Реч министра
Ратификацијом Европске конвенције за заштиту људских права
и основних слобода (Конвенција), Република Србија се обавезала да ће
обезбедити пуну примену одредаба овог међународног уговора, да ће
ускладити своје законодавство са стандардима предвиђеним
Конвенцијом и да ће њени органи у пуној мери поштовати
међународне норме. Истовремено је прихватила и облик надзора над
испуњавањем преузетих обавеза које предвиђа Конвенција, односно,
прихватила је обавезну надлежност Европског суда за људска права
чиме је омогућено да свако ко сматра да му је Република Србија својим
поступањем повредила неко право загарантовано Конвенцијом има
могућност да се директно обрати Европском суду за људска права у
циљу испитивања наводне повреде.
Министарство правде и државне управе је надлежно за
заступање Републике Србије пред Европским судом за људска права,
старање о објављивању пресуда тог Суда које се односе на Републику
Србију и праћење њиховог извршења. Наиме, у оквиру Министарства
постоји Сектор за заступање Републике Србије пред Европским судом
за људска права на чијем челу је заступник који заступа права и
интересе Републике Србије пред наведеним Судом.
У циљу приближавања праксе Европског суда за људска права
превасходно домаћим огранима а надаље и широј стручној јавности, а
у намери усклађивања домаће судске праксе и прописа са Конвенцијом
и праксом наведеног Суда, Министарство периодично издаје збирке
пресуда и релевантних одлука Европског суда за људска права које су
донете у односу на Републику Србији.
Имајући у виду да је ратификацијом Конвенција постала
саставни део правног поретка Републике Србије не постоји ни једна
препреке да се домаћи органи у својој пракси не позивају на ставове
Европског суда.
Надамо се да ће ова збирка допринети бољем разумевању рада
Европског суда за људска права и самим тим већем поштовању
стандарда и принципа које промовише Конвенција и Европски суд као
њен надзорни орган.
С поштовањем,
Никола Селаковић
министар правде и државне управе
2
ПРЕДГОВОР ОВОМ ИЗДАЊУ
У овом издању објављује се четрнаест пресуда и седам одлука
Европског суда за људска права донетих у односу на Републику
Србију у периоду март 2012. године – март 2013. године. Новина су
кључни ставови из пресуда и одлука садржаних у Збирци под називом
„Сентенце“. Међу тих 14 пресуда садржаних у овој збирци, једна
пресуде односи се и на Црну Гору (Милић), тако да је то већ четврта
пресуда тог типа (раније су објављене пресуде у случајевима Бјелић,
Шабановић и Лакићевић). Поред тога, једна пресуда је специфична по
томе што је у њој Суд одлучивао о ревизији коју је изјавио подносилац
представке, незадовољан исходом првобитне пресуде (Виктор Јухас
Ђурић) Две пресуде односе са на члан 2 Конвенције. У једној
(Младеновић), Суд је установио повреду овог члана, док у другој
(Митић), није нађена повреда овог члана. У Збирци је садржана још
једна пресуда у којој није утврђена повреда Конвенције (Оташевић, у
којој није нађена повреда члана 3 Конвенције). Поред две пресуде у
којима није утврђена никаква повреда Конвенције и које још нису
постале правоснажне у Збирци је садржана још једна пресуда која још
није постала правоснажна (Алишић и др. против БиХ, Хрватске,
Србије, Словеније и БЈР Македоније). Наиме, против ове пресуде и
Србија и Словенија изјавиле су захтев за упућивање предмета на
Велико веће. У збирци је садржана и пресуда у којој је захтев за
Велико веће већ усвојен (Вучковић и др.), тако да ће ту бити донета
нова пресуда и то од стране Великог већа. Пресуда Алишић и др.
специфична је још по нечему. Она је, наиме, прва пилот пресуда
донета у односу на Србију. Међутим, пресуде донете у случајевима
Грудић и Вучковић и др., такође, према мерама које су наложене у
њима, у складу са чланом 46 Конвенције, имају одлике пилот пресуда.,
тј. представљају тзв. квази пилот пресуде. Повреда права на имовину
(члан 1 Протокола 1) утврђена је у пресудама Бјелајац, Милосављев,
Грудић Адамовић и Алишић и др., Кликовац и др. и Стојилковић и др.
Повреда права на правично суђење из члана 6 став 1 утврђена је
пресудама Хајнал, Јовановић, Кликовац и др. и Стојилковић и др. и
Адамовић. У пресуди Алишић и др. утврђена је и повреда права на
3
делотворно правно средство из члана 13 Конвенције, а у случају
Вучковић и др. повреда забране дискриминиације из члана 14 у вези са
чланом 1 Протокола 1. У пресуди Хајнал утврђена је повреда члана 3
(забрана тортуре) и члана 6 став 2 (претпоставка невиности). Две
пресуде односе се на тзв. друштвена предузећа и оне спадају у тзв.
репетативне случајеве (Кликовац и Стојиљковић). Ове две пресуде
донело је трочлано судско веће и оне су постале правоснажне даном
њиховог објављивања.
У две пресуде (Бјелајац и Вучковић и др.) подносиоцима није
досуђена индивидуална накнада. Суд није био једногласан у три
пресуде (Хајнал, Вучковић и др. и Алишић и др.), као и у две одлуке
(Кецман и Мијаиловић).
У овој збирци садржане су четири пресуде из кривичне материје
(Хајнал, Младеновић, Митић и Оташевић), док су остале пресуде
везане претежно за грађанску материју (Милосављев се односи на
осуду за царински прекршај).
У случају Виктор Јухас Ђурић Суд је прихватио да размотри
ревизију подносиоца, али ју је на крају одбио. Наиме, Суд је имао у
виду да је одлука домаћег суда у случају подносиоца донета 2006.
године, а да је пракса на коју се подносилац позвао, пракса из 2011.
године, тако да подносилац није доказао да је у време када је
одлучивано о његовом случају пракса домаћих судова била различита
у односу на став надлежног домаћег суда. Поред тога, подносилац се
није обратио Врховном суду који је могао да одлучи у меритуму или
да реши у чијој би надлежности био случај подносиоца, због чега се
докази на које се позвао подносилац не могу сматрати „одлучним“ за
ревизију поступка.
Поводом представке коју је поднела Миља Бјелајац из Новог
Сада, Суд је истакао да је период неизвршења пресуде износио три
године и три месеца, од чега се, и поред пропуста подноситељке,
период од две године може приписати држави (ставови 51-53 пресуде),
због чега је утврђена повреда члана 1 Протокола 1.
У преосталом делу представка је проглашена недопуштеном.
Наиме, у вези са неизвршавањем одлука управних органа Суд је
установио да подноситељка није претрпела знатну штету (ставови 58-
4
62 пресуде), док у погледу блокаде у исплати пензије због неисплате
комуналних давања подноситељка није исцрпела сва средстава
предвиђена домаћим правом, јер није изјавила жалбу против пресуде у
вези са блокирањем исплате пензије (став 64 пресуде).
Напомињемо, да је ово први случај у односу на Републику
Србију у коме је Суд по сопственој иницијативи применио критеријум
недопуштености представке из члана 35 став 3б (одсуство знатне
штете) и то је учинио ретроактивно.
Такође, интересантно за овај случај је и то да је Суд 2012.
године установио повреду права на правично суђење у вези са
пресудом која је извршена још 2007. године, али је период њеног
неизвршавања од три године и три месеца за Суд био превише дугачак.
Случајеви Грудић и Вучковић и др. представљају тзв. квази
пилот пресуде, јер су мере које је Суд одредио у њима, у складу са
чланом 46 Конвенције, мере генералне природе, које се тичу великог
броја лица, који су истој ситуацији као и подносиоци. Због тога,
држави је остављен рок од шест месеци од правоснажности пресуде за
испуњење генералних мера, с тим што је у међувремену, пресуда
донета у случају Вучковић и др. стављена ван снаге, усвајањем захтева
Републике Србије за изношење предмета на Велико веће.
Пример праве пилот пресуде представља пресуда донета у
случају Алишић и др (обавеза да се у року од 6 месеци од наступања
правоснажности ове пресуде омогући подносиоцима, али и свим
другим лицима у њиховој позицији, да дођу у посед старе девизне
штедње под истим условима као и држављани Србије који имају
уштеђевину у домаћим филијалама српских банака).
Наиме, Суд је у овом случају донео пилот пресуду, јер се пред
њим налази више од 1650 сличних представки које укључују више од
8000 подносилаца, што указује на то да се ради о системском
проблему. Због тога је Суд одлучио да одложи на шест месеци, од дана
правоснажности пресуде, разматрање свих тих представки како би
Србија и Словенија пронашле начин да обештете све штедише.
5
У случају да се то не деси Суд ће размотрити ово питање у
неком од наредних случајева против државе у питању. При томе, из
ове шеме обештећења могу бити искључена лица којима је у
потпуности исплаћен штедни улог од стране других држава сукцесора
из хуманитарних разлога или по другом основу.
Напомињемо да ова пресуда није постала правоснажна, јер су и
Србија и Словенија изјавиле захтев за упућивање овог предмета
Великом већу.
Пресудом Европског суда за људска права у случају Јовановић
утврђено је да је подносиоцу повређено право на приступ суду
гарантовано чланом 6 став 1 Европске конвенције о људским правима.
У овом случају радило се о одбачају ревизије подносиоца
представке због непоштовања лимита за изјављивање овог правног
лека.
За разлику од пресуде у предмету Добрић, у коме Суд није
установио повреду права на приступ Суду због одбачаја ревизије, у
овом случају Европски суд за људска права није прихватио
аргументацију да је подносилац преклудиран тиме што није на
рочишту одржаном 8. јануара 2004. године определио вредност
предмета спора, јер очито је сматрао да се није радило о рочишту у
смислу одредбе члана 40 став 3 у вези са чланом 284 став 2 ЗПП. Даље,
Суд закључује да је тужилац, а не подносилац представке навео
нереалну вредност предмета спора, што је подносилац и оспорио;
такође наводи да је првостепени суд поступио по обавези да установи
адекватну вредност предмета спора, која је понављана у пресудама
нижестепених судова; најзад, сматра да је право на приступ суду
повређено тиме што је Врховни суд одбацио ревизију „без икаквог
додатног образложења,“ (ставови 19 и 50 пресуде). Чак и по
претпоставком да је одбијање Врховног суда да размотри
подносиочеву ревизују било у складу да домаћим правом и служило
легитимном циљу, губитак који је услед тога имао подносилац,
догодио се на један непредвидив и нетраспарентан начин, јер је
подносилац лишен права да изјави ревизију на коју је очигледно имао
право. Због тога Европски суд закључује да се ради о несразмерној
6
препреци за подносиоца, чему он није допринео на на који начин (став
50 пресуде).
Суд је посебно напоменуо да би требало да се омогући да
подносилац изјави ревизију, при чему није задатак Европског суда да
одлучује о евентуалном исходу поступка по ревизији (став 51 пресуде).
Оно што бисмо могли издвојити из пресуде у случају
Милосављев су два, тачније три њена става. Најпре, то је став 38, у
коме Суд објашњава због чега није прихваћен аргумент државе у вези
са злоупотебом права на представку поводом прећуткивања осуде
подносиоца за кривично дело проистекло из истог догађаја у вези са
којим је поднета представка Суду.
Најпре, објашњење да је подносилац хтео да тиме поједностави
случај не слаже се са ставом 42. који је Суд изнео у својој ранијој
одлуци у случају Милошевић против Србије, где је кривична осуда
подносиоца узета у обзир на другачији начин од стране Суда, него у
овом случају. Сем тога, упутно је запитати да ли је намера подносиоца
заиста била да случај поједностави, како то закључује Суд, или да
прикрије нешто што је важно за правилну одлуку Суда.
Са друге стране, неки од закључака Суда из овог става чини се
да нису исправни. Најпре, то је закључак да у прекршајном поступку
није било никаквог позивања на кривичну пресуду. Наиме, то није ни
било могуће, јер је прекршајни поступак у другом степену окончан 18.
фебруара 2005. године, док је првостепена пресуда у кривичном
поступку донета након тога тј. 23. марта 2005. године.
Затим, Суд наводи да у самој кривичној пресуди није изречена
мера одузимања возила. Поставља се питање, да ли би изрицањем
одузимања возила и у кривичној пресуди, ако је то већ учињено у
прекршајном поступку, било повређено право гарантовано чланом 4
Протокола 7 (право да се не буде кажњен два пута), чију је повреду
Суд утврдио у случају Марести против Хрватске (бр. 55759/07,
пресуда од 25. јуна 2009), поводом осуде за прекршај и кривично дело
у вези са истим догађајем.
7
Такође, тврдња да је подносиочево возило продато трећим
лицима пре саме кривичне пресуде, одступа од онога што је Суд
утврдио у ставу 13 ове пресуде, јер се тамо наводи да је продаја
извршена „неутврђеног дана“, па је нејасно због чега је Суд извео
закључак о продаји пре кривичне пресуде.
Најзад, Суд закључује да се подносиочеве притужбе односе
само на прекршајни, а не и кривични поступак. Другим речима, Суд
указује на то да не сме ићи изван онога на шта се притужује
подносилац. То би било исправно, када би било доследно. Међутим,
мора се приметити да Суд у пресуди Младеновић против Србије,
упркос позивању подноситељке представке само на члан 6 став 1
Конвенције, представку испитује само по члану 2 Конвенције,
указујући на то да је он тај који квалификује чињенице (master of
characterization). Дакле, оно на шта се притужује подносилац некад је
релевантно, а некад не. Поставља се питање, јасних критеријума по
којима Суд одлучује да одступи од онога на шта се подносилац
притужује.
Још већу дилему може изазвати начин на који је у ставовима 69
и 70 пресуде Суд определио износ износ материјалне накнаде. Наиме,
иако је у ставу 69 Суд сасвим исправно констатовао да су подаци у
погледу изгубљене зараде недовољни и непоуздани, Суд већ у
следећем ставу закључује да је подносилац као возач таксија, и поред
тога, услед одузимања возила претрпео извесну штету, коју Суд
опредељује на 5000 евра, по својој слободној процени.
У пресуди Младеновић, Србија је по први пут до сада оглашена
одговорном за повреду права на живот из члана 2 Конвенције, због
неделотворне истраге у вези са смртим исходом који се десио још
1991. године. Док закључак Суда у вези са основаношћу ове
представке уопште није споран, јер кривични поступак у овом случају
да данас још није окончан, овај случај је нарочито интересантан због
закључака Суда у вези са прихватљивошћу ове представке. Наиме, у
погледу поштовања рока од шест месеци у одбрани је истакнуто да је
подноситељка представке требало да поднесе представку чим је
Конвенција ступила на снагу (3. марта 2004. године), с обзиром да је
поступак то тада трајао већ 13 година. Подноситељка је се обратила
Суду 12. децембра 2007. године. Суд је у вези са овим питањем дао
8
опширно образложење и указао да је „одлука Врховног суда од 20.
априла 2004. године морала повећати очекивања подноситељке
представке у смислу да можда ипак може да добије накнаду на
домаћем нивоу (видети став 17. пресуде). Истовремено се, међутим,
чини разумним да је, као што је и сама подноситељка представке
тврдила, 19. септембра 2007. године она изгубила наду с тим у вези,
пошто је сазнала да је Тужена држава послала „Б“ у мисију
Уједињених Нација у Либерији на неодређено време (видети став 21.
из пресуде). После мање од три месеца она је Суду поднела своју
представку.“ Дакле, Суд је кључним сматрао моменат када је
подноситељка представке сазнала да оптужени није у земљи.
Пресуда Митић је још један случај везан за наводну повреду
члана 2 Конвенције. Међутим, у овом случају, Суд је утврдио да
повреде овог члана није било.
Подносилац представке је преко свог адвоката тврдио да су 8.
октобра 2007. године Јовицу Митића, сина подносиоца убиле
затворске власти затвора у Лесковцу, где је издржавао јединствену
казну затвора од једне године и девет месеци због више имовинских
кривичних дела. Даље, тврдио је да, у случају да је његов син заиста
извршио самоубиство вешањем, постоји одговорност затворских
власти, које су пропустиле да га заштите; да је тучен од стране других
затвореника; да није требало да после покушаја бекства буде смештен
у самицу, као и да је дисциплински поступак против њега
исфабрикован од стране затворских власти. У вези са истраживањем
узрока смрти, тврдио је да околности смрти његовог сина нису
правилно утврђене и истражене. Указао је на противречности између
извештаја истражног судије и обдукционог записника у погледу
времена када је нађен леш његовог сина, као и изјаве затворског чувара
и времена смрти установљене обдукцијом. Такође, тврдио је да су
затворске власти одбиле да издају видео снимак ћелије који је
направљен путем сигурносне камере.
Суд је, оценивши сваку од ових притужби појединачно, у
целости одбио ове наводе као неосноване и тиме прихватио доказе и
аргументацију коју је изнео заступник државе.
Најпре, у вези са тврдњом да је његов син убијен, подносилац
је само остао при тој тврдњи, без изношења икаквих доказа који би
9
оповргли једногласну тезу да се радило о самоубиству, на шта упућује
обимна документација из истраге, коју је Суду презентовао заступник
тужене државе.
У вези са тврдњом да је држава одговорна због пропуста да
заштити живот подносиочевог сина, Суд је истакао да на страни
државе постоји обавеза да заштити затворенике од било каквог
повређивања, а нарочито смрти. Међутим, ова обавеза не сме се
тумачити на такав начин да држави намеће немогући и несразмерни
терет. У случају затворника са суицидним тенденцијама мора се
установити да ли су власти знале или требало да знају у датом
тренутку о постојању стварног ризика по живот појединца и у случају
позитивног одговора на ово питање, пропустиле да предузму мере у
оквиру своје надлежности, којим би, разумно судећи, могао да се
избегне ризик.
У вези са конкретним случајем Суд је установио да Јовица
Митић није имао никакву историју у погледу евентуалних проблема са
менталним здрављем нити је показивао суицидне тенденције. За све
време док је боравио у затвору он се понашао нормално без знакова
психичке узнемирености. Увек му је био омогућен приступ затворском
лекару и у контакту са њим, као и са другим затворенцима или
чуварима у затвору, није примећено ништа необично у његовом
понашању. Његова медицинска документација указује да се жалио на
инсомнију и лакши облик узнемирености, у погледу чега је
медицински третиран. На дан самоубиства видели су га лекар и два
затворска чувара, који нису приметили ништа необично у његовом
понашању. Исто тако, ни његова родбина никада није упозорила
затворске власти на ризик самоубиства.
Из наведених разлога Суд је закључио да затворске власти
нису разумно могле да предвиде да ће се Јовица Митић обесити у
затвору.
Суд је у конкретном случају доста детаљно анализирао
стандарде и препоруке Комитета за спречавање мучења (CPT), у вези
са лицима код којих је утврђена склоност ка самоубиству. Међутим, из
околности овог случаја очигледно је да ментално стање подносиочевог
сина, за време његовог боравка у затвору, није захтевало такве
превентивне заштитне мере.
10
У вези са притужбама подносиоца да је његов син тучен од
стране других затвореника и да су затворске власти пропустиле да га
заштите, Суд је утврдио да је приликом лекарског прегледа
подносичевог сина 21. септембра 2007. године, затворски лекар
установио модрице старе три дана на његовом левом рамену, али је
Јовица Митић одбио да каже нешто о пореклу тих модрица. Такође, с
тим у вези није подносио никакву притужбу затворским властима, па
је Суд закључио да би било неразумно сматрати да су затворске
власти пропустиле да предузму неопходне мере, како би заштитиле
подносиочевог сина.
Такође, поводом притужби о неадекватности медицинског
третмана подносиочевог сина, Суд је приметио да су му били
преписани седативи против инсомније и блаже узнемирености. Он
никада није истакао било какву жалбу везану за стање свог менталног
здравља, што би захтевало специјалне психијатријске прегледе.
Такође, никада се није притуживао на квалитет медицинске услуге,
примењену терапију, нити му је икада одбијен захтев за
специјалистом. На основу тога, Суд је сматрао да није било доказа о
томе да је медицински третман подносиочевог сина био неадекватан.
Приликом испитивања наводне арбитрерности дисциплинског
поступка у коме је подносиочев син кажњен боравком у самици, Суд је
имао у виду да је ова мера прописана чланом 146 став 2 Закона о
извршењу кривичних санкција за покушај бекства из затвора и да није
примењена селективно тј. није била изречена само подносиочевом
сину, већ свим лицима који су покушали бекство из затвора заједно са
подносиочевим сином. Стога боравак у самици није одређен на
незаконит начин.
На основу детаљног испитивања свих побројаних елемената
Суд је извео закључак да члан 2 Конвенције, у вези са наводним
пропустом домаћих власти да спрече истински и непосредни ризик
самоубиства у конкретном случају, није повређен.
Суд је посебно испитивао наводе у вези са постојањем
независне и непристрасне службене истраге, која би на делотворан
начин утврдила узрок смрти. У случајевима смртног исхода у
затвору, надлежне власти морају по сопственој иницијативи спровести
ревносно, хитну истрагу којом би најпре, утврдиле околности под
11
којим се инцидент догодио и мањкавости у функционисању система, а
затим идентификовали представнике власти који су били умешани у
читав случај. У сваком случају, обавеза спровођења истраге није
обавеза циља, већ обавеза средства, а њено испуњење цени се у
зависности од околности случаја. Посебно је значајно обезбедити увид
јавности, пре свега најближих рођака жртве, у резултате истраге.
У конкретном случају истрага у вези са смрћу Јовице Митића
требало је прво, да установи узрок смрти и друго, пошто установи да
се радило о самоубиству, да испита да ли су власти на било који начин
биле одговорне, јер је нису спречиле.
Све захтеве у вези са истрагом узрока смрти и евентуалне
одговорности надлежних власти, Суд детаљно анализира у ставу 57.
пресуде, тако да би наведени елементи могли да послуже као
индикатор надлежним властима у свим
случајевима сумњивих
смртних исхода.
Најпре, Суд је установио да је истрага била независна, јер је
вођена од стране истражног судије, уз асистенцију полиције, а касније
јавног тужиоца и да није ни структурно ни фактички била повезана са
затворским властима.
Посебно је цењен захтев хитности истраге у контексту увиђаја
који је спроведен одмах након инцидента, укључујући фотографисање
тела и лица места, што указује и на потпуност спроведених увиђајних
радњи. Испуњењу услова у погледу хитности истраге иде у прилог и
чињеница да је обдукциони записник од стране форензичара, сачињен
истог дана када се десила смрт. Сем тога, по пријави подносиоца
случај је у року од 5 месеци испитан од стране јавног тужиоца и
надлежних правосудних органа, укључујући и Врховни суд.
Када је реч о захтеву потпуности истраге, Суд је имао у виду
чињеницу да је испитан велики број затворских службеника,
укључујући затворског лекара и стражара који је открио леш. Такође,
обдукциони записник био је детаљан (леш је описан у потпуности,
како споља, тако и изнутра; детаљно су анализирани хистопатолошки
узорци), на основу чега је јасно закључено да се радило о самоубиству
вешањем.
12
С обзиром да прецизно време смрти није кључни елеменат у
конкретном случају, Суд је занемарио извесне разлике у вези са
тачним часом смрти између извештаја истражног судије и обдукционог
записника и изјаве затворског чувара и времена смрти установљене
обдукцијом.
Суд је такође имао у виду да је подносилац био укључен у
истрагу, јер је након његове пријаве полиција поново испитала
неколико затворских службеника и чувара, а од тренутка када је он од
тужиоца преузео кривично гоњење, истражни судија је затражио нови
извештај од затворских власти и сакупио је и друге доказе. Међутим,
након оцене свих прикупљених доказа закључено је да нема довољно
елемената за подизање оптужнице, па је истражни судија одлучио да
истрагу обустави, што су потврдили и Окружни суд у Лесковцу, као и
Врховни суд Србије.
Најзад, Суд је одбацио тврдњу подносиоца да су затворске
власти одбиле да издају видео снимак ћелије који је направљен путем
сигурносне камере, јер таквог снимка није ни било, с обзиром да је
камера омогућавала само да има увид у ћелију, али не и да сачини
снимке.
У контексту свега изнетог Суд је закључио да није дошло до
повреде процесног аспекта члана 2 Конвенције, у конкретном случају.
Овој пресуди је намерно у Предговору посвећена већа пажња,
јер би закључци из ње требало да послуже као смернице надлежним
органима у Републици Србији у ком правцу би требало да се одвија
истрага у случају испитивања сумњивих узрока смрти.
У случају Оташевић Суд је такође утврдио да Република
Србија није одговорна за кршење Конвенције и то конкретно члан 3
Конвенције (забрана мучења).
Ова пресуда показује од колике је важности ефикасно вођење
кривичног поступка, који је пред две судске инстанце окончан за три
године. У таквим околностима извесни пропусти у истрази, као што је
пасивност истражних органа (ставови 7 и 10 пресуде), пристрасност
(став 9 пресуде), неотклањање контрадикторности доказа (став 13
13
пресуде), застарелост једног кривичног поступка (став 15 пресуде),
некажњивост за повреде нанете оштећеном (став 16), нису узети у
обзир због временске ненадлежности Суда. То значи да би у свим
сличним поступцима требало водити рачуна да се такви пропусти не
дешавају, јер нису у складу са захтевима из Конвенције, па могу
довести до повреде Конвенције, без обзира на дужину трајања
поступка.
У случају Хајнал Суд је утврдио повреду члана 3. Конвенције и
у суштинском и у процесном смислу.
У овом случају притужбе у вези са злостављањем подносиоца
представке проистекле су из задржавања подносиоца представке 17. и
18. августа 2005. године у полицијској станици у Суботици (без
претходног покушаја да му се уручи позив), којом приликом је
признао извршење предметних кривичних дела.
Анализирајући чињенице овог случаја Суд је посебно узео у
обзир да је подносилац представке 17. августа 2005. године одбио да
да изјаву полицији, а да је наводно већ 18. августа 2005. године
признао бројна кривична дела крађе. Такође, Суд је имао у виду
сумњиве околности одређивања адвоката који је заступао подносиоца
представке по службеној дужности. Наиме, сам адвокат Н.Д. је током
каснијег кривичног поступка, изјавио да му је подносилац представке
рекао да је већ ангажовао адвоката, али да је спреман и да прихвати
правну помоћ адвоката одређеног по службеној дужности „да би га
пустили“. Подносилац представке је затим признао предметна
кривична дела, а адвокат Н.Д. је касније потврдио да је подносилац
представке одбио да са њим разговара у вези са суштином оптужбе
(јер већ има адвоката), и приметио је да није никада видео за 33 године
праксе да неко призна кривична дела као што је то учинио подносилац
представке.
Што се тиче чињеница да подносилац представке није имао
видљиве повреде 24. и 25. августа 2005, када га је саслушао истражни
судија, Суд је сматрао да су за једну недељу, у зависности од
озбиљности, повреде могле и да зацеле. Последице застрашивања или
било каквог другог облика нефизичког злостављања, не би свакако
оставиле видљив траг.
Суд је такође имао у виду и Извештаје Комитета против
мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања
(извештаји објављени 18. маја 2006. и 14. јануара 2009. године), где се
14
наводи да је „у скоро свим полицијским станицама које су посећене у
Београду, делегација пронашла бејзбол палице и друге нестандардне
предмете у просторијама које се користе за испитивање..“
Имајући у виду све наведено Суд је закључио да је подносилац
представке био физички злостављан 17. августа 2005. године, и барем
психички приморан да призна предметна кривична дела 18. августа
2005. године, при чему су ови догађаји били повезани. Суд је
приметио и да је сам Општински суд 22. марта 2006. године закључио
да се поновљено привођење подносиоца представке може сматрати
узнемиравањем од стране полиције усмереним на добијање његовог
признања.
Један од чланова судског већа (мађарски судија Шајо) издвојио
је своје мишљење, јер је сматрао да члан 3 у материјалном аспекту
није био повређен, с обзиром на одсуство непосредних доказа о
повредама подносиоца.
У погледу процесног аспекта повреде члана 3. Конвенције,
подносилац представке је тврдио да је више пута судијама изнео
притужбе у вези са злостављањем, али није уследила адекватна
реакција правосуђа, што је свакако веома изражен проблем у
правосудном систему Републике Србије.
С тим у вези Суд је указао да када једно лице веродостојно
тврди да је било изложено поступању у супротности са обавезом из
члана 3. Конвенције, код државних органа, ова одредба, у вези са
општом обавезом према члану 1 Конвенције „да свакоме у својој
надлежности јемчи права и слободе ....дефинисане Конвенцијом“,
захтева спровођење делотворне службене истраге (став 96.)
Суд је указао и на став изражен у пресуди Станимировић
против Србије (став 39.) да чак и када није било притужбе, истрага
мора бити спроведена ако постоје јасне индиције које указују да је
било злостављања.
Суд закључује да се у подносилац представке заиста жалио на
злостављање од стране полиције: истражном судији и заменику јавног
тужиоца, током кривичног поступка и приликом обраћања жалбеним
већима. Иако и Конвенција и домаће право налажу да тврдње овакве
врсте морају бити истражене ex officio, није покренут посебан
поступак ради истраге наводног злостављања, који би био усмерен на
идентификацију и кажњавање одговорних.
15
У вези са наводном повредом права на слободу и сугурност,
односно законитошћу лишавања слободе подносиоца представке, Суд
је утврдио да је притужба недопуштена ratione temporis, имајући у
виду став да када не постоји делотворан правни лек рок од шест
месеци се рачуна од дана акта или радње на коју се подносилац
притужује, или од дана сазнања за тај акт или за његове последице по
подносиоца (став 104.).
С обзиром да је Суд утврдио да је дошло до повреде члана 3.
Конвенције током испитивања код полиције, те имајући у виду да су
домаћи судови користили признање подносиоца представке да би га
осудили, без обзира на различита спорна питања у вези са
делотворношћу заступања од стране адвоката који му је одређен по
службеној дужности, утврђена је повреда права на правично суђење.
Суд је приметио да понављање хапшења подносиоца
представке рано ујутро, чињеница да није било покушаја да му се
упути позив, услови у којима је чекао испитивање, доводе до истог
закључка о повреди права на правично суђење.
С обзиром да је нађена повреда члана 6 став 1 Конвенције, Суд
је сматрао да није неопходно да испитује посебно наводе подносиоца у
погледу постојања повреде члан 6 став 3 Конвенције, везано за
ометање права на одбрану.
Веома је значајна и оцена Суда у вези са применом члана 6.
став 2. Конвенције који се односи на претпоставку невиности.
Ценећи наводну повреду члана 6. став 2. Суд је указао да ће
претпоставка невиности према члану 6. став 2. Конвенције бити
повређена уколико се у одлуци суда или изјави службеног лица,
рефлектује мишљење или став да је лице против кога се води поступак
криво, пре него што је кривица доказана у складу са законом. Довољно
је и да се у образложењу одлуке или изјаве службеног лица укаже да
се оптужено лице сматра кривим, а преурањена изјава суда којом се
изражава такво мишљење неизбежно доводи до повреде претпоставке
невиности (став 129. пресуде).
Имајући у виду да је Општински суд у пресуди од 13. априла
2006. године, утврдио да је подносилац представке крив, да је у
образложењу пресуде констатовано да се против подносиоца води 6
одвојених поступака, те да је ова чињеница узета као отежавајућа
околност, Суд је сматрао да је дошло до повреде претпоставке
невиности. Суд је овај став даље образложио тиме да се само раније
16
утврђење да је лице извршило кривично дело, дакле правноснажна
пресуда, може сматрати као отежавајућа околност. Прихватање саме
чињенице да су против одређеног лица у току други кривични
поступци, као отежавајуће околности, значи да се подразумева његова
кривица у тим поступцима. То се управо десило у предметном случају,
јер је Општински суд имплицитно повредио право подносиоца на
претпоставку невиности у поменутих шест одвојених поступака који
су били у току.
У овом предмету подносилац представке је тврдио да је током
боравка у затвору био незаконито фотографисан, због чега је наводно
дошло до повреде његовог права на приватни живот (члан 8
Конвенције).
Суд је прихватио аргументе који су изнети у одбрани, а који се
односе на могућност подносиоца представке да у складу са Законом о
облигационим односима (чл. 157,199 и 200.) захтева одговарајућу
накнаду због повреде права личности. Суд је сматрао да се имајући у
виду примере из домаће судске праксе које се заснивају на Закону о
облигационим односима и непосредној примени члана 8. Конвенције,
представка у погледу повреде члана 8. мора одбацити због
неисцрпљивања домаћих правних лекова (видети ставове 67, 68, 69,
140. и 142.).
Поред пресуда у овој збирци садржане су и неке од
релевантних одлука донетих у односу на Републику Србију у
наведеном периоду.
У две одлуке представке су проглашене недопуштеним, јер су
подносиоци пропустили да обавесте Суд о неким важним моментима
везаним за домаћи поступак, поводом кога су упутили своју
представку Суду, а што је Суд квалификовао као злоупотребу права на
представку (Таталовић и Ђекић и Коматиновић).
Исто тако, у две одлуке представке су проглашене
недопуштеним због њихове неспојивости са одредбама Конвенције
ratione materiae (Кецман и Мијаиловић).
Две одлуке (Предић-Јоксић и Маринковић) тичу се рада
Уставног суда по уставним жалбама (то важи и за одлуку у предмету
Коматиновић) и у њима Суд износи оцену везану за делотворност
уставне жалбе.
Представка у случају Предић-Јоксић поднета је због наводно
дугог трајања две парнице пред Првим основним судом у Београду.
17
Поводом прве парнице (поништај уговора), која је покренута 15.
јануара 1997. године и која је и даље у току, подноситељка се обратила
и Уставном суду. Уставни суд је 5. маја 2011. године усвојио њену
уставну жалбу нашавши да је предметна парница трајала прекомерно
дуго. Истовремено Уставни суд је наложио убрзање поступка, док је
одбио захтев за укидање другостепене одлуке. Подноситељки није
досуђена никаква накнада, јер је није ни тражила.
У другој парници, покренутој 2. априла 2007. године,
подноситељка је тражила накнаду штете. Поводом ове парнице се
такође обратила Уставном суду, који је 15. јула 2010. године одбио
њену уставну жалбу као неосновану.
Европски суд за људска права је испитујући наводе представке,
прихватио аргументацију тужене државе да је подноситељка изгубила
статус жртве.
Наиме, у пракси Суда, до губитка статуса жртве долази онда
када држава на изричит или прећутан начин призна повреду
Конвенције и обезбеди одговарајуће обештећење.
У конкретном случају, у вези са првом парницом Уставни суд је
најпре установио повреду права на суђење у разумном року. Такође, по
налогу Уставног суда за убрзањем поступка је поступљено, јер
првостепени поступак, након налога Уставног суда, окончан је за
четири месеца, усвајањем тужбеног захтева. Поступак по жалби, у
тренутку доношења одлуке Европског суда за људска права трајао је
шест месеци. Са друге стране, подноситељка представке пред
Уставним судом није ни истакла захтев за компензацију, због чега јој
тај захтев није ни досуђен.
Због тога је Европски суд за људска права закључио да је
подноситељка у вези са првом парницом изгубила статус жртве у
смислу члана 34 Конвенције, па је представка сходно члану 35 став 3а
и 4 Конвенције проглашена неприхватљивом.
У вези са наводима представке поводом дужине друге парнице,
Суд је узео у обзир чињеницу да је Уставни суд одбио жалбу
подноситељке као неосновану, па имајући у виду став Европског суда
за људска права изнет у случају Винчић да се уставна жалба има
сматрати у принципу делотворним средством које је потребно да се
18
исцрпи пре обраћања Европском суду, прихватио наводе Уставног
суда. Суд је, при томе, узео у обзир, да је након одлуке Уставног суда
поступак пред редовним судом и даље у току, па је закључио да
подноситељка има правo да се поново обрати Уставном суду због
укупне дужине ове парнице. С обзиром да то није учинила до
момената доношења одлуке од стране Европског суда за људска права,
њена представка је у том делу одбачена због неисцрпљивања
унутрашњих правних средстава.
У одлуци Маринковић, ради се о предмету у вези са дуговима
друштвених предузећа по правоснажним пресудама из радних односа.
Европски суд за људска права је поводом приговора заступника
државе у овом случају да није исцрпљена уставна жалба, као
делотворно средство у конкретном случају, заузео следећи став.
Наиме, уставна жалба се у свим случајевима неизвршавања
правоснажних пресуда из радних односа, у односу на предузећа са
претежним друштвеним капиталом, може сматрати, у принципу,
делотворним средством ако се ради о стечају или предузећу које је
престало да постоји, за све представке које су Суду поднете након 22.
јуна 2012. године, као дана објављивања одлуке Уставног суда Уж
775/2009 (одлука којом је усвојена уставна жалба и поред
нематеријалне штете наложено и извршење домаће пресуде) у
„Службеном гласнику“.
Насупрот томе, у свим случајевима
неизвршавања правоснажних пресуда из радних односа у односу на
предузећа са претежним друштвеним капиталом у реструктурирању,
уставна жалба и даље није делотворно средство, па се не мора
искористити пре обраћања Суду. Ипак, Суд је оставио могућност да
преразмотри овакав став, уколико би Уставни суд изменио своју
праксу, тачније, и у случају предузећа у реструктурирању, досуђивао
материјалну штету на начин како је то учињено у погледу предузећа
која су у стечају или су престала да постоје.
У конкретном случају, иако се радило о предузећу у стечају,
Суд није усвојио приговор о неисцрпљивању правних средстава, јер је
подносилац своју представку упутио 30. децембра 2010. године, дакле
пре 22. јуна 2012. године, као дана објављивања одлуке Уставног суда
Уж 775/2009 у „Службеном гласнику“.
19
Најзад, у вези са разним притужбама које су подносиоци
представке изнели у предмету Станковић, Суд је неке од тих
притужби везаних за парницу из области породичних односа
преогласио очигледно неоснованим, неке је одбацио због
неисцрпљивања унутрашњих правних средстава, а неке због
неспојивости представке са одредбама Конвенције ratione materiae.
Надамо се да ће објављивање ове, шесте по реду, збирке одлука
и пресуда Европског суда за људска права допринети подизању свести
државних органа о потреби поштовања и заштите људских права у
Републици Србији, али и правилном сагледавању улоге Европског суда
за људска права у заштити људских права.
С поштовањем,
Заступник Републике Србије пред
Европским судом за људска права
и помоћник министра правде
и државне управе
др Славољуб Царић
20
Пресуде
21
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ЈУХАС ЂУРИЋ против СРБИЈЕ
(представка број 48155/06)
ПРЕСУДА
(ревизија)
СТРАЗБУР
10. април 2012. године
22
У предмету Јухас Ђурић против Србије (захтев за ревизију
пресуде од 7. јуна 2011. године),
Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању
Већа у саставу:
FrançoiseTulkens, председник,
David Thór Björgvinsson,
Dragoljub Popović,
Işıl Karakaş,
Guido Raimondi,
Paulo Pinto de Albuquerque,
Helen Keller, судије,
и Stanley Naismith, секретар одељења.
после већања на затвореној седници одржаној 20. марта 2012.
године,
изриче следећу пресуду, која је донета на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 48155/06)
против Србије, коју је Суду према члану 34. Конвенције за заштиту
људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција“),
поднео држављанин Србије, г. Виктор Јухас Ђурић (у даљем тексту:
„Подносилац представке“), 20. новембра 2006. године.
2. Пресудом изреченом 7. јуна 2011. године Суд је, inter alia,
утврдио да није било повреде члана 6. став 1. Конвенције у вези са
правом на приступ суду подносиоца представке приликом одлучивања
о његовим грађанским правима и обавезама.
3. Подносилац представке, који је и сам адвокат, затражио је 8.
августа 2011. године ревизију предметне пресуде у смислу Правила 80
Пословника Суда.
4. Суд је овај захтев разматрао 11. октобра 2011. године и одлучио
да Влади да рок до 23. новембра 2011. године да достави писана
запажања. Та запажања су примљена 21. новембра 2011. године.
ЧИЊЕНИЦЕ
I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА
5. Подносилац представке је рођен 1966. године. Он је адвокат и
живи у Суботици, Србија.
6. Чињенице предмета, како су их странке изнеле, могу се сумирати
на следећи начин.
23
A. Захтев подносиоца представке у вези са Д. Г.
7. Полицијска станица у Суботици је 19. маја 2004. године
именовала подносиоца представке да заступа Д. Г., осумњиченог у
преткривичном поступку, за време његовог испитивања од стране
полиције. Подносилац представке ван овог саслушања није пружио
осумњиченом никакву правну помоћ.
8. Подносилац представке је истог дана поднео захтев полицији,
тражећи исплату његовог хонорара у складу са Тарифом Адвокатске
коморе.
9. Пошто није примио одговор, подносилац представке је 13.
септембра 2004. године поднео парничну тужбу Општинском суду у
Суботици, тражећи да му се надокнади хонорар (7.800 српских динара,
приближно 105 евра, у то време према девизном курсу Народне банке
Србије).
10. Општински суд је 21. априла 2005. године донео пресуду због
изостанка у корист подносиоца представке. Он је тиме наложио
Полицијској станици у Суботици да исплати укупно 18.800 динара
(приближно 230 евра у то време), на име хонорара и судских трошкова,
плус затезну камату.
11. Окружни суд у Суботици је 15. августа 2005. године укинуо ову
пресуду по жалби.
12. Општински суд се 23. јануара 2006. године огласио стварно
ненадлежним за поступање и наложио да подносилац представке плати
10.500 динара за судске трошкове (приближно 120 евра у то време).
13. Окружни суд је 29. септембра 2006. године потврдио ову одлуку
по жалби, а она је тиме постала правоснажна.
14. И Општински и Окружни суд су сматрали, inter alia, да се
предметни хонорар односи на преткривични поступак, који је посебна
врста управног поступка, а не званични кривични поступак, и
закључили да о његовом захтеву не треба да одлучују парнични
судови. Полиција је, међутим, имала обавезу да донесе одлуку о
захтеву подносиоца представке.
15. Подносилац представке је 13. новембра 2006. године платио
трошкове поступка који су му одређени.
16. На основу тога што је погрешно усмерио своју уплату од 13.
новембра 2006. године подносиоцу представке је 23. јануара 2008.
године још једном наложено да плати предметне судске трошкове плус
затезну камату. До марта 2009. године подносилац представке је према
томе платио још 18.068 динара (приближно 190 евра у то време).
Б. Захтев подносиоца представке у вези са Г. И., Д. Ч., В. Ђ.,
Б. Ђ. и Д. Ђ.
24
17. Полицијска станица у Суботици је 31. јула 2006. године
именовала подносиоца представке да заступа Г. И., Д. Ч., В. Ђ., Б. Ђ. и
Д. Ђ., све осумњичене у преткривичном поступку, за време
испитивања од стране полиције.
18. Подносилац представке је истог дана поднео захтев полицији за
исплату свог хонорара у складу са Тарифом Адвокатске коморе
(укупно 12.960 динара, приближно 155 евра у то време).
В. Захтев подносиоца представке у вези са С. С., Б. Б., А. С. и
Д. Ј.
19. Полицијска станица у Суботици је 6. августа 2008. године, 24.
априла 2009. године, 19. маја 2009. године и 1. јуна 2009. године
именовала подносиоца представке да заступа С. С., Б. Б., А. С. и Д. Ј.,
све осумњичене у преткривичном поступку, за време испитивања од
стране полиције.
20. Подносилац представке је 11. августа 2008. године, 11. маја
2009. године, односно 21. маја 2009. године поднео захтев полицији,
тражећи исплату свог хонорара у складу са Тарифом Адвокатске
коморе (укупно 48.000 динара, приближно 500 евра у то време).
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА
A. Законик о кривичном поступку (објављен у „Службеном
листу Савезне Републике Југославије“ – Сл. лист СРЈ –
бр. 70/01 и 68/02, као и у „Сл. гласнику РС“ – Сл. гласник
РС – бр. 58/04, 85/05 и 115/05)
21. Члан 193. став 1. предвиђа, inter alia, да трошкови кривичног
поступка обухватају све трошкове настале у вези са кривичним
поступком, „од отпочињања до завршетка“.
22. Члан 193. став 6. предвиђа да трошкове настале у току
преткривичног поступка, који се односе на хонорар који се плаћа
адвокату кога полиција именује, покрива сама полиција.
23. Члан 196. предвиђа, inter alia, да окривљен који је осуђен сноси
трошкове кривичног поступка.
24. Члан 197. став 1. предвиђа да се, inter alia, ако се кривични
поступак против туженог обустави, оптужни налог одбаци, или тужени
буде ослобођен, трошкови адвоката одбране покривају из буџета суда.
25. Члан 197. став 6. предвиђа да, inter alia, ако кривични суд
одбаци захтев за накнаду трошкова према члану 197. став 1., или ако
одлуку по захтеву не донесе у року од три месеца, тужени и његов или
њен адвокат имају право на поднесу посебну тужбу у парничном
поступку.
25
26. Члан 225., inter alia, утврђује опште дужности полиције за време
преткривичног поступка.
27. Члан 226. ст. 7-9, inter alia, регулише испитивање од стране
полиције, лица осумњичених да су починила кривично дело, чије
изјаве могу, под одређеним условима, бити употребљене као доказ у
каснијем кривичном поступку.
28. Члан 243. предвиђа, inter alia, да званична судска истрага
почиње по доношењу посебне судске одлуке у том смислу.
Б. Релевантан коментар у вези са члановима 193, 225 и 226.
Законика о кривичном поступку
29. Трошкови које полиција покрива у вези са чланом 225. Законика
о кривичном поступку не могу се сматрати трошковима кривичног
поступка у смислу члана 193. истог (види Коментар Законика о
кривичном поступку, проф. Др Тихомир Васиљевић и проф. Др
Момчило Грубач, ИДП Јустинијан, Београд, 2005, стр. 338, став 2.).
30. Опште дужности полиције за време преткривичног поступка
нису званично регулисане Закоником о кривичном поступку, уз
изузетак активности о којима је реч у члану 226. ст. 7-9 (ibid., стр. 397,
став 8.).
В. Одлука истражног судије Окружног суда у Суботици (Ки
25/04 из фебруара 2005. године)
31. Истражни судија је утврдио, inter alia, да тужени против кога су
оптужбе повучене нема право на потпуну накнаду адвокатских
трошкова из буџета Окружног суда у Суботици. Посебно, он је
констатовао да је на полицији да покрије такве трошкове, пошто се део
ових трошкова односио на правне услуге пружене за време
преткривичног поступка (адвокат туженог у домаћем поступку, а у
овом предмету подносилац представке пред Судом).
Г. Закон о парничном поступку из 2004. године (објављен у
„Сл. гласнику РС“, број 125/04)
32. Члан 1. предвиђа, inter alia, да се Закон о парничном поступку
примењује на све имовинске спорове, изузев оних где закон изричито
предвиђа другачији поступак.
33. Члан 16. предвиђа, inter alia, да ако суд утврди одсуство
надлежности ratione materiae, он, по службеној дужности, одбацује
предметни захтев без обзира на фазу поступка.
26
Д. Закон о судовима (објављен у „Сл. гласнику РС“, бр.
46/91, 60/91, 18/92 и 71/92)
34. Члан 12. став 2. (а) предвиђа да општински судови имају
надлежност да доносе одлуке у вези са имовинскоправним захтевима,
уколико не спадају у надлежност трговинских судова.
35. Члан 17. став 1 (з) предвиђа да је Врховни суд надлежан да
оцењује законитост свих правоснажних управних одлука које је
Држава донела, сем ако закон изричито не предвиђа другачије.
36. Члан 17. став 2. (в) предвиђа да Врховни суд решава сукобе
надлежности између нижих судова.
Ђ. Закон о уређењу судова (објављен у „Сл. гласнику РС“,
бр. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 и 46/06)
37. Члан 4. предвиђа да суд не може одбити да разматра захтев за
који је његова надлежност утврђена законом или Уставом.
Е. Закон о општем управном поступку (објављен у „Сл.
листу СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01)
38. Члан 208. став 1 предвиђа, inter alia, да је у једноставним
стварима орган управе дужан да донесе одлуку у року од месец дана од
дана када је тужилац поднео свој захтев. У свим другим случајевима,
управни орган доноси одлуку у року од два месеца од тада.
39. Члан 208. став 2 омогућава тужиоцу, о чијем захтеву одлука није
донета у роковима утврђеним у претходном ставу, да уложи жалбу као
да је његов захтев одбијен. Када жалба није дозвољена, тужилац има
право да непосредно покрене управни спор пред надлежним судом.
Ж. Закон о управним споровима (објављен у „Сл. листу
СРЈ“, број 46/96)
40. Члан 6. предвиђа да се управни спор може једино покренути
против „управног акта“, који је, inter alia, акт/одлука коју је донео
државни орган приликом одлучивања о правима и обавезама у вези са
„управном ствари“.
41. Члан 9. став 1 (1) предвиђа да се управни спор не може
покренути против „акта”/одлуке донете у стварима где се судска
накнада обезбеђује ван управних спорова.
42. Чланови 8 и 24. предвиђају, inter alia, да тужилац који је поднео
захтев органу управе има право да покрене управни спор пред судом у
следећим ситуацијама:
(i) Ако орган који решава по жалби не донесе одлуку по
његовој/њеној жалби у року од шездесет дана, тужилац може поновити
захтев, а ако орган који решава по жалби одбије да донесе одлуку у
року од додатних седам дана, тужилац може покренути управни спор.
27
(ii) У складу са условима утврђеним под (i) у горњем тексту, ако
првостепени орган управе не донесе одлуку, а не постоји право на
жалбу, тужилац може непосредно покренути управни спор.
(iii) Ако првостепени орган управе не донесе одлуку на основу
захтева тужиоца у року од шездесет дана, у стварима где жалба није
искључена, тужилац има право да поднесе наведени захтев
другостепеном органу управе. Ако тај орган донесе одлуку, тужилац
има право да покрене управни спор против ње, и ако не донесе одлуку
тужилац има право да покрене управни спор у складу са условима
утврђеним под (i) у горњем тексту.
43. Члан 41. став 5. предвиђа да када се управни спор покрене према
члану 24. суд, ако донесе одлуку у корист тужиоца, налаже
предметном органу управе да одлучи о првобитном захтеву тужиоца.
44. Члан 63. предвиђа, inter alia, да ако наведени орган управе не
испуни овај налог у року од тридесет дана, тужилац има право да
поднесе предлог за извршење судске одлуке. Ако орган управе не
одговори на овај захтев у року од седам дана, тужилац може да тражи
од суда да одлучи о основаности његовог предмета, тј. да донесе
неопходну одлуку уместо органа управе. Суд ће затим затражити
информације од органа управе о разлозима због којих није испунио
налог суда. Ако орган управе не одговори у року од седам дана или ако
његово објашњење не буде прихватљиво за суд, суд сам одлучује о
првобитном захтеву тужиоца.
45. Чланови 41. ставови 1-4, 61 и 62 предвиђају детаље у вези са
другим ситуацијама у којима се може одлучити о основаности захтева
тужиоца.
З. Релевантни коментар у вези са чланом 24. Закона о
управним споровима
46. Не постоји крајњи рок за покретање управног спора у складу са
чланом 24. Закона о управним споровима (види Коментар Закона о
општем управном поступку и Закона о управним споровима,
Светислав Вуковић, Пословни биро, Београд, 2006, стр. 219).
И. Релевантна домаћа судска пракса коју је Влада доставила
47. У шест пресуда донетих између 8. децембра 1999. године и 9.
априла 2009. године Врховни војни суд, односно Врховни суд Србије,
одлучивали су о основаности управних спорова у вези са правима на
пензију, правима на изборе, општинским решењима о имовинско
правним захтевима, инвалиднини и предложеној промени у
регистрацији лица овлашћених да заступају политичке странке (види
Уп. бр. 2530/03, Уж. 133/92, Уж. 11/08, У. бр. 1739/08, У. бр. 48/08 и У.
бр. 1093/02).
28
ПРАВО
1. ПРВОБИТНА ПРЕСУДА СУДА
48. Пресудом од 7. јуна 2011. године, Суд је, inter alia, утврдио
следеће:
„65. ... [К]онстатује се да захтеви подносиоца представке за исплату хонорара
јасно спадају у оквир члана 6. став 1. (види, mutatis mutandis, Editions Périscope
против Француске, 26. март 1992. године, став 40., серија A бр. 234-Б). Даље, иако
задатак Суда није да одлучује који домаћи суд, парнични или управни, има
надлежност да одлучује о основаности ових захтева (види Beneficio Cappella Paolini
против Сан Марина, бр. 40786/98, став 29., ЕЦХР 2004-VIII (изводи)), констатује се:
(i) да су домаћи парнични судови разматрали питање хонорара као управну ствар и
да су с тим у вези понудили одређено образложење (види став 14. у горњем тексту);
(ii) да је подносилац представке према томе могао да употреби управни пут и, да је
било потребно, изнесе свој предмет пред Врховни суд, очигледно без рока у коме то
треба да учини (види ст. 38-46 у горњем тексту); и (iii) да је Врховни суд могао,
коначно, или пресудити о основаности или указати који други суд има надлежност да
поступи по том питању (види ст. 44, 35 и 36. у горњем тексту, тим редоследом;
упоредити такође са предметом Beneficio Cappella Paolini против Сан Марина,
цитиран у горњем тексту, где су се и парнични и управни судови огласили
ненадлежним). Најзад, подносилац представке није доставио домаћу судску праксу у
смислу да су се у неком другом предмету, као што је његов, парнични судови
прогласили надлежним ratione materiae, док је Тужена држава, са своје стране,
доставила праксу која указује да је домаће правосуђе спремно да разматра веома
различите тужбе у контексту управних спорова, као и да досуди накнаду у меритуму,
где је прикладно (види став 47. у горњем тексту).
49. У таквим околностима, Суд је једногласно закључио да
подносиоцу представке није било ускраћено право на приступ суду
приликом одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама.
Према томе, није дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције.
II. ЗАХТЕВ ЗА РЕВИЗИЈУ
50. Правило 80 Пословника Суда предвиђа у релевентном делу:
„Странка може, у случају да се открије чињеница која по својој природи може
имати одлучујући утицај и која је, у време доношења пресуде била непозната Суду, и
коју та странка није могла оправдано знати, тражити од Суда .... да пресуду ревидира.
...“
51. Подносилац представке је 8. августа 2011. године поднео захтев
за ревизију пресуде Суда од 7. јуна 2011. године, не слажући се са
његовим закључком да није било повреде члана 6. став 1. Конвенције у
вези са правом на приступ суду.
29
52. Подносилац представке је објаснио да је 20. јуна 2011. у српском
дневном листу „Политика“, објављен чланак у коме се саопштава да
се Први основни суд у Београду, као што је потврдио потпарол тог
суда, последњих пар година бавио повећаним бројем захтева за
накнаду хонорара, као што је његов захтев, и да су многи захтеви
решени тако што их је Тужена држава усвајала у парничним
поступцима.
53. Пошто је тај чланак прочитао 25. јуна 2011. године, подносилац
представке је 28. јуна 2011. године поднео захтев наведеном суду,
тражећи копије релевантних пресуда.
54. Први основни суд у Београду је 5. јула 2011. године доставио
тражене примерке пресуда. Четири предметне парничне пресуде, од
којих се три заснивају на јасном усвајању потраживања тужилаца од
стране Тужене државе, донете су у периоду између 28. марта 2011.
године и 2. јуна 2011. године, а све су постале правоснажне до 24. јуна
2011. године.
55. Подносилац представке је тврдио да је Влада морала знати за
наведену судску праксу, а ипак је пропустила да Суду достави ту
информацију, која би била одлучујућа за исход предметног случаја –
посебно с обзиром на то да је Суд у ставу 65. првобитне пресуде
утврдио да „подносилац представке није доставио домаћу судску
праксу у смислу да су се у неком другом предмету као што је његов
парнични, судови оглашавали ненадлежним ratione materiae ... за
поступање у тим предметима“ (видети став 48. у горњем тексту).
56. Влада је потврдила закључак Суда из првобитне пресуде, као и
његово образложење, и изнела да се одлуке домаћих судова које је
подносилац представке доставио у прилог свом захтеву за ревизију не
могу сматрати „одлучујућим“ како се то захтева Правилом 80
Пословника Суда.
57. Осим тога, подносилац представке је пропустио да употреби
управни правни пут, иако је од стране првостепеног и другостепеног
суда у Суботици био упућен да то учини (видети ст. 38 – 46. у горњем
тексту).
58. Најзад, пошто је и сам адвокат, подносилац представке је
требало да зна домаћу судску праксу и о томе је могао да обавести
Суд, при чему се констатује да су све сем једне „нове“ судске одлуке
које је подносилац представке доставио постале правоснажне пре
усвајања првобитне пресуде Суда (видети став 54. у горњем тексту).
59. С обзиром на горе наведено, Суд сматра да, потпуно супротно
осталим захтевима садржаним у Правилу 80 Пословника Суда, судска
пракса за коју је подносилац представке сазнао, не би, „по својој
природи“, била „одлучујућа“ у смислу ове одредбе.
60. Посебно, релевантне парничне пресуде у предмету подносиоца
представке донете су 2006. године, док су све пресуде које је
30
подносилац доставио у прилог свом захтеву за ревизију донете 2011.
године, неких пет година касније (видети ставове 12, 13 и 54. у горњем
тексту). Произлази да нема нових доказа да је у релевантном периоду,
тј. 2006. године, неки домаћи парнични суд био спреман да прихвати
надлежност ratione materiae у предмету као што је предмет подносиоца
представке. Штавише, подносилац представке је могао да употреби
управни пут и, да је било потребно, изнесе предмет пред Врховни суд,
који је могао да мериторно одлучи или да укаже који други суд има
надлежност да поступа у предмету (видети став 48. у горњем тексту).
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Одлучује да одбије захтев подносиоца представке за ревизију.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на
дан 10. априла 2012. године у складу са правилом 77 ставови 2 и 3
Пословника Суда.
Stanley Naismith
Секретар
Françoise Tulkens
Председник
31
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ГРУДИЋ против СРБИЈЕ
(представка број 31925/08)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
17. април 2012. године
32
У предмету Грудић против Србије,
Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању
Већа у саставу:
Françoise Tulkens, Председник,
Dragoljub Popović,
Isabelle Berro-Lefèvre,
András Sajó,
Guido Raimondi,
Paulo Pinto de Albuquerque,
Helen Keller, судије,
и Stanley Naismith, Секретар одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 27. марта 2012.
године,
изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 31925/08) против
Србије, коју су Суду према члану 34. Конвенције за заштиту људских
права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција“), поднела два
држављанина Србије бошњачког порекла, гђа Љутвија Грудић, раније
Клапија, („прва подноситељка представке“) и г. Махмут Грудић
(„други подносилац представке“), 24. јуна 2008. године.
2. Подносиоце представке, којима је пружена правна помоћ,
заступала је гђа Р. Гарибовић, адвокат из Новог Пазара. Владу Србије
(„Влада“) заступао је њен заступник, г. С. Царић.
3. Председник Другог одељења дао је представци предност у складу
са Правилом 41 Пословника Суда.
4. Подносиоци представке су тврдили да им инвалидске пензије
нису исплаћене више од једне деценије, и даље, да су дискриминисани
на основу припадности националној мањини.
5. Председник Другог одељења је 3. марта 2010. године одлучио да
Владу обавести о представци. Одлучено је такође да се допуштеност и
основаност представке разматрају истовремено (ранији члан 29. став
3.).
33
ЧИЊЕНИЦЕ
I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА
6. Подносиоци представке су рођени 1952. године, односно 1948.
године, и брачни су пар.
7. Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање
запослених Србије доделио је подносиоцима представке инвалидске
пензије 1995. године, односно 1999. године (у даљем тексту:
„РФПИО“) – Филијала на Косову.1
8. После много година проведених у Косовској Митровици, они су
се 2005. године преселили у Нови Пазар, ужу Србију (тј. територију
Србије без Косова), као што се види из њихових личних карти које је
издало Министарство унутрашњих послова Тужене државе.
А. Поступак у вези са пензијом
9. Прва подноситељка представке и други подносилац представке
редовно су примали пензије до 9. јуна 1999. године, односно 15.
јануара 2000. године, када су месечне исплате престале, а да РФПИО
није дао никакво објашњење.
10. Подносиоци представке су 22. маја 2003. године затражили
наставак исплате њихових пензија.
11. РФПИО је 1. марта 2005. године и 17. маја 2004. године донео
званична решења о обустави исплате пензија подносилаца представке
почев од 9. јуна 1999. године, односно 15. јануара 2000. године. У
њима је констатовано да је Косово сада под међународном управом
због чега се пензије више не могу исплаћивати.
12. Двема посебним пресудама од 11. јула 2006. године Окружни
суд у Новом Пазару поништио је спорна решења, констатујући, inter
alia, да се она не односе на релевантно домаће право нити дају
задовољавајуће објашњење зашто би исплата пензија подносилаца
представке требало да буде обустављена. У вези са овим другим,
Окружни суд је заправо поново навео делове правног мишљења
Врховног суда од 15. новембра 2005. године, али га није званично
цитирао (видети став 31. у даљем тексту).
13. РФПИО је после тога поднео два засебна захтева за ванредно
преиспитивање пресуде у вези са одлукама Окружног суда од 11. јула
2006. године. У захтеву у вези са другим подносиоцем представке,
1
Сва позивања на Косово, било на територију, установе или становништво, у овом
контексту сматраће се потпуно у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности
уједињених Нација и без прејудицирања статуса Косова.
34
РФПИО је, inter alia, навео да, пошто Тужена држава није у
могућности да наплати доприносе за пензијско осигурање на Косову
од 1999. године, лица којима је пензија из РФПИО већ додељена на
овој територији више не могу да их примају. На име подршке овом
ставу РФПИО је цитирао мишљење Министарства за социјална питања
од 7. марта 2003. године (видети став 29. у даљем тексту) и навео да он
ово мишљење сматра обавезујућим.
14. Врховни суд Србије је 13. септембра 2007. године и 26.
фебруара 2008. године одбацио наведене захтеве за ванредно
преиспитивање пресуде. Док је захтев у вези са другим подносиоцем
представке одбачен као непотпун, исто правно средство у вези са
првом подноситељком представке мериторно је одбачено. У овом
другом случају, Врховни суд је потврдио спорно решење Окружног
суда.
15. На основу два посебна решења од 3. априла 2008. године,
РФПИО је обуставио поступак покренут на основу захтева
подносилаца представке за наставак исплате њихових пензија до
времена, како је наведено у оперативним одредбама, када ће се цео тај
проблем решити између органа Србије и међународне управе на
Косову. Решења РФПИО личила су на штампане обрасце у које су
само
имена
подносилаца
представке,
пребивалиште
и
идентификациони подаци предмета унети руком.
16. Подносиоци представке су остали при ставу да су против ових
решења поднели управне жалбе. Влада ову тврдњу оспорава.
Подносиоци представке доставили су Суду копије поштанских
признаница које показују да је нека врста преписке послата РФПИО,
као и Министарству рада, запошљавања и социјалне политике, али
нису доставили Суду копије предметних захтева.
17. Иако није званично одлучивао о наставку обустављеног
поступка, РФПИО је 7. априла 2008. године закључком о обезбеђењу
доказа затражио од подносилаца представке да му доставе решења о
додели пензија. Испоставило се да су подносиоци представке
испунили овај захтев. Они су такође овом Суду доставили копије
предметних решења.
18. Изгледа да после тога није било никаквих дешавања у поступку.
Б. Остале релевантне чињенице
19. Косово је у јуну 1999. године стављено под међународну
управу.
20. Подносиоци представке су изнели да су сви пензионери српске
националности са Косова наставили да примају пензије нормално, као
и многи Бошњаци, Роми, Турци и Албанци. Они су даље тврдили да су
35
и они могли решити проблем пензија да су били спремни да „подмите
одговорне“.
21. Министарство рада, запошљавања и социјалне политике Србије
је 18. јуна 2004. године, у одговору на претходни упит, обавестило
Заштитника грађана за Косово да се пензијски систем у Србији заснива
на концепту „текућег финансирања“. Конкретно, пензије се обезбеђују
из текућих доприноса за пензијско осигурање. Произлази да пошто
српски органи не могу да наплаћују те доприносе на Косову од 1999.
године, лица којима су већ признате РФПИО пензије на Косову не
могу такође очекивати, у том тренутку, да ће их даље примати. Даље,
Министарство је навело усвајање Уредбе 2001/35 о пензијама на
Косову, којом је предвиђен посебан пензијски систем за лица која живе
на територији (види став 39. у даљем тексту).
22. Пошто им је 2005. године кућа срушена, подносиоци представке
преселили су се из Косовске Митровице у Нови Пазар који се налази у
ужој Србији.
23. РФПИО је 2. априла 2008. године потврдио, inter alia, да је
девојачко презиме прве подноситељке представке било Клапија.
24. Оба подносиоца представке болују од озбиљних срчаних
обољења, и живе у веома тешких финансијским условима. Они су,
међутим, изнели да никада нису поднели захтев за пензије на Косову.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА
А. Закон о пензијском и инвалидском осигурању (објављен у
„Службеном листу Републике Србије“ – Сл. лист РС – бр.
34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09, 30/10 и
101/10)
25. Члан 104. предвиђа, inter alia, да се управни поступак пред
РФПИО може поново покренути, на захтев осигураника или ex proprio
motu, ако се сазна за нове релевантне чињенице или доказе или ако у
првобитном поступку те чињенице или докази нису изнети.
26. Члан 110. предвиђа, inter alia, да права појединца из пензијског и
инвалидског осигурања престају, ако се испостави да појединац више
не испуњава првобитне законске услове. Међутим, ако пензионер са
стеченом пензијом обезбеди додатну пензију код неког другог фонда
за пензијско и инвалидско осигурање основаног у некој другој држави
формираној на територији бивше Југославије, његова пензија коју
исплаћује РФПИО, осим ако није другачије предвиђено међународним
споразумом, поново се процењује (поново обрачунава) на основу
пензијског стажа који је претходни фонд већ узео у обзир.
36
27. Члан 169. предвиђа, inter alia, да се имовина РФПИО састоји од:
доприноса за пензијско и инвалидско осигурање; сопствене имовине;
издвојених средстава у државном буџету; субвенција и донација,
повраћаја од разних улагања и одређеног дела средстава добијених
приватизацијом државног и друштвеног капитала.
Б.
Одлука о привременом начину остваривања права из
пензијског и инвалидског осигурања осигураника и лица са
подручја АП Косово и Метохија од 19. августа 1999. године и
Одлука о привременој надлежности за остваривање права из
пензијског и инвалидског осигурања за осигуранике и лица
са подручја АП Косово и Метохија од 22. марта 2007. године
28. Ове одлуке утврђују детаље у вези са процесном надлежношћу
разних филијала РФПИО у вези са правима осигураника са Косова.
В. Мишљење Министарства за социјална питања, број 181-01126/2003 од 7. марта 2003. године и Мишљење Министарства
рада, запошљавања и социјалне политике, број 182-0220/2004-07 од 18. јуна 2004. године
29. Ова мишљења наводе, inter alia, да се пензијски систем у
Србији заснива на концепту „текућег финансирања“. Конкретно,
пензије се обезбеђују из текућих доприноса за пензијско осигурање.
Пошто српски органи не могу да наплаћују те доприносе на Косову од
1999. године, лица којима су већ признате РФПИО пензије на Косову
не могу такође очекивати, у том тренутку, да ће их даље примати.
Даље, констатује се да Уредба 2001/35 о пензијама на Косову, коју је
донела Мисија привремене управе, предвиђа посебан пензијски систем
за лица која живе на територији, што је само по себи озбиљно питање
(видети став 39 у даљем тексту).
Г. Судска пракса Уставног суда
30. Уставни суд Србије је доследно утврђивао да мишљења и
упутства разних државних министарстава не представљају пропис или
општи правни акт, и да су само намењена олакшању њихове примене
(видети, на пример, ИУ-293/2004 од 29. јуна 2006. године и ИУ275/2009 од 19. новембра 2009. године).
37
Д. Правно схватање Грађанског одељења Врховног суда Србије,
са образложењем, утврђено на седници од 15. новембра 2005.
године, „Билтен судске праксе“, број 3/05
31. Као одговор на стање на Косову, ово Схватање наводи, inter
alia, да се признато право на пензију може једино ограничити на
основу члана 110. Закона о пензијском и инвалидском осигурању
(видети став 26. у горњем тексту). У вези са чланом 169. наведеног
Закона, призната пензијска права не могу зависити ни од тога да ли се
текући доприноси пензијског осигурања могу прикупити или не на
датој територији (видети став 27. у горњем тексту).
32. Ово схватање даље објашњава да би управни поступак и, ако је
потребно, управни спор били одговарајући пут да се оспори свако
ограничење пензијских права неког лица.
33. Најзад, у Схватању се констатује да парнични судови, у овом
контексту, могу једино бити надлежни да пресуђују у предметима који
се односе на притужбе на незаконит и неправилан рад на страни
РФПИО.
Ђ. Закон о управним споровима (објављен у „Службеном листу
Савезне Републике Југославије“ – Сл. лист СРЈ – број 46/96)
34. Чланови 5 и 6. предвиђају, inter alia, да се управни спор може
покренути против управног акта које је издао надлежни државни орган
или орган који врши јавна овлашћења.
35. Члан 24. предвиђа да ако другостепени управни орган не одлучи
по жалби најкасније у року од 60 дана, и то опет не учини за још 7
дана, од пријема поновљеног захтева подносиоца жалбе у том смислу,
подносилац жалбе може директно покренути управни спор, тј. као да је
жалба одбачена.
36. Члан 41. став 3. предвиђа да надлежни суд може не само
укинути спорни управни акт већ и пресудити о основаности захтева
тужиоца, ако то дозвољавају чињенице предмета и сама природа
предметног спора..
Е. Закон о висини стопе затезне камате (објављен у Сл. листу
СРЈ, број 9/01 и Сл. листу РС, број 31/11)
37. Члан 1. предвиђа да се законска камата исплаћује од датума
доспећа за плаћање признатог новчаног захтева у српским динарима до
датума измирења.
38. Члан 2. наводи да се та камата обрачунава на основу званичног
индекса потрошачких цена плус додатних 0,5% месечно.
38
III. РЕЛЕВАНТНО ПРАВО НА КОСОВУ
A. Уредба 2001/35 о пензијама на Косову и Уредба 2005/20 којом
се мења Уредба 2001/35, које је донела Мисија привремене
управе Уједињених Нација на Косову
39. Ове уредбе предвиђају засебан пензијски систем на основу кога,
inter alia, сва лица „са пребивалиштем“ на Косову, старости 65 година
или изнад, имају право на „основну пензију“.
Б. Закон о изменама и допунама Уредби 2001/35 и 2005/20 које је
усвојила Скупштина Косова
40. Скупштина Косова је 13. јуна 2008. године усвојила овај закон
који, суштински, потврђује пензијски систем утврђен двема горе
наведеним Уредбама, али преноси функционалне надлежности са
Мисије привремене управе Уједињених Нација на Косову на косовске
органе.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ. 1
41. Подносиоци представке нису се ослонили на одређену одредбу
Конвенције или неког протокола уз њу. У суштини, међутим, они су се
жалили што им инвалидске пензије нису исплаћиване више од једне
деценије.
42. Будући да Суд има право „квлаификовања“ чињеница сваког
предмета пред њим (видети Akdeniz против Турске, број 25165/94,
став 88., 31. мај 2005. године), Суд сматра да ове притужбе треба
разматрати према члану 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, чија
одредба гласи како следи:
„Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико
не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима
предвиђеним законом и општим начелима међународног права.”
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да
примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у
складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других
дажбина или казни.“
39
Допуштеност
1. Аргументи странака
43. Влада је тврдила да подносиоци представке нису исцрпели сва
делотворна домаћа правна средства.
44. Они посебно нису уложили жалбу против одлуке РФПИО од 3.
априла 2008. године а нису, у вези са тим, ни накнадно тражили
понављање поступка у складу са чланом 104. Закона о пензијском и
инвалидском осигурању (видети ст. 15 и 25. у горњем тексту).
45. У вези са управним спором (видети ст. 34-36. у горњем тексту),
Влада је констатовала да је судовима немогуће да пресуђују о
основаности притужби на пензије, као што је притужба подносилаца
представке. Разлог за то је била уништена или недостајућа
документација, непостојање сарадње између надлежних установа на
Косову и у Србији, честа злоупотреба права на пензију, и потреба да се
цео проблем реши преговорима. У већини случајева судови су стога
одбили чак и да пониште спорне одлуке које је донео РФПИО, у
суштини потврђујући образложење садржано у Мишљењима два
министарства од 7. марта 2003. године и 18. јуна 2004. године (видети
став 29. у горњем тексту). У том смислу Влада је доставила копије
више судских одлука донетих широм земље.
46. Подносиоци представке бранили су став да су поштовали захтев
исцрпљења правних средстава. Конкретно, они су уложили жалбу на
решење РФПИО од 3. априла 2008. године (видети став 16. у горњем
тексту). Међутим, предлог за понављање управног поступка, или
заправо тужба у управном спору, били би јасно неделотворни.
Подносиоци представке су најзад изразили сумњу у вези са наводним
уништењем предметне документације у вези са пензијама пошто многа
лица из северног дела Косовске Митровице, града у коме су живели до
2005. године, и даље примају пензије.
2. Оцена Суда
47. Суд понавља да правило исцрпљења домаћих правних средстава
из члана 35. став 1. Конвенције захтева од подносилаца представке да
прво искористе правна средства предвиђена домаћим правним
системом, чиме се државе ослобађају одговорности пред Судом за
своје поступке пре него што су имале прилику да ствари исправе у
сопственом правном систему. Ово правило заснива се на претпоставци
да домаћи систем обезбеђује делотворно правно средство у односу на
наводну повреду. Терет доказивања је на Влади која тврди да нису
исцрпљена домаћа правна средства да задовољи Суд да је делотворно
правно средство било доступно и у теорији и у пракси у релевантном
тренутку. Другим речима, да је правно средство било доступно, да је
40
могло да обезбеди накнаду у односу на притужбе подносиоца
представке и понуди реалне изгледе на успех. Међутим, пошто се овај
доказ терета задовољи на подносиоцу представке је да утврди да је
правно средство које је Влада понудила заправо исцрпљено или да је
из неког разлога неодговарајуће и неделотворно у посебним
околностима предмета и да су постојале посебне околности које су га
ослобађале тог захтева (видети Mirazović против Босне и Херцеговине
(одлука), број 13628/03, 6. мај 2006. године).
48. Правило исцрпљења правних средстава такође није примењиво
када се покаже да постоји управна пракса која се састоји од понављања
поступака који нису у складу са Конвенцијом и толеранција државних
органа, и када је такве природе да су поступци узалудни или
неделотворни (Aksoy против Турске, 18. децембар 1996. године, став
52., Извештаји о пресудама и одлукама 1996-VI).
49. Суд признаје да се члан 35. став 1 (ранији члан 26.) мора
примењивати са одређеним степеном флексибилности и без
претераног формализма (видети, на пример, Cardot против Француске,
пресуда од 19. марта 1991. године, став 34., серија A број 200).
Правило исцрпљења правних средстава није ни безусловно нити се
може примењивати аутоматски. Када се разматра да ли се поштује
битно је да се узму у обзир посебне околности сваког појединачног
случаја (видети, на пример, Van Oosterwijk против Белгије, пресуда од
6. новембра 1980. године, став 35., серија A број 40). То значи, између
осталог, да оно мора реално узети у обзир не само постојање
формалних правних средстава у правном систему државе уговорнице о
којој је реч већ и општи контекст као и личне прилике подносилаца
представке (видети Akdivar и други против Турске [ВВ], 16. септембар
1996. године, став 69., Извештаји 1996-IV).
50. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да је
РФПИО недвосмислено изнео свој став да исплата пензија свим
лицима у ситуацији као што је ситуација подносилаца представке
треба да буде обустављена (видети став 13. у горњем тексту). Он је то
учинио на основу Мишљења Министарства за социјална питања од 7.
марта 2003. године, а то је Мишљење поновно потврђено каснијим
Мишљењем Министарства рада, запошљавања и социјалне политике
oд 18. јуна 2004. године (видети ставове 13 и 29. у горњем тексту). У
оба ова мишљења наводи се, inter alia, да се пензијски систем у Србији
заснива на концепту „текућег финансирања“. То значи, пошто органи
Србије нису у могућности да наплате било какве доприносе за
пензијско осигурање на Косову од 1999. године, лица којима су
РФПИО пензије већ признате на Косову не могу очекивати да ће их
даље примати. Суд према томе сматра да никакво управно средство у
овиру надлежности РФПИО на разним нивоима, било жалба или
предлог за поновно покретање поступка, или, заправо, било које друго
41
правно средство упућено наведеним министарствима, не би могло да
се сматра делотворним у посебним околностима овог предмета. У овом
контексту је релевантно да је један број лица у ситуацији као што је
ситуација подносилаца представке изгледа наставио да прима пензије
РФПИО, с обзиром да се чини да је до тога дошло на нетранспарентној
основи.
51. У вези са управним спором, сама Влада је признала да је
правосуђу у Србији „немогуће“ да одлучује о основаности захтева у
вези са пензијом као што је захтев подносилаца представке. Судови су
уместо тога, највећим делом, потврђивали спорне управне акте,
усвајајући образложења садржана у горе наведеним мишљењима
(видети ставове 45 и 29. у горњем тексту, тим редом). И опет, у тако
веома специфичним околностима, од подносилаца представке се није
могло очекивати да употребе још један правни пут, у најбољем
случају, теоријске накнаде.
52. С обзиром на горе наведено, као и на судску праксу овог Суда,
примедба Владе да домаћа делотворна правна средства нису
исцрпљена мора се одбацити.
53. Суд констатује да предметне притужбе нису очигледно
неосноване у смислу члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље
констатује да оне нису недопуштене ни по ком основу. Према томе,
морају се прогласити допуштеним.
Б. Основаност
1. Аргументи странака
(a) Аргументи подносилаца представке
54. Подносиоци представке су поново потврдили своје притужбе.
55. Тиме су остали при ставу да Тужена држава јасно није била
спремна да настави са исплатом њихових пензија. Решење РФПИО од
3. априла 2008. године да обустави њихову исплату једноставно је
игнорисала одлуку Окружног суда од 11. јула 2006. године (видети
ставови. 15 и 12, тим редом).
56. Предметна права на пензију била су стечена права и законски се
не могу опозвати или обуставити изузев у случајевима предвиђеним
Законом о пензијском и инвалидском осигурању (видети став 26. у
горњем тексту). Сукоб на Косову за то није био битан. У сваком
случају, многа лица са пребивалиштем на Косову наставила су да
примају пензије, углавном Срби, али и један број других лица,
укључујући Бошњаке.
57. Мишљење да се текуће пензије исплаћују само из сталних
доприноса за пензијско осигурање је без основа, јер када би то заиста
42
био случај, и с обзиром на број предузећа која нису у могућности да
уплаћују ове доприносе широм Србије, пензије би уопште тешко могле
да се исплаћују.
58. Подносиоци представке нису тражили пензије од косовских
институција нити су им те институције признале пензије, а спорна
обустава њихових пензија не може се више сматрати привременом,
пошто је у међувремену прошло више од десет година. Многа лица у
ситуацији подносилаца представке већ су преминула, а да ово питање
није решено.
59. И поред тога што им је кућа уништена, подносиоци представке
су живели у Косовској Митровици до маја 2005. године. У том периоду
су становали код рођака. У мају 2005. године преселили су се у Нови
Пазар у ужој Србији и званично пријавили пребивалиште у том граду.
60. Центар за социјални рад у Новом Пазару обавестио је
подносиоце представке да немају право да примају социјалну помоћ,
„пошто су примаоци инвалидских пензија“, због чега никада нису
поднели званичан захтев за исту. Без материјалне помоћи деце
подносиоци представке не би могли преживети све ове године.
61. Подносиоци представке обраћали су се РФПИО више пута, и
писаним путем и лично, али узалуд. Без обзира на различите
политичке обзире, подносиоци представке су инсистирали на томе да
имају право на своје пензије.
(б) Аргументи Владе
62. Влада је констатовала да је од 1992. године заживео нови
систем пензијског и инвалидског осигурања. Он је међутим од самог
почетка наишао на велике проблеме финансирања, који су често
доводили до кашњења у исплати пензија широм земље. Неки од
разлога за овакво стање су оружани сукоб на територији бивше
Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, стална политичка
криза, економске санкције уведене Србији и општа слабост српске
привреде, као и повећани број пензионера у комбинацији са уплатама
доприноса у систем мањег броја запослених.
63. Као последица интервенције Северно Атланског Пакта (у даљем
тексту: „НАТО“) у Србији 1999. године, посебно бомбардовања из
ваздуха и догађаја после тога, већина односне документације у вези са
пензионерима са стеченим правима на пензију на Косову или је
уништена или су је други запленили, због чега више није доступна
РФПИО.
64. Косово је у јуну 1999. године стављено под међународну
управу, а пензијски систем Србије је престао да функционише на тој
територији.
65. Постојећи пензијски систем Србије заснива се на начелу
међугенерацијске солидарности и текућег финансирања, где се пензије
43
финансирају из текућих доприноса за пензијско осигурање, док је од
2001. године на Косову успостављен засебан пензијски систем,
заснован на другачијем приступу (видети ставове 39 и 40. у горњем
тексту). На основу информација косовских органа, од новембра 2008.
године 137.792 пензионера прима пензије на тај начин.
66. Почев од 1999. године лица запослена на Косову престала су да
уплаћују доприносе за осигурање у РФПИО. Између два пензијска
система не постоји координација. У таквој ситуацији, српски органи
нису имали другог избора већ да обуставе исплате пензија у покрајини.
То су учинили усвајањем Мишљења у том смислу (види став 29. у
горњем тексту). Србија, међутим, никада није усвојила ниједан закон
са циљем дискриминације неке етничке групе. Влада је даље доставила
Суду као пример списак 32 лица која нису српског порекла која и даље
примају пензије од РФПИО. Она је такође приметила да има још много
других лица, али да би било тешко да се доставе статистички подаци
пошто се они не прикупљају и класификују на основу етничке
припадности.
67. РФПИО је наставио да исплаћује пензије интерно расељеним
лицима са Косова, као и, у изузетним случајевима, онима који и даље
живе на Косову, али где локалне филијале РФПИО и даље
функционишу, и где нема могућности злоупотребе (идентитет
пензионера, статус и пребивалиште који се могу потврдити). Ово друго
је чак важније у смислу износа у питању. На пример, Тужена држава је
2009. године потрошила 40% свог буџета на пензије и друга социјална
давања. Исплата пензија лицима чије је пребивалиште спорно, и која
нису регистрована код РФПИО пре успостављања паралелног
пензијског система на Косову не може се наставити. Јасно је да би
било неприхватљиво да нека лица примају две пензије по истом
основу.
68. Подносиоци представке су тврдили да су остали на Косову после
НАТО интервенције до 2005. године када су се преселили у Нови
Пазар. Нејасно је међутим где су тачно живели за то време. После
достављања ове представке Влади, и на сопствену иницијативу
Заступника, српска полиција је доставила информације у смислу да су
подносиоци представке само повремено живели на адреси у Новом
Пазару. У време провере они су се налазили у Бившој Југословенској
Републици Македонији, из медицинских разлога, а госпођу З.Ф. су
овластили да прима њихову пошту у Новом Пазару.
69. Влада има велике сумње да подносиоци представке примају
пензију од надлежних међународних установа на Косову. Она је
покушала да то потврди обраћајући се тим установама, али узалуд.
Аргумент у том смислу је да су подносиоци представке тражили само
наставак исплате пензија за 2003. годину, иако тврде да су живели у
северном делу Косовске Митровице где постоји филијала РФПИО која
44
функционише. Чудно је да су чекали скоро четири године да траже
наставак исплате, после њене обуставе. Подносиоци представке нису
тражили ни социјалну помоћ до решења њиховог случаја. Влада је
доставила копију уверења које је у том смислу издао Центар за
социјални рад у Новом Пазару. Исто тако, било је озбиљних проблема
злоупотребе у вези са достављањем лажних информација о
пребивалишту бројних пензионера, посебно оних који тврде да им је
пребивалиште у Новом Пазару. У том смислу Влада је доставила
меморандум РФПИО, у коме се наводи да су многа таква лица прво
пријавила пребивалиште у Новом Пазару, а да су се затим вратила да
живе на Косово, и да су овластила друга лица да им примају пошту у
Новом Пазару.
70. У сваком случају, ово питање предметне представке је
политичко питање које се мора решити политички, преговорима.
Србија га не може решити једнострано. Заступник је обавестио сва
надлежна тела Владе о потреби да се ова ситуација хитно реши.
Министарка финансија је 19. маја 2010. године, inter alia, потврдила
општи приступ РФПИО овом питању, а лично се обавезала да ће
организовати састанак са заинтересованим владиним телима одмах по
завршетку преговора са Међународним монетарним фондом.
71. Влада је приметила да би укупан потенцијални дуг Тужене
државе у ситуацијама као што је ситуација подносилаца представке
заиста био веома велики, и да би значајно подрио финансијску
стабилност земље. У том смислу Влада се позвала на званичне податке
које је доставио РФПИО, који наводе да се предметна сума процењује
на 1.008.358.614 евра (ЕУР), док је само Министарство утврдило ову
суму на ЕУР 1.050.468.312, тј. мање од 10% укупних девизних резерви
Србије.
2. Оцена Суда
72. Начела која се уопштено примењују у предметима према члану
1. Протокола број 1 једнако су важна када је реч о пензијама (видети
Andrejeva против Латвије [ВВ], број 55707/00, став 77., 18. фебруар
2009. године, и новији предмет Stummer против Аустрије [ВВ ], број
37452/02, став 82., 7. јул 2011. године). Стога, та одредба не гарантује
право на стицање имовине (видети, међу многим другим ауторитетима,
Van der Mussele против Белгије, 23. новембар 1983. године, став 48.,
серија A број 70; Slivenko против Латвије (одлука) [ВВ], број
48321/99, став 121., ЕЦХР 2002-II; и Kopecký против Словачке [ВВ],
број 44912/98, став 35 (б), ЕЦХР 2004-IX). Као таква, она не гарантује
ни право на пензију у одређеном износу (видети, међу многим
ауторитетима, Müller против Аустрије, број 5849/72, извештај
Комисије од 1. октобра 1975. године, Одлуке и извештаји (ДР) 3, стр.
25; T. против Шведске, број 10671/83, одлука Комисије од 4. марта
45
1985. године, ДР 42, стр. 229; Janković против Хрватске (одлука), број
43440/98, ЕЦХР 2000-X; Kuna против Немачке (одлука), број 52449/99,
ЕЦХР 2001-V (изводи); Lenz против Немачке (одлука), број 40862/98,
ЕЦХР 2001-X; Kjartan Ásmundsson против Исланда, број 60669/00,
став 39., ЕЦХР 2004-IX; Apostolakis против Грчке, број 39574/07, став
36., 22. октобар 2009. године; Wieczorek против Пољске, број 18176/05,
став 57., 8. децембар 2009. године; Poulain против Француске (одлука),
број 52273/08, 8. фебруар 2011. године; и Maggio и други против
Иалије, бр. 46286/09, 52851/08, 53727/08, 54486/08 и 56001/08, став 55.,
31. мај 2011. године). Међутим, када се у држави уговорници налази на
снази законодавство које предвиђа исплату права као што је право на
пензију – без обзира да ли је условљена претходном уплатом
доприноса – то законодавство се мора сматрати законодавством које
ствара својински интерес који спада у оквир члана 1. Протокола број 1
за лица која испуњавају његове услове (видети Carson и други против
Уједињеног Краљевства [ВВ], број 42184/05, став 64., ЕЦХР
2010-...). Смањење или обустава пензије може према томе
представљати мешање у мирно уживање имовине које се мора
оправдати (видети Kjartan Ásmundsson, цитиран у горњем тексту, став
40.; Rasmussen против Пољске, број 38886/05, став 71., 28. април 2009.
године; и Wieczorek, цитиран у горњем тексту, став 57.).
73. Први и најважнији захтев члана 1. Протокола број 1 је да би
свако мешање државног органа у мирно уживање имовине требало да
буде законито (видети Бивши краљ Грчке и други против Грчке [ВВ],
број 25701/94, ст. 79 и 82., ЕЦХР 2000-XII) и да треба да тежи
легитимном циљу „у јавном интересу“.
74. У вези са законитошћу, она првенствено захтева постојање и
усклађеност са адекватно доступним и довољно прецизним домаћим
законским одредбама (видети, међу многим другим, пресуда Malone од
2. августа 1984. године, ст. 66-68., серија A број 82; и Lithgow и други
против Уједињеног Краљевства, 8. јул 1986. године, став 110., серија
A број 102).
75. У складу са праксом Суда, национални органи су, због
непосредног познавања друштва и његових потреба, у начелу у бољем
положају од међународног судије када треба одлучити шта је „у јавном
интересу“. Према систему Конвенције, на тим је органима да изврше
почетну процену постојања питања од јавног интереса правдајући мере
којима се врши мешање у мирно уживање имовине. Штавише, постоји
неопходност да појам „јавног интереса“ буде широк. Посебно, одлука
да се донесу закони у вези са пензијама или социјалним старањем
подразумева разматрање разних економских и социјалних питања. Суд
прихвата да у области социјалног законодавства, укључујући и област
пензија, Државе уживају широк простор за процену, који у интересу
социјалне правде и економске добробити може законито да доведе до
46
прилагођавања, па чак и до смањења износа пензија, које се иначе
исплаћују становништву које за то испуњава услове. Међутим, свака
таква мера мора се спровести на начин који није дискриминаторски и
бити у складу са захтевима пропорционалности. Према томе, простор
за процену доступан законодавним телима при избору пензионе
политике требало би да буде широк, а њихову процену шта је „у
јавном интересу“ требало би поштовати изузев ако је та процена
очигледно без оправдане основе (видети, на пример, Carson и други
против Уједињеног Краљевства [ВВ], цитиран у горњем тексту, став
61.; Andrejeva против Латвије [ВВ], цитиран у горњем тексту, став 83.;
као и Moskal против Пољске, број 10373/05, став 61., 15. септембар
2009. године).
76. Свако мешање мора такође бити пропорционално циљу коме се
тежи. Другим речима, мора се постићи „правична равнотежа“ између
потреба општег интереса заједнице и захтева заштите основних права
појединца. Потребна равнотежа неће се наћи ако лице или лица у
питању морају да сносе појединачан и претеран терет (видети James и
други против Уједињеног Краљевства, 21. фебруар 1986, став 50.,
серија A број 98; и Wieczorek, цитиран у горњем тексту, ставови 59-60.,
уз даља позивања). Наравно, питање да ли је правична равнотежа
заиста постигнута постаје релевантно само ако се и када се утврди да је
мешање у питању задовољило горе наведени услов законитости и да
није било произвољно (видети Iatridis против Грчке [ВВ],
број 31107/96, став 58., ЕЦХР 1999-II).
77. Ако се вратимо на предметни случај, Суд сматра да постојећа
стечена права на пензију подносилаца представке представљају
имовину у смислу члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију. Даље,
обустава исплате пензија у питању од стране РФПИО јасно је
представљала мешање у мирно уживање њихове имовине.
78. У вези са условом законитости, Суд примећује да члан 110.
Закона о пензијском и инвалидском осигурању наводи да се пензијска
и инвалидска права појединца укидају само ако произлази да
појединац више не испуњава првобитне законске услове, што је основ
очито непримењив на подносиоце представке. У овој одредби нема
такође позивања на могуће неодређено обустављање пензија, а
поновни обрачун пензија, који се наводи, односи се на веома
специфичне околности које исто тако нису релевантне за конкретан
случај (видети став 26. у горњем тексту).
79. Даље се констатује да су се спорне обуставе уместо тога
заснивале на мишљењима Министарства за социјална питања и
Министарства рада, запошљавања и социјалне политике од 7. марта
2003. године и 18. јуна 2004. године, у којима је наведено, inter alia, да
се пензијски систем у Србији заснива на на концепту „текућег
финансирања“. Према тим мишљењима, за која нема доказа да ли су
47
објављена у „Службеном листу Републике Србије“, пошто органи
Србије нису у могућности да наплате било какве доприносе за
пензијско осигурање на Косову од 1999. године, лица којима су пензије
РФПИО већ признате на Косову не могу ни очекивати, у овом
тренутку, да ће их даље примати. Влада је сама прихватила да се
обустава пензија подносилаца представке заснивала на наведеним
мишљењима (видети став 66. у горњем тексту).
80. Истовремено, међутим, Уставни суд је одлукама из 2006. године
и 2009. године утврдио да та мишљења не представљају законе, и да
им је намера само била да олакшају њихову примену, а Врховни суд је,
у свом схватању од 15. новембра 2005. године, у вези са ситуацијом на
Косову, изричито констатовао да се признато право појединца на
пензију може једино ограничити на основу члана 110. Закона о
пензијском и инвалидском осигурању. Даље, у смислу члана 169.
наведеног Закона, призната права на пензију не могу да зависе од тога
да ли се текући доприноси за пензијско осигурање могу наплатити на
датој територији (видети ставове 30 и 31. у горњем тексту).
81. У таквим околностима, Суд не може, а да не закључи да
мешање у „имовину“ подносилаца представке није било у складу са
релевантним домаћим законом, а тај закључак не ствара неопходност
утврђивања да ли је постигнута правична равнотежа између захтева од
општег интереса заједнице, са једне стране, и захтева заштите
основних права појединца, са друге стране (видети Iatridis против
Грчке [ВВ], цитиран у горњем тексту, став 58.), без обзира на
озбиљност наводних финансијских последица по Тужену државу.
82. Суд даље констатује да нема доказа да су подносиоци
представке примаоци тзв. „косовских пензија“, и да су оба подносиоца,
у сваком случају млађа од 65 година, због чега званично нису подобни
да поднесу захтев за пензије (видети ставове 39 и 40. у горњем тексту).
Позивање Владе на место пребивалишта подносилаца представке и
непостојећу документацију уопштено, такође се чини небитним пошто
им исплата пензија није обустављена по том основу. У сваком случају,
изгледа да су подносиоци представке доставили РФПИО предметна
документа (видети став 17. у горњем тексту), иако су у релевантном
тренутку живели у Косовској Митровици, граду у коме према изјави
саме Владе постоји филијала РФПИО која функционише (видети став
69. у горњем тексту). Најзад, од подносилаца се не може оправдано
очекивати да све време проводе на званично пријављеној адреси у
Новом Пазару, посебно због потребе лечења (видети став 68. у горњем
тексту).
83. Према томе, дошло је до повреде члана 1. Протокола број 1.
48
II НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 14. КОНВЕНЦИЈЕ
84. Подносиоци представке даље су се жалили због дискриминације
на основу припадности етничкој мањини.
85. Суд сматра да би притужбе подносилаца представке требало
разматрати према члану 14. Конвенције, а у вези са чланом 1.
Протокола број 1 уз Конвенцију (видети Akdeniz против Турске,
цитиран у горњем тексту, став 88.).
86. Претходна одредба гласи:
„Уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује се без
дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик,
вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло,
повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или други статус.“
87. С обзиром на релевантне чињенице овог случаја, као и наводе
странака, Суд сматра да не постоји доказ који указује да су
подносиоци представке дискриминисани по основу етничке
припадности (видети, посебно, ставове 20, 56 и 66. у горњем тексту).
88. Произлази да су њихове притужбе очигледно неосноване и да се
морају одбацити у складу са чланом 35. ставови 3 (а) и 4 Конвенције.
III ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
89. Члан 41. Конвенције предвиђа:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње
право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету,
Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”
А. Штета
90. Сваки подносилац представке тражио је 7.000 евра на име
претрпљене нематеријалне штете. Подносиоци представке тражили су
даље, на име материјалне штете, исплату доспелих пензија од 9. јуна
1999. године, односно 15. јануара 2000. године, плус законску камату.
91. Влада је оспорила ове захтеве.
92. Суд сматра да су подносиоци представке у овом предмету
свакако претрпели одређену нематеријалну штету, на име које им
додељује тражени износ у потпуности, тј. суму од 7.000 евра сваком.
Осим тога, Тужена влада мора исплатити првој подноситељки и
другом подносиоцу представке, на име претрпљене материјалне штете,
њихове доспеле пензије од 9. јуна 1999. године, односно 15. јануара
49
2000. године (видети ставове 9 и 11. у горњем тексту), заједно са
законском каматом (видети ставове 37 и 38. у горњем тексту).
Б. Трошкови
93. Сваки подносилац представке такође је тражио 600 евра на име
путних трошкова у земљи, плус 1 евро за трошкове поштарине за сваки
домаћи поднесак, као и 5 евра за поштанске трошкове за сваки
поднесак достављен овом Суду. Подносиоци представке тражили су
даље трошкове заступања пред Судом, али су оставили Суду да одреди
тачан износ по сопственом нахођењу.
94. Влада је оспорила ове захтеве.
95. Према судској пракси Суда, подносилац представке има право
на накнаду трошкова само у оној мери у којој је доказано да су они
стварно и неопходно настали и да су оправдани у погледу износа. У
предметном случају, на основу докумената које поседује и горе
наведених критеријума, као и чињенице да је подносиоцима
представке већ додељен износ од 800 евра на основу програма правне
помоћи Савета Европе, Суд сматра да је оправдано да им се заједно
додели додатни износ од 3.000 евра на име трошкова у овом делу.
В. Законска камата
96. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на
најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три
процентна поена.
IV. ПРИМЕНА ЧЛАНА 46. КОНВЕНЦИЈЕ
97. Члан 46. Конвенције предвиђа:
„1. Високе стране уговорнице преузимају обавезу да се повинују правоснажној
пресуди Суда у сваком предмету у коме су странке.
2. Правоснажна пресуда Суда се доставља Комитету министара који надгледа њено
извршење.“
98. С обзиром на ове одредбе, произлази, inter alia, да пресуда у
којој Суд утврди повреду намеће Туженој држави законску обавезу да
лицима у питању исплати не само суме додељене ради правичног
задовољења, већ и да изабере, уз надзор Комитета министара,
генералне и/или, према случају, појединачне мере које ће усвојити у
50
домаћем правном поретку да би се повреде које Суд утврди отклониле
и да надокнади, колико је могуће, њихове последице (видети Scozzari и
Giunta против Италије [ВВ], бр. 39221/98 и 41963/98, став 249., ЕЦХР
2000-VIII).
99. С обзиром на горе наведено, као и на велики број потенцијалних
подносилаца представки, Тужена влада мора предузети све
одговарајуће мере да обезбеди да ће надлежни српски органи усвојити
релевантне законе како би се обезбедила исплата предметних пензија и
дуговања. Подразумева се да би извесна разумна и брза чињенична
и/или административна процедура верификације можда била
неопходна.у том погледу.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашва притужбе према члану 1. Протокола број
допуштеним, а преостали део представке недопуштеним;
1
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 1. Протокола број 1;
3. Утврђује
(a) да би Тужена држава треба да исплати подносиоцима
представке у року од три месеца од датума када ова пресуда
постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције,
следеће износе, који ће се претворити у српске динаре по стопи
важећој на дан исплате:
(i) 7.000 евра (седам хиљада евра) сваком подносиоцу
представке, плус сваки порез који може бити наплатив, на име
нематеријалне штете;
(ii) 3.000 (три хиљаде евра) подносиоцима представке заједно,
плус сваки порез који им се може наплатити, на име трошкова;
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба
платити обичну камату на износе наведене под (а) по стопи која је
једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке у
законском периоду уз додатак од три процентна поена;
(в) да Тужена држава исплати првој подноситељки и другом
подносиоцу представке, на име претрпљене материјалне штете,
пензије доспеле за наплату од 9. јуна 1999. године, односно 15.
јануара 2000. године, заједно са законском каматом, а све у року од
наведена три месеца од датума када ова пресуда постане
правоснажна у складу са чланом 44. став 2. Конвенције.
(г) да Тужена држава мора, у року од шест месеци од датума када
ова пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2.
Конвенције, предузети све одговарајуће мере да обезбеди да ће
51
надлежни српски органи спровести релевантне законе како би се
обезбедила исплата пензија и заосталих зарада у питању, при чему
се подразумева да у вези са тим могу бити неопходни одређени
разумни и брзи чињенични и/или административни поступци
верификације.
4. Одбија преостали део захтева подносилаца представке за правично
задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на
дан 17. априла 2012. године у складу са правилом 77 ст. 2 и 3
Пословника Суда.
Stanley Naismith
Секретар
Françoise Tulkens
Председник
52
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ МЛАДЕНОВИЋ против СРБИЈЕ
(представка број 1099/08)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
22. мај 2012. године
53
У предмету Младеновић против Србије,
Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању
Већа у саставу:
Françoise Tulkens, Председник,
Danutė Jočienė,
Dragoljub Popović,
Işil Karakaş,
Guido Raimondi,
Paulo Pinto de Albuquerque,
Helen Keller, судије,
и Stanley Naismith, Секретар одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 17. априла 2012.
године,
изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 1099/08)
против Србије, коју je Суду према члану 34. Конвенције за заштиту
људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција“),
поднела држављанка Србије, гђа Миљана Младеновић (у даљем
тексту: „подноситељка представке“), 12. децембра 2007. године.
2. Подноситељку представке заступао је г. Ј. Павлица, адвокат
из Београда. Владу Србије („Влада“) заступао је њен заступник, г. С.
Царић.
3. Подноситељка представке жалила се због пропуста Тужене
државе да спроведе хитну, темељну и делотворну истрагу о смрти
њеног сина, као и због прекомерне дужине предметног кривичног
поступка.
4. Представка је 5. јануара 2011. године прослеђена Влади.
Одлучено је такође да се о допуштености и основаности представке
одлучује истовремено (члан 29. став 1.).
ЧИЊЕНИЦЕ
54
I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА
5. Подноситељка представке рођена 1948. године живи у
Београду.
6. Чињенице предмета, како су их странке изнеле, могу се
сумирати како следи.
7. У тучи две групе младића 30. јула 1991. године у сина
подноситељке представке (у даљем тексту: „А“), старог 21 годину,
пуцао је са фаталним исходом полицајац који није био на дужности (у
даљем тексту: „Б“) и који је очигледно желео да помогне свом брату
као једном од учесника у наведеном догађају.
8. Неодређеног дана после тога, Окружно јавно тужилаштво у
Београду оптужило је „Б“ за убиство, као и један број других лица за
неколико односних кривичних дела.
9. Решење о спровођењу истраге донето је 5. августа 1991.
године.
10. Оптужбе против „Б“ су, међутим, отпале 30. децембра 1991.
године, а 13. јануара 1992. године истражни судија Окружног суда у
Београду одлучио је да обустави истрагу.
11. За време наведене истраге лично су саслушани сви
окривљени, као и неколико сведока, укључујући и брата „А“.
Истражни судија је затим прибавио релевантне лекарске и балистичке
извештаје као и изјаву другог вештака. Урађен је и извештај о
обдукцији.
12. Подноситељка представке је 4. фебруара 1992. године
подигла оптужницу против „Б“ код Окружног суда и тиме преузела
кривично гоњење у овом предмету у својству супсидијарног тужиоца
(видети став 32. у даљем тексту).
13. Окружни суд је 29. јануара 1996. године ослободио „Б“,
наводећи да је он поступао у самоодбрани.
14. У периоду од 4. фебруара 1992. године до 29. јануара 1996.
године одржано је више претреса пред Окружним судом.
Подноситељка представке, као и бројни сведоци и медицински и
балистички стручњаци су саслушани, а обављена је и реконструкција
предметних догађаја.
15. Врховни суд је 24. марта 1999. године укинуо пресуду од 29.
јануара 1996. године и наложио поновно разматрање предмета пред
првостепеним судом. Поступајући на тај начин, образложење
Окружног суда је означио као недоследно и констатовао да су
55
утврђено чињенично стање и оцена доказа засновани на битним
неправилностима.
16. Окружни суд је 4. новембра 2002. године поново ослободио
„Б“, поново потврдивши да је он поступао у самоодбрани.
17. Врховни суд је 20. априла 2004. године укинуо пресуду
Окружног суда. Он је констатовао да је наведено образложење суда
скоро искључиво узело у обзир доказе у корист „Б“, игноришући или
погрешно представљајући остале. Окружном суду је због тога
наложено да темељно поново размотри предмет и поново оцени
доказе. Окружни суд је одлуку Врховног суда примио 21. септембра
2004. године.
18. Следећи претрес пред Окружним судом заказан је за
септембар 2006. године, али га је сам суд накнадно отказао пошто
изгледа није био у стању да обезбеди прописан састав судског већа.
19. Окружни суд је 18. децембра 2006. године одложио претрес
зато што адвокат „Б“ није могао да дође у суд због ранијих пословних
обавеза.
20. После још једног одлагања 27. јуна 2007. године, нови
претрес је заказан за 19. септембар 2007. године.
21. Окружни суд је 19. септембра 2007. године поново одложио
претрес, овога пута зато што је обавештен да је „Б“, и даље активан
полицајац, послат да учествује, као члан српског контигента, у мисији
Уједињених Нација у Либерији. У решењу Министарства унутрашњих
послова издатом с тим у вези 3. августа 2007. године наводи се да ће
ангажовање „Б“ трајати годину дана, али да се може продужити.
Окружни суд је следећи претрес заказао за 2. новембар 2007. године,
што је изгледа било у време када је „Б“ требало да на кратко посети
Београд.
22. Подноситељка представке је међутим 4. октобра 2007.
године обавештена да ће следећи претрес уместо тога бити одржан „3.
октобра 2007. године“.
23. Подноситељка представке је после тога лично отишла у
управу Окружног суда где јој је речено да је предстојећи претрес и
даље предвиђен за 2. новембар 2007. године.
24. Подноситељка представке је тако 2. новембра 2007. године
дошла у Окружни суд, али ју је председавајући судија обавестио да је
претрес био заказан за 30. октобар 2007. године. Судија је на крају
прихватио да закаже нови претрес за 14. децембар 2007. године.
56
25. Подноситељка представке је међутим 23. новембра 2007.
године примила решење Окружног суда од 30. октобра 2007. године,
којим се саопштава да је поступак
окончан због пропуста
подноситељке представке да дође у суд тог другог дана.
26. Подноситељка представке се 26. новембра 2007. године
жалила на ово решење, а Окружни суд је 6. децембра 2007. године
поново покренуо предметни поступак.
27. У периоду од 20. фебруара 2008. године до 4. децембра
2008. године Окружни суд је одложио укупно шест претреса, а разлози
су били: (i) пропуст „Б“ да дође у суд (у три наврата); (ii) жеља
председавајућег судије да се повуче из предмета због жалби
подноситељке представке против њега (једном); и (iii) немогућност
адвоката „Б“ да дође у суд због саобраћајне незгоде (два пута).
28. До октобра 2009. године Окружни суд је одржао још три
претреса, а одложио је још два претреса. Конкретно, претреси од 24.
априла 2009. године, 29. јуна 2009. године и 9. октобра 2009. године су
одржани, и на њима је „Б“ и један број сведока поново саслушан, док
су претреси од 28. јануара 2008. године и 30. новембра 2009. године
били одложени због пропуста „Б“ да се појави у суду, односно због
одсуства председавајућег судије.
29. Председавајући судија није реизабран у децембру 2009.
године. Предмет је после тога додељен другом судији и поступак је
покренут од почетка.
30. Изгледа да после тога није заказан ниједан претрес.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО
31. Законик о кривичном поступку, чланови 19 и 20., (објављен
у „Службеном листу Савезне Републике Југославије“, бр. 70/01 и
68/02, као и у „Службеном гласнику Републике Србије“, бр. 58/04,
85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) прописује, inter
alia, да се кривични поступак формално може покренути на захтев
овлашћеног тужиоца. У вези са кривичним делима која су предмет
кривичног гоњења ex officio, укључујући и убиство, овлашћени
тужилац је јавни тужилац лично. Његово овлашћење да одлучи да
поднесе оптужбу, међутим, везано је начелом легалитета које захтева
да он мора да поступа увек када постоји основана сумња да је
извршено кривично дело које се гони по службеној дужности.
57
32. Члан 61. прописује да ако јавни тужилац одлучи да нема
основа за кривично гоњење, он мора обавестити оштећеног о својој
одлуци, који онда има право да преузме кривично гоњење у предмету у
сопствено име, у својству „супсидијарног тужиоца“.
33. Чланови 64. став 2. и 379. прописују да у случају где је
кривично гоњење већ преузео супсидијарни тужилац, јавни тужилац
упркос томе има овлашћење, до завршетка главног претреса, да
настави кривично гоњење ex officio. Подразумева се да се ово односи
на главни претрес у првом сстепену, укључујући главни претрес после
евентуалног укидања првостепене пресуде, као и евентуални главни
претрес по жалби (видети Коментар Законика о кривичном поступку,
проф. Др Тихомир Васиљевић и проф. Др Момчило Грубач, ИДП
Јустинијан, Београд, 2005, стр. 136., ст. 3 и 4.).
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 2. КОНВЕНЦИЈЕ
34. Подноситељка представке се жалила због пропуста Тужене
државе да спроведе хитну, темељну и делотворну истрагу о смрти
њеног сина.
35. Пошто је Суд тај који одлучује на који ће начин
квалификовати чињенице било ког предмета пред њим (видети Akdeniz
против Турске, број 25165/94, став 88., 31. мај 2005. године), он сматра
да би ову притужбу требало разматрати према члану 2. Конвенције,
који гласи како следи:
„1. Право на живот сваког лица заштићено је законом. Нико не сме бити намерно
лишен живота, осим приликом извршења пресуде суда којом је осуђен за злочин за
који је ова казна предвиђена законом.
2. Лишење живота се не сматра противним овом члану ако проистекне из употребе
силе која је апсолутно нужна:
а) ради одбране неког лица од незаконитог насиља;
б) да би се извршило законито хапшење или спречило бекство лица законито
лишеног слободе;
в) приликом законитих мера које се предузимају у циљу сузбијања нереда или
побуне.“
А. ДОПУШТЕНОСТ
I.
Спојивост ratione temporis
58
36. Влада је приметила да се пуцњава са фаталним исходом
десила 1991. године, да
се званична истрага овог догађаја завршила до 13. јануара 1992. године
и да је Србија ратификовала Конвенцију 3. марта 2004. године. Влада
је даље изнела да се „најважнији део поступка“, који је уследио после
13. јануара 1992. године, по иницијативи подноситељке представке,
такође одиграо пре него што је Србија ратификовала Конвенцију.
Најзад, нови релевантни докази нису откривени од 3. марта 2004.
године, а кривични поступак се од тада углавном одвијао око оцене
раније прикупљених доказа. Влада је због тога сматрала да би
притужбу подноситељке представке према члану 2. требало одбацити
као неспојиву са Конвенцијом ratione temporis.
37. Подноситељка представке је тврдила да се њена притужба
не може одбити по овом основу пошто спорни поступак још траје.
38. Сходно општим правилима међународног права (посебно
члан 28. Бечке конвенције о праву међународних уговора), Конвенција
ниједну уговорну страну не обавезује у односу на неки поступак или
чињеницу који су се десили или неку ситуацију која је престала да
постоји пре њеног ступања на снагу у односу на ту уговорну страну
(видети Blečić против Хрватске [ВВ], број 59532/00, став 70., ЕЦХР
2006-III). Из судске праксе Суда је међутим јасно у вези са чланом 2.
да се процесна обавеза да се спроведе истрага развила у посебну и
независну дужност, која државу може обавезати чак и када се смрт
десила пре ратификације (видети Šilih против Словеније [ВВ], број
71463/01, став 159., 9. април 2009. године). С обзиром на начело
правне сигурности с тим у вези временска надлежност Суда упркос
томе није бесконачна (исто, став 161.). Када се смрт десила пре
ратификације, само процесне радње или пропусти који су се десили
после тог датума могу потпадати под временску надлежност Суда
(исто, став 161.). Даље, између смрти и ступања Конвенције на снагу
мора постојати стварна веза у односу на ту државу да би процесна
обавеза имала ефекат. У пракси, то значи да је значајан део процесних
корака који се захтевају овом одредбом обављен, или би требало да
буде обављен после ратификације. Суд је такође утврдио да може доћи
до околности које бацају сумњу на делотворност првобитне истраге, а
може настати и обавеза да се тежи наставку истраге (видети Hackett
против Уједињеног Краљевства (одлука), број 34698/04, 10. мај 2005.
године).
39. С обзиром на горе наведено, и како је у периоду од више од
осам година било разних процесних радњи/пропуста у спорном
кривичном поступку почев од 3. марта 2004. године, укључујући
укидање друге ослобађајуће пресуде од стране Врховног суда што
указује на озбиљне недостатке ранијег поступка (видети ст. 17 – 30. у
горњем тексту), Суд сматра да је притужба подноситељке представке
59
спојива ratione temporis са Конвенцијом у оној мери у којој се односи
на догађаје од ступања Конвенције на снагу у односу на Србију. Даље
се подразумева да када национални систем даје могућност породици
жртве да преузме кривично гоњење у предмету у сопствено име, тј. у
својству „супсидијарног тужиоца“, такви поступци после ратификације
морају се такође узети у обзир (видети, mutatis mutandis, V. D. против
Хрватске, број 15526/10, став 53., 8. новембар 2011. године, чак и у
контексту члана 3. и неисцрпљења правних средстава).
40. Примедба Владе мора се према томе одбити.
2. Рок од шест месеци
41. Влада је такође тврдила да подноситељка представке није
поштовала захтев рока од шест месеци предвиђен чланом 35. став 1.
Конвенције. Посебно, званична истрага догађаја завршила се до 13.
јануара 1992. године и, као што је већ констатовано у горњем тексту,
Србија је ратификовала Конвенцију 3. марта 2004. године.
Подноситељка представке је према томе требало да поднесе
представку Суду у року од шест месеци од овог другог датума.
42. Подноситељка представке је тврдила да је она поштовала
рок од шест месеци пошто је представку поднела у року од мање од
три месеца када је постало очигледно да на домаћем нивоу накнада не
може да се добије, тј. од 19. септембра 2007. године (видети став 21. у
горњем тексту).
43. Сврха правила шест месеци је да промовише сигурност
права (видети P. M. против Уједињеног Краљевства (одлука), број
6638/03, 24. август 2004. године). Оно би требало да обезбеди
могућност за утврђивање чињеница неког предмета пре него што она
избледи, због чега би правично разматрање предметног питања било
скоро немогуће (видети Павленко против Русије, број 42371/02, став
69., 1. април 2010. године).
44. Рок од шест месеци тече од датума правоснажне одлуке у
процесу исцрпљења домаћих правних средстава. Када се то каже, тамо
где је јасно од почетка да подносиоцу представке није доступно
ниједно правно средство, тај рок тече од датума предметног дела, или
од датума сазнања за то дело или његово дејство или штету за
подносиоца представке (видети Dennis и други подносиоци представке
против Уједињеног Краљевства (одлука), број 76573/01, 2. јул 2002.
године). Ни члан 35. став 1. не може се тумачити на начин који би од
подносиоца представке захтевао да поднесе Суду представку док се
његов положај у вези са предметним питањем коначно не реши на
домаћем нивоу. Када, према томе, подносилац представке има на
располагању на први поглед постојећи правни лек и тек касније
постане свестан околности које тај правни лек чине неделотворним,
60
може бити одговарајуће у смислу члана 35. став 1. да се као почетак
рока од шест месеци узме датум када је подносилац представке први
пут био свестан или је требало да буде свестан тих околности (видети
Paul и Audrey Edwards против Уједињеног Краљевства (одлука), број
46477/99, 7. јун 2001. године).
45. Суд је у случајевима у вези са обавезом да се изврши
истрага према члану 2. Конвенције утврдио да када је наступила смрт,
од рођака подносиоца представке се очекује да воде рачуна о
напредовању поступка и да поднесу представке са дужном
експедитивношћу онда када постану свесни, или би требало да постану
свесни да нема делотворног обештећења (видети Bulut и Yavuz против
Турске (одлука), број 73065/01, 28. мај 2002. године; Bayram и Yildirim
против Турске (одлука), број 38587/97, ЕЦХР 2002-III; и Varnava и
други подносиоци представке против Турске [ВВ], бр. 16064/90,
16065/90, 16066/90, 16068/90, 16069/90, 16070/90, 16071/90, 16072/90 и
16073/90, став 158., 18. септембар 2009. године).
46. Ако се вратимо на предметни случај, Суд сматра да је
одлука Врховног суда од 20. априла 2004. године морала повећати
очекивања подноситељке представке у смислу да можда ипак може да
добије обештећење на домаћем нивоу (видети став 17. у горњем
тексту). Истовремено се, међутим, чини разумним да је, као што је и
сама подноситељка представке тврдила, 19. септембра 2007. године
она изгубила наду с тим у вези, пошто је сазнала да је Тужена држава
послала „Б“ у мисију Уједињених Нација у Либерији на неодређено
време (видети став 21. у горњем тексту). За мање од три месеца након
тога она је Суду поднела своју представку.
47. У таквим околностима, примедба Владе у вези са
правовременошћу притужбе подноситељке представке мора се такође
одбити. Још једном се подсећа да се када национални систем
дозвољава могућност да породица жртве преузме кривично гоњење у
предмету у сопствено име, тај поступак после ратификације мора
такође узети у обзир, укључујући и исцрпљење и рок од шест месеци
(видети став 39. у горњем тексту).
3. Закључак
48. Суд констатује да ова притужба није очигледно неоснована
у смислу значења члана 35. став 3 (а) Конвенције. Он даље констатује
да није ни недопуштена ни по ком другом основу. Због тога се мора
прогласити допуштеном.
61
Б. Основаност
1. Наводи странака
49. Подноситељка представке је поново потврдила своју
притужбу. Она је даље додала да српски правосудни органи нису били
делотворни, објективни или непристрасни. Посебно, у вези са
истрагом по службеној дужности, вештаци медицинске струке који су
дали своја мишљења запослени су у Министарству унутрашњих
послова, а чак је и сам вештак балистичар био запослен у наведеном
министарству скоро до краја његовог учешћа у поступку. Даље, пре
доношења пресуде од 29. јануара 1996. године, предмет је дат у рад
новом судији, без очигледних разлога, чиме су прекршена процесна
правила. Већина одуговлачења током поступка, настала је као
последица тактике туженог и неспособности или неспремности
Окружног суда да поступа хитно. Најзад, подноситељка представке је
тврдила да одлука Тужене државе да пошаље „Б“, окривљеног у
текућем кривичном поступку, у мисију Уједињених Нација у
иностранству не би могла да се тумачи сем као још један покушај да се
избегне његова осуда.
50. Влада је тврдила да није било повреде члана 2. Конвенције.
Она је тврдила да је званична истрага, која се завршила до 13. јануара
1992. године, била независна и делотворна. Такође, као што је
констатовано у горњем тексту, није откривен ниједан нови релевантан
доказ од датума ратификације, тј. 3. марта 2004. године, а кривични
поступак од тог времена углавном се односио на оцену раније
прикупљених доказа, посебно да ли би „Б“ требало да буде осуђен за
убиство или, уместо тога ослобођен на основу самоодбране. У сваком
случају, држава није могла покренути службену истрагу пошто је
подноситељка представке већ преузела кривично гоњење у предмету у
својству супсидијарног тужиоца.
2. Оцена Суда
51. Суд је доследно утврђивао да обавеза заштите живота према
члану 2. Конвенције, тумачена у вези са општом обавезом државе
према члану 1. Конвенције да „сваком обезбеди у оквиру своје
надлежности права и слободе дефинисане Конвенцијом“, захтева
постојање неке врсте делотворне званичне истраге када су појединци
убијени услед употребе силе, било од стране државних службеника
или од стране приватних лица (видети, на пример, предмет Branko
Tomašić и други подносиоци представке против Хрватске, број
62
46598/06, став 62., 15. јануар 2009. године). Та истрага мора бити
делотворна у смислу да може довести до идентификације и кажњавања
одговорних (видети Oğur против Турске [ВВ], број 21594/93, став 88.,
ЕЦХР 1999-III). То није обавеза циља већ обавеза средстава. Власти су
према томе морале предузети све разумне кораке на располагању да
обезбеде доказе у вези са тим догађајем. Сваки недостатак у истрази
који подрива ову могућност може довести до ризика да се наведени
стандард неће поштовати (видети, међу многим ауторитетима,
Bazorkina против Русије, број 69481/01, став 118, 27. јул 2006. године).
Такође, постоји имплицитни захтев за хитношћу и разумном
експедитивношћу (видети Yaşa против Турске, 2. септембар 1998.
године, Извештаји о пресудама и одлукама 1998-VI, ст. 102-04, и
Mahmut Kaya против Турске, број 22535/93, ст. 106 – 07, ЕЦХР 2000III). Мада могу постојати стварне потешкоће које спречавају
напредовање одређене истраге, брзо реаговање власти у ситуацијама
које укључују употребу смртоносне силе могу се генерално сматрати
суштинским за очување поверења јавности у владавину права и
спречавање сваке појаве завере или толерисања незаконитих радњи
(видети Jularić против Хрватске, број 20106/06, став 43., 20. јануар
2011. године). Коначно, чак и када је гоњење покренуто и осумњичени
изведен на суђење, Суд ће размотрити да ли је то „смислено“ или
озбиљно поступање са реалним изгледима да буде утврђена
одговорност починиоца (видети, mutatis mutandis, Akkum и други
подносиоци представке против Турске, број 21894/93, ст. 231, 250 и
251, ЕЦХР 2005-II (изводи). Повреде су такође утврђене где је суђење
трајало неоправдано дуго (видети Opuz против Турске, број 33401/02,
став 151., ЕЦХР 2009, предмет у ком је кривични поступак трајао дуже
од шест година и још је у току) или се завршио налогом којим се
окривљеним починиоцима омогућава да избегну одговорност (видети,
mutatis mutandis, Тeren Aksakal против Турске, број 51967/99, ст. 88, 11.
септембар 2007. године).
52. Ако се вратимо на предметни случај, иако има временску
надлежност да разматра притужбу подноситељке представке у оној
мери у којој се она односи на догађаје од 3. марта 2004. године (видети
став 39. у горњем тексту), Суд упркос томе, из разлога контекста,
узима у обзир све релевантне догађаје пре тог датума (видети, премда
у контексту члана 3., Милановић против Србије, број 44614/07, став
78., 14. децембар 2010. године).
53. Суд због тога подсећа да је предметни кривични поступак
званично почео 5. августа 1991. године. Он је, међутим, окончан до 13.
јануара 1992. године, а до 4. фебруара 1992. године подноситељка
представке је преузела кривично гоњење у предмету у својству
супсидијарног тужиоца. Окружни суд је 29. јануара 1996. године
ослободио „Б“, наводећи да је он поступао у самоодбрани, али је
63
Врховни суд 24. марта 1999. године укинуо ову пресуду и наложио да
се предмет врати на разматрање пред првостепеним судом. Окружни
суд је 4. новембра 2002. године поново ослободио „Б“, поново
потврдивши да је он поступао у самоодбрани. После ратификације
Конвенције од стране Тужене државе, 20. априла 2004. године,
Врховни суд је укинуо пресуду Окружног суда, приметивши да је
његово образложење скоро искључиво узело у обзир доказе у корист
„Б“ и да је остале доказе игнорисао или погрешно презентовало.
Врховни суд је стога наложио Окружном суду темељно поновно
разматрање предмета и оцену доказа. После више од осам година
предметни поступак још је у току пред првостепеним судом.
54. Даље, ако се прихвати да се поступак после ратификације
углавном односио на оцену доказа, као што је Влада тврдила, остаје
нејасно зашто још увек нема правоснажног ослобођења или осуде у
овом предмету, иако се примећује да очигледно није било процесних
промена још од децембра 2009. године.
55. Најзад, сугестија Владе у смислу да Тужена држава није
могла покренути истрагу по службеној дужности пошто је
подноситељка представке већ преузела кривично гоњење у овом
предмету у својству супсидијарног тужиоца занемарује чланове 64.
став 2. и 379. Законика о кривичном поступку, који прописују да јавни
тужилац увек има овлашћење, до закључења главног претреса, да
настави кривично гоњење по службеној дужности (видети став 33. у
горњем тексту).
56. Горе наведена разматрања су довољна да омогуће Суду да
закључи да је дошло до повреде процесне обавезе према члану 2.
Конвенције.
II.
НАВОДНА ПОВРЕДА
КОНВЕНЦИЈЕ
ЧЛАНА
6.
СТАВ
1.
57. Подноситељка представке даље се жалила због прекомерне
дужине предметног
кривичног поступка. Она се ослонила на члан 6. став 1. Конвенције,
чији релевантан део гласи:
„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о
кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном
року пред ... судом...“
58. Суд примећује да је захтев хитности саставни део члана 2. у
процесном смислу (видети став 51. у горњем тексту).
59. С обзиром на његово мишљење у том контексту (видети ст.
52 – 56 у горњем тексту), Суд сматра да није неопходно да се
64
допуштеност или основаност притужбе подноситељке представке
према члану 6. став 1. разматрају посебно.
III.ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
60. Члан 41. Конвенције прописује:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право
Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако
је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.“
А. Штета
61. Подноситељка представке је тражила укупно 9.322,97 евра на
име материјалне штете, која се састојала од трошкова сахране и
комеморације, као и трошкова споменика, плус камату.
62. У вези са нематеријалном штетом, подноситељка представке је
за себе тражила 4.000 евра, као и још 4.000 евра за оца и 3.000 евра за
брата њеног сина.
63. Влада је оспорила ове захтеве.
64. Суд не примећује узрочну везу између утврђене процесне
повреде члана 2. Конвенције и наводне материјалне штете. Он због
тога одбацује овај захтев. Са друге стране, подноситељки представке
досуђује 4.000 евра које је тражила на име претрпљене нематеријалне
штете. Најзад, Суд одбацује захтев за правично задовољење у вези са
оцем и братом „Б“ пошто они ни у једном тренутку нису били
подносиоци представке у поступку пред њим.
Б. Трошкови
65. Подноситељка представке тражила је 17.700 евра на име
трошкова насталих пред домаћим органима и неодређени износ „за
заступање“ пред Судом.
66. Влада је оспорила ове захтеве.
67. Према судској пракси Суда, подносилац представке има право
на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они
стварно и неопходно настали и да су оправдани у погледу износа. У
предметном случају, на основу докумената које поседује и горе
наведених критеријума, као и основу тока домаћег поступка после
ступања Конвенције на снагу у односу на Србију, Суд сматра да је
оправдано да јој се додели износ од 5.000 евра на име свих трошкова.
65
В. Законска камата
68. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на
најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три
процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашва притужбу према члану 2. Конвенције допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 2. Конвенције;
3. Утврђује да није неопходно да се притужба посебно разматра према
члану 6. став 1. Конвенције;
4. Утврђује
(a) да је Тужена држава обавезна да исплати подноситељки
представке у року од три месеца од датума када ова пресуда
постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције,
следеће износе, који ће се претворити у српске динаре по стопи
важећој на дан исплате:
(i) 4.000 евра (четири хиљада евра), плус сваки порез који
може бити наплатив, на име нематеријалне штете;
(ii) 5.000 (пет хиљада евра), плус сваки порез који се може
наплатити подноситељки представке, на име трошкова;
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба
платити обичну камату на износе наведене под (а) по стопи која је
једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке у
законском року уз додатак од три процентна поена;
5. Одбија преостали део захтева подноситељке представке за правично
задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на
дан 22. маја 2012. године у складу са правилом 77 ст. 2 и 3 Пословника
Суда.
Stanley Naismith
Секретар
Françoise Tulkens
Председник
66
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ МИЛОСАВЉЕВ против СРБИЈЕ
(Представка број 15112/07)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
12. јун 2012. године
67
У предмету Милосављев против Србије,
Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у
саставу:
Françoise Tulkens, Председник,
Danutė Jočienė,
Dragoljub Popović,
Işıl Karakaş,
Guido Raimondi,
Paulo Pinto de Albuquerque,
Helen Keller, судије,
и Stanley Naismith, Секретар одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 22. маја 2012. године,
изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 15112/07)
против Србије, коју је Суду према члану 34. Конвенције за заштиту
људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција“),
поднео држављанин Србије, г. Живко Милосављев („Подносилац
представке“), 21. марта 2007. године.
2. Подносиоца представке пред Судом је заступала гђа М. Кулиџан,
адвокат из Кикинде. Владу Србије („Влада“) заступао је њен
заступник, г. С. Царић.
3. Подносилац представке навео је да је претрпео повреду права на
претпоставку невиности и жалио се због одузимања возила.
4. Представка је 7. децембра 2010 . године достављена Влади.
Такође је одлучено да се допуштеност и основаност представке
разматрају истовремено (члан 29. став 1.).
ЧИЊЕНИЦЕ
I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА
5. Подносилац представке рођен је 1947. године и живи у Кикинди.
A. Чињенице како их је приказао подносилац представке
100. Чињенице овог предмета, како их је приказао подносилац
представке, могу се сумирати како следи.
68
7. Подносилац представке је у септембру 2000. године купио
аутомобил (Mercedes 190D) од неког лица које живи у Немачкој.
Намера му је била да га користи као такси. Пошто је аутомобил већ
био старији од шест година, подносилац представке није могао да га
директно региструје у Србији. Због тога је он аутомобил прво
регистровао у Босни и Херцеговини, на име рођака, а у Србији је
аутомобил регистровао тек у децембру 2000. године, када је ова друга
држава усвојила закон којим је то било могуће.
8. Општина Кикинда 21. јануара 2003. године донела је одлуку у
којој се наводи да ће подносилац представке, који је таксиста од 20.
септембра 2002. године користити предметни аутомобил као такси.
9. Полиција је 6. маја 2004 . године заплениила аутомобил
подносиоца представке због царинског прекршаја.
10. Комисија за царинске прекршаје Царинарнице Зрењанин је 5.
јула 2004. године обуставила прекршајни поступак покренут против
подносиоца представке, али је упркос томе одлучила да му одузме
возило. Царинарница је објаснила да је уверена да је подносилац
представке начинио предметни прекршај, тј. да је прихватио да увезе
возило које се није могло законски увести, а да о томе није обавестио
надлежне царинске органе, али је констатовала да се прекршајни
поступак није могао због наступања релативне застарелости.
Одузимање је, међутим, било оправдано пошто није наступила
апсолутна застарелост (видети ставове 23-25 у даљем тексту).
11. Подносилац представке је 21. јула 2004. године уложио жалбу
против ове одлуке, приметивши да Царинарница није правилно
утврдила релевантне чињенице и да је такође дошла до „погрешног
правног закључка“ који је довео до коначног одузимања његовог
аутомобила.
12. Министарство финансија је 18. фебруара 2005. године одбило
ову жалбу. Оно је, доносећи одлуку, између осталог, навело да
апсолутна застарелост није наступила и да је спорно одузимање возила
тиме законито.
101. Неодређеног дана после тога Царинарница је изгледа продала
аутомобил подносиоца представке трећем лицу. Новац добијен на тај
начин депонован је код Министарства финансија.
102. Подносилац представке је 16. марта 2005. године уложио
захтев за ванредно преиспитивање правоснажне одлуке, поново
наводећи своје раније аргументе.
15. Врховни суд Србије је 2. фебруара 2007. године одбио захтев
подносиоца представке за ванредно преиспитивање правоснажне
одлуке и потврдио решење Министарства финансија као и разлог које
је оно навело.
.
69
Б. Додатне чињенице које је Влада презентовала
103. Влада се није сложила са неким чињеницама које је
подносилац представке изнео и доставила је додатне детаље, који се
могу сумирати како следи.
104. Подносилац представке је у августу 2000. године купио
половно возило (Mercedes 190D) од неког лица које живи у Немачкој.
Претходни власник аутомобила вратио је регистарске таблице
надлежним немачким органима.
105. У то време и с обзиром на старосну границу, предметни
аутомобил није могао да се законски увезе у Србију. У сваком случају,
чак и да је то било могуће, подносилац представке би морао да плати
значајну суму за царинске трошкове и порезе, тј. укупно 44%
каталошке вредности аутомобила.
106. У одређеном тренутку 2000. године Влада је најавила да
разматра уредбу којом ће се омогућити увоз аутомобила из једне од
бивших југословенских република ослобођен свих царина или пореза,
без обзира на старост возила. Ова уредба је коначно усвојена у
децембру 2000. године (видети став 28. у даљем тексту).
107. Подносилац представке је затим употребио фалсификована
документа да докаже да је аутомобил био регистрован у Босни и
Херцеговини, на име друге особе, последње три године. Тиме је он
осигурао уживање погодности предвиђених наведеном уредбом и
успео да 12. децембра 2000. године региструје аутомобил у Србији.
108. Општински суд у Кикинди је 23. марта 2005. године нашао да
је подносилац крив за кривично дело навођења на оверавање
неистинитог садржаја. Општински суд је посебно утврдио да је
подносилац представке поднео фалсификовани документ, тј. лажну
босанско-херцеговачку саобраћајну дозволу, која је требало да покаже
да се предметни аутомобил увози из Босне и Херцеговине, а не из
Немачке, на основу чега су надлежни органи Србије издали
саобраћајну дозволу. Подносилац представке, који је за аутомобил
платио 5.000 немачких марака (ДМ), осуђен је на казну затвора од три
месеца, условно на годину дана.
109. Окружни суд у Зрењанину је 1. јуна 2005. године потврдио ову
пресуду по жалби, и она је тако постала правоснажна.
70
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО
A. Царински закон из 1992. године (објављен у „Службеном листу
Савезне Републике Југославије“ – „Сл. лист СРЈ“ - бр. 45/92, 16/93,
50/93, 24/94, 28/96, 29/97, 59/98, 23/01, 36/02 и 7/03)
110. Члан 199. предвиђа да се царински прекршајни поступак не
може покренути ако је прошло више од три године од датума када је
предметни прекршај извршен (релативна застарелост).
111. Члан 204. став 2. предвиђа, између осталог, да се возило
употребљено за извршење царинског прекршаја може одузети чак и
када се, из законских разлога, поступак не може покренути против
починиоца, изузев у случајевима апсолутне застарелости.
Б. Закон о прекршајима којима се повређују савезни прописи
(објављен у „Службеном листу Савезне Федеративне Републике
Југославије“ – „Сл. лист СФРЈ“ – бр. 4/77, 36/77, 20/82, 14/85, 74/87,
57/89, 3/90 и 35/91, као и у „Сл. листу СРЈ“, бр. 50/93, 24/94, 28/96
and 64/01)
112. Члан 48. став 1. предвиђа, између осталог, да чак и када је
прекршајни поступак покренут апсолутна застарелост наступа пошто
протекне двоструко време неопходно за релевантну застарелост.
В. Закон о прекршајима из 1989 . године (објављен у „Службеном
гласнику Републике Србије“ – „Сл. гласник РС“ – бр. 44/89, 21/90,
11/92, 20/93, 53/93, 67/93, 28/94, 16/97, 37/97, 36/98, 44/98 и 65/01)
113. У „Службеном гласнику Републике Србије, број 55/04 од 21.
маја 2004. године објављена је измена овог закона, којом је, између
осталог, Закон о прекршајима којима се повређују савезни прописи из
1977. године стављен ван снаге у целости.
114. Члан 69. став 7. Закона о прекршајима из 1989. године,
измењен, суштински одговара члану 48. став 1. претходног Закона о
прекршајима којима се повређују савезни прописи из 1977 . године.
Г. Прописи у вези са регистрацијом одређених возила у Србији
115. Влада је 1997. године и 2000. године усвојила две посебне
уредбе (Уредба о регистрацији возила из бивших република СФРЈ које
нису у саставу Савезне Републике Југославије, објављена у „Сл. листу
СРЈ“, број 32/1997, и Уредба о посебној накнади за регистрацију
одређених возила, објављена у „Сл. гласнику РС“, бр. 49/2000, 51/2000
71
и 7/2001). Њима се утврђују услови за регистрацију одређених возила у
Србији, укључујући и она регистрована у једној од бивших
југословенских република.
E. Основни кривични закон (објављен у „Сл. листу СФРЈ“, бр. 44/76,
46/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 и 54/90, у „Сл. листу
СРЈ“, бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 и 61/01, као и у „Сл.
гласнику РС“, број 39/03)
116. Члан 69. став 1. предвиђа, између осталог, да се предмети
употребљени за извршење кривичног дела могу одузети ако припадају
починиоцу.
117. Чланови 84-87 предвиђају, између осталог, да се свака
материјална корист проистекла из кривичног дела одузима. Предметна
материјална корист може укључити новац, физичке предмете и све
друге вредности. Ако одузимање у натури није могуће, починилац
може бити обавезан да исплати одређену суму која је сразмерна
његовој незаконито стеченој користи.
ПРАВО
I. НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 6. СТАВ 2. КОНВЕНЦИЈЕ И
ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1
118. Подносилац представке се жалио да је Царинарница повредила
његово право на претпоставку невиности зајемчено чланом 6. став 2.
Конвенције.
119. Подносилац представке се даље жалио да је пленидбом
његовог возила прекршен члан 1. Протокола број 1.
120. Одредбе на које се позвао подносилац представке гласе како
следи:
Члан 6. став 2.
“Свако ко је оптужен за кривично дело мора се сматрати невиним све док се не докаже његова
кривица на основу закона.”
Члан 1. Протокола бр. 1
“Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може
бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и
општим начелима међународног права.
72
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе
које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима
или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.”
A. Допуштеност
1. У вези са обе притужбе
121. Влада је тврдила да је подносилац представке пропустио да
достави све чињенице релевантне за своје притужбе. Она је посебно
изнела да је он пропустио да обавести Суд о својој кривичној осуди
(видети ставове 21 и 22 у горњем тексту), да би га намерно заварао и
исфорсирао успех представке. Влада је због тога сугерисала да је
подносилац представке злоупотребио право на представку, и да би
његову представку требало одбацити сходно члану 35. став 3.
Конвенције.
122. Подносилац представке навео је да се његова представка
односи на поступак који је последица одузимања његовог возила, а не
његове кривичне осуде.
123. Суд примећује да се представка може одбацити само ако
злоупотребљава права у смислу члана 35. став 3. Конвенције у
изванредним околностима, као што су када је представка намерно
заснована на опису чињеница којим се пропуштају или изврћу догађаји
од централне важности (видети, на пример, Akdivar и други против
Турске, 16. септембар 1996 . године, ст. 53-54, Извештаји о пресудама
и одлукама 1996-IV; Varbanov против Бугарске, број 31365/96, § 36,
ЕЦХР 2000-X; и Assenov и други против Бугарске, одлука Комисије од
27. јуна 1996 . године, одлуке и извештаји (ДР) 86-Б, стр. 54). Од
подносиоца представке се не очекује да достави све могуће
информације о предмету. Његова је дужност, међутим, да достави
најмање све оне битне чињенице које има на располагању и за које
мора знати да су од значаја за Суд да би могао да предмет правилно
процени (видети, на пример, Al-Nashif и други против Бугарске,
(одлука) број 50963/99, 25. јануар 2001 . године).
124. Суд примећује да у првом обраћању подносилац представке
није споменуо кривичну осуду од 23. марта 2005. године, која је
постала правоснажна до 1. јуна 2005. године (видети ставове 21 и 22 у
горњем тексту). Према наводима Владе у том смислу, он је једино
изјавио да се његова представка Суду односи на прекршајни поступак
који је последица одузимања његовог возила, а не кривичне осуде.
125. Суд према томе сматра да је, са једне стране, подносилац
представке, чак и да није доставио лажне информације, можда заиста
покушао да представи свој предмет као једноставну, јасну ствар. Са
друге стране, међутим, апсолутно нема позивања на кривичну осуду
подносиоца представке у оквиру наведеног прекршајног поступка
73
(видети ставове 9-15 у горњем тексту), самом кривичном осудом није
наложено одузимање возила (видети ставове 21 и 22 у горњем тексту),
а одузето возило подносиоца представке је чак продато трећим лицима
пре наведене осуде (видети ставове 13, 21 и 22 у горњем тексту).
Најзад, тачно је да се притужбе подносиоца представке у предмету
пред Судом односе само на прекршајни поступак.
126. У таквим околностима, Суд не може а да не закључи да
чињенице које је подносилац представке изоставио, међутим, на
жалост, нису од таквог значаја да би га спречиле да правилно процени
предмет. Примедба Владе с тим у вези се, према томе, мора одбацити.
2. У вези са притужбом према члану 6. став 2.
127. Суд подсећа да правило исцрпљивања домаћих правних
лекова, о коме је реч у члану 35. став 1. Конвенције, обавезује оне који
желе да предмет изнесу пред њега, да прво употребе правна средства
предвиђена домаћим правним системом, чиме се државе ослобађају
одговорности пред Судом за своје поступке пре него што им се пружи
прилика да ствари исправе на домаћем нивоу. Да би се ово правило
поштовало, нормално је да се подносилац представке позове на
доступна и довољна правна средства која могу да му омогуће
исправку наводних повреда (видети, међу многим другим
ауторитетима, Assenov и други против Бугарске, 28. октобар 1998.
године, став 85., Извештаји о пресудама и одлукама 1998-VIII).
128. Ако се вратимо на предметни случај, Суд констатује да се
подносилац представке није жалио на повреду претпоставке невиности
ни у жалби ни у накнадном захтеву поднетом у прекршајном поступку
(видети ставове 11-15 у горњем тексту). Овај део представке је стога
недопуштен због неисцрпљивања домаћих правних средстава, и мора
се, као такав, одбацити према члану 35. ст. 1 и 4. Конвенције.
3. У вези са притужбом према члану 1. Протокола број 1
129. Суд примећује да притужба подносиоца представке није
очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3. (a) Конвенције. Он
даље примећује да није недопуштена ни по неком другом основу. Због
тога се мора прогласити допуштеном.
Б. Основаност (у вези са притужбом према члану 1. Протокола број 1)
1. Наводи странака
130. Подносилац представке је поново потврдио своју притужбу.
131. Он је додао да одузимање његовог возила није оправдано с
обзиром на чињеницу да његова кривица за царински прекршај није
утврђена у парничном поступку, као и да је непропорционално с
74
обзиром да је предметно возило користио за обезбеђење средстава за
живот као таксиста.
132. Подносилац представке је изнео да је он увезао аутомобил у
Србију потпуно у складу са прописима важећим у то време. Хиљаде
других аутомобила је увезено на исти начин.
133. Најзад, подносилац представке је приметио да је између 2000.
године и 2004. године више пута пререгистровао аутомобил у Србији,
код полиције, и да није имао никаквих проблема.
134. Влада је прихватила да би притужбу подносиоца представке
требало разматрати у оквиру члана 1. Протокола број 1.
135. Његов аутомобил је, међутим, одузет у складу са законом у
светлу очигледног царинског прекршаја. Небитно је што кривица
подносиоца представке није званично утврђена за овај прекршај у
прекршајном поступку, пошто је члан 204. став 2. Царинског закона из
1992. године предвиђао, између осталог, да се возило употребљено за
извршење царинског прекршаја може одузети чак и када, из законских
разлога, против починиоца не може да се покрене поступак, изузев у
случајевима апсолутне застарелости. У случају подносиоца представке
није било апсолутне застарелости, а подносилац представке је у сваком
случају накнадно осуђен у кривичном предмету на основу истих
чињеница.
136. Влада је даље уочила да је одизумање возила од подносиоца
представке имало за циљ обезбеђење плаћања пореза/увозних дажбина
и извршење казне, у смислу чл. 1. и 2. Протокола број 1.
137. Најзад, Влада је изнела да је спорно одузимање возила
предузето у легитимном јавном интересу, тј. ради сузбијања
кријумчарења, и тврдила да она има широк простор за процену с тим у
вези, наводећи обимну судску праксу Суда.
2. Оцена Суда
138. Суд подсећа да члан 1. Протокола број 1 гарантује у суштини
право на имовину и и садржи три различита правила. Прво, које је
изражено у првој реченици првог става и опште је природе, утврђује
начело мирног уживања имовине. Друго правило, у другој реченици
истог става, покрива лишавање имовине под одређеним условима.
Треће, садржано у другом ставу, признаје да државе уговорнице имају
право, између осталог, да контролишу коришћење имовине у складу са
општим интересом. Друго и треће правило, која се односе на посебне
случајеве мешања у право на мирно уживање имовине, треба тумачити
у светлу општег начела утврђеног првим правилом (видети, међу
многим другим ауторитетима, Draon против Француске [ВВ], број
1513/03, став 69., 6. октобар 2005. године).
139. Предметна имовина у конкретном случају је било возило
подносиоца представке које је одузето одлуком управних органа,
75
касније потврђеном од стране Врховног суда. Странке не споре да је
одузимање возила представљало мешање у право подносиоца
представке на имовину, и да се према томе примењује члан 1.
Протокола број 1. Преостаје да се утврди да ли је та мера обухваћена
првим или другим ставом тог члана.
140. Суд подсећа на његов доследан приступ да мера одузимања,
иако заиста укључује лишавање имовине, и поред тога представља
контролу коришћења имовине у смислу другог става члана 1.
Протокола број 1 (видети Riela и други против Италије (одлука), број
52439/99, 4. септембар 2001. године; Arcuri и други против Италије
(одлука), број 52024/99, ЕЦХР 2001-VII; C.M. против Француске
(одлука), број 28078/95, ЕЦХР 2001-VII; Air Canada против
Уједињеног Краљевства, 5. мај 1995. године, став 34., серија A
број 316-A; и AGOSI против Уједињеног Краљевства, 24. октобар
1986. године, став 34., серија A број 108). Према томе, он сматра да се
исти приступ мора следити и у предметном случају.
141. Суд даље констатује да је одузимање возила, упркос
непостојања осуде у прекршајном поступку, било засновано на члану
204. став 2. Царинског закона из 1992 . године (видети став 24 у
горњем тексту), а у вези са чланом 199. истог закона, чланом 48.
Закона о прекршајима којима се повређују савезни прописи из 1977 .
године, и/или чланом 69. став 7. Закона о прекршајима из 1989. године
који је измењен 2004. године (видети ставове 23 и 25-27 у горњем
тексту). Штавише, Суд прихвата да је мешање тежило легитимном
циљу у општем интересу, наиме спречавању неконтролисане
регистрације возила увезених из иностранства.
142. Према томе, једино преостало питање које треба да се утврди је
да ли је постојао разуман однос сразмерности између средстава које су
органи употребили да би тај циљ постигли и заштите права
подносиоца представке на мирно уживање имовине.
143. Суд, с тим у вези, прво констатује да је возило подносиоцу
представке одузето у оквиру прекршајног поступка иако је тај
поступак окончан због застарелости, а да кривица подносиоца
представке за прекршај није утврђена (видети ставове 8-15 у горњем
тексту).
144. Друго, ово одузимање возила је потврђено по жалби, а
аутомобил је продат трећим лицима, пре него што је подносилац
представке осуђен у посебном кривичном поступку на основу истих
чињеница (исто, видети и ставове 21 и 22 у горњем тексту)
145. Треће, ни у једној фази прекршајног поступка није било
позивања на кривичне оптужбе против подносиоца представке (видети
ставове 8-15 у горњем тексту).
146. Четврто, сама кривична осуда није садржала налог да се
подносиоцу представке аутомобил одузме иако је кривични суд могао
76
такође донети одлуку с тим у вези (видети ставове 21, 22, 29 и 30. у
горњем тексту).
147. Пето, таква могућност није разматрана у прекршајном поступку
нити је домаће право предвиђа, односно да ли је легитимни циљ
Тужене државе, тј. спречавање неконтролисање регистрације возила
увезених из иностранства, могао такође бити постигнут неким другим
средствима.
148. Најзад, чињенице да је подносилац представке зарађивао за
живот као таксиста и да нема индикација да је он икада осуђен за неки
други царински прекршај изгледа да су занемарене када је у питању
заплена возила, као и чињеница да је возило купио од законитог
власника у Немачкој. Према тој другој основи овај случај може се
такође разликовати од случајева у којима се мера заплене проширила и
на имовину проистеклу из кривичног дела (видети Phillips против
Уједињеног Краљевства, број 41087/98, ст. 9-18, ЕЦХР 2001-VII), која
се сматра стеченом на незаконит начин (видети Riela и Arcuri, оба
цитирана у горњем тексту, и Raimondo против Италије, 22. фебруар
1994. године, став 29., серија A број 281-A) или је била намењена за
употребу у незаконитим активностима (видети Butler против
Уједињеног Краљевства (одлука), број 41661/98, 27. јун 2002. године).
149. У тим околностима, спорна заплена је, према мишљењу Суда,
било несразмерна, тиме што је подносиоцу представке наметнула
прекомеран терет.
150. Према томе, дошло је до повреде члана 1. Протокола број 1.
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
151. Члан 41. Конвенције предвиђа:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње
право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету,
Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.”
A. Штета
152. Подносилац представке је тражио износ од укупно 26.978 евра
(ЕУР) на име претрпљене материјалне штете, који укључује 5.000 евра
на име стварне вредности његовог аутомобила, и још 21.978 евра на
име изгубљене зараде као таксиста. У вези са овом другом сумом,
подносилац представке је објаснио да му је аутомобил одузет 6. маја
2004. године. Према томе, без аутомобила је био до 1. јануара 2008.
године, када је купио други аутомобил, тј. у периоду од 1.221 дана.
Пошто осигуравајућа предузећа у Србији вреднују да један такси дан
77
за возила која чекају на поправку износи 18 евра, укупан губитак
зараде за предметни период је наведених 21.978 евра.
153. Влада је оспорила ова потраживања, приметивши да она нису
поткрепљена доказима, и да нису директно повезана са наводном
повредом и/или да су прекомерна.
154. Суд подсећа да је принцип у вези са материјалном накнадом тај
да би подносилац представке требало да буде стављен, што је више
могуће, у положај у коме би он или она били да се утврђена повреда
није догодила – другим речима, restitutio in integrum. Ово може
обухватити накнаду и за стварну штету (damnum emergens) и губитак,
или умањену добит, који се очекује у будућности (lucrum cessans). На
подносиоцу представке је да покаже да је материјална штета настала из
наводне повреде или повреда. Подносилац представке би требало да
достави релевантна документа да докаже, што је више могуће, не само
постојање већ и износ или висину штете. Нормално, оно што Суд
досуди одражаваће у потпуности процењени износ штете. Међутим,
ако стварна штета не може прецизно да се израчуна, Суд ће извршити
процену на основу чињеница које има на располагању. Такође могуће
је да Суд може наћи да је разумно да досуди мање од потпуног износа
губитка.
155. С обзиром на горе наведено, Суд примећује да је подносилац
представке за предметно возило платио ДМ 5.000 (видети став 21. у
горњем тексту), тј. приближно 2.500 евра, због чега он сматра да је
прикладно да му досуди тај износ за стварно претрпљени губитак.
156. У вези са изгубљеном зарадом, Суд констатује да је обрачун
осигурања који је понудио подносилац представке био заснован на
једној електронској поруци коју је доставило осигуравајуће друштво
као одговор на претходни упит његовог адвоката. Њему је према томе
недостајало и довољно детаља и и званична потврда тог предузећа.
Даље, подносилац представке је навео да да није могао да зарађује за
живот као таксиста док 11. јануара 2008. године није купио нов
аутомобил. Међутим, остаје нејасно да ли је подносилац представке
могао да купи тај аутомобил у једном тренутку раније, или је, пошто за
то нема никаквих доказа, наведени аутомобил заиста купљен као што
он тврди 1. јануара 2008. године. Најзад, имплицитна тврдња
подносиоца представке да би, заправо, био на улици скоро сваки дан
између 6. маја 2004. године и 1. јануара 2008. године не чини се
реалном.
157. С обзиром на горе наведено и на основу процене да је
подносилац представке, неоспорно таксиста, упркос томе претрпео
извесну материјалну штету на име изгубљене зараде, Суд му досуђује
износ од 5.000 евра у овом делу.
78
158. Подносилац представке није поднео захтев за надокнаду
претрпљене нематеријалне штете. Сходно томе, Суд сматра да није
овлашћен да му на име тога досуди било који износ.
Б. Трошкови
159. Подносилац представке је такође тражио 500 евра за трошкове
настале пред домаћим органима, као и 1.920 евра за трошкове пред
Судом.
160. Влада је ове захтеве описала као прекомерне.
161. Према пракси Суда, подносилац представке има право на
накнаду трошкова само у оној мери у којој се докаже да су стварно и
неопходно настали и да су оправдани у погледу износа. У конкретном
случају, на основу докумената које поседује и горе наведених
критеријума, као и чињенице да је подносиоцу представке већ
додељено 850 евра у оквиру програма правне помоћи Савета Европе,
Суд сматра да је оправдано да му се досуди додатних 700 евра за
покриће трошкова по свим основама.
В. Законска камата
162. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована
на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три
процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашава притужбу према члану 1. Протокола број
допуштеном, а преостали део представке недопуштеним;
1
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 1. Протокола број 1;
3. Утврђује
(а) да Тужена држава треба да исплати подносиоцима представке у
року од три месеца од датума када ова пресуда постане
правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће
износе, који ће се претворити у српске динаре по стопи важећој на
дан исплате:
(i) 7.500 евра (седам хиљада пет стотина евра), плус сваки
порез који може бити обрачунат, на име материјалне штете;
79
(ii) 700 евра (седам стотина евра), плус сваки порез који може
бити обрачунат, на име трошкова;
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба
платити обичну камату на износе наведене под (а) по стопи која је
једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке у
законском периоду уз додатак од три процентна поена;
4. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично
задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на
дан 12. јуна 2012. године у складу са правилом 77 ст. 2 и 3 Пословника
Суда..
Stanley Naismith
Секретар
Françoise Tulkens
Председник
80
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ХАЈНАЛ против СРБИЈЕ
(Представка број 36937/06)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
19. јун 2012. године
81
У предмету Хајнал против Србије,
Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у
саставу:
Françoise Tulkens, председник,
Dragoljub Popović,
Isabelle Berro-Lefèvre,
András Sajó,
Guido Raimondi,
Paulo Pinto de Albuquerque,
Helen Keller, судије,
и Stanley Naismith, секретар Одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 29. маја 2012. године,
изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1.
Предмет је формиран на основу представке (број 36937/06)
против Србије, коју је Суду према члану 34. Конвенције за заштиту
људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција“),
поднео држављанин Србије, г. Тихомир Хајнал („Подносилац
представке“), 27. јула 2006. године.
2.
Подносиоца представке пред Судом је заступо г. В. Јухас Ђурић
(„В. Ј. Ђ.“), адвокат из Суботице. Владу Србије („Влада“) заступао је
њен заступник, г. С. Царић.
3.
Подносиоца представке је тврдио да је претрпео бројне повреде
чланова 3, 5, 6 и 8 Конвенције, све у контексту правде у кривичном
поступку.
4.
Представка је 22. септембра 2010. године прослеђена Влади.
Такође је одлучено да се допуштеност и основаност представке
разматрају истовремено (члан 29. став 1.).
ЧИЊЕНИЦЕ
I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА
5.
Подносилац представке, рођен 1985. године, живи у Суботици,
Србија.
А. Догађаји од 8. августа 2005. године
6.
Подносилац представке је 8. августа 2005. године приведен у
просторије полиције у Суботици због наводне провалне крађе.
Полиција је у извештају навела да је подносилац представке, заједно са
извесним бројем других лица, ухваћен после почињеног дела и да је
одузето неколико предмета употребљених за извршење наводног
кривичног дела. Подносилац представке је дао изјаву службенику
полиције. Према записнику о његовом испитивању, подносилац
представке је признао један покушај провалне крађе, а затим га је
потписао надимком, упркос претходном наводу у истом записнику
којим је констатовано да је „неписмен“. У записнику је даље наведено
да га је, сходно члану 177. Законика о кривичном поступку (видети
став 60. у даљем тексту), подносилац представке прочитао, на лични
захтев, и да није имао примедби.
Б. Догађаји од 17. августа 2005. године
7.
Према његовој сопственој процени, 17. августа 2005. године,
око 4.00 сата ујутро, полиција у Суботици је поново привела
подносиоца представке у њихове просторије, заједно са још неколико
лица, да би га испитивала због кривичног дела. Није било претходног
покушаја да му се уручи позив. Влада је изнела да је разлог за то била
опасност да подносилац представке може побећи или прикрити доказе.
8.
Подносилац представке је изнео да су његовог адвоката, В. Ј.
Ђ., о овом привођењу обавестили рођаци, па је он тако успео да стигне
на време да са њим поприча накратко пре саслушања. Подносилац
представке је изгледа рекао В. Ј. Ђ. да га је полиција већ физички
злостављала, пошто је покушала да добије његово признање. Сам В. Ј.
Ђ. је изјавио да је подносилац представке изгледао „ментално
сломљен“ и да је храмао.
9.
Касније саслушање почело је у 13.35 часова и завршило се до
13.40 часова, када је подносилац представке пуштен. Општинско јавно
тужилаштво је обавештено о рочишту у 8.30 часова, али му није
присуствовало. Током овог саслушања од подносиоца представке се
тражило да да изјаву у вези са „провалном крађом продавнице у
Великом Радановцу“. Подносилац представке је међутим одбио да то
уради и констатовао да је задржао В. Ј. Ђ. као браниоца. У записнику
са саслушања даље је наведено да је подносилац представке
„неписмен“ и уместо потписа у њему је био отисак прста. Позивајући
се на члан 177. Законика о кривичном поступку, у записнику је најзад
констатовано да га је подносилац представке прочитао, по соптевном
захтеву, те да нема примедби. Записник је потписао и В. Ј. Ђ.
10. Подносилац представке је изнео да није добио храну док је био
у полицијском притвору.
В. Догађаји од 18. августа 2005 . године
22
11. Према процени самог подносиоца представке, 18. августа 2005.
године, око 4.00 ујутро, полиција га је још једном привела у своје
просторије у Суботици, а да му позив није претходно уручен. Влада је
изнела да је, као и раније, разлог за то била опасност да подносилац
представке може побећи или прикрити доказе.
12. Подносилац представке је тврдио да су га полицајци поново
тукли јер су покушали да добију његово признање. Подносилац
представке је очигледно тражио да В. Ј. Ђ. буде обавештен о његовом
привођењу, али је полиција тај захтев игнорисала. Уместо тога,
подносиоцу представке је обезбеђена правна помоћ адвоката Н. Д.,
који се, тврди се, појавио само накратко да би потписао записник о
саслушању и убрзо после тога отишао.
13. Предметни записник садржао је: (i) назнаку да се подносилац
представке терети за бројне провалне крађе; (ii) детаљан опис како је
починио та кривична дела; (iii) изјаву да не жели да задржи В. Ј. Ђ. као
свог браниоца; и (iv) потврду да је изјаву дао у одсуству „физичке или
психичке принуде“.
14. У записнику су даље констатована питања која је поставио Н.
Д., укључујући и питање да ли је подносилац представке покушао да
некога заштити својим признањем. Општинси јавни тужилац је
обавештен о рочишту 17. августа 2005. године у 12.20 часова, али му
није присуствовао. На крају, у записнику је наведено да је подносилац
представке „неписмен“, као и да га је, позивајући се на члан 177.
Законика о кривичном поступку, прочитао, на сопствени захтев, и да
није имао примедби. Подносилац представке није потписао тај
записник, већ је уместо тога ставио отисак прста. Саслушање је трајало
од 14.40 часова до 15.40 часова, после чега је подносилац представке
пуштен.
15. Подносилац представке је изнео да није добио храну док је био
у полицијској станици.
Г. Догађаји од 24. августа 2005. године
16. Полиција је подносиоца представке поново привела 24. августа
2005. године, око 5.15 ујутро, по његовој сопственој процени или у
9.00 ујутро према званичној евиденцији, али му је том приликом
одређен притвор од 48 часова. Подносилац представке није примио
никакав претходни позив. Он је међутим примио решење о притвору у
коме је наведено да је лишен слободе због сумње да је извршио низ
кривичних дела тешке крађе. Решење је засновано на извесном броју
одредаба Законика о кривичном поступку (видети став 57. у даљем
тексту), али није садржало никакво навођење чињеница које захтевају
притвор према подносиоцу представке или његово кривично гоњење.
33
17. Истог дана полиција је поднела извештај као допуну кривичне
пријаве против подносиоца представке и још три осумњичена лица, у
вези са 13 посебних случајева тешке крађе. Овај извештај садржао је,
између осталог, опис кривичних дела и позивао се на прибављене
доказе.
18. В. Ј. Ђ. jе истог дана уложио жалбу у име подносиоца
представке. У њој је он, између осталог, изнео да је спорно решење о
одређивању притвора било сам шаблон без било каквог смисаоног
образложења. Даље, В. Ј. Ђ. је обавестио истражног судију да се, по
притвору сина, мајци подносиоца представке обратио адвокат који је
понудио своје услуге. Адвокат је посебно рекао да зна да је
подносилац представке већ задржао В. Ј. Ђ., али је објаснио да би за
њега било боље да промени браниоца јер би му то олакшало пуштање
из притвора у полицији.
19. Истог дана, истражни судија Општинског суда у Суботици је
одбио горе наведену жалбу. Она је подсетила, између осталог, да је
подносилац представке саслушан 18. августа 2005. године у присуству
браниоца одређеног по службеној дужности, да су органи гоњења
прибавили изјаве неколико сведока који инкриминишу подносиоца
представке, као и да је подносилац представке раније осуђиван и да је
после тога „наставио да врши кривична дела“. Судија је најзад навела
да је у току шест засебних кривичних предмета против подносиоца
представке пред Општинским судом у Суботици, назначивши да је он
„извршио“ неколико имовинских кривичних дела у кратком
временском периоду. То редом значи, да би подносилац представке,
ако би био пуштен, поново починио кривична дела или побегао.
20. Најзад, истог дана подносиоца представке је прегледао дежурни
лекар Окружног затвора у Суботици, али „није утврђено никакво
обољење, тј. он се [сматрао] здравим“. Влада је у том смислу
доставила уверење које је 12. јануара 2011. године издао затворски
лекар, као и примерке релевантног здравственог протокола од 24.
августа 2005. године. Наведени протокол је међутим углавном био
нечитак.
Д. Истражни поступак
21. Општинско јавно тужилаштво у Суботици затражило је 25.
августа 2005. године да се против подносиоца представке покрене
истрага у вези са бројним провалним крађама, и предложило да му се
притвор продужи.
22. Истог дана истражни судија је донео решење о спровођењу
истраге и продужио притвор подносиоцу представке за још месец дана.
Пре тога, она је позвала подносиоца представке да дâ изјаву у
44
присуству В. Ј. Ђ. и заменика јавног тужиоца и обавестила га о
доказима које је тужилаштво изнело против њега. Подносилац
представке је међутим одбио да одговори на предметне оптужбе.
Уместо тога позвао се на то да је за време испитивања у полицији био
злостављан, као и да су наводно повређена његова процесна права до
тог тренутка. У образложењу у вези са продужењем пртвора
подносиоца представке судија је, између осталог, навела да би
подносилац представке, ако би био пуштен, могао поновити кривично
дело, крити се или неовлашћено утицати на сведоке.
23. Трочлано веће Општинског суда је потврдило решење о
продужењу притвора подносиоцу представке 26. августа 2005. године,
у потпуности прихвативши образложење истражног судије.
24. Трочлано веће Општинског суда је 30. августа 2005. године
потврдило решење истражног судије о спровођењу истраге.
25. Следећих недеља истражни судија је саслушао многе сведоке,
укључујући сведоке Ђ. Д. и П. Д. Овај први је 1. септембра 2005.
године изјавио да му је полиција ударала главу о зид да би изнудила
његову изјаву, док је други навео да му је полиција у истом циљу
претила безбол палицом.
Ђ. Оптужница против подносиоца представке и каснији кривични
поступак
26. Општинско јавно тужилаштво је 16. септембра 2005. године
оптужило подносиоца представке за предметна кривична дела.
27. В. Ј. Ђ. је 4. октобра 2005. године поднео приговор против
оптужнице, али је трочлано веће Општинског суда 6. октобра 2005.
године овај приговор одбило.
28. В. Ј. Ђ. је 21. новембра 2005. године обавестио Општински суд
да је полиција недавно фотографисала подносиоца представке у
затвору. Он је затражио објашњење о томе која је била законска основа
те мере, и изразио забринутост да би фотографија могла да се употреби
да се незаконито обезбеди идентификацију његовог клијента за будуће
провере идентитета Влада је изнела да је подносилац представке
фотографисан само једном, 25. августа 2005. године, по доласку у
затвор, и да је, даље, ова фотографија употребљена искључиво у сврху
допуне његовог личног листа у затвору.
29. В. Ј. Ђ. је 7. децембра 2005. године поново упутио допис
Општинском суду, наводећи да је 26. августа 2005. године, 18.
новембра 2005. године и 6. децембра 2005. године посетио подносиоца
представке у притвору, и да је за време разговора било присутно
затворско особље. Заправо, оно је било довољно близу да је могло и да
чује и да види све. В. Ј. Ђ. је тражио објашњење због чега подносилац
представке није имао право на комуникацију са својим браниоцем без
55
надзора. Како се касније испоставило, Општински суд је 26. августа
2005. године издао сталну дозволу В. Ј. Ђ., којом га је овластио да
посећује подносиоца представке у затвору. Наведеном дозволом је
било предвиђено да посете могу да трају до 30 минута и да се обављају
под надзором, тј. у присуству службеника кога ће одредити управник
затвора. Влада је изнела да је предметни надзор подразумевао само
визуелно посматрање, без слушања разговора између подносиоца
представке и његовог адвоката.
30. У периоду од 9. децембра 2005. године до 21. марта 2006.
године одржана су или одложена четири претреса пред Општинским
судом.
31. У присуству заменика јавног тужиоца, подносилац представке
је описао злостављање које је претрпео док је био у полицијском
притвору и дао је физички опис полицајца који је учествовао у
његовом злостављању 17. августа 2005. године. Подносилац
представке је додао да је тог дана претрпео повреде ногу и леђа, и да је
такође био привремено неспособан да чује на лево уво. По пуштању,
подносилац представке је отишао у локалну болницу али му је лечење
ускраћено зато што је заборавио да донесе здравствену књижицу. Када
се подносилац представке вратио са здравственом књижицом,
болничко особље му је, међутим, рекло „да дође сутра“. Пошто су га
полицајци још једном истукли 18. августа 2005. године, подносилац
представке је тражио да се В. Ј. Ђ. обавести о његовом хапшењу, али је
полицајац Д. М. одбио да то учини. Био је присутан и полицајац М. В.
Подносилац представке је објаснио да је на крају био приморан да
потпише изјаву коју је полиција већ припремила без његовог учешћа.
У једном тренутку, Н. Д., његов адвокат кога је полиција именовала,
појавио се у просторији за саслушања само да би ставио печат и
потписао исту изјаву. У вези са оптужбама против њега, подносилац
представке је посебно неке од њих порекао, а у вези са другим је одбио
да одговара на питања.
32. Полицајац Д. М. је изјавио да је записник од 17. и 18. августа
2005. године тачан, да он лично није видео да је подносилац
представке злостављан нити да је чуо било шта у вези с тим.
Полицајац се такође није сећао да ли је подносилац представке
прописно позван да дође у полицију, али се сетио да се подносилац
представке стално селио, због чега су га тешко пронашли.
33. Полицајац М. В. је констатовао да он није учествовао у
испитивању од 17. августа 2005. године, и да се само слабо сећао
саслушања које је обављено сутрадан. Он се посебно сећао да је
подносилац представке рекао да не жели да задржи В. Ј. Ђ. као свог
браниоца пошто га је он увек саветовао да не даје изјаве полицији и да
му је већ доста сталног хапшења и саслушавања. М. В. није имао да
понуди никакве информације о томе да ли је подносилац представке
66
на ваљан начин позван да дође у полицију, али се сећао да је током
целог саслушања био присутан адвокат подносиоца представке кога је
полиција одредила. Најзад, М. В. је потврдио да је изјава подносиоца
представке тачно унета у два записника о његовом саслушању и додао
да је он лично обавестио подносиоца представке о њиховом садржају
пре него што их је он потписао.
34. Пред Општинским судом је касније саслушано више десетина
сведока, од којих су неки потврдили да су од подносиоца представке
„куповали робу“. Сведок Р. К. је даље навео, између осталог, да је у
августу 2005. године видео неколико лица како у црвеним колима
напуштају место извршења кривичног дела.
35. Сведок Л. К. је међутим навео да га је полиција тукла безбол
палицом како би га приморала да призна један број кривичних дела,
као и да окриви подносиоца представке. Да би поткрепио овај навод он
је Општинском суду доставио копију лекарског уверења којим
документује повреде од 18. августа 2005. године.
36. Сведок Ђ. Д. је изјавио да је подносиоца представке из
полицијске станице отпратио до болнице, којом приликом је видео да
је подносилац представке повређен и да “храмље” (видети ст. 8 и 31. у
горњем тексту).
37. Сведок Н.Д. је изјавио да га је полиција 18. августа 2005. године
позвала да поступа као бранилац подносиоца представке. Пре
испитивања, он је разговарао са подносиоцем представке који га је
обавестио да је већ задржао браниоца. Подносилац представке је
упркос томе био спреман да прихвати Н. Д. као адвоката само том
приликом да би био пуштен на слободу (да иде одатле). Подносилац
представке је затим признао, у неким детаљима, предметна кривична
дела. Н. Д. је признао да није прегледао спис предмета пошто је
подносилац представке одбио да са њим комуницира у вези са
суштином предметних оптужби, поново потврдивши да је у ту сврху
већ задржао адвоката. Н. Д. је додао да подносилац представке није
имао видљиве повреде у том тренутку, те да је упозорио подносиоца
представке да ће признање дато полицији бити употребљено као доказ
против њега. Полицајац М. В. је испитивао подносиоца представке. Он
је то учинио постављајући питања у вези са одређеним местима,
провалним крађама и продавницама. Н. Д. је најзад приметио да у
својој тридесет трогодишњој пракси није видео признање као што је
подносиочево, па је због тога питао подносиоца представке да ли он
„некога штити“. Подносилац представке је изјавио да никога не штити.
38. Сведок М. Д. је негирао било какву везу са подносиоцем
представке, али је изјавио да је и он такође физички злостављан од
стране полиције неколико пута. М. Д. је такође доставио лекарско
уверење с тим у вези.
77
39. Општински суд је 22. марта 2006. године донео решење да се
изјава подносиоца представке од 18. августа 2005. године искључи из
списа предмета. Он је објаснио, између осталог, да заиста постоје
докази том у смислу да је подносилац представке више пута притваран
а да није прво прописно позван што, само по себи, указује на једну
врсту застрашивања од стране полиције са циљем да се добије његово
признање. Даље, подносилац представке је без сумње изабрао В. Ј. Ђ.
за свог браниоца и то овлашћење никада није опозвао. Полиција је и
поред тога испитивала подносиоца представке у одсуству изабраног
браниоца и одредила му браниоца по службеној дужности без јасног
разлога.
40. Окружни суд у Суботици је 4. априла 2006. године укинуо ово
решење и прогласио изјаву подносиоца представке од 18. августа 2005.
године правно ваљаном. Он је констатовао, као што је назначено у
записнику од истог датума, да је подносилац представке изричито
рекао да не жели да му В. Ј. Ђ. буде бранилац. Питање да ли је
подносилац представке прописно позван је небитно, а услови за
именовање браниоца по службеној дужности су јасно испуњени.
Подносилац представке је такође прописно упозорен о својим
процесним правима.
41. Полицајац З. Т. је 10. априла 2006. године изјавио да је 8.
августа 2005. године идентификовао један црвени аутомобил, који је
изгледа виђен како напушта место кривичног дела и да је ухапсио
четири или пет лица која су он и његов колега затекли ту или у
околини. Та лица су полицајци касније одвели у полицијску станицу.
42. Општински суд је 13. априла 2006. године саслушао завршне
аргументе странака, нашао да је подносилац представке крив за
једанаест извршених тешких крађа, тј. за десет између 15. јуна 2005.
године и 7. августа 2005. године и за једну 8. августа 2005. године, и
осудио га на казну затвора од годину и по дана за једно продужено
кривично дело тешке крађе. Општински суд је даље приметио да се
против подносиоца представке паралелно води шест посебних
кривичних предмета и нашао да је то отежавајућа околност приликом
одмеравања казне. Притвор према подносиоцу представке је продужен
док пресуда у његовом предмету не постане правоснажна. Општински
суд је такође констатоаво да је у међувремену већ разматрао и
продужио притвор подносиоцу представке до 16. септембра 2005.
године, 13. октобра 2005. године, 12. септембра 2005. године и 14.
фебруара 2006. године, и да је његове одлуке сваки пут Окружни суд
потврдио по жалби. У вези са осудом подносиоца представке за тешке
крађе извршене између 15. јуна 2005. године и 7. августа 2005. године,
Општински суд је узео у обзир признање подносиоца представке од 18.
августа 2005. године, подсетио да је код њега нађена украдена роба и
истакао да је неколико сведока потврдило да је ту робу купило од
88
подносиоца представке. У вези са тешком крађом од 8. августа 2005.
године Општински суд се ослонио на признање подносиоца представке
од истог датума и изјаве сведока Р. К. и З. Т. Сведочење да је полиција
неке сведоке злостављала да би заплашила подносиоца представке је
или одбијено као небитно или је занемарено.
43. Општинско јавно тужилаштво је 23. маја 2006. године уложило
жалбу, тражећи строжу казну.
44. В. Ј. Ђ. је 29. маја 2006. године и 7. јуна 2006. године уложио
жалбу у име подносиоца представке, констатујући, између осталог, да:
(i) изјава од 18. августа 2005. године је прибављена као резултат
бруталности полиције и у одсуству његовог изабраног браниоца, те да
нема другог доказа којим би осуда могла да се оправда; (ii) бранилац
кога је полиција одредила никада није подносиоцу представке понудио
стварно правно заступање и да је уместо тога помагао полицији у
саслушању; (iii) Општинско јавно тужилаштво једноставно је
игнорисало притужбе подносиоца представке због злостављања;
(iv) затворско особље није дозвољавало подносиоцу представке
слободну комуникацију са изабраним браниоцем; (v) шест засебних
кривичних поступака који се паралелно воде против подносиоца
представке не могу се законито узети у обзир као отежавајућа
околност, већ да се због тога своде на прећутно кршење права
подносиоца представке на претпоставку невиности.
45. Окружни суд је 27. јуна 2006. године одбио жалбе које су
странке уложиле.
46. В. Ј. Ђ. је 25. јула 2006. године у име подносиоца представке
уложио захтев за ванредно испитивање законитости правоснажне
пресуде, понављајући своје раније наводе.
47. Врховни суд је, међутим, 15. новембра 2006. године одбио овај
захтев.
48. Пошто је одслужио казну коју му је одредио Општински суд,
подносилац представке је 23. фебруара 2007. године пуштен из
Окружног затвора у Новом Саду.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО
A. Кривични закон Републике Србије (објављен у „Службеном листу
Социјалистичке Републике Србије, бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79,
24/84, 39/86, 51/87, 6/89 и 42/89, као и у „Службеном гласнику
Републике Србије“ – „Сл. гласник РС“ - бр. 16/90, 21/90, 26/91,
75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02,
80/02, 39/03 и 67/03)
99
49.
Члан 65. овог Закона гласи како следи:
„(1) Службено лице које у вршењу службе употреби силу или претњу или друго
недопуштено средство или недопуштен начин у намери да изнуди исказ или неку
другу изјаву од окривљеног, сведока, вештака или другог лица, казниће се затвором
од три месеца до пет година.
(2) Ако је изнуђивање исказа или изјаве праћено тешким насиљем, или ако су услед
изнуђеног исказа наступиле особито тешке последице за окривљеног у кривичном
поступку, учинилац ће се казнити затвором најмање три године.“
Б. Законик о кривичном поступку из 2001. године (објављен у
„Службеном листу Савезне Републике Југославије – „Сл. лист
СРЈ“– бр. 70/01 и 68/02, као и у „Службеном гласнику РС“, бр.
58/04, 85/05, 115/05 и 46/06)
50. Члан 3 предвиђа, између осталог, да ће сва државна тела и
агенције поштовати право свих лица да се сматрају невиним осим и
док њихова кривица не буде утврђена правоснажном судском одлуком.
51. Члан 4 став 1 предвиђа, између осталог, да се осумњичени,
приликом првог испитивања, обавештава о оптужбама и доказима
против њега.
52. Члан 12 забрањује, између осталог, свако насиље усмерено на
изнуду признања или изјаве осумњиченог и/или оптуженог, или
заправо сваког лица укљученог у поступак.
53. Чланови 18 став 2 и 178 предвиђају да се судска одлука не може
заснивати на доказима прибављеним кршењем домаћих закона, или
повредом ратификованих међународних уговора, и да се сваки такав
доказ мора искључити из списа предмета.
54. Чланови 19, 20, 46 и 235, тумачени заједно, предвиђају, између
осталог, да се кривични поступак може покренути на захтев
овлашћеног тужиоца. У вези са кривичним делима која се гоне по
службеној дужности, као што је кривично дело у предметном случају,
овлашћени тужилац је јавни тужилац лично. Његово овлашћење да
одлучи да ли ће поднети оптужницу везано је међутим начелом
законитости које захтева да он мора да поступи кад год постоји
основана сумња да је извршено кривично дело које се гони по
службеној дужности. Нема разлике у томе да ли је јавни тужилац
сазнао за догађај из кривичне пријаве коју је поднео оштећени или
неко друго лице, или је заправо само чуо гласине у том смислу.
55. Члан 224 предвиђа, између осталог, да се кривична пријава
може поднети у писаној форми или усмено надлежном јавном
тужиоцу, као и да суд, ако прими пријаву, исту одмах прослеђује
надлежном јавном тужиоцу.
10
1
56. Члан 61 предвиђа да ако јавни тужилац одлучи да нема основа
да поднесе оптужницу, он о тој одлуци мора да обавести оштећеног,
који онда има право да преузме гоњење у предмету у сопствено име, у
својству „супсидијарног тужиоца“.
57. Чланови 5 став 2, 142, 144 став 1, 227 и 229, узети заједно,
предвиђају, између осталог, да полиција може ухапсити осумњиченог,
без покушаја да га прво позове, ако: (i) се он крије или ако постоји
опасност да побегне; (ii) постоје околности које указују да он може
прикрити доказе или утицати на сведоке и/или друге учеснике у
кривичном поступку; и (iii) ако постоји основи да се верује да он може
поновити кривично дело. Осумњичени онда мора, међутим, или бити
приведен истражном судији, у року, у начелу, од максимално осам
сати, или бити притворен од стране полиције, а тај притвор не може
бити дужи од четрдесет осам сати. У овом другом случају,
осумњиченом мора бити уручен налог о привременом притвору у року
од два сата од хапшења, а он може уложити жалбу против тога
истражном судији који о њој мора да одлучи у року од наредна четири
часа. Ако жалба буде одбачена и по истеку четрдесет осам часова,
осумњичени се или пушта или изводи пред истражног судију ради
саслушања. Истражни судија има овлашћење да одреди притвор за
осумњиченог до месец дана.
58. Чланови 5 став 1, 71, 72, 226 ст. 8 и 9, 227 став 2 и 228 став 1,
тумачени заједно, предвиђају, између осталог, да лице које полиција
ухапси има право да ћути, као и право да буде саслушано у присуству
изабраног адвоката, или, ако га нема и у зависности од озбиљности
пријаве, да му се обезбеди правни саветник кога плаћа држава. Ако је
саслушање ухапшеног лица обављено у складу са законом, његова
изјава дата том приликом може се употребити као доказ у каснијем
кривичном поступку.
59. Чланови 228 став 1, 229 став 5 и 226 став 8, узети заједно, даље
предвиђају да, између осталог, лице које полиција ухапси има право да
се обрати свом адвокату, директно или преко чланова породице,
укључујући и телефон.
60. Члан 177 ставови 1 и 4. предвиђа, између осталог, да лице које
полиција ухапси има право да прочита записник о саслушању пре него
што га потпише, или да му се тај записник прочита. Ако је дотично
лице неписмено, дозволиће му се да употреби кажипрст десне руке
уместо потписа.
61. Члан 228 став 7. предвиђа, између осталог, да осумњичени има
право да тражи да истражни судија наложи његов лекарски преглед.
Одлука истражног судије у том смислу, као и касније мишљење
лекара, улажу се у спис предмета.
62. Члан 75 ставови 2 и 5 предвиђа да ће тужени, док је у притвору,
имати право на поверљиву комуникацију са правним саветником. Та
11
1
комуникација може се надзирати само у фази пре подизања
оптужнице, а и тада само визуелним, а и не аудио надзором.
63. Члан 193 предвиђа да трошкови кривичног поступка укључују,
између осталог, трошкове браниоца, док члан 196. став 1. наводи да ће
суд, ако нађе да је крив, наредити туженом да надокнади све трошкове.
64. Члан 225 став 4. предвиђа да се притужбе у вези са поступањем
полиције могу уложити надлежном јавном тужиоцу.
65. Члан 560 став 1 (3) предвиђа, између осталог, да лице које је
због незаконите радње државног органа или његове грешке неосновано
лишено слободе има право на накнаду укупно претрпљене штете.
В. Закон о изменама и допунама Законика о кривичном поступку из
2001. године, усвојен 2009. године (објављен у „Сл. гласнику РС“,
број 72/09)
66. У складу са чланом 414. Законика о кривичном поступку из
2001. године, који је измењен у септембру 2009. године, поновљање
кривичног поступка може се тражити када Уставни суд или
међународни суд утврди да су током суђења повређена права
окривљеног.
Г. Закон о облигационим односима (објављен у „Службеном листу
Социјалистичке Савезне Републике Југославије“, бр. 29/78, 39/85,
45/89 и 57/89, као и у „Сл. листу СРЈ“, број 31/93)
67. Чланови 157, 199 и 200. Закона о облигационим односима,
заједно, предвиђају, између осталог, да свако ко је претрпео страх,
физички бол или душевну патњу због повреде угледа, личног
интегритета, слободе или других права личности има право да тражи
објаву судске одлуке, материјалну накнаду и захтева друге видове
накнаде „који би могли“ омогућити одговарајуће нематеријално
задовољење (видети, на пример, пресуду број 3879/03 коју је донео
Први општински суд у Београду 29. априла 2004. године, коју је, у
релевантном делу, потврдио Врховни суд 25. маја 2006. године,
доделивши накнаду за, између осталог, прећутну повреду претпоставке
невиности према члану 200.; видети такође пресуду број 2939/01 коју
је донео Општински суд у Шапцу 20. фебруара 2002. године, коју је
коначно потврдио Врховни суд 21. априла 2004. године, наложивши
престанак дискриминаторног понашања и објављивање извињења
према члановима 157 и 199).
68. Члан 172. став 1. предвиђа да је правно лице, што укључује и
државу, одговорно за било коју штету које проузрокује неко „његово
тело“ неком „трећем лицу“. Ова одредба обухвата одговорност државе
12
1
за свако погрешно поступање и/или гешку судова или полиције
(видети, на пример, пресуде Врховног суда од 10. новембра 2002.
године, Рев. 6203/02, и 10. априла 2003. године, Рев. број 1118/03).
Д. Домаћа судска пракса на коју се Влада позвала
69. Влада је Суду доставила судску праксу у којој се указује да је
тужилац који се жали на законитост притвора, као и на односна питања
у вези са приватним животом, укључујући и незаконито
фотографисање, могао да добије накнаду пред домаћим судовима.
Посебно, Општински суд у Новом Саду је 21. фебруара 2006. године,
између осталог, применио члан 200. Закона о облигацијама, признао
наводне повреде чланова 5 и 8 Конвенције, и наложио Туженој држави
да тужиоцу исплати наведени износ накнаде (Пбр. 1848/05). Окружни
суд у Новом Саду је 8. новембра 2006. године потврдио ову пресуду и
повећао досуђену накнаду (Гж. број 3293/06).
III. РЕЛЕВАНТНИ МЕЂУНАРОДНИ ИЗВЕШТАЈИ
A. Извештај Влади Србије и Црне Горе о посети Србији и Црној Гори
Европског одбора за спречавање мучења и нехуманог или
понижавајућег поступања или кажњавања (у даљем тексту:
„ЦПТ“) од 16. до 28. септембра 2004. године, објављен 18. маја 2006.
године.
70.
Релевантни делови овог извештаја гласе како следи:
“203. Делегација ЦПТ је саслушала бројне наводе намерног физичког
злостављања лица лишених слободе од стране полиције широм Србије. Неки
наводи су се односили на злостављање у време или одмах после хапшења, док
су се други односили на злостављање за време испитивања од стране полиције
и, посебно, за време саслушања од стране полицајаца криминалистичке
полиције. Многи притвореници са којима је делегација разговарала навели су да
су шамарани, ударани песницом, шутирани или тучени пендрецима за време
притвора у полицији. Један број примљених навода укључивао је и недавне
извештаје о ударању по длановима руку или табанима стопала, стављање
пластичне вреће на главу притвореника да би се изазвало привремено гушење,
или примену електричних шокова по разним деловима тела. Наводно
злостављање је у неколико случајева било тако озбиљно да би се сасвим могло
сматрати мучењем.
... Даље, у скоро свим полицијским станицама које су посећене у Београду,
делегација је пронашла безбол палице и сличне нестандардне и необележене
предмете у канцеларијама коришћеним за испитивање.
13
1
204. Информације којима располаже ЦПТ указују да се лица осумњичена за
кривичнО дело суочавају са значајним ризиком да ће их полиција у Србији
злостављати у време хапшења и током првих часова у полицијском притвору.
Бројност и тежина навода о злостављању од стране полиције позивају на хитну
акцију домаћих власти ...
206. У вези са основним јемствима против злостављања лица лишених слободе
од стране полиције (нпр. право да се о чињеници притвора обавести блиски
рођак или трећа страна; право на адвоката и лекара), тренутно њихово
практично спровођење оставља много тога што се може пожелети; ЦПТ је дао
детаљне препоруке у овој области ...”
Б. Извештај Влади Србије о посети ЦПТ Србији од 19. до 29. новембра
2007. године, објављен 14. јануара 2009. године
71.
Релевантни делови овог извештаја гласе како следи:
“13. Бројни наводи о злостављању од стране полиције за које је делегација
ЦПТ чула током посете 2007. године је био мањи, а наводна злостављања мање
озбиљна, него у време прве посете Комитета 2004. године.
Кад се то каже, делегација је заиста примила један број навода о физичком
злостављању (које се састојало од ударања песницом, шутирања, удараца
пендрецима, ударцима тешком књигом или ролном мокрих новина, и везивања
лисицама за непокретне предмете у хипер-издуженом положају) за време
испитивања од стране службеника криминалистичке полиције, да би се добила
признања или друге информације. Изгледа да су малолетници осумњичени за
тешка кривична дела посебно изложени физичком насиљу. Даље, делегација је
добила неколико извештаја о вербалном малтретирању и претњама за време
испитивања ...
14. Већина навода о злостављању односила се на извесно време пред посету
делегације; сходно томе, све повреде које су могле бити изазване наводним
злостављањем би скоро сигурно зарасле у међувремену ...
15. Требало би такође приметити да је, у неколико полицијских станица које је
посетила (нпр. у Бору, Инђији, Ковину, Петровцу на Млави, Неготину и Руми),
делегација исто пронашла – у канцеларијама коришћеним за разговоре – разне
нестандардне предмете (као што су безбол палице, гвоздене шипке, дрвене
палице, дебели метални каблови итд.). ЦПТ понавља препоруку да се сви
нестандардни предмети одмах уклоне из свих полицијских просторија где
се лица могу задржавати или испитивати. Сваки такав предмет одузет за
време кривичне истраге требало би унети у посебну евиденцију, прописно
обележити (са ознаком случаја на који се односе) и држати у одређеном
складишту.
...
14
1
19. Као што је ЦПТ нагласио у извештају о првој посети Србији, очигледно је да
судије морају предузети одговарајуће радње када постоје индикације да може
доћи до злостављања од стране полиције. С тим у вези, требало би констатовати
да су нека лица са којима се разговарало за веме посете 2007. године навела да
су истражне судије пред које су изведена ради одређивања притвора игнорисала
њихове притужбе на лоше понашање полиције ...”
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 3. КОНВЕНЦИЈЕ
72. Подносилац представке се жалио према члану 3. Конвенције
због злостављања од стране полиције 17. и 18. августа 2005. године,
као и због каснијег пропуста Тужене државе да спроведе истрагу у
вези са тим догађајима.
73. Члан 3. Конвенције гласи како следи:
„Нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем
поступању или кажњавању.“
A. Допуштеност
74. Суд примећује да ове притужбе нису очигледно неосноване у
смислу значења члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље констатује да
нису недопуштене ни по ком другом основу. Оне се због тога морају
прогласити допуштеним.
Б. Основаност
1. Материјални аспект
(a) Наводи странака
75. Влада је истакла да нема медицинских доказа у погледу
наводног злостављања. Заправо, постојали су само наводи подносиоца
представке у том смислу. Даље је било нејасно зашто подносилац
представке није тражио лекарски преглед 18. августа 2005. године или
што није покушао да ступи у везу са В. Ј. Ђ. након пуштања из
полицијског притвора. Најзад, Влада је приметила да је подносилац
представке пропустио да захтева лекарски преглед у складу са чланом
228. став 7. Законика о кривичном поступку (видети став 61. у горњем
тексту), и остала при ставу да 24. и 25. августа 2005. године, када је
примљен у Окружни затвор у Суботици, односно када га је саслушао
15
1
истражни судија, код њега није било очигледних повреда (видети ст.
20 и 22. у горњем тексту).
76. Подносилац представке је потврдио да није успео да прибави
доказ од лекара у вези са предметним злостављањем, али је тврдио да
има других непосредних или посредних доказа којима би се могло
доказати његово злостављање док је био код полиције.
(б) Релевантна начела
77. Суд подсећа да се члан 3. Конвенције мора сматрати једном од
најосновнијих одредби Конвенције и као основне вредности унете у
законе демократских друштава која чине Савет Европе (видети Pretty
против Уједињеног Краљевства, број 2346/02, став 49, ЕЦХР 2002-III).
Супротно другим одредбама Конвенције, он је обликован у
апсолутном смислу, без изузетка или привремености, или могућности
укидања према члану 15. Конвенције (видети, између осталог, Chahal
против Уједињеног Краљевства, пресуда од 15. новембра 1996.
године, став 79, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-V).
78. У складу са утврђеном праксом Суда, злостављање мора стећи
минимални ниво озбиљности да би потпадало под оквир члана 3.
Процена овог минималног нивоа озбиљности је релативна; она зависи
од свих околности случаја, као што су трајање поступања, његови
физички и душевни ефекти и, у неким случајевима, пол, старост и
здравствено стање жртве (видети, међу другим ауторитетима, Gäfgen
против Немачке [ВВ], број 22978/05, став 88., ЕЦХР 2010; Price
против Уједињеног Краљевства, број.33394/96, став 24., ЕЦХР 2001VII; Mouisel против Француске, број 67263/01, став 37., ЕЦХР 2002-IX;
и Jalloh против Немачке [ВВ], број 54810/00, став 67., 11. јул 2006.
године).
79. Суд је утврдио да је поступање „нечовечно“ зато што је, између
осталог, било смишљено, трајало сатима, проузроковало је или стварну
телесну повреду или јаку физичку и душевну патњу (видети Labita
против Италије [ВВ], број 26772/95, став 120., ЕЦХР 2000-IV).
Поступање се сматра „понижавајућим“ када је такво да код жртава
ствара осећај страха, патње и инфериорности који може да их понизи и
унизи и вероватно сломи њихов физички и морални отпор
(видети Hurtado против Швајцарске, 28. јануар 1994. године,
мишљење Комисије, став 67., серија A број 280, и Wieser против
Аустрије, број 2293/03, став 36., 22. фебруар 2007. године). Стална
душевна узнемиреност проузрокована претњом физичког насиља и
наслућивањем истог, сматра се да превазилази праг члана 3. (видети
Родић и други против Босне и Херцеговине, број 22893/05, став 73., 27.
мај 2008 . године).
80. Суд наглашава да, у вези са лицем лишеним слободе, свако
прибегавање физичкој сили која није стриктно неопходна због његовог
16
1
понашања смањује људско достојанство и у начелу представља
повреду права утврђеног чланом 3. Конвенције. Он понавља да захтеви
да се спроведе истрага и неоспорне потешкоће својствене борби
против криминала не могу оправдати одређивање граница заштите која
се пружа у вези са физичким интегритетом појединаца (Ribitsch
против Аустрије, 4. децембар 1995. године, став 38., серија A број 336;
Tomasi против Француске, 27. август 1992. године, став 115., серија A
број 241-A).
81. Притворене особе су рањиве и власти су одговорне за
поступање са њима. Када је једно лице доведено у полицијски притвор
у добром здравственом стању, па се по ослобађању утврди да има
повреде, на држави је да обезбеди разумно објашњење о узроку тих
повреда, а пропуст да то уради недвосмислено доводи до повреде
члана 3. Конвенције (видети, међу многим другим ауторитетима,
Selmouni против Француске [ВВ], број 25803/94, став 87., ЕЦХР
1999-V).
82. Приликом оцене доказа, Суд генерално примењује стандард
„ван разумне сумње“ (видети Ireland против Уједињеног Краљевства,
18. јануар 1978. године, став 161., серија A број 25). Међутим, такви
докази могу да произлазе из узајамног постојања довољно јаких,
јасних и усаглашених закључака или сличних неоспорених
претпоставки (видети, на пример, Salman против Турске [ВВ], број
21986/93, став 100., ЕЦХР 2000-VII).
(в) Примена ових начела на конкретан случај
83. Суд примећује да нема доказа да је подносилац представке
претрпео неке повреде пре његовог хапшења 17. августа 2005. године,
и да Влада није сугерисала супротно.
84. Он даље констатује да су и В. Ј. Ђ., као изабрани саветник
подносиоца представке и сведок Ђ.Д. изјавили да су видели
подносиоца представке после саслушања 17. августа 2005. године и
приметили његове повреде (видети ставове 8 и 36. у горњем тексту;
видети такође изјаву подносиоца представке у суду у вези са
повредама ногу и леђа, као и увета, у ставу 31. у горњем тексту).
85. Такође, многи други сведоци су сведочили да су и сами
злостављани од стране полиције, неки од њих да би окривили
подносиоца представке (видети ставови 25, 35 и 38. у горњем тексту).
86. Подносилац представке је остао при ставу да је он покушао да
прибави лекарско уверење о повредама претрпљеним 17. августа 2005.
године, али да то није могао да уради из техничких разлога (видети
став 31. у горњем тексту). Сведок Ђ.Д. је потврдио да је том приликом
био са подносиоцем представке (видети став 36. у горњем тексту).
17
1
87. Влада је, са своје стране, оспорила да је подносилац представке
уопште био злостављан, па стога није понудила објашњење за
предметне повреде.
88. Наводи се да је 17. августа 2005. године подносилац представке
одбио да дâ изјаву полицији, а само дан касније, 18. августа 2005.
године, он је наводно сам добровољно одлучио да призна бројне
предметне провалне крађе (видети ставове 7-10 и 11-15 у горњем
тексту). У вези са овим Суд подсећа на сумњиве околности у вези са
именовањем браниоца подносиоца представке 18. августа 2005.
године, као и на питања у вези са способношћу подносиоца представке
да разуме записник о свом испитивању (видети ставове 12-14, 31 и 37.
у горњем тексту). У вези са претходним, даље се примећује да је Н. Д.,
адвокат подносиоца представке кога је полиција именовала, сам
изјавио да је пре испитивања 18. августа 2005. године, разговарао са
подносиоцем представке који је рекао да је већ био задржао браниоца.
Подносилац представке је и поред тога био спреман да га прихвати као
адвоката, само том приликом, и „да би био пуштен“. Подносилац
представке је касније признао предметна кривична дела, а Н.Д. је
признао да је подносилац представке одбио да са њим комуницира у
вези са садржајем предметних оптужби, поново потврдивши да је већ
задржао адвоката у ту сврху. Н.Д. је најзад констатовао да за 33 године
своје праксе није видео признање као што је признање подносиоца
представке, па га је због тога питао да ли „некога штити“ (видети став
37. у горњем тексту).
89. Чак и под претпоставком да подносилац представке стварно
није имао видљиве повреде 24. и 25. августа 2005. године, као што је
Влада тврдила (видети став 75. у горњем тексту), недељу дана је
протекло од испитивања у полицијској станици, што значи да су, у
зависности од озбиљности, повреде могле зарасти у том интервалу.
Наравно, последице било каквог застрашивања, или заправо било који
други вид нефизичког злостављања, не би у сваком случају оставио
видљив траг.
90. Суд такође примећује да је ЦПТ, на најприкаднији начин,
утврдио да је у релевантном тренутку, „у скоро свим полицијским
станицама које је посетила у Београду, делегација [била] нашла палице
за безбол и сличне нестандардне и необележене предмете у
канцеларијама које се користе за испитивање“ (видети став 70 у
горњем тексту). Он је даље утврдио да су „информације на ...
располагању указивале да су лица осумњичена за кривично дело
с[уочена] са значајним ризиком да ће их полиција у Србији
злостављати у време лишавања слободе и за време првих часова у
полицијском притвору.“ (исто).
91. Најзад, примећено је да не постоји службена забелешка о томе
када је подносилац представке доведен у полицијску станицу, 17. или
18
1
18. августа 2005. године. Уместо тога постоје само индикације у вези
са трајањем његовог испитивања у ова два дана. У таквим околностима
не може се искључити могућност да је подносилац представке заиста
провео отприлике 10, односно 12 часова у полицијском притвору
(видети ст. 9, 13 и 14. у горњем тексту; видети такође, mutatis mutandis,
Fedotov против Русије, број 5140/02, став 78., 25. октобар 2005. године,
премда у контексту члана 5). Подносилац представке је такође тврдио
да му у том времену није обезбеђена храна, што Влада није оспорила
(видети ст. 10 и 15. у горњем тексту; видети такође, mutatis mutandis,
Ostrovar против Молдавије, број 35207/03, став 85., 13. септембар
2005. године).
92. С обзиром на горе наведено, Суд закључује да је подносилац
представке физички злостављан 17. августа 2005. године и да је, у
најмању руку његово признање 18. августа 2005. године изнуђено,
пошто су догађаји у ова два дана неодвојиво међусобно повезани
(видети, mutatis mutandis, Милановић против Србије, број 44614/07,
став 78., 14. децембар 2010. године). Заправо, сам Општински суд је
22. марта 2006. године закључио да су поновљена хапшења
подносиоца представке представљала узнемиравање од стране
полиције ради прибављања признања (видети став 39. у горњем
тексту).
93. Према томе, Суд сматра да је дошло до повреде члана 3.
Конвенције по основу нечовечног и понижавајућег поступања које је
подносилац представке претрпео.
2. Процесни аспект
(a) Наводи странака
94. Влада је признала да је јавни тужилац пропустио да покрене
посебну кривичну истрагу у вези са наводима подносиоца представке
да је злостављан. Разлог за то је, међутим, били су недовољни докази
који указују да је подносилац представке злостављан. У сваком
случају, подносилац представке није уопште поднео писану кривичну
пријаву против предметних службеника, што би, према званичној
статистици, било размотрено веома озбиљно, а није поднео ни
притужбу према члану 225. став 4. Законика о кривичном поступку
(видети став 64. у горњем тексту).
95. Подносилац представке је поново потврдио своју притужбу,
додавши да је на прописан начин скренуо пажњу судија на своје
злостављање, као и пажњу надлежних органа гоњења.
(б) Оцена Суда
96. Суд понавља да када неко лице веродостојно тврди да се са њим
поступало супротно члану 3 од стране представника државе, та
19
1
одредба, тумачена у вези са општом обавезом према члану 1.
Конвенције да „обезбеди сваком у оквиру своје надлежности права и
слободе дефинисане у ... [овој] Конвенцији“, садржава и захтев за
делотворну званичну истрагу (видети, међу многим ауторитетима,
Labita против Италије, цитиран у горњем тексту, став 131.). Без
обзира на начин истраге, органи морају реаговати чим се поднесе
званична притужба.
97. Чак и када, строго говорећи, притужба није поднета, истрага се
мора покренути ако постоје довољно јасне индикације да је било
злостављања (видети Станимировић против Србије, број 26088/06,
став 39., 18. октобар 2011. године).
98. Суд је такође утврдио да би истрага требало да доведе до
идентификације и кажњавања одговорних. Ако није таква, општа
законска забрана мучења и нечовечног и понижавајућег поступања и
кажњавања би, упркос основној важности, била неделотворна у пракси
и у неким случајевима државни органи би могли да злоупотребе права
лица под њиховом контролом стварним некажњавањем (видети Labita
против Италије, цитиран у горњем тексту, став 131.). Истрага мора
такође бити темељна: органи морају увек озбиљно покушати да утврде
шта се десило и не би требало да се ослањају на исхитрене или
неосноване закључке ради затварања истраге или да они буду основа
за њихове одлуке. Штавише, истрага мора бити хитна и независна.
Најзад, истрага мора мора имати довољан елемент увида јавности како
би се обезбедила одговорност. Док ниво увида јавности може да
варира, лице које се притужује мора имати приступ истрази у свим
случајевима (видети Batı и други против Турске, бр. 33097/96 и
57834/00, став 137., ЕЦХР 2004-IV).
99. У конкретном случају, пошто је већ утврдио материјалну
повреду члана 3, Суд даље примећује да се подносилац представке
заиста жалио да га је полиција злостављала. Он је то урадио пред
истражним судијом и замеником јавног тужиоца, као и пред судећим и
жалбеним већима (видети ст. 22, 31, 44 и 46 у горњем тексту). Ипак,
упркос Конвенцији и домаћем праву који захтевају да се навод ове
врсте истражи по службеној дужности (видети ст. 97 и 54. у горњем
тексту, тим редоследом), надлежни органи никада нису покренули
посебну истрагу у вези са злостављањем, са циљем да се идентификују
и казне одговорни. Стога је јасно да горе наведени стандарди нису
испуњени. Према томе, дошло је до повреде члана 3. Конвенције.
II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 5. СТАВ 1 (в) КОНВЕНЦИЈЕ
100. Подносилац представке се жалио да је његов притвор од 17. и
18. августа 2005. године био незаконит и као такав, да је повредио члан
5. став 1 (в) Конвенције, који гласи како следи:
20
2
„1. Свако има право на слободу и безбедност личности. Нико не може бити лишен
слободе осим у следећим случајевима и у складу са законом прописаним поступком:
...
в) у случају законитог хапшења или лишења слободе ради привођења лица пред
надлежну судску власт због оправдане сумње да је извршило кривично дело, или
када се то оправдано сматра потребним како би се предупредило извршење
кривичног дела или бекство по његовом извршењу.
...“
A. Наводи странака
101. Влада је остала при ставу да подносилац представке није
исцрпео делотворна домаћа правна средства. Посебно, он није уложио
уставну жалбу против одлуке Врховног суда од 15. новембра 2006.
године, притужбу на основу члана 225. став 4. Законика о кривичном
поступку, нити, заправо, парничну тужбу на основу члана 560. став 1
(3) истог Законика заједно са релевантним одредбама Закона о
облигационим односима (видети ст. 64, 65, 67 и 68. у горњем тексту).
102. Влада је тврдила, алтернативно, да је подносилац представку
поднео неблаговремено. Конкретно, подносилац представке је требало
да је уложи у року од шест месеци рачунајући од 24. августа 2005.
године, а то је датум када је истражни судија Општинског суда
одбацио његову жалбу (видети став 19. у горњем тексту).
103. Подносилац представке је навео да се ни уставна жалба ни
притужба према члану 225. став 4. Законика о кривичном поступку не
могу сматрати делотворним у оквиру значења члана 35. став 1.
Конвенције. Даље, пошто полиција није издала формални налог о
притвору 17. и 18. августа 2005. године, он ни није могао да уложи
било какву жалбу на исти. Подносилац представке се, међутим, позвао
на свој незаконити притвор у те дане у својој жалби против
првостепене пресуде, као и у својој ревизији, мада у контексту
незаконито прибављеног доказа, чиме је поштовао захтеве Конвенције
како у погледу исцрпрпљивања, тако и рока од шест месеци.
Б. Оцена Суда
104. Суд понавља да члан 35. став 1. Конвенције предвиђа да он
може разматрати притужбу само ако је поднета у року од шест месеци
од датума правоснажне одлуке донете у процесу исцрпљења домаћих
правних средстава. Када подносилац представке на располагању нема
делотворан правни лек, временски рок истиче шест месеци после
датума аката или мера на које се жали, или после датума сазнања за тај
акт или његов утицај на подносиоца представке (видети Younger
против Уједињеног Краљевства (одлука), број 57420/00, ЕЦХР 2003-
21
2
I). Међутим, у случају трајне ситуације, рок истиче шест месеци по
окончању те ситуације (видети, mutatis mutandis, Ječius против
Литванија, број 34578/97, став 44., ЕЦХР 2000-IX).
105. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да је
подносилац представке пуштен после хапшења и 17. и 18. августа
2005. године, и да није био у непрекидном притвору до 24. августа
2005. године (видети ст. 9, 14 и 16. у горњем тексту). Штавише, одлука
истражног судије Општинског суда од 24. августа 2005. године јасно се
односи на наредбу о притвору коју је полиција издала истог датума, а
не на догађаје од 17. и 18. августа 2005. године (видети ст. 16, 18 и 19.),
а правна средства којима је подносилац представке прибегао после
осуде очигледно нису могла да третирају питање његовог притвора у
полицији (она су се уместо тога углавном фокусирала на важност
признања подносиоца представке од 18. августа 2005. године). Најзад,
Суд констатује да је подносилац представке сам потврдио да, у складу
са релевантним домаћим правом, заиста није било прилике да
формално уложи жалбу у вези са својим притвором од 17. и 18. августа
2005. године (видети став 103. у горњем тексту).
106. У таквим околностима, пошто је подносилац представке поднео
представку Суду 27. јула 2006. године, тј. више од шест месеци после
наведена два датума, Суд сматра да се овај део представке мора
одбацити као неблаговремен сходно члану 35. ст. 1 и 4. Конвенције
(видети, mutatis mutandis, Yüksektepe против Турске, број 62227/00,
став 32., 24. октобар 2006. године).
III НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ
107. Према члану 6. став 1. Конвенције подносилац представке се
жалио да да је његова осуда заснована на његовој изјави од 18. августа
2005. године, која је дата као резултат претходне бруталности
полиције.
108. Члан 6. став 1. Конвенције, у релевантном делу гласи како
следи:
„Свако, током одлучивања ... о кривичној оптужби против њега, има право на
правичну ... расправу ... пред независним и непристрасним судом, образованим на
основу закона. ...“
A. Допуштеност
109. Суд констатује да ова притужба није очигледно неоснована у
оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље констатује да
није недопуштена ни по ком другом основу. Према томе, мора се
прогласити допуштеном.
22
2
Б. Основаност
1. Наводи странака
110. Влада је поново потврдила став да не постоје докази да је
полиција злостављала подносиоца представке, и да, стога, не постоји
потреба да се спорно признање искључи из списа предмета. У сваком
случају, осуда подносиоца представке није искључиво била заснована
на признању, а он је такође имао ранију прилику да оспори њену
веродостојност пред судовима. Влада је најзад констатовала да га је
адвокат кога је полиција одредила, Н. Д., упозорио да се признање
може употребити као доказ против њега у кривичном поступку.
111. Подносилац представке је навео да је евентуални закључак
Суда да су његова права према члану 3 повређена 18. августа 2005.
године требало аутоматски да доведе и до утврђивања повреде члана 6.
став 1. Подносилац представке је даље инсистирао да је његова осуда
ефективно била заснована само на његовом признању од 18. августа
2005. године.
2. Оцена Суда
112. Суд подсећа да његова функција није да се бави чињеничним
или правним погрешкама које су наводно начинили домаћи судови
осим у мери у којој су прекршена права заштићена Конвенцијом. Док
члан 6. гарантује право на правично суђење, он не утврђује правила о
допуштености доказа као таквог, што је првенствено ствар
националног права (Schenk против Швајцарске, 12. јул 1988. године,
ст. 45-46, серија A број 140; Teixeira de Castro против Португала, 9.
јун 1998. године, став 34., Извештаји о пресудама и одлукама 1998-IV;
и Heglas против Републике Чешке, број 5935/02, став 84., 1. март 2007.
године). Према томе, улога Суда није да одређује, као ствар принципа,
да ли одређени типови доказа – на пример, доказ прибављен
незаконито у смислу домаћег права – може бити допуштен. Питање на
које се мора одговорити је да ли је поступак у целини, укључујући и
начин на који је доказ прибављен, био правичан. То укључује
разматрање предметне незаконитости и тамо где је у питању повреда
још неког права према Конвенцији, природу нађене повреде (видети
Khan против Уједињеног Краљевства, број 35394/97, став 34., ЕЦХР
2000-V; P.G. и J.H. против Уједињеног Краљевства, број 44787/98,
став 76., ЕЦХР 2001-IX; и Allan против Уједињеног Краљевства, број
48539/99, став 42., ЕЦХР 2002-IX).
113. Међутим, посебно разматрање важи у погледу коришћења
доказа добијеног кршењем члана 3 у кривичном поступку. Суд је
утврдио да прихватање изјава добијених мучењем или другим лошим
поступањем као доказа за утврђивање релевантних чињеница у
23
2
кривичном поступку чини поступак неправичним у целини. Овај став
се примењује без обзира на доказну вредност таквих изјава и
независно од тога да ли је њихова употреба одлучујућа у обезбеђивању
осуђујуће пресуде (видети Gäfgen против Немачке [ВВ], број 22978/05,
став 166., 1. јун 2010. године).
114. У конкретном случају, Суд подсећа да је већ утврдио да је
подносилац представке злостављан, чиме је повређен члан 3.
Конвенције, током његовог испитивања од стране полиције. Посебно,
да је физички злостављан 17. августа 2005. године и да је признање од
18. августа 2005. године дао под психичком принудом, а ово друго је,
између осталог, јасно повезано са страхом од даљег малтретирања који
је подносилац представке морао разумљиво имати (видети, mutatis
mutandis, Станимировић против Србије, цитиран у горњем тексту,
став 52.). Такође је констатовано да су српски судови касније
употребили признање подносиоца представке да га осуде (видети ст.
42, 45 и 47. у горњем тексту), и поред разних питања у вези са
делотворношћу његовог правног заступања том приликом (видети став
37. у горњем тексту).
115. У тим околностима, Суд закључује да без обзира на утицај
подносиочевог признања на исход кривичног поступка, његова
употреба учинила је суђење неправичним у целини. Суд даље
примећује да су подносиочева хапшења од стране полиције у рано
јутро, која су се понављала, чињеница да није било ни покушаја да се
он прво позове и услови у којима је чекао испитивање, заједнички,
довели до истог закључка. Према томе, дошло је до повреде члана 6.
став 1. Конвенције.
IV. НАВОДНА ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 6. СТАВ 2. КОНВЕНЦИЈЕ
116. Подносилац представке се жалио према члану 6. став 2.
Конвенције због повреде његовог права на претпоставку невиности,
која произлази из судских одлука донетих 24. августа 2005. године и
13. априла 2006. године. Ове одлуке су посебно прејудицирале његову
кривицу у вези са кривичним делима за која је оптужен у шест других
посебних кривичних поступака који су у току.
117. Члан 6. став 2. Конвенције гласи како следи:
„Свако ко је оптужен за кривично дело мора се сматрати невиним све док се
не докаже његова кривица на основу закона.“
24
2
A. Допуштеност
1. Наводи странака
118. Влада је остала при ставу да је подносилац представке
пропустио да исцрпи делотворна домаћа правна средства. Конкретно,
он није поднео парничну тужбу у складу са члановима 157, 172, 199 и
200. Закона о облигационим односима (видети ставове 67 и 68. у
горњем тексту), нити је уложио уставну жалбу (у вези са којом је
Влада цитирала неколико одлука које је Уставни суд донео у периоду
између 9. октобра 2008. године и 25. децембра 2008. године). У вези са
притужбом која се односи на одлуку од 24. августа 2005. године, Влада
је даље тврдила да је она неблаговремена.
119. Подносилац представке није дао никакав коментар у вези са
тим.
2. Оцена Суда
(а) У вези са пресудом од 13. априла 2006 . године
120. Суд подсећа да правило исцрпљења домаћих правних средстава
из члана 35. став 1. Конвенције захтева да подносиоци представке прво
употребе правна средства предвиђена домаћим правним системом,
чиме се државе ослобађају одговорности за поступке пред Судом пре
него што су имале могућност да исправе ствари кроз сопствени правни
систем. Да би се поштовало ово правило, нормалан правни пут за
подносиоца представке би био да употреби правна средства доступна и
довољна да омогуће накнаду у вези са наводним повредама (видети
Assenov и други против Бугарске, 28. октобар 1998. године, став 85.,
Извештаји о пресудама и одлукама 1998-VIII). Када постоји неколико
доступних делотворних правних средстава, на подносиоцу представке
је да изабере правно средство које ће следити да би поштовао захтеве
из члана 35. став 1. (видети Airey против Ирске, 9. октобар 1979.
године, став 23., серија A број 32).
121. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да је 13.
априла 2006. године Општински суд нашао да је подносилац
представке крив и осудио га на казну затвора од годину и по дана. При
томе, он је, између осталог, приметио да постоји шест посебних,
невезаних кривичних предмета који се воде паралелно против
подносиоца представке и сматрао да је то отежавајућа околност за
његово кажњавање (видети став 42. у горњем тексту). Суд даље
констатује да се у жалби на ову пресуду, и касније у трећој инстанци,
подносилац представке жалио због наведеног изрицања казне, као и
25
2
следствене „повреде права на претпоставку невиности“ (видети ст. 4447 у горњем тексту), мада узалуд. У тим околностима, Суд сматра да
се, пошто је исцрпео доступна правна средства у кривичном контексту,
од подносиоца представке није могло разумно очекивати да употреби и
парничну тужбу на основу чл. 157, 172 став 1., 199 и/или 200 Закона о
облигационим односима (видети, mutatis mutandis, Maтијашевић
против Србије, број 23037/04, ст. 32 и 33., ЕЦХР 2006-X).
122. Суд даље подсећа да је већ утврдио да би уставну жалбу
требало, у начелу, сматрати делотворним правним средством, у смислу
члана 35. став 1. Конвенције, али само у односу на представке поднете
против Србије почев од 7. августа 2008. године (видети Винчић и други
против Србије, бр. 44698/06 итд, став 51., 1. децембар 2009. године).
Он не види ниједан разлог да у конкретном случају утврди другачије, и
констатује да је подносилац представке поднео представку Суду 27.
јула 2006. године.
123. Произлази да се двостука примедба Владе у вези са
исцрпљењем домаћих правних средстава мора одбити.
124. Најзад, Суд је мишљења да притужба подносиоца представке
није очигледно неоснована у оквиру значења члана 35. став 3 (a)
Конвенције, и да није недопуштена по неком другом основу. Због тога
се она мора прогласити допуштеном.
(б) У вези са одлуком од 24. августа 2005 . године
125. Суд подсећа на начела Конвенције изнета у ставу 104. у горњем
тексту.
126. У вези са предметним случајем, он примећује да је спорну
одлуку истражни судија донео 24. августа 2005. године, док је
подносилац представке поднео притужбу Суду 27. јула 2006. године,
тј. после више од шест месеци. Према томе, произлази, имајући у виду
наведени став Суда у вези са уставном жалбом (видети став 122. у
горњем тексту) и чак под претпоставком да парнична тужба на основу
чланова 157, 172 став 1., 199 и/или 200 Закона о облигационим
односима није могла обезбедити подносиоцу представке одговарајућу
накнаду, да је предметна притужба неблаговремена и да се мора
одбацити у складу са чланом 35. ставови 1 и 4. Конвенције.
Б. Основаност (у вези са пресудом од 13. априла 2006. године)
127. Подносилац представке поново је потврдио своју притужбу.
128. Влада је остала при ставу да је Општински суд само
констатовао чињеницу да је било шест посебних кривичних поступака
који су паралелно вођени против подносиоца представке. Ово, само по
себи, не може да представља повреду претпоставке невиности.
26
2
129. Суд понавља да ће претпоставка невиности према члану 6. став
2. бити повређена ако судска одлука или, заправо, изјава јавног
званичника у вези са лицем које је оптужено за кривично дело
одражава мишљење да је оно криво пре него што се његова кривица
докаже у складу са законом. Довољно је, у недостатку званичног
налаза, да постоји неко објашњење које сугерише да суд или службено
лице о коме је реч сматра оптуженог кривим, док би преурањено
изражавање таквог једног мишљења од стране самог суда неизбежно
довело до повреде наведене претпоставке (видети, међу другим
ауторитетима, Deweer против Белгије, 27. фебруар 1980. године, став
56., серија A број 35; Minelli против Швајцарске, 25. март 1983.
године, ставови 27, 30 и 37, серија A број 62; Allenet de Ribemont
против Француске, 10. фебруар 1995. године, ставови 35-36, серија A
број 308; и Karakaş и Yeşilırmak против Турске, број 43925/98, став 49,
28. јун 2005. године; и Матијашевић против Србије, цитиран у горњем
тексту, став 45.). Члан 6 став 2 уређује кривични поступак у целини,
„без обзира на исход гоњења“ (видети Minelli, цитиран у горњем
тексту, став 30).
130. Као што је већ констатовано у горњем тексту, Општински суд је
13. априла 2006. године нашао да је подносилац представке крив и
осудио га на казну затвора од годину и по дана. Он је даље приметио
да се против подносиоца представке паралелно води шест посебних
кривичних предмета и сматрао то отежавајућом околношћу у његовој
осуди (видети став 42. у горњем тексту).
131. Суд сматра, с тим у вези, да само званично утврђивање
претходног кривичног дела, тј. правоснажна осуда неког лица, може
бити узета као отежавајућа околност за будућу осуду. Прихватање
саме чињенице да постоје други, посебни и кривични поступци који су
још у току против предметног лица као отежавајућу околност,
неизбежно би подразумевало његову или њену кривицу у тим самим
поступцима. То је тачно оно што се десило у конкретном случају где је
Општински суд имплицитно прекршио право подносиоца представке
на претпоставку невиности у наведених шест посебних паралелних
поступака у току.
132. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 2. Конвенције.
V НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 3. КОНВЕНЦИЈЕ
133. Према члану 6. став 3 (а) Конвенције подносилац представке се
жалио да 17. и 18. августа 2005. године није био обавештен о свим
оптужбама и доказима против њега.
134. Према члану 6. став 3 (б) и (в) Конвенције подносилац
представке се жалио да му је 26. августа 2005. године, 18. новембра
2005. године и 6. децембра 2005. године комуникација са адвокатом
27
2
била дозвољена само у присуству затворског особља, чиме је
прекршено његово право да му буду обезбеђене одговарајуће
могућности за припрему одбране.
135. Према члану 6. став 3 (в) Конвенције подносилац представке се
жалио да му је 18. августа 2005. године ускраћена правна помоћ по
сопственом избору: конкретно да је био приморан да прихвати
адвоката кога је полиција именовала, који није поступао у његовом
најбољем интересу.
136. Члан 6. став 3. Конвенције, у релевантном делу, гласи како
следи:
„Свако ко је оптужен за кривично дело има следећа минимална права:
а) да без одлагања, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о
природи и разлозима оптужбе против њега;
б) да има довољно времена и могућности за припремање одбране;
в) да се брани лично или путем браниоца кога сам изабере или, ако нема
довољно средстава да плати за правну помоћ, бесплатно добије браниоца по
службеној дужности када интереси правде то захтевају...;“
137. Имајући у виду свој закључак по члану 6 § 1 Конвенције, тј. да
је целокупни поступак против подносиоца био непаравичан (видети
став 115 горе), Суд сматра да није неопходно да испитује посебно
допуштеност или основаност подносиочевих додатних притужби
према члану 6. став 3. (видети, mutatis mutandis, Stanislav Zhukov
против Русије, број 54632/00, став 25., 12. октобар 2006. године).
VI НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 8. КОНВЕНЦИЈЕ
138. Најзад, према члану 8. Конвенције, подносилац представке се
жалио да је његово фотографисање у затвору представљало кршење
права на поштовање приватног живота.
139. Члан 8. Конвенције, у релевантном делу, гласи како следи:
„1. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке.
2. Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и
неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности
или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља
или морала, или ради заштите права и слобода других.“
140. Влада, се још једном позвала на Закон о облигационим
односима, као и на релевантну праксу домаћих судова (видети ставове
67, 68 и 69. у горњем тексту). Пошто је подносилац пропустио да
покрене парницу на основу овог законодавства, или заиста, непосредно
28
2
по члану 8 Конвенције, Влада је тврдила да би његову притужбу
требало одбацити као недопуштену.
141. Подносилац представке у вези са тим није дао никакав
коментар.
142. Суд подсећа на начела Конвенције изложена у ставовима 120 и
121 горе. Даље, он уочава релевантну праксу домаћих судова
достављену од стране Владе, засновану на Закону о облигационим
односима и непосредној примени члана 8 Конвенције, посебно у
контексту, између осталог, незаконитог фотографисања (видети став
69. у горњем тексту and супротно томе, на пример, Slavgorodski против
Естоније (одлука), број 37043/97, 9. март 1999. године), па закључује
да се подносиочева притужба мора стога одбацити на основу члана 35
ст. 1 и 4. Конвенције због неисцрпљивања домаћих правних средстава.
VII ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
143. Члан 41. Конвенције предвиђа:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право
Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако
је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.“
A. Штета
144. Подносилац представке је приближно тражио 3.200 евра, у
српским динарима, по основу изгубљене зараде за време које је провео
служећи затворску казну. Подносилац представке је објаснио да мада у
време затварања није имао посао, независно од тога био је спречен да
тражи посао у наведеном интервалу. Подносилац представке је даље
тражио 34.615 евра за претрпљену нематеријалну штету због
затварања.
145. Алтернативно, подносилац представке је приметио да је
кривични поступак против њега могао поново да се покрене и заврши
без његовог изнуђеног признања од 18. августа 2005. године, или, у
том погледу, доказа који су сведоци дали, а који су и сами били
злостављани од полиције, како би га окривили.
146. Подносилац представке је најзад тражио накнаду за претрпљену
нематеријалну штету, како следи: (i) за материјалну повреду члана 3,
8.000 евра; (ii) за процесну повреду члана 3, 2.000 евра; (iii) за повреду
члана 5. став 1 (в), 2.000 евра; (iv) за повреду члана 6. став 1, 4.000
евра; (v) за повреду члана 6 став 2, 2.000 евра; (vi) за повреду члана 6
став 3, 6.000 евра; и (vii) за повреду члана 8., 1.000 евра.
147. Влада је оспорила ове захтеве.
29
2
148. Суд примећује да је подносилац представке доставио споразум
на основу ког би сваку накнаду њему досуђену требало исплатити
директно његовом адвокату, В. Ј. Ђ.
149. Суд не види никакву узрочно последичну везу између утврђене
повреде и наводне материјалне штете; због тога он одбацује овај
захтев. Са друге стране, јасно је да је подносилац представке претрпео
неки нематеријалну губитак због кршења његових права према чл. 3 и
6. ст. 1 и 2 Конвенције, за који би требало да добије накнаду.
Процењујући на основу правичности, како се захтева чланом 41.
Конвенције, он подносиоцу представке досуђује 12.000 евра с тим у
вези, плус сваки порез који се може платити, што треба исплатити
директно правном заступнику подносиоца представке, В. Ј. Ђ.
150. Даље је примећено да српски Законик о кривичном поступку
омогућава подносиоцима представки да траже поновно суђење када
Суд утврди да су током суђења била повређена права окривљеног
лица, као у конкретном случају (видети став 66. у горњем тексту).
Б. Трошкови
151. Подносилац представке је такође тражио 21.616,50 евра за
трошкове пред домаћим судом, и 1.815 евра за трошкове пред Судом
(од чега приближно 15 евра, у српским динарима, за односне
поштанске трошкове).
152. Влада је оспорила ове захтеве. У вези са трошковима пред
домаћим судом, она се посебно позвала на чланове 193 и 196. став 1.
Законика о кривичном поступку (видети став 63. у горњем тексту).
153. Суд примећује да је подносилац доставио споразум о
трошковима и сатници адвоката у погледу рада на његовом предмету и
тражио да настали трошкови буду директно исплаћени његовом
адвокату, В. Ј. Ђ.
154. Према пракси Суда, подносилац представке има право на
накнаду трошкова само у оној мери у којој се докаже да су заиста и
неопходно настали и да су, такође, разумни у погледу износа. То
значи, да је подносилац представке морао да их плати или је обавезан
да их плати, на основу законске или уговорне обавезе и да се нису
могли избећи како би се спречила утврђена повреда или добила
накнада. У предметном случају, узевши у обзир документа која
поседује и горе наведене критеријуме, Суд сматра да је разумно да се
подносиоцу представке досуди износ од 9.000 евра на име покрића
трошкова по свим основама, који ће се исплатити директно правном
заступнику подносиоца представке, В. Ј. Ђ. (видети Belchev против
Бугарске, број 39270/98, став 113., 8. април 2004. године).
30
3
В. Законска камата
155. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на
најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три
процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД
1. Проглашава једногласно притужбе према члановима 3 и 6 став 1,
као и притужбу према члану 6 став 2 у вези са пресудом
Општинског суда од 13. априла 2006. године, допуштеним;
2. Проглашава једногласно притужбе према чл. 5. став 1 (в), 6. став 2.
у вези са одлуком истражног судије од 24. августа 2005. године, и
чланом 8. недопуштеним;
3. Утврђује гласовима 6 против 1 да је дошло до повреде материјалног
аспекта члана 3. Конвенције;
4. Утврђује једногласно да је дошло до повреде процесног аспекта
члана 3. Конвенције;
5. Утврђује једногласно да је дошло до повреде члана 6. став 1
Конвенције;
6. Утврђује једногласно да је дошло до повреде члана 6. став 2.
Конвенције у вези са пресудом Општинског суда од 13. априла
2006. године;
7. Утврђује једногласно да није неопходно да се посебно разматрају
притужбе према члану 6 став 3 (a), (б) и (в) Конвенције;
8. Утврђује једногласно
(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке у
року од три месеца од датума када ова пресуда постане
правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције и директно
правном заступнику подносиоца представке, г. В. Јухас Ђурићу,
следеће износе, који ће се претворити у националну валуту Тужене
државе по стопи важећој на дан исплате:
(i) 12.000 евра (дванаест хиљада евра), плус порез који се може
наплатити, на име нематеријалне штете;
(ii) 9.000 евра (девет хиљада евра), плус порез који се може
наплатити подносиоцу представке, на име трошкова;
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба
платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је
31
3
једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз
додатак од три процентна поена.
9. Одбија једногласно преостали део захтева подносиоца представке за
правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на
дан 19. јуна 2012. године у складу са правилом 77 ст. 2 и 3 Пословника
Суда.
Stanley Naismith
Секретар
Françoise Tulkens
Председник
У складу са чланом 45. став 2. Конвенције и Правилом 74 став 2.
Пословника Суда, издвојено мишљење судије Sajó је приложено уз ову
пресуду.
Ф. Т.
С. Х. Н.
32
3
ДЕЛИМИЧНО ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ SAJÓ
Иако се слажем са већином мишљења у предметном случају, на
жалост не могу да следим већину у закључку у вези са материјалном
повредом члана 3.
Иако је прибегавање физичкој сили када није апсолутно неопходна
у начелу повреда права утврђеног чланом 3. (видети Ribitsch против
Аустрије, 4. децембар 1995. године, став 34., серија A број 336; Tekin
против Турске, 9. јун 1998. године, ст. 52-53, Извештаји о пресудама и
одлукама 1998-IV; и Assenov и други против Бугарске, 28. октобар
1998. године, став 94., Извештаји 1998-VIII), у конкретном случају
нема директног доказа о повредама тужиоца. У недостатку
документованих лекарских извештаја, видљиве физичке повреде,
очигледне душевне патње, или поткрепљујуће изјаве непристрасног
сведока, искључиво ослањање на сведочење тужиоца и његовог
адвоката В.Ј.Ђ. представљају недовољан доказ за утврђивање кривице.
Сам тужилац је признао да није успео да прибави лекарски извештај,
иако је за то имао целу недељу. Није направио ни фотографију која би
показала његове повреде. Пресуда Суда ослања се на непоткрепљене
тврдње о злостављању других притворених лица у вези са поступањем
са њима, као и на околности које су пратиле признање тужиоца, као
индиректан доказ дела. У вези са овим другим питањем – околностима
које су пратиле признање – оно само по себи не доказује убедљиво
душевну патњу или застрашивање потребно за „нечовечно“ или
„понижавајуће поступање“; коначна одлука подносиоца да призна
спада у оквир онога што се може разумно очекивати у полицијском
притвору. Заиста, поновни притвор г. Хајнала своди се на
узнемиравање и чини се e да је био незаконит prima faci, али ове
карактеристике саме по себи не представљају повреду члана 3. Као
резултат, није се десила повреда материјалног аспекта члана 3 и према
томе, терет доказивања није промењен, иако су примедбе подносиоца
представке требало да покрену истрагу о наводној бруталности
полиције. Ја стога, са дужним поштовањем, издвајам своје мишљење у
вези са утврђеном повредом материјалног аспекта члана 3.
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ВУЧКОВИЋ И ДРУГИ ПОДНОСИОЦИ
ПРЕДСТАВКЕ против СРБИЈЕ
(представка број 17153/11 и 29 других представки наведених у
Прилогу ове пресуде)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
28. август 2012. године
Ова пресуда упућена је Великом већу
2
У предмету Вучковић и други против Србије,
Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у
саставу:
Françoise Tulkens, председник,
Danutė Jočienė,
Dragoljub Popović,
Isabelle Berro-Lefèvre,
András Sajó,
Işıl Karakaş,
Guido Raimondi, судије,
и Françoise Elens-Passos, заменик секретара одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 10. јула 2012. године,
изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1.
Предмет је формиран на основу тридесет посебних представки
против Србије које су Суду поднете према члану 34. Конвенције за
заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту:
„Конвенција“), 14. фебруара 2011. године. Сви подносиоци представки
су били држављани Србије, а њихови лични подаци наведени су у
Прилогу ове пресуде.
2.
Подносиоце представки је пред Судом заступао г. С. Алексић,
адвокат из Ниша. Владу Србије („Влада“) заступао је њен заступник, г.
С. Царић.
3.
Подносиоци представки жалили су се на дискриминацију и
недоследност домаће судске праксе у вези са исплатом дневница
одобрених свим резервистима који су били у Војсци Југословије у
периоду од марта до јуна 1999. године.
4.
Представке су 24. августа 2011. године достављене Влади.
Одлучено је такође да се њихова допуштеност и основаност разматра
истовремено (члан 29. став 1.).
3
ЧИЊЕНИЦЕ
I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА
5.
Чињенице овог предмета, како су их странке приказале, могу се
сумирати на следећи начин.
A. Контекст и поступци које су покренули подносиоци представки
6.
Сви подносиоци представки су били резервисти које је
Југословенска војска мобилисала у вези са интервенцијом
Организације северно атланског пакта у Србији. Они су били у војној
служби од марта до јуна 1999. године, и на основу тога су имали право
на одређену дневницу, као што је признато једним бројем решења и
наредби из априла 1999. године потписаних од стране тадашњег
начелника Генералштаба Војске Југословије. Ова решења и наредбе се
и сами заснивају на релеватним подзаконским актима усвојеним у
складу са законодавством о војној служби, конкретно Правилником о
накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије), која су
измењена у марту 1999. године.
7. Међутим, после демобилизације Влада је одбила да испуни
своју обавезу према резервистима, укључујући и подносиоце
представки.
8.
Резервисти су касније организовали серију јавних протеста, од
којих су се неки завршили отвореним сукобом са полицијом. Коначно,
после продужених преговора, Влада је 11. јануара 2008. године
постигла споразум са неким резервистима, посебно са оним са
пребивалиштем у општинама Куршумлија, Лебане, Бојник, Житорађа,
Дољевац, Прокупље и Блаце, којим је њима загарантована исплата у
шест месечних рата. Ово плаћање је требало да се изврши преко
њихових општина, предвиђене су збирне суме за сваку општину.
Наведене општине су изабране због статуса „неразвијених“, који је
подразумевао да су резервисти угрожени, односно лошег имовинског
стања. Са своје стране, предметни резервисти прихватили су да се
одрекну свих преосталих тужби по основу службе у војсци за 1999.
годину које су још биле у току пред парничним судовима, као и свих
других потраживања с тим у вези. Најзад, предвиђено је да ће
критеријуме за расподелу предметне „финансијске помоћи“ утврдити
Комисија састављена од представника локалне управе и представника
самих резервиста.
4
9.
Подносиоци представке, као и сви други резервисти без
пријављеног пребивалишта у наведеним општинама, нису могли
добити помоћ на основу Споразума од 11. јануара 2008. године.
10. Подносиоци представке су због тога 26. марта 2009. године
поднели парничну тужбу против Тужене државе, тражећи исплату
дневница и тврдећи да су дискриминисани.
11. Основни суд у Нишу је 8. јула 2010. године пресудио против
подносилаца представке. Тиме је он потврдио валидност правног
основа њихове тужбе, али је констатовао, као што је Тужена истакла,
да је важећи период застарелости био три године од њихове
демобилизације, у складу са чланом 376. став 1. Закона о
облигационим односима. Тужба подносилаца представки је према томе
поднета неблаговремено.
12. Апелациони суд у Нишу је 16. новембра 2010. године потврдио
ову пресуду по жалби, која је тиме постала правоснажна. У
образложењу пресуде Апелациони суд је констатовао да су периоди
застарелости и од три и од пет година прописани чланом 376. ст. 1 и 2.
Закона о облигационим односима већ били истекли пре него што су
подносиоци представки поднели парничну тужбу (видети став 40. у
даљем тексту).
13. Пошто им је уручена одлука Апелационог суда, подносиоци
представке су се 21. јануара 2011. године даље жалили Уставном суду.
У жалби су, између осталог, изнели да спорна пресуда Апелационог
суда у Нишу није доследна бројним пресудама које су донели други
апелациони судови у Србији – тј. окружни судови док су постојали,
као и виши и апелациони судови после тога – који су на исте чињенице
примењивали дужи, десетогодишњи период застарелости и тако
пресуђивали у корист тужилаца (видети члан 371. Закона о
облигационим односима у ставу 39. у даљем тексту). Подносиоци
представки су се такође позвали на Споразум закључен између Владе и
неких резервиста од 11. јануара 2008. године, који је искључивао све
остале резервисте укључујући и њих саме.
14. Поступак пред Уставним судом је још у току.
Б. Остале грађанске парнице
15. У периоду од 2002. године до почетка марта 2009. године
првостепени и апелациони судови широм Србије пресуђивали су и у
корист резервиста у ситуацији као што је ситуација подносилаца
представки и против њих, ослањајући се на трогодишњи /петогодишњи
или десетогодишњи рок застарелости.
5
16. У међувремену, 2003. године и 2004. године, Врховни суд је
усвојио два правна схватања, а оба су подразумевала да би важећи
период застарелости требало да буде три/пет година сходно члану 376.
ст. 1 и 2. Закона о облигационим односима (видети ст. 40, 43 и 44 у
даљем тексту).
17. Влада је такође тврдила да је Врховни суд усвојио још једно
правно схватање о овом питању 2009. године, са истим дејством али
одређеније, али то мишљење није никада објављено у „Билтену судске
праксе“.
18. У периоду од 25. фебруара 2010. године до 15. септембра 2011.
године разни апелациони судови суштински су пресуђивали у складу
са правним схватањима Врховног суда из 2003. године и 2004. године
(видети, на пример, решења Вишег суда у Краљеву, Гж. 1476/11 од 15.
септембра 2011. године; Вишег суда у Ваљеву, Гж. 252/10 од 25.
фебруара 2010. године, 806/10 од 27. маја 2010. године, 1301/10 од 30.
септембра 2010. године, 1364/10 од 4. новембра 2010. године и 355/11
од 24. марта 2011. године; Вишег суда у Крушевцу, Гж. 38/11 од 27.
јануара 2011. године, 282/11 од 7. априла 2011. године и 280/11 од 26.
априла 2011. године; као и Апелационог суда у Нишу, Гж. 2396/10 од
23. јуна 2010. године, 3379/2010 од 2. јула 2010. године, 2373/2010 од
21. јула 2010. године и 4117/2010 од 30. новембра 2010. године).
19. У периоду од 17. јуна 2009. године до 23. новембра 2011. године
донет је и један број одлука у којима су апелациони судови пресудили
против резервиста, мада по другом основу. Конкретно, њихове тужбе,
за разлику од тужби подносилаца представки, су одбачене због
управне природе, и као такве, биле су ван надлежности парничних
судова (видети решење Окружног суда у Београду Гж. 7773/09 од 17.
јуна 2009. године, као и решења Вишег суда у Београду Гж. 11139/10,
11636/10 и 10897/10 од 17. новембра 2010. године, 23. новембра 2011.
године и 23. новембра 2011. године).
20. Основни суд у Лесковцу је 17. јула 2010. године усвојио
пресуду због изостанка у корист једног резервисте (П. бр. 1745/07).
Према информацијама које су странке доставиле, нема доказа да је ова
пресуда икада постала правоснажна.
В. Додатне чињенице у вези са Споразумом од 11. јануара 2008. године
6
21. Влада је 17. јануара 2008. године потврдила Споразум од 11.
јануара 2008. године, и одлучила да предметним општинама исплати
износе наведене у њему.
22. Влада је 28. августа 2008. године формирала радну групу са
задатком да обради захтеве свих других резервиста, тј. оних који
немају пребивалиште у наведених седам општина. Међутим, пошто је
са разним групама резервиста разговарала о овом питању, ова радна
група је коначно закључила да њихови захтеви нису прихватљиви,
између осталог, због тога: (i) што нису ускладили или специфицирали
своје захтеве; (ii) што су неки њихови представници имали нејасан
став како да их заступају; (iii) што су недостајала државна средства
која би се могла употребити у ту сврху; и (iv) што су у већини
случајева, ратне дневнице већ исплаћене резервистима.
23. Повереница за заштиту равноправности, канцеларија типа
омбудсмана основана на основу Закона о забрани дискриминације
(објављен у „Сл. гласнику РС“, број 22/09) је 26. јула 2011. године
изнела мишљење о притужбама једне организације која је заступала
интересе резервиста у ситуацији као што је ситуација подносилаца
представки. Она је закључила да су они дискриминисани на основу
пријављеног пребивалишта, тј. због тога што нису имали
пребивалиште у седам привилегованих општина, и препоручила Влади
да предузме све неопходне мере како би се обезбедило да сви
резервисти добију исплате утврђене одлуком од 17. јануара 2008.
године. Влада је такође позвана да Повереници достави одговарајући
„акциони план“ у року од тридесет дана. У образложењу одлуке
Поверенице констатовано је, између осталог, да су предметне исплате,
дневнице, без обзира што их је Влада сматрала социјалном помоћи
која се додељује угроженима, а да то најбоље показује чињеница да су
предметни резервисти морали да се одрекну тужби у вези са
дневницама као и чињеница да резервисти са пребивалиштем у седам
дотичних општина појединачно никада нису имали обавезу да доказују
имовинско стање и социјалну угроженост. Због тога, јасно је да није
било објективног и разумног оправдања за различито третирање
резервиста само на основу пребивалишта.
24. Министарство рада и социјалне политике је 7. децембра 2011.
године констатовало да би преговоре требало наставити са разним
групама резервиста и да би, ако је могуће, финансијску помоћ требало
доделити најугроженијим од њих.
7
Г. Допис од 16. марта 2009. године
25. Министарство економије и регионалног развоја је 16. марта
2009. године упутило допис Министарству правде, у коме се, између
осталог, наводи да постоје бројне парнице у вези са запошљавањем,
против постојећих или бивших друштвених предузећа, које могу
угрозити економску стабилност земље. Оно је стога ургирало код
Министарства правде да размотри могућност да се судови обавесте да
прекину одређене врсте ових парница до краја 2009. године, као и да се
одустане од извршења свих већ донетих правоснажних пресуда у тим
поступцима. Према извештајима бројних медија, пошто га је примило,
Министарство правде је тај допис проследило Врховном суду, који га
је затим факсом проследио председницима апелационих судова ради
информације.
26. Врховни суд је 23. марта 2009. године обавестио јавност да је
одбацио препоруку Министарства економије и регионалног развоја. Он
је, између осталог, констатовао да је правосуђе Србије независно у
односу на извршне и законодавне огранке Владе.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА
А. Устав Републике Србије (објављен у „Службеном гласнику
Републике Србије“ – „Сл. гласник РС“, број 98/06)
27.
Релевантне одредбе Устава гласе како следи:
Члан 21. ст. 2 и 3.
„Свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.
Забрањена је свака дискриминација по било ком основу, а наролито по основу
расе, пола, националног или друштвеног порекла, рођења, вероисповести,
политичког или другог уверења, имовинског стања, културе, језика, старости,
психичког или физичког инвалидетас.”
Члан 32. став 1.
„Свако има право на ... [правично суђење пред] ... судом ... [у одлучивању] ... о
његовим [или њеним] правима и обавезама ...”
Члан 36. став 1.
„Јемчи се једнака заштита права ...пред судовима.”
8
Члан 170.
„Уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи
државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а
којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе
зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна
средства за њихову заштиту.“
Б. Пракса Уставног суда
28. Уставни суд је 9. јуна 2010. године и 17. фебруара 2011. године
одбио две посебне уставне жалбе које су уложили резервисти у
ситуацији као што је ситуација подносилаца представки. Наведени суд
је, између осталог, констатовао да су одлуке парничних судова
усвојене против њих, биле „засноване на важећем домаћем
законодавству“. Подносиоци жалбе се међутим нису никада конкретно
жалили због недоследности релевантне судске праксе нити да су били
дискриминисани (Уж. 460/08 и Уж. 2293/10).
29. Уставни суд је 17. фебруара 2011. године, у још једном
предмету као што је предмет подносилаца представки, између осталог,
практично игнорисао притужбу због различитог третмана две групе
резервиста на основу Споразума од 11. јануара 2008. године. Он
нарочито није дао суштинску оцену питања које су поставили
подносиоци представки, уз даљу констатацију да нису понудили
одговарајући доказ у вези са постојањем недоследне судске праксе о
том питању (Уж. 2901/10).
30. У још једном предмету као што је предмет подносилаца
представки, Уставни суд је 7. априла 2011. године пресудио против
подносилаца жалбе у вези са њиховом притужбом на исход њиховог
предмета пред нижим судовима. У самој одлуци није било позивања на
Споразум од 11. јануара 2008. године, па остаје нејасно да ли су
подносиоци жалбе уопште поставили ово питање (Уж. 4421/10).
31. У предмету као што је предмет подносилаца представки, али у
ком су парнични судови одбацили захтеве резервиста као захтеве ван
њихове надлежности ratione materiae (видети, на пример, став 19. у
горњем тексту), Уставни суд је 8. марта 2012. године пресудио у
корист подносилаца жалбе који су тврдили да је судска пракса
недоследна (пресуде донете у њиховим предметима и неколико других
пресуда које су судови донели 2002. године) и наложио да спорни
парнични поступак буде поновљен. У вези са притужбом подносилаца
представки због дискриминације, Уставни суд је резоновао да наведена
недоследност не представља дискриминацију пошто спорне судске
9
одлуке нису биле донете на основу личног својства подносилаца
представки. У образложењу суда такође није било позивања на
Споразум од 11. јануара 2008. године (Уж. 2289/09).
32. Одлуком Уж. 61/09, усвојеном 3. марта 2011. године, и
одлукама Уж. 553/09, 703/09 и 792/09, усвојеним 17. марта 2011.
године, као и одлукама Уж. 2133/09, 1928/09, 1888/09, 1695/09,
1578/09, 1575/09, 1524/09, 1318/09 и 1896/09, донетим између 7.
октобра 2010. године и 23. фебруара 2012. године, Уставни суд је
утврдио постојање недоследности домаће судске праксе у парничном
контексту, а затим је утврдио да се тиме повредило начело правне
сигурности, које је саставни део права подносилаца представки на
правично суђење. Притужбе подносилаца представки у смислу да је
исто стање имало за последицу и њихову дискриминацију, Уставни суд
је одбацио као очигледно неосноване, пошто спорне судске одлуке
нису биле донете на основу личних својстава подносилаца представки.
Није наложено понављање поступка. Горе наведене одлуке односиле
су се на питања која фактички немају везе са личним својством
подносилаца представки у овом предмету.
В. Закон о парничном поступку (објављен у „Сл. гласнику РС“, бр.
125/04 и 111/09)
33. Члан 2. став 1. прописује, између осталог, да све странке имају
право на једнаку заштиту њихових права.
34. Члан 476. утврђује околности у којима се може донети пресуда
због изостанка, на основу, између осталог, пропуста туженог да се
појави пред судом упркос томе што му је уручен судски позив.
35. Члан 422.10 прописује да се поступак може поново покренути
ако Европски суд за људска права донесе пресуду у односу на Србију у
вези са истим или сличним правним питањем.
Г. Закон о уређењу судова (објављен у „Сл. гласнику РС“, бр. 63/01,
42/02, 27/03, 29/04, 101/05 и 46/06)
36. Члан 40. ставови 2 и 3 прописује, између осталог, да се седница
одељења Врховног суда одржава ако постоји неко питање у вези са
доследношћу његове судске праксе. Правна схватања усвојена на
основу тога су обавезујућа за већа односног одељења.
10
Д. Правилник о накнади путних и других трошкова у Војсци
Југославије (објављен у „Војном службеном гласнику“, бр. 38/93,
23/93, 3/97, 11/97, 12/98, 6/99 и 7/99)
37. Овај Правилник утврђује релевантне појединости у вези са
надокнадом трошкова насталих у вези са војном службом.
Ђ. Закон о облигационим односима (објављен у „Службеном листу
Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, бр. 29/78,
39/85, 45/89, 57/89 и „Службеном листу Савезне Републике
Југославије, број 31/93)
38. Члан 360. став 3. прописује да се судови не морају, током
поступка пред њима, обазирати на застарелост осим ако се дужник
није позвао на њу.
39. Члан 371. прописује да је општи рок застарелости за парничне
тужбе десет година, уколико није другачије предвиђено.
163. Члан 376. стaвови 1 и 2. прописује, између осталог, да је рок
застарелости захтева за накнаду три године од тренутка када је
подносилац захтева сазнао за штету, али да је, у сваком случају,
апсолутна застарелост пет година од настанка штете.
41. Чланови 387 и 388. прописују, између осталог, да се рок
застарелости прекида када дужник призна предметни захтев, директно
или индиректно, као и када подносилац захтева поднесе парничну
тужбу с тим у вези.
42. Члан 392 §§ 1-3 прописује, између осталог, да је дејство таквог
прекида да важећи период застарелости почиње да тече као нови од
тренутка када дужник прихвати предметни захтев, односно од
завршетка грађанске парнице.
Ж. Правна схватања која је усвојио Врховни суд
43. Врховни суд је 26. маја 2003. године утврдио, између осталог,
да, потпуно одвојено од надлежности управних органа у вези са
захтевима резервиста за дневницама, парнични судови имају
надлежност да одлучују о основаности у свим односним предметима у
којима они траже накнаду штете (видети став 40. у горњем тексту) на
основу противзаконитог акта Државе (правно схватање Грађанског
одељења Врховног суда Србије утврђено на седници од 26. маја 2003.
године, обајављено у Билтену Врховног суда број 1/04).
11
44. Врховни суд је 6. априла 2004. године у суштини поново
потврдио правно схватање од 26. маја 2003. године, проширујући
његовуи примену на одређена друга „права на основу службе у
војсци“. Он је такође констатовао да је у међувремену било одређене
недоследности пред судовима (правно схватање Грађанског одељења
Врховног суда утврђено на седници од 6. априла 2004. године,
објављено у „Билтену Врховног суда“, број 1/04).
ПРАВО
I. ЗДРУЖИВАЊЕ ПРЕДСТАВКИ
45. Суд сматра да би, у складу са Правилом 42 став 1. Пословника
Суда, представке требало здружити, с обзиром на слично чињенично и
правно стање.
II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6 СТАВ 1 КОНВЕНЦИЈЕ
46. Према члану 6. став 1. Конвенције, подносиоци представки су
се жалили због недоследне судске праксе судова у Србији, посебно
због тога што је Апелациони суд у Нишу одбио њихове захтеве и што
су други парнични судови усвојили идентичне захтеве других
резервиста на основу другачијег тумачења важећих рокова
застарелости.
47. Члан 6. став 1., у релевантном делу, гласи како следи:
„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ..., има право
на правичну ... расправу ... пред независним ... судом...“
A. Наводи странака
48. Влада је навела да је Уставни суд до сада пресудио у двадесет
три случаја као што је случај подносилаца представки. У двадесет
једном од ових случајева, у релевантном делу, он је одбио притужбе, а
у преостала два притужбе је одбацио из процесних разлога. Влада је,
међутим, остала при ставу да ниједан од подносилаца представки у
тим случајвима није прописно тврдио и/или документовао притужбе на
12
недоследност судске праксе (видети, на пример, ставове 28-30. у
горњем тексту).
49. Влада је даље Суду доставила примерак одлуке Уставног суда
од 8. марта 2012. године (видети став 31. у горњем тексту), која је, како
је тврдила, пример делотворности уставне жалбе, иако у мало
другачијем контексту.
50. Пошто је решавање жалбе подносилаца представки у току пред
Уставним судом, Влада је остала при ставу да су њихове притужбе
преурањене у смислу члана 35. став 1. Конвенције.
51. Алтернативно, Влада је тврдила да чињенице конкретног
случаја јасно указују да није било повреде члана 6. став 1. Конвенције.
Посебно: (i) Врховни суд је усвојио два правна схватања, 2003. године,
односно 2004. године, у којима се наводи да би требало да се примене
рокови застарелости од три/пет година; (ii) она је 2009. године
усвојила посебно правно схватање у том смислу, којим се уклања
преостала неизвесност; (iii) од тог времена домаћа правна пракса по
овом питању је доследна, тј. првостепени и другостепени судови
јединствено су примењивали рокове застарелости од три/пет година,
сем у узгредној пресуди због изостанка донетој пред првостепеним
судом где надлежан парнични суд није могао да узме у обзир рок
застарелости због пропуста туженог да му на то уложи приговор.
Влада је закључила да је због тога подносиоцима представки од
почетка требало да буде јасно да ће њихови захтеви бити одбачени као
застарели.
52. Најзад, Влада је навела да препорука садржана у допису
Министарства економије од 16. марта 2009. године иначе није
примењена (видети ст. 25 и 26. у горњем тексту). Она према томе није
релевантна за предметни случај.
53. Запажања подносилаца представки, после достављања њиховог
предмета Влади, поднета су по истеку рока који је Суд утврдио.
Председник Већа је због тога одлучио да, према Правилу 38 став 1.
Пословника Суда, она не би требало да буду укључена у спис предмета
који ће Суд разматрати (видети такође став 20. Практичног упутства о
писаним поднесцима). Сва ажурирања чињеница су, међутим,
прикључена списима и прослеђена Влади ради информације.
Б. Оцена Суда
54. У недавној пресуди Великог већа у предмету Nejdet Şahin и
Perihan Şahin против Турске ([ВВ], број 13279/05, 20. октобар 2011.
године), Суд је подсетио на главна начела која се примењују у
13
предметима у вези са питањем противречних судских одлука (ст. 4958). Она се могу сумирати на следећи начин:
(i) Улога Суда није да се бави чињеничним или правним
погрешкама које је наводно учинио национални суд осим и у оној мери
у којој су повређена права заштићена Конвенцијом (видети García Ruiz
против Шпаније [ВВ], број 30544/96, став 28., ЕЦХР 1999-I). На исти
начин, није задатак Суда да упоређује, сем у случају очигледне
произвољности, различите одлуке домаћих судова, чак и када су
донете у наизглед сличним поступцима, с обзиром да се независност
ових судова мора поштовати (видети Ādamsons против Latvia, број
3669/03, став 118., 24. јун 2008. године);
(ii) Постојање супротних судских одлука је стална карактеристика
правних система који се заснивају на мрежи судећих и жалбених
судова, са надлежношћу на одређеној територији. Такве разлике могу
се јавити у оквиру истог суда. Ово се само по себи не може сматрати
супротно Ковенцији (видети Santos Pinto против Португала, број
39005/04, став 41, 20. мај 2008. године, и Tudor Tudor, цитиран у
горњем тексту, став 29.);
(iii) Критеријуми којима се Суд руководи приликом оцене да ли су
супротне одлуке различитих домаћих судова, који су одлучивали у
последњој инстанци, у сагласности са правом на правично суђење
према члану 6. став 1. Конвенције, састоји се у установљавању да ли
постоје „дубоке и дуготрајне разлике“ у судској пракси домаћих
судова, да ли домаће право предвиђа механизам за превазилажење
ових разлика, те да ли се тај механизам примењује и какав је ефекат те
примене (видети Iordan Iordanov и други, цитиран у горњем тексту,
ст. 49-50; видети такође Beian (број 1), цитиран у горњем тексту, ст.
34-40; Ştefan и Ştef против Румуније, бр. 24428/03 и 26977/03, ст. 33-36,
27. јануар 2009. године; Schwarzkopf и Taussik, цитиран у горњем
тексту, 2. децембар 2008. године; Tudor Tudor, цитиран у горњем
тексту, став 31.; и Ştefănică и други, цитиран у горњем тексту, став 36.);
(iv) Оцена Суда заснива се такође и на принципу правне сигурности
који је имплицитно садржан у свим члановима Конвенције и
представља суштински аспект владавине права (видети, међу другим
ауторитетима, Beian (број 1), цитиран у горњем тексту, став 39.; Iordan
Iordanov и други, цитиран у горњем тексту, став 47.; и Ştefănică и други,
цитиран у горњем тексту, став 31.);
(v) Принцип правне сигурности гарантује, између осталог, извесну
стабилност и доприноси поверењу јавности у судове. Опстајање
противречних судских одлука, с друге стране, може довести до правне
несигурности која би вероватно довела до умањења поверења јавности
14
у правни систем, при чему је јасно да је такво поверење један од
суштинских елемената државе која се заснива на владавини права
(видети Paduraru против Румуније, став 98., број 63252/00, ЕЦХР
2005-XII (изводи); Vinčić и други против Србије, бр. 44698/06 и други,
став 56., 1. децембар 2009. године; и Ştefănică и други, цитирани у
горњем тексту, став 38.);
(vi) Међутим, захтеви за правном сигурношћу и заштитом
легитимног поверења јавности, не дају стечено право на доследност
судске праксе (видети Unédic против Француске, број 20153/04,
став 74., 18. децембар 2008. године). Развој судске праксе није сам по
себи противречан исправној примени правде јер пропуст да се одржи
динамичан и развојни приступ могао би довести до ризика ометања
реформе или напретка (видети Atanasovski против Бивше
Југословенске Републике Македоније, број 36815/03, став 38., 14. јануар
2010. године).
55. Ако се вратимо на предметни случај, Суд прво примећује да су
се подносиоци представки жалили на одбијање њихових захтева од
стране Апелационог суда у Нишу и усвајање од стране других
парничних судова идентичних захтева које су поднели други
резервисти на основу другачијег тумачења важећих рокова
застарелости.
56. Друго, јасно је да је по овом питању постојала противречна
судска пракса у периоду од 2002. године до почетка марта 2009.
године, а можда и после тога, али је изгледа од фебруара 2010. године
она делотворно усаглашена на другостепеној инстанци у складу са
правним схватањима Врховног суда из 2003. године и 2004. године, тј.
доследном применом рокова застарелости од три/пет година, а не
општег рока од десет година (видети ст. 15-18, 39 и 40 у горњем
тексту). У том контексту од малог је значаја да ли је Врховни суд 2009.
године усвојио додатно правно схватање (видети став 17. у горњем
тексту).
57. Треће, подносиоци представки су захтев поднели 26. марта
2009. године, док је Основни суд донео пресуду против њих 8. јула
2010. године, применивши рок застарелости од три године (видети ст.
10 и 11. у горњем тексту). Према томе, произлази да је релевантна
пракса другостепених судова усаглашена мање од годину дана после
подношења тужбе подносилаца представки и, у сваком случају, више
од четири месеца пре доношења првостепене пресуде у њиховом
случају.
58. Четврто, уочава се да је 17. јула 2010. године Основни суд у
Лесковцу донео пресуду због изостанка у корист једног резервисте, тј.
15
пресуду на основу пропуста туженог да се појави пред судом иако је
уредно позван (видети став 34. у горњем тексту). Међутим, према
информацијама странака, нема доказа да је ова пресуда постала
правоснажна (видети став 20. у горњем тексту). Даље се уочава да, као
што је Влада истакла, члан 360. став 3. Закона о облигационим
односима прописује да парнични судови не могу, у току поступка пред
њима, узимати у обзир рок застарелости уколико дужник није истакао
приговор у том смислу (видети став 38. у горњем тексту). Нема
назнаке да је у предметном случају дужник/тужени то учинио. Суд
најзад примећује да је наведена пресуда Основног суда у Лесковцу та
која би се пре могла сматрати изузетком у односу на судску праксу
која је већ била усаглашена до фебруара 2010. године, а не обрнуто
(видети, mutatis mutandis, Tomić и други против Црне Горе, бр.
18650/09 и други, став 57., 17. април 2012. године, још није
правоснажна).
59. Пето, међутим, без обзира на допис од 16. марта који је
припремило Министарство економије и чији је садржај за жаљење, он
је био небитан за притужбе подносилаца представки пошто се односи
на другачију врсту предмета и, у сваком случају, није никада ни
примењен (видети ст. 25 и 26. у горњем тексту).
60. У таквим околностима, не може се рећи, бар у оној мери у којој
се ради о подносиоцима представки, да је у односној судској пракси
било „дубоких и дуготрајних разлика“, нити је то довело до правне
несигурности у посматраном периоду. Према томе, Суд сматра да су
притужбе подносилаца представки с тим у вези очигледно неосноване
и да се морају одбацити у складу са чланом 35. ст. 3 (а) и 4 Конвенције.
61. Суд даље сматра да у светлу овог закључка није неопходно да се
донесе одлука о примедби Владе да ли би исте притужбе требало
одбацити као преурањене.
III. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 14 КОНВЕНЦИЈЕ
62. Подносиоци представки су се даље жалили због
дискриминације на основу Споразума од 11. јануара 2008. године
(видети ст. 8 и 21 у горњем тексту). Они су се ту ослонили на члан 14.
Конвенције.
63. Суд је ове притужбе упутио Влади према члану 14. Конвенције
у вези са чланом 1. Протокола број 1.
64. Наведене две одредбе гласе како следи:
16
Члан 14. Конвенције
„Уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији безбеђује се без
дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик,
вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло,
повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или други статус.“
Члан 1. Протокола број 1
„Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико
не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима
предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да
примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у
складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других
дажбина или казни.“
A. Допуштеност
65. Влада је тврдила да би притужбе подносилаца представки
требало одбацити као преурањене пошто је решавање по њиховој
жалби пред Уставним судом у току.
66. С тим у вези они су се позвали на одлуку Уставног суда Уж.
2901/10 од 17. фебруара 2011. године, приметивши да се у њој положај
подносилаца жалбе не пореди са положајем резервиста који су добили
накнаду на основу Споразума од 11. јануара 2008. године пошто није
било доказа да су подносиоци жалбе икада тражили да закључе
споразум ове врсте са Владом (видети став 29. у горњем тексту).
Међутим, у бројним другим предметима Уставни суд је стално
пресуђивао у корист подносилаца жалби (видети ст. 31 и 32. у горњем
тексту).
67. У својим поднесцима пре достављања предметног случаја
Влади, подносиоци представки су остали при ставу да, и поред тога
што су је употребили, уставна жалба не може, у посебним околностима
њиховог предмета, да се сматра делотворним правним средством.
68. Суд подсећа да према члану 35. став 1. Конвенције, он може да
се бави неком представком тек пошто су исцрпљена сва домаћа правна
средства. Сврха члана 35. је да државама уговорницама пружи прилику
да спрече или исправе наводне повреде против њих пре него што се те
тврдње проследе Суду (видети, на пример, Mifsud против Француске
17
(одлука) [ВВ], број 57220/00, став 15., ЕЦХР 2002-VIII). Обавеза
исцрпљења домаћих правних средстава захтева од подносиоца
представке да нормално користи правна средства која су делотворна,
довољна и доступна у погледу повреда његових или њених права
према Конвенцији. Да би било делотворно, правно средство мора бити
у стању да директно исправи предмметно стање ствари (видети Balogh
против Мађарске, број 47940/99, став 30., 20. јул 2004. године).
69. У погледу терета доказивања, на Влади, која тврди да нису
исцрпљена домаћа правна средства, је да задовољи Суд да је правно
средство било делотворно, доступно и у теорији и у пракси у
релевантном тренутку (видети, између осталог, Vernillo против
Француске, пресуда од 20. фебруара 1991. године, серија A број 198,
стр. 11–12, став 27., и Dalia против Француске, пресуда од 19.
фебруара 1998. године, Извештаји 1998-I, стр. 87-88, став 38.). Једном,
када је овај терет доказа задовољен, на подносиоцу представке је да
установи да је правно средство које је Влада понудила заправо
исцрпљено или да је из неког разлога неадекватно и неделотворно у
посебним околностима и да су постојале посебне околности које су
њега или њу ослобађале тог захтева (видети Dankevich против
Украјине, број 40679/98, став 107., 29. април 2003. године).
70. У вези са правним системима који пружају уставну заштиту
основних људских права и слобода, Суд примећује да је, у начелу, на
оштећеном појединцу да провери обим те заштите (видети Vinčić и
други против Србије, цитиран у горњем тексту, став 51.).
71. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да се
притужбе подносилаца представки пред њим односе на
дискриминацију која проистиче из Споразума од 11. јануара 2008.
године, које се треба разликовати од евентуалних посебних притужби у
смислу да је спорна недоследна судска пракса имала за последицу
дискриминацију резервиста пред самим парничним судовима (видети,
на пример, ст. 31 и 32. у горњем тексту).
72. Даље, према информацијама које су Суду биле доступне,
притужбе као што су притужбе подносилаца представки подносиоци
жалбе су посебно уложили у предмету Уж. 2901/10, али их је Уставни
суд 17. фебруара 2011. године игнорисао, не понудивши никакву
суштинску оцену тог питања (видети став 29. у горњем тексту). Заиста,
Влада је то признала у својим запажањима, али је остала при ставу да
нема доказа да су подносиоци жалбе у тим предметима уопште
тражили да закључе споразум као што је Споразум од 11. јануара 2008.
године. Међутим, ова тврдња, чак и под претпоставком да је
релевантна за подносиоце представки у предметном случају, не
18
извлачи се на основу чињеница пошто су између Владе и резервиста,
генерално, вођени дуготрајни преговори, али без резултата, о
проширењу начела прихваћених 11. јануара 2008. године и на све
друге, а подносиоци представки лично су јасно показали да се држе
овог става тиме што су 26. марта 2009. године покренули парнични
поступак (видети ст. 8, 23 и 10 у горњем тексту, тим редом).
73. Најзад, преостала пракса Уставног суда на коју се Влада позвала
је ирелевантна пошто се она односи на недоследну судску праксу
и/или сваку дискриминацију која произлази само из њене
недоследности, или на питања која у потпуности нису везана за
ситуацију подносилаца представки у конкретном случају. У сваком
случају, чак и у тим случајевима Уставни суд није утврдио никакву
дискриминацију (видети ст. 31 и 32. у горњем тексту).
74. У таквим околностима, јасно је да упркос чињеници да „би
уставну жалбу требало, у начелу, сматрати делотворним домаћим
правним средством у оквиру значења члана 35. став 1. Конвенције у
односу на све представке поднете [против Србије] од 7. августа 2008.
године” (видети Vinčić и други против Србије, цитиран у горњем
тексту, став 51.), овај посебан пут накнаде не може се сматрати
делотворним у вези са предметима који укључују притужбе као што су
притужбе које су истакли подносиоци представки.
75. Суд, због тога, одбацује примедбу Владе с тим у вези. Штавише,
он налази да притужбе подносилаца представки нису очигледно
неосноване у оквиру значења члана 35. став 3. Конвенције. Није
утврђена ниједна друга основа да се оне прогласе недопуштеним. Због
тога се оне морају прогласити допуштеним.
Б. Основаност
1. Наводи странака
76. Влада је тврдила да подносиоци представки нису били
дискриминисани.
77. Прво, Споразум од 11. јануара 2008. године пре се односио на
једну врсту социјалне помоћи него на исплату дневница. Друго,
средства Владе су ограничена, због чега је одлучено да се помогне
најугроженијим резервистима, тј. онима са пребивалиштем у
најнеразвијеним општинама Србије. Треће, ти резервисти су морали да
се одрекну свих њихових захтева у вези са војном службом док су
подносиоци представки, као и сва друга лица у њиховој ситуацији,
задржали могућност да се обрате парничним судовима ради накнаде.
19
78. С обзиром на горе наведено, прихватајући да су подносиоци
представки заиста били другачије третирани у поређењу са њиховим
колегама са пријављеним пребивалиштем у једној од седам општина,
Влада је тврдила да је постојало разумно и објективно оправдање за
овакво поступање.
79. Као што је већ примећено, запажања подносилаца представки
после достављања њиховог предмета Влади поднета су по истеку рока
који је Суд одредио. Председник Већа је због тога одлучио, према
Правилу 38 став 1. Пословника Суда, да њих не би требало укључити у
спис предмета који ће Суд разматрати (видети такође став 20.
Практичног упутства о писаним поднесцима). Ажурирање чињеница у
спису предмета је међутим дозвољено и оне су прослеђене Влади ради
информације.
2. Релевантна начела
80. Суд подсећа да члан 14. допуњава остале материјалне одредбе
Конвенције и Протокола, али није самосталан пошто се примењује
искључиво у вези са „уживањем права и слобода“ заштићених тим
одредбама. Примена члана 14. не мора да претпоставља повреду једног
од материјалних права према Конвенцији. Довољно је – а такође и
неопходно – да чињенице предмета спадају „у оквир“ једног или више
чланова Конвенције (видети Burden против Уједињеног Краљевства
[ВВ], број 13378/05, став 58., ЕЦХР 2008-). Забрана дискриминације из
члана 14. стога превазилази уживање права и слобода које свака
држава мора да гарантује према Конвенцији и Протоколима. Она
такође важи за она додатна права, која спадају у оквир било ког члана
Конвенције, која је држава уговорница добровољно одлучила да их
обезбеди. Ово начело је добро утврђено у судској пракси Суда. Оно је
први пут изражено у предмету „у вези са одређеним аспектима закона
о употреби језика у образовању у Белгији” против Белгије
(основаност) (пресуда од 23. јула 1968. године, серија A број 6, став
9.).
81. Суд је такође утврдио у својој судској пракси да само разлике у
поступању на основу карактеристике која се може идентификовати,
или „положаја“, могу да се сведу на дискриминацију у смислу члана
14. (Kjeldsen, Busk Madsen and Pedersen против Данске, 7. децембар
1976. године, став 56., серија A број 23). Штавише, да би неко питање
проитекло из члана 14. мора да постоји разлика у поступању са лицим
у аналогним, или релевантно сличним ситуацијама (D.H. и други
подносиоци представке против Републике Чешке [ВВ], број 57325/00,
став 175., ЕЦХР 2007; Burden против Уједињеног Краљевства [ВВ],
20
цитиран у горњем тексту, став 60.). Таква разлика у поступању је
дискриминаторна ако за њу не постоји објективно и разумно
оправдање, другим речима, ако она не тежи легитимном циљу или ако
не постоји разуман однос пропорционалности између употребљених
средстава и циља који се настоји остварити. Државе уговорнице
уживају простор за процену у оцени да ли и у ком обиму разлике у
иначе сличним ситуацијама оправдавају другачије поступање (Burden
против Уједињеног Краљевства [ВВ], цитиран у горњем тексту, став
60.).
3. Оцена Суда
(a) Примена члана 14. Конвенције у вези са чланом 1. Протокола број 1
82. Суд примећује да су дневнице подносилаца представки званично
признате као неизмерена новчана обавеза Тужене државе из 1999.
године (видети став 6. у горњем тексту). Суд такође примећује да су
исплате на које се позива у Споразуму од 11. јануара 2008. године, тј.
искључење подносилаца из тог споразума, саме по себи повезане са
поменутим правом (видети ст. 8 и 21. у горњем тексту). Према томе,
произлази да се притужбе подносилаца представки односе на права
која су „довољно новчане“ природе да спадају у оквир члана 1.
Протокола број 1 (видети, mutatis mutandis, Willis против Уједињеног
Краљевства, број 36042/97, став 36., ЕЦХР 2002-IV).
83. Суд даље сматра да, пошто су подносиоци представки наводно
дискриминисани по основу разлике обухваћене чланом 14. Конвенције,
наиме на основу њиховог пријављеног пребивалишта (видети, mutatis
mutandis, Carson и други против Уједињеног Краљевства [ВВ], број
42184/05, став 66., ЕЦХР 2010), та одредба се мора такође применити
на њихове притужбе.
(б) Сагласност са чланом 14. Конвенције узето заједно са чланом 1
Протокола број 1
84. Суд примећује да су исплате на које се односи Споразум од 11.
јануара 2008. године и које је Влада потврдила 17. јануара 2008.
године, јасно дневнице, а не социјална помоћ додељена угроженим
лицима. У том смислу Суд у потпуности подржава оцену које је дала
Повереница за заштиту равноправности описану у ставу 23. у горњем
тексту.
85. Даље, наведени Споразум предвиђао је да је резервистима са
територија општина Куршумлија, Лебане, Бојник, Житорађа, Дољевац,
21
Прокупље и Блаце загарантована постепена исплата дела њихових
права. Ове општине су очигледно изабране због њиховог „статуса
неразвијених“, што подразумева социјалну угроженост резервиста.
Сами резервисти, међутим, нису били у обавези да приложе ниједан
доказ из кога би се утврдило њихово имовно стање, односно, социјална
угроженост, док подносиоци представки у предметном случају, као и
сви други резервисти без пријављеног пребивалишта у овим
општинама, нису могли да добију помоћ према Споразуму, тј.
накнадној одлуци Владе којом га потврђује, независно од њихових
средстава. Стога, иако се приговор Владе у смислу ограничених
средстава не узима олако, у контексту постојања „легитимног циља“,
њен одговор на читаву ситуацију био је произвољан (видети став 23. у
горњем тексту).
86. Најзад, сугестија Владе да су, за разлику од резервиста са
пребивалиштем у једној од наведених седам општина, подносиоци
представки имали прилику да се обрате парничним судовима ради
накнаде је окретање у круг, пошто су подносиоци представки управо
покушали да то ураде, али узалуд.
87. С обзиром на горе наведено и без обзира на простор Државе за
процену, Суд не може а да не закључи да није било „објективног и
разумног оправдања“ за другачији третман подносилаца представки
само на основу њиховог пребивалишта. Према томе, дошло је до
повреде члана 14. Конвенције у вези са чланом 1. Протокола број 1.
IV. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 1 ПРОТОКОЛА БРОЈ 12
88. Притужбе подносилаца представки због дискриминације Суд је
такође доставио Влади према члану 1. Протокола број 12.
89. Међутим, с обзиром на оно што је утврдио према члану 14. у
горњем тексту, Суд ове притужбе проглашава допуштеним, али сматра
да се њихова основаност не мора разматрати посебно (видети, mutatis
mutandis, Savez crkava “Riječ života” и други против Хрватске, број
7798/08, ст. 114 и 115., 9. децембар 2010. године).
V. ЧЛАН 41 КОНВЕНЦИЈЕ
90. Члан 41. Конвенције прописује:
22
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право
Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако
је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.“
91. Сваки подносилац представке тражио је 3.000 евра на име
претрпљене материјалне и нематеријалне штете, као и 250 евра за
настале трошкове у вези са поступком пред Судом. Подносиоци
представки су такође приметили да би се предметни парнични
поступак могао поновити (видети став 35. у горњем тексту).
92. Влада је тврдила да су ови захтеви закаснели.
93. Суд примећује да су захтеви подносилаца представки за
правичну накнаду наведени на обрасцу представке, али да су заправо
само поновљени (достављени поштом) 5. марта 2012. године, четири
дана по истеку рока да се то уради, који је одредио сам Суд пошто је
добио почетна запажања Владе. Према томе, подносиоци представки
нису поштовали Правило 60 ст. 2 и 3. Пословника Суда, а ни став 5.
Практичног упутства о захтевима за правичну накнаду, који, у
релевантном делу, предвиђа да ће Суд „такође одбацити захтеве
наведене на обрасцу представке који међутим нису поновљени у
одговарајућој фази поступка и захтеве поднете ван рока“. Захтеви
подносилаца представки за правичну накнаду се због тога морају
одбити.
VI. ПРИМЕНА ЧЛАНА 46 КОНВЕНЦИЈЕ
94. Члан 46. Конвенције прописује:
„1 Високе стране уговорнице се обавезуjу да се повинуjу правоснажноj пресуди Суда
у сваком предмету у коме су странке.
2 Правоснажна пресуда Суда се доставља Комитету министара коjи надгледа њено
извршење.“
95. С обзиром на ове одредбе, произлази, између осталог, да
пресуда којом Суд налази повреду намеће држави законску обавезу да
не само исплати додељене суме подносиоцима представки путем
правичне накнаде, већ и да изабере, уз надзор Комитета министара,
опште и/или, према случају, појединачне мере које ће бити усвојене у
23
домаћем правном систему да би се окончала повреда коју је Суд
утврдио и да исправи, колико је могуће, њено дејство (видети Scozzari
и Giunta против Италије [ВВ], бр. 39221/98 и 41963/98, став 249.,
ЕЦХР 2000-VIII).
96. С обзиром на горе наведено, као и на више од 3.000 представки
тренутно пред Судом којима се поставља исто питање дискриминације
(директно или индиректно), Тужена држава мора, у року од шест
месеци од датума када ова пресуда постане правоснажна у складу са
чланом 44. став 2. Конвенције, предузети све одговарајуће мере да
обезбеди исплату предметних дневница без дискриминације свима
онима који на њих имају право. Подразумева се да у вези са тим може
бити неопходна одређена разумна и брза чињенична и/или
административна верификација.
97. У вези са сличним представкама које су већ поднете Суду, Суд
одлучује да одложи њихово разматрање у наведеном пероду. Ова
одлука не штети овлашћењу Суда да у сваком тренутку прогласи
недопуштеном било који такав предмет или да га скине са листе
случајева у складу са Конвенцијом.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД
1. одлучује једногласно да представке здружи;
2. проглашава већином гласова притужбе по члану 14. Конвенције у
вези са чланом 1. Протокола број 1, као и притужбе према члану 1.
Протокола број 12, допуштеним;
3. проглашава једногласно преостале притужбе недопуштеним;
4. утврђује гласовима 6 према 1 да је дошло до повреде члана 14.
Конвенције у вези са чланом 1. Протокола број 1;
5. утврђује једногласно да нема потребе да се притужбе према члану
1. Протокола број 12 посебно разматрају;
6. утврђује гласовима 6 према 1 да Тужена влада мора, у року од шест
месеци од датума када ова пресуда постане правоснажна у складу
са чланом 44. став 2. Конвенције, предузети све одговарајуће мере
да обезбеди исплату предметних ратних дневница без
дискриминације свима онима који на њих имају право, при чему се
24
подразумева да у вези са тим може бити неопходна одређена
разумна и брза чињенична и/или административна верификација.;
7. одлучује већином гласова да одложи, у периоду од шест месеци од
датума када ова пресуда постане правоснажна, све сличне
представке које су већ поднете Суду, без штете за овлашћење Суда
да у сваком тренутку прогласи недопуштеним сваки такав предмет
или да га скине са листе случајева у складу са Конвенцијом;
8. Одбија једногласно захтеве подносилаца представке за правично
задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на
дан 28. августа 2012. године, у складу са правилом 77 ст. 2 и 3
Пословника Суда.
Françoise Elens-Passos
Заменик секретара
Françoise Tulkens
Председник
У складу са чланом 45. став 2. Конвенције и Правилом 74 став 2.
Пословника Суда, одвојено мишљење судије Sajó приложено је уз ову
пресуду.
F.T.
F.E.P.
25
ДЕЛИМИЧНО САГЛАСНО И ДЕЛИМИЧНО ИЗДВОЈЕНО
МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ SAJÒ
Потпуно сам сагласан са колегама у вези са њиховим закључком да
се притужбе због наводне повреде члана 6. став 1. Конвенције морају
одбацити. Међутим, са жаљењем морам да издвојим мишљење о
повреди члана 14. Конвенције у вези са чланом 1. Протокола број 1.
Гласао сам против допуштености притужбе поднете с тим у вези,
делимично с обзиром на чињенице утврђене у контексту
допуштености притужбе према члану 6. став 1.
Жалба подносилаца представке налази се пред Уставним судом. У
односу на Србију уставна жалба сматра се углавном делотворним
правним средством које би требало исцрпети (Vinčić и други против
Србије, бр. 44698/06 и друге, децембар2009. године). У том предмету
Суд је навео да би „уставну жалбу требало у начелу сматрати
делотворним домаћим правним средством ... у односу на све
подносиоце представки“ (став 51.). У постојећој пресуди наводи се
наводи да је на Влади да докаже да је да правни лек – уставна жалба
била делотворна у релевантном тренутку. Овај став занемарује
чињеницу да је у предмету Vinčić тај терет промењен. Штавише, не
може се доказати негативно. Као што је Влада показала, Уставни суд
се бавио одлукама у вези са другим резервистима, с обзиром на
недоследност судске праксе. У предмету у коме је одлука донета 17.
фебруара 2011. године у коме су се подносиоци представке такође
позвали на дискриминацију (став 29.), Уставни суд је прихватио да се
притужба може односити на право на једнаку заштиту, али је сматрао
да је ствар застарела. Ово се односи како на захтеве на основу члана 6.
став 1, као и на захтеве на основу чл. 14. у вези са чланом 1. Протокола
број 1.
Изгледа да је Суд мишљења да је Споразумом из 2008. године о
исплати неким групама резервиста створено право на које се не може
применити рок застаревања. Наравно, правна природа Споразума и
могућност његове примене на подносиоце представки су питања која
се блиско односе на питања тумачења домаћег права. Није на
међународном суду да нуди своје тумачење овог права у одсуству
домаћег тумачења, посебно имајући у виду да Уставни суд разматра
ово питање.
Чак и ако претпоставимо да је представка допуштена, нисам
сигуран да се члан 14. може применити, пошто у предметном случају
нема права на имовину које би иницирало примену члана 14. У ставу
82. Суд констатује да су „дневнице подносилаца представки званично
признате као преостала обавеза државе из 1999. године (видети став 6.
у горњем тексту)”, и наводи да се притужбе подносилаца представки
тичу права која су „довољно новчане“ природе да спадају у оквир
2
члана 1. Протокола број 1 (видети, mutatis mutandis, Willis против
Уједињеног Краљевства, број 36042/97, став 36., ЕЦХР 2002-IV). У
предмету Willis, међутим, износ и услови примењивости законски
дефинисане помоћи нису оспорени, већ само да подносилац
представке на њу није имао право по основу дискриминације.
Предметни случај је другачији. „Захтев“ може представљати
„имовину“ у смислу члана 1. Протокола број 1 ако је довољно утврђен
да се може извршити (Stran Greek Refineries и Stratis Andreadis против
Грчке, 9. децембар 1994. године, став 59., серија A број 301-Б). Ниједан
суд никада није у корист подносилаца усвојио тужбени захтев, чије
право остаје непризнато; нити они имају признат посебан захтев које
није извршен само због застарелости. Ниједан суд није признао неки
одређени захтев. Првостепени суд је само признао да тужбени захтев
има правну природу захтева за накнаду штете, али није могао да
одлучи о његовој основаности (наиме, да ли су подносиоци представки
имали право на дати износ накнаде или не), због тога што је био
спречен да то учини услед исправног става о наступању застарелости.
Стога, захтев подносилаца представке за накнаду штете остаје
спекулативан.
Може се, наравно, тврдити да су подносиоци представки имали
легитимно очекивање према Споразуму. У том контексту, најмање
доказиво, рок застарелости се не би применио. У том случају, међутим,
Суд би требало да сачека на правоснажну пресуду Уставног суда,
такође с обзиром на чињеницу да у оној мери у којој је Споразум
важио за подносиоце представки (предмет спора), сигурно га је
требало спровести постепено. Постоји радна група са задатком да
обради захтеве свих резервиста, мада није јасно да ли је та група
задужена да поступа ex gratia или да признаје одређене захтеве. С
обзиром на prima facie повољније поступање са захтевима неких
других резервиста, потпуно уважавам и разумем став мојих колега, али
сматрам да је у околностима овог случаја, чак и с обзиром на
узнемирујућа одуговлачења, требало да превагне принцип
супсидијарности.
2
Прилог
Број
Представка
број
1.
17153/11
2.
17157/11
3.
17160/11
4.
17163/11
5.
17168/11
6.
17173/11
17178/11
7.
8.
17181/11
9.
17182/11
Име подносиоца представке
Датум рођења
Пребивалиште
Бобан ВУЧКОВИЋ
27/09/1971
Ниш
Љубиша ВЕЛИЧКОВИЋ
24/08/1954
Село Прва Кутина
Игор ВЕЛИЧКОВИЋ
10/06/1979
Ниш
Саша ГРОЗДАНОВИЋ
29/04/1975
Нишка Бања
Драган ГРОЗДАНОВИЋ
05/12/1967
Нишка Бања
Љубиша МИЛОШЕВИЋ
03/10/1959
Ниш
Миодраг НИКОЛИЋ
29/02/1956
Нишка Бања
Синиша МИЛОШЕВИЋ
03/10/1958
Ниш
Грујица МАРКОВИЋ
25/06/1965
Ниш
Радомир ТОДОРОВИЋ
15/07/1958
Нишка Бања
10.
17186/11
11.
17343/11
Дејан ЗДРАВКОВИЋ
19/11/1971
Сићево
12.
17344/11
Марјан МИТИЋ
10/02/1969
Ниш
1
Бранислав МИЛИЋ
15/08/1944
Ниш
13.
17362/11
14.
17364/11
15.
17367/11
16.
17370/11
Славољуб ЛУЋКОВИЋ
24/06/1955
Ниш
17.
17372/11
Горан ЛАЗАРЕВИЋ
17/08/1970
Ниш
18.
17377/11
Горан МИТИЋ
15/02/1979
Ниш
19.
17380/11
Петар АДАМОВИЋ
02/08/1952
Ниш
20.
17382/11
Радисав ЗЛАТКОВИЋ
12/04/1952
Ниш
21.
17386/11
Јован РАНЂЕЛОВИЋ
25/02/1944
Ниш
Мирослав СТОЈКОВИЋ
01/09/1947
Дољевац
Дејан СЕКУЛИЋ
09/08/1970
Нишка Бања
Братислав МАРКОВИЋ
26/05/1949
Нишка Бања
22.
17421/11
23.
17424/11
Десимир МАРКОВИЋ
08/07/1965
Ниш
24.
17428/11
Ћаслав СПАСИЋ
21/02/1960
Ниш
25.
17431/11
26.
17435/11
Љубиша НИКОЛИЋ
05/12/1958
Село Јелашница
Драган ЂОРЂЕВИЋ
19/02/1957
Нишка Бања
2
27.
28.
17438/11
17439/11
29.
17440/11
30.
17443/11
Радиша ЋИРИЋ
10/02/1958
Нишка Бања
Синиша ПЕШИЋ
31/10/1961
Ниш
Бобан ЦВЕТКОВИЋ
28/08/1967
Нишка Бања
Горан ЈОВАНОВИЋ
15/01/1965
Суви До
3
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ БЈЕЛАЈАЦ против СРБИЈЕ
(представка број 6282/06)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
18. септембар 2012. године
4
У предмету Бјелајац против Србије,
Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у
саставу:
FrançoiseTulkens, председник,
DragoljubPopović,
IsabelleBerro-Lefèvre,
AndrásSajó,
GuidoRaimondi,
PauloPinto de Albuquerque,
HelenKeller, судије,
и Françoise Elens-Passos, заменик секретара одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 28. августа 2012.
године,
изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1.
Предмет је формиран на основу представке (број 6282/06)
против Србије коју је Суду поднела према члану 34. Конвенције за
заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту:
„Конвенција“), држављанка Србије гђа Миља Бјелајац (у даљем тексту
„Подноситељка представке“), 2. фебруара 2006. године.
2.
Владу Србије („Влада“) заступао је њен заступник, г. С. Царић.
3.
Подноситељка представке је посебно тврдила да су због
пропуста Државе да изврши правоснажне домаће пресуде повређена
њена имовинска права.
4.
Председник Другог одељења је 9. јуна 2009. године одлучио да
Владу обавести о представци. Такође је одлучено да се о
допуштености и основаности представке одлучује истовремено
(члан 29. став 1.).
ЧИЊЕНИЦЕ
I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА
5. Чињенице предмета, како су их странке изнеле, могу се сумирати
на следећи начин.
6. Подноситељка представке рођена је 1935. године и живи у Новом
Саду.
7. Подноситељка представке је власница поткровља у једној
стамбеној згради у Новом Саду. Извесно време она има проблеме са
5
прокишњавањем крова, због чега су њени животни услови тешки.
Осим тога, неки суседи су заузели заједничке просторије у згради,
укључујући подрум, просторију за одлагање смећа и терасу на крову.
A. У вези са поправком крова
8. Секретаријат за инспекцијске послове града Новог Сада (у даљем
тексту: „Секретаријат“) издао је 7. маја 1999. године решење којим се
ЈКП Стан, државном јавном предузећу (у даљем тексту: „Предузеће“)
налаже да предузме све неопходне радове на крову изнад стана
подноситељке представке.
9. Када је решење од 7. маја 1999. године постало правоснажно,
подноситељка представке тражила је његово извршење. Секретаријат
није одговорио на њен захтев за извршење, као ни другостепено
управно тело – Извршни одбор Скупштине града Новог Сада– у даљем
тексту: „Извршни одбор“). Због тога је подноситељка представке
поднела управну тужбу којом је од Општинског суда у Новом Саду (у
даљем тексту: „Општински суд“) захтевала да управним органима
наложи да изврше решење од 7. маја 1999. године.
10. Подноситељка представке је такође поднела парничну тужбу
Општинском суду, којом од предузећа тражи да обави неопходне
поправке.
11. Општински суд је 20. јуна 2002. године, у парничном поступку,
усвојио захтев подноситељке представке, наложивши предузећу да
обави неопходне поправке. Суд је предузећу такође наложио да
подноситељки представке исплати износ од РСД 11.447, са затезном
каматом, на име трошкова кречења зидова у њеном стану, и износ од
РСД 15.120 на име трошкова парничног поступка. То решење је
постало правоснажно касније, неодређеног дана.
12. Општински суд је 9. јула 2003. године, у поступку који је
уследио након управне тужбе, наложио надлежном општинском
органу да донесе одлуку о извршењу решења од 7. маја 1999. године.
13. Секретаријат је 27. октобра 2003. године донео закључак о
извршењу решења од 7. маја 1999. године, истовремено наводећи да би
скупштина станара требало да плати поправке у згради подноситељке
представке. Изгледа, међутим, да даљи кораци нису предузети ради
извршења решења Секретаријата.
14. Подноситељка представке је 20. јануара 2004. године поднела
Општинском суду предлог за извршење пресуде од 20. јуна 2002.
године.
15. Општински суд је 8. фебруара 2005. године делимично усвојио
предлог подноситељке представке за извршење. У решењу о
извршењу, суд је дефинисао поправке које треба да се обаве,
истовремено предвидевши да ако предузеће поправке не обави у року,
6
подноситељка представке има право да ангажује треће лице да изврши
поправке, о трошку предузећа. Суд је такође досудио подноситељки
представке износ од РСД 1.458 на име трошкова извршења.
16. Међутим, изгледа да је уз захтев за извршење подноситељка
доставила погрешан број банковног рачуна, због чега пренос досуђене
суме није могао да се оствари. Отуда, Општински суд је 4. марта 2005.
године затражио од подноситељке тачне детаље у вези са банком.
Најмање, у три наврата суд је узалудно покушавао да уручи
подноситељки овај захтев.
17. Подноситељка представке је коначно 23. новембра 2005. године
доставила тачан број свог банкарског рачуна.
18. Општински суд је 7. јула 2006. године усвојио закључак којим се
од подноситељке представке тражи да достави спецификацију
трошкова поправки које треба обавити. Пет пута је суд покушао да
овај закључак уручи подноситељки представке преко судских
извршитеља и редовном поштом. У том циљу, суд је од полиције
тражио да интервенише и уручи наведени налог подноситељки
представке.
19. Полиција је 15. јануара 2007. године пронашла подноситељку
представке код куће и уручила јој закључак од 7. јула 2006. године.
20. Подноситељка представке је 30. јануара 2007. године доставила
спецификацију трошкова, а Општински суд је 2. фебруара 2007. године
допунио решење од 8. фебруара 2005. године (видети став Error!
Reference source not found.. У горњем тексту), наложивши предузећу
да депонује износ који је подноситељка представке навела како би
могла да ангажује треће лице да обави поправке.
21. Предузеће је међутим до 12. јуна 2007. године само извршило
неопходне поправке.
22. Предузеће је 23. октобра 2007. године исплатило подноситељки
представке износ од РСД 24.000 (приближно 300 евра у релевантном
тренутку), на име накнаде. Нејасно је међутим који је био тачан правни
основ за ову накнаду.
23. Вештак ког је одредио Општински суд потврдио је 29. октобра
2007. године да је извршење спроведено како је наложено пресудом од
20. јуна 2002. године.
24. Суд је 16. јануара 2008. године обустави да прекине извршни
поступак, пошто је пресуда од 20. јула 2002. године била извршена.
Изгледа да подноситељка представке није уложила жалбу против ове
одлуке.
Б. У вези са заједничким просторијама
25. Секретаријат је 16. и 18. јуна 1999. године издао неколико
решења којима је суседима подноситељке представке С. М, М.П.,
7
М.Ш., Б.О., А.В., Ђ.С. и М.С. наложено да испразне заједничке
просторије у згради.
26. Скупштина станара је 14. јула 1999. године одлучила, између
осталог, да овласти С.M., M.П., Б.O., A.В. и Ђ.С. да користе бивше
сливнике за ђубре, Ђ.С. и M.С. да користе боксове у склоништу, док су
С.M. и M.Ш. овлашћени да да користе део простора на заједничкој
тераси – крову у удубљењу испред њихових купатила. Право на
коришћење просторија није било преносиво, док је овлашћење дато на
основу обавезе предметних лица да плаћају одређени износ.
27. Међутим, без обзира на то овлашћење, Извршни одбор је 17.
јануара 2000. године потврдио решења Секретаријата од 16. и 18. јуна
1999. године.
28. Подноситељка представке је 26. августа 1999. године и 3.
септембра 1999. године поднела посебне управне захтеве којима је
тражила извршење решења од 16. и 18. јуна 1999. године.
29. Пошто Секретаријат и Извршни одбор нису одговорили на
захтеве подноситељке представке, Општински суд у Новом Саду је 9.
јула 2003. године донео пресуду којом се надлежном општинском
органу налаже да донесе одлуку о захтевима подноситељке представке
за извршење. Општински суд је истовремено одбио захтев
подноситељке представке за накнаду претрпљене штете због
неизвршења и упутио је да поднесе посебну парничну тужбу с тим у
вези.
30. Пошто изгледа да општински орган још није одлучио о
предлогу подноситељке представке за извршење, Општински суд је 6.
августа 2004. године донео решење о извршењу у вези са пресудом од
9. јула 2003. године, наиме, наложио је општинском органу да одлучи
о предлозима подноситељке представке за извршење.
31. Касније се показало да је Секретаријат био одлучио о предлогу
подноситељке представке и наложио наведено извршење 27. октобра
2003. године. Због тога је Општински суд је 13. септембра 2004. године
обуставио поступак ради извршења пресуде од 9. јула 2003. године,
пошто су неопходне одлуке биле усвојене.
32. Изгледа да даље радње нису предузете како би се станари
избацили из заједничких просторија зграде, које и даље заузимају.
В. У вези са пензијом подноситељке представке
33. Општински суд у Новом Саду је 21. октобра 2005. године, 25.
маја 2006. године и 21. новембра 2008. године донео одлуке на основу
којих је требало да се задржи део пензије подноситељке представке на
име тога што није плаћала месечне заједничке трошкове за одржавање
предметне зграде.
8
34. Одлуке од 21. октобра 2005. године и 25. маја 2006. године
постале су правоснажне, пошто подноситељка представке није
изјавила жалбу. Одлука од 21. новембра 2008. године, према
информацијама из списа предмета, још није постало правоснажна,
пошто изгледа да се није могла уручити подноситељки представке.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА
A. Релевантне одредбе у вези са извршењем у парничном поступку
35. Релевантне одредбе домаћег законодавства у вези са извршењем
пресуда цитиране су у предмету Предузеће ЕВТ против Србије (број
3102/05, 21. јун 2007. године) и Илић против Србије (број 30132/04, 9.
октобар 2007. године).
Б. Релевантне одредбе у вези са власништвом над заједничким
просторијама
36. Према члану 19. Закона о основама својинскоправних односа,
(објављен у „Службеном листу Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије“, бр. 6/80 и 36/90, као и у „Службеном листу
Савезне Републике Југославије“ – „Сл. лист СРЈ“ - број 29/96 и
„Службеном гласнику Републике Србије“ – „Сл. гласник РС“- број
115/05), заједнички делови неке зграде су заједничко и недељиво
власништво власника станова у згради.
37. Члан 14. Закона о одржавању стамбених зграда (објављен у „Сл.
гласнику РС“, бр. 44/95, 46/98, 1/01 и 101/05) прописује да скупштина
станара одлучује, између осталог, о коришењу заједничких просторија
у згради. Члан 17. став 1. тог Закона прописује да скупштина станара
може да доноси одлуке ако је присутно више од половине чланова.
Одлуке у вези са редовним одржавањем зграде усвајају се простом
већином гласова присутних чланова. Члан 17. став 3. прописује да
одлуке у вези са инвестицијама у згради мора бити усвојена од већине
станара који у власништву имају више од половине укупне површине
станова и других посебних делова зграде. Члан 18. став 1. овог Закона
прописује да станари који имају у власништву већину површине зграде
могу да одлучују о предузимању поправки равног крова, док члан 21.
наводи да та већина може одлучити да се заједничке просторије могу
претворити у друге сврхе од оних за које су првобитно планиране.
38. Одлуком од 17. марта 2011. године Уставни суд је утврдио да
одредбе чланова 18. став 1, 21. став 3 и 22. став 2. Закона о одржавању
стамбених зграда нису у складу са заштитом имовине гарантоване
Уставом. Суд је нашао да одлуке у вези са питањима која се односе на
9
промене у коришћењу заједничких просторија могу само да
једногласно доносе сви власници станова у згради, и утврдио да
дозвољавање власницима већине површине да доносе такве одлуке
није у складу са Уставом Србије, нити са одредбама члана 1.
Протокола број 1 уз Европску конвенцију о људским правима.
В. Релевантне одредбе у вези са управним поступком
39. Члан 208. став 1. Закона о општем управном поступку (објављен
у „Сл. листу СРЈ, бр. 33/97 и 31/01) прописује, између осталог, да је у
једноставним случајевима управни орган дужан да донесе решење у
року од месец дана од датума када подносилац поднесе захтев. У свим
другим случајевима, управни орган мора да донесе решење у року од
два месеца од датума поношења захтева.
40. Члан 208. став 2. омогућава подносиоцу захтева чији захтев није
решен у роковима утврђеним у претходном ставу да уложи жалбу као
да је његов захтев одбијен. Када жалба није дозвољена, подносилац
захтева има право да непосредно поднесе управну тужбу надлежном
суду.
41. Члан 274. наводи да се извршење неновчаних обавеза, ако
дужник одбије да поступи по одлуци, спроводи принудно –
ангажовањем, о трошку дужника, трећег лица које ће предузети
неопходне мере за извршење. Члан 267. став 1. наводи да се извршење
мора спровести пред првостепеним управним органом, осим ако
законом није другачије предвиђено, док члан 267. став 3. прописује да
полиција мора да помаже у извршењу, ако је потребно. Члан 271.
прописује да се извршење у управном поступку мора прекинути ако се
утврди: да је обавеза у потпуности испуњена; да извршење није
дозвољено; да је спроведено против лица које није у било каквој
обавези; да је подносилац захтева повукао/ла захтев; или да је управни
акт који се спроводи поништен или укинут.
42. Осим тога, Врховни суд је утврдио да се, сходно члану 264. став
3. Закона о општем управном поступку, извршење налога за исељење
спроводи на предлог самог суда с обзиром на обавезујући јавни
интерес с тим у вези, чак и када не постоји званични предлог за
извршење који је подносилац предлога лично поднео (видети, на
пример, Врховни суд Србије, Убр. 6613/95).
ПРАВО
43. Подноситељка представке жалила се због повреде њених
имовинских права у вези са пропустом тужене: да изврши пресуду
1
парничног суда; да изврши одлуке управних органа; и у вези са
одузимањем њене пензије. Суд сматра да би ове притужбе требало
разматрати према члану 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, који гласи
како следи:
„Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје
имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и
под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да
примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине
у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других
дажбина или казни.“
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ
КОНВЕНЦИЈУ У ВЕЗИ СА НЕИЗВРШЕЊЕМ ПРЕСУДЕ
ПАРНИЧНОГ СУДА
A. Допуштеност
44. Влада је изнела да пошто су поправке у потпуности извршене, и
како је подноситељки исплаћен одређени износ за материјалну штету
(видети ст. 206 и .
213. у горњем тексту), она више не може тврдити да је жртва.
45. Суд подсећа да „одлука или мера у корист подносиоца
представке није у начелу довољна да га лиши његовог статуса „жртве“
осим ако то државни органи нису потврдили, било изричито или
прећутно, а затим досудили накнаду за повреду Конвенције“ (видети
Amuur против Француске, 25. јун 1996. године, став 36., Извештаји
1996-III; Dalban против Румуније [ВВ], број 28114/95, став 44., ЕЦХР
1999-VI; и Rotaru против Румуније [ВВ], број 28341/95, став 35.,
ЕЦХР 2000-V). Тек када се испуне ови услови, супсидијарна природа
заштитног механизма Конвенције искључује разматрање представке
(видети, на пример, Jensen и Rasmussen против Данске (одлука), број
52620/99, 20. март 2003. године).
46. Суд примећује да сама чињеница да су органи поштовали
пресуду после значајног одуговлачења не може да се посматра у овом
случају као аутоматско лишавање подноситељке представке њеног
статуса жртве према Конвенцији. Чак и под претпоставком да износ
исплаћен подноситељки представке 27. октобра 2007. године покрива у
целини материјалну штету коју је подноситељка претрпела због
продуженог неизвршења пресуде од 20. јуна 2002. године, ни Влада
ни други државни органи нису признали да су права подноситељке
представке према Конвенцији неоправдано ограничена неизвршењем
те пресуде, а подноситељки представке није понуђена накнада за
1
одуговлачење, како захтева судска пракса Суда (видети, на пример,
Petrushko против Русије, број 36494/02, став 16., 24. фебруар 2005.
године).
164. Сходно томе, Суд одбацује примедбе Владе у вези са губитком
статуса жртве.
165. Суд примећује да ова притужба није очигледно неоснована у
оквиру значења члана 35. став 3. Конвенције. Он даље примећује да
она није недопуштена по неком другом основу. Према томе, она се
мора прогласити допуштеном.
Б. Основаност
166. Подноситељка представке је истакла да пресуда парничног
суда представља „имовину” у оквиру значења члана 1. Протокола број
1. Влада је подсетила да пошто је одлуком од 27. октобра 2003. године
наложено да трошкове поправке измире станари зграде (видети став
208. у горњем тексту), подностељка представке није могла имати
легитимна очекивања у оквиру значења ове одредбе.
50. Суд подсећа да „потраживање“ може представљати „имовину“ у
оквиру значења члана 1. Протокола број 1 ако је довољно утврђено да
је извршно (видети Burdov против Русије, број 59498/00, став 40.,
ЕЦХР 2002-III, и Stran Greek Refineries и Stratis Andreadis против
Грчке, 9. децембар 1994. године, став 59., серија A број 301-Б), а то је
овде без сумње случај, пошто је и одлуком управног органа и судском
пресудом наложено да се кров поправи, док питање ко ће да плати
поправке није никада постављено у току извршног поступка пред
Општинским судом, због чега је подноситељка представке коначно
издејствовала да се кров изнад њеног стана поправи.
51. Подноситељка представке поднела је 20. јануара 2004. године
предлог за извршење, док је Конвенција у односу на Србију ступила на
снагу 3. марта 2004. Од датума ратификације до коначног извршења
пресуде 12. јуна 2007. године, када је предузеће извршило све
поправке, прошло је три године и три месеца. Два значајна периода
пасивности приписују се подноситељки представке – од 8. фебруара
2005. године до 23. новембра 2005. године, и од 7. јула 2006. године до
15. јануара 2007. године, када подноситељка представке није била
доступна судовима ради уручења решења. Међутим, за пропуст да се
делује у периодима од 3. марта 2004. године до 8. фебруара 2005.
године, од 23. новембра 2005. године до 7. јула 2006. године, и од 15.
јануара до 12. јула 2007. године, што износи две године неактивности,
не може се рећи да се приписује подноситељки представке.
52. Произлази да је немогућност подноситељке представке да се
пресуда изврши у значајном временском периоду, с обзиром да се две
године неактивности не приписују њој, представљала мешање у њено
1
право на мирно уживање имовине, као што је утврђено чланом 1.
Протокола број 1.
53. Суд даље примећује да је Влада, иако је дала оправдање за
одређени део периода неизвршења, пропустила да пружи оправдање за
две године неактивности које се не приписују подноситељки
представке. Са друге стране, сам Суд не може да нађе било какве
информације које би оправдале такво кашњење. Најзад, Суд примећује
да због овог закључка није неопходно да се утврди да ли је између
захтева општег интереса заједнице, са једне стране, и захтева заштите
основних права појединца, са друге стране, постигнута правична
равнотежа (видети Iatridis против Грчке [ВВ], цитиран у горњем
тексту, став 58. и Ilić против Србије, број 0132/04, став 75., 9. октобар
2007. године). Сходно томе, мора се закључити да мешање у право
подноситељке представке на мирно уживање имовине није било
оправдано (видети Prodan против Молдавије, број 49806/99, став 61.,
ЕЦХР 2004-III (изводи)), и да је, према томе, дошло до повреде члана
1. Протокола број 1.
II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ
КОНВЕНЦИЈУ У ВЕЗИ СА НЕИЗВРШЕЊЕМ ОДЛУКА
УПРАВНИХ ОРГАНА
54. Подноситељка представке такође се жалила на повреду њеног
права на имовину због пропуста да се изврше одлуке управних органа
од 16. јуна и 18. јуна 1999. године.
55. Суд сматра да он, пре разматрања да ли су правоснажне одлуке
управних органа у корист подноситељке представке извршене, мора
најпре утврдити да ли је ова притужба допуштена према члану 35.
став 3 (b) Конвенције, који гласи како следи:
“3. Суд проглашава неприхватљивом сваку појединачну представку поднету
на основу члана 34 за коју сматра да:
(...)
(б) подносилац представке није претрпео значајну штету, осим ако поштовање
људских права како је дефинисано Конвенцијом и Протоколима уз њу не
захтева разматрање основаности представке и под условом да се по овом основу
не може одбацити ниједан предмет који домаћи суд није прописно разматрао.”
56. Отуда, Суд ће по сопственој иницијативи разматрати да ли: (i)
подноситељка представке претрпела значајну штету; (ii) да ли
поштовање људских права како је дефинисано Конвенцијом и
Протоколима уз њу не захтева разматрање основаности представке; и
(iii) да ли је домаћи суд разматрао предмет на ваљани начин.
1
57. Суд је претходно нашао да се критеријум „значајне штете“
примењује када, без обзира на могућу повреду права са чисто правног
становиштва, степен постигнуте озбиљности не гарантује разматрање
од стране међународног суда (видети Adrian Mihai Ionescu против
Румуније (одлука), број 36659/04, 1. јун 2010. године; Korolev против
Русије (одлука), број 5551/05, 1. јул 2010. године; и Gaftoniuc против
Румуније, цитиран у горњем тексту). Даље, степен озбиљности
процењује се у светлу финансијског утицаја спорног питања и
важности предмета за подносиоца представке.
58. У околностима конкретног случаја, Суд најпре примећује да,
према домаћем праву, подноситељка представке, заједно са
власницима свих других станова у згради, има део власништва у свим
заједничким просторијама. Међутим, природа тих заједничких
просторија је таква да неке њихове делове подједнако користе сви
станари, док неке друге користе само неки или нико. Као што се види
из одлуке од 14. јула 1999. године (видети став Error! Reference
source not found.. у горњем тексту), додела заједничког простора
заинтересованим станарима обављена је с обзиром на мале и
ограничене делове заједничких просторија, очигледно без штете или
ометања других станара, укључујући и саму подноситељку представке
– заправо, додела неких од ових површина изгледа да је имала за циљ
обезбеђење веће приватности за неке станаре (тј. удубљења испред
купатила неких станара), док се неке изгледа више нису користиле за
првобитне намене (простор за одлагање отпада). Штавише, право на
коришћење је постало строго лично, без дозволе заинтересованим
станарима да ово право пренесу у случају преноса поседа на њихове
станове. Најзад, подноситељка представке никада није тврдила да је
наводно ограничење коришћења ових посебних површина икада било
на њену штету или довело у питање њен комфор, нити је настојала да
докаже да је уживање њених имовинских права на стан, или заједничке
просторије које је заправо користила, на неки начин угрожено због
чињенице да део заједничких просторија заузима неки одређени
станар.
59. Суд је већ утврдио да ограничење имовинских права не сме да се
мери у апстрактном смислу и да се мора ценити на основу личних
прилика неког лица и економског стања земље или подручја у коме
оно живи (видети, на пример, Fedotov против Молдавије (одлука) став
19., 24. мај 2011. године). Међутим, док узима у обзир те промењиве
околности, Суд сматра да је ван сваке сумње да, део заједничких
просторија, додељен неким станарима за њихово искључиво
коришћење, и који није ни на који начин није ометао коришћење стана
од стране подноситељке представке или имао било какав финансијски
утицај на саму подноситељку представке, није могао представљати
значајну штету.
1
60. Штавише, Суд примећује да се притужба због неизвршења
правоснажне домаће одлуке, као предмет добро утврђене праксе Суда,
не тиче важног начелног питања, да би то оправдало њено даље
разматрање.
61. Најзад, примећујући да су притужбе подноситељке представке
темељно разматране, и у управном и у судском поступку, и да је
Уставни суд чак ојачао заштиту власничких права на заједничке
просторије зграда, одлучивши да се за промену коришћења
заједничких просторија тражи сагласност сваког власника (видети
став Error! Reference source not found.. у горњем тексту), не може се
рећи да је подноситељки представке ускраћена правда због радњи
Тужене државе. Суд, стога, закључује да је домаћи суд на ваљани
начин разматрао случај подноситељке представке у оквиру значења
члана 35. став 3 (b).
62. Сходно томе, ова притужба мора се одбацити као недопуштена у
складу са чланом 35. ст. 3 (b) и 4. Конвенције.
III. ОСТАЛЕ НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ КОНВЕНЦИЈЕ
63. Најзад, подноситељка представке жалила се због повреде својих
имовинских права услед одузимања пензије.
64. Суд примећује да се подноситељка представке није жалила ни
на једну одлуку у вези са одузимањем пензије, а одлука од 21.
новембра 2008. године још јој није уручена. Суд не види посебне
околности које ослобађају подноситељку представке обавезе да
употреби доступна и делотворна домаћа правна средства (видети
Akdivar и други против Турске, 16. септембар 1996. године, став 67.,
Извештаји 1996-IV). Према томе, ова притужба мора се одбацити
сходно члану 35. ст. 1 и 4. Конвенције.
IV. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
65. Члан 41. Конвенције предвиђа:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе
стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно,
пружити правично задовољење оштећеној странци.“
66. Подноситељка представке није поднела захтев за правично
задовољење. Због тога Суд сматра да није позван да јој по том основу
досуди било који износ.
1
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Проглашава притужбе у вези са неизвршењем коначне домаће
пресуде од 20. јуна 2002. године допуштеним, а остали део
представке недопуштеним;
3. Утврђује да је дошло до повреде члана 1 Протокола број 1 уз
Конвенцију у вези са одуговлачењем извршења парничне пресуде.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на
дан 18. септембра 2012. године, у складу са правилом 77 ст. 2 и 3
Пословника Суда.
Françoise Elens-Passos
Заменик секретара
Françoise Tulkens
Председник
1
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ЈОВАНОВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 32299/08)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
2. октобар 2012. године
1
У предмету Јовановић против Србије,
Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у
саставу:
FrançoiseTulkens, председник,
Danutė Jočienė,
Dragoljub Popović,
Işıl Karakaş,
Guido Raimondi,
Paulo Pinto de Albuquerque,
Helen Keller, судије,
и Stanley Naismith, секретар одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 11. септембра 2012.
године,
изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 41703/06)
против Србије коју је Суду поднео према члану 34. Конвенције за
заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту:
„Конвенција“), држављанин Србије г. Владета Јовановић (у даљем
тексту: „Подносилац представке“), 18. јуна 2008. године.
2. Подносиоца представке је заступао г. В. Сојкић, адвокат из
Крушевца. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада“) заступао је њен
заступник г. С. Царић.
3. Подносилац представке је посебно тврдио да му је произвољно
ускраћен приступ Врховном суду.
4. Представка је 3. новембра 2010. године прослеђена Влади. Такође
је одлучено да се допуштеност и основаност представке разматрају
истовремено (члан 29. став 1.).
ЧИЊЕНИЦЕ
I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА
5. Подносилац представке је рођен 1944. године и живи у
Крушевцу.
1
6. Чињенице предмета, како су их странке изнеле, могу се сумирати
на следећи начин.
7. Брат подносиоца представке (у даљем тексту: „тужилац“) је 14.
јануара 2003. године поднео тужбу против подносиоца представке
Општинском суду у Крушевцу (П. број 63/2003). Ова тужба односила
се на важност уговора о доживотном издржавању који је закључен
између подносиоца представке и њихове покојне мајке у оној мери у
којој се он тиче куће у којој је она живела и стицање власништва куће
од стране подносиоца представке после њене смрти. Вредност спора
коју је тужилац назначио била је 1.000 динара (РСД/еквивалент од
отприлике 15 евра (ЕУР)).
8. Подносилац представке је 19. фебруара 2003. године обавестио
суд једном реченицом да оспорава наводе тужиоца и његову тужбу. Он
је даље навео да је, с обзиром да је главна расправа заказана за 27.
фебруар, намеравао да ускоро достави свеобухватан писани поднесак.
9. Суд је 27. фебруара 2003. године формално донео решење о
мировању до 27. јуна 2003. године пошто том рочишту нико није
присуствовао.
10. Тужилац је 23. јуна 2003. године затражио наставак поступка.
11. Следећа три рочишта, заказана у периоду од септембра до
новембра 2003. године, одложена су због проблема око уредног
уручивања позива странкама или њихових захтева за одлагање.
12. Суд је 8. јануара 2004. године одржао једно кратко рочиште.
Тужилац је поново потврдио тужбу, наводећи да ће доставити даље
доказе пошто подносилац представке поднесе одговор на тужбу.
Подносилац представке је од суда тражио да прекине поступак док се
чека на исход другог предмета. Суд је подносиоцу представке наложио
да достави одговор на тужбу и одложио рочиште на неодређено време.
13. У писаном одговору од 14. јануара 2004. године, подносилац
представке је на почетку затражио од суда да одреди реалну вредност
спора.
14. Суд је 12. фебруара 2004. године донео решење о прекиду
поступка и затражио од тужиоца да плати судску таксу обрачунату на
основу вредности спора коју је тужилац првобитно навео.
15. На почетку првог рочишта одржаног у наставку поступка, 4. јула
2006. године, Општински суд је формално утврдио да је стварна
вредност спора РСД 600.000 (еквивалент од приближно ЕУР 6.700). Он
је даље наложио тужиоцу да плати додатну судску таксу, која одговара
разлици између првобитно наведене вредности спора и вредности коју
је суд утврдио.
16. Општински суд је 5. децембра 2006. године пресудио у корист
тужиоца, прогласивши спорни уговор делимично ништавим.
Поступивши на тај начин је он поново потврдио да је вредност спора
РСД 600.000.
1
17. Окружни суд у Крушевцу је 27. марта 2007. године потврдио
ову пресуду по жалби, приметивши да је вредност спора РСД 600.000.
18. Подносилац представке је 22. маја 2007. године изјавио
ревизију.
19. Врховни суд је 5. септембра 2007. године одбацио ову ревизију.
Он је утврдио да подносилац представке нема право да изјави ревизију
с обзиром да је вредност предметног спора наведена у тужби од 14.
јануара 2003. године РСД 1.000 и да је, као таква доста испод важећег
законског прага од РСД 300.000. Врховни суд је такође приметио, без
икаквог даљег објашњења, да је утврђивање вредности спора од стране
Општинског суда 4. јула 2006. године извршено повредом члана 40.
Закона о парничном поступку.
20. Подносиоцу представке је решење Врховног суда уручено 27.
децембра r 2007. године.
21. У међувремену, 23. новембра 2007. године, Општински суд је
подносиоцу представке наложио да плати судске трошкове обрачунате
на основу вредности спора која је утврђена на РСД 600.000.
22. Подносилац представке још није платио овај износ.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА
A. Закон о парничном поступку из 1977. године (објављен у
„Службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике
Југославије“ – „Сл. лист СФРЈ“ - бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82,
72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 и „Службеном
листу Савезне Републике Југославије“ – „Сл. лист СРЈ“ - бр. 27/92,
31/93, 24/94 и 12/98)
23. Чланови 35-40. прописују општа правила у вези са начинима
утврђивања вредности предмета спора у парници. Члан 40. став 2.
прописује да је, у случајевима који се не односе на потраживања у
новцу, релевантна вредност спора она коју тужилац назначи у свом
захтеву. Међутим, члан 40. став 3. прописује да када је вредност спора
коју је тужилац навео „очигледно превисока или прениска“, због чега
може да утиче, између осталог, на доступност ревизије, првостепени
суд ће сам проценити тачност наведене вредности. То се мора урадити
брзо и на погодан начин, најкасније на припремном рочишту, или, ако
се оно не одржи, на главној расправи пре разматрања основаности.
24. Чланови 227-320 прописују правила за припрему и одржавање
главне расправе. Посебно, члан 284. став 2. прописује да се припремно
рочиште не заказује када парнични поступак у првој инстанци треба да
води судија појединац. Члан 297. став 5. прописује, између осталог, да
када странка стави одређени приговор или предлог или предузме другу
парничну радњу у поступку, пре него што се тужени не упусти у
2
расправљање у главној ствари, тужени као странка може то учинити до
завршетка свог одговора на тужбу.
25. Члан 382. став 3. прописује да ревизија „није допуштена“ у
предметима који се не односе на новчана потраживања где вредност
спора, коју је тужилац назначио у тужби, „не прелази 15.000 динара”.
26. У складу са члановима 383 и 394-397., између осталог, Врховни
суд ће, ако усвоји ревизију коју уложи једна од заинтересованих
страна, имати овлашћење да преиначи спорну пресуду или је укине и
наложи поновно суђење пред нижим судовима. Најзад, члан 392.
прописује, између осталог, да ће Врховни суд одбацити сваку ревизију
коју сматра недопуштеном.
Б. Измене горе наведеног закона из 2002. године (објављене у
„Службеном листу СРЈ“, број 3/02)
27. Члан 16. став 3., повећава, између осталог, минимални захтев за
ревизију са 15.000 нових динара на 300.000 нових динара.
В. Закон о парничном поступку из 2004. године (објављен у
„Службеном листу Републике Србије“, број 125/04)
28. Закон о парничном поступку из 2004. године ступио је на снагу
23. фебруара 2005. године, чиме је Закон о парничном поступку из
1977. године стављен ван снаге. Члан 491. став 4. овог првог закона,
међутим, прописује да ће се у свим предметима који су покренути пре
тог датума применити, у вези са ревизијама, закон на снази пре 23.
фебруара 2005. године.
29. Члан 422. став 10. даље прописује да се поступак може
поновити ако Европски суд за људска права у међувремену донесе
пресуду у односу на Србију у вези са истим или сличним правним
питањем.
Г. Закључци усвојени на Саветовању грађанских и грађанскотрговинских одељења Савезног суда, Врховних судова и Врховних
војних судова одржаних 10. и 11. јуна 1981. године у вези са
применом Закона о парничном поступку из 1977. године
30. Ако тужба не садржи захтев у новцу (члан 40. став 2.), вредност
предмета спора у вези са оспореним делом одлуке по жалби битна за
процену права на ревизију ће бити она коју тужилац назначи у
парничној тужби, или она коју суд утврди, брзо и на погодан начин,
најкасније на припремном рочишту, или ако оно није одржано, током
главне усмене расправе пре разматрања основаности (члан 40. став 3.),
2
наиме, пре него што се тужилац упустио у расправљање (члан 297.
став 1.).
31. У том погледу, ако је суд пропустио да утврди вредност
предмета спора, и ако тужени није ставио примедбу на исту на
припремном рочишту, или ако оно није одржано, на првом рочишту за
главну усмену расправу до завршетка његовог одговора на тужбу (члан
297. став 5.), и судови и странке су после тога преклудирани да
расправљају о вредности предмета спора.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ У ВЕЗИ СА
ПРИСТУПОМ ПОДНОСИОЦА ПРЕДСТАВКЕ ВРХОВНОМ
СУДУ
32. Подносилац представке ослонио се на чланове 1., 6. став 1., 13 и
17. Конвенције, као и на члан 1. Протокола број 1. Он се у суштини
жалио што је Врховни суд произвољно одбио да разматра његову
жалбу када је он имао право да употреби ово правно средство.
33. Као онај који правно квалификује чињенице сваког предмета
пред њим, Суд сматра да би горе наведену притужбу требало
разматрати само према члану 6. став 1. Конвенције (видети Akdeniz
против Турске, број 25165/94, став 88., 31. мај 2005. године, и Добрић
против Србије, бр. 2611/07 и 15276/07, став 25., 21. јун 2011. године).
Ова одредба у релевантном делу гласи како следи:
„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ... има право на ...
расправу ... пред ... судом, образованим на основу закона..“.
A. Допуштеност
1. Компатибилност ratione temporis
34. Према мишљењу Суда, иако Влада није истакла примедбу у
погледу надлежности Суда ratione temporis, ово питање ипак захтева да
се размотри (видети, mutatis mutandis, Блечић против Хрватске [ВВ],
број 59532/00, став 67., ЕЦХР 2006-III).
35. Суд примећује да, у складу са опште прихваћеним начелима
међународног права, Високу страну уговорницу везују према
Конвенцији само догађаји који су се десили после њеног ступања на
снагу. Он даље примећује да је Србија ратификовала Конвенцију 3.
марта 2004. године и да су се неки догађаји на које се позива
представка у предметном случају заиста десили пре тог датума. Суд
према томе има надлежност ratione temporis да разматра притужбу
2
подносиоца представке у оној мери у којој се она односи на догађаје од
3. марта 2004. године. Он ће упркос томе, из разлога контекста и
разматрајући притужбу подносиоца представке у целини, такође узети
у обзир све релевантне догађаје пре тог датума (видети, mutatis
mutandis, Салонтаји – Дробњак против Србије, број 36500/05, став
110., 13. октобар 2009. године).
2. Рок од шест месеци
36. Влада је тврдила да је одлука Окружног суда од 27. марта 2007.
године правоснажна одлука у смислу члана 35. став 1. Конвенције. У
сваком случају, представка се морала сматрати поднетом ван рока било
да је Суд узео одлуку од 27. марта 2007. године или ону од 5.
септембра 2007. године за коначну: датум подношења не би требало да
буде датум на представци (16. јун 2008. године) или датум који Суд
сматра релевантним (18. јун 2008. године), већ пре датум када је Суд
примио представку (14. јул 2008. године).
37. Подносилац представке је оспорио аргумент Владе, доставивши
поштанску потврду од 18. јуна 2008. године.
38. Суд примећује да се наводна повреда у овом предмету односи
прецизно на начин на који је Врховни суд одлучио о дозвољености
ревизије. Правоснажна одлука у сврхе члана 35. став 1. је према томе
донета 5. септембра 2007. године, а подносиоцу представке је уручена
27. децембра 2007. године.
39. У складу са установљеном праксом органа Конвенције, Суд
нормално сматра да је датум подношења представке датум прве
комуникације која указује на намеру да се представка поднесе и која
указује на природу представке. Та прва комуникација ће прекинути
рок од шест месеци. У недостатку објашњења интервала, од најмање
неколико дана, између датума када је написан први поднесак и датума
његовог слања, овај каснији датум се мора сматрати датумом
подношења представке (видети Arslan против Турске (одлука),
број 36747/02, одлука од 21. новембра 2002. године, ЕЦХР 2002-X
(изводи) и Růžičková против Чешке Републике (одлука), број 15630/05,
16. септембар 2008. године), а не датум печата који указује на то када
је Суд представку примио (Kipritçi против Турске, број 14294/04, став
18., 3. јун 2008. године).
40. Суд примећује да је датум ове представке 16. јун 2007. године и
да је послата 18. јуна 2007. године, као што потврђује оверени датум
слања на коверту. У недостатку објашњења интервала више од једног
дана између датума када је образац представке састављен и датума
када је послата, овај други датум се мора сматрати датумом
подношења представке.
41. Сходно томе, с обзиром да је временски рок од шест месеци
почео да тече 28. децембра 2007. године, а то је дан после датума када
2
је подносилац представке примио одлуку Врховног суда (видети став
20. у горњем тексту; видети такође Worm против Аустрије, број
22714/93, 29. август 1997. године, став 33., Извештаји 1997-V), а
пошто је представку поднео 18. јуна 2007. године, примедба Владе
мора се одбити.
3. Закључак
42. Суд констатује да ова притужба није очигледно неоснована у
оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље примећује да
није недопуштена ни по једном другом основу. Због тога се мора
прогласити допуштеном.
Б. Основаност
1. Наводи странака
43. Влада је подржала одлуку Врховног суда. Она је тврдила да је
подносилац представке пропустио да благовремено оспори вредност
спора: он је то учинио у поднеску од 14. фебруара 2004. године, дакле,
после припремног рочишта од 8. јануара 2004. године. Чак ни
одређивање вредности спора од стране нижег суда није било у складу
са Законом о парничном поступку, зато што је то суд урадио прекасно.
У вези са налогом за плаћање судских трошкова обрачунатих на
основу те вредности, подносилац представке је могао тражити накнаду
разлике између судских трошкова за које је добио налог за плаћање и
трошкова који одговарају вредности спора признатој од стране
Врховног суда. Према томе, Држава се не може сматрати одговорном
за пропуст адвоката подносиоца представке да оспори вредност спора
на време или да тражи повраћај плаћених судских трошкова (видети
Capuano против Италије, 25. јун 1987. године, став 28., серија A број
119, и Cardarelli против Италије, 27. фебруар 1992. године, став 17.,
серија A број 229-Г).
44. Подносилац представке је поново потврдио његову притужбу.
2. Оцена Суда
45. Од почетка се уочава да се тужба подносиоца представке тицала
његовог наводног права својине на непокретност и да његова
притужба, према томе, јасно спада у оквир члана 6. (видети, mutatis
mutandis, Zander против Шведске, 25. новембар 1993. године, став 27.,
серија A број 279-B).
46. Суд подсећа да иако члан 6. Конвенције не приморава државе
уговорнице да успостављају жалбене или касационе судове (видети,
међу многим другим ауторитетима, Delcourt против Белгије, 17. јануар
1970. године, ст. 25-26, серија A број 11), где такви судови постоје
2
морају се поштовати гаранције садржане у члану 6., између осталог,
обезбеђењем делотворног приступа судовима. И поред тога, „право на
суд“, од кога је право на приступ суду један аспект, није апсолутно;
оно подлеже ограничењима дозвољеним самим по себи, посебно када
су у питању услови допуштености жалбе пошто сама његова природа
захтева да га регулише Држава, која ужива одређен простор за процену
с тим у вези (видети, на пример, García Manibardo против Шпаније,
број 38695/97, став 36., ЕЦХР 2000-II, и Mortier против Француске,
број 42195/98, ст. 33, 31. јул 2001. године). Ова ограничења међутим не
смеју ограничити или смањити приступ лица на такав начин или у оној
мери да је угрожена сама суштина права; посебно, та ограничења ће
бити сагласна са чланом 6. став 1. само ако теже легитимном циљу и
ако постоји сразмерност између употребљених средстава и циља коме
се тежи (видети Guérin против Француске, 29. јул 1998. године, став
37, Извештаји 1998-V). Повреда члана 6. став 1. не постоји када је
подносиоцу представке одбијен приступ касационом суду због његове
сопствене процедуралне грешке (видети Brualla Gómez de la Torre
против Шпаније, 19. децембар 1997. године, став 31., Извештаји 1997VIII, и Edificaciones March Gallego S.A. против Шпаније, 19. фебруар
1998. године, став 33., Извештаји 1998-I; и, супротно, Dimova против
Бугарске, број 31806/96, ст. 53 и 58, Извештај Комисије oд 21. октобра
1998. године).
47. У конкретном случају, Врховни суд је забранио приступ
подносиоцу представке поступку ревизије, налазећи, без даљег
објашњења, да је процена вредности спора (РСД 600.000) од стране
Општинског суда 4. јула 2006. године извршена кршењем члана 40
Закона о парничном поступку из 1977. године, док је вредност коју је
тужилац навео у првобитној тужби (РСД 1.000) била испод важећег
законског прага (РСД 300.000). Ово јасно представља мешање у право
подносиоца представке на приступ суду.
48. У вези са легитимним циљом истих, законски праг за жалбе
Врховном суду је легитиман и оправдан процесни захтев с обзиром на
саму суштину улоге Врховног суда да се бави питањима од неопходне
важности (видети Dobrić, цитиран у горњем тексту, став 54.). Према
томе, остаје да се утврди да ли мешање у приступ Врховном суду
подносиоца представке било несразмерно или не (видети, на пример,
Garzičić против Црне Горе, број 17931/07, ст. 33, 21. септембар 2010.
године).
49. С тим у вези, Суд примећује да припремно рочиште изгледа
није одржано (видети став 12.; видети такође став 24. горе, члан 284.
став 2.). У вези са наводним процедуралним грешкама подносиоца
представке, тужилац је био тај, а не подносилац представке који је
утврдио нереалну вредност спора, што је подносилац представке јасно
оспорио пре него што је завршио властити одговор на тужбу (видети
2
ст. 12, 13, 24 (члан 297. став 5.) и 31. у горњем тексту; такође,
упоредити насупрот предмету Dobrić, цитиран у горњем тексту, ст. 19
и 54.). Даље проистиче да је Општински суд, доказиво пре него што је
истински отворио расправу о предметном питању на главној расправи
овог поступка, поштовао обавезу да утврди праву вредност спора
(приближно 6.700 евра) уместо јасно неодговарајућег износа који је
тужилац навео (приближно 15 евра). Општински суд је стога донео
решење о новопроцењеној вредности спора (упоредити насупрот
предмету Dobrić, цитиран у горњем тексту, став 54.) и, штавише,
наложио тужиоцу да плати додатну судску таксу с тим у вези
(упоредити насупрот предмету Garzičić, цитиран у горњем тексту,
исто). Вредност спора, која је била изнад прага потребног за улагање
ревизије, јасно је и више пута наведена у пресудама нижестепених
судова. Подносилац представке је према томе имао право да верује да
ће му ревизија бити доступна у одговарајућем тренутку ако буде била
потребна.
50. Наравно, првенствено је на домаћим органима, посебно
судовима, да решавају проблеме тумачења домаћег законодавства.
Улога Суда није, осим у случају очигледне произвољности, да то
доведе у питање (видети, међу многим ауторитетима, Nejdet Şahin и
Perihan Şahin против Турске [ВВ], број 13279/05, ст. 49-50, 20. октобар
2011. године; видети такође став 26. у горњем тексту), већ да провери
да ли су ефекти тог тумачења у складу са Конвенцијом (видети
Kuchoglu против Бугарске, број 48191/99, став 50., 10. мај 2007.
године). Власти би требало да поштују и примењују домаће законе на
предвидљив и доследан начин, а прописани елементи би требало да
буду довољно разрађени и транспарентни у пракси да би се обезбедила
правна и процедурална сигурност (видети, mutatis mutandis, Nejdet
Şahin и Perihan Şahin, цитиран у горњем тексту, ст. 56-57). Суд сматра
да ови захтеви примењени у конкретном случају, посебно с обзиром на
правну сложеност предметног питања, траже већу транспарентност од
простог одбацивања ревизије подносиоца представке од стране
Врховног суда без икаквог даљег објашњења зашто је нашао да је
поступање Општинског суда незаконито (упоредити насупрот
предмету Dobrić, цитиран у горњем тексту, ст. 12 и 54., где је Врховни
суд донео довољно образложену одлуку). Према томе, чак и под
претпоставком да је одбијање подносиоца представке у погледу
приступа Врховном суду било у складу са релевантним домаћим
правом и ако се прихвати његов легитиман циљ, Суд сматра да је
губитак могућности за подносиоца представке, на непредвидив и
нетранспарентан начин, да употреби правни лек за који је разумно
веровао да му је доступан, представљало несразмерно ометање с
обзиром да подносилац представке није допринео овој ситуацији ни у
ком смислу.
2
51. Следствено томе, дошло је до повреде члана 6. став 1.
Конвенције, при чему се подразумева да задатак Суда није да утврђује
какав би био стварни исход ревизије подносиоца представке да је
Врховни суд прихватио да разматра њену основаност (видети, mutatis
mutandis, Vasilescu против Румуније, 22. мај 1998. године, став 39.,
Извештаји 1998-III).
II. ОСТАЛЕ НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ
52. Подносилац представке је поново истакао горе наведену
притужбу према члану 13. Конвенције. Он се даље жалио на
правичност и исход парничног спора, ослањајући се на чланове 1 и 6.
став 1- Конвенције, као и на члан 1. Протокола број 1.
53. С обзиром на његов горе наведени став (видети став 50. У
горњем тексту) и с обзиром да члан 6. став 1. треба сматрати lex
specialis у односу на члан 13. (видети, на пример, Sukhorubchenko
против Русије, број 69315/01, став 60., 10. фебруар 2005. године, и
Jalloh против Немачке (одлука), број 54810/00, 26. октобар 2004.
године), Суд сматра да није неопходно да се посебно разматра
допуштеност или основаност идентичне притужбе подносиоца
представке према члану 13. Конвенције (видети, mutatis mutandis,
Милановић против Србије, број 44614/07, став 103., 14. децембар 2010.
године).
54. У вези са притужбом према члану 6. став 1., Суд подсећа да
његова функција није да се бави чињеничним или правним пропустима
које су наводно направили домаћи судови (видети García Ruiz против
Шпаније [ВВ], број 30544/96, став 28., ЕЦХР 1999-I; и Cornelis против
Холандије (одлука), број 994/03, ЕЦХР 2004-V (изводи)), пошто он није
жалбени суд – или, како се некад каже, суд „четврте инстанце“
(видети, међу многим другим ауторитетима, Melnychuk против
Украјине (одлука), број 28743/03, ЕЦХР 2005-IX). Даље, у спису
предмета не постоји доказ који би сугерисао да је подносилац
представке претрпео повреду неког другог процесног права зајемченог
чланом 6. Према томе, ова притужба мора се прогласити
недопуштеном као очигледно неоснована у складу са чланом 35. ст. 3 и
4. Конвенције.
55. Суд најзад примећује да се члан 1. Протокола број 1 не односи
на регулисање грађанских права између странака према приватном
праву. У конкретном случају, према томе, одлуке судова не могу се
сматрати неоправданим мешањем државе у имовинска права странке
која губи. Заправо, управо је функција судова да расправља такве
спорове, а њихово регулисање је у оквиру домаћег права и ван
домашаја Конвенције (видети, mutatis mutandis, Kuchar и Stis против
Чешке Републике (одлука), број 37527/97, 21. октобар 1998. године;
2
видети такође Garzičić, цитиран у горњем тексту, став 37.). Према
томе, ова притужба је неспојива ratione materiae са одредбама
Конвенције у смислу члана 35. став 3. и мора се одбацити у складу са
чланом 35. став 4. исте.
III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
56. Члан 41. Конвенције прописује:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе
стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно,
пружити правично задовољење оштећеној странци.”
A. Штета
57. Подносилац представке је тражио 21.689,5 евра (ЕУР) на име
материјалне штете, што одговара половини вредности спорног стана.
Он је даље изнео да је претрпео душевну патњу, али није изнео
конкретан захтев за накнаду с тим у вези.
58. Влада је оспорила захтев подносиоца представке као превисок и
непоткрепљен доказима.
59. Задатак Суда није да спекулише о стварном исходу ревизије
подносиоца представке или материјалној штети коју је можда претрпео
с тим у вези. Суд подсећа да би најприкладнији облик накнаде за
повреду члана 6. став 1. био да се подносилац представке, што је више
могуће, стави у положај у коме би био да ова одредба није занемарена.
Сходно томе, он сматра да би најприкладнији облик накнаде био да се
поново размотри ревизија подносиоца представке у складу са
захтевима из члана 6. став 1. Конвенције, ако то подносилац
представке затражи (видети, став 29. у горњем тексту, и, mutatis
mutandis, Gençel против Турске, број 53431/99, став 27., 23. октобар
2003. године).
60. Пошто подносилац представке није поднео захтев за накнаду
нематеријалне штете, Суд сматра да нема разлога да му се на име тога
додели било какав износ.
Б. Трошкови
61. Подносилац представке је такође тражио 1.647 евра на име
судске таксе и судских трошкова насталих пред првостепеним и
другостепеним домаћим судовима. Он је такође тражио 1.050 евра за
трошкове поступка настале пред Судом.
62. Влада је оспорила ове захтеве као превисоке.
2
63. С обзиром на горе наведено (видети став 59. у горњем тексту),
Суд одбацује захтев за трошкове у домаћем поступку. У вези са
другим захтевом, према пракси Суда, подносилац представке има
право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су
они стварно и неопходно настали и да су оправдани у погледу износа
(видети, на пример, Iatridis против Грчке (правично задовољење) [ВВ],
број 31107/96, став 54, ЕЦХР 2000-XI). У предметном случају, на
основу докумената које поседује и горе наведених критеријума, Суд
сматра да је оправдано да подносиоцу представке досуди 850 евра.
В. Законска камата
64. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на
најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три
процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашава притужбу у вези са правом на приступ суду према
члану 6. Конвенције допуштеном, а остале притужбе према члану 6.
Конвенције и члану 1. Протокола број 1 недопуштеним;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције;
3. Утврђује да није неопходно да се притужба према члану 13.
Конвенције разматра посебно;
4. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да исплати подносиоцу представке у
року од три месеца од датума када ова пресуда постане
правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, 850 евра
(осам стотина и педесет евра), плус порез који подносилац
представке може платити, на име трошкова, који ће се претворити у
валуту Тужене државе по стопи важећој на дан исплате;
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба
платити обичну камату на износе наведене под (а) по стопи која је
једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке у
законском периоду уз додатак од три процентна поена;
5. Одбија преостали део захтева подносиоца представке за правично
задовољење.
2
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на
дан 2. октобра 2012. године, у складу са правилом 77 ст. 2 и 3
Пословника Суда.
Stanley Naismith
Секретар
Françoise Tulkens
Председник
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
3
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ АДАМОВИЋ против СРБИЈЕ
(Представка број 41703/06)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
2. октобар 2012. године
3
У предмету Адамовић против Србије,
Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у
саставу:
Françoise Tulkens, председник,
Dragoljub Popović,
Isabelle Berro-Lefèvre,
András Sajó,
Guido Raimondi,
Paulo Pinto de Albuquerque,
и Stanley Naismith, секретар одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 11. септембра 2012.
године,
изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 41703/06)
против Србије коју је Суду према члану 34. Конвенције за заштиту
људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција“)
поднео држављанин Србије господин Предраг Адамовић, 10. октобра
2006. године. Господин Адамовић је преминуо 15. августа 2007.
године, а 27. августа 2007. године, његова супруга, гђа Ружица
Адамовић, (у даљем тексту: „Подноситељка представке“), обавестила
је Секретаријат да она жели да настави поступак пред Судом.
2. Владу Србије („Влада“) заступао је њен заступник, г. С. Царић.
3. Представка је 10. јула 2009. године прослеђена Влади. Такође је
одлучено да се основаност представке разматра у исто време када и
њена допуштеност (претходни члан 29. став 3. Конвенције).
ЧИЊЕНИЦЕ
I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА
A. Парнични поступак
4. Покојни супруг подноситељке представке био је запослен у
предузећу Електрон АД, из Београда (у даљем тексту: „предузеће“). Од
1995. године до 1998. године био је ангажован на неким пројектима у
Русији, за који посао је, поред плате, имао право на дневнице
обрачунате у америчким доларима (УСД).
3
5. Трговински суд у Београду је 18. јуна 1998. године против овог
предузећа покренуо стечајни поступак.
6. Неодређеног дана после тога господин Адамовић је поднео
захтев за материјалну накнаду у оквиру стечајног поступка за исплату
заосталих плата, дневница, и разних доприноса по основу социјалног
осигурања. Трговински суд је 4. маја 2000. године одбацио његов
захтев и упутио га да покрене редовни парнични поступак ради
утврђивања оспорених потраживања.
7. Господин Адамовић је, како је упућен, 22. јуна 2000. године
поднео посебну парничну тужбу.
8. Трговински суд је 18. новембра 2002. године одбио део захтева
господина Адамовића у вези са платама, пошто се он сматрао
повученим, док је захтев за исплату дневница био делимично усвојен.
На основу ове пресуде предузећу је наложено да му исплати УСД
4.258,60 на име неисплаћених дневница, заједно са доприносима за
социјално осигурање и законском каматом, плус 44.750 југословенских
динара (ЈУМ) на име судских трошкова.
9. Окружни суд и Врховни суд су 16. априла 2003. године, односно
23. октобра 2003. године потврдили пресуду од 18. новембра 2002.
године. Пресуда Врховног суда уручена је подноситељки представке
после 13. фебруара 2004. године.
10. Неодређеног датума после тога, пошто је наведена пресуда
постала правоснажна, призната је у оквиру стечајног поступка.
11. Трошкови досуђени у парничном поступку су исплаћени 10.
септембра 2003. године, док је 5. новембра 2003. године такође
исплаћена камата обрачуната на трошкове.
12. Око дванаест пута између 15. јула 2003. године и 10. септембра
2007. године предузеће је подноситељки представке исплатило разне
мање износе на име солидарне помоћи, на име помоћи за лекарске
рачуне. Укупан износ свих тих сума свео се на вредност мању од УСД
3.000. Међутим, није било опредељено да су ови износи намењени да
представљају делимичну исплату дуга, већ као помоћ породици
подноситељке
представке
због
болести
покојног
супруга
подноситељке представке.
13. Трговински суд је 28. маја 2008. године донео решење којим се
налаже исплата 50% загарантоване плате свим бившим запосленим у
предузећу за период од 1. марта 1997. године до 18. јуна 1998. године.
Подноситељка представке је 5. јуна 2008. године примила исплату по
том основу од РСД 91.532 (РСД, око УСД 1.800 у релевантном
тренутку).
3
Б. Статус дужника
14. Пре стечајног поступка предузеће дужник је било потпуно у
друштвеном власништву. Током целог стечајног поступка остало је
регистровано у односним регистрима као предузеће у друштвеном
власништву.
15. Предузеће је 29. септембра 2008. године стављено на
лицитацију, у складу са одредбама важећег закона (видети став .
213. у даљем тексту). После неколико неуспешних покушаја
лицитације, Трговински суд је 5. фебруара 2010. године одобрио
продају предузећа трећем приватном лицу. Продајна цена је додата
имовини предузећа.
16. Трговински суд у Београду је 23. фебруара 2010. године
прекинуо стечајни поступак против тог предузећа, али је наставио са
поступком у односу на стечајну масу. Трговински суд је 7. октобра
2011. године одобрио исплату одређених сума неким бившим
запосленим тог предузећа, али подноситељка представке није била на
списку за исплату.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО
A. Закон о принудном поравнању, стечају и ликвидацији
17. Члан 95. Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији
(објављен у „Службеном листу СФРЈ“, број 84/89 и „Сл. листу СРЈ“,
бр. 37/93 и 28/96) прописује да се са отварањем стечајног поступка
целокупна имовина предузећа претвара у стечајну масу.
18. По отварању стечајног поступка, повериоци морају да пријаве
потраживања стечајном већу (члан 121.), које од стечајног управника и
других поверилаца тражи да или одобри или оспори потраживања
(чланови 124 и 125.).
19. Повериоци чија су потраживања оспорена у стечајном поступку
упућују се да покрену парнични поступак или други поступак ради
утврђивања њихових потраживања (члан 127. став 1.). Потраживања
правоснажно утврђена у парничном поступку учествују у расподели
стечајне масе (члан 127. став 3.).
20. Сви дугови предузећа исплаћују се пропорционално, осим
плаћања на име зарада до износа загарантованих зарада (члан 140.),
плаћања на име трошкова парничног поступка из члана 127. и неких
других трошкова, који морају да се плате приоритетно и у потпуности
(члан 138.).
21. Према члану 129. овог Закона, предузеће које је предмет стечаја,
као правно лице, могло се продати засебно. Пошто се предузеће прода,
стечајни поступак се прекида у односу на то предузеће, али се
3
наставља у односу на стечајну масу (члан 130. став 1.). По окончању
стечајног поступка, предузеће дужник се више не сматра одговорним
за било који дуг предузећа (члан 130. став 3.).
Б. Остало релевантно домаће право
22. Остало релевантно домаће право изнето је у пресудама Суда у
предметима Р. Качапор и друге подноситељке представке против
Србије (бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, 15.
јануар 2008. године, ст. 57-82); Влаховић против Србије (број 42619/04,
ст. 37-47, 16. децембар 2008. године); Црнишанин и други против
Србије (бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, 13. јануар 2009.
године, ст. 100-104); Предузеће ЕВТ против Србије (број 3102/05,
ст. 26 и 27, 21. јун 2007. године); и Марчић и други против Србије
(број 17556/05, став 29, 30. октобар 2007. године).
ПРАВО
I. СМРТ ГОСПОДИНА АДАМОВИЋА
23. Господин Адамовић преминуо је 15. августа 2007. године.
Његова супруга, госпођа Ружица Адамовић је 27. августа 2007. године
обавестила Суд да жели да настави са поступком који је покренуо њен
супруг.
24. Влада није оспорила овај захтев.
25. Суд је већ утврдио да, у сличним ситуацијама, супруга
преминулог подносиоца представке може да замени свог супруга.
26. С обзиром на релевантно домаће законодавство (видети, нпр.
Marčić, цитиран у горњем тексту, став 29.), као и на чињеницу да она
има „одређени материјални интерес“ у предметном стечајном поступку
(видети, mutatis mutandis, Ahmet Sadık против Грчке, пресуда од 15.
новембра 1996. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1996-V,
став 26.), Суд сматра, не прејудицирајући остале прелиминарне
примедбе Владе, да гђа Адамовић може да настави поступак уместо
свог супруга.
II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ
1
27. Ослоњајући се на разне одредбе Конвенције, као и на протоколе
уз њу, подноситељка представке се у суштини жалила због пропуста
Тужене државе да изврши у потпуности пресуду Трговинског суда од
3
18. новембра 2002. године из сопствених прихода. Суд сматра да би
ове притужбе требало разматрати према члану 6. став 1. и члану 1.
Протокола број 1. У релевантном делу, ти чланови гласе како следи:
Члан 6. став 1.
“Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама..., има право на
Правичну ... расправу ... пред ... судом ...“
Члан 1. Протокола број 1
„Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. ...“
.”
A. Допуштеност
1. Компатибилност ratione temporis
28. Влада је тврдила да за разлику од предмета Р. Качапор (Р.
Качапор и друге подноситељке представке, цитиран у горњем тексту),
где је стечајни поступак покренут тек после ратификације, у
предметном случају тај поступак је покренут 1998. године, пре
ступања Конвенције на снагу у односу на Србију 3. марта 2004. године.
Стога је потраживање подноситељке представке смањено на оно што је
она могла очекивати у време ратификације, наиме само на део
потраживања које је било плативо из стечајне масе. Према томе,
подноситељка представке није могла да тражи извршење пресуде од
18. новембра 2002. године у целости.
29. Суд примећује да је потраживање подноситељке представке
утврђено у парничном поступку пошто је стечајни поступак покренут.
Штавише, стечајни поступак против предузећа дужника окончан је тек
23. фебруара 2010. године, док је поступак у погледу стачајне масе и
даље у току. Суд такође подсећа да је већ разматрао сличне тврдње и
да их је одбацио (видети, на пример, предмет Марчић, цитиран у
горњем тексту, ст. 42-43). Стога, Суд одлучује да ову тврдњу Владе
одбаци.
2. Компатибилност ratione personae
30. Влада је изнела да пошто је отворен стечајни поступак
предузеће као такво је престало да постоји. Према мишљењу Владе,
формирано је ново правно лице – предузеће у стечају, и да за такво
правно лице Држава не може да сноси никакву одговорност, за разлику
3
од случаја Р. Качапор (цитиран у горњем тексту), у коме је стечајни
поступак покренут тек после ступања Конвенције на снагу у односу на
Србију. Она је даље приметила да у пресуди у предмету Omerović
против Хрватске (број 36071/03, став 35., 1. јун 2006. године) држава
не сноси никакву одговорност за дугове инсолвентних предузећа.
31. Иако је тачно да Суд наглашава у предмету Omerović (цитиран у
горњем тексту) да се држава обично не може сматрати одговорном за
ситуацију у којој дужник у односу на ког се извршење спроводи нема
средстава да измири дуг, Суд подсећа на свој став у предмету Р.
Качапор (цитиран у горњем тексту), које се примењује у контексту
предузећа са претежно друштвеним капиталом, и сматра да је у овом
конкретном контексту небитно да ли је стечајни поступак покренут
пре или после ступања Конвенције на снагу, пошто се стечајни
поступак наставио после ратификације, и тек би требало да се заврши
(видети такође Марчић, цитиран у горњем тексту). Осим тога, Суд
примећује да је током стечајног поступка, док предузеће није продато,
оно било регистровано као предузеће у потпуном друштвеном
власништву. Штавише, иако је предузеће продато, са њим су продата
само права, а дугови су остали у стечајној маси, чиме се Држава није
ослободила обавеза, утврђених у предмету Качапор. Сходно томе, ова
тврдња мора се одбацити.
3. Злоупотреба права на представку
32. Влада је тврдила да подноситељка представке није обавестила
Суд да је примила скоро УСД 3.000 у оквиру разних исплата на име
социјалне помоћи, као и исплату у складу са одлуком од 28. маја 2008.
године, тако да је потраживање подноситељке представке исплаћено
скоро у потпуности.
33. Подноситељка представке је оспорила ове тврдње.
34. Суд примећује да у односу на исплате на које се Влада позива,
уопште није било позивања на пресуду од 18. новембра 2002. године.
Исплате на име социјалне помоћи извршене су с обзиром на тешку
финансијску ситуацију подноситељке представке и здравствене
проблеме њеног покојног супруга и кћерке, док плаћањем у вези са
минималном загарантованом зарадом није намеравано да се покрије
дуг из пресуде од 18. новембра 2002. године. Напротив, у пресуди од
18. новембра 2002. године се изричито не разматрају загарантоване
зараде, с обзиром да је овај део захтева повучен (видети став Error!
Reference source not found.. у горњем тексту). Суд даље примећује да
Влада није предложила да се подноситељки представке понуди било
каква исплата са директним циљем извршења пресуде од 18. новембра
2002. године.
35. Суд подсећа да се представка може одбацити као неприхватљива
према члану 35. став 3. Конвенције ако се свесно заснива на нетачним
3
изјавама (видети Varbanov против Бугарске, број 31365/96, став 36.,
ЕЦХР 2000-X, или Rehak против Републике Чешке, (одлука), број
67208/01, 18. мај 2004. године). Са друге стране, ако неки подносилац
представке пропусти да достави сва документа која би Влада, или чак
и Суд, сматрала релевантним за коначно разматрање неког предмета,
то не би требало per se да представља злоупотребу права на представку
(видети Милошевић против Србије (одлука), став 40., број 20037/07, 5.
јул 2011. године). Суд даље примећује да пропуст на који се Влада
позвала изгледа да није од било какве важности за утврђивање
околности предметног случаја. Према томе, ова тврдња се мора
одбацити.
4. Закључак
36. Суд даље сматра да ове тврдње нису очигледно неосноване у
оквиру значења члана 35. став 3. Конвенције и нису недопуштене ни
по ком другом основу. Због тога се оне морају прогласити
допуштеним.
Б. Основаност
37. Влада је тврдила да пошто је пресуда од 18. новембра 2002.
године декларативне а не кондемнаторне природе, она не може да
представља „притужбу“ у оквиру значења члана 1. Протокола број 1.
38. Подноситељка представке је остала при ставу да је Држава у
потпуности одговорна за захтев утврђен пред домаћим судовима.
39. Суд примећује да су одредбе важећег домаћег права
прописивале да се у овој врсти парничног поступка може истаћи само
декларативни захтев, али су такође прописивале признавање таквих
захтева у стечајном поступку, као и обавезу да се изврши, бар
делимично, сваки захтев утврђен на тај начин (видети ставове .
213 и Error! Reference source not found.. у горњем тексту). Даље,
Суд сматра да обавеза државе настаје из следећих околности: да је дуг
предузећа прецизно утврђен извршном домаћом одлуком; да је
предузеће претежно у друштвеном власништву у тренутку утврђивања
захтева; и да захтев утврђен против предузећа није измирен. Чињеница
да пресудом од 18. новембра 2002. године није наглашена обавеза
плаћања захтева подноситељке представке нема никаквог утицаја на
постојања самог захтева – управо ова пресуда потврђује да предузеће
дугује подноситељки представке тачно утврђени износ новца, заједно
са каматом која се рачуна од прецизног датума, као и све примењиве
социјалне доприносе. Стога је захтев подноситељке представке био
довољно утврђен да представља имовину у смислу члана 1. Протокола
број 1.
3
40. Пресуда од 18. новембра 2002. године постала је правоснажна 4.
марта 2003. године (пре више од девет година) и тек би требало да се
изврши. Суд примећује да кашњење у извршењу неке пресуде може да
се оправда у посебним околностима. Закашњење, међутим, не може
бити такво да угрожава суштину права заштићеног према члану 6. став
1. Конвенције (видети Burdov против Русије, број 59498/00, став 35.,
ЕЦХР 2002-III). Суд примећује да је неизвршење пресуде у
континуитету од 18. новембра 2002. године лишило подноситељку
представке користи од успеха у поступку који се тицао њених
имовинских права.
41. Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд
сматра да Влада није истакла ниједну другу чињеницу или аргумент
који би могли да га убеде да одступи од добро утврђене судске праксе
у вези са одговорношћу Државе за кашњење у извршењу
правоснажних домаћих одлука донетих против друштвених предузећа.
Према томе, дошло је до повреде члана 6. и члана 1. Протокола број
1.
III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
42. Члан 41. Конвенције предвиђа:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе
стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно,
пружити правично задовољење оштећеној странци.“
A. Штета
1. Материјална штета
43. Подноситељка представке је тражила да се Држави наложи да
јој из сопствених средстава исплати износ досуђен пресудом од 18.
новембра 2002. године, заједно са законском каматом по стопи која ће
се обрачунати почев од 5. августа 1998. године, умањено за трошкове
парничног поступка који су јој већ исплаћени.
44. Она је даље тражила да јој Држава исплати трошкове сахране
њеног покојног супруга.
45. Влада је сматрала да би исплату коју је подноситељка
представке примила као социјалну помоћ и на име загарантованих
зарада требало одбити од износа утврђеног пресудом од 18. новембра
2002. године. Она је даље оспорила захтев подноситељке представке за
исплату трошкова сахране.
46. У вези са захтевом из пресуде и с обзиром на горе утврђено,
Суд није убеђен тврдњом Владе да су исплате које се изричито не
3
односе на исплату дуга утврђеног пресудом од 18. новембра 2002.
године могле омогућити измирење обавеза утврђених самом пресудом.
47. С обзиром на тврдњу Владе, и с обзиром на повреде утврђене у
овом предмету и у властитој пракси (видети Р. Качапор и друге
подноситељке представке, цитиран у горњем тексту, ст. 123-126, и
Црнишанин и други, цитиран у горњем тексту, ст. 137-139) – посебно
имајући у виду став у вези са различитом природом досуђених износа
из правоснажне домаће пресуде и друге исплате које је предузеће
проследило подноситељки представке – Суд налази да Влада мора да
исплати подноситељки представке износе утврђене пресудом од 18.
новембра 2002. године у оној мери у којој они још нису исплаћени.
Конкретно, Влада мора исплатити подноситељки представке пун износ
утврђеног захтева у вези са дневницама и односне доприносе за
социјално осигурање, као и законску камату која ће се обрачунати
почев од 5. августа 1998. године.
48. У вези са захтевом за накнаду трошкова сахране покојног
супруга подноситељке представке, Суд не види никакву узрочну везу
између утврђених повреда и наводне материјалне штете. Он због тога
овај захтев одбацује.
2. Нематеријална штета
49. Подноситељка представке је тражила накнаду нематеријалне
штете због спорног неизвршења у износу од 10.000 евра (ЕУР).
50. Влада је оспорила овај захтев.
51. Суд је мишљења да је подноситељка представке претрпела
одређену нематеријалну штету као последицу утврђених повреда , која
се не може исправити само тиме што ће Суд утврдити повреду.
Процењујући на основу правичности, како се то захтева чланом 41.
Конвенције, Суд подноситељки представке досуђује 4.700 евра по
овом основу.
Б. Трошкови
52. Подноситељка представке је такође тражила накнаду тропкова
поступка пред овим Судом, а да није навела тачан износ, остављајући
то нахођењу Суда.
53. Влада је оспорила овај захтев.
54. На основу докумената које поседује и на основу судске праксе,
Суд сматра да је оправдано да јој се за поступак пред Судом досуди
износ од 50 евра.
4
В. Законска каматна стопа
55. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на
најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три
процентна поена.
4
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује а је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције и члана
1. Протокола број 1 уз њу;
3. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да исплати подноситељки представке у
року од три месеца од датума када ова пресуда постане
правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће
износе:
(i) износе досуђене пресудом од 18. новембра 2002. године
заједно са доприносима за социјално осигурање и каматом,
умањено за износе који су можда већ исплаћени, са позивом на
извршење;
(ii) 4.700 евра (четири хиљаде седам стотина евра), плус порез
који се може платити, на име нематеријалне штете;
(iii) 50 евра (педесет евра, плус порез који подноситељка
представке може платити, на име трошкова;
(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити
обичну камату на износе наведене под (а) по стопи која је једнака
најнижој каматној стопи Европске централе банке у законском
периоду уз додатак од три процентна поена;
4. Одбија преостали део захтева подноситељке представке за правично
задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на
дан 2. октобра 2012. године, у складу са правилом 77 ст. 2 и 3
Пословника Суда.
Stanley Naismith
Секретар
Françoise Tulkens
Председник
4
ЧЕТВРТО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ АЛИШИЋ И ДРУГИ ПРОТИВ БОСНЕ И
ХЕРЦЕГОВИНЕ, ХРВАТСКЕ, СРБИЈЕ, СЛОВЕНИЈЕ И БИВШЕ
ЈУГОСЛОВЕНСКЕ РЕПУБЛИКЕ МАКЕДОНИЈЕ
(Представка број 60642/08)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
6. новембар 2012. год.
Ова пресуда постаје правоснажна под околностима наведеним у члану
44, ст. 2. Конвенције. Могуће су редакторске измене.
4
Предмет Алишић и други против Босне и Херцеговине,
Хрватске, Србије, Словеније и Бивше Југословенске Републике
Македоније
Европски суд за људска права (Четврто одељење) на заседању Већа
у саставу:
Nicolas Bratza, Председник,
Lech Garlicki,
Нина Вајић,
Боштјан М. Зупанчич,
Љиљана Мијовић,
Драгољуб Поповић,
Мирјана Лазарова Трајковска, судије,
и Lawrence Early, Секретар одељења,
После већања на затвореној седници 11. октобра 2012. год,
изриче следећу пресуду, која је усвојена тог дана:
ПОСТУПАК
1.
Предмет је формиран на основу представке (бр. 60642/08)
против Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније и Бивше
Југословенске Републике Македоније поднете Суду у складу са чланом
34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода
(Конвенција) од стране троје грађана Босне и Херцеговине, Емине
Алишић, Азиза Саџака и Сакиба Шахдановића (подносиоци
представке) 30. јула 2005. године. Први подносилац поседује и
немачко држављанство.
2.
Подносиоце представке је заступао Б. Мујчин, адвокат који
обавља адвокатску праксу у Немачкој. Владе Босне и Херцеговине,
Хрватске, Србије, Словеније и Бивше Југословенске Републике
Македоније (Владе) су заступали њихови агенти, гђа. М. Мијић, гђа.
Ш. Стажник, г. С. Царић, г. Н. Пинтар Госенца и г. К. Богданов.
3.
Подносиоци представке су навели да и даље нису у могућности
да подигну "стару" девизну штедњу са својих рачуна код сарајевске
филијале Љубљанске банке Љубљана и тузланске филијале
Инвестбанке.
4.
Одлуком од 17. октобра 2011. год, Суд је здружио основаност
представке са питањем исцрпљености домаћих правних лекова и
прогласио представку прихватљивом.
5.
Стране су даље поднеле писана запажања о основаности
(Правило 59, став 1. Пословника Суда). Пошто је Веће, након
консултовања са странкама, одлучило да усмена расправа о
основаности није тражена (Правило 59, став 3), странке су писаним
путем одговориле једна другој на запажања.
ЧИЊЕНИЦЕ
I ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА
6.
Подносиоци представке рођени су 1976. год, 1949. год. и 1952.
год. и живе у Немачкој.
7.
Пре распада Социјалистичке Федеративне Републике
Југославије (у даљем тексту: „СФРЈ“), гђа Алишић и г. Саџак су
уложили девизна средства код Љубљанске банке Сарајево, а г.
Шахдановић код тузланске филијале Инвестбанке. Изгледа да је стање
на њиховим рачунима 4.715,56 немачких марака (ДМ), 129.874,30 ДМ
и 63.880,44 ДМ. Г. Шахдановић такође има 73 америчка долара (УСД)
и 4 аустријска шилинга на својим рачунима.
II РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА
А СФРЈ
8. До економских реформи 1989/90. године, систем комерцијалних
банака састојао се од основних банака и удружених банака. Основне
банке су по правилу оснивала и контролисала друштвена предузећа2 са
седиштем у истој територијалној јединици (наиме, у једној од
република - Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Црној Гори,
Србији и Словенији - или аутономним покрајинама - Косову и
Војводини). Оснивачи Љубљанске банке Сарајево били су 16
друштвених предузећа из Босне и Херцеговине, њих шеснаест (као
што су Енергоинвест Сарајево, Горење Бира Бихаћ, Шипад Сарајево,
Велепромет Високо, Ђуро Салај Мостар) и Памучни комбинат Врање
из Србије. Најмање две основне банке су могле формирати једну
удружену банку, задржавши свој посебан правни субјективитет. 1978.
године, Љубљанска банка Сарајево, Љубљанска банка Загреб,
Љубљанска банка Скопље и један број основних банака формирали су
удружену банку - Љубљанску банку Љубљана. Слично томе, 1978.
године Инвестбанка и неколико других основних банака формирали су
Београдску удружену банку Београд. У СФРЈ је било отприлике 150
основних и 9 удружених банака (Југобанка Београд, Београдска
удружена банка, Привредна банка Сарајево, Војвођанска банка Нови
Сад, Косовска банка Приштина, Удружена банка Хрватске Загреб,
2
Концепт „друштвене својине“, иако постоји и у другим земљама, био је
посебно веома развијен у СФРЈ (видети Међад „Судбина југословенског модела:
Случај против правне усаглашености“, Амерички гласник о корпоративном праву
52/1 (2004) стр. 287 – 319).
2
Љубљанска банка Љубљана, Стопанска банка Скопље и Инвестициона
банка Титоград).
9. Пошто је имала велике потребе за чврстом валутом, СФРЈ је
привукла своје бивше држављане и друге грађане да девизна средства
улажу код њених банака. На та улагања добијале су се високе камате
(годишња каматна стопа често је прелазила 10%). Штавише, за њих је
гарантовала држава (видети, на пример, члан 14(3) Закона о девизном
пословању из 1985. године3 и члан 76(1) Закона о банкама и другим
финансијским организацијама из 1989. године)4. Гаранција државе би
била активирана у случају стечаја или „очигледне инсолвентности“
неке банке на захтев те банке (видети члан 18. Закона о банкама и
другим финансијским организацијама из 1989. године5 и релевантна
подзаконска акта)6. Ниједна од банака које се разматрају у предметном
случају није поднела тај захтев. Требало би нагласити да штедише
нису могле самостално тражити активирање гаранције. Стране су ипак
имале право, у складу са Законом о облигационим односима из 1978.
године,7 да подигну своје улоге у сваком тренутку, заједно са доспелом
каматом, код основних банака (видети чланове 1035. и 1045. тог
Закона).
10. Почев од средине седамдесетих година прошлог века,
комерцијалне банке су претрпеле девизне губитке због смањења
вредности домаће валуте. СФРЈ је због тога увела систем за „поновно
депоновање“ девизних средстава, чиме је комерцијалним банкама
омогућено да девизну штедњу грађана пренесу Народној банци
Југославије (у даљем тексту: „НБЈ“), која је преузела девизни ризик
(видети члан 51(2) Закона о девизном пословању из 1977. године 8).
Иако је овај систем био факултативан, комерцијалне банке нису имале
другу могућност пошто им није било дозвољено да одржавају девизне
рачуне код страних банака, што је било неопходно за плаћања у
иностранству, а није им било ни дозвољено да одобравају зајмове у
страној валути. Практично су сва девизна средства због тога била
3
Закон о девизном пословању, „Службени лист СФРЈ“, бр. 66/85, 13/86, 71/86,
2/87, 3/88, 59/88, 85/89, 27/90, 82/90 и 22/91.
4
Закон о банкама и другим финансијским организацијама, „Службени лист
СФРЈ“, бр. 10/89, 40/89, 87/89, 18/90, 72/90 и 79/90.
5
Закон о санацији, стечају и ликвидацији банака и других финансијских
организација, „Службени лист СФРЈ“, бр. 84/89 и 63/90.
6
Одлука о начину извршавања обавеза Федерације по основу јемства за
девизе на девизним рачунима и девизним штедним улозима грађана, грађанских
правних лица и страних физичких лица, „Службени лист СФРЈ“, број 27/90.
7
Закон о облигационим односима, „Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85,
45/89 и 57/89.
8
Закон о девизном пословању, „Службени лист СФРЈ“, бр. 15/77, 61/82, 77/82,
34/83, 70/83 и 71/84.
3
поново депонована код НБЈ. Треба, међутим, нагласити да је само део
тог новца заиста физички пребачен у НБЈ (видети Ковачић и други
против Словеније [ВВ], бр. 44574/98, 45133/98 и 48316/99, ст. 36. и 39,
3. октобар 2008; видети такође одлуку АП 164/04 Уставног суда Босне
и Херцеговине од 1. априла 2006. године, став 53.).
11. Што се тиче Љубљанске банке Сарајево, план поновног
депоновања функционисао је на следећи начин. У складу са низом
споразума између те банке, Љубљанске банке Љубљана, Народне
банке Босне и Херцеговине и Народне банке Словеније, Љубљанска
банка Сарајево је морала на месечној бази да пребацује сваку разлику
између уложених и повучених девизних средстава Народној банци
Словеније. Тако пребачена девизна средства бележена су као
потраживање Љубљанске банке Сарајево од НБЈ. Влада Словеније у
овом предмету је остала при ставу да је Народна банке Словеније
након тога пребацивала та средства НБЈ-у, али нису успели да обезбеде
никакве доказе о овоме. Једино су доказали да је део тих средстава
пребачен назад Љубљанској банци Сарајево на захтев банке у циљу
одржавања њене ликвидности (у периоду када је више девизних
средстава подизано него улагано) Тачни износи су: у 1984. год.
57.389.894 ДМ је пребачено у Љубљану, 150.187 ДМ назад у Сарајево;
1985. год. 59.465.398 ДМ је пребачено у Љубљану и 71.270 ДМ назад у
Сарајево, 1986. год. 19.794.416 ДМ је пребачено у Љубљану и
1.564.823 ДМ назад у Сарајево, и тако даље. Укупно, између 1984. и
1991. год. 244.665.082 ДМ је пребачено у Љубљану и 41.469.528 ДМ
(тј. мање од 17%) назад у Сарајево.
12. Још један важан чинилац је да је НБЈ заузврат основним банкама
одобравала зајмове у динарима (у почетку, бескаматне) у вредности
поновно уложених девизних средстава. Тако добијене динаре су
основне банке затим употребљавале за одобравање кредита, по
каматним стопама испод стопе инфлације, друштвеним предузећима
која су, по правилу, основана у истој територијалној јединици (на
пример, у случају Љубљанске банке Сарајево, такви кредити су
одобрени Полиетиленки Бихаћ, Горење Бира Бихаћ, Шипад Шатор
Гламоч, Билећанка Билећа, УПИ Сарајево, Соко Комерц Мостар, Руди
Чајавец Бања Лука, Велепромет Високо итд.).
13. Систем поновног депоновања средстава је завршен 1988. године
(на основу члана 103. Закона о девизном пословању из 1985. године, и
допуна и измена од 15. октобра 1988. године). Банке су имале дозволу
да код страних банака отварају девизне рачуне. Љубљанска банка
Сарајево, као и друге банке, искористила је ту прилику и депоновала
укупно 13,5 милиона УСД код страних банака у периоду од октобра
1988. године до децембра 1989. године.
14. У оквиру реформи из 1989/90. године, СФРЈ је укинула горе
описани систем основних и удружених банака. Ова промена у
4
банкарским прописима омогућила је неким основним банкама да се
одлуче за независан статус, а друге основне банке су постале филијале
(без правног субјективитета) бивших удружених банака којима су
раније припадале. Љубљанска банка Сарајево је тако 1. јануара 1990.
године постала филијала (без посебног правног субјективитета)
Љубљанске банке Љубљана, а ова друга је преузела права, средства и
обавезе прве банке. Супротно томе, Инвестбанка је постала независна
банка са централом у Србији и једним бројем филијала у Босни и
Херцеговини (укључујући и тузланску филијалу код које је г.
Шахдановић имао рачуне). Штавише, проглашена је конвертибилност
динара, а НБЈ је утврдила веома повољне девизне курсеве. То је довело
до масовног повлачења девиза из комерцијалних банака. СФРЈ је због
тога прибегла хитним мерама којима је у значајној мери ограничила
подизање девизних улога. На пример, од децембра 1990. године, када
је члан 71. Закона о девизном пословању из 1985. године измењен,
штедише су могле да користе своје уштеђевине једино за плаћање
увезене робе или услуга за своје потребе или потребе блиских рођака,
да купују обвезнице у страним валутама, да дају тестаментарне
поклоне у научне или хуманитарне сврхе, или да плаћају животно
осигурање код локалних осигуравајућих друштава (раније, штедише су
могле користити своје улоге и за плаћање робе и услуга у
иностранству). Поред тога, члан 3. одлуке Владе СФРЈ из априла 1991.
године9 која је била на снази до 8. фебруара 1992. год. и члан 17(ц)
одлуке НБЈ из јануара 1991. године 10коју је Уставни суд СФРЈ
прогласио неуставном 22. априла 1992. године, ограничили су износ
који штедише могу да подигну или користе за горе наведене сврхе на
500 ДМ по подизању и не више од 1.000 ДМ месечно.
15. СФРЈ се распала 1991/92. године. У државама следбеницама,
депозит у страној валути је пре свега називан „стара“ или „замрзнута“
девизна штедња.
Б Босна и Херцеговина
1. Право и пракса у вези са старом девизном штедњом
16. Босна и Херцеговина је 1992. године преузела законску
гаранцију за стару девизну штедњу од СФРЈ (видети члан 6. Закона о
9
Одлука о начину на који овлашћене банке извршавају налоге за плаћање
домаћих физичких лица девизама са њихових девизних рачуна и девизних штедних
улога, „Службени лист СФРЈ“, бр. 28/91, 34/91, 64/91 и 9/92.
10
Одлука о начину вођења девизног рачуна и девизног штедног улога домаћег
и страног физичког лица, „Службени лист СФРЈ“ бр. 6/91, 30/91, 36/91 и 25/92.
5
примени законодавства СФРЈ из 1992. године)11. Иако релевантне
законске одредбе нису толико јасне по том питању, Народна банка
Босне и Херцеговине сматра да се гаранција односи само на стару
девизну штедњу у домаћим банкама (видети њен извештај 63/94 од 8.
августа 1994. године12 ).
17. Иако је за време рата сва стара девизна штедња остала
замрзнута, подизања новца су била изузетно дозвољена из
хуманитарних разлога и у неким другим посебним случајевима (видети
релевантно секундарно законодавство13 ).
18. После рата 1992-95, сваки ентитет (Федерација Босне и
Херцеговине - ФБиХ - и Република Српска) донео је своје сопствене
законе о старој девизној штедњи. У овом случају релевантно је само
законодавство ФБиХ, с обзиром да се предметне филијале налазе у том
ентитету. ФБиХ је 1997. године преузела одговорност за стару девизну
штедњу у банкама и филијалама које се налазе на њеној територији
(видети члан 3, став 1. Закона о утврђивању и реализацији
потраживања грађана из 1997. године14 и Уредбу о остваривању права
лица која немају пребивалиште из 1999. године15). Та штедња је остала
замрзнута, али се могла користити за откуп државних станова и
предузећа под одређеним условима (видети члан 18. Закона о
утврђивању и реализацији потраживања грађана из 1997. године, и
измену и допуну из августа 2004. године).
19. ФБиХ је 2004. године усвојила ново законодавство. Она се
обавезала да ће исплатити стару девизну штедњу у домаћим банкама у
том ентитету, без обзира на држављанство предметног улагача. Њена
обавеза за ту штедњу у филијалама Љубљанске банке Љубљана и
11
Уредба са законском снагом о преузимању и примењивању савезних закона
који се у Босни и Херцеговини примењују као републички закон, „Службени гласник
Републике Босне и Херцеговине“, број 2/92.
12
Примерак су доставиле власти Босне и Херцеговине.
13
Одлука о условима и начину исплата динара по основу дефинитивне продаје
девизне штедње домаћих физичких лица и коришћењу девиза са девизних рачуна и
девизних штедних улога домаћих физичких лица за потребе лијечења и плаћања
школарине у иностранству, „Службени гласник Републике Босне и Херцеговине бр.
4/93; Одлука о условима и начину давања краткорочних кредита банкама на основу
дефинитивне продаје депоноване девизне штедње грађана и ефективно продатих
девиза од стране грађана, „Службени гласник Републике Српске бр. 10/93 и 2/94; и
Одлука о циљевима и задацима монетарно-кредитне политике у 1995, Службени
гласник Републике Босне и Херцеговине бр. 11/95 и 19/95.
14
Закон о утврђивању и реализацији потраживања грађана у поступку
приватизације, „Службене новине ФБиХ бр. 27/97, 8/99, 45/00, 54/00, 32/01, 27/02,
57/03, 44/04, 79/07 и 65/09.
15
Уредба о остваривању потраживања лица која су имала девизну штедњу у
банкама на територији Федерације, а нису имала пребивалишта на територији
Федерације, „Службене новине ФБиХ бр. 44/99.
6
Инвестбанке била је изричито искључена (видети члан 9(2) Закона о
утврђивању и начину измирења унутрашњих обавеза из 2004.
године16).
20. Обавеза за стару девизну штедњу у домаћим банкама прешла је
2006. године са ентитета на државу. Обавеза за ту штедњу у локалним
филијалама Љубљанске банке Љубљана и Инвестбанке била је опет
искључена, али држава мора помоћи штедишама ових филијала да
добију исплату своје штедње од Словеније и Србије (видети члан 2.
Закона о старој девизној штедњи из 2006. године17). Поред тога, сви
поступци у вези са старом штедњом престали су према овом закону
(члан 36. тог Закона; ова одредба је проглашена уставном одлуком бр.
У 1/06 Уставног суда Босне и Херцеговине од 28. марта 2008, став 35.).
Уставни суд је размотрио бројне појединачне жалбе о пропусту Босне
и Херцеговине и њених ентитета да исплате стару девизну штедњу у
домаћим филијалама Љубљанске банке Љубљана и Инвестбанке:
сматрао је да ни Босна и Херцеговина ни њени ентитети нису
одговорни и уместо тога је наложио држави да помогне својим
штедишама тих филијала да поврате своје штедње од Словеније и
Србије (видети, на пример, одлуке АП 164/04 од 1. априла 2006.
године, АП 423/07 од 14. октобра 2008. године и АП 14/08 од 21.
децембра 2010. године).
2. Статус сарајевске филијале Љубљанске банке Љубљана
21. Љубљанска банка Сарајево је 1990. године постала филијала,
без правног субјективитета, Љубљанске банке Љубљана, а ова друга је
преузела права, средства и обавезе прве банке. Према регистру
привредних друштава, сарајевска филијала поступала је у име и за
рачун матичне банке. Износ девизне штедње 31. децембра 1991. године
у сарајевској филијали износио је око 250.000.000 ДМ, али изгледа да
је у трезору сарајевске филијале на тај дан било мање од 350.000 ДМ.
Иако је нејасно шта се десило са преосталим износом, вероватно је да
је већина износа завршила у Словенији (видети став 11. изнад).
22. Домаћа банка, Љубљанска банка Сарајево основана је 1993.
године. Она је преузела одговорност Љубљанске банке Љубљана за
стару девизну штедњу у сарајевској филијали. Народна банка Босне и
Херцеговине је 1994. године извршила преглед и констатовала многе
недостатке. Пре свега, њено руководство није било прописно
именовано и није било јасно ко су акционари. Народна банка је због
16
Закон о утврђивању и начину измирења унутрашњих обавеза Федерације,
„Службене новине ФБиХ бр. 66/04, 49/05, 35/06, 31/08, 32/09 и 65/09.
17
Закон о измирењу обавеза по основу рачуна старе девизне штедње,
„Службени гласник Босне и Херцеговине“, бр. 28/06, 76/06 и 72/07.
7
тога именовала директора Љубљанске банке Сарајево. Друго, као
домаћа банка, Љубљанска банка Сарајево није могла преузети
одговорност стране банке за стару девизну штедњу, пошто би то могло
наметнути нове финансијске обавезе за државу (пошто је држава била
законски гарант за стару девизну штедњу у домаћим банкама).
Народна банка је наложила да завршни биланс за сарајевску филијалу
Љубљанске банке Љубљана од 31. марта 1992. године буде хитно
урађен и да се дефинишу њени односи са матичном банком. Међутим,
према регистру привредних друштава, Љубљанска банка Сарајево је
остала одговорна за стару девизну штедњу у сарајевској филијали
Љубљанске банке Љубљана све до новембра 2004. године (видети став
24. испод). Према томе, наставила је да управља штедњом клијената
сарајевске филијале; та штедња је коришћена у процесу приватизације
у ФБиХ (видети став 18. изнад); и домаћи суд је наложио Љубљанској
банци Сарајево да исплату ту штедњу у једном случају (видети
Вишњевац против Босне и Херцеговине (одлука), бр. 2333/04 од 24.
октобра 2006. године).
23. Агенција ФБиХ за банкарство је 2003. године ставила је ову
домаћу банку под своју привремену управу из разлога што она нема
дефинисане односе са страном Љубљанском банком Љубљана.
24. На основу измена и допуна Закона о регистру привредних
друштава из 2000. године18, парламент ФБиХ је 2003. године продужио
законски рок за брисање уписа из периода ратног стања у регистар
привредних друштава до 10. априла 2004. године. Убрзо након тога,
Општински суд у Сарајеву је одлучио да домаћа Љубљанска банка
Сарајево није правни следбеник сарајевске филијале стране
Љубљанске банке Љубљана и да није одговорна за стару девизну
штедњу у тој филијали; и да, као резултат тога, упис у регистар
привредних друштава из 1993. године којим се тврди другачије мора
бити избрисан.
25. Љубљанска банка Сарајево је 2006. године продала своју
имовину и издала просторије и опрему које припадају сарајевској
филијали Љубљанске банке Љубљана предузећу из Хрватске, које је,
заузврат, преузело обавезу да исплати дугове Љубљанске банке
Сарајево. Приликом одобравања овог споразума, Влада ФБиХ је
нагласила да све просторије и архива сарајевске филијале Љубљанске
банке Љубљана остају брига Владе ФБиХ све док се коначно не утврди
статус те филијале.
26. Надлежни суд је 2010. године започео стечајни поступак против
домаће Љубљанске банке Сарајево. Он је још у току.
18
Закон о поступку уписа правних лица у судски регистар, „Службене новине
ФБиХ“ бр. 4/00, 49/00, 32/01, 19/03 и 50/03.
8
3. Статус тузланске филијале Инвестбанке
27. Тузланска филијала Инвестбанке увек је имала статус филијале
без правног субјективитета Износ старе девизне штедње у тој филијали
био је око 67 милиона УСФ (отприлике 100 милиона ДМ) 31. децембра
1991. године. Та филијала је затворена 1. јуна 1992. године и никада
није опет почела са радом. Није јасно шта се догодило са њеним
средствима, али узимајући у обзир начин на који је управљала планом
поновног улагања (видети став 11. изнад) највероватније је већина
завршила у Србији.
28. Надлежни суд у Србији је 2002. године донео решење о стечају
Инвестбанке. Српске власти су затим продале просторије филијала
Инвестбанке у ФБиХ (оне у Републици Српској су продате 1999.
године). Стечајни поступак је још у току.
29. Влада ФБиХ је 2010. године ставила просторије и архиве
филијала у ФБиХ под своју бригу, али изгледа да Инвестбанка више
нема никакве просторије или архиве у ФБиХ.
30. На захтев власти ФБиХ 2011. године српске власти су
покренуле кривичну истрагу о начину на који је архив тузланске
филијале пребачен на српску територију 2008. године.
В Хрватска
31. Хрватске власти тврде да су отплатиле стару девизну штедњу у
домаћим банкама и њеним страним филијалама, без обзира на
држављанство предметног улагача. И заиста, јасно је да су исплатили
штедњу држављанима Босне и Херцеговине у филијалама хрватских
банака у Босни и Херцеговини. Међутим, Влада Словеније је
доставила одлуке Врховног суда Хрватске (бр. 3015/1993-2 из 1994.
год, бр. 3172/1995-2 из 1996. год. и бр. 1747 /1995-2 из 1996. год)
држећи да термин „грађанин" који се користи у том законодавству
означава држављанина Хрватске и наводи да није искључено да су
држављани Босне и Херцеговине у питању такође и држављани
Хрватске или да је склопљен ad hoc споразум.
32. Хрватска је такође исплатила својим грађанима стару девизну
штедњу која је била пребачена из загребачке филијале Љубљанске
банке Љубљана домаћим банкама на захтев предметних улагача
(видети одељак 14. Закона о старој девизној штедњи из 1993. године19
19
Закон о претварању девизних депозита грађана у јавни дуг Републике
Хрватске, „Службени лист Републике Хрватске“, број 106/93.
9
и релевантног секундарног законодавства20). Наводно, око две трећине
свих клијената те филијале су искористили ову могућност. Што се тиче
преосталих клијената, чија стара девизна штедња наводно износи око
300 милиона ДМ, неки од њих су покренули парнични поступак у
хрватским судовима и 63 од њих су добили своју стару девизну
штедњу из принудне продаје имовине те филијале која је лоцирана у
Хрватској (одлуке Општинског суда у Осијеку од 8. априла 2005.
године и 15. јуна 2010. године)21. Неки други клијенти воде парничне
поступке у словеначким судовима (видети став 38. испод).
Г Србија
33. Као директна последица распада СФРЈ, стара девизна штедња у
домаћим банкама је остала замрзнута, али су подизања новца била
изузетно дозвољена из хуманитарних разлога без обзира на
држављанство предметног улагача (видети релевантно секундарно
законодавство)22.
34. Србија се 1998. и поново 2002. године обавезала да ће
исплатити стару девизну штедњу у домаћим филијалама домаћих
банака њеним грађанима и грађанима свих држава сем држава
следбеница СФРЈ. Укупна штедња грађана држава следбеница СФРЈ и
штедња у домаћим филијалама банака са седиштем у тим државама
остаје замрзнута до решења преговора о сукцесији. Поред тога, сви
поступци у вези са старом штедњом престали су према закону, у
складу са члановима 21. и 22. Закона о старој девизној штедњи из 1998.
20
Правилник о утврђивању увјета и начина под којима грађани могу пренијети
своју девизну штедњу с организацијске јединице банке чије је сједиште изван
Републике Хрватске на банке у Републици Хрватској, „Службени лист Републике
Хрватске“, број 19/94.
21
Влада Словеније је доставила копију (Анекси бр. 273-74).
22
Одлука о условима и начину давања краткорочних кредита банкама на
основу дефинитивне продаје депоноване девизне штедње грађана, „Службени лист
Савезне Републике Југославије“ бр. 42/93, 49/93, 71/93 и 77/93; Одлука о условима и
начину исплате дела девизне штедње грађана која је депонована код НБЈ, „Службени
лист“ бр. 42/94, 44/94 и 50/94; Одлука о условима и начину исплате дела девизне
штедње грађана која је депонована код НБЈ, „Службени лист“ бр. 10/95, 52/95, 58/95,
20/96, 24/96 и 30/96; Одлука о привременом обезбеђивању и начину и условима
исплате средстава овлашћеним банкама на име динарске противвредности дела
девизне штедње депоноване код НБЈ исплаћене грађанима за одређене намене,
„Службени лист бр. 41/96, 21/98 и 4/99.
1
године 23 и члановима 21. и 36. Закона о старој девизној штедњи из
2002. године24
35. Надлежни суд у Србији је у јануару 2002. године донео решење
о стечају Инвестбанке. Као последица тога, гаранција државе за стару
девизну штедњу је активирана (видети члан 18. Закона о
инсолвентности банака и других финансијских институција из 1989.
године и члан 135. Закона о девизном пословању из 1995. године25).
322 клијента филијала Инвестбанке у Босни и Херцеговини неуспешно
су захтевали исплате у контексту стечајног поступка; њих 20 су затим
покренули парнични поступак против Инвестбанке, без успеха.
Стечајни поступак је још у току.
Д Словенија
36. Словенија је 1991. године преузела од СФРЈ законску гаранцију
за стару девизну штедњу у домаћим филијалама свих банака, без
обзира на држављанство предметног улагача (видети члан 19, став 3.
Закона за спровођење Уставне повеље из 1991. године26 и члан 1.
Закона о старој девизној штедњи из 1993. године)27. Док, по правилу,
свако ко покаже правни интерес може поднети петицију за покретање
поступка апстрактног разматрања уставности (члан 24. Закона о
Уставном суду из 2007. године)28, Уставни суд Словеније нашао је да
Закон о спровођењу Уставне повеље из 1991. године никада није био
разматран (видети одлуке бр. U-I-332/94 од 11. априла 1996. год. и U-I184/96 од 20. јуна 1996. год.).
37. После безуспешних покушаја да сарајевску филијалу
Љубљанске банке Љубљана региструје као посебну банку (видети
преписку између НБЈ и Народне банке Босне и Херцеговине из октобра
1991. године у којој се наглашава незаконитост таквих предлога пошто
је Словенија у међувремену постала независна држава, а Љубљанска
банка Љубљана страна банка),29 Словенија је национализовала, а
23
Закон о измирењу обавеза по основу девизне штедње грађана, „Службени
лист Савезне Републике Југославије“ бр. 59/98, 44/99 и 53/01.
24
Закон о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по основу
девизне штедње грађана, „Службени лист Савезне Републике Југославије“, број 36/02
25
Закон о девизном пословању, „Службени лист Савезне Републике
Југославије“, бр. 12/95, 29/97, 44/99, 74/99 и 73/00.
26
.Ustavni zakon za izvedbo Temeljne ustavne listine o samostojnosti in
neodvisnosti RS, „Урадни лист Републике Словеније“ бр. 1/91.
27
Zakon o poravnavanju obveznosti iz neizplačanih deviznih vlog, „Урадни лист
Републике Словеније“ бр. 7/93.
28
Zakon o ustavnem sodišču (uradno prečiščeno besedilo), „Урадни лист
Републике Словеније“ бр. 64/07.
29
Примерак су доставиле власти Босне и Херцеговине.
1
затим, 1994. године, реструктурирала и саму Љубљанску банку
Љубљана.30 Нова банка, Нова Љубљанска банка је преузела домаћа
средства и обавезе Љубљанске банке Љубљана. Стара банка задржала
је одговорност за стару девизну штедњу у својим филијалама у другим
држава правним следбеницама и односна потраживања од НБЈ.
38. Сви поступци у вези са старом девизном штедњом у филијалама
старе Љубљанске банке у другим државама правним следбеницама су
прекинути 1997. године до исхода преговора о сукцесији.31 Уставни
суд Словеније је у децембру 2009. године, након уставне петиције
двојице хрватских штедиша, прогласио ову меру неуставном.32
Окружни суд у Љубљани је након тога донео бројне пресуде којима је
наложио старој Љубљанској банци да исплати стару девизну штедњу и
камату у својим филијалама у Сарајеву и Загребу. Суд је закључио да
је однос између старе Љубљанске банке и њених клијената у тим
филијалама питање приватног права. Чињеница да је део девизних
средстава наводно пребачен у НБЈ-у и да су преговори о сукцесији у
току сматрана је небитном. Слично томе, сматрао је небитним одлуке у
вези са статусом сарајевске филијале наведене у ставовима 22 – 24.
изнад. Бар једна од ових одлука, које се тичу сарајевске филијале, је
правоснажна (пресуда П 119/1995-I од 16. новембра 2010. године).
Известан број клијената филијала у Сарајеву и Загребу покренуо је
парничне поступке и против Републике Словеније, али узалуд.
Окружни суд у Љубљани одбио је те захтеве у три предмета (пошто
нису биле уложене жалбе, те одлуке су постале правоснажне). Око 10
сличних предмета је наводно и даље у току.
Ђ Бивша Југословенска Република Македонија
39. Исплатила је стару девизну штедњу у домаћим банкама и
локалним филијалама страних банака као што је филијала Љубљанске
банке у Скопљу, без обзира на држављанство предметног улагача.33
30
Ustavni zakon o dopolnitvah ustavnega zakona za izvedbo Temeljne ustavne
listine o samostojnosti in neodvisnosti Republike Slovenije, „Урадни лист Републике
Словеније", број 45/94.
31
Zakon o dopolnitvah zakona o Skladu Republike Slovenije za sukcesijo, „Урадни
лист Републике Словеније", број 45/94.
32
Одлука је објављена у Урадном листу Републике Словеније бр. 105/09.
33
Закон за преземиње на депониранте девизни влогови на граганите од страна
на Република Македонија, „Службени лист Републике Македоније“, број 26/92;
Закон за гаранција на Република Македонија за депонираните девизни влогови на
граганите и за обезбедување на средства и начин за исплата на депонираните девизни
влогови на граганите во 1993 и 1994, „Службени лист“, бр. 31/93, 70/94, 65/95 и
71/96; и Закон за начином и посмаката на исплатување на депонираните девизни
1
III РЕЛЕВАНТНО МЕЂУНАРОДНО ПРАВО И ПРАКСА
А Релевантно међународно право у вези са сукцесијом државе
40. Питање сукцесије државе регулисано је правилима обичајног
права, које је делом кодификовано Бечком конвенцијом о сукцесији
држава из 1978. године у односу на Уговоре и Бечком конвенцијом о
сукцесији држава из 1983. године у односу на државну имовину,
архиве и дугове.34 Иако овај други уговор још није на снази и само су
три тужене државе странке у том уговору до данас (Хрватска,
Словенија и Бивша Југословенска Република Македонија), добро
утврђено начело међународног права је да, чак и када држава није
ратификовала уговор, она може бити обавезана једном од његових
одредби у оној мери у којој та одредба одражава обичајно међународно
право, било кодификацијом или стварањем новог обичајног правила
(видети Cudak v. Lithuania [ВВ], број 15869/02, став 66, ЕСЉП 2010.
године, и пресуду Међународног суда правде у предмету North Sea
Continental Shelf Cases од 20. фебруара 1969. године, став 71.).
41. Основно правило је да државе морају заједно решавати све
аспекте сукцесије на основу споразума (видети Мишљење број 9
Арбитражне комисије Међународне конференције о бившој
Југославији,35 и члан 6. Водећих начела о сукцесији државе у
питањима имовине и дугова Института за међународно право из 2001.
године). Ако би једна од држава одбила да сарађује, прекршила би ту
обавезу и сносила би међународну одговорност (видети Мишљење
број 12 Арбитражне комисије). Иако се не захтева да се свака
категорија имовине и дугова једне државе претходнице подели на
једнаке делове, свеукупни исход би морао бити правично подељен
(члан 41. Бечке конвенције из 1983. године; Мишљење број 13
Арбитражне комисије; и чл. 8, 9 и 23. Водећих начела).
влогови на граганите но који гарант е Република Македонија, „Службени лист
Републике Македоније", бр. 32/00, 108/00, 4/02 и 42/03.
34
СФРЈ је 1983. године потписала тај Уговор. Савезна република Југославије је
2001. године поднела инструмент којим обавештава о својој намери да задржи
потпис који је ставила СФРЈ.
35
Комисију је основала Европска заједница и њене државе чланице 1991.
године. Усвојила је петнаест мишљења у вези са правним питањима која проистичу
из распада СФРЈ (видети Извештаје о међународном праву 92 (1993), стр. 162-208, и
96(1994), стр. 719-37).
1
Б Споразум о питањима сукцесије
42. Овај Споразум је био резултат преговора у трајању од скоро
десет година под покровитељством Међународне конференције о
бившој Југославији и Високог представника (међународног
администратора именованог у складу са Анексом 10 уз Општи оквирни
споразум о миру у Босни и Херцеговини). Он је потписан 29. јуна
2001. године, а ступио је на снагу између Босне и Херцеговине,
Хрватске, Србије и Црне Горе (коју је касније наследила Србија),
Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније 2. јуна 2004.
године.
43. Питање старе девизне штедње је било спорно. Држава
следбенице су имале различите погледе у вези са тим да ли би ово
питање требало посматрати као одговорност СФРЈ према Анексу Ц
(Финансијска средства и обавезе) или као питање приватног права
према Анексу Г (приватна имовина и стечена права).36 Државе нису
могле да се договоре ни око тога да ли би гаранције СФРЈ за стару
девизну штедњу требало да преузме држава у којој матична банка има
седиште или држава на чијој су територији средства стварно
депонована. Следеће одредбе су на крају укључене у Анекс Ц
Споразума:
Члан 2. став 3. тачка (a)
"Остале финансијске обавезе [СФРЈ] укључују:
(а) гаранције СФРЈ и њене Народне банке Југославије за девизну штедњу у
чврстој валути депоновану у комерцијалној банци и било којој њеној филијали
у некој држави правној следбеници пре датума када је она прогласила
независност;…"
Члан 7.
"О гаранцијама СФРЈ и њене Народне банке Југославије за девизну штедњу у
чврстој валути депоновану у комерцијалној банци и било којој њеној филијали у
некој држави правној следбеници пре датума када је она прогласила
независност преговара се без одуговлачења узимајући посебно у обзир
неопходност да се заштити штедња у чврстој валути појединаца. Ти преговори
воде се под покровитељством Банке за међународна поравнања."
36
Видети travaux préparatoires Споразума који је доставила Влада Словеније
(Анекси бр. 265-70).
1
44. Четири круга преговора у вези са расподелом гаранција СФРЈ за
стару девизну штедњу одржана су 2001/2. године. Пошто државе
следбенице нису могле да постигну споразум, у септембру 2002.
године Банка за међународна поравнања (БИС) их је обавестила да је
стручњак, г. Мејер, одлучио да прекине своје ангажовање у том
питању и да БИС због тога нема даљу улогу с тим у вези. Закључено је
следеће:
"Ако, међутим, свих пет држава следбеница касније одлуче да приступе новим
преговорима о гаранцијама за штедњу у чврстој валути и буду тражиле помоћ
БИС-а с тим у вези, БИС би био спреман да размотри пружање те помоћи, према
условима који ће бити договорени"37
Испоставило се да су четири државе следбенице (све сем Хрватске)
убрзо после тога обавестиле БИС о спремности да се преговори
наставе. Хрватска је то учинила у октобру 2010. године, а одговор је
добила у новембру 2010. године, који, у релевантном делу гласи како
следи:
"…БИС је недавно поново разматрао ово питање и верује да његов допринос
некој новој рунди преговора, као делу улоге добре канцеларије, не би имао
додатну вредност, такође имајући у виду време које је протекло од последње
рунде преговора, као и његове тренутне приоритете у области монетарне и
финансијске стабилности. Међутим, желели бисмо да нагласимо да
организација двомесечних састанака у Базелу нуди практичну могућност
гувернерима држава следбеница да о овом питању међусобно разговарају на
неформалној основи код БИС-а," 38
45. Требало би имати у виду да је слично питање гаранција СФРЈ за
штедњу депоновану код Поштанске штедионице и њених филијала
решено мимо преговора о Споразуму о питањима сукцесије, тако што
је свака држава следбеница преузела гаранције за филијале на њеној
територији.
46. У складу са чланом 4. Споразума о питањима сукцесије,
основан је Стални заједнички одбор високих представника држава
следбеница да би пратио делотворно спровођење овог Споразума и да
би служио као форум на коме се може разговарати о питањима која
искрсну током његове примене. До сада се овај одбор састао три пута:
2005, 2007. и 2009. године.
47. Следеће одредбе овог Споразума су такође релевантне у овом
предмету:
37
38
Примерак тог писма доставила је Влада Хрватске.
Примерак тог писма доставила је Влада Хрватске.
1
Члан 5.
„(1) Разлике које могу настати у тумачењу и примени овог Споразума
првенствено се решавају преговорима између заинтересованих држава.
(2) Ако се разлике у тим преговорима не могу решити у року од месец дана од
првог саопштења у преговорима, заинтересоване државе или
(а) прослеђују предмет независној особи по свом избору, да би добиле брзо и
ауторитативно одређивање тог предмета, које ће се поштовати и које може,
према случају, назначити одређене временске границе за предузимање радњи,
или
(б) прослеђују предмет Сталном заједничком одбору основаном у складу са
чланом 4. овог Споразума ради решења
(3) Разлике које могу настати у пракси око тумачења термина употребљених у
овом Споразуму или у каснијем споразуму потребном за спровођење Анекса уз
овај Споразум, могу се додатно проследити на иницијативу неке државе на
обавезујуће стручно решење, које ће урадити један стручњак (који неће бити
држављанин ниједне стране у овом Споразуму), кога на основу споразума
именују стране у спору или, ако споразум не постоји, Председник Суда за
мирење и арбитражу у оквиру ОЕБС-а. Тај стручњак одређује сва питања
поступка, после консултација са странама које траже то решење, ако стручњак
сматра прикладним да то учини, са чврстом намером да се обезбеди брзо и
делотворно решење разлике.
(4) Поступак предвиђен ставом (3) овог члана стриктно је ограничен на
тумачење термина употребљених у предметним споразумима и ни у каквим
условима не дозвољава стручњаку да одреди практичну примену неког од тих
споразума. Поступак на који се позива се не примењује на
(а) Прилог уз овај Споразум,
(б) Чланове 1, 3. и 4. Анекса Б,
(в) Чланове 4. и 5(1) Анекса Ц;
(г) Члан 6. Анекса Д.
(5) Ништа што је садржано у претходним ставовима овог члана не утиче на
права или обавезе страна у овом Споразуму према некој одредби на снази која
их обавезује у вези са решавањем спорова.“
Члан 9.
„Овај Споразум државе следбенице спроводе у доброј намери и у складу са
Повељом Уједињених Нација и у складу са међународним правом.“
1
Ц Међународна пракса у вези са pactum de negotiando у међудржавним
предметима
48. Обавеза која проистиче из pactum de negotiando, да се преговара
ради закључења споразума, мора се испунити у доброј вери у складу са
основним начелом pacta sunt servanda.
49. Међународни суд правде навео је у својој пресуди од 20.
фебруара 1969. године у предмету North Sea Continental Shelf Cases
(став 85.):
"стране су у обавези да приступе преговорима да би дошле до споразума, а не
само да прођу кроз формални процес преговора као неку врсту предуслова за
аутоматску примену одређеног метода разграничења у недостатку споразума,
оне су у обавези да се тако понашају да преговори имају смисла, што неће бити
случај када нека од њих инсистира на сопственом ставу без размишљања о
његовим изменама…"
50. Одлука Арбитражног суда о Споразуму о немачком спољњем
дугу у случају Грчке против Савезне Републике Немачке од 26. јануара
1972. године гласи, у релевантном делу, како следи (ст. 62-65):
"Међутим, pactum de negotiando такође није без законских последица. То значи
да обе стране треба да учине напор, у доброј вери, да се дође до обострано
задовољавајућег решења кроз компромис, чак и ако то значи напуштање чврстог
држања раније заузетих ставова. То подразумева спремност у циљу преговора
да се напусте ранији ставови и да се нађе са другом страном на пола пута. Језик
Споразума не може се тумачити тако да значи да нека страна намерава да се
држи свог претходног става и да инсистира на потпуној предаји друге стране.
Такав концепт би био недоследан са изразом „преговори“. То би било врло
супротно ономе што се намеравало. Обавеза да се преговара подразумева да ће
се са другом страном поступати тако да се постигне споразум. Иако Суд не
закључује да члан 19. у вези са ставом II Анекса I апсолутно обавезује обе
стране да се постигне споразум, он је мишљења да услови ових одредби
захтевају од страна да преговарају, да се погађају, и да у доброј вери покушају
да постигну резултат прихватљив за обе стране и тиме заврше ову дугу
исцрпљујућу полемику...
Споразум да се преговара о спорним монетарним потраживањима, у овом
предмету, неизбежно подразумева спремност да се разматра решење. То је
тачно, чак и иако спор не обухвата само износ потраживања већ и њихово
постојање. Начело измирења није тиме угрожено. Члан 19. не захтева од страна
да обавезно реше разна правна питања о којима се нису слагале. На пример, он
не разматра да се од обеју страна очекује да се нађу очи у очи о одређеним
тачкама које их раздвајају, као што је законско постојање или непостојање
спорних потраживања, или да ли су она државна или приватна потраживања. У
вези са тим тачкама, стране су се заправо сложиле да се неће сложити, без
обзира на њихове аргументе у вези са њима, оне су се посветиле преговорима
што је више могуће ради закључења споразума о поравнању...
1
Суд сматра да се начело које је садржано у предмету North Sea Continental
Shelf Cases односи на конкретан спор. Као што је изјавио Међународни суд
правде, оно потврђује и даје значај обичном значењу „преговора“. Да би имали
смисла, преговорима се мора приступити са циљем да се постигне споразум.
Иако, као што смо истакли, договор да се преговара не мора да подразумева
обавезу да се постигне споразум, он подразумева да се учине озбиљни напори у
том правцу."
ПРАВО
I ПРЕЛИМИНАРНИ ПРИГОВОРИ ВЛАДА
51. Владе Србије, Словеније и Македоније током фазе разматрања
прихватљивости држале су се става да подносиоци нису исцрпели све
домаће правне лекове. Суд је приметио да је ово питање у самом
средишту притужбе на члан 13. и да би више одговарало да се испита у
фази разматрања основаности (видети став 4. изнад). Према томе,
наводи страна и оцена Суда у вези са тим питањем дати су у ставовима
76-90. испод.
52. Суд констатује да су Владе Босне и Херцеговине и Хрватске
истакле даље наводе како би подржале своје приговоре истакнуте у
фази разматрања прихватљивости о компатибилности представке
ratione personae. Међутим, Суд је након проучавања ових навода,
нашао да не представљају никакву основу за поновно разматрање
закључка до кога је дошао у својој одлуци о прихватљивости овог
предмета, наиме да су тужене државе прихватиле да је стара девизна
штедња била део финансијских обавеза СФРЈ које би оне требало да
деле (видети ставове 38. и 58. те одлуке). Суд ће узети ове наводе у
обзир једино уколико имају неки значај на основаност питања која
проистичу из члана 1. Протокола бр. 1.
53. Суд би се ограничио на истицање да квалификација овог
питања као питања сукцесије захтева једино, узимајући у обзир важеће
међународно право, да свеукупан резултат поделе имовине и дугова
држава претходница буде праведан. Под условом да је то случај,
државе могу слободно договорити стварне услове споразума о
поравнању, користећи механизме које саме сматрају одговарајућим,
узимајући у обзир, између осталог, исплату старе девизне штедње. Суд
у Стразбуру не може обавити овај задатак.
1
II НАВОДИ О ПОВРЕДИ ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БР. 1
54.
Члан 1. Протокола број 1 уз Конвенцију гласи како следи:
"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје
имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и
под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права."
Претходне одредбе, међутим, ни на један начин не угрожавају право државе да
спроводи законе које сматра неопходним за контролу употребе имовине у
складу са општим интересом или за обезбеђивање плаћања пореза или других
доприноса или казни.“
А Наводи странака
1. Подносиоци
55. Подносиоци су навели да би тужене државе, као државе
следбенице СФРЈ, требало да исплате стару девизну штедњу у светлу
чињенице да нису успеле да постигну споразум око овог преосталог
питања сукцесије.
2. Влада Босне и Херцеговине
56. Влада се не слаже са налазом Суда да је питање старе девизне
штедње у сарајевској филијали Љубљанске банке Љубљана и
тузланске филијале Инвестбанке питање сукцесије (видети одлуку о
прихватљивости овог предмета, став 58.). С тим у вези, наводе да би
питање гаранција СФРЈ за стару девизну штедњу, обрађено у Анексу Ц
Споразума о питањима сукцесије, требало разликовати од питања
старе девизне штедње као такве. Даље, признајући да стара девизна
штедња није изричито поменута у Анексу Г Споразума о питањима
сукцесије који се бави приватном имовином и стеченим правима,
Влада закључује да је важније што није ни изричито искључена. Тврде
да је однос између штедиша и банака по својој природи приватноправни, упркос гаранцијама СФРЈ за стару девизну штедњу и да су
штедише горе поменутих филијала биле у односу које регулише
приватно право не са самим филијалама већ матичним банкама (тј.
Љубљанском банком Љубљана и Инвестбанком). С обзиром на то да се
Љубљанска банка Љубљана налази у Словенији, а Инвестбанка у
Србији и, што је још важније, већина средстава из њихових филијала је
завршила у Словенији и Србији (видети ставове 21. и 27. изнад), Влада
остаје при ставу да би Словенија и Србија према томе требало да буду
одговорне у овом случају. У том смислу, позвали су се на одлуке
судова у Словенији поменуте у ставу 38. изнад и одлуку судова у
Србији поменуту у предмету Шекеровић против Србије (одлука) бр.
1
32472/03 од 4. јануара 2007. године. Даље су се позвали на одлуку АП
164/04 Уставног суда Босне и Херцеговине од 1. априла 2006. године,
став 68, држећи да Босна и Херцеговина није била одговорна за стару
девизну штедњу у филијалама које се разматрају у овом случају.
57. Што се тиче обавезе утврђене у члану 7. Анекса Ц Споразума о
питањима сукцесије да преговарају о питању гаранција СФРЈ за стару
девизну штедњу, Влада Босне и Херцеговине тврди да су они уложили
озбиљне напоре ка постизању договора, док су Србија и Словенија све
време инсистирале на својим позицијама без размишљања о њиховим
изменама. Истина је да је од 2010. године очекивано да Босна и
Херцеговина договори следећи састанак Сталног заједничког одбора у
Сарајеву. Међутим, Влада наводи да је ово резултат чињенице да
државе следбенице нису договориле агенду састанка (у складу са
правилом 5. Правилника о пословању Одбора, састанак не може бити
одржан уколико агенда није договорена). Влада Босне и Херцеговине
додала је да су њене делегације покретале питање старе девизне
штедње у сарајевској филијали Љубљанске банке Љубљана у више
наврата на билатералним састанцима са Словенцима. Словеначка
страна је наводно одбила сваки разговор једноставно јер преговори о
сукцесији у вези са тим нису још увек закључени.
3. Влада Хрватске
58. Влада Хрватске наводи да би Србија и Словенија требало да
сносе одговорност у овом случају. Њихови разлози су у складу са
разлозима Владе Босне и Херцеговине (видети став 56. изнад). Што се
тиче обавезе о преговарању утврђене у члану 7. Анекса Ц Споразума о
питањима сукцесије, Влада остаје при ставу да су преговарали у доброј
вери, док српска и словеначка влада нису показале вољу да напусте
своје раније ставове.
4. Влада Србије
59. Након дуге анализе међународне праксе у вези са pactum de
negotiando, Влада Србије је навела да су они преговарали у доброј
вери. Што се тиче понашања других држава следбеница, критиковали
су посебно Хрватску зато што је обавестила БИС о својој вољи да
настави преговоре о овом питању тек 2010. години (видети став 44.
изнад). Уколико Суд буде сматрао да се Србија умешала у имовину г.
Шахдановића у смислу члана 1. Протокола бр. 1, Влада Србије наводи
да је мешање било оправдано пошто су само замрзли његову штедњу у
тузланској филијали Инвестбанке јер су преговори о сукцесији у току
(видети став 34. изнад). На крају, тврде да је Босна и Херцеговина
имала највише користи од старе девизне штедње у тузланској филијали
Инвестбанке и да би сходно томе требало да одговара у овом случају.
2
Како би подржали овај став, доставили су уговор према коме је
одређени Е.М. из Тузле добио динарски зајам од тузланске филијале
Инвестбанке у замену за свој улог у девизним средствима.
5. Влада Словеније
60. Словеначка влада наводи да је питање старе девизне штедње у
сарајевској филијали Љубљанске банке Љубљана и тузланској
филијали Инвестбанке питање сукцесије. Даље, наводе да је Словенија
све време радила на проналажењу решења о расподели гаранција СФРЈ
за стару девизну штедњу и да су њихови напори неуспели јер су Босна
и Херцеговина и Хрватска осујећивале преговоре. Посебно, Влада
Словеније је критиковала Хрватску због одбијања да реши питање
ММФ арбитраже из 1999. године, одбијања да дискутује о томе на
састанцима Сталног заједничког одбора, због пристајања да настави
БИС преговоре, наводно под притиском ЕУ, једино у 2010. години
(видети став 44. изнад), због одбијања те понуде након затварања
преговора о приступању ЕУ у 2011. години, и, на крају, зато што је
загребачкој филијали Љубљанске банке Љубљана онемогућила
редовно банкарско пословање и тиме оствари додатна средства.
Словеначка влада критиковала је Босну и Херцеговину јер је предузела
низ једностраних мера, убрзо након затварања БИС преговора, које су
осмишљене да побољшају преговарачку позицију према Словенији:
Влада ФБиХ је 15. јула 2002. године усвојила одлуку којом се од
Министарства правде захтева да предложи измене и допуне Закона о
регистру привредних друштава из 2002. године како би ретроактивно
продужила рок застарелости за брисање уписа у регистар привредних
друштава из 1993. године у вези са домаћом Љубљанском банком
Сарајево захтевајући од управног одбора те банке, који је именован од
стране Министарства финансија, да упути захтев за брисање тог уноса
(видети став 24. изнад). Као закључак, навели су да би Босна и
Херцеговина и Хрватска требало да сносе одговорност у овом случају.
61. Што се тиче преноса девизних средстава из сарајевске филијале
Љубљанске банке Љубљана Народној банци Словеније, Влада
Словеније је показала да је део тих средстава након тога пребачен
назад у Сарајево. Наводе да су преостала средства прослеђена НБЈ.
Међутим, иако су стварно показали да су та средства уписана као
потраживања сарајевске филијале од НБЈ, нису успели да докажу да су
физички пребачена НБЈ-у (видети став 11. изнад). У том смислу, Влада
Словеније позвала је Суд да не прихвата ниједну теорију према којој је
готови новац вреднији од књиженог новца (тј. трансакција папирног
новца).
2
6. Влада Македоније
62. Влада Македоније наводи да они нису повредили имовинска
права подносилаца пошто су преговарали о овом питању у доброј вери.
Б Оцена Суда
1. Примена правила члана 1. Протокола бр. 1
63. Као што је Суд у више наврата изјавио, члан 1. Протокола бр. 1
чине три правила: Прво правило, утврђено првом реченицом првог
става, је опште природе и изражава начело мирног уживања имовине;
друго правило, садржано у другој реченици првог става, бави се
лишавањем имовине и поставља услове у вези са тим; треће правило,
наведено у другом ставу, препознаје право држава уговорница да,
између осталог, контролишу употребу имовине у складу са општим
интересом. Друго и треће правило се тичу посебних случајева мешања
у право на неометано уживање имовине и требало би их тумачити у
светлу општег начела израженог у првом правилу (видети, између
осталог, Iatridis v. Greece (ВВ), бр. 31107/96, став 55, ЕСЉП 1999/II).
64. Пред Судом није оспорено да потраживања предметних
подносилаца никада нису била угашена, али да су они међутим били
онемогућени да неометано располажу својом старом девизном
штедњом током низа година. Према томе, Суд ће размотрити
предметни случај, као и друге сличне предмете (видети Трајковски
против Бивше Југословенске Републике Македоније (одлука), бр.
53320/99, ЕСЉП 2002-IV и Суљагић против Босне и Херцеговине, бр.
27912/02 од 3. новембра 2009. године) у складу са трећим правилом
овог члана.
2. Општа начела
65. Општа начела тумачења члана 1. Протокола бр. 1 (начело
законитости, начело легитимног циља и начело праведне равнотеже)
потврђена су у предмету Суљагић, наведеном изнад, ставови 40-44.
3. Примена општих начела на предметни случај
66. Суд је спреман да прихвати да су начела законитости и
легитимног циља у овом предмету поштована (видети предмете
Трајковски и Суљагић, наведене изнад). Зато ће наставити да испитује
суштинско питање, наиме, да ли је постигнута праведна равнотежа
између општег интереса и права подносилаца гарантована овим
чланом.
67. Депоновањем девизних средстава у банкама, девизне штедише
су стекле право да наплате од банке своје улоге у било које време,
2
заједно са оствареном каматом. Њихова потраживања од банака су
надживела распад СФРЈ (видети одлуку о прихватљивости овог
предмета, ставови 53-54.). Док је тачно да је сва стара девизна штедња
била под гаранцијом државе, гаранција је могла бити активирана само
на захтев банке и ниједна банка у овом предмету није истакла такав
захтев (видети став 9. изнад). Одговорност, према томе, није прешла са
тих банака на СФРЈ. Такође, требало би имати у виду да филијале
Љубљанске банке Љубљана и Инвестбанке нису имале засебан правни
субјективитет у тренутку распада СФРЈ; у складу са регистром
привредних друштава, деловале су у име и за рачун матичних банака.
68. Узимајући у обзир горе наведено, Суд налази да су Љубљанска
банка Љубљана, са седиштем у Словенији и Инвестбанка, са седиштем
у Србији, остале одговорне за стару девизну штедњу у својим
филијалама, независно од њихове локације, све до распада СФРЈ. Суд
ће испитати период након распада СФРЈ у наставку.
69. Што се тиче Љубљанске банке Љубљана, Влада Словеније је
прво национализовала, а затим пребацила већину њених средстава на
нову банку; у исто време, потврдила је да стара Љубљанска банка
задржава одговорност за стару девизну штедњу у својим филијалама у
другим државама следбеницама и повезана потраживања од НБЈ. Суд
је још раније одлучио да држава уговорница може бити одговорна за
дугове привредног друштва у државном власништву чак иако је
предузеће одвојени правни ентитет, под условом да предузеће не
ужива „довољну институционалну и оперативну независност од
државе“ (видети Mykhaylenky and Others v. Ukraine, бр. 35091/02 et al.,
ставови 43-45, ЕСЉП 2004-XII). Јасно је да је Словенија једини
акционар старе Љубљанске банке и да је овом банком управљала
владина агенција. Поред тога, држава је одговорна, у великој мери, за
немогућност банке да измири своје дугове (пошто је, на основу закона,
пребацила већину њених средстава на другу банку). На крају, Суд
примећује да је већина средстава сарајевске филијале Љубљанске
банке Љубљана, по свему судећи, завршила у Словенији (видети став
21. изнад). Разматрајући све ове факторе, Суд закључује да постоји
довољна основа да се Словенија сматра одговорном за дугове банке
према г-ђи Алишић и г. Саџаку у посебним околностима предметног
случаја.
70. Суд узима у обзир аргумент словеначке Владе да је статус
клијената сарајевске филијале Љубљанске банке Љубљана био далеко
од јасног у периоду од 1992. до 2004. године услед недоследности у
праву и пракси у Босни и Херцеговини (видети ставове 16. и 22-24.
изнад). Међутим, у међувремену, ситуација је промењена: показано је
да од 2004. године Босна и Херцеговина нема намеру да исплати ове
штедише. Под тим околностима, Суд се слаже са судовима из
2
Словеније да су те претходне недоследности сада без значаја (видети
став 38. изнад).
71. Што се тиче Инвестбанке, она је остала одговорна за стару
девизну штедњу у својим филијалама у другим државама
следбеницама све до 3. јануара 2002. године. На тај дан, надлежни суд
у Србији одредио је стечај над том банком и државна гаранција за
стару девизну штедњу у тој банци и њеним филијалама је активирана
(видети став 35. изнад). Суд даље констатује да је Инвестбанка у
потпуности или у великој мери у друштвеној својини. Суд је у
сличним случајевима против Србије налазио да је држава одговорна за
дугове друштвених предузећа пошто их веома строго контролише
владина агенција (видети, посебно, Р. Качапор и други против Србије,
бр. 2269/06 et al., ставови 97-98. од 15. јануара 2008. године, у вези са
предузећем које углавном чини друштвени капитал, и Рашковић и
Милуновић против Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, став 71, од 31. маја
2011. године, о предузећу сачињеном и од друштвеног и од државног
капитала). Суд не налази ниједан разлог да одступи од овакве праксе.
Узимајући у обзир и чињеницу да је већина средстава тузланске
филијале Инвестбанке највероватније завршила у Србији (видети став
27. изнад) и да је Србија продала све просторије те филијале које се
налазе у Босни и Херцеговини (видети став 28. изнад), Суд закључује
да постоји довољна основа да Србија буде одговорна за дуг те банке
према г. Шахдановићу у посебним околностима предметног случаја.
72. Суд је узео у обзир гледиште српске Владе које дели са
словеначком владом да је Босна и Херцеговина имала највише користи
од старе девизне штедње у филијалама Љубљанске банке Љубљана и
Инвестбанке на својој територији у светлу чињенице да су предузећа
са седиштем у тој земљи добијала динарске зајмове по веома
повољним условима уместо девизне штедње пребачене у Словенију и
Србију (видети став 12. изнад). Међутим, имајући у виду
хиперинфлацију у бившој СФРЈ, а затим, током рата, у Босни и
Херцеговини, ти динарски зајмови су брзо изгубили своју вредност,
насупрот старе девизне штедње.
73. Пошто је установљено да је Словенија одговорна за стару
девизну штедњу у сарајевској филијали Љубљанске банке Љубљана и
да је Србија одговорна за стару девизну штедњу у тузланској филијали
Инвестбанке, Суд на крају мора да испита да ли се немогућност
подносилаца да слободно располажу својом старом девизном штедњом
у тим филијалама од 1991/92. године своди на повреду члана 1.
Протокола бр. 1 од стране ових држава.
74. Објашњење српске и словеначке владе за одлагање у основи се
своди на њихову дужност да преговарају о овом питању у доброј вери
заједно са другим државама следбеницама, као што захтева
2
међународно право. Свако једнострано решење би, по њиховом
виђењу, било у супротности са овом дужношћу.
75. Међутим, Суд се са овим не слаже. Обавеза преговарања не
спречава државе следбенице да усвоје привремене мере у циљу
заштите интереса штедиша. Хрватска влада је отплатила велики део
старе девизне штедње својим грађанима, у загребачкој филијали
Љубљанске баке Љубљана (видети став 32. изнад) и Влада Македоније
је исплатила укупну стару девизну штедњу из скопљанске филијале те
банке (видети став 39. изнад). У исто време, те две владе нису никада
напустиле своје позиције да би словеначка влада коначно требало да
буде одговорна и наставиле су да захтевају надокнаду за исплаћене
износе на међудржавном нивоу (посебно, у контексту преговора о
сукцесији). Иако извесна одлагања могу бити оправдана под посебним
околностима (видети, по аналогији, Immobiliare Saffi v. Italy [ВВ], бр.
22774/93, став 69, ЕСЉП 1999-V), Суд сматра да је непрекидна
немогућност подносилаца представке да неометано располажу својом
уштеђевином упркос колапса БИС преговора 2002. године који су
вођени у складу са Споразумом о питањима сукцесије и недостатка
значајних преговора о овом питању након тога ипак у супротности са
чланом 1. Протокола бр. 1.
76. Према томе, требало би утврдити повреду члана 1. Протокола
бр. 1 од стране Словеније према г-ђи Алишић и г. Саџаку и од стране
Србије према г. Шахдановићу, осим ако подносиоци нису исцрпели
све домаће правне лекове (за коначни закључак Суда у вези са овим
чланом, видети став 91. испод). Што се тиче осталих тужених држава,
повреда овог члана није утврђена (ибид.).
III НАВОДИ О ПОВРЕДИ ЧЛАНА 13. КОНВЕНЦИЈЕ
77.
Члан 13. Конвенције гласи:
„Свако коме су повређена права и слободе предвиђена у овој Конвенцији
има право на делотворан правни лек пред националним властима, без
обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у
службеном својству."
А Наводи странака
1. Подносиоци
78. Подносиоци остају при ставу да ни у једној од тужених држава
нису имали на располагању делотворан правни лек за своје захтеве у
складу са чланом 1. Протокола бр. 1.
2
2. Тужене владе
79. Словеначка Влада је навела да су подносиоци имали на
располагању следеће правне лекове. Прво, могли су да покрену
парницу против старе Љубљанске банке у судовима у Словенији.
Влада је указала на бројне домаће пресуде које су постале правоснажне
пре прекида поступка 1997. године у вези са филијалама старе
Љубљанске банке у другим државама следбеницама или које су донете
након одлуке из 2009. године којом се прекид поступка проглашава
неуставним (видети став 38. изнад). Поред тога, подносиоци су могли
да покрену парницу против Републике Словеније. У случају
неповољне пресуде о основаности или одлуке о прекиду поступка,
могли су да уложе уставну жалбу. Поред тога, подносиоци су могли да
упуте петицију словеначком Уставном суду како би иницирали
поступак апстрактног разматрања уставности у вези са прекидом
поступака у периоду од 1997—2009. године и/или неуспеха државе да
преузме обавезу за стару девизну штедњу у сарајевској филијали
Љубљанске банке. С друге стране, могли су да покрену парницу
против старе Љубљанске банке у судовима у Хрватској: више од 500
клијената загребачке филијале Љубљанске банке добило је пресуде и
њих 63 је до сада добило исплату своје старе девизне штедње од
принудне продаје имовине те банке која се налази у Хрватској (видети
став 32. изнад).
80. Српска Влада је такође мишљења да су подносиоци на
располагању имали разне правне лекове. Она остаје при ставу да је г.
Шахдановић требало да пријави своје потраживање против тузланске
филијале Инвестбанке у стечајном поступку. Истовремено, Влада је
потврдила да ниједном клијенту филијала Инвестбанке лоцираних у
Босни и Херцеговини није исплаћена стара девизна штедња у
контексту овог стечајног поступка. Даље су става да је г. Шахдановић
могао да покрене парнични поступак против Инвестбанке у судовима у
Србији. На крају, наводе да је он могао да покуша да подигне своју
уштеђевину на основу хуманитарних потреба (видети став 33. изнад).
81. Македонска Влада је навела да су подносиоци морали да исцрпе
све домаће правне лекове у Србији и Словенији, без залажења у
детаље.
82. Супротно томе, Владе Босне и Херцеговине и Хрватске су
остале при ставу да подносиоци представке нису на располагању
имали делотворне правне лекове, с обзиром на прекид поступка у вези
са старом девизном штедњом код филијала Инвестбанке и Љубљанске
банке Љубљана лоцираним у другим државама следбеницама (видети
ст. 34. и 38. изнад). Штавише, чак и да су подносиоци добили одлуке
којима се налаже Љубљанској банци да им исплати њихове
уштеђевине, вероватно те одлуке не би биле извршене зато што је
2
законодавство из 1994. године оставило тој банци ограничена средства
(видети став 37. изнад).
Б Оцена Суда
83. Суд је у више прилика био мишљења да члан 13. гарантује
расположивост правног лека на националном нивоу у циљу
остваривања суштине права из Конвенције у било ком облику који
може бити осигуран у домаћем правном поретку. Последица члана 13.
је, према томе, да захтева обезбеђивање домаћег правног лека за
бављење суштином „доказиве тврдње“ у складу са Конвенцијом и да
пружи одговарајуће задовољење. Иако обим обавеза држава
уговорница према члану 13. варира у зависности од природе притужбе
подносиоца, средство које се захтева чланом 13. мора бити делотворно
у пракси као и у праву. „Делотворност средства“ у смислу значења
члана 13. не зависи од извесности повољног исхода за подносиоца.
Нити „власти“ које се помињу у овој одредби морају обавезно бити
судске власти, али уколико нису, њихова овлашћења и гаранције које
пружају су од значаја за утврђивање да ли је лек који пружају
делотворан. Такође, чак иако сам лек по себи не задовољава у
потпуности захтеве из члана 13, скуп понуђених лекова према домаћем
праву може то пружити (видети Kudła v. Poland [ВВ], бр. 30210/96,
став 157, ЕСЉП 2000-XI). Требало би поновити да, иако може бити
изузетака оправданих у посебним околностима сваког предмета,
процена да ли су домаћи правни лекови исцрпљени обично се врши
позивањем на датум када је представка поднета Суду (видети Baumann
v. France, број 33592/96, став 47, ЕСЉП 2001-V. и Babylonová v.
Slovakia, број 69146/01, став 44, ЕСЉП 2006-VIII). Најзад, као опште
правило, подносиоци који живе изван надлежности државе уговорнице
нису изузети од захтева за исцрпљивањем правних лекова у тој држави
(видети, по аналогији, Demopoulos and Others v. Turkey (одлука) [ВВ],
бр. 46113/99, 3843/02, 13751/02, 13466/03, 10200/04, 14163/04, 19993/04
и 21819/04, став 98, ЕСЉП 2010).
84. Враћајући се на предметни случај, Суд ће прво испитати да ли
спор против старе Љубљанске банке или Републике Словеније у
словеначким судовима, петиција словеначком Уставном суду за
покретање поступка апстрактног разматрања уставности и спор против
старе Љубљанске банке у хрватским судовима, узете заједно или
одвојено, могу бити сматране делотворним домаћим правним леком за
немогућност г-ђе Алишић и г. Саџака да неометано располажу својом
старом девизном штедњом из сарајевске филијале старе Љубљанске
банке. Затим ће наставити да утврђује да ли захтев надлежном
стечајном суду у Србији, парнични поступак против Инвестбанке пред
српским судовима и захтев за исплату на основу хуманитарних
2
разлога, узети заједно или појединачно, може бити сматран
делотворним домаћим правним леком за немогућност г. Шахдановића
да неометано располаже својом старом девизном штедњом из
тузланске филијале Инвестбанке.
1. Што се тиче сарајевске филијале старе Љубљанске банке
(а) Грађанска парница против старе Љубљанске банке пред
судовима у Словенији
85. Суд примеђује да је Окружни суд у Љубљани донео бројне
пресуде којима налаже старој Љубљанској банци да исплати стару
девизну штедњу у својој сарајевској и загребачкој филијали, заједно са
каматом, и да је најмање једна таква пресуда, која се тиче сарајевске
филијале, већ проглашена правоснажном (видети став 38. изнад).
Међутим, с обзиром на чињеницу да је закон из 1994. године оставио
банку са ограниченим средствима, неизвесно је да ли ће ове пресуде
бити и извршене (видети став 37. изнад). Заиста, словеначка Влада није
успела да покаже да је бар једна од ових одлука и извршена. Према
томе, за сада нема доказа да је овај правни лек у могућности да
обезбеди одговарајуће и довољно обештећење подносиоцима.
(а) Грађанска парница против Републике Словеније пред
судовима у Словенији
86. Известан број клијената сарајевске и загребачке филијале старе
Љубљанске банке је покренуо парничне поступке против Републике
Словеније. Пошто до сада ниједна од њих није била успешна (видети
став 38. изнад), Суд налази да овај правни лек не пружа оправдан
изглед на успех за подносиоце (видети, по аналогији, E.O. and V.P. v.
Slovakia, бр. 56193/00 и 57581/00, став 97. од 27. априла 2004. године).
б) Петиција словеначком Уставном суду
87. Суд констатује да према члану 24. Закона о Уставном суду из
2007. године свако лице које покаже правни интерес може уложити
петицију за покретање поступка апстрактног разматрања уставности
(видети став 36. изнад). У предметном случају није неопходно
пресуђивати о делотворности овог правног лека у општем смислу. Чак
иако претпоставимо да може бити делотворан у неком другом
контексту, није у могућности да пружи одговарајуће и довољно
обештећење предметним подносиоцима из следећих разлога.
2
Што се тиче делотворности упућивања петиције словеначком
Уставном суду за покретање испитивања уставности прекида
поступака у периоду од 1997. до 2009. године, тачно је да таква
петиција двојице хрватских држављана била успешна у смислу што је
Уставни суд Словеније прогласио прекид поступака неуставним
омогућавајући тако наставак парничних поступака у вези са овим
питањем (видети став 38. изнад). Међутим, није им била додељена
никаква надокнада или било које друго обештећење. Поред тога,
чињеница да су њихови парнични поступци након тога настављени
није довољна сама по себи да прогласи петицију Уставном суду
делотворним правним леком пошто је Суд већ нашао (видети ставове
83. и 84. изнад) да су парнични поступци или били у немогућности да
обезбеде одговарајуће и довољно обештећење или нису нудили
оправдане изгледе на успех за подносиоце.
Што се тиче делотворности петиције Уставном суду Словеније за
покретање процене уставности одредбе којом се ограничава државна
одговорност за стару девизну штедњу у домаћим филијалама старе
Љубљанске банке, та одредба је укључена у Закон за спровођење
Уставне повеље из 1991. године који није подложан преиспитивању од
стране тог суда (видети став 36. изнад).
(а) Грађанска парница против старе Љубљанске банке пред
судовима у Хрватској
88. Суд је раније утврдио да се у предметима у вези са
прерасподелом одговорности за стару девизну штедњу између држава
следбеница СФРЈ, као што је предметни случај, од тужилаца може
оправдано очекивати да траже обештећење у судовима где су други
тужиоци били успешни у другим државама следбеницама (видети
Ковачић и други, наведен у горњем тексту, став 265.). Истина је да је
неким штедишама загребачке филијале старе Љубљанске банке
исплаћена њихова стара девизна штедња од принудне продаје имовине
те банке која се налази у Хрватској (видети став 32. изнад). Међутим,
словеначка Влада није била у могућности да докаже да је неки
штедиша сарајевске филијале био успешан пред судовима у Хрватској.
Суд, из тог, разлога, закључује да ниједан од ових правних лекова није
понудио оправдан изглед на успех за подносиоце представки.
2. Што се тиче тузланске филијале Инвестбанке
(а) Захтев надлежном стечајном суду у Србији
89. Иако је стотине клијената филијала Инвестбанке у Босни и
Херцеговини уложило такве захтеве надлежном стечајном суду,
2
ниједан од њих до сада није био успешан (видети став 35. изнад).
Према томе, следи да овај правни лек није понудио оправдан изглед на
успех за г. Шахдановића.
(б) Грађанска парница против Инвестбанке пред српским
судовима
90. Иако је тачно да је у раним 1990-тим годинама мали број
штедиша филијала банака са седиштем у Србији изван Србије добило
пресуде пред судовима у Србији којима се банкама налаже да исплате
стару девизну штедњу (видети чињенице у пресуди Шекеровић против
Србије (одлука) бр. 32472/03 од 4. јануара 2006. године), српска Влада
није успела да докаже да је иједна од тих пресуда била и извршена пре
законског прекида свих извршних поступака о овом питању 1998.
године. Према томе, овај лек није у могућности да обезбеди
одговарајуће и довољно обештећење г. Шахдановићу.
(в) Захтев за исплату на основу хуманитарних разлога
91. Суд констатује да је стара девизна штедња почетком 1990-тих
година била подизана под ограниченим основама, посебно за покриће
трошкова за лечење или сахрану (видети став 33. изнад). Пошто не
постоје назнаке, а камоли доказ, да је г. Шахдановић имао такве
трошкове у том периоду, овај правни лек му није био на располагању.
3. Закључак
92. Имајући у виду све горе наведено, подносиоци нису имали
делотворан правни лек на располагању за своје захтеве према члану 1.
Протокола бр. 1. Пошто је Словенија одговорна за стару девизну
штедњу у сарајевској филијали Љубљанске банке Љубљана и Србија за
стару девизну штедњу у тузланској филијали Инвестбанке (видети
ставове 68. и 70. изнад), Суд налази да је дошло до повреде члана 13.
од стране Словеније према г-ђи Алишић и г. Саџаку и од стране Србије
према г. Шахдановићу. Стога, одбацује приговоре Влада у вези са
немогућношћу подносилаца да исцрпе све домаће правне лекове
(видети став 51. изнад). Што се тиче других тужених држава, Суд
налази да није било повреде члана 13.
3
IV КОНАЧНИ ЗАКЉУЧАК У ВЕЗИ СА ЧЛАНОМ 1. ПРОТОКОЛА
БРОЈ 1
93. У светлу прелиминарног закључка у вези са чланом 1.
Протокола бр. 1 датим у ставу 74. изнад и закључка у вези са наводним
пропустом подносилаца да исцрпе све домаће правне лекове утврђене
у ставу 90. изнад, Суд закључује да постоји повреда члана 1.
Протокола бр. 1 од стране Словеније према г-ђи Алишић и г. Саџаку и
од стране Србије према г. Шахдановићу. Суд даље закључује да није
било повреде тог члана од стране других тужених држава.
V НАВОДИ О ПОВРЕДИ ЧЛАНА 14. КОНВЕНЦИЈЕ
94.
Члан 14. Конвенције гласи:
„Уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује се без
дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик,
вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално
порекло, повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или
неких други статус.“
95. Подносиоци су навели повреду члана 14. у вези са чланом 13.
Конвенције и чланом 1. Протокола бр. 1, ослањајући се у суштини на
разматрања на којима се заснивају њихове притужбе према овим
последњим одредбама када се посматрају самостално. Након што је
испитао запажања влада и имајући у виду своје закључке у вези са
чланом 13. и чланом 1. Протокола бр. 1 у ставовима 90-91, Суд сматра
да нема потребе испитивати ово питање према члану 14. у вези са овим
члановима што се тиче Србије и Словеније и да није било повреде
члана 14. што се тиче осталих тужених држава.
VI ПРИМЕНА ЧЛАНА 46. КОНВЕНЦИЈЕ
96.
Релевантан део члана 46. Конвенције гласи:
„1. Високе уговорне стране обавезују се да се повинују правоснажној пресуди
Суда у сваком предмету у коме су странке.
2. Правоснажна пресуда се доставља Комитету министара који надгледа њено
извршење.“ ...”
3
А Наводи странака
97. Владе Србије, Словеније, Македоније као и подносиоци
уложили су приговор на примену процедуре „пилот пресуде“ у овом
предмету. Влада Босне и Херцеговине наводи да је предметни случај
одговарајући за ту процедуру пошто се односи на око 130.000
штедиша сарајевске филијале старе Љубљанске банке, око 132.000
штедиша загребачке филијале те банке који нису пребацили своју
уштеђевину у хрватске банке (видети став 32. изнад) и око 132.000
штедиша филијала Инвестбанке у Босни и Херцеговини. Влада
Хрватске је остала при ставу да је у овој фази тешко проценити да ли је
предмет одговарајући за процедуру „пилот одлуке“ или не.
Б Оцена Суда
1. Општа начела
98. Суд подсећа да члан 46. Конвенције, тумачен у светлу члана 1,
намеће законску обавезу туженим државама да примене, под надзором
Комитета министара, одговарајуће опште и/или појединачне мере за
обезбеђивање права подносилаца за које је Суд утврдио повреду. Те
мере морају бити предузете и у односу на друга лица која су у истој
позицији као и ови подносиоци, посебно решавањем проблема који су
довели до судских налаза (видети Лукенда против Словеније, бр.
23032/02, став 94, ЕСЉП 2005-X). Комитет министара је приликом
надзора извршења судских пресуда доследно наглашавао ову обавезу
(видети ResDH(97)336, IntResDH(99)434, IntResDH(2001)65 и
ResDH(2006)1).
99. Да би олакшао делотворно извршење својих пресуда, Суд може
да усвоји процедуру „пилот пресуде“ која му омогућава да јасно
идентификује структурне проблеме подвлачећи повреде и да укаже на
мере које тужене државе треба да примене како би их решили (видети
Правило 61. Пословника Суда и Broniowski v. Poland [ВВ], бр.
31443/96, став 189-94, ЕСЉП 2004-V) Циљ ово процедуре је да
омогући најбрже и најделотворније решење дисфункције која утиче на
заштиту предметних права из Конвенције у националном правном
поретку (видети Wolkenberg and Others v. Poland (одлука),
бр. 50003/99, став 34, ЕСЉП 2007-XIV). Док би радње тужене државе
требало пре свега да циљају на решавање такве дисфункције и на
увођење, уколико је потребно, делотворних домаћих правних лекова у
односу на ове повреде, могуће је укључити и ad hoc решења попут
пријатељских поравнања са подносиоцима или једностране понуде
накнаде у складу са захтевима Конвенције. Суд може одлучити да
3
одложи испитивања сличних предмета, дајући тиме туженим државама
прилику да их реше на тако различите начине (видети, између осталог,
Бурдов против Русије (бр. 2), бр. 33509/04, став 127, ЕСЉП 2009).
Уколико, међутим, тужене државе не усвоје такве мере након пилот
пресуде и наставе да крше Конвенцију, Суд неће имати другог избора
сем да настави испитивање свих сличних представки које се налазе
пред њим и донесе пресуде како би обезбедио делотворно поштовање
Конвенције (видети E.G. v. Poland (одлука) бр. 50425/99, ст. 28, ЕСЉП
2008).
2. Примена општих начела на предметни случај
100. Повреда коју је Суд нашао у овом предмету утиче на многе
људе. Постоји више од 1.650 сличних представки, поднетих у име
више од 8.000 подносилаца, које су у току пред Судом. Према томе,
Суд сматра да је примена процедуре "пилот пресуде" у овом случају
одговарајућа, и поред приговора странака у вези са тим.
Док у начелу није на Суду да одреди које би корективне мере
биле одговарајуће за испуњење обавеза тужених држава према члану
46. Конвенције, у светлу системске ситуације која је идентификована,
Суд примећује да су опште мере на националном нивоу без сумње
неопходне зарад извршења предметне пресуде.
Посебно, Словенија треба да предузме све неопходне мере у
року од шест месеци од дана када предметна пресуда постане
правоснажна како би омогућила г-ђи Алишић, г. Саџаку и свима
осталима који су у истој позицији исплату старе девизне штедње под
истим условима као и за оне који су имали такву уштеђевину у
домаћим филијалама словеначких банака. У истом року, Србија треба
да предузме све неопходне кораке да омогући г. Шахдановићу и свим
осталим у истој позицији исплату његове старе девизне штедње под
истим условима које су имали српски држављани са таквим
уштеђевинама у домаћим филијалама српских банака.
Што се тиче ранијих одуговлачења, Суд не налази за неопходно, за
сада, да наложи пружање одговарајућег обештећења свим оштећеним
лицима. Уколико, међутим, било Србија или Словенија не примене
опште мере наведене изнад и наставе да крше Конвенцију, Суд може
поново разматрати питање обештећења у неком будућем
одговарајућем предмету против те државе (видети, по аналогији,
Суљагић, наведен изнад, ст. 64).
101. Неопходно је нагласити да се горе наведени налози не односе
на лица којима је, иако у истој позицији као и предметни подносиоци,
исплаћена стара девизна штедња од стране других држава следбеница,
као што су они који су били у могућности да подигну своју стару
девизну штедњу на хуманитарној основи (видети ст. 17. и 33. изнад)
или да је користе у процесу приватизације (видети ст. 22. изнад) и они
3
којима је исплаћена уштеђевина из загребачке и скопљанске филијале
Љубљанске банке Љубљана од стране хрватске и македонске владе
(видети ст. 32. и 39. изнад). Србија и Словенија, према томе, могу да
искључе те особе из својих планова отплате. Међутим, ако је на такав
начин исплаћен само део старе девизне штедње, Србија и Словенија су
сада обавезне за остатак (Србија за стару девизну штедњу у свим
филијалама српских банака и Словенија за уштеђевине у свим
филијалама словеначких банака, без обзира на локацију филијале или
држављанство предметног улагача).
102. Најзад, Суд одлаже испитивање сличних предмета на шест
месеци од дана када ова пресуда постане правоснажна (видети, по
аналогији, Суљагић, наведен горе, ст. 65) Ова одлука не доводи у
питање овлашћење Суда да у било ком тренутку прогласи
неприхватљивим било који предмет или да га избрише са свог списка у
складу са Конвенцијом.
VI ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
103. Члан 41. Конвенције гласи:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње
право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету,
Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.“
А Штета
104. Подносиоци су захтевали исплату своје старе девизне штедње
са каматом на име материјалне штете. Суд је већ издао налоге у вези са
тим у ставу 99. изнад.
105. Сваки подносилац је даље захтевао 4.000 евра на име
нематеријалне штете. Владе Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије и
Македоније наводе да су ови захтеви неоправдани. Суд, међутим,
прихвата да су подносиоци претрпели одређене губитке услед повреде
Конвенције која је у овом случају утврђена. Процењујући на основу
правичности, као што се захтева чланом 41. Конвенције, Суд додељује
тражене износе (тј, 4.000 евра г-ђи Алишић и исти износ г. Саџаку које
ће исплатити Словенија и 4.000 евра г. Шахдановићу које ће исплатити
Србија).
3
Б Трошкови и издаци
106. Подносиоци су такође захтевали 59.500 евра за трошкове и
издатке настале пред Судом. Владе Босне и Херцеговине, Хрватске,
Србије и Македоније су остале при ставу да је овај захтев неоправдан и
непоткрепљен. Према судској пракси Суда, подносилац има право на
надокнаду трошкова и издатака једино у мери у којој се покаже да су
они стварно и неизбежно и настали и да је износ у разумним оквирима.
То значи, подносилац би морао да их је већ платио или да је у обавези
да их плати, у складу са правним и уговорним обавезама, и морали су
бити неизбежни за спречавање утврђене повреде или добијања
обештећења. Суд захтева рачуне по ставкама и рачуне који имају
довољно детаља како би се утврдило у којој мери су испуњени горе
наведени захтеви. Пошто нису поднети никакви рачуни у предметном
случају, Суд одбија овај захтев.
В Затезна камата
107. Суд сматра одговарајућим да стопа затезне камате буде
заснована на граничној активној каматној стопи Европске централне
банке, чему треба додати три процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД
1. Одбацује са шест према један приговоре влада у вези са пропустом
подносилаца да исцрпе домаће правне лекове;
2. Закључује једногласно да постоји повреда члана 1. Протокола бр. 1
уз Конвенцију од стране Србије у односу на г. Шахдановића;
3. Закључује са шест према један да постоји повреда члана 1.
Протокола бр. 1 уз Конвенцију од стране Словеније у односу на гђу Алишић и г. Саџака;
4. Закључује једногласно да не постоји повреда члана 1. Протокола бр.
1 уз Конвенцију од стране других тужених држава;
5. Закључује једногласно да постоји повреда члана 13. Конвенције од
стране Србије у односу на г. Шахдановића;
3
6. Закључује са шест према један да постоји повреда члана 13.
Конвенције од стране Словеније у односу на г-ђу Алишић и г.
Саџака;
7. Закључује једногласно да не постоји повреда члана 13. Конвенције
од стране других тужених држава;
8. Закључује једногласно да не постоји потреба за испитивањем захтева
према члану 14. Конвенције у вези са чланом 13. Конвенције и
чланом 1. Протокола бр. 1 што се тиче Србије и Словеније и да
нема повреде члана 14. Конвенције у вези са чланом 13. Конвенције
и чланом 1. Протокола бр. 1 што се тиче осталих тужених држава;
9. Закључује једногласно да пропуст српске и словеначке владе да
укључи предметне подносиоце и све остале који се налазе у истој
позицији у своје планове отплате старе девизне штедње представља
системски проблем;
10. Закључује једногласно да Србија треба да предузме све неопходне
мере у року од шест месеци од дана када предметна пресуда
постане правоснажна у складу са чланом 44, ст. 2 Конвенције, како
би омогућила г. Шахдановићу и свим осталим у истој позицији
исплату његове старе девизне штедње под истим условима које су
имали српски држављани са таквим уштеђевинама у домаћим
филијалама српских банака;
11. Закључује са шест према један да Словенија треба да предузме све
неопходне мере у року од шест месеци од дана када предметна
пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44, ст. 2
Конвенције, како би омогућила г-ђи Алишић и г. Саџаку и свим
осталим у истој позицији исплату старе девизне штедње под истим
условима које су имали други са таквим уштеђевинама у домаћим
филијалама словеначких банака;
12. Одлучује једногласно да одложи, на шест месеци од дана када ова
пресуда постане правоснажна, испитивање свих сличних предмета
не доводећи у питање овлашћење Суда да у било ком тренутку
прогласи неприхватљивим било који предмет или да га избрише са
свог списка у складу са Конвенцијом.
13. Закључује једногласно
(а) да Србија исплати г. Шахдановићу, у року од три месеца од дана
када предметна пресуда постане правоснажна у складу са чланом
3
44, ст. 2 Конвенције, 4.000 евра (четири хиљаде евра) на име
нематеријалне штете, плус порезе који могу бити наплаћени.
(б) да се након истека горе наведена три месеца до исплате, рачуна
обична камата на горњи износ по стопи једнакој граничној активној
каматној стопи Европске централне банке током периода доцње уз
додатак три процентна поена;
14. Закључује са шест према један
(а) да Словенија исплати г-ђи Алишић и г. Саџаку, у року од три
месеца од дана када предметна пресуда постане правоснажна у
складу са чланом 44, ст. 2 Конвенције, 4.000 евра (четири хиљаде
евра) на име нематеријалне штете, плус порезе који могу бити
наплаћени;
(б) да се од истека горе наведена три месеца до исплате, рачуна
обична камата на горњи износ по стопи једнакој граничној активној
каматној стопи Европске централне банке током периода доцње
плус три процентна поена;
15. Одбија једногласно преостали део захтева подносилаца за правично
задовољење.
Сачињено на енглеском језику и у писаном облику 6. новембра
2012. године, у складу са правилом 77, ст. 2. и 3. Пословника Суда.
Lawrence Early
Секретар
Nicolas Bratza
Председник
У складу са чланом 45, ст. 2. Конвенције и Правилом 74, ст. 2.
Пословника Суда, појединачно мишљење судије Зупанчича дато је у
прилогу овој пресуди.
N.B.
T.L.E.
3
ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ ЗУПАНЧИЧА
Жалим што не могу да се приклоним већинској пресуди. Из бројних
разлога, од којих сам само неке навео у овом издвојеном мишљењу,
сматрам да ће се, пред Великим већем, највероватније показати да
резултат ове пресуде коју је донело ad hoc Веће није у складу са
словом и духом Конвенције.
Уколико почнемо са Протоколом бр. 1, члан 1, став 1. уз
Конвенцију, видимо да је његова сврха да заштити bona fide посед,
легитимна очекивања, доказиве тврдње итд. Међутим, у овом случају
ми, у крајњој анализи, штитимо спекулативан утицај и мане
пирамидалне шеме државних размера комунистичког режима. Ову
шему је осмислио, сада покојни, југословенски режим – који је тада
био у страшној потреби за средствима у чврстој валути. Што је још
важније и са моралне тачке гледишта, пошто ЉБ банка и Република
Словенија нису биле те које су поставиле ову Понцијеву шему,
дефинитивно они нису Медоф у овој причи!
У најгорем сценарију, у ком би ЉБ банка и имплицитно Република
Словенија биле одговорне за, да просто кажемо, „крађу“ новца улагача
– и даље не би имало смисла надокнађивати улагаче са апсурдних 12%
на почетни улог. Етички говорећи, овај удео захтева за надокнаду је
била спекулација наивних, као и обично, улагача у поменуту
комунистичку Понцијеву шему.
У банкарству и сличним ситуацијама у сукцесији, територијално
начело које се примењује и спроводи за надокнаду дугова одређене
државе, осликава добро познато економско размишљање да се новац
добијен од улога улагача улаже, у смислу тзв. „књиговодственог
новца“, на самој територији на којој банка послује као дужник према
улагачима те банке, а посебно као поверилац према бројним
предузећима које је та иста банка истовремено финансирала путем
зајмова. Већинска пресуда, да то кажемо другачије, крши
територијално начело.
Територијално начело је става да повериоцима тј. штедишама банке
треба надокнадити њихове улоге у региону, области или територији на
којој су укупни комерцијални зајмови сачињени од њихових улога
стварно и пружени различитим предузећима. Као што је наведено у
често цитираном и првобитном чланку о југословенској сукцесији:
„…територијално начело јасно служи као опште правило о државној
сукцесији у вези са материјалном покретном имовином.“ (видети
Carsten Stahn, Agreement on Succession Issues of the Former Socialist
Federal Republic of Yugoslavia, 96 Am. J. Int’l L. 379 (2002)). Видећемо
одмах зашто је ово логично и самим тим правично.
Морамо разумети да су све банке увек функционисале на овакав
начин спекулативне процене својих будућих ризика, на основу чега се
новац улагача увећава на виртуелан начин пружањем зајмова много
већих него што је почетни капитал иницијалног улога
(„књиговодствени новац“). „Виртуелно“ овде значи да је
„књиговодствени новац“ буквално позајмљен од будућности и самим
тим је „виртуелни новац“.
Тако су чврсте валуте које су уложене и претворене у
„књиговодствени новац“ пружене као зајам предузећима на датој
територији или појединцу на датој територији који су били вољни и
способни да га отплате и да плаћају нормалну каматну стопу на зајам
који су узимали од банке. Наравно, камата која се плаћала можда
никада неће бити висока 12%. Ово има за циљ да докаже да је
поменута пирамидална шема – била управо то.
Овај добро познати начин банкарског пословања, међутим, треба
гледати у светлу тада умируће Марковићеве владе и у светлу
предстојећег финансијског и државног слома, чему је сама ова
комунистичка Понцијева шема са чврстом валутом била јасан знак
упозорења који су сви могли да виде и узму у обзир.
Такође је очигледно да ће сваки „напад на банку“ одмах завршити
стечајем те банке. Свака банка је у основи спекулативно одлагање као
што важи и за сваку пирамидалну шему, Понцијеву шему итд. – осим
што је у поштеном банкарству круг исплате зајмова реалистичан. Тако
је, нпр, Туђманов режим у Хрватској нагло затворио ЉБ банку на
својој територији, што је значило, као што би значило за сваку банку,
моменталну ликвидацију ЉБ банке. У таквој ситуацији, сви дугови
свих улагача су одмах активни, док су зајмови и даље у дугорочном
процесу отплате. Другим речима, затварање банке по налогу режима
изазива моментално неизвршење обавеза банке – посебно према својим
појединачним улагачима, повериоцима итд.
Територијално начело означава динамички поглед на банкарско
пословање: вођено је идејом да је одлучујући аспект пословања банке
њено пласирање сопствених зајмова на одређеној територији. Када се
територија у питању тако сматра главним критеријумом за отплату,
ово има сопствену оправдану логику која се не може разумети из
просте перспективе приватног права члана 1, става 1. Протокола бр. 1.
У случају да је банка у немогућности да исплати своје улагаче,
једино улагачи са те територије, без обзира на своје држављанство итд.
ће бити покривени државном гаранцијом, из очигледног
макроекономског разлога да је књиговодствени новац који је
оригинално дошао из улога улагача у ствари био уложен и остао на
територији у питању. Ту је имао стимулисану економску активност
итд.
Према томе, има смисла, када је у питању дискусија о сукцесији, да
државе следбенице такође покривају своје територије својим
гаранцијама када централни орган, у овом случају централна банка у
Београду, није испунио своју функцију гаранта. Ако је то логика, лако
је разумети да такође има смисла да шест држава следбеница осигура
захтеве својих улагача, свака на својој територији.
Ово се у ствари и десило, бар у одређеној мери, тј. у смислу што је
Хрватска великим делом исплатила улагаче ЉБ банке на својој
територији. Неко можда постави питање да ли је Хрватска ово урадила
из просте добре намере према својим грађанима, или је можда у овом
потезу садржана макроекономска правда, коју је Хрватска при
настајању у потпуности узела у обзир. Другим речима, ако није у
питању логика територијалног начела на првом месту, зашто би
Хрватска преузела део дуга ЉБ банке за све оне грађане који су
желели да их исплати хрватска држава?
У сваком случају, логика територијалног начела је очигледна с обе
стране овог случаја. Ми желимо да подсетимо на једноставну идеју да
појединачна правда, као што је посматрана у Протоколу бр. 1, има
потпуно одговарајућу допуну у Аристотеловој дистрибутивној правди
уграђеној у територијално начело.
In pectore, ја сам многе године имао још једно питање јер постоји
још једна травестија у овом случају: наиме, ово питање је, у присутном
ривалистичком окружењу, потпуно погрешно схваћено. Спор је збркан
јер ово није, као што би требало бити, међудржавни случај. Без грешке,
атипично питање приватног права би се у међудржавним
ривалистичким околностима с правом развило у очекивано, природно
и логичко међудржавно питање сукцесије. Ово би довело до далеко
јасније перспективе о овом случају. Зашто ниједна од тужених држава
није покренула, пред Европским судом за људска права, међудржавну
парницу против Републике Словеније? Зашто се тужене државе крију
иза појединачних жалби када све указује на чињеницу да су ово
питања сукцесије? Мислим да је одговор јасан.
Још један од мојих главних приговора на већинску пресуду долази
из актуелног састава тренутног ad hoc већа, у којем су четири члана тј.
бар проста већина, из држава поверилаца, један од чланова је из
државе дужника, док су ту само два члана панела која нису, у једном
или другом смислу, националне судије у овом случају. Разумемо
савршено добро уобичајену процедуралну логику Конвенције у смислу
да национални судија земље у питању мора бити у свим случајевима
члан панела да би помогао процену случаја. Међутим, у ситуацији где
имамо седам држава следбеница које се баве нечим што је у суштини
питање сукцесије, логика присуства националног судије у сваком
појединачном случају резултираће таквим ad hoc саставом, као у
предметном случају, где „представници“ тужитеља имају јасну већину
над утицајем „представника“ туженог. Ово је апсурдно пошто је од
самог почетка видљиво да ће интереси тужитеља одредити резултат ad
hoc casu већинске пресуде. На срећу, неприкосновена филозофија
издвојеног мишљења коју има Конвенција ће овде спасити ствари бар
у смислу што је јасно да случај мора бити разматран пред Великим
већем. У Великом већу, састав уз присуство свих националних судија
ће бити ублажен у групи од 17 судија, тј. интерес тужитеља ће
вероватно имати мањи утицај. Желим да нагласим, да немам сумње у
непристрасност својих колега, док имам у виду наравно да свесна
непристрасност када је у питању размишљање о националним
интересима има своје објективне границе. Међутим, и да није бројне
надмоћи у ad hoc casu панелу као такве, тзв. „спољашности“ учиниће
очигледним да такав панел неће спољном свету изгледати објективан и
непристрасан.
Годинама сам става, а и даље, да је питање у овом случају најбоље
документовано у сада познатом извештају проф. Јургена (Поновно
исплаћивање девизних улога у филијалама Љубљанске банке ван
територије Словеније, 1977-1991, док. 10135 од 14. априла 2004.
године, Извештај, Комитет за правна питања и људска права,
Известилац: Г. Erik Jürgens, Холандија). Смисао извештаја, ст. 20. и 21,
је следећи:
„Економски закључак мора бити да су почетни улози, 1991. године, у
стварности престали да постоје. Улагачи су, привучени високим каматним
стопама, преузели ризик депоновањем свог новца у банке у СФРЈ. Када је овај
ризик препознат, поново су их уверили гаранцијом коју је дала Влада СФРЈ да
ће улози бити исплаћени са оствареном каматом. Али ова гаранција је испарила
у тренутку када се СФРЈ распала, осим ако и у тој мери државе следбенице буду
вољне да преузму ову гаранцију. Ово је прописно и урађено, али свака држава
следбеница урадило то на различит начин. Словенија…је преузела гаранцију за
ФЕ штедњу депоновану у банкама на њеној територији, очекујући од других
република да учине то исто.“
Тренутак ове пресуде је посебно лош због преговора између
Словеније и Хрватске који се сад бар крећу напред и воде их
стручњаци банкари две земље које разумеју проблем. Пресуда ће бити
погрешно протумачена као правоснажна и, како се ствари одвијају, и
политички погрешно схваћена на обе стране.
Посебно, ако размотримо став 58. пресуде у коме Влада Словеније
критикује Хрватску због одбијања да реши питање ММФ арбитраже из
1999. године, одбијања да дискутује о томе на састанцима Сталног
заједничког одбора, због пристајања да настави БИС преговоре,
наводно под притиском ЕУ, једино у 2010. години, због одбијања те
понуде након затварања преговора о приступању ЕУ у 2011. години, и,
на крају, зато што је загребачкој филијали Љубљанске банке Љубљана
онемогућила редовно банкарско пословање и тиме оствари додатна
средства (видети став 58. већинске пресуде). На ове наводе словеначке
Владе хрватска Влада није прописно одговорила, нити се њима бавила
већинска пресуда. Неумитно следи да неваљалац у овој причи није
Словенија, јер је Словенија најмање пет пута покушала да одлучно
преговара о овом проблему сукцесије са Хрватском – али узалуд.
Наравно, немогуће је знати да ли је овог пута, упркос свему, хрватска
Влада озбиљна или не. Бар овај пут постоји нада да преговори могу
стварно кренути напред, јер их, као што сам већ нагласио, сада воде
два стручњака која разумеју проблем. Штавише, приступање Хрватске
Европској унији је условљено успехом ових преговора. Подсећамо да
је пресуда дошла у погрешном тренутку јер ће створити политички
утисак о томе ко је сада у добитничкој позицији, упркос чињеници да
случај можда иде пред Велико веће, и не мора више да показује
добронамерност и конструктивни став у текућим преговорима.
У овом контексту, морамо скренути пажњу на суштину пресуде у
случају Ковачић, који је био пред Великим већем због обичне
техникалије и носи своју стварну поруку у сагласном мишљењу
бившег судије, проф. Џорџа Реса (George Ress), светски познатог
специјалисте за међународно право, тј. специјалисте у питању
сукцесије. У случају Ковачић, пресуда не помиње ово питање, али
проф. Рес је изнео поруку у свом сагласном мишљењу. Та порука је у
основи иста као и она коју налазимо у Јургеновом извештају тј. да
питање не може бити прописно решено пресудом између приватних
странки и државе. Осим ако ово није међудржавни предмет, једино
може бити решено преговорима у контексту будућег споразума о
сукцесији.
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ МИТИЋ против СРБИЈЕ
(представка број 31963/08)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
22. јануар 2013. године
Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним
чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.
У предмету Митић против Србије,
Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у
саставу:
Guido Raimondi, председник,
Peer Lorenzen,
Dragoljub Popović,
András Sajó,
Nebojša Vučinić,
Paulo Pinto de Albuquerque,
Helen Keller, судије,
и Stanley Naismith, секретар Одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 11. децембра 2012.
године,
изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1.
Предмет је формиран на основу представке (број 31963/08)
против Републике Србије коју је Суду поднео према члану 34.
Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем
тексту: „Конвенција“), држављанин Србије г. Најдан Митић (у даљем
тексту: „Подносилац представке“), 20. јуна 2008. године.
2.
Подносиоца представке је заступао г. М. Цветановић, адвокат
из Лесковца. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада“) заступао је њен
заступник г. С. Царић.
3.
Подносилац представке је, позивајући се на члан 2. Конвенције,
тврдио да су власти пропустиле да заштите живот његовог сина који је
извршио самоубиство док је био у затворској самици. Он се даље
жалио да истрага смрти његовог сина није била адекватна и
делотворна према истом члану.
4.
Представка је 6. децембра 2010. године достављена Влади.
Такође је одлучено да се допуштеност и основаност представке
разматрају истовремено (члан 29. став 1.).
ЧИЊЕНИЦЕ
I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА
5.
Подносилац представке је рођен 1950. године и живи у месту
Манојловце. Он је отац Јовице Митића (у даљем тексту: „ЈМ“) који се
8. октобра 2007. године, са 28 година, обесио док је служио
јединствену казну затвора од годину дана и девет месеци у Окружном
затвору у Лесковцу (у даљем тексту: „Окружни затвор“).
6.
Полицијска управа у Лесковцу је 14. августа 2007. године
привела Ј.М. под сумњом да је извршио разбојништво. Истражни
судија Окружног суда у Лесковцу (у даљем тексту: „Окружни суд“) је
истог дана одлучио да против њега покрене истрагу због разбојништва
и одредио му је притвор у трајању од месец дана.
7.
Након што је смештен у притворску јединицу Окружног
затвора, 15. августа 2007. године Ј.М. је прегледао затворски лекар и
отворен му је здравствени картон у затворској амбуланти. Током
прегледа, J.M. је рекао да је имао четири саобраћајне несреће у
последња два месеца у којима му је повређен шести вратни пршљен.
Он је негирао постојање свежих повреда, операција или болести. Док
је био у притвору, Ј.М. је посетио затворског лекара у три наврата
жалећи се на проблеме са спавањем (17., 22. и 24. августа 2007.
године). Преписан му је диазепам од 10 мг и флормидал од 15 мг
једном дневно.
8.
Полицијска управа је 21. августа 2007. године обавестила
затворске власти да је више Окружних судова раније издало неколико
налога за хапшење J.M. у вези са казном затвора која му је раније
одређена на основу три правоснажне пресуде (казна од шест месеци
одређена 19. новембра 2003. године за разбојништво и
фалсификовање; казна од три месеца одређена 16. маја 2005. године за
прикривање; и казна од годину дана одређена 7. новембра 2005. године
за фалсификовање). Од затворских власти је стога затражено да
пребаце Ј.М. из притворске јединице у затворску јединицу ради
одслужења јединствене казне затвора од годину дана и девет месеци.
Оне су такође упозорене да би, будући да је повратник и бегунац,
требало да буде смештен у одељење појачаног надзора.
9.
Ј.М. је 27. августа 2007. године смештен у одељење појачаног
надзора. Дана 28. августа 2007. године прегледали су га затворски
лекар и Т.И., затворски психолог, као део стандардне процедуре.
Током прегледа Ј.М. је негирао постојање породичне историје
менталне болести и рекао да је пре затварања користио седативе због
проблема са спавањем. У здравственом картону, затворски психолог га
је описао као затвореног, неискреног и дисимулативног.
10. Ј.М. је поново прегледан 4. септембра 2007. године због бола у
мишићима (лекарски налаз који је Влада доставила делимично је
нечитак). Он се 21. септембра 2007. године жалио на „оштар изненадан
бол“ , а затворски лекар је открио модрице на његовом левом рамену,
лопатицама рамена и десној надлактици. Лекар је сматрао да су
модрице старе три дана. Ј.М. је одбио да каже како је добио ове
модрице, а изгледа да је одбио да поднесе формалну притужбу
затворским властима. Лекар је приметио да изгледа нервозно.
Преписала му је ибупрофен и 10 мг диазепама два пута дневно.
11. Ј.М. се 25. септембра 2007. године није појавио на заказаном
лекарском прегледу. 2. октобра 2007. године Ј.М. је посетио затворског
лекара због дерматовенеролошког стања, поводом чега му је заказан
преглед код специјалисте изван затвора. Два дана касније, жалио се на
несаницу и лакшу узнемиреност. Одбио је да оде код затворског
психолога, па је затворски лекар повећао дневну дозу диазепама на 10
мг три пута дневно и поново преписао 15 мг флормидала једном
дневно.
12. Ј.М. је 3. октобра 2007. године покушао да побегне заједно са
три затвореника који су са њим боравили у ћелији. Дисциплински
поступак је покренут 5. октобра 2007. године против сваког од њих и
сваком је одређена дисциплинска мера упућивања у самицу у трајању
од 15 дана.
13. Пре него што је смештен у самицу, Ј.М. је прегледао затворски
лекар, који је утврдио да је он способан за издржавање мере самице уз
примену претходно преписане дневне терапије (став 11. у горњем
тексту). За време боравка у самици затворски лекар обилазио је Ј.М.
једном дневно, а терапију му је давао затворски медицински техничар.
Он се није жалио на било какве здравствене проблеме. Ћелија у којој је
смештен била је опремљена са видео камером за надзор која је
покривала улазна врата и део врата од тоалета. Камера није сачињавала
видео запис, већ слику слала на монитор који се налази на столу
дежурног затворског чувара.
14. Подносилац представке је 7. октобра 2007. године дошао да
посети сина, али му је речено да посета није дозвољена зато што је
Ј.М. био смештен у самицу након дисциплинског поступка против
њега (став Error! Reference source not found.. у доњем тексту).
Дозвољено му је да остави пакет који је предат Ј.М. истог дана.
15. У раним јутарњим часовима 8. октобра 2007. године J.M. је
послужен доручак. Отприлике у 8,15 часова обишао га је затворски
лекар и службено лице у затвору. Негде између 8,45 и 9,00 часова
затворски медицински техничар дао је Ј.М. дневну терапију. Он се
касније сетио да је понашање Ј.М. било мирно и да је комуницирао.
16. Око 12,00 часова тога дана стражар и васпитач затекли су Ј.М.
обешеног о комад чаршава који је био причвршћен за цев од грејања у
његовој ћелији. У 12,05 затворски лекар је констатовао смрт.
17. У 12,20 часова истог дана истражни судија Окружног суда
спровео је истрагу на лицу места, а за то време су два полицајца
обезбеђивала ћелију. Био је присутан и заменик јавног тужиоца.
Направљене су фотографије ћелије и тела J.M. Истрага на лицу места
је завршена у 14,00 часова. Истражни судија је саставила записник о
истрази, укључујући и опис ћелије J.M, и ствари које су у њој
пронађене, као и реконструкције догађаја од тог јутра на основу
разговора са управником затвора. У спис су такође укључене писане
изјаве затворског особља које је имало контакт са J.M., дате управнику
затвора. Породица Ј.М, је истог дана обавештена о његовој смрти.
18. Полиција је истог дана испитала затворског стражара и
васпитача који су открили тело Ј.М. Затворски стражар је изјавио да је
он дошао на посао у 7,45 часова и да је обишао све ћелије, укључујући
и ћелију Ј.М. Све је изгледало нормално. Он је даље рекао да је видео
Ј.М. живог у ћелији у 10,50 часова. Васпитач је рекао да је последњи
пут видео Ј.М. 4. октобра 2007. године. Његов утисак је био да, иако је
Ј.М. био интровертна особа, није било ништа чудно у његовом
понашању.
19. Полиција је такође испитала и затворског лекара, затворског
медицинског техничара који је Ј.М. давао терапију и два друга
затворска службеника која су са њим имала контакт. Они су изнели да
Ј.М. није никада показивао било какве самоубилачке склоности и да је
изгледао опуштено када су га последњи пут видели. Сачињена је
службена белешка о свим испитивањима.
20. У 10,00 часова тог дана Др Р.К. Обавио је обдукцију тела Ј.М.,
на захтев истражног судије. Лекар је уочио да су га истражни органи
обавестили да је тело Ј.М. пронађено око 10,00 часова. Он је наставио
са описом спољашњег изгледа тела и приметио да је повез оставио траг
ширине двадесет пет са тридесет милиметара на предњој страни врата
Ј.М. и траг ширине тридесет са четрдесет милиметара позади и на
странама врата. Он је даље приметио овалну љубичасту модрицу на
врату Ј.М.; при притиску она није нестајала. Лекар је даље приметио
једну стару модрицу, која је имала димензије двадесет са петнаест
милиметара у горњем делу руке Ј.М. На основу њеног изгледа и боје,
он је закључио да је то стара повреда. По његовом мишљењу,
унутрашњи преглед није показао никакве аномалије. Хистопаталошки
преглед унутрашњих органа J.M. показао је озбиљне угрушке крви,
посебно у плућима и бубрезима. Микроскопски преглед меког ткива
врата показао је свеже крвављење. Токсиколошком анализом нису
откривени трагови отрова; откривени су извесни трагови алкохола. У
обдукционом налазу закључено је да је смрт Ј.М. наступила између
9,00 и 10,00 часова као последица гушења изазваног вешањем. Уз овај
извештај приложене су и фотографије.
21. Пре него што су суд и подносилац представке добили извештај
о обдукцији, подносилац представке је 9. октобра 2007. године
затражио још једну обдукцију. Истражни судија га је истог дана
обавестио да се друга обдукција не може наложити пре него што се
добије извештај о првој. Породица Ј.М. је добила његово тело истог
дана.
22. Један од затвореника који је такође био у самици због покушаја
бекства (став 12. у горњем тексту) је 9. октобра 2007. године обавестио
затворског лекара и васпитача, у два засебна обиласка о којима су
направљене службене белешке, да му је за време дневне шетње у
дворишту затвора, J.M. рекао да је планирао да изведе покушај
самоубиства како би био пребачен у Специјалну затворску болницу у
Београду. Затвореник је изразио жаљење што није известио надлежне у
затвору о намерама Ј.М.
23. Подносилац представке је истог дана поднео кривичну пријаву
против управника затвора и неких затворских службеника због
наводног убиства његовог сина и злоупотребе службеног положаја.
Подносилац представке је посебно тврдио да је његов син био
неправедно и произвољно кажњен због наводног покушаја бекства,
пошто је он био једини који је кажњен самицом, што је изазвало
психолошку патњу и његово коначно самоубиство. Јавни тужилац је
истог дана затражио извештај о догађајима од 8. октобра 2007. године
од затворских власти, затраживши да полицајци испитају сва лица
наведена у пријави подносиоца представке, а посебно о поступању са
Ј.М. у затвору и због чега је смештен у самицу.
24. На захтев јавног тужиоца, полиција је поново испитала
затворског чувара и васпитача који су открили тело Ј.М., затворског
лекара, медицинског техничара који је Ј.М. давао терапију и још два
затворска службеника која су са њим имала директни контакт. Сви су
они поновили своје раније изјаве да, посебно, није било ничега
необичног у понашању Ј.М. што би указало да је склон самоубиству.
25. Полицијски извештај је 16. октобра 2007. године достављен
тужилаштву. Он је садржао и изјаву управника затвора од 15. октобра
2007. године, евиденцију посета које је Ј.М. примио и решења о
дисциплинском поступку против друга три затвореника која су
учествовала у покушају бекства (став 208. у горњем тексту). Управник
затвора је изнео да се са Ј.М. поступало у складу са затворским
правилима. J.M. је имао право на посете (примио је осам посета од
породице и три посете адвоката) и пружено му је адекватно лечење.
Јавни тужилац је 19. децембра 2007. године одлучио да нема основа за
покретање кривичног поступка.
26. Подносилац представке је 28. децембра 2007. године поднео
оптужницу Окружном суду против затвора, затворског лекара и још
девет затворских службеника због наводног убиства, преузевши
кривично гоњење у овом предмету као „супсидијарни тужилац“ (став
Error! Reference source not found.. у даљем тексту). Он је остао при
наводима из кривичне пријаве, додавши да је затворски лекар
направио погрешну процену тиме што је одлучио да је његов син
способан за смештај у самицу. Истражни судија Окружног суда је 4.
јануара 2008. године затражио од затворских власти да доставе
извештај о поступању са Ј.М. у затвору (посебно, о његовим правима
на посете, лекарској нези и дисциплинским поступцима против њега).
Истражни судија је такође затражио списе од тужилаштва.
27. Затворске власти су 11. јануара 2008. године доставиле овај
извештај истражном судији. У њему се посебно налазила изјава
затворског лекара од 9. јануара 2008. године: она је дала извештај о
лечењу Ј.М. у затвору и изјавила да га је, иако он није тражио лекарску
помоћ док је био у самици, она обилазила једном дневно у складу са
затворским прописима.
28. Након разматрања свих докумената, истражни судија је 14.
јануара 2008. године изразио мишљење да нема довољно елемената за
оптужницу и да би истрагу требало обуставити.
29. Веће тројице судија Окружног суда је 23. јануара 2008. године
прихватило тај закључак и одлучило да нема места кривичном гоњењу.
Врховни суд Србије је потврдио ту одлуку 12. марта 2008. године.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И МЕЂУНАРОДНА ПРАКСА
30. Законик о кривичном поступку из 2001 . године (објављен у
„Службеном листу Савезне Републике Југославије, бр. 70/01 и 68/02,
као и у „Службеном гласнику Републике Србије“, бр. 58/04, 85/05,
115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) ступио је на снагу 28.
марта 2002. године.
31. Чланови 19 и 20 овог Законика прописују, између осталог, да се
званични кривични поступак може покренути на захтев овлашћеног
тужиоца. У вези са кривичним делима која се кривично гоне по
службеној дужности, која такође укључују и убиство, овлашћени
тужилац је јавни тужилац лично. Овлашћење овог другог да одлучи да
ли да поднесе пријаву, везано је, међутим, начелом легалитета које
захтева да он мора да поступи кад год постоји оправдана сумња да је
почињено кривично дело које је предмет кривичног гоњења по
службеној дужности. Члан 61. овог Законика прописује да ако јавни
тужилац одлучи да не постоји основ за кривично гоњење, он мора
оштећеног обавестити о тој одлуци, који онда има право да преузме
кривично гоњење у предмету у своје име, у својству „супсидијарног
тужиоца”.
32. Члан 81(3) Закона о извршењу кривичних санкција из 2005.
године (објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“, број
85/05) прописује да посете нису дозвољене за време смештаја у
самици. Бекство или покушај бекства квалификују се као озбиљан
дисциплински прекршај (члан 145.), за који се може наложити
смештај у самици (члан 146(2)). Пре смештаја у самицу, затвореник
мора проћи лекарски преглед (члан 151(2) овог Закона), а за време
смештаја у самици затворски лекар га мора прегледати бар једном
дневно (члан 153. овог Закона).
33. Европска конвенција о спречавању мучења и нечовечних или
понижавајућих поступака и кажњавања прописује вансудску
превентивну машинерију за заштиту лица лишених слободе. Она се
заснива на систему посета Европског комитета за спречавање мучења
и нечовечних или понижавајућих поступака и кажњавања (у даљем
тексту: „КПТ“). Током дугогошњих активности у овој области, КПТ је
разрадио стандарде у вези са поступањем са лицима лишеним слободе.
Следе његови стандарди у вези са материјалним условима у самици
(види стандарде КПТ, документ број. КПТ/Инф/E (2002) 1 – Рев. 2011,
стр. 35):
„Ћелије које се користе за самице требало би да задовољавају исте минималне
стандарде као што су стандарди који се примењују за остали смештај
затвореника. Према томе, оне би требало да буду одговарајуће величине, да
имају природно светло и да буду опремљене вештачким осветљењем (у оба
случаја довољним за читање), и да имају одговарајуће грејање и вентилацију.
Оне би такође требало да буду опремљене средствима за комуникацију са
затворским особљем. Затвореницима би требало омогућити да обављају
природне потребе на пристојан начин у сваком тренутку и да се туширају
најмање онолико често као и затвореници под нормалним режимом.
Затвореницима у самицама требало би дозволити да носе нормалну затворску
одећу, а храна која им се доставља требало би да буде нормална затворска
храна, укључујући и посебне дијете, када је то неопходно. У вези са простором
за вежбање који ти затвореници користе, он би требало да буде довољно велики
да им омогући да заиста вежбају и требало би да имају нека средства за заштиту.
Делегације КПТ превише често налазе да један или више од ових основних
захтева није испуњен, посебно у вези са затвореницима којима је самица
изречена као дисциплинска санкција. На пример, ћелије пројектоване за овај тип
самице понекад се налазе у подрумима, са неодговарајућим приступом дневној
светлости и вентилацији и склоне су влази. А није ни необично да су ћелије
премале, да понекад имају само 3 до 4м²; с тим у вези, КПТ жели да нагласи да
би свака ћелија која има мање од 6м² требало да буде повучена из употребе за
затворски смештај. Простор за вежбање који ови затвореници користе такође је
често неодговарајући.
Уобичајено је да ћелије за смештај затвореника у самице због казне имају
ограничену количину намештаја, који је често причвршћен за под. И поред тога,
такве ћелије би требало да буду минимално опремљене столом, одговарајућим
местом за седење током дана (тј. столицом или клупом), и одговарајућим
креветом и постељином за ноћ.
У вези са ћелијама које се користе за смештај затвореника у самице из других
разлога, КПТ сматра да би оне требало да буду намештене на исти начин као
ћелије које користе затвореници у нормалним локацијама.“
У вези са спречавањем самоубистава, стандарди КПТ (цитирани у
горњем тексту, стр. 44) прописују следеће:
„Особа идентификована као суицидна требало би, све док је неопходно, да
буде под посебном шемом надгледања. Даље, такве особе не би требало да
имају лак приступ средствима којима се могу убити (шипке на прозорима
ћелије, поломљено стакло, каишеви или траке итд.).“
У Извештају о посети Аустрији у периоду од 14. до 23. априла 2004.
године (види документ број КПТ/Инф(2005) 13, ст. 53 и 55), КПТ је
дао следеће коментаре у вези са смештајем затвореника у издвојену
јединицу код којих постоји опасност од самоубиства:
„У затвору у Бечу - Hernalser Gürtel, постојала је издвојена јединица са
двадесет четири појединачне ћелије, укључујући и две сигурносне ћелије и
једну тапацирану ћелију ; услови у овим ћелијама не траже посебан коментар.
Затвор у Инсбруку имао је једну тапацирану ћелију у подруму, која није имала
приступ дневном светлу. У Линцу је постојала једна тапацирана ћелија и три
друге ћелије које се користе у сврхе издвајања; све ћелије су имале много везова
и нису се могле користи за безбедан смештај притворених лица код којих
постоји ризик од самоубиства, без непрестаног надгледања. У затвору у месту
Велс, ћелије за издвајање су биле добре, са одговарајућим приступом
природном светлу и вентилацији.
...
Даље, КПТ позива аустријске власти да обезбеде одећу која се не може
употребити за самоубиство у одговарајућим околностима.“
У Извештају о посети Малти у периоду од 19. до 26. маја 2008.
године (види документ број КПТ/Инф (2011) 5, ст. 135 и 136), КПТ је
дао следеће примедбе у вези са лечењем затвореника код којих постоји
опасност од самоубитства:
„Ћелија за „надзор убистава“ постављена је на улазу у зграду Установе за
рехабилитацију младих. Ћелија са веома високим голим зидовима и провидним
плафоном, има само мадрац. Затвореници се ту могу сместити после покушаја
самоубиства или ако покажу (ауто)-агресивно понашање; они су под појачаним
праћењем особља (у случају опасности, њих стално надзире једно лице за сваког
затвореника). Уређај за евиденцију је такође постављен, ради провере присуства
особља. За смештај у ћелију искључиво је оговоран затворски психијатар, који
је делегацију обавестио да се затвореници ту обично смештају ради посматрања
у периоду од две недеље, али да могу бити пуштени и раније ако он одлучи.
Води се посебан регистар са подацима о боравку у ћелији. Делегација је
обавештена да се затвореници у ћелији понекад држе у доњем рубљу или,
изузетно, наги (са танким прекривачем).
Делегација је била мишљења да се пракса да се затвореник у ћелији држи наг
може сматрати понижавајућим поступањем, па је, у складу са чланом 8. став 5.
Конвенције, затражила од власти Малте да са овом праксом одмах прекину,
назначивши да би затвореници склони самоубиству уместо тога требало да
имају корист од одеће која одговара њиховим посебним потребама.“
Даље, у Извештају о посети Италији у периоду од 14. до
26. септембра 2008. године (види документ број КПТ/Инф (2010) 12,
ст. 107 и 108), у вези са психијатријским лечењем, КПТ је дао следећа
запажања:
„Делегација је даље уочила, посебно у затворима у Бреши и Каљарију,
озбиљне проблеме у поступању са затвореницима са тешким психијатријским
поремећајима или акутним фазама узнемирености. Често долази до кашњења у
пребацивању у психијатријске установе (као што су OPG или психијатријско
одељење опште болнице - SPDC). То је довело до смештаја веома узнемирених
затвореника у празне ћелије, понекад и за дуже време (као што је примећено у
Каљарију); у неким случајевима, такви затвореници су држани у тим ћелијама
са лисицама на рукама (као што је био случај у Бреши) или им је одећа скинута
(као што је био случај у Каљарију). Због тога акутно болесни затвореници са
психијатријским поремећајима нису добијали одговарајућу негу и били су
изложени поступању које се може лако сматрати нечовечним и понижавајућим.
Још је више забрињавајуће што су неки од ових затвореника били наводно
изложени психичком злостављању од стране особља.
...
У светлу горе наведеног, КПТ препоручује предузимање хитних мера ради
разматрања обезбеђења психијатријске неге у установама које су посећене.
Посебно би требало предузети кораке да се:
- повећа присуству психијатара и да се осигура да ће се затвореници који
болују од озбиљних поремећаја без закашњења бити пребачени у одговарајућу
психијатријску установу (ако је неопходно, и у цивилну психијатријску
уcтанову);
- обезбеди одећа којом се самоубиство не може починити у одговарајућим
околностима;
- обезбеди да се пацијентима у ћелији неће стављати лисице.“
У Извештају о посети Ирској у периоду од 25. јануара до 5.
фебруара 2010. године (види документ број КПТ/Инф (2011) 3, ст. 7982), у вези са коришћењем посебних ћелија за посматрање, КПТ је дао
следећа запажања (фусноте изостављене):
„Према Правилу 64 Пословника затвора из 2007. године, затвореник се смешта
у ћелију са надзором само „ако је то неопходно да би се спречило да затвореник
сам себе повреди, или да повреди друге, па су сви други мање рестриктивни
методи контроле били или би били, по мишљењу управника, неодговарајући у
датим околностима“. Смештај у такву ћелију не би требало да буде дужи од 24
сата сем ако управник не добије одобрење од генералног директора затвора да
продужи смештај за максимално четири следећа периода од 24 сата.
Став 8. Правила 64 наводи да управник може тражити да се одећа затвореника
одстрани пре смештаја, ако се сматра да „затвореник може да употреби артикле
или делове одеће да се повреди, или да повреди друге, или да нанесе значајну
штету имовини“. Став 9. међутим наводи да ниједан затвореник не би требало
да буде без одеће. Такође, затвореника смештеног у ћелију са надзором најмање
једном дневно би требало да посети управник и лекар.
...
За време посете 2010. године, делегација КПТ је била веома забринута због
ситуације затвореника смештених у ћелије са појачаним надзором, што је
резултирало давањем моменталних запажања (види став 6. у горњем тексту). За
почетак, затвореници који су били смештени у ћелије са појачаним надзором
жалили су се на хладноћу, а и сама делегација је приметила да су ћелије
генерално хладне (на пример, у ћелији са појачаним надзором у Б крилу Затвора
у Мидландсу измерено је 12oC у време посете). Треба приметити да је у већини
случајева одећа затвореника била одстрањена и да су им били дати само један,
можда два, мала прекривача; понекад је затворенику било дозвољено да задржи
своје доње рубље.
Затворско Правило 64 је осмишљено да омогући руководству да неког
затвореника смести у случају опасности у ћелију где ће он или она бити
безбедни и где их особље може стално пратити. У посећеним затворима,
међутим, затвореници се смештају у посебне ћелије са надзором не само у
таквим ситуацијама већ и ради смештаја, дисциплински и ради реда; даље, без
обзира на разлог смештаја, у већини случајева затвореници се излажу истим
поступцима.
У једном броју случајева које је делегација КПТ документовала, затвореници
за које је процењено да не поштују ред или који су непослушни, пребацивани су
у специјалне ћелије са надзором, некад уз коришћење мера контроле и
ограничавања. Одећа затвореника је увек била одстрањена; у многим
случајевима, она је очигледно поцепана или одсечена, док је затвореник
обуздаван лежањем у испруженом положају на поду ћелије. Осим када су били
снабдевени поцепаним покривачем или пончом, ови затвореници су у свим
случајевима држани наги (независно од затворског доњег веша) у посебној
ћелији са надзором у периоду од 24 часа или дуже, није им нуђено вежбање
напољу, нити им је било шта дато да читају нити им је било дозвољено да
гледају телевизију. Такав смештај не може се описати на други начин сем као
смештај у сврху кажњавања.
...
Ако је затвореник смештен у посебну ћелију са надзором из медицинских
разлога, одећа која се може стргнути требало би да буде обезбеђена само где је
неопходно (нпр. у случајевима самоповређивања али не за онога ко почне штајк
глађу). Такав смештај и његов наставак требало би извршити само на основу
овлашћења лекара, када су све друге мере неодговарајуће; а одстрањивање
одеће би требало да уследи после појединачне процене ризика, и да је лекар
одобри. Даље, лекар би требало да посећује затворенике на посматрању
свакодневно, како се захтева Затворским правилима из 2007. године (види
такође одељак e. у доњем тексту) и бележи своје налазе; то често није био случај
у већини посећених затвора, посебно у затвору Корк. Слично, стандардно
посматрање затвореника смештеног у посебну ћелију са надзором од 15 минута
од стране затворских службеника требало би јасно забележити у регистар.
Где постоји потреба да се затвореник који ремети ред или насилан затвореник
брзо пребаци у посебну ћелију са надзором, лице у питању требало би да се
држи у таквој ћелији само до тренутка док се не умири, после чега би га требало
сместити у обичну ћелију и, ако је прикладно, спровести дисциплински
поступак или применити Правило 62 које предвиђа уклањање из друштва. Даље,
одећу затвореника не би требало уклањати сем ако се то не сматра оправданим
после појединачне процене ризика.“
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 2. КОНВЕНЦИЈЕ
34.
Прва реченица члана 2. Конвенције прописује:
„1. Право на живот сваког лица заштићено је законом.“
35. Подносилац представке се жалио према члану 2. да су органи
одговорни за смрт његовог сина и/или да они нису заштитили његов
живот. Он се такође жалио да истрага смрти његовог сина није била
адекватна ни делотворна, како се то захтева процесном обавезом према
том члану.
A. Наводи странака
1. Подносилац представке
36. Подносилац представке је без даљег тврдио да су његовог сина
убиле затворске власти. Он је такође тврдио да је, ако је његов син
заиста извршио самоубиство, то био пропуст затворских власти које га
нису заштитиле: његовог сина су тукли други затвореници; он није
требало да буде смештен у самицу, а дисциплински поступак против
њега је намештаљка затворских власти. Он је такође тврдио да су
лекови његовог сина били прејаки.
37. Подносилац представке је даље тврдио да околности смрти
његовог сина нису прописно ни испитане ни утврђене. Између
извештаја истражног судије и извештаја о обдукцији постојале су
разлике (о времену када је откривено тело Ј.М.) и између изјаве
затворског чувара и времена смрти утврђеног обдукцијом (ст. 1. Право
и пракса у вези са старом девизном штедњом
38. .
39. 213 и Error! Reference source not found. у горњем тексту). Он
је такође тврдио да су затворске власти одбиле да му дају видео запис
ћелије његовог сина.
2. Влада
40. Влада је тврдила да органи нису могли знати да је код Ј.М.
Постојао ризик суицида. Он није имао историју менталних
здравствених проблема или суицидних склоности. Након хапшења,
прегледао га је затворски лекар, а после тога га је исти лекар стално
лечио. Ј.М. ниједном није показао знаке психичке узнемирености која
се могла протумачити као алармантна. Подносилац представке у
својим наводима није указао на то да је његов син боловао од менталне
болести, нити је било ко од његових рођака, који су га посећивали у
затвору, укључујући и подносиоца представке, указао властима на
било какво необично или забрињавајуће понашање. Даље, самица није
могла штетно деловати на његово ментално стање, јер није био у
потпуној изолацији: он је имао контакте са затворским особљем,
редовно га је обилазио затворски лекар и један сат дневно је вежбао
заједно са осталим затвореницима који су такође били смештени у
самицама. Он је такође имао контакт са спољашњим светом путем
писама.
41. Влада је даље тврдила да се није никада жалио на то како су са
њим поступали у затвору. Тврдња подносиоца представке да је његов
син био једини који је смештен у самицу после дисциплинског
поступка није била истинита: сви затвореници који су покушали да
побегну су кажњени на исти начин. Копије релевантних одлука су
достављене.
42. Влада је изнела да истрага смрти Ј.М. испуњава захтеве
делотворности из Конвенције. Одлука да се поступак не настави била
је заснована на објективној, непристрасној и свеобухватној анализи
свих доказа. У вези са разликом између изјаве затворског чувара и
времена смрти утврђеног у извештају о обдукцији (ст. .
43. 213 и Error! Reference source not found. у горњем тексту),
Влада је изнела да та разлика не подрива налазе обдукције зато што
задатак форензичара није био да утврди прецизан минут смрти Ј.М.
(истрага није била сконцентрисана на то) већ да утврди узрок његове
смрти. Даље, недоследност је могла једноставно бити последица
грешке.
44. Влада је такође изнела да истрага задовољава услов увида
јавности: подносилац представке је стално био у контакту са
истражитељима; он је на време обавештен о смрти његовог сина; он је
имао потпун приступ документима у списима; а обавештен је и о
одлуци јавног тужиоца да не покреће кривични поступак као и о
судским одлукама.
Б. Оцена Суда
1. Допуштеност
45. Суд констатује да представка није очигледно неоснована у
оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције и да није недопуштена
по неком другом основу. Због тога се мора прогласити допуштеном.
2. Основаност
(а) Материјална заштита
i. Узрок смрти: наводна умешаност државних службеника у смрт Ј.М.
46. Суд подсећа да се члан 2., који штити право на живот и утврђује
околности под којима лишење живота може бити оправдано, рангира
као једна од најосновнијих одредаба у Конвенцији, од којих никакво
одступање није дозвољено. У светлу важности заштите коју омогућава
члан 2., Суд мора подвргнути лишење живота најпажљивијем
испитивању, узимајући у обзир не само радње државних службеника
већ и све околности које га прате (види, међу другим ауторитетима,
McCann и други против Уједињеног Краљевства, 27. септембар 1995.
године, ст. 146-47, серија A број 324).
47. Подносилац представке је навео да су његовог сина убиле
затворске власти, али ову тврдњу није уопште развио. Суд примећује
да су обимна истражна документа била једногласна у вези са узроком
смрти Ј.М. Подносилац представке је само поновио своје наводе из
кривичне пријаве. Међутим, ово остаје неодређен и неразрађен навод,
у погледу кога спис предмета, укључујући и домаћу истрагу, не
открива довољно елемената. Суд ће стога даље поступати на основу
самоубиства.
48. У таквим околностима, Суд сматра да подносилац представке
није претрпео било какву повреду материјалног дела члана 2.
Конвенције.
ii. Пропуст Државе да заштити живот Ј.М.
49. Суд подсећа да прва реченица члана 2. став 1. налаже држави не
само да се суздржи од намерног и незаконитог лишења живота, већ и
да предузме одговарајуће кораке да заштити животе оних у њеној
надлежности (види L.C.B. против Уједињеног Краљевства, пресуда од
9. јуна 1998. године, став 36., Извештаји 1998-III). У контексту
затвореника, Суд је раније имао прилике да нагласи да су лица у
притвору у рањивом положају и да је дужност органа да их заштити.
Држава мора бити одговорна за све повреде претрпљене у притвору, а
ова обавеза је посебно строга када појединац умре (види, на пример,
Salman против Турске [ВВ], број 21986/93, став 99., ЕЦХР 2000-VII).
50. Имајући у виду потешкоће у одржавању реда у савременим
друштвима, непредвидивост људског понашања и оперативне изборе
који се морају учинити у смислу приоритета и средстава, позитивна
обавеза се мора тумачити на начин који не намеће немогућ или
несразмеран терет властима. Сходно томе, сваки ризик по живот не
намеће властима захтев из Конвенције да предузму оперативне мере да
спрече да се тај ризик материјализује. За позитивну обавезу која ће
настати у вези са затвореником са суицидним склоностима, мора се
утврдити да су органи знали, или је требало да знају у датом тренутку
о постојању стварног и непосредног ризика за живот одређеног
појединца и, ако је тако, да су они пропустили да предузму мере у
оквиру својих овлашћења које су се, према разумној процени, могле
очекивати да се тај ризик избегне (види Keenan против Уједињеног
Краљевства, број 27229/95, ст. 89 и 92, ЕЦХР 2001-III).
51. Суд је потврдио да затворске власти морају вршити своје
дужности на начин који је у складу са правима и слободама
појединачног затвореника у питању. Постоје опште мере и
предострожности које треба да су доступне да се умање прилике да се
нашкоди самом себи, без повређивања личне самосталности. Да ли су
строже мере неопходне у вези са неким затвореником и да ли је
разумно да се оне примене, зависиће од околности случаја (види
Keenan, цитиран у горњем тексту, став 91.).
52. У светлу горе наведеног, Суд ће размотрити да ли су органи
знали или да ли је требало да знају да Ј.М. представља стваран и
непосредан ризик од самоубиства и, ако је тако, да ли су они учинили
све што се од њих могло разумно очекивати да спрече тај ризик.
53. Суд примећује да Ј.М. није имао познату историју проблема
менталног здравља или суицидне склоности (упоредити са Keenan,
цитиран у горњем тексту, ставови 94 и 95.). Све време док је био у
затвору, понашао се нормално, не показујући неке посебне знаке
физичке или менталне узнемирености. Имао је сталан приступ
лекарској помоћи, увек га је прегледао исти затворски лекар, а имао је
и контакт са другим затворским службеницима и затвореницима, од
којих ниједан није никада пријавио нешто необично у његовом
понашању. Здравствени картон Ј.М. показује да се жалио на несаницу
и благу узнемиреност, због чега је лечен. Ујутро на дан када се убио,
видели су га затворски лекар и још два затворска службеника (став
Error! Reference source not found.. у горњем тексту). Према њиховим
изјавама датим у току истраге, у његовом понашању није било ничег
чудног. Ни рођаци Ј.М. нису никада упозорили затворске власти о
било каквом ризику од самоубиства. Из тих разлога, Суд не налази да
су власти могле заиста предвидети одлуку Ј.М. да се обеси.
54. Суд овде подсећа да КПТ препоручује да би лица
идентификована као суицидна требало да буду предмет посебних мера
опрезности. Они посебно не би требало да буду смештени сами у
ћелију где постоји лак приступ средствима да се сами убију, као што
су решетке на прозору ћелије, сломљено стакло, каишеви или траке
(види стандарде КПТ, цитиране у горњем тексту). Даље, у
одговарајућим околностима требало би користити одећу која не
омогућава самоубиство, као у случају ментално оболелих затвореника
и затвореника смештених у ћелије где се посматрају пошто су
покушали да изврше самоубиство или пошто покажу ауто-агресивно
понашање (види Извештаје у делу „Релевантно домаће право и
међународна пракса“ у горњем тексту). Међутим, из околности
предметног случаја јасно је да ментално стање Ј.М. док је био у
затвору, никада није захтевало такве специјалне заштитне мере.
55. У вези са притужбом подносиоца представке да су власти
пропустиле да заштите његовог сина од батина других затвореника,
Суд примећује да здравствени картон Ј.М. указује да је, за време
прегледа 21. септембра 2007. године, затворски лекар установио три
дана старе модрице на његовом левом рамену, лопатицама и десној
надлактици (став 10. у горњем тексту). Међутим, J.M. је одбио да
открије порекло модрица или да затворским властима поднесе
формалну пријаву. У тим околностима, Суд сматра да није разумно
сматрати да су затворске власти пропустиле да предузму неопходне
мере да заштите сина подносиоца представке.
56. Даље, у вези са тврдњом подносиоца представке да је лечење
његовог сина било неодговарајуће, Суд примећује да су Ј.М. били
преписана седативи због несанице и благе узнемирености. Он никада
није изнео ниједан озбиљан проблем менталног здравља за који се
могло сматрати да захтева посебан психијатријски преглед. Даље, он
се никада није жалио на квалитет лекарске услуге или примљену
терапију нити му је одбијен приступ специјалисти (упоредити са
Younger против Уједињеног Краљевства (одлука), број 57420/00,
ЕЦХР 2003-I). Суд не налази ниједан доказ да је лечење Ј.М. било
неодговарајуће.
57. Најзад, у вези са тврдњом подносиоца представке да је његов
син био неправично смештен у самицу после произвољног
дисциплинског поступка, Суд примећује да су и други затвореници
умешани у покушај бекства били кажњени на исти начин (став 208. у
горњем тексту) и да је наложена дисциплинска мера била прописана
домаћим законом (став Error! Reference source not found.. у горњем
тексту).
58. С обзиром на горе наведено, Суд не налази ниједан очигледан
пропуст на страни домаћих власти који би дозвољавао закључак да су
српске власти пропустиле да спрече стваран и непосредан ризик од
самоубиства или да су иначе поступале на начин који није у складу са
њиховим позитивним обавезама да гарантују право на живот.
59. Према томе, није дошло до повреде члана 2. Конвенције с тим у
вези.
(б) Процесна заштита: истрага смрти Ј.М.
60. Суд понавља да кад год притвореник умре у сумњивим
околностима, члан 2. захтева од власти да спроведу независну и
непристрасну службену истрагу која задовољава минималне стандарде
у погледу делотворности (види, на пример, Paul и Audrey Edwards
против Уједињеног Краљевства, број 46477/99, ст. 69-73, ЕЦХР
2002-II, и Trubnikov против Русије, број 49790/99, став 88., 5. јул 2005.
године). Отуда, надлежне власти морају поступати са узорном
марљивошћу и хитношћу и морају самоиницијативно покренути
истраге које би биле у стању да, прво, утврде околности у којима се
инцидент догодио и све недостатке у раду регулаторногг система, и,
друго, да идентификују умешане државне службенике или власти.
Природа и степен контроле који испуњавају минимални праг
делотворности зависе од околности сваког појединачног случаја. Они
се морају проценити на основу свих релевантних чињеница и у вези са
практичним реалностима истражног посла (види Koseva против
Бугарске (одлука), број 6414/02, 22. јун 2010. године). Даље, обавеза да
се спроведе истрага није обавеза циља, већ само средстава.
61. Захтев јавне контроле такође је битан у овом контексту.
Потребан степен јавне контроле може се веома разликовати од случаја
до случаја. У свим случајевима, међутим, најближи сродник жртве
мора бити укључен у тај поступак у оној мери која је неопходна да се
гарантује њен или његов законити интерес (види, на пример, McKerr
против Уједињеног Краљевства, број 28883/95, став 48., ЕЦХР 2001III).
62. Суд сматра да је настала процесна обавеза да се спроведе
истрага о околностима смрти Ј.М. Он је био затвореник о коме су
бринули и за кога су били одговорни власти када је умро због нечега
што је изгледало као самоубиство (став Error! Reference source not
found.. у горњем тексту). Истрага је била неопходна да би се прво,
утврдио узрок смрти, а, друго, пошто је самоубиство утврђено, да се
размотри да ли су власти на било који начин одговорне што оно није
спречено. Та истрага је такође морала да испуни захтеве утврђене у
горњем тексту (ст. Error! Reference source not found. и 2. Влада Босне
и Херцеговине
63. У овом случају, истрагу је спровео истражни судија уз помоћ
полиције и, касније, јавног тужиоца. Они нису имали везе са
затворским властима, ни структурно ни фактички, тако да су лица која
су спроводилa истрагу била независна од релевантног особља затвора.
64. У вези са питањем да ли је истрага била хитна и експедитивна,
Суд примећује да је истрага на лицу места спроведена одмах после
инцидента, укључујући и фотографије лица места и тела. Форензичар
је обавио обдукцију на дан смрти (упоредити са Tepe против Турске,
број 27244/95, став 181., 9. мај 2003. године). Даље, после кривичне
пријаве подносиоца представке, тај случај су поново разматрали јавни
тужилац, истражни судија, као и Окружни суд и Врховни суд Србије, у
року од пет месеци после смрти Ј.М.
65. У вези са темељношћу, Суд констатује да су полицајци
испитали један број затворских службеника, укључујући и затворског
лекара и службенике који су открили тело Ј.М. Даље, извештај о
обдукцији је био детаљан: у њему су описане и унутрашње и
спољашње особине тела Ј.М., а узети су и хистопатолошки узорци који
су детаљно анализирани (упоредити са Tanlı против Турске, број
26129/95, став 150., ЕЦХР 2001-III (изводи)). Он јасно закључује да је
то самоубиство вешањем. Тачно је да одређене чињенице у извештају
о обдукцији (време када је откривено тело Ј.М. и време смрти) не
одговарају извештају истражног судије и изјави затворског стражара
(ст. 1. Право и пракса у вези са старом девизном штедњом
66. Даље, након кривичне пријаве подносиоца представке, полиција
је поново испитала неколико затворских службеника, а и управник
затвора је дао изјаву јавном тужиоцу. Пошто је јавни тужилац одлучио
да не предузме кривично гоњење, а подносилац преузео кривично
гоњење, истражни судија је од затворских власти затражио нови
извештај и скупио још доказа. Међутим, пошто је прегледао сва
документа, сматрао је да нема довољно елемената за оптужницу и да
би истрагу требало обуставити. Тај закључак је потврдио Окружни суд
и Врховни суд Србије. Ово такође показује да је подносилац
представке укључен у поступак у мери која је неопходна за заштиту
његовог интереса као најближег сродника.
67. Најзад, у вези са наводом подносиоца представке да су
затворске власти одбиле да израде видео снимак, Суд примећује да
такав снимак није никада начињен (став .
68. 181. у горњем тексту).
69. У светлу горе наведеног, Суд закључује да нема повреде
процесне обавезе из члана 2. Конвенције.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да није дошло до повреде члана 2. Конвенције у вези са
позитивном обавезом органа да штите право на живот;
3. Утврђује да није дошло до повреде члана 2. Конвенције у вези са
обавезом Тужене државе да спроведе делотворну истрагу.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан
22. јануара 2013. године, у складу са правилом 77 ст. 2 и 3 Пословника
Суда.
Stanley Naismith
Секретар
Guido Raimondi
Председник
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ ОТАШЕВИЋ против СРБИЈЕ
(представка број 32198/07)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
5. фебруар 2013. године
Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним
чланом 44. став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.
У предмету Оташевић против Србије,
Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у
саставу:
Guido Raimondi, председник,
Peer Lorenzen,
Dragoljub Popović,
András Sajó,
Nebojša Vučinić,
Paulo Pinto de Albuquerque,
Helen Keller, судије,
и Françoise Elens-Passos, заменик секретара Одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 15. јануара 2012.
године,
изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
1. Предмет је формиран на основу представке (број 32198/07)
против Србије коју је Суду поднео према члану 34. Конвенције за
заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту:
„Конвенција“), држављанин Србије господин Радојица Оташевић (у
даљем тексту: „Подносилац представке“), 22. јуна 2007. године.
2. Подносиоца представке заступала су два адвоката из Новог Сада,
господин М. Ђукић и господин Р. Маринковић. Владу Србије (у даљем
тексту: „Влада“) заступао је њен заступник г. С. Царић.
3. Подносилац представке је посебно тврдио да га је полиција
злостављала и да није било делотворне истраге с тим у вези. Он се
позвао на чланове 3 и 13. Конвенције.
4. Представка је 30. августа 2010. године прослеђена Влади. Такође
је одлучено да се допуштеност и основаност представке разматрају
истовремено (члан 29. став 1.).
ЧИЊЕНИЦЕ
I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА
5. Подносилац представке је рођен 1934. године и живи у Сомбору,
Србија.
6. 13. августа 2003. године, подносилац представке, активиста за
заштиту животиња, придружио се акцији спашавање паса луталица
смештених у прихватилишту за псе у Сомбору. После туче између
подносиоца представке и М.М., полиција је ухапсила подносиоца
представке. Он је ноћ провео у полицијској станици у Сомбору.
7. Полиција је 14. августа 2003. године поднела кривичну пријаву
против подносиоца представке оптужујући га да је нанео телесну
повреду M.M. Подносилац представке је изведен пред истражног
судију. Он се жалио да су га у Полицијској станици у Сомбору ударали
и шутирали. Судије је евидентирао повреде на левој ушној шкољки и
левом оку, али није предузео никакве активости с тим у вези.
Подносилац представке је затим пуштен. Касније, истог дана прибавио
је лекарско уверење у коме се наводе повреде леве ушне шкољке и
левог ока.
8. Подносилац представке је 27. августа 2003. године поднео
кривичну пријаву против Л.Ј. и још једног, неидентификованог
полицајца који је био на дужности у датом тренутку (касније се
испоставило да је то био З.К.).
9. Јавни тужилац је 29. августа 2003. године дао налог Полицијској
станици у Сомбору да узме изјаве од подносиоца представке и
полицајаца који су били на дужности у ноћи између 13. и 14. августа
2003. године. Један полицајац из те јединице је 11. септембра 2003.
године испитао подносиоца представке. Подносилац представке је
поновио оно што је рекао истражном судији 14. августа 2003. године.
Истога дана, Л.Ј. и З.К. и још тројица других полицајца из њихове
јединице дали су писане изјаве. Они су навели да је подносилац
представке био агресиван, али да против њега није употребљена сила.
10. Истражни судија је 13. октобра 2003. године узео изјаве од
подносиоца представке, Л.Ј. и З.К. и још четири полицајца из њихове
јединице. Сви они су поновили оно што су изјавили 11. септембра
2003. године. Никаква питања им нису постављена. Истражни судија је
21. октобра 2003. године саслушао вештака медицинске струке који је
изјавио да су повреде подносиоца представке највероватније настале
од три ударца. Истражни судија поново није поставио никаква питања.
11. Јавни тужилац је 4. новембра 2003. године одлучио да не
покреће кривично гоњење пошто је остало неизвесно да ли је
подносилац представке претрпео повреде у тучи између њега и М.М.
или у полицијској станици.
12. Подносилац представке је 14. новембра 2003. године обавестио
Општински суд у Сомбору да намерава да преузме кривично гоњење,
али је формално започео супсидијарно кривично гоњење Л.Ј. и З.К.,
подношењем оптужнице 13. априла 2004. године.
13. У овом предмету, Општински суд у Сомбору одржао је четири
рочишта: 12. јануара 2005. године, 27. маја 2005. године, 17. октобра
2005. године и 1. фебруара 2006. године. Он је саслушао подносиоца
представке, окривљене, још седам полицајаца из њихове јединице,
вештака медицинске струке, M.M. и још седам других сведока. Један
од окривљених и још седам других полицајаца из њихове јединице
тврдили су да је подносилац представке стигао у станицу са повредама
лица. Супротно томе, M.M. и неколико сведока његове туче са
подносиоцем представке изјавили су да у тој тучи подносилац
представке није претрпео никакве повреде.
14. Општински суд у Сомбору је 1. фебруара 2006. године
ослободио Л.Ј. и З.К. пошто је остало неизвесно да ли је подносилац
представке претрпео повреде за време туче између њега и М.М. или у
полицијској станици. Окружни суд у Сомбору је 29. децембра 2006.
године потврдио ту пресуду.
15. Општински суд у Сомбору је 24. јуна 2008. године нашао да је
подносилац представке крив за наношење телесне повреде M.M.
Подносилац представке је изјавио жалбу, а 30. септембра 2009. године
кривични поступак против њега је обустављен због застарелости.
16. М.М. није кривично гоњен у вези са повредама лица које је
подносилац представке наводно претрпео за време туче између њих
двојице.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО
17. Кривични законик из 1977. године („Службени лист
Социјалистичке Републике Србије“, бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79,
24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, „Службени гласник Републике Србије“,
бр. 16/90, 21/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94,
17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03) био је на снази од 1. јула
1977. године до 1. јануара 2006 . године. Релевантни члан гласи како
следи:
Члан 66. (Злостава од стране службених лица у вршењу службене дужности)
„Службено лице које у вршењу службене дужности другог злоставља или
вређа или поступа са тим лицем на начин којим га понижава или омаловажава,
казниће се затвором од три месеца до три године.”
18. Законик о кривичном поступку из 2001. године („Службени
лист Савезне Републике Југославије, бр. 70/01 и 68/02, „Службени
гласник Републике Србије“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09
и 76/10) је на снази од 28. марта 2002. године. Већина кривичних дела
(укључујући злоставу од стране службених лица у вршењу службене
дужности) подлежу кривичном гоњењу од стране јавног тужиоца, а
нека лакша кривична дела подлежу само приватном кривичном
гоњењу. Према члану 20. Законика, јавни тужилац мора предузети
кривично гоњење када постоји довољно доказа да је неко лице
извршило кривично дело који се гони по службеној дужности. Члан 61.
Законика предвиђа да када јавни тужилац одлучи да не предузме
кривично гоњење за такво кривично дело због непостојања доказа,
оштећени кривичним делом може предузети супсидијарно кривично
гоњење у року од осам дана од саопштења одлуке јавног тужиоца.
19. Важећи Правилник о полицијским овлашћењима је на снази од
5. јула 2006. године („Службени гласник Републике Србије“, број
54/06). Њим се, по први пут, уводи захтев да било која видљива
повреда мора бити евидентирана када се неко лице налази у
полицијском притвору (види одељак 30. тог Правилника). Такав захтев
раније није постојао.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 3 КОНВЕНЦИЈЕ
20. Подносилац представке се жалио да су га 13. августа 2003.
године ударали и шутирали у Полицијској станици у Сомбору. Он се
такође жалио због одсуства делотворне истраге његовог злостављања.
Члан 3. гласи како следи:
„Нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем
поступању или кажњавању.”
A. Наводно злостављање подносиоца представке у Полицијској
станици у Сомбору (материјални аспект члана 3. Конвенције)
21. Влада је тврдила да је подносилац представке требало да тражи
накнаду штете пред парничним судовима и позвала Суд да ову
притужбу прогласи недопуштеном по основу неисцрпљивања
унутрашњих правних средстава. Подносилац представке се није
сложио са тим.
22. У складу са општим правилима међународног права (посебно,
чланом 28. Бечке конвенције о уговорном праву), Конвенција државу
уговорницу не обавезује у вези са неком радњом или чињеницом које
су се догодиле или ситуацијом која је престала да постоји пре њеног
ступања на снагу у односу на ту уговорну страну (види Blečić против
Хрватске [ВВ], број 59532/00, став 70., ЕЦХР 2006-III). С обзиром да
се наводно злостављање десило 2003. године, а Конвенција је ступила
на снагу у односу на Србију 3. марта 2004. године, Суд нема временску
надлежност да се бави овом притужбом. Следствено, ова притужба се
мора одбацити сходно члану 35. ставови 3 (a) и 4 Конвенције. Према
томе, није неопходно да се одлучује да ли је ова притужба такође
недопуштена на основу неисцрпљености правних средстава, како је
Влада тврдила.
Б. Званична истрага наводног злостављања подносиоца представке
(процесни аспект члана 3. Конвенције)
1. Допуштеност
23. Док признаје да се обавеза да се истрага спроведе развила у
посебну и аутономну дужност, која може обавезати државу чак и када
је до злостављања дошло пре ступања на снагу Конвенције у односу на
ту државу (види Stanimirović против Србије, број 26088/06, став 28.,
18. октобар 2011. године), Влада је изнела да Суд, међутим, нема
временску надлежност да се бави процесним аспектом члана 3. у овом
предмету зато што се кривично гоњење од стране јавног тужиоца
завршило у новембру 2003. године, а после ступања Конвенције на
снагу у односу на Србију наставило се само кривично гоњење од
стране подносиоца представке. Подносилац представке се није сложио
са тим.
24. У складу са добро установљеном јуриспруденцијом Суда,
држава уговорница има обавезу да спроведе делотворну истрагу у
погледу свих уверљивих навода о злостави претпрпљеној у рукама
службених лица, без обзира да ли се наводно злостављање десило пре
или после ратификације Конвенције од стране државе. Међутим, када
је до наводног злостављања дошло пре ратификације, под временску
надлежност Суда могу да спадају само процесне радње или пропусти
настали после тог датума. Осим тога, неопходно је да значајан део
процесних радњи које захтева Конвенција буде, или би требало да
буде, спроведен после ратификације (види Stanimirović, цитиран у
горњем тексту, ст. 28 и 39., и ауторитете цитиране у том предмету).
25. Суд је такође утврдио да, иако се од жртава не захтева да саме
кривично гоне службена лица оптужена за злостављање, и да је то
дужност јавног тужиоца који је боље опремљен у том погледу (Stojnšek
против Словеније, број 1926/03, став 79., 23. јун 2009. године), ако
неки подносилац представке и поред тога преузме кривично гоњење и
буде заказано суђење против службених лица оптужених за
злостављање, такав поступак постаје саставни део случаја и мора се
узети у обзир (види V.D. против Хрватске, број 15526/10, став 53., 8.
новембар 2011. године, и Butolen против Словеније, број 41356/08, став
70., 26. април 2012. године).
26. У конкретном предмету, у новембру 2003 . године (тј. пре него
што је Србија ратификовала Конвенцију) јавни тужилац је одлучио да
не покрене кривично гоњење против полицајаца које је подносилац
представке оптужио за злостављање. Убрзо после тога, подносилац
представке је обавестио надлежни кривични суд да намерава да
преузме кривично гоњење и 13. априла 2004. године (то је било пошто
је Србија ратификовала Конвенцију) подигао је оптужницу против тих
полицајаца. Суђење је затим вођено пред две инстанце; трајало је до
децембра 2006. године. У складу са горе изнетом судском праксом,
Суд те поступке узима у обзир и налази да има надлежност да се бави
овом притужбом у оној мери у којој се она односи на процесне радње
или пропусте настали после ратификације (види, међу многим другим
ауторитетима, Šilih против Словеније [ВВ], број 71463/01, 9. април
2009. године; Tuna против Турцке, број 22339/03, 19. јануар 2010.
године; Association 21 December 1989 и други против Румуније, бр.
33810/07 и 18817/08, 24. мај 2011. године; и Младеновић против
Србије, број 1099/08, 22. мај 2012. године). Суд због тога одбија
приговор Владе.
27. Пошто притужба у вези са процесним аспектом члана 3. није
очигледно неоснована у оквиру значења члана 35. став 3 (a)
Конвенције, нити недопуштена по неком другом основу, мора се
прогласити допуштеном.
2. Основаност
28. Подносилац представке је уопштено критиковао реаговање
српских органа на његове наводе у погледу злостављања од стране
полиције.
29. Влада је навела да је истрага обављена у конкретном случају
задовољила захтеве процесног аспекта члана 3. Конвенције. С тим у
вези она је нагласила да су, за разлику од предмета İlhan против
Турске [ВВ], број 22277/93, ЕЦХР 2000-VII, српски органи саслушали
не само оптужене полицајце већ и подносиоца представке, вештака
медицинске струке и неколико очевидаца. Влада се даље позвала на
извештај Комесара за људска права Томаса Хамарбергера из 2009.
године о посети Србији према ком се злостављање од стране полиције
смањило од 2004. године (документ број CommDH(2009)8 oд 11. марта
2009 . године, став 66.).
30. Суд подсећа да када неко лице износи веродостојне наводе да је
претпрпело поступање супротно члану 3. Конвенције од стране
службених лица, та одредба, тумачена у вези са општом дужношћу
према члану 1. Конвенције, подразумева постојање делотворне
званичне истраге (види, међу многим ауторитетима, Labita против
Италије [ВВ], број 26772/95, став 131., ЕЦХР 2000-IV). Без обзира на
начин истраге, органи морају поступити чим се поднесе званична
притужба. Чак и када, строго говорећи, нема поднете притужбе,
истрага се мора започети ако постоје довољно јасне назнаке да је
примењено злостављање. Органи морају узети у обзир посебно
осетљив положај жртава и чињеницу да ће људи који су били
изложени озбиљном злостављању бити мање спремни или вољни да
поднесу притужбу (види Batı и други против Турке, бр. 33097/96 и
57834/00, став 133., ЕЦХР 2004-IV, и друге ауторитете цитиране у
њима).
31. Суд је такође утврдио да би истрага требало да буде у стању да
доведе до идентификације и кажњавања одговорних. Ако не, општа
законска забрана мучења и нечовечног и понижавајућег поступања и
кажњавања би, и поред њене основне важности, била неделотворна у
пракси и у неким случајевима службена лица би могла злоупотребити
права оних под њиховом контролом, практично без кажњавања (види
Labita, цитиран у горњем тексту, став 131.). Истрага мора такође бити
темељна: органи морају увек озбиљно покушати да открију шта се
десило и не би требало да се ослањају на исхитрене или неосноване
закључке да би истрагу завршили или као основ за своје одлуке. Даље,
истрага мора бити хитна и независна. Истрази недостаје независност
када припадници исте јединице, као они који су били укључени у
наводно злостављање, предузимају истрагу (Mikheyev против Русије,
број 77617/01, ставови 108-110, 26. јануар 2006. године). Најзад,
истрага мора да омогући довољан елемент увида јавности да би
обезбедила одговорност. Док степен траженог увида јавности може да
варира, онај ко се притужује мора да добије делотворан приступ
истражном поступку у свим случајевима (Batı и други, цитирани у
горњем тексту, став 137.).
32. У конкретном предмету, Суд сматра да су доказ од лекара и
притужбе подносиоца представке поднете надлежним домаћим
органима довеле до доказиве тврдње да су његове повреде могле
настати од стране полиције. Тачно је да повреде подносиоца
представке нису биле веома озбиљне (види Ilieva и Georgieva против
Бугарске (одлука), број 9548/07, 17. април 2012. године, где је Суд
утврдио да упоредиве повреде које су подносиоцу представке нанели
приватни појединци нису у стању да активирају процесну обавезу
државе да спроведе званичну истрагу). Праг је, међутим, нижи у
случају доказиве тврдње да су притвореном лицу повреде нанела
службена лица: Суд је утврдио да, у вези са лицем лишеним слободе,
свако прибегавање физичкој сили, које није строго неопходно на
основу његовог сопственог понашања, умањује људско достојанство и,
у принципу, је кршење права утврђеног чланом 3. Конвенције (види,
међу многим другим ауторитетима, Ribitsch против Аустрије, 4.
децембар 1995. године, став 38., серија A број 336; Rivas против
Француске, број 59584/00, став 37., 1. април 2004. године; и Toteva
против Бугарске, број 42027/98, став 55., 19. мај 2004. године). У вези
са тим, српски органи су били дужни да обезбеде да поступак покренут
поводом наводног злостављања подносиоца представке од стране
полиције буде у складу са стандардима које намеће процесни аспект
члана 3.
33. Суд примећују да је убрзо пошто је примио кривичну пријаву
подносиоца представке, јавни тужилац добио изјаве од подносиоца
представке и полицајаца који су били на дужности те критичне ноћи.
Те изјаве, међутим, узела је јединица која је учествовала у наводном
злостављању подносиоца представке и којој је, према томе,
недостајала независност (види, аналогно, Ramsahai и други против
Холандије [ВВ], број 52391/99, став 335., ЕЦХР 2007-II, у вези са
обавезом да спроведе истрагу по члану 2; Bursuc против Румуније, број
42066/98, став 104., 12. октобар 2004. године, у вези са обавезом
спровођења истраге према члану 3.; и стандарде КПТ, документ број
ЦПТ/Инф/E (2002) 1 – Рев. 2011, стр. 97). Даље, иако је тачно да је
истражни судија касније испитао подносиоца представке, тужене, још
четири полицајца и вештака медицинске струке, њима није постављено
ниједно питање. Према томе, нема индикација да је истражни судија
био припремљен да испитује полицијски извештај о том догађу (Matko
против Словеније, број 43393/98, став 90., 2. новембар 2006. године).
Без обзира на то, Суд је једино ratione temporis надлежан да разматра
период после ступања Конвенције на снагу у односу на Србију 3. марта
2004. године, узимајући у обзир стање предмета на тај дан (упоредити
са Palić против Босне и Херцеговине, број 4704/04, став 70., 15.
фебруар 2011. године).
34. У вези са периодом после ратификације, уочава се да је
подносилац представке поднео оптужницу против тужених у априлу
2004. године. За време суђења које је затим уследило, испитани су
подносилац представке, тужени и многи сведоци. Подносилац
представке је такође унакрсно испитао неке кључне сведоке за
одбрану. Суд је задовољан марљивошћу који је показао суд који је
судио, покушавајући да утврди да ли је подносилац представке
претрпео повреде за време туче са M.M., као што су тврдили осуђени,
или у полицијској станици, како је тврдио подносилац представке
(види Berliński против Пољске, бр. 27715/95 и 30209/96, ставови 68-71,
20. јун 2002. године). Чињеница да су тужени на крају ослобођени није
довољна сама по себи да би се утврдила повреда члана 3. Конвенције.
Процесна обавеза према члану 3. није обавеза резултата, већ средства;
не мора свака истрага бити успешна нити доћи до закључка који се
подудара са виђењем догађаја онога који се жали (видети, међу многим
ауторитетима, Vladimir Fedorov против Русије, број 19223/04, став 67.,
30. јул 2009. године, и Denis Vasilyev против Русије, број 32704/04,
став 100., 17. децембар 2009. године).
35. Суд такође уочава да је кривични суд донео пресуду за мање од
две године пошто је подносилац представке формално започео
кривично гоњење. Ту пресуду је потврдио надлежни другостепени суд
за мање од годину дана. Према томе, кривично суђење се може
сматрати суђењем вођеним са разумном брзином и хитношћу.
36. Најзад, подносилац представке није указао на то, нити
поткрепио доказима, да кривични суд није имао независност или да је
суђењу недостајала транспарентност.
37. Горе наведена разматрања су довољна да Суду омогуће да
закључи да је део домаћег поступка после ратификације испунио
захтеве Конвенције. Према томе, није дошло до повреде члана 3.
Конвенције.
II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 13 КОНВЕНЦИЈЕ
38. Подносилац представке се жалио према члану 13. да није имао
“делотворно средство пред домаћим органом” за притужбу због
наводног злостављања у Полицијској станици у Сомбору. Члан 13.
предвиђа:
„Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има
право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то
да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству.”
39. Влада је оспорила ову тврдњу.
40. Суд констатује да је тврдња о наводном злостављању
подносиоца представке од стране полиције у полицијској станици
проглашена неспојивом ratione-temporis са одредбама Конвенције у
ставу . у горњем тексту. Чак и под претпоставком да притужба према
члану 13. а у вези са том притужбом није на исти начин неспојива
ratione temporis, она је очигледно неоснована из разлога изнетих у
ставовима у горњем тексту. Она се према томе мора одбацити сходно
члану 35 ставови 3 (a) и 4 Конвенције.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашава притужбу према процесном аспекту члана 3.
Конвенције
допуштеном,
а
преостали
део
представке
недопуштеним;
2. Утврђује да није дошло до повреде члана 3. Конвенције.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на
дан 5. фебруара 2013. године, у складу са правилом 77 ст. 2 и 3
Пословника Суда.
Françoise Elens-Passos
Заменик секретара
Guido Raimondi
Председник
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ КЛИКОВАЦ И ДРУГИ ПОДНОСИОЦИ
ПРЕДСТАВКЕ против СРБИЈЕ
(представка број 24291/08)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
5. март 2013. године
Ова пресуда је правоснажна али може бити предмет редаторских
промена.
У предмету Кликовац и други подносиоци представке против
Србије,
Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у
саставу:
Paulo Pinto de Albuquerque, председник,
Dragoljub Popović,
Helen Keller, судије,
и Françoise Elens-Passos, заменик секретара одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 12. фебруара 2013.
године,
изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
167. Предмет је формиран на основу представке (број 24291/08)
против Републике Србије коју су Суду поднела према члану 34.
Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем
тексту: „Конвенција“), три српска држављанина, г. Бранко Кликовац, г.
Милован Бачанац и г. Радован Васић (у даљем тексту: „Подносиоци
представке“), 3. маја 2008. године.
168. Све подносиоце представке првобитно је заступао г. С. Крстић,
адвокат из Краљева. Он је 27. септембра 2011. године обавестио Суд да
више не заступа г. Бранка Кликовца и г. Милована Бачанца. Владу
Србије (у даљем тексту: „Влада“) заступао је њен заступник г. С.
Царић.
169. Председник Другог одељења је 29. јуна 2010. године одлучио
да обавести Владу о овој представци. Такође је одлучено да се
допуштеност и основаност представке разматрају истовремено (члан
29. став 1.).
170. Влада је ставила примедбу на разматрање представке од стране
Комитета. Пошто је размотрио примедбу Владе, Суд је одбацује.
ЧИЊЕНИЦЕ
I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА
171. Подносиоци представке рођени су 1942. године, 1953. године,
односно 1949. године и живе у Краљеву.
172. Окружни суд у Краљеву (у даљем тексту: „Окружни суд“) је
10. новембра 2004. године наложио предузећу МАГНОХРОМ д. о. о.
(у даљем тексту: „Дужник“), предузећу из Краљева, да подносицима
представке исплати in solidum РСД 1,504.924 заједно са законском
каматом и судским трошковима. Ова пресуда је постала правоснажна
6. јула 2006. године.
A. Извршни поступак
173. Подносиоци представке су 2. фебруара 2007. године поднели
предлог за извршење горе наведене пресуде предложивши да се она
изврши лицитацијом опредељене непокретне имовине дужника.
174. Општински суд из Краљева (у даљем тексту: „Општински
суд“) је 6. фебруара 2007. године издао решење о извршењу. Дужник
се жалио на то решење тврдећи да предузеће пролази кроз поступак
реструктурирања као и да вредност спорне непокретне имовине
прелази вредност потраживања подносилаца представке. Окружни суд
је 9. марта 2007. године одбио жалбу.
175. Неутврђеног дана 60 других захтева за извршење поднетих
против истог дужника је здружено са предметом подносилаца
представке.
176. После неколико рочишта и две три неуспешне лицитације,
спорна имовина је продата 30. априла 2010. године предузећу из Бачке
Паланке за РСД 151,663.077.
177. Коначну одлуку о подели средстава и редоследу измирења
поверилаца Општински суд је донео 5. јула 2011. године. Суд је
наложио делимично намирење свих поверилаца сразмерно њиховим
потраживањима и износу добијеном продајом.
178. Убрзо после тога, потраживања подносилаца представке су
делимично намирена.
Б. Статус дужника
179. Дужник је приватизован 21. јула 2006. године.
180. Уговор о продаји је поништен 28. децембра 2007. године због
пропуста купца да испуни уговорне обавезе.
181. Од јануара 2008. године, дужник се и даље састојао од
претежно друштвеног/државног капитала.
182. Агенција за приватизацију је 28. маја 2010. године наложила
реструктурирање дужника, а овај поступак је још у току. И поред тога,
извршни поступак који се разматра у конкретном предмету није никада
обустављен или завршен по овим основама.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО
183. Релевантно домаће право у вези са статусом друштвених
предузећа и релевантне одредбе у вези са извршним поступком изнете
су у предмету Р. Качапор и друге подноситељке представке против
Србије, број 2269/06 et al., 15. јануар 2008. године, ставови 57-64 и
ставови 71-76. Даље, релевантне одредбе у вези са приватизацијом
друштвених предузећа изнете су у предмету Црнишанин и други
против Србије, бр. 35835/05 et al., ставови 100-104, 13. јануар 2009.
године.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1.
ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ
184. Подносиоци представке жалили су се због пропуста Тужене
државе да изврши правоснажну пресуду од 10. новембра 2004. године.
Они су се ослонили на члан 6. Конвенције и члан 1. Протокола број 1
уз Конвенцију.
Члан 6., у релевантном делу, прописује:
„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и
обавезама ... има право на правичну и јавну расправу у разумном
року пред независним и непристрасним судом, образованим на
основу закона..”
Члан 1. Протокола број 1 уз Конвенцију гласи како следи:
„Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање
своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у
јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим
начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право
државе да примењује законе које сматра потребним да би
регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима
или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или
казни. ”
A. Допуштеност
185. Суд примећује да представка није очигледно неоснована у
оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље примећује да
није недопуштена ни по једном другом основу. Она се према томе
мора прогласити допуштеном.
Б. Основаност
186. Суд примећује да је домаћа пресуда у корист подносилаца
представке донета 10. новембра 2004. године и да је постала
правоснажна 6. јула 2006. године. Подносиоци представке затражили
су извршење 2. фебруара 2007. године. Међутим, до данас она није у
потпуности извршена. Влада није понудила никакав аргумент да то
оправда.
187. Суд је већ налазио повреду члана 6. Конвенције и члана 1.
Протокола број 1 уз Конвенцију у сличним околностима (види Р.
Качапор и друге подноситељке представке против Србије, цитиран у
горњем тексту, ст. 115-116; Црнишанин и други против Србије,
цитиран у горњем тексту, став 123.; и Рашковић и Милуновић против
Србије, бр. 1789/07 и 28058/07, став 79., 31. мај 2011. године). Он не
налази ниједан разлог да одступи од те праксе у конкретном предмету.
Према томе, нема повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола
број 1 уз Конвенцију.
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
188. Члан 41. Конвенције прописује:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а
унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава
само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити
правично задовољење оштећеној странци.”
A. Штета
189. Подносиоци представке тражили су исплату преосталог дуга
према пресуди на име материјалне штете и сваки по 100.000 на име
нематеријалне штете. Влада је те захтеве сматрала претераним и
неоправданим.
190. С обзиром на повреде утврђене у конкретном предмету и на
сопствену праксу (види Р. Качапор и друге подноситељке представке
против Србије, цитиран у горњем тексту, ст. 123-126, и Црнишанин и
други, цитиран у горњем тексту, став 139.), Суд сматра да се захтев
подносилаца представке за накнаду материјалне штете мора бити
прихваћен. Влада ће, према томе, сваком подносиоцу представке
исплатити преостали дуг из правоснажне пресуде од 10. новембра
2004. године.
191. У вези са нематеријалном штетом, Суд сматра да су
подносиоци представке претрпели одређени нематеријални губитак
због повреда Конвенције утврђених у овом предмету. Конкретан
тражени износ је међутим превисок. Процењујући на правичној
основи, како се то захтева чланом 41. Конвенције, Суд сваком
подносиоцу представке досуђује 4.700 евра у овом делу.
Б. Трошкови
192. Подносиоци представке такође су тражили РСД 300.000 на име
трошкова насталих пред домаћим судовима и приближно 2.480 евра за
трошкове пред Судом. Влада је те износе сматрала превисоким.
193. У складу са праксом Суда, подносилац представке има право на
накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су ти
трошкови заиста и неопходно настали и да су разумни у погледу
износа (види, на пример, Iatridis против Грчке (правично задовољење)
[ВВ], број 31107/96, став 54., ЕЦХР 2000-XI). На основу информација
које поседује и горе наведених критеријума, Суд сматра да је разумно
да подносицима представке досуди 450 евра у овом делу.
194. У вези са трошковима насталим пред домаћим судовима, Суд
примећује да су они саставни део захтева подносилаца представке за
накнаду материјалне штете, о којима је већ било речи у горњем тексту.
В. Затезна камата
195. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на
најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три
процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашава представку допуштеном;
2. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције и члана 1.
Протокола број 1 уз Конвенцију;
3. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да из сопствених средстава и у року од
три месеца, исплати преостали дуг који се дугује подносиоцима
представке према правоснажној пресуди од 10. новембра 2004.
године;
(б) да Тужена држава треба да плати подносицима представке, у
истом року, следеће износе, који ће се претворити у валуту Тужене
државе по стопи важећој на дан измирења:
(i) 4.700 евра (четири хиљаде седам стотина евра) сваком
подносиоцу представке, плус порез који се може платити, на
име нематеријалне штете; и
(ii) 450 евра (четири стотине педесет евра) заједно, плус порез
који се може наплатити од подносиоца, на име трошкова;
(в) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба
платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је
једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке у
законском периоду уз додатак од три процентна поена;
4. Одбија преостали део захтева подносилаца представке за правично
задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на
дан 5. марта 2013. године, у складу са правилом 77 ст. 2 и 3
Пословника Суда.
Françoise Elens-Passos
Заменик секретара
Paulo Pinto de Albuquerque
Председник
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ПРЕДМЕТ СТОЈИЛКОВИЋ И ДРУГИ ПОДНОСИОЦИ
ПРЕДСТАВКЕ против СРБИЈЕ
(представка број 36274/08)
ПРЕСУДА
СТРАЗБУР
5. март 2013. године
Ова пресуда је правоснажна али може бити предмет редаторских
промена.
У предмету Стојилковић и други подносиоци представке против
Србије,
Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у
саставу:
Paulo Pinto de Albuquerque, председник,
Dragoljub Popović,
Helen Keller, судије,
и Françoise Elens-Passos, заменик секретара одељења,
после већања на затвореној седници одржаној 12. фебруара 2013.
године,
изриче следећу пресуду, која је усвојена на тај дан:
ПОСТУПАК
196. Предмет је формиран на основу представке (број 36274/08)
против Републике Србије коју су Суду поднела према члану 34.
Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем
тексту: „Конвенција“), три српска држављанина, г. Божидар
Стојилковић („први подносилац представке ”), гђа Сребрена
Стојилковић (“друга подноситељка представке ”) и г. Милутин
Алексић („трећи подносилац представке ”), 24. јула 2008. године.
197. Подносиоце представке заступао је г. Д. Видосављевић,
адвокат из Лесковца. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада“) заступао
је њен заступник г. С. Царић.
198. Председник Другог одељења је 29. јуна 2010. године одлучио
да обавести Владу о овој представци. Такође је одлучено да се
допуштеност и основаност представке разматрају истовремено (члан
29. став 1.).
199. Влада је ставила приговор на разматрање представке од стране
Комитета. Пошто је узео у обзир приговор Владе, Суд га одбацује.
ЧИЊЕНИЦЕ
I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА
200. Подносиоци представке рођени су 1955. године, 1962. године,
односно 1958. године и живе у Лебану (први подносилац и друга
подноситељка представке) и Ћеновцу (трећи подносилац представке).
201. Општински суд у Лебану (у даљем тексту: „Општински суд“)
наложио је 11. марта 2002. године предузећу „ДП Метална и електроиндустрија 1. мај Ждеглово” (у даљем тексту: „дужник“), предузећу из
Лебана, да првом подносиоцу и другој подноситељки представке
исплати по 46.399 југословенских динара и 9.410 југословенских
динара трећем подносиоцу представке, на име неисплаћених дневница,
заједно са затезном каматом до измирења. Дужнику је такође
наложено да исплати 3.200 југословенских динара in solidum свим
тужиоцима (њих двадесет, укључујући и подносиоце представке) на
име судских трошкова. Пресуда је постала правоснажна истог дана.
A. Извршни поступак
202. Подносиоци представке су 27. априла 2002. године поднели
предлог за извршење горе наведене пресуде. Општински суд је 30.
априла 2002. године издао решење о извршењу.
203. Извршни поступак прекинут је 11. јула 2003. године с обзиром
на захтев дужника да се отвори стечајни поступак (став 210. у даљем
тексту).
204. Пошто су подносиоци представке поновили предлоге, извршни
поступак је настављен 4. августа 2006. године.
205. Општински суд је 11. децембра 2006. године одлучио да
прекине извршење у односу на другу подноситељку представке пошто
је дужник поднео доказе (потписану писану изјаву оверену у суду) да
је она повукла свој захтев зато што је добила накнаду у оквиру
Програма решавања вишка запослених. Друга подноситељка
представке жалила се против тог решења, а 13. фебруара 2007. године
Окружни суд у Лесковцу (у даљем тексту: „Окружни суд“) вратио је
предмет Општинском суду са упутством да одржи рочиште како би се
ово питање разјаснило.
206. Влада је тврдила да је Општински суд заказао четири рочишта,
4. јуна, 28. јуна и 9. јула 2007. године као и 8. октобра 2008. године, на
којима се подносиоци представке нису појавили. Међутим, она није
доставила записнике са тих рочишта. На накнадном рочишту,
одржаном 27. октобра 2008. године, Општински суд је наложио
финансијску истрагу преосталог дуга према пресуди у односу на првог
и трећег подносиоца представке. Финансијски вештак је доставио
мишљење 30. јануара 2009. године. На накнадном рочишту одржаном
23. марта 2009. године, Општински суд је одбацио примедбе првог и
трећег подносиоца представке на налаз финансијског вештака.
207. Општински суд је 24. марта 2009. године окончао извршни
поступак у односу на другу подноситељку представке и наложио
извршење у односу на првог и трећег подносиоца представке на основу
налаза вештака.
208. Први и трећи подносилац представке су се 31. марта 2009.
године жалили против те одлуке, посебно у вези са налазом вештака.
Друга подноситељка представке није се жалила. Окружни суд је 17.
јула 2009. године потврдио решење од 24. марта 2009. године.
209. Преостали дуг према пресуди је 24. марта 2010. године
исплаћен првом и трећем подносиоцу представке.
Б. Статус дужника
210. Дужник је 26. марта 2002. године поднео предлог за отварање
стечајног поступка. Трговински суд у Лесковцу је 24. октобра 2003.
године одбацио тај предлог. Виши трговински суд је 15. јануара 2004.
године потврдио то решење.
211. Дужник је приватизован 17. јула 2007. године.
212. Уговор о продаји је поништен 30. октобра 2008. године. Од тог
датума, дужник се и даље састојао од претежно друштвеног/државног
капитала.
213. Трговински суд у Лесковцу је 30. априла 2010. године покренуо
стечајни поступак. Изгледа да је он још у току.
II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО
214. Релевантно домаће право изнето је у предмету Р. Качапор и
друге подноситељке представке против Србије, бр. 2269/06 et al., 15.
јануар 2008. године, ст. 57-64 и ст. 71-76.
ПРАВО
I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1
ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ
215. Подносиоци представке жалили су се због неизвршења
правоснажне пресуде од 11. марта 2002 . године донете у њихову
корист. Они су се ослонили на члан 6. Конвенције и члан 1. Протокола
број 1 уз Конвенцију.
Члан 6., у релевантном делу, прописује:
„Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама ... има
право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и
непристрасним судом, образованим на основу закона.”
Члан 1. Протокола број 1 уз Конвенцију гласи како следи:
„Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје
имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и
под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право
државе да примењује законе које сматра потребним да би
регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима
или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или
казни.”
A. Допуштеност
1. У вези са првим и трећим подносиоцем представке
216. Суд примећује да је 24. марта 2010. године правоснажна
пресуда од 11. марта 2002. године потпуно извршена у односу на првог
и трећег подносиоца представке (став .
181. у горњем тексту).
217. С тим у вези, неопходно је да се размотри да ли су ти
подносиоци представке могли и даље тврдити да су жртве у оквиру
значења члана 34. Конвенције. Суд увек утврђује да одлука или мера
повољна за подносиоца представке није у начелу довољна да га лиши
статуса жртве осим ако државни органи нису потврдили, било
изричито или прећутно, наводну повреду и доделили одговарајућу и
довољну накнаду (види Буловић против Србије, број 14145/04, став 39.,
1. април 2008 . године).
218. Пошто власти у овом предмету нису пружили подносиоцима
представке потврду наводних повреда нити, заправо, накнаду
нематеријалне претрпљене штете, Суд сматра да они могу и даље да
тврде да су жртве у оквиру значења члана 34. Конвенције у односу на
период у коме је пресуда остала неизвршена (види Dubenko против
Украјине, број 74221/01, став 36., 11. јануар 2005 . године).
219. Суд примећује да представка није очигледно неоснована у
оквиру значења члана 35. став 3 (a) Конвенције. Он даље примећује да
није недопуштена ни по ком другом основу. Према томе, она се мора
прогласити допуштеном у односу на првог и трећег подносиоца
представке.
2. У вези са другом подноситељком представке
220. Влада је изнела да би овај део представке требало одбацити по
основу неисцрпљивања правних средстава. Друга подноситељка
представке је повукла свој захтев за извршење пред домаћим судовима,
а није се жалила ни на решење Општинског суда од 24. марта 2009.
године због прекида извршног поступка (ст. .
181 и 13. у горњем тексту).
221. Друга подноситељка представке није се са тим сложила. Она је
остала при ставу да уопште није повукла захтев за извршење.
222. Суд подсећа да је сврха члана 35. став 1. да државама
уговорницама пружи прилику да спрече или исправе наводне повреде
пре него што се тврдње о томе упуте њему (види, inter alia, Civet
против Француске [ВВ], број 29340/95, став 41., ЕЦХР 1999-VI). То
правило заснива се на претпоставци да домаћи систем пружа
делотворно правно средство у вези са наводном повредом. Терет
доказивања је на Влади која тврди да правна средства нису исцрпљена
да задовољи Суд да је делотоврно правно средство било доступно у
теорији и у пракси у релевантном тренутку. Другим речима, да је
правно средство било доступно, да је могло да обезбеди накнаду у вези
са притужбама подносиоца представке и нудило разумне изгледе на
успех. Међутим, пошто се терет доказивања задовољи онда је на
подносиоцу да утврди да је правно средство које је Влада понудила
заправо исцрпљено или је из неког разлога било неадекватно и
неделотворно у посебним околностима предмета или да су постојале
посебне околности које њу или њега ослобађају од испуњења тог
захтева (види, међу многим другим ауторитетима, T. против
Уједињеног Краљевства [ВВ], број 24724/94, став 55., 16. децембар
1999. године).
223. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да је
Општински суд 24. марта 2009. године прекинуо извршни поступак у
односу на другу подноситељку представке (став 10. Почев од средине
седамдесетих година прошлог века, комерцијалне банке су претрпеле
девизне губитке због смањења вредности домаће валуте. СФРЈ је због
тога увела систем за „поновно депоновање“ девизних средстава, чиме
је комерцијалним банкама омогућено да девизну штедњу грађана
пренесу Народној банци Југославије (у даљем тексту: „НБЈ“), која је
преузела девизни ризик (видети члан 51(2) Закона о девизном
пословању из 1977. године ). Иако је овај систем био факултативан,
комерцијалне банке нису имале другу могућност пошто им није било
дозвољено да одржавају девизне рачуне код страних банака, што је
било неопходно за плаћања у иностранству, а није им било ни
дозвољено да одобравају зајмове у страној валути. Практично су сва
девизна средства због тога била поново депонована код НБЈ. Треба,
међутим, нагласити да је само део тог новца заиста физички пребачен
у НБЈ (видети Ковачић и други против Словеније [ВВ], бр. 44574/98,
45133/98 и 48316/99, ст. 36. и 39, 3. октобар 2008; видети такође одлуку
АП 164/04 Уставног суда Босне и Херцеговине од 1. априла 2006.
године, став 53.).
. у горњем тексту). Против те одлуке је било могуће изјавити жалбу
Окружном суду. Подноситељка представке, међутим, није уложила
жалбу. У тим околностима, Суд сматра да је друга подноситељка
представке пропустила да искористи сва расположива домаћа правна
средства.
Примедба Владе је стога основана, па се представка у односу на
другу подноситељку представке мора одбацити према члану 35. ст. 1 и
4 Конвенције.
Б. Основаност
224. Влада је тврдила да је до одуговлачења у извршном поступку
дошло због сложености предмета и због чињенице да је против
дужника био покренут стечајни поступак. Она је даље тврдила да су
подносиоци представке такође допринели одуговлачењу пошто се нису
појавили на заказаним рочиштима (став 206. у горњем тексту).
225. Подносиоци представке се са тим нису сложили.
226. Суд подсећа да се извршење пресуде било ког суда мора
сматрати саставним делом „рочишта“ у сврхе члана 6. (види Hornsby
против Грчке, број 18357/91, став 40., 19. март 1997. године). Суд
такође подсећа на своју обимну судску праксу у вези са неизвршењем
или закаснелим извршењем правоснажних домаћих пресуда (види,
међу многим другим предметима, Jeličić против Босне и Херцеговине,
број 41183/02, ст. 38-39, ЕЦХР 2006-XII; Р. Качапор и друге
подноситељке представкер, цитиран у горњем тексту, ст. 106-116;
Tacea против Румуније, број 746/02, 29. септембар 2005. године; и
Yuriy Nikolayevich Ivanov против Украјине, број 40450/04, ст. 51-57, 15.
октобар 2009 . године).
227. Суд примећује да је домаћа пресуда која се разматра у овом
предмету остала неизвршена шест година (при чему период пре
ратификације Конвенције од стране Тужене државе, 3. марта 2004.
године, ван надлежности Суда ratione temporis, није узет у обзир). У
вези са тврдњом Владе да је до одуговлачења дошло због сложености
извршног поступка, Суд примећује да је правоснажном пресудом од
11. марта 2002. године наложена исплата новчане накнаде
подносиоцима представке и да је једино питање које је морало да се
утврди у извршном поступку био прецизан износ преосталог дуга
према пресуди, посебно износ доспеле законске камате. Обављено је
финансијско вештачење, а Општински суд је одржао два рочишта у
вези са овим питањем (став 206. у горњем тексту). Стога се не може
закључити да је извршни поступак укључивао посебно сложена
питања.
Даље, у вези са пропустом подносилаца представке да се појаве на
заказаним рочиштима, Влада није доставила никакве доказе с тим у
вези, као што су копије из списа извршног поступка. Чак и под
претпоставком да је то тачно, нема оправдања за остало одуговлачење.
Коначно, у вези са тврдњом Владе да је стечајни поступак против
дужника довео до извесног кашњења у извршењу, Суд примећује да је
стечајни поступак покренут тек 30. априла 2010. године (став 18. По
отварању стечајног поступка, повериоци морају да пријаве
потраживања стечајном већу (члан 121.), које од стечајног управника и
других поверилаца тражи да или одобри или оспори потраживања
(чланови 124 и 125.).
19. Повериоци чија су потраживања оспорена у стечајном поступку
упућују се да покрену парнични поступак или други поступак ради
утврђивања њихових потраживања (члан 127. став 1.). Потраживања
правоснажно утврђена у парничном поступку учествују у расподели
стечајне масе (члан 127. став 3.).
20. Сви дугови предузећа исплаћују се пропорционално, осим
плаћања на име зарада до износа загарантованих зарада (члан 140.),
плаћања на име трошкова парничног поступка из члана 127. и неких
других трошкова, који морају да се плате приоритетно и у потпуности
(члан 138.).
. у горњем тексту), пошто је правоснажна пресуда која се разматра у
овом предмету потпуно извршена.
С обзиром на горе наведено, Суд сматра да је дошло до повреде
члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.
II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
228. Члан 41. Конвенције прописује:
„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње
право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету,
Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци..”
A. Штета
229. Први и трећи подносилац представке тражили су исплату
преосталог дуга према пресуди на име материјалне штете и сваки по
3.600 евра (ЕУР) на име нематеријалне штете. Влада је сматрала да су
ти захтеви превисоки и неоправдани.
230. Суд примећује да је правоснажна пресуда од 11. марта 2002.
године у међувремену у потпуности извршена у односу на ове
подносиоце представке. Суд, према томе, одбацује захтев за накнаду
материјалне штете. У вези са нематеријалном штетом, Суд сматра да
су подносиоци представке претрпели одређени нематеријални губитак
настао због повреда Конвенције утврђених у овом предмету.
Процењујући на правичној основи, како се то захтева чланом 41.
Конвенције, Суд одлучује да се захтев подносилаца представке за
накнаду нематеријалне штете мора у потпуности испунити. Према
томе, он првом и трећем подносиоцу представке досуђује по 3.600 евра
на име накнаде нематеријалне штете.
Б. Трошкови
231. Први и трећи подносилац представке тражили су 3.400 евра за
трошкове настале пред Судом. Влада је овај износ сматрала
превисоким.
232. У складу са праксом Суда, подносилац представке има право
на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су ти
трошкови заиста и неопходно настали и да су разумни у погледу
износа (види, на пример, Iatridis против Грчке (правично задовољење)
[ВВ], број 31107/96, став 54., ЕЦХР 2000-XI). На основу информација
које поседује и горе наведених критеријума, Суд сматра да је
оправдано да подносицима представке досуди 450 евра у овом делу.
В. Затезна камата
233. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована
на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три
процентна поена.
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашава представку у односу на гђу Сребрену Стојилковић
недопуштеном;
2. Проглашава остали део представке допуштеним;
3. Утврђује да је дошло до повреде члана 6. Конвенције и члана 1.
Протокола број 1 уз Конвенцију због закаснелог извршења
правоснажне домаће пресуде у односу на г. Божидара Стојилковића
и г. Милутина Алексића;
4. Утврђује
(a) да Тужена држава треба да плати, у року од три месеца, следеће
износе, који ће се претворити у валуту Тужене државе по стопи
важећој на дан измирења:
(i) по 3.600 евра (три хиљаде шест стотина евра) г. Божидару
Стојилковићу и г. Милутину Алексићу, плус порез који се
може наплатити, на име нематеријалне штете; и
(ii) 450 (четири стотине педесет евра) заједно, г. Божидару
Стојилковићу и г. Милутину Алексићу, плус порез који им се
може наплатити, на име трошкова;
(b) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба
платити обичну камату на горе наведене износе по стопи која је
једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке у
законском периоду уз додатак од три процентна поена.
5. Одбија преостали део потраживања подносилаца представке за
правично задовољење.
Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на
дан 5. марта 2013. године, у складу са правилом 77 ст. 2 и 3
Пословника Суда.
Françoise Elens-Passos
Заменик секретара
Paulo Pinto de Albuquerque
Председник
Одлуке
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ОДЛУКА
Представка број 19424/07
Љиљана ПРЕДИЋ-ЈОКСИЋ
против Србије
Европски суд за људска права (Друго одељење) на заседању Већа 20.
марта 2012. године у саставу:
Françoise Tulkens, председник,
Dragoljub Popović,
Isabelle Berro-Lefèvre,
Andràs Sajò,
Guido Raimondi,
Paulo Pinto de Albuquerque,
Hellen Keller, судије,
и Stanley Naismith, секретар одељења,
имајући у виду горњу представку поднету 18. априла 2007. године,
имајући у виду запажања достављена од стране тужене владе и
запажања достављена као одговор подносиоца,
након већања, одлучује следеће:
ЧИЊЕНИЦЕ
1. Подносилац представке, гђа Љиљана Предић Јокшић, рођена
1949. године има двојно држављанство Србије и Аустралије и
живи у Арнклифу, Аустралија. Владу Србије, (у даљем тексту
Влада) заступао је њен заступник г. С. Царић.
А. Околности предмета
2. Околности предмета, како су их стране изложиле, могу се
сажети на следећи начин.
1. Први круг парничних поступака
3. Подносилац је 15 јануара 1997. године у Србији поднео
грађанску тужбу против своје две сестре, тражећи поништење
уговора којим је њихова покојна мајка располагала имовином за
живота противно очекивањима подносиоца у вези са
наследством. Након укидања и враћања првостепеном суду,
општински суд је 20. априла 2007. године усвојио захтев
подносиоца представке. Окружни суд је 6. августа 2008. године
укинуо одлуку општинског суда од 20. априла 2007. године и
вратио предмет првостепеном суду на поновно разматрање.
4. Подносилац је 4. децембра 2008. године поднео уставну жалбу у
којој се жалио на дужину горе поменутог грађанског поступка и
тражио од Уставног суда да укине одлуку од 6. августа 2008.
године. Подносилац од Уставног суда није тражио никакву
накнаду за причињену штету.
5. Уставни суд је 5. маја 2011. године донео одлуку којом се
утврђује да је право подносиоца на суђење у разумном року
повређено и наложио првостепеном и другостепеном суду да
убрзају поступак, али одбацио захтев у вези са одлуком од 6.
августа 2008. године. Суд је такође наредио да се одлука објави
у „Службеном гласнику“.
6. Одлука од 5. маја 2011. године је објављена у „Службеном
гласнику“ 14. јуна 2011 године.
7. Први основни суд у Београду је 22. септембра 2011. године у
потпуности усвојио захтев подносиоца. Чини се да је поступак
по жалби и даље у току.
2. Други круг парничних поступака
8. Подносилац је 2. априла 2007. године поднео још једну
грађанску тужбу против једне од својих сестара, тражећи
одштету због тога што је та сестра сама користила имовину о
којој је реч
9. Суд је одржао низ рочишта и у фебруару 2008. године одредио
вештака за утврђивање висину штете. Како вештак није поднео
свој комплетан стручни налаз до априла 2009. године, суд га је
казнио и одредио другог вештака да изврши вештачење до
септембра 2009.
10. Подносилац је 27. јула 2009. године поднео уставну жалбу у
којој се жалио на дужину трајања поменутог поступка, као и на
повреду права на правично суђење и повреду права на мирно
уживање имовине.
11. Уставни суд је 15. јула 2010. године утврдио да није било
повреде права на правично суђење у разумном року, а остали
захтеви су одбачени као преурањени.
12. Изгледа да је првостепени поступак и даље у току.
Б. Релевантно домаће право и пракса
1. Закон о Уставном суду (објављен у Службеном гласнику
Републике Србије бр. 109/07 и 99/11)
13. Закон о Уставном суду у члану 89, ставу 2 и 3 одређује следеће:
,,Кад Уставни суд утврди да је оспореним појединачним актом,
односно радњом, повређено или ускраћено људско или мањинско
право и слобода зајемчена Уставом, поништиће појединачни акт,
односно забраниће даље вршење или наредити вршење одређене
радње и одредити да се уклоне штетне последице у одређеном
року.
Одлука Уставног суда којом се усваја уставна жалба је правни
основ за подношење захтева за накнаду штете или отклањања
других штетних последица пред надлежним органом, у складу са
законом.“
14. Члан 90. Закона о Уставном суду одређује да лице чија је
уставна жалба усвојена може поднети захтев за накнаду штете
Комисији за накнаду штете.
15. У Закону о Уставном суду извршене су измене 26. децембра
2011. године и, између осталог, укинута је Комисија за накнаду
штете и одређено је да ће сам Уставни суд вршити процену
штете ради накнаде (члан 89. став 2) под условом да је захтев за
накнаду штете постављен истовремено са подношењем уставне
жалбе (члан 85, став 3)
2. Правилник о саставу и раду комисије за накнаду штете на
основу одлуке Уставног суда којим је усвојена уставна жалба
(објављен у Службеном гласнику бр. 27/08)
16. Члан 3 Правилника предвиђа право на подношење захтева за
накнаду штете Комисији оном подносиоцу коме Уставни суд
утврди повреду права у одређеном случају.
3. Пракса Уставног суда и Комисије за накнаду штете
17. Док је Комисија за накнаду штете постојала, био је део њене
устаљене праксе да додељује накнаду само у случају да је
Уставни суд утврдио право подносиоца на накнаду. Уставни
суд је, са своје стране, додељивао накнаду за штету само у
случају да подносилац истакне захтев за накнаду у уставној
жалби ( видети одлуке Уставног суда бр. Уж-372/2008 од 16.
октобра 2008. године, Уж-536/2008 од 11. децембра 2008.
године, Уж-1685/2009 од 15 новембра 2009. године, Уж151/2007 од 1. априла 2010. године, Уж-5088/2010 и многе
друге; за супротно (a contrario) видети нпр. одлуке бр. Уж36/2007 од 22. децембра 2009. године, Уж-265/2008 од 22.
децембра 2009. године, Уж-204/2008 од 18. фебруара 2010.
године, Уж-201/2008 од 14. јула 2010 и многе друге)
ПРИТУЖБЕ
18. Подносилац се испрва жалио на дужину првог круга парничног
поступка.
Новом представком од 6. јануара 2009. године жалио се и на
дужину другог круга парничног поступака.
19. Штавише, подносилац се жалио и на повреду члана 8
Конвенције и члана 1 Протокола бр. 1 у оба круга парничних
поступака.
ПРАВО
А. Дужина првог круга парничног поступка
20. Прва наводна повреда права подносиоца односи се на дужину
трајања поступка који је покренут 15. јануара 1997. године и
који о даље траје у другом степену. Дакле, већ је трајао осам
година, у оквиру временске надлежности Суда (ratione temporis)
пошто је Србија ратификовала Конвенцију 3. марта 2004.
године.
21. Влада је навела да је на основу одлуке Уставног суда од 5. маја
2011. године подносилац изгубио статус жртве.
22. Подносилац је оспорио ову тврдњу.
23. Суд потврђује да уставна жалба остаје правни лек који би у
принципу требало да се исцрпи, у смислу члана 35 става 1
Конвенције, само у погледу представки које су поднете од 7.
августа 2008. године (видети Винчић и други против Србије, бр.
44698/06 и наредне, став 51, 1. децембар 2009. године), док у
случају свих представки поднетих раније, као што је ова
представка која је предмет расправе, свако обештећење
досуђено подносиоцу на основу одлуке Уставног суда ће се
ценити у зависности од тога да ли се подносилац и даље може
сматрати жртвом у смислу члана 34 (видети Видаковић против
Србије (одлука), 16231/07, 24. мај 2011. године).
24. Суд подсећа да положај подносиоца као ,,жртве“ зависи од
чињенице да ли су домаће власти признале, било изричито или
посредно, наводну повреду права из Конвенције и, ако је било
потребно, да ли су обезбедиле одговарајуће обештећење у вези
са тим. Само у случају када су ови услови испуњени,
супсидијарна природа заштитног механизма Конвенције
искључује испитивање представке (видети Кокиарела против
Италије, (GC), бр. 64886/01, став 71, ECHR 2006-V и Каталдо
против Италије (одлука), бр. 45656/99, 3. јун 2004. године)
25. Суд би, у овом погледу, желео да примети да је Уставни суд
нашао да је дошло до повреде права подносиоца на доношење
одлуке у разумном року, признајући тако повреду права
наведену у жалби и задовољавајући тако први услов постављен
у судској пракси.
26. Штавише, Суд би желео да примети да је Уставни суд наложио
да се поступак убрза. Након одлуке Уставног суда од маја 2011.
године, првостепени суд је само четири месеца касније, 22.
септембра 2011. године донео одлуку којом у потпуности
усвојио захтев подносиоца. Поступак по жалби туженог је још
увек у току. Посматрајући тренутно стање случаја, наиме да
другостепени поступак траје већ шест месеци, Суд не може а да
не закључи да је поступак ваљано убрзан, стога статус
подносиоца као жртве зависи од тога да ли је требало досудити
обештећење у особеним околностима овог случаја.
27. Суд подсећа да, чак иако се од подноситељке није, у овом
конкретном случају, очекивало да исцрпи уставну жалбу,
једном када је одлучила да је употреби, требало је да буде
свесна захтева који су у вези са добијањем одговарајуће
накнаде. Суд би желео да примети да је то била доследна пракса
Уставног суда и Комисије за накнаду штете да рутински
одређује обештећење због повреде права на разумну дужину
трајања поступка, када подносилац поднесе такав захтев у
поступку пред Уставним судом (видети нпр. Видаковић против
Србије, став 24 изнад, као и праксу Уставног суда, став 17
изнад). Подноситељка није истакла такав захтев у својој
уставној жалби и штавише није успела да оправда тај пропуст.
Имајући у виду овај пропуст, Суд је нашао да је дошло до
повреде права подносиоца на одлучивање о субјективном
грађанском праву у разумном року, такође одређујући да се
одлука објави у „Службеном гласнику“. Међутим, није могло да
се одлучи о обештећењу, па подноситељка није могла ни да има
таква очекивања.
28. У таквим околностима, Суд сматра да је захтев подносиоца у
уставној жалби у потпуности усвојен и да се у таквим
околностима подносилац више не може сматрати „жртвом“ у
смислу члана 34 Конвенције у вези са правом на суђење у
разумном року. Дакле, Суд закључује да подносилац више није
жртва наводне повреде и да се овај део представке мора
одбацити у складу са чланом 35 ставовима 3 (а) и 4 Конвенције.
Б. Дужина другог круга парничног поступка
29. Представком од 6. јануара 2006. године, подносилац се жалио
на дужину трајања другог круга парничног поступка.
30. Суд примећује да ова парница тече од априла 2007. године и да
је првостепени поступак још увек у току. Суд даље примећује
да је 15. јула 2010. године Уставни суд нашао да је жалба због
дужине поступка одбијена као неоснована, јер је у том тренутку
поступак био у току тек нешто више од три године, док се
најмање једна година тог периода може приписати вештаку који
није поднео свој комплетан стручни налаз. Пошто је вештак био
прописно кажњен, именован је други вештак и поступак је
настављен. Изгледа да је првостепени поступак још увек у току,
па и под претпоставком да може доћи до испитивања у
меритуму по члану 6 став 1 Конвенције, Суд понавља да се
уставни правни лек и даље сматра у принципу делотворним и
мора бити исцрпљен у погледу жалби поднетих након 7. августа
2008. године (видети Винчић против Србије, став 23 изнад).
Чини се да не постоји ништа што би спречило подносиоца да
поново поднесе нову жалбу Уставном суду, захтевајући
поновно разматрање жалбе у светлу нових околности, а то је да
је две године након одлуке Уставног суда и скоро пет година
након подношења тужбе, провстепени поступак још увек току.
31. Стога, жалба мора бити одбачена због неисцрпљивања домаћих
правних лекова, у складу са чланом 35 ставовима 1 и 4
Конвенције.
В. Преостале жалбе
32. Коначно, у погледу жалбе подносиоца у вези са повредом права
по члану 8 и члану 1 Протокола бр. 1 у оба круга парничних
поступака, Суд налази да чињеница да су ти поступци и даље у
току чини ове жалбе преурањеним.
33. Следствено томе, ове жалбе такође морају бити одбачене због
неисцрпљивања домаћих правних лекова, у складу са чланом 35
ставовима 1 и 4 Конвенције.
Из ових разлога, суд једногласно
проглашава ову представку недопуштеном.
Stanley Naismith
секретар
FrançoiseTulkens
председник
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ОДЛУКА
Представка број 14435/08
Марина СТАНКОВИЋ и други подносиоци представке против Србије
Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању 17.
априла 2012. године, већа у чијем су саставу били:
András Sajó, председник
Dragoljub Popović,
Paulo Pinto de Albuquerque, судије,
и Francoise Elens-Passos, заменик секретара Одељења
После разматрања предметне представке која је поднета 17. марта
2008. године,
У вези са одлуком да се горе наведеној представци да предност према
Правилу 41 Пословника Суда,
У вези са коментарима које је доставила Влада Србије,
После већања, доноси следећу одлуку:
ЧИЊЕНИЦЕ
1. Подносиоци представке, гђа Марина Станковић (у даљем тексту:
„прва подноситељка представке“), г. Данијел Станковић (у даљем
тексту: „други подносилац представке“) и гђа Виолета Станковић (у
даљем тексту: „трећа подноситељка представке“) су држављани Србије
рођени 1993. године, 1999. године и 1966. године и живе у Смедереву.
Пред Судом их је заступала гђа С. Пећанац, адвокат из Смедерева.
Владу је заступао њен заступник, г. С. Царић.
2. Прва подноситељка представке и други подносилац представке су
брат и сестра, док је трећа подноситељка представке њихова мајка.
3. Чињенице предмета, како су их странке изнеле, могу се сумирати
како следи.
1. Парнични поступак
4. Општински суд у Витини је 19. новембра 1996. године развео брак
треће подноситељке представке и Р. С. и старатељство за прву
подноситељку представке досудио Р. С. Прва подноситељка
представке је, међутим, заправо живела са трећом подноситељком
представке све време од тада.
5. Други подносилац представке (коме је Р. С. такође отац) рођен је
1999. године. Он све време живи са трећом подноситељком
представке.
6. Прва подноситељка представке и други подносилац представке
покренули су 8. фебруара 2007. године парницу пред Општинским
судом у Смедереву тражећи да им Р.С. плаћа месечно издржавање.
Неодређеног дана касније, у парницу се укључила и трећа
подноситељка представке, тражећи старатељство за оба детета. Судски
позиви неколико пута нису могли бити уручени Р. С., пошто он живи у
Аустрији. Судски позиви су уручени до 25. октобра 2007. године и Р.
С. је именовао адвоката који ће га заступати у поступку.
7. Током поступка, суд је заказао шеснаест рочишта, од којих је трећа
подноситељка пропустила осам, а Р. С. није дошао на шест рочишта. У
периоду од 18. новембра до 19. децембра 2007. године, једно рочиште
је одложено због штрајка судског административног особља, а једно
због болести судије у предмету подносилаца представке.
8. Током 2008. године, прва подноситељка представке која има благу
менталну инвалидност и епилепсију, преселила се у домаћинство Р. С.
На рочишту одржаном 18. новембра 2008. године она је дала изјаву да
жели да њен отац буде њен старатељ. Прва подноситељка представке
је, међутим, до 19. јануара 2009. године повукла ту изјаву и изјавила да
би више волела да буде под старатељством треће подноситељке
представке, поново се преселивши у њено домаћинство.
9. Током 2009. године прва подноситељка представке је затруднела и
иселила се из домаћинства треће подноситељке.
10. Због осетљиве природе ситуације подносилаца представке, суд је
четири пута тражио од Центра за социјални рад извештаје у вези са
ситуацијом прве подноситељке представке и другог подносиоца
представке, посебно пошто је прва подноситељка представке мењала
жељу код ког родитеља жели да живи, како би суд могао да одлучи о
тужби за старатељство коју је поднела трећа подноситељка представке.
11. На рочишту одржаном 1. априла 2010. године суд је трећу
подноситељку представке упозорио да ће тужбу сматрати повученом
ако још једном пропусти да присуствује рочишту.
12. Р. С. је на рочишту одржаном 23. априла 2010. године прихватио
захтеве подносилаца представке. Истог дана Општински суд је донео
пресуду и (а) доделио старатељство за другог подносиоца представке
трећој подноситељки представке, (б) констатовао пунолетство прве
подноситељке представке, налазећи да је непотребно да се одлучује о
њеном старатељству, (в) доделио првој подноситељки представке и
другом подносиоцу представке месечно издржавање у износу од РСД
9.000.- (приближно ЕУР 90.00) и истовремено наложио исплату
доспелог издржавања – за прву подноситељку представке до 7.
септембра 2009. године, што је датум њеног пунолетства, а за другог
подносиоца представке до датума пресуде, (г) наложио Р. С. да настави
са исплатом месечног издржавања за другог подносиоца представке и
(д) досудио им трошкове поступка.
13. На пресуду од 23. априла 2010. године није се жалила ниједна
странка, па је она постала правоснажна, а Р. С. је, како је њом
предвиђено, почео да плаћа издржавање.
2. Кривични поступак
14. Неодређеног датума подносиоци представке су поднели кривичну
пријаву против Р. С. због наводне небриге и злоупотребе детета. Јавни
тужилац их је 23. априла 2008. године обавестио да неће предузети
кривично гоњење, истовремено их обавестивши да у року од осам дана
могу да преузму кривично гоњење. Подносиоци представке нису
наставили кривични поступак.
ПРИТУЖБЕ
15. Према чл. 3, 6, 7 и 13. Конвенције, подносиоци представке су се у
суштини жалили на дужину и неправичност њиховог парничног
поступка, као и на одсуство делотворног домаћег правног средства
због одуговлачења поступка.
16. Подносиоци представке су се такође жалили на исход кривичног
поступка који су покренули против Р. С.
17. Према члану 14. Конвенције, подносиоци представке су се даље
жалили због дискриминације на основу њиховог имовинског стања.
ПРАВО
18.
Влада је тврдила да је притужба у вези са дужином парничног
поступка очигледно неоснована, изневши да су подносиоци представке
значајно допринели његовом одуговлачењу и да би, сходно томе, ову
притужбу требало прогласити недопуштеном у складу са чланом 35.
став 3. Конвенције. Подносиоци представке су оспорили ову тврдњу
Владе.
19. Суд подсећа да се оправданост дужине поступка мора ценити у
светлу околности предмета и позивањем на следеће критеријуме:
сложеност предмета, понашање подносиоца представке и релевантних
органа и важност спора за подносиоца представке (види, међу многим
ауторитетима, Frydlender против Француске [ВВ], broj 30979/96, став
43., ЕЦХР 2000-VII).
20. Суд примећује да је поступак у предметном случају трајао од 8.
фебруара 2007. године до 23. априла 2010. године. У том периоду, који
износи приближно три године и два месеца, предмет је правоснажно
решен.
21. Прво, Суд констатује да чињенице предмета нису посебно сложене,
и да је тужени у домаћем поступку с обзиром да живи у иностранству
у одређеној мери допринео свеукупној дужини поступка. Наиме, у
првих осам месеци поступка Р.С. није био доступан српским
правосудним органима и пропустио је неколико рочишта. Међутим,
пошто је лоциран, именовао је адвоката, а поступак је настављен без
значајних прекида са његове стране. Даље, посебна ситација прве
подноситељке представке и мењање одлуке о томе са којим родитељем
жели да живи, утицали су да суд од Центра за социјални рад затражи
четири различита извештаја, што је довело до извесног одуговлачења
поступка.
22. Друго, Суд констатује да је у периоду од 18. новембра до 19.
децембра 2007. године једно рочиште одложено због штрајка судског
административног особља, а још једно због болести председавајућег
судије. Касније су рочишта редовно заказивана. Упркос томе, трећа
подноситељка представке (која је такође поступала и у име прве
подноситељке представке и другог подносиоца представке)
пропустила је да се појави на осам рочишта, без ваљаног оправдања за
своје одсуство. Заиста, подносиоци представке нису могли да докажу
да се неки други период, осим једног месеца од 18. новембра до 19.
децембра 2007. године може приписати држави. Суд сматра да се за тај
један месец не може рећи да је значајно допринео укупном трајању
поступка.
23. Најзад, мора се приметити да се предмет подносилаца представке
односио на питање од апсолутне важности за њих – старатељство за
дете и издржавање. Из тог разлога, домаћи суд је морао да пажљиво и
савесно процени ситуацију, посебно с обзиром на посебне потребе
прве подноситељке представке, што је заузврат захтевало да се закажу
додатна рочишта и да се траже извештаји, због осетљиве природе
случаја.
24. Сходно томе, пошто се показује да су домаћи органи савесно
поступали, а није било значајног периода неактивности током
поступка који би се њима могао приписати, сами подносиоци
представке су пропустили да прате свој случај са потребном пажњом,
изоставши тако са осам рочишта што је готово резултирало
претпоставком о повлачењу тужбе.
25. Ако се узме у обзир горе наведено, Суд сматра да су у овом
предмету власти поштовали захтев експедитивности. Сходно томе,
притужба се мора одбацити као очигледно неоснована према члану 35.
ставови 3 и 4 Конвенције, па нема потребе да Суд разматра преостали
део примедби Владе на допуштеност у вези са овом притужбом.
26. Подносиоци представке су се такође жалили на правичност
предметног парничног поступка. Суд примећује да подносиоци
представке нису искористили могућност да уложе жалбу против
пресуде од 23. априла 2010. године. Произлази да се ова притужба
мора одбацити према члану 35. ст. 1 и 4. Конвенције због
неисцрпљености домаћих правних средстава.
27. Подносиоци представке су се даље жалили због непостојања
делотворног домаћег правног средства због одуговлачења поступка.
Чак и под претпоставком да уставна жалба није била делотворно
правно средство у овом конкретном случају, с обзиром на став Суда у
предмету Винчић и други подносиоци представки против Србије, бр.
44698/06, 44700/06, 44722/06, 44725/06, 49388/06, 50034/06, 694/07,
757/07, 758/07, 3326/07, 3330/07, 5062/07, 8130/07, 9143/07, 9262/07,
9986/07, 11197/07, 11711/07, 11711/07, 13995/07, 14022/07, 20378/07,
20379/07, 20380/07, 20515/07, 23971/07, 50608/07, 50617/07, 4022/08,
4021/08, 29758/07 и 45249/07, став 51, 1. децембар 2009. године) – где
се жалба Уставном суду сматра у начелу делотворним правним
средством почев од 7. августа 2008. године – и подсећајући да иако је
члан 13. примењив чак и када нема кршења права подносилаца
представки према Конвенцији, он се ипак примењује само када
појединац има „аргументовану тврдњу“ да је жртва повреде неког
права по Конвенцији (видети, између осталог, Boyle i Rice против
Уједињеног Краљевства, 27. април 1988. године, став 52, серија А број
131). Суд је нашао у горњем тексту да је притужба подносилаца
представке очигледно неоснована. Подносиоци представке, према
томе, нису имали „аргументовану тврдњу“ у смислу члана 13. (видети,
на пример, Samadi против Немачке (одлука), број 22367/04, 12.
фебруар 2008. године и Ellersiek против Немачке (одлука), број
77151/01, 23. јун 2005. године).
28. Произлази да је ова притужба такође очигледно неоснована и да се
мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 3 и 4. Конвенције.
29. Подносиоци представке су се такође жалили на исход кривичног
поступка који су покренули против Р. С. Суд подсећа на његову добро
развијену судску праксу да Конвенција не гарантује ниједно право на
основу кога се трећа лица могу осудити и да се члан 6. не примењује
на поступак у погледу подношења пријаве против тих лица (видети,
нпр. Panyik против Мађарске (одлука), став 4., 9. март 2010. године).
Произлази да је ова притужба неспојива ratione materiae са одредбама
Конвенције, у смислу значења члана 35. Став 3(а) и да се мора
одбацити сходно члану 35. став 4. Конвенције.
30. Подносиоци представке су се најзад жалили на дискриминацију на
основу свог имовинског статуса. Међутим, они нису доставили
никаква средства поређења, којима би Суду омогућили да размотри
разлику у поступању са лицима у аналогним или релативно сличним
ситуацијама (видети D. H. и други подносиоци представке против
Чешке Републике [ВВ], број 57325/00, став 175., ЕЦХР 2007; Burden
против Уједињеног Краљевства [ВВ], број 13378/05, број 13378/05,
став 60., ЕЦХР 2008-). Притужба је стога у потпуности непоткрепљена.
Произлази да се и ова притужба мора такође одбацити као очигледно
неоснована сходно члану 35. ст. 3 и 4. Конвенције.
Из тих разлога, Суд једногласно
Проглашава представку недопуштеном.
Françoise Elens-Passos,
András Sajó,
Заменик секретара Одељења
Председник
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ОДЛУКА
Представка број 15433/07
Даринка ТАТАЛОВИЋ и Рајко ЂЕКИЋ
против Србије
Европски суд за људска права (Друго одељење), 29. маја 2012.
године на заседању Већа у саставу:
Francoise Tulkens, председник,
Danute Jočiene,
Dragoljub Popović,
Isabelle Berro-Lefèvre,
András Sajó,
Işil Karakaş,
Guido Raimondi, судије
и Stanley Nismith, секретар Одељења,
У вези с горњом представком која је поднета 4. априла 2007. године,
У вези са делимичном одлуком која је донета 23. новембра 2010.
године,
У вези са запажањима које је поднела Тужена влада и запажањима која
су као одговор доставили подносиоци представке,
После већања, доноси следећу одлуку:
ЧИЊЕНИЦЕ
1. Подносиоци представке, гђа Даринка Таталовић и г. Рајко Ђекић су
држављани Србије рођени 1935. године, односно 1932. године и живе у
Београду. Пред Судом су их заступали г. Б. Митровски и г. С.
Јаковљевић, адвокати из Београда.
2. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада“) заступао је њен заступник,
г. Славољуб Царић.
А. Околности предмета како су их изнели подносици представке
3. Околности предмета како су их изнели подносици представке, могу
се сумирати на следећи начин.
4. Имовина која је предмет у овом случају национализована је 1948.
године према Закону о национализацији приватне имовине из 1948.
године, који је предвиђао национализацију све имовине која је
припадала страним држављанима.
5. Подносиоци представке су 2. јула 1992. године поднели тужбу за
имовину Другом општинском суду у Београду против локалних
власти. Подносиоци представке су тврдили да су њихови преци 1939.
године купили спорну имовину од чешког држављанина Б. Б., и да
према томе та имовина није могла бити национализована. Спорна
чињеница у овом предмету је стварно постојање уговора о куповини,
који је наводно уништен.
6. У обрасцу тужбе проценили су да је новчана вредност 6.000.000
„старих динара“ (YUR – приближно 37.500 немачких марака (ДЕМ) у
то време)1.
1
Према девизном курсу Народне банке Југославије.
7. Суд је 30. марта 1998. године пресудио у корист подносилаца
представке. Ту одлуку је потврдио Окружни суд у Београду 31. марта
1999. године.
8. На захтев републичког јавног правобраниоца Врховни суд је 6.
децембра 2000. године укинуо одлуке од 30. марта 1998. године и 31.
марта 1999. године и вратио предмет на поновно суђење.
9. Подносиоци представке су 9. марта 2001. године проширили свој
захтев на државу.
10. Други општински суд у Београду је 18. новембра 2003. године
донео пресуду против подносилаца представке. Окружни суд у
Београду је ту одлуку потврдио 10. новембра 2004. године.
11. Врховни суд је 28. септембра 2006. године одбацио ревизију
подносилаца представке на основу тога што нису определили вредност
предмета спора у тужби.
Б. Околности предмета како су их је Влада изнела
12. Влада није оспорила чињенице које су изнели подносиоци
представке. Она је међутим обезбедила додатне информације у вези са
поступком пред Врховним судом, како следи.
13. Подносиоци представке су 3. јануара 2007. године поднели захтев
за поновљање поступка пред Врховним судом.
14. Врховни суд је 5. новембра 2009. године прихватио њихов захтев и
укинуо решење од 28. септембра 2006. године. Он је истовремено
одлучио о основаности ревизије и одбио је као очигледно неосновану.
Решење Врховног суда је 2. марта 2010. године уручено представнику
подносилаца представке.
ПРИТУЖБА
15. Подносиоци представке се жале, према члану 6. став 1. Конвенције,
да им је онемогућен приступ Врховном суду приликом утврђивања
њихових грађанских права и обавеза.
ПРАВО
16. Влада је тврдила да су подносиоци представке пропустили да
доставе све чињенице релевантне за њихову притужбу. Они су посебно
пропустили да обавесте Суд о захтеву за понављање поступка пред
Врховним судом и о пресуди од 5. новембра 2009. године. Влада је
према томе сугерисала да су подносиоци представке злоупотребили
право на представку и да би, као таква, њихова представка требало да
буде одбачена сходно члану 35. став 3. Конвенције.
17. Штавише, Влада је изнела да је представка очигледно неоснована у
сваком случају зато што чињеница да подносиоци представке нису
имали успеха пред домаћим судом не може бити разлог да се утврди
повреда права на суђење према члану 6. став 1. Конвенције.
18. Подносиоци представке су тврдили да су заиста пропустили да
доставе информације на које се Влада ослонила. Они их међутим нису
сматрали битним за исход њиховог случаја.
19. Суд подсећа да према Правилу 47 став 6. Пословника Суда
подносиоци представке обавештавају Суд о свим околностима
релевантним за представку. Он даље подсећа да се представка може
одбацити због злоупотреба права према члану 35. став 3. Конвенције,
између осталих разлога, ако је свесно заснована на неистинитим
чињеницама (видети Verbanov против Бугарске, број 31365/96, став
36., ЕЦХР 2000-x; Ŕehák против Републике Чешке (одлука), број
67208/01, 18. мај 2004. године; Popov против Молдавије (број 1), број
74153/01, став 48., 18. јануар 2005. године; и Kérétchachvili против
Грузије (одлука), број 5667/02, 2. мај 2006. године). Непотпуне и према
томе информације које заваравају могу такође представљати
злоупотребу права на представку, посебно ако се информације односе
на саму суштину предмета и ако нема довољног објашњења за пропуст
да се такве информације саопште (видети Hūttner против Немачке
(одлука), број 23130/04, 9. јун 2006. године; Poznanski и други против
Немачке (одлука), број 25101/05, 3. јул 2007. године; и Predescu
против Румуније, број 21447/03, ст. 25 – 26, 2. децембар 2008. године).
20. Далеко од тога да се од подносиоца представке очекује да у својој
представци изнесе све могуће информације о предмету. Његова је
дужност, међутим, да представи бар оне суштинске чињенице које има
на располагању и за које мора да зна да су од значаја за Суд да би
могао да правилно процени случај. Међутим, сваки такав пропуст не
мора значити да је дошло до злоупотребе права на представку (видети,
на пример, Al-Nashif против Бугарске, број 50963/99, ст. 88 – 89, 20. јун
2002. године).
21. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да су се у
представци која је поднета 4. априла 2007. године подносиоци
представке жалили на повреду права на приступ суду зато што је
Врховни суд одбацио њихову жалбу на ревизију на основу тога што
нису определили вредност предмета спора. Суд је 23. новембра 2010.
године проследио Туженој влади представку подносилаца у вези са
приступом суду.
22. Суд је сазнао за понављање поступка пред Врховним судом тек из
запажања Владе. Супротно тврдњама подносилаца представке, Суд
сматра да се ова информација односи на саму суштину њихове
притужбе. Посебно, као последица њиховог захтева за понављање
поступка, Врховни суд се бавио основаношћу њихове ревизије, мада ју
је одбио као очигледно неосновану, чиме им је омогућио приступ суду
приликом утврђивања њихових грађанских права и обавеза. Према
томе, с обзиром на важност пропуста подносилаца представке за
правилно решавање овог предмета, Суд сматра да је такво понашање
било супротно сврси права на представку, како је предвиђено чланом
34. Конвенције.
23. Произлази да овај део представке мора бити одбачен због
злоупотребе права на представку сходно члану 35. ст. 3 и 4.
Конвенције.
Из тих разлога, Суд једногласно
Проглашава преостали део представке недопуштеним.
Stanley Nаismith,
секретар Одељења
Francoise Tulkens
председник
ДРУГО ОДЕЉЕЊЕ
ОДЛУКА
Представка број 5353/11
Радољуб МАРИНКОВИЋ
против Србије
Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању већа 29.
јануара 2013. године у саставу:
Guido Raimondi, председник,
Danutė Jočienė,
Peer Lorenzen,
Dragoljub Popović,
Işil Karakaş,
Nebojša Vučinić,
Paulo Pinto de Albuquerque, судије
и Stanley Naismith, секретар Oдељења,
У вези са горе наведеном представком поднетом 30. децембра 2010.
године,
У вези са запажањима које је поднела Тужена држава и запажањима
која је у одговору
поднео подносилац представке,
После већања, доноси следећу одлуку:
ЧИЊЕНИЦЕ
1. Подносилац представке, господин Радољуб Маринковић је српски
држављанин рођен 1955. године, са пребивалиштем у Ужицу.
Његова представка поднета је 30. децембра 2010. године. Пред
Судом га је заступала госпођа Р. Гарибовић, адвокат из Новог
Пазара.
2. Владу Србије (у даљем тексту: „Влада“) заступао је њен
заступник господин С. Царић.
А. Околности предмета
3. Чињенице предмета, како су их странке изнеле, могу се сажети
на следећи начин.
4. Подносилац представке је био запослен у предузећу „Ракета –
Путнички саобраћај АД“, из Ужица (у даљем тексту: „Дужник“).
5. Подносилац представке je отпуштен с посла 15. јуна 2008.
године.
6. Неутврђеног датума подносилац представке је покренуо три
засебна парнична поступка против дужника, тражећи исплату
заосталих плата и разних доприноса за социјално осигурање.
III. Први круг поступака
7. Општински суд у Ужицу је 2. марта 2007. године пресудио у
корист подносиоца представке и наложио дужнику да му
исплати:
(а) заостале плате у износу од 8.232 динара (РСД) за јун 2006.
године, 9.408 динара за јул 2006. године и 8.232 динара за август
2006. године плус законску камату;
(б) 900 динара за судске трошкове, и
(в) доприносе за пензијско и здравствено осигурање и
осигурање за незапосленост за период од јуна до децембра 2006.
године.
8. Пресуда је постала правоснажна 22. децембра 2007. године.
9. Подносилац представке је 2. октобра 2007. године поднео
предлог за извршење горе наведене пресуде пред Општинским
судом у Пожеги.
10. Суд је усвојио предлог подносиоца представке 16. априла 2008.
године и донео решење о извршењу.
IV. Други круг поступака
11. Општински суд у Ужицу је 26. јула 2007. године пресудио у
корист подносиоца представке и наложио дужнику да му
исплати:
(а) заостале плате у износу од 8.800 динара (РСД) за фебруар
2007. године, 9.680 динара за март 2007. године, 9.240 динара за
април 2007. године и 10.120 динара за мај 2007 . године, плус
законску камату;
(б) накнаду за исхрану на раду у износу од 4.385 динара за
децембар 2006 . године, 4.385 динара за фебруар 2007. године,
4.385 динара за март 2007. године и 4.385 динара за април 2007.
године, плус законску камату;
(в) регрес за годишњи одмор у износу од 25.000 динара за 2006.
годину, плус законску камату од 1. јануара 2007. године;
(г) 1.950 динара за судске трошкове; и
(д) доприносе за пензијско и здравствено осигурање и осигурање
за незапосленост за период од фебруара до маја 2007. године.
12. Пресуда је постала правоснажна 11. септембра 2007. године.
13. Подносилац представке је 2. октобра 2007. године поднео
предлог за извршење горе наведене пресуде пред Општинским
судом у Пожеги.
14. Суд је усвојио предлог подносиоца представке 7. фебруара 2008.
године и донео решење о извршењу.
V. Трећи круг поступака
15. Општински суд у Ужицу је 24. августа 2007. године пресудио у
корист подносиоца представке и наложио дужнику да му
исплати:
(а) заостале плате у износу од 10.648 динара за фебруар 2007.
године, 10.648 динара за март 2007. године, 10.648 динара за
април 2007. године и 10.648 динара за мај 2007 . године, плус
законску камату;
(б) накнаду за исхрану на раду у износу од 4.620 динара за
септембар 2006. године, 4.620 динара за децембар 2006. године,
4.620 динара за јануар 2007. године, 4.620 динара за фебруар
2007. године, 4.620 за март 2007. године, 4.620 динара за април
2007 . године и 4.620 динара за мај 2007. године, плус законску
камату;
(в) регрес за годишњи одмор у износу од 35.135 динара за 2007.
годину, плус законску камату од 24. јуна 2007. године;
(г) 6.748 динара за судске трошкове; и
(д) доприносе за пензијско и здравствено осигурање и
осигурање за незапосленост за период од октобра 2006. године
до јуна 2007. године.
16. Пресуда је постала правоснажна 20. септембра 2007. године.
17. Подносилац представке је у јануару 2009. године поднео предлог
за извршење горе наведене пресуде пред Општинским судом у
Пожеги.
18. Суд је усвојио предлог подносиоца представке 12. маја 2009.
године и донео решење о извршењу.
VI. Стечајни поступак
19. Трговински суд у Ужицу је 12. јула 2010. године започео
стечајни поступак у односу на дужника, који је довео до прекида
текућег поступка извршења пред Општинским судом у Пожеги.
20. Подносилац представке је у јулу 2010. године пријавио
потраживање за износе наведене у горе наведеним пресудама.
21. Неутврђеног датума он је признат за разлучног повериоца.
22. Један део имовине дужника је продат 17. априла 2012. године.
Продаја преостале имовине је оглашена у новинама, а поступак
јавног отварања понуда планиран је за 29. јун 2012. године.
VII. Положај дужника
23. Дужник је приватизован 30. децембра 2002. године.
24. Уговор о продаји дужника поништен је 17. јула 2007. године
зато што његов купац није испунио уговорне обавезе.
25. Почев од фебруара 2008. године дужник је и даље био у
претежном друштвеном/државном власништву.
Б. Релевантно домаће право и пракса
II. Устав Републике Србије из 2006. године (објављен у
„Службеном гласнику Републике Србије („Сл. гласник РС“,
број 98/06)
26. Члан 18. став 3. Устава прописује, између осталог, да се људска
права зајемчена ратификованим међународним уговорима
„остварују непосредно“, и, даље, да се одредбе о људским
правима тумаче у складу са „праксом међународних
институтција које надгледају њихову примену“.
27. Члан 170. прописује да се „уставна жалба може изјавити против
појединачних аката или радњи државних органа или
организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се
повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе
зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга
правна средства за њихову заштиту.“
III. Закон о Уставном суду (објављен у „Службеном гласнику
РС“, број 109/07)
28. Релевантне одредбе овог Закона гласе како следи:
Члан 7. став 1.
„Одлуке Уставног суда су коначне, извршне и општеобавезујуће.“
Члан 82. ст. 1 и 2
„Уставна жалба може се изјавити против појединачног акта или радње
државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима
се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене
Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је
законом искључено право на њихову судску заштиту.
Уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у
случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном
року.“
Члан 83. став 1.
„Уставну жалбу може изјавити свало лице које сматра да му је појединачним
актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно
овлаћење повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода
зајемчена Уставом.“
Члан 84. Став 1.
„Уставна жалба се може изјавити у року од тридесет дана од дана достављања
појединачног акта, односно од дана предузимања радње ... [у питању] ...“
Члан 89. ст. 2 и 3.
„Кад Уставни суд утврди да је оспореним појединачним актом, односно
радњом, повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода
зајемчена Уставом, поништиће појединачни акт, односно забраниће даље
вршење или наредити вршење одређене радње и одредити да се уклоне штетне
последице у одређеном року.“
Члан 90.
„... [Подносилац представке који је добио одлуку Уставног суда у своју корист]
... може да поднесе захтев за накнаду штете Комисији за накнаду штете, ради
постизања споразума ... [о висини накнаде].
Ако захтев за накнаду штете не буде усвојен или по њему Комисија за накнаду
штете не донесе одлуку у року од 30 дана од дана подношења захтева,
подносилац уставне жалбе може код надлежног суда поднети тужбу за накнаду
штете. Ако је постигнут споразум само у погледу дела захтева, подносилац
уставне жалбе може код надлежног суда поднети тужбу за накнаду штете. Ако
је постигнут споразум само за у погледу дела захтева, тужба се може поднети у
погледу остатка захтева.
Актом министра надлежног за правосуђе одређује се састав Комисије из става
1. овог члана и ближе уређује њен рад.“
IV. Измене и допуне Закона о Уставном суду (објављен у
„Службеном гласнику РС“, број 99/11)
29. Чл. 33. и 34. овог закона прописују:
Члан 33.
„... Члан 89. ст. 2 и 3. мењају се тако да гласе како следи:
Када Уставни суд нађе да је ... појединачним актом или радњом
повређено или ускраћено неко људско или мањинско право или слобода
зајемчени Уставом, оне може изменити спорну одлуку, осим судских одлука,
забранити наставак такве радње, или наложити спровођење других посебних
мера или радњи са циљем елиминисања свих штетних последица утврђене
повреде ... а може такође досудити и правично задовољење подносиоцу
жалбе.
Одлуком којом се усваја уставна жалба, Уставни суд такође одлучује о
захтеву подносиоца за
накнаду материјалне и нематеријалне штете претрпљене приликом улагања
тог захтева.“
Члан 34.
„...Члан 90. се брише“
V. Релевантне одредбе у вези са друштвеним предузећима
30. Ове одредбе изнете су у предмету Р. Качапор и друге
подноситељке представке против Србије (бр. 2269/06, 3041/06,
3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, 15. јануар 2008. године, ст.
71 – 76).
VI. Закон о приватизацији (објављен у „Сл. гласнику РС“, бр.
38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 30/10 и 93/12)
31. Релевантне одредбе овог Закона изнете су у предмету Милуновић
и Чекрлић против Србије ((одлука), бр. 3716/09 и 38051/09, ст. 35
– 39, 17. мај 2011. године). Осим тога, измене овог Закона
објављене су у „Службеном гласнику РС“ 17. децембра 2012.
године, према којима је крајњи рок за обуставу извршења у вези
са предузећима у процесу реструктурирања продужен најкасније
до 30. јуна 2014. године.
VIII.
Став Уставног суда од 19. априла 2012. године
32. У свом ставу Уставни суд је утврдио да не постоји основ за
досуђивање накнаде на име материјалне штете подносиоцу жалбе
због повреде његовог „права на суђење у разумном року“ или
његовог „имовинског права“ у извршном поступку ради наплате
накнаде која је утврђена правоснажном пресудом суда донетом
против дужника – друштвеног предузећа у поступку
реструктурирања – пошто је рок за завршетак поступка
реструктурирања истекао и због тога ће поступак извршења
против таквог дужника бити покренут или настављен.
IX. Одлука Уставног суда од 19. априла 2012. године (Уж 775/2009)
33. Тужилац у овом пред