Zoran Janjić
Putovanje u srce utopije
(moskovski dani Krleže i Benjamina)
Pred svakog putnika koji polazi na dalek put postavlja se i pitanje
prelaska granica, ne samo onih realnih nego i imaginarnih, pri čemu su
iskušenja utoliko veća ukoliko je taj putnik po svojoj vokaciji pisac (i
putopisac) pa u svom prtljagu, uz rezervno odelo, kravatu i četkicu za
zube, nosi i tradiciju i celokupno iskustvo žanra. Pisac o kojem je reč
zove se Miroslav Krleža, krajnja destinacija je Moskva, a kao rezultat
njegovog putovanja pojaviće se knjiga pod naslovom “Izlet u Rusiju”,
neka vrsta ličnog dnevnika u formi slobodne, tematski razuđene zbirke
eseja, feljtona i putopisnih zapisa.
Tačnije, bila su dva različita pisca koja su posetila Rusiju negde u to
vreme – drugi je Valter Benjamin, višestruko nadarena ličnost i
zanimljiva intelektualna figura predratne Nemačke, pisac, kritičar i
filozof, koji će se takođe obreti u ruskoj prestonici, ali u decembru
naredne godine. Iako je svet u kojem su živeli (ništa manje nego i predeli
kojima su putovali) već davno nestao, potonuo u prošlost “kao kamen u
mutnu vodu“, pokušaćemo, u okvirima ovog teksta, i u granicama naših
mogućnosti, da ovu dvojicu putnika prizovemo iz sećanja kako bi ih, u
neku ruku komparativistički egzemplarno, postavili jednog kraj drugoga i
uporedili, onako kako se odražavaju u ogledalu svojih putopisa. Pitanje
je, naravno, šta će se iz ove današnje perspektive u tim ogledalima,
okrenutim ovako jedno prema drugom, pred našim pogledom ukazati:
slika jednog davno nestalog sveta i, unutar njega, njihovi odrazi,
beskrajno umnoženi i sve manji i manji, što kao da se gube u nekoj
zamišljenoj žiži, ili će se možda u tom sudaru vrtoglavih refleksija
materijalizovati i slika nečega za šta prethodno uopšte i nismo slutili da je
tu?
Nalazimo se u 1925. godini, mesec je januar i, ako malo pažljivije
pogledamo, videćemo Krležu u sivom dvodelnom odelu i kaputu, sa
mekim “panama” šeširom kratkog oboda, kao rekvizitom izvesnog šika i
građanskog dostojanstva (taj će mondeni detalj kasnije prerasti kod njega
u neku vrstu zaštitnog znaka), kako se u idiličnom ambijentu
preduskršnjeg, snegom pokrivenog Zagreba upravo sprema da pođe
vozom u daleku Rusiju. Putovanje ga vodi preko Beča, Berlina, Latvije i
Litvanije sve do Moskve, a na putu će, zbog pogodnosti, koristiti
srbijanski pasoš.
“Uzeo sam bočicu kolonjske vode, najnovije izdanje Vidrićevih pesama
sa predgovorom g. Vladimira Lunačeka i zaputio se na kolodvor da
otputujem u Moskvu”, veli odmah na početku putopisac. Sa periferije
građanske civilizacije, one “crne, blatne nesretne provincije” kakvu je
predstavljao Zagreb tog vremena, sa perona “provincijalne stanice
austrijske južne željeznice” Krleža nam, dakle, saopštava da polazi na
Istok pravo u srce utopije, nonšalantno kao da je u pitanju kakav izlet ili
odlazak na odmor u banjske toplice. (Shodno ondašnjoj raširenoj, uveliko
monocentričnoj predstavi o svetu, podrazumevalo se da Evropi pripada
središnje mesto na nekakvoj zamišljenoj geografskoj karti, što dalje opet
znači da je u imaginaciji širokih masa vladalo uverenje da tasovi buduće
sudbine čovečanstva leže na udaljenim protivpolovima periferije:
Sovjetskog Saveza na istoku i Sjedinjenih Država na zapadu.)1
1
U tom smislu, krajnje je indikativan primer Krležinog savremenika, nemačkog filozofa Hajdegera.
Njegov “neobični spoj metafizičkog etnocentrizma i ultrakonzervativnog nacionalizma“ (Thomas
Sheehan) bio je dovoljan da Nemačku stavi u centar sveta, a iz te evrocentrične perspektive njegovoj
zemlji pretila je opasnost podjednako od boljševizma i ‘amerikanizma’: “Ova Evropa, koja je u svom
pogubnom slepilu zauvek stala na tački rezanja sopstvenog grla, opkoljena s leva i zdesna, stisnuta je
između Rusije na jednoj i Amerike, na drugoj strani. Sa metafizičke tačke gledišta, nema razlike
između Rusije i Amerike: isto odvratno tehnološko ludilo, ista posvemašnja organizovanost običnog
čoveka. Mi Nemci smo u kleštima. Smešteni u centru, kao nacija trpimo najveći pritisak. Kao nacija,
isto tako, graničimo se sa najviše suseda i stoga smo najugroženiji. Uza sve to, naša je nacija najvećma
metafizička. Svesni smo poziva koja nas čeka...“ Martin Hajdeger: Uvod u metafiziku. U političkom i
ideološkom smislu, ovo mesto kao da je preuzeto iz Majn kampfa.
Razlozi koji se kriju iza putnikove nonšalantnosti su koliko istorijski
toliko i žanrovski; istorijski, jer po Krležinom dubokom uverenju, tamo
kuda ga je vodio put, u snegom zavejane ravnice Istoka, tamo ga je čekala
zora netom probuđenog čovečanstva; žanrovski, jer je “Izlet u Rusiju”
modernistička knjiga u najboljem smislu reči, lišena svih onih starinskih
stega i ograničenja roda kojem pripada, sa čijim je okoštalim kanonima i
inertnostima Krleža već davno raskrstio: krećući se u rasponu između
eseja, traktata i ispovesti, narativ koji teče ispod piščevog pera obeležen
je fragmentarnošću i bezdomnošću i do poslednjeg retka natopljen onim
neodređenim osećanjem egzistencijalnog nemira, teskobe i nepripadnosti
ovom svetu što prati modernog pisca kao senka. Takav pristup
(“modernistička narativna strategema“, kako bi se to reklo jezikom
kritike) nema ništa zajedničko sa tradicionalnom formom starinskih
putopisa. Egzotika nije više kao dotle geografski uslovljena, već je reč
pre o mentalnim izazovima, iskušenjima duha i uobrazilje, te usled toga
ovde i imamo posla sa modernističkim postupkom par excellence;
putopisno Ja, obuzeto teskobom, polazi na put koji predstavlja ujedno i
figuru mentalnog oslobodjenja. Izlet u Rusiju je, u književnom pogledu,
daleko ispred svog vremena, reč je o knjizi koja i dan-danas, na jezičkom
i formalno-tehničkom planu, može biti uzorom nemalom broju
savremenih pisaca. Postavljajući se inverzno prema standardnim
produktima žanra, svojom formom ona je još tada, dvadesetih godina
prošlog veka, upućivala na neku vrstu nezavršene knjige i otvorenog dela.
Putopis se, naime, ne okončava piščevim povratkom u Zagreb, već
poslednje stranice za mesto radnje imaju još uvek Moskvu; narušena je
osnovna formula žanra, u narativnom okviru nedostaje onaj treći,
poslednji član tradicionalne putopisne sheme: polazak na put –
raznorazne avanture i peripetije glavnog junaka – povratak kući (shema
utvrđena još u epu o Gilgamešu i Odiseji). Ciklus potrage i ispunjenja
nije, dakle, do kraja okončan, naratorski subjekt nije još iscrtao pun krug i
postigao smirenje radi kojeg je i pošao na putovanje.
Pre nego što zagrebački putnik i izveštač stigne u zavejanu Moskvu (a
zajedno s njim i mi i ova hronika) dužni smo da čitaoca upoznamo sa
nekim, makar i najosnovnijim biografskim podacima i istorijskim
datostima vezanim za život ovog književnika. Rođen u poslednjim
godinama XIX veka, u ličnosti Miroslava Krleže (1893-1981) krije se
izuzetno plodan romansijer, esejist, dramski pisac i pesnik, sa kojim
hrvatska i jugoslovenska književnost po prvi put na velika vrata ulazi u
svečanu salu moderne evropske literature. Njegove teme: smrt stoleća,
fermenti raspada jednog društva i civilizacije, sumrak i kraj K. und K.
monarhije u uslovima hrvatskim, dakle periferijskim, beznadežno
zaostalim i provincijskim, “gde je blato panonsko, crno i bez dna” bejahu
obrađene krajnje modernistički već tada, neposredno iza Prvog svetskog
rata.
Budući već stvaraocem koji uveliko nadilazi uske nacionalne okvire,
njegovu pojavu najbolje bismo možda mogli sagledati posredno, u
odnosu na jednog drugog pisca sličnog ranga, Roberta Muzila, njegovog
savremenika. Obojica jedinci, iz građanskih porodica, opredeljuju se
veoma rano za vojničku karijeru – Muzil sa jedanaest, Krleža, pak, u
svojoj dvanaestoj godini – da bi kasnije, odbacivši dečje naivne
militarističke snove, krenuli da nadoknađuju ono što su propustili sabljom
i kasarnskim egzercirom u odnosu na klasično obrazovanje svojih manje
ratobornih vršnjaka, za kojima osećaju da uveliko zaostaju (znanje koje
su pružale vojne škole bilo je dosta slabije od gimnazijskog): dok Muzil u
sedamnaestoj upisuje Tehnische Hochschule, posećuje redovno literarna
predavanja i ide na koncerte, dotle će kod Krleže ta žeđ za znanjem
poprimiti nesvakidašnje forme, čudovišno enciklopedijske i višestruko
vezane za najrazličitije oblasti, po kojima će se kretati sa nonšalantnom
lakoćom znalca i erudite. I jedan i drugi trpe veoma slične filozofske
uticaje; čitaju sa oduševljenjem Kanta, Šopenhauera i, iznad svega,
Ničea, a odbacuju Frojda i sve što gravitira bečkom kulturnom krugu ili
podseća na njega: Muzil svoje uzore nalazi u Malarmeu i Meterlinku, dok
će se Krleža isprva oduševljavati Skandinavcima i Rusima: Ibzen i
Strindberg, Tolstoj, Arcibašev, Andrejev, da bi se nakon godinu-dve na te
njegove mladalačke lektire “oborio Bodler kao kobac iz velike visine“, a
uskoro zatim i Prust.
Generacija rođena u prilikama koje su terale na ubrzano sazrevanje, čitav
onaj krug Krležinih drugova iz niže gimnazije na Kaptolu već je tada,
prve decenije novog veka (niko tada još nije ni slutio kakve strahote nosi
taj “železni“ vek), gajio u sebi jasne protivbečke sentimente i bio
politički, još od najranijih gimnazijskih dana, veoma aktivan. (Upravo od
te šačice političkih zanesenjaka, kako se na kraju ispostavilo, zametnuće
se i najuže jezgro budućeg rukovodstva Komunističke partije
Jugoslavije.) Svima njima, pa i Krleži, smetale su teške zaostalosti jedne
provincijalne sredine, smeštene rubno, na krajevima Dvojne monarhije
(sredine provincijalne u oba smera gledano, bilo iz Beča ili iz
Budimpešte), kako su tada doživljavali Hrvatsku. Sem toga, i samo to
bečko-mađarsko okruženje nije se njihovom pogledu ukazivalo kao ništa
manje provincijalno i duhovno prazno; ukratko, praznina u praznini.
Kako naći izlaz iz te praznine, kako doći do najdelotvornije i
najoptimalnije formule opstanka, primenjive na jednu malu balkansku
naciju i pleme kojem pripadaju, u tako nepovoljnim konstelacijama?
Krležin odgovor na to pitanje u znaku je stalnog kolebanja i pomeranja
ulevo, da bi naposletku završio na pozicijama bespogovorno i fanatično
lenjinističkim, prihvatanjem komunističke doktrine o nužnosti svetske
revolucije i diktaturi proleterijata.
Nošen bujnim temperamentom i sklon mladićkim zanosima, k tome još i
pesnik, Krleža će u borbi za nacionalnu stvar izgarati više od ostalih; drži
javna predanja, agituje i mitinguje, vodeći bespoštedne polemike levo i
desno (“Taj vatreni pacifist, u literaturi je grdna krvopija“, kako će se
jednom požaliti Crnjanski) i partija ga već uveliko smatra svojim piscem.
Ne treba stoga da čudi što ga banske hrvatske vlasti uskoro stavljaju pod
režim stalne policijske prismotre; u njegovom stanu vrše se premetačine i
piščevi rukopisi neretko završavaju na isledničkom stolu dežurnog
policijskog pristava.
Dakle, u grubim crtima, to bi bila predistorija njegovog putovanja za
Rusiju 1925. na kojoj se, kao na podlozi, nazire ovaj ovlaš nabačeni
biografski kroki što obuhvata prve decenije njegova života. Slično kao i
kod mnogih drugih pisaca malih kultura, to će usud geografskog prostora
i kod Krleže poprimiti ne samo vid svojevrsne opsednutosti istorijom
nego i obrnuto: istorijska pitanja kod njega neretko traže razrešenje u
geografiji. Kako ovaj putopisac beleži još u Berlinu, pred njim se, u oštroj
formi, već na početku putovanja postavlja dilema vezana za pitanje
demarkacije: “Gdje počinje Evropa, a gdje svršava Azija?”, i na to, u
osnovi, konceptualno pitanje on daje odgovor krajnje modernistički, pun
sarkazma. “To precizno odrediti nije stvar posvema jednostavna”, veli on,
“dok je maksimirski park zagrebačkih kardinala i biskupa bidermajerska
Evropa, Čulinec pod Maksimirom još je praslavensko arhajsko stanje ... a
iza Čulinca do Banove Jaruge hrču Kina i Indija sve do Bombaja“. Očito
je da, po njegovom poimanju stvari, nema čvrsto definisanih granica,
prostor predstavlja svojevrsni anglomerat kulturoloških polja dejstava i
uticaja, mešavinu arhitekture i umetničkih stilova, načina života,
odevanja itd; stvarnost je zapravo „stvarnost“, svojevrstan citat pod
navodnicima i upravo to kognitivno iscrtavanje mape geografskog
prostora kao mentalnog, kakvom on ovde pribegava, spada već uveliko u
arsenal modernizma. Tu sve zavisi od posmatrača kao i od same
metodologije po kojoj se vrši preraspodela prostora, gde čak i stepen
higijenske lestvice javnih nužnika (Krleža se ruga) može poslužiti kao
organizujući princip, ono po čemu se Evropa, kao koncept, razlikuje od
Azije.
Ukoliko bismo želeli da odmerimo pravo značenje Izleta u Rusiju u
formativnim godinama ovog pisca – upravo ta knjiga označava kraj
njegovih mladalačkih lutanja i najavu zrele faze u kojoj nastaju drame i
proze glembajevskog ciklusa i Povratak Filipa Latinoviča- dovoljno je
pratiti crvenu nit hronologije: te iste godine kad je objavljen Izlet u Rusiju
(1926), Krleža publikuje svoj magistralni esej o Prustu (jedan od
najboljih i najvažnijih uopšte koje je ikad napisao), a ubrzo nakon toga i
prve beletrističke fragmente Glembajevih, u razmaku ne većem od
nekoliko meseci. Reč je, slobodno se može reći, o presudnom periodu po
Krležin razvoj i njegovo bavljenje literaturom, o periodu nesvakidašnje
zgusnutosti, gde se pod najvišim pritiskom tvoračkih i stvaralačkih sila (u
magmi duha i jezika) u piščevoj ličnosti, kao u svojevrsnoj komori
reaktora, ukrštaju tematske, estetske i jezičke preferencije vezane za
velike teme građanske književnosti XX veka i isijavaju kroz kapitalno
važno delo što tek nastaje – tu je Krleža hvatao zalet da preskoči
višedecenijske zaostalosti jedne male književne sredine i njena porazna
kašnjenja u odnosu na ispoljavanja Weltgeista, kako bi uspostavio dijalog
sa takozvanom velikom, svetskom literaturom. Ne treba zaboraviti da se
sve to dešava na podlozi jednog uveliko zaostalog, patrijarhalnog,
predindustrijskog društva i, samim tim, imajući to u vidu, stvarati na
takvoj pozadini ciklus o imaginarnim baronima i baronesama, doktorima,
činovnicima i medikusima imaginarne više srednje klase, dati ceo jedan
nepostojeći društveni sloj kao genijalan konstrukt, na književno uverljiv
način, sa svim onim građanskim inventarom životnih banalnosti i obiljem
detalja, od pokućstva, odeće i ceremonijalnih običaja do finesa u načinu
konverzacije, manira, psiholoških mutnih nagona i snova – to je podvig
kakav nema pandana u celokupnoj svetskoj literaturi! Podsećanja radi,
kad je reč o ondašnjim društvenim prilikama, uzmimo ne neki istorijski
događaj nego kosmološku pojavu kao referentnu tačku da bismo odredili
pravo stanje stvari: prolazak Halejeve komete 1910. godine; te je godine
Zagreb brojao manje od 120. 000 stanovnika, a Split je bio poveća
palanka koja je “još vrvila od magaraca i smrdila po izmetu“, gde su
pazarnim danima “seljaci dolazili po robu na svojim magarcima“. Stvarati
literaturu u takvim uslovima već je po sebi podvig, utoliko veći kad se
imaju u vidu razdaljine i prepreke koje pisci malih jezika moraju na tom
putu svladati (uz neuporedivo slabiju startnu poziciju) ako žele da nekako
dostignu svoje evropske uzore i konkurente, a kad se ti konkurenti, kao u
Krležinom slučaju, još i prestignu, onda je to ravno čudu!
U tom periodu, sa Krležom i zahvaljujući njemu, odigrava se neviđeno
ubrzanje jezika, sintaksa hrvatskog jezika se prelama na potpuno nov
način (po uzoru na velike romanske i germanske jezike) i taj novi
samosvojni idiom, zasnovan na korpusu golemog enciklopedijskog
znanja rastvorenom u najčistijem destilatu poezije i visoke evropske
kulture, za rezultat daje to da Krležini junaci progovaraju jezikom kakvim
se dotle nikad nije govorilo: rečenica je sada barokno bogata, povišene
intonacije, ubrzanog i tahikardičnog ritma, dramatski akcentirana, sa
daleko većim mogućnostima lingvističke izražajnosti (jer je leksički
obogaćena raznim neologizmima ili tuđicama korenskog značenja, koji se
više ne osećaju kao strani), a jezik, sklon patosu gnevnih biblijskih
proroka i pravednika kad bacaju anatemu, nošen je prevashodno
poetskom dinamikom, sa karakterističnom krležijanskom kadencom po
kojoj se svaki pokušaj imitiranja odmah prepoznaje i, kao takav, unapred
diskvalifikuje.
Piščev idiom je specifičan način na koji on organizuje jezički materijal u
vremenu (i u odnosu prema vremenu), kako bi približio, evocirao ili
zaustavio izvesne događaje o kojima je rešio da piše; to jedinstveno
struktuiranje jezika je njegovo semantičko disanje. U Krležinoj
laboratoriji, gde je enciklopedijsko podvrgnuto alhemijskom postupku
transmutacije kroz poetsko, kao krajnji rezultat pojavljuje se jezik
potpuno nove strukture i kompaktnosti, kadar da se nosi i sa najvećim
evropskim temama; no da bi savladao te teme, da bi se uopšte uhvatio u
koštac s njima Krleža je prvo morao da izmisli jedan sasvim novi jezik i u
tome leži njegova maestrija, u tom suverenom ovladavanju i slobodi nad
materijalom ostvarenim, pre svega i iznad svega, kroz jezik. Snagom
novoizgrađenog jezika – svog jezika – Krleža je uhvatio korak sa ritmom
vremena, sa hodom modernog sveta, odvojivši time u isti mah svoju ličnu
sudbinu od prokletstva usko nacionalnog i zavičajnog i trijumfalno
zakoračivši u veliku arenu evropske književnosti.
Uzmite i otvorite nasumce bilo koju stranicu iz Izleta u Rusiju ; silina
jezika kojom je ova knjiga napisana vibrantna je kao eho, kao zvonjava u
katedrali, u toj meri da čitalac oseća kao da iskoračuje nekud van, negde
iznad gde je vazduh veoma razređen i gde se jezik supralingvističkom
snagom, u kaskadama, oburvava u tamnu zonu one prvobitne Reči iz koje
je sve i nastalo; oseća se da je pesnik srećno pronašao svoj instrument. Ili
možda pre obrnuto: instrument (jezik) našao je svog pesnika.
Samo proviđenje kao da je iz nekog nepoznatog razloga bilo široke ruke
onda kada je, pored Krleže, u prvoj polovini XX veka dopustilo i drugoj
dvojici ništa manje velikih pisaca, Andriću i Crnjanskom, da se pojave
zajedno u isto vreme kad i on. I neke mnogo veće zemlje, i veće kulture,
dale bi ne zna se šta za tu čast da se mogu pohvaliti imenima takvog
formata (no ono što je proviđenje tako štedro podarilo na početku veka
oduzeće kasnije i višestruko naplatiti istorija, na kraju, u poslednjim
decenijama, kada se zemlja raspala u krvi i zločinima). Imati trojicu
takvih pisaca u isto vreme, od kojih svaki na svoj način vrši frontalni
semantički napad na jezik, preudešavajući ga za potrebe novog vremena,
uistinu je redak dar sudbine kakav teško da će se ikad više ponoviti.
Krleža je od njih trojice ipak bio najbliži tim zahtevima novog,
predodređen da svest nacije podigne za evolutivni stupanj naviše, ne
samo zato što njegova literatura za temu nije uzimala daleku istorijsku
prošlost (kao što je bio slučaj sa Andrićem i Crnjanskim) ili bila sklona
uzdizanju nacionalnog bića i slavljenju njegovih teško proverljivih vrlina
(Crnjanski), nego i stoga – i pre svega stoga – što je njegov jezik, većma
od ove dvojice, sezao u onu dimenziju gde se apstraktni koncepti i
kategorije susreću sa životvornim sadržajem punim značenja i tu se, u
prostoru rezervisanom za apstraktno, sve do onih najfinijih senki
nematerijalnih pojmova i ideja, po prvi put osećaju kao kod kuće, u svom
elementu. I sama Krležina misao, uostalom, već po usmerenju i
temperamentu bila je na izvestan način modernija od misli ove dvojice:
klasicistički odmerena Andrićeva misao u biti je helenska, prethrišćanska,
sa temeljima u učenju Stoe i sva u želji za smirenjem, zamiranjem u
samoj sebi, za tišinom i nestankom, dok kod Crnjanskog, koji je čudesno
razlabavio sintaksu srpskog jezika i ezoterično je omekšao, učinivši je
podatnom za najsvakovrsnija poetska oblikovanja i opkoračenja, kao da
je od najfinije morske pene, prisutni su i dalje tragovi magijskog
(magijsko-poetskog), gde su sve stvari i pojave na svetu animistički
povezane i kadre da utiču jedna na drugu, čak i na daljinu. I melanholija
Crnjanskog i stoicizam Andrića polaze od realnosti koju i jedan i drugi
bezrezervno prihvataju, od postojećeg poretka stvari koji se nikad ne
negira – obojica su pristojni građani polisa – a ukoliko i negiraju, to se
događa jedino u ime sudbine, bogova prošlosti ili žala zbog nekih
zanavek izgubljenih vrednosti. Za razliku od njih, Krleža je nezadovoljni
buntovnik, rebel čiji je pogled okrenut u budućnost, kome ako je nešto
strano to su palijativna nagnuća velike ruske književnosti i njena večita
sklonost da na etičkom planu nalazi utehu za beskrajnu povorku
slomljenih ljudskih egzistencija i mračno sivilo najgore društvene bede.
Stoga ne treba da čudi što je Krležin ulazak u Moskvu u znaku Prusta; u
sinestaziji boja, mirisa i zvukova krije se najbolji ključ za otvaranje
prostora sećanja, ali i mogućnost da se, nepomućena pogleda, uđe u srce
utopije. Dok moskovskim bulevarima odjekuju njegovi koraci njega tišti
neka neodređena žalost, a razlozi te žalosti leže u mirisima i bojama koji
ga tamo dočekuju: “Tako je moj prvi ulazak u Moskvu ispao žalostan.
Kako sam nogom dodirnuo moskovsko tlo, odmah, u prvom trenutku, sa
terase vindavskog kolodvora, namirisao sam žalost. Mirisalo je po
snijegu, vrane su graktale sa zlatnih lukovica jedne ruske crkve, a
nedaleko kao da su se pripalile prnje: zrak je bio zasićen oporim vonjem
spaljena sukna“. Čitave uvodne stranice ispisane su prustovskim
rukopisom na temu intenzivnog doživljaja tuge i potištenosti da bi
poslužile kao priprema za ono što će ga tamo, na ulicama obećanog
Novog Jerusalima i Trećeg Rima, dočekati i ceo taj uvod zapravo ima za
cilj samo jedno, da naglasi kako on ulazi u Moskvu kao pesnik, širom
otvorenih očiju, kao prustovski emisar obuzet zvucima, mirisima i
bojama, u krajnjoj liniji kao dete. Na najvišem mestu u prustovskoj
hijerarhiji oseta stoje mirisi (u njima leži tajna onog jesenjeg žalobnog
štimunga i raspoloženja), potom dolaze zvuci, same boje i osvetljenje, a
dodate li k tome i prizor jevrejskog grobara, crne brade, u crnom kaftanu,
kako sa belo ofarbanim mrtvačkim sandukom u krilu putuje saonicama
zavejanim moskovskim ulicama, onda je poražavajući utisak za nekoga
ko je po prvi put doputovao u novi grad potpun, njegova svest se tada
“zaogrnuta teškim mirisima i tmurnim bojama zatvara kao riblje škrge u
blatnoj vodi“.
Krleža odlazi u hotel, uzima sobu koja “miriše po paljevini i po karbolu“ i
dok leži u pustoj, belookrečenoj sobi golih zidova oseća kako ga trese
groznica, a u ogledalu na suprotnom zidu hvata svoj sopstveni odraz te je
primoran da ustane, da prekrije ogledalo crnom pelerinom kako ne bi
gledao “tog indiskretnog stranca u staklu ogledala“, tu sliku njegove
podvojenosti. Još tada, dok izgara u vrućici u hladnoj hotelskoj postelji,
ne promiče mu simbolični naboj tog zloslutnog aranžmana; crna pelerina
prebačena preko ogledala asocijativno prerasta u raširenu crnu zastavu, a
njemu kroz glavu prolazi sumorna misao kako se ogledala zastiru
crninom samo u sobi mrtvaca. Neprijatni mirisi ne napuštaju ga čak ni u
osami prazne hotelske sobe. Njegove jastučnice vonjaju „po penetrantno
oštrom dezinfektoru“, neko dvaput greškom ulazi u njegovu sobu, on
ustaje i traži ključ da zaključa vrata ali ključa nema, utom mu se, da zlo
bude veće, iver sa daščanog poda zabija pod stopalo i dok tako sedi
poluobučen u nezagrejanoj sobi, cvokoćući od zime i groznice, prčkajući
golom iglom oko uraslog ivera u tabanu, njemu se, kao u bunilu, javljaju
lica nekih davnih pokojnika – “čude se mrtvi madžarski kavalerijski
oficiri što sam stigao u Moskvu“!
„Kontemplacija vremena“, po rečima Simon Vej, „ključ je za ljudski
život“, a ta se misao, budući da traži dodatno razjašnjenje, dalje razvija i
nastavlja ovako: „Dve stvari ne daju se svesti ni na kakav racionalizam:
vreme i lepo„. Za tajnu lepog, kao putokaz, kao lux in tenebris Krleža
odabira umetnost, tu su lepota i prolaznost nekog trenutka osvetljeni
pesnički, jednim od nekih raspoloživih načina, npr. prustovskim
poniranjem u uspomene, ali nikad racionalno i jednostrano, nikad
predvidivo, dakle vodeći uvek računa da tajna koju pominje Simon Vej
ne bude narušena. Međutim, u sferi vremena, pozivanjem na principe
istorijske nužnosti i sukcesiju istorijskih formacija koje se neumitno
smenjuju dospevamo već u oblast teleološkog, racionalnog i predvidivog,
i otud i ta podvojenost kod Krleže – jer nije ostao veran onoj drugoj
polovini jednačine, koja nalaže i to da tajna vremena mora ostati
netaknuta. Duboki jaz koji razdvaja te dve sfere – naime, suprotnost
između imanencije i transcendencije, akcije i bivstvovanja – predstavlja
ožiljak samog veka, u tome leži i ona glavna antinomija što razdire ne
samo ovog konkretnog pisca nego i celu epohu. (Lasićeva poznata figura
o “antitetičkoj vrtešci“ koja skrozira Krležino stvaralaštvo kao osa smisla
tačna je samo na nekom najuopštenijem planu, utoliko koliko bi se dala
primeniti i na neke druge pisce iz prve polovine XX veka; veliki profet
tog dubinskog rascepa ljudske misli koji kao da je vidovito naslutio tok
koji će svet uzeti bio je Dostojevski, čitav vek ranije; ako se na nekoga
gorenavedena “antitetička vrteška“ može primeniti, onda je to, pre svega,
na njega.)
U Lenjinovom mauzoleju, u centru Moskve, gde tiho prolaze kolone
hodočasnika nove vere, pred balzamovanim truplom Vođe, kraj čijeg
staklenog sargofaga, sa svake strane, stražari po jedan crvenogardejac,
Krležina prustovska kontemplacija i unutarnji monolog prestaju, a na
njihovo mesto (dešava se to već nakon što ga je prošao prvi šok pri
susretu sa sovjetskom stvarnošću) sada dolazi revolucionarni aktivizam i
istorijska volja. Njegovo je čitanje sumračnog, podzemnog prostora
mauzoleja, smeštenog na dubini od nekih četiri metra pod zemljom,
gotovo religiozno, kao sakralnog mesta gde su u toku pripreme za
odigravanje novog čuda ukrsnuća i gde se sve izvrće u svoju bizarnu
suprotnost: revolucija postaje nova religija, a Lenjin njen apostol i
propovednik (rođen iz legitimnog braka Marksa i Engelsa). Gardisti kraj
prepariranog Lenjinovog tela stoje kao neka vrsta mrtve straže pored
Hristovog groba “u noći između Velikog petka na Veliku subotu“, a sam
Lenjin, što leži tu kao mrtvac i voštana lutka “čije se nosnice lašte od
daha smrti“ prerasta u princip aktiviteta, novog Hrista osloboditelja koji,
iako mrtav, “i dalje postojano i tvrdoglavo agitira u interesu svoje
partije“. Pri tom je taj aktivni mrtvac, agitator i iskupitelj radničke klase
u getsemanskoj noći moskovskog granitnog mauzoleja uskrsnuo ne kao
duh ili golub, već kao delatni princip što leži u osnovama nove vere - kao
parola: “... kao parola da samo jedinstvo proleterijata može spasiti svijet
od novih katastrofa“. Čitave studije napisane su o tom ambigvitetu
ideološkog i umetničkog kod Krleže i na tu temu nema se, zacelo, mnogo
šta novog reći ni dodati, mada bi, u praktičnom pogledu, možda najbolji
savet pri čitanju ovog pisca glasio: u potpunosti uvek odbaciti sve ono
ideološko kod njega, a bez rezerve prihvatiti ono umetničko. Srećna je
okolnost što se te dve sfere isključuju i što ih je lako razdvojiti; uostalom,
ideološko kod ovog pisca nikad ne zadire u umetničko, moguć je jedino
obrnut slučaj.2
Primenimo li, analoški, na Krležin izveštaj iz Moskve ono bartovsko
zapažanje o koncentričnoj organizovanosti zapadnih gradova koji u
organizaciji svog prostora samo ponavljaju kretanje zapadnjačke
metafizike, sa “centrom kao mestom istine“ (u centru grada koncentrisani
su duhovnost, moć, novac i roba) i ako “ići u centar znači susresti
društvenu istinu“, kako kaže Bart, onda dolazak putopisnog subjekta pred
Lenjinov mauzolej, u centru Moskve, ne bi označavao ništa drugo do
2
Ni Lasićevo pisanje o tzv. „sukobu na levici“ ne uspeva da se otrgne i postavi sasvim izvan
ideološkog polja, te usled toga i samo predstavlja refleks tog spora na levici . U onom danas već
čuvenom razgovoru u Šestinama 1939, Tito ide do kraja u obračunu sa piscem-otpadnikom, stavivši
Krležu pred svojevrsni fait accompli sledećim rečima: “Partija bez tebe može, a što ćeš ti bez Partije,
to je tvoja stvar…“ Prevashodno sukob u domenu autoriteta, tzv. “sukob na levici“ prerasta na kraju u
konfontaciju dveju istina: one pesničke (umetničke) i marksističke (ideološke) dakle, u krajnjoj
konsekvenci, reč je o sukobu Krleža-Tito. Ko je tu od njih dvojice izgubio, a ko dobio? Iz današnje
perspektive, rezultat se čini nerešenim: i jedan i drugi su bili prisiljeni na izvesne, svakako ne male
ustupke; prvi (pisac) da ne bi pao u nemilost države i doživeo neku vrstu ostrakizma , a drugi (vladar)
da bi stekao dodatni legitimitet moći.
dolazak putnika u centar grada kao nekropolisa, gde su mravlje povorke
ljudi obuzete odavanjem posmrtnih počasti ispražnjenom truplu
ideologije, šupljom kipu božanstva u koji će ući neki novi žrec.
Žalost bi, dakle, bila pravo ime za stanje u kojem protiču prvi Krležini
dani u Moskvi. Njegov je izveštaj umetnički i faktografski potpuno
verodostojan, nemilosrdan i tvrd, nema tu ni traga onim plačljivim
prenemaganjima “stare usedelice Žida“ koji će posetiti SSSR nekih
desetak godina posle njega (što će reći, u vreme kad su već bile izvršene
najveće čistke, Gulag i Sibir predstavljali najčešće turističke destinacije
za stanovništvo nad kojim je sprovođen planski teror, deportacije i
iznurivanje glađu), a francuski pisac o svojim iskustvima piše ovako: “U
neposrednom kontaktu s radnim ljudima, na gradilištima, u fabrikama ili
odmaralištima, u parkovima kulture, uživao sam u trenucima duboke
radosti. Osećao sam kako sa tim novim drugovima uspostavljam
iznenadno bratstvo, srce mi se radovalo, letelo naviše… Koliko puta su
mi tamo suze navrle na oči, zbog prevelikog veselja, suze nežnosti i
ljubavi…“
Da li je mogućno izraziti i uhvatiti žalost objektivom fotografskog
aparata, pita se Krleža, jesu li vizuelni detalji, bez mirisa i zvukova,
sposobni da u posmatraču modeluju neki iskren, dubok doživljaj i na to
odgovara negativno: “Vi možete snimiti pedeset fotografskih snimaka
jednog izvjesnog pogreba, a ni jedan neće odraziti intenziteta što ga rađa
miris pogasle voštanice, gnjila aroma leša pod srebrnocrnim baldakinom,
ili odjek prve grude kad je grunula o dasku sanduka, kao poslednji
pozdrav putniku, na odlasku u nepovrat“.
Međutim, poput izvesnih dela u slikarstvu, tako isto ima i fotografija koje
je dovoljno samo jednom videti pa da ih kasnije više nikad ne
zaboravimo. Poznat je primer Žorža Bataja i onih fotografije kineske
egzekucije koje mu je poklonio prijatelj, snimaka tzv. “produžene smrti“,
“smrti od hiljadu zaseka“, gde je osuđeniku odsecan deo po do tela, u
potpuno svesnom stanju, pošto je prethodno bio izložen jakim dozama
opijuma; te crnobele fotografije su Bataja proganjale doslovno godinama,
do te mere da su, na kraju, našle mesto u njegovoj knjizi Suze erosove.
Ili fotografija poput ove priložene (načinjene pri sahrani pesnikinje Ane
Ahmatove), koja takođe spada u red onih kakve se ne zaboravljaju; gest
Brodskog, njegova šaka položena preko usta, kojom kao da želi da zatomi
svaki krik, glas ili reč (izvor onoga što i njega čini pesnikom!) dovoljno
govori po sebi.
Čak i najobičnije, najbanalnije fotografije u stanju su pokatkad da deluju
na raspoloženje onog ko ih posmatra. U Izletu u Rusiju detaljno je
opisana epizoda u gradiću na dalekom severu, gde bogati hamburški
industrijalac dolazi u posetu deklasiranoj porodici Aleksejevih i iz putne
torbe vadi snop velikih kartonskih fotografija na kojima su snimci
njegove jednospratne vile kraj jezera, sa ribnjakom, vodoskokom i
teniskim terenom pored i pruža ih domaćici, Ani Ignjatijevnoj. Pri
pogledu na te slike, urađene obično i zanatski, domaćica koja je i sama do
pre nekoliko godina živela u isto takvom ambijentu, na visokoj nozi (sada
su spali na jedan sprat od cele negdašnje kuće, jer su im nove vlasti
rekvirirale svu imovinu) nije mogla da se savlada. “Njen pogled bio je
caklen i u lijevom kutku i po trepavicama skupljala se dugo, dugo jedna
gusta suza, pak je polagano, masna kao glicerin, preko obraza kliznula na
papir… Ana Ignjatijevna glasno je zajecala kao dijete“.
Žuto martovsko predvečerje godine 1925. u Moskvi; promiču vlažne i
teške pahuljice što se lepe za kosu i obrve uličnih prolaznika, kojih ima u
neuobičajeno velikom broju. U ruskoj prestonici sve su ulice i trgovi u
znaku golemih ljudskih masa i crvenih barjaka, u znaku kvantiteta i
agitacije. Tog je dana umro visoki partijski funkcioner, i ulicama “stupaju
beskrajne povorke sindikalnih i političkih organizacija na poslednji
poklon mrtvom predsjedniku Sovjeta, a iznad gomila po trgovima i
ulicama talasaju se bezbrojne crvene zastave, sa crnim velima razvite
visoko“. Kretanje povorki je horizontalno, ljudska masa teče kao reka
slivajući se ka centralnom trgu (čak su i oči Finaca i Laponaca naglašeno
“horizontalno rezane“), a jedini pokret u visinu jesu koplja sa crnim
zastavima; komemoracija revolucije koja se izvrgla u teror i diktaturu.
Krleža ne primećuje mračni oblak straha koji se nadneo nad tom masom,
gde se ljudske jedinke osećaju sigurnim isključivo kao deo zajedničkog,
kolektivnog organizma, poput onih sitnih, malenih ribica što se na putu
kroz morska prostranstva često udružuju u ogromna jata kako bi odvratile
one krvožedne, od sebe mnogo krupnije grabljivice – u ovom slučaju
nezasitu ajkulu državnog terora.
Kao vrsnom posmatraču, sa darom za detalj i nijansu, Krležino pero hvata
prizore iz svakodnevnog života Moskve precizno, sa izuzetnom lakoćom,
takoreći u letu – njegovo umetničko oko nikad ne izneverava, ono je
neumoljivo kao fotografski objektiv. Dok je u svojstvu reportera Krležin
izveštaj uvek savršeno pouzdan – nema tu ni pomena o falsifikovanju
stvarnosti ili o kakvom ulepšavanju –, dotle na značenjskom i
interpretacijskom planu, kao ideološki zastranjenom i politički
angažovanom, njegovo pisanje zna da bude pristrasno u tumačenju. Jasno
je da autoru mnogo štošta promiče, počev od onog umnogome ironijskog
konteksta samog kraja njegovog putopisa, čije se završne scene
odigravaju nigde drugde nego među prašnjavim vitrinama i policama
“Muzeja svetske revolucije“ (dakle, u ropotarnici istorije), preko
činjenice da je jedna od glavnih etapa njegovog putovanja Lenjinov
mauzolej, megalomanski kameni kubus neobične ružnoće, u koji dolaze
mase na organizovano poklonjenje kao u modernu faraonsku grobnicu pa
do onog možda najvažnijeg, što još ponajviše pada u oči: da nigde, ni na
jednom mestu u celoj svojoj knjizi ne pominje kako je u Rusiji sreo neko
srećno, zadovoljno lice. Od tolikog mnoštva scena i detalja iz “zemlje
vukova i samovara“, (zemlje Gulaga i gladi), tog “Šestog, slovenskog
kontinenta“ prostrane Rusije, bezmalo filmski reprodukovanih i datih
naturalistički, jedna scena se naročito izdvaja; nalik na platna
Hijeronimusa Boša ili Brojgela, taj prizor sa moskovskih ulica nosi u sebi
neku apokaliptičnu jezovitost što i dan-danas za modernog čitaoca stoji
na ivici grotesknog i košmarnog, no čije simbolično značenje piscu
pomenutog putopisa kao da potpuno izmiče iz vida.
Izašavši iz tramvaja na bulevar osvetljen zelenkastim svetlom gasnih
svetiljki, pod gustim naletom snežnih pahulja koje koso padaju nošene
jakim vetrom (ljudske prilike tad poprimaju nešto fantomsko i sablasno),
Krleža za trenutak zastaje na pločniku; u snežnoj vejavici pred sobom
razaznaje komešanje izvoščika, mesara i kolportera, ulični prodavci
prodaju “krvavo meso u mokroj novinskoj hartiji“, mašu “tustim ribama”,
“ljudi trče preko ulice i nestaju u oblacima magle i snijega“ (rekli smo da
Krležino oko sve beleži), da bi se utom iza ugla, sa dna bulevara,
iznenada pojavila nekakva ogromna kolona sa crvenim zastavama,
krećući se lagano u njegovom pravcu. U toj gomili su neki bradati starci
što idu sporo, poštapajući se u hodu, s njima su izmešane i i neke žene sa
decom, koju drže za ruke i dok tako lagano napreduju, kao kakva grupa
hodočasnika ili svečana procesija, oni pevaju neke tužne i nerazumljive
pesme. Neobično u tom prizoru jeste to što svi idu sporo, nogu pred nogu
i nekako čudno zabačene glave, kao da pogledom blude nekud u visinu,
da bi se potom posmatraču sa strane sve objasnilo kad na uzlepršanim
barjacima na čelu kolone, na crvenoj tkanini sa zlatnim slovima, ne
pročita sledeće: “Da zdravstvuet trud slepih!“
Kako je bilo najavljeno u Berlinu pri polasku na put, putopisni subjekt je
trebalo da ostavi za sobom sve one naslage “azijskog”, inertnog i
zaostalog iz rubnog dela Evrope odakle je krenuo, kako bi na krajnjem
odredištu u Aziji pronašao tu istu dimenziju “evropskog“, no sada već
višestruko uvećanu i potenciranu utopijskim; iz činjenice da bi putovanje
kroz prostor trebalo da bude okončano u nekom potpuno novom modusu
vremena jasno proizlazi da ovde imamo posla sa figurom putnikahodočasnika, koga na kraju putovanja čeka preobražaj. Putopisac ne
putuje u neki realni, konkretni grad već se podvrgava svojevrsnom
procesu duhovnog očišćenja i uzdizanja. Kao što nekada za sv.
Avgustina, tog “najoporijeg i najljudskijeg od svih svetitelja“, nije bilo
nikakve sumnje da se “jedini pravi grad svetaca nalazi na nebu“ iz
prostog razloga što su i sveci (slično kao i ljudi) neka vrsta večitih
hodočasnika i nedovršenih bića, te i oni “kroz vreme hodočaste ka
Večnom carstvu“, tako isto za modernog doktrinarnog putnika, poput
Krleže, krajnja destinacija leži u plavičastim izmaglicama utopije, u
prostoru imemorijalnog i neslućenog, u nekoj budućoj Moskvi. Zato je i
njegovo polje interesovanja od početka usmereno, u prvom redu, na javni
prostor grada, na ulice, trgove i pozorišta, na mesta masovnih okupljanja i
mitinga (jer se tu održavaju liturgijski obredi), ne i na privatnost doma (u
oblasti sakralnog ljudski stanovi su tek mesto za odmor i predah); iz
njegove knjige čitalac može sačiniti vrlo detaljan inventar moskovske
ulice, no nikako i steći sliku o enterijeru stanova iza fasade. U krupnom
planu, pred čitaocem se otvara urbani pejzaž Moskve, kao snimljen
širokouganim okom pokretne filmske kamere: zvone crveni tramvaji,
promiču ulične svetiljke na gas što bacaju zelenkasto svetlo, tutnje
konjske zaprege kaldrmisanim ulicama i u njima, uspravljeni i nagnuti
nad sedištem, vozači u zelenim tatarskim kaftanima zamahuju bičem, tu
su kolporteri, ulični fotografi, trgovci knjigama i prodavci kalendara,
slepi harmonikaši koji prose, istovara se burad sa slanom ribom, prodaje
meso, zelen, petrolej, stare stvari i knjige, krpi se i popravlja obuća, puše
se niklovani samovari i prodaju crveni dečji baloni (sve se to dešava na
moskovskim ulicama), a na svakom koraku vidno polje biva perforirano
nametljivim znacima novog doba u vidu parola, girlandi, trasparenata,
crvenih barjaka i sveprisutnih reprodukcija Lenjina: Lenjin uklesan u
moskovske zidove, Lenjin naslikan na fabričkim zgradama, izliven kao
bista ili spomenik, na omotu čokolade, u novinama, čak i na kartonskom
podmetaču ispod pivske krigle u kafani ili u poslastičarnici, gde su torte
ukrašene fondanom od njegovih mudrih citata, pa i u izlogu apoteke, gde
se jedna pored druge, mogu videti gipsane biste Lenjina i Eskulapa; u
svemu tome putnik-hodočasnik nalazi nesumnjive znake akceleracije
epohe, potvrdu snažnog dejstva gravitacije budućnosti. U čitavom Izletu
samo na jednom mestu ispod piščevog pera ostaće zabeležen trag o
pogledu bačenom u nečiji stan. Dešava se to noću, kraj katedrale Vasilija
Blaženog, gde kroz osvetljene prozore nepoznate kuće Krleža s ulice baca
pogled unutra i prenosi ono što vidi, a narativ najednom dobija ispovedni,
lični ton: “Piju u rupi čaj bradati ljudi i živo mašu rukama. Mlada, plava
žena je ustala i izlila lavor vode na ulicu. Tišina. U daljini se čuje voz.
Jedno pseto glođe pokraj mene u tmini kost.“
Onom prostornom simultanitetu, o kojem je razmišljao Krleža na početku
putopisa u konceptima “azijskog” i “evropskog”, u velikoj meri odgovara
vremenski sinhronicitet, koji iznenada raslojava linearni tok vremena i
gura naratorski subjekt ka bezdanu svojevrsne vremenske rupe. Sedeći u
moskovskom parku i uživajući u prvim danima proleća, Krleža se priseća
zime od prethodne godine kada je, gonjen čežnjom za suncem i toplim
prolećnim vetrom, odjednom rešio da otputuje na more, na Kvarner i
tamo, dok je ležao i sunčao se na molu, pogledom prateći brodove kako
isplovljavaju iz luke, uhvatio je sebe kako, nezadovoljan, sanjari o
dalekom arhipelagu Sovjetskog Saveza (“Samo Patagonija, Patagonija
može utažiti moju bezmernu tugu”, pevao je Blez Sandrar). A eto danas,
dok sedi na klupi u moskovskom parku, u njemu se odjednom iz nekog
neobjašnjivog razloga javlja čežnja za onim davnim prolećnim danima na
Kvarneru i sve se završava u beznađu: “Čovjek se kreće kao lavina boja,
mirisa i zvukova, i njegova čežnja samo je jedna od nevinih iluzija o
prividnosti da zbivanje ima neki smisao“.
Čitavu onu generaciju pisaca oko Krleže, stasalu na ruševinama XIX
veka i pogođenu očitom besmislom Prvog svetskog rata, koji je izbio kao
nenamireni dug prethodnog stoleća (i, po mišljenju mnogih istoričara,
predstavljao njegov pravi kraj), povezivalo je neko zajedničko osećanje
“le mal de vivre”. To sveopšte osećanje gađenja, proisteklo iz istanjene
potke bivstvovanja, spajalo ih je uzajamno mnogo dublje od svih
artističkih, generacijskih ili nacionalnih veza, a tome valja svakako
pridodati i onaj neskriveni prezir prema buržoaskoj civilizaciji; bila je to
civilizacija stara i umorna, nagrižena u samim temeljima, ceo jedan
dotrajao svet što kao da je zazivao prevrat. Sa Bodlerom danteovski
pakao seli se u moderni grad, “cité infernale”, čije ulice postaju fasadna
arhitektura izgubljenosti i otuđenosti savremenog čoveka, svojevrsni
lavirint apsurda i očaja. Eliot i Džojs (između ostalih) najdarovitiji su
pesnici tog modernog velegrada o kojem daju razbijenu, fragmentarnu
sliku, a Tomas Man je morao da se uspne na visine Davosa da bi odatle
bacio sveobuhvatni pogled na građansku civilizaciju na zamaku.
Odbacivanje zatečenog sveta u prvoj polovini XX veka najčešće je
poprimalo oblik nekog refleksnog, uslovno nazvanog “biološkog”
nagnuća ka nacionalizmu (ili fašizmu) ili opijanja etrom utopijskih nada i,
iz perspektive ovih poslednjih, tih omamljenih Fausta revolucije, strela
vremena i vektor progresa nesumnjivo bejahu okrenuti ka Istoku.
Ako je XIX vek bio vek “naroda“ i na tom principu oktroisanog pojma
vlasti, to jest ako je, drugim rečima, to bio vek nacionalnih država i
granica, zašto onda naredni vek, kao neka vrsta reakcije, ne bi iskazao
spremnost da odbaci, uz pojam omraženog buržuja, i principe
demokratskog uređenja, skupa sa parlamentarnim životom (zar nije Hitler
došao na vlast zahvaljujući narasloj skepsi u parlamentarizam, gde je
nemačka nacija dobrovoljno odbacila tekovine demokratije?) i s njom
povezanom onom ispraznom, dosadnom svakodnevicom u koju sve više
nadire osećaj apsurda i beznađa. Zašto bi nosioci društvene istine nužno
bili izglasani na slobodnim, demokratskim izborima, zašto bi izvorište
vlasti bilo u nekom pojedinačnom glasu kad se istina na taj način rasipa
na bezbroj varljivih partikulariteta? 3
Ona uvrežena predstava o “zapadnjačkom intelektualcu“, koliko god se
možda činila praznom i neodređenom, poprima mnogo jasnije konture
ako njen sadržaj ispunimo supstancom same epohe, specifičnim
duhovnim ozračjem kao svojevrsnom reakcijom na situaciju na koju
intelektualci (zajedno sa umetnicima) po pravilu prvi kreću da traže
odgovor, pošto su obdareni osetljivijim čulima i antenama od drugih. Za
mnoge se, kad je reč o XX veku, egzemplarni uzorak tog “zapadnjačkog
intelektualca“ krije u ličnosti Žan-Pol Sartra – on je taj toliko traženi
uzor, konkretizovana paradigma epohe. U njegovim nemirima i
lutanjima, kao i u njegovom strastvenom političkom angažmanu
mogućno je pratiti mene u ponašanju svih onih gomila poznatih ili manje
poznatih intelektualaca, sa raznih kontinenata i meridijana, koje su samo
ponavljale, u ovom ili onom vidu, tragalačku avanturu ovog francuskog
egzistencijaliste. Stoga s punim pravom možemo govoriti o sličnostima u
životnim putevima Sartra – tog “Voltera XX veka”, kako su ga neki
nazivali - i ovog “pantofila enciklopedistike”, kakav je bio Krleža.
A istina je da Sartr u Parizu samo ponavlja, sa zakašnjenjem od nekih
dvadesetak godina, istu onu figuru koju je mnogo pre njega postavio (i
sproveo u život) Krleža u koordinatama ništa manje evropskim, jedino u
uslovima dosta užim, panonskim i hrvatskim. Sve je tu: i izdavanje
sopstvenog časopisa i agitacija, i večito sumnjajuća potraga za delatnim
smislom u svetu u kojem je čovek detronirao Boga, i nepodnošljivi
3
Retorika Revolucije, koja je obuzela Krležu, bila je samo deo šireg procesa prekompozicije ustrojstva
sveta, i taj je proces na Zapadu bio naročito ubrzan šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, sa
pojavom raznih terorističkih grupa poput “Crvenih brigada”, “bunta mladih” u Evropi i Americi,
Markuzea i tzv. “Nove levice”, da bi se danas nastavljao u rasponu od Al Kaide, Hamasa do Huga
Čaveza i Slavoja Žižeka. Svima njima je zajedničko odbacivanje one “meke supstance” demokratskog
života, kadre da u sebe sve apsorbuje, svaki otpor i svaki ekstrem, ono rastuće zadovoljstvo
potrošačkog mentaliteta (na krilima globalizma) što uživa u tehnološkim blagodetima modernog
društva kraj uključenog TV-aparata.
pritisak materijalne, objektivne stvarnosti (koja se krajnje ravnodušno ili
neprijateljski odnosi prema ljudskom biću) i osećaj “mučnine“ i praznine
zbog bačenosti u neprijateljski svet, uz odbacivanje građanskog poretka i
veru u marksističku (lenjinističku) zoru probuđenog čovečanstva –
vidimo, dakle, redom iste impulse koji će i samog Krležu nagnati na
sartrovski angažman mnogo pre Sartra.
Isto se, u velikoj meri, ponavlja i na književnom planu. Kritika je već
ukazala na izvesne dubinske sličnosti između Krležinog romana Povratak
Filipa Latinoviča (1932) i Sartrove Mučnine (1938), no ono što vredi
istaći to su razlike (jer u tim razlikama je sve); treba pokušati iznaći onu
diferentia specifica koja ih razdvaja, a što bi se u ovom konkretnom
slučaju moglo svesti na onu staru dihotomiju između kulturnog centra i
periferije – drugim rečima, na usud geografije. Pisac evropskog centra
ima tu sreću da je od početka zaronjen u atmosferu izvesne sigurnosti,
zagarantovanu ne samo značajem, veličinom i starošću same civilizacije u
kojoj je ponikao nego i trajnošću i stabilnošću njenih institucija i poretka;
iza njega stoje bedemi kulture stari dve hiljade godina. Piscu periferije,
pak, lišenom tog zaleđa, golom na vetrometini rodnih stepa i brda, jedino
što preostaje jeste da pokuša da se zaogrne šarenim leopardovim krznom
sopstvenog kulturnog nasleđa i identiteta, sa belim mrljama praznina u
istorijskom razvoju kao rupama kroz koje bije studeni vetar, gde su čitave
etape preskočene jer ih jednostavno nije ni bilo. Možda i jednog i drugog
gazi isti teret stvarnosti i obojica trpe isti pritisak epohe, možda ih taj
pritisak zatiče u civilizacijski sličnim uslovima, no ono što ih nepovratno
razdvaja to je različit stupanj kulturne konzistencije; potka je ista, i šara,
isti su razboj i čunak i predivo, samo je gustina tkanja uveliko različita.
U urbanom ambijentu Filipa Latinoviča, čitalac saznaje da Filipova
majka živi u zgradi iz koje se, sa prozora okrenutog ka zadnjem dvorištu,
ispod zida obraslog vinjagama vidi krov drvenog kokošinjca, a jedan od
sporednih likova je i izvesni gluvonemi kravar Miško; iako po svim
oznakama prevashodno građanski roman, Povratak Filipa Latinoviča je,
u osnovi, obeležen nekim predurbanim stanjem, što će reći, nosi na sebi
pečat nečega što još nije urbano a otrglo se ruralnom. S druge strane u
Mučnini, dok se Filipov francuski pandan šeta kamenitim trgom gradića u
kojem živi, u njemu se u jednom trenutku rađa pomisao kako je taj isti trg
nekad davno “oko 1800. godine zacelo bio veseo, sa svojim kućama od
crvene opeke“. Sartrovski junak je čaura kartezijanskog duha, obložena
mesom, koja se kreće na čvrstoj podlozi urbaniteta i za njega se
podrazumeva da će taj trg, isti takav, stajati tu gde jeste i narednih stotinu
godina i više, čak ni kada od njega, slučajnog šetača koji je tu zastao, ne
bude više ni traga ni pomena. A šta je konstanta identita krležijanskog
subjekta i ima li on uopšte neku svoju trajnu osu i oslonac? To je ona
večna gravitacija panonskog blata, koja ga tera da pogled baca jednako
ispred sebe, na raskvašeno tlo kojim gazi, to je onaj melanholični pejzaž
ravnice i tromih reka, sa trulim slamnatim krovovima uhvaćenim
krajičkom oka i jatima vrana nisko na horizontu, to su one jutarnje magle
i svitanja kad se u časovima nesanice, kao u bunilu, uzalud traži to
fantomsko Ja. Iziskivalo bi truda i vremena da se sastavi lista svega
onoga što muči tog krležijanskog subjekta, naime: provizornost tih kulisa
oko njega, nemogućnost da se igde nađe ikakvog čvrstog oslonca, neko
stanje praiskonske, tektonske nesigurnosti, stalni izgledi da bi u nekom
času sve oko njega iznenada moglo da potone i nestane u nepovrat, kao
što su potonuli i nestali oni negdašnji rimski patricijski gradovi i svetovi
o kojima pišu istorijske knjige i govore arheološke iskopine, a koji sad
leže zaboravljeni negde na dnu tog Panonskog mora, pod naslagama
vremena i geoloških slojeva, na čijoj tankoj pokorici on danas stoji kao
tužna i nesrećna himera i razmišlja o nestalnosti i provizornosti svega.
Dok sartrovski junak, pritisnut sudbinskim pitanjima epohe, beži u
apstraktno, u duh, u najfinija isparenja duha, dotle krležijanski junak ide u
pravcu analitičkog raspadanja, kontemplativnog rastvaranja stanja iz
kojeg je potekao – jednom rečju, tone fatalno u istorijsku dimenziju – i
zato se u Krležinim Zastavama, toj širokoj panorami jedne epohe, gotovo
pod rukom oseća modelujuća sila istorije, koja zauzima prazni prostor
društvenih i civilizacijskih insuficijencija.
Nekako se samo od sebe nameće pitanje dalekosežnosti uticaja i
konsekvenci što će na Krležu ostaviti ti meseci provedeni u Sovjetskom
Savezu, da li ga je ono što je tamo video u nekom smislu pokolebalo, da
li se bar malo, u nekom stepenu, razočarao ili je sve video i o svemu
znao, ali je jednostavno izabrao da ćuti. U periodu kad je Izlet u Rusiju
nastao kult Lenjina bio je u punom jeku (Staljin još uvek nije bio postao
Staljin), gvozdene, kanibalske godine tek su oštrile zube nad Rusijom i
ono izveštačevo neumereno slavljenje Lenjina kao “pesnika” i “novog
Hrista“, kraj sve svoje neukusnosti, može se još nekako pravdati
neobaveštenošću. No ako znamo da su u sibirskim prostranstvima nestali
najbolji Krležini prijatelji i ako uzmemo da su mu morali biti poznati
detalji oko totalitarne prirode tamošnjeg režima i brojke nestalih po
koncentracionim logorima (ako ne te, 1925. godine, kada je boravio u
SSSR-u , a ono svakako kasnije; naposletku, komunizam je umirao pune
četiri decenije, svako je imao dovoljno vremena da se o tome obavesti),
postavlja se pitanje zašto nikad nije progovorio, zašto nije, partijskim
žargonom rečeno, “revidirao neke ranije stavove”? Zašto se on, inače
tako poznat po navici da rediguje svoje stare tekstove, nikad nije rešio da
unese neku takvu ili sličnu izmenu, ideološke a ne jezičko-stilske prirode,
npr. u onom svom osvrtu na Velsovu reportažu Rusija u magli 4, gde
opisujući susret Lenjina i H. Dž. Velsa izvrće stvari naglavce, o H. Dž.
Velsu govori kao o političaru, a o Lenjinu kao pesniku (“čitavu partituru
tog teksta znam napamet“, izjavljuje Krleža decenijama nakon što je tekst
objavljen), nego je sve to ostavljao netaknutim, u izvornom obliku onako
kako je i napisano? Ako je već SSSR bio udaljen, tu su bile Rumunija,
Albanija i Mađarska, odmah pored, znale su se razmere političkog i
kulturnog terora koji je tamo godinama sprovođen. I takva, i slična
pitanja mogla bi se nizati unedogled.
Odgovor se mora potražiti u specifičnoj klimi vremena u kojoj se Krleža
formirao, u onoj eksplozivnoj smesi filozofskih i književnih uticaja na
prelazu vekova i, pre svega, u klanici Prvog svetskog rata, koja je svemu
tome dala neki trajni, neizbrisiv pečat. Isto tako, ne treba zaboraviti ni
onaj impuls gađenja, koji je intelektualce terao na radikalni otklon od
svega što je predstavljalo etos starog sveta; taj impuls je bio isuviše
snažan da bi se zadovoljio samo mesijanističkim obećanjima o početku
Novog doba; on je gonio na korak dalje, da se odista odbaci sve ono što
se doživljavalo kao balast prošlosti. Kao i mnogi drugi iz njegove
generacije, i Krleža je bio katastrofist i pesimist, rukovodeći se u svom
praktičnom političkom razmišljanju uglavnom tzv. “logikom manjeg zla”.
(Kada bi se povela reč o Jugoslaviji, njegov je argument bio da bi
ovdašnji narodi, bez Jugoslavije i Tita, neuporedivo gore prošli da nisu
krenuli tim putem kojim su pošli; isto važi i za Goli otok: “Iako moram
priznati da je stradao i nevin svijet … događaje valja uzeti u kontekstu
svih zbivanja“5, kad je, pak, reč o Staljinu, navodio bi činjenicu da on
jeste despot i iskonsko zlo, ali da je njegovom zaslugom slomljen
fašizam, itd.) Jedino na šta nikad nije dao jednoznačan odgovor jeste
zašto, hipotetički gledano, svet ne bi bio dobro uređen ako bi stajao na
Sjedinjenim Državama kao jedinom stožeru; i zaista, svet sa Amerikom,
po Krležinom shvatanju, nikako ne bi mogao biti valjano sazdan jer i
Sjedinjene Države pripadaju korpusu tog starog, onoga što već na
početku veka zauvek bejaše odbačeno sa bornih dvokolica Istorije. Šta je
ležalo iza takvog njegovog posmatranja stvari? Autokratija, platonovsko
4
5
M. Krleža: Eseji IV, “Zora”, Zagreb, 1963, str. 293-294.
Enes Čengić: S Krležom iz dana u dan, Globus/Zagreb, 1985, IV knjiga, str. 180.
učenje o klasi malobrojnih i izabranih u čijim rukama je posedovanje
istine, one retke šačice znalaca pozvanih da upravljaju svetom i ljudima;
Krleža jednostavno nije verovao u demokratske institucije, u
parlamentarne principe, u građanina čija bi se pojedinačna ljudska prava,
u odnosu prema državi, dala zaštiti delotvornom mrežom zakona. U svom
određivanju prema Rusiji zapadni svet, po njemu, nema “nikakvog
argumenta osim Gulaga – ljudske slobode i zatvori, a čitav je svijet pun
zatvora“6; drugim rečima, za njega su Gulag i američki federalni zatvori
isto. Platon, Marks i Lenjin, Niče i Darvin – to su njegovi uzori, ali
zacelo bi se Krleža nemalo iznenadio kad bi mu ko naveo Dostojevskog
(koga nikako nije voleo), inače i samog poznatog kao žestokog
neprijatelja demokratije7 ili, da se vratimo u nacionalne okvire, možda pre
svih ovih imena pobrojanih gore, Crnjanskog, kao potvrdu o neumitnom
podleganju zakonima vremena i sudbine, od kojih se izgleda ne može
pobeći. Neka vrsta Janusa sa dva lica: “angažovani “ Krleža i
“reakcionarni“ Crnjanski i, između njih, “neutralni” Andrić, sva trojica
nastala u otporu prema oblikujućoj sili vremena, shvaćenoj ne kao
Hronos nego kao Istorija.
* * *
Zaljubljenost je neka vrsta izgnanstva, u kojoj onaj ko je zaljubljen
zauzima drugačiji ugao od ugla što ga ima zemljina osa – stoji iščašeno u
odnosu na svet, zaronjen nekako iskošeno prema matici vremena, a susret
sa voljenom osobom tada je kao dolazak kući. Utoliko pre ako je pred
njim put od preko hiljadu i po kilometara, koliko iznosi razdaljina između
Berlina i Moskve, uz prelazak više međudržavnih granica, kao prepreku
koju valja preći jer nije isključena mogućnost da bi putnika iz vajmarske
Nemačke neke od pograničnih vlasti mogle skinuti sa voza. U tom svetlu,
dakle, dolazak Valtera Benjamina u Moskvu, u decembru 1926, bio je
neka vrsta dugo željenog povratka kući, ulazak u mirnu luku, iskrcavanje
u rodno mesto čežnje, utopije i ljubavi pošto ga je tamo čekala Asja
Lacis, pozorišna rediteljica iz Rige s kojom se upoznao nepune dve
6
Ibid., str. 12.
Ili Hajdegera. I ne znajući to, Krleža samo varira hajdegerovsku skepsu u pogledu moderne
tehnološke civilizacije, izraženu kroz “zaborav bitka“ ili razvoj moderne tehnologije, to jest
‘amerikanizaciju’ i samu Ameriku, koja je ovozemaljski, ontički izraz tog zaborava i zastranjenja. U
čuvenom inervjuu Špiglu iz 1966, testamentarno objavljenom tek posle njegove smrti (1976), Hajdeger
kaže: “Za mene je odsudno danas sledeće pitanje: kako se, i koji je to politički sistem koji se može
prilagoditi našem tehnološkom dobu? Na to pitanje nemam odgovora. Nisam ubeđen da bi to mogla
biti demokratija“. Još jedna zanimljiva paralela: “utopijski” fašista Hajdeger i “utopijski” komunista
Krleža.
7
godine pre toga na letovanju u Italiji i, kako se to u starim romanima
kaže, još tada se „između njih rodila ljubav na prvi pogled“.
Tačnije, ljubav sa Benjaminove strane, što jedino sa izvesnošću možemo
tvrditi (o tome su sačuvana pouzdana svedočanstva), jer sa malog ostrva
Kaprija – u to vreme omiljenog odmarališta evropskih umetničkih
krugova i boeme, na glasu zbog prirodnih lepota i niskih cena – gde
između razgovora o literaturi i izleta do Napulja i Pompeja i igranja sa
Asjinom petogodišnjom kćerkom Dagom započinje njihov roman, u
pismu svom prijatelju Geršomu Šolemu piše: “… Ovde nema nikog
vrednog pažnje. Pažnje je najvrednija jedna letonska boljševikinja iz Rige
koja glumi i režira u pozorištu. […] S boljševikinjom sam razgovarao do
pola jedan i onda radio do pola pet. […] Jedna od najizvanrednijih žena
koje sam upoznao“.
Na putu za Rusiju Benjaminov vodič je Eros a ne radoznalost ili slepi
ideološki zanos, u njegovom srcu tinja ratnički žar nomadskih osvajača:
“Osvojiti Asju po svaku cenu!” Ono njegovo iz tih dana iznenada
probuđeno interesovanje za Sovjetski Savez i marksističko učenje, kao i
najavljeni zaokret u filozofskom misljenju (od visoko spekulativnog ka
materijalističkom) bilo je, kako se čini, rukovođeno pre nalozima srca
nego duha. Ako postoji izuzetak od onog Kestlerovog pravila da pri
vrbovanju za komunističku stvar presudnu ulogu redovno igra neka vrsta
gurua, “neka centralna ličnost ili tip ličnosti koja u sebi otelovljuje one
osobine zbog kojih se pristupa pokretu”, neko ko bi istovremeno bio
mudrac i učitelj, onda je taj izuzetak upravo Benjamin i njegov odnos sa
Asjom Lacis.
Na moskovskoj železničkoj stanici, putnika iz Berlina, sa dva glomazna
kofera (“voz je stigao bez ijedne sekunde zakašnjenja“), ne dočekuje
međutim niko, da bi mu na izlazu iz stanice prišao Rajh, Asjin pratilac i
njegov poznanik iz Berlina, sa kojim seda u saonice na kojima zajedno
odlaze do hotela za strance. “Tvrđava Moskva“ ispostavlja se zapravo da
je pre “sanatorijum Moskva“ pošto se Asja, pretrpevši slom živaca, od
septembra nalazi na lečenju u sanatorijumu Rot. Tog je dana, iskravši se
iz sanatarijuma, izašla da sačeka gosta iz Evrope i sada ga dočekuje na
ulazu u hotel; sve troje zatim odlaze u grad, u poslastičarnicu na kafu, a
potom u zavod gde Asja leži. U sobi je Asjina bolesnička drugarica i kad
je na tren izišla iz sobe, Benjamin i Asja ostaju po prvi put sami: “Asja
me je gledala veoma prijazno“, beleži on u svom dnevniku. Uveče, Rajh i
on odlaze u Mejerholjdevo pozorište gde se daje “Revizor” i već tog
prvog dana utvrđen je obrazac po kojem će se putopisac ponašati u toku
naredna dva meseca, koliko će trajati njegov boravak u Moskvi: ljubavni
trougao u kojem se dve, one muške strane, preko dana ponajviše druže,
pre podne Benjaminove usamljeničke šetnje gradom i zatim zajednički
odlazak kod Asje u sanatorijum u popodnevnim satima (gde sve troje
igraju domine) i, uveče, odlazak na neku od mnogobrojnih pozorišnih
predstava; Rajh se čak seli kod Benjamina u hotelsku sobu i tamo zajedno
rade na svojim rukopisima i vode knjiške razgovore do u kasnu noć.
Neobično plahog, tako reći divljeg temperamenta, Asji je u tom igrokazu
pripala uloga femme fatale i ta joj uloga očevidno izvrsno pristaje.
Uzvišena, na koturnama svoje orijentalne, mačije lepote, k tome još i
sklona napadima ćudljivosti i neobjašnjivo čestim promenama
raspoloženja, njen odnos sa pratiocima je obeležen uglavnom stalnim
prepirkama, svađama i svečanim izmirenjima; poznanici i svedoci
Benjaminovih druženja sa Asjom nisu se mogli načuditi zašto su njih
dvoje uopšte zajedno kad se jednako oko nečeg krve na nož, kao dva
smrtna neprijatelja. Hirovita boginja iz Rige se i u Moskvi svađa čas sa
jednim, čas sa drugim svojim kavaljerom. Već drugog dana po dolasku,
Benjamin ostavlja sledeće dnevničku zabelešku: “Asja se zbog stana
svađa sa Rajhom i tera me da izađem. U svojoj sobi čitam Prusta i žderem
marcipan“. Nepunu sedmicu zatim, u departmanu sanatorijuma gde su
otišli zajedno u posetu Asji, Benjamin odlazi u obližnju prodavnicu po
kolače (sve troje neobično uživaju u slatkišima) i uzgred primećuje
Rajhovo “čudnovato držanje” - nije odgovorio na njegov pozdrav. Po
povratku, zatiče Rajha ispruženog na krevetu, a Asju iznad njega kako
stoji i grdi ga; navodno je imao srčani napad. Scena sa srčanim napadom
se još jednom ponavlja u nepuna dva meseca, koliko je Benjamin proveo
u Moskvi (inače, Rajh je poživeo gotovo do svoje osamdesete godine).
Moskva, kakvu upoznajemo iz Benjaminovih Dnevnika, komplementarna
je onoj slici Moskve kakvu je ostavio Krleža i u neku ruku je dopunjuje.
Saznajemo tako da se temperatura na ulicama spušta do minus 25
Celzijusa zimi, moskovski trotoari su veoma uski te su mase prolaznika,
poput skijaša, prisiljene da prave “kristijanije“ dok hodaju. Ti uski
trotoari daju Moskvi pečat nečeg palanačkog, “karakter improvizovanog
velegrada koji je svoj status stekao preko noći“, kako piše Benjamin.
Ljudi su jednoobrazno, proleterski sivo odeveni, sa glava je potpuno
iščezao evropski šešir da bi ga zamenio sportski kačket i šubara (kačket
nose i devojke), a među krznenim i kožnim jaknama, kao znakom
gradske elegancije, neretko se može videti i gruba seljačka nošnja i prost
kožuh. Putniku iz Nemačke pada u oči neobična mirnoća tog grada i neka
čudna tišina koja, kako ubrzo shvata, dolazi od toga što ima veoma malo
automobila i retko se čuje se glas sirene. Nema ni bulevarskih novina ni
šarenila dnevne štampe po kioscima. Prazno sivilo jednog ogromnog
predgrađa. Čak i u centralnim delovima grada ima bednih udžerica, aleja
ispresecanih parcelama raskvašenog, blatnog zemljišta, gde-gde se stoka
dovozi pred klanicu, ulična trgovina na crno cveta, svako nešto u pola
glasa prodaje ili preprodaje. Jednom rečju, moskovska ulica je nešto
između velike pijace i sajmišta gde je samo jednoj kasti, po rečima
putopisca, dozvoljeno pravo na glasnost: kotlokrpama i staretinarima, koji
sa vrećom na leđima obilaze kvartove i dozivaju mušterije. Benjamin ne
zna ruski i upućen je u potpunosti na Rajha, kome pomalo i zavidi: stekao
je već određene pozicije u moskovskim krugovima, njegovi se tekstovi
objavljuju i, što je najvažnije, uživa milost neograničenog pristupa kod
nedostižne Asje.
Opčinjenost oženjenog nemačkog gosta Asjom je beskrajna (kod kuće je
ostavio suprugu i osmogodišnjeg sina) i sve češće mu se događa, kako
kaže, da jedva čuje Asju šta mu govori “pošto je tako intenzivno
posmatra“.8 Kao mali gest pažnje, dobrostojeći gost iz Berlina na poklon
joj donosi bluzu i pantalone (nipošto “buržoasku” suknju), čitajući joj
posvetu iz svoje još neobjavljene knjige pod naslovom Jednosmerna
ulica, koja je upravo pred štampanjem: “Ova se ulica zove ulica Asje
Lacis, po onoj koja ju je kao inženjer prokrčila u autoru“. 9 No Asju je
teško umilostiviti; hirovita i furiozna kao Junona, dolazi retko, uvek je u
žurbi (mada je režim izlaska u sanatorijumu prilično slobodan) i jedne
večeri dok Benjamin sedi za stolom i vodi dnevnik (tog je dana više nije
očekivao), ipak je začuo njeno kucanje na vratima. On ustaje i hoće da je
poljubi. “Nije mi uspelo, kao većinom“, piše s blagom gorčinom. Njeno
obraćanje je čas na ‘ti’ čas na ‘vi’, no njenom melanholičnom udvaraču to
ne smeta da ipak istrajava, pun nade: “Izgleda da se ono TI među nama
učvrstilo“, beleži u jednom trenutku.
Ako perspektivu izokrenemo i stvari uzmemo da posmatramo iz
suprotnog, Asjinog ugla, radi balansa i što potpunije slike, u njenim
beleškama o Benjaminu nalazimo sledeće reči koje odišu popriličnom
trezvenošću: “Naočari koje bacaju svetlo kao dva mala reflektora, gusta,
tamna kosa, uzan nos – ali nespretne ruke; kese sa kupovinom ispadaju iz
njih. Ukratko, solidan intelektualac, jedan od dobrostojećih.“
8
“Onaj ko pažljivo sluša ne vidi“, napisaće nekoliko godina kasnije u eseju o Kafki.
Što iz današnje poerspektive izaziva daleke asocijacije na one Staljinove poznate reči o “piscima kao
inženjerima ljudskih duša“; međutim, izvesni psihoanalitički nastrojeni kritičari skloni su da u tome
vide feminino Benjaminovo podleganje Asjinom principu marksističkog maskuliniteta: “Jasno je kako
je Asjin prolaz u njemu zapravo reminescencija na penetraciono delovanje penisa u vidu maskulinog
falusnog znanja, što će radikalno izmeniti dalji Benjaminov rad“. Džejn Rendel (Rendell): Optika
Valtera Benjamina, London, Blekdog pres, 1999. (Svaki komentar na ovakvo tumačenje je suvišan.)
9
Iako joj je lekar izričito zabranio da ostane u gradu, preporučivši joj
boravak na planinskom vazduhu, po mogućstvu u nekom šumskom
lečilištu, Asja je, uprkos svemu, rešila da ostane jer se “plaši usamljenosti
u šumi, ali i zbog mog dolaska“, beleži Benjamin. Izlaze u grad, u šetnju,
i tu zastaju pred jednim izlogom (istim onim gde se Asja zaustavila još
prvog dana po Benjaminovom dolasku u Moskvu); izlog pripada
krznarskoj radnji i u njemu stoji izložen “prekrasan krzneni kostim,
optočen šarenim perlama“, koji je Asji zapao za oko, ali je cena papreno
visoka čak i za gosta sa Zapada: dvesta pedeset rubalja. Svejedno, “Asja
je poželela da ga ima“, uredno zapisuje Benjamin. “Ako ga kupim,
moraću odmah da otputujem“, kaže joj on, više molbenim glasom i kao
pitanje nego kao definitivan odgovor, na šta ona pristaje da se odustane
od kupovine, ali pod uslovom da joj obeća kako će joj jednom pokloniti
nešto uistinu vredno, “što će joj ostati kao uspomena za ceo život“.
Asjinom erotskom šarmu nije u stanju, čini se, niko da odoli, čak ni
izvesni crveni general koji se odnekud pojavljuje u poslednjoj nedelji
Benjaminovog boravka (da mu zagorča život). Bučan i nametljiv, taze
oženjen, pomenuti general joj obećava da će zbog nje sve ostaviti i
spreman je na sve – čak i da ostavi suprugu – , a u Asjinom razgovoru sa
Benjaminom iznenada iskrsava i neki ruski diplomata u Japanu, njezin
poznanik, po kome je naručila veliki svileni šal, islikan višnjama;
ljubavni trougao, neočekivano, dobija još novih uglova. No to je bilo u
skladu sa idealima vremena, nevernost je bila u modi i oznaka
emancipovanosti; san mnogih žena u to vreme bio je da sagore kao noćni
leptir na poprištu ljubavi (i oltaru umetnosti), posluživši kao muza
izabranim muškarcima, ali pod jednim uslovom: da ostanu ovekovečene u
njihovom delu (za takvim primerom povela se i Ljilja Brik, koja je živela
u zvaničnom braku sa mužem Osipom, ali, istovremeno, i sa pesnikom
Majakovskim) – Asja, dakle, nije bila nikakav izuzetak.
Njena mašta, slično kao ni njeno erotomanstvo, čini se da nema granica.
U pismu prijateljici, izvesnoj letonskoj glumici Elviri Blamberg (original
pisma stoji pohranjen u arhivu Nacionalne biblioteke), Asja se hvali:
„Zamisli, Benjamin je doleteo avionom iz Pariza da me poseti dok sam
bila u sanatorijumu. Mislio je da umirem. Možeš li da sebi predstaviš
takvo ‘постояство‘. […] Poklonjena mi je knjiga sa specijalnom
posvetom.„10 Toj istoj prijateljici, nekoliko meseci po Benjaminovom
10
Branko Vučićević, Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika, str. 34-35, Fabrika
knjiga, Beograd, 2009.
povratku za Nemačku, budući da je Asja dodeljena kao tumač nemačkom
dramskom piscu Ernstu Toleru, slavodobitno piše: “Ovde je Toler.
Smrtno zaljubljen u mene. Hteo je da putujem sa njim. Znači, nisam još
toliko stara.“11
Pri obilascima Moskve, Benjamin zalazi iza fasade i opisuje žalosnu
unutrašnjost stanova u koje je imao prilike da svrati; siv, teskoban prostor
s malo nameštaja, nalik na “bolnice nakon poslednje inspekcije“, u
kojem, nagurani, ljudi žive u zagarantovanih 13 m2 po osobi (država je
nametnula trostruko veće namete na stanove čija površina prevazilazi
dozvoljeni minimum). Pojedine veće prostorije stanari bi raznim
priručnim stvarima, komodama, visokim ogledalima i zavesama,
ispregrađivali na više manjih, pa tako nije bio redak slučaj da cela
porodica živi praktično u jednoj sobi. 12 Putopiscu pada u oči i neobična
pojava noću, kad izađe u šetnju gradom: gotovo svaki prozor, bilo na
zgradama ili manjim, privatnim kućama, osvetljen je kao da je neka
iluminacija. Manjak stambenog prostora država je već u vreme
Benjaminove posete Moskvi bila počela da rešava progonstvom.13 Istog
dana kada je doputovao, desilo se da je bio u poseti kod pesnika i
kritičara Leleviča, koji se upravo spremao na put u sibirske stepe (prva
postaja: Novosibirsk): “primitivno predsoblje, prepuno kaputa, zatim kroz
jednu sobu, očito spavaću, ulazimo u radnu sobu Leleviča“. Kućedomaćin
deluje veoma smireno, ali se na njemu “naslućuje sva ona iscrpljujuća
ćutljivost fanatika“ (isključen iz Partije 1928, završiće život u logoru
osamnaest godina kasnije).
11
Toler, nemački izgnanik kome su brat i sestra stradali u koncentracionom logoru, patio je od teških
depresija i, prešavši za SAD, obesio se u hotelskoj sobi maja 1939. godine.
12
Ili u Sobi i po, kako glasi naslov poznatog autobiografskog teksta Brodskog.
13
Kako primećuje Lešek Kolakovski, program stambene izgradnje u vreme Hruščovljevog
“otopljavanja”, kada su mnoge porodice dobile stanove, bio je ujedno i jezgro budućeg opozicionog
pokreta i kritičkog mišljenja. “Ljudi zbijeni kao sardine u bednim radničkim barakama ili
komunalkama (zajedničkim stanovima) u kojima je živelo po nekoliko porodica – mrzeći se i
špijunirajući se međusobno, muvajući se po prolazima i žudeći za ma kakvom privatnošću – ne bi ni o
čemu drugom razmišljali osim o nevoljama svakodnevne egzistencije. Poboljšanje životnih uslova
ispostavilo se kao politički opasno … postepeno je stvorilo prostor za kritičko mišljenje i, konačno –
prostor za pobunu“.Lešek Kolakovski: Moji ispravni pogledi na svet, Futura 2005, str. 250.
U Benjaminovoj hotelskoj sobi svi komadi nameštaja na sebi imaju
limenu pločicu na kojoj piše “Moskovska prenoćišta“, kao i inventarski
broj. Kako je došao usred zime, to su dupla prozorska okna zalepljena i
ne mogu se otvoriti, osim malog okanca u gornjem delu, koje služi za
provetravanje. U sobi: mali umivaonik od lima, ogledalo, ležaj, sto i
stolica. Gost iz Nemačke je posmatrač efemernog i odbačenog, njega
zanima “đubrište civilizacije“, depozit drugorazrednih fenomena,
interesuju ga sporedni pasaži, limeni cimeri iznad radnji, oblik slova na
reklami, dečije igračke i slikovnice (naravno da je teško zamisliti da bi
misao, ma koliko refleksivna i pronicljiva bila, na osnovu tih i takvih
efemerida mogla dosegnuti istinu i užas logora).
Detalji koje beleži Benjamin poklapaju se u velikoj meri sa opisom koji
je ostavio Krleža. I on susreće na ulici grupe komsomolaca što marširaju
uz zvuke koračnica i bleh-muzike, ulične prodavce i kolportere; i on
nailazi na pogrebnu povorku, ali “crvenu”, naime takvu gde su i zaprega i
kovčeg i konjska oprema obojeni u crveno: pokojnik, i u smrti, izražava
vernost revoluciji odlučivši da joj služi i post mortem. Tu su i jarko
crveni tramvaji, išarani propagandnim porukama, što prolaze uz glasnu
zvonjavu i snopove iskri koje bacaju trole u obliku lire. Kod Benjamina
ima samo mnogo više prosjaka; oni su svuda, na svakom ćošku, mole,
plaču ili zapevaju kad naidje prolaznik od koga očekuju milostinju. I pred
Krležinim čuvenim “Muzejom revolucije“ (u Tverskoj ulici), ima
prosjaka koje Benjamin svakog dana viđa: reč je o dvoje odrpane dece
koja sede na zidu u snegu, neposredno pored ulaza, kao u nekoj ruskoj,
zlogukoj verziji Andersenove bajke (koja se neće srećno svršiti). Posebno
je upečatljiv prizor nekog uličnog prodavca koji je izložio na prodaju,
zajedno, jednu pored drugih, rusku ikonu i Lenjinove portrete; stešnjena
između portreta, ta usamljena ikona nalik je na “zatvorenika između dva
policajca“.
Iza ljubavne priče koja se provlači kao stalni lajtmotiv Moskovskih
dnevnika, kriju se, međutim, i neka važnija životna pitanja po ovo troje
aktera, koja nisu lišena i izvesnih materijalnih briga i interesa. Ne treba
smetnuti s uma da su ova dva zaljubljena Nemca, kraj nogu Letonke,
zapravo došljaci u stranoj zemlji u kojoj gledaju da se nekako snađu. Od
dolaska u Rusiju Benjamin puno očekuje, pre svega da će, preko
literarnih veza, isposlovati za sebe neko stalno mesto (stoga i ne može da
prelomi da li da uđe u Partiju ili ne), da će steći kakvu-takvu ekonomsku
sigurnost i uvesti svoj život u mirnije vode. Udeo biografskog u
njegovom slučaju odveć je značajan da bismo ga smeli zanemariti;
prethodna godina bila je zacelo jedna od najtežih u njegovom životu:
velika inflacija u Nemačkoj, neprestane svađe sa suprugom Dorom, zbog
čega se na kraju rešava da iznajmi zasebnu sobu, česta putovanja i
promena adrese, unutrašnji nemir (predaje se i kockarskoj strasti: u
kasinu u poljskom Sopotu, izgubivši sve do poslednjeg pfeninga, prisiljen
je da se zaduži kako bi se vratio u Berlin), nezadovoljstvo zbog svoje ne
baš preterano uspešne karijere u svojstvu homme de lettres (univerzitet u
Frankfurtu odbija njegovu habilitacionu tezu o nemačkoj baroknoj
tragediji, što mu zatvara vrata akademske karijere i baca ga u sporedne
atare novinarstva i kritike)14, potpuno neizvesna budućnost i nesređene
životne prilike – to su, u najkraćem, determinante njegove ne baš
preterano zavidne situacije leta gospodnjeg 1926.
Tome valja dodati, uz nasledno opterećenje jevrejstvom, i onu njegovu
snažnu mazohističku crtu, dodatno izraženu i pojačanu melanholijom što
se ogledala ne samo u najobičnijim, svakodnevnim stvarima i nekoj
bolesnoj zavisnosti od Asje, kao i pomnom sakupljanju znakova njezine
milošte, nego još i u vođenju tajnih beleški u drugom jednom dnevniku,
tzv. Dnevniku samoubice, koji će biti daleka najava i priprema onog
stvarnog Benjaminovog samoubistva na francusko-španskoj granici 1940.
14
Jedan od članova komisije požaliće se kako “uprkos višekratnim pokušajima, nije bio u stanju išta iz
toga da razume“.
Samoj Asji, kako se čini, ne pada teško to doziranje svojih naklonosti
prema ovoj dvojici zaljubljenih muškaraca (na dobro temperiranom
klaviru njezine ljubavi). Boljševikinja do srži, njoj je zvanična ideologija
komunizma prerasla gotovo u drugu prirodu, iz svakog njenog gesta i
postupka vidi se da je njeno razmišljanje uvek pravoverno tačno i
jednosmerno, kao u kursistkinje koja je naučila naizust sve lekcije novog
doba. Dok leži u sanatorijumu, izlaže Benjaminu potanko ideju kako bi,
da se ona pita, decu u dečijim domovima valjalo razvrstavati po grupama
(“klasama“): nestašne sa nestašnima, mirne i poslušne sa isto takvima,
talentovane sa talentovanima, a ta sociološka ustrojenost kod nje prostire
se i na prirodu; u graktanju gavranova koje dopire kroz bolnički prozor
što gleda na vrt, vidi idealnu organizovanost ptičjeg jata: na glas
predvodnika (“vođe“), ostale ptice kao da se odazivaju i, po nekom
prirodnom instinktu, samo dalje sprovode ono što im je dojavljeno s vrha.
U tako koncipiranom Asjinom svetu, pridev “intelektualno“ svakako ne
nosi ništa dobro i možda se tu krije objašnjenje njenog ambivalentnog
odnosa prema Benjaminu: ako je verovati oskudnim napomenama u
njenim memoarima, pri onom sudbonosnom susretu na Kapriju njen prvi
utisak bio je vezan za njegove šake: one su “nespretne”, “tipične šake
intelektualca“; takve šake ne mogu uzbuditi jednu boljševikinju, nisu
dovoljno snažne ni grube; indiferentnost ne toliko erotske prirode koliko
ideološke. Ili obrnuto: erotska indiferentnost koja se preobratila u
ideološki prezir.
U ono nekoliko krajnje rezervisanih, sušnih nedelja koliko je Benjamin
proveo sa Asjom u zavejanoj Moskvi (sneg je samo ledeni supstitut za
pustinju; “ovde se nedeljama borim s vanjskom studeni i unutrašnjom
vatrom“, piše Benjamin u pismu jednom prijatelju), jedini poklon koji će
gost iz Nemačke od nje poneti bila je jedna mala drvena lula (kupljena na
njegovo insistiranje) i kuvano jaje od bolničkog doručka (poslato po
Rajhu), na kojem je Asja ispisala Benjaminovo ime; slabo je verovatno
da bi to tvrdo kuvano jaje moglo imati rableovsku ili sadovsku
konotaciju.
Veze između života i literature su često mnogo dublje nego što mislimo,
nije uvek umetnost ta koja imitira život (kako se to poslovično kaže),
katkad nije isključen ni obrnut slučaj. Čitavi pasusi iz Filipa Latinoviča o
advokatu Baločanskom i njegovoj ljubavi prema Bobočki kao da su
napisani imajući za model upravo Benjamina i Asju Lacis i, šta više, bez
straha od preterivanja, mogli bismo reći kako je Benjamina Krleža
zapravo izmislio, to je samo jedan iz plejade njegovih bolesno razdrtih,
nesređenih junaka. Kod njega se on zove Baločanski i po zanimanju je
advokat: “Advokat Vladimir Baločanski zaljubio se u tu ženu dječački
naivno i savršeno nevino. Od prvoga dana on je njoj bio više dosadan
nego zanimljiv, no upravo odbijajući toga slabića često na nevjerovatno
okrutnu distancu, ona ga je fatalno dotukla“. Kao i navedeni Baločanski, i
Benjamin će se razvesti od supruge Dore nepune dve godine po povratku
iz Moskve; učiniće to zbog Asje (“osjetio je u toj ženi svoju sudbinu“),
koja će doputovati u Berlin i zakratko živeti s njim, a bračna romansa
okončaće se tako što će, nakon nepuna dva meseca, Benjamina izbaciti iz
njegovog stana u Dizeldorferštrase br. 12. Onaj moto i objavljenje
Baločanskog “Trebalo bi živeti slobodno!” u jednakoj meri važi i za
Benjamina, umesto Bobočka treba staviti samo Asja: “Ima Bobočka
pravo, kada tvrdi, da je najveće prokletstvo našeg suvremenog života ovo
sistematsko uništavanje svega, što je u nama neposredno, duboko,
fantastično! Potpuno nezavisni od sveg ovog našeg intelektualnog
evropskog balasta u nama, tako bi nekako trebalo živjeti...“ Ceo taj
ljubavni trougao, sa svim svojim izmenljivim konstelacijama, erotskim
pikanterijama i povišenim stanjima, detaljno je opisan već kod Krleže i
dubinska analiza njegovog izmaštanog, romanesknog Benjamina (alijas
Baločanskog) postavlja nepogrešivo tačnu dijagnozu, koja ništa manje
važi i za stvarnog Benjamina od krvi i mesa: “Čitava ta Bobočka u
njegovu životu značila je neizrecivo jaku spoznaju, da je živio glupim,
patvorenim, krivo postavljenim životom, u nizu blesavih obmana i kulisa,
i da nije uspeo da prodre do samoga sebe. A ta žena izgledala mu je
neshvatljivim elementarnim prodorom do njega samoga, do najbitnijih
skrivenosti u njemu samome!“ Na dan odlaska iz Moskve, Asja prati
Benjamina do stanice. Gost je na ivici suza ali nekako ipak uspeva da se
kontroliše, što njoj ne promiče i bodri ga da se hrabro drži. Potom stoji i
maše mu, “s Rajhovim kaputom prebačenim preko ruke”. Završna scena
Benjaminovog putopisa kao da je iz Doktora Živaga (ali holivudske
verzije, ne knjige): “S velikim koferom na krilu vozio sam se plačući kroz
sve mračnije ulice, prema stanici“. Pri tom, samo trenutak ranije, dok se
prašta sa Asjom pedantno beleži kako se, na izlasku iz hotela, “izvukao
bez bakšiša“.
Dolazak Benjamina u Moskvu pada još uvek u zlatne godine ruske
kulture, moskovski noćni život je veoma živ: opera, pozorište,
kinematografi - bili su to poslednji trenuci balske svečanosti pre nego što
spadnu maske - i berlinski gost i njegovi domaćini gotovo svake večeri,
posle partije domina, odlaze na neku drugu predstavu, najčešće u
Mejerholjdevo pozorište. Boljševizam ulazi u evropski krug kulture
silovito u godinama iza Prvog svetskog rata, kada je njegov zamah još
uvek bio snažan i autentičan, u znaku raskidanja sa okovima starog sveta
i sveukupnom prethodnom tradicijom. Za razliku od fašizma koji nikad
nije iznedrio neko značajno umetničko delo (jer je bio otelotvoreno
varvarstvo), komunizam je u prvim decenijama ostavio traga u raznim
oblastima, privukavši mnoga umetnička imena od ugleda (jer je
predstavljao fascinaciju varvarstvom kamufliranu pod vidom odbacivanja
prošlosti) i ne može se poreći da pod njegovim okriljem u početku nisu
nastajala nesumnjivo velika umetnička dela. Jednom prilikom, pred
uobičajeni večernji izlazak, pošto Asji nije bilo dobro Rajh i ona ostaju u
Benjaminovoj hotelskoj sobi, poslavši gosta samog da pogleda neke
jednočinke u Moskovskom jidiš teatru Granovskog. U pomenutom
pozorištu je Benjamin više puta zadremao (ne zna ruski), a kasno uveče u
hotelskoj sobi (te večeri je Rajh ostao da prespava kod njega) zapisuje u
dnevnik: “Moja je kosa veoma naelektrisana“.
U Krležinim ruskim putopisima, u vagonu za ručavanje Riga-Moskva,
pisac pominje kako zajedno sa ostalim putnicima sluša na fonografu
ploču Majakovskog; iz levka aparata dopire duboki bariton pesnika koji
se, kao Mefisto revolucije, ruga buržujima i predviđa novo, bolje jutro
“drugovima ljudima“, a Benjamin u Mejerholjdevom pozorištu
prisustvuje diskusiji, nekoj vrsti otvorenog panela, u kojoj učestvuju
Majakovski, Andrej Bjeli i Lunačarski (samoubistvo Majakovskog od
1930. označiće i kraj prosperitetnog perioda avangardne ruske umetnosti).
Obojica u Rusiju kreću kao na hodočašće, kao mestu gde ih očekuje
njihova ljubav. Gonjena kvazireligijskim impulsom konačnog spasenja,
Krležina komunistička vera nalazi predmet svoga obožavanja u
horizontali, kao mrtav eksponat u mauzoleju, kao relikviju, a
Benjaminova ljubav je živa, uspravna ali pomalo neuhvatljiva i, još više,
okrutna; nekoliko dana pred njegov povratak za Berlin, u već pominjanoj
aferi oko generala, Asja pita Benjamina da li bi bio spreman da preuzme
ulogu “kućnog prijatelja“ i kod crvenog generala, a zatim dodaje:
“Ukoliko on nije tako lud kao Rajh i ne izbaci te iz kuće“.
Po Povratku u Nemačku, u brakorazvodnoj parnici koju pokreće zbog
Asje, sud donosi presudu u korist njegove supruge Dore, kojoj ostaje stan
i sva imovina (uključujući i njegovu godinama mukotrpno sakupljanu
zbirku dečijih knjiga, do koje mu je posebno stalo); u ranim četrdesetim,
Benjamin je praktično na ulici, bez prebijene pare, usamljeniji nego ikad:
“ temelji novog početka su iznimno teški, ali barem nema više onih starih
demona“, kako piše u pismu prijatelju Šolemu. Drugi pokušaj
zajedničkog života sa Asjom nije prošao ništa bolje od prvog; nakon
svega nekoliko meseci dolazi do raskida, ona se ponovno vraća za Rusiju
(ovog puta zauvek) i više se nikad neće videti. Kao pravovernu
boljševikinju, tamo je neće mimoići sudbina mnogih zilotnih komunista:
deset godina Gulaga, koje će u svojim uspomenama obuhvatiti jednom
jedinom rečenicom, lapidarnom kao što se pišu epitafi: “Bejah prinuđena
da deset godina provedem u Kazahstanu“.
Oni “demoni” koje pominje Benjamin u pismu isti su demoni koje
pominje u Moskovskim dnevnicima, a koji su kumovali Asjinoj želji da se
uda za njega. “Ali sada”, piše on, “nakon ove bolesti, Asja više nema
demona“. Ti isti demoni nagnaće ga da ispije fatalnu dozu morfijuma u
hotelskoj sobi u katalonskom gradiću Portbou.
Poslednje godine njegova života, uoči Hitlerovog dolaska na vlast i
kasnijeg pariskog izgnanstva (kao posledica toga), dajemo unekoliko
skraćeno. Na intelektualnom planu, stvari se odvijaju ovako: u Berlinu
stupa u Brehtov krug i postaje poklonik njegovog genija (ne samo
dramskog; u pomenutom krugu tajno su cirkulisale i opscene varijante
nekih Brehtovih pesama)15, počinje da se zanima za nadrealizam i za
savremene tokove književnosti; upoznaje Adorna (dosta mlađeg od
njega), koji postaje nekom vrstom njegovog učenika i propagatora
njegovih ideja. Doktorska teza koju Adorno s uspehom brani na
Frankfurtskom univerzitetu ima za osnove neke od Benjaminovih
važnijih estetičkih postavki, a prva Adornova predavanja u svojstvu
redovnog profesora doneće Benjaminu zakasnelu, gorku satisfakciju
stoga što će za temu uzeti upravo njegovu studiju o nemačkoj tragediji,
istu onu zbog koje će svojevremeno ostati uskraćen za doktorsku i
profesorsku titulu. (Po Adornovim rečima, “Benjamina će celog života
privlačiti univerziteti slično onako kao što su Kafku privlačila
15
Po rečima Zigfrida Krojcera, Benjaminov odnos sa Brehtom bio je “mazohistički“. Ono što ga je kod
Brehta najviše privlačilo bila je gruba nemilosrdnost njegove antispekulativne misli, koja je sve svodila
na najobičnije ovozemaljske, egoistične porive, a što je bilo potpuno strano Benjaminovom ezoterizmu.
osiguravajuća društva“.) Na ljubavnom planu, njegovi neumereno snažni
no ne preterano uspešni demoni i dalje mu ne daju mira; u Parizu
upoznaje izvesnu damu kojoj predlaže zajedničko putovanje u
unutrašnjost (francuske provincije), ali se zakazanog dana i na
dogovorenom mestu dotična gospa ne pojavljuje. Po rečima Olge Parem,
rusko-nemačke lepotice i njegove dugogodišnje poznanice (kojoj takođe
predlaže brak, ali ga i ona odbija), Benjamin je “bio u ljubavi sa
mnoštvom žena tih godina“ i imao je u Barseloni “prekrasnu prijateljicu”,
razvedenu suprugu izvesnog uglednog berlinskog lekara. “On se tako
lepo i zarazno smeje“, piše Paremova za Benjamina, “ceo svet se tad
otvara pred vama“.
Ubrzo nakon paljevine Rajhstaga odlazi za Pariz, kao jedan od mnogih
koji će u Francuskoj potražiti utočište od rastuće plime fašizma. Koji
mesec pre njega tamo je izbegao i njegov berlinski poznanik i kolega
Jozef Rot, galicijski Jevrej, novinar i književnik, s kojim se Benjaminova
sudbina višestruko ukršta. Nostalgični autor Radeckog marša posetio je
Sovjetski Savez iste godine kad i Benjamin i Ernst Toler, kome je Asja
bila dodeljena kao prevodilac. Na vest o Tolerovoj smrti (inače njegovog
dobrog prijatelja) Rot se sručio na pod kafea, gde je imao običaj da sedi i
piše za kafanskim stolom, uz vinsku mušicu nadahnuća (bio je
nepopravljivi alkoholičar), da bi četiri dana kasnije, ne dolazeći svesti,
izdahnuo u bolničkom prihvatilištu; događa se to krajem maja 1939, u
Parizu, a svega nekoliko meseci nakon toga izbija i Drugi svetski rat.
Pariske godine Benjamin provodi uz povremene izlete do Danske, gde
posećuje Brehta (Benjaminov mlađi brat Džordž, koji je ostao u Berlinu,
biće uhapšen 1934. i nestaće u Mathauzenu 1942), uz višenedeljne
odlaske u Ibicu i Monte Karlo, u pansion koji drži njegova sestra.
Honorari koje dobija od Časopisa za društvena istraživanja, pod
uredništvom Adorna i Horkhajmera (uglavnom je reč o naručenim
tekstovima) predstavljaju tih godina njegov jedini stalni izvor prihoda.
Evropa, u koju nadire fašizam, sve se više pretvara u golemu klopku bez
izlaza. Odmah po francuskoj okupaciji, kao nepoželjni stranac, Benjamin
biva interniran, ali zauzimanjem francuskog ogranka PEN-a koji će
izdejstvovati kod vlasti da njihov nemački kolega bude pušten, ubrzo
izlazi i odmah preduzima korake ne bi li se nekako prebacio do
Sjedinjenih Država (dobavlja i vizu za Njujork). Prvi pokušaj da iz
marsejske luke, preobučen u mornara, isplovi teretnim brodom na
otvoreno more neslavno se završava. Sledeći pokušaj bio je već bolje
organizovan; sa ženom izvesnog Garlanda, logoraša s kojim je zajedno
bio interniran, i još jednim saputnikom (njenim sinom), preko Pirineja, iz
okupirane Francuske sporednim putevima nastoje da se domognu
neutralne Španije. Na tegobnom putu pridružuje im se i grupica od četiri
žene, isto tako izbeglice kao i oni; preko uvala i strmih obronaka, grupa
napreduje veoma sporo. Ponekad, na naročito strmim mestima, po rečima
frau Garland koja je preuzela na sebe ulogu putovođe, prisiljeni su da idu
doslovno četvoronoške; svaki čas moraju da zastanu i naprave predah jer
Benjaminovo bolesno srce teško izdržava toliki napor; on sa sobom tegli i
kožnu torbu punu rukopisa (“od neprocenjive važnosti“, kako se poverio
svojim saputnicima). Na granici, šok i neizmerno razočaranje: pogranična
patrola odbija da ih propusti dalje; po novodobijenoj naredbi, dospeloj
pre neki dan, njihovi papiri više ne važe. Te večeri, u hotelu u kojem su
ostali da prenoće, Benjamin ispija smrtonosnu dozu morfijuma i ostavlja
oproštajno pismo. Lekari su sutradan mogli samo da konstatuju smrt
(pogranične vlasti, nakon toga, ipak menjaju odluku i celu grupu
propuštaju dalje).
Nije bez neke ironije to što njegovi poslednji dani – za njega koji je film
proglasio prvom i najvažnijom umetnošću našeg modernog doba – nisu
bili lišeni izvesnih filmskih dramatskih elemenata i obrta. Torba sa
dragocenim rukopisima je nestala i, po rečima Benjaminovog prijatelja
Šolema, u njoj je zacelo bila radna verzija Arkada, nezavršene knjige na
kojoj je Benjamin radio godinama. Upravo u tim poslednjim, tragičnim
danima iskovan je postament za njegov budući neprikosnoven status
ikone među akademskim svetom, u što će Benjamin prerasti u
poslednjim decenijama XX veka; njegovo ime postaje sinonim za martira
i sveca koji u danima apokalipse beži pred fašizmom, ali ga ruka smrti
sustiže na korak od izbavljenja; biografske datosti sasvim dovoljne da se
u već gotove kalupe, na projekciju uvek spremne mašte intelektualaca,
ulije odgovarajući herojski sadržaj i zapali mirišljavi tamjan nekritičkog
obožavanja.16 Još kada se rukopis Arkada, nakon rata, iznenada pojavljuje
16
I srpska recepcija Benjamina je u tom sličnom duhu. U uvodu Benjaminovih Eseja Zoran
Konstantinović piše:”Suočen sa činjenicom da će mu, možda, već sutrašnji dan doneti najsvirepija
na svetlosti dana – kopija, poverena u ruke Žorža Bataja, bila je mudro
pohranjena na policama pariske Nacionalne biblioteke – svi preduslovi za
stvaranje mita bili su već tu.
Istinitosti radi, ako zagledamo malo bolje u naličje tog mita i zagrebemo
ispod površine, moramo priznati i neke činjenice što se ne uklapaju u
opšteprihvaćenu sliku o Benjaminu. Onu hroničnu nemaštinu na koju se
žali u pismima tokom celog života moramo uzeti s velikim rezervama;
kao pasioniranom bibliofilu, njegova lična biblioteka broji preko dve
hiljada naslova (mnoge od tih knjiga su izuzetno vredne); ni njegova
omiljena Kleova slika “Angelus Novus”, koja ga je pratila pri čestim
seljakanjima, takođe nije predstavljala mali izdatak; neki savremeni
istraživači došli su do cifre od 100. 000 evra kao današnji ekvivalent
njegovih ukupnih honorara za dečije emisije na nemačkom radiju. I
njegova posmrtna slava “ukletog i neshvaćenog genija“ posledica je
određenog spleta okolnosti, koje su mu išle naruku. 17 U Americi, gde su
izbegli ostali članovi frankfurtskog Instituta, i gde se najviše propagiralo
njegovo delo, najglasniji eksponenti i najverniji adepti njegovog učenja
potišu iz redova Nove američke levice, za koje je potpuno nepoznat
teorijski rad ruskih avangardista okupljenih oko magazina LEF s početka
veka. Benjaminov esej Umetničko delo u veku tehničke reprodukcije,
ugaoni kamen svih modernih istraživanja i omiljeni plen akademskih
citiranja, zlatni majdan i nezaobilazno mesto tolikih fusnota, napomena i
apendiksa – toliko da je nedavno u Parizu izvesni francuski istoričar
predložio svojevrsni moratorijum na korišćenje Benjaminovih citata u
akademskoj literaturi, u trajanju od najmanje pedeset godina – bavi se
sličnim problemima kojima su se godinama pre njega već bavili članovi
LEF-a (Brik, Tretjakov, Arvatov i Tarabukin), pri čemu su u svojim
zaključcima otišli mnogo dalje od samog Benjamina, kome je rad celog
tog kruga bio potpuno nepoznat ili možda tek delimično poznat i to iz
druge ruke (iz razgovora sa Brehtom). Benjaminove postavke o filmu bile
su zastarele još 1936. kada su prvobitno bile formulisane, zasnivajući se
isključivo na Ejzenštajnovoj tehnici montaže. 18 Ni njegova lingvistička
teorija, na tragu Novalisa i mističnog simbolizma, nije ništa aktuelnija
kad su u pitanju dometi nauke o jeziku XX veka. Šta je onda to što
mučenja, Benjamin je doneo odluku da ne sačeka trenutak izručenja, već je dobrovoljno pošao u smrt,
unevši u svoje krhko telo otrov koji je skriveno nosio sa sobom“. Valter Benjamin: Eseji, Nolit,
Beograd, 1974, str. 17.
17
To povećano interesovanje za Benjaminov rad ima i svojih dobrih strana; sem nečuvenog skandala
oko odbijanja njegove disertacije (što je verovatno najveći akademski skandal XX veka), na svetlost
dana izišle su i neke neugodne činjenice o stepenu zavisnosti Adornove teoretske misli od
Benjaminovih originalnih ideja i pogleda, što često stoji na granici plagijata.
18
Mandeljštam o antipoetskoj strani montaže: “Međutim, savremeni film sa svojom metamorfozom
trakavice pretvara se u najotrovniju parodiju na mogućnost oruđa poetskog govora, zato što se kadrovi
u njemu kreću bez borbe i samo smenjuju jedan drugi“. Osip Mandeljštam: Razgovor o Danteu, Reč i
misao, Beograd, 1979, str. 6.
Benjamina stavlja u središte svih današnjih rasprava o modernizmu i
postmodernizmu?
On koji je pisao da je vazduh prezasićen mnogostrukim teorijama raznih
autora sklonih da “nekoj privatnoj situaciji pridaju rang svetosti“, sam je
postojano pisao iz ugla svog duboko pesimističkog iskustva, a eto,
pogodilo se da je njegovo snažno osećanje istorijske katastrofičnosti,
obojeno nekim hroničnim beznađem, postalo upravo glavna oznaka naše
današnje savremenosti, sa zakašnjenjem od gotovo pola veka; potvrda
više da ta savremenost nikad nije tako savremena kao što izgleda. Na
pitanje jednog komentatora: “Zašto bi rasprava o trgovačkim navikama
Pariza iz XIX veka uopšte bila važna za nas?” (odnosi se na Benjaminove
Arkade) odgovor se krije u našem čitanju Benjamina, koje je umnogome
slično njegovom specifičnom, krajnje ličnom iščitavanju modernizma kao
svojevrsne alegorije, gde se, onako kako to Benjamin vidi, u efemernim
artefaktima savremene civilizacije kriju vizuelni znaci i signali novog;
slično njegovom pogledu, i za današnjeg čoveka nekako kao da se
podrazumeva da u fragmentima odbačenog i naizgled nevažnog traži
alegorijsko značenja celine. Stoga nam je danas valjda i tako bliska
Benjaminova slika sveta: po njoj, ceo je kapitalizam zapravo alegorijski
san Istorije, a potrošna dobra industrijske kulture su samo njegovi fetiši;
somnambulni frojdizam proširen na neki najopštiji društveni plan, gde
ljudi svojim kolektivnim snevanjem dejstvuju kao nesvesni subjekti
istorije. U tome se, po svemu sudeći, krije i objašnjenje našeg
obnovljenog interesovanja za Benjamina – u tome što u našem današnjem
čitanju guste, aforistične i do visokog sjaja uglačane Benjaminove proze
stoji već ugrađena velikim delom izvesna “katastrofičnost“ i
fragmentarnost, kao deo našeg pogleda na svet i našeg iskustva – već i
po tome Benjamin je naš bližnji.
No postavlja se tu i jedno drugo pitanje. Ako Benjamin već pokazuje tako
fatalno nepoznavanje sebe samog, kakvo se može viditi iz njegovog
odnosa sa Asjom (za razliku od njegovih velikih učitelja Kafke, Prusta i
Kjerkegora, koji su bili savršeno svesni svojih fundamentalnih ljudskih
nedostataka), kao i nepoznavanje Rusije i prave prirode marksizma, ako
najvećom ljubavlju naziva nešto što je zapravo pre njena mazohistička
parodija ili travestija, postavlja se pitanje koliko uopšte možemo verovati
njegovim teorijama koje pretenduju da objašnjavaju svet? Ali nemojmo
ipak zaboraviti primer fizike, u kojoj postoje neke istine koje važe samo
na posebnom mikroplanu; Benjamin je, to se mora priznati, majstor
odbačenog i detalja, majstor odbačenog detalja.
I ne samo to. Nakon čitanja Benjaminovih moskovskih dnevnika, još
neka druga pitanja se tu sama od sebe nameću, nudeći u isto vreme
sobom i odgovor. Ima li dakle ljubavi na ovom svetu? Ne, nema. Je li
moguće u potpunosti razumeti sebe ili neko drugo ljudsko biće? Ne,
nikako. Jesmo li kadri možda mišlju obuhvatiti svet? To tek ne. Pa šta
nam onda preostaje? Upravo ono što smo odbacili: ljubav, misao i
razumevanje. Više od toga nikome nije dato.
Na lokalnom groblju u Portbou, pre odlaska za Portugal, njegovi
saputnici zakupiće parcelu u kojoj će Benjamin biti sahranjen. Hana
Arent, koja je posetila groblje nekoliko meseci nakon toga, nije međutim
mogla da pronađe humku sa Benjaminovim imenom. Samo mesto, na
brdu iznad zatona koje gleda na Mediteransko more, Arentova je opisala
kao “jedno od najlepših koje je ikad u životu videla“.
Kasnije je, izdvojen od ostalih, na dnu parcele sa pogledom na zaliv
iznikao i jedan usamljen grob sa urezanim Benjaminovim imenom; česti
dolasci turista bili su dovoljan razlog da uprava groblja podigne taj
spomenik. “Mesto je svakako prekrasno, ali je grobnica apokrifna”,
napisaće Geršom Šolem, jedan od najbližih Benjaminovih prijatelja.
Download

Putovanje u srce utopije (moskovski dani Krleže i