CENTAR ZA UNAPREĐIVANJE PRAVNIH STUDIJA
Stvaranje ove publikacije pomogla je Evropska unija.
Sadržaj publikacije je isključivo odgovornost Centra za
unapređivanje pravnih studija i ne predstavlja nužno stavove
Evropske unije.
BIBLIOTEKA
• SUOČAVANJA •
44
Urednik
PROF. DR JOVICA TRKULJA
Urednik izdanja
DOC. DR SAŠA GAJIN
Izdavač
Centar za unapređivanje pravnih studija
Goce Delčeva 36, 11000 Beograd
Tel: 2608 360, Fax: 2608 346
E-mail: [email protected], www.cups.rs
Za izdavača
prof. dr Vladimir V. Vodinelić
Priprema i štampa
„Dosije studio“, Beograd
Tiraž
500 primeraka
ISBN 978-86-7546-070-1
IZVEŠTAJI O INCIDENTIMA
VEZANIM ZA
DISKRIMINATORNO
POSTUPANJE
Beograd
2012
Beograd
2012
Naziv projekta: Borba protiv diskriminacije i izgradnja
kulture tolerancije putem dijaloga, pravnih reformi i praćenja diskriminatorne prakse
Centar za unapređivanje pravnih studija /
Center for Advanced Legal Studies
Goce Delčeva 36
190177 Novi Beograd
Srbija
tel: +381 11 2608 360
[email protected]
fax: +381 11 2608 346
http://www.cups.rs
SADRŽAJ
Uvodnik . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
7
PISANJE IZVEŠTAJA O INCIDENTIMA
Metodološko uputstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
9
IZVEŠTAJ No. 1
Udruženje studenata sa hendikepom. . . . . . . . . . . . . . . . .
15
IZVEŠTAJ No. 2
Udruženje studenata sa hendikepom. . . . . . . . . . . . . . . . .
18
IZVEŠTAJ No. 3
Udruženje studenata sa hendikepom. . . . . . . . . . . . . . . . .
21
IZVEŠTAJ No. 4
Asociacija tumača srpskog znakovnog jezika . . . . . . . . . .
24
IZVEŠTAJ No. 5
LABRIS – organizacije za lezbejska ljudska prava . . . . . .
28
IZVEŠTAJ No. 6
LABRIS – organizacije za lezbejska ljudska prava . . . . . .
30
IZVEŠTAJ No. 7
CHRIS – Mreža odbora za ljudska prava u Srbiji . . . . . .
35
5
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
IZVEŠTAJ No. 8
CHRIS – Mreža odbora za ljudska prava u Srbiji . . . . . .
39
IZVEŠTAJ No. 9
CHRIS – Mreža odbora za ljudska prava u Srbiji . . . . . .
43
IZVEŠTAJ No. 10
Koalicija protiv diskriminacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
48
IZVEŠTAJ No. 11
Koalicija protiv diskriminacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
53
IZVEŠTAJ No. 12
Koalicija protiv diskriminacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
55
IZVEŠTAJ No. 13
Nevladina organizacija PRAXIS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
57
IZVEŠTAJ No. 14
NVO ASTRA (Akcija protiv trgovine ljudima) . . . . . . . .
66
IZVEŠTAJ No. 15
Studenti na predmetu „Antidiskriminaciono pravo“
sa Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu . . .
71
6
UVODNIK
Konkretne slučajeve diskriminacije veoma je teško dokazati. Ovo bi bila opšta konstatacija svih onih nevladinih
organizacija koje se bave borbom protiv diskriminatornog
postupanja na terenu, u svakodnevnom životu. U cilju omogućavanja lakšeg pristupa pravdi žrtvama diskriminacije,
savremeno zakonodavstvo u ovoj oblasti formuliše posebna
pravna pravila koja se odnose na teret dokazivanja činjenica vezanih za učinjeno protivpravno delo i krivicu tuženog.
Na ovaj način se postupilo i prilikom donošenja Zakona o
zabrani driskriminacije u Srbiji 2009. godine. Tako, u članu 45. Zakona kaže se da ako tužilac učini verovatnim da je
tuženi izvršio akt diskriminacije, teret dokazivanja da usled
tog akta nije došlo do povrede Zakona, odnosno načela jednakog tretmana, snosi tuženi. U istom članu se takođe navodi da se postojanje krivice apsolutno pretpostavlja ako je
sud utvrdio da je izvršen akt neposredne diskriminacije, te
se tako tuženi i ne može osloboditi od odgovornosti za ovaj
akt na osnovu toga što će dokazivati da nije kriv za povredu
zakonskih pravila.
Ova nova pravila, kao što je navedeno, imaju za cilj da
olakšaju dokazivanje činjenica vezanih za odgovornost za
diskriminatorno postupanje. Međutim, i pored ovih pravila,
činjenice od kojih zavisi primena pravnih pravila o zabrani
diskriminacije postoje i o njima je moguće prikupiti dokaze.
Što je više dokaza o činjenicama prikupljeno, to je više izgleda za uspeh u sporu na strani tužioca, odnosno žrtve diskriminacije.
7
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
Jedan od klasičnih tehnika prikupljanja činjenica o događaju, ali i dokaza o protivpravnim radnjama koje mogu
da predstavljaju povod za kasnije angažovanje suda ili drugog organa javne vlasti, jeste pisanje izveštaja o incidentu.
Nevladine organizacije tradicionalno koriste ovu tehniku
prikupljanja činjenica kad se radi o naročito teškim, masovnim, sistemskim ili flagrantnim povredama ljudskih prava.
U okviru Koalicije protiv diskriminacije1, grupe nevladinih
organizacija koje se bave problemima diskriminacije u zemlji, pravljenjem izveštaja o incidentima pribegava se i u cilju
prikupljanja činjenica i dokaza o diskriminatorskom postupanju.
Da bi svoje iskustvo i znanje o pisanju izveštaja o incidentu prenele na svoje kolege u nevladinom sektoru, članice
Koalicije protiv diskriminacije organizovale su u toku 2011.
i 2012. godine čitav niz radionica na kojima su razmatrani
praktični problemi u vezi sa prikupljanjem činjnica i dokaza
vezanih za konkretne diskriminatorne akte u svim aspektima društvenog života. Ova publikacija sadrži reprezentativne
primere izveštaja o incidentima skupljenih u toku održavanja
radionica.
Uz njih, u publikaciji se objavljuje i metodološki priručnik za pisanje izveštaja o incidentu. U ovom priručniku
navode se nužni sastavni elementi koje mora da sadrži svaki
objektivan izveštaja o incidentu, kao i objašnjenje pojedinih
od tih elemenata. Naša je namera da na ovaj način učinimo
vidljivim primere izveštaja koje smo sami napravili i da na taj
način damo podstrek drugim organizacijama civilnog društva u suočavanju sa problemima diskriminacije sa kojima se
suočavaju u svakodnevnom životu.
Saša Gajin
1
http://www.stopdiskriminaciji.org/
8
PISANJE IZVEŠTAJA O INCIDENTIMA
Metodološko uputstvo
Uvod
Prisustvovati određenom incidentu sa sobom nosi određene utiske koji se neminovno stiču samim neposrednim
opažanjem događaja ili kao posledica trpljenja određenog
ponašanja od strane drugog lica ili grupe.
Kako bi utisci koji se prenose bili što verodostojniji, izveštaj o incidentu bi trebao da obezbediti da se:
• Izveštaj napravi odmah po povratku u kancelariju ili
hotel, ali takođe da se to nikad ne čini pred trećim
licima;
• Izveštaj sadrži sve podatke kako bi neko ko nije prisustvovao događaju i nije pričao sa žrtvom/svedokom, saznao šta se desilo;
• Izveštaj sadrži sve raspoložive dokaze, a posebno dokumenta o događaju;
• Izveštaj čuva na način koji omogućava lak pristup
predmetu.
Sadržaj izveštaja
Izveštaj o incidentu – I deo
Ovaj deo sastavljanja izveštaja podrazumeva formiranje
fajla u računaru koji će sadržati sve podatke o incidentu.
9
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
•
•
•
•
File:
Primarni IZVOR:
Sekundarni IZVOR:
Datum IZVEŠTAJA:
Kada se stvara novi fajl preporučljivo je da se ispoštuje
sledeća forma:
• Naziv fajla:
Primer: Vojvodina-Subotica-policijska tortura-Marko
Marković-11.01.1999.-GM-16.07.2001.
• <REGION> – <MESTO> – <ETNIČKA SKUPINA>
– <KONKRETNA POVREDA> – <IME ŽRTVE> –
<DATUM INCIDENTA> – <INICIJALI ISTRAŽIVAČA> – <DATUM IZVEŠTAJA>
Izveštaj o incidentu – II deo
Sledeći korak je sastavljanje samog izveštaja. Tom prilikom treba voditi računa da se unesu svi elementi koje je
potrebno da sadrži jedan potpuni izveštaj o incidentu. Na
početku izveštaja određuje se vreme i mesto na kome se incident dogodio.
INCIDENT
• Datum:
• Lokacija:
– Od države/regije ka mestu –
Izveštaj o incidentu – III deo
Kako bi izveštaj bio sačinjen što detaljnije, potrebno je
na ovom mestu jasno izdvojiti povrede koje je lice pretrpelo
prilikom incidenta.
10
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
• Fizičke povrede:
– slomljena nosna kost
– Prelom ruke
– Modrice
• Druge povrede:
– Diskriminacija u obrazovanju
– Govor mržnje
• Povrede imovine:
– Razbijen automobil
– Grafiti na kući
Izveštaj o incidentu – IV deo
U ovom delu sastavljanja izveštaja potrebno je identifikovati lica koja su bila učesnici incidenta, kao što su žrtva i
počinilac, ali i treća lica koja su svojim prisustvom bila svedoci samog događaja.
• IDENTIFIKACIJA ŽRTAVA
• IDENTIFIKACIJA POČINILACA
• SVEDOCI
Primer:
• IDENTIFIKACIJA ŽRTAVA: Marko Marković
(M), Novi Sad, ul. Sarajevska br. 77, Kontakt telefon:
021/777-777
• IDENTIFIKACIJA POČINILACA: Ristić Marko i
NN lice, oboje pripadnici MUP-a u Novom Sadu
• SVEDOCI: Sumeja Binić (Ž), Novi Sad, ul. Tuzlanska 12, kontakt telefon: 021/121-212
11
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
Izveštaj o incidentu – V deo
Centralni deo izveštaja čine dokazi koje je potrebno priložiti uz izveštaj ako se poseduju, a posebno izjave svedoka
koje predstavljaju opis incidentne situacije i na eksplicitan
način objašnjavaju tok samog događaja.
• DOKAZI
• IZJAVA SVEDOKA
Primer:
• DOKAZI
• izveštaj lekara specijaliste radiologije od 12. septembra 1999. godine
• uverenje o zdravstvenom stanju Marka Markovića od
16. septembra 1999.
• izjave svedoka Sumeje Binić
• Izjava žrtve
• IZJAVA SVEDOKA
Ja sam dana 12. septembra 1999. godine imao jedan kraći sukob sa mojim komšijom Perom Perićem, jer je on vozio
kola po stazi i dotakao me je vozilom kada sam ja sa alatima izlazio iz mog dvorišta. On je tvrdio da je imao pravo
prolaza tom stazom jer tamo stanuje, ja sam tvrdio da nije
imao pravo... Uglavnom, pošto je on u to vreme bio funkcioner lokalne partijske organizacije, nije prošlo 15 minuta od
ovog događaja tu su se pred mojom kućom pojavili policajci
i drsko su me upitali ko sam ja da zavodim red. Jedan od
ovih policajaca se zove Marko Ristić, a drugog ne poznajem.
Sećam se samo da je ovaj drugi bio rezervista. To se sve dešavalo oko 19.30 časova. Nakon mog odgovora na to pitanje
da ne zavodim nikakv red, oni su počeli da me tuku. Tako
da se sećam samo da sam bio skoncentrisan da ne bi pao na
12
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
zemlju, jer sam se plašio da to ne bih preživeo. Udarali su me
pendrekom, pesnicom ... polomili su mi nos, o čemu posedujem i lekarsko uverenje. Bio sam obliven krvlju ... Komšinica,
Sumeja Binić je sve videla, te je nakon određenog vremena
vrisnula kazajući da me ostave na miru, jer će me ubiti. Ona
se nakon toga onesvestila, pošto je srčani bolesnik. Njen muž
je tada takođe bio u dvorištu i mislim da je i on video sve što
se dogodilo.
Ja sam nakon svega ovoga otišao u policijsku stanicu i
zahtevao od načelnika Dragana Draganovića da dovede policajce koji su me istukli i koji su bili u alkoholisanom stanju.
On je rekao da ne može da nađe ove policajce. Ja sam nakon toga otišao u dom zdravlja u Novom Sadu, odakle su me
uputili kod specijaliste. Od komšija sam čuo, da su za to vreme policajci bili kod njih i da su im zapretili ako progovore.
Na pitanje zašto sam do sada ćutao, zašto se ranije nisam
obratio Centru za ljudska prava mogu da kažem da sam se
plašio, jer se policijski vrh do dana današnjeg nije izmenio.
To što je postupak povodom slučaja Bebe Bebić sada pokrenut se može pripisati mom angažmanu, inače sam siguran da
bi se i o tom slučaju ćutalo. Naime, ja sam pozvao ekipu TV
X u Novi Sad i ispričao sam pred kamerama šta mi se desilo,
a Beba Bebić je sledeći dan dobila sudski poziv.
13
IZVEŠTAJ No. 1
Udruženje studenata sa hendikepom
Izveštaj o incidentu II deo
Diskriminacija na benzinskoj stanici se dogodila 09.
maja 2012. godine. Incident se dogodio u Srbiji, u gradu Beogradu, na benzinskoj stanici NIS a.d. Novi Sad 512 B. S. MIJE
KOVAČEVIĆA u ulici Mije Kovačevića 7b.
Izveštaj o incidentu III deo
Nema fizičkih povreda, niti povreda imovine, ali je izražena diskriminacija prilikom pružanja usluge i govor mržnje,
kao i povreda ličnog dostojanstva.
Izveštaj o incidentu IV deo
Identifikacija žrtve: Ljupka Mihajlovska
Identifikacija počinilaca: Z. M.
Svedoci: Bilo je prisutnih na benzinskoj stanici ali niko
nije neposredno učestvovao i ispratio incidentnu situaciju.
Izveštaj o incidentu V deo
Dokazi
Izjava žrtve:
Dana 09. maja 2012. godine dovozila sam se iz Pančeva.
Trebalo je da natočim gorivo u rezervoar automobila. Odlučila sam se za benzisku stanicu naftne kompanije NIS, koja
15
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
se nalazi u Beogradu, na Bogosloviji u ulici Mije Kovačevića
7b. S obzirom na to da sam osoba koja ne može da hoda i da
vozim auto sa ručnim komandama, obično kada dođem na
pumpu sama obavestim zaposlene da nisam u mogućnosti da
koristim uslugu samoposluživanja. Uvek objasnim zbog čega
i ljubazno zamolim da mi neko od zaposlenih natoči gorivo. Ovog puta dvojica radnika su stajala na vratima. Otvorila
sam prozor i sirenom dala znak da mi neko od njih priđe.
Prišao je jedan gospodin i upitao me je zbog čega trubim.
Rekla sam mu da trubim kako bih ga obavestila da ne mogu
sama da sipam benzin i da bi trebalo on to da uradi. Rekao
je: „Nema potrebe da trubiš, video bih te pa bih došao“. Na to
sam odgovorila: „Izvinite, samo nisam želela da pomislite da
sam bahata i da zbog nekog drugog razloga ne izlazim iz automobila“. Rekla sam mu da natači bezolovni motorni benzin
u iznosu od 3000 RSD. Kada je završio točenje dala sam mu
novac i zamolila ga da mi donese fiskalni i gotovinski račun
na šta mi je on rekao: „Pa stvarno nije u redu to što tražite
od mene, zbog čega neko nije došao sa vama? Zašto ste došli sami?“. Nisam stigla da mu odgovorim ništa. Otišao je da
otkuca račun, doneo mi ga je i nastavio: „Imam sestru koja
je „invalid“ i uvek idem sa njom svuda. Ne puštam je samu.
Tako i vi treba da idete sa nekim“. Mene je to užasno potreslo
imajući u vidu da sam dostigla visok nivo svesti o tome da
želim da funkcionišem samostalno. Odgovorila sam mu: „To
je vaš posao, kako možete i da sugerište da treba da dođem
sa nekim? Možda nemam nikoga. Prijaviću vas Vašem poslodavcu“. Potom sam pozvala kolegu sa posla koji je došao
u roku od 10 minuta. Kolega se suprotstavio zaposlenom i
upitao ga je odakle mu pravo da on određuje sa kim ko treba
da dolazi? Zatim se uključio još jedan zaposleni na benzinskoj stanici i branio stav kolege. Ubrzo je pristigao menadžer
benzinske stanice i uključio se u razgovor. Menadžer se izvi16
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
njavao meni i kolegi i saopštio nam je da će protiv zaposlenog pokrenuti disciplinski postupak. Zatim su na moj poziv
stigli predstavnici Koalicije protiv diskriminacije. Menadžer
se još jednom izvinio i zamolio nas je da se zvanično obratimo Kompaniji, što ćemo i učiniti.
17
IZVEŠTAJ No. 2
Udruženje studenata sa hendikepom
Izveštaj o incidentu II deo
Diskriminacija na radnom mestu dogodila se u novembru 2011. godine. Incident se dogodio u Srbiji, u gradu Beogradu, u kancelariji Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijat za socijalnu zaštitu – Sektor za boračko–invalidsku
zaštitu.
Izveštaj o incidentu III deo
Nema fizičkih povreda, niti povreda imovine, ali je izražena diskriminacija na radnom mestu i govor mržnje.
Izveštaj o incidentu IV deo
Identifikacija žrtve: V. Ž., Beograd
Identifikacija počinilaca: R. S.
Svedoci: Bilo je prisutnih svedoka ali nisu spremi da svedoče.
Izveštaj o incidentu V deo
Dokazi
Izjava žrtve:
Pričao sam sa kolegama (četiri čoveka) o nabavci pomagala, to je bio neformalni skup. Ja sam poslao mejl V. I.
načelnici Gradske uprave i u tom mejlu sam tražio da mi se
18
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
nabavi određeno pomagalo da bih mogao da radim. Mail
sam poslao uveče. Sutradan, gospodinu S. R. koji je sedeo
pored mene u kancelariji, a koji je inače pomoćnik sekretara za boračko-invalidsku zaštitu, je zazvonio telefon. Tokom
telefonskog razgovora čuo sam ga kako izgovara „Ma baš me
briga za njegova pomagala, dajte mi nekog zdravog, on samo
traži svađu“. Zatim je seo samnom da pije kafu kao da ništa nije bilo. Ništa mu nisam rekao. Još uvek ne dobijam pomagala. Predpostavljam da ga je zvao neko iz službe V. I. ili
sekretarica sekretara za socijalnu zaštitu. Na mail nisam dobio odgovor. Od R. S. ne dobijam preporuku za produženje
ugovora o privremenim i povremenim poslovima. Obično on
daje predlog da se produži ugovor međutim, jedino načelnica Gradske uprave može da primi i rasporedi radnika. Od
nje dobijam informaciju da će mi ugovor biti produžen. Na
pitanje koje upućujem R. S. „što ne dobijam ugovor“ on me
upućuje na sekretara Sekretarijata za socijalnu zaštitu i načelnicu Gradske uprave V. I.. Pošto mi je, kako kaže, V. I. spremila ugovor, on nema ništa sa tim. Ona meni nije direktan
šef kome odgovaram za svoj rad, on mi je šef. Ugovor mi je
istekao 30. decembra 2011. godine. Od tada ne radim tamo.
V. I. me je pozvala 30. decembra i rekla da će mi produžiti
ugovor i da ostanem u tom sektoru dok me ne rasporedi na
drugo mesto i da se vidimo 3. januara 2012. godine. Sastanak
nije održan 3. januara jer je V. I. imala obavezu kod gradonačelnika. Zakazala mi je ponovo sastanak za 9. januar, s tim da
i dalje budem u sektoru u kom sam. R. S. je u međuvremenu
bio bolestan. Sekretar Sekretarijata me je sreo i pitao zašto
dolazim na posao kad nemam ugovor. Rekao sam mu da mi
je tako rekla V. I. Kada sam došao 9. januara 2012. godine, V.
I. nije bila tu. Uglavnom, ugovor mi je produžen 15. januara,
a od 19. januara sam krenuo da radim. Raspoređen sam u
Sektor za upravu, analitiku i normativu. Još uvek nemam pri19
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
lagođenu opremu. Pisao sam nekoliko puta V. I., molio sam
je ali mi nije odgovorila. U prolazu je rekla da će to biti sređeno ali nije. Ja imam svoj lap top koji ima govorni program
ali ne mogu da ga koristim na poslu. Sa njega ne može da se
pristupi web serveru Gradske uprave.
20
IZVEŠTAJ No. 3
Udruženje studenata sa hendikepom
Izveštaj o incidentu II deo
Diskriminacija prilikom obavljanja bankarskih poslova
dogodila se 20. decembra 2011. godine. Incident se dogodio
u Srbiji, u gradu Beogradu, poslovnici UniCredit banke u ulici Trnska broj 2.
Izveštaj o incidentu III deo
Nije bilo fizičkih povreda, niti povreda imovine, ali je
izražena diskriminacija u poslovnici banke prilikom sticanja
prava na vlastiti potpis.
Izveštaj o incidentu IV deo
Identifikacija žrtve: S. D., Beograd
Identifikacija počinilaca: Službenik u Banci
Svedoci: S. M., Beograd
Izveštaj o incidentu V deo
Dokazi
1. Izjava žrtve:
Kada sam postao ovlašćeno lice u nevladinoj organizaciji, jedan od koraka je bio i promena ovlašćenog lica za bankarske transakcije, kao i promena potpisa na tzv. depo kartonu. Otišao sam sa kolegom u banku u kojoj organizacija
21
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
ima otvoren račun i sa kojom posluje nekoliko godina unazad. S obzirom na to da imam oštećenje vida, za potpisivanje
koristim faksimil. U banci mi nisu dozvolili da se potpišem
na način na koji to inače radim. Obrazloženje službenika na
pultu nisam dobio, rekao je samo da je to politika kuće i da
oni ne mogu da učine ništa po tom pitanju. Predložio je da
se obratimo višoj instanci. Dao mi je e-mail adresu na koju
mogu da pošaljem pismo. Poslao sam mejl u kom sam naveo
sve činjenice, a odgovor koji sam dobio bio je da ne mogu
sam da se potpisujem, već da uz moj potpis mora da stoji još
nečiji. Taj potpis mora biti svojeručni. Sada šta god da obavljam i potpisujem u ime organizacije čiji sam predstavnik,
mora još jedna osoba da ide sa mnom da se potpiše.
Moje dotadašnje iskustvo sa bankama i potpisivanjem
faksimilom je bilo pozitivno. Dve banke u kojima imam, odnosno, sam imao račun, dozvoljavaju potpisivanje faksimilom. Jedan račun koristim kao fizičko lice, a drugi sam koristio kao zastupnik Saveza studenata, odnosno, kao zastupnik
pravnog lica.
Imajući u vidu ovu situaciju, sada, umesto dva deponenta, postoje tri i ukoliko jedan ne može da ide sa mnom, moram da računam na drugog.“
2. Izjava svedoka:
„Došli smo kolega i ja u banku sa svom potrebnom dokumentacijom za promenu ovlašćenog lica, kako bi se zamenio depo karton i promenila osoba zadužena za elektronsko
poslovanje, tj. poslovanje putem e-bankinga. Za pultom su
nam rekli da je bankarska procedura takva da ne dozvoljava
slepim osobama i osobama koje koriste faksimil, jer ne mogu
samostalno da se potpišu, da se potpisuju faksimilom. Rekli
su nam da faksimil nije validan potpis na osnovu kog bi mogli da daju novac ili da obave bilo koju bankarsku transak22
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
ciju. Faksimil je, prema njihovoj tvrdnji, jedino validan ako
slepa osoba da ovlašćenje nekome da umesto nje obavlja sve
transakcije.
Ja sam insistirao na tome da druge banke, prema mom
znanju i iskustvu, daju mogućnost potpisivanja faksimilom.
Dali su nam mogućnost kolektivnog potisivanja, tj. da
osoba koja koristi faksimil uz taj potpis mora da ima još jedan „svojeručni potpis“. Rekli su nam da pošaljemo molbu
e-banking sektoru kako bi dozvolili kolektivni potpis u ovakvom slučaju. Inače, kolektivni potpis se primenjuje u slučaju
kada više osoba odlučuje o nečemu i treba da potpišu u isto
vreme.“
23
IZVEŠTAJ No. 4
Asociacija tumača srpskog
znakovnog jezika
Dana 29. februara Prevodilačkom servisu za znakovni
jezik se obratio Mihailo Gordić sa potrebom da angažuje tumača za znakovni jezik radi prijave na evidenciju Nacionalne
službe za zapošljavanje, Gundulićev venac 23. Dodeljen mu
je tumač, Ivana Bućko, sa trogodišnjim iskustvom u oblasti
prevođenja dijaloga.
Korisnik se obratio referentu pomenute službe, referent
ga je ljubazno zamolilo da sačeka ispred vrata dok druga
službenica ne završi razgovor i bude slobodna da ga primi,
obratila mu se na srpskom jeziku što je tumačica prevela na
srpski znakovni jezik.
Po rečima tumačice:
Nakon nekoliko trenutaka službenica, koja je u Nacionalnoj službi za zapožljavanje zadužena za anketiranje osoba sa invaliditetom, izašla je iz kancelarije, stala između nje
i gluve osobe, fizički ih rukom razdvojila i vrlo nepristojno
rekla obrativši se korisniku sa rečima: „Ti uđi sam, ona ne
može“. Razgovor ispred vrata od kancelarije je trajao dugo u
neprijatnom tonu. Službenica je insistirala na tome da korisnik uđe sam i da u Nacionalnoj službi nije dozvoljeno korišćenje tumača za znakovni jezik, jer ona ima sertifikat tumača i zna znakovni jezik. Dodala je još, pomalo podrugljivo,
da je to upravo način kako oni podstiču samostalnost gluvih
osoba, jer kako bi izgledalo da neki poslodavac želi da zaposli
24
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
gluvu osobu, a ona mora da dođe sa tumačem. Šta bi taj poslodavac pomislio osim da gluva osoba nije samostalna.
Korisnik se vidno uzrujan osvrnuo na tu njenu izjavu rekavši joj da se nije predstavila, niti da je rekla ko je i da zna
znakovni jezik. Pitao je kako je on to mogao da zna i da je sa
druge strane njegovo pravo da sebi obezbedi tumača pre dolaska na takve razgovore. Na njeno konstantno insistiranje da
on sam uđe, na kraju je korisnik pristao i ušao bez tumača.
Razgovor se odvijao na srpskom jeziku i tumačica je prevodila na srpski znakovni jezik i obrnuto.
Po pravilniku rada Prevodilačkog Servisa za znakovni
jezik i etičkom kodeksu profesije, tumačica na zadatku je
dužana da poštuje odluku korisnika. S tim u vezi, tumačica je ostala u holu i nije insistirala da uđe sa korisnikom
u kancelariju, ali je sedela i čekala korisnika u čekaonici u
slučaju da mu tokom razgovora ipak zatreba.
Dalje je tumačica izjavila da su njene usluge bile potrebne, jer službenica nije poznavala znakovni jezik, a korisnik je
insistirao na potpunim informacijama.
Službenica je bila neprijatna, obraćala se isključivo tumačici iako su pokušali i korisnik i tumačica da joj objasne
da je posao tumača za znakovni jezik kao bilo kog drugog
tumača za bilo koji drugi jezik, da nije zastupnik niti personalni asistent te osobe.
Etički kodeks tumača za znakovni jezik nalaže da je tumač obvezan da prevodi sve sto čuje i vidi.
Kulminacija događaja je usledila nakon što je tumačica u
momentima kada se nije događala komunikacija između korisnika i službenice, prevodila telefonski razgovor treće osobe
koja je bila u kancelariji. Sa tim se službenica nije složila i
obrušila se na tumačicu i gluvu osobu sa rečima da to nije
dozvoljeno, da tumačica krši zakon, da to ne sme da se pre25
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
vodi, da to ne interesuje gluvu osobu, da se njega ne tiče taj
razgovor itd. Korisnik je pokušao da objasni na primeru, da
je mogao da bude i osoba sa invaliditetom koja je slepa, a čuje
i da bi mu u tom slučaju bio dostupan razgovor koji se vodio.
Upitao je kakva je razlika i zašto je nekome nešto dostupno,
a nekome ne. To objašnjenje se nije pokazalo valjanim, te je
službenica na kraju svog glasnog monologa počela da maše
rukama što je korisnika uznemirilo i uplašilo. Kao odgovor
na taj strah i kao odgovor na sve što je doživeo zahtevao je da
razgovora sa šefom filijale.
Korisnika sa tumačem su uputili kod šefice odseka gospođe Vojin.
Gospođa Vojin je opravdala ponašanje svoje službenice
velikom gužvom i zamorom i naglasila da su pravila kuće da
tumča korisnik ne sme koristiti u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, dalje je razložila to pravilo time da je službenica
u dva navrata pohađala sedmodnevni seminar Saveza gluvih
i nagluvih Srbije i ima sertifikat tumača za znakovni jezik.
Gospođa Vojn iako je šef sektora koji se bavi osobama sa invaliditetom koristila je neadekvatnu terminologiju kao što su
„invalidi“, „gluvonemi“ i „gestovni govor“.
Kako se samo jedana službenica bavi zapošljavanjem
osoba sa invaliditetom u Beogradu, korisnik nije mogao da
zameni referenta, već da se vrati kod istog i završi započet
posao. To se i dogodilo, s tim da su korisnik i službenica uspeli da u miru završe posao.
Tumačici za znakovni jezik nije bilo omogućeno da radi,
doživela je traumu i frustraciju koju vezuje za profesionalnost
i poštovanje etičkog kodeksa profesije koji joj nedozvoljava
da ispolji svoje emocije i da da svoj sud o događaju i ponašanju korisnika na licu mesta.
Kako je Prevodilački servis i pre ovog događaja, zakazao
usluge prevođenja drugim korisnicima u Nacionalnoj službi
26
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
za zapošljavanje, zatražio je zvaničan stav tj. dopis o zabrani
korišćenja tumača u ovoj ustanovi. Do danas nije dobio odgovor.
U međuvremenu, dva puta smo testirali situaciju. Prvi
put je na zadatak išao drugi tumač za znakovni jezik, Vera
Jovanović, 12. marta, a drugi put ponovo tumač Ivana Bućko 14. marta, oba puta je službenica bila preterano ljubazna i
odgovorila na sve potrebe korisnika znakovnog jezika.
Treba napomenuti da je tumač Vera Jovanović, nakon
obavljenog zadatka, ostala u kancelariji službenice i edukovala službenicu o potrebama gluvih korisnika i znakovnom
jeziku kao i o tumačima znakovnog jezika. Kako se Vera Jovanović i službenica poznaju od ranije, taj sastanak se odvijao
na zadovoljavajućem nivou i tenzije su nestale.
Korisnik je uputio ličnu pritužbu poverenici za zaštitu
ravnopravnosti i nije dobio odgovor.
27
IZVEŠTAJ No. 5
LABRIS – organizacije za
lezbejska ljudska prava
Slučaj diskriminacije na osnovu očigledne seksualne orijentacije u oblasti zdravstva prijavljen je Labrisu početkom
2011. godine, a dogodio se kada je D. R. poželeo da postane
dobrovoljni davalac krvi.
Osnov po kome je D. R. bio diskriminisan je bio odgovor na upitnik Zavoda za transfuziologiju u ulici Svetog Save
u Beogradu. Naime, D. R. je na pitanje: „Da li ste imali analni
seksualni odnos u poslednjih 6 meseci?“, odgovorio potvrdno. Zbog davanja potvrdnog odgovora na to pitanje D. R.
nije bio u mogućnosti da donira krv. Kada je rekao da je gej
i da je to uobičajeni vid seksualnog odnosa, sugerisano mu
je da se uzdrži od seksualnih odnosa 6 meseci ukoliko, kako
je sam rekao, želi da bude human. „Ušao sam kod doktorke
T. Š., 12. januara 2011. oko 10.00h pre podne i analizirala je
moj upitnik koji sam prethodno popunio. Zaključila je da ne
mogu dobrovoljno da dam krv zbog toga što imam pirsing
i zato što sam u poslednjih šest meseci praktikovao analni
seks. Rekla je da pirsing može da proguta, ali ne i činjenicu
da sam u poslednjih 6 meseci imao analni seksualni odnos.
Kada sam joj rekao da sam ja human čovek i da želim da pomognem ljudima kojima je to potrebno, ona je odgovorila da
mogu da budem human tek nakon perioda od šest meseci u
kojem neću upražnjavati analni seks.“
Odmah posle. D. R. je, nastojeći da istraje u svojoj odluci, otišao na VMA gde je bez problema donirao krv. Labris
28
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
je uputio upit Zavodu za transfuziologiju gde je zatražen razlog zbog kojeg pitanje u upitniku ne glasi: „Da li ste imali
nezaštićeni analni seksualni odnos u poslednjih 6 meseci?“ i
uopšte zdravstveni razlog zbog kojeg je ovo pitanje relevantno, budući da se donirana krv testira na sve polno prenosive
bolesti. Iz Zavoda nije upućen nikakav odgovor do danas.
Labris je još par godina u nazad sproveo akciju brisanja
spornog pitanja „Da li ste imali istopolne seksualne odnose?“
iz upitnika za davanje krvi. Međutim, ostavljanje ovog pitanja
na koje se D. R. požalio predstavlja indirektnu diskrimiaciju
gej muškaraca koji žele da budu donatori krvi, tako da prikrivena diskriminacija i dalje postoji. Takođe, navodi Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o
ličnosti R. Š., a u vezi sa ovim upitnikom, ukazuju na činjenicu da se podaci o ličnosti ne čuvaju na adekvatan način. Ovaj
upitnik sadrži veliki broj ličnih pitanja kao što su: ime, prezime, adresa, JMBG, i veliki broj podataka o zdravstvenom
stanju jedne osobe, a prema rečima Šabića „čuvaju se vezani
konopcem na tavanu“ te ustanove.
29
IZVEŠTAJ No. 6
LABRIS – organizacije za
lezbejska ljudska prava
Povodom diskriminacije u administrativnom postupku
izdavanja uverenja o bračnom statusu, Labrisu se obratila devojka u martu 2011. godine, zatraživši pomoć i savet zbog
nepostojanja mogućnosti da to uverenje dobije od opštine
u kojoj je upisana u Matičnu knjigu rođenih. Uverenje joj
je bilo potrebno zbog zaključivanja istopolnog braka u zemlji EU koja to pravo poznaje, konkretno u Španiji. Bitno je
napomenuti da je u svrhu izdavanja uverenja o slobodnom
bračnom stanju neophodno podneti zahtev u kome se navodi svrha uverenja, izvod iz matične knjige rođenih, uverenje
o državljanstvu, uverenje o prebivalištu, ali i fotokopija lične
karte i fotokopija pasoša budućeg bračnog partnera. Kada je
službenica opštine saznala da se radi o zaključivanju istopolnog braka, rekla je da takvo uverenje nije moguće izdati. Na
insistiranje Labrisa, nakon nekoliko dopisa – molbi uverenje
je izdato, ali kao rezultat dobre volje službenice koja je izdala uverenje van zakonskih propisa. Iako je slučaj uspešno
okončan, on i dalje ne predstavlja sistemsko rešenje već ad
hoc saniranje posledica lošeg zakonskog rešenja.
Da ovo nije usamljeni slučaj pokazuje i saopštenje Gejlezbijskog info centra (GLIC) u kojem se navodi da „Srbija ne
dozvoljava svojim državljanima da sklope bračnu zajednicu
sa osobama istog pola u inostranstvu, jer u tom slučaju od30
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
bija da im izda Uverenje o slobodnom bračnom stanju“2. Gej
lezbejskom info centru se obratio gej muškarac, državljanin
Srbije sa trenutnim prebivalištem u Austriji, koji želi da registruje istopolnu zajednicu sa austrijskim državljaninom istog
pola. U saopštenju se dalje navodi: „Kada službenici vide da
su u pitanju osobe istog pola, oni na osnovu Porodičnog zakona Republike Srbije, odbijaju taj zahtev i time ne dozvoljavaju da gej brak bude sklopljen u inostranstvu. Smatramo
da takvom praksom uverenje prestaje da bude uverenje, već
počinje da bude dozvola, odnosno odobrenje!“3.
Ovde se postavlja pitanje na koji način će lezbejke, gejevi i biseksualci iz Srbije biti u mogućnosti da zaključe brak
u bilo kojoj zemlji ako nailaze na ovakvu prepreku u svojoj,
koju su između ostalog i zbog toga, prinuđeni da napuste. S
obzirom da raniji slučajevi ovog oblika diskriminacije nisu
zvanično zabeleženi, pretpostavlja se da su radi izbegavanja
ovakvih neprijatnosti pripadnici neheteroseksualne menjine
bili prinuđeni da navode lažne razloge za izdavanje uverenja
i time sami kršili zakon.
U cilju utvrđivanja postojanja odnosno ne postojanja
diskriminacije LABRIS sprovodi testiranje.
Situaciono testiranje: Cilj – Utvrđivanje procedure i diskriminacije prilikom dobijanja uverenja o slobodnom bračnom
statusu za LGBT osobe.
Mesta testiranja: Beograd
Datum: 22. mart 2012.
Opštine:
1. Stari Grad
2
3
Saopštenje za javnost – GLIC; 14.12.2011 – http://gayecho.com/
glic/?p=424
Ibid
31
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
2. Palilula
3. Savski Venac
4. Vračar
Testerke:
Izabela Đorđević
Desanka Drobac
Jovanka Todorović
Radica Hura
Slučaj 1.
Opština Stari Grad
Testerka: Izabela Đorđević;
Izabela Đorđević ulazi u kancelariju matičara sa pitanjem
o proceduri pribavljanja uverenja. Matičarka joj proceduru
objašnjava bez prekida sve do odgovora Izabele Đorđević da
je u pitanju žena kao buduća supružnica. Sa obrazloženjem da
su istopolni brakovi protivustavni, matičarka prekida sagovornicu i odbija da joj da formular uz opasku da takvo uvrenje
neće dobiti ni u jednoj opštini. Službenica nije bila neljubazna
ali je bila zbunjena i iznenađena. Kod matičarke nije postojalo
znanje o pravoj svrsi dokumenta tj. o tome da se radi o dokumetu koji samo treba da pokaže da osoba nije u braku.
Slučaj 2.
Opština Palilula
Testerke: Izabela Đorđević, Jovanka Todorović;
Testerke ulaze u kancelariju sa ponovnim pitanjem o
uverenju. Posle opisivanja procedure i saznanja da je u pitanju istopolna partnerka, matičarka se odlučuje na konsultaciju sa kolegama. Nakon konsultacije daje odogovor da ne
može dati formular i da takvo uverenje neće dobiti ni u jed32
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
noj ustanovi. Obrazloženje je vrlo slično prethodnom. Takođe je pokazano da se zaposlene ne razumeju mnogo u sam
dokument, jer je na pitanje Jovanke Todorović da li se nešto
drugo može navesti kao razlog zbog koga se traži izdavanje
samog dokumenta (npr. Da se ne traži uverenje kako bi se
sklopio brak, već zbog nekog drugog razloga) rečeno je da
može, međutim kada smo videle dokument bilo je jasno da
ništa drugo ne može biti navedeno jer u samom dokumentu
stoji – „Ovo uverenje se izdaje za potrebe sklapanja braka“.
Slučaj 3.
Opština Savski Venac
Testerke: Izabela Đorđević, Jovanka Todorović;
Pri ulasku u kancelariju ispostavilo se da Izabela Đorđević poznaje matičarku od ranije. Počela je da joj postvalja
pitanja o proceduri dobijanja uverenja. Službenica je bila vrlo
ljubazna i spremna da sasluša. Posle traženja osnovne dokumentacije (izvoda iz matične knjige rođenih, kopije pasoša
i kopije pasoša buduće supružnice i popunjenog formulara)
i nakon kraćeg razmišljanja ali bez konsultacije sa bilo kim
matičarka izdaje uvrenje o slobodnom bračnom statusu – Uz
obrazloženje da su sve opštine dužne da po prijavi boravka ili
rođenja takvo uvrenje izdaju bilo kome bez obzira na pol budućih supružnika jer je u pitanju samo uverenje o slobodnom
bračnom statusu, a ne zahtev da brak bude validan u Srbiji.
U ovom slučaju derogiraju se obrazloženja dobijena iz
prethodnih opština i dovodi se u pitanje stepen slobodne volje i način tumačenja zakona na koji se pozivaju.
Slučaj 4.
Opština Vračar
Testerke: Desanka Drobac, Radica Hura;
Desanka Drobac ulazi u kancelariju matičara i pita o
proceduri dobijanja uverenja o slobodnom bračnom stanju.
33
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
Matičarka nabraja dokumentaciju, osim redovne dokumentacije navedene u prethodnom slučaju dodaje i potvredu o
slobodnom bračnom statusu budućeg supružnika prevedenu,
overenu haškim apostilom kao i prevod izvoda i za matične
knjige rođenih. Kada je Desanka rekla da je u pitanju buduća supružnica, a ne supružnik matičarka je pita za njen pol.
Kada je Desanka rekla da je žena, matičarka kaže da se istopolni parovi ne mogu venčati u Srbiji i dodaje da joj ne može
izdati samo uverenje o slobodnom bračnom statusu. Ovakav
odgovor ukazuje na nepoštovanje stranke jer pitanje nije saslušano sa pažnjom. Kada je Desanka pitala da li je praksa
svih opština ista, službenica je sa sigurnošću odgovorila da
jeste.
Zaključak ovog testiranja jeste da su službenici ovih opština zbunjeni po ovom pitanju, da nemaju dovoljno informacija, da praksa varira od opštine do opštine, te se mora
naći načina za standardizaciju ove prakse.
34
IZVEŠTAJ No. 7
CHRIS – Mreža odbora za
ljudska prava u Srbiji
– Slučaj Milice Bajramović iz Niša, diskriminacija na nacionalnoj osnovi
„Uplašena sam i ne osećam se više bezbedno. Noću ne spavam, plašim se da izađem na ulicu. Imam nameru da prodam
ovu moju jadnu kućicu i da se odselim iz Niša u neki drugi
grad, negde gde nema ovolike diskriminacije prema Romima.
Šta smo im toliko skrivili, šta imaju toliko protiv mog mrtvog
muža“ – kaže gospođa Milica Bajramović, udovica poznatog
pevača romske muzike Šabana Bajramovića iz Niša.
Slučaj Bajramović predstavlja svakako jedan od najdrastičnijih slučajeva diskriminacije na nacionalnoj osnovi koji
su se poslednjih godina dogodili u Nišu. Veoma ozbiljan incident dogodio se maja 2009. godine kada je Milica Bajramović, supruga pokojnog Šabana Bajramovića, velikana romske muzike, fizički napadnuta na ulici pri čemu je na račun
njenog pokojnog supruga ali i pripadnika romske nacionalne
manjine generalno, upućen niz pogrdnih reči.
Napadu na Milicu Bajramović predhodila je odluka
Skupštine grada Niša da ulica Južni bulevar u niškom naselju
Trošarina bude preimenovana u ulicu Šabana Bajramovića,
kao način da se Niš oduži velikanu romske muzike. Inače,
predlog da se jedna ulica u Nišu nazove imenom Šabana Bajramovića potekao je od organizatora džez festivala „Nišvil“,
nakon čega je gradska komisija za imenovanje predložila da
35
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
to bude Južni bulevar. Međutim, meštani ulice Južni bulevar
su pokrenuli peticiju da ne dođe do preimenovanja, pod izgovorom da će ih skupo koštati promena ličnih dokumenata
koju bi morali da izvrše u skladu sa odlukom.
Na mestu zvanom Trošarinska rampa u Nišu, 08. maja
2009. godine, organizovano je od strane stanovnika ulice
Južni bulevar prikupljanje potpisa za peticiju da se ulica Južni
bulevar ne preimenuje u ulicu Šabana Bajramovića. Gospođa
Milica Bajramović supruga pokojnog Šabana Bajramovića je
krenula do pijace sa komšinicom i dok su prolazile pored stola na kome je potpisivana peticija, jedan muškarac je počeo
da vređa Rome i pokojnog Šabana na veoma ružan način, na
šta je gospođa Bajramović uzvratila te je došlo do fizičkog
nasrtaja na nju.
Po njenom svedočenju objavljenom u dnevnom listu
„Blic“, a i iskazu koji je dala advokatima Mreže CHRIS u
Nišu, na pitanje okupljenim ljudima za koju stranku sakupljaju peticiju, jedan muškarac joj je odgovorio da se radi
o peticiji protiv preimenovanja Južnog bulevara u Bulevar
Šabana Bajramovića.
„Odmah je počeo da psuje Šabana najgorim psovkama.
Pitala sam ih šta im je skrivio moj mrtvi suprug, ali su počeli
i meni da psuju „majku cigansku“. Mnogo sam se uznemirila,
počela sam da branim supruga kao što bi svaka žena uradila. Dok smo se mi raspravljali, naišao je jedan muškarac sa
Trošarine, star oko 40 godina, i naleteo biciklom na mene.
Udario me je u nogu. Onda je sišao sa bicikle i rukama počeo
da gura bicikl na mene i opet me udario po nozi. Uhvatio me
rukama za vrat, udario me pesnicom u grudi, a onda me je
izboksovao još dva, tri puta u glavu“ – priča gospođa Bajramović još uvek vidno uzbuđena.
Udovica preminulog pevača navodi da je policija došla
tek posle 40 minuta i da napadač nije pronađen na adresi na
kojoj stanuje, ali da su ga policajci kasnije ipak pronašli.
36
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
Gospođa Bajramović ponavlja da nije prva počela raspravu i da je bila izazvana ponašanjem potpisnika peticije
„Vrlo loše se osećam. Od kada je Šaban umro, samo tuga i
problemi. Samo se sekiram i uzdišem. Dobila sam srčanu aritmiju, a u želudcu mi kuca kao da sam nešto progutala... Ja ne
živim normalnim životom. Deca mi nisu tu, osećam se jadno i
bedno“ – kaže supruga pokojnog gospodina Bajramovića koja
je najavila da će posle poslednjeg incidenta prodati kuću i da
će se odseliti iz Niša.
Policija je podnela prekršajne prijave protiv lica koje je
vređalo g-đu Milicu Bajramović, ali i protiv nje jer je, navodno, ona izazvala incident. Policija je saopštila da „ima elemenata da se i protiv Milice Bajramović pokrene prekršajni
postupak“, jer je navodno ona prva započela uvredljivu raspravu. Međutim, Olga Dimitrijević (71), komšinica gospođe
Bajramović koja je bila očevidac događaja, tvrdi da udovica
gospodina Bajramovića nije izazvala incident i da nije započela svađu ni sa licima koja su sakupljala potpise ni sa osobom koja ju je kasnije napala.
„Prolazila sam sa Milicom pored Trošarinske rampe kada
smo videli ljude kako sakupljaju potpise za jednim stočićem.
Pitala sam za šta potpisuju, a jedan je odgovorio: „Da nam ne
bude ulica ciganska“. Onda su počeli da psuju i vređaju Rome
najgorim psovkama, nakon čega je Milica počela da se svađa
sa njima. U tom trenutku je naišao jedan muškarac na biciklu.
Čuvši raspravu, prišao je i iz čista mira počeo da psuje Šabana,
na šta je Milica reagovala. On je tada bacio biciklu i uhvatio
je za gušu i tri puta je udario u glavu. Nismo mogli iz njegovih ruku da je iščupamo. Mene je, takođe, uhvatio za ruku, a
jednu Romkinju koja je slučajno prolazila ulicom je odgurnuo
tako da je pala i raskrvarila lakat. Dala sam izjavu policiji i
sve ću ponovo da ispričam i pred sudom. Nije u redu što su
podneli prijavu i protiv Milice, jer bi svaka žena reagovala da
joj psuju mrtvog muža.“ – priča Dimitrijevićeva.
37
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
Kancelarija Mreže CHRIS u Nišu je odlučila da procesuira i pruži pravnu pomoć u ovom postupku, a advokat Mreže CHRIS je podneo krivičnu prijavu zbog krivičnog dela
uvrede iz čl. 170 i ugrožavanja sigurnosti iz čl. 138 st. 1 KZ
RS protiv trojice građana, a radi zaštite od diskriminacije po
nacionalnoj osnovi. Takođe, advokat Mreže CHRIS preduzeo
je sve potrebne radnje u pripremi odbrane u postupku koji
se protiv gospođe Milice Bajramović vodi na osnovu prijave
policije.
Poražavajuće je što ni više od 3 godine od donošenja odluke Skupštine grada Niša kojom je ulica Južni bulevar preimenovana u ulicu Šabana Bajramovića, nije došlo do sprovođenja te odluke u delo. Na kućama je stari naziv ulice, a
stanari izjavljuju da neće ni dozvoliti da im na kućama bude
istaknuto ime pokojnog muzičara, tako da je odluka samo na
papiru. Stanari su i dalje jednoglasni da bi po Šabanu Bajramoviću druga ulica u gradu mogla da nosi naziv, ali ne i
njihova.
38
IZVEŠTAJ No. 8
CHRIS – Mreža odbora za
ljudska prava u Srbiji
– Slučaj porodice M., Banatsko Karađorđevo, diskriminacija na nacionalnoj osnovi, od 31. marta. 2011. godine
CHRIS Niš i CHRIS Novi Sad
Opis slučaja:
Romska porodica M. živi u selu Malošište nedaleko od
Niša. U potrazi za poslom, gospodin V. M, suprug S. M. i
otac maloletne dece R. M, D. M., T. M. i M. M. odlazi u Banatsko Karađorđevo, 40 km udaljeno od Zrenjanina gde se
zapošljava u ciglani i sa sobom vodi svoju porodicu. Najstariji sin R. M. takođe se zapošljava sa ocem u ciglani. Iznajmljuju kuću za novčanu nadoknadu. Srednji sin D. M. pomaže zakupodavcu oko baštenskih radova za simboličnu nadoknadu.
Mislivši da su konačno rešili problem materijalne egzistencije, jer su u Malošištu živeli od socijalne pomoći u iznosu od
oko 11.000,00 dinara mesečno, nisu ni slutili šta ih čeka samo
nekoliko dana od kada su doputovali.
Naime, dana 31. marta 2011. godine u popodnevnim satima, samo par dana nakon iznajmljivanja kuće (doselili su
se 27. marta), g-đa S. M., nevenčana supruga V. M., prilikom
povratka iz lokalne prodavnice gde je kupovala namirnice
za ručak biva vređana na nacionalnoj osnovi od strane nepoznatog lica. Incident se dogodio na mestu poznatom kao
„predsednik kuće“ gde je nepoznato lice g-đi S. M. uputilo
39
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
reči sledeće sadržine: „Jebem ti majku cigansku! Zapalio bi
vas! Jebo vas onaj ko vas je doveo ovamo! Večeras ćete goreti!“
U toj situaciji g-đa S. M. je uplašena otrčala niz ulicu i
ispričala suprugu šta joj se dogodilo. U kasnim večernjim
časovima, istog dana, oko 23.00h čuli su strahovitu buku i
lomljavinu stakala koja je dopirala iz svih soba. U paničnom
strahu, V. M. je utrčao u sobu u kojoj su spavala deca i video da kroz zatvoren prozor u prostoriju uleću cigle i delovi
stakala sa prozora i u paničnom strahu za bezbednost svoje
dece, zajedno sa suprugom pokušavajući da zaštiti decu uzima ih u naručje i istrčava iz kuće. Tom prilikom povrede u
vidu posekotine na nosu, kao direktnu posledicu velike količine stakla koje je letelo na sve strane zadobila je maloletna
T. M., najmlađa ćerka. Napad na kuću je trajao par minuta i
tom prilikom su stradali svi prozori na kući. Po rečima V. M.,
pet prozora je ukupno stradalo u napadu. Koliko je mogao da
primeti i vidi, napad je izvršen od strane 4 ili 5 osoba muškog pola, uglavnom mlađih ljudi. Nakon napada ista grupa
ljudi je pobegla sa lica mesta. Posle izvesnog vremena na lice
mesta sakupilo se nekoliko komšija pokušavajući da umiri
uznemirenu porodicu. Noć su proveli u kući. Narednog dana,
oko 11.00 časova pre podne u kući, u kojoj je boravila u tom
trenutku cela porodica, upala su 4 lica muškog pola i uputila
poruku preteće sadržine članovima porodice M. u smislu da
im ostavljaju rok od 3 dana da se isele i napuste teritoriju Banatskog Karađorđeva ili će ih u protivnom zapaliti. Uplašen
za svoju i bezbednost svoje porodice, V. M. sve članove odvodi u ciglanu u kojoj je radio. Od zakupodavca kuće dobija
natrag polovinu novca koju je dao u vidu zakupa i novčana
sredstva dobijena tom prilikom koristi da plati taxi prevoz do
Beograda, uplašen za živote svojih najmilijih. Odatle se vraća
za Malošište.
40
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
Advokat Mreže CHRIS, koji zastupa kancelariju iz Novog Sada, podneo je krivičnu prijavu protiv NN lica za delo
rasna i druga diskriminacija iz čl. 387, st. 1. i dela nasilničko
ponašanje iz čl. 344, st. 2.
U cilju prikupljanja informacija o incidentu adv. B. P. je
obavio telefonske razgovore sa predstavnikom OJT-a u Zrenjaninu (14. jul 2011. god.), sa Inspektorom Sup-a Zrenjanin,
L. Ž. (15. jul 2011. god.) i sa zamenikom komandira policijske stanice u Žitištu (18. jul 2011. god.). U toku razgovora zamenik komandira policijske stanice u Žitištu – M. D. je rekao
da će obaviti saslušanje M. V. i S. S., što je i učinjeno uzimanjem njihovih izjava u Policijskoj stanici u Nišu.
U toku razgovora svi sagovornici su isticali da je selo
Banatsko Karađorđevo specifična sredina, te nam je detaljno
objašnjeno o kakvoj sredini je reč:
Banatsko Karađorđevo je naseljeno 1919. i 1920. godine
solunskim dobrovoljcima. To malo mesto, koje broji oko 3000
ljudi, je izuzetno zatvorena i homogena sredina, neprijateljski
raspoložena prema pridošlicama, kao i prema pravilima i idejama koje su drugačije od onih koje važe u njihovoj sredini.
Postojao je dogovor u selu da se ne dozvoli naseljavanje ljudi
koji nisu pravoslavne veroispovesti. Stanovnici sela sve svoje
probleme rešavaju unutar sela, van i mimo državnih institucija
i organa. U tom organizovanom autohtonom jednoumlju vrlo
je teško otkriti dela pojedinaca i preokrenuti svest ljudi koji su
decenijama razvijali i negovali, s kolena na koleno, netolerantnost prema različitim ljudima i idejama.
Napominjemo da je sve gore navedeno u vezi sela Banatsko Karađorđevo i življa koje je tamo nastanjeno nezvanična
informacija do koje smo došli u toku telefonskih razgovora,
za koju ne možemo da tvrdimo da je tačna.
Nakon insistiranja adv., odnosno upozorenja da do sada
preduzeto nije dovoljno bez obzira na opisane poteškoće za
41
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
koje nadležni tvrde da imaju usled naravi stanovnika Banatskog Karađorđeva, isti su rekli da će preduzeti sve što je u
njihovoj moći i nadležnosti kako bi se utvrdilo ko su NN lica
koja su dana 31. marta 2011. godine svojom radnjom i držanjem izvršila krivično delo rasna i druga diskriminacija iz čl.
387. st. 1. u sticaju sa krivičnim delom nasilničko ponašanje
iz čl. 344. st. 2.
Takođe, posebnim podneskom koji smo uputili OJT-u u
Zrenjaninu preko advokata i od strane kancelarije iz Novog
Sada, izvršili smo dodatni pritisak da se otpočne sa radom, te
da se izvedu dokazi koji su predloženi u krivičnoj prijavi koja
je predata 09.05.2011. godine (saslušanje M. V., S. S. i V. M. iz
Banatskog Karađorđeva)
I dalje ćemo nastojati da vršimo uticaj na policijsku stanicu u Žitištu – da što pre sasluša pripadnike porodice M.
i predloženog svedoka, kao i na OJT u Zrenjaninu da preduzme sve radnje koje su u njihovoj nadležnosti povodom
krivične prijave koja im je predata 09. maja 2011. godine.
42
IZVEŠTAJ No. 9
CHRIS – Mreža odbora za
ljudska prava u Srbiji
– Slučaj Ž. R. iz Valjeva – I – Diskriminacija osoba sa invaliditetom
Opis slučaja:
Ž. R. je kao osoba sa invaliditetom upućena od strane
Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje – filijala Valjevo na specijalizovanu terapiju u Specijalnu bolnicu za rehabilitaciju Ribarska Banja. Iako je više puta kontaktirao sa
Specijanom bolnicom stalno dobija odgovor da će ga pozvati. U međuvremenu uput mu ističe te mora da ga obnovi.
Obnovljen uput šalje u Ribarsku Banju 29. maja zajedno sa
propratnim pismom u kome pojašnjava svoju zdravstvenu
sitaciju i potrebe za smeštajem s obzirom da se kreće u invalidskim kolicima.
Iz Specijalne bolnice ga telegramom 05. jula iste godine
obaveštavaju da se javi na lečenje istog dana. Zbog obaveza
koje ima stranka nije u mogućnosti da se javi tog dana već odlazak u saglasnosti sa Specijalnom bolnicom odlaže za 22. jul.
Dana 22. jula Ž. R. stiže u Ribarsku Banju na lečenje i otvaraju mu bolesnički karton i upućuju u sobu. Kada je došao
do sobe vidi da ne može sa kolicima da uđe u kupatilo kao
i da je to kupatilo zajedničko (muško-žensko) za više soba.
Ž. R. se vraća na prijemno gde ga radnica M. M. dočekuje
sa rečima „Šta hoćeš i drugi su ga koristili, ja drugu sobu ne43
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
mam hoćeš da budeš smešten ili nećeš, ja ću da smestim tu
drugog čoveka.“
Na insisitiranej stranke da ga smeste u odgovarajuću
sobu upućuju ga u jednu zatim u drugu sobu koje takođe ne
može da koristi zbog upoterbe kolica. Na kraju ga upućuju u
treću sobu koja ne odgovara u potpunosti ali stranka pristaje
na nju jer može da koristi toalet ali ne i kadu koja je niska i
pogoduje osobama sa protezama, a ne u kolicima. Zatim mu
na prijemnom traže da doplati razliku od 700 din dnevno,
pa nakon rasprave sa radnicom M. M. cena biva promenjena
u 419 din, Ž. R. odbija da plati jer je upućena na besplatno
lečenje što jasno piše u uputu.
Po protivljenju da ne želi da plati, dolazi načelnik dr. D.
I. koji insistira na doplati razlike. Potom se od Ž. R. zahteva
da vrati zdravstveni karton, a kada to on odbija dolazi radnik
obezbeđenja koji mu istrže dokumentaciju iz ruke.
Nakon toga dolazi i direktor Specijalne bolnice koji takođe insistira na doplati. Zatim mu kažu da će odgovarajuću
sobu imati za 2 dana. Na pitanje stranke kako da 2 dana
izdrži, a da ne ide u toalet razvija se prepirka koja se završava
tako što u 15.00h M. M. zaključava prijemno odeljenje i Ž. R.
biva ostavljen ispred.
Ž. R. počinje da telefonom zove medije i u susret mu izlazi novinar RTS-a Ivan Plavšić koji zove direktora Specijalne
bolnice i koga direktor pita ko je poslao Ž. R. da vrši provokacije. Kako se ništa ne dešava stranka je oko 17.00h izvezla
auto na sred kruga banje i upalila alarm i sirenu. Oko 18.30h
vraća se M. M. i smešta stranku bez doplate u jednu sobu, a
nakon 2 dana ga premeštaju u drugu u kojoj ostaje 30 dana
do završetka rehabilitacije.
Napomena Ž. R. je da iako se u ovaj objekat upućuju
osobe sa invaliditetom smeštajni uslovi ne da nisu prilagođeni ovim ososbama nego su ispod civilizacijskog minimuma
44
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
iz razloga dotrajalosti i predstavljaju opasnost za zdravlje pacijenata primer tome je kada sa rupama na koje se invalidno
lice može iseći što je Ž. R. i dokumentovao fotografijama.
Smatramo da je opisanim radnjama došlo do kršenja
odredbi Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom čl 17. istog zakona, kao i čl 14. Evropske konvencije
o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Dalji tok događaja:
Advokat Odbora za ljudska prava Valjevo je podneo 30.
avgusta sledeće godine tužbu radi utvrđenja diskriminatorskog postupanja sudu u Valjevu po kojoj je postupak okončan presudom kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca Ž. R.
Na presudu je izjavljena žalba koja u sebi sadrži i žalbu
na rešenje suda kojim je isti određivao troškove na teret tužioca radi održavanja ročišta van zgrade suda u iznosima od
po 2.800 dinara. Naime, zgrada suda je bila nedostupna tužiocu koji koristi invalidska kolica te je sud na tužiočev zahtev
odredio da se ročišta održavaju u zgradi drugog suda. Određivanjem troškova za održavanje ročišta van zgrade suda, Sud
u Valjevu je učinio diskriminatorski akt jer da bi pristupio
sudu tj. ročištu tužilac je morao da plati uprkos odredbi čl.
109 ZPP-a („Ročište se po pravilu održava u sudskoj zgradi“).
Ostali učesnici u postupku bez invalidnosti ne moraju da
plate za uobičajeno prisustvo na ročištu. Tužilac je na svako
ročište za glavnu raspravu dolazio i zbog nemogućnosti da
uđe u zgradu suda ostajao ispred suda. Sud je uradio jednu
rampu koja je pored dobre namere neupotrebljiva i nebezbedna te ne služi svojoj svrsi i nije u skladu sa Pravilnikom o
uslovima za planiranje i projektovanje objekata u vezi sa nesmetanim kretanjem dece, starih hendikepiranih i invalidnih
lica („Sl. glasnik RS“, br. 18/97).
45
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
Sud je svoj rigidan stav o ispunjenosti uslova za održavanje ročišta usled nedolaska tužioca ublažio, naloživši da
punomoćnik tužioca pronađe adekvatan i pristupačan prostor. Zahvaljujući ljubaznosti predsednika Trgovinskog suda,
omogućeno je da se u prostorijama ovog suda održi ročište.
Međutim Sud je pogrešno i nezakonito zbog ovoga „kaznio“
tužioca na plaćanje iznosa od po 2.800 dinara za održavanje
ročišta. Ostali žalbeni razlozi tiču se odluke suda da u ovom
slučaju nije bilo nejednakog postupanja prema tužiocu te s
obzirom da je postupak u toku nije uputno dalje iznošenje
žalbenih navoda do donošenja drugostepene odluke.
– Slučaj Ž. R. iz Valjeva – II – Diskriminacija osoba sa invaliditetom
Opis slučaja:
Ž. R. je kao osoba sa invaliditetom koja se kreće uz pomoć pomagala – kolica, dobila poziv da se u svojstvu okrivljenog javi opštinskom organu za prekršaje dana 26. februara.
Po prijemu poziva stranka je pismenim putem obavestila Opštinski organ za prekršaje da nije u mogućnosti da pristupi
zakazanom ročištu iz razloga neprilagođenosti prilaza, ulaza
i nesmetanog kretanja unutar objekta za osobe sa invaliditetom koje se kreću uz pomoć kolica. Takođe stranka se u dopisu pozvala na odredbe Zakon o sprečavanju diskriminacije
osoba sa invaliditetom i Pravilnika o uslovima za planiranje i
projektovanje objekata u vezi sa nesmetanim kretanjem dece,
starih, hendikepiranih i invalidnih lica („Sl. glasnik RS“, br.
18/97).
Ž. R. 14. maja iste godine od Opštinskog organa za prekršaje dobija dopis da mu postupajući sudija ne može ispuniti zahteve vezane za pristup i kretanje unutar objekta te da
u smislu drugih mogućnosti davanja odbrane u roku od 10
dana dostavi svoju pisanu odbranu prekršajnom organu ili
46
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
angažuje branioca. U suprotnom rešenje će biti doneto bez
ispitivanja okrivljenog odnosno davanja odbrane.
Na taj dopis stranka je predložila održavanje ročišta
ispred zgrade organa za prekršaje te se izjasnio da nema sredstava za angažovanje branioca što ne bi ni morao da čini da
može da pristupi objektu. Takođe stranka smatra da nije dovoljno stručna za davanje pisane odbrane.
Nakon tog dopisa Opštinski organ za prekršaje u Valjevu
donosi Rešenje kojim utvrđuje prekršajnu odgovornost Ž. R.
i u čijem se obrazloženju navodi da isti nije želeo da dostavi
svoju pisanu odbranu. Na ovakvo Rešenje okrivljeni izjavljuje
žalbu u kojoj ponovo navodi svoju situaciju, poziva se na Zakon o zabrani diskriminacije i to da mu kao osobi sa invliditetom nije omogućen pristup objektu.
Žalba je odbijena kao neosnovana, a posebno je interesantno obrazloženje Veća za prekršaje koje konstatuje da se
okrivljeni nije odazvao na ročište odnosno da nije u mogućnosti da pristupi Opštinskom organu za prekršaje.
Smatramo da je ponašanjem Opštinskog organa za prekršaje došlo do kršenja odredbi Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i Zakona o zabrani diskriminacije u vezi sa postupcima pred organima javne vlasti i
korišćenjem objekata i površina.
Advokat Mreže Chris podneo je Tužbu za utvrđenje diskriminatorskog postupanja.
47
IZVEŠTAJ No. 10
Koalicija protiv diskriminacije
Datum: 13. mart 2012.
Mesto: Beograd
Oblast: Diskriminacija nacionalnih manjina
U dnevnom listu „Politika“ 13. marta 2012. godine izašao je članak sa naslovom „Samo su lopovi revnosni“. Autor
ovog članaka je urednik rubrike „Hronika“ u listu „Politika“
O. M. koji služeći se rasističkim komentarima iznosi svoj sud
o pripadnicima romske nacionalne manjine.
Opisujući slučaj krađe bakarnih kablova ispod Pančevačkog mosta u Beogradu, gde su lopovi uhvaćeni te nisu odneli
kablove, ali su ih isekli, pa je njihovim postupkom kako kaže
autor članka „1.300 korisnika fiksne telefonije, na levoj obali
Dunava, ostalo bez signala“4, O. M. kritikuje osobe koje vrše
ova krivična dela, a li na takav način da čitavu naciju kvalifikuje kao lopove.
„Kradljivci ove „robe“ su gotovo po pravilu, otvoreno
treba reći, romske nacionalnosti. Ništa im, dakle, nije sveto,
zaređali su, ne staju! Na meti su oluci, šahtovi, cevi, kablovi,
biste, spomenici, saobraćajni znaci, na udaru su mostovi, kapele na grobljima, škole, obdaništa...“5
4
5
http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Samo-su-lopovi-revnosni.
lt.html
Ibid.
48
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
Dalje u svom tekstu O. M. okrivljuje sudije da zbog prisutnosti organizacija civilnog društva koje štite prava pripadnika romske nacionale manjine, ne smeju da reaguju, te da
su Romi pod zaštitom i drugog „faktora“ „koji štiti njihova
manjinska prava“6 dok se „ogromna sredstva ulažu u njihovu
inkluziju“7.
Na pisanje O. M. odmah je reagovao direktor YUROM
Centra, O. B., uputivši dnevnom listu „Politika“ odgovor u
kome je osudio ponašanje O. M. kao odgovornog urednika
rubrike „Hronika“ i njegov stav o pripadnicima ove nacionalne manjine. Autor ovog odgovora zapitao je u istom O. M. za
razloge koji su ga vodili do formiranja stava da su svi Romi
lopovi i kako smatra dopuštenim da kao novinar i urednik jednog ozbiljnog lista izražava ovakve stavove. O. B. je, u svom
odgovoru, takođe skrenuo pažnju na napade na Rome koji su
usledili nakon objavljivanja teksta od 13. marta. 2012. godine i
naglasio da možda upravo redovi ovog članka stvaraju prihvatljivim ideju o ispravnosti napadanja romskog stanovništva.
Nakon upućivanja odgovora na pomenuti članak, dnevnom listu „Politika“, a sa posebnom težnjom da se skrene pažnja njenom glavnom i odgovornom uredniku D. B., on biva
i objavljen. Članovi YUROM Centra su zatim na Facebook
stranici O. M. pronašli fotografiju koja je sadržala bejzbol palicu na kojoj je bilo ispisano „Uspomena sa gej parade“. Uznemiren ovim saznanjem director YUROM Centra je 21. marta
2012. godine uputio pismo predsedniku Tadiću i urednicima
lista „Politika“ u kome navodi da je: „U nekoliko navrata,
YUROM Centar tražio zabranu rada i delovanja ekstremističkih grupa.“8 Ipak „desilo se nažalost i „Politici“ da objavi
6
7
8
Ibid.
Ibid.
Pismo predsedniku Tadiću i urednicima lista „Politika“, YUROM
Centar, Niš, 21. mart 2012. godine.
49
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
tekst koji je izazvao burne reakcije javnosti.“9 Kako kaže O.
B. članak je mnogo jasniji kada se sagleda iz ugla pomenute
slike. Ipak direktor Centra O. B. naglašava da „list Politika,
mora ostati državna institucija“10 i da bi „mediji trebalo da
budu stožer društva u kojem će se negovati tolerancija i multikulturalnost, a ne generator govora mržnje i diskriminacije
koji vode u nasilje.“11
Nakon slanja ovog teksta gospodinu O. B. je stigao odgovor O. M. koji je glasio:
„Postovani gospodine B.,
Posle mejla koji ste poslali na više adresa, služeći se trikovima, foto-montažama i lažima, blateći me i vređajući lično, a i u tekstu juče koji je Politika objavila, skrećem Vam
pažnju da ukoliko nastavite, moraću da Vas tužim sudu za
klevetu i ugrožavanje lične sigurnosti!
Srdačan pozdrav“
Uznemiren ovakvakvim odgovorm, O. B. upućuje mail
glavnom i odgovornom uredniku lista „Politika“ D. B. obaveštavajući ga da će sadržinu odgovora O. M. proslediti policiji,
a ovaj mail prosleđuje i O. M., a ubrzo istog dana dobija njegov odgovor:
„Tužba sudu nije lično obraćanje, reč je o Vašoj PARANOJI. Ja sam Vam najavio tužbu sudu ako nastavite da me
blatite što već uveliko radite. A MUP, na koji se pozivate, Vam
neće pomoći na osnovu mog ličnog mišljenja da ste budala i
mamlaz s kojim više neću da komuniciram. To se uostalom
u Nišu zna, ko ste i kakav ste. Znao sam Vam oca, Saita, kao
divnog čoveka o kom mi kvarite sliku!
9
10
11
Ibid.
Ibid.
Ibid.
50
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
Srdačan i prijateljski pozdrav. Bog Vam pomogao! Vidimo se!“
Nakon ovog mail-a O. B. ponovo upućuje mail glavnom
i odgovornom uredniku lista „Politika“ D. B., zahtevajući od
njega komentar i reagovanje.
Koalicija za pristup pravdi je takođe osudila rasistički
komentar urednika lista „Politika“ O. M. objavljen 13. marta 2012. godine u ovom glasilu i zahtevala da se autor teksta
i odgovorni urednik izvinu romskoj populaciji zbog govora
mržnje i tekst uklone sa sajta „Politike“ što ipak do sada nije
učinjeno. U svom saopštenju Koalicija za pristup pravdi naglašava da je „posebno skandalozna činjenica, da je „Politika“,
list u većinskom vlasništvu države Srbije, objavila komentar koji podstiče diskriminaciju i podgreva mržnju prema
Romima“12 i da je „izlišno komentarisati koliko je ovakvim
tekstom prekršen Kodeks novinara Srbije“13.
Regionalni centar za manjine je Savetu za štampu 02.
aprila 2012. godine podneo žalbu zbog teksta pod nazivom
„Samo su lopovi revnosni“, autora O. M., koji je 13. marta
2012. godine objavljen u dnevnom listu „Politika“ navodeći
da „ovakve tvrdnje istovremeno doprinose reprodukovanju
istih onih predubeđenja koja direktno podstiču na diskriminaciju pripadnika/ca ove grupe.“14 Regionalni centar za manjine u žalbi dalje navodi „da su spornim tekstom prekršene
odredbe Kodeksa novinara koje se odnose na to da novinar
mora da štiti prava i dostojanstvo ugroženih grupa i da učini
sve da izbegne bilo koju vrstu diskiminacije.“15
12
13
14
15
Saopštenje Koalicije za pristup pravdi, Rasizam u komentaru urednika „Politike“, Beograd, 19. mart 2012. godine.
Ibid.
Odluka o žalbi Regionalnog centra za manjine Komisije za žalbe Saveta za štampu 26. april 2012. godine, http://www.savetzastampu.rs/
cirilica/zhalbeni_postupci/poedinachna_zhalba/?appeal=39
Ibid.
51
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
Po ovoj žalbi odlučivala je desetočlana Komisija za žalbe Saveta za štampu koja „nije uspela da usaglasi odluku o
tome da li je list „Politika“, objavljivanjem teksta „Samo su
lopovi revnosni“ 13. marta 2012. godine, prekršio odredbe
Kodeksa novinara Srbije“16 jer „potrebne dvotrećinske većine
nije bilo ni za odluku da je Kodeks prekršen, ni za suprotnu
odluku“17.
Usled neopredeljene odluke Komisija za žalbe Saveta za
štampu, Regionalni centar za manjine a u okviru Koalicije
protiv diskriminacije, 18. maja 2012. godine na osnovu člana
11. i 12. Zakona o zabrani diskriminacije, podneo je pritužbu Poverenici za zaštitu ravnopravnosti protiv dnevnog lista
„Politika“ zbog pomenutog teksta. O ovoj pritužbi Poverenica
za zaštitu ravnopravnosti još uvek nije odlučila.
16
17
Ibid.
Ibid.
52
IZVEŠTAJ No. 11
Koalicija protiv diskriminacije
Datum: 28. mart 2012.
Mesto: Granični prelaz Končulj
Adresat: Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava
– Vranje, PO Končulj
Identifikacija žrtve: Hasan Abazi (1965), iz Prištine, predsednik Sindikata metalaca Kosova, uhapšen je po poternici
suda u Gnjilanu za teško krivično delo špijunaže iz 1999. godine koja je objavljena 2005. godine.
Opis događaja:
Pripadnici MUP-a su 28. marta 2012. godine, u 10.00
časova, na graničnom prelazu Končulj, uhapsili kosovskog
Albanaca Hasana Abazija, pozivajući se na poternicu iz 1999.
godine. Suprotno zakonu, držali su ga u policijskom pritvoru
do 30. marta 2012. godine bez rešenja i bez mogućnosti da se
vidi sa advokatom. Proveo je više od 50 sati u nezakonitom
pritvoru pre nego što je izveden pred sudsko veće Višeg suda
u Vranju, koje mu je izdalo rešenje o pritvoru na 30 dana.
Gospodin Abazi je jedan od 1.500 kosovskih Albanaca, protiv kojih su MUP Republike Srbije i VJ, pre i tokom NATO
bombardovanja, pokrenuli krivični postupak za izvršenje krivičnih dela udruživanja radi neprijateljske delatnosti, terorizma ili špijunaže, nakon hapšenja ili u odsustvu. Svi optuženi
za neprijateljsku delatnost oslobođeni su na osnovu republičkog i saveznog zakona o amnestiji, a krajem aprila 2002.
53
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
godine oslobođena su preostala 132 zatvorenika za krivično
delo terorizma i jedan zatvorenik za špijunažu. Tokom vremena se pokazalo da postoje i optužnice protiv još najmanje
50 kosovskih Albanaca koje su nelegitimni sudovi sa Kosova
podigli u njihovom odsustvu. Među njima je i gospodin Hasan Abazi, a da to nije znao.
Nakon provedenih dvadeset dva dana u pritvoru u
Okružnom sudu u Vranju Hasan Abazi je pušten nakon što
su članovi njegove porodice platili kauciju, kao garanciju da
će se gospodin Abazi uredno odazvati pozivu suda i prisustvovati daljem toku sudskog postupka.
Odmah po puštanju gospodin Abazi se vratio na Kosovo.
Nakon demokratskih promena u Srbiji, predstavnici
nove vlasti priznali su da su kosovski Albanci osuđivani u
montiranim i političkim procesima. Njima su sudili nelegalni
i nelegitimni, mesno i stvarno nenadležni, ad hoc formirani i
nepotpuni, specijalni i paralelni sudovi. Ogromna većina optuženih Albanaca uhapšena je bez postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo. Najmanje 500 albanskih zatvorenika provelo je u policijskom pritvoru od 6 do 18 meseci.
Suđenja su vođena na srpskom jeziku i nisu prevođena na
jezik optuženih, tako da su optuženi Albanci bili samo fizički
prisutni, a zbog nepoznavanja jezika nisu znali šta se dešava
u sudnici.
Ministarstvo pravde Republike Srbije nakon promene
vlasti u Srbiji, uspelo je da amnestijama i vanrednim pravnim
lekovima prekine nepravdu prema kosovskim Albancima u
zatvorima u Srbiji. Povratak na praksu kršenja ljudskih prava koja je vladala pre demokratskih promena bi predstavljao
ogroman korak unazad i ugrozio bi postignute rezultate u
uspostavljanju vladavine prava u Srbiji. Vladavina prava nije
samo uslov dalje evropske integracije Srbije, već i vrednost
koja mora biti bezrezervno poštovana.
54
IZVEŠTAJ No. 12
Koalicija protiv diskriminacije
Datum: 08.05.2012.
Mesto: Novi Sad
Oblast: Diskriminacija u postupcima pred organima javne vlasti
Adresat obaveze: Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava – Novi Sad, Bulevar oslobođenja 143.
Identifikacija žrtve:
S. B. (1975) je od svoje 22. godine, od 1996. godine, osoba sa invaliditetom (100% slepa osoba). Završio je Filološki
fakultet u Beogradu i stekao zvanje profesora srpskog jezika
i književnosti. Otac je sedmogodišnje ćerke i dvogodišnjeg
sina.
Izjava žrtve:
Dana 8. maja 2012. godine, između 11,30h i 12,30h, u
pratnji svoga oca došao sam u zgradu MUP Novi Sad u ulici Bulevar oslobođenja 143, na šalter za podizanje izrađenih
dokumenata, a sa namerom da preuzmem izrađeni pasoš za
svog sina. U subotu, 5. maja 2012. godine u prepodnevnim
satima, supruga i ja smo podneli zahtev za izradu pasoša i
oboje potpisali isti u skladu sa propisima i uputstvima službenice koja nas je obavestila da jedan od roditelja može da
preuzme pasoš kada bude završen, kojom prilikom smo dobili revers za preuzimanje pomenute putne isprave.
55
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
Kada sam u utorak, 8. maja 2012. godine došao u prostorije Policijske uprave Novi Sad i pružio revers službenici (to
sasvim sigurno nije bila ona koja nam je nekoliko dana ranije
izdala revers) obavestila me je da kao slepa osoba ne mogu da
preuzmem ispravu za svog sina odnosno da moram da imam
zakonskog zastupnika da bih to učinio. Pokušao sam da joj
objasnim da ja nemam zakonskog zastupnika i da sve administrativne poslove obavljam samostalno tj. sa pratiocem, da
sam zahtev za svoj pasoš podneo, potpisao i preuzeo bez zakonskog zastupnika itd., ali je njen jedini, i usuđujem se da
kažem, pomalo cinično izgovoren argument bio: „Ali vi, gospodine, ne vidite, vi ne vidite... i ne mogu da vam dam ispravu...“ Osećao sam se i neprijatno i posramljeno i nemoćno.
Pokušao sam takođe da joj objasnim da sam došao u
pratnji svog oca i da uz uvid u naše lične karte u to može vrlo
jednostavno da se uveri, ali, nažalost, nije vredelo. Uporno
je odbijala da mi uruči pasoš govoreći da supruga može da
dođe do kraja radnog vremena MUP-a, tj. do 21h i da u tom
slučaju ne mora da čeka red, već da se pozove na mene, svog
supružnika sa invaliditetom i da će joj isprava tom prilikom
biti odmah predata. Napustio sam zgradu bez saznanja o kojoj službenici se radi, tj. bez saznanja o njenom imenu i bez
bilo kakvog materijalnog dokaza, osim očevog prisustva, ali
sa čvrstom odlukom da pokušam da zaštitim svoja prava. Napominjem da je istoga dana, 8. maja negde oko 19.30h moja
supruga (sa sinom) došla u MUP i preuzela pasoš, a zatim
službenici opisala situaciju u kojoj sam se ja našao, pitajući je
da li je za preuzimanje pasoša njenom suprugu, tj. meni, bio
potreban zakonski zastupnik na šta je ona odgovorila odrečno: „Ne, nije potreban zakonski zastupnik.“
Službenica MUP-a koja S. B. nije predala ispravu svojim
postupkom onemogućila mu je vršenje njegovog roditeljskog
prava, da kao jedan od roditelja preuzme putnu ispravu svog
deteta i time izvršila diskriminaciju na osnovu njegovog invaliditeta.
56
IZVEŠTAJ No. 13
Nevladina organizacija PRAXIS
Izveštaj Praxisa o iseljenju neformalnog romskog
naselja u Bloku 72, na Novom Beogradu.
(novembar 2011 – mart 2012)
Opšte informacije
Stanovnici neformalnog naselja u Bloku 72, 3. novembra
2011. godine, obratili su se NVO Praxis nakon što su od inspekcijskih službi Gradske opštine Novi Beograd dobili informacije da će, na zahtev Građevinske direkcije Srbije, investitora stambeno-poslovnog kompleksa u ulici dr Ivana Ribara
biti iseljeni do kraja 2011. godine. Stanovnici naselja su 16.
novembra 2011. godine primili rešenja o rušenju kuća koje je
donela građevinska inspekcija opštine Novi Beograd. Rešenjima je naloženo rušenje stambenih objekata u roku od jednog
dana. Naknadno su prikupljene informacije od nadležnih državnih organa i predstavnika Gradske uprave Grada Beograda da ne postoji plan iseljenja stanovnika naselja Blok 72.
Na početku procesa iseljenja u naselju su stanovale 33
porodice (159 lica) od kojih je 17 porodica sa prebivalištem u
Beogradu, jedna porodica je sa juga Srbije (iz Leskovca) dok
su ostale porodice interno raseljene sa Kosova. Sprovodeći
istraživanje u naselju o pristupu osnovnim ljudskim pravima
Praxis je utvrdio da je 19% stanovnika „pravno nevidljivo“,
da 87% stanovnika naselja ne ostvaruje prava iz socijalne zaštite, a da 29% stanovnika ne ostvaruje prava iz zdravstvene
57
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
zaštite. Pored toga, u naselju je stanovalo 10 trudnica i oko 80
dece od kojih jedna trećina ide u školu.
Nakon obraćanja Praxisa Zaštitniku građana i Upravi za
ljudska i manjinska prava 18. novembra 2011. godine održan
je prvi sastanak buduće radne grupe čiji zadatak je pronalaženje adekvatnog alternativnog smeštaja za porodice iz naselja.
Radna grupa formirana je na predlog Zaštitnika građana, a
nakon pokretanja postupka kontrole zakonitosti i pravilnosti
rada organa uprave koji su nadležni za sprovođenje iseljenja.
Zaštitnik građana je u decembru 2011. godine preporukom
utvrdio da je: „Država [je] preko svojih organa, a na osnovu
zaključka Vlade RS, protivno strateškim dokumentima, nacionalnim i međunarodnim standardima, radi izgradnje stambeno poslovnog objekta, počela sa prinudnim raseljavanjem romskih porodica u ulici dr Ivana Ribara u Bloku 72 na Novom
Beogradu.“18
Na sastanku održanom 19. decembra 2011. godine u
Ministarstvu životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja dogovoreno je da se iseljenje ipak odloži zbog loših vremenskih uslova i da se ono sprovede u martu 2012. godine. U
ovom dodatnom roku ostavljeno je da radna grupa koju je formirala Uprava za ljudska i manjinska prava povodom iseljenja
naselja u Bloku 72 pronađe adekvatnije rešenje za alternativni
smeštaj stanovnicima neformalnog naselja u Bloku 72.
Konsultacije sa stanovnicima
neformalnog naselja Blok 72
Na prvom sastanku radne grupe od strane samih stanovnika naselja, civilnog sektora i Nacionalnog saveta romske
nacionalne manjine zahtevano je da se organizuju konsulta18
Preporuka je dostupna online, na adresi: http://www.ombudsman.rs/
index.php/lang-sr/2012-02-07-14-03-33/1602--72–
58
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
cije sa stanovnicima naselja. Prvi konsultativni sastanci održani su 24. i 25. novembra 2011. godine. Konsultacije su se
svele na nametanje rešenja i neprihvatanje ijednog od predloga koje su imali stanovnici neformalnog naselja u Bloku 72,
konsultacije nisu predstavljale istinski dijalog stanovnika naselja sa nadležnim državnim i republičkim organima. Predlozi stanovnika i predstavnika civilnog sektora bili su ili da se
pristupi programima trajne integracije interno raseljenih lica
ili da se stanovnicima naselja pomogne da sami u okolini Beograda izgrade nove kuće na lokaciji koja bi im bila ustupljena na korišćenje. Nema dokaza da je o ijednom od predloga
bilo koji organ odlučivao – ne postoje pisani tragovi o tome,
a sve odluke su saopštavane usmenim putem, na konsultacijama sa stanovnicima naselja ili na sastancima radne grupe.
Od početka procesa iseljenja svi stanovnici neformalnog
naselja predlagali su da ostanu u Beogradu ali su organi koji
sprovode iseljenje zanemarili ovaj predlog i nastavili sa insistiranjem da se interno raseljeni stanovnici naselja rasele u
mestima u unutrašnjosti Srbije – Rači Kragujevačkoj, Gadžinom hanu i Gamzigradskoj banji. Za porodice koje imaju
prijavu prebivališta u Beogradu predviđen je smeštaj u beogradskim kontejnerskim naseljima koja su nastala posle raseljavanja neformalnog naselja Gazela.
Posete kolektivnom centru Rača Kragujevačka
i kontejnerskim naseljima Makiš,
Barajevo i Rakovica
Tokom konsultacija predstavnici civilnog sektora i sami
stanovnici neformalnog naselja Blok 72 su predložili da se
organizuju posete kolektivnom centru Rača Kragujevačka
koji je planiran za smeštaj interno raseljenih sa Kosova i kontejnerskim naseljima koja su planirana za smeštaj dela beogradskih porodica. Predlaganje ovih poseta je imalo za cilj da
59
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
se stanovnici naselja koje se raseljava upoznaju sa uslovima
života u ponuđenom smeštaju i da se ostvari početni kontakt
sa budućim susedima.
Gradska uprava Grada Beograda odbila je da organizuje posetu kontejnerskim naseljima navodeći da „stanovnici naselja u Bloku 72 mogu sami da odu do tamo i da linije
gradskog prevoza voze do kontejnerskih naselja“. Nakon ovih
informacija, Uprava za ljudska i manjinska prava organizovala je posete kontejnerskim naseljima i kolektivnom centru
Rača Kragujevačka. Prilikom poseta i kontejnerskim naseljima i kolektivnom centru došlo je do incidenata kada je grupa tadašnjih stanovnika pretila i protestvovala zbog dolaska
stanovnika naselja iz Bloka 72.19 Nakon ovih incidenata niko
od nadležnih nije proverio ko su lica koja su pretila niti su
preduzete aktivnosti kako bi se smanjile tenzije između tadašnjih stanovnika naselja i stanovnika naselja u Bloku 72
koji su planirani za smeštaj u ovim naseljima.
Upravni postupak u vezi sa rušenjem
objekata stanovnika naselja
Na rešenja o rušenju koja su primljena 16. novembra
2011. godine stanovnici naselja su izjavili žalbe 22. novembra
2011. godine. Stanovnici naselja su se u žalbama pozivali na
direktnu primenu međunarodnih standarda, u skladu sa čl.
18. Ustava Republike Srbije i povrede međunarodnih standarda koji se odnose na obavezu državnih organa da svim licima
koja se iseljavaju obezbede adekvatan alternativni smeštaj i
poštuju standarde predviđene Međunarodnim paktom o eko19
Izveštaji Ministarstva za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i
lokalnu samoupravu, Uprave za ljudska i manjinska prava o posetama
kontejnerskim naseljima u Rakovici, Barajevu i Makišu od 13.12.2011.
godine i o poseti Centru za kolektivni smeštaj izbeglih, raseljenih i
prognanih lica u Rači Kragujevačkoj od 15.12.2011. godine.
60
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
nomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Pored toga, kao
jedan od razloga za poništaj rešenja navedeno je i načelo zaštite prava građana i zaštite javnog interesa iz čl. 6. Zakona o
opštem upravnom postupku. Zakonski rok za odlučivanje po
žalbama je dva meseca, a drugostepeni organ – Sekretarijat
za imovinsko pravne poslove i građevinsku inspekciju grada
Beograda počeo je sa dostavljanjem rešenja 24. januara 2012.
godine preko prvostepenog organa – Odeljenja za inspekcijske poslove Uprave Gradske opštine Novi Beograd. Uprava
Gradske opštine Novi Beograd zadržala je u svom posedu
rešenja sve do reakcije Praxisa 29. februara 2012. godine,20
posle koje je dobijeno obaveštenje iz Gradske uprave Grada
Beograda da će rešenja biti dostavljena stanovnicima naselja
1. marta 2012. godine.21 Imajući u vidu da su svi organi koji
su uključeni u proces iseljenja bili upoznati sa činjenicom da
će iseljenje biti sprovedeno najkasnije početkom marta 2012.
godine i da je zakonski rok za dostavljanje drugostepenih
rešenja, prema članu 238. Zakona o opštem upravnom postupku 8 dana, nezakonitim zadržavanjem rešenja u posedu
Gradske opštine Novi Beograd došlo i do povrede prava na
pravni lek jer su stanovnici naselja faktički onemogućeni da
nastave da štite svoja prava pred Upravnim sudom Srbije.
Alternativni smeštaj
Smeštaj za stanovnike naselja koji su uspeli da dobiju
alternativni smeštaj je apsolutno neadekvatan za stanovanje
– porodice od po pet članova su smeštene u jedan metalni
20
21
Dopis Praxisa članovima Posebne radne grupe za usklađivanje rada i
aktivnosti državnih organa i organa Grada Beograda u postupku raseljavanja romskih porodica iz neformalnog naselja kod Bloka 72 na
Novom Beogradu od 29. februara 2012. godine
E-mail primljen iz Gradske uprave grada Beograda 1. marta 2012.
godine.
61
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
kontejner površine otprilike 14 kvadratnih metara. Naselja
u koja su smešteni stanovnici su potpuno izolovana i smeštena na periferiji Beograda – u Makišu, Kijevu, Obrenovcu
i Mladenovcu. Na sam dan iseljenja, 7. marta 2012. godine
porodice koje su smeštene u kontejnersko naselje u Makišu
zatekle su kontejnere koji su zaprljani, od kojih su tri bila
zaprljana fekalijama a tri nisu bila priključena na električnu
mrežu ili su imala neispravne električne instalacije. Porodice
su same očistile kontejnere a električne instalacije su u toku
dana popravljene. Obećanja koje je na konsultacijama sa stanovnicima naselja dala Gradska uprava Grada Beograda da
će sva lica koja se smeste u kontejnerska naselja odmah biti
uključena u programe socijalne zaštite i da će ostvarivati prava na obroke u Narodnoj kuhinji za veliku većinu porodica
nisu ispunjena – samo porodice koje su pre iseljenja iz neformalnog naselja Blok 72 ostvarivale prava na obroke u Narodnoj kuhinji primaju iste i u kontejnerskim naseljima u koja su
smeštene. Porodice koje su smeštene u kontejnerska naselja
neposredno po iseljenju nisu znale gde mogu da nastave da
se bave svojim poslovima pa im je socijalna podrška preko
potrebna.
Smeštaj u neformalni kolektivni
centar porodice M.
Petočlana porodica M, krajem decembra 2011. godine
posle rođenja deteta i „saveta“ koji su dobili od pojedinih
predstavnka Komesarijata za izbeglice odlučila je da se vrati
na Kosovo. Zajedno sa suprugom koja je pravno nevidljiva i
troje dece, takođe pravno nevidljivih od kojih je jedno rođeno 13 dana pre preseljenja zamolili su Komesarijat za izbeglice da budu smešteni na Kosovu. Kako je pre polaska porodica porušila kuću i prodala materijal od kog je kuća izgrađena,
krenuli su na Kosovo kada su zaposleni u Komesarijatu za
62
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
izbeglice shvatili da ova porodica nema dokumenta i da neće
moći da uđe na teritoriju Kosova. Zbog toga su vraćeni u naselje odakle su se sami uputili ka Kosovu na koje su usled
nedostatka dokumenata prešli alternativnim prelazom, peške,
preko šume. Porodica je prvih nekoliko dana bila smeštena
kod rodbine da bi nakon toga dobila smeštaj u metalnom
kontejneru u neformalnom kolektivnom centru u Plemetini.
Ovoj porodici je posle više od mesec dana isplaćen novac na
ruke koji je trebalo da uplati Kosovskoj energetskoj korporaciji kako bi se kontejner priključio na električnu mrežu.
Pošto ova porodica ne ostvaruje prava iz socijalne zaštite, a
ne mogu ni da se zaposle na Kosovu, novac su potrošili na
kupovinu hrane, pelena i ostalih potrepština. Dobili su u nekoliko navrata pomoć u hrani i opremi za bebu, kao i šporet
za grejanje. Prema rečima porodice M, da su znali kakvi su
uslovi u kontejneru ne bi nikada prihvatili da se vrate na Kosovo. Osim paketa pomoći u hrani, opremi za bebu i kasnije
šporetu i drvima ova porodica nije dobila druge vrste pomoći.22 O problemu porodice M. obavešteni su nadležni organi
koji su učestvovali u raseljavanju naselja ali nema naznaka da
će porodica biti smeštena u formalnom kolektivnom centru
niti da će se u skorije vreme rešiti njihovi problemi. Pored
porodice M, na isti način još dve osobe su napustile naselje
– Dž. R. i A. S. koje su htele da se smeste u kolektivni centar
Rača Kragujevačka pa su nakon posete kolektivnom centru
i uvida u uslove stanovanja u njemu ipak odustale od ovog
smeštaja.
Pored toga, uprkos obećanjima da će sve porodice koje
se eventualno vrate na Kosovo biti uključene u različite programe za ekonomsko osnaživanje i pomoć u integrisanju u
povratničku sredinu, iz Komesarijata za izbeglice i partner22
Telefonski razgovori vođeni sa porodicom M. tokom decembra, januara, februara i marta 2012.
63
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
skih organizacija one nisu dobile jasne informacije o kriterijumima i načinu uključivanja u ove programe.
Neadekvatan odgovor na položaj
najugroženijih kategorija stanovnika
neformalnog naselja u Bloku 72
Preostali stanovnici neformalnog naselja u Bloku 72. iseljeni su 27. marta 2012. godine. Među jedanaest stanovnika
naselja koji su iseljeni ima petoro dece, od kojih jedno staro manje od mesec dana, jedna trudnica u devetom mesecu
trudnoće i jedna starija žena. Pored toga, već su iseljene dve
porodice koje su smatrane povratnicima na Kosovo kojima je
trajno rešen problem stambenog zbrinjavanja. Jedna od ovih
porodica je porodica pravno nevidljivih lica koja ne smeju
da se vrate na Kosovo zbog bezbednosnih problema, o čemu
je sačinjena i službena beleška u Upravi za ljudska i manjinska prava Ministarstva za ljudska i manjiska prava, državnu
upravu i lokalnu samoupravu. Druga porodica koja je već
prinudno iseljena ima obnovljenu imovinu u Prištini i prema
podacima koje su dali tokom procesa konsultacija, a koje su
potvrđene proverama koje je na Kosovu vršio Komesarijat za
izbeglice trenutno ima dug za utrošenu eleкtričnu energiju
koju su u njihovoj obnovljenoj kući napravila lica koja su im
do skoro uzurpirala imovinu.
Svim ovim porodicama, osim jedne, ponuđen je privremeni smeštaj u kolektivnim centrima van Beograda u trajanju
od dve do tri nedelje. Nakon privremenog smeštaja, stanovnici bi trebalo da se presele na Kosovo, bez obzira na činjenicu da ne mogu ili ne smeju da se vrate u svoju imovinu na
Kosovu. Sve ove porodice, u odsustvu adekvatnog alternativnog smeštaja primorane su da se presele u druga neformalna naselja i da tamo, žive u strahu dok ponovo ne budu na
udaru prinudnog iseljenja. Ovim porodicama nije ponuđena
64
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
ni kompenzacija za uništenu imovinu. Uprkos informacijama koje su dobijene na prvom sastanku, kada su predstavnici
Komesarijata za izbeglice napomenuli da postoji mogućnost
da se jedna do dve porodice smeste u kolektivne centre u Beogradu ukoliko imaju zdravstvene potrebe za tim, na poslednjem sastanku odbijeno je da porodice sa majkom u devetom
mesecu trudnoće i detetom mlađim od mesec dana ostanu u
Beogradu.23
23
Videti izveštaj sa sastanka održanog 18. novembra 2011. godine u
Upravi za ljudska i manjinska prava.
65
IZVEŠTAJ No. 14
NVO ASTRA
(Akcija protiv trgovine ljudima)
M. S. je osoba sa invaliditetom. Rođen je 1983. godine.
Živi sa majkom. M. S. je doživeo nesreću kada je bio 6. razred: čuvao je krave koje su odšetale pa se on popeo na banderu da vidi gde su. Struja mu je spalila obe ruke, od jedne ruke
ima samo 20cm. M. S. je završio 6 razreda osnovne škole
(nesreća se desila kada je imao 13 godina) i posle nije dalje
išao. Svoja lična dokumenta je vadio kao N. D. lice i pritom
mu nisu tražili nikakav otisak. Osoba M. S. ima potrebu da
otvori tekući račun, ali u bankama ne nailazi na razumevanje
prilikom njegovog otvaranja.
Tok događaja:
26. oktobar 2011.
Razgovor sa NVO „IZ KRUGA“ oko otvaranja tekućeg
računa M. S,. Konsultantkinja je rekla da će se raspitati preko
direktorke o mogućnostima koje imaju osobe sa invaliditetom kada žele da otvore račun u banci. Direktorka (osoba sa
invaliditetom) ima otvoren račun u Pireus banci.
09. decembra 2011.
Kontakt sa organizacijom „IZ KRUGA“ u vezi provere
informacija za faksimil. U zakonu nigde ne piše da faksimil
ne može da se koristi, ali u pojedinim bankama nije moguće
njihovo korišćenje, tj. da osoba isti koristi umesto potpisa (to
66
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
je moguće u Prokredit i Pireus banci, M. S. kaže da može i u
Societe General banci. Konsultantkinja iz NVO „IZ KRUGA“
je napomenula da se faksimil može uraditi samo ako postoji
njegov tj. M. S. potpis i da u firmama gde se rade pečati i faksimili oni skeniraju taj potpis.
09. decembra 2011.
Societe Generale banka je jedna od banaka gde se M. S.
raspitivao, a naknadno ga je pozvao čovek iz banke i rekao
mu da oni imaju dosta klijenata u sličnoj poziciji i da pitanje
potpisa može da se reši tako što će napraviti faksimil koji će
biti važeći samo u njegovom prisustvu s tim da mora da ima
i svoju ličnu kartu kod sebe.
13. decembra 2011.
M. S. ide na zakazan sastanak u Banku Societe Generale
u ul. Vojvode Stepe 34. Imao je zakazan sastanak sa gospodinom N. R. u 12:30 časova. Pošto su došli ranije zamolili su
ih da malo sačekamo. Na kraju ih je primio šef ekspoziture
N. R. i on je sve vreme razgovarao sa njima u vezi sa faksimilom. N. R. im je odmah rekao da ima nade da se ostvari M. S. želja u vezi sa otvaranjem dinarskog računa ali mu
fali definitivna potvrda od pravnika iz banke oko zakonskog
okvira. Malo im je smetalo njegovo ophođenje prema M. S.
kao i pitanja koja mu je postavljao u vezi sa načinom života
(npr. zašto ne nosi proteze, ne koristi kompjuter, kako provodi dane). Iako je ceo razgovor imao smisao podrške M. S.
da napravi neke važne korake za budućnost to nije bila tema
zbog koje su otišli tamo. M. S. je sve vreme bio staložen i nije
dozvolio da ga bilo šta omete u nameri da ostvari svoja prava.
Ostalo je na kraju da mu se gospodin N. R. javi sa povratnom
informacijom u vezi sa zakonskim okvirom.
67
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
15. decembra 2011.
Zove N. R. iz Societe Generale banke i kaže da ne može
M. S. da otvori račun na način na koji on želi. Kaže da mora
da da ovlašćenje u sudu drugoj osobi. Kaže da je neki mlad
pravnik u pravnoj službi i da neće da izađe u susret. U zakonu nigde ne piše da može, ali nigde ne piše ni da ne može.
Mogli bismo da napišemo mejl banci (da nađemo na sajtu)
i da kako on kaže „malo nakitimo“ ljudska prava, invaliditet.
22. februara 2012.
Upućujemo mail banci Societe Generale.
„Postovani, obraćamo Vam se u ime M. S. koji je klijent
NVO ASTRA (Akcija protiv trgovine ljudima), a povodom
otvaranja tekućeg računa na njegovo ime u Vašoj banci. S obzirom da je M. S. osoba sa invaliditetom i da nema gornje
ekstremitete, nema mogućnost da uobičajenim putem otvori
račun na svoje ime jer nije u mogućnosti da se potpiše. Ranije Vam se obraćao u nadi da će uspeti da ostvari svoje pravo na faksimil, ali kasnije je dobijena informacija da pravna
služba u banci nije našla u Zakonu odredbu kojom se eksplicitno omogućava korišćenje faksimila u ovakvim slučajevima. Ističemo činjenicu da neostvarivanje njegovih prava na
faksimil predstavlja vid diskriminacije koji je zabranjen Ustavom Republike Srbije. Kršenje odredaba koje propisuje ovaj
pravni akt predstavlja kršenje njegovih ličnih prava. Takođe
se pozivamo na Konvenciju UN o pravima osoba sa invaliditetom (Srbija je potpisnica ove Konvencije) koja propisuje
zaštitu privatnosti ovakvih osoba.
Molimo Vas da još jednom razmotrite molbu koju Vam
upućujemo u ime M. S. za ostvarivanje prava na dinarski račun bez uključivanja drugih lica u cilju ostvarivanja ličnih
prava.“
68
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
06. marta 2012.
Dobijamo odgovor u vidu mail-a na molbu od 22. februara 2012. godine.
„Poštovana gospođo G., dana 22. februara 2012. godine
primili smo Vaš dopis kojim ste nam se obratili u ime M. S.
koji je klijent NVO ASTRA, sa molbom da gospodinu M. S.
omogućimo ostvarivanje prava na dinarski račun bez uključivanja drugih lica u cilju ostvarivanja ličnih prava. U dopisu
ste naveli da je gospodin, osoba sa invaliditetom i da nema
gornje ekstremitete zbog čega nije u mogućnosti da uobičajenim putem otvori račun na svoje ime jer nije u mogućnosti
da se potpiše. Dalje ste naveli da nam se gospodin S. ranije
obraćao u nadi da će uspeti da ostvari svoje pravo na faksimil, ali kasnije je dobijena informacija da pravna služba
u banci nije našla u Zakonu odredbu kojom se eksplicitno
omogućava korišćenje faksimila u ovakvim situacijama, zbog
čega smatrate da su na ovaj način prekršena njegova lična
prava utvrđena Ustavom Republike Srbije i Konvencijom UN
o pravima osoba sa invaliditetom.
U vezi Vašeg dopisa obaveštavamo Vas da podaci koji
su poznati banci, a odnose se na lične podatke, kao i druge
podatke do kojih banka dođe u poslovanju s klijentima, na
osnovu odredaba čl. 46.-49. Zakona o bankama (Sl. glasnik
broj 107/2005 i 91/2010) predstavljaju bankarsku tajnu, te
shodno tome postoji obaveza banke da tražene podatke čuva
i da ih ne saopštava trećim licima koji nisu klijenti banke.
Napominjemo da je klijent banke, u smislu čl 41. Zakona o
bankama, bilo koje lice koje koristi ili je koristilo usluge banke ili lice koje se obratilo banci radi korišćenja usluga i koje je
banka kao takvo identifikovala.
Obzirom da ste nam se navedenim dopisom obratili u
ime gospodina ali bez dostavljenog dokaza da ste ovlašćeni
da se starate o njegovim pravima i interesima, kao i o zaštiti
69
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
njegove ličnosti, te kako postoji obaveza banke da podatke
do kojih dođe u poslovanju s klijentima čuva i da ih ne saopštava trećim licima koji nisu klijenti banke, sa žaljenjem Vas
obaveštavamo da povodom konkretne stvari nismo u mogućnosti da nastavimo dalju komunikaciju sa Vama obzirom da
se shodno citiranim zakonskim odredbama smatrate trećim
licem pa bi svaka dalja komunikacija sa Vama po tom pitanju
a bez saglasnosti gospodina značila kršenje Zakona o bankama od strane naše banke.
Sigurni smo da ćete imati razumevanja za ovakav stav
Banke, imajući u vidu da su postavljena zakonska ograničenja u pogledu komunikacije banaka sa trećim licima u potpunosti u skladu i sa Vašim stavom da svako lice uključujući i
gospodina M. S. ima pravo da ostvaruje svoja lična prava bez
uključivanja drugih lica u cilju ostvarivanja tih prava.“
Posle nemogućnosti da sa Societe Generale bankom dođemo do adekvatnog rešenja u neformalnom razgovoru sa
službenikom iz EURO banke dobili smo informaciju da postoji mogućnost dobijanja faksimila uz rešenje Suda za izdradu faksimila. U svrhu dobijanja ovakvog rešenja kontaktirali
smo Sud za vanparnični postupak koji nikad do sad u svojoj
praksi nije imao ovakav slučaj.
70
IZVEŠTAJ No. 15
Studenti na predmetu
„Antidiskriminaciono pravo“ sa Pravnog
fakulteta Univerziteta Union u Beogradu
Srbija, Beograd, diskriminacija u oblasti rada, datum testiranja 12. mart 2012, A. B. i D. P., datum izveštaja 12. mart 2012.
Datum: 12. mart 2012.
Mesto: Beograd
Oblast testiranja: Diskriminacija u oblasti rada
Adresat obaveze: STUR Pizzeria Caribic Pizza Cut
Testiranje obavili: A. B., D. P.;
Kako bi ustanovili da li navedeni pravni subjekt vrši
diskriminaciju prilikom zapošljavanja, lica koja su obavila
testiranje, shodno članu 46. stav 3. svesno su se izložila diskriminatorskom postupanju u nameri da neposredno provere primenu pravila o zabrani diskriminacije u konkretnom
slučaju.
Povod za ovo istraživanje bio je oglas istaknut na jednom od objekata STUR Pizzeria Caribic Pizza Cut sa sledećom sadržinom:
„Želite da postanete deo Caribic tima...
Potrebne devojke za rad na šalteru“
Pizzeria Caribic Pizza Cut je samostalna trgovinska ugostiteljska radnja sa sedištem u Novom Sadu, gde ima tri pro71
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
dajna objekta. Ovo preduzeće ima i tri prodajna objekta u
Beogradu, koja su bila obuhvaćena testiranjem.
Pošto je pomenuti oglas suprotan članu 16. Zakona o
zabrani diskriminacije želeli smo da utvrdimo da li je reč o
izolovanom slučaju ili je u pitanju politika firme, kojom se
lica muškog pola stavljaju u neravnopravan položaj, uslovom
koji je ovo pravno lice odredilo kao neophodan za zasnivanje
radnog odnosa. Pol kao lično svojstvo ne može se istaći kao
stvarni i odlučujući uslov za obavljanje posla prodavca, odnosno, kako je navedeno u oglasu – rad na šalteru.
Prodajno mesto u ulici Goce Delčeva 31.
P. D. Na pitanje da li primaju nove radnike i da li mogu
da radim kao prodavac, devojka koja radi u objektu me je
zamolila da sačekam da pozove drugu devojku koja može da
mi da informacije. Druga devojka mi je rekla da me ne mogu
primiti na posao zato što na to radno mesto isključivo primaju devojke. Na pitanje, zbog čega samo devojke primaju
na mesto prodavca, ona se okrenula ka svojim koleginicama
i rekla: „...pa zar ne vidiš da samo devojke rade ovde.“ Na
pitanje da li je to politika firme, ona mi je odgovorila da jeste.
Prodajno mesto u ulici Braće Jugovića 64
B. A. – U ponedeljak 12. marta 2012. godine u 12:30 časova u ulici Braće Jugovića došla sam na razgovor za posao u
piceriju Caribic Pizza. Od nekoliko devojaka koje su tu radile
obratila sam se jednoj od njih sa pitanjem da li su im potrebni radnici. Pitala me je: „Da li želiš da radiš za šalterom ili da
praviš picu?“ Odgovorila sam da mi je sve jedno, pošto mi je
potreban posao. Otišla je da se raspita kada mogu da dođem
na razgovor za posao. Posle par minuta se vratila i rekla da
dođem u 09.00 časova ujutru sledećeg dana. Pitala sam: „Da
li mogu da dođem sa bratom?“ Odgovorila je: „Ne, samo ti
72
Izveštaji o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje
dođi.“ Pitala sam zašto ne može i moj brat da dođe, na šta mi
je ona odgovorila da je takva politika firme i da ne primaju
muškarce, samo devojke.
Prodajno mesto u ulici Deligradska 1.
P. D. – U izlogu prodajnog mesta istaknut je gore navedeni oglas, pa je odluka bila da razgovor o mogućem zaposlenju obavimo telefonom. Gospodin sa kojim sam razgovarao,
rekao mi je da na njihovim prodajnim mestima rade samo
devojke i ponudio mi je posao u proizvodnji (verovatno testa) u objektu koji se nalazi u naselju Altina. Odgovorio sam
mu da bi mi bio problem da tu dolazim na posao zato što je
naselje Altina prilično udaljeno.
Na istom prodajnom mestu, A. B. i D. P., 04. maja 2012.
godine obavili su još jedan razgovor sa devojkom koja je zadužena za razgovor sa kandidatima, koja im je rekla da su im
radnice potrebne na svim prodajnim mestima i da neće biti
problema da A. B. dobije posao. Potrebno je da donese radnu
knjižicu i da obavi zdravstveni (sanitarni) pregled. Primili bi
je na probni rad u trajanju od sedam dana, nakon čega bi joj
ponudili ugovor o stalnom zaposlenju. Isto tako, rekla je da
D. P. ne bi mogao da dobije posao zato što firma ne zapošljava muškarce. Jedini razlog koji je navela za ovakav stav je loše
iskustvo koje su imali sa osobama muškog pola.
Ovo testiranje ukazuje na postojanje diskriminacije u
oblasti rada, gde se muškarcima onemogućava bavljenje delatnošću za koju od presudnog značaja nije pol zaposlenog, te
poslodavac ne može pravdati svoj zahtev da zapošljava samo
osobe ženskog pola.
73
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
Download

Izvestaj o incidentima vezanim za diskriminatorno postupanje