Cpkbob!Hmv|bd
\JSF!PE!QSPTUPSB
LSB^F!PE!WSFNFOB
Bojana Glušac
\JSF!PE!QSPTUPSB
LSB^F!PE!WSFNFOB
Autorsko izdanje
Beograd, 2010.
Bojana Glušac
\JSF!PE!QSPTUPSB
LSB^F!PE!WSFNFOB
Izdavač
Autorsko izdanje
Bojana Glušac
Kontakt
[email protected]
Lektura i korektura
Ljiljana Ćuk
Dizajn korica i prelom teksta
Nataša Ljubinković
Štampa
Eskom, Novi Sad
Tiraž
200 komada
Mojim roditeljima
UVOD
Ova knjiga posvećena je svim onim ljudima koji su u istoriji ostavili svoj lični pečat i
pomogli čovečanstvu da napravi korak dalje, ka spolja (kroz razvoj nauka,
umetnosti...) i ka unutra (unapređenjem načina za razvoj svesnosti i samoistraživanje).
Nalazimo ih među teolozima, misticima, filozofima, umetnicima, vračevima,
lekarima. U različitim kulturama i tradicijama prepoznajemo ih pod raznovrsnim
imenima: prosvetljeni, sveci, veliki učitelji, avatari, mudraci. Zajedničko im je to da
su dostigli stanje delanja i bivanja iz ne-ličnog nivoa i da su upravo kroz tu nevezanost
za sopstveni ego, self, uspeli da izvrše nad-lični uticaj.
Priča nas vodi kroz tri različite lokacije: Sistinska kapela u Rimu, Egipatske piramide
u Gizi i Aja Sofija u Istambulu. Ovo su mesta koja veliki broj ljudi privlače svojom
istorijom, oblikom, lepotom, misterijom koje kriju. Kombinacija ovih elemenata daje
jedan novi kvalitet, a to je vrlo snažna energija koja malo koga ostavi ravnodušnim i
koja može da potakne i potpomogne širenje ljudske svesnosti.
Pozivam Vas na ovo putovanje koje će dati prikaz samo još jednog načina u
beskrajnom nizu mogućnosti ljudskog razvoja.
Dobrodošli/e!
DEO PRVI
SISTINSKA KAPELA
1.
Početak
Početak
Tada to nisam znala, ali sada znam. Nema ničeg čemu niste svedoci! I nema sećanja
koje ne delite! Zato me pomalo zbunjuje ova unutrašnja tišina koja me je potakla da
vam ispričam ono što vi možda već znate.
Bio je juli, pre dve godine. Sem činjenice da mi u glavi nije bilo ni jedne misli, sve
drugo je izgledalo kao i dan pre toga i još jedan pre... Izašla sam iz muzeja, skrenula
levo pored biletarnice, sladoledžije, prodavnice suvenira, niza ušuškanih restorančića,
i senovitim delom puta, pored zidina, sišla do platoa ispred crkve.
Spustila sam ranac pored prašnjavih patika, sela na stepenice, sagnula se da zavežem
pertlu, i dok sam se vraćala u prvobitni položaj, sa željom da glavu oslonim o hladni
kamen statue koja mi je bila za leđima, osetila sam čudnovatu promenu...
Teško mi je, čak i sa ove distance, da vam opišem to stanje svesti. Ono čega se sećam
je da su prvo nahrupili mirisi sa svih strana. Nezaustavljivo. Miris otpalog pera sa
goluba koji je leteo iznad moje glave, bačenog opuška, odgriženog pa ispljunutog
zalogaja pice koji sam mogla da vidim u daljini. Miris znoja koji mi se slivao niz
kičmu, vazduha, tamjana, raznih kolonjskih voda turista, koji su prolazili kraj mene,
filmova u fotoaparatima…
Zatim je sluh počeo da raspoznaje tanane nijanse. Crkveno zvono u blizini, pa onda
ono udaljeno, smeh žene u plavoj haljini na tufnice dok se nameštala ispred
fotoaparata, plač deteta negde iza mojih leđa, tiha udaljena molitva, šuštanje odore
monahinja koje su prolazile nedaleko od mene, prodavci sladoleda i sendviča, smeh
moje majke, sestrino brbljanje...
U istom trenutku sam počela da vidim najsitnije ureze u kamenu preko puta, nabore
11
Šire od prostora - kraće od vremena
na mom rancu, presijavanje dlačica na licu bakice koja se, poduprta štapom, lagano
kretala u pravcu ulaza u crkvu.
Ali... Ko je to čuo, video, mirisao? Svakako ne žena u hladovini, naslonjena na
kameni stub i podbočena rancem. Stanje nije bilo slično ničemu što sam do tada
doživela. Bilo je to...
Kao da je i ova žena, i plato, i crkva, i svi ljudi, sve unaokolo i šire i dalje.. unutar
mene... I kao da sam ja, uprkos haosu, kretanju, ciči, saobraćaju, vetru, mirna,
utemeljena u jednoj tački van prostora i vremena. Beskonačna u svojoj konačnosti.
Kada su se čula ponovo vratila mom telu ispred crkve, prošlo je bilo podosta sati i
ljudi. Ustala sam kao omađijana, opijena slašću neizrecivog blaženstva... Krenula
dalje.
***
Posle sam, u mnogim teškim situacijama, pokušavala da prizovem u sećanje taj
trenutak, da se sakrijem iza vremena provedenog na trgu ispred crkve Sv. Petra.
Trebalo mi je mnogo iskustava da shvatim da me niti jedno sećanje, niti jedna
prošlost ne može odvesti tamo. Jedini trenutak je ovaj sada, i potrebna mu je samo
šansa. No... taj uvid je došao mnogo, mnogo kasnije.
Možda je važno da vam kažem i otkud ja tu, toga dana, sa svim bremenom prošlosti i
budućnosti koji mi se gomilao na plećima.
12
2.
Prvi san
Prvi san
U tom snu, a vidim ga još uvek toliko živo, kao da mi se ovog trenutka odvija ispred
očiju, bila sam u centru jedne orijentalne pijace. Deca su jurcala, prodavci se
nadmudrivali i cenjkali, razni začini se kao granule polena rasipali iz jutanih džakova,
svuda se širio miris duvana od jabuke i teških zaslađenih čajeva. Stajala sam
oslonjena na daščanu tezgu prodavca cigareta, koji se nekud bio izgubio, i čekala.
Čekala sam Učitelja.
Trebalo je da upravo tog jutra prođe upravo tim putem, a ja sam morala da ga vidim.
Plan mi je bio da se ubacim u njegovu pratnju i odem do mesta gde će držati
predavanje kako bih čula ono što će (u to sam bila potpuno sigurna) promeniti moj
dalji životni tok.
Čekala sam... Čekala… Vreme se migoljeći vuklo prašnjavim ulicama, cerekajući mi
se iza leđa. I taj osećaj me je, naravno, dodatno nervirao. I baš u trenutku kada je
izgledalo da odustaju i leđa, i nada, i noge koje su već drhtale od umora, pojavio se.
Prvo sam osetila Njegovo prisustvo. Zapravo, osetila sam odsustvo bilo čega drugog! I
onda sam ga ugledala. Da li je zaista imao dugu bradu, lepršavu odoru i milostive oči,
ili sam sve to u kasnijim prisećanjima sama pridodala, ne znam. Znam samo da ništa
od onoga što sam videla i zapazila, pa da sam se setila i hiljadu najsitnijih detalja, ne
može da opiše ni najmanji deo njegove pojavnosti.
Gomila ljudi koja ga je pratila bila je vidno raspoložena. Smejali su se, brbljali,
pevušili. Prolazili su nedaleko od mene, tako da sam uz lako naprezanje shvatila da je
predavanje koje je upravo završeno bilo nadahnuto i pročišćujuće, da su neke važne
stvari konačno razumeli, da je…
15
Šire od prostora - kraće od vremena
„Završeno? Kako završeno? Kako je moguće da ih nisam videla kada su prvi put
ovuda prošli? Propustila sam najvažniju stvar u životu!!! Kako?“
Izgleda da je vibracija mojih paničnih misli prodrla kroz tišinu koja ga je okruživala, i
zaustavila Njegov sledeći korak. Ili je to sve baš tako i trebalo da se desi… Zastao je,
okrenuo se ka meni i rekao:
- Ti ne možeš da budeš deo ove pratnje. Nije tako pisano. Moraćeš sama. Tvoje
današnje čekanje trajalo je jedan sat i u njemu si sazrela za deset godina. Ali, da bi to
prenela u svet van ovog sna, idi u Sistinsku kapelu i oslušni energije tamo. Potraži
krugove u mozaiku na podu. Stani u centar onog koji najjače isijava i zamoli
Mudrace da ti prenesu znanje. Ostani što duže možeš. Osetićeš sama koliko je
potrebno biti tu. I... ne zaboravi da nema puta, niti cilja. Ti si i put i cilj!
Okrenuo se kao da će sasvim otići, da bi posle nekoliko koraka zastao i prodorno
pogledao u mom pravcu. Snažan drhtaj mi je obuhvatio celo telo i odlepršao dalje u
eter.
- Tamo ćeš pronaći svoju Senku!
U deliću sekunde je nestao. Ostavio me je zbunjenu saznanjem da mi je preneo ove
reči ne progovorivši. Celo biće mi je bilo prožeto Učiteljevim upornim, beskrajnim
isijavanjem.
„Senku?“, pogledala sam u svoju siluetu koja se slabašno oslikavala na prašnjavom
putu dok je Sunce na suprotnoj strani tonulo. „Znak zaklonjenog svetla? Tamna bića?
Ne, nije to...“
16
Prvi san
Okrenula sam se u pravcu tezge o koju sam bila oslonjena i ugledala Učitelja kako u
novinski papir, mirnih ruku, i još mirnijeg lica, pakuje duvan jednom onižem,
tamnoputom čoveku. Zaprepašćenje je svojom silinom probilo tanku opnu sna i
otvorilo mi oči.
***
To jutro su počele pripreme za put.
17
3.
Rim
Rim
Vreme do sletanja aviona i ulaska u zgradu aerodroma Fiumicino nisam doživela kao
prirodni, linearni niz. Izgledalo je kao pregršt skokovitih slika koje su se dešavale po
nekom unapred predviđenom, nad-logičnom planu.
***
Pomoć je stizala sa svih strana.
Nekako istovremeno sam dobila honorar za posao odrađen nekoliko meseci ranije, a
koji je u celosti pokrivao avio-kartu. Mesto u avionu, koje je bilo teško naći u vreme
letnje turističke sezone, ustupila mi je drugarica, koja je iznenada morala na drugu
stranu... Mama je preuzela na sebe pakovanje moje garderobe. A ja? Moje je bilo
samo da krenem...
***
Aerodromska zgrada me je, kao i u svakom prethodnom dolasku, očarala svojom
raskošnom dinamikom, šarenilom ljudi i boja. Široke sale prepune restorančića,
frišopova, mirisa fenomenalnog italijanskog espressa koji “domaći“ popiju brže nego
što ja izgovorim reč „kafa“. Žamor, cika i smeh... Iako svi aerodromi na svetu imaju
nešto slično, ovaj je nudio upravo tu neku specifičnu neuslovljenu radost koja se
širila, bez obzira na vreme, ljude i okolnosti.
Vukla sam svoj mali, crveni, izanđali kofer na točkiće. Iako je već odavno prošlo
vreme kada ga je trebalo zameniti za nešto modernije, adekvatnije, ja sam ga se
uporno držala. Nije to bilo samo zato što u njega, koliko god mali izgleda, može da se
smesti nekoliko haljina, dvoje papuča, jedne cipele, džemperi od „toplog do
21
Šire od prostora - kraće od vremena
hladnog“, par knjiga i gomila sitnica sa spiska za putovanje – pod onom stavkom
„važno i obavezno“.
Zapravo, sam pogled na njega provocirao je u meni sećanja na poznate mirise, strane
jezike, nove planove... Vukući ga mermernim podom, napipavajući udubljenje na
uglu ručke, zarađeno na kairskom aerodromu, osluškujući zadnji levi točak koji je još
od Istambula pomalo kleckao i škripao, imala sam osećaj toka... Da ovo nije ni
početak ni kraj, da je mnogo toga prošlo i da još više sledi.
***
- Signorina!
- Yes?
- Signorina, posso parlare con te?
- I’m sorry, I don’t understand...
Usledila je bujica reči koja me je konačno okrenula u pravcu melodičnog, toplog
glasa koji je, kroz aerodromsku buku, krčio put preko mog levog ramena ka uhu...
Visok, tamnoput muškarac, briljantinom unazad začešljane kose. Žuti sako, uglačane
crne cipele, ogroman teget kofer koji je stajao prislonjen uz njegovu desnu nogu, i
divan, pitom, slobodan i uporan pogled...
Pošto je shvatio da ne razumem ništa i da moje odmahivanje rukom znači da sam
spremna da idem, počeo je da prevrće džepove, iz kojih su ispadale stare karte,
papirići od žvaka, cedulje sa raznim brojevima telefona... Konačno je došao do olovke
ali nikako nije uspevao da pronađe dovoljno čist papir na kome bi nešto napisao.
Shvatila sam da ću još dugo čekati ako nešto ne preduzmem. Otvorila sam džep tašne
22
Rim
koja se ljuljuškala na mom desnom ramenu, odatle izvukla svežanj papira koji su u
sebi sadržali mapu Rima sa ucrtanom najkraćom putanjom do Vatikana, telefone
raznih prijatelja, narudžbine drugarica „Pazi da ne kupiš novu Palomu Picasso, znaš
da volim onu staru... Tamo je Garnier originalan, znaš da samo kopije stižu ovde do
nas... Malo sušenog paradajza, ako ti nije teško, znaš da mi ona pasta jedino tako
uspeva...“ ... Konačno sam došla do jednog relativno čistog parčeta papira i pružila
mu ga. Zahvalno je prigrabio papir, naslonio ga na svoj kofer, sagao se i nacrtao
nekoliko kvadrata.
1. U prvom je bio Čiča Gliša, (pokazao je rukom na sebe);
2. U drugom Čiča Gliša u suknji, rekla bih teta Glišica (naravno, uperio je
prst ka meni);
3. U trećem se ovo dvoje drže za ruke;
4. U četvrtom kvadratiću je nacrtao picu i čašu („poziva me na piće!
Nemoguće, pa mi se uopšte ne razumemo“);
5. U peti je upisao znak pitanja („Fenomenalno! Šta bude, biće!“)!!!
Propela sam se na vrhove prstiju i poljubila ga u obraz. Mirisao je na diskretnu
kolonjsku vodu, duvan i oko sebe širio čistu, jasnu mušku energiju. Zatim sam se
okrenula i otišla. Ništa nije rekao, samo je u prostor, koji je između nas rastao, uneo
neko obećanje.
***
Prišla sam šalteru za pasošku kontrolu i kroz mali otvor u staklu pružila svoja
dokumenta sredovečnom službeniku koji ih je, ne podigavši glavu, spustio na pult
ispred sebe.
23
Šire od prostora - kraće od vremena
- Razlog vaše posete?
- San!
- Molim? – njegove oči podigle su se ka meni.
- San! – ponovila sam.
Mogla sam u osmehu koji mi je uputio da pročitam hiljade godina, snova, ideja...
Neke davno pokopane ispod svakodnevne rutine i nametnute ozbiljnosti, neke još
žive, sramežljive, tajnovite... Vratio mi je dokumenta ne pogledavši ih...
- Dobro došli, signorina!
***
Izašla sam iz aerodromske zgrade na topli asfalt i za tren bila preplavljena mirisom
mora prepoznatog u pohranjenom iskustvu. Posmatrala sam autobuse, mini-buseve,
automobile, taksije dok stotine sudbina razvoze u pravcu nekih novih iskustava, sve
do saznanja da su svi jedno biće.
U raspršenom umu, kao kroz tihu jutarnju izmaglicu, pojavila se misao „Kuda sada?“
U sekundi su se nametnula dva suprotstavljena odgovora:
„Prvo ću do prijatelja da ostavim stvari!“
„Idem odmah u Kapelu!“
Druga je ubedljivo nadjačala. Ostavila sam kofer u garderobi i uhvatila prvi voz koji je
vodio direktno do Kapele.
24
4.
Prvi dolazak u
Sistinsku kapelu
Prvi dolazak u Sistinsku kapelu
Ne znam da li svi mi, koji do vas, Mudraca, stignemo sa namerom, izgledamo
unezvereno, nestrpljivo i izgubljeno onako kako sam se toga dana i sama osećala. Nije
to bio moj prvi dolazak u Kapelu. To i sami znate, ali… Ranije sam dolazila da
omirišem boje, osetim umetnika, dodirnem kamen, ostanem zadivljena onim što
ljudska ruka može. A sada sam imala drugačiji zadatak ispred sebe. Trebalo je da
aktiviram neko novo čulo, a nisam znala ni šta bi ono uopšte moglo biti! I da
dobijem odgovor na pitanje koje ne umem da postavim.
Osetila sam vaše prisustvo još na ulazu u zgradu, iako je Kapela od ulaza udaljena više
stotina metara. Nisam bila iznenađena, samo me je začudila činjenica da nikada
ranije nisam ni naslutila vaše prisustvo. Posmatrala sam ljude okolo i videla sebe u
njima. Usmereni na istorijske podatke, činjenice, tehnike slikanja, kvalitet zlata na
tavanicama, ono što se da kupiti, uzeti, poneti za uspomenu. Zar je moguće da ispod
tog sloja postoji drugi, tananiji i da je do njega moguće doći odlukom, namerom,
usmeravanjem misli? Zar je moguće da se toliko malo nas seti, odluči, nameri ili
usmeri? Skoro me je rastužilo saznanje da je sve tako dostupno i otkriveno, a da zbog
koprene nesvesnosti koju imamo to ne vidimo.
***
Sam ulazak u Kapelu doživela sam više telesno. Osetila sam ježenje duž kičme,
drhtavicu u nogama, peckanje u predelu temena. Oči su, slabe pred starim navikama,
počele da posmatraju tavanicu, zidove, boje, uglove. Trebalo mi je dosta volje da ih
otrgnem odatle i usmerim prema… „Kako je ono rekao? Ah, da, krugovi na podu!“
Bilo ih je dosta, čitav pod je bio mozaik. Na prvi pogled, obični krugovi, poređani po
geometrijskom redu. Neki su, oblikovani finim poretkom šarenih kamenčića,
izgledali kao da uranjaju jedni u druge, i prave cvet. Da, baš kao da sam u bašti. No,
27
Šire od prostora - kraće od vremena
ubrzo me trže misao da je i to samo prvi sloj, da me sopstveno oko zavodi, ili
“odvodi”… Sada znam da je to bila lagana ćuška, pomoć koju ste mi Vi pružili, ali
tada sam, moram priznati, bila ponosna na sopstvenu volju!
Skoncentrisala sam se na krugove na podu što sam bolje mogla. Odjednom su
predamnom počeli da se pojavljuju simboli... Oči, linije, zmajevi, zvezde, ruža… Neki
od njih su mi bili sasvim nepoznati, ali za neke sam bila sigurna da sam ih već negde
videla, ali kada, gde, nisam ni mogla da se setim jer ta vrsta mentalnog toka više nije
bila u mojoj kontroli.
Intuicija me je vodila srednjem redu krugova, bliže centru. Hodala sam polako,
odlučna da ne dopustim čulima ponovno vršljanje i ispitivala jedan po jedan krug.
Prvi, drugi, treći... Tu sam malo zastala. Kao da je telo intenzivnije reagovalo na tom
mestu. Imala sam skoro opipljivu sliku beličaste energije koja se, počev od mojih
stopala, širila preko nogu, ruku, trupa, do glave, i nestajala negde u prostoru iznad
mene. Osećaj koji je pratio čitavo dešavanje bio je toplota i blaga pospanost...
„Ne, nisam ovde da bih se bavila telom, ne danas. I zaista ne da bih spavala! Upravo
suprotno! Buđenje je ono što mi je potrebno!“...
Nastavila sam dalje, četvrti krug, peti... Čak i da sam htela, ne bih mogla da nastavim
dalje. Kovitlac energije me je skoro usisao. Gomila turista, glasovi čuvara.
- Silence, please! No photo! No camera! Silence!
Komešanje i guranje svuda oko mene lagano je nestajalo, potisnuto svetlošću koja se
širila na sve strane.
28
Prvi dolazak u Sistinsku kapelu
“Molim Mudrace da mi prenesu znanje! Molim Mudrace…”
Uprkos paralisanim čulima i omamljenom umu, molitvena meditacija je tekla sama
od sebe, a svest je pratila tri paralelna, intenzivna toka. Sa tog mesta, to sam
jednostavno znala, širili su se talasi dalje, daleko od ovog mesta i šire od grada u
kojem sam bila. I to ne samo talasi, već neka vrsta nevidljive poruke. Nisam to mogla
videti. Bila sam na nekakav neobjašnjiv način potpuno sigurna u to. Sećam se da sam
pomislila da se radi o nekoj vrsti vibratorno-energetskog odašiljača i zajedno sa tim
pomislila da sam skrenula pameću.
Istovremeno su se odnekud stvarale prozračne elipse boje sunčevih zraka koje su se uz
lagano ritmično njihanje slično plesu smeštale u prostor iznad mene. A bivalo ih je
sve više. Uskoro je čitava tavanica sijala, a svetlost je isijavala u vidu koncentričnih
krugova… Zapravo, sada kada se prisetim, ovaj vrtlog posmatran iz bilo kog ugla,
izgledao je kao energetski spiralni kovitlac... Osećala sam da čak ni oblik nije slučajan
i da ću se još vraćati na to.
Svetlosni zraci su se potom usmerili ka meni. Izgledalo je kao da nestaju u prostoru
iznad moje glave, ali sam ja imala nedvosmisleni osećaj da nestaju u meni, šta god to
u tom trenutku značilo. Polako mi se rađala ideja da su upravo te elipse materijalno
ispoljavanje vas, Mudraca, u najfinijoj formi, na granici između vibracije i energije –
ukoliko ta granica uopšte postoji. Takođe sam znala da mi prenosite nešto veoma
važno i da ja to “skladištim” za ono vreme kada će izroniti u osvešćeni deo uma.
Veličanstvenost trenutka govorila je da postoje sadržaji koje upravo primam a koji
možda nikada neće preći taj prag. No, nije mi bilo važno. Prvi put u mom životu, ego
je ostao po strani. Ako mi ikada zatreba dragulj iz ove riznice, sam će mi se smestiti
29
Šire od prostora - kraće od vremena
u srce kada dođe pravi čas… Ne pitajte me kako sam sve ovo znala. Kao da je ponešto
već tada bilo očigledno.
Što je više tih zrakova stizalo do mene, beličasti oblak (koji sam tek tada uspela da
primetim) u blizini tavanice bivao je sve gušći i bremenitiji i to me je iznenadilo. Kao
da kroz taj prenos znanja ja postajem jača, što opet jača vas i vaše zračenje ka meni.
Zar jednom molitvom?
„Da li zaista svaka promena jednog dela dovodi do promene čitavog sistema? Jednog
dela poput mene? I šta je onda moj sistem? Grad, planeta Zemlja, Kosmos? Ono iz
čega Kosmos izvire i teče svim ovim eonima? Ima li uopšte delova, ili samo postoji
Jedno? Kolika je odgovornost u tom slučaju, svake moje misli, svakog mog daha?“
„A Senka?“, pomislila sam: „Moj dvojnik? Odraz duše?“ Pokušala sam da se zapitam,
no um je ubrzo odustao nemoćan i prepustio se vašem vođstvu.
***
Do trenutka kada su ponovo počele da odzvanjaju reči čuvara “Silence, please! No
photo! No camera! Silence!”, bila sam sigurna u jedno: “Procesi su pokrenuti.
Povratka nema. Moje je samo da budem svedok onoga što sledi.”
***
Sada stižemo do onog trenutka kada sam izašla iz muzeja, skrenula levo, pored
biletarnice, sladoledžije, prodavnice suvenira, šarenih restorančića, i senovitim delom
puta, pored zidina, sišla do platoa ispred crkve.
30
5.
Fontana di Trevi
Fontana di Trevi
Kada je osećaj beskonačnosti počeo da jenjava, noge me poneše kroz splet zamršenih
rimskih uličica prepunih restorana sa kariranim stolnjacima, sladoledžinica, kroz
masu turista, zujanje kamera, fotoaparata.
Iako su rasanjena čula i dalje upijala svaki treptaj okoline i unutrašnjost bića, ipak su
se slike same ređale, kao niz sušenih crvenih paprika koje su u nekom čudnom redu
stajale obešene na zidu kuhinje moje bake. Izgledalo je kao da svaka za sebe
predstavlja celinu uklopljenu u nešto veće, nedokučivo, a moj um je, gladan upravo
onoga što se nalazi ispod pojavnog i sećanja, preletao preko ovih slika ne prijanjajući
ni za jednu.
Prošla sam pored jedne stare zgrade, patinirane tamno zelene fasade sa maleckim,
ušuškanim terasama prepunim cveća, puzavica i ponegde vešom koji se sušio i
drhtuljio u ritmu vetra i... Muzike! Odnekud je do mene, silovitom jačinom svojih
emocija, dopirao Mocart - „Rekvijem“. Zastala sam na trenutak, tek da udahnem
trenutak života koji je svaki takt veličao, i nastavila dalje.
Nakon nekoliko koraka, zgrade su se diskretno sklonile i ostavile me otvorenom
prostoru.
„Trg, rekla bih... Ne, to je...“
Uspela sam konačno da prođem kroz grupu turista koja se zaustavila ispred velike,
sjajne prodavnice suvenira i birala razglednice, skulpture, turističke prospekte,
knjige... Njihov vodič, omanja ženica, zajapurenih obraza i kratkog daha, držala je
visoko podignut sklopljen kišobran i njime mahala u pokušaju da pokrene grupu i
skrene im pažnju na nešto što je govorila u vezi važnosti mesta na kom smo bili.
33
Šire od prostora - kraće od vremena
Pogledala sam u pravcu u kome je odlepršao vrh njenog narandžastog kišobrana...
„Fontana di Trevi! Najromantičnije mesto u Rimu! E, volim što sam ovde dospela!
Baš volim!“
Stotine ljudi sedelo je na kamenim stpenicama, ili na samom zidiću fontane i rukom
dodirivalo vodu kroz koju se na plavičastom dnu moglo videti stotine metalnih
novčića i osetiti energija svih zamišljenih želja i nada. Oko mene, čvrsto priljubljeni
jedno uz drugo, stajalo je nekoliko parova i razmenjivalo nežnosti, poljupce. Različiti
po starosti, mestu odakle dolaze, iskustvima koja ih dovde dovode i vizijama koje će
ih odavde odvesti... Isti u jednom, u tom uronuću u onog drugog koje se moglo
videti u položajima tela, u pogledima i energiji koja je tanano vibrirala u prostoru
okolo. Uzela sam svoj malecni, pozajmljeni fotoaparat i počela nasumice da
fotografišem... Tela, lica, fasade kuća, golubove, fontanu...
Odjednom sam postala svesna da sam sama, da ću se već sledećeg trenutka možda
osetiti usamljenom, da sam žena! Ovo poslednje najviše je zavibriralo po utrobi. Svest
mi je u trenu obujmila svaku ćeliju tela, noge, butine, karlicu, stomak, grudi, lice...
Razaznala sam toplotu koja se širi iz mene, koja zbog toga tu i jeste... Da bude
podatna, da nudi, traži, uzima...
Izvadila sam jedan metalni novčić iz džepa, protrljala ga malčice, tek da uzme još
malo mojih vibracija, da se zna da je i on moj kao i želja utisnuta u njega.
„Želim... Želim da prepoznam muškarca ka kome ide ova toplota koju osećam u
stomaku!“
34
Fontana di Trevi
Zažmurila sam i snažno zamahnula. U trenutku kada mi se ruka vinula u pravcu
fontane, jedan tren pre nego da sam otvorila prste i pustila novčić da poleti sa dlana,
osetila sam topao dodir. Nečija šaka oko moje ruke. Naglo sam otvorila oči i ugledala
čoveka sa aerodroma.
„Neverovatno! Otkud on?“
Zbunjenost je preslaba reč za ono što sam u tom trenutku osetila. Kao da sam
uplivala u „slowmotion“ neke davno režirane scene čija je neminovnost potpuno
izvesna. Uhvatio me je za ramena, u trenutku sam pomislila da će me poljubiti, ali
ne... Samo me je lagano povukao da sednem na zidić. On je i dalje stajao, uporno
ponirao u pogled i rekao...
- Momento, signorina, momento!
Okrenuo se i nestao u gužvi.
„Verovatno hoće da ga sačekam. Ili možda ...“
Ostala sam na zidiću čitavu večnost koju je časovnik smestio u tričavih 3 minuta, a
onda sa ponovo pojavio. Primetila sam da se od jutros presvukao, da je sada u nekoj
sportskoj odeći koja ga je podmlađivala, da mu je izraz lica mirniji.
„Bože, koliko li sam ja vremena bila u Kapeli? I to je vreme išlo okrenuto unazad!
Gle, čovek se podmladio!“
U ruci je držao veliku papirnu kesu koju je, kada je prišao i seo na zidić pored mene,
35
Šire od prostora - kraće od vremena
stavio na kolena, otvorio i izvadio sadržaj: dve pice i dva soka!!! Pogledala sam ga
potpuno šokirana, a on je na taj pogled odgovorio vadeći iz džepa farmerica jutrošnji
papir i ponosno mi pokazao treću i četvrtu sličicu sa Čiča Glišama.
Oboje smo prasnuli u smeh, dohvatili hranu, i sve onako podrhtavajući svako malo
od novih talasa smeha, nastavili da jedemo i pijuckamo sok. Kada smo završili, i kada
je Sunce već zašlo iza zgrade naspram koje smo sedeli, a mi već neko duže vreme bili
u tišini, ustao je, poklonio se, ovlaš mi dodirnuo usne svojima, okrenuo se u pravcu
malog prolaza sa desne strane i nestao u njemu.
Poželela sam da krenem za njim, da ga zaustavim... No, pobedilo je nešto jače!
Strahovi! Ili neminovnost događaja koje mi je sudbina pripremila!
36
6.
Povratak u
“svakodnevni” život
Povratak u “svakodnevni” život
Provela sam još dva dana kod prijatelja koji je živeo u blizini centra grada i... Svakako
da je uživanje u kafićima, ljudima, građevinama, bilo nesmanjeno, ali je u meni, kao
trn, stajala čežnja... Duboka, teška, praiskonska! Čežnja za Apsolutom i čovekom!
Prvog sam tražila stalno, ali su ga misli i događaji neštedemice prekrivali. Zbog
drugog sam na zidiću sedela nekoliko dana... Bezuspešno... A onda odlučila da se
vratim!
***
Malo je reći da je povratak kući bio zbunjujući. Teško mi je da mnoštvo utisaka, koji
su tih dana besomučno i neštedemice popunjavali dragocenu prazninu u mislima,
poređam nekim logičkim redosledom.
Sećam se samo da sam očajnički pokušavala da zadržim osećaj ispunjenosti i svetlosti,
ali da su ga uskoro prekrili računi koje je trebalo platiti, telefonski razgovori, buđenje
u 7:30 ujutru, gradski prevoz...
Na trenutke mi je taj prvi susret sa vama izgledao kao san. U njegovu verodostojnost
nisam sumnjala, ali sam ga se već sa setom prisećala.
***
Nakon nekog vremena zavladala je tuga potaknuta idejom da sam negde između dva
sveta. Život koji sam ranije vodila gušio me je i lagano ubijao onu jedinu iskru za koju
mi se učinilo da daje smisao. Osetila sam ovo kao fazu u kojoj je potrebno naći
harmoniju između duha i materije, ujediniti dva paralelna unurašnja toka... Spustiti
39
Šire od prostora - kraće od vremena
duh u materiju i materijalizovati duh...
Kontakte sa Vama ostvarivala sam uglavnom preko knjiga koje bi mi se na volšeban
način pojavljivale u životu. Nekada su se otvarale baš na strani na kojoj bi pisala
rečenica, gle, čuda, odgovor na situaciju u kojoj sam bila ili pitanje koje mi se
vrzmalo po glavi... Bhagavad Ghita, Beskrajna priča, Četvrti put, Bog govori... Kroz
pisce, naučnike i velike umove, čiji životi su počeli da se nižu ispred mene... Rumi,
Dostojevski, Shankara, Tesla, Kleopatra... Dešavalo se da uključim radio i čujem
samo kraj reklame, ili mi prijatelj, onako by the way ispriča zanimljivost koja bi čitav
moj tok, jednim brzim, hitrim potezom, preusmerila u drugom pravcu.
U tim trenucima prepoznatljiva toplina iz solar-plexusa širila bi se celom utrobom,
prelivala preko granica tela i nadirala u prostor oko mene. Ponovo sa vama! Bilo je to
kao eksplozija najčistije radosti i Ljubavi!
Na žalost, takvih trenutaka nije bilo dovoljno da preplave sve rutine, sve ono “što se
mora”, sve zbog čega sam trošila dragoceni prostor misli.
Primećivala sam još jednu promenu. Više mi nije bilo dovoljno da vidim samo oblik
nečega. Pitala bih se šta je ispod, od čega je to nešto sastavljeno, koja mu je svrha?
“Procesi su krenuli!”, odzvanjalo je u dubini mog bića.
40
7.
Materija
Materija
“Materija je samo zgusnuto sećanje!”
Ovo je bila jedna od ideja koja se tih dana tako slobodno motala po mojoj glavi.
Rečenica koju sam pročitala na naslovnoj strani knjige u izlogu. Stajala sam ispred
zatvorene knjižare, čekala prijatelje koji samo što nisu naišli, duvala u promrzle prste
u pokušaju da ih zagrejem, i samo ovlaš preletala naslove... Više sam se bavila bojama
i dizajnom, kvalitetom korica, nego što me je interesovalo šta je unutar njih...
I tada sam je ugledala. Bila je skoro sasvim zatrpana drugim knjigama, toliko da joj se
naslov nije mogao videti, samo isečak odštampan na levom donjem uglu. Sivi omot,
bakarna slova... “Materija je samo zgusnuto sećanje!”
Utom su naišli moji prijatelji.
- Ovoj treba zabraniti knjižare!
- Ženska glavo, čeka nas kuvano vino!
- Prvo da mi telo zbrinemo, lako ćemo posle da se bavimo tim tvojim filozofskim
zapetljancijama!
Uhvatili su me pod ruke i lagano odgurali u pravcu kafića na uglu. Mesto u koje
često izlazimo zimi. Imaju najbolje kuvano vino sa karanfilićem i cimetom na svetu!
Krenula sam za njima polako. Bat mojih čizama po asfaltu, širio se jednim delom u
prostor, dok je drugi golicljivo pratio liniju mojih nogu, penjući se polako preko
kolena, butina, karlice, do stomaka i grudi... Toplina koja je počela da se širi odvela
me je u jedan sunčani dan i smestila na zidić fontane pored čoveka koji mi je od
povratka odande budio čežnju i setu.
43
Šire od prostora - kraće od vremena
- Ljudi, držite je... Opet je usporila, zaglaviće se ispred neke knjige!!!
Vrativši se u sadašnjost, ubzala sam korak i stigla ih na ulazu. Otvorena vrata nudila
su oblake dima, žamor, šarene jakne okačene na čiviluku levo od ulaza, usporene
konobare, miris slatkasto-kiselog vina...
Iako osećaj u stomaku nije uspeo da se razvije, zadržan nizom sećanja i tokova, bilo
mi je važno da rečenicu koju sam pročitala na omotu knjige, ne zaboravim.“Materija
je samo zgusnuto sećanje!” Ponovila sam je i smestila na vidno mesto uma, odakle ću
moći da je uzmem kada mi bude ustrebalo.
A nije trebalo dugo čekati...
***
Bila je subota. Decembar, čini mi se. Mogla sam da spavam koliko god sam htela i da
otvaram oči lagano, podižući jednu po jednu trepavicu. Znate da mi je to omiljeni
tajni ritual. Dugo sam smatrala da je to jedini način da osetim tanku liniju između
dve vrste sna. Nakon susreta sa vama, bilo mi je jasno da postoje razni nivoi sanjanja,
a samo jedno stanje budnosti...
Prvo što sam ugledala bila je metalna skulptura na noćnom stočiću pored kreveta.
Poklon moje drugarice vajarke. Balerina u tananom kretanju torza, sa izrazom lica
koji se morao dosanjati. Znala sam da metal najbolje upija vibracije onog ko ga je
oblikovao, pa sam tu tanušnu figuricu čuvala brižno, kao da time ušuškavam naša
ćeretanja i tajne. Ovoga jutra, prostor oko skulpture vibrirao je na drugačiji način.
Bilo je neke lakoće u njemu i drugačije čistine.
44
Materija
Ustala sam brzo, i onako bosa, trupkajući po ledenom parketu, dotrčala do telefona i
pozvala prijateljicu. Nakon pozdrava, baš u trenutku kada sam htela da joj objasnim
šta se dešava sa Balerinom, ona reče:
Sinoć mi se dogodilo nešto neobjašnjivo. Sedela sam sklupčana u onoj mojoj zelenoj
fotelji, tik pored kamina. Sigurna sam da se nisam uspavala, već upala u neko stanje
između meditacije i sna. U jednom trenutku bila sam usisana u neki vrtlog koji me je
poneo, bio je kao nekakav put kroz prostor, ali unazad kroz vreme. Posmatrala sam
rađanje i umiranje zvezda i galaksija, potom sam otišla još dalje unazad i konačno do
tačke koja sam bila ja i iz kojeg je sve to proisteklo. Veruj mi, od tada se osećam
potpuno izmenjeno. Kao da je neko sa mene skinuo hiljadu slojeva prašine. Možeš li da
veruješ? Dišem kao nova!!!
Naravno da sam joj verovala. Okrenula sam se i zaverenički pogledala skulpturu. I
tada mi je bljesnulo: “U predmete ne samo da su utkane vibracije onih koji su ih
oblikovali, već te iste vibracije prate transformaciju svojih kreatora! Neverovatno!
Trebalo bi obići velike umetnike, posmatrati njihova dela, pratiti šta se sa njima
dešava! Možda je to način da se prati put samog umetnika. Bez obzira na to da li je
umetnik živ ili ne!”
Sedela sam šokirana iznenadnim otkrićem, ne znajući čak ni to da li je u pitanju uvid
ili nekakav sumanuti konstrukt subotnjeg jutra. Lagano, sasvim lagano jedna misao
je osvajala moj um. Misao da je ovo jedan od bisera iz riznice znanja koji su mi
podarili Mudraci, vi. I da je ovo način na koji će se, jedan po jedan, osvešćivati ostali.
Kroz iskustvo, trenutke nadahnuća, ili na neki novi način, koji mi na tadašnjem
stepenu razumevanja još uvek nije mogao biti predočen.
45
Šire od prostora - kraće od vremena
Tok trenutka, pomerena sa svoje standby pozicije, u um su mi ponovo ušetala bakarna
slova: “Materija je samo zgusnuto sećanje!” i povukla me još korak dalje! Kakav je
moj odnos prema Balerini? Ja je stalno vidim istom, jer je se takve sećam, a umu je
lakše da se oslanja na već viđeno? Šta bih zapravo videla kada bih uklonila svako
sećanje? I... da li bi ono što ostane bila suština? Ili ništa ne bi ostalo?
46
8.
Ogledala
Ogledala
Nekako tih dana, mada, možda je to bilo i nekoliko nedelja pre, promenila sam
posao. Nije to bilo iznenada, nikako. Danima sam se lagano odvajala, sve više
shvatajući da je moje nesnalaženje sa brojkama i papirima trajno. Podržalo me je
saznanje da čak i u okviru čulima percipiranog sveta postoji veliki broj malih i velikih
svetova i da je važno za svakoga da pronađe svoj, pa taman bio i njegov jedini
stanovnik.
Ne znam ni sama koliko bi dugo ova saznanja ostala samo još jedan od sadržaja mog
već dovoljno pretrpanog uma da se nije dogodilo jedno decembarsko jutro. Ušla sam
u kancelariju, upalila svetlo, zakoračila dva koraka i... Krenuo je osećaj iz solarnog
plexusa. Zaustavio me je u pola koraka i percepciju uveo u slowmotion. Iako
usporeno, sve je bilo kristalno jasno. Videla sam čitav taj sistem, naše međusobne
odnose, poziciju koja mi je ulivala sigurnost, moj strah od gubitka te iste sigurnosti,
ljude sa kojima sam tokom niza godina bila u kontaktu, njihove žene, decu, bolesti,
hijerarhije... Videla sam da mi je bila potrebna spoljna struktura, jer mi je unutrašnja
bila slaba, ali da to više nije moja unutrašnja slika. Prerasla sam je. I mogla sam da
volim sve to, i sebe u tome. Čudna mešavina Ljubavi i praštanja. Kada je osećaj
lagano iščileo, ostalo je spokojstvo i odluka.
Nakon tog dana, sve se dešavalo brzo i očekivano.
***
Našla sam posao u jednom savetovalištu za socijalni rad. Pregršt kontakata sa
najrazličitijim ljudima i životima. U početku me je raznovrsnost tema sa kojima su
ljudi dolazili zbunjivala do stanja potpune paralisanosti.
49
Šire od prostora - kraće od vremena
- Imam para, pa me vole samo zbog toga!
- Nemam para!
- On je divan čovek, ali kad popije, pretvara se u zver!
- Naš odnos je fantastičan, ali su okolnosti potpuno protiv nas!
- Strah me je da ću umreti sama i napuštena od svih!
Nizale su se situacije, različite u svojoj pojavnosti ali slične u svojoj suštini. Strahovi,
potiskivanja, potreba za spoljnim podsticajem... Kada sam konačno savladala osećaj
nemoći pred tom bujicom sadržaja i počela da vrednujem i male pomake, ili barem
pokušaje, prepoznala sam još nešto.
Osećala sam se kao da, ulazeći u sve te živote, skraćujem sopstveno traganje. Kao da
sam prateći dete u praštanju roditeljima, i sama oprostila svojima. Ili da sam
pomažući devojci da izrazi svoju ženstvenost, otkrila još jedan sloj sopstvene
seksualnosti. Teme koje su ulazile na moja vrata, bile su odgovor na poziv iz moga
srca. Posmatrala sam ljude i situacije koje mi dolaze kao verna ogledala mojih
unutrašnjih tokova, kao produžene delove sopstvenog identiteta.
50
9.
Magija vibracije
Magija vibracije
Istovremeno je u meni počela da sazreva nova ideja. “Ja mogu sebe da vidim u njima,
ali... Da li mogu njih da vidim u sebi? I ja sam deo njihovih ogledala. Čega sam ja
odraz?” Pratila sam svoje reakcije, kako formalne, verbalne, tako i unutrašnje. I
otkrila mnoštvo iznenađujućih elemenata. U mesecima koji su sledili, smenjivale su
se različite faze mog odnosa prema tim uvidima.
Prvo sam bila samo fascinirana uzročno-posledičnim dejstvom i odnosima svega što
me okružuje. Mogla sam, na trenutke, da osvestim kakav će put i posledice imati
samo jedna izgovorena reč ili beznačajni akt.
„Lepa ti je ta plava košulja!“, na primer.
„Da li to ona hoće da kaže da mi ona žuta ne stoji dobro?“ „Idem da kupim drugu“,
odlazak, kupovina, susret u prodavnici sa prijateljem iz srednje škole, kafana,
kašnjenje, razmirice...
U jednom trenutku sam počela da osećam ogromnu težinu odgovornosti sopstvenog,
ali i međusobnih uticaja koje su imali ljudi i događaji. Pratila sam atmosferu koju
sam širila u trenucima besa, tuge, straha, radosti, ljubavi. I svaka je emocija ili misao
dodavala prostoru drugačiju boju. Ljudi sa kojima sam bila u kontaktu, reagovali su
na reči i dela, ali podjednako snažno i na energiju, misli, emocije.... A zatim bih ja
povratno primila tu informaciju i krug bi se nastavljao u nedogled. “Magija
vibracija”, tako sam za sebe nazvala čitav ovaj proces.
***
„Da li smo zapravo svi senke jedni drugima? Kažu da je osoba koja stane na svoju
53
Šire od prostora - kraće od vremena
senku, ili ne može da je vidi, osuđena na smrt, da je prodala dušu! Odnos prema
drugima, oslikava odnos prema sebi?“, rečna bujica plavila je moj unutrašnji svet.
***
Jednom sam slučajno otkrila da se kada, stišam misli, sve menja. Neverovatno! Kada
tome pridodam i želju, procesi se ubrzavaju! Trebalo je, dakle, uroniti u neku vrstu
molitvene meditacije. Kroz molitvu usmeriti misli ka nekoj želji, cilju ili ideji nekih
drugih nivoa svesnosti, a zatim ući u tišinu misli koja bi omogućila da se ta namera
ostvari. Iznenađujuće jednostavno! I čuda su se dešavala tokom tih dragocenih
trenutaka.
Proći će još mnogo vremena do tačke u kojoj ću imati potpunu osvešćenost uticaja
svog postojanja, ali u tome osećaj slobode i radosti Kreacije. Bilo je to otkrivanje
prostora u kome se igra zvana Život mogla odigrati lako i neometano do kraja.
***
Tih dana su kontakti sa vama, Mudracima, čije mi je postojanje bilo sve očiglednije,
bili česti i intenzivni. Shvatla sam da nije Vaš duh ono što živi u Kapeli, niti delovi
Vašeg uma. Vaša svest je tamo. Tamo i svuda. Mogla sam da ostvarim kontakt na bilo
kom mestu u bilo kom trenutku. Činjenica da Kapela ima snažnu energiju, olakšava
komunikaciju i procese osvešćivanja onoga što se kroz taj kontakt prenelo.
54
10.
Ponovni susret?
Ponovni susret?
Proleće je lagano osvajalo vazduh, nudeći čaroliju mirisa i diskretno provirivanje
boja. Halapljivo sam udisala osnaženo Sunce svakog trena pomalo, nudeći svim
čulima podjednako blaženstvo. Ulica kojom sam prolazila, iako prepuna saobraćaja,
parkiranih automobila i buke, nudila je spokojstvo kao vodič ka tišini kojom je već
šuštao bogati, nanizani drvored i bezvremene gospođe fasade.
„Ovaj kraj mi je sasvim nepoznat!“, pomislila sam preskačući lanac kojim je jedan
dečiji bicikl bio privezan za drvo pored. Iako sam sa sigurnošću mogla potvrditi da tu
nikada nisam bila, osećaj da će mi već sledeća okuka doneti nešto poznato, pratio me
je sve vreme golicljivo dišući u tačku ispod uha koja je fino treperenje slala
površinom čitave kože.
Došla sam do kraja jednog uzanog dela, iza kojeg je ulica skretala nalevo šireći se u
veliku aveniju. Instinktivno sam odlučila da pređem preko puta i zastala na uglu
čekajući da se na semaforu upali zeleno svetlo. Auto koji se zaustavio pored mene, iza
prednjeg stakla krio je zajapurena lica žene i muškarca. Odatle sam, kroz ulične zvuke
i buku sopstvenih misli, uspela da čujem delove razgovora:
On: Lepo te pitam, na kojem semaforu skrećemo desno?
Ona: Da li ti čuješ šta ti ja govorim uopšte? Znam sigurno da treba skrenuti kod
kuće od crvene cigle sa velikom terasom ispred! TO ZNAM! A koji je to
semafor, otkud da znam!
On: Žene!!! Misliš da su u mapu ucrtali kuću od crvene cigle??? Znaš li barem
naziv ulice??? Ili broj okruga? Lutamo već pola sata u pokušaju da pronađemo
glupavu prodavnicu!
57
Šire od prostora - kraće od vremena
Ona: (sada već plačnim glasom) Ali ja tebe stvarno ne razumem... Ni šta više
hoćeš! Zašto nekog ne pitamo?
On: Nećemo da pitamo jer...
Muškarac je snažno pritisnuo papučicu za gas, auto je zanjištao, malo, ali samo malo
se propeo, i odjurio dalje ostavljajući oblak dima u kojem se moglo pročitati na
milion sitnih i krupnih svađa, suza, lupanja vratima... I sve to zbog činjenice da smo
različiti, da nam je čak i mozak različito evoluirao, da u istoj slici vidimo različite
detalje, u istoj melodiji čujemo različite zvuke...
***
Konačno sam prešla ulicu. Prešla sam preko ivičnjaka, pridržavajući rukom kosu koju
je vetar raznosio, napravila tri koraka i ustuknula kada se ispred mene zaustavio
muškarac. Pogled mi je dosezao do visine njegovih grudi, tako da je moje lice ostalo u
senci njegovot tela. Ali, miris... Nije išao preko nosa, ili kože. Kao da je pronašao
prečicu do moje utrobe i tamo potakao tihu, prepoznatljivu vatru.
„Muškarac sa aerodroma! Nemoguće!“, misli su podivljalo jurcale po praznini koja je
nudila bogatu podlogu.
„Da, to je on!“
- Kako si? („Kojim to jezikom on govori? Pa, ja ga razumem!“)
- Dobro sam? Ti? Otkud ovde... A gde smo zapravo?
- Došao sam da ti kažem da sam sve vreme sa tobom! I da ću uvek biti. Uskoro ćemo
58
Ponovni susret?
se ponovo sresti, a do tada... Važno je da zapamtiš da ti nisi jedna žena već sve žene
ovoga sveta! U jednoj! Svi ljudi! To je moj poklon za ovaj susret.
Sagao se kao da će me poljubiti. Zatvorila sam oči, lagano podigla glavu i pustila da
mi fina drhtavica prostruji duž kičme. Nekoliko trenutaka se ništa nije dogodilo.
Otvorila sam oči i shvatila da se nalazim u svojoj sobi, da je lap-top pored mene
uključen, da je kafa u šolji do pola popijena.
„Jesam li sanjala? Nemoguće! Maštala? Ne bih rekla. Ne razumem!“
Zapitanost me nigde nije vodila, samo je produbljivala dva paralelna toka. U jednom
me je sačekala teskoba jer nisam znala šta se to desilo, i šta će se desiti. U drugom je
vibrirala radost i nada.
“Ovo je trenutak u kome moram da naučim da se pustim. Nije na meni da bilo šta
iniciram ili kontrolišem. Procesi su pokrenuti. Povratka nema. Moje je samo da
budem svedok onoga što sledi”, prisećala sam se rečenice koja je, sada to znam, bila
vaš prvi poklon.
***
I sami znate da se jednom započeto klupko dalje samo odmotava. I odmotalo se.
Nakon ovog dana, počela sam sve češće da osećam jedinstvo sa svim ljudima, ne
samo sa ženama. Iz ideje „ogledanja“ jednih u drugima izrodilo se saznanje da smo
svi jedno. Različiti u svom ispoljavanju, identični u svojoj suštini. Kao i Vi.
Tako su i empatija, i telepatija, i razumevanje, i koincidencija dobili svoje mesto u
59
Šire od prostora - kraće od vremena
okviru jednog logičnog sistema...
Moji kontakti sa ljudima dobili su nov sadržaj. Sa svakom novom osobom kao da bih
prošla još jednu lekciju. U različitim situacijama reagovala bih različito, strahovima,
regresijom, povlačenjem u samoću, hrljenjem u odnos. Od nedavno sam počela da
osećam neverovatnu slobodu u kontaktu sa ljudima, u čistom susretu ovde i sada, bez
očekivanja i uslovljavanja.
Takođe, spoznala da postoji samo jedna emocija – sve ostalo su odstupanja od nje.
Ljubav! Jedno od tri lica Apsoluta. Nije od nekog, ka nekome, u odnosu na nekoga.
Ne može biti manja, veća, strastvena, ne-strastvena. Jedna, bezuslovna, bezgranična,
uvek ista. Ljubav po sebi! Stvarna manifestacija dostupna ljudskoj prirodi! Sve drugo
su mentalne interpretacije različitih emocionalnih reakcija. I kao takve moraju biti
prihvaćene i jasno razgraničene!
***
I za sve to vreme, kao obećanje utisnuto u eter, u mom umu se sve jasnije videla slika
muškarca koji zasigurno dolazi. I čežnja...
60
11.
Smrt
Smrt
U danima koji su spajali proleće i leto, razvijala sam mnoštvo veština.
- Posmatram sopstvenu ličnost kao masu za oblikovanje. Sigurna sam da je moguće
doraditi je na način na koji želiš! - Izgovorila sam poluokrenuta ka mikrofonu
telefona koji mi je upravo sa obraza klizio niz rame, istovremeno pokušavajući da
obučem košulju, ubacim par stvari u torbu, našminkam se.
- Ali, zašto bi ti to radila? Ne razumem, kroz sloj majice i košulje, jer je telefon u
međuvremenu upao negde ispod, dopirao je do mene poluglas mog prijatelja.
- Zato što je to jedina stvar koja ima smisla! I zato što je to jedino što možeš
promeniti! Kapiraš?
- Ali, kako?
- Kako god hoćeš. Važno je samo da sve što radiš bude usmereno ka tome. Možeš da
pecaš, slikaš, baviš se kvantnom fizikom, meditiraš, bilo šta. Bitno je samo da shvatiš
da je to vozilo kojim ćeš se prevesti do neke druge tačke.
- Koje tačke? I gde je tu kraj?
- E, to još ne znam, ali saznaću. Uskoro. Osećam to!
U tom trenutku mi je zazvonio mobilni telefon. Na brzinu sam prekinula razgovor sa
prijateljem i javila se. Moja mama.
- Ćao, dušo!
- Hello, maman!
- Slušaj, nisam našla vanilin šećer i lešnike. Sve ostalo sam kupila. Pokušaj da to
nađeš negde usput. Kad stižete?
- Mislim da ćemo završiti sve za 2-3 sata i dolazimo pravo kući. Jedva čekam da
isprobamo recept za tu tortu. Fenomenalna je!
63
Šire od prostora - kraće od vremena
- Mislim da će biti dobra.
- Kako je tata?
Tata, nekada ljudina od 2 metra i 130 kg, sada, izmučena senka, nepokretna, tiha.
Kada smo 11 meseci ranije čule da ima metastaze na pet vitalnih organa, to je bio
kraj. I šok. I bol. Vreme koje je usledilo bila je borba živaca, smisla i besmisla. U
međuvremenu je bolest prešla na kičmu, mozak, kožu... Smrt je mahnito gazila to
stvorenje, surovo ga cedeći danima, mesecima... I to je bila jedina tačka mog života
kojoj nisam uspevala da nađem mesto u svetu finih zakonitosti koje sam upravo
otkrivala.
- Loše je, - prošaputala je u poluglasu - samo je jednom došao k sebi. Na kratko.
Ostalo vreme je ili u potpunoj komi ili nešto bunca. Rekao je da mu se jede nešto
slatko, pa sam mislila da napravimo ovo dok...
Besmisleno je bilo nastavljati rečenicu. Tišina koja je ostala da visi umesto kraja bila
je hladna, ledena, teška...
- A, ti?
- Ma, dobro sam ja.
- Hajde, gledaću da što pre dođem.
- OK, vidimo se.
***
Našla sam se sa sestrom u centru grada. Otišle smo na kafu, kupile to što je mama
naručila i krenule ka kući. Prećutno smo se dogovorile da preskočimo knjižare,
64
Smrt
prodavnice, sve one naše sitne rituale u kojima smo uživale i koji su nam svih ovih
meseci predstavljali tačke iz koje smo mogle da imamo vidikovac za bolji pogled na
ono što se odvija ispred nas... Trenutak je bio jedan od onih, zloslutno usporenih
koji ne ostavlja prostor za premišljanje.
***
Kada smo otvorile vrata stana, sačekala nas je gomila zamrznutih lica komšija, nekih
rođaka, svi pogleda uperenih ka podu. Nije bilo mesta za reči. Sestra i ja smo se
uhvatile čvrsto za ruke i krenule ka sobi. Kroz staklena vrata video se krevet na kome
je moj otac proveo poslednjih jedanaest meseci svog života i koji je, kao trajni žig,
imao uzdužno ulegnuće u obliku njegovog tela. I tu na krevetu, ležao je. Isti kao što
smo ga viđale ovih poslednjih dana, samo što se nije čulo teško, isprekidano disanje.
I nije bilo jauka i bolnog trzanja lica. Isto onako kao što je pre nekog vremena iščezla
silovita energija iz njegovog tela, tako su tiho iščezli i poslednji ostaci života.
Ne znam da li je prošlo nekoliko dana ili hiljade godina pre nego što sam, privučena
ledenim talasom koji je dolazio sa desne strane i potpomognuta nadljudskom voljom,
uspela da okrenem glavu u pravcu kreveta koji se nalazio odmah iza vrata. Na njemu
je ležala mama. Mirna, bleda, uspavana. Pomislile smo da joj je zlo, pritrčale da joj
pomognemo.
Ledena koža...
Krv koja joj curi iz nosa...
Bol koji se kao atomska bomba raširio i razneo mi utrobu...
Zar oboje?
O, Bože, zašto?
65
Šire od prostora - kraće od vremena
Zašto? Zašto?
Ljubila sam joj ruke, lice, mazila. Trčala kao pomahnitala do očevog tela.
Nisam znala kome bih prišla pre, vrištala, i onda pala.
Zašto?
Zašto? Zašto?
- Sirota, nije izdržala. Srce joj je prepuklo.
- Kako prepuklo? Pa, ne može to tako. Kupila sam lešnike. Mi danas pravimo
tortu! Ne može! Ne dam!
Zašto?
66
12.
Bol
Bol
Dani koji su uslediili zamrzli su svaku misao. I osećaj. Nizali su se beznačajni, tupi...
Mojoj sestri bi i najtanja garderoba pričinjavala bol i pravila modrice. Ja nisam
osećala ništa ni kada se udarim, posečem, izgorim. Samo bih u trenutku konstatovala
da imam masnice po čitavom telu, bez ikakve ideje kako, kada...
Nismo podizale slušalicu kad zazvone telefoni, nismo se presvlačile, nismo jele...
Samo smo zajedno ležale u jednom krevetu, držale se za ruke, ćutale... I ponekad bi
se javila groznica koju je pratila temperatura preko 40’C. Kod nje, ili kod mene.
Nije to samo smrt roditelja. Skoro svakome se to dogodi pre ili kasnije. Kod nas je to
bio koncentrat. Takav koncentrat bola koji je svojom razornom snagom stigao do
svake ćelije i svakog sećanja. I opasno pretio da nas preplavi i sasvim potopi.
***
Bilo bi previše reći da sam Vas mrzela tada. Vas, i sve što znam, i sve ono u šta
verujem. Mržnja podrazumeva postojanje afekta, energije, usmerenosti ka objektu
mržnje. Ničega toga nije bilo. Odsustvo važnosti, značaja, svega.
Svaka logika, svaki uzročno-posledični zakon, karma... Sve to se utopilo u besmislu i
haosu.
Čak je i sećanje na muškarca bledelo, kao privilegija „nevinih“ dana koji su
predstavljali samo istoriju, neponovljivu, maglovitu.
69
Šire od prostora - kraće od vremena
***
Jedina misao koja bi ponekad uspela da izbegne lavirint zamagljene tuposti i koja se u
rastegnutim danima iznova ponavljala kao mantra, bilo je sećanje na trenutak u
kome sam dodirujući njihova nepomična tela pomislila: „Sada znam da ovo nisu oni.
Ova gomila mesa, krvnih sudova, nerava! To što oni jesu, i što ja jesam, to ne živi
ovde!“
I svako sećanje na to, otvaralo je vrata jednoj novoj dimenziji, jednom drugačijem
doživljaju stvarnosti.
70
13.
Povratak
Povratak
Jedno jutro sam se probudila sa osećajem da mi je odluka o životu podjednako
udaljena kao i odluka o smrti. I da sam razapeta između ta dva pola... I da milioni
ljudi žive tako eonima... I da je, u okviru totalnog besmisla, ova situacijia dno
besmisla... Bila je to tačka bez želja, bez želje da se ima želja, bez potreba. Mrtvilo uma
koje je konačno ostavilo prostora svesti...
***
Čudesno iskustvo. Doneti odluku o sopstvenom rođenju svojom voljom. Ne zato što
postoji uzrok-posledica, razlog, ne zato što je to greh ili hrabrost, već zato što je to
tako...
Izgleda da bol, ukoliko ne ubije ili se ne potisne, napravi „generalno spremanje“
uma. Iako pustošno, stanje koje se na trenutke pomaljalo, bilo je sveže, čisto, kao
umiveno. Odlučilo me je za život. Novi, neispisan.
Upoznala sam sopstvenu senku, simbol neosvešćenog dela mene, mojih bolova,
strahova, zavisti, ljutnje, besmisla i trebalo je naći načina da taj tek otkriveni prirastak
uklopim u ličnost, u doživljeno, i krenem dalje.
***
Nekoliko dana sam imala ideju da bi to značilo preseljenje, učenje novih jezika,
promenu posla. Trebalo je uraditi nešto novo, ludo, avanturistički.
„Mogla bih da odem u Bangkok. Da radim bilo šta. Čitavog života želim da vidim te
plutajuće pijace...“
73
Šire od prostora - kraće od vremena
„Ne, možda u Indiju. Usporenu, mirišljavu, kontemplativnu. Tamo bih valjda
razumela.“
„Ili, da se posvetim zarađivanju novca? To nije loše. Mali, materijalistički
eksperiment!“
„Najbolje je da odem i da se više nikada ne vratim. Stavim ranac na leđa i odem put
nečega što čak ne moram ni da znam šta je.“
No, ubrzo je sve utihnulo i ostavilo me u čvrstom uverenju da to što mi je potrebno
nije korak ka spolja, već ka sebi i da bi, bez obzira na spoljna dešavanja, unutrašnji
pokret trebalo svesti na potpuno mirovanje.
74
14.
Reči i pojmovi
Reči i pojmovi
Uprkos tuzi, koja je zlurado pratila sve moje odluke, ali i sve promene, istrajala sam u
tome da preuzmem inicijativu i poguram život. Godine bavljenja sadržajima uma,
mislima, emocijama, onim što je osvešćeno, onim što je nesvesno, potisnuto,
zaboravljeno, transcendirano, vraćeno, popravljeno, dalo je svoj doprinos čitavom
ovom toku...
I znala sam: „Krenuo je drugi krug. Vraćam se do istih mesta, ali sam sada jedan
korak više. Korak pretrpljenog i osvešćenog! Da li je to spiralni razvoj? Sve više u
širinu i visinu? Bez mogućnosti da se nešto preskoči!“
***
Već dugo sam znala da su me jedni sadržaji uma uvodili u fina, specifična stanja
svesti, a drugi udaljavali od njih. Da bih se održala na onim nivoima koji su mi
prijali, obično mi je bila potrebna snažna koncentracija, disciplina i volja. Međutim,
prvi kontakt sa vama pokazao mi je da je najbrži i najjednostavniji način onaj koji mi
se dogodi u stanju bez ikakvih misli. Onda kada sam prvi put „uhvatila“ taj
momenat, shvatila sam njegovu važnost. Istovremeno sam znala da to nije ništa novo,
nikakva „mudrost“ novog milenijuma. To je nešto što mnoštvo meditativnih škola
prenosi vekovima. I mogla sam to prihvatiti kao nešto, iako spolja, dovoljno
usklađeno sa mojom ličnošću da mogu da ga prihvatim kao untrašnji put.
Počela sam, sasvim slučajno, saznanjem da su pojmovi bez reči i reči bez pojmova
nešto sasvim drugo od onoga što označavaju ili čime su označeni.
Dogodilo se to jednog jutra, ukradenog od rutine i navike (ne zato što tako mora, već
zašto što ja tako volim). Topla čokolada u novootvorenom „bečkom“ lokalu, u blizini
77
Šire od prostora - kraće od vremena
fontane u centru grada. Srkutala sam slatkastu, penušavu tečnost i posmatrala
ogroman stari hrast ispred sebe. Raspuklo, hrapavo deblo, zatim grane, od onih
debljih stamenitih do najtanjih koje je i najmanji povetarac savijao levo-desno, lišće,
šuštanje... Drvo, hrast...
Pomislila sam: „A da ja ne znam da je ovo drvo, kako bi to izgledalo?“ Promena koja
je nastala, bila je čudesna. Prvo sam posmatrala reč. Slova od kojih je sačinjena
„d-r-v-o“, osluškivala zvuk, njihovu kombinaciju. Izdvojena od objekta, reč je imala
neki svoj, sasvim drugačiji život i tok. Mogla je značiti bilo šta.
Zatim sam mu posmatranjem oduzela ime, i hiljade mogućih asocijacija koje je ime
moglo potaći, i ispred mene je, u svoj svojoj veličini, postojalo To. Život, energija,
celina... Svetlost... Sada...
U danima koji su sledeli, sa nepromenjenim uzbuđenjem i entuzijazmom, sve sa čim
bih došla u kontakt, oslobođeno istorije i podrazumevanja, dobijalo je neverovatnu
pojavnost. Ja sam sve više bila Sada, a sve oko mene sve više Život.
Najčudesnije promene su se dešavala u kontaktu sa ljudima. Bez imena, prošlosti i
očekvanja ljudi su stajali ispred mene potpuno ogoljeni. Bilo je skoro lako doći do
onoga što je predstavljalo njihovu najčistiju suštinu. Apsolutni deo koji je isti kod
svakoga i koji jedini jeste...
78
15.
Ja
Ja
Prošlo je dosta dana dok u meni nije sazrela ideja: „A ja? Zašto sebe ne posmatram na
isti način? Ukoliko od onoga što mislim da jesam oduzmem sve ono što se
podrazumeva, sve ono za šta sam i sama vezana, šta će ostati?“
I krenulo je precizno, skoro hirurško ljuštenje slojeva, lagano, jedan po jedan:
- posao
- obrazovanje
- novac i sigurnost
- mama - tata
- porodična istorija
- iskustva
- ideje
- ciljevi
- ime
- telo...
Trebalo je izboriti se sa strahom, koji se javio odmah na početku. Strah da, kada sve
oduzmem, ničega neće ostati. Da ću doći do srži besmisla. Da onda više zaista neću
znati zašto bih napravila i jedan korak dalje.
Međutim, kako su se slojevi odmotavali, a proces je trajao nedeljama, tako je raslo
uverenje da je sve prolazno i nije to što jeste i da me na kraju, u samoj unutrašnjosti
mog bića, čeka...
81
Šire od prostora - kraće od vremena
***
Razlilo se kao beskrajna svetlost i toplina, srce je tuklo kao ludo od najčistije radosti
koju je ikada osetilo...
- IZVOR!!! APSOLUT!!! STVARNOST!!!
„Smem li tako da mislim!? Je li ovo ludilo, gordost, histerija? Ili je...“
Početni, skoro panični, strah oterao je jednim potezom radost i ostavio me sklupčanu
u ritama sopstvene prolaznosti. Pomislila sam da sam ovim upravo poništila sve, da
sam prokockala jedinu šansu, da neću moći više da dosegnem, a da je odustajanje od
toga ravno istinskoj smrti.
I onda ste se pojavili Vi, moji verni prijatelji Mudraci. Prvo sam videla mozaike,
valjda mi se um navikao da vas tako poziva, kroz čula... Zatim sam osetila atmosferu, i
odmah nakon toga uronila u kontakt sa vama.
Osećala sam kao da me svojim Mudrošću, Blaženstvom i Snagom uznosite do istog
stanja. I da mi time potvrđujete da je ovo istina i da smo ovim potakli rast jednom
zasađenog semena.
***
Ovo iskustvo nije bilo spontani doživljaj kakav sam imala u prvom kontatku sa vama.
Kao da je sve sazrelo u međuvremenu i postalo unutrašnji centar, tačka u koju sam
mogla da se vratim u svakom trenutku.
82
16.
Praznina
Praznina
Shvatila sam i to da mi usmerenost na objekte i reči kao odvojene, na njihovi
međuzavisnost, na igru percepcije koju nam je um, uz pomoć prošlih iskustava,
svakodnevno nudio, unela neku vrstu reda u misli. Počeo je da jenjava haos i
brujanje, uspevala sam da ispratim skoro svaku ideju koja bi se javila od početka do
kraja, sa svim onim što je za mene nosila u tom trenutku.
Zatim sam počela doslovce da „lovim“ tišinu koja se sve češće javljala između dve
misli. Gde god bila. U autobusu, ispred kompjutera, u krevetu, dok se kupam,
tuširam, razgovaram sa ljudima.... Sve češće je počelo da se dešava da mi iz usta klize
neke reči, i to brzo, jedna za drugom, a da sam ja svesna samo onoga što se dešava
između njih. Jednog tihog, sveobuhvatnog „pod-tkanja“ za sve u meni i oko mene.
Ta „praznina“, kako sam je zvala, nije ostavljala prostora za juče, sutra. „Ubičajeno je
da postoji i prošlost, i sadašnjost, i budućnost. Ali, kada bi one zaiste postojale kao
takve, onda bi prošlost uvek bila u prošlosti i nikada ne bi mogla da se dogodi.
Budućnost bi zauvek trebalo da dođe i nikada se ne bi mogla pojaviti. Sadašnjost, ne
samo da je spona između njih, već je i ona takva i nikada ne prestaje. Jesam li ovo već
pročitala negde? Ili?“
Čak sam i samo „sada“, s obzirom na put koji prelazi od izvora do misli, počela da
vidim kao prošlost.
Možda bi najpribližnije bilo reći da sam, hvatajući prostor između reči u vremenu,
sada ulazila u stanje bez prostora i vremena. Na ovaj način sam iz stanja obamrlosti,
utrnulosti i umne tuposti koja ja pratila tugu, ušla u stanje jedne oprezne, jasne i
budne percepcije bez objekta percipiranja.
85
Šire od prostora - kraće od vremena
***
Jednom, dok sam boravila sada već prilično odomaćena u osećaju sveobuhvatne
praznine, pokrenut je jedan novi tok. Ne mogu reći da sam ga osetila, jer u tom
stanju osećaji ne postoje na način sličan onome koji doživljavamo utonuli u svet čula.
Niti bi ga bilo lako verbalizovati. Jezik nije dosegao zrelost tog iskustva.
Praznina je počela da se ispunjava sveobuhvatnom punoćom. Znala sam da je ovo
korak iznad „nirvane“, da to više nije pod-tkanje, već njegovo samo izvorište.
I znala sam da to nije nešto što se moglo voljno potaći ili izazvati, da nad time nema
kontrole ... Pustila sam se... I ostala u tome...
86
17.
Fotografije
Fotografije
Leto je, svojom upornom svetlošću i nadahnutim optimizmom, pokrenulo proces
istinskog zaceljenja rana koje su se, onako skorele na duši, uporno održavale zaštićene
i mojom usmerenošću na „opšte“, filozofsko, univerzalno. Trebalo mi je sigurno
mesto na kojem bih se sakrila od sebe same, i odatle, ojačana saznanjem da na liniji
večnosti ništa nije tako strašno, malo-pomalo prihvatala, prorađivala taj lični,
malecni, beskonačni bol koji je i u toj istoj večnosti imao svoje mesto.
***
Probudila sam se jednog jutra sa jasnim planom renoviranja stana. Krečenje, farbanje
nameštaja, pomeranje ormara, bacanje starudije, čišćenje, sortiranje... Imala sam
potrebu da sve uradim sama, da proživim svaki detalj, da osvestim sve uspomene koje
su u njega utkane...
Milioni uspomena, koji su prvih dana razulareno nadirali sa svih strana, na trenutke
su ozbiljno pretili da me potope. Mamina košulja, fotografije sa svadbe nekih rođaka,
tatin kaiš, neseser koji sam mu donela sa prvog dužeg putovanja u London, mali
starinski pribor za šivenje koji sam majci poslala poštom ne mogavši da sačekam
povratak iz Ciriha, male haljine koje je ona strpljivo šila za sve moje lutke, čestitke
koje smo razmenili 31.12. prošle godine, „zar je moguće, prošle godine! kao da je
čitava večnost između nas“, skice kuće koju ćemo jednom napraviti u selu...
Bol koji sam osećala pri dodiru svakog od ovih predmeta, postepeno je jenjavao,
menjao se, ostavljao prostora nečemu drugom. Posle nekoliko dana, kada god bih
naišla na nešto slično, osećala sam nadolazeći talas Ljubavi i topline, i neke čudne
zahvalnosti... Zbog onog što je bilo, što jeste...
89
Šire od prostora - kraće od vremena
***
Stan je postao narandžasto-bordo-žuto-tamnoplavo-plavi! Sve u njemu pojačavalo je
Sunce, ili stvaralo osećaj svetlosti i kada ga nije bilo. Završetkom svake sledeće faze,
kao da se deo mojih pluća „odblokiravao“. Do kraja, mogla sam da udahnem, da
osetim mirise, da pustim vazduh kroz svaku poru kože.
Prijatelji, koji su u prvih nekoliko dana dolazili, ostavili su za sobom gomile sitnih
poklona, stotine reči podrške, milion sitnih saveta i milijardu komentara.
- Još uvek smo malo manični ovih dana? A? Vidi ti samo ovu narandžastu! koleginica psihoanalitičarka.
- Prave boje budizma! Baš je dobro! – prijatelj, samoprozvani „tragač“.
- Jao, dušo, što je slatko! Isto kao u španskim serijama. I tamo je jedan zid obavezno
bordo! Baš ti je dobro ispalo... - komšinica sa trećeg sprata.
- Hrabro! I dobro uklopljeno! Neobična kombinacija boja! - poznanica dizajnerka.
- Jesi li depresivna? Mislim, ove manične boje kao da prave balans sa nečim iznutra! druga psihoterapeutkinja.
- A da nisi malo preterala? Nekako ja volim da su zidovi beli, šta ima tu da se
eksperimentiše! - sredovečni rođak.
- Tako je toplo! I drugačije. Kao da si napravila kuću po svojoj meri! - stari prijatelj iz
detinjstva, uporni „sapatnik“ u svim mojim fazama. – Slušaj, doneo sam ti neke
fotografije. Film si mi dala još pre nekoliko meseci da uradim kod onih mojih. Bilo
mi bezveze da ti donosim ranije, kao da nije bio trenutak, a sada... Možda će ti
značiti.
90
Fotografije
***
Prvi trenutak u kojem sam ostala sasvim sama, dao mi je prostora da skuvam sebi
dupli ness, upalim mirišljave štapiće od sandalovine, smirim misli i dah, i pregledam
fotografije. Nisam se sećala niti koji je to film, ni kada sam mu ga dala, ni šta bi
trebalo da bude na njemu.
Smestila sam se u trščanu fotelju, srknula malo kafe, namestila beli jastuk iza leđa,
podigla noge na stočić i iz šuškave papirne kese izvadila fotografije. Na prvoj, kasnije
sam shvatila da je to poslednja, i da su poređane od kraja, dočekao me je...
„On! Odakle njegova fotografija! Ne mogu da verujem! Ali kada? Kako?“
Bio je to muškarac iz Rima. Fotografija slikana izbliza. Osmeh, ogromne tople, crne
oči, neka nežna blagost koja se mogla nazreti iz opuštenih linija oko usana. Gledao je
u mene, direktno, jasno, sa odlučnošću koja se nije mogla tu zaustaviti.
„Verovatno je ovo poslednji snimak! Škljocnula sam tek da pokrenem premotavanje
filma! Neverovatno!“
U levom uglu se mogla videti njegova ruka u pokretu kojom mi, na čudnoj
kombinaciji pantomima-italijansko-engleskog jezika, nešto objašnjava. Dugi, koščati
prsti, tamna koža, jaki četvrtasti nokti...
Poželela sam da te prste osetim na licu, na grudima i bedrima. Posle mnogo vremena,
eona, fino uzbuđenje je preplavilo telo, i dušu. Želela sam da vodim ljubav sa njim,
da se pustim.
91
Šire od prostora - kraće od vremena
„Moram ga videti! Nepravedno je da tek tako nestane! Bože, daj da ga sretnem još
jednom. Molim te!“
92
18.
Drugi san
Drugi san
Kada sam se probudila sledećeg jutra (to je bilo tačno pre dve nedelje) sa još svežim
snom na kapcima, znala sam da je vreme da još jednom spakujem kofere.
U snu koji sam to veče usnila „bila sam ponovo na onoj istoj orijentalnoj pijaci.
Ovoga puta nije bilo ljudi, samo Učitelj i ja. Sedela sam na ivici kamene česme.
Jedna ruka mi je ležala, strpljivo položena u krilo, a drugom sam brćkala po vodi
osećajući tihu jezu koja mi prožima čitavo telo. Učitelj je bio u blizini, posmatrala
sam mu stopala, dugu, po ivicama iskrzanu galabeju, ruke... Odatle pogled nije hteo
dalje. Prišao mi je i krenuo rukama ka mojoj glavi.
Odjednom se stvorilo još jedno „ja“ koje je čitavu scenu posmatralo sa strane.
Zabezeknuto sam shvatila da osoba koja sedi na ivici kamene česme, ja, umesto glave
ima glavicu kupusa! Običnog kupusa!!! Htela sam da pitam šta je to, ali... Nisam
imala čime. Bila sam eter, bila sam podtkanje scene koja se dešavala ispred mene i
bilo me je svuda, i nigde.
Učitelj je počeo da govori:
- Skinućemo sada polako, jedan po jedan list. Ovo su sva tvoja sećanja, samskare...
Mnogo toga je već otišlo od poslednjeg sna u kojem smo se sreli. Još samo nekoliko...
Brižljivo je skidao jedan po jedan zeleni list. S vremena na vreme zadovoljno bi
coknuo usnama, a ja sam se, mada stvarno ne znam čime (kupusom?) na trenutak
osećala kao glavni akter nekakve inicijacijske komedije.
- Osvestila si put Blaženstva, Mudrosti i Snage - nastavio je - To je dobro, jako dobro,
ali nije dovoljno... No, da bi stigla do cilja, moraćeš prvo da proživiš ova tri principa,
95
Šire od prostora - kraće od vremena
a zatim i da ih se odrekneš. Ni jedna vrednost koju ovde imaš, nije ulaznica za to
stanje. Upravo suprotno. Nevezanost za te vrednosti može te voditi. Možda...
Ovo što sam upravo čula, na trenutak me je obeshrabrilo a odmah zatim dalo mi je
jedan ushićujući osećaj slobode. „Ako ničeg nema, onda nema ni puta. Ni traganja.
Već sam stigla. Već jesam!“ pomislila je glavica kupusa.
Kao da je čuo ono šuštanje, da ne kažem lišća, Učitelj se osmehnuo, upravo sam mu
videla i lice.
- Ostao je još jedan sloj. To moraš sama. Znaš već kako! Da li je objekat možda senka
Senke. Razmisli o tome!
***
„Da razmislim! Da li ja to znam? Da li zaista znam?“, bubnjanje te misli me je
probudilo. „Znam! Mudraci, moram do njih!“, odjeknulo je kao pucanj u utrobi.
Ustala sam, okrenula broj prve avio kompanije i rezervisala kartu.
96
19.
Panteon
Panteon
Znam da je besmisleno očekivati da se scena na aerodromu ponovi. Ista. Znam da je
verovatnoća da se moj crnokosi Italijan pojavi sa svojim Čiča-teta Glišicama
minimalna. Znam da ni sama nisam verovala u takvu mogućnost. Ipak... Hodala sam
jako sporo kroz aerodromsku zgradu. Nekoliko puta sam se okrenula oko sebe, sve
praveći se da čitam natpise na frišopovima i cene. Na samom izlazu sam dugo, baš
dugo birala taksi i ipak nevoljno ušla u jedan.
Rečenicu koju je trebalo izgovoriti taksisti „do Sikstinske kapele, molim“,
neverovatnom brzinom zamenila je:
- Do Fontane di Trevi, molim vas.
Izašla sam iz taksija pomalo stideći se svoje potrebe, ali istovremeno ubeđena da
pratim jedan autentičan tok, da moram da saslušam taj tihi, nesigurni glas. Da je
potrebno dati šansu unutrašnjim tokovima da se realizuju u svetu u kome hodam,
mislim, osećam...
Atmosfera oko fontane bila je identična onoj koja mi se ugnjezdila u sećanje i odatle
slala vidljive i nevidljive poruke svih ovih dana. Ljudi su se menjali, dani prolazili,
čak su i fasade sebi dozvoljavale poneku pukotinu, ali je energija svih onih koji su
ikada bili na tom mestu i utisnuli po delić sebe, imala svoju volju i lako, šeretski
potčinjavala svakoga. Nije bilo načina odupreti se toj tihoj radosti, blagoj opijenosti i
nadolazećoj zaljubljenosti. Sve to se dalo pročitati na licima koja su se smesitla u
prostoru između mog pogleda i svetlucanja plavičaste vode ispod isklesanih tela i
njihovih u kamenu zarobljenih pokreta.
99
Šire od prostora - kraće od vremena
Nisam se dugo zadržala na tom mestu. Znala sam da me je ovde dovela navika, a ona
nije najbolji vodič u životu. Ne daje šansu spontanom trenutku i nije je vredelo
pratiti. Krenula sam dalje, pored restorančića sa kariranim stolnjacima, kroz mirise
belog luka i ruzmarina i preko trgova koji su moje korake gladno gutali...
Kupila sam sladoled u jednoj bučnoj, sjajnoj poslastičarnici, uživala u slatkastom
soku koji mi je klizio niz grlo, ušla u par prodavničica, kupila dve šnale za kosu,
krenula desno iza jednog semafora, onako, bez razloga i nakon dva koraka...
Našla sam se ispred Panteona! Tihi gorostas! Hram posvećen svim Bogovima!
Osamnaest vekova ispisanih u kamenu. Ogromni tamni stubovi, predivni reljefi,
izrezbaren pod, sve to je ulivalo strahopoštovanje i divljene. Čak su i pokušaji
skrnavljenja i prisvajanje osvajača i epoha, izgledali beznačajno. Ipak, ono što je mene
u trenutku preplavio i usmerilo da bez ikakvog zastajanja krenem pravo ka ulazu, bio
je osećaj da ova građevina živi i da u svojim naborima krije tajnu, nosi nemu poruku,
možda za svakoga različitu, ali za mene svakako važnu. Ušla sam u okrugli hram kao
omađijana ovom lepotom i sela na klupicu desno od ulaza.
Mnoštvo turista, razni jezici, škripa skela za restauraciju koje su se nalazile unutra,
vodiči, pitanja, odgovori, sve to se slilo u zujanje koje je postajalo sve tiše i
nenametljivo ustupilo mesto miru koji me je preplavio. Sedela sam neko vreme,
spokojna, bez pokreta i želja, a zatim, bez ikakve odluke ili voljne namere, ustala,
došetala do centra i stala ispod centralne kupole, ogromne kažu, najveće na svetu.
Stala sam tačno ispod otvora koji se nalazio u samom njenom središtu. Istorija kaže
da je u vreme obožavanja Sunca taj otvor predstavljao kontakt sa Bogom. A sada?
Podigla sam pogled naviše i posmatrala. Svetlost koja se razlivala odande nežno mi je
100
Panteon
dodirivala lice, kosu, spuštala se niz ramena i ruke naniže. Uživala sam, bez želje da
napravim bilo kakav pokret ali sa potrebom da ovde ostanem zauvek.
Ipak, nedugo zatim moje telo se pobunilo. Počela sam da osećam da me boli vrat, da
ne mogu više da izdržim u ovom položaju. Zvuci su krenuli da se vraćaju, da ometaju,
spoljno zujanje pratilo je naviranje misli... Pokušala sam da ih zaustavim, pa nakon
nekog vremena odustajala, još obeshrabrenija, gotovo ljuta.
„Da li svi tako koračamo kroz život? Nakon početne euforije i osećaja da smo našli to
što tražimo, da znamo, naiđe ovaj bol... I ne znamo kako dalje. Sa ljudima ili bez
njih? Sa željama ili bez? I tu se zaglavimo! Zatočeni između dva sveta!“
Strah pokrenut pitanjima konačno je u misao doneo molitvu.
„Molim za pomoć. Molim...“
Molitva je tiho brujala potisnuvši sve drugo... Otvorila sam oči i u svakom čoveku i
sebi videla svetlost, istu onu koju sam tražila i dobijala „odozgo“, kroz otvor čarobne
kupole. Svetlost se širila i preplavljivala prostor. Ljudi je nisu primećivali, nisu je
shvatali, nisu je tražili, ali ona je bila tu, neumanjena, uvek ista, beskonačna.
„Hvala ti. Nije tamo negde. Tu, ovde. Sa ljudima, jer jesu jedno. Hvala ti.“
Izašla sam napolje spokojna, spremna za susret sa Vama. Samo se jedna misao otrgla
tišini i nametnula:
„Hej, a gde da nađem mog Italijana?“
101
Šire od prostora - kraće od vremena
- U Kairu, gospođo.
- Molim? – preneraženo sam se okrenula u pravcu glasa sa moje desne strane.
- Sve što želite, naći ćete u Kairu - odgovorio mi je oniži čovek, simpatičnog osmeha
koji je u ruci držao prospekte turističke agencije ispred koje je stajao.
Pružio mi je nekolicinu šarenih papira koje sam ja, uz zahvalan osmeh, rado
prihvatila.
- Hvala vam, ne znate koliko ste mi već pomogli.
- Znam! – nasmešio se šeretski i okrenuo grupi turista koja mu se približavala: Dragi
moji, sve što vam treba, naći ćete u zemlji Faraona, jer tamo...
Nisam ga dalje slušala, krenula sam užurbano ka Sistinskoj kapeli, svesna da me posle
toga čeka još jedno predivno putovanje.
102
20.
Drugi dolazak u
kapelu Sistinu
Drugi dolazak u kapelu Sistinu
Uzbuđenje koje sam maločas osetila približavajući se Kapeli nemoguće je opisati. Još
na nekoliko kilometara udaljenosti, mogla sam da osetim miris, da čujem zvukove.
- Silence, please. No photo! No camera!
Mislila sam da ću skočiti i poljubiti stražare čim ih ugledam. Nisam se iznervirala ni
kada su mi rekli da zaista nije pristojno da se sa ovoliko godina pozivam na
studentsku karticu i...
- No discount for you, lady! Com’on.!!!
Čudesna promena. Uprkos uzbuđenju, jedan deo mene ostajao je potpuno miran,
ušuškan u tišinu. Mogla sam istovremeno da osetim tu silinu umetničkih genija koji
su ispunili svaku prostoriju, i da neometano budem sa njima u kontaktu. Primetila
sam da čitav prostor drugačije vibrira, ali i da je oblak u samoj Kapeli drugačiji još
pre nego što sam stigla dovde.
Sada znam da ova struktura jača sa svakim tragaocem koji u nju uđe. Znam da je ovo
jedno od onih mesta sa kojeg se šalju poruke Blaženstva, Mudrosti i Snage čitavom
svetu. Znam da će uz meditaciju svaka ispravna misao zauzeti svoje mesto u oblaku,
koji se prilično povećao od onda, i da će oni sledeći koji dođu moći i to da dobiju od
njega.
I evo me gde brbljam već celih dva sata. Iako znam da ću najvažnije stvari o sebi reći
ćutanjem, važno mi je bilo da sve ovo izgovorim. Da iskoristim perspektivu
beskonačnosti koju u ovom trenutku osećam kao sopstvenu i vidim čitav tok na
drugačiji način. I da skinem još jedan sloj... Valjda ćemo zajedno znati kako.
105
Šire od prostora - kraće od vremena
I, mislila sam da ovo zatvara krug našeg „druženja“, ali tek sada razumem da je ovo
samo kraj početka. I da me čekate već iza sledeće okuke... I radujem se tome.
Želim sada da Vam pročitam nešto što sam napisala. Toliko toga se dogodilo, bojala
sam se da Vam na kraju neću reći najvažnije.
Evo, napisala sam to na ovom žutom papiru, da bih ga lakše pronašla i stavila sam ga
u ovu pregradu u novčanik, to svakako ne bih zaboravila da ponesem...
Videćete, nije to ništa novo, već je na ovaj ili onaj način mnogo puta rečeno pre
mene. Samo, ja o tom znanju više ne čitam, ono izvire iz mene. U svakom trenutku...
Dakle...
106
21.
Moje poruke
Moje poruke
1. Razvijamo se uvek. Hteli to ili ne. A kada i donesemo odluku, svaki korak je jedan nivo
više. To je spiralni razvoj. Uvek iste teme iz druge perspektive sa većim stepenom osvešćenosti.
2. Dobro i loše, toplo i hladno, smrt i život, juče i danas, samo su igračke uma kojima nam on
poput zavese zaklanja istinu.
3. Nema kuda da se ide, niti bilo šta da se otkrije. Sve već Jeste.
4. Dok u sebi vidimo ličnost, i Boga vidimo kao ličnost. Kada to transcendiramo ostaje
Apsolut.
5. Apsolut postoji zajedno sa svojim manifestacijama, a čovek zajedno sa Apsolutom i
manifestacijom.
I na kraju ono do čega sam upravo došla, na putu dovde. Poslednji sloj, kao što
Učitelj reče, mojih sećanja... Sada znam...
Vi ste moja Senka!
JA SAM VAS STVORILA!!!
109
DEO DRUGI
EGIPATSKE PIRAMIDE
1.
Dolazak u Kairo
Dolazak u Kairo
Zajedno sa Suncem koje se mukotrpno probijalo kroz velove prašine, sintetičke zavese
i prastare plišane draperije, u sobu sam ulazila i Ja. Budila sam se polako postajući
svesna istovremene prisutnosti sa obe strane očiju, kože, misli. Promeškoljila sam se u
krevetu puštajući radost da mi se lagano razliva po telu i gustirala osećaj slobode koji
je nezaustavljivo nadirao.
„Ima nečeg zavodljivog u ovoj neuslovljenoj radosti“, pomislila sam. „I saznanju da
sam u svemu, i sve u meni!“ Ustala sam, bosa otapkala do terase i ponovo bila
opčinjena onim što me je napolju dočekalo.
Tek rasanjena čula lukavo su i na prepad uhvaćena u mirise, zvukove i boje kairskih
razuzdanih ulica. Pečene leblebije, svež pita-bread, zlatasti polen, milioni auta i
besomučno korišćenih sirena, mačka koja se lenjo migoljila na simsu susedne
zgrade... Tihi vetar donosio je miris pustinje koja se tek u daljini mogla nazreti... I tu,
na mestu gde se živopisni zeleni grad volšebno pretvarao u pesak, mogla sam videti,
ili od silne želje domaštati, ono zbog čega sam se ovog jutra probudila na ovom
mestu...
***
Kada sam veče pre toga ušla u hotelsku sobu, ugledala kartonske pregrade umesto
zidova, nisku tamnozelenu tavanicu, kupatilo u kome je curila česma, obećala sam
sebi ukidanje „low-budget“ putovanja. Izlazak na terasu, i pogled na grad i vrevu koja
ja pulsirala pod mojim nogama, donekle su umirili moj nezadovoljni um.
Onda se dogodio. Niti sam ja uhvatila taj trenutak, niti je on to učinio meni.
Okrenula sam se na levo i pogledala u prostor između dve visoke stambene zgrade u
115
Šire od prostora - kraće od vremena
kojem je vazduh vidno pulsirao i time mi uhvatio pažnju. Nakon nekoliko sekundi
oko je počelo da razaznaje obrise i... Nestali su zvuci, mirisi, vreme... Oštre, treperave
ivice, tri identična, dobro poznata oblika!!!
- Piramide!
Ugledala sam ih! Čarobne, mistične, zavodljive...
***
Stajala sam na tom mestu dovoljno dugo da prebrišem prostor i vreme između nas da
bismo se ponovo stopili u jedno, u onoj tački u kojoj smo se nesmotreno razdvojili...
***
Prvo što sam uradila, kada su misli ponovo počele da se pomaljaju, bilo je da hotelu
„Concorde“ oprostim i to što je zapravo stambena zgrada na kojoj je nekoliko
poslednjih spratova nadograđeno i pretvoreno u hotelske sobe, i to što čujem sve
komšije u okrugu, i to što su rukom docrtali tri zvezdice pored naziva...
116
2.
Ljudi
Ljudi
- Ovde soba 602. Da li je to room service?
- Yes, madam. Izvolite.
- Htela bih da poručim nes kafu.
- Sorry, madam. Nemamo nes kafu.
- U redu, kakvu imate?
- Američku i tursku.
- Da li je američka zapravo filter kafa?
- Yes, madam... Yes... filter coffee!
- Dobro, donesite, molim vas, u sobu 602 jednu američku kafu.
- Yes, madam.
- Thank you.
Nakon nekoliko minuta čulo se diskretno kuckanje na vratima. Još uvek bosa i u
spavaćici, ogrnuvši samo teksas košulju koja je, na unutra izvrnutih rukava, do tada
stajala prebačena preko noćnog stočića, otvorila sam vrata. Sačekao me je čarobni,
ljubazni blistavi osmeh, zejtinljive crne oči modrih beonjača, metalni ogrebani
poslužavnik, paprini podmetač iseckan u imitaciju hekleraja, i na njemu: NES
KAFA!
- Ipak imate nes kafu?
- Oh, yes, madam...
Uzeo je napojnicu, poklonio mi još jedan dečački osmeh, i nestao iza ugla, u
hodniku koji vodi ka liftu. A ja? „Obožavam ovu zemlju! Ovde logika gubi svaku
šansu! Obožavam!“ I stvarno sam uživala u činjenici da ovde kontrola, pa čak ni
najbanalnijih stvari, ne može da se održi. I da je „in Salah“ izraz koji govori mnogo
više od pozdrava ili religijskog koncepta.
119
Šire od prostora - kraće od vremena
Biće šta biti mora...
***
Izašla sam na terasu i tamo odsrkutala zadovoljno svoju, na volšeban način dobijenu,
nes kafu i pripremala se za dan koji se nenametljivo nudio... U potki onoga što me je
očekivalo, tek na granici mog umnog prepoznavanja, stajala je slika tamnokosog
muškarca. I njegov osmeh. I ogromna potreba da ga sretnem. „Danas! Odmah!“ I stid
što to želim. A zaista sam želela.
Posmatrala sam u daljini maglom grada obavijene Piramide i istovremeno pratila tri
različita unutrašnja toka. Jedan deo mene je pravio organizacioni plan, kuda, kada,
kako, koliko. Drugi deo je već zaronio u energetsku strukturu Piramida i pripremao
moj dolazak tamo. Treći... On je, uronjen u Tišinu postojanja, naprosto bio.
***
Putovala sam sa grupom ljudi koja se okupila sa različitih strana, iz različitih priča i
okolnosti. Onih kojima su bliske zvezde, tela, brojevi, biljke, duše, slike, muzika... Na
prvi pogled, bez zajedničkog imenitelja, no... Okupila nas je glad za znanjem i
potreba da se prevaziđe datost, i zakoni, i uslovljenost istih tih zvezda, brojeva, slika,
duša, muzike...
Upoznavanje većine dogodilo se na aerodromu. Ne znam ko je prvi ispričao neku
šalu, ili dogodovštinu, i ne znam ko je prvi počeo da se smeje... Znam samo da smeh
od tada nije prestajao i da smo, kao nekim tananim, finim vezama bili uzidani u biće
grupe koje je svojom snagom prevazilazilo sve naše pojedinačne moći. I u tome
120
Ljudi
sasvim bili zaštićeni i harmonizovani...
***
Naš izlazak iz hotela propratio je nalet toplote, snažne buke, jurnjave na stotine
automobila... Ja sam, kao iskusna kairska turistkinja, jer mi je ovo bio već treći
dolazak, preuzela na sebe cenkanje sa taksistima. Ostali iz grupe su stajali oko mene i
raširenih zenica halapljivo pratili nepregledno šarenilo... Ili, učili upravo
prezentiranu veštinu... Ili, naprasto, ušuškani u tišinu, bili prepušteni toku...
- Koliko je do Piramida?
- OK, madam.
- Pitam koliko košta.
- Pedeset funti.
- Pedeset! Ja znam da je cena petnaest! Ne mogu da verujem! Na recepciji su nam
rekli da je čak i petnaest previše!
Taksista me je pogledao potpuno mirno, pogledom koji je upotrebio na nekoliko
miliona turista do sada, sačekao da završim i onda krajnje pomirljivim glasom rekao:
- OK, madam. Petnaest.
„Tek tako! Petnaest! Neverovatno!“, pomislila sam.
Uspeli smo da na isti način zaustavimo još dva auta i, ne prestajući sa smehom i
pričom, krenuli kroz Gizu.
121
Šire od prostora - kraće od vremena
Nagizdavljeni taksi, zaglušujući škriputavi zvuci koji su izletali iz prastarog
radio-kasetofona, neizbežna velika kartonska kutija papirnih maramica „Flora“,
polepljene kićanke, novogodišnje svećice razvučene po celoj unutrašnjosti koje su se
palile i gasile razlivajući najrazličitije boje i taksista koji nam je, mirno, ljubazno i
posvećeno objašnjavao svaki deo grada pored koga smo prolazili. Na ARAPSKOM!
Nisam mu rekla da ništa ne razumemo, niti da mi je ovo već treći dolazak. Niti je to
njemu bilo važno. Svako je tu bio zadužen za svoj deo predstave... I po prećutnom
dogovoru, držali smo se svojih uloga.
122
3.
Sfinga
Sfinga
Nakon pola sata haotične vožnje, auta koji su se jedva mimoilazili, ljudi koji su vikali
jedni na druge, drali se a odmah zatim grlili i ljubili, preprodavaca koječega, dece
koja bosa pretrčavaju ulice, konja, kočija, zaprega, kamila, bicikala – stigli smo!
Nije potrebno doći kao hodočasnik na ovo mesto da bi vas ono uhvatilo u zamku
večne vernosti prizorom koji se razlije svakome ko mu priđe... Obavijena treperavim
vazduhom i izmaglicom sopstvene snage, na pola puta od ulaza, otmena, mudra,
blaga, prelepa... Sfinga... Prva linija odbrane znanja, čuvar onog još veličanstvenijeg
pohranjenog iza njenih leđa, u spomenicima večnog života – Keops, Kefren,
Mikerinos! Piramide!!!
***
- Da li znaš zašto idemo na određena jaka energetska mesta u određeno vreme?
- Radi meditacije!
- Da, to je jedan nivo.
- Zato što dobijamo određena znanja koja su nam potrebna za dalji razvoj.
- Da, i to je važno. Ima još jedan odgovor na to.
- Predajem se. Zašto idemo?
- Da bismo osvestili iluziju kretanja! Nema gde ni kada da se ode!
Razgovor se dešavao dva dana ranije. U avionu, negde na nebu iznad Damaska.
Rečenica koju je nonšalantno izgovorio prijatelj koji je sedeo pored mene, kao bljesak
je u jednu tačku slila prošlost – trenutak u Sistinskoj kapeli i budućnost – znanje
koje su se piramide spremale da mi prenesu.
125
Šire od prostora - kraće od vremena
***
Dogovorili smo se da svako iz grupe prati soptveni ritam, a da će nas energija sve
okupiti u pravo vreme, na pravom mestu.
I dok je većina odmah krenula uzbrdo, ka piramidama, ja sam se uputila ka Sfingi.
Prijala mi je ova intimnost sa kojom sam se upravo spremala da zaronim u njena
nedra. Prilazila sam joj sa drhturenjem u kolenima kakvo sam imala posle prvog
poljupca u životu. A ovo nam je bio deseti susret!
„Prvi susret drugog ciklusa od devet!“
Jednom me je naprosto pogurala dalje od onog što obično oko vidi. Samo jedan
korak, ali dovoljan da pređem granicu posle koje je povratak bio nemoguć. Drugi put
mi je pomogla da preživim smrt, bol, bolesti, da prihvatim dobro i zlo kao dva pola
istog... A sada... Spremala je za mene nešto novo, drugačije od onog do sada.
„Ili sam to ja? Da, ja sam. I ona sam. I pre nje sam! I posle!“ Odzvanjalo je u mojoj
glavi niotkuda. „Nije ona. Ima me sa obe strane ove slike.“ Um, već naviknut na
tokove kojima nije mogao odrediti uzrok, samo se umirio, očekujući dalja dešavanja.
126
4.
Susret
Susret
Vešto obilazeći reke turista, dvokolice, kamile, konje, kamenje, žurila sam ka Hramu
smeštenom u podnožju Sfinginih nogu. Do mene su kao kroz maglu dopirali glasovi
prodavaca:
- Konji, madam! Konji! Veoma jeftino.
- Coca – cola, lady! Fanta! Sprite!
- Piramide, pravi alabaster, madam, pogledajte!
- Lady, lady, razglednice, papirusi, marame, Tutankamon, original... Staro 3000
godina.
- Ovamo, pokazaću vam. Jedna karta, lady, posebno mesto.
- Hašiš! Lady! Marihuana! Šta god...
Hram je doneo svežinu i u telo uneo tihu jezu. Samo sam dotakla energiju koja je
pucketala u vazduhu, prošla kroz dugi uzani hodnik, i nakon još nekolicine
stepenica, bila sam dovoljno blizu da me preplavi dah i ideja večnosti koji zrači iz
njenog besprekornog lica. Sela sam na zidić pored i posmatrala je.
Znala sam da su u njoj i oko nje odgovori na mnoge tajne! Najveća matematička i
astronomska znanja! Proračuni galaksija! Misterija života po sebi i večnosti u njoj!
Imala sam neverovatan osećaj ljubavi i poštovanja prema svemu što je čovek utkao u
taj plemeniti kamen i energiju oko njega.
Želela sam da izgovorim molitvu, da se zahvalim, da nešto zatražim, da osvestim...
Nisam mogla. Um se, kao neposlušno i uporno dete, sakrio negde u dubinu Svesti
bez namere da se pomoli odatle.
129
Šire od prostora - kraće od vremena
Odustala sam. Zapravo, nisam imala čime da nastavim. Tišina koju sam nazirala
negde u dubini bića počela je da raste. Polako. Kako je ona rasla, tako se moje
viđenje menjalo. Sve sam više bila posmatrač, a sve manje učesnik filma koji se
odvijao preda mnom...
***
Dete koje se uz ciku zaletelo ka meni, povuklo me je za suknju, a onda se uspentralo
u krilo i zadovoljno ugnjezdilo, prekinulo je ovaj tok... Crna kovrdžava kosica,
sivkasta pamučna trenerka - dva broja veća, teget oguljena cipelica od kojih je jedna
bila odvezana i na pola spremna da padne. I ta sloboda koja me je opčinila... Da
priđe, da se smeje, da ima poverenja.
Njegovi roditelji su se smejući prišli, progovorili nešto na arapskom. Osmehnula sam
se osmehom koji govori, «ne razumem, ali sve je u redu». Uzvratili su, nagnuli se ka
detetu koje je lako pružilo ručice ka njima, isto tako slobodno i veselo, i otišli...
Ostala sam zadivljena činjenicom da mi je ovo dete dalo lekciju potpunog, slobodnog
i lakog predavanja koje ni nekon godina terapija, autogenih treninga, meditacija,
autosugestija nisam postigla...
„Ukoliko nešto želiš jako čvrsto da zadržiš u svojim rukama, potrebno je da raširiš
prste“, pomislila sam i, sa jasnom idejom da uskoro ponovo dolazim ovde, krenula
put piramida...
130
5.
Piramida
Piramida
Asfaltni put vodi od Sfinge do piramida i preseca, kao tužni ožiljak, zlatasti peščani
predeo. Njime prolazi na hiljade turista. Tu su automobili, taksiji, autobusi, kočije,
konji, kamile...
Želja da što pre uronim u primamljivu hladovinu i prigrlim ono što me je u toj senci
čekalo, ubrzala je moj hod. Kao u polusnu, pored mene su promicale male piramide,
stari brod, hramovi, grobnice, glasovi...
Negde na pola puta zastala sam da povratim dah, slučajno podigla pogled ka vrhu
Keopsove piramide, mestu na kojem se spajaju metalne šipke i označavaju visinu iz
perioda kada je piramida sagrađena. Kao kroz penu ili maglu, pogled mi je, ne
naišavši ni na kakve prepreku mirno uronio unutra. Nisam videla zidove, prostorije,
prolaze.. Videla sam ono od čega je cela konstrukcija sačinjena, ono što je svaku
česticu kamena držalo na okupu. Energiju! Oko je tu stalo, a svest preuzela spoznaju
vibracija!
Najjača svetlost dolazila je iz tačke koja se nalazila na 2/3 visine piramide. Odatle se,
iz oblika velike loptaste strukture, sužavala u snop koji se pod pravim uglom uzdizao
do samog vrha... I dalje. Energetska struktura preda mnom je bila toliko jaka da sam
posle nekoliko sekundi osetila kako mi i um, i srce, i dah, i svaka ćelija u telu,
vibriraju u njenom ritmu.
Bilo je nečeg istovetnog, ali i sasvim posebnog u odnosu na ono što sam osetila u
Sistinskoj kapeli. Isto blaženstvo i isto znanje, samo... Tamo je bilo više umetnosti,
estetike, filozofije. Ovde me je preplavila mistika, ezoterija, alhemija. Svetlosne elipse,
koje sam poput lakih obrisa tamo mogla tek nazreti, ovde su se jasno iscrtavale.
133
Šire od prostora - kraće od vremena
„Ili je moje viđenje unutrašnjim okom sazrelo?!“, pomislila sam i ta mi se ideja
učinila podjednako mogućom.
Među svim tim prelepim svetlašcima jedno se posebno izdvajalo, ali nije bilo lako
definisati na koji to način. Ja sam ga naprosto drugačije osećala. Izgledalo je da celo
moje bića komunicira sa njim i doživljava metamorfozu.
Odjednom sam počela da nazirem lik... Tamna koža, orlovski jak nos, preplanula,
blago povijena leđa, prodoran pogled...
„Nemoguće... Pa... Ovo je...“
134
6.
Imhotep
Imhotep
„Imhotep!!! Ne verujem! Kako?“
***
Čuveni graditelj Zoserove piramide u Sakari, stepenice do neba kojima bi se njegov
obožavani faraon popeo do Boga i večnosti! Izumitelj koji je prvi u istoriji upotrebio
kamen za gradnju piramida! Lekar koji je prvi balsamovao, koristio i osmišljavao
hirurške instrumente... Filozof! Pesnik! Sveštenik!
Nekoliko dana pre polaska na put bila sam na festivalu arheološkog filma. Jedan od
filmova bio je posvećen ovom genijalnom čoveku. Bila sam očarana i fascinirana.
***
„Da li je gledanje tog filma bila najava ovog susreta?“, odnekud se pojavila misao,
lagano protrčala i nestala.
Energija koju sam osećala u ovoj komunikaciji ježila mi je kožu, teme je gorelo, a
čitav predeo drhtao i ugibao se u ritmu mog disanja. Lik preda mnom je bivao sve
jasniji i veći. Lebdeo je u prostoru ispred mene, negde u visini ulaza u piramidu.
Blago me je gledao. Mogla sam mu videti lice, osetiti miris, čuti šuštanje nabora
njegove odore. Izgledalo je kao da će svakog trenutka progovoriti...
Odjednom mi je postalo jasno!
„Ovaj lik, ovaj čulni doživljaj... Sve to je samo potreba mog uma. To nije realnost.
Tako je umu lakše da vidi, prepozna. Um istinu prevodi na svoj jezik slika i boja. I sve
137
Šire od prostora - kraće od vremena
one fantazije, i kontakti, sve to zapravo nije tako. Imhotep jeste živ, ali ne na onaj
način na koji bi se meni dopadalo da to bude.“
Bila sam zgranuta lakoćom kojom su se nizali uvidi. I preplašena činjenicom da se
time mnoge stvari u koje verujem, koje se podrazumevaju, dovode u pitanje. Istina je
nezaustavljivo nadirala. A ja sam se tome iskreno radovala. I iskreno plašila.
„Ovo što će se dešavati nije domen uma. Svest je. I tako treba da bude.“
Odlučila sam se da pratim svetlost i da verujem u ono što iznutra prepoznam. Tog
trenutka slika je nestala, broj svetlostnih elipsi iznad moje glave sada je već bio
nekoliko desetina, možda i stotina. Iako je sa Imhotepom kontakt bio najjači, znala
sam da će svi Mudraci koje sretnem biti moji vodiči na putu koji će se tek dogoditi.
Čula su utihnula a ja sam bila uvučena u jedan vrtložni tok.
138
7.
Emocije
Emocije
Prišla sam Keopsovoj piramidi sa strane na kojoj se nalazi ulaz. Sunce je već bilo
prešlo preko metalnog, šiljatog vrha ovog kamenog gorostasa, tako da je hladovina
koju sam našla mogla da obezbedi potrebnu udobnost. Vetar je nastavljao da se
poigrava sa peskom, kosom, papirima koji su bili pobacani unaokolo. Stavila sam
maramu, naočare i sela na prvi red kamena, u samom podnožju. Leđa sam oslonila
na drugi red isklesanog kamenja. I tu, kao obgrljena i ušuškana u Ljubav čije granice
nisam mogla pojmiti, zamolila:
- Molim Mudrace da mi prenese sva znanja i pokrenu sve procese potrebne za moj
duhovni razvoj.
Proces se polako razvijao. Iako sličan onome koji sam doživela u Sistinskoj kapeli,
ovde sam mogla da svedočim, da pratim sve tokove, i da im na jednom, nadumnom
nivou tačno odredim svrhu, trajanje, cilj. Bila sam svesnija svega što se dešavalo.
Prvo sam osetila zaglušujuću buku u predelu srca koja se pretvorila u bol dovoljno jak
da mi poremeti dah. Odatle se širila po čitavoj unutrašnjosti i upijala u svaku ćeliju, a
zatim prelazila granice tela i preplavljivala prostor.
„Tuga! Da li je moguće? Tolika i takva? Odakle i zašto?“
Preda mnom su počele da se ređaju slike i događaji dotadašnjeg života. Čak i san o
kupusu umesto glave.
„Samskare tuge! Sva sećanja!“
Beli zastršujući zidovi bolnica u kojima sam provela celo detinjsvo... Roditeljske svađe
141
Šire od prostora - kraće od vremena
koje su me činile duboko nesrećnom i krivom... Prve ljubavi na koje su otišle godine
bez ijednog poljupca, zagrljaja... Gušenja koja su činila da mnoge noći provedem
gledajući u lice smrti... Odlazak roditelja...
„Nisam li to već odradila? Opet na istom mestu! Prihvatam da ih nema. Da su umrli!
Otišli! Nestali! To znam... Znam!“ umalo nisam vrisnula.
Ti oplakuješ one koje ne treba oplakivati... pravi mudraci ne žale ni za živima ni za
mrtvima... Ja sam oduvek postajao, ti si oduvek postojala i uvek ćemo u budućnosti
svi zajedno postojati.... Pravi stanovnik tela ne može nikada biti ranjen niti ubijen,
ma u čijem telu bio.
Bolje bih se osećala da sam zadržala onu divnu viziju Imhotepa... Ili da sam još
pridodala sliku u kojoj me uvodi u hram i na kamenom, patiniranom zidu, čita
upravo izrečenu, davno pročitanu poruku... Ili da sam umesto njega u svojoj viziji
srela nekog mudraca sa dugom bradom koji usmerava i vodi! Ali nisam...
Tebalo je prihvatiti dve važne stvari čiji me je značaj i veličina skoro ostavila bez daha.
Prva je bila, „prihvati da odgovori dolaze iz mene same, da nema posrednika, da sam,
na jednom tananom i finom nivou, ja i pitanje i odgovor!“
I drugo... Da „jedino što jeste živo, sam život, niti umire, niti se rađa sa telom!“ Kao
eksplozija po unutrašnjosti moga bića! Na jedan čudesan način, tuga koju sam
osećala počela je da se transformiše u Ljubav... I da me greje...
Setila sam se trenutka u kojem sam, držeći beživotno telo moje majke na rukama,
ljubeći je besomučno, udarajući na trenutke, imala samo jednu misao koja se kao
142
Emocije
mantra ponavljala: „Ovo nije ona! Niti je ikada bila! Ne ovo meso, mišići, i krvni
sudovi!“ Veliki bol ume da napravi prečicu ka drugim nivoima osvešćenosti.
***
Preda mnom je promicala čitava kolona mojih tipičnih i manje važnih emocija.
Krivica, ljutnja, potištenost... Zatim radost, sreća, euforija na trenutke... I osećala sam
da samo u pokušaju da umanjim bol, nadmudrim krivicu, dosegnem radost, pronašla
put samospoznaje. „OK, ne treba suditi razlozima koji te pokrenu. Kritikovati
motivaciju za duhovnost zvuči prilično apsurdno! No, ako nastavimo da se vrtimo u
tom bezumnju prvih utisaka, ništa nismo uradili. Potreban je korak dalje! Ali koji?“
Odgovor se, kao i mnogo puta do sada sam nametnuo... Ili ste ga Vi poslali?
„Biti posmatrač sopstvnih tokova?!“ Zadivljujuće je bilo stanje „osećam, ali nisam to“.
Iz pozicije posmatrača mogla sam da pratim odakle dolaze, kakvi su, koliko traju i
kuda idu. Različite emocionalne reakcije, iako autentične, nisu remetile jedno mirno,
harmonično stanje Bića.
Postala sam svesna energetskog vrtloga koji se iz predela mojih grudi, u prvom
trenutku polako, a zatim sve intenzivnije širio po telu. Izgledalo je da ga
harmonizacija svake od mojih emocija pročišćuje i ojačava. Kao kroz maglu, u um je
došetala jedna misao „Tan Tijen srca - Ljubav“. Um nije imao dovoljno snage da u
tom trenutku krene dalje za rečju.
***
I sve sam jasnije razaznavala tri sopstvena aspekta. Jedan je vezan za moje lične
143
Šire od prostora - kraće od vremena
doživljaje, tokove, iskustva, telo... I to je ono što svi mi prvo pomislimo kada kažemo
„ja“. Drugi, opšti, u kome je sve, otkrila sam u Sikstinskoj kapeli. Ovaj treći, izvor
oba prethodna, nije mojoj Svesti nudio jasan uvid i nije ga bilo lako definisati.
Prepoznavala sam ga kao tišinu, ili punu prazninu.
„Zašto emocije? Zar je to toliko važno?“
Jer emocije predstavljaju sam izvor misli. Utiču na njihov tok i vrstu. Ukoliko želiš misli da
prikloniš Apsolutu, moraš sve emocije svesti na Ljubav!
144
8.
Misli
Misli
„Misli su rezulat emocija!“, taj jednostavna istina, logična i jasna, u meni je ipak
proizvela neverovatan tok!!!
***
Ustala sam, otresla prašinu sa suknje i ljubičastog šala na kojem sam sedela, i krenula
ka širokoj kamenoj platformi koja se nalazila na pola puta između Keopsove
piramide i biletarnice. Tamo je sedela nekolicina ljudi iz moje grupe i halapljivo
upijala zrake Sunca koje je virilo iza kamenog gorostasa. Prišla sam i ugurala se na
šarenu prostirku između dvoje koji su grickali neke lokalne krekere sa sirom. Izvukla
sam nekoliko iz šuškave kesice i počela da žvaćem lagano.
- I kako vam se čini? – upitao je prijatelj koji se spremao da nakon ovog putovanja
napiše knjigu i stalno je prikupljao naše utiske, osećanja, razmišljanja.
- Uh! Moćno! Stvarno moćno! Imala sam osećaj da dobijam ogromne količine
ezoterijskog znanja koje se istog trenutka osvešćuje. Imam već nekoliko ideja za
horoskope koji bi tumačili različite nivoe duhovnog razvoja. Stvarno je fascinantno! –
odgovorila je drugarica koja je sedela sa moje leve strane i kroz objektiv svog
fotoaparata „premeravala“ ulaz u hram naspram nas.
- Ma, ja samo plačem! Od kako sam došla! Ne znam šta mi je. Kao da je neko otvorio
slavinu... – nadovezala se najmlađa čiji su polunatečeni kapci smerno potvrđivali
priču.
- Da, i meni se dešava nešto na nivou emocija, - odgovorila sam joj – Izgleda da su
procesi u svojoj manifestaciji različiti kod svakog. Najverovatnije su prilagođeni
trenutku razvoja... ili potreba!
- Jeste - nastavljao je budući pisac – meni stalno dolaze neke rečenice. Kao fragmenti.
Voleo bih to da zapišem, ali ne vidim smisao. Suviše je nepovezano.
147
Šire od prostora - kraće od vremena
- Trebalo bi da to staviš na papir. Ako ne sada, a ono za par meseci sigurno će ti biti
jasno gde je čemu mesto – upravo izgovoreno poticalo je iz iskustva koja sam imala
pri ranijim posetama. Iako su neke stvari u trenutku dešavanja mogle da izgledaju
nelogično, kasnije bi sve dolazilo na svoje mesto u jednom neverovatnom redu i
harmoniji.
Podigla sam pogled ka ulazu u piramidu i shvatila da je prostor poluprazan. Samo je
jedna grupa turista izlazila i nesigurno koračala niz stepenice. Na samom ulazu ostao
je umorni, zadihani „vratar“ koji je rukom otirao znoj sa čela. Pored njegovih nogu,
na niskom kamenu, sedeo je čovek u sivoj galabeji i oštrim, brzim pogledom prelazio
prostor. Kada je došao do nas, do mene, zaustavio se, usta pomerio u više domaštani
osmeh i rukom nas pozvao da priđemo.
- Hajdemo unutra!
Upravo izgovorena rečenica uzrokovala je naglo komešanje ljudi, torbi, marama na
kamenu na kojem smo se nalazili. Nekima je prijalo da još malo budu tu, udobno
zavaljeni u toplinu Sunca i mirise koju je vetar donosio. Neki su želeli da se spuste do
Sfinge i tamo dočekaju kraj dana. Neki su se naprosto plašili. Mi, koji smo odlučili
da krenemo u ovu malenu pustolovinu, ostavili smo višak stvari, poneli samo vodu,
„zabranjene“ fotoaparate, kupili karte i uputili se ka majušnom otvoru koji će nas
uvesti u još jednu tajnu.
Hodajući čistinom između blagajne i Piramide, posmatrala sam divlju, silnu snagu
koju je nama slao ovaj impozantni oblik...
„Ovo nije samo matematička, genijalno osmišljena forma! Ovde postoji još neka
148
Misli
poruka! Neko znanje!!!“
Želju da svoja razmišljanja razmenim sa drugima, zaustavio je napor penjanja uz
velike kamene stepenice koje je telo uz ogroman napor savlađivalo. Na kraju tog niza,
moje oznojano, zajapureno lice dočekao je nasmejani čovek u plavoj uniformi i
rukom me pozvao da priđem.
- Gospođo, ovde ljudi stalno dolaze da bi meditirali! – rekao mi je polako, koristeći
reči na lošem engleskom jeziku koje sam na neki čudan način veoma lako razumela.
- Da? Kako znate da...
- Razni ljudi dolaze i prolaze. A ja sam tu! Već 30 godina. Čovek se navikne da
prepoznaje razne tipove...
Nasmejao se. I odjednom sam, ispod zakopčane teške uniforme, predugih brkova,
okruglastog stomačića, ugledala lice mladića, dečaka, neke druge vrednosti...
Večnost...
- Ako želite da uđete u Piramidu i da meditirate, možemo se dogovoriti da budete
tamo sami. Pola sata? Je li to dovoljno?
- Kako to mislite?
- Ma... – odmahnuo je rukom kao da je to potpuno uobičajeno – možete dati samo
neki bakšiš. Ne za mene, za moje kolege. Znate... Oni se bune, ja ne bih...
Nije on prestao da govori, ja sam prestala da ga slušam. Nestao je dečak i vratilo se
ono pređašnje lice... Uniforma, brkovi...
- Da, ostali bismo unutra. Hvala.
149
Šire od prostora - kraće od vremena
Samo se blago nasmešio i sklonio u stranu. Ušli smo u toplu utrobu neizvesnosti.
Žamor je potpuno nestao, a teška tišina se sama nametnula. Krenuli smo dalje, jedno
za drugim, svako u svojim mislima.
Nakon par neravnih, isklesanih stepenika, prolaz se pretvarao u niski tunel kroz koji
se moglo proći ili puzeći ili potpuno pognuto. Daščani, sklepani pod, imao je po
jednu poprečnu letvicu otprilike na svakih pola metra. Izlizan od stotine nogu koje
svakodnevno prolaze, nije pružao nikakav osećaj bezbednosti. Klizali smo se i
saplitali. Vazduh je postojao sve gušći, sve nedovoljniji. Osećala se memla i teskoba.
Uprkos toploti i znoju koji mi se slivao niz leđa, preko grudi i stomaka, sve vreme
sam osećala hladnoću i blagu drhtavicu. Što smo bili bliže energetskom centru
Piramide, to je pritisak na teme i slepoočnice bio sve jači. Sve što se dešavalo, bilo ja
na granici prijatnog, opasno preteći da ovu avanturu pretvori u strah i nemoć.
Stigli smo do platoa koji predstavlja ulaz u kraljičinu sobu. Uski tunel se naglo
pretvarao u prostor cele unutrašnjosti piramide. Tavanica je bila toliko daleko da je
uz minimum postojećeg svetla, bilo skoro nemoguće videti je. Svaki zvuk pravio je
dugi, tupi eho. Odatle se put naviše, ka kraljevim prostorijama, delio u dva paralelna.
Hodali smo uspravno, i dalje pažljivo birajući svaki sledeći korak.
Kraljeva dvorana! Jednostavna četvorougaona kamena prostorija sa velikim
isklesanim sandukom u kome je, veruje se, bio smešten sarkofag sa mumijom
faraona. Čak su i urezani motivi na zidovima bili toliko diskretni, da sam ih uspela
nazreti tek posle par minuta. Ipak, da nije bilo električnih, žmiravih lampica u
uglovima i nečega što je ličilo na sistem za ventiliranje, pomislila bih da sam ušetala u
prošlost! Ili možda jesam?!
150
Misli
Stajali smo pritisnuti teškom, skoro fizički opipljivom tišinom. Nije bilo lako potaći
bilo koju misao, molitvu, zapažanje. Ipak sama činjenica da smo na ovom mestu sa
svešću o tome koliko je važno, kakva blaga u sebi krije, sa koliko vas, Mudraca,
možemo biti u kontaktu, pokrenula je energetske procese u svakome od nas. Pritisak
u predelu potiljka ukazivao je na „čišćenje“ i harmonizaciju podsvesnih sadržaja.
Toplota i peckanje u predelu grudi pokazivalo je sazrevanje emocija. Mnogo kasnije,
kada smo u restorančiću u podnožju Sfinge razmenjivali iskustva, shvatili smo da
pokazatelji nisu kod svakoga isti, da ih um prevodi u skladu sa prethodnim
iskustvima i očekivanjima, i da je važno pratiti sopstveno iskustvo, a ne pokušavati
falsifikovati tuđe.
- Uh, ovo je fantastično! – razlio se po prostoru glas prijatelja, budućeg pisca.
- Da. Više je od očekivanog! – uspela sam da nakon par dugih trenutaka odgovorim.
- Dok smo se peli ovamo, negde na pola onog jezivog tunela, mene je uhvatio takav
neverovatan strah! Potpuno me je paralisao! – nastavio je.
- Kakav strah?
- Ne znam, od smrti, nestajanja, poništenja. Toliko je bio intenzivan da su mi se ruke
i noge ukočile. Mislio sam da neću moći dalje da nastavim! I neki događaji iz
detinjstva su se ređali...
- Neverovatno – uključila se prijateljica sa fotoaparatom – Kod mene je bilo upravo
suprotno. Dok smo puzili onim tunelom, imala sam osećaj kao da ponovo
preživljavam sopsveno rođenje. Meni, da vam pravo kažem, sve ovo izgleda kao jedna
velika materica!!! – zakikotala se.
Upravo izgovorena rečenica u meni je potakla jedan dalji tok misli. U prvih par
trenutaka nisam mogla da prepoznam njegov sadržaj, ali je intenzitet bio takav, da je
potpuno blokirao bilo koje druge asocijacije.
151
Šire od prostora - kraće od vremena
- Čekajte! – počela sam da govorim i pre nego što sam znala šta ću reći – Ako ovo
jeste simbolični prikaz materice, onda čitava piramida predstavlja falus!!! Da li je ova
igra formi zapravo priča o stvaranju, o kreaciji? O jedinstvu i ujedinjenju? Na svim
nivoima, od materijalnog – telesnog do duhovnog???
- Genijalno! – u glas odgovoriše oboje.
Stajali smo još nekoliko trenutaka i pustili da se izgovorena misao smiri i skrasi
negde, u nekom delu uma i onda ćutke krenuli naniže.
***
Nakon nekoliko dana upornog istraživanja, zapisala sam:
- Misli su vibracije.
- „Prolaze“ kroz materiju i energiju i njihova snaga je neograničena.
- Predstavljaju omotač između ja i tišine i smetnju ulasku u to stanje.
- Moguće im je smanjiti broj i intenzitet čvrstom odlukom, koncentracijom i
vežbanjem.
- Moguće im je utvrditi izvor, tok i nestanak.
- Moguće je kontrolisati ih...
- Ne znam samo šta im je funkcija.
***
„Da, šta im je funkcija?“
Misli predstavljaju sam izvor dela. Utiču na njihov tok i vrstu. Ukoliko želiš dela da
152
Misli
uskladiš sa Apsolutom, moraš sve misli prikloniti Znanju!
„Znanju?“
Da, Znanju da si u suštini nerođena i nepromenljiva, i da sama sebe stvaraš sopstvenom
magijskom silom!!!
Ovo je već zaista bilo previše... Sve teže sam pratila taj unutrašnji dijalog. I znala sam
da su reči, isto kao slike, samo simboli uma... Ali nije bilo drugog puta.
„Odakle mi sve ovo?“
Ti to Jesi.
***
Poslednja rečenica je jedan deo mene jačinom praska izbacila iznad tela. Posmatrala
sam kako se stvara još jedan vrtlog, negde u predelu moga čela i počinje harmonično
da se širi po okolnom prostoru. Događalo se nešto što bih mogla nazvati čišćenjem
misli, promenom vrednosnog sistema...
„Tan Tijen Znanja, enregetski centar u predelu trećeg oka?“
153
9.
Predah
Predah
Nakon izlaska iz piramide, promenjena snažnim utiskom tek doživljenog, odvojila
sam se od ostalih i smestila na jedan kamen u samom podnožju. To mesto je Sunce
već davno napustilo, tako da je prijatna hladnoća i svež vazduh bio upravo ono za
čim su sva moja čula čeznula. Umotala sam se u svoju plavu pamučnu maramu,
stavila naočare za sunce i uronila u stanje polusna.
U jednom trenutku, količina Blaženstva koja mi se razlila po celom Biću telu naterala
me je da otvorim oči. Izgledalo je kao da čitav prostor treperi u ritmu mog daha.
Čudesno!
Opazila sam nekoliko ljudi iz moje grupe kako sede na okolnom kamenju. Neki u
senci, neki u hladovini kamena, sa otvorenim ili zatvorenim očima, spuštenim ili
podignutim nogama, maramama, šeširima, obučeni u najrazličitije vesele boje, što je
celoj slici dodavalo još vedrine. Različiti, a isti u jednom! U svetlosti koja nas je
okruživala, energiji koja se zgusnula oko svakoga i tihoj meditaciji koja nam je prožela
tela i svest.
***
Nakon nekoliko trenutaka ugledala sam levo od sebe jednog mladića, mada bi se
moglo reći i dečaka. Plava košulja, iscepane farmerice, opet onaj bistri, pomalo upitni
pogled. Nosio je u ruci jednu metalnu kofu prepunu leda, i u njoj nekoliko flašica
koka kole, fante...
- Koka kola, madam?
- Ne, hvala.
- Možda kasnije.
157
Šire od prostora - kraće od vremena
- Ne, najlepše hvala.
- Fanta?
- Ne, ne, ne treba mi.
- Možda kasnije.
- Ne, zaista ne.
- Možda kisela voda?
- Rekla sam da ne bih ništa.
- Znate li koliko je?
- Koliko god da je, ne treba mi, imam svoju vodu! – izvadila sam flašu iz torbe i
pokazala mu.
- Pet funti.
- To u prodavnici košta dve funte!
- OK, dve funte.
- Ne, nisam rekla da hoću da kupim, samo koliko košta!
- Možda kasnije.
- Kasnije idem!
Strpljenje je već počelo polako da me napušta. Uplašila sam se da će to prekinuti ovaj
tek započeti, divni tok.
Tvoj strah ga prekida. Ne okolnosti. Blaženstvo je uvek prisutno.
Više me nisu iznenađivali ovi fragmenti, naizgled nepovezane rečenice koje su se
pojavljivale u mom umu tačno u pravom trenutku da me poguraju još korak dalje ka
otkrivanju istine. Znala sam da je to Vaš način da mi pošaljete poruku, direktno, bez
okolišanja. „Sad smo već stari znanci, zar ne?“ Takođe, bila sam sigurna da sam neke od
njih imala prilike i da pročitam u nekoj knjizi. „Bhagavad Ghita? Da mislim da je to.“
158
Predah
- Možda kasnije... – opet je doprlo do mene kroz tišinu ovog unutrašnjeg odgovora.
Pogledala sam ga, ne izlazeći iz stanja svesti koje me je preplavilo. Onome što sam u
prvom trenutku videla, koficu, farmerke, upornost, pridodata je jedna iskra. Svetlo
koje nam je bilo zajedničko, i ne samo nama...
Kao da je prepoznao ovu tananu unutrašnu transformaciju, dečak se nasmešio,
odmahnuo rukom u znak pozdrava, a zatim krenuo u pravcu biletarnice. Napravio je
nekoliko koraka, zastao, kao da se nečega setio, i vratio nazad.
- Madam, vi meditirate?
- Da! - odgovorila sam pomalo iznenađena ovim pitanjem.
- Dobri su ljudi koji se mole Bogu. Dobri.
- Hvala ti.
- Možda kasnije koka kola.
- Da, možda.
Okrenuo se i otišao. I znala sam da zaista voli ljude koji se mole, ali i to da danas
mora prodati nekoliko flašica...
159
10.
Dela
Dela
Nisam mogla da procenim koliko dugo sedim na tom mestu. Iako je broj turista i
prodavaca koječega bio isti, senka se već značajno bila protegla duž mog pogleda.
Prešla je asfaltni put i nestajala negde u pesku iza njega. Osećala sam blagu hladnoću
od kamena na koji sam se naslanjala, i istovremeno vrelinu u obrazima i glavi od
evidentnog prisustva vas Mudraca i intenzivne komunikacije sa Vama.
Pretpostavljala sam da će uskoro čuvari, turistička policija, kao i svi prodavci, i deca, i
dokoni, i kamilari, i konjušari, i turistički vodiči, i, nazovi turistički vodiči, uskoro
početi da viču.
- Finshed, madam!
- Jala, jala (hajde, hajde)!
- Dosta za danas!
- Odakle ste?
- Jugoslavija, dobri ljudi! Dobri! Tito – Naser, mnogo dobro!
I znala sam da će poziv na pokret izgledati grubo, da će se vodiči na nekoga i
brecnuti, da će poneka negativna emocija biti autentična, ali da je to zapravo jedna
predstava, uigrani program koji se svakoga dana ponavlja. I ponavljaće se. I znala sam
da me niko neće mrdnuti odavde sve dok ne budem spremna da odem...
***
Nije bilo potrebno da zatvorim oči pa da u deliću sekunde budem ponovo uvučena u
vašu igru, niti da bilo šta progovorim. No, ipak:
„Molim Apsolut da dobijem znanja...“ i zatvorila sam oči. Moj unutrašnji prostor kao
163
Šire od prostora - kraće od vremena
da se širio.
„U centru moje utrobe, u spletu krvnih sudova, mišića, kostiju, nalazi se čitav
univerzum!“, pomislila sam: „Ili to nije taj prostor i to vreme!“
Zbunjivala me je brzina kojom su dolazili odgovori, ali i tišina koja se svakim
trenutkom sve više učvršćivala i odomaćivala. Iako snažna i uporna, ostavljala je
prostora jednom delu mene koji je potpuno britkim, jasnim pogledom pratio
procese, bez obzira da li su se dešavali na nivou materije, energije, vibracije ili Svesti.
„Skoro 180 manifestacija Mudraca!“, pomislila sam, skoro već naviknuta na
informacije koje dolaze naizgled niotkuda.
Posmatrala sam svetlosne elipse koje su vibrirale i sa kojima sam osećala potpuno
jedinstvo. Iako se o razlici, u smislu jačine, kvaliteta, znanja, Ljubavi, među njima nije
moglo govoriti, iako sam osećala da su u svojoj suštini oni ne samo isti, već i Jedno u
pravom smislu te reči, ipak je Imhotepovo prisustvo za mene bilo od posebnog
značaja. Bilo bi divno da sam mogla reći da će me pratiti, voditi, usmeravati, ali...
„Neće... On jednostavno Jeste! Ja sam njemu prišla. Najviše što mogu je da otkrijem
razloge toga!“
„I... Šta sada da radim?“
Onaj ko vidi da su akcija i znanje jedno isto, taj mirno počiva u Istini.
164
Dela
***
Kroz um su mi prošetali svi oni ljudi u čije živote i sudbine sam, namerno ili
nenamerno, profesionalno ili slučajno ulazila. Mladić kome je na ratištu bombom
otkinuta noga... Majka, čije se dete zbog bolesti gasi i lagano nestaje, („a ima najlepše
oči na svetu, i najpametniji je, i gde je tu pravda? Gde? Gde?“). Devojčica koja je
nakon seksulnog zlostavljanja oca odlučila da više nikada ne progovori, osećajući
krivicu za sve što joj se dogodilo... Deca, ostavljena po domovima sa ogromnom
količinom tuge, i ljutnje, i potrebe da vole, da dodirnu, da grizu, da pričaju
međusobno strašne snove i bajke u kojima su svi surovi, i u kojima kraljice ne
postoje...
Ili... Krečenje stana u lude boje... Šivenje tankih cvetnih haljina koje obožavam...
Kafa sa rumom i šlagom u kafiću iza pozorišta u koje redovno odlazim... Leškarenje
na terasi pored mora i srkutanje ledenog nesa...
***
„Da li zato što znam da sa aspekta večnosti to nije važno, da li je to sve trebalo pustiti?
Ne uključiti se?“
Ko vrši svoje dužnosti bez obzira na nagradu, istinski je isposnik, ali ne onaj koji je bez vatre i
neaktivan.
„Ali kako? Kako to postići?“
Tvoja je dužnost da radiš, a nikako rezultat rada. Neka nikada lična korist ne bude
165
Šire od prostora - kraće od vremena
pokretač tvoje aktivnosti, ali nemoj nikad pasti u neaktivnost.
Sasvim duboko, negde na obodima tišine u centru moga bića, osećala sam da je ovo
jedna od važnijih lekcija.
„Ovo je način da se materijalizuje Ljubav i Znanje... Sve ostalo je zadovoljavanje
narcističnih ciljeva, stvaranje ogledala u kojima želimo sebe da vidimo...“
***
Treperenje u predelu ispod pupka koje sam već neko vreme osećala, sada je postalo
dovoljno snažno da mi privuče pažnju. Energetski vrtlog, poput onog u predelu srca i
glave, širio se po prostoru i činio da osetim neku novu snagu, spremnost na akciju,
kreativni potencijal koji čeka da bude ispoljen.
„Donji Tan Tien – Moć“
***
Uzvici čuvara i turističke policije, koji su opominjali okasnele turiste da je vreme da
krenu ka izlazu, više nisu bili samo deo mojih predviđanja. Znala sam da je nebo sa
druge strane piramida već sasvim rumeno, spremno da se za 20-30 minuta sasvim
ugasi. Krajičkom oka sam uhvatila sve moje prijatelje kako se protežu, skupljaju
stvari, ustaju lagano... Nameštaju marame, šešire, kape... Piju poslednje gutljaje
Baraka vode... I kreću naniže, opet putem pored Sfinge, ka izlazu...
Zadržala me je potreba da ostanem sama sa piramidom, da još koji tren bude moja,
166
Dela
da razmenim neke intimne „samo-za-nju-čuvane“ tajne... Zatvorila sam oči, još
udobnije se ušuškala u poznati kamen, usporila disanje i prepustila joj se.
Nekon izvesnog vremena osetila sam hladnoću na obrazima i očima, i pomislila da
mi neko od preostalih prodavaca, ili čuvara, ili možda mojih prijatelja, zaklanja
svetlost. Odmahnula sam rukom sa željom da me ostave na miru. „Evo, krećem... Još
samo malo mi je potrebno...“ vrzmalo mi se po glavi. Glas koji je pratio senku u
mojoj blizini, odmah mi se učinio poznatim.
- Nije ovo ponovni susret... Nikada se nismo ni razdvojili...
Engleski čudnog akcenta, mekan, topao glas, prepoznatljivo drhtanje u grudima...
„Pa to je On!!! Nemoguće!!Kako?“ Otvorila sam oči naglo, ali suviše sporo da u silueti
koja je upravo zamicala levo, prepoznam muškarca za kojim sam sve vreme čeznula.
Brzo sam pokupila svoje stvari i potrčala u istom pravcu. Nije ga bilo, ili možda moj
uznemireni pogled nije mogao da ga prepozna.
Krenula sam naniže, okretala se par puta unazad, pokušala da smirim zbunjenost,
radost i bol koju je ovaj susret probudio i tako promenjena stigla do kafića koji se
nalazio na samom izlazu.
167
11.
Prostor i vreme
Prostor i vreme
Pogled iz kafića graničio se sa snovima ili smelim vizijama najkreativnijih umova. Tu,
tik ispred nas Sfinga... Iza njenih leđa, nekoliko desetina metara iznad, veličanstvene
tri velike piramide i nekolicina malih... Levo i desno od njih, zlatasti peščani
sprudovi i na njima konjanici, kamile, karavani kao dolutali odnekud iz prošlosti...
Sasvim levo, ljubičasti ostaci Sunca razliveni po podatnom nebu... Dopirali su
glasovi...
- Mango đus, molim vas.
- OK, madam.
- Jedan espreso, jedna koka kola.
- OK, madam. Espreso i koka kola.
- Dva orandž đusa ovde.
- OK, madam.
- Dakle, ukupno 4 espesa, 5 oranž đuseva, 1 mango đus, 1 nes kafa, 2 piva.
- OK, madam.
Nakon nekoliko trenutaka stiglo je ono što smo poručili. I to, 4 nes kafe, 3 piva, ni
jedan espreso, 3 oranž đusa, ni jedan mango đus... Da nismo bili to što jesmo, na
ovom mestu, u ovo vreme, sigurno bismo se iznervirali. Ovako... Uzeli smo ono što je
stiglo i nastavili da uživamo u predelu koji nam se zavodljivo nudio.
***
Pogled mi je odlutao ka hramu koji se nalazio nedaleko isped nas. Mali, kameni
objekat, zatvoren za turiste, na svoju nesreću, više u funkciji platna za projekciju „Ligh
& Sound Show-a“, koji se svake večeri održavao „na četiri jezika, madam.. Vrlo jeftino,
skoro ništa. Mogu da vam nabavim karte po specijalnoj ceni. Samo za vas. Bez
171
Šire od prostora - kraće od vremena
provizije, madam, verujte mi na reč...“
Pažljivo sam pogledom izučavala oblik kamena na samom ulazu u hram, i odjednom
se našla sa druge strane. Tamo me je dočekalo otvoreno nebo, ogromni, kolosalni
stubovi, huk vetra koji je prolazio kroz kamene lavirinte... Išla sam dalje. Svaki usek
koji sam prošla odisao je drugom energijom i slao mi drugačiju poruku. Iz
nepoznatog razloga, kroz um su mi proletala imena egipatskih faraona „Ramzes I,
Seti I, Hatšepsut, Seti II, Ramzes II, Ehnaton!“ Pratila sam najjaču energetsku struju
koja me je ubrzo povela desno, kroz jedan ograđeni deo, zatim levo i...
Stigla sam do jezera! Nekoliko desetina sveštenica i sveštenika u dugim belim
odorama upravo je obavljalo ritualno kupanje! Priprema za veliku službu Bogu! Na
tom mestu, tišina je bila tvrđa i veća od kamena, a opet se osećala topla povezanost
svih prisutnih. Iznad čitavog prostora, a posebno iznad jezera, videla se snažna
svetlost! Zgusnuta energija! U njoj sam mogla nazreti sićušne elipse:
„I ovde ima svesti Mudraca!“
Iz jednog hrama u blizini čulo se ritualno pojanje. Sasvim u dnu, mogla se nazreti
gomila ljudi koji su sa strahopoštovanjem posmatrali ceo prizor.
„Gde sam ja? Šta je ovo?“
Karnak!
„Karnak! Hram večne duše!“
172
Prostor i vreme
Hram u Luxoru! Svetilište kojem je svaki Faraon dodao po svoj deo koji će zaštiti
njegovu dušu i održati je u večnosti! Škola za iscelitelje koji su znanje dobijali
„čitajući“ ga iz energetske strukture u sobi za učenje! Svako ko bi želeo znanje, došao
bi u tu sobu, meditirao i primio sve potrebno za dalji rad.
„Zašto li sam ovde? I kako?“
Da bi osvestila iluziju prostora i vremena!
***
I opet mi je um, po ko zna koji put ovog dana, bio raznesen eksplozijom istine onoga
što je upravo čuo. Izronila sam iz prethodnog stanja i videla... U jednom vremenu
sadašnjost piramida, prošlost Karnaka, i budućnost svega... U jedno mesto se slio
čitav prostor zemlje i šire...
I to je sve zajedno počelo da se rastapa, razmekšava i da se tako uliva u jednu tačku,
koja je postajala sve veća i podsećala me po nečemu na onu Tišinu koja mi je rasla u
grudima!
„Da li je moguće da je sve što vidim samo hologramska projekcija mog uma!? Da
ničeg nema? Da čitav univerzum svakog časa nastaje i nestaje u samo jednoj tački
prostora i vremena za koju ni ne znam da postoji???“
173
Šire od prostora - kraće od vremena
***
Nije bilo odgovora.
Vreme, u čiju verodostojnost sam opravdano sumnjala, upozorilo nas je da je
potrebno krenuti nazad ka hotelu.
174
12.
Ponovo u taksiju
Ponovo u taksiju
Ljubazni taksista, obučen u sivu, dugu košulju, galabeju ispod koje su se videle
farmarke i reebok patike, vozio nas je za „80, 70, 50, 30, OK, 15 funti madam.“ Ulice
Kaira ni u ovom delu dana nisu gubile svoj žamor, užurbanost i neku vrstu
harmoničnog haosa.
Autobusi nisu stajali na autobuskim stanicama, jednostavno bi usporili i ljudi bi iz
njih iskakali, ili u vožnji utrčavali. Taksista je bilo skoro koliko i drugih automobila i
svi su se besomučno trudili da uhvate još jednog turistu, još 15 funti više za taj dan.
Prolazili smo pored uličnih restorana – prodavnica iz kojih se dimila upravo
spremljena hrana. Deca su kupovala pomfrit, falafele (povrćne burgere), prženi plavi
patlidžan, sve upakovano u novinski papir, i trčala nekud sa tim, ne obraćajući
pažnju na masnoću koja im je curila niz ruke, do laktova... Na skoro svakom drugom
uglu, sedeo je muškarac na drvenoj rasklimatanoj stolici i pušio nargile. Široko
raširenih nogu, leđa zavaljenih u oguljene naslone. Kao da je to poslednji dan na
svetu, i kao da ih se taj opšti haos baš nimalo ne tiče. Videli smo i nekoliko starica
koje su na drvenim sklepanim kolicima prodavale ogromnu, sočnu, narandžastu
šargarepu i tamno crvenu rotkvu. I te boje su unosile živost u pustinjski kolorit koji
se širio mnogo dalje od granica peščanih oblasti...
***
Sakupili smo naših 15 funti na gomilu i dale ih prijatelju koji je sedeo na prednjem
sedištu taksija, dok smo se moja sestra, jedna drugarica i ja tiskale na zadnjem, sedeći
jedna drugoj u krilu i ludo se zabavljajući zbog promaje koja nam je nosila kosu i
bacala je na lice one druge... Nizbežna glasna muzika, i naš pokušaj da u tako malom
prostoru igramo i tapšemo sve vreme.
177
Šire od prostora - kraće od vremena
- Koliko dece imate? – započeo je razgovor naš prijatelj.
- Četvoro dece. Živim sa njima, ženom i majkom.
- A da li vam žena radi? – nastavljao je sa pitanjima.
- Ne radi. Deca su mala, pa ona brine o njima. Dvoje idu u školu, a ovo dvoje
najmlađih još ne... – bilo je jasno da se priča neće na ovome zaustaviti – A ovde je
teška situacija... Ja radim po 18 sati dnevno i ne mogu ni kola da kupim. Ovo su
iznajmljena. Svakog dana ih plaćam 100 funti. Znači, prvih 100 funti ide za kola, pa
tek ono preko toga ide meni.
- Pa, koliko onda zaradite?
- Ne zna se, gospodine... Nikad se ne zna.
Kada smo stigli do hotela, otvorile smo vrata i doslovce poispadale napolje. Kroz
poluotvoreni prozor videla sam prijatelja da vadi onih 15 sakupljenih funti, a zatim iz
džepa i svojih 10. Daje mu ih, a zatim brzo izlazi napolje.
Kada je izašao, ja sam ga upitno pogledala, a on je odmahnuo rukom.
- Verujem mu – jednostavno je rekao i nestao iza ulaznih vrata.
178
13.
Ovde i sada
Ovde i sada
Nekolicina prijatelja je nakon večere ostala u baru da porazgovara o procesima koji su
kod njih tog dana bili pokrenuti, o tome koliko je individulno različita percepcija
svega što nam se dešava, kao i manifestacija promena. Ja sam produžila ka sobi, sa
strasnom željom da opet pogledam ono što se da nazreti između dve visoke stambene
zgrade levo od moje terase, ali i da još jednom razmislim o današnjem „susretu“ i
pokušam da procenim istinost svega.
„Da li će mi sada izgledati drugačije? Da li sam ih jutros videla, ili je to bio samo san?
Da li je i ovaj dan san? Da li se susret dogodio ili je to još jedna od mojih fantazija?
Trebalo bi da odustanem od ideje o tom muškarcu! Zaista mi je potreban neko ko je
tu“, ređale su se misli, provocirane onim čudnim osećajem iz kafića u dolini
kraljevskih piramida.
***
Ušla sam u prostor sa zelenom tavanicom, tamnim zidovima i harmonika-vratima na
kupatilu koja nisu mogla da se zatvore. Odmah sam naručila filter kafu, sačekala par
minuta da stigne nes, zatim skinula sa sebe svu peskom i znojem natopljenu
garderobu i nakon što sam izašla iz kupatila, začula tiho kucanje na vratima.
„Verovatno je onaj simpatični dečko koji mi je doneo kafu... Čudno... Dala sam
napojnicu koliko se sećam...“, čvršće sam zavezala veliki peškir oko sebe, prišla
vratima i odškrinula ih. Na moje ogromno iznenađenje, ugledala sam Njega!!! Stajao
je ispred mene. Ista kosa, isti osmeh, duboke, tamne oči. „Bože, koliko je vremena
prošlo? Večnost!“
181
Šire od prostora - kraće od vremena
Više pogledom, nego rečima, upitao je da li može da uđe. Pomerila sam se malo u
stranu. Prošao je pored mene, ovlaš me dodirnuo, ostavio poznati miris u svakoj kapi
vode koja je još uvek klizila sa moje kose. Svaka ćelija mog tela želela je da ga
dodirne. Nikada pre toga nisam osetila tako snažnu želju. Izgledalo je kao da dolazi iz
dna moje utrobe, iz nekog vremena pre sećanja...
Seo je na staru, škripavu stolicu napravljenu od bambusa sa jastucima čiji se dizajn
više nije mogao naslutiti ni po najjačem svetlu. Ja sam pomerila par stvari sa kreveta i
sela na ivicu, odmah pored njega.
- Ti govoriš engleski? Baš si me iznenadio!
- Odavno sam hteo da naučim. Sada sam odjednom imao dobar motiv - nasmešio se.
- To si bio ti danas? Kada sam meditirala pored Piramide?
- Da... Bilo je tako dobro posmatrati te.
- Znao si da sam ovde?
- Da, znao sam...
- Ali, kako? Zaista mi ništa nije jasno?
- Biće vremena za tu priču...
- Kada?
- Potrebno je da se sretnemo na još jednom mestu? Onda će se zaokružiti proces.
- Na kom mestu? Koji proces?
- Aja Sofija... Istambul... Kada dođe vreme za to!!!
- Zašto baš Aja Sofija?
- Videćeš...
- Ali...
Pokušaj da postavim sledeće pitanje zaustavio je nežnim poljupcem. Približio mi se
182
Ovde i sada
dovoljno da sam mogla da čujem kako diše. Zatvorila sam oči i pustila se tom
laganom, omamljujućem ritmu. Poljupci su bili laki kao paperje i vazdušasti. Kada je
peškir skliznuo i pao na pod pored naših nogu, čitavo moje telo je vibriralo i
reagovalo na svaki njegov dodir.
U trenutku kada su nam se tela spojila, postala sam svesna jednog energetskog talasa
koji nas je spajao. Kako je on bivao jači, tako se meni sve više gubio osećaj granice
između naša dva tela. Jedinstvo koje sam osećala sa Njim širilo se i pretvaralo u
najsnažnije iskustvo jednosti i Ljubavi. Spoljna, ali i unutrašnja tišina, u kojoj smo
dugo nakon toga ostali, samo je pojačala bliskost.
***
Probudila sam se u toku noći i dugo posmatrala obrise njegovog lica na mesečini.
Osećaj da ga dugo, već dugo poznajem bio je sve jači. Uprkos mnoštvu pitanja koja
su se javljala („Otkud on ovde? Kako je znao? Ko je on?“), tišina i mir koju je telo
halapljivo prigrlilo, samo je bila potvrda da je ovaj odnos nešto što vredi.
Negde pred samo jutro iskrala sam se polako iz kreveta i izašla na terasu. Grad me je
ponovo šarmirao svojim haosom, bukom, životom koji je u sebi nesebično gajio čak i
u ove rane jutarnje sate. Prvih nekoliko trenutaka stajala sam posmatrajući ulicu koja
se lenjo protezala od hotela pa sve do ivica mog pogleda i dalje. Prodavci đevreka,
baklava na kilo, čistači cipela i ulica, prodavničice parfema, papirusa, suvenira koje za
male pare organizuju „noć u Sahari“, „put u Aleksandriju“, „ulazak u tajne
hramove“, sa onim njihovim neizostavnim „madam“...
A zatim sam ih ugledala... Blago osvetljene, na ivici horizonta, mamile su mi pogled
183
Šire od prostora - kraće od vremena
poput magneta...
***
„Sad ih ipak bolje poznajem! Nekako kao da su moje“, pomislila sam sa osećajem
pripadnosti koji mi se, poput toplog vetra, širio u grudima.
I onda je počelo. Nastavilo se tačno na mestu na kojem je jedan dan ranije prekinuto
mojim odlaskom iz kafića. Na mestu gde se niz ogromnih stambenih zgrada pretvarao
u red onižih, poludovršenih kućica od cigle, ugledala sam Imhotepa u svom prostoru
i vremenu. Gledao je u mene sa zagonetnim smeškom.
„Da, postoji samo ovde i sada! I uvek je ovde i sada! Ničeg drugog nema!“
Zatim je Imhotep počeo da se smanjuje, i sa njim i ovaj grad, i zemlja... Negde u
daljini ostalo je moje telo na terasi, sa šoljicom kafe u ruci i pogledom usmerenim ka
jednoj tački... Spojilo se jutro i veče u jedan trenutak, kao da ničega nije ni bilo
između... A ja sam se širila, rasla, zahvatila celu zemlju, Sunčev sistem i dalje...
Sve vidljivo i merljivo počelo je da bledi, da nestaje i sakuplja se u jednu beskonačnu
tačku koja je bila čista Svest. Isto stanje poput onog u Sikstinskoj kapeli preplavilo je
to nešto što sam bila Ja.
„Da! Sve je u meni! Ja sam ovde i sada!“
Odmah nakon toga, i ovaj uvid je počeo da bledi, da se rastapa i nestaje.
184
Ovde i sada
***
Svest je probila i taj nivo.
Prošla je opnu samoponištenja.
Pre potpunog ulaska u tišinu, zadnjim trazajem uma proletelo je:
„NIŠTA OVO NIJE! SAMO APSOLUT JESTE!“
185
DEO TREĆI
AJA SOFIJA
1.
Bosfor
Bosfor
Upravo ležim na obali Bosfora, a Bosfor leži u meni. I sve to se gubi negde u istini, na
mestu gde materija prelazi u svest, a svest u ono što Jeste!
Našli smo se u Istambulu sporije nego što sam očekivala, ali brže od bilo koje
racionalne procene. Iako ne mogu da premerim vreme danima i nedeljama, intuicija
mi daje jasnu potvrdu da je ovo trebalo da se dogodi baš sada. Jedino je ovaj
trenutak, izdvojen iz toka prošlosti i budućnosti mogao da ispuni svrhu puta - da
zaokruži putovanja na ovom nivou mog razvoja i da možda otvori vrata za još neka
dublja znanja.
Danas je poslednji dan mog boravka ovde. Čekam da kombi koji nas vozi ka
aerodromu dođe po mene, a ja pokušavam da u njega unesem jasnu sliku o tom šta
se dogodilo na ovoj poslednjoj etapi puta. I pokušavam Vama, „mojim“ Mudracima,
da je prenesem. Ne zato što je Vama to potrebno, već... Zato što je to spontani
nastavak prethodnog. Nema uzroka, niti posledice.
***
Silazak od Top Kapija, preko Egipatskog bazara začina, do same obale, pratio je topli
mir u duši i jedno pritajeno zadovoljstvo. Mesto gde se Evropa pretvara u more, a
more u Aziju, nudilo je svakom oku dokaz lepote kreacije.
Nakon neobičnog susreta u Egiptu, desetak razmenjenih mejlova, zajednički dolazak
u Istambul, značio je mogućnost za Njega i mene da se upoznamo još bolje i da
konačno moj zaintrigirani um dobije odgovor na neka pitanja. No, o tome malo
kasnije.
191
Šire od prostora - kraće od vremena
Znam da će za desetak minuta u hotel stići kombi, da će On pokupiti i moje stvari,
zatim objasniti vozaču da sam neizostavno morala da odem i da završim još jedan
posao, zamoliti ga da se zaustavi pored obale samo na dve do tri minute da bih ja
ušla, vozač će malo negodovati, tek toliko da dobije na značaju, neće dati odgovor
odmah, počeće sa smeštanjem stvari u kombi, i tek kad to sve završi, samo potvrdno
klimnuti glavom... Znam da će se cela grupa pakovati dugo, da će prenatrpane torbe
raznim stvarima, koje su na sebi imale upisane barem tri robne marke istovremeno
(da bude po svačijem ukusu), uzeti dodatnih pola sata...
192
2.
Saosećanje
Saosećanje
Nekoliko nedelja ranije, bila sam u sred razgovora sa ženom koja je prolazila kroz
proces izuzetno komplikovanog razvoda. Sedele smo u mojoj kancelariji, ovo joj je
bio treći dolazak na terapiju i izgledalo je da je jednom otvorena tuga nepresušno
izvirala. Plakala je od trenutka kada sam otvorila vrata da je pustim unutra, i tek
nakon 30 minuta jecanja i drhtavice uspela da progovori.
- Jako mi je teško... Isuviše... Ne znam da li je trebalo u sve ovo krenuti.
- Šta se dogodilo?
- Sin mi je rekao...
Nekontrolisani nalet suza prekinuo je rečenicu u pola. Mahinalno je povukla još
jednu maramicu iz kutije koja je stajala na stolu pored nje i bučno istresla nos.
Duboko je udahnula, kao da po plućima prikuplja preostale komade snage, i
nastavila:
- Sin mi je rekao da želi da živi sa njim... To ne razumem. Usvojio je njegov sistem
vrednosti i ponašanja. Psuje... – opet suze – čak i mene...
- Kako se osećate u vezi toga?
- Svakako. I tužna sam. I besna. I postiđena. Ne snalazim se.
Posmatrala sam je. Četrdeset godina, obrazovana, arhitekta u stranoj projektantskoj
firmi. Vitka, snažnih crta lica, crvena, u paž ošišana kosa. Nosila je komplete strogo
skrojene kojima je uvek dodavala barem jedan romantični, nežni detalj – filigranski
broš nasleđen od bake, biserne minđuše kupljene u Ohridu, orijentalnu, tanko
tkanu maramu, kupljenu na medenom mesecu.
Da sam je srela na ulici, ne bih primetila ništa od onoga o čemu je upravo govorila.
195
Šire od prostora - kraće od vremena
Ovako, preplavljujuća tuga usisala je u sebe svo njeno samopouzdanje i svu životnu
radost.
- ... Jer sam ja samo obična ženturača. To mi je rekao...
Da je trebalo napisati profesionalni izveštaj u vezi nje, glasio bi otprilike:
- ponavlja život svoje majke koja je ostala udovica u četrdesetoj godini,
- odabrala muža sklonog alkoholizmu, iz potrebe da kroz njega izleči oca koji je pod
dejstvom alkohola uleteo u reku i tako završio život,
- rasla uz stalni osećaj krivice zbog očeve smrti,
- muž upravo ogleda njenu potrebu za samokažnjavanjem,
- potrebno je da prihvati sebe, da nauči da se poštuje i voli, i tada će nailaziti na
partnere koji će ogledati njen pozitivan stav o sebi,
- lako opsesivna iz potrebe da iskontroliše sve potencijalne situacije i okolnosti,
- dominantni mehanizam odbrane racionalizacija,
- nalazi se u prelomnom trenutku u životu u kome će morati da se susretne sa svojim
najdubljim strahovima ukoliko želi da prekine ciklus ponavljanja...
- ... Jer smatra de neću imati vremena za njega! Možete li to da zamislite?... Bojim se u
kakvog će čoveka izrasti....
Da je trebalo pogledati situaciju sa aspekta njenog daljeg duhovnog sazrevanja,
pomislila bih:
- transformiše veliki broj emocionalnih i uopšteno psiholoških veza, što može da
bude
196
Saosećanje
- prelomni trenutak u kome se granice individualnog ega mogu proširiti
- i spoznati postojanje opšte svesti,
- a to bi moglo da postane prvi korak na putu njenog samoostvarenja.
- Naravno da sam razmišljala i o tome da je njemu zaista, u ovom periodu života
potreban muškarac, neko sa kim će on moći da se razvija... Ali, opet, kakav to uzor
ima pred sobom?
Dopirale su do mene treperave reči, probijajući se kroz moje misli kao kroz gustu
maglu. Nastavila sam da je posmatram, ostajući u onoj tišini koju sam u Egiptu
otkrila i koja me je uvodila u stanje ne-delanja, stanje jednostavnog bivanja.
„Nije potrebno ovu ženu analizirati... To je samo prvi nivo! I nije važno koja je
perspektiva i ugao posmatranja! Potrebno je...“
I... odjednom sam postala svesna.
„Ovoj ženi je potrebna pomoć, ali takva da objedini ceo problem! A ja ne znam kako
da joj pomognem na taj način! Treba li joj reći da je sve san? Da li će to umanjiti njen
bol? Besmislica! Ili da je bol stvaran? Još veća!“
Bol i strah presekli su mi dah i razbili ga u milion sitnih kratkih udisaja od kojih je
počelo da mi se vrti u glavi.
- ... Nemam snage da izađem iz tog začaranog kruga. Jednostavno nemam. I plašim
se... Plašim se da je ovo kraj za mene, da nema novog početka...
197
Šire od prostora - kraće od vremena
Jecala je i dalje, nesvesna tokova koji su se odvijali u mom umu. U tom, do skoro
utihnutom unutrašnjem prostoru, nailazile su bujice misli i pitanja. Istovremeno je, u
talasima, narastao osećaj nemoći.
„Ja ovu ženu mogu da vidim sa raznih strana, ali... Ne osećam je!!! Da li me je svest o
tome da je ovo san, zapravo uvela u stanje emocionalne hibernacije? Gde je
saosećanje? I čemu ovaj san (o kome govore svi učitelji i mistici), ako ne radi Ljubavi i
radosti!!! Ne mogu više da žmurim pred ovim! Ni zbog drugih, niti zbog sebe! Kako
biti svestan stvarnosti, a ne nipodaštavati njeno naličje? I da li je kreacija naličje?“
- ... Znam da je moja majka bila kruta žena, i znam da sam celog života pokušavala da
budem potpuno drugačija. Možda isuviše! Nisam uspela da postavim granice tamo
gde je to najviše trebalo učiniti...
Osoba naspram mene, podjednako izgubljena u mračnim vrletima uma, nastavljala je
svoj solilokvij. Da nesrećna žena nije sedela naspram mene, sigurno bih glasno
uzviknula. Ili bih zaplakala. Ovako... Telo je mirno sedelo, lice smenjivalo primerene
izraze, a u meni je sve gorelo i treperilo!
198
3.
Nakon Egipta
Nakon Egipta
Čitav ovaj proces počeo je nešto ranije, odmah po povratku iz Egipta. Neko vreme je
ostao u senci mog svesnog uma, dovoljno pritajeno i dugo, da su me samo male
naznake upozoravale da nešto postoji.
***
Iskustvo u Sistinskoj kapeli, kao i život koji ga je neposredno pratio, naučio me je da
je trenutak pounutrenja čitave kreacije i poistovećenja sa samim izvorom svega,
predstavljaju seme, samo seme, nagoveštaj samoostvarenja. Jednom doživljeno, ovo
seme može i dalje samo da se razvija do potpunog samoostvarenja. Međutim, kvalitet
i brzina tog razvoja zavise isključivo od moje posvećenosti i opredeljenosti.
Piramide su pomogle da moja svest pređe granicu samonegacije. Ulazak u trenutak
potpune tišine doveo me je do saznanja da ni izvora nema, da je to samo konstrukt
uma i da je svest, iako najfiniji, ipak samo još jedan od oblika iluzije... Da samo
Apsolut jeste i da to jedino što i ja jesam... Da je ono što vidimo, samo hologramska
projekcija naših umova, da kada um stane, sve staje...
Odjednom je postalo jasno!
To da je kvant nekada čestica, a nekada talas... I to da rezultat svakog eksperimenta
zavisi od posmatrača, jer su posmatrano i posmatrač jedno... I to da je isto trajanje
ponekad duže, a nekada kraće... I to da teorija relativiteta ima značaj samo ako je
primenimo u njenom najgrubljem, nesimboličkom smislu...
Osećala sam da je ovo upravo spoznato stanje, ono za čime tragam, čeznem, žudim
dugi niz godina...
201
Šire od prostora - kraće od vremena
„Da, te iskre, to su samo počeci! Samo pokazatelj onoga kako će to jednom biti! To se
mora negovati! I povećavati! I ulagati trud u to!“
Trebalo je u stanju tišine i povećane svesnosti biti što više i duže, svakoga dana, sve
dotle dok sve drugo ne postane samo bleda senka na udaljenom platnu za projekciju.
I znala sam da je to moguće i da je za to potrebno disciplinovati um... Kontrolisati
emocije i misli, ne dozvoliti im da vršljaju po umu.... Transformisati vezanosti koje
sam imala u odnosu na ljude, događaje, dela, u nevezanosti... Očistiti sve energetske
strukture...
***
Potaknuta blaženstvom kratkotrajnih iskustava, ja sam se poslu njihovog
produbljivanja latila posvećenošću zaljubljenog tinejdžera... Meditacija, budnost,
pažnja... I zaista sam osećala čudesne promene u procesima i tokovima koji su se
dešavali unutar velikog „ja“ čije sam dimenzije otkrila tek nedavno.
***
Kombi, kojim je trebalo da se odvezemo do arodroma, polako se probija kroz istambulsku
popodnevnu vrevu ka hotelu Begdaš. Mali zastoj nedaleko do Top Kapija, odlaže njegov
dolazak za nekoliko minuta. Neverovatno je koliko istovremeno mogu da budem svesna i
trenutnog dešavanja, ali i da pratim svoja sećanja i čitav tok događaja koji me je doveo do ovog
mesta.
Jedna snažna bliskost i povezanost sa Njim dala mi je mogućnost da ga vidim u svakom
trenutku. Šta radi, šta misli, sve... Znam da je u sobi i da upravo pakuje u
202
Nakon Egipta
neseser pribor za brijanje. Nanosi moju kremu na lice i lagano je, sasvim odsutno utrljava.
Pogled koji usmerava ka ogledalu, samo je simbol za ono u šta u ovom trenutku gleda... U
čitave kosmose i galaksije...
Sada ide do velikog, tamno plavog kofera koji skoro spakovan leži nakrivljen u levom uglu sobe,
ubacuje neseser i još nekoliko upravo-pronađenih-svuda-po-sobi sitnica. Zatvara ga...
Pali cigaretu i izlazi na terasu....
***
Dani su se nizali nenametljivog toka i intenziteta. Osećala sam se slobodno i lako.
Zaštićena u moru tišine, posmatrala sam svet koji me okružuje kao kroz neprobojno
staklo. Iskustva koja sam ponela iz kapele i piramida pretočila sam u striktni plan
rada, koji je sadržao osnovne principe do kojih sam došla u poslednje vreme,
program meditacije, kao i spisak detaljnih dnevnih aktivnosti. Ispisala sam osnovne
teze na papiru koji sam stalno nosila sa sobom, po potrebi iščitavala, i pridržavala ga
se.
Početni spisak bi se povremeno zakomplikovao novim idejama i sadržajima, ali sam
ja, shvatavši da perfidni um opet nameće svoju dinamiku, samo one zaista važne
dopisivala rukom na poleđini.
***
Ponekad bih se, samo na trenutke, posmatrajući način na koji ljudi voze, stoje u redu
u prodavnici, čitaju novine u autobusima, objašnjavaju deci razliku između „stvarno“
203
Šire od prostora - kraće od vremena
i „nestvarno“, crtaju grafite po zidovima oronulih zgrada, pitala: „Kako ne vide?
Kako je moguće?“
Nekada bih, u trenutku iskrenog kontakta sa sobom, morala da se sretnem sa
mnoštvom ličnih nedoumica: „Kako biti u odnosu, u vezi sa nekim iskreno ako
imam ideju da je to samo koncept uma? Da li će me vezanost za jednu osobu udaljiti
od tišine? Da li...“
204
4.
Utapanje
Utapanje
Ustajala sam svakoga dana sat vremena ranije. Oduvek mi je prijao trenutak rađanja
svetlosti, ali sam tada, po prvi put u životu, imala dovoljno motiva i energije da to
sebi i upriličim. Jedino mesto sa kog je bilo moguće otpratiti ovu čudesnu igru bila je
kuhinja, odnosno prozor koji jednim delom daje sliku sočne, guste šume pored koje
je zgrada sazidana, a tek jednom trećinom uzani prolaz dva brda i negde u sredini,
između njih, tačku istoka.
Dotrčala bih do prozora u spavaćici, i zaboravivši redovno papuče pored kreveta,
premeštala telo, od hladnoće keramičkih pločica čas na levu, čas na desnu nogu, ili
na same vrhove prstiju... I tako, molitveno ćuteći otpratila ovaj čin. „Simbol rađanja
u večitom Sada“, zapisala sam jedno jutro na salveti koja je, zgužvana od sinoćne
večere stajala na pultu pored šporeta.
Nakon kratkih vežbi, meditirala bih ceo sat. „Molim da mi se transformiše um, da mi
sazru sve energetske strukture, da dobijem sva znanja za dalji razvoj, da osvestim svoj
cilj, put, zadatak, da razumem, da prepoznam...“
I tako bih kretala u dan... Naoružana verom da čitavog dana stražim i čuvam tu iskru
svetlosti u sebi....
***
Polako udiše poslednji dim cigarete, gustirajući ga do kraja, i pre nego zakorači nazad u sobu,
gleda naniže, niz nekoliko spratova, do strme kaldrmisane ulice, kartonskih kutija, prodavaca i
komešanja reke ljudi koja je prolazila, pipala robu, pitala za cene, pokušavala da se iscenka...
I baš u ovom trenutku, kombi se zaustavlja ispred hotela. Iz njega izlazi naš vodič, proteže se,
207
Šire od prostora - kraće od vremena
lenjo zeva i ulazi unutra.
On odlazi do ugla sobe. Stavlja žuti, stari ranac na leđa, iznosi dva kofera u hodnik, pažljivo
zatvara vrata sobe, prethodno pogledavši da li je nešto ostalo... I poziva lift...
***
Ulazak u prepun autobus bi donekle poremetio moju koncentraciju, ali bih se prvih
nekoliko trenutaka dobro držala... Podsećala se da je potrebno vratiti se sebi. Čuvati
tišinu...
...I onda bi počinjalo.
- Možete, molim vas, da mi poništite kartu.
- Gospođo!... Da, da, vi sa detetom, hoćete da sednete?
- Što se guraš, matori, nemoj da ja tebe...
Dalje, u toku dana...
- Hitno poslati ovaj koverat!
- Napraviti finansijski plan projekta!
- Ostaše deca na ulici!
- Još jedna poplava! Kuće u vodi, ljudi prebegli!
- Rat!
- Sniženje u Mangu! Torbe 500 dinara!
- Nije mi se javio celog dana!!! Taktizira???
- Dete mi noću mokri, još od bombardovanja! Ima li tu pomoći?
208
Utapanje
Gubila bih se, potpuno nemoćna u hiljadama tokova koji su nadirali. Prolazili su
ponekad i sati, a da se ja, niti jednim delom svoga uma ne bih osvrnula na
unutrašnju svetlost svesnosti koju je trebalo čuvati.
***
Uveče, kada bih preumorna stizala do kuće, izula cipele, i onako obučena, doslovce
pala preko kreveta, zurila u plafon barem 20 minuta pre nego uhvatim snage za bilo
šta drugo, setila bih se... A sećanje je uvek pratio talas nezadržive krivice, ideja da ne
odgovaram zadatku onako kako bi trebalo!
Ponekad bi to sve bilo poduprto blagom nemoći, idejom da nemam snage da pređem
i ovu granicu, liniju koja razdvaja milione onih koji su na putu od onih koji su
stigli...
Izgledalo je da samo meditacija nije dovoljna, da je potreban još jedan korak i ja sam
se usrdno molila da ga osvestim.
209
5.
Treći san
Treći san
Vidim ispred sebe, odnosno, više u sebi jednu osobu koja stoji u izmaglici. U
prostoru iznad njene glave nalaze se simbolične predstave tri principa. Ne mogu se
jasno razaznati, ali osećam da su mi poznati. U svojoj suštini oni su identični, ali
svaki ima svoje specifično ispoljavanje.
Principi igraju igru. Da se ta igra mogla videti, izgledala bi kao partija karata. Ovako,
samo sam naslućivala da se radi o nečemu što je usko povezano sa osobom ispod
njih.
Igra traje. Prolazi vreme. Osoba u izmaglici raste... Od deteta postaje... Žena. Da,
vidim jasno da se radi o ženskoj osobi.
Igra se nastavlja. Jedan od tih principa, iako spolja gledano ostaje nepromenjen po
snazi i svrsi, postaje jači i značajniji za osobu oko koje je izmaglica sa svakim
dobijenim poenom sve manja... Primećujem da posle izvesnog vremena i njeni
pokreti i pomaci donose određene poene.
U trenutku kada najjači princip dobija odlučujući poen, izmaglica nestaje, devojka
jasnim pogledom obuhvata sva tri principa. U tom trenutku, ja postajem ona iz sna i
čujem sebe kako govorim:
- Ko si ti?
- Ja sam Znanje!
- Šta radiš?
- Upravo sam pobedio Ljubav i Moć! A time i tebe!
- Ali vi ste jedno!
- Da li je tvoj um dovoljno sazreo da to tako vidi???
213
Šire od prostora - kraće od vremena
Nastaje mrak. Čujem samo sopstveno teško, isprekidano disanje...
Budim se!
214
6.
Razgovor
Razgovor
- U stanju sam koje jako teško mogu da definišem. Sve je naizgled u redu, ali jedan,
ili više značajnih delova, nedostaje.
- Da, da... Valjda svako u jednom trenutku dođe do te tačke! - odgovorio je On na
sada već sve boljem engleskom.
Zajednička noć u egipatskom haotičnom hotelu bila je poslednja pred povratak.
Svako je otišao na svoju stranu uz razmenjene brojeve telefona i mejl adrese.
Pomišljala sam da je to možda i početak i kraj, da je kao san otrgnut iz niza drugih i
ponet kroz sećanje. Jednim delom bića želela sam još, nastavak, produbljivanje. Drugi
deo je nekim novopostignutim mirom samo bivao ta energija, nežnost, radost.
Nakon prvih par dana pauze, naš odnos i komunikacija uspostavili su jedan stabilan
tok. Počela je svakodnevna razmena mejlova, poruka. Telefonski razgovori uneli su
intenzivnu obostranu prisutnost. Ideje koje sam dobijala u tim kontaktima, kao i
podrška za dalje samoistraživanje, stalno su mi iznova pokazivali da je izbor pravi.
Iako odgovor na pitanje kako me je pronašao, otkud on tu, nije stizao, naša bliskost i
prepoznavanje se pojačavalo.
Razgovarali smo telefonom. Sedela sam na terasi srednjevekovne tvrđave, čiji je je
jedan deo nedavno pretvoren u kafić. Odatle se mogao videti veličanstveni zalazak
Sunca iznad ušća dve reke, vrh astronomske opservatorije sa desne strane, a pravo
ispred nas, u dolini koja se strmoglavljivala u produžetku zidina, vrh male crkve u
koju sam često odlazila zbog isceliteljske snage, lekovite vode i mira koji sam nakon
posete tom mestu osećala...
- Sanjala sam sinoć jedan san koji mi je pokazao o čemu se radi! – polako sam mu
ispričala san, posmatrajući pticu koja se, napravivši dva kruga iznad moje glave,
217
Šire od prostora - kraće od vremena
ustremila brzo ka horizontu i rekama koje su se tamo nazirale. – Mi smo upornošću,
sticajem okolnosti, voljom, odlukom, stekli izvesna znanja. Na neki način, dogodila
nam se prečica do vrhunskog saznanja koje pravi jasno razlikovanje između stvarnosti
i iluzije. Ali to nije dovoljno... Ili barem nije meni... Mora i Ljubav da sustigne, da
takođe sazri. I celokupna ličnost mora to da prati. Da bi se adekvatno trancendirali
svi oni sadržaji uma koji nam ne trebaju, moramo se realizovati u celosti, a ne
potisnuti želje, snove, ego...
- I sam ponekad osećam slično. Mislio sam da je Ljubav zapravo saznanje o jednosti
svega... Ali nije..
- Ne, nije to... U ovih poslednjih nekoliko nedelja, osećam da sam se zatvorila za
ljude, za emocije. Ne osećam radost u kontaktima, čak se pojavi i strah da me to
odvlači od tišine. Moja prijateljica je prošla kroz jednu ozbiljnu krizu, a ja sam sa
idejom „da toga inače nema“ ostala distancirana. Prošlo je nekoliko dana dok to
nisam shvatila. Ponekad mi se javljaju i neki strahovi u vezi tvog i mog odnosa.
- Sasvim te razumem.
- Znam da je teško naći pravu meru između „potisnuti“ i „transcendirati“, između
„duhovne osame“ i „disocijacije“. Znaš, dešava mi se da depresivni klijenti pre
izlečenja ulete u fazu maničnih odbrana i teško kontrolisane moći. Možda je i nama
potrebno iz potpune prionulosti da odemo u krajnju nevezanost, da bismo našli
pravu meru.
- U Tao Te Jingu piše:
Početak Neba i Zemlje naziva se «Nepostojanje»,
«Postojanje» je majka svih bića.
...I prvo i drugo su od iskoni jedno,
a razlikuju se jedino po nazivu.
Njihovo jedinstvo nazvano je tajnom...»
218
Razgovor
- Da, jedno koje se razlikuje jedino po nazivu. Čudesna tajna!
- Šta ćeš sada?
Nastavljali smo ovaj razgovor, neometani grajom jata ptica koje se niotukuda stvorilo
iznad moje glave i kružilo u koncentričnim krugovima. Rekom je plovio veliki beli
brod, na čijem krovu se sunčalo nekoliko desetina razgolićenih turista. Odatle je
dolazila glasna muzika i raznorazni glasovi. Nešto dalje od njih, sasvim blizu obale, u
drvenom čamcu „na vesla“ videla se tiha pognuta figura spremna da zabaci štap. Iz
šipražja su izletale ptice, a Sunce odustajalo od današnjeg rada.
- Kada sam shvatila da sve manje ljude vidim, da ih ne razumem, da ih ne čujem,
uplašila sam se da pod idejom beskonačne Ljubavi zaboravljam na pokazivanje te
ljubavi kroz kontakte sa ljudima...
- Složeno je sve to.
- Da, jeste složeno, ali nazad nema. Znaš... Toliko sam se plašila prijanjanja, vezivanja,
trudila da se odvojim, otcepim od svega materijalnog da sam uletela u drugu
krajnost. Postala sam vezana za nevezanost. Potrebno mi je da se vratim među ljude,
ali ne na stari, već na neki sasvim nov način.
- Sećaš se „Deset slika o kroćenju bika“? To je zen budistička metafora koja govori o
postepenom osvajanju uma.
- Da, naravno.
- Znaš li da su poslednje dve docrtane tek u dvanaestom veku?
- Ne, nisam to znala.
- Da, do tada je postojalo samo prvih osam i završavale su se slikom praznine koju
posvećenik dostiže na kraju puta duhovnog sazrevanja.
- Dobro. A šta je docrtano posle?
- Dodate su još dve koje govore o njegovom povratku među ljude i pomaganju
219
Šire od prostora - kraće od vremena
drugima.
Upravo izgovorena rečenica napravila je urez u oblacima koji su mi se nagomilali u
umu poslednjih dana. Presekla ih je na pola i konačno pustila svetlost unutra.
Istovremeno je sačinila tišinu u kojoj smo se prijatelj i ja ušuškali i pustili da proces
teče.
- Možda je trenutak za Aja Sofiju – izgovorio je – Šta misliš o tome?
- Da. Naravno. Što pre!!! Hoću... – nije bilo dvoumljenja.
220
7.
Istanbul
Istanbul
Upravo izlazi iz lifta. Spušta se jedan stepenik niže, ka nivou na kojem je recepcija hotela.
Pozdravlja se sa grupom ljudi koja čavrlja o „Dva evra pet pari čarapa, ozbiljno ti kažem...
Ma, ko te pita je l’ original, a kao po buticima prodaju originale, idi molim te... Čist
pamuk...“ i prilazi dvojici prijatelja koji stoje pored hotelske prodavnice suvenira. Iza njihovih
leđa, na samom izlogu, pregršt plavih staklenih oka, filigranski nakit, čaše, flaše, ubrusi sa
motivima Plave džamije, Bosfora...
Vidim da mu je majica iznad levog džepa izvučena iz pantalona, i da teksas košulja to sasvim
dobro pokriva...
Gleda u izlog, kroz njega vidi moje misli i prisustvo... U centru njegovog bića oseća se zarazna
tišina...
Prilazi naš turistički vodič. Počinju pregovori...
***
Nakon nepunih dva dana bili smo na putu ka Aja Sofiji „Sveta mudrost, veoma
dobar naziv“...Avion je uz tiho brujanje upravo prošao liniju oblaka i počastio nas
toplim zracima Sunca. Sedela sam do prozora, držeći oči zatvorene, obraza lagano
oslonjenog o prijatno hladno staklo.
Muškarac, koji je svojim prisustvom u Egiptu bio stalni podsticaj mog vraćanja sebi,
sada je postao sastavni deo mog celokupnog života. Držala sam ga za ruku, po
hiljaditi put shvativši da, čak i uz napor, ne uspevam da uhvatim liniju na kojoj
prestaje moje a počinje njegovo telo.
223
Šire od prostora - kraće od vremena
„Zajedništvo koje osećamo na ovom putu razvoja i osvešćivanja, zaista ruši sve druge
podele“, pomislila sam i osetila kako mi upravo tog trenutka snažnije stiska ruku...
***
Pola sata vratolomne vožnje istambulskim uskim uličicama, nakon odvajanja sa
autoputa, predstavljao je pravi gurmanluk našim čulima koja su bila gladna boja,
mirisa, drugačijih zvukova... Sve ono u šta bi se pogled usmerio, titralo je od života i
radosti... Žuta, narandžasta, šafran, anis, plava, čaj, filigran, ratluk, baklave, kumin,
smeh, muzika... I kao da mi je ovom strašću i sokovima, ponuđenim odmah po
dolasku, Istambul darovao neke od kockica koje su nedostajale mozaiku mog
dosadašnjeg puta.
Hotel Begdaš je sem divnog pogleda na Bosfor, jutarnjeg rituala hranjenja galebova
koji su doletati do restoranskih prozora i veselo hvatali kockice kačkavalja, stotine
malih i velikih prodavnica svuda unaokolo, nudio još 30 minuta dugu, laganu šetnju
kroz živahni istambulski kvart Aksaraj, sve do Sultanahmeta, trga na kojem se nalazi
Aja Sofija.
Ostavili smo stvari u sobama sa bordo-zlatastim zidovima, bordo-zlatastim
prekrivačima, bordo-zlatastim lampama na stočićima pored kreveta. Nisam mogla da
ne osetim ogromnu naklonost ka toj savremenoj, pomalo kič kopiji stare orijentalne
estetike. Sam pogled na to odvodio me je u neko drugo vreme i vrednosti koje je ono
nosilo.
224
8.
U Aja Sofiji
U Aja Sofiji
Da! Kupila sam tulumbe na prvom ćošku... One u obliku narukvice, čiji se sok sliva
polako niz prste, preko šaka, do zglobova, da bi, usisan u usta, raspalio vatru slasti...
Prvo sam primetila naboranog, u leđima povijenog starca i njegova kolica od pruća
pored kojih je sedeo. Tamno braon šamlica prekrasnog duboreza i oguljene boje, stari
zakrivljeni štap, i brojanica. Sedeo je potpuno mirno, lica opuštenog, usana povijenih
u polusmešak, pogleda uprtog u pravcu tramvajske stanice, iza koje su se videli
minareti stare, sivkaste džamije.
Tek tada sam na kolicima zapazila baklave, tulumbe, ratluke, kadaife... Prišla sam, a
on je, ne pomerajući celo telo već samo desnu ruku, dohvatio jednu i pružio mi je.
Ostavila sam u pocepanoj kartonskoj kutijici, koja je stajala na kolicima, nešto
novaca, onoliko koliko sam mislila da to što sam uzela košta. On nije progovorio ni
reč.
Nastavili smo dalje ulicom Ordu, Yeniceriler i Divan Yolu caddesi, polako se
pribiližavajući izvoru sve jačeg uzbuđenja.
***
- Kako nije tu? Da idemo po nju! A, to ne može. Lepo, nije po planu. Moram da pitam šefa!
Kažete, neće dugo. Hm, hm, hm.... Da, usput je. Da razmislim. Hvala, nije trebalo. Ma, to
nam je samo pet minuta duže...
Vodič brzo ubacuje u džep napojnicu, namešta kravatu koja se nakrivila, briše znoj sa čela.
Upravo sada se okreće ka ostalim članovima grupe i objašnjava im kako da najlakše ubace
kofere u mini bus.
227
Šire od prostora - kraće od vremena
Muškarac vraća novčanik u levi džep i u tišini posmatra to što se ispred njega dešava..
***
Grickala sam tulumbu osećajući radost i ushićenje deteta. Da li me je zapljusnuo ovaj
grad, moja želja ili Mudraci čije je prisustvo već bilo jasno i snažno, nisam znala.
Znala sam samo da me još petneset, pa deset, pa pet minuta čeka do velelepnog
platoa koji obrubljuju Plava džamija, Top Kapi i Aja Sofija. I znala sam da će mi
ponovo stati dah, i da neću osetiti čekanje u redu za karte, da neću ni primetiti silne
kontrole bezbednosti... Znala sam da će me još jednom zaboleti ožiljci koje su na ovoj
prelepoj građevini ostavile razne religije, razni ljudi, potrebe turizma.... I znala sam da
će sve to nadjačati topla, jasna, razgovetna Ljubav koju je mudrost držala u svojim
nedrima.
***
Ušli smo kroz hol, pored prodavnica suvenira, ikona, privezaka, čaša. Unutra su se
nazirali ljudi, vodiči, čuvari, skele za rekonstrukciju, ogromni otomanski znaci pri
tavanici pored kojih su se videli ostaci hrišćanskih ikona.
I baš na onom jedinom stepeniku koji razdvaja taj deo od ulaza u crkvu, podigla sam
nogu, zakoračila, uhvatila dah i krenulo je... Suze koje su mi se slivale niz obraze,
vrat, grudi i natapale tanku, belu košulju koju sam imala na sebi. Nije ih pratila tuga,
nije bilo nikakve druge emocije, samo potoci upornih, toplih suza.
Polako sam hodala, dok su se suze nesmanjenom žestinom slivale niz moje grudi,
228
U Aja Sofiji
i osećala snažnu energiju koja se konstituiše između ogromnih kamenih stubova u
blizini nekadašnjeg oltara. Na trenutak bih zastala na svakoj od tih tačaka i tada mi je
celo telo vibriralo i pratilo ritam nekih davno ispisanih molitvenih nota.
Dolazak do centralne kupole konačno je zaustavio suze, i dah! Oslonjena na četiri
trogulasta dela, izgledalo je kao da kupola visi u vazduhu. Njeno treperenje ulazilo je
u najskrivenije uglove moje psihe i odatle, poput hipnotisane kobre, izvlačilo
najsitnije neharmonizovane delove.
„Sama svest o tome da sam ovde, da je ovo snažno mesto za meditaciju, pokrenula je
energetske procese!!! Neverovatno!“
Potražila sam ga pogledom i videla da stoji u blizini ograđenog prostora, mesta na
kome su hiljadama godina krunisani vizantijski kraljevi.
- Kako si?, pitao je kada sam prišla.
- Dobro. Osećam kao da mi je neko dušu izrvrnuo naopako... Ni ne znam da li je
ičega ostalo u njoj.
- Da... Razumem! – nasmejao se – Aja Sofija jeste mesto na kojem se dešavaju
najfiniji energetski procesi...
- Znaš, otkako smo ušli ovde, imam ideju da je potrebno raditi na sazrevanju i
unapređenju Ljubavi i saosećanja. Stalno mi je ta reč u glavi: saosećanje!
- Da. To je zajednički imenitelj za tri vrste Ljubavi. Ljubav prema Apsolutu, drugima i
sebi.
- Kako misliš tri vrste ljubavi, pa Ljubav je jedna!
- U pravu si. Nema tri vrste Ljubavi, samo ih naš um percipira odvojeno.
229
Šire od prostora - kraće od vremena
Ovlaš sam se naslonila na njegovu ruku osećajući prijatnu toplinu i mir koji je
njegovo telo širilo. Um je imao prostora samo za jednu reč „Saosećanje!!!“
- Razumela sam nešto...
- Da?
- Apsolut postoji sa svojim manifestacijama. I sve je ovo upravo ta, mnogo puta u
literaturi pominjana, Jednost. I kada ti dodirujem ruku, i kada meditiram, i kada
pijemo kafu, sve je to „jedno“, odnosno Apsolut i njegova manifestacija.
- Tačno.
- Ne ide jedno bez drugog. Na isti način ne postoji duhovni i „ne-duhovni“ život.
Samo um to tako vidi. Duh i život su jedno postojanje.
Obgrlio mi je ramena i lako ih stisnuo. Ja sam se udobnije ugnjezdila u njegovo
prisustvo i nastavila tihu meditaciju.
230
9.
Beskonačna duša
Beskonačna duša
Stajali smo dugo na tom mestu zagledani u krug, centar ograđenog mozaika, mesta
krunisanja kraljeva. Iako cela Aja Sofija zrači divnu, snažnu energiju, odavde se
mogao videti i osetiti najjači energetski vrtlog koji se spiralno podiže ka kupoli i
nastavlja dalje zračenje.
Istovremeno se na gornjoj galeriji, na mestu sa kog su kraljice prisustvovale liturgiji,
tačno naspram oltara, dešavala igra finih vibracija. Molitve, nade, čežnje... Sve se
moglo pročitati u tananim, ritmičnim talasima.
***
Nije bilo potrebno da išta tražim, molim, razumem... Divne svetlosne elipse,
materijalni nosioci vas Mudraca, tako manifestovanih samo zato da bi ih moj um
mogao lakše prepoznati, već su me čekale tamo. Sulejman Veličanstveni, Sveta
Jefimija, Rumi Mevlana... Umetnici, mistici, naučnici, vojskovođe, obični posvećeni
ljudi...
Da sam imala čime i kako, možda bih propratila procese koji su se dešavali. Ovako,
umrtvljenih čula i onemoćalog uma, ušla sam u tišinu. Stajala sam tamo sa jasnim
saznanjem da je ta koja stoji, samo još jedno moje ispoljavanje, još jedno ime koje je
sama manifestacija sebi nadenula. I da nema granice između te koja stoji i svega
okolo, i da je priča o tome da postoji razlika ili granica izmedu stvarnosti i iluzije,
najveća od svih luzija...
***
Stvari su utovarene. Zadnji deo mini busa izgleda kao malo, prenatrpano skladište... Plava
233
Šire od prostora - kraće od vremena
velika torba, crveni kofer, dva zelena ranca, nekoliko desetina manjh torbi ispod.
Cela grupa veselo čavrlja, ljudi ulaze unutra i sedaju ko gde stigne. Većina na krilu drži
nesesere, ručni prtljag, kese Calvin Clain, Dior, Chanel, Miss Seventy... Muškarac ulazi
pretposlednji, seda na mesto iza vozača, odmah do turističkog vodiča... Tako će lakše ustati i
pozvati me da uđem...
Kreću. Uskoro će se sa minareta čuti poziv za molitvu. No, taj trenutak tek dolazi...
***
Kasnije, kada sam već sedela za stolom kafića koji se nalazi ispred samog ulaza u Aja
Sofiju, čekala Njega da završi svoju meditaciju i gustirala hladni ness i ceđenu
narandžu, mogla sam da premotam unazad film koji su precizno zabeležila moja čula,
kao mnogo puta do tada.
Jedan značajan energetski segment pratio je čitav proces. Duša, energetska elipsa čiji
je centar zahvatao predeo grudi i solar pleksusa, a cela površina bila nešto šira,
vremenom je rasla sve do granica tela. U ovih nekoliko sati proširila se preko granica
koje je um mogao da prati.
U prvom trenutku počela sam da izoštreno i precizno osećam ljude koji su me
okruživali, turiste, čuvare, prijatelje sa kojima sam bila. Jedan oniži čovek sa brkovima
upravo je nameštao kragnu karirane košulje i zamišljeno gledao u pravcu ulaza. Plava
žena (tridesetak godina) strpljivo je dodavala gumenu loptu koju je od vrućine
zarumenjena beba u kolicima stalno bacala na pod. Učiteljica koja strogim i oštrim
glasom pokušava da smiri grupu đaka sa kojima je došla i koji su se u deliću sekunde
234
Beskonačna duša
bili rasuli po celom prostoru, ostavljajući za sobom samo odjeke smeha i ciku.
Samo jedan pogled na svakog od njih davao je celovitu sliku njihovih emocionalnih
previranja. Radosti, tuge, zavisti, zaljubljenosti, besa, radoznalosti, učmalosti... Sve to
se moglo čitati iz vibracija koje su odašiljali. Na jedan teško objašnjiv način javljala se
rastuženost zbog njihovih nesreća i radost zbog njihove sreće. Nije bilo identifikacije
ni sa jednim od tih stanja ili emocija, jer kao da nije bilo nikoga ko bi mogao da se
identifikuje. I u svakom od njih video se Apsolut i Čovek dok se prostorom širio
osećaj beskrajne nežnosti i naklonosti prema oba dela koji čine to „jedno“.
Zatim se u jednom sada videla prošlost i budućnost svih ljudi, svih događaja, uzroka,
posledica. I u svemu što se desilo u tom čudesnom sada bila su aktivna tri procesa:
Stvaranje, Održavanje, Menjanje. I znala sam da trenutak stapanja sa beskonačnom i
neuslovljenom Ljubavlju jeste trenutak stapanja svih ljudi jer su svi jedno.
***
„Duša je postala beskonačna“, pomislila sam, „a ona je nosilac emocija! Da li su tada
i emocije postale beskonačne?“
Pitanje je opet na trenutak zaustavilo dalji tok, a onda je postalo jasno!
„I ove suze! To je samo manifestacija procesa tokom kog se moja, individualna Ljubav
usklađuje sa beskonačnom!“, znala sam!
Ideja sa kojom sam došla u ovaj grad inicirala je procese sazrevanja Ljubavi i moje
ličnosti. Znala sam da će nakon toga uslediti harmonizacija svega što činim, osećam,
mislim... I da se ove dalje faze neće meriti vremenom!
235
Šire od prostora - kraće od vremena
Ono što sam u nekoliko trenutaka u Egiptu mogla samo naslutiti, sada sam videla
kao jasnu, preciznu strukturu. U prepunoj torbi raznih ulaznica, mapa, kartica, ideja,
papirića, ruževa, parfemčića, maramica, konačno sam pronašla olovku. Uzela sam
polunakvašenu salvetu serviranu uz piće, otkinula levi ugao natopljen kafom,
napravila od njega kuglicu, ubacila je u pepeljaru i počela da pišem.
236
10.
Svesnost
Svesnost
Minareti se upravo oglašavaju. Prodavac tepiha i tkanih krparica prekida rečenicu na pola.
Uzima svoju prostirku, klekne preko nje i okreće se dostojanstveno ka Istoku.
Ista scena dešava se na hiljadu mesta ovog grada: niz kaldrmisane ulice, preko otomanskih
palata, niz carske parkove, preko zagušljivih, prljavih ulica siromašnih četvrti, kroz ribarske
udžerice azijske strane, i dalje. Ljudi u minibusu u tišini posmatraju ovu čudesnu
transformaciju.
***
Sunce koje se meškoljilo u granama drveta ispod kojeg sam sedela, kameni sto
neravnomerne površine, ptice čiji se zov promaljao kroz ostale zvuke, sačinili su
dobar okvir u kome su misli mogle da poteku ne narušavajući unutrašnju tišinu.
Salveta je halapljivo gutala slova nižući ih u mestimično razlivene bisere.
Moje spoznaje
* Apsolut Jeste.
* Apsolut je jedina stvarnost!
* Tri prva principa, predstavljaju tri atributa Apsoluta, a to su Beskonačno
Blaženstvo, odnosno Ljubav, Beskonačna Mudrost i Beskonačna Snaga.
* Oni zajedno čine Beskonačnu Svest, koja predstavlja matricu, potku čitavog
materijalnog dela Kreacije, od vibracija preko energije do materije.
* Dakle, materijalni svet (sa svim svojim aspektima) predstavlja doslovni otisak
duhovnog sveta, odnosno Beskonačne Svesti (do čega i kvantna fizika sve više
stiže ovih dana).
239
Šire od prostora - kraće od vremena
- Još jednu salvetu, molim vas! – izgovorila sam ne podigavši glavu, iznenađena
snagom svog glasa.
Stigla sam do kraja gornje strane salvete, donja je bila ubrljana mrvicama od
čokolade, verovatno nekog turiste koji je za stolom sedeo pre mene.
Čovek koji je radio u tom restorančić-bar-kafe-prodavničici već neko vreme me je
posmatrao sa interesovanjem. Način na koji sam pisala, potpuno skoncentrisana, ne
odvajajući ni pogled, ni pažnju, onako činovnički pogrbljena, usred aprilskog jutra, sa
svojom brljavom olovčicom i salvetama. Doneo mi je desetak salveta...
- Hvala puno, to je previše – progovorila sam podigavši pogled potaknuta finom
vibracijom koja se širila iz te tamnopute ruke, preko belog rukava, vrata, do
nasmešenog lica.
- Uzmite, madam, imamo toga koliko hoćete. A vidim da nešto pišete, možda je
važno!
- Možda. Čovek nikad ne zna...
Udaljio se, usput skupljajući razbacane limenke, šolje od upravo popijenih kafa,
zgužvane ulaznice, pepeljare..
„Čovek... Pa da!“
A šta je čovek?
* Čovek je vrhunski čin Kreacije, ali i njen izvor (Čovek = Apsolut).
* Čitava Kreacija je proizvod čovekovog uma (s obzirom na to da um nastaje u
240
Svesnost
jednom trenutku evolucije čoveka, pitam se šta je bilo pre toga... – pitanje
ima smisla samo u kontekstu linearnog posmatranja vremena, što je već
besmisleno – dakle, sada se dešava evolucija, sada nastaje Kreacija, sada svi
umiremo i rađamo se, nema drugog vremena sem sadašnjeg), jer kada um
stane, nestane percepcija.
* Dakle, Kreacija u svakom trenutku nestaje i nastaje (otud kvantovi, stringovi
i sl.)
* Čovek sadrži sve elemente Kreacije:
a) materija – telo,
b) energija – bioenergija, aura, kundalini, čakre, bindu i sl,
c) vibracija – emocije i misli,
d) Svest – individualna svest.
Čovekov razvoj?
* Od čovekove suštine, sopstva - koje je u svojoj osnovi beskonačna, udaljavaju
nas koncepti, iskustva, emocije, povrede, kulturna uslovljenost, vezanosti,
ideje, osećaj, „greh“ itd. U osnovi toga leži poriv za sigurnošću, poštovanjem,
vezanostima i time blokira svesnost pravog identiteta.
* Putem molitve, meditacija, terapije, umetnosti, nauke i na mnogo drugih
načina, može se osvestiti suština i ostvariti „jednost“.
- Ovaj razvoj se dešava kroz „nivoe“ (pod pretpostavkom postojanja bilo kakvih nivoa
i dešavanja) u kojima se širi svest o sopstvenom identitetu, od ega, ili čak samo
persone kao njegovog najvidljivijeg dela, preko tela, i dalje. Iako čovek uvek ima
uticaj na „celinu“, osvešćivanjem, ovaj uticaj se drastično povećava.
241
Šire od prostora - kraće od vremena
- Na svakom od ovih nivoa odgovor na pitanje „Ko sam ja?“ se menja i sužava. Od
onog „ja sam mama, ćerka, radnik, sestra, profesionalac...“, do „ja sam Sve“, čime se
ostvaruje svrha ljudskog postojanja...
Stavila sam tri tačke na kraju poslednje misli. Znala sam da postoji nastavak, samo
nisam bila sigurna da li će se on moći verbalizovatili, ili će naprosto biti neizgovorena
spoznaja.
Uzela sam sledeću salvetu i zapisala naslov:
Šta dalje?
„Ovo ostavljam za sutra!“
Ustala sam, pokupila svoje salvete, dragoceni dokaz upravo potaknutih i zaokruženih
procesa. Krenula sam kroz mali park, do izlaza iz zgrade, ka stepenicama na kojima
ću, bila sam sigurna, pronaći Njega kako se meškolji na Suncu, blažen u svom čistom
postojanju.
242
11.
Rešenje zagonetke
Rešenje zagonetke
Sledeća dva dana provela sam sedeći u kafićima, pijući aromatični čaj od jabuke,
pušeći nargile, vodeći ljubav, kupujući filigranski nakit, jedući kadaife i kumpire,
bazajući po pijacama i orijentalnim prodavnicama.
„Dokoni turista na jednom divnom putovanju... Ali ne samo to“, pomislila sam.
I zaista, već danima sam bila obuzeta tihim spokojstvom i zadovoljstvom. Nije bilo
žurbe ni u jednom mom pokretu. Osećala sam jedinstvo sa svim što me okružuje, i
spolja i iznutra. Takođe, bilo je prisutno pomirenje sa mojim celokupnim
dotadašnjim životom, sa svim iskustvima koje sam imala, ma kako radosnim ili
bolnim. Svaki trenutak je nudio sve, i ništa preko toga mi nije bilo potrebno.
***
- Nema ti tu 50% duhovno, 50% materijalno. Mora da da bude 100% oba, jer tako
jeste! To je Jedno – izgovorila sam između dva gutljaja fantastične „kahve“ kojom sam
upravo prelila polurastopljeni „rahatluk“ u ustima.
On je sedeo preko puta mene, na niskoj, drvenoj, rezbarenoj klupi, obloženoj
ćilimčićima predivnih šara i pogledao me je ozbiljno. U trenutku je izgledalo kao da
će reći nešto veoma mudro, a onda smo u istom trenutku prasnuli u smeh. Prvo tiho,
a zatim sve glasnije... Smejali smo se toliko da se zarazni zvuk vrlo brzo raširio. Ljudi
za susednim stolovima su nas pogledali prvo čudno, a zatim nam se veliki broj
priključio... Tresle su se vilice, stomaci, ruke. Jedna divna energija ispunila je svaki
delić otvorenog prostora...
I kada je konačno sve utihnulo, posle nekoliko dugačkih minuta, smeh je nastavio da
245
Šire od prostora - kraće od vremena
vibrira u nama, i da nam prijatno golica utrobu... Tada sam ga ponovo pitala.
- I... Je li došao taj trenutak istine? Kako si stigao do mene?
Pogledao me je, zastao za trenutak, a onda iz džepa izvadio jedan mali, žuti,
presavijeni, pohabani papir. Kada je polako počeo da ga odmotava, spazila sam u
uglu crtež Čiča Gliše i Teta Glišice. Počela sam ponovo da se smejem.
- O, ne, samo to ne! Opet taj crtež.
- Važan je ovaj papir... - osmehuo se.
- Kako to misliš?
- Ja sam još na aerodromu, onog dana kada smo se prvi put sreli, osetio neku
neobičnu povezanost... Ali, da nije bilo onog susreta kod Fontane di Trevi...
- Je li to bilo slučajno?
- Da, jeste. Celog dana sam lutao po gradu. Besciljno. Onda sam u jednom trenutku
osetio snažnu potrebu da krenem ka fontani! – zastao je kao da sećanjem ponovo
ulazi u tihu melodiju tog neobičnog trenutka - Kada sam te ugledao da sediš na
onom zidiću, zastao mi je dah. Znao sam da to prevazilazi slučajnost!!!
- I dalje ne razumem.
- Kada sam otišao da nam kupim hranu, u stvari sam kupovao vreme. Hteo sam da
smislim neki način da se bolje upoznamo, ali jezik je bio velika prepreka.
- Jao, da... Sad mi to izgleda tako daleko!
- I jeste daleko... A onda, dok sam čekao u redu, napipao sam u džepu ovaj papir...
Krenula sam rukom da ga dohvatim, a on je okrenuo poleđinu i pokazao prstom na
jedan tamni, zamrljani deo. Pogledala sam i shvatila da je na tom delu ispisana mejl
adresa i telefon mog prijatelja iz Rima kod koga je trebalo da spavam onoga dana
246
Rešenje zagonetke
kada smo na aerodromu nas dvoje razmenili prve, nemušte poruke.
- Ne razumem... Kako?
- Zvao sam ga. Odmah mi je bilo jasno da je taj susret nešto neuobičajeno.
- I?
- Razumeo je. Valjda sam mu delovao iskreno. Preko njega sam saznao kroz koje si
faze prolazila, kako si u tome. I...
- I...
- I da se spremaš da ideš u Egipat, čak i to u kom hotelu ćeš odsesti. I ja sam
jednostavno krenuo ka tebi.
- Ne mogu da verujem!!! Jao, vas dvojica!!!
Nežno sam ga nekoliko puta udarila po ruci malim, žutim, više puta savijenim
papirićem. Smejao se.
- Dakle, stvarno ne mogu da verujem!!! I zašto mi to do sada nisi rekao?
Nije odgovorio. Nisam ni očekivala.
***
Minibus upravo prolazi uskom ulicom od Top Kapija, naniže ka Bosforu... Uskoro će skrenuti
levo, proći ispod mosta koji spaja evropsku i azijsku stranu, uhvatiti pravac tik pored vode,
proći Vaseljensku Patrijaršiju i nakon nekoliko minuta se zaustaviti pored mesta na kojem sam
sedela.
Za koji trenutak ja ću ustati, otresti nešto trave sa tanke haljine i uputiti se Njemu u susret...
247
12.
Šta dalje?
Šta dalje?
Poslednjeg dana našeg boravka u Istambulu otšetala sam još jednom do Aja Sofije.
Sama. Trebalo je probuditi se dva sata ranije, spakovati sve stvari, pripremiti se za
povratak kao da sada krećem i tako ukrasti vreme koje mi je bilo potrebno.
Kupila sam jednu „pozdravnu“ tulumbu, i sa slašću je pogrickala hodajući duž
živopisnog Aksaraja. Bilo je nečeg smirujućeg u tom jutarnjem protezanju i
mreškanju milionskog grada. Prodavci su tek ređali svoju robu po policama ispred
radnji, u uličnim izlozima ili na kartonskim kutijama. Međusobno su se zadirkivali i
dobacivali. Jedno sanjivo dete šetkalo je ulicom trljajući oči rukama i češkajući se se
po goluždravom stomačiću. Sunce je polako sedalo na svoj presto i svi pod njegovim
skutima osećali su toplotu i sigurnost.
***
Sada mi je bilo dovoljno samo par trenutaka u dostojanstvenoj tišini Aja Sofije i
vašem prisustvu. Vrlo brzo nakon toga našla sam se u poznatom kafiću. Isti kameni
sto, bela košulja i beli osmeh čoveka iza pulta, stolica koja je škripala pri svakom
mom pomeranju...
- O, dobro jutro, madam! Salvete?
- Ne, hvala. Imam još onih – nasmešila sam se i izvadila čitavu gomilu salveta.
- Hoćete nešto da popijete?
- Ness kafu i mango đus.
- Stiže...
„Šta dalje?“ Čekalo me je pitanje na poslednjoj, napola savijenoj salveti.
251
Šire od prostora - kraće od vremena
„Kako ove sve uvide, procese, saznanja pretvoriti u odgovor na ovo pitanje? Kako?“
Moje razmišljanje o ovome prekinuo je dolazak kafe i soka. Srknula sam od oba po
malo i pustila da se tečnost lagano sliva niz moje grlo... I počela.
Šta dalje?
* Pre svega, nema ni šta, nema ni dalje. Sve je već tu!
* Ovo se mora imati na umu u svakoj aktivnosti, duhovnoj, psihološkoj,
fizičkoj.
* Na koji način održati sebe i svoj um na tom nivou svesnosti? To nije važno.
Podjednak je broj Mudraca među obućarima i teolozima. Važno je samo
spustiti te principe kroz sve nivoe manifestacije, od vibracija do materije.
Kako?
* Postoji onoliko odgovora koliko je upitanih.
- prihvatanjem svoje prirode
- odbacivanjem svoje prirode
- objedinjenjem i širenjem identiteta
- odbacivanjem i sužavanjem identitea
- kroz umetnost
- kroz molitvu
- kroz činjenje
- kroz nečinjenje
- disciplinom
- nedisciplinom
252
Šta dalje?
- „odozgo“ nadole – sa aspekta saznanja da ništa nije, ka harmonizaciji
kreacije
- „odozdo“ nagore – polako sazrevanje kreacije do beskonačnih principa
- tako što nisi
- tako što jesi
* Važno je svaki stepen svog razvoja manifestovati u životu, tim više što je on
„viši“.
- Beskonačnu Ljubav živeti kroz aktivno voljenje svakoga i svega.
- Beskonačnu Mudrost prenositi kroz kontakte sa ljudima.
- Beskonačnu Snagu utkati u svako delo koje nastaje.
- I živeti!
* I to je brisanje granica između Apsoluta i Kreacije!
* I najvažnije: „Ovako to sada vidim, jer je u skladu sa mojim nivoom
osvešćenosti i zrelosti... Menjaće se kako se ja budem menjala...“
***
Savila sam pažljivo sve salvete i složila ih u jedan turistički prospekt koji je nudio
razne sightseeing ture, obilaske muzeja, turskih kupatila... Lagano sam odmahnula
glavom u pravcu mog ljubaznog domaćina koji je polako otpozdravio.
Izašla sam napolje i krenula putem naniže ka Bosforu. Istim onim kojim će za neko
vreme proći mini bus vozeći Njega i ostatak grupe.
Nakon nekog vremena, stigla sam do bistre, plave vode, i uvale koja je nudila jednu
klupu i mesto na kojem upravo sedim i pričam vam ovu priču.
253
13.
Izvor
Izvor
Minibus se zaustavlja na ulici, tačno iza mojih leđa. Vrata se polako otvaraju. Čuje se muzika
sa radija, žagor ljudi. Moja tišina i Njegova tišina postaju jedno.
Ustajem i krećem ka njima. Savijam se malo, pri ulasku, da glavom ne zakačim vrh kombija.
Vidim jedno prazno mesto, odmah pored Njega i krećem u tom pravcu.
Žena je sela pored muškarca...
Dotakla je njegovu ruku
i osetila neizmerno zadovoljstvo
u jednosti,
u Beskonačnoj Ljubavi
u nemerljivoj Snazi i
i u vanvremenskoj Mudrosti.
257
O autorki
Bojana Glušac rođena je u Beogradu 1970.
Diplomira na Defektološkom fakultetu (odsek specijalne pedagogije), nakon čega
završava edukaciju iz psihoterapije. Radi u oblasti mentalnog zdravlja kroz terapiju,
treninge, seminare, obuke, razvojne procene i sl.
Trenutno usmerena na razvoj metoda koji objedinjuje različite tehnike (psihološki
rad, meditacije, vizuelizacije i sl.) i koji za cilj ima sveukupni razvoj uma i posledlično
širenje svesnosti.
Putuje po različitim delovima sveta izučavajući specifične filozofije, običaje i
spiritualnost, nailazeći uvek na istu suštinu u misticizmu.
Korišćena literatura
1. Bhagavad Gita (pesma o božanstvu)
2. Tao Te Đing (knjiga smisla i života), Lao Ce
3. Svet energija, Branislava Kostić i Zoran Gruičić
4. Sazrevanje svesti, Zoran i Milica Gruičić
SADRŽAJ
Uvod
DEO PRVI: SISTINSKA KAPELA
1. Početak ................................................................................................................... 11
2. Prvi san .................................................................................................................. 15
3. Rim ........................................................................................................................ 21
4. Prvi dolazak u Sistinsku kapelu ............................................................................ 27
5. Fontana di Trevi .................................................................................................... 33
6. Povratak u „svakodnevni“ život ............................................................................. 39
7. Materija ................................................................................................................... 43
8. Ogledala ................................................................................................................. 49
9. Magija vibracija ...................................................................................................... 53
10. Ponovni susret? ..................................................................................................... 57
11. Smrt ..................................................................................................................... 63
12. Bol ....................................................................................................................... 69
13. Povratak ............................................................................................................... 73
14. Reči i pojmovi ...................................................................................................... 77
15. Ja .......................................................................................................................... 81
16. Praznina ............................................................................................................... 85
17. Fotografije ............................................................................................................ 89
18. Drugi san ............................................................................................................. 95
19. Panteon ................................................................................................................ 99
20. Drugi dolazak u kapelu Sistinu ......................................................................... 105
21. Moje poruke ....................................................................................................... 109
DEO DRUGI: EGIPATSKE PIRAMIDE
1. Dolazak u Kairo ................................................................................................... 115
2. Ljudi ..................................................................................................................... 119
3. Sfinga ................................................................................................................... 125
4. Susret ................................................................................................................... 129
5. Piramida .............................................................................................................. 133
6. Imhotep ................................................................................................................ 137
7. Emocije ................................................................................................................. 141
8. Misli ...................................................................................................................... 147
9. Predah .................................................................................................................. 157
10. Dela .................................................................................................................... 163
11. Prostor i vreme ................................................................................................... 171
12. Ponovo u taksiju ................................................................................................. 177
13. Ovde i sada ........................................................................................................ 181
DEO TREĆI: AJA SOFIJA
1. Bosfor ................................................................................................................... 191
2. Saosećanje ............................................................................................................ 195
3. Nakon Egipta ....................................................................................................... 201
4. Utapanje ............................................................................................................... 207
5. Treći san ............................................................................................................... 213
6. Razgovor ................................................................................................................ 217
7. Istambul ............................................................................................................... 223
8. U Aja Sofiji .......................................................................................................... 227
9. Beskonačna duša ................................................................................................. 233
10. Svesnost ............................................................................................................. 239
11. Rešenje zagonetke .............................................................................................. 245
12. Šta dalje? ............................................................................................................. 251
13. Izvor .................................................................................................................... 257
O autorki
Korišćena literatura
Download

Šire od prostora kraće od vremena - Naslovna