Goran Maleš
Majka
Beograd
Juni 2013
Posvećeno mojoj majci i hiljadama drugih
koje liče na nju
Goran Maleš : MAJKA
Kada počinje kriza? Kada čovek shvati da pada u duboku jamu tuge,
boli i neizvesnosti? I šta se sve čini kako bi se odatle izašlo? Odgovore na
ta pitanja pronalazi svako od nas na svoj način. Kao što je svako „kovač
svoje sreće“ tako i svako od nas „nosi svoj krst“. Dozvolite mi da svoj teret
načas skinem sa svojih leđa, a ako ste u stanju – ponesite ga zajedno sa
mnom... Barem jednu deonicu puta koji se zove život.
Probudio me je telefon. Rano ujutro, oko sedam, suviše rano da bih bio
sklon razmišljanju. Podigao sam slušalicu i začuo muški glas kako me pita
za ime. Bio je to mobilni telefon jer se u pozadini čuo šum ulice. Buka
automobilskih motora, bat koraka po betonu i povremeno jaukanje.
-
Da, to sam ja. Ko me traži?
Majka ti je pala ovde na stanici i ne može da se podigne.
Kojoj stanici?
Pa, autobuskoj.
Objasnio mi je da je u pitanju početna stanica lokalne autobuske linije.
Strana 1
Goran Maleš : MAJKA
Rekao sam da ću odmah doći. Na brzinu sam obukao džemper i pantalone i
izašao napolje.
Kada sam stigao, moja majka ležala je na desnom boku, na trotoaru i
malo ukoso ispred plavog autobusa. Drhtala je od hladnog betona na kome
je ležala, a ispred nje, stajao je neki muškarac sa mobilnim telefonom u ruci
i torbicom okačenom o rame. Reče mi da je pala i da je pokušao da je
podigne, no pošto je jaukala, odustao je od toga.
- Zvao sam hitnu pomoć i saobraćajnu policiju i dok oni ne dođu
nećemo je pomerati.
- Ko je pao!? Ja pala!?
Planula je majka mešajući suze i gnev u karakterističan koktel. Oduvek
je bol više proživljavala na emotivnom nivou. Više ju je bolelo vređanje i
poniženje od fizičke boli koju bi joj neko naneo. Odmah mi je objasnila da
ju je autobus udario i da je potom pala. Naravno, muškarac koji beše vozač
tog autobusa nije prihvatao njenu verziju tog događaja.Debeo i zdepast, nije
izgledao kao pogodan kandidat za građevinskog radnika što bi mu bila
jedina perspektiva ako bi izgubio posao vozača. Sudeći po naglasku,
verovatno izbeglica, a po rečniku- priprost čovek sa sela.
- Gde te boli? -upitah majku.
Pokazala mi je rukom na levi bok i promrmljala nešto. Pored nas
prolazili su ljudi zabavljeni svojim poslom, ali i sa velikom dozom
radoznalosti. Kad je vozač otišao k svojim kolegama, nekih desetak metara
dalje, prolaznici su prolazili ponekad zastajkujući, a neki od njih, malo
hrabriji, postavljali bi glupa i jednolična pitanja.
- Ko je to uradio? Šta se desilo? Jeste li zvali hitnu pomoć?
Samo pitanja i pitanja. Niko se ne nudi da pomogne, nikoga se to ne
tiče. A svako od njih hoće da njemu i samo njemu odgovorim kao da mi je
prvi put. Polupoznata lica ljudi, lica ljudi iz okoline pored kojih povremeno
prođeš ali se ne osvrćeš. Niti se ona osvrću za tobom... Sve do danas. Kada
kloneš i padneš, najednom postaneš zanimljiv. Kao da očekuju nešto –
samrtni hropac, iznenadno izlečenje, skrivenu kameru.
- Sine, stavi ruke da oslonim glavu.
Poslušao sam je i gledao kako drhti od hladnog betona. Govorila mi je
nešto o samom događaju što nisam razumeo tražeći pogledom uniformisana
Strana 2
Goran Maleš : MAJKA
lica u službenom automobilu bele ili plave boje. Nisu dolazila. Ljudi su i
dalje prolazili ali su sve ređe postavljali glupa pitanja. Kao da smo prestali
biti zanimljivi. Kao da su se navikli na sliku mladića koji klečeći u svojim
rukama drži sedokosu glavu starije žene koja leži na sivom pločniku. Nešto
kao tapiserija ili goblen na zidu na koji se ljudi naviknu te i ne primećuju.
Izgleda da nijedno čudo ne može trajati duže od par minuta.
Petnaestak minuta čekali smo na dolazak policajaca i bolničara.
Laknulo mi je kad su došli. Sada će joj pomoći. Biće to samo lakša
povreda, samo se ugruvala, ništa strašno, hrabrio sam samog sebe.
- ... i ja sam onda pala i to vam je to. A on još laže kako me nije udario!
– čuh majčin glas kako objašnjava saobraćajcima. – Pa, suočićemo se
nas dvoje, oči u oči. Na sudu!
Bila je ljuta što me je još više ohrabrilo.
- A vi ste svedok?- obratio mi se jedan od dvojice saobraćajaca.
- Da... Ne, ja sam sin.
- Potrebna su nam njena dokumenta, lična karta.
- Nema ih pri sebi. Ali mi živimo u blizini. Hoćete li da ih donesem?
- Da. To bi bilo dobro.
Nakon što sam saznao naziv bolnice u koju je vode i pošto su se vrata
kombija hitne pomoći zatvorila a plava rotaciona svetla upalila, otrčao sam
do našeg stana i uzeo njena dokumenta. Istom brzinom vratio sam se na
mesto nesreće gde su saobraćajci ispitivali vozača i radili mu alko-test.
Onda sam ja došao na red i ispričao ono što sam znao. U tom trenutku
gledao sam na tu dvojicu saobraćajaca i mojih vršnjaka kao prijatelje,
saveznike. Osećao sam strah od nečeg nepoznatog, zabrinutost koja me je
glodala do kosti. i na neki čudan način činilo mi se da će oni ukloniti te
neprijatne osećaje. Baš kao i doktori u bolnici oni su bili tu da daju
odgovore na sva pitanja, rešenja za sve probleme. Ma, želeo sam da
verujem svakome ko je nosio uniformu. Zato sam ih i zamolio da se sa
njima odvezem do bolnice. Prihvatili su i nedugo zatim moji spasioci
prestali su da budu onako svemogući kako su izgledali u prvi mah.
- Pa, jesi li pitao u onoj radnji jesu li videli nesreću?-prvi, nešto viši,
upitao je drugoga sedajući za volan.
- Jesam. Nema svedoka.
Strana 3
Goran Maleš : MAJKA
- Kako nema svedoka kad je gomila ljudi uvek u blizini? Jedni ulaze,
drugi izlaze. Nemoguće je da niko ništa nije video.
- Nema svedoka. Niko ništa nije video- završio je razgovor drugi
saobraćajac.
Usledilo je nekoliko minuta neprijatne tišine i vožnje u policijskom
vozilu. Otužan miris ugrejanih sedišta i ustajalog vazduha činio je stvari
gotovo nepodnošljivim. Ja sam samo tupo blenuo kroz prozor blokiran i
nepomičan, obuzet samo jednom mišlju. Šta će biti sa majkom?
- Na sudu će biti njegova (vozačeva) reč protiv njene – prekide me
ravnodušan glas saobraćajca koji je vozio.
- Sačekaj malo da kupim cigarete.
Suvozač je izašao i zalupio vrata odlazeći ka obližnjoj radnji
ostavljujući nas obojicu sa svojim mislima. Gledao sam kako odlazi i
zamiče iza zida da bi se posle nekoliko minuta vratio i rekao kako ne drže
njegovu omiljenu marku cigareta. Zauzeo je svoje mesto i krenusmo ka
odredištu. Tupo sam buljio kroz prozor u saobraćajnu zbrku. Sve je
delovalo tromo i zastrašujuće. Sva vozila koja su prolazila pored nas kao da
su pretila svojom blizinom. A sve to bilo je pomalo u senci jednog pitanja :
Šta će biti ako...? I to „ako“ bilo je kao zmaj koji bljuje vatru na mene.
Nisam mislio ni na najbolje ni na najgore rešenje već na to „ako“. To „ako“
bilo je ogromno, nepredvidivo i nepoznato. Kao Baba Roga iz dečijih dana.
Stigli smo brzo i ušli u bolnički krug prateći stazu do prijemne službe.
Ispred širokih staklenih vrata sedeli su neki ljudi, neki u civilu, neki u
belim i zelenim bolničkim uniformama. Prišao nam je muškarac srednjih
godina u zelenom mantilu i upitao :
- Jeste li vi došli zbog one stare gospođe što je stradala u saobraćajki?
- Da.
- Uđite. Zadobila je teške povrede. Polomila je nogu.-rekao je
pokazujući rentgenski snimak koji je držao u ruci.
Ušli smo unutra i ubrzo se razdvojili pošto sam ja morao da predam
zdravstvenu knjižicu i odgovorim na neka protokolarna pitanja. Soba dva
sa dva, unutra smo ja, medicinska sestra za kompjuterom i kancelarijski
plakar. Mešavina bele i žućkastosmeđe boje, ali bez mirisa karakterističnog
za bolnicu. Majka mi je govorila da je to „asepsol“, sredstvo za čišćenje i
Strana 4
Goran Maleš : MAJKA
dezinfekciju podova. Znala je to dobro budući da je dobar deo radnog veka
provela kao čistačica u bolnici.
Odgovaram kratko, pomalo drhtavim glasom. Užas mi se popeo na
krkače pa neće da siđe. Čekam da prođe ispitivanje a strepim od onoga
posle. Prelom noge? A kakav? Kakve su prognoze? Hoće li moći da hoda?
A ako ne bude mogla... Opet ono čudovišno i sveprisutno „ako“.
Razgovor se završio i ja izlazim napolje u hodnik. Masa ljudi cirkuliše
okolo ali dvojica saobraćajaca padaju u oči. Prilazim im i pitam ih da li su
pronašli moju majku. Odgovor je negativan. Ćutimo. Trenutak kasnije
majka na nosilima izlazi sa previjanja. Izgleda umorno, uplašeno,
namučeno. Saobraćajci uz izvinjenje rade svoj posao i ispituju je o nesreći.
Odgovori ostaju nepromenjeni, sve je već poznato. Ona je hodala trotoarom
ispred autobusa koji je iznenada krenuo i udarivši je odbacio u stranu. Od
tada nije više na nogama. I dalje besni protiv vozača koji ju je udario.
Saobraćajci su završili sa ispitivanjem i obratili se meni, udaljenom
nekoliko koraka, i obavestili me kako je njihov posao gotov i da će izveštaj
o udesu biti pohranjen u arhivu sledeće nedelje. Zahvalio sam se na vožnji i
vratio se majci koju su odvozili na nekom pokretnom ležaju. Uveli su je u
neku prostoriju za presvlačenje i dok smo čekali nadležno osoblje uhvatio
sam je za levu ruku i milovao po prosedoj kosi. Kada su stigli ja sam se
udaljio a oni su joj skinuli odeću i uvili u nekakvu plahtu. Pokušavao sam
da je umirim i ohrabrim, kako nju, tako i sebe.
- Pitala sam ove iz saniteta gde si ti, oni kažu - ti pobegao. Ja kažem,
nije moj sin takav...
- Nisam mama.-prekinuh je brzo- Morao sam da donesem
saobraćajcima tvoju ličnu kartu. Oni su me i dovezli ovamo.Je l` te
boli?
-
Da.Uhmmm.-promrmljala je grčeći lice od bola. Sada, kad su me
skidali, umalo se nisam onesvestila.
- Halo, doktore. Možete li mojoj majci dati aspirin ili kafetin za
bolove?- obratih se tipu u zelenoj uniformi.
- Ja nisam lekar nego medicinski tehničar. Ništa dok ne dođe lekar koji
je zadužen za nju.-reče tip i prođe pored mene otišavši iza paravana u
neki kutak predviđen za osoblje.
Strana 5
Goran Maleš : MAJKA
- Ali, nju boli! Šta sad, je l` treba da čekam da počne da jauče od
bolova!?
Nije me udostojio ni odgovora. Bio sam besan. Zbog udesa,
neizvesnosti, nebrige, svega. A naročito kad sam ga iza paravana čuo da
kaže, onako za sebe, „Ti ćeš da kažeš šta njoj treba“. Onda je onako,
oficijelno doviknuo:
- Sada je u bolnici i dobiće sve što joj treba.
Ubrzo nakon toga odlučili su da je pošalju na odelenje traumatologije i
ortopedije pa nisam imao vremena da tipu pomenem ženske članove uže i
šire porodice. Ali, njegov trik je ipak uspeo. Pa, u bolnici smo-šta imam da
brinem? Oni leče, to je njihov posao.
Rekao je baš ono što svi žele da čuju i to osećanje sigurnosti trajalo je
taman toliko da zaboravim činjenicu da ljudi znaju da lažu, opasno da lažu.
Demagogija, nešto kao „Niko ne sme da vas bije!“. Ovakva rečenica
upućena podivljalim demonstrantima obišla je svet i započela rat.
Ali, bilo je već kasno. Zajedno sa nekim bolničarem gurao sam taj
pokretni ležaj sa majkom koja je povremeno glasno negodovala prema liftu
koji vodi na odelenje traumatologije. Bio sam potpuno zaokupljen time da
pokretni ležaj ne vibrira suviše dok ga guramo. Ušli smo nekako u teretni
lift uz puno manevrisanja i izašli iz njega na drugom spratu uz istu
proceduru. Dočekao nas je dugačak hodnik sa nizom vrata duž njega, a
zatim i velika staklena vrata koja dele taj hodnik na dva podjednaka dela.
Na kraju hodnika bila su kupatila za pacijente i soba na samom kraju
hodnika sa čudnim nazivom-„Septična soba“. Onda opet ono čega ima
najviše-čekanje na doktora, sestru, ne znam koga već.
- Šta misliš?- upitah bolničara- hoće li je operisati?
- Pa, ne znam. Ja sam samo student na praksi. Jesi li video snimke?
- Ne. Čekaj, ovde su.
Uzeh snimke i podigoh ih ka svetlu. Naizgled, sve je normalno,
simetrično, sve dok mi se pogled ne zaustavi na krajnjem gornjem desnom
uglu. Deo kosti se odvojio i štrči sa strane. Štrči bar par centimetara i sa
strahom pružih snimak bolničaru.
- Šta misliš, `oće li morati da operišu?
- Staviće šrafove, verovatno-promrmljao je.
Strana 6
Goran Maleš : MAJKA
Prebledeo sam od pomisli na bušenje kostiju i njihovo učvršćivanje
pomoću gvozdenih vijaka.
- Ali, možda i neće morati jer nema otvorenog preloma a ni kost nije
polomljena celom širinom, jel` da?
- Možda.
U tom trnutku pokušao sam da se ohrabrim tražeći njegovu podršku ali
je on ostao ravnodušan. Često se dešava u životu da kada ti je potrebno
saosećanje drugih ne dobiješ ništa ni nalik tome. Ljudska bol i strah su roba
koju niko ne želi ni da vidi.
- Hajde da je unesemo-rekla je sestra koja je sa još jednom koleginicom
prišla kao ispomoć.
Uvezli smo ležaj do kreveta i zatim majku, držeći je za čaršaf u koji je
bila umotana, preneli na krevet. Od njenih jauka oči su mi zasuzile. Bol je
nešto kao zaraza i niko je ne želi u svojoj blizini. Imuni su samo oni koji se
na vreme operišu od svih oblika ljudskosti koje su ikada imali u sebi. Ma
koliko im ponekad zavideo u tome ja nisam jedan od njih.
Izašao sam napolje u hodnik dajući priliku sestrama da pripreme majku
na boravak u bolnici. Seo sam na jednu od neudobnih stolica postavljenih
po strani ionako preuskog hodnika na čijem se suprotnom kraju nalazilo
nešto nalik na recepciju. Kroz ruke žene koja je radila za tim pultom
prolazili su kartoni u kojima su zapisivane zlosrećne sudbine pacijenata.
Levo od nje bila je sestrinska soba, desno- prostorija za lekare. Duž čitave
moje desne strane hodnika bile su sobe za bolesnike. Glavna sestra, niska i
sa kratkom, muški podšišanom kosom, odevena u plavu uniformu, prolazila
je pored mene kao pored turskog groblja. Sestra koja je do maločas
presvlačila majku izašla je iz sobe i prišla k meni.
- Sestro, hoće li mojoj majci biti dobro? Hoće li morati da se operiše?
- Pa, to treba pitati njenog lekara ili šefa ortopedije.
Potom su usledila uputstva šta treba doneti od kuće, kakve su pripreme
za eventualnu operaciju, itd. Treba pronaći tri ili četiri dobrovoljna davaoca
krvi i kada krv bude spremna javiti bolnici. Zatim sledi operacija a potom i
oporavak.
- Ali, kako da pronađem davaoce krvi kada je ona Jehovin svedok!
Strana 7
Goran Maleš : MAJKA
- Uh! Probaj da je ubediš. Razgovaraj sa njom.
I tako je trebala da otpočne nova runda razgovora gluvih telefona
karakterističnih za naš odnos. Ja tvrdim jedno, ona drugo, na kraju sve
ostane po starom. Još od kada je postala Svedok počeli su naši sukobi. Ne
oko same vere ili nekih osnovnih principa istih za sve veće religije sveta
(Vera u jednog Boga, raj i pakao, dobro i zlo, itd) nego , kako to oduvek
biva, oko sitnica koje život znače. Jedna od tih sitnica je uzdržavanje od
transfuzije krvi u bilo kom slučaju. Meni je bilo svejedno za to pravilo jer
nije činilo nikakve posledice te se oko toga nismo ni svađali. Sada sam na
leđima imao još veći teret odgovornosti.
Ušao sam ponovo u njenu sobu i stao pored njenog kreveta koji je bio
otprilike u sredini. Osim njenog bila su još tri kreveta od kojih je onaj sa
njene desne strane bio prazan. Seo sam na njegovu ivicu i ćuteći posmatrao
majku koja je takođe ćutala šumno dišući. Sa bolničkom plahtom pokrivena
sve do vrata, širom otvorenih očiju i prosedom kosom koja je činila krug
oko njene glave izgledala mi je drukčije i starije. Iako u 66 godini života,
izgledalo je da je mnogo starija i nemoćnija nego što je ikada bila. Šumno
disanje, povremena drhtavica i način na koji je govorila učinile su da se
osetim još zabrinutijim za njeno zdravlje. Gledao sam u njene žućkaste,
staračke pegice po licu i smišljao način kako da joj se obratim.
- Razgovarao sam sa svima. Imaš prelom koji će morati da operišu.
Možda će morati da ti daju i krv.
- Ne dolazi u obzir! Neću prekršiti Božje zapovesti!
Bila je tvrdoglava, kao i uvek. Samo što je to u ovoj situaciji bilo
začuđujuće. Tako slaba leži ispred mene ali ne menja stav koji je prihvatila
pre 15 godina kada se pridružila Svedocima.
- Možda nećeš ni morati- počeo sam da je ubeđujem- ako sve prođe
dobro. Pa ni oni ne žele da ti daju krv, to je skupa roba. Dobićeš
transfuziju samo ako ti život bude neposredno ugrožen.
- Neka me operišu, ali bez krvi. A šta bude – neka bude.
- Dobro. A šta će biti sa mnom?
Oduvek je postojala samo jedna stvar koja joj bila preča od fanatičnih
stavova koje je prihvatila. Igrao sam samo na jednu kartu koju sam odmah
bacio na sto. Gledala me je poluzačuđeno a bore na licu su počele da
Strana 8
Goran Maleš : MAJKA
smekšavaju. Rodio se mali crv sumnje, jedini koji je bio na mojoj strani.
- Šta ću ja da radim ako ti umreš?
Ona je u potpunosti ućutala i ublažila oštrinu pogleda.
- Ja nemam razloga da živim ako ti umreš- bio sam melodramatičan.
Namerno nisam eksplicitno pretio samoubistvom. Nisam ni razmišljao
o tome ali je upalilo. Nije više bila tako tvrda i do kraja razgovora
prevladala je majčinska ljubav. Na kraju sam se pozdravio uz poljubac i
zagrljaj.
- Doći ću sutra ujutro da razgovaram sa lekarom i da te vidim. Doneću
ti neke stvari od kuće.
Izašao sam iz bolnice nimalo rasterećen već sa novim problemima koji
su mi se vrzmali po glavi. i što sam se više brinuo izgubio sam iz vida
činjenicu da na većinu stvari ne mogu da utičem. Otišao sam gladan na
počinak primetivši to tek u krevetu i ne pridajući tome nikakav značaj.
*
Koliko ti je neko potreban shvatiš tek onda kada ga nema. Gubitak
drage osobe nikada se ne ocenjuje niti se na njega može pripremiti. On se
jednostavno dogodi i oseti celim bićem. Najednom sam postao svestan
praznog kauča u njenoj sobi ispunjene tišinom. Nije više bilo buke koje
pravi posuđe koje se pere u sudoperi. Umukao je i radio koji pušta narodnu
muziku. Odjednom sam se našao sam, okružen potmulom tišinom u stanu
koji se sada činio prevelikim. Njene knjige, časopisi, naočare za čitanje
ostavljene na stolu, odeća razbacana na susednom kauču, daju nadu da je
sve to samo privremeno. Ali, svaki put kada se prisetim njenog lica na
bolničkom jastuku tovar neizvesnosti poklopi me celog sa svih strana i ja
počnem da uzdahujem i da spominjem Boga što nemam običaj da radim.
Ustao sam veoma rano budući da nisam ni spavao, bar ne toliko da bih
se toga sećao. Pre deset sati nemam običaj da otvorim oči svojevoljno. No,
u vreme krize i očajanja ljudi „progledaju“ sasvim iznenada. U gladi, ali i u
strahu, velike su oči.
Stigao sam u bolnicu javnim prevozom rano izjutra i odmah ušao u
maminu sobu. Nisam se iznenadio što je bila budna.
Strana 9
Goran Maleš : MAJKA
- Ćao mama. Je l` sve u redu?
Sa malim kašnjenjem privlačeći pokrivač k licu odgovorila je umornim
glasom :
- Ma kakvi dobro. Boli me noga i nisam mogla da spavam sinoć od
bolova.
Njen odgovor me je samo još više zabrinuo. Ali, još više tegobna bila
je njena sledeća rečenica :
- Danas ću biti puštena kući.
- Kako!?
- Pa, puštaju me kući. Neće da me operišu.
- Pa, kako?
- Gospođo, nisu oni odbili vas da operišu već ste vi odbili operaciju
zbog krvi.
Glas susednog, muškog bolesnika iza paravana koji je sada stajao
između kreveta i davao utisak privatnosti bio je vrlo egzaktan i objasnio je
situaciju. U daljnjem toku razgovora sa pacijentom saznao sam da je moja
majka prethodnog dana potpisala da odbija operaciju pa samim tim i
odgovornost lekara za posledice po njeno zdravlje. Zgrozio sam se koliko
daleko jedan fanatičan, na papiru možda pomalo i simpatičan stav, može da
ode. Tumačenje nečijih nadahnutih reči napisanih pre par hiljada godina na
papirusu, uvek je vredno, ako ni zbog čega onda zbog toga što su te reči
dosta stare. Međutim, kada se prenese u moderno doba i u sadašnju kriznu
situaciju ne može se okarakterisati drugačije do krajnje opasno. Glas iza
zastora još jednom se pokazao kao saveznik :
- Bolje pristanite na operaciju jer kad vas budu odneli kući, on neće
moći da vam pomogne kada budete urlali od bolova.
Ni ne sluteći dobio sam za saveznika aktera jedne druge tragedije čija
je sudbina na prvi pogled bila gora od naše. Radetu, kako se taj muškarac u
kasnim četrdesetim zvao, automobil je bukvalno „otšrafio“ desnu
potkolenicu pa su posle operacije lekari morali da provuku klin po dužini
kako bi sve ostalo na svom mestu. Muškarac sa brkovima koji je ležao na
preostalom ležaju imao je i previše svojih problema da bi učestvovao u
našem razgovoru. Majka mi je šapatom saopštila da će mu amputirati nogu.
Soba je bila puna unesrećenih, „septičnih“ i od bola napaćenih ljudi.
Strana 10
Goran Maleš : MAJKA
Nakon nekog vremena, ubeđivanja i premišljanja majka je promenila
odluku i pristala na operaciju. Između mene i svedoka izabrala je ono što
joj je ipak, bilo važnije. Između apstraktnog straha i realnog straha izabrala
je ono što je bilo realno i opipljivo. Strah od invalidnosti i napuštanja od
moje strane bio je jači od straha od isključenja iz jedne verske zajednice.
Ali, ipak mi je na kraju došapnula :
- Nemoj ništa o ovome da govoriš mojima.
Čvrsto sam joj obećao preuzimajući svu odgovornost na sebe :
- Ukoliko ipak saznaju reći ću da sam te ja naterao i da sam protiv tvoje
volje dao saglasnost lekarima.
Znao sam koliko joj je potrebna podrška i prihvatanje od strane njenih
suvernika, „braće“, kako su sami sebe nazivali. U starosti se novi prijatelji
teško nalaze. Ohrabren, otrčao sam iz bolnice ostavljajući za sobom bar za
trenutak sopstvenu nemoć iza njenih zidova. Sada sam konačno mogao
nešto da učinim za svoju mamu.
Prijatelji? Ljudi koji su nam potrebni, naročito u kriznim situacijama.
Ljudi za koje smo uvereni da će biti tu kada zatreba. Zašto smo tako
ubeđeni? Pa, mi smo ih sami birali!
Istog dana kada se udes desio nazvao sam telefonom jednog Svedoka.
Vest se naravno odmah proširila tako da me je uskoro nazvao njihov lokalni
šef interesujući se za njeno zdravlje. I to bi bilo to. Od njih nisam mogao
očekivati da daju krv za operaciju pa sam to i prećutao. Skinuvši svedoke
sa liste potencijalnih davaoca prešao sam na komšije ali ni tu nisam imao
više sreće. To su bili uglavnom stariji ljudi, konzervativni po pitanju
primanja igle u venu. Sabravši sve sa njene strane, ustanovio sam da niko
nije spreman da se suoči sa tim strahom i žrtvuje malo svoje krvi i
slobodnog vremena. Ostala je moja strana koja mi se činila praznom poput
lista papira koji sada ispunjavam ovim rečima.
Nikada se nisam plašio samoće. Oduvek sam težio tome da budem
nezavistan i samostalan. Prividno sam i bio samodovoljan sve dok se ne bih
suočio sa problemima koje ne bih uspevao da rešim. Tek tada tražio bih
pomoć drugih ljudi što je ponekad bilo uzaludno. Ipak, bila je jedna osoba
koja je bezrezervno davala svoju pomoć, i sada, kada je njoj bila potrebna
pomoć, nije bilo nikoga osim mene da joj pomogne. Kada si siromašan, bez
posla, i bez ušteđevine ne moraš da brineš da li će se neko osvrtati za
Strana 11
Goran Maleš : MAJKA
tobom. Ali, tada je dovoljna i najmanja teškoća, neki kamenčić na putu koji
će te izbaciti iz ravnoteže. Tad shvatiš koliko tvoja samodovoljnost, često i
tvorac tvoje oholosti, odista vredi.
Ušao sam u baraku predviđenu za davanje krvi i prijavio se. Dve, tri
mlađe sestre i starija doktorka sede za podužim stolom, preko puta nekoliko
kafanskih stolova sa sokom i sendvičima. Mučna atmosfera, samo ja sedim
preko puta i popunjavam podugački formular sa vrlo intimnim pitanjima.
Brzo zaokružujem odgovore osećajući kako mi se znoj sliva niz lice.
- Je li vam dobro? - pita jedna od sestara.
- Jeste.
- A zašto se znojite?
- Zato što nisam prikladno obučen- odgovaram skidajući džemper sa
sebe.
- A zašto ste se utoplili?-sumnjičava je.
- Jer je jutros bilo veoma hladno.
Nastavljam da popunjavam formular. Zanimljivo je koliko birokratske
komplikovanosti združene s profesionalnom deformacijom može da
obezvredi bilo kakav plemenit cilj. Izgleda kao da sam ja došao da uzmem
nešto pa me proveravaju.
Ulazim u prostor za testiranje pošto sam predao formular i sedam na
stolicu na okretanje. Podseća na studentske dane i predispitnu tremu. Sestra
uzima sečivo i zaseca domali prst na desnoj ruci. Svetlocrvena krv
pojavljuje se na vrhu prsta. Nisam strašljiv ali mi nije prijatno da gledam
sopstvenu krv kako kulja kroz kožu pa okrećem glavu u stranu.
- Ne valja- mrmlja sestra nerazgovetno drmusajući uzorak krvi.
- Šta ne valja?
- Hemoglobin neće da padne.
Sedim zatečen i razočaran. Ako sam se pre osećao poraženo i
bezvredno sada sam dobio još jedan argument u prilog osećanja sopstvene
bezvrednosti. Ne samo da moje znanje i sposobnosti nisu nikome potrebne
već ni moja vlastita krv ne vredi ništa i nikome osim meni.
- Probajte da nađete nekog drugog davaoca.
Strana 12
Goran Maleš : MAJKA
- Pokušaću-kažem postiđeno.
Kod kuće sedim i razmišljam. Prolazi vreme i to me pogađa jer ne
mogu da pronađem rešenje. Osećam da majčin život zavisi od moje
sposobnosti da pronađem trojicu časnih i naivnih ljudi spremnih da se
suoče sa birokratijom, strahom od igle, da izgube sat ili više svog
slobodnog vremena i da ne očekuju ništa zauzvrat. Težak zadatak za bilo
koga ko živi u ovoj zemlji u vreme tranzicije koja nikako ne prolazi. „Daj
mi gola ženo košulju.“ rekla bi majka za takvu situaciju. Palo mi je na
pamet da okušam sreću, uzmem papir, napišem da mi treba krv, pa da
prošetam ulicama s tim papirom u nadi da će se neko sažaliti. No, kako mi
se čini, moraću da platim „dobrovoljce“.
Šetajući se oko bolnice u okviru koje je bio i centar za prikupljanje
krvi prošao sam pored vojne kasarne. Okušah sreću i dežurni me uputi na
zgradu komande, dve ulice dalje. Pitao sam dežurnog u komandi, koji je
telefonirao oficiru za moral, a ovaj mu odgovori da me pusti da sednem i da
sačekam. Srećom, dežurni je bio fin momak i dopustio mi je da sednem kod
njega u kabinu te razgovor spontano započe.
- Pa, kako ti je ovde?- upitah osvrćući se oko sebe- Svaki dan je ovako?
- Skoro svaki dan do 3 kada mi dolazi smena.
Mala stalaža, flaša sa vodom i kasetofon na pultu, telefon, telefonski
imenik, dve stolice i grejalica u ćošku. Metar sa metar i po prostora, to mu
je kancelarija.
- A posle?
- Posle radim kod privatnika koji drži kafić, kad imam vremena. A šta ti
radiš?
Dobro pitanje? Šta da odgovorim? Čekam zaposlenje? Ne znam kako
da odgovorim jer sve što radim, radim kod kuće. A to i nije mnogopopravljam stvari i održavam ih funkcionalnim, obavljam teže kućne
poslove i slično. „Radiš isto što i svaki muškarac radi kod svoje kuće“ –
govorila je majka. U suštini, ja sam izdržavano lice u dobi kada bi trebalo
da sam samostalan i finansijski nezavistan.
- Sada ne radim ništa. Dok se ovo ne sredi.
Ako ništa, ova nesreća može da posluži kao dobar izgovor. Razgovor
skreće na drugu stranu kad telefon zazvoni i prekine nas usred priče o
Strana 13
Goran Maleš : MAJKA
sportu. Oficir iz komande, pukovnik, kaže da nema dobrovoljaca
odgovarajuće krvne grupe. Taman se spremam da napustim portirnicu kada
se on odluči da povuče svoje privatne veze.
- Koju krvnu grupu imaš? E, onda ništa.-prvi pokušaj je bio neuspešan.Probaću ponovo.
Baca pogled prema meni i nastavlja da okreće brojčanik.
- Hej, hoćeš da pomogneš? Koju krvnu grupu imaš?
Još jedan neuspeh! Ali način na koji je ovaj momak okretao brojčanik
na starom telefonu, optimizam i odlučnost koji je zračio iz njegovih pokreta
i pogleda, bio je zarazan.
- Koju krvnu grupu imaš? TO, majstore! Hoćeš da daš krv?
I stvarno, dobio sam dobrovoljnog davaoca krvi. Telefonirali smo
pukovniku koji je odobrio privremeno odsustvo sa posla radi davanja krvi.
U roku od deset minuta zajedno sa tim momkom bio sam na vratima Centra
za transfuziju. Ovog puta nije bilo problema i u roku od pola sata napustili
smo baraku –ja sa olakšanjem a on sa zavojem oko desnog lakta. Čini mi se
da u ovoj zemlji veru u ideale imaju samo vojnici, i to oni mlađi.
Stižem kući umoran k`o pas i ohrabren malom pobedom u ratu protiv
zle kobi. Ležim na svom krevetu osluškujući. Iz susedne sobe nije bilo
nikakvog šuma, nije bilo dobro poznatog mrmljanja i sricanja teksta iz
Biblije koje me je doskora nerviralo a sada mi tako nedostaje.
*
Započeo je bolnički staž moje majke koji traje sa prekidima nekih
dvadeset godina. Najveći deo otpada na njenu profesionalnu karijeru kao
bolničke spremačice i higijeničarke, narodski rečeno- čistačice. Manji deo
otpada na lečenje od preloma, išijasa i neuroloških problema. Za razliku od
pre, ona je sada mnogo starija i slabija. Zato su joj posete važnije nego pre.
Trudim se da je posećujem svaki dan što mi zasad uspeva. Čekam operaciju
i njen oporavak, ništa drugo mi ne ostaje u mislima duže od dvadesetak
sekundi. Glavna sestra u bolnici insistira na još krvi a ja se trudim da to
obezbedim, zasad neuspešno. Ali, postoji varijanta da se ta krv i plati koju
moja majka preferira.
Strana 14
Goran Maleš : MAJKA
- Bolje sine da tu krv platimo nego da se ti mučiš.
Kažem joj da se ne mučim. Lažem. Mučim se oko kuvanja, spremanja
i kupovine hrane. Na ishranu pomislim onda kada mi zakrče creva a mogu
da ih napunim samo splačinama koje sam spremam. Primećujem da imam
sve manje vremena za sebe i bilo kakve potrebe osim onih egzistencijalnih.
Njeno stanje se malo pogoršalo. Pukao joj je glas pa govori utišano.
Prima infuzije i sam pogled na te cevčice čini me nespokojnijim. Šta da
radim, kako da joj pomognem? Ako je za utehu u posetu dolaze i prijateljikomšinica i par Svedoka. To me i čini nervoznim, kako prikriti to da će
majka prekršiti jedno od osnovnih pravila i primiti tuđu krv u svoje vene?
Meni ne mogu da naškode ali njoj će srce slomiti, a krug ionako
malobrojnih prijatelja će se smanjiti gotovo na nulu. Jedno je lagati ljude
preko telefona a drugo je suočiti se sa njima i lagati im u lice. Pogotovo
kada su u pitanju lideri te organizacije na lokalnom nivou. Poput vampira
namirisali su krv i sada samo dolaze da pronađu dokaze. Prethodno su
svraćali kod nas kući svake godine samo zato što ih je moja majka pozivala
da pokušaju da me ubede da krenem „pravim putem“, da mi objasne stvari
koje ona nije mogla ili umela da objasni. I ta njena želja da me „spase“. A
sada je prisiljena da laže kako bi spasila samu sebe i istovremeno ostala
čista u Božijim i njihovim očima.
Odlazim iz njene sobe poput zombija, svaki dan je odavno istreniran :
ujutro doručak i poneka obaveza popodne, poseta, povratak kući i kuvanje
ručka za naredne dane po jeftinijoj struji. Štedim na svemu, bez obzira na
neophodnost. Osećaj krivice ili solidarnost sa majkom, ne znam šta je.
Jednostavno, suviše sam zabrinut da bih imao vremena da se bavim bilo
čime što nije povezano sa sopstvenom egzistencijom i majčinim
ozdravljenjem. Ipak, setih se da mogu rano izjutro kupiti jeftiniji hleb, tzv.
„narodni“ hleb čiju cenu država drži pod svojom kontrolom. Eto prilike za
još malo samomučenja, opterećivanja sopstvene savesti. Majka je stradala
poranivši, ne bi li kupila taj isti „narodni“ hleb.
Popodne zvoni telefon i javlja se jedan od Svedoka, onaj glavni za
majčinu grupu.
- Bili smo danas kod tvoje mame u poseti. Je li ti poznato šta će biti?
Jesu li ti rekli šta će uraditi?
Osećam da hodam po tankom ledu i opasnost da budem uhvaćen u laži.
Strana 15
Goran Maleš : MAJKA
Pokušavam da se izvučem kroz apatiju.
- A šta ja znam. Meni kažu da još ništa ne znaju. Ja se nadam najboljem
– diplomatski završavam tiradu koju inače ne podnosim kod drugih
ljudi.
- Mi smo razgovarali sa njenim lekarom. Najverovatnije neće morati da
je operišu. Moraće da leži a kost će sama da zaraste.
Ovo je bila prva dobra vest od trenutka nesreće pa sam po prirodi
sumnjičav. Zato ponavljam glupu rečenicu koja mi se čini kao najpovoljnija
za nastavak razgovora.
- Ja se nadam najboljem.
Osetio sam kako mrzim samog sebe zato što lažem. Došlo mi je da mu
dreknem u slušalicu kako me boli kurac za njihovu glupu zabranu primanja
krvi i da ću učiniti sve da moja majka preživi i ne ostane bogalj. Bilo bi mi
draže da me majka mrzi do kraja života nego da umre zbog fiks ideje nekih
Amerikanaca. I da mi je dosta tog licemerja da kada oboliš niko te od gazda
ni ne primećuje, a kada dođeš u situaciju da biraš između smrti i
invalidnosti sa jedne, i obaveze prema toj organizaciji s druge strane, počnu
da dolaze i nepozvani. Žele da budu sigurni da ćeš umreti prema njihovom
pravilu. Majka leži već pet dana u bolnici a oni se pojave tek onda kada
zapreti mogućnost da će prekršiti pravila koje su oni propisali. Tada ni
angažovanje skupih advokata nije problem, samo da „stado“ ostane
homogeno. Godinama sediš na tim redovnim i obaveznim sastancima,
slušaš njihove tirade, monologe, demagogiju i- ništa! Smeše se oni tebi,
smešiš se ti njima. A kada te iznudica natera da porazmisliš o svemu tome,
onda ti pred bolničku postelju dođu šefovi lično, koji to shvate kao ličnu
uvredu.
Dosta se toga u meni nakupilo. Sva ta silna pravila koja ograničavaju i
uslovljavaju život i razmišljanje moje majke uticala su na mene. Moja
majka nije ni glupa ni luda iako sam je tako ponekad nazivao iz nemoći da
promenim njene stavove. Ona je bila zavisna od tih ljudi. To su joj bili
jedini prijatelji a njihova zajednička vera jedina nada da život nije, i neće
biti uludo protraćen. Ako ne čitav, a onda barem zadnjih petnaestak godina
koliko je pripadnik njihovog stada. Zato sam ćutao , pravio se lud i gutao
knedle. To je najmanje što mogu da učinim za nju - ne seći grane i ne rušiti
mostove. Dugujem joj to, grižnju sopstvene savesti i suzdržavanje od besa
Strana 16
Goran Maleš : MAJKA
koji me je obuzimao.
Ipak, ova vest bila je nekako suviše dobra i nije se poklapala sa
mišljenjem svih iz bolnice sa kojima sam razgovarao. Lekar je bio
rezolutan : operacija i tačka! Možda je i lekar odlučio da pripomogne i da
laže. U svakom slučaju, sačekaću da saznam istinu.
Zvoni telefon. Zove komšinica koja posećuje majku. Prenosi mi njenu
poruku da zalijem cveće na terasi. I opet se vraćam na razmišljanje o mojoj
majci i o njenoj nesreći, ali ne samo o nesreći. Toliko se namučila i prošla
kroz nekoliko pobačaja da bi konačno dobila dete i dobila je –mene. Ne
želim da budem grub prema sebi, ali ja ni u kom slučaju nisam onakvim
kakvom se nadala. Loš sam u kuvanju, užasno tvrdoglav i sa malo
sentimentalnosti. Ono što je najgore, nisam ni snalažljiv u odnosu sa
drugim ljudima. Kada su u pitanju stvari, predmeti, objekti, ili materijal
nemam nikakav problem da ih postavim i složim na pravo mesto. Ali,
ljudi... to je već druga priča. Priča koja je i uzrok položaja u kojem se
nalazim.
*
Na dnu poštanskog sandučića nalazila se cedulja koju je ostavio poštar.
„Potvrda o prispeću pošiljke“
Glasila je na ime moje majke.Radilo se o penziji koju je trebalo podići
iz pošte. Došao sam u poštu i tražio poštara koji je penziju i ostavio.
Objasnio sam situaciju na šta je on odgovorio :
- Žao mi je. Da si došao juče kada sam delio penzije pa da ti progledam
kroz prste. Ali, sad sam penziju ostavio na šalteru i ako ti oni daju –
daju. Ja ne mogu.
Šalterska službenica uputila me je na Penzioni fond i sudsko rešenje.
Moja greška. Očekivao sam da će javno objaviti datum isplate penzija ali
nisu, i sada, kako se čini, ostaćemo bez penzije za ovaj mesec neodređeno
dugo budući da nisu hteli ni da pogledaju potvrdu o bolesti koju sam dobio
od bolničkih lekara. Griža savesti zbog ovog neuspeha počela je ponovo da
me glođe. Glad nije pretila jer smo ipak imali nešto ušteđevine ali sama
greška činila se neoprostivom. U trenutku kada sve zavisi od mene, svaki
neuspeh peče dvostruko jače, tim više kad o sebi imaš previše dobro
Strana 17
Goran Maleš : MAJKA
mišljenje. A to, previsoko mišljenje, uvek se baziralo na visokom
obrazovanju stečenom u vrlo kratkom, možda i prekratkom roku.
- Džaba ti je ta tvoja diploma. Možeš leđa da obrišeš sa njom. I ti i tebi
slični, koji svake godine na hiljade izađu iz školskih klupa.
Uvek je imala smisao za praktičnost i retko kada je grešila. Ja bih se
bunio uvek kada bi moja dostignuća bila na taj način vrednovana a ona bi
tada nastavila :
- Posla nema pa nema. Na koliko mesta si konkurisao dosad pa ti uvek
pošalju odbijenicu? Svi vi novi moraćete da sačekate da prvo umru
oni koji su na vašim radnim mestima da bi ste se vi zaposlili. Sad niko
ni u penziju neće.
Sada mi se čini da je u pravu. To je slika sveta u kojem živimo. Tržišna
privreda postoji za neke baš kao što postoji i monopol za neke druge.
Novca neki imaju više nego pre 5 ili 10 godina, ali većina ima manje nego
pre. I pravde ima za neke, u zatvor ide samo sitna riba pljuckavica dok se
ajkule mirno brčkaju po sopstvenim bazenima. Svega ima, ali ne i za sve.
Svima su propisana ista prava ali ih ostvare samo neki. A ja nisam među
njima. Nema tu ničeg lepog ili ružnog, to nije spočitavanje već gola
činjenica. Može se reći da smo ja i ta veća grupa časni i pošteni ali smo i
neuspešni. I to je sve.
Već sa vrata bolničke sobe video sam da je majka bolje, ležala je na
povređenom boku. Čim je progovorila videlo se da je na putu da se
oporavi. Govorila je jasno i osmehnula se, čini mi se po prvi put otkada je u
bolnici. To me je podsetilo da je obavestim o mojoj poseti njenom zubaru
prethodnog dana.
- Bio sam kod tvog zubara. On ne može da ti zakaže ali kada se
oporaviš , tamo negde u novembru, otiđi kod njega. Poželeo ti je brz
oporavak.
Razgovor je skrenuo ka kućnim temama, pre svega o penziji koju
nisam uspeo da podignem. Bila je malo razočarana a ja sam odmah
postavio pitanje o tome šta lekari kažu. Odgovorila je brzo i jednostavno.
- Možda već sutra, to jest u ponedeljak odem kući.
- Kako kući!? A operacija?
- Rekli su da nema potrebe.
Strana 18
Goran Maleš : MAJKA
- I kada ćeš ponovo moći da hodaš?
- Moj lekar kaže za 6 meseci.
- Ma kakvi. Sećaš se kad si prošli put bila u bolnici i operisali ti glavu u
Urgentnom centru pa si bila na nogama manje od dva meseca kasnije?
Pokušavam da prenesem malo optimizma i na nju. Ipak, pao mi je
kamen sa srca. Neću morati da kukumavčim za još krvi, neću morati da
lažem i neću morati svaki dan da odlazim u posetu. Nikad nisam voleo
bolnice a sada sam počeo i da ih se plašim.
Osvrnuvši se oko sebe vidim da je došlo i do promena u sobi. Čovek sa
amputiranom nogom premešten je u drugu sobu a na njegovo mesto je
došla žena nešto mlađa od moje majke, neurotična, sklona ispadima i sa
izraženim sumnjama u vernost svog supruga. Majka se šapatom žali na nju
i kaže da je prethodne noći kada je pokušala da ustane iz svog kreveta pala
na nju i uplašila je. Zato su lekari morali na kratko i da je vežu. I ona je
žrtva saobraćajne nesreće, pokušala je da izađe iz svog automobila kada joj
je preko noge prešao točak drugog automobila. Ipak, povreda nije bila tako
teška i opasna.
- Mladiću, dođi.
Pozvala me je tihim glasom. Kada sam došao pružila je ruku k meni sa
novčanicom među prstima i zatražila uslugu.
- Molim te, nazovi mog muža i reci mu da dođe. Ovde mi je teško,
mislim da ću umreti.
- Ne treba-rekoh odgurujući njenu ruku sa novčanicom od sebe- Recite
mi njegov broj.
Moji pokreti su bili čisto nagonski, kao kada mi je majka, dok sam bio
mali, prinosila kašičicu sa ricinusovim uljem. Nisam ni razmišljao o tome
da bi mi taj novac dobrodošao. Ali, pomisao da zarađujem na tuđoj nesreći
bila mi je još uvek nepojmljiva. Uostalom, navikao sam se da živim sa
malo novca koji je majka dobijala od penzionog fonda i delila sa mnom.
Moglo bi se reći da je to navika iz prošlosti kada sam bio dete. No, stvari će
morati da se promene. Dobar deo ljudi prolazi kroz hridi tranzicije, moraću
i ja. Ali, ne sada, i ne ovde gde se ljudi bore za život. Ostaću bez nekoliko
evra ali ću zato imati miran san i još mirniju savest što je na duži period
mnogo važnije.
Strana 19
Goran Maleš : MAJKA
Pre nego što sam otišao popričao sam sa Radetom koji je i dalje ležao
iza paravana sa nogom dignutom u vazduh pomoću tega.
- Kako si?- upitah prilazeći njegovom krevetu.
- Dobro. Da vidiš, pomerio mi se klin pa je sestra morala da ga zakuca
nazad- reče pokazujući mi na svoju povređenu nogu-Suze su mi pošle
na oči od bola.
Užasnuo sam se na predstavu u mojoj glavi ali samo na predstavu,
budući da je spasonosni zavoj bio na nozi. Rade je dodao još jednu
pikanteriju :
- Vidiš, - reče pokazujući na unutrašnji deo natkolenice- moraće da mi
skinu deo kože odavde da bi je presadili dole gde je rana.
Odmah sam skrenuo razgovor na temu penzije i on reče da treba da
izvadim punomoćje preko pravne službe u bolnici. Na taj način i njegova
žena prima njegovu platu. Pozdravio sam se sa oboje i izašao iz sobe i iz
bolnice.
Već kasnije istog dana, došao sam sa potrebnim dokumentima i uz
mnogo šetnje po bolničkom krugu kako bih nahvatao pravnika i pravno
pogodne svedoke, uspeo sam da dobijem punomoćje i pomoću njega
podignem majčinu penziju sa poštanskog šaltera. Dok sam čekao u redu
ispred šaltera, setih se da majka dvaput svakog meseca ponavlja istu
proceduru. Kako bi pošta smanjila broj napada na poštare i pljački, uvela je
jednostavno pravilo : Penzije se ne donose na adresu prebivališta
penzionera nego se isplaćuju na šalteru. I tako se već nekoliko godina pošte
nekoliko puta pretvaraju u gerijatrijske domove u kojima se stari i bolesni
ljudi tiskaju po sat vremena kako bi primili novac koji im pripada.
- Ovo nije penzija, ovo je više socijalna pomoć- govorila je donoseći
kući tu mizernu svotu.
Razumeo sam frustriranost svih tih staraca koji čekaju svoj novac pred
poštanskim službenicima koji naplate proviziju na uslugu koju nisu ni
izvršili, a pri tome nikada nemaju dovoljno sitnijih apoena. Pri tome sede u
toplom i ne strahuju od pljačke. Taj rizik snose penzioneri.
Odlazim kući i novac stavljam u novčanik koji majka drži skrivenog
ispod tepiha. U njemu je novac od prethodne isplate, gotovo netaknut.Nije
bilo vremena da se potroši. Pitam se koliko još novca ima skrivenog na
Strana 20
Goran Maleš : MAJKA
raznoraznim mestima u kući predviđenog za „crne dane“. Ta strast za
skrivanje ušteđenog novca ide dotle da na neke sume majka zaboravi ili
zaboravi mesto gde ih je sakrila. Novac troši ionako samo za najnužnijekomunalje, struju, porez, hranu i slično. „Ako krepem imaćeš para da me
sahraniš“- govori mi kad se iznervira. Sećanje na očevu smrt pre sedam
godina i tadašnju oskudicu koja nas je terala da moljakamo novac na zajam
kako bismo platili sahranu ostalo je živo i dan-danas. Ja bih joj na to
odgovarao da posle smrti to neće više biti njena briga već onih koji je
naslede, misleći na sebe. A ja nikako ne verujem da će to biti skoro. Sve
njene žalbe, tužbalice na sopstveno zdravlje, ali i svedočanstvo o teškom
životu u mladosti, ne mogu me ubediti kako će uskoro napustiti
ovozemaljski život, kako kažu Jehovini svedoci. Njena majka, a moja baka,
živela je skoro osamdeset godina na selu, bez tekuće vode, centralnog
grejanja, telefona i ostalih pogodnosti. Živela, i bila obožavana, bar sa moje
strane. Majka je tek započela drugu polovinu šezdesetih godina svog života
a to je vreme kad ljudi odlaze u starosnu penziju, nikako u smrt. Živeće ona
još dugo a država će joj isplatiti još mnogo penzija. Samo te jadikovke mi
stvarno idu na živce- te bole je noge, te hvata je vrtoglavica, te pada joj
šećer. Najgora joj je rečenica : „Ovakav pasji život... ma bolje mi je da
umrem nego da patim.“
- Pa što se onda ne ubiješ?-prasnuo bih ja.
Onda bi usledila salva pretnji i uvreda sa njene strane.
- A to bi ti hteo?! Ja da se ubijem a da tebi ostane sve. E da znaš, ima
sve prvo da potrošim i polomim da ti ne ostane ništa. A napisaću i
pismo u kojem ću reći da si ti kriv što si me na to naterao!
I tako bi se svađa završila... Otprilike. Ne bismo govorili neko vreme
ali bi pomirenje došlo ubrzo, najčešće zbog nekih poslova koje ona sama ne
bi mogla da uradi. Ili bi joj pak, dozlogrdila tišina i samoća u njenoj sobi pa
bi došla u moju i započela razgovor kao da se ništa nije dogodilo. Zato se
nisam mnogo obazirao na njenu ljutnju. Znao sam da smo upućeni jedno na
drugo, a moje ponašanje imalo je svrhu da prestane da jadikuje i prepušta
se samosažaljenju i sažaljenju od strane drugih.
Sada je jedino važno to da će za par dana njena soba biti ispunjena
zvukom, zvukom ljudskih glasova, radija, telefona, televizora... Neće više
biti tiho kao sad. A ni ja neću biti stalno sam. Samoća je dobra stvar ali
samo u ograničenoj količini.
Strana 21
Goran Maleš : MAJKA
*
Došao je vikend koji mi se činio kao nikad mirniji u zadnjih godinu
dana unazad. Tiho jutro, bez buke koju prave automobili ili deca. Bilo je
čak sunčano, neočekivano za septembar i potpuno drugačije od zahlađenja
koje su meteorolozi predviđali. Odlučio sam da danas odem u poslednju
posetu majci u bolnicu. Nedelju ću provesti u kupovini i odlasku na pijacu
polovne robe, buvlju pijacu, u narodu poznatiju kao buvljak. Po prvi put u
poslednje dve nedelje osećam se relaksirano i opušteno. Biće to poslednji
vikend koji ću provesti sam a onda će se stvari koliko-toliko vratiti u
kolotečinu.
Krenuo sam u bolnicu noseći sa sobom pečene jabuke koje je spremila
komšinica i sok koji sam kupio u obližnjem minimarketu. Ako izuzmem
mandarine i hleb, to je jedina stvar koju sam kupio u poslednjih desetak
dana koliko traje ova kriza. Za asketu post je samo malo skromniji život.
- Kako si mama?
- Eto, dobro sam-odgovorila je pomalo odsutno.
Razgovor je tekao o tome kako joj prolazi vreme i o čemu razmišlja te
šta će prvo uraditi kada dođe kući.
- Uh, jedva čekam da dođem kući i da se skljokam u svoj krevet. i da
upalim svoj radio, svog „starca“, da se čuje u čitavoj sobi. Na ovom
tvom malom jedva uhvatim poneku stanicu.
Mali radio koji je čitav mogao da se sakrije u dlan jedne ruke poklonio
sam joj pre godinu dana. Doneo sam ga sa buvljaka i nekim čudom, bio je
potpuno ispravan. Nedostajale su samo slušalice i poklopac za baterije.
Obradovala se jer je volela da sluša radio, pogotovo kad nestane struje.
Njen „starac“, kasetofon koji je dobila od sestre iz Nemačke trošio je puno
velikh baterija koje su ipak bile previše skupe.
- Bila je sinoć neka emisija o zdravlju pa sam je slušala. Kad se vratim
kući moraćeš da doneseš TV u moju sobu da i ja gledam ako ti nije
teško.
Rekla je to onako snishodljivo iako nije trebala da me moli.
- Naravno.-rekoh i pomislih kako je nepotrebno da me moli za nešto što
Strana 22
Goran Maleš : MAJKA
se podrazumeva.
Znali smo da se vraća kući u podređenom položaju prema meni ali
meni nije ni palo na pamet da to iskoristim na bilo koji način. Zato sam se
osećao povređeno samo zato što je na tren pomislila da ću se ponašati
drugačije nego kada je bila zdrava.
- Kada dođeš, čeka te kuhinja.-rekoh manje u šali a više u zbilji.Kuvanje mi ne ide od ruke.
- A, ne. Dok se ne oporavim, ništa od toga.
- Ništa ti ne brini. Ja ću ti sve potrebne stvari doneti do kreveta pa ti
samo upotrebi ruke.
- Ma kakvi. To ćeš ti morati da radiš. Ja ću ti reći šta treba da radiš.
- Ma ne vredi, kevo. Probao sam sa pasuljem i nije mi uspelo. To ti je
kao radna terapija, da bi što pre ozdravila. Ako ne možeš da se krećeš
onda treba da radiš rukama.- rekao sam ubeđujući je.
Pomisao da još mesecima jedem svoje splačine onespokojavala me je
toliko da sam počeo i da lažem. Moja majka jeste loša kuvarica ali zato ja
nisam nikakav kuvar.
- Hajde da nazdravimo.-rekoh vadeći sok iz kese.
- Nisi trebao, donela su mi „braća“.-reče pokazujući na tetrapak koji se
nalazio na kaseti pored nje.
- Ma taj je od breskve a ovaj je od borovnice. Ovaj je dobar za krv.
Odgrizao sam vrh tetrapaka i otpio malo kako bih mogao da nagnem
tetrapak bez straha da ću prosuti po njenoj pidžami.
- Je li dolazio vaš muž?-upitah problematičnu bolesnicu koja je danas
izgledala mnogo smirenije.
- Jeste, srce si. Hvala ti.-odgovori vedrim glasom.
Bio sam zadovoljan što je jedan moj telefonski poziv rešio problem.
- Eto mama, rešila si se operacije.-rekoh okrećuči se ka majci.
- A šta ako je to samo privremeno, ako je puštaju da se oporavi?-umeša
se problematična bolesnica.
Paranoja je u standardnim životnim situacijama bezazlena i često
komična, ali u kriznom stanju širi se poput kuge. Odmah se ponovo
Strana 23
Goran Maleš : MAJKA
okrenuh ka majci pitajući je zabrinuto :
- Pa, jesi li razgovarala sa lekarom? Da li te puštaju za stalno?
Prisećao sam se razgovora sa lekarom koji je rekao da ne može proći
bez operacije. Ponovo mi pred očima potekoše potoci nečiste krvi
neophodne za transfuziju, ponovno laganje Svedoka, ponovna jurnjava za
dobrovoljnim davaosima krvi kojih nigde nema.
- Ne. Rekao mi je da nema potrebe za operacijom. Zarašće. Samo će
trajati nešto duže.
Ponovo umiren nastavio sam da ispijam sok. Terao sam je da pojede i
neku od pečenih jabuka od komšinice ali mi nije uspelo. Više uspeha imao
sam sa grožđem koje se tu pronašlo. Sa zadovoljstvom sam ustanovio da joj
se apetit povratio. Sve je upućivalo na to da će opet biti ona stara samo da
joj noga zaraste.
- Nasuću ti vode u flašu.-rekoh joj odlazeći do obližnjeg kupatila.
Kupatilo, to jest WC, nalazio se oko 5 metara dalje niz hodnik i bio je
prilično čist. Pored mene tumarao je neki starac sa kratkom bolničkom
pidžamom koja mu je dopirala do sredine butina. U levoj ruci bila mu je
kesa od katetera. Plastična kesa bila je dobrano puna purpuraste mokraće.
Okrenuo sam glavu sa gađenjem i vratio se sa flašom hladne vode u sobu.
- Onda, šta da ti donesem u ponedeljak, od odeće?
Pitam pokušavajući da odagnam sliku ružičastih staračkih izlučevina iz
svoje glave. Odgovara da joj je potpuno svejedno pod uslovom da može
lako da se svuče i obuče. Izbor pada na njenu nešto širu haljinu sa
cvetićima. Odlučujem da joj ponesem i džemper ukoliko bude zahladnelo.
- Videćemo se u ponedeljak. Nema potrebe da dolazim u nedelju.-rekoh
suptilno tražeći njenu saglasnost.
- Da, sine. Ti znaš da ja ne volim da se mučiš.
- Ma ne mučim se.- rekoh pokušavajući da ne završim razgovor sa
neprijatnošću.
Ipak, stvari su bile jasne i nisu se mogle sakriti. Po izlasku iz bolnice i
u narednom periodu ona će biti vrlo zavisna od mene, kao nikada do sada u
životu. Po prvi put, stvari će se obrnuti i ja ću sada biti njen staratelj. Za
oboje je to promena koja plaši i obespokojava.
Strana 24
Goran Maleš : MAJKA
- Dakle, vidimo se u ponedeljak.
Prilazim ležaju, grlim je i ljubim u obraz, ona mi uzvraća zagrljaj.
Usput bacam u kantu ostatak nepojedenog grožđa zajedno sa kesom. Brzim
koracima napuštam bolnički hodnik ne osvrćući se za sobom.
Legao sam uveče u krevet, mirno odgledao Dnevnik i film na televiziji.
Prethodno sam obavestio sve zainteresovane da se majka u ponedeljak
vraća kući. Prvi put tokom ove krize mir i tišina u stanu nisu mi smetali.
Sve što je trebalo obavio sam, preostaje da sačekam ponedeljak, donesem
odeću, sačekam prevoz, i pomognem pri transportu. Zaspao sam snom
pravednika i punog stomaka.
*
Nedelja je za neke slobodan dan a za neke dan za trgovinu i nabavku.
Za mene je dan ograničene slobode. Prvo : pošto su moji prihodi povremeni
i neredovni ja se nabavkom ne bavim. Drugo : Ne želim da kupim nešto sa
čime se majka ne bi složila. Ipak, postoji mesto gde se može kupiti sve i
svašta, po prihvatljivoj ili nikakvoj ceni, odnosno-besplatno. Sve je pitanje
vremena.
Buvlja pijaca, popularni Buvljak, postao je popularan već negde
početkom devedesetih. Prvo polovna odeća, obuća, bela tehnika, nameštaj a
kasnije i lekovi, kozmetika, hrana. To je roba je kojom se trguje na betonu
pored puta. Buvljak je tajna (ne baš strogo čuvana) , nešto o čemu se javno
mnogo ne govori. To je tajna preživljavanja u zemlji gde je dobar deo
stanovništva blizu granice siromaštva ako se u obzir uzme statistika.
Asortiman robe se tokom vremena sve više i više širio, tako da sada liči na
zalihe robe neke robne kuće ili hipermarketa. Sve što se inače na Zapadu
baca ili odlaže na deponiju, ovde, kod nas, na volšeban način završava na
„tezgi“-kartonu ili najlonu prostrtog preko betona ili zemlje.
Kupio sam pakovanje od pet pari čarapa i nešto voća. Sve ostalo dobio
sam besplatno, ili-ti po nabavnoj ceni. Ostalo su ostavili prodavci polovne
robe koji nisu hteli da je nose sa sobom. To ostalo bile su parče garnišne za
zavese, pet-šest točkića za kauč, žičano jezgro za kauč, ručni sat i par
sitnica. Ako želiš da dobiješ po nabavnoj ceni moraš biti strpljiv i sačekati
fajront koji za većinu prodavaca bude oko pola jedan popodne. Stvari
Strana 25
Goran Maleš : MAJKA
manje vrednosti bacaju se u obližnje kontejnere ili ostavljaju za sobom a
odmah zatim sledi navala kupaca koji grabe sve što im se učini vrednim.
Beda i sirotinja uživo : glad za svime i svačime izmešana sa pohlepom
obuzme ljude različitog uzrasta i zavežljaji sa neprodatom „robom“
rasparčaju se i razgrabe za tili čas. Za masu ljudi to je prilika da „kupuju“
do iznemoglosti ali i onim umešnijima da uštede novac kojeg nema
dovoljno. Nešto kao rasprodaja za sirotinju.
Priliku koriste i prodavci koji su siromašni koliko i njihovi kupci, da ih
ponize i da im se narugaju. To su mahom Cigani koji žive od tog posla i
koji čitav život trpe raznorazne uvrede i poniženja.
- Hajde, ljudi! Rasprodaja!
- Evo sveže robe, nemojte da se bijete.
- Ne budite Cigani!
Siromašan i socijalno ugrožen čovek je „tanak“ po svakom pitanju
osim kada su u pitanju živci. Debeli živci kompenzuju sve ostalo. Trpa se i
trpa u džepove, kese, torbe. Nešto što je nekad bilo roba sada je otpad a
njegovi „kupci“-prosvetni radnici, deca, izbeglice, umetnici, preprodavci...
Bar su to nekoć bili. Sve dok nisu postali ono što se prosto naziva gradska
sirotinja. Čini mi se da sam prestao da se stidim pre nekih godinu ili dve
godine dana unazad. Otad uvrede i poniženja ne prolaze kroz moju kožu,
uzimam ono što mi treba ili će mi zatrebati za stan u kojem živim, za svoje
ili majčine potrebe. Grabim se brzo i zajedno sa konkurencijom.
Rezonujem ovako: Sramota je ukrasti ili prevariti nekoga, nije sramota biti
siromašan. To mi zasad, čuva samopoštovanje.
Moja majka bila je nekoliko puta na buvljaku. Videla je ono isto što i
ja viđam i užasnula se :
- Koja je to beda! Jedni bacaju, drugi kupe i svađaju se.
Odmahivala je rukama i govorila bi :
- Na šta smo mi spali : na đubre iz kontejnera! Ja kad sam bila mala
spavala sam po tuđim podrumima i haustorima ali je na meni sve bilo
moje. Odvajala sam od usta za novu i čistu odeću.
Bio je to jedan od trenutaka kada bi prećutno priznavala da je njoj bilo
teško ali da ima ljudi kojima je teže nego njoj.
- Sine, ako možeš, nemoj da ideš tamo. Sramota je, ti si momak. Šta će
Strana 26
Goran Maleš : MAJKA
devojke misliti o tome ako te vide !?
Ipak, kako je vreme proticalo, i ona je menjala mišljenje pa me je
molila da joj kupim neke cipele sa ravnim đonom a ja bih joj odgovarao da
se strpi dok ih ne pronađem... Znala je šta to znači pa je i sama otišla onako
pogurena, sa štapom. Video sam je kako čeprka po onom smeću u gomili sa
drugima i od tog trenutka zabranio joj da ide na buvljak.
- Odsad, sve što ti treba traži od mene i ja ću ti doneti. Ti nećeš više ići
tamo!-bio sam odlučan.- Ako već neko treba da se sramoti i ponižava,
to ću biti ja.
Zaista sam to mislio i na kraju me je poslušala. Ja sam već bio oguglao,
a pošto sam još uvek mlad ima neke šanse da promenim svoj status. Ali,
videti moju majku kako radi isto što i ja posle šezdeset godina poštenog
života, stara i bolesna, to nisam mogao da progutam. Donosio sam joj dosta
stvari, naročito tehničkih, kao što su mikseri, sokovnici, mesoreznice
itd.Uglavnom su bili neispravni pa bih koristio zdrave, ispravne delove
kako bi ih kompletirao i naterao da rade. To mi je na kraju i uspevalo. Bilo
je tu i zidnih satova, ručnih ili ukrasnih stonih satova. Behu to sitni pokloni
ali znala je to da ceni. Znala je da ih ne plaćam novcem nego trudom i
ponosom što je za mene oduvek bilo vrednije od novca. Jednom prilikom,
poklonio sam joj jedan ručni sat. Očišćen, sređen, i sa novom narukvicom
izgledao je kao nov.Na nesreću, izgubila ga je i stalno mi se izvinjavala.
Zato danas pokušavam sve što mogu da bih joj povratak kući učinio još
prijatnijim. Palo mi je na pamet da je oduvek htela da ispred vrata u
hodniku namestim zavesu. Vrata su bila ružna a zavesa ne bi morala da se
kači na drveni štap koji bi se onda ugurao između zidova. Naročito me je
zabrinjavala njena trenutna nepokretnost koja će trajati nešto duže, ako je
verovati lekarima. Zato sam morao da kauč učinim pokretljivijim a i stolica
za transport do WC-a morala bi da bude na točkićima. Zato sam ih pokupio
sa jedne od hrpa neprodate „robe“ i stavio u kesu koja je dobijala na težini
zahvaljujući svim tim sitnicama. Nije mi bio prvi put da se osetim
pretovarenim.
Kaže se da svako ima neku mračnu tajnu koju krije. Moja je ta da se
koristim tuđim otpadom da bih napravio nešto svoje. I sa tom tajnom ja
mirno odlazim u krevet. To je tajna preživljavanja sa manje od 100 €
mesečno. Plaća se samo ono što se mora. Štedi se na svemu na čemu može
da se uštedi. I za divno čudo, uspeva da se uštedi za crne, u stvari, još crnje
Strana 27
Goran Maleš : MAJKA
dane kako moja majka kaže.
Vraćam se kući jedva noseći sav otpad koji sam nakupio. Ali, čim sam
ušao, odmah podižem njen kauč kako bih zamenio točkiće koji su se
vremenom deformisali. Vadim dva iz kese koju sam doneo i zašrafljujem ih
umesto dva dotrajala. Polako spuštam kauč kako ne bih izvukao produžni
kabl iz zida. Probam i vidim da odgovara. Dobro je. Ako budem morao da
pokrećem kauč neće biti problema. Brinem se kako da joj omogućim
koliko-toliko normalan život bez mnogo bola i naprezanja u narednim
mesecima. Pokušavam da namontiram garnišnu ali to nije moguće zato što
je plafon između dva zida na mestu gde se nalaze vrata suviše tvrd za
burgiju. Malo razočaranja nije ništa spram osećaja radosti i olakšanja koju
osećam planirajući naredni dan. Šta ću raditi, o čemu ću pričati i na šta ću
misliti. Sve nekako deluje uskovitlano i prijatno, znajući da je najgore
prošlo i da će stvari ići nabolje.
Uvek ta misao da će biti mnogo bolje. Sve dosad, gonila me misao da
će doći mojih pet minuta kada ću se vinuti u nebo do zvezda iz ovog blata.
To se do sada nije dogodilo, ali je tu bila moja majka kao večita podrška i
oslonac u životu. Kada mi se činilo da propadam u zemlju uvek se tu našla
njena ruka da me zadrži i pruži dovoljnu količinu ohrabrenja da nastavim
da verujem u to. Ma koliko se rugao njenoj veri da će posle smrti uskrsnuti
kao mlada, pametna i sposobna žena ona je u tome ostala nepokolebljiva. I
ma koliko se ona rugala mojoj aroganciji i ponosu na vlastito obrazovanje,
ja sam ostao pri svojim uverenjima. Imali smo jedno drugo i zadatak da
održimo u životu naše nade i veru u nešto što je malo verovatno. Čitav
život smo siromašni i ne mrdamo daleko od dna ali uvek imamo
objašnjenja koje će jedno od nas uvažiti i razumeti, te situaciju učiniti
podnošljivom. Majka me je izdržavala kada sam bio mali (i otac je bio tu,
naravno), a izdržava me i sada. Za divno čudo, uobraženoj bitangi kao što
sam ja to ne smeta. Okrivljujem druge : lažirane konkurse za posao,
nepotizam, privatnike-krvopije, lošu politiku vlade, itd. I majka se slaže,
slaže se jer me voli i želi da ostanem tu, kraj nje. A meni je lepo pod
njenim skutima zbog topline i praštanja. Ali, po prvi put, vidim da sam
grešio, da idem pogrešnim putem i da će stvari morati da se promene.
- Ti se samo izvrneš, gledaš TV i čekaš da ti ja ovakva donesem
ručak.-žalila se ponekad majka.
Pa ipak, ona mi nikada nije uskraćivala deo svoje penzije za neke moje
Strana 28
Goran Maleš : MAJKA
sitnice. Ni ona sama nikada nije volela da troši bespotrebno pa je štedela. I
tako, oboje smo štedeli a ono malo novca koje smo trošili nadoknadilo je
obostrano razumevanje, tako da nam siromaštvo nije toliko smetalo. Zato
mogu reći da se dobro osećam u siromaštvu zajedno sa majkom. Topla reč i
sigurna ljubav vrede više od ćupova punih zlata.
No, takav mir i harmoniju zna da naruši poneka svađa. Ponekad, kada
bih se iznervirao, iskušavao sam svoj status govoreći joj :
- Ti si sada vlasnik stana. Možeš da me isteraš kad god poželiš.
-
Ne. Ja to nikada ne bih uradila. Ti si moje dete, što je moje – to je i
tvoje. Dokle god ja budem imala, imaćeš i ti.
To je oduvek bilo konačno i definitivno, ma koliko daleko išli u našim
svađama i uvredama. Zato se nikada nisam osećao ugroženim jer je uvek
postojalo toplo porodično gnezdo kojem se uvek mogu vratiti.Tako mi je
drago što će se čitava kriza sutra završiti a naš zajednički život nastaviti
pod istim krovom.
*
Osvanulo je tmurno jutro, vlažno je od sinoćnje kiše ali toplo za jesen.
Potrpao sam haljinu i džemper u kesu i krenuo. Na putu sam se setio da bi
možda trebalo da ponesem i njenu zdravstvenu knjižicu. Setio sam se
njenog pravila da se ne valja vraćati kući odmah po izlasku iz nje. Sujeverje
kod nje je ukorenjeno još iz rodnog sela , pa ga ni komunizam, a kamoli
neki tamo Jehovini svedoci nisu mogli izmeniti. Vratio sam se kući,
pokupio zdravstvenu knjižicu i uputio se ka bolnici. Stigao sam relativno
brzo i po prvi put pobliže osmotrio akvarijum sa ribicama u bolničkom
atrijumu. Bile su to neke sitne crvene ribice koje je skrivao mlaz mehurića
vazduha koji se podizao sa dna akvarijuma. Ništa posebno, baš kao ni
elektronski sat iznad akvarijuma čije su cifre ukazivale da je 10 časova i da
je vreme da odem na ortopediju po poslednji put.
Hodnik ispred sobe je bio pun. Bilo je posetilaca, ali i dva pokretna
kreveta sa točkićima, isti onakvi na kojima su ležali bolesnici u sobama.
Hteo sam taman da uđem u sobu kada se iza mene začuo muški glas :
- Tvoja mama nije tu. Premestili su je u Urgentni centar.
Strana 29
Goran Maleš : MAJKA
Isprva nisam želeo da reagujem. Gledao sam kroz otvorena vrata u
krevet moje majke na kojem je ležala sedokosa žena pokrivena do vrata.
Odgovorih nakratko :
- Ma, šta... Pa, eno je!- rekoh gledajući u istom pravcu.
- Ne, to nije ona.
Glas je bio uporan, a oko kreveta vrzmale su se bolničarke. Okrenuo
sam se i udostojio pogledom muškarca koji je bio iza mene. Četrdesete,
pedesete godine, sitni brkovi, moja visina. Gledao je u mene bez nekakve
želje da me ubeđuje. Dodao je samo :
- Kada sam juče bio u poseti mojoj ženi nju su već odneli u Urgentni
centar. Pozlilo joj je pa su je tamo prebacili kolima hitne pomoći.
Tek sada setio sam se muža one problematične žene čiji novac nisam
hteo da uzmem. Nisam mu prepoznao glas ali nisam imao ni želju da se
družim pa sam smesta otišao u lekarsku sobu. Tamo me je zatekla ista
onakva užurbanost da sam jedva spazio glavnu bolničarku koja je bila u
ćošku i pozvao je da izađe u hodnik. Posle nekoliko minuta izašla je
odevena u standardno čistoj plavoj uniformi i sa uobičajeno hladnim
izrazom lica. Bezizražajnog pogleda i bez reči mi je prišla.
- Ne valja biti ovde, sine. Bila sam u Urgentnom centru kad sam
stradala i bilo mi je mnogo bolje nego ovde.- setih se reči moje majke
kada sam je pitao o smeštaju i ljubaznosti zaposlenih u bolnici.
- Iako sam bila teško stradala i iako je bila kriza te 93-će svi su bili
dobri prema meni.-dodala je na kraju.
Pričala je o traumi kada ju je pre nekih 12-ak godina udario auto u
jednoj drugoj saobraćajnoj nesreći. Slomila je ključnu kost i imala
operaciju na glavi ali se uspešno oporavila.
Gledao sam bolničarku bez reči očekujući od nje obaveštenja ali je ona
ćutala i čekala moje pitanje.
- Šta se desilo sa mojom majkom? Čuo sam da joj je pozlilo.
- Tvoja majka je imala udar. Neki to imaju na srcu a ona je imala na
mozgu. Taj „inzalt“ se desio iznenada pa smo je prebacili.
Stručni medicinski izrazi su zgodni za diskusiju u neko drugo vreme
ali su mi sada išli na živce :
Strana 30
Goran Maleš : MAJKA
- U prevodu...-rekoh pokušavajući da izvučem neku razumljivu
informaciju.
- Bolje sačekaj nekog od lekara da ti objasni.
- Pa, gde su oni?
- Oni su sada u operacionoj sali.
Seo sam obeznanjen na stolicu u hodniku i ostao da čekam. Nekoliko
minuta kasnije prišla mi je ponovo i rekla pružajući kovertu sa imenom
moje majke i rekla :
- Sve druge stvari preneli smo zajedno sa njom u bolnicu
specijalizovanu za taj tip oboljenja.-rekla je pružajući mi kovertu.
- A gde je to ?
- Na trgu, u centru grada. To je bolnica za cerebro-vaskularne bolesti.
Bio sam utučen, gledao sam belo ispred sebe i bio sam potpuno
odsutan. No, ona nije.
- Uzmite!-ugurala je kovertu u moje ruke.
- Ma, dobro. Nije to sad važno- rekoh besno prihvatajući kovertu.
Unutra je bio njen sat, digitronac, moj poklon sa buvljaka. Sećam se
kako sam se namučio dok sam menjao napuklu providnu plastiku i stavljao
metalnu narukvicu terajući je da isproba kako joj ne bi spadao sa ruke.
Tu me je srce zabolelo. Nisam o tome razmišljao ali sama činjenica da
joj je sat skinut sa ruke značila je da je u lošem stanju. Neko je morao da joj
skine sat jer ga ona sama nije skidala. Uvek je volela da zna koliko je sati.
Da ga je pak, kojim slučajem i skinula, ostao bi na kaseti a sestra se ne bi
gnjavila da ga se otarasi. Sve to nije mi odmah prošlo kroz glavu. Samo
sam sedeo i blenuo niz hodnik tražeći pogledom nekog od lekara ali je
moja podsvest bila dovoljno aktivna da me alarmira.
Teško je reći kako sam se osećao. Osim što mi se srce steglo u grudima
a čeljusti bile čvrsto stisnute ne mogu reći da sam bio nesrećan, besan ili
depresivan. Mozak mi je bio napregnut do kraja u pokušaju da se
prilagodim na neočekivano. Sva moja bezbrižnost i radost zbog majčinog
povratka nestala je u času, toliko brzo da nisam hteo to da prihvatim. Pa,
prekjuče sam razgovarao sa majkom i isplanirao naredne dane do u detalje.
Nemoguće da od svega toga neće biti ništa. Sa protokom vremena od svega
Strana 31
Goran Maleš : MAJKA
par minuta vratila se sva ona zabrinutost od pre nekoliko dana. Ponovo se
javilo ono užasno „Šta ako ...?“. I sasvim očekivano novo pitanje : Zašto se
to baš meni događa? U tim trenucima činilo mi se da propadam, da se
raspadam i padam na zemlju. Kao da mi čitavo telo otkazuje pred
okolnostima koje su izvan moje moći shvatanja i upravljanja. Zaželeo sam
da me nema , da sam negde drugde, da je sve ovo samo ružan san i da ću se
na kraju ipak probuditi. Bilo bi mi draže sve, samo da ne budem u ovoj
odvratnoj bolnici okružen bezosećajnim ljudima i teretom neizvesnosti koji
se odjednom ponovo spustio na mene. Onda sam se prisetio majke i njenih
reči :
- Sine, ne moraš ti stalno da dolaziš u bolnicu i umaraš se zbog mene.
Znala je koliko brinem i koliko me sve to iscrpljuje. Želela je da me i
od toga zaštiti i odbrani. Kao i svaki idiot setio sam se prekasno koliko me
majka voli i šta znači kada kaže da sam čitav njen život. A ja sedim ovde i
bavim se samim sobom. Ustao sam i otišao do sobe. U njoj je sada ležala
jedna druga, starija žena. Muškarac koji me je o svemu prvi obavestio
stajao je okrenut leđima i pričao sa svojom neuravnoteženom ženom. Rade
je bio sam pa sam mu prišao.
- Rade, šta se desilo mojoj majci?
- Pa, pozlilo joj je. Nije mogla da priča. Doveli su dežurnog lekara i on
ju je pregledao. Onda su je spakovali i pozvali hitnu pomoć.
- Ali, danas je trebalo da ide kući!-zavapio sam.
- Šta ćeš, bila je stara. I to se dešava.
Ne znam da li je pokušao da joj objasni ili da mi olakša ali nije uspeo
ni u jednom. Zaćutali smo a trenutak pre nego što ću otići poželeo mi je
svako dobro.
Hitao sam niz bolnički hodnik na vlažne ulice, utučen i razbijen na
delove. Moje telo se kretalo ali moj um nije. Sećao sam se svega što se
dešavalo u zadnjih nekoliko dana, pokušavajući da u neposrednoj prošlosti
pronađem vezu sa sadašnjicom ali mi to nije uspelo. Nisam osećao ni
toplotu ni hladnoću. Disao sam onoliko koliko sam morao a brinuo se više
nego što sam mogao da podnesem. Sve je nekako otišlo tokom koji ne
mogu da kontrolišem niti znam kako da mu se prilagodim. Ipak, prevladala
je želja da pomognem majci. Ako je to samo da budem pored nje i ne radim
ništa onda ću to i da uradim. Oh Bože, samo da joj bude dobro. Nisam
Strana 32
Goran Maleš : MAJKA
vernik ali u bezizlaznim situacijama ni molitva mi nije teška. Uradiću sve
samo da joj opet bude dobro.
Nakon što sam stigao kući bacam kesu sa odećom na pod i hvatam se
plana grada, pokušavajući da pronađem traženu bolnicu. Na planu ne pišu
imena bolnica već samo oznake - kvadratići sa crvenim krstom ucrtanim u
njih. Gledam njihov raspored i odlučujem da potragu pokrenem od
kvadratića najbližeg centralnom gradskom trgu. Pokušavam se da se setim
lokacije Urgentnog centra, i iako sam joj pre desetak godina odlazio u
posete kada je prvi put doživela ozbiljniju saobraćajnu nesreću ne mogu je
pronaći na karti. Zaboravio sam i kako se do njega stiže. Naravno, ružne
stvari se prve zaboravljaju. Idem prema autobuskoj stanici prisetivši se da
se svih ovih dana „švercujem“ u gradskom prevozu ne plaćajući kartu.
Suviše sam zabrinut da bih brinuo o takvim banalnostima.
Nalazim bolnicu iz prve zahvaljujući ploči sa natpisom koja stoji na
ulazu u zgradu. Nekoliko spratova, siva građevina locirana na raskrsnici
preko puta železničke stanice. Naglo mi budi sećanje na pokojnog oca koji
je bio smešten u istoj bolnici kada se šlogirao. Čučnuo je na terasi da
popuši cigaretu i jednostavno pao. Nije mogao da se digne pa je majka
pozvala hitnu pomoć. Srećom, nije dugo trajalo, nije dugo ostao i nije trpeo
ozbiljne posledice zbog šloga.
Ulazim unutra kroz hodnik koji se spušta od ulice naniže, do podruma i
pokretnih vrata. Prolazim kroz njih i zastajem za trenutak tražeći prijemni
šalter. Skrećem desno i nailazim na njega zatičući usamljenu službenicu u
belom mantilu kako nešto zapisuje. Obraćam joj se i objašnjavam da tražim
majku koja je dopremljena juče. Ona gleda u karton i pronašavši njeno ime
pita me :
- Imate li njenu knjižicu?
Uzevši knjižicu iz moje ruke prepisa neke podatke i poče da objašnjava
kako je ona smeštena na prvom spratu. Na pitanje kako joj je, kaže mi da
pitam njenog lekara kao i da treba da donesem uput od lekara opšte prakse.
Prateći njene instrukcije penjem se stepenicama i već na odmorištu
savladava me umor pomešan sa strahom od onog što ću ugledati za par
trenutaka. Još jednom se obraćam Bogu u svojim mislima obećavajući mu
sve što mi padne na pamet. Zauzvrat tražim da mojoj majci bude dobro.
Nekako mi se to čini kao fer ponuda. Udahnem vazduh u pluća i prelazim
još nekih desetak stepenika do prvog sprata i zatvorenih drvenih vrata
Strana 33
Goran Maleš : MAJKA
pored kojih je okačeno upozorenje o zabrani korišćenja mobilnih telefona.
Na vratima je naziv : Intezivna nega. Smeđa, teška drvena vrata sa malim
prozorčetom u visini glave teško se otvaraju. Ipak, uz guranje uspevam da
ih otvorim i uđem u prostoriju.
Prvo što sam video bila je razjapljena usna duplja neke osobe
nepoznatog pola iz koje je virila plastična cev prilepljena flasterom uz
obraz. Seda kosa, plahta do brade, i tek posle pažljivijeg zagledanja utvrdio
sam da se radi o muškarcu. Odmah do njega bio je monitor koji je ispuštao
visoke tonove prateći njegove vitalne funkcije. Levo od njega slična slika.
Oba bolesnika ležala su nepomično na krevetima koji su bili postavljeni
ispod prozora na suprotnoj strani od ulaznih vrata. Soba je bočno imala
prolaze prema drugim prostorijama koji su se na nju nadovezivali kao jedan
veliki hodnik. Levo od ulaznih vrata i na istoj strani, bio je pult sa
doktorkom sa kojom su razgovarali rođaci nekog od prisutnih bolesnika.
Osećao sam se kao da me je neko iznenada udario čekićem u glavu, samo
bez posledica. Iako me ništa nije bolelo celo telo mi je iznenada obamrlo.
Mogao sam samo da stojim i da čekam kraj njihovog razgovora. Nisam
razumeo ni reči a bio sam blizu. Ali, video sam suze i to je ono po čemu ću
uvek pamtiti ovu sobu i čitav sprat.
Trajalo je čitavu večnost tih nekoliko minuta. Zaželeo sam da traje i
duže jer sam znao da neće biti dobrih vesti. Dok nešto ne saznaš ne može ni
da te zaboli. No, sudbina me je zgrabila za revere i gurnula ka pultu u
trenutku kada je rodbina tiho nestala kroz vrata iza mojih leđa. Žena u
kasnim tridesetim okrenula je glavu u mom pravcu.
- Izvolite.
- Ja tražim majku.
Izrecitovao sam podatke kao na prijemnom i čekao presudu.
- Da. Ja sam njen lekar.- rekla je zastajkujući-Ona je u lošem stanju.
Imala je moždani udar, šlog, i soporozna je. Dobila je potrebne lekove
ali je i dalje u kritičnom stanju. Leva strana tela joj je oduzeta.
Dok je govorila ja sam se pod nekim nepoznatim teretom lagano
povijao sve dok bradom nisam dotakao hladnu površinu pulta. Doktorka je
bila mirna, hladna i bezizražajna. Nekom će se to učiniti kao oguglalost i
profesionalnost ali u tom trenutku meni se činilo kao bezosećajnost.
Iznošenje dijagnoze završila je u skladu sa čitavom situacijom-zaćutala je.
Strana 34
Goran Maleš : MAJKA
Šokiran i pred padom, samo sam uspeo da gorko uzdahnem. Prišao sam joj
iza pulta i dozvolio samom sebi da čučnem ispred njenih nogu. Kao da sam
želeo da se sakrijem od svega a naročito da ne gledam nesrećne ljude koji
su ležali u krevetima po čitavoj sobi.
- Čekajte! Pa danas je trebalo da ide kući...-ponavljao sam u neverici.
- Žao mi je.-slagala je, pogled joj je bio hladan.
Uhvatio sam se za ivicu pulta, to je bio jedini iskreni oslonac koji je
bio u blizini.
- Kakve su prognoze?
- U ovom trenutku ne dajemo prognoze. Mi i inače ne dajemo
prognoze.
- Hoće li moći ponovo da hoda?-hteo sam da izvučem bar nešto.
- Stanje je kritično. Nemojte previše da se nadate.
Kad sve počne da se ruši unaokolo najteže je odlučiti se šta prvo treba
sačuvati od pada. A ja sam hteo da sačuvam sve, da vratim stvari na
početak, da izbrišem jučerašnji dan.
- Ali, prekjuče smo razgovarali, bila je dobro...
Ovog puta nije ni pokušavala da me slaže, samo je gledala kroz mene.
Ponovo sam uzdahnuo i pitao :
- Možemo li nešto da uradimo za nju? Bilo šta, možda operacija?
- Ne, to nije izvodljivo. Urađeno je sve što je bilo neophodno.
Sve se srušilo. Kao da ničeg više nije ostalo. Ali ja nisam verovao. Ne
još.
- Ostanite da mi date još neke podatke. Evo, sedite napolju. Ispred vrata.
Sad ću ja...
Nakon što me je ispratila iz sobe, seo sam u jednu od fotelja koje su
bile napolju. Ispred mene, stajala je žena sa naočarima koja mi je okrenula
leđa i plakala. A ja sam još uvek gajio zrno sumnje, seme nade, kako god.
Prisećao sam se njenih reči :
- Pa ti ni u šta ne veruješ! I kad ti je otac umro ti nisi verovao. Hoćeš li i
kad ja umrem tražiti od mene da ti donesem ručak!?
Dobro me je poznavala, previše da bi previdela moju urođenu
Strana 35
Goran Maleš : MAJKA
sumnjičavost. Kada je otac umirao nisam hteo da prihvatim njegovu smrt.
Davao sam mu veštačko disanje i masažu srca sve dok nije stigla prokleta
hitna pomoć, nekih pola sata kasnije. Samo su došli, pogledali i napisali
izveštaj o smrti. Zato ni sada nisam hteo da čujem da je ovo kraj.Više volim
da se borim nego da priznam poraz.
Došla je i doktorka. Dok je zapisivala podatke koje sam joj
deklamovao imao sam prilike da je bolje osmotrim. Svetlosmeđa kosa,
dežmekasta. Zdepasta, i loše našminkana činila mi se još neprijatnijom u
onom polumraku hodnika. Donosioce loših vesti ionako niko ne voli.
- Pa, mogu li bar da je vidim?
- Zar niste uspeli!? Sad se završila pauza.
Povela me je u obilazak nečeg što je ličilo na poslednje odredište,
čekaonica za voz koji ide samo u jednom pravcu. Prošli smo četiri- pet soba
međusobno spojenih bočnim prolazima. U svakoj sobi bilo je po dva ili tri
kreveta. Od svih bolesnika na njima, samo je jedan bio u polusedećem
položaju i čitao novine. Svi ostali ličili su jedni na druge : seda kosa, bledo
izmučeno lice sa nepokretnim telom, prekriveni belom plahtom i sa
ponekom ostarelom rukom koja je ležala preko nje. Svi su bili isti i u svima
sam video majku.
Majka je ležala na levom boku, zatvorenih očiju i sondom provučenom
kroz nos. Doktorka je sela za obližnji sto i posvetila se svojim papirima.
Prišao sam krevetu i pomilovao to milo, uspavano lice. Skromno,
nenametljivo ležala je i tiho disala, na način na koji je provela skoro čitav
život. Ali, po prvi put, bila je nepokretna i gotovo beživotna. Nikada je pre
toga nisam video tako nemoćnu i nezaštićenu. Uvek sam je znao kao
izdržljivu i živahnu, s naglim promenama raspoloženja. Tek od skora žalila
se na bolove po telu, ovde ili onde, ali bi obično zaboravila na njih i išla
dalje. Ovog puta ćutala je. Ništa. Samo ravnomerno i tiho disanje.
- Mama, ja sam.-ponovo sam je nazvao starim imenom.
Bila je „mama“ sve do moje 12-te godine da bi potom postala “keva“.
Jedan od lokalnih običaja koji sam usvojio uskoro posle našeg doseljenja u
velegrad. Isprva se bunila i nije htela ni da čuje.
- Slušaj, ja sam ti i dalje majka. A kevom možeš da dozivaš pse lutalice
a ne mene!
Strana 36
Goran Maleš : MAJKA
Nakon par godina prihvatila je taj naziv kao svršenu stvar. Isto kao i to
da sam počeo da odrastam i da se menjam. Prestala je da koristi kaiš ali i sa
kažnjavanjem na neki drugi način. Njen autoritet u odnosu na mene je
slabio i pretpostavljam da joj nije bilo drago zbog toga. Istovremeno, to je
bila prilika za mene da koristim novostečenu moć u porodičnoj hijerarhiji i
da joj ponekad vratim milo za drago. Naravno, nijednom nisam digao ruku
na nju ali sam izvlačio njene greške iz prošlosti i natrljavao ih joj na nos. A
žene su čudna sorta jer ih reči bole više od batina. Znala je zato i da zaplače
i da počne da beži od mene što je bio dovoljan signal da sam preterao.
Sada je ležala nemoćna tu, ispred mene, a ja tu ništa nisam mogao da
uradim. Ništa osim da se suočim sa sopstvenom savešću. A nije li to
vrhunac sopstvene sebičnosti, pomislih : dok se mama bori za život ja se
bavim samim sobom. Kada bih mogao da učinim nešto, bilo šta za nju.
Primetio sam da joj pramen kose pada preko oka i reših da ga pomerim.
Samo što sam pomerio pramen majka se trgnula i pomerila ruku.
- Pomerila se!-rekoh ushićeno doktorki.- Evo, pomera ruku!
I ne samo to! Začulo se neko mumlanje, neartikulisani zvuk koji je
izlazio iz njenog grla.
- Da, mama. Tu sam.
Odmah sam primaknuo uvo ka njenim ustima. Bilo je to kao kada beba
pokušava da peva, neoblikovan zvuk ustima koje prate neki ritam ili
pesmu.
- Ne razumem te mama.-rekoh i poljubih je u čelo.
Onda je počela brže da pomera ruku i nastavila sa pokušajima da mi
nešto saopšti ali bez uspeha. Zaljuljala je cev sa infuzionim rastvorom koji
joj je bio prikopčan za drugu ruku što me je zabrinulo.
- Dobro je, mama. Smiri se. Nemoj da mrdaš ruku.
Bio sam zabrinut da nehotice sebi ne pogorša stanje i smirujućim
glasom izgovorio joj par rečenica ohrabrenja.
- Sve će biti u redu mama. Bori se, ne daj se. Ja sam tu pored tebe.
Pobedićemo zajedno!
Bio sam potresen ali i ushićen.Odmah sam prišao doktorki i pitao je:
- Jeste li čuli? Kao da pokušava nešto da kaže.
Strana 37
Goran Maleš : MAJKA
- Da.-odgovorila je nemarno.
- Je li bila takva i kad je došla ovamo?
Pogledala me je dižući pogled sa nekih papira po kojima je nešto
škrabala i rekla sa istim onim prokletim mirom koji meni nedostaje već
duže vreme :
- Da. Ona pokušava nešto da kaže ali pošto je u soporoznom stanju ne
znamo da li je to poruka upućena nama ili možda nekome iz njene
prošlosti. Ne zna se da li je svesna ili ne.
Opet sam prišao majčinom ležaju sav ozaren, ne pridajući važnost
doktorkinim rečima.
- Mama, moraš da se boriš da ozdraviš. Jesi li me čula? Moraš da se
boriš. Nemoj se predavati.
Milovao sam njeno toplo lice po prvi put pažljivije zagledajući se u
njene staračke mrlje. Nikada mi nije bilo bliže nego sada. Mirno, bez
grimase i spuštenih kapaka. Samo bela, plastična sonda pravila je kontrast i
sprečavala me da pomislim kako je sve u redu i da majka samo spava.
Prisetih se da je nikada nisam video ovako, kako spava, barem ne otkada je
dobila sede i malo ostarila. Kako je to čudno, nisam ni primetio da je
ostarila, sve se to dešavalo pored mene ali na to nisam ni mislio. Tek sada,
dok mirno leži na krevetu prekrivena do glave belom plahtom ona je
postala starica, baba, jedna od ko zna koliko njih u ovom gradu. Žena sa
sedom kosom i staračkim pegama kao i svaka druga. Tek tada sine mi da
sam i ja odrastao i da nisam više ono dete iz sećanja na svoje detinjstvo.
Dete koje se igra sa nekom devojčicom uz brdo igračaka oko nas a majka
me zove da idemo kući. Trenuci kada nas dvoje, ja i mama, prolazimo kroz
pijacu i dok u jednoj ruci drži moju ruku u drugoj nosi bakaluk koji smo
kupili. Pa onda, kada mi je dala poklon za vrlo dobar uspeh u školi. Ili
onda, kada sam se posvađao sa njom kada sam odlučio da potrošim novac
na preskupe patike. Pa onda, kako je kinjim zbog preslanog ručka a ona mi
prigovara što sam još uvek nezaposlen.
I tako, čitav film proleti kroz glavu a tek sada shvatam koliko su se
stvari promenile. Čitav život živimo zajedno a tek sada vidim je kao staru,
bespomoćnu ženu. Svađam se sa njom, kinjim, grlim kad se pomirimo ali
nikako ne vidim njenu slabost, godine i veliku zavisnost od mene. Ali isto
tako, vidim sopstvenu bedu i zavisnost od njene penzije koja je i danas
Strana 38
Goran Maleš : MAJKA
jedini siguran izvor prihoda. Otrežnjenje uvek dolazi prekasno pomislih,
gledajući je i tiho je bodreći da izdrži. Osećao sam kako mi se srce steže
dok je gledam. Još uvek nisam verovao da je stvarnost ono što se događa,
tu pred mojim očima.
- Ali, ona može da pokreće ruku.-rekoh pun nade.
- Da, ali samo desnu.– reče doktorka ne dižući pogled.
Došlo je vreme da se oprostim od nje do sutra i da još jedanput
poljubim to milo lice za koje nisam nikad verovao da će biti tako staro i
umorno. Bol me je razdirala iznutra a grlo mi se steglo da sam jedva mogao
da promrmljam :
- Zdravo, mama. Ne daj se!
Izašao sam sam prolazeći kroz isti hodnik pokušavajući da ne gledam
ostale nesretnike. Bilo mi je strašno teško dok sam tumarao kroz opustele
hodnike zgrade. Sve me je bolelo, a na glavu i leđa pala je čitava težina
jednog problematičnog života. Nisam se ništa bolje osećao kada sam izašao
na svež vazduh. Svaka životna radost isparila je iz mene ostavljajući samo
zabrinutost i rutinu. U autobusu jedna devojka naslonila je nenamerno
svoje grudi na moju ruku kojom sam se držao za rukohvat. Nisam se ni
osvrnuo. Samo sam prazno buljio ispred sebe kroz prozor pokušavajući da
tamo negde, napolju pronađem izlaz iz nevolje. A sve se urotilo protiv
mene, i vreme i ljudi. Tako mi se činilo. Nije bilo nikoga kome bih se
mogao obratiti za pomoć. Najbliži rođaci bili su stotinama kilometara
daleko, iza državne granice. Kad zavlada ljuta sirotinja najbrže nestanu
samilost i dobročinstvo.
Kad sam se vratio kući predao sam knjižicu u lokalnoj ambulanti i seo
da čekam. Bio sam i gladan i umoran, ali ponajviše nesrećan. Prestao sam
da mislim na sebe i usredsredio se na onog kome je moja pomoć bila
potrebnija. Ma koliko situacija bila teška i dalje sam gajio nadu da će se sve
na kraju završiti na najbolji način. Čekao sam pola sata, dobio uput i vratio
se kući. Tamo je bilo najteže. Njen kauč neraspremljen još od kad je otišla
u bolnicu, lične stvari raspoređene po sobi i mukla tišina koja guši. Nema
više diskusije o učenjima Jehovinih svedoka, nema citiranja Biblije i
podizanja glasa. Nema i ne zna se da li će ih ikada više biti. Samo kada bih
mogao da vratim vreme unazad, jedno tri-četiri nedelje, ne bih joj se više
suprotstavljao. Postao bih i Svedok ako treba.
Strana 39
Goran Maleš : MAJKA
U takvoj mukloj tišini želeo sam sagovornika, nekog ko će me
saslušati, diskutovati i pomoći. Moj izbor nije bio originalan. Ljudi
odvajkada pozivaju Boga u pomoć onda kada izgube svaku nadu u pomoć
ljudi. Tako sam i ja pokušao da se obratim Svevišnjem. Prvo i najlogičnije
pitanje koje mi se postavljalo a za koje sam sumnjao da ima veze sa Njim
bilo je : Zašto ona a ne ja? Čitav svoj život ili bar veći deo, moja majka je
bila skromna i skrušena. Nikome se nije zamerala a Bogu se molila od
malih nogu. Čak i onda kada je većina prešla u ateizam. Prvo je bila katolik
a zatim je prešla u Jehovine svedoke. Ja sam bio katolik onoliko koliko sam
morao biti, to jest, onoliko koliko je uticaj moje majke bio neprikosnoven.
Već kasnije, u pubertetu, ja sam iskočio iz takvih rutina. Nešto kasnije
istraživao sam sve veće religije ne da bih prišao nekoj od njih nego da bih
uporedio zakonomernosti, sličnosti među njima i razlike koje ih čine
originalnim i isključivim. Hteo sam da ovladam saznanjem o njima baš kao
što su one žudele da ovladaju sa mnom.
Jedan od osnovnih elemenata svake religije jeste kazna od Boga za
svakoga ko počini greh, ili prekrši neki od Božijih zakona. Negde je kazna
precizirana (Mojsijevi zakoni, na primer), ali u većini slučajeva se ne
propisuje jedna, ista, izričita kazna za konkretni greh. Ne precizira se
kakva, kada će stići i koliko će trajati, ali je njena definitivnost nesumnjiva.
Jer bi bez nje čitav sistem mišljenja izgubio smisao i značaj. Polazeći od
svega toga, a naročito od patnji koje moja dobra majka trpi postavio sam
Bogu pitanje : Zašto pate „dobri“ a ne ispaštaju „zli“, poput mene, na
primer? Odgovor na to nisam mogao da smislim niti me je svemoćni
inspirisao da do tog saznanja dođem. Dilema je ostala sve dok nisam
zaspao. Na kraju sam Svevišnjem ponudio nagodbu. Čovek kada je očajan
ne razmišlja uvek logično niti o bilo čemu što ne vodi rešenju njegovog
problema. O etici i moralu pogotovo.
Bože, rekao sam u sebi, ako sam u bilo kakvoj moći da ti se obratim
budi dobar prema mojoj majci. Ako je neko zaslužio da da pati onda sam to
ja- njen sin. Zato dopusti meni da odgovaram za svoje ali i njene grehe, ako
ih ima. Njezin život zameni mojim i učiniću sve što želiš.
Nakon tih reči osetio sam olakšanje osećajući da vraćam bar deo duga
koji sam osećao prema majci. I ono malo nade koju sam gajio duboko
skrivenu u sebi naraslo je sasvim dovoljno da uprkos moru briga u kojima
sam se davio utonem u san.
Strana 40
Goran Maleš : MAJKA
Svanuo je drugi dan. Ustao sam rano i kupio hleb, onaj jeftini, tzv.
„narodni“. Isti onaj koji je majka kupovala ustajući rano i isti onaj koji je
pokušala da kupi onog kobnog jutra. Sve ove godine štedela je i mučila se,
kako za sebe, tako i za mene. Sve te godine uzaludnog školovanja i
nezaposlenosti nisam osećao tako bolno zahvaljujući njoj. Ona bi mi na to
skrenula pažnju ponekad, ali sam ja bio gluv i slep. Hladnoća ljudi koja je
prodirala do kostiju skroz me je opametila.
- Šta se ti tu buniš? Kad se probudiš ujutro tražiš doručak, kad god
ogladniš dobiješ jelo. Samo se izvrneš na taj tvoj krevet i gledaš TV.
Kud ćeš više!?
Spremio sam nešto na brzinu i pojeo, ne obraćajući bilo kakvu pažnju
na ukus i miris, i spremio se za novu posetu. Nadao sam se dobrim vestima
posle sinoćnog obraćanja Stvoritelju. Stigao sam za pola sata pred bolnicu
gde se već nalazio popriličan broj ljudi koji su takođe došli u posetu nekom
svom unesrećenom bližnjem. Zaista, od svih mogućih bolesti šlog se uvek
najteže podnosio, i od strane bolesnika, i od strane rodbine. Ljudi koji se
šlogiraju znaju da životare godinama pri čemu je većina nepokretna, teško
kontrolišu svoje fiziološke potrebe, jedan deo njih nije u stanju da govori a
zahtevaju stalnu negu i poseban način ishrane. Najdobrodušniji i
najsamilosniji čovek ima svoje granice a onaj koji živi u siromaštvu i
oskudici dosegne ih posle nekoliko dana. Užas i zabrinutost viđao sam
često na njihovim licima, ali se u meni ta čudna nada još uvek čvrsto
držala. Prisećajući se prošlih iskušenja kroz koje sam prošao nikad nisam
iskusio toliko zla da bih bio bez nade. I kad je rizik bio najveći sve bi se na
kraju nekako pozitivno odigralo po mene. Celi život sirotinja ali nikad na
dnu i nikad u beznađu- tako bi se to moglo opisati. Zato sam i sad sa
optimizmom stajao po strani od te gomile nepoznatih ljudi i posmatrao ih
kao da sam želeo da poručim : Ja nisam jedan od vas. Juče sam sklopio
pogodbu sa Bogom.
Posle nekog vremena došla je i devojka-bolničarka sa spiskom
bolesnika i otključala vrata za posetioce. U posetu kod jednog bolesnika
moglo je ući samo dvoje posetilaca što kod nas nije bio nikakav problem.
Bio sam sam i biću takav skroz do kraja koji je, nadam se, daleko ispred
mene. Majka je bila jaka, morala je da bude jaka kako bi preživela sve
nedaće do sada. Preživeće i ovo. Nešto bržim koracima uspeo sam se
stepenicama pošto me je prethodno bolničarka upisala u listu posetioca.
Strana 41
Goran Maleš : MAJKA
Opet sam prošao kroz teška pokretna vrata i zaobilazio ostale posetioce.
Na krevetu je i dalje ležala majka zatvorenih očiju i hrkala. Ovog puta
ležala je na leđima, sa obema rukama spuštenim pored torza. Nada mi je
iščilela u trenutku. Čim sam spazio njenu lekarku u blizini pitao sam :
- Doktorka, kako je moja majka? Je li joj bolje, ima li kakvih promena?
- Ne. Sve je ostalo po starom.
- Doneo sam vam uput...-rekoh bezvoljno.
- A, dobro. Donesite ga posle posete. Biću za pultom.
Ona je otišla a ja sam ostao. Sam sa majkom koja je spavala. U tom
času, sve se još jednom srušilo. Sve one iluzije o spasu u poslednji čas,
čudesnom oporavku, Božijem spasenju i povratku na staro. I tada sam
zaplakao, po prvi put. Sve se u meni pretvorilo u suze : strah, žalost,
sećanje, krivica i ljubav. Počeo sam da ridam na uzglavlju puštajući da
slane kapljice padaju na jastuk. U momentu se moja fasada urušila a ono
iznutra, krhko, ranjivo i padu sklono palo je iz mojih očiju i skotrljalo se
niz jastuk. Opet se začuo onaj zvuk nalik dečijem mumlanju iz usta moje
majke. Srce mi nije trebalo čupati, izlazilo je samo. U kapljicama.
- Nemoj, mama. Mama, nije vreme...-gutao sam reči a bol je gutao
mene.-Nije vreme za umiranje...Ima drugih stvari...
Kako da joj objasnim da ne sme da umre kad ne znam ni da li me čuje?
To nije u skladu sa dogovorom sa Bogom a nije ni fer prema svima onima
koji je vole. Pomislih da njih i nema puno. Utisak je još jači kad oko sebe
ne vidim nikog drugog. To je još više pojačalo moj plač i samo sam
priljubio svoje lice uz njeno. Govorio sam gušeći se u jecajima.
- O, Bože. Mama, tako mi je žao zbog svega. Oprosti mi zbog svega.
Nisam uspeo da ti kažem koliko te volim...Ali, sada nije vreme za
umiranje, ne sad i ne ovde.Moraš da se boriš a i ja sa tobom, zajedno.
Ostale su suze i čemer, ali opstala je volja za borbom. Nisam bio
spreman da se predam a nadao sam se da nije ni ona.
- Ja ću stalno dolaziti a ti se ne predaj.
Zaćutao sam a i ona je. Ništa se više nije čulo. Obrisao sam suze i
pogledao oko sebe. Oko nas je bio samo prazan prostor, sve do sledećog
kreveta koji je bio par metara dalje. Na njemu je ležala jedna starica, a kod
Strana 42
Goran Maleš : MAJKA
nje, brišući suze žena u pedesetim, još uvek dobrodržeća i doterana. Ali,
suze su joj tekle niz lice dok je pokušavala da razgovara sa staricom koja je
nečujno mrmljala. Činilo mi se da tuga pada kao kapljice po čitavoj sobi,
po čitavom spratu i kondenzujući se na svakom licu ostavlja svoj trag.
Kapljice tuge padale bi po jastuku, po podu, na papirne maramice, donoseći
nešto poput bratstva, zajedništva. Pogledah sa saosećanjem na sve druge
krevete i okolne ljude koje sam mogao da vidim sa svog mesta. Izreka
„Smej se i smejaće se svi sa tobom. Plači i plakaćeš sam.“ nije više važila.
Mesto bola i suza, ali i osećanja pripadnosti ljudskom rodu.
Pošto sam se malo smirio zaćutao sam. Samo sam stajao pored kreveta
i milovao je po licu. Nisam imao ništa da kažem ali je i to bilo dovoljno.
Verovao sam da me je razumela. Ionako nikad nisam voleo nadugačko da
razglabam i rasipam reči bez značenja. Ostala je moja šaka na njenom licu
koju bi povremeno zamenile moje usne. Došao je ubrzo i kraj posete. Posle
pola sata bolničarka je u prolazu dobacila da je poseta završena. Ponovio
sam joj tihim glasom iste stvari i ostavio je da leži, gubeći sa svakim
korakom dalje od njene postelje ono malo olakšanja koje sam doživeo. Bol
zbog rastanka je bio takav da sam pomislio da zamolim osoblje da me pusti
da ostanem duže. Ipak, prvo se moralo učiniti ono važnije. Ispred pulta bilo
je i drugih posetilaca pa sam morao da sačekam. Pitanja uvek ista, odgovori
vrlo slični, teški, obeshrabrujući. Kada je došao red na mene, dao sam
doktorki uput od lekara opšte prakse i postavio pitanje :
- Doktorka, doneo sam uput. Ima li još nešto što mogu da uradim?
- Ne, to je dovoljno.
- Pa šta vi očekujete da će se desiti u budućnosti?
- Ne želim da vas lažem. Situacija je krajnje ozbiljna, još uvek je u
opasnosti. Čak i ako preživi biće u lošem stanju.
Glava mi je opet klonula na dole. Ljudima se dešava da se podsvesno
odaju i kažu ili pokažu ono što ne žele. Nisam se stideo svoje slabosti u
ovom vremenu i ovakvom okruženju ali doktorka nije htela da bude onaj
koji saopštava loše vesti. Ali sam izraz „Čak iako...“ bio je dovoljan da me
uzdrma. Iznova i iznova, moje samopouzdanje i vera u život ljuljala se kao
drveni mostić sa užadima na malo jačem vetru. Shvatio sam da sam sam i
da će tako i ostati.
Otpozdravio sam nečujno i otišao. Kupio sam nešto voća na pijaci kroz
Strana 43
Goran Maleš : MAJKA
koju sam prošao i vratio se utučen kući. Bio sam gladan ali skoro da sam
sebe krivio zbog toga što je ostavljam. Obavestio sam zainteresovane o
nesrećnom preokretu u bolnici i počeo da pravim ručak. Stajavši nad
šporetom nisam mogao da se ne setim koliko puta sam joj prebacivao zbog
zagorelog ili neukusnog jela a sada sam pravim još gore splačine i jedem ih
ne žaleći se. Majka je sve to predvidela :
- Jednog dana, kada mene ne bude, kajaćeš se za svoje reči. Hvataćeš se
za glavu i govoriti :“Mama, bila si u pravu!“
Toliko naduven i ohol, nisam je uzimao za ozbiljno, a sad bih progutao
sve svoje reči kada bi to pomoglo. Ona je trpela moju oholost i znala istinu.
Glup kakav sam bio, ni da živim sto godina neću joj se moći dovoljno
izviniti za sve besmislene i nepotrebne uvrede koje sam joj naneo. Ali
patnja kroz koju ona sada prolazi još je besmislenija jer nije ama baš ni sa
čim zaslužena. Ili možda Bog kroz njenu patnju kažnjava mene? Ova misao
donekle me je hrabrila dok sam seckao luk i plakao, manje zbog luka, više
zbog majke.
Kasno popodne stigla je poseta. Bio je to jedan od mlađih Svedoka,
konačno je došao nakon mojih navaljivanja. Približno moj vršnjak,
otvorenijeg svetonazora, činio mi se kao neko kome se mogu poveriti i u
koga mogu imati poverenja. Seli smo u sobu moje majke i ispričao sam mu
ono što sam video i čuo od lekara. Ćutke me je saslušao ne govoreći
mnogo. Sve je izgledalo kao da me shvata i u potpunosti razume puštajući
da bol isteče iz mene. A onda je postavio pogrešno pitanje :
- Reci, treba li ti novca?
Odgovorio sam da novca imam dovoljno i odmah ućutao. Zar je
moguće da se nismo razumeli? Samo sam želeo da se ispovedim a on je
mislio da na osnovu predstave „izmuzem“ novac od njega. Eh, sirotinjo, i
Bogu si teška! Razgovor je ipak tekao dalje, pomalo u budućnost. Nisam
želeo da se previše otvaram, plašio sam se da me opet neće shvatiti.
Zabrinutost je bila prevelika da se ne bi spomenula.
- Najgore je što ne znam šta će biti na kraju. Ako preživi biće težak
invalid a ako umre ostajem sam, bez novca. Na jedan ludački način,
kad sagledam situaciju, čini mi se da je bolje da umre...
Kad sam izgovorio ovu blasfemičnu rečenicu trgnuo sam se. Shvatio
sam koliko sam i sam u unutrašnjem trenju i dilemi. Naravno, zvučalo je
Strana 44
Goran Maleš : MAJKA
surovo ali nije u tome bila stvar, nije to bilo pravo značenje onog što se po
prvi put rodilo u svesti.
- ...bar bih znao na čemu sam. Ovako ne znam na šta da se pripremim.
Za šta da se spremim. Jer da sam sam bilo bi mi svejedno gde ću
spavati i šta ću jesti. Snašao bih se nekako...-opet sam napravio pauzu.
Zastajući pomalo posle nekoliko izgovorenih rečenica, kao da sam
davao sebi vremena da bolje sagledam sopstvene zablude i promašaje. Što
više slušam samog sebe sve se više samom sebi činim kao obična, prosečna
osoba sa dosta mana. To do sada i nije bio slučaj.
- Ovako se agonija produžava a ja nastavljam da se brinem.-završio
sam ispovest i oslonio se na naslonjaču kreveta na kojem sam sedeo.
- Da, da.-započeo je mladi Svedok pretpostavljajući da je došao red na
njega da nešto kaže.-Ja bih radije umro nego da budem u takvom
stanju.
- Vidiš, to je i ona govorila : “Radije bih umrla nego da mi donose i
odnose i da zavisim od drugih“. Kako stvari stoje, želja će joj se
možda i ispuniti.
Odmah sam shvatio šta sam rekao. Ružno jeste, ali i istina je. To kao
da me je ohrabrilo da kažem poentu :
- Meni je više od koristi majčina smrt nego agonija koja traje
godinama.
- Pa, da. Izdaš sobu i imaš 150 €!
On očigledno nije shvatio šta želim da kažem. Zato sam opet pokušao
da objasnim :
- Vidiš, sa jedne strane ja želim da moja majka preživi a sa druge strane
više mi je u interesu da umre nego da se oboje mučimo.
Rekao sam i počeo da plačem. Plakao sam zbog majke ali i zbog toga
što sam toliko zao. Ili možda što sam zao kao i svi drugi ljudi, svi oni koje
sam sa prezrenjem i sa pijedestala posmatrao zahvaljujući majčinoj
finansijskoj pomoći. Sagradio sam visoku kulu do nebesa ne shvatajući da
ću na toj kuli biti sam, potpuno sam. Osećaj krivice postao je neizdrživ.
Ogrešiti se o nekoga jedna je stvar, živeti tako, teže je nego izdržati bilo
kakvu kaznu koju ti mogu izreći. Čitav moj svet urušavao se pred očima
mog sagovornika ali on to nije shvatao. Nastavio je da priča o nekim
Strana 45
Goran Maleš : MAJKA
sasvim običnim, bezazlenim stvarima u pokušaju da me odvrati od
plakanja.
Rastali smo se ubrzo potom. Zamolio sam ga da opet svrati iako nisam
osetio olakšanje nakon razgovora sa njim. Bol i praznina su ostali a sećanja
neizdrživo navirala. Gledajući kroz rupu na mojoj savesti svi oni događaji
imali su novu dimenziju. Pored mene nije više bilo nikog, ni dobrog, ni
lošeg, ni mrzovoljnog, ni saosećajnog, ni istinoljubivog... Nikog koga bih
mogao da pitam i zatražim pomoć... Shvatio sam da majka nije bila samo
finansijski oslonac već mnogo, mnogo više.
- Šta ćeš ti kad mene ne bude?- pitala me je.-Nikad nisi teško radio, ti i
ne znaš šta je to.
- Ne znam.-složio bih se ja-ali, naučiću.
- Eh, da je samo to. Treba sebi, kad dođeš s posla umoran, skuvat´,
spremit´, oprat´ ...-odmahivala bi glavom.
- Naučiću.-ponavljao bih ja.
Na žalost, bio sam suviše lenj da bih naučio. Učio sam neke druge, za
život manje važne stvari u nadi da ću pomoću njih ostvariti sve što poželim.
Gorko sam se prevario.
- Tvoj fakultet možeš okačiti mačku o rep. Svake godine sa njega izlaze
stotine a niko ne zna gde će se toliki ljudi zaposliti.
- Naučio sam ja mnoge druge stvari i to ne na fakultetu.
- A je l´ imaš kakve koristi od njih? Gde su ti pare?-odmahivala bi ona
rukom zabrinuto.
Majka je bila vrlo praktična kao i sve druge žene. A ja bih nastavljao
da se tvrdoglavo držim svog pravca, sve do korak nad ambisom koji se
upravo otvorio preda mnom. Pade mi na pamet da nisam često mislio na
nešto što je možda bilo najbolje i najvažnije u našem odnosu a što je ona
spominjala onako, uzgred, u svojim pridikama :
- Trebaće ti neko čašu vode da donese kad ostariš i oboliš.
I stvarno, kad bolje razmislim, upravo je ta toplina kojom je kuća
zračila dok je ona bila tu, bila najveći razlog zbog kojeg mi je bilo lepo.
Oboje smo živeli u siromaštvu pa smo štedeli, ali ono čega je bilo u
dovoljnim količinama bila je briga koju smo jedno drugom posvećivali.
Strana 46
Goran Maleš : MAJKA
Sitni pokloni s moje strane, njen trud da mi spremi omiljenu hranu,
spremnost na razgovor kada je to neophodno, ohrabrenje kada je najteže...
Nekoliko puta pokušavao sam da odem u inostranstvo ali se nikada sve
stvari nisu poklopile pa bih uvek izvisio, na majčino zadovoljstvo. Govorila
je da se plaši da ostane sama i da ne bi bilo nikog da brine o njoj. Ja bih
odvratio da je u pitanju moj život i da nisam spreman da svoje životne
ciljeve podredim njenim sitnim staračkim strahovima. Bilo kako bilo,
vreme je prolazilo, ja sam sazrevao ali ne i društvo u kojem sam živeo.
Ratovi, izolacija, produbljeno siromaštvo- sve je to uticalo na sve veću
želju čitave populacije koja se osećala dovoljno mladom i snažnom da
svoju sreću potraže izvan državnih granica koje su se primicale sve bliže i
bliže. Nisam se usuđivao da idem na slepo, bez pomoći i podrške države ili
rođaka. Nisam hteo da postanem nečiji rob niti da se krijem od
imigracionih vlasti. A kod kuće je uvek bilo toplo i sigurno. Zato mi nije
suviše teško padalo to što sam još uvek u ovoj nesrećnoj i besperspektivnoj
zemlji.
Prisetih se računa koji će stići, komunalnih i onih bolničkih, i odlučih
da pregledam zalihe novca. Na štednoj knjižici bilo je negde oko 300 €. Ta
sredstva su bila oročena i moći će da se podignu za oko dve nedelje.
Srećom, bilo je tu para od pristiglih a nepotrošenih penzija. Zahvaljujući
štedljivosti nećemo odmah biti ugroženi bedom i besparicom. Počeo sam
da tražim skriveni novac po raznoraznim mestima. Ona je imala običaj da
sakrije novac a da ubrzo zaboravi gde ga je sakrila. U ovom trenutku, kada
nije u stanju da govori sve zavisi od moje sposobnosti da ta skrovita mesta
pronađem sledeći sopstvenu intuiciju. Gledao sam ispod tepiha, kauča, iza
ormana, na ormanu, na policama, u knjigama i na kraju, među njenom
odećom i rubljem. Posle svega toga odlučio sam da pogledam i u orman u
kojem su se još uvek nalazile stvari od pokojnog oca. Na pregradi iznad
jakni i sakoa bila je duguljasta torbica tanka poput novčanika. U njoj sam
pronašao veću svotu novca i poruku. Loša, slabo čitljiva pisana slova sa
izuzimanjem slova “h“ na početku reči odmah su mi saopštila njenu volju:
„Ovo je mome sinu Goranu
14 `iljada
+17 `iljada
31 `iljada“
Strana 47
Goran Maleš : MAJKA
Nekoliko redaka i sve je bilo jasno. Iako hiljade u domaćoj valuti, u
evrima to je bilo negde oko 350 €. Svo vreme dok sam je ubeđivao da ne
štedi previše nego da kupi nešto sebi ili uloži u banku na štednju, ona je
držala u toj torbici, na dohvat ruke. Zahvaljujući tome neću morati da
čekam na razoročenje već ću moći odmah da platim ono što budem moraosahranu ili lečenje. Možda i oboje. Sveukupno, tu je negde oko 800 €. Čitav
život, odnosno ušteda, od kraja hiperinflacije od pre 12 godina koja je
pojela čitavu ušteđevinu sveo se na četiri novčanice od po 200 €. Manje od
jedne mizerne plate negde na Zapadu. Odvajala od usta, kupovala
najjeftiniju hranu, odeću kupovala svake prestupne godine, na letovanju
bila u mladosti kada je radila, komunalije i porez plaćala prva u
komšiluku... I sada, na kraju, ima 800 €. Ceh u nekom skupljem restoranu.
Dobro je što sada verovatno ne zna koliko je uštedela. Neće morati gorko
da zaplače. To ću učiniti ja.
Prvo sam plakao zato što se višegodišnji trud i pravi asketizam sveo na
tako sitnu sumu a potom što sam konačno shvatio. Shvatio sam zašto je
majka plakala kada bih joj svojim prekorima pronašao slabu tačku. Ono što
je štedela nije bio novac radi sigurnosti u tzv. „crne dane“. Sve što je
štedela bilo je za mene i za moju nesigurnu budućnost. Toliko puta mi je to
govorila a ja nisam slušao.
- Kad ja umrem sve će ovo ostati tebi.
A meni je njena smrt delovala daleko i nestvarno, poput Arktika ili
Ognjene zemlje. Nešto o čemu slušaš i veruješ da postoji, ali ne razmišljaš
o tome. Suština je bila u tome da me je volela, da sam bio čitav njen svet i
onog trenutka kada bi se taj svet okrenuo protiv nje, nije mogla ništa drugo
do da zaplače. Osećala se kao pustinjak koji puzeći, na izmaku snage,
shvati da je oaza pred njegovim očima samo fatamorgana. Sada je došao
red na mene da osetim isto, da budem suočen sa gubitkom jedine osobe na
svetu koja me je potpuno i bezuslovno volela. A u trenutnoj situaciji- i
jedina osoba koja me je volela.
Bio sam zaboravio da plačem, odrastao sam i prestao to da radim. A
sada, samo časak mi treba da se setim mame kako bespomoćno leži na
bolničkom krevetu i da potočić potekne iz mojih očiju. Dugo vremena
nisam se brinuo ni kada leže a kamoli kako spava, a sada strepim hoće li se
probuditi. Hoću li ikada moći da joj kažem da se kajem što sam bio onakav
kakav nisam smeo biti? Osetio sam se usamljenim među četiri zida koji
Strana 48
Goran Maleš : MAJKA
više nisu bili ni topli ni zaštitnički. Gubio sam sve vredno što sam imao.
Onda, kao da mi je sinulo. Kada dotakneš samo dno, kada doživiš
krizu koja te uzdrma do samog dna, pojavi se nekakvo rešenje. Božije
iskušenje?! Propatio sam i shvatio sam. Sve moje greške i zablude proživeo
sam zbirno, za jedno veče. Promeniću se i početi iznova. Kao Savle koji je
postao Pavle, istupiću iz tame i preći na svetlu stranu.
Ovakva ohrabrujuća misao munjevito mi je sevnula kroz glavu
nateravši osmeh na lice. Prosvetljenje je iznutra obasjalo moju dušu i za
trenutak zavoleh čitav svet. Poverovah u Boga i njegove namere. Rekoh
sebi sa ubeđenjem, sutra će majka biti budna i pričaće sa mnom. Ja ću se
kajati i kleknuću pred njom. Život svoj promeniću i biti bolji, mnogo bolji
čovek nego što sam bio. Samo jutro da svane, pomislih, prevrćući se po
krevetu do duboko u noć. Zaspao sam pred zoru priželjkujući jutro novog
života.
*
Kao što sve ima svoj kraj tako će i ova kriza završiti. Verovao sam da
će to biti danas. Od same nesreće, svako jutro budim se sa mišlju kada će se
sve ovo završiti. I sa svakim danom postajem sve umorniji, sve do apatije.
Ponašam se kao zombi i počinjem da ličim na zombija. Istrošio sam sve
zalihe strpljenja koje sam imao i izbrojao svu kolekciju gluposti i zabluda
koje sam čuvao u sopstvenoj glavi. Umesto da budem kao na iglama i da
eksplodiram na najmanju sitnicu odlučio sam da se predam i da pustim da
me bujica nosi. Osećao sam da sam na kraju puta i čekao sam da Svevišnji
učini konačno nešto za mene i majku. Želeo sam da u bolnici vidim majku
onakvu kakva je nekada bila. Zaslužio sam to svojom patnjom i iskrenim
kajanjem.
U takvom raspoloženju penjao sam se sada dobro poznatim
stepenicama iza gomile drugih rođaka od kojih su možda neki osećali isto.
Sa mislima okrenutim Bogu očekivao sam njegovu presudu, pohvalu,
oproštaj, štagod to bilo. Osećao sam da imam „dil“ sa Svevišnjim, ali sam
sa oprezom i strepnjom čekao izvršenje pogodbe sa njegove strane. Da mi
je kojim slučajem bilo bliže verovanje u njegovog večitog rivala verovatno
bih mislio isto. Očaj nema oči, uši niti zdrav razum. Očaj ima samo
nezajažljiv apetit. Glad za spasenjem, izbavljenjem, za srećom u nesreći...
Strana 49
Goran Maleš : MAJKA
Otvorio sam vrata i odšetao hodnikom kao na gubilište primetivši da
više nema bolesnika sa razjapljenim ustima što je bila prva stvar koju bih
video pri ulasku. Da li je umro ili je prebačen ostalo je nepoznato. Nekoliko
praznih kreveta u susednim sobama ostavljala su istu dilemu. Zaustavio
sam se pored majčinog kreveta i letimičan pogled raspršio je sve moje
iluzije.
- Mama, ja sam.
Samo na časak otvorila je desno oko i nastavila da leži na boku, teško
dišući. Zvučalo je kao da hrče ali sam znao da to nije zvuk koji ispušta
osoba u dubokom i stabilnom snu. Pomilovao sam joj ruku i poljubio njen
topli obraz a zatim je iz mene ponovo potekla reka suza. Utroba mi se
kidala na komade, bio sam obeshrabren istom slikom koju gledam
neprekidno nekoliko dana. U tom času bilo je još nečeg gorkog što je
udaralo mnogo dublje u već izranjavanu dušu. Svest da sam potpuno
nemoćan i nesposoban da promenim stvari tukla me je po glavi poput
ćuskije. To saznanje beše mnogo bolnije od sumnje da Bog uopšte postoji
ili da je on pokvarenjak koji se ne drži dogovora. Poptpuna nemoć poput
ove, majčine, bilo je ono što je dodalo tačku na kraj rečenice :“Gotovo je.“.
Predajući se sažaljenju i samosažaljenju pustio sam da suze opet navlaže
čisti, beli bolnički jastuk ispod mene dok sam grcajući pokušavao da
izustim neku reč pred majčinim uvom. Šta reći, sada kada nema nade, kad
postoji samo nepoznata i nekontrolisana sudbina koja ide tamo gde je samo
ona naumila.
Sve te godine školovanja, interesovanja za nauku, pokušaji da se haos
drži podalje od mene –pali su u vodu. Sve je propalo zajedno sa ostacima
mog dotadašnjeg života. Ostala su samo sećanja koja poput roja osa prozuje
kroz glavu ostavljajući za sobom neke rečenice koje je majka izgovorila.
- Šta ćeš, ne može `tica da se pokrije ako joj je rep kratak. Kol`ki reptolika i `tica!-govorila je misleći na naše siromaštvo.-Ona se pokrije
koliko joj rep dopušta.
Svaku čašu žuči umela je da zasladi sa ponekom kapi meda. Blaga reč i
ljubav koju mi je davala, učinila su da prođem kroz teške godine bez patnji.
Njeno prisustvo bio je taj ukusni sastojak u kiseloj čorbi života koju sam
pio. Zato nisam osećao da mi nešto fali. Sad sam sam na ovom svetu, bez
ičije pomoći, sa majkom koja izdiše na ovoj postelji, među
nezainteresovanim i nepoznatim ljudima.
Strana 50
Goran Maleš : MAJKA
- Jednog dana hvataćeš se za glavu kad mene ne bude i govorićeš :
“Draga mama bila si u pravu.“.
Sad mi samo njene reči prave društvo u ovom samotnom i tihom
trenutku. Njeno teško disanje, neizbežni infuzioni rastvor iznad glave i
čudno brujanje koje čujem kada se nagnem nad majčinu glavu. Prolazi
bolničarka pored kreveta i ja je upitah :
- Oprostite, da li zmate kako je moja mama? Je li se stanje menjalo?
- To pitajte doktorku, ona će vam reći.-zastane i kaže-Znate, mogli biste
joj doneti od kuće nešto toplije odeće, papirne maramice i trake za
kosu. Možda i peškir za brisanje. Ovde postaje hladnije a traka nam
treba da sprečimo da joj kosa upada u oči i usta.
- Da, da. Doneću.-odgovaram automatski nadajući se još uvek nekoj
vesti.
Konačno, sestra odlazi gurajući kolica ispred sebe, ostavljajući me opet
samog. Tmurno jutro napolju, još je tmurnije u ovoj tamnici za dušu.
Ophrvan tugom i očajem ćutim i gladim njenu kosu. Osedela je ali čini mi
se da je njena kosa sada više siva nego seda. Opet je sa čuđenjem
posmatram, sada kao staricu. Iako su poodavno ljudi počeli da je zovu
babom, ona je za mene bila i ostala „keva“, večna i večita, bez promena.
Uvek sam u njoj gledao dobro poznati lik iz detinjstva-majka koja brine o
tebi i onda kada ne treba. Čak i onda kada joj jasno pokažeš da ti njena
briga ide na živce, kao kada na primer, ideš na zimovanje ili letovanje sa
školom. Ne mogu da shvatim da sada ja treba da brinem o njoj, naročito
pošto lekari ne pokazuju nikakav entuzijazam u tom pogledu. Ja o vuku...
- Oprostite, šta je sa mojom majkom?
Doktorka sa naočarima, crnka, kasne četrdesete, zaustavlja se ispred
kreveta i posmatra majku koja i dalje teško diše. Hladno, toliko hladno da
mi se krv ledi u žilama čujem je kako kaže :
- To je sopor koji prelazi u komu. Tu nema pomoći.-spušta ruke,
gestikulirajući.-Samo je pitanje vremena...
Potom, isto tako bešćudno prolazi pored mene idući ka sledećem
krevetu. Kao da me je zasuo hladan sneg stresem se pokušavajući da
zaboravim njene reči i njene pokrete kojima je pokušala da završi rečenicu.
Ova spodoba, ako ga je ikad i imala, odavno je izgubila saosećanje prema
Strana 51
Goran Maleš : MAJKA
ljudima. Baš kao i onaj zlotvor u Haškom tribunalu. Samo što joj niko neće
izreći nikakvu kaznu. Ali, i sam gubitak tog osećanja kazna je sama po
sebi.
Odnekud banuše i dve komšinice koje su se družile
majkom.Najavile su juče da će doći u posetu ali sam ja to zaboravio.
sa
- Kakvo je stanje?
- Loše.-rekoh i prepričah ono što sam čuo.
Kao dve koke obilazile su oko kreveta i mene povremeno zastajkujući
kao da nisu mogle da poveruju da je stanje tako katastrofalno. Pokušavale
su da se obrate majci koja je i dalje spavala.
- Hej, pogledaj!
Jedna od njih pokazala mi je na levu nogu moje majke koja je bila
umotana u gips sve do članaka. Prsti na toj nozi povremeno su se skupljali i
širili, kao da ih je ona svesno stezala i opuštala, savijala i ispravljala.
- Ovako nije bilo juče.-rekoh iznenađeno.
Zaista, bio sam prijatno iznenađen. Tim pomeranjem prstiju majka kao
da je htela da poruči da je još uvek tu i da se ne predaje tako lako. Malo
nade ulilo se u moje srce kao par kapljica limunova soka u gorki čaj od
pelina. Nada, ma koliko bila mala, u časovima očaja dragocena je kao čaša
vode u pustinji. Međutim, izgleda da sam je samo još ja gajio u srcu.
- Mi odosmo.-reče jedna od komšinica. – Ostavićemo te sa majkom.
Klimnuh glavom i ispratih ih pogledom dok su odlazile sredinom
hodnika ne osvrćući se ni levo ni desno. Opet se prisetih-„Smej se i svi će
se smejati sa sobom. Plači i plakaćeš sam“. Ipak, nisam zaplakao kao pre.
Ostao sam da stojim iznad uzglavlja i milujem joj čelo koje beše toplo i
opušteno. Oprostio sam se uz nekoliko rečenica tražeći od majke da istraje
u borbi za život. Ostala je da leži, poluotvorenih usta i zatvorenih očiju.
Spuštajući se niz stepenice odlučio sam da svratim do biblioteke i
potražim literaturu o moždanom udaru. Ostavljajući Boga tamo gde je bio
pre početka čitave krize vratio sam se nauci. Bio je to kratak put, od teiste
do ateiste. Otprilike dužina jedne pokopane nade. Pristao sam da postanem
vernik iz koristoljublja, ne vidim zašto se ne bih i odrekao vere iz istog
razloga.
Strana 52
Goran Maleš : MAJKA
Ušao sam u zgradu biblioteke i počeo da listam katalog. Našao sam
naslove: “Moždani udar“ i „Ishemična bolest mozga“. Čim su te knjige
stigle iz magacina počeo sam da ih listam tražeći ključne reči : šlog,
hemiplegija (oduzetost jedne strane tela), prognoza. Radio sam isto kao i
pre par nedelja kada je dijagnoza bila fraktura butne kosti. Oni koji
smatraju da se svi odgovori mogu pronaći u debelim, stručnim knjigama
brzo će se razočarati. Bez obzira na razumevanje velikog fonda stručnih
reči mogu reći da to ne znači da će iko postati pametniji kad pročita jednu
takvu knjigu. Ipak, saznao sam neke važne informacije o bolesti koja je
postala smrtonosni protivnik.
U principu, radi se o blokadi protoka krvi kroz mozak. Formiranjem
ugruška nastaje zakrčenje arterije i deo mozga koji se preko te arterije hrani
brzo odumire. Samim tim i funkcije koje se tim delom mozga kontrolišu
prestaju sa radom. Bolesnik prestaje da se kreće, govori, hrani, obavlja
nuždu, diše, a na kraju i umire. U zavisnosti od toga gde se ugrušak zaglavi
te smetnje su parcijalne i traju privremeno ili potpuno, do kraja života. One
koji prežive prvi moždani udar očekuje velika verovatnoća da će doživeti i
drugi. Oni koji prežive sve to često su depresivni, apatični i potrebna im je
stalna pomoć drugog lica kako bi mogli da nastave da žive.
U zadnjih mesec dana naučio sam prosto da iz jedne nevolje skačem u
drugu, još goru i težu od prethodne. Loše vesti primio sam kao i sve
ostale-osetio sam šok na početku, a zatim počeo grozničavo da razmišljam
kako da otklonim novonastali problem ili da se bar priviknem na njega.
Nakon nekog vremena shvatio bih da ne mogu ništa da uradim i da sam još
jednom poražen od života i zle sudbine. Ništa za mene nije gore nego kada
shvatim da sam potpuno nemoćan da bilo šta učinim.
Otišao sam kući i prvi put počeo da razmišljam o samoubistvu. Za
razliku od majke koja se često žalila i proklinjala sudbinu govoreći kako bi
joj i smrt bila draža od neprekidne patnje, ja o tome nisam govorio skoro
nikada. Mlad i sposoban čovek o tome prirodno ne razmišlja, to je daleko
od njega te je sklon da se drugima ruga i da ih ismeva. Akcija mi je bila
draža od jadikovki i samosažaljenja. Kroz mozak mi proleteše slike
vešanja, strujnog udara, trovanja, skoka sa visine. Sve ono što sam video
preko medija i iz horor filmova. Neke opcije sam odmah isključio kao
suviše zastrašujuće, bolne ili potencijalno neuspešne. Sama mogućnost da
se pokušaj suicida izjalovi i da ostatak života provedem kao majka bila je
Strana 53
Goran Maleš : MAJKA
neprihvatljiva. Kao jedina poželjna opcija pokazalo se vešanje. Dok sam
razmišljao o izvodljivosti ni jedan jedini put nisam to posmatrao kao ludo
ili neprirodno. Ophrvan boli, tugom, i na kraju, sopstvenom nemoći,
pokušavao sam da čitavoj agoniji učinim kraj i da u poslednjem času
budem gospodar sopstvenog života i sudbine. Dodajući tu i osećaj krivice
zbog svojih postupaka prema majci sve mi se činilo kao očekivan i
zaslužen kraj. Ostalo je samo da obezbedim neophodna sredstva i da
odaberem pogodan termin.
Što se tiče sredstava odlučio sam se za kaiš, kanap ili uže za sušenje
veša činio mi se nesigurnim i u svakom slučaju, previše bolnim za taj
zadatak. Jedini problem je bio gde ga zakačiti, mesto koje treba da izdrži
opterećenje od 60-ak kilograma (još uvek) žive vage. Što se vremena tiče,
jedno je bilo sigurno-to se neće desiti dok je majka živa i dok postoji
verovatnoća da se probudi i eventualno oporavi. Znao sam da ne bi izdržala
saznanje da me više nema. Jedini izdanak, jedini trag koji je ostavila za
sobom u njenoj svesti ne sme biti izbrisan, iščupan sa lica zemlje.
Nije proteklo dugo vrmena kada sam ponovo zapao u očajanje. Sedim
ovde i razmišljam o sopstvenom samoubistvu kao da je to samo tehničko
pitanje. Kao da mi je i poslednje zrno smisla i razuma iščilelo iz mozga.
Ostalo je samo ništavilo, apatija, priželjkivanje kraja čitave priče. Bolji je
užasan kraj nego užas bez kraja. Bio sam sam i nemoćan pa sam odlučio da
se predam. Ali, nisam sagledavao stvari iz druge perspektive : Kako je
moguće boriti se za život druge osobe a pripremati se za sopstvenu smrt?
Dve protivrečne težnje razdirale su mi dušu i mračile um. Eros i Tanatos u
ogoljenom izdanju i na sopstvenoj koži.
Spasla me je zvonjava telefona. Bio je to Miroslav, stari prijatelj iz
prošlosti, verski brat moje majke i dosta različit od drugih Svedoka.
- Zdravo. Kako si? Kako ti je majka, je li izašla iz bolnice? Mogu li je
dobiti na telefon?
Iznenadilo me je to da vesti sporo cirkulišu među tako homogenom
grupom kao što su Jehovini svedoci. Miroslav nije imao pojma o
pogoršanju zdravlja i šlogu koji je doživela mama. Ja sam ga ukratko
informisao o stanju a on mi je objasnio kako je on iz druge skupštine i da se
ne viđa sa onima koji teritorijalno pripadaju drugoj skupštini kao moja
majka. Palo mi je na um kako je apsurdno da oko 4.000 ljudi u čitavoj
državi, od čega ogromna većina živi ovde, u glavnom gradu, ne poznaju
Strana 54
Goran Maleš : MAJKA
jedni druge u tom zatvorenom i prividno emotivno povezanom društvu.
Tim pre što jedni druge zovu braćom i sestrama. Ali, za razliku od drugih
on se interesovao za nas dvoje. Želeo je da zna šta se dešava. Dok su drugi
sa protokom vremena gubili interes on je želeo da pomogne. Baš kao pre
sedam godina kada mi je umro otac a nas dvoje nismo znali šta da radimo.
Mala pomoć u tako teškom trenutku računa se mnogostruko, tim pre što
dolazi od relativnog neznanca. Otvorio sam srce i rekao šta mislim.
Govorio sam kako mi je teško i da sam ostao sam na čitavom svetu,
kako sam se razočarao u ljude a naročito u njih, Svedoke. Rekao sam kako
se grdno kajem zbog svih onih grubih reči koje sam uputio majci i kako mi
je sada teško zbog toga što nisam imao prilike da zatražim oproštaj od nje.
Svaku rečenicu natopio sam suzama i isklesao jecajima. Nije mi trebalo ni
ohrabrenje ni oprost grehova već samo sagovornik koji zna da sluša.
Miroslav, kao Svedok i kao muškarac pokušao je da me uteši i da mi
ponudi odgovore i rešenja na moje probleme. Muškarci pate manje od žena
jer uvek traže izlaz iz takve situacije, ali ponekad je to nemoguć zadatak.
Baš kao danas... Kao kada se neko muči oko nekog šrafa koji se ne da
odvrnuti ma koliko različitih šrafcigera koristio. Sve mi se činilo da slušam
nekog tipa sa radija koji pokušava da zadrži pažnju slušalaca svim
mogućim trikovima-podizanjem glasa, laskanjem, itd.
Pred oči mi je izlazila uobičajena slika od pre par godina, slika moje
majke pomalo pogurene sa maramom na glavi i nezgrapnim očevim štapom
u desnoj ruci kako se polako kreće niz hodnik zgrade u kojoj živimo.
Nekako mi se uvek činilo da joj štap nije potreban već da ga nosi, onako, iz
želje da privuče simpatiju. Nikada mi nije palo na pamet da je to stvarna
potreba i da je noga zaista boli. Meni se činila previše živahnom, možda
zbog bogatog rečnika kojim je opisivala svoje tegobe.
Iznova i iznova izbacivao bih iz sebe jecaje i suze ali su se oni
neprekidno vraćali kao verni psi. Završio sam razgovor, spustio slušalicu i
dao oduška svojoj tuzi. Kad sam se smirio setih se da treba rano da ustanem
kako bih kupio onaj jeftiniji hleb i otišao majci u posetu. Pomišljao sam da
više ne odlazim svakodnevno na to tužno mesto na kojem se ne čuje ništa
drugo osim plača. Svakog jutra kada bih dolazio dočekivala bi me ista
situacija koju više nisam podnosio. Umorio sam se od razgovora sa samim
sobom i majkom za koju ne znam ni da li spava ili je budna. Osećao sam se
suvišnim jer nisam mogao da komuniciram sa njom a patnja koja me je
Strana 55
Goran Maleš : MAJKA
razdiralarasla je iz dana u dan. Samo mogućnost da se stvari promene, po
verovatnoći ravna čudu, terala me je da svakog jutra sa novom nadom
odlazim u bolnicu. Ni za šta na svetu nisam mogao da propustim trenutak
kada će ponovo otvoriti oba oka i progovoriti. To očekivanje bilo je
vrednije od svih ovih dana provedenih u očajanju.
*
Jutro poput prethodnih. Četverodnevna brada na licu ne izgleda
privlačno ali ne marim za to. Bauljanje kroz mračnu ulicu dok većina ljudi
spava. Sve u nadi da se dvadesetak vekni nije već odavno prodalo u maloj,
privatnoj pekari na par minuta hoda od moje zgrade. Imam sreće pa se kući
vraćam sa punom kesom. Uzimam paštetu i jogurt da doručkujem. Potpuna
tišina koju povremeno narušavaju automobili koji se napolju pale i odvoze
svoje vlasnike na posao. Posle destak minuta spreman sam za još jednu
posetu. Ostaje da sačekam još pola sata pre nego što bude vreme za
polazak. Dovoljno vremena za još jednu porciju uspomena iz bliske,
neposredne prošlosti.
Majka je imala običaj da oko jedan posle ponoći uđe u moju sobu
jedva noseći pladanj sa sveže ispečenom pitom. Razlog za tako kasnu
zakusku bila je jeftinija strujna tarifa koja je nastupala posle ponoći. Sa
široko raširenim ustima u osmeh stavila bi pladanj na moj sto i uzela nož u
ruku da iseče pitu. Ja bih se bunio jer sam hteo samo jedno parče, samo da
probam, ali bi ona donela čitavu pitu kako bi jela zajedno sa mnom.
Ponekad bi pita bila vrlo ukusna, ponekad i ne, ali zato što je bila vruća jeli
bi je do kasno u noć. Nisam se mnogo brinuo o uticaju na zdravlje tako
kasne i masne večere.
Nisam se brinuo ni kada majka nije mogla da ustane sa hoklice na
kojoj bi sedela. Verovao sam da je to zbog gojaznosti. Ona je pokušavala
da skine par kilograma pre nesreće ali ni tome nisam pridavao neki veći
značaj. Ni povremena nesvestica usled koje je ponekad padala nije bila
zvono za uzbunu a o visokom krvnom pritisku da i ne govorim. Mislila je, a
i ja sa njom, da će lekovi i odustajanje od svakodnevnog ispijanja kafe
srediti taj problem. Svi ti čudni simptomi nisu za mene bili nešto
neuobičajeno. Verovao sam da je deo njih umišljen, hipohondričnog
porekla, a ostatak logična posledica godina teškog života provedenih u
Strana 56
Goran Maleš : MAJKA
siromaštvu i teškom radu. Na ruku mi je išla i psihijatrijska dijagnoza koja
je govorila o neurasteniji.
Sada se svaka kockica sklopila u mozaik koji nije obećavao ništa
dobro. Cerebro-vaskularna bolest (CVB), stručni naziv za zakrčenje arterija
u mozgu usled čega nastaje hipertenzija, vrtoglavica i gomila drugih
problema, konačno je dijagnostifikovana. Otud i stalna glad za šećerom
kojih je u kućnim zalihama bilo na destine kilograma. Šećer je najbrža
hrana za mozak jer se najbrže prenosi i resorbuje. Kad god bi joj se
„nesvestilo“ majka je govorila da joj je „šećer pao“ i bila je dovoljna samo
kocka šećera da se povrati. Sada, kada je poznat uzrok većine njenih
problema, sve je uzalud. Ja ne mogu ništa da uradim da joj pomognem. Baš
kao ni lekari, uostalom.
Bilo je toliko stvari oko kojih se nisam brinuo niti ih shvatao ozbiljno
puneći glavu kojekakvim glupostima od kojih nikad nisam, niti ću imati
koristi. Uvek sam prepuštao majci da se ona o njima brine. Ponekad je bilo
na mestu ali vrlo često i nije. Najmanje što mogu da učinim jeste da ćutke
podnosim svu onu patnju kojom će me život natovariti i da budem uz nju
sve dok to bude potrebno.
Ispred ulaza sačekala me je Sava, mamina „sestra“ po veri, jedna od
onih koji su netragom isparili iz našeg života. Bilo mi je svejedno, nisam
verovao u priču kako Svedoci „nisu od ovog sveta“, kako među njima
vlada nebeska harmonija. Od sve te „braće“ i „sestara“ nije ostalo mnogo.
Ostao sam samo ja ali sa dovoljno ljubavi za sve njih koji su je zaboravili.
Ušli smo u sobu i došli do kreveta. Čekalo me je prvo prijatno
iznenađenje. Majka nije hrkala i otvorila je oba oka kada sam joj se obratio.
Iako nije mogla da odgovori bila je budna, to je bilo sigurno!
- Kako je moja majka danas? Ima li kakvih promena?-dobacio sam
njenoj doktorki koja je sedela u blizini.
- Pa, malo je bolje... Ali ona prognoza i dalje ostaje.-uzvratila je hladno
plavuša.
- Uh, hvala Bogu!-uzvratio sam ne misleći na Svemoćnog.
Odmah sam pokušao da sopstveni optimizam podelim sa Savom koja
se držala po strani što mi je bilo nerazumljivo.
- Mnogo je bolje nego juče.-rekoh.-Juče nije mogla ni da otvori oči.
Strana 57
Goran Maleš : MAJKA
Prišao sam blizu majčine glave, poljubio je i uputio nekoliko pitanja.
- Kako si? Jesi li dobro? Da li te boli nešto?
Na žalost, odgovora nije bilo ali je zato pokrenula desnu ruku. Po
vazduhu kružila je njena ruka i sporim, nesigurnim pokretima pokušavala
da objasni nešto. Ma koliko se trudeći da shvatim ostalo mi je nepoznato
šta je htela da izrazi. Da bih skratio pantomimu postavio sam glavu na
njena prsa i stavio njenu ruku na moj vrat.
- Ako želiš da ti i dalje dolazim u posetu moraš da me zagrliš.
Odmah sam osetio prvo blag stisak koji se ubrzo pretvorio u snažan
zagrljaj.. Bio sam srećan i zadovoljan. Hteo sam da se pohvalim Savi :
- Vidi, Savo! Kako me je stegla!
Sava, stara žena, penzionerka kao i majka, samo me je gledala stajeći i
dalje kod majčinih nogu. Tek posle nekog vremena rekla je jednu rečenicu
koja je bila podjednako iznenađujuća i bolna.
- Ima dole kod nas Dom za invalide. Raspitaj se da li ima mesta.
Ta rečenica ma kako savetodavna i praktična bila krila je u sebi sve
ono što niko ne želi da čuje. Naročito ne u času kada se ukazala nada u
srećan završetak čitave agonije koja predugo traje. Loša procena u
najgorem trenutku pokazala je tu ženu u pravom svetlu.
- Nemoj da se brineš, majko. Sve će biti u redu. Dolaziću svakog dana a
ti nastavi da se boriš.-okrenuh se najmilijem licu na svetu.-Moraš se
truditi da pokrećeš levu stranu, ruku i nogu. Znam da ti je teško ali
proći će to...
Prestao sam da se osvrćem unaokolo što sam radio umesto pauza i
počeo da govorim u jednom dahu. Toliko toga treba reći a vremena je
premalo.
- Mama, znaš da sam ti toliko toga rekao u prošlosti. Žao mi je zbog
toga.-stavio sam njenu ruku na moje srce i nastavio.-Puno te volim!
Nemoj to nikada da zaboraviš!
Reči su same izlazile pretičući jedna drugu kao kapi kiše po vedrom
danu. Plašio sam se da ipak govorim suviše brzo i nerazumljivo za nju, ali
pljusak reči koje su nadirale iz duše ne tražeći ničiju dozvolu, nije se
mogao zaustaviti. Tek kada sam ispraznio zalihe osećanja pohranjene u
Strana 58
Goran Maleš : MAJKA
delu magacina svoje duše koji se retko otvara dopustio sam i Savi da nešto
kaže. Udaljio sam se malo prepustivši joj svoje mesto. Gledavši izdaleka,
izgledalo je kao da majka okreće glavu na suprotnu stranu od Save koja joj
je milovala kosu i govorila :
- Sestro mila, imaj vere u Gospoda... meni se to nije... uz tebe.
Pošto sam bio udaljen razaznao sam samo delove nekih rečenica. Ali,
pogled njenih očiju uprtih u zid nasuprot Savi dovoljno je govorio. Dobro
je čula i razumela Savinu opasku o Staračkom domu. Već posle nekoliko
trenutaka Sava je odustala od daljeg govora prepuštajući mi mesto kraj
uzglavlja. Oprostio sam se kratko ali uz puno topline :
- Ne daj se mama! Moraš da se boriš!
Gledala me je i stegla mi ruku. Kako mi se činilo, sve je razumela.
Otišli smo sporim korakom posle upozorenja glavne sestre da je vreme za
posetu završeno. Napustio sam odeljenje za intezivnu negu intezivno
razmišljajući o svemu. Na izlazu iz zgrade došao je trenutak da se oprostim
sa Savom. Ona je išla dalje svojim putem a ja u potragu za poslom.
- Ništa, rode.-to joj je bila uzrečica.-Zvaću te ja telefonom da se
raspitam kako je mama. Ja sam isto bolesna, znaš.
Onda je počela da iznosi raznorazna objašnjenja i opravdanja koja
nisam želeo da slušam.Već sam se navikao na njih, kao i na bežanje od
eventualnih obaveza. Biti šlogiran je bilo gore nego imati kugu jer ona ne
traje toliko dugo.
- Pokušaj da se snađeš. Ja da mogu, ja bih ti pomogla. Ali, nemam. Ja
sam penzionerka, mala penzija...
I na ta opravdanja kao predupređenje zahteva za pomoć sam takođe
oguglao. Zanimljivo je da su svi sa kojima sam razgovarao govorili isto ili
bar slično, iako im ja još uvek ništa nisam tražio. A svi do jednog su mislili
da ću im nešto tražiti. Novac je bilo nemoguće dobiti od bilo koga. Setio
sam se da sam pre par dana poslao pismo ujaku da ga obavestim o nesreći.
Da li će i on to protumačiti na isti način? Ljudi ne vole nesreće, kako svoje,
tako i tuđe. Naročito kad su siromašni.
Promrmljah pozdrav, okrenuh se i odoh da predam dokumenta za
konkurs za posao. Znao sam da je jedina stvar koju sam mogao da uradim u
vezi sa novcem bila ta da nastavim da se javljam na konkurse za bilo kakav
Strana 59
Goran Maleš : MAJKA
posao. No, posle pet-šest godina takve, neuspele potrage za poslom čovek
počne da sumnja da će ga ikada pronaći. Situacija je tim beznadežnija kada
imaš tri zvanja u dve različite struke i ni u jednoj od njih nema mesta za
tebe. Uvek je potrebna „veza“ koju nemaš ili možda, čista sreća koju nikad
nisi imao. Ipak, preostaju i teški, prljavi a neki i nezakoniti poslovi koje
neko mora da radi. A kad si u iznudici onda ni ne možeš da biraš.
U oglasu piše da se traži poslovni sekretar sa fakultetskom diplomom,
znanjem rada na računaru, znanjem engleskog jezika. Uslove ispunjava
veći broj ljudi ali se na razgovor pozivaju samo pojedinci po ko zna
kakvom kriterijumu. Svo ovo vreme, sve te nepravde i razne druge
nelogičnosti nisu me toliko pogađale. Uvek sam mogao da računam na
majku koja je svoju sirotinju velikodušno delila sa mnom ne zahtevajući
ništa što bi se moglo nazvati neprihvatljivim. U stvari, minimum, pa i nešto
više, dobijao sam bezuslovno. Zato sam i mogao da oguglam na
izrabljivanje, eksploataciju, čime obiluje svaka promena jednog sistema,
pogotovo ona u jednom već odavno kriminalizovanom društvu. Sa
filozofske distance mogao sam sa visina da gledam sve što se dešava a da
deo, najveći deo finansijskih problema, svalim na nju i njenu penziju. Sada
sam shvatio još jednu bitnu stvar. Bio sam parazit.
Benigan, dobroćudan, malotrošeći ali ipak, parazit! Sigurno je da me
nije bilo na njenoj grbači proteklih dvanaestak godina od kada datira moje
punoletstvo, njen standard života ne bi bio mnogo bolji. Neke usluge koje
sam joj činio morala bi da plaća ali bi to ipak bili sitni troškovi. Naravno,
bio je tu i moj otac i njegova penzija do pre sedam godina, ali pošto je bio
bolestan do neuračunljivosti, moja majka je i njegovom penzijom
raspolagala na sličan način. Krpeći sve rupe u porodičnom budžetu izvela
je sve na način da svi budu podjednako zadovoljni i frustrirani. I, što je
najvažnije-živi.
- E, videćemo kako će biti kada na tebe budu spali svi računi i izdaci za
plaćanje.-govorila je.
Bio sam joj teret na koji se nije žalila. Samo retkim trenucima znala je
zapretiti da će mi ukinuti apanažu. Nikada nije pretila da će me isterati iz
stana. Čak ni u žaru gneva koji bih joj rasplamsao svojim primedbama. U
većini naših svađa, pogotovo onih skorašnjih, jedina pretnja bila je da će
polovinu svoje penzije dati meni da se sa njom snalazim kako znam i
umem. Do toga naravno, nikad nije došlo jer sam uspevao da se pomirim i
Strana 60
Goran Maleš : MAJKA
da joj upravljač porodičnih kola ponovo vratim u ruke.
I tako su prolazile godine. Starili smo oboje, stagnirali i sastavljali kraj
sa krajem, bez moje svesti o tome. Hranio sam se majčinim mlekom suviše
dugo, grejao se pod majčinim skutom toliko vremena da sam na sve to
zaboravio. Umesto da budem novi izvor prihoda u porodičnu kasu postao
sam polako, skoro neprimetno, stalni mesečni trošak za moju ostarelu
majku. Nešto poput neželjenog podstanara, pacova ili bubašvabe koji tiho,
u noći izlazi iz svoje jazbine i hrani se mrvicama tuđeg kolača.
Naravno, tu su sveopšta kriza, nezaposlenost, besparica, gomila mladih
ljudi poput mene, ali nijedan izgovor nije dovoljno jak da zaseni moju
bahatost i lakomislenost svih ovih godina. Ni sve moje suze neće sprati svu
onu prašinu uvreda i poniženja kojom sam zasipao svog jedinog zaštitinika
na čitavom svetu. To je kazna, krst koji ću morati da nosim sve do kraja
mog života, ma kad on nastupio. Za moju majku krst je bio sin, neuspešan
da pronađe svoje mesto pod suncem. Ona ga je sa zadovoljstvom nosila
čitavog života. Ali, ja nisam kao ona...
Tog dana vratio sam se kući ponovo ohrabren i s nadom u budućnost.
Ova klasična rečenica, ma kako otrcana bila, mogla bi se tumačiti kao
realno stanje. Kada su i poslednje nade počele da kopne majka je izašla iz
sopora i uspela je da me zagrli. Onda kada su je otpisali ona se vratila. A
kad se već desilo jedno čudo ne vidim zašto ne bi usledila nova, možda još
i veća od tog prvog.
*
Te noći prvi put sam sanjao majku od početka krize. Kad bolje
razmislim, nisam je sanjao godinama pre toga. San je bio kratak i
nerazumljiv, onoliko koliko sam ga se ujutru sećao. Ne sećam se šta smo u
snu pričali osim da sam je opet zvao „kevo“ i da sam se osećao mirno i
opušteno. Zahvaljujući snu raspoloženje mi se bitno popravilo a optimizam
preovladao nad tradicionalnom opreznošću. Žvaćući hleb namazan
jetrenom paštetom smišljao sam kako da komuniciram sa njom, šta ću joj
reći i šta će mi ona (pokušati) reći. Želeo sam da verujem da ću danas čuti
njene prve reči posle moždanog udara. Žena koja je toliko volela da priča,
čak i kada za tim nije bilo potrebe , sigurno će prozboriti po koju reč bez
obzira na bolest. A toliko mi je nedostajao njen glas. Nije važno šta će reći,
Strana 61
Goran Maleš : MAJKA
da li će me kritikovati ili pohvaliti. Važno je da mi kaže ono što misli.
Osvrnem se oko sebe po kući i vidim stvari koje su sa nama dvadeset i
više godina. Svaka od njih ima svoju priču. Stolice u trpezariji koje sam tek
pre neki mesec dana uspeo da dovedem u prvobitno stanje nakon dugih
pritužbi moje majke. Vrata od ormana na kojima sam pre tri-četiri meseca
zamenio šarke nakon što mi je svakodnevno probijala uši kako ne može da
ih zatvori. Mikrotalasna pećnica koja je s nama osam meseci nakon što sam
uspeo da je ubedim da nam je zaista potrebna. Šporet, godinu dana mlađi
od mene, stajao je u kuhinji skoro besposlen jer nisam imao vremena da se
motam oko njega. Na sebi je nosio ostatke kuvanja od pre mesec dana. Njoj
sam toliko puta prigovarao na neurednosti a sada nisam u stanju da ga
očistim. Kao da ne želim da obrišem i tu „prljavu“ uspomenu na nju.
- Ako ti smeta, što sam ne uzmeš pa napraviš.-odgovarala bi ljutito.Uzmi sam pa ćemo videti kako će da ispadne.
Samo da to još jednom čujem iz njenih usta i bio bih sit do kraja
života.
Odlazak u bolnicu postao je rutina, užasavajuća i nepredvidiva. Kada
čuješ toliko loših vesti naprosto oguglaš na sve. Prestaješ da primećuješ
promene u okolini niti im pridaješ bilo kakav značaj. Nova radnja u blizini
autobuske stanice ili pak, popravljeni semafor, ne bude niakavu
radoznalost. Sve se odvija kao po filmu koji si već gledao nekoliko destina
puta pa sa gađenjem hvataš daljinski upravljač kako bi ubrzao do scene
koja ti se dopada. Nada mi je bila u srcu a na duši behu ožiljci od nesrećnih
ishoda dok sam ulazio u Sobu suza.
Majka je bila budna i okrenuta k zidu na kojem su bile keramičke
pločice. Na polici se nalazio aparat za veštačko disanje. Bili su tu priključci
za kiseonik i vakuum. Prišao sam bliže krevetu i izgovorio polako :
- Zdravo, mama. Ja sam.
Okrenula je glavu ka meni i ispustila onaj njen glas bez reči. Začas sam
opet potonuo u depresiju. Čuda nisu nastavila da se dešavaju.
- Mama, ne razumem te ništa... Nema veze, ja ću da govorim.
Pričao sam šta se dešava kod kuće, kako kuvam, plaćam račune,
čistim, tražim posao, itd. Svakodnevica jednog nezaposlenog samca teško
da bi ikoga interesovala. Osim majke, naravno. Ćuti, sluša, podigne desnu
Strana 62
Goran Maleš : MAJKA
ruku a pogled joj padne nadesno, prema zidu.
- Dobro, mama. Šta želiš?-pokušavam bezuspešno da interpretiram
njene pokrete.
Stavlja prste u pesnicu a zatim otvara šaku i pomera ih kao da svira
klavir. Ne mogu da odgonetnem da li samo vežba pokret ili želi nešto da
objasni. Upravo ta nemogućnost komunikacije me dovodi do ruba živaca.
Nisam ljut na nju nego na sebe i svoju nesposobnost da ih razumem...
Prislanja prste na glatke bele pločice i trlja ih spoljnom stranom šake.
- Da, to su pločice. Kao kod kuće.-rekoh.
Zvuči toliko glupo da je i smešno. Ne verujem da je majka u takvom
stanju da to ne razume ali, s druge strane, posle moždanog udara ni lekari
nisu u stanju da procene oštećenje. Ne razumem i pokušavam da pronađem
osobu koja bi u to trebala da se razume. Ali, lekara nema u blizini. Vraćam
se za pult kod ulaza i zatičem novo, ali ipak slično lice onog ko se vodi kao
zvanični lekar moje majke. Opet je u pitanju ostarela plavuša sredovečnih
godina, možda malo punija od one prethodne. Sedi za pultom i razgovara sa
rodbinom drugih bolesnika. Dolazi red i na mene.
- Dobar dan. Ja sam sin vaše pacijentkinje...
Objašnjavam situaciju drhtavim glasom očekujući istu onu odbojnu
hladnoću iz prošlih dana. Za razliku od očekivanog zatičem toplinu i
saosećanje.
- Znam, lutko. Uradili smo sve što smo mogli i videćemo šta će se
desiti. Suviše je rano da kažemo da li će se oporaviti i koliko.
Zanimljivo je koliko slične reči stvaraju različit utisak u zavisnosti od
toga kako se izgovore. Naročito je ono „lutko“ delovalo kao slatki premaz
budući da me tako tepajući niko nije zvao dugo, dugo vremena. Vera u
ljude vratila se zakratko. Vratio sam se majci i ponovo pokušao da razrešim
pantomimu. Bez uspeha.
- Slušaj, mama. Ja moram da idem zbog nekog posla.-počeo sam da
preturam po džepovima tražeći fotokopije dokumenata.- Vratiću se
sutra u isto vreme. Ti nastavi da vežbaš pa probaj da mi kažeš šta
želiš.
Slučajno sam nabasao na hemijsku u desnom džepu od jakne i na um
mi je pala „briljantna“ ideja.
Strana 63
Goran Maleš : MAJKA
- Možeš li da pišeš, mama?-upitao sam je pružajući joj hemijsku.
Spretno ju je uhvatila među prste i počela da pomera njen vrh po
vazduhu kao da piše po nevidljivom papiru. Misterija je završena. Svo
vreme ona mi traži olovku a ja, idiot, filozofiram u pogrešno vreme kojeg
ima sve manje kada je današnja poseta u pitanju. Preturam po džepovima
ali u njima su samo fotokopije dokumenata. Zato odlazim do sestre i tražim
joj papir. Pošto mi je dala neke obrasce stavljam ih pod njenu ruku kako bi
mogla da piše.
Ravne linije, krive linije bez prekida vuku se po papiru ali nijednog
slova ne vidim niti prepoznajem. Majka je i pre udara imala nečitak rukopis
tako da na osnovu toga ne mogu da prosudim koliko je šlog bio štetan.
Opet ravne linije, pa cik-cak, bez razmaka između njih. Toliko sam želeo
da u tom švrakopisu prepoznam smislene reči. Prvi je kontakt posle nedelju
dana bez svesti ali je bilo uzalud. Došao je trenutak za rastanak, prišao sam
joj, poljubio je u čelo i rekao :
- Mama, ja moram da idem. Nastavi da vežbaš. Ostaviću ti hemijsku i
papir. Videćemo se sutra.
Gledao sam je i za čas mi je pala na pamet jedna neobična misao.
Nikada mi majka nije bila tako lepa kao tog časa. Krezuba i proseda starica
zračila je poput sunca svu svoju toplinu i dobrotu ka meni. Sve one godine
provedene sa njom stopiše se u jedan, jedini trenutak sreće što je ona tu, sa
mnom. Samo sam stajao i gledao je kako šara po papiru i to mi je bilo
dovoljno da budem srećan... za sada. U povratku, prolazeći kroz druge sobe
naleteo sam na bolničarku. Devojka na početku dvadesetih, verovatno tek
završila srednju medicinsku školu, držala je mobilni u ruci i delovala
besposleno. Prišao sam joj i objasnio stvari zapitavši je :
- Hoćete li biti ljubazni da pomognete mojoj majci u pisanju?
- Hoću. Nema problema.
- Hvala vam puno. Do viđenja.
Izašao sam sa zadovoljstvom iz Sobe plača koje je teško mogao da
pomuti bilo ko. Čak ni javni prevoz koji je kasnio i gužva u prodavnici
zbog koje nisam kupio namirnice.
Posle nekog vremena zadovoljstvo je smenila zabrinutost. Zar je
moguće da više nikada neću razgovarati sa majkom? Zar ću morati do kraja
Strana 64
Goran Maleš : MAJKA
života da brinem o njenim potrebama i to onako, naslepo? Hoću li moći da
podmirim naše potrebe sa prihodima koje imamo? Onda mi pred očima
pukne slika kako ću u budućnosti menjati njene pelene, hraniti je, pomerati
po krevetu i davati joj lekove. Sve to 24 časa dnevno u stanu koji će
smrdeti po urinu, izmetu i antiseptičnim sredstvima i u koji niko neće želeti
da uđe. Imati šezdesetšestogodišnju bebu koja nikada neće odrasti nije
nešto što ni najoptimističkiji roditelj može mirno prihvatiti.
Nisam želeo o tome da razmišljam. Bilo je važnijih stvari... I da ih i
nema rado ću ih izmisliti. Kako uspostaviti realnu komunikaciju sa njom?
Odmah mi je na pamet pala spasonosna ideja. Napisaću abecedu velikim,
čitljivim slovima. Tako neće biti potrebe da se muči sa pisanjem. Biće
dovoljno samo da pokaže slovo koje ima na umu i po redosledu. Slovo po
slovo, reč po reč –rečenica! Moram je podstaći da se bori, da pokušava da
komunicira, kako zbog nje tako i zbog sebe. Sve ovo mora imati smisla.
Priznao sam sebi-ni najteža bolest nije toliko teška i obeshrabrujuća ako
postoji razumevanje i mogućnost komunikacije sa bolesnikom. Ni teret
briga nije toliko težak kada bolesnik uvidi koliki značaj i vrednost ima za
svog staratelja. Ljubav se pokazuje na mnogo načina ali ako se ne vidi, ne
čuje ili ne shvata, onda nije ništa drugo do prašina na vetru koja nestane u
daljini. Neuzvraćena ljubav i inače je uzrok najgore nesreće.
*
Spremio sam sve što je potrebno. Dva-tri papira formata A4, stara
fascikla sa fakulteta i papir sa abecedom. Fascikla je u stvari stari jelovnik
iz restorana koji je majka kupila na pijaci kada sam joj tražio fasciklu za
odlaganje radova na studijama. Imala je tvrde, plastične korice plave boje a
unutra najlon za odlaganje papira. Eto, šest godina posle diplomiranja ova
„fascikla“ služiće i dalje u prosveti, samo sa drugačijom svrhom. Biće
dobar podmetač umesto stola.
Kao i mnoge druge stvari, ta stara fascikla bila je tu, u stanu. Kada
bolje potražim po kući pronađem poneki predmet iz detinjstva. i ne samo
svog nego i iz detinjstva svog oca i majke. Stan je bio kao muzej, malo toga
se bacalo. Uopšte, ona nije volela da se odriče stvari. Kako smo bili
siromašni nismo ni mogli mnogo toga novog da priuštimo. Ali, kako su
godine prolazile, majka je počela da čuva i otpad koji ničemu i nikome nije
Strana 65
Goran Maleš : MAJKA
mogao da koristi. Komadi plastike, zarđali klinovi, šrafovi i navrtke, sve je
to bilo po kući strpano u najlon kese i razbacano po čitavom stanu. Iza
ormana, na terasi, u sanduku, po policama...Sve te stvari nekako su joj
ulivale sigurnost i osećaj ispunjenosti čitavog doma. Nikada to nisam uspeo
da razlučim do kraja i baš pre dva-tri meseca sišao sam u podrum s
namerom da raščistim i oslobodim malo prostora za neke stvari koje sam
doneo sa buvljaka. Prvo sam izbacio otpad od ko zna kada-stare kablove,
pregorele prekidače , parčad čelične žice, stare romane i stripove. Uz malo
mumlanja sa njene strane sve je prošlo relativno mirno. A onda sam
napravio veliku grešku i uzeo majčine stare cipele, bilo ih je negde oko
dvadesetak pari, strpao ih u kesu i bacio pored kontejnera. Kada sam došao
u stan i rekao joj šta sam uradio majka se razbesnela.
- Rekla sam ti hiljadu puta, ja kad krepem pobacaj sve što hoćeš... Ako
želiš čitav stan rasturi i polupaj, ali moje stvari nećeš dirati dok sam ja
živa!
Uzela je štap i izašla napolje zalupivši vrata. i vratila se posle pola sata
noseći kesu sa svojim cipelama i sandalama. Iako zadihana imala je
dovoljno snage da nastavi sa grdnjom.
- Pa kakav si ti to sin!? Ti ko Marijine ćerke.-spomenila je jednu od
Svedokinja.-oduzele joj stvari i bacile u kantu. Marija, stara i
nemoćna, plače a one se smeju. E, pa, meni nećeš bacati stvari dok
sam živa !
Zastala je da bi uzela malo vazduha a zatim nastavila u istom ritmu :
- DOK SAM ŽIVA-ponovila je glasno.- A KAD UMREM...
Na kraju je ipak morala da udahne ali je završila :
- Jedva sam uspela da ih vratim. Već se našla neka Ciganka i počela da
bira. Ja joj rekoh :“Nemoj ženo to su moje stvari!“. Da sam došla pet
minuta kasnije ne bih ih našla.
I tako se čitava stvar nekako završila. Majka je zadržala svoje cipele i
strpala ih sa ostalima u cipelarnik zatrpavši čitav gornji deo gde su i sada.
Kad god bih otvorio cipelarnik imao bih priliku da vidim veliku hrpu obuće
natrpanoj na gornjim policama što je prosto mamilo komentar :
- Auuu, što si bogata! Koliko cipela imaš!-komentarisao bih zajedljivo.Samo, šteta što ih ne nosiš.
Strana 66
Goran Maleš : MAJKA
- Nosiću.
- Što ih ne pobacaš? Ionako nisu ni za šta osim za bacanje.
- To je tvoj posao. Ti donosiš i skupljaš otpad sa buvljaka.
Bila je delimično u pravu ali sam ja imao odgovor na tu primedbu.
- Ja donosim samo one stvari koje mogu da iskoristim. Svoj i tuđi otpad
stavljam tamo gde mu je i mesto.
Sama odbrana nije bila dovoljna. Bio sam suviše gnevan da bih stao na
tome.Morao sam da napadnem i uzvratim uvredu.
- Ti si ta koja voli đubre jer si suviše sebična i škrta da bi ga se odrekla.
Doneću ti sledeći put još đubreta da se obogatiš!
Odmah sam video da sam pogodio pravo mesto. Prvo je zaćutala a
onda izgovorila staru frazu o svom bratu.
- Neka, neka. Rugala se ruga pa postala-druga! Tako se i moj brat meni
rugao kad sam nosila naočare. A za par godina je i on dobio svoje
„đozluke“.
Malo je udahnula pre nego što je zapretila :
- Pre nego što umrem imam sve ovo da polomim i pobacam da ne
ostane ništa iza mene. Tebi moj „otpad“ ionako ne treba!
Pritom, naravno, nije mislila samo na svoje cipele nego i skoro sve
ostalo u stanu. Kad god bi razgovor postao suviše ličan i ticao se njenih
stvari uvek je sa ponosom čuvala i branila ono što je smatrala svojim
vlasništvom pa ma kako minorno i u suštini bezvredno ono bilo. „Bolje
moja krpica nego tuđa haljina.“ često je govorila. Sav taj krš koji je
ljubomorno čuvala bilo je nešto što je definisalo njen svet u prošlosti,
sadašnjosti i budućnosti. Neke sitnice, davno zaboravljene stvari i ja, bili
smo taj svet koji je volela. Zato joj i nije smetala moja nezaposlenost i
očigledna nesposobnost snalaženja na surovom tržištu radne snage jedne
države u tranziciji.
A meni je smetala! Mrzeo sam sebe zbog toga i mrzeo sam pomalo i
nju jer je bila svedok mog neuspeha i jedini oslonac u ovo pomahnitalo
vreme od koga je zavisila moja egzistencija. Ona je to shvatala bolje nego
ja i praštala mi moje „istresanje“ na nju koje je u poslednje vreme bivalo
sve učestalije.
Strana 67
Goran Maleš : MAJKA
Stigao sam na vreme i strpljivo sačekao svoj red za prijavljivanje
posete. Svako jutro ista procedura, samo različite sestre koje su vodile
evidenciju o posetama. Uspeo sam se teškim korakom na prvi sprat i
krenuo ka njenom krevetu. Pored susednog kreveta bile su jedna žena i dve
kćerke, kćerka i unuke stare bake koja je tu ležala. Mlade, lepe, mlađe od
dvadeset godina plakale su kradom. Kad god bi se jedna od njih odmakla
od kreveta i stala u stranu video sam krupne suze na njihovim obrazima
kako se kotrljaju na pod. Mama je bila budna ali pomalo odsutna. Poljubio
sam je u čelo i upitao bez očekivanja odgovora:
- Kako si mama? Doneo sam ti papir i fasciklu da vežbaš pisanje.
Petljao sam oko papira pokušavajući da ignorišem tišinu koju su
narušavali sada čujni jecaji uplakanih devojaka kod susednog kreveta.
- Evo, ovde ti je i abeceda da se podsetiš slova.
Nije bila zainteresovana. Njena glava klonula je na suprotnu stranu,
prema zidu. Gledala je besciljno kroz prolaz između soba, tik ispod njenih
nogu.
- Hoćeš li da ti pročitam slova?
Pokušavao sam da je motivišem i oraspoložim ali bez uspeha. Apatija
je bila jača pa je zarazila i mene. Posle nekoliko trenutaka i ona se povukla
pred depresijom zahvaljujući jecajima koji su dopirali iz pravca susednog
kreveta. Devojke se više nisu skrivale već su otvoreno tugovale nad
posteljom svoje bake. Nema ništa tužnije nego videti kada lepotu prekrije
mračna senka tuge. Videti decu i starce u takvom stanju nije neuobičajeno
ali videti mlade, tek propupale cvetove kako svijaju svoje stabljike ničice,
to je grehota.
- Slušaj, mama. Sećaš li se onog električnog jastučeta koji sam ti doneo
sa buvljaka?
Premestio sam se u podnožje kreveta kako bih uhvatio majčin pogled.
- Doneću ti ga sutra. Kažu da će zahladneti pa će ti dobro doći. Samo
ne znam gde ćemo ga priključiti.
Bacio sam pogled na pod, ka produžnom kablu čije su tri priključnice
već bile popunjene. Odjednom sam shvatio otkuda dolazi onaj čudni zvuk
koji sam čuo kad god bih približio uvo majčinom licu. Krevet je bio
ispunjen vazduhom čije strujanje se regulisalo pomoću male električne
Strana 68
Goran Maleš : MAJKA
pumpe. I zato, kad god bih se sagnuo k njenom licu čuo bih takav grgutav
zvuk da sam se uplašio da mama nema problem sa disanjem. Nastavio sam
da pričam i pružio joj olovku :
- Hoćeš li da probaš da nešto napišeš?
Umesto odgovora majka me je samo uhvatila za ruku i spustila je na
krevet zajedno sa svojom. Šaka joj je bila zabrinjavajuće hladnjikava.
Ostali smo tako, nekoliko trenutaka u večnosti. Sve je bilo nekako
nestvarno, ti ljudi oko nas, bolnica, buka saobraćaja napolju...Grudi su mi
bile kao naduvane toplim vazduhom. Poželeo sam svim srcem da je
obuhvatim i odnesem daleko od svog ovog beznađa. Zaslužila je to.
Uzela je hemijsku iz moje ruke i počela da piše. Debele, lelujave, iz
jednog poteza ispisane linije počele su da pune prazan beli papir. Podsećalo
je na rukopis, ali su ipak ostale tajna u pogledu njihovog značenja.
- Ne vredi, mama. Ništa te ne razumem. Gledaj, ovo je abeceda.
Pokazaću ti slova i izgovoriti ih naglas a ti probaj da iskombinuješ
reč. A... B... C...
I dalje su iste linije sa istim nejasnim sadržajem putovale po papiru.
Osećao sam se strašno frustriranim i željnim uskraćenog saznanja. Pokušao
sam drugačiju tehniku.
- Pusti olovku, mama. Ja ću da izgovaram slova, a ti kada čuješ slovo
koje želiš da napišeš, stisni moju ruku.
Uhvatio sam je za ruku i počeo da sričem kao neki đačić.
- A... B... C... D... Hajde, mama. Potrudi se.
Uspeo sam da registrujem njen stisak kod početnog slova mog imena.
Posle je bilo lako.
- OK. Razumeo sam te! Htela si da napišeš moje ime. Hajde. Sada
drugu reč!
Drugu reč nisam uspeo da odgonetnem budući da je stisak izostajao.
Kao da je zaboravila šta je htela da kaže ili nije znala kako da sve to razloži
na slova. Bio sam razočaran. Ni ovaj način komunikacije nije uspeo.
- Ništa od ovoga.-konstatovao sam i pružio joj olovku.-Nastavi sa
pisanjem.
Pustio sam je da vuče olovku po papiru a pogled mi je odlutao do
Strana 69
Goran Maleš : MAJKA
susednog kreveta gde se susreo sa očima mlađe unuke. Njena baka je nešto
tiho mrmljala dok su majka i njena starija sestra čučale kod kreveta. Video
sam lepo, mlado lice vlažno od suza i sa grimasom koja je bila gotovo
zastrašujuća. Skrenuo sam pogled u stranu. Ova soba čini ljude ružnijim
nego što zaista jesu. Bacio sam pogled na papir i video iste, vijugave i
neprepoznatljive linije. Pade mi na pamet da majka ne vidi dobro i da joj
trebaju naočare. Majka ih je zvala „bližnje“ jer su bile namenjene za blizinu
i njoj su služile za čitanje.Otvorio sam fioku u stolu i pronašao ih.
- Ček`, ček`!-rekoh stavljajući ih na njenu glavu..-Evo, sad će ti biti
lakše.
Međutim, razlike nije bilo. Nerazumljive linije i dalje su se širile po
sve manjoj belini hartije. U momentu sam se osetio umornim i telo mi je
odjednom postalo strašno teško. Počeo sam da klonem i uhvatio se za sto.
Stajao sam nepomično i sklopljenih očiju nekoliko trenutaka prikupljajući
snagu. Majčin krevet je bio preuzak da bih mogao da sednem na njega a
osim toga tu je bio i njen kateter. Stolice nije bilo nigde. Perfidan način da
se posetioci što pre izguraju sa odeljenja. Toliko jada se nakupilo u meni da
sam pomislio da ću se onesvestiti.
Ipak, trenutak slabosti je ubrzo prošao. Kada sam otvorio oči i pustio
žamor iz okoline da mi dopre do svesti, shvatio sam da je život nastavio
dalje i bez mene. Posetioci su i dalje pričali i plakali sa svojim voljenima,
medicinske sestre su špartale po hodnicima, automobili su prolazili ulicom
pored bolnice. Pogodila me je misao o sopstvenoj usamljenosti i
beznačajnosti.
- Vreme posete je završeno. Molimo vas da ostavite pacijente da se
odmore.
Glas je bio,onako, tup, bez zvučnosti i gubio se u daljini. Pola sata je
prošlo. Ta informacija nije probudila u meni bilo kakvu emociju. Prestao
sam da razmišljam i osećam, samo sam stajao i tupo gledao u majku kako
ukočenog pogleda i nakrivljene glave šara po papiru na fascikli pored sebe.
Samo sam zurio sve dok nisam shvatio jednu važnu stvar. Nije samo majka
bila ta koja je ostarila. Jer, bez obzira na manjak sedih vlasi nikada više
neću biti mlad, slobodan i bezbrižan kakav sam bio. Dugo sam se krio od
realnosti a onda me je ona potpuno zatečenog, iz sve snage, mlatnula po
glavi. Slab i nespreman, razlikovao sam se od majke po tome što sam bio
na nogama!
Strana 70
Goran Maleš : MAJKA
Prišao sam joj, poljubio u čelo i zadržavajući svoj uz njen obraz
promrmljao nekoliko rečenica. Ostavio sam je dok je još uvek bezuspešno
pokušavala da svoje misli prenese na papir. Prolazeći pored lekarskog pulta
odlučio sam da se raspitam za njeno stanje i prognozu. Njena doktorka je
bila na svom mestu, slobodna i brza na jeziku.
- Stanje joj je stabilno. Jedini problem je manjak trombocita u krvi. Da
li je od toga bolovala pre nesreće?
- Ne. Baš neposredno pre je vadila krv za analizu u laboratoriji i nisu
našli ništa problematično.
- Kad je primljena imala je opasno nizak nivo 20-30, sad se to
stabilizovalo ali je i dalje problem. Možeš li da se setiš od čega je sve
bolovala?
E, to je već bio problem. Žalila se na sve, od glavobolje do probadanja
u stopalima, od nesvestice do grčeva u nogama. Počeo sam da nabrajam ali
me je doktorka Maca kako sam prethodno saznao da se zove, prekinula :
- A da li ti možeš da odeš kod njenog lekara i tražiš da ti napravi spisak
bolesti? Ili, da ga zamoliš da ti da njen karton bar na nekoliko dana da
ga pogledam?
- Hoću.-uzvratio sam.
- Inače, njeno stanje je stabilno. Jesi li razmišljao o rehabilitaciji?
Zabezeknuo sam se! Rehabilitacija!? Pa ona jedva diše a ova govori o
rehabilitaciji... Onda sam se šokirao. Pa ona ni ne očekuje da se stanje
bitnije poboljša! Ovo je jedino pa samim tim i najbolje stanje u kojem
može biti.
- Doktorka, recite mi, hoće li moći da progovori?
- Suviše je rano za takvu prognozu.
Opet je moj pokušaj da zavirim u budućnost propao a crne slutnje su se
pojačale.
- Ja sam pokušao da razgovaram sa njom ali njen glas je nerazumljiv,
neartikulisan. Ona pokušava nešto da napiše ali ne mogu da
rastumačim šta.
- Možda je suviše rano za vežbanje govora. Ona je preživela težak
moždani udar i trebaće joj vremena.
Strana 71
Goran Maleš : MAJKA
Na kraju sam je zamolio da neko od osoblja radi sa njom na pisanju i
oprostio se od doktorke.
Gladan, umoran i zastrašen otišao sam u lokalnu ambulantu gde se
majka lečila i imala karton. Predao sam knjižicu i zauzeo svoje mesto u
čekaonici. Znao sam da će proći sati pre nego što dođem na red ali se nisam
puno brinuo zbog toga. Nisam išao nikuda i nikome nisam bio potreban.
Jedina osoba do koje mi je bilo stala ležala je na krevetu desetak kilometara
odavde i očajnički pokušavala da napiše nekoliko reči. U toj očajničkoj
borbi ja nisam bio nikakav faktor. Dolazio sam u bolnicu, odlazio iz nje,
bodrio je ili kudio, to nije zavisilo od mene.
Sedeo sam na klupi u čekaonici. Bilo je tu dosta poznatih lica iz
okoline ali me nisu interesovala. Niti su oni obraćali pažnju zbog mene.
Ako ni zbog čeg onda zato što sam bio mnogo mlađi i u boljoj formi od
svih njih. Prepustio sam se zurenju u pod i sećanjima koja su nadolazili u
talasima.
- Blagi Bože, kada ću izaći iz ove bolnice i vratiti se kući da legnem i
spavam u svom krevetu.
Bila je to rečenica koju je ponavljala nekoliko dana pre nego što je
trebala biti otpuštena iz bolnice. Iščekivala je nestrpljivo, baš kao i ja, svoj
povratak kući. Koliko puta sam poželeo da vratim vreme unazad, samo par
nedelja, ništa dalje od toga. Poželeo sam da se ujutro probudim u prošlosti,
da ustanem desetak minuta pre nje tog 8. septembra i odem po hleb umesto
nje. Da ispravim stvari, da ih popravim-to je moja pasija. Ali, niko nije bio
bolji korektor od nje. Kad god bih se mučio sa opravkom neke starudije,
radijom, satom, prekidačem ili sličnim, odlučio bih naprasno da sve
batalim. Spakovao bih sve u kesu pa bacio u kantu za smeće sa željom da
sve vratim na njihovo polazišno mesto. To je bio pokušaj da zaboravim na
sopstveni neuspeh. Onda, nekoliko dana kasnije, kada bi me frustracija
prošla, počeo bih ponovo da ih tražim.
- A sad ih ponovo tražiš!? –rekla bi mama sa neprikrivenim ponosom.Prvo ih baciš u kantu pa ih onda tražiš!
I onda bi izvukla kesu sa nekog skrovitog mesta i stavila na sto. Na
kraju bih dovršio popravku i stavio ih ponovo u funkciju. Sve zahvaljujući
svom „korektivnom faktoru“. Ona me je suviše dobro poznavala da bi se se
složila sa mojim brzim odustajanjem. Znala je koliko sam tvrdoglav i uvek
Strana 72
Goran Maleš : MAJKA
bi sačuvala delove za budućnost, kada bih imao više strpljenja, znanja ili
rezervnih delova.
Primetio sam poznato lice komšije sa drugog sprata kako ulazi u
ambulantu i okreće se unaokolo. Ostao je neodlučan nekoliko trenutaka a
zatim prvo krenuo ka vratima da bi zastao i krenuo u mom pravcu.
- Kako ti je mama?
Odgovorio sam maksimalno ljubazno nadajući se da će što pre da ode.
Nisam želeo društvo a naročito ne njegovo. Posle par kratkih rečenica
shvatio je poruku.
- Kaži joj, kad otvori oči, da sam je pozdravio.
- Hoću.
Nisam znao da li će ga se sećati ali nije bilo ni važno. Rekao je ono što
je smatrao prigodnim, konvencionalnim pa ću i ja postupiti na isti način.
Bilo mi je drago kada je otišao i ostavio me samog. Izašao sam potom
ispred ambulante i seo na stepenik. Bio sam dovoljno daleko od ostalih
pacijenata a dovoljno blizu kada me prozovu. Svež vazduh mi je prijao
odagnavši za trenutak osećaj gladi i umora. Ti osećaji su rezervisani za
veče.
Vreme je prolazilo a broj ljudi se povećavao. Većina njih bi predala
knjižicu i otišla kući na ručak. Pristizali su u ambulantu brada i brkova
masnih od hrane i sedali na jednu od drvenih klupa u čekaonici. Pored
mene su prolazili kao pored saksije. Nije me bilo briga, nije mi bilo ni do
ručka kojeg bih, ionako, morao sam da pravim. Dok se vreme tromo vuklo
poput stonoge sedeo sam i tupo gledao ispred sebe. Kao da ničeg, skoro
ničeg više nije bilo u meni. Toliko patnje, brige, boli doživeo sam u toliko
malo dana da je i najmanja emocija bila preveliko opterećenje.
Posle dva-tri sata ušao sam u čekaonicu u kojoj je sada bilo svega
nekoliko ljudi. Pažnju mi je privukla stara, mršava bakica sa svojim sinom
srednjih godina. O njoj mi je često pričala mama srećući je u ovoj istoj
ambulanti.
- Kakva je to tuga kada vidiš staru ženu sa sredovečnim sinom koji je
k`o malo dete i ništa ne razume.-govorila je uzdahujući.-I ona, jadna,
sada ne zna šta će sa njim. Zdravlje je izdaje, smrt joj se približava i
ko će posle nje brinuti o njemu?
Strana 73
Goran Maleš : MAJKA
Čudno je bilo gledati sitnu bakicu kako drži u ruci ruku svog starog ali
detinjastog sina koji plašljivo gleda ispred sebe.
- ... i evo, sad čekamo taj uput za operaciju.-čuo sam je kako kaže nekoj
ženi do sebe.-A ta bolnica je daleko a ja bolesna, ne mogu na levu
nogu. I ko će sada da ga odvede do tamo?
Završila je zabrinuto se okrenuvši ka sinu koji je nešto promumlao u
znak razumevanja da se govori o njemu. Video sam kako joj se zenice šire
iza naočara sa popriličnom dioptrijom. U tom času, učinilo mi se da se
pokolebala, kao da je pitala da li je sve to vredno truda. Možda se za
trenutak primakla onom osećanju razočaranja koji je sigurno imao njen
muž pre nekih tridesetak godina kada je shvatio da njegov naslednik nikada
neće završiti osnovnu školu, imati porodicu, produžiti očevu lozu... Kao da
će priznati sopstveno kajanje i krivicu zbog proteklih decenija koje je
provela štiteći i braneći svoje čedo od ostatka sveta.
Ali, sve je to bio samo plod moje mašte. Već posle tih misli usledila je
rečenica koja me je uverila da duboko grešim.
- Tako je Dragane, jabuko moja!
Rekla je to nežno i potapšala ga po kolenu. Onda se okrenula i
nastavila da razgovara sa komšinicom dok je Dragan nastavio da zuri
prekrštenih nogu u zid ispred sebe. Bio sam bočno od njih dvoje i video
sam jasno sve što se i inače moglo saznati iz knjiga i priča drugih ljudi.
Video sam bednu limitiranost sopstvenog pola i postideo se.
Miroslav mi je govorio pokušavajući da me uteši kako se često
razgovor s mojom majkom na kraju uvek svodio na jednu, jedinu temumene. Majka mu je uvek govorila kako je zabrinuta za mene i moju
budućnost. Htela je da bude sigurna da ću biti zbrinut i kada nje više ne
bude. U uzrastu kada je trebalo da budem i zaposlen i oženjen ja sam bio
skoro bez ičega, zavistan poput Dragana. Ma koliko to poricao i osećao se
uvređenim zato što se poredim sa mentalno zaostalim čovekom, to je bila
istina. Kao i ta sitna, izmršavela starica na korak od mene i majka je
oduvek više mislila o mojoj budućnosti nego ja sam. Žrtvovanje i
bezuslovna ljubav, eto to je ono što nijednom muškarcu neće nikada biti
razumljivo.I ma koliko se trudio ili ne, nijednom muškarcu neće uspeti da
razočara svoju majku i izgubi njenu ljubav.
Začuo sam svoje i prezime moje majke i ušao u ordinaciju. Za stolom
Strana 74
Goran Maleš : MAJKA
je sedela žena u poznim pedesetim, lekarka koja je lečila moju majku
poslednjih desetak godina. Ja je nisam poznavao i odmah sam prešao na
stvar. Tražio sam da napiše izveštaj o svim obolenjima od kojih se majka
lečila ili da mi pozajmi njen zdravstveni karton. Prvo je počela da piše a
onda je odustala i ustavši sa stolice rekla:
- Za to nisi morao da čekaš.-izašla je i rekla službenici za šalterom da
mi izda majčin zdravstveni karton.
Potpisao sam se, uzeo svežanj papira spakovan u kartonsku fasciklu i
otišao kući. Protraćio sam nekoliko sati života u ambulanti ali kad bolje
razmislim, u čemu je razlika između čekanja u ambulanti ili kod kuće?
Nisam imao šta drugo da radim osim da čekam.
*
Probudio sam se sa bolom u glavi i osećajem slabosti u čitavom telu.
Glavobolja je poticala od neprilagođenosti očiju na dugo zurenje u ekran
televizora koji je poslužio kao brbljivi sagovornik. Za razliku od majke
koja nije tako često gledala TV ja sam vrlo familijaran sa tim čudom
tehnike. Osećaj slabosti ne mogu da objasnim ni na koji drugi način do
psihogeno. Razmišljao sam o sebi i godinama koje su prošle. Živeći u
zavetrini jednog društva u kome se skoro ništa ne menja nisam ni primetio
kako su se bore pojavile na mom licu. Nisam više imao onaj mladalački
entuzijazam da kao opruga iskočim ujutro iz kreveta svestan da kasnim sa
polaskom najmanje petnaest minuta. Počeo sam da se mirim sa svime, pa i
sa vremenom, a da u glavi smišljam dobar izgovor za to.
Stigao sam bez mnogo kašnjenja u posetu i već iz daljine sreo se sa
pogledom majke koja je ležala na levom boku. Osmehnuo sam se i raširio
ruke idući joj u susret. Sagnuo sam se i poljubivši je kleknuo pored kreveta.
Na prvi pogled znao sam da je mnogo bolje. U stvari, najbolje od kada je
doživela šlog. Zato sam joj postavio ono osnovno pitanje na koje sam dobio
pravi odgovor.
- Da li me prepoznaješ?
Jedva primetno klimanje glavom bilo je sasvim dovoljno da potvrdi tu
konstataciju. Umestio onog grlenog, dečijeg tona čulo se muklo disanje.
Kao kada nekoga nešto zaboli a on pokušava da prikrije jauk glasnim
Strana 75
Goran Maleš : MAJKA
disanjem.
- Dobro. Evo kako stoje stvari : doživela si moždani udar što je
posledica zakrčenja arterija u mozgu. Svi tvoji bolovi i tegobe sa
nogama, vrtoglavicom i ostalim potiču od glave. Leva strana ti je
oduzeta kažu lekari.
Za trenutak sam zastao strahujući od njene reakcije ali sam ipak
nastavio.
- Život ti je i dalje u opasnosti i ako se izvučeš,više nikad neće biti kao
pre!
Namerno sam ostao nejasan na kraju, delom zato što ni lekari nisu bili
sigurni. Delom i zato što nisam hteo da je obeshrabrim sada, kada je počeo
proces rehabilitacije. Ali, istinu sam morao da joj kažem i zato nisam krio
ništa što je bilo značajno.
- Tvoji Svedoci su prestali da se interesuju. Evo, već tri dana niko od
njih ne zove.-bio sam malo zlurad.
Nije pokazivala da ju je pogodila ova informacija pa sam nastavio :
- Pozdravio te komšija sa drugog sprata, video sam ga juče...-nekako
sam tu zastao.
Previše ružnih vesti, imao sam utisak, te sam pomislio da ih treba
ublažiti nekim dobrim vestima. Samo što njih nije ni bilo.
- Poslao sam pismo dajdži, videćemo da li će se javiti. Kod kuće je po
starom, ne moraš da brineš. Snalazim se.
Prestala je da muklo diše i opet mi uzela ruku da bi je stavila na krevet,
potapšavši me par puta kao da je htela da me uteši i ohrabri. Bio sam dirnut
do suza i reči su nezaustavljivo nagrnule iz mojih usta.
- Mama, sve što sam ti govorio-žao mi je. Znaj da te puno, puno volim.
Svo ovo vreme ti si brinula o meni iako nisi trebala. Da si me isterala
iz kuće kada sam završio školu bilo bi bolje za mene jer bih naučio
kako da se snađem u životu...
Samo je ćutala i mirno me gledala što me je motivisalo da idem do
kraja.
- Dosad si ti brinula o meni, a odsad ću ja brinuti o tebi i sebi. Biće
teško ali nema veze. Ti samo nastavi da se boriš...Nije vreme za
Strana 76
Goran Maleš : MAJKA
umiranje.
Uzeo sam njenu ruku i držeći je u svojoj poljubio sam nežno njene
prste. Bila je začuđujuće mirna da bi se na prvi pogled činilo da je potpuno
ravnodušna. Ali, poznavajući svoju majku znao sam da je u krajnje teškom
duševnom stanju. Kao i svaka žena, nikada nije mogla ni da glumi
ravnodušnost kad su ovakve situacije u pitanju. Kad god bih joj nakon
njenih žalopojki odgovorio da onaj koji ne voli da živi i ne treba da živi,
ona bi prosto podivljala. Poznajući tu njenu reakciju uvek bih mogao da je
izvučem iz letargije i pokrenem, ako ne u pozitivnom, onda bar u
negativnom pravcu. Ovog puta, činilo se kao da se miri sa sudbinom. To
me je bolelo više nego sve slike njene tragedije u proteklim danima. Bila je
svesna i – ravnodušna.
Osmotrio sam pogledom okolinu i zatim ga spustio na nju. Spazio sam
da joj je preko leve ruke prebačen podeblji zavoj. Sklonivši ga video sam
da joj je šaka natečena i da liči na rukavicu. Strah me je ponovo zgrabio za
ramena i u trenutku mi se oduzeo glas. Ćutke sam je uzeo za levu ruku i
prstima druge ruke prelazeći polako preko nje upitao :
- Da li osećaš nešto?
Nije bilo nikakvog odgovora. Nastavio sam da je dodirujem po ruci i
izmaknuo svoju drugu ruku kojom sam je podržavao da vidim da li je u
stanju da je drži podignutom. Ruka je samo pala nadole pa sam je uhvatio u
drugom rukom kako ne bi udarila o krevet. U tom trenutku je stigla krupna,
debela medicinska sestra i rekla da mora da je pomeri. Kasnije sam saznao
da se svi bolesnici koji su nepokretni ili oduzeti pomeraju u različite
položaje, bočno, na leđa, sa prekrštenim ili raširenim rukama. Sve se to radi
u određenim vremenskim intervalima.
- Sestro, zašto joj je ruka ovako otečena?
- To je od infuzije.
- Hoće li proći?
- Hoće.
Rekla je to mirno a zatim uhvatila majku ispod pazuha i premestila je
da leži na leđima. Nije jauknula, ni jeknula, nije pokušala ništa da kaže ali
sam pogled koji je uputila bio je glasniji od vriska tek rođene bebe. Bol koji
se ocrtavao na njenom licu bio je efikasniji od bilo kakvog usmenog
Strana 77
Goran Maleš : MAJKA
protesta.
- Žao mi je ali moram da vas pomerim.-pravdala se bolničarka majci.To je za vaše dobro.
Šokiran njenom grimasom samo sam blenuo u te dve žene. Kad god bi
je nešto bolelo, majka je to stavljala do znanja svojim glasom. Ona bi
dahtala, stenjala i jaukala u zavisnosti od jačine bola i to bi trajalo sve dok
bol ne prođe ili se na njega privikne toliko da ga i zaboravi. Nikada nije
bila tako tiha i nečujna, nekako neprirodno mirna.
- Dobro je mama, prošlo je.-nevoljno se umešah.
- Ne radim ja to zato što volim.-govorila je sestra pravdajući se u
odlasku.
Dok sam stajao pored nje i milovao joj čelo, na pamet, bolje reći u
sećanje, stizale su mi slike iz naše zajedničke prošlosti. Majka je uvek
govorila:
- Ma, bolje mi je umrijet` nego se patit`. Ova patenija mi je dojadila.
- Pa zašto je onda ne skratiš?-upitao bih zajedljivo.
- A, ne. Živjet` se mora koliko je Bog odredio. Samo budale i ludaci
dižu ruku na sebe!
Pošto sa Bogom, barem onim iz religiozne literature, nisam imao
mnogo toga zajedničkog, sve to mi je delovalo kao razmetanje sopstvenom
patnjom. Kao kad se neko pravi povređenim i bolesnim ne bi li izazvao
sažaljenje i simpatije okoline. A to me je, da priznam, baš nerviralo. Niče je
kod mene našao uporište i istomišljenika pre Mojsija.
Eto, sada, mnogo kasnije, i u drugim okolnostima, majčino ćutanje
bolelo me je koliko i nju. Osećaj krivice delovao je kao multiplikator na
početno osećanje. Možda, po prvi put, meni se činilo da mogu shvatiti to
njeno poimanje Boga po pitanju samoubistva. Duboko u nama postoji nešto
što nas sprečava da se ubijemo i što ne možemo kontrolisati snagom volje.
Naučno kazano, nagon za samoodržanjem. Dobar deo samoubica
(neuspelih, naravno) kažu da im je u poslednjem trenutku pre nego što su
stigli da povuku obarač ili skoče sa visine, neka nevidljiva sila zaustavila
prst ili nogu pre nego što će krenuti putem bez povratka. Neki tvrde da su
čuli i neki unutrašnji glas koji im je naredio da to ne učine.
Moja majka, koja sa naukom, posebno filozofijom, nije imala ništa
Strana 78
Goran Maleš : MAJKA
zajedničko, taj unutrašnji sukob volje i nagona za samoodržanjem nazivala
je Božjom intervencijom, „božja ruka“, „božji glas“ i na kraju, strah od
„božjeg suda“. Zbog toga ona nikada nije ni pomislila da uradi nešto slično.
Ali, zauzvrat, Bog joj nikada nije zabranio da jadikuje i da se žali, kako
Bogu tako i ljudima. A sada je ćutala kao zalivena. Nisam znao da li je u
pitanju još jedna od posledica šloga ili njena svesna odluka da se pomiri sa
sudbinom i ćuti. Ali, sve je ličilo na konačan poraz. Da upotrebim
frojdovski vokabular : Izgledalo je da je Tanatos pobedio. Nisam mogao sa
time da se pomirim.
- Mama, moraš da se trudiš da pomeraš svoju levu ruku i nogu, moraš!
Bar malo, trudi se da ih pokrećeš!-rekoh milujući je po levoj
nadlaktici.
Pomerivši plahtu video sam da su joj stavili gips na levu potkolenicu iz
Bog samo zna kakvog razloga. Prelom je bio na butnoj kosti a ona ionako
nije mogla da pomera tu nogu. Nežno sam prešao dlanom preko njenog
kolena.
- Osećaš li?
Nečujno i slabo primetno je klimnula glavom.
- Osećaš!?-lice mi se ozari.
Ponovo sam joj dodirnuo koleno i ponovo je slabašno klimnula glavom
sklopivši oči za trenutak. Kada sam bolje pogledao video sam da je u
pitanju desno koleno i raspoloženje mi se vratilo u normalno stanje, u
depresiju. Stajao sam tako, ćutke i nepomično, nekoliko minuta kada je ona
ponovo počela glasno da diše. U kombinaciji sa onim glasnim, bezličnim
glasom pokušavala je nešto da mi saopšti. Približio sam svoje uvo njenim
ustima kako bih pokušao da razaberem bar jednu reč ali je sve bilo bez
uspeha.
- Mmmmm...-čuo se grleni uzdah produženog trajanja.
Posle toga usledilo je nešto kao kombinacija samoglasnika u i o.
- Mama, ništa te ne razumem.-govorio sam polako.-Moraš da upotrebiš
jezik i da oblikuješ glas.
Začuo sam ponovo nešto što je ličilo na muklo disanje i onda, u
nastavku, po prvi put sam čuo dve razgovetne reči.
-
... `AJME MENI...-sve ostalo bilo je isto, muklo disanje.
Strana 79
Goran Maleš : MAJKA
-
`Ajme meni!? `Ajme meni!?-ponavljao sam sa ushićenjem.
Radosti nije bilo kraja. Bio sam oduševljen kada sam ponovo začuo
glas koji mi je toliko nedostajao. Morao sam da proverim :
- Jel` si rekla „`Ajme meni“?
Dobro poznato sklapanje kapaka i blago spuštanje brade podržalo je
moju radost. Nije bilo sumnje. Zagrlio sam je i počeo da je ljubim.
- Ma, šta ti tu „`Ajme meni“? Tako mi je drago da te čujem. Sutra kada
dođem hoću da čujem čitavu rečenicu. Hoću da čujem „Drago mi je
što te vidim“. Jesi li čula? „Drago mi je što te vidim!“... „Drago mi je
što te vidim!“-ponavljao sam tu rečenicu više puta kako bi je
upamtila.
Ma koliko nesreće u sebi nosile te dve prvoizgovorene reči one su bile
prve prave, lepe vesti posle moždanog udara. Znao sam da je tužna i
depresivna jer je sama znala i osećala kako stoje stvari sa njenim zdravljem
i pre nego što sam joj ih saopštio. Ali, nisam se na to obazirao. Osećanja su
u ovakvom slučaju veoma varljiva. Nada da ću ponovo razgovarati sa njom
bila je suviše dragocena da bih se osvrtao na ostale nedaće. Sve do kraja
posete sam cvrkutao kao vrabac pričajući o svemu i svačemu, uglavnom o
nevažnim stvarima, zaćutkujući povremeno da bih je poljubio u obraz.
Oprostio sam se na sada već standardan način, obraza priljubljenog uz njen
i uz nekoliko rerči ohrabrenja.
Pri odlasku ostavio sam njenoj doktorki zdravstveni karton koji sam
jutros poneo sa sobom. Stvari su ipak išle u nekom boljem pravcu i
izgledale malo manje mračne nego juče. Čak i najmanja nada leči čoveka
od depresije bolje od bilo kakvog leka. Mogućnost pozitivnog ishoda čini
nam se vrednijim od sopstvenog samonipodaštavanja.
Kad sam stigao kući opet me je uhvatila nostalgija za starim, dobrim
vremenima kada su me njen glas i njene reči ponekad dovodile na ivicu
strpljenja. I to svega par desetina sekundi nakon što bih napustio njenu i
otišao u svoju sobu. Cimala bi me naknadno sećajući se nečega važnog što
mi nije rekla u prethodnom razgovoru. Sada je vladala mrtva tišina i iz
nepoznatog razloga počeo sam da plačem. Onako, tiho, potmulo, u pola
glasa, jecao sam u svojoj sobi, ležeći sa podlakticom preko očiju. Puštao
sam da me tuga pribije uz postelju prihvatajući je kao zasluženu kaznu.
Posle izvesnog vremena, kada su suze počele da se suše, ispitivao sam
Strana 80
Goran Maleš : MAJKA
samog sebe zašto plačem. Je li to zato što slutim neko zlo ili možda što će
mi majka ipak preživeti!? Da li sažaljevam samog sebe što ću morati da se
staram o njoj do kraja života? Ako je tako onda i treba da plačem, ali zbog
sebe, zato što u samom sebi ne posedujem nimalo ljudskosti... Ipak, činilo
mi se da je odgovor na drugoj strani. Mislio sam da je to zbog toga što sam
sve senke sumnje u majčinu svesnost i razum danas konačno razvejao.
Prepoznala me je i znala je šta joj govorim, bila je svesna svo ovo vreme.
Kao što je znala šta se oko nje događa tako isto je bila svesna sopstvene
bolesti i nemoći. Do kraja života zavisiće od dobre volje drugih, lekara,
države, mene i zato je i bila depresivna. Zauvek je izgubila svoju
samostalnost i nezavisnost. Obistinio se njen najgori strah: za zadovoljenje
skoro svake svoje želje biće zadužen neko drugi i njegova sposobnost da ih
pravilno rastumači i prepozna.
- E bolje mi je umrijet` nego čekat` da mi neko drugi pruži koru hljeba!
Njene reči postale su istina. Noćnu moru zamenilo je pakleno buđenje
na mah. Njen strah postao je deo životne svakodnevice i ja sam to znao.
Njena tuga zarazila je i mene kao grip kojeg nikad ne možeš da izlečiš
lekovima nego moraš da ga preležiš i pustiš da sam prođe. Pametniji deo
mene je to shvatio na vreme i pustio suze da teku ne pokušavajući da ih
zaustavi. Eto majko, počeo sam da te slušam tek kada si prestala da
govoriš. Tek sada, kada si potpuno bespomoćna na tom vazdušnom krevetu
i dok oko tebe prolaze nezainteresovani i nepoznati ljudi u belim mantilima
uspevaš u onome što nisi mogla čitavog života : da me naučiš da budem
ponizan. Ne prema tebi, ne prema nekom čoveku već prema najdubljim
osećanjima. Da ne odbacujem, prikrivam, niti da se stidim sopstvene
slabosti, bola, tuge, nemoći. Stapajući se s tobom u mislima sjedinjujem se
sa delom sopstvene ljudskosti čije postojanje nisam hteo ni da priznam.
Zaspao sam rano, oko devet. Nisam ništa sanjao i ništa me nije
mučilo... te noći.
*
Nedelja ujutro. Dilema : kako organizovati današnji dan tako da
stignem do bolnice a i da odem do buvljaka radi nabavke. Sudeći po
pismenoj informaciji na zidu da su nedeljom posete od 12 do 13h ne
preostaje mi ništa drugo nego da sa buvljaka krenem pravo u bolnicu.
Strana 81
Goran Maleš : MAJKA
Problem je što se najviše „robe“ baca, pardon, u mom slučaju- „nabavlja“,
tek kasnije posle podne kada prodavci odlaze kući ratosiljajući se
nepotrebnog tereta. Tužno, turobno vreme sa oblacima slaže se uz moje
raspoloženje. Ionako sam zaboravio kada sam se poslednji put od srca
nasmejao. U poslednje vreme ni onaj usiljeni, izveštačeni kez ne dopire do
mojih usta ni obraza, ali ne mari, imam dobar izgovor. Već nekoliko dana
niko me ni ne zove telefonom niti pita za majčino zdravlje. Izbegavaju me i
to mi ne smeta. Izlazim iz stana sa kesom u džepu s nadom da ću je
napuniti nečim korisnim.
Već za petnaestak minuta našao sam se na ulici zakrčenoj robom i
ljudima. S leve strane su stari frižideri, zamrzivači, zarđale pumpe za
automobile, prozori i čovek koji pomoću razglasa privlači kupce za sečiva
koja „seku sve – od drveta do čelika“. S desne strane kozmetički preparati,
lekovi, voće i povrće, sve što je odavno prošlo svoj vek trajanja. U prašini
prekrivenoj najlonom i kartonom valjaju se ljudi i roba: cenjkanje za svaki
dinar, hvalospev kvalitetu robe koji ni ne postoji, razmena za novac posle
koje niko nije zadovoljan. Koliko sam puta prolazio ovom istom ulicom
nedeljnim prepodnevima proteklih godina, kupovao i donosio sve te silne
stvari za kuću, sebe, majku. Nikad nisam trošio mnogo novca na starudije,
posebno kada sam ih mogao imati besplatno. Ali, ovog puta nisam smeo da
potrošim ni pare. Strah od neizvesnosti učinio me je štedljivijm nego inače.
Bilo je svega i svačega ali pažnju mi je privlačila samo jestiva roba.
Video sam na jednom mestu limun sa omekšanom korom i pitao:
- Pošto?
- Trideset.
Nije bilo skupo budući da je kilogram svežeg u radnji koštao od
osamdeset pa naviše. Ali, u ovom času i tih trideset činilo mi se kao luksuz
koji sebi ne mogu da priuštim. Zato sam odlučio da malo sačekam i da
vidim šta će prodavačica uraditi sa tim limunom ako joj prodaja ne bude
išla. I stvarno, kada sam drugi put prolazio pored njene „tezge“ –kartonska
kutija sa limunom i krompirom, uzela je čitavu kutiju sa sobom i krenula ka
obližnjim kontejnerima, blizu raskrsnice. Odmah sam znao šta će učiniti i
šta ja treba da učinim. Budući da sam bio bez tereta stigao sam pre nje do
kontejnera i zauzeo busiju. Čim je ostavila kutiju naslonjenu na kontejner,
ja i još jedna žena koja se našla u blizini smo počeli da trpamo limun i
krompir u kese. Napunio sam punu kesu limuna i sama pomisao na to terala
Strana 82
Goran Maleš : MAJKA
je moja usta da luče kiselu pljuvačku.
Pošto je došlo vreme za posetu odlučio sam da kesu sa limunom ne
nosim sa sobom nego da je sakrijem u okolini trafostanice u blizini, ispod
drveta, i kamufliram pomoću otpale grane istog tog drveta. Pošto je gomila
ljudi tumarala okolo i kupila sve iole vredno na šta bi naišla, to i nije bilo
neko sigurno skrovište. Ipak, neprijatno brujanje koje je dopiralo iz trafo
kućice pružalo je kakvu-takvu garanciju da se neko drugi neće „sladiti“
mojim limunom. Otišao sam na stanicu i ušao u autobus koji je naišao.
Nije bilo gužve na ulazu u bolnicu. Nije bilo sestre sa sveskom, nije
bilo nikoga.Ljudi sa najlon kesama i torbama punih do vrha ulazili su i
penjali se stepenicama. Ja sam ih polako pratio. Kada sam ušao u intezivnu
negu dočekala me je neobična tišina. Pacijenti su tiho i mirno ležali na
svojim krevetima a pored njih nije bilo nikoga. Prolazio sam pustim
hodnikom, nije bilo ni bolničkog osoblja. Potmuli glas koji kao da doziva
nekog čuo se sa samo jednog kreveta. Bila je to majka koja je pokušavala
da dozove nekoga od bolničkog osoblja kojeg nije bilo nigde, ni u
preostalim sobama.
- Ja sam mama. Šta je?-brižno sam prišao i pomilovao je po kosi.-Da li
te nešto boli?
Zvuk koji sam čuo, zvučao mi je kao potvrdan odgovor. Osvrnuo sam
se oko sebe, sve samo poluživi ljudi koji nisu mogli da pomognu ni sebi, a
delovalo je kao da ne mogu ni da govore. Ustrčao sam se niz hodnik koji je
bio prazan. Na jednom krevetu video sam muškarca poluoslonjenog na
jastuke kako čita novine. Delovao je najzdravije od svih ostalih bolesnika.
- Izvinite, gde je sestra? Gde je dežurni lekar?
- Pogledaj u sobi za osoblje.-pokazao je na vrata prostorije preko puta.
Prošao sam kroz ta vrata i naišao na još jedan pust hodnik. No, ubrzo
nije više bio tako pust. Bolesnik u pidžami teturao se lagano k vratima
nameravajući da se vrati u svoju postelju.
- Oprostite, da li znate gde je personal?
Slegnuo je ramenima i nastavio da klizi pored mene polako poput
nekog tankera punog nafte. Na vrhu čela ocrtavala se povelika modrica od
nekog udarca ili izliva krvi. Možda čak i od operacije, nisam mogao
razaznati. Stajao sam kao ukopan, bilo mi je neobično da vidim bolesnika
Strana 83
Goran Maleš : MAJKA
sa intezivne nege koji stoji na svojim nogama. Očarao me je svojim
laganim kretanjem, teturavim i nesigurnim hodom zajedno sa upornošću da
se ponaša kao da je sa njim sve u najboljem redu.
- Da vam pomognem?-upitah.
- Ma, ne. Mogu ja sam.-rekao je prenaglašeno, pokušavajući da me
uveri kako je siguran u svoje reči.
Bila je zadivljujuća nonšalantnost sa kojom je glumio slučajnog
prolaznika koji je krenuo u popodnevnu šetnju. Odmah mi se dopao,
podsetivši me na nekoga.
Krećući se dalje hodnikom naleteo sam na dežurnu lekarku koja je
izlazila iz jedne od soba sa leve strane hodnika. Odmah sam se žustro
ustremio ka njoj.
- Dođite, dođite! Mojoj majci nije dobro, žali se na bolove.
- Ko ste vi? Kako ste ušli ovamo?
- Ja sam njen sin. Došao sam u posetu?
- Posete su završene pre dva sata.
- Ali na ulazu u zgradu piše da su tek počele.
- To se odnosi na bolesnike koji nisu na intezivnoj nezi, na one na
spratu iznad nas.
- Ma, dobro. Pustite sad to.-pokušao sam da izbegnem raspravu ali je
mlađa žena sa naočarima bila orna za svađu.
- Kako ste ušli?Kako vas nisu zaustavili?Znate li da je to zabranjeno?
Tu mi je već pukao film. Svađati se sa mnom na praznom hodniku dok
mama leži i trpi bolove išlo mi je na živce.
- Slušajte, prvo pomozite mojoj majci pa me posle kaznite!-rekao sam
odlučnim glasom i mahno joj rukom.-Hajdete!
Otišli smo do njenog kreveta i rekoh majci da kaže u čemu je problem.
Ali, avaj, opet se čuo onaj nerazumljiv, dečji, grgutavi glas i ma koliko se
trudio, nisam mogao da ga odgonetnem. Doktorka je slegla ramenima i
odlepršala ka svom mestu za pultom. Ostao sam uz majku pokušavajući da
je umirim i ohrabrim.
- Samo polako, mama.-govorio sam.-Potrudi se da budeš jasnija kad
Strana 84
Goran Maleš : MAJKA
govoriš.
Ona je nastavljala da objašnjava ječećim glasom pokaztujući desnom
rukom negde nadole, ispod sebe. Pustio sam je da se izrazi onako kako je
jedino i mogla. Sve je bilo podjednako nerazumljivo kao i pre ali uz
pristojnu dozu truda i entuzijazma. Kao da je depresija počela da uzmiče
pred željom za životom.
Nakon što je zaćutala, ja sam preuzeo reč. Iako sam se trudio da kažem
nešto novo, ostalo mi je samo da ponovim ono što sam govorio proteklih
nedelja. Mirno je ležala i slušala me.
- Nastavi da se boriš! Sve će biti u redu i nemoj da se brineš.-ponavljao
sam.-Sada moram da idem. Doći ću sutra na vreme.-obećah.
Poljubio sam je i zagrlio nakratko a zatim napustio prostoriju. Usput
sam svratio do pulta i razgovarao sa dežurnom i izgleda, jedinom lekarkom
na spratu, ako ne i u čitavoj zgradi. Sa onim naočarima i pogleda uperenog
na novine ispred sebe nije se činila nimalo simpatičnijom od prethodnog
susreta.
- Recite mi kakvo je stanje. Ide li u dobrom pravcu?-bio sam
neodređen.
- Ne znam. Ja sam samo dežurni lekar. Moraćete da pitate njenog
lekara.
Nastavila je da pilji u novine terajući me da prekinem pokušaj da
započnem razgovor sa njom.
Bila je nedelja, lep dan, i situacija je postajala podnošljivija te se nisam
mnogo obazirao na nepristupačnost lekarskog osoblja. Treba malo misliti i
na budućnost. Možda neće biti tako mračna i tajnovita kako se činilo pre
nekoliko dana. Mogao sam sebi priuštiti malo optimizma. Čekala me je
kesa sa limunovima negde u budžaku, pored trafo stanice, pokoji prekidač
koji se može opraviti i krevet na koji ću leći da se odmorim.
Kad sam izašao iz autobusa i prišao drvetu ispod kojeg sam sakrio
zamotuljak sa limunovima bio sam obradovan da su ostali na istom mestu i
netaknuti. Bilo je oko pola tri i ostali su samo tragovi stotina ljudi koji su
od jutros prolazili ovim krajem. Ostaci lustera, pegli, starih kasetofona i
gramofona ležali su sa obe strane opustele ulice. Prolazio sam opterećen
svešću da kod kuće nema hleba a da novi nisam kupio. U radnjama se
Strana 85
Goran Maleš : MAJKA
mogao naći samo onaj skuplji a novca je bilo premalo.
*
Rastanak najgore pada onda kada nastane neočekivano, kada nisi ni
svestan da je to rastanak. Kada sam došao u posetu u ponedeljak stanje se
iznenada pogoršalo. Majka je spavala i samo malo otvorila oči kada sam joj
prišao.Bila je ponovo priključena na infuziju a leva ruka do lakta skroz
modra i natečena.
- Stanje je sve gore.-reče mi njena lekarka.-Dođite.-pozva me da se
udaljimo od kreveta.
Seli smo na prazan bolnički krevet, dva tri mesta dalje i ja sam opet
zaplakao. Isprva iznenađena doktorka je pokušavala da me uteši.
- To su godine, ne može se...
- Uradite sve što je potrebno.-rekoh.-Sve što je moguće da je spasite.
- Shvatam, jedna je majka.
- Ona mi je sve na svetu! Ona nema nikoga osim mene!-zavapio sam.
- Dobro je, lutko. Ne plači...
Pokušavala je da me uteši pominjući svog oca i brata koji su takođe
preživeli moždani udar i kako su se oporavili. Potom je otišla svojim
poslom i ostavila me nasamo, oči u oči, sa svojim beznađem. Bio sam
svestan da je srećnija prošlost daleko iza mene. Svaki trenutak proveden sa
njom, svesnom i komunikativnom, činio se nedostižnim trenutkom sreće. A
većinu svog života proveo sam sa njom. I kao da se čitav život zaustavio,
prestao. Bar na trenutak. Kako dalje, kuda dalje?
Iz tih dilema probudio me glas doktorke :
- Imaš li ti 2.400 za jedan laboratorijski test?
- Imam, ali ne ovde.
- Potrebna je analiza krvi na antitela koja se radi u Centru za
transfuziju. Daću ti adresu i ime doktora koji je zadužen za to.
Napisala je na cedulji neke podatke i strpala mi je u ruku. Obrisao sam
suze i rekao da ću to uraditi odmah, iz ovih stopa. Kroz zamagljen pogled
Strana 86
Goran Maleš : MAJKA
razaznao sam da se radi o antitelima. Pojma nisam imao o čemu se radi ali
nije mi ni bilo važno dok sam trčao kroz hodnik. Kroz glavu mi je samo
prolazilo jedno pitanje-šta da radim? Ovog puta, stigao sam do kraja
sopstvene nemoći, dok je moja majka već polako klizila ka sigurnoj smrti.
Ništa nisam mogao da uradim, ništa nisam znao o toj bolesti. Nisam
verovao u čudnu, natprirodnu silu koja se iznenada pojavljuje i razrešava
probleme, praveći obavezni happy-end. Naročito sam bio sumnjičav prema
lekarima koji su već dva puta izrekli potpuno netačne prognoze. U
potpunosti sam zavisio od sticaja srećnih i nesrećnih okolnosti, sve je bilo
apsolutno nepredvidivo. Po pravilu, sada bih trebao da se obratim Bogu ali
sam na ta vrata kucao pre nekih nedelju i po dana. Lebdeći u limbu
neizvesnosti između dve krajnje solucije osećao sam kako tonem sve
dublje. Po prvi put sam bio sasvim sam i to ne svojom voljom. Svi prijatelji
i neprijatelji, obični poznanici i prolaznici na ulici, nisu mi sada značili
apsolutno ništa. Čak ni devojke u koje sam nekada bio zaljubljen. Jedina
osoba koja me je volela do kraja i smatrala moj opstanak i dobrobit
najvažnijim zadatkom u svom ionako teškom životu, napuštala me je,
takođe, ne svojom voljom. Bilo mi je teško, teško kao Sizifu. Osećao sam
teret, nelagodu, strepnju. Do tada samo reč koju sam slušao od drugih
postala je sastavni deo života. Depresija je bila u meni zaustavljajući život,
gazeći svaku ćeliju i mrveći moje samopouzdanje.
Stao sam na sredinu autobusa prateći krišom po autobusu ima li
nekoga ko bi me mogao zapitati imam li autobusku kartu. Kontrolor karata
bio je jedan od mogućih problema, mnogo manji od onog u duši ali
dovoljno velik da me još više zabije pod zemlju. Sa moje leve strane bila je
devojka, brucoškinja jednog od fakulteta i čavrljala sa nekim svojim
kolegom. Govorili su o fakultetu sa istim onim žarom i nepomućenim
zadovoljstvom upuštanja u nešto novo i uzbudljivo. Isto osećanje imao sam
i ja pohađajući svoje prve semestre, dvanaestak godina pre. Njena dojka
bila je oslonjena na mene od trenutka kada je autobus krenuo. Osećao sam
na svojoj levoj mišici kako je topla i meka. Do nozdrva mi je dopirao miris
njenog parfema. Video sam da je mlada i lepuškasta. Znao sam da mi je
potrebno jedno takvo žensko telo... Sve sam znao i osetio ali mi to ništa
nije značilo. Osećao sam se kao da gledam Hirošimu u maju 1945.
*
Strana 87
Goran Maleš : MAJKA
- E, moj sinko, šta ćeš ti kad mene ne bude?! Onda, neka ti Bog bude u
pomoći. Samo će on moći da ti pomogne.
Pomalo fatalistična ali iskrena, bila je moja majka govoreći o mojoj
budućnosti. Moram da priznam da nisam mnogo razmišljao o svojoj
budućnosti još od udesa. Čitavu svoju energiju usmerio sam na spasavanje
onoga što je ostalo od života moje majke. Odjurio sam juče do stana, uzeo
novac i zatim, istom brzinom odjurio do Centra za transfuziju krvi gde se ta
čuvena analiza krvi na antitela i radila. Čekao sam pola sata nakon što sam
dao ¼ majčine penzije da bih dobio papir na kojem piše da je reakcija na
prisustvo antitela pozitivna. Onda sam opet trčao kako bih taj papir
dostavio u bolnicu.
I opet, danas trčim ka istom mestu sa istom onom nadom da će čudo da
se dogodi, da će stvari odjednom da se suštinski poprave. A nisu. Nisu tog
dana niti će ikada. Bilo mi je jasno onda kada sam ušao na vrata i stao
ispred majčinog kreveta. Spavala je, hrkala i nije se pomerila kada sam joj
se obratio i dodirnuo po ruci. Za razliku od prethodnog dana, čitava njena
ruka do lakta je bila modra. Nije više ni pomerala desnu ruku i nogu. Čak i
onaj deo tela koji je prkosio uspavanom mozgu odlučio je da se pokori.
Čitavo telo sada je mirovalo ispod plahte, samo je vazduh sa šumom izlazio
i ulazio u njena pluća. Nikada u svom životu nije bila tako mirna. Često,
kada bih ulazio u njenu sobu dok je spavala i trudio se da budem što tiši,
ona bi se naglo probudila i pitala me šta tražim. Vrlo lako se budila, i na
najmanji šum.
U prolazu, njena lekarka, Lepa, kako se predstavila , rekla je samo
nekoliko rečenica. Nešto poput vremenske prognoze : „tmurno i oblačno, sa
dosta kiše“. Tako je zvučalo, kao vremenska prognoza. Bez emocija, samo
činjenice.
- Stanje je kritično. Šta da ti kažem, konsultovala sam se sa hirurgom
ali on kaže da operacija ne bi imala nikakvu svrhu.
Rekla je to i otišla kao one gospođe sa TV ekrana ostavljajući samo
mračnu tišinu. Ostao sam sam sa usnulom majkom, tako mirnom i
nepomičnom na svom krevetu. Vreme je prolazilo sporo poput puža.
- Mama, da li me čuješ?
Nije me čula, ni oko nije otvorila. Baš u tom trenutku prihvatio sam
činjenicu da stvari više nikada neće biti kao što su bile. Nekako se
Strana 88
Goran Maleš : MAJKA
prelomilo u meni i svaki, pa i najmanji tračak nade da će ona ponovo stati
na svoje noge, izgubio se u mojim sećanjima. Shvatio sam i prihvatio istinu
da je majka postala trajan invalid i da će pod uslovom da preživi ostatak
života biti vezana za krevet bez mogućnosti da normalno komunicira sa
drugim ljudima. Te slike, toliko neprihvatljive i toliko zastrašujuće, postale
su realnost koju sam u tih nekoliko trenutaka prihvatio. Prestala je bilo
kakva vera u čudo i po prvi put video sam majku onakvu kakva je zaista
bila-stara, nepokretna baka kojoj je potrebna stalna nega.
Sve do kraja posete ćutao sam i gladio joj kosu bez ikakve naznake sa
njene strane da je svesna mog prisustva. Otišao sam kući drugačiji nego što
sam bio. Sve dosad, skriven od samog sebe, bio sam nepopravljivi
optimista, jer sam u dubini duše hteo da verujem kako će se sve završiti kao
noćna mora iz koje ću se kad-tad probuditi. I da će se na kraju ipak pojaviti
neko ili nešto i vratiti sve na početak. Kao da je sve ovo kao neki
dugotrajan i do zla boga pretovaren zaplet neke filmske drame koju režira
neki amater a ja statiram i nerviram se kada će taj kreten konačno reći:
“Rez!“. Sva ta patnja kroz koju sam prolazio činila mi se do sada kao
patnja nekog drugog, nekog ko mi je blizak, sa kim se identifikujem. No
sada znam da je to samo moja, jedna i jedinstvena, nedaća ili zla kob koja
će postati deo samo mog života.
Kada sam se vratio u stan i legao u krevet pokušao sam da situaciju
posmatram trezvenije. Majka će ostati na istom mestu dok ne prođe ovo
naglo pogoršanje ali će iz bolnice izaći, pre ili kasnije. Trebaće joj lekovi,
neko će morati stalno da bude uz nju da je neguje, hrani, pere, masira, da
joj priča... S novcem koji prima i sa dodatkom za tuđu negu i pomoć ne bi
se mogao angažovati ni vodoinstalater da zameni kadu. Sav sam se naježio
znajući ko je taj koji će sve to da radi. To isto znači nemogućnost
zaposlenja, nemogućnost sklapanja braka ili kakve veze sa bilo kim živim.
Ne znam ni jednog poslodavca koji bi svog radnika puštao sa posla da vidi
kako mu je majka. Isto važi i za ženu koja bi podizala svoju porodicu u
takvoj kući. S druge strane, ako majka umre to će na početku biti veliki
finansijski izdatak, ostaću bez primanja ali će mi ostati stan s kojim ću
moći da radim šta god hoću. No, bez obzira na ishod moraću da se menjam
iz temelja. Sve moje navike i način života moraće da se prilagode novim
okolnostima. Ako sam dosad bio štedljiv, od sada ću morati da budem
škrtac. Dosad sam išao u krevet na spavanje od 1 ili 2 posle ponoći i ustajao
oko 11 pre podne. Od sada ću spavati onda kada mogu ili kad moram.
Strana 89
Goran Maleš : MAJKA
Naučiću da radim sve one sitne, beznačajne, „prljave“ stvari koje su drugi
radili za mene. Nikad više neću biti velikodušan i odbijati ponuđeni novac.
Od sutra počinje borba za preživljavanje jednog ili dvoje nesrećnika. Bio
sam spreman da prihvatim bilo kakav ishod. Poput pravednika bio sam
spreman da se uhvatim u koštac sa sudbinom. Zaspao sam brzo gledajući
kroz zavese u prozore susedne zgrade.
*
Svanuo je novi dan koji sam dočekao sa mirom u duši kao neko ko se
oprostio od svih i treba da otputuje negde daleko. Sve mi je bilo nekako
belo pred očima, malo zbog magle, malo zbog pospanosti tog jutra. To me
je podsetilo na prošlogodišnje krečenje kada sam stojeći na stolici i ispod
omalanog dela plafona slušao njene prigovore :
- Vidi, što si ovde ostavio šlampavo? -govorila je pokazujući prstom.-A
ovde se vide one muzge. Al` si okrečio... K`o maca repom!
A ja bih se razbesneo i pozvao je da sama uradi ako zna bolje. Na to bi
odmahnula rukom i rekla:
- Ma, dobro je. Pusti sad.
I tako bi se završilo. Nekako bi sve prestalo da bude važno i pridika bi
prestala. Kao peščanik kad mu istekne pesak.
Tako sam se i ja tog jutra osećao.Nije više bilo one nespokojnosti koja
me je grizla svakog dana. Neivesnost je nestala i sve one neprijatne
lekarske prognoze sada su mi se vratile u sećanje ne stvarajući mi
nelagodu. Bio sam sklon da ih prihvatim i poverujem, bez trunke očajanja.
Kad jednom prihvatiš realnost bonakvu kakva jeste, ne preostaje ti ništa
drugo nego da joj se povinuješ. Iako sam znao sve ono što i sada znam,
nisam emotivno prihvatao takav sled događaja. A onda je nešto u meni
puklo, potrošilo se, i prevagnuo je običan, zdrav razum.
Majka je i dalje spavala sva modra u levoj ruci. I dalje odsutna, negde
daleko. Suviše daleko da bi se vratila kada sam joj prišao.
- Mama, kako si?
Odgovora nije bilo niti sam ga očekivao. Kosa joj je bila doterana sa
umetkom koji sam doneo pre nekoliko dana i mirisala je na kremu za kožu.
Strana 90
Goran Maleš : MAJKA
Pustio sam je da spava gladeći je po ruci. Bila je toliko nemoćna i slaba da
joj je i čitavo telo izgledalo smršalo i smanjeno. Nisam više primećivao ni
trunku suvišne masti na njoj, sve je bilo zategnuto ali i suvo. Pomalo
žućkasta u licu izgledala je kao biljka koja polako kopni i vene pred mojim
očima.
Bol ponovo potopi srce u trenu i nestade sav onaj višak razuma od
jutros. Hladnu glavu zapali tuga i osećaj nepravde. Od svih bitangi, protuva
i hohštaplera ovog sveta, od svih Juda i kvislinga, hipokrita i Sizifa na ovoj
planeti, baš nju da zakači ovakvo zlo. Nesrećo, zašto si slepa? Javi mi se
bes, jara sa željom da lomim, bijem i porazbijam sve oko sebe. Da tako
podelim svoje zlo sa okolinom. Osmotrivši svu onu tugu prekrivenu belim
plahtama svuda oko mene odustah od toga. Stajao sam tako, na granici
između besa i tuge, i čekao da mrak i očaj odlebde na trenutak i oslobode
mi razum.
Samo teško disanje bez šuma dopiralo je iz njenih usta. Videh skorenu
krv oko nozdrva i bi mi još teže. Moja tiha majčice, koliko li patiš? Eh, da
mogu to da znam i da te odmenim na straži pred smrću, da je ja umesto
tebe dočekam...
Suze su mi tekle niz lice kada je bolničarka došla i počela da petlja
nešto oko police na zidu pored majčinog kreveta. Bile su tu neke posude sa
tečnošću i creva za dovod kiseonika. Zatim je prišla majci i rekla:
- Hajde, otvori usta.
Gurnula je cevčicu u pravcu njenih suvih usana ali se usta nisu
otvorila.
- A šta planirate sa tim?-upitah brišući suze.
- To je za šlajm. Hajde, otvori.
Mama je ostala dosledna promrmljavši nešto ne otvarajući oči
nateravši bolničarku da se muči tražeći slobodan prostor između njenih
stisnutih usana.
- Pa, hajde. Moramo da ti izbacimo pljuvačku iz usta. `Ajde, otvori
usta.-poče molećivo bolničarka.
- Hajde, mama. Meni za ljubav.-pridružih se ubeđivanju.- Samo malo...
Samo za časak, usta se otvoriše poput Ali-Babine pećine, taman toliko
dugo da bolničarka stavi cevčicu u usta i uključi pumpicu. Uz grgoljenje
Strana 91
Goran Maleš : MAJKA
pljuvačka poče da napušta njena usta dok mi istovremeno, novi talas suza
zamagli pogled. Ipak, ugledah za tren njeno oko koje je uspela da otvori.
Samo desno oko i samo do pola, ali dovoljno da me vidi i da vidi bolnu
grimasu na mome licu. Znao sam da taj trenutak neće večno trajati a hteo
sam da joj kažem toliko toga, toliko reči koje ne bi stale ni u najdeblju
knjigu na svetu.
-
Mama, ovde si!-rekoh lupajući se desnom rukom po levoj strani
sopstvenih prsa.-Zauvek ćeš biti tu!
Onda se slomih i pustih suze uz uzdah da teku niz lice sve do poda. Još
par sekundi njeno oko gledalo je u mene a zatim se zatvori poput knjige.
Sestra nas je napustila neprimetno dok su mi krhotine pređašnjeg
života prolazile kroz svest. Gledao sam kako moj oslonac, moje sidro, leži
tu, ispred mene nagriženo zubom vremena i bolesti. Samosažaljenje mi
nikada nije bilo jača strana ali bol, patnja i sva ova besmislena tragedija
lomila mi je srce. Iskreno sam želeo da zamenimo mesta jer bih to lakše
podneo. Kao i uvek, posmatrao bih to kroz borbu sa iskonskim
neprijateljem svakog čoveka. Gospodin bez lica, u crnom plaštu i sa kosom
u ruci, osoba je koju bi svako želeo da zaobiđe. Ali, kad je već tu, na putu,
mislio sam, treba ići pravo na nju, pa ko uzmakne ili popusti. Ja sam uvek
bio spreman da popustim kada bih osetio da daljnja borba nema nikakvog
smisla i da bi pobeda bila Pirova. Ali, majka... Ona nikada nije
prepoznavala takav trenutak, možda nije ni umela da ga prepozna. Zato bi
se stalno žalila i zvocala kako borba nije fer, kako je sudija pristrasan... Ali,
da odustane-nikad!
Kada bi govorila kako su došli poslednji dani, mešajući malo svoje
lično iskustvo sa fatalističkim propovedima Jehovinih svedoka ja bih je
zaustavljao jednostavnim rečenicama:
- Ako su tebi došli poslednji dani nisu došli i ostatku sveta. Posle tebe
ostaće neki drugi ljudi, svet će i dalje postojati a neki novi Jehovini
svedoci pričaće istu stvar koju govore već decenijama.
Ona bi onda prebacivala razgovor na drugu stranu ne pokušavajući da
mi se usprotivi. Misao o sopstvenoj prolaznosti i beznačajnosti bila je
odveć neprijatna ideja na koju nije želela da se vraća.
Nekoliko meseci, možda i godinu dana pre udesa, upitao sam samog
sebe koliko dugo će živeti moja majka. Naravno, to niko ne može da
Strana 92
Goran Maleš : MAJKA
prorekne, ali pokušao sam da procenim na osnovu dostupnih podataka.
Pošto je njena majka, a moja baka, živela nekih osamdesetak godina i da je
preživela svašta, ali i da majka ne boluje od nekih hroničnih, smrtonosnih
bolesti uprkos njenih pritužbi na sopstveno zdravlje, prognozirao sam isto
toliko-osamdesetak godina. Što bi se reklo, minimum. O svome životnom
veku nisam imao tako dugoročne procene. Volim sebe da smatram
posebnim, neobičnim, nekim ko kao umetnik živi kratko, ali brzo i
plahovito, ne uspevši da se do kraja izrazi i ostvari. Nešto kao brzogoreći
fitilj koji brzo sagori i posle eksplozije iščezne bez traga, a samo ostaci
razbijenih stena ukazuju na njegovo postojanje. Nekako mi se činilo da će
ona meni spremati pokrov i sahranu a ne ja njoj. I zato sam strepeo od toga
kako bi ona to primila. Ja sam na kraju krajeva, bio njeno jedino i dugo
priželjkivano dete. Neko ko je došao pomalo iznenada i ne baš idealnog
zdravstvenog stanja.
Vukao sam se prema izlazu konačno poslušavši sestru koja mi je po
četvrti put rekla da je vreme za posete završeno. Doktorka je upravo
spustila slušalicu i dobacila mi:
- Slušaj, lutko. Jesi li ti obezbedio krv za operaciju?
- Jesam. Još kada je ležala u bolnici zbog preloma.-odgovorih.
- Pa, nikako da se jave.
- Hoćete li da ja odem da se raspitam?
- Da, mislim da bi mogao. Samo požuri, hitno je!
- Evo, otići ću iz ovih stopa.
Pre nego što sam otišao, ukratko je objasnila da je stanje kritično, da u
njenoj krvi postoje antitela kao reakcija na lek heparin koji je primila
odmah po moždanom udaru. To je lek koji se standardno daje kako bi se
sprečilo zgrušavanje krvi. Na moje pitanje za infuziju odgovorila je da je
tako hrane i da bi zadovoljili njene nutritivne potrebe morali bi da je drže
tako čitav dan i da to ne bi bilo dovoljno. Posledica toga je i proliv koji je
dobila u nedelju i na koji je bezuspešno pokušavala da skrene pažnju, i
meni i personalu. Jadna mama, pomislih, život joj visi o koncu a ona i dalje
pati zbog loše higijene.
Praznog pogleda, očajnik željan bilo kakve slamke spasa, hodao je niz
ulicu. Ali, ničega dobrog nije bilo na horizontu. Stranac za sve ostale, tuđin
Strana 93
Goran Maleš : MAJKA
za samog sebe. Za gubitnikom se niko ne osvrće niti traži nešto od njega.
Njih čak i ulični psi lutalice zaobilaze. Kroz gomilu prolazi kao kroz gustu
penu ne obazirući se na sitne mehuriće. Ma koliko se drugi trudili da budu
ravnodušni, njegovu indiferentnost niko neće dostići.
Ušao sam u Centar za transfuziju koji je bio pust. Vrlo lepa žena
odevena u beli mantil sedela je za stolom a ispred nje je bila ona poznata
knjižurina u koju su se upisivali dobrovoljni davaoci krvi i destinacija na
koju se krv nosi. Lepa žena, vrlo lepa, ali u ovom času manje važna od
papira koji su ležali pred njom na stolu.
- Evo, da vidimo... počela je da prati prstom spisak na jednoj, pa zatim
na drugoj strani lista.-Evo, ovde je jedan davalac.
Bio je to onaj vojnik a ja sam se nadao da će ih biti više. Od svih koje
sam znao i mogao tražio sam da daju krv. Međutim, on je bio jedini
davalac.
- Dobro. Možete li da pošaljete tu krv u bolnicu?
- Ne, ne mogu. Oni će poslati svoje ljude po krv. Ja vam ne mogu dati
krv da je vi nosite.
- Možete li bar da ih nazovete telefonom i da ih obavestite da pošalju
ljude po krv?
- Ne mogu jer moram da se bavim svojim poslom. Evo vam telefon pa
ih sami nazovite.
To sam i uradio. Ukratko sam dežurnom na intezivnoj nezi objasnio
situaciju i zamolio ga da sve to zapiše i obavesti dežurnog lekara. On je
rekao da će to i uraditi.
Zahvalio sam se i izašao napolje. Sunčano vreme, pretoplo za ovo doba
godine, teralo mi je znoj iz svih pora. Malo od vremena, a malo i od straha
vrlo brzo sam bio mokar. Ipak, bilo je važnijih stvari za brigu.
Nekako mi se činilo da sam svojim odlaskom u Centar za transfuziju
učinio pravu stvar, nešto što će mojo majci, ako ne spasiti, onda bar
produžiti život. Kao da sam hteo da uverim samog sebe da sve to ima neki
dublji smisao, da je svemirska pravda na dohvat ruke, da su bogovi
zadovoljni... Ma nazovimo to bilo kojim imenom, ali nada me je preplavila
po čitavom telu kao more kupače na plaži. Preživeće, izvući će seodzvanjalo mi je u glavi. Valjda, po prvi put, priznao sam sebi:Užasno se
Strana 94
Goran Maleš : MAJKA
plašim da ostanem bez nje! Nisam mogao ni smeo da zamislim život bez
nje.
Otišao sam kući i proveo ostatak dana tiho i besciljno. Legao sam da
spavam ali mi san nije dolazio. Umesto sna navirala su sećanja, neka
nedavna, neka nešto starija. Njene reči, gomile njenih reči koje sam nekada
smatrao besmislenim i pretvarao se da ih ne čujem, sada su bile kao glas
anđela iz raja. Šumovi dobre, stare prošlosti u mračnoj šumi neprijatne
sadašnjosti.
- Ih, živjela sam tolike godine bez toga pa mogu valjda i sada.-govorila
bi kada bih joj donosio raznorazne kuhinjske sprave sa buvljaka.
Vredno sam radio da bih ih ponovo sastavio, opravio i ponovo stavio u
funkciju. Kada bih čuo tu rečenicu činilo mi se da potcenjuje moj trud da
doprinesem našem zajedničkom životu. A u stvari, ona je samo želela da
kaže da ne moram da se toliko mučim oko krntija i da je ona skromna žena
sa minimalnim prohtevima. Zaista, bila je skromna. Toliko skromna da je i
sama pokatkad svrstavala sebe u manje značajne i one koje ne treba često
spominjati. Uspela je da me prevari sve do poslednje tri nedelje. Tada sam
joj priznao da je najvažnija osoba mog života.
Tiho, neprimetno i ženski nenametljivo puštala me je da se dičim
svojim obrazovanjem, opštim znanjem i jezičkim umećem, dopuštajući mi
da je držim u svojoj senci. Kako je imala običaj da kaže: „puštala me je da
laprcam“, dok se ona bavila onim važnijim životnim stvarima. Stvarima od
kojih se živi. Puštala me je možda, baš zbog ovakvih, nepredviđenih stvari
koje ni najgori scenarista ne bi mogao da smisli, računajući na mene i moju
pomoć. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog tog duga koji sam imao prema
njoj na meni je bilo da joj pomognem, kako znam i umem. Negde pred san
koji je ipak stigao prihvatio sam žalosnu istinu da joj u ovom trenutku
nikako ne mogu pomoći.
*
Zvuk telefona me je probudio. Bio je još mrak u sobi kada sam uzeo
slušalicu u ruke.
- Halo?!
Opet sam začuo svoje ime i prezime i opet su me žmarci obuzeli. Ljudi
Strana 95
Goran Maleš : MAJKA
koji te ne poznaju a pitaju za ime nikad ne donose dobre vesti. Bio je to
uslovni refleks.
- Imam da vam saopštim jednu tužnu vest. Ja sam sestra...-nisam
razaznao kako se zove. nešto kao Bosiljka ili slično, nije bilo ni
važno.-Jutros oko 4 sata, vaša majka, preminula je u bolnici.
Šok, udar, slom... Odmah zatim neverica i pitanje :
- Kako je umrla moja majka?
- Na žalost, na to pitanje ne mogu da vam sada odgovorim, ali kada
dođete sve će vam biti objašnjeno. Treba da se pobrinete za sahranu i
da uzmete njene stvari.
Trenuci tišine koji su usledili nisu delovali nimalo olakšavajuće te sam
odlučio da skratim razgovor.
- Kada treba da dođem?
- Pa, što je pre moguće, dok je još jutro. Ja se nalazim u prizemlju. Ako
pitate nekog reći će vam gde sam. Do viđenja.
- Do viđenja.-spustio sam slušalicu.
Ostao sam bez vazduha i potpuno slomljen. Gubitak vazduha ću ubrzo
nadoknaditi ali onaj pravi gubitak čino mi se nenadoknadivim i daleko
opasnijim po mene. Zakašljao sam i zaplakao. Počeo sam da šetam po sobi
tražeći nešto u mislima što bi bilo korisno u ovakvoj situaciji. Rupa u srcu
premestila se u glavu i samo sam hodao gore-dole po parketu. Nije bilo
tepiha, samo linoleumska prostirka ispred kreveta jer sam tako želeo.
Nisam voleo tepih jer se cepao i prljao pa sam ga sklonio. Parket je zbog
toga bio izbledeo i rupičast pa je majka bila besna zbog toga. Samo još
jedno sećanje koje nije vodilo ničemu i samo me još više vuklo na dno.
Ostao sam potpuno sam, okružen totalnom tišinom. Ništa se nije čulo
izvana ali ni iznutra, čak ni sat. I u trenutku je došlo spoznanje najvećeg
straha moje majke da u jednom trenutku života ostaneš potpuno sam i
bespomoćan. U ovo surovo vreme, u maloj bari okružen sa puno velikih
krokodila. Ovo nije bila preterana metafora.
Ona bi uvek vrtela glavom gledajući me kako sa visine komentarišem
svet oko sebe ne shvatajući dobro trenutak u kojem živim. Ona je često
citirala Bibliju, o vremenu pred smak sveta, kada će udariti brat na brata,
kada će zavladati mržnja i surovost, kada će se pojavljivati razni proroci
Strana 96
Goran Maleš : MAJKA
obećavajući spasenje itd. Ja bih joj se zbog toga podsmevao kako svoje
subjektivno osećanje meša sa proročanstvom svetske kataklizme koja se
ponavlja godinama i nikada se ne ispunjava. Sada sam postao svestan tog
pravog, istinskog straha sam, bez novca, bez rodbine, bez prijatelja i
okružen nimalo dobroćudnim svetom. Nisam imao ni viziju kako se
probijati kroz njega, kako opstati u njemu i kako plamičak sopstvene
životne sile očuvati u ovom mraku.
Bio mi je potreban neko, neko na koga ću moći da se oslonim, da mu
se isplačem, da mi pruži utehu... Uzeo sam svesku koja je služila kao
telefonski imenik i počeo da zovem, pre svega, majčinu „braću“ po
službenoj dužnosti. Računao sam na osećaj dužnosti kod Jehovinih
svedoka. Bilo je negde oko pola osam kada sam okrenuo prvi broj. Bilo je
rano ali ne previše za one koji bi po default-u trebali biti ranoranioci. Onaj
koji želi da spasi svet mora biti među prvima koji se bude.
- Halo! Dobro jutro. Izvinjavam se što ovako rano zovem. Moja majka
je jutros umrla u bolnici.
Zastao sam da udahnem vazduh. Ponovo me je pogodila istina. Ovaj
put izgovorena iz mojih usta. Kao odgovor stigla je konvencionalna izjava:
- Primi moje saučešće.
U nekoliko narednih rečenica postao sam svestan činjenice na koju
sam stalno skretao pažnju majci dok je bila živa. „Život ide dalje, to što se
tebi bliži kraj nema veze sa ostatkom sveta“, govorio sam. Uz izjavu
saučešća dobio sam i maglovito obećanje da će doći da me posete. To je
bilo sve.
- Jesi li obavestio nadglednika?
- Ne, nisam. A koji je njegov broj?
Zapisao sam broj njihovog lokalnog šefa koga sam upoznao dok je bio
običan član, „brat“, bez ikakve zvučne ili manje zvučne funkcije. Osetio
sam jasno onu staru izreku :“Brigo moja pređi na drugoga“. Kao i u svakoj
organizaciji, tako i među Svedocima postoji podela posla. Glavešine se
pojavljuju na početku, na krštenju i na kraju-posle smrti. Ostatak života on
je lider, neprikosnoveni tumač dobra i zla, onaj u koga se gleda iz daljine.
Prvih nekoliko rečenica je bilo kao repriza prethodnog razgovora.
Obaveštenje o smrti i izjava saučešća bez ulaženja u detalje. Ništa
Strana 97
Goran Maleš : MAJKA
originalno ali to nisam ni očekivao od profesionalca. Trebalo mi je rame za
plakanje, neko ko je slobodan i voljan da mi pomogne. A od svih Svedoka
on je bio jedini dostupan i profesionalno obučen da bude takav.
- Možeš li da dođeš?
- Da, doći ću. Čim nazovem i obavestim druge.
- Kada?
- Oko deset, do pola jedanaest smo kod tebe.
- Dobro. Hvala ti.
A onda sam seo i počeo da ih očekujem. Prošao je jedan sat a zatim i
drugi. Nije bilo ni traga ni glasa. Niko se nije javljao. Ponovo sam uzeo
slušalicu u ruke i pozvao ga na mobilni. Predstavivši se upitao sam ga:
- Je l` dolazite?
- Dolazimo!- odgovorio je pomalo osorno.
Objasnio mi je da je u kolima i da uskoro stižu. Prošlo je bar pola sata
pre nego što se oglasilo zvono. Ušli su unutra, njih trojica. Dvojicu sam
poznavao, šefa i još jednog , dok je treći bio enigma za mene. Rukovao sam
se sa svakim od njih i promrmljao reči zahvalnosti na njihova saučešća.
Seli su u fotelje i na krevet i zaćutali poštajući me da im ispričam.
Usred jedne od rečenica izgubio sam želju da govorim. Znao sam da su
došli iz čiste kurtoazije, neke nepisane obaveze prema članovima verske
zajednice. Sva ta usiljenost, fingiranje sa prevlakom hipokrizije grizlo mi je
nepca. Svo to „bratstvo“ i „sestrinstvo“ puklo mi je tu, pred sopstvenim
očima. Oduvek sam bio kritičan prema Svedocima pa mi nije bilo
iznenađenje. Palo mi je na pamet da je majka to i sama možda shvatila još
dok je ležala u bolnici sa slomljenom nogom, zaboravljena od svoje
„braće“ i „sestara“. Sa jednom dilemom u glavi od koje zavisi život. Na
kraju je pristala da pogazi sopstvenu zakletvu o krvi shvatajući da od
čitavog sveta ima samo mene i nikoga drugog. Bilo je baš onako kako sam
i predviđao. Godine vernosti i neplaćenog rada na širenju „dobre vesti“
nagrađene su konačno, posetom grupe nepoznatih ljudi okupljenih po
službenoj dužnosti.
- Tako da danas moram da organizujem sahranu. I ne znam koliko će
sve to koštati i da li ću imati dovoljno da platim...
Strana 98
Goran Maleš : MAJKA
Skrenuo sam razgovor na jedinu stvar u koju sam očekivao njihovu
pomoć. Prokleti novac kojeg nikada nismo imali dovoljno. Znao sam da ga
ni oni nemaju u količini dovoljnoj za darivanje ali možda njihova verska
zajednica ima neki fond...
- Imaš pravo na pokrivanje troškova preko penzionog fonda.-odmah me
je prekinuo stari sedokosi tip kojeg nisam poznavao.-Svi penzioneri
imaju to pravo.
Sedo je u fotelji odmah do mene i držao ruke na kolenima. Ostali su
ćutali. Izgledalo je da je on bio taj koji je bio zadužen za finansijska pitanja.
Možda je to i jedini razlog njegovog prisustva u grupi za izjave saučešća.
Možda baš on, svim ucveljenim udovicama, siromašnoj rodbini i deci
pokojnika kaže ono „Nema!“. Budući da je bio potpuni stranac i da nije
govorio ni o čemu drugom, sve mi se više činilo da sam u pravu.
- Dobro. Ja ću sada da se spremim da odem tamo i da sve to sredim.rekoh bezvoljno.
- Ne zaboravi da nas obavestiš kada će biti sahrana. Ti znaš da je tvoja
majka želela da bude sahranjena kao Svedok. A to znači bez krsta.
- Znam, piramida...-rekoh jetko.
- Mi ćemo organizovati da nekoliko braće održi govor onako kako
dolikuje.-reče šef zakopčavajući kaput.
To je bio signal da svi ostali ustanu sa svojih mesta. Jedva sam
dočekao da konačno odu ali sam ih ispratio uz laž :
- Hvala vam što ste došli. Puno mi je značio ovaj razgovor.
Ipak, nije to bila potpuna laž. To sam shvatio odmah kada sam ostao
sasvim sam. Bacivši pogled kroz prozor video sam da kiša pada bez
prestanka, kao da samo nebo plače. Bio je to prvi jesenji pljusak u ovoj
godini ali meni se činio kao oproštaj čitavog sveta od moje majke. Bila je
deo tog sveta, njegov živi i nezamenljivi deo, a ako smem da dodam, i
neukaljan. Sve do samog kraja. A sada je nema. I čitav taj svet nije više
onakav kakav mi se činio da jeste. Izgubio je značaj i svrhu za mene. Baš
kao vatra kad ugasne pa okolno zelenilo proguta tamna i hladna noć.
Kiša je padala po mom kišobranu. Vreme je bilo tako mračno i
sumorno da su i moje misli bile u saglasju sa prvim oktobarskim danom.
Ne znam kako,ali i bez volje i bez želje nekako sam stigao do bolnice. Ušao
Strana 99
Goran Maleš : MAJKA
sam kroz prolaz za automobile i došavši ispred portirnice stao kao ukopan.
Portir me je gledao netremice nekoliko trenutaka čekajući da mu se
obratim. Ali, morao je da sačeka još koji tren pre nego što ću sa teškom
mukom otvoriti usta i ispustiti tih, prigušen glas.
- Molim vas... obavešten sam telefonom da mi je...-nisam mogao da
dovršim misao.-Gde je kancelarija sestre koja obaveštava o smrti
pacijenata?
- Dole niz hodnik, skroz do kraja.-rekao je pokazujući rukom levo, iza
mojih leđa.
Neka stara žena sa naočarima i u beloj uniformi sedela je i pričala
telefonom kada sam ušao u kancelariju. Predstavio sam se kada je za
trenutak prekrila slušalicu drugom rukom i okrenula pogled ka meni. Onda
je istom rukom pokazala na praznu stolicu nasuprot nje i nastavila razgovor
sa nekom prijateljicom. Mala i papirom pretrpana kancelarija činila se još
manjom, dovoljno malom da me prisili da mislima odlutam iz nje, makar i
na par minuta.
Ja nisam ovde, pomislih. Ovo je kao neki film, kao nešto što se
drugome dešava. Žena rutinski razgovara telefonom a iz samog razgovora
gledalac razaznaje zaplet, likove i naslućuje kraj prema žanru. I što se taj
kraj sve više približavao poželeo sam da učinim nešto, da istrčim iz
kancelarije ili bioskopa vrišteći, ili da ugasim televizor.
- Evo, sad ćemo...-reče službenica spuštajući slušalicu i preturajući po
papirima u fascikli ispred sebe.-Samo da nađem.
Čitala je nekoliko trenutaka lekarski nalaz i onda ravnodušno dodala:
- Umrla je oko 4 i 23 ujutro usled otkazivanja srca i pluća.
Gledao sam je skamenjeno par trenutaka očekujući da neko prekine
film, da me probudi, da se desi bilo šta. No, ostala je samo tišina koju je
remetilo samo šuškanje papira.
- Evo, to je to. Želite li medicinski nalaz o lečenju?
- Da, sve.
Ćutke sam potpisao na dva mesta i primio izveštaje lekara o lečenju i
smrti. Potom je usledilo nekoliko biografskih pitanja o majci.
- Veroispovest?
Strana 100
Goran Maleš : MAJKA
- Jehovin svedok.
- Ah, tako.-reče zapisujući.-A da li vi čitate Bibliju?
- Ponekad.
- Ah, Biblija je za mene jedino što čitam i što mi pomaže.-reče uz
osmeh.
Slegnuo sam ramenima ne želeći da nastavljam razgovor više nego što
je potrebno.
- Odvešću vas sada da podignete njene stvari i sredite za sahranu. Samo
prvo potpišite ovde... i ovde.
Nakon što sam bezvoljno naškrabao svoj potpis na dnu stranice krenuo
sam za njom kroz hodnik sve do nekog stola u dnu koji se nalazio na
raskrsnici sa drugim hodnikom na koji se nadovezivalo stepenište. Kroz
prozor nasuprot stolu videla se ulica i ljudi koji su prolazili. Za stolom je
sedela neka devojka hladne, blede puti poput mrtvaca, kakvi su pogrebnici
iz TV reklama ili se trude da budu. Nakon što nas je bolničarka, ispravnije
je reći-mrtvozornica upoznala, otišla je drugim hodnikom obećavajući kako
će majčine stvari vrlo brzo biti donešene.
- Moje saučešće. Jeste li izgubili nekog bliskog?
- Da. Majku.
Onda je usledila kratka pauza koja je valjda trebalo da izrazi simpatiju
za moju bol. Odmah nakon toga-posao! Ponuda:organizacija prenosa tela,
priprema za pogreb, pogreb, sanduk, štampanje smrtovnica itd. Sve brzo i
lako uz 10% popusta.
- Mi možemo za vas izvaditi sva potrebna dokumenta-smrtovnicu, pre
svega.
- Čekajte.-zaustavih je.-Objasnite mi šta je sve potrebno za sahranu.
- Prvo se mora dobiti smrtovnica. Nju možete izvaditi u opštini uz
potvrdu o smrti iz bolnice. Mi to možemo uraditi za vas za svega
1200. Potom morate izabrati sanduk, pogrebnu opremu...
- Stanite! Idem prvo da izvadim smrtovnicu pa ću onda da vratim da se
dogovorimo.
Rekao sam to, pozdravio se i krenuo napolje kada je medicinska
sestra upravo donela u najlon kesi sve majčine stvari. Nisam imao
Strana 101
Goran Maleš : MAJKA
nameru da se vraćam. Znao sam kakvi su privatnici.
- Mogu li na kratko da ostavim ovu kesu sa stvarima kod vas?-upitah
sestru.
- Ne, mi ne čuvamo tuđe stvari.
I tako, sa kesom u rukama, išao sam ulicama smogom opkoljene
prestonice. Potvrda o smrti, njena odeća, lične stvari i slika majke na
bolničkoj postelji bili su moji saputnici. I svi smo mi bili siročići.
Ušao sam u zgradu opštine koja je bila blizu, popeo se stepenicama do
matičara i posle destak minuta u mom džepu našla se smrtovnica. Na sreću,
nisam platio ništa. Novac će mi u budućnosti trebati više nego ikada.
*
Kada je kraj? Mislim na bilo kakav odnos među ljudima bio on
prijateljski, ljubavni, poslovni ili rodbinski. Kada se nevidljiva nit koja nas
veže, konačno i nepovratno prekine? Kada su u pitanju prijateljski i
ljubavni odnosi mislim da je to sasvim jasno-onog trenutka kada nestane
onih pozitivnih emocija koje nas drže zajedno, kao celinu. Isto tako je
očigledno kod poslovnog odnosa. Međutim, da li rodbinski ili roditeljski
odnos ikada prestaje i pod kojim uslovima? Da li se on uopšte menja i
kako? Koji su to uslovi? Je li to kada deca odrastu i postanu punoletna,
kada se zaposle i postanu ekonomski nezavisna ili onda kada stupe u brak i
dobiju sopstvenu decu? Može li se roditeljstvo ukinuti plaćenom objavom
preko novina? Ne mislim tu na pravni aspekt čitave priče nego na stvarno
(de facto) stanje. Moje iskustvo i iskustvo većeg dela moje generacije
govori da u našem slučaju, ti odnosi ostaju isti, nepromenjeni i kao takvi
traju suviše dugo. A mi nismo u stanju da to promenimo... Ili nam se to
tako samo pričinjava. Između komformizma i neizvesnosti skoro uvek
biramo ono prvo. Možda zato što se svaki položaj sa stanovišta moći stečen
pod ko zna kojim okolnostima u prošlosti brani bespoštedno, do poslednjeg
daha, do poslednje kapi krvi. Promene se kod nas ne dešavaju prirodno
nego kao iznuda, pod pretnjom još većeg gubitka.
Kad sam podigao majčinu smrtovnicu za mene je počeo neki drugi,
drugačiji život. Daleko od toga da sam bio srećan što sam se lišio okova
zavisnosti. Naprotiv. Svest o tom gubitku bila je nešto potpuno novo.
Strana 102
Goran Maleš : MAJKA
Izgubio sam bilo kakav oslonac u životu, bilo kakvu sigurnost i izvesnost.
Osećao sam se kao parija. Ne mogu reći da je svet odjednom postao
neprijateljski prema meni, bolje je reći ravnodušan i nezainteresovan.
Svako je imao neku svoju putanju, svoje ciljeve koje je želeo da ostvari.
Ukoliko bih im se našao na putu zaobilazili su me. Ako bi im bio potrebankoristili bi me ili bi to pokušavali da urade. Ali, po prvi put, ja sam bio taj
koji je suvereno odlučivao o svemu. Da li ću im dozvoliti da me koriste ili
ću im stati nasred puta. Počeo sam da primećujem mnoge detalje koje dotad
nisam raspoznavao. Počeo sam nepogrešivo da razlikujem izgubljene
novčanice i kovanice od ostalog đubreta razbacanog po trotoaru. Počeo sam
da obraćam pažnju na pojedine ljude na ulici, na njihove navike, ponašanje,
rutine. Počeo sam i da se družim sa nekima od njih. Samo kroz razgovor
pokušavao sam da ustanovim njihov socijalni status, imaju li para ili ne.
Nikome više nisam polagao račune. Mogao sam da radim šta god sam hteo.
Pravio sam greške, ali to su bile samo moje greške. Pozitivni rezultati i
zasluge za njih bili su samo moji.
Verovatno se slično osećala i majka kada je krajem pedesetih godina
prošlog veka napustila rodno selo i došla u obližnji grad da bi, čuvajući
tuđu decu, imala krov nad glavom i tri obroka dnevno. Za razliku od svoje
mlađe sestre koja je prvom prilikom otišla u inostranstvo, ona je ostala u
svojoj zemlji. Čekala je nekoliko godina kako bi dobila prvo pravo
zaposlenje. I kako je prvi put iznajmila svoju kućicu, svoj prvi devojački
stan koji je sama opremila. Sama je sebi birala prijatelje i „pobratime“, a
sama je sebi izabrala muža i oca svog deteta. Radila je teško i naporno,
poslove koji niko od nas ne smatra lepim, uzbudljivim ili značajnim. No,
ona je radila i gradila sopstvenu samobitnost. Čak i kada je otišla u penziju
nastavila je da radi, samo što su to sada bili neplaćeni, kućni poslovi :
krečenje, kupovina i skladištenje ogreva, itd. Sve je to radila sama ili uz
pomoć komšija i svog deteta budući da je otac uvek bio negde daleko na
terenu. Sećam se kako se pentrala po stolicama i malala plafon i zidove
naše kućice.
U vreme službenog ateizma učila me je „Oče naš“ i „Zdravo Marijo“ i
da svako veče čitam prigodne molitve iz malog crnog molitvenika. Za
kažnjavanje, koristila je tradicionalne metode-klečanje na kukuruzu, prut, a
pokatkad i kaiš. U vreme restrikcija struje dolazila je po mene u školu sa
baterijskom lampom. Zajedno sa njom išao bih na pijacu, kod frizera, u
posetu prijateljicama, kupovinu... Šta god bilo potrebno išao bih sa njom
Strana 103
Goran Maleš : MAJKA
držeći je za ruku. Kako god da posmatram svoje detinjstvo ona je uvek bila
tu, u blizini. Zato, rado priznajem, moje detinjstvo bilo je srećno baš zbog
nje.
I sada je više nema. Da li je to kraj roditeljskog odnosa? Kada otac i
majka napuste ovaj svet, ovu dolinu suza- je li to kraj? Za prave hrišćane
naravno da nije. Ja se slažem, ali ne zbog toga što sam uveren da posle
smrti postoji život na nekom drugom mestu niti verujem u vaskrsenje. Deca
od roditelja ne nasleđuju samo gene, njihovo prezime i porodični imetak.
Ona nasleđuju nešto što nije tako vidljivo. To je karakter, bolje reći, deo
karaktera. To su vrednosti do kojih se drži, nešto ka čemu se teži: vredan
rad, požrtvovanost, poštenje, odlučnost itd. Sve su to vrline koje postanu
deo nas, deo našeg vrednosnog sistema koje idu s nama kud god da
krenemo. Vode nas tamo gde su naši roditelji mislili da nam je mesto.
© 2013 Goran Maleš
Ukoliko želite primerak za štampanje
javite se na mail: [email protected]
Ta usluga se naplacuje.
Virtual MG http://gorazemun.weebly.com
Strana 104
Download

File