МАРКО КРАЉЕВИЋ
МАРКО КРАЉЕВИЋ И СОКО
Разбоље се Краљевићу Марко
Покрај пута друма јуначкога,
Више главе копље ударио,
А за копље Шарца привезао,
Још говори Краљевићу Марко:
―Ко би мене воде напојио,
Ко ли би ми 'ладак начинио,
Тај би души мјесто уфатио‖.
Ту допаде соко тица сива,
У кљуну му воде доносио,
Па је Марка воде напојио;
Над Марком је крила раскрилио,
Па је Марку 'ладак начинио;
Још говори Краљевићу Марко:
―О соколе, сива 'тицо моја!
Какво сам ти добро учинио,
Кад си мене воде напојио
И кад си ми 'ладак начинио?‖
Соко тица одговара Марку:
―Не будали, Краљевићу Марко! ,
Кадно бjесмо на Косову бојном,
Тешки бојак ми с Турци трпљесмо,
Онда Турци мене уфатише,
Оба моја крила одсјекоше;
Ти си мене уфатио, Марко,
Метнуо ме на јелу зелену,
Да ме турски коњи не сатару,
И јуначка меса наранио
И црвене крви напојио;
Ту си мени добро учинио‖.
МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВИЛА
Појездише до два побратима
Преко красна Мироча планине,
Та једно је Краљевићу Марко,
А друго је војвода Милошу,
Напоредо језде добре коње,
Напоредо носе копља бојна,
Један другом бело лице љуби,
Од милоште до два побратима;
Паке Марко на Шарцу задрема,
Пак беседи побратиму своме:
―А мој брате, војвода Милошу!
Тешко ме је санак обрвао,
Певај, брате, те ме разговарај‖.
Ал' беседи војвода Милошу:
―А мој брате, Краљевићу Марко!
Ја би тебе, брате, попевао,
Ал' сам синоћ млого пио вино
У планини с вилом Равијојлом,
Пак је мене запретила вила,
Ако мене чује да попевам,
'Оће мене она устрелити
И у грло и у срце живо‖.
Ал' беседи Краљевићу Марко:
―Певај, брате, ти се не бој виле
Док је мене Краљевића Марка
И мојега видовита Шарца
И мојега шестопера златна‖.
Онда Милош поче да попева,
А красну је песму започео
Од сви наши бољи и старији,
Како ј' који држ'о краљевину
По честитој по Маћедонији,
Како себе има задужбину;
А Марку је песма омилила,
Наслони се седлу на облучје,
Марко спава, Милош попијева;
Зачула га вила Равијојла,
Па Милошу поче да отпева,
Милош пева, вила му отпева.
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него је у виле *);
Расрди се вила Равијојла,
Пак одскочи у Мироч планину,
Запе лука и две беле стреле,
Једна уд'ри у грло Милоша,
Друга уд'ри у срце јуначко.
Рече Милош: ‖Јао моја мајко!
Јао Марко, Богом побратиме!
Јао брате, вила ме устрели!
А нисам ли тебе беседио,
Да не певам кроз Мироч планину?‖
А Марко се трже иза санка,
Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,
* Ваља да су се и прије натпијевали, па му вила за то забранила пјевати, што је у њега љепше грло него у ње. (Напомена В.Караџића)
Шарца коња и грли и љуби:
―Јао Шаро, моjе десно крило!
Достигни ми вилу Равијојлу,
Чистим ћу те сребром потковати,
Чистим сребром и жеженим златом;
Покрићу те свилом до колена,
Oд колена ките до копита;
Гриву ћу ти измешати златом,
А поткитит' ситнијем бисером;
Ако ли ми не достигнеш виле,
Oба ћу ти ока извадити,
Све четири ноге подломити,
Па ћу т' овде тако оставити,
Те се туци од јеле до јеле,
К'о ја Марко без мог побратима‖.
Довати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по вр'у планине,
Шарац језди по среди планине,
Ни где виле чути ни видети.
Кад је Шарац сагледао вилу,
По с три копља у висину скаче,
По с четири добре у напредак,
Брзо Шарац достигао вилу;
Кад се вила виде на невољи,
Прну јадна небу под облаке,
Потеже се буздованом Марко
Пустимице добро нештедице,
Белу вилу међ' плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом:
Преврће је с десне на лијеву,
Пак је бије шестопером златним:
―3ашто, вило, да те Бог убије!
3ашт' устрели побратима мога?
Дај ти биље ономе јунаку,
Јер се не ћеш наносити главе‖.
Ста га вила Богом братимити:
―Богом брате, Краљевићу Марко!
Вишњим Богом и светим Јованом!
Дај ме пуштај у планину живу,
Да наберем по Мирочу биља,
Да загасим ране на јунаку‖.
Ал' је Марко милостив на Бога.
А жалостив на срцу јуначком,
Пусти вилу у планину живу,
Биље бере, често се одзива:
―Сад ћу доћи, Богом побратиме!‖
Набра вила по Мирочу биља,
И загаси ране на јунаку:
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него што је било,
А здравије срце у јунаку,
Баш здравије него што је било.
Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше Поречкој крајини,
И Тимок су воду пребродили
На Брегову селу великоме,
Па одоше крајини Видинској;
Али вила међ' вилама каже:
―О чујете, виле другарице!
Не стрељајте по гори јунака
Док је гласа Краљевића Марка
И његова видовита Шарца
И његова шестопера златна;
Што сам јадна од њег' претрпила!
И једва сам и жива остала‖.
МАРКО КРАЉЕВИЋ ПОЗНАЈЕ ОЧИНУ САБЉУ
Рано рани Туркиња ђевојка,
Прије зоре у бијела дана,
На Марицу бијелити платно.
До сунца јој бистра вода била,
Од сунца се вода замутила,
Ударила мутна и крвава,
Па проноси коње и калпаке,
Испред подне рањене јунаке;
Па нанесе једнога јунака,
Узела га вода на матицу,
Окреће се низ воду Марицу.
Виђе јунак код воде ђевојку,
Па је поче Богом сестримити:
―Богом сестро, лијепа ђевојко!
Баци мене једну крпу платна,
Извади ме из воде Марице,
Честиту ћу тебе оставити‖.
Ђевојка је за Бога примила:
Баци њему један крај од платна,
Извади га води на обалу.
На јунаку ране седамнаест,
На јунаку чудно одијело;
О бедри му сабља окована,
На сабљи су три балчака златна,
У балчацим' три камена драга;
Ваља сабља три царева града.
Вели јунак Туркињи ђевојци:
―Сестро моја, Туркиња ђевојко!
Кога имаш код бијела двора?‖
Рече њему Туркиња ђевојка:
Имам једну остарјелу мајку,
И имадем брата Мустаф-агу‖.
Проговара добар рањен јунак:
―Сестро моја, Туркиња ђевојко!
Ид и кажи брату Мустаф-аги,
Да ме носи двору бијеломе;
Код мене су три ћемера блага,
У свакоме по триста дуката:
Ја ћу један тебе поклонити,
Други твоме брату Мустаф-аги,
А трећи ћу себе оставити,
Да ја видам моје грдне ране;
Ако Бог да, те ране извидам,
Честиту ћу тебе оставити
И твојега брата Мустаф-агу‖.
Оде цура двору бијеломе,
Те казује брату Мустаф-аги:
О мој брате, ага Мустаф-ага!
Добила сам рањена јунака
На Марици на води студеној;
Код њега су три ћемера блага,
У свакоме по триста дуката:
Један хоће мене поклонити,
А други ће тебе, Мустаф-ага,
А трећи ће себе оставити,
Да он вида своје грдне ране;
Немој ми се, брате, преварити,
Да погубиш рањена јунака,
Донеси га двору бијеломе‖.
Оде Туре на воду Марицу,
А кад виђе рањена јунака,
Узе гледат' сабљу оковану:
Ману њоме, одс'јече му главу,
Скиде с њега дивно одијело,
Па он оде двору бијеломе.
Пред њега је сестра излазила,
А кад виђе, шта је учинио,
Она рече брату Мустаф-аги:
―Зашто, брате, да од Бога нађеш!
Зашто згуби мога побратима?
На што си се, болан, преварио?
А на једну сабљу оковану!
Еда Бог да, одсјекла ти главу!‖
То му рече, уз кулу утече.
Мало време за тим постајало,
Дође ферман од цара турскога
Мустаф-аги, да иде на војску.
Оде Мујо на цареву војску,
Припасао сабљу оковану;
А кад дође у цареву војску,
Гледа сабљу мало и велико;
Никоме се извадити не да:
Оде сабља од руке до руке,
Дођ' у руке Краљевићу Марку,
Сама му се сабља извадила.
Кад је Марко сабљу загледао,
Ал' на сабљи три слова 'ришћанска:
Једно слово Новака ковача,
Друго слово Вукашина краља,
Треће слово Краљевића Марка.
Пита Марко Туре Мустаф-агу:
Ој Бога ти, турско момче младо!
Откуд тебе ова бритка сабља?
Или си је за благо купио?
Или си је у боју добио?
Или ти је љуба донијела,
Донијела љуба од мираза?‖
Вели њему Туре Мустаф-ага:
Ој Бога ми, каурине Марко!
,,Кад ме питаш, право ћу ти казат':
Све му каза, каконо је било.
Вели њему Краљевићу Марко:
―3ашто, Туре, да од Бога нађеш!
Нијеси му ране извидао?
Данас бих ти дао агалуке
Код нашега цара честитога‖.
Вели њему Туре Мустаф-ага:
Де не лудуј, каурине Марко!
Да ти можеш добит' агалуке,
Најприје би себе извадио;
Већ дај амо сабљу оковану‖.
Ману сабљом од Прилипа Марко,
Скиде главу Турчин-Мустаф-аги.
Отидоше цару казивати,
Цар по Марка оправио слуге;
Како који Марку долазаше,
Марка зове, Марко не говори,
Већ он сједи, пије мрко вино;
Кад се Марку веће досадило,
Он пригрну ћурак наопако,
А узима тешку топузину,
Па отиде цару под чадора;
Колико се рашљутио Марко,
У чизмама сједе на серџаду,
Па погледа цара попријеко,
Крваве му сузе из очију.
Кад је царе сагледао Марка
И пред њиме тешку топузину,
Цар с' одмиче, а Марко примиче,
Док доћера цара до дувара;
Цар се маши у џепове руком,
Те извади стотину дуката,
Па их даје Краљевићу Марку:
―Иди, Марко, напиј ми се вина;
Што су ми те тако рашљутили?‖
―Не питај ме, царе поочиме!
Познао сам сабљу баба мога;
Да сам Бог д'о у твојим рукама,
И ти би ме 'вако рашљутио‖.
Па он уста и оде чадору.
КРАЉЕВИЋ МАРКО УКИДА СВАДБАРИНУ
Поранио Краљевићу Марко,
Поранио низ Косово равно,
Кад је био на води Сервани,
Сукоби га Косовка девојка,
Божју помоћ назива јој Марко:
«Божја помоћ, Косовко девојко!»
Девојка се до земље поклања:
«Здраво да си, делијо незнана!»
Ал' јој Марко поче беседити:
«Драга сестро, Косовко девојко!
Лепа ти си, секо, млађа била!
Красна ти си стаса и узраста!
Руменила, господска погледа!
Ал' те секо, коса покварила;
Јер си тако, секо, оседила?
С ког! Си млада срећу изгубила?
Ил' са себе ил' са своје мајке,
Или са свог стара родитеља?»
Проли сузе Косовка девојка,
Па говори Краљевићу Марку:
«Драги брато, делијо незнана,
С' себе срећу изгубила нисам,
Ни са себе, ни са своје мајке,
Ни са свога стара родитеља;
Већ сам јадна срећу изгубила:
Ево има девет годин' дана,
Како дође Арап прекоморац,
Па од цара Косово закупи,
И наметну зулум на Косово:
Косово га и поји и рани;
Па је други зулум наметнуо:
Ко с' удаје, тридесет дуката;
Ко се жени, тридесет и четири;
Који има, те толико даде,
Тај се јунак може оженити
И девојка млада удомити;
А у мене браћа сиромашна,
Нема блага, да Арапу даду,
У томе сам јадна заостала,
Те се нисам млада удомила;
Са тога сам срећу изгубила.
Па још за то не би ни жалила,
Што нам с' не да младим удавати,
И јунаком младим оженити;
Него ево и веће невоље,
Још је већи зулум наметнуо:
На ноћ иште младу и девојку,
Па девојку Арапине љуби;
А невесту слуге Арапове;
Обреди се све Косово редом,
Даваше му младе и девојке,
Ево мени тужној редак дође,
Да довече идем Арапину
Да му ноћас, јадна, будем љуба,
Па jа мислим и размишљам мисли:
Мили Боже, што ћу и како ћу?
Ил' ћу јадна у воду скочити,
Или ћу се млада обесити;
Волим, брате, изгубити главу,
Нег' љубити свој земљи душмана‖.
Ал' беседи Краљевићу Марко:
―Драга сестро, Косовко девојко!
Не шали се, у воду не скачи,
Немој себи смрти учинити,
Немој, секо, душе огрешити!
Већ ми кажи Арапове дворе,
Гди су двори Арапина црна?
Имам речи беседити с њиме‖.
Девојка му поче беседити:
―Драги брате, незнана делијо!
А што питаш Арапове дворе?
Што и питаш? остали му пусти!
Може да си нашао девојку,
Пак му идеш, носиш свадбарину;
А можда си јединац у мајке,
Па ћеш, брате, тамо погинути,
Па што ће ти саморана мајка?‖
Марко с' маши руком у џепове,
Те извади тридесет дуката,
Па и даје Косовки девојки:
На ти, секо, тридесет дуката,
Пак ти иди своме белом двору,
Пак се рани, док ти с' срећа јави;
Само кажи Арапове дворе,
Ја ћу платит' свадбарину за те.
Зашто би ме Арап погубио,
Кад ја имам, сестро, доста блага,
Мог'о б' платит' све Косово равно,
Камо л' не би за се свадбарину?"
Девојка му поче беседити:
Нису двори, већ шатори пусти.
―Погледајде доле низ Косово
Гди се онај свилен барјак вије,
Онде ј' шатор црног Арапина,
Око њега зелена авлија,
Сва авлија главам' накићена:
Ево нема још недеља дана,
Како ј' проклет Арап исекао
Седамдесет и седам јунака,
Косоваца тужни ђувегија;
Арап има четрдесет слугу,
Што чувају стражу око њега‖.
А кад Марко саслушао речи,
Крену Шарца, оде низ Косово,
Добра Шарца врло расрдио,
Из копита жива ватра сева,
Из ноздрва модар пламен лиже;
Срдит Марко језди низ Косово,
Рони сузе низ јуначко лице,
А кроз сузе гневно проговара:
―Ој давори, ти Косово равно!
Шта си данас дочекало тужно,
После нашег кнеза честитога,
Да Арапи сад по теби суде!
Ја срамоте поднети не могу,
Ни жалости велике трпити,
Да Арапи таки зулум чине
И да љубе младе и девојке.
Данас ћу вас, браћо, осветити,
Осветити, или погинути‖.
Оде Марко право пред шаторе,
Угледа га Арапова стража,
Па казује црну Арапину:
―Господине, Арап-прекоморче!
Чудан јунак језди низ Косово
На витезу коњу шареноме,
Добра коња врло расрдио,
Из копита жива ватра сева,
Из ноздрва модар пламен лиже;
Оће јунак на нас ударити‖.
Ал' беседи Арапине црни:
―Децо моја, четрдесет слугу!
Не сме јунак на нас ударити.
Ваља да је нашао девојку,
Па нам иде, носи свадбарину,
Жао му је, што ће дати благо,
Са тога се врло расрдио;
Већ изид'те пред нашу авлију,
Па јунака дочекајте лепо,
Пред њиме се смерно поклоните,
Под њим добра коња приватите,
Примите му коња и оружје,
Пустите га мени под шаторе,
Нећу блага, узећу му главу,
Да добијем коња према себе‖.
Испадоше Арапове слуге,
Да под Марком добра коња приме,
А кад близу угледаше Марка,
Не смедоше пред Марка изићи;
Беже слуге под шатор Арапу,
Па се крију за Арапа слуге,
Покривају сабље јапунџети,
Да им Марко не види сабаља.
И сам Марко у авлију уђе,
Пред шатором одседнуо Шарца,
Своме Шарцу тако беседио:
―Одај, Шаро, и сам по авлији,
А ја идем под шатор Арапу,
Наоди се шатору на врати,
Ако б' мени до невоље било‖.
Пак се Марко под шатора шеће,
Арап седи, пије вино ладно,
Служи му га млада и девојка;
Божју помоћ називао Марко:
―Божја помоћ, драги господине!‖
Арап њему лепше одговара:
―Здрав, јуначе, делијо незнана!
Од' јуначе, да пијемо вина,
Па ми кажи, што си ми дошао‖.
Ал' беседи Краљевићу Марко:
―Немам каде с тобом пити вина;
А добро сам до тебе дошао,
Врло добро, боље бит' не може:
―Ја испроси лепоту девојку,
Осташе ми на друму сватови,
Дошао сам, дон'о свадбарину,
Да дам благо, да водим девојку,
Да ми нико на пута не стане:
Кажи мени, што је свадбарине?‖
Арап лепо Марку проговара:
Та ти за то и одавно знадеш:
Ко с' удаје, тридесет дуката;
Ко се жени, тридесет и четири;
Ти се видиш јунак од мејдана,
Није квара да стотину дадеш!‖
Марко с' маши руком у џепове,
Пред Арапа три дуката баци:
―Веруј мени, више немам блага,
Већ кад би ме 'тео причекати,
Док се вратим с лепотом девојком,
Тамо ће ме даривати лепо,
Све ћу теби поклонити даре,
Теби даре, а мени девојка‖.
Цикну Арап, као змија љута:
―У мен', кујо, вересије нема!
Не даш блага, са мном се подсмеваш!‖
Па потрже тешка буздована,
Те удара Краљевића Марка,
Удари га три четири пута.
Насмеја се Краљевићу Марко:
О јуначе, Арапине црни!
Ил' се шалиш, ил ‘ од збиље бијеш?‖
Цичи Арап, као змија љута:
―Не шалим се, већ од збиље бијем‖.
Али Марко поче беседити:
―А ја мислим, да се шалиш, тужан;
А кад, море, ти од збиље бијеш,
И ја имам нешто буздована,
Да те куцнем три четири пута;
Колико си мене ударио,
Толико ћу тебе ударити,
Па ћем' онда на поље изићи,
И из нова мејдан започети‖.
Трже Марко буздована свога,
Пак удари Арапина црна,
Како га је лако ударио,
Искиде му из рамена главу!
Насмеја се Краљевићу Марко:
,,Боже мили, на свем' теби вала,
Кад брж' оде са јунака глава!
Кан, да није на њему ни била‖.
Трже Марко сабљу од појаса,
Пак зареди Арапове слуге,
Исече му четрдесет слугу,
А четири не кте погубити,
Већ и Марко остави за правду.
Кој' ће сваком право казивати.
Како ј' било Арапу и Марку,
Све с авлије поскидао главе,
Па је главе саранио лепо,
Да ј' не кљују орли и гаврани,
Па авлију пусту накитио,
Накити је Арапским главама;
Арапово благо покупио:
А четири слуге Арапове,
Које није 'тео погубити,
Оправи и по Косову Марко,
Оправи и на четири стране,
Те телале по Косову слуге:
‖Гди девојка има за удају,
Нека тражи себи господара,
Нек с' удаје, док је за младости;
А гди јунак има за женидбу,
Нек се жени, нека љубу тражи;
Од сад више нема свадбарине,
Марко за све свадбарину плати‖.
Све повика, мало и велико:
―Бог да живи Краљевића Марка!
Коjи земљу од зла избавио,
Који сатре земљи зулумћара;
Проста м' била и душа и тело!‖
ХАJДУЦИ И УСКОЦИ
СТАРИНА НОВАК И ДЕЛИ РАДИВОЈЕ
Вино пије Старина Новаче
у зеленој гори Романији;
с њиме пије брате Радивоје,
с Радивојем дијете Грујица,
са Грујицом дели Татомире
и јошт више тридесет хајдука.
Кад с' хајдуци вина напојише,
а у вину ћеиф задобише,
'вако рече дели Радивоје:
«Чујеш мене, мој брате Новаче!
Хоћу, тебе, брате, оставити,
јер си, брате, остарио тешко,
па не можеш више да четујеш,
нити хоћеш на друм да идемо,
да чекамо поморце трговце».
То изрече дели Радивоје,
па се скочи од земље на ноге,
а довати брешку по сриједи;
за њим скочи тридесет хајдука.
Оде Раде преко горе чарне,
Новак оста под јелом зеленом
а са своја два нејака сина.
Но да видиш дели Радивоја!
Кад изиђе друму на раскршће,
лоша му је срећа прискочила:
сусрете га Мехмед Арапине
са његових тридесет делија;
Турчин ћера три товара блага,
па кад виђе тридесет хајдука,
а он викну на своје делије,
те увришко сабље повадише,
у хајдуке јуриш учинише,
не даше им пушке истурити,
но тридесет глава осјекоше,
Радивоја жива уватише,
везаше му руке наопако,
везана га воде кроз планину,
а нагоне те им попијева.
Оде пјеват дели Радивоје:
―Бог т' убио, горо Романијо!
Не раниш ли у себе сокола?
Пролећеше јато голубова
и пред њима тица головране,
проведоше бијела лабуда
и пронеше под крилима благо‖.
Тако Раде друмом поп'јеваше,
а зачу га дијете Грујица,
па казује Старини Новаку:
―О мој бабо, Старина Новаче,
неко пјева друмом широкијем,
а помиње гору Романију
и у гори сивога сокола,
баш кâ да је чича Радивоје:
ја је чича задобио благо,
јали нам је муке допануо;
но хајдемо да му помогнемо‖.
Па довати лака џевердана,
пође право друму у бусију,
а за њиме млади Татомире,
а за ђецом Новак пристајаше.
Кад дођоше друму широкоме,
Новак стаде друму у бусију,
око њета два нејака сина;
ал' ето ти јеке низ планину,
помоли се тридесет делија:
сваки носи џиду на рамену
и на џиди од хајдука главу,
а пред њима Мехмед Арапине
Радивоја води савезана,
и он ћера три товара блага,
право иде друмом низ планину;
доке паде у бусију тврду,
ал' подвикну Старина Новаче
а на своја два нејака сина,
па опали лака џевердана,
те погоди Мехмед-Арапина
посред паса, укиде га с гласа,
ни земља га жива не дочека.
Арап паде у зелену траву,
а допаде Старина Новаче,
сабљом ману, ос'јече му главу;
па допаде дели Радивоју,
прес'јече му тенеф на рукама,
а даде му сабљу Арапову.
Мили Боже, на свему ти вала!
Кад у Турке јуриш учинише,
раздвојише Турке у буљуке,
па нагони један на другога:
што пропушћа дели Радивоје,
дочекује млади Татомире;
што утече младу Татомиру,
дочекује дијете Грујица;
што пропусти дијете Грујица,
то дочека Старина Новаче.
Исјекоше тридесет делија,
од Турака шићар покупише,
три товара блага задобише,
па сједоше пити рујно вино.
Али вели Старина Новаче:
―О мој брате, дели Радивоје,
што те питам, право да ми кажеш:
ал' је боље тридесет хајдука,
али старац Старина Новаче?‖
Њему вели дели Радивоје:
―О мој брате, Старина Новаче,
боље бјеше тридест добрих друга,
али твоје среће не бијаше‖.
Тешко оном свакоме јунаку
што не слуша свога старијега!
СТАРИ ВУЈАДИН
Ђевојка је своје очи клела:
«Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте
ђе прођоше Турци Лијевљани,
проведоше из горе хајдуке:
Вујадина са обадва сина.
На њима је чудно одијело:
на ономе старом Вујадину,
на њем бињиш од сувога злата,
у чем паше на диван излазе;
на Милићу Вујадиновићу,
још је на њем љепше одијело;
на Вулићу, брату Милићеву,
на глави му чекркли челенка,
баш челенка од дванаест пера,
свако перо по од литру злата.
Кад су били лијепу Лијевну,
угледаше проклето Лијевно,
ђе у њему бијели се кула;
тад говори стари Вујадине:
―О синови, моји соколови,
видите ли проклето Лијевно,
ђе у њему бијели се кула?
Онђе ће нас бити и мучити:
пребијати и ноге и руке,
и вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
не будите срца удовичка,
но будите срца јуначкога, —
не одајте друга ни једнога,
не одајте ви јатаке наше,
код којих смо зиме зимовали,
зимовали, благо остављали;
не одајте крчмарице младе,
код којих смо рујно вино пили,
рујно вино пили у потаји‖.
Кад дођоше у Лијевно равно,
метнуше их Турци у тавницу;
тавноваше три бијела дана,
док су Турци вијећ' вијећали
како ће их бити и мучити.
Кад прођоше три бијела дана,
изведоше старог Вујадина,
пребише му и ноге и руке;
кад стадоше очи вадит чарне,
говоре му Турци Лијевљани:
―Казуј, курво, стари Вујадине!
Казуј, курво, дружину осталу,
и јатаке куд сте доходили,
доходили, зиме зимовали;
зимовали, благо остављали;
казуј, курво, крчмарице младе
код којих сте рујно вино пили,
пили рујно вино у потаји!‖
Ал' говори стари Вујадине:
―Не лудујте, Турци Лијевљани!
Кад не казах за те хитре ноге,
којено су коњма утјецале,
и не казах за јуначке руке,
којено су копља преламале
и на голе сабље ударале, —
ја не казах за лажливе очи,
које су ме на зло наводиле
гледајући с највише планине,
гледајући доље на друмове,
куд пролазе Турци и трговци‖.
ТРИ СУЖЊА
Процвиљеле три српске војводе
у сужањству паше скадарскога.
А да зашто? Веће ни кроза што,
за хараче од ломнијех Брда,
јер се брдска ђеца посилила,
па не даду царевих харача,
а војводе паша преварио,
на тврду их вјеру домамио,
турио их на дно у тавницу;
једно бјеше Вуксан од Роваца,
друго бјеше Лијеш од Пипера,
треће бјеше Селак Васојевић.
Љуто цвиле, јест им за невољу,
сужањство је њима додијало.
Још бесједи Вуксан од Роваца:
―Браћо моја, љубимна дружино,
ми хоћемо овђе изгинути;
шта је коме данас најжалије?‖
Вели тако Лијеш од Пипера:
―Мене, браћо, јесте најжалије:
скоро сам се јунак оженио,
остаде ми у двору љубовца
ни љубљена, нити милована,
ни карана, нити сјетована;
то је мене сада најжалије‖.
Вели тако Селак Васојевић:
―Мене, браћо, јесте најжалије:
осташе ми двори и тимари,
и још пусто небројено благо,
у планини хиљада оваца;
остаде ми саморана мајка
и сестрица без братске заклетве,
да кукају како кукавице
у мојему двору бијеломе‖.
Ал' бесједи Вуксан од Роваца:
―Ала, браћо, рђава јунаштва!
И ја имам дворе и тимаре,
и у двору остарилу мајку,
вјерну љубу скоро доведену
и сестрицу милу неудату;
ал' ја тога сад ништа не жалим,
већ ја жалим ђе ћу погинути,
погинути данас без замјене‖.
У ријечи коју бесједише,
ал' ето ти од паше џелата
баш на врата тавници проклетој,
пак дозивље Лијеша војводу:
―Ко је овђе Лијеш од Пипера,
нек изиђе пред тавницу клету,
Пипери га на откуп узеше,
даше за њег све пиперске овце,
и још много небројено благо,
и сувише робињу ђевојку‖.
Превари се Лијеш од Пипера
те изиђе пред тавницу клету,
џелат трже сабљу испод скута,
ману сабљом, ос'јече му главу,
пак Лијеша за тавницу баци;
пак се опет натраг повраћаше,
опет џелат са тавнице виче,
те дозивље Селака војводу:
―Ко је овђе Селак Васојевић,
нек изиђе пред тавницу клету,
дошла му је остарила мајка,
од паше га узе на откупе,
даде за њга краве и волове
и бијеле овце и јагањце,
још сувише небројено благо‖.
Превари се Селак Васојевић
те изиђе пред тавницу клету,
џелат трже сабљу испод скута,
ману сабљом, ос'јече му главу,
пак Селака за тавницу баци;
пак се опет натраг повраћаше,
опет џелат са тавнице виче,
те дозивље Вуксана војводу:
―Изиђ' амо, Вуксан' од Роваца!
Ровчани те од паше купише,
за те даше двије боце блага,
све у ситно жута млечанина,
и бијеле овце и јагањце,
још сувише робињу ђевојку‖ .
Али Вуксан љута гуја бјеше,
те се Турком варат не дад'јаше;
он излази пред тавницу клету,
пак џелату бјеше говорио:
―Аман мало, пашини џелате!
Попусти ми моло б'јеле руке,
да ја скинем одијело дивно:
С мојих плећа зелену доламу,
под доламом токе од три оке,
којено су у Млетке коване,
оне вр'једе пет стотин' дуката;
под токама од злата кошуља,
нит' је ткана, нити је предена,
ни у ситно брдо увођена,
веће ми је вила поклопила, —
та немој је крвљу поганити!‖
Превари се Туре на кошуљу,
те Вуксану попустило руке;
не шће Вуксан свлачит одијела,
од џелата сабљу уграбио,
њом му русу осијече главу,
па побјеже преко Скадра града.
Дочека га тридест Малисора,
одиста га уватити ћаху,
ал' се Вуксан ватат не даваше,
но се ману десно и лијево,
свијем турске осијече главе,
па он бјега с главом без обзира.
А кад дође на мост на Бојану,
дочека га хоџа и кадија,
па овако њему говораху:
―Не напријед, Вуксане војвода,
јер си своју изгубио главу!‖
Но бесједи Вуксане војвода:
―Чујете л' ме, хоџа и кадија!
Ако тамо куд напријед немам,
ни натраг се немам куд вратити‖.
Ману сабљом, ос'јече им главе,
обојицу тури у Бојану,
па он бјега даље унапредак.
Ћерају га пјешци и коњици,
коњици га мало назираху,
а пјешци га ни чут не могаху.
Здрав утече у Ровце камене,
он утече, весела му мајка!
Њему мајка, а мене дружина!
ОСЛОБОЂЕЊЕ СРБИЈЕ
ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА
Боже мили, чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
по Србији земљи да преврне
и да друга постане судија,
ту кнезови нису ради кавзи,
нит' су ради Турци изјелице,
ал' је рада сиротиња раја,
која глоба давати не може,
ни трпити турскога зулума;
и ради гу божји угодници,
јер је крвца из земље проврела,
земан дошô, ваља војевати,
за крст часни крвцу прољевати,
сваки своје да покаје старе.
Небом свеци сташе војевати
и прилике различне метати
виш' Србије по небу ведроме.
'Ваку прву прилику вргоше;
од Трипуна до Светога Ђорђа
сваку ноћцу мјесец се ваташе,
да се Србљи на оружје дижу,
ал' се Србљи дигнут не смједоше.
Другу свеци вргоше прилику:
од Ђурћева до Дмитрова дана
све барјаци крвави идоше
виш' Србије по небу ведроме,
да се Србљи на оружје дижу,
ал' се Србљи дигнут не смједоше.
Трећу свеци вргоше прилику:
гром загрми на Светога Саву,
усред зиме, кад му време није,
сину муња на Часне вериге,
потресе се земља од истока,
да се Србљи на оружје дижу,
ал' се Србљи дигнут не смједоше.
А четврту вргоше прилику:
виш' Србије на небу ведроме
увати се сунце у прољеће,
у прољеће на Светог Трипуна,
један данак три пута се вата,
а три пута игра на истоку.
То гледају Турци Биограци,
и из града сви седам дахија:
Аганлија и Кучук Алија,
и два брата, два Фочића млада,
Мемед-ага и с њиме Мус'-ага,
Мула Јусуф, велики дахија,
Дервиш-ага, градски таинџија,
старац Фочо од стотине љета;
све седам се састало дахија
Биограду на Стамбол-капији,
огрнули скерлетне бињише,
сузе роне, а прилике гледе:
―Ала, кардаш, чуднијех прилика!
Оно, јолдаш, по нас добро није‖.
Па од јада сви седам дахија
начинише од стакла тепсију,
заграбише воде из Дунава,
на Небојшу кулу изнесоше,
наврх куле вргоше тепсију,
у тепсију зв'језде поваташе,
да гледају небеске прилике,
што ће њима бити до пошљетка.
Око ње се састаше дахије,
над тепсијом лице огледаше;
кад дахије лице огледаше,
све дахије очима виђеше:
ни иа једном главе не бијаше.
Кад то виђе све седам дахија,
потегоше наџак од челика,
те разбише од стакла тепсију,
бацише је низ бијелу кулу,
низ бијелу кулу у Дунаво,
од тепсије нек потрошка нема!
Па од јада сви седам дахија
пошеташе брижни, невесели,
низ Небојшу кулу Јакшићеву,
одшеташе у каву велику,
пак сједоше по кави великој,
све сједоша један до другога,
старца Фочу вргли у зачеље,
бијела му брада до појаса;
пак повика све седам дахија:
―К нама брже, хоџе и ‘ваизи!
Понесите књиге инџијеле,
те гледајте што нам књиге кажу,
што ће нама бити до пошљетка‖.
Потекоше хоџе и ‘ваизи,
донесоше књиге инџијеле;
књиге гледе, грозне сузе роне,
дахијама овако говоре:
―Турци, браћо, све седам дахија,
'вако нама инџијели кажу:
кад су 'наке бивале прилике
виш' Србију по тебу ведроме,
ев' одонда пет стотин' година,
тад је српско погинуло царство,
ми смо онда царство задобили,
и два влашка цара погубили:
Константина насред Цариграда,
украј Шарца, украј боде ладне,
и Лазара на пољу Косову;
Милош уби за Лазу Мурата,
ал' га добро Милош не дотуче,
већ све Мурат у животу бјеше
док ми српско царство освојисмо;
онда себи везире дозива:
"Турци, браћо, лале и везири,
ја умријех, вама добих царство!
Него ово мене послушајте,
да вам царство дуговјечно буде:
ви немојте раји горки бити,
веће раји врло добри буд'те;
нек је харач петнаест динари,
нек је харач и тридест динари;
не износ'те глоба ни пореза,
не износ'те на рају биједа;
не дирајте у њихове цркве,
ни у закон, нити у поштење;
не ћерајте освете на раји
што је мене Милош распорио,
то је срећа војничка дон'јела:
не може се царство задобити
на душеку све дуван пушећи;
ви немојте рају разгонити
по шумама да од вас зазире;
него паз'те рају кô синове;
тако ће вам дуго бити царство.
Ако л' мене то не послушате,
већ почнете зулум чинит раји,
ви ћет' онда изгубити царство‖.
Цар умрије, а ми остадосмо,
и ми нашег цара не слушасмо,
већ велики зулум подигосмо:
погазисмо њихово поштење,
свакојаке б'једе износисмо,
и на рају глобе навалисмо,
и гријоту богу учинисмо.
Сад су 'наке постале прилике,
сад ће нетко изгубити царство;
не бојте се краља ниједнога,
краљ на цара ударити неће,
нити може краљевство на царство,
јер је тако од бога постало;
чувајте се раје сиротиње:
кад устане кука и мотика,
биће Турком по Медији мука,
у Шаму ће каде проплакати,
јера ће их раја уцв'јелити.
Турци, браћо, све седам дахија,
тако наши инџијели кажу:
да ће ваше куће погорети,
ви дахије главе погубити;
из огњишта пронић ће вам трава,
а мунаре попаст паучина,
неће имат ко језан учити;
куд су наши друми и калдрме,
и куда су Турци пролазили
и с коњскијем плочам' задирали,
из клина ће проникнути трава,
друмови ће пожелет Турака,
а Турака нигде бити неће.
Тако књиге инџијели кажу‖.
Кад то чуше сви седам дахија,
све дахије ником поникоше,
и преда се у земљу поглаше;
с књигом не зна нико бесједити,
ни како ће књизи отказати.
Старац Фочо подавио браду,
па је б'јелу са зубима гризе,
ни он не зна с књигом бесједити,
већ се и он томе послу чуди;
не пониче Фочић Мемед-ага,
не пониче, већ јунак покличе:
―Дишер, море, хоџе и 'ваизи!
Мол'те бога и језан учите
сваки данак а све по пет пута!
Не брин'те се нама дахијама:
док је нама здравља и памети,
и док нам је биоградског града,
ми смо кадри управити градом,
око града сиротињом рајом.
Кад краљеви на нас војштит неће,
како ће нам раја досадити,
кад нас има, у седам дахија,
у свакога по магаза блага?
Каква блага? Све мека дуката,
а све пуста блага лежећега.
У нас, браћо, четири дахије,
Аганлије и Кучук-Алије,
и у мене и Мула-Јусуфа,
у свакога има пуста блага,
небројена, по двије магазе.
Нас четири када устанемо,
устанемо на ноге лагане,
а магазе с благом отворимо,
просућемо рушпе по калдрми,
на дукате покупити војску,
нас четири велике дахије
начетверо разд'јелити војску,
начетверо кô четири брата;
поћи ћемо из нашега града
кроз нашије седамн'ест нахија,
исјећ ћемо све српске кнезове,
све кнезове, српске поглавице,
и кметове што су за потребе,
и попове, српске учитеље,
само луду ђецу оставити,
луду ђецу од седам година,
пак ће оно права бити раја,
и добро ће Турке послужити.
Док погубим кнеза Палалију
из лијепа села Бегаљице, —
он је паша, а ја сам субаша.
Док погубим и Јована кнеза
из Ландова, села маленога, —
он је паша, а ја сам субаша.
И Станоја кнеза из Зеока, —
он је паша, а ја сам субаша.
Док погубим Стеву Јаковљева
из Лијевча, гн'језда хајдучкога, —
он је паша, а ја сам субаша;
и Јована кнеза из Крснице.
Док погубим до два Чарапића
из Потока Б'јелог од Авале,
кој' су кадри на Врачар изићи,
у Биоград Турке затворити, —
они с' паше, а ја сам субаша.
Док погубим Црнога Ђорђија
из Тополе, села поносита,
који с бечким тргује ћесаром;
он је кадар сву џебану купит
од бијела града Варадина,
и оружје што је за потребе;
он је кадар на нас завојштити,—
он царује, а ја субашујем.
Док погубим протопоп-Николу
из лијепа села Ритопека, —
он пашује, а ја субашујем.
Док погубим Ђорђија Гузоњу
и његова брата Арсенија
из лијепа села Жељезника,
кој' је кадар Топчидер затворит.
Док погубим протопопа Марка
из лијепа села Остружнице, —
он је паша, а ја сам субаша.
Док погубим до два игумана,
Аџи-Ђеру и Аџи-Рувима,
који знаду злато растапати
и са њиме ситне књиге писат,
нас дахије цару опадати,
око себе рају сјетовати, —
они паше, а ми смо субаше.
Док погубим Бирчанин-Илију,
оборкнеза испод Међедника;
ево има три године дана
откако се врло посилио:
куд год иде, све кр'ата јаше,
а другога у поводу води;
он буздован о ункашу носи,
а бркове под калпаком држи;
он Турчину не да у кнежину:
кад Турчина у кнежини нађе,
топузом му ребра испребија,
а кад Турчин стане умирати,
а он виче на своје хајдуке:
―Море, слуге, тамо пашче бац'те
ђе му гавран кости наћи неће!‖
А кад нама порезу донесе,
под оружјем на диван изиђе,
десну руку на јатаган метне,
а лијевом порезу додаје;
―Мемед-ага, ето ти порезе,
сиротиња те је поздравила:
више теби давати не може‖.
Ја порезу започнем бројити,
а он на ме очима стријеља;
―Мемед-ага, зар ћеш је бројити?
Та ја сам је једном избројио!‖
А ја више бројити не смијем,
већ порезу украј себе бацим, —
једва чекам да се скине б'једа,
јер не могу да гледам у њега;
он је паша, а ја сам субаша.
Док погубим кнеза Грбовића
из лијепа села Мратишића, —
он је паша, а ја сам субаша.
Док погубим и Алексу кнеза
из лијепа седа Бранковине,
и Јакова, брата Алексина:
цар и ћесар кад се завадише,
код ћесара обрштери бише
и носише од злата кашкете,
попл'јенише све турске паланке,
поробише, ватром попалише;
цар и ћесар кад мир учинише,
а они се цару предадоше,
и код цара кнезови посташе,
млоге Турке цару опадаше,
седам паша што су опаднули,
опаднули, па их поморили;
они паше, а ми смо субаше.
Док погубим кнеза тавнавскога,
из Љутица Станка оборкнеза;
док погубим кнеза мачванскога,
с Богатића Мартиновић-Лазу, —
он је паша, а ја сам субаша.
Док погубим кнеза поцерскога,
с Метковића Ружичић-Мијајла, —
он је паша, а ја сам субаша.
Док запалим Рачу украј Дриие,
и погубим Аџи Мелентија,
кој' је ишô преко мора сињег,
те је влашку ћабу полазио,
па се узгред у Стамбол свратио
и од цара ферман излагао
за стотину жутијех дуката,
да Власима богомољу гради,
да је гради за седам година;
начини је за годину дана,
ево има шест година дана
како зида покрај цркве куле,
а у куле набавља џебану
и по мраку топове привлачи;
видиш, јолдаш, да се нечем нада!
Пак ћем‘ онда заћи кроз нахије,
те исјећи све српске кметове.
Како би нам раја додијала?‖
Све дахије на ноге скочише,
Мемед-аги сви се поклонише:
―Фада, јолдаш, Фочић-Мемед-ага,
твоја памет пашовати може!
Ми ћемо те пашом учинити,
тебе ћемо свагђе послушати‖.
Старац Фочо поче говорити:
―Нуто момка и нуто памети!
С којом р'јечи на пашалук сједе!
Узми, синко, Фочић-Мемед-ага,
узми сламе у бијелу руку,
мани сламом преко ватре живе:
ил' ћеш ватру са тим угасити,
или ћеш је већма распалити?
Ви можете, и бог вам је дао,
тако силну покупити војску,
и поћ ћете, синко, кроз нахије;
једног кнеза преварит можете
и на вјеру њега домамити;
своју ћете вјеру изгубити:
једног посјећ, а два ће утећи,
два пос'јеци, четири одоше,
они ће вам куће попалити,
ви дахије од њих изгинути.
Ал' ви тако немојте радити,
него мене старца послушајте:
ја сам гледо у нашем инџилу,
ово наше дуго бити неће,
него ће се пром'јенити царство;
већ се, синко, подобрите раји:
од харача раји отпустите,
нек је харач кô што Мурат рече;
проћите се глобе и пореза;
с кнезовима ви се побратите,
кнезовима ате поклањајте,
кметовима осредње парипе,
с поповима у дослуку буд'те,
не би л' и ми уз њих преживљели,
јера наше дуго бити неће.
А што ће вам више пусто благо?
Да мељете, изјест не можете‖.
Ал' говори Фочић-Мемед-ага:
―Мој бабајко, не слушам те, стари!‖
То изрече, а на ноге скочи,
и за њиме остале дахије,
пак на граду бацише топове,
на дукате покупише војску,
њи четири велике дахије:
Аганлија и Кучук Алија,
Мула Јусуф, Фочић Мемед-ага;
начетворо разд'јелише војску,
њи четири кô четири брата,
пак на граду отворише врата,
и одоше с војском по тефтишу
кроз њихових седамн'ест нахија.
Првог српског кнеза преварише:
домамише кнеза Палалију
и у Гроцкој њега погубише;
и Станоја кнеза из Зеока
преварише, па га погубише
у његову двору бијеломе;
преварише Марка Чарапића,
преварише, те га погубише;
и Гагића Јанка буљубашу
из Болеча, села маленога;
погубише кнеза Теофана
из Орашја смедеревске на'је;
та и кнеза Петра из Ресаве;
преварише Мата буљубашу
из Липовца близу Крагујевца,
те и њега млада погубише.
Моравцима цркви допадоше,
и ту Аџи-Ђера погубише,
а Рувима у град опремише,
и у граду њега погубише.
Мемед-ага у Ваљево доће:
Грбовић се бјеше осјетио,
па Грбовић на страну побјеже,
а дође му оборкнез Алекса,
и дође му Бирчанин Илија;
обојицу вата Мемед-ага,
бијеле им савезао руке,
па их води на мост Колубари.
А кад виђе оборкнез Алекса
да ће Турци оба погубити,
тад он рече Фочић-Мемед-аги:
―Господару, Фочић-Мемед-ага,
поклони ми живот на мејдану,
ево теби шесет кеса блага!‖
Мемед-ага говори Алекси:
―Не могу те, Алекса, пустити,
да ми дадеш и сто кеса блага!‖
Ал' бесједи Бирчанин Илија;
―Господару, Фочић-Мемед-ага,
ево теби и сто кеса блага,
поклони ми живот на мејдану!‖
Вели њему Фочић Мемед-ага:
―Не будали, Бирчанин-Илија!
Тко би горског упустио вука?‖
Мемед-ага викну на џелата,
џелат трже сабљу испод скута,
те Илији одсијече главу;
а Алекса сједе на ћуприју,
па овако поче говорити:
―Бог убио сваког ришћанина
који држи вјеру у Турчину!
Ах, Јакове, мој рођени брате,
ти не држи вјере у Турцима:
ђе с' удесиш, удри се с Турцима!‖
Још Алекса говорити шћаше,
али џелат говорит не даде,
трже сабљу, одс'јече му главу.
Када до два кнеза погибоше
на ћуприји насред Колубаре:
кнез Алекса, Бирчанин Илија,
Аџи-Рувим насред Биограда,
једног дана, а једнога часа,
виш' њих јарко помрчало сунце.
Мемед-ага конаку похита,
не би л' још ког Срба застануо,
да још бира ђеког да пос'јече.
Ал' кад Срби жалост опазише,
из чаршије намах побјегоше,
Мемед-аги ниједан не дође.
Кад то виђе Фочић Мемед-ага,
одмах позна да горе уради,
и одмах се бјеше покајао,
ал' се веће доцкан покајати;
већ повика дванаест делија,
и Узуна, свога кавеџију:
―Чујете ли, моји соколови!
Брзо добре коње посједните,
пак трчите у село Тополу,
не би л' Црног погубили Ђорђа:
ако ли нам сад утече Ђорђе,
нека знате, добра бити неће!‖
Кад то чуше дванаест делија,
одмах добре коње посједоше,
И пред њима Узун кавеџија,
отидоше у село Тополу
у суботу уочи неђеље.
На освитак неђељи дођоше,
прије зоре и бијела дана,
и Ђорђине опколише дворе,
ударише с обадвије стране,
а са двије стране повикаше:
―Изић' амо, Петровићу Ђорђе!‖
Тко ће љута змаја преварити?
Тко ли њега спаваћива наћи?
Ђорђе се је јунак научио
прије зоре свагда уранити,
умити се и Богу молити,
и попити по чашу ракије:
бјеше Ђорђе прије уранио
и отишô у доње подруме.
Када виђе око куће Турке,
он се њима јавити не ћеде.
Јави им се млада Ђорђиница:
―Да бог с вама, Турци, ноћас био!
Шта тражите овђе у то доба?
Борбе сада пред кућом бијаше,
ту сад бјеше, пак некуд отиде,
а ја не знам куд је отишао‖.
А то Ђорђе и гледа и слуша.
Кад је Ђорђе избројио Турке,
чашу попи, а пушку потпраши,
узе доста праха и олова,
па изиђе својему обору
међу своји дванаест чобана;
а кад дође, чобане избуди,
и овако чобанима рече:
―Браћо моја, дванаест чобана,
устаните, обор отворите,
из обора ишћерајте свиње,
нека иду куда коме драго;
а ви, браћо, мене послушајте,
и шарене пушке потпрашите;
ако Бог да те се оно стече
што сам данас радит наумио,
честите ћу вас све учинити,
оковати у сребро и злато,
а у свилу обућ и кадиву‖.
Сви чобани једва дочекаше,
ишћераше свиње из обора,
пак шарене пушке потпрашише,
намах они за Ђорђем пођоше.
Оде Ђорђе право своме двору;
а кад Турке с чобанима виђе,
онда Ђорђе овако говори:
―Чујете ли, дванаест чобана!
Сваки јако глајте по Турчина,
ал' немојте пушака метати
докле моја најприје не пукне;
ја ћу гледат Узуна Мемеда,
виђећете што ћ' од њега бита‖.
То изрече Петровићу Ђорђе,
земљи паде, пушци огањ даде,
пуче пушка, остат пуста неће;
ђе је гледô, Ђорђе погодио,
мртав паде Узун са кулаша.
Кад то виђе дванаест чобана,
намах пуче дванаест пушака,
мртви паде онђе шест Турака,
шесторица на коњма побјеже.
Намах Ђорђе викну по Тополи,
те сакупи јоште више друштва;
све по трагу Турке поћераше,
до Сибнице села доћераше,
и ту Турци у хан побјегоше, —
ками мајци да остати могу!
Ту их Ђорђе опколи са друштвом,
па он викну у село Сибницу,
Сибничани сви му долећеше:
ту се саста стотину јунака;
намах Србљи хана запалише,
и тројица Турак' изгорјеше,
а тројица пред њих истрчаше,
и Србини сва три погубише.
На све стране Ђорђе књиге посла,
у свих градских седамн'ест нахија,
на кметове, селске поглаваре:
―Сваки свога убијте субашу,
жене, ђецу у збјегове кријте!‖
Кад то чуле српске поглавице,
намах они послушаше Ђорђа:
сви скочише на ноге лагане,
припасаше свијетло оружје,
сваки свога убише субашу,
жене, ђецу у збјег одведоше.
Кад је Ђорђе Србље узбунио
и с Турцима веће завадио,
онда Ђорђе прође кроз нахије,
па попали турске карауле,
и обори турске тефериче,
и удари на турске паланке,
све паланке он турске попали,
женско, мушко, све под мач удари,
тешко Србље с Турцима завади.
Турци мисле да је раја шала,
ал' је раја градовима глава;
уста раја кô из земле трава!
У градове саћераше Турке;
трчи Ђорђе од града до града,
и грађане свагђе довикује:
―Чујете ли, ви Турци грађани!
На градов'ма отворајте врата,
измећ' себе дајте зулумћаре,
ак' хоћете мирни да будете,
да градова цару не кваримо:
јер ако их ви дати нећете,
измеђ' себе Турке зулумћаре,
те градове раја начинила,
градила их по девет година,
кадра их је за дан оборити
и са царем кавгу заметнути;
а када се с царем завадимо,
да устане сви седам краљева
да нас мире, помирит нас неће;
бићемо се, море, до једнога!‖
Тад грађани сузе пролеваху
и Ђорђији 'вако говораху:
―Бег-Ђорђије, од Србије главо,
даваћемо што год раја иште;
не кварите царевих градова,
ни са царем замећите кавге,
ми даћемо Турке зулумћаре‖.
Па грађани устадоше Турци,
на градов'ма отворише врата,
измеђ‘ себе дају зулумћаре,
зулумћаре, изјелице Турке,
предају их у србињске руке.
Боже мили и Богородице!
Када Србљи докопаше Турке
зулумћаре у бијеле руке,
па их сташе Србљи разводити
преко поља без свијех хаљина,
без ћурака и без антерија,
без сарука, у малим капама,
без чизама и без јеменија,
голе, босе топузима туку:
―Море, баша, кам' пореза наша?‖
У по поља Ђорђе сабљу вади,
зулумћарске одсијеца главе.
А кад Ђорђе исијече Турке,
исијече Турке зулумћаре,
онда Ђорђе у градове уђе.
Што би Турак' по градов'ма б'јелим,
што би Турак' за сјече, ис'јече;
за предаје што би, то предаде;
за крштења што би, то искрсти.
Кад је Ђорђе Србијом завладô,
и Србију крстом прекрстио,
и својијем крилом закрилио
од Видина пак до воде Дрине,
од Косова те до Биограда,
'вако Ђорђе Дрини говорио:
―Дрино водо, племенита међо
измеђ' Босне и измеђ' Србије!
Наскоро ће и то време доћи
када ћу ја и тебека прећи,
и честиту Босну полазити!‖
ЛИРСКА ПОЕЗИЈА
МИТОЛОШКЕ И ВЕРСКЕ ПЕСМЕ
СУНЦЕ СЕ С ДЕВОJКОМ ОЖЕНИ
Дјевојка је сунцу говорила:
―Јарко сунце, љепша сам од тебе!
Ако ли се томе не вјерујеш,
Ти изиђи на то равно небо,
Ја ћу изић за гору на воду‖.
Када јутро ведро освануло,
Излазило на небо сунашце,
А дјевојка за гору на воду.
Угледа је лијепо сунашце,
Угледа је кроз јелово грање.
Кол'ко је се ашик учинило,
Трипут је се сунце заиграло,
Па одвуче лијепу дјевојку
Да је узме себи за љубовцу.
— Од ње поста звијезда Даница.
ЖЕНИДБА СЈАЈНОГ МЈЕСЕЦА
Хвалила се звијезда Даница:
―Оженићу сјајнога мјесеца,
Испросићу муњу од облака,
Окумићу Бога јединога,
Дјеверићу и Петра и Павла,
Старог свата светога Јована,
Војеводу светога Николу,
Кочијаша светога Илију‖.
Што се хвали звијезда Даница,
Што се хвали, то јој и Бог дао:
Оженила сјајнога мјесеца,
Окумила Бога јединога,
Одјевери и Петра и Павла,
Старог свата светога Јована,
и Војеводу светога Николу,
Кочијаша светога Илију.
Стаде муња даре дијелити:
Даде Богу небесну висину,
Светом Петру петровске врућине,
А Јовану леда и снијега,
А Николи на води слободу,
А Илији муње и стријеле.
МОЛИТВА АНЂЕЛИМА
Ој анђели Божији,
Једни Божји, учени!
Кажите нам стазице,
До те свете водице,
Да оперем' ручице,
Да се машим рамена
Христа Бога рањена!
РОЂЕЊЕ ХРИСТОВО
Ода шта се потресе
Ведро небо и земља?
-- Роди света Пречиста
Христа Бога нашега,
Који нам је створио
Ведро небо и земљу,
И нас грешне на земљи,
Што је вере у Бога,
Све ће доћи пред Бога,
Са страхом ће стајати,
И с опрезом гледати,
Где ће Господ судити
Свим праведним и грешним.
ПЕСМЕ КОЛЕДАРСКЕ
1.
Колеђани коло граде,
коледо, коледо!
Шта ћемо им даровати?
весело, весело!
Тораљицу, бокарицу,
коледо, коледо!
и два овна виторога,
весело, весело!
једну краву трећакињу,
коледо, коледо!
једну козу лежакињу,
весело, весело!
и ђевојку уходницу,
коледо, коледо!
2.
Добар вече, коледо,
домаћине, коледо!
Затекосмо где вечера,
на трпези вино пије,
твој говедар код говеда.
Краве ти се истелиле,
све волове витороге;
кобиле се иждребиле,
све коњице путоноге;
овце ти се изјагњиле,
све овчице свилоруне.
Чобанин се наслонио
на гранчицу ора'ову.
Туд‘ пролази млада мома,
да поткине ту гранчицу.
Проговара чобанине:
―Девојчице, бело лице,
ко ти реза борну сукњу,
у скутови разбориту,
у појасу сабориту?‖
―Имам брата баш-терзију
те ми реза борну сукњу,
у скутови разбориту,
у појасу сабориту‖.
ПЕСМЕ ДОДОЛСКЕ
КАД ИГРА ДОДОЛА
I
Наша дода Бога моли,
-- ој додо, ој додо ле!
да удари росна киша,
-- ој додо, ој додо ле!
да покисну сви орачи,
-- ој додо, ој додо ле!
сви орачи и копачи,
-- ој додо, ој додо ле!
и по кући пословачи,
-- ој додо, ој додо ле!
ІІ
Удри, удри ситна уиша,
-- ој додо ле!
мој божоле!
те пороси жито, вино,
-- ој додо ле!
мој божоле!
и три пера кукуруза,
-- ој додо ле!
мој божоле!
и ланове за дарове,
-- ој додо ле!
мој божоле!
и кудељу танковиjу,
-- ој додо ле!
мој божоле!
КАД ИДУ ПРЕКО СЕЛА
Ми идемо преко села,
ој додо, ој додо ле!
а облаци преко неба,
ој додо, ој додо ле!
А ми брже, облак брже,
ој додо, ој додо ле!
облаци нас претекоше,
ој додо, ој додо ле!
Жито, вино поросише,
ој додо, ој додо ле!
ПРПОРУША
Прпоруша ходила,
Самог Бога молила,
Да нам Бог да кишицу
И пшеницу билицу,
Сваку добру срићицу.
Бог нам га дај
Један тихи дажд!
ПЕСМЕ СВАТОВСКЕ
КАД СЕ ИСПРОСИ ДЕВОЈКА
Заран‘, Павле, заран‘, мили брале!
Зарана ми снаху прстенујте.
Кад будеш у таштине дворе,
кад изведу лепоту девојку,
не гледај јој венце ни обоце,
не гледај јој шарене зубуне,
нит‘ јој гледај везене рукаве;
зубуне су терзије шарале,
рукаве су везиље навезле,
а венце су кујунђије виле;
већ јој гледај стаса и образа,
с ким ћеш, брале, века вековати.
КАД ПОЛАЗЕ СВАТОВИ ПО ДЕВОЈКУ
Молила се млада Петра мајка
старом свату и вјенчану куму:
«Заран‘ нама снаху доведите,
у косам‘ јој сунца донесите,
у недрима јаснога мјесеца,
Да огрије б‘јеле дворе наше!»
КАД ПОЛАЗЕ С ДЕВОЈКОМ
Одвила се златна жица од ведра неба;
то не била златна жица од ведра неба;
но то била златна Стана од добра рода,
завила се барjактару око барjака.
КАД ПУТУЈУ С ДЈЕВОЈКОМ
Гором иду Петрови сватови,
гором иду, гора јектијаше;
пољем иду, поље звечијаше,
селом иду, село страх имаше
од љепоте господе сватова.
УСПАВАНКЕ
*
Спаваj, чедо, родила те маjка
у горици ђе се легу вуци,
челица те медом задоjила,
б‘jела вила злату баба била,
у свилене пелене повила,
мушкиjем те опасала пасом,
дала тебе капу вучетину,
вучjу капу и од орла крило,
и по капи свакоjака биља,
кад ми будеш момак за женидбу
да те нико урећи не може!
Спавај, спавај сан те преварио,
прије тебе него твоју мајку;
сан у бешу, а несан под бешу;
уроци ти под ногами били,
моме злату ништа не удили,
наудили у гори хајдуку;
уроке ти вода однијела,
моме чеду здравље донијела,
донијела здравље и напредак,
да ми буде здраво и напредно!
**
Нина, Јово, моје чедо драго!
Нина, нина, у шикли — бешици!
Твоја беша на мору грађена,
А за скупе паре купована;
Градила је три мајстора млада:
Један теше, други бојадише,
Трећи меће сјајно огледало,
Да с' огледа Јованова мајка,
Када шика у бешици Јова:
―Нина, Јово, ти живио мајци!‖
***
Спавај, спавај, чедо пренејако,
Успавај се у шимшир-бешици!
Беша ти је на мору кована,
Ковале је четир' кујунџије:
Један кује, други позлаћује,
Трећи меће халке на јабуке,
А четврти алем камен драги,
Покрај ког се види вечерати
У по ноћи као у по дана.
Трговац је бешу доносио,
Бабо сину бешу куповао,
За њу дава три товара блага
-- Да се љуља чедо пренејако.
ТУЖБАЛИЦЕ / НАРИЦАЉКЕ
*
(Једне Рисанке, самохране без икога у кући за јединком сином
трећи дан погреба испред куће)
Ево данас треће јутро,
-- зло ми јутро!
Да те зовем и призивљем,
синко Вуко,
Испред куће затрњене,
-- ух ми вазда!
Не би ли ми долетио,
мој соколе!
А ти ми се не озивљеш,
крилат сине!
Траг ти не знам, јав не чујем,
-- јад ме чуо!
Одједох те, оружах те,
мој делијо!
И цвијећем наресих те,
мој цвијете!
Мајци пође, па не дође
-- мајци куку!
Брзо мајку заборави,
зашто, синко?
Озови се, кажи ми се,
вријеме је!
Да разбереш мајку твоју,
-- маjци леле!
Како си се научио,
пуни доме!
Самохрану без никога,
-- куку дјецо!
Сва у црно без биљега,
куку синко!
Ал' си пош'о у сватове,
дивни свате?
За дјевера уз дјевојку,
вило синко!
Ал' за сватског старјешину?
Пристоји ти!
Ал' у коло међ' дјевојке,
мој делијо?
Да их бираш и вијераш,
мој младићу!
Себи љубу, мајц' измену,
мајци празно!
Ал' рад мира у кметове,
сјајни кмете!
Ал' с господом у дослуку,
гранат боре!
Моја вило над вилама,
дивна дико!
Мој соколе под крилима!
мајци леле!
Мој стечниче и доношче,
пунан доме!
Ја јадујем, ти не видиш,
очни виде!
Ја јаучем, ти не чујеш,
јад ме чуо!
Смрт т' уграби прије рока,
-- Бог је клео!
Црна земља сад т' ужива,
-- њојзи благо!
Гдје је твоја крута снага,
крути синко?
Рсом срзни, руком врзи,
људски рсу!
Отреси се од земљице,
синко Вуко!
Као соко од росице,
мој соколе!
Не дотрчи, но долети,
кам да ми је!
Самохрану мајк' утјеши,
-- вила у јад!
Али ти се много бојим,
срце синко!
Да се мајци вратит нећеш,
-- куку леле!
Ти су пути недоходи,
-- то знам дивно!
Него кукам, и кукаћу
жива док сам
***
(Једне Будванке над кумом-властелином)
Обасjало жарко сунце,
сунце куме!
на огниште угашено,
дом ти jадан!
Када засjа, тад и зађе,
зло ми jутрос!
тебе видећ, лелек чуjућ,
леле куме!
кроз сву Будву жалећ тебе,
жље да ми jе!
Сакри зраке у облаке,
виђ‘о Боже!
просу росу мjесто суза,
аох леле!
Мjесец стаде за горама,
горе мени!
и Даница на истoку,
дични брате!
Лелек чуjу, припитуjу:
шта jе jутрос?
да нам Будвом сунца нема,
дична дико!
но кад чуше, заухнуше,
ух ти у дом!
да си нама преминуо,
трипут куку!
кући стожер угасио,
властелине!
стару маjку уцв‘jелио,
маjки леле!
сву господу без дивана
мудра главо!
а краjину без науке,
њоjзи аох!
и у црно обавио,
зашто куме?
<…>
РОДОЉУБИВЕ/ ПАТРИОТСКЕ ПЕСМЕ
МУТАН ДУНАВ
Ој Дунаве, тиха водо,
Што тако мутна течеш?
Ил' те јелен рогом мути,
Ил' Мирчета војевода?
-- Нит' ме јелен рогом мути,
Нит' Мирчета војевода,
Већ девојке ђаволице
Свако јутро долазећи,
Перунику тргајући
И белећи своје лице.
ПРИРОДНА СЛОБОДА
Лепо пева славујак
У зеленој шумици,
У зеленој шумици,
На тананој гранчици.
Отуд иду три ловца.
Да стрељају славуја,
Он се њима молио:
―Немојте ме стрељати,
Немојте ме стрељати,
Ја ћу вама певати
У зеленој башчици
На руменој ружици‖.
Ухватише три ловца
И однеше славуја.
Метнуше га у дворе
Да им драге весели;
Неће славуј да пева,
Него хоће да јади.
Однеше га три ловца,
И пустише у луге.
Стаде славуј певати:
―Тешко другу без друга
Тешко другу без друга,
И славују без луга!‖
НА КОРДУНУ ГРОБ ДО ГРОБА
На Кордуну гроб до гроба,
тражи маjка сина свога.
Нашла га jе, на гроб клекла
и овако сину рекла:
―О моj сине, радост' моja?
гдjе почива младост твоjа?‖
Отац плаче, маjка цвили:
―Отвори се, гробе мили‖.
Гробак се jе отворио,
синак маjци говорио:
―Не плач', мила маjко моjа,
тешка ми jе суза твоjа.
Тежа ми jе суза твоjа,
него црна земља моjа.
Иди, маjко, jави роду
да сам пао за слободу.
Кажи, маjко, кажи роду
да се бори за слободу.
Хаjде, маjко, дому своме,
онда дођи гробу моме‖.
ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ
ДРАГИ И НЕДРАГИ
Коњ зеленко росну траву пасе,
За час пасе, за два прислушкуjе,
Где девоjка своjу маjку моли:
«Не даj мене маjко за недрага;
Волим с драгим по гори ходити,
Глог зобати, с листа воду пити,
Студен камен под главу метати,
Нег‘ с недрагим по двору шетати,
Шећер jести, у свили спавати».
ТО JЕ БЛАГО ШТО JЕ КОМЕ ДРАГО
Снијег пада на бехар на воће,
Да Бог даде сваком ко што хоће,
А и мени што је мени драго!
Волим драго, нег' царево благо!
Што ће мени све царево благо,
Кад ја немам што је мени драго?
CМРТ ДРАГЕ И ДРАГОГА
Два се драга врло миловала:
На једној се води умивала,
О један се пешкир отирала.
Једно љето нико их не знаде,
Друго љето свако их сазнаде,
Сазнаде их и отац и мајка.
Мајка не да да се драги љубе,
Већ растави и мило и драго.
Драги драгој по зв'језди поручи:
―Умри, драга, доцкан у суботу,
Ја ћу јунак рано у недјељу!‖
Што рекоше, то и учинише:
Драга умре доцкан у суботу,
Драги умре рано у недјељу.
Укопаше једно до другога,
Кроз земљу им руке саставише,
А у руке зелене јабуке.
Мало време затим постајало,
Више драгог зелен бор израсте,
А виш' драге румена ружица;
Па се вије ружа око бора
Као свила око ките смиља.
НЕСРЕЋНА ДЕВОЈКА
Девојка јунаку прстен повраћала:
―На ти прстен, момче, мој те род не љуби,
Ни отац ни мајка, ни брат ни сестрица;
Ал' ме немој, момче, на глас износити,
Јер сам ја сирота несрећна девојка:
Ја босиљак сејем, мени пелен ниче.
Ој, пелен-пеленче, моје горко цвеће,
Тобом ће се моји свати накитити
Кад ме стану тужну до гроба носити!‖
СРПСКА ДЕВОJКА
У Милице дуге трепавице.
Прекриле јој румен јагодице,
Јагодице и бијело лице.
Ја је гледах три године дана,
Не могох јој очи сагледати,
Црне очи ни бијело лице,
Већ сакупих коло дјевојака,
И у колу Милицу дјевојку,
Не бих ли јој очи сагледао.
Када коло на трави играше,
Бјеше ведро, пак се наоблачи,
По облаку зас'јеваше муње.
Све дјевојке к небу погледаше,
Ал' не гледа Милица дјевојка,
Већ преда се у зелену траву.
Дјевојке јој тихо говорише:
―Oј Милице, наша другарице,
Ил' си луда, ил' одвише мудра,
Те све гледаш у зелену траву,
А не гледаш с нама у облаке,
Гдје се муње вију по облаку‖.
Ал' говори Милица дјевојка:
―Нит' сам луда, нит' одвише мудра,
Нит' сам вила да збијам облаке,
Већ дјевојка да гледам преда се‖.
КЛЕТВЕ ДJЕВОJАЧКЕ
Умре Конда једини у мајке.
Жао мајци Конду закопати,
Закопати далеко од двора,
Већ га носи у зелену башчу,
Те га копа под жуту неранџу.
Свако га је јутро облазила:
―Сине Конда, је л' ти земља тешка,
Ил' су тешке даске јаворове?‖
Проговара Конда из земљице:
―Није мени, мајко, земља тешка,
Нит' су тешке даске јаворове,
Бећ су тешке клетве дјевојачке:
Кад уздишу, до Бога се чује;
Кад закуну, сва се земља тресе;
Кад заплачу, и Богу је жао!‖
ЉУБИКОЛО
Гором идем, гора јечи,
Чуј драгане, ове рјечи,
Чуј драгане, што говорим
Нећу више да те волим.
Нек те воле оне двије,
Што те прате до капије,
Ја те трећа вољет нећу,
Но ћу себи тражит срећу.
БАЛАДЕ
ХАСАНАГИНИЦА
Шта се б'јели у гори зеленој?
Ал' је снијег, ал' су лабудови?
Да је снијег, већ би окопнио,
Лабудови већ би полетјели.
Нит' је снијег, нит' су лабудови,
Него шатор аге Хасан-аге,
Он болује од љутијех рана,
Облази га мати и сестрица,
А љубовца од стида не могла.
Кад ли му је ранам' боље било,
Он поручи вјерној љуби својој:
―Не чекај ме у двору б'јеломе,
Ни у двору ни у роду моме!‖
Кад кадуна р'јечи разумјела,
Још је јадна у тој мисли стала,
Јека стаде коња око двора.
Тад побјеже Хасанагиница,
Да врат ломи кули низ пенџере,
За њом трче дв'је кћери дјевојке:
―Врати нам се, мила мајко наша!
Није ово бабо Хасан-ага,
Већ даиџа Пинторовић беже‖.
И врати се Хасанагиница,
Тер се вјеша брату око врата:
―Да мој брате, велике срамоте,
Гдје ме шаље од петоро дјеце!‖
Беже мучи, ништа не говори,
Већ се маша у џепе свионе,
И вади јој књигу опроштења,
Да узимље потпуно вјенчање,
Да гре с њиме мајци унатраге.
Кад кадуна књигу проучила,
Два је сина у чело љубила,
А дв'је кћери у румена лица,
А с малахним у бешици синком
Одјелит се никако не могла,
Већ је братац за руке узео
И једва је с синком раставио,
Тер је меће себи на коњица,
С њоме греде двору бијеломе.
У роду је мало вр'јеме стала,
Мало вр'јеме ни недјељу дана,
Добра када и од рода добра,
Добру каду просе са свих страна,
А највише имотски кадија.
Кадуна се брату своме моли:
―Ај, тако те не жељела, брацо!
Немој мене дават ни за кога,
Да не пуца јадно срце моје,
Гледајући сиротице своје!‖
Али беже ништа не хајаше,
Већ њу даје имотском кадији.
Још кадуна брату се мољаше,
Да напише листак б'јеле књиге,
Да је шаље имотском кадији:
―Дјевојка те л'јепо поздрављаше
А у књизи л'јепо те мољаше:
Кад покупиш господу сватове,
И кад пођеш њену б'јелу двору,
Дуг покривач носи за дјевојку,
Када буде аги мимо двора,
Да не види сиротице своје!‖
Кад кадији б'јела књига дође,
Господу је свате покупио,
Свате купи, греде по дјевојку.
Добро свати дошли до дјевојке,
И здраво се повратили с њоме.
А кад били аги мимо двора,
Дв'је је кћерце с пенџера гледаху,
А два сина пред њу исхођаху,
Тере својој мајци говораху:
―Сврати нам се, мила мајко наша,
Да ми теби ужинати дамо!‖
Кад то чула Хасанагиница,
Старјешини свата говорила:
―Богом брате, свата старјешина,
Устави ми коње уза двора,
Да дарујем сиротице моје!‖
Уставише коње уза двора.
Своју дјецу л'јепо даровала:
Сваком сину ноже позлаћене,
Свакој кћери чоху до пољане,
А маломе у бешици синку,
Њему шаље у бошчи хаљине.
А то гледа јунак Хасан-ага,
Пак дозива до два сина своја:
―Ход'те амо, сиротице моје,
Кад се неће смиловати на вас
Мајка ваша срца каменога!‖
Кад то чула Хасанагиница,
Б'јелим лицем у земљу уд'рила,
Упут се је с душом раставила,
Од жалости гледајућ сироте.
СМРТ ОМЕРА И МЕРИМЕ
Двоје су се замилили млади:
Омер момче, Мерима девојка,
У пролеће кад им цвета цвеће,
Кад им цвета зумбул и каранфил.
Упази их једна мала стража,
Мала стража, Омерова мајка,
Па беседи Омерова мајка:
―Мили сине, Омер момче младо,
Ти не љуби Мериме девојке!
Лепшом ће те оженити мајка:
Лепом Фатом новога сердара.
Још је Фата од рода богата,
И тебе ће потпомоћи благом‖.
Ал' беседи Омер момче младо:
―Прођи ме се, моја мила мајко!
Није благо ни сребро ни злато,
Већ је благо што је срцу драго‖.
То не слуша Омерова мајка,
Већ на силу оженила сина,
И на силу довела девојку.
Кад је било вече о вечери,
Ал' беседи Омер момче младо:
―Ао Фато, ала ти си лепа!
Моја Мера није тако лепа,
Ал' је Мера срцу моме драга.
Ој Бога ти, Фатима девојко,
Донеси ми дивит и хартије,
Да напишем до две до три речи,
Јер је моја победљива мајка,
Па ће рећи да си м' уморила‖.
Кад је мајци књигу написао,
Он говори Фатими девојци:
―0ј Бога ти, Фатима девојко,
Купајте ме ђулом руменијем,
Пронес'те ме покрај моје Мере,
Нек' ме Мера мртвога целива
Кад ме није живог пољубила.
Ој Бога ти, жалосна девојко,
Не пуст' гласа до бијела дана,
Нек' се моја навесели мајка,
И сестрице кола наиграју,
И у колу песме напевају!‖
То изусти, па и душу пусти.
Как ујутру бели дан освану,
Уранила Омерова мајка,
Носи киту ситнога босиљка
Да пробуди двоје младенаца.
Цикну, викну Фатима девојка:
―0ј Бога ми, мила моја мајко,
Синоћ ти је Омер починуо!‖
Ал' беседи Омерова мајка:
―Бог т' убио, Фатима девојко,
Ти си ми га уморила млада!‖
Ал' беседи Фатима девојка:
―Нисам, мајко, живота ми мога,
Нег' ево ти до две до три речи
Што је теби Омер оставио!‖
Чита речи Омерова мајка,
Чита речи па сузе пролива.
Купаше га ђулом руменијем,
Понеше га Мериноме двору.
Ал' беседи Мерима девојка:
―Ђул мирише, мила моја мајко,
Ђул мирише око нашег двора,
Чини ми се — Омерова душа‖.
Ал' беседи лепе Мере мајка:
―Муч', не лудуј Мерима девојко,
Муч', не лудуј, кад будала ниси!
Сад твој Омер другу драгу љуби,
А за тебе младу и не мари!‖
Ал' беседи Мерима девојка:
―Ђул мирише, мила моја мајко,
Ђул мирише — Омерова душа‖
Она стрча доле низ чардаке,
Па истрча на сокак на врата,
Види грану ситнога бисера,
Богом брати до два побратима:
―Чија ли је грана од бисера?‖
Ал' беседе до два побратима:
―То је грана младога Омера‖.
Ал' беседи Мерима девојка:
―Богом браћо, до два побратима,
Спустите га пред моје дворове
Да га јадна мртвога целивам
Кад га нисам жива пољубила!‖
Спустише га пред Мерине дворе,
К њему Мера жива примакнула,
Мртва Мера црној земљи пала.
Сабљама јој сандук сатесаше.
Кад Омера од двора понеше,
Тада Меру у сандук спустише;
Кад Омера на гробље донеше,
Тада Меру од двора понеше;
Кад Омера у раку спустише,
Тада Меру на гробље донеше;
Кад Омера земљицом посуше,
Тада Меру у раку спустише.
Ту се туку до две старе мајке
И проклињу и старо и младо,
Ко растави и мило и драго.
ШАЉИВЕ ПЕСМЕ
СМИJЕШНО ЧУДО
Видјех чудо, и нагледах га се,
Гдје иђаше патка поткована,
И бијела гуска оседлана,
Још на вуку капа од самура,
На медвједу зелена долама,
На пијевцу ковчали чакшире,
На лисици лијепа ђердана,
А на зецу свилене димије.
Не чудим се патки поткованој,
Ни бијелој гуски оседланој,
Нит' вуковој капи од самура,
Ни медвједу зеленој долами,
Ни лисици на њену ђердану,
Ни пијевцу ковчали чакширам',
Но се чудим зецу димијама:
Куд се вере, како не издере!
СОВА И ОРАО
Сова сједи на букову пању,
Виш' ње ор'о на јеловој грани.
Сова орлу тихо бесједила:
―Иди, орле, не намигуј на ме;
Сад су људи чудновате ћуди.
Пак ће рећи — љуби сова орла‖.
Ал' бесједи сива птица орле:
―Ид' одатле, сово бућоглава,
Није 'ваки челебија за те!‖
ЈАДИКОВАЊЕ ЗА ТЕЛЕТОМ
У Мостару теле погинуло,
Вас се Мостар за њим ојадио,
Да је за чим, не би ни жалио,
Но за теле, жалосна им мајка:
Све се бабе у црно завиле,
А дјевојке ђерђефе бациле,
А тежаци рало и мотику,
Дућанџије у црн лонац варе,
Попадије црну кафу варе.
НАРОДНА ПРОЗА
БАЈКЕ И ПРИПОВЕТКЕ
ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ
Био један цар, па имао три сина и једну кћер, коју је у кафезу хранио и чувао као
очи у глави.
Кад ђевојка одрасте, једно вече замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе са
браћом мало пред двор у шетњу, и отац jој допусти. Али тек што изиђе пред двор, у један
мах долети из неба змај, шчепа ђевојку између браће и однесе је у облаке.
Браћа отрче брже боље к оцу и кажу му шта је било, и реку да би они ради своју
сестру потражити. Отац им допусти да иду да је траже, и да им свакоме по коња и остало
што треба за пут, и тако они отиду.
По дугоме путовању наиђу на један чардак, који нити је на небу ни на земљи. Дошавши
онђе, помисле да неће у ономе чардаку бити њихова сестра, па се одмах стану договарати
како би се у њ попели, и послије дугог промишљавања и договора, договоре се да један од
њих свога коња закоље, и од коже коњске да окроје опуту, па притврдивши један крај од
ње за стријелу, да пусте одоздо стријелу из лука да се добро за чардак прихвати, како би се
уз њу пети могли. Млађа два брата реку најстаријем да он свога коња закоље, али он не
шћедне, па ни средњи не шћедне, онда најмлађи закоље свога, од коже његове окроји
опуту, један крај од ње веже за стријелу, пак је пусти из лука у чардак. Кад дође да се пењу
уз опуту, опет најстарији и средњи не шћедну се пети, него се попне најмлађи. Попевши се
горе, стане ићи из једне собе у другу, и тако наиђе на једну собу у којој види своју сестру
ђе седи а змај јој метнуо главу на крило па спава и она га биште. Онда, кад види брата
својега, уплаши се и почне га тихо молити да бјежи док се није змај пробудио, али он не
шћедне, већ узме буздован, па размахне њиме и удари змаја у главу, а змај иза сна маши се
руком на оно место ђе га је он ударио, па рече ђевојци: «Баш овђе ме нешто уједе».
Кад он то рекне, а царев га син још једном удари у главу, а змај опет рече ђевојци: «О пет
ме нeшто овђе уједе».
Кад он и трећи пут замахну да га удари, онда му сестра руком покаже да га удари у живот,
и он га удари онамо, и како га удара, змај остате на мјесту мртав, а царева га кћи стури с
крила, па притрча брату своме, те се с њиме пољуби, па онда узевши га за руку, стане га
водити кроз све собе, Најприје га уведе у једну собу у којој је био један вран коњ за јаслима
привезан с цијелијем такумом од чистога сребра, потом га одведе у другу собу, у којој је за
јаслима стајао бијел коњ с такумом од сухога злата. Најпослије га одведе у трећу собу ђе је
за јаслима био кулатаст коњ и на њему такум драгијем камењем искићен. Кад прође те
собе, онда га сестра одведе у једпу собу у којој је ђевојка једна сједила за златнијем
ђерђефом и златном жицом везла. Из те собе одведе га у другу у којој је друга ђевојка
златне жице испредала. А најпослијс уведе га у једну собу у којој је трећа ђевојка бисер
низала, и пред њом на златној тепсији од злата квочка с пилићима бисер кљуцала. Све ово
обишавши и виђевши, врате се натраг у ону собу ђе је змај мртав лежао, па га извуче
напоље и баци на земљу, а браћа, кад га виде, умало их грозница не ухвати. Потом
најмлађи брат спусти најприје сестру својој браћи, па онда све три ђевојке сваку с
њезинијем радом, једну за другом; спуштајући ђевојке браћи, сваку је намењивао чија ће
која бити, а кад спусти трећу, и то ону с квочком и пиљићима, он њу за себе намијени.
Браћа његова, завидећи му што је он био јунак те је сестру нашао и избавио, пресијеку
опуту да он не би могао сићи, па онда нађу у пољу једно чобанче код оваца, и преобуку га
и мјесто брата свога оцу поведу а сестри своjоj и ђевојкама оштро запријете да никоме не
казују што су они учинили. Послије некога времена дозна најмлaђи брат на чардаку да се
браћа његова и оно чобанче онијем ђевојкама жeне. Онај исти дан у који се најстарији брат
вјенчавао, он узјаше на вранца, па, баш кад су сватови из цркве излазили, долети међу њих,
те свога брата, младожењу, удари мало буздованом у леђа, да се одмах с коња преметнуо,
па онда одлети опег натраг у чардак. Кад дозна да му се средњи брат жени, а он, у оно исто
вријеме кад су сватови из цркве ишли, долети на ђогату, те и средњега брата онако удари,
да се одмах с коња преметнуо, па између сватова одлети. Напошљетку, дознавши да се
чобанче његовом ђевојком жени, узјаше на кулаша, и долети у сватове баш кад су из цркве
излазили, те младожењу буздованом удари у главу, да је на мјесто мртав пао, а сватови
онда ђипе па га ухвате, али он не шћедне ни бјежати, него остане међу њима, па се покаже
да је он најмлађи царев син а не оно чобанче, и да су га браћа из зависти оставика на ономе
чардаку у коме је он сестру нашао и змаја убио, а то све засвједочи и сестра и оне ђевојке.
Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сина и оћера их одмах од себе, а њега
ожени ђевојком коју је себи изабрао и остави га након себе да царује.
БАШ-ЧЕЛИК
Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост обузме, дође
вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје
сестре даду за онога који први дође и запроси их. «Подајте, – рече, –
тако не били
проклети». Потом цар умре. Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ
стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање,
би рекао сама ватра око двора сипа. У двору се поплашише и стану од страха дрктати.
Наједанпут неко проговори: «Отворите, царевићи, врата!»
На то вели најстарији син
царев: «Не отварајте!» Средњи рече: «Не отварајте нипошто!» Али најмлађи рече: «Ја ћу да
отворим врата», па скочи и врата отвори. Како врата отвори, нешто уђе у двор од чега
нијесу могли виђети друго ништа осим ватре да ципа, па проговара: «Ја сам дошао да вам
просим сестру најстарију, и то сад овај час да је водим, јер ја не чекам, нити ћу више доћи
да је просим, па ми сад одговор дајте, или је дате или не дате, хоћу да знам». Вели
најстарији брат: «Ја је не дам. Како ћу је дити кад не знам шта си и откуда си, ноћас дошао,
хоћеш одмах да је водиш, па не знам ни ђе би ишао ссстри у походе». Средњи вели: «Ја не
дам сестре ноћас да се води. Али најмлађи вели: «Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате
шта је наш отац казао?» Па сестру ухвати за руку и дајући је рече: «Нека ти је сретна и
честита!» Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха, сева,
грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати, но то прође, и сјутра осване дан. Како сване,
они одмах стану гледати, да л' има какога год трага, куд је она сила ишла од двора царског,
али се ништа знати не море; нигдје никакога ни трага ни гласа. Друге ноћи у исто вријеме
стане опет онака сила, хука и писка око двора царског, и неко почне на вратима говорити:
«Отвор', царевићи, врата!» Они се препану и отворе врата и неке силе страховите почну
говорити: «Дајте ђевојку, средњу сестру, ми смо дошли да је просимо». Вели најстарији
брат: «Ја је не дајем». Средњи вели: «Ја не дам сестре наше». Али најмлађи вели: «Ја је
дам; зар не знате више што је отац наш рекао?» Па узме сетру за руку и дајући је рече: «На,
нека вам је сретна и честита!» И она сила с ђевојком отиде. Сјутрадан, кад сване, отиду
браћа око двора и даље, па траже трага да л' се што гођ знати може куд је она сила отишла,
али ништа на овом свијету није се могло дознати, као да није ни долазила. Треће ноћи у
оно исто доба опет се затресе из темеља двор од велике силе и тутњаве; и неки глас повиче:
«Отвори врата!» Цареви синове скоче и отворе врата, уђе нека сила па повиче: «Дођосмо
да просимо вашу најмлађу сестру». Старији и средњи брат повичу: «Не дамо је ове треће
поноћи, заиста морамо бар за ову најмлађу сестру знати куд је дајемо и за кога је дајемо, да
је морамо походати као сестру своју». На то рече брат најмлађи: «Ја је дајем, ако је ви не
дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било». Па
ђевојку за руку, говорећи: «На, води је, па нека ти је сретна и весела!» А она сила онога
часа отиде с великом хуком. Кад сјутрадан сване, браћа се врло забрину што се учини с
њиховијем сестрама. Пошто прође доста времена, стану се браћа једанпут међу собом
разговарати: «Мили Боже, да чуда великога! Шта се учини с нашијем сестрама, кад не
знадосмо ни трага ни гласа, куд одоше и за кога се удадоше!» Најпослије један другоме
рече: «Да идемо сестре наше потражити». И одмах стану се опремати сва три брата, узму
новаца за пут, па пођу тражити сестре своје. Тако путујући, заиђу у једну планину и цијели
дан путоваше. Кад се мрак ухвати, они се договоре да им треба воду имати ђе буду
законачили, па то и учине; дођу једном језеру, па ту конак учине и седу вечерати. Кад
почну лијегати да спавају, онда рече најстарији брат: «Ви спавајте, а ја ћу стражу чувати».
Тако они два млађи брата заспе, а најстарији остане стражу чувати. Кад буде неко доба
ноћи, заљуља се језеро, он се јако препане, кад види да нешто од средине иде управо њему:
то је била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њега учини, но он потегне нож и
удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у џеп остави, трупину и
главу баци у воду натраг. У том сване; али браћа јоште спавају, ништа нијесу знали шта је
најстарији брат учинио. Он их пробуди, а не каже им ништа. Отале се подигну и стану
путовати даље. Кад се мрак почне приближавати, стану они једнако говорити да треба
ђегод близу воде заноћити, б сами се уплаше, јер су заишли у неке опаке планине. Дођу
једноме малом језеру, ту реку ноћити; наложе ватру и што су имали вечерају, потом почну
да легну спавати. Тада вели онај средњи брат: «Ви спавајте, ја ћу ноћас чувати стражу».
Они два заспе, а он стане да чува стражу. Уједанпут брчак удари из језера, кад имаш шта и
виђети! Аждаха са двије главе, па јуриш, да их сва три прождере; али он скочи и повади
нож, дочека аждаху и одсијече јој главе обадвије; потом одсијече уши и себи их у џел
остави, а остало баци у језеро. Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле
зоре. Кад се сване, онда средњи брат повиче: «Устајте, браћо, свануло се!» А они одмах
скоче, опреме се и пођу даље путовати, ама нијесу знали ни ђе су ни у којој земљи. В елик
страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану Богу молити да би
се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој
пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше. Најпослије дођу порано опет код
једног великог језера, и довогоре се да даље не путују, него ту код језера да преноће. «Јер, - веле, -- може бити, ако даље одемо, да воде не нађемо ђе би могли заноћити», па тако ту
и остану. Наложе ватру велику, вечерају и спреме се да легну спавати. Онда најмлађи брат
рече: «Спавајте вас двоје, ноћас ћу ја стражу чувати!», те тако она двојица легну и заспе, а
најмлађи најбоље гледаше око себе и често на језеро очи обраћаше. Прође неко доба ноћи,
док се све језеро стаде љуљати, пљусак од језера удари по ватри и загаси је половину, он
потегне сабљу па стане до саме ватре, ал' ето се помоли аждаха са три главе, па на браћу
јуриши, да их сва три прождере. Но најмлађи брат буде јуначка срца, не буди браћу своју,
него срете аждаху па је удари трипут и све три јој главе одсијече, потом одмах уши
одсијече и остави их себи у џеп, а трупину баци у језеро. Док је он то чинио, ватра се од
оног великог пљуска угасила сасвијем. Онда он, не имајући чим ватру зажећи а браћу не
хотећи будити, пође мало у пустињу, не би л' што гођ виђети могао, али нигдје ништа.
Најпослије попне се на једно дрво високо, па кад изађе у врх дрвета, погледа на све стране
не би л' што гођ виђети могао. Гледајући тако дуго, опази ватру да се сјаји, па му се учини
то близу, скине се са дрвета, па пође да ватру донесе и код браће наложи. Тако је дуго
ишао, све му се чинило близу, кад наједанпут дође у једну пећину, у пећини гори велика
ватра и ту има девет дивова, па натакли два чоека те их пеку уз ватру, једног са једне а
другог са други стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика пуна исјеченијех људи.
Кад то царев син виђе, јако се препане, би се вратио, ама се не може, нема се куд камо.
Онда повиче: «Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно». Они га добро дочекају и
реку му: «Бог ти помогао, кад си нам друг». Он одговори: «Ваш до вијека остајем и за вас
ћу мој живот дати». «Хе, – веле, – кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе
јести, и с нама у чету ићи?» Одговори царевић: «Хоћу, што гођ ви радите, то ћу и ја
радити». «Е вала, добро кад је тако, сједи!» Па сви посједају око ватре, скину ону оранију,
поваде онда месо, па почну јести. Шњима и царевић једе, ама им очи завараје па баца месо
преко себе. Тако и печење поједу све; па онда рекоше: "Хајде да идемо у лов, ј ер сјутра
треба јести». Отале пођу сви девет и царевић десети. «Хајде, – веле му, – овдје има један
град и у њему цар сједи, отале се ми хранимо већ има томе више година». Кад се близу
града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад
дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: «Хајде, – веле, – ти пењи
се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх к пребаци је у град, а врх јој
задржи код себе, да се скинемо низ њу доле у град». Он се попење, па онда рече њима: «Ја
не знам што ћу, нијесам овдје увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који
од вас да ми покажете како ћу је претурити». Један се од дивова испење, ухвати за врх од
јеле и претури је у град, а врх јој задржи код себе. Кад се он тако намјести, онда царев син
тргне сабљу, па га дохвати по врату те му одсијече главу, а див пане у град унутра. Онда он
рече: «Е, сад хајте по један редом да вас ја овамо спуштим». Они, не знајући што је са
онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њих све по врату, док све девет
посијече, па се скине низ јелу, и полако сиђе доле у град. Опда пође по граду унакрст, али
никог жива да чује, све пусто! Сад у себи помисли: баш су то све дивови искоријенили и
понијели! Па онда дуго по граду тумарајући, нађе једну кућу здраво високу, и види ђе у
једној соби свијећа гори. Он отвори врата, па уз кулу те у собу. Кад тамо, ал' има шта и
виђети. Соба украшена златом и свилом и кадифом, у њој нема никога до једне ђевојк е, а та
ђевојка лежи на једном кревету па спава. Чим царевић уђе у собу, отму му се очи гледати
ђевојку, како је врло лијепа. У исто вријеме смотри да иде једна велика змија низ дувар,
тако се пружила да јој је глава више главе ђевојчине била близу, па се издигне и уједанпут
ђевојку у чело међу очи да уједе. Онда он притрчи, па повади мали нож, и прибоде змију у
чело уз дувар, па онда овако проговори: «Дабогда да се овај мој ножић не да ником
извадити без моје руке!» Па онда похита да се натраг врати. Пређ е преко бедема, уз јелу се
испење и низ јелу сиђе на земљу. Кад дође у пећину ђе су дивови били, узме ватре па
потрчи и дође браћи ђе их још застане да спавају. Он ватру наложи, а сунце огране и сване
се; онда он браћу избуди те устану и тако пођу даље. Истог дана наиђу на пут који води
томе граду. У томе је граду живљео један силан цар који је свакога јутра ишетао у град и
тужно сузе прољевао што му народ у граду од дивова страда и поједен би, па се све бојао
да му и ћерка једном не буде поједена; зато порани истога јутра па стане гледати по граду,
а град опустјео, већ је мало и народа још остало, јер су све дивови појели, па оде тамо амо
по граду, кад наједанпут види неке јеле онако читаве из земље извађене па уз бедем
прислоњене, а кад дође ближе, има чудо и виђети: девет дивова баш онијех крвника
градскијех, а њима свијема главе посјечене. Кад цар то види, јако се обрадује, а свијет се
скупи и Бога стане молити за здравље онога који их је посјекао. У исто вријеме дођоше и
слуге из двора царскога и јаве цару како је шћела змија да његову ћерку уједе. Како то цар
чује, одмах отиде у двор, па управо у ону собу својој шћери, кад
тамо, види змију
прибодену уз дувар, па шћаше сам нож да извади из дувара, ама није могао.
Онда цар учини заповијест на све стране по његовом царству и огласи: ко је дивове
побио и змију прибо, нека дође да га цар обдари великијем даром и да му шћерку за жену
даде. То се огласи по цијеломе царству његовом и цар заповједи да се главне механе по
великим друмовима поставе, па свакога путника да питају, није ли дознао, ко је дивове
погубио, па кад који чује за тог чоека, да цару јави, а тај чоек нека брже на муштулук оде
цару, да га цар обдари. То се тако по царевој заповијести и учини, механе поставе на главне
друмове и сваког путника питали би и за то казивали му. Послије некога времена ови
тројица царски синови, тражећи сестре своје, дођу у једну од тијех механа да заноће, те
учине ту конак, а послије вечере дође механџија и у разговору шњима стане се фалити шта
је он јунаштва починио, па онда запита њих: «А јесте ли и ви штогођ учинили досад?»
Онда отпочне најстарији брат говорити: «Кад сам пошао с мојом браћом по овом путу,
прву ноћ кад смо дошли коначити код једног језера у некој великој пустињи, кад браћа
моја оба спаваху а ја чувах стражу, наједанпут аждаха пође из језера да нас прождере, а ја
онда повадим нож и одсијечем јој главу: ако се не вјерујете, ево јој увета од главе»; па
извади уши и на сто их баци. Кад то чу онај средњи брат, и он рече: «Ја сам, кад сам чувао
стражу на другом конаку, посјекао аждаху од двије главе: ако су не вјерујете, ево увета од
обје главе»; па извади уши и њима их покаже. Онај најмлађи ћути. Поче га механџија
питати: «Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо јеси ли и ти штогођ учинио од
јунаштва?» Онда најмлађи поче да казива: «И ја сам нешто мало учинио. Кад смо заноћили
ону ноћ код језера у пустињи, ви сте браћо, спавали, а ја сам чувао стражу. Кад би неко
доба ноћи, заљуља се све језеро и изађе троглава аждаха и шћаше нас да прождере, онда ја
повадим сабљу и главе јој све три одсијечем: ако не вјерујете, ево шест увета од аждахе».
Томе се и сама браћа зачуде, а он настави казивати: «У томе се ватра угаси, а ја пођем да
ватре потражим. Тумарајући по планини, нађем у једној пећини девет дивова», – и тако
им све по реду каже што је учинио, и сви се томе чуду зачудише.
Кад то механџија чује, брже потрчи и цару све јави, а цар му даде много новаца, па
брже пошаље своје људе да сва три царева сина њему доведу. Кад они изиђу пр ед цара, цар
запита најмлађега царевића: «Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, дивове исјекао
и шћер моју од смрти сачувао?» «Јесам, честити царе», –
одговори најмлађи царевић.
Онда му цар даде своју шћер за жену, и допусти му да је он први до њега у своме царству, а
оној двојици старије браће рече цар: «Ако хоћете и вас хоћу оженити, па вам добре дворе
саградити, но они њему кажу да су ожењени обојица, и цијелу му истину открију, како су
пошли да сестре своје траже.
Кад цар све то чује, заустави само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици даде
двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме двору и у своје царство. Онај
најмлађи једнако мишљаше за својијем сестрама, и шћаше да иде да их тражи, али му је
опет било и жао оставити своју жену, а и цар му то не даше учинити, и тако он за сестрама
својима једнако вењаше.
Једном цар пође у лов, а њему каже: «Остани ти ту код двора и ево ти девет
кључева, чувај их код себе; можеш, – вели, – да отвориш три-четири одаје, тамо ћеш
виђети да имаде и сребра и злата, оружја и много другијех драгоцјености, напосљетку
можеш отворити све осам одаја, ама девету да се нијеси усудио нипошто отворити, јер, –
вели, – ако то учиниш, зло ћеш проћи».
Онда цар оде, а зета остави код куће. Овај, чим цар отиде, отвори једну па и другу
собу и тако редом све осам соба, и види у њима, свакојакијех драгоцјености; напосљетку,
кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: «Ја сам много чуда претурио, а сада да не
смем отворити ову собу!»; па и ту собу отвори. Кад уђе унутра, има шта и виђети! У собу
један чоек до кољена у гвожђе заковат и руке до лаката заковате обје, на четири стране
имаду четири дирека, а тако од свакога дирека има по један синџир од гвожђа, и то тако су
крајеве своје саставили па онамо чоеку око врата обавили, и тако је тврдо оковат био да се
није могао никако мицати. Пред њим је била једна чесма на златном чунку извирала, и тако
саљева се пред њим у једно корито златно. Близу њега стоји једна маштрава украшена
драгијем камењем. Чоек би хтио да воде пије, ама не може да дохвати. Кад царевић све то
види, он се већма зачуди, па се тргне мало натраг, а овај чоек проговори: «Ходи унутра код
мене, заклињем те Богом живијем». Овај уђе унутра код њега, онда му онај чоек рече: «Дај
учини један севап, те ми дај једну маштраву воде да попијем, и знај зацијело да ћеш од
мене зато добити на дар јошт један живот». Царевић се промисли: шта има боље него да
добијем два живота, па узме маштраву, и да му пуну воде, те овај попије. Онда га царев син
пита: «Како се ти зовеш, Бога ти, по имену?» Овај одговори: «Ја се зовем Баш-Челик».
Царевић пође ка вратима, а овај га стане молити: «Дај ми и другу маштраву воде, па ћу ти
поклонити и други живот». Царевић помисли: «Сад два живота да ми поклони, а трећи
имам, то је чудо велико», па узме маштраву те му даде, а овај попије. Царевић пође па
почне да врата затвори, а Баш-Челик рече: «О, јуначе, поврати се код мене; кад си већ два
добра учинио, учини и треће, даћу ти и трећи живот. Узми ову маштраву, наточи је па ми
успи на главу, а ја ћу ти за то што ми воду успеш на главу дати и трећи живот те живи».
Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу.
Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке око врата, и све гвожђе које је Баш Челика држало. А Баш-Челик скочи као муња, па рашири крила, полети, и у исто вријеме
узме под крило цареву ћерку, жену његова избавитеља, и тако, наједанпут ишчезне из
очију. Сад да видиш чуда: препане се царев син од цара! У том кад цар дође из лова, каже
му зет његов све по реду; цар се већма у бригу даде, па рече: «Зашто тако учини? Јесам ли
ти казао да не отвориш девету собу?» Царевић му одговори: «Немој се срдити на мене, ја
ћу да идем да Баш-Челика тражим и да повратим моју жену». Они цар га стане од тога
одвраћати: «Немој, – вели, – да идеш нипошто! Ти не знаш ко је Баш-Челик, мене је
много војске и новаца пропало док сам Баш-Челика ухватио, него остани код мене, ја ћу ти
испросити другу ђевојку, и не бој се, ја те опет милујем као сина свога». Али цар ев син
није хтио никако слушати, него узме новаца за пута, узјаше свога коња, па пође у свијет
тражити Баш-Челика. Путујући овако задуго, дође у једну варош. Како уђе, гледа тамо амо,
док наједанпут повиче једна ђевојка с чардака: «Е, царевићу, одјаш' коња па ходи у
авлију». Кад царевић дође у авлију и онда га срете ђевојка, а он погледа и познаде своју
сестру најстарију: руке шире, у лица се љубе, а сестра њему говори: «Хајде, брате, са мном
на чардак». Кад изиђу на чардак, онда царевић стане питати сестру своју ко је њен чоек, за
кога се она удала, а она му одговори: «Ја сам се, – вели, – удала за цара змајског, и мој је
чоек змај, него, брате, да те добро сакријем, јер мој чоек вели, да би своје шуре исјекао кад
би их само виђети могао. Ја ћу њега најприје кушати; ако ти ништа не ћене учинити, ја ћу
му казати за тебе». Па тако и учини: брата и коња му сакрије. Кад вече дође, змају зготове
вечеру па га чекају, кад ето ти змајског цара! Како долеће у двор, сав се двор засветли и
заблиста. Како уђе, одмах зове своју жену: «Жено, – вели, – овдје чоечја кост мирише,
који имаде? Казуј одмах». Она му рече: «Нема никога». А он вели: «То не може бити».
Онда му жена одговори: «Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој
браћи, да сад који од њих овамо дође?» А змајски цар одговори: «Оног најстаријег и
средњег бих заклао па их пекао, а најмлађем не бих ништа». Отда она вели: «Дошао је мој
најмлађи брат а твој шурак». Кад цар чује, от повичу: «Дајте га!» Кад шурака сестра доведе
пред цара, цар скочи, руке шире, у лица се љубе: «Добро дошао, шураче!» «Боље тебе
нашао, зете!» «Гдје си?» «Ево ме». Па му прича од краја до конца. Онда му цар рече
змајски: «Та куд идеш, Бога ти! Прекојуче Баш-Челик прође и пронесе твоју жену, ја га
дочекам са седам хиљада змајева, па му не могох ништа учинити; прођи се ђавола, молим
те, да ти дам новаца колико хоћеш, па иди кући». Но царевић није хтео никако да га слуша,
него сјутрадан наумио да пође, а кад види да га не може да заустави и с пута да га одврати,
онда му извади једно перо па му га да у руке, и овако му рече: «Добро слушај шта ти
кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и Баш-Челика нађеш, а ти
запали ово перо моје, ја ћу онда у исто вријеме да долетим са свом мојом силом теби у
помоћ». Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету, дође у другу велику варош
и, идући кроз варош, повиче опет једна ђевојка са чардака: «Е ти, царевићу, одјаши коња па
ходи у авлију». Царевић уђе с коњем у авлију, кад тамо сестра средња срете га у авлији,
руке шире, па се у лица љубе; води брата на кулу. Пошто сестра одведе коња у јарове а
брата на кулу, пита брата како је дошао, а он њојзи све по реду каже, па је пита: «3а кога си
се, – вели, – удала?» А она му одговори: «Ја сам се удала за цара соколовског, и он ће
довече доћи; него да те добро ђегод сакријем, јер он браћи мојој прети». Тако и учини и
брата сакрије. Кад дуго не прође, ал' ето ти цара соколовског! Како долеће, сва се кула
заљуља од велике силе. Одмах му поставе вечеру, но он како дође, приговори својој жени:
"Овђе има чоечја кост». Жена говори: «Нема, чоече», па по дугом разговору она му вели:
«Би ли ти мојој браћи штогођ, кад би који дошао?» Цар вели: «Ја бих најстаријег и средњег
много мучио, а најмлађем не бих ништа». Онда му она за брата каже. Он брзо нареди да га
доведу, а кад га цар види, скочи на ноге, руке шири па се у лица љубе. «Добро дошао,
шураче!» – вели соколовски цар. «Боље тебе нашао, зете!» – одговори њему царевић, па
одмах седну вечерати. Послије вечере пита цар шуру свога куд је пошао, а овај му
одговори да тражи Баш-Челика, и све му редом прича. Али цар га стане сјетовати: «Не мој,
– вели, – даље да идеш, ја ћу ти за Баш-Челика казати: оног истог дана кад је твоју жену
уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв
паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо, а ти да му један нешто учиниш! Зато те
сјетујем ја да се вратиш кући, и ево ти блага, узми и понеси колико гођ хоћеш». Али царев
син вели: «Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него хоћу Баш-Челика да
тражим», а сам у себи мисли: зашто не бих, кад имам још три живота! Кад соколовски цар
већ види да га никако одвратити не може, извади једно перце па му га даде говорећи: «На
ти, – вели, – то моје перо, па кад ти буде велика невоља, а ти искреши ватру па га запали,
а ја ћу ти онда доћи с мојом силом у помоћ». Онда царевић узме перце, па пође тражити
Баш-Челика. Путујући тако задуго по свијету, дође у трећу варош. Како уђе у варош, ал'
ето ти ђевојке па повиче са чардака: «Одјаши коња па ходи у авлију». Царевић сврати коња
па управо у авлију, кад тамо, ал' ево ти његове сестре најмлађе, руке шире, па се у лица
љубе, води брата на кулу а коња у арове. Брат је пита: «За кога си се, сестро, ти удала, к оји
је твој чоек?» Она му одговори: «Мој је чоек цар орлујски, за њега сам се удала». Кад цар
дође увече кући, жена га дочека, а он ни речи, него вели: «Ко је овдје у двор од људи
дошао, казуј одмах!» Она му одговори: «Није нико», па почну вечерати. Онда м у жена
вели: ―Да ли би ти штогођ мојој браћи учинио, да откуд дођу?» Цар јој рече: «Ја бих
најстаријег ти и средњег брата убио, а најмлађег не бих; њему бих и у помоћ свакад
притекао, кад бих могао». Онда она цару каже: «Ево онај мој најмлађи брат а твој ш урак
дошао да ме види». Онда цар заповједи да га преда њ доведу, дочека га на ноге па се
шњиме пољуби и рече му: »Добро дошао, шуро!» А тај њему одговори: «Боље тебе нашао,
зете!» Па одмах сједну вечерати. За вечером се разговарају о свачему, и напосљетку
царевић каже да иде Баш-Челика да тражи. Кад то зачу цар орлујски, стане га одвраћати
говорећи му: «Прођи се ти, шуро, тога ђавољег врага, и не иди тијем путем, него остани
овдје, код мене, бићеш свега задовољан». Али царев син то не слуша, него сјутрадан, како
сване, опреми се и пође даље тражити Баш-Челика. Онда цар орлујски, кад види да га
одвратити не може, извади једно перце па га даде шури: «На, – вели, – шуро, кад ти буде
невоља, ти укреши ватру па га зaпали, ја ћу ти онда с мојијем орловима одмах у помоћ
доћи». Царевић узме перце и пође тражити Баш-Челика.
Путујући по свијету од града до града тако све даље и даље, најпослије нађе своју
жену у једној пећини. Жена, како га види, зачуди се па му рече: «3абога, чоече, откуд ти
овдје?» А он јој све по истини каже, и вели: «Бјежи, жено, да бјежимо!» Но она му на то
одговори: «Куд ћеш, кад ће нас Баш-Челик стићи одмах, па ће, – вели, – тебе погубити а
мене вратити». Царевић, знајући да има још три вијека да живи, наговори жену да бјеже, па
тако и учине. Но кад они почну бјегати, Баш-Челик то дозна, па брже потрчи и царевића
стигне, па повиче: «Е царевићу, зар ти украде жену! – па му жену отме и каже: – Ја ти
сад живот праштам, јер знам да сам ти казао да ћу ти дати три живота, па сад иди, ама
више за жену немој да се враћаш, јер ћеш погинути». Пошто то рече Баш-Челик, одведе
жену са собом, а царевић опет остане сам не знајући што ће. Најпослије се ријеши да
наново иде за жену своју. Кад дође близу оне пећине, улучи прилику кад Баш -Челик буде
отишао, па жену опет поведе са собом да бјеже. Но Баш-Челик одмах то дозна, па потрчи и
царевића стигне, па повади стријелу и повиче: «Волиш ли, – вели, – да те устријелим или
да те сабљом посијечем?» Царевић стане се молити, и Баш-Челик му рече: «Ја ти сад и
други живот поклањам, но ти кажем да се више не усудиш да се за жену вратиш, јер ти
нећу више да поклањам живот, но ћу те на мјесту погубити». Пошто то рече, узме жену па
је одведе, а царевић опет остане сам, мислећи све једнако како би жену своју из бавио.
Најпосле сам себи каже: «А што бих се Баш-Челика бојао, кад још имам два живота, један
што ми је он поклонио, а један мој?» Па закључи да се сјутра жени поврати, кад БашЧелика није било код ње: «Хајде, – вели, – да идемо бјежати». Она га разбијаше да им
није вајде бјежати, јер ће их стићи, но чоек њен примора је, па почну бјежати, а Баш -Челик
брзо их стигне па повиче: «Чекај, ја ти више не праштам!» Царевић се препане и почне га
молити да му опрости, али Баш-Челик рече му: «3наш ли да сам ти казао
да ћу ти
поклонити три вијека? Ето сад ти трећи поклањам, и више живота од мене немаш, него иди
кући, и немој живот свој што ти га је Бог дао да изгубиш». Царевић, видећи да против ове
силе не може ништа, пође кући, но једнако мишљаше како би жену свој у Баш-Челику отео,
док му наједанпут падне на ум што су му зетови казали, кад му је сваки од њих по једно
перце дао. Онда рече сам себи: «Хоћу баш и четврти пут да се вратим да жену моју
повратим, га ако ми буде до невоље, онда ћу пера да запалим да ми зетови у помоћ дођу»,
па се одмах дигне и опет се врати оној пећини ђе Баш-Челик држаше жену његову, и кад
из далека види да Баш-Челик некуд оде, јави се жени, а она се зачуди и препане, па му
рече: «Бога ти, зар ти је тако омрзнуло жимљети, те си се вратио по мене!» Но он јој каже
за зетове како су му дали сваки по једно перце, па како ће му доћи у помоћ, ако му буде до
невоље. «Па зато сам, – вели, – jош једаред дошао сам по тебе; хајде одмах да бјежимо».
И тако и учине и почну бјежати, али Баш-Челик то одмах дозна, па из далека повиче:
«Стани, царевићу, нијеси утекао!» А царевић, кад види Баш-Челика, повади она сва три
пера и кресиво, па стане кресати, док мало ватру прижеже па запали сва три пера, али док
је запалио, Баш-Челик га стигне, потегне сабљу и царевића на двије поле расијече. У исти
час ето ти чуда! Долети цар змајски са својијем змајевима, цар соколовски са соколовима и
цар орлујски с орловима, па се с Баш-Челиком страшно побију и много се крви пролије,
али Баш-Челик опет уграби жену и утече.
Онда три цара стану свога мртва шура гледати и закључе да му живот поврате, па
онда запитају најбржа три змаја који може најбрже с Јордана воде донијети. Један вели: «Ја
могу за по сахата»; други вели: «Ја могу за један четврт сахата»; трећи вели: «Ја могу за
девет тренутака». Онда цареви повичу овоме: «А сад ти, змаје, брже похитај!». Овај
рашири силу ватрену и донесе заиста за девет тренутака воде с Јордана. Цареви узму воду,
поспу водом по онијем ранама куд је царевић расјечен био. Кад поспу, ране се саставе, и
царевић скочи на ноге те оживе.
Онда га цареви сјетују: «Иди сад кући, кад си се смрти избавио». Царевић њима вели
да ће још једанпут да иде срећу покушати и жену ма на који начин украсти. Цареви, зетови
његови, веле му: «Немој, погинућеш заиста сад ако одеш, јер живота ти другог нема осим
онога твога од Бога». Али царевић неће за то да чује. Онда му цареви реку: «Е, кад већ
хоћеш силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да пита Баш-Челика
ђе му је јунаштво, па онда дођи да нам кажеш, ми ћемо ти помоћи да га освојимо» Онда
царевић оде кришом и дође жени, па је научи да куша Баш -Челика ђе му је јунаштво, па се
врати натраг. Кад Баш-Челик кући дође, жена га стане питати: «Бога ти, ђе је то твоје
јунаштво?» Баш-Челик јој рече: «Моја жено, моје је јунаштво у сабљи мојој». Онда се жена
стане молити спрам сабље Богу. Баш-Челик, кад то види, удари у смијех, па рече: «О луда
жено, није моје јунаштво у сабљи, него је у мојој стријели», а она се онда окрене Богу
молити спрам стријеле, а Баш-Челик јој рече: "О жено, добро ли те неки учи да ме кушаш
ђе је моје јунаштво! Ја бих рекао да је жив твој чоек, па он те учи», а она се почне клети да
је нико не учи, јер и нема ко. Послије неколико дана дође јој чоек, она му све каже како
још није могла дознати од Баш-Челика ђе му је јунаштво, а чоек јој одговори: «Кушај га
опет», па оде.
Кад Баш-Челик дође, жена га стане опет питати ђе му је јунаштво. Онда јој БашЧелик одговори: «Кад ти моје јунаштво тако поштујеш, ја ћу ти истину да кажем ђе је мо је
јунаштво», па онда стане казивати: «Далеко одавде има једна висока планина, у оној
планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама
се она лисица не да лако ухватити: она се може претворити у разне начине». Сјутрадан,
кад Баш-Челик оде, царевић опет дође жени својој да чује шта jе дознала, а жена му све
каже. Онда царевић отиде управо зетовима, а они га једва дочекају да чују ђе је Б ашЧеликово јунаштво, па се одмах дигну и са царевићем отиду. Кад тамо дођ у у ону планину,
пуште орлове да лове лисицу, а лисица побјегне у једно језеро које је било усред оне
планине, и претвори се у утву шестокрилу, али соколови одмах за њом и оданде је
изагнају; онда она полети у облаке па почне бјежати, а змајеви за њом! Она брже онда
претвори се опет у лисицу и стане по земљи бјежати, али ту је орлови дочекају и остала
војска, па је салете те ухвате. Онда цареви заповједе те се лисица распори и срце извади, па
наложе ватру, срце распоре, из срца тицу изваде и у ватру баце. Како тица изгори, БашЧелик погине. Царевић онда узме своју жену па оде шњоме кући.
У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ
Био један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом
звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћа о, јер како би га који
обријао, цар Тројан би га запитао шта јо видео на њему, а берберин би одговорио да је
видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао. Тако дође ред на једног берберина,
али се овај учини болестан, па пошље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар
што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седне те га могак
обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је
у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му
да од сад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у
цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му
дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши. Од то
доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест
дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи
где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане
питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу,
али не сме никоме казати. «А да ми је, – вели, – да коме год кажем, одмах би ми
одлахнуло». Онда му мајстор рече: «Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш
мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље
иза града, па ископај јаму, те завуци главу у њу па у три пута земљи кажи шта знаш, па
онда опет јаму затрпај». Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму,
те у њу завуче главу и у три пута рекне: «У цара Тројана козје уши». Па онда загрне земљу,
и тако се смири и отиде кући. Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова,
и три пута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од
њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас: «У цара Тројана козје
уши». То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како
деца свирају: «У цара Тројана козје уши». Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога
берберског момка, па га запита: «Море, шта си ти огласио народу за мене?» А он се,
сиромах, стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар
истргне сабљу да га посече, а он се препадне па све по реду искаже, како се земљи
исповедао, па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала из даје онаки
глас. Онда цар седне с њим на кола и пође на оно место да види је ли истина, ка д тамо, али
још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да
види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас: «У
цара Тројана козје уши». Онда се цар Тројан увери да се на земљи ништа не може сакрити,
па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије.
ПТИЦА ДЕВОЈКА
Имао некакав краљ јединка сина. Кад му већ за женидбу приспије,
отправи га по свијету да тражи за себе дјевојку. Краљев син пође, и цијели свијет
обишавши не може наћи за себе дјевојке. Пошто
видје да не може наћи након
толико силнога трошка и времена, науми да сам себе убије, и мислећи тако крене
уз једно брдо да се с њега баци стрмоглав да му се ни стрва не би знало. Кад
изиђе на брдо, попне се на један велики станац камен, и тек да се баци низа њ,
зачује један глас гдје му говори: «Не, не, човјече, за триста шездесет и пет који су
у години!» Он се устегне и не видећи никога упита: «Који си ти што са мном
збориш? Да се видимо, па кад чујеш јаде моје, нећеш ми сметати да себе не
самодавим». На то му се укаже некакав човјек вас сијед као овца и рече му: ― Ја
знам што је теби, него ме чуј: видиш ли оно онамо, -- показујући прстом, -велико брдо?‖ Он му одговори: ― Видим‖. ―А видиш ли оно силно мраморје
поврх њега?‖ – ―Видим‖. ―Е добро, -- рече старац, -- наврх онога брда има једна
баба златних коса гдје дан и ноћ на једном мјесту сједи и у скуту држи једну
птицу; ко је ову птицу кадар добавити, он ће најсрећнији човјек на овом свије ту
бити, него пази добро: ти треба ову бабу, ако и ма шта, прво него те види за косе
да ухватиш, а ако она тебе прво види него ти њу за косе ухватиш, окаменићеш се
на оном мјесту и у онај час, као што се догодило од свих оних младића што
видиш онамо дупке окамењене, рекао би човјек да је мраморје‖.
Чујући ове ријечи краљев син рече у себи: ―Мени је свеједно, идем
онамо, да ако ми се деси да је за косе ухватим, добро сам; ако ли не, свакојако
сам наумио животу своме кидисати‖. Те он онамо на оно друго брдо. Дошавши
већ близу бабе пође јој с плећа те шумке пут ње, и његовом срећом баба се с оном
птицом играше и према сунцу бискаше, а он полако те бабу за косе. Врисне баба
да се све брдо од јакоте почне дрмати као кад је највећи потрес, али краљев син
држи и не пушта. Онда му баба рече: ―Шта хоћеш од мене?‖
Он јој одговори: ―Да ми даш ту птицу са скута и да поврнеш све ове хришћанске
душе!‖ Она на то пристане, да му птицу и пусти из уста некакав вјетар плаветан и
задуну пут оних окамењених људи, те сви на једанак оживјеше. Краљев син
дохвативши се ове птице почне да је љуби од милине, и љубећи је прометну му се
најљепша дјевојка. А ово је била једна дјевојка коју је баба замађијала била и у
птицу прометнула па мамила младиће њоме. Кад краљев син сагледа дјево јку,
омиље му и крену с њоме својој кући, и на поласку она му даде један штап
говорећи му, да штогођ се рече овоме штапу, оно учини. Богме краљев син
најприје куцне њим у један камен а то се изручи из њега рпа рушпија златних,
пак се нагрнуше колико им је доста за пут. Путујући дођу на некакву велику
ријеку и не могу пријећи, таче штапом а ријека се раздвоји, и пасаше. Идући
напријед наступе на гомилу вукова, те вуци напану на њега и на вјереницу му да
их растргну, али како који насрташе тако га он штапом дочекиваше, и како којега
удари, вук се преокрене у мравињак. Најпосле путујући стигну здраво и весело
дома и вјенчају се.
ТАМНИ ВИЛАЈЕТ
Приповиједа се како је некакав цар дошавши с војском на краj свијета,
пошао у тамни вилајет, гдје се никад ништа не види. Не знајући како ће се натраг
вратити, оставе ондје ждребад
од кобила да би их кобиле из оне помрчине
извеле. Кад су ушли у тамни вилајет и ишли по њему, све су под ногама осјећали
некако поситно камење, а из мрака нешто повиче: ―Ко овога камења понесе,
кајаће се, а ко не понесе, кајаће се!‖
Гдјекоји помисли: ―Кад ћу се кајати, зашто да га носим?‖ а гдекоји: ―Дај
барем један да понесем!‖
Кад се врате из таме на свијет, а оно све било драго камење; онда они који
нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели, што нијесу
више.
ЛЕГЕНДЕ
КАКО JE ПОСТАЛА КОРЊАЧА
Приповиједају да је човјек умијесио погачу и испекао кокош, па сјео да
једе, а у тај час кум његов на врата, а он онда брже боље метне кокош на погачу
па поклопи чанком, и тако сакрије од кума. Кад кум отиде, а он устане опет да
дохвати кокош и погачу да једе, али се оно све: кокош, погача и чанак,
претворило у корњачу, што је сакрио од свога кума. — И тако постане корњача.
КАКО JE ПОСТАО ВУК
Кад је Бог створио свет, дође ђаво и замоли Бога да му дозволи да и
он створи коју животињу. Бог му дозволи. Ђаво створи вука, али само тело, јер
му душу не могаше дати. Све, све личи на животињу, али без душе. Тад оде ђаво
код Бога и пожали му се како је створио животињу, али без душе. Бог му рече:
―Кажи ти њему: скочи на оца, па да видиш како ће да оживи‖. Ђаво оде код мртва
вука и рече: ―Скочи на Бога!‖ Али се вук не креће. Ђаво оде опет Богу и каза му
шта му се десило. Бог му опет рече: ―Кажи му ти онако као што сам ти казао, па
да видиш хоће ли или неће оживети‖. Ђаво оде до вука, па се превари и рече:
―Скочи на оца!‖ Вук одједанпут скочи и удави ђавола. Зато се од тога времена и
сада верује да вукови гоне, хватају и тамане ђаволе.
АРХИМАНДРИТ И ЦАРИЦА
Непрекидне борбе црногорског и херцеговачког живља под Турцима
довеле су поменуто становништво до велике оскудице и немаштине. У том циљу
пошаљу у Русиjу морачког архимандрита Аксентиjа Шундића и морачког воjводу
Мину Радовића – да траже помоч. Русиjом jе тада владала царица Катарина ІІ.
Jедне вечери царица их позва на вечеру. Договори се с доглавницима да
послиjе поjеденог меса стављаjу кости пред архимандрита, да би на таj начин
утврдила његову оштроумност.
Кад jе пред архимандритом била повећа гомила костиjу, jедан од
доглавника уз смиjех рече:
– Свиjетла царице, колико ова попурина поjеде меса, колико jе пред
њим гомила костиjу!
Архимандрит подиже поглед, разгледа присутне и, пошто доби одобрење
од царице Катарине, рече:
– Људи jеду месо, а пси кости и месо!
Царица се намрди, а њени доглавници поцрвенеше од муке.
ШАЉИВЕ ПРИЧЕ
МУДРАЦ И ВО
Некакав во хтио да пије воде, те пошто је нађе под неком стрехом
нешто мало на дну некаква лонца, он увуче главу у лонац да се напије. Али
пошто се напио, није могао да извуче главу, те се стаде мучити. Дође газда, па
кад га угледа, стаде запомагати. Дотрчаше сељани, али не знају како да га
ослободе. Уто ево ти једнога најпаметнијег, те ће рећи: «Па одсијеците му главу».
Сви скочише те одсјекоше волу главу, али се стадоше мучити како главу да
извуку. «Па и то је лако, – рече онај, – разбијте лонац».
«Е, прави мудрац», – рекоше сељани, те и лонац разбише.
ЈУНАЧКО СРЦЕ
Изружила жена мужа, а он прибјего у комшилук и окупио плакати.
Слегоше се комшије око њега: «Што јечиш, болан? Која ти је грдна рана?» А он
јецајући: «Изружила ме жена, па ми не може јуначко срце одолити».
ПОПОВО ПИСМО
У старо вријеме није нико по селима знао читати и писати како попови.
У једноме селу био један поп и слабо знао читати и писати. Дође му једном његов
парохијанин и замоли га да му напише писмо за суд. Поп се мало прокашља и
рече сељаку: ―Ја бих ти то драге воље учинио, но су ми слабе ноге!‖ — ―Па
нећеш, оче, ногама писати но руком!‖, -- рече сељак. ―Јест, руком ћу писати, али
ми треба ићи до суда да им читам, јер они моје писмо не разумију, а судница
далеко, па зато и вељу: слабе су ми ноге!‖, -- рече поп.
ПОСЛОВИЦЕ
***
Ако би криво не смијем од Бога, ако би право не смијем од бега (не
даду ми Турци).
Ако неће зло от тебе, бежи ти од зла.
Ако ћеш се осветити Турчину, моли Бога, да се пропије, а Влаху, да оде
у хајдуке.
Био и на ситу, и на решету.
Бог затвори jедна врата, а отвори стотину.
Боље jе данас jаjе него сутра кокошка.
Боље jе да село пропадне, него у селу обичаj.
Боље је поштено умријети, него срамотно живљети.
Боље ти jе да те тера Турчин сабљом, него Швабо пером.
Боље ти jе изгубити главу него своjу огрjешити душу.
Боље ти је једном погинути него увек туђина дворити.
Брат брату наjдубље очи вади.
Вода све пере, сем црна образа.
Вjеру ко ломи њега ће вјера.
Време гради, време разграђуjе.
Вук длаку миjеньа, али ħуди никада.
Где новац звечи, правда јечи.
Где ће грозд него под лозу.
Две лубенице не можеш носити под jедном руком.
Добру девоjку тражи у брду, а добру краву у равници.
Дорасти до коња и до сабље.
Доста је било на Косову, гди су два цара погинулаДоцкан је онда штедити, кад нестане.
Доћи ће и мени Божић.
Зна Бог чиjе уље у кандилу гори.
И броjене овце курjак jеде.
И враг зна шта jе право, али ради по своме.
Иде Видовдан, видит ће се ко је вјера, ко је невјера.
Из jеднога дрвета икона и лопата.
Испод мире сто ђавола вире.
Исправљати криву Дрину.
Једна потурица гора од стотине правих Турака.
Кад орао изгуби крила, онда га и пилад кљуjу.
Кад султан назебе, раја кија.
Ко брзо суди, брзо се и каjе.
Ко доброту сеjе, љубав жање.
Ко има образа, има и душу.
Ко рано устане, вас дан му добар настане.
Ко се врабаца боjи, просо нек не сиjе.
Ко ти ископа око? – Брат. – Зато је тако дубоко.
Ко што умиjе срамота му ниjе.
Кућни праг – голема планина.
Лаж добро руча, али зло вечера.
Лако jе мртвом вуку броjати зубе.
Лиjепа jе калина гледати, ал‘ jе горка зобати.
Ловци су да лове, а препелице су да бjеже.
Малена је тица препелица, ал‘ умори коња и јунака.
Ми о вуку, а вук те у овце.
Мислиш ли ме мртва пожалити, пожали ме док сам у животу.
Моjа кућица – моjа слободица.
Мртви живима очи отварају.
Наше горе лист.
Не буди сваком лонцу поклопац.
Некоме слама тоне, а некоме олово плива.
Не може jедна врана на два коца.
Не може се дланом сунце заклонити.
Ниjе богат ко много има већ ко мало жуди.
Ниjе све злато што се сиjа.
Ни од врбе клин, ни од зета син.
Ни Србин биртиjаш, ни Швабо гаjдаш.
Од ината нема горег заната.
Пас био, паски прошао.
Прошао као Jанко на Косову.
Реп глави не заповеда.
Реци бобу боб, а попу поп.
Рука руку миjе, образ обадвиjе.
Сачуваj ме, Боже, од приjатеља, а од неприjатеља ћу се сам сачувати.
Сачуваj ме, Боже, од рђаве земље и зле жене.
Свак испред своjе куће нека мете.
Сваком jе своjе бреме наjтеже.
Све за образ, а образ ни за што.
Сиjече ражањ, а зец у шуми.
Теби из уста а Богу у уши.
Тешко вуку кога тице хране, и jунаку кога жене бране.
Тешко вуку не jедуħи меса, а jунаку не пиjуħи вина!
Туђину се хвали, а своjему пожали.
У добру се не понеси, а у злу се не покуди.
У лажи су кратке ноге.
У туђоj руци увjек комад већи.
У устима мед, а у срцу jед.
Чега ниjе, ни цар не иjе.
Чега се мудар стиди, тим се луд поноси.
Чоек налаже, а Бог располаже.
ПИТАЛИЦЕ
*
Питали љети гору:
-- Зашто плачеш кад си тако окићена?
-- Зато што знам да после љета долази зима.
*
Питали Турчина:
-- Боjиш ли се свете Троjице?
-- Jа се боjим и двоjице, па и да ниjесу свети.
*
Питали рају:
-- Што давате агама на годину?
-- Немам ти кад све редом казивати е ми одоше коњи, него ћу ти казати
само оно што не давамо.
-- А што не давате?
-- Душу.
*
Питао ага агу:
-- Од овиjех твоjих чипчиjа коjи ти jе наjмилиjи?
-- Вала, то и сам знаш, Богме, они коjи ми се не може више но до паса
поклонити од тешке торбе на леђима.
*
Питала баба непознато момче:
-- Кога тражиш, момче?
-- Jеднога човјека, па не могу да га нађем.
-- Било је некад и жена, и људи, мој синко, али их више нема!
*
Питали циганку:
-- Какво ти jе наjтеже бреме?
-- Празна торбица.
Питали Марка:
-- Коjи jе jунак наjбољи на свету?
-- Онаj коjи презире смрт, а воли живот.
*
Питали вука:
-- Зашто ти jе свако душманин?
-- Зато што ни jа нисам ником приjатель.
*
Питали пса:
-- Зашто свакога репом поздрављаш?
-- Зато што немам капе.
*
ЗАГОНЕТКЕ
Бела кула без прозора. (Jаjе).
Бјела бјелу зове: дај ми бјело бјела хлеба изпод бјела скута. (Овца и јагње).
Бјели голубић изпод земље лети. (Лемеш).
Бјело пашче изпод стрјехе лаје. (Пратљача).
Бијела се роди, зелена одрасте, црвена умре . (Трешња).
Бијеле пчеле на тло сjеле; огањ паде, њих не стаде .(Снег и сунце).
Бjесна куjа лежи у ‗растовом пању. (Ракиjа у бачви).
Види се, а не да се резати. (Сенка).
Господин у двору, а брада му на двору. (Кукуруз).
Грбаво прасе све поље попасе. (Срп).
Два вола суводола, међу њима змаj лежи. (Корице и мач).
Два лончића, четири заклопчића. (Очи).
Друге зове, а себе не чуjе. (Звоно).
Змији огањ наврх главе гори, а паша је у реп љуби.(Лула).
Jедна капља воска, свему свету доста. (Сунце).
Коњ без главе, пут без траве. (Лађа на води).
Ko свe језике на свету зна? (Одjек).
Кроз воду иде, воду не додируjе. (Сенка).
Маказе имам, кроjач нисам, у води живим – риба нисам, оклоп имам – воjник
нисам. (Рак).
Мала башчица ситним трњем обрађена. (Очи и трепавице).
На jедна врата уђох, на два изађох. (Панталоне).
На сред поља лончич ври. (Мравињак).
Ни у соби, ни напољу. (Прозор).
Од живота jе: отиђе и дође, а живо ниjе. (Одjек)
Оре као орач, црно као ковач. (Кртица).
Пет баба jедна другу бада. (Игле за плетење).
Пуно га jе поље, а не могу њим ни котарицу напунити. (Магла)
Роге носи, коза није, упртено, товар није, шаровито, змија није. (Пуж).
Сабља без гвожђа, а jунак без костиjу. (Jезик).
Седи голуб на врх куће, плете гаће, путоват ће. (Дим).
Сило вило мотовило, испод неба походило, влашки говорило, арбанаски зано сило.
(Ждралови).
Скочи срна иза трна, где jе пала – ту нестала. (Варница).
Црвен jарац по кошари скаче. (Jезик).
Шиче ко гуска, иде ко гуска, а гуска ниjе. (Гусан).
Шта jе хладно, а жеже? (Коприва).
БРЗАЛИЦЕ
Jа
прођох
покраj
злокотлокрпове
куће,
злокотлокрп
котле
злокотлокрповица ручак кува, око њих триста и троjе злокотлокрпчади.
Котлокрп кот‘о крпи, а котлокрповица кот‘о калаjише.
Лежи куjа жута украj жута пута.
На врх брда врба мрда.
На вука вика, а иза вука лисице вуку.
Нашишу по пунишу, а туђишу по поњишу
крпи,
а
(тj. нашем пуну чашу, а туђем пола чаше).
Петар плете Петру плот са три пута по три прута.
Прокицошио ли си ми се, сине?
Прокапа кап кроз покровац, те право у лонац.
Проши конац кроз покровац.
Свака сврака скака на два крака.
Црвена крвца из срца врца.
Црква и пред црквом предцрквац.
Чекићем ћу те, чекићем ћеш ме.
Четири чавчића на чунчићу чучећи чиjућу.
ЗДРАВИЦЕ/ ПОЧАШНИЦЕ
/ ДОМАЋИНУ/
Домаћин помиче чашом,
њему Господ сваком добром срећом.
Примакло му љето, родило му жито.
Примакла му овца на млијеку,
коњ у трку, во у тегу, пчела на цвијету;
примакла му свака добра срећа на свијету,
те се наш брат домаћин китио и дичио
синовима, синовцима, унуцима,
ко сваки сретни и честити.
Здрав ми бане, домаћине!
Бог те чувао од душмана,
слаба кантара, слаба моста, нежељена госта,
искрпљене вреће, зле среће.
Ако има душмана,
кроз џибук ти се провлачио,
у лули ноге прекрштао.
Нека си ми жив, бане домаћине.
/JУНАКУ/
Паде листак наранче
усред чаше jуначке.
Да jе знала наранча
да jе чаша jуначка,
врхом би се повила,
па би чашу попила.
И око и чело –
све вам, браћо, весело!
***
Оj Боже! Помогни!
Обртаj у добро,
Да попиjемо по jедну ракиjицу
За домаћицу.
Куj пиjе да му ништа ниjе,
Куj дава да му не познава.
Да му се роди вино и ракиjа,
Жито и пшеница
И у кућу млого дечица.
***
Натегачу – па у бачу,
Па повуци,
Па докучи,
Па потуци,
Па повичи:
Аоj, маjко, ала иде слатко,
Докле има, нека цима,
Кад нестане, нек престане.
ЗДРАВИЦЕ ШАЉИВЕ
***
Ово jе боца мога оца,
танко савиjена,
у грлу изливена.
Да jе стомак од хартиjе
пукао би од ракиjе,
али jе од коже,
па се пити може.
***
Да Бог поживи мене, мужа моjе жене,
девера моjе снаjке и сина моjе маjке!
РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ
авлија — двориште
ага — господар, господин
агалук — господство, власт
адамско колено — племенити сој
азна (хазна) — благо
алат — коњ златасте, црвенкасте длаке
ал-ћереће (ал-ћергелет) — црвен огртач
антериjа—кратка хаљина са рукавима која се носи испод друге
ар, ахар — коњушница
аферим — добро! тако је!
Баба, бабо – отац
бакрачлија — широк стремен, узенгиjа
балчак — држак сабље
бедевија — кобила
беден — дебео зид
берићет—летина, плод
бешика – колевка
бињиш – од црвене тканине огртач са дугим рукавима
бошчалук — дар који се састоји од делова одеће,
завијен у платно, бошчу
була — муслиманска жена
вилајет – завичај, људи, народ
глоба – новчана казна, незаконит порез
гулсар — гусар
давор – узвик, коjи показуjе жалост
даворије — свирка, песма
дахија – одметник
делија — јунак
дервиш — муслимански калуђер
деспот – владар, господар
диван — веће, скупштина; царско веће, двор
дизген — коњска узда
долама – дуга горња халина
доро, дорат — коњ црвеносмеђе длаке
ђердан – огрлица
ђого, ђогат — коњ беличасте длаке
ђувеглија — младожења
ђул -- ружа
журица — врста птице
засобице — једно за другим
зибалиица — колевка
зулум — насиље
ибришим — свилени конац
ино — друго
јаничар — турски војник
јанкеса — кожна торба која се носи са стране
јапунџе — огртач од дебела сукна
јенђибуда — деверуша у сватовима
јолдаш – друг
кавад — огртач
кадија – судија
кадифа — скупоцена тканина од свиле и сомота
каил — вољан, сагласан
кардаш – пријатељ
каур, каурин – неверник (тако су Турци звали хришћане)
књига — у народним песмама писмо
колан — појас; ремен
кондир — суд за течност
кула – кућа од камена
лав – ловачки пас
лагум — мина
леђен — посуда за умивање
малвасија — вино
Маћедонија — у народним песмама назив за средњовековну државу
мејдан, мегдан — двобој; поље
мелем – лек
муштулук — добар глас; награда првом који донесе добру вест
нахија – округ
наџак — старо оружје у виду секире
одњивити — одгајити
ока – 1, 28 кг.
оџак – димљак, кућа, огњиште, породица
пенџер — прозор
пешкеш — поклон
рамазан – муслимански пост
сакам — желим
серџада — простирка на којој се муслимани моле
синија — ниска округла трпеза
сирак — сироче, сиромах
софра — трпеза
срма – сребро
табор – логор, воjска
таван -- спрат
таламбас — врста бубња
татарин — поштар-коњаник
телал — онај који објављује уз добош
теркија — опрема у завежљају везана ременом за седло
тестир — слободно
топуз — буздован
ћемер — појас у коме се носи новац
ћурак — капут постављен крзном
утва — врста птице
ферман — султанова заповест
фебре — фесић
хабер — глас; вест
хађија – поклоник светом месту
хан — свратиште, гостионица
ханџар — шиљаст нож са обе стране оштар
харач – годишњи данак немуслимана у Турскоj царевини
хођа – муслимански свештеник
цекин — врста новца
чаир — ливада
челенка – накит за јунаштво, сребрно или златно перо
чултан — коњски покровац
штацун — дућан; продавница
Download

МАРКО КРАЉЕВИЋ