naći ćeš
Božansko čulo".
13. U pogledu delatnosti i reči, misli i doživljaja duše, monaški život treba da teče u
osećanju srca. Inače, on nije monaški, da i ne govorim - anđeoski!
14. Izvesni ljudi su, ne znam zbog čega (jer nisam naučio da radoznalo istražujem
svojom glavom ono što je Božiji dar), tako reći po prirodi skloni uzdržanju, ili bezmolviju,
ili čistoti, ili skromnosti, ili krotosti ili umilenju. A kod drugih ljudi se skoro sama priroda
protivi ovim vrlinama, te silom primoravaju sebe da ih čine. Iako sa vremena na vreme
dožive poraz, ja ih, kao ljude koji svoju sopstvenu prirodu prisiljavaju na dobro, ipak više
pohvaljujem nego prve.
15. Monasima su svetlost anđeli, a svetlost svima ljudima - monaški život. Zbog toga,
neka se monasi podvizavaju da u svemu pružaju dobar primer, ne dajući ni najmanje
povoda za sablazan (up. 2.Kor.6,3), kako u onome što rade, tako i u onome što govore.
16. Uz pomoć Svete Trojice, naoružajmo se za borbu protiv tri strasti - trima vrlinama.
Inače ćemo navući na sebe velike muke.
17. Ako Bog vaskrsne u nama kroz dela naša, iščeznuće neprijatelji Njegovi. Ako se,
pak, kroz sagledavanje približimo Njemu, pobeći će oni koji ga mrze, od lica Njegova
(Ps.67,2) i od nas.
18. Postarajmo se da učinimo Božanske stvari više svojim sopstvenim znojem, nego
golim rečima. U času smrti dužni smo pokazati dela, a ne reči.
19. Čuvši da na nekom mestu postoji zakopano blago, ljudi [se trude] da ga nađu. Ono
što u tome traženju nađu oni sa mukom čuvaju. Oni, pak, koji su se bez muke obogatili,
lako rasipaju svoje bogatstvo.
20. Neki su mi postavili teško pitanje, koje prevazilazi umne sposobnosti svih ljudi sa
razumom poput moga, i koje ne nađoh ni u jednoj knjizi koja je došla do mene: "Koje je,
upravo, potomstvo osam strasti?", ili: "Koja od tri glavne strasti rađa koju od ostalih pet".
A ja priznadoh svoje neznanje u vezi sa tim izvanrednim pitanjem, te od
sveprepodobnih otaca dobih ovakav odgovor: "Majka bluda je stomakougađanje, uninija
- slavoljublje, a tuga, kao i gnev, jeste porod sve tri strasti. Majka gordosti je
slavoljublje". Pošto mi ti čuveni oci pružiše objašnjenje, ja ih stadoh moliti da me nauče
koji gresi proizlaze od osam glavnih strasti, i koji je greh plod koje strasti. Na to
bestrasni oci odgovoriše ljubazno da među strastima nema ni reda ni smisla - sve je tu
nered i zbrka.
21. Na primer: neumesni smeh rađa se ponekad od demona bluda, ponekad od
demona taštine - kad čovek samoga sebe u sebi nečasno hvali, a ponekad i od uživanja
u jelu.
22. Dugo spavanje proizlazi ponekad od presićenosti, ponekad od posta - kada se
posnici ponose svojim postom, a ponekad od uninija, ili čak i od prirode.
23. Mnogogovorljivost proizlazi ponekad od ugađanja stomaku, a ponekad od taštine.
24. Hula je upravo plod gordosti, a često dolazi i kao posledica toga što smo bližnjega
osuđivali za isti greh, ili usled preterane zavisti demona.
25. Okorelost srca dolazi od sitosti, od neosetljivosti, od pristrašća. To pristrašće dolazi,
opet, ili od bluda, ili od srebroljublja, od ugađanja stomaku ili od taštine, ili od mnogih
drugih strasti.
26. Zloba proističe iz uobraženosti i gneva.
27. Licemerstvo - od samozadovoljstva i svojeglavosti.
28. Prirodno, vrline koje su suprotne ovim strastima rađaju se od suprotnih roditelja. I da
ne bih mnogo govorio (jer mi ne bi ostalo dosta vremena kada bih hteo podrobno ispitati
svaku pojedinačno), reći ću samo da sve gore spomenute strasti uklanja smirenoumlje.
Oni koji su tu vrlinu stekli, pobedili su sve strasti.
29. Strah od vlasti i od zverinja neka nam posluži kao primer straha Gospodnjeg. I neka
ti telesna ljubav bude slika žudnje za Bogom. Ništa ne smeta da izvesne osobine vrlina
uporedimo sa onim što je njima suprotno.
30. Bog se ne pokazuje u podvizima, već u prostodušnosti i smirenju. Pa iako se sila
Gospodnja u nemoći pokazuje (up. 2.Kor.12,9), ipak Gospod neće stati na put
smirenoumnome podvižniku.
31. Ima bolesti koje se dobijaju radi očišćenja od grehova, a ima i takvih koje treba da
slomiju naš ponos.
32. Kad vidi da je neko veoma lenj prema podvigu, naš dobri, svedobri Vladika i Gospod
njegovo telo smiruje bolešću kao najpogodnijim podvigom, a ponekad i dušu očišćuje
od rđavih pomisli i strasti.
33. Svako vidljivo ili nevidljivo zlo koje nam se dogodi, može se primiti ili onako kako
treba, tj. mirno, ili sa uzbuđenjem, ili pomalo ovako i pomalo onako. Video sam, na
primer, tri kažnjena monaha: jedan je negodovao, drugi je ostao miran, a treći je primio
kaznu sa velikom radošću.
34. Gledao sam kako zemljoradnici bacaju isto seme, ali svaki sa svojim posebnim
ciljem: jedan, da otplati svoj dug, a drugi, da napuni svoju kesu; jedan, da poklonima
ukaže počast gospodaru, a drugi, da za svoj dobar rad dobije pohvalu od onih što
prolaze putem života; jedan, da napakosti neprijatelju koji mu zavidi, a drugi, da ga ljudi
ne bi kudili kao lenjog. A evo i naziva semena: post, bdenje, milostinja, obavljanje
dužnosti i slično. Neka monasi brižljivo ispitaju šta upravo hoće da postignu svojim
podvigom.
35. Ljudi koji dođu na izvor po vodu paze da sa vodom ne zahvate i po koju žabu. Jer, i
onda kada dobra dela činimo, mi često vršimo i ono zlo što se tajno sa njima splelo, a
da toga nismo ni svesni. Na primer: sa gostoljubljem se prepliće stomakougađanje, sa
ljubavlju blud, sa rasuđivanjem podmuklost, sa mudrošću prepredenost, sa krotošću
podmuklost, mlitavost, lenjost, ogovaranje, svojeglavost, gluhoća za osnovani prekor,
kao što se i sa ćutanjem prepliće uobražena poza učiteljstva, sa radošću ponos, sa
nadom nemar, sa ljubavlju (sem bluda) osuđivanje, sa bezmolvijem uninije i lenjost, sa
čistotom ogorčenje, sa smirenoumljem drskost. A uza sve to, kao neka lepljiva
kolomast, bolje reći - otrov, lepi se taština.
36. Ne budimo tužni ako naše molitve Gospodu za izvesno vreme ne budu uslišene.
Gospod hoće da svi ljudi u jednom trenutku postanu bestrasni.
37. Oni koji nešto mole od Boga i ne dobijaju, svakako ne bivaju uslišeni iz jednog od
ovih razloga: ili zbog toga što pre vremena traže, ili zbog toga što traže nedostojno i iz
sujete, ili zbog toga što bi se pogordili i olenjili ukoliko dobiju traženo.
38. Strasti napuštaju ne samo vernike, već i neke nevernike, te odlaze sve - osim jedne,
koju ostavljaju samu, kao neko vrhovno zlo koje sobom zamenjuje sve ostale. Jer, ona
je tako štetna, da je u stanju zbaciti i sa neba.
39. Gorivo strasti troši se, sagorevano Božanskim ognjem, koji je iskorenjuje iz duše.
40. Demoni se planski povlače, da bi nas načinili neobazrivima, te da bi iznenada
ugrabili bednu dušu.
41. Znam i za jedno drugo povlačenje zveri: do njega dolazi kada se duša konačno
navikne na greh. To je nešto slično kao kada deca, naviknuta da se doje i odbijena od
sise, sisaju svoje prste.
42. Znam još i za peto bestrašće u duši, koje nastaje usled velike prostodušnosti i
pohvalne nevinosti. Takvima pravedno šalje svoju pomoć Bog koji spasava prave srcem
(Ps.7,11), i neosetno ih izbavlja od strasti, kao što i mala deca nisu ni svesna svoje
nagote kada ih svuku.
43. U čoveku nema zla ili strasti po prirodi. Bog nije tvorac strasti. Nasuprot tome, Bog
je našoj prirodi darovao mnoge vrline, od kojih su naročito jasne: milosrđe - jer i pagani
imaju samilosti; ljubav - jer i životinje često zasuze kada ih razdvajaju; vera - jer nju
sami od sebe rađamo; nada - zato što i mi uzajmljujemo, i trgujemo, i sejemo - nadajući
se da ćemo se obogatiti. Ako je ljubav, kao što smo pokazali, vrlina koju možemo imati
po samoj prirodi - a ona je sveza i punota zakona (Kol.3,14; Rim.13,10) - znači da vrline
uopšte nisu daleko od naše prirode. Neka se, stoga, zastide oni koji se pozivaju na
svoju navodnu nesposobnost da čine dobro.
44. Ima i natprirodnih vrlina: čistota, bezgnevlje, smirenoumlje, molitva, bdenje, post,
neprestano umilenje. Nekima od njih naučili su nas ljudi, drugima - anđeli, a nekima je,
opet, sam Bog Slovo Učitelj i Darodavac.
45. Kad biramo između dva zla, treba da izaberemo manje. Na primer, često nas bratija
posete baš onda kada se molimo. Ili - ili: ili prekinuti molitvu, ili uvrediti brata, pustivši ga
da ode a da mu nismo rekli ni reči. Ljubav je veća od molitve: molitva je delimična vrlina,
a ljubav je sveobuhvatna vrlina.
46. Bog po svome promislu često u duhovnim ljudima ostavlja neke veoma lake strasti.
Zbog tih svojih u stvari lakih i bezgrešnih strasti oni su veoma nezadovoljni sa sobom,
čime stiču nepropadljivo blago smirenoumlja.
47. Početnik ne može postići smirenje ako ne živi u poslušnosti. Svaki samouk čovek,
naime, koji je bez ičije pomoći savladao kakvu veštinu, sebe smatra izuzetnim.
48. Oci sa pravom tvrde da se delatni [života monaha] sastoji iz dve glavne vrline: iz
posta i poslušnosti. Post istrebljuje telesne požude, a poslušnost, razvijajući
smirenoumlje, utvrđuje uspeh postignut pomoću prve vrline. Stoga i plač ima dvostruko
dejstvo: kao istrebitelj grehova i tvorac smirenoumlja.
49. Pobožnim ljudima je svojstveno da daju svakome koji traži; pobožnijim, da daju i
onome koji ne traži; ne tražiti, pak, nazad ništa od onih koji su uzeli, ni onda kada su u
mogućnosti da nam vrate pozajmljeno, svojstveno je isključivo bestrasnicima.
50. Nikada ne treba da prestanemo da ispitujemo gde se nalazimo u odnosu na sve
strasti i vrline: u početku, u sredini ili na kraju.
51. Do svih napada demonskih na nas dolazi na osnovu jednog od tri razloga: zbog
slastoljublja, zbog gordosti ili zbog zavisti demonske.
52. Jedna je stvar, moliti se protiv pomisli; drugo je, opet, protivrečiti im; sasvim nešto
treće je nipodaštavati ih i prezirati. Srednji se često služi prvim načinom, zbog svoje
nespremnosti; prvi još nije u stanju da odbija neprijatelja drugim načinom; a treći pljuje
na demone.
53. Kao što oni koji imaju zdravo čulo mirisa mogu da osete i sasvim pritajen miris, tako
i čista duša u drugima prepoznaje kako miomir što ga i sama od Boga dobi, tako i
smrad od koga se sama savršeno oslobodila, premda drugi to i ne osećaju.
54. Ne mogu svi postati bestrasni. Ali nije nemoguće da se svi spasu i pomire sa
Bogom.
55. Neka ne ovladaju tobom oni tuđinci, demoni, koji hoće da se upustiš u ispitivanje
neshvatljivih tajni Božijeg promisla ili Njegovih javljanja ljudima, i koji ti potajno
našaptavaju da Bog ipak gleda ko je ko. Te pomisli su, očigledno, porod gordosti.
56. Neki rekoše da demoni rade protiv demona. Tek, ja vidim da svi oni složno misle o
našoj propasti.
57. Svakome duhovnom podvigu, vidljivom ili mislenom, prethodi posebna namera i
plemenita težnja, uz Božije sadejstvo. Ako nema prvoga, ni drugo ne sledi.
58. Sve pod nebom ima svoje vreme. Ne tražimo, dakle, pre vremena ono što će doći u
svoje vreme. Ne tražimo leta u zimu, ni žetve u doba setve, jer postoji vreme za setvu
truda i vreme za žetvu neizrecivih darova blagodati. Ako o tome ne povedemo računa,
nećemo posle ni u odgovarajuće vreme dobiti ono što tom vremenu pripada.
59. Po neshvatljivom promislu Božijem, izvesni ljudi su dobili od Boga sveto uzdarje pre
no što su se i potrudili; drugi, u toku samog truda; neki, po završenom trudu; a neki,
najzad, u času smrti. Treba ispitati, ko je među njima smireniji od ostalih.
60. Postoji jedna vrsta očajanja koja proizlazi od mnogobrojnosti grehova, od
opterećenja savesti i nesnosne tuge. A postoji i jedna druga vrsta očajanja koja nas
obuzima od gordosti i visokog mišljenja o sebi, u kome oni koji su pali misle da nisu
zaslužili takvo poniženje. Prvu vrstu očajanja obično leče uzdržanje i nada, a drugu
vrstu smirenje, i još - nikoga ne osuđivati.
61. Neka ti u svim pothvatima i podvizima (bez obzira da li na osnovu poslušanja ili ne,
da li u vidljivim ili mislenim) bude obrazac i pravilo [da ispitaš] da li ih zaista preduzimaš
po Bogu. Kod nas, tako nezrelih, sigurna potvrda da je ono što činimo u skladu sa
voljom Gospodnjom jeste baš ta smirenost; kod srednjih već možda i obustavljanje
unutrašnje borbe; a kod savršenih - povećanje i obilje Božanske svetlosti.
62. Kada se vazduh očisti od oblaka, sunce zablista u punom sjaju. I duša koja se
udostojila oproštaja grehova, nesumnjivo vidi Božansku svetlost.
63. Neki iznad svega cene čudotvorstvo i one duhovne darove koji se vide, ne znajući
da ima i mnogo uzvišenijih darova koji su skriveni, no baš zato i slobodni od pada.
64. Ko se savršeno očistio, vidi čak i dušu bližnjega (premda ne dušu kao takvu),
upravo stanje u kome se duša bližnjega nalazi. Onaj, pak, koji je tek na putu očišćenja,
o stanju duše svog bližnjeg zaključuje samo na osnovu spoljnih dejstava.
65. Duševno nemoćni ljudi u telesnim tegobama, opasnostima i spoljnim iskušenjima
treba da vide brigu koju Gospod vodi o njima; savršeni će to videti u dolasku Duha i
umnožavanju blagodatnih darova.
66. Postoji jedan duh, zvani "preteča", koji nas prima odmah po buđenju, i prlja naše
prve misli. Posveti prvine dana svoga Gospodu: dan će pripasti onome koji ga prvi
dobije. Jedan odličan podvižnik saopštio mi je misao koja zaslužuje da se spomene: "Po
ranome jutru ja već unapred znam kako će mi čitav dan proteći".
67. Kada se nađemo u iskušenju, demoni se bore da kažemo ili učinimo nešto
bezumno. Ako, pak, ne mogu da nas savladaju, prikradaju se tiho i neprimetno nam u
dušu ubacuju farisejsku zahvalnost Bogu.
68. Ljudi koji misle na ono što je gore, na nebu, gore i odlaze svojom dušom po smrti
svojoj. A oni koji misle samo na ono što je dole, dole i odlaze. Za duše koje se
razdvajaju od tela, ne postoji neko treće, srednje mesto.
69. Kao što žedan jelen žudi za izvorima šumskim (Ps.41,2), tako i monasi žude za
razumevanjem svete volje Božije. Osim toga, oni žele da znaju i kada se sa tom voljom
meša naša sopstvena volja, a kada, pak, dejstvuje volja protivna volji Božijoj. Pred
nama je zadatak da pišemo opširno o mnogobrojnim pitanjima koja nije lako rešiti: koje
smo podvige dužni izvršiti bez ikakvog oklevanja i opomene, a koje, opet, treba da
obavljamo s obzirom na okolnosti i uz svestrano razmatranje.
70. Svi koji hoće da upoznaju volju Gospodnju, treba da najpre umru u samima sebi.
Zatim treba da se pomole Bogu sa velikom i iskrenom prostodušnošću, da sa smirenim i
nedvoumnim srcem upitaju oce ili bratiju, i da njihove savete prime kao da dolaze iz
usta Božijih, čak i ako je ono što oni kažu suprotno njihovom rasuđivanju, pa čak i ako
upitani nisu toliko duhovni. Bog nije nepravedan pa da dopusti da se prevare.
71. Neki, dakle, od njih, koji su ispitivali volju Božiju, odvraćahu svoju misao od svake
pristrasnosti prema ovom ili onom savetu duše (hoću da kažem: i prema onome koji
pobuđuje na određeno delo i prema onome koji se protivi), te svoj um, obnažen od
sopstvene volje, predstavljahu Gospodu u vatrenoj molitvi tokom nekoliko određenih
dana. I uspevali su da saznaju volju Njegovu ili tako što je sam umni Um sa njihovim
umom umno razgovarao, ili tako što je iz duše savršeno iščezavala pomisao na jednu
od onih mogućnosti opredeljenja.
72. Drugi su zaključili da je delo koje čine Božije po mukama i teškoćama na koje bi
naišli pošto bi ga se prihvatili, saglasno rečima apostola: Htedosmo doći k vama - bar ja
Pavle nekoliko puta - i spreči nas satana (1.Sol.2,18). Neki, su naprotiv, po
neočekivanoj pomoći Božijoj u izvršenju [određenog] dela osećali njegovu
bogougodnost, sećajući se reči: Bog pomaže svakome koji reši da čini dobro (up.
Rim.8,28).
73. Ko je prosvećenjem u sebi stekao Boga, dolazi do poznanja volje Božije na drugi
način (tj. molitvom), kako u onim slučajevima kada se radi o hitnim stvarima, tako i kad
stvar nije hitna, i to bez zakašnjenja.
74. Nije Bog nepravedan, pa da zaključa dveri milosrđa pred onima koji sa smirenjem
kucaju na njih.
75. U svim našim delima, kako hitnim tako i onim koje treba odlagati, Gospod ispituje
našu nameru. Sve što je čisto od pristrašća i svake prljavštine, i čini se isključivo radi
Gospoda, a ne radi bilo čega drugoga - uračunaće nam se u dobro, makar i ne bilo
sasvim dobro.
76. Ima junačkih duša koje se prihvataju podviga što prevazilaze njihovu moć,
pokrenute ljubavlju i smirenošću srca. A ima i gordih srca, koja čine isto. Često baš naši
neprijatelji hoće da preduzimamo ono što je iznad naših moći, kako bismo, ne
postignuvši nikakvog uspeha, ostavili čak i ona dela koja odgovaraju našim
sposobnostima, i tako se načinili predmetom njihovog izrugivanja.
77. Video sam i ljude, nemoćne dušom i telom, koji se zbog mnoštva grehova
poduhvatahu podviga koji su prevazilazili njihove snage, i koji ne izdržavahu. Ja im
rekoh da Bog procenjuje pokajanje po meri smirenja, a ne po meri truda.
78. Ponekad je uzrok krajnjeg zla vaspitanje; ponekad - druženje sa rđavim ljudima. No,
često je za propast duše dovoljna njena sopstvena posunovraćenost. Ko živi u pustinji,
ko se odvojio od sveta, izbavio se od prva dva, a možda i od trećeg zla. Ko je podložan
trećem zlu, rđav je na svakom mestu, budući da nema sigurnijeg mesta od neba.
79. Ima nečistih duhova koji su gori od drugih. Oni se ne zadovoljavaju time da samo na
nas navedu na greh, već nam savetuju da i druge uvučemo u zlo, kako bi nam i kazna
bila teža. Znao sam jednog čoveka koji je svoju rđavu naviku preneo na drugoga.
Potom je došao k sebi, počeo se kajati i odvikao se od zla. No, kako je njegov đak u zlu
nastavljao da greši, pokajanje njegovo ostade bez ikakve vrednosti.
80. Slušanje o vrlinama duhovnih otaca podstiče um i dušu na revnost. A slušanje
njihovih pouka jeste svetiljka u tami, povratak zabludelih, progledanje slepih.
81. Ko želi da Gospodu predstavi čisto telo i čisto srce, treba da se drži bezgnevlja i
uzdržanja. Bez ove dve vrline, sav naš trud je uzaludan.
82. Postoje vrline, a postoje i majke vrlina. Razborit čovek se najviše trudi da stekne
vrline koje su majka ostalih. Sam Bog, sopstvenim dejstvom, uči takvim vrlinama, dok
su učitelji onih vrlina koje se od njih rađaju mnogobrojni.
83. Treba da pazimo da post ne potremo dugim spavanjem. To mogu da učine samo
bezumni, kao i u suprotnom slučaju.
84. Postoje izvesni nečisti demoni, koji nam, dok smo još početnici, tumače Sveto
Pismo. To najviše vole da čine slavoljubivim srcima, a pogotovu ljudima koji su učili
svetske nauke, da bi ih, varajući ih malo po malo, vrgnuli ujeres i bogohulstvo. Tu
teologiju (bogoslovlje), bolje reći teomahiju (bogoborstvo) demona, prepoznaćemo po
uznemirenju i nekoj zbrkanoj i nečistoj radosti koja se u tim trenucima javlja.
85. Jasno je da ljubav nema granica i da mi nikada nećemo prestati da rastemo u njoj, i
u sadašnjem i u budućem životu, primajući u svetlosti Božijoj svetlost bogopoznanja. To
što kažemo mnogim ljudima može izgledati čudno. Međutim, to ipak logički proizlazi iz
svega što smo do sada, blaženi oče, govorili. Ne bih se usudio tvrditi da duhovna bića
ne doživljavaju nikakav napredak; naprotiv, tvrdim da ona svagda rastu iz slave u slavu,
iz znanja u znanje.
86. Nemoj biti odviše strog sudija ljudima koji na rečima propovedaju velike stvari, dok
su na delu lenji. Korist koju donose njihove reči često nadoknađuje nedostatak dela.
Nemamo svi sve u sasvim istoj meri: neki su bolji na rečima nego na delu, a drugi, opet,
bolji na delu nego na rečima.
87. Bog nije stvorio, ni sazdao zlo. Stoga su u zabludi izvesni ljudi koji tvrde da su neke
strasti u ljudskoj duši prirodne. Oni ne znaju da smo mi prirodna svojstva duše pretvorili
u strasti. Na primer, mi po prirodi imamo seme za rađanje dece, ali smo ga iskoristili za
blud. Po prirodi je u nama i gnev - ali protiv zmije, a mi smo ga upotrebili protiv
bližnjega. U nama je revnost - da revnujemo za vrline, a mi na zlo revnujemo.
88. Odvažna duša izaziva demone: više borbe - više nebeske slave! Onaj ratnik koji u
borbi ne bude ranjen, svakako ni vencem slave neće biti uvenčan; a onoga koji ne klone
zbog grehova u koje pada, anđeli pohvaljuju kao pravog ratnika.
89. Neprestano ispituj i obeležja strasti, pa ćeš shvatiti da si ih pun. Nalazeći se u
bolesti, mi ih ne možemo raspoznati, bilo zbog nemoći naše, bilo zbog toga što se
grešna navika u nama duboko ukorenila.
90. Demoni nas često sprečavaju da činimo ono što je lakše i što je za nas najbolje, a
podstiču nas da preduzimamo ono što je teže.
91. Vunovlačara je [slika] opštežića po Gospodu, koje skida sa duše svaku prljavštinu,
neravninu i nakaznost. Otšelništvo je, pak, neka vrsta bojadžinice za one koji su se
očistili od pohote, zlopamćenja i gneva, pa onda prešli u bezmolvije.
92. Zli dusi bluda, gneva, proždrljivosti, uninija i spavanja nemaju osobinu da podižu
nos našeg uma, a zli dusi srebroljublja, vlastoljublja i mnogogovorljivosti, kao i mnogi
drugi, imaju običaj da jednome zlu dodaju i drugo, tj. gordost. Demon osuđivanja je
sličan poslednjim dusima.
93. Ko ode u posetu svetovnjacima, ili ih prima kod sebe, pa sat ili dan posle rastanka
sa njima bude pogođen strelom žalosti (umesto da se raduje što se izvukao iz klopke),
doživeo je da bude ismejan ili od strane taštine ili od bluda.
94. Potrebno nam je veliko rasuđivanje [da bismo znali] kada, u kojim slučajevima i
dokle smo dužni da odolevamo i da se borimo sa onim što sačinjava strasti. Može se
ponekad, zbog svoje slabosti, pretpostaviti i bekstvo, da ne bi došlo do konačne
pogibije.
95. Kada je tiho vreme, vetrovi pokreću samo površinu mora, a drugi put - i samu
dubinu morsku. Tako je i sa vetrovima strasti. Jer, kod strasnih ljudi oni talasaju i
najdublje osećanje srca, a kod onih što su već napredovali - samo površinu uma. Ovi
drugi odmah i osete uobičajenu tišinu svoju, budući da je unutrašnjost njihova ostala
netaknuta.
96. Uzdržanje je majka zdravlja. Majka uzdržanja je pomisao na smrt i trajna uspomena
na žuč i ocat Gospoda i Boga.
97. Pomoćnik i uzrok celomudrenosti je bezmolvije, a post gasi oganj telesne požude.
Protivnik rđavih i sramnih pomisli jeste skrušenost srca.
98. Kao što zmija ne može da svuče sa sebe staru košuljicu ako se ne provuče kroz
tesnu rupu, tako ni mi ne možemo odbaciti stare navike, staru košuljicu duše i plašt
starog čoveka, ukoliko ne prođemo tesnim i uzanim putem posta i poniženja.
99. Kao što jaja, zagrevana pod krilima ptice, oživljuju, tako i neispoveđene pomisli
prelaze u delo.
100. Kao što se konji utrkuju da prestignu jedan drugoga, tako i u dobrom bratstvu
monasi podstiču jedan drugoga na usavršavanje.
101. Kao što oblaci sakrivaju sunce, tako rđave misli pomračuju i pogubljuju um.
102. Kao što siromasi koji vide carske riznice još više osećaju svoje siromaštvo, tako i
duša koja čita o velikim vrlinama otaca svakako postaje smirenija u svojim mislima.
103. Kao što se čovek koji nosi aromate i nehotice otkriva mirisom, tako se i onaj koji
Duha Gospodnjeg ima u sebi prepoznaje po rečima i po smirenosti svojoj.
104. Kao što se lopovi ne usuđuju lako da dođu na mesto gde vide da leži carsko
oružje, tako ni misleni razbojnici ne mogu tako lako da pokradu onoga koji je uz srce,
kao stražu, postavio molitvu.
105. Kao što brod koji ima dobrog krmanoša, uz Božiju pomoć, bezbedno stiže u luku,
tako i duša koja ima dobrog pastira lako uzlazi na nebo, makar i mnoga zla ranije
počinila.
106. Kao što čovek koji nema vodiča lako zaluta, ma koliko bio pametan, tako i onaj koji
potpuno sam ide monaškim putem lako propada, makar posedovao i svu mudrost
sveta.
107. Ko ima slabo telo, a iza sebe ima teške grehe, neka ide putem smirenja i onoga
što mu je svojstveno. Za njega ne postoji drugi put k spasenju.
108. Umanjenje zla ima za posledicu uzdržavanje od zla. Uzdržavanje od zla je početak
pokajanja. Početak pokajanja, pak, jeste početak spasenja. A početak spasenja je
dobra volja. Dobra volja rađa trud. A početak truda su vrline. Početak vrlina je cvat, a
cvat vrline - delanje. Porod vrline je navika. Plod i porod uporne brige o svojoj duši je
običaj. Od njega se rađa činjenje dobra. A činjenje dobra je majka straha Božijeg. Strah
Božiji rađa držanje zapovesti, kako nebeskih tako i zemaljskih. Držanje zapovesti je
znak ljubavi. A početak ljubavi je ogromna smirenost. Ogromna smirenost je kćer
bestrašća. A sticanje bestrašća je punoća ljubavi, ili konačno useljenje Boga u one koji
su kroz bestrašće postali čisti srcem. Jer, oni će Boga videti (Mt.5,8).
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI JOVAN LESTVIČNIK
IV
O BORBI SA OSAM GLAVNIH STRASTI
a) BORBA SA STOMAKOUGAĐANjEM
sardžaj
1. Čudilo bi me kada bi se neko oslobodio od ove strasti pre nego što legne u grob.
2. Ugađanje stomaku je licemerstvo trbuha: iako sit, on viče da mu je malo, i mada pun i
pretovaren, zapomaže da je gladan. Ugađanje stomaku je obmana očiju: ono nas
podstrekava da odjednom progutamo sve ono što bi trebalo jesti u odmerenim
zalogajima.
3. Onaj koji mazi lava, često uspeva i da ga pripitomi. A ko ugađa telu, čini samo da ono
još više podivlja.
4. Sluga trbuha računa sa kakvim će jelima dočekati praznik, a sluga Božiji - kakvim će
se blagodatnim darovima obogatiti.
5. Kad naiđe gost, slugu stomaka stomakougađanje sveg pokreće na ljubav. On misli
da gostoprimstvo, koje treba da ukaže bratu, razrešuje i njega samog. Dolazak izvesnih
ljudi on smatra za priliku koja i njemu dopušta da pije vino. I misleći da skriva vrlinu, on
postaje rob strasti.
6. Slavoljublje se često odnosi neprijateljski prema stomakougađanju. Ove dve strasti
se bore oko nesrećnog monaha kao oko nekog skupog roba. Stomakougađanje navodi
na razrešenje od posta, a slavoljublje nagovara da se pokaže sopstvena vrlina. Mudar
monah uspeva da izbegne i jednu i drugu opasnost, odbijajući jednu drugom u
odgovarajuće vreme.
7. Kada se telo uspali, u svako vreme i na svakom mestu treba da ga mučimo. A kada
se ono umiri (što, uostalom, ne očekujem pre smrti), već možemo skrivati svoju vrlinu
pred drugima.
8. Znao sam stare sveštenike koji su demonima postali predmet ismevanja usled toga
što su mladim monasima, koji se ne nalažahu pod njihovim rukovodstvom, sa
blagoslovom odobravali na gozbama da piju vino i sve ostalo. Ako imaju dobro
svedočanstvo u Gospodu, onda to u izvesnoj meri i možemo sebi dopustiti; no, ako se
radi o nebrizi, ne treba uopšte da obraćamo pažnju na njihov blagoslov, naročito kada
se nalazimo u borbi sa vatrom telesne požude.
9. Prekinimo, pre svega, sa hranom koja goji, onda sa hranom koja raspaljuje telo, i
najzad sa slatkišima. Ako je moguće, daj stomaku svome zasitljive i lako svarljive hrane,
da bismo sitošću od sebe odvratili njegovu nenasitu želju, a brzim varenjem se izbavili
od razbuktavanja požude kao od biča.
10. Jedna vrsta uzdržanja odgovara onima koji su samostalni, a druga onima koji se
nalaze pod nečijim rukovodstvom. Prvima pohotni osećaji služe kao znak, a drugi ostaju
sa njima sve do smrti, do kraja života svog, bez utehe i odmora. Prvi hoće da stalno
održavaju ravnotežu duha, a drugi umilostivljavaju Boga time što duševno tuguju i venu.
11. Ukrotimo stomak predstavom večnog ognja. Neki su ljudi, pokoravajući se stomaku,
na kraju odrezali svoj polni ud, i umrli dvostrukom smrću. Ispitajmo, i svakako ćemo naći
da je ugađanje stomaku jedini uzrok svih naših brodoloma.
12. Um isposnika moli se bodro, a um neuzdržljivca prepun je nečistih sanjarija. Sitost
stomaka znači presušivanje izvora našeg plača. A kada se stomak osuši, čitavi potoci
suza liju iz nas.
13. Ko služi sopstvenom stomaku a hoće da pobedi duha bluda, liči na čoveka koji
uljem hoće da ugasi požar.
14. Kada stomak gladuje, srce postaje smireno. A kada se stomaku ugađa, misao
postaje ohola.
15. Stešnjavaj stomak, pa ćeš i usta zatvoriti, jer jezik dobija slobodu od velike količine
hrane.
16. Onaj koji opterećuje svoj stomak, širi creva, a ko se bori protiv stomaka, sužava i
creva. A kada se ona suze, neće više primati mnogo hrane.
17. Znaj da demon često sedi uz želudac i ne da čoveku da oseti sitost, makar i čitav
Misir pojeo i reku Nil popio.
18. Ako si obećao Hristu da ćeš ići uzanim i tesnim putem, sužavaj stomak. Jer, ako ga
hraniš i širiš, nećeš moći da ispuniš obećanje. Obrati pažnju, i čućeš reči: Široka su
vrata i širok put stomaka, što vodi u propast bluda, i mnogo ih ima koji njime idu. Uska
su, međutim, vrata i tesan put posta, što vodi u život čistote, i malo ih je koji ga nalaze
(up. Mt.7,13-14)!
19. Sedajući za sto na kome je iznet ručak, duhovno stavi na sredinu sećanje na smrt i
na Sud. Pa i tako ćeš jedva malo ukrotiti ovu strast. Kad piješ piće, nemoj prestajati da
misliš na ocat i žuč Gospoda tvog, i ti ćeš se svakako uzdržati, ili ćeš uzdahnuti, ili ćeš
misao načiniti smirenijom.
20. Ugađanje stomaku je u manastirima uzrok svakog pada i gaženja monaških zaveta.
Ako ovu gospodaricu savladaš, svako će ti mesto biti pogodno da postigneš bestrašće.
A kada ona vlada, na svakom mestu, osim u grobu, bićeš izložen svakovrsnim
opasnostima.
21. Delatno sećanje na smrt preseca neuzdržanje u hrani. Ukoliko je ono presečno sa
smirenjem, zajedno sa njim se odsecaju i druge strasti.
22. Jednom prilikom, dok sam još bio mlad, dođoh u neki grad, i tamo me, dok sam
sedeo za trpezom, u istom trenutku spopadoše dve pomisli: pomisao stomakougađanja
i pomisao slavoljublja. Bojeći se posledica popuštanja besnilu stomaka, dozvolio sam
pre da me pobedi slavoljublje. Znao sam, naime, da kod mladih demon slavoljublja
često pobeđuje demona stomakougađanja. I pravo je. Kod svetskih ljudi, koren svih
zala jeste srebroljublje (1.Tim. 6,10), a kod monaha - ugađanje stomaku.
23. Viđao sam odvažne podvižnike koji su po nekoj nuždi morali malo popustiti
stomaku, ali su zato odmah svenoćnim stajanjem mučili svoje bedno telo. Na taj način
su ga naučili da se sa radošću kloni žderanja.
24. Kao što sam na drugom mestu već rekao, nemoguće je da se u samom početku
podviga odjedanput očistimo od stomakougađanja i slavoljublja. Ali, ne treba se protiv
slavoljublja boriti - proždrljivošću.
25. Kao što osuđeni na smrt koga vode na izvršenje kazne ne govori o pozorištu, tako ni
onaj koji iskreno plače nikada neće ugađati stomaku.
26. Kao što mnogo đubreta proizvodi mnogo crva, tako i velika količina hrane izaziva
mnoge grehe, rđave misli i snove.
27. Ako je krajnja granica stomakougađanja u tome da se silom jede i onda kada se ne
želi jesti, onda je, svakako, krajnja granica uzdržanja u tome da se neposlušna priroda
naša uzdržava i onda kada gladuje.
28. Kao što odveć debele ptice ne mogu leteti visoko, tako se ni čovek koji mazi telo ne
može popeti na nebo.
29. Isušeno blato više ne godi svinjama. Ni uvenulo telo više ne privlači demone.
30. [Ispovest stomakougađanja]: I kako možete pokušavati da se razdvojite od mene?
Ja sam prirodom vezan sa vama. Moja vrata je priroda same hrane. Uzrok moje
nenasitosti jeste navika. A osnova moje strasti jeste dugotrajna navika, bezosećajnost
duše, i zaboravljanje smrti. Prvenac sin mi je duh bluda. Drugi za njim je - okamenjenost
srca. Treći je - san, ta pučina nečistih pomisli, sa svojim prljavim valovima. Dubina
neznanih i neiskazanih nečistota iz mene proizlazi. Moje su kćeri: lenjost,
mnogogovorljivost, drskost, smehotvorstvo, šaljivost, raspravljanje, tvrdoglavost,
neposlušnost, neosetljivost, ropstvo duha, hvalisanje, bezobraznost, naklonost prema
gizdanju, na koju se nadovezuje nečista molitva i tumaranje misli, a često i događaji
nenadani i neočekivani, za kojima ide očajanje, opasnije od svega. Protiv mene vojuje,
ali me ne pobeđuje, sećanje na vlastite grehe. Dosledni mi je neprijatelj pomisao na
smrt. Ali, u čoveku nema ničega što bi me moglo potpuno uništiti. Ko je primio
Utešitelja, moli mu se protiv mene, i On, umoljen, ne dozvoljava da dejstvujem strasno.
Oni koji nisu Njega okusili, traže svakako da uživaju u mojim slastima.
b) BORBA SA BLUDOM
1. Prejedanje je majka bluda, a morenje trbuha - vinovnik čistote.
2. Pošto smo se najeli, taj nečisti duh odlazi i šalje nam duha bluda, izveštavajući ga o
tome šta se sa nama zbilo: "Hajde,- kaže,- uznemiri ga! Pošto mu je stomak prepun,
savladaćeš ga lako". A ovaj dolazi, smeši se, i svezavši nam pomoću sna ruke i noge,
čini sa nama što mu je volja, prljajući dušu nečistim sanjarijama i telo istečenjem.
3. Niko od onih koji su se naučili čistoti, neka uspeh ne smatra svojom zaslugom,
budući da naša priroda nije sposobna da pobedi samu sebe. Gde priroda pretrpi poraz,
prepoznaje se dolazak Onoga koji je iznad prirode. Van svakog spora, manje odstupa
pred većim.
4. Početak je čistote u neslaganju sa nečistom pomisli, i u istečenjima koja se sa
vremena na vreme dogode bez ikakvih nečistih slika. Sredina je čistote, kada od obilne
hrane imamo prirodne polne prohteve, ali smo bez prljavih maštarija i bez istečenja. A
kraj je umrtvljenje tela, koje ide za umrtvljenjem pomisli.
5. Onaj koji psa sladostrašća molitvom tera od sebe, liči na čoveka koji se bori sa
lavom; onaj koji ga protivrazlozima pobija, liči na čoveka koji je svog neprijatelja već
naterao u bekstvo; a čovek koji je već potpuno prezreo napade toga psa, ustao je iz
groba iako se još nalazi u ovom životu.
6. Ako je dokaz istinske čistote da se bude bez pohotljivih osećaja pri nečistim snovima,
onda je svakako krajnji stupanj bluda - imati istečenje u budnom stanju od samih
pomisli.
7. Ko telesnim radom i znojem vodi borbu sa ovim protivnikom, liči na čoveka koji je
neprijatelja svog vezao slabom vrpcom; onaj ko se sa njim bori uzdržanjem i bdenjem na onoga koji neprijatelja stavlja u gvozdene okove; a onaj ko se sa tim protivnikom bori
smirenoumljem, bezgnevljem i žeđu - na čoveka koji je svog neprijatelja ubio i sakrio u
pesak.
8. Jedan savlađuje ovog mučitelja podvizima, drugi smirenjem, a treći - Božanskim
otkrivenjem. Prvi je kao zvezda Danica, drugi kao pun mesec, a treći - kao svetlo sunce.
No, svima je zajedno življenje na nebesima.
9. Lisica se pretvara da spava, a demon glumi celomudrenost. Samo, lisica to čini da
prevari pticu, a demon - da nam upropasti dušu. Čitavog svog života ne veruj ovome
blatu, i ne oslanjaj se na njega dok se ne susretneš sa Hristom.
10. Početnici padaju u blud obično zbog hrane. Srednji. osim iz istog uzroka, još i zbog
gordosti. A oni koji se približavaju savršenstvu, padaju isključivo zbog osuđivanja
bližnjeg i ni od čega drugog.
11. Neki uškopljenike smatraju po prirodi srećnima, kao ljude koji su se izbavili od
tiranije tela. A ja smatram da su blaženi oni duhovni evnusi koji svakoga dana sami
sebe škope čistim mislima kao nožem.
12. Nemoj ni pomisliti da razlozima i protivrazlozima potučeš demona bluda, jer on uvek
može dokazivati da je u pravu, pošto se po prirodi bori sa nama.
13. Ko hoće da se bori sa svojim telom ili da ga pobedi svojim sopstvenim snagama,
uzalud se muči. Jer, ako Gospod ne razori dom tela i ne sagradi dom duše, uzalud bdi i
posti onaj koji bi hteo da telo svoje umrtvi.
14. Priznaj pred Gospodom nemoć svoje prirode, potpuno svestan svoje nesposobnosti,
pa ćeš neosetno dobiti dar celomudrenosti.
15. Oni koji su se okliznuli u spomenutu jamu, nalaze se daleko od onih koji se penju i
silaze po lestvici. Za takav uspon potrebno je da u najstrožem postu proliju mnogo
znoja.
16. Mislim da ovi najnesrećiji krvnici upropašćuju nas, jadne, protivprirodnim gresima iz
dva razloga: prvo, zbog toga što mi u samima sebi svuda nosimo mogućnost takvog
pada, i drugo, što takvi gresi navlače na nas veću kaznu. Postoji u nama neka smrt i
opasnost pada, koju mi uvek sa sobom i u sebi nosimo, naročito u mladosti. Nisam se ni
usudio da o tome nešto više stavim na hartiju, jer mi je ruku zaustavio onaj koji je rekao:
Jer je sramotno i govoriti o onome što neki tajno čine (Ef.5,12).
17. Naš nečovečni neprijatelj i zastupnik bluda govori da je Bog čovekoljubiv i da ovoj
strasti, kao prirodnoj, vrlo lako oprašta. No, ako ispitamo mamac demona, videćemo da
posle učinjenog greha oni Boga nazivaju pravednim i neumoljivim sudijom. Ono prvo
nam govore, da nas navuku u greh; a ovo drugo, da nas bace u očajanje.
18. Kada se tuga i očajanje uvuku u nas, mi više nismo ni spremni da se opet podamo
istom grehu. A kada se očajanje ugasi, ponovo nam tiranin naš govori o čovekoljublju
Božijem.
19. Kao prečist i bestelesan, Gospod se veseli netaknutosti i čistoti našeg tela. Demoni
se, kako neki vele, ničemu drugom ne raduju toliko kao smradu bluda, niti se nekoj
drugoj strasti toliko vesele kao prljanju tela.
20. Majka prirodnih krasota jeste zemlja, natopljena rosom, a majka čistote - bezmolvije
sa poslušnošću. Bestrašće tela stečeno podvigom bezmolvija, zbog čestog odlaženja u
svet ne ostaje nepokolebivo. Bestrašće, pak, koje dolazi od poslušnosti, svuda je
pouzdano i nepokolebivo.
21. Ko pokušava da ovu borbu stiša uzdržanjem, i ničim drugim osim uzdržanjem, liči
na čoveka koji misli da se sa otvorene pučine spase plivajući samo jednom rukom. Spoji
sa uzdržanjem smirenje, jer prvo bez drugoga ne donosi nikakve koristi.
22. Ko primeti da ga neka strast sve više osvaja, treba da se pre svega na nju, i samo
na nju obori, naročito ako je u pitanju urođeni neprijatelj. Jer, ako se ta strast ne
savlada, ništa nam neće koristiti pobeda nad ostalim. A ako ovog Misirca lupimo po
glavi (up. Izl.2,11), svakako ćemo i mi u dubini smirenosti videti Boga.
23. Prilikom jednog iskušenja, osetio sam da ovaj vuk hoće da me prevari, izazivajući u
mojoj duši bezraložnu radost, i suze, i utehu. U svom neiskustvu, mišljah da se radi o
plodu, a ne gubitku.
24. Ne zaboravljaj se, mladiću! Znao sam neke mlade ljude koji su se od sveg srca
molili za one što su im dragi, pokrenuti na to bludom, misleći da odužuju dug uspomene
i zakona ljubavi.
25. Kad legnemo u postelju, pazimo: tada se sam um, bez tela, sukobljava sa
demonima. I ako je slastoljubiv, on rado postaje naš izdajnik.
26. Neka sećanje na smrt uvek spava i ustaje sa tobom, kao i neprekidna umna Isusova
molitva, jer ti u snu ništa drugo ne može pomoći kao to.
27. Istečenja u snu mogu nastati usled uzimanja velikih količina hrane i usled
preteranog odmaranja; mogu nastati i usled gordosti, kada se uobrazimo zbog toga što
izvesno vreme nismo imali istečenja; najzad, ona mogu biti posledica osuđivanja
bližnjih. Iz ova dva poslednja razloga istečenja mogu imati i bolesni, a pretpostavljam - i
iz sva tri razloga. A ko dođe do zaključka da kod njega nije posredi ni jedan od
spomenutih uzroka - blažen je, trudbenik bestrašća, jer on samo zbog pakosti demona
trpi tako nešto, sa vremena na vremena, kad Bog popusti, kako bi pomoću jedne
bezgrešne nezgode stekao najveću smirenost.
28. Niko ne bi trebalo da u toku dana mašta o onome što je sanjao. I to je plan demona
- da nas onim što smo sanjali prljaju u budnom stanju.
29. U vreme [iskušenja] nam mogu dobro poslužiti: kostret, pepeo, svenoćno stajanje,
glad i žeđ koja pali jezik, gašena samo po nekom kapi vode, posećivanje grobova, a pre
svega smirenje srca, i - ako je mogućno - otac ili dobar i razborit brat, koji bi bili u stanju
da nam pomognu. Smatrao bih za čudo da neko potpuno sam spase svoj brod na toj
burnoj pučini.
30. Jedan čovek ugleda neku veoma lepu ženu i od sve duše proslavi Tvorca zbog nje.
Bio je dovoljan jedan pogled na nju, da taj čovek, obuzet ljubavlju Božijom, prolije bujicu
suza. I bilo je čudno videti, kako tom čoveku donosi venac nebeske slave upravo ono
što bi drugoga survalo u propast! Ako takav čovek doživljava isto osećanje i isto se tako
ponaša u svim takvim slučajevima, onda je vaskrsnuo iz mrtvih kao neraspadljiv još pre
sveopšteg vaskrsenja.
31. Istoga merila treba da se pridržavamo i u pogledu muzike i pevanja. Bez obzira da li
slušaju svetske ili duhovne pesme, bogoljubivi ljudi se ispunjavaju vedrinom i ljubavlju, i
guše u suzama. Kod slastoljubivih je obratno..
32. Neki kažu da je nemoguće nazvati se čistim pošto se već jednom okusi telesni greh.
A ja, pobijajući to mišljenje, rekoh da je onome koji samo hoće moguće i zgodno od
jedne divlje masline načiniti pitomu. I da su nešto ključevi Carstva nebeskog povereni
devstveniku po telu, možda bi ono mišljenje i bilo ispravno. Ali, neka njegove pobornike
posrami onaj koji je imao taštu a postao čist i poneo ključeve Carstva.
33. Zmija sladostrašća se javlja u mnogo vidova: neiskusne nagovara da samo jedanput
probaju, pa da prekinu; a one koji su to već iskusili, taj bednik navodi da se sećaju svog
greha, kako bi kroz uspomenu ponovo pali u greh. Mnogi među prvima ostaju mirni
zahvaljujući svom neznanju. Među drugima mnogi trpe uznemirenje i borbu, zbog toga
što su okusili od ove gadosti. Uostalom, dešava se i suprotno.
34. Ukoliko se probudimo čisti i mirni, znajmo da se radi o tajnome dejstvu svetih
anđela, naročito ako smo zaspali sa velikom molitvom i trezvoumljem. A ponekad
ustajemo nemirni, posle nečistih snova.
35. Nije čudno ako se bestelesni bori sa bestelesnim. Čudo je, međutim, pravo čudo,
što jedno telesno biće, u borbi sa telom kao sa svojim podmuklim neprijateljem,
pobeđuje u stvari bestelesne neprijatelje.
36. Prema objašnjenju mudrih otaca, treba razlikovati: pristupanje [tj. prilog], spajanje,
pristanak [tj. slaganje], porobljenje, borbu i tzv. strast u duši. Blaženi oci određuju
pristupanje kao prostu reč, ili sliku bilo čega, koja se ponovo pojavljuje i unosi u srce.
Spajanje znači razgovaranje sa onim što se pojavilo, bez obzira da li sa strašću ili
bestrasno. Pristanak je saglasnost duše sa onim što se javilo, sjedinjena sa uživanjem.
Porobljenje je nasilno i nevoljno zavođenje srca ili trajno opštenje sa predmetom, koje
razara naše dobro duševno zdravlje. Borbu oni određuju kao ravnotežu snaga između
onoga koji napada i onog koji se brani, gde poslednji pobeđuje, ili biva pobeđen
isključivo po svojoj volji. Strašću nazivaju porok koji se tokom dužeg vremena strasno
ugnezdio u duši, i koji je kroz naviku postao kao njeno prirodno svojstvo, tako da duša
već sama, hotimično, hrli k njemu. Od svega toga, prvo je bezgrešno. Drugo - ne
sasvim. Treće - već prema stanju u kome se podvižnik nalazi. Borba je uzrok
pobedničkih venaca ili osude, a porobljenje se drukčije ceni ako je za vreme molitve, a
drukčije u neko drugo vreme, drukčije prema beznačajnim stvarima, a drukčije u odnosu
na rđave misli. Strast podleže kod svih ljudi ili budućem pokajanju ili budućoj muci.
Prema tome, ko se prema pristupanju odnosi bez strasti, jednim udarcem odseca i sve
potonje.
37. Najoštroumniji učeni oci primetili su još jednu misao, tananiju od ovih o kojima smo
sada govorili. Neki je nazivaju prepadom uma, pošto bez trajanja i bez reči i slike,
trenutno izaziva strast u podvižniku. Među duhovima koji kušaju telo, nema nijednog
tako brzog, tako hitrog i podmuklog kao što je on. Naime, on se u jednoj sitnoj predstavi,
bez zadržavanja, bez trajanja i bez reči, a kod nekih i mimo njihove svesti, pojavljuje u
duši. Ko je, dakle, uspeo da plačem postigne takvu istančanost razuma, može da nas
nauči, kako to duša strasno bludniči samo okom, i prostim pogledom, i dodirom ruke, i
slušanjem melodije, bez ikakve misli i pomisli.
38. Neke strasti iz duše prelaze u telo, a druge idu obratnim putem. Drugo se dešava sa
ljudima koji žive u svetu, a prvo se zbiva sa onima koji se nalaze u monaštvu, pošto
nemaju prilike za drugo.
39. Posle duge borbe najzad isteran iz našeg srca, pretučen kamenjem posta i mačem
smirenja, bedni demon, drug našega glinenog tela, poput nekog crva koji se uvukao u
njega, nastoji da cas isprlja, dražeći nas izvesnim neočekivanim i nezgodnim kretnjama.
40. Ovaj demon, mnogo više od drugih, pazi na trenutke u kojima nismo u stanju
pokrenuti svoje telo da se moli protiv njega. Tada taj zlikovac najviše i pokušava da nam
nametne borbu.
41. Onima koji još nisu stekli pravu molitvu srca, odgovara podvig telesne molitve, tj.
širenje ruku, udaranje u prsa, upućivanje umilnih pogleda ka nebu, duboko uzdisanje,
često padanje na kolena. Sve to, međutim, oni često ne mogu činiti u prisustvu drugih
ljudi. Stoga demoni pokušavaju da ih napadnu upravo tada. A oni, budući nesposobni
da im se suprotstave snagom uma i nevidljivom silom molitve, podležu, možda i protiv
svoje volje, svojim napadačima. U tim slučajevima, ako možeš, smesta se udalji na
neko skrovito mesto i, ako ti je moguće, pogledaj gore duševnim okom. Ako ne, onda
pogledaj prema nebu makar i telesnim okom, držeći nepomično ruke u vidu krsta, kako
bi i tim znakom posramio i pobedio Amalika (up. Izl.17,11). Zavapi ka Silnome da te
spase, i to ne odabranim rečima, već smirenim šaputanjem, počinjući najpre sa: Pomiluj
me, nemoćan sam (Ps.6,3)! Tada ćeš na sopstvenom iskustvu osetiti silu Višnjega, i
svojim vapajem ka Nevidljivome na nevidljiv način oterati nevidljive neprijatelje. Čovek
koji je navikao da se tako bori, brzo će početi i samom mišlju da od sebe goni svoje
neprijatelje. Jer, ovim drugim darom Bog nagrađuje podvižnike za njihov prvi podvig.
42. Žudno ispijaj podsmeh kao vodu života, od svakog čoveka koji hoće da te napoji
njime. Jer, on je lek koji čisti od bluda. Tada će se u tvojoj duši roditi sunce duboke
čistote, i svetlost Božija neće napuštati tvoje srce.
43. Nemoj prestati da zamišljaš i da istražuješ bezdan tamnoga ognja, i nežalostive
sluge, neosetljivog i neumoljivog Sudiju, beskrajni haos podzemne vatre, i strašno
mesto pod zemljom, i silazak u tesne ponore, i uopšte sve tome slično, da bi pohotljivost
koja se u našoj duši nalazi bila potisnuta velikim strahom, i da bi se duša sjedinila sa
neprolaznom čistotom i primila u sebe sjaj neveštastvene svetlosti koja blista jače od
bilo kakvog plamena.
44. Postoji demon koji nam prilazi čim legnemo u postelju, i koji nas obasipa zlim i
nečistim mislima, kako bismo, onako tromi, ne naoružavši se protiv njih molitvom,
zaspali sa prljavim mislima, te sanjali prljave snove.
45. Kao što čovek na osnovu samog slušanja baš mnogo ne želi da proba ono što nije i
svojim očima video, tako i ljudi čistoga tela imaju u svojoj neiskusnosti veliko olakšanje.
46. Kao što čovek koji se bori sa lavom gine onog časa kad od njega odvoji pogled, tako
i onaj koji se bori sa sopstvenim telom strada čim mu da odmora.
47. Onima koji se bore sa blatom [tj. telom], u svoje vreme odgovara podvig bezmolvija,
ukoliko samo budu imali dobrog duhovnog vođu.
48. Doznao sam da demon uninija prethodi demonu bluda i priprema mu put, da bi mu,
jako izmoždivši telo i bacivši ga u san, pružio mogućnost da bezmolvnika dovede do
oskvrnjenja.
49. Zemaljskom caru je mrzak onaj koji stoji pred njim i od njega okreće glavu,
razgovarajući sa neprijateljima gospodarevim. Tako je i Gospodu mrzak onaj čovek koji
stoji na molitvi, a prima nečiste pomisli.
50. Tog psa koji ti prilazi oteraj oružjem molitve. Ma koliko bio drzak, ne uzmiči pred
njim.
51. [Ispovest bludne strasti]: [Duša pita]: Reci mi, reci mi, o, moja suprugo, prirodo
moja! Nikoga drugog neću da pitam o onome što je u vezi sa tobom. Kako da ostanem
nepovređen od tebe? Kako da izbegnem prirodnu opasnost, kada sam obećao Hristu
da ću voditi rat sa tobom? Kako da pobedim tvoju tiraniju, kada sam dobrovoljno rešio
da te silom savladam? [A telo odgovara]: Neću ti reći ništa što i ti sama ne znaš, već
samo ono što znamo oboje. Moj dragi otac jeste samoljublje. Uzrok spoljašnjeg
raspaljivanja leži u negovanju tela, i uopšte u odmaranju, a uzrok unutrašnjih strasnih
osećaja nalazi se u prethodnom odmaranju i uspomeni na počinjena sladostrasna dela.
Začeta, rađam grehove. Rođeni, oni sa svoje strane rađaju smrt kroz očajanje. Ako
upoznaš moju i tvoju očevidnu i duboku nemoć, ti si mi vezao ruke. Ako grlo svoje
mučiš postom, vezao si mi i noge, da ne mogu koračati. Ako svemu tome dodaš i
poslušnost, oslobodio si se od mene. Ako stekneš smirenje, odsekao si mi glavu.
v) BORBA SA SREBROLjUBLjEM
1. Srebroljublje je obožavanje idola, kćer neverja, izvinjenje slabosti, vesnik starosti,
predskazivač gladi, prorok suše.
2. Srebroljubac ismeva Jevanđelje. On je svesni prestupnik. Ko je stekao ljubav, rasipa
novac. A ko kaže da ima i jedno i drugo, obmanjuje sebe.
3. Ko sebe oplakuje, odriče se i tela svog, te u slučaju potrebe ne štedi ni njega.
4. Nemoj reći da skupljaš blago radi siromaha. Carstvo se nebesko moglo kupiti i za
samo dve lepte.
5. Jednoga dana, sretoše se gostoljubiv i srebroljubiv čovek. I drugi nazva prvog
nerazboritim.
6. Ko je pobedio ovu strast, oslobodio se od briga. A ko je njom sputan, nikada se neće
moliti čisto.
7. Srebroljublje počinje pod izgovorom milostinje, a završava se kao mržnja prema
siromasima. Dok ne zgomila novac, srebroljubac je milosrdan; čim do novca dođe, on
stisne ruke.
8. Viđao sam ljude, siromašne novcem, kako u društvu sa siromašnima duhom
obogatiše svoj duh i zaboraviše na svoju pređašnju bedu.
9. Nesticanje [tj. dobrovoljno sirotovanje] jeste odbacivanje zemaljskih briga, bezbrižan
život, neometano putovanje, vera u zapovesti Božije, odstranjenje tuge. Monah koji
dobrovoljno sirotuje jeste gospodar sveta, koji je poverio Bogu svu brigu o sebi, i
pomoću vere sve načinio svojim slugama. On nikome neće govoriti o svojim potrebama,
a ono što mu dolazi, prima kao iz ruke Gospodnje.
10. Podvižnik koji dobrovoljno sirotuje jeste sin bespristrašća, koji sve što ima smatra
kao da nema. Napuštajući svet, on sve drži za đubre. Ako mu je, pak, nečega još žao,
nije još ni postao siromaštvoljubac.
11. Čovek koji dobrovoljno sirotuje ima čistu molitvu, a lakom čovek se moli misleći na
zemaljske stvari.
12. Onima koji žive u poslušnosti, tuđe je srebroljublje. Jer, kada su i telo svoje predali,
šta još da smatraju svojim?
13. Ko je okusio nebesko, lako prezire zemaljsko. A ko nije okusio nebesko, raduje se
sticanju zemaljskih stvari.
14. O, monasi, ne budimo u veri slabiji od ptica: one ne brinu ni za šta i ne sabiraju u
žitnice (Mt.6,26).
15. Veliki je onaj čovek koji se pobožno odriče svoje imovine, a svet je onaj čovek koji
se odriče sopstvene volje. Prvi će stostruko primiti, bilo u imanju, bilo u blagodatnim
darovima, a drugi će naslediti život večni.
16. Kao što na moru uvek ima valova, tako i srebroljupca ne napuštaju gnev i tuga.
17. Nepokolebiva vera čini kraj brigama, a sećanje na smrt dovodi do toga da se i tela
svoga odreknemo.
18. U Jovu ne beše ni traga od srebroljublja: zbog toga on ostade spokojan i kada se
svega lišio (up. Jov 1,22).
19. Srebroljublje se naziva, i jeste, koren svih zala (up. 1.Tim.6,10). Ono dovodi do
mržnje, do krađe i zavisti, do razdvajanja i neprijateljstva, do sukoba i zlopamćenja, do
okrutnosti i ubistva.
20. Vera i tuđinovanje su smrt srebroljublja. Samilost i ljubav predaje za bližnjeg i samo
telo.
21. Kao što čovek kome su noge okovane ne može lako da hoda, tako se ni oni koji
gomilaju pare ne mogu popeti na nebo.
22. Ako je granica srebroljublja, nikada ne prestajati sa gomilanjem para i nikada se ne
zasititi, onda je vrhunac nesticanja - ne štedeti ni svoje sopstveno telo.
23. Ne bavimo se više ničim zemaljskim, bratijo! Mi smo se upisali u ljude koji se ni o
čemu zemaljskom ne brinu. Nema greha, nema vremena, nema bremena kojim bismo
se mogli izgovoriti. Onima koji primiše Gospoda krštenjem ponovnog rođenja, Bog dade
vlast da budu čeda Božija (Jn.1,12), rekavši: Počinite [od zemaljskih briga] i poznajte da
sam ja Bog (Ps.45,11).
24. Za nas je najveća sramota da mislimo na nešto što nam u času nevolje, tj. smrti, ne
može dobra doneti, kada smo već sve pomenuto ostavili na poziv kojim nas je Gospod
a ne čovek pozvao. To je baš ono što reče Gospod: osvrtati se za sobom, i ne biti
dostojnim Carstva nebeskog.
25. Demon srebroljublja se žestoko bori sa onima koji su se dobrovoljno odrekli imanja.
Ne uspevši da ih savlada, on im ukazuje na tužan život sirotinje, kako bi ih naveo da od
ravnodušnih za tvarna dobra ponovo postanu veštastvoljubivi.
26. Veliki gubitak trpe oni koji menjaju zlato za blato: isto se dešava i onima koji
ispoljavaju i izvode duhovne podvige radi tvarnih dobitaka.
g) BORBA SA GNEVOM
1. Gnev je izraz potajne mržnje, tj. zlopamćenja. Gnev je želja da se dogodi zlo onome
koji nas je rasrdio. Plahovitost je zapaljivanje srca u nevreme. Ogorčenje je neprijatno
osećanje, koje se gnezdi u duši. Gnev je promenjivo stanje naravi i rugoba duše.
2. Ima ljudi sklonih gnevu, koji se ne brinu o lečenju i iskorenjivanju ove strasti. Oni,
jadnici, ne misle na ono što je rečeno: Težina ga srdžbe njegove obara (Sir.1,22).
3. Brzo kretanje jednoga vodeničnog kamena može u jednom magnovenju da satre i
uništi žito duše i plod dotadašnjeg podviga u većoj meri nego sporo kretanje drugoga za
čitav dan. Stoga i treba dobro da pazimo. Ponekad plamen, odjednom raspaljen jakim
vetrom, spaljuje i upropašćuje njivu srca više no vatra koja dugo gori.
4. Bezgnevlje je čežnja za ponižavanjem, isto onako nenasita kao što je kod sujetnih
ljudi nenasita težnja ka pohvalama. Bezgnevlje je poraz prirode, koji se ispoljava u
neosetljivosti za uvredu, neosetljivosti koja proizlazi iz velikih podviga i obilnog znoja.
5. Krotost je nepokretno stanje duše, koja se ne menja bilo da trpi raznovrsna poniženja
ili da sluša pohvale.
6. Početak bezgnevlja je ćutanje usta kada je srce uzbuđeno. Sredina je ćutanje misli
pri tananom uznemirenju duše. A vrhunac, nepokolebivi mir i pored toga što duvaju
nečisti vetrovi.
7. Kao što voda, kada se malo po malo sipa na vatru, potpuno ugasi plamen, tako i
suza istinskog plača gasi svaki plamen gneva i plahovitosti.
8. Kao što tama nestaje kada zasija svetlost, tako i miris smirenja potiskuje svaku
gorčinu i jarost.
9. Ništa toliko nije nedolično onima koji se kaju, kao uzbuđenje gneva. Jer, obraćanje
[Bogu sa pokajanjem] zahteva veliko smirenje, a srditost je znak velike gordosti.
10. Ako je znak najdublje krotosti u tome, da i u prisustvu onoga koji nas izaziva
sačuvamo spokojstvo u srcu i ljubav prema njemu, onda je svakako znak krajnje
gnevljivosti ako se sami sa sobom, rečima i pokretima, svađamo i besnimo na onoga
koji nas je uvredio.
11. Ako se Duh Sveti naziva, i jeste, mir duše, a gnev jeste i naziva se uznemirenje
srca, onda ništa toliko ne ometa dolazak Duha Svetoga u nas, kao srditost.
12. Viđao sam, opet, i takve ljude koji su prividno trpeli, ali su nerazumno, pod plaštom
ćutanja, skrivali u sebi zlopamćenje. I došao sam do zaključka da su takvi ljudi bedniji
od ludaka, jer su belinu goluba kao nekom crninom prekrivali. Treba veliku pažnju da
obratimo na ovu zmiju, zato što i njoj, kao i zmiji telesnih prohteva, pomaže sama
prproda. Viđao sam ljude koji bi se rasrdili i u svom ogorčenju odbijali da jedu, te su
takvim besmislenim uzdržanjem samo dodavali otrov na otrov. A viđao sam i druge
ljude, koji su svoju srdžbu koristili kao zgodan povod da se predaju žderanju, pa su tako
iz jame upadali u ponor.
13. Kada je umereno, pojanje ponekad odlično umiruje srdžbu. A ponekad, kada je
neumereno i nepravovremeno, pogoduje slastoljublju. Ovo će nam sredstvo koristiti
samo ako vodimo računa o trenutku.
14. Nalazeći se nekim poslom blizu kelije ljudi koji su se posvetili bezmolviju, čuh kako
se od ogorčenja i besa sami u svojoj keliji svađaju kao jarebice u kavezu, i kako se na
uvreditelje svoje obrecuju kao da su prisutni. Ja sam im blago savetovao da ne žive
usamljeno, kako se od ljudi ne bi načinili demonima. Viđao sam, opet, ljude
sladostrasna i proždrljiva srca, koji su, međutim, bili krotki i ljubazni, bratoljubivi i ljubitelji
lepote. Njih sam nagovarao da se odadu bezmolvnom životu, kao leku protiv
sladostrašća i proždrljivosti, da ne bi od slovesnih bića na najžalosniji način postali
beslovesne životinje. A pošto mi neki tužno govorahu da su veoma podložni i jednom i
drugom, ja sam im potpuno zabranio da žive po svojoj volji, a duhovnicima njihovim
prijateljski sam savetovao da im sa vremena na vreme dozvole da vode taj ili onaj način
života, pokoravajući se ipak glavnome nastojatelju u svemu.
15. Opasno je uznemiravati oko našega srca jarošću, kao što je rečeno: Uznemiri se od
gneva oko moje (Ps.6,8). Još je teže izražavati rečima uzrujanost duše. A ako se ona
izražava i rukama, onda se već čini nešto što je sasvim suprotno i tuđe monaškom, tj.
anđeoskom i božanskom životu.
16. Obratimo pažnju, pa ćemo videti da se mnogi gnevljivi ljudi rado vežbaju u bdenju,
postu i bezmolviju. Demonu je cilj da im pod vidom plača i pokajanja podmeće stvari
koje pothranjuju njihovu strast.
17. Prvi stupanj blažene trpeljivosti jeste u tome što se poniženje podnosi, makar i sa
gorčinom i bolom u duši. Sredina je, biti u takvim okolnostima bez tuge. A kraj (ako
samo kraja ima), smatrati uvredu za pohvalu.
18. Jedna je stvar, bezgnevlje kod početnika koje proističe iz plača, a drugo je potpuno
spokojstvo kod savršenih. Kod prvih je gnev vezan suzama kao nekakvom uzdom; kod
drugih, on je umrtvljen bestrašćem kao zmija mačem.
19. Video sam trojicu monaha koji su u isto vreme pretrpeli uvredu iste vrste. Prvi se
uvredio, ali je oćutao. Drugi se obradovao sebe radi, a ožalostio zbog onoga koji mu je
naneo uvredu. A treći, zamislivši štetu koju je tako bližnji samome sebi naneo, zaplaka
vrelim suzama. Tako su se zajedno mogli videti podvižnik straha, nagrade i ljubavi.
20. Zlopamćenje je posledica gneva. Ono je čuvar grehova, mržnja na pravednost,
propast vrlina, otrov za dušu, crv uma, posramljenje molitve, presečenje moljenja,
otuđenje ljubavi, trn zaboden u dušu, neprijatno osećanje u kome se sa gorkom
nasladom uživa, greh koji ne prestaje, večito budan prestup zakona Božijeg, trajna
zloba.
21. Onaj koji je savladao gnev, uništio je i zlopamćenje: dokle god je živ otac, dotle se i
deca rađaju.
22. Onome koji je stekao ljubav postalo je tuđe da se gnevi, a onaj koji u sebi gaji
neprijateljska osećanja sam sebi zadaje nepotrebne muke.
23. Ako već hoćeš da budeš zlopamtljiv, budi zlopamtljiv prema demonima. I ako hoćeš
da budeš nekome neprijatelj, budi neprijatelj telu, i to u svakom pogledu. Telo je
nezahvalan i neiskren prijatelj: što mu se više ugađa, više nam zla nanosi.
24. Zlopamćenje se predstavlja kao učitelj Svetog Pisma: reči Svetoga Duha tumači na
svoj način. Neka ga posrami molitva Isusova, koju ne možemo izgovarati ako smo
zlopamtljivi.
25. Kada ni posle velikih podviga nisi u stanju da do kraja iščupaš iz srca svoga ovaj
kolac, izvini se neprijatelju, makar samo na rečima, da bi, zastidevši se svog
dugotrajnog licemerstva pred njim i mučen savešću kao ognjem, mogao savršeno da ga
zavoliš.
26. Doznaćeš da si se potpuno izbavio od ove truleži ne kada se pomoliš za onoga koji
te je uvredio, ni kada mu za zlo uzvratiš dobrim ili ga pozoveš k sebi na trpezu, već kad
se, na vest da je pretrpeo neku duševnu ili telesnu nezgodu, rastužiš i zaplačeš zbog
njega kao zbog sebe samog.
27. Uspomena na Isusova stradanja leči zlopamćenje, koje se izlaže silnoj sramoti pred
Njegovom trpeljivošću.
28. Da bi zaslužili oproštaj grehova, neki su se posvetili napornim podvizima. Ali, čovek
koji ne pamti zla stiže pre njih na cilj: Opraštajte ono malo što su vam ljudi dužni, i
oprostiće vam se ogroman dug vaš pred Bogom (Lk.6,37).
29. Nepamćenje zla jeste znak pravog pokajanja. A ko je u srcu svom zlopamtljiv, i misli
da se kaje, liči na čoveka kome se u snu pričinjava da trči.
30. Viđao sam zlopamtila koji su savetovali drugima da ne pamte zlo, i koji su se,
zastidevši se svojih sopstvenih reči, oslobodili i svoje strasti.
31. Ogovaranje je porod mržnje. To je tanana a krupna bolest, skrivena i podmukla
pijavica, koja siše i slabi krv ljubavi.
32. Delatelji ovoga zla su u svoju odbranu navodili da tako čine iz ljubavi i brige za
onoga koji je bio predmet ogovaranja. A ja njima rekoh: Onoga koji tajno okleveta
bližnjega svoga, toga oterah (Ps.100,5). Ako zaista voliš bližnjega kako kažeš, pomoli
se tajno, a ne da ismevaš čoveka. To je način koji je ugodan Gospodu.
33. Ko hoće da pobedi duha ogovaranja, neka krivicu ne pripisuje onome koji je pao,
već demonu koji ga je oborio. Jer, niko baš naročito ne želi da greši protiv Boga, mada
niko od nas ne greši prinudno.
34. Jedan od najkraćih puteva da se dobije oproštaj grehova jeste: ne osuđivati. Ne
sudite, i neće vam se suditi (Lk.6,37).
35. Kao što se vatra protivi vodi, tako je i osuđivanje strano onome koji hoće da se
pokaje. Nemoj osuđivati čak ni kada bi video nekoga da greši i na samoj samrti: Sud
Božiji ljudima nije poznat. Neki su javno činili velike grehove, ali su još i veće vrline činili
tajno. I oni koji su im se tako rado rugali, prevariše se, jer od dima nisu videli sunce.
36. Čujte me, čujte, svi vi koji strogo sudite tuđim delima: ako je tačno (a tačno je) da će
nam se suditi sudom kakvim sudimo (up. Mt.7,2), onda ćemo svakako pasti upravo u
one telesne ili duševne grehe za koje okrivljavamo bližnjega.
37. Stroge i brižljive sudije grehova svog bližnjeg boluju od navedene strasti zato što
nemaju savršenoga i trajnog sećanja i brige o svojim sopstvenim gresima. Jer, onaj koji
tačno, bez plašta samoljublja, vidi svoja zla dela, ni o čemu se drugom od
ovozemaljskih stvari više ne brine, misleći na to da ni za sopstveni plač neće imati
dovoljno vremena, makar i sto godina živeo; i makar video kako iz očiju njegovih ističe i
čitava reka suza, velika kao Jordan.
38. Demoni nas nagovaraju ili da grešimo, ili, ako ne grešimo, da osuđujemo one koji
greše, kako bi, ubice, pomoću drugog isprljali prvo.
39. Znaj da se zlopamtljivi i zlobni ljudi prepoznaju i po tome što, obuzeti duhom mržnje,
lako i sa uživanjem umanjuju vrednost učenja, delatnosti i vrline svog bližnjeg.
40. Znao sam neke ljude koji su tajno i skriveno od sveta činili najteže grehe. Međutim,
smatrajući se čistim, oni su teško napadali one koji javno padaju u lake grehe.
41. Suditi, znači bestidno svojatati Božije pravo, a osuđivati, znači upropašćivati svoju
dušu.
42. Kao što nadmenost može i bez druge strasti upropastiti čoveka, tako nas i suđenje
samo po sebi može savršeno pogubiti. Onaj farisej je bio osuđen upravo zbog toga (up.
Lk.18,10 id.).
43. Jednom se sretoše gnevljivac i pretvorica: u razgovoru njihovu ne beše moguće
naći ni jedne jedine prave reči. Otvoriš li srce prvome, naći ćeš besnilo; ispitaš li dušu
drugoga, ugledaćeš zloću.
44. Kao što vetrovi ustalasaju okean, tako i gnev, više od svih ostalih strasti, uzburka
razum.
45. [Ispovest strasti gneva]: "Reci nam, luda i nečasna strasti, ime onoga koji te je
načinio, i ime one koja te rodila, a takođe i imena tvojih poganih sinova i kćeri. Ne samo
to, nego nam naznači i one koji se bore protiv tebe i koji te ubijaju". "Imam mnogo majki,
i otac moj nije jedan. Majke su mi: taština, srebroljublje, stomakougađanje, a ponekad i
blud. Otac mi se zove: ponos. A moje kćeri: zlopamćenje, mržnja, neprijateljstvo,
samoopravdavanje. Moji protivnici, koji me sada drže okovana, jesu vrline suprotne
ovim strastima: bezgnevlje i krotost. Moj potajni neprijatelj zove se: smirenoumlje".
d) BORBA SA TUGOM
1. Ko je omrznuo svet, umakao je od tuge. A ko je ostao privržen bilo čemu vidljivom,
još se od tuge nije izbavio. Kako i da se ne rastuži - kada se lišio onoga što mu je toliko
priraslo za srce! U svemu treba da se držimo trezvoumlja. Ipak, u odnosu na to mi treba
naročito da budemo razboriti.
2. Kada smo podvrgnuti dragocenom ponižavanju, zlostavljanju i kaznama, zamislimo
strašnu presudu večnog Sudije, pa ćemo zacelo, krotošću i trpljenjem, kao mačem sa
dve oštrice, odseći besmislenu tugu i gorčinu, koji su posejani u nas.
3. Ako smo pali u greh, onda pre svega treba da se borimo protiv demona tuge. Jer,
dolazeći pred nas za vreme molitve naše i podsećajući nas na raniju slobodu pred
Bogom, on hoće da nas odvrati od moljenja.
4. Lek od gneva je ljubav prema poniženju. A pojanje, sastradalnost i dobrovoljno
sirotovanje su zadavljenje tuge.
5. Kao što prevelika količina cepanica često zaguši i ugasi plamen, proizvodeći mnogo
dima, tako i prekomerna tuga često dušu čini zadimljenom i mračnom, i presušuje
izvore suza.
6. Uzani put se prepoznaje po morenju stomaka, svenoćnom stajanju, ograničenom
uzimanju vode, oskudevanju u hlebu, očišćavajućem piću sramote, podsmeha, poruge i
grdnje, odsecanju svojih prohteva, trpljenju uvreda, podnošenju prezira bez roptanja;
prepoznaje se po tome - ako se ne srdiš kada te klevetaju, ako se ne ljutiš kada te
ponižavaju, ako si smiren kada te osuđuju. Blago onima što idu putem koji je ovde
pokazan, jer je njihovo Carstvo nebesko!
7. Pokajanje je dobrovoljno trpljenje svih muka.
8. Znak prilježnog pokajanja je u tome što čovek smatra da zaslužuje svaku vidljivu i
nevidljivu nevolju koja mu se dogodi, pa čak i nešto teže.
9. Kao što se pritešnjena voda penje u vis, tako često i duša, pritisnuta nesrećom, kroz
pokajanje uzlazi k Bogu i spasava se.
10. Avakira su najviše, primetio sam, skoro svi zlostavljali: trapezari su ga gotovo svaki
dan isteravali iz trapezarije, budući da po prirodi beše na jeziku malo neuzdržljiv. I rekoh
mu: "Brate Avakire, zašto vidim da te svakog dana izbacuju iz trapezarije, pa često i na
spavanje odeš bez večere". A on mi odgovori: "Veruj mi, oče, kušaju me oci, da vide
jesam li pravi monah. Oni to ne čine odistinski. Te tako i ja podnosim sve lako, pošto mi
je poznat cilj velikoga oca i svih ostalih". On je pre nego što je ispustio dušu [rekao]:
"Hvala, hvala Gospodu i vama! Zato što ste me, radi moga spasenja, kušali vi, evo već
sedamnaest godina kako me ne kuša demon".
11. [Arhiđakon je dobio poslušanje da ode u grad radi nekog posla i da se vrati pre
praznika]. Pošto je stigao dan kasnije, zabrani mu pastir da služi i odredi mu mesto
među poslednjim početnicima. Dobri je đakon trpljenja i arhiđakon postojanosti primio
zapovest očevu, i to tako mirno kao da je kažnjen neko drugi, a ne on. Pošto je u
takvom položaju proveo četrdeset dana, mudri pastir ga vrati u pređašnji njegov čin. No,
tek što je prošao jedan dan, arhiđakon ga stane ponizno moliti da ostane pod epitimijom
i prvobitnom kaznom gubitka časti, govoreći mu da je "u gradu počinio jedan neoprostiv
greh". A meni, bednome, ovaj veliki Makedonije poveri razlog, zbog čega se dobrovoljno
vratio na poslednje mesto: "Nikada nisam u sebi osetio takvo olakšanje od svake borbe
i takvu sladost Božanstvene svetlosti, kao sad".
12. Podsticani grižom savesti, dođimo k sebi, dok Gospod, videvši koliko se naprežemo
i otimamo k Njemu, ne izbriše grehove naše i bol koji nam razdire srce ne pretvori u
radost. Jer, po mnoštvu bolova mojih u srcu mome, utehe tvoje razveseliše dušu moju
(Ps.93,19).
13. Blago onome koji radi Boga svaki dan trpi grdnju i poniženje, i uspe da se savlada!
Taj će likovati sa mučenicima i slobodno će razgovarati sa anđelima. Ko od sebe
odbacuje pravedan ili nepravedan ukor, odbija svoje spasenje; a onaj koji ga prima, sa
bolom ili bez bola, brzo će primiti oproštaj svojih grehova.
14. Ako se od samog početka svom dušom predaš svakovrsnim poniženjima, nećeš se,
sine, dugo vremena truditi da u sebi osetiš blaženi mir.
15. Mala vatra smekša veliku količinu voska. Tako i mala uvreda koja nam se često
nanosi, svu surovost, bezosećajnost i okorelost srca odjedanput omekša, zasladi i
sasvim iskoreni.
16. Uvrede, potcenjivanja i slične stvari u duši podvižnika mogu da se uporede sa
gorčinom pelena. Pohvale, počasti i razne druge ljubaznosti, poput meda, kod
sladostrasnih rađaju svaku slast. Razmotrimo, stoga, prirodu i jednog i drugog: pelen
čisti u nama svaku nečistotu, a med obično izaziva poremećaj žuči.
đ) BORBA SA DUHOM UNINIJA
1. Uninije je raslabljenje duše i nemoć uma, zanemarivanje podviga, mržnja na monaški
zavet, hvalitelj svetovnjaka, klevetnik Boga - kao da je nemilostiv i nečovekoljubiv. Ono
je klonulost u bogosluženju, nemoć u molitvi, ono je u službi gvozdeno, u telesnom radu
vredno, u poslušnosti neiskusno.
2. Poslušan čovek ne zna za uninije, vršeći kroz vidljivi rad svoj osnovni, duhovni
zadatak.
3. Opštežiće je protivnik uninija. Čoveku, pak, bezmolvniku, ono je večni pratilac: do
same smrti se ne povlači i sve do skončanja njegova ne prestaje da se bori protiv njega.
Videvši keliju otšelnika, ono se osmehuje, i približivši mu se, nastanjuje se kraj njega.
4. Lekar bolesnika posećuje izjutra, a uninije podvižnike usred dana.
5. Gostoprimstvo je podloga uninija, i podstiče na to da se radom sopstvenih ruku čini
milostilja. Usrdno pobuđuje na posećivanje bolesnika, podsećajući na onoga koji kaže:
Bolestan bejah, i posetiste me (Mt.25,36). Savetuje da se odlazi k ožalošćenim i
klonulim ljudima i, samo budući malodušno - predlaže da tešimo malodušne.
6. One koji su stali na molitvu, ovaj bezumni duh podseća na nužne poslove, i
upotrebljava svako sredstvo kako bi nas pod nekim zgodnim izgovorom otrgnuo od
moljenja.
7. Svaku ostalu strast potiskuje po jedna suprotna vrlina. No, uninije je za monaha
sveobuhvatna smrt. Ovaj duh je jedan od osam prednjaka zla, i to najgori od svih.
8. Kada nema bogosluženja, nema ni uninija, i čim se kanon završi - oči se otvaraju.
9. Pravi podvižnici se poznaju za vreme uninija. Monahu ništa toliko ne donosi venac
kao borba sa uninijem.
10. Onaj koji plače nad sobom, ne zna za uninije.
11. Monahu koji voli rad, tuđe je uninije. On se svaki čas seća apostolovih reči:
Neradnik neka i ne jede (2.Sol.Z,10), i: Potrebama mojim i onih koji su sa mnom bili
poslužiše ove ruke moje (Dap.20,34).
12. Uninije proizlazi ponekad od presitosti, a ponekad od nedostatka straha Božijeg.
13. Usrdna molitva je propast za uninije. Sećanje na Sud Božiji rađa revnost.
14. Monah koji je ispunjen nadom kao nožem kolje uninije.
15. [Ispovest strasti uninija]: "Reci, dakle, ti, raspušteni i odrešeni, ko je taj koji te je tako
nakazno rodio? Koji su ti potomci? Koji su to koji vojuju sa tobom? Ko je tvoj ubica". A
on, tiranin, odgovara: "Roditeljke moje su mnogobrojne: ponekad neosetljivost duše,
ponekad zaborav onoga što je gore na nebu, a može da bude i prekomeran rad. Moji su
potomci: meni urođena manija seljakanja sa jednog mesta na drugo, neposlušnost
prema duhovnom ocu, zaborav Strašnog suda, a ponekad i napuštanje zaveta. Moji
protivnici (koji me sada drže vezana) jesu: bogosluženje sa telesnim radom. Moj
neprijatelj, pomisao na smrt. A ono što me ubija, jeste molitva sa čvrstom nadom da će
se dobiti blaženstva".
e) BORBA SA TAŠTINOM
1. Taština je rasturač truda, uništitelj znoja, kradljivac riznice, izrod neverstva, preteča
gordosti, brodolom u luci, mrav na gumnu (koji, iako majušan, raznosi sav trud i plod).
2. Svima bez razlike sija sunce, i svim dobrim delima veseli se taština. Na primer,
sujetan sam kad postim; kada razrešavam sebi post, da ljudi ne saznaju za moje
uzdržanje, opet sam sujetan - jer smatram sebe mudrim. Sujeta me pobeđuje kada se
obučem u sjajnu odeću; ali i kad se odenem u dronje - i tada sam sujetan. Poražen sam
kad progovorim, a zaćutim li - opet me ona pobeđuje. Kako god baciš na zemlju ovaj
tribolum [trorožac], jedan vrh ostaje uperen gore.
3. Sujetan čovek je Hrišćanin koji obožava idole. On misli da obožava Boga, a u stvari
hoće da ugodi ljudima a ne Bogu.
4. Sujetan je svaki čovek koji voli da se hvališe. Post sujetnog čoveka ostaje bez
nagrade i njegova molitva bez ploda, jer i jedno i drugo čini radi pohvale ljudske.
5. Slavoljubivi podvižnik sebi nanosi dvostruku štetu: prvo, što iznurava telo, a drugo,
što ne prima nagradu.
6. Gospod od očiju naših često skriva i one vrline koje smo stekli. A čovek koji nas hvali
(bolje reći - kvari), svojom pohvalom otvara naše oči. No, čim se oči otvore - iščezava iz
nas bogatstvo naše.
7. Laskavac je služitelj demona, vodič gordosti, istrebljivač umilenja, rušilac vrlina,
zavodnik. Oni koji vas hvale, obmanjuju vas, veli prorok (Is.3,12).
8. Viđao sam kako su ljudi koji imađahu plač, padali u jarost kad su ih hvalili, i tako kao
na vašaru trampili jednu strast za drugu.
9. Kad čuješ da je bližnji tvoj ili prijatelj rekao o tebi nešto loše u tvome odsustvu, pokaži
koliko ga voliš - i pohvali ga!
10. Velika je stvar stresti sa sebe pohvalu ljudsku. Još veća je stvar, otresti se pohvale
demonske.
11. Smirenoumlje ne pokazuje onaj koji sam o sebi govori rđavo (ko ne bi bio u stanju
da podnese samoga sebe?), već onaj koji od drugoga čoveka podnosi uvredu tako da
ne umanji svoju ljubav prema njemu.
12. Kad vidi izvesne ljude da su došli do nekog malog spokojstva, demon taštine ih
smesta navodi da pređu iz pustinje u svet, govoreći: "Idi da spaseš ljude koji
propadaju".
13. Sujeta pobuđuje lakomislene monahe da očekuju posetu svetskih ljudi, te da izađu u
susret onima koji dolaze; uči ih da padaju ničice pred njihove noge, i da se, prepuni
gordosti, odevaju u smirenost; podešava držanje i glas.
14. Taština cenjene monahe čini gordima, a ponižavane zlopamtljivima.
15. Ona vrlo lako ide sa prirodnim darovima, i njima često obara svoje okajane sluge.
16. Videh jednog demona kako vređa i proganja svog brata. Kada se, tako, jednom
prilikom brat naljutio, naiđoše neki svetski ljudi. I bednik taj od gneva pređe na
slavoljublje, jer ne mogaše robovati u isto vreme i jednoj i drugoj strasti.
17. Monah koji je postao rob sujete, vodi dvostruki život: spolja - monaški, a u duši i
mislima - svetski.
18. Ako se usrdno trudimo da ugodimo Bogu, svakako ćemo i od nebeske slave okusiti.
A onaj koji oseti tu slavu, preziraće svaku zemaljsku slavu. Čudio bih se, naime, kada bi
neko prezreo drugu pre nego što okusi prvu.
19. Vićao sam ljude koji su iz taštine počinjali duhovni podvig. I premda im je početak
bio poročan, kraj ispade pohvalan, zbog toga što se duh u njima izmenio.
20. Ko se hvali prirodnim darovima (npr. oštroumljem, bistrinom, [naklonošću za]
čitanje, rečitošću, i svim sličnim što dobismo bez truda), nikada neće dobiti natprirodna
dobra. Jer, ko je u malome neveran, i u mnogome je neveran i tašt (up. Lk.16,10).
21. Ko traži darove za svoj trud, polaže opasan temelj, a ko sebe smatra dužnikom,
primiće neočekivano i nenadano bogatstvo.
22. Nemoj slušati ovog vejača, koji ti savetuje da objaviš svoje vrline radi koristi
slušalaca. Kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi (Mt.16,26)?
Ništa tako nije u stanju da pouči one koji gledaju, kao smireno i iskreno ponašanje i reč.
Jer, to će i drugima poslužiti kao primer kako se ničim ne treba ponositi. A šta može biti
korisnije od toga?
23. Pohvale uznose i nadimaju dušu. A kada se duša ponese, tada je obuzima gordost,
koja uznosi do neba i nizvodi do ada.
24. Ta prljava taština uči nas da glumimo vrlinu koju nemamo, navodeći nam reči: Tako
da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela (Mt.5,16).
25. Ne skrivaj svoju bruku, pod izgovorom da ne izazivaš sablazan. (Uostalom, možda
ovaj lek treba upotrebljavati prema tome o kakvoj se sramoti radi).
26. Kada hvalitelji (bolje reći kvaritelji) počnu da nas hvale, odmah treba da se setimo
mnoštva svojih bezakonja, pa ćemo videti da smo nedostojni onoga što se govori o
nama ili čini za nas.
27. Prostodušniji ljudi obično nisu mnogo podložni dejstvu ovog otrova. Jer, sujeta
isključuje prostodušnost i pretpostavlja licemeran život.
28. Često se dešava da crv, dostignuvši određeni uzrast, dobija krila i uzleće u visinu.
Tako i taština, kada se potpuno razvije, rađa gordost, taj početak i kraj svih zala.
29. Početak neslavoljublja je ćutanje i rado primanje uvreda; sredina - odstranjivanje
svih misli koje su prožete slavoljubljem; a kraj (ako taj okean uopšte ima kraja) - trud da
pred ljudima činiš bez ustručavanja ono što nam nanosi štetu, a da te pri tome nije ni
najmanje stid.
30. Ne govori o svome plemstvu, ako si bio plemić, i ne hvali se svojim ugledom, da ne
bio jedan na rečima a drugi na delu.
31. Video sam neiskusnog učenika kako se pred nekim ljudima hvali vrlinama svoga
učitelja. Misleći da tuđom slavom postane i sam slavan, izložio se sramoti kada mu svi
rekoše: "Pa, kako da jedno tako plodno drvo ima na sebi jednu tako jalovu granu".
32. Mnogogovorljivost je presto taštine, na kome se ona rado pojavljuje u svom blesku
svome.
33. Posle duge borbe najzad isteran iz našeg srca, pretučen kamenjem posta i mačem
smirenja, bedni demon, drug našega glinenog tela, poput nekog crva koji se uvukao u
njega, nastoji da nas isprlja, dražeći nas izvesnim neočekivanim i nezgodnim kretnjama.
Tome su najviše podložni ljudi koji se pokoravaju demonu slavoljublja. Jer, oni se
ispunjavaju taštinom čim primete da u njihovom srcu više nema bludnih misli. A da to
što kažemo nije neistina, oni se mogu i sami uveriti ako pažljivo ispitaju sebe, pošto već
dostignu izvestan stupanj bezmolvija. Neizostavno će pronaći u dubini svog srca jednu
pomisao, koja se u njemu krije kao zmija u đubretu, a koja im našaptava da čistotu srca,
postignutu u izvesnoj meri, pripišu svome trudu i revnosti, i da i ne pomisle, jadnici, na
one reči: Šta li imaš ljudi i njihove molitve.
34. Ćutanje i bezmolvije su neprijatelji taštine: no, ako živiš u zajednici, koristi
poniženje.
35. Ako je vrhunac taštine, da se čovek ponaša sujetno i onda kada nema nikoga ko bi
ga pohvalio, onda je bez sumnje znak savršenog neslavoljublja kada se i prilikom
posete stranih ljudi nikad ne potkrade ni najmanja sujetna pomisao.
ž) BORBA SA GORDOŠĆU
1. Gordost je odricanje Boga, pronalazak demona, nipodaštavanje ljudi, majka
osuđivanja, potomak pohvala, znak duhovne jalovosti, proterivanje pomoći Božije,
preteča ludila, vinovnik padova, podloga epilepsije, izvor gneva, vrata licemerstva,
podupirač demona, čuvar grehova, uzročnik nemilosrđa, neznanje za samilost, surovi
islednik, nečovečni sudija, protivnik Boga, koren hule.
2. Početak gordosti je tamo gde se završava taština; sredinu predstavlja nipodaštavanje
bližnjeg, bestidno razglašavanje vlastitih podviga, hvalisavost u srcu, mržnja prema
prekoru; a kraj je odbacivanje Božije pomoći, uzdanje u svoje vlastite snage, demonska
narav.
3. Video sam ljude koji su na rečima zahvaljivali Bogu, a u mislima veličali sami sebe.
To jasno svedoči onaj farisej, rekavši: Bože, hvala ti (Lk.18,11)!
4. Gde se dogodio pad, tamo se prethodno nastanila gordost: drugo objavljuje dolazak
prvoga.
5. Gordouman monah osorno odgovara. A smirenouman ne odgovara ni na koji način.
6. Kiparis se ne savija i ne vuče po zemlji. Tako ni monah ohola srca ne može steći
poslušnost.
7? Nečist je pred Gospodom svaki čovek . Gospod se protivi gordima (Jak.4,6). Ko ih,
onda, može pomilovati ohola srca (Prič.16,5). Ko, onda, takvoga može da očisti?
8. Ko ne trpi prekore, ispoljava strast, a ko ih prima - oslobađa se od lanaca kojima je
bio okovan.
9. Jedan starac, veoma posvećen u tajne duhovnog života, savetovaše oholog brata. A
ovaj, zaslepljen, reče: "Oprosti, oče: ja nisam gord". A svemudri starac će na to reći:
"Kakav bi mi jasniji dokaz mogao pružiti o svojoj gordosti, dete moje, ako ne time što
kažeš: "Ja nisam gord"".
10. Takvima veoma odgovara potčinjavanje, što suroviji i neugledniji način života i
čitanje o natprirodnim podvizima svetih otaca.
11. Sramota je kititi se tuđim ukrasom, a krajnje je bezumlje ponositi se Božijim
darovima. Ponosi se isključivo onim vrlinama koje bi izvršio pre svog rođenja: one
vrline, naprotiv, koje si stekao posle svog rođenja, darovao ti je Bog, kao što ti je
darovao i samo rođenje. Tvoje vrline bi mogle biti jedino one koje bi izvršio pre no što si
došao do svesti: Bog ti je, međutim, i sam um darovao. Svome sopstvenom trudu
mogao bi pripisati samo one pobede koje bi postigao bez svog tela: telo, pak, nije tvoja
već Božija tvorevina.
12. Nemoj se osećati sigurnim dokle god ne primiš presudu, imajući na umu onoga
kome su vezali ruke i noge, i koga su bacili u tamu najkrajnju, iako je već sedeo za
svadbenom trpezom.
13. Nikada nemojmo prestati da ispitujemo i upoređujemo sebe sa ocima i svetilnicima
koji su živeli pre nas. Tako ćemo naći da još nismo ni kročili na put pravog podvižništva,
da nismo ispunili svoj zavet onako kako treba, te da još živimo svetski.
14. Monah je okean smirenja, u koji je survao i utopio svakoga zlog duha.
15. Nadmenost dovodi do zaboravljanja grehova, a sećanje na grehe je posrednik
smirenoumlja.
16. Gordost je krajnja beda duše koja u svome pomračenju misli da je bogata.
17. Gordost je nar, unutra gnjio, a spolja gladak i lep.
18. Gordome monahu demon nije potreban: on je samome sebi postao demon i
neprijatelj.
19. U gordim srcima rađaju se bogohulne reči, a u smirenim dušama - nebeska viđenja.
20. Većina gordih ljudi (kako, ne znam) zavarava se sve do smrti uverenjem da su
bestrasni. Tek tada oni uvide kolika je njihova beda.
21. Čoveku koga je ulovila gordost, samo Gospod može pomoći. Svako ljudsko
sredstvo za spasavanje bilo bi mu nekorisno.
22. Čuli smo da od zlog korena i zle majke proizlazi još gori plod: od pogane gordosti
rađa se neopisiva hula. Mi nismo u stanju da pomisli hule bez teškoća kažemo svome
duhovnom lekaru, da ih ispovedimo i žigošemo. Stoga su mnogi često padali u očajanje
i gubili nadu. Taj opaki greh im je, naime, kao crv u drvetu, upropastio svu nadu.
23. Nijedna druga pomisao ne ispoveda se tako teško kao ova. Stoga ona često sa
mnogima dočeka i starost. A demonima i hulnim pomislima ništa tako ne daje snage u
napadima na nas, kao to što ih neispoveđene gajimo i skrivamo u srcu.
24. Niko ne treba sebe da smatra vinovnikom hulnih pomisli. Gospod je srceznalac. On
razume da takve reči nisu naše, već neprijatelja naših.
25. Stoga, prezirući ga i ne pridajući nikakav značaj pomislima koje on ubacuje u nas,
recimo: "Idi od mene, satano! Gospodu Bogu svom ću se klanjati i Njemu jedinome
služiti (Mt.4,10). A muka tvoja i reč tvoja vratiće se na glavu tvoju, i na teme tvoje pašće
hula tvoja u sadašljem i u budućem veku (up. Ps.7,17)".
26. Ko prezre ovog demona, oslobađa se i od strasti, a ko misli da vodi borbu sa njim
na neki drugi način, podleći će mu konačno. Jer, ko hoće rečima da savlada duhove, liči
na čoveka koji hoće da zaključa vetrove.
27. Kada, dakle, u nama počne sazrevati grozd prepodobne smirenosti, odmah ćemo
(mada sa mukom) omrznuti svaku ljudsku slavu i dobar glas, izgnavši iz sebe gnev i
ljutinu. A kada smirenost, ta carica vrlina, počne da napreduje u duši duhovnim
uzrastom, sva svoja dobra dela nećemo smatrati ni u šta. Štaviše, držaćemo ih za
gadost, budući da ćemo misliti na to da svaki dan, mada nismo ni svesni, samo
uvećavamo svoje breme.
28. Između pokajanja (dakako stvarnog pokajanja), plača (očišćenog od svake
nečistote) i sveprepodobnog smirenja početnika, postoji razlika i deoba slična razlici
između kvasca, brašna i hleba.
29. Prvo i isključivo svojstvo ove divne i čudesne trijade [tj. trojice], jeste potpuno
radosno podnošenje ponižavanja. Naime, duša ga prima raširenih ruku i grli kao lek koji
leči i spaljuje njene bolesti i velike grehe. Drugo iza njega svojstvo jeste uništenje svake
ljutine, a sa tim - umerenost. A treći, i najlepši stepen, jeste iskreno pepoverenje u
sopstvena dobra dela, i žudnja za neprestanim učenjem.
30. Kraj, pak, nečistih strasti je taština i gordost, kod svakoga koji ne pazi na sebe.
Njihov istrebitelj je misleni jelen [tj. smirenoumlje], koji svoju košutu čuva od dejstva
svakog smrtonosnog otrova.
31. Smirenoumni monah nije previše radoznao kada se radi o neshvatljivim stvarima, a
uobraženi hoće da ispituje i tajne Suda Božijeg.
32. Jednome vrlo mudrom bratu javiše se demoni vidljivo, i počeše da ga hvale. No,
svemudri podvižnik im reče: "Kada biste prestali da me u duši mojoj hvalite i kada biste
otišli, ja bih zaključio da sam veliki čovek. Međutim, ako ne prestanete da me hvalite, ja
ću iz same pohvale poznati koliko sam nečist. Jer, nečist je pred Gospodom svaki gord
čovek (Prič.16,5). Prema tome, ili odlazite - da bih bio nešto veliko, ili me hvalite - da
pomoću vas dođem do smirenosti". Zbunjeni ovom doskočicom, demoni odmah
iščeznuše.
33. Jedna je stvar - uznositi se, a druga - ne uznositi se; nešto treće je - smiravati se.
Prvi sudi po ceo dan; drugi ne sudi, ali ni sebe ne osuđuje; a treći, mada nevin, uvek
osuđuje samoga sebe.
34. Konju koji je upregnut sam, često se čini da trči dovoljno brzo. No, kada je upregnut
sa drugim konjem, po njemu upoznaje svoju sporost.
35. Jednome podvižniku, koji se naročito trudio da stekne tu blaženu vrlinu, zli dusi
tajno posejaše u srce pohvalu. Međutim, on je, po Božanskom nadahnuću, umeo da
pobedi nevaljalstvo zlih duhova blagočastivim lukavstvom: on ustade i na zidu svoje
kelije napisa nazive najuzvišenijih vrlina - savršene ljubavi, anđeoskog smirenoumlja,
čiste molitve, netljene [tj. neuprljane] čistote i slično. I kad su ga pomisli započele hvaliti,
on reče: "Hajd'mo na sud". Došavši pred zid, čitao bi nazive, pa bi viknuo na samoga
sebe: "Kad budeš i sve ove vrline stekao, znaj da si još daleko od Boga".
36. Ti ćeš znati (i nećeš se prevariti) da je ova prepodobna vrlina u tebi po tome što ćeš
sav biti ispunjen neopisivom svetlošću i neizmernom ljubavlju prema molitvi. Tome
prethodi srce koje ne grdi tuđe grehe. Preteča ove vrline je mržnja prema svim oblicima
slavoljublja.
37. Ne treba da prestanemo ispitivati sebe, ako hoćemo da postignemo vrlinu
smirenoumlja. Pa ako u dubini duše budemo mislili da je svaki naš bližnji bolji od nas,
znači da je milost Božija blizu.
38. Mnogi od nas nazivaju sebe grešnima, a možda se odista i smatraju takvima. No,
tek trpljenje uvreda pokazuje kakvo je srce.
39. Ko tvrdi da je ispunjen mirisom ovog mira, a oseti makar i najmanje zadovoljstvo u
srcu kad ga hvale ili pridaje veliki značaj rečima pohvale, neka se ne vara: u zabludi je!
40. Ne nama Gospode, ne nama - čuo sam nekoga gde kaže u dubini svoje duše - već
samo imenu tvome daj slavu (Ps.113,9). Čovek koji je to rekao dobro je poznavao
prirodu ljudsku. On je znao da pohvala ne može da joj ne naškodi. Od tebe je pohvala
moja u crkvi velikoj (Ps.21,26), tj. u budućem veku. A pre toga, ja nisam u stanju da bez
opasnosti primam pohvalu.
41. Prirodno svojstvo limunovog drveta jeste, da mu se grane pružaju u vis kada je bez
ploda. Kada se, pak, savijaju, znači da će uskoro biti i ploda. Ko je razborit, razume šta
hoću da kažem.
42. Ako je gordost neke anđele pretvorila u demone, bez sumnje i smirenost može od
demona načiniti anđele. Stoga, neka se ohrabre pali!
43. Ništa tako nije u stanju da smiri dušu, kao sirotovanje i ishrana samo onim što se
isprosi.
44. Ko u razgovoru sa drugim ljudima uporno nastoji da nametne svoje mišljenje, makar
bilo i tačno, treba da shvati da boluje od bolesti đavola. Ako to čini u razgovoru sa sebi
ravnima, možda ga još može izlečiti kazna starijih; međutim, njegovu bolest ljudi neće
moći izlečiti ukoliko se na isti način ponaša i pred starijim i pametnijim od sebe.
45. Zatražih jednom od jednoga od najiskusnijih podvižnika da mi objasni na koji se
način u poslušnosti stiče smirenost. A on reče: "Čak kada bi i mrtve vaskrsavao, i dar
suza stekao, i oslobođenje od duhovne borbe dostigao, razborit poslušnik sve pripisuje
učinku molitve duhovnog oca, te mu je sujetna uobraženost tuđa i daleka. Kako bi se i
mogao uobraziti zbog onoga što je, kako i sam misli, učinio uz pomoć drugoga a ne
svojim sopstvenim snagama?
46. Pazi na sebe kada se nalaziš sa bratijom, i nikako nemoj nastojati da bilo po čemu
izgledaš pravedniji od njih. Inače ćeš napraviti dva zla: njih ćeš ozlediti svojom
izveštačenom i lažnom revnošću, a samome sebi ćeš na svaki način pružiti povod za
gordost.
47. Imaj revnost u duši svojoj, nikako je ne ispoljavajući telom, niti izgledom, niti rečju,
niti kakvim zagonetnim ponašanjem. Pa i to čini tek pošto si prestao da potcenjuješ
bližnjega. Ako si, pak, u tom pogledu neuzdržljiv, budi u svemu sličan bratiji svojoj, i ne
izdvajaj se ni u čemu svojom uobraženošću.
48. Plod lažnog umilenja je uobraženost, a plod pravoga - uteha.
49. Ko se u duši ponosi svojim suzama i u sebi osuđuje ljude koji ne plaču, liči na
čoveka koji od cara izmoli oružje za borbu protiv neprijatelja svog, a upotrebi ga protiv
samoga sebe.
50. Ako neko oseti da ga ponos i plahovitost, zloba i licemerstvo lako pobeđuju, pa reši
da na njih izvuče mač krotosti i strpljenja, neka stupi u jedan opštežiteljni manastir, kao
u radionicu spasenja. Ako uopšte hoće da se potpuno izbavi od ovih strasti, neka tamo,
podvrgnut zlostavljanju, ponižavanju i dosađivanju od strane bratije, te duhovno, a
ponekad i telesno, tučen i ugnjetavan, gažen i mučen, očisti haljinu duše svoje od
prljavštine.
51. Videh kako gordost može da bude uzročnik smirenoumlja, i setih se onoga koji
govori: Ko poznade um Gospodnji (Rim.11,34)! Jama i plod nadmenosti jeste pad. A
pad često postaje povod smirenoumlja u onima koji su smirenoumlju skloni.
52. Ohola duša je rob strašljivosti, jer se uzda u samu sebe: ona se plaši od svakog
šuma, od svake senke.
53. Bludnike mogu izlečiti ljudi, pokvarene - anđeli, a gorde - samo Bog.
54. Vidljivu gordost leče žalosne okolnosti, a nevidljivu Onaj koji je odveka nevidljiv.
55. Ne skidaj duševnog oka sa gordosti: među svim lopovima duhovnim nema
opasnijeg od ove strasti.
56. Ako je znak propasti (tj. gordosti), uznositi se i beznačajnim delima, onda je
spasonosna oznaka smirenja, misliti smireno o sebi i pored velikih podviga i uspeha.
57. Jednom prilikom sam uhvatio ovu bezglavu varalicu, koja se uvukla u moje srce na
ramenima svoje matere. Svezavši i jednu i drugu užetom poslušnosti i izudaravši ih
bičem skromnosti, pritisnuh ih da mi kažu kako su ušle u mene. Najzad, pod udarcima,
progovoriše: "Mi nemamo ni početka, ni rođenja, jer smo same i početak i roditelj svih
strasti. Skrušenost srca koja se rađa u potčinjavanju - ne malo ratuje sa nama. Mi ne
trpimo da bilo ko nad nama vlada. Sa neba smo otpale upravo stoga što smo i tamo
htele da vladamo. Ukratko rečeno, mi smo roditelj svega onoga što se protivi
smirenoumlju; sve što smirenoumlju pomaže - nama je suprotno. Uostalom, i na nebu
se bejasmo osilile: gde, onda, da pobegneš od nas? Mi često idemo iza trpljenja
uvrede, iza poslušnosti i bezgnevlja, iza nepamćenja zla i predanog služenja. Naše
potomstvo čine: padovi duhovnih ljudi, gnev, ogovaranje, samovolja, nepokornost.
Postoji samo jedna jedina stvar na koju nismo u stanju da nasrnemo. Reći ćemo ti šta je
to,: ako pred Gospodom iskreno okriviš sebe, smatraćeš nas za paučinu". Kao što vidiš,
konj na kome jaši gordost jeste taština. Prepodobno smirenje i samoosuđivanje,
međutim, nasmejaće (972) se konju i jahaču njegovu, pevajući sa oduševljenjem
pobedničku pesmu: Gospodu, jer se slavno proslavi: konja i jahača bacio je u more
(Izl.15,1), i u bezdan Zapevajmo smirenja.
PREPODOBNI JOVAN LESTVIČNIK
V
O BESTRAŠĆU
sardžaj
1. Zvezde su lepota nebeskog svoda, a ukras bestrašća - vrline.
2. Bestrasnim se, dakle, u pravom smislu reči naziva, i jeste, čovek koji je telo načinio
nepropadljivim, koji je um uzdigao iznad svega stvorenog, koji je sva čula pokorio umu a
dušu svoju predstavio Gospodu, pružajući se večito k Njemu, i preko svojih moći.
3. Neki, opet, određuju bestrašće kao vaskrsenje duše pre vaskrsenja tela, a drugi, kao
savršeno bogopoznanje, koje po svojoj vrednosti zaostaje samo za bogopoznanjem
koje imaju anđeli.
4. To savršeno savršenstvo savršenih, čijem usavršavanju nema kraja (kako mi reče
jedan čovek koji ga je doživeo), tako osvećuje um i otrže ga iz veštastvenog sveta, da
ga često, razume se - posle stizanja u ovo nebesko pristanište - odvaja od života u telu i
podiže na nebeske visine, do sagledavanja.
5. Ima bestrasnih ljudi, no ima i od bestrasnih bestrasnijih. Na primer, jedan čovek silno
mrzi zlo; drugi se, međutim, nezasitno bogati u dobru.
6. I čistota se naziva bestrašćem, i to sa pravom: ona je početak sveopšteg vaskrsenja i
obesmrćenja smrtnih.
7. I ako je obeležje svecelog ostrašćenja, da se čovek hitro pokorava skoro svemu što
demoni tajno poseju u njegovu dušu, smatram da je obeležje svetog bestrašća kad
čovek može iskreno reći sa Davidom: Onoga lukavoga koji se sklonio od mene, ne
poznah (Ps.100,4) tj. ni kako, ni radi čega dođe, ni kako ode. Naprotiv, potpuno sam
ravnodušan prema svemu tome, pošto jesam, i biću sav sjedinjen sa Bogom.
8. Ko se udostojio takvog duhovnog stanja, ima u sebi nastanjena, još za života u telu,
samoga Boga koji ga uvek vodi u svim rečima, i delima, i mislima. Stoga takav čovek
kroz unutrašnje ozarenje čuje u sebi kao neki glas koji mu otkriva volju Gospodnju, i
postaje uzvišeniji u odnosu na svako ljudsko učenje. Kad ću doći i pokazati se licu
Božijem (Ps.41,3)? Ne podnosim više plamen ove čežnje, već ištem besmrtnu lepotu,
koju mi ti, Gospode, dade pre no što sam pao u ovo blato!
9. No, zašto mnogo govoriti? Bestrasnik više ne živi sam, već u njemu živi Hristos, kao
što veli onaj koji je srećno ratovao rat, završio trku i održao veru [pravoslavnu] (up.
Gal.2,20; 2.Tim.4,7).
10. Carska kruna nije sastavljena samo iz jednog dragulja. Tako ni savršenog bestrašća
nema ako smo makar i jednu jedinu vrlinu (bez obzira kako beznačajna izgledala)
propustili da izvršimo.
11. Od poslušnosti - smirenje, od smirenja - bestrašće. Ako nas se baš u smirenju
našem opomenuo Gospod i izbavio nas od neprijatelja naših (Ps.135,23-24), ništa nas
ne sprečava da kažemo da se kroz poslušnost dolazi do bestrašća, u kome smirenje
postiže svoju svrhu. Jer, sa smirenjem počinje bestrašće, kao god što sa Mojsijem
počinje Zakon. I kćer usavršava majku kao Marija sinagogu.
12. Da bi postigli krajnje bestrašće i bogatstvo darova, silu čudotvorstva i moć
predviđanja, neki ljudi uzalud iznuravaju svoje telo. Jadnici! Oni ne znaju da majka tih
dobara nije trud, već više od svega - smirenje.
13. Ko je sa smirenošću sklopio brak, postao je blag, prijatan, nežan, saosetljiv, a iznad
svega tih, vedar, spreman da posluša, netužan, budan, vredan i (zar je potrebno mnogo
govoriti?) bestrasan. Jer, u smirenju našem seti nas se Gospod, i izbavi nas od
neprijatelja. od strasti i od prljavština naših (Ps.135,23-24).
14. Mnogi su odmah primili oproštaj grehova. Ali, bestrašće niko nije stekao odmah. Za
njega je neophodno i mnogo vremena, i mnogo truda, i milost Božija.
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI OCI VARSANUFIJE I JOVAN
Kratko saopštenje o njima
sardžaj
Sveti Varsanufije se rodio u Egiptu. Od mladih godina je želeo da vodi podvižnički život.
Prolazeći jedanput pored konjskog trkališta, i videći kako se tu jedan stara da preduhitri
i zaobiđe drugoga, on je u sebi pomislio: "Vidiš li kako se usrdno podvizavaju oni koji
traže truležne vence? Zar nismo utoliko više dužni da se podvizavamo mi - naslednici
Carstva nebeskog". On je od tog prizora otišao još više goreći duhom za podvig.
Nije poznato da li je bio u kakvoj egipatskoj obitelji. Povest ukazuje na njega kao na
monaha u Palestini. Došavši u Jerusalim na poklonjenje svetim mestima. on je rešio da
u njemu i ostane. U početku je živeo pod rukovodstvom starca Markela, a zatim je
otišao u obitelj ave Serida, blizu Gaze. Stremeći, pak višem podvižništvu on je sagradio
malu keliju izvan obitelji. Zatvorivši se u njoj, on se naslađivao najslađim medom
bezmolvija.
Na početku njegovog bezmolvija iz manastira su mu donosili samo tri hleba nedeljno.
On se predavao plaču i iz suza je crpao sladost. Zbog osećanja te neizrecive sladosti
on je često bio zadovoljan sa jednim hlepčićom, a često je zaboravljao i njega da se
dotakne. Tako je on hranu uzimao ponekad dva puta nedeljno a ponekad jedanput. On
je često bio uzvođen ka duhovnoj hrani i zbog njene sladosti zaboravljaše na čulnu.
Omivajući se svagdašnjim suzama, vremenom je blaženi očistio svoje srce od telesnih i
duševnih strasti i postao nedostupan neprijateljskim strelama. On je stekao mir pomisli,
koji postaje smestište za darove Duha Svetog. Postigao je i to da u njemu utihne, ili
bolje reći, umre svaki strasni pokret i mudrovanje zbog čega je svoj zatvor i nazvao
grobnicom.
Od kako je svoje srce očistio od strasti i udostojio se da postane hram i obitalište Duha
Svetog, on se obogatio uzvišenim, istinskim i savršenim smirenjem. On je sebe smatrao
zemljom i pepelom, i to na delu, a ne samo na rečima. On je uvek sebi govorio: "Ko sam
ja? Ko mene smatra za nešto".
Kroz takvo smirenje on se udostojio najveće među vrlinama - rasuđivanja, koje Bog
monahu daje kao upravitelja.
Veliki Varsanufije se putem rasuđivanja udostojio da stekne prozrenje, kojim se, po
objašnjenju prepodobnog Petra Damaskina shvataju mislene i skrivene suštine čulne i
mislene tvorevine.
On se udostojio da prozrenjem stekne dar prozorljivosti i proroštva kojim je video ono
što se dešava u daljini kao da je blizu, i buduće kao da je sadašnjost. Po blagodati, on
je takođe znao i srdačna raspoloženja ljudi.
Stoga je onima koji su ga pitali odgovarao saobrazno sa nastrojenošću njihovog uma i
misli a ne saglasno sa njihovim rečima.
Blaženi Varsanufije je, po rečima božanstvenog Davida, u srce svoje primao ushođenja,
smirenju dodajući smirenje, bezmolviju bezmolvije, ljubavi ljubav, da bi se na kraju
udostojio i najvišeg dara - ushićenja u Bogu i vaznošenja do sedmog neba, i to ne na
mislenim krilima mašte, nego u neizrecivoj sili Duha. Tamo je on primio blagoslov i
video neizreciva blaga Carstva Božijeg, ne znajući da li je bio u telu ili izvan tela, slično
velikom Pavlu (2.Kor.12,3).
Imenom Vladike Isusa Hrista mogao je da vaskrsava mrtve, da izgoni demone, da
isceljuje neizlečive bolesti, da čini i druga znamenja i čudesa i, slično Iliji, da zaključa i
otvori nebo.
Takvih darova se udostojio i u takvo savršenstvo vrlina je dostigao veliki među ocima,
Varsanufije. Međutim, tako veliki darovi došli su posle iskušenja koje mnogi ne samo da
ne mogu na delu pretrpeti, nego ih ni njihov sluh ne može podneti. Isto tako se
preblaženi podvrgavao i velikim bolestima, ali ih je podnosio sa takvom velikodušnošću
da ne samo da nikada nije legao ka odar radi odmora, nego ni rukodelje svoje nije
ostavljao.
Ovaj svetitelj je živeo u 6. veku, u vreme cara Justinijana. Više od 50 punih godina
njega nije video niko od ljudi. Samo jednom se on pokazao nekolicini bratije i umio im
noge kako bi razvejao sumnje o svom postojanju. Pred kraj života on se još jednom
odvojio od svog dragog bezmolvija i to radi dobra Crkve. Tada je Justinijan počeo da
pritešnjuje one koji nisu primali učenje aftartodoketa, koje je sam podržavao.
Jerusalimski patrijarh je u toj nevolji nagovorio velikog avu da se uputi imperatoru sa
porukom da svoj gnev promeni u milost. Poslanstvo je imalo uspeha. Ubeđen silom reči
ave, imperator je prekinuo zamišljeno proganjanje nepokornih. On je Jerusalimskoj
Crkvi vratio svoju naklonost, poslavši joj darove sa Varsanufijem.
Veliki ava se upokojio 563. godine. Neki, pak, ne navodeći godinu, jednostavno kažu:
"Pre 600. godine".
Drugi starac prepodobni Jovan, provodio je bezmolvni život kao i Varsanufije i udostojio
se istih darova Duha. Naročito je stekao darove prozorljivosti i proroštva, zbog čega je i
nazvan Prorok.
Odakle je bio rodom i otkuda je došao u obitelj prepodobni Jovan nije poznato. Živeo je
u prvobitnoj keliji Varsanufija Velikog pošto je veliki starac izvai Gaske obitelji sazidao
drugu keliju. U njoj je bezmolstvovao 18 godina, do svoje končine. Niko ga nije video da
se ikada nasmejao ili bio smućen, ili da se bez suza pričešćivao Božanstvenim
Tajnama, kao što o tome svedoči iguman tog manastira.
Prepodobni Jovan je mnogo toga predvideo i predskazao, što se na delu i ostvarilo.
Prelodobni Jovan je unapred znao o svojoj smrti, rekavši: "U sedmi dan po avi Seridu i
ja ću se upokojiti. Da je avi Seridu bio produžio život, i ja bih proživeo još pet godina.
Međutim, pošto je Bog to sakrio od mene i uzeo ga, ni ja neću duže živeti".
Ava Elijan, koji je postrižen i postavljen za igumana obitelji, još beše mlad po godinama,
bez poznavanja manastirskog pravila i načina uprave nad bratijom. Stoga je on molio
božanstvenog Jovana: "Pokloni mi barem dve nedelje, kako bih mogao da te pitam o
manastiru i upravljanju njime". Starac je sažalivši se nad njim i budući pokrenut Duhom
Svetim koji je obitavao u njemu, odgovorio: "Dobro, ostaću sa tobom još dve
nedelje".Tako ga je ava Elijan ispitivao o svemu što se tiče upravljanja opštežićem.
Posle dve nedelje prepodobni je pozvao svu manastirsku bratiju i, oprostivši se sa
svima, sve otpustio u njihove kelije. Zatim je u miru predao duh svoj u ruke Božije.
Po končini prepodobnog Jovana i sveti Varsanufije je savršeno zaćutao i više nikako
nije davao odgovore, kako predaje ava Dorotej u zaglavlju svog 2. slova. A kada je
zaćutao Varsanufije, i sam ava Dorotej je napustio obitelj utemeljivši svoje odvojeno
opštežiće.
Ovi blaženi oci su svom dušom zavoleli bližnje, i pomagali im i koristili im ne samo za
svog života, nego i po smrti, budući da su ostavili dušespasonosnu knjigu svojih
bogomudrih odgovora, kao otačko nasleđe duhovnoj deci. Prilježno je čitajući, oni iz nje
mogu izvući veliku korist za dušu.
Ta knjiga sadrži 850 odgovora pruženih na različita pitanja raznovrsnih lica: arhijereja,
jereja, monaha, svetovnjaka. staraca, mladića, nemoćnih i zdravih. Neke od njih je
napisao takozvani "drugi starac", Jovan, a druge, i to većinu, dao je sam veliki starac
Varsanufije. Pri tome, on ih nije pisao sam, nego preko ave Serida.
Kada je Varsanufije Veliki počeo da daje odgovore igumanu manastira, prepodobnom
Seridu, desila se jedna okolnost dostojna divljenja. (Naime), pozvavši svog pisca
Serida, sveti Varsanufije mu je naložio da napiše odgovor prepodobnom Jovanu, inoku
obitelji svetog Save. Ne mogavši da zadrži u umu svome sve reči koje muje rekao sveti,
Serid se zamislio i bio u nedoumici kako će da zapiše toliko mnoštvo reči. On je
očekivao da će mu starac narediti da donese mastilo i hartiju da bi, slušajući, zapisivao
reč po reč. Po blagodati prozrenja danoj mu od Svetog Duha, sveti Varsanufije je
poznao tajnu misao Serida. Lice mu je iznenada zasijalo kao oganj i on je rekao. "Pođi,
napiši i ne boj se. Ako ti kažem i bezbrojno mnoštvo reči sa namerom da ih zabeležiš,
znaj da Sveti Duh neće dopustiti da napišeš ni jednu reč više ili manje od onoga što ti je
rečeno, čak i kad bi želeo, već će tvoju ruku voditi sa ciljem da zapišeš sve po redu
kojim ti je govoreno".
Takva je ova knjiga! Izobilujući divnim rasuđivanjem, ona razrešava i najzamršenija
pitanja. Ona je učiteljica trpljenja, iskorenjivač roptanja, mač koji odseca samovolju,
sekira koja seče licemerstvo, rukovodilac ka istinskom i savršenom smirenju koje nas
poučava da sebe smatramo ništavnim, propovednica pokajanja, roditeljka plača i
zastupnica spasenja duša i savršenstvo u Hristu Gospodu.
PREPODOBNI OCI VARSANUFIJE I JOVAN
PODVIŽNIČKE POUKE
sardžaj
Učinjen je izbor onoga što se odnosi na podvige i borbu sa strastima.
1. Pripremi se da blagodariš za sve, slušajući reč svetog apostola: Na svemu
zahvaljujte (1.Sol.5,18). Makar bio u nevolji ili u tegobi, u teskobi ili bolesti, u telesnom
trudu, za sve što ti se dešava - zahvaljuj Bogu. Nadam se da ćeš i ti doći u Njegov
počinak (Jev.4,3), jer nam kroz mnoge nevolje valja doći u Carstvo Božije (Dap.14,22). I
tako, ne sumnjaj u duši svojoj i neka ne slabi ni zbog čega srce tvoje, nego se sećaj
apostolske reči: Ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz
dana u dan (2.Kor.4,16). Ako ne pretrpiš stradanje, ne možeš uzići na krst.
2. Dok je na moru, brod je izložen opasnostima od vetrova. a kad dostigne tiho i mirno
pristanište, više se ne boji od opasnosti, niti nevolja i jakih vetrova, nego ostaje
neuznemiravan. Tako je i sa ljubavlju tvojom: dok prebivaš sa ljudima, očekuj skorbi,
opasnosti i bure mislenih vetrova. A kad budeš dostigao pripremljeno (pristanište
bezmolvija), nećeš više imati straha.
3. Ne padaj duhom u nevoljama i trudovima telesnim koje nosiš, naprežući se za nas i
naše opštežiće, jer to i znači: Polagati život za braću (1.Jn.Z,16). Nadam se da će biti
velika nagrada za trud tvoj. Kao što je Gospod postavio Josifa u Egipat da prehrani
braću svoju u vreme gladi (Ps.32,19), tako je i tebe postavio da poslužiš ovom
opštežiću, zajedno sa sinom našim Seridom. Ja ti ponavljam reč apostola, izrečenu
Timoteju: Ti, dakle, čedo moje, jačaj u blagodati (2.Tim.2,1).
4. Jedan trudovima po Bogu dolazi do pokoja u Njemu (Jev.4,3), a drugi tamo dostiže
smirenjem. A za tebe se nadam da ćeš ga dostići i jednim i drugim kada u tebi umre
gnev kao posledica ukroćene razdražljivosti u srcu tvome. Tada će se na tebi ispuniti
reč Pisma: Pogledaj smirenje moje i trud moj i ostavi sve grehe moje (Ps.24,18)...
Gospod neka sačuva tvoju dušu i telo, i duh tvoj od svakog zla, od svake neprijatnosti
koju navodi đavo, i od svakog maštanja koje izaziva smetenost misli.
5. Pre svega se čuvaj duha uninija, [tj. lenjosti], iz koga se rađa svako zlo i različita
iskušenja... Zašto tvoje srce slabi i iznemogava (zbog skorbi koje ti nanose) ovce
Hristove?... Počuj sa pažnjom šta ću ti reći: Dugotrpeljivost je majka svih dobara.
Pogledaj na Mojsija koji je pre izabrao za sebe da strada sa narodom Božijim nego da
ima privremenu nasladu greha (Jev.11,25).
6. Čuvaj se da te ne pokradu lukave zmije i da te ne otruju svojim otrovom: on je
smrtonosan. Niko nikada neće izvršiti dobro delo posredstvom zla, zato što je sam
pobeđen zlom. Naprotiv, dobrim se ispravlja zlo (up. Rim.12,21). Ti stojiš na pozornici: i
zbog toga si i dužan da se boriš sa zverovima, slično apostolu (1.Kor.15,32) koji se,
pobedivši zveri, hvalio. Ti si bačen u morsku buru. Zbog toga si i dužan da, slično nama,
pretrpiš mnoge opasnosti i da se podvizavaš protiv visokih talasa. Pobedivši, uz Božiju
pomoć, ti ćeš sa nama doći do tihog pristaništa u Hristu Isusu, Gospodu našem. Njemu
slava u vekove. Amin.
7. Tebe uznemiravaju pomisli, pobuđujući te da druge smućuješ i da se sam smućuješ
preko drugih... Znaj, brate moj, da ako neko žalosti drugog ili delom ili rečju, kasnije
sam biva ožalošćen stostruko više... Budi dugotrpeljiv u svemu i čuvaj se da u bilo šta
uplićeš svoju volju... Postaraj se da (pre toga) pažljivo ispitaš svoje pomisli kako one ne
bi zarazile tvoje srce smrtonosnim otrovom i kako te ne bi prevarile da komarca smatraš
kamilom a kamenčić kamenom, inače ćeš ličiti na čoveka koji, imajući [u svom oku]
brvno, gleda na tuđi trun.
8. Ti sebe nazivaš grešnim, a na delu pokazuješ da ne poznaješ samog sebe. Ko sebe
smatra grešnikom i vinovnikom mnogih zala, nikome ne protivreči, ni sa kim se ne
svađa, ni na koga se ne gnevi, nego sve smatra boljim i razboritijim od sebe... Ako si
grešan, zašto onda ukorevaš bližnjeg i okrivljuješ ga kao da preko njega dolazi žalost
na tebe?... Ispitaj sebe i naći ćeš da u stvari ne smatraš sebe takvim... Pogledaj brate,
kako se nama rugaju: govorimo samo ustima, a dela pokazuju drugo. Zbog čega mi,
kada protivrečimo pomislima, nemamo snage da ih odbijamo? Zbog toga što se pre
toga odajemo osuđivanju bližnjeg, što slabi našu duhovnu silu. Mi okrivljujemo svog
brata, a sami smo krivci... Položi na Boga svaku pomisao, govoreći: "Bog zna šta je
korisno", i umirićeš se, te ćeš postepeno steći silu da trpiš.
9. Ti znaš, brate, da čovek neće videti slavu ukoliko ne trpi uvrede i da neće osetiti
sladost ako se ne očisti od žuči. Ti si stupio među bratiju i različite okolnosti da bi na
vatri bio ispitan, jer zlato se ne ispituje drugačije osim ognjem. Zbog toga ništa sebi ne
nalaži[1], budući da bi se na taj način podvrgao borbi i brizi, nego sa strahom Božijim
ispituj šta odgovara vremenu i ništa ne čini kroz svadljivost... Koliko je moguće udaljavaj
se od gneva... Ne sudi i ne osuđuj nikog... a osobito ljubi one koji te kušaju... Ukoliko
shvatimo, videćemo da nas upravo oni pomažu u napretku.
10. Budi dugotrpeljiv u žalostima, kao onaj ko je dostigao zaveštanje Vladike koje
poručuje: U svetu ćete imati žalost, ali ne bojte se, ja sam pobedio svet (Jn.16,33).
Dostigni nepobedivu ljubav koja njene posednike uvodi u carske dvore i čini ih
Hristovom braćom.
11. Razbijaj mleko, i izaći će maslo, a ako rukom stisneš dojku izaći će krv
(Prič.30,33)... Ako neko hoće da savije drvo ili vinovu lozu u oblik obruča, on to čini
postepeno da se oni ne slome, a ako savije iznenada i snažno, oni se odmah lome
(Ovde on govori o strogim merama starešina i o preteranim podvizima monaha).
12. Zašto iznemogavaš u nevoljama kao telesni čovek? Zar nisi čuo da ti predstoje
nevolje?... Zar ne znaš da pravednici [trpe] mnoge nevolje (Ps.33,20), kojima se kušaju,
kao zlato u ognju? Zbog toga, ako smo pravedni, bićemo ispitani nevoljama, a ako smo,
naprotiv, grešni, onda ih pretrpimo kao dostojni, jer trpljenje gradi iskustvo (up. Rim.5,4).
Setimo se svih svetih od početka (sveta) i opomenimo se kako su oni trpeli, čineći
dobro, govoreći dobro i prebivajući nepokolebivo u istini. Njih su ljudi mrzeli i skorbili sve
do same končine njihove a oni se, po reči Spasitelja (Mt.5,44), moljahu za neprijatelje i
one koji ih iskušavahu. Zar si ti bio prodan kao celomudreni Josif?... Jesi li slično Mojsiju
trpeo uvrede od detinjstva (Izl.2,3) pa do starosti (Broj.31,14-16)? Šta si ti pretrpeo,
lenjivče? Jesi li bio gonjen kao David, koji je trpeo gonjenje od Saula (1.Car.18,27) i od
sopstvenog sina (2.Car.15,17)? Jesi li i ti plakao zbog njih po njihovoj smrti (2.Car.1,1127; 18,33)? I da li si kao Jona bio bačen u more (Jon.1,15)? Ti si zaboravan, ljubljeni
moj! Zašto slabi tvoja pomisao? Ne straši se i ne boj se kao onaj ko je tuđ hrabrosti, da
se ne bi lišio obećanja Božijih. Ne užasavaj se kao neverujući, nego obodri svoje
maloverne pomisli. Zavoli nevolju u svemu kako bi bio iskusan sin svetih.
13. Brate, onaj ko hoće da dođe do grada, ne leži, i ko hoće da završi (delo), ne lenji se
kad vidi (da je izašlo) sunce, i ko hoće da obradi svoju njivu, nije nemaran. (Naprotiv),
onaj ko hoće da dostigne grad žuri pre nego što se smrkne i, videći da je sunce izašlo,
sa bodrošću žuri na trud bojeći se da nečim ne bude zadržan. Ko želi da obradi svoje
polje, stara se (da to učini) pre nego što ga zahvati korov. Ko ima uši da čuje, neka čuje
(Mt.13,9).
14. Da li želiš da se izbaviš od nevolja i da se ne opterećuješ njima? Očekuj i veće, pa
ćeš se uspokojiti. Sećaj se Jova i ostalih svetih i muka koje su pretrpeli. Stekni njihovo
trpljenje i utešiće se duh tvoj. Hrabri se, krepi se i moli se.
15. Plači, ridaj, ne traži da te drugi smatraju nečim, ni u čemu se ne upoređuj sa
drugima. Ostavi najzad svet, uziđi na krst, zbaci sa sebe [sve] zemaljsko, otresi prah sa
nogu svojih, ne mari za sramotu (up. Jev.12,2), ne raspaljuj sa Haldejcima peć da ne bi
zajedno sa njima bio sažežen gnevom Božijim. Svakog čoveka smatraj boljim od sebe i
plači zbog svog mrtvaca. Izvadi brvno svoje (Mt.7,5). Podigni razrušeni dom svoj.
Uzvikuj: Pomiluj me... Sine Davidov... da progledam (Lk.18,38; 41).
16. Brate, dok je još vreme, pazimo na sebe i učimo se ćutanju, budući da je sve
obuzeo metež. A ako hoćeš da budeš spokojan u svemu, budi mrtav za svakog čoveka
i umirićeš se. Shvati da to govorim u odnosu na pomisli, sva dela i obraćanja sa ljudima
kao i u vezi sa brigama.
17. Ti si mi u pismu napisao: "Pomoli se za moje grehe". I ja ću reći isto: "Pomoli se za
moje grehe", jer je napisano: Kako hoćete da vama čine ljudi, činite tako i vi njima
(Lk.6,31). Premda sam ja i okajan, [tj. jadan], i manji od svih ljudi, ipak sve do sada to
činim po sili mojoj, radi Onoga koji je rekao: Molite se... jedni za druge, da ozdravite
(Jak.5,16).
18. Onaj ko je tvrd u veri makar razgovarao i nosio se sa jereticima i nevernima, nikada
se neće smutiti zbog toga što unutar sebe nosi Isusa, Načelnika mira i tišine. Takav,
posle mirnog suprotstavljanja, sa ljubavlju može mnoge jeretike i neverujuće da privuče
u poznanje Spasitelja našeg Isusa Hrista. Pošto, brate, takvo rasuđivanje o tim
predmetima prevazilazi tvoju meru, ti se drži carskog puta, naime, vere tri stotine
osamnaest svetih otaca u kojoj si se krstio: za one koji shvataju savršeno ona u sebi
sve potanko sadrži. Bezmolstvuj pažljivo, razmišljajući o gresima svojim i o tome kako
ćeš sresti Boga.
19. Brate, na meni se preko tebe ispunila reč Pisma: Ljudi moji, koji vas hvale, lažu vas
(Is.3,12), i ostalo. Takva pohvala ne dozvoljava da vidimo gnusnost dela naših. Ona,
kako mi se čini, šteti i onima koji su dostigli meru (duhovnog napretka) i odvaja od vere
u Boga koji govori: Kako vi možete verovati u mene kada primate slavu jedan od
drugoga (Jn.5,44)? Onaj ko shvata smirenje apostola pre će izabrati ludost, da bi potom
bio mudar (1.Kor.Z,18). Jer, ja bih se čudio ukoliko bi onaj ko sebe prikazuje razumnim,
a ne pre duhovnim, izbegao osudu naznačenu za nadmenost.
20. (Na pitanje i noćnom strahu). Građani se sve dotle boje nailaska neprijatelja dok ne
dođe pomoć od cara. A kada dobiju vest da je u njihov grad došao vojvoda ili
vojskovođa, više se ne uznemiravaju, znajući da se starešine brinu o njima. Ukoliko i
čuju da se neprijatelj približava, imajući zaštitnika, oni se više ne boje. Tako se ni mi ne
bojmo demona ukoliko verujemo u Boga, budući da nam Bog šalje svoju pomoć.
21. Časovi i pesme su crkvena predanja i dobro su ustanovljeni radi [molitvenog]
usaglašavanja svih ljudi, a tako je i u opštežićima radi saglasnosti mnogih. Skićani, [tj.
kelioti, ili usamljenici] ne čitaju ni časove niti pesme [tj. kanone], nego se u usamljenosti
upražnjavaju u rukodelju, čitanju i razmišljanju, da bi, posle izvesnog vremena, započeli
molitvu. Kad stojiš na molitvi dužan si da se moliš za oslobođenje od starog čoveka ili
da proiznosiš Oče naš, ili i jedno i drugo zajedno, a zatim da sedneš za rukodelje. A o
tome da li da produžavaš molitvu kada prebivaš u njoj (reći ću): Ako se neprestano
moliš, po reči apostola (1.Sol.5,16), onda nije neophodna dužina.
22. [Pravilo u vezi sa noćnim snom]. Moli se uveče dva sata, računajući ih od zalaska
sunca i, završivši slavoslovlje, spavaj šest časova. Zatim ustani na bdenje i bdi ostala
četiri sata. U letnje vreme radi isto, ali smanji slavoslovlje i (čitaj) manje Psalama zbog
kratkoće noći.
23. Gospod nas je naučio kako da steknemo savršeno smirenoumlje, govoreći: Naučite
se od mene jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim
(Mt.11,29). Ako i ti hoćeš da stekneš savršeno spokojstvo, razumi šta je Gospod
pretrpeo, pa i ti pretrpi i odbaci svoju volju u svemu. Sam Spasitelj je rekao: Sišao sam
sa neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca koji me posla (Jn.6,38). Savršeno,
pak, smirenoumlje sastoji se u tome da se podnose uvrede i sramote i ostalo što je
pretrpeo Učitelj naš Isus... Znak za to da se (čovek) kosnuo savršene molitve jeste
odsustvo smućenja, makar ga i sav svet vređao.
24. Savršena, pak, molitva sastoji se u tome da se razgovara sa Bogom bez mislene
rasejanosti, pri čemu su sve pomisli i osećanja sabrani. Čovek dospeva u takvo (stanje)
kad umre svim ljudima, celom svetu i svemu što se u njemu nalazi... Savršeno se moli
onaj ko se umrtvio za svet i njegov pokoj. Onaj ko Boga radi prilježno ispunjava svoje
delo nije rasejan, nego marljivo ugađa Bogu.
25. Oci govore da se mera uzdržanja u jelu i piću ostvari upotrebom manje količine od
onoga što nam je neophodno, tj. da se želudac ne napuni do kraja. I svako mora sam
sebi da odredi (meru): kako u kuvanoj hrani, tako i u vinu. Tokom zime niko ne pije
mnogo, ali je i tada neophodno piti nešto manje od potrebnoga, a isto tako postupiti i sa
hranom. Uostalom, mera uzdržanja se ne odnosi samo na hranu i piće, nego i na
razgovore, i san, i odeću i sva čula. U svemu tome treba da postoji mera uzdržanja.
26. Šta znači upotrebljavati nešto manje od neophodnog u vezi sa hranom, pićem ili
povrćem? Od sve količine hrane, tj. hleba i drugog jela i povrća, treba odbiti skoro jednu
uncu, a što se tiče vina i vode - treba oduzeti pola čaše. Ukoliko paziš na sebe i nije ti
teško, bilo bi dobro da piješ samo jedanput, a ako ne možeš, onda pij dva puta, no svaki
put nešto manje od potrebnoga. U vreme uznemirenja i mislene borbe, običnu količinu
(hrane i pića) treba još više smanjiti, tj. hranu za jednu uncu, a svo piće za pola čaše,
tako da se uopšte količina hrane svede na dve unce, a pića na celu čašu.
27. Kako se može saznati koliko je potrebno da se jede i pije? Pazeći na sebe tokom
nekoliko dana, a sa obzirom na svu hranu, tj. hleb, druga jela i povrće, čovek može iz
iskustva da sazna koliko je hrane i pića potrebno njegovom telu. Na primer: ako neko
(stalno) pije po tri čaše na dan i jede po jednu litru[2] hleba, pa uvidi da njegovom telu
treba više od tri čaše ne stoga što se više trudio ili što je jeo slano, nego tek tako, bez
osobitog razloga, onda se radi o borbi. A kad ne oseća napad, onda, ako može, (treba)
od te tri čaše da odbije polovinu jedne, a u hrani takođe, umesto cele litre, da upotrebi
litru bez jedne unce.
28. Kako da ispravno shvatimo reč: "Po sili svojoj". Činiti "po sili svojoj" znači
upotrebljavati nešto manje hrane, pića i sna nego što nam je potrebno... Ako neko,
ustajući svaki dan u pola noći, odmori i sat više zbog truda, onda je on učinio po sili
svojoj stoga što je umor znak (potrebe) da se [čovek] unekoliko odmori, kao što je bilo
rečeno, da bi posle opet bdio po običaju... Pitaš: "Kakva mera važi za san". Oci
naznačuju polovinu noći. U hrani se uzdržavaj onda kada želiš da pojedeš još malo, i na
takav način je uvek upotrebljavaj umereno.
29. Šta znači primati hranu zbog prohteva, a šta zbog prirodne potrebe? Zbog prohteva
primati hranu znači da se ona želi uzeti bez telesne potrebe, samo radi ugađanja
stomaku. Treba, međutim, od toga razlikovati prirodnu naklonost za nekom drugom
vrstom povrća osim sočiva, zbog lakoće same hrane.To nije prohtev. Jedni po svojoj
prirodi traže slatku hranu, drugi slanu, drugi opet kiselu, i to nije strast, ni prohtev, niti
stomakougađanje. Međutim, voleti neku (naročitu) hranu i pomamno je želeti, već
predstavlja prohtev koji je sluga stomakougađanja. Znaj da si obuzet strašću
stomakougađanja ako nešto ovlada tvojim pomislima. Ako se tome protiviš i pristojno
primaš hranu iz telesne potrebe, onda izostaje stomakougađanje...
Drugi nagoveštaj stomakougađanja sastoji se u želji za prevremenim uzimanjem jela.
To, međutim, ne treba činiti bez nekog važnog razloga.
30. Šta ako strast ne obuzima čoveka pre jela, nego se javlja za vreme samog obeda?
Da li da se ostavi jelo ili ne? Ne ostavi istog časa, nego se protivi pomisli, privodeći sebi
na sećanje smrad u koji se hrana preobraća. I ako strast odstupi, uzmi hranu osuđujući
se, a ako ne odstupi, prizovi ime Božije u pomoć i uspokojićeš se. Kako drugi, koji sede
sa tobom, ne bi ništa primetili, uzimaj po malo [jela]. U slučaju gladi, jedi hleb ili neku
drugu hranu prema kojoj ne osećaš borbu.
31. Da li je potrebno pitati starce o svim pomislima koje se rađaju u srcu?... Ne treba o
svim pomislima pitati (starce), budući da su poneke usputne, već samo o onima koje
dugo ostaju u čoveku i napadaju ga. To delo je slično prenebregavanju neprijatnosti
koje [čoveku] mnogi nanose, pri čemu se on na njih ne osvrće. Ali, kada neko, (makar to
bio i samo jedan [čovek]), ustane na njega i napadne ga, on [neprijatnost] saopštava
upravitelju.
32. Treba li protivrečiti neprijatelju koji nas napada?... Neprijateljima ne protivreči zato
što oni to žele, (i videći protivrečenje) ne prestaju da napadaju: naprotiv, pomoli se za
njih Gospodu, ističući pred Njim svoju nemoć, jer On može ne samo da ih odagna, nego
da ih i sasvim istrebi.
33. Maštanja koja se dešavaju čoveku noću bivaju ili od nadmenosti po đavolskom
iskušenju, ili od slastoljublja zbog stomakougađanja... Đavo može na nama proizvesti
iskušenje i iz zavisti. Međutim, kada mu sa naše strane ne sadejstvuje nadmenost ili
slastoljublje, iskušenje ne može često da se ponavlja. Onaj ko zida dom se uzalud trudi
ako ne nađe potrebnu građu. Isto je i sa đavolom.
34. Zbog čega ne mogu da obuzdam svoj stomak smanjujući količinu hrane, iako imam
želju [za ispravljanjem]? Jer, ako je i smanjim, onda se ponovo, posle nekog vremena,
vraćam većoj meri. Tako je i sa pićem. Niko se od toga ne može osloboditi ako ne dođe
do mere onoga koji je rekao: Zaboravih jesti hleb svoj od glasa uzdisaja mojih. Zalepi se
kost moja za telo moje (Ps.101,5; 6).Takav će brzo doći do smanjenja hrane i pića, jer
mu suze služe kao hleb. On najzad dolazi dotle da se hrani Svetim Duhom. Veruj mi,
brate, da ja znam čoveka, (kojeg Gospod poznaje), koji je (dospeo) do takve mere:
tokom nedelje on se jedanput, dvaput i češće uznosi do duhovne hrane i od sladosti
njene zaboravlja čulnu hranu. Kada dođe da okusi (od hleba), on je već sit i, gadeći se
odbija da jede. Jedući, pak, on osuđuje sebe, govoreći: "Zašto ja nisam svagda u
takvom stanju", i želi da napreduje još više.
35. Kako se dostiže to stanje?... Kada sve pomisli čoveka sačinjavaju jednu celinu u
Bogu. Tada ovo telo sledi pomisli po Bogu i javlja se radost Duha u srcu, hraneći dušu,
ispunjavajući telo i krepeći ih oboje. (Takav čovek) već ne slabi i ne (pada) u uninije, jer
od tada Isus postaje njegov zastupnik, i postavlja ga pred dveri [koje vode] tamo odakle
pobeže svaka bolest, tuga i uzdah (Is.51,11). Na njemu se ispunjava reč Pisma: Gde je
blago vaše, onde će biti i srce vaše (Mt.6,21). Čoveka takvoj meri privodi savršeno
smirenje.
36. Kako se može dostići uzdržanje i kako razlikovati prirodnu nemoć od one koju
izazivaju demoni, te koliko treba uzimati hrane?... Telo koje svakodnevno prima hranu,
pa ipak oseća raslabljenost, trpi od demona. U suprotnom slučaju reč je o prirodnoj
nemoći. Uzdržavati se znači ustajati (sa trpeze) pomalo gladan, kao što su starci
odredili početnicima. Kad čovek uzraste do te mere, od njega se ne može sakriti koliko
treba da jede, budući da je već izvežban navikom.
37. Pomoli se za mene, jer sam mnogo žalostan... Oni koji u potpunosti umiru svetu uz
trpljenje i mnoge nevolje, mogu dospeti do [zrelosti]. O ljubljeni brate, Gospod je
pretrpeo krst, a ti da se ne raduješ nevoljama. Ko ih trpi, ulazi u Carstvo nebesko.
Dobar je znak tvoja žalost. Zar ti ne znaš da se na onome ko od otaca ište da se
pomole za njega ili, pak, koji moli Boga da mu da pomoć, umnožavaju nevolje i
iskušenja radi njegovog ispitivanja? Ne traži telesni pokoj ako ti ga Gospod ne šalje, jer
je mrzak pred Gospodom pokoj telesni. Gospod je rekao: U svetu ćete imati žalost
(Jn.16,33).
38. Kakva treba da je svakodnevna hrana?... Ako sebi odrediš svakodnevnu hranu u
keliji onako kako o tome pitaš, imaćeš brige i borbu. Naprotiv, budi zadovoljan onim što
Bog pošalje. Ko ide u prostoti, ide nadajući se (Prič.10,9).
39. Da li je potrebno da posle svakog pročitanog Psalma govorim Oče naš?... Biće
dovoljno pročitati jedanput "Oče naš" i ostale molitve.
40. Idite po putu kojim smo išli i mi, trpeći teskobu i nevolju. Bratijo, ne sećam se da
smo se mi (ikada) koristili savršenim pokojem, premda smo i imali prilike za njega, nego
smo se na svaki način starali da odasvud pomalo pridodamo teskobu i patnju, bojeći se
Onoga koji je rekao: Ti si primio dobra svoja u životu svome (Lk.16,25), i: Kroz mnoge
nam nevolje valja ući u Carstvo Božije (Dap. 14,22). Tako smo postupali i onda kada je
mnogi imetak dolazio u ruke naše. Bog, međutim, zna u kakvom siromaštvu živesmo
radi Onoga koji osiromaši nas radi. Nije dobro u svemu sebi udovoljavati. Onaj ko to
traži, živi za sebe, a ne za Boga. Jer, takav (čovek) ne može da odseče svoju volju.
41. Gospod hoće da mi svakog čoveka smatramo boljim od sebe. Stoga, pokazuj
poslušanje svome starcu u svemu i ispunjavaj sve što ti govori, bilo da se radi o hrani,
piću ili nekoj drugoj stvari, i u svemu mu se povinuj... Ako te i okleveta, ti se raduj, jer
ćeš imati veliku korist. Ako te ožalosti, pretrpi: Koji pretrpi do kraja, taj će se spasti
(Mt.10,22). Za sve blagodari Bogu, zato što zahvalnost pred Bogom zastupa (ljudsku)
nemoć. Za sve uvek osuđuj sebe kao onog koji greši i vara se i Bog te neće osuditi.
Smiri se u svemu i steći ćeš blagodat od Boga.
42. U svakom slučaju pribegavajmo smirenju, jer smireni leži na zemlji, a onaj ko leži na
zemlji ne može da padne. Očigledno je da onaj ko se nalazi na visini može lako da
padne. Naše obraćenje i ispravljenje nije od nas, nego je dar Božiji, budući da Gospod,
(upućuje Pismo), podiže pale i umudruje slepe (Ps.145,8).
43. Bolest je urazumljivanje Božije, i (poslužiće) nam za napredak, ukoliko budemo
blagodarili Bogu. Zar Jov nije bio verni prijatelz Božiji? I šta sve on nije pretrpeo
blagodareći i blagosiljajući Boga? I trpljenje ga je najzad privelo besprimernoj slavi. I ti
pretrpi malo i videćeš slavu Božiju (Jn.11,40). Zbog posta se ne žalosti, kao što sam ti
ranije rekao: Bog ni od koga ne traži (napor) koji premašuje njegove sile. I šta je post,
ako ne mučenje tela kako bi se zdravo telo smirilo i postalo nesposobno za povlađivanje
strastima, po rečima apostola: Kada sam slab, onda sam silan (2.Kor.12,10). Bolest je
veća od ovog mučenja i uračunava se u post (ili čak i više od njega) onome ko je
podnosi sa trpljenjem blagodareći Bogu. Jer, trpljenjem on stiče plod svoga spasenja.
Umesto da telo oslabljuje postom, on ima bolest. Blagodari (Bogu) što si se oslobodio
od posnog truda. Čak ako bi i deset puta na dan jeo, ne žalosti se, jer nećeš biti
osuđen, budući da ne postupaš tako po nagovoru demona i radi raslabljenosti pomisli.
44. Demoni nas iz zavisti navode na neverje. Ako ga prihvatimo, mi postajemo njihove
sluge i saučesnici.
45. Ti treba unekoliko da se upražnjavaš u psalmopojanju, unekoliko da se glasno
moliš, a potrebno je [posvetiti] vreme i ispitivanju i čuvanju svojih pomisli... U vezi sa
psalmopojanjem i glasnom molitvom [reći ću]: Ne vezuj se [pravilom], nego se njima
bavi onoliko koliko te Gospod ukrepi, ne ostavljajući takođe ni čitanje, niti unutarnju
molitvu. Malo jednog, malo drugog i provešćeš dan ugađajući Bogu. Naši savršeni oci
nisu imali određeno pravilo, nego su tokom celog dana ispunjavali svoje pravilo: malo
su se upražnjavali u psalmopojanju, malo su izgovarali molitve naglas, malo su ispitivali
pomisli, a pomalo su brinuli o hrani, sve delajući sa strahom Božijim. Jer, rečeno je: Sve
na slavu Božiju činite (1.Kor. 10,31).
46. Neka te đavo ne smućuje nepotrebnim [stvarima]. Šta misli ljubav tvoja: da li se
iskušenje ili skorb dešavaju sa nekim bez Božijeg popuštenja? Ne. Bog to popušta radi
naše duhovne koristi. Videći to, đavo i sada kao i nekada, drugačije prikazuje stvari sve
dok nas ne izgna iz svetog mira, kao iz raja... Međutim, mi ne proničemo u to.
Zaboravljajući da Bog želi da nas očisti od svake skverne misli, mi se smućujemo i
padamo u uninije... Ako hoćeš da se spaseš i poveriš dušu svoju Bogu i nama, ne treba
da veruješ svojoj pomisli, jer demoni seju u tebe zlo seme i predstavljaju ti jedno umesto
drugog... Više nikoga i ni zbog čega ne okrivljuj, nego se staraj da u svemu ugodiš
bližnjem. Ni o kome ne misli zlo, jer ćeš inače i sam postaješ zao, budući da zli pomišlja
zlo, a dobri - dobro. Pomišljati o drugima: "Oni o meni govore", jeste borba svojstvena
početnicima... Ne veruj demonima ni u čemu što se tiče tvog brata, budući da ono što ti
oni pokazuju ne postoji u stvarnosti. Oni jedino hoće da te smute.
47. Čudim se tvojoj prostoti, brate. Zar ti misliš da će đavo prestati bilo koga da
iskušava? Zar mi možemo da okrivljujemo đavoimane koji padaju na zemlju i puštaju
penu? Isto tako ne možemo okrivljavati ni one koje đavo podvrgava protivrečenju i
neosećajiosti, nego smo dužni da krivimo strast. Pronikni bolje u ono što ti govorim
budući da i tebe smućuje đavo, te ne gledaš na svoje grehe, nego pristalo pratiš grehe
bližnjeg. Ti ističeš propuste brata, a o svojim ništa ne govoriš... Najzad, ko si ti da bi
gledao na tuđe strasti?... Seti se Lazara i toga koliko je vremena on trpeo blagodareći
Bogu.
48. "Ja sam se prepustio maštanjima". Bog pušta da padnemo u maštanja i u druge
strasti da bismo spoznali svoju nemoć... i da bismo naše uzdanje i našu nadu polagali
na Njega, a ne na sebe. Međutim, čuvaj se da ne pomisliš da mi po volji Božijoj padamo
u maštanja i druge strasti. (Za to ne postoji volja Božija). Naprotiv, Bog to popušta zbog
našeg nerada. Po svom čovekoljublju On nas od (naših) zlih (dela) privodi ka smirenju,
radi našeg spasenja... Shvati ko si i... smiri se, zaista, ne samo pred Bogom, nego i
pred ljudima. Položi sve brige na Onoga koji može da učini neuporedivo više od onoga
što mi tražimo ili pomišljamo.
49. "Malaksavam od iskušenja". Nemoj da malaksavaš, brate. Bog te nije ostavio i neće
te ostaviti. Međutim, znaj da je nepromenjiva presuda koju je Vladika izrekao našem
zajedničkom ocu: U znoju lica svoga ćeš jesti hleb svoj (Post.3,19)... Zlato koje se usija
u peći drže klještima, udarajući ga čekićem, te ono postaje čisto i podesno za carski
venac. Tako i čovek, podržavan moćnom i delotvornom molitvom svetih, biva opaljivan
nevoljom, primajući udarce iskušenja. Ukoliko sve trpi sa blagodarnošću, postaće sin
Carstva. Dakle, ma šta da se desi sa tobom - sve služi na tvoju korist, kako bi i ti stekao
smelost pred Bogom
50. Celivajmo stradanja našeg Spasitelja, koji je postao čovek i zajedno sa Njim trpimo
uvrede, rane, poniženja, pogrde putem šamaranja, ruganje purpurnog ogrtača, sramotu
trnovog venca, sirće sa žuči, bol od nabijanja klinova, probadanje kopljem, prolivanje
vode i krvi. Pozajmimo odatle utehu za svoje muke. Gospod neće tvoj trud ostaviti
uzaludnim. On je dopustio da pretrpiš malu nevolju radi toga da ne bi ostao tuđ svetima
kada ih u onaj čas budeš ugledao kako proslavljeni nose plodove trpljenja nevolja, te da
bi i ti bio njihov sudeonik kao, uostalom, i Isusov, imajući sa svetima smelost pred Njim.
Ne žalosti se, jer te Bog nije zaboravio, nego se stara o tebi i to ne kao o kopiletu, nego
kao o svom rođenom sinu.
51. Neka vam svima ukaže pomoć Onaj veliki Brat naš - mislim na (Gospoda našeg),
Isusa. On je blagoizvoleo da nas učini svojom braćom (Jev.2,11). Mi smo to već postali,
te nas an-đeli blaže. O, koga mi imamo za Brata! Silnog - da nas ukrepi, Krepkog - da
nam podeli plen, Vojvodu - da u vreme bitke pobedi neprijatelje naše, Lekara - da
zajedno isceli našeg unutarnjeg i spoljašnjeg čoveka, kad mu se pokore, Hranitelja - da
nas hrani duhovnom hranom, Živoga - da bi nas oživeo, Milostivog - da bi nas
pomilovao, Štedrog - da bi nam se smilovao, Cara - da bi i nas učinio carevima, Boga da bi i nas učinio bogovima. Znajući da se sve sadrži u Njemu, Njemu se i moli. On i pre
tvoje p