Из књиге „Земља Богородице“
Јелена Прудников
«Земля Богородицы»
Елена Прудникова
ЗАО «ОЛМА Медиа Групп»
издание 2007
Глава 6
Житије Богородице и празници у Њену част
...Испочетка је поштовање Богомајке углавном било стихијско, народно. Још у I
веку појавили су се апокрифи посвећени Њој, који нису били плод богословског, већ чисто
људског интересовања и велике љубави.
Међутим, све оно што се данас схвата под поштовањем – празници, поклоњење
иконама – појавило се касније. Људи о Мајци Божијој заправо почињу да говоре и да
пишу тек после IV века. У бесконачним богословским споровима главна пажња је
посвећивана Христу, али ни Богомајка није остављена по страни. У првом Никејском
Символу вере Она се чак и не помиње, али се касније појављује оваква потреба. Сетимо се
Несторија: „Он се наоружао против термина „Богородица“... Говорио је да је Дјева Марија
родила човека Емануила, с којим се сјединила, спојила предвечна Реч Божија. Дакле, она
није Богородица него Човекородица или Христородица. Може се чак рећи да је
Богоприматељка, али не Богородица. Ако се неписменој гомили свиђа да каже
„Богородица“ – нека је, можемо то да допустимо у виду побожног преувеличавања.
Међутим, истински просвећени хришћани схватају апсурдност овакве употребе речи.“ 1
Народ се према оваквим изјавама односио крајње негативно. Филозофирај како
хоћеш, али Мати нам не дирај! Оно што је Несторије говорио људи су доживљавали као
страшно светогрђе.
Напокон, као резултат III Васељенског сабора у Ефесу – управо оног, за чији је
успешан завршетак војска морала да опколи град и да ухапси тројицу епископа, име Дјеве
Марије је ушло у излагање вере. „Стога исповедамо да је Господ наш Исус Христос, Син
Божји Јединородни, савршени Бог и савршени човек с разумном душом и телом, Рођен по
Божанству од Оца пре свих векова, а у последње дане управо Он је (рођен) по људској
природи од Марије Дјеве, ради нас и ради нашег спасења.
Једносуштан Оцу по Божанству Он је једносушан с нама по људској природи. Јер,
дошло је до јединства две природе.
Зато исповедамо Једног Христа, Једног Сина, Једног Господа.
У складу с овом мишљу о несливеном јединству (природа) исповедамо да је Света
Дјева Богородица и то је због тога што се оваплотио Бог – Логос и што је постао човек
и што је сјединио са Собом храм који је од Ње примио.“2
Отприлике у исто ово време појављују се и Богородични празници. Најстарији
међу њима јесте празник Успења Богомајке. По црквеном предању, сматра се да су га
установили апостоли, али је ипак званично овај празник установио цар Маврикије, пред
сам крај VI века. Од тада се он слави 15. августа по старом календару или 28. августа по
1
2
Дворкин А. Есеји из историје Васељенске Православне Цркве. Н.Новгород, 2005., стр. 277.
Дворкин А. Есеји из историје Васељенске Православне Цркве. Н.Новгород, 2005., стр. 284.
1
новом. Данас празнику Успења претходи двонедељни пост. Раније су постојала два
одвојена поста – хришћани су постили или уочи празника Преображења, или пре Успења.
Међутим, у XII веку на Константинопољском сабору је одлучено да се уведе један пост –
Госпојински.
Могуће је да су празник Благовести такође установили апостоли. Познато је да се
он славио још у IV веку. Међутим, јединствени датум – 25. март (7. април) био је
установљен у XI веку.
Већ у IV веку грађени су храмови у част Рођења Богородице. Од тог времена овај
догађај се слави 8. (21.) септембра.
И, напокон, празник Ваведења у храм – најкаснији од великих, или дванаест
Богородичних празника. Први подаци о њему датирају се VIII веком (иако је, по црквеном
предању, у Јерусалиму још у V или VI веку постојао храм у част Ваведења). Данас се он
слави 21. новембра (4. децембра).
У Православној Цркви постоји следећа традиција: да се дан након великих
празника помињу главни учесници догађаја у чију част је дати празник уведен. Дан по
Божићу, 8. јануара слави се Сабор Пресвете Богородице – односно, свенародно свечано
сабрање ради Њеног прослављења. А 9. (22.) септембра поштује се сећање на праведне
Јоакима и Ану, родитеље Дјеве Марије. 9. (22.) децембра слави се празник Зачећа
Богородице, који је уведен најкасније у VII веку, пошто је управо у овом веку свети
Андреј Критски написао канон за њега.
Међутим, Јеванђеље указује само на један од ових догађаја – на Благовести. Одакле
су се појавили остали празници? Наравно, Рођење и Успење као природни догађаји,
једном су се морали десити – али како се знају њихови датуми? На основу чега је
написано „Житије Богородице“?
Сва ова питања нас више не упућују на Свето Писмо, већ на Свето Предање. То је
нова, посебна, врло сложена и врло занимљива тема: цркено предање, његова веза с
реалном историјом, његово схватање...
Ј.П. На основу чега је написано „Житије Богородице“?
Отац Константин Пархоменко. Као прво, постоји јединствен документ, из којег је
узето јако много података. То је такозвано Протојеванђеље или Прво Јеванђеље по Јакову.
По предању, написао га је Јаков, „брат Господњи“ – иако не знамо правог аутора. Оно је
било написано отприлике почетком II века, највероватније су га написали Јудејци, који су
живели у Египту. Све говори о томе: стил, речи, познавање обреда и обичаја – очигледно
га је писао човек, који је потекао из јудејске средине.
Такође је јасно због чега се оно појавило управо у Египту. У Палестини су људи
чули за Мајку Божију, знали су прилично много. А у Египту је постојала велика
хришћанска заједница, али се о Њој мало знало. И египатски хришћани су очигледно
одлучили да запишу сва предања која су успели да пронађу. Наравно, у овом Јеванђељу
има јако много легенди које су у њега ушле заједно с неким истинитим подацима. Не
можемо тачно да утврдимо шта је истинито, а шта није.
Узмимо, на пример, причу о Ваведењу Мајке Божије у храм...
Ј.П. То је део „Житија“ који многе доводи у недоумицу. Одакле такви невероватни
детаљи?
О.Константин. Ми уопште о младости Мајке Божије знамо јако мало. Предање
каже да је Она желела да посвети живот Богу, да остане у девствености. Скептици воле да
2
тврде да то није у складу с историјом, зато што је по мишљењу Јудејаца жена морала да се
уда, јер је Бог људима заповедио да се плоде и множе. Међутим, темељније проучавање
древне јудејске историје, које је постало могуће након упознавања с рукописима Кумрана
(пронађени су 1947-1950.г.) показало је да је оваква појава ипак постојала – јеврејска
девојка је могла остати девица и могла је себе да посвети Богу. Односно, последња
открића потврђују црквено предање. И видимо да је предање нешто више него просто
благочестиви мит.
Тако да је у Јудеји било жена које су свој живот посвећивале Богу. Међутим, нису
могле да живе негде при храму. Кад би девојка одрасла свеједно се морала удати. Ипак, у
том случају је могла бити удата не за младог, здравог и јаког мушкарца, већ на пример, за
човека који би јој пре био отац или чак деда. Он би постао њен муж по закону, она би била
домаћица, водила би домаћинство, али међу њима не би било никаквог брачног живота.
И како је чудно што управо данас наука поново и поново открива доказе
истинитости Светог Писма и црквеног предања! Између осталог, и предања да Мајка
Божија није била удата за младог човека.
Узгред речено, индиректно о томе да је Њен брак с Јосифом представљао
заједнички духовни живот говори то што је умирући, Исус бригу о Својој Мајци поверио
апостолу Јовану. То представља потврду чињенице да Мајка Божија није имала деце осим
Христа. Да је имала другу децу, зар би она дозволила срамоту да њихова мајка не живи с
њима, него с пријатељима Свог Сина?
Ј.П. Људе уопште не збуњује то...
О.Константин. Јасно ми је шта их доводи у недоумицу... Највероватније је прича о
Ваведењу у храм легенда. Врло лепа, благочестива, али ипак легенда. Јер, да се овај
догађај заиста десио, да је девојчица уведена у Светињу над Светињама, Јевреји не би
дозволили да девојчица остане у животу. Могли су да убију и првосвештеника који се
усудио то да учини. У сваком случају, скандал би био такав да би био забележен у
историјским хроникама. Нигде се ништа не говори о овом догађају.
Ј.П. И како сад човек према њему да се односи? Јер, Црква признаје „Житије
Богородице“, установљен је чак и празник „Ваведења у Храм“.
О.Константин. Савремени православни богослови кажу да се према овом
казивању треба односити као према причи, односно да из њега не треба извлачити
историјски, већ духовни смисао. Шта је увођење у Светињу над Светињама? То је
заједничарење с Богом, сједињење с Богом. Духовни смисао овог празника јесте то да је
Мајка Божија од самог детињства, од малих ногу, била блиска Богу, јединствена с
Господом. И прича о томе како је као трогодишња девојчица била уведена у свету
просторију Храма илуструје нам управо ову мисао: девојчица као да је изашла пред лице
Божије и тако је остала у сталном богоопштењу.
Шта је могло да се деси историјски? Заиста, с три године Она је могла бити
доведена у храм – али без тога да буде уведена у Светињу над Светињама! Старији
побожни људи давали су своје кћерке у храм на васпитање. Девојчице су чистиле
територију храма обављајући неке друге послове: училе су да везу – опет, предање каже
да је Мајка Божија лично, Својим рукама, извезла завесу која се поцепала у храму у
тренутку Христове смрти. Она је врло вероватно научила да тка, да плете. Постоји
предање да је „нешивени хитон“ Христов, који су војници-џелати делили код Крста,
изаткала Његова Мајка.
3
Затим, кад би девојчица напунила дванаест-тринаест година, била би удата. Исто је
предстојало и Мајци Божијој. Кад је навршила највише четрнаест година, заручена је с
Јосифом – то је највероватније био стар човек и Марија је годину дана била заручена с
њим, односно верена. Нису живели заједно, вршене су припреме за свадбу, и управо у то
време Јој се јавио Анђео који Јој је објавио оно што човек никад није чуо: „Стекла си
благодат у Бога...“
Ј.П. Да ли се у Протојеванђељу говори о Успењу Богомајке?
О.Константин. Не, у њему нема казивања о томе иако су врло древна. Не могу да
кажем кад су настала предања о Успењу. Знам само за сведочанство из V века. Кад је
царица Пулхерија градила храм у Влахерни, посвећен Мајци Божијој, имала је намеру да
пронађе тело починуле Богородице. По сведочанству светог Јована Дамаскина Пулхерија
се обратила Јерусалимском патријарху Јувеналију, а патријарх је царици одговорио да то
није могуће и пренео јој је казивање о апостолу Томи, за које знамо. Уместо тела
Пулхерији је послао погребне пелене Мајке Божије које су се чувале у Гетсиманији, у
храму.
Ова предања су врло древна. А најбољи трактат о Успењу Мајке Божије написао је
велики Јован Дамаскин. И свима саветујем да га прочитају.
Ј.П. Да ли је Мајка Божија дуго живела?
О.Константин. Починула је, као што о томе говори древно предање, у позним
годинама, кад Јој је већ било преко шездесет. Спаситеља је родила с петнаест година, Исус
је умро с преко тридесет година – не знамо колико тачно, и још око двадесет година
Богомајка је живела после Његове смрти. Посећивала је црквене заједнице, била је на
Кипру, на Атону. Узгред речено, у стара времена, пре него што су се монаси настанили на
Атону, то је био свети град у којем су живели пагански жречеви и приносили своје жртве,
што доказују и ископавања. И предање каже да је, кад је Мајка Божија путовала Њен брод
пристао на Атон, и демони су видећи да је крочила ногом на Атон, у страху побегли с овог
острва. Тако је било указано на то да ће вековима касније Атон постати престоница
монашког делања.
Предање каже да је Богомајка унапред сазнала да Јој се ближи смрт. Није се
плашила смрти, зато што је желела да поново буде са Својим Сином. Једном се молила у
Гетсиманском врту, јавио Јој се Анђео Гаврило, исти онај, који Ју је обавестио о рођењу
Спаситеља и рекао Јој је да ће ускоро стати пред Сина. Отишла је кући, обавестила блиске
да се смрт ближи и убрзо је починула. Кад је преминула миомирис се разлио по околини
тако да су многи људи који су живели у близини и који су поштовали Мајку Божију – а
Она је била врло добар, топао човек, и нехришћани (Јудејци и пагани) су Је такође волели
– сви су се окупили око Њене куће.
На Истоку би човек био сархањен истог дана кад умре. И кад је Мајка Божија
умрла апостоли су, ма где да су се налазили, похитали да се окупе. А они који су били
далеко нису стигли да допутују како би се опростили од Мајке Божије.
У легенди се наводи још много детаља. Шта је од тога истина, а шта благочестиво
додавање? Више или мање можемо да говоримо о некој историјској основи у следећем
казивању: предање каже да је три или четири дана после смрти Мајке Божије стигао
апостол Тома и да је замолио да се отвори гробница како би могао да се опрости од Ње.
Гробница је отворена и људи су видели да је потпуно празна, да се у њој налази само
одећа, ризе Мајке Божије, које су хришћани касније чували као највећу светињу (на Светој
гори Атон и данас се чува Њен појас). Тело Мајке Божије је нестало.
4
Можемо да верујемо у ово предање макар на основу тога што су тела светих људи
на Истоку била врло поштована. За њих су грађене раскошне гробнице, њихови гробови
су били посећивани и украшавани. Зна се да су кад је Јован Крститељ убијен, његово тело
брижљиво сахранили његови ученици, исто знамо и за свеце из првих векова – понекад су
чак богати хришћани откупљивали њихова тела како би их сахранили с почастима. А тело
Мајке Божије, Која је изнад свих светаца, за Коју су знали апсолутно сви је нестало... Ево
Њене одеће, а тела нема. Зато имамо основа да сматрамо да Ју је, како каже предање, Син
васкрсао.
Ово је могло да се деси као наговештај нашег свеопштег васкрсења. Јер ми
верујемо да наше душе живе после смрти, и касније, да ћемо поново стећи тела, не онаква
каква имамо данас, већ друга, светоносна, духовна – попут оног које је имао Христос
после Васкрсења, тако да је могао да остане непрепознат, да пролази кроз зидове... Како је
апостол Павле казао у Посланици Коринћанима: „Сеје се тело душевно, устаје тело
духовно.“ И може се претпоставити, кажу свети оци, да је Мајка Божија, као
најузвишенија од светих, као Она Која је чак изнад свих анђеоских чинова, као
„честњејшаја Херувим и славњејшаја без сравненија Серафим“, да је заиста умрла као
сваки обичан човек, да се потчинила закону смрти. А онда Је Господ није оставио у гробу,
већ Ју је као најдухоноснијег и најузвишенијег представника људског рода васкрсао пре
свеопштег васкрсења.
Ј.П. Односно, ми то претпостављамо?
О.Константин. Хришћани разних конфесија се према томе односе на различите
начине. На пример, протестанти ово уопште не признају. Католици су, напротив, увели
догму о Васкрсењу Мајке Божије на свом сабору 1952. године. Они су прогласили за
веронаучну догму, односно за апсолутно неопходно за спасење, учење о васкрсењу Мајке
Божије и о Њеном узимању у наднебеску славу. У Православљу овакав корак није учињен.
За нас је то просто богословски дубоко и лепо предање – да Ју је после смрти Господ
васкрсао, узео на небо, и да се Она сад тамо налази у васкрслом, прослављеном телу – то
је просто побожна претпоставка, мишљење које се заснива на многим индиректним
аргументима. У свету има много више чуда него што ми мислимо...
Ј.П. А како је Мајка Божија живела после Христовог распећа?
О.Константин. Ми кажемо да је Мајка Божија увек била поред апостола. То је
несумњиво – сетимо се како је умирући, Христос у личности Јована Богослова, усиновио
Богородици Свог ученика: Жено, ово је син Твој...
Има много предања о томе како је Богородица посећивала хришћанске заједнице.
Већ смо рекли да је била на Кипру, на Атону. Желим да вас упознам с јединственим
документом под називом „Писмо Мајке Божије Игњатију Антиохијском“. Игњатије је био
епископ у Антиохији и предање га назива Богоносцем. Овај човек – млађи савременик
апостола је био примио је смрт мученика у Риму између 107. и 117. године. Да ли је живео
у време кад је била жива Мајка Божија? Несумњиво да је живео, зато што је погубљен у
већ позним годинама.
Пресвета Богородица је починула отприлике педесетих година I века. Тих година
Игњатије је био младић. Вероватно је познавао апостоле који су проповедали управо у ово
време, могао је да познаје и Мајку Божију. Било како било, до нас је дошао запис који је
по предању Богомајка написала Игњатију.
„Игњатију, вољеном саученику, смирена служитељка Христа Исуса.
5
Истинито је оно што си о Исусу чуо и сазнао од Јована [Богослова]. Веруј у то,
држи се тога и завет хришћанства који си примио чувај непоколебљиво, а навике и живот
усклади са заветом. Што се Мене тиче, доћи ћу заједно с Јованом да посетим тебе и оне
који су с тобом. Стој у вери и поступај храбро. И немој да те брине суровост прогона, већ
буди јак и нека се радује дух твој у Богу Спаситељу твом. Амин.“
Ако овај запис заиста припада перу Мајке Божије, имамо јединствену могућност да
о Њеном карактеру сазнамо нешто више него што нам говори Свето Писмо. Из ових
редова видимо човека постојаног, који свој живот потчињава хришћанским заветима. Па
ипак, аутор записа је благ и кротак човек, што се види, на пример, у речима „смирена
служитељка“. И чак и ако ово није оригиналан документ, ипак је древан и од ауторитета.
Изванредан је макар зато што показује какве речи су древни хришћани стављали у уста
Пречисте Богомајке, као су о Њој размишљали...
...А сад ћемо навести неколико казивања из „Житија Богородице“, која говоре о
оним догађајима из Њеног живота, о којима се не говори у Јеванђељима – онако како су
изложена у књизи Софије Снесорев „Земаљски живот Пресвете Богородице“, која је
издата 1897. године – истим стилом и језиком, једино с извесним скраћењима.
Рођење Пресвете Богородице
Пресвета Мајка Божија рођена је од старих и бесплодних родитеља у граду
Назарету, који се налази на планинском обронку, на три дана удаљеном од Јерусалима. У
целој Галилеји није било безначајнијег градића од Назарета. „Да ли из Назарета може
доћи нешто добро?“ говорили су Јевреји кад су чули да је из њега дошао велики пророк
Исус.
По предсказањима пророка, обећани Спаситељ света је требало да потекне из
царског Давидовог племена. Међутим, од времена вавилонског ропства потомци цара
Давида су мало по мало губили своја права и кад се уздигло племе Макавејаца, нестала су
сва одличја царског племена, и оно је постало као прост народ...
У Назарету је живео побожан брачни пар – Јоаким и Ана. Јоаким је потицао из
Јудиног колена, био је од царског рода, а Ана је била најмлађа кћи свештеника из
Ароновог племена, Матана, кој је имао три кћери: Марију, Софију и Ану: Софија је имала
кћи Јелисавету, која је била мајка Јована Претече. 3 Јоаким и Ана су били праведни пред
Господом и чиста срца су поштовали Његове заповести. Сви су их знали не само због
угледа њиховог порекла, колико због њиховог смирења и милосрђа.
Тако су достигли позну старост. Сав њихов живот био је прожет љубављу према
Богу и милосрђем према ближњима: сваке године су од својих великих прихода издвајали
две трећине: једну су жртвовали у храм Божји, другу су делили сиромашнима и
путницима; остало су користили за сопствене потребе. Били су срећни, али је то што нису
имали деце испуњавало тугом њихова срца: по схватањима тог времена бездетност се
сматрала срамотом и тешком казном, која је била тим тежа, што је потомцима Давида дата
нада да ће постати оруђе спасења људског рода рађањем обећаног Месије.
Прошло је 50 година њиховог брачног живота, а они су трепели срамоту
неплодности. По закону који су фарисеји подржавали, Јоаким је имао право да захтева
развод због женине неплодности; међутим, Јоаким, праведан муж, волео је и поштовао
своју жену Ану због њене необичне кротости и узвишених врлина и није желео да се
3
Јован Крститељ.
6
растаје од ње. С тугом срца, али без роптања, носили су тежину искушења и настављали
да проводе свој живот у посту, молитви и милостињама, укрепљујући се међусобном
љубављу и не губећи наду да Бог увек има моћ да помилује Своје слуге.
На велике празнике имали су обичај да иду у Јерусалим. Уочи дана обнављања
храма Јоаким је кренуо у храм како би заједно са својим другим сународницима принео
жртву; међутим, архијереј Исахар је одбио Јоакимов принос и прекоревши га због тога
што није имао деце рекао је: „Господ је због неких твојих тајних грехова одузео Свој
благослов. Други сународници који су се ту налазили такође су га грдили: „Не смеш да
приносиш с нама своје дарове, јер немаш семена у Израиљу.“ Јоакиму је било тешко да
слуша овакве прекоре пред свим народом и он се није вратио кући, него је отишао у
пустињу. Праведни старац је постио и плакао четрдесет дана и четрдесет ноћи,
растварајући своју тугу сузама умилења, вапијући Богу да скине с њега срамоту и прекоре,
и да му у старости буде даровано дете.
У исто време, сазнавши за увреде нанете њеном мужу, Ана је неутешно плакала и
да би сакрила од укућана своју тугу, отишла је у врт. Седећи испод ловоровог дрвета није
престајала да плаче и да се моли с непоколебљивом вером да Бог има силу да и оно што је
с људске тачке гледишта немогуће учини могућим! Тада је подигавши поглед према небу,
видела међу гранама ловоровог дрвета гнездо с птићима који још нису добили перје – још
јаче су јој наврле сузе на очи, још жалосније су се из њеног срца изливале молбе: „Тешко
мени, усамљеној,“ вапила је, „све у свету има утеху у деци: и птице небеске, и земаљске
животиње су Ти плодне, Господе, и земља на време доноси плод свој, и сви Те
благосиљају! Само сам ја као безводна степа, без живота и изданка! Погледај ме; Господе,
и услиши молитву моју!“
Одједном се испред ње појавио Анђео Господњи и рекао је: „Ана! Господ је
услишио твоје молитве, и ти ћеш родити чедо, и у твом семену ће се благословити сви
нараштаји земаљски. Име твоје Кћери биће Марија, и кроз Њу ће целом свету бити
даровано спасење.“ Анеђео је заповедио Ани да иде у Јерусалим предсказавши јој да ће
свог мужа срести покрај Златне капије.
Испуњена побожном радошћу Ана је узвикнула: „Жив је Господ Бог мој! Ако
будем имала Кћерку даћу је да служи Богу, и нека Му служи дан и ноћ хвалећи Његово
свето име.“ И изговоривши овај завет, похитала је у Јерусалим да узнесе хвалу и
благодарење Свевишњем.
Анђео Божји се јавио и праведном Јоакиму, који је стајао на молитви у пустињи и
рекао му је: „Господ је примио твоје молитве: твоја жена ће родити Кћерку, због Које ће се
сви радовати. Иди у Јерусалим и тамо ћеш код Златне капије наћи своју жену, којој сам
ово јавио.“
Срели су се: заједно су принели жртву благодарења у храму Божијем, заједно су се
вратили кући, с чврстом вером да ће добити по обећању Господа. Православна Црква од
древних времена 9. децембар слави као Зачеће Пресвете Богородице од старих родитеља,
који су били лишени деце – зато како би рођено Дете сви признали за посебан дар Божји,
јер је чудима требало припремити главно чудо, једину благодатну вест да ће се од Дјеве
родити Спаситељ света. По учењу Православне Цркве, Пресвета Дјева Марија је зачета и
рођена по обећању Божијем од мужа и жене; само је Господ Исус Христос рођен од
Приснодјеве Марије без мужа, силаском Духа Светог.
Пресвета Дјева Марија рођена је у скоро непознатом месташцету Назарету, из
пониженог, а некад угледног дома Давидовог, који је већ изгубио сјај своје величине.
7
Њена колевка није била окружена ни сјајем, ни славом света: све ове земаљске предности
избледеле су пред светлошћу невидљиве славе, која је од памтивека спремљена за Мајку
Божију, Која је по сведочанству Јеванђеља, названа благодатном и благословеном од дана
кад је од Ње оваплоћен Спаситељ света...
По јеврејском обичају, петнаестог дана по рођењу било Јој је дато име, које је навео
Анђео Божји, - Марија, што на јеврејском значи „госпођа“, „нада“. Марија, Која је постала
Мати Творца, јесте госпођа и нада све твари.
Ваведење у храм Пресвете Богородице
Девојчица Марија је расла и јачала, осењена благодаћу Божијом и окружена
родитељском бригом. Предање каже да Ју је кад је навршила шест месеци, мати ставила
на земљу, желећи да види да ли Она сама може да стоји на Својим ногама: Марија је
начинила седам корака и вратила се у загрљај Своје мајке. Тада ју је праведна Ана узела
на руке и ускликнула је: „Жив је Господ Бог мој! Нећеш ићи по земљи док Те не уведем у
храм Господњи!“ Од тада је праведна Ана наместила засебан кутак у својој спаваћој соби,
у коју није улазило ништа нечисто и изабрала је јеврејске кћери беспрекорног живота како
би неговале благословену Девојчицу.
Кад је Марија напунила годину дана Јоаким је позвао свештенике, књижевнике,
старешине и пријатеље на свечани пир и донео је на овај скуп Марију молећи све да Је
благослове. „Боже отаца наших, благослови ово Дете и дај Му име славно и вечно у свим
нараштајима,“ такав је био благослов свештеника изговорен над Маријином главом.
Присутни су одговорили: „Амин! Нека буде.“
Марија је напунила две године; сви људи у Њеној околини били су запањени
необичном развијеношћу Њеног ума и срца, која је премашивала Њене године: Њена дечја
мудрост била је попут сванућа благотворног сунца. Марија није личила на другу децу
Њених година и праведни Јоаким је журио да испуни завет посвећивања Кћери храму, али
га је Ана, покретана мајчинским осећањима, замолила да то одложе за још годину дана.
Мудри родитељи су почели да припремају своју Кћи за посвећивање Богу, васпитавајући у
Њој мисао да је Она обећана на дар Богу, да је код Бога много боље него код родитеља и
да родитељи за Њу не могу да учине оно што Бог може...
На свечаност посвећења у Назарету се окупило много рођака и ближњих Јоакима и
Ане, као и мноштво младих девојака, Маријиних вршњакиња, како би Је испратиле у
храм. Сви су кренули за Јерусалим, који се налазио на три дана пута од Назарета. После
доласка у свети град и седмодневног очишћења постом и молитвом, по обичају који је
прописан за оне који приносе жртву у храм, праведни Јоаким и Ана су се са свом својом
пратњом приближили храму, водећи за руке своју трогодишњу Кћерку, Благодатну
Марију; збор непорочних девојака је ишао испред њих; иза њих су ишли рођаци и
пријатељи: сви су журили да с упаљеним свећама у рукама учествују у свечаности
посвећивања храму Дјеве Марије, Кћерке-јединице старих родитеља, и певали су свете
песме. У сусрет су им с појањем из храма ишли свештеници, предвођени
првосвештеником Захаријом.
Трем који је водио у храм састојао се од 15 степеника, по броју псалама усхођења,
које су свештеници и левити певали на сваком степенику, по један псалам, улазећи у храм.
Праведни богородитељи су са свештеним молитавама ставили Марију на први степеник.
На запрепашћење свих, трогодишња Марија се брзо и хитро попела, без туђе помоћи, до
8
највишег степеника, где ју је примио првосвештеник Захарија, окружен свештеницима.
Примивши Марију, није се с Њом задржао ту где је обично стајао народ, већ Ју је увео иза
прве и друге завесе, односно у дубину унутрашњег светилишта, које се зове „Светиња над
Светињама“, у који нису смеле да уђу, не само жене, већ нису смели да уђу ни
свештеници, а и првосвештеник лично је у њега улазио само једном годишње, након
дуготрајног поста и молитве, на дан очишћења с жртвеном крвљу за себе и за грехове
народа. То је било учињено по надахнућу Божијем...
Првосвештеник је увевши Дјеву Марију у Светињу над Светињама по благодатном
надахнућу, одредио Њено место за молитву; а другим девојкама, које су у детињству
довођене на служење Господу, било је строго забрањено да се приближе Светилишту: за
њих је било одређено место између олтара и цркве, где је Захарија касније убијен...
Стари родитељи су поверивши Кћи вољи Оца Небеског принели жртве
благодарења и вратили су се кући, славећи Бога и захваљујући Му...
У то време је око Јерусалимског храма, који је саградио Соломон и обновио
Зоровавељ, и око зидина цркве било тридесет дивних двоспратних камених зграда, на
извесној удаљености, са свим што треба за живот у пространим и удобним осбама. У
једним зградама биле су смештене девојке које су се посветиле служењу Богу; у другима –
удовице непорочног живота, а у посебним келијама су живели назореји, 4 који су се
посветили служењу Једином Богу и који су били нешто попут монаха Новозаветне Цркве.
Друге просторије биле су за путнике који су у Јерусалим долазили како би се поклонили
Једином Богу.
Трогодишња Марија је по увођењу у храм била смештена у обитељ девственица,
која је постојала у најстарија времена. Старије девојке су Је училе читању светих књига и
женским ручним радовима, по налогу првосвештеника. Она је имала засебно место за
читање, ручне радове и одмор; у светилиште је улазила само ради молитве.
Живот Дјеве Марије при храму одликовао се изузетном чистотом и светошћу; сва
атмосфера Њеног живота одавала је дубок свештени страх према Богу. Поштујући
установљени поредак Она је устајала у свитање, и по сведочанству предања, молила се три
пута дневно: ујутру (до 9 сати), у подне (око 12 сати) и после подне (око 9 сати увече).
Овакав је био обичај свих благочестивих људи из овог времена и обавезан за оне који су
живели у храму. Преостало време се бавила читањем књига Светог Писма и рукодељем. У
песмама Цркве сведочи се о томе како су анђели долазили код Пречисте Дјеве доносећи
Јој небеску храну: сваког дана су Је посећивали и беседили с Њом. Њен боравак у храму
био је освећен Духом Светим.
Од ручних радова Дјева Марија је прела лан и вуну, везла је свилом, посебно
свештене одоре. Превазилазила је Своје другарице по вештини у ручним радовима и Њен
природни разум био је изузетно развијен читањем светих књига, укрепљен
размишљањима о Богу и молитвом. Око десет година боравака у Светињи над Светињама,
живела је и служила у страху Божијем и чистоти срца. Стари свештенослужитељи су на
Њу гледали као на најдрагоценији украс светог храма и никад нису пролазили поред, а да
на Њену главу не призову благослов Божји.
Марија је већ дуго година живела под кровом храма и Њен живот је био миран и
ведар, као ведро небо. Међутим, кад је прошло око девет година Њеног боравка у храму,
спознала је прву тугу на земљи: остала је без Својих старих родитеља. Прво је умро
Јоаким (80 година), а убрзо затим је умрла и стара Ана.
4
Назореји су јеврејска секта, чији су чланови служили као пример самопрегорног и светог живота.
9
Црква праведног Јоакима и Ану назива богородитељима, и свакодневно, по
звршетку службе Божије, моли за људе који излазе из храма помиловање и спасење од
Господа, по молитвама Богородице и светих и праведних Јоакима и Ане. Сећање на њих
слави се сваке године, дан после Мале Госпојине.
Место њиховог погребења и данас се може видети поред степеништа које води ка
погребној пећини Пресвете Богородице у Гетсиманији.
Оставши без вољених родитеља Марија је искусила горки удео сирочета и постала
је свесна да Је више ништа не везује за земљу. Свим срцем се предала Једином Богу у
гајила је једну жељу – да до краја живота остане слушкиња Господња, увек покорна
Његовој светој вољи. Дала је Богу завет да ће сачувати Своје девичанство.
Заруке Пречисте Дјеве
Девствена чистота, која се поштује у хришћанству, код Јевреја се није сматрала
врлином. Све девојке, васпитане у храму, морале су по достизању одређеног узраста да
ступе у брак због наде да ће Цар-Месија потећи из рода цара и пророка Давида.
Кад је Дјева Марија навршила 14 година и 11 дана, првосвештеник Јој је казао да
по обичају, који је имао моћ закона, треба да напусти храм, да се уда и да се пресели у
Свој дом. Пречиста Дјева му је смерно, али чврсто одговорила да су је родитељи од
рођења посветили Богу и да је кад је стасала, сама Богу дала завет да ће заувек сачувати
Своју девственост и да не жели да је наруши.
Првосвештеник се зачудио таквој чврстој одлучности; збунили су се и свештеници:
нису могли да наруше закон и неприкосновеност завета, нису могли ни да приморају
Дјеву да прекрши завет. Сви су се окупили у храму и усрдно су се молили да им Бог
покаже Своју вољу. А првосвештеник је обукавши свештеничке одоре, ушао иза завесе с
молитвом да се удостоји да чује вољу Божију. Јавио му се Анђео Господњи и рекао:
„Захарија! Окупи неожељене мушкарце из колена Јудиног, из дома Давидовог и нека
сваки донесе свој жезал (свој штап). Ономе коме Господ покаже знамење даћеш Дјеву
ради чувања Њене девствености.“
Тада су по свој јудејској околини послани гласници и на њихов позив окупило се
мноштво мушкараца. Првосвештеник је окупио 12 побожних и старих мушкараца из
Давидовог рода код храма, узео је њихове штапове и ушао је у Светилиште и у присуству
свег народа се молио да Господ Сам укаже на човека који је достојан да буде заручен с
Дјевом. Штапови су преко целе ноћи остали у храму, а сутрадан, кад су првосвештеник,
служитељи цркве и изабраних 12 мушкараца ушли у храм, видели су да је Јосифов штап
процветао, а кад је првосвештеник почео да дели штапове и кад је Јосифу последњем дао
штап, сви су видели како је одозго слетео голуб и сео на његов штап. Јосиф, који је био
рођак Дјеве Марије, водио је праведан живот и жудно је очекивао долазак Месије.
Достигао је дубоку старост: у то време је имао преко 80 година. Већ одавно је живео у
удовиштву после смрти своје жене Саломије, и од ње је имао шесторо одрасле деце – 4
сина: Јакова, Јосију, Симеона и Јуду и две кћери: Марију и Саломију.5 На речи
првосвештеника да прими на чување Дјеву Господњу Јосиф се успротивио говорећи да је
стар, да има одраслу децу, а Марија је тако млада да ће он бити ругло међу синовима
Израиљевим. На то га је првосвештеник подсетио на судбину Датана, Авирона и Кореја, и
5
По предању, апостоли Јаков и Јован Зеведејеви су били Саломијини синови.
10
на то како се због њиховог супротстављања Богу отворила земља и како их је прогутала:
„Пази да се то не деси и с твојим домом!“
Јосиф се покорио вољи Божијој и тада је Дјева Марија била заручена с њим,
односно није му поверена ради брака, већ ради чувања Њене девствености и тајне од
искона скривене од људског разума. У предању се такође сачувало указивање на то да је
Дјева Марија имала откровење да се не боји да иде у кућу праведног Јосифа, који ће под
именом мужа бити чувар Њене чедности. После зарука Јосиф је с Маријом кренуо у свој
град Назарет.
Јосиф је потицао из царског рода и био је Давидов потомак; али с угледом рода
није сачувао величину и богатство својих предака: живео од рада својих руку. Божанска
Марија, васпитана у храму, навикнута на бављење најтананијим ручним радовима,
окружена велелепношћу свештеног храма, није се поколебала да иде за Својим
заручником који Ју је довео у сиромашну породицу, на обичан труд и незавидну судбину
дрводеље, који је живео од труда својих руку. Међутим, овај дрводеља је био познат по
племенитости и чврстини карактера, тежњи ка свему светом, по беспрекорном чистом
животу: смирени дрводеља био је најбољи човек из свог народа и Марија је веровала да
Јој у њему Бог даје оца, заштитника и чувара Њеног девственог живота.
По древном обичају Јосиф се својим занатом бавио на засебном месту, а не у кући у
којој је живела његова породица; његова радионица, која се налазила близу куће праведне
Ане састојала се од једне ниске собе од десет или дванаест квадратних стопа;6 са
спољашње стране куће налазила се камена клупа за уморне путнике, коју је од врелих
зракова подневног сунца штитила настрешница од плетених палмових рана....
У кући Свог заручника Дјева Марија није променила начин живота на који је
навикла у Светињи над Светињама; живела је осамљено и у тиховању, увек је радила:
молитва, читање светих књига, ручни радови и домаћи послови испуњавали су све време
Њеног смерног и ћутљивог живота. Међу људима Она је живела само за Бога и Јосифов
дом је за Њу био као молитвени храм. Прела је лан и вуну, везла је црквене одоре и у свим
овим радовима била је изузетно вешта.
Бекство у Египат
Убрзо након повратака у Доњу Галилеју Пресвета Марија и Њен праведни
заручник Јосиф искусили су тешку бојазан за живот Богомладенца... Анђео Господњи се у
сну јавио Јосифу и рекао му је: „Устани, узми Дијете и Матер Његову, па бјежи у
Египат, и буди ондје док ти не кажем: јер ће Ирод тражити Дијете да Га погуби“.
Јосиф се истог часа повиновао; Пресвета Марија такође није оклевала да се покори
вести коју је добио Њен заручник. Исте ноћи су Јосиф и Пречиста Мајка узевши у руке
Предвечног Младенца, кренули у Египат. Пратио их је Јаков, Јосифов најастарији Син. На
пут су пошли не плашећи се предстојећих опасности и његове тежином, препуштајући
Богу да одлучује о њиховој судбини; бринули су се само да без роптања послушају
Његову вољу.
Ни у Светом Писму, ни у предањима нема података о томе који пут је свети Јосиф
изабрао до Египта, али на основу неких указивања може се сматрати да је као безбеднији
изабрао пут који води кроз Јудејске планине према Гази, а одавде приобалном
пустињском равницом до Египта. Много тешкоћа и незгода је света породица искусила;
6
Овде је данас уређена мала црква, у којој се део зидова исто као и темељ, сачувао од давнина.
11
није увек налазила кров да се сакрије од хладноће и непогода. Често су свети путници
трпели оскудицу и у храни и у крову над главом и били подвргнути многим опасностима.
Древно предање каже да је за време путовања Дете Исус учинио многа чуда која су
људе уверавала у Његово Божанство. Приликом уласка свете породице у Египат на једном
месту су је опколили разбојници и желели да је опљачкају и убију. Најстарији међу њима
је иступио с исуканим мачем како би изблиза видео путнике: испред њега су стајали Јосиф
и Марија с Дететом у рукама. Разбојник је зачуђено погледао овог седокосог старца,
ненаоружаног, са штапом у руци, попут древних патријараха; погледао је младу Мајку,
Која је чврсто привијала Дете уз Своје груди, као да жели да Га заштити; погледао је и
његову душу је обузело умилење. Спустио је мач и рекао: „Кад би Бог примио на Себе
људско тело, не би могао бити лепши од овог Детета.“ Није дозволио својим друговима да
увреде сиромашне путнике и претећи је зауставио једног од њих, који је инсистирао на
пљачкању. Пресвета Дјева Марија је рекла добром разбојнику: „Ово Дете ће ти узвратити
добрим уздарјем.“ Њене речи су имале пророчанско значење: то је био онај благоразумни
разбојник, којем је Спаситељ света, разапет на крсту рекао: „Данас ћеш бити са Мном у
Рају.“ Предање допуњује да је име доброг разбојника било Тит, а да се други, зао
разбојник, звао Думах.
О животу свете породице у Египту нема поузданих података; али сачувала су се
предања, посебно код Арапа, која изазивају велико интересовање верних хришћана.
Познато је да је прво место одмора свете породице приликом уласка у Египат било насеље
Матарие: по историјским истраживањима тада су прошли сто четрдсет миља. Насеље
Матарие налази се северно од Каира, окружено је баштама у цвату; пут до њега покривен
је раскошним зеленилом. Јосиф је с Јаковом отишао у насеље како би пронашао
пристаниште, оставивши Богомајку с Младенцем недалеко од улаза у насеље испод
огромног дрвета, које се повило до земље, клањајући се свом Творцу и Његовој Пречистој
Мајци, и заштитило их је од врелине сунца својом благодатном крошњом, а доле, код
самог корена дрвета, створила се пукотина у којој се Пресвета Дјева сакрила с Младенцем;
од тада је дрво, које је препознало свог Творца, остало повијено и добило је лековиту моћ;
његовим лишћем лечиле су се болести свих врста. У пукотини овог дрвета и данас се пали
кандило у част Пресвете Дјеве и Младенца Исуса.7
Осим овог чуда с дрветом, у његовој близини избило је врело чисте воде кад је
Богомладенац стопалом додирнуо земљу; овом водом су свети путници гасили своју жеђ.
И данас постоји овај живи извор одличне, пресне воде, који се по својим особинама
дивно разликује од воде других извора у овом крају, који као и у већем делу Египта имају
сланкаст укус. Чудесно чување овог дрвета и извора у току скоро два миленијума запањује
и подсећа на речи пророка Исаије: „Радоваће се томе пустиња и земља сасушена, веселиће
се пустош и процвјетаће као ружа“ (Ис. 35, 1). Ово је тим чудније кад човек види да су се
суседне тврђаве Мемфиса и Илиополиса одавно срушиле и да само по гомилама камења
својих развалина стављају до знања да су некада постојали ови градови, познати по
велелепности и раскоши.
Недалеко од овог места Арапи показују рушевине куће у којој су свети путници
живели извесно време, док нису отишли даље. Њихов пут се наставио до Хермополиса у
7
Ово дрво се код мештана зове сикомора и данас се налази у врту који припада Енглезу, који радо поклања
богомолницима његове листиће. Од његових огромних грана шест се већ осушило, али су четири пуне
живота и величанствене. Високо је хват и по и исто толико широко, а његова овална кружница има преко
три хвата. (прим.С.Снесореве. Крај XIX в.).
12
крају Тиваиде или Горњег Египта. Код Египћана се чува предање да се у овом граду
налази високо дрво по имену „персис“, које лечи од различитих болести тако што се на
болесно место привије листић или комадић коре дрвета. Овакву чудесну силу дрво је
добило откако му се приближила света породица, и кад се повило до саме земље и
поклонило Богомладенцу Исусу. По речима предања, ово дрво је било необично високо и
није се усудило да стоји пред својим Творцем.
Долазак Исуса Христа у Египат означило је још једно чудо. У самом граду
Хермополису, као и у целом Египту, са својих подножја су пали и разбили се идоли. О
свргавању идола говорио је још пророк Исаија: „Гле, Господ сједећи на облаку лаку доћи
ће у Мисир; и затрешће се од Њега идоли мисирски, и срце ће се растопити Мисирцима“
(Ис. 19, 1). По древном предању које се сачувало код Копта, света породица је живела
недалеко од старог Каира у пећини која је од давнина претворена у цркву.
Не може се тачно одредити колико времена су свети путници живели у Египту. По
неким предањима наводе се две-три године, по другим – од пет до седам година. Међутим,
тачно је то да су тамо остали до Иродове смрти и да је у одређено време неизрецивим
путевима Отац Небески позвао из Египта Сина Свог, као што је то предсказао пророк
Осија: „Из Египта позвах Сина Свог.“
Анђео се поново јавио Јосифу у сну и рекао му је: „Устани, узми Дијете и Матер
Његову и иди у земљу Израиљеву; јер су помрли они који су тражили душу Дјетета.“
Јосиф је узео Дете и Мајку Његову и вратио се у земљу Израиљеву, али се у својој
земљи задржао у близини извора на путу од Јордана према Малхи. У то време је Јосифу
послата нова поука: сазнао је да после Иродове смрти у Јудеји влада његов син Архелај и
бојао се да остане у Јудеји, како својим боравком у њој не би дао нови повод Иродовом
сину да прогони Исуса. Међутим, Анђео Господњи који му се јавио у сну умирио је
његову бригу и рекао да иде у околину Галилеје и да се настани у Назарету. Тако су се
испунила предсказања пророка у којима се будући Спаситељ света описује понижен по
свему, чак и по месту живота.
Начинићемо краћу дигресију и реч ћемо препустити америчком проучаваоцу
Библије Вилијему Берклију који у свом коментару уз Јеванђеље наводи још једну легенду,
тачније, бајку за децу.
„На путу за Египат Јосифа и Дјеву Марију је затекло вече и одлучили су да се
сакрију с Исусом у пећини. Тамо је било толико хладно да је под био прекривен ињем.
Мали паук је видео Исуса и јако је пожелео да учини нешто да Му ноћу буде топлије. И
урадио је једино што је могао: исплео је паучину на улазу у пећину како би направио
завесу.
У међувремену су војници свуда тражили децу како би испунили сурово наређење
Ирода да их поубијају. Дошавши до пећине већ су били спремни да упадну у њу, али је
њихов командир видевши паучину која је сакрила цео улаз и покривену дебелим слојем
слане рекао: „Погледајте паучину. Потпуно је нетакнута и тамо у пећини не може бити
никога зато што би се обавезно при уласку поцепала паучина.“
И војници су отишли даље оставивши свету породицу на миру.
Управо зато ми и данас своје новогодишње јелке украшавамо шареним нитима и
тракама, које симболизују паукову мрежу, белу од слане, исплетену на улазу у пећину.“ 8
Живот Пресвете Богородице након вазнесења Господа нашег Исуса Христа
8
Беркли В. Тумачење Јеванђеља по матеју. Скотдејл, 1986.г., т. 1, стр. 34-35.
13
Након вазнесења Исуса Христа на небо апостоли су се с Маријом, Његовом мајком
и с другим светим женама вратили у Јерусалим; тамо су се сви окупили у Сионској горњој
одаји и време су проводили једнодушно у молитви. Сваког дана су код њих долазили
људи који су веровали у Христа и молили су се заједно с њима. То је била право она горња
одаја у којој је Исус Христос савршио Тајну Вечеру... Гора Сион је у Новом Завету добила
велики значај, као што су то предсказивали пророци: „Од Сиона ће изићи закон и реч
Господња из Јерусалима.“ Овде се појавио први хришћански храм.
Поред ове славне горње одаје налазила се кућа Јована Богослова, у којој је по
завештању Господа живела Његова Пречиста Мајка. Она је била онај светли облак, који је
руководио првим корацима још увек младе Цркве. Она је била утеха и радост апостола и
свих верника. У беседама с њима Она им је преносила све речи, које је слагала у Свом
срцу о чудесним догађајима пре рођења и после рођења Спаситеља; и ученици су
пажљиво Је слушајући, налазили утеху, снагу, храброст и јачали су у вери. Сви су
благосиљали име Преблагословене Марије и свеопшти свештени страх према Њој је био
безграничан...
После силаска Светог Духа на апостоле, они се нису одмах расејали по васељени,
већ су остали у Јеруслиму још дуго времена, док Ирод Агрипа (44. г. по Р.Х.) није почео
да прогања хришћане. Пресвета Богородица је све време живела у кући Јована Богослова.
Свети Јован Богослов је стално остао уз Њу и служио Јој је са свештеном оданошћу. Само
једном је био послат заједно с апостолом Петром у Самарију ради призивања Светог Духа
на новопросвећене хришћане и кад је ово дело обављено, он се вратио у Јерусалим и више
никад се није растајао од Пресвете Богородице до самог Њеног блаженог упокојења...
Из далеких земаља у Јерусалим су долазили новопросвећени хришћани како би
видели и чули Мајку Господа. Сачувало се много историјских сведочанстава о Богомајци
у делима савременика Њеног земаљског живота. Свети Игњатије Богоносац је писао из
Антиохије Јовану Богослову: „Код нас се о Њој пронела слава, да је ова Дјева и Мати
Божија испуњена благодаћу и свим врлинама. Она у свима изазива дивљење, поштовање и
љубав, тако да сви горе од жеље да Је виде. А и како да не желе да виде Пречисту Дјеву?
Како човек да не жели да беседи с Оном, Које је родила истинског Бога?“
Узвишеност светости и величанствености Богомајке сијала је кроз покров Њеног
најдубљег смирења: у Њој се анђеоска природа сјединила с људском. Дионисије
Ареопагит, познати учени Атињанин, којег је у хришћанство обратио свети апостол
Павле, посетио је Приснодјеву Марију у Јерусалиму три године након што је примио
свето Крштење. Утисак који је на њега оставио разговор с Њом, он описује апостолу
Павлу: „Чинило ми се невероватним, исповедам пред Богом, да осим Самог Највишег Бога
постоји неко испуњен Божанском силом и највећом благодаћу. Нико од људи не може да
схвати шта сам видео и схватио посредством не само душевних, већ и телесних очију.
Својим очима сам видео Боголику и изнад свих небеских духова Најсветију Мајку Исуса
Христа, Господа нашег... Сведочим Богом, Који је живео у најчаснијој утроби Дјеве, да
бих, кад не бих држао у сећању и новопросвећеном уму твоје Божанско учење, сматрао
Дјеву истинским Богом, и указао бих Јој поклоњење, које доликује једином истинитом
Богу, зато што људски ум не може да схвати било какву част и славу за човека којег је Бог
прославио, која би била изнад оног блаженства које сам се ја, недостојни, удостојио да
14
окусим. Благодарим Богу мом, благодарим Божанској Дјеви, благодарим префињеном
апостолу Јовану и теби, који си ми милостиво учинио овако велико доброчинство.“9
У току десет година апостоли су се бавили уређивањем Цркве у Јерусалиму; али
кад је Ирод Агрипа почео да прогања хришћане, кад је обезглавио апостола Јакова,
затворио у тамницу апостола Петра и такође хтео да га убије, апостоли су, уз сагласност
Пресвете Богородице, сматрали да је боље да оду из Јерусалима и одлучили су да извлаче
жреб ко ће коју земљу изабрати као поприште за Јеванђељску проповед. Пречиста Марија
је такође пожелела да учествује у овом жребу и у удео је добила Иверску земљу (Грузију).
Спремала се да посети Иверију, али ју је Анђео Господњи обавестио да неко време треба
да остане у Јерусалиму, да је за Њу одређен други подвиг просвећивања у другој земљи, о
чему ће у своје време чути вољу Господа...
Сачувало се предање да су неки Јудејци, мрзитељи хришћана дојавили
првосвештеницима, да Марија Мајка Исусова, сваког дана иде на Голготу и клања се пред
Његовим Гробом, плаче и кади. Стражари који су били стављени по овој дојави добили су
строгу наредбу да будно вребају Марију и да Је одмах убију. Сила Божија је чувала
Богомајку: Она је наставила да сваког дана одлази на Гроб, али се стражари нису
удостојили да Је виде и после дуго времена, заклињући се обавестили су власти да све
време никога нису видели. Пресвета Дјева није знала за страх пред непријатељима који су
тражили Њену погибељ и као увек, Њено деловање је било храбро; није се крила од
народа, трудила се у славу Божију. Узносила је Господу молитве кад су апостоли били
заточени у тамницу и по Њеној молитви Господ је послао Свог Анђела да ослободи
заточенике. Ишла је за првомучеником Стефаном кад је он одвођен на смрт; усрдно се
молила да Господ укрепи храброг страдалника у трпљењу и да га прими у Своје царство!
Утешан и поучан био је земаљски живот Заступнице Усрдне.
У време најжешћих прогона хришћана, након што је убијен апостол Јаков,
Пресвета Богородица је отишла у Ефес, место које је по жребу било одређено Јовану
Богослову за проповед. У предањима се саопштавају детаљи путовања Богородице на
Кипар на молбу Лазара, друга Господа Исуса Христа, којег је апостол Варнава
рукоположио за Кипарског епископа. Лазар је био дубоко ожалошћен што је одавно био
лишен среће да види Мајку Свог Господа, а сам није смео да дође у Јерусалим знајући
злобу Јудејаца који су претили да ће га убити. Мајка Божија је написала Лазару писмо у
којем је да би га утешила, изразила пристанак да га посети и молила је да пошаље брод по
Њу. Богомајка је заједно с Јованом Богословом и другим сапутницима отпловила према
острву Кипар. Није остало много пута до Кипра кад је изненада почео да јува снажан
ветар из супротног правца и брод је не слушајући кормило, појурио на другу страну, брзо
пролетевши између острва архипелага, одједном се зауставио на обали Атонске горе без
икаквих оштећења.
Пресвета Дјева је изашла на непознату обалу и у овом чудесном догађају видела је
вољу Божију, која Јој је указала жреб, по предсказању Анђела. Грци су тада Атонску гору
сматрали за изузетно светилиште и она је била пуна идолишта, с главним храмом
Аполона. Грци су се овде окупљали у великом мноштву ради поклоњења боговима и како
би упитали оракуле за своју судбину.
Чим се брод приближио обали Атона, зли дуси који су се налазили у идолима,
повинујући се Вишој сили, проговорише: „Људи, које је преварио Аполон, пожурите да
9
Овде је посебно занимљив епитет „префињен“ који се односи на Јована Богослова, који се уопште не може
повезати с представом о њему као обичном рибару.
15
сиђете с планине, идите у Климентово пристаниште да дочекате и примите Марију, Мајку
великог Бога Исуса.“ Са свих страна су незнабошци похитали до пристаништа, и
угледавши Боголепну Дјеву, поклонили су Јој се са свештеним страхом и почели су да се
распитују каквог Бога је родила, где је Он и како се зове. Пресвета Богородица им је
открила силу јеванђељског учења и у Њеним речима је било толико благодатне силе да су
пагани одмах прославили Бога и пожелели да истог часа приме свето крштење. За
старешину и учитеља новопросвећених поставила је једног од људи који су допутовали с
Њом бродом. Богомајка је учинила многа чуда на Атону ради јачања вере нових
хришћана. Дајући им последњи благослов на опроштају, рекла је: „Ово место ће бити Мој
удео, који ми је дао Син и Бог Мој. Бићу Молитвеница за ово место и топла Заступница за
њега пред Богом.“ После тога је Пресвета Богородица отпловила са Својим ученицима
према Кипру.
Пошто дуго није имао вести о Богомајци, Лазар је јако туговао, али убрзо се његова
туга претворила у велику радост: напокон је угледао благодатну Посетитељку. На дар му
је донела омофор и наруквице које је за њега направила Својим пречистим рукама.
Утешивши Лазара и благословивши вернике Преблагослвоена Марија се вратила у
Јерусалим. У то време, по истеку тринаест година након Христовог вазнесења Пресвету
Дјеву је посетио Дионисије Ареопагит, који је желео да од Ње прими благослов и поуку.
Она је све примала, све је тешила, исцељивала је болесне, исправљала грешнике,
скрушенима је давала наду. Богом Обрадована радовала је људе.
Успење Пресвете Богородице
Пречиста Марија је живела у кући Јована Богослова на гори Сионској и често је
посећивала места која су била освећена стопама пречистих ногу Спаситеља света;
међутим, најчешће је долазила да се моли на Голготу и на Елеонску гору, у чијем
подножју се налазио врт, који је Јован Богослов наследио од свог оца Зеведеја. Једном, кад
је по обичају узносила Своје чисте молитве на Елеонској гори пред Њом се појавио
арханђео Гаврило с благодатном вешћу о томе да се ближи час Њеног пресељења на небо,
што је требало да се догоди за три дана. Ради уверавања у истинитост ове вести дао Јој је
рајску грану с палминог дрвета и рекао да се ова грана која блиста светлошћу небеске
благодати носи испред ковчега Пресвете Дјеве на дан погребења Њеног пречистог тела. С
радошћу пуном страхопоштовања Богомајка је примила рајску грану и павши ничице пред
Господом заблагодарила Му је и са смирењем Га је преклињала да у часу исхода Њене
душе не види кнеза таме и паклена страшила, већ да Сам Господ прими Њену душу у
Своје Божанске руке. Још је замолила да Јој пре него што почине буде дато да види свете
апостоле, који су били расејани по васељени ради проповеди Јеванђеља.
Након добијања благовести о Свом успењу Пресвета Дјева се вратила кући; Њено
лице је сијало таквом небеском радошћу да су сви присутни били потресени кад су видели
Божанску силу и славу којима Је била обасјана и све се поколебало од невидљиве
Божанске силе која Ју је окруживала.
Пречиста Марија се спремала за Свој исход и пре свега је о томе обавестила светог
Јована Богослова и показавши му рајску гранчицу, завештала је да се она носи пред
Њеним ковчегом. Мирно је дала све налоге и наредила је да се припреме свеће, тамјан и
све што је потребно за погребење. Јован је одмах о томе обавестио апостола Јакова, сина
заручника Јосифа, првог јерусалимског епископа, који је са своје стране проширио ову
16
вест не само по целом Јерусалиму, већ и по његовој околини. Мноштво народа се са свих
страна окупило у кући Јована Богослова и сви су чувши од Саме Богомајке о дану Њеног
упокојења и о Њеном пресељењу на небо и угледавши рајску гранчицу, почели горко да
плачу и да испуњавају кућу гласним јецањем; сви су преклињали заједничку Утешитељку
да их не оставља сироте и беспомоћне. Пресвета Богородица је све тешила обећањем да
неће оставити људе сироте, да ће бити брза помоћница и заступница за све оне који Је
буду призивали у помоћ у невољама и жалостима; у Њеним обећањима садржи се утеха за
цело човечанство.
Сви су са свештеним страхом гледали Њено Божанско лице и пажљиво слушали
Њене речи. Умиривши све Богомајка није пропустила да учини завештање у погледу Своје
оскудне имовине и сахране: два пара одеће која су остала после Ње наредила је да се дају
двема сиромашним удовицама, које су од Ње добијале храну и служиле Јој с љубављу и
усрдношћу. Она је све волела, али посебно оне којима је била најпотребнија, којима је
могла да пружи више помоћи. Завештала је да се Њено тело сахрани у Гетсиманској
пећини, у којој су били сахрањени Њени праведни родитељи и заручник Јосиф, при
Јосафатовој долини, између Јерусалима и Елеонске горе.
Кад је пренела своје предсмртне жеље апостолима Јовану и Јакову изненада се
зачула бука, као за време буре и сви су угледали светле облаке, који су окружили кућу.
Господ је испунио жељу Своје Пречисте Мајке: свети апостоли су били захваћени
Божанском силом у различитим крајевима света и на овим облацима донети до куће у
којој је Она живела. Сведоцима и ученицима Господа било је дато да виде успење Његове
Мајке и да Јој послуже приликом погребења. Апостоли су се, сревши се на вратима куће
обрадовали и питали: који је разлог чуда које им се десило? Јован Богослов их је дочекао и
објаснио им је да је наступило време да Пресвета Богородица оде Господу.
Дубока туга је опхрвала апостоле. Угледавши Пресвету Богородицу испуњену
светлим весељем, нису могли више да сакрију своје сузе, и страшно и тужно им је било да
буду лишени Мајке, Која је све поучавала и тешила, Која им је заменила Владику и
Учитеља. Како поднети такву осиротелост и беспомоћност, како остати на земљи без
Мајке и Руководитељке?
Благодатна Марија их је молила да не ремете Њену радост својим сузама, већ да се
радују заједно с Њом. „Одлазим Богу и Сину Мом, а ви однесите Моје тело у Гетсиманију;
тамо га предајте уобичајеном погребењу и вратите се на проповед која вам предстоји. А
Мене ћете, ако је Господу угодно, видети после Мог успења.“
У то време је стигао и апостол Павле, а с њим и његови ученици: Дионисије
Ареопагит, Јеротеј, Тимотеј и други од 70 апостола. Господ их је све окупио како би се
удостојили да виде Богомајку и добили Њен благослов да присуствују Њеном погребу.
Пресвета Дјева је све позвала к Себи, сваког зовући по имену, све је хвалила због
вере и труда у доношењу радосне вести о Христу и све је тешила обећањем да неће
оставити мир сиротим и да ће увек пажљиво слушати молитве оних који Јој прибегавају.
Наступио је трећи дан после благовести арханђела. Ближило се три сата, кад је
арханђео објавио да ће се десити успење Богомајке. У кући је горело мноштво свећа;
апостоли су славословили Господа, окупљени око одра на којем је лежала Његова
Пречиста Мајка; Она се молила очекујући Своју кончину. Изненада се отворио кров куће
и светлост Божанске славе обасјала је све присутне. Сви су били обузети страхом: у
зрацима небеске светлости помрачило се све земаљско. Сам Цар Славе, Христос, окружен
зборовима небеских сила и праведних душа, дошао је по Своју Пресвету Мајку.
17
Обрадована виђењем Сина и Бога Свог, огласила је речи богонадахнуте песме: „Величит
душа Моја Господа, и возрадовасја дух Мој о Бозе Спасе Мојем: јако призре на смиреније
Раби Својеја,“ („Велича душа Моја Господа; и обрадова се дух Мој Богу, Спасу Мојему,
што погледа на смјерност слушкиње Своје“) и придигавши се с одра поклонила се Свом
Господу и зачула је Божански призив: „Ходи, ближња Моја, ходи, вољена и уђи у обитељи
вечног живота.“ Пречиста Богородица је поновила Своју молитву: „Прими дух Мој с
миром и заштити Ме од области тамне.“ Господ Ју је умирио: она је већ Својим ногама
згазила мрачне силе змије и била је позвана да смело пређе са земље на небо. Приснодјева
је радосно ускликнула: „Готово сердце Моје, Боже: буди Мне по глаголу Твојему.“
(„Спремно је срце Моје, Боже: нека Ми буде по речи Твојој.“) Поново је легла на одар и
предала је Своју душу у руке Сина Свог. Без бола Га је родила и Он је разрешио Њену
душу од тела без икаквог страдања и није дао да Њено свето тело види труљење. Тада се
зачуло анђеоско појање и зачуле су се речи: „Радујсја, Благодатнаја, Господ с Тобоју,
Благословена Ти в женах.“ („Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом, Благословена си Ти
међу женама.“) И душа Приснодјеве је на рукама Господа у пратњи небеских сила свечано
однета у небеске обитељи.
Апостоли који су се удостојили да виде славно усхођење Пресвете Богородице на
небо, с трепетом су стајали гледајући небо, као што су некада гледали Господа Који се
узносио на горе, заборавивши све земаљско и сами себе. Повративши се од одушевљења
са свештеним страхом су гледали Њено пречисто тело и видели да је Њено лице сијало
небеском светлошћу, и осетили су како је од Њеног Пречистог тела исходио диван
миомирис. Апостолски збор Јој је клицао с умилењем: „Одлазећи у небеске обитељи код
Сина Твог, увек си спремна да спасаваш, Богородице, наслеђе Твоје!“ И с небеске висине
се зачуо глас Богомајке, са смелошћу упућен Њеном Богу и Сину: „Оне које си Ми дао у
удео сачувај заувек.“
Сви су са страхом и огромним поштовањем целивали Њено пречисто тело; сви
страдалници су добили исцелење само дотакавши свети одар и сви су прослављали
Богородицу арханђеоским поздравом: „Радујсја, Благодатнаја, Господ с Тобоју.“ Свети
апостоли су приступили погребењу Њеног пречистог тела. Оплакујући свој губитак на
земљи тешили су се вером да су на небу стекли Заступницу и Молитвеницу пред Богом.
Петар, Павле, Јаков и други апостоли су понели тело на својим раменима; Јован Богослов
је с рајском блиставом гранчицом ишао испред Ње; а остали свети и верујући ученици и
мноштво народа упутили су се од Сиона преко Јерусалима ка Гетсиманском селу,
оглашавајући ваздух појањем светих песама. Све време њихове процесије, до самог места
погребења изнад тела Богородице и изнад све пратње надвијао се светли облак налик на
венац и истовремено се у ваздуху разлегало дивно појање небеских сила.
Многи верујући становници Јерусалима су брзо чули необичан пој и угледавши
свечану процесију похитали су да о томе обавесте првосвештеника и старешине. Ови су
били обузети гневом и завишћу кад су видели почасти које се указују Мајци Исуса Којег
су разапели. Јеврејске старешине су одмах послале војску и научиле народ да нападне
хришћане с оружјем и палицама, да све растерају, апостоле убију, а тело Богородице
спале; међутим, сила Божија није допустила овакав злочин: сјајни венац од облака, који је
пратио погребну процесију, спустио се на земљу и оградио ју је као зидом. Прогонитељи
су чули кораке и појање, али заслепљени ништа нису видели и неки од њих су одмах,
гурајући се код градских зидина, поломили главе, а други су не знајући куда да иду,
тражили водиче. Изузетном дрскошћу одликовао се један од јудејских свештеника по
18
имену Атоније: он је бљувао богохулства изнад одра Богородице и срамотио је Њеног
Сина, Господа Исуса Христа. Некадашња завист и злоба проврели су у његовом срцу и он
је јаросно појурио ка одру како би збацио на земљу пречисто тело; међутим, чим су
његове руке дотакле одар, анђео Господњи му је одсекао обе руке невештаственим мачем
гнева Божијег; одсечене руке су остале да висе на одру, а он је пао на земљу са страшним
јецајима. Страшна казна га је уразумила; он је спознао свој грех и завапио је апостолима:
„Смилујте ми се, слуге Христове!“ Апостол Петар је зауставио процесију и рекао је
Атонију: „Не можемо ми да те исцелимо; све може само Онај Кога сте ви разапели:
Господ наш Исус Христос. Међутим, ни он ти неће дати исцелење док не поверујеш у
Њега свим срцем и не исповедиш устима да је Исус ваистину Месија, Син Божји.“ Тада је
Атоније громко повикао: „Верујем да је Христос обећани Месија, Спаситељ света!“
Апостоли и сви верници су се обрадовали због спасења душе која је пропадала и апостол
Петар је заповедио Атонију да с вером призивајући име Пресвете Богородице, патрљке
руке стави на одсечене делове који су висили на одру. Чим је Атоније то испунио,
расечене руке су се одмах срасле и постале су потпуно здраве, остала је само црвена
линија, као нит, код лактова у знак да су биле одсечене. Атоније је пао пред одар,
поклонио се Господу Исусу и Његовој Преблагословеној Мајци и блаженим их називајући
многим похвалама, кренуо је за апостолима у Гетсиманију. Многи Јевреји су се, сазнавши
за овакво чудо такође покајали и дотичући одар Владичице, добијали су исцелење и
враћање вида. Најмилостивија Мајка људског рода, као што је у Рођеном од Ње подарила
радост целом свету, тако ни у Свом успењу никога није желела да ражалости, према свима
је била милостива и обрадовала је чак и Своје непријатеље.
Кад је погребна процесија дошла до Гетсиманије, поново је са сузама и ридањима
почело последње целивање пречистог тела и тек увече свети апостоли су могли да га
положе у гроб и заграде улаз у пећину великим каменом. По завршетку погребења нису
журили да оду, већ су у овом селу провели три дана, појући дању и ноћу молитвене песме
код гроба Богомајке. Све ово време се у ваздуху чуо пој анђела, који су славили Бога и
блаженом називали Благодатну Марију.
Апостолу Томи је било суђено да послужи откривању васкрсења Богородице, као
што је некада својом сумњом помогао да се људи више увере у Христово васкрсење. По
домостроју Божијем, он је у Гетсиманију стигао тек три дана након погребења Њеног тела.
С јецајима дубоке туге пао је испред гробне пећине и с ридањима је изражавао своју тугу,
због тога што се није удостојио да види Мајку Господа свог и да добије Њен последњи
благослов; није се удостојио да види Божанску славу и дивна чуда приликом Њеног
успења и погребења. Свети апостоли су због искреног сажаљења према њему одлучили да
одвале камен од гроба као би видевши тело Богомајке и целивавши га апостол Тома добио
утеху у својој великој жалости. Међутим, кад су одвалили камен видели су како се у гробу
налазе само погребне пелене од којих се ширио неизрециви миомирис, а пречистог тела
није било у гробу. Чудили су се и били у недоумици. Са свештеним страхом су целивали
плаштаницу која је остала у гробу, преклињући Господа да им открије тајну овог
преславног чуда. Истог дана, увече, лично их је Царица Небеска умирила откривши им
ову тајну.
По древним казивањима, за трпезом апостола, од дана васкрсења Христовог, они
никад нису седали на прво место. На овом месту се увек стављао део хлеба, као „део
Господа“, у част и сећање на Господа Исуса Христа. По завршетку трепезе сви би устали,
са свештеним страхом би узимали овај део и подижући га, славили велико име Пресвете
19
Тројице, завршавајући молитвом: „Господе Исусе Христе, помажи нам.“ После тога би
делили „Христов део“ и сви би окушали од њега као благослов Божји. Апостоли су увек
тако поступали, без озбира да ли их је било много или су били сами.
Тако је било уређено и у Гетсиманији на њиховој вечерњој трпези, после повратка
од гроба. Апостоли су све време само говорили, само су размишљали о Пречистој Мајци,
питајући се шта је било с Њеним телом. Кад су по завршетку трпезе по обичају подигли
део хлеба Господњег и почели да славослове Пресвету Тројицу, одједном су зачули
анђеоско појање; подигли су поглед и у ваздуху су угледали Пречисту Дјеву, Мајку
Божију, окружену небеским силама како блиста неизрецивом славом. Она им рече:
„Радујте се! С вама сам у све дане.“ Обрадовани апостоли и сви они који су с њима били
присутни повикали су ван себе од одушевљења: „Пресвета Богородице, помажи нам!“
Овако су се свети апостоли уверили и свој Цркви пренели своју несумњиву веру у то да је
Мајку Божију Њен Син и Бог васкрсао у трећи дан после Њеног Успења и узео с телом на
небо.
Узевши плаштаницу која је била остављена у гробу како би уверили одсутне и
утешили стадалнике апостоли су се вратили у Јерусалим и убрзо после тога поново су се
расејали по свим земљама света ради јеванђељске проповеди.
Упокојење Мајке Божије Црква назива Успење, јер она „као да је у сну за кратко
време уснула и као да се из сна пренула“. У Пресветој Дјеви су побеђени закони природе:
смрт, која враћа у земљу тело од земље, оваква смрт се није дотакла Њеног тела; у рађању
Она остаје Дјева и по смрти жива. Гроб Богомајке, исклесан од камена, као гроб Њеног
Сина, остаје предмет поклоњења свих верника.
Светиње Мајке Божије
Из живота Богомајке у хришћанској Цркви се чува неколико светиња.
У Јерусалиму је још почетком ХХ века постојала пећина Њеног погребења. Ево
како је описана у „Казивању о земаљском животу Пресвете Богородице“ које је 1904.
године издао руски манастир светог Пантелејмона на Атону.
„Испред путника, који из Јерусалима пролази кроз Овчију капију, која се код Арапа
у сећање на Пресвету Дјеву назива капијом свете Марије, пружа се коса падина која води
у Јосафатову долину. На овој падини се налази место на којем је свети Стефан каменован
наочиглед Пресвете Дјеве, Која се молила недалеко на падини Елеонске горе. У подножју
горе, иза Кедронског потока који је пресушио види се погребна пећина Пресвете Дјеве.
Прешавши мост на реци Кедрон с леве стране пута који води на Елеонску гору,
видите простор испред погребне пећине Богородице, која се налази у удубљењу, у које се
силази низ дванаест степеника. Света пећина Богородице украшена је готским фронтоном
с двоструким луковима изнад врата. Од самог улаза води низ од четрдесет осам
мермерних степеница под свод широке галерије у тајанствени полумрак недара земље, где
се дневна светлост слива с искричавом светлошћу кандила. Спустивши се низ петнаестак
степеница видите у удубљењу с десне стране две гробнице: овде почивају праведни
родитељи Пресвете Дјеве Јоаким и Ана. Са супротне стране у истом таквом удубљењу
налази се гробница Јосифа, заручника Приснодјеве. На самом дну, приликом скретања на
десно почиње широка галерија с низовима упаљених златних и сребрних кандила. У
засебној каменој пећини налази се место погребења Царице Небеске. Надгробни део је
украшен белим мермером и обасјавају га два туцета скупоцених кандила. Зидови пећине
20
нису ничим украшени, а природни камен је покривен само свиленим тканинама.
Надгробни део служи као престо на којем се служи Света Литургија, а жртвеник је
прислоњен за спољашњи зид пећине код улаза. Подземна галерија се наставља иза пећине,
и на њеном крају се такође налази престо.
Са спољашње стране погребне пећине Богомајке некада је постојала велелепна
црква и Успенски манастир, који је заузимао огроман простор од самог Кедронског
потока.“10
Покров Богомајке, пронађен у гробници, још дуго се чувао у Константинопољу док
није нестао у неким од бурних историјских догађаја. Осим тога, зна се још за ризу и појас
Богородице, који су се такође чували у Константинопољу.
С првом од ових светиња повезана је не баш претерано лепа прича. За време
владавине цара Лава Великог11 двојица грчких чиновника Галвије и Кандид отишли су у
Палестину на поклоњење светим местима. Успут су се задржали у малом насељу, у
сиромашној кући. И седећи за вечером угледали су малу унутрашњу просторију обасјану
мноштвом свећа, у којој су лежали болесници.
Домаћица им је испричала да је на умору Богомајка двема сиромашним удовицама
завештала два пара Своје одеће и један пар је она наследила. Жена је чувала одећу
Богородице у малом ковчегу и многи болесници су овде добијали исцелење.
Ујутру су браћа наставила своје путовање као да се ништа није десило и нико није
знао да су одлучили да се докопају жениног блага. У Јерусалиму су наручили ковчежић,
исти као онај у којем се налазила риза Богомајке и у повратку су га тајно подметнули
уместо светиње. Вративши се у Константинопољ браћа су сакрила ковчежић у својој
домаћој цркви. Међутим, природно је да то нису могли да сачувају у тајности. Ово место
које се назива Влахерна, убрзо се прославило по многим чудима тако да браћа више нису
могла да крију светињу и за њу су испричали цару Лаву. Он је наредио да се на том месту
подигне храм који је добио име Влахернски.
У част овог догађаја уведен је празник Полагања Ризе Богородице у
Константинопољу, који се слави 2. (15.) јула.
Храм и ризу која се чувала у њему још је у XIV веку помињао историчар Никифор
Калист. 1387. године руски митрополит Пимен је био у Влахерни и целивао је кивот у
којем су били Риза и Појас Богомајке. Кнез Василије Голицин је донео део ризе у Москву
и ставио га је у московски храм Успења Пресвете Богородице.
У Константинопољу се чувао и Појас Пресвете Богородице. Након Успења Мајке
Божије појас је предат апостолу Томи. За време владавине Аркадија, сина Теодосија
Великог, он је из Палестине пренет у Константинопољ и његова кћи, света Пулхерија
ставила га је у драгоцени ковчег, с царским печатом, у храм, који је подигла у име
Богородице – у Халкопратији, на пијаци бакарних производа, недалеко од цркве Аја
Софија. Сама црква је добила назив ковчега или Гроба Господњег.
У следећем веку реликвија је како би била спасена од метежа однета у град Зилу и
за време цара Јустинијана12 враћена у Константинопољ.
10
Пресвета Богородица. Живот. Предања. Сећање. М., 2000., стр. 158-159.
457-471.г.
12
529-565.г.
11
21
У IX веку преподобни Јосиф Студит је написао акатист у част празника Полагања
Појаса Богомајке. Од првих слова његових редова добијала се реченица: „Пречиста Дјево,
опаши ме силом Својом.“
У Х веку царица Зоја, жена цара Лава Философа, дуго времена је патила од
болести. Једном је уснила сан: оздравиће истог часа ако на њу буде стављен Појас
Пресвете Богородице. Тако је и учињено: патријарх је ставио светињу на болесну царицу
и она је заиста добила исцелења. У сећање на ово чудо у Цркви је 31. августа (12.
септембра) установљен празник Полагања Појаса Богомајке.
Грчки цареви су носили светињу са собом у походе. 1151. године Појас је добио
бугарски цар Коломан који је у бици победио Византијце. Српски кнез Лазар је један
његов део предао Ватопедској обитељи на Атону. Две уплетене нити су остале у Бугарској
и помогле бугарским хришћанима за време епидемије колере.
Део Појаса је остао на Атону, а део се поново нашао у Константинопољу. Затим је
још један његов део у Х веку доспео у Грузију заједно с кћерком цара Романа Агрипе,
Ергидом, коју је он удао за цара Абхазије и Грузије Баграта Куропалата. Чувао се у цркви
у граду Зугдиди. Након ступања под владавину Русије царица Мингрелије Нина, донела је
светињу на поклон цару Александру I. Међутим, он је наредио да се Појас украси драгим
камењем и да се врати назад, и наредио је да се подигне камена црква ради чувања
светиње. Она се и данас тамо налази.
Још један део Појаса чува се у Трирском манастиру, у Европи.
Глава 7
Прошлост усмерена у будућност
(Праобрази Богородице у Старом Завету)
Столећима су богослови у тишини својих ћелија стално изнова читали Стари Завет
и стално су у њему откривали нове и нове црте. Пророчанства о Месији и Богомајци била
су позната дуго пре Њеног доласка, али сад је велика Књига почела да се открива на нови
начин.
Молим за извињење због врло дугачког и прилично сложеног цитата, али је тешко
рећи нешто боље него што је то учинио протојереј Александар Шмеман.
„Све оно у шта верује Црква и чиме она живи, десило се „по Писму“... Али ово „по
Писму значи много више од испуњења пророчанства и предказања. То пре свега означава
унутрашњу везу између онога што је учинио Христос и онога о чему говори Писмо, тако
да се ван ове везе не могу схватити ни Писмо, ни смисао Христовог дела. И ево, све веће
откривање, све дубље созерцање ове везе и чини садржај хришћанског богослужења,
црквене поезије, чак и самог обреда.
...Задржаћемо се на једном примеру, који у Цркви има потпуно посебан значај. То
је постепени раст богослужбеног поштовања Мајке Божије, које ће заузети тако велико
место у литургијском животу Цркве. Овај пример је важан још и због тога што је за
већину „историчара религије“ култ Мајке Божије доказ несумњиве „метаморфозе“
хришћанства, проницања у њега древног, готово првобитног култа плодних сила природе,
материнства, женског начела итд. Њихов главни аргумент је да у првим вековима не
видимо у Цркви никакво посебно издвајање, а још мање култ Марије, који настаје
најраније у петом веку – односно управо у доба „помирења“ хришћанства са светом. А
22
историчари „формалне“ школе са своје стране, ако и налазе историјске разлоге за овај или
онај мариолошки празник, време његовог настанка, ауторе текстова – ипак не дају главни
одговор: шта значи овај процвет Богородичних празника, ово јачање мариолошке теме у
садржајима црквеног богослужења. Напокон, протестанти, као што је познато, просто
одбацују поштовање Мајке Божије које наводно, нема „библијску основу“. Међутим,
управо на „библијској основи“ и расте ово поштовање, управо с њим је оно пре свега
повезано. Овакву библијску основу представља созерцање Новог Завета у светлости
Старог, на које смо управо указали и с друге стране, откривање све дубљег смисла Старог
Завета у светлости Новог.“13
У глави посвећеној пророчанствима, већ смо говорили о две основне методе за
тумачење Светог Писма. Прва од њих је буквално-историјска. Сад отац Димитрије
Јуревич говори о другој.
Отац Димитрије. Друга главна метода за тумачење Светог Писма је такозвана
типолошка или праобразоватељна и може да постоји само у хришћанској новозаветној
Цркви. На чему се она заснива? Ми полазимо од тога да је Стари Завет онај који води децу
ка Христу, да је у потпуности служио за постепено припремање људског рода за долазак
Месије као Спаситеља света, да је сва старозаветна историја указивала на Христа и на
Његово дело спасења. Ова метода признајући историјску реалност догађаја који су се
дешавали, посматра дате догађаје још и као повод, уз помоћ којег Бог шири историјске
границе и наводи свештеног писца и његове читаоце да се замисле о будућим догађајима
месијанске епохе. А догађаји који су се већ десили или познате личности посматрају се
као праобрази будућих догађаја из месијанског времена.
Да би читаоцу било јасније можемо по тачкама да објаснимо шта представља
праобразоватељна метода тумачења и шта она није. Дакле, које су њене основне црте.
Сличност у главним цртама између праобраза и догађаја. Говорећи савременим
језиком, праобраз је модел који се разликује у детаљима, али у целини показује будући
образ. „Праобраз не сме бити потпуно различит од истине – иначе он не би био праобраз,“
пише свети Јован Златоуст.
Различитост (а понекад и супротност) неких црта. На пример, Адам као
праобраз Христа: грехопад се догодио кроз једног човека, и спасење кроз једног; смрт је
кроз грех од једног Адама прешла на све људе, али такође и од једног Исуса Христа се
оправдање простире на свет. Притом је, по речима Златоуста, тамо – грех, овде је
благодат, тамо је непослушање, овде је послушање, тамо је осуда, овде је оправдање, тамо
је смрт, овде је вечни живот. У свом систему све ове супротности показују праобразовање
Адама у односу на Христа по супротности. По опасци светог Василија Великог при
траженој сличности праобраза и појаве, разлике између њих су исте „као између снова и
стварности, између сенке и онога што заиста постоји.“
Превасходство праобразованог у односу на првообраз.
Међусобни однос у времену: праобраз је ограничен у времену и претходи
коначном догађају.
Историјска реалност и праобраза и догађаја или лица. По размишљањима
блаженог Јеронима апостол Павле је у посланици Галатима дао правило: старозаветно
писмо треба тумачити тако да остане „неприкосновена истина историје“.
А сад нешто о томе шта праобразоватељна метода није.
13
Шмеман А. Навед. дело, стр. 236-237.
23
Она није директно пророчанство. Директно пророчанство је јасно, буквално
објављивање воље Божије, и између осталог, непосредно предсказивање будућности. А
праобраз је „изражавање очекиваног кроз сличност“, као што је писао светитељ Василије
Велики.
Она није симбол. Симболичан начин тумачења је такав у којем се догађаји, лица и
предмети Старог Завета посматрају као означавање реалности духовног или, боље речено,
натчулног света. Праобраз је појединачни случај симбола, а конкретно, то је пророчански
симбол.
Ј.П. Нешто је мало закукуљено...
О.Димитрије. Објаснићу на примерима. На пример, жезал се у Писму често
помиње као симбол власти, али је само процветали Аронов жезал постао праобраз
Христовог рођења од Дјеве без мужа. Вода је симбол очишћења и у Старом и у Новом
Завету – и у левитским правилима, и у крштењу – али праобраз потпуног духовног
очишћења новозаветним крштењем није била вода сама по себи, већ управо ова левитска
омивања, која су унапред указивала на крштење. Старозаветно јагње је било симбол
чистоте и невиности, али је као праобраз указивало на Христа – „Јагње, Које узима
грехове света“...
Праобразоватељна метода се разликује и од приче. Прича је „измишљена
алегорија, која има у виду сличност у појединостима између знака и онога што знак
означава, или између садржаја мисли која се у њој изражава и форме у коју је овај садржај
заодевен,“ пише И.Н.Корсунски.
Она није алегорија. Алегорија је такав начин тумачења, у којем не постоји
унутрашња веза између предмета и оног смисла који се у њему тражи. Извлачење овог или
оног смисла у потпуности зависи од тумача-алегористе. На пример, свети Григорије
Назијански је Едемски врт сматрао за образ највишег богоопштења; свети Амвросије
Милански је Адама поимао као алегорију разумске стране у човековој природи, а Еву као
алегорију чулног елемента. Црквени аутори најчешће нису алегорију користили за
објашњавање старозаветних текстова, већ ради дубљег откривања истина човековог
моралног живота. Алегоријско схватање се уопште никад не налази у области реалног, за
разлику од праобразоватељног, које тачно пореди два догађаја који су нам познати.
Овде се ради о врло тананој разлици, али принципијелној. Покушаћу да објасним
на примеру. Гледамо икону... Протестанти кажу: молите се дасци, као пагани. У ствари,
није тако. Икона је прозор у духовни свет, кроз њу се пројављује духовна реалност. И они
симболи које видимо у образима Старог Завета нису просто алегорије, то је такође прозор
у духовни свет, нешто што претходи вести о благодати Божијој. Пунота благодати је у
Новом Завету, али она почиње да се открива још у Старом Завету. У томе је суштина
праобразоватељне методе.
У наше време шкртих образа и прецизне речи ово је можда другачија, нама чудна
култура – како сама чињеница придавања светим књигама „супротне силе“, тако и
сликовита грађа, и језик, којим је све ово изражено. Да би се схватило о чему се говори у
овој глави потребан је напор. Међутим, и то је наше наслеђе, древна блага која не
припадају само прошлости, него и будућности – јер културе долазе и одлазе, смењујући се
по спирали и ко ће рећи на којој завојници ће древне речи поново оживети?
Праобрази Пресвете Богородице у Старом Завету14
14
Изложено по: Пресвета Богородица: Живот. Предања. Сећање / саставио М.Воскресенски. М., 2000.
24
Још на почетку Библије, у казивању о стварању света Црква и богомудри оци
налазе указивање на Дјеву Марију у првобитној, девственој земљи. Иако ова земља није
била обрађена људским рукама и наквашена кишом, у њој су расле разноврсне траве и
дрвеће, од ње је направљено човеково тело. „Ова дјева (односно девствена земља) била је
образ,“ по запажању светог Јована Златоуста, „друге Дјеве: као што нам је из ове земље
израстао рај, не примивши семена, тако нам је из Оне без мужа израстао Христос.“
Рај, првобитно обитавалиште човека, био је предиван врт, украшен дрвећем с
пријатним и лепим плодовима. Пресвета Дјева, као „живи рај“ показала је дивне плодове
врлине: у рају је било засеађено дрво живота и Пресвета Дјева је имала у Себи Господа.
„Као што је прамајка (Ева) створена од Адама,“ каже свети Јован Дамаскин, „тако је и
Пресвета Дјева родила новог Адама, премда и по закону трудноће, али изнад природног
рођења; зато што је Он био рођен од Жене без Оца и од Оца без мајке.“
„Ева, која је загонетно названа „мати свјема живима“ (1 Мојс. 3, 20),“ каже свети
Епифаније, „била је праобраз Пресвете Дјеве Марије... Од Еве је на земљи потекао сав
људски род, док је кроз Дјеву Марију у свет ушао живот. Она рађа живот и постаје мајка
свих живих...“ Као што је Ева добила свој живот директно из руку Божјих, тако је и
Пресвету Дјеву Њеним родитељима даровао Сам Бог. Ева је по стварању била уведена у
рај, Пресвета Дјева је била уведена у храм Господњи.“
Уосталом, Ева је и у супротности с Пресветом Дјевом. „Ева је,“ запажа свети
Иринеј, „била преварена речима ђавола и удаљила се од Бога након преступања Његове
воље; Дјева Марија је зачула анђеоску реч о примању Бога приликом повиновања Његовој
вољи. Ако је прва била саблажњена да се удаљи од Бога, друга је била убеђена у потребу
да се повинује Богу. Евиним грехом у свет је уведена смрт и човек је био истеран из раја;
насупрот томе, кроз Пресвету Дјеву Марију у свет је био уведен живот и људима даровано
вечно блаженство.“ „Окови Евиног непослушања разрешени су Маријиним послушањем,“
пише свети Иринеј. „Оно што је Ева свезала неверјем, Дјева Марија је одвезала вером.“
„Ева је поверовала змији,“ каже Тертулијан, „Марија је поверовала Гаврилу, што је она
згрешила због неповерења, ова је изгладила вером.“ „Жена је,“ каже свети Григорије
Ниски, „заштитила жену; прва (Ева) је отворила пут ка греху, а Ова (Марија) је послужила
јављању правде; она је послушала савет змије, Ова је донела Онога Ко је змију уништио и
произвела је на свет Онога Ко је даровао светлост.“
Њихова супротност се најбоље објашњава речима упућеним једној и другој. Еви је
речено: „С мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега“ (1
Мојс. 3, 16), а Дјеви Марији је објављено: „Радуј се, Благодатна! Господ је с Тобом“ (Лк.
1, 28).
Прва реч о Пресветој Богородици изречена је још у рају. Њу је изрекао Сам Бог у
обећању о кушачу наших палих прародитеља. Ово обећање, које се код тумача Светог
Писма назива „Првојеванђеље“ налази се у речима Божјим упућеним змији-кушачу:
„Мећем непријатељство између тебе и жене и између сјемена твојега и сјемена њезина;
оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати“ (1 Мојс. 3, 15). Пошто се у образу
змије крио онај ко је „аждаја велика, стара змија, која се зове ђаво и сатана“ (Откр. 12, 9)
под женом не треба подразумевати дословце Еву и неку другу обичну жену, тим пре што
Евино потомство до самог доласка Господа Исуса Христа на свет није имало већег успеха
у борби против „змије“.
25
Ковчег у којем се патријарх Ноје спасао од светског потопа, био је праобраз
Пресвете Дјеве. По предању, ковчег је грађен сто година, и људски род се дуго припремао
за примање Спаситеља. Ковчег је саграђен од нетрулежног дрвета; Пресвета Богородица је
остала Приснодјева. У ковчегу су се Ноје и његова деца спасили од потопа; кроз Марију се
сви послушни гласу благодати Божије спасавају од вечне погибељи. Од Ноја се по изласку
из ковчега населио свет после потопа, од Христа, Који се родио од Пресвете Дјеве воде
порекло деца Новог Завета.
Налазећи се у ковчегу Ноје је сазнао за крај светског потопа тек онда кад је
голубица коју ју пустио долетела с гранчицом маслине: кад је поново пуштена више се
није враћала. Ова голубица је била праобраз Пресвете Дјеве. „Голубице,“ каже Света
Црква, „милостиваго рождшаја.“ (Која си родила Милостивог.) Рођењем милостивог Она
је заиста објавила окончање гнева Божијег и наступање мира на Земљи. „Радујсја,
спасшаја мир от потопленија грјеховнаго!“ („Радуј се, Ти Која си спасила свет од потопа
греха!“)
На путу ка Месопотамији, у Ветиљу, патријарх Јаков је имао тајанствено виђење, у
којем је лествица, која је стајала на земљи, досезала до неба (1 Мојс. 28, 12). Ова лествица
је била праобраз Пресвете Дјеве. „Радујсја,“ поје Света Црква, „лествице високаја, јуже
Јаков видје.“ „Тебе, мисленују и одушевленују лествицу, на нејже Бог наш утвердисја,
јејуже к небеси обрјетохом восхожденије, пјеснми, Богородице, величајем.“ („Радуј се,
лествице висока, коју је Јаков видео.“ „Тебе, умну и живу лествицу, на којој је Бог наш
почивао, којом смо стекли усхођење на небо, Богородице, величамо.“) На другим местима
Црква Богородицу назива „лествицом, која је све подигла од земље благодаћу – лествицом
небеском, којом је Бог сишао.“ „Господ је,“ каже свети Јован Дамаскин, „начинио Себи
живу лествицу, чија је основа утврђена на земљи, а врх се дотиче неба и на којој се
утврђује Бог. Духовна лествица, односно Дјева, утврђена је на земљи, зато што се родила
на земљи; Њена глава се дотиче неба, зато што је Њена глава био Бог и Отац.“ Анђели се
уз лествицу пењу и низ њу силазе, зато што у молитвама Богородица заповеда анђелима да
заједно с Њом непрестано помажу људима, узносећи Богу њихове молитве и приносећи
им од Бога дарове у помоћ.
Мојсије је видео образ Мајке Божије у купини, која је горела, али није сагоревала.
Купина обуваћена пламеном, остала је неоштећена: тако ни Дјева по рођењу Спаситеља
није изгубила Своју девственост. „Образ чистаго рождества Твојего огњепалимаја
купина показа неопалнаја.“ „Јакоже купина не сгараше опаљајема: тако Дјева родила
јеси и Дјева пребила јеси.“ („Слику чистог рађања Твог показа купина захваћена
пламеном, која није сагоревала.“ „Као што купина није изгорела у пламену: тако си
родила као Дјева и остала си Дјева.“) Свети Григорије Ниски каже: „Оно што се тамо (тј. у
Старом Завету) унапред описивало пламеном и купином, с временом се јасно открило у
тајни Дјеве, као што тамо купина гори и не сагорева, тако и овде (односно у Новом Завету)
Дјева рађа светлост и остаје Дјева. Због тога Света Црква Богомајку назива „несагорива
купина“, а хришћанска уметност Је често слика окружену огњеном светлошћу. Овакве
иконе се од давнина називају „Неопалимаја Купина“.
Јевреје у њиховом путовању према обећаној земљи није водио толико Мојсије,
колико Бог. Он је присуствовао у стубу од облака, који их је осењивао дању и светлео
ноћу. Овај стуб је био праобраз Пресвете Дјеве. Показавши нам телесно Христа – Сунце
истине – и изливши на цео свет Његову благодат, Она је постала свесветли, светоносни
облак који обасјава верне. Расејавши мрак неверја и раширивши светлост истинског
26
богознања, Она је била огњени стуб, који поучава људе у тами, који уводи човечанство у
највиши живот. Као „покров света“ Она штити вернике својим заступништвом од свих
невоља и напасти. Заступајући се за сву Своју новозаветну децу Она стреми ка томе да све
доведе у царство Сина Свог и Господа: „Свјетовидниј облак, предвојашчиј новија људи к
земље објетованија, во истину Богоблагодатнаја јавиласја јеси, и врата вводјашчаја к
жизни.“ („Светли облак, који води нове људе у земљу обећану, заиста си Богоблагодатна,
и врата која воде у живот.“)
„Ми не губимо наду у Божије милосрђе,“ каже свети Димитрије Ростовски, „јер
имамо на путу свог живота премилостиву Одигитрију (путеводитељку), милосрдну
наставницу, Пречисту Дјеву Богородицу, Коју нам је Бог дао као стуб, који Израиљце
води ка обећаној земљи, јер Она је стуб од облака, како јој се у акатисту обраћа Црква.
Она је невештаствени огањ, божански огањ, јер просвећује оне који су у тами и све
поучава божанском разуму. Она је облак, јер је носила Бога и изливала нам је Божију
милост и благодат. Она је стуб, јер утврђује Цркву на земљи и штити је од видљивих и
невидљивих непријатеља.
Рецимо заједно са Светом Црквом: „В Чермњем мори неискусобрачнија Невјести
образ написасја иногда; тамо Моисеј раздјелитељ води: здје же Гавриил служитељ
чудесе; тогда глубину шествова немокрено Израиљ: ниње же Христа роди безсјемено
Дјева; море, по прошествији Израилеве, пребист непроходно: Непорочнаја, по
рождествје Емануилеве, пребист нетљена.“ Црвено море, пропустивши Израиљце по
сувом дну, склопило је своје воде и потопило војску фараона, који је појурио за народом
Божјим – и Пресвета Дјева се назива морем које је потопило мисленог фараона. Због
рођења Господа, Она је за сатану море погибељи, а за оне који верују у Христа – море
спасења.
Лутајући према обећаној земљи по безводној пустињи Јевреји су осетили
недостатак воде. Мојсије је по вољи Божијој ударио жезлом у камен горе Хорив и вода је
из ње потекла у изобиљу. Пресвета Богородица је камен, који је напојио оне који жуде за
животом. „Премудрости, Пречистаја, Тја сокровишче вјеми,“ пева Црква, „и благодати
точашчују источник приснотекушчиј разума.“ („Пречиста, познајемо Те као ризницу
премудрости и као Ону Која точи стални извор разума.“) Од Пресвете Дјеве, због тога што
се од Ње родио Господ Исус Христос, Којег апостол Павле подразумева под каменом
Хоривским (1 Кор. 10, 4) потекла је вода благодати која може да угаси жеђ за вечним
животом.
Место посебног присуства Божијег у Старом Завету су били – прво Мојсијева
скинија, затим Соломонов храм. Овде Господ као да је боравио међу људима, примајући
молитве Свог народа и дајући откровења изабранима. Чим су Мојсијева скинија и
Соломонов храм освећени, испунила их је Господња слава. Пресвета Дјева се као живи
храм Божији назива „местом освећења славе“, „пространо обитавалиште Речи“,
„обитавалиште Бога несместивог“, „обитавалиште преславно Онога Који је на
серафимима“.
Скинија и храм су служили као праобрази Дјеве Богородице. „Исполнисја
вопијушчаго пророчество, глаголет бо: возстављу скинију падшују свјашченаго Давида, в
Тебје, чистаја, преобразившујусја.“ „Храм Тја чист и пренепорочен, Приснодјево
Богородице,“ („Испунило се пророчанство онога који кличе, јер каже: обновићу палу
скинију светог Давдида, која је била Твој праобраз, чиста.“ „Храм Те, чист и
27
пренепорочан, Приснодјево, Богородице...“) поје Света Црква. Богородица је заиста
„Божественаја сјен Слова“, Која је по чистоти превазишла анђеле.
По учењу Свете Цркве и светих отаца праобраз Мајке Божије били су различити
свештени предмети старозаветног богослужења. Погледајмо који.
Најважније место скиније и храма била је „Светиња над Светињама“ у којој се
налазио Ковчег Завета. Она је била доступна само првосвештенику једном годишње, кад је
на дан очишћења улазио у њу ради кропљења жртвеном крвљу. Светиња над Светињама је
служила као образ Мајке Божије, Која је примила у Себе оваплоћену Реч Божију. Али
колико жртва коју је Господ принео Богу превазилази старозаветне жртве и колико је Сам
Господ изнад израиљских првосвештеника, толико је и Пречиста Дјева изнад Светиње над
Светињама.
У овом унутрашњом оделењу скиније и храма („Светињи над светињама“) налазио
се Ковчег Завета – сандук покривен златом изнутра и споља, који је примао у себе
најсветије предмете. Овај кивот је сличан Мајци Божијој, Која није примила таблице
закона, него Самог Законодавца. „Ковчег, Божественим духом позлашчениј, Пречистаја
показасја: не скиржали носјашч закона, но Христа Господа, Јегоже закон и пророци
древље предвозвјестиша.“ („Ковчег, Божанственим духом позлаћен, Пречиста јеси: не
онај који носи таблице закона, већ Христа Господа, Којег су закон и пророци од давнина
најавили.“ Ковчег Божји је био „позлаћен Духом“, односно Пресвета Дјева је била
украшена свим духовним даровима. И као што древни кивот није смела да дотакне
неосвећена и дрска рука, тако је и новозаветни кивот Божји ограђен силом Божијом од
свих сличних покушаја. У другом храму није било кивота Божијег; уместо њега се у овом
храму ускоро појавила сама Пресвета Дјева.
Ковчег Завета је одозго био покривен „очистилиштем“ – златним поклопцем изнад
којег су своја крила ширила два херувима, извајана од злата. Ово очистилиште је заправо
у Старом Завету и било место где је Свеприсутни откривао Своје присуство, откривао
Своју вољу и примао молитве Свог народа. Пресвета Дјева је по учењу Цркве, „топло
очистилиште“, „очистилиште света“, „свег света очистилиште“. Кроз Њу је на земљу
дошао јединородни Син Божји како би пред Богом орпавдао све оне који верују у Њега.
У Ковчегу Завета налазио се Аронов жезал који је чудом процветао. Овај жезал је
био праобраз Пресвете Богородице. Она је потекла од бесплодних родитеља слично као
што је процветао суви штап. Још чудесније је било рођење Господа од Пресвете Дјеве.
Приснодјева је заиста „тајни жезал процветали“ и по Својој чистоти и непорочности Она
је неувењиви „цвет нетрулежности“.
Осим Ароновог жезла у Ковчегу се налазила и „стамна“, или златни сасуд испуњен
маном, „небеским хлебом“ којим је Господ хранио израиљски народ у бесплодној
пустињи. Света Црква у овој стамни види образ Мајке Божије. У овој посуди налазила се
„мана живота“ – Христос, хлеб живота и бесмртности, који насићује и наслађује душе
верних.
Иза друге завесе скиније, по сведочанству апостола Павла (Јевр. 9, 4), налазила се
златна кадионица ради паљења тамјана пред Господом. „Златаја кадилница била јеси, огњ
бо во утробје Твојеј вселисја, Слово от Духа Свјата.“ („Златна кадионица си била, јер се у
утробу Твоју уселио, Логос од Духа Светог.“ „Радуј се, кадионице, златни сасуде,“ каже
свети Јован Дамаскин. „Ти носиш у себи божански угљ, и из Тебе се разлио миомирис
Духа, који истерује из света злосмрадну трулеж.“ Божански угаљ ове кадионице је сам
Господ, као што поје Света Црква: „Угаљ пројављејсја – Солнце из дјевственија утроби
28
возсија во тмје заблудшим.“ („Показани угаљ – Сунце из девствене утробе засија
заблуделима у тами.“) Кађење тамјаном по Светом Писму означава узношење молитве ка
престолу Божијем. И у овом смислу је Пресвета Дјева „кадионица миомирисна“ молитве,
зато што је сама наша усрдна и поуздана молитвеница и заступница пред Богом.
У светилишту скиније и храма налазио се златни свећњак са седам кандила која су
била пуна чистог уља и стално горела. Пресвета Богородица је била оваква светиљка,
украшена свим даровима Светог Духа. „Радуј се,“ обраћа се Мајци Божијој свети Јован
Дамаскин, „радуј се, светиљко, златна и чврсти сасуде девствености... одавде потиче
незалазна светлост – Христос, Који је обасјао вечним животом оне који су у тами и сенци
смрти.“
У истом овом оделењу скиније и храма налазио се дрвени сто украшен златом, на
којем се на жртву Богу приносило дванаест хлебова. Одавде имамо хлеб вечног живота,
односно Христа. Зато се Пресвета Богородица назива „живом трпезом“ хлеба живота.
У дворишту скиније између жртвеног олтара и саме скиније налазила се бакарна
умиваоница у којој су се омивали свештеници пре почетка свог служења. Пресвета Дјева
је „умиваоница, која омива савест“.
У скинији и храму Израиљци су приносили на жртву Богу различите животиње,
али обавезно непорочне и чисте. Између осталог, јуница се приносила на жртву ради
спасења света. „Радујсја,“ кличе Света Црква Пресветој Дјеви, „јуница, јунца рождшаја
непорочнаго; агнице рождшаја Божија агнца, везмљушчаго мира свего прегрјешенија.“
(„Радуј се, јунице, која си родила непорочног јунца; јагњице, која си родила Божије јагње,
које је узело сагрешења целог света.“
Хананска земља, која је била обећана израиљском народу и коју је он освојио након
четрдесетогодишњег лутања, у стара времена је била изузетно плодна: у њој по речима
Светог Писма, „тече млеко и мед“ (2 Мојс. 3, 8 и др.). Пресвета Дјева, Која нам је даровала
хлеб живота – Христа, за нас је истинска земља обећана. „Радујсја,“ кличе јој Света
Црква, „земље обетованаја, из њејаже тече мед и млеко“.
Освојивши обећану земљу Израиљци су је поделили између дванаест колена. И од
48 градова колена Левијиног шест је постало уточиште за убице из нехата: тамо су ови
несрећници, више достојни жаљења него казне, боравили у безбедности и так после смрти
првосвештеника могли су да се врате на раније место живљења. Пресвета Дјева је за
верујуће душе „град спасења“, „пристаниште“, „безбедно место, бедем, утврђење и свето
уточиште“.
Кад је Гедеон, пети судија израиљског народа чуо од Анђела вољу Божију – да
избави отаџбину од власти Мадијаћана, пожелео је да добије знамење и да се увери да је
такав благослов Божји. Знамење је било следеће: на руно, стављено на гумно ноћу је пала
обилна роса, док се сва земља унаоколо осушила; следеће ноћи земљу је покрила роса, а
руно на гумну је остало суво. Све околности овог чудесног догађаја имају везе с
Пресветом Богородицом. Гумно је у тајанственом смислу означавало изабрани народ
Божји, а руно – Пречисту Дјеву. На руно је пала роса и Пресвета Дјева је била орошена
небеским, божанским даждом. Живо руно – Дјева, била је обилно орошена благодаћу
Божијом, док су незнабошци и Израиљћани остали духовно суви због сујеверја и неверја.
Руно Гедеона је било суво, а на земљу је пала роса: тако ни Дјева, после рођења Господа,
није претрпела промене док је земља постала влажна од росе истинске вере.
29
У 45. псалму пророк Давид живописно описује славу великог Цара и Царице. Ако
су црте Цара такве да нас наводе да у њему видимо Цара непролазног и вечног духовног
царства, Господа Исуса Христа, под Царицом треба подразумевати небеску Царицу и
Владичицу нашу – Богородицу. „С десне стране стоји царица у офирском злату. Чуј,
кћери, погледај и обрати к мени ухо своје, заборави народ свој и дом оца својега... Сва је
украшена кћи царева изнутра, хаљина јој је златом искићена. У везеној хаљини воде је к
цару; за њом воде к теби дјевојке, друге њезине. Воде их весело и радосно, улазе у двор
царев“ (Пс. 45, 9-11, 13-16). Света Црква у богослужбеним песмама ово пророчанство
примењује на Богомајку.
За објашњење овог пророчанства треба имати на уму да је налажење „с десне
стране“ цара од давнина означавало посебну почаст, која је припадала лицима блиским
престолу. Чистота, смирење, вера, љубав према Богу, трпљење – ево оних златом везених
одежди у којима Она стоји пред Сином и Богом Својим. То да у овој псалму украси
Царице нису спољашњи, већ унутрашњи, духовни, псалмопојац јасно указује на следећи
начин: „сва је украшена кћи царева изнутра“. Речи „за њом... дјевојке... весело и радосно
улазе у двор царев“ могу се схватити као довођење свих чистих и праведних душа у
обитељ Оца Небеског.
У 68. псалму се каже: „Гора је Васанска гора Божија; гора је Васанска гора
хумовита. Зашто гледате завидљиво, горе хумовите? Ево гора, на којој омиље Богу
живјети, и на којој ће Господ живјети довијека“ (Пс. 68, 15-16).
Пресвета Дјева је по тумачењу Свете Цркве, висока гора, орошена благодаћу
Светог Духа. Она је гора због најузвишенијег достојанства Мајке Божије. „Заиграјте,
горе,“ каже свети Јован Дамаскин, „бића разумна, која теже ка висинама духовног
созерцања: рађа се преславна гора Господња, која висином надмашује свако брдо и сваку
гору – величину анђела и људи... Врх Синаја најсветији, који не покрива мрак, ветар,
страшни огањ, већ светли сјај Светог Духа.“ У овом смислу се Мајка Божија назива
„висином на коју не могу да узиђу људске помисли“. Пошто је орошена благодаћу Светог
Духа, по преимућству јој припада назив Благодатна.
У псалму 87. се каже: „Славно се казује за тебе, граде Божји“ (Пс. 87, 3). Град
Божји је Јерусалим, престоница Јудејског царства. Пресвета Дјева је у погледу Своје
славе, по учењу Свете Цркве, попут града Јерусалима. Она је „дворац и престо Цара, град
изабрани“. Пошто потиче из царског рода Давидовог, који више није уживао своја
некадашња права Пресвета Дјева на почетку, попут Јерусалима, није имала било какву
спољашњу славу, била је најсмиренија међу девојкама свог народа. Али, пошто је постала
Богоизабрана Мајка Спаситеља света, стекла је јединствену и светску славу. Богомајку по
Њеном предсказању, блаженом називају сви народи; Она је постала „светско чудо“.
У Песми над песмама, која у узвишеним и тајанственим цртама описује женика и
невесту, под којима се обично схватају Господ Исус Христос и Његова Света Црква, има
много указивања на Пресвету Богородицу.
„Отела си ми срце, сестро моја невјесто!“ (Песм. 4, 9) – читамо. По учењу свете
Цркве Богомајка је „Дјева Богоневеста“, „Невеста Божија“, „Невеста неневестна“ и „Која
није искусила брак“. Невестом се назива у односу на Светог Духа, а неневестном у односу
на људе, као Она која није сједињена браком, која није ступила у брак.
„Сва си лијепа драга моја, и нема недостатака на теби“ (Пс. 4, 7). Света Црква
Пресвету Дјеву назива „пренепорочном“, „свенепорочном“, „пречистом“. „Радуј се,
30
непорочна,“ каже свети Јован Дамаскин, „неприкосновени украсе девствености: Ти си
родила непорочну Реч и од Тебе је заблистала девственост“.
„Ко је она што се види као зора, лијепа као мјесец, чиста као сунце, страшна као
војска са заставама?“ (Пс. 6, 9). То је Пречиста Дјева, по тумачењу Свете Цркве. Као што
зора, која растерује ноћни мрак, претходи светлом сунцу, преузимајући од њега своју
светлост, тако је и Пресвета Дјева била непосредно испред „Сунца истине“ – Исуса
Христа и од Њега је добила Своју славу Богомајке. С рођењем Господа нестала је тама
идолопоклонства и многобоштва и наступио је незалазни дан богопознања и побожности.
Зато је Мајка Божија, Која је носила Сунце – Христа, разрушила таму и одагнала мрачне
демоне, „јутро најсветлије“, „звезда, која показује Сунце“, „зора тајанственог дана“.
„Ти си врт затворен, сестро моја невјесто, извор затворен, студенац запечаћен“
(Песм. 4, 12). Вода у Светом Писму означава благодат Светог Духа (Јн. 7, 37), која гаси
жеђ људске душе. Богомајка је живи и неисцрпни извор ове тајанствене воде.
Послуживши тајни оваплоћења Сина Божијег, она је за нас постала нетрулежни извор
живоначалног и спасоносног оваплоћења Божијег, које уништава разорност смрти и даје
живот вернима. Реч „запечаћен“ по тумачењу светог Јована Дамаскина указује на вечну
девственост Мајке Божије.
„Ко је она што иде горе из пустиње као ступови од дима, поткађена смирном и
тамјаном и свакојаким прашком апотекарским?“ (Песм. 3, 6). Господ Исус Христос је
„миомирис... бољи од свих мириснијех ствари“ (Песм. 4, 10), само Његово име значи
„миро које се излива“. Он је помазаник у неупоредиво већој мери од свих старозаветних
помазаника – царева, првосвештеника и пророка. Међутим, и Пресвета Дјева, као
причесница славе Сина Свог и Бога, јесте такође драгоцено миро, или тачније, „сасуд,
који је примио неисцрпно миро, које се на Њу излива“.
„Што је љиљан међу трњем, то је драга моја међу дјевојкама“ (Пс. 2, 2). Таква је
Пресвета Дјева Марија међу људским кћерима. Она је миомирисни љиљан, зато што
светли блистањем чистоте и светлошћу девствености. Као Приснодјева Она се назива
„цветом који не вене“.
У књизи Прича (9, 1) каже се да „премудрост сазида себи кућу, и отеса седам
ступова“. По схватању Свете Цркве, ова ипостасна премудрост Божија – Господ Исус
Христос, Који нас је научио истинском богопознању, а храм који је Премудрост начинила
јесте Пресвета Богородица. Зато се Богомајка назива „палата Цара над свима“, „дворац
бесемених зарука“, „дворац Речи неоскрнављени“, „свесветли“.
Премудри цар Соломон је направивши у свом дому судницу ставио у њу велелепни
престо од слоноваче и злата: оваквог није било нигде, ни у једном другом царству.
„Радујсја, јако јеси царево сједалишче“ каже Света Црква Пречистој Дјеви. Примивши у
Себе Господа Исуса Христа Она је постала живи престо Цара Небеског. Соломонов
престо је био висок и престо Господа – Пресвета Дјева Марија је изнад херувима и
серафима, који служе као престо Цара славе. „Престол Тја Божија Слова прослављајем,
Богородице, на немже јако человјек Бог сједе.“
Три благочестива младића – Ананија, Азарија и Мисаил – били су Данилови
ученици на двору вавилонског цара, а касније и његови савладари. Једном је цар
Навуходоносор подигао златни кип и заповедио је свим угледним људима свог царства да
се поклоне мртвом идолу. Тројица младића се нису уплашила и нису се поклонила твари
уместо Творца. За овакво непослушање били су бачени у ужарену пећ, али су силом
Божијом остали читави. Анђео Божји – Господ Исус Христос, Који је сишао у пећ,
31
претворио је пламен у росу и тако је показао праобраз Свог чудесног рођења од Пресвете
Дјеве Марије. То што младићи нису изгорели у вавилонској пећи указивало је на то да
Пречиста Богородица неће бити опечена огњем божанства: пећ је слика натприродног
чуда, јер она не пали младиће, као што огањ божанства није опекао утробу Дјеве. То што
су младићи остали читави у ватри такође означава вечну девственост Богомајке: „Чуда
прејестественаго показа образ огнероснаја пешч древље: огњ бо не опали јунија дјети,
Христово јављаја безсјемено от Дјеви божественоје рождество.“ („Росом орошена
упаљена пећ у древна времена показа слику чуда: јер ватра не опали младу децу,
показујући Христово божанско рођење од Дјеве без семена.“) Старозаветни младићи, које
ватра није опекла представљају образ утробе девојке која натприродно рађа. Напокон,
вавилонска пећ за тројицу младића није била оруђе убиства, већ живота: тако је кроз
Пресвету Дјеву свет достигао своје обнављање.
Праобраз вечне девствености Мајке Божије Света Црква види у неповређености
пророка Јоне у утроби кита. „Јону је (као дете) из утробе избацила морска звер, као што
га је примила, а Реч, уселивши се у Дјеву и примивши тело, прошла је, сачувавши (Је)
девственом.“
Пророк Исаија је предсказивао да ће Господ наш Исус Христос и Његова пречиста
Мајка потећи из рода Давидовог: „Али изаће шибљика из стабла Јесејева, и изданак из
коријена његова изникнуће. И на њему ће почивати Дух Господњи“ (Ис. 11, 1-2). Под речју
„шибљика“ (црквенословенски „жезл“) Света Црква подразумева Дјеву Марију. Апостол
Павле сматра да се ово пророчанство односи на Исуса Христа (Рим. 15, 12). На другим
местима Светог Писма Спаситељ се такође назива „кореном из рода Давидовог“.
Исти овај пророк говори о путовању Мајке Божије с Богомладенцем у Египат:
„Гле, Господ сједећи на облаку лаку доћи ће у Мисир; и затрешће се од Њега идоли
мисирски“ (Ис. 19, 1). Овде је, по учењу Свете Цркве, „лаки облак“ Пресвета Дјева.
Богомајка се назива облаком, као прво, због тога што је од Ње „засијало Сунце праведно“,
а као друго, зато што Она „точи жеднима воду живу отпуштења грехова“.
Код Исаије (29, 11) читамо: „И свака утвара биће вам као ријечи у запечаћеној
књизи, коју даду човјеку који зна читати говорећи: читај то; а он рече: не могу, јер је
запечаћено.“ Ова тајанствена, запечаћена књига јесте Пресвета Дјева. У овој „живој“
књизи је „божанским прстом“ написана Божија реч. Исти смисао има реч „свитак“
преузета од пророка Језекиља (2, 9) која се примењује на Мајку Божију. „Свиток Тја,
иногда Пророк, Отроковице, зрјашче, в нем же перстом Отчим написасја Слово
воплошчајемо.“ („Девојко, пророк Те је некада видео као свитак, на којем је Отац прстом
написао Реч Која се оваплоћује.“ Пресвета Дјева је књига запечаћена због недокучива
тајне оваплоћења Божијег.
Пророк Језекиља је имао тајанствено виђење на реци Ховар: видео је Господа како
седи на престолу, испод којег је био свод, четири животиње и исто толико живих точкова
(Јез. 1). Дивне животиње су, по тумачењу пророка, били херувими. Онај Који је седео на
престолу био је Господ Исус Христос, а дивне кочије су означавале Пречисту Дјеву. Она
је „кочије Сунца умног“, „огњелике кочије Речи“, „кочије пресвете Онога Који је на
херувимима“.
Пророк је видео Господа на високом престолу; серафими су стајали унаоколо и
прослављали Његову величанственост. Пророк Данило такође говори о престолу на којем
је седео Бог. Света Црква Богородицу често назива престолом: „Палата одушевленаја
Царева и престол огњеобразниј, Дјево, показаласја јеси, на нем же седја, (Господ)
32
воздвиже от перваго паденија всја человјеки.“ (Дјево, била си као Царева палата жива и
ватрени престо, на којем седећи (Господ) подиже од првог пада све људе.“)
Пророк Језекиљ каже: „И одведе ме опет к вратима спољашњим од светиње, која
гледају на исток, а она бјеху затворена. И рече ми Господ: ова врата нека буду затворена
и да се не отворају, и нико да не улази на њих, јер је Господ Бог Израиљев ушао на њих;
зато нека буду затворена“ (Јез. 44, 1-2). По тумачењу Свете Цркве и светих отаца, врата
окренута на исток, кроз која пролази само Господ јесу Пречиста Богородица. Под образом
врата, затворених пре проласка и након проласка Господа кроз њих, подразумева се вечна
девственост Богомајке; а узрок због којег су окренута на исток треба видети у томе што су
намењена за улазак Господа Исуса Христа, Који се у Светом Писму назива „исток“.
„Данас су уређена,“ каже свети Јован Дамаскин, „света врата са истока кроз која ће
Христос ући и изаћи, и ова врата ће бити затворена.“
У књизи пророка Данила (2: 34-35) описује се чудно виђење цара Навуходоносора:
он је видео велико тело, начињено од различитих врста материје – злата, сребра, бакра,
гвожђа, глине – и ево „одвали се камен без руку, и удари лик у стопала мједена и земљана,
и сатр их. Тада се сатр и гвожђе и земља и мјед и сребро и злато, поста као пљева на
гумну у љето, те однесе вјетар, и не нађе му се мјесто; а камени, који удари лик, поста
гора велика и испуни сву земљу“. Таква је била судбина четири велика царства:
Вавилонског, Мидијско-Персијског, Македонског и Римског! Камен (Господ Исус
Христос), Који се без руку одвојио од горе (Пресвете Богородице), уништио је мешавину
од које је направљен древни пагански свет и ударио је темељ новом царству, „које ће
стајати довијека“ (Дан. 2, 44). „Несечена гора, нерукосечени камен“ – овим речима се
изражава мисао о вечној девствености Мајке Божије. Исту ову тајанствену гору види и
пророк Авакум: „Бог дође од Темана и светац с горе Фарана“ (Ав. 3, 3).
Међутим, сви ови праобрази, који су старозаветној деци указивали на будућу
величанственост Приснодјеве Богомајке далеко заостају за првообразом. Свети Јован
Дамаскин овако објашњава однос између старозаветних праобраза и Пресвете Дјеве:
„Тамо је Реч Божија на каменим таблицама написала закон Духом, као својим прстом, а
овде се сама Реч Божија оваплотила од Духа Светог и девственог ткива... Тамо је мана,
овде је Онај Који ману чини слатком... Нека се поклони велелепна скинија, коју је Мојсије
саградио у пустињи од сваког драгоценог материјала и пре ње скинија праоца Аврама –
нека се поклоне живој и умној Скинији Божијој! Она је постала не само место посебног
дејства Божијег, већ суштинско обитавалиште ипостасног Сина и Бога. Нека спозна своју
ништавност пред Њом позлаћени кивот, и златна стамна која је носила ману, и свећњак, и
трпеза и све древно! Све ово је било важно само због тога што је било праобраз духовне
Скиније, јер је то сенка истинског праобраза.“
33
Download

1 Из књиге „Земља Богородице“ Јелена Прудников «Земля