ANTE
PAVELIĆ
LIEPA PLAVKA
ROMAN IZ BORBE HRVATSKOG NARODA ZA SLOBODU I
NEZAVISNOST
20.
ANTE PAVELIĆ
DJELA II.
LIEPA PLAV KA
1. Izdanje 1935.
2. Izdanje 1954.
3. Izdanje 1969.
4. Izdanje 1990.
5. Izdanje 2003.
COPYRIGHT - Sva Prava Pridržana NIZ "Domovina"
Izpravak izvršio: Prof. Dr. Andrija Ilić
Deposito Legal: M.10322
Višnja Pavelić
Apartado 19.247 - 28080 Madrid - Espana
Posvećeno
Ustaškim borcima - Hranilovićima, Soldinima, Rosićima, Javorima,
Devčićima, Plavkama i bezbrojnim znanim i neznanim, koji su se borili za
uzpostavu i obranu Nezavisne Države Hrvatske!
Prof. d r . Ante Bonifačić
k 3. izdanju:
Chicago, USA - 1969.
Kao čuvarica hrvatskog narodnog i svog obiteljskog Ognjišta, Višnja Pavelić, objavila je drugu knjigu
sakupljenih djela Poglavnika dra Ante Pavelića.
To je 3. izdanje Liepe Plavke. Ova prekrasna knjiga, kojoj nema premca u hrvatskoj emigrantskoj izdavalačkoj
djelatnosti sa preko 400 stranica teksta i dokumenata, služi nama svima na čast. Knjiga je uvezana u platno s
naslovom u zlatorezu, a na pročelju je dobra fotografija. Dokumentacija započinje s fotokopijom pisma
Poglavnika dra Ante Pavelića iz torinske tamnice francuzkom odvjetniku dru Georges Desbons-u s izvadcima
propisnika Ustaša - Hrvatskog Oslobodilačkog Pokreta, a na francuzkom j eziku pr iposlanog i z t orinske
tamnice državnom odvjetniku Prizivnog Suda u Aix-en-Provence, Francuzka.
"Naša narodna borba ima jasnoću i čistoću kristala", piše Poglavnik svome odvjetniku. Desbons mu odgovara
da piše knjigu o Hrvatskoj, koja je kao i njegove uspomene spremna za tisak, jer uz ustaška načela, hrvatska se
borba nastavlja do konačne pobjede.
Medju os talim do kumentima obj avljeni s u poz dravi i podpi si H rvatskih D omobranaca i z Sjeverne i J užne
Amerike iz mjeseca travnja 1935., koja i danas podpisuju na tisuće hrvatskih domobranaca iz tih zemalja, koji
još onda nisu bili rodjeni.
Premda su nas zatajili kroničari - Eden, M acMillan, Murphy, S ulzberger i t . d . - Hrvati i hrvatsko p itanje
nalaze se i danas u središtu podzemnog uskladjivanja globusa.
Ovim prilozima Liepa Plavka nije samo književna sublimacija uništenja jednoga tiranina, već strogo poviestna
dokumentacija Ustaškog Pokreta.
Svaki Hrvat, koji pročita Poglavnikovo djelo, prisiljen je poviestnim obrazloženjima, da je jedini odgovor na
hrvatsko narodno uništavanje - borba za slobodu.
Liepa Plavka je pravi pravcati realistički roman i čita se na dušak. Sladki i tečni hrvatski jezik rodjenog
pripovjedača, nastavlja klasičnu hrvatsku prozu Gjalskoga, Kovačića i Kumičića. Dok su se Amerikanci
pobunili i p ostali u staše zbog pretjeranih daća i poreza, Hrvati su kroz nekoliko stoljeća vodili borbu za
slobodu i nezavisnost bez obzira na materialne probleme. Od Vitezica do Starčevića nižu se kao maljevi i
buzdovani Hrvatska Prava i H rvatske Pravice. T o nije pobuna radnika ni seljaka nego sveobuhvatna borba
čitavog hrvatskog naroda. Na dan Radićeve smrti i na dan 10. Travnja, sav je hrvatski narod bio jedna duša i
jedno tielo.
Radić i Poglavnik sa stotinama tisuća boraca su pali u toj borbi, ali nitko nije uništio u poviesti niti će uništiti
u budućnosti hrvatski narod.
Liepa Plavka je povi est hrvatske bor be - od umorstva Stjepana Radića do smaknuća njegova krvnika u
Marseillesu - ali sva ideologija i način borbe za budućnost sadržane su takodjer unutar ovoga romana, jer iste
prilike stvaraju uviek iste odgovore. Dokaz tome je hrvanje hrvatskih radnika i seljaka sa srbo-komunističkim
profesionalnim agentima. Sve novine su svakog dana pune spomendana i podataka o novim borcima i novim
žrtvama. Nisu klonuli krvnici niti su klonuli borci.
Kada je Poglavnik započeo oružanu borbu s lozinkom "na ljutu ranu, ljutu travu" iza u morstva hr vatskih
narodnih zastupnika u beogradskoj konjušnici imao je daleko manji broj ustaša užase nego što postoje danas
širom globusa, kada srbo-komunisti nazivlju sve Hrvate, pa čak i svoje hrvatske nogometaše - ustašama.
5
Ali suvremeno pokoljenje nije još dalo vodje, koje bi bili kadri u naše vrieme zamieniti veličanstveno
pokoljenje boraca, koje j e Poglavnik stvorio. Hrvati se širom svieta už ivljavaju kroz liepu plavku kao svoje
herojsko doba, koje je težko izjednačiti, a još teže nadmašiti.
Tko je liepa plavka? Svi znamo, da nije samo junakinja jednog romana već sastavni dio stvarnosti kao gotovo
sva lica u zamišljenoj priči pisanoj u torinskoj tamnici kao obrana i glorificiranje junaka i junakinja. Koji od
nas ne bi htio da je vidi onakvu, kako ju je odkrio Krunoslav Dulibić u 26 Goldegg-Gasse u carskom Beču?
Uzdignuta u okvire bivše hrvatske priestolnice za koju su Hrvati toliko krvi prolili, kao kćerka K.u.K. ličkog
generala k ao s totine d rugih hrvatskih g enerala i
maršala, mi j oj n e zn amo p rezimena. O na
je gospodjica, idealno savršeno biće hrvatskog romanopisca, koji ne slaže samo rečenice nego kao da ciglama
i mramorom zida vlastitu državu, od kontora gospodina Bluma do plave grobnice na azurnoj obali. Krunoslav
Dulibić je danas za nas lik Ante Pavelića, dok slušamo njegov glas tako "ugodan, tako topao i mek".
Poglavnik nije sigurno opisivao sebe u zatvoru, ali njegovi drugovi su bili svi tako slični duševno i tjelesno kao
i njihovi protivnici, da se danas ne možemo oteti dojmu, da je pod likom svog junaka, kao i svi slikari velikim
dielom, naslikao i samoga sebe. Što da kažemo za druge tipične naše utvare i napasti? Tko ne pozna sve te
Blume, D onnere, Greife, Krautnere i Šardaniće, koji su se pretvorili u strojeve za računanje, zbrajali od
potrebe životinjske i ljudske kože, znoj i krv na stranicama svog sebičnog knjigovodstva. Nije se uzalud šalio
Mile Budak, da je Bog stvorio krumpir, da i sirotinja ima kome kožu guliti.
Majore Sretene i kapetane Gliše, koji su zajedno vojevali na Kajmakčalanu i Solunu, jeli grah iz jedne zdjele
i p ili i z i ste b oce, d anas z amjenjuju narodne heroje sa K ozare i N eretve, p retvoreni u b roncu p o hrvatskim
trgovinama i nenadmašive heroje u partizanskim filmovima. Njima Prelci igraju "radničke svinje" prerušene u
direktore narodnih "preduzeća" i cigani sviraju, dok čaše i tanjuri prskaju. Sve se je samo povećalo i umnožilo
na tisuće puta.
Poglavnik nije izmišljao imena na Čevapovićima, ni Gursuzovićima ni Špiclerima, sami su ih sebi nadjeli i
vrše i dalje iste poslove: kradu državu na sve moguće načine, zatvaraju i muče nevine, koji ne plaze pred njima.
Tko se ne sjeća hodnika Petrinjske i ne zna za Lepoglave i Stare Gradiške. Prošli su uz to tečajevi u Odesi i
Lenjingradu, a do potrebe i en glezke i a merikanske metode Scotland Y arda i FBI, d a l ažu, mažu, v araju i
ubijaju Hrvate, koji nedaju, da im u ime "ujedinjenja", "demokracije", "bratstva i jedinstva" jaše na grbači
moralno i duhovno niži tipovi i izrodi. Danas ih sav sviet pozna po hrvatskim opisima ili će ih upoznati kao što
smo ih mi upoznali.
Svi ti naši Dulibići i Tuge i Ruže, svi naši Dabiše i Bariše imali su vrlinu cjelovitih i podpunih ličnosti, na
kojima je Poglavnik gradio NDH. Vjerovali su jedan drugome, držali se zadane rieči i zakletve. Danas vidimo
romantiku - carbonara i hajduka, - jer je prošlo gotovo pola stoljeća u tom ratu na život i smrt, ali svi se pitamo,
kako da se te nevolje oslobodimo: Kukunješćevići i Tutunpetrovići se ne mienjaju, pa kako da se mienjaju
hrvatski radnici, koji nose tovare blaga iz stranih svieta pod oblikom plastičnih bomba i paklenih strojeva s
istim humorom, s kojim Poglavnik opisuje otvaranje "umjetničke figure", u kojima su ugursuzi na pisali
ljubavno pismo s riečima: "špion Mitar Gursuzović velika je budala".
Romanopisac u tamnici u Torinu udara u tanke žice i pada u zanos kad opisuje priestolnicu Hrvatske i sigurno
je najbolji hrvatski opis prošteništa Majke Božje Bistričke - Kraljice Hrvata. I danas Hrvati znaju, da Ona nije
podpisala -Protokola - i da "njezine blage crte lica i oči, što siplju svoj blagoslov na glave vjernih, i u djetešce,
što ga drži u naručju i svima ga pokazuje, kao da veli: "Za vaš spas, za vašu sreću žrtvovat će se On, moj sin,
za odkup vaš umriet će na križu strašnih muka".
I od gospodjice postala je sestra TUGA kao i tisuću drugih Hrvata i Hrvatica... moleći "Nju Majku sviju majka,
neka dozvoli i njoj siroti djevojci, da se i ona žrtvuje, da i ona umre na mukama za spas onih, koji trpe, jer zna,
jer vidi, da je njihova bol velika"...
Zbog t oga j e d anas Liepa Plavka "razgovor ugodni naroda hrvatskoga", romantičnih junaka i "pravog
čovjeka". Narodi po Jungu idu kao i p ojedinci z a svojim i ndividualiziranjem, o stvaruju s voje o rientalne
"mandale" i grade svoje Borobudure. U životu Hrvata, koji svaki predstavlja stotine pokoljenja istoga života i
6
istoga vjerovanja, država nije samo propisi i zabrane, zakoni i ukazi, politika nije igra i borba za vlast nego
iskonska borba dobra sa zlim. To se ne da izkorieniti niti ubiti.
Želio bih samo, da svi naši PASOŠARI pročitaju Liepu Plavku. Druge promičbe ne trebaju.
Htio bih navesti Poglavnikovu pjesmu iz torinske tamnice ustaškom častniku I.Š - Ivanu Šuti:
Nisu dugi u tamnici danci,
Al su težki okovi i lanci,
Što hrvatski narod su sapeli
Kako su to dušmani željeli.
Nu proći će od tamnice danci,
Popucat će okovi i lanci,
A Hrvatska će slobodna biti!
NEZAVISNA DRŽAVA HRVATSKA
Glasilo Ujedinjenih Kanadskih Hrvata
Toronto, Ontario - Canada Kolovoz 1969. Broj 8 (109).
7
Hrvatski Korienski Pravopis
prema Zakonskoj Odredbi o hrvatskom jeziku, o njegovoj čistoći i pravopisu u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, 14. kolovoza 1941.
Broj CCXLIX - 1083 - Z. p. 1941
I.
Treći je već dan, što Kruno Dulibić luta po bečkim ulicama gotovo svih kotareva i traži namještenu sobu.
Danas je već rano u jutro sjedio u kavani pred hrpom dnevnih novina, što danomice poplavljuju nekada oholu
priestolnicu austrijske carevine, čita oglase i bilježi u mali džepni blok adrese. Zabilježio ih je šest. Nu
obzirom na izkustvo prošlih dvaju dana, nisu ga oduševile ponude, koje je danas našao. Još jučer, kada bi
pročitao kako se iznajmljuje liepo uredjena soba, na vrlo zgodnom položaju, sa svim udobnostima, prekrasnim
izgledom, a uz vrlo povoljnu cienu, već se vidio, kako udobno sjedi u toploj sobi i gleda kroz prozor na vlažnu
ulicu i kvrgave pločnike sa pogledom punim sažaljenja za one, koji po njima užurbano i mrzovoljasto idu, kako
to zna gledati samo onaj, tko je i sam kroz više dana umornih nogu Bečom vrludao u potrazi za stanom. Danas
već znade, kako uglavnom izgledaju te "liepo" uredjene sobe, čiju ljepotu naplaćuje stranac povoljnom, ili čak
vrlo povoljnom cienom. Danas već znade i to, što pod povoljnim cienama razumievaju dobroćudne bečke
kućanice, koje još uviek rado računaju na milione, kao za vrieme one vrtoglave inflacije prvih poslijeratnih
godina, kada je tiskara nove Republike Austrije na vrlo jeftini način uspievala zadovoljiti milionašku ambiciju
svakog bečkog gradjanina - sa kupom pl avo i zšaranoga pa pira, koji j e n a s ebi n osio ba joslovne br ojeve
nominalne vriednosti.
Poslijepodne istoga dana prošao je od tih šest adresa već četiri, gotovo u četiri oprečna vjetra, nu uviek sa istim
uspjehom.
Sve same male, dvorištne, hladne i neprijazne sobice na kraju hodnika velikih stanbenih zgrada, od kojih svaka
u ovo doba predstavlja jedno malo suvereno carstvo okrugle i okretne kućepaziteljice, kao vidljivi rudiment
nekadanjega predratnog ustavnog prava pod žezlom, što ga je držao grčevito u desnoj pandži na grbu crni
dvoglavi orao Austrijsko-Rimsko-Jeruzalemskoga Cara.
Namještaj tih sobica obično je vrlo smjela kompozicija starog raznovrstnog pokućstva raznoga stila i
nejednake dobi. Nu nije to, što bi Krunoslavu Dulibiću u sadanjem njegovom položaju tako jako otežavalo
izbor. Daleko više odlučuje tu pitanje visina najamnine. Svote, koje su od njega tražene, nadmašuju, ako ne baš
mogućnost njegovih mršavih mjesečnih beriva, a to svakako granicu, na kojoj njegova savjest postavlja
neprekoračivu ogradu. Zna on dobro, da organizacija kojoj se je odao bez ikakve promisli, koja razpolaže s
njime, sa svakom česticom njega samoga, pa i sa istim njegovim životom, treba novčana sredstva na sve strane,
te da razsipati ta sredstva ne znači služiti ciljevima organizacije i stvari za koju ona postoji, nego je oštećivati.
Nu i drugi su još razlozi, koji odlučuju kod njega o izboru stana, koji inače u običnom životu nemaju gotovo
nikakve važnosti. Uloga, što ju on vrši, traži bezuvjetno da ostane čim manje zapažen, da živi povučeno, da
izbjegava svakom nepotrebnom saobraćaju s ljudima u tudjem svietu, i da bude čim skrovitiji znatiželjnim, pa
makar i be zazleno znatiželjnim po gledima ljudi u s vakome r adu i kretanju. L jubopitne g ospodje, š to
iznajmljuju namještene sobe, često su ga tako izpitivale p ogledima, k ao d a j e d ošao u o glede kakvoj s taroj
tetki, kakve bogate za udaju dorasle djevojke. Mnoge su tražile da im ocrta svoju prošlost i da navede sve
znamenitije i uplivne ličnosti, koje ga poznaju i koje mogu za njega jamčiti, kao da ga primaju za blagajnika
kakvog velikog poduzeća, a ne za podnajamnika u siromašnu podkrovnu sobicu.
- Znate, takva s u n esigurna v remena nastala. T reba zn ati, koga se p rima p od vlastiti k rov - umovale su s
ozbiljnim licem častne najmodavke.
Pa onda toliki stanari! Gotovo svaka ta najmodavka bavi se obrtimično iznajmljivanjem soba svoga stana, koga
je imala sreću zaposjesti možda još u blažena vremena cara Franje Josipa, te za koga plaća još uviek istu
najamninu kao i prije rata, makar ta najamnina danas više ne služi ni za nabavu crvene boje za mazanje usnica
kćerima nekada dobrostojećeg bečkoga kućevlasnika, što je prije rata udobno i bezbrižno utucao dane svoga
lagodnoga života bez ikakva zvanja i zanimanja, pijuckajući u svojoj stalnoj Weinstube kiseljkasto bielo vino
iz burgelandskih vinograda i čitajući uz guste dimove kratke cigare svoje omiljele životne novine Kronen
Zeitung.
9
Te dobre gospodje daju u podnajam sve: sobu, predsoblje, pojedine krevete, pa čak po potrebi naizmjence isti
krevet jednome podstanaru za dan, a drugome za noć. One se same često povlače stanovati u kuhinji, a kraj toga
još češće iznajmljuju i njezinu nuzuporabu, kada se kao podnajamnik desi kakvi mladi par, koji nema volje i
mogućnosti, da si sam za sebe osnuje podpuno kućanstvo, ili k akva u g odinama podmakla us idjelica, k oja
osamljena živi od kakve rente ili ostavštine, što joj je namrieše roditelji, možda nekada ugledni državljani stare
Podunavske Monarhije.
Pa onda bezbroj stanara u ostalim susjednim stanovima, čije oči uviek luče kroz male i crvenkastim platnom
zastrte prozore, što gledaju na polumračne i hladne hodnike čim zaškripe ili zalupe vrata od kojeg stana. Pa one
strašne kućepaziteljice, stooki cerberi, koji po svojoj dužnosti - više p rema p oštovanoj r edarstvenoj vl asti
na Schottenringu negoli prema gotovo nepoznatome kućevlastniku - vrše strogi skrutinij nad podanicima svoga
kućepaziteljskoga carstva, te o svakome stanaru znadu više i podrobnije negoli svi uredi kriminalne i političke
evidencije, ve likog, d anas t ako š arenoga i nternacionalnoga grada, š to l eži na d esnoj o bali, u p jesmama
plavoga, a u naravi mutnog i žućkastog, znuždenog i lienoga Dunava.
Sve to nisu stanovi za Krunoslava Dulibića, čije je zvanje i rad tajna za nebo i zemlju, za svakoga, osim za mali
broj, koji negdje daleko od njega skrovito i tajanstveno diele uloge članovima velike podzemne, neumoljive i
nepomirljive organizacije.
Baš je nezavidan posao tražiti sobu u Beču - promrmlja Dulibić, kada je izašao iz veže jedne već trošne
velike kuće, jedne od onih, što naliče starim vojarnama, napuštenima već nekoliko desetljeća. Na pločniku
zastade na čas, okrenu se kao neodlučno na lievo, a onda na desno, pognut i sveudilj gledajući u vrške svojih
cipela. Zatim se polagano uputi do susjedne kuće i skloni se pred dosadnom sitnom kišom, što je sipila kroz
plačnu proljetnu maglu, pod oveći balkon, što je stršio nad kućnom vežom. Glavom mu prodje lagano
uspomena iz djačkih vremena, kada je kao mladi sveučilištarac zagrebačkoga Sveučilišta toliko put tražio
namještenu sobu. Na tu uspomenu lice mu se malo razvedri i sjeti se onih liepih časova bezbrižnoga života,
kada je tražeći sobu zalazio u kuće Kačićeve, Medulićeve, Palmotićeve i mnogih ostalih ulica, kojima je na
ulaznim vratima bila izvješena cedulja, da se iznajmljuje namještena soba.
Sjeti se onih iskrenih i simpatičnih lica ljepušastih domaćica, koje su ga ljubazno primale kada bi im rekao, da
je sveučilištarac zagrebačkog Sveučilišta, s kojim se svako zagrebačko diete toliko ponosi. Jer tamo, u onoj
tamnožutoj zgradi, što se koči iza visokih platana na sjevernoj strani velikog Sveučilištnog trga, toliko je
narodne prošlosti, narodnoga ponosa i toliko nada za budućnost. Iza kratkog maštanja probudi ga nenadano
sadašnjost, malo se strese i opet promrmlja u sebi:
Pa ipak moram ovo ludo pitanje stana čim prije riešiti - i istodobno turi ruku u unutarnji džep kaputa
i izvadi pismo, koje je sigurno već tri puta pročitao, nu unatoč tomu ga razmota i ponovno pročita:
Dne 30. ožujka 1932. Po danas izdanoj odredbi imate se smjesta preseliti u Beč. Čim tamo stignete, javite
svoju adresu, na koju ćete odmah zatim dobiti daljne upute.
Predbjelno ne treba za Vaš tamošnji boravak znati nitko od naših, koji se u Beču nalaze.
Pobočnik: Bariša
- Eto već je treći dan što sam ovdje, a još ne mogu javiti svoje adrese, koju tamo sigurno hitno očekuju, jer
mora biti hitan i važan razlog, da sam ovamo premješten, kada j e ta odredba tako nenadano došla - pomisli
Dulibić i metnu pismo natrag u džep. Odmah zatim izvadi odlučnim kretom ruke iz drugoga džepa blok s
adresama i pročita sliedeću, petu od pronadjenih adresa u malom oglasniku novina: Goldegg-Gasse 26. Odmah
zatim izvadi iz džepa nacrt grada Beča i nadje, da se ta ulica nalazi u četvrtom kotaru,
nedaleko Karolinen-Platza izpod Južnog kolodvora. Malo promisli, smota nacrt i spravi ga u džep, a zatim se
odlučno uputi prema prvoj tramvajskoj postaji i uzpe se u tramvaj, koji vozi na Južni kolodvor.
Nije mu bilo težko pronaći tu ulicu. Nakon deset minuta uzpinjao se je već u prvi kat kuće broj 26
Goldegg-Gasse. U oglasu su bila označena vrata broj 3. Na vratima je bio urezan otvor za ubacivanje listova,
nu nije bilo uobičajne posjetnice niti kakove druge staklene ili porculanske ploče, na kojoj bi bilo označeno
10
ime posjednika toga stana. Dok mu je to opažanje lagano prohujalo mozgom, pritisnu na električno zvonce i
uzdahnu: - Oh, opet pred izpitno povjerenstvo! - Lagan podsmjeh preleti mu preko lica, a odmah zatim pomisli
kao za šalu: - kada vlasnik stana i sam čuva svoju bezimenost i ne iztiče na vrata svoje posjetnice, moguće ga
ne će mnogo zanimati ni točni opis moje istovjetnosti.
U taj čas se otvori mali okrugli otvor na vratima, na koga se nadviri jedno tamno oko, koje je i kroz taj mali
otvor imalo dosta mogućnosti, da obujmi gornji dio tjela i lica Krunoslava Dulibića. On se požuri razjasniti
svrhu svoje posjete. Očito je njegova vanjština ulila u tamno oko dovoljno povjerenja, jer se odmah iza toga
otvoriše vrata, i Dulibić unidje učtivo i sigurno u predsoblje.
- Gospodin ž eli pogledati na mještenu s obu - zazvoni u bečkoj niemštini okrugli glas pristale gospodje,
izmedju trideset i tridesetipet godina, koja je vrata otvorila, i koja ponovno prodje pogledom od glave do pete
posjetnika, onim pogledom kojim se izpituje svakoga, tko nam se prvi put u životu pokaže na kućnom pragu.
- Da, da milostiva gospodjo - odvrati pripravno Dulibić, koji je znao da se u Beču, kao i u Zagrebu, svaku
gospodju oslovljuje milostivom.
- Izvolite - nadoveza gospodja, pomače se za nekoliko koraka i ot vori pr va sobna vrata, koja s u vodila i z
predsoblja, te pusti napried došljaka, i ne smećući s njega očiju.
Dulibić unidje u sobu, zastade po prilici u sredini, i kao u neprilici zaokruži raztreseno očima po sobi. Podidje
ga čudan osjećaj. Dok je do sada s vaka soba š to j u j e pog ledao, pr avila na nj ega u tisak sasvim ba nalnog
skloništa, udešenog za kakvog samca iz redova onih tisuću i tisuću malih i neznatih, nepoznatih i od družtva
nepriznatih činovčića, trgovačkih namještenika ili stručnih radnika, ovoga puta osjeti Dulibić nešto posve
drugoga. Suha i svietla sobica, namještena čednim ali skladnim i ukusno porazmještenim pokućstvom,
odsjevala je čistoćom i dojmila ga se onako, kao što se vlastiti dom dojmi čovjeka, kada se u njega povrati
nakon duljeg. napornog i neudobnog putovanja.
- Odgovara l i va m?- zapita g ospodja i prikloni n eznatno g lavu n a desnu s tranu u z l jubazan s miešak, k oji
odkriva niza zdravih bielih zubi.
- Koja je ciena?- upita Dulibić i uperi pogled ne u oči, nego u biele gospodjine zube.
Osamdeset Schillinga - odgovori gospodja.
Dozvolite mi, gospodjo jedno pitanje. Ima li još drugih podstanara u stanu?
Gospodja ga pogleda neodlučno, a zatim sa jačim smieškom reče: - Kako se uzme. Moj muž i ja smo zapravo
podstanari, u koliko nas gospodjica, čiji je zapravo stan, već iz dugogodišnje navike zajedničkog života, ne
smatra kao jednu te istu obitelj. Drugih podstanara nema. Ova soba još do sada nije bila iznajmljivana, već je
služila kao soba za strance, ili bolje reći za jednu staru gospodju, gospodjičinu rodjakinju, koja je svake godine
dolazila u Beč na boravak preko zime. Ove zime nije više došla. Sirota stara gospodja umrla je baš nešto prije
svog zimskog lastavičjeg lieta u ovaj naš liepi Beč.
Soba mi odgovara, te sam spreman uzeti je uz cienu od osamdeset Schillinga - izjavi Dulibić odlučno,
gotovo i ne slušajući posljednih gospodjinih rieči.
Dobro, nu morat ćete govoriti još i sa samom gospodjicom jer konačna odluka, razumije se, pripada
njoj.
Kada ću moći govoriti sa gospodjicom?
Danas težko, jer ona stiže kući istom nakon sedam sati. Nu pošto je sutra nedjelja, biti će kod kuće, pa
možete doći i prije podne, tako oko jedanaest sati.
Dulibić se malo namršti. Nije mogao čekati časa, da se već jednom smjesti i pomisli, kako će morati još jednu
noć proboraviti u hotelu, a zapravo još u neizvjestnosti. Prodje pogledom još jedanput po sobi, ovaj put mnogo
sabranije, primiče se k malom pisaćem stolu, koji je bio smješten kraj prozora, nesviestno i posve nepotrebno
ga opipa rukom, a zatim se povrati prema vratima i reče:
Molim, doći ću sutra i nadam se, da me gospodjica ne će odbiti. - Kod tih se rieči nehotice nasmije. Taj
čas predstavljao si je u duhu tu gospodjicu, koja je preko dana negdje namještena, i koja će ga sutra sigurno
11
podvrći izpitu sa svom strogošću djevičanskog usidjeličkog morala i zabrinutosti za ugled i pošten glas svog
vlastitog doma, te za neoskvrnivost svoga ukusnog i urednog pokućstva.
Samo tako si je mogao protumačiti da ga gospodja, koja mu je sobu pokazala, nije nijednom riečju upitala ni
za zvanje ni za dobre preporuke.
Gospodja se osmjehnu takodjer, nu ne reče ništa. Dulibić se nakloni i u ime oproštaja protisnu kroz zube nešto
slično kao:
- Do vidjenja!
Umjesto pozdrava gospodja ga pogleda opet izpitujućim pogledom i reče:
-Gospodin je očito inozemac?
Dulibić je pogleda i u taj mu čas sinu misao, da je htio izići, a da se gospodji nije ni zahvalio, što mu je sobu
pokazala, te pomisli s neugodnošću, da se taj upit odnosi upravo na tu, recimo manjkavost, u odgoju.
- Da, stranac sam, odgovori gotovo u neprilici i da nekako odbije taj umišljeni prikor, dodade:
- Razabirate po mojoj slaboj niemštini?
- O ne, gospodin govori korektno njemački, nu mislim da po vašem tipu nije t ežko p ogoditi, d a niste
Austrijanac.
- Može biti. Nu ne ću vas više zadržavati. Najljepša vam hvala na dobroti, što ste mi sobu pokazali. Sutra ću
biti slobodan doći u jedanaest sati.
Gospodja ga izprati do vanjskih vrata i zatvarajući ih polagano reče takodjer:
-Do vidjenja!
Kada je Dubilić izišao iz kuće broj 26 Goldegg-Gasse, bilo je oko pet sati poslijepodne. Imajući nalog, da
njegov boravak ima za sada u Beču ostati tajnom, čak i za članove organizacije, koji u Beču borave, razumio
je da tajnost ima biti čim većma čuvana pred agentima i špionima neprijateljske vlasti, koja budnim okom i na
sve moguće načine, bdije nad svakim, za koga i najmanje posumnja da bi mogao stajati u bilo kakvoj vezi s
pokretom, koji je proti njoj uperen. Sigurno je, da ta uhodarska služba, koja je u Beču tako razgranata, bdije
nad svakim članom organizacije, kojoj on pripada, kojigod tu dulje vremena boravi, pa bi i on bio lako
odkriven, čim bi se sastao bilo s kojim od njih.
Na samu pak pomisao, da je već tri dana vrludao po Beču u potrazi za stanom osjeti, da se i odviše izložio
mogućnosti da se sastane s kime od poznatih na ulici, i da na taj način bude odkriven. Stoga odluči otići odmah
najkraćim putem u hotel i ne izlaziti do sutra sve do časa, kada se bude trebao povratiti natrag radi konačnog
pitanja sobe.
*
Gospodja Ana Beranek povrati se nakon Dulibićeva odlazka u kuhinju, gdje je uslied njegova dolazka bila
prekinula pregledavanje nekog računa, što ga je bila doniela dvorkinja Fani Raftl, mršava i koštunjava, slabo
obučena žena, kao što su obučene sve radničke žene, koje u tom velikom gradu svakoga jutra, nakon što im muž
ode na naporni rad, žurno odlaze u gradjanske kuće na dvorbu od nekoliko sati za neznatnu plaću, ostavljajući
u vlažnoj podrumskoj sobici svoju nejaku djecu zamotanu u otrcane vunene rubce, prepuštajući ih da starije
bdije nad mladjim.
-
Bili ste sigurno nestrpljivi. Znam da vam se žuri - reče gospodja Beranek ulazeći u kuhinju.
Koštunjava ženica ustade sa kuhinjske stolice, na kojoj je sjedila, sa kretnjom koja je odavala žurbu.
12
- Da, moja mala Roza ima već od jutros temperaturu. Kada sam pred podne sa dvorbe kući došla, našla sam je
vrlo bliedu i klonulu, a ručice su bile vruće kao vatra. Bojim se da je ozbiljno bolestna.
- Ah, bio je jedan gospodin pogledati sobu. Odlučio se da je uzme. Možemo račun rublja pregledati i sutra,
kada dodjete na dvorbu. Idite sada kući. Ne će biti sigurno ništa opasnoga. Mala je valjda samo prehladjena, a
sada vlada u cielom gradu laka influenza.
Dvorkinja rado prihvati odgodu i požuri se otići. Kada je sišla niz stepenice u prizemlje, nadje se pred
kućepaziteljskim stanom kućepaziteljice Mizzi Kropfmayer, kako s toji naslonjena na poluotvorena vr ata.
Izgledala je kao sve kućepaziteljice: debela, nizka, okruglog lica, prepletenog tu i tamo plavkastim žilicama,
tupastog nosa i neuredne kose, obučena u kratkoj crvenkastoj suknji, koja je radi velikog trbušnog obujma bila
sprieda nešto uzdignuta i kraća negoli otraga i gotovo joj do koljena odkrivala dvie zdepaste no ge u
namrskanim, ponešto zasukanim i već dobrano izpranim sivkastim čarapama. Ustavi dv orkinju i s ladko
namještenim smieškom reče:
- O, gospa Fani! Što je vas vodilo ovamo tako kasno, pred večer? Ta vi podvorbu vršite samo prije podne. Šta
se je dogodilo?
- Ništa, gospa Kropfmayer, nosila sam gospodji Beranek račun rublja - odgovori dvorkinja i htjede proći mimo
nje.
- Jesu li već iznajmili sobu?- požuri se kućepaziteljica upitati i postavi se pred dvorkinju, kao da joj hoće sa
cielim obilatim obujmom svoga okrugloga tiela zakrčiti put.
- Moguće; baš je malo prije bio jedan gospodin, koji je sobu pogledao - odgovori dvorkinja, tapkajući nogama
na mjestu u znak nestrpljivosti.
- Ah! - uzkliknu kućepaziteljica, a mastno joj se i mesnato lice rastegnu, - netko je bio malo prije. Kako da ga
nisam vidjela! Je li star ili mlad?
Dvorkinju očito ozlovolji to suvišno i prilično zlobno pitanje, pa pokaza još veću nestrpljivost, htjede zaobići
oko kućepaziteljice i reče:
- Nisam ga vidjela. Idite pitati gospodju Beranek. Meni se žuri kući, diete mi je bolestno.
- Ali, gospa Fani, - kao uvriedjeno će kućepaziteljica - vi mene uviek izbjegavate. Uviek vam se žuri i s vama
se čovjek ne može nikada porazgovoriti.
- Zbogom g ospa Kropfmayer, žuri mi se kući - reče glasnije dvorkinja, promače mimo kućepaziteljice i
odskakuta hitro preko još ono nekoliko stepenica, što su iz prizemlja do kućnih vrata vodile, te umače na ulicu.
- Zbogom - promrmlja srdito kućepaziteljica, te odgega u svoj stan mrmljajući kroz zube: - od ove se beštije ne
može ništa saznati.
Gospodja je Beranek jedva čekala, da gospodjica stigne kući da joj pripovjedi o dogodjaju. Za nju je to doista
bio jedan mali dogodjaj. U svojoj dobroj duši veselila se svemu, što bi moglo razveseliti gospodjicu, koju je
tako volila, kao da joj je kći ili rodjena mladja sestra. Nije ni čudo! Već je toliko godina što su zajedno, i koje
ih veže u dobru i u zlu, u veselju i žalosti, kao da im je sudbina dosudila zajednički život, na koga su se bile
tako n avikle, da s i gospodja B eranek nije uobće mogla predstaviti, kako bi bilo moguće, da taj jedanput
prestane i da se razidju. Razmišljajući o tome, okretno se je vrtila oko štednjaka priredjujući večeru. Njezin
muž Jan Beranek, namješten je uz dosta slabu plaću u jednom češkom trgovačkom poduzeću kao računovodja
i dolazi kući oko pol sedam na večeru, a odmah poslije večere ide u jedan češki lokal, u trećem kotaru, gdje kao
guslač u jednom malom orkestru zaslužuje mali honorar, kojim nadopunjuje svoj mjesečni dohodak, potreban
za život. Gospodjica dolazi iz svoga ureda odmah iza sedam sati i do tada treba prirediti večeru.
Iza šest sati stigao je Jan Beranek i odmah se otišao presvući u crno odielo, u kojem je obavljao svoju večernju
službu. Kada je večera bila gotova, čekalo se je na gospodjicu. Nu začudo, gospodjice nije dugo bilo. Već je
sedam sati bilo davno prošlo, a ona nije još stizala, iako je inače bila vrlo točna. Poslije ureda nije se nikada u
gradu zadržavala, a p ogotovo ne, bez da bi prije toga gospodji Beranek rekla, ako se je mislila negdje dulje
zadržavati. Jan Beranek nije mogao čekati. Gospodja mu je dala na brzu ruku večeru, i on je u pol osam otišao.
Malo uznemirena, čekala je Ana nestrpljivo i svaki je čas pogledavala na veliku uru, što je visila na stieni sobe
u kojoj se je jelo. Tako u samoći čekajući, opetovano joj se vraćala misao na novog podstanara i na nove
okolnosti u kući, koje će nastati primajući pod krov novu nepoznatu osobu, što još nikada do sada nije bilo.
13
Tako razmišljajući pomisli nekako i nehotice, da će od sada u nepomućeni sklad, koji je toliko godina vladao
izmedju nje i gospodjice doći netko treći, čime će možda taj sklad biti poremećen. Nu, ta joj se misao pričini
smiešnom; ta to je samo jedan podstanar, koji sa njihovim zajedničkim životom i njihovim m edjusobnim
odnosom ne će imati ništa zajedničkoga.
Tko zna, tko je i što je taj čovjek? - pomisli, i misao joj se vrati k pristaloj i ozbiljnoj ličnosti
Krunoslava Dulibića: - zbilja liep i pristao čovjek! Bog zna od kuda je došao?
- Ah, oprostite, draga Ano! - odjeknu zvonki djevojački glas kao veselo srebrno zvonce pred velikim oltarom
svetoga Stjepana na dan velike uzkrsne mise, i vitka se pojava mlade djevojke baci u naručaj gospodji Ani
Beranek.
- Tako ste me dugo čekali! Nu nije moja krivnja. Danas sam se morala u uredu dulje zadržati, budući da sam
morala napisati veliki broj pisama, koja se odnose na neki novi veliki posao, što ga je tvrdka preuzela - završi
nadošla gospodjica, odlažući ogrtač.
- No, no, nije ništa! Bila sam u brizi, nu sada sam vesela, kada ste došli i kada vidim, da se nije ništa strašnoga
dogodilo - reče toplo gospodja Beranek i poljubi u bielo, liepo čelo gospodjicu, koja je već bila živahnim
kretom ruke skinula sa glave mali pristali šeširić, izpod koga se zatalasala bujna plava kosa kao sjajna aureola
oko kakvog svetačkog lika.
Za čas su sjedile obje kod večere za prostrtim stolom. Ružičasto lice gospodjice je odsievalo od svježine. Na
njemu se zrcalila mladenačka sreća, jer se nije nigdje osjećala tako sretnom i zadovoljnom kao kod svoje kuće,
kraj s voje d obre p rijateljice Ane, nakon p ovratka i z ne snosnoga ur eda, u kojemu j e u vrtlogu b ezdušne
poslijeratne trgovačke špekulacije, kroz čitav dan pisala na pisaćem stroju pisma i odgovore na banalne
trgovačke transakcije, a često i bljutave, nepismene, a po kadkad i drzovite umotvorine svojih poslodavaca,
novih velikana, novim zakonima zaštićenog i u registrima trgovačkog suda protokoliranog plemstva
špekulacije i otimačine tudjeg dobra.
Pomislite, draga Ano, što se sve čovjeku može dogoditi. Oko četiri sata poslije podne pozvao me je
prvi prokurist tvrdke u svoju sobu i reče mi, da je čuo da želim dati u podnajam jednu sobu od našeg stana.
Rekao je nadalje, da će k nama u ured doći jedan novi činovnik od pridruženog poduzeća sirove kože iz
Lavova, da će kod nas u uredu ostati nekoliko mjeseci, pa budući da treba jednu namještenu sobu, neka ga ja
uzmem na stan. Sigurno mu je to izbrbljala moja uredska drugarica, ona podmukla Berta Klinger, kojoj sam na
nesreću u raztresenosti pred nekoliko dana pripoviedala, da kanimo jednu sobu iznajmiti.
Dok je gospodjici to na dušak govorila, miešajući graciozno žličicom slador u svojoj šalici čaja, gledala ju je
gospodja Ana velikim očima, koje su umjesto nje vidjele Krunoslava Dulibića i pomisli, kako ipak taj previše
otmjeno izgleda, a da bi mogao biti neki agent sirove kože i čovjek iz kruga onih tipova, što sirotu gospodjicu
okružuju u onim ne urednim prostorijama, što na vratima nose nadpis: Blum et Comp., agenturni i komisioni
ured. U prvi čas je, naime, bila pomislila, da je današnji posjetilac mogao biti taj činovnik, koga je gospodjici
njezin pr okurist na stanovanje ponu dio, a t o valjda uslied t oga, što j e n jegov pos jet pa o n eposredno i za
vremena, koga je gospodjica navela. No brzo se sabra, izgubi iz vida Dulibićev lik i gledajući dalje ukočenim
pogledom u gospodjicu - upita:
- Nu, što ste odgovorili?
- Ah, moja draga Ano, što mislite što sam rekla? Taj upit ošinuo me je kao bič. Samo bi nam još to trebalo, da
nam tu u s tanu s jedi neki a gent ne ke s umnjive agenture sirove ko že. Brrr!- strese se gospodjica dražestnom
glavom i saže nježno ramenima, kao da je izpila žlicu neke gorke medicine.
- Što ste odgovorili? - upita ponovno i nestrpljivo gospodja Ana.
- Ne znam kako, ali odlučila sam munjevitom brzinom, i... slagala sam. Sram me je, ali nisam mogla drugačije.
Rekla sam, da je nažalost soba već iznajmljena.
U prvi čas se Ana zabezeknula, a onda se osmjehnu i reče:
- Neka vam bude savjest čista; rekli ste istinu.
- Kako? To nije moguće! - uzkliknu gospodjica, skoči na noge, pritrči k Ani, sagnu se i zagleda joj se izbliza
u lice.
- Što govorite? Nije moguće, ta istom je danas prvi put imao izaći oglas u novinama.
14
- Unatoč tome - odgovori Ana, i odmah se izpravi - naravno, ako vi pristanete, kada sutra u jedanaest sati dodje
ovamo gospodin, koji je sobu pogledao i izjavio, da je spreman uzeti je. Ja, dakako, nisam mogla umjesto vas,
dati konačnoga pristanka, jer se o tome nismo bile ništa dogovorile.
- Da, kako sam bila luda, da vam nisam rekla, da sobu iznajmite i bez mene ako vam onaj, tko bude sobu tražio,
bude odg ovarao. Tko bi mislio, da će već prvi dan netko doći. A onda, draga Ano, pa to se samo po sebi
razumije, da ste trebali definitivno urediti, ako ste držali da reflektant odgovara. Kako ste mogli i pomisliti da
to ne možete i bez mene učiniti - reče gospodjica u sladkom prikornom tonu, osjetivši se i sama ožalošćena na
pomisao, da je Ana mogla biti povriedjena, što ju na to nije bila ovlastila, i nježno je zagrli.
- Ne bih to bila nikako mogla učiniti bez vas - odgovori ljubazno Ana, pa pogladivši rukom nježno ružičasto
lice svoje mlade prijateljice nastavi:
- Nismo do sada još nikada imale u stanu stranog čovjeka. Pa onda dotični gospodin izgleda da je stranac, dosta
je mlad, po prilici trideset godina i vrlo pristao čovjek.
Gospodjica odvi ruke sa zagasitog i oblog vrata Ane Beranek, izpravi se i reče kroz smieh:
- Draga Ano, ta vi ste domaćica. Mene i tako nema po ciele dane kod kuće, pa će podstanar i tako biti samo vaš
teret, ili - smijući se još jače - na vaše zadovoljstvo, ako je tako pristao, kao što velite.
- Ništa, vidjet ćete sutra i odlučiti ćete. Nadajmo se, da nije nikakav pustolov, a niti kakav traljavi agent sirove
kože - reče Ana, takodjer sa smiehom.
- Pa moramo ga primiti, kada sam ja danas u uredu rekla, da je soba već iznajmljena. Pomislite, ona brbljava
Berta, kada bi saznala da soba nije iznajmljena, denuncirala bi me, a l ako si možete predstaviti, da bi me to
moglo stajati i mjesta.
- I ja mislim, da ćete ga primiti, jer sam uvjerena, da će i na vas učiniti dobar dojam- reče Ana ravnodušnim
glasom, kao da hoće zaključiti razgovor o tome predmetu, a onda predje na neki drugi svagdanji razgovor. I još
su dugo čavrljale.
Kada je gospodjica bila već u postelji, i kada joj je iz mekoga vanjkuša virio tek dražestni pravilni nosić i
nekoliko pramenova plave kose, mislila je na sutrašnju svoju smiešnu ulogu iznajmiteljice namještene sobe, i
gledala u duhu sama sebe, kako će važno i ozbiljno tu svoju ulogu morati odigrati.
15
II.
Nedjeljom i veliki gradovi poprimaju obličje malih pokrajinskih mjesta. Jednostavno i čedno obučene žene
srednjeg staleža, koje se u običnim danima gotovo nikad ne vide na ulicama, idu mirno i spokojna lica prema
crkvama, što se nalaze po raznim kotarevima Beča, medju običnim velikim kućama, i koje se o d nj ih
razpoznaju tek ako ih se gleda sa suprotnoga pločnika i po tome, što pred vratima obično stoje po jedan ili dva
prosjaka pogurenih ledja i glave, čineći čak i u ljeti utisak, kao da drhću od zime. Ulice su mnogo pustije nego
obično, koju pustoš još više upodpunjuju željeznim kapcima zatvoreni izlozi i vrata dućana, a uslied čega one
velike i tamne kuće jednostavnih pročelja poprimaju posve drugi izgled, jer dobivaju kao neke zaštitne oklope
sve do prvoga kata, i postaju nekako ukočene i šutljive kao lica ljudi, kada čvrsto zatvore usta.
Tek oko jedanaest sati pojave se u središtu grada na Kaerntner-Ringu razkošne i izazovne oprave, raznobojna
težka i laka krzna, iz kojih se pomaljaju namazana lica, grimizno bojadisane usne i izpod umjetnih fantastično
zavinutih obrva crno uokvirene oči dugih, umjetno naljepljenih trepavica.
Tu se u namještenoj dostojanstvenosti izlažu prijepodnevnome suncu i drzovito dugim pogledima kavanskih i
uličnih lavova, žene i kćeri visokog velegradskoga družtva, podbuhle od vječnih družtvenih i kućnih zabava i
plesova, izprepletenih praznim duhovitostima poslijeratnih salona, i po novom shvaćanju posve prirodno
dozvoljenim ljubakanjima, kojima više ne postavlja granice ni brak ni moral, jer se poslijeratni, na laku ruku
obogaćeni i iz dubiozne prošlosti proizišli sviet, uzdigao visoko nad smiešne zastarjele nazore.
Krunoslav Dulibić je čekao nešto prije jedanaest sati na tramvajskoj postaji baš na tome Ringu i čekao D-kola,
koja vode prema južnome kolodvoru, te promatrao taj velegradski bogataški sviet, što se polagano i umorno
vuče pločnikom kao zamuljena rieka u ravnici. I kasnije iz tramvajskih kola promatrao je tu sliku sve do
zaokreta, gdje tramvaj sa Ringa zaokreće preko Schwarzenberger - Platza u ulicu Prinza Eugena, koje je ime
Beč toj ulici dao da počasti uspomenu velikoga austrijskog vojskovodje, a inače člana talijanske savojske
dinastije. N a samom t rgu s toji v eliki s pomenik podi gnut dr ugom j ednom vojskovodji,
knezu Schwarzenbergu. Dulibić odvrati pogled od pločnika i od bogataškoga svieta te ga upravi na spomenik
i na viteza, što na čeličnom konju uztrajno jaši, i nakon što je car jedne noći krišom i kroz polumračne ulice
ostavio priestolnicu i prepustio je bez bitke i bez carske bule, Adlerima, Rennerima i Breitnerima, koji mu se
zato bogato odužiše i poštediše te spomenike stare slave, te ne podigoše novoga spomenika Judi Iskariotu, kao
što učiniše njihovi drugovi u Moskvi.
Gledajući taj spomenik i pomislivši da će skoro zakrenuti u ulicu Prinza Eugena, sjeti se Dulibić, kako je dobri
fratar, veliki hrvatski pjesnik Andrija Kačić Miošić, u svojoj pjesmarici hrvatskih junačkih pjesama opjevao i
vojničke vrline princa Eugena Savojskog, jer je taj carski g eneral, k ao i stotine d rugih p rije i p oslije njega,
imao mnogo prilika gledati hrvatske vojnike liti svoju krvcu u obranu domovine, kršćanstva i Europe proti
velikom otomanskome zmaju, što se je kroz pet stoljeća sa golom britkom sabljom u ruci zalietao sa Bospora
preko pokorenoga Balkana, do hrvatskih ravnica. Sigurno je dobri fratar zato dobio i spomenik u Zagrebu na
uglu Ilice i podnožju Mesničke ulice, gdje se njegov upravo svetački lik mieša s plavilom neba, što se naslanja
na stari Gornji Grad, i tako mu čini divnu pozadinu.
Kako je izviedljivo gledao iz tramvajskih kola na spomenik, nagnuvši se sa sjedala napried da bolje vidi kroz
prozor, - nekoliko s uputnika, š to su usuprot n jega s jedili ok renuti ledjima spomeniku, kao pod nekom
sugestijom okrenuše glave i pogledaše kroz prozor, kao što to ljudi obično čine u tramvaju, nemajući drugog
posla i nesviestno u želji da vide, što netko drugi gleda. Nu ne vidjevši ništa drugo osim spomenika, pokraj
koga već godine i godine svaki dan prolaze kao da ga i nema, okrenuše glave natrag i uprieše oči u Dulibića,
koji ga je još uviek gledao očima i mislima. Kada spomenik zamače, povuče se i on natrag na svojoj klupi, a
pogled mu se susretne s oštrim pogledom čovjeka ružnog i odbojnoga lica, što je baš nasuprot njega sjedio.
Dulibić odvrati pogled kao malo smeten, prodje rukom preko lica i zatvori izpod dlana oči, da si dobro
zabilježi likove ljudi koji u njemu pobude i samo malo sumnje, a lik čovjeka što je nasuprot njega sjedio,
učinio mu se sumnjiv i radi toga, što ga je tako točno i oštro promatrao svojim zelenim očima, koje s u
pokazivale previše znatiželje, a radi crta lica svojstvenih ljudima čiji izgled obično ne obećaje ništa dobra.
16
Na uglu prije Goldegg-Gasse ustavi se tramvaj i Dulibić izidje. Na pločniku malo zastade, i okrenut prema
nadvojvodskom d vorcu Belvedere, iz kojega j e n esudjeni nasljednik Franje Josipa otišao g odine 1914. na
svoje posljednje vojno-nadgledno putovanje u Sarajevo, pogleda koso izpod oka u tramvaj i opazi, kako se onaj
suputnik podigao napola na noge, i nešto opružena vrata očito promatrao kojim će pravcem Dulibić krenuti.
Tek kada je tramvaj zamaknuo prema Južnom kolodvoru, zakrenu Dulibić u Goldegg-Gasse.
Ako je kakvi agent ili uhoda, upao sam mu u oči, jer sam gledao spomenik, što obično domaći ljudi ne
čine - pomisli Dulibić, srdit sam na sebe što je spomenik gledao.
Ulazeći u vežu broj 26 već je bio zaokupljen mišlju na sobu i na svoju nepoznatu stanodavku. Unatoč tomu
opazi u malom četverouglastom prozorčiću paziteljskoga stana jedno okruglo i debelo lice i dva oka, koja su
ga na čas obuhvatila.
Kućepaziteljica - promrmlja Dulibić i ode uz stepenice. Kada je bio već u prvom katu pred novim
stanom začu, kako u prizemlju lagano zalupiše vrata. Pozvoni i čekajući okrenut napola prema stepenicama,
opazi izmedju s tubišnih ograda gornji dio debeljkastog ž enskog t iela, nadvitog nad o gradu, kako uzdignute
glave gleda prema njemu, kao da hoće nešto upitati. Uto se otvoriše vrata, iza kojih se ukaza polovice tiela
gospodje Beranek i cielo njezino simpatično lice.
- Izvolite unići - progovori gospodja Beranek, dok se je on skidajući šešira, umjesto pozdrava lagano naklonio.
Dok je ulazio u predsoblje, izidje iz jedne sobe mlada ženska pojava u tamnoj haljini, koja se niz vitko gibko
tielo e legantno spuštala, kao tunika na savršenim kipovima grčkih boginja. Dulibić se nakloni i prema njoj,
držeći šešir u spuštenoj ruci.
- Ovo je gospodin, koji je jučer pogledao sobu! - Gospodjica odzdravi kratkim pokretom glave i reče: - Molim,
izvolite n apried - i pr uži pos trance r uku, pokazujući vrata s obe, i z koje je bila čas prije izišla. Sve troje
unidjoše u prostranu jedaću sobu, liepo namještenu tamnim pokućstvom staro-njemačkog stila.
- Izvolite sjesti - ponudi gospodjica Dulibiću i pokaza mu laganim kretom ruke jedan od dvaju - nizkih i udobnih
stolaca, obtočenih tamnom kožom, što su bili smješteni kraj malog nizkog stolića u okruglo izbočenoj udubini
uličnog zida, providjenog trokrilnim prozorom i sama se spusti u drugi stolac. Gospodja Beranek primaknu za
sebe jedan od četiriju stolaca, što su stajali oko stola u sredini sobe.
I gospodjica i Dulibić šutili su, kao da ne znaju kako će započeti razgovor. Nu gospodja Beranek započe
sigurnošću zrele žene, malo pjevajućim glasom:
Vi ste doista točan gospodin. Baš je odbijalo jedanaest sati, kada ste pozvonili. - Zatim s e malo
nakrenu gospodjici i nastavi: - Gospodin je jučer pogledao sobu.
Gospodjica j e treptala ubrzano tamnim trepavicama preko vedrog plavila oborenih očiju, neodlučno i
nemogući se još nikako uživiti u ulogu kućanice koja iznajmljuje sobu, i koja se mora upustiti u razpravu o tom
pitanju s nepoznatim čovjekom.
Dulibić nije skidao pogleda sa liepoga djevojačkoga lika, koga je pomalo podilazila rumen sve do kose, čiji su
se izrazito plavi pahuljasti pramovi savijali natrag preko tjemena, gubeći se podrezani u kosinu na zatiljku.
Da, pogledao sam i odlučio sam je uzeti, ako je gospodjica spremna da mi je iznajmi - reče odlučno
Dulibić.
Gospodjica podigne k njemu svoje bistre oči, poprimi posve mirni izražaj, koji još više odrazi ljepotu njezinog
pravilnog i nježnoga lica, pa izusti još uviek malo nesigurnim glasom:
Prijateljica - kod toga se malo okrenu k gospodji Beranek - rekla vam je uvjete. Uostalom nije bilo ni
potrebno čekati do danas, već ste mogli zaključiti to još jučer. Ja sam podpuno sporazumna, kako ona stvar
uredi.
Gospodja Beranek se je branila od toga izražaja povjerenja, nu s osmjehom neke zahvalnosti, a Dulibić je
gledao sad jednu, sad drugu, pitajući se u sebi, kakva veza može medju njima postojati.
17
Jučer smo ustanovili samo cienu - a sada bi nam gospodin trebao reći, misli li sobu uzeti u najam na
dulje vrieme, ili samo za koji mjesec. U potonjem slučaju ne bi nam, naravno, iznajmljenje konveniralo.
Dulibić namršti neznatno obrve, zatečen s tim pitanjem i sviestan si, da nije na čistu, hoće li ostati u Beču kraće
ili dulje vremena, pa se umiri u brzo stvorenoj odluci i reče:
Predvidjam, da će moj boravak u Beču trajati dulje vremena, a jer ne volim mienjati stanove, možete u
tom pogledu biti mirni, a čvrsto se nadam, da ćete sa mnom kao stanaru biti zadovoljni.
Opet je nastala kratka šutnja, a Dulibić ju prekinu:
-Što se tiče ostaloga, možete takodjer biti mirni. Tražeći već mnogo put stan, poznata su mi sva pitanja, koja
iznajmiteljice obično na novoga stanara stavljaju, a koja vama, koji se s time niste bavili, težko idu preko zubi,
nu na sva takva pitanja mogu dati odgovore, koji bi mogli udovoljiti i najstrožim zahtjevima. Ne ćete sa mnom
imati n ikakve neprilike. P osjeti kojega moga p rijatelja i li z nanca, koji k meni k adkada dodj u na r azgovor
držim, da vas ne će smetati, niti će za bilo kakvu smetnju biti povoda.
Gospodja Beranek kimnu glavom u znak pristanka, a gospodjica izrazi licem Dulibiću upravu neku zahvalnost,
što ju je tim kratkim, ali uvjerljivim riečima riešio razgovora, koga nije znala ni započeti ni voditi. Njegove
rieči uliše u njih dvie neku sigurnost i povjerenje.
- Treba dati svoje osobne podatke za izpunjenje prijavnice za redarstvenu oblast - reče gospodja Beranek, kao
da hoće zaključiti razgovor o s obi. - Budući da ste stranac, potrebno je da dadete putnicu, jer istu treba
predočiti redarstvu sa prijavnicom.
- Ako mi dozvolite, ja ću sam tu formalnost prijave obaviti već sutra i donieti ću vam, od redarstva potvrdjenu
prijavnicu - upade Dulibić živahno u rieči gospodje Beranek.
- Biti ćemo vam zahvalni - reče gospodja Beranek i ustade, jer je u taj čas dvorkinja pokucala na vrata i
naškrinula ih, ne čekajući poziva da unidje. Gospodja Beranek se izpriča i odlazeći prema vratima doviknu:
- Evo, gospa Fani, idem odmah! Vi ste na odlazku. Jeste li sve svršili? - i izidje iz sobe, da odpremi dvorkinju.
Gospodjica je za vrieme, dok je gospodja Beranek govorila o tom, da je Dulibić stranac, bila posve slobodno
uprla u njega puni pogled, iz koga se je odrazivalo, kao da mu nešto čita s lica, a onda zakrenu malo glavom i
upravi pogled na veliku sliku, što je visila na suprotnoj stieni u težkom tamnom okviru. Dulibićeve se smedje
krupne oči povedoše za gospodjičinim pogledom, te se takodjer ustaviše na slici. G ospodjica to o pazi i iz
pogleda Dulibićeva razabra kao neko pitanje, te izusti:
-Moj otac! - Nu odmah se zatim malo usupnu, obori oči, a licem joj udari jače rumenilo kao znak posramljenja,
jer u taj čas pomisli da će Dulibić misliti, kao da je ona htjela upozoriti ga na sliku svoga otca, iako je to učinila
posve nehotice i zavedena začudnom sličnošću tipa njegova sa tipom, što ga je predstavljao lik njezina otca.
Dulibić to nije opazio, jer je uporno gledao u sliku, izpravivši jače gornji dio tiela i primivši čvrsto obim
rukama prostrane naslonjače stolca. Pogled mu se je ustrmio u njegov oštri pogled sa slike, izpod visokog čela
i jakih obrva. Ozbiljno lice izrazitih vojničkih crta odrazivalo se sa slike, kao reliev. Plava surka sa zlatnim
ovratnikom te crvena boja podstave na prsima raztvorene težke kabanice, odavala je visoki čin generala bivše
carske i kraljevske vojske.
Dulibić je dugo gledao u sliku, a u duhu su mu se redale uspomene. Prenese se u mislima unatrag dvanaest
godina, k ada j e k ao dvadesetgodišnji pričuvni poručnik 26. Hrvatske Domobranske pukovnije na fronti na
Soči, sa svojim domobrancima odolievao paklenoj vatri težkoga topničtva, što su je kroz mjesece i mjesece bez
prekida talijanski topovi sipali na njih uz težku tutnjavu. Gledajući lik generala na slici pričini mu se, da stoji
pred njim kao onog proljetnog dana godine tisuću devetstoosamnaeste, kada je on iz Glavnoga Stana došao
pregledavati vojne jedinice na fronti. Njegova, Dulibićeva pukovnija, bila je tada na kratko vrieme izmienjena
iz rovova i nalazila se na oporavku u Gorici. Dok su momci stajali kao ukočeni u skladnom redu, prolazio je
general mimo njih sa svojom pratnjom. Poslije pregleda postavili su se pred njega svi častnici pukovnije, koji
su od ubojtog oružja bili svedeni na prilično maleni broj, i koji su, osim zapovjednika pukovnija, bili sve mladi
pričuvni častnici, većinom nesvršeni djaci.
18
General je sa svakim izmienio po službenom običaju po koju rieč. Kada je došao do Dulibića, odmah mu je
zapalo oko o četiri kolajne za hrabrost, d vie z latne, a d vie s rebrne, što i h j e stekao na i stoj f ronti u kratko
vrieme, prije nego je polučio častnički čin. General mu je tada srdačno pružio ruku. On je pozdravio na
vojničku i uz uobičajenu vojničku formulu rekao svoje ime i čin.
Dulibić... - ponovio je general njegovo ime razvedrena lica i zvučnim glasom odmah dodao: Zemljače, jeste li već dugo na fronti? Vidim služite na diku naše junačke domovine!
General j e govorio čistim hrvatskim jezikom izgovarajući rieči krupno i tvrdoćom svojstvenim starim
graničarskim častnicima.
Sve je to prohujalo mislima Dulibića i gledajući sliku, činilo mu se, kao da opet čuje taj zvučni glas. Bogzna,
kako bi još dugo bio motrio sliku i ne opažajući zbunjenost gospodjice, da nije opet u sobu unišla gospodja
Beranek. Dulibić se prenu, pogleda gospodjicu. koja je naličila svome otcu i reče:
- Vaš otac? Je li još živ?
- Ne, odgovori gospodjica nujno, ne dižući očiju. - Umro je kratko vrieme nakon Prevrata. - Liepim joj licem
preleti lagana sjena, a crvene se usne nježno skupiše.
Dulibić ju je promatrao i pomisli: - liepa je i kada je nujna! Promatrajući je još koji čas, opazi kao sjena sa lica
nestaje, duge joj se trepavice podigoše, a na oba obraza kraj usana, ukaza jedna odlučna crta, koja je odskakala
od nježnog lica, ali je bila u podpunom skladu sa zanosnim čelom i izrazitim obrvama. Gledala je u gospodju
Beranek, koja je opet sjela na svoj stolac i koja je ulazeći čula posljednje rieči razgovora, nu ne reče ništa
čekajući očito, da njih dvoje govor nastave. Nu Dulibić se nije usudio ništa više pitati, bojeći se probudjivati
očito žalostne gospodjičine uspomene. Njemu je njezin usud bio prilično jasan i osjeti za nju, kao nečim
ponesen, duboku sućut.
- Je li dvorkinja otišla? - upita gospodjica gospodju Beranek, samo da nešto rekne.
- Jest, diete joj je još uviek bolestno, pa se žuri - odvrati gospodja Beranek i pogleda naizmjence gospodjicu
i Dulibića, kao da joj je bilo žao, što se izmedju njih započeti razgovor ne nastavlja. Dulibić joj je bio toliko
simpatičan, da joj se činilo kao da im je stari znanac, te je u njezinoj dobroti obuze volja, da s njime razgovara
o životu gospodjice i svome. Ta ju je želja podišla kao potreba podieliti s nekim ono, što je uviek tako-reći,
zatvoreno u ovom stanu medju četiri zida i medju njom i gospodjicom, jer su makar živjeći u ovom velikom
gradu, živjele kao odrezane od ostaloga svieta tiho i neopaženo. Osim njezinog muža, tako-reći nitko ne zna za
njih, a i on neimajući s njihovim dušama ništa zajedničkoga, stajao je pokraj njih više-manje kao neki strani
čovjek. Prirodjenom marljivošću svoje rase, zaradjivao je svagdašnji kruh, svoju je ženu volio kao korektan
muž, a gospodjicu poštivao, sjećajući se, da njezinom pokojnom otcu duguje zahvalnost za nekada učinjena
dobročinstva. Dublje u život, kojim se živi u ovom stanu, niti ga je što vuklo, niti je tko od njega nešto više
tražio.
Nu i samoj gospodji B eranek nadodje misao, da b i gospodjici bi lo neugodno r azgovarati o t ome pr ed
čovjekom, kojega je po prvi put u životu vidjela, i odluči u sebi, da će za to biti poslije prilike. I Dulibić osjeti,
da toga časa nema više što razgovarati, učini kao da se hoće ustati i reče:
-
Gospodjice, nisam još čuo vašu zadnju rieč?
Molim, ja sam sporazumna, možete useliti - odgovori gospodjica, uz živahan podsmjeh.
Dulibić ustade i reče:
-
Useliti ću odmah danas poslije podne!
Obje ga izpratiše u predsoblje. Gospodja Beranek mu dade ključ od predsoblja, koga je imala u ruci već kada
se ono bila povratila u sobu. Predajući mu ključ primieti:
19
Glede ključa kućne veže biti će dobro, da se nagodite s kućepaziteljicom, da ne budete morali u noći
svaki put zvoniti i ulazninu joj plaćati.
Dulibić se zahvali i izidje.
Kada su gospodja Beranek i gospodjica ostale same u predsoblju pogledaše se, stojeći jedna pred drugom.
- Je li, da sam imala pravo, kada sam vam rekla da je pristao i simpatičan? - reče veselo gospodja Beranek.
- Jest, imali ste pravo - odgovori gospodjica, primi gospodju Beranek izpod ruke i povede je natrag prema sobi
ali zašto je tako dugo i uporno gledao sliku moga pokojnoga otca? Bio je kao začudjen, a lice mu je odavalo kao
da nastoji, da se nešto sjeti.
- Moguće je nekada vidio pokojnog generala za života - odvrati gospodja Beranek, k ao da tome n e pridaje
nikakvu važnost i otidje u sobu.
*
Dulibić je išao hitnim korakom kroz Goldegg-Gasse, da čim prije stigne na poštu Južnog kolodvora, sa kojega
će odmah javiti svoju adresu prema dobivenom nalogu. Zakrenuvši u ulicu Prinz-Eugena, sjeti se čovjeka, koji
ga j e p romatrao u t ramvaju, malo s e o gleda i nemalo s e i znenadi o pazivši g a, k ako stoji k raj žel jezne
ograde Belvederskog Parka i čita novine.
-
Oho, - pomisli - nisam se prevario!
Kada je Dulibić zamicao u ulicu idući mirno i ne obazrevši se na čovjeka, što je stajao uz željeznu ogradu,
prestade ovaj čitati, savi polagano novine i stavi ih u džep kaputa, pogleda na sat, uputi se tramvajskoj postaji,
i odveze se u središte grada. Već se za četvrt sata nalazio u zgradi jednog poslanstva, za koje već više godina
vrši neke usluge. Znao je, da se na poslanstvu nalaze činovnici i nedjeljom oko dvanaest sati u podne. Unidje
u predsoblje sa sigurnošću svagdašnjeg posjetitelja i pridje malom stoliću kraj prozora, za kojim je sjedio
uredski podvornik u svoj važnosti svoga službenoga položaja i slagao kup raztvorenih putnica.
Je li u uredu gospodin Gursuzović? - upita potiho i nagnu se nad stolić. Podvornik je dalje slagao
putnice i otvarao svaku tako, da Činovnik bude mogao redom stavljati svoj podpis pod već udareni pečat, i tek
kada je zadnju metnuo na kup, pogleda s pol oka došljaka, poravna bridove putnica, i reče hladnim službenim
glasom:
- Jest, ovaj je čas unišao.
- Molim vas, najavite me.
Podvornik ustade polagano, upirući se rukama o stolić i najprije pogleda kroz prozor, a zatim uze putnice i ode
pred jedna vrata. Jedan se korak pred vratima ustavi, okrenu se natrag i pogleda preko očala mimo došljaka na
svoj stolić, kao da gleda nije li mu na stoliću što ostalo, zatim skinu očale i unidje u sobu. Nakon nekoliko
časaka izidje, noseći u ruci jedan spis, pridje k stoliću, otvori ladicu i u nju ga zaključa, a onda se tek obrnu k
došljaku i reče nehajno:
Što se ono rekli? Želite ka gospodinu Gursuzoviću?
- Da, molim vas najavite me - odgovori došljak i dobaci mu srdit pogled.
- Hm, vidjet ćemo! Danas je nedjelja, pa primamo samo u hitnim predmetima.
- Ta znadete, da je predmet mojih posjeta uviek hitne naravi - reče došljak ujedljivo.
Podvornik još malo postaja, očito donašajući sam u sebi odluku o ovom važnom uredskom predmetu, a onda
pridje k jednim malim vratima, koja se u zidu nisu gotovo ni razpoznavala, otvori ih i nestade iza njih. Za čas
se povrati, mahnu došljaku još s vrata rukom, dajući mu time znak da unidje, i zatvori za njim vrata.
20
Voditelj sigurnostne službe poslanstva Mitar Gursuzović, sjedio je za praznim pisaćim stolom, na lievu ruku
podbočene glave i zarinutih prstiju u crnu mastnu kosu. Tamno i od neprospavane noći podbuhlo mu lice,
poprimilo je žućkastu boju. I ne mičući se, upravi pogled na došljaka i reče hrapavim glasom:
- O, Špicleru, što mi dobroga nosite?
- Ništa osobita, gospodine savjetniče; imam tek jednu malenkost - reče Spicler i žmignu vodenim očima. - Čini
mi se, da sam u tragu jednoj zvjerki iz vašeg zooložkog vrta.
- Ajde, Š picleru. Vi uviek lovite z ecove, a nikada d a b iste i ztjerali iz b rloga lisjaka - reče podrugljivo
Gursuzović, i ne maknu se iz svoga položaja radi očite težine glave, kojoj je poslije toliko kroz cielu noć
popitog i prolitog pjenušca i cognaca i te kako bila potrebna podpora ruke.
- Dajte mi, molim vas, vaš album, da ga pogledam. Čini mi se, da se ne varam, Jedanput ste mi bili dali neke
fotografije, nu nisam tada po njima mogao ništa pronaći. Čini mi se, da sam danas vidio nekoga, čija je
fotografija medju onima bila.
- Neka vas vrag nosi Špicleru, samo me zabadava bunite - promrmlja Gursuzović i ustade s naporom, raztegnu
lice, kao da je progutao kiseli krastavac, i pridje k jednom ormaru, pritišćući dlan na čelo.
- Evo vam zvjerinjaka - reče nehajno i baci na okrugli stol usred sobe oveći album sa slikama, što ga je izvadio
iz ormara.
Špicler se baci na album kao mačak na vrabca, otvori ga i stade pregledavati fotografije, dok je Gursuzović
opet sjeo za svoj pisaći stol, turio ruke u džep i pružio noge daleko pod stol. Glavu je spustio na tvrdo uštirkana
prsa košulje, koja se svinula i izobličila, načubio je malo nakrivljene usne i zažmirio kao pijanci, kada pred
zoru zaspu za stolom u noćnoj kavani.
Špicler je listao po albumu nizko pognute glave, koju je pomicao za fotografijama. Nakon što je prelistao više
stranica, zaustavi se, izpravi se, podiže, odmaknu ga dalje i primaknu ga bliže k očima naizmjence nekoliko
puta, o nda naheri malo glavu i j oš j ednom pogleda dobro jednu sliku p rema svietlu i napokon se primače
pisaćem stolu i reče:
-
Gospodine savjetniče, ne varam se, evo ovaj!
Gursuzović se malo pomače, lieno otvori oči i reče zievajući:
Hajde, da vidimo što si našao!
Špicler mu prinese blizu album i pokaza prstom jednu fotografiju, izpod koje je bilo napisan broj 107.
- Što?! - Skoči Gursuzović kao pomaman. - Ovoga si vidio? Nije moguće! Već je više od godine dana,kako smo
ga bili posve izgubili s vida. Špicler, ako je istina, onda si ovoga puta digao lisjaka i čeka te mastna nagrada.
- Vi to gospodine savjetniče uviek tako velite, nu ja si vrlo riedko omašćujem bradu sa tim mastnim nagradama
- odgovori Špicler lukavošću sluge, koji uviek usluge cieni većima od primljene plaće.
Pripoviedate, kako i gdje ste ga pronašli? navali Gursuzović na Špiclera, oživši i otresavši se gotovo
od umora i pospanosti.
- Ej, gospodine savjetniče, vi uviek želite znati moje tajne - reče Špicler, nakrivi glavu i zaškilji na jedno oko.
- Nego, molim vas, recite mi prije, koliko vam vriedi ovo moje odkriće?
- Ne zabrundavajte, nego mi odgovarajte ako ne želite da vas izprašim van iz sobe - povika Gursuzović, hineći
srditost.
- No, no, gospodine savjetniče, hoću samo reći, da me valjda ne ćete i ovoga puta odpraviti sa par
mizernih Schillinga - reče ponizno Špicler i zagega se na svojim krivim nogama.
- Dobit ćeš koliko zaslužuješ. Da nema mene, već bi te vrag bio davno odnio - izdera se Gursuzović - Gdje si
ga susreo?
Špicler uze opet u ruke album, pogleda još jednom dobro sliku i poče pripoviedati:
Vozio sam se tramvajem. Na Schwarzenbergerovom trgu opazih na suprotnoj klupi čovjeka, koji je
promatrao kroz prozor spomenik znatiželjom stranca, ili barem čovjeka, koji već dulje vremena nije bio u
Beču. Promotrih ga pozorno i pričini mi se, da sam njega ili njegovu sliku već jedanput vidio. Izišao je iz
tramvaja na stajalištu kod Karolinen-gasse. Razumije se samo po sebi, da je to u meni pobudilo sumnju. Ta me
21
ulica košta već mojih živaca. Nisam ga puštao s vida i odmah sam pred sliedećom postajom izkočio iz
tramvaja. Nu on nije zakrenuo u Karolinengasse, nego u Goldegg-Gasse. Već sam bio na čas izgubio nadu i
pomislio, da sam se prevario u fizionomiji. Nu ipak se požurih i za čas sam bio na uglu ulice. Zavirivši oprezno
u ulicu, vidio sam ga kako ide od jedne kuće do druge i gleda kućne brojeve. Pred jednom se zaustavi, pogleda
je od temelja do krova, izvadi iz džepa jednu cedulju i zaviri u nju; još jedanput pogleda na kućni broj, a onda
unidje u kućnu vežu. Vidjelo se da traži neku adresu. Požurih se za njim pred tu kuću. To je bila kuća broj 26.
Udjoh oprezno u vežu. Pred kućepaziteljskim stanom je stajala debela žena, očito kućepaziteljica. Upita me,
što tražim. Brzo se snadjoh i upitah je, da li se u ovoj kući iznajmljuje koja namještena soba. Ona mi potvrdi
da ima u prvom katu jedna soba za iznajmiti. Ja se zahvalih i rekoh, da ću se kasnije povratiti. Otišao sam na
to pr ed Belvederski Park, te sam čekao oko pol sata, dok je taj čovjek izišao. Otišao j e p rema J užnom
kolodvoru.
Time je Špicler završio priču o svojoj detektivskoj tajni, a zatim upravi u Gursuzovića svoj vlažni pogled, koji
je izražavao misao: - valjda ću već na temelju ovoga dobiti bar neki predujam!
- Što, ot išao je n a kolodvor! V aljda nije odputovao? - izlanu uplašeno Gursuzović - zar ga niste pratili do
kolodvora?!
- Ne. Čini mi se, da sam mu u tramvaju bio upao u oči, pa sam se bojao da mu ne postanem previše napadnim.
Nu možete biti mirni, sigurno ima na kolodvoru u garderobi svoje stvari, pa je otišao po njih. Sigurno je uzeo
sobu.
Gursuzović izvadi iz džepa listnicu, otvori je, pruži Špicleru banknotu od 50 Schillinga i reče:
-
Evo, ne puštajte ga s vida. Ustanovite točno kuda se kreće, što radi i skim se sastaje.
Špicler, ne naučan na Gursuzovićevu veliku darežljivost, segnu lakomo za banknotom, brzo ju strpa u džep i
reče:
- Biti ćete o svemu točno obaviešteni, - a zatim se ponizno nakloni i podje k vratima.
- Zbogom! - doviknu mu Gursuzović - pazite dobro, nagrada vam ne će manjakti.
Kada je Špicler izišao, pridje Gursuzović k ormaru, izvadi iz njega spis broj 107, sjede natrag k stolu, otvori
spis i poče čitati:
"Krunoslav Dulibić, sin Ivana i Marije, rodjene Veljačić, rodjen 4. svibnja 1898. u Drežniku, kotar Slunj.
Svršio pravne nauke na Sveučilištu u Zagrebu. Bio dvie godine odvjetnički perovodja, nu nakon opetovanih
zatvora radi protudržavnoga rada, koji mu se na sudu nije nikada mogao dokazati, umakao u inozemstvo, gdje
je sa protudržavnim radom nastavio. Član je ustaške organizacije, koja ima za cilj odcjepljenje Hrvatske od
državne cjelovitosti i osnivanje samostalne hrvatske države. U bivšoj Austro-Ugarskoj vojski imao je čin
pričuvnog poručnika. Sposoban je i talentiran, pa je tim pogibeljniji za jedinstvo države. Naročiti posao, koji
mu je u organizaciji dodieljen, jest podržavanje veza izmedju članova organizacije u domovini i onih u
inozemstvu".
Gursuzović sjede odmah k pisaćem stroju i napisa sliedeće izvješće ministarstvu:
"Danas je vidjen ovdje u Beču poznati i opasni hrvatski revolucionarac i terorist Krunoslav Dulibić. Poduzeo
sam sve mjere, da se nad njim vrši najstroži nadzor, da se onemogući njegov zločinački i protudržavni rad".
Smjesta sam stavi spis u kuvertu, naslovi ga, zovne podvornika i naloži mu, da ga odmah odpremi, a zatim, se
protegnu, predje rukom preko čela, uze šešir i štap te izidje iz ureda.
Sutradan Gursuzović izviesti svoga predpostavljenog o odkriću, koga je učinio. Oko jedanaest sati unidje u
uredsku sobu predpostavljenoga, u kojoj je u dubokom kožnatom fotelju sjedio gospodin "poslanik na strani"
s jednom pod sobom podvinutom nogom. U jednoj je ruci držao raztvorene jutarnje novine, a u drugoj u visini
prsiju šalicu, koju je od časa do časa prinašao k ustima i srkao crnu kavu, već treću toga prijepodneva, ne
skidajući očiju s novina.
22
- Dobro jutro reče Gursuzović i postavi se pred svoga predpostavljenoga.
- Vraga je dobro - odvrati surovim glasom poslanik iz fotelja, i srknu naglo kratkim i zvučnim srkom vruću
kavu, namršti čelo i podigavši visoko obrve, kao da su se iste automatski povukle sa naglim srkom.
- Zar niste čitali današnje novine? Evo, digli su opet u zrak jedan vlak. Ovaj su nam put lopovi dali dobar
udarac. Pomislite tridesetak kilometara pred Zagrebom odletio je u zrak jedan vagon vlaka, u kome su se imali
voziti u B eograd d va i nozemna ministra, naši saveznici. Na svu sreću, da je u zadnji čas bio promienjen
program puta, i oni su proputovali s jednim vlakom prije. Liepo bi bilo svršilo, da promjena nije u zadnji čas
učinjena. Ima nekoliko mrtvih i mnogo ranjenih. Kada ćemo već jedanput stati na kraj tim terorističkim
zločincima! - dovršio je poslanik odlažući šalicu i novine te pogledavši Gursuzovića, koji je pred njim stajao
blied i neizpavan, jer je te noći bilo primanje kod jednog glasovitog industrialca, čija još glasovitija supruga,
prima sve do pred zoru.
- Vidite, tako se dogadja kada policija ništa ne vriedi - reče Gursuzović nakon kratkog razmišljanja. Da oni
dolje u državi vrše posao onako zdušno i savjestno kao mi vani, već davno ne bilo ni traga tim zločincima.
Poslanik ga pogleda i upita:
- Gursuzoviću, kako to izgledate, kao da ste već tri dana bili u grobu? Jeste li bolestan?
- Nisam bolestan, nego sam gotovo izcrpljen - odpuhnu Gursuzović sa gestom čovjeka, koji je od težkog rada
i napora iznemogao. - Već sam četrnaest dana gotovo noću i danju na nogama. Nu nije mi žao, nije bilo uzalud.
Iako je bilo težko, pronašao sam onoga, koga sam tražio. Velika lovina. Skoro ćemo imati podpuni uvid u jedno
pakleno pripremanje novih uzbuna u zemlji. Vlada će nam morati biti do groba zahvalna.
- Koga ste pronašli?
- Znamenitog i opasnog ustaškog zločinca Krunoslava Dulibića, kojemu je povjerena jedna velika zadaća, koju
je on već napola pripremio, i radi čega se nalazi sada ovdje u Beču.
- Ah, Gursuzoviću, vi ste doista nenadkriljiv! - uskliknu poslanik, pomače se u fotelju i izpruži nogu, na kojoj
je do sada sjedio. - Treba ga odmah prijaviti ovdašnjoj policiji i zatražiti njegovo uhapšenje, da tako spriečimo
namjeravani zločin.
- Ne, to ne smijemo napraviti. Time ne bismo mnogo polučili. Čini mi se, da je priprema već tako daleko
dosegla, da njegovim hapšenjem ne bi smo stvar o meli, a o ni dr ugi bi nam i zmakli. T rebamo ga pustiti na
slobodi, da možemo njegovo djelovanje pratiti, da tako dodjemo u mogućnost da u zadnji čas pohvatamo svu
tu bandu dolje u zemlji. Tako ćemo državi učiniti najveću uslugu.
- Šef je pratio sa zanimanjem Gursuzovićevo razlaganje, a onda reče:
- Imate pravo! To će biti opet jedno remek djelo vaše sposobnosti i revnosti. Ne izvješćujem ja badava svakom
zgodom o velikim vašim zaslugama za čuvanje jedinstva naše velike i moćne države.
Gursuzović protrlja zadovoljno ruke i nasmija se u sebi. Nije se ni sam nadao, da će mu ova podvala tako dobro
izpasti.
23
III.
Blum et Comp. agenturni komisioni ured, postao je već poznata trgovačka firma. Robert Blum izpao je pod konac
godine 1919. bogzna od kuda. Preko godinu dana hodao je po selima i nudio po kućama na prodaju raznu sitnu
robu, praveći svoje dobre poslove sa selskim mladićima i djevojkama. Odmah poslije rata moglo se je svašta
prodavati. Sviet se bio zaželio raznih sitnarija, kojih je u ozbiljno ratno vrieme bilo posve nestalo. Ljudi nakon
rata izgubili su pravu mjeru o vriednosti novca i robe, te su plaćali za kakvugod sitnicu velike svote. Kada je
došla ona silna inflacija, trebalo je papirnate Krune visokih brojki trošiti na što bilo.
Kada je Blumu dosadilo skitati se po selima, primakao se u veliki centar. Tu je našao svoje znance i prijatelje.
Malo se iznenadio, što su svi dobro obučeni, već ponešto zaobljenoga trbuha i sa finim cigarama u ustima. Nu
brzo se je osvjedočio, da to nije tako težko postići. Već je za kratko vrieme stajao i on navečer pred bečkim
kazalištima, i uz bajoslovne ciene prodavao ulaznice, koje su posjetnici uzalud na kazalištnim i ko ncertnim
blagajnama tražili, jer je na svim blagajnama obično već rano na večer bio izvješen nadpis: "razprodano". Beč
je jurio u kazališta, na koncerte i zabave, kao i svi ostali gradovi poslije rata. Nije se pitalo što košta ulaznica:
- mora biti! Predugo je trajao rat, premalo zadovoljstva donio kada je svršio, pa je trebalo nadoknaditi sve one
zabave i užitke, koji su bili za vrieme rata izgubljeni. Nevolja je vladala, ali je bilo previše onih, koji bi joj
lieka tražili u čemu drugome, negoli u zabavi i užitku.
Oni, koji su shvatili da te zabave i užitci tisuća, mogu donieti i neku korist stotinama, koji doduše ne idu na
koncerte i zabave, ali znadu za vremena pokupovati ulaznice, pravili su " dobre poslove". I B lum j e to brzo
shvatio. Gubiti se nije moglo, jer iako je valuta rapidno padala, tko je znao mogao je štediti, a kraj toga su ciene
raznim ul aznicama, š to s e š aputanjem i na migivanjem pod triemovima ka zališta krišom prodaju, rasle ka o
trstika iz vode.
Nu Blum je imao sreću. Jedne se je večeri gurao u gužvi po triemu kazališta "Theater an der Wien" medju
publikom sa četiri ulaznice u džepu, kao da se žuri da čim prije unidje u dvoranu i zauzme svoje mjesto. Nu nije
mu to bilo ni na kraj pameti. Gurao se medju publikom i strigao očima tražeći one, kojima se na licu vidi, da
do ulaznice nisu došli. Doguravši se do u blizinu blagajne opazi čovjeka, nizkog, debeljkastog, u težkoj
zimskoj krznenoj kabanici i pod tvrdim okruglim šeširom, kako se od blagajne odmiče s otegnutim izrazom u
licu, kao što ga otegnu oni, koji stignu na kolodvor, nakon što je vlak već otišao. Blum je odmah pogodio o
čemu se radi, i nije ga puštao s vida. Vidio je kako se primiče dvjema ženama, što su stajale u težkim krznenim
kabanicama na kr aju vr eve pokraj zida, i ve likim očima nestrpljivo promatrale užurbanu strku. Potisnu se
odmah za njim, da mu bude bliže negoli koji drugi prodavač toliko žudjenih ulaznica. Čovjek pod tvrdim
šeširom stade pred dva šarena težka krzna i četiri izbuljena upitna oka, odpuhnu, saže ramenima i reče:
- Sve je razprodano, nemamo sreće!
Starija je žena ostala hladna, a druga je zavrnula nosom, razkopčala srdito krzno, malo se napried nagnula i
podbočila ruke o bokove. Iz očiju joj se prosu srčba, a koža joj se na bradi malo namrskala kao u djeteta prije
nego će zaplakati:
Ah, papa! - dobaci otcu - mi uviek svakamo dodjemo prekasno! Zašto se nisi pobrinuo prije za ulaznicu. Što
ćemo sada? Rosenfeldovi su sigurno već unutra. Oni su se pravodobno...
Nije dospjela dovršiti svoga predbacivanja, jer je u taj čas starija gospodja primila za ruke nju i čovjeka pod
tvrdim šeširom, kao da ih hoće okrenuti. Pred njima je stajao Blum i gledao čas nju, čas njezina muža, držeći
ruku u džepu i neodlučan, bi li im ulaznice ponudio ili ne bi, ili bi od njih tražio neko razjašnjenje.
-A, Blum! - uzkliknu debeljkasti čovjek pod tvrdim šeširom i podiže u zrak obje zdepaste ruke, na kojima su
bile navučene crvenkaste kožnate rukavice. - Blum, čovječe, jesi li to ti?!
Blum nije odmah odgovorio, k ao da još nije bio na čistu, u koji bi ih pretinac svojih poznanstava svrstao,
pogleda još jedanput svih troje držeći otvorena usta, a onda reče:
-
Donner, oh Donner, skoro te nisam prepoznao Kako si se samo udebljao!
24
Donner ga je već tapkao svojom rukom po plećima i brzo govorio:
Zar ne poznaš moju ženu? Ah, ah, Frieda, što kažeš, to ti je naš stari znanac Robert Blum! Bože moj,
Bože moj! - govorio j e br zo D onner i vrtio s e na mjestu, s ad pr ema B lumu, s ad pr ema ž eni - a o vo j e n aša
Lilica, naša kćerka... da, ona je bila onda još malena, nisi je zaboravio, ha Blum?
Frieda Donneru pruži ruku i reče:
Kako ga ne bih poznala! - a pred očima joj se povrati nekadašnja davna slika, kada je skupa s njezinim
mužem u Zagrebu na ulazu u sajmište prodavao stare dronjke i pokrpane lonce, kada su obojica njih mršava i
nikada valjano o brijana l ica, za mazanih i p oderanih ci pela, hodali p o za gorskim selima svaki sa velikim
svježnjem na plećima, i prodavali po sajmovima i pred crkvama djevojkama limene broševe, umjetne cvjetiće
od bieloga voska, okrugla ogledala i žute mjedene prstene; momcima male džepne nožiće, a starcima zemljane
lule od crvene ilovače, nataknute na kvrgave trešnjeve čibuke.
Lilica je odvratila glavu od trošnog odiela Blumova i njegove neugledne figure te gledala nestrpljivo otca, kao
da hoće reći: - Koga vraga vičeš, kao da si se sastao s Rotschildom, a ne s ovim nekakvim otrcanim Blumom
zgužvanog ovratnika i zamazane kravate!
- Tebi idu dobro poslovi, a Donner? Vidi se - reče Blum mjereći Donnera vlažnim očima,
- Da, d a tako t ako, ži vi se - branio se Donner očito bojeći se, da će ga Blum na račun staroga poznanstva i
kompanjonstva taj čas staviti na pumpu za nekoliko Schillinga, pa da izbjegne, dodade žalostnim glasom:
- Eto, jedanput sam htio nešto priuštiti svojoj ženici i svojoj kćeri Lilici i ne možemo dobiti ulaznice. Jučer
smo stigli od kuće iz Zagreba, znaš, malo poslova radi, a malo da se familija raztrese.
- Vidiš Donner, što bi ti da nemaš svoga staroga Bluma? -reče u pobjedonosnom smiehu Blum, i izvadi iz džepa
ulaznice za najljepša mjesta u parketu. Lilica poskoči kao tele na lancu, a Donneru se razvedri lice, nasmija se
izpod crnog neurednog brka i pokaza velike žute zube:
- Bravo Blum, bravo! - povika i pruži ruku za ulaznicama. -Vidim, da si još uviek onaj stari majstor, koji na
svačemu znade zaslužiti - potapka ga ponovno po ramenu, zaškilji na jedno oko i upita: - Koliko košta?
- Četrdeset tisuća Kruna po komadu - odvrati Blum.
Dok je Donner turio ruku u džep i vadio novčarku, pogleda u ženu i umjesto oduševljenja o pazi j oj na licu
zaprepaštenje. Dosjeti se jadu i reče: - Frieda, ne plaši se, znaš to su ti nove austrijske Krune. To ti iznosi po
prilici samo četiri predratne Krune. Žena ne odgovori ništa samo saže usnama. Izgleda da joj se i to previše
činilo. Lilica se nije uplašila te visoke brojke, pogledala je zahvalno Bluma, koji joj je malo prije bio odvratan,
a onda pograbi za ruke otca i majku, kao da ih hoće povući, u strahu da ne zakasne na početak operete. Dok je
Blum smotavao primljene banknote reče mu užurbano Donner:
Hvala B lum, napravio si mi veliku uslugu - pruži mu ruku, a onda dodade, kao da se nešto dosjetio:
-Znaš mi stanujemo u ho telu Bristol, tamo, z naš,na Ringu; - dodji sutra oko deset sati... možda ćemo nešto
govoriti o poslovima... možda ću imati nešto za tebe - završi Donner već odlazeći za kćerju, koja ga je za ruku
vukla, i gledajući na Bluma natrag okrenute glave. Za njima se je tiskala i gospodja Donner mahnuvši rukom
Blumu u znak oproštaja.
Blum je stajao i gledao neko vrieme za njima, onda pogleda četvrtu ulaznicu, koja mu je ostala u rukama,
ogleda se na sve strane i opet se izgubi u gužvi.
Donner je malo gledao na pozornicu. Najprije je razmišljao o Blumu i sve više dolazio do zaključka, da je Blum
izvrstna akvizicija za njegov posao sirovom kožom, kojeg je baš počeo tjerati u Zagrebu. Činilo mu se, da je
Blum kao stvoren za taj posao. Zatim se malo prenese mislima u prošlost, kada su zajedno zasluživali one
siromašne krajcere kao staretinari i pokućari. Onda je došao rat. Bluma je od jedanput nestalo. Izgubio se
bogzna kuda, bez da mu rekao i - zbogom! A onda su došle velike liferacije stoke za vojsku. On je dobio mjesto
kod jednog liferanta, koji ga je slao po selu kupovati goveda, tjerati ih na kolodvore i ukrcavati. S vremenom
se je malo operjatio, počeo je i sam dobivati neke manje dobave za vojsku, a pod konac rata bio je već "gotov
čovjek". Odmah poslije Prevrata išli su poslovi kao ludi. Na svemu se zasluživalo. Već je imao i novu veliku
kuću usred Zagreba. Sada je počeo i trgovinom sirove kože. Izvrstan posao. Na klaonici se kupuje po
četiri Krune po kilogramu, soli i metne u skladišta, a kada se za mjesec dana naberu tri do četiri vagona,
25
prodaju se po dvadeset i četiri Krune po kilogramu. Prodaju se u Zagrebu domaćoj tvornici koža. Nu, kada bi
je prodavao u inozemstvu, mogao bi zaslužiti još i mnogo više. Blum će biti za taj posao kao stvoren. Treba u
Beču otvoriti agenturu... sve će ići kao po loju. Sutra, sutra će to sve sa Blumom dogovoriti... I preselivši tako
svoje misli na sutra, Donner se u toplom zraku parketa pomalo uljuljao u san i tvrdo zaspao, sjedeći izmedju
žene, koja je sjedila čvrsto stisnutih usnica, i kćeri, koja je sjedila na pol stolca i napried nagnuta zurila u
pjevače, kao da će sad otići na pozornicu.
Sutradan je sjedio Donner duboko u velikom kožnatom fotelju u dvorani hotela Bristol, gdje je primio Bluma.
Blum je otvorenih usta slušao njegovo razlaganje i obim rukama prihvatio da bude njegov kompanjon, i da u
Beču otvori poslovnicu za posao prodaje sirove kože. Donner mu je tumačio kako taj posao dobro ide. kako je
konjunktura silna i kako novac leži na ulici, samo se treba sagnuti i pobrati ga. I nije se u računu prevario.
Tada u Beču osnovani Agenturni i Komisioni Ured radio je, posao je napredovao, a zarada je rasla kao kvas na
vrućoj peći. Blum je skoro unišao u niz stotina i stotina trgovačkih velikana, koji su zabilježeni na
poslijeratnom trgovačkom horizontu, kao zviezde za vedre zimske noći. Danas, nakon deset godina, sjedi
uvaljen u mekom stolcu pred stolom zatrpanim raznim ponudama i bankovnim biltenima u svom kabinetu, na
koga se nastavlja nekoliko velikih soba, punih pisaćih stolova i stroja, za kojima sjedi desetak namještenika,
činovnika, agenata i tipkačica, što se kroz cieli dan kine i gutaju sve zagušljiviji zrak, čim je veća aktiva
tekućih računa, što u nekoliko velikih banaka što su otvoreni na ime Blum i Kam, Agenturni i Komisioni posao
u Beču, Spiegelgasse broj 17.
U jednoj od tih soba sjedi već nekoliko godina za pisaćim strojem liepa i nježna generalska kći, i neumorno
prebire sitnim ružičastnim prstićima po tastaturi pisaćeg stroja prikovana za njega kao galiot na kažnjeničkim
galijama rimskog imperija.
Prvoga dana, kada je bila primljena u tu kovnicu Blumove sreće, predstavio ju je šef ostalom personalu s
riečima: "Naša nova plava tipkačica". Od toga dana nije nitko više pitao za njezino ime, za njezino podrietlo,
za njezine osjećaje, jer su svi gledali tek koliko je dopisa na dan odtipkala i zvali je jednostavno: Liepa plavka!
Robert Blum ju je primio u svoj ured na preporuku jednog visokog vladinog činovnika, nekadanjeg častnika iz
častničkog zbora njezinog pokojnog otca tek zato, da se ne zamjeri toj uplivnoj ličnosti. Nu skoro se osvjedoči
da ne treba žaliti, što ju je u svoj ured primio. Plavka je bila nenadkriljiva tipkačica; za kratko je vrieme sama
sastavljala dopise i odgovarala na pisma, a osim toga vladala je sa više jezika.
Kao diete rodjeno u Beču od otca carskoga generala i majke proiztekle takodjer iz visoke častničke obitelji,
poznavala je vrlo dobro njemački jezik. Francuzki je naučila u rieči i pismu od odgojiteljice, koja joj je poslije
materine smrti, j oš kao t rogodišnje d iete, za d ugih i zbivanja otca n a vojnim vježbana i r atnim p oljanama,
nadomjestila i otca i majku. Osim toga vladala je i hrvatskim jezikom, jer stari general nije propustio, da je
nauči i da s njom uviek govori onim jezikom s kojim je sa svojih osamnaest godina došao u carsku vojsku, da
od pješaka dotjera do generala, kao što su dotjerali toliki i toliki sinovi iz hrvatske Vojne Krajine, jer je carska
mudrost za svoju vojsku jedini obruč bila, koji je na okupu držao tolike različite zemlje i narode, i više cienila
bistri um, vojnički talent i hrabrost srdca, negoli sve svjedočbe vojnih akademija i sva stabla rodbinskih
podrietla.
Ovo poznavanje hrvatskog jezika, uzeo je Robert Blum posebice u svoj račun, cieneći da će mu to jedanput
dobro doći, kada će se dobro operjaiti i nadje za zgodno, da se otrese svoga druga Donnera, što sjedi u Zagrebu
i po njegovom mišljenju ne radi ništa drugo, nego s njim dobitak napola dieli, i kada odluči da sam svoju vagu
na zagrebačku klaonicu postavi, jer će mu onda trebati namještenici, koji poznaju tamošnji jezik.
26
Gospodjica je radila neumorno kroz dane i mjesece u tom uredu, zaštićena nevinošću i djevičanskom čistoćom
kao neprobojnim oklopom od nasrtljivih pogleda i rieči onih, koji su u istom uredu s njome radili, ili koji su u
taj ur ed po s vojim s pekulacijama dol azili. Kod kuće ju je navečer uviek čekala njezina dobra i vjerna
prijateljica Ana Beranek, na čijem se krilu odmarala od dnevnoga napora, poniženja i povreda svetih i nježnih
osjećaja, da sliedećega dana okriepljena i ojačana, opet ponese križ svoga života, ne znajući i ne videći, kada
će ga moći sa svoga nejakoga ramena odložiti. Ljudi su joj bili tudji i strani,činili su joj se kao bez srdca i duše.
Svi su jurili za svojim interesima, za svojim prohtjevima i zabavama, a ona u bujici te žurnjave stupala mirna
i osamljena. Doduše svaki čas se je tkogod spotakao o nju, dobacio joj pogled, nu ne da je utješi, ne da je
osokoli, ne da joj pomogne izići iz te strašne struje, gdje nemilice jedan drugoga gura laktima u rebra, da kraj
njega brže pojuri u svojoj mahnitosti, što ga je zahvatila u jurnjavi za blagom i užitkom, nego da uzput, na čas
pokuša pružiti svoje uprljane ruke za njezinom ljepotom i čistoćom. Koliko je put došla navečer kući i kao pred
jastrebom umakla golubica, spustila zaplakano lice u krilo prijateljice, drhćućih ramena od bolnog jecanja.
Oh, težko tebi, nejaka kćeri onih, koji za tebe žive samo u uspomeni i daleko na zviezdama, i čije skrbne
roditeljske oči bdiju nad tobom samo u tvojim djetinjim snima, kada ti na malu glavu, u tvojoj posteljici padaju
kose u hladne zrake noćne mjesečine! Težko tebi u vrtlogu bezdušnoga laktanja, još bezdušnijeg svieta, u
kojemu su te ostavili nejaku, da se kroz njega sama probijaš na putu do svoga smirenja i do svoje sreće!
Tako su prolazili dani mladoga joj života,u kojima nije upoznala ni dobrote ni ljubavi osim one, što joj je
pružala Ana, koja joj je nadomještala i sestru i majku.
Nu kraj svega toga probudjivao joj se od vremena do vremena, negdje duboko u duši neki osjećaj, kao tračak
nade da to ipak ne može tako vječno trajati, i da u tom svietu, njoj tako tudjem i za nju tako hladnom, mora ipak
negdje biti nešto, što bi njoj siroti djevojci moralo biti blizko i drago, i da bi to jedanput moralo doći od nekuda
potiho i nečujno, makar ne zna kako bi se morala primaći neka nevidljiva nježna ruka, koja bi pogladila one
plave kose, koje nikada na sebi ne oćutiše blagoga milovanja materine ljubavi. Oh, kako bi kroz suze
radostnice gledala u t aj et erski l ik, koji b i s e b ez š uma p oput s jene s agnuo, da s e usnama dot akne pl avih
pramova njezine kose, kako bi se zaronila u duboke oči, čiste i tople, koje bi je gledale pogledom neke velike,
uzvišene i nedozežne, prave i čiste ljubavi!
Ali to su bila samo snatrenja hranjena od vremena do vremena onom nadom, koja se je kadkada pomaljala iz
skrovitoga kuta duše, i to na čas, da opet zatim izčesne, a za njom se povraćala zbilja, neumoljiva zbilja,
okružena prazninom koja sirotče dieli od ostaloga svieta kao hladni morski valovi otočić od kopna.
Nu od nekog doba počeli su se u mladjahnoj duši češće pojavljivati ti osjećaji nade, nekako su joj se više, dulje
i odvažnije misli zabavljale s maštanjem, niklih iz tih osjećaja. Često se je gledala sigurnijom i jačom. Nije
znala zašto je to, niti si je mogla raztumačiti, nu svakog puta, kada bi se zaniela u maštanju, činilo joj se da vidi
nekoga, ne zna koga, tko je izvor toga poleta, na koga se njezine neodredjene nade oslanjaju. Taj neodredjeni
lik, nevidljiva osoba, počela je i nehotice u mašti dobiti sve konkretnije oblike. Što dalje, taj je lik bivao sve
izrazitiji, i s vremenom poče kao da ju prožme nešto u srdcu, kao da kroz njega naglo prostruji neko sjećanje.
Svaki put bi se kod toga nesviestno jače izpravila, kao da je u grudima osjetila neki grč, nu koji ipak nije
izazivao nikakvu bol, nego naprotiv neko nejasno ugodno čuvstvo.
I opet joj se jednoga dana, kada je sjedila za pisaćim strojem u uredu i dok je čisto mehanički prstima po stroju
prebirala, zanesoše misli u tihu sanju. Pisaći strojevi i za njima pogureni činovnici, agenti i komisionari, što su
u sobi sjedili, i podbuhla i blieda Berta namazanih usta i obojene kose, koja je usuprot njoj sjedila, sve se to
poče pomalo gubiti u nekoj magli, koja ju je obuzimala. Obuze je i neko ugodno toplo čuvstvo i osjeti, kao da
se stolac na kome je sjedila, nekuda nagiba, nu u svojoj mašti ipak je bila sigurna, da će se sad pokazati onaj
čvrsti i nepomični lik, na koga će se osloniti njezini pogledi i njezine misli. I doista za čas počeše zasjenjene
oči razpoznavati sve jasnije obrise lika koji je, čim je u njega više upirala oči, postajao sve to jasniji, dok se na
jedanput čitava ne trgnu, prenerazi i gotovo povika ... Pred njezinim očima stajao je lik Krunoslava Dulibića!
Berta prestade tipkati i pogleda je začudjeno. Ona se malo strese i dodje k sebi. Nije znala gdje je prestala s
pisanjem, pogleda zbunjeno i pomaknuvši valjak na pisaćem stroju, sagne se na njega kao da čita posljednje
redke, koje je bila napisala. Nu nije razumjela što čita. Misli su joj bile raztresene.
27
Dok se je ona tako silila da se sabere, u sobi su Roberta Bluma sjedila, njemu sučelice, dva ćelava čovjeka
srednje dobi. Lica su sve trojice bila uzbudjena. Razpravljali su zapuhani, upadajući jedan drugome u rieč, a na
časove sva su trojica govorila u jedan mah.
- Gospodin Blum - vikao je niži deblji ćelavi čovjek - ovo je posljednji put, da smo robu preuzeli bez protesta.
Drugi put, ako bude u ovakvome stanju, sudbeno ćemo protestirati i staviti vam ju na razpolaganje. Znate i
sami, kakvu ćete štetu pretrpjeti, kada se u trgovačkome svietu pročuje nesolidnost vašega poslovanja. Roba
nikako ne odgovara pogodbenim uvjetima, jer su gotovo svi komadi izrezani i oštećeni.
- Osim t oga je ko ža kr ivo klasificirana - upade uzbudjeno drugi ćelavi čovjek - i to tako očito, da se to nije
moglo dogoditi zabunom... Roba je preko polovice treće vrsti, dok po vašoj ponudi smije treće vrsti biti najviše
pet posto. Gospodine Blum, vi znate, kakvo se ime pred sudom daje takvom poslu! - Da, pred sudom i pred
državnim odvjetnikom!
- Ali gospodo moja - branio se Blum - ta ne ćete valjda meni insinuirati prevaru? Rekao sam vam, da se s ovom
pošiljkom očito dogodila neka zabuna. Ja ću stvar izviditi. Vi znadete, da robu ne preuzimam izravno ja u
Zagrebu, ne go moj drug Donner, i on je izravno odprema kupcima. Ja ću mu slučaj odmah javiti i tražiti
razjašnjenje. Za Božju volju, ne ćete valjda reći, da sam ja naprama vama hotimice učinio nešto nepoštenoga,
s kojima već toliko vremena radimo, i prema kojima sam bio uviek korektan trgovac?
- Da, da, vaš drug Donner - prihvati mirnije manji ćelavi čovjek - o tom se baš i radi. Ne predbacujemo mi vama
nepoštenje, ali o vašem se drugu Donneru govori svašta. Već cielo bečko tržište sirove kože govori da je vaš
drug Donner na psu, da je sasvim propao, a onda nije čudo da je počeo ovako raditi. Njegov će vam postupak
ubiti svaki kredit.
- Čuo sam i ja mnogo toga o njemu, ali to sve ne će biti istina. Konkurencija pretjeruje - reče Blum malo
znuždena lica.
- Ništa konkurencija - upade opet onaj veći ćelavi čovjek - luksuz, luksuz, moj dragi, to je ono što je Donnera
upropastilo. Gostba, trkaći konji, kćeri, oficiri koji kćerima udvaraju, trka za ordenima, to su uzroci krivo
klasificirane sirove kože, što je vaš kompanjon dobavlja poštenim mušterijama.
Blumu je nekako uspjelo umiriti ove mušterije, braću Freitag, tvorničare kože, te ih nakon nekoliko uvjerljivih
rieči izprati konobarskom učtivosti do u sobu svojih namještenika, koja je stajala do njegove sobe. U toj se sobi
nalazio ostariji, prosjedi, dobro obučen čovjek, nu prostačkoga lica i kukastoga nosa, koji je čekao da unidje
k Blumu, kada bude slobodan. Kada je Blum s braćom tvorničara iz svoje sobe došao, upravo se bio ovaj
primaknuo plavoj tipkačici i nudio joj svježić bombona, gledajući je naherene glave sitnim svinjskim
krmežljivim očima, kao da hoće reći: - ta od koga biste pr imili, a ko ne od mene! G ospodjica g a nije n i
pogledala. Tipkala je dalje sagnuta na pisaći stol i hladno protisnula kroz zube:
-Hvala, ne trebam!
Blum se je kod vratiju tri puta naklonio tvorničarima, oprostio se od njih s najprijaznijim smieškom na licu, a
onda okrenu, uozbilji se, pogleda preko oka prosjedoga čovjeka krmežljivih očiju i upita:
-
Što želiš Samuel?
- Imam vrlo važan razgovor s tobom - odgovori ovaj i pohita za Blumom u njegovu sobu.
- Kakvi vražji važan razgovor - dobaci mu prezirno Blum, kada su već bili u sobi iza zatvorenih vrata, znajući
da Samuel ne će imati ništa važnoga, nego tako često dolazi u njegovu poslovnicu samo zato, da napastuje
plavu tipkačicu. - Dolaziš samo buniti i smetati moje osoblje!
- Oh Blum, ne interesira me tvoje osoblje. Mene interesira samo tvoja plava tipkačica. Prekrasna djevojka! Da
si ti samo malo mladji, ne bi ona dugo sjedila tamo preko. Bila bi sigurno tvoja osobna tajnica, a možda još i
što više. Već bi davno tvoja Sara bila na ulici, a plava bi tipkačica tipkala kod tebe doma. Ha, ha, ha, smijao se
Samuel prostački, - ja sam još mlad, ja si mogu takvog što priuštiti!
28
Blum g a ni je s lušao, ne go s u mu se misli vrzle još oko razgovora sa tvorničarima, braćom Freitag. Nije
Samuela bacao iz svoga ureda, jer ga je više puta trebao, da mu obavi neke manje poslove i transakcije, koje
pošteni t rgovac ne može o sobno i u s voje i me oba vljati. R adi t oga j e t rpio i njegova d osadjivanja. I d ok j e
Samuel dalje brbljao malo o plavoj tipkačici, a malo o nekom mračnom poslu, Blum je razmišljao i kopkao
prstima oko nosa. Mislio je o svome drugu u Zagrebu. Već je dulje vremena opazio, da sa Donnerom nešto nije
u redu. U svojoj živahnoj prefriganosti i velikom poslovnom izkustvu, stvorio je za čas svoj plan. Brbljanje o
plavoj tipkačici dozvalo mu je nešto u pamet i uskorilo odluku.
Dok je Blum tako razmišljao i slušajući Samuela, plava je tipkačica u prednjoj sobi sa svetačkim mirom
odbijala ujedljive primjetbe činovnika.
- O, što to znači, primjetila je ružna Berta odmah, čim je Samuel otišao za Blumom u sobu, - gospodjici se nose
bomboni!
- Ja, stari su kavaliri najbolji! - dobaci malo guravi činovničić crvene kose, velikih usta i klempavih ušiju, koji
se svojim bezuspješnim udvaranjem nametao plavoj tipkačici od prvoga dana, kada je u ured došla.
- Meni se ovakvi komplimenti ne prave - reče Berta - zna, da bih mu ih u glavu bacila.
No, no, samo vi šutite - ubaci jedan stariji kontist, podvlačeći uz linir crvenom tintom crtu pod veliki
stupac brojeva, i pogleda Bertu podrugljivim pogledom, - kada bi vam samo tkogod htio što ponuditi.
- Prostak! - izlanu Berta i srdito povuče valjak pisaćeg stroja.
- Da se pravite sveticom, sigurno bi i vi dobivali darove od starih kavalira, reče opet guravi činovničić prema
Berti i nasmija se sam svojoj duhovitosti, a usta mu se raztegnu do ušiju.
Plava je tipkačica skupljena nad pisaćim strojem tipkala neumorno, i neobzirno na ujedljive zadjevice, a na
licu joj se vidjelo, da se sili, kako ih ne bi čula.
U to je Samuel izišao iz Blumove sobe i idući k vratima poigravao na krivim nogama te doviknu: - Zbogom,
moja gospodo! Zbogom plava tipkačice! i izidje žmigajući krmežljivim očima prema plavoj tipkačici. Nitko
mu nije odzdravio. Iz Blumove se sobe začu zvonce. Podvornik, koji je sve do toga časa stajao kraj sobe kod
izlaznih vrata, i na prsima prekriženih ruku promatrao namještenike, trže se i živim korakom udje u Blumovu
sobu. Za čas se povrati, upravi pogled na plavu tipkačicu i reče:
-
Gospodjice, k gospodinu šefu!
Plava tipkačica, čini se nije čula toga poziva, tako se je bila zadubila u posao, nu zato je Berta odmah skočila
i pošla prema Blumovoj sobi.
- Ne vi, gospodin šef zove gospodjicu - reče ponovno podvornik i pokaza prstom na plavu tipkačicu. Ona
podiže glavu i ostajući na mjestu pogleda u podvornika, kao da još ne razumije.
- Gospodin šef vas zove - reče uporno podvornik. Ona ustade i idući prema Blumovoj sobi začu, kako je Berta
srdito zalupila valjkom pisaćega stroja, kada je sjedala natrag za njega.
Kada je gospodjica u sobu stupila, Blum je vadio iz blagajne jedan spis. Noseći spis u rukama, stade pred nju,
pogleda joj oštro u oči i reče:
- Gospodjice, mogu li se u vas pouzdati?
- Ne razumijem vas, gospodine šefe.
- Odmah ćete razumjeti - reče Blum, okrene se i sjede za svoj pisaći stol, pritisnu na električno zvonce, na glas
koga opet unidje podvornik.
- Donesite gospodjičin pisaći stroj ovamo - zapoviedi mu Blum.
Čim je podvornik stroj donio, sjede gospodjica za njega, još uviek zbunjena i gledajući u Bluma. On je
namrštena čela listao po spisu, koji je ležao pred njim na stolu, a onda joj poče diktirati:
Dragi Donner,
29
Glasom točke 6 našega medjusobnog družtvenog ugovora, utanačeno je medju nama, da svaki od nas dvojice
ima pravo osobno, ili preko svoje pouzdane osobe, nadzirati poslovanje drugoga bilo trajno, bilo od vremena
do vremena, prema vlastitoj uvidjavnosti.
Iako naše zajedničko poslovanje traje već jedanaest godina, nije se nijedan od nas tim pravom do sada
poslužio. Ne bih se ni ja, ni sada, a ni u buduće, kada me na to ne bi silile osobite okolnosti. U zadnjoj godini
dana već se je nekoliko puta dogodilo, da roba nije odgovarala uvjetima, koje smo kupcima stavili, a evo, baš
danas su bila kod mene braća Freitag i malo je falilo, da mi nisu robu na razpolaganje stavili. Ti ćeš vjerovati,
da ja imam u Tebe podpuno povjerenje, baš onako, kao i prvi dan našega zajedničkoga poslovanja, nu sigurno
ima netko u Tvojoj poslovnici, tko je vjerojatno podmićen od konkurencije i nama nanaša štetu i kompromitira
naš dobri glas da nas na tržištu uništi. Ti u Tvojoj zaposlenosti, ili iz kojih drugih razloga, ne možeš tome na
kraj stati, pa stoga radi mog vlastitog umirenja, i radi našeg zajedničkog interesa, šaljem skorih dana jednu
moju povjerljivu osobu, koja će kroz neko vrieme na poslovanje paziti. Uvjeren sam, da ćeš i Ti ovu moju
odluku u interesu našega dobroga glasa i naše tvrdke, s veseljem pozdraviti.
Ciena telećim kožama počima naglo rasti, jer se otvorilo novo veliko tržište. Jedna velika država, počela je
naglim naoružanjem, pa će velike količine ići za vojničke telećake. Treba, dakle, teleće kože opet nabavljati u
velikoj količini.
Bilježim se pozdravom, Tvoj Blum.
-
Gospodjice, imate li svoje putne izprave? - reče Blum, kada je svršio diktiranje.
Gospodjicu je ovo pitanje iznenadilo. Unatoč sadržaja pisma, nije mogla razumjeti, zašto bi ona trebala imati
putne izprave - i ne odgovori ništa.
- Niste razumili - reče Blum. - Osoba moga povjerenja koja će putovati u Zagreb, biti ćete Vi. Razumjete li
sada?
- Razumijem - reče gospodjica čisto mehaničkim tonom činovnika, navikla da uviek tako odgovara svome
predpostavljenome, premda još nije mogla shvatiti, kako bi ona išla u Zagreb kao osoba njegova povjerenja, i
u čemu bi njezina zadaća stajala, i kako bi ona to mogla vršiti.
Blum se je kroz dvie godine, što je gospodjica u njegovu uredu radila pronicavošću trgovca koji na sve misli,
osvjedočio se o njezinoj neumornoj marljivosti, kao i osobitoj bistrini u svakom poslu. Vidio j e s kakvom
vještinom odgovara i najzamršenije poslovne dopise. Od svih njegovih namještenika bila je ona jedina, na čiju
se savjest mogao podpuno osloniti. Osim toga poznavao je njezine moralne vrline, te je bio siguran da ne će
podleći nikakvoj napasti. Videći, da ona još pravo ne shvaća njegove namisli, reče:
Već dulje vremena opažam, da poslovanje moga druga Donnera u Zagrebu, nije u redu. Od poslovnih
prijatelja s aznajem, d a b i r azlozi t omu mogli b iti u p rivatnom ž ivotu njegovom i
njegove obitelji, koja troši više negoli Donner zaslužuje. Ja to moram točno znati. Vidite, ni jedan moj
povjerenik ne bi mogao to tako točno izviditi kao vi. Čim dobijem potvrdu primitka ovoga pisma, javiti ću
Donneru, da će moj povjerenik biti jedna gospodjica, te da je dočeka i primi više kao prijatelja negoli kao moga
činovnika. Time će biti polučeno dvoje: Prvo, vi ćete imati prilike za gledati točno iz bliza u njihov način
života i osvjedočiti se, da li doista žive i prosipaju imetak onako, kako mi se to javlja, što ni jedan mužkarac
ne bi imao prilike. Drugo, kada moj drug Donner vidi, da se radi o jednoj gospodjici, a ne o kakvom poslovnom
pouzdaniku naročite trgovačke spreme i oštrovidnosti, ne će ni pokušati da svoj način života i poslovanja
maskira misleći, da vi ne ćete biti u stanju prozreti stanje stvari. Naravno, osim njegovog privatnog života,
nadzirati ćete i poslovanje s robom, klasificiranje, vaganje i uskladištavanje, te ćete me o svemu točno
izvješćivati. Vi ste već dosta dugo u mome poslu, inteligentna ste djevojka, i u svom dosadašnjem radu kao
namještenica pokazali ste, da našu struku dobro poznate.
Gospodjica je gledala u zid i s poluotvorenim ustima slušala. To je došlo tako nenadano i neočekivano, da se
nije mogla nikako sabrati i u zbilju toga uživiti.
- Sada možete otići. Priredite putne izprave, ili ako ih nemate - reče Blum - nabavite ih, jer ćete moguće
odputovati već za nekoliko dana.
30
- Imam ih - reče gospodjica - i tek sada pomisli kako to, da je Blum ni ne pita, da li je ona voljna ići na put ili
ne, nego joj to jednostavno nalaže, kao da se radi tek o tom da napiše najobičnije pismo. Nu onda se sjeti, da
je ona namještenica, koja služi za plaću i da je sasvim razumljivo da njezin poslodavac izdaje naloge, a ona da
ih mora izvršiti. Ustade, pozdravi i izidje. U drugoj sobi nije bilo više nikoga osim podvornika, koji je čekao
da dovršenu poštu dade Blumu na podpis. Drugi su već bili izišli. Već se hvatao mrak.
Gospodjica s e našla na u lici, a d a n i sama nije z nala, k ako j e i z u reda i zišla. N ije s e n i sjetila u zpeti s e n a
tramvaj, nego se posve nesviestno uputi pješice kući.
-Ah, Zagreb, Zagreb! - uzkliknu u sebi trčeći preko Ringa. Vidjet ću Zagreb, vidjet ću svoju domovinu, koju
poznam samo iz pričanja pokojnoga otca! Je li to moguće?
Tako se je pitala gospodjica koracajući žurno pločnikom. Svježi večernji zrak, koji je strujao
preko Schwarzenbergova trga, hladio joj je od uzbudjenja zarumenilo lice, a oči su joj blistale na pomisao, da
joj s e t ako nenadano pr užila pr ilika, da vidi s voju domovinu, k oju s i j e do s ada s amo nejasno u mislima
predstavljala. Pokojni general pričao joj je još kao djetetu o Zagrebu i govorio, kako će je tamo povesti, čim
svrši rat i čim podje u mirovinu, jer da želi tamo u domovini provesti zadnje dane svoga života. Nije mu se
izpunila želja, jer su mu umirovljenje njegovo i ciele velike carske vojske, kao i njegova smrt, došli istodobno.
Kod te joj se pomisli oči ovlažiše, a kroz srdce joj se provuče neki trag tuge. U Zagreb će doći sama bez svoga
starog otca, koji je to tako vruće želio. Pa kako će doći? Kao namještenica neke tvrdke Blum. Kod toga joj se
obrve malo sakupiše: Kako će doći? S kakvom zadaćom? Doći će k nekim Donnerima, koji razsipaju imetak i
krivo klasificiraju sirovu kožu! Kod te pomisli nešto je steže u grlu, pred očima joj sinu nešto, na što nije
mislila tamo u uredu, kada joj je poslodavac govorio. Pošto ona tamo ide? Nadzirati privatni život tih nekakvih
nepoznatih ljudi. Nadzirati što rade, kako troše i kako posluju. Kakva je to njezina uloga? Špijun? Da, špijun!
Za koga? Zar je to postalo njezino zvanje, zar je ona zato stvorena? Zar je to pošteno?
I kako su joj misli jurile, tako su joj se koraci ubrzavali, grudi su joj se nadimale, a zraka joj ponestalo. Kako
se mogu na to odlučiti? S kim ću se posavjetovati? S Anom? Što mi može ona siromašna moja prijateljica
savjetovati? Dakle, s kime?
Nenadano se pred njezinim očima stvori onaj lik, kao danas u uredu, n u ne p ostepeno i p olagano, nego
iznenada, te ga je gledala, kao da ide prema njoj i da ju gleda ravno u oči svojim dubokim i mirnim pogledom.
Složi obje ruke na prsa i osjeti, kako joj naglo srdce kuca. Nekoliko prolaznika ogledalo se za nju, jer je očito
pravila na njih neobičan dojam. Nu ona ih je samo napola vidjela. A onda zastade i mislima joj prodje: - da, on,
on!
Već je nekoliko mjeseci odkako pozna Dulibića. Oni su se doduše vidjevali vrlo riedko, jer je ona cieli dan u
uredu. Ana s njime često razgovara i navečer joj priča. Priča joj o njemu vrlo često tako, da joj je postao kao
pravi znanac. A onih nekoliko riedkih puta, što su se susreli u predsoblju, samo su se pozdravljali i tek po koju
rieč izmienili. Nu njegov je glas tako ugodan, tako topao i mek, da joj se svaki put pričinilo, kao da ju njegove
rieči miluju po licu. Pa onda ju je sa svojim dubokim pogledima gledao tako, kao da ju i s pogledom miluje.
Kad im se pogledi susretnu, ona ne može izdržati, nego ponikne i zacrveni se, jer su njegove tamne oči pune
nečega, što nije lako razumjeti. Nu ona se je na to već tako navikla, kao da te oči pozna bogzna kako dugo. I
ne samo da ih se ne plaši, nego ih traži, da odmah zatim pred njima ponikne. Te oči ulievaju u nju neko
pouzdanje, pa ih zato s radošću traži. I kada ne gleda u njih osjeća ih na sebi, nu ne brani se od njih, jer se u njih
toliko pouzdaje. Možda će ih susreti i sada, kada kući dodje. Oh, da ih susretne! Mora ih susreti! Mora u njima
potražiti savjeta. Njemu, da, nj emu treba reći, što joj predstoji, a iz njegovih dubokih i toplih očiju čitat će
odgovor, čitat će da li smije ići, ili ne smije.
Tako razmišljajući opazi, da je već blizu kuće i požuri se još brže, kao da ju privlače one oči, koje je prije u
duhu gledala. Bilo joj je tako jasno, da će ga nagovoriti, a ako ga sretne, da će mu sve pričati i za savjet ga
pitati, kao da je to najnaravnija stvar. Pa koga bi drugog pitala?
I opet je nešto malo stegnu u grudima!
31
Kada se je uzpela u prvi kat otvori malim laganim ključićem vrata. U predsoblju je stajao Dulibić u razgovoru
s Aninim mužem. Gospodjica se malo uztuknu, a pogled joj se susretne sa Dulibićevim. Osjeti bilo, kako joj
naglo bije, jedva odzdravi na njegov pozdrav, projuri pokraj njih i umače u sobu. Zašto? Ne zna, ali onaj joj je
čas bilo jasno, kako je neizvediva bila njezina odluka.
32
IV.
Prvih je desetaka dana svoga boravka u Beču Dulibić s nestrpljivošću čekao svoju novu zadaću. Vjerovao je,
da će biti nešto osobito važnoga. Bio je željan napetog i pogibeljnog rada. Tko se jedanput navikao hodati po
uzkim stazama na vrletima iznad gudura i ponora, penjati se uz klisure, koje jedva da je kada čovječja noga
dosegla, i prelazeći preko uzkih brvi nad dubokim ponorima gledati s omaglicom u glavi, kako se duboko pod
njim medju stienama blieska i pjeni bučna gorska rieka, tome te pogibelji postanu potrebnom hranom. I kada
sidje u ravnicu i stupa širokim ravnim putevima, obuzima ga neodoljiva čežnja, da se vrati na klisure i nad
ponore. Široka i ugodna cesta i bezopasnost dosadne ravnice umaraju mu svježinu duha i tiela.
Dulibić je nakon napornog i uzbudjujućeg rada, koga je nedavno završio, bio kroz nekoliko mjeseci u jednom
velikom gradu u t udjini, b ez r ada i go tovo b ez i kakvog d oticaja bilo s kime, čekajući na čas kada će biti
pozvan, da opet dodje na posao. I sada kada je stigao u Beč, veselio se novom radu.
Nu posao je počeo pridolaziti tek nakon desetak dana, vrlo sporo i pod okolnostima koje ga nisu zadovoljavale.
Činilo mu se, da je sve ono, što mu je javljano i što je od n jega traženo, da sve ono nije dosta ozbiljno, a u
najmanju ruku, da nije od nikakve veće važnosti. Iz početka ga je to bolilo, jer je u njemu pobudjivalo neki
tračak sumnje, kao da se njegove sposobnosti Podcjenjuju i kao da ga se zapostavlja. Nu takove je sumnje brzo
odbijao, da mu se opet iza njih povrati vjera i sviest, da to tako mora biti iz nekih osobitih razloga. Iz onoga što
je dobivao, nije mogao vidjeti pravih kontura posla koga će morati izvršiti. Nu znao je, da se tako radi često
zbog očuvanja čim veće tajnosti. Radi toga se je sve više umirivao, a osim toga je počeo opažati da je sve više
nadziran. Onoga nesimpatičnog čovjeka iz tramvaja nije doduše više susretao, nu mnogo mu se toga činilo oko
njega napadnim, i uviek je imao osjećaj nečije oči, koje ga ne puštaju s vida. To ga je oživljavalo. Ljudi s e
igraju od djetinjstva do najkasnije starosti, tek što u razno doba života biraju razne igračke, počevši od drvenih
konjića, pa do najozbiljnijih knjiga, nu nema ljepše igre doli one, što je igraju potajno radnici tajnih pokreta sa
tajnom policijom.
K svemu je tomu pridošlo još nešto novoga. Od onoga časa, kada je prvi put vidio liepu plavu djevojku, nije se
mogao otresti njezine slike. Iz početka ga nije to smetalo. Mislio je, da to nije nikakvo čudo. Tako neobična
ljepota ne može nikome ostati neopažena i nezapamćena. Toliko ljudi pričaju jedan drugome da su jedanput,
bogzna gdje, pred mnogo godina vidjeli neku osobitu ljepoticu, i nakon mnogo, mnogo godina, znaju opisivati
njezino lice, njezine oči, njezin stas s najvećom točnošću, makar su je vidjeli samo jedanput u životu, slučajno
negdje na ulici, u vlaku ili na kojoj zabavi.
Nu s vremenom je opazio, da onaj utisak što ga je plava djevojka na njega napravila, nije nešto tom sličnoga.
On je počeo sve češće s nekim veseljem misliti na nju. Štoviše, sve češće ga je obuzimala želja, da je čim češće
vidi. Kada bi pred večer sjedio u svojoj sobi, s nekom je nestrpljivošću izčekivao, kada će zazvoniti zvonce, da
se odmah poslije njega začuje u predsoblju njezin zvonki glas. Pozorno je slušao da čuje njezine lagane korake,
gledao ju u dahu kako prolazi predsobljem i odlaže šeširić, izpod koga se prospu pramovi plave kose.
Toj se je privlačivosti podavao toliko, da je sve češće tražio zgodu, da ju vidi i već je nekoliko put izišao u
predsoblje u času, kada je zvonce zazvonilo, uzeo bi svoj šešir i pošao van, samo da je može susresti i
pozdraviti. Nu svakoga puta se je zasramio, videći u sebi dječačića, koji se na taj nespretni način približuje
djevojci. Čim bi tako izišao iz predsoblja, sjetio bi se da će ona sigurno opaziti, da je izišao samo radi toga da
nju susretne, te da će u njezinim očima postati smiešan. Tada bi ga podišao sram i zlovolja. Ljutio bi se sam na
sebe, što je mogao takvu ludoriju praviti. Kada bi sliedećega dana razgovarao sa gospodjom Beranek, očekivao
bi sa strahom, ne će li iz njezinih rieči razabrati, da ga je pred njom plava gospodjica izsmjehavala radi toga
njegovoga ponašanja. A kad toga ne bi mogao razabrati, umirio bi se i štoviše, iako je svaki put bio odlučio da
toga više ne će činiti, počeo bi se sam sebi smijati, kako si je mogao predbacivati tu stvar. Ta zar nije opazio,
da se gospodjičin pogled na njemu ustavi i zadrži svaki put, kada s e s usretnu? Zar mu s e s vaki put ne
osmjehne? Oh, onaj osmjeh, što zna zatitrati na njezinom ružičastom licu, kao zlatni trag sunca na rosi? U tomu
su mu prolazili dani i tjedni.
33
U drugoj polovici srpnja stiže Dulibiću obaviest, da će ga posjetiti jedan mladić, koji će kod njega ostaviti neke
predmete, a odmah iza toga, da će stići dva druga mladića kojima treba te predmete izručiti. U toj obaviesti bilo
je točno naznačeno, kada i kako će se sastati sa prvim mladićem.
Dne d vadesetoga s rpnja p red večer, izišao je Dulibić iz svoga stana. Kad je došao na pločnik zastao je i
pogledao na nebo, kao da hoće vidjeti, da li će skoro padati kiša iz oblaka, koji su nadviti visoko i valovito
davali vrućem ljetnom predvečerju nešto zagasitije svietlo. Dulibića nije zapravo nimalo zanimalo, da li će
kiša padati ili ne. Zastao je i pogledao u oblake samo zato, da može spuštajući pogled s neba nenapadno
pogledati na desno i lievo ulicom. Nije opazio ništa sumnjiva, pa ode odmjerenim korakom.
*
Dok je Dulibić izlazio iz kuće, sjedio je Gursuzović sa dva čovjeka u jednoj manjoj kavani u Ungargasse. S
jednim je od njih potiho razgovarao, dok je drugi, krupan postariji čovjek prosiede kose i sa velikim oćalima
na nosu, pozorno pratio njihov razgovor, naslonjen lievim laktom na mramornu ploču stola, i držao dlan ruke
iza desnoga uha, kao da nastoji, da mu ni jedna rieč ne izbjegne.
Dakle, Cerniću, što nam dobroga možete saobćiti? - pitao je Gursuzović sa znatiželjom u licu suhoga
mladića, što je imao gladko obrijano lice i male živahne smedje oči.
Cernić primaknu svoju stolicu bliže, malo se nagnu prema Gursuzovićem i odgovori:
Zvao sam vas na razgovor, da vam saobćim jednu stvar, koja će biti za vas svakako od nekog interesa.
Nisam mogao sve točno uhvatiti, ali iz onoga što sam čuo u našim redovima, moći ćete sigurno barem nešto
odkriti.
Dok je to govorio, gledao je u stol, a oko usta mu je titrao neki jedva neprimjetljivi smiešak. A onda nastavi:
Večeras će Dulibić imati u ovoj kavani sastanak s jednim čovjekom. Ne znam tko je, ni kako se zove.
To nisam mogao saznati. Imaju dogovoriti jednu vrlo važnu stvar. Taj će čovjek Dulibiću dati jedan ili dva
omota, koji imaju kod Dulibića ostati dok ne dodju za nekoliko dana dva trgovca, koji će od Dulibića te stvari
preuzeti i p onieti sobom p reko granice. I zgleda d a j e b ilo p redvidjeno d a t i trgovci i maju s a t im stvarima
putovati noćnim vlakom, nu kasnije sam čuo, da je rečeno da će biti bolje, ako putuju po danu, jer da je u
vlakovima po danu manja kontrola. Tih predmeta nema mnogo, a ne znam pravo kakve su vrsti i čemu imaju
služiti, nu razabrao sam, da jedan od tih predmeta služi samo u t u svrhu, da se u njega sakrije na neki osobit
i do sada nepoznati način i - da se uobće ne može pronaći nacrt i uputa za jednu veliku akciju, koja se ima skoro
provesti negdje u Posavini, mislim napose negdje u blizini Slavonskoga Broda.
- To će biti izvrstna lovina - reče zadovoljno Gursuzović - samo kako ćemo saznati, kada će doći ti trgovci i
kada će natrag putovati?
- To j e vaša stvar - odvrati Cernić, gledajući i dalje u mramornu ploču stola. - Ako meni bude moguće što
saznati, javiti ću vam. U protivnom slučaju nastojite to sami ustanoviti. A to vam ne će biti težko. Vaši će
konfidenti lako opaziti, kada oni trgovci k Dulibiću dodju. Nu sada se moram udaljiti, jer Dulibić može stići
svaki čas. Sjest ću za drugi stol i kada uhvatim priliku, približiti ću mu se, a vi ćete s ovoga mjesta moći
promatrati njega i onoga s kim će se sastati.
Rekavši to ustade, oprosti se od Gursuzovića i njegova druga, pridje k polici na kojoj su bile razne novine, uze
nekoliko primjeraka te ode, sjede za drugi stol i učini se kao da čita novine.
Krupni je čovjek, što je ostao sa Gursuzovićem gledao za Cernićem kroz svoje velike očale, iza kojih su se jako
izticale biele rožnice njegovih krupnih očiju, dok je Gursuzović nešto bilježio u svoj džepni notes.
34
- Tko je taj čovjek? - upita krupni čovjek vraćajući pogled na Gursuzovića.
- To je jedan njihov - odgovori Gursuzović, - bilježeći dalje u notes, - to jest, član je njihove organizacije te
uživa prilično povjerenje u njihovim redovima. Ovdje se nalazi već koju godinu dana, a meni je uspjelo, da ga
dobijem u na šu službu.
- Odmah imate preko njega podpuni uvid u svako njihovo kretanje i uviek ste obaviešteni o svemu - reče krupni
čovjek i pogleda Gursuzovića izrazom lica, koji je značio da očekuje potvrdu. Gursuzović ne odgovori odmah.
Kada je završio bilježku, spremi notes u džep, gutnu malo vode iz jedne od čaša, sto su pred njima na stolu
stajale, a onda razmisli i reče:
Nije to tako lako. Kod njih ni njihovi najpouzdaniji redovno ne znaju ništa o onome, što drugi rade.
Svaki znade uglavnom samo ono, što se tiče njega izravno. Oni se redovno ni ne poznaju medjusobno, a napose
ne z naju j edan d rugome za p rava i mena, o sim a ko s u se medjusobno p oznavali p rije ne go s u d ošli u
organizaciju. U o rganizaciji i ma s vaki drugo ime. M i vi še-manje z nademo gotovo sva t a i mena, nu u vrlo
riedkim slučajevima znamo tko se pod kojim imenom krije. Radi toga nisam do sada mogao saznati od Cernića
ništa osobito važnoga. Ako je istina ono, što nam je danas rekao, imati ću veliki uspjeh. Sigurno je, da u tom
slučaju, odnosno u tom podhvatu, ima i sam Cernić nekog udjela, jer inače ne bi znao pojedinosti, koje nam je
malo prije pripoviedio.
- Sigurno će biti tako - dodaje krupni čovjek, - nu imate li u Cernića podpuno povjerenje? Nije li on u vašoj
službi samo prividno?
- Ta to je težka stvar! Doduše okolnosti, pod kojima je stupio u moju službu, ne pobudjuju sumnje. Morao bi
biti izvanredno sposoban i lukav čovjek, a tko je mogao sve ono glumiti. A onda, novac je ipak najveća moć.
S novcem se da sve kupiti. To mi znamo i u tome imamo toliko izkustva. Molim vas, koje su sve ličnosti do
sada od nas novac primile! Koliko je liepih članaka u ovih nekoliko godina u svjetskoj štampi izišlo, u kojima
se u zviezde kuje sloboda koja vlada u našoj državi, i to ne iz pera kakvogod novinarčića, nego iz pera ljudi
velikoga glasa. Pa kada se za novac može to dobiti, zašto se ne bi moglo kupiti za novac jednog siromašnog
revolucionarca u emigraciji. Morate znati, da nema gorkijeg i nezavidnijega života od njihova, a pogotovo
ovih, koji imaju posla s nama, s našim sistemom i s našim režimima. Uostalom na ovom ćemo slučaju Cernića
posve izprobati.
- Molim vas, ako u tom podhvatu ima udjela doista i sam Cernić, iako podhvat dodje do blizu izvršenja, što ćete
sigurno dopustiti radi svoga što boljeg uspjeha, kako ćete postupati prema samome Cerniću?
- To je jednostavno. Ako u pripremanju toga podhvata predje granicu i dodje u državu, biti će i on uhapšen.
Ako granice ne predje, tražiti ćemo ovdje njegovo hapšenje i izručenje našim vlastima. Kada dodje u ruke dolje
našima, i kada mu metnu pod tabane žeravku, onda će govoriti i ono, što ovdje nama za novac nije govorio.
- A ne će li vam konvenirati, da ga i dalje upotrebljavate za špijuniranje?
- Ne. Oni će se, kada budu iznenadjeni i pohapšeni njihovi drugovi lako dosjetiti da ih je Cernić izdao, pa ne
bi više mogao ostati u njihovim redovima.
- A kako biste dobili od ovdašnjih vlasti njegovo izručenje? Pa u ovim se slučajevima radi o političkim djelima,
a za ta nema izručenja.
- Trice! Kakva politička djela! Ta nismo mi budale da tražimo izručenje radi političkih djela. U zahtjevu za
izručenje navesti će se, da je tamo negdje u Sisku ili Osieku pokrao novce ili ubio kotarskog predstojnika ili što
slično. Za takve poslove mi imamo uviek svjedoka koliko hoćete. Ta ne plaća država za badava tolike agente
i konfidente.
Gursuzović se je kod posljednjih rieči nagnuo ledjima daleko natrag na naslon stolca, odbio gusti dim iz
cigarete i namrštio čelo, kao da hoće reći kako ga boli što država toliki novac troši na te konfidente, a onda
nastavi:
- Upravo me veseli, kako ćemo te lopove pohvatati. Ovoga ću puta upotriebiti moje najbolje konfidente. Ne će
mi ni jedan od te zločinačke bande izbjeći, koji bude sudjelovao kod te akcije. Vani pred kavanom stoje dva
moja konfidenta, koji su pravi majstori u tom poslu. Ne će Dulibića, niti onoga koji će se ovdje danas s njime
sastati, kao ni one trgovce puštati s vida, sve dok ih s onu stranu granice ne metnemo u lance i kod njih u tom
nekom zagonetkom predmetu ne pronadjemo plan akcije.
- Pa sa planom se ne ćete moći mnogo koristiti. Oni, koji imaju dolje izvršiti akciju, ne će plana dobiti kada ga
vi kod trgovaca uhvatite, pa ne će ništa ni počimati, a kako kažete, oni imaju svi kriva imena, pa ako u planu
35
budu sama kriva imena, koga ćete onda moći hapsiti? - reče vrlo živahno čovjek s velikim očalima, koga je
očito zabavljalo razpravljanje o tom predmetu.
-Ha, ha, h a, - nasmija se Gursuzović, - ta nije naša policija nekih europskih manira! N aše s u m etode malo
drugačije, a budući da uviek vode k sigurnom uspjehu, zato su najbolje, najmodernije i najkulturnije. Kada vas
baš zanima, evo, odmah ćete čuti kako ćemo i te kakve koristi imati od toga plana. Kada ti tobožnji trgovci, koji
sigurno nisu ništa drugo, nego dva vrlo pouzdana i važna člana njihove organizacije, budu uhapšeni
u Mariboru i kad kod njih bude pronadjen plan, biti će svezani i pod dobrom pratnjom odpremljeni na redarstvo
u Zagreb. Tu će biti podvrgnuti preslušavanju. Iz početka, naravno, ne će htjeti ništa odati, nu onda će doći
naše prokušane metode. Pod batinama, što će ih tamo dobiti, priznati će, ako hoćete, da su žensko, a ne mužko,
a kamoli ne bi priznali što drugo. Onda će odati komu nose plan. Kada budemo to imali, onda će taj plan odnieti
dva naša agenta onima, kojima su ga imali predati ti trgovci. Ovi će opet sa svoje strane pristupiti izvršenju
plana, koga mi dobro poznajemo. Postaviti ćemo im zasjede i pohvatati sve do jednoga. Je li vam sada jasno?
- Jest. Ima tu, doduše, potankosti, koje bi mogle stvar spriečiti. Moguće oni, koji imaju primiti plan, poznaju
trgovce osobno, pa ne će htjeti toga plana primiti od koga drugoga.
- Da, to su pojedinosti, ali naša policija zna već kako će i takve sitnice svladati. Glavno je, da imamo u rukama
glavnu nit i da poznamo glavne kolovodje.
U kavani se počelo pomalo mračiti, nu svietla još nisu bila upaljena. Ljeti gosti obično sjede vani pred
kavanom, pa vlastnici za ono nekoliko riedkih gostiju, koji u ljetnim večerima unutra sjede, ne pale svietla dok
se ne uhvati tvrdi mrak. I konobari su većinom vani, a unutra tek ulaze po naručene crne kave i hladne ljetne
napitke. U kavani je sjedila blagajnica za svojim visokim pultom, slagala kocke šećera u male srebrne tanjuriće
i brisala svaki čas znoj sa lica, nu oprezno da ne obriše i umjetno priljepljenih crnih obrva.
Oko pol devet sati unišao je u kavanu Dulibić. Malo se ogleda po sumračnoj prostoriji, a zatim sjede za jedan
stol u uglu. P rije ne go j e s jeo, o bjesi c rnu kožnatu t orbu o k lin na z idu, nu n e i znad sebe nego malo d alje.
Naruči crnu kavu i izvadi iz džepa knjigu posve crnih korica te se zadubi u čitanje. Nu nije čitao! Preko lica mu
je prošla mrzovoljasta sjena. Kada je ulazio u kavanu, opazio je i prepoznao Cernića. To ga je uznemirilo. Znao
je, da je Cernić član organizacije, nu nije mu se ipak svidjalo da ga vidi, a napose ne kod večerašnjega sastanka.
Osim toga se je o Cerniću u njihovim redovima svašta govorilo. Neki su dapače, tvrdili, da stoji u
neprijateljskoj službi. Čim je više o tome mislio, tim mu je postajalo sumnjivije, da se Cernić nalazi baš te
večeri u toj kavani. Onda ga je ljutilo i to, što je ovaj sastanak odredjen baš u toj kavani, gdje se u neposrednoj
blizini nalazi hotel, u kome odsjedaju špijuni gotovo čitavoga svieta. Pa onda uobće Treći kotar! Pa tu su toliki
stranci, da čovjek mora nabasati na nekog vraga.
Odmah za Dulibićem unidjoše u kavanu dva čovjeka i sjedoše za stol uz suprotni zid očito tako, da ga mogu
promatrati. Kada su ulazili, išli su kao da nikoga ne gledaju, a za stolom su počeli odmah živahni razgovor o
nekom športskom dogodjaju. Dulibić ih je preko svoje knjige pogledao, i bilo mu je prilično jasno, da su se
smjestili tako, da obojica mogu gledati prema njemu. Nu to ga nije nimalo smetalo.
Malo iza toga unidje u kavanu još jedan posjetnik, mlad, bogato i elegantno obučen čovjek. Prolazeći kroz
kavanu zakružio j e pogledom po svim stolovima, i zaustavljao ga na svakom o d gostiju, a zatim j e prišao k
stolu, koji je bio smješten neposredno pokraj Dulibićeva stola. Dok je prolazio kroz kavanu, pratile su ga oči
sve petorice gostiju, što su u kavani sjedili, a kada je stao kod stola, i opet očima zaokružio po kavani, svi su
odvratili od njega pogled, očito da mu ne postanu napadni, osim Dulibića, koji je još jedanput s njime izmienio
pogled na nenapadan način. Došljak u tom času odloži svoju crnu ručnu torbu na crveno obšivenu klupu
izmedju Dulibića i sebe i sjede za stol. U taj čas zapališe se u kavani svietla.
Došljak je bubnjao prstima po mramornoj ploči stola, okretao glavu i ogledao se po kavani, kao da hoće reći da
želi čim prije konobara, jer u taj čas nije u kavani ni jednoga od njih bilo. Malo zatim pridošlo je još nekoliko
novih gostiju, a onda nanidjoše i dva konobara i podvoriše goste.
Gursuzović je gledao nekako uznemireno čas prema Dulibiću, čas prema elegantnom došljaku, čas prema
svojoj dvojici konfidenta, što su sjedili usuprot Dulibiću, a čas opet Cernića, kao da ih sviju pita, je li onaj
elegantni mladić onaj, koji se ima sastati s Dulibićem?
36
Kroz gotovo pol sata ostao je svaki od gostiju na svome mjestu. Dulibićev je susjed popio crnu kavu, a onda je
čitao novine, držeći ih u lievoj ruci, dočim je desnu držao izpruženu na stolu i sveudilj prstima bubnjao
polagano i jedva čujno po mramornoj ploči. Dulibić je držao pred sobom knjigu, nu nije više čitao, nego je
nešto bilježio na komadiću papira, koji se u knjizi nalazio. Po zategnutim crtama lica moglo se je vidjeti, da je
sav napet u nekom jakom duševnom naporu.
Agenti, što su sjedili usuprot Dulibiću, nisu više razgovarali, nego su obojica gledala izpod oka na Dulibića i
na njegova susjeda. Krupni čovjek s velikim očima gledao je naizmjence Dulibića i Gursuzovića, koji se
nemirno na stolcu vrtio, pa čak reče:
- Čujete, nema ništa. Ta dvojica ni ne razgovaraju. Čak se ni ne gledaju.
- Moguće im je netko sumnjiv, pa čekaju na zgodan čas, da se jedan drugome približe i u razgovor upuste odvrati Gursuzović kroz zube.
- Jest, vraga, eno Dulibićev susjed plaća i sprema se na odlazak - dobaci opet krupni čovjek.
Doista mladi je elegantni čovjek platio, ustao, uzeo torbu i izišao iz kavane. Odmah za njim izidje i jedan od
dvojice agenata, dočim je drugi plaćao konobaru račun. Dulibić je mirno čitao još neko vrieme, a zatim plati i
on, uze torbu i podje. U taj čas ustade Cernić i pridje k njemu.
- Zar me ne poznate? - upita Cernić Dulibića i pogleda mu ravno u oči.
- Kako ne ! - odgovori Dulibić prijazno i iznenadjen, kao da ga prije nije bio ni opazio. Nekoliko su časaka
razgovarali stojeći, a zatim se Dulibić oprosti i izidje.
Cernić pristupi k Gursuzoviću s ravnodušnim izražajem u licu.
- Pa nisu izmienili ni rieči - reče naglo i uzrujano Gursuzović. - Sigurno s u se s amo po ne kom ugovorenom
znaku prepoznali, a sastati će se negdje vani.
- Može biti - odgovori Cernić, a glas mu je zvučio malo podrugljivo.
- Jedan je agent otišao za onim prvim, nu koga vraga čeka ovaj drugi agent i zašto ne ide za Dulibićem?
Dvojica bi ih bolje sliedili i promatrali. Dok ovaj agent izidje, bogzna gdje će oni već biti reče srdito
Gursuzović, ustade naglo i pogleda tamo gdje je agent još uviek za stolom sjedio. Ovaj je opazio Gursuzovićev
biesni pogled, pa ustade i mirno pridje k njima.
Što je, zašto ne idete za n jima - viknu Gursuzović prigušenim glasom. Žurite se, da vidite kada mu
bude predavao stvari.
- Nije potrebno. Već je to obavljeno - odgovori mirno agent.
- Kako gotovo! Što brbljate? - uzrujavao se Gursuzović.
- Gotovo - reče opet mirno agent. - Stvari mu je već predao i ujedno mu je rekao sve, što mu je imao reći.
- Ta još nešto! Kakve su to gluposti? Mislite li da sam ja budala? Kupite se odmah i ako točno ne ustanovite,
da li će mu predati stvari, ne dolazite mi više na oči. Što mislite, da vas plaćam za vaše budalaštine?
Agent se nasmija, a onda se uozbilji i reče:
Pa zar niste vidjeli? Zar niste vidjeli, kako je onaj elegantni mladić bubnjao prstima po stolu, a Dulibić
nešto bilježio olovkom na jedan komad papira, koji je ležao u knjizi. Sve mu je rekao ugovorenim morseovim
znakovima.
Gursuzović, Cernić i čovjek s velikim očalima pogledaše se uzajamno začudjenim pogledima.
- Je li moguće? - izvali Gursuzović. - Kako to nismo opazili?!
- Ima pr avo - ubaci krupni čovjek - i ja sam vidio, kako je onaj prstima po stolu tipkao, a Dulibić nešto
olovkom u knjizi bilježio. Jest, jest, ima pravo! Kako se prije nisam sjetio, da mu je na taj način nešto diktirao.
Pa jeste li razumjeli, što mu je odbubnjao? - upita užurbano Gursuzović agenta i prihvati ga za rukav.
- Što bih razumio? Ja, doduše, poznam vrlo dobro morseove znakove i mogu ih čitati po sluhu, nu odmah sam
vidio, da pojedini znakovi označuju posebno dogovorena slova, te nisam mogao ništa razumjeti š to m u je
saobćivao - odgovori agent.
37
- A stvari? Ne ćete valjda opet reći da mu je i stvari predao- reče Gursuzović s izrazom nevjerojatnosti u licu
i glasu.
- Pa, zar n iste o pazili? - reče smieškom agent. - Zar n iste vidjeli, d a s u s i upravo divnim mirom i krasnom
spretnošću izmienili ručne kožnate torbe?
Svi napeše još jače pozornost, a agent nastavi:
- Kada smo ja i moj kolega unišli i sjeli, usuprot nama je sjedio Dulibić, a njegova je torba visila na zidu o
klinčanici malo dalje od njega. Kad je onaj drugi unišao, stavio je svoju torbu na divan izmedju sebe i Dulibića.
Kada je pošao van uzeo je onu torbu sa klina, a opet Dulibić, kada je izlazio uzeo je onu torbu sa divana. Da li
sada vjerujete, da mu je i stvari predao? Mislite li i nakon toga, da je potrebno da bježim za njima gledati, kako
će si stvari predavati? - Agent se kod posljednjih rieči nasmijao ironično i dodao ne čekajući odgovora i reče:
- Dosta je, da moj drug prati onoga drugoga, da vidi kuda će, a za Dulibića sam siguran da je otišao sa
dobivenim stvarima ravno kući. - Gursuzović ostade u prvi čas kao poražen, nu odmah mu se zasja lice i reče:
- Dakle, smo ih upecali! - Zadovoljno se nasmija i pogleda krupnoga čovjeka, kao da mu hoće reći da je jasno,
da je Cernić govorio istinu. Onda se malo zamisli, pogleda opet agenta i reče:
- Dobro ste opažali. Sada možete ići, a sutra prijepodne dodjite k meni, da vam dadem daljnje naloge. - Agent
ode, a ostala trojica sjedoše opet za stol.
Kada je Dulibić izišao iz kavane, išao je do prvog ugla polaganim korakom. Činilo mu se, kao da se iza njega
čuju koraci i kao da ga u ledja bode neki pogled. Radi toga se je silio da polagano koraca, makar ga je nešto
tjeralo napried. Ćutio je kako svoje korake mora silom usporavati, jer su mu se noge nastojale pokretati same
od sebe brzo, uslied čega su mu koraci bili nejednaki i ukočeni. Kožnata mu se je torba, što ju je nosio pod
rukom, činila težkom i osjećao ju je istim čuvstvom koga ima čovjek, kada u zabuni metne tudji šešir na glavu.
U toliko je težkih i pogibeljnih podhvata uviek ostao miran i hladnokrvan, nikada se nije bojao za izpad djela
koja izvršuje, niti za sigurnost svoga života, a, evo, ovaj neznatni sastanak u kavani, tako reći mala igra
izvedena brzo i spretno, toliko ga je uznemirila. Osjećajući pod rukom torbu podilazila ga je nekakva bojazan,
ne sa s ebe s amoga, nego z a ne kog d rugoga, ne z na koga, nekog neodredjenog, negdje d aleko, a ipak nj emu
neposredno blizu. Kada je zamaknuo za ugao ubrza korake. Prošao je kroz više ulica, i čim je išao dalje, tim se
je više umirivao. Volja naučna nadvladati i duh i tielo, skoro je uzpostavila u njemu mir i ravnotežu. Kada je
ulazio u svoju sobu, bio je već posve miran i sabran. Najprije je izvadio iz knjige onaj komadić papira, na kome
je bilježio u kavani znakove, što ih je elegantni mladić odbubnjao prstima na stolu, te ih dešifrirao. Nije mnogo
toga bilo, a glasilo je:
"U torbi tri predmeta. Najmanjega zadrži kod sebe, a dva veća predati dvojici, koji će dvadesetipetoga doći u
stan".
Kada j e sa dešifriranjem d ovršio, zap ali nad pepeljarom papirić, koji se čitav za čas pretvorio u mali kupić
crnoga pepela. Zatim otvori kožnatu torbu i oprezno izvadi jedan za drugim tri predmeta umotana u plavi papir.
Odmota manjega i nadje u nj emu jednu figuru o d gibsa, koja je predstavljala jednog dječaka, kako jaši na
svinji. Dulibiću preleti smiešak preko lica i Pomisli kakvi li se misterij krije u toj svinji. Uze figuru u ruke,
okrenu je na sve strane i ogleda je od svuda. Nemogući ništa na njoj opaziti, stavi je oprezno na pisaći stol. U
taj čas začuje, kako se vrata od predsoblja otvoriše, a u predsoblju zašuštaše koraci. Instinktivno metnu oba
ostala omota u torbu, spravi ih brzo u ladicu pisaćega stola, a onda ustade i pridje k otvorenom prozoru, nasloni
se laktima na njega, te se zagleda u nerazsvietljene prozore suprotne kuće. Dok se primicao prozoru, bile su mu
misli još zaokupljene maloprijašnjim sastankom i omotima u plavom papiru, nu čim je pogledao u suprotne
prozore, svratiše mu se misli na plavu gospodjicu. Gledajući u suprotne prozore pomisli, kako bi bilo liepo, da
plava gospodjica stanuje tamo u suprotnoj kući. Tako bi je mogao često vidjeti i promatrati, jer ovako kako je
sada, iako se nalaze oboje pod istim krovom, dapače u istom stanu, ipak nema prilike da je često vidi. Činilo
mu se, da bi joj bio mnogo bliže, da stanuje tamo u suprotnoj kući. A onda opet pomisli, kako bi sigurno, kada
bi on sam stanovao u suprotnoj kući i kada bi često vidio plavu gospodjicu odonuda zavidjao nekome tko bi
stanovao u sadanjem njegovom stanu, i kako bi želio u taj isti stan doći, da joj bude čim bliže.
38
- Eto, tako je to - reče sam sebi - valjda uobće u životu. Kada čovjek stoji podalje od nekog cilja misli, da bi
bio sretan da mu se može približiti, a kad se pokraj njega nalazi, opet osjeća da mu je dalek i nedosežan. Misli
mu se zavedoše daleko tamo, onom njegovom najvećem idealu i cilju. Tamo daleko, gdje sada negdje pod
plastom tame miruju doline i bregovi, gdje se svjetlucaju crvenkastim svietlom mali prozorčići na selskim
kućicama, iz kojih se u noćno doba ne čuje ništa doli uzdaha, što se izvijaju iz sna sjetnih i prigušenih udaha
za mirom i slobodom. Jest, oni tamo svi sanjaju o slobodi, sanjaju, uzdišu i čekaju dan, koji će slobodu donieti.
Bogzna, koliko ih u tim malim selskim domovima manjka, koliko ih svake noći brutalna ruka diže iz njihovog
vlastitoga ležaja, da ih nemilosrdno, uz brutalne kletve i drzovite poruge odvede...
A, zašto? Zato, jer ne mogu pjevati, kada im srdce plače, jer ne mogu blagoslivati ono, što je u njihovim očima
prokleto, jer ne mogu pogrdjivati ono što im je sveto, jer ne mogu svetogrdno razbacivati humke, što im kriju
kosti otaca, jer ne mogu laž primati pod istinu, jer se ne mogu odreći sebe i svoje krvi. Bože, zašto smo tako
nesretni! Dulibić je posljednje misli gotovo glasno izrekao, jer je trebalo nečim razkinuti uzao, koji ga je bio
u grlu zapeo. Pred očima mu se ukazaše toliki i toliki poznati, kojih danas više nema. A koliko je onih, koji nije
ni poznavao. Bogzna, nema li i plava gospodjica dolje u domovini još rodjaka, koji prolaze tu istu kalvariju...
Dulibić se malo prenu iz snatrenja i pomisli, kako da na to nije prije mislio. U duhu mu se prikaza plava
gospodjica onakva, kakvu je prvi put vidio u svojoj ljepoti, koja ga je odmah očarala. Ta i ona je ista krv, diete
stare graničarske obitelji, nikla iz stare vojničko-seljačke kućne zadruge u Hrvatskoj Krajini. Sjeti se, što mu
je nedavno pripoviedala gospodja Beranek i prodje to u mislima baš onako, kako je od nje čuo, kao da je na
pamet naučio:
"Neposredno prije rata, kada je pokojni general bio još pukovnik, bio je u Beču zapovjednik 4.
Bosansko-hercegovačke pukovnije. Stajao je na čelu onih krasnih sinova Bosne i Hercegovine, što su onako
stasiti u plavim odorama s crvenim fesom na glavi, zanašali poglede i srdca liepih i veselih bečkih djevojaka.
Ostao je udovac sa nejakim ženskim djetetom. Našao je gospodjicu Anu, izobraženu djevojku bez roditelja,
koju je uzeo za odgojiteljicu djetetu. Ona je diete zavolila, kao da je njezino. Kod pukovnijske glasbe služio je
Jan Beranek kao dočastnik. Zamjenjivao je kapelnika. Došao je rat. Pukovnik je postao general i otišao na
ratište. Na bojnim poljima su glasbe bile zaglušene tutnjavom topova, pa je Beranek postao gospodarski
častnik. General ga je sa ratišta slao često u Beč po poslu, a ujedno da mu donese viesti o djetetu. Beranek se
je upoznao s Anom i brzo se s njome vjenčao, jer su se za vrieme rata sklapale ženitbe gdjegod i kakogod je to
bilo moguće. Takvi je bio nastao običaj. Rat je svršio. Stari se general nije vratio u svoju domovinu, kako je
želio, jer su tamo došli drugi. Vratio se u Beč, nu nije mogao preboliti bolest, koju nitko nije mogao ustanoviti,
jer te bolesti nema nigdje u medicinskim knjigama, nego samo u srdcima razočaranih i ojadjenih, i skoro je
zaklopio oči za uviek, nakon što je po zadnji put poljubio plave kose djevojčice i sa suzom u oku, njezinu
budućnost stavio na srdce dobroj i poštenoj gospodji Ani Beranek. Jan se je Beranek povratio sa ratišta i ostao
sa Ženom u generalovom stanu, jer je mislio da nije potrebno da se vrati u Češku, budući da je znao, da tamo
ima i bez njega i previše onih, koji znadu svirati na desetak glasbala. životarili su u Beču. Djevojčica je rasla
i uzdržavale se od ono malo zlata i nakita, što je ostalo iza rano preminule majke i staroga generala. Kada je
podrasla, zasluživala je sama svoj svagdanji kruh".
Dok je Dulibić tako u mislima opetovao ono, što mu je Ana pripoviedala, imao je zatvorene oči, a onda ih
otvori. Obuze ga čuvstvo ne ograničene nježnosti i ljubavi naprama plavoj gospodjici, koju bi sada najradje
uzeo za ruku i poveo je tamo u domovinu kući, u gorovitu i tajanstvenu Krajinu, ili na tople žale plavog
Jadranskoga mora. Vidio je u duhu i kao liepu plavu djevojku onakvu, kakvu ju je upoznao, i istodobno kao
malu djevojčicu nevinih i začudjenih plavih očiju, kakvu si je predstavljao u času, kada joj je plave pramove
djetinje male glave dotaknuo, posljednji cjelov starog otca.
Dulibić neko vrieme nije ništa čuo ni vidio, toliko je bio zaokupljen tim čuvstvom. Nu kada je pogledao na
lievo, opazi na susjednom izbočenom prozoru nejasne obrise gospodjice i gospodje Beranek, te začu njihovo
čavrljanje. U dosta slabom svietlu ulične razsvjete pričini mu se, da gledaju prema njemu, pa ih pozdravi, a one
obje odzdraviše.
- Gospodine Dulibiću - doviknu gospodja Beranek - znate li što ima novoga?
39
- Što b i moglo b iti - upita Dulibić - ne očekujući ništa osobitoga i nape očne zjenice, ne bi li jasnije vi dio
gospodjičino lice.
- Naša nas gospodjica ostavlja - odvrati gospodja Beranek malo tugaljivim glasom.
Kako?! -iznenadi se Dulibić, ne mogući razabrati, da li se gospodja Beranek šali ili govori ozbiljno.
- Doista, i možda već za nekoliko dana - umieša se gospodjičin zvonki glas - nu naravno ne za uviek.
- Daleko? - upita opet Dulibić, koji je na te njezine rieči protrnuo.
- Dosta daleko - reče gospodjica glasom, za koji bi se moglo reći, da je bio tužan i radostan.
- I trebat će neke vaše upute. Vi poznajete sigurno mjesto, u koje gospodjica ide - reče gospodja Beranek i
značajno naglasi posljednje rieči.
Dulibiću je odmah sinulo, da gospodjica ide u domovinu, što u njemu pobudi znatiželju, pa brzo upita:
-
Mogu li odmah izvršiti tu ugodnu i neočekivanu dužnost?
Gospodja Beranek i gospodjica izmieniše medjusobno nekoliko rieči, a onda reče gospodja Beranek:
- Možete li doći na jedan čas preko k nama?
- Kako ne bih? - odgovori Dulibić i osjeti kako mu je srdce jače zakucalo.
Kada je izišao iz sobe u predsoblje, u isti je čas izišla u predsoblje i gospodjica, te ga čekala kod vratiju. Pruži
mu ruku uz smiešak, od koga joj lice odsjevnu kao vedro jutro. Dulibić zadrža časak njezinu ruku u svojoj,
gledajući u njezine plave oči, koje su kod večernjeg svietla bile tamno plave poput mirnoga mora... Osjeti
drhtaj, nu nije bio siguran, da li je zadrhtala njegova ili njezina ruka.
U sobi su sjedili baš onako kao prvoga dana, kada je Dulibić u stan došao. On je poprimio miran izraz, koji je
odavao ozbiljnosti i muževnost mladoga i liepoga čovjeka. Gladko obrijano lice oštrih i izrazitih crta zagasite
boje, naličilo je kipu od kamena. Gospodjica je ukratko izpripoviedila da putuje u Zagreb, da će tamo ostati
možda i koji mjesec dana i gledala je začudjeno, da ga to nije iznenadilo, a onda reče:
- Kada ste prvi put bili ovdje, nisam mogla shvatiti zašto ste tako dugo gledali sliku moga pokojnog otca. Nu
kada smo iz vaše prijavnice razabrali da ste Hrvat bilo mi je jasno. Sigurno ste ga poznavali za života, ili ste
barem po imenu razabrali, da je bio Hrvat.
- I da ste i vi Hrvatica - dodade Dulibić.
- Jesam - odgovori ona neodlučno - nu t o j e p rvi p ut u ž ivotu, d a mi j e t o ne tko rekao. Nisam nikada n a t o
pomislila, jer sam ovdje u Beču odgojena i u ovaj se život uživila.
- Niste još nikada bili u domovini? - upita Dulibić.
- Nisam, i baš bih vas zato htjela moliti, da mi rečete nešto o Zagrebu, o tamošnjim prilikama i životu, da mi
se bude lakše snaći. Ne idem tamo na izlet, nego po poslu moje tvrdke, pa mi je želja da se snadjem, kako bih
mogla svoju dužnost bolje obaviti.
- Za ono što u tu svrhu trebate, ne će biti potrebno mnogo rieči. Nu ja bih bio sretan, ako mi dozvolite, da vam
rečem i mnogo više, da vas upoznam sa svime... sa svim onim, što danas svaki Hrvat razumije i svaka Hrvatica
mora znati. Nu za to treba više vremena, barem nekoliko dana.
Gospodjica s e, k ao u neprilici, obr atila pog ledom na g ospodju B eranek, k oja j e mirno s lušala i n jih obj e
promatrala, kao da na nešto misli. Dulibić nastavi:
- Za ono prvo što vam treba, reći ću vamo odmah u kratko. Ali najbolje će biti, da vas najprije upoznam s
gradom. Ako dozvolite, pokazati ću vam ga na karti, koju imam u svojoj sobi u pisaćem stolu. Sada je i
gospodja Beranek pokazala interes na razgovoru i reče povišenim glasom:
- Imate kartu? To je najbolje, tako će se gospodjica odmah moći orientirati. Ja sam baš radi toga bila u brizi,
jer je vrlo neugodno kada čovjek, a napose mlada djevojka, dodje prvi put u jedan joj nepoznati grad...
40
Dulibić je već izišao i za čas se povratio sa zemljopisnom kartom, koju je razastro na stol. Svi su troje nagnuli
glavu nad kartom, a Dulibić je pokazivao ulice i trgove, počevši s izlazom iz glavnog kolodvora. Gospodjica
je stavljala s djetinjom znatiželjom pitanja o raznim pojedinostima. Dulibić je govorio izprekidano. Glave su
im bile tako blizu, da je osjećao kao da ga po licu miluje njezina toplina, a miris ga je njezine kose omamljivao.
Ruka, u kojoj je držao olovku lagano je podrhtavala, a dah mu se zaustavljalo. Osjećao je, da ne će moći dugo
tako izdržati, a ipak je želio da to tumačenje karte nikada ne prestane. Kada je gospodjica stavila koje pitanje,
nagnula bi malo glavu na stranu, a pogled bi uprla u njega. O n bi j u pogledao i vidio, kako z atrepere d uge
trepavice, a lagano se rumenilo penje do uvojaka plave kose. Dulibić nije ni sam znao, kako je dugo tumačio
kartu, dok ga od jedanputa ne prekine gospodja Beranek, koja se izpravi i upita:
- Što je vaše zvanje, gospodine? Jeste li profesor?
Dulibić se malo trgnu, pogleda je i reče kroz smieh:
Nisam! Moje je zvanje mnogo pogibeljnije i... tu se Dulibić zaustavi i pomisli, da je to pitanje proračunato i da
one možda nešto o njemu znaju, a onda nastavi: - i kada se gospodjica povrati iz Zagreba, onda će vam moći
sigurno reći čime se mi svi dolje zanimamo.
Gospodju Beranek taj odgovor nije zadovoljio, nu ne reče ništa, nego samo pogleda gospodjicu pogledom, koji
je mogao značiti: - dakle, onda gledaj da sama saznaš!
Dulibić je prestao sa daljnjim tumačenjem karte. Još su malo čavrljali, a onda se Dulibić oprosti. Gospodjica
mu pruži opet svoju malu bielu ruku. Dulibić se jedva svladao, da je ne prenese k ustima.
Te večeri nije gospodjica mogla dugo zapasti. Mislila je s nekim djetinjim veseljem na zemljopisnu kartu, na
Zagreb i na... Dulibića. Kada je sliedećega dana došla u svoj ured, nije se više osjećala onako osamljenom i
izgubljenom kao prije. Sada je osjećala u sebi neku sigurnost i samosviest. Ni osobe, kojima je bila okružena,
nisu joj više ulievale bojazni. Gledajući ih, osjećala je da ne stoji prema njima bezpomoćna i bez obrane. Onaj
beznadni osjećaj što ga je prije imala, da će čitav svoj život morati živjeti medju tim ljudima i biti izvrgnuta
vječno njihovim izazovnim pogledima, njihovim primjetbama i nasrtajima, ustupio je mjesto nekom osjećaju
nade, da će to sve jedanput, možda skoro za uviek prestati. Osjećala se jakom i zaštićenom, a svi joj ti ljudi nisu
izgledali tako strašni i pogibeljni kao prije. Nije nikoga od njih nikada mrzila, nu danas ih se više nije bojala,
te su joj postali sasvim ravnodušni. Bila im je svima nadmoćna i radi toga joj više nisu bili odvratni kao do
sada. Štoviše, nije joj bio tako odvratan ni onaj činovničić velikih usta, ni onaj posjetnik svinjskih očiju, jer je
bila sigurna da joj stoje daleko i da joj se ne mogu približiti. Nije joj ni tipkačica Berta izgledala više tako zla,
te joj se činilo, da ni njezino lice nije više tako podbuhlo i podmuklo.
Blum je već rano ujutro, unišao u svoju radnu sobu s jednim ugojenim čovjekom tamne puti i jakih crnih
brkova. Toga su čovjeka poznavali svi namještenici. Bio je to Donner, Blumov kompanjon iz Zagreba. Nisu ga
već dugo vremena vidjeli, jer već nije gotovo dvie zadnje godine dolazio. Medju s obom s u se pot iho
propitkivali, što bi to moglo biti, da je on sada od j edanput, nakon toliko vremena došao. Sigurno neki novi
veliki posao.
Nu plava je tipkačica znala, zašto je došao Donner. Sigurno savezno s njezinim putom u Zagreb. Tako je i
doista b ilo. Kada j e D onner pr imio B lumovu viest, da mu o n šalje j ednu svoju nouzdanu os obu r adi
nadgledavanja p oslova, uz nemirio s e. N e z ato, š to bi ga uznemirivala s avjest. O n j e s padao u o naj r ed
poslovnih ljudi, koji vode malo računa o savjesti, nu pobojao se. I radi te bojazni odmah je javio Blumu, da će
osobno doći u Beč. I danas, kada je došao dugo je razpravljao sa Blumom. U razgovoru je nekoliko puta izrazio
svoje veliko čudjenje, da Blum sada od jedanput nema povjerenja u njega, a isto toliko je put aludirao na dosta
41
jasan način na prilike, u kojima se je Blum nalazio onda, kada ga je on za svoga kompanjona uzeo, da tako
svome čudjenju dade čim tvrdji temelj i da ga osvjedoči, kako je ta kontrola nepotrebna. No Blum nije
popuštao. Nakon gotovo dvosatnoga razgovora pritisnu električno zvonce, pozva plavu tipkačicu i predstavi je
Donneru kao osobu svoga povjerenja, koja će poći u Zagreb. Kod toga je postrance gledao u Donnerovo lice da
vidi, kako će na njega djelovati. Donnerovo se je lice razvedrilo, a u sebi pomisli: - no sa tom ćemo lako izići
na kraj! U času je stvorio plan i odmah ponudio gospodjici sve moguće usluge, pa čak i stanovanje u vlastitoj
obitelji. Odmah joj je pričao o čarima prekrasnoga grada, o zabavama, o izletima i o sjajnom družtvu. A, kada
je gospodjica izišla, požalio je što se je tako zaletio, pa počeo opet Blumu predbacivati, što šalje kontrolu, da
ne bi Blum pogodio njegovih misli, i da ne bi u zadnji čas poslao koga drugoga. Pravio se je, da je onako
govorio samo zato, jer se radi o jednoj gospodjici, kojoj se mora reći koja liepa rieč.Blum se smijao sam u sebi
od zadovoljstva, kako se nije prevario, i kako ga je dobro bio prosudio.
42
V.
U sred sobe za četverouglastim stolom, zatrpanim kupovima novina, sjedio je napola odjeven suhonjav mladić
crne p uti i nizkog stasa. Pokraj s tola na podu i na krevetu ležali su porazbacani o moti, vezani š pagom, na
kojima s u bile prieliepljene neke adrese, kao da s u p riredjene za odpremu na p oštu. P od krevetom i u svim
uglovima malene sobe naslagani su jedan na drugome razni putni kovčezi, neuredni i zaprašeni, kao u
ropotarnicama gradjanskih kućanstva, u koju domaćica nikada ne zaviruje, i koja ima čast da tek dva tri puta
na godinu primi posjet dvorkinje, to jest u rano proljeće i u kasnu jesen, kada malogradjanin zamjenjuje ljetno
odielo sa zimskim i obratno. Jedina električna žarulja, spuštena nizko nad stol, razsvjetljivala je samo glavu
suhonjavog mladog čovjeka i stol pred njime. Kovčezi u sjeni, što je po cieloj s obi b acalo l imeni z aslon
žarulje, sablazno su stršili u kutovima kao sive stiene u nekoj mračnoj guduri. Po podu su bili porazbacani
razni papirići, a zrak je bio pun zadaha, kakovim zaudara pod sobe, koji ne vidje već dugo metle.
Mali koštunjavi čovjek, koji je nosio krivo ime Pališa, što mu ga je dala organizacija, toliko je čuvao povjereno
mu blago, da nije mogao dopustiti, da se soba posprema, jer po njegovom mišljenju ne smije nikakvo strano
oko oskvrnuti predmete, koji su sačinjavali sviet njegovog tajanstvenoga rada. Stoga je prašina mirno počivala
po podu, jer onih par zamaha kusastom metlom, što ih je sam Pališa svaka tri do četiri tjedna jedanput po podu
potegao, prašinu su malo uzdigli i razigravali, da se ona odmah zatim natrag slegne kao jato vrabaca, što ih je
lepršanjem krila bio uplašio pjevač sa buništa.
Sve to ne smeta Pališu. Za njega ne postoji ništa na svietu osim njegova tajanstvenoga rada. On radi noću. Radi
ciele noći, jer mu danje svietlo izgleda previše indiskretnim, a njegov rad ne trpi nikakve indiskrecije. Zato on
i jest osoba osobitog povjerenja. Oni poslovi, koji imaju ostati za uviek zapečaćenom tajnom, prolaze kroz
njegove ruke. Oni razgovori, koji se ne smiju nikada saznati, vode se u Pališinoj gluhoj i zapuštenoj sobici, a
one osobe, koje moraju kroz dulje ili kraće vrieme ostati nepoznate i neopažene, sakrivaju u toj riznici mnogih
i velikih tajna, o kojima ovisi toliko podhvata, toliko uspjeha i toliko ljudskih života.
Pališa j e sjedio z a stolom i n ešto b ilježio o lovkom na malim komadićima papira ni ne gledajući visokog,
koštunjavog i uzorno obučenog čovjeka, koji je sjedio s druge strane stola te neprestano i brzo govorio. Pališa
ga je slušao i u odmjerenim razmacima vremena zubima premještao sa jednog kraja ustiju na drugi, kratki crni
cigarluk u koga je bila zataknuta polovica cigarete, te je od vremena do vremena u njegovo pričanje ubacivao:
- Mislite... moglo bi biti... tako je! tako je!... - i još po koju rieč. Razgovor nije bio od nikakva značenja. Visoki
čovjek bio je naručen da dodje Pališi, gdje se ima sastati s jednim izaslanikom radi važnog posla, pa je čekajući
pričao Pališi štogod, samo da utuče vrieme i da udovolji svojoj neodoljivoj potrebi govorenja.
- Vrag vas dao Pališa, kada ćete jedanput dati čestito pomesti svoju sobu. Jedne će vam noći parcovi odgristi
uši, tko je vidio po danu spavati, a po noći raditi, imate li svaki dan toliko omota za odpremiti, ja već dugo
vremena neke nisam dobio, negdje su valjda na pošti zapeli, što mislite hoće li Bariša skoro doći, već je sigurno
prošlo pol noći, evo već je jedan sat po polnoći - govorio je sve u jednom tonu i u jedan dah visoki čovjek,
gladeći čas obrijano lice, a čas orlovski nos i gledajući u Pališu velikim očima neizrazite boje, kao da govori
sam za sebe i kao da mu nije stalo do toga, da li ga on sluša ili ne sluša.
- Gospodine Šime - prekinu ga Pališa i odloži olovku te se nasloni ledjima na naslon stolca - zar ste nestrpljivi?
Ja bih naprotiv rado da Bariša ne dodje još barem za jedan sat, jer vas tako rado slušam, kada pripoviedate.
- Dragi moj Pališa, rugajte se vi s kim drugim, a ne sa mnom - reče šaljivo Šime.
- Što bih se rugao - odgovori Pališa, držeći i dalje cigarluk u ustima - nisam ja sam, koji tako misli. Nitko ne
može odoliti vašem pričanju. Samo ne razumijem kako je moguće kad toliko govorite, da nitko živ ipak ne
može od vas nikada ništa doznati.
Doista, Šime je govorio uviek i neumorno o svačemu i sa svakim, tko ga je god htio slušati, nu ta se je njegova
rječitost izkaljivala uviek u punoj mjeri samo na nedužnim i šaljivim predmetima razgovora, a o radu i tajnama
šutio je kao grob.
43
- Vidite Pališa - opet će šaljivo Šime - to je tajna. Meni je organizacija dala vid trgovca, i ja sam se u tu ulogu
morao už iviti. T reba mnogo govoriti, a ko hoćeš da te ljudi drže trgovcem. Naravno, treba kraj toga mnogo
lagati, jer kakav bi bio trgovac, koji govori istinu. Kada putujem sa punim kovčezima onih liepih naših
"igračaka", uživam u vlaku pripoviedati svojim suputnicima, da sam trgovac nakita za božična drvca, i da u
kovčezima nosim uzorke.
- Doista je najteža dužnost u našem radu šutiti - primieti Pališa.
- U svakom čovjeku ima neki instinkt koji ga sili, da odkrije bilo komu ono što on zna, a drugi ne znaju.
Pogotovo ima svatko potrebu pripoviedati drugima o svojim djelima. To je vrlo težko prešutjeti. Čovjeku se
svidja biti tajnovit, nu pravi mu užitak nastupa tek onda, kada tajnu što je u sebi nosi, može nekome drugome
povjeriti, dakle, kada već nije tajna. Napose u našem radu takovo odavanje tajne sadrži u sebi hvalisavost, a ta
je ljudima tako prirodjena, da se hoće velike požrtovnosti i čvrst karakter, da se je može nadvladati.
- E, kada toga ne bi bilo, bilo bi u radu više uspjeha, a manje stradanja - reče Šime i opet pogleda na uru.
- I, da nema pića i žena - dometnu Pališa.
- Piće je opasno, ali žene...- požuri se reći Šime i smijući se pogleda Pališu, koji je poznavao Šiminu slabost,
i rieč "žena" napose naglasi: - žene su opasne samo bedacima.
- Žene su vam vrag. Neprijatelj se s njima uviek služi, a često i s uspjehom. Da mi nismo odmah prozreli one
ptičice, što ih je neprijateljska špijunaža okružila oko one naše nesreće, znate koga mislim, koliko bi bila naša
stvar pretrpila, i koliko bi naših najboljih ljudi bilo stradalo.
- Vi Pališa mrzite žene, - nasmija se Šime.
U taj čas zabruji nešto posve tiho iza jedne male police, zatrpane knjigama i novinama. Pališa naheri malo
glavu i nategnu desnu stranu lica, kao da hoće nategnuti uho. I Šime umuknu. Najprije je zabrujao tiho, posve
tiho odulji zvuk, kao da zvoni negdje duboko i zagušeno slabo zvonce, a zatim nakon kratke stanke odbrujaše
naizmjence mukli zvukovi, koji su označavali dva duga i tri kratka poteza te nekoliko točaka.
-
Dolazi ! - reče mirno Pališa, - ustade i izidje iz sobe.
Šime je još uviek gledao prema polici od kuda je čas prije došao neki mukli zvuk i pomisli: - vrlo dobro za
noćne posjete! Mora da je zvonce slabo i s nečim dobro omotano.
Nakon nekoliko časaka unidje u sobu zajedno s Pališom osrednji čovjek, možda nešto iznad trideset godina
star, riedke kose i jakih čeljusti. Rukovao se sa Šimom i sjede na stolicu, na kojoj je malo prije sjedio Pališa,
a ovaj sjede na krevet.
- Malo sam zakasnio - reče Bariša dubokim glasom.
- Vlak je doduše stigao na vrieme, ali ja nisam mogao ići odmah ravno ovamo. Kada sam izlazio iz kolodvora
pričinilo mi se, da me dva individua promatraju. Zato sam se s taxijem odveo najprije na sasvim protivnu
stranu grada, tamo sam izišao u jednoj pustoj ulici, i onda sam išao pješice dobar dio
uta, dok sam došao opet do jedne postaje taxija. Kako ste ime?
Hvala, dobro! - odgovori Šime, koji je sada imao podpuno ozbiljno lice.
Dakle, je li sve pripremljeno?
- Jest. Pred tri dana povratio se je Ribar k Jakovu. On je obišao sve tabore. Svi su po njemu poručili, da su
podpuno spremni. Oružje je porazmješteno na mjesta, koja su oni označili.
- Pazite, Šime, je li su svi dobro shvatili, da se ne radi o konačnom velikom ustanku, nego samo o jednom
lokalnom pokusu, da se na taj način izpita neprijateljska sprema. Znadete, da je odredba u tom pogledu strogo
odmjerena.
- Možete biti sigurni i mirne duše u tom pravcu izviestiti, jer je to svima izričito rečeno.
Jesu li i uniforme porazdieljene?
- Jesu, nu držim, da će biti potrebne i zimske kabanice. Gore je u velebitskim planinama ko ncem kolovoza,
osobito noću, već dosta hladno, a pogotovo u rujnu.
- Mislite li, da će to trajati više od mjesec dana, i da će se zavući do rujna?
- Može biti! Kabanice svakako trebaju, a moći će im se dostaviti i naknadno, kada budu već u Velebitu.
44
Dobro, izviestiti ću i biti će odmah stavljeno na razpolaganje, nu to ne će biti kabanice nego ogrtači,
kako je za sada propisima predvidjeno, nu za pokus bit će dostatno.
- Molim požurite, da ih se bude moglo čim prije dostaviti. A kada se ima početi?
- Odmah! Kada bude sve spremno javite, da odmah započnu.
- Pivac sada čeka kod Jakova. Sutra će navečer biti tamo, i odmah ćemo ga odpremiti.
- Jeste li sigurni, da je do sada ostalo sve u podpunoj tajnosti, i da se ne će saznati ništa prije nego se započne?
- Posve siguran! Neprijatelj nije ništa primietio, i a ma baš ništa ne sumnja. Jakov je sve dobro uredio, a Pivac
je nenadkriljiv.
- Nadajmo se, da ne će odkriti ni ovih još nekoliko dana. Tajnosti je sigurno mnogo dopriniela i činjenica, što
je protivnik zaveden na stranputicu. Već je tri mjeseca, što je Poslan Dulibić u Beč, da tamo živi pod
tajanstvenim okolnostima, kao da se preko njega sprema nešto osobitoga. On ni sam ne zna, da je tamo samo
u tu svrhu i da služi samo zato, da neprijateljsku špijunažu zavede u bludnju i da odvrati njezinu pažnju od ove
akcije. Špijuni su mu naravno bili odmah u tragu, te je svratio na sebe pozornost toliko, da je špijunaža dobila
siguran dojam da on nešto osobito sprema, pa s druge strane ništa ne očekuje. U stvari je igrao ulogu i jedan
sretan slučaj. Jedan Gursuzovićev konfident prepoznao je Dulibića odmah čim je stigao u Beč, pa je našem
Cerniću ovaj put bilo vrlo lako odigrati svoju ulogu. Gursuzović vjeruje podpuno Cerniću, ne sumnja u njega
nimalo, i misli da je on zbilja u njihovoj službi.
Što će se negdje iznenaditi, kada počne akcija!- reče Šime, a oči mu se zakriesiše u sumraku kao dva
plamena u tamnome gaju. Ovoga će puta biti krupno.
Sigurno - reče Bariša i prignu glavu.
Nažalost bit će žrtava, ali bez toga ne ide. Bez žrtava nema slobode! - Zatim i zpravi glavu, pogleda
Šimu i reče:
- Uredite sve potrebno i za uzmak poslije pokusa.
- Sve je predvidjeno - reče Šime uvjerljivim glasom.
Pališa je za vrieme cieloga razgovora sjedio na krevetu i gledao pred sebe kao da razmišlja i kao da ni ne čuje
što njih dvojica govore. U mislima je prolazio dogodjaje, kako ih je predvidjao da će sliediti iza ovoga naloga.
Barišine rieči, da će biti žrtava, presjekle su tok njegovih misli, koje se na te rieči svratiše tamo daleko u visoke
planine, obrasle gustom šumom u maleno selo, što se savilo na obronku izmedju dviju zelenih glavica, te se
ustaviše na jednom grobnom humku, što leži pokraj sela. Činilo mu se je kao da vidi križ bez ikakva nadpisa,
jer l judski z akoni ne d ozvoljavaju n adgrobne na dpise oni ma, k oji s u po n jima, a n e po z akonu B ožjem
povraćeni majci zemlji. Nu zato nevidljiva ruka kiti svakoga dana svježim kitama cvieća taj grobni humak, čiji
nevidljivi nadpis na drvenom križu nikada ne izbliedjuje ni od vremena, niti ga išta izbrisati može.
- A bez žrtava nema slobode! - reče Pališa kroz zube kao sam za sebe, nakon što je Šime bio potvrdio zadnje
Barišino pitanje. Njih obojica pogledaše u Pališu i zašutiše, kao da ga hoće pustiti da nastavi razgovor sam sa
sobom, jer je obojici bilo jasno na što on misli.
Nakon dulje stanke prekinu šutnju Bariša:
Šime, imamo li još što naročitoga govoriti u pogledu ove
akcije?
- Ja mislim da nema ništa više, - odgovori Sime, - a što se tiče mojih ostalih poslova, nema ovaj čas ništa
osobito važnoga, jer sam u zadnje vrieme bio sav zaokupljen s ovim poslom. Za sada ne bi bilo ništa drugo,
nego što bi se trebalo dogovoriti glede jednog novog suradnika, izvanredno sposobnog i vriednog, koga sam
već prilično prokušao, i koji će biti od velike koristi...
- Kada se svrši ova akcija - upade mu u rieč Bariša, - onda ćete i onako morati doći gore, pa ćete tom zgodom
o tome, i o svemu drugome, tamo sam izravno izviestiti i dogovoriti. Ja i tako idem odavle dalje na put, pa ovaj
čas ne bih mogao o tome izviestiti. Za danas je bilo glavno ovo, što se tiče te akcije, da budete mogli o svemu
brzo i točno izvešćivati.
Šime kod zadnjih Barišinih rieči ustade i odmah se oprosti. Pališa ga izprati do ulice.
Bariša i Pališa ostadoše još čitav jedan sat u razgovoru. Pališa mu saobći ukratko najnovije viesti, koje su te
večeri stigle iz raznih područja, a zatim reče:
45
Spomenuli ste Dulibića. Evo, baš je večeras stigao izvještaj od Cernića. Odnosi se na jednu djevojku kod koje
stanuje Dulibić. Opisuje ju kao izvanrednu ljepoticu i dodaje, da Dulibić za nju pokazuje veliki interes.
- Ne će biti ništa osobitoga - reče Bariša, nakon kratkog razmišljanja. - Dulibić je toliko prokušan i izgradjen,
da si ne mogu predstaviti, da bi ga mogla zanieti i najveća ljepotica. On sigurno drži uviek pred očima obvezu
što je svaki od nas na sebe preuzeo, - da će u interesu rada odolievati svakoj ženskoj napasti. Uostalom, treba
stvar držati u očevidnosti. Poduzmite, da se odmah točno izvidi, tko je ta ženska i sve ostalo što se na nju
odnosi, pa mi to odmah pošaljite, da budem mogao izviestiti o toj stvari, čim se s puta vratim.
Nakon što j e B arišu i zpratio, v rati se P ališa u s voju s obicu i sjede za s tol, d a n astavi s voje b ilježenje p o
papirićima, dok ne zabieli dan.
46
VI
Dulibić je izčekivao dan, kada će doći dvojica mladića, što su mu najavljeni. Svake je večeri bio kod kuće i
razgovarao s plavom gospodjicom. Odjedanput je medju njima nastao posve drugi odnos. Pristupali su jedno k
drugome bez sustezanja, kao da se poznaju već bogzna od kada. Govorio joj je o domovini, ne kako se to govori
odraslim osobama, nego joj je pričao kao djetetu, čije je znanje o obćim stvarima još nepodpuno. A ona ga je
tako rado slušala. Njemu se činilo, da ga ona sluša i da sa tolikim zanimanjem prati ono, što joj je pričao samo
zato što je to zanima, a njoj se je činilo, iako su je te stvari osobito zanimale, da ih tako rado sluša samo radi
toga, jer ih on priča i jer joj je tako ugodno sjediti usuprot njega i gledati njegovo inače mirno i pravilno lice,
kako se zanosno razvedruje kada govori o prošlosti i o budućnosti, ili kako se zasjenjuje sjetom, čim počne
govoriti o sadašnjosti.
Jedne je večeri bila i gospodjica nešto sjetna. U uzbudjenosti, koju je proživljavala zadnjih dana, nastupale su
male stanke, što ih je izazvala stvarnost njezina puta, koji joj predstoji, i razstanka s Anom, s kojom je bila kroz
toliko godina zajedno uviek i bez prekida, a možda i s razstanka sa Dulibićem. Te stanke bile su kao one nujne
melankolične note, kojima su protkane do obiesti vesele pjesme, što ih pjevaju magjarski seljaci na pusztama,
utonulima u bezkonačne ravnice magjarske zemlje.
Ta se njezina sjeta za čas preniela i na Dulibića. Razgovor je zapeo. U Dulibiću se nenadano počeo javljati glas
savjesti: Kako? - mislio je - zar ja smijem ovo raditi? Z ar se smijem zanašati za o vom liepom d jevojkom? S k ojim
pravom? Zar smijem učiniti išto, što bi moglo nju i najmanje uz mene vezati? Tko sam ja? Što joj mogu pružiti?
Smijem li ja nju iz njezine djetinske nevinosti, pa samo i na čas povući sobom u vrtlog u kome živim, u vječnoj
borbi u kojoj s tojim neprestano na pr agu t amnice, i l ebdim neprestano i zmedju života i s mrti, i t o smrti na
vješalima poput najgorjega zločinca. Što bi ona rekla da zna, da mogu sutra biti negdje uhvaćen i odpremljen
dolje, pred iznimnim sudom osudjen i obješen tamo negdje u dvorištu jedne tamnice, gdje su u ovo nekoliko
godina svršili toliki moji drugovi?
Nisam li išao predaleko, kada sam se ovako njoj približio? Ne stavljam li time u pogibelj i njezinu sigurnost?
Nisam li je u pogibelj stavio već time, što sam ovdje na stanu? A ona ni ne sluti u kakvoj se pogibelji nalazi već
sada, niti sluti da ovdje pred njom sjedi čovjek, koji je spreman na svako djelo, jer ga na to njegova prisega
veže, pa i na onakvu, na čiju bi samu pomisao ona pala u nesviest!
Dulibića podidjoše trnci po cielom tielu, čelo mu se namršti, a obrve sakupiše.
glas.
Zašto ste danas tako žalostni?- zabruji gospodjičin zvonki
Dulibić se prenu i prenerazi. Prvi put odkako ju je upoznao, progovorila je hrvatskim jezikom. Pojedine rieči
izgovorila je tvrdo i na način, kako ih izgovaraju stari krajinski častnici, te sa neznatno lošim naglaskom. Tako
tvrdo izgovorene rieči pristajale su joj malo čudno ali dražestno u njezinim malenim ustima, koja je kod
izgovaranja jače otvarala, a svježe usne kod izgovora slova "o" zaokruživala kao što se to slovo izgovara u
njemačkom jeziku. Gledao ju je zapanjeno, i ne misleći odgovoriti na njezino pitanje.
-
Izgleda mi, da ste žalostan - ponovi gospodjica.
Dulibić se je još neko vrieme borio sam sa sobom i nije znao, bi li odgovorio na njezino pitanje, ili bi izrazio
svoje čudjenje, što je progovorila njegovim materinskim jezikom. Ta rieč iz njezinih usta popraćena onim
pogledom koji tako osvaja, toliko ga je zaniela i oduševila, da bi bio najradje skočio i obuhvatio rukama liepu
plavu glavu, da poljubcima obaspe ta sladka usta i te divne oči. Nu onda se svlada, zaključi sam u sebi, da je
posve naravno i razumljivo, - što ona tim jezikom govori, pa reče:
47
- Nisam žalostan.
- O čemu ste razmišljali?
Dulibića zateče to pitanje. Nije mogao reći istinu. Kako bi joj rekao da je razmišljao o tome, kako će jednog
dana svoj život završiti na vješalima, i odluči reći neistinu:
- Razmišljao sam, kako je prošlost našega naroda puna bolnih i turobnih dogodjaja, što ih je sam narod opjevao
u tolikim baladama.
- Zar imamo balada, što ih je sam narod izpjevao?
- Imamo. Niste ništa čuli o Hasanaginici?
- Nisam. Pripoviedajte mi!
- To je divna balada. Goethe ju je preveo na njemački jezik pod naslovom: "Das Trauerlied der edlen Frau von
Hasanaga". Sadržaj joj je ovaj:
Kada j e s ilno O tomansko Carstvo pr odiralo u E uropu, j edan di o naše do movine, t o j est da našnja B osna i
Hercegovina, bile su osvojene od T uraka. Pet vjekova branio je mali hrvatski narod svoju domovinu i vrata
Europe proti turskoj najezdi. I nikada turska vojska, silna i jaka, nije uspjela prodrieti do Zagreba. Nu u onom
pograničnom dielu, što su Turci bili osvojili, veliki je broj hrvatskih velikaša od svoje bogumilske vjere prešao
na islam.
Nu, njihova nova vjera sukobljivala se je u njima trajno sa starim narodnim običajima. Tako i žena
hrvatskoga velikaša Hasanage doživljuje svoju tragediju u tom sukobu vjere i narodnosti.
Hasanaga se vraća iz boja i leži pod čadorom nedaleko svoga dvora. Boluje dugo vremena i ne može shvatiti,
zašto ga ne dolazi posjetiti njegova ljuba Hasanaginica. Ta to je dužnost hrvatske žene. I u njemu uzkipi srdce,
pa joj poručuje: "Neka me ne čeka ni u domu, ni u rodu mome".
Hasanaginica p rimi p oruku, p okorava j oj se i o stavlja d vor, nu ne može r azumjeti, zašto j u tjera što ga nije
posjetila, kada islam, njegova i njezina vjera, toga ne dozvoljava. Muslimanka ne smije ići pod čadorove ni
svome vlastitome mužu. I ona ostavlja Hasanagin dvor i u njemu troje nejake djece. Najmanje je još u kolievki.
Došao je po nju njezin brat Pintorovićbeg, uvriedjen s Hasanaginoga postupka, te ju je odveo u roditeljsku
kuću.
Po islamskom z akonu nije o na više mati ono t roje djece, š to i h je o stavila u H asanaginome d voru, jer ona
pripadaju o tcu, nu kao Hrvatica ne može i h zab oraviti i srdce j oj k rvari za njima. P o i slamskom zakonu i
shvaćanju nije ona više ni Hasanagina žena, nu kao Hrvatica ostaje mu o na i d alje vjerna, te o dbija p onude
imotskoga kadije, koji je snubi da postane njegova žena. Ona odbija, nu njezina je rodbina prisili da podje za
kadiju. I kada krenuše svatovi, da je vode u dom imotskom Kadiji, morali su proći pokraj Hasanagina dvora.
Ona ih moli da joj dobro pokriju lice kada mimo toga dvora budu prolazili, da ne vidi svoje sirotčadi. Nu kada
su došli pred dvor, nije mogla odoljeti, nego je zamolila, da je puste u dvor, da obdari svoju djecu. Kada je
unišla u dvor, vidjela je Hasanagu, kako je okupio oko sebe djecu, jer je ona – veli - srdca kamenoga. Ona djecu
gleda i dariva ih, a kada je došla do najmladjega, što je ležalo još u kolievci, pogleda ga i srdce joj puče. - Nije
bilo kameno!
- Ah, to je divno! - uzkliknu gospodjica. Dakle, to su Hrvati muslimani. Sada mi je jasno, zašto su oni krasni
vojnici, kojima je zapoviedao moj pokojni otac, nosili na glavi fes, a ne kapu.
- Da, to su bili naši Bošnjaci.
- Pripoviedajte, molim vas, još! Vi pripoviedate tako liepo. - Bilo je još tragičnijih slučajeva. Evo još jednoga:
Kada su Turci prolazili, tuda su kupili roblje i vodili ih sobom u robstvo. Odvodili su i nejaku hrvatsku djecu,
a onda bi ih poturčili. Žensku su odgajali za hareme sultana i vezira, a mužku za vojnike. Ta su djeca, kad bi
ponarasla, sačinjavala onu strašnu vojsku, koja je po cielome svietu poznata pod imenom: janjičari - što
znači jenji čar, - to jest mlada vojska. Tako je Hrvat janjičar, slavni Mehmedbeg Sokolović dotjerao u
Turskome Carstvu do čina velikog vezira to jest, prvoga ministra turske carevine i vrhovnog zapovjednika
cjelokupne turske vojske, onda najveće i najstrašnije u cielome svietu. I taj Mehmedbeg Sokolović poveo je tu
silnu vojsku s kupa sa sultanom proti Europe. N u, ta se j e vojska slomila pod S igetom, koji j e branio slavni
hrvatski vojskovodja i junak, hrvatski ban Nikola Šubić Zrinjski.Tu se je odigrala velika tragedija i to
48
dvostruka. Prva je tragedija, što hrvatsko diete, Mehmedbeg Sokolović postaje Turčin; otet negdje kao diete sa
materinih g rudi. Druga je tragedija, što taj isti Mehmedbeg Sokolović, kada je postao veliki vezir silnoga
Turskoga Carstva, vodi tursku vojsku proti Hrvatskoj. A balada? Evo i balade. Dok Nikola Šubić Zrinjski brani
Siget kao lav i diže u zrak grad i sebe, da ne dopadnu u turske ruke, dotle se njegova rodjena kći Jelena zaljubi
u velikog vezira Mehmedbega Sokolovića.
- Molim vas pripoviedate još - reče uzbudjeno gospodjica i primaknu svoj stolac bliže k Dulibiću.
- Još jednu baladu?
- Da, baladu! To je tako tužno, a ipak tako liepo.
Dulibić nastavi polaganim i tihim glasom, koji je zvučio tajnovito u sumraku, što je sobu zastro:
- Bilo je to davno, pred nekoliko stoljeća, tamo u Krajini. U ravnici medju dvima planinama, bielila se je
visoka kula, a na kuli u najvišoj odaji sidi starica kraj prozora i gleda u daljinu niz ravno polje. Ostarile oči
upire tamo, gdje se u laganoj maglici vedro plavilo nebeskoga svoda spaja sa zelenim poljem i zlatnim klasjem.
Gleda i uzdiše. Jednoga dana opazi starica, kako poljem jašu uzporedo tri neznane delije i primiču se biloj kuli.
Starica zove svoje sluge i govori im:
"Evo dico, poljem jašu tri neznane delije, sigurno su sa daleka puta, umorni su i izgladnili su. Otvorite od kule
kapiju, uvedite konje u avliju, a delije na bilu kulu, da se oni mladi okripe sladkim sankom i bilom pogačom.
Ovi dvori od vrimena davna, svakom putniku otvorena jesu, kog nanese dobra srića na njih".
Poslušaše virne sluge i otvoriše od kule kapiju, dočekaše neznane delije, pa ih vode na visoku kulu. Dvojica su
dva mlada junaka a medj njima prilipa divojka. Kad su došli na visoku kulu, gledala ih otmena starica, gledala
ih i suze ronila. Sitila se svoje stare boli. I lipo je goste pogostila: iznosi im svakih povlastica. A kad su se gosti
okripili, posidaše na meke divane, uzporedu dvi delije mlade, a medj njima prilipa divojka; sad je jednom, a
sad drugom glavu na junačko naslanjala rame. Gledala ih otmena starica, gledala ih i suze ronila. Tu opazi
jedan mladi delija, gdi n a zi du v isi tamburica, p a govori o tmenoj starici: " Oj starice o tmena gospodjo, j e li
meni mladu dozvoljeno, da zasviram na tu tamburicu?". Starica je suze otirala, pa ovako njemu odgovara: "Oj
borati, mladjani d elija, n e s kidaj mi sa zi da tamburice, j er b i moje s rdce pripuknulo, kad bi čula sladjane
zvukove sa tananih od tambure žica. To su žice moje sirotčadi, i odkad ih moja grdna rano, sa bile nestalo ih
kule, od tambure još se ne ču zvuka".
Al su gosti i dalje molili. Starici se srdce umekšalo, pa mu daje sa zida tamburicu. Uz tamburu jedno momče
svira, a sve troje uz nju zapivaše:
"Oj starice otmena gospodjo, oj poslušaj ovu pismu našu..." Kod tog se je sladko nasmijala, svojoj braći prilipa
divojka. Kroz suze ih gledala starica, brišuć suze težko uzdisala. Zazvečiše od tambure žice, zapivaše do tri
grla mlada, jedno piva, a dva pripivaju:
"Ima e vo p etnaest g odina, k ad s u t urci u K rajinu sišli, p opališe s ela i g radove, p osikoše mlade v itezove,
orobiše po Krajini kule, odvedoše zarobljeno roblje. Usrid polja bila jedna kula, u njoj soko savio gnjizdo, sivi
soko mladjani viteže. Kada je vitez na vojnu pošao, u kuli je ljubu ostavio i u krilu svoje virne ljube, troje svoje
sitne nejačadi, dva sinčića do dva sokolića, i medj njima mezimče divojče. U boju je vitez poginuo, Turci bilu
porobiše kulu i sve troje diče zarobiše, pa ih vode do Stambula grada. Sve troje su tamo poturčili, imena im
turska nadinili. Maloga Ivu, Mujom znamenovaše, Juru, većeg, Omerom nazvaše, a Ružici nejakoj sestrici
tursko ime Fatima dadoše. Sviju troje Turci uposliše: Oba brata da im konje pasu, a nejaka sestrica Ružica, da
bulama hladnu vodu nosi.
Prolazile duge godinice, u suzama i čemernom jadu. Kad bi Ivi život dotužio, tišili ga bratac i sestrica; kad bi
Juri život dojadio, tišila ga Ivo i Ružica, kad bi Ružu bule proklinjale, tišila je dva bratca rodjena. A kada su
braća ponarasla, tada su se oni zaželili, u Krajini svoje bile kule i u kuli ostarile majke. Vitežko si ruho
pribaviše, p a k ad su se p onapili T urci rujna v ina i r akije l jute, ponapili i t vrdo z aspali, o sedlaše t ri dobra
49
konjica, pričekaše dokle noćca padne i dok Ruža na vodu izidje. Tada dobre konje uzjašiše, put Krajine hitro
odjezdiše. Kad stigoše u to polje ravno, ugledaše svoju bilu kulu i ravno se k njojzi uputiše. Tu ih čeka ostarila
majka, kraj prozora vazdan postajkuje, suze roni, a u polje gleda, ne bil svoju dicu ugledala. Kad su bili prid
bilom kulom, na njoj su se otvorila vrata. Uspeše se na bilu kulu, da zagrle svoju staru majku..."
Sitni glasovi odajom odjeknuše, uzpravi se ostarila majka, dosjeti se što ta pjesma kaže, pa razširi ostarile ruke
da zagrli svoju dicu dragu i povika od radosti glasom: dico moja...! Al joj ričca zape, na zemljicu pade - od
radosti Pripuklo joj srdce..."
Dulibić je bio toliko zanesen, da nije ni opazio, kako se je plava gospodjica čisto priljubila uz njega, te stavila
svoju ruku na njegovu i lako naslonila glavu na njegovo rame, dok su joj oči gledale u tamu. Kod posljednjih
njegovih rieči ote joj se iz grudiju glasan i bolan poklik: ah! Odmaknu naglo glavu sa njegova ramena, nu ruku
ostavi na njegovoj, neznatno je stisnu, a pogledi im se susretoše i odsjevnuše u tami.
Dulibić joj predje rukom nježno po plavoj kosi, naglo ustade, nježno joj stisnu ruku i izidje iz sobe.
50
VII
Sutradan, dne dvadeset i petoga srpnja, očekivao je Dulibić najavljenu dvojicu mladića. Cieli je dan bio odsutan
od kuće. Otišao je već rano ujutro sa jednoga maloga kolodvora izvan grada, da si zametne trag i da bude
mogao točno promatrati kada se povrati, da li ga tko sliedi. U velikom gradu, gdje se svukuda miešaju toliki
ljudi, t ežko j e t o opaziti, zato s e j e i zvezao izvan grada. Sišao j e s a v laka u Voeslau i o dmah s e uputio u
okolicu, po kojoj su razsijane male krčmice, znamenite radi točenja dobroga vina, na koje hodočasti u jesen
čitav Beč. Pred večer se je povratio kući i vraćajući motrio oko sebe pozornim okom. Kada je zakrenuo
u Goldegg-Gasse, opazio j e kako na uglu stoji jedan čovjek, kao da nekoga čeka. Dvadesetak koraka pred
svojom kućnom vežom nadje jednoga prosjaka sa crnim očalima obraštena lica crnom neurednom bradom,
kako se je prislonio uz zid kuće. Široki obod velikoga sivoga šešira zaklanjao mu je dobar dio obraza i ćelo.
Dulibić se ustavi, izvadi iz džepa nekoliko groša i pruži mu. Prosjak se najprije nadje kao u maloj neprilici, a
zatim izpruži ruku, da primi novac. Dulibić je sa svojim oštrim pogledom već čekao, kada će prosjak
pružiti ruku, da je dobro promotri. Prosjakova ruka je bila suhonjava, nu čista i uredno odrezanih i čistih nokata
na prstima.
-Dobro je - pomisli Dulibić u sebi - obojica su špijuni. Zatim podje još nekoliko koraka prema kućnoj veži, a
onda se naglo okrenu i povrati, kao da se je nešto predomislio. Prosjak je stajao i dalje nepomično. Dulibić
pogleda uz ulicu i opazi kako je onaj čovjek, što je stajao na uglu, spremio hitro u džep neki crni predmet.
-A ha, - nasmješi se Dulibić - sigurno fotografski aparat! Nu njih ne će moći fotografirati, jer oni će sigurno
doći kada bude već mrak. - Zatim upravi korak ravno prema tome čovjeku, pristupi mu posve blizu i postavi se
kraj njega. Ovaj se je malo smeo i poče šetati nekoliko koraka napried i natrag.
- To su dvojica - govorio je Dulibić sam sebi - a sigurno ih je još i više. Je li moguće, da su što saznali? Doduše,
već nekoliko dana opažam ovuda takove sjene, nu večeras mi je to nekako sumnjivije. Vidjet ćemo. Morat
ćemo biti vrlo oprezni.
Dulibić odluči ostati na ulici čim dulje i podje na drugu stranu ulice, tamo gdje se je ona križala
sa Argentinier-Strasse. I doista, i tamo je stajao mladji čovjek, okrenut prema jednoj kući na uglu, te je gledao
na prozore prvoga kata kao da očekuje da će se netko pokazati na prozoru, nu tako da je istodobno mogao dobro
vidjeti vežu kuće, u kojoj je Dulibić stanovao. I njegov je jedan vanjski džep od kaputa bio izbočen i zategnut,
kao da se u njemu nalazi neki težki predmet. Očito je i on imao u džepu fotografski aparat.
Dulibić je dosta dugo šetao ulicom. Kad god bi prošao pokraj prosjaka, pogledao bi ga napadno, što je ovome
postalo neugodno, pa je prešao na suprotni pločnik za koju kuću dalje, gdje se je opet postavio uz zid.
Goldegg-Gasse je kratka poprečna ulica gotovo bez ikakva prometa. Već se je bilo počelo smračiti, nu nije
nitko prolazio ulicom, osim koje služavke, što bi u papučama odskakutala do bližnje sitničarije i po nekoliko
starih gospodja, koje su se sa šetnje vraćale kućama. Kada je držao da je već dosta tamno, i da njegovi
posjetnici ne će više moći biti fotografirani, zaputi se kući. Zalazeći u vežu vidio je, kako tamo u pravcu
od Karolinen-trga prilazi u ulicu više osoba, većinom žena i djece, što očito dolaze iz crkve sa trga sa večernje
molitve. Djeca zastadoše gledajući tri fratra, što kraj njih prodjoše žurnim korakom, kako fratri obično idu.
Koji čas iza toga što je unišao u svoju sobu, zazvoni u predsoblju električno zvonce, a malo zatim stvoriše se
na njegovo veliko začudjenje u njegovoj sobi sva tri fratra, što ih je ulazeći u vežu na ulici vidio. Još se više
začudi, kada u jednom od tih fratara prepozna Cernića. Druge dvojice nije poznavao. Obojica su bili stasiti
mladići rumenih lica, iz kojih se je odražavala mladost i svježina.
Dulibić ih je gledao malo iznenadjen, a onda pogleda opet Cernića i čelo mu se namršti. Cernić se malo nasmija
držeći još uviek u ruci putni kovčeg, koga je sobom donio i reče:
51
- Dulibiću, to su vaša dva mladića, koje očekujete. Dolje na ulici nalaze se tri konfidenta i sigurno s u nas
primietili, ka da smo u ve žu u nišli. N u t o ne smeta n išta. Njih d vojicu ne s miju vidjeti, kada b udu izlazili.
Odmah ću vam pripovjediti sve o čemu se radi.
Cernić se zatim okrene prema svojoj dvojici fratarskih pratioca i reče gotovo zapovjedajućim glasom:
-Dečki, svlačite se!
Oba mlada fratra svukoše preko glave fratarske mantije u isti čas, kao vojnici na vježbalištu na častničku
zapovied, i ostadoše stajati u podpunoj planinarskoj odjeći sa hlačama do koljena, nu golih gnjatova i bosih
nogu u fratarskim sandalama. Cernić položi na pod svoj kovčeg, otvori ga i izvadi iz njega dvie planinarske
uprtne torbe, dva para visokih planinarskih čarapa i dva para težkih planinarskih cipela, te ih baci pred
mladiće, a odmah zatim strpa u kovčeg obje fratarske mantije i zatvori ga. Mladići sjedoše na pod i počeše
oblačiti čarape i cipele. Dok su se oni s tim zabavljali, uze Cernić Dulibića izpod ruke, privede ga na kraj sobe,
te mu poče polagano govoriti:
- Dovle je išlo u redu. Ja ću sada izići i točno ću u pol noći doći pred kućnu vežu s jednim automobilom. Dečki
neka budu spremni da odmah, čim ja s autom pred vrata stignem, izidju i u auto uskoče. Predajte im ona dva
predmeta, koja s te dobili u kožnatoj torbi. U njima se nalazi o trov curare, što ga dolje u do movini trebaju.
Mladići idu unutra kao planinari preko Karavanki i preniet će ga sigurno. Ako želite što poručiti kući, možete
to učiniti po njima. Obojica su vrlo dobri momci.
Dulibić ga je gledao, nu taj čas nije dvojio u njegovu pouzdanost. Iz svega je razabrao, da je i njemu u tom
poslu povjerena neka uloga, pa mu se je sada učinilo posve naravnim, da se je našao tamo u onoj kavani, kada
je on imao sastanak i preuzeo predmete u kožnatoj ručnoj torbi. Iako je Cernić sada u njega ulievao podpuno
povjerenje, htio je biti ipak posve siguran. Radi toga mu reče kao zov rieč, koja mu je bila saobćena kao znak
prepoznavanja u ovome podhvatu. Cernić odmah odgovori sa odzivom, koji je posve odgovarao.
Cernićeva primjedba, da po ovim mladićima može poručiti kući, ako što poručiti ima, nekako mu se je usjekla
naročito u pamet. Što bih imao poručiti? I pričini mu se, da zbilja ima nešto za poručiti; nešto važnoga, svoga
intimnoga, nu nije se mogao dosjetiti što. Nu pomisli, da ima zato vremena do pola noći i otrese se za sada te
misli.
Dok su njih dvojica razgovarali, mladići su se već obuli.
Cernić se oprosti, izadje i odnese sa sobom kovčeg, a Dulibić ostade sa mladićima i upita:
- Kako je u domovini?
- Dobro, odgovori jedan od mladića i nasmija se. - Čim nas više pritišću, tim smo odporniji i jači.
Dulibiću prodjoše mislima sve pogibelji kroz koje su ova dva mladića prošla, dok su prelazili preko granice, i
na one pogibelji u domovini, što ih čekaju na povratku. Tamnica i vješala? Doista, sve odporniji i jači! Što više
tamnica i vješala, to više boraca. Kako je to čudno. U svakome od nas živi tridesetak naraštaja, u koje je
utisnuta duga prošlost sa svojom tisućgodišnjom ličnošću, na kojoj su upisani neizbrisivim slovima vjekovi
borba, bojeva, ratova, slave, uspjeha, ponosa, žrtava, stare kulture, civilizacije, vjere i... slobode. Po svemu
tome prevrće danas bezdušno i barbarski tudja ruka. I što brutalnije zahvaća, to više svaki od nas postaje
odporniji i jači. To se prenaša od jednog na drugog, od starijeg na mladjega, nevidno, nečujno i bez rieči. Tu
odpornost prenaša narodni genij od jednoga na drugoga, od pokoljenja na pokoljenje, kao što pčelica prenaša
pelud od jednoga cvieta na drugi, da se oplodjuju i vječno u životu obnavljaju. Evo, ovih dvojice mladića,
mladih kao jutarnja rosa. Tko ih je nagovorio, tko ih je podučio? Nitko. Ta svaka je rieč zabranjena, kažnjiva,
a ipak... oni su metnuli na svoja ramena križ, ne mareći i ne plašeći se, da će jednoga dana biti na njega razapeti
za pravo i za slobodu.
52
Dok je Dulibić tako razmišljao, mladići su sjedili na podu i jeli kruh i sir, što su ga izvadili iz svojih torba i sa
takvim tekom i užitkom su jeli tu svoju siromašnu večericu, kao da sjede za najbogatijim prostrtim stolom
kakvog sladokusnoga bogataša. Kada su progutali zadnje zalogaje, pružiše se obojica jedan kraj drugoga po
podu, smotaše torbe pod glavu blaženo i mirno, kao da su legli na najmekšu postelju.
- Prošle smo noći malo spavali - reče jedan od njih.
- Noćas ćemo cielu noć putovati, jer ujutro rano moramo preći preko granice, pa sada moramo malo prospavati.
Hoćete li nas probuditi na vrieme?
- Probuditi ću vas - reče Dulibić
Za čas se je začulo mirno i dugačko disanje mladića. Zaspali su kao djeca na materinskom krilu.
Dulibić je ugasio svietlo i izišao iz sobe. Pošao je da na čas pogleda na ulicu. Nu u predsoblju se susrete sa
gospodjom Beranek. Lice joj je bilo prijazno kao obično i nešto malo zalostno. Preko ruke je nosila jedno
žensko odielo, a u ruci je držala male ženske cipelice. Dulibić je pogledao u njezino lice, a onda u cipelice, kao
da nešto pita. Ana je pogled razumila i reče:
- Gospodjica sutra putuje. Sada sprema stvari za put.
Dulibić malo probliedi, kao da ga je ta viest iznenada zatekla, premda je već od nekoliko dana dobro znao, da
njezin odlazak predstoji neposredno, a onda reče:
- Sigurno ću imati prilike još prije odlazka vidjeti gospodjicu?
- Sigurno - odgovori Ana.
- Dobili ste posjet, pa valjda ne ćete sada izići. Ili su vaši posjetitelji već otišli?
Kod tih rieči pogleda Dulibića nekako šaljivo izazovno, a onda dodade:
-Tko bi mislio, da se vi družite i posjećujete sa Božjim ugodnicima!
Dulibić se malo osmjehnu, pridje bliže k gospodji Ani i reče: - Hoćete ih vidjeti?
Nije bio sam na čistu, zašto je to rekao. Nije mu bilo jasno, zašto se je ponudio, da učini nešto što je posve
protivno njegovim dužnostima koje ga vežu, da čuva tajnu. Nu činilo mu se je, da je tako morao učiniti. Toliko
je bio ponosan na te mladiće, da bi ih bio najradje pokazao cielom svietu, da ih svatko vidi misleći, da bi se
cieli sviet nad njima oduševljavao tako kao i on.
Gospodja ga je Ana u čudu gledala, jer to nikako nije očekivala. On nikada nije ni rieči govorio o svojim
posjetima. Čim bi se govor ma samo malo svratio na njega, na njegovo zanimanje, na njegova poznanstva,
smjesta je prelazio na što drugo, samo da izbjegne takav razgovor.
- Da ih vidim?
- Da, i gospodjica da ih vidi, - reče Dulibić sa još jačim osmiehom.
- Odmah ću je zvati - reče Ana i otidje u gospodjičinu sobu, da se za čas obe povrate.
Kada ju je Dulibić vidio, za čas ga zaokupi njezina pojava i sjeti se, da ju sutra, a onda i bogzna kako dugo, a
možda i više nikada ne će vidjeti. To ga je toliko obuzelo, da je u taj čas zaboravio na svoje mladiće, a na lice
mu se navuče sjena potištenosti, i reče:
- Zar zbilja već sutra putujete?
- Jest, sutra - odgovori gospodjica - jutros mi je rekao šef, da sliedeći tjedan ne trebam više doći u ured i da želi,
da još prije konca ovoga mjeseca budem u Zagrebu. Putujem odmah sutra, da već u ponedjeljak budem mogla
započeti svoj novi posao. A što ste mi htjeli pokazati?
53
Dulibića je taj čas nešto sinulo u glavi i zamisli se, kao da ga je gospodjičin upit sjetio na nešto davno
zaboravljenoga, i reče:
-A, nije ništa. Žao mi je, da sam vas radi toga pomeo u vašem spremanju za put. Gospodja Ana je učinila jednu
aluzija na jedan moj današnji posjet, pa sam htio pokazati moje posjetitelje, nu to nije tako važno.
- Tri su fratra u sobi gospodina Dulibića - reče gospodja Beranek i nasmija se, kao da ju je zabavljalo, da tri
fratra već kasno pod noć nekome u posjet dolaze.
Gospodjica je gledala kao da ne razumije. Očito nije shvatila, da se radi doista o fratrima.
- Znate što? - reče Dulibić, koji si u taj čas nije mogao predstaviti, kako će ih uvesti u svoju sobu, da gledaju
kako mladići spavaju, a na što čas prije nije mislio - znate moji fratri sada spavaju. Malo kasnije ću ih
probuditi, pa ću vam ih pokazati, ako prije ne odete na počinak.
Gospodjica je sada još manje razumjela i gledala još začudjenije sad Dulibića, a sad gospodju Anu. Dulibić
nastavi:
- Moram sada izaći na kratko vrieme, a kada se vratim, biti ću slobodan pozvati vas i pokazati vam fratre.
- Dobro, reče gospodja Ana, - mi imamo i tako još barem jedan sat posla sa spremanjem gospodjičinih kovčega.
Dulibić je izišao na ulicu. Makar je bilo već kasno, kućna je veža bila otvorena, a na pločniku pred vežom
stajala je kućepaziteljica malo razkoračenih nogu kao kakvi mužkarac, ruke je držala složene otraga, a medju
prstima je prematala nekakav ključ. Okrenuta je bila ledjima prema veži, nu čim je začula iza sebe korake,
naglo se okrenu i gotovo zakrči Dulibiću prolaz svojim omašnim tielom. Kada joj se je Dulibić približio,
pogleda ga u lice, a onda se malo ukloni, na njegov pozdrav spusti kapke i odzdravi.
Dulibić je šetao ulicom. Na uglovima je vidio opet onu dvojicu ljudi, nu nije se gotovo ni obazirao na njih.
Kada je iz kuće izlazio, pala mu je na pamet jedna misao, koja ga je počela mučiti, i koje se nije mogao otresti:
Kako to da mu gospodjica nije već prije rekla, da sutra odlazi? Kako da ga nije zvala? Da nije slučajno sreo
Anu, valjda ne bi bio ni znao. Zar je mislila otići, a da se prije niti ne oprosti? Zar nije mislila, da si imaju
medjusobno što reći prije njezina odlazka? Nije li moguće požalila, što mu se je sinoć bila tako približila?...
Bio je siguran, da joj nije ravnodušan, nu nije li ona spoznala, da sve to nema nikakva smisla, nije li naslutila
njegov položaj i nije li se odlučila odmah u zametku prekinuti, a za što joj se sada, kada odlazi, pruža dobra
zgoda?
- Pa ništa - nastavio je misliti, - ako je tako, ne će ni meni preostati ništa drugo nego zaboraviti...
Time se je htio utješiti i silio se, da ne misli na nju. Nu to je bila samo vanjska utjeha. Unutra, u prsima nešto
mu se je sleglo i pritiskalo ga, a izpod toga nečega pojavljivala se svaki čas kao kratki bliesak nada, da tomu
ipak nije tako, da nema nikakva razloga, da tako misli i zašto bi uobće morao u nju podvojiti.
Kada se je vratio u stan, zaviri najprije u svoju sobu. Mladići su još uviek spavali. Zatim pokuca na vrata
gospodjičine sobe, iza kojih se je čuo razgovor.
- Odmah, - oglasi se gospodjica i za čas izidjoše u predsoblje ona i Ana.
- Jeste li se spremili za put? - upita Dulibić i pogleda gospodjicu kao da hoće pročitati iz njezinih očiju, da li
je opravdana sumnja, koja ga je bila obuzela. Silio se je, da mu glas zvuči ravnodušno, nu osjećao je, da mu
ipak malo podrhtava. Čudio se je, kako je njezino lice spokojno. On si je predstavljao kroz sve dane, odkako
je saznao, da ona putuje, da će biti uzrujana, neodlučna, štoviše da će se i plašiti tog puta. Stoga ga je začudilo
njezino mirno i gotovo bezbrižno držanje. Gospodjica stavi svoju ruku izpod Anine, malo se nasloni na nju i
reče:
- Još samo da vidim vaše fratre i da se... - tu se gospodjica malo zaustavi - i da se oprostim s vama, a onda na
put. - Kod tih ga je rieči pogledala, a na očima joj se je vidjelo, da će joj taj oproštaj biti težak.
54
- Ali ćete mi dozvoliti, da vas vidim još sutra u jutro prije odlazka - reče Dulibić osokoljen i već je htio dodati,
kako bi najradije on s njom putovao, nu predomisli se i zašuti.
- I ja se nadam, da ćemo se sutra u jutro još vidjeti - reče gospodjica i naročito naglasi - i ja se nadam.
- A sada da v idim v aše f ratre - reče Ana i opet se nasmija, sada se nasmija i gospodjica, jer im je to bilo
smiešno, i jer nisu mogle nikako shvatiti zašto im Dulibić želi pokazati fratre, iako su si o tom čas prije same
u sobi glavu razbijale. Ana odmah dodade:
- Zar nije smiešno ići gledati fratre kako spavaju? - Vidjet ćete - reče Dulibić i nasmija se i on. - Naravno, fratri
nikad ne spavaju na krevetu, nego na podu. To ste vidjeli sigurno već negdje na kakvoj slici.
Dulibić podje napried, a njih dvie za njim. Kada su unišli u sobu, upali Dulibić svietlo. Mladići su na podu
spokojno spavali.
- Kako? - začudi se Ana, - pa to nisu fratri! A ja sam ih na svoje oči vidjela, kada su unišli. Gdje su im fratarske
halje?
- Dulibić se nasmija poluglasno, a onda reče:
- To su moji fratri; s ada s te ih vidjeli. Ali sada imam j a na vas dvie velike molbe, prvo, d a ni kome, pa ni
gospodinu Beraneku ne pripoviedate o ov oj šali i drugo, da dozvolite da i moji fratri vide vas. Ovo potonje
samo i z r azloga pravičnosti i reciprociteta. Ne bi bilo pravedno ni liepo, da vam ih samo ovako u snu
predstavim, da vi vidite njih, a oni da ne vide vas.
Po šaljivom tonu, kojim je Dulibić govorio, sudile su obje da se doista radi o šali, te pristadoše i obećaše
pričekati u jedaćoj sobi, dok ih Dulibić probudi i dovede. Kada su prispjele u jedaću sobu, pristupi Ana posve
blizu gospodjici, te joj je potiho u uho nešto govorila. Gospodjica je slušala i pokretala glavom, kao da joj se
čini nevjerojatnim ono, što joj je Ana govorila. Ana joj zatim, čini se, stavi nekakvi priedlog, ona ga odobri
glavom i Ana odmah zatim izidje.
Dulibić je probudio mladiće četvrt sata poslije jedanaest. Zadrmao je za rame najprije jednoga, a onda drugoga.
Obojica su se malo branila i nešto gundjala, a onda se protegnu i konačno jedan za drugim se podigoše napola
gledajući u Dulibića očima na kojima se moglo razabrati, da još pravo ne vide i da ne znaju gdje se nalaze.
Vidjelo se, da još spavaju kod otvorenih očiju. A onda se pomalo sabraše, protrljaše oči, ustadoše i popraviše
odielo rukama i gibanjem ramena. Onda im je Dulibić nešto potiho govorio i to dosta dugo. Jedan je od njih od
vremena do vremena opetovao neke njegove rieči i rečenice, pogledavao u drugog, a onda bi ovaj drugi iste
rieči opetovao. To se je ponovilo po nekoliko puta. Vidjelo se je, da uče na pamet ono, što im je Dulibić
kazivao. Tako se to radi uviek, kada se ima ponieti neka poruka, koja se ne smije napisati, da ne bi došla u ruke
kome nepozvanomu.
Kada su to dovršili, izidje Dulibić i za čas se povrati te ih pozva. Sva trojica unidjoše u jedaću sobu. Na stolu
su bile šalice sa čajem što je Dulibića iznenadilo. No još više ga začudilo, kako su mladići na gospodjičin poziv
sjeli za stol s naravnošću i sigurnošću i počeli piti čaj kao da su to i očekivali, i kao da svaki dan za tim stolom
sjede. Gospodja je Ana s njima razgovarala. Obojica su govorila njemački s izgovorom, što ga imaju stranci.
Dok je jedan s njome živahno razgovarao, drugi je svaki čas pogledavao gospodjicu, koja je sjedila na kraju
stola i razgovarala s Dulibićem. Pogledavao ju je tako, kao da hoće upamtiti njezin lik i fizionomiju. Nekoliko
časaka prije pol noći dao je Dulibić mladićima očima znak, našto obojica ustadoše te se zahvališe na čaju. I
Dulibić se oprosti, pa sva trojica izidjoše. Dulibić iznese iz sobe u predsoblje njihove planinarske torbe, metnu
u svaku po jedan od onih predmeta, što ih je u kavani primio, a onda podjoše. Kada su izišli na stubište, bilo
je ono za čudo razsvietljeno, što je bilo neobično, jer se svietlo na stubištu gasi uviek u deset sati navečer.
Dulibić je otišao prvi niz stepenice i zaustavio se na zavoju, odakle je mogao vidjeti do stana kućepaziteljice.
Pred vratima nije bilo nikoga. Onda dade mladićima znak, pokaza im zatim na žarulju, koja je bila pričvršćena
na zidu baš nad zavojem, odakle je razsvjetljivala stepenice prema gore i prema dolje te kućnu vežu. Oni se
spustiše niz stepenice do njega na zavoju i zastadoše. Jedan od njih pruži jednu nogu napried, a drugu natrag,
sagne se i podboči se obim rukama na koljena. Drugi je mladić bio za čas na njegovim ramenima. Odvrnu
električnu žarulju na zidu i ostadoše u mraku. Odmah se sva trojica spustiše niz stepenice u kućni vežu. Dulibić
odključa vrata baš u čas, kada se je auto pred njim zaustavio, a Dulibić zatvori za njima vratašca od auta. U taj
55
se je čas približio jedan čovjek brzim koracima, a kada nije mogao vidjeti nikoga drugoga osim Dulibića,
okrenu se da vidi broj auta, koji je već jurio, nu Dulibić stade pred njega tako, da nije ni to mogao vidjet.
56
VIII.
Iste je večeri sjedio Gursuzović u svome uredu kraj brzoglasnog aparata i obširno izvješćivao, kako sada ima u
rukama sve niti one zavjere, za koju je svojedobno javio, da ju je odkrio. Javljao je, da sutra ili koji sliedeći
dan, putuju iz Beča vlakom dva terorista, po izgledu trgovci, koji sa sobom nose upute, nacrte i naloge za jednu
vrlo pogibeljnu ustašku akciju u Posavini. Javljao je nadalje, da je točno ustanovio koji su to teroristi, i da ih
već dva dana drži pod najstrožom pazkom, da će biti praćeni u vlaku, štoviše da će ih pratiti on sam sa svojom
dvojicom najboljih konfidenta tako, da ih se bude moglo uhititi odmah čim vlak predje granicu, a onda će biti
lako dalje postupiti na temelju onoga, što se kod njih nadje. Tražio je da se za svaki slučaj služba na granici
odmah pooš tri, da ne budu mogli u nijednom slučaju umaći. Prije negoli je slušalicu odložio, smiešio se
blaženo, naherivao glavu i govorio:
-Hvala, hvala... o, da... da... tako mi... hvala, hvala! - Očito mu je onaj, tko je s druge strane na brzoglasu bio,
čestitao laskavim riečima na tolikom uspjehu. Kada je slušalicu odložio, prošeta nekoliko put po sobi
zadovoljan i nasmijana lica.
Za t u
je noć
Gursuzović
bio
udario
svoj
glavni
stan
u
jednoj
noćnoj ka vani
u Wiedner-Hauptstrasse, gdje će čekati na izvješća svojih agenata, koji će ga izvješćivati tokom noći o svemu
što ustanove, da tako bude o svemu točno obaviešten, i da sam bude mogao upravljati sa tim dobrim l ovom
odatle, pa sve do granice. Nu prije nego je pošao iz ureda, dosjeti se, da bi to natezanje moglo potrajati i cielu
noć, pa da mu ne bude dosadno, treba naći i nekakvu zabavu, koja mu je potrebna tim većma, što je večeras tako
dobre volje. Znao je, da u tu noćnu kavanu ne dolazi ništa boljega, sasvim obične ulične djevojke, koje nisu
više za njega. U svojoj višegodišnjoj diplomatskoj karieri naučio se je već na nešto boljega. Pridje opet
brzoglasu i nazva. Posljednje su mu rieči glasile:
-Dobro, onda dodjite obje!
U dvorištu iza noćne kavane Bodner, nadogradjena je uz kuću jedna dugačka drvena prizemna zgrada. Ciela je
zgrada izpregradjena na male prostorije, čije su stiene bile izšarane fantastičnim modernim slikarijama, a na
stropu svake prostorije bio je dosta velik okrugli otvor, pokriven sa debelim staklenim poklopcem. Ljeti su ti
poklopci bili otvoreni. U svakoj je prostoriji pred vratima bio u dugačkom drvenom sanduku cvjetnjak sa
zelenim ljestvicama, po kojima su se penjale i izprepletale zelene lozice i sa gustim lišćem, te bliedo modrim
cvietovima zvonasta oblika zastirali pogled u prostoriju i onda, kada su vrata bila otvorena. I po stienama su
bile vaze na drvenim stalcima, a iz njih se spuštalo niz stienu cvieće i lozice, tako da je svaka ta prostorija
izgledala kao kakva vrtna sjenica. Mudri kavanar, znao se je na taj način pobrinuti, da svojim gostima dade i
ljeti ono, što im treba, da im tako dočara malo prirode. Ljeti ljubav cvjeta u prirodi baš kao i cvieće, u zelenilu
i u cvieću njezina je opojnost jača. Naravno, nije dobri kavanar u te prostorije nasadio cvieće zato, da njegovim
gostima ljubav bolje miriši, nego zato da sada u ljetu ne odu za ljubavlju u prirodu i da njegova kasa ne presuši
ni za vrieme ljetne žege.
U jednoj od tih prostorija sjedio je već u devet sati navečer Gursuzović medju dvjema damama. Pokraj jedne
od njih sjedio je još jedan elegantno obučeni gospodin srednje dobi sa monoklom na oku - gospodin savjetnik,
kako su ga dame nazivale, Vaclav Novotnv, tako se je on zvao, bio je doista savjetnik na jednom poslanstvu.
Prijateljevao je sa Gursuzovićem, jer su im njihovi diplomatski poslovi bili često zajednički i uzajamni.
Gursuzović ga je te večeri pozvao, jer njegova Luli, koju je na brzoglas naručio, nije mogla doći sama, već je
morala povesti sobom i svoju prijateljicu Lizi, koju je baš dan prije - već treći put - otjerao muž, jer ju je opet
jedanput bio zatekao kod kuće, kada se je nenadano povratio, nekoga trgovačkog putnika i to baš u svojoj
rodjenoj sobi. Zato ju je Luli morala k sebi primiti i naravno te večeri sobom povesti, da si sama kod kuće ne
dosadjuje.
Naiprije se je počelo sa nekim osvježavajućim pićem. Nu Gursuzovića nije takvo piće oduševljavalo i skoro je
na stolu iz leda virio grljak boce od pjenušca. Crno obučeni konobar, ulizane i na sredini tjemena p recizno
57
razdieljene kose, točio ga je sa velikom važnošću i pažljivošću. Svakoga puta, kada bi flašu primakao novoj
čaši, stavio bi se u položaj naklona i sastavio noge kao vojnik u pozoru. Uviek se držao pri tome u respektnoj
udaljenosti od gostiju, naročito od dama, te je s najvećom diskrecijom izbjegavao, da u njih gleda. Dame su
naravno izrazile želju, da bi nešto i jele, jer nisu dospjele prije odlazka večerati. U kavani, doduše, nema
kuhinje za jelo, nu zato ima bečkih kobasica, sandwicha, sardina, raznih sireva i svakakovih sladkiša. Za žedne
želudce još čednijih dama dosta je i to. Ta nisu one tako ni izbirljive.
- Luli, odkako te već nisam vidio! - uzkliknu razdragano Gursuzović, kada je konobar izišao, i zagrli svoju
Lulicu. - Već dugo, zar ne?
- Već dugo, dugo! Ništa ne misliš na mene. Čekaj, čekaj, moj diplomate, već ćeš se ti jedanput sjećati svoje
Lulice! Zločest si! - odpjeva Lulica u bečkom narječju i malo ga potegnu za uho.
- Ah p usti to, ti z naš, da te volim. Pusti to sada. Znaš da sam ja uviek zaposlen, a i večeras, večeras... da, i
večeras sam zaposlen, nu tako sam veseo, tako sretan, da bih cieli sviet zagrlio. Oh, volim tebe, volim i ovu
tvoju prijateljicu - kod tih rieči zagrli i Liziku - i tebe, da, i tebe, Vaclave, volim. Sviju volim. Veselimo se i
pijmo na to veselje!
Svi se mašiše za visoke stalke kristalnih čaša kao marljivi kopači za držke motike, podigoše ih i pogledaše se
svi naizmjence u oči držeći čaše u zraku - tako se to čini u svim dobrim družtvima - i izpiše. Gursuzović je čašu
držao u desnoj ruci, a lieva mu je bila još uviek savita oko golog Luličinog vrata.
Lizika i N ovotnv nisu se bili j oš pr imakli sasvim b lizu j edno k dr ugomu. Novotnv j e s jedio n ešto malo
ukočeno, kako to i pristoji čovjeku njegova položaja, napose i družtvu sa damom, kojoj je istom predstavljen.
Lizika je pak gledala izpod oka i očito ga baždarila. Tko zna, često puta su u te velike gospode malene
novčarke. Pa onda ima ih svakakovih. Treba se prije malo onjušiti. Nu kako su se čaše praznile, tako se je u
istom razmjeru smanjivao prostor, koji ih je dielio. Doskora su se i njih dvoje zagrlili. Gursuzović je postao sve
oduševljeniji. Oko deset sati stigla je prva viest. Zvali su ga na brzoglas, a kada se povratio, poskakivao je od
veselja, i prije nego je sjeo, prihvati čašu:
- Pijmo!
Opet svi digoše čašu. Gursuzović je zaboravio ceremoniju medjusobnoga gledanja, nagne i izkapi, a zatim
podiže čašu u zrak i baci je na pod. Čaša zazvoni, a komadići stakla prasnuše se po podu. Dame zavrisnuše u
jedan glas i skočiše. Lizika je sjela Novotnvu na krilo, tobože od straha. Lulika skoči na stolac i podiže suknju
do koljena vriščući dalje i sagne se, da tobože vidi, da joj se nije što nogama dogodilo. Gursuzović vrisnu
takodjer, obujmi Luliku r ukama i znad koljena i p renese j e nekoliko p uta kroz sobu, a o nda j e uz s mieh i
vriskanje sviju spusti na kožnati divan, što je bio smješten u u glu sobe. Lulika je ležala na uzmaku i mahala
nogama po zraku, a rukama držala Gursuzovića za kose, dok se je on pognut povlačio natrag i rukama nastojao
odstraniti njezine prste iz svoje kose. Lizi se na Novotnivevu krilu savijala nešto od smieha, a nešto od toga,
što ju je on po rebrima škakljao. Gursuzović je zapuhan i razčupane kose popravljao svoj ovratnik i kravatu, a
Lulika je brisala suze, koje su joj od smieha bile udarile. I Lizika je sjela opet natrag na svoje mjesto. Naravno,
obje su izvadile iz svojih ručnih torbica šminku. Trebalo je popraviti, što su suze i smieh pokvarili.
- Sigurno je bila neka dobra viest na brzoglasu, kada si se toliko razigrao - reče Vaclav.
- Kolosalna viest. Sve ide u najboljem redu. Imam ih, ne će mi izbjeći - odgovorio je Gursuzović sav izvan sebe
od veselja.
- Koga imaš? Sigurno neke prijateljice - dobaci Lulika tobože ljubomorno.
- Ah, kakove vražje prijateljice! Njih, njih imam! Ha, ha, ha - nasmija se obiestno Gursuzović - njih, ha, ha,
ha... fratre! Imam ih!
- Kakve fratre? - upitaše svi u jedanput.
- Ha, ha, ha - cerio se Gursuzović dalje -to će biti divno!
- Što, hoćete li ih možda pozvati ovamo? Ah, to bi zbilja bilo divno - povika Lulika, i svi prasnuše u smieh.
- Fratre, fratre, ah divna ideja, - povika i Lizika - dajte ih pozovite odmah! Ah, kako će to biti zabavno!
- Divno! - povika opet Lulika.
58
- Nisam još nikada lumpala sa fratrima. Oh, dragi Gursuzoviću, dobro moje, daj učini to. Ne ćeš valjda biti
ljubomoran - i jednom ga rukom zagrli, a drugom potapka po licu.
Gursuzović prasnu opet u smieh i povika:
- Pijmo u zdravlje fratara, a za nekoliko ćemo dana dati piti i njima! Danas pijmo mi i bez njih - i prinese čašu
k ustima.
Kod dama je nastupilo malo razočaranje, kao da su se bile čas prije ozbiljno ponadale, da će Gursuzović
pozvati fratre. Nu doskora im se povrati dobro raspoloženje. Novotnv se domislio po prilici o čemu se radi i da
se preko toga priedje, zametnu drugi razgovor, koji se je kretao oko nekog diela donje ženske odjeće. Obje su
dame u tom duhovitom razgovoru sudjelovale. Nu Gursuzović se nije u taj razgovor miešao, kao da ga nisu taj
čas zanimale pikanterije i dvolični izrazi, koje je Novotnv u tom razgovoru birao, a u čemu su ga dame sa
velikom vještinom izdašno podupirale. Gursuzović se toga časa zadovoljavao time, što je držao rukom Lilikinu
nogu, a lice mu je sjalo od nekog veselja, koga su mu sigurno pribavile misli na lovinu, do koje je došao i koja
će mu donieti sigurno promaknuće, možda i kakvi orden, a što je najvažnije, nakon takvoga uspjeha i zasluge
za d ržavu, sigurno će biti povećana i novčana sredstva, koja su mu i do sada u dosta ve likoj mjeri na
razpolaganje stajala kao fond za njegov diplomatski rad.
Novotnv j e prešao na p ripoviedanje kr upnih i mastnih šala, što j e o pet i zazivalo s mieh i hihot, a što j e i
Gursuzovića probudilo iz njegovih misli. Pilo se je. Konobar je lukavo ulazio, izmjenjivao boce, točio čaše,
donašao cigarete i crnu kavu. Dame su sjedile na krilu svojih kavalira. Novotnv i Lizika kao da su se o nečemu
sporazumievali. Gursuzović je opet razbijao čaše, nu ne više o pod, nego o stiene i o strop. Crna mu je put lica
dobivala neku žućkastu boju, vlažnu od znoja. Donja mu se je usna malo objesila. Od vremena do vremena
pričinjalo mu se, kao da je umoran, te bi zašutio, naslonio se na stol desnim laktom, podbočio glavu dlanom,
dok bi desnu ruku pomicao po vratu, plećima i lievom Luličinom boku, kao da nešto traži. Lulika bi mu tada
zavirivala u lice, pružila bi se na njegovu krilu gotovo u vodoravnom položaju, dizala bi po jednu nogu u zrak
i pokazivala svoje svilene čarape. Primala bi ga rukom za nos ili za podbradak i potezala, a Gursuzovićeva bi
se glava kod toga njihala sad na desno sad na lievo, dok bi mu oči buljile uviek u istu točku. Lulika je govorila
nježno:
- Ej, diplomate, što si se snuždio? Pusti k vragu svoje fratre, tu smo mi, tu sam ja, tvoja Lulika!
Gursuzović bi se na to trgnuo, Luliku štinuo za bedro, da je zavrisnula i za osvetu ga za kosu potegla.
Gursuzović poviče opet:
- Pijmo, Vaclave, što si se ukočio, kao da ti na krilu sjedi ciela tvoja republika, a ne ova mala Švabica! Čast
tvojoj republici, ali ona sigurno ne plaća za usluge svojih diplomata tako dobro kao moja vlada... ha, ha, ha,
dok je revolucionara bit će naših fondova, pa makar dolje svi umirovljenici pomrli od gladi čekajući na svoje
mirovine! Ha, ha, ha!
Gursuzović je već težko izgovarao rieči i zamjenjivao pojedina slova, kao da mu je jezik počeo oticati.
Opet se je pilo. Nu nešto prije pol noći nije više pomagalo n i Lulikino povlačenje za nos i podbradak.
Gursuzovićeva se je glava skliznula sa dlana i spustila na ruku pruženu po stolu. Zaspao je. Svladali ga fratri,
fondovi, darežljiva vlada, gladni umirovljenici, savjestna služba... nedužna razonoda i zabava, na koju ima
pravo s vaki d iplomat, š to u i nozemstvu na s vojim ledjima no si d io s uvereniteta s voje d ržave. L ulika je
poznavala slabost kavalira pa reče:
- Neka, neka malo počine. Za pola će sata biti opet na svom mjestu, a onda dolazi liker, crna kava, luksuzni
auto sa diplomatskim brojem i sve će biti opet u najboljem redu. - Zatim se spusti polagano sa njegovih koljena
i primače se Liziki i Vaclavu, da nastave zabavu u troje.
Pol sata iza polnoći unišao je u sobu kavanski pikolo i donio jednu cedulju za Gursuzovića. Probudiše ga.
59
- Imam ih u rukama - progundja Gursuzović, budeći se i gledajući blesasto u družtvo, u čaše i u mokri stolnjak,
što je bio već zamazan od pepela cigareta.
- Gursuzoviću, jedna cedulja za tebe - reče Vaclav, uze od pikola cedulju i pruži je Gursuzoviću. Gursuzović
se trgnu, pograbi jednom rukom cedulju, dok je drugom trljao oči i mokru bradu. Pročita, ustade i reče pikolu:
- Neka odmah dodje ovamo!
Pikolo je mali krzmao, a onda reče:
- Nismo ga pustili unutra, jer... jer je tako loše obučen.
- Ništa zato, neka odmah unidje ovamo - reče Gursuzović i poče šetati po sobi otresajući nogama kao da su mu
utrnule.
Za čas unidje u sobu otrcan čovjek sa crnim očalima i crvenom bradom, te se postavi pred Gursuzovića, držeći
u rukama veliki sivi, zamazani šešir.
- Govori, gdje su? Jesu li fotografirani? Jeste li im zapamtili fizionomiju?
Čovjek je šutio, kao da je niem.
- Što j e? Govori! - poviče Gursuzović i primače mu se bliže.
Čovjek spusti šešir na zemlju i skide brzim pokretom obih ruku od jedanput velike crne očale i crvenu bradu,
izpod kojih se ukaza žuto i suho Špiclerovo lice. Očale i bradu trpao je u džep gestom, koja je odavala očitu
nepriliku, u kojoj se je nalazio, a onda spusti pogled na pod i reče tiho i zdvojno:
- Nažalost n išta! Umakli s u. N ismo nikoga prepoznali, n ismo m i m ogli n i v idjeti lica; a k amoli u pamtiti.
Zametnuo im se trag.
- Što... o? Lopovi! Pustili ste ih pobjeći... povika Gursuzović i gurnu Špiclera šakom u prsa, a ovaj zatetura i
bio bi pao, da se ne ustavi o zid.
- Auto, auto, brzo auto! - vikao je Gursuzović kao pomaman, vrteći se po sobi sav zapjenjen od biesa.
Na t u n jegovu divlju viku dotrča konobar. Dame su sjedile ukočeno na svojim mjestima, a Vaclav se
približavao Gursuzoviću, kao da ga ide umiriti. Nu on je dalje vikao i lupao nogama po podu.
Vaclav po gleda konobara, koji j e s tajao hladokrvno i koji j e od s voje mladosti navikao takvim izgredima i
pijanih gostiju, kimnu mu glavom, pokaza na Gursuzovića i reče:
- Konobaru, račun! - i zatim ode na drugi kraj sobe, kao da ga nimalo ne zanima taj prizor i ono, što iza toga
sada dolazi, i kao da ga se ne tiče ništa ono, što je te večeri bilo.
Konobar izvadi iz listnice već gotovi račun, pruži ga Gursuzoviću i reče ponizno i uslužno:
- Odmah ću naručiti auto.
Gursuzović pridje k stolu, lupi biesno šakom po njemu, pogleda zakrvavljenim očima na drugi kraj sobe, gdje
je Vaclav stajao okrenut k stieni, kao da promatra jednu slikariju izradjenu običnom ličilačkom rukom, izvadi
listnicu i ba ci na s tol nekoliko pl avkastih ba nknota, i zbaci n ekoliko bo gumrzkih kletvi i odj uri i z s obe.
Konobar pobra novce, pogleda hitno računsku svotu i ode za njim. Špicler se tri put pokloni, zaželi družtvu
laku noć i odgega iz sobe na svojim krivim nogama. Vaclav se približi damama, uze ih izpod ruke i ode
ponosno medju njima, kao da idu na pir.
60
IX.
N a bečkom južnom kolodvoru opraštala se je plava gospodjica s Anom. Putnici su vrvili po nogostupima kao
mravi u mravinjaku. Nedjelja je, pa mnogi putuju, a brzi vlak što odlazi iz Beča prema Grazu i dalje do Zagreba
u 9.15 sati uviek je pun. Na kolodvoru obični prizori opraštanja, nespretnog uzpinjanja u vagone onih koji
riedko putuju, brkati većinom malo pogureni sluznici, što turaju hrpe kovčega na svojim kolicima, dim
lokomotiva pod podk rovljem, šum vlakova koji ul aze i i zlaze, da htanje l okomotiva, z akašnjeli p utnici
razočaranog lica...
- Unidjite, zaposjest će vam tko mjesto - govorila je Ana - odmah će vlak poći. Eno, tamo već stoji željeznički
činovnik sa crvenom kapom i pločicom u ruki i odmah će dati znak.
- Idem, idem, - odgovori gospodjica - Ana molim vas, recite gospodinu Dulibiću, da sam ga dala još jedanput
liepo pozdraviti! Tako mi je neugodno kako smo se razstali.
Gospodjica se je, naime, bila odlučno spremila, da se sa Dulibićem oprosti onako, kako je odgovaralo njezinom
čuvstvu i njezinom srdcu, da mu reče nešto osobitoga, nešto srdačnoga, prijateljskoga, dapače nešto više nego
prijateljskoga, i da se razstanu u uvjerenju, da će se opet skoro vidjeti. No u času kada su se opraštali bila je tako
zbunjena, da nije mogla smoći ni jedne rieči, koja bi odgovarala onome što je osjećala. Izustila je Je tek običnu
oproštajnu rieč: - Do vidjenja, ne zaboravite me! Dulibić je bio gotovo isto tako zbunjen te je ostao ukočen,
poražen kao čovjek, koji je dobio neku nenadanu poraznu viest, koja mu je porušila sve nade i planove.
- Reći ću mu, da ste odputovali misleći na njega - reče Ana - a onda se zagrliše i gospodjica se uzpe u vagon,
i vlak krenu.
Gospodjica je bila u jednom odjelu trećega razreda. Sva su mjesta bila zaposjednuta. Ona je sjedila kraj
prozora. Pokraj nje sjedila je stara žena, koja je svaki čas duboko uzdisala i kadkada obrisala suhom staračkom
rukom suzu. Usuprot njoj sjedila je žena po izgledu malogradjanka, ili napola seljakinja. Njezin muž je stajao
usred odjela i sredjivao prtljagu. Iako je vlak već bio dobrano odmaknuo od kolodvora, nije nikako mogao
staviti u red obilnu prtljagu, koju su sobom nosili. Njihovo dvoje djece, curica i dječačić, sjedili su na istoj
klupi kao i gospodjica pokraj one stare žene. I djeca su svojim savjetima pomagala otcu kako će bolje spremiti
prtljagu. Napoko iza toga čovjeka unišao je drugi putnik, debeljkast čovjek, koji je takodjer trebao mnogo
vremena dok se smjestio. Nekoliko je puta skidao sa police svoj kovčeg i stavljao ga natrag, nešto vadio iz
njega, a n ešto o pet i z d žepova u njega stavljao. P od s ebe j e s motao gunj, d a mu b ude mekše s jediti, s kinuo
ovratnik, zatim kaput, a malo kasnije i cipele te je navukao neke papuče. Onda se smjestio u uglu, mičući se i
tražeći kako bi našao čim povoljniji položaj svome tielu, koje je očito vrlo cienio. Jednom riečju, smještao se,
kao da kani u vlaku ljetovati.
Gospodjica je sviju promatrala bezazlenim očima. I drugi su nju gledali, kao što je to obično da se medjusobno
gledaju u vlaku putnici, koji se tako slučajno nadju nepoznati na tako malom prostoru osudjeni, da kraće ili
dulje vrieme skupa jedni kraj drugih proborave, iako ih ništa na ovom svietu i na tome mjestu medjusobno ne
veže, nego jedna jedina želja, posve naravna i čovjeku prirodjena, da za vrieme svoga putovanja svaki čim
udobnije sjedi i da čim manje te svoje udobnosti na korist drugoga žrtvuje. Obično putnici, koji se tako slučajno
u t iesnom o djelu na dju, gl edaju jedan drugoga ne prijateljskim pogledima i ne g ovore medjusobno s ve dotle,
dok vlak ne stane na kojoj većoj postaji i dok ne navale novi putnici. Tada starosjedioci osjete od jedanput
medjusobnu solidarnost i zajedničkim silama odbijaju nove nasrtnike te zatajuju prazna mjesta, koja se još
uviek nalaze. Tek iza toga počinju prijazni pogledi i razgovori, koji često nakon nekog izvjestnog vremena
svršavaju sa gotovim prijateljstvom, i kada se razstaju ljudi koji se do tada nikada u životu nisu vidjeli, niti će
se možda ikada vidjeti, opraštaju se tako srdačno, kao da su skupa odrasli. Svega toga gospodjica nije znala, jer
je tako riedko putovala i to tek na kojoj kratkoj prugi, pa ju je iz početka čudilo, što su svi suputnici tako
neprijazni i što tako sebično izgledaju.
61
Putnik u uglu zatvorio je oči i ruke složio na omašnome trbuhu. Izgledalo je da spava. Njegov je susjed tada
nekako našao mjesta za svoju obilnu prtljagu, a onda sjeo pokraj svoje žene i brisao znoj. Nu nije dugo sjedio.
Nakon što je sa ženom i djecom izmienio nekoliko rieči, koji je razgovor izgledao kao neko obiteljsko vieće i
dogovor, ustao je, skinuo sa police svežanj zamotan u bielu krpu i metnuo ga na ženino krilo. Ona ga razveza
te odmota unutarnji papir, iz kojega se pokaže krila, bataci i bielo meso pečenoga pileta te komad domaćega
kruha. Muž je dotle izvadio i otvorio džepni nožić. Djeca su se napried nagnula i velikim očima gledala u
razvezani svežanj, ili bolje reći u pileće batake. Mati im je dielila, a dieleći odmjerivala komade očima, jer je
očito htjela pravedno podieliti. Za čas su pucketale sitnije košćice pileta, koje je sigurno još jučer skakutalo
negdje po dvorištu, i koje je moralo poginuti za volju ovoga putovanja.
Starica je micala usnama, kao da sama sobom nešto govori, a putnik u kutu otvorio je nekoliko put oči i
pogledao nestrpljivo i prezirno obitelj što je jela, naročito djecu što su usuprot njega sjedila i držala svako u
jednoj ruki komadić kruha, a u drugoj komadić pileta, kao da ga je njihovo žvakanje smetalo i kao da je htio reći
... zar ću to morati gledati i slušati cieli dan - kad će li već jednom prestati? Gospodjicu je to zabavljalo kako
djeca slastno jedu i kako se kraj toga drže ozbiljno, kao da slušaju Propovied svog katehete.
Okolica, kroz koju je još za sada vlak prolazio, nije gospodjicu zanimala, jer joj je bila poznata, nu svejedno je
gledala kroz prozor. Vjetar što je nastajao samo od brzine vlaka, igrao se sa pramovima njezine kose. Bila je
zadovoljna, što putuje, kao svaki putnik na početku vožnje, prije nego ga počnu umarati dosada i drndanje
vlaka. Kada je vlak stigao u Bečko Novo Mjesto, onaj putnik u kutu, koji se bio smjestio tako kao da će u vlaku
ostati cielo ljeto, užurbano je obuo cipele, obukao kaput, pograbio svoj šešir i brzo izašao iz vlaka, noseći
ovratnik u ruki, jer nije imao vremena da ga stavi oko vrata, a na njegovo je mjesto sjeo novi putnik, postariji
čovjek, dobro obučen, prosiede kose, sa zlatnim oćalima i debelim zlatnim lancem na prsluku.
Kako se je sunce sve više dizalo na obzorju, tako je u vlaku bivalo vrućije. Svi su pomalo brisali sa čela znoj.
Žena što je sjedila usuprot gospodjici postala je prijaznija, nakon što je svežanj bio prazan. Ona je prva počela
razgovor, naravno o vrućini i o tom, kako je težko putovati s djecom. Govorila je da su njezina djeca doduše već
velika i pogledavši djecu i zabrinutim okom dodala, kako je to ipak doba kada na njih treba najviše paziti, jer
su u toj dobi najnemirnija. I doista, djeci je skoro počela dosadjivati vožnja, pa su se uzvrpoljila. Svaki čas bi
koje od nj ih ustalo i izišlo na hodnik, što naravno mati nije mogla dozvoliti, nego ih je odmah natrag zvala.
Onda je počela govoriti starica. A onda opet mati djece upitala gospodjicu, da li i ona putuje daleko. Odmah je
pripoviedala da oni p utuju u Š tajersku, t amo ne gdje malo da lje od Graza. Starica j e p ostala skoro vrlo
razgovorljiva. Pripoviedala je zašto je putovala u Beč i zašto se tako brzo iz Beča vraća; kako je njezin sin što
živi u Beču, i kod koga je bila u posjetima krasan čovjek, izvrstan sin i dobar radnik, nu snaha, to da je neka
zmija, p rosta že na r azsipnica i b ogzna, što j oj j e još s vega na l edja n atrpala. Ona j e p utovala u Bruck na
Muri. Tamo je imala kćer, kojoj sada ide. Naravno, njezina je kći najuzoritija žena što je na svietu ima. Ima
dvoje djece, baš kao i ovo dvoje što kraj nje sjede. Siedi je gospodin iz početka čitao, a onda s e upustio u
razgovor sa svojim susjedom. Razgovarali su nešto o vjeri o svećenicima. Čini se, da su bili istih nazora i da su
se dobro sporazumili.
Gospodjica je gledala i slušala, a kadkada razgovarala sa staricom i sa ženom, što je usuprot njoj sjedila. Čim
je vlak odmicao dalje, tim je više mislila na Dulibića i na Anu. A onda je mislila i na svrhu svoga puta. Često
put bi zatvorila oči i htjela si predočiti sliku grada u koji putuje, nu toj joj nije nikako uspievalo. Iako joj je
Dulibić pokazao točno nacrt i nekoliko razglednica, nije si nikako mogla stvoriti slike toga grada. Opet je
razgovarala a onda čitala, i tako joj je vrieme prolazilo. Nekoliko put se je zaustavio pred vratima odjela čovjek
crne puti, zakrvaljenih i podbuhli očiju, te je sviju gledao izpitujujućim pogledom. Na gospodjicu je pravio
utisak neke odvratnosti, a činilo joj se da nju naročito gleda pa bi svaki put, kada se je on na vratima pojavio
zakrenula glavom i pogledala kroz prozor. Nu Gursuzović čovjek krvavih očiju, nije se zaustavljao samo pred
vratima toga odjela, nego je vrludao po cielom vlaku sa dvojicom svojih agenata. Zavirivali su u svaki odjel.
Gursuzović je očajno tražio ona dva trgovca. Kada je noćas iztrčao iz kavane, nije sam znao kuda ide. Nešto od
alkohola, a nešto od biesa, u koga ga je natjerala Špiclerova viest, bio je sav izvan sebe te je jurio ulicama kao
bez glave. Nešto je morao učiniti odmah, smjesta, nu nije sam znao što. Uzeo je taxi, odvezao se na Južni
kolodvor, prošao sve čekaone, nu još nije znao zapravo što radi. Kada je ponovno došao na zrak, nije znao kojim
bi pravcem udario, pa zastade i poče se siliti na razmišljanje. Da li će dolje negdje biti izvršena koja
62
revolucionarna akcija, da li će ti ugroziti državu i njezino jedinstvo, to ga nije nimalo zanimalo. Neka si drugi
time r azbijaju gl avu. Njega je mučilo i u bies natjeravalo, što njemu Mitru Gursuzoviću, tako glasovitom
policajcu i špiunu, koji je u diplomatskom fraku i sa svim blagodatima ekstrateritorialnosti već toliko godina
tjera vješto svoj zanat na zadovoljstvo svojih poslodavaca, izbježe tako mastna lovina, a s njome promaknuće,
orden i povišenje fonda. - Nu to još nije sve izgubljeno - promrmljao je Gursuzović poluglasno - na vlakove, na
vlakove!... Moram ih pronaći. Skupo će mi platiti, jer ću ih opisati kao još prefriganije i pogibeljnije negoli
jesu. Lanci, preslušavanje uz gramofon i žeravka po tabanima ne će im manjkati! - Pomisao na osvetu i užitak,
koji će ta osveta pružiti, malo ga umiriše i središe mu misli, te odluči poći s prvim jutarnjim vlakom do granice
vjerujući, da će ih u vlaku naći. A ako ih ne nadje u tom vlaku, voziti će se s granice autom natrag pred vlakove,
brze i osobne, pa će ih u jednom od njih sigurno pronaći. Nije njemu dosta da ih pogranične vlasti na granici
uhvate. Treba ih on uočiti još prije granice, da ih onda na granici pograničnim vlastima pokaže. Sve do kraja
mora biti samo njegova zasluga.
Gursuzović je zatim otišao u svoj ured, probudio podvornika, koji je u uredu stanovao, te ga odtjerao da još
prije dana obaviesti dvojicu njegovih najboljih konfidenta, da u osam sati u jutro budu na Južnom kolodvoru
spremni za put i za odsutnosti možda od nekoliko dana. A onda ga svladaše alkohol i umor, baci se na divan
ureda i zaspa. U jutro je neizpavan, krvavih očiju i podbuhla lica unišao sa svojim agentima u vlak, sa kojim se
vozila i plava gospodjica. Nu zaludu je zavirivao u sve odjele. U svima su bili putnici, neki stariji neki mladji,
neki obučeni bolje neki gore. Na nijednome se nije moglo vidjeti ništa sumnjivoga. Uostalom, po čemu će
prepoznati one koje traži, kada nema o njima baš nikakvih podataka. Noćas, kada je u pijanom stanju odlučio
da će ih naći u vlaku još prije granice i predati pograničnim oblastima, nije pomislio na to, da mu njegovi
konfidenti nisu mogli dati o njima nikakvih podataka i da sada nema ničega po čemu bi ih u vlaku prepoznao.
Čim je vlak dalje odmicao i čim je vrućina bila veća, tim se Gursuzović gore osjećao. Glava mu je bila kao
izdubena bundeva, u kojoj se mućka neka tekućina, a i nešto je i udaralo po njoj. Dolazila mu je mučnina. Kod
svakog jačeg pokreta, što bi vagon učinio, jače bi osjetio mučninu u želudcu i u grlu. Nije se više mogao držati
na nogama, pa unidje u jedan odjel prvoga razreda, pruži se po sjedalu i zaspa.
Čim se vlak više približavao granici, tim se je više u njemu putničtvo izmjenjivalo, te je postalo sve rjedje,
unatoč novim pridošlicama. Gospodjičini su se suputnici gotovo sasvim izmienili. Od prijašnjih ostalo je samo
onaj sa zlatnim očalima i zlatnim lancem. Osim njega bili su u odjelu još dva putnika, koji su unišli u vlak
u Grazu. Obojica s u bi li l judi u najboljim godinama, dobrog izgleda i ugladjenog pona šanja. Nešto
prije Spielfelda, zadnje austrijske postaje, probudili su Gursuzovića njegovi agenti. K ada s e s našao gdje j e,
brzo si je popravio zgužvano odielo, protrljao oči i obrisao rubčićem lice koje je bilo mastno od znoja. Jedan je
agent sjeo kraj njega i nešto mu povjerljivo govorio. Onda izidjoše obojica, prodjoše vlakom i zustaviše se pred
odjelom u kome je bila plava gospodjica. Gursuzović je neko vrieme promatrao onu dvojicu putnika, što su
unišli u vlak u Grazu, a onda opet svrnuo pogled na plavu gospodjicu, te ju je dugo promatrao. Činilo mu se, da
ju poz na, nu ni je z nao od ku da. U s ilnom mamurluku nije se mogao sjetiti, da ju je već prije vidio u vlaku.
Uobće se nije mogao pravo sjetiti ničeg onoga, što je bilo prošle noći i toga jutra. Kao jedina živa uspomena
ostala mu je jaka glavobolja i žedja, i to žedja za svježom hladnom vodom.
Austrijanci s u u Spielfeldu brzo obavili pogranične formalnosti pregledavanja putnica i prtljage. Sve se
odvijalo brzo bez ikakva uzrujavanja, i vlak je krenuo dalje. Za pet časaka zaustavio se opet.
- St. Ilj - reče jedan od dvojice suputnika, što su u vlak unišli u Grazu, i koji je gledao kroz prozor i dodao - sada
prelazimo preko granice! Kada je gospodjica čula te rieči naglo ustade, nasloni se na prozor i znatiželjno
pogleda napolje. U taj čas nahrupilo je množtvo naoružanih ljudi na prolaze vagona. Jedni u lošim žućkastim
odorama, a drugi u zelenim otrcanim, sa bodovima nataknutim na puške, a medju njima je bilo desetak ljudi u
gradjanskom odielu, nu bez prtljage. Gospodjica začudjeno pogleda u suputnika, koji je takodjer gledao kroz
prozor.
- Žandari, f inanci i policajni agenti - reče ovaj, kao da je razumio što znači gospodjičin pogled, a licem mu
preleti ironičan podsmieh.
63
Vlak je odmah krenuo dalje, jer na toj postaji stoji samo toliko, koliko je potrebno da ta vojska pograničnih
kontrolnih organa unidje. Gospođica je gledala još jedan čas kroz prozor u liepe brežuljke, koji su obrašteni
mladom borovinom, a kada se okrenu opazi, da je hodnik pun žandara. Za čas pristupi onaj zakrvavljenih očiju
sa još jednim čovjekom u lošem gradjanskom odielu i dvojicom žandara. Onaj slabo obučeni čovjek naloži
žandarima da se postave pred vrata odjela, u kome je putovala gospodjica, i da se do daljnje odredbe ne miču i
da nikoga ne puste izići iz odiela. Gospodjica je razumjela njegov nalog, malo probliedi, srdce joj poče jače
kucati, a još jače se uznemiri kada opazi, da pogledi onih zakrvavljenih očiju opet na njoj počivaju. Vlak je
medjutim prošao kroz jedan kratki tunel i unišao u mariborski kolodvor.
Gospodjica je opet gledala kroz prozor. Na kolodvorskom peronu bilo je mnogo svieta, no svi su ljudi stajali
zbijeni u jednoj grupi iza jakog žandarskog kordona. Pred peronom i na nogostupima izmedju tračnica nije bilo
nikoga osim žandara, nekoliko željezničkih činovnika, nekolicine gologlavih ljudi u trošnim i neugladčanim
gradjanskim odielima, te opet žandara. Oni žandari, koji su došli vlakom, izidjoše napolje i postaviše se pred
vratima vagona. Nasta nekakova vika. Desetak je onih loše obučenih ljudi vikalo: - Nitko ne smije izići iz
vlaka!
Neki su putnici, očito oni koji nisu razumjeli jezika, htjeli izići, nu žandari su ih natrag vratili. U vlaku su
putnici stajali na nogama, gledali kroz prozore, a onda se pogledavali medjusobno. Čuli su se upiti u nekoliko
jezika, što su si ih medju se stavljali, kao: - Što je? Što se dogodilo? Što će biti... ?
I gospodjica se obrati onom istom suputniku i zapita ga:
- Zar je to uviek na granici ?
- Jest - odgovori potiho ovaj. - Na ovoj je granici uviek velika kontrola, nu izgleda da je danas još i pooštrena.
Moralo se je nešto osobitoga dogoditi.
U istom vagonu u drugim odjelima već se je obavljala pregledba putnica i prtljage. Svagdje je trajala dosta
dugo. Čuli su se neki osorni zapovjedni glasovi, a i neki protesti putnika, pošao je red i na onaj odjel, u kome
je bila gospodjica. Unidje p olicajni komesar u tamnoj izlizanoj uniformi, zatraži putnice, pobra i h i od nese.
Odmah iza njega unidje u odjel drugi u gradjanskom odielu s okruglom vojničkom ili činovničkom kapom u
pratnji dvojice financijskih stražara i povika: - Otvarajte kovčege!
Putnici skidaše kovčege i otvoriše ih. Financijski stražari baciše se na kofere, turiše ruke u njih i povadiše sve
predmete. Za čas su kovčezi bili prazni, a klupe pune rublja i ostalih putnih potrebština, razbacanih i
izpremiešanih. P regledavali su pozorno svaku i najmanju stvarčicu. Kada su vadili stvari iz gospodjičina
kovčega, ona se malo zacrveni i obori oči. Najintimnji predmeti njezina rublja i nekih drugih protebština ležali
su na klupi, a financijski su ih stražari razmotavali i u njih zavirivali, kao da u njima traže gamad. Činovnik s
okruglom kapom naloži zatim putniku sa zlatnim očalima i lancem, da digne ruke u vis. Ovaj je malo krzmao,
nu vidjeći surovih lica žandara i financijskih stražara, koji su iza činovnika stajali i gledali ga p oždrljivim
očima, uzdahnu i podiže nevoljno ruke u vis. Jedan od financijskih stražara premetnu mu sve džepove.
Pregledavanje je završilo, nu carinski činovnik, financijski stražari i žandari nisu se odmicali, nego su stajali i
dalje kao da nešto čekaju. Gospodjica je brzo, još uviek crvena u licu, spremala natrag u kovčege drhćućom
rukom svoje razbacano rublje.
Dva sata je iza podne. U vlaku je vladala nesnosna vrućina, a putnici su uzalud pogledavali kroz prozore, ne bi
li mogli dobiti vode ili kakvog drugog pića. Na kolodvoru je bila još ista situacija. Narod je stajao na peronu u
stisci, j oš uviek i za ž andarskog kordona. P red vratima s u vagona stajali ž andari, a uz vlak s u pr olazili
željeznički činovnici, agenti i neki drugi individui, te se medjusobno dozivali i rukama mahali. U gospodjičin
odjel dodje ponovno policajni komesar, nu sada u družtvu onog odvratnog čovjeka s kravim očima. Gospodjicu
prodjoše trnci po cielom tielu. Taj čovjek pokaza prstom komesaru onu dvojicu putnika, što su u Grazu unišli
u vlak.
-
Gospodo, reče komesar prema njima, - izvolite sa mnom. Ponesite svoje stvari!
64
Ta dva putnika nisu se ni micala, nego su gledali u komesara i onoga čovjeka, a on se izdera na njih osornim
glasom:
-
Zar niste čuli? - Izvolite odmah sa mnom!
Jedan od njih dvojce ustade, pogleda komesara u oči i reče na njemačkom jeziku:
-
Želite nešto od nas? Mi ne razumijemo vašega jezika!
Komesar je već htio svoj nalog ponoviti na njemačkom jeziku, kad se umieša Gursuzović i reče:
- Što nebi razumjeli, samo se tako prave.
A onda se približi k njima i reče prietećim glasom:
-
Razumijet ćete vi već!
Oba su putnika gledala s nerazumijevanjem, a onaj isti ponovi odlučnim glasom:
Ne razumijemo jezika, što hoćete od nas?
Komesar mu tada ponovi u lošoj niemštini, da uzmu svoje stvari i da ga sliede. Oni su pitali zašto i kuda ga
moraju sliediti. Protestirali su, nu ništa nije pomoglo i odvedoše ih.
Gospodjica je gledala velikim očima i stiskala se sve više u kut. Po glavi joj se vrzla misao, što li su bogzna ti
ljudi skrivili, da ih sada nekuda odvedu. Otmjeni je čovjek sa zlatnim očalima sjedio rezignirano na svom
sjedalu, a žandari su i dalje stajali pred vratima odjela i držali puške uz nogu. U dva sata i deset časaka imao bi
po voznom redu vlak krenuti dalje, nu nije se micao, niti je bilo ikakvog znaka po kome bi se moglo zaključiti
da će se skoro maknuti.
Nakon dugog vremena, već nakon pol sata, dovedoše natrag u vagon onu dvojicu putnika, na nisu ih pustili ići
u isti odjel - nego izprazniše jedan poluodjel na kraju vagona, povedoše ih unutra i žandare premjestiše pred taj
odjel, a trojicu putnika koji su do sada tamo bili, premjestiše u onaj odjel, gdje je bila gospodjica. Ona dvojica
putnika su protestirali užarena lica. Jedan je držao u ruci putnicu i srdito lupao s njom po drugoj ruci, te nešto
govorio. Komesar mu je doviknuo sa hodnika:
- Ne uzrujavajte se, u Zagrebu će se na redarstvu sve urediti, - a onda je dodao kao da se izpričava, - zabuna se
može lako svakome dogoditi. Iza tih rieči okrenu se komesar prema Gursuzoviću, koji je pokraj njega stajao i
reče mu glasom, iz kojega je odzvanjivao malo zloban prizvuk:
- Gospodine Gursuzoviću, prevarili ste se. Putnice su posve izpravne i ovi su ljudi doista stranci, i to njemački
industrialci, tvorničari cigareta, koji putuju u svrhu nabave duhana.
- Pa š to mislite, što j e t u z a n apraviti? - upita Gursuzović, a na licu mu se izmjenjivala neka žuta boja sa
zelenkastom.
- Stvar je neugodna. Već ono što je do sada učinjeno kompromitira naše oblasti. Postupili smo s njima kao sa
kakvim banditima, i na vaš smo ih zahtjev svukli do gola, te tražili kod njih neke revolucionarne planove. Ja
perem ruke. U zapisniku sam konstatirao, da je sve to učinjeno na vaš izričiti zahtjev i unatoč toga što sam vas
upozorio, da se vjerojatno radi o zabuni.
- Pa recite, što bi bilo bolje napraviti? - prekide ga Gursuzović.
- Najbolje bi bilo da ih nismo dirali, a držim da ćete sada odustati od toga, da i onu gospodju ili gospodjicu, što
već jest, koja je s njima u istom odjelu putovala, vodimo na preslušanje i da je dademo svlačiti do gola.
Komesar je tako govorio i gledao nekako pobjedonosno u Gursuzovića i u sebi mislio sa veseljem, kako mu je
ipak jedanput taj famozni diplomat došao pod ruke. Ima već nekoliko godina što neprestano dobiva
65
predbacivanja i ukore od svojih predpostavljenih, da se na granici u Mariboru ne vrši služba kako treba, jer da
iz Beča neprestano dolaze viesti, kako tu razni tipovi prelaze preko granice, kao da šetaju na korzu, a o n da
nikada nikoga ne može uhvatiti. Znao je, da te informacije šalje Gursuzović, da tako pokaže svoju veliku
marljivost i sposobnost. A sada je nasjeo.
- Pa dobro, onda ih pustite, - promuca Gursuzović, - a one koje tražimo uhvatiti ćemo u kom drugom vlaku.
Komesar se malo napuhnu, pogleda s visokoga, i reče:
- E, ne može tako, sada je kasno! Neka sada ide sve svojim putom. Što ste skuhali to morate i pojesti. Ja sam
svoju dužnost učinio, a vi kako znate. - Dovidjenja! - Idem javiti glavaru postaje, da vlak može krenuti.
Komesar podje, da će izići iz vagona, a onda se sjeti da u ruci ima još putnice od gospodjice i onoga putnika sa
zlatnim očalima i predade im putnice, a zatim izidje iz vagona. Gursuzović je izišao za njim slomljem i
pokunjen. Vlak je krenuo sa zakašnjenjem od čitavog sata i pol. Putnicima je odlanulo, a promaja koja je uslied
gibanja vlaka nastala, omogućila im je dublje dihati, čega su bili željni nakon dvosatne muke što su ih podnieli
u užarenom vlaku, dok je stajao na pograničnom kolodvoru.
Plava se gospodjica povukla opet iz svoga kuta, primirila se i s užitkom gledala kroz prozor zelene pašnjake, što
su se prostirali koso, kao zeleni sagovi po brežuljcima i bregovima izmedju gustih borovih šuma i u male biele
kapelice s vitkim i šiljastim tornjićima, što su posijane po vrhuncima bregova. Te crkvice u onom zelenilu i
pokraj ravnih crta, koje omedjašuju šume, njive i travnike uz vijugaste biele ceste, daju krasnoj slovenskoj
zemlji svaki dan svečani izgled nedjelje ili blagdana.
Gospodjica se opet sjeti Dulibića. On joj je pričao o tim ljepotama prirode u Sloveniji. Pričao joj je kako
Slovenija leži do Hrvatske, kako će na hrvatsko tlo stupiti onda, kada vlak predje rieku Sutlu, koja čini granicu
izmedju Slovenije i Hrvatske. Obuze je neka želja, neka čežnja i pomisli, kako bi bilo liepo da skupa putuju, da
on sjedi sada pokraj nje i da joj svojim mirnim i toplim glasom tumači mjesta i predjele kroz koje se vozi. A
onda joj se pričini, da to nikako ne bi bilo moguće. Sjeti se prizora s ona dva putnika, s kojima su na granici
u Mariboru tako postupili, a onda se sjeti Dulibićeva lica, koji je poprimilo žalostan izraz uviek, kada je
govorio o putovanju u domovinu. Neki joj je unutarnji glas govorio da on, onaj liepi i stasiti i umni čovjek, koji
je njoj tako bliz i tako ugodan, bogzna zašto ne može ili ne smije putovati onuda, kuda ona sada prolazi.
Vrieme je brzo prolazilo. Suputnici su razgovarali o tom, kako vlak ima veliko zakašnjenje, nu nitko se nije na
to nimalo tužio, kao što se ljudi ne tuže ni na svakdanje nepogode, na koje se naviknu i koje podnašaju kao nešto
što mora biti. Mnogi su izgledali umorni i izcrpljeni od putovanja. I ona je osjećala umor u svim udovima, nu
ne umor koji čovjeka sili na sjedenje ili ležanje, nego onaj umor svoje vrsti, koga čovjek osjeti jedino u
željeznici nakon dugog putovanja, a koji ga sili da se kreće, da hoda, kao da će ga to gibanje odmoriti. I odluči
izići na hodnik.
Vlak je bio već blizu Hrvatske i stao j e po pos ljednji pu t u S loveniji n a j ednoj m aloj pos taji. P red malim
kolodvorom čekalo je mnogo izletnika i planinara, koji su iz Hrvatske došli na izlet u Sloveniju, kao što je to
stari običaj. Jedno desetak planinara natiska se u hodnik vagona u kome je bila gospodjica, a vlak krenu dalje.
Gospodjica se prisloni uz stienu hodnika da načini mjesta, jer su neki planinari htjeli proći dalje, zavirujući u
odjele i tražeći, očito umorni, gdje bi našli koje mjesto da sjednu. Od jedanput joj zastade dah, raztvori oči i
skoro nešto povika. Neposredno kraj nje stajala su ona dva mladića što su jučer bili kod Dulibića. Stajali su
malo zapuhani, vlažne i malo zamršene kose, lica vedra nu umorna, u svojim planinarskim odjećama i s
planinarskim torbama na ledjima... Onaj, koji ju je navečer kod čaja onako promatrao, stavi kažiprst pred usta,
kao da joj hoće reći da šuti, a zatim izvadi komadić papira, napisa na njemu nešto olovkom, dade ga gospodjici
i upita potiho:
- Je li ovo vaša točna adresa u Zagrebu? Ona pročita i odgovori: - Jest! - i htjede nešto upitati, nu on joj uze
natrag papirić, opet nešto napisa na drugoj strani, povrati joj i isto tako reče:
66
Evo V am j edne a drese. Ako bu dete k ada što t rebali, obr atite s e na nju s podpun im pou zdanjem i
povjerenjem.
Gospodjica uze cedulju i pročita u sebi: Gospodjica Ruža Gusić, Pivarska ulica broj 6, prizemno. Nakon što je
pročitala pogleda mladića, a on reče opet tiho:
Možete biti bez ikakve brige, mi ćemo bditi nad vama! - A onda se u znak opraštaja neznatno nakloni
i pomieša se medju ostale planinare. Ona smota ceduljicu, stavi je u svoju torbicu i povrati se na svoje mjesto.
Taj joj je susret bio malo tajanstven, nu nije ju uznemirivao, nego joj je, dapače, ulievao neku veću odvažnost
i sigurnost.
U Za greb je vlak s tigao u os am sati umjesto šest i pol. G ospodjica j e i zišla iz k olodvora n ošena b ujicom
putnika, koja je tekla kroz izlaz iz kolodvora. Držala se uz služnika, koji je nosio njezine kovčege.
Kada je izišla iz kolodvora stade kao zapanjena. Prenerazila ju je slika, koja je pred njom bila. Pred kolodvorom
je veliki i široki prostor, što se sa sjeverne strane pretvara u divni park, koji se nalazi dolje nizko, oko tri metra
duboko i zpod t rga. T o j e Trg K ralja Tomislava, pr vog h rvatskog kralja n arodne k rvi, k oji j e g odine 925.
okrunjen na D uvanjskom p olju. Uz t aj trg s jedne i druge s trane, ne koliko m etara na d nj egovom razinom,
pružaju se dvie linije skladnih i liepih kuća, pokraj kojih idu ravne i uredno asfaltirane ulice paralelno sa
dvjema alejama lipovih stabala, koje se pružaju dalje preko Akademskog i Zrinjskog trga u duljini od gotovo
tisuću metara. Ti se trgovi nastavljaju jedan za drugim, a zasadjeni su ogromnim i sjenovitim platanama.
Gledala je sa kolodvora u te parkove, te u bizarnu zgradu Umjetničkog Paviljona, što dieli trg kralja Tomislava
od Adademskog trga i što na gledalaca tako djeluje svojim čudnim staklenim krovom i čudnim dimnjacima. Iza
svega toga, tamo daleko u večernoj plavkastoj maglici uzdiže se tamna Zagrebačka Gora, pred kojom se kao
pred ogromnom kulisom uzvisuju dva visoka i biela tornja zagrebačke katedrale na kaptolskom brežuljku. Ta
slika u svojoj mirnoći i skladnom veličanstvu djeluje kao melem na dušu svakog Zagrebčana, kada se u Zagreb,
pa i nakon najkraće odsutnosti povrati, a kao začarani i ružama obrasli dvor na svakog onoga, tko te trgove vidi
prvi put kad izalazi iz kolodvora - obasute jutarnjim ili večernjim zrakama ljetnoga sunca.
Gospodjica je stajala i gledala kao začarana i sigurno bi bila još dugo gledala, da je nije služnik upitao, hoće li
uzeti taxi. Ona se sjeti, da joj je Dulibić rekao neka se sa kolodvora ne vozi taxijem, nego neka uzme kočiju, da
bude mogla bolje uživati u pogledu na taj dio grada i reče:
- Ne, nego kočiju!
- Hm! izusti služnik, kao da je dvojio, hoće li to biti moguće, i spusti kovčege na pločnik. Samovozi, koji su
pred kolodvorom stajali u redu, odlazili su jedan za drugim i odvažali putnike. Tek tamo. posve na kraju, stajale
su čedno dvie kočije, kao posljednji svjedoci, koji imaju posvjedočiti no vom pokoljenju, d a j e nekada bilo
drugačije, dok su ljudi s užitkom sladokusaca polagano pili iz čaše života i dok nisu mahnitom brzinom jurili
kraj ljepota, što im je Svevišnji na ovoj zemlji za užitak pružio.
Služnik se je i zdigao na nožnim prstima i rukom domahivao starom kočijašu. što je sjedio pognut na boku
kočije 1 gledao u zemlju s istim mirom s kojim su i njegovi slabi konjići spustili svoje glave i bezćutno gledali
u pločnik. Jedva ga je dozvao. Kada je kočijaš prišao bliže, gospodjica se uzpe u kočiju 1 sjede jedva skidajući
oči sa slike, koja se pred njom pružala. Služnik se udaljio čim je svoju naplatu primio. Kočijaš se na boku
napola okrenuo natrag i čekao nalog kuda će voziti. Gospodjica izvadi iz torbice svoj mali notes, otvori ga,
nešto Pročita i reče njemački u bečkom narječju:
-
Vozite me na Trg Kralja Oslobodioca broj 16!
Kočijaš se na to okrenu posve natrag, pogleda gospodjicu i zakrenu nekoliko puta niečno glavom. Ona se
dosjeti, da je to rekla na njemačkom jeziku i da on vjerojatno ne razumije, pa onda odmah ponovi to isto na
hrvatskom jeziku. Nu kočijaš ponovno zakrenu glavom i reče:
- Gospodjice, toga trga nema u Zagrebu!
- Kako? - začudi se gospodjica i nadje se u neprilici.
67
- Nema, ne! Ja sam stari fiaker, pa bih morao znati, kada bi takav trg postojao.
- Ali, kako ne ? - reče gospodjica, - evo, v idite i mam tu
mogli izmisliti tog imena.
- Je, j a o nda ne z nam! - reče kočijaš neodlučno, jer
sigurnost, a onda se ogleda naokolo, mahnu rukom
podrezanoga brka, što je na pločniku stajao i držao ruke
n apisano. O ni, koji s u mi t u a dresu d ali, n isu valjda
je njezina argumentacija očito pokolebala njegovu
jednom suhom, siedom služniku upalih obraza i
otraga, i doviknu:
- Ej, Blaž, dodji mali sim!
Stari služnik s crvenom vrbcom oko služničke kape pridje polaganim korakom.
- Reci Blaž. jel ti znaš, gde bi bil Trg kralja... tu zape i ogleda se na gospodjicu, veleći: -Kak s te r ekli
gospodična?
- Kralja oslobodioca! - upade gospodjica.
- Da, kralja oslobodioca, - ponovi kočijaš, nisam nigdar čul, da takav trg u Zagrebu postoji!
- Kak ne znaš, - dobaci služnik. - Em ti je to židovsko groblje!
Gospodjica se namršti, jer joj se pričinilo, da se stari služnik šali i reče ljutito:
-
Ali, kakvo groblje: to mora biti jedan veliki trg!
- Jest, jest, gospodjice, to je jedan veliki trg, - reče služnik, a onda pogleda kočijaša i nastavi prema njemu: - Pa
to ti je Trg jsj! Kaj ne znaš, da se tom trgu veli i židovsko groblje?
- Aa, Trg N! - dosjeti se kočijaš, popravi šešir i povuče ga malo niže na čelo, primi uzde i htjede potjerati.
- Čekajte malo! - reče gospodjica, kojoj se je pričinila nerazumljiva ta mnogoimena pripoviest, pa se pobojala,
da je kočijaš ne bi vozao po gradu od jednog trga do drugog, te htjede se osvjedočiti, da li doista on zna, kuda
je treba voziti i upita:
- Kako je to s imenima toga trga?
Služnik se primakne malo bliže, metnu ruku na spušteni krov kočije i poče razlagati mirom i sigurnošću
dobroga poznavatelja svih gradskih prilika i neprilika:
- Eto gospodična, to vam je ovako: To je jedan veliki novi trg, koji je izgradjen odmah poslije rata. Dok se trg
još izgradjival i dok gospoda gradski zastupniki nisu tome trgu još bili ime, pribili su gradski ingjinjiri na svoju
ruku na tom trgu jednu ploču s nadpisom Trg N tako, da se znadu orientirati dok trg dobije pravo ime. A onda
trg nije dugo imena dobil, jer su oni od vlade zahtevali, da se trg nazove imenom kralja oslobodioca, - potra ga
križ Božji! Naši su pak gradski oci šutili, držeći se valda neke stare šege, ili kako se to već zove ta naša pravica,
i pravili su se da ne čuju. I tako je to trajalo dugo, sve dok je kod nas bilo naših otaca. A onda, kada ih više nije
bilo, i kad su tamo na gradu postavili ne ke druge, bogzna t ko su, i koji nisu više naši stari gradski oci, nego
slušaju, eto onda je taj trg dobil drugo ime. Ali za to se ime malo zna, jer dok je to tako dugo trajalo, i dok je
trg dobil to ime, dotle su mu sami ljudi dali već jedno treće ime. Evo kako: - Tamo su sagradjene odmah poslije
rata velike kuće. Onda je bilo mnogo novaca, a te kuće su sagradili naši Židovi koji imaju najviše novaca, jer
znate za velike kuće trebaju i veliki novci. A onda su došla druga vremena. Oslobodjenje je išlo dalje i kod nas
su ljudi oslobodjeni od mnogo toga, a bormeš i od svojih penez, i oni koji su na tom trgu sagradili one velike
kuće, malo su se zaletili. Kuće su koštale više nego je bilo novaca. A onda su oni malo po malo se zadužili na
te kuće. Zakopali su se i eto zato ljudi kažu, da je to židovsko groblje. Oslobodi nas Bog groblja i
oslobodjenja! Je li sad razmete gospodična?
Gospodjica je strpljivo i sa zanimanjem slušala staroga služnika, i makar nije sve pravo razumjela, reče:
-
Jesam, hvala vam liepa!
68
Služnik se zadovoljno nasmješi očito radi toga, što je tako liepo pripoviedao jednu veliku stranicu poviesti
svoga grada, a kočijaš se opet malo popravi na boku, potjera konje i reče:
-
Te vrag.., ter te, stari osel, jesi li već jenput svršil?
Fiaker se je sklizao polagano i nečujno na gumenim kotačima ulicom uz iztočnu stranu Tomislavova trga.
Gospodjica je gledala biele staze, što su izprepletene izmedju zelenih ploha cvjetnjaka i nasada na trgu, koji
leži nekoliki metara dolje izpod ceste i šetališta. Gledala je ljude, koju su se sa nekim svečanim držanjem ljetne
večeri šetali alejom, i djecu manju i veću, koja su lepršala dolje na trgu u lakim opravicama živih boja poput
leptira, p o b ielim stazama, i zmedju c rvenih p erunika, b ielih r uža i tamno-plavih gr mova, g ustih i ni zko
obrezanih stabalaca.
Činilo joj se, kao da su joj poznata sva ta dječica i svi ti prolaznici, koji su se okretali k njoj, pogledavali je
mirna i prijazna lica. Činilo joj se, kao da ih svaki dan vidi i pomisli, da bi mogla sići sa kočije, umiešati se
medju njih, s njima se šetati i s njima razgovarati, kao sa starim znancima. Činilo joj se, da oni svi znadu tko je
ona. A znala je i o čemu bi s njima razovarala... - o toj liepoj sliki, koja stoji pred njezinim očima, o onome što
je nekada, možda davno, vrlo davno bilo. - o onome sada i o onome što će možda skoro, skoro biti, baš onako
kako je razgovarala u večernjem sumraku sa Dulibićem. A onda pogleda u Umjetnički paviljom. Ta zgrada sa
svojim bizarnim krovom i još bizarnijim dimnjacima, što su sakriti u umjetničke forme malih tornjića sa svojom
visikom staklenom kupolom, ta zgrada što stoji medju dva zelena trga izmedju dvaju redova aleja i dvaju nizova
visokih i čistih pročelja, pričini joj se onom kulom u ravnici medju dviju planina iz one balade, što joj je
pripoviedao Dulibić i koja ju je tako ganula. Podiže oči prema visokoj kupoli kao da hoće vidjeti, ne sjedi li
tamo gore iza onih stakala starica majka i ne briše li suze sa staračkoga lica, ne gleda li tamo u daljinu i ne čeka
li svoju djecu, da se vrate iz tudjine, kamo ih je odagnula tudja sila, nakon što im je ubila otca, dok je branio ona
zelena polja što se pred kulom prostiru, one njive i ono zlatno klasje, s kojima se mieša rub večernjeg ružičastog
svoda nebeskoga, dok je branio kulu i u njoj svoju vjernu ljubu i nejaku svoju djecu. A onda joj sinu misao, nije
li ona jedno od te nejake djece, koje je bila negdje daleko u tudjini bogzna zašto, nu sigurno isto tako uslied
neke nepravde ili nekoga nasilja i nekoga zla, koje je opet jedanput zadesilo otčinsku kulu i ne vraća li se sada
natrag u zagrljaj i na krilo stare majke. Da, tako bi nekako moralo biti. I ona se ne vraća još, jer nešto manjka,
nešto je nepodpuno i nije sasvim onako kao u onoj turobnoj baladi. Jest, kako ne bi manjkalo, kada je ona, evo
sama, a u b aladi s e o na liepa vitez-djevojka ne vraća sama, nego skupa sa svojom braćom s kojom pjeva uz
tamburicu i kojoj braći naslanja glavu na ramena. Zašto nije došao s njom Dulibić? Onda bi to bio povratak,
onda bi pošli tamo gore na kulu, da ih ogrli stara majka, onda bi pjevali, a onda bi naslonila glavu na njegovo
rame i svi, svi... bi bili sretni!
Fiaker j e z amaknuo s Akademskog t rga na de sno, pr ošao kroz nekoliko pr avilnih ulica, pr ešao pr eko
Draškovićeve ulice i zaustavio se na velikom okruglom trgu pred jednom, visokom kućom. Na cielom trgu nije
bilo gotovo ni žive duše.
- Tu smo, gospodjice, - reče kočijaš, kada je kočija stala, i spusti se polagano i oprezno s boka, te skide kovčege
i metnu ih na pločnik. Gospodjica je još iz kočije pogledala uz kuću, a zatim na malu željeznu pločicu, što je
bila pričvršćena nad kućnim vratima. Broj je još bio čitljiv, makar se već hvatao mrak. Gospodjica je pogledala
u broj kao da se hoće osvjedočiti, da li je stigla na pravo mjesto, a onda izkoči iz kočije laganim skokom. Dok
je brojila novac, koji nije najbolje razpoznavala, kočijaš je gledao u njezine biele ruke, a kad je novac primio
reče:
Tu nema nikoga, tko bi vam ponio kovčege, zatim malo zaviri u vežu, a onda pridje kovčezima, uze ih
u ruke i opet reče:
- Ja ću vam ih ponieti. U koji kat?
- U prvi kat! - odgovori gospodjica i unidje u vežu.
Kod kuće nije bilo nikoga osim služavke, koja je takodjer malo prije došla sa nedjeljnje šetnje. Bila je još
obučena u svoju svečanu nedjeljnu opravu medjimurskoga kroja, u širokoj kratkoj suknji, koja joj je bokove
69
činila visokim i širokim te u šarenoj bluzi, koja joj je pleća uztezala, a prsi dobro izbočila. Užurbano je preuzela
gospodjičine kovčege, odvede je u jednu malu dvorištnu sobicu i reče:
Milostiva su rekli, da ćete ovdje stanovati. Zar ne, da ste jako umorni? J ezuš, t ako d aleki p ut s te
napravili! - Govoreći tako, gledala je gospodjicu svojim tamnim, malo kosim očima, a okruglo lice crvenih
jabučica izražavalo je neko udivljenje, a onda još uzkliknu:
-
Kako ste mlada i liepa!
Gospodjici se je dopala prostodušnost male Medjimurke, osmjehnu se, sjede na stolac što je stajo kraj malog
stolića s ogledalom, protrlja obim dlanovima lice, kao da se pere, a onda reče:
- Moram se malo urediti prije nego me povedete gospodji Donner i gospodjici Sidi.
- Je, j e, u redite se, ali danas više sigurno ne ćete vidjeti nikoga. Milostiva su u toplicama, i baš će se sutra
vratiti. Gospon je otišao po nju, a gospodjica Sida izvela se s gospodinom majorom na izlet i sigurno se ne će
tako skoro povratiti. Znate gospodjice, to vam je kod nas u familiji uviek tako. Svatko ide na svoj kraj, ni naša
sobarica se ne vraća nikada prije pola noći, kada nedjeljom ima izlaz.
Gospodjica je slušala sa zanimanjem, kako ju je Jana odmah i ukratko upoznala sa kućom. Jana se još nešto
dosjeti:
Joj, gospodjice, vi ste sigurno gladni od tako dalekog puta - Što ćemo napraviti? Kod nas vam nedjeljom nema
nikada večere, jer nema nikoga kod kuće.
Gospodjica je bila dosta umorna, nu gladi nije osjećala pa reče:
- Ne brinite se, imam ja sobom još nešto od onoga što sam na put poniela! Zatim otvori svoju putnu torbicu,
izvadi iz nje komad čokolade, pruži je Jani reče: - Imam nešto i za vas!
Jana se je najprije malo nećkala, a onda primi čokoladu i poče je odmah jesti, jer je sigurno držala, da to traži
dobar odgoj.
Gospodjicu nije trebalo njihati da zaspi. Tjelesni je umor bio jači o svih utisaka, od svih doživljaja i od svih
osjećaja, koji su je obuzimali nakon tolikog puta i tolike promjene, koja je za nju nastala.
70
X
Sliedećeg je jutra pisala gospodjica u Beč svome poslodavcu. Javila mu je, da je dobro stigla, nu da toga prvoga
dana ne će moći još ništa obaviti, jer je Donner odsutan, i da će se, kako joj je rečeno, tokom dana povratiti.
Pisala je i Ani dugo pismo. Opisala je svoje putovanje prilično obširno, nu onih neugodnih upadica nije ni
spomenula. Molila ju je, da mnogo i toplo pozdravi Dulibića i da mu reče, da je uzhićena od prvog utiska što ga
je dobila od Zagreba, kada je iz kolodvora izišla. Bila bi najradije pisala i izravno Dulibiću, da mu opiše svoja
čuvstva i utiske s puta, nu jer to nije mogla učiniti, zadovoljila se time, da to čini preko Ane. U pismu nije
spomenula njegova imena, nego ga je označila nazivom Petar, kako s u ga o na i Ana medjusobno nazvale od
prvoga dana kada su ga vidjele, jer su pronašle da je izvanredno sličan Aninom bratu, koji je još pred nekoliko
godina otišao u Afriku. To je bio i razlog, da je Dulibić bio Ani tako simpatičan i da ga je upravo obasipala
ljubaznostima i pažljivošću. Toliko ju je sjećalo na njezina b rata s kojim j u je v ezala o d d jetinstva veza
najnježnije bratske ljubavi.
U pisanju je gospodjici prošlo cielo prijepodne, a kad ju svršila odluči, da će pisma odnieti sama na poštu.
Sobarica joj je raztumačila kako će doći do pošte, što nije bilo težko ni komplicirano, jer od Trga do glavne
pošte u Jurišićevoj ulici ima samo nekoliko časaka.
Kada je prolazila Jurišićevom ulicom, ogledavali su se Prolaznici za njom. Zagreb je, doduše, glasovit sa liepih
žena i nije nikakva riedkost, da čovjek na ulici susretne koju ljepoticu, nu ljepota gospodjičina lica i vitkost
njezina stasa upadali su svakome u oči. Njezina plava pahuljičava kosa, koja je uokvirila bielo čelo i gornji dio
lica kao nekom sunčanom aureolom, nije moglo nikome ostati nezapažena. Ona je bila naviknuta na to, da je
ljudi gledaju. Ni u Beču nije se mogla nikuda maknuti, a da prolaznici ne zabadaju u nju svoje poglede. Nu tamo
joj je to bilo ravnodušno, štoviše, smetalo ju je, a često i srdilo. Ovdje naprotiv na zagrebačkim ulicama, osjeti
po prvi put da joj godi, što ju ljudi gledaju. U Beču, kada je na ulici osjetila da je progonjena pogledima, ubrzala
bi korake kao da hoće tim pogledima izbjeći, nu ovdje je nesviestno korake usporila, kao da je želila da je ljudi
vide čim više i čim dulje.
Kada se povratila kući, već su Donner i njegova supruga bili stigli. Donner je u svojoj radnoj sobi baš upućivao
svoju kćer Sidu, kako se treba držati prema gospodjici: - Trebaš je čim više zabaviti, govorio je otčinskom
zabrinutošću za gospodjičino dobr o, - i o dmah j e uvedi u d ružtvo. T reba j e t oliko z aokupiti d ružtvom i
zabavama, da sve vrieme na tome izgubi i da se ne mieša u moje poslove. Nu Sida, - govorio je dalje Donner,
- znam da tebi to ne će bi težko, ti imaš družtva i zabave na pretek, pa ćeš moći i njoj nešto od toga priuštiti...
Donner se s ladko nasmijao i pokazao izpod c rvenih brkova velike žute zube. Sida j e prosvjedovala da i ma
družtva i z abave na pr etek, te j e naprotiv t vrdila, da j e uv iek s ama, da j e ubi ja dos ada i da nema onog a
ljubaznoga majora, koji bi se za nju toliko zanimao, da zbilja ne zna kako bi vrieme utukla.
Gospodja je Donner sjedila u jednom malom fotelju i prisustvovala tom razgovoru stisnutih ustnica i zabrinuto
kimala glavom. Nju je tištila lakoumnost muževa i njegovi poslovi, za koje je znala da ne idu dobro, i kćerine
zabave i družtva, i taj ljubazni major, a konačno i posjet te gospodjice koji nije mogao značiti ništa dobroga, već
je dao naslutiti da je Blum vrlo nezadovoljan i da Donnerovi poslovi stoje mnogo gore, nego je ona i mislila.
Nakon kćerina prosvjeda nije se mogla više uzdržati, nego gleda zlovoljno muža reče priekornim glasom:
- Jako liepo, liepo je podučavaš. Ne samo da se nikada, pa ni pod stare dane ne ćeš sam popraviti, nego još i nju
kvariš i više nego je sama od sebe pokvarena. Meni se sve to ništa ne dopada. A i poslovi...
- No, no stara, - upada joj u rieč Donner, - što je zla na tome ako se zabavlja. Donnerova kći mora biti u prvim
družtvima. To zahtievaju moji poslovi, to zahtieva moj položaj koga sam si znao steći. Vidiš, svi naši prijatelji
i znanci ostali su kod onoga, kod čega su bili, trgovci i ništa više. A vidiš moje veze i poznanstva, - generali,
državni sekretari, ministri, inspektori i sve same visoke ličnosti. Draga moja, vidjet ćeš, kako će to nositi. A što
se poslova tiče, što hoćeš? Imaš svega dosta i netrebaš se za ništa brinuti.
- Sve se to meni ne dopada, - odgovori žena. - Moj pokojni otac radio je i trgovao u malome selu u Zagorju i
stekao veliki i metak s ve b ez ministara i b ez generala, pa je mogao nama, četirima kćerima, kada smo se
71
udavale, dati krasan miraz. Zar se više ne sjećaš koliko sam doniela, kada sam se za tebe udala? A mi, što smo
Lilici za udaju dali, dali smo, a za ovu tu, bojim se ne će više ništa preostati.
Donner se je namrgodio, kada je žena spomenula miraz. Toga je on profućkao već davno, odmah prvih godina
braka, još prije nego je prodavao sa Blumom stare krpe i lonce. Srdilo ga je, jer to nije bio prvi put što mu ona
taj miraz predbacuje. Uviek mu je na tanjuru.
Pa o nda t aj major, - nastavila j e Donnerica, - ni to m i s e n išta ne svidja i ja se tebi čudim, da ti to
poduprieš. Umjesto da se uda za jednog poštenog trgovca, ona gubi svoj pošteni glas s nekim majorom, kao da
je to partija za nju. Eno, što fali Lilici što se udala za poštenoga trgovca Altmanna. Ima svega dosta, pa Altmann
nije nikada bio ni kaplar, a kamoli major.
Sida je nestrpljivo tapkala nogom po podu i gledala otca kao da hoće reći: Joj, kako je dosadna ta mama! Donner
je Postao tokodjer nestrpljiv, nu nisu ga ženine rieči nimalo dirale, jer je malo koji dan da to sve isto ne čuje i
već unapried znade sve što će ona reći. Ustade, potapka ženu po ramenu i reče:
Pusti to, ženo, ti se u to ne razumiješ. Sve će dobro biti, nego sada vi idite i pošaljite curu da mi dovede
tu gospodjicu, da govorim s njom o poslovima, a onda ću je dovesti k vama. - Žena ustade, još uviek zle volje,
podje van s kćerkom i reče:
-
Požuri se, valjda ćemo skoro i k stolu ići.
Malo i za t oga d ovela j e J ana gospodjicu u Donnerovu biblioteku, kako je on označivao svoju radnu sobu.
Donner joj je ukratko s očitim nehajem rekao, da će je sutra poslijepodne odvesti u svoju poslovnicu, koja se
nalazi u prizemlju iste kuće, da će se tamo upoznati sa svojim personalom, a dalje da će ona sama znati svoj
posao. Zatim ju je odveo u salon i predstavio svojoj ženi i kćerki. Svi su govorili s njom njemački, jer je to u
Donnerovoj kući bio službeni jezik, a Donner nije mogao slutiti da gospodjica, koja dolazi iz Beča, govori
hrvatski. Ona je takodjer govorila samo njemački, jer ju je Blum kod odlazka zamolio, da po mogućnosti zadrži
tajnom da znade hrvatski.
Sida se je prema gospodjici pokazivala vrlo prijaznom, premda joj je to išlo preko srdca. Njezina ju je ljepota
prenerazila i odmah izazvala kod nje veliku zavist i već unapried ljubomoru radi svih kavalira, s kojima će ju
po žel ji s voga o tca morati u poznati. P remda n i o na nije b ila b aš r užna, štoviše n osila j e n a sebi i kraj j akih
oznaka svoje rase i neke znakove ljepote, nu već unapried vidjela, kako će mizerno izgledati u očima svojih
udvarača kraj tako izrazite ljepotice.
Kod nas će vam biti liepo, - govorila je gospodjici tonom i kretnjama, u koje je htjela uliti svu težinu
neke umišljene otmjenosti, i ne će vam sigurno biti dosadno. Mi imamo toliko otmjenih poznanstava, da vam ne
će biti žao za vremenom što ćete ga kod nas proboraviti. Doduše u zimi je ljepše i animiranije, nu mi si ni ljeti
ne dosadjujemo. Ja sam već bila mjesec dana na moru i bila bih ostala još, nu ove će godine u ko lovozu biti
ovdje posebnih atrakcija, pa nisam htjela da ih se lišim. Praviti ćemo, ako budete sporazumni, i liepih izleta.
Gospodjica je na te ponude bila pripravna, jer joj je Blum rekao, da će je sigurno nastojati odvratiti sa zabavama
od njezine zadaće, pa se nije od tih ponuda ni osobito branila. Gospodja se je Donner, slušajući kćerine projekte
o družtvima i zabavama, jedva uzdržala, da opet ne počne svoju običajnu propovied, dok je Donner kćeri
povladjivao, bučno jeo i preko punih usta mastne pečenke ubacivao:
- Jest, jest, vidjet ćete, kod nas ima zabave na pretek!
Gospodjica je doista imala prilike, da se o tome osvjedoči. Još istoga se je dana gospodjica upoznala sa
poslovanjem u Donnerovoj poslovnici, a sliedećeg ju je dana odveo poslovodja u klaonicu, gdje su Donnerovi
namještenici p reuzimali o d mesara t ek o drezane kože i vagali i h, a zat im u skladište, koje s e nalazilo na
Zavrtnici, nedaleko klaonice, gdje su radnici kožu solili i u skladište spremali.
72
Nu trećega dana rano ujutro, nešto prije osam sati, došao je u Donnerov stan jedan redarstveni agent i tražio da
govori s Donnerom. Gospodja je Donner bila još od djetinstva naučna ustajati rano, pa je ustajala i sada, kao
nekada u onom malom zagorskom selu, u Velikom Trgovištu, kada je tako reći prije dana otvarala napola vrata
malog otčeva dućana, nedaleko malog kolodvora, i točila rakiju kočijašima, koji su na kolodvor dolazili sa
svojim malim selskim kočijama i dovažali putnike na zagorski vlak iz bližnjih i daljnjih sela. Kočijaši bi čekali
na vlakove i popili po koju čašicu rakije. Nije toga bilo mnogo. Zasluživalo se kojih četrdeset, pedeset krajcera
na dan, nu njezin je otac izračunao, da to iznosi godišnje 150-180 forinti, a to je u ono vrieme bio veliki novac.
Zato je ona, kada se je udavala i mogla donieti Donneru onaj liepi miraz, za kojim još danas uzdiše. Kako je tada
navikla, tako se je i sada rano ustajala, premda nije više točila rakije kočijašima.
Agent je autoritativno i s podpunom sviesti svoga službenog položaja raztumačio, da želi odmah govoriti s
gospodinom Donnerom i predstavio se naravno, da je on detektiv. Taj naziv uobičajen je u Zagrebu za sve
redarstvene agente još od onih vremena, dok su se oni još doista i bavili odkrivanjem zločina i zločinaca.
Dobroćudni i miroljubivi gradjani dali su im taj zvučni naslov, da im se kako-tako oduže dosta jeftino, ali ipak
velikodušno zato, što su oni bdili nad njihovim životima i dobrima. Gospodja se Donner čudila, što hoće
detektiv od njezinoga muža, uglednog trgovca, koji ima tako sjajne veze s tolikim generalima. Ženina viest, da
neki detektiv hoće s njim govoriti podsjetila ga je na neke čekove, na koje je on već zaboravio. Izidje užurbano
u kućnoj haljini i malo smeten uvede agenta u svoju radnu sobu.
- Izvolite, izvolite... - govorio je Donner i ponudio agentu stolac. Ovaj ne sjedne, nego odmah predje na stvar...
- Kod vas se u kući nalazi već nekoliko dana jedna osoba, koju moram predvesti na redarstvo. Jedna gospodjica,
što je stigla iz Beča.
Donneru malo odlanu, kada je vidio, da se ne radi o nikakvim čekovima, malo promisli, a onda reče:
- Što, zar je nismo prijavili na prijavni ured? Pa ja sam mome poslovodji izričito naložio, da izpuni i preda
prijavnicu. Eto, sada ću sigurno globu platiti. Ah, ti namještenici! Čovjek ima s njima samo neprilike. Dakako,
odbiti ću mu od plaće.
- Prijavnica je izpunjena i u redu predana, - prekide ga agent.
Pa što bi je onda zvali? - začudi se Donner.
- Ne znam, reče agent, - ja imam samo nalog da je predvedem. Možda nije ništa. Svaki stranac mora nekoliko
dana nakon dolazka doći osobno na redarstvo da opravda svrhu svoga boravka.
- Sigurno, sigurno će biti. da se o tome radi, nu nije potrebno da vi gubite vrieme, ja ću je sam dovesti govorio
je Donner, koji se pobojao, da će tko vidjeti - kako detektiv vodi nekoga iz njegova stana, a to mu ne bi bilo
ugodno.
- Nažalost ne može biti, moram je ja predvesti, - odvrati suho agent.
Donner je sam osobno gospodjici saobćio, da je zovu na redarstvo, jer da svaki stranac mora doći osobno se
predstaviti gospodi od redarstva. Gospodjica je izvadila iz kovčega putnicu i otišla s agentom, premda nije
mogla pravo shvatiti važnost takvog propisa, nu nije se uzrujala niti uplašila. Kada to moraju činiti svi stranci,
nije mogla misliti, da ne bi morala i ona.
Nešto iza osam sati doveo ju je agent u drugi kat redarstvene zgrade u Petrinjskoj ulici, u kome je na zidu
pričvršćena cedulja sa velikim tiskanim slovima: - Političko Redarstvo. Pristupili su k jednim vratima, a agent
je na njih pokucao. Nije se odazvao nitko. Agent otvori malo i oprezno vrata, te pogleda u uredsku sobu, nu
budući da u njoj nije bilo nikoga, zatvori vrata i reče gospodjici:
- Treba čekati, još nije došao gospodin komesar!
Gospodjica je šetala po hodniku, a agent je išao za njom kao sjena. Prošlo je pola sata, agent je opet zavirio u
sobu, nu opet ništa. Na hodniku se medjutim skupilo dosta ljudi, koji su očito bili pozvani da dodju u osam sati
i svi su čekali. Netko je čekao strpljivo, a netko nestrpljivo, već prema temperamentu i vriednosti, koju je za
koga vrieme predstavljalo. Bilo je i žena i djece. Jedna na gradjansku obučena žena, visoka, bliedoga lica i
velikih plavih kolobara izpod očiju, stajala je kraj prozora i držala za ruku jednu djevojčicu od kojih šest
73
godina. Svaki je čas pogledavala kroz prozor. Djevojčica je grizkala komad kruha, kadkada se je malo
poskliznula jednom nogom po podu hodnika, njihala sa materinom rukom i gledala u ljude. Svi su šutili. Netko
je stajao na mjestu i gledao u pod, a netko je opet šetao nekoliko koraka napried i nekoliko koraka natrag. Jedan
je čovjek čitao novine, drugi je nešto bilježio na komad papira, koji je bio premotan trostruko, već mnogo
izpisan i prilično zamazan, a jedan je opet nešto na prste brojio.
Gospodjica je opazila, kako ona visoka žena neprestano gleda kroz prozor, pa i ona pridje k prozoru i pogleda
kroz njega. Dolje je bilo četverouglasto dvorište, unutar četiri krila zgrade.
Na d vorištu j e s tajalo o ko p etdeset uniformiranih stražara p od p uškama u d va reda, a p red n jima j e s tajao
zapovjednik, koji im je nešto čitao. Suprotno, i južno poprečno krilo zgrade nisu imali prozora ili bolje rečeno,
prozori su bili zagradjeni nekim oklopima od dasaka, koji su stajali koso tako, da je donja strana prozora bila
zagradjena i svietlu i zraku, dok je oklop na gornjoj strani bio malo odmaknut, valjda da može ulaziti zrak i
svietlo. Gospodjica je gledala u te oklope, nu nije si mogla domisliti, da su to zatvori.
Na hodniku j e medjutim postalo živahnije. Počeli su prolaziti podvornici sa spisima pod rukom. Dolazili su
neka gospoda, k oja su išla s amosviestno i važno, t e ulazila u pojedine sobe zaokruživši pr ije pogl edom po
čekaocima. Po gdjekoji čekalac skinuo bi šešir i pozdravio koga od t e g ospode. P rolazili s u un iformirani
stražari s oružjem i bez oružja, a prošao bi i koji gospodin sa kožnatom torbom pod rukom zavirujući medju
ljude, kao da nekoga traži.
Od jedanput se začuse neki težki koraci. Uz stube su došla četiri žandara i vodili dva seljaka. Ruke su im bile
svezane sa lancima. Jedan je bio već gotovo starac, sied i malo poguren, a drugi čovjek u najboljim godinama,
jak i zdrav. Obojica su imali modrice po licu. Jedan je žandar unišao u jednu sobu, a ostala trojica su stajala oko
seljaka i držali u rukama puške sa nataknutim bodežima. Onaj se je žandar skoro vratio sa nadstražarom, a zatim
odvede seljake kroz jedna težka željezna vrata, koja su vodila u južno poprečno krilo zgrade... očito zatvor.
Stari je seljak capkao nogama i micao usnicama, kao da se Bogu moli, a mladji je stupao čvrsto sa stisnutim
zubima.
Neki su od čekalaca bili već pozvani u razne sobe. Od jedanput se otvoriše ona težka željezna vrata, na koja su
bili uvedeni seljaci, a kroz njih dva stražara izvedoše, ili bolje reći izvukoše jednog čovjeka otmjenoga lica,
plavih očiju i prosiede šiljaste brade i brkova. Ruke su mu i noge bile okovane težkim lancima. Bio je sav
poguren, a dosta novo i dobro odielo mu je bilo razparano na nekoliko mjesta. Lice mu je bilo zakrvavljeno, a
stopala umotana u debele krpe. Cipele nije na nogama imao. Jedva se pomicao, stenjao i škripio zubima. Visoka
žena vrisnu i potrča prema njemu, nu stražar je odgurnu. Djevojčica proplaka i poviče:
-
Tata! Tata!
Težko okovani čovjek pogledao je ženu i diete vlažnim očima, kimnuo im malo glavom, pomakao malo
okovanim rukama, kao da ih hoće pozdraviti. Odvedoše ga u jednu sobu.
Dodje red i na gospodjicu. Agent je uvede u onu uredovnu sobu. Za pisaćim je stolom u sobi važno sjedio
komesar. Pred njim je bio jedan spis po kojemu je listao.
-
S kim ste vi putovali u Zagreb? - upita, ni ne gledajući je.
Gospodjica je šutila, naglo je dihala i nije se snašla u prvi čas.
Zašto ne odgovarate? - reče komesar ponovno, ne dižući očiju sa spisa.
Gospodjica je šutila i dalje, nu sada proračunato, jer se već snašla.
Komesar namršti lice, naglo podiže glavu i otvori usta, kao da hoće nešto jakim glasom povikati, nu ne izreče
ništa, nego ostane zabezeknuto, gledajući u gospodjicu. Gospodjica obori oči i malo da se ne nasmije, jer joj je
74
komesarevo l ice izgledalo j ako s miešno i b edasto. On j u j e neko vrieme gledao, a o nda se n ešto p redomisli,
ustade i ode u susjednu sobu, odakle se za čas povrati s jednim drugim komesarom, koji je imao nešto ugodniji
izgled. Ovaj se obrati gospodjici i upita je netočnim njemačkim jezikom:
- Gospodjice, ne razumijete li jezika?
- Ne, - odgovori ona i jako se zacrveni u licu.
Činovnici izmieniše potiho nekoliko rieči medju sobom, a onda je poslaše opet na hodnik, da još malo počeka.
- To su prefrigani lopovi, - reče onaj prvi komesar, kada su ostali sami u sobi. - Ni ona dvojica se ne daju nikako
smesti. Ostaju uporno kod tvrdnje da ne razumiju našega jezika. Ni pod batinama se nisu htjeli izdati.
- Pazi Stojane, - reče drugi komesar, - čini mi se, da se tu ipak radi o zabuni. I pogranični komesar iz Maribora
konstatirao je u zapisniku, da se radi o zabuni.
- Ali ne može b iti z abuna, - reče opet prvi komesar. Iz Beča su javili, da nikoga prije ni kasnije tih dana na
vlakovima nisu pronašli, a imaju posve sigurne podatke, da su odozgo dvojica odputovala sa planovima za neku
akciju. Metnut ću i nju u zatvor, pa ćemo vidjeti, možda će ona otvoriti usta. Gdje su je samo lopovi tako liepu
našli!
- Nemoj se prenagliti. I ona je strana državljanka.
- Pa što bih napravio? - upita onaj prvi.
- Vrati stvar šefu, neka dade izpitivati nekome drugome, koji zna njemački, - odgovori drugi i izidje iz sobe.
Gospodjica je čekala u hodniku još kojih pola sata, uviek pod nadzorom agenta, a zatim je pozvaše u dr ugu
sobu. Tu ju je počeo preslušavati drugi komesar na njemačkom jeziku.
-
S kim ste doputovali u Zagreb?
Doputovala sam sama.
Radi čega ste došli ovamo?
Moj poslodavac Robert Blum, poslao me je ovamo radi posla.
Kakav je to posao?
Gospodjica je malo krzmala, a onda reče:
Ne znam, da li sam dužna odgovoriti vam na to pitanje, nu držim da je dosta, ako vam kažem da sam
namještenica tvrdke Blum I Drug u Beču, i da sam poslana ovamo radi nekih poslova dobave sirove kože s
kojom se trgovinom ta tvrdka bavi.
Hm, malo čudna stvar. Tako mlada i liepa gospodjica, pa dolazi radi nabave sirovih koža. Nemojte se
gospodjice pr aviti n evještom. M i z namo sve! Znamo, da s u v as dr ugi u potriebili s amo k ao or užje u ovo m
zločinačkom radu proti našoj državi. Najbolje vam je da priznate sve, pa vam se ne će ništa dogoditi. Štoviše,
ako nam odate sve one koji su ovdje u Zagrebu ili drugdje u zemlji u taj protudržavni rad umiešani, mi ćemo vas
još i dobro nagraditi. Vidite, gospodjice, vi ste liepa i mlada, a eto sada imate još i prilike zaslužiti i mnogo
novaca. Što vas briga za one bandite i razbojnike, koji su vas kao oružje upotriebili i ovamo poslali. Uostalom,
kako hoćete! Ako ne priznate i ne odate sukrivce po dobru, mi već imamo sredstava s kojima ćemo vas prisiliti
da go vorite. D akle, d ajem va m dvie minute vremena d a se p redomislite i d a govorite, a a ko i nakon t oga
vremena, ako ostanete kod dosadašnjeg svog držanja, onda ću vas odmah staviti u zatvor. Dakle, promislite
dobro.
Gospodjica je malo probliedila, a onda reče odlučnim glasom:
Vi se šalite, nu ja si takvu šalu zabranjujem. Ako želite što o meni znati pobliže, izvolite se obratiti na
gospodina Žigu Donnera, druga tvrdke, koja se nalazi ovdje u Zagrebu, i od njega možete sve saznati.
Gospodjičino je lice poprimilo neki zanosni izražaj, a plave su joj oči sjevnule kao dva žarka plamena. Rieči
komesarove pobudiše u njoj osjećaj prezira i ujedno neki prkos, te je bila spremna i na najtežu borbu. Sjeti se
75
onog odvratnog čovjeka u vlaku s krvavim očima, staroga seljaka medju žandarima, čovjeka u težkim lancima
i sa nogama omotanim u krpe, vriska žene i plača djeteta, te joj se pred očima raztvori vidik nečega, što joj je
do sada bilo zastrto kao nekom tminom. Sjeti se Dulibića, i postade j oj jasno mnogo od on oga, š to j oj j e on
govorio, a što ona tada nije pravo shvaćala.
Njezin je oštri odgovor usupnuo komesara. Znao je i sam kako je čitava prijava labava i kako nema nikakva
dokaza, pa niti ozbiljnih razloga sumnje protiv one dvojice uhićenih stranaca, a još manje proti njoj. Radi svega
toga izgubi odvažnost i poče nesigurnim glasom:
-
Ne trebate se uzrujavati, gospodjice, stvar će se već razjasniti!.
Na otvorenim vratima, koja su vodila u pokrajnu sobu, sabralo se je nekoliko komesara, koji su stajali, držali
ruke u džepovima, pratili tok preslušavanja, promatrali gospodjicu i pravili medjusobno potiho neke primjetbe.
Netko pokuca na vrata. Bez da je komesar dao dozvolu za ulazak, unidje u sobu malo zapuhan čovjek srednje
dobi, sa kožnatom torbom pod rukom. Pridje blizu k pisaćem stolu, malo se nakloni komesaru i reče:
- Oprostite što smetam, nu čini mi se, da se tu radi baš o stvari, u kojoj sam baš u ovaj čas bio kod gospodina
šefa. - A zatim se okrenu malo natrag, pogleda gospodjicu i nastavi: - Ako se ne varam, ova gospodjica je iz
Beča. Zatim se opet okrenu prema komesaru i reče:
- Ja sam pravni zastupnik gospodina Žige Donnera i on me zamolio, da u ovoj stvari interveniram. Već sam
razložio gospodinu šefu o čemu se radi, pa vas molim nazovite ga na telefon, jer on to želi.
- Ja baš gospodjicu preslušavam, nu ako želite, ja ću odmah nazvati šefa, - reče komesar i digne brzoglasnu
slušalicu s a parata, j avi se š efu, a nakon kratkog vremena, o dloži s lušalicu k roz ko ju j e s lušao, p ogleda
odvjetnika i reče:
- Gospodine doktore, strpite se još nekoliko minuta, dok sa gospodjicom obavim još jednu formalnost, a onda
ću vam reći rezultat.
Odvjetnik se nakloni i izidje. Komesar podiže opet brzoglasnu slušalicu i naloži da mu dovedu ona dva Niemca,
što su uhićena u Mariboru. Za nekoliko časaka uvedoše stražari onu dvojicu gospodjičinih suputnika, što su bili
unišli u vlak u Grazu.
Obojica se iznenadiše, kada su je vidjeli. Kose su im bile nepočešljane. odiela zgužvana, bili se bez ovratnika,
a cipele su im od hoda klapale, jer su iz njih bile izvadjene podvezice.
Poznate li ovu gospodjicu? - upita komesar. Jedan od njih
odgovori:
Ne. Vidjeli smo je prvi put u vlaku, kada smo ovamo putovali.
A vi gospodjice, poznajete li ovu gospodu?
Osim u vlaku, nisam ih nikada u životu ni vidjela. Komesar je trljao rukom po čelu i nije znao, što bi
dalje pitao. Nakon odulje stanke, reče onoj dvojici Niemaca u čisto službenom stilu:
Ovo je kraljevsko redarstvo zatražilo diplomatskim putom od vaše države informacije glede istinosti
vaših navoda. Odgovor još nije stigao, pa zato morate ostati i dalje u zatvoru dok taj odgovor ne stigne.
Zatim se okrenu prema gospodjici i reče:
-
A vi ste gospodjice slobodni i možete ići.
Ona su dvojica uhićenika prosvjedovali i zgražali se nad tim postupkom, govoreći obojica u isti mah, a
gospodjica je pošla prema vratima. Nu komesar se još nečega dosjeti, pozva je natrag i reče:
Skoro sam zaboravio. Gospodjice, morate doći opet na redarstvo sutra u osam sati ujutro, i to u sobu
broj 26 radi opravdanja svoga boravka.
76
Gospodjica kimne malo glavom i izidje. Na hodniku ju je čekao odvjetnik, koji pristupi k njoj reče svoje ime.
Hvala vam, g ospodine dokt ore, - reče gospodjica i pruži mu ruku. U taj su čas vodili opet s tražari
hodnikom onoga okovanoga čovjeka, koji se je jedva vukao na nogama, omotanim debelim krpama i ponovno
začu jecanje visoke žene i plač djevojčice. Gospodjicu prodjoše trnci po cielom tielu.
- Kako je to strašno! - reče gospodjica prema odvjetniku.
- Ah, odmahnu odvjetnik rukom, - to je jedna velika tragedija. Taj čovjek je tu već blizu godinu dana u zatvoru
i još nije predan sudu, - a zatim dodade tiše: - Kažu, da je bio strašno mučen. - Kod tih rieči odvjetnik se ogleda
oprezno oko sebe.
- Pa što je jadnik skrivio? - upita gospodjica sažalnim glasom.
Odvjetnik opet odmahnu rukom, kao da ne će ništa reći, a onda izusti još tiše:
Politika! Okrivljen je, da je član organizacije, koja radi na oslobodjenju Hrvatske. Ima ih takovih na
tisuće u zatvoru.
Gospodjica je neko vrieme gledala odvjetnika kao začudjena, malo se zamisli, a onda reče:
Vidjela s am j utros, kako su ž andari o vamo d oveli i dva seljaka o kovana u l ancima. N isu valjda i o ni r adi
politike?
Sigurno, - odgovori odvjetnik. - Svi su seljaci u Hrvatskoj za t u i stu politiku. I ne popuštaju nikako.
Bogzna, kako će to sve svršiti!
Odvjetnik učini kretnju, kao da će poći, gospodjica podje uz njega i opet upita:
-
Pa zašto oni hoće osloboditi Hrvatsku? Zar im nije dobro ovako kako je sada?
Odvjetnik se malo osmjehnu i ne odgovori odmah ništa, nego tek nakon dulje stanke, kao da je dobro promislio:
- Kako mi je gospodin Donner rekao, vi ćete ostati ovdje koji mjesec dana.
- Moguće, odgovori gospodjica, osmjehnu se i dodade:
- Ako me ovi ovdje prije ne zatvore i možda objese.
Odvjetnik se nasmije, pa reče:
- Nadajmo se da ne će, onda ćete sami naći odgovora na ono pitanje, što ste mi ga malo prije postavili. Želite
li, da vas odpratim do kuće?
- Hvala, pogodit ću i sama. Vaše je vrieme dragocjeno. Zahvaljujem va m p onovno na va šoj intervenciji i
očekujem vaš račun. - Kod posljednjih rieči pruži mu ruku. - Odvjetnik prihvati ruku, nakloni se i reče
smieškom:
- Moj je honorar već naplaćen. Par minuta razgovor s vama vriedi više nego najbolji odvjetnički honorar!
Gospodjica se je vraćala kući žurnim korakom. Sama se je sebi čudila kako je bila odvažna, i bila je sama sobom
zadovoljna. Sjeti se, da si je sebe uviek tako i predstavljala, kada je prije kadkada promišljala na to, da će
jedanput u životu doći u neprilike i u pogibelji. A onda joj se pričini da je to nekako naravno i da ovdje moraju
postojati za nju te neprilike i pogibelji, kada postoje za tisuće onih koji, kako reče odvjetnik, su u zatvoru i za
one seljake, koji ne će nikako da popuštaju. Sada joj je postajalo jasno, zašto joj je u vlaku onaj mladić u
planinarskom odielu dao jednu adresu i rekao, da se na nju obrati, ako bude u kakvoj neprilici. Čisto mehanički
otvori ručnu torbicu, izvadi iz nje adresu, pogleda i zastade. Noge joj u koljenima zadrhtaše, a lice joj probliedi.
77
Pa to je strašno, - promisli, - da su me ovi tamo doista uhapsili, sigurno bi me premetnuli i kod mene bi
našli ovu adresu. Ta gospodjica Ruža sigurno stoji u nekoj vezi s Dulibićem, kao i onaj mladić, koji mi je tu
adresu dao, a svi oni sigurno stoje opet u nekoj vezi sa tisućama onih, što se nalaze u zatvorima i s onim
seljacima, š to i h ža ndari u zat vor vode i š to n ikako n e popu štaju, i s vi o ni sigurno r ade z a os lobodjenje
Hrvatske, kako je to odvjetnik rekao. I onda bi uhapsili tu gospodjicu Ružu, a i onoga mladića i bogzna koga još
sve ne. I, eto, tako sam mogla staviti u pogibelj toliko ljudskih života.
- Malo drhćućom rukom zgužva tu
cedulju i stavi je natrag u torbicu i odluči da će je, kada dodje u Donnerov stan, uništiti.
Kada je stigla kući, sjede i napisa u Beč izvješće, što je sve vidjela na klaonici kod preuzimanja robe u
skladištu, koje j e da n pr ije bi la pog ledala. D onnerovo o soblje u pos lovnici gledalo j e g ospodjicu s ne kim
čudjenjem. Dok im se jučer pričinila kao neka bojažljiva licejka, nesigurna u kretanju i razgovoru, danas je
izgledala kao neka odlučna i samosviestna učiteljica, koja na njih sviju gleda kao na djecu u školskoj klupi.
Svaki im se njezin pogled pričini kao pronicav, kao da izpituje njihovu sposobnost i znanje. Naročito se
usupnuo poslovodja Senečić, čovjek srednjeg stasa i crne malo progrušane kose. Nije shvaćao, da li se je
prevario jučer, kada mu se pričinilo da je podpuno neopasna i da nema nikakove pogibelji, da će prozrieti
njegove manipulacije i p oslovne t ajne i li d anas, k ada j e ul ievala u nj ega neki r espekt. A p omislio j e i malo
zlorado naprama svome poslodavcu, kako se je Donner prevario kada je mislio, da će se sa tom djevojkom lako
izići na kraj. Mudrijaš je onaj Donnerov kompanjom u Beču i zna koga je poslao. Senečić je tako umovao,
uvjeren da se promjena koju je danas na gospodjici vidio, odnosi na poslovne stvari Blumove i Donnerove.
Kada j e o podn e s jedila kod obj eda s a D onnerovom obi telji, k roz dug o vremena j e bi o pr edmet r azgovora
slučaj, koji se gospodjici sa redarstvom desio.
- Kakova luda zabuna, - govorio je Donner. Vas ni krivu ni dužnu pomiešati s onim najgorim zločincima i
banditima, što se bune proti našem vitežkom kralju, proti našoj moćnoj, velikoj i ujedinjenoj državi, a za volju
neke njihove republike, u kojoj bi gospodarili i vladali seljaci i oni banditi, što se sada vuku po zatvorima i po
inozemstvu. No to bi nam još trebalo, - umovao je dalje, - to bi bio liepi posao! - A onda pogleda ženu i nastavi:
- Znaš draga moja stara, to bi bila katastrofa. Svi bi poslovi otišli k vragu. Seljak bi onda tražio za jedno jaje
više nego d anas traži za v ola, a j edna b i p išljiva sirova kravlja koža koštala v iše n ego s mo mi d ali za Sidin
glasovir. Blum i ja bi bogme odmah zatvorili svoj posao, a ti bi dušice, morala pod stare dane natrag u Zagorje
točiti u onoj maloj špelunki kraj kolodvora kočijašima rakiju, ako bi nam i to ta prokleta bagaža dozvolila. Nu
dati ćemo im mi hrvatske republike! - Izprsi se Donner, kao da vidi kako pred njegovim nogama leži u prahu sva
ta odiozna bagaža, kao da će na nekoga navaliti i dodade:
-
Dat ćemo im mi! Mi imamo zato policiju i žandare, a naša vlada već zna, kako će s njima obračunati!
Sida nije ni slušala velikog i umnog državničkog govora svoga otca i očito su joj misli bile negdje drugdje,
valjda kod majora. Stara Donnerica je sjedila kao obično stisnutih ustnica, a činilo joj se da njezine misli lutaju
nekamo drugud, moguće baš tamo u Zagorje, medju one iste seljake, kojima je točila rakije, a ko jima nj ezin
muž, žandari i policija žele tako veliko dobro, da će im već dati republiku, i medju kojima je njezin otac
zaslužio na jajima, na ularima, na čavlima, na kosama i brusovima, na malo soli i šećera, te na nešto rakije onaj
veliki miraz koji je dao njoj i njezinim trim sestrama. Jedina je gospodjica pozorno slušala Donnera i pomalo
mienjala boju lica.
- Uostalom, - obrati se D onner n joj, - ja ću se potužiti. Odmah ću se potužiti mojim prijateljima, momu
prijatelju Kumundurumdžijeviću i generalu Tutungjorgjeviću. Odmah ću ići u Beograd i potužiti se, kako su
vas ti bedasti činovnici mogli dovesti u vezu s onim razbojnicima i najvećim neprijateljima naše države i naših
poštenih trgovačkih poslova. - A onda se obrati k Sidi, kao da se je nečega dosjetio i kao da je odmah na tu svoju
odluku zaboravio, te reče vrlo ljubazno:
- No Sida, jesi li za večeras pozvala družtvo? Pazi dobro, to mora bi ti samo bi rano dr užtvo! - Pri t ome se
nasmija i z aprieti j oj k ažiprstom. - Znaš, j a s am po zvao i gospodina i nspektora od m inistarstva t rgovine,
Atanazija Kaldrmijevića, koji je baš jutros došao ovamo iz Beograda radi neke iztrage. Imam s njim veliki
78
dogovor r adi jednog vrlo dobrog posla. - Donner se dobro pr uži na stolcu, pogladi se po omašnom trbuhu,
nasloni glavu na naslon stolca, okrenu je prema ženi i sladko se nasmija:
-
Znaš stara, ako mi taj posao uspije, za kratko ćemo vrieme biti prva i najbogatija kuća u Zagrebu.
Donnerica odmahnu glavom, kao da ne vjeruje u to skoro veliko bogatstvo, a Sida reče:
- Budi bez brige, pozvala sam same otmjene ljude. Za gospodina majora priredila sam jedno veliko
iznenadjenje. Znam da će biti izvan sebe od veselja.
- Kakovo iznenadjenje? - upita srdito stara Donnerica i dodade zagrižljivo: - Sigurno si opet naručila kakvu
ludoriju, za koju će nam onda kroz pola godine opet dolaziti svaki dan inkasatori sa računom!
Donneru je i Sidi bila pred gospodjicom neugodna ta primjetba, pa se Sida prisiljeno glasno nasmija i reče:
-
Mama se uviek šali! Donnerica je ošinu biesnim pogledom i opet stisnu ustne.
Stara s tobom čovjek ne može nikada pametno razgovarati. Eto, Sida želi pokazati svoju duhovitost i
malo razveseliti naše prijatelje s nekim iznenadjenjem, a ti si se već nabrusila.
Radije, da s i k oji koji k rajcer m etne n a stranu, nego da troši na kakove budalaštine. Koji će je vrag
oženiti bez miraza. Već je dosta stara, pa bi mogla na to misliti, - progundja ujedljivo stara Donnerica.
Gospodjica se nije miešala u taj obiteljski parlament i jedva čekala, da objed svrši i da izidje. Dok su se članovi
Donnerove obitelji obdarivali medjuse tim izrazima nježnosti, gospodjica je pravila osnovu, kako će još toga
dana p osjetiti Ružu Gušić. Nakon svega što je u ovo kratko vrieme čula, vidjela i proživjela, smatrala je to
nekako svojom dužnosti. A osim toga ju je na to tjeralo i još nešto drugo. Od kada je otišla iz Beča, osjećala je
oko sebe neku prazninu. Zadnjih se je dana svoga boravka u Beču navikla na Dulibićevo družtvo i na njegovu
blizinu, da joj te to sada upravo manjkalo i taj je manjak svaki dan sve više osjećala. Mislila je, da će se kod te
nepoznate Ruže, u njezinom družtvu, osjećati kao u blizini Dulibićevoj, jer ne može biti nikakve dvojbe, da ta
Ruža stoji s njim u bilo nekoj vezi. Možda mu je i rodjakinja. S njom će moći govoriti i o njemu. Pripoviedati
će o njemu i reći joj kako ga pozna i kako su dobri... prijatelji. A Ruža će sigurno njoj pripoviedati o njemu, o
njegovoj prošlosti, o njegovoj mladosti i bogzna o čemu još.
Objed j e bi o pr i kraju i b aš kada j e g ospodjica ustala d a i zidje, unišla j e s lužavka i j avila, d a j e d ošao
nadkonobar iz restauracije Gradski Podrum, koji želi pogledati prostorije u kojima će biti večera, da bude znao
razporediti stolove i sve ostalo potrebno.
Donnerova j e obi telj, n akon š to j e i zišla g ospodjica i n akon š to j e k onobar sobe pr egledao, ope t ot vorila
medjusobno unakrstnu vatru pitanja, odgovora i predbacivanja. Gospodjica je unišla u svoju sobu, izvadila iz
ručne torbice Anino pismo, koje je stiglo još sinoć, i počela ga čitati, valjda već po peti put. Na dnu Anina pisma
dodao je Dulibić svojom rukom nekoliko redaka, u kojima se zahvaljuje na sjećanju, veli kako je sve pusto bez
nje, raduje se, što se ona ugodno iznenadila s onim što je vidjela i... žali što ne može biti u njezinoj blizini, da
to skupa uživaju. Gospodjica je na to pismo napisala dugi odgovor, a onda otišla u poslovnicu.
79
XI
Ljetna žega u Zagrebu z nade u mjesecu srpnju doseći nesnost gotovo tropske vrućine, nu traje samo do pred
večer. Čim se s unce spusti t amo prema prvim slovenskim brežuljcima, zastruji sa Zagrebačke gore lagani
povjetarac, što nosi sobom svježi zrak, koji odiše hladovinom velikih i krošnjastih bukava i kestena te zelenih
borova, kojima je obraštena ciela Zagrebačka gora, i pod kojima je u točilima i jarcima u najžešćoj vrućini
hladovina kao u kakvoj prašumi. Gornji Grad, zadnji od obronaka, što se spuštaju s podnožja Zagrebačke gore
do Posavske ravnice, naročito je izložen strujanju toga svježega vjetrića, pa je tamo i usred ljeta u predvečerje
lagan i ugodan zrak.
Tu u Gornjem Gradu koracao je oko šest sati poslije podne preko Radićeva trga Ivo Plavić. U jednoj je ruci
držao šešir, a drugom je od vremena do vremena prolazio kroz bujnu kestenjavu kosu. Lice mu je bilo zažareno,
jer s e j e uzpeo pješice drvenim stubama, što uz prugu uzpinjače vode iz Donjega u Gornji Grad. Išao je
polagano i duboko udisao, zadovoljan sa razlikom u toplini i svježini zraka, koja se tako dobro osjeća izmedju
Gornjega i Donjega G rada. K ada j e za šao u P ivovarsku ulicu, iztrča iz pekarne Franje Žabčića jedan
dvanaestgodišnji dječačić, koji pretrča ulicu u nekoliko koraka i stvori se za čas na suprotnom pločniku pred
Plavićem. On se zaustavi i pomilova dječaka po licu, dok je dječak gledao u njega odozdo gore bistrim plavim
očima.
- Što to nosiš? -upita dječaka.
- Nosim kruh - odgovori dječak, i podiže obadvie ruke, u kojima je držao u žućkastom papiru zamotan oveći
komad kruha.
- Je li tko kod kuće? - upita Plavić opet dječaka, stavi mu ruku na rame i podje napried. Dječak je išao uz njega
napola okrenut k njemu, gledao mu u lice i reče:
- Svi su kod kuće. U vrtu su, čitaju i razgovaraju.
Nakon nekoliko koraka zakrenuše obojica u vežu žućkaste kuće, koja je bila treća od ugla, te koja je izmedju
kućnih vrata i jednog prizemnog prozora nosila pločicu, na kojoj je stajao broj 6. U toj je kući u prizemlju
stanovala udova Kata Gusić sa svoje četvero djece. Dvadesetgodišnji sin Zvonimir učio je pravne nauke na
Sveučilištu, dvadesetčetirigodišnja kći Ruža svršila je već pred pet godina učiteljsku školu, nu namještenja nije
dobila, niti je bilo ikakve nade, da će ga tako skoro dobiti, a petnaestgodišnja Nada i četrnaestgodišnji
Krešimir, polazili su srednju školu.
Iza kuće stiskao se je mali, uredni i ukusni vrtić, koji je bio jedva de setak metara dug i i sto t oliko š irok.
Nekoliko grmova jorgovana i ljeskovine raslo je uz visoki zid ograde, koja je vrtić dielila od susjednoga
dvorišta. Medju zelenim lišćem toga jorgovana i lisaka sjedila je ciela obitelj, kada su Plavić i Krešimir u vrtić
unišli.
Gospdja je Gusić imala u rukama neki ručni rad, Ruža je nešto čitala, Nada je iz jedne školske knjige učila
poluglasno napamet neko štivo, dočim je Zvonko baš taj čas bio otišao u kuću. Čim je Nada opazila Plavića i
Krešimira, odloži knjigu na zemlju, potrča uzkim bielim puteljkom k njima, uze Plavića izpod ruke i povede ga
napried. Idući pokraj njega koracala je dugim koracima i oponašala njegov odmjereni hod. Plavić se nije branio
nego se pusti voditi, kljanjajući se još iz daleka gospodji Gusić i Ruži. Kada se je približio, poljubi gospodji
ruku, a sa Ružom se srdačno izrukova i nadvi se nad njezinu otvorenu knjigu, kao da hoće vidjeti što čita.
Kroz cielo to vrieme nije mogao doći do rieči, jer je onaj petnaestgodišnji vražić toliko br bljao u
deklamatorskom tonu, da su za čas obim rukama začepili uši.
- Prestani već jedanput - govorila je kroz smieh gospodja Gusić. Nu Nada se nije dala smesti.
80
- Deklamirala je dalje stihove iz Hasanaginice, kako ih je baladi dodao veliki dramatičar Milan Ogrizović, kada
je tu baladu dramatizirao:
"U bašći mi bulbul pjeva, ja ga ne čujem, U bašći mi izvor voda, ja je ne pijem, U bašći mi ruža cvate, ja je ne
gledam..."
Tako je govorila Hasanaginica, sjedeći tužno u svome vrtu i uzalud čekala, da će Hasanaga po nju doći, unatoč
tome, što ju je sa svoje kule odpravio, a Nada je tim stihovima htjela aludirati na sestru Ružu i na Plavića, koga
kod njih u posjetima nije bilo već nekoliko tjedana, dok je Ruža svaki dan sjedila u vrtu i izvjedljivo gledala,
kada će doći.
- U bašći mi žaba krekeće, ja je ne čujem...- poče sada deklamirati Plavić šaljivim glasom u neposrednoj blizini
Nadina uha, da je nadviče i ušutka. Gospodja Gusić i Ruža nasmijaše se od srdca, a Krešimir poviče kroz smieh:
- Sada si dobila! Dobro ste joj rekli, krekeće kao prava žaba.
- Sjedite, gospodine Ivo, reče gospodja Gusić i pokaza mu jedan mali nizki vrtni stolčić.
- Kako ste? Nismo već duge imali časti...- Gotovo je istodobno govorila Ruža:
- Ja sam mislila, da si zaboravio našu ulicu i kućni broj. - Kod tih ga je rieči gledala zaljubljeno svojim tamnim
smedjim očima.
- Kako?- čudio se Ivo -zar niste znali, da sam bio odsutan? Zar vam nije rekao Zlatko Golubić, da sam
odputovao? A liepo sam ga molio, da vam javi, jer vas nisam mogao pozdraviti prije odlazka.
- Nije nam ništa rekao. Nismo ni njega već dugo vidjeli. Zvonko kaže, da ga nije vidio nigdje, odgovori Ruža
zatvarajući knjigu, koju je do tada držala otvorenu na krilu, kao da se sprema na razgovor, koji je jako zanima.
Plavić se malo zamisli, a sa lica mu sa odrazi zabrinutost i progovori kao sam za sebe:
- Pa što je moglo biti s njime?
- Sigurno ste bili kod svoje kuće? - Zapita gospodja Gusić Plavića, kao da je ne zanima, što se je dogodilo sa
Golubićem, i jer je znala, da je Plavić odlazio često u svoje selo posjećivati roditelje.
- Kako vaši stari?
- Hvala, moji su stari zdravo, nu žalostni su. Mati plače po ciele dane. Brata su Nikolu odveli žandari u
Varaždin. Zato sam i otišao naglo kući, čim su mi to javili...
- Što se je zaboga opet dogodilo? - upade Ruža, a dah joj zastade.
- Odveli su ih preko šestdeset iz moga i iz jednog susjednog sela. Medju njima ima mladića i već starijih
familiarnih ljudi, a ima i nekoliko čisto mladih dječaka. Netko ih je prijavio, da su na jednoj svadbi bili okićeni
hrvatskim trobojnicama, i da su pjevali jednu hrvatsku pjesmu, čini mi se onu: Oj Hrvati, još ste živi... U
Varaždinu su preslušani i biti će ovih dana odpremljeni u Beograd pred sud za zaštitu države. Brata obtužuju još
napose, da je u svatovima držao nazdravicu i daje mladencima u nazdravici rekao ove rieči: Ostanite uviek
čestiti seljaci i pravi Hrvati,kao što su bili i vaši stari, a svoju djecu, kojoj ćete danas sutra ostaviti ovu svoju
zemljicu, natopljenu tolikim znojem i tolikom krvi vaših djedova odgojite tako, da budu dostojni one grude, na
kojoj smo svi nikli, koju ljubimo i za koju mora svaki od nas dati sve, pa i svoj život, kada treba. To je doslovno
napisano u prijavi, koja je podnesena sudu i koju sam pročitao kod suda u Varaždinu. Prijavi je dometnuto, da
su svatovi bili samo izlika, da se oni sastanu, premda znadu, da je svako sastajanje najstrože zabranjeno, i da su
tu pr iliku upotriebili, da se dogovaraju z a or užani ustanak pr oti dr žavi, a napose moj br at, da j e t im svojim
govorom pozivao ostale seljake na oružani ustanak, nadalje da su pjevanjem te pjesme povriedili državno i
narodno jedinstvo, te konačno da su svi, kako iz toga govora i pjesme proizlazi, članovi ustaške organizacije.
Ruža je slušala stisnutih zubi niemo i ukočeno, a izpod tamnih i izrazitih obrva, što su se sve više skupljale, čim
je dalje plavić govorio, bljeskao je oštar i tvrd pogled.
Dok je Plavić govorio unišao je u vrt Zvonko, noseći u rukama jednu razstvorenu zemljovidnu kartu, nu nije
prišao sasvim blizu, da ne smeta Plavića u pripoviedanju, nego je zastao i slušao. Krešimir su i Nada stajali
pokraj Plavića i gutali svaku njegovu rieč, a gospodja je Gusić spustila ručni rad u krilo i slušala žalostnoga
lica. Plavić je govorio dalje:
- Bratova je žena u porodu, djeca su nejaka, pa njoj i starcima ne bi imao tko pružiti ni čašu hladne vode, da ne
dodje svaki čas po koja žena iz sela u kuću prigledati. Morao sam se zadržati dulje vremena, da prigledam u
81
polju i na njivama. U vinogradu je toliko posla, a ne može se dobiti ni iz sela pomoći, jer od mladjih ljudi, što
nisu žandari pohvatali i odveli, velik je dio otišao u šume k onima, koji se tamo već od prije nalaze. Neki su
otišli i preko granice.
Tek što je svršio, okrenu se gospodja Gusić glavom prema stanu, malo posluša i reče:
- Čini mi se, da netko zvoni na vratima od stana. Skoči, Nado, pogledaj!
Nada odskakuta i za čas se povrati u vrt sa jednom mladom, plavom i liepom gospodjicom, koja je prilazila malo
zarumenjena lica i gledala plavim očima, kao da traži nekoga medju prisutnima.
- Ružo, gospodjica želi s tobom govoriti - doviknu Nada još iz daleka.
Razgovor je prestao, a svi svratiše pogled na nepoznatu gospodjicu. Ruža naglo ustade i ide joj u susret. Jedan
čas su stajale jedna usuprot dr ugoj, a gospodjica je nešto govorila. Ružino se lice razvedri, pr uži joj r uku,
zaokrenu se i podjoše napried držeći se desnom rukom o ruku, dok je Ruža lievom rukom gospodjicu lagano
zagrlila i govorila:
- Radostna sam, što s te d ošli. B ila sam sigurna, da ćete doći, nu ipak ste me iznenadili - odvi l ievu ruku sa
gospodjičina ramena i malo pritisnu dlan na svoje prsi, kao da hoće umiriti srdce, koje je očito od iznenadjena
jače kucalo.
- Pa nisam znala, da govorite hrvatski. To mi nije bilo rečeno
- Nemate ništa proti tomu, da vas upoznam sa mojima?
Gospodjica je kratko dihala i ubrzano treptala sa dugim trepavicama, što su bile mnogo tamnije od kose, kao da
je došla iz mračnijega prostora u svietliji. Bila je ugodno iznenadjena, što ju je Ruža primila srdačnije nego je
to ona očekivala, i odgovori živahno:
- To se razumije. Radovat ću se, da upoznam sve vaše drage - i ne čekajući ništa više, pridje gospodji Gusić, dok
je Ruža govorila:
- Mama, to je gospodjica za koju sam ti rekla, da je očekujem. Znaš to je... nu ne dovrši, jer joj gospodja Gusić
mahnu glavom kao da hoće reći da razumije i da nije potrebno nikakovo daljnje razjašnjenje, a istodobno pruži
gospodjici ruku i reče:
- Liepo od vas, liepo, da ste nas došli posjetiti. Ruža mi je pripoviedala, da ćete doći i da su joj pripoviedali o
vašoj ljepoti, nu ja si ipak nisam predstavljala, da ste tako liepa.
Ruža je gospodjicu upoznavala sa svima, a njoj se je lice još jače zarumenilo radi posljednjih rieči gospodje
Gusić. Nada je već doskakutala i doniela iz kuće stolac za gospodjicu. Zvonku je pala zemljopisna karta na
zemlju, dok se je sa gospodjicom rukovao, a poslije toga je stajao kao ukopan spuštenih ruku i nije skidao s nje
očiju. Krešimir je promatrao gospodjičine male cipele i uzporedjivao ih sa svojima, koje su bile dosta velike,
s prieda razširene i nešto malo oguljene, očito od udaranja u veliku kožnatu loptu, za kojom on i njegovi drugovi
tako rado bježe ne samo na školskom igralištu, nego i po pločnicima ulica kada idu iz škole. Sigurno je mislio,
kako b i b io nesretan, d a o n i ma t ako malu nogu, j er o nda ne b i mogao b iti p rvi i n ajbolji no gometaš medju
svojim vršnjacima.
- Kako vam se, gospodjice, svidja kod nas u Hrvatskoj? - upita gospodja Gusić tek toliko, da mladež izvede iz
prve zabune, koja uviek nastaje u svakom družtvu, kada netko novi nepoznat pridodje, jer se stari razgovor ne
može nastaviti, a nitko ne zna, s koje bi strane započeo novi razgovor sa novom osobom, koja je pridošla.
- Hrvatske još zapravo niti ne poznam. Što se tiče Zagreba, divan je grad. Svidja mi se, nu moram reći, da me
se je vrlo neugodno dojmilo ono što sam ovdje u nekoliko dana čula, vidjela i proživjela, kao i ljudi s kojima
sam u doticaj došla - odgovori gospodjica sa nekom tvrdoćom i sa sigurnošću djaka na izpitu, kada odgovara na
pitanja, za koja ima već priredjen, dobro naučeni odgovor.
82
- Vidjela sam strašne stvari i živim medju ljudima, koje ne mogu pravo razumjeti.
Gospodjica je izpripoviedila svima doživljaje u vlaku i na redarstvu, kako si je već bila unapried preduzela da
će pripoviedati Ruži. Prisutnost ostalih nije ju ni malo smetala štoviše, bilo joj je drago, da sve to može saobćiti
ne samo njoj, nego i drugima. Svi su je pozorno slušali, a Plavić ju je često prekidao i pitao za potankosti
pojedinih prizora, za imena i za izgled činovnika, koji su je preslušavali, te za izgled odvjetnika, skojim je
razgovarala.
Ruža joj je ukratko ocrtala, da su gotovo sve te osobe, s kojima je do sada imala posla, sve tudjinci, importirani,
nekoji prije, a nekoji u najnovije doba, i odmah joj počela tumačiti stanje u zemlji i u narodu. Govorila je sa već
naučenom uvjerljivošću propagatora, koji već nekoliko godina tako pripovieda i govori svagdje, gdje se za to
prilika pruži, smatrajući za svoju dužnost da uputi svakoga, tko je neupućen i da ga upozna sa stanjem, težnjama
i ciljevima svoga naroda. Gospodjica je slušala sa razumievanjem. Plavić je popraćivao Ružina razlaganja,
dodavao i razjašnjavao smisao pojedinih izreka, dok je gospodja Gusić s nekim ponosom gledala u kćer i
odobravala kimanjem glave.
Svagdje, gdje narod izgubi svoju narodnu i državnu slobodu, kada se ljudi sastanu, ne govore gotovo o ničemu
drugome, nego o svojoj narodnoj nevolji i nesreći. To je i razumljivo jer je sav drugi život, ekonomski i
socialni, stavljen u okvir te obće narodne nesreće. Sve drugo gubi u razgovoru na značenju i važnosti, jer se i
onako u tim drugim stvarima ne može ništa učiniti, jer to ništa ne ovisi o narodu samome, nego o tudjoj državnoj
vlasti, koja stoji izvan toga naroda i proti njemu. Tako se ni razgovor onoga maloga kruga u vrtu kuće broj 6 u
Pivarskoj ulici, u koji je plava gospodjica prvi put unišla, nije mogao izvinuti iz toga okvira. Gospodjicu je taj
razgovor z animao, a o stali s u i t ako, u snu i na j avi, ž ivjeli uviek s a t im i stim mislima i u viek o t ome
razgovarali, pa ni ona ni oni nisu našli, da je to neobično i neprilično. Plavić je morao još jedanput i pred
gospodjicom ponoviti ono, što se dogodilo njegovome bratu, a Ruža je pričala još neke druge slične dogodjaje
iz najnovijeg vremena. Gospodjica je čekala, hoće li tko spomenuti Dulibića, nu nije ga nitko spominjao, a ona
se sama nije usudila Ružu o njemu što pitati. Tako je čekajući i slušajući zaboravila, da će kod Donnera iste
večeri biti velika večera uglednog i otmjenog družtva, te bi razgovor potrajao još bogzna kako dugo, da nije u
vrt došao onaj mladić, koji joj je u vlaku dao Ružinu adresu, a s kojim se je sada pozdravila srdačno kao sa
kakvim starim znancem. Mladić je otišao sa Plavićem malo na stranu i nešto mu saobćio, nakon čega je
Plavićevo lice postalo veselije, nu on je ujedno ostao raztresen, kao da je od toga časa mislio na nešto drugo, što
stoji izvan kruga, u kome se je taj čas nalazio. Gospodjica se je opraštala, a morala je obećati, da će opet skoro
doći. Ruža i Plavić podjoše, da ju odprate jedan komad puta.
Kada su izišli na ulicu i zakrenuli na trg, Plavić je odmah počeo tumačiti gospodjici, gdje se nalaze:
- Evo, ovdje na uglu trga, to je Hrvatski Sabor, gdje su narodni zastupnici sve do godine 1918. stvarali zakone
za Hrvatsku Državu. Svaki put, kada se je Sabor otvarao, bio je zastupnicima pročitan manifest, u kojemu su
bili na zivani l askavim imenima: Velemožni, Dostojni, Pravedni, Mudri i Obzirni,... a ev o d anas o d s ve t e
velemožnosti, d ostojanstvenosti, p ravednosti i o bzirnosti, od sve te naše stare slave i veličine nije preostalo
ništa drugo, do li ovoga visokoga stupa, što tužno k nebu strši pred praznom zgradom, a na komu se je nekada
ponosno vijala hrvatska zastava crvene, biele i plave boje kao simbol narodnoga suvereniteta, a za koje se boje
danas ide u tamnicu.
Zatim su pošli dalje. Usred trga stoji stara župna crkva Gornjeg Grada.
- To je crkva svetoga Marka, - nastavi Plavić - i zat o s e j e ovaj t rg zv ao Markov trg. Sve o ve z grade, š to
okružuju t rg, b ile su j avne zg rade i u n jima j e b ila smještena H rvatska Vlada. Tako j e k roz d ugo vjekova
ime Markova trga postalo ujedno i ime vlade, pa kada se je u vladi dogodio kakav dogodjaj, nije se reklo, da se
zbilo u vladi, nego na Markovu trgu. Na Markovu trgu su se stvarali zakoni, sa Markova trga se je vladalo.
Nu onda je iza gubitka slobode hrvatski narod zatekla još jedna velika nesreća. Dne 20. lipnja 1928., ubijen je
u B eogradu u p arlamentu vodja hr vatskoga naroda Stjepan Radić. Ucviljeni gradjani grada Zagreba, koji su
onda imali svoje gradsko zastupstvo, nazvaše ovaj svoj najstariji trg njegovim imenom, da počaste uspomenu
narodnoga vodje.
83
A onda su svi troje prošli na desnu stranu crkve, te se ustavili pokraj prostranog ulaza u crkvu, pokraj četiri
kamena, što su u četverokutnom položaju ukopana u zemlju, i Plavić nastavi:
- Ovo vam je jedno tužno priestolje. Prije četiri stoljeća kada su austrijanski carevi postali ujedno i kraljevi
Hrvatske oduzimali su domaćoj vlasteli posjede i davali ih svojim dvorjanima. Ovi su sa seljacima, koji su po
ondašnjem feudalnom sistemu bili kmetovi, postupali još gore i nasilnije negoli domaća vlastela. I u našega se
je seljaka već onda probudio ponos čovjeka i duh slobode. I podigoše bunu, koja s e i do da nas u povi esti
zove Seljačka Buna. Vodio ih je seljak Matija Gubec, koji je obćenito bio prozvan: seljački kralj. Kada su ga
vlastela u b itci z arobili, d oveli s u ga o vamo na o vaj t rg, o vdje s u mu na o vim kamenima p odigli p riestolje,
podigli ga na njega i okrunili ga užarenom željeznom krunom...
Gospodjica je stajala naslonjena o Ružinu ruku i gledala u kamene kocke, a u duhu je vidjela čovjeka, kako
umire u strašnim bolima od usijanoga željeza.
Plavić je zatim pokazivao ostale zgrade i za svaku rekao njezinu prošlost i značenje.
- U Gornjem Gradu ima malo stanovnika, tek je malo kuća nastanjeno u ulicama koje vode na trg. Većinom su
to starinske velike zgrade, u kojima su sami uredi. Nekada su to bili uredi Hrvatske Vlade, dok je Zagreb bio
priestolnica, a sada su u njima obični uredi, kao i u svakom drugom pokrajinskom gradu. Radi toga nema u
Gornjem Gradu na ulicama i na trgu gotovo nikada prolaznika, osobito ne navečer, kada su uredi zatvoreni. Tu
i tamo prodje po k oji podvornik, koja stara žena i po koji umirovljenik, koji se vraća iz okolice sa šetnje. U
Gornjem Gradu nema ni dućana, nego tek nekoliko sitničarija. - Tako s u gos podjica i n jezino dr užtvo
nesmetano prolazili trgom, a onda se uputiše na Strossmayerovo šetalište.
- Na južnom rubu briega, zvanoga Grič, na kome leži stan Gornji Grad, pruža se dugačka aleja medju dva reda
visokih i gustih k estena, podzidana glomaznim z idom. - Kada su s tupili n a tu p romenadu, što nosi i me
nekadanjeg djakovačkog biskupa, zastade gospodjica iznenadjeno, a iz grudi joj se ote poklik:
-Ah!
Dolje izpod strmog briega, što se u oštroj kosini spušta do prvih kuća, razprosto se pred njezinim pogledom u
svoj veličini i bljeskavosti Donji Grad, a na njemu se je odražavalo rumenilo ljetnoga zapadnoga neba,
izpremiešano sa sjajem svietla, što su ga razprostirale tisuće i tisuće električnih žarulja i kružnih svjetiljka, a iz
njega su stršile kupole i tornjići što nadvisuju kuće i ulice, te bacaju duge sjene preko krovova. U ulicama, gdje
i u koliko se je moglo odozgor koso u njih vidjeti, bielila su se pročelja kuća u žućkasto-bielom svietlu. Ravno
pred pogledom pružila se dugačka i ravna Gundulićeva ulica, kroz koju su se pružale dvie uzporedne užarene
pruge, što su ih sačinjavala dva reda uličnih svjetiljki, da s e i zgube u t amo daleko p reko r ieke S ave s a
tamnoplavim nebeskim svodom nad bezkonačnom ravnicom i sjetne Posavine.
Svih je troje šutilo. Rieči nisu bile ni potrebne. Gospodjica je stajala i gledala kao začarana. Kada je prije koji
sat išla u Gornji Grad, nije ništa od toga vidjela, jer se je uzpela drugim putem i jer je bila zaokupljena mislima.
Plavić podje malo na lievo, a i Ruža i gospodjica podjoše za njima, te se primakoše iztočnom kraju promenade.
Tu su se pred njima, tamo preko tamnih krovova Tkalčićeve ulice i Dolca ustobočila na kaptolskom brežuljku
dva visoka tornja katedrale, kojima su se vršci gubili u nebeskom plavilu, a d olje na desno razlievalo se je i
odsievalo jako svietlo trga.
- Tu je dolje Jelačićev trg, središte grada - reče živo gospodjica - sa liepim palačama, što u sredini ima onaj
veliki spomenik nekoga junaka na konju, koji junak upire sabljom, čini mi se, prema sjeveru.
Plaviću zatitra oko usana smiešak, koji je izražavao neku neodredjenu bol, i reče:
- Da, t o j e s pomenik hrvatskoga bana i vojskovodje Jelačića. Jest, mačem pokazuje na sjever prema
Magjarskoj, proti kojoj je godine 1848. vodio hrvatsku vojsku. Znate, to je bilo u ona nerazumljiva vremena,
84
kada s e Hrvati i Magjari, d va susjedna n aroda n isu m edju s obom razumjela niti sporazumjela, da zajednički
podju mačem proti zajedničkom neprijatelju, nego su se medju sobom izkrvarili u korist toga istoga
zajedničkoga neprijatelja.
Poslije tih rieči se Plavić malo zamisli, a onda reče kao sam za sebe:
- U buduće, kada im se prilika pruži, sigurno će raditi drugačije, jer su medjutim oba položili jedan težki izpit...
Svi troje zašutiše i počeše se kao po dogovoru spuštati niz masivne betonske stube, što su izpod debeloga zida
vodile prema Jelačićevom trgu.
Ruža i Plavić odpratiše gospodjicu sve do Trga N. Kada je Plavić dopratio Ružu natrag kući, Krešimir su i Nada
šaptali nešto tajanstveno u jednom kutu u jedaćoj sobi i pogledavali Zvonka, koji je stajao usred sobe i pogledao
u Ružu i Plavića upravno sa zdvojnim pogledom, kao da ih je htio upitati:
- Pa zar ste se sami vratili? A gdje vam je ona divna gospodjica?!
85
XII.
Kada je p lava gospodjica unišla u stan, gotovo ga nije mogla razpoznati. Čitav je bio pretvoren u neki ljetni
gostionički vrt. Posvuda su stajale velike zemljane vaze sa cviećem, omotane namrežkanim zelenim papirom,
a u predsoblju su stajala četiri velika razcvjetana oleandra, zasadjena u četverokutne drvene sanduke zelene
boje. Sva su vrata i prozori bili otvoreni. Prozori su bili zastrti prozirnim zastorima od pomičnih dugih resa, na
koje su bili nanizani staklani valjčići u raznim bojama. U jednoj velikoj sobi bili su prostrti dugi stolovi, a na
njima se je svjetlucalo posudje i jedaći pribor. Druga je susjedna - isto t ako ve lika soba b ila namještena
udobnim, većim i manjim kožnatim foteljama te malim četverokutnim i okruglim kožnatim sjedalima bez
naslona. Na nekoliko malih nizkih stolića stajale su boce raznobojnih likera, čašice i otvorene srebrne kutije,
pune biranih cigareta. Desetak konobara u frakovima, sa tvrdim košuljama i ovratnicima, gladko obrijanih lica
i ulizane kose, u b ielim r ukavicama, s tajalo j e p okraj s tolova. D ošao j e i s am gospodin S oupal, vl astnik
restauracije Gradskog Podruma, i on u večernjem odielu, da pogleda da li je sve u redu postavljeno. Otišao je
i u kuhinju, kamo su iz njegove restauracije bili već doneseni čitavi bregovi najraznovrstnijih toplih i hladnih
jela i gdje je iz leda virilo stotinjak grljaka boca pjenušca, kao puščane cievi iza nasipa, za kojim se zaklanja
neka ratna rojna pruga.
Donner je prolazio sobama. I on je bio u crno obučen, sa bielom krisantemom u zapučku. Čekao je nestrpljivo,
dok počnu dolaziti prvi gosti. I Sida je izišla iz svoje sobe u dugoj crvenoj večernjoj haljini, koja se je za pol
metra za njom vukla, golih ruku, ramena i ledja sve do križa, a preko ledja su joj bile unakrštene tek dvie uzke
vrbce, što su na pola golim prsima držale prednji dio oprave. U kosi joj se je nešto sjalo kao drago kamenje, a
oko vrata pa do medju dobrano izbočenim prsima, spuštao se je gjerdan, koji se je sastojao od nekih nanizanih
zelenih četverokutnih pločica, usred kojih je bila po jedna crvena okrugla točka, a koje su pločice bile medju
sobom povezane debelim karikama od neke sjajne kovine. I ona je čekala da počne primati goste. Po dogovoru
ona će stajati u salonu, a Donner će iz predsoblja k njoj goste uvadjati, da im ona pravi družtvo, dok on ode opet
pred druge. Stara je Donnerica bila već u svome krevetu.
- Gospodjice, zar vi još niste obučeni? - uzkliknu Donner začudjeno i iznenadjeno, te podiže obje ruke u zrak,
kada je gospodjica unišla u predsoblje.
- Za Božju volju, za čas će početi dolaziti gosti, a vi znate, da je večerašnja svečanost priredjena najviše radi
vas, da se upoznate s ovdašnjim otmjenim družtvom. Moj je rodjendan tako reći samo izlika. Sida je obučena i
čeka u salonu. Molim vas požurite se obući.
Gospodjica se nije mogla uzdržati, a da se ne nasmije, kada je vidjela Donnera sa krisantemom u zapučku i kada
se je sjetila onoga obiteljskog razgovora kod objeda. Nu Donner nije razumio značenje toga smieha, nego je
mislio, da se ona smije od veselja. Ona ode u svoju sobu. Da su se Donnerove rieči, kad joj je rekao, da se ide
obući, imale shvatiti u onom smislu, u kom se ima shvatiti, da se je Sida već obukla, onda bi to za gospodjicu
zapravo značilo, da se ima svući. Nu ona je ostala kod onoga smisla, koji se je upotrebljavao u nekada obučenija
vremena, kada još novac, bezumlje i nečednost nisu bili potamnili ukus i stid.
Prije nego su počeli dolaziti gosti, unidjoše dva jaka momka u košulji i zavrnutih rukava, te unesoše medju
sobom j edan s anduk pokrit s a ponjavom, a z a njima unidje pola tuceta nekih individua, koji su bili obučeni
takodjer u crna odiela, nu prilično zamrljana i izlizana, sa mekanim raznobojnim šeširima i većinom sa loše
svezanim kravatama. Jedan od njih takodjer je nosio neki veliki predmet u vreći od crnoga platna.
U predsoblju su stajale sobarica i služavka Janica. Sobarica je bila obučena u crnu opravu sa malim bielim
zaslonom preko krila, a Janica u svojoj novoj nedjeljnoj medjimurskoj nošnji.
Prvi su od gostiju došli Donnerova kći Lila i njezin muž Robert Altmann, već postariji čovjek naboranog lica
sa ovećom šiljatom grbom na ledjima. Lila nije bila više ona suha i hitra Lilica kao onda, kada je pred deset
godina stajala u Beču s otcem i materom pod triemovima kazališta Theater an der Wien zdvojna, što nema
ulaznica za predstavu, nego je postala ugojena žena, širokih bokova, omašna trbuha, jakih prsiju i dvostrukog
86
podbradka. Oni nisu ni došli baš kao gosti, nego više kao članovi obitelji, i to Altmann, da pomogne Donneru,
a Lila Sidi kod primanja gostiju. Kada je Janica primila Altmannov šešir, okrenula se je naglo prema zidu,
začepila dlanom usta i smijala se prigušeno. Bogzna, što joj je bilo smiešno.
Odmah iza Altmannovih zazvonile su u predsoblju ostruge. Unišao je major Sreten sa svojim dobrim drugom
kapetanom Glišom. Obojica su bili u čizmama, svaki je držao u lievoj ruci sablju, a u desnoj kratku trstiku, kao
da idu u jašionu na jutarnju vježbu. Dok su sobarici predavali kape i sablje, kapetan se je Gliša malo sagnuo i
ogledao, gdje bi bacio čik od cigarete, koji mu je bio dogorio baš do nokata. Donner ih je dočekao razširenih
ruku i s njima se izrukovao. Major mu je predstavio svoga druga i rekao:
- Poveo sam ga sa sobom. Znate, on je sa mnom vojevao i na Kajmakčalanu i na Solunskom frontu. Dosta smo
graha pojeli iz jedne zdjele i dosta rakije popili iz jedne boce. Pa eto, treba da skupa vojujemo i tamo, gdje ima
što užit.
- Kako ne, kako ne, baš me veseli, - govorio je Donner, držeći još uviek ruku kapetana Gliše, koji je kraj toga
malo postrance bacao oko na Janicu, a čini se, da je malo i jezikom mljacnuo. Donner ih zatim predade Lili, koja
je već bila odložila svoju laku crvenu večernju kabanicu i koja ih povede u salon. Major je Sreten išao hrabro,
kako to i pristoji pravome ratniku, a poznavao je već dobro kuću Donnerovu, nu kapetan je Gliša išao za njim
nesigurno, te je oprezno vukao noge i držao ruke malo na široko, kao da drži ravnotežu, da se ne bi skliznuo po
gladkim parketima. Sida je izišla nekoliko koraka u susret majoru, pružila mu obje ruke, malo se natrag nagela
i glavu naklonila na jednu stranu, te reče koketno:
- Vi ste prvi od svih. Znala sam ja to. Tako sam zadovoljna! A i vi ćete sigurno biti zadovoljni, jer sam priredila
za vas jedno iznenadjenje. Vidjet ćete, znam da će vas veseliti.
- Za mene je najveće veselje, kada vidim vas - odgovori major i glasno se nasmija svojoj duhovitosti, a zatim
joj predstavi svoga kapetana Glišu. Kapetan joj Gliša stisnu ruku, da je gotovo zavrisnula.
Sliedeći su gosti bili tajnik trgovačke komore, direktor Krautner, čovjek srednje dobi, krumpirasta lica, i
njegova gospodja, visoka, dosta mlada i pristojno obučena žena.
- Ah, ah, liepo od vas, liepo od vas, izvolite - ljubim ruke, milostiva gospodjo... izvolite - vrtio se je oko njih
Donner, jer je tajnik trgovačke komore dosta važna ličnost, a u najmanju ruku može čovjeku gdje i naškoditi,
ako mu se zamjeri, jer toliki se trgovci obraćaju na trgovačku komoru ne samo za informacije o robi i cienama,
nego i o samim pojedinim trgovcima, prije negoli sa njima sklope koji posao.
Kada je gospodjica unišla u salon, već su u njemu stajali i sjedili oni, koji su već došli, pušili i pili likere.
Kapetan bi Gliša podizao čašicu prema lusteru i škiljeći na jedno oko vještački promatrao liker kraj svietla,
onda bi malo gucnuo, pa opet čašicu podigao i promatrao mljackajući jezikom.
Gospodjica je imala na sebi tek neznatno izrezanu i do gležnja dugu tamnu zelenkastu opravu, koja joj je padala
niz tielo kao salivena, dugih rukava sa strane nenapadno razrezanih i izrezane tamne cipelice. Plava kosa, koja
je bila na desnom kraju čela malo jače napahuljena, prelievala joj se preko tjemena u bujnim valovima. Okrugli
vrat i tek malo razodkrivena prsa, tek do izpod nezapaženih ključnih kostiju bielili su se upravo neobičnom
bjelinom, kao da su obloženi nježnim i tankim slojem najčišće slonove kosti. U dugoj je opravi izgledala gotovo
visoka, što je tielu davalo još jači izražaj gibkosti i otmjenosti. Svi su gledali u nju. Sida ju je povela naprije
svojoj se stri i gospodji Krautner. Lili, koja je sada, pošto je bila puna i debela, posve sličila svome otcu,
razgoračila je velike oči i pružila joj svoju punu ruku, koja je na svih pet članaka umjesto izbočenih košćica
imala pet jamica udubljenih u meso, a nehotice ju je uzporedjivala sa Sidom s izražajem neke zavisti. Gospodja
se je Krautner sa gospodjicom dosta srdačno izrukovala. Ona, koja je bila domaće zagrebačko diete, bila je već
sita družtva, kao što je ovo kod Donnera, i razgovaranja te drugovanja sa Lilama Sidama, Friedama i kako se
već sve zovu te kraljice sukna, paromlina, cipela, magazina, odiela, ciglana i sirove kože, pa se je upravo
razveselila, kada joj se je približila svježe i privlačiva gospodjica, te se je odmah upustila s njome u razgovor.
Čim je izišla Sida pred nove goste, primače se major Sreten k gospodji Krautner i gospodjici, da se umieša s
njima u razgovor, nu jer nije znao nijedne rieči njemački, morao se zadovoljiti tek sa razgovorom preko
87
gospodje Krautner kao tumača. Stajao je pred njima razkoračenih nogu, držao je ruke u džepovima od hlača, te
je gornje tielo njihao malo napried malo natrag, a debelo mu se je plosnato lice još jače ražširilo nego inače.
Gosti su pridolazili sve gušće. Došao je već i Josip Mond, bogati tvoničar kože sa svoje dvie kćeri, i vlastnik
velike drvene industrije Greif sa svoja dva sina, tvorničar papirnatih vrećica Niederlaender sa svojom suhom i
visokom ženom. Arsenije Kalimegdanović, što je istom pred nekoliko mjeseci postao direktor državnih
carinskih s kladišta, sa ženom Paraskevom, koja se je naročito izticala sa dvie krupne bradavice, jednom na
bradi, a drugom na crvenom nosu. Pantelija Karapetrović, direktor željezničkih skladišta, sa ženom Persom,
debelom ženom dobrano obrašćene gornje usne, zatim još jedan Mond, veletrgovac vina, obćenito zvani
"kanonik", ko ji s i j e t aj na dimak vjerojatno s am p rišio r adi r eklame i š to b olje p rodaje s vojih vi na, j er j e
obćenito poznato, da zagrebački kanonici imaju u svojim podrumima najbolju kapljicu, što je od milja
zovu suzica matere. On je bio udovac, pa je došao sa svojom kćeri, razstavljenom ženom, punom prstenja i
briljanata, kao da joj je otac draguljar, a ne trgovac vina.
Došao je i magistratski visoki funkcioner Sardanić, čovjek duga vrata, malene glave, proždrljivih očiju i velikih
neravnih zublju, k oji su m u s tršili i z u sta k ao da j e kakvi g lodavac. Z atim v eliki broj m ladjih i s tarijih,
oženjenih i neoženjenih, raznih ličnosti iz trgovačkog svieta iz kruga svih važnijih visoko-položajnih
financialnih a dministrativnih i sličnih funkcionera, koji svi mogu poštenom trgovcu po svom službenom
položaju koristiti ili škoditi, već prema tome, u kakvom družtvenom odnosu stoje prema njemu. Netko je došao
sa ženom, netko sa kćerkom, već prema tomu kakove su mu bile obiteljske prilike, a neki opet sam, ili što je
samac, ili što se je tik pred odlazak od kuće sa ženom posvadio. Ti samci nosili su sobom jedino svoju
duhovitost, potrebnu svakome dobrome družtvu, ili veću ili manju zalihu za tu zgodu probranih šala i anekdota,
ili napokon punu važnost svoje poštovanje osobnosti, kojom će družtvo počastiti.
Došao je i krupni, visoki advokat Holler, koji je bio slavan po tome, što je prigodom ustoličenja jednog od
posljednjih hrvatskih banova istome pred banskim dvorom držao pozdravni govor izpred tisuća sakupljenoga
naroda, bez da ga je itko za to molio ili naručio, i premda nije poznavao on bana niti ban njega, već očito zato,
da po tome govoru, u kojem je kao slučajno po nekoliko puta spomenuo i svoju odvjetničku pisarnu, sazna
široka javnost za njegove dobre odnose prema prvoj ličnosti u Hrvatskoj, što svakako ne može ostati bez dobrih
posljedica za sticanje nove klientele.
A konačno je došao i gospodin inspektor, kome se je Donner zapravo jedinome ozbiljno i od srdca radovao i
računao kao pod sigurno, da će s njime te večeri napraviti onaj posao, koji će njihovu kuću učiniti prvom i
najbogatijom kućom u Zagrebu, kao što je to o podne ženi rekao. Vjerovao je, da gospodin inspektor za svoju
uslugu ne će moći mnogo ni tražiti nakon dobre večere, mrzloga pjenušca i mirisa razgaljene puti tolikih
ljepotica.
Žamor je, koji je prilično vladao, zamuknuo, jer se je medju svim gostima pronio šapat, da je stigao gospodin
inspektor. Većina ih je ustala, jedino je major Sreten i dalje sjedio izpruženih nogu, iako je inspektor po svom
položaju daleko nad njim, negdje u rangu generala, nu... vojska ima svoje posebno shvaćanje svagdje na svietu
o visini civilnih položaja. Gospodina su inspektora odmah obkolili i Donner i Sida, a na otčev mig ostavi i
debela Lila mladjega Greifova sina, s kojim se je u jednom kutu do tad veselo zabavljala, te pritrča inspektoru.
Donner se je klanjao, predstavljao svoje kćeri. Pa i zeta, a zatim odprati osobno gospodina inspektora u salon,
da ga više te večeri ne ostavi. Goste su da lje pr imali Lila i njezin muž. Kao posljednji gost unišao je onaj
odvjetnik, što ga je gospodjica upoznala na redarstvu.
Nakon medjusobnog upoznavanja onih, koji se još nisu poznavali, i nakon još po koje čašice likera, pozvao je
Donner svojih četrdesetak gostiju k stolovima te ih porazmjestio velikom stratežkom vještinom, uglavnom
prema njihovim medjusobnim poslovima, a gospodje je i gospodjice izpremiešao izmedju njih poznatog joj
odvjetnika i starijeg G reifova s ina E dmunda G reifa, dosta pristalog mladog čovjeka, poznatog daleko, kao
uviek pobjedonosnog udvorice mladim ženama i djevojkama. Čim su gosti posjedali, nahrupiše konobari s
jelima, jedaći je pribor počeo zvečati, a čepovi boca pjenušca počeše pucati kao topovi uoči otvorenje kakove
velike državne ili narodne svečanosti.
88
Odvjetnik, što je kraj gospodjice sjedio, razgovarao je sa gospodjom Krautner, koja je sjedila s desne njegove
strane. Razgovarali su o prilikama u Zagrebu, o raznim dogodjajima te o
osobama i obiteljima, koje su
im b ile o bojici p oznate. E dmund G reif j e n apinjao s ve sile, d a gospodjicu zab avlja. N izao j e j ednu s voju
duhovitost za drugom, prokušane već kroz godine u mnogim uspješnim osvajanjima ženskih tvrdjava. Zato ga
je gospodjica Sida, koja na njemu nije imala već koju godinu nikakvog daljnjeg osobitog interesa, smjestila da
sjedi pokraj gospodjice, jer je vjerovala, da će joj se dopasti i da će joj barem malo zavrtiti mozgom. Da ga u
njegovom podhvatu osokoli, dospjela mu je prigodom primanja prišapnuti, kako joj je gospodjica kazala, da joj
se on od svih prisutnih gostiju najviše svidja. Nu gospodjicu je više zanimao razgovor, što su ga vodili gospodja
Krautner i odvjetnik. Slušala je imena, što su ih njih dvoje spominjali, imena slična njezinome, Plavićevome,
Dulibićevome, Gušićevome, koja nisu sličila gotovo ni jednome ili tek jednome od imena, koja je te večeri kod
predstavljanja čula. Slušala je, kako njih dvoje pripoviedaju tko se oženio, tko je umro, tko je otišao u tamnicu
i tko je odpušten iz službe. Gospodja Krautner rodjena Kružić, tužila se je na prilike:
Ah, molim vas, - govorila je odvjetniku, - sve ovo ne će dobro svršiti. Ovi svi, - i pokaza glavom malo
prezirno prema družtvu, - a i oni tamo dolje, svi oni ne znaju, što se u narodu govori, radi i sprema. Ja imam
prilike više put čuti mnogo toga i srsi mi prolaze na pomisao onoga, što će jedanput doći. Bojim se i
za
svoga muža. On je uviek u ovim družtvima, a oni što pod zemljom rade, vode očevidnost o svakome.
Imate p ravo, - odgovarao j e o dvjetnik, - već se je sada teror toliko razmahao, da čovjek nije nikada
siguran, ne će li mu gdje iza ledja eksplodirati kakva bomba. Ni zatvori, ni sve druge mjere nisu u stanju toga
suzbiti. Mi pravnici najbolje znamo, da zatvori nisu sredstvo, pa čak ni vješala, koja bi to mogla sprečavati. Da
je to tako, onda bi i običnog kriminala nestalo, jer sudovi svaki kriminalni čin kažnjavaju zatvorima i vješalima,
nu kriminal j e u viek isti. Tako j e i u tome i trebalo bi to p aralizirati s p osve d rugim sredstvima, j er j e teror
najstrašnija stvar. Ja sigurno nisam nikakvi režimski čovjek i imam svoje slobodno uvjerenje, iako ga danas
čovjek ne može manifestirati, nu osudjujem teror kao najodvratnije sredstvo političke borbe, politički se
uspjesi postizavaju dogovorom i sporazumom medju protivnicima, a ne sa silom i terorom.
Gospodja Krautner, rodjena Kružić, htjela je nešto odgovoriti s izražajem u licu, kao da je u tom predmetu čula
i već nekih drugih mišljenja, nu opazi da je njezin susjed, neki visoki financialni činovnik, nekako preblizu
primakao k njoj svoje uho, pa zašuti. Gospodjica je točno čula posljednje rieči odvjetnika, pa se zamisli. Dodje
joj neka čudna misao, kako bi se mogao onaj čovjek, što ga je vidjela u težkim okovima i oko nogu zamotanih
krpa dogovoriti i sporazumiti s onima, koji su ga u okove stavili i bogzna što od njegovih nogu učinili.
Donner j e z abavljao g ospodina inspektora i čekao zgodan čas kada će mu iznieti svoj priedlog o onome
mastnome p oslu. Major S reten j e d obrim t ekom slušao š to mu S ida p ripovieda. L ila j e r azgovarala glasno s
nekoliko gostiju, koji su sjedili p odalje o d nje, a ka petan se j e Gliša izmedju svakog j ela naslanjao d aleko
natrag n a s tolcu i postrance zavirivao u g ola ledja j edne već ne baš mlade gospodje, kraj koje je sjedio.
Zasukivao je brkove i po kadkada se počešao po kvrgavom licu. Kada je družtvo bilo već živahnije i
razpoloženije, i nakon što su konobari već jedanput izmienili boce pjenušca, pozva Sida jednog konobara i
nešto mu prišapne. Ovaj ode i zatvori dvokrilna vrata, koja su vodila u predsoblje. Nakon desetak časaka
otvoriše se naglo oba krila tih vrata. Gosti pogledaše i vidješe u predsoblju glasbu, koju je sačinjavalo šest
srbijanskih cigana s guslama u rukama. U isti čas odjeknuše zvuči gusala, i dok se gosti još nisu bili snašli, zaori
iz hrapavih ciganskih grla bučna i neobuzdana pjesma, kako to samo cigani guslači pjevati znaju.
- Bravo, bravo! povikaše gosti u velikom oduševljenju. Sida se zagleda u lice majora Sretena, koje je sjalo od
veselja.
- E, ta vam valja! reče major Sidi kliknuvši: - ta vam valja! Baš ste me obradovali.
Sida je takodjer sjala od zadovoljstva, što je tako svoga majora zadovoljila. Cielo družtvo posta još veselije, sve
se je nekako življe gibalo, glasovi su postajali glasniji, na časove se je upravo vikalo, a cigani su svirali i
pjevali, pjevali kao naručeno, i to onu pjesmu, koju je major Sreten tako volio, koja ga je u srdce dirala,
razigravala i raznježila, da je pjevao i on skupa sa ciganima:
89
"Znaš li majko, što bi bilo najbolje, najbolje, Da iznesem ovaj krevet napolje, napolje, Da mi legne moj dragan,
kada dodje nažderan...!".
Juh, juh,. juškao je kapetan Gliša, poigravajući na stolcu.
Kakova je to svinjarija! - reče gospodja Krautner odvjetniku, nu major Sreten i većina družtva je bila
drugoga mišljenja. V elika "poezija i l jepota", š to s u ih t i s tihovi s adržavali, o duševljavali s u ih. Kapetan je
Gliša dalje ijukao i mahao razširenim laktima, kao ciganin kad na konju jaši.
U vrh stola, tamo na protivnom kraju i sučelice od inspektora, sjedio je gradski funkcionar Sardanić. Kada je na
čas zamukla ciganska pjesma, ustade, zazvoni nožem po čaši i pogleda dugim pogledom goste, kao da ih broji.
- Mir..., čujmo! - gospodin Sardanić ima rieč! - začuše se mnogi mužki i ženski glasovi, a netko je psikao, kao
što to čini publika, kada tko za vrieme predstave u kazalištu govori poluglasno, šapće ili sjedalom škripi.
- Čujmo, čujmo! - ponavljali su se glasovi. Prošlo je kojih dva tri časaka, dok je nastao podpuni mir. Mnogi su
se žurili da završe u svome razgovoru započete rečenice, a onda se svi pomakoše na svojim sjedalima i
nakrenuše malo koso, da bolje vide govornika. Nekoliko konobara, koje je taj svečani moment zatekao u sobi,
ne usudiše se više izići, da ne smetu mir nego se na prstima došuljaše k zidu, prisloniše se na njega i prekrstiše
ruke na prsima. Jedan se konobar baš u tom času pojavio na vratima sa dvie velike zdjele u rukama, nu gosti
zamahaše rukama prema njemu u znak, da ne ulazi. Sardanić se malo jače izprsi, protegnu dva tri put i onako
dugački vrat, malo se nakašlja kroz nos i poče govoriti svečanim glasom:
Štovane gospodje, dražestne gospodjice i odlična gospodo! Smatram svojom dužnošću i
osobitom čašću, da u ovom, ovako odličnom i visokom družtvu progovorim nekoliko rieči. Nas sviju nije
ovamo večeras sakupilo ni ovo silno jelo, sve po izbor najbolji proizvodi, što ih uobće kuharska znanost može
dati, i koja se malogdje, što velim, koja se nigdje na svietu ne primjenjuje tako dobro, kao u kuhinji poštovane
obitelji Donner, niti nas je ovamo sakupilo ovo dobro i obilno piće. Nas je ovdje sakupilo nešto mnogo
idealnijega i mnogo uzvišenijega, a to nije n išta d rugo, ne goli i skreno i d uboko p oštovanje, š to ga u s vojim
srdcima nosimo svi mi, naprama ovome častnome i odličnome domu, u kome se sada nalazimo...
Bravo, bravo! Tako je! - zavikaše ženski i mužki glasovi, izprekidani s pljeskom ruku. Od mužkaraca
je ostao nepomičan i bez rieči jedini kapetan Gliša, koji je nekim sažalnim pogledom gledao u pune zdjele jela
i raznih kolača, kao da je metao na vagu, što je istina od onoga, što je Sardanić govorio to jest, da li je i njega
ovamo domamilo duboko poštovanje prema častnom domu, ili duboke zdjele pune jela. Sardanić je nastavio:
Ali j oš j e j edna važna z goda, k oja nas j e o vdje s akupila, j edna velika i važna zgoda, to j est
današnji dan, koji je od osobitoga značenja za ovaj poštovani dom i za nas sviju, a to je dan kada naš dragi,
vriedni i poštovani domaćin, naš Žiga Donner u krugu s voje drage obitelji i svojih najbližih i najiskrenijih
prijatelja, slavi svoj šestdeseti rodjendan!
Živio, živiooo! - povika družtvo kao u zboru, a neki htjedoše ustati, nu Sardanić dade znak, da će još
govoriti i nastavi:
Mi svi dobro poznamo našeg odličnog kućedomaćina i bila bi uzaludna svaka moja daljna rieč
koju bih ja ovdje u njegovu čast i slavu rekao. Nu ipak je jedno što moram naročito iztaknuti i naglasiti, a to je
ovo: - Evo, j a k ao kompetentna o soba, vi ši funkcionar ov oga g rada, izjavljujem ovdje svečano pred licem
vašim, poštovane gospodje, gospodjice i gospodo, i pred licem cieloga kulturnoga svieta, da se ovaj naš grad
diči i ponosi, što u njemu živi tako odličan, tako pošten i tako znamenit čovjek, kao što je ovdje naš prisutni
kućedomaćin, naš šestdesetgodišnji slavni Žiga Donner!
- Živio, živioooo! - zaori opet. Svi se digoše na noge i uzeše čaše u ruke. Sardanić pridje prvi k Donneru, da se
s njime kucne, a onda svi drugi za njim uz štropot stolaca, koje ustajući pomaknuše, a neke i na pod prevališe.
Donner se je kucao sa svojim gostima i klanjao, a donja mu se usna objesila i tresla, kao da hoće zaplakati od
ganuća. Mnogi, nakon što su se kucnuli s Donnerom i izpili čaše, pridjoše k Sardaniću i čestitaše mu na
90
kolosalnome govoru, što ga je izrekao, jer da tako liepog i umnoga govora nisu još nikada čuli. U isti čas, kada
je Sardanić prestao govoriti, zasvirala je bučno i divlje ciganska glasba, a konobari pritrčaše da napune
izpražnjene čaše.
- Tko j e on aj g ospodin, što je g ovorio? - upita gospodjica g ospodju Krautner. U mjesto od govora odmahnu
gospodja Krautner prezirno s rukom, kao da hoće reći: - ne pitajte, poznata ništarija!
Opet svi posjedaše na svoja mjesta, a razgovor se, jelo i pilo, nastaviše. Kapetan je Gliša opet zavirivao u gola
ledja svoje susjede te često, valjda već po deseti put te večeri, izlazio u predsoblje i namigivao Janici, koja je
sjedila u predsoblju iza cigana, držala ruke na krilu i najizmjence se smijala i zievala već prema tomu, da li su
cigani svirali, ili se odmarali.
Donner je držao da je došao čas, kada treba inspektoru govoriti o onom poslu. Sada je poslije Sardanićeva
govora najbolja prilika za to. Gospodin inspektor imao je prilike čuti na svoje vlastite uši iz usta
najkompetenije osobe, kakova je Donner ličnost, kako ga svi poštuju i ciene, i kako se čitav grad s njime ponosi,
pa će se sada sigurno s njime u taj posao upustiti. Kada je Donner sam sebe tako osokolio, nagne se malo bliže
k inspektoru i reče povjerljivim glasom:
Gospodine inspektore, danas je prvi put, što vas imam čast vidjeti kod svoga stola. Nu moja je najveća
želja, da to ne bude i posljednji put..., - i tu Donner zapne ne znajući, kako bi dalje nastavio.
Inspektor ga je gledao i mahao glavom, kao da ga hoće osokoliti da dalje govori. Donner se malo počeše po
zatiljku, a onda nastavi:
stol.
Znate gospodine inspektore, mislim da bude prilike i tako nekoga razloga, da i u buduće počastite moj
Inspektor se glasno nakašlja, popravi kravatu i pogleda desno i lievo oko sebe, kao da hoće vidjeti, da li tko
sluša, a ako sluša, da kašljem nadglasa Donnerov glas, onda ustade i podje polagano prema prozoru. Donner je
razumio, pa ustade i on i podje za njim, a kada su se kod prozora zaustavili, nastavi:
Kako vam j e p oznato, j a t jeram t rgovinu s a s irovom ko žom. K upujem j e o vdje na t ržištu i o vdje
prodajem, nu kako su kod nas nizke ciene, što ih plaća onaj lopov Mond, jedini tvorničar kože ovdje, to taj
posao koji je inače zlatna ruda, ne odbacuje onoliko koliko bi morao. Radi toga sam se udružio s jednim
kompanjonom u A ustriji, pa sirovu ko žu izvažam u inozemstvo, a on je tamo prodaje. Ciene su doduše dosta
nizke, nu ipak se nešto zaslužuje. Ali na tom bi se poslu mogli zaslužiti težki milioni, kada ne bi bilo te nesretne
izvozne carine, koja je udarena na sirovu kožu. Kada bi se moglo tu izvoznu carinu mimoići, sva trojica bismo
bili za kratko vrieme veliki bogataši, - završi Donner i osobito naglasi rieč: - trojica.
Inspektor je gledao u pod, kao da razmišlja, a onda reče:
- Mimoići carinu..., ne znam kako bi se to moglo. Tu su važni državni interesi. Ne može se to tako lako.
- Državni interesi ne bi ništa štetovali, - reče žurno Donner, - to se da tako napraviti, da država ništa ne štetuje.
- Kako mislite, d a d ržava n e b i š tetovala? - upita i nspektor i pogl eda ga z natiželjno. - Kako bi se t o da lo
napraviti?
Donner izidje odmah sa svojim već gotovim odgovorom:
- Vrlo jednostavno. Uzmimo, da ja imam u Austriji svoju vlastitu tvornicu koža. Ja ovdje kupim sirovu kožu,
pošaljem je u tu svoju vlastitu tvornicu u Austriju i opet je, nakon što bude izradjena, dovozim natrag ovamo.
Budući da roba ne ide u inozemstvo na prodaju, nego u moju vlastitu tvornicu, a iz nje opet dolazi natrag
ovamo, to roba nije faktično niti izvožena i ja ne trebam platiti izvoznu carinu. Kada tako izradjena roba dolazi
natrag ovako k meni, onda to nije iz inozemstva uvožena i zato ja ne trebam platiti carine. Roba iz države izišla,
roba opet natrag u državu unišla, dakle država nije ništa štetovala.
91
- Hm, hm, - razmišljao je inspektor i gledao u Donnera, kao da mu je izgledalo da Donner ima podpuno pravo.
Roba izišla i opet opet natrag unišla... - Država ništa ne štetuje, nema što štetovati. A onda upita:
- A imate li vi tvornicu u Austriji?
- To je posve sporedno, - odgovori Donner, - glavno je, da je uvozim onoliko izradjene kože iz Austrije, koliko
izvozim sirove kože u Austriju. Sasvim je svejedno, da li je koža izradjena u mojoj tvornici, ili i čijoj drugoj.
- Hm, hm, - mrmljao je inspektor i mislio: - dobro si mislio! Znači robu izvozim i prodam bez izvozne carine,
a drugu uvozim i ovdje prodam i opet bez uvozne carine. Roba izišla, roba unišla. Država ne štetuje ništa. Nije
ni tako loš posao, a i formula nije loša. Možda bi se dalo udesiti. Dalo bi se sigurno, ali to treba učiniti u
sporazumu s onim kolegom inspektorom Kukunješćevićem. Obojica skupa možemo, ali će trebati i s njime
dieliti...
Čim je Donner vidio da inspektor razmišlja, bilo mu je jasno da shvaća i da će prihvatiti. Da ga još bolje u
shvaćanju utvrdi, poče dalje razlagati:
Dobitak bi bio ogroman. Izvozna carina na sirovoj koži iznosi dva zlatna franka po kilogramu, što na
jednom vagonu iznosi dvadeset tisuća zlatnih franaka. Ja izvozim godišnje oko dvadeset i četiri vagona sirove
kože, što na izvoznoj carini iznosi godišnje četiristotine osamdeset tisuća zlatnih franaka, ili u našem novcu ni
više ni manje nego pet miliona. Ako istodobno uvozimo dvadeset četiri vagona izradjene robe iz inozemstva
bez uvozne carine, to zasluga na samoj uvoznoj carini iznosi oko daljnjih pet miliona, ili ukupno u jednoj godini
dana deset miliona na samoj carini, kao da si udario dlanom u dlan. A kraj svega toga država ništa ne gubi, jer
roba izišla, roba opet unišla.
Račun je bio izpravan i inspektor mu nije mogao ništa prigovoriti, dobitak je kolosalan a kraj toga, što je dakako
najvažnije, država ništa ne štetuje.
- A kako mislite, gospodine D onner, kako bi..., kako se ono kaže..., kako bi i šao dobitak? - upita i nspektor,
misleći još i dalje na interese države.
- Na jednake dielove, naravno, na jednake dielove to jest, na tri diela, jer i mome kompanjonu u Beču moramo
dati j ednaki d io, - odgovori D onner, - misleći sam u sebi: - vraga ko mpanjon, š to B lum t reba z nati, d a l i j a
carinu plaćam ili ne.
- Da, posao je realan, - reče inspektor, - a budući da država ništa ne štetuje, jer roba iz države izišla, roba opet
u državu unišla, j a mislim da se to da napraviti, s amo ne mogu to j a sam, nego samo s kupa sa j oš dvojicom
kolega, koji samnom skupa odlučuju, pa treba i s njima na jednake dielove. A znate to može tako, da ono što ide
njima ide opet na tri diela, tako jedan dio platim ja, jedan dio vi, a jedan dio vaš kompanjon.
Donner je malo razmišljao. Ovaj mu račun nije nekako sasvim odgovarao, jer budući da Blum ne dolazi u obzir
kod dobitka, to znači da on, Donner ima plaćati za one neke druge inspektore dvie trećine, a ovaj inspektor
samo jednu trećinu. A bogzna, da li ti inspektori uobće i postoje, pa zaključivši da taj račun zbilja ne valja reče:
- Znate, gospodine inspektore, režija, pogibelji, direktor željeznice, prometni koji doznačuju vagone, pa svi
drugi, sve su to veliki izdatci, koji padaju na mene, pa će taj račun trebati postaviti malo drugačije. Nu glavno
je, da smo sporazumni u načelu.
- Jest, ja sam sporazuman, - odgovori inspektor, - dodjite za desetak dana dolje k meni u Beograd, pa ćemo sve
urediti.
Družtvo je bučalo, cigani su svirali i pjevali, a pjenušac se prolievao.
- Ništa zato, - mislio je Donner, kada je sjeo natrag k stolu vesela i razdragana lica..., - ništa zato, neka je veselo
- dvadeset i četiri vagona unutra, dvadeset i četiri vagona van, a milioni će curiti kao kiša, kada se oblak
prolomi.
- Da, da, roba iz države van, roba u državu unutra, a država ništa ne gubi, - razmišljao je inspektor, kada se
vraćao na svoje mjesto, a onda sjede i izpi na dušak čašu pjenušca.
92
Od jedanput skoči iz predsoblja u sobu čovjek u otrcanom i zamazanom radničkom odielu, u težkim poderanim
cipelama i sa zamazanim i na oči navučenim šeširom, te zatetura nasred sobe pijan kao batina. Ženski članovi
družtva zavrisnuše i zatvoriše dlanovima oči, kapetan Gliša ustade i udari se rukom po boku, kao da će trgnuti
sablju, a Donner skoči, kao da će potrčati k pijanome drzniku da ga izbaci napolje, nu Sida ga povuče za ruku
i prisili da sjedne. Ostali gosti ostadoše zapanjeni i ukočeni. Greifov stariji sin, što je sjedio kraj gospodjice,
pogleda prezirno u onu mizernu figuru, što je usred sobe teturala, a onda s prezirom odvrnu glavu na stranu i
primače je nešto previše blizu k gospodjici, koja se malo ugne i odmaknu, a on reče srdito:
-
Pfui, koji je vrag tu pijanu radničku beštiju pustio unutra! Začu se još jedan glas, koji povika:
Što traži ta radnička svinja tu? - medjutim netko učini: - pst, pst, pst i poviče:
Čujmo, čujmo!
U taj je čas onaj odrapanac već deklamirao. Oponašao je pijanog radnika, koji se vraća kući iz birtije i sprema
se, kako će tući ženu. Sada je družtvo shvatilo o čemu se radi. To je poslije cigana drugo iznenadjenje, što ga
je Sida priredila gostima, da im večer bude nezaboravna. Zato je naručila glumca Prelca, da se svojim šaljivim
deklamacijama goste još bolje animira i pozabavi, a kako je on dobro oponašao pijanca, družtvo je u prvi mah
pomislilo, da je zbilja nekakva pijanica u sobu unišla. Nu sada, kada su razumjeli o čemu se radi, uživali su
gosti, a čulo se primjetbi: - Izvrstan je! - baš tako izgledaju oni prokleti radnici, kojima plaće nikad nisu dosta
velike i kojima b ismo mi sve što i mamo morali d ati, da b udu z adovoljni, kao d a s e mi trgovci i i ndustrialci
mučimo samo za njih. Kada je deklamator svršio, provali burni pljesak, a glasovi opet povikaše:
-
Bravo, Sida, bravo... - kolosalna ideja!
Najviše je pljeskao i oduševljavao se Greifov stariji sin te vikao:
- Jesam ja vam rekao, da to nije pravi pijanac nego deklamator. Kako ste se dali prevariti! - Glupo mu je lice
kod toga vikanja izgledalo još gluplje. Opet su zasvirali cigani, opet se je vikalo, podcikivalo i pilo. Stolnjaci
su na stolu bili već mokri, jer gdje se pije tu se i prolieva, a gosti su se njihali na stolcima, saginjali, glavama
i rukama mahali po taktu glasbe, kao da je svaki od njih postao ciganski primaš. A onda netko povika:
-
Plesati!
Za čas je jedna gospodjica sjela k glasoviru, a gosti, stari i mladi poskakaše na lagane noge i odoše u susjednu
sobu, koja bila prazna i za ples priredjena. Greifov stariji sin, kojemu se već jezik zaplitao, ustade i pruži ruku
prema gospodjici, kao da će je zagrliti, htijući je time pozvati da s njime pleše, nu ona odbi, jer da ona ne pleše,
i nastavi razgovor, što ga je čas prije vodila s odvjetnikom, a onda ustade i potraži očima Sidu. Nu Sida je bila
već u drugoj sobi i lagano se pomicala po parketu, naslonjena na majorovo rame i obujmljena oko pasa
njegovom jakom rukom. Gospodjica joj je očito htjela nešto reći, pa je čekala da se Sida odliepi od majora, nu
nije m ogla dočekati, jer se je ona što dalje sve više i više, pritiskivala uz majora, te se vrtila medju ostalim
parovima. Gospodjica pristupi k gospodji Krautner, nešto joj potiho reče, rukovaše se, a ona izidje iz dvorane
i provuće se kroz predsoblje kraj cigana, koji su u taj čas držali u rukama tanjure i izbuljenih očiju gutali
komade narezanoga mesa. Za čas je gospodjica bila u svojoj sobi u krevetu.
Kada se je počeo tamo nad Maksimirom tamno plavilo neba pretvarati u bielu pozlaćenu plohu, Donnerovi su
gosti bučno sjedali u automobile, što su dolje pred kućom bili nanizani, da za čas jedan za drugim, u raznim
pravcima izčeznu ulicama u utrobi grada, koji se počeo buditi.
*
93
U jutro oko osam sati spavala je još ciela Donnerova obitelj, pa čak i stara Donnerica, koja se inače ustaje rano
i koja je, doduše već od rane večeri bila u krvetu, nu nije ni oka stisnula ciele noći, nešto od buke, koja je do nje
dopirala od pijanoga družtva, a nešto od jada i brige. Medjutim je gospodjica u to vrieme izišla iz sobe i prošla
kroz p redsoblje, u kojemu se j e slegao težak i neugodan zad ah o d vina, ci gara i ci gareta, a k ada j e izišla na
ulicu, duboko je uzdahnula i uputila se na redarstvo, kamo je bila pozvana za osam sati.
Opet ista slika. Na hodniku ljudi, žene i djeca, svi pozvani za osam sati čekaju, stoje, šetaju i razmišljaju. Dolje
u dvorištu opet stoje poredani naoružani stražari, kojima zapovjednik čita dnevnu zapovied. Opet ulaze
činovnici, prolaze podvornici, a po nekoga vode stražari i žandari. Prolazi četvrt devet, primiče se tričetvrt
devet, a nitko ne proziva ni gospodjicu niti koga drugog od čekalaca.
- Bit će sigurno kao i jučer, - pomisli gospodjica i odšeta malo dalje hodnikom glavnoga krila zgrade, što leži
na Petrinjskoj ulici. U taj časak odjeknu strašan prasak. Čitava se zgrada strese iz temelja, stakla na prozorima
zazvoniše, razletiše se u tisuću komada, a ljudi, žene i djeca popadaše po podu. Tamo iz krajnjeg ugla sjevernog
krila zgrade, što leži na Gjorgjićevoj ulici, suknu gusti crni dim, napuni dvorište i hodnike i prekri za čas svaki
vidik.
Kada se je gospodjica sabrala, nadje se kako leži na podu hodnika. Podiže glavu i opazi, kako se i drugi ustaju
sa poda i uz vrisak jure prema stubama u divljem biegu. Srdce joj je naglo kucalo, a zraka joj ponestalo. Ustade
i ona naglo, hitro priskoči k prozoru da uzdahne zraka i opazi, kako u dvorištu stražari odbacuju puške i bježe
kroz dim u divljem biegu prema širokom izlazu, koji vodi iz dvorišta u glavno krilo zgrade. I nju obuze panika
i potrča niz stube, kao kroz maglu opazi onog istog komesara, što ju je izpitivao i sa zatvorom se grozio, kako
se kotrlja niz stube kao puna vreća. Očito mu je u paniki netko podmetnuo nogu, pa je pao. Nije znala ni sama,
kako je u prizemlju zakrenula u ono krilo što leži u Gjorgjićevoj ulici, u kome se je eksplozija dogodila. Kod
izlaza što vodi na ulicu, bila je strašna stiska, jer je svatko htio da čim prije izbjegne iz zgrade, a izlaz je bio
tiesan, jer je samo jedno krilo vrata bilo otvoreno, dočim je drugo bilo zakrčeno malim paviljonom, u kojemu
prodaje biljege udova jednoga stražara, što je prije nekoliko godina poginuo u uličnim borbama. Sa svih su
strana odjekivali očajni poklici: - Bombe, bombe!
Kao svi, tako se je gurala i gospodjica i krčila si put i baš u Času, kada je već jednom nogom zakoračila na ulični
pločnik, odjeknu dr ugi pr asak, i sto tako j ak i strašan i t o o vaj put u dr ugom k atu z grade. O pet se z idovi
potresoše, sa prozora se susjednih kuća prosuše uz zvek i cilik još ona stakla, koja su bila preostala od pr ve
eksplozije, a ulica se napuni gustim crnim dimom, koji se je slegao i nad krov zgrade, a kroz koga za čas liznu
nekoliko plamenih jezika.
Na ulici je vladala zbrka i panika, sve je bježalo prema Zrinjskom trgu i u Petrinjsku ulicu. I gospodjica potrča
na Zrinjski trg, t e s e zau stavi t ek u s rednjoj aleji platana p okraj paviljona za g lasbu. N e zna, kako je d ugo
stajala. Pred očima su joj se miešali ljudi izmedju plavih i crnih kolobara, koji su se pred njom vrtili, nu onda
od jedanput tih kolobara nestade, a ona osjeti u desnom laktu bol, pokuša pružiti ruku, nu od bola joj suze
udariše.
Za nekoliko časaka zatrubiše jake sirene i dojuriše vatrogasni samovozi, na kojima su stršile složene ljestve, i
skoro počeše kroz zrak praskati i pucketati mlazovi vode. Gospođica se sabra i ode kroz Sudničku ulicu prema
Trgu N., držeći desnu ruku u lievoj.
Toga je dana bilo uhapšeno nekoliko stotina ljudi, a navečer nije više u ćelijama bilo mjesta za nove
uhapšenike.
94
XIII
Dulibić je rano ujutro sjedio u jednoj kavani i čitao u jutarnjim bečkim novinama viest, da je dan prije počinjen
atentat na zgradu zagrebačke policije. Eksplodirale su dvie težke paklene mašine, zgrada je oštećena, ljudskih
žrtava nema. Uhapšen je jedan student, koji da je priznao, da je on paklene mašine postavio i da ih je primio od
jednoga svoga rodjaka, takodjer studenta, nu koji se nalazi u inozemstvu u emigraciji. Taj njegov rodjak da je
došao iz inozemstva, predao mu dvie paklene mašine i uputio ga, kako će s njima postupati. T ako j e glasila
novinska viest...
Dulibić je trljao čelo, jer nije mogao pravo razumjeti te viesti. Po imenu uhapšenikovu znao je točno tko je i što
je taj čovjek. Istina, on je nekad bio student, nu nije svršio nauka, nego je već nekoliko godina bio policajni
činovnik. Svi su ga njegovi školski drugovi smatrali izdajicom i eto sada taj isti čovjek ruši paklenim mašinama
redarstvenu zgradu. Znao je nadalje, da taj policajni činovnik nije nikakov rodjak onoga drugoga studenta, čije
je ime stajalo u novinama, nego je u rodu sa ženom jednoga vrlo dalekoga rodjaka toga studenta. Dulibić je znao
osim toga, da onaj student, što se je nalazio u inozemstvu, nije mogao niti smio ići u Zagreb, kada ga svaki
policajni agent pozna i kada je za njim razpisana već davno tjeralica, a znao je i to, da je najstrože zabranjeno
prelaziti granicu svima onima, koji su bili radi čega progonjeni, što je tim shvatljivije, kada je bilo na stotine
i tisuće drugih dolje u domovini, koji mogu s manje pogibelji granice prelaziti.
- To je vjerojatno izmišljeno, - zaključi u sebi Dulibić.
- Bogzna radi čega i u koju je svrhu te paklene mašine trebalo upisati u knjigu dugovanja onoga studenta u
inozemstvu. Nu odkuda je onaj policajni činovnik dobio paklene mašine? Da li ih je on doista postavio? Da li
je on zbilja bio kao i mnogi drugi tek prividno u službi policije - pitao se je Dulibić, a onda pomisli:
- Da, tko to znade. Nitko od nas ne zna i nema uvida, kako i kuda je organizacija razgranjena, nitko ne zna, što
se dogadja i sprema, tek svaki znade samo ono, što sam ima izvršiti, a često možda ne zna ni to... i Dulibić se
kod toga trže te udari dlanom po čelu, kao da mu je nešto puklo pred očima, uzvrpolji se na kavanskome divanu,
a lice mu probliedi. Pred njim se u duhu stvoriše ona dva mladića u planinarskom odielu i ona dva predmeta
koje im je dao iz kožnate ručne torbe, što ju je bio dobio umjesto svoje u onoj kavani u Ungar-Gasse, a da nije
ni pogledao, stoje u tim omotima. Te su omote odnieli oni mladići i sigurno su to bile te paklene mašine, koje
su prošle kroz njegove ruke, bez da je on to i znao.
U prvi mah se je Dulibić malo razžestio, nu onda mu se lice razvedri, nasmija se i reče sam u sebi:
- Ipak je to sve kolosalno organizirano! Zar nije bolje i pametnije, što ja nisam znao o čemu se radi, negoli da
mi je to bilo rečeno, jer tako se nisam brinuo niti strahovao, ne će li mladićima, kada se budu preko granice
verali, koja od tih mašina na ledjima eksplodirati, a niti sam mogao počiniti kakovu indiskreciju.- I ope t s e
nasmija u sebi:
- Eto srdio sam se, da sam tu u Beču bezposlen, a ni sam nisam znao, da neki posao vršim. I onaj Cernić, onaj
čudni i zagonetni Cernić, za k oga sam držao d a stoji u neprijateljskoj s lužbi, rekao mi je d a j e u paketima
indianski otrov. Ili mi je to rekao zato, da otupi moju znatiželju, da ih ne otvaram, ili zato, jer je i sam mislio,
da je tako i jer su i njemu tako rekli.
Nu onda se opet Dulibićevo lice namršti i uozbilji. Sjetio se je onoga trećega predmeta, koji je ostao na
njegovom s tolu. B og zna, što je u onome malome svinjčetu od gipsa, a sigurno je nešto moralo biti, jer nije
moguće, da mu je ta figura poslana bez ikakove svrhe. Lice mu poprimi zabrinuti izražaj, uznemiri se, plati
konobaru doručak i ode žurnim korakom kući.
Kada je stupio u sobu, malo se prenerazi. Ana je stajala usred sobe, dok su dva nepoznata mu čovjeka prekapala
po njegovim stvarima. Anino je lice izgledalo uplašeno. Prije nego je dospio išta reći, pristupi k njemu jedan od
tih ljudi, pruži mu jednu strojem izpisanu odluku i reče:
- Gospodine Dulibiću, mi smo redarstveni činovnici i vršimo premetačinu u vašem stanu. Izvolite, ovo je
odluka redarstvenog ravnateljstva.
95
Dulibić je mirno preuzeo odluku, pročitao ju i spremio u džep. Nije se nimalo uzrujavao, jer je na to uviek bio
pripravan, a bio je siguran, da u njegovoj sobi ne mogu naći ništa, što bi ga moglo kompromitirati. Takove se
stvari ne drže kod sebe, a pisma se uništavaju odmah, nakon što ih se pročita. Nu jedno ga je smetalo i
nenapadno baci pogled na pisaći stol. Figura od gipsa stajala je na svom mjestu netaknuta.
Agenti su predmetnuli sve za što su držali, da bi moglo sadržavati kakove predmete ili spise, nu nisu pronašli
ništa. Onaj se isti agent obrati opet k Dulibiću i reče:
- Na žalost imamo nalog, da vas nakon obavljene premetačine povedemo sa sobom na redarstvo.
- Molim, izvolite - odgovorio je Dulibić hladno ali sigurnim glasom. Znao je, da će ostati u zatvoru, jer je
sigurno radi one eksplozije u Zagrebu zatraženo njegovo izručenje, nu bio je siguran da do izručenja ne može
doći, a biti u zatvoru u Beču, ili gdjegod u inozemstvu u prispodobi sa zatvorom u domovini, znači biti na
odmoru kao u ka kvom ljetovalištu.
Nu prije nego su pošli, baci onaj isti policajni agent pogled ponovno po cieloj sobi, kao da hoće upamtiti kako
izgleda, a onda mu se pogled zaustavi na figuri od gipsa, što je stajala na pisaćem stolu. Pridje k stolu, uze
figuru u ruku, ogleda ju sa svih strana, malo strese s njome, a onda ju opet spusti na stol i podje, Nu nakon što
je učinio dva koraka, povratio se natrag, uze opet figuru u ruku, malo je zanjiha, kao da je važe, razstegnu lice,
kao da mu se je pričinila težom, nego što bi morala biti, a onda pogleda u Dulibić i reče:
- Ovu ćemo figuru ponieti sa sobom. – Izvolite - odgovorio Dulibić i ne trenu ni okom.
Ana je gledala cielo vrieme uplašeno, a kada je agent rekao, da Dulibića moraju odvesti sa sobom, ovlažiše joj
se oči. Primaknu se posve blizu k njemu, kao da mu hoće nešto reći, nu odmah pristupi bliže jedan od agenata,
kao da se hoće porinuti medju njih.
- Nije moguće, da će vas zadržati u zatvor? - reče Ana zabrinuto i malo drhćućim glasom.
- Budite bez brige - odgovori Dulibić, - ne može mi se ništa dogoditi. Molim vas pozdraviti mi najljepše...- tu
zastade, a nakon kratke stanke nastavi: - gospodina supruga.
Ana je shvatila što je htio reći, kimnu glavom, malo se osmjehnu i pruži mu ruku kao da hoće reći:
- Znam, učinit ću.
Kada je Dulibić bio doveden na redarstvo, bio je odmah ukratko preslušan o osobnim podatcima, a o nda
odpremljen u zatvor. Komesar, koji ga je preslušao, saobćio mu je prijazno i uljudno, da je uhapšen na zahtjev
vlade iz njegove države i da će biti preslušan o stvari, radi koje ga obtužuje, kada stignu upiti diplomatskim
putem.
Nakon kojih o sam d ana, bio je preveden opet pred istoga činovnika, pred kojima je na pisaćem stolu stajala
figura od gipsa.
- Gospodine Dulibiću, je li ova figura vaša? - upita komesar. - Jest, - odgovori Dulibić malo zabrinuta lica. Kako je dugo imate?
- Ne znam, mislim dosta dugo. –J este li je imah prije nego ste došli u Beč, ili ste je nabavili odkako ste u Beču?
Dulibić je malo šutio u neprilici što bi odgovorio, a činovnik reče opet:
- No, to se možete lako sjetiti.
- Odkako sam u Beču - odgovorio, a činovnik reče opet: - Od koga ste dobili ovu figuru?
Dulibiću je sada već bilo jasno, da ta figura igra neku važnu i za njega fatalnu ulogu. Nije znao ni na to pitanje
odgovoriti, pa je šutio.
96
- Dakle, od koga ste je dobili? Ili ste je možda gdje kupili? - reče činovnik, a u posljednjim mu je riečima bio
mali prizvuk ironije.
- Moram li odgovoriti na to pitanje? - upita Dulibić. – Ne - reče činovnik
- Ne morate odgovoriti na nijedno pitanje. Kod nas nema sile, - dodade komesar uz podsmieh - i ovisi o vama,
da li ćete odgovoriti ili ne. Nu svakako je u vašem interesu, da na pitanja odgovarate.
- Onda ne ću odgovoriti, jer je u mom interesu, da na to pitanje ne odgovorim - reče Dulibić takodjer ironično.
Činovnik ga malo čudno pogleda, slegnu ramenima i reče:
- Nu dozvolit ćete, da ovu figuru razbijemo, da možemo vidjeti, što se u njoj nalazi. Zbog interesa iztrage
naravno pristoji nama pravo figuru razbiti i bez vaše dozvole, nu mi ipak tako ne postupamo. Ako u figuri nema
ništa, nema zapreke, da i vi na to Pristanete. Figura nije od nikakove umjetničke vriednosti. Komesar uze figuru
u ruke te je ogleda.
- Obična bazarska roba, a protuvriednost će vam biti svakako nadoknadjena - dovrši činovnik i pogleda
Dulibića u oči. Dulibić je pogled izdržao i mislio, da li dozvolim ili ne dozvolim, figura će biti otvorena, nu
princip je princip. Ne smijem ja sam iztrage olakšavati u nijednom slučaju. Ne radi se samo o meni.
Bogzna, što je u figuri i tko sve može biti kompromitiran njezinim sadržajem.
- Ja svoga pristanka ne mogu dati, - reče suho.
- Šteta - dobaci činovnik - stavljate nas u neugodni položaj, da je otvorimo i bez vašega pristanka.
- Žao mi je, ali ne mogu drugačije, a tražim, da je se otvori u mojoj prisutnosti, ako je ipak budete otvarali - reče
Dulibić.
- Svakako, i t o ne samo u vašoj prisutnosti, nego i u prisutnosti dvojice pirotehničkih vještaka. Oni će je
otvoriti. P rijava doduš e - mogu vam to i reći - ne t vrdi d a s e u figuri n alazi bezuvjetno e ksploziv, nego
predpostavlja i što drugo, nu jer je u prijavi dopuštena i ta mogućnost, moramo upotriebiti tu mjeru opreza. Nu
molim vas prije toga još jedno pitanje. Zar vi ne vodite baš s nikim korespondencije?
Dulibić se malo nasmije i odgovori:
- Naravno da vodim. - Pa kod vas nije pronadjeno ni u stanu ni kod osobne premetačine nijedno pismo. Gdje
vam se nalazi korespondencija? - Nigdje - odgovori Dulibić.
- Kako nigdje? Ako vodite korespondenciju, morate je negdje i imati.
- Ne moram, - odgovori Dulibić - jer ja svako pismo spali čim ga pročitam.
- Zašto to činite?
- Da vama uštedim posao da čitate pismo, koja vas doista ne bi nimalo zanimala. Ja znadem, da za svakoga od
nas, koji ovdje boravimo, dnevno dobivate zamolbe za hapšenje, preslušavanje i za premetačine, pa zašto da
vam još i mi zadajemo posla. Ovako ste svaki put s nama brže gotovi, kad nas morate preslušavati petraživati.
Činovnik se malo nasmija, a onda reče:
- Sada ćemo ići u naš kemijski laboratorij, a malo je zati došao i komesar sa dvojicom vještaka. Vještaci su
figuru ogledava sa svih strana, a onda je odvagnuše na jednoj preciznoj vagi. Prema onome, što su medju sobom
razgovarali, t ežina j e mogla o dgovarati p redpostavci s koje s u kod t e p regledbe p olazili. Zatim j edan o d
vještaka uze jedan mali lagani drveni čekić i nekoliko puta udari lagano po figuri, a obojica su napeto slušali
zvuk. Zatim ju opet uze jedan u ruke, pridje bliže k prozoru i poče je promatrati iz bliza, sa polustisnutim očima
sa svih strana. Promatrao ju je dosta dugo, a onda se malo osmjehnu i vrati se od prozora.
- Što je? - upita drugi vještak.
- Našao sam - odgovori prvi vještak, a zatim pridje k jednom ormariću, izvadi dvie male bočice, u kojima su bile
neke tekućine, natoči jednu čašu vode i nakapa u nju po nekoliko kapi iz svake bočice. Voda za čas pobjeli i
dobi istu boju, koju je imala i figura od gipsa. Zatim vještak zamoči u pobieljenu tekućinu jenu krpicu, a onda
je omota oko figure, tamo gdje se je dječak spajao sa figurom svinje, izvadi džepnu uru, pogleda na nju i stavi
je na stol. Nakon deset minuta odmota vještak mokru krpu, primi sa dva prsta figuru dječačića, malo potegnu i
97
razstavi ju od svinjčeta. Tamo gdje je dječačić sjedio, ostala je u ledjima svinjčeta rupa u veličini od po prilici
jednog Schillinga.
Dulibić je stajao mirno, a komesar se primiče vještacima i znatiželjno se nadviri nad rupicu. Unutra je bio neki
predmet. Okrenu se i pogleda značajno Dulibića, koji je stajao nepomično i nije odavao nikakova uzbudjenja,
premda mu je srdce naglo kucalo, a cielom tielom prolazila neka mrzlina.
Vještak o pet p rinese f iguru k p rozoru, d obro z aviri u r upu. P ovrati se n atrag i i zvadi i z nje s malim tankim
drvenim klieštima jednu limenu kutijicu valjkasta oblika, koja je s jedne strane bila ciela, a s druge je imala
poklopac. V ještak skine P oklopac u z veliki o prez, i zvadi i z k utijice komad p apira, raztvori ga i pr eda
činovniku. Ovaj uze papir i pročita ga, pogleda u Dulibića i prasnu u smieh.
Na papiru je bilo napisano: "Špijon Mitar Gursuzović velika je budala!
98
XIV.
Gospodjica se je rano ujutro bila spremila da izidje iz kuće. Htjela je otići na čas u poslovnicu, a onda na vagu
kod klaonice, gdje je poslovodja preuzimao od mesara kože. Odlučila je, da će toga dana cielo prijepodne ostati
kod vage da točno nadzire kako poslovodja kožu sortira i klasificira. Nu baš u času, kada je htjela izići iz sobe,
donese joj sobarica dva pisma, koja je listonoša donio toga časa. Jedno je bilo u ružičastoj omotnici, a naslov
je bio izpisan nepoznatim joj rukopisom; na drugom je prepoznala Anin rukopis i odmah ga otvori i poče čitati.
I čim ga je dalje čitala, sve više joj je lice bliedilo i smračivalo se. Tamne joj se obrve skupiše, a oči zasuziše.
Ana joj je javljala, da je Dulibić uhapšen i da je u novinama pisalo, da je traženo njegovo izručenje savezno sa
nekim atentatom u Zagrebu.
- To nije istina - povika gotovo glasno - Dulibić nema sa tim nikakve veze.
Nu odmah se zatim zamisli, prodje u mislima nekoliko dana unatrag i sjeti se onih dvaju mladića u
planinarskom odielu, što su bili kod Dulibića i koje je opet nedaleko pred Zagrebom u vlaku sastala, zamagli joj
se pred očima, spusti se na stolac i pokri rukama oči i lice.
- Strašno, strašno, - uzdahnu - je li to moguće? - i pomisli, kako će Dulibić biti izručen i kako će ga po hodniku
redarstva voditi slomljena i okovana u težkim okovima i sa krpama zamotanima oko nogu. Nešto ju je gušilo u
grlu i u prsima pritiskalo. Uze pismo, pročita ga još jedanput, a onda brižnu u plač. Suze su joj curile, a ramena
se tresla od jecanja. Sve ono, što se je kroz nekoliko dana bilo u njoj nakupilo i što ju je tako gušilo, našlo je
oduška u o vim suzama. I p lakala j e go rko, kako nije p lakala o d o noga d ana, kada j oj je ka o d jetetu o tac na
smrtnoj postelji poljubio plavu kosu. Plakala je dugo, a onda joj je odlanulo. Kada su joj se osušile oči i lice
podje da će izići, nu sjeti se drugoga pisma, otvori ga i pročita:
Cienjena i mila gospodjice!
Nikada ne ću zaboraviti sretnih časova, što sam ih proveo preksinoć u Vašem družtvu. Od onoga časa, kada sam
Vas prvi put vidio, za mene ne postoji ništa drugo na svietu do li Vas. Sve moje misli nalaze se samo kod Vas,
srdce bije samo za Vas, a oči ne žele ništa drugo, nego da Vas opet čim prije vide. Nemojte prezreti ljubavi
onoga čovjeka, koji gine za Vama, nego se sjetite, da sam za uviek Vaš obožavatelj
Edmund Greif
Sa gospodjičina lica se odrazi prezir, raztrga pismo na male komadiće, baci ih u mali koš, što je stajao kraj
stolića i izidje naglo. U poslovnici se je zadržala tek nekoliko časaka, a onda se uputi pješice na klaonicu, do
koje od trga N. ima gotovo sat ho da. Nu ona je osjećala potrebu kretanja, da s njime zatomi nemir, koji ju je
obuzeo nakon Anina pisma. Neprestano joj se povraćala misao, da bi trebala nešto učiniti za Dulibića, nu nije
joj nikako moglo postati jasno, što bi to moralo biti.
Na klaonicu j e stigla oko devet i pol sati i postavila se pokraj vage. Mesarski su pomoćnici i šegrti donosili
kože, jedan ih je radnik vagao, a poslovodja je bilježio u svoju bilježnicu ime mesara, od koga je koža preuzeta
i njezinu težinu. Zatim bi radnici kožu raztegnuli, poslovodja bi je pregledao, a onda odredio, da li spada u prvu,
drugu ili treću vrstu, na što bi jedan radnik pričvrstio na kožu limenu pločicu, koja je označivala kako je ta koža
klasificirana.
Gospodjica je stajala na jednoj daski, da se ne zamaže, jer je oko vage bilo blato izpremiešano sa krvi, te je
točno pratila taj posao. Tako stojeći opazi malo podalje jednu grupu ljudi, kako se je skupila, kao da gleda nešto
zanimivoga. Bili su to većinom nezaposleni mesarski pomoćnici, koji se obično oko klaonice motaju, ne bi li
dobili posla, i koji su taj čas nešto promatrali. Gospodjica ode, da i ona vidi što je tamo tako zanimljivoga.
U kaljuži blata stajao je jedan seoski dječačić od kojih deset do dvanaest godina, gologlav i bos, do koljena
zavrnutih hlačica, koje bi mu inače sigurno dosegle i do preko gležnjeva, i u čistoj ali pokrpanoj košuljici od
debeloga seljačkoga platna. Na kratkoj je uzici držao kravu crvene boje i natrag zavinutih rogova. Odmah kraj
99
krave stajala je jedna seljakinja i držala u naručju malo diete i brisala rukom suze. Uz njih su stajala dva žandara
sa puškama i na nj ima na taknutim b odežima. O ko kr ave je obilazio jedan m esar crvenoga nosa i ve likoga
trbuha, medju o stalim mesarima p oznata p ijanica i p ropalica, k oji nije k ao d rugi mesari ku povao s toku na
sajmu, nego samo izpod ruke ili na kakvoj prisilnoj dražbi, a kadkada i od sumnjivih osoba te bez marvinske
putnice. N akon š to j e k ravu dobr o pr egledao i n ekoliko p uta j e opi pao po l edjima i po r ebrima, obr ati se
žandarima i ponudi im cienu, koja se obično plaćala za jedva malo veće tele. Žandarima je bilo već dodijalo
stajati, prihvatiše cienu i rekoše ženi, da drugih kupaca nema, pa da kravu treba dati za tu cienu. Žena brižnu u
glasan plač, žandari preuzeše od mesara novce, okrenuše se i otidjoše. Jedan šegrt uze dječačiću iz ruke uže i
povede kravu. Krava se malo ustoboči i sagne glavu, kao da će se natrag pomaknuti, nu mesar je udari čizmom
u zadnju nogu, na što se krava malo strese i ode za šegrtom. Dječačić pogleda za njom i zajeca, a krupne mu se
suze proliše niz bliede djetinjske obraze. Od onih što su naokolo stajali, netko pljucnu, netko nešto promrmlja,
a onda se svi razidjoše. Gospodjica se približi dječačiću, pogladi ga po glavi i reče.
- Nemoj plakati... Zašto plačeš?
Dječačić podiže glavu i pogleda ju kroz suze. Gospodjici, koja se je cielo jutro uzdržavala od plača, zatitra
nešto oko sljepoočica i oko usana, te i njoj potekoše suze, kada je vidjela dječakove mokre oči i lice, a onda se
približi ženi, koja je još uviek stajala na istom mjestu, jecala i rubčić držala na očima. Kada joj je došla blizu,
privinu se bliže k materi djetešce, što joj je bilo u naručju i čvrsto joj stavi ručicu oko vrata, a gospodjicu
pogleda velikim očima.
- Ne plačite, ženo. Recite mi, što vam se je dogodilo i mogu li vam kako pomoći? - reče gospodjica.
Seljakina skinu rubčić s očiju, pogleda je kroz suzne oči, uzdahnu i reče:
- Ah, kako mi možete pomoći! To mi je bila posljednja nada i uporište, a eto sad i to ode. Što ću sada sa djecom
i s čim ću ih prehraniti, jadna sam i kukavna.
-V idjela sam, da su žandari uzeli novac, - reče gospodjica, - zar krava nije bila vaša?
- Jest, jest, bila je naša - odgovori žena i opet zajeca.
- Pa zašto su odnieli novac? - upita opet gospodjica.
- Za porez... za porez, proklet bio - odgovori žena jecajući.
- A time nije još ni namiren. Ne znam što će mi sada još uzeti. Sada nemam više ništa, nego troje gole i gladne
djece - i opet zajeca glasno, a nove joj krupne suze potekoše niz lice.
- Zar nemate muža?... Zar nemate zemlje?
- Imam i muža i zemlju - odgovori seljanka i pogleda prema nebu, kao da odozgo pomoć traži - nu muž mi je već
dvie godine u tamnici. Osudjen je na doživotnu tamnicu i nikada ga sigurno ni moje ni dječje oči ne će vidjeti,
- i opet brižnu u plač.
- Osudiše ga radi politike, radi republike. Tko će mu zemlju obradjivati i od kuda ću porez plaćati? Eto,
odvedoše mi i zadnju hranu moje sirotne dječice.
Uto se približi dječačić, uze majku za ruku i reče:
- Ne plači, majko, otac će se već jedanput vratiti, a dotle ću ja raditi.
Seljakinji se potresoše opet ramena od jecanja. Gospodjica otvori svoju ručnu torbicu, izvadi sve svoje novce
što ih je imala, turi ih ženi u ruku, okrenu se i ode brišući suze.
Nije mogla v iše i zdržati k od v age. P ope se na Donnerova lovačka kola, koja su u blizini vage stajala, i pod
kojima su bila upregnuta dva ugojena crna konja, te reče kočijašu da je odveze u Gornji Grad. Kada je došla u
Pivarsku ulicu, nadje kod kuće gospodju Gusić i Ružu. Ruža je gladčala rublje najednom stoliću na hodniku, a
njena je mati sjedila kraj nje i plakala.
- Što se je za Boga dogodilo? - upita gospodjica, ulazeći u hodnik i videći suze u očima gospodje Gusić.
- Brata su Zvonka zatvorili, pa mama plače. Nu ne će biti ništa, to je već obična stvar. Kadagod se nešto dogodi,
policija pozatvara nekoliko stotina mladeži, koju i inače drži u očevidnosti kao pogibeljne kolovodje. Zvonko
100
je uviek medju njima i on je već naučen na zatvore, a budući da mu se ne će moći ništa dokazati ni ovoga puta,
bit će pušten za koja dva, tri mjeseca. Ali mati kao mati, pa plače - dovrši Ruža.
- Znam ja to sve - reče gospodja Gusić i obrisa suzu, - ali tako težko mi je kada pomislim, što rade od naše djece.
Oh, kada će to već jedanput prestati?
Ruža sada istom opazi, da je gospodjica blieda u licu, da su joj oči malo crvene i da se na njima vide tragovi
suza. Primače joj se bliže, pogleda je pozorno i reče:
- Ali što je vama? Čini mi se kao da ste i vi plakali.
- Jesam, - odgovori gospodjica i odmah izpripoviedi prizor, kojimu je bila svjedokom kod klaonice.
- Nažalost, i to je dnevna slika i već uobičajena stvar-uzdahnu Ruža.
- Ali ima još nešto, što me je jako raztužilo, a što bih vam morala pripoviedati - reče gospodjica malo drhtavim
glasom.
Gospodja Gusić ustade i reče:
- Ne ću vas smetati - i ode brišući suze.
Gospodjica je osjećala neki umor u nogama, pa sjede na stolac, s kojega je ustala gospodja Gusić.
- Pripoviedajte što vam se je opet dogodilo - reče zabrinuto Ruža.
Gospodjica j e š utila jedan čas i gledala pred sebe, kao da se predomišlja, kako bi počela, a onda pogleda
bojažljivo u Ružu i reče:
- Poznajte li Krunoslava Dulibića?
- Poznam - odgovori Ruža, gledajući u mali džepni rubčić, preko koga je baš prelazila vrućim gladčalom.
- Sigurno vam je pripoviedao onaj mladić što mi je dao vašu adresu u vlaku, da Dulibić stanuje u Beču u mojem
stanu i da se dobro poznamo.
- Nije mi ništa pripoviedao, nu ja sam znala to već i prije - odgovori Ruža ne skidajući očiju sa rubčića, koga
je bila već previla u mali četverokut.
Gospodjica se malo iznenadi, nu onda pomisli, da je sigurno sam Dulibić pisao o tome Ruži i nastavi:
- Jutros sam dobila pismo od moje prijateljice, koja mi javlja, da je Dulibić uhapšen u Beču savezno atentatom,
koji je prekjučer izvršen na ovdašnjem redarstvu i da...
- Znam, - prekine je Ruža - nu ne trebate se ništa bojati. Njemu se ne će ništa dogoditi i za kratko će vrieme biti
pušten na slobodu.
Gospodjica se ugodno iznenadi, jer si nije mogla protumačiti, odkuda to sve Ruža znade, i ujedno joj odlanu što
je Ruža kazala da će biti pušten na slobodu. Sada je Ruža pogleda pa razabra njezine misli i dodade:
- Ne mogu vam o tome ništa više reći, nu možete biti posve mirni, njemu, se ne će ništa dogoditi.
Te se Ružine rieči podpuno umirile gospodjicu, jer je Ruža govorila tako sigurno i uvjerljivo, a ona sigurno to
točno znade.
- I ja se nadam, da mu se ne će ništa dogoditi - reče gospodjica smireno.
Ruža odloži gladčalo, primače se gospodjici, metnu joj ruku na rame, posgleda joj ravno u oči i reče:
- Da li ga jako volite?
Gospodjica zatrepta očima, a lice joj se zacrveni, jer nije očekivala toga pitanja. Osjeti, kako joj na lievoj strani
vrata tuče bilo naglo i jako, a onda obori oči i reče:
101
- Da - malo zašuti, a onda pogleda opet u Ružine oči i
nastavi:
Ne činim li možda time kome krivo? Nije li u tome možda što zla?
- Ne - odgovori Ruža - za sve nas, koji ga poznamo, to je samo radostno, nu... - malo se zaustavi - nu ne znam,
da li vam je nešto jasno...
- Što? - upade gospodjica glasom, koji nije izražavao nikakve znatiželje, nego baš protivno, kao da joj sve jasno
i kao da ono, što bi još imala saznati, ne može ništa promieniti na toj stvari.
- Pretrpiti ćete mnogo. Znam, da i Dulibić voli vas i pretrpiti ćete mnogo oboje, jer on nije...
- Što on nije?- upade gospodjica sada nešto znatiželjnije.
-...jer on nije slobodan - dovrši Ruža.
Gospodjica obori oči, obrve joj se neznatno skupiše, nu sa lica joj se odrazi mir, kao da je očekivala taj odgovor.
Bilo joj je jasno, da izmedju Dulibića i nje postoji neka velika zapreka. Iz Ružinih je rieči morala zaključiti, da
Dulibić pripada već nekome, tko na njega ima pravo. Neka ljubav iz mladjih dana i neka obveza, koju će on, koji
je tako pošten i čestit, i održati. Ona doduše nije još nikada mislila na to da njezina čuvstva, što ih osjeća za
Dulibića, moraju biti nečim naplaćena, nečim stvarnim, što bi joj na njega davalo neko pravo, što bi ga učinilo
npravo izključivo njezinim. Niti je ikada pomislila na to, da on već pripada nekome drugom, nekoj ženi, koja ga
isto toliko voli kao i ona, moguće već odavna, i mnogo više nego ona, i koja na njega ima možda neko pravo i
sa kojom ga nešto veže. A on, tako uzoran i tako čestit, on je toj vezi sigurno i vjeran.
Razmišljajući tako, sjeti se one večeri, kada joj je pripoviedao balade, koje su je tako zaniele, kada ih je
pripoviedao svojim toplim glasom, a u njegovim se je očima u polumraku bljeskao neki sjaj. Sjeti se, kako se
je, ne znajući ni sama kako, približila i naslonila mu glavu na rame, a on je ustao, tek je pogladio po kosi i naglo
otišao. Sigurno su njegove obveze i njihov značaj bili jači od njezinih plavih kosa i njezinog ružičastog lica. Da,
sigurno medju njima stoji neka zapreka, koju on ne će, ne može i ne smije odstraniti. Nakon Ružinih rieči i
nakon ovoga razmatranja osjeti, da joj je Dulibić još bliži i još draži i da ga nikada nije tako volila i tako čeznula
za njim, kao baš toga časa. A onda pogleda Ružu svojim plavim očima i reče:
- Ja ga svejedno volim.
Ruža je znala, da gospodjica još ne zna tajne ili barem da još pravo ne razumije radi čega Dulibić nije slobodan
i da njezine rieči ne može shvatiti drugačije, nego što ih je gospodjica doista shvaćala čas prije, pa Čitajući
njezine misli reče:
- Ne mogu vam reći zašto Dulibić nije slobodan, nu nije ono, što vi mislite, što njegovu slobodu veže.
Gospodjica ju je gledala i ne znajući, da je čas prije samo mislila a ne govorila, uzela kao posve naravno, da
Ruža znade na koju zapreku misli i reče:
- Radi čega drugoga ne bi bio slobodan?
- To će vam reći možda on sam jedanput, - odgovori Ruža - nu dotle smatrajte, kao da vam ja nisam ništa rekla.
Uostalom, nisam vam ni rekla, da vašoj ljubavi stoji na putu neka zapreka, nego samo to, da ćete mnogo trpjeti.
To sam vam bila dužna reći, jer mi je naloženo, da vam to kažem i jer vas volim.
Gospodjica se nije začudila tome odgovoru, nego osjeti, kako se i u nju samu uvlači neka tajnovitost, kojom je
okružena i Ruža i oni mladići, koji su je na tako tajnovit način sa Ružom upoznali, a i oko samoga Dulibića i
njegovoga boravka u Beču. Sve je to izprepletalo sa tajnovitošću sve njezine dogodjaje, što ih je u to kratko
vrieme proživila, a i njezine osjećaje, pa i samu ljubav prema Dulibiću, a sigurno i njegovu ljubav prema njoj.
Opet je počela malo bliediti u licu, a onda joj nenadano oči sievnuše, a kraj usana joj se pokaza ona jedna ravna
i odlučna crta. Pred očima joj prodjoše Dulibić, seljaci što ih vode žandari, onaj težko okovani čovjek, krik
visoke žene i plač djeteta, suze dječačića na sajmištu i jecanje seljakinje, sve joj to prodje pred očima u živoj
boji izrazito i hitro kao munjom razsvietljeno. Ustade naglo, uze Ružinu ruku i gotovo nesviestno reče
odlučnim glasom:
- Ne ću ni ja još dugo moći biti slobodna!
102
Ruža se iznenadi, pogleda je svojim tamnim očima, što su takodjer u taj čas sievnule izpod jakih i sraštenih
obrva, a zatim je naglo zagrli i poljubi.
Pred vratima se hodnika začuše zvonki glasovi Nade i K r e šimira, koji su dolazili iz škole i susreli se baš u
kućnoj veži te galamili, kao da se nalaze na školskom hodniku za vrieme odmora. Ruža poskoči da otvori vrata,
a gospodjica se sjeti, da je već podne i uze svoju ručnu torbicu što je stajala na stolu, na komu je Ruža gladčala
rublje. Nada i Krešimir su se jedan čas gurali na vratima, tko će prije unići, a onda utrčaše, opaziše gospodjicu
i oboje ju primiše za ruke, kao da su joj stari znanci i kao da je hoće sobom povući, a pri tom su vikali u jedan
glas:
- Nemojte otići, ostanite još malo s nama!
- Moram, moram kući - branila se je gospodjica, te ote ruku iz Nadine ruke i pogladi je po licu. Djeca odtrčaše
dalje hodnikom, a gospodjica reče Ruži:
- Prije nego odem, moram vam reći još nešto. Danas sam Primila jedno nastrljivo pismo od nekoga Edmunda
Greifa, koji je bio neku večer na večeri tamo gdje stanujem i koji mi je cielu večer dosadjivao. Sigurno će to
opet pokušati, pa ako bude trebala i u tome vaše pomoći, ne ćete me odbiti?
- Razumije se, - odgovori Ruža - a uostalom do sutra ću saznati, tko je taj nasrtnik.
Na odlazku je Ruža dala gospodjici dvie knjige, da ih sobom ponese, a onda se oprostiše.
Kada je gospodjica došla kući, dočekala ju je u predsoblju Janica, te joj je veselo rekla, da je za nju stigao jedan
veliki buket cvieća. Gospodjica namršti čelo i odmah se sjeti, da to ne može biti od nikoga drugoga, nego od
onoga nasrtljivoga Greifa, od koga je jutros i pismo dobila.
I doista je u njezinoj sobi na stoliću stajao u staklenoj vazi ogroman rukovet cvieća, a u njemu sa crvenom
vrbcom unakrst svezani komad ružičastoga papira, na kome je bila izpisana neka dugačka pjesma, koju je Greif
od nekuda s krivim pravopisom prepisao, ili si je dao od nekoga sastaviti. Na koncu je pjesme dodao nekoliko
redaka, u kojima je moli, da mu dozvolim da pred večer dodje po nju sa svojim autom od šest cilindera neke
znamenite marke, da je izveze na šetnju u okolicu.
- Što je taj drzovit - mislila je gospodjica trgajući pjesmu na komadiće, a onda pozva Janicu i zamoli je, da to
cvieće baci, ili ga metne u svoju sobu.
Janica je bila naučna, da joj Sida deset puta na dan strogo naloži da pazi da ne uvene cvieće, koje je ona
dobivala od svojih kavalira, pa je gledala u čudu gospodjicu, te mislila da se ona samo šali i nije se usudila ni
dotaknuti cvieće. Gospodjica uze cvieće, stavi ga Jani u ruke i reče:
- Evo va m, o dnesite ga u svoju s obu! - U taj se je čas pokazala na vratima stara Donnerica, koja je čula
gospodjičine rieči i reče:
- Imate pravo, gospodjice. Sva su ta gospoda same barabe. Ti samo povlače okolo mlade djevojke, a nijedan ne
misli pošteno. To se samo zabavlja i zabavlja, troši i razsipa, a sami vrag zna, od kuda im novci. Nijedan nije
ništa vriedan. Imate pravo gospodjice, ah - uzdahnu težko - da je samo moja Sida takova! Ali ona, eto i ovu je
noć bila na nekoj vrtnoj zabavi do zore. I sada je još u krevetu. Tko je to vidio! Ti su mladi ljudi danas čisto
poludili, i promienili su upravo noć u dan, a dan u noć. Gdje bi to nekada bilo, da jedna djevojka ostaje po ciele
noći vani sama sa nekim majorima i dr ugim da ngubima. D a s am j a t ako r adila, moj bi me po kojni ot ac b io
zadavio i ne bi mi dao ni jednog krajcera za miraz. Ali danas je sve to drugačije - dovrši stara Donnerica i opet
duboko uzdahne.
Toga s u d ana stara D onnerica i gospodjica bi le same kod obj eda, j er j e D onner bi o nekuda nenadano
odputovao, a Sida j e bila j oš u krevetu, premda nije više spavala. Nekako, kao da se toga dana nije us udila
materi na oči. Dogadjalo se je tako više put, nakon koje naročito dobro provedene noći na kakvoj zabavi a često
103
se je i to dogadjalo, da bi koji mjesec dana iza takove noći Sida bila pozvana nekuda k nekoj prijateljici, gdje
bi ostala po desetak dana, makar se takve odsutnosti nisu staroj Donnerici nekako najbolje svidjele.
Toga se je dana pred večer doista ustavio pred kućom jedan elegantni auto, a iz njega je izkočio Edmund Greif
i potrčao uz stepenice. Nu u stanu su mu rekli, da gospodjice nema kod kuće. Greif je namrštio čelo i nervozno
udarao o bedro bielim rukavicama, kao da se ne može načuditi, da ga gospodjica nije čekala. Nu rekli su mu,
da se vjerojatno nalazi u prizemlju u poslovnici.
Kada je Greif unišao u poslovnicu, gospodjica je baš završavala svoje izvještaje, koje je pravila svaki dan i
slala tvrdki Blum u Beč. Kada ju je Greif vidio, ponadao se je da je ipak njega čekala, pa pridje bliže k njoj.
Idući kroz poslovnicu, sklizao je noge i njihao se je nekom posebnom elegancijom, kako to čine svi kavaliri te
vrste, lice je raztegnuo na glupi smiešak, a onda rekao:
- Oh, gospodjice, kako sam sretan, što ste me čekali!
Gospodjica je baš zaljepljivala omotnicu, u koju je stavila svoje izvješće, pogleda prezirno i reče:
- Zašto bih ja vas čekala? Što mislite time reći?
- Kako? - iznenadi se Greif - zar niste dobili moje redke, koje sam vam poslao...- i tu se prekinu, jer je uvidio,
da ne bi bilo previše ukusno spomenuti, da joj je poslao cvieće.
U gospodjici je kuhalo od biesa kao u kipućem loncu, nu svlada se, a onda pomisli, zašto da se srdi, promieni
ton glasa i reče:
- Gospodin Greif, izvolite mi raztumačiti o čemu se radi, jer vas nisam pravo razumjela.
Greifovo se lice opet razvedri i poprimi isti onaj namješteni smiešak, s kojima je malo prije pred nju stupio te
reče:
- Oh gospodjice, da z nadete ka ko vas obož avam! P isao s am vam i zamolio va s, da mi doz volite, da vas
povezem malo p o okolici sa s vojim a utom. Znate tako e legantnoga a uta ne ma u c ielom Zagrebu, a j a s am
vozim. Znate, sada pred večer je divno i malo dalje, zar ne, gospodjice? Oh, da znadete, kako ću biti sretan!
- Dobro, gospodine Greif, ali baš ovaj čas ne mogu, nego me pričekajte sa vašim elegantnim autom na
Jelačićevom trgu, a ja ću doći za jedno pol sata.
Greifovo lice zasja od veselja, oprosti se i ode opet s onom istom elegancijom, nakon što je uzkliknuo:
- Oh, kako sam sretan!
Malo kasnije j e g ospodjica pr edala pi smo na poš tu, a o nda sjede pr ed poš tom na t ramvaj i od veze s e u
Maksimir, da se u to toplo i sparno predvečerje nauživa svježega, upravo gorskoga zraka u tom krasnom
prirodnom perivoju, što leži na iztočnoj periferiji grada.
Gref je uzalud čekao na Jelačićevom trgu, a istom se je kasno na večer dosjetio, da gospodjica sigurno ne će
doći.
104
XV.
Dani su prolazili. Ljetna je žega pripicala, kao što to znade pripeći samo u prvoj polovici kolovoza. Zrak se je
žario od vrućine i treperio nad uličnim asfaltima, koji su od vrućine nabubrivali i omekšavali, da se na njima
gotovo poznaju otisci prolazničkih peta.
Unatoč vrućini, zagrebačke su ulice žive kroz cieli dan. Već rano jutrom vrve ljudi ulicama, naročito Ilicom i
onim ostalim ulicama, što vode na Jelačićev trg. Iza Jelačićeva trga nalazi se na Dolcu i na Kaptolu jutarnje
dnevno tržište živežnih namirnica, sa kojima se obskrbljuje s tih tržišta veliki d io grada. Sa Kaptola malom
strmom Bakačevom ulicom, kratkom ulicom što vodi s Dolca, pa ulicom Pavla Radića, salieva se na Jelačićev
trg od zore do pred podne nepregledno množtvo ljudstva, kao duboke zatalasane rieke u more, da se opet odatle
odvalja Ilicom, Jurišićevom i ostalim ulicama, što sa trga vode. Žene, mužkarci, djevojke, te uobće ljudi
obojega spola i svih slojeva prekrivaju čitave ulice kao neki gibivi sag, izprepleten blještavim bielim i živim
crvenilom n arodnih o diela š estinskih s eljaka i seljakinja. S ve ide užurbano i no si u r ukama r ogožare i
rogožarčiće pune povrća, jaja, svježeg sira, vrhnja, mesa i peradi. Zagreb se obskrbljuje za jedan dan svim
onim, š to j e s vakomu p otrebno z a o državanje na ž ivotu vlastitog griešnoga t iela d a s utra, p rekosutra i t ako
svaki sliedeći dan opet ponovi istu pjesmu, što na tim tržištima i oko njih bruji.
Gospodjica j e g otovo s vakoga d ana u j utro hodala p o t im t rgovima. P rolazila j e i zmedju b regova zel enja,
naslaganoga na klupama bugarskih vr tlara, pokraj dugih ni zova kl upa, i za ko jih stoje š estinske s eljanke,
zdrava i rumena lica, kraj kupova zelenja, jaja i još mokroga sira na velikom listu od loze ili kelja, što je sve
pred svakom na klupi razprostrto. Prolazila je kroz vrevu ljudi i s užitkom promatrala vrevu i ono neumorno
gibanje, koje se odvija odmjerenim ritmom i nikada ne prestaje, te je slušala žamor što šumi sastavljen od
tisuća glasova, kao šum vodopada kakve rieke, iz koje tek po kadkada probije kao povik brodskog kapetana nad
šumom uzbrkanoga mora, koji glas prodavača što robu izvikuje, ili koga služnika, što gura ručna kolica i
povicima traži da mu ljudi naprave mjesta.
Jednoga se je dana sredinom kolovoza gospodjica vraćala iz te vreve, nu nije zakrenula prema Trgu N . Nije joj
se dalo ići u poslovnicu, nešto ju je vuklo da luta po ulicama i zaputi se sa Jelačićeva trga u Ilicu, glavnu žilu
kucavicu grada. Kada je došla do prolaza, što vodi od Ilice na Preradovićev trg kroz veliku palaču Prve
Hrvatske Štedionice opazi, d a s e u prolazu nalazi veliko množtvo ljudi. M užkarci su i žene s tajali u gusto
zbitom dugačkom redu, koji se je pružao gotovo od pločnika Ilice, pa sve do sredine zgrade, tamo gdje prolaz
zakreće na desno i usred zgrade sačinjava Oktogon, iz kojega se ulazi u veliku dvoranu bankovne blagajne.
Ljudi su stajali u redu, kao što se je u ratno vrieme stajalo pred prodavaonama aprovizacije. Svima se je na licu
odražavao neki strah, svatko je strepio hoće li se još na vrieme dogurati do blagajne da spasi, ako se još što
spasiti dade.
Gospodjica zakrenu u prolaz. Prolazila je pokraj dugoga reda ljudi i znatiželjno gledala, kao da bi htjela znati
što čekaju. U redu su stajali gradjani čedno obučeni, seljaci iz bliže okolice, a najviše je bilo starijih žena.
Neke su držale u ruci male knjižice, na kojima je bilo napisano: Uložna knjižica. Stražari su hodali uz taj red
tamo i ovamo sa puškama na ramenima. Iz reda se nije čulo ni govora ni žamora, svi su stajali stisnutih zubi,
a mnogi su protezali vrat i podizali se na nožnim prstima, kao da hoće vidjeti preko onih što stoje pred njima,
da li se tamo sprieda pred ulazom u banku što miče. Tamo sprieda se je doista gibalo, jer su stražari i bankovni
podvornici od vremena do vremena puštali kroz vrata u banku po četvoricu iz reda, a oni koji su neposredo iza
tih sretnika stajali, pomicali su se napried za jedan korak. Nu to je išlo tako polagano, da se to na kraju repa,
tamo kod Ilice, gdje su pridolazili uviek novi, nije gotovo ni opažalo. Gospodjica je stajala i gledala. Kraj nje
se zaustavi jedan prolaznik, dosta star čovjek, po izgledu neki već dugo umirovljeni viši činovnik. I on je stajao
i promatrao, kako ljudi u redu stoje i nogama od nestrpljivosti tapkaju. Gospodjicu svlada znatiželja, okrenu se
k umirovljeniku i upita:
- Oprostite, gospodine, smijem li vas pitati, što čekaju ovi ljudi?
105
Stari ju gospodin pogledao svojim vodenim očima, kao da se čudi, da ona ne zna o čemu se radi, malo strese
glavom, licem mu prodje neki čudan smiešak, a onda odgovori:
- Eto i na nju je došao red... Tko bi to bio mogao nekada i pomisliti... hm, hm... izdržala je dosta dugo...
Stari je umirovljenik govorio više za sebe, a ne kao da odgovara na gospodjičino pitanje. Ona ga je gledala,
lovila njegove rieči i silila se da ih shvati, nu nije mogla ništa razumjeti. Stari gospodin opet zakrenu glavom
desno i lievo, kucnu nekoliko puta štapom o pod, a onda nastavi:
- Eto najstariji, najveći i najsigurniji naš novčani zavod, ode i on k vragu. Tko bi to bio mogao pomisliti.
Naravno, kada je sve drugo propalo, nije ni on više mogao izdržati. Danas nema više ni jedne jedine banke, sve
su zatvorene. Liepo su nas uredili. Sve nam uništiše! Ubogi ljudi. To su sve mali ulagači i sigurno će izgubiti
svoje ul ožke- završi umirovljenik, predje pogledom još jedanput preko dugog reda ljudi, kao da ih hoće
prebrojiti, pogladi malo rukom svoj siedi brk, kimnu malo gospodjici glavom i ode polagano dalje.
Malo iza toga razli se kroz dugi i gusti red čekalaca žamor, koji su prekidali neki uplašeni upiti: - Što je, što se
dogodilo?... vratovi se jače izpružiše, ljudi se počeše jače podizati na nožnim prstima, dok se za čas žamor ne
pretvori u zaglušnu viku, koja se prolomi kroz dugi prolaz, kao bura kroz šumu u planini. Ulazna se vrata banke
naglo zatvoriše ž eljeznim k apcima, p red koja s e p ostavi d esetak naoružanih s tražara, a j edan b ankovni
podvornik javi oštrim glasom sa prve stepenice ulaza, da banka uložaka više ne izplaćuje... Nastade gužva
razočaranih ulagača, koji se uzkomešaše u prolazu kao mravi u mravinjaku.
Gospodjica izidje iz prolaza i zaputi se Ilicom. Nu već se nakon nekoliko koraka stvori pred njom Edmund
Greif, koji je na sebi imao elegantno odielo i biele kožnate rukavice na rukama, kojima je na tankom kožnatom
užetu vodio ogromnu psinu krvavih očiju, klempavih ušiju i dugačke dlake. Gospodjica htjede proći mimo
njega, kao da ga ni ne vidi, nu on se postavi pred nju i nakloni se nacerena lica. Nije pomagalo ništa, što ga je
gospodjica odbijala niti je koristilo, što mu nikad na sastanak nije došla, on se nije dao nikako smesti, nego je
kao ćorav nasrtao na nju, gdjegod ju je susreo.
- Kuda, kuda, gospodjice, ako smijem znati? - upita Greif, duboko se nakloni i skinu duboko šešir.
- Šetam po ulicama - odgovori gospodjica nehajno, a kod toga ga nije ni pogledala, nego je promatrala psinu,
koja je dahćala od vrućine i debljine te objesila dugačku jezičinu preko zubi.
- Onda ćete dozvoliti, da vas malo pratim - požuri se reći Greif i odmah se postavi njoj s lieve strane.
Gospodjica nije mogla odbiti, jer je znala da to ne bi koristilo i da se on svejedno ne bi odliepio, pa ne reče
ništa, nego podje napried. On podje uz nju i nastavi:
- Ali kakova je to ideja, gospodjice šetati po ulicama po toj vrućini. Sada se ide na Savu na kupanje, ili u
Tuškanac, tamo u onaj debeli hlad. Ja ću vas odpratiti tamo, vidjet ćete kako je tamo hladno i ugodno.
Išli su dalje. Greif je pripoviedao o svome cucku, o svome autu, o nekim svojim prijateljima, o zabavama i o
nekim plesačicama. Ulagao je sve svoje sile glasovitog i na daleko poznatog zabavljača i udvarača krasnom
spolu, da gospodjicu z abavi i o duševi, a g ospodjica j e s lušala i ne slušala, t u i t amo b i Što p rimietila, a
uglavnom postajkivala je pred dućanskim izlozima i u njih zavirivala.
Prošlo j e n ekoliko G reifovih z nanaca i p rijatelja, s k ojima se j e o n p ozdravljao, a s vaki ga j e značajno
pogledao, kao da mu hoće čestitati na sigurnoj novoj avanturi sa takvom ljepoticom, za kojom bi se svaki kad
bi već prošao ogledao i svoje udivljenje izrazio. Greif je koracao kraj gospodjice ponosno i sviestan, da mu svi
zavidjaju na toj novoj ribici, što ju je upecao, kako se je to u tim kavalirskim krugovima izražavalo.
Kad su prošli ugao Mesničke ulice i stigli do Frankopanske ulice, htjede Greif zakrenuti u prolaz, što vodi u
Tuškanac, nu gospodjica zastade, jer toga prolaza nije poznavala. Nu za čas je vidjela, da kroz taj prolaz idu
mnogi prolaznici, naročito mnogo djece sa loptama i drvenim lopaticama u ruci u pratnji odgojiteljica i
dojkinja, pa joj se probudi znatiželja da vidi taj znameniti park, te i ona zakrenu u prolaz i za nekoliko se
časaka nadjoše u Tuškancu. Tu se gospodjica odmah osvjedoči,da to nije nikakav park, kako to na
topografskim kartama piše, nego prava pravcata šuma, koja se nalazi eto tu, tako reći u sredini grada. Izmedju
106
Gornjeg Grada s desne strane i strmog visokog briega Josipovca s lieve strane, vodila je široka čista cesta kroz
šumu d ebelih i starih b ukava i hrasta. N akon nekoliko s totina ko raka z avijala j e na l ievo i p enjala se n a
Josipovac kao uz pravi gorski lanac. U debeloj je sjeni bilo hladno kao u planini, a zeleno je lišće na drveću
treperilo od lakoga strujanja svježega zraka, kao da šapuće neku tihu jedva čujnu molitvu. Sa malih puteljaka,
što se vijugaju strminom desno i lievo od ceste, odzvanjali su veseli i tanki glasovi djece, koja su se po šumi
igrala. Gospodjica stade i duboko udahnu:
- Baš je divno! - Ona si do toga časa doista nije mogla predstaviti, da usred grada može biti tako naravna i liepa
šuma.
- Vidite, gospodjice, - reče zadovoljno Greif - vi meni ništa ne vjerujete, a sada ste se mogli osvjedočiti da
nisam onakov, kakvoga me vi sigurno zamišljate. Vidite, kako ja znam dobro voditi. Oh, gospodjice, - i sklopi
ruke pred prsima – dajte, da vas vodim kroz čitav život! Vodi ću vas uviek tamo gdje je najljepše, vodit ću vas
kroz čitav život kroz ovakve divne perivoje po sjeni i hladovini, ne ću ništa drugo raditi, nego ću vječno tražiti,
da nadjem gdje će vam biti ljepše. Hoćete, gospodjice, zar ne, staviti ćete svoju bielu, mali ručicu u moje ruke,
da vas vodim, da vas uviek imam kraj sebe, jer je to jedina moja želja, što ju još uobće imam, jer je to jedini cilj
moga života?...
Gospodjica je slušala, nu nije čula, gledala je, nu nije vidjela Greifa, nego je u duhu gledala Dulibića, koji je
toga časa čamio tamo daleko u zatvoru, dok ona stoji u ovom d ivnom z elenilu, pokraj t oga s miešnog i njoj
odvratnoga čovjeka. Oči joj bljesnuše, a kraj usana zatitra ona značajna crta.
Budući da nije odgovarala nego zaneseno gledala daleko u guste zelene krošnje drveća, kroz koje su tu i tamo
padale na zemlju malene zlatne sunčane pločice, mislio je Greif da su njegove rieči konačno djelovale na
nju i da se je zaniela za čarima, koje joj je dočaravao, pa nastavi dalje još bljutavije i nasrtljivije:
- Gospodjice, zlatna gospodjice, nitko vas na ovome svietu ne može i ne zna voliti i ljubiti kao ja. Sve ću svoje
bogatstvo staviti pred vaše noge, sve će biti vaše, samo uslišajte moju molbu i podjite sa mnom. Idemo kuda
hoćete, kuda želite, ja ću vas na svojim rukama nositi, vozit ću vas u svom liepom autu, veselit ćemo se i
uživati, jer za vas su život, užitak i veselje da ih provadjate uz ovakovog čovjeka kao što sam ja, koji vas voli
i obožava, a ne da sjedite tamo u poslovnici nekoga Donnera i da se onda negdje udate za nekoga činovničića
ili njegova poslovodju, koji prevrće sirove kravlje kože. Ne, to ja nikada, nikada ne ću dozvoliti! Te vaše liepe
ručice nisu stvorene, da grle kogagod, ta vaša mala liepa usta ne smiju cjelivati nikoga drugoga do li mene. Oh
podjite sa mnom, odmah sada, jer bez vas ne mogu živjeti...
Greif, prokušani udvarač, zaveo je sa takvim i sličnim bljutavštinama već mnogu neizkusnu djevojku iz
tako–zvanih širokih slojeva, raznih namještenica iz privatnih i javnih ureda, pa je vjerovao, da će djelovati i na
gospodjicu, jer ju je držao malom neznatnom namještenicom, kojoj njegov auto, novac, konfuzne njegove rieči
i obećanje o putovanjima i uživanjima mogu zavrtiti mozgom. Kada je gospodjici već bilo dosta uvreda iz usta
toga gospodskog majmuna, uzkipi u njoj, oči joj bljesnuše, ruke zadrhtaše i pesti se zgrčiše, pogleda ga biesno
i protisnu kroz stisnute zube:
- Bezobraznik! Ne usudite mi se više nikada približiti! - Okrenu se naglo i ode brzim korakom.
Greif je očekivao sve prije negoli to i osta otvorenih usta i izbuljenih očiju. Kada je gospodjica zamakla prema
Josipovcu, ogleda se Greif oko sebe i opazi dvie dojkinje, koje su nedaleko prolazile sa hrpom dječice, koje su
ga gledale i savijale se od smieha pred onim, što mu se je dogodilo. Greif stisnu čvrsto obim rukama pasje uže
i reče biesno poluglasno:
- Neka, bezobrazna djevojko, upamtit ćeš ti mene, - a zatim se okrenu sav crven u licu i ode žurnim korakom
natrag u gr ad. Takovo š to još m u se u životu ni je dogodilo. N jemu, Edmundu Greifu, na daleko i š iroko
poznatome osvajaču ženskih srdaca, njemu, za kojim su uzdisale tolike i tolike udate i neudate žene, koje su
sretne, da im se on samo malo nasmieši, njemu, koji je naučio sa takvom hladnoćom osvajati jednu tvrdjavu za
drugom, njemu, jednom od najuglednijih, najbogatijih i najljepših kavalira, da mu jedna nekakva činovnica
dobaci u lice, da je bezobraznik. To je ipak nečuveno. Nečuveno i strašno, jer što će reći njegovi prijatelji, koji
107
već svi znadu, da si je preduzeo da će ju osvojiti i pred kojima se je zakleo, da će ona biti njegova već za
nekoliko dana. Što će reći oni, kada vide da se on više ne može k njoj ni približiti? Izsmijehivat će ga, a toga
on ne može podnieti.
- Treba da te drzovite pisarice odmah nestane iz Zagreba - zakleo se Edmund Greif u sebi.
U toj srditosti nije ni opazio kako je brzo išao. Za čas je prošao cielu donju Ilicu i za čas je stigao na Jelačićev
trg, a onda zakrenu u vrtnu restauraciju Gradskoga Podruma, da svoj bies ublaži sa čašom svježe pive. U uglu
vrta sjedio je sam za jednim stolom policajni komesar Jevren Čevapović i hladio se mrzlom pivom. Greif je bio
s n jime poz nat. U poznali su se negdje u j ednom ot mjenom dr užtvu i od t ada su već mnogu noć zajedno
probančili. Dakako, kavalirska narav bogatoga Greifa nije nikada mogla dopustiti, da državni činovnik od
svojih malih dohodaka plaća potrošak, pa je stoga revni čuvar javne sigurnosti rado tražio Greifovo
družtvo. Stoga mu se i sada, čim je opazio da Greif dolazi, razvedri lice, naglo izpi pivu, koja je pred njim
stajala, naruči odmah drugu i zovnu Greifa, koji je dotle tražio stol u boljoj sjeni, te ga nije ni opazio. Nu kada
je čuo povik i prepoznao Čevapovićev glas požuri se k njemu i sjede za njegov stol.
- Kako to, gospodin Greif, zar niste na Savi na kupanju? - upita Čevapović i izpi do kapi novu čašu pive, koju
mu je konobar baš donio, da bude mogao ići uzporedo sa Greifom, koji je takodjer toga časa pivu naručio.
- Ne, nisam danas išao - odgovori nehajno Greif - ne izplati se. Nema tamo ništa više vriednoga, sve samo već
obrano voće. Pred nekoliko dana bilo je još nekoliko boljih ptica; bile su dvie sestre, neke Vera i Dora, te neka
slovenska mamica, nu sve tri su odletile u Sloveniju u gore na ljetovanje. Ono što je na Savi ostalo, ne privlače
me.
- Da, da, to vi tako govorite, vama je mozgom zavrtila ona liepa Bečanka, što se već nekoliko tjedana nalazi
ovdje - reče sa zlobnim podsmiehom Čevapović. - Kažu, da ste joj po čitave dane za petama. Neki dapače tvrde
zlobno, da nemate baš osobitoga uspjeha, makar ste se zakleli da će ona za nekoliko dana izgarati u vašem
naručju.
Greif pozeleni od jada, kada je čuo, da se već sumnja u njegov uspjeh i pomisli, što će se istom onda govoriti,
kada se sazna da je izgubio svaku nadu. Trebalo je spasiti svoj dobar glas, pa odmahnu rukom i reče nehajno:
- Ah, to je bilo rečeno u šali, nu ona me ne zanima, niti me je ikada ozbiljno zanimala. Mora se doduše reći, da
je vanredno liepa, nu ima na njoj nešto drugo, što bi možda moralo više zanimati vas, negoli mene. Kada je to
izrekao prinese čašu k ustima i dobro potegnu, zadovoljan što mu je u času pala na um jedna divna misao, koju
je na tako vješt način počeo već izvadjati.
- Ha, ha, ha, - nasmija se Čevapović - zadržite j e vi sami za s ebe. J a se ne upuštam u o svajanje tako t vrdih
tvrdjava. To je najjednostavnije. Kada je ne možete osvojiti, onda je prepuštate drugome. Ha, ha, ha!
Greif je vidio, da ga Čevapović nije razumio, pa nastavi:
- Nisam ja tako mislio. Htio sam samo reći, da je ona za mene previše pogibeljna, a ta njezina pogibeljnost
mogla bi biti za vas privlačila.
- Što hoćete time reći? - upita komesar i malo se uozbilji.
- Mislim reći da je špijonka- odgovori G reif, a on da s e malo z amisli, kao d a u mislima sabire sav s voj
obtužbeni material proti njoj i nastavi:
- U prvom redu ona je vanredna ljepotica, a vi ćete kao izkusan i znameniti kriminalist dozvoliti, da se za
špijonke uviek upotrebljuju samo žene osobite ljepote...
- Ah, stara pripoviest, - upade Čevapović - kada bi sve ljepotice bile špijonke, tko bi državama nadavao toliko
novaca, koliko bi ga one potrošile.
- Čekajte malo - nastavi Greif ne dajući se smesti.
- Ima još nešto drugo. Vi ste je već sigurno vidjeli. Pa zar ona vama izgleda kao obična tipkačica neke tvrdke
sirove kože? Zar niste opazili po njezinim kretnjama i manirama, da to mora biti neka dama iz visokog družtva,
ili je barem specialno za takovo ponašanje izobražena u špijonskoj školi? Od kuda bi jedna obična tipkačica
došla do takvog ponašanja?
Čevapović je počeo slušati sa sve većim zanimanjem Greifovo izlaganje, a ovaj nastavi dalje:
108
- Ali ima i još nešto dalje. Ta je dama Bečanka i tvrdi, da ne zna ni rieči hrvatski, a kad tamo neki dan su je čuli,
kako kod klaonice razgovara sa jednom seljankom. Dakle, što velite na to?
Nu ima još nešto. Ja sam je vidio sam svojim očima u družtvu studenata i drugih sumnjivih tipova, koji su vama
sigurno poznati kao protudržavni elementi, hrvatski revolucionari i teroristi.
- Boga mi, Greif, vi ćete biti još znameniti detektiv! - uzkliknu Čevapović napola u šali, a napola ozbiljno
iznenadjen Greifovim opažanjima, koja se i njemu samome toga časa pričiniše zanimljivim i temeljitim.
Greif se j e zadovoljno i p objedonosno smieškao, ali je zatajio, da je u posljednje vrieme pročitao sve one
romane o liepim špijonkama, koji su poslije rata poplavile cieli sviet, i da se većina njegovih razloga sumnje
nalazi u o vim romanima primienjenih na s vaku od tih j unakinja. Da j e gospodjica na sajmištu kraj klaonice
govorila hrvatski, čuo je u Donnerovoj poslovnici, kada je jedanput došao tamo tražiti je. Netko je od
namještenika čuo onaj razgovor kod klaonice, pa je to u poslovnici pripoviedao drugim namještenicima baš u
času, kada je Greif u poslovnici bio.
Čevapović se je malo zamislio, a onda je izvadio iz džepa notes i u njega nešto zabilježio.
- Eto, to vam je pripoviest o onoj liepoj plavoj gospodjici, - reče opet Greif - i sada razumijete, zašto biste na
njoj mogli imati više interesa vi, negoli ja. Za mene bi to mogla biti pogibeljna stvar.
- Slušajte, gospodine Greif - reče ozbiljno Čevapović, u kome se je toga časa probudila policajna duša i velika
briga za državu, - vi ste poznat kao dobar i lojalan državljanin. Vi biste mogli, a to tako reći i vaša je dužnost,
pružiti državi u ovoj s tvari j ednu veliku uslugu. Naravno državi i nikome dr ugome. E to vidite, vi ste s tom
ženskom poznati, a čini se da joj niste ni antipatični. Vi biste trebali baš njoj nastaviti udvarati i bez obzira na
svoj uspjeh, nego u i nteresu države. V i biste t rebali neprestano biti u njezinom dr užtvu, nadzirati je, dobro
paziti s kim se sastaje i kuda se kreće, i to sve meni točno javljati. Je li tako, gospodin Greif? Tako će država
doći do svih njezinih tajnih niti i jednoga će dana doći u ruke pravde ne samo ona, nego sigurno i veliki broj
drugih za državu pogibeljnih individua. Još nešto, gospodin Greif! U interesu je države, u njezinom životnom
interesu, da vi od ovoga časa nikada više pred nikim ne izrazite ni najmanje sumnje proti toj gospodjici, jer bi
to moglo sve pokvariti, i država bi pretrpila ogromnu štetu.
Čevapović je već bio skovao plan, kako će on sam bez pomoći i jednog drugog kolege odkriti tu opasnu
špijonku i bogzna koliko drugih protudržavnih elemenata, te će se tako on pokazati silno zaslužnim za državu
i on će sam dobiti orden i postići dobro promaknuće,a možda postati i šef redarstva. Radi toga ne smije Greif
nikome ništa, reći, radi toga ne smije nitko drugi, osim njega, ništa o tome znati.
Greifu se nije nikako svidio Čevapovićev priedlog, da on u ime svoje državljanske lojalnosti i dalje udvara
plavoj gospodjici nakon onoga što je danas doživio, a nije držao ni za moguće, da će ga ona ikada više u svoju
blizinu p ustiti. D a p okuša još jedanput? Ako ne ide drugačije, učinit će i to, nu prije toga pokuša još
Čevapovića nagovoriti, da on taj posao obavi nekako i bez njega, pa reče:
- Malo je težko, da se ja i dalje s njom upuštam. Tko zna, moglo bi biti i pogibeljno. Nije izključeno, da njezini
pomagači što opaze, pa bih ja kod toga mogao i loše proći - pri tom se doista pobojao, da bi mogao što izvući,
kao da je i sam bio uvjeren o istinitosti svoje obtužbe, a onda nastavi:
- Zar ne bi bilo bolje, da vi nju odmah strpate u zatvor?
- To ne b i ništa vriedilo, - odgovori Čevapović - jer b ismo t ako i mali u r ukama samo nj u, a n e b ismo i mali
njezinih pomagača niti dobro sakupljenog obtužbenoga materiala. - Uistinu pak mislio je Čevapović, da se bez
dobre podvale ne postiže tako lako orden i promaknuće.
- Kako znate, - reče malo zlovoljno Greif - ja ću vam sa svoje strane učiniti svaku uslugu, koliko god budem
mogao. I meni je, kao dobrome i vjernome državljaninu ove naše ujedinjene i moćne Kraljevine stalo do toga,
da se ti protudržavni zločinci, koji su toliki mah oteli u Hrvatskoj, već jedanput unište. - Uistinu je u sebi sa
zadovoljstvom mislio, kako j e glavno, da se dobr o os veti toj dr zovitoj dj evojci, koja ga j e t ako uvriedila u
njegovom ponosu, da je zatvore ili odtjeraju, da tako njegovi prijatelji ne budu imali prilike, da mu se smiju i
izrugavaju radi neuspjeha.
109
Čevapović mu je dao još neke upute, a onda Greif plati za obojicu popitu pivu i otidjoše skupa iz restauracije.
Konobar, koji je cielo vrieme njihova razgovora stajao dosta blizu, pozdravi ih sa nekoliko dubokih naklona,
pobra sa stola čaše promrlja nešto, što je zvučilo kao: - lopovi!
*
Gospodjica se je, nakon što je ostavila Greifa, uzpela jednom krivuljastom stazom na Josipovac, te se d ugo
šetala po tome glasovitom perivoju i promatrala krasne vile, koje su se oko njega nanizale. Oko jednog sata
poslije podne stigla je kući. Čim je unišla u predsoblje, začuje glasan i očajan plač. Uplaši se, potrča preko
predsoblja i upita Janicu, koja je stajala pred kuhinjom:
- Što se je dogodilo? Tko plače?
Janica joj reče, da plače stara Donnerica, no nije joj znala reći zašto, i gospodjica je istom kasnije saznala, što
se je dogodilo.
Stara je Donnerica kroz deset godina potajno i bez muževa znanja sakupljala svaki krajcer, do koga je došla,
po kadkada očistila i koji mužev džep, kako to obično dobre i štedišne žene kraj razsipnih muževa čine, a novac
je u lagala u Prvu Hrvatsku Štedionicu kao neku pričuvu za stare dane za Sidin miraz. A svota je bila već
prilično narasla. Danas, kada je Donnerica čula, da je nakon svih ostalih banaka zatvorila blagajnu i ta banka,
u kojoj su ležali njezini težko skucani krajceri, pala je u nesviest, a kada je došla natrag k sviesti, nije prestala
plakati. Uboga je žena plakala, što njezina Sida ne će imati miraza za udaju.
110
XVI.
Ruža je jednoga dana htjela hitno govoriti sa plavom gospodjicom, nu nije ona k njoj dolazila već par dana, pa je
bila i malo uznemirena. Napisa brzo malo pisamce, nu ne da ga pošalje poštom, jer se listovi, za koje se ne želi
da dodju u nepozvane ruke, već nekoliko godina tako ne šalju, nego ga metnu u svoju ručnu torbicu, izidje na
ulicu i uputi se Mesničkom ulicom do ugla Frankopanske ulice, gdje je obično stajao stari služnik Šauk, koji
je uviek svaku povjerenu mu misiju vjerno izvršavao. Ruža podje pokraj služnika, pogleda ga značajno i zadje
u široku kućnu vežu, prve od kuće od ugla. Šauk je razumio njezin pogled i za nekoliko časaka unidje i on u istu
vežu, a da bolje odvrati pozornost, išao je lieno i zievao. Kada mu je Ruža predala pisamce i dobro raztumačila
sve što je on trebao izvršiti, kimnuo je malo glavom, a oči mu se malo zasjaše, kao da je htio reći: - Za stvar i
u vatru!
Gospodjica nije zadnjih dana dolazila k Ruži, jer je opazila, da se za njom vuče uviek neki čovjek, kao da je
njezina sjena. Htjela se je prije dobro osvjedočiti, da li je to jedan od tolikih bezposlenih ljudi, koji se svagdje
u svietu bave gotovo izključivo time, da sliede liepe žene kao da im je to životna zadaća, ili se tu radi o nečemu
drugome. I skoro je stekla uvjerenje, da se ne radi o prvome slučaju, jer se je ta sjena šuljala oko nje previše
oprezno, a da bi se moglo držati, da se radi tek o običnome trkaču za ženskim suknjama. Držala je stoga da nije
upitno ići k Ruži, da ne bi nju i njezinu obitelj izložila kakvoj neprilici.
O ko p o la p et p osl ij e p o dne na šao je sl u ž ni k go sp o d j icu u Do n n er o vo j p o slo v n ic i. Pr ed ao jo j je
li st i o s tao s taj at i p r ed nj o m, k ao d a če k a o d go vo r . Go sp o d j ic a se n e ma lo zač ud i, k ad a j e li s t
p r o čit al a. R uža j o j j e p i s ala, d a že li s nj o me h it n o go vo r it i n u ne ka ne d o d j e k nj o j k uć i, ne go d a će
se s a s tat i n a j ed no m d r u go m m j e s t u.
- Da k le i o ni su o p a zi li, d a sa m sli ed j e na - p o mi s li i na sta v i d alj e či ta ti. U p is mu j e b io o p i sa n
to č no nač i n, ka ko će se sa sta ti . O na p o tr g a l is t i u ni š ti ga, te p o gl ed a sl u ž ni ka . Sl u ž ni k se ma lo
o s mj e h n u, ki mn u gla vo m i iz id j e. N e ko l i ko ča sa ka iza nj e g a i o na . P o g le d a p o tr g u i o p azi s l už n i ka
na u gl u ul ice, što vo d i p r e ma J ur iš ić e vo j u li ci, k ako s to j i i u r uc i d r ž i ma lu no vč ar k u, k ao d a b r o j i
no vc e, ka ko to sl uz n ic i o b ič no na u li ci r ad e. Ka d a mu s e j e p r i ma k la n a ne ko li ko ko r a ka, p o d j e o n
nap r ied , a d a j e n ij e ni p o gl ed ao , i o na o d e z a nj i m . Op a zi la j e, d a se j e ve ć na ul ici st vo r ila o na sj e n a,
ko j a je n ep r e st a no p rat i, i malo se uz n e mir i. I šl i s u d u go , a kad a s u na ko n d vad es eta k ča sa ka st i g li
na tr g Lad i sla v a P ej ač e v ića, u sta v i se sl už n i k p r ed j ed ni m iz lo go m i j a k o s e na k aš lj a. Go sp o d j ic a
p r o d j e mi mo nj e ga i za m ače u p r v u k uć n u vež u , št o j e d o i zlo ga s taj a la. Ka d a j e u n utr a u ni š la o kr e n u
se, p o gled a na ul ic u i o p azi na s up r o t no m p lo č ni k u o no ga čo vj e ka, š to j u j e s lied io , ka ko g led a
nao ko lo u zr uj a no , j er o č i to n ij e o p a zio , kad a j e o n a u v ež u u ni šl a. Kad a j e s tup il a u d vo r iš te, p r i s t up i
k nj o j R uža i po v ed e je k r o z jed a n vr t u jo š jed no d r u go dvo r i št e, a ond a op et kr o z jo š jed a n vr t u jo š
j ed no d vo r iš te i za ne ko li ko ča sa ka nad j o š e se u M ed u li će vo j ul ic i, p r ed j o š e p r e ko nj e, u nid j o š e o p e t
u j ed n u k u ć n u v ež u, p r ed j o še p r e ko d vo r i št a i u n i d j o še u j ed n u s to l ar s k u r ad io n u, ko j a se je nal azi l a
u j ed no j d vo r i št no j z gr a d i. U r ad io n i nij e b ilo ni ko ga . R uža p o k u ca tr i p ut a na vr at a, koj a se s ko r o
o tv o r i še, a iz a nj i h s e p o ka za u m a lo m t a mn o m ho d n i k u j ed n a m l ad a ž e na, ko j a i h p u st i u n utr a i
o d ma h ih z at i m uved e u p r o str a n u i ugo d n u so b u sa d v a p r o zo r a , ne na d vo r iš te, n ego p r e ma vr t u koj i
j e ležao iz a k uće . U so b i j e b io mlad čo vj e k, ke s te nj a ve ko se i o štr i h cr ta li ca. R uža s e j e p o zd r a v il a
s nj i me i s a že no m, p r ed st a vi la i m go sp o d j i c u i s ve čet v er o sj ed o š e za st o l. Čo vj ek iz v ad i i z jed n e
k nj i ge š to j e l eža la n a st o lu , j ed n u fo to g r a fij u, p r už i j e p la vo j go sp o d j i ci i up i ta p o ti ho :
- Go sp o d j ica, p o z naj et e li o v u o so b u?
Go sp o d j i ca u ze s li k u u r u k u, p o gled a j e, r az t vo r i sa zač ud j e nj e m o č i i u sta , n u n ij e mo gl a o d ma h
s mo ć i d a h a, i o s ta d alj e gl ed aj ući u sl i k u. Čo vj e k up ita o p et :
- J e li to o n a o so b a, ko j a v a s već ne ko l i ko d a n a nep r e sta no p r at i?
- J e s t, - s mo že g o sp o d j ica o d go vo r , a u fo to gr af ij i j e d o i sta p r ep o z n a la o n u sj e n u, š to j e
nep r e sta no p r at i.
111
- Do b r o , - r e če čo vj ek - u ze sl i k u i sp r e mi j e nat r ag u k nj i g u, a o nd a se o b r ati k Ru ži i n as ta v i:
- T o j e vr lo o p a s n i ko n f i d en t, n u nij e s l užb e n i a g en t p o lic ij e. Vid i se, d a u o vo me sl u čaj u r ad i
sa mo za ko me s ar a Č e va p o v ića. T o z na či, d a Če vap o v ić nij e j o š n i ko me na p o l ic ij i st v ar i p o vj er i o ,
ne go j e vo d io sa m na s v o j u r u k u , d a mu n e b i t k o d r u gi o teo s la v u. Ko n o b ar to n i j e mo gao d o b r o
r azab r a ti iz nj e go va raz g o vo r a sa Gr ei f o m, n u sad a je jas no da po lic ij a kao ta ko va ne z na o to me jo š
ni š ta. N u s vej ed no tr eb a b it i na v el i ko m o p r e z u. Mi ć e mo me d j u ti m s vo j e uč i ni ti .
Go sp o d j i ca j e g led a la za čud j e no , n u nij e s h vać al a što u to ul az i Gr e i f. Zar ne ka nj e go va o s ve ta?
R už a j e p o gad j al a nj ezi n a mi sl i i r eč e j o j :
- Ma lo ć u v a m ka s nij e s ve r azj a s ni ti, - a o nd a se o b r at i k čo vj e k u i nj e go vo j že n i t e r e če :
- U ned j e lj u će mo se v id j eti u Mar ij i B i str ic i. O ve će go d i ne b it i nar o či t o mno go s v ie ta.
- Mo j a će že na ić i u s ub o tu na ve čer p j e ši ce sa ho d o čas t ni ci ma , - o d go vo r i čo vj e k - n u j a ć u ići
u n ed j elj u u uj u tr o sa v l ako m, j er u s ub o t u na ve čer i ma m j o š važ no g a p o sl a.
- Mi će mo ići a uto m, što na m g a j e st a vio n a r azp o la ga nj e Rib ić, j er će nj e go va o b it elj i ći i sto m
sl ied e će n ed j elj e - r e če R už a, a o nd a se o kr e n u go sp o d j ic i i r eče :
- I vi ć et e go sp o d j ice s na ma .
Go sp o d j i ca n ij e z na la o če mu se zap r a vo r ad i , ve ć j e mi sl il a, da se id e na ne k i izl et i od go vo r i:
- Ho ć u, v r lo r ad o .
- N u ne s n a ma u i st i m ko l i ma - r e če o p e t R už a , j er to ne b i b ilo z g o d n o . I ći ćet e sa j ed no m
d r u go m o b it elj i i b it će va m l iep o . J a s a m to već ur ed i la. B it će va m l iep o .
Na ko n j o š kr at ko g r az g o vo r a s a m l ad o m ž e no m, i z id j e na j p r ij e R už a , n a ko n š to s u s e j o š
d o go vo r ile , d a će u ned j elj u r a no uj utr o d o ć i p o go sp o d j ic u a u to , a o nd a čet vr t s ata iza nj e o p r o st i
se i go sp o d j i ca te i o n a izid j e. S lied eći h j e d a na go sp o d j ic a če k al a s a ne ko m r ad o šć u ned j e lj u,
ve se le ći se iz le t u ko j i ć e, ka ko j e R už a r e k la, tr aj ati či ta v d a n .
S ve te go d i ne u mj e s ec u ko lo vo z u id u i z c ie le hr v at s ke ho d o ča st n ic i na p r o š te nj e u malo
za go r s ko se lo Mariju Bistricu, što se j e s a vi lo ta mo iza Za g r eb a č ke Go r e, i u sr ed ko ga se n a b rež u lj k u
uz v i s uj e b iel a za vj e t na cr k v a Maj ke B o žj e B i st r ič ke. P o b o ž n i n ar o d iz s vi h ž up a iz c ie le Go r nj e
Hr vat s k e gr ne d a p o k le k ne p r ed sl i ko m M aj ke s v ij u maj ka, i d a s e ute če Nj ezi no j ve li ko j i mo ć n o j
zaš ti ti . T o j e star a tr ad i cij a, za ko j u n it ko ne z n a kad a j e p o čel a, a s i g ur no ne ć e p r es ta ti, d o k go d
b ud e p o b o ž n a n ar o d a, k o j i tr a ži l ie ka r a n a ma s v o j e d u š e u mo l it v i, vj eč no j u tj eh i lj ud s ko g sr d c a,
ko j e ga o n a tj e ši i l ieč i u vi e k, p a i o nd a, kad a zat aj i s ve d r u go , što mu o v aj s vie t z a utj e h u p r už it i
mo ž e.
J o š p r ij e ne ko li ko go d i n a d o laz io j e k Maj c i B o žj o j B istr ič ko j te k p o b o ž ni nar o d iz Go r nj e, uže
Hr vat s k e, j er vel i ki h p r o št e ni št a maj ke B o žj e im a i u o s tal i m kr aj e vi ma , pa nar o d i z sva ko ga kr aj a
no si s vo j a sr d ca p r ed Nj ezi n o lt ar u s vo me kr aj u , gd j e m u j e b li že. N u z ad nj i h j e n e ko l i ko go d i n a
d o b ilo o vo p r o š te nj e j o š j ed no z nač e nj e, k ao o b ć e uto či š te j ed n e o b će ve l ik e b o li , š to j ed na ko ti št i
sr d c a s va ko ga Hr v ata i u cie lo j hr va ts ko j d o mo vi n i. I sad a nar o d u to j zaj ed n ič ko j b o li, p r o že t i
vo d j e n i s to m že lj o m, ž u d eći d a se o na izp u n i, d o laz i i z s vi h kr aj e va, d a t u b o l s vo j u p r o str e p r e d
Nj ezi ne no ge, p r ed Nj u, u ko j u vj er uj e, p o d čij e se o kr ilj e st a vlj a, ko j o j se mo li i ko j o j j ed ino j n a
ko lj e n i ma p j e v a Nj ez i n u h i mn u : ''Rajska djevo, Kraljice Hrvata".
U ne d j elj u u sed a m s at i uj u tr o če kao j e a uto go s p o d j i cu p r ed s t a no m na Trg u N. Kad a je si š la,
ma h n u jo j ve se lo i p rij a zno ru ko m iz aut a jed na že na, ko j a je d ub o ko u k o žn ato m sj ed al u sj ed i la, i
p o ma če se ma lo d a lj e n a kr aj , d a j o j kr aj seb e nap r a vi ma lo v iš e mj e s t a. N a ma l i m s u sj ed i li m a
sj ed i la d v a d j eča k a i z me d j u tr i na es t i p e t nae s t go d in a, a sp r i ed a u z vo z ača čo vj ek a p la ve ko s e i o štr o
p o d r eza n i h b rko va, ko j i j e o d ma h s ko č io i z a u ta, sa m o t vo r io vr at a i p o mo gao go sp o d j ic i u ni ći. O n a
112
j e u p r v i č as b il a ma lo u nep r i lic i, k ad a j e sj ela u a u to sa sa s v i m nep o z n ati m o so b a ma, n u nač i n na
ko j i s u j e d o če ka li i p r i m ili , d j elo v ao j e t a ko , d a s e j e za ča s o sj eć ala, kao d a j e čl a n nj i ho ve o b i telj i.
Auto j e i šao s r ed nj o m b r zi no m kr o z V la š k u u l ic u i M a ks i mi r s k u ce s t u, a kad a j e s t i gao u
Ma k si mi r , p o j ur i b rže ce sto m, š to j e vo d i la kr o z p lo d ne ra v ni ce p re ma Se s ve ta ma . P o sl ij e Se s ve ta
za kr e n u n a l ie vo užo m c es to m i n a ko n ne ko g vr e me n a p o č e s e p e nj a ti p r e ma La ži ma i p r e st iza v a ti
sl ab ij e a u to mo b ile, ko či j e i la g a na o t vo r e na ko la , ko j i h s e j e na s to ti n e u zp i nj alo s tr mo m c e sto m i
za vo j i ma, a sva su b il a p u na že n a, d j ece i mu ž k ar aca, što su svi išl i k i s to m cilj u kao i o b i telj s ko j o m
se je vo zi la go sp o d j i ca. Ota c ob it elj i, što je sj ed i o sp r ied a sa vo z ače m, p o zd r a vlj ao se j e ma lo ne sa
s vi ma , a i go sp o d j a j e mn o gi ma d o ma h i va la r u ko m i r az go var ala sa go sp o d j ico m go vo r e ći gl as n o , j er
j e vj et ar o d no sio g la s.
O ko o sa m sat i b ili s u na vr h u L azi , o d ak le je pu k ao v id i k dale ko p o Za go r j u. Go sp o d j ic i je sj a lo
lic e od už it k a i zad o vo lj s tv a. T a mo d o lj e n iz ko p ro st ir a la se je ra v nic a, izp r ep le te na mal i m okr u g li m
b r ež ulj c i ma u d i v n o m z e le ni l u i o b asj a n a j o š j u t ar nj i m s u nce m. Kr a s na s li ka H r v at s ko ga Za go r j a ,
d o mo v i ne p j e s me , vi n a i d j ece, ko j a s e t u r ad j aj u i r as t u k ao šlj i v e p o sl i j e k iš e. A ta mo na j ed no j
uz v i si n i bi el ila se je na s u nča no m b lj e s k u b i el a cr k v a M aj ke B o žj e B i s tr ič ke.
Či m j e a uto d alj e o d mi ca o , t i m j e ce st a b il a z a kr č en ij a, ko la i a uto mo b i li s u se na n iza li go to vo
j ed ni za dr u gi m, a nj i ma su se u k la nj ale cie le gr up e lj ud i, što su iš li pj eš ice. Kad a s u sti g li do sel a
Mar ij e B is tr ice, nij e a u t o v iš e mo gao nap r i ed . C es ta j e b ila p o d p u no za kr če na o gr o mn i m mn o žt vo m
s vi eta , ko j e s e j e ta la sa l o kao v el i ka r ie ka p r ed s vo j i m u šće m. U taj s u čas d o la zi li u p o vo r ci s a
ko l o d vo r a Zlatar Bistrica i o n i ho d o ča st n ici , ko j i s u u j utr o u p e t sa ti o t i šl i iz Z a gr eb a s v la ko m.
O gr o mn o mn o žt vo s v ie t a, ko j e se j e sa d o la z ko m za gr eb ač k i h ho d o ča st ni k a j o š i p o ve ćalo , va lj alo
se je p re ma tr g u, n a ko j e mu se je p o str o j a va la po vo r ka . A p ostr o j a va la se je ti ho , go to vo b ez r ie č i
b ez nap i sa no ga r ed o s lie d a i b e z r ed at elj a. Od t is uć a i ti s uć a lj ud i, že na, d j evo j a ka, ml ad ić a i d j e ce,
s va t ko j e na šao s vo j e mj es to , sva t ko j e st ao u skl ad n i red , kao d a to mj es t o d o b r o p o z naj e i kao d a
na nj e mu s to j i s va k i d a n .
Na to r nj u su z vo n ila z vo na, a iz cr k ve s u p o če li i zlaz it i s v eće n ic i, d va i d va u r ed u sa go r ući m
s vi eća ma u r u ka ma. St u p ali s u za p r o p elo m, a i za nj i h j e i š lo še st s ve ć en i ka u te ž ko m s več a no m
p o zlać e no m o r na t u. Č i m s u s e s ve će n ici p o st a vi li na č elo p o vo r ke , o no nep r e g led no mn o ž t vo p ovad i
iz d žep o va i r u č ni h to r b i ca mal e med a lj ice sa s li k o m M aj ke B o žj e B i st r ič k e, ko j e s u b ile p r ič vr šće n e
na hr vat s ko j nar o d no j tr o b o j no j vr b ci, i za č a s se na gr ud i ma s vij u že n a i mu ž k ar a ca, s tar i h i mlad ih ,
zaš ar e n iš e ži ve bo j e tr o b o j ke, a na l ici ma se o d r a zi ve s elj e, k ao d a s u s v i j ed va če ka li t aj ča s, i ka o
d a s u s vi, o ni iz b li za i iz d ale ka , d o šl i o va mo sa m o zato , d a na j ed a n ča s p o d za št ito m Nj ez i no m, p o d
zaš ti to m s vo j e za št it n ic e, mo g u na s vo j e g r ud i p r ič vr st it i u z Nj e zi n l i k i s vo j u na r o d n u tr o b o j k u.
Mno g e s e o či o r o si š e s uz a ma, kr o z ko j e vid j e še, ka ko se uz ce st u i z a o gr ad a, p o vr to v i ma i
d vo r iš ti ma p o d mu k l o s v j etl ucaj u sto ti n e ža nd ar s ki h b o d ež a.
I p o vo r ka kr e n u , zao kr už i tr go m i p o d je n a k raj se la, d a se o d on ud a o p et p ovr a ti na tr a g u cr k v u.
Z ab r uj i mo li t vo m s ve će ni k a, š to s u i šl i p r ed p o vo r ko m, a iz t i s uće gr l a zao r i s kl ad na, o te g n u ta i
ve li ča n st v e na p j e s ma : "Rajska Djevo, Kraljice Hrvata...".
P la va je gosp o d j ic a staj a la na kr aj u tr ga s go sp o d j o m, s ko j o m se je do ve z la i ko j a ju j e dr ža la
izp o d r u k e, te j e g led a la kr o z s uze , a l ice j o j j e s j alo k ao d a j e o b a sj a no p r v i m tr a ci ma j u tar nj e g a
s u nca , ko j i se j o š j ed va p o ma lj a h u s i zto č no g a n eb a. Go sp o d j a j u j e p r o ma tr a la sa za n i ma nj e m, a
o nd a j e p r i v uč e b l iž e k s eb i i r eč e:
- Na s d vi e ne će mo ić i u p o vo r k u, n e go ć e mo o st ati na r ub u ce st e, d a p o vo r k u b ud e mo mo g li
p r o matr a ti u č it a vo j nj ez ino j cj eli n i, k ad a se b ud e nat r a g vr aća la, o nd a će mo o ti ći u cr k v u. - Nj ezi n
mu ž i d j ečac i s vr st al i s u se u p o vo r k u med j u z a gr eb ač ke ho d o č as t ni k e, n u p r ij e to ga s u p r ič vr st il i n a
nj ez i na p r sa i na p r s a go sp o d j ice ma le me d alj i ce sa h r vat s ko m t r o b o j ko m .
113
Kad a se j e p o vo r ka vr aća la, staj a le s u p o kr aj ce s te u sj en i j ed no ga st ab la i p r o matr a le j e. Od ma h
iza s v eće n i ka i šl a j e gr up a še st i ns k i h se lj a ka i s elj a ki nj a. Selj ac i s u s tup al i u s vo j i m s vi et li m
vi so k i m č iz ma ma i cr ve ni m č er ma ma , a za nj i m a s elj a ki nj e u b i el i m kr at ki m o p r a va ma o d b ie l o g
d o ma će ga p la t na sa cr ve ni m p r sl uc i ma i cr v e ni m r ub c i ma n a gl a vi. I z gl ed ale s u kao f i g ur e o d b ie lo ga
šeć er a, š to se vid j aj u u i zlo z i ma s la st ica ma. O nd a j e i š la g r up a sl a vo n s ki h ho d o ča st n i ka, mu ž k ar c i
u š ir o ki m b ie li m h l ača ma i p la vi m p r s l uci ma, a že n e i d j e vo j ke u d u ga č ki m b i el i m h alj i n a m a,
st e g n ut i m na pr si ma ma li m pr s l uci ma , a s va k a je ima la oko vr at a niz v el i ki h zla t ni h du ka ta . Ond a su
st up al i Da l ma ti n ci sa vel ik i m sr eb r n i m to ko m na grud i ma, a u r u ka ma s u d r žal i ma le cr v e ne kap ic e ,
p a Liča n i sa ko ž n at i m č e mer i ma o ko p a sa ; B o š n j aci i Her ce go vc i u s vo j i m o d ie li ma o r ie nt al no g a
kr o j a i s a t a mn i m f eso vi ma, za ti m Z a g o r ci , P o d r av ci, P o s a vc i, Sr i e m ci, M o sl a vci , P r i mo r ci i
Med j i mu r c i, s vi u s vo j i m p o kr aj i n s k i m nar o d n i m no š nj a ma, ko j e s u či n ile s kl ad n u s li k u , k ao d a j u
j e na s li ka la vj eš ta u mj e tn ič k a r u ka. Ko n ač no s u n a ko nc u p o vo r ke iš li z agr eb ač k i ho d o č a st n ici u
gr ad j a n s ki m o d i el i ma.
Go sp o d j a j e p l a vo j go sp o d j ici t u ma č ila za s va k u gr up u iz ko j e ga j e kr aj a, te j o j o p is i va la i
izt ica la nj i ho ve nar o čit e z n ačaj ke. K ad a j e p o vo r ka p r o šl a, p o š le s u za nj o m te se nad j o še p o d
tr ie mo vi ma , što su sa gr a d j eni oko cie le cr k v e i iz sl i ka n i raz n i m zgo d a m a , u koj i ma j e O n a, uzd a n ic a
i p o mo ć nic a s v ij u, ko j i s e n a nj u o b r aćaj u, č u d o m sp a ša va la i i zb a vlj ala. U j ed no m j e tr ie m u
na s li ka n a l ad j a n a u z b u r ka no m i p o b j e š nj elo m mo r u. Mo r n ar i , k o j i ma j e b ur a p o tr ga la j ed r a, u
s mr t no j s u o p a s no st i, k le če na ko lj e ni ma i mo le. Uka z uj e se On a i sp aš a va i h. U d r u go m tr ie mu Nj ez i n
mo d r i i zl at ni m zr a ka ma o b asj a ni l i k vo d i iz kr va ve b i t ke r a nj e no ga vo j n i ka i sp a ša va ga . U tr eć e m
se j e nad v il a S vo j i m s v e tač k i m li ce m n ad ko l ie v k u nej a ko ga d j ete ta u k u ći, š to j u p r o žd ir e p la me n
p o žar a, a d j et eš ce s e s m ie ši i p r už a p r e ma Nj o j svo j e mal e r uči ce. P o žar j e u ni št io ci el u k uć u, s v e
o si m so b e i ko l ie v ke, u ko j o j j e le žalo d j ete šc e. U če t vr to m, p eto m... d es eto m i s vi m o sta li m
tr ie mo vi ma O na, sp a si te lj ica i za št it n ica, sp a ša v a i za št ić uj e, tj e ši i b o d r i o žalo š će ne, j er j e i kr o z
Nj ezi no sr d ce j ed a np u t p r o šao mač o d s ed a m ža lo s ti.
D vo r i št e j e o ko cr k ve p u no , tr i e mo vi s u p u ni, c r k va j e p u na. P r ed ž r t ve ni k o m se u zd iž e mi r i s
ta mj a na, z vo na s klad no zvo n e, t is u će vj er ni k a kl eče n a ko lj e ni ma p r ed N j ezi n i m l i ko m, a p o d
vi so k i m cr k v e ni m s vo d o m o d j e k uj e p j e s ma : - "Rajska Djevo, Kraljice Hrvata...".
P la va j e go sp o d j ica p r o š la s go sp o d j o m izp o d tr i e mo v a, g led a le su sl i ke, a o nd a se p r o ti s ka še u
cr k v u n a p o kr aj n a vr at a b liz u o ltar a. P o b o ž no č u v st vo , k o j e j e vlad alo ti s uć a ma sr d ac a, o b uze i nj u;
kl e k n u i up r a v i o č i u s li k u, što se j e u zl at no m o k vi r u n ad vi s i val a nad B o žj i m žr t v e ni ko m. Gl ed a la
j e d u go , d u go u Nj ezi n e b la ge cr te li ca i u o č i, š to s ip lj u s vo j b la go slo v na gl a ve vj er ni h, i u d j e te šc e
što ga d r ži u n ar učj u i s v i ma g a p o k az uj e kao d a v eli : - Za va š sp a s, z a va š u sr eć u žr t vo v at će se O n ,
mo j s i n, za o d k up va š u mr ie t će na kr iž u s tr a š n i h mu k a. Go sp o d j ica j e kl ečal a, u s ne s u j o j šap tal e i
p o d r h ta va le.. . mo l il a j e N j u, M aj k u s vij u maj k a, ne ka d o z vo l i i nj o j s ir o t i d j e vo j ci, d a se i o na
žr t v uj e, da i on a u mr e u mu k a ma za sp a s on i h, ko j i tr p e, jer zna , jer vid i, d a je nj i ho va bo l ve li k a. ..
U p r ed več er j e se j e s vi e t p o č eo r az ila zi ti. S vr st av ale s u s e p o j ed i n e gr u p e, d a se vr a te natr a g
s vo j i m d o mo v i ma. O b it elj , s ko j i ma j e b ila p la va go sp o d j i ca, sj ed i la j e u vr t u j ed n e go s tio n e i
sp r e ma la se na o d l aza k. S nj i me s u b i li R už a i nj ezi na o b ite lj . Od l u či še, d a se o d vez u na ko lo d vo r ,
d a izp r ate R u ži n u b r a ć u i se s tr u, ko j i se vr a ćaj u vl a ko m s o s ta li m ho d o čas t ni ci ma , a o nd a će se
p o vr a ti ti u Za g r eb ne i st i m p ut e m p r e ko La za, ko j i m su d o šl i, ne go p r e ko S tub ic e, d a go sp o d j i ca vid i
o naj dio zele no g a Z a go r j a. Pr o vezo še se kr o z ma l a sel a, što su se n iza la po kr aj ce ste , a u ko j i ma su
seo s ke k uć ice st aj ale k ao j ata p ti ca, ko j e s u n a ze mlj u p al e. N a ko lo d vo r s u s ti g li p r ij e ne g o
ho d o č as t ni ci, ko j i s u i šl i u p o vo r ka ma . I zid j o š e i z ko l a i p o sta v i še s e kr aj zid a ko lo d vo r s k e z g r ad e .
Go sp o d j i ca j e o p az il a, d a se iza ko lo d vo r s ko g s k lad i š ta ne što svj et l uc a, nu nij e mo g la ra zab r at i, št o
b i to mo g lo b it i. K r aj ko lo d vo r a st aj alo j e tr id es eta k ža nd ar a d i v lj ač ko g iz gl ed a.
Gr up e s u s e p r i mic al e. J ed na j e gr up a s tar i h ž en a g la s no m o li la, a j e d na gr up a s la vo n s ki h
d j evo j a ka p j ev al a. Za gr e b ač ki s u ho d o ča st n ic i iš l i n ap r ied . Kad a s u s ti g li p r ed ko lo d vo r , nap u ni se
cie li p r o s to r mn o žt vo m nar o d a. Go s p o d j ica j e s t aj ala n ed al e ko u laz n i h v r ata, a n ep o sr ed no uz nj u
114
st aj ao je pet na es t go d i š nj i Iv ica, si n ro d i te lj a, s k o j i ma je on a d ošl a. Ne k o li ko ko r a ka d alj e o d nj i h
st aj ala j e R u ža sa I v ič i n i m r o d i te lj i ma i ml ad j i m nj e go vi m b r a to m.
Od j ed a np ut p r o r ez a z r a k o m o š tar z vi žd u k, na ko j i z na k o n i h tr id e s eta k ž and ar a, š to s u st aj al i
kr aj ko lo d vo r a, i j o š nj i h d vad e s eta k , š to iz ko či še i za ko lo d vo r s ko g s kl a d iš ta, na v al iš e b ie so m i uz
d iv lj ač k u v i k u na ho d o čas t ni k e, te i m p o č eš e s p r s ij u tr ga ti tr o b o j k e i n e mi lo sr d no ud ar at i
k u nd a ci ma p o lj ud i ma, že n a ma, star ci ma i dj eci . Na sta vr i s ka žen a i dj ece po mie ša n e sa žand ar s k i m
kl et v a ma. U taj ča s d o tr či p r ed go sp o d j ic u ža nd ar , p o gr ab i j e j ed no m r u ko m za p r s a, d a j o j o te g ne
tr o b o j n ic u, a d r u go m r u k o m i sto d o b no ud ar i s p u š ča ni m k u n d a ko m I vi c u, p et nae s t go d i š n j e g d j eč a ka
p o l ub a nj i. Dj eč a k se za n j iha, a kr v mu o b li če lo i lic e. Go sp o d j i ca se o kr e n u, d a ga p r i h v at i i za š ti t i
s vo j i m ti elo m, n u u taj ča s o sj et i s tr a ša n ud ar a c u p leća . S mr k ne j o j se p r ed o či ma i s lo ži se n a ze mlj u
b ez s vie s ti s k up a s d j eča ko m, ko j i j e ta ko d j er p a o u n es v ie s t.
Kad a se j e o s vie s ti la, n a laz ila s e j e u sa mo vo z u p o kr aj d j eč a ka, ko j i j e z a mo ta n e gl a ve i b l ied a
lic a l ežao na slo nj e n na m a ter i no kr ilo . P o kr aj k o la s u p r o n iel i j ed no ga s e lj ak a, š to m u j e ž a nd a r
p r o b io b o d ežo m p r sa...
Kad a s e j e p l a va go sp o d j ica sl ied e će ga j u tr a p r o b ud ila, o sj ećal a j e tež k i u mo r u c ielo m t ie l u i
tr až il a j e u zr o k to j u mo r no st i, kao d a se ne mo ž e sj et it i, što j e j uče r b i l o . Kad a s e j e p o ma k n ul a,
o sj et i u p l eći ma j a k u b o l , k ao d a j o j j e u nj i h zar i n ut no ž, ko j i se p o ma lo p o miče s v e d ub lj e i d ub l j e
u ti elo . Uzp r a vi p o la g a n o go r nj i d io ti ela , a o nd a sp u st i no ge s kr e ve ta, u st ad e s vij aj uć i se o d b o l i,
st ad e ko so p r ed o gl ed alo , sp u st i s p leć a no ć n u k u š ulj u, i p o g led a p r e ko r a me n a u o gled alo , te u g le d a
na p l eć i ma d u g ulj a st u mo d r ic u, što s e j e na b i elo j p u ti p l a vi la kao ka ko va mr lj a na snie g u . Naj p r ij e
p r o b lied i, a o nd a j o j ud ar i cr ve n ilo u l ic e, o či j o j b lj esn u še i o p az i u o gl ed a l u n a s vo me l ic u o n u
up o r n u cr t u, ko j u sa ma n a svo m lic u jo š n i kad a do tad a nij e v id j ela . Vl as t ito j o j se l ice uč i ni n a ča s
kao nep o z nat o i n eo b i č n o . Od b o li? Ne o d b o li, ne go o d neč e ga, što j u j e to ga ča sa p r o ž elo ne ko m
d o tad a n e p o z na to m s na go m.
Malo ka s nij e s ti g la je p ošt a. Do š lo je p is mo o d Ane. On a jo j p iše, d a je ne ko l i ko pu ta p o sj e ti l a
D ul ib ić a u z at vo r u i r eč eno j o j j e, d a će za kr a tko vr ie me b it i p uš te n na slo b o d u. O n j e mno g o
p o zd r a vlj a, a r e k ao j e, d a će j o j i sa m p i sa ti, či m d o d j e n a slo b o d u.
- O h mo j a Ano , o h, mo j ... Du lib ić u - u zd a h n u gl as no go sp o d j ica i za t vo r i o či, kao d a i h o b o j e
ho ć e u d u h u v id j et i, a o nd a se sp u st i n a kr e ve t, na ko me j e sj ed i la d u go , d u go , o n a ko neo b u če na ,
d r žeć i u r uc i p i s mo i r a z mi šlj aj ući . U mi s l i ma j e p r o ži v lj a val a o ne v eče r i, ko j e j e p r o ve la p o kr a j
nj e ga i sl u ša la nj ego vo p r ip o vied a nj e. P r i či n ilo j o j se j e, kao d a č uj e nj e go v to p l i gl a s. K a ko j e t o
o nd a b ilo l iep o , i ka ko j e d al e ko o d nj e ga.
Ali z ato će to j o š b o lj e z na ti c ie ni ti , kad a se p o vr ati na tr a g u B e č, k ad a bu d u o p et sj ed il i jed no
u s up r o t d r u go me, kad a b ud e g led a la o p et u nj e go ve ta mn e o či i sl u ša la nj ego v mi r n i i z v u č ni g la s ,
ko j i će j e za na ša ti kao o ne ve čer i, k ad a j e b e z s vi e st no na slo n il a g la v u na nj e go vo r a me . Od ma h,
o d ma h , č i m j o j to b ud e m o g uć e, o d ma h ć e se p o vr ati ti u B e č, j er Ana j a vlj a, d a će o n ve ć z a n e ko l i ko
d an a d o ći na slo b o d u. R ek ao j e, d a ć e j o j o d ma h p i sa ti, a o na , k ad nj e go vo p i s mo d o b ij e, ne ć e mu
o d go vo r it i, ne go će o d m ah p u to va ti, d a č i m p r ij e b ud e ta mo u nj e go vo j b l izi n i p o kr aj nj e ga. Od ma h
će d a na s p i sat i t vr d ki B lu m, d a j e o vd j e v eć b il a d o s ta, d a t u ne ma v i še što r ad i ti , d a j e v eć s v e
s vr ši la, d a se ne o sj eć a d o b r o ... s ve ć e to ta ko p is at i i d a se ve ć mo ž e p o vr a ti ti .
I sj ed e k s to l ić u, p a u mj e sto to g a p i s ma n ap i sa d u go , d u go p is mo An i. Nap is ala j o j j e s v e o na ko ,
ka ko j e o sj e ćal a, ka ko j e ča s p r ij e s n atr ila i k a ko j e sa m u seb e v id j el a, gd j e sj ed i kr aj nj e g a, sl u ša
ga i na sla nj a g la v u na nj e go vo r a me . S vo j o j d o b r o j p r ij atelj ic i An i, nj o j mo r a p o d p u no o t vo r i ti svo j e
sr d c e, nj o j mo r a r eć i s v e.
115
Već j e d va p u ta so b ar ica p o k uc ala n a vr a ta, na v i kl a d a go sp o d j ica iz laz i r ano , n u o n a je sj ed ila
u ko š u lj i za ma li m s to l ić e m, p i sa la i p i sal a, i nij e ču la k u ca nj a, n it i na nj ega o d go var a la. Zab o r a vi l a
j e na b o l u p le ći ma , na p o slo v n ic u, n a o n u sj e n u, što j e vj eč no p r a ti, na o d vr a t no g j o j Gr e i fa, na s v e.
Zab o r a vi la j e n a c ie li s v iet, a mi s l ila j e s a mo na nj e ga.
116
XVII.
P o čet ko m mj e se ca r uj na p o čel i s u se p o Z a gr eb u p r o no si ti gl aso v i, d a se u L ic i n eš to d o g ad j a.
Mno g i s u p r ip o v ied al i, d a s u v id j el i vel i ke o d j e le o r u ž ni ka, d ap a če i či ta v e p u ko v n ij e vo j s ke , ko j e
d a s u o d p r e mlj e n e l ič ko m želj e z nico m, n u n it ko nij e z nao p r a vo i to č no r e ći o č e mu se r ad i. Go vo r i lo
se je, da s u se u L i ki p o jav il i u s ta še, d a kr už e p o Ve leb it u, a d a ih ima i u Da l ma cij i. Gla so v i s u se
p r o no si li , net ko i m j e vj e r o vao , a ne t ko nij e ; nar o čit o i m ni s u u p r v i ča s d a va li n i ka k ve v až no st i o ni ,
ko j i s e vj eč no b r i n u sa mo za s vo j e u no s ne p o s lo v e. O n i ta k vo ga šta n e ž ele , p a z ato u to n i s u ni
vj er o va li. O ni d o š lj aci , što se o b ič no r az vr st a va j u p o vel i ki m ka va n a ma i go s te o b il n i m več er a m a,
ni s u do š li d a s l uš aj u o n ek i m b u na ma i u s ta nc i m a, ne go d a v alj a no i sp r e tno o b a ve s vo j e p o slo ve i
na gr n u što više nov aca , p a u svo j o j ž ur b i ne maj u s mi s la ni vre me n a d a s l u š aj u o no , što mo že za ni ma ti
sa mo izr ab lj i va n e i p r o go nj e ne. N u, za to s e j e u mal i m go st io na ma , z ap r a še n i m r ad io na ma , u
zap uš te n i m s tar i m če t vr t i ma gr ad a i na p er i fer ij i s ve vi še go vo r ka lo i š ap ut alo , d a se ne gd j e ne što
d o gad j a.
Čo vj e k sr ed nj e d o b i, ml ad o li k a, e ner g ič na i sar k as tič n a li ca, saz v ao j e u s vo j u ur ed o v n u so b u
s vo j e p o d č i nj en e p o l ic aj ne k o me sar e i go vo r io i m:
- Gla so v i, što se šir e o uz b u n i u Li k i i o ust a ša ma u Ve leb it u ni s u p o s ve iz mi š lj e ni, j er j e sti g la
i s l užb e na p o t vr d a. Ni s u i s ti n it e s ve o ne fa n ta st ič ne v ie st i, ko j e ko laj u i ko j e p o s taj u s v e
fa n ta st ič n ij e, š to s e d alj e ši r e, n u i st i na j e da s u se na Ve leb i t u po j a vi li u s ta še. Mo že se do go d i ti, da
se nj i ho va a k cij a p r o š ir i , a mo ž e ča k i o vd j e nać i s vo ga o d j e ka. T r eb a st o ga s ve mj er e p o o štr it i n u
ta ko , d a se to za sad a ne op azi. Svi str až ar i i a ge n ti mo r aj u b i ti u tr aj no j s p r e mi, a š to j e n aj v až nij e,
tr eb a u cie lo me gr ad u u h iti ti o ne naj gla v n ij e, a n a d o ni ma ma nj e važ n i ma p az k u p o j ač at i. J e s te li me
r az u mj el i?
Na ko n što s u ko me s ar i p r i mi li jo š n e ke po d r o b n i j e up ut e, izi šl i s u iz so b e, a u n utr a je zao s tao
sa mo ko me sar Če v ap o vi ć, kao d a s vo me š e f u i m a ne što na sa mu r eć i. Š e f sj ed e z a s vo j sto l i up i ta
Če v ap o vić a:
- Što b i ste r ad a?
- I mao b i h v a m sao b ć it i ne što o so b ito g a.
- Go vo r it e, - r eče še f za p o sl e ni m g l aso m v iso k o g p r ed p o st a vlj e no ga, g le d aj uć i u sp i se, ko j i s u
na s to l u s taj al i.
- J a sam u tr a g u j ed no j p o g ib elj no j ko n sp i r ato r k i i či n i mi se , d a s a m p r i l ič no ut vr d io nj ezi n u
d j elat no st i n j ez i ne v eze .
- Op e t ne ka že n a, - r eče še f ir o ni č no .
- Vi, Če vap o v ić u, lo vi te sa mo že n e. P az it e, j ed a np u t će o n e ulo v it i va s.
- O v aj put je sa s vi m ozb ilj n a s t var . Rad i se o jed no j p og ib elj no j u st aš ko j ter o r i st k i nj i, ko j u je
na še r ed ar st v o već j ed no m i ma lo u r u ka ma o vd j e na r a v nat elj s t v u. B ila j e p r e s l uš a na i o n d a
o d p u št e na, a ko l e ge s u j o j go to vo p o lj ub i li r u k u i mo li li z a o p r o š te nj e, t e j u sa mi o s vj ed o ča v a li o
nj ez i no j ne v i no s ti . - Što im se j e ne gd j e mo r al a u seb i s mij a ti ! - izr eče Če v ap o v ić, a l ic e m mu p r ed j e
p o d r u g lj i vi i z lo b a n p o d s mi e h.
- O ko me s e t o r ad i? - u p ita š e f i n e p o d i ž uć i o č ij u sa sp is a.
- O o no j l iep o j go sp o d j i ci, što j e p red mj e se c d a na d o š la i z
B eča.
Še f j e b io č uo o e gzo t ič no j nj ez i no j lj ep o t i, t e j e s vo j ed o b no n a i nt er v e nc ij u Do n ne r o va
o d vj et n i ka sa m o d r ed io , d a j u se p u s ti. Kad a j e Č ev ap o vić nj u sp o me n u o , ma lo se tr ž e, p o g led a g a
i r eč e:
- Što j e s n j o m, š to s te s a zn al i?
117
Če v ap o vić ma lo na te g n u vr at, p o p r a vi o v r at n i k, a o nd a r e če :
- Od o no g a p r vo g a ča sa, kad a sa m j e vid io o vd j e na r ed ar s t v u, kad a j u j e ko le ga P ar ip o vić
p r es l uš a vao , st e kao sa m ut i sa k d a s nj o me n ij e n e što u r ed u. S ve sa m j e o d to g a ča sa d r žao p o d o ko m
i nisa m se p r e va r io . U sta no v io sa m vr lo važ n e ok o ln o s ti. U p rvo m r ed u ona je t vr d i la n a red ar s t v u,
a i sad a s va ko me t v r d i, d a z n a go vo r it i sa mo nj e m ač ki. J a s a m me d j u ti m u s ta no vio d a j e r a z go var al a
s jed no m se lj a ki nj o m ko d klao n ice, kao d a je ro d j ena i od r as la u Vla š ko j ul ic i. P r a tio sa m je d alj e
i u sta no v io sa m, d a s e s as taj e s vr lo s u mnj i vi m tip o vi ma. A o nd a j u j e o d ala i j o š j ed na o ko l no st .
Od ma h či m j e s ti g la u Z agr eb , sp le la j e mr e že o ko b o gato g ž e ns k ar a E d mu n d a Gr ei f a i p r il iep il a se
za nj kao či ča k. O n i nj ezi n i lo p o v i z nad u d o b r o , d a s e Gr ei f m n o go d r už i s n e ki m p o l icaj ni m
ko me s ar i ma i si g ur no j e d o b ila zad a ć u, d a p r e ko Gr ei f a zap le te u s vo j e m r eže i ko j eg a o d na s, ka k o
b i o n i i ma li to č ne o b a v ie st i o s ve mu , š to s e z na i što se r ad i na r ed ar s t v u. A ko n ač no s a m us ta no v i o
i jo š j ed n u p o r a z n u č i nj en ic u. P r e ko j ed no g mo g d o b r o g p r ij at elj a d o b io s a m , e vo , iz B eča p o t v r d u
o d r ed ar s t ve no ga p r ij a v no g u r ed a, d a u n j ezi no m s ta n u s n j o m z aj ed no s ta n uj e zlo g as n i u s ta ša
Kr u no s la v D ul ib i ć.
Še f j e s a s ve ve ći m za n i ma nj e m p r a tio Č e vap o vi će vo i z vj eš će, a ko d p o s lj ed nj i h r ie či s ko či n a
no ge i o t vo r i us ta, k ao d a ho će ne što p o v i ka ti. Če v ap o vić j e me d j u ti m st a vio p r ed nj e g a n a s to l
p o t vr d u p r ij a v no g ur ed a b eč ko g r ed ar st va .
Do k j e Če vap o v ić go vo r io , u n i šao j e u so b u j ed an st ar i i si ed i p o d vo r n i k, ko j i j e u s l u žb i na
r ed ar st v u v eć o d d a v n i h vr e me na, te u v ie k vr š i sl užb u p r e sid ial no g p o d vo r n i ka. Še fo v i s u se u v ie k
mi e nj al i, a o n j e u vi e k o st aj ao na s vo me mj es t u , j er i no v i še fo v i tr eb aj u st ar o ga p o d vo r ni ka r a d i
nj e go va d o b ro ga p oz na v anj a p rili k a, što je sv a ka ko po tr eb no za va lj a no vr še nj e red ar s t ve n e sl užb e.
I šao je kro z so b u na pr st i ma, da ne s me ta go sp o d u u si g ur no važ no m sl u ž b eno me raz go vo r u i baš se
j e ud alj i vao i z so b e u ča s u, k ad a j e Če vap o v ić za vr šio s vo j e i z vj eš će, i na ko n š to j e o s ta v io na sto l u
hr p u s p is a.
- J e li ta že n s ka j o š o vd j e u Z a gr eb u, i li j e v eć u ma k la? - up ita š e f.
Če v ap o vić nij e o d ma h o d go vo r io , ne go j e ma lo r az mi š lj ao , kao d a se na st o j i n eče g a d o sj et iti , a
o nd a r eč e:
- J e st , j o š j e u Z a gr eb u. S ad a s a m u tr a g i ne k i m i nj e zi n i m o r t aci ma. M o g u s i g ur no u zt vr d it i,
d a je on a do n ie la iz ino z e ms t va one pa kl e ne ma ši ne, što s u e ksp lo d ir at i ovd j e u na šo j z gr ad i . Kad a
j e u hi ti mo , o d a ti će si g u r no i o ne, ko j i ma j e te p ak le ne ma ši n e p r ed ala , i ta ko ć e se u st a no vi ti t k o
j e taj ate nta t p o či n io , j e r j a j o š uvie k ne vj er uj em da j e pr a vi o naj , š to s mo ga za t vo r il i, ia ko j e on
to te k p o d b at i na ma p r i z nao . N u to nij e d o st a. O na i ma i ne k u d r u g u zad ać u. D a se j e r ad ilo sa m o o
ti m p a kl e ni m ma š i na ma , o n a b i b ila na tr a g o d p r e mlj e n a o d ma h , či m i h j e o vd j e p r ed a la. B ud u ći d a
j e j o š u vi e k o vd j e, z nač i d a i ma j o š ne k i p o s ao . Nad a m se, d a ć u mo ć i i to u s ta no vi ti , te p o h va ta ti
s ve nj ez i ne o r ta k e, a mo g uć e ć u o d kr it i i s a mo s r ed i šte o r ga n iza cij e.
- P a zi te d o b r o , d a va m n e u ma k ne - r eč e z ab r i n u to š e f.
- Uz mi t e za t u st v ar naj b o lj e a ge n te.
Od ma h na ko n š to j e iz i š ao Če vap o v ić, u nid j e k š ef u j ed na vi so ka u ni fo r mi r a na o so b a, ko j a j e s
nj i me du go ko n fer ir a la. St v ar je bila vr lo ozb ilj n a. Iz Li ke s u do la zi le no v e i sve alar ma n t n ij e vie st i.
Sad a j e b i lo ve ć si g ur no , d a se n a V el eb it u na laz e us ta še, n u n it ko n ij e mo gao us ta no v it i, ko li ko ih
j e i u ko j e m se p r a vc u k r eć u. Lo k al n e s u o b l as ti iz vi es ti le, d a u st aš e s p l an i na s ila ze u s ela i d a i h
p uč a ns t vo s v ud a o d u še v lj eno p r i ma i p o zd r a v lj a. Č a k d o la ze ned j e lj o m u sel a i i gr aj u ko lo ko d
cr k v e. S vi s u u n i fo r mi r a ni i d o b r o nao r už a ni. Na d alj e i z vj eš ć uj u lo kal n e o b la st i, d a se us ta š ki b r o j
s va k i d a n p o ve ćaj e, j er mn o g i se lj aci o sta v lj aj u k uć u i id u u V el eb i t u u st aš e. A i ma i j o š j ed n a
ne u go d n a v ie s t. Ža nd a r i p o či nj u z ataj i v at i , š to se naj b o lj e vid i p o t o m e, d a j o š ni s u ni ti j ed no g
u st aš u ub il i nit i zar o b il i , p r e md a i h j e n a ti s uć e p o sl a no u Vel eb i t. T a o k o ln o s t zab r i nj uj e nar o č it o
zato , š to s e o n e d vi e vo j ne p o s ad e, š to s e u L i k i na laz e, n e mo g u up o tr i e b iti za s u zb ij a nj e u s t aš k e
118
ak cij e, ne go tr eb a d o p r e mi t i čet e iz Sr b ij e, a to j e nep r il ič no , j er to mn o g o ko š ta i j er te tr up e s lab o
p o zn aj u ter e n, d o či m u s t aše p o z naj u s va k u s ta z u u Ve leb i t u. Ko na č no se č uj u gl aso v i, d a a k cij a i m a
o d j eka i u d r u gi m kr aj e vi ma i d a nar o d s v ud a j ed v a če ka i to , d a se i u Za gr eb u već s va št a š u š ka,
nar o či to p o p e r i fe r ij i i p o čet vr ti ma šir o k i h slo j eva. B o g z na, n e ć e l i u cie lo j Hr va t s ko j b u k n u ti
u st a na k. O s v e mu j e to me r a z go var a la i r azp r av lj ala vi so ka l ič no st s a še fo m, te s u se s k up a
d o go var al i o mj er a ma, k o j e tr eb a o d ma h p ro d uz e ti.
Do k s e j e t a ko m ed j u ve li ko m go sp o d o m u u r ed i ma r azp r a vlj a lo , i d o k s u s e s mi š lj al e m j er e,
ka ko ć e se u st a na k s uzb i ti, d o t le s u se d o is ta gr ad o m šir il e u zb ud j uj uće vi es ti, ko j e s u s va k i d a n s v e
vi š e r a sl e. P la v a j e g o s p o d j ica č ul a u Do n n er o vo j p o s lo v ni ci mn o go ti h v ie st i. N a mj eš te n ici s u
p r ip o vied al i,d a j e ne t ko čuo , ka ko j e n et ko p r ip o vi ed ao , d a s u se u sta še p o j avi li već i u Za gr eb ač k o j
go r i i d a s e s va k i d a n o če k uj e, kad a ć e n a va li ti na Z a gr eb , d a se na p er i fer i j i gr ad a u st a še u no vač uj u
i o b la če u u ni fo r me, d a će d ić i u sta n a k, d a će p o st a vi ti s vo j u v lad u u Za gr eb u, d a će p r o g la si ti
sa mo s tal n u hr v at s k u r ep ub l i k u, d a će u h it it i i p o vj e šat i s ve b o ga ta še, j er d a s u o n i p o ma ga li t ud j i
r eži m, d a će b o ga ta ši m a o d uze ti k uće i u nj i h o ve sta no v e na s ta ni ti r ad n i ke, d a će p r ed sj ed n ik
r ep ub li k e b it i j ed a n s elj a k, d a ć e go sp o d a, ko j a ne b ud u p o ub ij a na, b it i p r e d an a se lj ac i ma kao sl u g e
d a i m s v i nj e p a s u, i j o š ko j e k a k ve mo g uće i ne mo g u će st var i. N ar a v no s v a k j e na mj e št e ni k u
Do n ner o vo j p os lo v nic i k ao i s v i d r u g i, ko j i s u te v ie st i š ir i li, p r ip o v ied ao n a s vo j nač i n te p r i ka zi va o
i t u mač io p r o gr a m b ud uć e se lj ač ke i u st aš k e v lad e p o s vo me r ec ep t u i o na ko , ka ko j e že lio i ka ko b i
o n s a m p o s vo me vl a s ti t o m p r o gr a mu na p r a vio . N u u to m s u b i li s l o ž ni s vi, d a će s ko r o b u k n u ti
u st a na k i d a će Hr vat s k a b it i sa mo st al na d r ža v a.
T ako j e to č u la go sp o d j i ca u p o s lo v ni ci. N u mn o go j e to č ula i u Do n n er o vo j k ući. Do n ner j e
p r ip o vied ao o no , što j e č uo na B u r zi i u ka v an i u T r go v ač ko m d o m u. K ad a j e j ed no ga d a n a
go sp o d j ica d o šl a k u ći na o b j ed , sj ed io j e Do n ner ko d s to la i d r žao gla v u o b i m r u k a ma. Či m j e o n a
sj ela , o b r a ti s e n j o j :
- J e ste li č u li, go sp o d j ic e, što se sp r e ma? B o že mo j , a ko s e to d o go d i, o nd a s mo p r o p al i. D a,
p r o p ali s mo d o t e me lj a !
- Što s e sp r e ma , go sp o d i ne D o n ner u? - up it a go s p o d j ica na i v no , kao d a o n iče mu n e z n a.
- Str a š n e s t var i , s tr a š ne s t var i ! V j er uj te , a ko s e t o d o g o d i, z a na s b i b o lj e b i lo , d a se ni s mo
ni k ad a ni r o d il i. La ko o ni ma, ko j i mo g u ne k ud o tić i. E no , Si g mu n d B er ger ve ć j e o ti šao sa c iel o m
s vo j o m f a mi lij o m u Pe št u, a Go ld ma n , i Silb er s t ei n i mn o gi dr u g i oti š li s u u Au s tr ij u. La ko nj i m a,
o ni i maj u no va ca. N u k u d a ć u j a, ko j i i sto m če ka m na o n aj v el i ki p o sao , n a ko me ć u mn o go za sl u ži ti.
N u ako ta vr ažj a re vo l u ci j a i rep ub li k a do d j u s ko r o , o nd a zb o go m p os ao i mi l io ni. I b aš sad a to mo r a
d o ći, k ad a s a m s ve naj lj ep še s i nsp e kto r o m d o g o vo r io . U h, d a to p r o k le ts t vo n e d o d j e j o š b ar e m
j ed n u go d i n u d a na, d o k z as l už i m n e ko l i ko mi l io na, a o nd a, š to me b r i g a, ne ka s v e i d e k vr a g u. N u
j ako se b o j i m. D a na s sa m s u sr eo mo g a p r ij ate lj a K ur š u ml ij e vi ća i o n se sp r e ma n a o d laz a k. Re k a o
mi j e, d a s u ve ć i ča st n ic i i ne k i vi so ki či no v n ici o d p r e mi li s vo j e o b it elj i. Ah , a h, sa mo d a t a ne sr e ća
ne d o d je jo š go d i n u d an a , a o nd a n e ka id e sve k vr ag u ! - A ond a se o kr e n u k Sid i i p o če b ie s no v i ka ti :
- I t vo j maj o r , i o n ne k a id e k vr a g u i d a mi ga n i si vi š e vo d i la u k uć u j er j o š ... j o š će o n i se lj ač ki
i u st aš k i b a nd i ti r eć i d a j a d r ži m s r e ži mo m i j o š će k uć u z ap al it i, za t vo r i ti me, o b j es it i i što j a s v e
zn a m!
Sid a ga j e gl ed a la p r e st r aš e ni m o či ma, a s tar a j e Do n n er i ca s l uš ala mi r no i s ti s n ut i h u s n ica
mu ž e vo j ad i ko va nj e, t e j e ki ma la g la vo m. K ad a j e Do n ner p o v i kao , d a vr a g no si i m aj o r a, o ž i v i
Do n ner i ca i p r i h v at i:
- Da , d a, mo j d r a g i, j a s a m t o u vi e k go vo r ila . Št o t r eb a t u ne k a k vo ga ma j o r a. D a t o nij e b ilo ,
mo g la se j e v eć ud a ti z a ko j e ga p o št e no ga t r go vc a. J a s a m t i u vie k go vo r ila d a tr eb a d r ža ti s a
se lj aci ma , a n e s t i m ne k ak v i m K u k u nj eš će vi ći m a, T ut u np etr o v ić i ma i ka ko se s ve ta nj i ho v a i me na
119
iz go var aj u, š to s u s e do kl at il i o va mo u na š Z a gr eb . Š to to g a t r eb a? K a ko j e mo j po ko j n i o tac ta m o
u Z a go r j u u v ie k d r žao s a s elj ac i ma, i b o g me l ie p o za sl už io , d a j e me n i i mo j i ma ...
- P r e sta n i v eć j ed no m sa t vo j i m mi r azo m! - i zd er e se Do n ne r , - što vr a g a ne vid i š, d a će s ko r o
r evo l uc ij a, p a t ko j o š mi sl i na mir a z !
Do n ner i ca za š ut i i p o k u nj i se.
Go sp o d j i ca, ko j a j e j o š d o b r ano ć u ti la o naj k u nd a k na p l eći ma, nij e se mi e ša la u r azp r a v u , n e go
j e s a mo sl u š ala s a z lo r a d i m s mie š ko m, š to o st al i ni s u ni o p az il i, j er s u b ili t a ko zao k up lj en i t i m
ve li k i m b r i ga ma .
N u nij e s a mo Do n ner p r ip o vied ao o t i m d o g o d j aj i ma. P r ip o v ied a la j e i J a n ica . Kad a j e
go sp o d j ica p osl ij e o b jed a d o šl a u s vo j u so b u, d ošl a je k nj o j Janic a i p ri p o v ied a la jo j užar e n a lic a,
d a ju je jutr o s na tr g u, ka d a je ona mo i šl a k up o vat i ži ve ž ne na mi r ni ce, če k ao nj ez i n zar uč n i k Š te f e k.
Re k ao j o j j e, d a j u j e d o š ao p o i s kat i, d a s e s nj o m o p r o st i, j er d a će si g u r no za ko j i d a n o ti ći u u s ta š e,
ka mo s u o t iš li to l i ki nj ego v i p r ij a telj i i d a s v i i maj u liep u hr va ts k u u n i f o r mu, p u š k e, b o d e že.. .
- P a što ste mu v i r e kl i? - up i ta go sp o d j i ca ve se lo , j er j u j e J a ni či no p r ip o vi ed a nj e z ab a v lj alo .
J ana s e i zp r sa i o d go vo r i p o no s no :
- R e kl a sa m mu , n e ka o d ma h id e. Š to b i h mu d r u go mo gla r e ći? J a b i h, d a sa m d eč ko , t a ko d j er
o d ma h oti š la. - Ko d to ga se Ja ni ca okr e n e nap o l a p r e ma vr a ti ma , sti s n u zu b e i zap r ie ti se st i s n uto m
ša ko m ta mo p r e ma j ed ać o j so b i. B o gz n a, j e l i to b ilo up r a vlj e no sa mo p r e ma Do n n er o vo j o b it elj i ,
ko j a j e b i la j o š u vi e k u j ed aćo j so b i, sj ed i la i j ad iko v al a, i li uo b će ta mo p r e ma i zto k u .
- Za r bi ste v i Ja na zb ilj a iš li? - up it a je gosp o d j ic a kao u ša li. - Ne go š to ! Od ma h b i h iš la, sa mo
d a ho će u zet i i na s ž e ns ke u us ta še .
- A š to s u t o u s t aš e? - up ita go sp o d j i ca, k ao d a j e p r v i p ut č ul a t u r ie č.
- P a š to v i t o , g o sp o d j ic e, n e z n at e? ! - zač ud i s e J a na i p o mi s li, d a go s p o d j ica si g ur no n e ma
s vo ga d eč ka, j er d a ga i ma , si g ur no b i t o z na la i d o d ad e.
- P a t o s u n a š i h r va ts k i s o ld at i .
- A i ma l i i h m n o go ? - u p ita o p et go sp o d j i ca.
- Ka ko n e, s vi s u d eč ki u st aš e, - o d go vo r i J a na sp r e mn o , a o nd a up i ta č i sto n ai v no :
- Zar ko d v as ta mo u B e ču v i ne mat e s vo j e us ta š e?
Oči to s i j e J a na p r ed s ta v lj ala, d a to g a mo r a b i ti p o ci elo me s v iet u , j er ka ko b i b i li d e č ki, a d a
ni s u u s ta še.
Go sp o d j i ca se n as mij a g la s no i o d sr d ca, a o nd a r eče :
- Da, d a, J a na, i mo j j e d e čko us ta ša !
Vi še n ij e tr eb alo raz go v ar at i. Ja n i no je lice go vo r ilo : - e, o nd a se r a z u mij e mo ! Od to ga j e č as a
j o š v i še c ie n il a go sp o d j i cu.
*
T ih p r vi h d a na u mj e sec u r uj n u r ied ko s e j e go s p o d j ica s sa s taj al a s R u ž o m. Kad a s u se zad nj i
p ut vid j e le, iz g led a la j e vr lo z ap o s le n a i ne što zab r i n u ta. R e kl a j o j j e, ne k a se d o b r o č u va i n e ka
mn o go n e ho d a p o gr ad u j er b i se mo gl a na ći u k ak vo j nep r il ic i, b ud u ći d a s u r ed ar s t ve n i a ge n ti i
p r eo b u če n i ža nd ar i v r vi li p o gr ad u k ao mr a vi p o mr a v i nj a k u. Za l az il i su i p o k uć a ma, p r a v il i
p r e met ač i ne, te vo d i li u zat vo r ml ad o i sta r o . R už a j o j j e p o sl už ni k u Ša u k u sl ala k nj i g e, p a j e vr ie me
p r o vo d ila u č it a nj u, kad a b i se p o vr a ti la s k lao n ic e i li iz p o s lo v ni ce. Na ko n o n e nj ez i ne mi st er io z n e
120
p o sj ete u Med ul iće vo j ul ici n ij e v i še vid j e la o no ga č o vj ek a, ko j i j u j e p r atio , n u z ato j e o p az il a d a
j e sad a p r at e d vo j ic a d r u gi h i nd i vid ua , ko j i se k a o sl u čaj no u vi e k na laz e u nj ez i no j b li zi n i.
Od Ane nij e ve ć n e ko l i k o d ana d o b i va la p i s ma , a go r il a j e o d r ad o zn alo st i š to j e s D u lib iće m,
d a li j e već n a slo b o d i, i ak o j es t, z aš to j o j v eć n ij e p i sao , k ao što j e to An i o b ećao .
Ra z mi šlj aj uć i o to me, s i n ul a j o j j e u g la v i mi s ao ,n ij e l i mo g uć e d a r ed ar st vo , ko j e ta ko b ud no
nad nj o m b d ij e, plie n i i nj ez i na p is ma n a p o šti . To joj j e p o sta lo j o š vj er o j atn ij e, kad a se j e sj eti l a,
d a j e o d Ru že č u la, d a se p o što m ne ša lj u o na p is ma , ko j a b i mo gla k o ga ko mp r o mit ir a ti . T a j e
p o mis ao uz n e mir i. B o g zn a što j e Ana p i sa la u s vo j i m p i s mi ma , ko j a s u si g ur no već u r u ka m a
r ed ar st va ! Od l uč i o d ma h st a vi ti s e u vez u s R u žo m , d a j o j sao b ći t u s vo j u s u mn j u i d a j e p i ta za s a vj et
što b i uči n il a. Od ma h j e p o r uč il a R u ži p o sl u ž ni k u Ša u k u, d a b i s e htj el a s nj o me sa s ta ti. I sa st al e
s u se i s te ve čer i na is ti n ači n - k ao p rvi pu t - u so b i po kr aj one sto lar s ke r ad io ne u Med u lić e vo j u li ci.
Od ma h j e R už i s ao b ći la s vo j u s u mn j u gl ed e p i s a ma. R už a s e ma lo o s mj eh n u , iz v ad i iz s vo j e
to r b ic e j ed no p i s mo , p r u ži j o j ga i r eče :
- Evo v a m p i s ma , ko j e j e b aš d a n as d o š lo i ko j e sa m va m h tj el a p o s la ti b a š o n aj čas, k ad a j e s ti g la
o d v as v ie s t, d a se že li te sa mn o m sa st at i.
Go sp o d j i ca p r ep o z na o d ma h p o r u ko p i s u n a o mo tu , d a j e p i s mo o d An e, zač ud i s e i up i ta:
-P a to j e p i s mo o d mo j e An e ! Ka ko j e d o šlo va m a u r u ke?
R už a se o p e t na s mij eš i i r eče :
- Vr lo j ed no sta v no , s az na li s mo za j ed a n r az go vo r , ko j i j e na r ed ar st v u v o d j en i z med j u š e fa i
p o lic aj no g ko me s ar a Č e vap o v ića . Či m n a m j e t aj r az go vo r d o j a vlj e n, j av il i s mo p o seb n i m p ut e m
An i, ne k a va m i zr a v no v iš e n e p i še, ne go d a p i s ma ur u či o so b i, ko j a j o j j e tu vi e st d o ni el a. I e vo to
j e pr vo pi s mo , ko j e je ti m put e m do š lo . Da na s sa m va s htj el a o to me ob a v ie st it i i za mo li ti va s, da ni
vi vi š e ne p i š ete p r e ko p o št e, n e go d a s vo j a p is m a za An u p r ed at e me n i. V i ć ete r a z u mj et i o če mu s e
r ad i !
Go sp o d j i ca se j e ve ć b i l a n a vi k la na te n eo b ič n e st v ar i, s ko j i ma s e j e s u sr e tal a go to vo s va ko g
d an a, od kad a je do šl a u Z a gr eb , p a j e i to p r i mi la kao n ar a v n u st va r . O t vo r i p i s mo i p r el et i g a o č i m a.
B ilo j e kr a t ko , a u nj e m u j e An a j a vlj al a t e k to l iko , d a ć e D u lib ić b it i s lied eće g a d a na p u š te n n a
slo b o d u.
Kad a j e R už a vid j e la, d a j e go sp o d j ica s vr š ila s č ita nj e m, p r i ma če s vo j s t o lac b li že k nj o j , u ze
j e za r u k u i p o če go vo r i t i b la g i m g la so m:
- Vi se ne će te uz ne mir it i na o no , š to ć u va m sad a r eći. J e li , o b ećaj t e mi , d a se n e će te up la ši ti
ni uz ne mi r it i?
Go sp o d j i ca j u j e g led ala lj ub o p i t no , n u ne up l aš e no , j er j e u s vo j o j n utr i ni b il a ve ć p r ip r a v n a na
s ve, malo uzd a h n u i o d g o vo r i:
- Ne ć u . Već o sj eć a m, d a se n al azi m u n e ko j s tr a š no j si t uac ij i, i nij ed n a me va ša o b j av a ne će
vi š e uz ne mi r i ti. N u r eci t e mi, kako d a s e za h va li m vama i vaši ma za s v u br i g u, ko j u za me n e to li ko
vo d ite?
R už a ne o d go vo r i na to p ita nj e n e go r e če:
121
- Sl u šaj t e. Mi z na mo p o s v e s i g ur no , d a j e r ed ar s t v o sa z na lo , d a D u lib ić u B eč u st a n uj e ko d va s.
Red ar s t vo d r ži , d a j e o n p o s lao o ne p a kl e ne m a ši n e, š to s u e k sp lo d ir al e u r ed ar s t ve no j z gr ad i u
P etr i nj s ko j u li ci. Dr ž i n ad alj e, d a st e v i D ul ib ić ev a lj ub o vc a i d a j e o n t e p a k le ne ma ši n e p o sl ao p o
va ma . Š to va s d o s ad a n is u j o š u h va ti li l eži sa m o u t o me , što r ed ar st vo vj er uj e d a i ma te j o š ne k u
zad ać u o vd j e iz vr ši ti, p a sad a n a sto j i, d a naj p r ij e u st a no vi t ko s u v aš i o r t aci i d a o nd a i nj i h u hi ti .
Sto g a va s s ad a p r a te d v a a ge n ta, a p r ed va šo m k u ćo m na Trgu N . sto j i s tr a ža i p o no ć i i p o d a n u, d a
i m n e b i st e i z ma kl i. N a j b o lj e b i b i lo , kad a b i st e sad a o d ma h o d p uto v al i u B e č, n u to nij e v iš e
mo g uć e, j er b i v a s u h vat ili n aj k as n ij e na gr a nic i u M ar ib o r u . U B e č u t a k o d j er ne b i ste i ma li mir a ,
d o k se ta ci el a st va r ne ut i ša, j er b i na o vd a š nj i za htj e v ta mo š nj e r ed ar st vo mo r alo nad va ma b d it i,
p r es l uš a va ti v as, a mo ž d a b i st e ne ko vr ie me m o r ali ić i i u za t vo r . Rad i s v e ga to ga j e ab so l ut n o
p o tr eb no , d a o vi h d a na n e i zl azi te uo b će iz k u će, d a va s j a mo g u s va ki č as na ći, kad go d b ud e tr eb a l o .
Ko d k uće mo že te b it i mi r n i, j er ć e mo se mi z a s v e d alj e p o b r i n ut i. J e s te l i sp o r az u mn i?
- J es a m, - o d go vo r i go s p o d j ica i o d ma h d o d a d e - a ka ko će mo l i m v as s ve to s vr š it i? - R už i
zat itr a na lic u j ed n a sj e na, ko j a j e o d a va la zab r i n ut o s t, n u za č a s s e na s mi e ši i r e če :
- S ve će d o b r o s vr š it i. B ud i te p o s v e mir n i !
Do k s u R už a i go sp o d j ic a ta ko r a z go var a le u Me d ul ić e vo j u lic i, d o t le j e r ed ar st vo o b ko lj ev alo
s j a k i m k o r d o no m s tr až a r a o n u k uć n u vež u na P ej ače vi će vo m tr g u , u ko j u j e p la v a go sp o d j ic a u n i šl a
ma lo p r ij e k ao i o naj p r vi p ut , kad a se j e s R už o m s as ta la, i kr o z t u k u ću, d vo r iš te i r az ne vr to v e
p r o šl a, d a d o d j e na Med ul ić e v u ul ic u. Str ažar i s u z ap o sj e li i d vo r i š te k u će na P ej ač e vić e vo m tr g u,
a a ge n ti s u p r etr aži li ci e lu k uć u i d vo r i š te.
Go sp o d j i ca se j e d r ža la R už i ne up ut e i kad a se j e iz Med u lić e ve ul ice p o vr a ti l a k uć i na Trg
N., nij e vi še izl az ila , a u k uć a ni ma j e r e k la, d a se ne o sj eća d o b r o . Či m j e o na u n iš la u k uć u, s ko či o
j e j ed a n a ge nt , ko j i j e u b l izi n i k uć ne vež e s t aj ao u j ed n u o b l iž nj u p o slo v n ic u i t ele f o nir ao na
r ed ar st vo , d a se j e o na k uć i p o vr a ti la. P r e me ta či na j e u k u ći n a P ej ač ev iće vo m tr g u b il a o d m ah
p r ek i n ut a.
I st e se j e t e v ečer i p r o n i o g r ad o m g la s, d a s u d v a d a na p r ij e to g a u st aš e na v al il i na o r už n ič k u
vo j ar n u u B r u ša n i ma, d a s u j e d i g li u zr a k i d a j e p o g i n ulo mn o go ž a nd a r a. S u tr ad a n se j e p r o č u l o
j o š vi es t, d a j e u Ve leb i t u ko d J ad o v n a b ila ve li k a b i t ka, a o d to ga ča sa d a s u p r e ki n u te s v e b r zo j av ne
i b r zo g la s ne ve ze s L i ko m.
122
XVIII.
Do k j e te več er i p l a va go sp o d j ica u s vo j o j so b i r a z mi š lj ala o s vo me p o lo žaj u, u ko me s e j e
na laz il a, d o tl e j e u j ed no j p o d r u ms k o j so b i u T kalč ić e vo j ul ici sj ed il o u ta mi ne ko li ko lj ud i i
r az go var a lo . U so b i s e n ij e vid j elo ni št a, p a s e n i o ni, ko j i s u b i li u n u tr a , n i s u mo g li me d j u so b o m
vid j e ti. S ud eć i p o g la s o vi ma mo glo i h j e b it i p e to r ic a, a p o to me o d k ud a s u gl a so vi d o l a zil i
iz gl ed alo j e, d a s j ed e n a j ed no m k r aj u s o b e s k up a, v alj d a z a n e k i m sto lo m. N e ko v r ie me s u
r az go var a li , te s u s e nai z mj e n ce č u li nj i ho vi g la so vi. R az go var al i s u o d o go d j aj i ma, o ko j i ma s u se
gr ad o m š ir ile al ar ma n t n e v ie s ti. Na ko n n e ko ga vr e me na r eče j ed a n d ub o ki gla s :
- Ho će mo l i p o č et i? Vr i e me p r o laz i i s ko r o b i m o r ao d o ći T o r p ed o .
Na te r ieč i s vi u š u ti še, a d ub o k i gl as na st a vi:
- P o zvao s a m v a s, d a s e n e š to d o go vo r i mo g l ed e o n e d j e vo j ke, o k o j o j st e v eć s vi č u li. Mi j e
mo r a mo sp a s iti . S va k i č a s p r ie ti p o gib e lj d a j e u h ite i o nd a j e p r o p a la za u vi e k, ma kar j ad na n e ma ni
p o j ma o s ve mu o no me , r ad i če g a j e o b t už uj u. D u lib i ć j e p u k i m sl u čaj e m uz eo u n aj a m u B eč u so b u
u njezi n u st a n u. Do šla j e ova mo neko li ko da n a pr i j e at e nta ta na red ar s t ve n u z gr ad u . Jed a n bo g ata š k i
lo p o v, p o zna ti že n s k ar , o b t užio ju je red ar s t v u, d a je šp ij u n k a, jer je o d b ila nj e go va ud var a nj a. Sve
to , što se j e sl u čaj no o k o nj e sp l elo , d o s tat no j e r ed ar st v u, d a j e u hi ti, a si g ur no će ko d d a na š nj i h
p r il i ka b it i os ud j e n a na vj e šal a.
R už a, o n a n aš a dj e vo j ka , s ko j o m se je o vd j e dr u žil a k aže, da je to dj e vo j ka v a nr ed ne lj ep o te,
r ied ko ga k ar a k ter a i d a j e d a na s ve ć na šo j st var i o d an a d u šo m i t ielo m. T r eb a sad a u či n it i s ve, d a j e
sp a si mo , ako nij e već p r e ka s no . Mo r a mo j e š to p r i j e, p o mo g uć no s ti o d ma h , p r eb a ci ti p r e ko gr a ni ce .
- P r ij e ned j elj e ne će b it i ni ka ko mo g uće , - r e če j ed an d r u g i g la s.
- U n ed j elj u će i ći če t vo r ica p r e ko Kar a va n ki u A u str ij u. D vo j i ca će o s tat i u i no ze ms t v u, a dr u ga
će d vo j ic a d o ni et i na tr a g n e ki mat er i al. D vo j ic a s u o d nj i h ti m p ut e m ve ć č es to p r o laz il a, a s va
čet vo r ica s u o d v až n i mo mc i, p a će mo ć i p r i eći s nj i ma .
- B o j i m se, d a ne b i b il o p r ek as n o , - r eč e o p e t d ub o k i g la s - n u v id j et će mo . Rad i to ga s a m i
nar u čio T o r p ed a, d a na s iz vi es ti , ka ko j e d a le ko s tv ar d o šl a na r ed ar s t v u. U s v a ko m sl uč aj u mo r a m o
sp r i eči ti , d a v eć s utr a b ud e u hić e na, j er p r ij e s u tr a na več er ne mo že mo ni š ta u či n it i, a mo r a mo .. .
U t aj s e ča s z ač u ne ko l i k o la g a ni h ud ar a ca i d ub o ki gl a s z aš u ti . Ud ar c i se p o no v iš e j o š ne ko li ko
p ut a, a o nd a neš to zaš kr i p i, kao d a su se ne k a vr at a o t vo r il a i o p et za t vo r i l a,a zati m se s o no ga kr aj a,
gd j e s u vr a ta za š kr ip il a, zač u j ed a n s u h i g la s:
- Za D o m!
- Sp r e mn i ! - o d go vo r i b ez b u ke u j ed a np ut p et g la so va s d r u ge s tr a n e s o b e.
- T o r p ed o ? - up i ta d ub o ki gla s.
- Da, - o d go vo r i g la s o d vr ata , a zat i m izr e če up it ni m gl aso m s li ed eć a sl o va : - St . G . Z g.
- J es t, d o b ro je - o d go vo r i dub o ki gl as i od ma h u p ita : - Ka k o sto j i s ono m d j evo j ko m? - B o j i m
se zl o - o d go vo r i g la s o d vr a ta . - Z aš to z lo ? Zar j e ve ć u hi će na? - Nij e, ali će b it i s utr a.
I z k ut a, o d k ud a j e d o la zio d ub o k i g la s, za š u mi ne ko li ko uzd a ha, a o nd a s e d ub o k i g la s zač u
o p et:
T o se mo r a n a s va k i nač in sp r ie či ti !
Na sta š ut nj a, ko j a j e z na čil a, d a s u s v i r az mi š lj al i o na či n u, k a ko b i s e to sp r i eči lo . T a j e š ut nj a
tr aj al a d o s ta d u go , a o n d a s e za č u j ed a n g la s, k o j i j e zv u čio mu k lo , k ao d a j e o b lo ž e n kad i fo m:
- J a mi sl i m, d a tr eb a r ed a r st vo za ve s ti u b l ud nj u b ilo č i me , d a u h iće nj e o d lo ži za j ed a n d a n.
123
Op et j e n a sta la d u g a š ut nj a, a o nd a se zač u o p et o naj d ub o ki gla s :
- T o r p ed o , t o vi mo r a te t o r p ed ir at i. - Da, - o d go vo r i gl as o d vr a ta - al i k ako ? - Da l i s t v ar t e
d j evo j k e i ma u r u k a ma j o š u vi e k i s ti či no v n i k?
- I ma j e ko me s ar Če v ap o vi ć i z na m si g ur no , d a j e d a na s o d r ed io d va a ge n t a i n e ko l i ko str a žar a,
ko j i i maj u d o ć i s u tr a u d e ve t sa ti uj u tr o u nj e go v u ur ed o v n u so b u, gd j e će i m d at i p o to nj e up ut e, o nd a
će i ći s nj i me n a T r g N. i zvr š it i j ed no u hić e nj e. T aj na lo g j e izd ao p r ed a m no m b aš u ča s u, kad a sa m
b io u nj e go vo j s o b i i p o d na šao mu o no iz vj e šće, ko j e st e mi p r e kj učer s a st a vi li i d a li.
- Mo že te li go vo r i ti s nj i me j o š več er a s?
- D vo j i m, d a ć u ga več er as vi še vid j e ti. N u mo g u s nj i me go vo r it i s u tr a u j ut r o u d e ve t s at i, p r ij e
ne go o d e i z vr ši ti u h iće n j e.
- Do b r o , ond a mo r a te to s va ka ko uč i ni ti s u tr a, a k o g a n e p r o nad j e te j o š v ečer a s. - A š to ć u mu
r eći?
Op et j e n a sta la š u t nj a, a o nd a p r o go vo r i d ub o ki gl a s sp o r o i k ao r a z mi š lj aj uć i:
- Reć i će te mu , d a s te ve čer a s s az na li , d a s u tr a p o s ve si g ur no d o laz i iz V eleb ita j ed a n g la s n i k,
ko j i no s i sa so b o m v až n e vi es ti o us ta n k u u Li ki . T aj će gla s n i k s ut r a k a s no n a v ečer d o ć i k o no j
d j evo j ci i o st at i ć e ko d nj e d o p r ed j utr o . P r ed ati će j o j to iz vj e šć e, a o n a ć e i h o nd a o d n ie ti u
ino ze ms t v u z a va nj s ke n o vi n e. J e s te l i r az u mj el i ?
- J e sa m! - o d go vo r i gl as o d vr at a, a iz gr up e o p e t ne što za š u št i kao u zd a si o d la n u ća.
- I ma l i j o š d r u go no vo ? - up it a d ub o ki g la s.
- I ma j o š ne š to . S u tr a će u Za gr eb p o čet i hap še nj a na vel i ko . B i ti ć e u h iće ni s vi , ko j e r ed ar s t vo
d r ži p o d p a z ko m. T o j e r ad i l ič k e a kc ij e. V ie st i, što i h i maj u n a r ed ar s t v u g la se, d a s e j e us ta š k a
ak cij a j a ko r az ma h al a i d a s u o b la s ti n e mo ć ne , j er j e nar o d u z u sta š e. K a že se, d a j e o d r ed j e no , d a
se ža nd ar i i vo j s ka pr o b ij u u Vel eb i t i da zapo sj ed n u s va vr ela , da ta ko u st a še ost a n u bez vo d e, a ond a
d a ne ć e mo ć i i zd r ž ati .
- Kad a će s u tr a p o čet i h ap še nj e u Za gr eb u? - J a mi s li m p o s lij e p o d n e.
- Do b r o - za klj uč i r az go vo r d ub o ki gla s -i z vr š it e o vo , š to sa m va m v e če r as r e kao , p o d s v a k u
cie n u.
- I z vr ši t ć u što p r ij e b ud e m mo gao - o d go vo r i gl a s o d vr at a, a o nd a se zač u j o š j ed a np u t d ub o k i
gl a s:
- Za D o m!
- Sp r e mn i ! - o d go vo r i še s vi o s tal i g la so vi.
*
Sl ied e će ga d a n a o ko j ed an ae st sat i p r ij e p o d ne s t aj ao j e o p et p o l icaj ni ko me s ar Č e vap o vi ć p r ed
p is aći m s to lo m s vo ga še fa .
- Da k le, k ako sto j i st v ar ? Gd j e se nala zi ta žen s k a? - up i ta še f , č i m j e Če v ap o v ić u n i šao u so b u.
- Na laz i s e u s vo m s ta n u - o d go vo r i Če v ap o vić .
- Ht io sa m, d a j e u h it i m o v eć j ut r o s, n u p r ed o mi sl io sa m s e i u h it it i ć e m o j e no ća s p o s lij e p o la
no ć i, o d no s no uj u tr o p r ij e d a n a. Nad a m se , ta ko s a m u st a no vio , d a ć e no ć a s d o ći k nj o j j ed a n o r t a k,
ko j i ć e o sta ti ko d nj e ci el u no ć, p a će mo ta ko i nj e ga u h v at iti . T aj j e i mao d o ći j utr o s sa zad nj i m
vl a ko m, što j e j o š st i gao iz Li k e, i p r ed a ti će nj o j o b šir no i z vj eš će o d o gad j aj i ma u Li k i, a t o b i
iz vj eš će i ma la o na s u tr a s p r vi m vla ko m o d nie ti u B e č, d a g a d ad e no v i na r i ma z a s vj et s ki ti sa k. N u
tu će mo i m sta ti za vr a t. I zv eš će će p as ti me n i u r u ke s k up a s go sp o d j co m i nj ez i ni m o r ta ko m, va nj s ki
no v i nar i ne ka f u ć kaj u.
124
- T o će b i ti ko lo sa l no , r e če š e f, a ko n a m i to iz vj e šće p ad ne u r u ke . I z nj e g a će mo saz n at i mn o go ,
j er će u nj e mu si g ur no b iti i p o j ed i no st i, ko j e n i s u za no v i ne, p a će se t a ko o d kr i ti mo žd a i š to go d ,
što će o la k ša ti u g u še nj e u st a n ka. P a zi te, Če v ap o vi ć u, d o b r o , d a na m t a p la va p ti ca ne i z ma k ne.
Če v ap o vić s e j e zad o vo l j no na s mij ao , a o nd a r eč e malo kr z maj uć i:
- Go sp o d i ne š e fe, o p r o s t ite, ht io b i h v a m ne š to r eći.. . - Go vo r i te ! - p r e ki d e ga š e f.
- Vi v i d i te, d a j a u s l u žb i u vie k p o kaz uj e m t o l i k u s p r e mu i r e v no st, a ip ak d r u gi ko le ge ...
- B ud ite mir n i, up ad e o p et še f, kad a o v a lo v i na svr ši - j a već z na m š to ć u za va s uč i ni ti. B ud i te
si g ur n i, o d ma h ć u n ap i s ati v el i ko i z vj eš će. P r o ma k n u će i o r d e n za za sl u ge za kr alj e v s ki d o m n e će
va m ma nj kat i.
T o ga ča sa nij e d o d u še š e f mi s lio mn o go na Če v a p o v ića, ne go j e s a m s eb e g led ao u d u h u, ka ko
će već p o st at i u mi n i star s tv u š e f o b će j a v ne s i g ur n o st i za cie l u d r ž a v u, a o n d a p r u ži Če v ap o vi ć u r u k u
i r eč e:
- Da kl e n a p o sao ! No ća s s e ne sp a va . I j a ć u sa m p r i s u sto v at i ko d h ap še nj a i ko d p r v i h
p r es l uš a va nj a.
T e večer i j e o ko p o la no ć i ko me sar Če v ap o vi ć u zb ud j eno še tao p o s vo j o j ur ed o v no j so b i.
Nap r a v io j e p l a n, d a će u d va s ata u no ći o b ko l it i Do n ner o v u k uć u na Trgu N. sa str aža r i ma i a ge nt i ma
i d a p o s lij e to ga ne ć e p u št at i n i ko ga v a n ni u n ut r a. U če tir i će sa ta u j utr o p r o va li ti u k u ć u i u
Do n ner o v st a n, t e i z v ući iz kr e v eta p la v u ter o r i s tk i nj u i nj ez i no g o r t a ka, o d ve s ti i h na r ed ar st vo ,
p o d vr ć i i h p r e s l uš a va nj u , ka ko to sa mo o n z n ad e, i... d r ža v a j e sp a še n a, a p r o ma k n uće i o r d e ni s u t u .
Do k t o ne b ud e s v r š e no , n e i zp l at i se ići sp a va ti. A n ij e o n o d u zb ud j enj a n i o sj ećao p o tr eb e z a
sp a va nj e. Še tao j e p o s o b i d alj e, a o nd a se u st av i i p o z vo n i na e le kt r i čno z vo n ce. U nid j e j ed a n
str ažar , ko j i j e vr šio no ć n u sl u žb u.
- N i ko la , s ko č i u Gr ad s k i P o d r u m i d o ne si mi p et bo ca d o b ro g a cr no g a v i na. Rec i sa mo d ir e kto r u
r es ta ur a cij e, d a j e vi no za me n e, a o n već z na, k o j u će v r s t vi n a d a ti, r eč e Č e vap o v ić str ažar u .
- I d e m o d ma h , - r e če s tr ažar i o stad e st aj ati na mj e st u.
- Što s to j i š? Z aš to ne id eš? - i zd er e s e Če vap o v i ć.
- I d e m, i d e m, - o d go vo r i b r zo str a žar - al i... al i n i s te m i d a li n o vac za v i no .
- K a ko vi h no vac a ! Što te b e b r i ga za no vce , r azž es ti s e ko me s ar - i ma š s l u š ati i ići p o vi no , o nd a
i m r e ci j o š j ed a np ut, d a vi n o no s i š z a me ne , ko m esa r a Če v ap o vić a.
Kad a j e str a žar na ko n d vad es et a ka ča sa ka d o nio v i no , sj ed io j e Če v ap o v ić i r az go var ao s j o š
d vo j ico m k o me sar a. Str a žar j e d o nio iz j ed no g a o r mar a i ne ko li ko č a ša, te s u go sp o d a p o č el a p i t i.
- Da k le Č e vap o v ić u - go vo r io je jed a n o d dvo j ic e ko me sar a - ti no ća s sp aša v a š d r ž a v u. Ej , t ko
će se s to b o m!
- A k až u, d a j e ter o r i st k inj a, što će š j e no ća s u l o vi ti , ve li k a lj ep o ti ca - r eče d r u g i ko me s ar i
p o g led a Č e vap o vi ća izp o d o k a.
Če v ap o vić s e j e s mi eš io , o d b ij ao g u ste d i mo v e i z ci g ar e te, p a o d go vo r i p o d r u g lj i vo :
- Što ho ć et e? E vo , p o z vao sa m v a s n a vi no , p a p ij te i n e b r i n it e s e z a d r ža v u ni za l iep u
ter o r i s t ki nj u. T o i ta ko nij e p o s ao z a va s.
- Vid i, v id i, k a ko si se u zo ho lio - r eč e p r v i ko me sar . - N u d o z vo l it će š na m no ća s b ar e m to d a
vid i mo t u lj ep o ti c u, ka d a j e d o v ed e š o va mo na r ed ar st vo .
- Ako v a m s e b a š izp lat i ček at i d o če tir i sa ta, m o ći će te j e i vid j e ti. O nd a ćet e v id j et i, d a sa m
se i ma o i na š to uzo ho l i ti. Ako va m se b a š b ud e htj elo , d at ć u va m, d a p r es l uš a va te o no ga, što j e
d o šao iz Ve leb i ta, a nj u ću p r e sl u ša v at i ja sa m. Zn a m, da mi n a to m pr e sl u ša v a nj u za vid j a te.
125
- Što b i s mo mi t eb i za v i d j ali? - r eč e d r u gi ko me sar sa p r ez ir ni m z v u ko m .
- I j a mi s l i m - r e če uj e d lj iv i m to no m Č e vap o v i ć - n e z a vid j aj te mi ni na p r o ma k n u ć u n i na
o r d en u .
Ko me sar i za š u ti še, uze š e ča še i izp i še .
- Gar a nti r a m v a m, - p o č e o p et Č e vap o v ić - d a ć u z a ko j i mj e se c d a na b i ti z a mj e ni k š e fa.
- E, o nd a će mo d r u gač ij e s to b o m r az go var at i - r eče p r vi ko me sar , a s v a tr o j ica s e n as mij a še i
k uc n u še ča ša ma .
O ko j ed a n s at p o sl ij e p o no ć i d o šao j e š e f. U n id j e u Če vap o v ić e v u so b u i z ate t ur a. Oči s u mu se
kr ie si le, a no ge zap l it al e. B io j e p ij a n.
Ko me sar i u st ad o š e i p o zd r a vi še ga, a o n p r id j e k s to l u , uz e j e n u b o c u vi n a, p o g led a i zb l iza
ma r k u na n alj ep ni ci, p r i ne se gr lj a k k no s u, p o mi r is a i v i k n u:
- F uj , ka ka v to ki s el iš p ij ete. Sad a ć ete vid j et i št o p ij e go sp o d i n še f. N i k o la ! Ni ko la !
Hr ap a v i j e še fo v gla s o d j ek n uo v alj d a kr o z ci el u z gr ad u . U nid j e s l užb uj u ći s tr až ar , p o s ta v i se
u p o zo r p r ed še f a, te r eč e b r zo i o štr o s l užb e no :
- Na zap o vi ed , go sp o d i n e š e fe !
- E vo t i klj uč, d o ne si iz o r mar a i z mo j e so b e j ed n u fl aš u r a kij e, o n u na k o j o j p iše go d i na 1 9 1 2 .
J es u li r az u mi o ? - r eče š ef i j ač e se z a nj i ha.
- R az u mio sa m - o d go vo r i s tr a žar , o k r e n u s e n a p eta ma i i z id j e:
Še f se sp u s ti n a j ed n u s t o lic u, uzd a h n u i z a ma h n e r u ka ma p o zr a k u , a o n d a r eč e:
- Ah, d a sa m j a u Li k i ! Da sa m j a ta mo , d a vid iš , ka ko b i h za tr i d a na u s ta na k u g uš io . Š to će ta mo
nap r a vi ti o n i ž a nd ar s ki o f icir i i o ni p o l icaj ni či no v n ici, š to s u i h b o gz n a o d k ud a ta mo p o s lal i, k ao
d a t u ne ma me ne s la v no ga i naj već e ga še fa p o li cij e na c ie lo me s vi et u, - i ko d to ga s e ud ar i š a ko m
u pr sa - što o n i z n ad u? O ni i h sa mo h ap s e i t u k u , a to nij e n iš ta. J a b i h i m č up ao no k te, o n a ko ka ko
to s a mo j a z n ad e m, p a d a v id i š, za tr i d a na n e ma b u n e.
Ko me sar i s u s j ed i li i s l u žb o ulj ud no s l u šal i s vo ga p r ed p o s ta v lj e no ga , te m u o d o b r a v al i
ki ma nj e m g la ve, a še f je na s ta v io :
- Što ? ! Da n ij e b ilo me n e, sl a v no ga J a n ka, o v e d r ža ve v eć o d a v no ne b i b i lo . T ko b i b io p o h va tao
ti s uće i ti s uć e o v i h r az b o j ni ka, što na š u d r ž a v u r azb ij aj u. Dr a gi mo j i, d a nij e b i lo me n e, već b i
o d av no b io vr a g s ve o d n io .
Ko me sar i s u o d o b r a v al i i s mij a li s e, j er k ad a j e š e f p ij an , o nd a s v i m o r aj u b it i ve se li. A u
p ij an s t v u s e j e o n vo l io i š al it i, a d o z vo lj a vao j e , d a i p o d či nj e ni š ale zb i vaj u. T o g a je zab a vlj a lo .
Z ato o n aj p r v i ko me s ar r eče k ao u šal i:
- Mo li m v a s, go sp o d i ne še f e, a što b i b i lo , d a se li č ki u sta n a k p r o š ir i p o ci elo j Hr va ts ko j , d a
u sp ij u d a p r o gla se s a mo st al n u hr v at s k u d r ža v u t e p o s ta ve s vo j u v lad u?
- N i šta ! Što bi bilo ? - p o vi k n e š e f jak i m gla so m - ne bi bi lo ni št a ! Va s bi s ve po vj eš al i, a ja bi h
o st ao i d alj e še f p o l icij e . J es t, j a b i h o s tao , j er ć e i o n i tr eb a ti J a n k a !
Ko me sar i z ap lj e s ka še r u ka ma , p r as n u še u s mi e h i p o vi ka š e:
- I z vr st no ! Si g u r no ! I o n i će tr eb at i t a k v u si l u, k ak v e ne ma u c ie lo j E ur o p i.
- Ni ti u E ur o p i , n i ti n a c ielo j k u gl i z e ma lj s ko j - p o v i k ne z ad o vo lj no še f.
126
Kad a j e s tr a žar d o n io r a k ij u, p o s tao j e r az go vo r j o š b uč n ij i i ve se lij i. O n aj se d r u g i ko me s ar o p et
na ša li :
- No ća s će i na š Če v ap o vi ć p o st at i s la v a n.
- Za š to b i on p o stao sl a v an? - up it a š e f, p r o g uta č aš u r a k ij e i s tr e se g la vo m kao ko nj p r ij e ne go
će p o tr ča ti.
- P a no ća s ć e p r e s l uš a va ti o n u li ep u t er o r i s t ki nj u - r eče ko me sar .
- Š to b i on p re sl u š ao , - r azš e sti se še f - j a ć u nj u p r es l uš a va ti. T a j a sa m v a lj d a še f ! J a hap si m,
j a zatvar a m, ja pr es l u ša v a m, ja dr ža v u sp a ša va m, j a or d ene do b i va m! Ja sa m s ve u ovo j dr ža vi, ja sa m
va š B o g, a v i s te mo j i p si ! - i o p et iz k ap i ča š u r ak ij e.
Ko me sar p o g led a še u Č e vap o v ića i z lo b no s e na s mij a š e, Če vap o v ić j e b i e sa n ! - uz d a h n u še f. Ni sa m j a pij a n. Ne mo j t e mi s li ti . - B ie sa n sa m, b i esa n s a m. Uh, d a sa m sa d a u Li ki ! S ad a b i h j a nji h
ta mo p r es l u ša vao . Š to n e mat e no ća s o vd j e n i ko g a za p r es l u ša va nj e?
O naj s e p r vi ko me sar p o žur i r e ći :
- Ne ma mo . O n e, što i h s e p o va š e m d a na š nj e m n alo g u hap s i u ma sa ma , i vr h u če ga b i i h
p r es l uš a va li?
- S vej ed no , j a mo r a mo n eko g a no ća s p r e sl u ša v at i, p a b ilo ko g a.
- P r ed zo r u ć e b i ti za p r es l uš a va nj e d vo j e, što ć u i h j a u hap si ti - r e če p o ni z no Če v ap o vić .
- T o j e ka s no ; s ad a, sad a j a ho ć u p r es l u ša va ti. I d it e ta mo k ur ed uj u će m ko me s ar u i a ko i ma ko g a,
ne k a g a d o v ed e o va mo , j er j a ho ć u s ad a p r e sl u ša v ati. Ak o n e ma ni ko g a s vj eže ga, d o ved it e b ilo ko g a
iz ć el ij e, j er j a mo r a m s ad a p r e sl u š a vat i...
J ed an o d ko me sar a i zid j e ž ur no , a kad a s e j e p o vr a tio za n e ko l i ko č as a k a r eč e:
- Go sp o d i ne še fe, za p r e sl u ša v a nj e ne ma ni ko g a, n u b a š s u sad a i z Rad n i čko g Do la i iz Vla š k e
ul ic e do ve li dva n ae sto r i cu u s mi s l u v aš e ga da na š nj e ga nalo g a. Ti su s u mn j ivi , da š ur uj u s u sta š a m a.
- Vr lo d o b r o , id e mo i h v id j eti. Ho ć u, d a i h o d ma h v id i m, a vi će te v id j eti , k a ko J a n ko ur ed uj e.
Še f se s mu k o m di g ne s a s to lc a i o d t et ur a p r e ma vr a ti ma, a ko me s ar i za nj i m. Kad a su izi š li na
ho d n i k, b a š s u str ažar i d va n ae st u h ić e ni ka i to j e d no ga za d r u g i m u za t vo r vo d il i.
- A, t o s u t i b a nd i ti ! T o s u o ni, što r uš e n aš e ga k r alj a i c i ep aj u na š u d r ža v u ! - p o vi k n e š e f,
p o st a vi se uz z id , z a s u k a r u ka v d e s n e r u ke i p o n o v no p o v i k ne.
- Vo d i te i h i zp r ed me n e !
Str ažar i s u p o s l u ša li i vo d ili u hić e ni ke j ed no g a za d r u g i m i zp r ed še f a , te ka ko j e go d ko j i
u hi će n i k p r ed nj e ga d o š ao , ta ko ga j e o n ud ar io ša ko m p o g la vi il i p lj us ko m p o l ic u. Z a ma h i vao j e
r u ko m ta ko j a ko , d a b i i s a m s v a ki p u t na ko n ud ar ca zat et ur ao i li p o sr n u o . S va tr i s u s e ko me sa r a
p o st a vi la o d ma h u red d o še f a j ed a n p o kr aj d ru g o ga , te s u i o n i ud ar al i i sto ta ko u h ić e ni ke .
- J a ć u va s n a uč iti c iep at i d r ža v u - vi k ao j e š e f, a ud ar c i s u o d j e ki va li - p u f, na, e vo t i t vo j e
r ep ub li k e !
U hić e nic i s u p r o l az il i, s vij a li se p o d ud ar ci ma i zub i ma š kr ip ali . B ilo i h j e s tar ij ih i ml ad j i h,
r ad n i ka, g r ad j a na i s elj a ka s p e r i fe r ij e gr ad a. K a d a s u s ve u h iće n i ke p r o v eli, o d te t ur a še f n atr a g u
so b u, a ko me s ar i z a nj i m. S vi s u s p us ti li r u ka v e d e s ne r u ke, ko j e s u b i li z a s u ka li, d a m o g u l a k še
ud ar at i. Še f d o te t ur a d o sto la, iz tr e se u s eb e č a š u r a kij e, st r e se o p e t g l a vo m i r e če :
- Aha, a ha, b aš s a m se u m o r io . O h , ka ko sad a go d i o v a ča š ica r a kij e !
127
Vr ie me j e p r o l azi lo . Če vap o v ić p o g led a n a s at. Do d v a sat a j e fal ilo s a mo n e ko l i ko mi n u ta.
Če v ap o vić us tad e i r eče :
- Od ma h će b i ti d va sa ta. J a mo r a m ići o b ko l it i k u ću p o nap r a v lj e no m p la n u.
- Aj d e, ajd e - p r o mr mlj a še f, ko j i se j e već j ed v a n a s to l c u d r ž ao - aj d e, j a ć u če ka ti o vd j e, a kad a
ih d o ved e š, o nd a ć u i h j a p r e sl u ša v at i. J e si li m e r az u mi o ?
- J e sa m - r e če Če v ap o vi ć, u gr i ze se za u s ne i izi d j e.
Malo s u ka s n ij e ona dva d ru ga ko me s ar a o d v el i med j u so b o m še fa u so b u, što se n ala zi kr aj so b e
ur ed uj uć e g či no v n i ka, te ga p o lo ž il i n a k r e ve t, ko j i s e j e t a mo n al azio i n a ko me i nač e o vaj sp a va ,
kad a p o no ć i ne ma p o sl a . Še f j e za ča s hr kao , ka o d a d r va p il i.
Če v ap o vić j e p o d p u no i zv eo s vo j str at ež ki p la n . U d va j e sa ta p o s ta vio čet ir i s tr až ar a i d va
ag e nta p r ed k uć u, a is to t o li ko b r o j u Dr aš ko v ić e v o j ul ic i, d a mu n e b i t ko p o b j egao kr o z d vo r i št e n a
tu u li c u. U čet ir i j e sa ta p o zvo n io na k uć n a vr at a . Na ko n d u ge z vo nj a v e p o j avio se j e k uć ep az it elj
i o t vo r io vr a ta.
- P o licij a ! - r eče Če vap o v ić o d l uč n i m g la so m. K u ćep az it elj se malo tr že, p r o tr lj a r u ko m s ne ne
o či i u k lo ni se ma lo n a str a n u. Če vap o v ić u n id j e s č et ir i st r aža r a i d v a ag e nta u k u ć n u vež u . D va
str ažar a p o st a vi u d vo r i št e, a s o st alo m d vo j ico m i s a ge n ti ma o d e u p r vi ka t i p o z vo n i na vr a t a
Do n ner o va st a na. Zvo n i o j e d u go i o p e to va no . I s to m s e n a ko n ko j i h če t vr t sa ta z ač u še u p r ed so b lj u
ko r a ci i l up ka nj e ne k i h p ap u ča.
- T ko j e? - j a v i s e i z n utr a J a nič i n g la s.
- Ot v ar aj te , - r eče Če v ap o v ić - o vd j e j e p o li ci j a, i ma mo go sp o d i n u D o n ner u ne što hi t no ga
sao b ć it i.
- J e z uš i Mar ij a ! - č uo s e j e iz n u tr a J a n ič i n gl a s - id e m o d ma h z v at i go sp o d i na.
Kad a s u se vr a ta o t vo r i la , st aj ala s u u p r ed so b lj u u no ć n i m ha lj i na ma Do n ner i Do n n er i ca, a iz a
nj i h je staj a la Ja n ic a u k o š ulj i. Do n n er i ca je staj ala sti s n u ti h us a na, a Do n ner u s u k lec ala ko lj e na .
- J a sa m p o li caj n i ko m esa r Če vap o v ić, - p r ed s ta vi ti s e Če v ap o vić d o s to j an s t ve no i ud j e u
p r ed so b lj e - a o v i s u mo j i a g e nt i i s tr a žar i - p o k aza r u ko m n a s vo j u p r at nj u .
- Do b r o ve čer , d o b r o ve č er - k la nj ao se Do n ner u p la še no - iz vo li te, iz vo li te u n u tr a. Č i me mo g u
sl u ži ti?
- Go sp o d i n e Do n ner u, o vd j e ko d v a s st a n uj e j ed na go sp o d j ica, ko j a j e d o š la iz B eč a p r ij e
ko j i h mj e se c d a na . - J e s t, j es t, go sp o d j ic a - p r o mu c a D o n ner . - Gd j e j e n j ez i na s o b a?
- E v o , t u , t u - p o kaz a D o n ner p r s to m n a j ed na v r ata.
Če v ap o vić d ad e a ge n ti m a r u ko m ne k i z na k i nj i h se d vo j ica p o st a vi še p r ed vr ata , iz vad i še i z
d žep o va s a mo k r e se i up er i še i h p r e ma vr a ti ma .
Če v ap o vić iz v ad i ta ko d j er s a mo kr e s, p r id j e k vr ati ma i p o k uca n a nj i h. Ne ko j e vr ie me če k ao ,
n u nit ko nij e o d go var ao , a o nd a udar i j a ko ša ko m ne ko li ko p uta p o vra ti ma . Op e t se nit ko nij e j a vio .
Z at i m ud ar i d r ž ko m o d s a mo k r e sa ne ko l i ko p u ta t ako j a ko , d a se č i ni lo , d a će vr a ta p r s n u ti. N u o p e t
ni š ta.
- Aha ! - r eče Če vap o v ić - zal ud u v a m, ne će to n iš ta p o mo ć i.
128
Zat i m p r i h va ti r u ko m z a k v a k u , p r it i s n u j e i p o l a ga no na š kr i n u v r at a, a o b a a g e nta p r u ži še
sa mo kr es e kr o z o t vo r . Č ev ap o vić s e p o v uče mal o na tr a g i p u st i a ge n te , d a o n i id u n a p r i ed . A g e nt i
s u o p r ez n o o t var al i vr a t a i ul azi li u n u tr a. J ed a n iz vad i l ie vo m r u ko m iz d žep a r uč n u s vj et ilj k u,
r az s vie tl i so b u, nad j e k r aj v r at a p u ce ele k tr ič n o g s v ie tla p r it is n u ga i so b a s e r az s vi et li. Ag e n ti
p r id j o še kr e ve t u, a o nd a s e n a tr a g o kr e n u še i j ed an r eč e:
- Ne ma n i ko ga !
- Što ? - p o vi če Če v ap o vi ć , - tr a ži te, s a kr i li s u s e !
Age nt i s u o t vo r i li o r ma r , za vi r i li p o d kr e ve t, p r e gl ed a li s ve , n u u s o b i ni j e b ilo n i ko ga.
- Ka ko ne ma ni k o ga ! - b ie s nio j e Č e vap o vi ć. - Ne ma , go sp o d i ne ko me sar u , - r e ko še a ge nt i.
Če v ap o vić s e o b r a ti Do n ner u :
- Go sp o d i n e Do n n er u, g d j e je go sp o d j ic a? - Go s p o d j ica? Ne ma m p o jma, go sp o d i n e ko me s ar u r eče Do n ner , a o nd a s e o kr e n u k že n i:
- St ar a, gd j e b i mo g la b i ti go sp o d j ic a?
Do n ner i ca s le g n u r a me n i ma, o kr e n u se k J a n ic i i up ita :
j e.
- J a n a, gd j e j e go sp o d j ic a?
- Ne z na m - o d go vo r i Ja n a - s i no ć, kad a sa m o t i šl a sp a vat i, b ila j e j o š t u u so b i. J a ne z na m gd j e
Ko me sar i h j e gl ed ao s v ih tr o j e i r e če:
- E, o nd a go sp o d i n e Do n n er u , o nd a mo r a mo nap r a vi ti p r e me ta či n u u s v i m so b a ma , i u va ši m.
Če v ap o vić j e i ma o j o š n ad e, d a s e go sp o d j ica s k r i va u ko j o j d r u g o j so b i .
- Ali , go sp o d i ne ko me s ar u - ne ma go sp o d j i ce u mo j i m so b a ma . Š to mi s li t e o me ni? - b r a nio s e
Do n ner , k o j i j e s ad a p o s tao h r ab r ij i, k ad a j e v id i o , d a s e zb ilj a r ad i s a mo o go sp o d j ic i.
N u n ij e n iš ta k o r i st ilo . A g e nt i s u p r e tr a ži va li s ve s o b e, n u g o sp o d j ic e n ij e b ilo .
I Sid a j e mo r a la u st at i i z kr e vet a, d a j u Če vap o v i ć d o b r o vid i i d a s e o s vj ed o či, d a to n ij e o na,
ko j u on tr až i. Is to ta ko i so b ar ica. A n ij e se nij ed na o d nj i h b aš mno go n i b ran il a n i sr d il a, ma k ar su
b ile t e k u ko š ulj i. Če vap o vi ć j e staj ao u sr ed p r ed so b lj a r azo čar a n i p o r a ž en i d u go j e r a z mi š lj ao , a
o nd a p o s la a ge nt a, d a m u o p et d o ve d e J a n ic u, k o j a j e b ila o ti š la u s vo j u so b u i već o p et le g la.
- Sl u š aj te - izd er a s e n a n j u - vi mo r a te z n at i gd j e j e ta go sp o d j i ca.
- Za što b i h j a mo r a la z n ati - o d go vo r i J a na o tr e s ito - š to se me n e tič e go sp o d j ica?
- J a ć u va s z at vo r it i, j e st e l i č u li - p o v i ka o p et Če v ap o vić - go vo r i te g d j e j e, i li va s o d ma h
vo d i mo u z at vo r .
- Š to vi mi s li te, d a se j a bo j i m va še g a zat vo r a - o d go vo r i Ja n a jo š otr e si ti j e. - L o vi te si j e, što
j a zn a m gd j e j e.
- Kad a s te j e zad nj i p u t vid j e li?
- Si no ć . Od p r e k s i no ć ni j e izla zi la o d k uće , a s i n o ć j e b ila t u u so b i, kad a sa m j a o t iš la sp a v at i.
T o sa m va m v eć r e kl a, p a š to ho ć ete vi še?
- J e li t ko s i no ć il i j u čer p o p o d n e k nj o j d o laz io ?
J ana s e ma lo z a mi s li, a o nd a r eč e.
129
nj o m
-
J e st, sj eća m s e. S i no ć j e o ko d e v et sa ti d o šla j e d na go sp o d j a i p i ta la za go sp o d j ic u, d a ho će s
go vo r i ti . J a sa m j e o d v ela u go sp o d j i či n u s o b u. Š to s u ta mo r ad ile , j a ne z na m.
Ka ko j e i z g led a la t a g o s p o d j a?
B ila j e vi so ka i kr up na , n a gl a vi j e i ma la b ie li ve li k i še šir , a u r u ci j e n o si la j ed a n ko vče g.
A k ad a j e o t iš la t a g o s p o d j a?
J an ica s e o p et m a lo za m is li, a o nd a r eč e:
- Vid ite, go sp o d i n e ko ms ar u , to ne z n a m. Kad a s a m j e o d v ela u go sp o d j i či n u so b u, o nd a s a m
o ti šl a u k u hi nj u i ni sa m v iš e u go sp o d j ič i n u so b u g led a la, n it i sa m v id j e la, kad a j e o na go sp o d j a
o ti šl a.
Če v ap o vić n ij e z nao , š to b i vi še J a n ic u p itao , ne š to p r o mr mlj a sa m za seb e, o či to ne k u kr up n ij u
p so v k u, a o nd a o d e s k up a s a s vo j i m a ge n ti ma i s tr až ar i ma .
Kad a j e J a n ic a za nj i ma zat vo r il a vr a ta, izp laz i j ezi k i r e če :
- B eeee e, d a B o g d a, no ge p o lo mi li n iz s tep e n ice !
130
XIX.
Te i s te več er i, k ad a j e i ma la b it i u h ić e na p la v a go sp o d j ica , s taj ao j e p r e d k uć no m ve žo m kao
o b ič no z ad nj i h d a na j ed an r ed ar s t ve ni a ge n t, ko j i j e zab i lj ežio u s v o j no te s sli ed eć e:
" U p o la d e se t sa ti u ni šl a j e u k u ć u j ed na j ako vi s o ka že n a sa b i el i m še š ir o m na g la v i. U r u ci j e
i mal a o v eći r o go ž ar . I z g led a la j e kao ne ka d o b r o s to j eća že n a iz p r o vi nc i j e. U k uć n u j e vež u u ni š l a
si g ur no , kao d a j o j je k u ća p o z na ta, j er nij e p r ij e to ga g l ed a la n a k uć n i b r o j .
O ko tr i čet vr t d e se t iz iš la j e iz k uć e j ed n a s l uža v k a , ko j a j e vo d il a n a la n čić u j ed no g malo g cr no g
cu c ka va lj d a na š et nj u" .
Če t vr t s ata ka s nij e z ab i l j ežio j e a ge n t o vo :
" U des et sa ti iz i šla je o n a vi so ka že na iz pr o vi n c ij e sa bi el i m š e ši r o m na gl a vi. S nj o m j e i šao
izp o d r u ke j ed a n d j eča k o d 1 6 -1 7 go d i n a, j o š u kr a t ki m hl ača ma i s o ča li ma . I mao j e p o d r u ko m
ne ko li ko k nj i g a. I z gled a d a j e d j ak i d a j e si n te že ne iz p r o v i nc ij e i d a g a j e o n a d o šl a p o sj eti ti" .
Malo iza to ga do š la je a ge n t u iz mj e na. Do šao je d r u g i age n t, ko j i je p re u zeo nj e go vo sl užb e no
mj e sto . D o sad a š nj i a ge n t r e kao j e n e što no vo m ag e nt u p o vj er lj i vo , a o n d a s e o kr e n uo i o t i šao n a
r ed ar st vo . No vi j e a g e nt na s ta vio p r ed k ućo m še t nj u n a i st i na či n kao i o n aj ko j i j e o ti š ao , sa mo s e
j e d r žao b li že u z z id o ve k uć a, j er j e ki ša, ko j a j e ve ć d u go v r e me n a sip il a p o čela j a ko i na g lo p ad at i.
Sl u ža v ka, što j e vo d i la cu c ka n a še t nj u , d o tr ča l a j e p lo č ni ko m, v u k u ći p si ća za so b o m, ko j i j e
s ka k u tao na tr i no ge , te j e u tr č ala u k uć n u v ež u, tu se za u s ta v ila i o tr e sa l a sa o p r a ve kap i ki še. Za
nj o m j e u tr č ao u v ež u a ge n t, t e s e up us tio s nj o me u r az go vo r , d o k j e p si ć nj u šio o ko no ga v ic a
nj e go vi h h la ča, a o nd a j e d o š ao k ućep az ite lj i za klj uč ao k uć na vr a ta.
Kad a s u žen a sa vel i ki m b iel i m še šir o m i d j eča k z a ma kl i s a Trga N., o kr e n u še kr o z Dr a š ko vi će v u
ul ic u, te o d oše b rz i m ko r ako m kr o z Vla š k u ul ic u d o Kap to la, a o d anl e p reko Do lca , te za kr e n u š e u
T kalč ić e v u u li c u. K iš a j e s ve j ače p ad ala , p a s u ul ice b i le d o st a p u s te. Či m s u i šl i d alj e T k alč i će vo m
ul ico m, p o st aj alo j e mr a čn ij e, j er j e j a v na r a zs v j eta ul ic e b i v ala s v e r j e d j a i slab ij a. Ž e na j e i šl a
d u g i m i b r zi m ko r a ko m, a d j eča k j e s va ki ča s z ao st aj ao , p a b i o d vr e me n a d o vr e me na p o s ko čio z a
j ed an k o r a k, d a s e n ad j e o p et u zp o r ed o s a ž e no m. S me ta le s u g a o ča le, ko j e s u se b ile zar o si le i
za ma g li le o d k iš e, u s lie d če g a j e s lab o vid io , a ul ič n e s vj et ilj ke či n il e s u mu se kao ne k e šir o k e i
ve li k e ra zte za ne z vi ezd e d u g i h i n ej ed na ki h kr a k o va .
- Sa mo j o š ma lo , s ko r o će mo s ti ći - r e k la je žena , kad a je d j eč a k b io o p e t z as tao za p o la ko r a ka.
- P a zi te, t u j e ve će b lato , p r ed j i mo na d r u g u str a n u.
P o st ar o j , ner e g ul ir a no j i n ea s fa lt ir a no j T k al čić e v o j ul ic i lež al e s u či ta ve ml a ke vo d e, kao d a j e
tko po nj o j p o r azb acao nek e vel i ke ta nj ur e i zd j el e, a na nj i m a s e j e o d r až av alo sl ab o s vie tlo u li č n e
r az s vj ete. Star e n iz k e k u će, š to s u s e n iz ale j ed na iz a d r u g e u ner a v no j l i n ij i, zab ad ale s u n e ka vi š e,
a ne k a ma nj e s vo j e u glo ve u ul ic i, a mo kr a s u i m p r o čelj a o d a va la s li k u s ela i li ka k vo g z ap u šte no g
ma lo g p r o v i nc ial no g gr a d ića.
Že na i d j eč a k p r ed j o š e u lic e p r e s kač u ći ml a ke i ka lj u že, d o d j o š e d o mj e s ta, gd j e s u sa zap ad n e
str a ne u li ce p r e sta le k u će, a o nd a s e uzp eš e u z j ed n u ma l u b r i n u, na j ed n u d r u g u u z k u, b lat n u i
go t o vo p o s v e ner a zs v ie t lj en u u li čic u , ko j a j e t u p o či ma la i i šl a d alj e u zp o r ed o s a T ka lč iće vo m
ul ico m. Iz te su ma le ulic e vo d ile d r v e ne step e ni c e p r e ma Go r nj e m Gr ad u, a izl az ile su u ulic u P a vl a
Rad ića , t a mo ne gd j e u b liz i ni, o d a kl e se iz te u li ce za k r eć e u Go r nj i Gr a d kr o z K a me n ita Vr a ta.
131
Že na i d j eč a k za kr e n u š e na st ep e n ice i k ad a s u d o šl i p o p r i lic i na p o lo v ic u u sta v i še se, a v iso k a
se že na za gl ed a u ogr ad u o d šir o k i h da sa k a, ko j a se je pr u žal a po kr aj step e ni ca, a iza ko j e je bio ne ki
vr t. O g led a se d o lj e i go r e u z s tep e n ice , a k ad a s e j e o svj ed o či la, d a ne i d e n it ko ni go r e n i d o lj e ,
p r o v uč e se izp o d n as lo n a, ko j i m s u st ep e ni ce o g r ad j en e, sp us ti s e sa st e p en ica u ma li j ar a k, o p i p a
r u ka ma ne ko li ko d a s a ka , o d ko j i h se j ed na o t vo r i p r e ma u n u tr a k ao kr i l o o d ka k v i h ma li h vr ata ,
o b azr e se n a d j eča k a i r eče:
- Ho d i te z a m n o m.
Dj eča k se sp u st i k nj o j u j ar a k , a o nd a s e o b o j e p r o v u ko še kr o z o t vo r i n es tad e i h iza o gr ad e.
Naj p r ij e s u i šl i d e s eta k ko r a k a kr o z v i so k u mo k r u t r a v u p o z e mlj iš t u š to j e ko so vi sj e lo , a o nd a s e
nad j o še na j ed no m uzko m i sk li s ko m st r mo m p u t elj k u. Do k s u s e ti m p ut elj ko m u zp i nj ali ,d j eča k se
j e s va k i ča s p o s k liz n uo i d a mo že ić i d alj e za že n o m, d r ž ao se j e r u ko m za nj e zi n u o p r a v u ko d p a sa .
T ako s u p ro šl i p o mr a k u ko j i h tr id e se ta k ko r a ka, gd j e je staz a za kr e ta la na d es no , a ond a p ro d j o š e
kr o z v r at aš ca j ed ne d r u g e o gr ad e, te se n ad j o še u j ed no m ma lo m, mr ač no m i za maza no m d vo r i š t u .
P r ed j o še p r e ko d vo r iš ta i u n id j o š e u j ed n u st ar u ni z k u k uć u, iz id j o še o p e t iz nj e na d r u go j str a n i,
p r ed j o še o p e t j ed no ma lo d vo r iš te i ud j o še u j ed n u o ve ć u k uć u. U to j s u k uć i p r o l az il i kr o z ne ko li ko
ve li k i h so b a, a o nd a o p e t kr o z ne k e uz k e, n iz ke i mr ač ne ho d ni ke , d o k se ne nad j o š e u j ed no j ve ćo j,
nep r a vi l no j i v laž no j p r o sto r ij i.
- T u smo - r eče ž e na, d ub o ko uzd a h n u i s tr e se s o p r avo m, s a ko j e p o l et iš e k ap lj ice , kao sa st ab l a
p o sl ij e ki še, kad a vj e tar p u h n e, i p ro s u še s e p o ze mlj a no m p o d u so b e.
- Mo r a te se o d ma h p r e s v uć i, d a s e ne p r e hl ad i te. Ne gd j e st e mo kr i d o ko že.
- Do k o ž e - r eče p la va g o sp o d j ica i s ki n u sa g la ve mo k r u šp o r t s k u kap u i o ča le s o čij u - n u ne
s me ta me ni š ta d r u go , n e go mi j e ne u go d no , š to s u mi no ge mo k r e. Č i ni m i s e, kao d a sto j i m u vo d i.
- Sj ed i te - r eče že na i p o ka za j o j j ed n u d u ga č k u d r ve n u k l up u, što j e s taj ala kr aj sto la - o d ma h
ćete s e p r e s v uć i i p r eo b uć i.
Že na me t n u na s to l svo j ro go ž ar i iz v ad i iz nj e ga go sp o d j ič i no r ub lj e, o d i elo , č ar ap e i cip e le, a
o nd a r eč e o p e t:
- P r es v uc ite se o dma h , d a o vo o d ielo me t ne mo s u ši ti. Tko zn a, mo že se d og o d iti , d a b ist e g a o v e
is te no ći mo g li j o š j ed a n p ut tr eb at i.
Go sp o d j i ca s j ed ne o p r e zno n a k l up u i o g led a se p o so b i, ko j a j e b i l a vi še mr a č na n e go l i
r az s vie tlj e na , jer ju je razs vj et lj i va la te k jed n a mala pe tr o l ej s ka s vj et ilj k a, ko j a je vi sj ela na zid u ,
i up i ta s a n a i v n i m g l a so m:
- Ne ć e ni t ko gl ed a ti u n u t r a?
Že na se n as mij a i r eč e:
- Ne ma o d k ud a, vr at a sa m za klj uč ala , kad a s mo u ni š le.
Go sp o d j i ca se o gle d a o p et p o s o b i i sad a te k o p azi, d a n a p r o s to r ij i n e ma ni gd j e nij ed no ga
p r o zo r a, p a s e p o če s v la čit i. S kid e naj p r ij e kap u tić i p r u sl u k ,a o nd a p o la ga no p o s v e mo kr e h lač e ,
ko j e s u j o j se b il e go to v o p r il iep ile u z t ie lo .
- Ho ć u li mo r at i o vd j e p r eno ći ti? - up i ta že n u,o d laze ći mo kr e ko ma d e o d j ela na s to l.
- Da, a li n e u o vo j ta mn i ci. Kad a se p r e s v uče te, o d ve s ti ć u va s u j ed n u so b ic u, ko j a će d o t le b it i
p o sp r e mlj e na.
132
- Go sp o d j i c u taj o d go vo r ma lo utj e ši, j er je ov a pr o sto r ij a bil a str a š no vl až na i zadu šlj i v a. Kad a
j e b ila p r e s v uče n a, p o gl ed a že n u i r eče j o j :
- Al i i vi st e sa s vi m mo kr a , id it e s e i vi p r es v u ć i, d a se ne p r e h lad it e.
- N e maj t e br i ge z a me ne - o d go vo r i že na i d o d ad e: - S ad a p r i če kaj te j ed a n ča s, id e m vid j e ti j e
li so b i ca p re u r ed j e na - i o d ma h za ti m o d k lj u ča vr a ta i iz id j e. Go sp o d j ic a j e sj ed i la na k l up i sp u š te ni h
r u k u u krilo . B i la j e p o s v e mi r na i sab r a na, kao d a je p o s ve nar a v no , d a se sad a nala zi na o vo m mj e st u
i u o v i m č ud n i m p r il i ka ma . Sj ed il a j e ta ko ko j i h čet v r t sa ta ne mi č uć i se i ni š ta ne mi s leć i. O nd a se
p o vr a ti o n a že na , n u n e sa ma , ne go s j ed n i m st as it i m čo vj e ko m sr ed nj e d o b i, ko j i se p r ib li ži
go sp o d j ic i, p r už i j o j r u k u i r e če:
- Go sp o d j i ce, žao mi je, da va m ne mo že mo pr už it i bo lj eg a ko n ač iš ta, n u mo r ate se zad o vo lj it i
i s o vi m, š to va m mo že mo d at i. G la v no j e, d a s ve p r o d j e u r ed u.
Go sp o d j i ca p r i h vat i r u k u i r e če:
- H va la, j a ć u b it i sa s vi me z ad o vo lj na, s a mo mi j e žao , što r ad i me ne i ma te to l i ke b r i g e i to l i ko
nep r il i ka.
- Ni št a, mi s mo sr et n i, d a mo že mo za v as n eš to u či ni ti. Sp a vat će te u j ed no j ma lo j so b i ci. Ak o
čuj e te r az go v ar at i n e ke mu ž k e g la so ve, ne tr eb a va s to n iš ta s met at i. T o s u na ši , ko j i će c iel u no ć
b d iet i i dr ž at i str a ž u. Mo žete sp a va ti po s v e mi r no , a po tr eb no je da do b r o p o či ne te, j er j e mo g uće d a
sl ied e ć u no ć n e će te uo b će i ma t i p r i li k e sp a va ti i o d mo r it i se. N u o nd a će p o sl ij e to g a o p e t b i ti s v e
d o b r o . S u tr a će va s p r ij e p o d n e p o sj et it i go sp o d j i ca R už a, j er v eče r a s nij e mo gla d o ć i, b ud uć i d a j e
zap r i eče n a važ n i m p o slo m. O na va s l iep o p o zd r a vlj a.
- H va la ! - o d v r at i go sp o d j ica.
- A sad a : la k u no ć ! B ud i te mi r ni i sp a vaj t e d o b r o .
Čo vj e k iz id j e, a o d ma h zat i m o d ved e ž e na i g o sp o d j ic u u nj ezi n u so b ic u. P r o š le s u p r e ko
j ed no ga ho d ni k a i u n iš le u j ed n u ve ć u is to ta ko r a z s vi et lj en u so b u, ko j a j e ima la j ed n u stie n u d r ve n u ,
a u s ti e ni ma la vr a ta i j e d an ma li p r o zo r či ć. P r o d j o še kr o z ta ma la vr a ta i nad j o še s e u j ed no j malo j
p r o sto r ij i, te k to li ko j , k o li ko j e mo gao u nj u st a ti j ed a n ma li ž elj ez n i kr ev et i j ed a n u mi v ao n i k, n u
s ve j e b ilo či sto i ur ed n o , a p o ste lj i na j e mir is al a o d či s to će i s vj ež i ne.
- E v o ,o vd j e će te sp a v at i - r eče že n a, kad a s u u n u tr a u n iš le.
- Zap al it će mo s v ieć u, a j a ć u p etr o lej s k u s vj e tilj k u i z ni et i, d a ne za u d ar a. N e će v a m b i ti
tj es ko b no , j er će u o vo j d r u go j so b i b it i ci el u no ć str aža , a j a ću s utr a d o ći r a no uj u tr o k v a ma, d a
va m b ud e m n a r u k u z a s ve, š to b ud e te tr eb al i. T r eb at e l i, što s ad a?
- H va la, n e tr eb a m n i šta v iš e z a več er a s.
Kad a j e go sp o d j ica o s ta la sa ma u so b i, sj ed e na kr e ve t i o sta d u go za mi šlj e na . O sj eć al a se j e
u go d no . Kad a j e d o š la u o v u k u ć u, b ilo j o j j e h la d no , j er j e o d k i še b ilo mo kr o ne sa mo o d i elo ne go
i ti elo . Sad a, p r e s v uč e na u s vo j u o p r a v u, ć u til a j e p o cie lo m t ie l u ne k u u go d n u to p li n u , a ni so b i ca
nij e b il a vlaž na i zr a k nij e b io t a ko za g u š lj i v. H tj e la se j e p o č et i s v la či ti, n u p r ed o mi sl i se i o s ta d al j e
sj ed i ti n a k r e vet u . K a k o j e g o d i s a mo j i z gl e d alo , d a j e p o s ve m i r n a, ip a k j e s ve to , š to j e
p r o ži vlj a v ala , d j elo va lo n a nj u , t e j e ć u ti la, ka o d a u nj o j n e što ti tr a, n u taj j o j o sj ećaj n ij e b io
ne u go d a n, ne go j u j e š to vi š e n ap u nj ao n e ki m z ad o vo lj st vo m. Nij e j o j se d alo le ći, kao d a j e htj e l a
p r iče k at i, d a v id i š to ć e j o š p o s lij e s ve g a to g a d o ći.
Malo zat i m zač uj e ti he k o r ak e u so b i, o d ko j e j e b ila o d ie lj e na sa mo ta n k o m d r v e no m st ie no m,
i u ko j u j e b io ur ez a n m ali p r o zo r či ć, n u ko j i j e b io za str t s a j ed no m ta m no m z a vj eso m. S ud e ći p o
ko r a ci ma , u ni š lo j e u o n u d r u g u so b u vi š e o so b a , a kad a s u se ko r aci u m ir i li, zač u se v i še mu ž k i h
gl a so va, ko j i su p o la g a n o go vo r il i, n u kad a se j e p o zo r no sl uš alo , mo g la se j e d o b r o r azab r ati sv a k a
r ieč.
133
Go sp o d j i c u o b u z e ž e lj a d a v id i, t ko se nal az i u t o j s o b i. M a lo p r o mi s li, ka ko b i to mo g la
neo p aže no uči n it i, a o nd a u ga si s v ie ć u, p o ma k n e za vj es u, ko j a j e z a st ir al a p r o zo r č ić, i p r o v ir i kr o z
st a klo . U so b i s u z a sto l o m sj ed il a č et ir i mu ž k ar ca. J ed a n j e mo gao i ma t i o ko tr id es et i p e t go d i n a,
b io j e ta mn e p u ti i o zb i lj na li ca. Dr u g i j e b io j ak i vr lo r a z vij e n čo vj e k o ko tr id e se t go d i na , u
se lj ač ko m o d i el u, a o s tal a s u d vo j ica b il i ml ad ić i iz med j u d v ad e se t i dvad e se t pet go d i na, po iz gl ed u
s ud eć i j ed a n d j a k, a d r u g i r ad ni k. Ob o j i ca s u i mal a ml ad o l i ka, go to vo d j e v o j ačka lic a. Ma lo p o d alj e
o d nj ih l eža lo j e na d u ga čko m s to l u n e ko l i ko ve li ki h sa mo kr es a i go li h b o d eža. O naj n aj s tar ij i ne š t o
j e čit ao p o l u g la s no , a o s tal i s u ga s l uš al i. Kad a j e p r e stao či ta ti, ma lo se za mi s li, a o nd a r eče :
- B aš s u r ed ar s t va ci elo ga s v ie ta n esp o so b n a. K ak v a s va sr ed s t va i maj u na r azp o la g a nj e, a ne
mo g u ni k ad a ni š ta sa ma o d kr it i. Što go d saz nad u i pr o n ad j u, na n e se im to sa mi p u ki sl uč aj , il i j e to
p lo d ka ko ve i zd aj e.
- T o j e i na š a s r eć a - r e če mlad i r ad n i k. - Da je red ar s t vo iš ta vr ied no , zar bis mo mi mo g li rad iti
ka ko r ad i mo ?
- T o je dr ug a st var - r e če selj a k - s n a ma j e ci eli nar o d , a r ed ar st v o j e ne mo ć no p r o ti nar o d a, t e
ne b i mo g lo ni š ta n a p r a vi ti , d a j e i naj sp o so b n ij e.
- Da , ali d a je sp o so b n ij e, ip a k b i mo glo ko j eš ta v iš e saz n at i i o dkr it i - r e če o p et r ad n i k - n u ono
ni k ad a n i šta v alj a no n e zn a.
- K a ko ne b i znalo - r eče p o d r u g lj i vo d j ak - z ar ne vid i š, kako u novi n a ma p iš e goto vo s va ki da n,
d a r ed ar st vo z na z a s va k o na še k r et a nj e, z nad u s ve š to r ad i mo , p o z n aj u n as s ve, z nad u č a k š to na ši
u i no ze ms t v u r uč aj u i ve čer aj u, z a vr š i p o d r u g lij v i m gl aso m d j a k.
- N u, to on i u vi e k znad u is to m ond a, k ad a se je n eš to d ogo d i lo . Ond a s e oni pr i ka z uj u v el i ki m,
a m ed j u ti m ni s u n iš ta z n ali - r eč e r ad n i k.
- E h, d a o ni što u nap r ie d zn ad u z nad u, o nd a s e n e b i ni kad a ni št a ni d o go d ilo , a k ad a se što
d o go d i, o nd a z na i mo j a b ab a - r eče s elj a k.
- J a ne po z na m t vo j e bab e - r e če r ad ni k - n u si g ur no je, d a je pa me t nij a i s p o so b nij a o d mn o go g
še f a p o l icij e - r eč e r ad n i k. - I o d mn o go g d ip lo m ate - r eč e d j a k
- A j e s u i d ip lo mat i s vo j e n o vce vr ied n i, - r eče o naj naj star ij i.
- Ko d nj i h id e u v ie k sve u r ed u. O n i liep o nap r a v e p la n, k ako b i se ne što im alo nap r a vi ti, nap r a v e
p r o gr a m i za t ud j e d r ža v e, ko j e s e č e sto nj i h uo b će n i n e ti č u, sa s ta n u s e, nap r a v e n e ki p a kt i o nd a
mi s le, d a ć e to b it i s v e t a ko , k a ko s u o n i z a mi s li li i ka ko s u se d o go vo r il i. Š to mi sl i nar o d , i li n ar o d i,
to j e nji ma svej ed no . O n i sa n ar o d o m i s a ž i vo to m n e maj u n i šta z aj ed n ič ko ga . Nj i ho vo j e s ve s a mo
na pap ir u i na zel e no m st o lu . Nar a v no , ond a dad u no v i nar i ma s vo j e izj a ve , kako s u on i to s ve do b r o
i l i ep o n ap r a v il i i n o vi n e c ie lo ga s vie ta p i š u, ka ko j e t a i ta d ip lo mac ij a n ap r a v il a ve l i ko d j elo . A
o nd a ne gd j e nar o d ma lo str es e r a me n i ma , i nj i ho vo se d j elo sr uš i kao kul a na p ie s k u. N u d ip lo ma ti
se ma lo za č ud i še v iš e p u ta ne ć e il i ne mo g u ni v j er o va ti, d a s e j e ta k vo g a što d o go d ilo , al i p o u k e
o d atl e ne p o vl ače , ne go o p et tj er aj u na no vo i s to , mo žd a sa mo ma lo d r u gač ij e. Što j e to nj i ma uč i ni t i
ili i ns ce n ir at i, d a se u j ed no j ze mlj i p o st a vi n ek a v lad a, ko j a ne ma z a so b o m mo g uć e v iš e o d
tr id e se ta k lj ud i. O ni ta k v u v lad u p r o g la se sp a so m za d o tič n i nar o d , nazo v u j e ne gd j e a uto r at i v no m
vl ad o m, ne gd j e p l e me n i to m vr s ti d e mo k r ac ij e, ne gd j e vl ad o m m l ad j e g en er ac ij e, vl ad o m k a k vo g
ml ad j e g d ip lo ma t e no vij e š ko le i o nd a če kaj u v el i ke r ez u lt at e z a s vj et s ki m ir . J er nj i ma j e gl a v no mi r
i si g u r no s t. A ond a se ne gd j e ma lo st r e se nar o d , k o mu je ta ko v a v lad a , što je p o sta v lj en a rad i to b o ž e
med j u nar o d n e p o tr eb e i o b ći h med j u nar o d ni h i nt er e sa ta ko mi l a i p o tr eb n a, d a j e ne st a ne, kao d a j u
j e vj etar d o n io , p a se d i p lo mac ij a o nd a to me ne mo ž e nač ud it i. Ne mo ž e se na č ud i ti, d a j e d o ti č ni
nar o d nij e mo g ao s h v at i ti. E , nar a v no , kad n ar o d n ij e s v r š io d ip lo ma t s k e š ko le.
T ako oni mi sl e, da se mo že i jed a n nar o d n i po kr e t zus ta v it i, kad a go d se h o će, a ko i m taj p o kr e t
časo v ito ne ko n ve ni r a, a o nd a o p e t, d a ga se mo že p u st it i, d a se š ir i i d a id e nap r ied , kad a to o ni nad j u
o p et sho d no , kao d a je to ne k i p red me t ko j i se mo že d rža ti n a ko no p c u i p omi ca ti p o vo lj i, a ne zn aj u
d a sv a ki p okr et, b ilo nac io n al n i b ilo so c ia l ni, id e s vo j i m pu to m b ez o b zir a na sv e d ip lo ma cij e cie lo g
o vo g s vi eta , j er to nij e ni k a ka v p a k t ni ti k a ko vi d r u g i d ip lo mat s k i a kt , ko j i se mo ž e kad a se ho će
134
s klo p it i i o p e t, kad a s e h o će r azr ie š iti , ne go j e to ži vo t, ko j i id e i ko j i ži v i, b a š kao što ži v i i što s e
gib a čo vj eč a n st vo o d i s k o na , p a d o ko n ca s vi et a, - d o v r š i o naj n aj star ij i i za g led a s e u s tr o p .
- I ko li ko se o nd a p r o l i j e n ed už ne kr v i, k ad a s e nar o d r j e ša va na taj na či n na me t n u ti h mu
vl ad a v i na, - r eč e d j a k.
- Ej , d r a gi, to ti j e d ip lo ma t s ki ter o r , - na s mij a s e r ad ni k .
- I n ače s u o n i p r o ti ter o r u, - d o b ac i s e lj ak .
- Ni s u n i o ni p r o ti s va ko m ter o r u. I ma d ip lo mac ij a ko j a kaž e, d a s u o ne sa mo p r o t i
ind i vid u al no m t e r o r u, - r eče d j a k.
- D a, p r o t i i nd i vid ua l no m t er o r u, a li s u za to za ter o r u ma sa ma i to o nd a, k ad a i ma d u v la s t u
r u ka ma i kad a ga mo g u vr ši ti b e z svo j e o so b ne p o gib elj i. Kad a t a ko p o ub ij aj u na sto t i ne i ti s u će lj u d i
b ez i ka ko ve o b r a n e, o nd a t aj t er o r nij e p o nj i ho v o me mi š lj e nj u o d vr a t no i o ga v no z lo č i nač ko d j el o
- o d go vo r i r ad n i k.
- D a, to za nji h nij e ter o r , to j e p o nji ho vo m mi š lj enj u vr š e nj e pr a vd e, a te r o r is ti s u oni, ko j i se
o d te p r a vd e b ra n e - r e če se lj a k.
- Ub ij a nj e je naj s tr a š nij a st var , pa vrš ilo se ono u ma sa ma il i ind i vid ua l no - r eč e o naj naj star ij i
- i ne ma već e tr a ged ij e n ego li p o li ti č ka b o r b a, u ko j o j se d o d j e d o t i h sr e d st a va.
- Zar i o nd a, k a d a s e v r š i u p r a v ed no j o b r a ni? - up i ta s elj a k.
- U vi e k - o d go vo r i na j s t ar ij i - n u n aža lo st, d a na s j e to p o s ta lo s va gd a nj o m p o j a vo m.
- N ij e č ud o , kad a s u o ni ge n ia l ni st v ar at elj i mi r a u s vo j i m mir o v n i m u go v o r i ma uč i ni li s ve, d a
se B al ka n p r o te g n e č i m d alj e u E ur o p i i d a j e d a na s d o p r o već d o sr d ca E ur o p e - r e če d j a k.
- N a ma j e sa vj es t č is ta - r eče selj a k. - Na ko n što na m ub iš e vo d j u Stj ep a na R ad ića u p o b iel a d a na
u b eo gr ad s ko m p ar la me nt u , š to s e j o š d r u go m o že na z i va ti t er o r o m?
- E j , d a - r e če r ad n i k - z a d ip lo ma cij a to nij e b io te r o r . Z a nj u nij e t er o r ni o no , š to na m j e i z
zasj ed e na ul ica ma po ub i j ano to li ko n aj b o lj ih lj u d i. Po nji ho vo m mi šlj e nj u je ter o r sa mo ono , što s e
vr ši o d zd o , i z n a r o d a - r e če r ad n i k.
- Što je za nj i h nar o d ? - d o d ad e d ja k. - P o nj i ho v o m r j e č ni k u n ar o d s u sa mo v lad a i d ip lo ma c ij a
i to s u či nb e nic i, s ko j i ma o ni r ač u naj u i ko j i i maj u p r a vo na s v e. M ilio n i lj ud i, š to fa kt ič n o
sač i nj a vaj u nar o d , to z a nj ih nij e ni š ta, to j e m asa ko j a i ma vl ad u sl u š ati, p l aća ti p o r e z i d a v a ti
vo j ni ke ko j i će i ći u r at g in u ti , kad a o ni nap r a ve j e d an no vi p a k t, i li j ed a n s tar i r a z va le. O n i r ač u naj u
sa mo s vlad a ma, b ez o b zir a n a to , d a li su te vl ad e p ro i zte k le iz nar o d a, il i s u p o d rž a va ne te k tud j i m
sr ed st v i ma i k a k vo m t ud j o m p o d ze mn o m si lo m.
- N ij e o nd a č ud o , - r eč e r ad n i k - d a d ne v no vi č u, d a j e ciela Eur o p a u zbr ki i ner ed u, i da sv a ki
čas mo že o p et b u k n u ti r a t. D a o ni p u st e nar o d i ma ne k a s a mi o d l uč uj u, s ve ga to ga ne b i b i lo , n it i bi
b ilo p o g ib elj i o d r a ta. N u o v a ko , d o k d ip lo ma cij a i r ed ar st vo o d l uč uj u, n e mo že d r u gač ij e ni b it i.
- Da , a li o ni mi s le, d a s u o n i ip a k kad r i to sta n j e iz lie či ti. A z na te ka k o li eče? P a k to vi ma i
ko n fe r e nc ij a ma. T aj nj i h o v p o s ao s lič i r ad u l ieč n ik a, ko j i b i b o le s t ni k u d a vao ki n i ne i li a sp ir i n e, d a
mu i zl ieč i t e mp er a t ur u, k o j a mu j e n as t up i la o d up ale ne k e r a ne, u mj e sto d a mu l ieč i sa mu r a n u - r e č e
naj star ij i.
- Da, d a, nar o d za nj i h n iš ta n e z na či, - r eč e selj ak. E to , ko l i ko p ut a s mo se mi na nj i h o b r a ti li
u naš e m j ad u i ne vo lj i, s lal i me mo r a nd u me i nab r aj ali sv a z lo d j ela, koj a su na nama iz vr še na . A o n i
ni š ta. Ja ip a k mi s li m, d a j e naj i zp r a v n ij e mi šlj e nj e o ni h, ko j i d r že d a n i ka d a ne ć e mo n iš ta p o l uč it i ,
d o k s e b ud e mo mi na d r u ge t už il i, ne go d a t r eb a r ad i ti t a ko , d a s e d r u g i na n a s t u že - r eče s elj a k .
- T o j e s i g ur no ta ko - r e če d j a k.
- O nd a ć e valj d a s h va ti ti što ho će mo i š to t r až i m o , k ad a uvi e k go vo r e, d a mi ni sa mi ne z na mo
što ho će mo - r eč e r ad n i k.
- Nar a v no , na zi va t ć e na s b a nd it i ma, ter o r i st i ma i B o g z na ka ko vi m i me n i ma - r eče n aj s tar ij i .
- Da nji h tko z at vo r i u j e d n u te is t u šp i lj u sa vu ko vi ma vid j eli b i, b i l i ta ko go vo r il i i n e bi li on d a
r az u mi li , d a čo vj e k, k ad a se nal az i u i sto j šp i lj i sa v u ko v i ma, mo r a z a v ij ati k ao i v u ko v i - d o vr ši
se lj ak .
Go vo r j e p o staj ao s ve gl as n ij i, k a ko j e to i nar a v no ko d s v i h lj ud i, kad a p o čn u r a zp r a vlj a ti o
ne če mu , što i h za gr ij a va i o p e t n et ko p o če go vo r it i uzd i g n ut i m g la so m, n u se lj ak ma h n u r u ko m, kao
d a s e j e ne što d o sj e tio i r eče :
135
- T i še,o v a j ad na ž e ns k a tu kr aj na s ne će mo ći ci el u no ć o k a st is n u ti o d n aše gal a me.
- I ma š p r a vo - r eče na j star ij i - r a z vi ka li s mo se, k ao d a s mo n a ka k vo j med j u nar o d no j
ko n fe r e nc ij i. Ne go vr ie me je, da va s d vo j i ca le g ne te, - i p o kaz a n a r ad ni k a i d j ak a - a na s d vo j ica
će mo str aži ti i p r o b ud it i će mo va s za j ed no tr i s ata.
- T a ko je ! - r e če se lj a k, u st ad e i sj ed e n a j ed a n s tar i s to l ac, a d j a k i r ad n i k se p r už iš e od ma h na
kl u p e.
Ci elo j e to vr i e me p la va go sp o d j ica s taj al a ko d p r o zo r či ća, p r o ma tr ala t u č et vo r ic u i s l u ša la
nj i ho v r az go vo r . S v e j e č ul a, n u s v e nij e p r a vo s h va ti la, a naj vi š e se j e č u d ila, ka ko lj ud i r a z ne d o b i
i raz n i h st a no vi št a sj ed e ta ko z aj ed no i r az go v ar aj u, p a p o mi s li :
- Da kl e svi j ed na ko mi s le . - Od ci elo g r az go vo r a o st ale s u j o j u p a me ti d ub o k o u sj eč e ne n ar o č ito
d vi e r e če n ice i to o no , š to j e r e kao s elj a k, d a p o sto j i p r a ved na o b r a na .
Sp uš taj uć i za sto r n a p r o zo r , sj et i se s eb e i p o lo ž aj a, u ko me se na la zi. Za r o na ne tr eb a o b r a ne
i zar nj ezi n a o b r a n a ne b i b i la p r a ved na? P a š to j e uči n il a i s k r i v ila , d a j e ho će u h it it i, z at vo r it i, a
mo žd a i mu č i ti, a mo žd a ča k i s ud i ti i o b j es it i. Za što ? Zar to nij e str a š na n ep r a vd a? Si g u r no s e ta k v a
nep r a vd a č i ni i ta mo o n i ma u so b i i s v i m o n i ma nj iho v i m p r ij ate lj i ma , s ko j i ma j e o n a u d o t ic aj d o šl a,
i ko j i s u j o j s vi t a ko d o b r i. Da, si g ur no s e o n i o d te nep r a vd e b r a ne p r a ved no m o b r a no m. A, e v o ,
b r an e i nj u, ko j a i m n ij e ni š ta. Č u vaj u j e, b r i n u se za nj u , a b o gz n a š to će j o š s ve uč i ni ti , d a j e izb a ve
iz o ve p o g ib e lj i, u ko j u j e zap al a.
Gla so v i s u p o s ve za mu k l i go sp o d j ica up al i s vi eć u , s v u če se i le g ne u kr e ve t. Si g ur no j e b i lo ve ć
p r o šlo p o l no ć i, n u n ij e mo g la n i ka ko z asp at i. - "Ubijati je najstrašnije", p a "pravedna obrana" ne s v ie st no j e p o n a vlj al a u s eb i, a u s ne s u j o j se m ica le kao d a š ap će. S ve v iš e j e zab o r a vlj a la na s v e
o no d r u go što j e č ula , a t e s u j o j s e r ie či usj ec al e u p a me t k ao u k le sa ne . N a č as j o j se j e p r ič i nj alo ,
d a o ni p r e ko o p e t go vo r e, p a b i nap e la s l u h, n u nij e s e č u lo ni št a.
Što j e d ulj e mi s li la, s ve j o j j e j asnij e p o st aj alo , d a se na laz i u s tr a š no m p o lo žaj u. Do to g a ča sa
nij e to ta ko j a s no o sj eća la. Sad a s e na laz i t u u n eko j ma lo j so b ic i, b o gz n a g d j e i u ko j o j k u ći.
T a mo po kr aj nj e u so b i n alaz e se čet ir i mu ž k ar ca, što j e č u vaj u sa sa mo kr e si ma i b o d ež i ma. T ko
s u t i l j ud i? T ko j e o na vi so k a ž e na, š to j u j e u p r avo p r ed no so m u gr a b ila r ed ar st v u uz naj već u
p o g ib elj , d a b ud e z at eče na i sa ma u h va će na?
A što s ad a? J e li s tr a š no st a nj e već d o vr še no , i li s ad a is to m p r a vo zap o č i nj e. K a ko i kad a ć e izi ći
iz o v e p o d r te i zab o r a vlj en e k uć e? Š to će b it i s u t r a? Ne će l i j e r ed ar s t vo ip a k o d kr it i, nij e li već n a
nj ez i no m tr a g u, ne će l i j o š no ća s, mo žd a već za ko j i sa t, a mo žd a ve ć za ne ko li ko mi n ut a pr o va li t i
u t u k uć u, na ći j e i o d ve st i. Š to će nap r a vi ti o na čet vo r ica lj ud i, a ko r ed a r st vo p r o va li? T uć i će s e
s nj i ma , si g ur no ć e se t u ći, p u cat ć e, ta e no t a mo i m na s to l u sto j e sa mo kr es i a o nd a će b it i kr v i, b i ti
će r a nj en i h, b it i će mr t v ih , a što će o nd a o na? I nj u ć e si g ur no p o go d i ti ko j a k u g la, b i t će r a nj e n a,
ub ij e n a... U u ši ma j o j j e š u mi lo , p r ed o či ma s u j o j se vr t il i p l a vi i cr v e ni k o lu ti , vr t il i s u s e i mo ta l i
vr to gla vo , va lj d a ci el u n o ć.
*
R už a je d o šla oko d ev et sa ti uj u tr o sk up a sa v i so ko m že no m. Un iš la je u veli k u so b u, u ko j o j su
sad a b i la če t vo r i ca d r u g i h lj ud i. P r id j e k ma l i m v r ati ma, š to s u b il a u d r v e no j st ie ni , p r is lo ni na nj ih
u ho , n u iz n u tr a s e nij e n iš ta č ulo . Na š kr i n u ma lo vr ata šc a i za v ir i u n utr a .
136
- J o š sp a va - r eč e p o t i ho vi so ko j ž e ni.
Do i st a j e go sp o d j i ca j o š u v i e k sp a va la t vr d o , a p r o b ud ila s e j e t e k o ko j ed a nae s t s at i, kad a j e
R už a p o no v no d o šl a. P r eži vj el i s u j e d o go d j aj i t o li ko u mo r il i, d a j o j j e b io p o tr eb a n d u g i sa n.
Kad a j e R u ža s j ela k r aj n j e n a k r e ve t, m a lo s e j e p r o te gl a, za kr e n ul a g l avo m n a d es no p a n a
lie vo , a o nd a j e o t vo r il a o či i j o š u p o l u s n u r e k l a:
- Pravedna obranal
- J a sa m R už a, do š la sa m va s pr o b ud i ti - r eč e R už a i s a g ne s e n ad nj u. Go sp o d j ica o t vo r i j ače o č i,
p r ep o z na R už u , b ac i j o j o b j e ru ke o ko vr a ta i r e č e:
- Go sp o d j ice R u žo , ka ko sa m v a m z a h va l na !
R už a uč i ni, k ao d a j e p r eč ula te r i eči i na s ta v i:
- J o š ć ete d a na s o st at i o vd j e, a na ve čer ćet e p ut o va ti.
- Ka mo ? - up ita go sp o d j ica k a o i z ne nad j e na . - K ud a ć u p uto v at i?
R už a s e na s mij a i up it a:
- I li že li te o st at i o vd j e s na ma?
- Ka ko bi h rad o os tal a, k ad a b i ovd j e bil e d ru ge pr il i ke ! - u z kl i k n u go sp o d j ica i o dma h d o d ad e:
- Da k le, d a na s na ve čer ć u p u to va ti. V la k id e, č i ni mi s e o ko j ed a nae s t sa ti, i s u tr a o ko d e se t sa ti
b iti ć u ve ć u B e č u.
R už a se o p e t na s mij a:
- Ne ć ete p uto va ti vla ko m , j er b i va s n a vl a k u u h v ati li. P u to va t će te j ed n i m d r u g i m p u to m.
Go sp o d j i ca se j e is to m sad a p o s v e r a zab r a la i sna šl a, t e s e sj eti la svo ga p o lo žaj a. Malo p r o mi sl i
i r eč e:
- A ho ć u li s i g ur no mo ći o d p u to vat i?
- Ho ć ete s i g ur no . B it će ma lo tež ko i tr aj a t ć e d o s ta d u go , n u s ve će p r o ći u r ed u, - o d go vo r i Ru ža
si g ur n i m i u vj er lj i v i m g la so m, ka ko čo vj e k go v o r i s a mo o nd a , kad a i sa m vj er uj e u s vo j e r i eč i, a
o nd a d o d ad e : - J a sad mo r a m o t ić i, vr a ti t ć u s e o d ma h p o sl ij e p o d n e, d a v a m p r a v i m d r už t vo d o
na v ečer . Sad a sa m d o š la, d a v as sa mo p o gl ed a m i d a va m p r ed a m p i s mo , k o j e j e j u tr o s z a v as st i glo .
- P i s mo ! - uz k li k n u go s p o d j ica - si g ur no o d mo j e Ane i o d . ..
Go sp o d j i ca n e d ovr š i, n e go p ogr ab i p is mo , ko j e jo j je Ru ža p ru ži la, u staj u ći sa kr e v eta i ko j a j u
j e p r ek i n ul a r i eč i ma :
- Da kl e d o vid j e nj a ! Go s p o d j a, k o j a va s j e o va m o d o v e l a, n ala zi s e sad a o vd j e u p o kr aj no j
ve li ko j so b i i d a t ć e va m s ve š to tr eb a te. - Na t o se o p r o s ti še i R už a o d e.
U so b ic i j e b ilo ta ko mr a čno , d a go sp o d j ica n ij e m o gl a č ita ti , p a se b r zo us t ad e i o p r e mi, te iz id j e
u p r ed nj u so b u. O na s u čet ir i mu ž k ar ca i zi šl i va n , a go sp o d j a j e s ta v ila p r ed nj u d o r u ča k. N u
go sp o d j ica nij e i ma la vr e me na d o r u č ko va ti, n e g o se j e ž ur i la p r o či ta ti p is mo . Či tal a j e u seb i:
Dra g a g o sp o d ji ce!
Ne ć ete se s rd i ti, što V a m p i šem , n u n e ću b it i d u g a ča k, p a ćet e m i s ig u rn o o p ro s ti ti. Go sp o d ja
mi je An a r ek la , d a V a m je p isa la o s vemu , š to s e je d o g o d i lo . Da n a s sa m p u šten n a slo b o d u , n u
n a ža lo s t n e mo g u v iš e o sta ti o vd j e, n eg o mo ra m o d ma h o d p u to va t i.
Na ra vn o , d a to sa mo p o seb i, n e b i za me i m a lo n i ka kvo g zn a čen ja , ka d a n e b i b i lo d v iju
čin j en ica , ko j e me ta ko t ežko ti š te. A to je p rvo , š to n e ću b i ti o vd je u B eč u , ka d a se p o vra ti te, d a se
b a re m n a jed a n ča s za g l e d a m u V a š e o č i, d a Va s v i d i m i ču jem , p a ma ka r s a mo jo š jed a n p u t u ž ivo t u .
I d ru g o , š to p o n a lo g u k o ji sa m d o b io p u tu jem n a mj es to , n a ko me ću o st a ti s ig u rn o d u g o v re men a
137
i o d ku d a se k ro z c ie lo t o v rie me n e ću mo ć i ma k n u ti te n e ću ima ti n i ka k ve mo g u ćn o st i d a Va s k r o z
cie lo to v rie me vid im n a b ilo ko j i n a č in .
To su č in jen ic e ko je mi za d a ju b o l, ko ju n i sa m u sta n ju o p i sa ti u o vi m red c ima . A li, d ra g a
g o sp o d j ice , ja sa m n a vik a o za to m lj iva t i sva ku b o l, p a več era s o d la zi m, n o seć i tu b o l u s rd cu , d a s
n jo me ži vi m n eg d je d a l e ko o d V a s, a o n a ć e m i b i ti la ka i sla d ka , a ko o d v re men a d o v re men a b u d e m
mo g a o ču ti, d a st e V i s re tn i i d a b a r em ka d ka d a mi sl it e n a men e. S v e, š to o s im to g a ču v st va i t e b o li
mo g u so b o m p o n ie ti je st jed n a ma la V a ša s li ka , ko ju mi je d a la d o b ra g o sp o d ja An a i n a d a , d a m e
n e ćet e za b o ra v it i t e d a će s e jed n o m, mo žd a p ri je n eg o ja i m i sl im, sv r š iti mo j kr i žn i p u t. A o n d a ,
d a ću Va s o p et v id j eti , g led a t i u V a š e o či i u n j ima n a ć i s reću , ka ko v e sig u rn o n ig d je d ru g d je n a
sv ietu n e ma . Ka d a se p o vra ti te u B eč , n a ć i ć ete k o d g o sp o d je An e jed n u a d re su , p re ko ko je ću mo ć i
d o b iva t i p i s ma , p a a ko me ve ć n i s te za b o ra vi li n a d a m s e, d a ću b a r k a d a ima t i s reću p ro č ita ti
n eko l iko slo va , što ih n a p iš e V a ša b i ela ru ka , a a ko m i d o z vo l it e i a ko Va s b u d e za n ima lo , ja ću V a m
p reko g o sp o d je A n e ja vl ja ti d a sa m ž iv i s r eta n , što mi s li te n a men e.
K. Du l ib i ć
Go sp o d j i ca sp u st i r u k e sa p i s mo m n a kr ilo i za gl ed a s e u ko č e ni m p o gl ed o m u čad j a v u st ie n u
so b e. Lice j o j j e b l ied i lo , a n a nj e mu s e p o k r aj u sa na p o ka za mn o go j ač e i i zr az it ij e o na u ko če n a cr t a,
ko j a j e nj ezi no me l ic u d a va la sl i k u t u ge, a li i s na g e. Sj ed ila j e ta ko d u go , d u go i nij e v id j ela n i č u la,
ka ko j e o na vi so ka že n a u so b u u laz il a i iz laz il a. Raz mi š lj al a j e, n i n e tr ep taj ući o č i ma , a o nd a s e
u st ad e, o d e o p e t u s o b ic u, s j ed e n a kr e v et, p o k r i lic e r u ka ma i sp u s ti g la v u n a j as t u k.
Kad a j e p o sl ij e p o d ne d o šl a Ruž a, naš la j u j e ka k o j o š sj ed i na kr e ve t u. Ruž a sj ed e kr aj nj e, uze
nj ez i n u r u k u u s vo j e r u k e i r eče :
- Go sp o d j a mi j e va n i re k la, d a va s j e p i s mo , ko j e sa m v a m j utr o s o s ta vi la , j ako r azž alo st ilo .
Go sp o d j i ca p o g led a R u ž a d u gi m mi r n i m p o gl ed o m, p r uži j o j p is mo i r e če :
- Mo li m va s, p r o či taj te g a .
R už a uze p i s mo , p r o či ta ga , p o gl ed a u p o d i r eč e: - Z n al a s a m!
- Dr a g a Ružo , - r e če go s p o d j ica - š to mi ko r i s ti v r aća ti se u B e č. P o što ? Z ar z ato , d a id e m o p et
kao i p r ij e s v a ki d a n u o n u p o s lo v ni c u, med j u o ne l j ud e, a k ad a se na več er v r ati m k uć i, d a ne nad j e m,
ne v id i m i n e č uj e m nj e ga. Za što s e j e s ve to d o go d ilo , za što j e mo r ao o tić i?
- P o o d r ed b i - o d go vo r i R už a.
- Ka ko va j e to o d r ed b a?
- Ka ko va? K a ko vo j s e m i s v i p o ko r a va mo b e z u sl o v no i b ez i ka k v a o b z ir a .
- Ra z u mij e m - o d go vo r i go sp o d j ica , ko j a j e d o i st a s h v at ila š to to z nač i, a o nd a up i ta d a lj e: - A
k ud a j e mo r ao o ti ći?
- T o va m ne mo g u r e ći, - o d go vo r i Ru ža i p ogl ed a j e p o gled o m, ko j i je i zr a ža vao s u ć ut i d o d ad e:
- S ve će to j ed a np u t s v r ši ti i o nd a će te s ve z na ti i o nd a će b it i s ve d o b r o i l iep o .
Go sp o d j i ca u st ad e, p o st av i se p r ed R u ž u, me t n u i d r u g u r u k u u nj ez i ne r u ke , p o gled a j o j u o č i
i r eč e:
- R užo , ja sa m sv e d o b ro p r o mi sli la. Mi s li m v eć n eko li ko d a na, a n ar o č ito sa m p r o mi sl il a d a na s,
na ko n š to sa m p r o či ta la p is mo ...
- Š to ste p r o mi s li li? - up ad n e n a g lo R už a, a j ake j o j s e o b r v e s a k u p iš e, k ao d a s u j e te
go sp o d j ič i ne r ieč i z ab r i n ul e.
- S ve sa m p r o mi sl il a, žel i m, ho ć u i mo r a m b i ti i s t o š to st e vi , što j e D u lib i ć, što s te s v i v i - r eče
go sp o d j ica o d l uč n i m g la so m.
R už a u stad e, p o gl ed a j e s vo j i m d ub o k i m p o gl ed o m u o či i up ita t vr d i m g l aso m:
138
- A z n ate l i v i š to s a m j a, š to s mo m i s vi? - S ve zn a m, s ve mi j e j a s no .
- Vj er uj e m, ali si g ur no n e zn ate , k a ko ve s mo mi o b ve ze p r e uz el i n a seb e o ni m ča so m, kad a s mo
p o st al i o no , što j es mo .
- Ne z na m to č no , al i sa m u o vo kr at ko vr ie me v id j ela p o p r il ic i, što s u i ka k o ve s u te o b veze . S ve,
s ve ć u to i j a p r e uze ti n a seb e. Od to g a me ne m o že n it ko o d go v o r it i. Re cit e R u žo , mo g u l i i j a t o
p o st at i, r e ci te, j e sa m l i d o sto j na. J a z na m d a o v i si o v a ma d a l i ć u b it i p r i ml j ena. R ec ite , j er j a ž ud i m ,
d a b ud e m s va ma, d a b u d e m i sto š to i s v i v i i to či m p r ij e, o d ma h .
R už a je gl ed a la u zemlj u , du go je mi s li la, a o nd a j o j sti s n u la ma lo j ače r u ke , p o gl ed a j o j u o č i
i r eč e:
- Veče r a s !
Go sp o d j i či ne o č i z ab lj e s n u še u p o l u mr a k u, r u ke j o j ma lo zad r h ta še, a sr d c e za k u ca na glo i j a ko.
R už a je ma lo iza to ga o tiš la, n u p ovr a ti la se je oko pet sa ti p o slij e p o dn e . Sj ed i le s u u ve li ko j
so b i i r a z go var a le. O ko še st s at i d o š ao j e o naj č o vj e k, ko j i j e p r o šl e ve čer i b io d o šao p o zd r a vi t i
go sp o d j ic u p r ij e ne go j e p o šl a n a p o či n a k. P r ip o v ied ao j e, d a i z Li k e n e ma ni k a k ve vi es ti, j er s u s v e
ve ze pr e k i n ut e. U gr ad u d a je kao ob sad no sta nj e. Či ta v e gr up e s tr a žar a i ža nd ar a p r o la ze p o ul ica ma ,
lj ud i ne s mij u ni k ud a, ni st aj ati u gr up a ma vi še o d d vo j ic e, go st io ne se i m aj u z at var at i već u s ed a m
sa ti na v ečer , a mn o gi , ko j i s u s e o t vo r e no iz la ga li za r ež i m, d a se sa k r i vaj u, b j ež e, i li se na b j e ža nj e
sp r e maj u. P r ip o v ied ao j e d a lj e, ka ko i m j e taj s tr a h b ezr a zlo ža n, j er d a ak cij a u L i ki j o š ne z n a či
ko na č ni u st a na k, j er to nij e ta ko p r ed vid j e no . P r ip o vied ao j e, d a j e u hi će na Do n ner o va s l uža v k a
J an ica p o d s u mnj o m, d a j e o n a p omo g la go sp o d j i ci p o b je ć i, d a j e E d mu n d Gr e i f, p o z na ti b o g at aš i
že ns k ar , nad j e n u b li zi n i B o ta ni č ko g vr ta i zb o d e n no ž e vi ma i d a j e p r e vez e n u b o l ni c u, n u d a j e ma l o
nad e, d a će o s tat i na ži v o tu ...
O ko s ed a m sat i na v ečer d o šao j e j ed a n ml ad i ć i d o ni o R u ži j ed no p i sa mc e . R už a ga j e p r o či ta la
ne ko li ko p uta u seb i, a o nd a j e p o gl ed al a go sp o d j icu z na čaj n i m p o g led o m i r e kla j o j b aš k ao p r ij e:
- Veče r a s !
Kad a j e o ti šao o naj čo vj ek, ko j i j e p r ip o v ied ao n o vo st i, r eče R u ža:
- Dr a ga go sp o d j ic e, kad a sa m p o s lij e p o d ne b il a o ti š la, p r io b ći la sa m na š i ma va š u ž elj u. U
p is mu , ko j e sa m ma lo p r ij e d o b i la, j a v lj aj u mi , d a j e r ie š e no i d a ć ete b iti p r i mlj e ni. No ć a s će t e
p ut o vat i, a p r ij e p o laz k a b it ćet e p r i mlj e ni .
- H val a va m. R užo ! I k a d a o d p u t uj e m, u vj er e na sa m, d a s e ip a k s va ma ne ć u n i kad a r az s tat i i
d a će mo za u v ie k b it i p r av e se str e.
- Ho će mo - r e če R už a sa za no s no m i p r i mi nj ez i ne r u ke.
O ko d e se t sat i u n id j e o p et o naj ml ad i ć i r eč e R u ži:
- R užo , če k aj u v as.
R už a u stad e i r eč e go sp o d j ici:
- I d e mo !
Ob ad vi e iz ad j o še i p o d j o še z a ml ad ić i ma . P r o d j o š e kr o z j ed a n t ie s ni n iz ki ho d n i k, a o nd a ml ad ić
o tv o r i jed n a vr ata i pus ti d a p ro d j u kr o z nj i h. Nad j o še se u jed no j so b i bez i jed no g p ro zo r a, ta mn i h
st ie na i ni z ko g s tr o p a . N a kr aj u j e so b e b io s to l, p o kr i ve n c r ni m s u k n o m. N a s to l u s u go r il e d v ie
s vi eće, ko j e s u svo j i m d rht a vi m s v i et lo m s lab o ra zs v iet lj i va le so b u. Med j u nj i ma je staj a lo p ro p el o ,
a p red nj i me se je blj es k ao d u g i b o d ež , p o lo ž e n u na kr s t p re ko jed no ga v el iko g a sa mo kr e s a. Iza s to la
s u s taj al a tr i čo vj e ka, s va tr o j i ca vi so k i, j ak i lj ud i, b li ed o ga i o zb il j no ga l ica. R už a p o ved e
139
go sp o d j ic u n ap r ied i u s ta vi še s e p r ed s to lo m. G o sp o d j i ci j e sr d ce k u c alo , a k o lj e na s u j o j m a lo
p o d r h ta va la. O n a d vo j ic a lj ud i, š to s u sa s tr a n e s j ed ila, g led a la s u u t a mn o su k n o sto la, a tr eć i, o n aj
što j e s t aj ao m ed j u n j i ma , gl ed ao j e u nj u . Ne ko j e vr ie me š u tio , a o n d a r eče d ub o ki m z v uč ni m
gl a so m:
- Na ša n a m j e se str a R už a r ek la v a š u že lj u . Znad e m o za va š če lič n i k ar a kt er , p le me n i to i p o š te no
sr d c e, t e za va š u lj ub a v za na š u s ve t u st var . Ali p r ij e ne go p r i mi te n a s v o j a r a me na t er et, k o j i m i
no si mo , j o š va s j ed a np u t up o zo r uj e m, d a o d o no g a ča sa, kad a p o lo ži te p r i se g u, n e p r ip ad at e vi še ni ti
seb i sa mo j ni ti ko me d r u go me , n ego sa mo o no j vr ho v no j v la st i, ko j a r a v n a i go sp o d ar i s n ama svi m a,
ko j a o d l uč uj e o na še m ž i vo t u i o na šo j s mr ti i ko j o j se tr eb a za u v ie k b ez u vj et no p oko r a v at i u s ve m u,
što o n a na lo ž i. - Z at i m n ad o v eže s v eča n i m g la so m:
- P i ta m v a s jo š j ed a np u t , j est e li do b r o pr o mi sl il i i mo že te li se na to ob ve zat i?
- P r o mi sl ila s a m i mo g u s e o b ve zat i - o d go vo r i g o sp o d j ica r az go v ie t n o i s i g ur ni m g l aso m,
gl ed aj ući r a v no u o či čo vj e k u, ko j i j e p it a nj e s ta vio .
- Do b r o , o nd a st a vi te r u k u n a o vo o r u žj e i go vo r ite za mn o m - r eče t aj č o vj e k i p o č e go vo r i ti
o b r azac p r i se g e.
Go sp o d j i ca p ri st up i ko r a k b liže, p og led a u sv ie tl i b o d ež i c ie v sa mo kr es a, ko j a je bi la okr e n u ta
b aš p r e ma nj o j , te p o lo ž i n a nj i h r u k u. Osj e ti hl ad no ć u že lj eza, ko j a j o j p r o str uj i c ie li m tie lo m, a
r u ka j o j ma lo z ad r hta . O nd a p o d iž e o č i, up r a v i i h u čo vj ek a, sl u š aj uć i št o go vo r i.
-
Za kl i nj e m s e B o go m s ve mo g uć i m.. ., - go vo r io j e d ub o k i gl as .
- Za kl i nj e m s e B o go m s ve mo g uć i m.. ., - o p eto va la j e go sp o d j ica z a nj i m s i g ur n i m gl as o m.
- Da ć u s e b o r i ti u us ta š k i m r ed o vi ma ...
- Da ć u s e b o r iti u u sta š k i m r ed o v i ma. .., o p e t j e p o na v lj ala go sp o d j i ca.
- Za u z p o s ta v u s lo b o d ne i ne za v is n e d r ž a ve hr v at s ke, d a ć u s e p o ko r a va ti s v i m n alo z i ma
P o gl a v ni ka. ..
- Da ć u č u va ti s va k u p o vj er e n u mi t aj n u.. .
- Da ć u iz vr š it i b ez u vj e t n o i p o d c ie n u v la st ito g a ži vo t a s ve na lo ge. ..
Go sp o d j i ca je go vo r i la i d alj e si g ur ni m gl aso m, a sl ab o sv ie tlo u p alj e ni h s vi eća , š to j e d o p ir alo
o d o zd o sa sto l a, d r ht alo je n a nj e zi no m bl ied o m l ic u i lo mi lo se na o no j z ago n et no j cr t i kr aj ust ij u ,
ko j a s u se p r i iz go v ar a nj u te ž ki h r i eč i o t var a la o d mj er e no i j ač e ne go ko d o b ič no g go vo r a . D ub o ki
gl a s j e go vo r io d alj e, a go sp o d j ica j e za nj i m o p eto va la:
- I a ko se o gr ie ši m o o v u p r is e g u, i ma me p o p r o p is i ma. .. st ići kaz n a s mr t i.
- T ako mi B o g p o mo gao , A me n ! - o d z vo ni d ub o ki g la s čo vj e ka .
- T ako mi Bo g po mo gao , A me n ! - r az lie že s e za nj i m nj ez i n z vo n ka st i g la s, a o či j o j s e sp u st iš e
na R azp e to ga.
- Ame n ! - o d j e k n uš e ma l o o t e g n ut i g l a so v i o n e d vo j ic e, š to s u s taj al i s d e s ne i l i e ve str a ne
čo vj e ka , ko j i j e p r ed go sp o d j ico m p r i se g u go vo r io , o č i i m se p o d i go še i sad a p r vi p ut p o g led aš e
go sp o d j ic u. Z a vl ad a d u b o ka t i š i na, u k o j o j n ij e ču la n i šta d o l i ud ar a nj a s vo g a b i la, i d ub o ko g a
d ih a nj a R uže , ko j a j e s t aj ala iza nj e i go to vo ne čuj no p uc k eta nj e go r ući h s vi eća .
T iši na p o tr aj a n e ko l i ko čas a ka, a o nd a se o p et z ač u d ub o ki
gl a s:
- Od o vo ga st e č as a na ša p r av a se str a, ko j u će mo o d sad a s vi z vat i s e str a T ug a.
140
Zat i m j o j p r uži p r e ko s vi eća i o r užj a r u k u, ko j u T u ga p r i h va ti i o sj e ti, d a j o j cieli m tie lo m
p r o str uj i n e ki ml az , ko j i j o j učvr s ti i o j ača no ge, ko j e s u s v e d o to ga ča s a p o d r h ta v ale . I o s ta la j o j
d vo j ic a p r uži š e r u ke, a o nd a ko r a k ne R uža n ap r ied , uz e o b i m r u ka ma nj ezi n u g la v u i p o lj ub i j e u
čelo .
Mlad ić što i h j e u t u so b u u veo , s taj ao j e kr o z to cie lo vr i e me ko d vr ata . Kad a j e p r is e ga b ila
d o vr še n a, iz id j e iz so b e i o d ma h se p o vr at i s a čet vo r ico m, ko j i o st ad o še staj a ti na u laz u. O na j
čo vj e k, š to j e s taj ao u sr ed i ni iz a s to l a, d o ma h n u i m r u ko m i o ni p r i st up iš e b liž e, a d ub o k i gl a s r eč e :
- P r ed aj e m v a m s es tr u T ug u, d a j e no ć as p o ve d ete so b o m i d a j e, k ad a st i g net e s o n u str a n u
gr a n ic e, i zr uč ite Kr e n u . Ne ka v a m se str a T u ga b u d e k ao s ve t i nj a, ko j u va m po vj er a va m, da je sp a s ite
i s ta v it e u s lo b o d u i p o d cie n u v la s ti ti h ž i vo ta.
- Ho će mo ! - o d go vo r iš e slo ž no s va č et vo r ica .
- Se str o Tu go , - n as ta v i dub o k i g la s - p o d j ite sr e t n o , p r ati t će v as B o g, d u h sto ti n a i s to t i na na š i h
mu č e ni k a te o v a b r ać a, u ko j u s e p o uzd aj te , j er će va s b r a n it i i s vo j i m ži vo t i ma. Kad a d o d j ete u
ino ze ms t v o , d o b i t ć et e d alj nj e o d r ed b e.
- H va la, - o d go vo r i p oti h o go sp o d j ic a, a Ru ža je u ze izp o d ru ke i iz ved e iz so b e. O na je ko r ac ala
uz nj u č vr sti m ko r a ko m i gl ed al a nap r ied p o g led o m, iz ko ga se j e mo glo r azab r at i, d a gl ed a, a d a
ni š ta n e vid i. I šl a j e kao u o ma gl ic i.
Op et p r o d j o še u z k i m i n i z ki m h o d n i ko m i u nid j o še na tr a g u v el i k u so b u . U so b i s u sj ed il i na
kl u p i kr up a n s elj a k, d o s ta s ied e ko se i b r ko va, t e j ed na s e lj a n ka, p o iz gl ed u j o š n eš to st ar ij a o d
se lj ak a, a o b o j e u na r o d ni m še st i nča n s k i m no š nj a ma. Se lj a n ka o d ma h p o če r a z mo t at i ve li k i b i el i
s vež a nj , š to j e b io n a s to lu kr aj nj e i iz nj e ga vad iti ko ma d e ž e ns ko g se lj a čko g o d ie la, ka k a v j e i n a
nj o j b ilo . R u ža p r i ved e T ug u s elj a k u i s elj a k i nj i i r e če:
- T ug a, o vi s u t vo j i o t ac i ma ti . Do šl i s u p o t eb e, o b uć i ć e te , i no ća s će š p o ći s nj i ma. Se lj a ki nj a
j e p o gl ed al a ma ter i n s k i m p o gl ed o m u go sp o d j i c u i o b ad vo j e jo j p ruž iš e ru k u, a ond a selj a ki nj a up ita :
- Ho će l i se T u g a o d ma h o b u ći?
- Od ma h - o d go vo r i Ruž a - j er ć et e s ko r o p o ć i. - Selj a k i nj a uz e Tu g u za ru k u i od ved e je u on u
ma l u so b i c u, d a j e o b uč e, a R už a sj ed e na k l up u p o kr aj s tar o ga s elj a ka i r eče :
- Ka ko s te I mb r o ? N i sa m v as već d u go vid j el a. Kad a s te d o b il i o b a v ie st ?
- J u tr o s - o d go vo r i st ar i se lj ak . - M alo je bilo pr e kr a t ko vr ie me, n u ip a k sa m do sp io ja vi ti da lj e,
d a p r ir ed e s ve p o tr eb no . S utr a ć e mo mo ći v eć d al j e n a p ut , a u Slo ve n ij i u B r ez ica ma ć e č e kat i o n e
že ne. J e l i t a mo p o sla no s ve š to tr eb a?
- J e s t, s ve j e o d p r e mlj e n o - o d go vo r i R už a.
R už a j e r az go v ar a la d u go s a se lj a ko m. I z so b ice s e j e č uo o d vr e me na d o vr e me n a g la s
go sp o d j ice , ko j a j e na s t ar u s elj a k i nj u s ta vlj a la n ek a p i ta nj a, i o d go vo r i s elj a ki nj e, ko j a j o j j e o čit o
tu mač il a, ka ko s e o b la č e p o j ed in i ko mad i r ub lj a i o p r a ve, ko j e go sp o d j i ca j o š d o tad a n ij e n i ka d a
i mal a u r u k a ma.
Na ko n či ta vo g p o la s at a i zid j e iz so b i ce s elj a k i nj a, a za nj o m vi so k a i vi t ka p o j ava ml ad e seo s ke
d j evo j k e, ko j a j e u se lj ačko j b ie lo j o p r a v i iz g led ala kao kip o d š ećer a sa cr v e ni m pr sl u ko m i ta mn o
cr v e ni m iz šar a ni m r ub c e m na g la v i, iz ko j e ga j e vi r i lo li ep o r uži ča sto li c e. R u ža j e p o g led a, ki mn u
zad o vo lj no gl a vo m i r eč e:
- Do b r o j e, b a š si kr as n a se lj ak i nj a, - a o dma h zat i m d o d ad e : - A sad a, d ra ga se s tr o Tu go , p o d ji
s B o go m! B ud i hr ab r a, s to b o m s u B o g i H r v at i ! Za gr li še s e, m l ad a s e lj ak i nj a n a slo n i g la v u n a
R už i no r a me i o s ta d u go u nj ez i no m za gr lj aj u.
141
O ko j ed a nae st sa ti p o j a v iš e s e, d o la zeć i sa d r ve n ih s tep e n ica , š to iz la ze i z T kal čić e ve ul ic e u
ul ic u P a v la R ad i ća u b li zi ni ka me ni ti h Vr at a d v a čo vj e ka, te za kr e n uš e u l ico m d e s no . Ma lo iz a nj i h
o d o še j ed a n s elj a k i d vi e se lj ak i nj e, a o nd a j o š d v a mlad ića i z a ma k n u še u o b lač n u i t a mn u no ć p r e m a
Zv iezd i i da lj e pr e ma Še st i na ma .
142
XX.
Tuga j e st up a la s a s elj a ko m i s e lj ak i nj o m o d va žno i d u g i m ko r a ko m. U ho d u j e na sto j a la
o p o na ša ti star u selj a k i nj u. Č ud no se j e ć ut il a u s vo j o j no vo j o p r a vi, a n a p o se j o j j e b ilo n eo b i č n o
ho d a ti u ma l i m se lj ač k i m o p a nc i ma b ez p e ta, u ko j i ma se j e s va ki ča s na mo kr o j ul ici skl iza la. K iš a
j e p r es tal a p ad at i, n u b il o j e j o š u vie k o b la č no . Či m s u d alj e o d mi ca li , r az s vj et a j e b i v ala s v e slab ij a.
Kad a s u s ti g li n a r a z kr š ć e J ur j e v s ke i Ml i nar s ke c es te, b ilo j e go to vo ta mn o , j er s u r az s vj et n e ža r ul j e
tu na p er i f er ij i gr a d a p o st a vlj e ne t a ko r azd ale ko , d a se t e k sp as i fo r ma i d a se b a š ne mo ž e r eć i, d a
gr ad s k a up r a va s v o j i m gr ad j a n i ma s a p er i fer ij e n e d a n i št a, k a ko to u v ie k t vr d e v o d j e r az ni h
d ep u tac ij a, što go to vo sva k i tj ed a n p r ed vo d e n a gr ad s ko p o g la var s t vo gr up i ce lj ud i, d a go sp o d u o d
gr ad s k e up r a ve p o d sj e te , d a i o n i p lać aj u d aće i na me t e.
Kad s u p r o š li r a z kr šće, z au s ta vi še se. N a r ub u ce st e st aj ala s u d va vo l ić a, up r e g n ut a u d u gač k a
se lj ač ka ko l a, na ko j i ma s u b i li na to var e ni ve li k i s vež nj i r ub lj a, ka ko ga š es ti n s ki se lj aci po b ir u po
gr ad j a n s ki m k uća ma i v o ze u Še st i ne p r alj a ma , ko j e ga p er u, d a ga o nd a o p et na ko n ne ko l i ko d a na
o d ve z u na tr a g u gr ad i r azd ie le s vo j i m mu š ter ij a ma . S v i h t r o j e p r id j o še ko l i ma , a s e lj a k p r ij e t o ga
j o š do b r o po gled a na s ve str a ne, da li tko n e id e. Selj a ki nj a p o diže n e ko l i k o ve li k i h s vež a nj a i me t n u
ih na d r u ge t a ko d a j e n a sr ed i n i ko la o s ta la med j u o s ta li m s v ež nj i ma d o šl a ve li ka r up a , a o nd a r e č e
p o ti ho T u g i:
- I d ite u n utr a .
T ug a s e u zp e na ko la kao vj e ver ica, slo ži se me d j u svež nj e, a s tar a se lj a ki nj a p o me ta na nju o n e
o st ale s v ež nj e, što i h je bila iz v ad i la. O nd a se lj ak i selj a ki nj a o bid j o še oko ko l a, d o b ro p og led a š e sa
s vi h str a na med j u sv ež nj e i kad a se uvj er i še, da s e Tug u n i ka ko ne vid i, sj ed e star a se lj ak i nj a otr a g a
na k o la, a s e l j a k p r id j e k vo lo vi ma i p o tj er a i h na p r ied n iz M l i nar s k u c es t u.
Za ko j i h d e set mi n u ta sp u st il i s u se na ve li ko kr iž anj e, ko j e se nazi v a Zviezda, p r ed j o še p re ko nj e
i zad j o š e na Š e sti n s k u ces t u. Vo li ći s u i š li p o l ag a ni m i l ie ni m ko r a ko m, a s tar i s elj a k uz nj i h.
Ra z go var ao j e g la s no s a s t ar o m s e lj ak i nj o m, ko j a j e s j ed il a o tr a ga na ko li ma, o na ko ka k o
r az go var aj u lj ud i, n a ko n š to s u p o g led a li ma lo d ub lj e ča š i u d no , a o d vr e me na d o vr e me n a go vo r io
j e ne što i volo v i ma , kao da i s nji ma r az go vo r a . Nu kraj s v e ga to g a gl ed a o je bud ni m oko m nap r ie d
i na s ve str a ne. N a ko n k o j ih s to ko r a ka , na k o n š t o s u izi š li na Še st i ns k u ces t u o p az i, ka ko d e set a k
ko r a k a p r ed nj i m s to j i p e t - še s t o b o r u ža n i h ža n d ar a i s tr a žar a. N u i na lie vo na nj i vi izp o d ce s t e
s vj et l uca li s u s e na p u š k a ma na ta k n u ti b o d eži .
- H m, h m - p r o mr mlj a st ar i se lj a k i p o mi s li u seb i: o b ko lil i s u ci el i gr ad , a o n d a p o če j o š g la s nij e
r az go var a ti s a s ta r o m s elj a ki nj o m. K ad a s u s e p o s ve p r i ma k li ža nd a r i ma , p r id j e j ed a n o d nj i h k
vo l o vi ma , d o k s u d r u g i o st al i s to j e ć i na sr ed ce s te. Ža nd ar za vi r i se lj a k u u li ce i up i ta :
lj ud i ,
St ar i, k ud a i d e š?
I d e m v S i sa k - o d go vo r i selj a k o tr e si to .
U ka ko v i Si s a k, star a b ud a lo , o v ud a s e id e u Še st i ne, a ne u Sis a k - r e če ža nd ar i n as mij a s e.
P a k aj o nd a p i ta te, k ad zn at e, d a s e o v ud a i d e v Š e st i ne - r eč e selj a k i za us ta v i vo lo v e.
A g d j e s i b io ? - up it a ž and ar .
Ko d va še g a ko ma n d a nt a na več er i - o d go vo r i s elj a k i n as mij a s e o na ko , ka ko s e s mij u p ij a n i
ka d a s e s ki me š a l e.
Ža nd ar se ta ko d j er o p et na s mij a i r eče :
- B io si t i ko d vr a g a n a več er i, gd j e s i se i ta k o nap io . N u s vej ed no št o s i p ij a n, j a ć u teb i
k u nd a ko m po r a v na ti led j a. Zar ti ne zn aš , da sa m j a žand ar i da sa m ja dr ž av n a vla s t, s ko j o m se n e
s mij e š a li ti?
143
- N e ša li m se j a s va ma , - r eč e s elj a k - n e go se s va ma š ale o n i, ko j i su v as p o s lal i, d a t u na ki š i
sto j i te za b ad a va. T u v a m n a ce s ti n e ma l o p o va, za što i h n e i d e te v š u mi is k at i?
Ža nd ar n e š to o p so va, a s tar a s e lj a ki nj a v i k n u i za ko la:
- I d i, st ar i p ij a ni v r až e, što s to j iš , kad b ur no k uć i d o š li !
- Š ut i, s tar a, vi d iš d a s e l ep o r a z go var a m s go sp o no m - o d go vo r i s e lj a k i m a lo s e z az ib a.
- Aj d e , aj d e, p ij a na ma r v o , p r o laz i, vid i š, d a t i se b ab i ž ur i k ući - r eče ža n d ar , a o nd a se o kr e n u
k ko li ma k st ar o j se lj a ki nj i, p a r e če:
- Ne b o j s e, s tar a , ne će mo mi teb e u st a vi ti. D a si ml ad j a, aj d e de, al i o va ko ne ka t e vr a g no si
s k up a s t vo j i m p ij a n i m m u ž e m.
Selj a k vi k n u na vo lo v e i o ni p o d j o še. Ža nd ar d o b r o p o gled a u ko l a, a o n d a kao d a s e j e ne što
d o sj et io , vi k n u za s e lj a k o m.
- Če k aj st ar a p ij a nd ur o ! Š to vo zi š u ko l i ma?
Selj a k u s ta v i vo lo v e i p r id j e k ža nd ar u i ko l i ma t e r eć e:
- P o gl ed aj te, pa bud e te v i d eli k aj vo zi m. - Ne ša li se, ne go go vo r i što vo zi š - izd er a se ža nd ar .
- E m vid ite, d a voz i mo za maza no r ub lj e na p r a nj e - d o v i k n u sa ko l a st ar a s elj a ki nj a - k aj za no vet a te !
Ža nd ar s kid e p u š k u sa r a me n i ma i p o če b o d e žo m b o st i u s ve ž nj e r ub lj a na ko li ma . N a ko n sto j e
p r o b o n e ko l i ko s vež a nj a, met n u o p et p u š k u n a ra me i izd e r a se.
- P r o laz i, m a r vo !
- H va la lep a n a č as ti - r eče st ar i s elj a k, v i k n u o p et na vo lo ve i o d o še d a lj e ce sto m.
Kad a s u d o b r o p o o d ma k li, p r id j e selj a k, k zad nj e m kr aj u ko l a i r eče :
- K r v mi se j e b il a s led i la u ži la ma , kad a j e o naj lo p o v ža nd ar s ki p o č eo b o s t i b o d ežo m u s vež nj e.
- Sa mo d a i h ne sa s ta ne mo j o š d a lj e na p u t u, r e če selj a k i nj a.
- Ne ma vi še po g ib e lj i - r eče se lj ak . - O ni se p o n o ći ne u s ud e ić i p o c e sta ma iz v a n gr ad a, ne go
se d r že sa mo t u o ko g r a d a.
Vo l ići s u p o la g a no o d mi cal i, se lj ak i se lj a ki nj a s u š utj e li, a k iš a j e o p e t p o čela p ad a ti.
Kad a su s ti g li u Š es ti n e, s kr e n u še ko l a u d vo r i šte jed ne seo s ke k uće . Ni gd j e se nij e č u lo n i ži v e
d u še. S elj a k i se lj a ki nj a p o s kid aš e sa ko la s vež nj e i u ne so š e i h u j ed n u kl i et, a o nd a o t vo r i še k u ć n a
vr a ta. T u ga s ko č i iz ko l a i izč ez n u u k u ći.
Sl ied e će ga j e j u tr a već r ano o t i šla ml ad a s eo s k a d j e vo j ka i z Še st i na s a s t ar o m s elj a k i nj o m
p o d no žj e m Za gr eb ač k e go r e p r e ma z ap ad u. Ve ć k as no u no ć i st i go še u Zap r e š ić, gd j e zad j o š e i
p r eno ći še u j ed no j s elj a čko j k uć i. S u tr ad a n j e iz k u će iz iš la sa j ed no m d r u go m s tar o m s elj a k i nj o m
j ed na mlad a d j e vo j k a u o p rav i, k ako v u no se seo s ke d j e vo j ke iz o ko li ce P uš će B i str e t e o d o še d a lj e
na zap ad , a na ve čer s u st ig le u Slo v e nij u, gd j e j e o p et d o b i la slo v e ns k u se l j ačk u o p r a v u i o t i šl a d alj e
vl a ko m s j ed no m t r ećo m že no m. N a j ed no j že lj ez ni č ko j p o s taj i, d e se ta k k ilo me tar a p r ij e a u st r ij s k e
gr a n ic e, i zid j o š e i z vl a k a i o d o še d alj e p j e ši ce.
Veče r nj e se j e s u nc e sp u št alo z a vi so ke vr h u n ce kar a va n s ki h Alp i, ko so b acalo zr a ke n a p eć i ne
i o b r o n k e go r e. Kr o z ni z k u i ml ad u b o r o v u š u mu iš la s u če tir i ml ad ić a i j e d na d j e vo j ka, uzp i nj u ći s e
p o la ga no i t ež ko p o b o r o vi m i g lic a ma, ko j i ma j e p o d d r ve će m p o s u ta z e m lj a. N is u i šl i p o ni ka k vo j
st azi , ne go i z med j u stab ala, k ud a j o š n ij e p r o šl a lj ud s ka no g a, o d kad a j e ta š u ma nar as la. Či m s u se
d alj e p e nj al i, p r i mic al i su se sve viš e r ub u šu me, gdj e su s e kro z gr a nj e v e ć p o k azi v al i ma li ko ma d i ći
144
neb a i b ie le st ie ne kr š a, ko j i se j e iza šu me na st a vlj ao . P r ij e ne go su i zi š l i iz šu me , ust a vi še se sv i h
p eter o . S taj al i s u ne ko v r ie me , kao d a p r i sl u š k uj u, n e č uj e l i se o d k ud a ko j i g la s i li k a k vi ko r ac i.
Ni št a s e n ij e č ulo . J ed a n o d t nj i h d a d e r u ka ma zn a k, d a se s k up e b o lj e u hr p u, a o nd a p o s v e t i h o
p r o šap ta:
- Do vle j e iš lo d o b r o , n u s ad a p r es taj e š u ma . P r ed na ma s to j i j ed na č is ti n a, p r e ko k o j e mo r a mo
p r ieć i u d ulj i n i o d p o p r i lic i d vi e s to t i ne me t ar a, d o k z a kr e ne mo z a p eći n e. Na to j s e či s ti n i nal az e
čes to p o gr a n ičar i, a a ko b aš i n i s u t u, mo g u na s v id j eti iz d a le ka i p u ca ti p o na ma . U mr a k u b i b i l o
la k še p r ieć i p r e ko t e č i st in e, n u iz a nj e d o laz i j ed na p o gib e lj n a g ud ur a , kr o z ko j u j e te ž ko p r o ć i i p o
d an u , a p o mr a k u ne b i s m o mo gl i n i ka ko p r e ko nj e p r i eći , p a j e mo r a mo p r e va li ti j o š p o d a n u. P o s lij e
te g ud ur e i ma mo p o p r i lic i č et ir i d o p e t sto ko r ak a z a klo nj e ne s ta ze, g d j e j e ma nj a p o gi b elj o d
p o gr a n ič ar a, a o nd a d o la zi j o š j ed na hr id , zad nj a o p as no st , p r e ko ko j e mo r a mo p r ie ći. Mo r a mo d a k l e
ići o d ma h d alj e. Kad a sa d izid j e mo i z š u me, mo r a mo l eć i n a ze mlj u i p la zi t i p o tr b u š ke s ve d o t le, d o k
j a ne d ad e m z na k, a o nd a tr eb a u sta ti i n a glo p r e tr ča ti p r e ko č i st i ne. J a ć u p laz it i ne ko li ko ko r a k a
p r ed va ma , a z na k ć u d a ti, k ad a se o s vj ed o č i m d a n e ma p o g r a ni čar a .
S vi s u s l u ša li mi r no , s a mo j e dj e vo j ka tež ko d i s ala. B ila j e t ež ko iz mo r e na do sad ašj i m p u to m,
te se j e j ed va d r ž al a na no ga ma . O naj mlad ić, š t o j e šap t ao , p o g led a u n j ezi no u mo r no i o d z no j a
vl až no li ce, p a p r o šap t a o p et:
- J e s te l i j a ko u mo r n i? Mo že te l i n ap r ied ?
- Mo g u - o d vr a ti d j e vo j ka - s ad a, k ad a i ma m o p et n a seb i s vo j u o p r a v u i o ve š p o r t s ke ci p ele ,
ho d a m mn o go l a k še.
- Ho će te li , d a se j o š o d mo r i mo , il i d a o d ma h id e mo d alj e? - up i ta o p et o naj ml ad i ć.
- Mo že mo ić i o d ma h - p r o šap ta ona .
- Uo s talo m, j o š će te s e m alo o d mo r i ti, d o k b ud e m o leža li va n i n a či s ti n i. P uz a nj e id e vr lo sp o r o
i o p rez no . A s ad a aj d e m o d alj e - za vr ši o p et o n a j ml ad ić .
Kr e n u še d alj e i z a č a s s u b il i na r ub u š u me . S vi p o le go še n a tr b u h e i p o č e še p o la g a no , po la ga no
p uz at i. T r aj alo j e to b liz u p o l a sa ta. Dj evo j ka j e o sj eća la b o l i u d la no v i m a i u l a kt i ma, j er j u j e s v ak i
čas ne š to iz tr a ve ub o lo , a ž u lj al i s u j e na ko lj en i ma i n a la k to vi ma o št r i k a me nč ići to l i ko , d a s u j o j
o d b o li s va k i č a s na vi r al e s u ze na o či .
Na ko n p o p r il ic i p o la sa t a d ad e o n aj p r v i mlad ić r u ko m z n a k i malo p si k n u . S vi na g lo u s tad o še
i p o j ur i še p o g ur e n i nap r ied . D vo j ica mlad ić a, ko j i s u b il i s l ie ve i s d e s n e s tr a ne d j evo j ke, p r i mi š e
j e sv a ki za jed n u ru k u iz nad la kt a i p ov u ko š e j e n ap r ied med j u so b o m, d a je jed va d o sp j el a d o ti ca t i
no ga ma z e mlj u. J ur i li s u g led aj uć i sa mo p r ed seb e, j er i m n a to me mj e st u , ako i h o p aze p o g r a ni čar i,
ne k o r i st i vi š e ni k a k vi o p r ez, ne go tr eb a što p r ij e u ma k n ut i sa či st i ne i u klo n it i se za p eći n e.
P r etr ča li s u. Nij e se n i k o ga č ulo n i vid j e lo , sa m o j e s d e s ne s tr a ne d o laz io kr up ni la ve ž j ed no g
p sa, ko j i j e laj ao si g ur no p o kr aj s tr a žar ni ce, ko j a j e b ila ud a lj en a o d t ud a k o j ih čet ir i sto ti ne ko r a k a .
Kad a s u b i li n a kr aj u či st in e, u ka za se p r ed nj i ma kr up n a s tie n a i z a ča s s ko či še i za nj e s v i p e ter o
u j ed no j gr up i i s v i s e b a ci še u i s ti č as n a ze mlj u. Ne ko l i ko s u ča sa k a le ža l i n a ze mlj i b e z r i eči . N ij e
se č u lo n i šta ne go nj i ho vo t ež ko d i ha nj e i ve ć s lab ij i l a vež p sa. L eža li s u s v i s ti s n ut i u hr p i ka o
k u n ići u g nie zd u. O nd a p o d iže g la v u i st i o naj m lad i ć i p r o š ap ta :
- Do b r o j e b i lo . A sad a m o r a mo o d ma h d alj e, d a p r ed j e mo p re ko g ud ur e p r ij e n e go se s mr k n e.
Di go še s e i p o d j o še o p r ez no p u te lj ko m, z a klo nj en i s d e s ne s tr a n e v iso k i m st ie n a ma, d o k j e s
lie v e s tr a n e b io d ub o k i p o no r . Što s u iš li d alj e, st aza j e b i v al a s v e uža, a rub i m j e p o no r a b io s v e
b liž i no ga ma . I š li s u u za sto p ce j ed ni za d r u gi ma , d vo j i ca ml ad ića n ap r i ed , a d vo j ic a o tr a ga, d o či m
j e d j evo j k a b i la u sr ed i n i. O n aj . š to j e b io p red n j o m, ma lo o kr e n u n a tr a g g la v u i p ro šap t a:
- N e mo j te gl ed a ti na l ie vo , ne go sa mo pr ed seb e . St up a li s u po l a ga no i o p r ez no dalj e. Ra z ma k
iz med j u hr id i i p o no r a, ko j i j e sa či nj a vao s taz u, p o st ao j e t a ko uz a k, d a s u se d es n i m r a me ni ma
d o tic al i s t ie ne.
145
- J o š s amo ma lo - p r o šap ta on aj , što je išao pr ed d j evo j ko m, a ma lo se zat i m s vi u sta v i še. Staz a
se j e b i la ta ko s u zi la, d a se n ij e v iš e mo g lo n a nj u s tat i, ne go j e tr eb alo p r es ko č it i za j ed a n d u ga č k i
ko r a k p r e ko p o no r a, ko j i j e p r o p ad ao o ko mi to d o lj e v i š e o d s to t i n u me t ar a . O n aj p r ed d j evo j ko m
šap n u o p et :
- O st a ni te s taj at i. K ad a j a p r e s ko č i m i nat r a g s e o kr e n e m s ko či te za mn o m , a j a ć u va s na d r u go j
str a ni d o če ka ti i p r i h va t iti .
- Do b r o - o d go vo r i d j e v o j ka d r šć uć i m šap to m. Naj p r ij e j e p r e s ko č io o n aj p r v i, a o nd a z a nj i m
o naj š to je bio p red d je vo j ko m. O na p ogled a za nj i m i ond a te k o p az i p red k ak v i m s e p ono r o m n a laz i .
Malo se za nj i ha, k ao d a će s e sr u š it i u p o no r , a o nd a se tr ž e, uči n i s l ie vo m no go m kr ata k ko r a k,
o d s ko č i i za tr e n o ka se nad j e n a d r u go j s tr a n i p o no r a u r u ka ma d vo j i c e ml ad i ća. Op et se ma l o
za nj i ha, za ko r ač i j o š d v a ko r a k a n ap r i ed i sp u st i s e n a ze mlj u. No g e s u j o j ta ko d r ht ale, d a se nij e
vi š e mo gl a na nj i ma d r ž ati. O st al a s u d vo j ica p r es ko č il a p o no r o d ma h za nj i ma .
- Ne mo že te d a lj e? - p r o šap ta onaj pr v i ml ad i ć i sa g ne s e nad d j e vo j k u.
- Od ma h, s a mo d a s e ma lo o p o ra v i m - o d vr at i d j evo j ka i p r it is n u d la no v e o b ij u r u k u na
slj ep o č ic e, ma lo i h p r o tr lj a, a o nd a d o d ad e :
- E v o , mo ž e mo i ći d alj e - i h tj ed e u s ta ti.
O naj j o j ml ad ić p o lo ž i r u k u n a r a me , z ad r ži j e d a n e u st a ne i p r o šap t a:
- Sad a , i ma mo vr e me n a p o či n ut i, j er s mo p r o š li o naj p o no r , p r e ko ko ga p o mr a k u ne b i n i ka ko
mo g li p r o ći - i sj ed e kr a j nj e. Sj ed o še i o st al i. S j ed ili s u ko j i h d e set ča s ak a, a o nd a p r o šap ta o na j
p r v i:
- Ho će mo l i?
-I d e mo - o d vr ati d j evo j k a.
Us tad o še i p o d j o še d alj e . Op et s u s e p e nj al i p o k a me ni to m t l u, a p o d no g a ma i m se j e s k li zio
šlj u na k. I š li s u ko j i h p et sto ti n a ko r a k a, a o nd a s e u s ta v iš e.
- Sad a d o la zi g la v no i z a d nj e - p r o šap ta p r v i. -T r eb a p r i eći o v u hr id , ko j a j e p r ed na ma . K ad a
p r eko nj e p r ied j e mo , p r e šl i s mo i gr a n ic u. H r id n ij e š ir o ka.
O nd a se p o r ed a še ta ko , d a j e nap r ied iš ao o naj p r v i ml ad i ć, z a nj i m d v o j ica, a med j u nj i ma
d j evo j k a i ko n ač no j ed a n iza nj e. -N ap r ied - p r o š ap ta p r v i.
Op et s e sa g n u še i p o j ur i še š to s u b o lj e mo g li.
- Sto j ! - o d j e k n u j ed a n gl as iz d alj i ne o d ko j i h še std es et d o o s a md e se t ko r ak a.
- Sto j ! - o d j e k n u j e ka u p eći na ma.
O ni j ur n u še nap r ied k ao st r ie le. P r as n u p uš ća ni hi ta c, a n ad gl a va ma i m ne š to za z vi žd a.
Mlad ić, ko j i j e b io s li e v e s tr a ne d j e vo j ke, p o gr ab i j e i d i že na o b j e r u k e t e s ko č i nap r ied kao la v
sa p lie no m u z ub i ma. P r a s n u d r u gi i tr eć i hi tac, a k u gl a za z vi žd i d j e vo j ci kr aj u ha. U t aj se ča s ml ad i ć
b aci s k up a s nj o m n a ze mlj u, ko j a j e ve ć b il a s tr ma i p ad al a n a d r u g u s tr an u p r e ko hr id i. B i li s u ve ć
s o n u s tr a ne g r a n ice i v a lj al i s e p o š lj u n k u n i z k o s u s tr mi n u , a z a n j i m a s u s e va lj al a j o š d vo j i ca
ml ad i ća, d o č i m če t vr to g a, ko j i j e na hr id i b io s d es ne st r a ne d j e vo j k e, n ij e b ilo . Os tao j e na hr id i.
P o go d io g a j e d r u gi hi ta c.
Go la i kame ni ta kos i na, ni z ko j u s u s e ko tr lj al i, n ij e b il a d u ga č ka. Na ko n t r id e set a k me tar a b i la
j e v eć š u ma. U st a vi še se na r ub u š u me . p o d i go še se i s ko či še u š u mu . O na j mlad ić d o n e se d j evo j k u
u š u mu n a r u ka ma i p o lo ži j e n a ze mlj u k r aj j ed n o g d eb elo g s tab la.
- Gd j e j e T iho mi r ? - up i t a o naj p r vi ml ad ić.
-P ao j e - o d go vo r i o n aj , što j e n a hr id i b io i za d j evo j ke - k u g la g a j e p o g o d ila u g la v u .
- Vj eč ni mu mir ! - r eč e p r v i ml ad ić i s v a tr o j ic a s kid o š e k ap e i o b o r i še gl av e. T a ko s u st aj ali i
š ut il i ne ko li ko ča sa ka , a o nd a p r vi r eče :
146
- Us ta ša T i ho mi r !
- S na ma je ! - o d go vo r i š e j ed no g la s no d r u g a d vo j ica ml ad i ća.
O naj p r v i ml ad i ć s a g ne se p r e ma d j e vo j ci, z a vir i j o j u o či, ko j e s u u ko č eno g led a le. S l ie v e
str a ne č ela , t i k ko d s lj ep o čice , te k la j o j j e kr v i c u r ila n iz b li ed o l ice. B r zo iz vad i iz džep a mal i omo t,
a iz d r u go g a d žep a mal u b o čic u i izp r a j o j r an u a l ko ho lo m. Ra na j e b ila p o s ve ma le n a, a kr v j e j a ko
cur il a, j er j e r a na o č ito b ila n a ne ko j ž il ic i i j er j e kr v o d u zb ud j e na na g lo s tr uj al a.
- Nij e n iš ta - p r o š ap t a d j evo j ka b li ed i m u s n a ma, u s t ad e i d o d ad e :
-I d e mo d a lj e.
-I d e mo - r e k o š e s vi u j e d an gla s i z ad j o še u š u m u.
I šl i s u kr o z b o r o v u š u mu ko j i h p o la s ata , a o nd a i zid j o še na ze le n u č is ti n u , p r e ko ko j e j e vo d io
d o st a d o b ar p u t.
St up ali s u p u to m u d v a r ed a. N ap r ied j e i š la d j e vo j ka s a o n i m ml ad iće m , a o s ta la d vo j ica z a
nj i ma . S u nce j e b ilo ve ć d a v no zap alo , a p o b r ež ulj ci ma Kar a va n ki , št o s u s e sp u št al i va lo vi t o ,
p r o v lač io se j e kr o z š u me i zel e ne li v ad e mr a k kao ta mn o p la v a ko p r e n a, kr o z ko j u s u i z d a le k a
s vj et l uca la s vie tl a p r v i h sel s k i h k u ća, što se nal aze u b li zi n i g r a ni ce. I z d ale ka, iz j ed n e d o li n e,
r azl ie gao s e j e gl as z vo n a š to j e z vo n ilo n a ve čer nj u mo l it v u.
T ug a j e s t up al a č vr s ti m ko r a ko m i uzd i g n uto g a č ela, a na r u ž uča s to m li c u o d r až a val a j o j s e j e
o na j ak a za go n et n a i u k o če na c r ta l ica.
147
XXI
Lausanne, 1. rujna 1934.
Dr a gi pr ij at elj u !
Ne mo g u t i o p i s at i, k a k o s a m s r et a n, š to s i mi i zho d io , d a s a m j a p o sl a n o va mo u o vo j važ no j
mi s ij i i n e mo g u nać i d o s ta r ie či, ko j i ma b i h T i se za h val io za t u us l u g u. Za što s a m ta ko sr et a n, vid j e t
ćeš o d ma h iz mo j i h d alj nj i h r ed a ka, a o vd j e u p o čet k u li s ta ž el i m T i na j p r ij e j avi ti d a sa m s vo j u
zad ać u p o d p u n o iz v r š io , ka k o mi j e n alo že no .
Či m sa m d o šao o v a mo , p o k u šao sa m se sta v it i u v ez u s na š i m p o s la n i ko m u B e r n u, da g a za mo li m
d a mi b ud e na r u k u, a ko u o vo m p o sl u b ud e m t r eb ao k a k ve nj ego v e p o m o ći, n u n aža lo s t ni sa m g a
na šao , j er se na laz i n a d o p u st u. B ud uć i d a sa m d o b io na lo g, d a ta mo j a mi s ij a i ma o s ta ti p o d p u no
taj no m i d a o nj o j ne s mij e ni št a ni t ko z na ti o si m e ve n t ual no j ed i no p o sl a ni k, n i sa m na r a v no ni
p o k u šao , d a se o b r a ti m n a ko ga o d taj n i ka i li s a vj e t ni k a p o sl a ns t va. Da kl e, o st alo j e na me ni
sa mo me , d a mi sij u o b a v i m b ez ič ij e p o mo ć i i o b av io sa m j e.
Na šao sa m naj b o lj i hote l , ko j i lež i na d i v no m mj e st u i uzeo sa m u za k up o d go var aj u će ap a r t ma n e
na vr ie me o d 1 5 . l is to p ad a d o k o n ca mj e sec a. Ho te l j e d u b o ko u p ar k u, na p o v i še no m mj e st u s a
kr a s n i m p o gled o m n a p l avo ž e ne v s ko j ezer o . Ra zv id io sa m s ve. P o lo ž aj i s a ma z gr ad a o d go v ar aj u
p o d p u no , te sa m u vj er e n , d a će b i ti s ve u r ed u. S a p r o fe so r o m s a m g o vo r i o već ne ko li ko p ut a, p a j e
i to u r ed u. Sl u žb e no sa m iz ve š će p o sl ao j o š j uč er na ve čer .
A s ad a o no d r u go . O vd j e s a m b i o j ed a np ut ka o d j ak p r ed d e se t go d i n a, n u i sto m sa m s ad a
p r o na š ao , k a ko je ovd j e liep o . To me j e zad r žalo , d a sa m v eć j u čer o d p ut o vao na ko n što sa m p o s a o
s vr šio , k a ko sa m b io na k an io , d a p o s lij e s vr še no g a p o s la p r o p u t uj e m c iel u Š vi car s k u, t e sa m o d l uč i o
o st at i o vd j e što d u lj e b u d e m mo gao . N u o s tao sa m o vd j e i j o š r ad i j ed no g d r u go g r az lo ga. T i će š s e,
kad a p r o či ta š o vo p i s mo , na s mij at i i r e ći : s i g ur n o o p et že n e. N u p r e v ar i t ćeš se, j er se o vaj p ut n e
r ad i o že na ma , ne go s a m o o j ed no j že n i.
O vd j e u ho tel u , u kome s ta n uj e m, na laz i se jed na p r ek r a s na že n a. Do š la je ova mo dr u g i da n iza
mo ga do la z ka. L iep a je k ao b o g inj a. Ta ko ve lj ep o te jo š u ži vo t u ni sa m vid i o , a ta ko mi s le i sv i d ru g i .
Mo j j e h o t el p r vo r azr ed n i mo nd e n i ho t el, k a mo p r e ko l j e ta d o laz e n a j lj ep š e i naj b o ga ti j e
A mer i ka n ke, n u ho te l s ki mi p er so na l v eli , d a ta k o ve lj ep o tic e jo š ovd j e n ij e b i lo . Ne z na se, što j e
na nj o j lj ep še : s ta s kao u vi le, o č i p l a ve, p l a vij e ne go ž e ne v s ko j ezer o , k o se p l a ve, va nr ed no č ud ne
p la ve b o j e, p u t b iel a ka o u mli e ka, a l ic e r už iča sto k ao zo r a.
S ve s e o ko nj e vr t i, n u m o r a m se p o h val it i, d a se me n i sr eća naj vi še s mij e. B it će d a j e i s ti n a o no ,
d a se u lj ub a vi o p r e č ni ti p o v i n aj v i še p r i v la če. J a sa m o vd j e u ho t el u go to vo j ed i n i i zr az it i cr n i t ip ,
p a j e v alj d a to , što o v u p la v u lj ep o ti c u p r i v lač i.
O na j e č eš k a d r ža v lj an k a, n u č i ni s e d a p o tj eče i z j ed ne o d o n i h o b i t elj i b iv š e Au s tr ij e, ko j e s u
ve ć d a v no p o n ie mč e ne, d o k j e Če š k a b i la j o š p o d Aus tr ij o m.
E to sad a mo že š r az u mj et i, z a što s a m T i ta ko za h va la n. S ad a j e še st s at i p o sl ij e p o d ne i o na će
ve ć si g ur no b i ti d o lj e u h o tel s ko m p ar k u. S to ga za klj uč uj e m i id e m d o lj e, d a mi s e i d a n as o či na už ij u
o ne lj ep o te , koga užit ka nažalo s t ne mo g u s T o b o m d iel it i, j er si ta ko d a le ko . B ud i mi zd r a vo , d r a g i
r o d j o Šp ir o , p o zd r a v lj a T e,
T vo j p r ij ate lj Ur o š.
T r id ese t go d i š nj i čo vj e k , cr n e p ut i i cr n e ko s e, s t av io j e e ner g ič ni m p o kr e to m ru ke s vo j p o d p is
na p is mo , š to ga j e o d t i p kao n a malo m p i sać e m str o j u. P r o či tao ga j e j o š j ed a np ut, p r e vi n uo g a i
st a vio u ve ć na slo nj e n u o mo t nic u , me t n uo ga u d ž ep i i zi šao iz so b e ele g a n tno g a ho t ela , š to se na la z i
na li e vo j s tr a n i uzb r d it e u lic e , ko j a vo d i o d ko lo d vo r a u gr ad .
148
U p ar k u j e p r ed ho telo m zas tao i p o gl ed ao u j ed n u ma l u al ej u, u ko j o j je o b ič no u to d o b a na
o p r už e no m sto lc u le žal a u h lad u o n a liep a ž e na, o ko j o j j e p i sao s vo me p r ij ate lj u. S to l ac j e b io u
sj e ni na s vo me o b i č no me mj es t u, n u nj e n ij e b ilo . Ob i šao je p o jo š ne ko li ko p ut elj a ka, n u kad a je nij e
ni g d j e vid io , o ti šao j e n a p o s taj u i p red ao na ko lo d vo r s ko j p o št i p is mo , a za ti m s e o d ma h vr a tio u
ho t el s k i par k. Pr uže n i st o lac u sj e ni bio je jo š pr a za n. Ur o š sj ed e pr ed ho t elo m na vr h g la v ne u laz n e
alej e, o d a kl e j e mo g ao v id j eti t ko u la zi i izl az i i z ho te la. M is lio j e, d a j e p la va d a ma j o š u s vo j i m
so b a ma u ho t el u, p a će j e vid j e ti kad a izid j e. P r e d ho te lo m j e sj ed i lo j o š ne ko li ko go st ij u. J ed na j e
st ar a A me r i ka n k a sj ed i l a ud o b no u j ed no me ple t eno me s to lc u , a kr aj nj e j e sj ed i la s u h a dj e vo j ka s
o čal i ma i ne što j o j či ta la iz j ed ne k nj i ge. J ed a n s e j e d eb el i go sp o d i n i gr a o s j ed ni m ma l i m p s iće m ,
a d v ie s u go sp o d j e sj ed i l e u ko če no u p le te n i m sto lci ma i r az go v ar a le e n g l ez ki. Ma lo p o d a lj e sj ed il o
j e j o š ne ko li ko gost ij u o b o j ega sp o l a. Na ko n ne k o ga vre me na izid j e iz hot ela j ed a n gosp o d i n sr ed n j e
d o b i, s ko j i m se j e Ur o š Mu š t ul u gd žić up o z n ao o d ma h p r vo g a d a na, kad a j e u La us a n n u s ti gao , i s
ko j i m j e č es to r a z go var ao . T aj go sp o d i n p o gl ed a s vr ata p o p ar k u i k ad a j e v id io Ur o ša, up u ti se
p o la ga n i m ko r a ko m k nj e mu . P o zd r a v iš e s e i go s p o d i n sj ed e p o kr aj nj e ga , malo se o s mj e h n u i r eč e
fr a n c uz k i m j ez i ko m:
- O, go sp o d i n O ur o s h, v i st e ve čer a s sa mi . Z ar v a m s e i z ne vj er i la li ep a p la va d a ma?
Ur o š se usi lj e no nas mij a i od go vo r i ta ko d j er fr a nc uz k i m jezi ko m s iz go vo r o m i n a gla s ko m, k a ko
se o b ič no č uj e iz us ta b a lk a n s ki h d ip lo ma t a:
- Go sp o d i n Boussier, z ar ne mo že te p r ed p o s ta v it i, d a s a m se mo žd a j a iz n evj er io nj o j ?
-T o si d o i st a ne mo g u p r ed p o s ta vi ti , - o d go vo r i Fr an c uz ži v a h no - j er j e sa mo ko d ž e na mo g uće ,
d a o ne iz ne vj er e mu ž kar ca sa d r u g i m, lo š ij i m i r u žn ij i m o d nj e g a. Da se p ak čo vj e k i z ne vj er i j ed n o j
liep o j žen i, mo r a uzr o k ležat i sa mo u to me, da je našao jed n u dr u g u, jo š lj e p š u. Ko li ko ja zn a m, ovd j e
u L a u sa n n i, a vj er o j at no n i n a d a le ko o d a vl e n e ma lj ep še o d o ve p l a ve d a me. J a b a r e m n a va še m
mj e st u i u v aš i m go d i na ma ne b i h to g a s i g ur no na p r a vio .
-T a ko vi, da k le, s ud ite o vj er no st i žena? Vid i te, j a na pr i mj e r dr ži m, da liep a da ma, o ko j o j je
o vd j e go vo r a , ne b i m o g la b i ti ne vj er na o no me, ko ga vo li .
- A p o č e mu to s ud it e?
-P o t o me, š to j e vr lo p o no s na.
- O h, ka ko se var at e - z ap j eva Fr a nc u z. - Ne mo j te mi za mj er i ti , al i j a b i h va m re k ao , d a p r e vi so ko
cie n ite z n ačaj že na. Že n a j e p o no s na sa mo o n d a, kad a se o sj eća n ad mo ć no m n ad j ed n i m mu ž kar ce m ,
a n aj mo ć nij a j e n ad nj i ma b a š o nd a, kad a g a va r a.
Ur o š j e r a z go var ao sa Fr an c uzo m, n u s va k i j e ča s p o gl ed a vao n a ho te ls k a vr a ta i p r e ma vr at i ma
ho t el s ko g p ar ka, k ao d a ga r az go vo r m n o go ne z an i ma.
O ko s ed a m s a ti u n i d j e u p a r k d o s to j a ns t ve no i t iho j ed a n e le ga n t ni sa m o vo z mar ke Packard i
za kr e n u a lej o m o d r ed j e n o m za sa mo vo ze, te se z au s ta vi b ez št r o p o ta d e s no o d ho tel s k e z gr ad e n a
mj e st u o d r ed j e no m z a sa mo vo z e, a i za vo la na s ko či j ed na d a ma, za l up i vr a ta šci ma o d p r vo g a sj ed al a
ele ga n t ni m p o kr e to m r u k e, ko j i j e o d a vao p o d p u n o v lad a nj e sa s vi m o ni m, što čo vj ek o ko s a mo vo z a
mo r a z n at i,a o nd a p o d j e p r e ma u laz n i m vr at i ma ho t el a. Ur o š u j e s r d ce n ag lo za k uc alo , a o č i ma j e
p r atio ele ga n t n u d amu , k o j a je st up al a o dulj i m ko r aci m a i gl ed al a r a v no p r ed s eb e. Ur o š j e o če ki v a o
s va k i č a s, k a ko ć e se b r ž e u to m ča s u us ta ti i p o zd r av it i j e. N u d a ma j e p r o šl a, n e o b azr e ći s e n i k ud a,
kao d a j e j a ko za mi š lj e n a. Ur o š s e j e ma lo u n ep r il ici vr tio na sto lc u. Da ma n ij e n i i na če u s vo m e
p o na ša nj u p o kaz i va la ka k ve ko ke t no st i, n u o v aj čas j e iz g led a j o š mno g o o zb ilj nij a ne go o b ič no .
Ur o š j u j e p r a tio o č i ma, s ve d o k n ij e z a ma kl a u ho t el, a n ij e ni o p az io , d a j e i Fr a nc u z is to ta ko o či ma
p r ati .
- Da na s je pla va da ma ne što pr e v i še ozb ilj na - r eč e Boussier - nij e se ud o st o j ila usr eć it i n as n it i
sa j ed n i m p o gl ed o m.
Ur o š o d vr n u p o gl ed o d ho t el s k i h vr a ta i o d go vo r i raz tr e še no :
- Da, vr lo j e o zb ilj na.
- Č ud ne s u t e ml ad e i l iep e že n e - r eč e Fr a nc u z, k a o d a j e žel io n as ta v it i r a zp r a vlj a nj e o že n a ma
- ko j e če sto p r o mie n e s vo j e p o na š a nj e p r e ma mu ž kar ci ma , d a i h čo vj e k ne mo ž e n i p r ep o z nat i, a b e z
ik a k va r az lo ga.
- Ra zlo g ć e ne k i b i ti, sa m o mi mu ž ka r ci ... - o d go v o r i Ur o š kao d a s e ho će d o mis li ti , ko j i b i r a zlo g
mo gao b it i, d a j e d a ma v ečer a s ta ko mi mo nj e ga p r o šl a. Il i je zao k up lj e na ne k i m mi s li ma , pa g a ni j e
ni o p az ila , il i g a j e vid j ela, n u n ij e h tj ela k nj e mu s e o kr e n u ti i z b o gz n a ko g a r az lo ga. U mi sl i ma
149
p r o d j e zad nj i h ne ko li ko d an a, o d k a ko se j e s nj o me up o z n ao , n u n e n ad j e ni š ta, nap o se ne u zad nj e m
j učer aš nj e m r a z go vo r u, či me b i b io o n d ao p o vo d a, d a se o na d a n as ta ko d r ži. S i no ć s u se r a zs ta li
sr d a č no i up r a vo p r ij ate l j sk i.
T ako r az mi šlj aj ući , za k lj uč i U r o š u s eb i, d a taj r a zlo g si g ur no le ži iz va n n j ega i d a j e d a ma ta ko
o zb ilj na, il i mo žd a č a k i ža lo st na , j er j o j s e j e n e š to d o go d i lo , j er j e d o b ila ne k u ne u go d n u i li
žalo st n u v ie s t i li ne š to sl ič no ga. P o mi s ao na to p o ta k n u u nj e mu o d l u k u, d a se te ve čer i d a mi č i m vi š e
p r ib l iži , d a j o j r e če ne št o nar o č ito g a, ne što o so b ito ga, što b i j e mo glo r a z ved r it i i r a z v e sel it i, jer je
o čito , d a j o j tr eb a ne ke n ar o či te r a zo no d e i u tj e he , ko j a će j e t r g n ut i iz st a nj a, u ko j e j u j e s ta v io ta j
ne k i nj e mu ne p o z na ti r a zlo g.
Kad a j e d a ma u ni šl a u s vo j e o d aj e, sp u s ti se u m o r no n a d i v a n, lež e na u z na k i p o kr i lic e o b i m
r u ka ma. L eža la j e ta ko n eko vr ie me, a o nd a o d m ak n u r u ke s o č ij u i z a gl e d a s e u str o p .
- Da kl e več er a s - r e če sa ma u s eb i - tr eb a up o tr i e b iti s v e sil e. Oh, k a ko je to te ž ko ! Ka ko je te ž ko
gl u mi ti na o vo j v el i ko j p o zo r n ic i, n a ko j o j s e p o č i ma o d i gr a v at i j ed na ve li ka tr a ged ij a, u ko j o j j e na
me n e zap al a z na t na u lo g a. Da , o no š to ni sa m mo gl a j o š p o l uči ti kr o z o ve d an e, tr eb a p o st ić i d a na s,
j er vr ie me p r o l azi , k ao d a g a v j et ar n o si.
Op et p o kr i r u ka ma lic e i o či, kao d a će si u t a mi la k še s t vo r iti s li k u i p la n, što i k a ko tr eb a te
ve čer i r ad i ti. U mi s l i ma p r o d j e sv e d o go d j aj e i s ve što se j e zb il o u vr i e me o d go to vo d v ie go d i n e,
što se je sv a p os ve ti la je d no j uz v i še no j duž no st i za d omo v i n u i n ar o d . A ond a na ko n ne ko g v r e me n a
s kid e o p et r u ke s o č ij u, ma lo s e izp r a v i i p r i ti s n u na el e ktr ič no z vo nc e, ko j e j e staj a lo n a ma lo m
o kr u g lo m sto lić u , š to j e b io s mj e š te n b l iz u d i v an a s a k ut ij o m ci g ar et a i zd j el ico m z a p ep eo , t e
uzd a h n u:
-T ež ko j e, al i d už no st tr eb a i zp u ni ti.
Za ko j i se č a s o t vo r i še v r ata, a u so b u u n id j e nj ezi na so b ar ic a.
- Ri n a, mo li m v a s, p r ir ed ite mi v ečer nj u ha lj i n u - r eče d a ma mel a n ko l ič n o .
- Ko j u ž el ite v ečer as o b uć i? - up i ta s o b ar ica i p o d j e u p o kr aj n u s o b u, u k o j o j se j e n ala zi la
gar d er o b a p la ve da me .
- Ko j u? ne z n a m... iz v ad i te j ed n u, ko j u j o š n is a m i mal a na
seb i.
- O nd a o n u r uži ča st u , o n u za ko j u s te ko d p r o b e r e k li, d a va m se o so b ito s vid j a - d o vi k n u so b ar ica
ve ć i z gar d er o b e.
- Do b r o , iz vad it e o n u. O s tat će te o vd j e, d a mi p o mo g ne te o b ući se, n u naj p r ij e p r ir ed i te k up k u .
So b ar ica iz id j e i z gar d e r o b e i p o g le d a j e malo up it no , a o na r eče p o no v no :
- Da na s sa m v o zi la s a s t o k ilo me ta r a, p a s e o sj e ća m j a ko u mo r no m.
- Si g ur no s te o p et b il i j a ko d ale ko - r eč e so b ar ic a. -J a ko d a le ko , d ra ga m o j a Ri no .
- Zaš to vo z it e ta ko s tr a š n o b rzo i ta ko d ale ko ? Za š to se ta ko u mar a te, k ad a va m to n ij e p o tr eb no .
J a zn a m, d a j e l iep o vo z iti sa mo vo z, a li ta ko ka ko vi r ad i te.. . p a j ed a np ut će te se ub i ti n e gd j e n a
ces ti .
- Da ć u s e ub i ti? - z ap i ta d a ma na g lo i p o d i že se na r u ka ma , ma lo se z a mi sl i i o nd a r e če :
- Ne, n e ć u se ub i ti? A b i li v a m a, R i no , b ilo žao , d a s e j a ub ij e m?
- Ka ko t o mo ž ete p i tat i , - zač ud i se R i na - a o nd a k o li k i ma b i j o š i d r u g i ma b i lo žao ?
- Ko j i s u to d r u g i, ko j i m a b i b ilo žao ? Š to vi z na d ete, d a l i i ma i ko ga, t k o b i za mn o m ž al io .
- Zn a m, - d o v i k n u s o b ar i ca i z gar d er o b e vr lo gl a s no
- Zn a m! Ko l i ko s a m v a m p uta vid il a s uz e u o či m a, kad a d o d j e o d vr e me na d o vr e me n a j ed no
p is mo i k ad a ga č ita te. O naj t ko va m t a p i s ma p i š e, mo r a d a va m j e vr lo d r ag i d a v a m l iep o p i še, j e r
s va d r u g a p i s ma š to i h d o b i vat e, č it ate b ezć u t no kao k a k vi s tar i ž up ni k , š to či ta s vo j b r e v iar o na k o
ve ć o d na v i ke.
P la va se d a ma o p et p r u ž i na d i va n, sa v i o b j e r u k e p o d gla v u i za gl ed a se u s tr o p .
- A š to bi re kao onaj cr ni go sp o d i n dip lo ma t, što ovd j e u hote l u to l i ko uzd i še za va ma - r eč e o p et
so b ar ica v r a go lj a sto i u nid j e i z g a r d er o b e u s o b u.
- Od a kl e vi z na te, d a j e o n d ip lo ma t - up it a d a ma i p o g led a p r e ko o ka so b a r ic u.
150
- Od a kl e z na m? Re kao mi j e ho te ls k i vr a tar . K aže, d a i ma d ip lo ma t s k u p ut n ic u. I v ečer as j e
ho d ao d o lj e p o p ar k u ka o iz g ub lj e ni si n i s o čaj n i m li ce m, jer v a s d olj e n ij e b ilo . I on bi s i g ur no za
va ma ž al io , j er mo r a d a j e str aš no za lj ub lj e n u v as.
Da ma nij e n i šta o d go vo r ila , a u seb i j e mi s l ila : v id j et će mo več er a s. O d ma h ć u mu na l ic u
vid j e ti, ka ko j e d j elo v al o n a nj eg a, što s a m p ro š la, a d a g a ni sa m n i p o g l ed ala .
- Kaž ete , d a j e o n d ip lo m at - r eče d a ma n a ko n st a n ke , - a š to mi s li te, d a l i o n z na , t ko s a m j a?
-P a v a lj d a j e b io t o l i ko p a met a n, p a j e u p i tao k o d vr a tar a, k ao š to s a m i j a p ita la z a n j eg a. T o
na s l uć uj e m, al i ne što d r u go z na m p o z it i v no .
- Što b i to b i lo ?
- Zn a m, d a j e s tr a š no lj u b o mo r a n na ml ad o ga el e ga n t no ga go sp o d i na, ko j i j e p r e kj u čer s va ma
ve čer ao . - Ka ko to z na te ?
- Zn a m p o to me, što je p itao vr at ar a i ko no b ar e i ho t el s ke so b ar ice, d a li zn ad u, t ko je taj ml ad i
go sp o d i n.
Da ma n ap er i z na tiž elj no u ho , kao d a j e to j ako z an i ma, a o nd a u že lj i, d a to j o š j ed a np ut č uj e,
zap i ta:
- Mi sl it e, d a se j e zb i lj a za nj e ga z a ni ma o ?
- Kaž e m va m, s v ij u j e p i t ao . S i g ur no j e h tio sa z n ati, š to va m j e t aj mlad i go sp o d i n.
- Mi sl it e li zb ilj a, d a j e l j ub o mo r a n n a to g a ml ad ića?
- Ne sa mo š to j a to mi s li m, ne go mi j e to r e kao i ho t el s k i vr a tar . R e kao .. . nij e b a š i zr i či to r e kao ,
ne go se j e kad a mi j e to p r ip o vied ao , p o d s mj e h n uo t a ko z na čaj no , d a b i s va ko j g us k i b i lo j as no , š to
j e ti me ht io r eć i.
-I d e mo , Ri na, do st a j e br b lj anj a - r eč e o d j ed a np u t d a ma i u stad e e ner g ič n o s a d i va n a. - Od ma h
ću s e o k up a ti, a o nd a će mo se o b la či ti.
U p o l d e vet sa ti u ni šl a j e p l a va d a ma sa ma u l u k s uz no j v ečer nj o j ha lj i ni u j ed ać i sa lo n ho te la.
Na i nte nz i v no m s vi et l u, ko j i m je sa ve li k i h kr is ta ln i h lu s ter a b il a o b asj a na raz ko š na dvo r a n a, b iel il e
s u se nj e zi ne go le r u ke, v r at, p r s a i p le ća k ao p r vi s ni e g na zi ms k o me s u nc u . P r iš la j e k j ed no m sto l u ,
ko j i je b io reze r vir a n za nj u u z stie n u, p o p rili ci u sr ed i n i dvo r a ne . Do k je kr o z d vo r a n u p ro la zi la ,
p r ati le s u j e, k ao i s va ke več er i , o či s vi h go st ij u , ko j i s u u d vo r a ni b i li , a ko d mn o gi h se j e sto lo v a
mo g lo v id j et i, k a ko se p o tko go d n a gib a s vo me s u sj ed u , k ao d a ga n e što p ita, il i kao d a mu ne št o
ka z uj e, š to s e o d no s i na p la v u d a mu .
Uz s up r o t n u sti e n u, baš u s up r o t p la vo j da mi, sj e d ile su dvie vr lo el e ga nt ne d ame i dv a ot mj e n a
go sp o d i n a. S vi h čet v er o j e nap ad no gl ed a lo u p l av u d a mu , k ad a j e kr o z d vo r a n u p r o l azi la.
- Vr lo liep a ž e na - r eče j e d na o d t i h d v ij u d a ma - p o zn aj ete li je? - T a j e d a ma sa svo j i m sup r u go m
st i gl a i s to m to ga d a na u ho te l, d o č i m j e d r u gi p ar b io u ho t el u ko j i h o sa m d a na, p a j e d a ma š to j e
p ita la, mi sl il a d a j e o n i mo žd a p o z n aj u.
- Ne p o zn a mo je d o b ro , - r eče nj ez i na s u sj ed a - i nit ko o vd j e p r a vo ne zna, tko j e i št o j e. Či ta v
se ho te l z a ni ma , n u go t o vo n i šta se n e z n a o n j o j . Zna s e t e k, d a i ma češ k u p ut n ic u, d a go vo r i
nj e ma č ki i fr a n c uz k i, d a j u j e o va mo d o veo j e d an ma lo p o s tar ij i go sp o d i n, ko j i j e o d ma h za ti m
o d p u to vao , da ima vr lo ele ga n t ni sa mo vo z, ko j i sa ma vo z i i s nj i me jur i po cesta ma kao lud a, da s e
p o na ša o t mj e no i o zb ilj n o , d a j e već i no m sa ma, d a j e p r ekj učer p r v i p u t s nj o me več er ao j ed a n vr l o
ele ga n ta n i mlad go sp o d i n, t e ko nač no , d a s e za nj u va nr ed no za n i ma - e no , onaj cr ni go sp o d i n, ne ki
d ip lo ma t s n e ki m č ud ni m i me no m, ko j e ne mo ž e n it ko p r a vo iz go vo r it i , i š to sj ed i, e no t a mo , za
p r v i m sto lo m ti k d o nj e, i ko j i ju je ta ko p o b o žno p o zd r a vio , k ad a je u ni š l a, a ko me se je on a, ka k o
sa m b a š o p az il a, v ečer as ko d p o zd r a va na s mij e ša l a p r ij az n ij e ne go li o b ič n o , - za vr š i d a ma , na ko n št o
j o j j e b ilo ve ć p o s v e p o n es talo d a ha, d o k j e mu ž o ne d r u g e d a me ki mn u o gl a vo m kao d a j e ht io r e ći:
- k a ko vi d i m, b aš s e o n j o j ni ne z na b o gz n a ka k o m no go .
P la va d a ma za vr i e me v ečer e nij e uo b će r a z go v ar al a sa cr n i m go sp o d i n o m, što j e sj ed io za
s u sj ed n i m s to lo m, n u o n a is ta d a ma , š to j e o nj o j ta ko malo z n ala , p ri mi e til a j e d o st a d o b ro , d a s u
se ne ko li ko p uta me d j u s o b no p o gled al i d u lj i m p o gl ed i ma , ne go l i to o b ič no s u sj ed i č i ne, i d a s u s e
j ed no d r u go m ča k i na s mij e š il i ne ko li ko p u ta, i ako j e to b ilo vr lo d is k r et no i ne n ap ad no uč i nj e no .
P r i mie ti la j e is to ta ko p o s ve to č no , d a j e p l a va d a ma več er a s i z gl ed al a j o š lj ep š a i j o š za ma mlj i vij a
ne go d o sa d a, a ko j e to u o b će mo g u će, t e d a se j e ča k i p o n aš ala ne š to ko k et nij e ne go o b ič no , a cr n i
go sp o d i n, d a j e b io ne št o n er vo z nij i ne go d r u g i h d a na.
T ek kad a j e s vr š ila s a ve čer o m, u st al a j e p l a va d a ma i p o š la, a go to vo j e i sto d o b no u s tao i cr n i
go sp o d i n te j o j se p r ib li žio , a o nd a i z mi e ni še ne ko l i ko r ie či te o n ne š to zacr ve nj e n u lic u i zp r a t i j e
iz d vo r a n e.
151
Op et s u s ve o č i b il e up r te na nj i h, a o na d a ma, što j e o nj o j tako ma lo zn ala , o p et j e p o s ve
izp r a v no o p az ila d a cr n i go sp o d i n nij e b a š n aj b o lj i izb o r i r eče s u sj ed i :
- Ne mo že se b aš r eć i, d a n i o n n ij e l iep čo vj e k , n u. .. ne k a ko me n eš t o s me ta ko d nj e g a. N e
iz gl ed a do s ta ot mj e no , a po go to vo kr aj nj ez i ne ele ga nc ij e i mi l i ne, iz gl e d a ne k a ko ne s i g ur a n i ka o
d a m u ne što ne d o staj e, ka ko s e ka ž e, na d j eti nj e m o d go j u. N e , uz nj u b i p r i st aj alo n eš to m n o go
f i nij e ga. O n aj p r e k si no ć ni ml ad i go sp o d i n mn o g o je b o lj e o dgo var ao , m no go je o tmj e n ij i, s a mo d a
nij e ta ko ml ad , - i n a lic u se da me od r a zi up r a vo ne ka k va zab r i n uto s t i ž alo st, što ov aj cr ni ka va lir
ne p ri s taj e b aš ta ko d o b ro u z pla v u da mu . A i ma tak v i h lj ud i na s vie t u, ko j i d o is ta o d sr d ca sud j e l j u j u
sa d r u g i ma u n j i ho vi m ž alo st i ma i r ad o st i ma , m ak ar i h n i n e p o z naj u, b aš k a o d a s e r ad i o n j i m a
sa mi ma i l i nj i ho v i m na j b liž i ma. N e k i s e ti me u p r avo a kt i v no zab a v lj aj u, a n e ki s e t i me b a v e k ao
o b r to m.
P la va s u d a ma i Ur o š izi š li na te r a s u, gd j e j e č e kal a so b ar ic a Ri n a sa la ki m o gr tač e m, o b to če n i m
b iel i m p a h u lj as ti m kr z n o m, ko j e j e za gr n ul a na p leća s vo j e go sp o d ar ic e, a o nd a s u nj i h d vo j e sj eli
j ed no p o kr aj d r u go g a u ud o b ne p le te ne s to l ce.
- Da na s sa m b io vr lo ž al o st a n - r e če Ur o š, d a za p o čn e ne ka ko r az go vo r .
- Žalo st a n? - zač ud i se p l av a d a ma . - Z a što st e b i l i ž a lo st n i?
- Zaš to ? Iz vr lo jed no s ta v no ga ra zlo ga - r eč e t ur o b no d ip lo mat - j er n is a m i ma o c ie li d a n sr eće ,
d a va s vid i m, a o nd a ka d a s a m va s k o nač no n a v ečer v id io , kad a s te s e p o vr a ti li s a u to m, p r o šl i s te
p o kr aj me n e kao d už ni k p o kr aj s vo ga vj er o v n i ka , a d a mi n i s te p r i u št il i ni j ed no g p o gled a.
- Gd j e s a m p r o šl a kr aj va s? - up i ta d a ma k ao i z n e nad j e na , k ao d a g a zb i lj a n ij e v id j e la.
- Gd j e? Tu d o lj e u p ar k u p r ed ho te lo m - o d go vo r i Ur o š s g la so m, ko j i j e z v uč io i s kr e no i iz ko g a
se j e vid j elo , d a p o d p u n o vj er uj e nj e zi na r i eči m a, j er j e i o na s vo j e č ud j enj e izr az ila t a ko i s kr e n o,
d a nit ko ne b i mo gao p o s u mnj at i d a g a j e d o i s ta vid j e la.
- Ah , mo že b iti - o d go vo r i d ama i p og led a ma lo na str a n u - mo že b i ti, n u n i j e č ud o , j er sa m b i la
u mo r n a. P o s lij e b r z e vo ž nj e u vi e k s a m u mo r na, a o sj et ila k ao d a mi p o s ta n u t up a. Do k sa m uz vo l a n ,
u naj većo j b r z i ni č uj e m i v id i m s v e ta ko j a s no , a k ad a i zid j e m iz ko l a, o nd a k ao d a me ti ši n a i
mi r o va nj e o ma me i ne k a ko o t up e.
- Vi u v ie k vo zi te ve li ko m b r zi no m?
-T o j e mo j naj već i u ži ta k. J ur i ti, - r eč e d a ma vr l o ži v a h no i p r uži r u k e, k ao d a ć e i h met n u ti na
vo l a n, - r eč e, d i vlj o m b r zi no m u b ez ko n ač no st, t o j e ta ko d i v no ! O nd a čo vj e k na ni št a ne mi s li, s v e
zab o r a v i i už i va, k ao d a s ve iz čez a va s o n i m b r zo j av ni m s t up o v i ma, ko j i h ta ko kr aj ce st e vr to gla vo
na s taj u , a o s taj e sa mo sr eća i z ad o vo lj s t vo , te že lj a j ur it i i j ur it i j o š b r že, d ale ko , d a le ko i r a zle ti t i
se o d b r z i ne u nek i et er , u ne ke i s kr e, kao š to se r azle te o ne sj aj ne z vie zd e , š to za v ed r i h z i ms k i h n o ći
p ad aj u s a p la vo g a n eb a.
Ur o š j e g l ed ao u n j ezi n o za no s no l ic e, k o j e s e j e d o is ta i s kr e no za n aš a lo , k ad a j e m i s l ila i li
go vo r ila o s vo j o j d iv lj o j j ur nj a vi, i u p la v e o či ko j e s u d o is ta b lj es k al e k ao z vi ezd e na v ed r o m
zi ms k o m ne b u . A o n a j e o nd a na st a vi la m a lo m i r n ij i m i ne što t ur o b nij i m g la so m:
-T a ko s a m na u či la, n a to sa m n a vi k la o d d j et i nj s t va. Kad a sa m i ma la še st na es t go d i n a, ve ć sa m
ta ko j ur il a i v eć sa m s e n a s vo j i m ko li ma ut r ki va l a s vj e tr o m, s o l uj o m i sa j ur eć i m b r z i m v la ko v i m a,
te t r až il a z go d e , d a izp r ed nj ih p r o j ur i m b a š u č as u, k ad a se uz tr ač n ice sp u šta na c es t u r a mp a.
Ko d ti h j o j r ieč i n ij e v i še gla s z v uč io ta ko i s kr eno kao ma lo p r ij e, n it i j o j j e li ce b ilo t a ko
is ti n s ki z a ne se no , n u Ur o š t o ga ni j e m o gao o p a zit i, j er s u nj ego v e o či i nj e go vo l ice b i li to li k o
za ne se n i i o p o j en i nj ezi no m lj ep o to m i sl ad ko ćo m, d a mu j e s ve na nj o j b ilo i s kr e no i u vj er lj i vo . U
seb i j e mi sli o , š to j e zap r avo i t ko j e ta li ep a i ne o b ič na ž e na, ka k v a j o j je p r o š lo s t, ka k v j e r o ma n
nj ez i na ž i vo ta i što sad a o vd j e u o vo m gr ad u i u o vo m ho t el u p r o ž i vlj uj e ? Z n at iže lj a j e s v e v i še u
nj e mu r a sla t e j e o d l uč io , d a će j e p i tat i, d a će j e p ita ti o t vo r e no i i s kr e no , kao š to b i i o n i s kr e no i
o tv o r e no re k ao nj o j sve o seb i š to b i je go d za n i ma lo , j er b i o nd a o ć ut io , d a j o j se na laz i b l iže, i d a
b i p r e ko r ač io s ve o gr ad e, ko j e g a o d nj e d iel e, a ko j e iz me d j u nj i h p o st av lj a č i nj e ni ca, d a s e j o š
d o b r o ne p o z naj u, d a s u se te k p red n e ko l i ko d a n a p rv i p ut v id j el i i up o z na li, d o tad a p o s v e s tr a n i
i ne p o z na ti , ko j e j e o vd j e p u k i sl uč aj up o z nao i mo žd a j ed no na d r u go u p ut io . Si g ur no i o na sa m a,
i b ez i ko ga s vo ga, o sj eća p o tr eb u d a se s ne k i m b l iže up o z n a, d a se n e ko m e p o vj er i, a taj n et ko mo že
b iti s a mo o n, p r e ma ko j e mu j e j ed i no m med j u s vi ma o vd j e u ho t el u p o k azi va la s k lo no s t, ko ga e vo
ve čer a s s u sr e će s o n i m s vo j i m n eo d o lj i v i m p o g le d o m i kr aj ko g a, e vo s ad a sj ed i o vd j e na ter a s i i t a ko
mu za no s no p r ip o vied a o seb i.
152
Što j e o na? Dj e vo j k a, u d ata ž e na il i ud o vic a? B o ga ta j e b e z d vo j b e i vr l o nao b r aže n a. Mo žd a
že na k a k vo g mi l io ner a, i nd u str ia lca, ka k vo g star c a, r už no g i seb i č no g čo vj ek a. S ve to , s ve b i to Ur o š
ht io u j ed a np u t z n ati , s v e g a to za n i ma i s v e j e to za nj e ga o vaj ča s vr lo va žno . A t ko i š to j o j j e o n aj
ml ad i ć, što j e s nj o m p r e k si no ć ve čer ao ? B r a t , p r ij ate lj , lj ub a v ni k? N a što o n a sad a mi sl i, sad a kad a
sj ed i t u kr aj nj e g a i g led a p r eko vr ša ka st ab la ta mo p r eko j ezer a, ko j e i ma p l av u b o j u k ao nj ez i ne o č i,
i p r e ko j ezer a i p r e ko o ni h b r d a, š to se d i ž u o d ma h t a mo ko d o n e d r u g e o b a l e, ta mo i z a nj i h u
Fr a nc u z ko j ? Da j e p i ta? Da ma j e te v ečer i b ila v r lo r az go vo r lj i va i nij e m u b ilo tež ko p it at i, p a r eč e:
- A za r s e u vi e k s a mi vo zit e u s vo me a uto mo b il u ?
P la va s e d a ma ma lo na g n u nap r ied i p o g led a g a iz b l iže g a, a o n s e ma lo s me te i o sj et i ka ko j e
zad r ht ao .
- Sa ma - o d go vo r i o na, a ond a se vra go lj a sto nas mij a - u v ie k sa ma , k ad a nema niko ga , t ko b i se
ht io s a mn o m vo z it i.
Ur o š s e za č ud i :
- A t ko s e ne b i ht io s va ma vo z it i? Zar b i se mo gao nać i ne t ko , t ko n e b i h tio b i ti s v a ma, p a i
na j ed a n ča s?
O na se o p et n as mij a:
-B o j e s e. L j ud i s e b o j e ž en e, k o j a d i v lj e j u r i s a s a mo vo zo m. I m o j se m u ž b o j i.
- Va š m u ž? V aš m u ž? - p r o mu ca Ur o š , a d a h mu ma lo z a stad e.
- Da, m o j m u ž - o d go vo r i d a ma i p o g led a g a i za zo v no , n u uj ed no i vr lo p o zo r no kao d a ho će
vid j e ti k a ko j e t o na nj e ga d j elo va lo .
Ur o š a se j e u p r vi č as ne u go d no ko s n u lo to o d kr i će, n u b r zo mu d o d j e mi sao d a j e t a ko b o lj e, i
o na p o stad e za nj e ga j o š vi š e p r i vla člj i v a. T o z n a či za nj e g a ve ć u slo b o d u , b ez i k a ko ve o b v eze , b e z
ik a ko vi h p o slj ed ica, a s ig u r no i sto t a ko i za nj u. N j e zi n ga j e i z azo v n i p o g led u t o me j o š v i š e
uč vr š ći vao , o n se o d u še vi j o š i r eč e:
- Da sa m j a v a š mu ž, j a s e n e b i h b o j ao . J a b i h s va ma j u r io k ud a go d ho ć ete, ma kar i u s mr t.
- Zar b i s te d o is ta? - up i t a o na gl a so m, ko j i n ij e i zr aža v ao to li ko z na tiž elj e k o li ko ne ki p o zi v .
-B i h d o i st a - o d go vo r i U r o š u vj er lj i v i m g la so m, kao d a b i to h tio o d ma h i d o kaz at i.
- S utr a ć u va m d a ti p r i li ke, d a to d o kaž ete - o d g o vo r i d a ma, na s lo ni s e m a lo na tr a g i s p us ti s
r a me na o gr t ač, i zp o d ko ga se u kaz aš e b ie le r u ke i go la ra me n a, a g la v u za b aci ma lo n atr a g i p o g le d a
Ur o š a d u gi m p r i v lač i vi m p o g led o m, kao d a ga zo v e k seb i.
O n s e ma lo uz ko me š a n a s vo me s to l c u i za gl ed a se u nj u, k ao d a ć e j u o či ma p r o g u ta ti. Nij e
o d ma h z nao š to b i re kao , a o nd a p ro mu ca :
- Ma kar i o d ma h več er a s !
O na sp u st i gl a v u i malo se za mi s li, a o nd a j e o p e t zab aci nat r a g i r eč e:
- Ne, ne go s utr a p o s lij e p o d ne . Več er a s s a m u mo r na. - A ond a g a o p et p og l ed a iz azo v no i d o d ad e:
- A vi? O me ni s mo s ad a d o st a go vo r i li, a sad a d a čuj e mo ne što o va ma .
- O me n i.. ., O me ni? Što b i h va m mo gao r eć i o s eb i - o d go vo r i Ur o š , ko j i d o is ta u taj č as nij e
zn ao , što b i j o j o se b i m o gao r eć i.
-I vi ima te s i g ur no nek u pas ij u - r eč e o n a malo n e haj no i o gl ed a s e o ko seb e. Na t er a si se j e b ilo
na k up ilo v eć d o s ta go st i j u, a mn o gi s u o p e t gled ali u nj u. O na za kr e n u g l avo m, kao d a ho ć e izr az i ti
ne ko nezad o vo lj s t vo , a o nd a o d ma h d o d ad e:
- Ne ma te li ni š ta p r o t i to me , d a s id j e mo d o lj e u p ar k , j er j e o vd j e čo vj e k u vi e k ta ko iz vr g n u t
zn at iže lj n i m p o g led i ma, a to mi ve ć p o č i ma d o s ad j iv at i.
- Dap a če - o d go vo r i Ur o š , a zat i m u stad e i sid j o š e u p ar k p red ho telo m, te s kr e n u še u on u alej u ,
u ko j o j j e d a ma o b ič no s j ed ila. O na j e i šla ti k u z nj e ga ta ko , d a ga j e o d vr e me na d o v r e me n a ma l o
r a me ni ma do tic ala .
- Da kl e, d a č uj e mo , š to j e v aš a pa sij a, - r e če o na , k ad a s u d o šl i d o a lej e, gd j e j e b ilo ma lo t a mn ij e
i p o gled a g a ži v a h no s a s tr a ne.
153
- Ne ma m n i ka ko ve n ar o či te p a sij e, ko j u b i h v a m mo gao r eći i ko j a b i v as za ni ma la - o d go vo r i on
ma lo u n ep r i li ci. O na s e m alo u gr iz e za d o nj u u s n u, a o nd a r eče kao ne k i m p r ie ko r n i m g la so m:
-P a ip a k ne k u o so b i t u p a sij u mo r at e ima ti. Za r n i o vd j e u La u s a n ni ne ma n iš ta o so b ito g a, što v as
nar o či to z a ni ma?
- O vd j e i ma sa mo j ed no što me z a ni ma ... - A to j e? - p r e k id e g a d a ma .
-T o s t e v i - o d go vo r i o n na g lo , k a o d a s u mu te r ieč i ne ho t ic e p o b j egl e. O n a se na s mij a
p o l u gla s no i r e če:
-T o s i g ur no naj ma nj e. K ad a sa m j a d o š la o va mo u La u sa n n u, v i st e već b i li o vd j e. Da k le j e n et ko
d r u g i, t ko va s je za n i ma o i rad i ko g a s te ova mo d o šl i. Hm? - r e če o na, n ag n u ma lo gla v u i p o g le d a
ga p o gled o m, ko j i b i mo gao z nač it i: - u h va til a s a m t e, š to v e li š n a to ?
O n j e d o š ao u o č it u nep r ili k u , a o nd a p r o mu c a:
-I st i na, d o š ao sa m p r ij e va s, n u ... n e r ad i i ko g a.. . n e go sa m d o šao ... ta ko . .. d o š ao sa m ma lo na
o d mo r .
- Al i v i s e b aš j a ko ne o d ma r at e? - r eč e o p et o na - i li va m j e o na o s o b a, ko j u ta ko č es to
p o sj eć uj et e, ta ko u go d n a, d a va m i tr ud , s ko j i m s v a ki d a n k nj o j id e t e, p r už a ne sa mo zab a v u i
ve se lj e, ne go i o d mo r .
Ur o š je do i sta sv a ki da n o d laz io dva pu ta u onaj ho t el, u ko j e mu je uz eo u naj a m so b e, d a d ad e
p o tr eb ne up u te, ka ko će se n as ta nb a p o r a zd ie li ti i na mj e št aj ur ed i ti, a iš a o j e mno go p uta i j ed no m
p r o f eso r u z ub ar u, d a s nj i me d o go vo r i r ad i o r d in ir a nj a, ko j e će d o ć i u o b zir p o sl ij e p et n ae sto ga
li sto p ad a. Kad a je da ma te po ho d e sp o me n u la , o n p o mi s li d a o na su mn j a, d a o n u to m ho te l u n eko g a
p o sj eć uj e, v alj d a n e k u ž en u , i d a to ko d nj e iza zi va lj ub o mo r il i b ar e m o s o b it u z na tiž elj u, p a r e če :
-I st i na j e, d a j a s va ki d a n id e m o vd j e n ed a le ko u j ed an ho t el, n u ne id e m s e t a mo o d mar at i u
o no m smi sl u , kako vi to mi s li te, nego id e m p o p o sl u, p o j ed no j d u ž no s ti , koj u sa m pr e u zeo na seb e,
d a j e uz mo j o d mo r ko j i p r o vo d i m o vd j e, o b a v i m za j ed no g mo g p r ij a te lj a - za vr ši Ur o š, b ir aj u ći
o p r ez no r i eč i.
- O, ond a o p ro st ite ! Po s l o ve ja ne s ma tr a m p a s ij o m, pa k a ko ve go d o ni v r st e bi li . I s to ga me t i
va š i p o s lo vi ne za n i maj u . P ital a sa m v as to , d a m i r eče te, ka ko v u nar o či t u p asij u i ma te - r eč e d a m a
to n o m, iz ko g a se j e m o r alo r azab r at i, d a o na ne vj er uj e, d a se r ad i o n e ko m p o s l u i o p e t se m al o
o žu lj i r a me no m o nj e ga, a s vo j o m r u ko m t e k ne zn at no d o t a k n u nj e go v u r u k u kao ne ho ti ce. U r o š u
ud ar i kr v u g la v u, u st a v i se, a o nd a za ko r a či p r e ma nj o j , kao d a će j e p r i mi ti za r u k u, n u o nd a se
s vl ad a i r eč e:
- Vi mi ne vj er uj e te, nu j a v a m ve li m, d a se d o i st a r ad i o p o sl u, o dno s no o jed no j us l u gi. Jed a n
mo j p r ij a telj ka n i o ko p et nae s to ga li sto p ad a d o ći o va mo n a o d mo r , p a me j e za mo l io , d a mu u
o d no s no m ho tel u r ez er vi r a m so b e z a nj e ga i za n j ego v u o b i te lj , i eto , j a sa m mu t u u s l u g u uč i nio .
Da ma ma lo p ro b l ied i, o sj et i u gr l u ma li uz ao , n u b r zo se s vl ad a i r e če p o s ve na h aj n i m gla so m:
- Mo l i m, vj er uj e m j a va ma , s a mo s e č ud i m, d a ne ma t e n i ka k v e d r u ge p as ij e, n e go za s vo ga
p r ij ate lj a r ezer v ir a ti so b e u ho te l u. - T o r eč e malo ir o n ič no , na s mij a se i o p et g a p o g led a za vo d lj i vo .
- Al i već sa m v a m r e kao mo j u p a sij u. Cie li d a n ne mis li m n a ni št a d r u go , u p r avo n e ć u i n e mo g u
mi s li ti na što d r u g u, n eg o sa mo na v as i n asto j i m u vi e k sa mo na to me, d a v as v id i m, a d a na s k ad a va s
p o sl ij e p o d ne n i j e b i lo , b i o s a m vr lo ne sr e ta n.
O na se p r i ma k n u j o š b l i že k nj e mu , to li ko d a g a je tr aj no d o ti cal a svo j i m r a me no m i la k to m, a
kad k ad a j e za ko r a či la ma lo na st r a n u i o nd a b i se j o š j ače p r i ti s n ul a na nj e g a. O n j e s v a ko ga to ga p u t a
o sj et io , ka ko mu se u sr d cu ne što stež e, a t ielo m p ro d j u ne k i u go d ni tr n ci. L ic e mu j e go r ilo i či n il o
mu se j e, d a mi e nj a b o j u .
O na r e če o p et :
-T o mi vr lo l as k a, al i mi n ij e r a v no d uš no , d a i p a k kr aj s v e ga t o ga i d ete s va k i d a n j o š ne k ud a,
k ud a v a s s i g ur no j o š j ed na p a sij a v uč e, d a i sto ta ko v id i te va lj d a ne ko ga , rad i koga ste nesr et n i, a k o
ga n e vid it e, r eci mo , c ie lo j ed no p o s lij e p o d n e k ao me ne d a na s.
Sad a ga je po g led a jo š izazo v nij e i lj ub o mo r no . Dip lo mat u je ta nj ezi n a lj ub o mo r no s t jo š v iš e
r azd r až il a, p a r eč e:
- Al i ka z ao s a m v a m, d a i d e m u ho te l u p o to m p o sl u.
154
-P u st i mo v a š p o sao , n e r ad i s e o to me. Rad i s e o ne če mu d r u go me . Zar va s ni sa m ve ć ne ko l i ko
p ut a s u sr el a kr aj j ed ne k uć e, u ko j u t a ko r ad o za laz ite?
- Ah a ! - d o sj e ti se Ur o š i ma lo se na s mij a - to v i mis li te ! Sad a mi o p et ne ć e te vj er o v at i, kad a va m
ka že m, d a j e i to za p r ij ate lj a.
- Ka ko j e to kolo s al no - r eče o n a u s mi e h u - i ma te p r ij ate lj a, ko j i s ve po kr i va. Da kle , i ta mo id et e
r ad i p r ij a te lj a. A r ad i k o g a s te p r ij a te lj a b il i t a ko n e sr e t ni , k ad a m e n e d a n as p o s lij e p o d ne n i s t e
vid j e li? J e li i t o b ilo r a d i ne ko ga p r ij at elj a? - d o vr ši o na, za stad e i za g le d a mu se r a v n o u o č i.
- Re k ao sa m, d a mi ne ć ete vj er o va ti , a d o is ta s e r ad i o i sto m p r ij a telj u . E vo , sl u šaj te . Mo j
p r ij ate lj i ma v el i ki h n ep r il i ka sa s vo j i m z ub i ma , i že li i h te me lj ito iz li eči ti i p o p r a v it i. U o no j k u ć i
i ma s vo j u o r d i n acij u z na me n it i p r o fe so r , i p r ij ate lj će ko d nj e ga d a ti l ieč i ti s vo j e z ub e, kad a d o d j e
o va mo , p a sa m to ga pr o f eso r a p o sj e tio n e ko l i ko put i p o želj i pr ij at elj a s n j i me d ogo vo r io g led e to g a
lie če nj a. Da kl e, ne r ad i se o p et o n i ka k vo j p a sij i , k ao š to s te v i mi s li li.
- Sad a va m s ve vj er uj e m- r eče o p o r n o d a ma , p o gl ed a na s tr a n u, a o č i j o j b lj es n u še.
-E vo , d a k le, sad a z nat e što j e mo j a p a s ij a i sad a će te va lj d a vj er o va ti, d a j e to uj ed no i j ed i na
mo j a pas ij a - r eč e Ur o š, p o g led a j e za lj ub lj e no i htj ed e se malo j ače p r i ti s n ut i n a nj u , n u o n a se n a g lo
o d ma k n u , a li ce j o j p o p r i mi n e ki č ud ni izr ažaj , u st a vi se i r eče :
- Vr a ti mo s e na tr a g.
O n j u j e p o g led ao u č ud u i n ij e mo g ao r az u mj e ti, o d k ud a t a ne nad a na p r o mj e na. P o mi s li , d a mu
o na ip a k n e vj er uj e.
- Al i vj er uj et e, j a sa m v a m go vo r io č is t u i st i n u - r eče Ur o š gla so m, ko j i j e iz g led ao kao n e ka
mo lb a i p o tr až i o č i ma nj ezi n p o g led , n u nij e ga mo gao s u sr es ti , j er j e o n a o p et g led ala na str a n u.
- Vj er uj e m va m, a l i va m mo r a mo i s kr e no r eć i, d a sa m r azo čar a n a. J a sa m se n ad al a, d a će te mi
mo ć i r eć i što d r u go , što b i me vi še za n i ma lo , što b i me mo g lo o d u še v it i, ne k u vel i k u, n eo b uzd a n u
p as ij uj er j a vo l i m sa mo d i vlj e i n eo b uzd a n e p a sij e -r eče d a ma, a u gl a vi j o j j e o d zva nj al a ne k a
p o b j ed o no s na p o d r u g lj i v o st.
Ur o š o s tad e kao p o r až e n i p o n iže n , a l ice mu se o te g n u k ao d j a k u, ko j i n ij e na uč io z ad ać e i ne
zn a o d go vo r i ti na p r o f es o r o va p i ta nj a. O na o p e t r eče :
- Vr a ti mo se natr a g, a vi ćete već v id j et i, što z na či p a s ij a!
O n je ko r ac ao uz nj u bez rieč i, a k ad a st i go še p r e d ho tel s ka vr at a, ki mn u mu o n a gla vo m i r eče :
- La k u no ć i d o v id j enj a !
- Do vi d j e nj a ! - p r o mu ca U r o š s met e n i j o š se s m et nij e n a klo n i, a o nd a o d e ž ur ni m ko r a ko m.
Ur o š j e ne ko vr i e me ho d ao , a o nd a s e sab r a, s j ed e n a j ed a n p le te ni st o lac, što j e s taj ao p r ed
ho t elo m, uzd a h n u i r eče u seb i:
- Č ud ne li ž e ne ! Što sa m j o j mo r ao r eć i, d a j e o d u še v i m i z a s eb e o s vo j i m ? Mo r ao sa m j o j r eći
što go d , k a k v u go d l ud o r i j u, j er s e o va ko ve vj e tr o go nj a ste že ne mo g u za n i eti sa mo ka k vo m l ud o š ć u.
Kad a j e d a ma u n i šla u s vo j u so b u , sj ed e k sto l u i nap i s a sli ed eć e b r zo j a v:
Dodjite odmah stop putujte još večeras
Marija
P o zva s vo j u so b ar ic u i r eče j o j :
- Ri n a, mo li m v a s o d ne si te o d ma h o vaj b r zo j a v i p r ed aj te g a. P la ti te i z a no ć n u d o s ta v u.
Kad a je so b ar i ca oti š la, o d k lj uč a d a ma j ed a n ko v če g, zar i n u d r hć u će r u k e u nj e ga, iz v ad i j ed n u
sl i k u i za gl ed a s e u nj u i z b l iza . A o nd a se sp u st i n a d i va n, l eže na uz n a k, zat vo r i č vr s to o či, a s li k u
p r it is n u o b i m r u k a ma n a p rsa .
155
XXII
Kada j e sl ied eć e g j utr a u ni š la so b ar i ca R i na u so b u pla v e da me, pr e ner azi l a se je. Ma kar je bi lo
ve ć d e v et s at i, ele k tr i č n o j e s v ie tlo s v ie tl ilo , a d a ma j e le žal a na d i v a n u o b uč e na u več er nj o j o p r a v i.
J ed na j o j j e r u ka b i la na p r si ma, a d r u ga o d b a če n a p o str a ni p r e ko d i v a na, a na p o d u j e lež al a jed n a
sl i ka. Sp a va la j e o n a ko o b uč e na na d i v a n u, ka ko j e na več er le g la. So b ar i ca p r id j e k nj o j i malo j e
str es e. Da ma o t vo r i o č i, p o g led a k ao up l aš e na o k o seb e, a o nd a Ri n u i up ita :
- Što s e j e d o go d i lo ?
- Što se j e d o go d ilo ? - o d go vo r i s o b ar i ca ka o j e k a. - Za što ni st e sp a va li u kr e v et u? Za sp a li s te
va lj d a si no ć t u n a d i va n u i ta ko ste o st al i c ie l u no ć. T o j e z ato , kad a s ti m ne sr et ni m sa mo vo zo m p o
cie li d a n j ur it e i o n d a st e n a več er ta ko u mo r n a - g o vo r ila j e i sa ma seb i o d go var al a Ri na .
- Zar j e to b i lo j u čer ? Za r j e v eć d r u g i d a n? - up i ta da ma ra ztr es e no .
-J e st , u sta n it e i sp r e mi te se .
- Ho ć u, ho ć u, - r eče d a m a, b r zo u s tad e i up i ta :
-J e l i d o š ao o naj ml ad i go sp o d i n?
- Ne, n ij e do šao - o d go vo r i so b ar i ca - j a s a m si no ć b r zo j a v p r ed a la o d ma h , n u j a mi s li m, d a jo š
nij e mo gao d o ć i, a i zad nj i p u t j e d o šao te k o ko p o d ne .
- Da, d a, i mat e p r a vo , m o r a d o ći te k o ko p o d ne.
P la va d a ma nij e iz laz il a cie lo p r ij e p o d n e i z s vo j ih so b a, a ne š to p r ij e d va n ae st sa ti s ti g ao j e
d o is ta o naj ml ad i i el e ga nt n i go sp o d i n. O n a j e s nj i me izi š la, t e su s e iz v el i sa sa mo vo zo m na še t nj u
uzd u ž j ez er a. K ad a s u o d ma k li n e ko li ko k ilo m etar a o d g r ad a, u s ta vi d a ma s a mo vo z, o b r a ti s e
ele ga n t no m ml ad ić u, ko j i j e kr aj nj e sj ed io , te r e če:
- Us ta no v ila s a m, za što j e M u št u l u gd ž ić p o sl a n o va mo u L a u sa n n u .
- Što s e u s ta no v il i?
- Ne r ad i se o o no me, š t o s mo mi s l il i. Nij e o n d o šao o v a mo d a o r ga ni zir a ko n tr o l u na o vo j
fr a n c uz ko j gr a n ic i, ne go r ad i p o s ve neče g d r u go ga.
- Da kl e ni j e u ve z i s o vo m s t var i?
-I t e k a ko u ve zi.
- Da kl e o č e mu se r ad i?
- Uzeo j e u naj a m ap a r t ma n t u n aj ele ga n t nij e m ho te l u o vd j e na č etr na es t d a na, p o če v š i o d
p et nae s to ga li sto p ad a p a d o ko n ca mj e se ca.
- Za ko ga? T a n ij e va lj d a...
- Od ma h će te se o s vj ed o č iti d a j es t. Do go vo r io se t u s j ed n i m z na me n it i m p r o f eso r o m z ub ar o m
r ad i li eče nj a i p o p r a v ka zub i z a is to g o no g, za k o ga j e uzeo u za k up ap ar t ma ne. Sj e ćat e li s e, d a j e
b ila s ti g la n ed a v no j ed n a vie s t, d a r o lj o i ma ve l ik e nep r il i ke sa z ub i ma i d a ć e se mo r at i p o d vr ć i
te me lj ito m l ieč e nj u p o j ed no m s tr a no m, z na me ni to m l ieč n i k u?
- Ah , to z na či p o s lij e P ar iza, L a u sa n na !
- Si g ur no . J a vi te to o d ma h r ad i r a v na nj a.
Ob o j e s u n e ko vr ie me š u til i, a o nd a d a ma zap i ta : - Ko l i ko ć e s ve ga b it i lj ud i?
- Do s ad a j e p r ed v id j eno še st n ae st, n u sad a će tr e b ati b r o j p o već at i, j er će i p r ič u v a za L a u sa n n u
d o ći z a s va ki s l učaj u o b zir .
- Ho će li s v i o ni p r i eći p r eko o ve gr a nic e?
- Ne z na m, n u mi s li m d a ne će s v i, j er će nj i h še s tn ae st si g ur no s ači nj a va ti čet ir i gr up e, s va ka
gr up a p o č et vo r ic u. O v u d a će p r o ći , d r ži m, n aj v i še d vi e g r up e, j er s i g ur n o ne ć e n i j ed n a gr up a z a
d r u g u s mj et i z n at i. J e st e li u s ta no vi li već p r el az e p r e ko gr a n ic e?
- Ne što s a m u st a no vi la, a ne što ć u u st a no vi ti j o š o v i h d a na . I z g led a mi v eć sad a, d a u to m
p o g led u o vd j e ne ma ni k ak v i h p o t ež ko ć a i d a b i o vd j e mo g lo p r o ć i i p ed ese t gr up a .
-T i m bo lj e !
- Mo l i m v as, z n ad et e li, i a ko z nad e te, mo ž et e li mi r eći , ho ć e li mo j a u lo ga s vr š it i, kad a gr up e
j ed anp u t p r o d j u p r e ko s vij u gr a nic a, il i ć u i ma ti i d a lj e š to vr ši ti?
- Ne z n a m, n u s i g ur no ć e te o to me p r a vo d o b no b i ti o b a v ie š te ni .
- Zn ate z a š to b i h to h tj el a z na ti ?
- Zaš to ?
-E vo , za što . B o r a v eći o vd j e u L a u sa n ni , s te kl a sa m j ed no iz k u s t vo . Vr l o mi j e nep r i li č no b it i
o va ko s a mo j u ho te l u. P r ev i še sa m nap ad na. O vd j e to j o š mo že o v a ko p r o ć i, a li a ko b i h mo r al a b it i
ne ko vr ie me u F r a n c uz k o j , ne b i h vi š e m o gl a b i t i s a ma, ne go b i j o š ne t k o mo r ao b i ti s a mn o m.
- Ka ko mi s li te, t ko b i to mo r ao b i ti?
156
-T ko go d . N e ka st ar ij a ž en a, ko j a b i i gr ala ulo g u mo j e maj k e i li š to sl ič n o
- Že na? Dr ži m, d a to ne ć e mo ć i b it i, j er o d k ud a b is mo t u u i no z e ms t v u na šl i j ed n u s tar ij u ž e n u,
u ko j u b i s e mo gl i p o uz d ati. T o b i mo gao b it i s a mo n e ki mu ž k ar ac.
- O nd a ne k i mu ž k ar a c, k o j i b i mo gao i gr a ti ulo g u mo g a o t ca.
- H m, ulo g u o t ca? I t o b i b ilo t e ž ko ! K o l i ko mi i ma mo u na š i m r ed o vi ma u i no z e ms t v u star i h
lj ud i , o d ko j i h b i n et ko zato mo g ao d o ć i u o b z ir ? A i z do mo v i ne ne b i bi lo up ut no ne ko g a do ve st i.
Dr ži m, d a n e b i b i lo mo g uć e ni k a ko d r u ga čij e, n ego d a ne t ko id e s va ma ka o va š mu ž .
- Kao m u ž? - za mi s l i s e d a ma - to b i b ilo p r e ma v a ni d o b r o , n u. .. t o b i b i lo z a me ne vr lo
nep r il ič no .
- Da, nep r il ič no . S va ka k o ma lo n ep r i li č no - r e če ml ad i ć i za g led a se u nj ezi no r uži ča sto l ic e, a
o nd a se ma lo i n eho t ice n as mij a - d a, nep r il ič no z a va s, a mo žd a j o š v iš e z a o no ga, t ko b i taj v aš m už
mo r ao b i ti.
Da ma g a o si n u o š tr i m p o gl ed o m, n u za ča s se i o na na s mij a i r e če:
- Sad a ka ko b ilo d a b ilo , i b ez o b z ir a na to , t k o će b it i u v ećo j nep r il ici, a a ko b a š n i ka ko
d r u ga čij e n e b ud e iš lo , o nd a ne ka b ud e mu ž.
Da ma j e ne ko vr i e me š ut ila i r az mi š lj al a, a ml ad i ć j u j e p r o ma tr ao . Na ko n ne ko li ko ča s a ka r eč e
ml ad i ć:
- Do b r o , j a ć u ta ko iz v ie s tit i. N u, d a p o s lij e n e b u d e ni k a k ve zab u ne , mo g l i b i s mo već sad a ne što
u st a no vi ti, š to će b i ti p o tr eb no .
Da ma g a p o gl ed a up it n i m p o g led o m:
- Što b i tr eb a lo u st a no vi t i?
-I me to g v a še ga b ud u će ga mu ža - r eč e ml ad i ć i o p et se ma lo n as mij e.
- Zaš to ?
- Zato , d a v a m s e p o s lij e ne b ud e e ve nt u al no p i s me no mo r alo j a vlj at i i me to ga čo vj e ka i d a
b ud e te si g ur n i d a j e p r av i, k ad a se s nj i me sa s ta n ete i kad a v a m s e o n p r e d st a vi u ko l i ko ga mo g uć e
in ače ne p o z n aj ete .
-I ma te pr a vo - r eč e d a m a - ka ko vo i me d a mu d a d e mo ?
-I z mi sl it e vi i me , p a ćet e g a t a ko l a k še i zap a mt iti .
Da ma s e na s lo ni na vo la n i zagl ed a p r ed seb e, ka o d a r a z mi š lj a i d a tr a ži pr i klad no i me , nu nij e
se m o g la n i šta p r i k lad no ga s j e ti ti.
- No , zar ne mo že te ni š ta smi s li ti? - r eče ml ad ić - Uz mi te kako vo god ime : P etar , P a vao , Ni ko la,
što go d .
Da ma se malo tr ž e i sj et i se, k a ko s u o n a i nj ez i na p r ij ate lj ica An a ve ć j ed anp u t ne ko me za ša l u
nad j e li i me P e tar , ma lo se n as mij a i r eč e:
-P e tar , P e tar , ne ka b ud e P etar !
- Do b r o , ne k a b ud e P e tar - r eče ml ad ić , j a ć u ta k o j avi ti .
Da ma j e j o š n e ko vr ie m e s j ed il a ma lo za mi š lj e na, a o nd a p o tj er a sa mo vo z , p o ve ze j o š ma lo
nap r ied , a o nd a o kr e n u i vr at iš e se u ho te l.
O ko j ed a n sat p o s lij e p o d ne u la zi la j e p l a va d a m a u j ed aći s alo n ho te la u p r at nj i e le g a nt no ga
ml ad i ća. Kad a s u sj e li z a sto l, p o gl ed a o na ma lo d vo r a no m, a k ad a j e s vr n ul a o či n a li e vo , s u sr e t e
se s p o g led o m Ur o ša Mu š t ul u gd žić a, ko j i j e ve ć sj ed io n a s vo me m j est u. Da ma ma lo s le g n u
r a me ni ma, kao d a ho će r eći : - n e će b i ti ni š ta o d vo ž nj e, e to v id i te, n is a m vi š e sa ma , a ond a od vr n u
p o g led , a na lic u j o j se o d r azi o p et ir o ni č ni p o d s mi e h.
O na ot mj e na d ama, š to je sj ed i la s a s vo j i m d ruž t v o m u z s up r o t n u sti e n u, po gl ed a zad o vo lj na lica
p la v u d a mu , kao d a ho će r eći : -T a ko , o vaj va m b o lj e pr i st aj e !
157
XXIII
D ne 4. li sto p ad a o ko p o d ne sj ed i la j e p la va d a ma u s vo j o j so b i kr aj st o la i sa st a vlj a la o b r ač u n
s vo j i h p o t r o š a ka, k a ko j e to či ni la s v a ki tr eć i d an, d a p o d n es e i z vj eš će o izd a tc i ma. Do k j e ta k o
sj ed i la ud ub e na u zb r aj anj e b r o j k i, d o ne so še j o j j ed an b r zo j av. O na g a j e p o l a g a no o t vo r ila i
p r o čit al a:
Putuj odmah u Pariz stop Odsjedni u hotelu St. Anne.
Petar
- Da kl e i p a k ! - u zd a h n u, kad a j e p r o č it al a b r zo j av. - M is li la s a m, d a će me mi n u ti taj go r ki
nap it a k, n u č i ni mi s e, d a g a mo r a m i zp i ti. Da , mo r a m ga izp it i d o kr aj a .
P la va d a ma sl e g n u r a me ni ma, kao d a ho ć e sa ma p r ed so b o m p o kaz at i r a v no d u š no st, n u o sj e ćal a
j e, ka ko s u j o j p o čele d r h tat i no ge i r u k e, a li ce b li ed it i. Na slo n i gl a v u na o b j e r u ke na sto l u i za g led a
p r ed s eb e.
- Da kl e ip a k - p o no v i i os j eti ka ko jo j p r eko led j a pr o d j e zima, kao da je na nj i h pao ml a z mr zl e
vo d e . - T o zna či, d a mo r a m iz vr š it i s v e d o kr aj a. Mo žd a ć u mo r at i b i ti b aš na li ce mj e sta , s v e gled a ti
sa s vo j i m o či ma , i j a o s o b no , o v a ko ka ko j e sa m, ta mo j o š ne k i o d l u č ni č in iz v r š it i.
Op et s e ma lo z gr o zi, a o nd a p o mi sl i d a lj e:
-T o z nač i, d a mo g u ta m o , n a l ice mj e st a i o s tat i mo žd a za u v ie k. I li ć u b it i... - p r e kid e s e u
mi s li ma, a p r ed o č i ma j o j se p o j a v i o naj čo vj ek , što ga j e p r ed d v ie go d i n e vid j e la o ko v a na u t ež k e
la nce . Jo š jo j jed anp u t pr o d j e zi ma p r e ko l ed j a, a o nd a se izp r a vi, str es e ma lo g la vo m, kao d a ho ć e
o tj er at i mi s li i r e če p o l u gl a s no :
-J a s e z a seb e ne b o j i m. .. ne s mij e m se b o j a ti, t a j a sa m v eć o d a v no s v e d o b r o p r o mi s l ila , i
ne ma m s ad a ni št a 'v iš e z a m i sl it i, n e go s a mo s l u ša ti i i z vr ši ti š to m i s e n alo ž i. D a kl e n a p u t !
Us tad e o d l uč no , p r ed j e ne ko li ko p u ta k r o z so b u , a o nd a s tad e i o p e t se za mi s li :
- Da, al i mo žd a je to mo j p o slj ed nj i put. Zar nij e po tr eb no , d a se p rij e to g a o p r o st i m s nj i me? On
j e ta mo , o d k ud a, ka ko m i je o nd a p is a o , ne mo že o tić i kr o z d u go vr e me n a i zai s ta o d o nd a s u p r o š l e
ve ć d v ie go d i ne , a d a se vi š e n is mo v id j eli . Ka ko mu to mo r a b it i te ž ko ! Si g ur no mu j e t ež ko , to se
vid i iz nj e go vi h p i sa ma . Da, mo r a m mu p i sa ti ma kar sa mo ne ko li ko r ie či, j er mo žd a j e to p o slj e d nj e
p is mo , što ć e g a o d me n e p r i mi ti. K a ko će mu b i ti p r i d u ši kad a saz n a, š t o s e j e sa mn o m d o go d il o ,
ako s e vi še s o vo g a p ut a ne vr a ti m.
P la va d a ma sj ed e o p e t n atr a g k sto l u i nap i sa d u g o , d u go p i s mo . P is ala j e i mi s li la na nj eg a. On
si g ur no uo b će ni ti ne z na , š to j e b i lo s njo me kro z ove d vi e god i ne, j er mu o na u svo j i m pi s mi ma nij e
mo g la r eć i, k a ko ve s u s v e p r o mj e ne na sta le. Si g u r no ni n e z n a, d a j e o n a is to o no š to i o n, ne z na,
što j e o na v eć kr o z to vr ie me u či n ila i i z vr ši la, a mo žd a ne ć e ni k ad a n i saz nat i, a ko se o na vi še ne
p o vr a ti . I o b u ze j e želj a, d a mu sad a u to m p is mu , ko j e j e mo žd a p o s lj ed n e r eče s ve, d a mu nap i še
i o p i še o d o no g a d a n a, k a d a j e me t n ul a d r h ć uć u r u k u n a b lj es k a vi b o d ež i mr zl u ci e v sa mo kr es a. K o d
to g a sj eća nj a o sj et i, kao d a j e p er o , što g a je d rža la u ruc i, o d n e ko g hla d n o g me ta la i osj eti isto on o
ču v s t vo , ko j e j e o sj eti la o nd a o d d o d i r a mr z le c ie vi sa mo kr e sa, a p r ed o či ma j o j zat itr a n e što , što j o j
se j e č i ni lo k ao d r h ta vo s vi et lo o n i h d v ij u up a lj e n ih s vi eća i p r i či n i j o j s e, d a č uj e o naj d ub o ki g la s,
ko j i je p red nj o m p ri se g u go vo r io i ko j i k ao d a kaž e: ...i da nikada nikome ništa odati ne ću... tako mi Bog
pomogao! Malo se tr g n u i z s na tr e nj a i r eče u seb i : - Ne, ne smij e m i ne mo g u niš ta o to me p i sat i. Nu ,
o n će to s v e i o na ko si g ur no v eć j ed a np u t saz n a ti.
A o nd a d o vr š i p i s mo i z at vo r i ga. Na l ic u j o j se o p et p o kaz a hl ad ni mir , a iz o čij u se o d r az i
si g ur no s t i o d l uč no s t. P o zv a so b ar i c u, a kad a j e o n a u ni šl a, r e če j o j :
- Ri n a, mi d a n as o d la zi m o .
- Da na s? Tako na g lo i ne nad a no ? - z ač ud i se R i na . - Da, da n as i to ja od l azi m od ma h s ad a. - A ja?
Da ma s e ma lo z a mi sl i, k ao d a ho ć e na to p i ta nj e to č no o d go vo r it i, a o nd a r eče :
158
-E vo k a ko će mo n ap r a v iti . J a ć u sad a p r o uči ti j ed an č a s a uto mo b i ls k u kar t u, a o nd a o d ma h
o d laz i m s a s a mo vo zo m. Sa so b o m ć u p o n iet i sa mo to l i ko st v ar i, ko l i ko mo že s tat i u j ed a n ma n j i
ko vč e g. V i će te d o več er a s p o sp r e mi ti s ve na š e st v ar i i s ta v it i i h u k o vč e ge, a o nd a će te no ć as
o d p u to vat i vl a ko m u o no mj e sto , o d k ud a s mo o va mo d o p u to va le. T a mo će t e če ka ti n a me ne . T o mo ž e
tr aj at i ne ko li ko d a na, a mo žd a i vi še o d o s a m d a na. J e s mo l i se r az u mj el e?
- Uči n it ć u ta ko - r eče R i na malo ža lo st na .
P la va d a ma za š ut i. Ob r v e j o j se s k up i še, p o g led a u Ri n u, a o nd a s e d ub o ko za mi sl i. So b ar i ca već
htj ed e i zić i u g ar d er o b u, d a p o č ne sp r e ma ti s t var i, kad a j e d a ma o p et p o g led a i r e če :
- Ri n a, vi mi u v ie k go vo r ite , d a ć u s e j ed a np ut u b iti s mo j o m l ud o m vo ž nj o m. J a s a m s e u v ie k
to mu s mij a la, n u ovo ga put a i ma m zl u sl ut nj u. Ja sad a id e m n a do sta dal e ki p ut , pa ako mi se to do is t a
d o go d i, mi s li la sa m o vaj ča s na v as ...
- Al i, k a ko mo že te n a to m i s li ti - p r e k id e j e R i n a, n u o n a s e ne d ad e s me s ti ne go na st a vi :
Mi sl ila sa m, d a s e i za t a k vi sl uč aj mo r a mo d o go vo r it i. Da kl e, v i ćet e u o no m mj es t u če ka ti na
me n e, d o k ne d o d j e m. Ako ne d o d j e m z a d es et d an a, i li a ko p r ij e č uj ete , d a mi s e j e što d o go d il o ,
o nd a o tid j i te u B e č k mo j o j p r ij atelj ici An i , čij u ad r e s u v eć i ma te. J a ć u o d ma h s ad a nap is at i za nj u
p is mo i u t a ko vo m će te j o j sl u čaj u to p is mo p r ed ati. P r ed ati ć et e j o j i s ve mo j e s t var i, a o n a će d a lj e
p r o v id j eti s v a ma. J es m o li se i u to me sp o r az u mj el e?
Ri n a p r i n e se r ub č ić k o č i ma i r e če kr o z s u ze : - Ali ka ko m o žet e to go vo r it i?
- Ni št a, Ri no , uč i ni te s ve o n a ko , ka ko sa m va m r ek la, a sad a id e mo na p o sao .
Da ma je od ma h iz a to ga nap i sal a pi s mo za An u i p r ed al a g a R i ni, z at i m u r ed il a s vo j e r ač u n e u
ho t el u i u dva sa ta po po d ne s kl iz n u nj ez i n sa mo vo z iz ho t el s ko ga par k a i od j ur i po gr ad s ko j ce st i.
Na ko n n eš to v i še o d j ed no ga sat a p r ela zi la j e v eć fr a nc uz k u gr a n ic u ko d Vallorbe, Fr a nc u z ki
p o gr a n ič n i o r ga ni p r e gle d aše nj ez i ne p ap ir e, r e ko še ne ko li ko p r ij az ni h r ie či i o na o d e d alj e. K ad a j e
o d ma k la od gr a n ice ko j i h d vad e s eta k k ilo me tar a , pr i veze ko la kr aj u cest e, us ta vi i h i iz id j e. Izp o d
s vo ga sj ed a la iz vad i n e ko l i ko ko ma d a me h a n ič ar s ko g o r ud j a, s ki d e p o mo ć u klj uče v a p r ed nj u i
str až nj u p lo č u , ko j e s u n o si le b r o j sa mo vo z a, t e i h o b j e z a mi e ni sa d r u g i m p lo ča ma , na ko j i ma j e b i lo
nap i sa no C D 134, a o nd a sj ed e u ko l a i o d j ur i , k ao d a j e vj et ar no si.
Ra no uj utr o sl ied e će ga d an a, vo zi la j e p la v a d a m a kr o z jo š p u ste p ar iž ke ul ic e. Ru k e su jo j b ile
go t o vo u ko če n e, a o či j e j ed va d r ža la o t vo r e ne o d u mo r a. Kr o z p ar iž k e j e u lic e i š la si g u r no u na to č
ve li ko me u mo r u, ko j i ju j e b io ovlad ao , jer je gr a d p o zn a va la vr lo d o b ro . J o š p ro šle go d i ne bil a je
p o sl a na u Par iz na še st m j esec i s jed i no m s vr ho m, d a up o z n a gr ad , i da se u nj e mu , kad a bud e tr eb a lo ,
b ud e mo gla d o b r o s nać i.
Kad a j e sti g la u Avenue de l'Opera, s ma nj i jo š v i še b rzi n u, a ond a za kr e n u u Rue St. Anne i od ma h
na ko n ne ki h s to t i n u ko r ak a s tad e p r ed ho te lo m -St. Anne.
Kad a j e u ni šl a u ho te l, i zid j e p r ed nj u m a le n d eb elj ka st vr at ar s a c vi k er o m na no s u u t a mn o
p la v ka sto m vr atar s ko m o d iel u, na k lo ni se d a mi sa p o d s mj e ho m, kao d a j e b o gz n a o d k ad a v eć p o z na,
i od ma h je po ved e pr e ma svo j o j vra tar s ko j lo ži, pr už i j o j ob r aza c za izp u n j enj e pr ij a ve i za gl ed a s e
u klj uče v e, ko j i s u na st i en i vi si li nad ma l i m p r e ti nc i ma, tr až eć i ko j u će j o j so b u d o d ie li ti i ko j i k lj u č
d ati.
Da ma izp u n i p r ij av n ic u, a za ti m r eč e:
- K ud a s e i d e u h o te l s k u gar až u, d a s p r e mi m mo j a k o la?
Ho te l s ki boy, d j eča k o d k o j ih tr i nae s t go d i na u cr ve no j o d o r i, ko j i j e k r aj vr a tar a s taj ao , p o n ud i
se o dma h sp r e mn o i o dv e d e je, d a jo j p o k aže gar a ž u. Na ko n š to je sp r e mi l a sa mo vo z, p ovr a ti se d am a
k vr atar u i r eče mu :
- Mo l i m v as, ako tko za me n e bud e pit a o , iz vo li t e r e ći, d a me mo ž e p o sj e tit i o ko j ed a n ae st s at i
p r ij e p o d ne, j er ć u d o t le sp a v at i.
Deb e lj ka s ti vr at ar se na klo n i i r e če:
159
-B i t ć et e sl už e ni !
Kad a j e d a ma st i gla u s vo j u so b u, b r zo se s v uč e, b a ci se u kr e vet i za s p a s v lad a na u mo r o m
nap o r n e i nep r o sp a va n e no ć i.
O ko d v a nae st sa ti p r o b u d i j e z vo nc e so b no g b r z o gl a sa, ko j i j e staj ao na no ć no m o r ma r i ć u. J o š
na p o la u s n u p ri mi za sl u ša lic u , a gla s i sto g o no g vr at ar a ja v i jo j vr lo di s kr e t no , d a je d ošao jed a n
go sp o d i n, ko j i ž e li o d ma h s nj o m go vo r it i. O na ma lo p r o mi sl i u nep r il ic i što d a o d go vo r i, p i taj u ći
se sa ma u seb i, d a l i j e ve ć j ed a na es t sa ti, a o nd a o d go vo r i :
- Mo l i m va s r eci te go sp o d in u , d a sa m se is to m o v aj čas p r o b ud i la i d a g a mo li m, ne ka d o d j e g o r e
za j ed no če t vr t s at a.
Na ko n neš to viš e o d č et v r t sat a sj ed i la j e p la va d a ma u k uć no j ha lj i ni na fo telj u, a p r ed nj o m j e
sj ed io n a j ed no m ma lo m sto lc u o n aj mlad i e le ga nt n i ml ad ić.
- Ka ko ? - up i ta d a ma ša lj ivo -j a sa m mi s li la, d a ć u se o vd j e sa st at i s a s vo j i m n ep o z na ti m
mu ž e m, j er j e o n b io n a b r zo j av u p o d p i sa n.
- Va š muž j e jutr o s od p u t o vao u dr u go mj e sto i me ni je dao n alo g, da va s ovd j e po sj et i m i da va m
sao b ć i m nj e go ve p o r u ke - o d go vo r i ml ad ić ta ko d j er u ša lj i vo m to n u.
-T o je li ep muž - r eče n a s mij a no d a ma, - ko j i se tako malo br i ne za s vo j u ženu, d a je od p uto v a o
b aš u ča s u, k ad a o na d o l azi. N u me d j u ti m j a s a m t u i s to j i m na r azp o la ga nj e - d o d ad e o zb ilj no .
-J e st n a r a zp o la g a nj e, a l i n e m e n i ne go v aš e m mužu, j er mo r at e z na ti , d a o vd j e sad a sa s v i ma
na ma r azp o l aže t aj va š muž. Sad a va m mo g u r eć i, j er će te to s u tr a v eć i o na ko vid j e ti, d a o n o vd j e
up r a v lj a sa ci el i m o v i m p o slo m. Mo g u va m r eć i nad alj e, d a j e u ci elo me p r o gr a mu ne n ad a no n as t ala
i j ed na p r o mj e na . V a š muž j e j učer uj u tr o o d r ed io , d a se id e i u Marseille, što p r ij e n ij e b i l o
p r ed v id j e no . O n j e j utr o s o d p u to vao ta mo , a vi ćete o d a v le ta ko d j er o d p ut o vat i ta ko , d a s ut r a u
ned j e lj u na ve čer b ud e te u Avignonu. J a ć u va m k a s nij e o z nač it i ho te l, u ko j e mu će t e
u Avignonu o d sj es ti. S u tr a na ve čer sti ći će u Avignon iz Marseillea i vaš muž i ta mo će te d o b it i o d nj e g a
d alj nj e up ut e. O vd j e j e v aša z ad ać a, d a p o n es et e iz Pariza u Avignon tr i ko vč e ga, ko j e ć et e p o d ići i z
gar d er o b e na Lyonskom k o lo d vo r u. J a ć u va m d at i d o ti č ne c ed ulj e o d g ar d er o b e. Dr u go ć e s ve d a lj e
o d r ed it i va š muž, kad a s t ig n et e u Avignon.
P la va j e d a ma sl u ša la m ir no , a k ad a j e ml ad ić d o vr šio , p o d i že p r e ma nj e mu o či i r eče :
- S ve ć u i z vr š it i, al i s ad a p r ij e s v e ga to ga mo r at e v i sa s vo j e str a ne ne š to iz vr ši ti.
- Što go d ž e li te - r eč e ml ad ić.
Da ma s e na s mij a i r eče :
-J ed n u veli k u d u ž no st, a ta j e, d a me p r ič e ka te d o lj e u v es tib u l u ho t ela , d o k se o b uč e m i d a me
p o ved ete n e gd j e na o b j e d , j er o d j učer uj utr o n i sa m j o š n i šta j e la. J e li d a ćet e t u ž r t v u z a me n e
d o p r i nie ti i j ed n u ur u vr e me n a z a me n e ž r t vo va ti?
Mlad ić j e d o i s ta č i nio d r už t vo T u g i za vr ie me o b j ed a u j ed no m u go d no m i tip i č no m r e s ta ur a n t u
na o b al i Seine, B io b i j o j v r lo r ad o r e kao za što j e n a s ta la sp o me n u ta p r o mj e na, n u nij e i p a k s mi o
p r ek r š it i s vo j e p r is e ge i r eći, ma k ar i nj o j , o no š t o se zb ilo . B il o j e p r ed v i d j eno , d a se zad a ća iz vr š i
u Parizu, j er p ri go d o m iz kr c a va nj a sa b ro d a n a fr an c uz ko j o b ali n ij e b ilo iz gl ed a na usp j e h. Br o d j e
i mao s ti ći u r a t n u l u k u T o ul o n, ko j a j e o g r ad j e na i u ko j o j ko d iz kr ca va nj a ne b i mo g lo p r i s us t vo va ti
p uč a ns t vo . Vi so k i go s t b i u i s to j l u ki p r e šao u p o seb n i vl a k i o d p u to vao d a lj e u Pariz.
Med j u ti m j e up r a vo s nj e go ve s tr a ne b il a za t r aže na p r o mj e na u p r o gr a mu i to t i me , d a
iz kr c a va nj e bud e u Marseillesu, d a t u b ud e s ve ča n d o če k u p r i s uć u mn o ž t v a, d a s e ta ko iz vr ši o d ma h
p r i d o l az k u na fr a nc u z k o tlo v el i ka p r o mi čb a za s vr h u to ga p u ta.
- Što s te t a ko z a mi š lj e ni ? - up i ta T u g a ml ad i ća.
O n s e t r g n u i z mi s li, p o gl ed a j e zb u nj eno , a o nd a r eč e:
- Ni št a, mi s li m ka ko mo r a m na vr ie me s ti ći, k ud a mi j e na lo že no .
160
XXIV
U ned j elj u, d ne s ed mo g a li sto p ad a p r ed ve čer s j ed ila j e p la v a d a ma u s vo j o j ho te l s ko j so b i
u Avignonu. Ho tel s k i j e s l u ga u n io nj ezi n e ko vče g e j ed no g p o j ed no g i na s l ag ao i h u k ut u so b e . Ka k o
j e ko j i sp uš tao na p o d , ta ko b i str e sao gl a vo m i o dah n uo , d a izr az i , ka ko s e j e iz mu č io , j er s u ko vče z i
b ili neo b i č no t ež k i.
O na je sj ed i la i raz mi šlj ala. Sad a jo j je bilo ja s n o , što je pr ed b j ež no nj e z in a ulo g a, jer je z nal a,
što s e na laz i u ko v čez i m a. Mo r a i h o na p r e no s it i iz j ed no ga mj e s ta u d r u g o , j er ta ko p o s to j i ma n j a
o p as no st , d a ć e ko vče zi k o me up a st i u o č i. Nj u ne će ni t ko u sta v it i, n it i j o j ko vč e ge p r e gled at i u na to č
to me, š to ć e o v i h d a n a s ig u r no b i ti str o ge r ed a r s tv e ne mj e r e, d o k b i s e o ni ma d r u g i ma l a ko mo g l o
d o go d iti , d a up ad n u u o či i d a i m nad j u o no , š to se u ko vče zi ma na laz i.
Da nj e se j e s vi et lo u so b i već p o če lo p o vl ač iti p r ed mr a ko m, ko j i se j e p o malj ao iz k u te va .
Če k ala j e, j er j o j j e r eče no d a če k a u ho t el u, d o k o n d o d j e.
- Što če ka m, ko ga č e ka m ? - up i ta se iz ne n ad a u mi s li ma, kao d a j e p o s v e zab o r a v il a što j o j j e
r ek ao e le ga n t ni ml ad ić u ho tel u u Parizu. Ci el i m p u to m d o vl e, a n i o v d j e s ve d o o vo ga ča sa, nij e
mi s li la na to ko g a č e ka , i to j o j p i ta nj e s ad a n ag lo u z kr s n u u s v ie st i. Ob uze j e ne ko ne u g o d n o
ču v s t vo . Č e ka sad a t u j e d no g čo vj e ka, ko ga n ij e ni k ad a vid j e la, ko j i će d o ći k nj o j kao nj ez i n muž- S
ti m će nep o z n at i m čo vj e ko m b i ti j o š s utr a, p r e ko s utr a, o vd j e il i u j o š ko me d r u go me gr ad u i mo r ati
će s e p r ed lj ud i ma p o na š ati, k ao d a j e nj ego v a žena. Na ča s p o ža li , š to j e s vo j ed o b no tr a ži la, d a n a
seb e uz me o va ko v v id , a ko b ud e mo r a la d o ći u F r an c uz k u.
O nd a jo j p ro d j o še u d u h u red o m d ogo d j aj i, što ih je sve mo r ala p ro ži vj et i u ovo j b o rb i. Sj e ti se
s vo ga p r vo ga p r e laz a p r e ko gr a ni ce s o ni m ml ad ić i ma , ko j i s u j e t a ko r e k u ć na r u ka ma p r e nie li kr o z
p u šča n e hi tce, Sj et i se s v ih a kcij a, u ko j i ma j e p o s lij e to ga s ud j elo v ala . Sj e ti se o ne ne u go d ne u lo ge ,
ko j u j e mo r a la o d i gr at i u Lausanni i ko j a j o j j e b ila n aj tež a i z med j u s vi h na lo ga, š to i h j e d o s a d a
iz vr ši la. A s ad a d o laz i n e što s li č no ga, ia ko nij e o n ako str a š no , kao š to j e b il o o no , j er taj čo vj e k, ko j i
će d o ći, nj ez i n j e s ur ad n ik i taj će si g ur no p o st up ati p r e ma nj o j sa to l i ko o b zir a, d a tež i ne u lo ge n e
će ni o sj e ti ti, j er s u se s vi o ni d o s ad a p r e ma n j o j u vie k ta ko p o na ša li.
- Ah , ah - uzd a h n u, - sa m o d a sve to jed a np u t svr š i i d a p re st a ne jed a np ut t aj živo t, a ond a , o nd a
će b i ti s v e d o b r o , o nd a ć e o p et v id j et i nj e ga, n a ko ga u vie k mi sl i i o nd a će s ve b it i d r u gač ij e.
Do k j e o na u s o b i r az mi šlj a la, u ni šao j e u ho te l j ed an čo vj e k, p r i st up io p o la ga no k vr ata r u i
zap i tao ga, d a li j e st i gl a u ho tel j ed na d a ma, ko j a d a j e nj ego v a že n a i k o j a d a ga si g u r no o če k uj e.
Re k ao je nj ezi no ime , on o što ga je ona ovaj put i ma la u svo j o j češkoj p u t n ici, n u vr a tar r ad i nj e go v o g
tv r d o g iz go vo r a n ij e mo gao i me na p r a vo r a z u mj eti, ne go mu j e d ao k nj i g u, u ko j o j s u up i sa ni s vi
go st i, ko j i s e u ho te l u na laz e. O n p r e let i o ko m p o i me n i ma, us ta v i s e n a j ed no me i p o ka za ga
ka žip r sto m vr ata r u. Vr a tar n a mj e st i na no s c vi k er e, ko j i s u mu v isj e li o ko vr at a n a cr no j uz iči c i,
sa g ne s e i p o gled a u k nj ig u , p r o č it a i me i r eč e g la s no z na čaj ni m to no m:
- Ah , da, liep a pl a v ka ! Je st, je st, ona je sti g la da na s i nal az i se u so b i br o j dvad es et i dva . - Na ko n
što j e to r e kao , na g n e vr atar gl a v u ma lo na str a n u i p o g led a u d o šlj a k a, k ao d a g a ho ć e o g led a ti s a
s vi h str a na d a vid i, j e li on mu ž vri ed a n ta ko ve žen e, koj u s u o n i sve o s ta lo o so b lj e, kad a j e u hot el
st i gl a, j ed no gla s no i sp o nt a no p r o z v al i liepa plavka, j er ih j e nj ez i na lj ep o ta i b o j a p ut i z ad i v ila , i
o d ma h up i ta d a lj e:
- O staj e l i i go sp o d i n u ho t el u?
- Da, o s taj e m.
-J e st , jes t - d o sj et i se vr a tar - d a ma j e ve ć uze la so b u sa d v a kr e ve ta ; i z vo l i te go r e, s a mo mo li m,
p r ij e iz vo li te izp u n it i p r ij av n ic u. Da ma j e s vo j u ve ć i zp u ni la.
O n p o g l ed a izp u nj e n u p r ij av n ic u, što j e j o š n a v r a tar e vo m s to l u st aj ala i na ko j o j j e b i lo
nap i sa no i me i p r ez i me nj e go ve žene, p r i mač e p r ij av n ic u r u ko m i p r ed i me Marija met n u Petar i
supruga, a o nd a u p it a v r a tar a :
161
-J e li d o s ta o v a ko ?
- Vr a tar o p e t me t n u c vi k er u na no s, p o g led a p r ij av n ic u, k i mn u g la vo m i r eče :
- Nar a v no , p o s v e d o st a.
Da ma j e u so b i j o š u vie k r az mi š lj ala. Že li la j e č a s , d a o sta n e t a ko sa ma č i m d u lj e, ta ko d u go d o k
j e to mo g uć e, a č as d a ta j čo vj ek či m p r ij e d o d j e, d a se to či m p r ij e s vr ši i ta ko j e leb d eć i med j u t e
d vi e želj e, p o č ela b i ti i ma lo u z ne mi r e na , kad a j u tr g ne i z mi s l i o d mj er e no k u ca nj e n a vr at i ma. O na
up r a v i p o gled na vr ata i o st a če kaj uć i, a d a s e n ij e n i sj et il a r eći o b ičaj n u r ieč, ko j o m s e n a k u ca nj e
o d go var a. N ij e s e s j et il a , il i t aj ča s n ij e mo gla s mo ć i g la sa, a d a n i sa ma n ij e z na la za što .
K uca nj e se p o no vi i o n a te k tad a o d go vo r i, a o či o d vr n u o d vr a ta, kao d a ž eli či m ka s n ij e vid j e ti
s vo ga i mp r o viz ir a no g a mu ž a. U t aj se ča s vr a ta o tvo r i še; o na zač u u so b i ko r a ke, p o gl ed a p r e m a
čo vj e k u, ko j i j e u ni šao , r azt vo r i o č i, slo ži r u k e na p r s a, na g lo u s t ad e i k r i k n u:
- D ul ib ić !
D ul ib ić s tad e u sr ed so b e k ao u ko p a n, n e vj er uj uć i s vo j i m o č i ma. P o k u š a ko r ač it i nap r ied , n u
no ge mu se ni s u mic ale , p a p o mi če n ap r i ed r u ke i h tj ed e n eš to r eć i, n u n e d o sp ij e, j er mu s e t aj ča s
liep a p la v k a b ac i na gr u d i, p r i ti s n u lic e na nj e g o vo r a me i p r o p la k a. O n p o d iže r u k u, met n u j e n a
nj ez i n u gl a v u i p o g lad i j o j p lav u ko s u .
D u go s u ta ko s taj a li.. .
U so b i j e b io v eć go to vo p o d p u n i mr a k, kad a s u D ul ib i ć i liepa plavka sj el i jed no uz d ru go p okr aj
p r o zo r a.
-T a, to n ij e mo g uć e !? - r eče D ul ib i ć d r h ć ući m gl aso m i ne mo g ući j o š u v i ek s h vat it i, k a ko se j e
mo g lo d o go d i ti, d a nj u n ad j e o vd j e.
-E vo , mo g uće j e - o d go v o r i o na - vj er uj e te v alj d a, d a s a m t o j a, ma kar s e to me ni st e na d al i.
- Ni sa m t o n i kad a mo gao p o mi sl it i.
- Ni sa m s e ni j a n ad a la, d a ć u va s o vd j e n aći .
- Ka ko , z ar ni s te z n al i, d a j a d o laz i m o va mo ? K a ko si o nd a mo g u r a zt u m ači ti, d a s te o vd j e? up i ta D ul ib i ć z ač ud j e no .
- Ni sa m z na la t k o d o la zi. A vi, d a kl e, ne znat e ni š ta, što j e b ilo kr o z o ve d vi e go d i n e? - up it a ga
o na i p o g led a mu i zb l iza u o či.
- Ne, ne z na m ni št a. Što je mo g lo b i ti kr o z to vr i e me? Ni s te mi ni u j ed n o m p i s mu p i sa li , d a j e
što o so b ito g a b i lo .
-I z či nj e n ice , d a se s ad a na la zi m o vd j e, vid ite , d a j e n e što b ilo . Zar n e m o žete p o go d i ti š to ?
D ul ib ić p r o b l ied i, p o g le d a j e v el i ki m o či ma, a o nd a uz e nj ez i n u ma l u b i e lu r u k u u s vo j e r u k e i
r eče mi r ni m gl aso m:
-P o gad j a m s ve . - N e ko j u j e vr ie me gl ed ao , a na ko n kr at ke s ta n ke zap it a :
- Što r ad i v a ša A n a?
- Ne z na m n i šta v i še ne g o i v i z na te. N i sa m j e vi še vid j e la o d o no ga d a n a, k a d a sa m p r ed d v ie
go d i ne o ti šl a u Za gr eb . Kad a s a m se iz Za gr eb a po vr a ti la, d o p i si v al a sa m s e s nj o m i s va ma p r e ko
nj e i to je s ve .
-P a gd j e s te b i li o ve go d in e d a n a?
- Gd j e s a m b il a... ? - p o no v i liepa plavka i z a sta d e. - Gd j e s a m b i la? G d j e s te v i b i li kr o z o vo
vr ie me?
D ul ib ić s e ma lo uz t u k n u i p o gl ed a še se k ao lj ud i , ko j i s e med j us o b no na d j u u ne ko j nep r il ic i.
- Gd j e s a m j a b io ...? - p o no v i D u lib ić.
O na je pr is e gl a, da n i ka d a ni ko me ne će r e ći, gd j e se j e n ala zi la kr o z to vr ie me i o n j e p o lo ž io
is to ta k v u p ri se g u za seb e, a nap o se se je mo r ao ob ve zat i, d a sad a kad a je n a ovaj pu t p os la n, ne smij e
162
ni k o me r eć i, gd j e j e b io i što j e r ad io kr o z t e d v i e go d i n e, j er j e to n aj v eć a t aj na za s va ko g os i m za
o ne , ko j i s u s k up a s nj i me na i s to m m j e st u b i li.
Ob o j e s u š u ti li i gl ed a li se, a o nd a r eče o n:
- Da, mi si to ne s mij e m o r eći . E to , i ma t aj n i, ko j e s u t aj n e i med j u na ma .
- Da, i m ed j u na ma - o d g o vo r i o na t ur o b no .
- Al i pr ip o vied aj te mi o n o , što mi mo že te p rip o v ie d ati slo b o d no - r eč e D ul i b ić. - P r ip o v ied aj t e mi
o s vo m ž i vo t u u Z a g r eb u i ka ko j e d o š lo d o to g a, d a s t e d o šl i m ed j u na s .
- Da va m to p r ip o vi ed a m? ! Do b r o , p r ip o vi ed a t ć u v a m s ve. Kad a sa m b ila d o lj e u Za gr eb u, to li ko
sa m p uta č ez n ul a za ti m, d a bi h va m mo g la p rip o vi ed a ti d o ži v lj aj e u vi e k kad a se je ne što d ogo d i l o ,
j er s a m o nd a mi s li la, d a b i to b ila mo j a n aj v eća sr eća i zad o vo lj st vo . E vo , sad a sa m t u sr eć u d o ž i vi l a
i p r ip o v ied a t ć u va m.
Do k su ta ko go vo r i li, za b o r av il i su n a sv e d ru go , što j e o ko nj i h , š to j e b il o i što će se d o go d i ti.
S ve j e b ilo d ale ko o d nj i h i t aj s u č as za nj i h p o s to j ali sa mo nj i h d vo j e n a s v ie t u. U so b i j e p o sta lo
ta ko t a mn o d a s e s ko r o ni s u ni vid j el i. O na se j e n a g n u la ma lo na tr a g i p o č el a p r ip o v ied a ti, a D u lib ić
u st ad e, p r id j e p uce t u e le kt r ič no g s v ie tla , up a li s vi et lo i r eč e:
Zaš to d a v a s ne g led a m, ka d a s u mi o č i to li ko če zn u le za va š i m lic e m.
Nj ezi no se l ice j a če z ar u me n i, a o č i za tr ep er i še b r že. O n sj ed e na tr a g k nj o j i r eče :
-P r ip o v ied aj t e, i p r ip o v ied aj te s ve, a j a ću sl u ša ti i s va ma p r o ži v lj a v ati s ve, što st e ta mo
p r o ži vi li .
O na zat vo r i o či, kao d a si sr ed j uj e mi sl i i kao d a tr aži ka ko će p o če ti, n u p r ij e ne go j e p o č el a
p r ip o vied at i, o t vo r i n a gl o o či i r e če:
- Naj p r ij e d a z nad e te, j a s e s ad a zo v e m s e str a T u ga.
- Se str a T u g a? - p o no v i D ul ib ić - s es tr a. .. - Da, s es tr a T u g a. - Do b r o , T u ga.
- Ne, n e go s e str a T u ga - r eče o n a ž i vo , na g n e s e nap r ied , na s mij a se i za gl ed a mu s e u o č i.
- Do b r o , d o b ro , T u ga, to j e naj star ij e hr va t s ko že n s ko i me - n as mij a s e i o n.
- Da kl e d o b ro - r e če o na ve se lo - ne k a b ud e sa mo T ug a, j er ni vi n i ste mo j b r at... - p r e k id e s e,
j er j o š ni kad a nij e č ula za nj e go vo i me , ko j e mu j e d ala o r ga ni zac ij a.
-B r a t P r ib i ša - p o maže j o j Du lib ić.
-P r ib i ša - o p eto v a o na.
-B r a t P r ib i ša - izp r a vi j e o n sa s mie ho m.
- Ne, n e go s a mo P r ib i ša - r eče o n a up o r no i ma lo zaža r e na u
lic u.
- Da kl e, T u go p rip o v ied a j te - za mo l i o n o p e t.
O na j e p r ip o v ied a la. .. P r ip o vied ala j e s ve p o r ed u o d o no g ča sa, kad a j e u B eč u sj ela na vl a k, p a
s ve do one str aš n e sc e ne, kad a je d va mj e sec a iza to g a p r ej ur il a u nar učj u o no ga ml ad i ća p r e ko hr i d i
i gr a n ice kr o z p u šča n u v atr u.
Kad a j e za vr š ila , na s lo ni se d al e ko na tr a g, sp u s ti g la v u i z at vo r i o č i, k ao d a j u j e o b uz eo i s ti o naj
u mo r , ko j i j e o sj eća la o no ga ča sa, kad a j u j e o n aj mlad i ć s d r u g u s tr a n u gr a nic e p o lo žio na z e ml j u
kr aj d eb elo g a b o r o va s ta b la.
I Du lib ić j e o sj et io u mo r ,ka o d a j e i sa m t e v ečer i p r o ži vio s ve o no , š to j e o na p r ip o vied al a i š to
j e p r o ži vi la za d v a mj es eca s vo ga b o r a v ka u Z a g r eb u .
Ne ko su vr ie me o b o je š u til i, a o nd a o b o j e o d j ed a np u t u s tad o še, p o gl ed a še si u o či , a o na up i ta:
- A s ad a?
- A s ad a? - p o no vi D u lib ić.
Staj a li s u ne ko li ko č a sa k a i gled al i s e. Nj o j se p r i či ni, k ao d a se D u lib ić n a gi nj e p r e ma nj o j i k ao
d a jo j ne st aj e p o d a p o d n j o m, no ge jo j ma lo zad r h t a še i o d j ed no m se nad j e u nj e go v u n ar učj u. O n j o j
163
nj ež no p o g lad i p la v u ko s u, sp u st i s vo j u gl a v u n ad nj ez i n u i d o t a k n u us n a ma nj ez i no b ie lo če lo . I t a ko
na ča s z ab o r a v iš e na s ve što j e o ko nj i h, na s v e, što j e b ilo i n a o no , što će d o ć i.
A ond a se tr go še, o n a se od ma k n u i o p e t sj ed e. On j e ne ko vr i e me st aj ao n a mj e st u , a o nd a sj ed e
i sp u st i g la v u med j u o b j e r u ke. D u go s u ta ko sj ed i li j ed no u s up r o t d r u go ga , a d a n is u ni r ie č
iz go vo r i li .
-P r ib i ša ! - r eče o d j ed a n p ut o na č i st i m i s i g ur n i m g la so m.
O n p o d iže g la v u i p o g led a j e. L ice j o j j e b i lo mi r n o i h lad no , p o g led o š tar i u ko če n, a kr aj u sa n a
se p o kaz al a o n a za go ne t na i up o r n a cr ta , ko j e o n j o š ni k ad a nij e vid io . P r i či ni mu se nj ezi no l ic e k ao
no vo , go to vo ne p o z na to .
-P r ib i ša, m i s mo n a iz v r še nj u j ed no ga na l o ga, k o j i na m j e d a n. Z ab o r a v i mo n a s eb e !
- Zab o r a v i mo - r eč e D u li b ić t vr d i m i o d l uč n i m gl aso m, a o nd a u stad e. M a lo s e o g led a p o so b i,
o kr e n u s e k nj o j i r e če:
- S utr a ć u va m s ao b ći ti s ve š to i ma mo r ad it i, a sa d a id e mo na p o č i na k. Vi st e si g ur no u mo r ni o d
p ut a. – Da - o d go vo r i o n a i o b o r i gl a v u.
-J a ć u leć i na d i va n - r eč e o n i p o k aza na d i va n, š to j e b io s mj e št e n iza kr ev eta , - a vi u ga s ni te
s vi et lo i l e g n it e u k r e v et . - Do b r o - r eče o na i us ta d e ta ko d j er .
D ul ib ić s e b a ci o b u če n n a d i va n . O n a s kid e sa kr e ve ta j ed a n g u nj , p o kr i ga s nj i me , zat i m u g as i
s vi et lo , s v uče s e, l eže u kr e v et i r e če :
- La k u no ć !
- La k u no ć ! - o d go vo r i D ul ib i ć i ma lo u zd a h n u. S lied eće g j e j u tr a D u lib ić u s tao r a no . Kad a j e
izl azio , bi la je liepa plavka j o š u kr e ve t u i p o kr it a t ako , d a j o j j e izp o d p o kr i va ča v ir io te k no si ć i ma l o
r už ič as to g l ic a. Re k ao j o j j e, d a će se p o vr at it i za ko j e p o l a sat a i d a ć e s ko r o p u to va ti d alj e.
Kad a se p o vr at io , un iš ao j e u so b u u d r u žt v u j ed n o g e le g a nt no g ml ad ića . Liep a j e p la v k a če k al a
ve ć o b uče n a i sp r e mn a. D ul ib ić j o j htj ed e p r ed st av it i ml ad i ća, n u o p az i, d a s e već p o z naj u i r eč e :
- Vi se p o z naj et e?
- Da, - o d go vo r i l iep a p la v ka - p o z n a mo se ve ć d u go , j er s mo s e već vi š e p uta s u sr e li ko d
iz vr ši va nj a n alo g a.
-J a sa m v alj d a j ed i n i, - r eče s o s mj e ho m mla d ić - ko ga go to vo svi p o z n aj u u i no z e ms t v u. Nij e n i
čud o , kad a sa m v eć p et g o d i na v a ni. P r ij e, d o k s a m b io j o š t a ko r eći d i et e nij e se mi s lio na to , d a s e
kr ij e mo j a i sto vj e t no s t, kao d a s u s vi r a č u na li, d a ne ć u ni k ad a n ar a st i i za k a k vi p o s ao b it i. N u j a
mi s li m, d a sa m s vij u i z n en ad io .
- Kad a st e d o šli u ino ze m st vo ? - up it a ga D u lib ić, ko j i ga j e valj d a naj ma nj e o d s vij u p o z na v ao .
- U sie č nj u go d i ne 1 9 3 0 . , o d ma h na ko n s mr t i o t c a. B r ać a s u mi b i la o nd a zat vo r e na i b io sa m
o st ao s a m s a mc at , j er m aj ke ni ne p a mt i m. N e z na m k a ko , n u d o šlo m i j e ne što i p o b j e gao s a m u
ino ze ms t v o .
Mlad ić j e b io vr lo r az go vo r lj i v i p r ip o v ied ao j e ži v a h no . Liep a ga j e p la v ka s l u šal a sa
za ni ma nj e m, d o č i m j e D ul ib i ć b io r azt r e se n i nj u kr ad o m p o gled a vao , ka o d a se n e us ud j e g led a ti j e
izr a v no . Sad a j u j e to č no vid io , j er j e p r o šle ve čer i b io to l i ko iz n e nad j e n, d a j o j j e gled ao sa mo u o či
i l ice. Sad a j e vid io , d a j e p o sta la n eš to j ača n e g o j e b il a, k ad a j u j e up o zn ao . E le ga n t no šp o r t s k o
o d ielo p ris taj a lo jo j j e, k ao d a je na nj o j sal i ve no , a kr e t nj e su jo j b ile si g u r ne i o dmj er e ne kao u sv i h
ml ad i h že n a, ko j e se b a v e šp o r to m.
D ul ib ić o p az i, d a v r ie m e p r o la zi, p r e kid e ml ad i ća u nj e go vo m p r ip o vi ed a nj u i up i ta ga :
- Da li j e d o v le s ve u r ed u o b a vlj e no ?
- S ve j e u r ed u i o vd j e n e ma mo n i št a v iš e z a u či ni ti , ne go ko vč e ge o d p r e mit i u Aix en Provence
- o d go vo r i mlad ić, i ko d to g a p o gled a li ep u p la v k u, kao d a ho ć e r eći : - n u to i ta ko n ij e mo j a st v ar
ve ć nj ezi n a.
Ko j i sa t k a s nij e sj ed io j e Du lib i ć u sa mo vo z u kr aj l iep e p l a v ke ; sa mo vo z j e j ur io d i vlj o m
b r zi no m. Š ut il i s u. O n j u j e g led ao p o str a nce i č ud i o se. Č ud i o se l a ko ć i , ko j o m j e o na up r a v lj al a
164
sa mo vo zo m i u ko č e no sti nj ez i na l ica , na ko me s e j e r už ič as t a b o j a ca k li l a k ao o ka me nj e na , d o k j e
izp o d s k up lj e n i h o b r va n j ezi n u ko če n i p o g led str i gao k r o z p r o sto r , ko j i j e p r ed nj i ma b io i kr o z ko j i
s u p ro mi ca li d o vr to g la v ice b r zo .
Kad a su sti g li u jed a n ho tel u Aix en Provence, p r o ma tr ao i h j e ne ko li ko go st ij u, ko j i su st aj al i i li
sj ed i li u b l iz i ni vr a tar o v e lo že. Kad a j e D u lib ić a i liep u p la v k u ho t el s k i boy o d vez ao l i fto m u p r v i
ka t, p r o či ta vr a tar j o š j e d anp u t p r ij a v nic u , što j u j e D ul ib i ć izp u nio , a o nd a se p r i ma če j ed no m g o st u
i r eč e:
- O h, ka ko v e l i l iep e že n e!
- Da, d o i sta liepa plavka! - o d go vo r i go s t.
165
XXV.
D ne d e v eto g li sto p ad a 1 9 3 4 . o ko p o d n e šet ala j e li ep a p la v ka sa D u lib i će m u Marseillesu p o
ul ic i Cannebiere. I š li s u izp o d ru k e i po la ga n i m ko r ako m ona ko , ka ko po u li ca ma id u mir n i i bezb r i ž ni
še tal ac i. P r o laz eć i ul ico m, u st a vi li s u se na č et ir i mj e sta . D u lib i ć s e j e s va ki p u t ma lo o gled ao , a nj o j
se j e s va k i p u t uč i ni lo , d a j e ne ko me ki mn u o gla v o m, kao d a kaž e: - d o b r o ! N u n i j ed a np ut nij e mo g l a
vid j e ti ko me , j er j u j e o n s v a ko g to ga p ut a o d m ah d a lj e p o veo . Već p r i kr aj u uli ce, p r ij e ne go s e
izid j e na mo r s k u o b al u, za us ta v iš e se o p e t i to o nd j e, gd j e ul ica s ieč e tr g Place de la Bourse. D u lib ić
se je op et ogl ed ao ma lo nao ko lo i o p e t malo k i m n uo gl a vo m. I o n a s e o g l ed a n ao ko lo , no D u lib ić j u
p o v uč e. P o d j o še j o š ne k o li ko ko r a ka, u s ta vi še s e p o no v no i o n r eč e:
-T a ko , a s ad a će mo se r az st at i. - I z g o vo r io j e to n a či no m, ka ko lj ud i o b i č no o d a h n u, kad a s u n e ki
p o sao i z vr ši li .
- Već? ! - r eč e o na , kao d a j u j e iz n e nad ilo , p r e md a j e d o b r o z nal a, d a ć e se s ko r o mo r at i r az st at i.
D ul ib ić n a sta v i:
-J a p ut uj e m o d ma h s ad a, d a j o š no ća s b ud e m u Parizu. I vi ć ete o d m ah sad a o d p u to va ti sa
sa mo vo zo m pr e ma Ventimigli. Al i o dma h , d a p rij e več er i p r ed j ete gr a n ic u . Ne mo j t e se ša li ti i p u t u j te
o d ma h . Kad a pr ed j et e u I tal ij u , pu t uj te od ma h d alj e u Genovu i t a mo me če kaj te u ho t el u Savoia. J a
ću si g ur no st ić i n a vr ie me , j er p ar o b r o d , š to p l o vi u J už n u Ame r i k u, o d laz i iz Genove d vad es et o g
o vo g m j e se ca. J a ć u d o t l e s i g ur no st ić i.
- Za me n e mo ž ete b i ti si g ur n i - o d go vo r i liep a p la v ka sn u žd e no - n u b o j i m se za v as , d a n e će te
vi š e mo ć i i zi ći iz Fr a n c uz k e. Z ar b a š mo r ate nat r ag u Paris?
- Mo r a mo b ez u vj et no ! O to me se n e mo ž e ni go vo r it i. T a mo me če ka d va n aes t l j ud i.
- Od p r a tit i ć u va s na ko l o d vo r - r eč e l iep a p la v k a i h tj ed e p o ć i nap r ied .
- Ne, n ij e p o tr eb no n it i z go d no , j er ć u s e j a j o š s a d a d o ko l o d vo r a sa s tat i s j ed n i m čo vj e ko m. V i
mo r ate o d ma h o d p u to va t i. O vd j e će mo se r az s tat i, a o nd a d o vid j e nj a u Genovi na p a r o b r o d u.
P r už iš e si r u ke . L iep o j p la v ki z ad r hta r u ka , lic e j o j se s mr ač i, i ne ka j e sl ut nj a o b uz me . Htj ed e
j o š n e što r ed , n u D ul ib i ć j o j sti s n u j o š j ed a np ut r u k u, a o nd a j e izp u s ti, o kr e n u s e i o d e.
- S B o go m! - p r o š ap ta liepa plavka.
Do k se je D u lib ić g ub io u u li č no j vr e v i, o s tad e o na na mj es t u s to j eći, tr a žil a ga j e o či ma med j u
lj ud i ma, ht ij u ći d a g a š to d ulj e vid i, n u za ča s g a j e ne s ta lo . O na se o kr e n u i p o d j e d alj e p r e ma o b a li .
N u n ij e mo g la d o ć i d al e k o . Na o b al i j e ve ć s taj ao d u g i ko r d o n u ni f o r mir a n ih a ge na ta i ža nd ar a. O n a
p o g led a p r e ko nj i h u l u k u i p r ed j e o č i ma p o j ar b o li ma j ed r e nj ača, š to s u se u to j st ar o j l u ki sj at il i ka o
j ato v el i ki h p ti ca n a o d mo r u.
- Da o d ma h p ut uj e m? - u p ita s a ma seb e. - Mo r a la b i h. Da, mo r al a b i h o d ma h o d p uto v ati , a li.. .
htj e la b i vid j e ti.
Ob u h vat i j e ne ka n eo b u zd a na ž elj a, d a o s ta ne d o kr aj a, d a vid i š to ć e b iti . Ma lo j e u mi s li ma
r ač u na la i d o š la d o za klj uč k a, d a će j o š u v ie k s tić i na vr ie me p r e ko gr a n ic e. P o vr at i se na tr a g u gr a d .
P uto m s e j e u nj o j bo r ila duž no s t, d a o d ma h o d e, sa že lj o m d a o sta n e d o kr aj a i d a v id i š to ć e b i t i.
Z ar i o n, D ul ib i ć. ne o s taj e j o š d a na s, j o š mo ž d a i ci el u no ć u Fr a n c u zko j ? I a ko o n ne o st aj e u
Mar sei ll es u , zar ne ć e s u tr a b i ti u i sto j ta k vo j p o gib elj i kao d a j e i o vd j e ? Zaš to ne b i ost ala i on a?
A vj er o j at no j e, d a će o na j o š u vi e k d o sp j et i p r e ći g r a ni c u p r ij e n e go to p o st a ne p o gib e lj no . T a m o
na g r a ni ci n e ć e o d ma h si g ur no j o š ni š ta z nat i, a t ko ć e na nj u i p o s u mn j ati.
- O sta t ć u ! - za k lj u či u s eb i.
Ne što p r ij e če tir i sa ta p o sl ij e p o d ne st aj ala j e li ep a p la v ka n a p lo č n i k u
ul ic e Cannebiere, ned al e ko u g l a Place de la Bourse, me d j u o gr o mn i m m n o žt vo m s v ie ta, ko j i s e j e
sl e gao u to j ul ic i. N ad gl av a ma mn o žt va v ij al e s u se z a sta v e, što s u vi s ile n a k u ća ma i na s t up o vi ma ,
a po ulic i su st aj ali i ho d ali a g e nt i i r ed a r s t ve n ici te p az il i d a mn o ž t vo n e s ila zi sa p lo č ni ka na u li c u .
Lj ud i s u r az go var al i, ti s ka li s e, p r a v il i d o sj et ke i ne str p lj i vo č e kal i.
Od j ed a np ut s e mn o ž t vo p o če g ib at i, a kr o z nj eg a p r o d j e ne k i ža mo r , ko j i j e d o laz io o d o b a l e.
Z at i m s e zač u o d Place de la Bourse Marseillesa, ža mo r u ti h n u , a mn o žt vo se nap e u o č e ki va nj u.
166
Z v u ko v i su marseillese z v uč il i d alj e, a kr o z nj i h se zač u še p o vi ci i z v ižd a nj e . K ad n aj ed no m p r as n u še
hi tc i, b r zo j ed a n za d r u gi m, nj i h d e set a k kao i z s tr o j n ice . U p r vi ča s s e n a lic i ma mn o ž t va o d r a zi
ne ko zap r ep a št e nj e, a o n d a s e kr o z zr a k r a zl i gl a s ni ža mo r , ko j i se za ča s p r et vo r i u s tr a š n u v i k u .
Do lj e ko d Place de la Bourse na st ad e iz ne n ad a str a š na gu ž va, ko j a s e p r e ne se i na o sta lo mn o žt vo d už
ul ic e, k ao d a se j e kr o z nj u z a valj a la ne ka r i e ka. S v at ko o s ta v i s vo j e mj e sto i mn o ž t vo se r a zl i sa
p lo č ni k a na u li c u.
- Kr a lj je ub ij en ... Kr a lj je ub ij e n. .. ! -z ač u se s a s vi h s tr a na .
Liep a p la v k a p r o b l ied i n a j ek h it aca, zač ep i o b i m r u ka ma u ši, p r o g ur a se kr o z mn o žt vo i p o tr ča
u d r u g u p o kr aj n u ul ic u, gd j e j o j j e staj ao sa mo vo z. S ko č i u ko l a, sta v i i h u p o go n i o d j ur i k ao vj et ar .
Sa mo vo z je jur io d iv lj o m b rzi no m p o ce st i uz mo r s k u o b al u p re ma Ventimigli, a li ep a se je pla v ka
u nj e mu up r a vo na g n u la na d vo la n, ka o d a b i ht j ela z a ma ho m s v o ga t iel a d a ti s a mo vo z u j o š već u
b r zi n u. J ur il a j e , a u u š i ma j o j j e z vo ni la marseillesa, p o mi e ša n a s h itc i m a. Či m j e d a lj e o d mi ca la ,
či ni lo j o j se d a s u h it ci ti m j ač i i j as n ij i, kao d a ne tko p uca o tr a g a i za nj e u ko l i ma . I što j o j se j e vi š e
či ni lo , d a s u hi tci j ač i i j as nij i, t i m j e vi še p r i ti s ka la no go m n a za vo r ga sa, a s a mo vo z j e s ve j ač e
j ur io . Od sil n e b r zi n e n ij e vid j e la n išta d o li c es t e, ko j a se j e p r ed nj o m v ij u ga la. S v e o n e lj ep o te s
d es ne i li e ve str a n e ko j e o čar a vaj u p r o la z ni ke , j ur ile s u kr aj nj e kao u o ma mi, a da i h ni po gl ed a la
nij e.
I za d e ve t sa ti st i gla j e na gr a n ic u i u sp o r i la vo žnj u. Kad a j e u sta v il a k o la p r ed p o gr a ni č ni m
o r ga n i ma , nij e j o j sr d ce k uc alo , n e go up r a vo d r h talo , u ci elo m j e t ie l u o s j ećala n e k u gr o z ni c u, n u
si li la se, d a j o j li ce b ud e mir no i h lad no . P o gr a n i čn i s u o r ga ni p r e gl ed al i nj ez i ne p ap ir e, a o n a i h j e
nep r i mj et lj i vo p r o ma tr a la. Na nj i ma s e nij e p o ka zi va la n i ka k v a ner vo za ni ti n ar o č ita s tr o go ć a.
Na ko n p r e g led a p o vr a ti j o j čino v ni k p ap ir e i p o z d r av i j e. O na po tj er a ko l a a da n ij e ni od zd r a vi la ,
j er u t aj čas n ij e mi sl il a na n iš ta d r u go , n e go d a b ud e š to p r ij e s o n u s tr a n u gr a n ice . Ma lo d alj e
o b av i še i t alij a n s k i p o gr an ič n i o r g a ni p r o p i s a ne fo r ma l no st i, a o nd a l iep a p l a v ka p o j ur i o p et d a lj e.
-Genova! Na p ar o b r o d ! - u z kl i k n u go to vo g la s no , a u taj č a s o p et z ač uj e u u ši ma
zv u ko v e marseillese i h itc e, ko j i j o j se sad a p r ič i ni še j o š mn o go j ač i i gl as n ij i n e go p r ij e. U u ši ma j o j
zaš u mi še i r ieč i, š to i h j e ču la ka ko s u le ti le kr o z mno žt vo na ul ic i u Marseillesu: - Kr alj je ub ij e n !
- Al i o na j e i d a lj e j ur il a k ao a v et.
Na ko n ko j i h sto ti n u k ilo me tar a p o če o sj eć at i u r u ka ma ne k i u mo r , a u gl av i str aš n i š u m, kr o z
ko j i s u s e u v ie k č ul i o n i b r zi h it ci. O sj et i, d a g ub i vl as t n ad sa mo vo zo m, ma lo za kr i v ud a, a o nd a s e
s vl ad a j o š to l i ko , d a j e smo g la ko la p r i ve st i kr aj u ce s te i us ta v i ih. Kad a su ko la sta la, i zid j e i z nj ih ,
za ko r ač i u gr ab u, sp us ti se i sj ed e na r ub c es te, a gl a v u p r i mi o b i m r u ka m a, ko j e s u j o j b i le la k ti m a
p o d b o če ne na ko lj e ni ma .
- O h, ka ko t o s tr a š no š u mi u gl a vi - r eč e u seb i - ka ko s e č uj u hi tc i ! K ud a p ad aj u? P o lj ud i ma?
P r ed o či ma j o j stad o še b lj es ka ti n e ke i s kr e, k ao ne k e s it n e, cr ve n k as te z vi ezd ice ; a o d ma h j o j
se i z ne nad a p r ed o č i ma ne š to za sj a, i o d ma h iz a to g a ne st a ne t a ma, n u ne p o s ve ma š nj a t a ma, n e g o
ne k i p o l u mr a k b a š o na ko k a ko j e b il a r a z s vie tlj e n a o na so b a u Z a gr eb u, u ko j o j s u sj ed ila o na če tir i
čo vj e ka , što s u o ne no ć i ču v al i str až u p r ed nj ez i n o m so b ico m i r az go var al i, d o k i h j e o na s l u ša la i
gl ed a la kr o z ma l i p r o zo r čić, što j e b io u r ez a n u d r ve no j st ie ni so b ice. I naj ed no m zač u g la s o no ga
naj star ij e ga, š to j e m ed j u nj i ma b io , ko j i j e go v o r io : - Ubijati je najstrašnije!
P r ed o či ma j o j na s ta o p e t j a ko s v ie tlo , n u za i st i čas o p e t p o ta mn i i zač u se p o no v no o n aj i st i
gl a s: - Jest, u svakom slučaju, ubijati je najstrašnije!
Liep a p la v ka p r i ti s n u j a če d la n i ma s lj ep o č ice, z at vo r i o č i, n u u u ši ma s u j o j i d alj e o d z va nj a le
r ieč i: najstrašnije, najstrašnijel Ali sad a to nij e b io v iš e gl as o no ga čo vj e k a , š to j e b io n a str aži, ne g o
ne k i d r u gi, nep o z n at i j o j g la s, ko j i j e te r i eč i iz go var ao b r zo , b r zo i s v e b r že , a o nd a j o š ne ko li ko
gl a so va, a o nd a mn o go , p a s ve v i še i v iš e gl aso va, d o k o d j ed no m n e za ču, k a ko o no nep r e g led n o
mn o ž t vo s v iet a, š to j e st aj alo n a p lo č ni ci ma u lic e i na tr g u vi če u t i s uće g l aso v a: najstrašnije,
najstrašnijel
A o nd a s e ti gl aso v i p o č eše i z ne nad a ud alj i va ti, kao d a to mn o ž t vo o d laz i, kao d a se o d mič e o d
nj e, a o na o staj e s a ma na p lo č ni k u u p o l u ta mi , a ti s uć e g la so va, ko j i se o d mi č u, mr mo r e s v e
167
p o la ga n ij e i p o la ga n ij e: str aš no , st r a š no , s tr a š no ..., d o k se ne iz g ub i še n egd j e u d alj i n i, a o ko nj e
za vlad a p o d p u ni mir i ta ma .
Do š ao j e ne k i s a mo vo z i u sta v io s e p o kr aj nj ezi no g Packarda. K ad a j e s t ao , mo to r mu j e j a če
zaš u mio . Liep a se p l a v ka tr g n u , o t vo r i o č i i o sj eti zi mu p o ci el o m tie l u. P o k u ša u sta ti , n u p r ič i ni j o j
se, d a s u j o j no ge u ko če ne. P o gl ed a na c e st u i o p azi, ka ko j o j se p r i mi č e čo vj e k, ko j i j e i za šao iz
s vo ga s a mo vo z a. O na se tr ž e j o š j ač e i h tj ed e p o no v no us ta ti, n u p o mi sl i , d a će z ate t ur a ti p r ed t i m
čo vj e ko m i sp us t i se n at r ag n a r ub c es te. P ut n i k j u j e n eš to p i tao n a ta lij an s ko m j ez i k u, što j e o n a
s h va ti la n e z naj u ći ta lij an s k i, k ao d a j e p it a n ij e l i j o j se sa mo vo z p o k var io i n e tr eb a l i k a ko ve
p o mo ć i? O na mu d ad e r u ko m z n a k, d a ne tr eb a ni št a. O n j e malo to č n ij e p o gl ed a, a ond a p o zd r a v i,
o kr e n e s e, s j ed e u s vo j a ko l a i o d e.
- Mo r a m v o zi ti d a lj e - p o mis li liepa plavka, p r i k up i s v u s na g u i us tad e. P r v i s u j o j ča s no ge
d r h tal e, n u o nd a j o j s e si le p o č e še vr a ćat i. Ne k o j e vr ie me s taj al a kr aj sa mo vo za, d o k j o j se j e
p o vr a tio mir i s na g a, a o nd a sj ed e u ko l a i p o tj er a n ap r i ed .
I z p o če t ka j e vo z il a p o l a ga no . N u o nd a o p et p o če mi sl it i n a ul ic u p u n u s v iet a, n a gl a sb u, ko j a
j e s vi r al a marseillesu i p o no v no zač u hi tce . O n a o p e t p r i ti s n u j ače g as , a sa mo vo z na g lo p o j u r i
ve li ko m b r z i no m, kao d a h o će izb j eć i t i m h it ci ma .
Mj ese c j e sj ao na ne b u u p o d p u no m s vo m s j aj u i r az s vj et lj i vao ce s t u, š to s e j e vi j u ga la uz
mo r s k u o b a l u. Do lj e izp o d ce ste b lj e s kalo s e j e n a mj e se či n i mo r e i g ub il o se d ale ko u d alj i n i izp o d
neb es ko g a s vo d a, k o j i s e j e n a n j e ga s p u št ao i s nj i me s e s k up a l a ga no t ala sao .
- Nap r ied , n ap r ied , t a mo na m o r e, na p a r o b r o d , t a mo d a le ko i za o b z o r j a , p r eko mo r a, p r e ko
o cea na, ta mo dale ko u Ju žn u A mer i k u ! Sa mo b rzo nap r ied , b rže, b rže - z uj a lo je li ep o j p la v ki u u ši m a
- ta mo d ale ko , gd j e s e ne čuj e marseillesa i h it ci.. .
I o p et ne gd j e izp o d c es t e zač u o n aj , g la s, p a o nd a v i še gl a so va, mn o go , mn o go g la so va, k ao d a
se je ono v el i ko mn o žt v o sv ie ta sa ul ic e p ret vo r ilo u to dub o ko i šir o ko mo r e, ko j e le ži p o d nj o m i
ko j e šu mi i b uči u v ie k i st e r ieč i: -Ubijanje je najstrašnijeg i kao d a s it n i v alo vi ž ub o r e kr o z ta mn u no ć :
- Str aš no , str a š no , s tr a š n o ... !
- Nap r ied - v i k n u liepa plavka, d a s vo j i m g la so m n ad v iče t aj g la s mo r a – n a p r ied ! - i p rit i s n u jo š
j ače ga s, sa mo vo z p o j ur i , kao d a ga vj e tar p o ne se , a o d j ed no m j o j se p r ič i ni , d a se j e ce sta na g n u la ,
d a s e j e mo r e nad i glo , r u ke j o j k lo n u še. sa mo vo z z a kr i v ud a, a zr a ko m s e p r o lo mi ne ki p r a sa k, i z
gr ud i j o j se i z vi n i j o š j ed an kr i k i ... n a sta t a ma .
Do lj e p o d ce sto m o d je k n u na mo r s ko j p u či n i mu k li ud ar ac, mo r e se r a zt vo r i p o d ne či m v el i ki m
cr n i m, p lj u s a k se d iže u zr a k, p ad e na tr a g n a o n u v el i k u cr n u to č k u, mo r e se zap j e n i uz mu k l i š u m
ve li k i h k ap i, što s u se p r o s ul e p o p o vr š i ni , z ab i el i se mo r s ka p j e n a, zab i el i se i iz čez n u , a o n d a na s ta
gl u h i m i r .
I sto g a s u da n a kr u go va l ne po s taj e i no vi n s t vo ci elo ga s v iet a ja vi li, da je u Marseillesu p o č i nj en
ate n tat na Aleksandra Karagjorgjevića, kr a lj a u mj et n e d r ža v ne t vo r e vi n e, ko j o j j e o n d a o
i me "Jugoslavija", i u ko j o j je vr šio di kt ato r s k u v l as t nad zaro b lj en i m nar o d i ma. J a v lj e no j e nad alj e ,
d a s u a te nt at iz vr š il i hr v at s ki r e vo l u cio na r ci , ka o j ed an č i n u n iz u mn o gi h u b o r b i za o s lo b o d j e nj e
hr va t s ko ga n ar o d a i zp o d t ud j i ns k e t ir a n ij e, a za u zp o s ta v u N E Z AVI SN E D R Ž AV E H RV AT SKE.
U torinskoj tamnici godine 1935.
Č AST I S LAV A - LI EP OJ P LAV KI
ST ANI GO DI N A!
168
Prof. DANIEL CRLJEN:
LIEPA PLAVKA
I z k nj i ge: N AŠ P OG L A VNI K - " Ve leb it" , Za gr e b , 1 9 3 4 .
U g r ad j e s ti g ao j ed a n j ed i n i p r i mj er ak
na ko n ne u mo r no g t r a ga nj a ne ko lic i ne
naj vj er nij i h. T aj an st ve n i m, p o b o ž n i m šap ato m p r o šir il a se j e me d j u p o u zd a ni ma vi es t, d a j e Liepa
Plavka s ti g la. Lj ud i s u o sj eća li uzb ud j e nj e k ao d j eca p r ed b o ži ć ni m d r v ce m. U s ve ča no m
r azp o lo že nj u o dlaz il i su r ed o m n a o d red j e n o mj e sto d a j e vid e , j er s u o sj ećal i, d a ć e i m b i ti l a kš e u
d u ši. V es el il i s u se s a m o m d o d ir u s k nj i go m, ko j u j e P o gl a v ni k n ap i sao , k ao d a će d o d ir n u ti nj e ga
sa mo g a, t a ko d a le ko ga i t a ko ned o h v at lj i vo ga.
Lis ta li s u r ed o m z g u ž va ne i p o d er a ne st r a ni ce knj i ge, ko j a je no s il a o ti s ke b ezb r o j n i h p rs tij u i
tr a go ve s vi h mo g uć i h s klo n i št a, u ko j a se j e mo r ala sa kr it i p r ed haj ko m d i k tato r s k i h nj u š ka la.
K nj i ga j e b i la v eć r azt r g an a na n e ko l i ko d i elo va , j er n it ko s i nij e mo g ao p r i uš ti ti l u k s uz, d a c ie lu
k nj i g u dr ž i ne ko l i ko d a n a ko d seb e , d o k j e p r o čit a. S v i s u j e že lj el i i ma ti , čita ti d v a -tr i puta , de set
p ut a, a ko j e mo g uć e. A k nj i ga j e ip a k mo r a la n a st a vi ti s vo j p ut, d a i d r u gi ma d o d j e u r u ke, d a j e i
d r u g i d o d ir n u i p r o či taj u . Zato j e či ta telj d r u go g o d lo mk a, d ao p r vi o d lo ma k d ru go me i ta ko red o m
o st ale o d lo mk e . Ko li k i s u k nj i g u p r o či ta li uz el e k tr ič no s v ie tlo il i lo j a n ic u to ko m j ed ne j ed i ne no ć i ,
i s utr ad a n j e p r ed a val i d r u g i ma kr io mi ce i zp o d k ap u ta nei sp a va ni , ve li k i h p o d o č nj a ka, a li ve sel ij i i
zad o vo lj nij i n e go i k ad .
Ko l i ki ma j e ta k nj i g a d o čar a la c ar s t vo nj i ho vi h s no va, u ko j e m se ne b o r e iz mi š lj e ni j u na ci
Di v lj eg Zap ad a, n e go lj ud i o d kr v i i me sa, čij a i me na s v i z n aj u. Ko li k i s u se s u z hi će nj e m u d u š u
s vo m s vo j o m r a zb u kta lo m ma što m u ži v lj a val i u b o r b u us ta š ki h j u na k a, ko j i s u s e p r o sla v il i, n e
mo žd a a v a nt ur i st ič ki m p o d h va ti ma ne k a k vi h ko p ača zla ta il i a mer ič ki h g an g s ter a, ne go u z vi še no m
i kr va vo m, s a mo p r i e go r no m i s ve to m b o r b o m z a o slo b o d j e nj e H r va ts k e.
B ezb r o j mlad i h u st aš a v id io j e u D ul ib i ć u, to m id ea l no m l i k u u s t aš ko g b o r ca, s vo j u zo r , a u
nj e go vo m t ež ko m i o p as no m r ad u s vo j u ž i vo t n u s vr h u.
T a j e k nj i ga o d kr i v al a t a j ne ži vo ta i d j elo v a nj e u s ta š ke vo j s ke, o d č ij i h s u se d j e la tr e s li te melj i
d r ža ve z le u sp o me n e, p r ed čij o m s u r u ko m d r h t ali nj e zi ni s il n ic i i v l a s to d r žc i, u č ij e m j e i me n u
na laz io hr va t s ki nar o d u t j eh u i p o mo ć. D i vlj e nj e, p o no s i sa mo p o u zd a nj e i zazi v al a j e Liepa Plavka, u
ko j o j j e b i lo p r i ka za no s ve š to hr va ts k a d j e vo j k a p o s j ed uj e, li ep o i d r a go , id e al no , p o žr t vo v no i
me ko .
O svi m se j u n aci ma te k n j ige na d u go r azp r a vlj alo , i z no š e ne s u mi s li i ut i s ci, tr a ži lo se sl ič no st
sa ž i vi ma , čij i j e r ad v eć b io p o z na t, p o g ad j al o sr et n i ke, ko j i s u s vo j o m u sta š ko m d j el at no šć u
za vr i ed i li, d a i h P o g la v n ik u s vo m d j el u o vj e ko v j eči.
A knj i ga j e med j ut i m nas ta vi l a s vo j e p o d ze mn o puto v a nj e o d gr ad a d o gr a d a, o d sel a d o sel a, jer
j e va nr ed no ma li b r o j p r i mj e r a ka b io r a z šir e n p o Hr v at s ko j . N u či m se j e u n e ko m ko tar u p o j a vi l a,
lj ud i j e ni s u vi še p u šta li iz r u k u, n it i j e j ed a n s at l eža la neč it a na. U ne ki m s u mj es ti ma b i l e
o r ga n iz ir a ne i č ita v e s k up i n e, ko j e s u zaj ed ni č k i j e či tal e, d a b i ta ko k n j ig u up o z n ao u š to kr ać e m
r o k u š to već i b r o j lj ud i.
A kad j e d o sp j ela na se lo , o k up lj ale b i se o b i t elj i o ko k uć no g o g nj i št a, t e b i uz vatr u , to g
s vj ed o ka i č u va r a s vi h s elj ač ki h r az go vo r a, c ie l e nar o d ne mu d r o s ti , č ita o n aj p is me n ij i s tr a n ic u p o
str a nic u , a s v i s u u k uća n i p o b o ž no sl u š al i. Ni s u d o d u še s vi p r a vo r a z u mj eli, o če mu se r ad i, a li s vi
s u sl u šal i jed n a ko p až lj i vo . Što za to , ako p o ko j u ne ra z u mij u ! T a to se s lu š a, jer je nj i ho v An te to
nap i sao . I u t i m p r ip r o s ti m se lj ač ki m d u ša ma vr e l o j e sv a ki d a n s ve to j ače , a p o d nj i ho v i m s ur o vi m
ha lj etc i ma i k ab a ni ca ma b u k tio j e v u l ka n st ar e sl av e i v el ič i ne, ko j i se j e u naj t ež i m d a n i ma r o b s t va
o b na v lj ao u s vi m h r vat s ki m d u ša ma .
169
Liepa Plavka p o ka zal a i m j e p ut, ko j i m p o no s n e u st aš k e p o s tr o j b e kr eć u , a o n i s u i n st i n kt i v no
o sj et il i, d a j e taj p u t j e d in i p r a v i hr va t s ki p u t. I z te s u k nj i ge na uč il i t eži n u i uz v iš e no s t u st aš ke
b o r b e, i b il i s u p r i v uč e n i i p o t ež ko ć a ma i s la vo m, ko j o m se P o g la v n i ko va vo j s ka o vj e nča la. I o p et
se j e p o v ećao b r o j ti h i h, p r it aj en i h i nep r i mj et n i h P o gl a v ni ko v i h s ub o r ac a.
Ko l i ko j e n ep r i li k a b i lo s p r e no še nj e m te u s ta š k e d r a go cj e no st i. N ij ed no m se p r e no sio c u n ij e
r ad ilo o red ar s t ve n i m mj er a ma, o b tu žb i i ka z ni, al i je s va k i zad r ht ao n a po mi s ao , da jed a n pr i mj er a k
ta ko r i ed ke d r a go cj e no s t i p r o p ad ne. Z ato j e č u v a nj u te k nj i g e b ilo p o s ve će no kad i k ad vi še b r i ge i
o p r eza n e go l i p re no še nj u o r u žj a, ko j e j e gl a ve d o vo d ilo u p it a nj e.
Naj s tr o že se j e p az ilo u p r vo m r ed u, d a ne d o s p ij e u r u ke, p a č a k ni d a ne d o z n a za nj ez i no
p o sto j a nj e b i lo t ko , č ij a p o uzd a no s t, o zb i lj no s t i p o d p u n a o d a no s t us ta š ko j mi sl i n i s u b il e sa s v i m
si g ur no d okaz a ne. Mla d j i su smatr al i p ra v i m o dli ko va nj e m, ako i m je bilo d o p u št e no d a vid e Liepu
Plavku i d a j e či taj u . I s va k j e d ub o ko u d n u d u še o sj et io , k a ko j e mi l a s ve ti nj a i n ep r o cj e nj i v a
d r ago cj e no s t t a p r lj a v a, p o d e r a na k nj i g a, i ztr g a ni h , p l j e s ni v i h i ma st n i h li sto v a, ko j a b i s vo j i m
iz gl ed o m b il a na sr a mo t u i naj s ir o ma š nij o j i naj ne ur ed nij o j knj iž ni ci. A ip a k se po ob lj ub lj e no s ti i
vr ied no st i nij e s nj o m m o gl o mj er i ti ni jed no di v o t izd a nj e bilo ko j e g re me k dj ela , pa ma kar ima lo
zla to r ez i n aj f i nij i p ap ir , p a ma k ar b i lo i u ko ž u u ve za no , a p i s ac mu b io svj et s ko g g la sa i g enia l ni h
sp o so b no s ti.
Liepa Plavka b ila je vi še ne go k nj iže v no r e me k d jelo . O na je bil a d io Po g l av n i ko vo g st v ar a nj a ,
p r e ma to me ko ma d nj e go ve d u še, ko j i m s u se za no s ili i o p aj a li p r e z r en i, p r o go nj e ni i mu č e ni
no si te lj i us ta š ke m i sl i u z ar o b lj e no j Do mo v i ni .
A ko mad ić P o gl a v ni ko v e d uš e vr i ed nij i j e o d s v ih re me k d j ela s v ie ta.
Zato je Liepa Plavka b il a ču v a na k ao o ko u gla v i, a p it a nj e nj ezi no g č u va nj a i ši r e nj a d a lo j e ma h a
d o miš lj ato st i i l u k a vo s ti .
J ed no m je p ri li ko m k nj i ga p ro š la o p asa n pu t u k o šar i jaj a na gla v i p rip r o st e p ilj ar i ce. Dr u go m
j u j e p r il i ko m p r e ni elo iz p o d s a mar a j ed no str p lj i vo i s kr o mn o ma g ar e. V i še p uta s u vo j n ič k i te kl ić i
zaš ti će n i p o vj er lj i vo šć u s vo j e s l užb e p r e no si li ta j p ap ir n at i e k sp lo zi v, ko j i j e nep r i mj et no tr gao i
lo mio te me lj e d r ž a ve zle u sp o me n e, d j el uj uć i j ač e i r azo r nij e o d naj te že b o mb e .
Neo b r a zo va no st i g l up o s t p l aće n i h d o u š ni k a i p r o go n ite lj a p o mo g la j e k ad i kad u s l uč aj ev i ma ,
ko j i s u s e č i ni li b e z nad ni . J ed a n se j e d ao p r e var it i ne v i ni m o mo to m k nj i ge, a d r u gi j e vr še ć i
p r e met ač i n u u s ta n u ne k o g s v e uči li š tar c a p o vj er o vao , d a j e to n e ka ka v lj ub a v n i r o ma n, o če mu g a j e
s na j ned už n ij i m i zr a zo m lic a u vj er a v ao vl as t ni k.
I o p et j e uzp r ko s p o tež ko ć a i p er ip et ij a k nj i g a d alj e p r o d ir al a, i š la iz r u k e u r u k u, hr a n il a,
o d u še v lj av al a, vj er o m iz p u nj al a, hr ab r o s t r az v ij ala. Š to se j e v i še p o v eća va la haj k a z a nj o m, ti m j e
ve ći b io o p r ez vj er n i h, či m s u b ile b r o j nij e za mk e , ko j e j e nep r ij ate lj p o s ta vlj ao , t i m s u r az no vr s t nij e
b ile v ar ke i ti m v eća d o mi š lj ato st , ko j o m s e j e s vi m mo g uć i m z a mk a ma iz mi ca lo .
I Liepa Plavka o p et j e s v u d a d o sp j el a. U kr e v et u p o d p o kr i v ače m, d a ni r o d ite lj i ne p r i mj e te ni š ta
s u mnj i vo . U š ko li p o d kl up o m z a vr ie me s a to va " d o b r i h" p r o f eso r a, ko j i r ied ko na p u št aj u k ated r u.
U ured u, kad j e p r o š lo vrie me p r i ma nj a str a na k a. Na p o lj u nako n p o s l a, za vr ie me iz le ta, kad s e ip a k
ma lo l a kš e i ma lo s lo b o d nij e d iš e. U z at vo r u se j e nal azi la vr lo če sto , b aš j o j se ta mo n it ko n i j e
nad ao , j er j e ta mo b ila ž elj n ij e p r i ma na n e go i gd j e.
S v u gd j e j e d o p r la, sto t in e o d u še vi la i p r i v u k l a ta k nj i ga , ko j a j e u n e ko li ko p r i mj er a k a
s kr o mn o g i z gl ed a, i ztr g an i h ko r i ca i p o d er a ni h li sto v a o b i šl a Hr va t s k u uzp o s ta vlj aj uć i i nt i mn u i
d ub o k u, u n u tar nj u, sa mo U s ta ša ma r a z u mlj i v u ve zu iz me d j u P o g la v ni k a i D o mo vi n e.
Sl ič ni m j e o d uš e vlj e nj e m i str a ho p o š to va nj e m b i lo p r i ma no s v e, što je d o lazi lo iz Po g la v n i ko ve
b liz i ne, i l i j e s nj i m i nj ego v i m r ad o m i malo b i l o k a k ve ve ze.
S ko li ko se j e č ud n i h, neo p i si v i h d o j mo va uz i ma lo u r u k e i čit alo n o vi n e ko j e s u no si le
na s lo v: Nezavisna Hrvatska Država. Lj ud i ni s u vj e r o va li s vo j i m o či ma o d sr e će i za no sa, d a p o sto j e
no v i ne, ko j e s mij u p r o m ica ti mi s ao hr va ts k e d r ž av e, d o k j e u d r ža vi zle u sp o me n e no v i na ma b i l o
170
sp r j eča v a no i sa mo h r vat s ko i me sp o me n u t i. Gr ud i s u se š ir i le o d p o no sa k o d či ta nj a v ie st i o u s ta š k o j
d j elat no st i u i no ze ms t v u , a lj ud i s u s uzd a ho m o l ak ša nj a p r o č it al i s ve č la n ke , ko j i s u se o d no si li n a
d r ža v u zl e u sp o me n e, a iz ko j i h se vid j e lo , d a Hr va ti u ino ze ms t v u p ažlj ivo p rate i ošt r o rea gi r aj u
na s il n ič ke p o s t up ke u lj eza i na me t n i ka p o Hr va ts ko j .
Ne što č eš će ne go " N eza vi s n a Hr va t s ka Dr ža v a" d o p ad ao j e U st aš a ma u d o mo v i ni r u k u " Gr ič" i
" Usta š a" . I z s v a ke r e če ni ce t i h l is to va zr ač io j e d u h b o r b e i vj er e u p o b j ed u. Ko l i ko j e p u ta n e ko l i k o
saž et i h mi s li iz " U st a še" il i " Gr ič a" p r ed s ta v lj alo j ed in u s v ie tl u to č k u Us t aša ma u naj t ež i m da n i ma ,
kad s u na nj i h p r ir ed j i v a ne go r e haj k e ne go na š u ms k u d i v lj ač, kad a j e s v ak i za ko n vr ied io , a ko i h
se na te me lj u nje go vi h p ar a gr a f a mo g lo gon it i i os ud j i va ti, i kad a s u svi za ko ni b i li va n sna g e, ako
s u tr eb a li z aš ti ti ti b i lo k o j eg če st ito g Hr v a ta , ub laž it i ka z n u b ilo ko j e m u st aš i. P o g la v ni k o ve r ie či
sad r ža ne u u vo d n ici ma, k o j e j e sa m p i sao , b i le s u " Us ta ši" p o p u t ma l i h o d lo ma k a S ve to g P i s ma
vj er ni k u iz vo r s mi r e no g p o uzd a nj a i no vo g nad čo vj eč a n s ko g s a mo p r i e g o r a, ko j i m s e j e n e s a m o
p o d no si lo ne mi n o v ne ud ar ce n ep r ij at elj a, v eć p o j ača no m d j e lat no š ć u i zaz i va lo i j u n ač ki p r i ma lo j o š
teže , j o š o kr u t nij e.
Go d i ne , 1 9 3 2 . kad j e d i kt ato r s ko n as ilj e naj te že p r iti s n u lo Hr va t s k u, a cie li s e hr v at s k i na r o d n a
s vo m kr i ž no m pu t u na laz io pr i vr h u Ka l var ij e, ka d s u i p o jed i ni si no v i hr v at s ko g n ar o d a rad i svo j e g
d o b r a zab o r a vi li i izd ali Hr vat s k u gr ad e ći n a to j i zd aj i vl a sti t u k ar ij er u i b la go sta nj e, P o g la v n i k j e
tj eš io s vo j nar o d , sa g n u o se d o ma lo g, mu k o tr p no g hr va t s ko g čo vj e ka i go vo r io mu u b o ži č no j
čes ti tc i, ko j u mu j e tad a up u tio :
"Ti, hrvatski narode, ne očekuješ svoga spasa od gavana i bogatuna, od mogućnika i dostojanstvenika,
koji nemaju srdca, ni u njemu ljubavi za tebe i za tvoj dom, nego će te iz tvog robstva osloboditi i podići
poniženi, pogaženi, omalovaženi, razkućeni i na muke stavljeni, jer oni imaju srdca, u njemu ljubavi, u
grudima junačtva, u desnici snage.
Oni će pobiedite silnike i dušmane, izvojevati slobodu, da se i u tvoje domove povrati mir, sreća i
blagostanje, da i po njima zasja svietlo radosti i odjekne pjesma veselja. Pobiedit će oni, koji pregaraju, trpe,
čeznu, rade i vjeruju."
I ta ko j e o d B o ž ića hr va t s ko m nar o d u vr aće n a vj er a u b o lj e d a n e, u slo b o d u i sr eć u , u
sa mo s tal no s t i b la go s ta n j e. Vr a ćao mu j e t u vj er u j ed i ni P o g la v ni k , j er s u mu j e s vi o s tal i sl ab i li ,
kr nj i li, u ma nj i val i i u n i št a val i. Za to se j e li k P o gl a v ni ko v p o ma lo i z d vaj ao u o č i ma nar o d n i m
iz med j u s vi h si no va hr v at s ko g nar o d a, k nj e mu s u s e p o ste p e no o b r aća le s ve nar o d ne te ž nj e, nj e m u
s u i šl e s ve nar o d n e že lj e, n j e mu s u sa na r azp o l ag a nj e s t a vlj a le s v e n ar o d ne s na ge . A nj ego v a j e
b o žič na če s ti t ka i šla o d gr ad a d o g r ad a, o d se la d o se la, o d o g nj i št a d o o g nj i št a, o d j ed no g b o ži č n o g
d r vc a d o d r u go g, r a z ve s elj a vaj u ći, tj e še ći, o t ir u ći s uz e, d o no s eći mi r i s p o ko j s t vo i izp u nj aj ući s v u
Hr vat s k u ve li k i m, neo g r an iče n i m p o uzd a nj e m u P o gl a v ni ka, ko j i se j ed i n i b o r i, kad d r u g i p o p u štaj u,
ko j i j ed i n i s to j i, k ad s e d ru g i sa g i nj u , ko j i m j ed in i vo d i, j er se ni t ko d r u gi o s i m nj e g a n e u s ud j uj e
vo d iti .
Ci el i n ar o d g led a u P o gl av n i ka, k o j i mo r a p o b ie d iti , j er to
ho ć e.
D u go j e me d j u ti m i te ž ko b ilo če k at i, d a t i o d r azi P o g la v ni k o va r ad a i d j elat no s ti U st aš ko g
o slo b o d il ač ko g p o kr eta d o d j u i z i no ze ms t v a. B i lo j e vr lo ma lo ka n ala , ko j i ma j e to mo glo s ti ći u
d o mo v i n u, a sv a ki da n je b ilo s ve te ž e od r ža va ti ve z u. Pa i ono što je sti z alo , bilo je pr e ma lo , da se
u st aš k i m sj e me no m z a sij e cie la nj i v a, či ta v a Hr va ts k a. S to ga s u u sta š e i u d o mo v i ni r ad i li ne u mo r n o
na s t var a nj u us ta š ko g ti s ka, da bi Po gl a v ni ko ve mi s li i tež nj e, nac r ti i dj ela t no s t što pr ij e za h va ti li
i p r o že li s v e hr va ts k e kr aj eve .
Do k se j e s j ed n e str a ne p o k u ša v alo b ud i ti u s ta š k u s v ie st p r e ko d o z vo lj e no g ti s ka p r o vl ače ći
o p r ez no i u v ij eno p o ko j u d o b r u mi s ao , b r a neć i o b će nar o d n e p r o b it k e, a d o d ir uj uć i t e k n eizr a v no
naj važ n ij a p ita nj a, o ko j i ma n ep r ij at elj n ij e ni ka d a d ao n i j ed ne r ie či n ap is at i, s d r u ge s e j e str a n e
sip alo u n ar o d let ke , pr o gl a se i na ma li m str o j e vi ma u mn o že n e li sto ve , ko j i su ni ca li jed a n za dr u g i m
p o r az ni m hr va ts k i m m j es ti ma .
S vi se u s ta še sj ećaj u o n i h d a n a, kad j e iz laz io "H r va t s ki Nar o d " , ko j i je u st aš a ma u do mo v i ni i
cie lo m hr va t s ko m n ar o d u za si će no m n ep r ij at elj s ko m p r o mi čb o m d a vao p r ie ko p o tr eb n u d uš e v n u
hr a n u . S v i ma j e j o š u ž i v o j usp o me ni b r o j p o s ve ć en An t u no v u , kad a j e n a j ed in s t ve n na či n kr o z k u lt
s v. An t e pr o p le te n i d i v n o izr aže n l i k P o g la v ni k a, nep r i mj e t no i p r i kr i ve n o , a o p et sr d ač no i d ub o k o
za sr d ca, ko j a s u us ta š ki o sj eća la, za lj ud e, ko j i ma j e hr va ts k a d u ša s va k u r ieč p r o t u ma či la.
171
I le ga l ni ti sa k bio je ra z n o li kij i i br o j nij i. Mno go je st v ar i tr eb alo o t vo r e no r eć i, mn o ge p o u ke
i sa vj et e b e z u vij a nj a iz ni et i, mn o g e z ap o vie d i s vi m u s ta ša ma j a s ni m i r az u mlj i vi m j ezi ko m
izp o r uč it i. M no go j e p ut a tr eb alo d o s lo v no d o n ie ti n e k u P o g la v n i ko v u p o r u k u, p o zd r a v il i up u t u, a
tr eb a lo je i vl a sto d r ž ce dr ža ve zle u sp o me n e raz k r in k at i i ot vo r e no nap a st i. Sve je te zada t ke pr e uze o
na seb e ile g al n i u s ta š ki t is a k u d o mo v i ni. I t i h ne ko l i ko l is ti ća, ko j i s u s va ko ma lo vr e me n a
zalep r š al i nad Hr va t s ko m, zad a valo j e č u var i ma tud j i n s k e vl as ti vi še b r i g e ne go naj kr up nij a d r ža v na
p ita nj a. T i s u i m l i st ići b ili s vj ed o ci s na g e, ko j a se o ko nj i h nal az i, a ip a k i m nij e n a d o h va t u r u k e,
ko j a i m p r iet i, a d a o n i p ro ti v nj e ne mo g u ni št a p o d uze ti . ' O n i s e b o j e t e s na g e, a b o j e se j o š v i še
j ed no g jed i no g ime n a, iz koj e g sv a ta s na g a pr o iz tič e, j ed no g j ed i no g čo vj ek a, ko j i iz d a lj i ne s vo m
to m t aj an s t ve no m s na go m up r a vlj a. O ni g a nep r es ta no p s uj u, j er s e nep r es ta no p la še. Č i m se v iš e
p la še, t i m ga vi še p s uj u , a či m ga vi še p s uj u, t i m s e v i še p la š e. I me z a nj i h str aš no g, mo ć no g ,
neo b o r i vo g P o gl a v ni ka ne d a i m mi r a d a nj u, o d uz i ma i m sa n no ć u.
A us ta še ne u mo r no rad e na s ve str a ne, os vaj aj u no ve po lo žaj e, pr o d ir u s ob lj ep lj e ni m i sn až ni m
i me no m P o g la v n i ka s v u g d j e izd iž uć i nj e go v li k vi so ko iz nad c iel e Hr va ts k e, t a ko d a s vi Hr va ti mo g u
u nj e ga g led at i i s li ed it i ga kao ne k o ć t r i Kr a lj a s I z to ka č ud e s n u z v iezd u.
Letc i s e p r o sip lj u n a s ve s tr a n e. N u n i j ed a n z aci elo n ij e t a ko s n až n o p r o d r mao d u ho v e u
Hr vat s ko j i iza z vao zap r ep aš te nj e ko d nep r ij at elj a, kao onaj , na ko j e mu je pr v i put uz Po gl a v ni ko v e
sl i ke b ila d one se na ze ml j o vid na kar ta Neza v i s ne Dr ža v e Hr va ts k e. Po o d jek u to g let k a i bez g la vo j
r ea kc ij i d r ža v n i h v l a st i vid j e lo s e, k a ko s u uzd r ma n i t e me lj i d r ž a ve z le u s p o me n e.
Či m se j e b o r b a v iš e p r i mic al a kr aj u, ti m s u ž i vo t , r ad i b o r b a P o gl a v ni k a d o la zi li vi š e do
izr a žaj a u s vi m i le ga l ni m u s ta š ki m t i s ko p i si ma .
Na ko n j ed no g d e se tlj e ća u st aš ko g r ad a b ilo j e j as n o , d a hr va ts k i na r o d i ma vo d j u, ka ka v s e r ad j a
u j ed no me nar o d u s va k i h ti s uć u go d i n a. S v i m p o z na v ao ci ma p r i li k a b ilo j e o čito , d a j e P o gla v n i ko v
p ut j ed i ni izp r a v n i p ut h r va t s ko g nar o d a , i d a j e nj e go vo d j elo z alo g sr e t nij e b ud u ć no s ti Hr va ts k e.
St v ar a nj u is to g u vj er e nj a u ci elo m h r va t s ko m n a r o d u sl už io j e sa v r az no vr st n i u s ta š ki t i sa k u
d o mo v i ni i i z va n nj e.
172
Download

LIEPA PLAVKA