„’Sumrak…’ je hronika bečkog života“ Darko Markov (42), književnik iz Beča, objavio je drugi deo svog proznog hita „Sumrak u bečkom haustoru“ Od kada se baviš pisanjem? Pišem dosta dugo, ali se ozbiljnije bavim ovim poslom u poslednjih desetak godina. 2007. sam primljen i u Društvo književnika Vojvodine. Izlazi ti nova knjiga? Evo, praktično dok pričamo. U pitanju je „Sumrak u bečkom haustoru 2“. Prvi deo sumraka sam uradio, pod znacima navoda, „iz zezanja“. Bio je to moj kapric. Ja volim sarkastično, nušićevsko pisanje. Sam „Sumrak…“ je mene jako iznenadio, to jest kako je to eksplodiralo, kako je prihvaćeno od publike. Inače, u pitanju su originalni ljudi, istinite dogodovštine. Ništa tu nije nastalo iz moje spisateljske fantazije – to je pravo stanje na terenu. Reakcije na tu knjigu, pohvale, ali i ljutnje nekih ljudi, su bile neočekivane. Ljudi su prepoznali originalan sadržaj i tražili su još. Knjiga je pisana tim malo labavijim stilom, namerno, za osobe koje inače nemaju naviku da čitaju, kako bih uspeo da zadržim njihovu pažnju i interesovanje. Prvi deo je opisivao sudbine starih gastarbajtera prve i druge generacije, ovaj novi nastavak bavi se tipičnim primerkom našeg čoveka koji je ovde došao 90‐ih. „Sumrak 2“ je naprosto izgurala publika, njeno interesovanje. I tu mislim pre svega na žene – one čitaju više i više kupuju knjige. To je inače poznata činjenica. Prvi deo je imao i 22 pozorišna izvođenja. Šta se krije iza tih neobičnih priča? Iza tog smeha i cirkusa, krije se ozbiljna tema sukoba različitih svetova, sudara unutar gastarbajterske zajednice (između različitih generacija došljaka), kao i sudar između nas i Austrijanaca, između našeg cirkusa i mistike i njihove egzaktnosti i, uslovno rečeno, „hladnoće“. Kroz sve te priče ja kritikujem i negativne pojave u društvu – od ovog našeg cirkusa sa dna, pa do malo više pozicioniranih naših ljudi, tzv. bečkog džet‐seta koji sam ja ismejao – tu malograđanštinu i skorojeviće… Sumrak je jednostavno hronika bečkog života. Sve teme mogu da se iscrpe, ljubav, sreća, ali ljudska glupost nema kraja. A ja sam se specijalizovao za prikupljanje takvih egzotičnih stvari i za njihovo sastavljanje u jednu priču. Osim toga, u ovom društvu ima puno lažne učtivosti, a u pozadini se kriju vrlo ružni motivi. Društvo nije samo ružičasto i lepo, i ja pokušavam da prikažem i tu ružnu stranu. Ali na jedan sarkastičan, smešan način. Kako dolaziš do svojih priča? Moja žena kaže da sam ja „magnet za ludake“. Odrastao sam na filmovima Žike Pavlovića, taj svet sa margine me je oduvek fascinirao, ali ne samo to. Mene je život u Beču prinudio da se bavim nekim teškim poslovima, npr. u fabrici, a svoje prve dane u Beču proveo sam u jednom takvom haustoru. Poznajem taj svet, sve te ljude koji stalno prelaze granice u kombiju. Osim toga, ja vozim taksi, tako da sam stalno na ulici. Stalno upoznajem neke nove ljude. Šta se dešava kad ljudi prepoznaju sebe u tvojim pričama? Najgore što piscu može da se desi je da reakcija izostane. Moram da kažem da sam u početku bio malo neoprezan. U prvoj knjizi sam predstavio i nekoliko sitnih prevaranata, kokošara, koji su se naljutili i došli na predstavu da me biju. Ja sam im rekao da imam pravo da o njima napišem istinu, ako oni misle da imaju prava da me pokradu. Ali, to se dobro završilo (smeh)… „Sumrak…“, naravno, ne želi da se naruga nikome, već da stvari prikaže onakvim kakve jesu. Predstavio sam puno ljudi koji sebe smatraju bankarima, menadžerima, a ja mislim da tim ljudima nije tamo mesto – zbog njihovog obrazovanja i ponašanja. Koliko si ti već u Beču? Dvadeset godina. I šta je taj sumrak iz naslova? Sumrak života. Taj način života koji mi živimo ovde nas je prisilio da dotaknemo ivicu života i pameti. Da bi se čovek ovde snašao, on mora da prođe kroz sve te sumrake. Ja sam potomak prvih gastarbajtera koji su ovde došli šezdesetih godina. Da li imaš utisak da svet o kojem pišeš polako nestaje? Da, nestaje. Međutim, kada sam pravio predstavu bio sam iznenađen, jer je bilo puno mlađe publike koja se prepoznala u onome što se dešavalo na sceni. Posle su mi rekli: „Ovo su problemi mojih roditelja!“. Gastarbajterskog nasleđa biće još sigurno dve generacije. Da li se osećaš kao glas tog miljea? Pa da. Oni se nigde ne pojavljuju i nema ko da ispriča njihove priče. Zvala me skoro jedna žena, kupila je pet knjiga, htela je u stvari da svratim do nje, da popijemo kafu i da mi ispriča svoju životnu priču. I prvo me je pitala zašto pišem o njenom zetu, i zašto pišem da je mrtav čovek, kad je on živ? Ja sam joj rekao da ne znam njenog zeta, a onda mi je ona tražila da obavezno u sledećoj knjizi napišem kako je nju muž ostavio s troje dece i kako je pobegao sa nekom mladom Slovakinjom. I da obavezno napišem da su Slovakinje najgore žene na svetu. Da li možeš da zamisliš tvoje knjige na nemačkom? Već se prevode. Prevodi ih Grozdana Bulov. Problem je sa dijalektima iz Istočne Srbije, požarevačkom, vlaškom, koje ja koristim, to jest koriste moji junaci u dijalozima. Ne znam kako to da se prevede, da se napravi razlika u odnosu na standardni srpski. I na kraju, kako tebi izgleda taj gastarbajterski život? Tu ima nekoliko slojeva ljudi. Ipak mislim da je svima njima, svima nama zajednička jedna emotivna rascepljenost, raspolućenost. Kao što kaže jedan moj junak u knjizi: „Kad sam ovde, kunem Austriju, kad sam tamo, kunem Srbiju!“ Mene lično emocije i temperament vuku dole. Intervju: Uroš Miloradović 
Download

„`Sumrak…` je hronika bečkog života“ Darko Markov (42