8. јануар
ЖИТИЈЕ МУЧЕНИКА АБА ТБИЛЕЛИЈА (ТБИЛИСКОГ)
Мученик Або Тбилели (Тбилиски) је пореклом био Арапин; живео је у 8. веку у
Багдаду и правио миомирисне креме. У узрасту од 17-18 година доспео је у Тбилиси у
пратњи владара Картлија (Источна Грузија) – Нерсеса, који је пошто је био оклеватан пред
калифом провео у Багдаду три године у заточеништву. Када га је нови калиф ослободио
повео је са собом Аба.
У Тбиисију је Або научио грузијски језик. Својим добродетељима заслужио је
свеопшту љубав и поштовање народа. Або је почео да изучава Свето Писмо и да све
чешће иде у храм Божији. Пребивајући у посту и молитви он је тражио згодан случај да
прими свето Крштење. У то време је владар Картлија Нерсес поново био оклеветан пред
калифом и позван у Багдад. Нерсес, желећи да избегне окрутан обрачун оде на север у
Хазарију. У његовој свити се међу 300 људи такође нашао и Або. У Хазарији је примио
свето Крштење. Неколико месеци касније пратећи Нерсеса Або се обрео у Абхазији. Тамо
је водио строги подвижнички живот, стално је размишљао о сетом Писму, дуго се молио
на црквеним службама. О благочестивом животу светог Аба сазнали су владар и епископ
Абхазије. Епископ је често звао светог Аба на духовни разговор чудећи се његовој дубокој
вери и знању. Али, желећи да избегне светску славу и подражавајући подвиг преподобног
Антонија Великог свети Або се предао тиховању и тек је након три месеца, на дан Светлог
Васкрсења Христовог прекинуо своје ћутање славећи и проповедајући Васкрслог
Спаситеља.
Убрзо је Нересес одлучио да се врати у Тбилиси, и Або је храбро кренуо за њим
иако га је владар Абхазије молио да остане плашећи се за његову судбину. У Тбилисију,
који је тада био под влашћу мухамеданаца свети Або је отворено исповедао Христа
Спаситеља и тиме навукао на себе осветнички гнев Персијанаца. Свети Або је био заточен
у тамницу, а затим одведен на суд. Наговорима и обећањима свакаквих богатстава и
почасти покушавали су да га врате у ислам. И кад су видели да Або остаје непоколебљив
поново га бацише у тамницу. Деветог дана заточења Анђео Господњи је открио светом
Абу да је близак дан његове мученичке смрти.
У трећи час празника Богојављења свети Або се причестио Светим Тајнама и убрзо
су га стражари одвели на погубљење. Надајући се да ће страхом изнудити отрицање од
Христа светом Абу су три пута нанели ударац тупом страном мача. Мученик је остао
непоколебљив. Примио је смрт усековањем часне главе истог дана, у петак, 6. јануара 786.
године (по другим изворима 8. јануара. 790.г.).
Тело светог Аба је било поливено нафтом и спаљено на ивици стене на месту где је
касније изграђена Тбилиска Метехска црква. “Господ је на ово место послао звезду која је
светлела као кандило, која је стајала у ваздуху до три сата ноћи и дуже... и осветљивала
цео Тифлис.” Кости светог Аба су биле бачене у реку Куру испод моста. Следећег дана, 7.
јануара биле су прослављене дивним стубом светлости који је излазио из воде, о чему је
сведочио савременик светог Аба Јован Сабанисдзе који је саставио његово житије.
14. јануар
ЖИТИЈЕ СВЕТЕ РАВНОАПОСТОЛНЕ НИНЕ
ПРОСВЕТИТЕЉКЕ ГРУЗИЈЕ
Света равноапостолна Нина, просветитељка Грузије родила се око 280. године у
граду Коластри у Кападокији, где је било много грузијских насеобина.
1
Њен отац Завулон је био рођак светог великомученика Георгија (†303., слави се 23.
априла). Он је потицао из угледне породице, од благочестивих родитеља, а веома му је
био наклоњен император Максимијан (284-305). Налазећи се на војној служби код
императора Завулон је као хришћаин помагао ослобађању заробљених Гала који су
примили хришћанство. Мајка свете Нине, Сусана, је била сестра Јерусалимског
патријарха.
Кад јој је било дванаест година света Нина је дошла у Јерусалим заједно са
родитељима којима је била кћи-јединица. По заједничком договору и по благослову
патријарха Јерусалимског Завулон је свој живот посветио служењу Богу у јорданским
пустињама, Сузана је била постављена за ђаконису при храму Гроба Господњег, а
васпитање свете Нине је било поверено благочестивој старици Нианфори. Света Нина је
показала послушање и марљивост и кроз две године је навикла да уз помоћ благодати
Божије испуњава правило вере и усрдно је читала Свето Писмо.
Једном, када је она плачући патила заједно са јеванђелистом који је описао распеће
Христа Спаситеља њена мисао се зауставила на судбини Хитона Господњег (Јн. 19, 23-24).
На питање свете Нине где се налази Хитон Господњи старица Нианфора је објаснила да је
нетрулежни Хитон Господњи (слави се 1. октобра) по предању однео мцхетски рабин
Елеазар у Иверију (Грузију), која се назива Удео Мајке Божије.
Света Нина је често имала прилике да слуша о овој земљи од Јевреја, који су се
тамо настанили и долазили у Јерусалим на празник Пасхе. Сазнавши да Грузија још није
просвећена светлошћу хришћанства света Нина се даноноћно молила Пресветој
Богородици да је удостоји да види Грузију обраћену ка Господу и да јој помогне да нађе
Хитон Господњи.
Царица Небеска је услишила молитве младе праведнице. Једном када је света Нина
почивала после дугих молитава Пречиста Дјева јој се јави у сну и даде јој крст сплетен од
виноградне лозе са речима: “Узми овај крст и он ће ти бити штит и заштита против свих
видљивих и невидљивих непријатеља. Иди у земљу Иверију, проповедај тамо Јеванђеље
Господа Исуса Христа и стећи ћеш благодат Његову. А Ја ћу ти бити Покровитељка.”
(Крст свете Нине се чува иу Синској саборној цркви у Тбилисију.)
Пробудивши се света Нина угледа у својим рукама крст (данас се чува у нарочитом
кивоту у тбилиској Сионској саборној цркви) и обрадова се у духу.
Други пут се Нини јавио Спаситељ и дао јој свитак на којем је би ло написано:
“Идите и научите све народе крстећи их у име Оца, и Сина, и Светога Духа” (Мт. 28, 19).
Са одушевљењем је Нина похитала да обавести свог ујака Јерусалимског
патријарха о овим сновима и о заповестима које је добила. Патријарх и мајка је
благословише на овај подвиг, којем је она надхнуто и незадрживо тежила и заиста је
Господ дао светој Нини да га оствари.
На путу за Грузију света Нина је чудом избегла мученичку смрт од јерменског цара
Тиридата, којој су подвргнуте њене сапутнице – принцеза Рипсинија, њена наставница
Ајинија и 35 девојака 1 , које су побегле у Јерменију из Рима од прогона императора
Диоклецијана (284-305.г.) Укрепљена виђењима Анђела Господњег света Нина настави
свој пут и дође у Грузију око 319. године. Слава о њој убрзо се раширила у околини
Мцхете, где се она подвизавала, јер је њена проповед праћена многим знамењима. На дан
преславног Преображења Господњег по молитвама свете Нине за време паганског
1
Мученице Рипсинија, Гајинија и њихова дружина пострадале су за Христа у Јерменији у 4. в. За време
прогона цара Диоклецијана ове свете девственице одоше из Римског царства у Јерменију. Света Рипсинија
се одликовала необичном лепотом, противила се пр љавим жељама јерменског цара Тиридата и због тога је
заједно са сво јим сапосницама била предата суровим мучењима. Из дружине Рипсиније и Гајиније позната
су имена: Маније, Маријамне и Марије – славе се 22. новембра.
2
приношења жртве које су обављали жреци у присуству цара Мириана и многобројног
народа били су бачени са високе горе идоли – Армаз, Гаци и Гајим. Ова појава је праћена
снажном буром.
Ушавши у Мцхету, древну престоницу Грузије света Нина је нашла склониште у
породици царског вртлара без деце, чија је жена Анастасија по молитви светице
ослобођена неплодности и поверовала је у Христа. Убрзо је постала позната у околини,
зато што је пружала чудесну помоћ страдалницима. Мноштво болесника је почело да
долази код ње и света Нина је молитвама лечила њихове болести и проповедала о Христу.
Њене речи, чуда, која је она чинила, добродетељни живот су снажно деловали на мештане
и многи од њих су поверовали у истинитог Бога.
Афијатар, који је раније био првосвештеник и његова кћи Сидонија су након
примања хришћанске вере постали њени сарадници у ширењу јеванђељског учења.
Света Нина је волела да дане и ноћи проводи у молитви под величанственим
кедром, испод којег је по грузијском предању био скривен у земљи Хитон Спаситеља. На
овом месту је касније подигнут први хришћански храм у Грузији (прво дрвени , данас
камени храм у част 12 светих апостола који се зове Светицховели, што значи
“Животворни Стуб”).
Света Нина је исцелила од тешке болести грузијску царицу Нану која је примивши
Свето Крштење од идолопоклонице постала ревносна хришћанка (слави се 1. октобра).
Без обзира на чудесно исцељење супруге цар Мириан (265-342.г.) је подлежући сплеткама
пагана био спреман да свету Нину подвргне суровим мукама. “Баш у време док су
смишљали како да погубе свету праведницу смрче се сунце и непрозирна тама покри
место где се цар налазио.” Цар је изненада ослепео, а ужаснута свита поче да преклиње
своје паганске идоле да врате дневну светлост, “али су они били глуви и мрак је постајао
све гушћи. Тада они уплашени једногласно завапише Богу којег је проповедала Нина.
Истог тренутка се расејао мрак и сунце је све обасјало својим зрацима.” Овај догађај се
десио 6. маја 319. године.
И цар Мириан којег је света Нина исцелила од слепила ускоро је поверовао у
Истинитог Бога. По Нинином савету цар је послао људе да моле византијског императора
Константина (306-337.) да пошаље епископа и свештенике ради обављања Тајне Крштења
народа. Епископа који је стигао у престоницу с јерејима и ђаконима цар и читав народ
дочекали су с великим поштовањем и радошћу и убрзо је почело Свето Крштење (324. г.,
по другим изворима 326.г.). Пре свих Свето Крштење је примио цар, а за њим царица са
децом. После тога, припремивши крстионицу поред моста на реци Кури епископ је обавио
освећење воде и крстио све велможе царске – ово место до данас носи назив “крстионица
велможа”, а нешто испод крстионице велможа два јереја и ђакони су у то време крштавали
сав народ који је примио свето крштење тако усрдно и желећи да се то обави што брже
тако да је приликом вршења тајанственог обреда било много пометње. Таква усрдност је
потицала од тога што је народ добро памтио поуке свете Нине, која им је говорила да нико
ко не прими крштење не може да нађе вечну светлост. На тај начин је готово читава
Карталинија примила Свето Крштење изузев кавкаских горштака који су остали у мраку
паганства.
Након тога цар је упутио изасланике у Константинопољ с молбом цару да пошаље
у Иверију архитекте ради изградње храмова. Император је добро примио изасланике,
испунио њихову молбу и заједно са њима послао у новопросвећени крај много архитеката
и јереја, давши на располагање епископу велику суму новца за изградњу цркава.
Вођена светом усрдношћу Нина је и даље проповедала Јеванђеље. Она се трудила
да распространи реч Божију међу горштацима и у пратњи презвитера Јакова и једног
ђакона кренула је на изворе река Арагве и Јоре. И многи горштаци су примили Свето
3
Крштење. Одатле је света Нина отишла у Кахетију (Источна Грузија) и настанила се у
селу Бодбе, у малој колиби на обронку планине. Овде је водила подвижнички живот
пребивајући у сталним молитвама, обраћајући ка Христу околне становнике. Међу њима
је била и царица Кахетије Соца (Софија), која је примила Крштење заједно са својим
дворанима и мноштвом народа.
Завршивши своје апостолско служење у Грузији света Нина је одозго била
обавештена о томе да ће се убрзо упокојити. У посланици цару Мириану она га је
замолила да пошаље епископа Јована како би је он припремио на последњи пут. Не само
Јован, него и сам цар заједно са свим клиром, се упути у Бодбе, где су крај самртног одра
свете Нине били сведоци многих исцељења. Поучавајући народ, који је дошао да јој се
поклони света Нина је на молбу својих ученица испричала о свом пореклу и животу. Ова
прича коју је записала Соломија Уџаримска је послужила као основа за житије свете Нине.
Са страхопоштовањем се причестивши Светим Тајнама света Нина је завештала да
се њено тело сахрани у Бодби и мирно отишла Господу 335. године (по другим изворима
47. године у 67. години, после 35 година апостолских подвига).
Цар, духовенство и народ су жалећи збо г смрти свете Нине хтели да пренесу њено
часно тело у саборну Мцхетску цркву, али нису могли да помере ковчег подвижнице са
места на којем је изабрала да се упокоји. На овом месту је 342. гоидне цар Мириан
основао, а његов син цар Бакур (342-364.) завршио и осветио храм у име сродника свете
Нине светог великомученика Георгија; касније је овде био основан женски манастир у име
свете Нине. Мошти светице које су по њеној заповести биле сакривене биле су
прослављене многим исцељењима и чудима. На супротној страни од Мцхете се налази
пећина свете Нине са такованим “дзудзус-цхали” (односно извором груди) извором воде
који се сматра лековитим за мајке којима пресушује млеко.
Грузијска Православна Црква је уз пристанак Антиохијског Патријархата назвала
просветитељку Грузије равноапостолном прибројавши је лику светих утврдила да се слави
14. јануара на дан њеног блаженог упокојења.
Тропар, глас 4:
Слова Божија служитељнице, во апостолстеј проповједи первозваному Андреју и прочим
апостолом подражавшаја, просвјетитељнице Иверији и Духа Свјатаго цјевнице, свјатаја
равноапостолнаја Нино, моли Христа Бога спастисја душам нашим.
Речи Божије служитељко, која си у апостолској проповеди првозваном Андреју и другим
апостолима подражавала, просветитељко Иверије и Духа Светога свирало, света
равноапостолна Нина, моли Христа Бога да спасе душе наше.
Кондак, глас 2:
Приидете днес вси, воспоим избранују от Христа равноапостолнују проповједницу Божија
слова, мудрују благовјестницу, људи Карталинији приведшу на пут живота и истини ,
Богоматере ученицу, усреднују заступницу и неусипајушчују хранитељницу нашу, Нину
прехвалнују.
Ходите данас сви да опевамо изабрану од Христа равноапостолну проповедницу Божије
речи, мудру благовеститељку, која је народ Карталиније довела на пут живота и истине,
Богомајке ученицу, усрдну заступницу и увек будну чуварку нашу, Нину прехвалну.
4
Молитва
О свехвална и предивна равноапостолна Нина, ваистину велики украс е Цркве
Православне и особита похвало народа иверског, која си сву земљу Грузијску просветила
Божанственим учењем и подвизима апостолства победила непријатеља нашег спасења,
трудом и молитвама засадила овде виноград Христов и учинила да много роди. Славећи
свети спомен твој, прибегавамо часном лику твом и са страхопоштовањем целивамо
свехвални дар теби од Мајке Божије, чудотворни крст који си ти обавила драгоценим
власима твојим и умилно те молимо као свагдашњу заступницу нашу: заштити нас од
сваких зала и мука, уразуми непријатеље Свете Цркве Христове и противнике
побожности, чувај стадо твоје, које си ти напасала и моли Свеблагог Бога, Спаистеља
нашег, пред Којим данас стојиш да дарује народу нашем мир, дуг живот и у сваком
добром делу помоћ, и да нас доведе Господ у Небеско Своје Царство где сви свети
славослове свесвето Име Његово сада и увек и у векове векова. Амин.
19. јануар
ЖИТИЈЕ
ПРЕПОДОБНОГ АНТОНИЈА,
СТОЛПНИКА МАРТКОПСКОГ
Преподобни Антоније, столпник Марткопски је један од 13 кападокијсих светих
отаца оснивача грузијског монаштва (в. 7. мај) који су дошли у Грузију у 6. веку. По
предању он је у Грузију донео први отисак на “црепу” са оригинала Едеског изображења
Нерукотворног Спаса Спаситеља (чија се садашња копија налази у Сионској цркви у граду
Тбилисију). Настанио се на осамљеној планини, која је у његову част названа Марткопска,
што значи “осамљена” (марто – сам, мкоби – живети) и дивљи јелени су га хранили својим
млеком. Ту је основао обитељ и изградио храм у част Нерукотворне иконе Спаситеља.
Последњих 15 година свог живота преподобни Антоније се подвизавао на стубу, због чега
је и назван столпником Иверске Цркве. (Овај стуб, разрушен од времена још се чувао у
прошлом столећу, а манастир који је основао преподобни Антоније постојао је до средине
18. века).
По завршетку свог земаљског живота преподобни Антоније је био сахрањен у
храму који је сам саградио. На његовој гробници, која је привлачила мноштво верујућих
дешавала су се чудесна исцељења. Његов спомен Грузијјка Црква слави 19. јануара и 16.
августа, на празник Анчисхатске цркве у Тбилисију, где се чувала чудотворна икона
Нерукотворног Спаса коју је преподобни донео.
26. јануар
ЖИТИЈЕ
СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ ЦАРА ИВЕРИЈЕ И
АБХАЗИЈЕ ДАВИДА III ОБНОВИТЕЉА
Свети благоверни Давид III Обновитељ, цар Иверије и Абхазије (1089-1115; по
другим изворима 1084-1125; у савременим издањима Давид IV Градитељ) је истакнути
државни, културни и црквени посленик Грузије. Васпитао га је његов духовник –
преподобни Арсеније Икалтојски, познати богослов и научник-енциклопедиста (†1127;
слави се 6. фебруара).
Назив “Обновитељ” је грузијски народ светом цару Давиду дао због његовог
великог труда на препороду Грузије и укрепљењу Грузијске Православне Цркве. Грузија,
5
коју су сурово опустошили Турци и која је патила од међусобица, под скиптром Давида
Обновитеља се ујединила у снажну централизовану државу. Грузијска Црква у чијем је
процвату цар видео залог непоколебљивости и јединства државе била је предмет његове
нарочите бриге. Свети Давид се одликовао дубоком побожношћу, свето је поштовао
црквене каноне и својом их влашћу чувао и утврђивао. На иницијати ву светог Давида
Обновитеља 1103. године је био сазван Црквени Сабор у Русији, чије су одредбе помогле
укрепљивању канонског живота Цркве и утврђењу црквеног благочестија.
Изузетно образован човек, свети Давид је поспешивао развој наука. Он је основао
галатску и Калтојску академију. За време владавине светог Давида Обновитеља у Грузији
су биле подигнуте десетине храмова и манастира, створени су нови и ширили се стари
градови. Много бриге је благоверни цар поклањао добробити и процвату грузијских
обитељи у Палестини и на Синају, у Антиохији и на Светој Гори Атонској. Када је свети
Давид одлучио да подигне храм у име великомученика Георгија, чијој је помоћи стално
прибегавао у својим ослободилачким биткама свети Георгије му се јавио у виђењу и
показао место за изградњу храма.
Схватајући миротворство као остваривање заповести Господње (Мт. 5, 9) цар
Давид је помирио команског хана Атрака са Осетинцима и учинио да мир завлада у
Дарјалском кланцу.
Године 1123. пред крај живота благоверни цар је ослободио Јерменију од турског
насиља. Он је наредио да се поново освештају храмови које су Турци претоворили у
џамије. По предању када је цар пришао у једном од храмова ка гробу своје баке, супруге
јерменског цара Гагика I, и рекао: “Радуј се, царице! Бог је избавио храм твој од
Агарјана,” изненада се зачуо глас: “Хвала Богу.” Брига цара Давида на сједињењу са
јерменском Црквом се испољила у сазивању Црквеног Сабора у граду Ани на којем је део
јерменских епископа-монофизита пристао да прими Православље (међутим, Сабор у
целини није довео до жељених резултата). Патриотски подвизи светог Давида му нису
сметали да обавља подвиг духовни. Од младих година је свети имао основу премудрости –
страх Божји (Прич. Сол. 1, 7), који га је наводио на добра дела и намере. Омиљено
занимање светог Давида је било читање Светог Писма. О његовој високој духовности
сведочи “Покајнички канон” који је он саставио и који се састоји од девет тужних и
умилних песама.
Осетивши да се смрт приближава свети цар Давид је саставио духовно завештање у
којем је предавши управу земљом свом сину Димитрију писао: “Данас се Промислом
Правосудног Бога ја позивам да сиђем а на царство наследно позива се он... Све сам чинио
силом Часног Животворног Дрва и њему уручујем ово Знамење које ме је учинило
срећним.” Причестивши се Светим Тајнама “са славословљем на устима он предаде своју
душу Господу у 53. години живота, у суботу 24. јануара 1124. године.” Цар је био
погребен у гелатском манастиру на уласку у цркву код капија. После неког времена
његове мошти прослављене знамењима милости Божије биле су пренете под престо
саборне цркве. Крајем 13. века свети цар Давид III Обновитељ је био прослављен и тада
му је била написана служба. Спомен се слави 26. јануара.
4. фебруар
ПРЕПОДОБНИ ЕВАГРИЈЕ ШИОМГВИМСКИ, ГРУЗИЈСКИ
6. фебруар
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ АРСЕНИЈА ИКАЛТОЈСКОГ ГРУЗИЈСКОГ
6
Преподобни Арсеније Икалтојски је потицао из грузијске кнежевске породице
Вачнадзе. Родио се у Кахетији (Источна Грузија), према неким подацима у селу Икалто.
Преподобни Арсеније, васпитан од побожних родитеља, од детињства се одликовао
љубављу према црквеним службама и молитви. Духовно образовање је стекао у
Константинопољској академији, где је темељно изучио не само богословље већ и
природне науке.
По завршетку академије примио је монаштво и био на послушању у једном од
грузијских манастира Црне горе (близу Антиохије) под руководством светог Јефрема
Мцире (†1101; слави се 18. јануара). Овде се преподобни Арсеније ревносно бавио
богословском и преводилачком делатношћу посебно истражујући узроке отпадања
нехалкидонских Цркава од Православља.
Њему припада превод “Великог Номоканона” светог Фотија, патријарха
Константинопољског (857-867., 877-886.) и “Златног нектара” светог Јована Дамаскина на
грузијски језик, а такође састављање зборника преводилачких радова “Догматикон” с
коментарима усмереним против различитих јеретичких учења. После упокојења свог
наставника преподобни Арсеније се вратио у Константинопољ и наставио своје научне
радове.
Бранећи чистоту Православља преподобни Арсеније је још за живота стекао славу
научника-енциклопедисте (богослова, философа, филолога, логичара, физичара, анатома и
песника). На позив грузијског цара Давида III Обновитеља (1089-1125.) (слави се 26.
јануара) он се вратио у Грузију 1114. године и неко време је предавао на Гелатској
академији (Западна Грузија). Касније је преподобни Арсеније био на челу Икалтојске
академије која је основана уз његово активно учешће (у свом крају, у селу Икалта, при
манастиру Нерукотворне Иконе, 1114-1120.г.). У овој академији се по предању школовао
велики грузијски песник Шота Руставели.
Преподобни Арсеније је био један од иницијатора и најактивнијих учесника
Црквеног Сабора у јерменском граду Ани, под његовим утицајем је део јерменских
епископа-монофизита пристао да прими Православље. У току много година преподобни
Арсеније је био духовник светог благоверног цара Давида III Обновитеља и својим
добрим саветима је увелико помагао процват Грузијске Цркве. Грузијска Православна
Црква свето поштује његову проницљивост и духовну мудрост, чистоту и праведност
живота. Спомен преподобног Арсенија Икалтојског слави се 6. фебруара, на дан његовог
блаженог упокојења.
22. фебруар
ПРЕПОДОБНА ДЕВЕТОРИЦА БРАЋЕ КОЛАЈАЦА:
ГУРАМ, АДАРНАСЕ, БАКАР, ВАЧЕ, БАРДЗИМ, ДАЧИ, ЏУАНШЕР,
РАМАЗ И ПАРСМАН ГРУЗИЈСКИ
12. март
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ ГРУЗИЈСКОГ
ЦАРА ДИМИТРИЈА ДРУГОГ (САМОПОЖРТВОВАНОГ)
Свети благоверни грузијски цар Димитрије Други, којег је народ прозвао
Самопожртвовани родом је био из породице Багратида и син цара Давида V (†1269.). Цар
Димитрије је се много трудио око процвата и мирног живота своје земље. За време његове
владавине у састав Грузије ушле су јерменске провинције које су се са њом граничиле,
што је изазвало незадовољство суседне Персије. Захваљујући мудром управљању светог
7
Димитрија II, који је учинио низ услуга персијском султану Ахмету, са успехом су
избегнути сукоби са Персијом у току неколико година.
Нови персијски султан Аргун је по наговору свог дворског лекара-Јеврејина који је
у њему подстакао снажно непријатељство против православног цара Димитрија с великом
војском дошао до граница Грузије. Султан Аргун се улогорио у Муганској степи. Свети
цар Димитрије, желећи да спаси земљу од опустошавајућег уништења је сам дошао у
непријатељски логор и покашао да убеди султана у своју мирољубивост.
Султан је у неукротивом гневу понудио цару избор – смрт или уништење Иверије.
Цар Димитрије је одговорио тиранину: “Жртвоваћу живот за спасење својих поданика.”
Свети Димитрије је био погубљен (†1289.). Грузијски и јерменски историчари наводе да је
неколико часова после мученичке смрти светог Димитрија одједном наступило помрачење
сунца и да је ужас обузео султана Аргуна и његову војску. У страху Персијанци
напустише Грузију, не стигавши да је разоре. “Сећање на светог цара Димитрија, којег
Иверци нарекоше Самопожртвованим, остаће свето у земљи коју је спасио од тиранина
жртвовавши свој живот.”
16. март
ПРЕПОДОБНИ ПИМЕН САЛОСКИ, ПРОСВЕТИТЕЉ ЛЕЗГИНА,
И ЊЕГОВ САПОДВИЖНИК АНТОНИЈЕ МЕСХ (ГРУЗИЈСКИ)
17. март
СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ГАВРИЛО МЦИРЕ (ГРУЗИЈСКИ)
28. март
СВЕТИТЕЉ ЈОВАН, ЕПИСКОП МАНГЛИЈСКИ (ГРУЗИЈСКИ)
1. април
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ЈОВАНА ШАВТЕЛИЈА ГРУЗИЈСКОГ
Преподобни Јован Шавтели је истакнути грузијски песник, философ и оратор из
12-13. века. У младости је стекао изузетно образовање у Гелатској академији (Западна
Грузија), где је изучавао дела светих отаца, античку и арапску историју, философију и
књижевност. Касније је светац примио монаштво и дуго година се подвизавао у
знаменитом пештерском манастиру Вардзија (на југу Грузије) у осамљеној келији. Овде је,
све више се трудећи, преподобни Јован водио сурови живот подвижника, стално се
предајући молитвеним размишљањима о творцу, стварању света и улози човека, и дубоко
проницао у смисао Светог Писма.
У сталном подвигу достигао је високо духовно савршенство и добио изванредан
дар говора, који се открио у његовом поетском стваралаштву.
Од 1210 до 1214. године у Вардзијском манастиру је преподобни Јован написао
предивну оду “Абдул-Месија” (“Слуга Христов”) у којој је опевао лик хришћанина верног
канонима Свете Православне Цркве. У оди преподобни себе назива “страником” и “рабом
Христовим”. Много молитвених строфа у њој је посвећено светом благоверном цару
Грузије Давиду III Обновитељу (†1125., слави се 26. јануара) и светој благоверној царици
грузијској Тамари Великој (†1212., слави се 1. маја и у Недељу жена-мироносица).
Шота Руставели, чији је књижевни претеча био преподобни Јован Шавтели, је
клицао: “О Абдул-Месији певале су строфе звучне Шавтелије – он је у уметности много
учинио!” Богословски значај “Абдул-Месије” је нарочито видан у строфама где песник
8
узноси молитве Пресветој Тројици, благодари Творцу-Сведржитељу и Благом
Промислитељу, Који је људима даровао спасење у Христу. Говорећи о Богом створеном
космосу преподобни Јован пише, слично делима Светог Дионисија Ареопагита (†96, слави
се 3. октобра) о Небеској и црквеној хијерархији.
У свом другом делу – “Песме Вардзијској Богомајци” – преподобни Јован Шавтели
је опевао историјску Басијанску битку (1204.) у којој је грузијска свенародна војска до
ногу потукла армију од четири стотине хиљада муслимана на челу са султаном Руки -еддином. Захваљујући овој победи Грузија је сачувала своју независност и остала бранич
Православља на Средњем Истоку што је несумњиво помогло укрепљењу истоверне
Византије.
Преподобни Јован Шавтели се упокојио у дубокој старости. Његов помен Грузијска
Црква слави од давнина.
2. април
ПРЕПОДОБНИ ГЕОРГИЈЕ МАЦКВЕРЕЛИ, ГРУЗИЈСКИ
3. април
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ МУЧЕНИКА ОТАЦА ДАВИДО-ГАРЕЏИЈСКЕ ЛАВРЕ
Преподобномученици оци Давидо-Гареџијске Лавре, којих је било преко шест
хиљада примили су мученичку смрт у Грузији због исповедања хришћанске вере
почетком 17. века за време шаха Абаса I. Сахранио их је свети цар Арчил II (слави се 21.
јуна) у храму Давидо-Гареџијске обитељи.
10. април
ЖИТИЈЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА КВАБТАХЕВСКИХ
Свети мученици Квабтахевски су пострадали за време једног од рушилачких
напада војске монголског освајача Тамерлана на Грузију 1386. године у Квабтхевском
манастиру (основан је крајем 5. века, а обновио га је 1119. године грузијски цар свети
Давид III Градитељ).
Упавши у Картли (централни део Грузије) Тамерланова војска је разорила целу
земљу и освојила Квабтахевски манастир, унутар чијих зидина су се сакрили житељи
околних села.
После пљачкања манастира Тамерланов војсковођа је окупио монахиње и желећи
да их понизи и силује терао их је да певају и играју. “Тешко нама, монахињама,” с плачем
и ридањима одговарале су мученице.
Тамерланови војници су их одвели у саборну цркву Пресвете Богородице пуну
хришћана, ставили око храма дрва и запалили их. Тако су свети исповедници пострадали
и добили мученичке венце.
Трагови крви невино убијених неизбрисиво су се утиснули у зидове храма, где су
се јасно могли видети још крајем 19. века. Свето поштујући спомен на мученице и
мученике ходочасници приликом уласка у Квабтахевски манастир изувају одећу, како се
то од давнина уобичајило.
17. април
ПРЕПОДОБНИ ЈЕФРЕМ ВЕЛИКИ, МАЦХВЕРЕЛИ, ГРУЗИЈСКИ
18. април
9
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ (РАТИШВИЛИ) ГРУЗИЈСКИ
1. мај
ЖИТИЈЕ СВЕТЕ БЛАГОВЕРНЕ ЦАРИЦЕ ГРУЗИЈЕ ТАМАРЕ ВЕЛИКЕ
Света благоверна грузијска царица Тамара Велика се родила око 1165. године.
Родом је била из древне грузијске династије Багратида и од 1178. године је владала
заједно са својим оцем Георгијем III. Време владавине свете Тамаре је познато као златни
век грузијске историје. У ово доба су приметно оживели пријатељски односи Грузије с
братском истоверном Русијом. Царица Тамара се одликовала великом побожношћу и
настављајући дело свог деде, светог благоверног цара Давида III Обновитеља помагала је
ширењу вере Христове у читавој Грузији, изградњу манастира и храмова. Године 1204.
султан Рунк-ед-Дин се обратио царици Тамари са захтевом да се Грузија одрекне
хришћанства и да прими ислам. Царица Тамара је одбацила овај захтев и у историјској
бици близу Басијане грузијска војска је потукла коалицију муслиманских држава. Мудром
владавином царица Тамара је стекла свенародну љубав. С мудрошћу државн е владавине
она је сјединила свету ревност према ширењу и учвршћивању хришћанства међу
горштачким племенима Кавказа којима је владала шаљући код њих свештенослужитеље и
учитеље вере Христове. Као споменици ове ревности до данас служе остаци храмова које
је подигла у брдима и кланцима Кавказа и Закавказја. Градећи храмове света царица није
жалила средства да их украси светим иконама и снабдевала их је црквеним сасудима и
богослужбеним књигама. Последње године живота провела је у пештерском манастиру
Вардзија. Благоверна царица је имала келију, која је прозором била спојена са храмом и из
које је могла да узноси молитве Богу за време богослужења. Упокојила се мирно 1213.
године и сахрањена је у Гелатском манастиру. Њен спомен се слави два пута годишње: 1.
маја – на дан упокојења и други пут у Недељу жена-мироносица.
Тропар, глас 8
Вишњија красоти желаја, нижњија сласти телеснија далече от себе, отгнала јеси, и в
чертозје царском пребивајеши, ангелскоје житије препровождала јеси, царице Тамаро
блаженаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим.
Вишњу лепоту желећи ниске сласти телесне далеко од себе одагнала си, и у царској
палати боравећи анђеоски живот си проводила, царице Тамара блажена, моли Христа Бога
да спаси душе наше.
Други тропар, глас 4
Во свјатих дивна, Иверији свјетило, благовјернаја царице Тамаро, на горах високих храми
воздвигшаја, да в них моленије воссилајут ко Господу, молбами твојими крјепост
даровавшаја всјем христољубивим људем страни Иверскија, десницеју же својеју
полчишча агарјанскаја ниспровергшаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим.
Међу светима дивна, Иверије светило, благоверна царице Тамара, која си на високим
горама храмове подигла да се у њима мољење узноси ка Господу и молитвама твојим
снагу дала свим христољубивим људима земље Иверске, десницом, пак својом војске
агарјанске победила, моли Христа Бога да спаси душе наше.
10
7. мај
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ЈОВАНА ЗЕДАЗНИЈСКОГ
И 12 ЊЕГОВИХ УЧЕНИКА: АВИВА, ЕПИСКОПА НЕКРЕСКОГ,
АНТОНИЈА МАРТКОПСКОГ, ДАВИДА ГАРЕЏИЈСКОГ,
ЗЕНОНА ИКАЛТСКОГ, ТАДИЈЕ СТЕПАНЦМИНДСКОГ,
ИСЕ, ЕПИСКОПА ЦИЛКАНСКОГ, ЈОСИФА, ЕПИСКОПА АЛАВЕРДСКОГ,
ИСИДОРА САМТАМВРИЈСКОГ, МИХАЈЛА УЛУМБИЈСКОГ,
ПИРА БРЕТСКОГ, СТЕФАНА ХИРСКОГ, ШИЈА МГВИМСКОГ
Преподобни Јован Зедазнијски и дванаесторица његових ученика: Авив, епископ
Некрески, Антоније Марткопски, Давид Гареџијски, Зенан Икалтски, Тадија
Степанцминдски, Иса, епископ Цилкански, Јосиф, епископ Алавердски, Исидор
Самтавријски, Михајло Улумбијски, Пир Брестски, Стефан Хирски и Шио Мгвимски су
свети сиријски (кападокијски) подвижници, оснивачи грузијског монаштва, који су у
Грузију дошли из Кападокије средином 6. века. Тринаест светих кападокијских отаца су
вероватно били Грузији који су духовно образовање стекли у знеменитој Лаври светог
Симеона Столпника и другим манастирима Сирије и Месопотамије са циљем да се врате у
домовину и да помогну њеном хришћанскомпросвећењу.
Свети Јован Зедазнијски, вођа ових подвижника је духовно образовање стекао у
Антиохији. Нису сачувани подаци о месту његовог рођења и родитељима. У младим
годинама је примио постриг и предао се осамљеном аскетском животу стекавши касније
задивљујућу кротост, смирење и дар чудотворења. Слава о његовим духовним подвизима
привукла је мноштво ученика.
Једном приликом у сновиђењу Мајка Божија је стала пред Јована, вођу сиријских
отаца у пределима Антиохијским и наредила му да са дванаесторицом својих ученика иде
да учврсти хришћанску Иверију. Свети Јован Зедазнијски изабра жребом дванаесторицу
људи и испуни заповест Мајке Божије отишавши са њима у Грузију. Успут је добио
благослов од светог Симеона Столпника Млађег (†596.), а у Мцхети, древној престоници
Грузије, пошто су прошли “сувим ногама” преко реке Куре радосно их дочека цар Преман
(542-557.) и Католикос-Архиепископ Јевлавије (552-660). Летописци казују да су се свети
кападокијски оци људима који су их дочекали обратили на грузијском језику, а ушавши у
саборну цркву Свети-Цховели и поклонивши се Животворном стубу (види податке о
њему за дан 1. октобар), славили и благодарили Бога. По благослову католикоса Евлавија
свети Јован се заједно са ученицима настанио на планини Зедазени (отуда се свети Јован
назива Зедазенијски), где је некада била паганска богомоља и где је стајао идол.
Подвижници су живели у колибама, хранили се травом и корењем, стално пребивајући у
молитви и духовним размишљањима. Код њих је долазило мноштво болесника, који су
добијали исцељења по њиховом молитвеном заступништву. И број монаха око аве Јована
се стално повећавао тако да је сама планина која им је служила као боравиште лишена
својих некада непроходних шума.
После избора светих Авива и Исе за епископе светом Јовану се опет у сну јавила
Мајка Божија Која га је ранија послала на далеки подвиг и са Њима равноапостолна
просветитељка земље Нина, и заповедила му да пошаље своје ученике у разне крајеве
Грузије ради проповеди Сина Божијег и пастирских поука. Ава се пробуди о, окупио је
ученике и наредио им да се спремају да испуне небеску вољу, да иду где сваком од њих
укаже пут Дух Свети Који их је довео у Иверију. То је био други горак растанак, тешко им
је било да се растану од вољеног учитеља, али нико није смео да се супротстави вољи
Божијој. Сам свети Јован се јавио католикосу, открио му своје дивно виђење и замолио да
11
их благослови за нове подвиге; затим их је са молитвом пустио да иду давши свакоме у
пратњу по једног монаха. Само је свети Шио као љубитељ осамљеног живота молио
блаженог аву да га благослови на отшелнички живот и добио његов пристанак.
“Сви они... поучаваху народ, учећи га вери, уништаваху мрак сујеверја и
истребљиваху идолослужење и богомоље, које су биле преостале у брдима, уместо чега су
подизали свети крст и свете храмове.”
Свети Зенон, “стуб слатког послушања”, је завршивши проповед у брдима горње
Кахетије основао манастир у Икалту где је после великих подвига био погребен у саборној
цркви у част Нерукотворне иконе Спаситеља.
Свети Тадија (грузијски Тате) је прво остао у Мцхети уредивши по заповести
светог Јована манастир у подножју планине Зедазени за људе који су долазили код
учитеља. После смрти светог Јована свети Тадија је проповедао у Карталинији, где је
основао много цркава укључујући и храм у част светог првомученика Стефана у граду
Урбиниси. Касније се настанио у пештери на планини Цлеви близу града Каспија, на
чијем врху је такође основао храм у част светог првомученика Стефана. У овој пећини су
у темељу храма биле погребене мошти светог Тадије, “образа чисте правде и вере”.
Свети Исидор, “врт добродетељи” је после дугих апостолских подвига уредио
манастир у Самтависију у част Нерукотворне иконе Спаситеља, где и почивају његове
свете мошти.
Свети Михајло се много потрудио на утврђивању хришћанства у планинама горње
Карталиније и Осетије. Недалеко од месташцета Улумби он је основао велику обитељ. У
саборном храму ове обитељи, која је у 19. веку претворена у парохијску цркву почивају
његове свете мошти.
Свети Пир, “Божанствени образ плача”, основао је обитељ на левој обали реке
Дванис-цхали, недалеко од месташца Брети. У храму обитељи се налазе његове свете
мошти.
Свети Стефан, “венчан силом и знањем” после дугог апостолског труда у доњој
Кахетији основао је обитељ недалеко од месташцета Хирси. Он је био погребен у
саборном храму у част светог првомученика Стефана с леве страна олтара поред
жртвеника.
Пошто је тако испратио своје ученике који су са њим дошли из Сирије Јован
заповеди једном од њих, Тадеју, који је касније био настојатељ Степанцминдски да скупи
све мноштво преостале браће у једну обитељ у подножју планине Зедазенске, а сам се
осамио на њеном врху са само једним њему верним ђаконом Илијом, који му је служио
као ослонац у старости и немоћи. Овај врх је био без воде и авин ученик се свакодневно
трудио носећи на њу воду из подножја. Сажалио се над њим блажени учитељ и сузама
својим измолио је од Господа да потекне жива вода. Једном је ученик свеца пришавши
извору испред себе угледао медведа необичне величине и са ужасом потрчао код свог
учитеља. Ава изађе из пећине и рече звери: “Пиј ако си жедан и иди, али ти кажем: од
данас никоме на овој планини да се ниси усудио да учиниш било шта нажао,” и дивља
животиња се смирено повиновала ономе ко је достигао духовну висину првог човека коме
су се повиновале се звери пољске у рају. Али оно што је задивљујуће, по речима писца
житија Јовановог: заповест блаженог оца се до дана данашњег поштује, после толико
година, јер никада се није чуло за било какве несреће од звери на овој планини, иако су
они сада једини житељи опустеле обитељи.
Непрестана чуда су текла од великог старца. Неки људи су довели код њега човека
чији су сви удови били паралисани и молили су га да се смилује. Ави је тешко пало овакво
свенародно искушавање његовог смирења, али он ипак понукан сажаљењем изговори речи
Господње раслабљеном из Капернаума: “Устани, узми одар твој и иди” (Мт. 9, 6), јер те
12
исцељује Исус Христос,” и устаде болесник. Други пут су му довели младића који је био
опседнут духом немим и глувим; велики старац узвикну непријатељу рода људског који се
с њим борио: “Душе зли, зашто мучиш творевину руку Божјих? Именом Господа нашег
Исуса Христа изађи из њега и бежи у места пуста и непроходна!” И одједном проговори
младић као онај којег је некада исцелио Сам Господ. А ава рече запањеним људима: “Не
чудите се величанству Божијем, јер не лечим ја, него име Господа нашег Исуса Христа
Који је дошао да спаси људски род од силе ђавоље, и Који је говорио ученицима Својим:
“Ко верује у Мене неће чинити само дела која Ја чиним, већ ће и већа учинити тако да ћете
се зачудити” (Јн. 14,12).
Свети Јован је успео да победи замке злих духова које је истеривао именом
Христовим из предела око Мцхете. И ко ће набројати сва чудеса Јованова, како у Сирији,
тако и у новој његовој отаџбини? Дошло је на крају време да он почине од свог многог
труда. Добивши откровење о својој смрти позвао је неке своје ученике - сиријске и нове,
који су се настанили на његовој планини и рече им: “Децо, близу је час мој, бојим се да у
последњим тренуцима не скренем са спасоносног пута; ви, пак, непрестано стражите, јер
као лав иде непријатељ душа наших који тражи кога ће да прогута. Молим вас да се
непрестано молите за мене и да ме помињете пред престолом благодати.” Тако је велико
било смирење аве, који је имао на уму заповест јеванђељску: “Кад учините што вам је
заповеђено, реците да сте слуге залудне.” (Лк. 1, 17). Строго је заповедио својим
ученицима – светом ђакону Илији и светом Тадији Степанцминдском да га сахране на
месту подвига у оној пећини где се много година спасавао. Причести вши се Светим
Божанственим Тајнама преподобни дође као у неко усхићење: созерцавао је отворено небо
и око себе бестелесну војску Сила Небеских са мноштвом светих, који су дочекивали
слугу Божијег, који се на земљи прославио анђеоским животом својим. И будући обузет
таквим духовним усхићењем он предаде Господу своју чисту душу. Упокојење светог
Јована догодило се између 557. и 560. године за време Католикоса Макарија (553-569.).
Ученици нису испунили старчев завет, јер су сматрали да је убога пећина на
неприступачном брду недостојна да му буде гроб. Веома свечано, у пратњи збора клира,
они положише блаженог Јована у гроб који је за њега била припремљен у доњем
манастиру. Али смиреном није било угодно таква непослушност: и после смрти жив ,
показао им је своју вољу тиме што је страшан земљотрес око обитељи ужаснуо непокорне.
Они су се сетили старчве заповести и открили Католикосу последњу вољу упокојеног.
Повиновао се католикос и са духовним сабором подигао свете мошти Јованове и пренео
их свечано у убогу пећину, освећену његовим дугим боравком на врху планине. Тада се
умирила земља и мноштво исцељења је још више показало светост угодника Божијег. У Х
веку за време католикоса-архиепископа Климента (908-923.) на јужној страни ове пећине
била је изграђена црква у част Јована Крститеља, који је био Анђео блаженог подвижника,
тако да су се свете мошти Јована Зедазнијског нашле унутар ње, поред жртвеника. Остаци
ове цркве до данас стоје на ненасељеној планини, која је опет обрасла густом шумом, јер
се вратила свом ранијем тиховању.
9. мај
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ШИЈА МГВИМСКОГ
Преподобни Шио (Симеон) Мгвимски је рођен у Антиохији Сиријској. Његови
родитељи су били хришћани и васпитавали су свог сина као јединог наследника. Љубав
према речи Божијој је тако дубоко запала у срце младог Шија да је увек држао у свом уму
и чак увек носио са собом Јеванђеље, посланице апостола Павла и Псалтир. И већ у раним
годинама био је обдарен способношћу да тумачи Реч Божију. Родитељи су, уплашивши се
13
на крају прекомерног умног напора свог сина и желећи да му дају одмор једном приликом
решили да му одузму ове свете књиге. “Зашто сте ми онемогућили да се бавим
божанственим стварима?” успротивио им се ожалошћени младић. “Онај ко се на поучава
стално у Закону Божијем одваја се од Царства Небеско г... Вратите ми моје благо...” И
родитељи, уразумљени речима сина који је био препаметан за своје године нису више
ограничавали његову слободу... Кад је сазнао за светог подвижника Јована Зедазнијског
Шио тајно напусти родитељски дом и упути се код светог човека. Преподобни Јован је
вратио младића родитељима предсказавши да ће и они постати монаси. Предсказање се
убрзо обистинило: Шио их је убедио да остатак свог живота проведу у монаштву, а сам је,
употребивши за сиромахе и манастире имовину, која је после њих преостала отишао код
преподобног Јована, који је у то време обасјавао Антиохију и примивши од њега монашки
постриг постао његов ученик.
Двадесет година касније преподобни Шио се као један међу дванаесторицом
изабраних ученика светог Јована упутио у Иверију (Грузију) на проповед Речи Божије.
Послуживши овоме делу ширења вере Христове преподобни Шио је пожелео да
живи као отшелник. И по благослову Католикоса Евлалија и свог учитеља преподобни
Шио крену на свој пут западно од Мцхете у непроходне шуме. Овде у пустињи,
заштићеној горским и потпуно стрмим стенама пешчане горе од погледа људског Шио се
настанио у уској пећини, коју је сам исклесао у стени, једва довољној да се у њу сакрије...
Тешко је подвижништво предстојало усамљеном, беспомоћном борцу у суровој дивљој
пустињи, али је дивни Промислитељ о њему био Онај Коме се он стално обраћао са
молитвом: “Господ је просвећење и Спаситељ мој: кога да се бојим? Господ је заштитник
живота мога – кога да се плашим?” И због суровог аскетског подвига Шио је удостојен
предивних виђења. У стени се отворио извор из којег је за отшелника текла вода, а са
храном је код њега долетао голуб. Управо овај голуб је по извољењу Божијем, којим је
одређено да се не оставља покривен благодатни светилник открио људима станиште
Шиово... Један Јевагрије, познати дворјанин, ловећи по обичају иза реке Куре пратио је
голуба који је носио храну отшелнику, и нашао га је погруженог у молитву са рукама
подигнутим ка небу. Био је тако запањен сусретом са овим човеком који се сакрио од
света и који је молитвено стајао у пустињи пред лицем Јединог Бога да је усхићен овим
одједном у себи спознао да жели да се одрекне од свега светског и почео да моли дивног
отшелника да га узме под своје окриље како би се подвизавао у пећини потпуно се
предавши Богу.
Од тада су за Шија сазнали и други људи у околини, који почеше да се досељавају
близу њега, и тако се скупило до 25 пустиножитеља. На месту које је по откровењу било
указано блаженом Шију саградили су цркву у име узора пустиножитеља – Јована
Крститеља. Приче о светом подвижнику су се шириле, и место његовог осамљеног живота
и подвига је почело да се претвара у обитељ. Када је цар Парсман VI посетио свог бившег
миљеника Евагрија у пустињи, са страхопоштовањем се опходио према подвижнику Шији
и поклонио му земљу за манастир, давши му значајна средства за изградњу храмова.
Главни храм је био храм у част Успења Мајке Божије, други – у част Рођења Јована
Крститеља, где су касније почивале мошти преподобног Шија. Све храмове је осветио
католикос Макарије. На тај начин је преподобни Шио основао обитељ, која је некада
имала мноштво монаха и називала се по имену оснивача Мгвимска (на тридесетак
километара од Тбилисија). Овде га је посетио његов бивши учитељ Јован Зедазнијски, и
оставши у гостима три дана имао утеху да се увери у висок степен духовног савршенства
нових монаха.
Међутим, жеља за потпуном осамљеношћу је преовладала у Шиовој души. Он је
напустио обитељ коју је основао, опростио се са братијом поучним речима, оставио им
14
160 писаних заповести и прекинуо сваки однос са светом, одлучивши се за затворнички
живот у тамној дубокој пећини. Храну су му спуштали канапом. Ко може да појми и
наброји неизрециве подвиге овог анђела у људском телу!
Када је по откровењу сазнао са час упокојења и причестио се Св етим Тајнама
преподобни Шио је 9. маја окончао свој земаљски живот. Тело великог затворника је
испраћено појањем окупљених монаха и погребено у обитељи коју је он основао. Његове
свете мошти и данас служе као заштита обитељи – једне од малобројних које су остале
читаве приликом пустошења Грузије.
Тропар, глас 8:
В тебје, оче, известно спасесја јеже по образу, приим бо крест, последовал јеси Христу, и
деја учил јеси презирати убо плот, проходит бо, прилежати же о души, вјешчи бесмертнеј.
Тјемже и со Ангели срадујетсја, преподобне Шио, дух твој.
Кондак, глас 4:
Житије твоје служенијем Господњим исправил јеси и, взем крест оставил јеси всја
житејскаја, красото пустињи, преподобне Шио. Кого убо паче тја, и по смерти жив сушча
страна Иверскаја почитајет и мошчами твојими, от гроба јавлљеними услаждаетсја, темже
не престај мољасја о нас ко Господу.
1. јуни
ПРЕПОДОБНО МУЧЕНИЦИ ШИО НОВИ, ДАВИД,
ГАВРИЛО И ПАВЛЕ ГАРЕЏИЈСКИ ГРУЗИЈСКИ
17. јуни
СВЕТИ КАЈХОСРО, ГРУЗИЈСКИ (1558.)
17. јуни
СТРАДАЊА СВТОГ МУЧЕНИКА ШАЛВЕ, КНЕЗА АХАЛЦИХСКОГ
И 10.000 МУЧЕНИКА ГРУЗИЈСКИХ
Свети мученик Шалва се одликовао многим хришћанским врлинама Због његове
храбрости и јунаштва света благоверна царица Тамара Велика (слави се 1. маја) га је
поставила за владара Ахалцихске области (на југу Грузије).
Предводећи грузијску војску он је извојевао сјајну победу над турским султаном
Нокардином, захваљујући чему је током владавине свете Тамаре Грузију пратио мир и
процват.
За време владавине царице Русудан (†1237.) Грузија је била подвргнута најезди
персијског шаха Џелал-ед-Дина. У бици са надмоћнијим силама противника кнез Шалва је
био тешко рањен и заробљен.
Шах Џелал-ед-Дин је окружио кнеза Шалву привидном бригом, али је годину дана
касније, када се опоравио од рана захтевао од њега да прими ислам. Обећања високе
дужности и разних почасти нису могла да поколебају грузијског исповедника. Он је одбио
све понуде и није се уплашио тежине мука, а свом мучитељу је мирно одговорио: “Рећи ћу
ти речима светог Игњатија Богоносца: Не желим никаква блага осим да сачувам
Божанствени образ по којем сам саздан.”
Разгневљени шах нареди да обнаженог исповедника вуку по земљи ударајући га
ногама и палицама. За време мучења свети мученик је радосно ускликнуо: “Радуј се,
15
Шалво! Заједно са одећом скидаш са себе и старог човека и избављаш се од
пропадљивости вечне.” Полумртвог, поломљених костију светог мученика бацише у
тамницу где се упокојио у јуну 1227. године.
После овога Џелал-ед-Дин је опустошио Јерменију и са многобројном војском
кренуо на Тбилиси. Грузијска војска је пружила јуначки отпор, али због издаје грађанаПерсијанаца град није могао да се одбрани. Тбилиси је био освојен. “Не само друштвене и
приватне зграде, већ су и сви храмови и светилишта били попаљени и оскрнављени; нису
остављене на миру чак ни кости умрлих, жртва нечовечности постадоше служитељи
олтара и сав клир црквени, једном речју Тифлис је сада изгледао као Јерусалим када га је
Тит разрушио.”
Сурови шах нареди да се скине купола са саборне Сионске цркве подигнуте у част
Успења Мајке Божије, а да се уместо ње постави његов шатор како би гледао спаљивање
града и мучење хришћана. Наредио је да се заробљени Грузији обрате у ислам. Десет
хиљада људи је било притерано уз мост преко реке Куре у близини Сионске саборне
цркве. Заробљеницима је понуђена слобода и обилни дарови од шаха ако се одрекну
Христа и пљуну на свете иконе стављене на мост.
А хришћани, прилазећи један за другим светим иконама уместо да их оскрнаве
указивали су им дужну част и поклоњење. Тако је било убијено свих десет хиљада
грузијских исповедника. Река се могла прећи с једне обале на другу преко тела светих
мученика, а да човек не покваси ноге у води. Вода у реци је помешавши се са мученичком
крвљу постала црвена.
Ово страшно погубљење је трајало читавог дана до касне вечери. Ноћу се на мост
спустила светлост у облику стуба и обајсала тела страдалника Христових. Одмах затим
догодио се јак земљотрес за време којег је шатор нечастивог шаха пао са висине Сионске
саборне цркве. Спомен светих десет хиљада тбилиских мученика Грузијска Православна
Црква слави истог дана кад и спомен светог мученика Шалве.
21. јуни
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА АРЧИЛА II ЦАРА ИВЕРИЈСКОГ
Свети мученик цар Арчил II је припадао династији Хосроида и био је директан
потомак светог благоверног цара Миријана (†342.).
За време владавине Арчила II Грузија је била подвргнута разорном нападу
Мурвана-Кру (Глувог), којег је грузијски народ тако прозвао због његове неумољиве
суровости. Грузији су били у безизлазном положају и цар Арчил II је заједно са својим
братом Миром, владарем Западне Грузије са сузама молио Пресвету Богородицу за
заступништво. И Она је показала Своју милост.
У бици на рекама Абаша и Цхенис-цхали Грузији су чудом извојевали победу над
знатно надмоћнијим снагама Мурвана-Круа.
После ове победе благоверни кнез Арчил II је почео да се бави обновом Грузијског
царства. Обновио је град Нухпатис, обновио је порушене храмове у Мцхети и помагао у
томе да многа горштачка племена приме хришћанство. Ипак, Грузија је убрзо подвргнута
новој арапској најезди – неочекиваном упаду Џиџум-Асима. Пошто је редовно плаћао
данак Арапима благоверни цар није очекивао овај напад. Како би избавио земљу од новог
погрома и ислама, који јој је био натуран, он је сматрао да је добро да се сам појави код
Џиџум-Асима и да призна вазалну зависност Грузије и измоли мир. Полажући сву наду на
милост Божију и спремивши се да положи душу своју за свету веру и за свој народ, свети
Арчил се појавио у арапском табору. Џиџум-Асим га је гостољубиво примио и обећао
своје покровитељство, али је инсистирао на примању ислама. Како пише у “Летопису
16
Грузије” свети цар Арчил је мирно одговорио: “Не може се десити да оставим Христа
Истинитог Бога Који је ради нашег спасења примио на Себе тело људско. Знај да ћу ако те
послушам умрети вечном смрћу и страдаћу вечно; ако ме због моје непоклоебљивости
предаш смрти васкрснућу као и Господ мој и отићи ћу код Њега.”
Кад је чуо ове речи Џиџум-Асим нареди да се исповедник веже и да се одведе у
тамницу. Али ни муке, ни наговори, ни обећања нису могла да учине благоверног цара
Арчила вероодступником.
20. марта 744. године свети цар Арчил је био предат мученичкој смрти – посечен је
мачем. Тело мученика тајно узеше Грузијци-хришћани и однеше у месташце Ерцо и
погребоше у Кахетији, у Ноткорској цркви, коју је саградио сам благоверни цар.
21. јуни
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛУАРСАБА II,
БЛАГОВЕРНОГ ЦАРА ГРУЗИЈСКОГ, КАРТАЛИНСКОГ
Свети мученик благоверни цар Грузијски Луарсаб II се родио 1587. године. Био је
син Георгија Х (1600-1603.), којег је отровао персијски шах Абас I (1584-1628.). После
очеве смрти Ларсаб је остао са својим сестрама, Хорешан и Јеленом. Био је још дечак, али
се одликовао разумом и побожношћу, те је без обзира на своје младе године био крунисан
за цара карталинског са именом Луарсаба II. Године 1609. Грузија је била подвргнута
најезди турске војске, коју је предводио Дели-махмад-хан. Млади цар је пружио одлучан
отпор Турцима код села Квенадкоци (између Гори и Сурами). Уочи битке 14 000 војника
грузијске војске је провело сву ноћ у молитвама без сна, а ујутру, после Свете литургије
када су се сви причестили Светим тајнама у јуначкој бици грузијски војници натераше у
бекство армију противника од 60 000 људи.
Персијски шах Абас I, узнемирен овом победом Грузија и разједан завишћу према
Луарсабу II је на све начине тражио прилику да га погуби. Свети Луарсаб II је био
принуђен да спасавајући Картли (Централна Грузија) од разорења уда за муслимана шаха
Абаса I своју сестру Јелену на његов захтев. Али ни ово није зауставило шаха. После
неког времена упао је у Грузију с огромном војском. Због издаје неколицине феудалаца
благоверни цар Луарсаб II и кахетински цар Тејмураз I били су принуђени да крајем 1615.
оду у Имретију (Западна Грузија) код цара Имретинског Георгија II (1605-1639.)
Шах Абас I је разорио Кахетију и претећи да ће уништити Картли захтевао од цара
Луарсаба II да дође код њега обећавајући да ће у случају да он дође закључити мир.
Благоверни цар Луарсаб II покушавајући да сачува храмове у Картлију од опустошења оде
код шаха Абаса са речима: “Полажем сву наду своју у Христа, и ма каква судбина да ме
очекује тамо, живот или смрт, нека је благословен Господ Бог!”
Шах Абас I прими светог Луарсаба II мирољубиво, изгледало је да је био спреман
да испуни своја обећања. После заједничког лова шах Абас га позва у Мазандарен, али је
за ручком Луарсаб II одбио да једе рибу, јер је био Велики пост без обзира на наговоре и
захтеве шаха. Разгневљени шах поче да инсистира на томе да грузијски цар прими ислам,
за шта је обећао да ће га са великим благом пустити да иде у Картли, а у супротном
случају му је претио смрћу у мукама. Благочестиви цар Луарсаб II који је од детињства
поштовао строги пост и стално творио молитву без колебања одбаци шахове наговоре.
Тада га везаше и затворише у неосвојиву твђаву Гулаб-кала, близу Шираза. Епископ
Мровељски Николај казује да се благоверни цар Луарсаб седам година налазио у тамници
у оковима трпећи ужасне притиске и честе батине, принуђиван да прими ислам, али је
свети исповедник остао веран Светој Цркви Христовој и примио мученички смрт 1622.
17
године у 35. години свог живота. Заједно са њим била су убијена и двојица његових
верних слугу.
Тела светих мученика су бачена ноћу у тамницу без погребења, али су их следећег
дана хришћани сахранили у земљу у зајдничкој гробници.
27. јуни
СВЕТА БЛАГОВЕРНА ЦАРИЦА ГРУЗИЈСКА ДИНАРА
3. јули
ПРЕПОДОБНИ ГЕОРГИЈЕ ОТШЕЛНИК, ГРУЗИЈСКИ
8. јули
СВЕТИ МУЧЕНИК МИРИДАТ, ЦАР ГРУЗИЈСКИ
18. јули
ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИК КОЗМА ГРУЗИЈСКИ (1630.)
24. јули
СВЕТИ ИЛАРИОН ТВАЛЕНИ, ГРУЗИЈСКИ (11. ВЕК)
29. јули
СВЕТИ МУЧЕНИК ЕВСТАТИЈЕ МЦХЕТСКИ
Свети мученик је потицао из породице персијских жречева-огњепоклоника и до
крштења је носио име Бгробандав. Отац и браћа његови, служитељи култа Заратустре,
покушали су да учине Бгробандава паганским жрецом, али без успеха. За време владавине
грузијског цара Гурама Куропалата (575-600.) када му је било 30 година он се преселио из
персијског села Арбукети (недалеко од града Ганракили) у древну престоницу Грузије,
град Мцхету. Средства за издржавање зарађивао је као обућар. Свети Евстатије је почео
често да посећује Мцхетску саборну цркву, где је хришћанско Богослужење испуњавало
његову душу неизрецивим одушевљењем. Архиђакон Самуил (будући католикосархиепсикоп Самуил IV, 582-591.), је приметивши духовну наклоност Персијанцапаганина испричао овом о хришћанском учењеу. Поверовавши у Христа Бгробандав је
примио од архиђакона Самуила оглашење, а после неког времена, када је Самуил постао
католикос, примио је од њега и Крштење са именом Евстатије. Евстатије се оженио
женом-хришћанкоми и водио живот благочестив, пун сваке добродетељи.
Његови сународници-Персијанци, који су живели у Мцхети, и којима није пошло за
руком да наговоре светог Евстатија да се врати у огњепоклонство, успели су да га
персијски градоначелник пошаље у Тбилиси код Арванда-Губнаба, сатрапа (намесника)
персијског шаха Хозроја Пуширвана. Заједно са светим Евстатијем на суд код сатрапа
били су послани и други Персијанци који су примили хришћанство: Губнак, Богдан
Панагузнас, Перозав, Зармин, и Стефан. Двојица од њих, Богдан и Панагузнас су се због
страха од смрти одрекла Христа.
Свети Евстатије и остали исповедници часно издржаше шестомесечно заточење у
тамници и по заступништву Католикоса Самуила IV и грузијске аристократије буду
ослобођени.
Нови сатрап Грузије Бежан-Бузимил (постављен у Тбилиси три године касније) по
наговору ранијих непријатеља светог Евстатија, нареди да га доведу, тражећи да се
одрекне вере Христове и врати огњепоклонству. Свети Евстатије је одговарао са
достојанством: “Могу ли да оставим Творца и да се поклањам Његовој творевини?” То се
никада неће десити! Нису сунце, месец и звезде богови, већ је Бог створио сунце да
18
осветљава дан, а месец и звезде да сијају у тами ноћној... И није огањ Божанство; јер човек
пали ватру и човек је гаси.” По наредби сатрапа свети Евстатије је био обезглављен 29.
јула 589. године. Пре него што је примио мученички венац он је клекао на колена и узнео
молитву, молећи Господа да његово тело после смрти буде предано хришћанском
погребењу у граду Мцхети. Страстотрпац зачу Глас: “Нећеш бити ништа мањи од ранијих
мученика, ни благодаћу, ни исцељењима, а за своје тело се не брини, в ећ ће бити онако
како молиш.”
Тело светог Евстатија, бачено ноћу на поље, хришћани су пренели у Мцхету са
великим почастима и католикос Самуил IV га је ставио испод престола Мцхетске саборне
цркве Светицховели. Католикос Самуил IV је установио да се спомен на њега слави 29.
јула, на дан славне кончине светог мученика.
3. август
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА РАЏЕНА
Мученик Раџен, Персијанац, поклоник Заратустрине религије, је потицао из
угледне породице. Он је био наследник персијске принцезе Баледухте (кћерке персијског
цара Ормузда), која се удала за благочестивог грузијског цара Вахтанга Великог (446-499.)
Заједно са њом Раџен се преселио у Грузију. Из поштовања према високом пореклу цар је
обасипао жениног васпитаника милостима и учинио га својим саветником. Једноставног и
добродушног странца ускоро су заволели сви људи на двору и народ. Када је упознао
хришћанство и примио Крштење почео је често да беседи са архиепископом Михајлом и
да посећује храмове. Срце светог се запалило неизрецивом љубављу према Хри сту. Он се
трудио да појми Премудрост Божију, много је беседио са пастирима Цркве и са жудњом
слушао приче и поуке о подвизима хришћанских мученика. Жеља да се сједини са
Христом неодољиво га је вукла да прими страдања за Спаситеља.
Пун крвопролића рат између Персије и Грчке одразио се и на православну Грузију.
Нови персијски цар Фируз (од 456. г.) је захтевао од Грузије да раскине савез са
истоверном Грчком. Добивши негативан одговор он крену са војском на Грузију и отпоче
жесток рат. По речима летописца, жене су биле подвргнуте бестидном силовању, а
мушкарци – страшним мукама и мучењима. Без обзира на то, хришћани су остајали чврсти
у вери и уздајући се у помоћ Божију пружали отпор непријатељима. У то време свети
Раџен је био војсковођа у престоници и околним тврђавама. Четири месеца је водио
упорну борбу са непријатељима хришћанства и терао их од престонице. Персијанци су
одлучили да се освете тако што ће ревносног вођу живог заробити.
Једном док је грузијски одред излазио ван тврђаве Армаз светог Раџена вероломно
издаде човек који је завидео његовом високом положају. Заробљеника одмах одведоше
право код цара Феруза. Када је о свему обавештен цар упита светог Раџена о његовом
пореклу и разлогу за одступање од раније вере и народа. Мученик на то одговори: “Заиста
је чудно, царе, то што сам некада оставио отаџбину и њене богове, који служе човеку и
створени су за украс васељене, али ја сада служим Једином, Истинитом и Живом Богу,
Који је створио Небо и земљу и све што постоји, Који Једини има бесмртност и почива у
Светлости Неприступној, Којег нико никада није видео и неће видети. То је Једини
Истинити Бог, Којег сам спознао у Три Лица и Једном Бићу. Али једно од Лица Свете
Тројице, Реч и Син Оца, је на крају векова сишао на земљу, овпалотио се од Свете Дјеве
Марије, живео на земљи, страдао, био распет на Крсту, умро, у трећи дан по смрти
васкрасао, а у четрдесети дан се вазнео на Небо и седи са десне стране Оца. На крају света
Исти Овај Син Божји, Исус Христос ће поново доћи на земљу са славом да суди живима и
19
мртвима, и тада ће праведници засјати као сунце, а нечастиви и непослушни Њему ће
примити вечне муке заједно са ђаволом.”
Знајући за храброст светог цар Феруз одлучи да га натера да се поклони сунцу и
ватри не мукама већ ласкавим обећањима. “Нека знаш, царе,” одговори мученик, “да се
нећу одрећи Господа мога Исуса Христа, Који ме је створио, и да се нећу поклонити
твојим боговима. Благо и слава које ми обећаваш нека остану код тебе, они ми нису
потребни ни нужни, и ја због њих нећу оставити Бога мог, Који ме је позвао ка Светлости
Сина Свог, и нећу мењати живот вечни, који нам је обећао Христос за живот земаљски
који брзо пролази. Због тога, ма колико да ми обећаваш и да ми саветујеш, нећеш ме
принудити да се одрекнем Христа и Бога мог; блага и част које ми нудиш одбацујем и
нећу те послушати више од Господа мог.” Када мученика ухватише да би почели са
мучењем, он се поново обрати цару: “Ти кажеш да ћеш ме дати на муке и мислиш да су ми
муке страшније од вечних мука, знај да су за мене Христос и смрт – добитак.”
Огњепоклоници почеше страшно да га муче, а затим заточише мученика у тамницу.
После неког времена цар Феруз по савету неких грузијских издајника-велможа
посла светог Раџена у Мцхету, где је живела његова породица. Цар га је мирно пустио
знајући да ће мученик одржати дату реч и да ће се вратити код Персијанаца. Породица га
је молила да поштеди себе и ближње, али је свети Раџен непоколебљиво одговарао: “Нико
ме неће одвратити од љубави према Господу мом Исусу Христу.” Он се вратио
Персијанцима и цар Феруз га посла код владара Горње Карталиније, који је живео у
месташцу Цроми. Поново почеше бесмислени наговори и жестока мучења. Изранављеног
мученика бацише у смрадну тамницу. Ноћу му се јавио Сам Спаситељ и исцелио му све
ране. Запањени Персијанци тада одлучише да је наступило време да се испуни царева
заповест – да разапну мученика на крсту.
“Радуј се, Животворно Дрво, којим је била убијена древна змија и за које су
приковани били и моји греси,” ускликну мученик угледавши оруђе смртне казне. “И ја ћу
преко тебе отићи код Господа мог Исуса Хрста, Који ће ми бити помоћ и дати ми снаге да
до краја испијем чашу која ми је припремљена, јер сам сведочио истину пред
непријатељима Његовим и као и Он бићу распет на теби.” Светог мученика разденуше и
прикуцаше за крст између четворице злочинаца, разапетих поред њега. Желећи да
повећају његова страдања, Персијанци замолише владара за стрелце. Прободен отровним
стрелама као мучеик Севастијан, свети Раџен је умро на крсту 457. године. Сва земља
испод њега била је мокра од свете крви. На небу се појавило знамење: сунце се сакрило и
почело је дуго помрачење, а ноћу се подигла страшна бура, тако да се ништа није видело.
Само је тело мученика тајанствено сијало Небеском светлошћу. Од почињеног преступа
стражаре обузе ужас, и они се разбежаше по шаторима. Хришћани, који су се крили у
близини, одмах скидоше мученика са крста и са почастима погребоше недалеко од места
где је био разапет.
Место погребења светог је дуго било непознато, док сам мученик није наредио да
свештенику који га је сахранио да открије то Вахтангу Великом. Са великим слављем
мошти мученика Раџена су биле пренете у Никозијски храм (недалеко од града
Цхивнали).
Име Раџен значи “светило вере”. Првомученик Цркве Грузијске својом смрћу
праћеном јављањем Спаситеља и Небеским знамењима даје тврду наду у свеопште
васкрсење на Другом доласку Господа Исуса Христа.
12. август
СВЕТИ ПРЕПОДОБМНОМУЧЕНИЦИ ГЕРОНТИЈЕ,
20
СЕРАПИОН, ГЕРМАН, ВИСАРИОН, МИХАЈЛО И СИМОН
ГАРЕЏИЈСКИ, ГРУЗИЈСКИ (1851.)
28. август
ЖИТИЈЕ МУЧЕНИЦЕ ШУШАНИКЕ, КНЕГИЊЕ РАНСКЕ
Мученица Шушаника, кнегиња Ранска (†475.) је била кћи познатог јерменског
војсковође Вардана. Право њено име је Бардандухт, у част оца, а од миља је Шушаника.
Она се удала за патишаха (владара пограничних области у Грузији) Варскена, који
је издавши Христа постао вероотпадник. У осмој години владавине шаха Пероза Варскен
је отишао у Ктезифон, где се налазила резиденција персијског шаха и постао маздеиста
(огњепоклоник) како би угодио шаху. Кад је за то сазнала по мужевљевом повратку света
Шушаник више није желела да живи у браку са одступником од Бога. Напустила је дворац
и почела да живи у малој келији недалеко од цркве при двору.
Духовник царице Јаков Цуртавели (касније аутор њеног житија) приповеда да се
света царица, када је сазнала за мужевљеву намеру да прибегне сили испунила
одлучношћу да чврсто стоји у вери без обзира на било какве наговоре, претње и мучења.
Пошто је одбацила Варскенове покушаје он ју је 8. јануара 469. године подвргао батинама
и оковао, а 14. априла 469. године заточио у тамицу твђаве у којој се налазила шест и по
година. “Шест година је провела у затвореништву и украсила се добродетељима: постом,
бдењима, клечањем, сталним метанијама и непрекидним читањем књига. Постала је
духовна свирала која је освећивала и украшавала тамницу.” Пред тамницу је долазило
много страдалника, Притом је свако по молитвама блажене Шушанике, добијао од
човекољубивог Бога оно што му је било потребно: бездетни – децу, болесни – исцељење,
слепи – вид. У међувремену Варскен је обратио у огњепоклонство децу свете Шушанике,
која престадоше да посећују заточену мајку. У седмој години заточења светој Шушаники
се отворише ране на ногама и на телу. Џоџик, брат патишаха Варскена сазнавши да је
блажена Шушаника на самрти уђе у тамницу заједно са женом и децом и замоли свету
Шушнику: “Опрости нам кривицу нашу и благослови нас.” Света Шушаника им је
опростила и благословила их рекавши: “Сав овдашњи живот је пролазан и непостојан, као
пољски цвет; ко је посејао, он је и пожњео, ко је поделио сиромашнима он је скупио; ко
себе жртвује, он ће стећи...”
Уочи блаженог упокојења свете мученице у тамници су је посетили католикос –
архиепископ грузијски Самуило I (474-502.), епископ Јован и духовник мученице Јаков
Цуртавели (у току свих шест година он је стално посећивао и тешио заточеницу). Дворски
епископ Афоц (Фотије) је причестио свету Шушанику. Њене последње речи су биле:
“Благословен нека је Господ Бог мој, јер сам с миром легла и уснула.”
Упокојење блажене мученице је наступило 17. октобра на дан мученика
бесребрника Козме и Дамјана, и управо тог дана је древна Црква славила спомен на њу.
Мошти свет мученице Шушанике су прво почивале у храму града Цортага.
Цорташки храм је кроз неко време прешао под управу јерменског епископа-монофизита, и
Католикос-Архиепископ Грузије Самуило IV (582-591.) је пренео свете мошти
Шушаникине у град Тбилиси, где су 586. гоидне биле положене у Метехцску цркву са
јужне стране олтара. Вероватно је у вези са тим спомен на свету Шушанику био пренет са
17. октобра на 28. август.
21
13. септембар
ЖИТИЈЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ КЕТЕВАН
ЦАРИЦЕ КАХЕТИНСКЕ
Света великомученица Кетеван је потицала из царскога рода Багратиони и била је
праунука карталинског цара Константина (1469-1505.) и кћи владара карталинског кнеза
Ашотана. Постала је супруга Давида, наследника Кехетинског цара Александра II (15771605.). Дубока побожност царице испољила се у нарочитој бризи за Грузијску Цркву, у
изградњи храмова, сиротишта и домова за бескућнике. Пошто је рано остала млада
удовица она се са својим малолетним сином Тејмуразом (који је касније био познати цар
Кахетије), настани на једном усамљеном месту проводећи време у молитви и читању
Светог Писма. Затим је привремено управљала Кахетијом и као мудра и благочестива
владарка стекла свеопшту љубав. Много се бринула да у Цркви Христовој завлада мир,
градила је много храмова, болница и била добротворка свих сиромашних, удова и
сирочади.
Брат њеног мужа Константин (прозван Проклети) примио је ислам и по наговору
шаха Абаса I послао убице да убију његовог старог оца Александра II и брата Георгија.
Починивши злочин Константин је наредио да се тела убијених ставе на камиле и пошаљу
царици Кетеван. Ужаснута злоделом царица је оплакала невине страдалнике и сахранила
их је у Алавердској цркви. Овај безаконик, међутим, посегну на њено часно удовиштво и
предложи јој да се уда за њега запретивши јој да ће је ако не пристане он на то принудити.
Царица Кетеван окупи Кахетинце и ступи у бој против Константина, потуче до
ногу вероодступника и нечастивца. Њега и мноштво персијске војске задесила је срамна
смрт. Под мудром управом царице Кетеван у Кахетији завладаше мир и правичност.
Персијски шах Абас I желећи да искористи смуту и малолетство Тејмуразово скупи
огромну војску како би покорио Кахетију и Карталинију. Тејмураз је желео да се бори
против страшног непријатеља, али су га малодушни кахетински кнезови замолили да не
почиње рат и преклињали су цареву мајку – Кетеван, да буде њихова заступница пред
суровим ханом. Кетеван је бојећи се страшних недаћа у којима се могла наћи њена земља,
била спремна да ради ње жртвује свој живот и са богатим даровима се упути да се сретне
са шахом у Ганџију (данашњи Јелисаветпољ) и да га моли да поштеди Кахетију. Абас,
наредивши да се Кетеван прогна у град Тавриз (у Персији) упаде у Кахетију са огромном
војском и страшно је опустоши.
Касније је шах Абас I претећи да ће да опустоши Грузију принудио кахетинске
феудалце да му дају виђеније људе као таоце. Међу њима се, добровољно на то
приставши, нашла и царица Кетеван. Желећи да одврати несрећу од грузијског народа и
Свете Цркве, она дође у Испагањ. Шах Абас понуди благоверној царици да прими ислам,
али је био одлучно одбијен.
Тада царицу Кетеван бацише у тамницу, где је провела десет година, препуних
болних страдања. Ни пакости персијских дворана, ни лукаве понуде шаха да је учини
царицом Персијске државе, ни велика блага која су јој нуђена, ни молбе и преклињање
дворана и персијске аристократије да поштеди себе изговоривши само једну богохулну
реч против Христа, ништа није могло да поколеба страдалницу Христову. Света Кетеван
се 10 година мучила у загушљивој тамници, постом и молитвом се припремајући за
мучење за веру Христову. Дуго су је приморавали да се одрекне Христа и прими ислам,
али она остаде непоколебљива. На крају свету страдалницу због одбијања да прими ислам
подвргоше страшним мукама: обесивши је на дрво, ужареним клештима мучили су њено
тело, стављали на њега ужарене тигање, тукли је ужареним штаповима, и пробадали
ексерима. Мучили су је ужареним клештима, обесивши је на дрво у облику крста. На
22
главу свете мученице ставише до усијања ужарен гвоздени котао. Густи дим од запањене
косе и целе главе подигао се увис и блажена мученица предаде Богу своју свету душу у
Тавризи 13. септембра 1624. године.
Три светла стуба која се спустише на тело свете Кетеван означила су њену духовну
победу. Мошти свете царице Кетеван у Рим, у цркву светог апостола Петра, пренели су
монаси Августинског ордена, који су били сведоци њеног исповедничког подвига. Део
моштију (часну главу и десну руку мученице) августински монаси предадоше цару
Тејмуразу I и он их положи испод престола Алавердске цркве светог великомученика
Георгија у Кахетији. католикос-патријарх Захарија (1613-1630.) прибројао је
великомученицу светима и одредио да се њен помен слави 13. септембра.
26. септембар
ЖИТИЈЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ЈОСИФА И ИСАКА ГРУЗИЈСКИХ
Свети мученици Исак и Јосиф, рођена браћа, родише се у граду Теодосипољу, или
Карну (данашњи Ерзерум). Отац им је био угледни муслиман, а мајка – хришћанка, добра
и побожна жена, која је ова два сина и још једног старијег, чије је име непознато, тајно
васпитала у хришћанској вери.
Кад су достигла зрело доба, сва три брата, од којих је само Јосиф био ожењен,
пожелела су да напусте свог родитеља-муслимана, како би несметано исповедала веру у
Господа Исуса Христа. Они се обратише писмом цару Никифору I (802-811.) молећи га за
дозволу да се преселе у Константинопољ и да ступе на службу на његовом двору. Пошто
су добили позитиван одговор од хришћанског владара браћа почеше да се спремају на пут.
Најстарији брат је убрзо отпутовао у Константинопољ, а Јосиф и Исак су били ухапшени
по наредби емира града Теодосипоља. На питање због чега желе да се преселе у
Константинопољ браћа на свеопште запрепашћење присутних укључујући и оца,
одговорише да су хришћани од самог рођења и да због тога беже од безаконика желећи да
слободно исповедају своју веру. Никакви наговори ни претње нису поколебале храбре
исповеднике. Сазвавши савет велможа, емир донесе браћи смртну пресуду. На месту
погубљења клекн увши на колена, свети Исак и Јосиф узнеше молитву Госоду, после чега
џелат посече њихове часне главе. Ово се догодило 808. године. Непогребена тела светих
мученика су била бачена псима. Међутим, по Божијој вољи, њихова часна тела остадоше
недирнута и хришћани их слободно узеше и с почастима сахранише. Ноћу се спустио
необично сјајан стуб светлости и стајао је изнад њих. Задивљени овим знамењем
мухамеданци замолише да се следећег дана тела мученика сахране. На месту где су свеци
сахрањени касније је изграђен храм и освећен у Име Пресвете Тројице.
До Х в. спомен светих мученика Исака и Јосифа се славио 26. септембра.
18. септембар
ЖИТИЈЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
БИДЗИНА, ШАЛВЕ И ЕЛИЗБАРА
Мученици Бидзин (Чолокашвили), Шалва и Елизбар Ксански су грузијски кнезови
(еристави), који су ослободили Кахетију (Источну Грузију) од Перисијанаца. Пошто је био
владар у Кахетији кнез Бидзин, којег је душа болела због несрећа рођене Цркве и своје
отаџбине одлучио је да уз помоћ својих рођака владара ксанских кнеза Елизбара и његовог
рођака Шалве смелим нападом истреби све Персијанце у Кахетији, који су се овде
23
доселили за време персијског шаха Абаса II. Војска коју су окупили свети владари
истребила је 7000 персијских породица, и Кахетија у потпуности би очишћена од
Персијанаца. После овога било је поново успостављено хришћанско богослужење, клир је
се вратио на своја места. Али је Абас II сазнавши за ово што се догодило наредио
грузијском цару Вахтангу IV који је примио ислам и који је познат под именом Шах-Наваз
да му под хитно доведе три неустрашива света кнеза.
Пошто их је Вахтанг издао свети владари храбро стадоше пред шаха у Испагању и
смело су пред њим исповедали своју веру. Нико није могао да натера исповеднике који су
стајали на тврдом исповедању вере Христове да промене мишљење. Шах Абас,
испробавши сва могућа средства укључујући обећања, претње и муке, послао је Бидзина,
Елизбара и Шалву код бившег владара Кахетије, султана Алдаранског, који је тада живео
у Испагању.
Светог Елизбара и Шалву су немилосрдно тукли батинама и вукли их по земљи;
затим, после затварања у тамницу извели су их на трг и њихова изранављена тела
намазали медом, па везали за стубове како би мученици патили од врелих сунчевих зрака
и од инсеката који су их у облетали у ројевима те им се тела надуше попут џакова. Затим
мучитељ видећи непоколебљивост војника Христових нареди да се простреле мецима, да
се секу сабљама и најзад, да им се одрубе главе.
Ова зверска мучења су се одвијала на очи светог Бидзина како би га заплашили,
али је свети кнез остао непоколебљив исповедник Христов, због чега је султан како би га
обрукао наредио да га обуку у женску хаљину, ставе на магарца и воде по читавом граду
Испагањ.
После овог позвани су били познати говорници да убеде Бидзина да прими ислам,
али када се испоставило да је све узалуд султан нареди да се тело мученика сече на
делове, да му се оштрим оруђем сече сваки зглавак и да му се на крају одруби глава. Света
тела ова три мученика су била бачена на место ван града где се бацало ђубре, али је дивна
светлост са неба целе ноћи сијала над њима, и Јермени који су живели у Испагању,
видевши ову светлост одоше ноћу и тајно однесоше и сакрише у својој цркви мошти
светих мученика, а после неког времена свете мошти су однете у Карталинију и са
почастима погребене у Икортском Архангелском (сада не постоји) манастиру на 25 врста
од града Гори и на 88 врста од Тифлиса.
Овај догађај се десио 18. септембра 1660. године (по другим подацима мученици су
пострадали за време шаха Сефија, сина Абаса II 1664. године).
1. октобар
ЖИТИЈЕ
СВЕТОГ РАВНОАПОСТОЛНОГ ЦАРА ИВЕРСКОГ МИРИАНА И
СВЕТЕ ЦАРИЦЕ НАНЕ
Просвећење Грузије светлошћу Христовог Јеванђеља донела је света
равноапостолна Нина, која је тамо дошла 319. године. Слава о њој убрзо се раширила у
околини Мцхете, где се она подвизавала, јер је њена проповед била праћена многим
знамењима. На дан преславног Преображења Господњег, по молитви свете Нине за време
паганског приношења жртве, које су жречеви обављали у присуству цара Мириана и
многобројног народа, с високе горе су били збачени идоли – Армас, Гације и Гаим. Ова
појава је праћена снажним ветром.
Света Нина је исцелила од тешког недуга грузијску царицу Нану, која је примивши
свето Крштење од идолопоклонице постала ревносна хришћанка. Без обзира на чудесно
исцељење супруге цар Мириан (265-342) подлежући наговорима пагана би спреман да
24
свету Нину подвргне суровим мукама. “Управо у време кад је кнез смишљао како да
погуби свету праведницу помрачи се сунце и непробојна тама покри место на којем се цар
налазио.” Цар је изненада ослепео, а ужаснута свита поче да моли своје паганске идоле да
им врате светлост дана. “Али Армас, Заден, Гаим и Гације оглувеше, а мрак је постајао све
гушћи. Тада они уплашени једногласно завапише Богу, Којег је проповедала Нина. Истог
тренутка се тама расеја, и сунце освети све својим зрацима.” Овај догађај се збио 6. маја
319. године.
Цар Мириан, којег је света Нина исцелила од слепила, примио је свето Крштење
заједно са својом свитом. Пошто је протекло неколико година, 324. године хришћанство
се коначно учврстило у Грузији. Летопис пише да је светој Нини по молитви било
откривено где је скривен Хитон Гоподњи и тамо је била подигнута прва хришћанска црква
у Грузији (прво дрвена, данас камени храм у част 12 светих апостола - Светицховели). Пре
тога, уз помоћ византијског цара Константина (306-337.), који је на молбу цара Мириана у
Грузију послао Антиохијског епископа Евстатија, два свештеника и три ђакона
хришћанство се коначно учврстило у земљи. Међутим, брдске области Грузије остадоше
непросвећене. У пратњи презвитера Јакова и једног ђакона света Нина се упутила на
изворе река Арагве и Јоре, где је проповедала Јеванђеље паганима-брђанима. Многи од
њих повероваше у Христа и примише свето Крштење. Одатле је света Нина отишла у
Кахетију (Источна Грузија) и насталнила се у насељу Бодбе, у малој колиби на обронку
планине.
Завршивши своје апостолско служење у Грузији света Нина је била обавештена о
блиској смрти. У посланици цару Мириану она га замоли да пошаље епископа Јована,
како би је он припремио на последњи пут. Не само епископ Јован, већ се и сам цар заједно
са клиром упутио у Бодбе, где је крај самртног одра свете Нине био сведок многих
исцељења. Цар, клир и народ, жалећи због смрти свете Нине хтедоше да пренесу њене
остатке у саборну Мцхетску цркву, али не могоше да помере ковчег подвижнице с места
где је она изабрала да се упокоји. На овом месту је цар Мириан 342. године основао, а
његов син цар Бакур (342-364) завршио и осветио храм у име рођака свете Нине, светог
великомученика Георгија.
1. октобар
Спомен на чудесно подигнут стуб, прослављен чудесима и под њим скривени
Хитон Господњи у Мцхети у 4. веку за време цара Мириана.
Ризу Спаситеља која се помиље по предању и у Јеванђељу (Мт. 27, 25, Мр. 15, 24;
Лк. 23, 34, Јн. 19, 23-24), коју је жребом добио војник од њега је купио јеврејски
свештеник Елиоз, који је живео у Мцхети у Грузији, али је присуствовао за време распећа
Исуса Христа (по другом предњу је сам војник који је жребом добио ризу Спаситеља био
родом из Мцхете и звао се Елиоз). Елиоз је донео Ризу Спаситеља у свој родни град
Мцхету.
Његова сестра Сидонија, која је са ужасом чула за смрт Исуса Христа и за судбину
Елиоза у проливању Његове крви, узела је ризу и одмах умрла. Нико није могао да истргне
Хитон Господњи из руку умрле, због чега је сахрањена заједно с њим. Место је било
заборављено и на њему је израсло огромно кедрово дрво.
Касније је света Нина (в. 14. јануар) по указању одозго нашла место где је
сакривена била Риза Господња. На овом месту грузијски цар Мириан је одлучио да
сагради храм у име 12 Апостола. Кедар је био посечен и од 6 грана је исечено 6 стубова,
који су и учвршћени без икаквог труда на за то предвиђеним местима. Када су тесари
25
хтели да подигну седми стуб исечен од самог стабла кедра како би га поставили у темељ
храма сви су били запањени, јер га никаквом силом није било могуће померити с места.
Следећег дана цар и народ, који се окупио на месту изградње храма са чуђењем
видеше овај стуб који нико није придржавао, како се час подиже увис, час спушта и на
крају заустави и остаде да стоји непокретно на свом месту. Испод темеља стуба почело је
да тече миомирисно и лековито миро и сви који су патили од различитих болести и рана и
који су се свером мазали овим миром добијали су исцељење. Све ово је сведочило о томе
да се Хитон Господњи налази на том месту.
Изградња храма је овде била завршена, али је пањ испод којег је била скривена
Риза Спаситеља остављен нетакнутим (како се претпоставља, такву заповест је св.Нина
добила одозго). Касније је грузијски цар Вахтанг I (5. в.) на месту древног Мириановог
храма изградио нови велелепни храм. За време најезде на Грузију монголске војске
(Џингис-Кана, око 1228.г.) један благочестиви човек, предвидевши пропаст Мцхете и не
желећи да остави светињу на поругу после претходне молитве Бог у отворио Сидонијин
гроб и извадио из њега пречасни Хитон Господњи и касније га предао Католикосу
(врховном јерарху Грузијске Цркве).
Од тада се Хитон Господњи чувао у ризници Католикоса, све док цар Александар I,
који је владао Грузијом од 1414. до 1442. г. није поново изградио у претходној лепоти
Мцхетски храм, који су Монголи били срушили.
Хитон Господњи је тада унет у ову саборну цркву и како би се боље чувао скривен
је у црквеном крсту и налазио се тамо до 17. века.
2. октобар
ЖИТИЈЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДАВИДА И КОНСТАНТИНА
КНЕЗОВА АРАГВЕТСКИХ
Света браћа Давид и Константин – родом Грузијци – били су наследни владари
Арагветске земље. Од детињства васпитани у православној вери млади кнезови су водили
заиста хришћански живот и уједно били достојни владари и храбре војсковође.
За време њихове владавине Арагветску земљу су напале војске Арапа, које је
послао Мухамедов рођак Мурван, арапски халиф или калиф (како су се називали
наследници Мухамеда који су у себи сједињавали слично њему највишу духовну и
светску власт). Света браћа их потукоше и, кад је за то сазнао, Мурван се силно разгневи и
ради пустошења Грузије посла још већу војску. Снаге су биле неравноправне.
Муслимански освајачи разгромише Арагветску земљу и браћа кнезови, ухваћени у
заробљеништво, буду доведени пред Мурвана који нареди да их бију штаповима.
А потом, желећи да обрати младе, лепе и храбре кнезове у ислам ласкавим
обећањима убеђиваше их да оставе хришћанску веру. Али су они чврсто исповедали
Христа. Тада је Мурван уз помоћ чаробњака желео да постигне да се они одрекну
православне вере. Али света браћа Давид и Константин су све замке паганског лажног
мудровања победили молитвом. Видевши непоколебљивост светих исповедника
мухамеданац нареди да се баце на сурове муке, а затим удаве са камењем око врата у реци
Риони (730-740. године). Река је изнела тела браће, осветљена са три стуба светлости.
Хришћани узеше тела светих мученика и погребоше у пећини планине Цхал-Цители у
граду Кутаисију.
У 12. веку за време лова цара Баграта Великог (1072-1117.) нетрулежне мошти
свете браће биле су обретене у пећини обајсаној светлошћу. Цар је у њихову част подигао
цркву Мученика (Моцамети) и основао Моцаметски манастир на око 5 км од града
26
Кутаисија. Мошти свете браће се прославише многобројним исцељењима, где и данас
почивају у једном гробу.
5. октобар
ЖИТИЈЕ
ПРЕПОДОБНОГ ГРИГОРИЈА ХАНДЗТИЈСКОГ
Преподобни Григорије Хандзтијски је оснивач и архимандрит Кларџетија. Потицао
је од знаменитог грузијског рода, који је веома волео цар Ашот Куропалат (786-826.г.)
Призвање за монашки живот показало се још у младићким годинама преподобног. Свој
одлазак из куће и ступање на подвижнички пут је овако објаснио својој мајци: “Опрости,
ми, мати моја, али се ја нисам удаљио од тебе по својој вољи, већ зато што је то што се
десило било угодно Богу.”
Сав живот преподобног Григорија је протицао у сталним молитвама, у сузама,
уздржању, у трпљењу, кротости, најдубљем смирењу и неуморном труду. Он је достојно
стекао славу благчестивог и ревносног служитеља Цркве Христове и био изабран за време
цара Ашота Куропалата за игумана Хандатијског манастира. Одликујући се најдубљим
послушањем вољи Божијој, свети Григорије је видео смисао земаљског живота управо у
послушању, које дарује највишу благодатну слободу свој твари. Послушање духовном оцу
ставио је у темељ манастирског живота оснивајући општежитељне манастире по свој
Кларџети, а касније, када је био архимандрит – и по читавој Грузији.
У време када је у Византији после иконоборачког сабора 815. године Православље
било јако угњетавано грузијско монаштво, вођено преподобним Григоријем Хандзтијским
бранило је и утврђивало чистоту православне вере борећи се истовремено са
монофизитством.
Године 825. Григорије Хандзтијски је “по доласку у Константинопољ” поклонио
Дрвету Живота и свим светим моштима, обишао радосно све свете богомоље” и донео са
собом у Грузију “мошти светих, свете иконе и мноштво других благослова”. Свети
Григорије је био ревносни поборник сарађивања Цркве и државе, независних и
равноправних у међусобним односима. Његови погледи су благотворно утицали на одлуке
црквеног Сабора сазваног у Џавахети, помогли су учвршћивању Аутокефалне Грузијске
Православне Цркве. Духовни син преподобног Григорија Хандзтијског, епископ Ацкурски
Јефрем је “установио мироосвећење у Грузији, по благослову Јерусалимског патријарха и
његовом сведочанству”, као приповеда Григорије Мерчули, који је саставио Житије светог
Григорија Хандзтијског.
Последње месеце свог живота је свети Григорије Хандзтијски, по предању, провео
у осамљеној келији, где је удостојен благодатних виђења. Монаси манастира су видели
светлост која је обасјавала његову келију и били су убеђени да то “није огањ који пали,
него да је Дух Божји” обасјао праведника налик на Таворску Светлост. Упокојио се у 102
години 961. године. Грузијска Црква врши помен светог Григорија Хандзтијског 5.
октобра на дан његовог блаженог упокојења.
28. октобар
ЖИТИЈЕ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА НЕОФИТА
ЕПИСКОПА УРБНИСКОГ
Свештеномученик Неофит, епископ Урбниски, бивши персијски војсковођа Омир,
учествовао је у походу султана Ахмета који је напао Грузију. Приближавајући се
27
Шиомгвимској обитељи са претходницом Омар, по Промислу Божијем угледа духовним
очима мноштво Анђела изнад обитељи и посред њих старца - светог Шија. Задивљен
лепотом Шиомгвимског манастира Омар није дирнуо обитељ већ је осетио жељу да и сам
постане у њој монах. После извесног времена, он се заиста врати у Шиомгвимски
манастир са двојицом својих верних слугу. Овде он прими свето крштење и постриг са
именом Неофит, што значи “новообраћени”, а његове слуге добише хришћанска имена
Христодул и Христофор.
Од овог времена започе свети Неофит ревносни подвижники живот и стече много
Божјих дарова. Он постаде настојатељ обитељи и слава његовог равноанђеоског живота се
пронесе читавом Грузијом. Католикос Силуан IV (582-591.) га је позвао из обитељи и
поставио на Урбниску катедру.
Новопостављени епископ је са апостолском ревношћу почео да шири хришћанску
веру међу паганима и огњепоклоницима, искорењујући њихова лажна учења. Тада они
одлучише да убију непријатеља своје религије. Знајући да преосвећени Неофит
свакодневно иде у саборну цркву посвећену светом првомученику Стефану и слушајући
често повест о смрти светог архиђакона којег су Јудејци каменовали они упадоше у
његову кућу. Затекавши епископа на молитви пагани га ухватише, извукоше напоље и
предадоше смрти у мукама каменујући га. Ово се десило 587. године. После извесног
времена тело свеца је било пренето у Шиомигвимски манастир и стављено под престо
саборног храма.
Његове бивше слуге Христодул и Христофор се узвишеним монашким подвизима
прославише у наведеној обитељи, а Христофор је достигавши дубоку старост био
настојатељ обитељи (после игумана Илариона). Он је био пети игуман после светог Шија
(в. 9. мај), чији су наследници били: Евагрије, Неофит (касније Урбниски епископ),
Иларион и Христофор.
4. новембар
СВЕТИ ПРАВЕДНИ ЈОВАН,
СТЕФАН И ИЛИЈА (ГРУЗИЈСКИ)
10. новембар
ЖИТИЈЕ МУЧЕНИКА КОНСТАНТИНА
ГРУЗИЈСКОГ КНЕЗА
Константин је пореклом био из познате грузијске породице, у горњој Карталији,
која је поседовала огромна имања, наслеђена од предака. Он се прославио у својој земљи
доброчинством према свим сиромашнима, покровитељством црквама и духовништву.
Светиње Палестине, Синаја и Сирије, које су угњетавали непријатељи вере гласно су
сведочиле о његовој бризи о њима. Свети Константин је сам посећивао ова места и делио
овде обилну милостињу За његово време Грузија је често била подвргнута нападима
разних непријатеља. У једној од битака са варварима Константин био заробљен и одведен
у Тбилиси код емира Буге, који га је прво затворио у тамницу, а затим послао код цара
Џепара. Овај поче да га убеђује да се одрекне Христа, али је Константин непоклобљиво
исповедао да је хришћанин, због чега је био затворен у тамницу где су га велможе
наговарале да се потчини Џепаровим захтевима. Непоколебљиви исповедник је више
волео да буде подвргнут смрти него да се одрекне исповедања хришћанске вере, због чега
је по царевој наредби био убијен мачем утамници у 85. години живота, 10. новембра 842.
године. Његово тело је било обешено на тргу, али су га хришћани узели и пренели у
Грузију, а где је погребено није познато. За време католикоса Иверије Јована II (871-893) у
28
част светог мученика Константина установљен је празник и католикос Антоније је
саставио службу.
17. новембар
ЖИТИЈЕ МУЧЕНИКА ГОБРОНА, НА
СВЕТОМ КРШТЕЊУ МИХАЈЛА, И
С ЊИМ 133 ВОЈНИКА (ГРУЗИЈСКИХ)
Мученик Гоброн, на светом Крштењу Михајло, и са њим 133 војника су грузијски
мученици из Х века. Мученик Михајло, који је потицао из угледне кнежевске породице од
младих дана се одликовао храброшћу и неустрашивошћу, због чега је добио надимак
Гоброн (што на арапском језику значи “смео, храбар”).
Године 914. арапски војсковођа Абдул-Касим опустошивши Јерменију освојио је
Тбилиси и запосео тврђаву Квели, коју су бранили свети Гоброн и његови војници. После
28-дневне опсаде вероломно нарушивши закључено примирје Арапи упадоше у тврђаву и
заробише њене храбре заштитнике на челу са Гоброном.
Грузијски цар Адарнасе II (881-923.) је откупио многе заробљенике, али Арапи
нису пристали да дају за откуп светог Гоброна. Емир му је понудио да прими ислам,
обећао слободу и богатство, али је био одлучно одбијен. Тада су на очи светог Гоброна
била убијена 133 његова војника, која су такође одбила да се одрекну вере у Христа. Свети
Гоброн, замочивши у крви мученика прст нацрта на свом челу крст и захвали Господу за
послани му мученички венац, кротко и незлобиво прими смрт усеков ање главе 17.
новембра 914. године.
Аутор “Страдања Михајла (Гоброна)” (914-918.) Тбетски епископ Стефан казује
како су тело светог Гоброна и тела 133-орице његових војника била закопана у заједнички
гроб. “Дивна светлост је готово сваке ноћи обасјавала гроб светих мученика, мноштво
болесника који су долазили на гроб светих су добијали оздрављење”.
Грузијска Црква је прибројала мученика Гоброна и његове војнике лику светих и
одредила да се њихов спомен слави на дан мучеништва - 17. новембра.
19. новембар
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ИЛАРИОНА ГРУЗИЈСКОГ
Преподобни Иларион чудотворац је рођен 816. године у Кахетији (Источн а
Грузија). Потицао је од рода грузијских кнезова Вачанадзе (Донаури). Благочестиви
родитељи дуго нису имали деце и Иларион им је био дарован од Господа после дугих
молитава. Ради његовог васпитања у хришћанској побожности родитељи дадоше
Илариона прво једном презвитеру. Код дечака се врло рано појавила склоност ка
подвижништву. С 9 година је напамет знао Јеванђеље, а с 12 година примио је постриг у
обитељи, коју је основао његов отац. Са 16 година младић се преселио у ДавидоГареџијску пустињу.
Овде је преподобни Иларион као отшелник провео 10 година. Непрестаним
молитвама, сузама, тиховањем, бдењем и постовима он је постао познат у читавој Грузији.
Многи су долазили код њега да приме поуку и утеху; међу посетиоцима је био епископ
Ниноцмидски из Кахетије који је Илариона прво рукоположио за ђакона, а потом
презвитера, а братија га је изабрала за игумана. Али слава је била страна преподобном и
он је одбивши понуђену му у Грузији епископску катедру у Сагареџу (у Кахетији) отишао
у Свету Земљу.
29
Посетио је гору Тавор, обитељ преподобног Саве Освећеног, све светиње
Јерусалима и настанио се у Јорданској пустињи где је провео 17 година у тиховању,
живећи у пећини светог пророка Илије Тезвићанина, која је некада служила као
боравиште и светом Јовану Крститељу. Овде му се у сну јавио Анђео Господњи и позвао
преподобног да пожури у Грузију, како би затекао у животу свог оца. Свети Иларион се
упутио у домовину, где је после упокојења свог родитеља очинску кућу преуредио у
манастир, постригао у монаштво мајку и сестру и остао у овом манастиру до смрти своје
мајке.
Строг и благочестив живот Иларионов био је разлог да буде изабран за епископа
Кахетије. Али смирени Иларион, поверивши управу Давидо-Гареџијским манастиром
једном од својих ученика и давши половину свог имања манастиру, а другу половину
разделивши сиромашној братији, у једноставној одећи, са двојицом ученика упути о се
прво у Константинопољ. Поклонивши се светињама Цариграда, свети Иларион се удаљи о
на гору Олимп у Малој Азији, где је око 864. године основао грузијску обитељ. Овде је
провео пет година. За то време се прочуло за многа исцељења која је преподобни вршио
силом молитве, крсног знамњеа и миропомазања. Избегавајући славу свети Иларион оде у
Рим како би се поклонио гробовима светих првоврховних апостола Петра и Павла. Успут
је посетио Константинопољ и Солун, где је провео три године. Познато је чудо када се
ђакон којег су заробили Скити (из цркве у име светог великомученика Димитрија
Солунског) ослободио окова молитвено призвавиши у помоћ светог Илариона.
Свети Иларион је добио вест о свом упокојењу 40 дана раније и 3 дана пред смрт
се причестио Светим Тајнама, опростио од братије и затворио у своју келију. Мирно је
отишао Господу 19. новембра 875. године.
Његове часне мошти су биле спуштене у камену гро бницу, а по истеку 40 дана
прославиле су се исцељењима оних који су им долазили с вером. По наредби императора
Василија Мекедонца (866-886.) мошти светог Илариона су биле пренете из Солуна у
Константинопољ 882. године. Император је желео да их стави у царски дворац, али му се
свети Иларион јавио у сну и казао да његове мошти треба буду положене у
новоизграђеном храму у част светих апостола, близу Босфора Тракијског. Грузијска Црква
је у 9. веку канонизовала преподобног Илариона и установила да се његов помен слави 19.
новембра.
29. новембар
ЖИТИЈЕ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АВИВА, ЕПИСКОПА НЕКРЕСКОГ
Свештеномученик Авив, епископ Некрески је један од тринаест светих сиријских
(кападокијских) отаца, оснивача грузијског монаштва, ученика светог Јована Зедазнијског
који су дошли у Грузију у 6. веку (подаци о њима наведени су за 7. мај). По благослову
Католикоса – Архиепископа Грузије Јевлавија (552-560.) они се настанише изнад реке
Арагве на Задену (Зедазени).
Слава о подвизима светих 13 сиријских отаца у народу је толико порасла да је
Католикос предложио сабору епископа да се на слободне катедре изаберу неки од ових
подвижника. Због потешкоћа кога управо да изаберу, јер су сви били подједнако достојни
епископског звања они одлучише да се попну на планину Заден, где су живели
подвижници и да изаберу оне који тамо у то време буду служили Свету литургију. И то су
били презвитер Авив и ђакон Јесеј (слави се 2. децембра). По завршетку Литургије
Евлалије узе десном руком Авива, а левом Јесеја, целива их и каза: “Радуј се, Ав иве,
епископе Некрески! Радуј се Јесеје, епископе Цулкански!” – и после тога су обојица била
30
хиротонисана у Мцхети. Свети Авив је по доласку у своју епархију, због тога што се град
Некреси налази на високој планини, саградио цркву у част Рођења Спаситеља.
Тужно је тада било стање читаве Грузије. Персијанци, који су у то време освојили
Кахетију (Источна Грузија) свуда су ширили огњепоклонство. Епископ Авив пун
апостолске ревности је са крстом у рукама ишао по градовима и селима своје епархије и
свуда искорењивао грубо сујеверје, гасећи ватре на богомољама следбеника Заратустре.
Дидојци и други горштаци Кахетије, који су живели на левој обали реке Алазане, одрекли
су се служења огњу и кроз покајање ушли у наручје Цркве Христове. Светитељ Авив је
обратио у хришћанство многе Персијанце.
Персијски сатрап који је живео у граду Рехи, узнемирен успешном проповеђу
светитеља нареди да се овај веже и доведе код њега. Како приповеда Имеретино-Абхаски
католикос Арсеније велики (†1390.), аутор описа мучеништва светог Авива, светитељ је на
путу за Реху добио писмо и жезал од свог друга светог Симеона Столпника Дивногорца
(слави се 24. маја), а такође се опростио од својих саподвижника – светог Зенона
Икалтског и светог Шија Мгвимског (в. 7. и 9. мај).
Дошавши пред персијског сатрапа светитељ Авив је одбио да прими маздеизам,
разобличавајући сатрапа за идолопоклонство и непоколебљиво исповедајући пред њим
Бога Христа. По наредби сатрапа светитељ Авив је подвргнут бичевању и страшним
мукама, после чега се мученички упокојио, каменован у насеобини Рехи, близу Горе. Тело
светог Авива је бачено да га поједу дивље звери, али ни звери, ни птице, ни трулежност се
не дотакоше светих моштију. Браћа из Самтавријске обитељи са почастима их погребоше
у својој обитељи.
Свечеве мошти, прослављене исцељењима, биле су касније, за време владара
Картлија Степанозе (639-663.) по жељи Католикоса Тавора пренете из Самтавријске
обитељи у Мцхетски Самтаврски храм и стављене под престо где и данас почивају.
Празник светог Авива је био установљен 29. новембра за време цара Вахтанга IX,
иако се у Грузији спомен свештеномученика и у Грузији и раније славио. Црква у близини
Некресија, коју је изградио свети Авив налазила се под влашћу дивљих Лезгина и
хришћани су могли да је посете само једном годишње на Божић. Уочи празника околни
становници су са оружјем у рукама и са прапорцима се пели на високу планину
Некрескукако би дочекали празник. Клир је стајао пред вратима опустелог храма
окропљујући свакога светом водицом. Народ је журио у цркву како би целивао лик светог
Авива. На сам празник, рано ујутру служени су њој јутрење и Литургија, после чега је
била братска трпеза и пир. Пред вече је планина пустела до новог Витлејемског славља.
Прво се славио 6. јула, а затим од почетка 12. в. пренето на 29. новембар.
30. новембар
СВЕТИ БЛАГОВЕРНИ ЦАР ГРУЗИЈСКИ ВАХТАНГ ГОРГОСАЛИ (502.).
2. децембар
ЖИТИЈЕ СВЕТИТЕЉА ИСЕ (ЈЕСЕЈА)
ЕПИСКОПА ЦИЛКАНСКОГ, ГРУЗИЈСКОГ
Преподобни Иса (Јесеј), епископ Цилкански родио се у Антиохији Сиријској у
благочествиој хришћанској породици. Још као дечак је осетио жељу за духовним
31
животом, а кад је постао пунолетан по благослову родитеља оде у једну од антиохијских
обитељи, где се подвизавао тада преподобни јован Зедазнијски (слави се 7. маја).
Заједно са других 12 светих сиријских (кападокијских) отаца (славе се 7. маја), које
је жребом изабрао преподобни Јован Зедазнијски (тако је заповедила Пресвета
Богородица) преподобни Иса је дошао у Грузију. Овде је заједно са другим светим оцима
учио народ и упућивао људе на благочестиви живот показујући пример светости и
исцељујући болесне.
Слава о подвизима светих 13 сиријских отаца је толико порасла у народу да је
Католикос – Архиепископ Грузије Јевлавије (552-560.) предложио сабору епископа да на
слободне катедре изаберу неке од ових подвижника. Због потешкоћа кога управо да
изаберу, јер су сви били подједнако достојни епископског звања они одлучише да се
попну на планину Заден, где су живели подвижници и да изаберу оне који у то време буду
служили Свету литургију. На тај начин епископи постадоше јеромонах Авив (слави се 29.
новембра) и јерођакон Иса, постављен на Цилканску катедру. Дошавши у своју епархију
светитељ Иса је био запањен обиљем паганских обреда, обичаја и сујеверја. Он се
ревносно латио на препорода побожности, неуморно прпоповедајући и често служећи.
Његов труд је дао плодове – у Цилканској епархији се утврђивала православна
вера, а с њом се утврдила и Црква Христова. Настављајући своје аскетске подвиге
светитељ Иса је стекао велике дарове молитве и чудотворења. По његовој молитви,
именом Господа Исуса Христа из реке Ксане се оделила водена струја пратећи кретање
светитељског жезла и образовала корито канала и протегла се до храма Пресвете
Богородице (близу Цилкани). Уредивши лепо своју епархију светитељ Иса се с проповеђу
Речи Божије упутио код Осетинаца и других горњачких народности главног Кавкаског
венца. Он је обилазио кланце и стене са Јеванђељем и крстом у рукама, свуда утврђујући
Богооткривено учење.
О близини смрти светитељ Иса је сазнао по откровењу одозго. Окупивши своју
паству и клир, дао им је духовну поуку, причестио се Светим Тајнама и с рукама
подигнутим ка небу предаде своју душу Господу. Ово се догодило крајем 6. века (Тачно је
познато да је дан упокојења светитеља 18. август). Његове часне мошти биле су предате
земљи у храму Пресвете Богородице у Цилкани између олтара и жртвеника. Црква је
прибројала светитеља Ису лику светих и одредила да се спомен на њега слави 2. децембра.
32
Download

8. јануар ЖИТИЈЕ МУЧЕНИКА АБА ТБИЛЕЛИЈА (ТБИЛИСКОГ