Teorijske razlike agrarnog i ruralnog razvoja
‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗
REFORMA AGRARNE POLITIKE
U SSSR-u I KINI *
U ovom prilogu će biti markirani neki osnovni problemi i
promene u agrarnoj politici SSSR-a i Kine, dve najveće socijalističke
zemlje. Ukazaćemo na sličnosti i razlike tih procesa i njihove prednosti i nedostatke. Prethodno, ukratko ćemo izneti izvorne principe
teorije i politike agrara u socijalizmu.
Posle pobede Oktobarske revolucije (1917. godine) i napuštanja
perioda ratnog komunizma, u Sovjetskom Savezu je 1921. godine proklamovana Nova ekonomska politika (NEP), čiji su kreatori bili Lenjin i Buharin. Najvažnije karakteristike NEP-a bile su: a) denacionalizacija preduzeća i razvoj privatne inicijative; b) osamostaljivanje državnih preduzeća i prelazak na tržišno privređivanje, konkurenciju,
privredni račun itd.; c) uvođenje ekonomskih instrumenata, kredita,
poreza, cena; d) intenziviranje kooperativne saradnje na ugovornim
osnovama; e) oslobađanje seljaka administrativnih i destimulativnih
mera, pre svega obaveznog otkupa; f) podsticanje inicijative i preduzetništva kod seljaka i prodaja viškova proizvoda na tržištu; g) uzimanje zemljišta u zakup uz korišćenje najamnog rada; h) uspostavljanje
ekvivalentne razmene između sela i grada.
Preduzimane mere nove ekonomske politike dale su pozitivne
efekte. Dinamiziran je privredni život zemlje, porastao je životni standard, kupovna moć stanovništva i snabdevenost tržišta. Već 1925. godine ostvarena poljoprivredna proizvodnja dostigla je nivo koji je imala uoči Prvog svetskog rata. Kooperativni pokret je u usponu, tako da
je 1927. godine bilo 6,3 hiljada zajednica za obradu zemlje i 8,5 hiljada zadruga i komuna.1 Seljaci su se sve više udruživali u potrošačka
društva i zadruge, koji su predstavljali vrlo važnog trgovinskog partnera između proizvođača i potrošača, odnosno između seoskog i gradskog življa. Samo u 1926. i 1927. godini preko 50% proizvoda reali22
Reforma agrarne politike u SSSR-u i Kini
‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗
zovanih u trgovini na malo, ostvareno je preko potrošačkih kooperativa.2 Značajnu ulogu u razvoju kooperativa imalo je sklapanje ugovora
između državnih i kooperativnih organizacija sa seljačkim gazdinstvima, i to o uslovima nabavke reprodukcionog materijala, pružanja usluga, preuzimanja poljoprivrednih proizvoda itd. Sklapanjem ovakvih
ugovora želelo se ograničavanje tržišne stihije i plansko delovanje u
sferi proizvodnje, prerade i prometa poljoprivrednih proizvoda. Ovo
su bili pozitivni efekti nove ekonomske politike.
Istovremeno su se u periodu provođenja NEP-a pojavile i neke
negativnosti koje su imale presudni, dalekosežni uticaj na sudbinu socijalizma u svetu.
I pored dinamizma u privrednom razvoju, mlada i nedovoljno
razvijena sovjetska industrija nije mogla da obezbedi neophodnu materijalno-tehničku bazu za potrebe poljoprivrede. Ovu konstataciju
potvrđuju podaci iz 1928. godine, kada je više od 70% površina pod
jarim usevima zasejano ručno, žetva na oko 45% površina pod žitaricama obavljala se srpovima i kosama, a vršidba žita se obavljala lancima i valjcima.3 Istovremeno, rastao je broj gradskog stanovništva po
stopi od 4% godišnje, a rasla je i njihova kupovna moć. To je dovodilo
do nestašica poljoprivrednih proizvoda i do otežanog snabdevanja gradova. Nezadovoljstvo je raslo i u selima i u gradovima. Proces raslojavanja među seljacima bio je sve izraženiji. Bogatiji seljaci su nerado
iznosili robu na tržište. Sumnja u ispravnost NEP-a je rasla i u narodu
i u partijskom vrhu. Krajem 20-ih godina, partijsko rukovodstvo zemlje, sa Staljinom na čelu, napušta NEP i ekonomske metode u rešavanju naraslih protivrečnosti u privrednom i poljoprivrednom razvoju zemlje. Ukidanjem NEP-a i robno-novčanih odnosa i uvođenjem administrativno-birokratskih metoda u rešavanju naraslih problema slabi materijalna zainteresovanost proizvođača. U političkom vrhu zemlje prihvataju se ranije odbačene ideje Trockog i Preobraženskog o delovanju
i primeni zakona „prvobitne socijalističke akumulacije“, baziranog na
neekvivalentnoj razmeni između poljoprivrede i industrije, odnosno na
prelivanju viška vrednosti iz poljoprivrednog u industrijski sektor.
Seljaci su pružali otpor novoj politici, ali bez uspeha. Počeli su teror,
hapšenja i progoni. Na stotine hiljada seljaka je proterano sa zemlje,
odvojeno od porodice i prognano u sibirske logore, gde su mučeni i
ubijani. U jednom razgovoru sa Čerčilom, posle Drugog svetskog rata,
Staljin mu je rekao da je u toku nasilne i forsirane kolektivizacije ubijeno oko deset miliona seljaka. To je značilo napuštanje svih demokrat23
Teorijske razlike agrarnog i ruralnog razvoja
‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗
skih i ekonomskih metoda rada i ignorisanje objektivnih zakona društvenog razvoja. U poljoprivredi je došlo do pada proizvodnje, slabljenja motivacije za rad, pada životnog standarda itd.
***
Posle Drugog svetskog rata odnos prema selu, seljaku i poljoprivredi nije se bitnije promenio. Nastavljeni su procesi ispumpavanja
resursa iz poljoprivrede. S tim u vezi M. Gorbačov piše: „Na bazi neekvivalentne razmene oduzimala su se selu ogromna sredstva. Na primer, u razdoblju od 1946. do 1953. godine, u poljoprivredi je ostvaren
nacionalni dohodak u vrednosti od 298 milijardi rubalja (računajući
onaj njegov deo koji je bio realizovan i u drugim granama), ali od te
sume u poljoprivredi su iskorišćene samo oko 193 milijarde rubalja
(imajući u vidu udeo poljoprivrede u opštedržavnim rashodima).To
znači da je 105 milijardi rubalja preliveno iz poljoprivrede u druge
sfere sovjetske ekonomije.“4
Kao instrument za prelivanje korišćen je nizak nivo cena poljoprivrednih proizvoda i veoma snažan sistem oporezivanja proizvođača. Sem toga, nagrađivanje prema radu imalo je simboličan karakter.
Prvi ozbiljniji pokušaji da se unapredi poljoprivreda u SSSR-u
učinjeni su 1953. godine. Na plenumu CK KPSS (septembar 1953. godine) utvrđene su realne otkupne cene poljoprivrednih proizvoda, usavršen je poreski sistem i sistem nagrađivanja prema radu, a prvi put je
i proglašavan princip planiranja odozdo. Osim toga, planirano je i proširenje obradivih površina za 40 miliona hektara (Hruščovljev plan),
što nije realizovano zbog nedostatka finansijskih sredstava. Međutim,
efekti ovih mera bili su kratkog daha.
Nov pokušaj unapređenja sovjetske poljoprivrede učinjen je na
plenumu CK KPSS marta 1965. godine. Suština opredeljenja i mera,
donetih na ovom plenumu, bazirana je na preraspodeli nacionalnog
dohotka u korist poljoprivrede, prvenstveno povećanjem otkupnih cena poljoprivrednih proizvoda i intenzifikaciji poljoprivredne proizvodnje i većim ulaganjima. Međutim, ni ove mere nisu dale zadovoljavajuće efekte. O tome M. Gorbačov piše: „Naime, znatan deo sredstava
namenjenih poljoprivredi utrošen je za izgradnju skupih objekata, ugrađen je u zidove (podvukao D. T.), umesto da bude usmeren u podizanje plodnosti zemljišta, na mehanizovanje proizvodnje i socijalno
preuređenje sela. U krajnjoj liniji, često se događalo da kapitalne
24
Reforma agrarne politike u SSSR-u i Kini
‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗
investicije donesu velike gubitke, a ne dovedu do ostvarenja dobitka
na koji se računalo.“5
Krizna situacija, u kojoj se našao Sovjetski Savez početkom 80ih godina, nalagala je donošenje novog programa i potrebnih mera za
unapređenje poljoprivrede. Na majskom plenumu CK KPSS (1982.
godine) donet je Prehrambeni program do 1990. godine (Brežnjevljev
plan), zasnovan na povećanim ulaganjima, kalcifikaciji i humifikaciji
zemljišta, proširenju površina pod navodnjavanjem, većem korišćenju
mineralnih đubriva itd. Ni ovaj program se ne ostvaruje.
Već duži niz godina proizvodnja stagnira i zaostaje za tražnjom,
a Sovjetski Savez je još uvek jedan od najvećih uvoznika hrane. Uvozi
se oko 20 miliona tona pšenice, zatim znatne količine mesa, šećera,
ulja, soje, butera, itd. Spoljna trgovinska razmena poljoprivrednih proizvoda sa inostranstvom je izuzetno nepovoljna. Neto trgovinska razmena je negativna i u periodu 1981–1983. godina iznosila je 17.273
miliona, a u 1986. godini 12.915 miliona američkih dolara.6 Izvoz hrane i produktivnost po jedinici obradive površine i po uloženom radu
su izuzetno niski. Na primer, prinos po hektaru u SSSR-u iznosio je
1,67 t u 1985, 2,0 t u 1986. i 1,8 t u 1987. godini, a u Kini 2,9 t u
1985. i 3,0 t u 1987. godini. U tim godinama prosečan prinos pšenice
u Jugoslaviji iznosio je 3,6 t/ha.7
Indeksi poljoprivredne proizvodnje (1979–1981. = 100), kao agregatni pokazatelj rasta poljoprivredne proizvodnje niži su u
sovjetskoj nego u kineskoj poljoprivredi i iznosili su u SSSR-u 109 u
1984. i 1985. godini i 115 u 1986. godini, a u Kini 134 u 1984. i 1986,
a 130 u 1985. godini.
***
Na osnovu ovih nekoliko podataka proizlazi da je Kina uspešniji
proizvođač hrane od Sovjetskog Saveza. Kina raspolaže sa dva puta
manjom ukupnom obradivom površinom i skoro deset puta manjom
obradivom površinom po stanovniku, a ima pet puta više stanovnika u
poređenju sa Sovjetskim Savezom. Na primer, obradiva površina u
Kini iznosi 100.883.000 hektara, a u SSSR-u 232.187.000 hektara. Kinesko stanovništvo čini 20% svetskog stanovništva. Po stanovniku Kina ima samo 9 ari obradivog zemljišta, a Sovjetski Savez 87 ari. I pored tih razlika, Kina je uspela da iskoreni glad sa svog tla, da ostvari
samodovoljnost u hrani, pa čak i blagi suficit i izvoz pšenice, pirinča,
25
Teorijske razlike agrarnog i ruralnog razvoja
‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗
kukuruza, soje, pamuka posle 80-ih godina. Postavlja se pitanje kako
je to Kina uspela. Pre odgovora na ovo pitanje treba se podsetiti na to
da se Kineska revolucija, posle prvog poraza krajem dvadesetih godina, postepeno preselila na selo i postala u pravom smislu seljačka
revolucija. Mao je pisao da je seljaštvo „glavna revolucionarna klasa“,
„motor Kineske revolucije u saradnji sa radništvom“.8 Dakle, 1928.
godine izvršena je agrarna reforma. Međutim, već 1932. godine Kina
je ušla u rat sa Japanom, te seljak nije uspeo da se teritorijalizuje i da
razvije sopstvenički osećaj, odnosno osećaj vlasništva i svojine. (Slično se dogodilo i sa ruskim seljakom, koji je posle Oktobarske revolucije sam predlagao nacionalizaciju zemlje).
Posle revolucije 1950. godine Kina je imala oko 450 miliona ljudi,
a u periodu od 1950. do 1979. godine umrlo je od gladi 20–30 miliona
ljudi. U tom periodu stopa rasta poljoprivredne proizvodnje iznosila je
3,5%. Osnovni model razvoja poljoprivrede bila je kolektivizacija.
Odgovor na pitanje kako je Kina uspela da prevaziđe teške prehrambene probleme iz dalje i bliže prošlosti bio bi: sprovođenjem
privredne i ekonomske reforme. U čemu se ogleda suština reforme?
Pre svega u uvođenju i jačanju sistema „porodične ugovorne odgovornosti“ na duži rok (15–20 godina) i postepenoj transformaciji narodnih
komuna i ekonomske organizacije. I pored postojanja različitih formi
sistema „porodične ugovorne odgovornosti“ između državnih i kolektivnih preduzeća s jedne, i poljoprivrednih domaćinstava ili grupa tih
domaćinstava s druge strane, principi su im zajednički. Proizvodnja se
organizuje u skladu sa državnim (društvenim potrebama), znači država
određuje plan, obim i strukturu proizvodnje, dodeljuje zemljište, reprodukcioni materijal i drugo. Zemljište i druga osnovna sredstva su u
vlasništvu države, seljaci je obrađuju i obavezni su da državi predaju
ugovorom predviđenu količinu proizvoda po određenoj ceni. Višak proizvoda mogu samostalno realizovati i po višim cenama. Država je vlasnik zemlje, a seljaci plaćaju porez bez prava otuđivanja zemlje. Prava i
obaveze prilikom davanja i uzimanja zemlje u zakup regulisana su
ugovorom.9 Ovaj sistem je znatno pospešio motivisanost seljaka za
povećanjem proizvodnje.
Istovremeno, uvođenjem ovog sistema došlo je i do povećanja
ulaganja u poljoprivrednu proizvodnju. Kapitalne investicije su porasle sa 10,8% (1978) na 18% u 1984. Povećane su i subvencije radi sigurnosti proizvođača i zaštite standarda građana. Posebno su stimulisane robna i specijalizovana proizvodnja, zatim razvoj seoske industri26
Reforma agrarne politike u SSSR-u i Kini
‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗
je i lokalnih tržišta i racionalnije korišćenje prirodnih i ograničavajućih resursa, pre svega zemljišta i kapitala i mobilizacija resursa u suvišku (ljudskog rada). Ubrzan je razvoj industrije inputa neophodnih
poljoprivredi, povećano je korišćenje mašina i hemijskih sredstava,
poboljšan je paritet cena između inputa i outputa, reafirmisani su nauka, tehnologija i obrazovanje – kao činioci razvoja poljoprivrede, došlo je do većeg korišćenja pozitivnih svetskih iskustava, pre svega razvijenih zemalja, ostvaren je dosledniji princip nagrađivanja prema radu, a kulturni i obrazovni nivou su u porastu.
Posebno treba istaći orijentaciju i opredeljenje za radno-intenzivnu poljoprivredu. Kina se opredelila za veće korišćenje radne snage
koje, inače, ima u izobilju, oko 800 miliona seljaka, i racionalno korišćenje oskudnih faktora, pre svega zemljišta, kapitala, energije i znanja.
s obzirom na malu posedovnu površinu po stanovniku, kineski proizvođači, radi racionalnijeg korišćenja zemljišta, ostvaruju dve, a ponekad i tri žetve godišnje. Iz bunara, kanala i Žute reke navodnjavaju do
50% površina.
Preduzimane aktivnosti u proteklih desetak godina dale su i povoljne efekte. Bruto vrednost poljoprivredne proizvodnje povećana je
sa 189,6 milijardi juana u 1979. na 361,2 milijarde u 1984. godini. U
istom periodu, proizvodnja žitarica je porasla sa 312,2 miliona tona na
407,1 milion tona, a proizvodnja pamuka sa 2,2 miliona tona na 6,7
miliona tona.10
Istinu za volju, treba istaći da su prirodni i klimatski uslovi za
razvoj poljoprivrede znatno povoljniji u Kini nego u SSSR-u. Raznoliki klimatski i prirodni uslovi omogućavaju raznovrsnu poljoprivrednu
proizvodnju i uspešno gajenje useva tropskog, suptropskog i umerenog pojasa. Rečne nizije, zatim Mandžurija i Sečuanska kotlina su
veoma plodne. Glavni usev je pirinač. U južnim delovima Kine ostvaruju se dve žetve godišnje. Nepovoljni uslovi za poljoprivredu su
kraška područja Junana u predelima pored burmanske granice.
Sovjetski Savez ima nepovoljnije uslove za poljoprivrednu proizvodnju nego Kina ili, na primer, SAD.11 Međutim, time se ne mogu
opravdati neuspesi u razvoju poljoprivrede. I druge zemlje imaju slične klimatske i prirodne uslove kao Sovjetski Savez – Kanada, na primer, koja je i pored toga veliki proizvođač i izvoznik hrane. U SSSR-u
se često glorifikovao značaj agrara u prošlosti, bez posebnog produktivizma, a nefunkcionalna društvena organizacija proizvodnje, uz nepovoljne prirodne i klimatske uslove, produbili su agrarnu krizu.
27
Teorijske razlike agrarnog i ruralnog razvoja
‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗
Kineski uspesi u ostvarivanju samodovoljnosti, pored niza prethodno navedenih preduzetih ekonomskih mera, mogu se objasniti
mentalitetom i navikama kineskog naroda. Kinezi su radni, skromni i
racionalni ljudi. Sava Obradović12 kaže da „kineski seljak plevi svoju
baštu i bilje koje ne koristi za svoju ishranu, sakuplja ga i njime hrani
stoku. Kinezi jedu sve što leti, samo da nije avion, sve što pliva, samo
da nije čamac i sve što ima noge, samo ne sto i stolicu“. Vekovna oskudica, zatim racionalnost i skromnost u potrošnji, doprineli su stvaranju kineske kuhinje, jedne od najpoznatijih i najkvalitetnijih u svetu.
Započete reforme najavljuju lepšu i svetliju budućnost kineske
poljoprivrede. Plan im je da se do kraja veka proizvede 500 miliona
tona žitarica i da se znatno poboljšaju uslovi života i rada na selu i u
gradu. Osnovna orijentacija im je transformacija tradicionalne u modernu poljoprivredu, uz povećanu ekonomsku zainteresovanost i motivisanost. Napušta se samodovoljnost u proizvodnji, ukoliko je ekonomski neopravdana, odnosno ukoliko se neki proizvod, na primer, žitarice, mogu nabaviti jeftinije na svetskom tržištu, negoli proizvesti u
sopstvenoj proizvodnji.
Istovremeno sa ekonomskim reformama u Kini se vrši kontrola
rađanja i smanjenje priraštaja stanovništva, elektrificiraju se i modernizuju sela, a potrošnja visokokaloričnih hraniva životinjskog porekla
(jaja, živina, riba) je u porastu.
Međutim, i u ovim reformskim procesima se ispoljava socijalno
raslojavanje na kineskom selu. Sredinom 80-ih godina najnaprednija
poljoprivredna gazdinstva su ostvarila nivo dohotka iznad 10.000 juana,
što je tri puta više od prosečnog nacionalnog dohotka, a 15% seljaštva
(120 miliona seljaka) živi ispod granice egzistencijalnog minimuma.
Strah od većeg raslojavanja, polarizacije i prodora buržoaskog liberalizma sve je prisutniji i neki ekonomisti zagovaraju reformu poreske
politike i progresivno oporezivanje dohotka proizvođača.13
Intenzivno korišćenje zemljišta izaziva niz ekonomskih problema. Proseci erozije i zagađenosti zemljišta su veoma snažni. Dve žetve godišnje, navodnjavanje i česte kiše i poplave degradiraju zemljište
i narušavaju njegove fizičke, hemijske, mehaničke i biološke osobine,
a povećavaju kiselost i salinitet. Godišnji gubitak površinskog sloja
plodnog zemljišta u dolini Žute reke iznosi 1.600 miliona tona, a u Kini, u celini uzevši, znatno je veći i kreće se oko 3.300 miliona tona.14
Time se ugrožava prirodna baza, a mogućnosti za nadoknadu ovih gubitaka ne postoje.
28
Reforma agrarne politike u SSSR-u i Kini
‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗
***
Sovjetski rukovodioci, svesni situacije i krize u kojoj se nalazi
njihova zemlja, započeli su posle 1984. godine niz društvenih promena. Perestrojskom je zahvaćeno čitavo društvo, privreda. Suština najnovijih reformi u poljoprivredi SSSR-a sastoji se u usavršavanju sistema upravljanja i ukidanju rejonskih birokratsko-tehnokratskih udruženja (RAPO), koja su sastavljena od predstavnika lokalnih (rejonskih)
vlasti i rukovodećih kadrova sofhoza i kolhoza. Njihova komandna
uloga gušila je inicijativu i samostalnost kolektiva i pojedinaca. Samostalnost kolektiva i inicijativa proizvođača su polazne tačke započetih
reformi. Radni kolektivi moraju postati samostalni u izboru strukture,
karaktera i obima proizvodnje i rešavanju praktičnih problema, ali, istovremeno, moraju snositi odgovornost za ostvarene rezultate poslovanja.
Sem toga, brza modernizacija agroindustrijskog kompleksa, pre
svega proizvodnja kvalitetnih poljoprivrednih mašina i opreme za proizvodnju, preradu, transport, skladištenje itd., neophodna je zbog toga što:
„Naši gubici prilikom žetve i sušenja žitarica dostižu 15, pa i 20 miliona
tona. Otprilike ista količina se gubi u fazi skladištenja i prerade. Ukupno uzevši, gubici te vrste su jednaki onim količinama žitarica koje kupujemo u inostranstvu“.15
Posebnu novost, odnosno radikalnu promenu u sovjetskoj poljoprivredi predstavljaju začeci reprivatizacije zemlje kolhoza i dela te
zemlje svima onima koji hoće da je obrađuju. S tim u vezi M. Gorbačov ističe: „Razvoj arendnih odnosa na selu predstavlja jedan od najvažnijih, a u datoj etapi možda i odlučujući modus menjanja postojećih odnosa u okviru socijalističkog vlasništva. Upravo pomoću arende
moguće je najpotpunije realizovati Lenjinovu ideju o aktivnom uključivanju ličnog interesa, povratiti čoveku domaćinski osećaj i stimulisati njegove kreativne mogućnosti“.16 Pored vraćanja domaćinskog
osećaja i stimulacije inicijativnosti i kreativnosti, razvoj arendnih odnosa, ukoliko se zakonski reguliše, uliva pravnu sigurnost i arendatorima i njihovim partnerima. Menja se i položaj stručnjaka i povećava
motivacija za rad. Pored razvoja arendnih odnosa, postoje i mogućnosti primene deoničarstva i akcionarstva. Paralelno sa ovim promenama
vrše se i neke druge promene koje se međusobno dopunjuju. Pre 60
godina doneti su Dekret o zemlji i Dekret o kolektivizaciji, kojima su
praktično „raskulučeni“ sovjetski seljaci. Na pitanje da li ove zakone
29
Teorijske razlike agrarnog i ruralnog razvoja
‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗
treba dograditi ili revidirati, odgovori se već daju i sadržani su u predlogu novog zakona o zemlji, koji će biti usvojen ove jeseni. Saznaje se
da je Vrhovni sovjet odlučio da se u novi zakon ugradi stav koji omogućava uzimanje zemlje u arendu, ne samo na pet godina kao do sada,
već i na duži rok, na primer sto godina, sa mogućnošću nasleđivanja.17
Osim toga, sve su prisutnija razmišljanja o raznovrsnim oblicima vlasništva i gazdinstava u poljoprivredi, a osnivanje kooperativa sa
ciljem pružanja pomoći u proizvodnji, plasmanu i snabdevanju građana zaživelo je pre godinu dana. Napuštaju se administrativne metode
otkupa i prelazi se na prodaju na bazi ugovora i ekonomske zainteresovanosti. Proizvođači su u obavezi da određenu količinu proizvoda
isporuče državi po ugovorenoj ceni, a višak mogu samostalno realizovati i po višim cenama.
Perestrojska u SSSR-u uznemirava vlade zemalja velikih proizvođača hrane, pre svega SAD. Pretpostavlja se da će nova agrarna politika u uslovima perestrojke znatno povećati poljoprivrednu proizvodnju u Sovjetskom Savezu, obezbediti samodovoljnost, smanjiti uvoz, a
time i izvoz hrane, prvenstveno pšenice iz SAD. Da li je taj strah opravdan ili ne? Odgovor na ovo pitanje daće praksa i život u budućnosti. Mada dosadašnje reforme u SSSR-u nisu dale očekivane rezultate,
ipak su SAD pribegle novoj orijentaciji u razvoju poljoprivrede, koja
se zasniva na nižim ulaganjima, nižim prinosima, proizvodnji biološki
čiste hrane, većem profitu, jeftinijoj i konkurentnijoj hrani na svetskom tržištu.
***
Za razliku od SSSR-a i Kine, u jugoslovenskoj poljoprivredi nije
prihvaćen metod kolektivizacije. U privatnom vlasništvu nalazi se oko
80–90% proizvodnih kapaciteta, čije je korišćenje prilično neefikasno.
Kod nas su društvena gazdinstva takođe ideološki favorizovana,
društveno i materijalno stimulisana, a privatna zapostavljena i diskriminisana. Taj koncept se sada kritički preispituje i, nakon 40 godina, u
politici agrara Jugoslavije izjednačava se status društvenih i privatnih
gazdinstava u uslovima privređivanja. Sve manje se fetišiziraju krupna
društvena gazdinstva i otklanjaju ideološke sumnje i blokade prema
privatnim gazdinstvima. I pored razlika u konceptu agrarne politike
SSSR-a, Kine i Jugoslavije, zajedničko im je da su zahvaćeni procesima reformi, čija je suština okretanje ka privatnom sektoru i reafirmaciji ekonomskih odnosa na selu i u poljoprivredi.
30
Reforma agrarne politike u SSSR-u i Kini
‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗
Rezime:
Na osnovu izvršene analize nekih segmenata agrarne politike
SSSR-a i Kine može se konstatovati sledeće:
1. Sovjetski Savez i Kina su zemlje u kojima je primenjivan metod
kolektivizacije u poljoprivredi. Primena ovog metoda nije dala
željene rezultate u razvoju poljoprivrede. Proizvodnja hrane je
stagnirala dugi niz godina, ponuda je zaostajala za tražnjom, a
uvoz je neprestano rastao.
2. Ozbiljniji zaokret u presecanju tih negativnih tendencija učinjen
je u Kini početkom 80-ih godina. I pored brzog rasta broja stanovnika, zahvaljujući ekonomskoj reformi, glad je u ovoj zemlji
iskorenjena, ostvarena je i samodovoljnost u proizvodnji hrane,
pa čak i blag suficit u pojedinim godinama.
3. Sovjetski Savez je još uvek veliki uvoznik hrane. Poljoprivreda
je „platila ceh“ forsiranju brze industrijalizacije zemlje, posebno
brzom razvoju vojne industrije, koja je omogućila ovoj zemlji
vojni i politički primat u svetu.
4. Međutim, u proteklih godinu-dve dana u SSSR-u se sve više
shvataju zablude dosadašnje ekonomske i agrarne politike. Smanjuju se ulaganja u vojnoj industriji, a povećavaju se u poljoprivredi i drugim delovima privrede.
5. Napuštaju se ideološke dogme i zablude, zatim krute forme upravljanja i rukovođenja, prisutne čak 60 i više godina. U širenju
su procesi decentralizacije i razvoja inicijative masa, zatim razvoj arendnih i ekonomskih odnosa u ovoj veoma važnoj oblasti
privređivanja. To uliva nadu, budi optimizam i otvara perspektivu sovjetskoj poljoprivredi.
Većina socijalističkih zemalja zahvaćena je reformskim procesima u političkoj i ekonomskoj sferi. Reformom privrednog sistema
zahvaćena je i agrarna politika.
Napomene:
*
1
2
Rad objavljen u časopisu Glasnik poljoprivredne proizvodnje, prerade i
plasmana, 39 (1990), str. 59–63.
Referat generalnog sekretara CK KPSS M. S. Gorbačova na plenumu CK
KPSS 15. marta 1989. godine o agrarnoj politici KPSS u savremenim uslovima, Ambasada SSSR-a u SFRJ, Beograd, 1989, str. 9.
M. Gorbačov, isto, str. 9.
31
Teorijske razlike agrarnog i ruralnog razvoja
‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗
3
M. Gorbačov, isto, str. 10.
M. Gorbačov, isto, str. 14.
5
M. Gorbačov, isto, str. 16.
6
Videti o tome detaljnije u radu; Csaba Csaki, Zemlje SEV-a i svetska trgovina hranom i poljoprivrednim proizvodima, Savremenost, br. 5–6/1989,
Novi Sad, str. 194–210.
7
Izvor: SGJ, Beograd, 1988, str. 746.
8
Z. Vidaković, Kapital razara svetsko selo, Marksizam u svetu, Beograd,
1983, str. 6.
9
O tome opširnije u studiji: dr P. Simić, Socijalizam i modernizacija u NR
Kini, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 1988, str. 128–
135.
10
Statistical Yearbook of China 1985, The State statistical Bureau 8 Economic Information & Agency Beijing, Hong Kong, 1985, prema: dr P. Simić,
o. p., str. 130.
11
Celokupna teritorija SAD je ispod 48 paralele (najboljem pojasu za poljoprivrednu proizvodnju), a u SSSR-u je samo 30% poljoprivrednog zemljišta u tom prostoru; 60% zemljišne teritorije SAD ima godišnju količinu
padavina od 700 mm, a u SSSR-u tu količinu padavina ima samo 1,1% teritorije. U SAD 11% teritorije dobija godišnje 400 mm, a u SSSR-u je oko
40% teritorije obuhvaćeno tom količinom padavina; 80% teritorije SSSRa ima prosečnu temperaturu oko 5˚C a u SAD samo 10%; 70% zemljišne
teritorije SSSR-a je podzolasto (kiselo) zemljište, sa čestim mrazevima,
ledom, kišom, vetrom, maglom, vlagom i niskim temperaturama. Svaka
treća godina u SSSR-u je nerodna. Sovjetski Savez ima dva puta veću teritoriju od SAD, a samo 27% je poljoprivredno zemljište; od toga je samo
1
/3 obradiva. Oranice zauzimaju oko 10% ukupne površine, pašnjaci i travnjaci oko 13%, a šume oko 40% ukupne površine. Vidi: Stefan Helding,
Crisis in Soviet Agriculture, doktorska disertacija, Univerzitet Kalifornija,
april 1983. (prema: S. Livada).
12
Sava Obradović je bio ambasador Jugoslavije u Kini i ovo je interpretacija
njegovih stavova sa predavanja održanog u Centru PK SKV za političke
studije, Novi Sad, 1985.
13
N. R. Lardi, Karakteristike i neki problemi agrarnog razvoja Kine, Glasnik
poljoprivredne proizvodnje, prerade i plasmana, Beograd, br. 9–10/1987, str.
5–9.
14
Csaba Csaki, Svetska proizvodnja hrane u drugoj polovini osme decenije,
uvodni pregledni rad, saopšten na okruglom stolu u T. Vrbasu, 7. X 1989.
15
M. Gorbačov, o. c., str. 36.
16
M. Gorbačov, isto, str. 22.
17
M. Rakić, Pesnicom po kolhozima, Dnevnik, Novi Sad, 24. 10. 1989, str. 2.
4
32
Reforma agrarne politike u SSSR-u i Kini
‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗‗
Literatura
1. Aganbegjan, G. A.: Problemi prelaska privrede SSSR-a na put intenzivnog razvoja, Zbornik radova Perestrojka u SSSR-u, Institut za međunarodnu privredu i politiku, Beograd, 1988.
2. Csaki, C.: Zemlje SEV-a i svetska trgovina hranom i poljoprivrednim
proizvodima, Savremenost, br. 5–6/1989, Novi Sad.
3. Csaki, C.: Svetska proizvodnja hrane u drugoj polovini osme decenije
(neobjavljen tekst).
4. Gorbačov, S. M.: O agrarnoj politici KPSS u savremenim uslovima,
Materijali i dokumenti martovskog plenuma (1989) CK KPSS, Ambasada SSSR-a u SFRJ, Beograd, 1989.
5. Grupa autora: Feeding a Billion-Fronties of chinese Agriculture, Michigan State University Press, 1987.
6. Grupa autora: Socialist Agriculture in Transition, Westview Press,
Boulder, London, 1988.
7. Grupa autora: Socijalizam kineskih boja, Institut za međunarodnu privredu i politiku, Beograd, 1988.
8. Helding, S., Crisis in Soviet Agriculture, doktorska disertacija, Univerzitet Kalifornija, 1983.
9. Lardi, H. P., „Karakteristike i neki problemi agrarnog razvoja Kine“,
Glasnik poljoprivredne proizvodnje, prerade i plasmana, br. 9–10/1987,
Beograd.
10. Medvedev, A. Z, Soviet Agriculture, W. W. Norton & Company, New
York, London, 1987.
11. Rakić, M..: Pesnicom po kolhozima, Dnevnik, Novi Sad, 24. 10. 1989.
12. Simić, P.: Socijalizam i modernizacija u Kini, Institut za međunarodnu
privredu i politiku, Beograd, 1988.
13. Statistički godišnjak Jugoslavije, Beograd, 1988.
14. Tomić, D.: Jugoslovenska agrarna teorija i politika, Centar za kulturu,
obrazovanje i informisanje, B. Topola, 1985.
15. Wädekin, E. K.: Struktura agrara i agrarna politika SSSR-a, Kine i Mađarske: Uporedni pregled, Savremenost, br. 5–6/1989, Novi Sad.
16. Warnock, W. J.: The Politics of Hunger, The Global Food System,
Methuen, Toronto–New York, London–Sidney–Auckland, 1987.
17. Vidaković, Z.: Kapital razara svetsko selo, Marksizam u svetu, Beograd,
br. 1/1983.
33
Download

01_02 reforma SSSR KINA.pdf