Misha Mashina
NAJMANJA ŠKOLA GITARE
Čemu ova brošura?
Pre nego što uzmeš bilo šta u ruke (ali baš: bilo šta) odnosno pre nego što bilo šta uradiš - najbolje bi bilo da znaš
zašto to radiš. Sam predmet ili čin ne nosi nikakvu
univerzalnu vrednost ili jednom za svagda datu funkciju.
Ako su stari Grci verovali da ima smisla razvijati
'znanje radi znanja', odnosno da se cela svrha čina saznavanja
iscrpljuje u postizanju znanja (budući shvaćenog kao vrline),
onda je logično da je to ubeñenje otkrivalo jednu gotovansku,
povlašćenu klasu društva – grčke 'slobodne grañane' koji
stvarno nisu imali nikakvu posebnu potrebu da to znanje i
koriste, pošto su robovi obavljali sve što je bilo potrebno za
svakodnevni lagodni život. Pored toga, ni 'umetnost radi
umetnosti' ne govori o boljem stanju u društvu: bogate
mecene i slični paraziti srednjevekovne i renesansne Evrope
punim i zveckavim vrećicama pokazivali su umetnicima gde
je njihovo mesto u društvu – u radu na zabavi povlašćenog
društvenog sloja. Eto bar dva primera koji pokazuju da znanje
i umetnost – ako se postave kao svrha sebi samima – zapravo
samo predstavljaju odraz strukturiranosti društva po modelu
dominacija-potčinjavanje, odnosno predstavljaju izraz
društvene klase koja u takvoj strukturi zauzima povlašćeno
mesto.
Sa druge strane, ni ti ni Malatesta niste u toj poziciji,
zar ne? Onda će biti da smo svo troje u istoj poziciji:
zainteresovani za promenu takvog društva, za njegovo rušenje
– a zato smo vrlo zainteresovani za korišćenje svog znanja i
umešnosti. Znanje nekih stvari oko sviranja gitare neće
promeniti svet, kao što ni umešnost u sviranju to neće uspeti.
Cilj ove brošure je mnogo bliži i skromniji: znanje i umešnost
koje želim da ti prenesem služi rušenju mita o znanju i
umešnosti, a može doneti i dosta trenutaka dobre zabave. A
budući da je zabava dobar način i razlog za okupljanje
prijatelja i poznanika – eto makar jednog razloga da svoje
ideje prenosimo i u toj formi.
Dakle, ova brošura kreće od dve pretpostavke: 1) da
gitaru želiš da koristiš kao medijum za slanje poruke, te da 2)
nema potrebe da se zadržavam na pojedinostima koje tome ne
pomažu. U skladu sa tim, ovde neće biti ni reči o istoriji
razvoja instrumenta, o 'velikim gitaristima', o vrstama gitara
itd. – niti ću razglabati o tome šta je 'bolje' ili 'lošije' sviranje,
odnosno kako bi trebalo da izgleda (zvuči) 'pravo' sviranje.
Sve to nek' ostane u carstvu kojem i pripada – carstvu taštine,
gordosti, ambicioznosti i, naravno, beskrajne dosade.
Pisaću iz ličnog iskustva, ali ne sa ciljem da ti
pokažem kako 'trud i upornost donose uspeh', ili kako sam ja
neki 'vrsni znalac i umetnik' već, prosto, zato što želim da ti
pokažem koliko su stvari jednostavne i banalne. Prošli smo i
prolazićemo kroz mnoštvo sličnih situacija i problema, pre
svega zato što ni ti ni ja nemamo dovoljno novca (niti volje)
za 'privatne profesore gitare', za muzičke škole i video-kasete
i diskove na kojima Malmstin nešto petlja po vratu gitare, itd.
Ako kao svoje prepoznaš situacije/probleme kroz koje sam
prolazio, sve napisano će ti biti mnogo bliže.
Gitara... ali kakva?
Sviram gitaru već sedamnaest godina, ali – gle čuda!
– moje znanje i umeće sve vreme variraju. Prve četiri godine
svirao sam na nenaštimanoj akustičnoj gitari – uz to sa
jednom žicom manje. Hteo sam da moje sviranje zvuči kao
Rolling Stones, ali sam stizao jedino do konstatacije da nešto
tu onemogućava makar taj zvuk, ako ne i umešnost koju sam
verovao da čujem u njihovom sviranju.
Ja sam, naravno, hteo da sviram električnu gitaru, da
imam distorziju, pojačalo, dobre efekte... ali tada nisam znao
da to sve košta, i to prilično mnogo.
Ali za dobru pesmu nije potrebna dobra gitara (i
prateća oprema), niti pomoć Bakunjina, i to je opšte poznato.
Sa druge strane, poznato je i da društveno angažovani tekst ne
zahteva neku specijalnu muzičku podlogu: da bih pokazao da
sam besan što plaćam prinudnu TV pretplatu nije neophodno
da mi gitara ima zvuk kao kod Rancid-a. Štaviše, to
ukalupljivanje i razmišljanje po već utabanim stazama upravo
i govori da baš i nisam nešto besan, budući da mi je strašno
stalo da taj bes zvuči ovako ili onako.
Kakvu god gitaru da nañeš, za sada će biti dobra. Ako
ti zatreba bolja – kakav god smisao da pridaješ tom pojmu –
najbolje bi bilo da je ta potreba rezultat jasnije slike koju imaš
o zvuku koji želiš da postigneš. Uvek su me nervirali
momčići-buržujčići koji i ne znaju da postoji bilo šta osim
Fendera i procesora sa stopedeset boja zvukova. Nikad nisam
zažalio što mi je falila žica ili što godinama nisam imao
distorziju: žalim jedino što sam to primećivao.
«Jel' znaš onu pesmu...?»
Zašto moja gitara zvuči tako šuplje, tako blago i
mekano? Zašto nema 'rezak' i trajniji zvuk? Kako da izvedem
da zvuk odzvanja, da gitara 'vrišti' ili 'plače'? Kako da...
...reprodukujem ono što čujem? Nije teško priznati da
krećemo od reprodukovanja, od plagiranja i kopiranja onog
što volimo. Meñutim, tu dolazimo do prvog mita koji treba
uništiti: za sviranje gitare uopšte nije bitno naučiti X pesama
Beatles-a, Metallica-e, Riblje Čorbe ili muzike iz Kuma.
Budimo iskreni: to što sam (kasnije) znao da odsviram
dosadne pesme tipa 'Dva dinara druže' i 'Neko te ima' značilo
je jedino to da sam hteo da se pokažem u društvu... ili da ga
skinem s vrata. Takoñe, to je značilo da je to društvo uživalo
u prežvakavanju prežvakanih prežvakastih prežvakastava.
Ukratko, ako imaš nešto da kažeš, onda to reci svojim rečima
1
– ma koliko kratke, izlizane ili nerazumljive bile; ako smo već
naučili (kroz godine i godine indoktrinacije preko TV-a,
radija, roditelja itd.) da je 'Volim te' jače ako ga kažeš
pevajući pesmu Beatles-a 'And I Love Her', onda je pravo
vreme da to – zaboravimo. Ne zanima me što Pera, Mika i
Mica vole da čuju 'Enter Sandman' – nisam im ja jukebox!
Zato sam gitaru prvi put uzeo u ruke da bih smislio
muziku za pesmu koju sam napisao. Jeste, bio je to čist
plagijat što se muzike tiče, tako mi Oktobarske revolucije koja
propade zbog boljševika, ali služilo je svrsi – snimio sam
(kasetofonom) pesmu koja je postala 'hit' u razredu. Mislio
sam da sam imao šta da kažem, i nisam se prevario: bilo je
bolje lupetati smešnu rimu na banalnu temu, nego pokušavati
da izvedem pevanje ili sviranje a la tog-leta-najpopularnijibend.
Kada te neko pita: «Jel' znaš da sviraš 'Stairways to
Heaven'?», nemoj odmah da psuješ – samo skreni pažnju
dotičnom potrošaču da ni Cepelini ne znaju tu pesmu koju ćeš
upravo odsvirati, a koju si smislio ili smislila pre tri dana...
Neophodna 'teorija'
Jeste, 'neophodna teorija'! Meñutim, neophodna je
jedino za lakše postizanje našeg cilja – van toga ona je ništa.
Teorija koja sledi neće ti služiti da smišljaš bolju muziku ili
da pokažeš veću virtuoznost u sviranju; koristiće ti, meñutim,
u bržem snalaženju u trenutku, u lakšem uključivanju u
kolektivno sviranje, u improvizovanju.
Žice, pragovi i tonovi. Gitara je nadrealistička žirafa,
ima vrat, a nema pege, i može se reći da je prilično
zainteresovana za pisanja Kropotkina. Na vratu je gomila
'pragova', koji su rasporeñeni i meñusobno udaljeni po tačno
odreñenoj meri, odnosno principu. Koliko je taj princip bitan,
drugo je pitanje. Meni je najbitnije bilo da znam da bilo koja
zategnuta struna, pritusnuta na sredini, zvuči kao i
nepritisnuta – samo mnogo više (tj. više frekvencije). Ta
visina koju zvuk strune ima kada se pritisne tačno na sredini
naziva se oktava; shodno tome, sve žice na gitari (koliko god
da ih imaš) ako ih pritisneš na sredini njihove dužine i okineš,
proizvode ton za oktavu viši od tona koji dobijaš kada žicu
okineš ne pritiskajući je nigde. Da li zbog nekog posebnog
razloga, ili prosto zato što je korisno, taj prag na gitari koji se
nalazi ispod polovine dužine svake žice obeležen je drugačije
od ostalih pragova: najčešće sa dve tačke (ostali su eventualno
obeleženi sa jednom). Hint: koliko je to sada bitno? Vrlo
malo!
Pritiskanje žice na svakom pragu proizvodi ton, ali to
ne znači da je na gitari moguće dobiti onoliko tonova koliko
ima pragova, pomnoženo brojem žica. Jednostavno zato što
bedno ljudsko čulo nesluha razaznaje samo 12 različitih
tonova u jednoj oktavi... Na primer, svaki ton koji odsviraš na
jednoj žici, pritiskajući uzastopno žicu na svim pragovima,
sve do sredine – one obeležene sa dve tačke, koja predstavlja
oktavu – ima svoju vernu kopiju (iste, niže ili više oktave) na
ostalim žicama. Dakle, generalno, moguće je da jedna žica,
pritisnuta na petom pragu, daje zvuk potpuno iste visine kao i
neka druga žica pritisnuta na drugom pragu, a na primer isti
ton za oktavu više kada se pritisne na trećoj žici na desetom
pragu.
Od čega to zavisi i zašto je važno? Zavisi od tzv.
štima gitare, a važno je za lakše sviranje. A ne želimo li svi da
nam sviranje bude lakše? Zato, sada par reči o štimanju gitare.
Šta je štimanje i šta će ti uopšte. Štimanje
predstavlja postupak zatezanja i opuštanja žica, koji konačno
dovodi svaku praznu žicu do tačno odreñenog tona. Koji je to
'tačno odreñeni ton' može zavisiti od više stvari: raspoloženja,
klime, političke situacije ili čak boje očiju. Klasične škole
kažu da svaka žica, prazna, mora da daje sledeći redosled
tonova:
6. žica (najdeblja) – mora da daje ton 'E'
5. žica – daje ton 'A'
4. žica – daje ton 'D'
3. žica – ako hoće, daje ton 'G'
2. žica – najčešće daje ton 'H'
1. žica (najtanja) – ponvaljačica, daje ton 'E'
E, sad, pobogu, kako znati da prazna žica daje ton
'E'?!
Ili nikako - ili tako što se uporedi sa sintisajzerom,
štimerom i sličnim zlim sredstvima koja nas teraju da
štimamo instrument kako treba. Zašto je bitno naštimati
instrument kako treba? Po mom mišljenju, jedini razlog za to
je da – ako pretpostaviš da i drugi štimaju instrument po tom
standardu – u svakom trenutku možeš da uzmeš drugu gitaru
i ona će zvučati isto. To je naročito korisno ako u nekom
trenutku zaboraviš da poneseš svoju gitaru na svirku, ili se
nešto zlurado desi, pa moraš da pozajmljuješ tuñu gitaru... ili
da daješ svoju gitaru drugima – i njima bi verovatno bilo
drago da znaju da će i gitara koju su od tebe pozajmili zvučati
onako kako su naučili i navikli da sviraju. Dakle, ukratko,
štimati kako treba znači štimati po standardu, odnosno tako
da u svakoj situaciji svaki naštimani instrument zvuči isto.
Naravno, nekad ćeš poželeti da naštimaš gitaru
drugačije, jer će ti nekada biti lakše da prazne žice daju
drugačije tonove od tzv. standarda. No, to je tvoja stvar, i
policija nema nikakve veze s tim.
Postupak štimanja. Pretpostavimo da imaš štimer ili
sintisajzer, i da si najtanju žicu (dakle, prvu) naštimao ili
naštimala tako da daje ton 'E'. Taj famozni ton 'E' je zapravo
'E4', ton čija je frekvencija tačno 329.63 Hz. Ja nemam pojma
zašto baš ta frekvencija, i zašto je baš ona nazvana tonom E4,
ali s tim neznanjem mogu da živim, veruj mi.
Sada, ako imaš štimer i želiš da ga koristiš za
štimanje ostalih žica – slobodno preskoči sledeće pasuse. On
je namenjen onima koji, kao ja, nemaju štimer, i ne planiraju
da ga nabave.
Sledeća, druga žica, omiljena žica Johana Mosta,
štima se tako da – pritisnuta na petom pragu – daje isti ton
kao prva žica, dakle: E4. Kada se tako naštima, druga žica će
davati ton 'H3' (koji Amerikanci i poneka Amerikanka zovu
'B3'... go figure!), čija je frekvencija 246.94 Hz. Izvinjavam se
što pominjem koja je frekvencija. Obratiti pažnju na oznaku
za ton: broj predstavlja oktavu – viši broj označava višu
oktavu, odnosno set tonova koji zvuče za oktavu više od onih
sa nižim brojem.
2
Treća žica, pritisnuta na četvrtom pragu, treba da
zvuči kao prazna druga žica. Odsvirana prazna, treća žica će
tada davati željeni ton G3... i neću napisati njegovu
frekvenciju.
Dalje, četvrta žica, pritisnuta na petom pragu, daje ton
kao i prazna treća žica. Heh, struktura štimanja baš postaje
predvidiva... Ako je dobro naštimana, četvrta žica sada daje
ton D3.
Peta žica, isto šablon kao kod štimanja prethodne –
ako se pritisne na petom pragu treba da zvuči kao četvrta žica,
prazna. Frekvencija je... A naštimana, peta žica daje ton A3.
Konačno, mukama dolazi kraj: šesta žica, po istom
principu kao i peta i četvrta, kada se pritisne na petom pragu
treba da zvuči kao prethodna žica, prazna. Ako je i ovaj
veoma teški zahvat izveden po propisu, prazna šesta žica
davaće ton E2.
Veličanstvenosti štimanja. Vidi, vidi! Prazna šesta
žica daje ton E2, a prazna prva - E4! Dakle, kao što je već
poznato, radi se o tonovima čija je visina udaljena dve oktave;
drugim rečima, prag na polovini dužine šeste žice daje ton E3,
a kada bismo sada tu dužinu prepolovili, dobili bismo ton E4.
Na gitari taj deo vrata ne postoji (ni žirafe nemaju toliki vrat,
a kamoli toliko pragova), ali je mudra Ema Goldman shvatila
da nije potrebno sve svirati na jednoj žici, i dodala ostale žice
i sistem štimanja, tako da – već prazne – daju viši ton od
prazne šeste žice.
Opet, to je zanimljivo i zbog toga što, ako želimo da
sviramo A3, to možemo da dobijemo na dva načina:
okidanjem prazne pete žice, ili okidanjem šeste žice,
pritisnute na petom pragu.
Posebna veličanstvenost ovog standardnog štima je
lakoća sa kojom se grade, sviraju i pamte akordi, odnosno
hvatovi. No, o tome će biti više reči kasnije, nakon revolucije.
Kada je gitara naštimana po standardnom štimu, pritiskanje žica po pragovima daje sledeće tonove:
slika 1
(U svim slikama žica na vrhu je najtanja, odnosno prva, a žica na
dnu – koja prazna daje ton E2 – najdeblja, odnosno šesta. Dupla
linija sa leve strane je sedlo, nazvano po ženi kralja; levo od njega –
na samom početku slike – smatra se da je okinuta žica prazna.)
na šestoj, odnosno E2 žici, ali isto tako i pritiskanjem IV praga
na prethodnoj žici, petoj. Ovaj raspored tonova je vrlo važan,
i najbolje bi bilo da ga upišeš negde na jastuku, jer će ti
mnogo, mnogo, mnogo i... mnogo... koristiti ako ga zapamtiš
– do V praga, recimo. Pamćenje viših tonova od V praga neće
nas u ovom trenutku dovesti bliže ponavljanju izvrsnog dela
Dore Kaplan od 30. avgusta 1918.
Zaokruženi su specifični pragovi/tonovi, odnosno
mesta na kojima žica počinje da zvuči kao prethodna, tanja.
Dakle, ton Cis3 (C#3) može da se dobije pritiskanjem IX praga
T-on i T-off
Lestvice i njihovo razbijanje. Lestvica je niz od
sedam različitih tonova, i osmog, ponovljenog. Dobro, to je u
početku; posle se sazna da postoje i lestvice sa manje ili više
tonova. U svakom slučaju, za mene postoji samo jedna
lestvica: C-dur. Zove se 'C' jer joj je prvi i osnovni ton C, a
ostalih šest se reña po visini: D, E, F, G, A, H i, ponovljeno
ali za oktavu više, još jedno C.
Vratimo se na sliku 1, jer ja tako želim. Prvo,
odnosno najdublje C na vratu gitare je C3 – na VIII pragu
šeste žice, i na III pragu pete žice. C-dur lestvica počinje tim
tonom, a sledeći tonovi su joj: D3, E3, F3, G3, A3, H3 i C4.
Prebiraj malo po vratu gitare tražeći te tonove: tako se
najlakše primeti da lestvica može da se svira na različite
načine, zavisno od toga u kom trenutku odlučiš da preñeš na
žicu koja daje viši ton.
Koja lestvica, tako ti Španskog grañanskog rata,
sadrži one egzotične tonove, one povišene, tipa Cis3 (C#3)?
Pa, pre svega, sadrži je lestvica koja taj ton ima za osnovni,
dakle - C#-dur lestvica. Verovatno i još nekoliko lestvica, ali
to uopšte nije važno za sviranje. Čak ni za kuvanje.
Zašto su značajne lestvice? Možda bi školski
muzičari rekli da je poznavanje mnogih lestvica, ili makar
pravila rasporeda tonova u različitim tipovima lestvica (npr.
durske, molske, pentatonske lestvice itd.), osnova za grañenje
intervala i akorda... ali ti nećeš biti školska muzičarka ili
muzičar, već nešto sasvim drugo. Što se mene tiče,
poznavanje jedne jedine lestvice dovoljno je za sviranje.
Poznavanje lestvice olakšava komponovanje 'solaže', ali i još
bitniju stvar: olakšava improvizovano sviranje. A pošto ćeš u
svojoj muzici voleti da praviš izmene i pošto nećeš dopustiti
da to bude školsko sviranje, improvizovanje će ti biti važna
stvar.
Što se tiče razlike izmeñu raznih vrsta lestvica,
recimo da je potrebno znati samo jednu razliku: razliku
izmeñu durske i molske lestvice. Razlika izmeñu njih je –
nikakva, ako mene pitaš. Vidiš, kažu da je raspored tonova u
3
molskoj lestvici drugačiji od durskog rasporeda... što je tačno,
ali ipak ne daje drugačije tonove. Uzeću primer koji je za
mene najbolji: razlika izmeñu C-dur i A-moll lestvice. Već je
pomenuto koje tonove sadrži C-dur lestvica (C3, D3, E3, F3,
G3, A3, H3 i C4) a A-moll sadrži A2, H2, C3, D3, E3, F3, G3 i
A3... Hmmmm... Da... razlika je stvarno ogromna...
Strukturno, razlika postoji: na primer, izmeñu II i III tona
lestvice u duru postoji još jedan ton, preskočeni - Dis3 (D#3) –
dok izmeñu II i III tona molske lestvice nema preskočenog
tona. Meñutim, što se tonova tiče – očigledno je da razlike
nema!
Stepen i polustepen, kad me već vučeš za jezik. Do
sada nisam pominjao tzv. ceo ton i poluton, odnosno stepen i
polustepen. Nije ni bilo potrebe! Recimo da bi dobro
poznavanje (puko memorisanje) rasporeda stepena i
polustepena možda učinilo zanimljivijom celu teoriju lestvica,
ali je svakako ne bi učinilo ni korisnijom, ni lakšom. U ovom
konkretnom slučaju, razlika izmeñu stepena i polustepena
pomogla bi u definisanju strukturne razlike izmeñu različitih
vrsta lestvica. Ali, to ćemo preskočiti, i zadržati se samo na
jedinom korisnom saznanju iz cele te priče: razmak
(frekvencijski, tonski, pa čak i fizički, ako hoćeš) izmeñu dva
praga naziva se polustepen. Izmeñu E3 i F3 nalazi se
polustepen, dok se izmeñu F3 i G3 nalazi ceo stepen.
Postoje, stoga, dva načina objašnjavanja neke
melodije: nabrajanjem koliko pragova treba preskočiti do
sledećeg tona («... pazi, Perovskaja, kreneš odavde, pa onda
tri praga odatle sviraš tri puta, pa odeš na treću žicu na drugi
prag...»), kao i nabrajanjem polustepena ili celih stepena koje
treba preskočiti do sledećeg tona («... sviraš C, pa samo
preñeš preko osmog polustepena, i vratiš se jedan stepen
niže...»). Što se mene tiče, 'prag' je shvatljiviji pojam, pa se
neću više vraćati na stepen i polustepen.
Nastavak lestvica, ovog puta bez prekidanja! Kao
što rekoh, razlike izmeñu lestvica, makar u strukturnom
smislu, uopšte nisu važne za sviranje. Ono malo razlika koje
se nalaze u tonovima sve je što treba da te zanima. U
pomenutom slučaju, nema razlike izmeñu C-dur i A-moll
lestvice: imaju potpuno iste tonove.
Zanimljivost u vezi sa durskim i molskim lestvicama
je da postoji jedna pravilnost, ali takva da ipak neće dovesti
do rušenja kapitalizma. Naime, u odnosu na osnovni ton
durske lestvice, tri praga niže nalazi se osnovni ton molske
lestvice koja će imati iste tonove kao ta durska. Zato sam i
uzeo primer C-dura i A-molla: 'A' je tri praga niže od 'C', i Amoll ima iste tonove kao i C-dur.
Lestvicu, i to jednu jedinu, dobro je znati zbog
pomenute improvizacije. U odeljku koji se bavi 'soliranjem' i
improvizovanjem biće više reči o vezi akorda i lestvice,
odnosno o tzv. pravilima harmonične improvizacije, ali ovde
ću samo predstaviti nekoliko najlakših (mada ne i
najmaštovitijih...) načina sviranja lestvice, što je odlična stvar
za početak, ali i za sviranje improvizacija kada si suviše
umoran ili umorna da se trudiš da zvučiš kao Pejdž.
Dakle, slika 2 pokazuje C-dur lestvicu (ili A-moll).
slika 2
To je niz osnovnih tonova, sa ponavljanjem samo 'C' tona.
Sviranje bilo kojeg od ovih tonova uklapa se, što se
improvizacije tiče, u akordsku podlogu koja je izvedena iz Cdur lestvice (vidi više o tome kad bude priče o akordima).
Meñutim, sva ponavljanja osnovnih tonova lestvice dolaze u
obzir za improvizaciju:
slika 3
Pozicije. Ko bi, meñutim, pamtio sve te tonove i
njihov raspored?! Srećom, ovde se Pisarev potrudio da nam
pomogne: dragi nihilista nam je skrenuo pažnju da je
dovoljno upamtiti neke od pozicija za sviranje lestvice, i ništa
neće biti loše, reče. Koje su to pozicije? Pronañi, na vratu
gitare i u odnosu na sliku 3, površine sa najmanjim brojem
upisanih tonova, a sa pokrivenim celim nizom tonova iz
lestvice. Dobro, biće da te zezam - pošto bi to traženje
potrajalo - a ja ti već spremam rešenje (koje su i meni spremili
na tacni, da se ne bih nepotrebno mučio). Evo jedne pozicije:
4
slika 4
Staviš li kažiprst na V prag, ostalim prstima ćeš lako
pokriti sve tonove C-dur lestvice. Takoñe, najlakše je
improvizovati kada ti je ruka koja hvata pragove u manje-više
fiksiranoj poziciji. Naravno, kako budeš razvijao i razvijala
tehniku sviranja, zadržavanje u poziciji ti više neće biti
neophodno, ali je vrlo korisno na početku, jer ne samo da (1)
uspevaš da improvizuješ već na samom startu učenja sviranja
gitare, već i da (2) lakše zapamtiš raspored tonova durske
lestvice u datoj poziciji, što ti kasnije pomaže za sve druge
lestvice, svirane na drugim delovima vrata gitare, a takoñe i
da (3) demistifikuješ neke od solaža za koje si mislila ili
mislio da su teške za sviranje... poput solaža B. B. Kinga.
Evo još dve pozicije:
slika 5
slika 6
Sviranje različitih lestvica. Ok, to sve važi za C-dur lestvicu
(i, takoñe, za A-moll), ali šta je sa drugim lestvicama; kako
njih svirati? Pitaš se, sigurno, moraš li – pored svih problema
pred koje te stavljaju hijerarhija, autoriteti i kapitalizam – još i
da pamtiš pozicije za svaku lestvicu koju ćeš koristiti tokom
sviranja? Ne, naravno da ne moraš, stvari su, opet, mnogo,
mnogo, mnogo i... mnogo... jednostavnije. Potrebno je samo
da shvatiš da je sviranje tehnika, i to ne u smislu da je
zahtevno, već da je šablonsko. Kada savladaš te šablone, moći
ćeš da sviraš kreativnije.
Šablon za sviranje lestvica je sličan šablonu koji
govori da su durske i molske lestvice ista stvar: kao što svaka
durska lestvica ima svoj pandan u molskoj skali, pa tako
razmišljaš jedino o tonovima (a ne o strukturi koja razlikuje
Što se mene tiče,
mogu da tvrdim da mi je
prva pozicija (sa slike 4) u
malom prstu, ali druge
jedva znam. I ne treba mi –
tokom vremena zapamtiš
eventualna
proširenja
osnovne pozicije na obe
strane vrata, pokupiš tokom
sviranja još neke cake i sve
zvuči kao da i nisi tako loš
'solo'
gitarista
ili
gitaristkinja...
lestvice), tako u slučaju pozicija za sviranje različitih lestvica
treba jedino da misliš o rasporedu pragova koje sviraš u
poziciji, i da ne brineš o tome koji su tonovi u pitanju.
Sve durske lestvice imaju istu strukturu, i sve imaju
isti raspored tonova unutar pozicije – razlika je samo u tome
odakle pozicija počinje. Uzmimo, npr. poziciju koja je meni
najbliža – poziciju sa slike 4. Ona, na neki način, počinje od V
praga. Gledano po tonovima, počinje od 'A' (na šestoj žici).
Eto šta će malo pojednostaviti pamćenje šablona: raspored
sviranih pragova sa ove slike odgovara svakoj molskoj lestvici
kojoj je osnovni ton isti kao početni ton pozicije. Da se
pozicija svirala sa osnovnim tonom u Fis2, odnosno da počinje
od II praga, radilo bi se o Fis-mollu (ili o A-duru!). Pozicija bi
obuhvatala sledeće tonove:
slika 7
slika 8
Dakle, da bi znala ili znao gde da postaviš poziciju,
odnosno koji prag da ti bude osnovni, potrebno je samo da
znaš koji je osnovni ton molske lestvice, i da ga uzmeš kao
osnovni ton na šestoj žici gitare, i da od njega nadalje gradiš
poziciju. Ako tražiš dursku lestvicu, onda osnovni ton lestvice
treba da ti bude treći ton (na trećem pragu od osnovnog u
poziciji) ove pozicije. Na slici 7 to je ton A2 i shodno tome:
A-dur lestvica.
U nekim slučajevima osnovni ton lestvice pomeriće ti
ovu poziciju suviše visoko ili suviše nisko na vratu, u odnosu
na tonalitet koji ti odgovara za sviranje; u tom slučaju dobro
bi bilo da preñeš na neku drugu poziciju, takvu koja ima
osnovni ton potrebne lestvice na petoj, umesto na šestoj žici.
Na primer, treba ti pozicija za sviranje D-molla, ali ti tonovi
pozicije sa slike 8 zvuče suviše visoko (pošto bi pozicija
morala da počne od X praga, jer je tada prvo 'D' na šestoj
žici!). Meñutim, pozicija sa slike 5 osnovni ton (durske)
lestvice ima na petoj žici, na drugom pragu od najdubljeg,
osnovnog tona pozicje (na slici je to 'F2'). Očigledno, tonovi
C-dur (ili A-moll) lestvice u toj poziciji dublji su od tonova iz
pozicije sa slike 4. Sa druge strane, pozicija sa slike 6 daje
više tonove od pozicije sa slike 4. Tada je osnovni ton prvi,
najdublji ton na šestoj žici.
Ukratko, za sviranje lestvica (i odatle improvizacija)
nije toliko važno koji se tonovi u njoj nalaze – već koji ćeš
hvat izabrati, odnosno da li ćeš naći pravu poziciju za prste
koji se šetaju po pragovima. Još jednom da ponovim zlatno
pravilo za durske i molske lestvice: pozicija za sviranje neke
durske lestvice u potpunosti odgovara tonovima molske
lestvice koja ima tri praga niže svoj osnovni ton (C-dur ima
A-moll kao istotonsku lestvicu, jer je 'A' tri praga niže od 'C';
isti je odnos D-dura i H-molla, F-dura i D-molla, itd.).
Ne-durske i ne-molske lestvice. Postoje i one druge
lestvice, koje nisu ni durske ni molske, i njih ne moraš uopšte
Meñusobni odnos pragova
isti je kao na slici 4, s tim
što se na ovim pragovima
nalaze
drugi
tonovi.
Berkman bi sigurno tražio
da mu to nacrtamo, jer je
bio umetnička duša. U
redu, njemu za ljubav, ali i
za
ljubav
StepnjakuKravčinskom, evo šablona
za ovu poziciju, lakšeg za
pamćenje (slika 8).
Ukratko,
šetanjem ove pozicije
gore-dole po vratu gitare,
moguće je svirati skoro sve
lestvice. Lestvice koje nije
moguće svirati na ovaj
način, nisu ni vredne
sviranja.
da znaš kao lestvice. Radi se ili o manjem broju tonova, ili o
većem, gde se – generalno – tonovi lestvice koja ima manje
tonova uklapa u više harmonskih (akordskih) podloga od
durske ili molske lestvice, dok se lestvica koja ima značajno
više tonova od ove dve osnovne vrste uklapa u mnogo manje
harmonskih (akordskih) podloga. Drugim rečima, daleko ćeš
se brže i lakše u akordsku podlogu neke pesme uklopiti
svirajući improvizaciju iz lestvice koja ima manje tonova,
nego iz one koja ima više. Takoñe, to može da se gleda i iz
drugog ugla: što bolje znaš akordsku podlogu pesme, to ćeš
lakše širiti opseg tonova koji dobro zvuče u improvizaciji;
nasuprot tome, ako ne znaš o kojim se akordima radi (npr. tek
si upao ili upala na neko rasviravanje), najbolje bi bilo da
lagano kreneš improvizaciju od nekih osnovnih tonova, pa da
vremenom unosiš druge, ako je moguće.
Kako ova najmanja škola gitare bude odmicala,
primetićeš da je često potrebno razbiti koncept lestvice. Pa
ipak, efektivno ćemo razbiti samo ono što prethodno dobro
poznajemo. No, o tom – potom; najvažnije o lestvicama
zapravo sledi u skoroj priči o – akordima.
Intervali. Pomenuo sam intervale – to je sazvučje
dva tona različite visine (čak i ako se radi o istom tonu u dve
različite oktave). Mnogi delovi solaža ili rifova bazirani su na
intervalima. Koja su pravila grañenja intervala i kako se zovu
– krajnje je nevažno. Preporučujem ti da interval (čije neke
varijante mogu da se zovu i rifom) shvatiš kao krnji akord,
odnosno akord kojem nešto nedostaje. Teorijski gledano,
intervalu ama baš ništa ne nedostaje – kao ni jednom jedinom
tonu – on je posebna i zaokružena forma. Pa ipak, ako se
shvati kao krnji akord, stvar postaje sugestivna: možeš iz
intervala ili rifa da preñeš na ceo akord, što ti naročito pomaže
u 'skidanju' pesama (kasnije o tome). O intervalima će biti još
reči u sledećem odeljku o akrodima.
Ako 'E' => rdi 'moll'
Akordi. E... akordi! To je već jedna od važnijih stvari
vezanih za lestvice. Najveći broj pesama je moguće
redukovati na neke osnovne akorde, te je i prvi korak kod
mnogih koji uče da sviraju gitaru upravo vežbanje akorda,
kako bi se što pre svirale... poznate pesme... kao što je
pomenuta Stairways to Heaven, ili retko pominjana Do Me
Like You Do, u izvoñenju Killerbrew benda, a koja je daleko
zanimljivija od stepenica ka dosadnom sviranju.
Akord je neka vrsta proširenog intervala: interval +
bar još jedan ton. Dakle, akord je sazvučje bar tri tona
različite visine. Istovremeno sviranje VII praga na prvoj žici,
II praga na četvrtoj žici, III praga na petoj i X praga na šestoj
žici predstavlja akord... koji nije moguće svirati jednom
rukom, ali koji i ne zvuči baš najfinije za uši navikle na
milozvuke.
Kao i uvek, i ovde postoje pravila - pravila grañenja
akorda. I, kao što pretpostavljaš, to je sasvim nevažno! Ni
Štirneru nisu trebala ta pravila, a eto kako bi dobar gitarista
bio da je to ikada hteo da postane.
Uh, zamalo da zaboravim! Nikako, nikako, ali nikako
ne kupuj (i ne kopiraj) razne 'korisne' knjižice koje na 50
strana daju slike svih osnovnih akorda... jer njih uopšte nema
potrebe da znaš! Nema ama baš nikakve potrebe da učiš kako
se postavljaju prsti za C-dur, a da potom tražiš kako se svira
F-dur ili bilo koji drugi dur. Tačnije, svi akordi istog tipa
(odnosno svi durovi, svi molovi itd.) sviraju se po istom
šablonu – samo se hvat (pozicija prstiju) šeta gore-dole po
vratu gitare. I to je cela priča o 'mnoštvu' akorda.
Osnovni akordi: durski. Što se strukture akorda tiče,
durski akord sadrži tri tona: I ton lestvice, III ton, i V ton. Za
C-dur akord to su tonovi 'C', 'E' i 'G'. Ali, kao što rekoh,
struktura akorda i njegovo grañenje uopšte nije bitno... to se
samo ja pravim pametan. Bitan je hvat, odnosno pozicija
prstiju. Za durski akord postoje sledeći najčešće korišćeni
hvatovi:
slika 9
(Na svim slikama koje
predstavljaju hvatove, prsti
su obeleženi na sledeći
način: M je mali prst, D je
domali, S je srednji i K je
kažiprst.
Crna
tačka
predstavlja praznu žicu,
odsviranu,
dok
crna
uzdužna linija predstavlja
poziciju jednog prsta koji
pritiska više žica – prst je
označen na liniji.)
Na ovoj slici durski akord nosi ime tona koji se nalazi
na petoj žici. Sva tri hvata su varijante istog hvata – u prvom
slučaju, označenom sa (a), može da se pretpostavi da neki prst
pritiska sve žice na nultom pragu, odnosno da je sâmo sedlo
prst. U tom slučaju bi prikazane tri crne tačke predstavljale
upravo dugu crnu liniju, kao na podvarijanti (b) ili (z).
Razlika izmeñu (b) i (z) varijante hvata je jedino u
jednostavnosti: svuda ćeš naći da je (b) varijanta pravilna, ali
meni je mnogo lakša (z) pozicija. Pretpostavljam da će i tebi
biti, kada dovoljno razmrdaš (iskriviš...) mali prst. Da se
vratimo na osnovni ton; u ovim varijantama osnovni tonovi
su: za varijantu (a) – 'A' (prazna peta žica intonira 'A'), za
varijantu (b) – 'D' (peta žica na petom pragu), i za (z)
varijantu – 'G' (deseti prag na V žici). Dakle, radi se o A-duru,
D-duru i G-duru, redom.
Važno je, meñutim, zapamtiti jedino hvatove, tj.
raspored prstiju. Kada ovladaš bilo kojim hvatom, vežbajući
ga na bilo kojim pragovima, pomeraj ga gore-dole po vratu
gitare i obrati pažnju na to koji durski akord u svakom
posebnom slučaju taj hvat označava. Probaj isto sa svim
narednim hvatovima prikazanim na slikama... i ne brini što je
neke praktično nemoguće uhvatiti – niko nije lud da se muči
kad ne mora.
slika 10
I u slučaju slike 10 osnovni se ton durskog akorda – odnosno ton koji odreñuje ime akorda – nalazi na petoj žici. Na slici
11, meñutim, osnovni ton akorda je na šestoj žici. To mi je posebno naglasila i Dora Marsden!
slika 11
slika 12
slika 13
Što se samog zvuka tiče, durski akordi – u nizu – najčešće
zvuče svečano ili veselo. Pesme koje mogu da se sviraju
durskim akordima su, na primer, skoro sve pesme Ramones-a
ili starog rock'n'roll-a iz 60-ih.
Osnovni akordi: molski. Za divno čudo, i na sreću
svih koje bi možda smaralo što opet pričam o strukturi akorda
Na ovoj slici (slika 12)
osnovni ton se nalazi na
četvrtoj žici.
Slika 13 opet prikazuje
hvatove čiji ton na šestoj žici
odreñuje o kojem se duru radi.
Najčešće će ti biti
najlakše da sviraš durove
sledećih hvatova: slika 9,
varijanta (z), zatim slika 13,
varijanta (a). Najlakši su zato
što zahtevaju najmanje širenja
prstiju po vratu gitare, i zato
što imaju najjednostavniji
raspored prstiju – a to je
prilično važno u početku
sviranja, kada ni prsti nisu
zagrejani
koliko
glava
virtuoznih muzičara. Takoñe,
ova dva hvata je lako menjati –
kažiprst se šeta po pragu, a
povremeno se naporima malog
prsta dodaju i srednji i domali.
– molski akord ima istu strukturu kao i durski! Hej! Meñutim,
radi se o I, III i V tonu molske lestvice. Naš stari molski
prijatelj, A-moll, ima sledeće tonove: 'A', 'C' i 'E'.
Evo, konačno, i prikaza hvatova:
slika 14
Osnovni ton je ovde na šestoj žici. Na sledećoj slici, osnovni ton je na petoj žici:
slika 15
slika 16
Na slici 15, kao i na
prethodnoj slici, obrati pažnju na
to da su hvatovi veoma slični
durskim hvatovima koji imaju isti
osnovni ton na šestoj žici (slika
13 i slika 9) – razlika je samo u
dodavanju ili oduzimanju jednog
prsta (sa gitare, naravno). To je
još jedan od razloga što
preporučujem ona dva durska
hvata kao najlakša – ne samo da
ćeš brzo zapamtiti raspored prstiju
za njih, već ćeš time praktično
odmah znati i dva molska hvata.
Eto i poslednje varijante
hvatova za molske akorde, i
ujedno
poslednjeg
primera
hvatova za osnovne akorde.
Molski akordi, za razliku
od durskih, u nizu zvuče ozbiljno
ili setno, nekada tužno. Dobar deo
balada uglavnom sadrži molove, a
durova onoliko koliko je potrebno
da se ne upadne u najgoru
patetiku. Kombinacija durova i
molova, meñutim, najčešća je
varijanta u sviranju.
Neki reñe korišćeni hvatovi, ali ništa manje jednostavni. Ovde ću ti predstaviti još samo neke vrste hvatova. Inače,
imaju oni i svoje strukturno ime, ali pošto sam svakako dosadan s tim strukturama i pošto ni sâm nisam siguran u svakom od
ovih slučajeva o čemu se tačno radi, preskočiću strukturu i odmah dati hvatove, baš kao što je Prudon dao nogu kapitalizmu:
slika 17
slika 18
Ma, prava je divota
pronalaziti akorde koji deluju tako
novo i sveže, a zapravo su
definisani pre ko zna koliko vekova.
U svakom slučaju, meni se čini da
je najzanimljivije proširivati svoj,
da tako kažem, akordular (ehem...
zbornik akorda...) igrom sa par
osnovnih hvatova; u nekom
trenutku, dok smišljaš muziku,
poželiš da razbiješ očekivani sled
hvatova
nekim
naizgled
raspadnutim ili 'disharmoničnim', ali
koji zapravo daje posebnu crtu
harmoniji – i jednostavno podigneš
neki prst ili pritisneš njime prag
niže ili više. U tim igrama najviše
će ti koristiti upravo mali prst –
prilično zapostavljeni prst meñu
gitaristima i gitaristkinjama, čini mi
se. Dodavanjem i oduzimanjem tona
koji drži mali prst, zatim
pomeranjem prsta gore-dole po
pragovima i po žicama, niz od
nekoliko u početku osnovnih
hvatova počinje da daje ne samo
zanimljivu harmonsku podlogu, već
i da liči na spoj harminije i
melodije.
slika 19
Posle nekog vremena, izgledaće
ti čudno što bendovi žele da dele
gitare na 'ritam' i 'solo' – kao da
nije
moguće
sasvim
jednostavnim sviranjem postići i
jedno i drugo na jednoj gitari.
Još o intervalima i rifovima. Pored onog što je
rečeno na kraju prethodnog odeljka, dodao bih još jedan
razlog zašto predlažem da se shvate kao krnji akordi. Naime,
najčešće korišćeni intervali i rifovi predstavljaju upravo
isečak iz hvata nekog akorda. Uzmi, kao što najčešće predlaže
Lujza Mišel, primer sa slike 15(e): interval bi tu bili npr.
sviranje samo (a) VII praga na 5. žici sa IX pragom na 4. žici,
ili (b) VIII praga na 3. žici sa IX pragom na 4. žici.
Rif tipa (a) toliko je čest, da se npr. u panku ili metalu
retko i pojavljuje ceo akord. Struktura takvog rifa može da se
predstavi i bez pozivanja na akorde: uzmeš bilo koji ton na
šestoj ili petoj žici, i dodaš mu dva praga viši ton na sledećoj
nižoj žici. Dakle, ako sviraš V prag na 6. žici taj najčešće
korišćeni rif dobijaš dodavanjem VII praga na 5. žici. Ipak,
predlažem ti da imaš u vidu vezu rifa sa akordom: ako se
vratiš na hvatove koje predlažem - slika 9, varijanta (z), i
slika 13, varijanta (a), videćeš da su ovi najčešći rifovi
zapravo skraćeni akordi. Na slici 9(z), ton na 5. žici i ton na 4.
žici čine rif, a na slici 12(a) rif čine tonovi na 6. i 5. žici.
Princip je očigledan: ako ti je niži ton rifa na 6. žici, onda je
taj rif krnja varijanta akorda koji ima taj ton na 6. žici za
osnovni; odnosno, ako je niži ton rifa na 5. žici, onda je taj rif
krnja varijanta akorda sa osnovnim tonom na toj žici.
Sa druge strane, kod takvog rifa je zanimljivo da on
sâm – izdvojen iz konteksta drugih rifova sa kojima možda
pravi niz u nekoj pesmi – ne govori da li je deo durskog ili
molskog akorda (seti se razlike koja se nekad nalazi samo u
dodavanju ili oduzimanju malog prsta). Štaviše, mnoge pesme
se i sviraju samo u rifovima (intervalima), ali kada se shvate
kao krnji akordi imaš mogućnost da brzo sagledaš kakva bi
lestvica odgovarala u improvizaciji. Durska ili molska
neodreñenost ovog rifa dopušta ti da se u trenucima
prebacuješ sa druske na molsku lestvicu, a da improvizacija i
dalje zvuči uklopljeno.
I još jedna stvar: budući da se rif mnogo lakše svira
od punog akorda, i da zvuk distorzije može lako da 'pojede'
nijanse u nekom punom akordu, nije ni čudo što pank i metal
obiluju rifovima, a ne akordima. Kombinacija punih akorda,
rifova i 'solaža' najbolje je rešenje, po mom mišljenju. Takvo
sviranje ne zahteva dodatnu gitarsku pratnju (nekad čak ni
pratnju basa), i navikava te da zaboraviš na podelu gitara na
'solo' i 'ritam'.
Han Solo i improvizovanje
Ništa bez improvizovanja, ma koliko izgledalo da je
potrebno biti odličan tehničar na gitari da bi se to izvelo. Što
se mog sviranja tiče, improvizovanje mi nije pomoglo toliko
da 'soliram' (čemu to ako imaš zanimljiv niz hvatova?), već
pre svega da se izvučem ako nešto zaboravim, ili ako želim da
se glupiram na već dobro poznatu bas-deonicu u pozadini.
Pored toga, zanimljivije sviranje basa poprilično liči na soloimprovizaciju.
Konačno,
poznavanje
osnova
za
improvizovanje pomaže u 'skidanju' pesama (o čemu će biti
uskoro reči), a time i u komponovanju.
Akordi i lestvice: zašto je solo šablon, a ne umeće.
U principu, iz svake lestvice može se napraviti velik broj
akorda, dakle harmonija koje sadrže isključivo tonove te
lestvice. Gledajući kao stvar puke kombinatorike, i imajući u
vidu da je akord sazvučje bar tri tona različite visine, za
lestvicu od sedam tonova (ne računajući osmi, ponovljeni)
moguće je izgraditi više od sto akorda! Meñutim, ne zvuče
sve te kombinacije 'harmonično' – mada je i pitanje
harmoničnosti više nego diskutabilno, kao i svako pitanje
estetike.
U svakom slučaju, za svaki 'harmonični' akord neke
lestvice (recimo, za durski ili molski) važi pravilo da
predstavlja takoñe i harmoničnu podlogu za melodiju koja
sadrži tonove te lestvice. Naravno, jedan je akord više neko
dosadan ako treba da bude podloga za razvijanje melodije.
'Soliranje' i improvizacija tiču se, stoga, harmonske podloge
koja nastaje promenama, odnosno nizanjem nekoliko akorda.
Uzmimo, na primer, C-dur lestvicu: 'C', 'D', 'E', 'F',
'G', 'A', 'H' i ponovljeno 'C', za oktavu više. Četiri harmonične
kombinacije tonova u okviru ove lestvice su, na primer, C-dur
akord: 'C'+'E'+'G', A-moll akord: 'A'+'C'+'E', F-dur akord:
'F'+'A'+'C' i G-dur akord: 'G'+'H'+'D'. Sva četiri akorda sadrže
isključivo tonove koji se uklapaju u C-dur lestvicu. Ipak,
značajno je naglasiti – naročito za potrebe improvizacije – da
svaki od harmoničnih akorda (najčešće upravo akordi sa tri
tona) mogu da budu delovi tonaliteta nekoliko lestvica, ne
samo jedne. Meñutim, o tome više reči kasnije.
Ova kombinacija četiri akorda predstavlja, u bilo
kojem redosledu nizanja, dobru harmonsku podlogu za svaki
solo iz C-dur lestvice. 'Iz lestvice' znači sviranje tonova koji
pripadaju lestvici: sva četiri akorda, zajedno, sadrže celu
lestvicu C-dur, i sviranje bilo kog tona iz te lestvice zvučaće
'uklopljeno' u tu akordsku podlogu. To je osnovno i najvažnije
pravilo za improvizovanje: poznajući akordski niz u pesmi,
improvizovanje se, u suštini, svodi na kombinovanje tonova
iz odgovarajuće lestvice.
Ako imaš priliku da sviraš sa još nekim/om, zamoli
ga/je da ti svira ova četiri akorda, a ti sviraj bilo kojim
redosledom tonove iz C-dur lestvice – neće biti 'lošeg' tona. I
to je ono najvažnije u improvizovanju – šablon!
Akordi i lestvice: šta ide s čim? Kako znati, na
osnovu poznavanja korišćenih akorda, koja će lestvica
odgovarati za improvizaciju? Objasniću dva načina za izbor,
odnosno detektovanje pogodne lestvice. U oba načina nije
potrebno da znaš koji tonovi odgovaraju kojoj lestvici, već
samo da uvidiš momenat šablona.
Prvi način. Spisak imena akorda odmah daje neku
predstavu o tome koji opseg tonova vredi koristiti. U
pominjanom primeru sa četiri harmonična akorda iz C-dur
lestvice – C-dur, A-moll, F-dur i G-dur akorda – sami tonovi
'C', 'A', 'F' i 'G' sugerišu opseg tonova za one koji poznaju
lestvice. Meñutim, pošto ti i ja ne poznajemo ništa osim C-dur
ili A-moll lestvice, za nas je bitno samo kako su ti tonovi
rasporeñeni po vratu gitare.
Ja obično pokušavam da postavim što više tih
poznatih tonova na šestu ili petu žicu – tu sam najsigurniji sa
tonovima koje dobijam na pragovima, a ujedno znam
raspored tonova/pragova makar na tim žicama u one tri
pozicije za sviranje lestvice. Konkretno, u datom primeru
četiri akordske podloge iz C-dura, četiri osnovna tona reñaju
se po petoj i šestoj žici ovako:
slika 20
Nije toliko važno imati na umu
raspored tonova po celom vratu
gitare, već samo naći neki niz koji
odgovara onim datim pozicijama
na slici 4, 5 i 6. U ovom slučaju, to
su 'F2', 'G2' i 'A2' na šestoj žici, koji
odgovaraju poziciji sa slike 5, ali
isto tako i poziciji sa slike 6.
Jedna napomena je neophodna: pošto smo ranije
zaključili da je nevažno koji su tonovi u poziciji, već samo
koji je njihov meñusobni razmak (odnosno, pošto nas zanima
samo raspored pragova koje ćemo svirati), tri tona na šestoj
žici zapravo još uvek ne ukazuju na konkretnu lestvicu, već je
potrebno proverom tonova sa pete žice utvrditi lestvicu za
solo.Dve pozicije koje u ovom slučaju odgovaraju rasporedu
na šestoj žici, razlikuju se u jednom jedinom tonu na petoj
žici: ili će prvi ton pozicije na petoj žici biti 'ispod' prvog tona
na šestoj žici, ili jedan prag napred (izmeñu prvog i drugog
tona na šestoj žici). Pošto mi ne znamo više od jedne lestvice,
moraćemo da zasviramo jednu od te dve varijante i procenimo
da li nam zvuči kao da se uklapa.
Ukratko, kada smo postavili tonove na šestu žicu,
važno je naći neku od kombinacija tri uzastopna tona na toj
žici koji u potpunosti odgovaraju nekoj od tri pozicije za
sviranje lestvice. Ako ima takvih tonova (u ovom primeru
ima), onda odmah krećemo sa sviranjem na petoj žici gde se
nalazi još jedan ton koji nam je poznat, ali nedovoljan da
bismo bili sigurni koja pozicija odgovara. Samo će nam
pokušaj pomoći da se odlučimo izmeñu dva hvata, a za
rešenje je dovoljan jedan jedini pokušaj – ton će se najčešće
ili sasvim uklapati, ili potpuno štrčati. Ono 'najčešće' znači da
je moguće da su akordi takvi da odgovaraju dvema
lestvicama, odnosno da postoji par tonova čije mesto nije
definisano striktno: niti potpuno odgovaraju, niti se potpuno
slažu. O tome više kasnije.
Kada smo ustanovili poziciju za sviranje možemo da
napravimo još jedan korak: da preñemo na istu lestvicu u
drugoj poziciji. Postavljanje pozicije će nam reći o kojoj se
lestvici radi (vidi opet pravila za pozicije sa slike 4, 5 i 6), a
poznavanje uzajamnog odnosa, odnosno nizanja jedne
pozicije na drugu, znaćemo kako da se prebacimo na nama
lakšu poziciju za sviranje.
U ovom primeru, nevažno što znamo da se radi o Cdur lestvici, kada smo u sviranju otkrili da nam se u akordsku
podlogu uklapa ton 'H2', tj. prvi prag na petoj žici - a ne ton
'ispod' prvog praga šeste žice - možemo da se prebacimo na
poziciju sa slike 4. Ta pozicija počinje trećim tonom na šestoj
žici, koji odgovara poziciji koju smo prvobitno otkrili
sviranjem. Takoñe, možemo da odemo na poziciju sa slike 6,
koja za početni ton ima treći ton ove druge pozicije, pozicije
sa slike 4. Isto važi i u bilo kom smeru: da se ispostavilo da se
u sviranju uklapa na petoj žici ton ispod prvog tona šeste žice,
znači da se radi o poziciji sa slike 6; tada je njen prvi ton
ujedno i poslednji, treći, ton pozicije sa slike 4, čiji je, opet,
prvi ton zapravo poslednji (treći) ton pozicije sa slike5.
Jeste, možda zvuči konfuzno, ali nije! Poenta je
jednostavna: naći što više tonova na šestoj i petoj žici koji se
u sviranju uklapaju u akordsku podlogu, i na osnovu njih
prepoznati poziciju iz koje možemo da sviramo.
Problem je teži ako imamo manje akorda, ili ako
imamo akorde sa osnovnim tonovima koje ne možemo 'gusto'
da rasporedimo po šestoj žici. Za te slučajeve predlažem
sledeći način detektovanja lestvice, odnosno pozicije.
Drugi način. Imamo, dakle, zeznutu situaciju, iz koje
bi se i sama Olga Ljubatovič teško izvukla – akorda je malo,
ili su čudno rasporeñeni po šestoj ili petoj žici; teško je
odjednom dobiti sliku rasporeda tih tonova po vratu gitare, i
prvi način nam ne izgleda dovoljno upotrebljiv. Šta da se
radi? Ovde ćemo morati da pribegnemo brzoj analizi još
jednog šablona. Ovaj sistem, jednom kada se zapamti,
jednostavniji je od prvog načina, jer ne zahteva
eksperimentisanje i detektovanje putem pokušaja i greške.
Sistem je jednostavan: odreñene kombinacije akorda
prizivaju odreñene pozicije za sviranje, te je dovoljno znati
kako se ti akordi sviraju po vratu gitare, i odatle odmah preći
na odgovarajući lestvicu.
Ovde neću slikovno predstavljati sve te kombinacije,
jer bi to mnogo prostora oduzelo, pa ću ti samo predložiti da
ovaj deo čitaš sa gitarom u ruci, probajući sa hvatanjem
(1) C-dur
(2) D-moll
(3) E-moll
svakog akorda iz kombinacije, i tako stekneš sliku o
prostornom odnosu tih akorda u kombinaciji.
Opet, dovoljna nam je C-dur lestvica. Njoj
odgovaraju sledeći osnovni akordi:
(4) F-dur
Pored ovih durova i molova, u sviranje iz lestvice
mogu da se uklope i neki drugi durski i molski akordi koji
sadrže i tonove koji se ne nalaze u lestvici, ali samo ako
sviranje na njima traje kratko, odnosno ako predstavljaju most
ka daljem nizanju akorda koji u potpunosti odgovaraju
lestvici. Najkarakterističniji primer takvog 'neodgovarajućeg'
akorda za C-dur lestvicu je E-dur: poseduje ton Gis kojeg
nema u C-duru.
(5) G-dur
(6) A-moll
(7) H-moll
Bilo koja kombinacija ovih osnovnih akorda u
potpunosti odgovara sviranju improvizacije iz C-dur lestvice.
Meñutim, retko će se desiti da jedna pesma sadrži sve te
akorde, pa da odmah znamo da je C-dur u pitanju. Ipak, što
više akorda iz ovog šablona da otkrijemo u pesmi, to je
izvesnije da će solo iz C-dur lestvice sasvim odgovarati. Neke
od najčešće korišćenih smena akorda iz ovog šablona su:
(Jedna napomena: odavde ćemo durske akorde obeležavati samo sa tonom, a molske sa dodatim 'm'; dakle: C je C-dur, a Am je A-moll.)
(1) C, Am, F, G
(2) C, Am, Dm, G
(3) C, Dm, F, G
Dakle, kad god otkriješ da se te kombinacije smenjuju, sviraj
bez dvoumljenja C-dur.
Šta, sad, ako se smenjuju Hm, G i A? Opet je bitno
stvari posmatrati samo kao šablon: kada zapamtiš one hvatove
za sviranje durskih i molskih akorda koje sam preporučio,
videćeš da je niz Hm-G-A samo za dva praga povišeni niz
Am-F-G (iz naše liste). Znači, ono što bi se uklapalo u niz
Am-F-G, uklapaće se i u niz Hm-G-A ako se solo svira iz iste
pozicije pomerene dva praga više na vratu.
(4) Am, Dm, G, C
(5) C, F, G
(6) Am, F, G
Na primer, značajan broj pesama Ramones-a imaju
promene akorda tipa: C-F-G; i stoga je, za soliranje, sasvim
nebitno da li će pesma biti takva, ili imati D-G-A ili F#-H-C#
- u svim tim slučajevima uklapaće se isti šablon (pozicija
prstiju) za sviranje, samo pomerena naviše ili naniže po vratu
gitare. D-G-A niz je pomeren dva praga više, a F#-H-C# niz
šest pragova više. Uporeñuj, uporeñuj, uporeñuj – da ne bi
morao ili morala da pamtiš.
'Skidanje' pesama
Zašto skidamo pesme, a hoćemo da budemo kreativni? Zato
što je kreativnost samo drugi naziv za zanimljivu kombinaciju
postojećeg. Mani priče o 'talentima' i 'muzikalnosti' – i jedno i
drugo je samo zamagljivanje i prikrivanje vremena
provedenog u učenju i uobličavanju iskustva. Svesno ili ne,
'muzikalnost' stičemo – godinama intenzivnog i
koncentrisanog slušanja muzike, povremenog ili maničnog
lupkanja ritma uz stvar sa radija, pevušenja pod tušem, itd. U
hijerarhijskim društvima rañamo se namučeni, ali ne i naučeni
– to nam tek sledi. A tako misli i Lusi Parsons.
Skidanje pesama ima smisla samo ako nas ispunjava
zadovoljstvom, ili ako nam pomaže u našem sopstvenom
sviranju. Skidanje radi zabave društva je – u manjoj ili većoj
meri – šou biznis. Da li ću se sviranjem pesama bendova
Angelic Upstarts ili Stiff Little Fingers ponuditi kao
prijatelj/ljubavnik nekome ili pogurati 'svoj' bend iz navodne
'anonimnosti' i slično – doñe mi na isto: biranje lakšeg,
izlizanog i neiskrenog.
Što ne znači da sam ja uvek bio osloboñen toga...
No, da ne dužim, za mene postoji jedno pravilo koje
mi olakšava skidanje pesama: pronaći lestvicu za solo, i ostalo
će doći sâmo.
Taj pristup, naravno, podrazumeva da sam već u
dovoljnoj meri ovladao opisanim načinima improvizovanja, i
to ti svakako preporučujem kao redosled. Imaj u vidu, bar
kako mi se čini iz ličnog isukstva, da će te takav redosled
učenja dovesti do toga da ti će nekada 'savršene' pesme
zvučati jednostavno i – oh, žalosti! – banalno. A već je rečeno
da je to jedan od ciljeva ovog teksta.
Za veliki broj hitičnih pesama stvar je sasvim
jednostavna: kada krene pesma, počni da sviraš bilo šta,
tragajući za parom tonova koji će se najčešće i najduže
uklapati u ono što čuješ. Neka te ne brine ako se u strofu
uklapaju, a u refren ne. Kada nañeš dva tona, pokušaj da ih
proširuješ dodavanjem tonova koji – po svemu što si dovde
pročitao – pripadaju nekoj od pozicija za sviranje lestvice.
Greši, greši i greši. Kada nañeš treći ton – koji nije samo
oktava više ili niže od prva dva pronañena – već si na korak
od uspeha. Sa tri tona različite visine trebalo bi bez muke da
odrediš poziciju iz koje će se, u najvećem broju slučajeva,
svaki ton lestvice uklapati.
Ostalo je još veći šablon: iz pozicije vidiš koja je
lestvica u pitanju, uporediš je sa istom pozicijom za C-dur, i
zaključiš koliko je pragova više ili niže na vratu gitare.
Potom, poznajući onih sedam osnovnih akorda koje sam
pomenuo da se uvek uklapaju u C-dur, sviraš neke od njih za
otkriveni broj pragova više ili niže – i to je to!
Što se više ta pozicija iz koje sviraš solo uklapa u
pesmu, to je sigurnije da se pesma svodi upravo na neke od
tih sedam osnovnih akorda u dotičnoj lestvici. Ostaje samo da
isprobavaš, bilo nasumice, bilo već podučen i podučena
iskustvom iz skidanja prethodnih pesama. I, naravno, nije na
odmet ni Babefov savet: malo grickalica olakšaće skidanje
pesama.
12
Za nešto komplikovanije pesme procedura nije
mnogo drugačija: takoñe tražiš bar tri tona koji se uklapaju, a
tamo gde ne odgovaraju - gde se koncepcija pesme menja ili
ima kratku prolaznicu koju ne možeš da 'pokriješ' tim
tonovima – probaj da ih sviraš u istom rasporedu par pragova
više ili niže. Na taj način će se ispostaviti ili da je pesma
strukturirana tako da preñe na sasvim isti raspored akorda - ali
sada više ili niže, ili si, pak, uspeo/uspela da otkriješ i
posebnu lestvicu za taj deo pesme (ako je u pitanju prelaz na
različit raspored akorda unutar neke druge lestvice). Sve u
svemu, princip soliranja naročito pomaže ako nemaš mnogo
iskustva u skidanju pesama, ili ako su pesme jednostavne, a ti
ne želiš da čuješ kako akord koji si prvobitno odsvirao totalno
kvari ono što čuješ...
Sa druge strane, većina ljudi koji već dugo sviraju
gitaru skida pesme tražeći osnovne tonove za akorde koje
čuje, i kada je dovoljno sigurna - preñe na sviranje rifova ili
celih akorda. Time se ne gubi vreme u sviranju improvizacije
i traženju lestvice, ali se – šta dobiješ na mostu, izgubiš na
ćupriji – gubi vreme u čekanju da ponovo doñe deo pesme u
kojem se ponavlja akord koji nisi našao/našla iz prve.
Na kraju krajeva, verovatno ćeš i tokom traženja
lestvice ubosti nekoliko osnovnih tonova za akorde iz pesme,
pa se skidanje zapravo svodi na kombinaciju pomenuta dva
načina. Pored toga, dešavaće ti se da smišljaš neku melodiju
ili niz rifova i akorda, i da te to podseti na neku pesmu koju
znaš – tada je stvar još lakša, jer skidanje pesme počinješ već
naoružan i naoružana osnovom koju ćeš razrañivati. Ja ipak
preferiram 'soliranje' kroz traženje lestvice, jer makar imam
utisak da nešto 'dodajem' onom što čujem, a ne samo da
reprodukujem.
Otpozdrav
Ako je do sada napisano povremeno delovalo zbunjujuće i zgusnuto, ne očajavaj u čaju! Ako nisi potpuni početnik ili
potpuna početnica u sviranju gitare, verovatno ćeš se vratiti samo na delove koji su ti novi (ako ih ima...), a ako prvi put uzimaš
instrument da bi svirao/la, možda je bilo bolje da nisi čitao/la sve odjednom...
No, kad si već ovde, čestitam!
Što se mene tiče, dobrodošli su svi komentari, kritike, hatemail, sugestije ili pitanja: sve to na [email protected]
Srećno sa sviranjem, pa da im zasviramo preko barikada!
13
Download

Najmanja škola gitare (pdf)