СЛОВЕНСКА
МИТОЛОГИЈА
ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКИ РЕЧНИК
СЛОВЕНСКА
МИТОЛОГИЈА
Е Н Ц И К Л О П Е Д И Ј С К И РЕЧНИК
Редактори
Светлана M. Толстој
/Ьубинко Раденковић
ZEPTER BOOK WORLD
BEOGRAD 2001
САРАДНИЦИ
Т. А. Агапкина
О. В. Белова
М. М. Валенцова
Л. Н. Виноградова
A. В. Тура
B. В. Иванов
Г. И. Кабакова
J. J. Левкиевска (Е. Е. Левкиевская)
A. Лома (Александар Лома)
B. Ј. Петрухин (В. Я. Петрухин)
А. А. Плотникова
Љ. Раденковић (Љубинко Раденковић)
0. В. Саникова (О. В. Санникова)
И. А. Седакова
Н. И. Толсто; (Н. И. Толстой)
C. М. Толсто/ (С. М. Толстая)
A. Л. Топорков
B. Н. Топоров
1. С. Узењова (Е. С. Узенёва)
В. В. Усачова (В. В. Усачёва)
ПРЕВОД С РУСКОГ
P ад мила Мечанин
Љубинко Раденковић
Александар Лома
САДРЖАЈ
УВОДНА РЕЧ
VII
СЛОВЕНСКА НАРОДНА ВЕРОВАЊА
XIII
БОГОВИ СТАРИХ СЛОВЕНА
XXV
РЕЧНИК
1
БИБЛИОГРАФИЈА
i
ИНДЕКСИ И РЕГИСТРИ
А
Уводна реч
С
ловени имају богату народну културу, која се у многим својим деловима
очувала до наших дана. Давно je уочена потреба да се та култура прикаже
у виду речника, како би се људима различитих интересовања омогућило да je
упознају на што једноставнији начин. Још на Првом међународном скупу слависта у Прагу, 1929. године, Едмунд Шневајс (E. Schneeweis) изложио je предлог да се изради приручни речник словенских народних веровања и обичаја.
Ову идеју су касније обнављали и други слависти, али практични кораци за
њено остварење дуго нису предузимани. И пре истицања поменуте идеје код
Руса и Пољака су постојали неки митолошки речници, који данас имају само
историјски знача]. Први такав речник објавио je M. Д. Чулков, у Санкт Петербургу, 1782. године, под називом Речник руског сујеверја (Словарь русских суеверии). Почетком XIX века у Пољској je објављен Митолошки речник, A. Осињског
(A. Osinski) у три тома (Slownik mitologiczny I-III, Warszawa, 1809-1812). Детал,ни
преглед и анализу словенских лексикографских издања везаних за народну
културу дала je А. А. Плотникова у књизи Речници и народна култура, Оглед о
словенској лексикографији (Словари и народная культура, Очерки славянской лексикографии), Москва, 2000.
У новије време, код словенских народа, објављено je неколико националних митолошких речника: код Срба - Српски митолошки речник (Ш. Кулишип. П. Петровић и Н. Пантелић), Београд, прво издање 1970, друго 1998); код
Бугара - Българска митология, Енциклопедичен речник (А. Стојнев, Д. Попов, М.
Василева, Р. Попов), Софија, 1994; код Македонаца - Речник на народната митологија на Македонците (Т. Вражиновски, С. Зоговик, В. Караноски, С. Јовановска, Б. Ристовска-Јосифовска), Прилеп-Скопје, 2000. Посебну пажњу заслужује лексикографско дело које у Пољској, у Дублину, са својим сарадницима
припрема Ј. Бартмињски (J. Bartminski). То je седмотомни Речник народних стереотипа и символа (Slownik stereotypem i symboli ludowych), чији je први том објавл>ен у две књиге (1996. и 1999) године. За сагледавање словенске митологије,
осим објављених радова познатих аутора (Е. В. Аничков, Л. Нидерле, А. Брикнер, X. Ловмјањски, В. В. Иванов, В. Н. Топоров итд. —> Основни извори), а
- VIII пре свега незаобилазног дела К. Мошюъског - Словенски народна култура (К.
Moszynski, Kultura ludowa Slowian, I-II, Warszawa, 1967), од значаја су и руски демонолошки речници Т. А. Новичкове (Русский демонологический словарь, СПб.
1995) и М. Власове (Новая абевега русских суеверий, СПб. 1995; друго проширеыо
издање изашло je под насловом: Русские суеверия, Энциклопедический словарь,
СПб. 1998). Треба посебно истаћи зиачај издавања сабраних дела Веселина
Чајкановића (Сабрана дела из српске релишје и митологще I-V, Београд, 1994,
приредио В. Ђурић) и, у оквиру њих, незаобилазног Речника српских народных
веровања о билкама. Од других издања могу се поменути студије о вештици, вили и вампиру Т. Р. Т)Орђевића (СЕЗб LXVI, Београд, 1953), као и монографије о
митолошким бићима E. В. Померанцеве (Э. В. Померанцева, Мифологические
персонажи в русском фольклоре, Москва, 1975), С. Зечевића (Митска бића српских
предана, Београд, 1981), О. А. Черепанове (Мифологическая лексика Русского Севера, Ленинград, 1983), Л. ]. Пелке (L. J. Pelka, Polska demonologia ludowa, Warszawa,
1987). У новије време више незаобилазних радова из словенске митологије објавл.ено je у периодичним зборницима Славянский и балканский фоълклор, Москва (оснивач Н. И. Толстој) и Studia mythologica Slavica (Ljubljana-Pisa, уредници: M. Кропеј и H. Микхаилов).
У последњих десетак година у Пољској и Русији je објавл>ено, или je у току њихова израда, више енциклопедијских дела која осветл>авају целокупну
словенску културу. Тако je 1961. у Пољској отпочело издавање Речника словенских старина (Slownik staroiytnosci stowianskich, Encyklopedyczny zarys kultury
Stowian öd czasow najdawniejszych do schylku wieku XII, Wrodaw-WarszawaKrakow), чији je VII том објављен 1982, а додаци и индекс (VIII том) 1991. године. ОБО дело обухвата различите аспекте древне историје словенских култура,
укључујући и етнографију и духовну културу. На његовој изради било je ангажовано неколико десетина аутора. Словенска митологија у значајној мери je
заступ/ьена и у руској двотомној енциклопедији Митови народа света (Мифы
народов мира 1-11, Москва, 1980-1982), у редакцији С. А. Токарева. У нешто скраћеном облику одреднице из словенске митологије, које су написали В. В. Иванов и В. Н. Топоров, из поменутог речника су пренете у једнотомни Митолошки речник (Мифологический словарь, Москва, 1990), који je изашао у редакцији
J. M. Мелетинског (E. M. Мелетинский).
Почетком осамдесетих година XX века, Никита Иљич Толстој, за кога се
везује и заснивање руске етнолингвистичке школе, са својом сарадницом, Светданом Михајловном Толстој, отпочео je припреме за издавање вишетомног
речника словенске народне културе, под називом Словенске древности, Етнолингвистички речник (Славянские древности, Этнолингвистический словарь).
Основне циљеве и поставке будућег речника Толстојеви су, у облику саопштења, изнели на IX међународном конгресу слависта у Кијеву, 1983. године. После тога, у Институту за славистику и балканистику у Москви, као посебна свеска, објављен je пројекат овог речника, у коме су дати принципи израде, извори, списак свих одредница, и неке огледне одреднице (Этнолингвистический
словарь славянских древностей, Проект словника, Предварительные материалы,
Москва, 1984). Израду овог речника отпочео je седмочлани колектив, a његова
бројност се до дана данашњег није много променила. Већину сарадника чине
ученици Толстојевих, којима су њихови професори, уз теоријска знања, више
година у Пољесју преносиди и практична искуства разумевања живе народне
традиције. Први том овог речника објављен je у Москви 1995. године
(Славянские древности, Этнолингвистический словарь, под редакцией Н. И. Толстого). Неколико месеци након тога, овај колектив je претрпео велики губитак, jep je умро покретач и руководилац пројекта, Никита Иљич Толстој. Руковођење je успешно преузела Светлана Михајловна Толстој, па je 1999. године објављен други том и продужен дали рад на овом значајном и обимном
пројекту.
Године 1995. у Москви je објављен једнотомни енцикдопедијски речник
Словенска митологија (Энциклопедический словарь, Славянская мифология), који
се бавио источнословенском митологијом и фолклором. Редактори овог дела,
као и већина сарадника, били су чланови колектива који припрема горепоменути петотомник Словенске старине. Предлог да ОБО издање буде преведено на
српски језик, Н. И. Толстој je заменио предлогом да исти ауторски колектив,
уз помоћ једног сарадника са српске стране, сачини нови рукопис једнотомног
издања, у коме би се отклонили неки недостаци из објављеног дела, a који би
допунили с више примера из јужнословенске митологије. Пошто je пронађен
угледни издавач, после Толстојеве смрти отпочео je рад на "српском речнику"
словенске митологще, који се сада, у коначној форми, нуди читаоцима. По броју одредница (око 420) и детальности њихове обраде, овај речник je испред одговарајућег руског једнотомника из 1995. (који има 324 краће одреднице и врло селективне изворе), али je далеко ужи од петотомног речника Словенске
старине у изради, који ће имати, како je планирано, више од 1400 одредница.
У "српском речнику" су шире и детаљније представљени јужнословенска култура и словенски богови. Из руског једнотомника позајмљен je уводни текст Н.
И. Толстоја и више одредница В. В. Иванова и В. Н. Топорова. Као други уводни текст, у нешто скраћеном облику, пренет je рад Владимира Н. Топорова о
словенским боговима, објављен у књизи Очерки истории и культуры славян,
Москва, 1996. Редактори и овом приликом захваљују истраживачима светског
гласа, В. В. Иванову и В. Н. Топорову, за устушьене радове. Из петотомног речника преузети су целокупна библиографија и неколико одредница.
Задатак нашег речника јесте најсажетији опис словенског модела света,
грађеног на митолошким основама. У утврђивању његове морфологије, у избору и начину обраде одредница, у велико]' мери je коришћена методологија
примењена у петотомнику Словенске старине. У избору одредница пошло се
од структуре традиционалног модела света, који се може раздожити на неколико саставних елемената или категоријалних целина: лица - животюъе биљке - предмети и појаве - простор - време - радгье - атрибутиви. У категорији лица издвојени су: 1. Реални људи, који добијају митолошка обележ-
-X-
ja по полу, рођењу, делатности или друштвеном статусу - жена, блтанци, воденичар, грнчар, једномесечићи, ковач, орач, пастир, старац, трудница, гост, туђинац; носиоци одређене обредне улоге - облачар, кумови, младенцы, полажајник,
чауш, чаробпак; учесници обредних поворки - коледари, сировари, кукери, вучари, лазарице, кралице, нестинари, русалије, додоле; 2. Епски ликови - Волх Всеславјевич, Иван Будала, Ила Муромец, Кралевић Марко, Олег Вешчиј, Сатко, Cejamoгор, се. Сава; 3. Богови (веродостојни и лажни) - Бог, Белобог, Велес-Волос, Дажбог,
Japoeum, Лада, Аела, Мокош, Переплут, Перун, Припегала, Прове, Радогост, Род, Рујевит, Сварог, Свентовит, Семаргл, Стрибог, Триглав, Тројан, Хоре, Црнобог; 4.
Хришћански ликови (неки од н>их су обрађени и као годишњи празници) - анђео, Богородица, свеци: Андрија, Варвара, Вартоломеј, Власије, Георгије Победоносац,
Игњатије, Илија Громовник, Јеремија, Никола; 5. Митолошка бића (демони, нечисти покојници, л>уди с демонским особинама) - авет, аждаја, Атила, Баба Jaza, Баба Марта, бабице, берегиње, бес, богинка, вампир, вештица, Виј, вила, водени
бик, водењак, вукодлак, Герман, грозница, дворовој, див, домовој, дрекавац, ђаво, здухач, злидн>и, змај, караконџула, кикимора, крсник, ламја, мавке, мацић, нави, некрштенци, кућна змија, мора, нечиста сила, нечисти покојници, ноћнице, овиник, гиганти, орко, пасоглав, подмече, полудница, полевик, приказа, русалка, Сатанаил,
сребрни цар, урок, усуд, фараонке, стопан, суђенице, таласон, тодорци, хала, чума,
шејтан, шуликун; 6. Персонификоване фигуре - Јарила, Кострома, Марена. Од
животиња, по митолошком значају издвојене су: домаће (бик, во, коза, кон>,
мачка, пас), дивл>е (вук, зец, јеж, јелен, корњача, кртица, ласица, медвед, миш, слепи миш), птице (гавран, детлић, јастреб, кукавица, ласта, opao, рода, сова, шева),
гмизавци (гуштер, даждевн>ак, жаба, змија), инсекти (пчела, лептир, мрав, бубамара) и рибе. Биљке с митолошком и обредном функцијом су: бели лук, боб, пасул>, боси/ьак, бреза, бршлан, врба, глог, гливе, грашак, дрво, дрен, здравац, зимзелен,
имела, јабука, /ясен, јасенак, јасика, јела, јова, клека, конопла, коприва, крушка, купина, леска, липа, орах, оскоруша, папрат, просо, расковник, тиса, храст, шипак.
Одреднице из тематског круга предмети могу се груписати у неколико целина: 1. Оруђа рада - вратило, вретено, мрежа, преслица, секира, сито, колац, точак,
тучак, штап; 2. Посуђе, кућни предмети - вериге, гребени, катанац, кашика, крчаг, метла, нож, огледало, пећ, сто, ступа, чешал; 3. Одевни предмети и накит одећа, кошула, појас, прстен; 4. Јело и пиће - хлеб, со, вино, жито, мед, пиће; 5. Делови тела, као и излучевине људи и животиња - длака, душа, коса, кости, кошулица, крв, нокти, сузе, глас, восак, jaje; 6. Ритуални предмети - бадњак, "брада",
венац, звано, крст, саборњак, хамајлија, калач, лила, чесница; 7. Материјали - гвожђе, злато, олово, катран. У појаве су уврштени: вапгра, ветар, град, гром, дуга, киша, облаци, пожар, роса, светлост, сенка, сунце, суша. Одреднице које описују
простор могу се разврстати у следеће трупе: 1. Космос - дрво света, исток-запад, звезде, Волосиње-Влашићи, земла, небо; 2. Географски објекти - река, Дунае,
извор, мочвара, пепина; 3. Места од ритуалног значаја - бунар, буњиште, вода, воденица, гроб, гроб/ье, гумно, дрв/ьаник, камен, мост, пут, раскрсница, стажер, гнездо; 4. Зграде и делови зграда - кућа, врата, димн>ак, кров, огпиште, праг, прозор,
-XIтаван, ћошак; 5. Митолошка места - огњена река, онај свет, пакао, γα], Алатир (камен). Категорија време, приказана je кроз следеће трупе одредница: 1. Општи
појмови - време, календар народни, празник; 2. Годишњи празници или посебно
обележени дани - Бадње вече, Божић, Некрштени дани, Богојављење, Крстовдан,
]ован>дан, Беле покладе, Тодорова субота, Тривундан, Благовести, Мартеница, Младенци, Цвети, Велика недела, Велики четвртак, Ускрс, Ђурђ^вдан, Спасовдан, Тројице, Ивањдан, Божје тело, Петровдан, Огњена Mapuja, Крстовдан jecenu, Mumpoeдан, Вучји дани (неки празници су обрађени под именима светаца); 3. Дани у
недељи - понеде/ьак, уторак, среда, четвртак, петак, субота, недела; 4. Време
дан-ноћ - ноћ, глуво даба ноћи. Сегмент радње (делатност) чине следеће трупе
одредница: 1. Обреди - анатема, венчање, "грејање покојника", жртва, завет, задушнице, оборавање, побратимство, сахрањивање, чини, сурвакане (овде се могу
сврстати и одреднице из горепоменуте тематске области "учесници обредних
поворки" - коледари, сировари, кукери, додоле итд.); 2. Обредне радње - бдење,
бријање, гледање, кађење, купапе, наопако понашање, обилажење, обмана, опраштање, позиване, претварање, провлачење, пуштање низ воду, сахрањивање, сусрет, целиване, шибање; 3. Догађаји - брак, зачеће, сношај, чудо, сан, смрт; 4. Забране - инцест, 5. Именование - име. У оквиру атрибутива сврстане су одреднице: боја и
број. Бројчано гледано у овом речнику највише су застушьена лица (ликови), са
око 25% од укупног броја одредница. Затим следе предмети с нешто мање од
20%. Остали тематски кругови (осим атрибутива) имају приближно исти број
одредница и он се креће од 10 до 13%. Неке одреднице су општег карактера, а
неке су посебне и могу се изводити из њих. Нпр. општа одредница je одећа, а
посебне су: капа, кошула, појас, општа je хлеб, а посебне - калач, чесница; општа
je нечиста сила, а посебне су називи појединих митолошких бића и демона болести, итд.
Поменути елементи структуре традиционалног модела света узимани
су у обзир и приликом обраде сваке одреднице. Најчешће се уз дефиницију
предмета одреднице, наводе његови главки називи код словенских народа,
или унутар једне културе, затим опис његове спољне манифестације, функције и предикати, локуси, време и атрибутивни елементи. Тако су у опису митолошких бића обично узимани у обзир следећи елементи: 1. Називи; 2. Спољашњи облик; 3. Порекло; 4. Места боравка; 5. Време појављивања; 6. Делатност;
7. Противници; 8. Веза с одређеним биљкама или животињама; 9. Присутност
боја и бројева. Није се строго водило рачуна о схеми обраде одредница нити о
редоследу поменутих елемената.
У изради овог речника коришћени су језички, етнографски и фолклорни
извори. Од језичких, по потреби су узимани у обзир дијалектолошки, етимолошки и фразеолошки речници словенских језика. Од етнографских извора
коришћени су различита грађа, монографије, митолошки речници, студије и
чланци о обредима, обичајима и веровањима код словенских народа, од средњег века до данас. Од фолклорних извора делом су коришћени примери словенског усменог народног стваралаштва. Руски аутори су из свог архива кори-
-XII-
стили и етнографско-фолклористичку грађу из Пољесја, као и необјављене дипломске, магистарске и докторске радове (рађене под руководством Н. И. Толстоја и С. М. Толстој). На крају књиге дат je попис извора са скраћеницама, на
основу којих се припрема петотомно издање Словенске старине, а делом су ти
извори коришћени и за припрему овог речника. Ауторима одредница оставлена je могућност да испод својих текстова наведу главке изворе за обрађено
питање. Будућим истраживачима словенске народне културе стоји на располагању богата библиографија на словенским и другим језицима, уређена по
азбучном реду. Слова која не постоје у српској ћирилици дата су на крају списка.
Највећи део овог речника припремили су руски аутори, сарадници Института за славистику Руске академије наука у Москви, а под руководством
Светлане Михајловне Толстој. Редактори захвал>ују професору др Александру
Ломи, што се одазвао и дао корисне допуне везане за словенске богове. Преводилац Радмила Мечанин уложила je велики труд да руске текстове на најбољи
начин примери српском језику. Потписник ових редова, као аутор одредница
о јужнословенској демонологији, преводилац једног дела књиге и координатор у овом послу, сноси и највећу одговорност за квалитет ове књиге.
/Ь. Раденковић
Словенска народна веровања
С
тара религија Словена, њихов поглед на свет, било je паганство. Оно je обухватало целокупну сферу духовне и значајан део материјалне културе,
тачније културу производите, лова и сакушьачке делатности, пошто су ову културу прожимала убеђења !ьених носилаца о сталном присуству и учешћу натприродних сила у свим радним процесима. Словенско паганство није било
одвојено од веровања сродних и Словенима суседних народа, већ се јавља као
самостално развијени део старе индоевропске религије. Скоро потпуно одсуство сведочанстава о словенској религији до VI века и мали број сведочанстава
из времена од VI до XI века, приморавају истраживаче да се баве њеном реконструкцијом, на основу савремене грађе (записи XIX-XX в.) и уз примену упоредно-историјског метода, сличног оном који се користи у лингвистици. Упоредно-историјски метод, заједно с ареално-типолошким и културно-географским (делимично, и лингво-географским методама), пружа могућност издвајања архаичних појава из масе иновација и, с релативном мером вероватноће,
њиховог представљања као прасловенских, тј. старопаганских. При томе, за
разлику од хришћанства, које представлю доста целовит, постојан, структурно
хомоген, затворен систем догми и религијских симбола, словенско паганство
се испољавало као разуђени, отворени систем, у коме се ново поставляло поред старог, стално га допуњавало, формирајући цели низ слојева. У ствари,
ако се изразимо устал>еном научном терминологијом, можемо рећи да je словенско паганство носило у себи не само аниматска веровања (тј. убеђеност да
je све у природи живо - и -» камен, и -» ватра, и -» дрво, и -> гром и ел.), својствена раним етапама религијског развитка, него и анимистичка веровања (тј.
представе о —» души), која су се, вероватно, везала за касније погледе о трансцедентности душе (тј. њеној способности да прелази у друго тело) и о способности различитих метаморфоза натприродних бића која се преображавају
час у јарца, час у —> пса, —> мачку, навшьак сена, црно клубе, у дете и ел. После преласка Словена у хришћанство натприродна бића, добивши назив —>
нечиста сила, имала су људски - антропоморфни, животињски - зооморфни
или помешан антропоморфно-зооморфни облик. Та натприродна сила, по
убеђењу старог Словена-паганина, насел>авала je целу васељену, с њом су се
-XIV-
-XV-
сретали, и она je била опасна, мада није увек доводила до лошег и трагичног
завршетка. Та сила се могла умилостивити и чак уплашити, што je и чињено
у складу с посебним ритуалима и традицијама. Из те средине натприродног,
постелено су се издвајали пагански богови, о којима имамо доста мутну представу. Изгледа да су Словени у VI веку имали не само нешто попут пантеона
богова или низ месних "племенских" пантеона, него су били близу монотеизма, веровања у врховног, али још не и једног, хришћанског бога.
То се може претпоставити на основу сведочанстава византијског историчара Прокопија Кесаријског, који у свом делу Рат са Готима саопштава да су
Словени веровали у Громовника, кога су сматрали за највећег бога и на жртву
му приносили —> волове и —> бикове. То не значи да су елементи једнобоштва,
могуће и локални, потиснули или избрисали многобоштво, које и није било
јако изражено и које се на другом крају преплитало с духовима природе, доMäher —> огњишта, демонима —» болести и општих недаћа.
Хришћанство je само делимично уништило доста лабаву и у неком смислу прилично аморфну структуру паганства, поставило га у нове услове и потчинило својој, значајно вишој хијерархији вредности. Актуелно хришћанство
дало je паганским митолошким ликовима и представама, као што je већ речено, статус нечисте силе, негативног духовног начела, која je била супротна "крсној", чистој и светој сили. У фолклорним представама —> небо су заузеле небеске, праведне и божанске силе, a подземље, подземни свет, —> мочваре, јаме
и јаруге - нечисте и тамне силе. -» Земља je место на коме се боре та два света
и начела, а човек и гъегова душа - центар те борбе. При томе, воља Божја и
промисао Божја господаре свима и одређују све. Такав народни хришћански
поглед на свет, типичан за обе конфесије - православну и католичку, не треба
сматрати за двоверје, пошто je оно циљно и представља (единствен систем веровања. Белоруска или пољска сељанка која поштује св. —> Николу Угодника
и у исто време обавља различите магијске радње да би се заштитила од —> вештица на —> Ивањдан или у друго време, не клања се двојици богова - Богу и
Мамону, него има свој одређени однос и према једном, и према другом свету.
Овакви односи, по њеним представама, нису противречни, већ се природно
допуњују.
Ако се посматрају генеза, порекло народних погледа на божанску силу
и схватања о нечисто) сили, онда прва води порекло од хришћанства, а друга
- умногоме, од словенског паганства. То je још у XIX веку давало основа да се
говори како je код Словена, у првом реду код Руса, распространено двоверје.
При томе je појам двоверја употребљаван не само за историјски процес и изворе народних религијских веровања, већ пре свега за означавање карактера
тих, већ постојаних веровања током XIX и почетка XX века. Ипак, ако се ОБО
питање посматра с генетичке тачке гледишта, с тачке гледишта извора народне културе, мора се признати да je таквих извора било више од два - хришћанског и паганског. Постојао je и трећи извор, који су Словени умногоме примили заједно или истовремено с хришћанством. То je народна и градска култура,
која се развијала у Византији и делимично на Западу. Тако су се у словенску
средину пробијали елементи позне антике - јелинизма, мотиви блискоисточних апокрифа, источног мистицизма и западне средњовековне кньижевности,
који у словенској народној култури и религији вероватно нису функционисали и нису опажавани као одређени систем, али који су целој словенској култури епохе прошлог миленијума придавали одређени лик, пуноћу и разноврсност спољашњих и унутрашњих - идеолошких и смисаоних - испољавања и
суштина. С неким опрезом или условношћу, с елементима културе коју смо
означили као "трепу", могу се довести у везу сулуди верски аскетизам (који je
касније постао једна од црквених институција), скомраство (које je власт периодично час подржавала, а час прогањала), градска карневалска, вашарска и
пучка култура, која je опстала до XX века и која je имала своју аутономну еволуцију и своје локалне путеве развитка. Као илустрација реченом може се навести познати пример раног сликарства у кијевској цркви Софијски сабор, где
су, поред црквених фресака урађених у класичном византијском стилу, на зидовима поред степеништа које води у кнежевски део града, који није сачуван,
насликани музиканти, скомраси, забављачи. Свако је добио своје место.
Ако би се све сводило на "двоверје", тј. на две компоненте, на два извора
словенске народне културе краја првог и почетка другог миленијума наше ере,
културе која се континуирано развијала до наших дана, питање испољавања
елемената словенских претхришћанских паганских старина решавало би се
релативно просто. Све што би остало ван хришћанских институција, црта и
особености, добро познатих по многобројним писаним сведочанствима, могло би се уврстити у претхришћанско паганство, објаснити као његово продужење, развитак или реликт. Ипак, проблем у значајном степену усложњава
присуство фрагмената "треће" културе, позајмица и, посебно, словенских
иновација општег и нарочито локалног порекла.
Древне словенске представе о стварању света воде порекло из времена
индоевропског заједништва, па се стога одликују великом архаичношћу и, у
исто време, неком разуђеношћу и непостојаношћу форме. Землу су Словени
замишл>али као плочу, која или плива на води или почива на леђима четири
бика од чијих оштрих трзаја настаје землютрес. Сматрало се да земл>а има свој
крај, мада je било тешко доћи до њега: то je мало коме успело, и одатле није
било повратка. Небо je схватано као нешто налик на разапету кожу бика, на
медно —> гумно (заравгьени простор за вршидбу жита коњима), као велики
комад посуде и ел. На небу су боравили —> сунце, -» месец и —> звезде. Небеса je било више - до седам (уп. израз "бити на седмом небу"). Ова небеса су се
отварала у изузетним случајевима и у посебним данима (ноћима), а такође и
током велике олује.
Сунце je извор живота на земљи и до дана данашњег на Карпатима се назива "лик Божји", а у другим местима "око Божје". У словенском фолклору
оно се персонификује, заједно с месецом и појединим планетама, придају му
се епитети "красное" (лепо), "ясное" (светло), "жарко" и ел. Сваке ноћи сунце
-XVIсе купа у мору или одлази на крај земле (под земљу), да би се мало расхладило и потом поново појавило. У одређене дане оно "ступа у брак" са землюм
("игра"); његовом годишњем циклусу потчињена je година словенског земл>орадника. Редослед сељачких послова зависи такође и од фаза другог светила
које je угасло, а у словенским народним песмама се назива братом сунца (понекад - сестром) - од месеца (луне), "јасног", "светлог" и ел. Док за сунце код
Словена нису везане посебне магијске радње, месец je понекад објекат црне
магије (уп. "скидање месеца" код Бугара), такође и лик у многим басмама ("од
зубобоље" и ел.), место боравка покојника. Појава новог месеца код Словена je
често обележавана ложењем -> ватри или печењем посебног -» колача, девојачким гатањима о будућности, свадбама, почињањем нових послова - сејања,
сађења дрвећа, градње —> куће и ел.
Осим антропоморфног доживл>аван>а сунца и месеца, у словенској митологији су позната и њихова зооморфна обличја. Сунце ее може представљати као биво, -> во, теле, петао, а месец (луна) као крава, ређе - јарац, ован (уп.
"рогати" облик младог месеца).
Називи звезданог неба одражавају древну словенску аграрну и, у мањој
мери, сточарску традицију. Тако се сазвежђе Велика Медведица код Бугара назива "Кола" и чине га "кола", "волови" и "вук", a сазвежђе Орион се назива Рало, и њега такође чине два "вола", "рало", "орач", али и "вукови" који се спремају да их нападну. Плејаде се код Словена називају "Кокошка", "Квочка" или
"Стожери", тј. стубови око којих je обавл>ана вршидба жита.
Чини се да стари Словени нису знали за соларне религије, тј. нису се
клањали сунцу као нека староиранска племена, нису прихватали дневно светило као главно божанство. Они се такође нису клањали ватри, мада je поштовање небеске ватре (муње) и земаљског огња (сакралне ватре и домаћег огњишта) заузимало важно место у ньиховом погледу на свет и религијском понашању. Гром и мун>а били су отелотворење небеске силе, која je изазивала дивл>ење и страх, а у суштини ту je реч о једној појави с три испољене хипостазе
- грмљавином, севањем и ударом. У неким пољским, украјинским и белоруским дијалектима, пре свега у Пољесју, ове хипостазе се изражавају с три речи: "гром, маланка (блискавка), перун". У руском и у низу других језика олујна непогода се исказује с две речи: "гром и муња". -> Перун у низу словенских
дијалеката означава снагу, удар који учине гром и муња. Taj удар, по народним
представама, остварује се каменим пројектилом - каменом, белемнитом, који
се назива громовна стрелица, перунова стрела и ел.
У неким словенским зонама, пре свега код Срба, прилично су се очувале
индоевропске представе о кишним -» облацима као о небеским стадима крупне
рогате стоке, о облацима као млечним кравама и о киши као небеском —> млеку,
које оплођава и храни земл.у. То се изражава у низу обреда и радњи, међу којима се издвајају српске басме за терање градоносних облака. Тако, у Западно) Србији бајалица излази у двориште у сусрет облаку и виче: "Устук, биче!/ Не дај твојим бијелим говедима!/ Наша су црна, вашу ће надјачати,/ Побиће ваша говеда!"
- XVII Из овога текста и других њему сличних постаје јасно да je олуја с градом
представл>ана као напад небеске стоке-облака на земљу, коју може заштитити
земаљска ("црна") стока. Међутим, иста небеска стока може наградити небеским млеком - кишом. На -> Бадгье вече Србин домаћин излази у двориште,
позива Бога на вечеру, а затим на питање из куће "Како je у дворишту?", одговара да je свуда ведро, без облака, "само je над нашом кућом облачно": то означава да ће у купи увек бити млека и млечних производа. Уз дијалог често иде
и додатак којим се објашњава: "Наползу je облачно, a ja ћу имати дебел и кајмак, као ћилим". По општесловенским веровањима, -» пожар од грома може
се угасити само млеком или сурутком, а никако водом; у руским вологодским
говорима, бели градоносни облак који иде испред црних облака, назива се —>
бик; Млечни пут; по бугарском преданьу, створен je од месечевог и звезданог
млека и ел.
Митолошки симбол или знак, a такође эмблем (сликовни знак) може
истовремено имати неколико смислова. Тако нпр. киша - небеска влага у виду облака, може бити не само млеко, него и семе, које оплођава земљу. Такав
смисао се гради на опозицији "мушко - женско", "оплођивач" - "оплођена,
способна за зачеће и рађање". У пољској и српској загонеци "високи отац" одгонета се као "небо", а "равна мајка" као "земл>а" (у исто време je зет - "ветар",
a девојка - "магла"), што указује на схватање неба као мушког начела, а земл>е
као женског. Аналогна одређења неба и земл,е позната су у руским басмама:
небо-отац и земља-мајка.
Што се тиче формуле "мајка-земља", она je врло позната код Словена,
посебно код Руса ("мать - сыра земля") (мајка - влажна земља) и Срба, и не јаЂља се само као сликовита синтагма, већ изражава суштину народних погледа
на земљу, која у руској традицији има још и епитет "света". Однос према земл,и као женском начелу, које рађа и доноси плод, није карактеристичан само
за индоевропску традицију, неко и за древну Евроазију у целини. Источни
Словени, у првом реду Руси, сачували су у врло архаичном виду култ мајке-земље, коме припадају забране да се земл,а бије штапом или нечим другим
(осим ритуалног —> шибања, намењеног обезбеђивању плодности), да се земља узнемирава до -» Благовести, орањем, побадањем кочева и ел., да се на
земл>у пљује (баш као и у ватру). У Бугарској, у Западним Родопима, сматрали су да ће из земље, ако се оре пре Благовести, цурити —> крв. Нарушавање
наведених забрана могло je довести до —> суше или изазвати друге недаће. Врло je познато обраћање земл>и и коришћење земл>е у —> клетвама, када би земл>у узимали у уста, или стављали бусен на главу: сматрало се да je та земл>а
праведна, да не трпи неистину, да кажњава за кривоклетство. Вера и светост,
божанско начело и одуховл>еност земље испољавају се у народном светотајству
исповедања земљи (што je добило свој одраз у завршном делу романа Ф. М.
Достојевског Злочин и козна).
Белоруске представе о бременитости земље до Благовести и забрана обрађивања зем/ье до тог дана везане су за старословенску деобу године на два
- XVIII -
периода - лето и зиму (-> календар народни). Пролеће и јесен сматрани су
само за почетке лета и зиме - за време које je најављивало буђење земл>е, које
je обележавало то буђење, и време које je означавало да земља пада у —> сан,
привремено умртвљавање природе. Називи "лето" и "зима" исти су у свим
словенским језицима. Осим тога, лето у низу словенских језика, у старословенском и староруском, означавало je "годину", a бројање година код Руса до данас носи назив "летоисчисление". Међутим, лето и зима, по свему судећи, код
старих Словена такође су се делили на два дела; те делове je разграничавао дан
или низ дана када би лето и зима били на врхунцу, и они су означавали њихово "преполовљење" (говорећи језиком црквеног календара). Стога, може се
претпоставити да су у старословенском паганском аграрном календару такође постојале четири тачке, које су делиле годину управо на четири дела, али се
то није поклапало са савременим европским дељењем године на четири сезоне. Та древна подела одговарала je или се покоравала периодима сунчевог циклуса, данима равнодневице и солстиција.
Већ помињани празник Благовести пада у време пролећне равнодневице, a јесењи -> Крстовдан - јесење равнодневице. Те границе означавају време
када се земља "буди из сна" и време када "пада у сан", у зимско мировање. Скоро код свих Словена ови дани су везани за култ -> змије. На Благовести змије
"излазе из земле", а на јесењи Крстовдан одлазе у земл^у, и зато, по руском веровању, тог дана не треба ићи у шуму. Два друга празнична датума, која представљају границе времена, падају средином зиме и средином лета - зими, то je
-> Божић а лети je то рођење св. Јована Претече, или -» Ивањдан (24. VI/7. VII),
и они се скоро у потпуности поклапају с данима зимског и летњег солстиција.
Илустративно je да се на Ивањдан празнује једна ноћ - "ивањска" ноћ, а на Божић - дванаест дана од Божића до —> Богојављења: од ових дана зависи судбина целе године. Ти дани се код Руса називају святки (свете вечери и страшне
вечери), код Јужних Словена (Срба, Бугара, Македонаца) —> некрштени или
погани дани. Они су испуньавани паганским ритуалима и радњама с —> маскирањем, групним обиласцима кућа —» коледара и других маскираних поворки,
обредним антипонашањем (—> наопако понашање), гатањима и ел., који су
обележавали почетак нове аграрне године, преокрет од зиме према лету. Ништа мање уочл.иво паганским духом су обележене и обредне радње, које су
обављане на "ивањску" ноћ: ложење ватри поред вода и скаканье преко ватре,
бацање —» венаца у воду, -» купање, чињење срамотних радњи и комуникација с -> нечистом силом (против које се примењује низ заштитних мера).
Не треба испустити из вида изоморфизам представа везаних за понашанье митолошких ликова у границама годиииьег циклуса времена и циклуса дана и ноћи - својеврсних распореда активности ових ликова. При томе, дану у
временским границама дан-ноћ, одговара старословенско велико лето у години, ноћи - велика зима, зори - пролећна равнодневница (Благовести), вечерн>ем сумраку-јесења равнодневница (јесењи Крстовдан), подневу - летньи солстициј (Ивањдан), а времену од поноћи до певагъа првих петлова - дванаесто-
дневни период око зимског солстиција (свјатке, некрштени дани) (-> календар народни). Време изласка и заласка сунца je најпогодније за магијске радње —> бајања, чарања, комуникацију с нечистом силом.
При томе, често се за место обављања поменутих радњи бира међа: међном времену одговара међно место (и обрнуто). Међно време je време активног присуства нечисте силе, када je она посебно опасна, активна, али je у исто
време и најизложенија и најлакше се може запазити. Подне je тренутак када
се појављује -» полудница која удара, или делују други духови под различитим пазивима. У некрштене дане, када се отвара подземни свет (а на самом
њиховом завршетку, у ноћи пре Богојављења, на тренутак - и небеса), делују
разни духови, али пре свега сезонски, карактеристични само за тај период времена: северноруски -> шуликуни, јужнословенске -» караконџуле и њима
слични. На Богојављење, они нестају, одлазе у воду, и та вода се крсти (обред
на Јордану), да би се потврдио, "запечатаю" њихов нестанак. Тако се поново,
на миран начин, повезује хришћанство (православл^е) с паганством, и прво
симболички доминира над другим. Можда баш такав резултат и допушта да
се сачувају све претходне паганске радње? У циклусу дан-ноћ издваја се -» глуво доба ноћи (у Пољесју "глупица"), које je изоморфно некрштеним данима,
када je нарочито опасна нечиста сила, која се смирује и нестаје с првим петловима. Петлови овде делују не мање делотворно од Богојавл>енског Јордана са
својим богоугодним певањем. Тако подне одговара Ивањдану, а глуво послепоноћно време - свјаткама или "нечистим" данима.
За словенске обреде годишњег циклуса карактеристичан je култ —» дрвећа, пре свега —> храста, код Источних, и делимично Западних Словена, —> брезе, у мањој мери -> јавора (клена), -» липе, у конкретним случајевима и -» врбе (на Врбицу, о —> Ђурђевдану). Код Јужних Словена врло je распрострањен
обред паљења божићног (обично храстовог) -> бадњака на кућном огњишту.
У словенском годишњем циклусу њему одговара источнословенски ритуал
спаЛ)Ивања сламнате лутке у Ивањској ноћи. У једном од српских крајева (околина Лесковца) бадњак je схватан као антропоидно биће: увијали би га у -^ кошу љу и, пре него што би га ставили на ватру, хранили га и појили. Слама je
обавезни атрибут не само ивањданског, него и божићног обреда - на слами,
покривеној грубом домаћом простирком, код Јужних Словена обавл^а се ритуална гозба на Бадње вече. Слама je чест реквизит породиљских и погребних
обичаја: живот почиње и завршава се на слами, што je типично за индоевропске и неиндоевропске народе. У паљењу ватри, у спал>иваньу и простирању
сламе могу се открити црте или трагови поштовања сунца као извора живота,
-> светлости и топлоте. За то постоје одређене основе: уп. "игру сунца", која
се код Словена дешава на Ивањдан ("сунце се купа"), на Божић, на Благовести,
на јесењи Крстовдан ("сунце се удал>ава"), такође и на -> Ускрс и у дане везане за Ускрс, на Тројице и др.
Симболиком сунца засићен je и фолклор, који прати поменуте празнике, али Баднье вече, Ускрс и —> Тројице такође имају и велики број обреда чи-
-XX-
-XXI-
ja je симболика посвећена култу предака. Познате су пролећне покладне ватре, које су палили да би се "грејали покојници", позивање умрлих "родител>а" на сакралну гозбу на Бадње вече или на Нову годину (Васиљевдан), обичај
уређивања —> гробова код Руса на Тројице: уп. посебне задушне дане (—> задушнице), који у Белорусији носе назив деды (дедови). Култ предака се надовезује не само на симболику сунца, него и на симболику култа плодности, који се
провлачи и испуњава целокупну обредну страну словенског аграрног календара. По словенским паганским веровањима, покојници ("родителей") активно
утичу на судбину зем/ьорадника, саздавајући повољне или неповољне временске услове. При томе, "лоши", грешни, —> "нечисти покојници" - утопљеници, самоубице, којима није држано опело и које Бог није примио, а понекад
ни земља, могли су бити предводници градоносних облака, слично небеским
биковима или пророку -> Илији. На крају, по словенским веровањима, која су
нарочито изражена код Срба, покојници се на ономе свету баве истим пословима којима су се и бавили на земљи. Такође, и на оном свету принос ове или
оне културе може бити добар или слаб, и о томе се може сазнати када се на
небу појави двојна -» дуга, једним луком према земљи, другим према небу.
Боје дуге, тачније ширина сваке њене траке, сведоче о будућем изобиљу или
неродици -» жита (жута боја), грожђа-вина (црвена боја) и ел. Зато се често
код Срба и Македонаца дуга назива "вино-жито".
Судећи по новим подацима, који су скушьени током истраживања Пољесја, углавном по причама о "привременом умирању и посети ономе свету"
и по неким старим записима, стари Словени нису разликовали —> рај и —> пакао (ове представе су, вероватно, прихваћене с хришћанством), него су веровали у јединствени загробни свет, који се могао налазити и далеко иза мора, и
на небу, и у подземном царству. По пољеским веровањима, покојници у задушним данима могу с -» гробља долазити у куће у којима су раније живели, а
неки су их и виђали како иду кући, а затим се враћају на гробље, као беле -»
сенке. Разноврсне представе о -> оном свету могле би бити плод врло древне особености словенских веровања, као и разноликости митолошког схватања небеског свода, планета, целе васељене. Не треба заыемарити и дијалектне
одлике, многе локалне форме и појаве словенске народне паганске културе,
која се уочава у наше време, али која je, несумњиво, постојала и у прасловенско време.
Хришћанство, које je енергично потиснуло словенско паганство у сферу
народне културе и заузело доминантну позицију, утицало je и на извесну унификацију и унутрашњу систематизацију паганских веровања. Kao најочитији
пример систематизирајућег деловања црквене културе на нецрквено паганство могу послужити веза и међусобни утицај црквеног и народног годишњег
календара.
Народни календар je споља и формално у потпуности потчињен црквеном календару, цикличном празновању Господњих и Богородичиних празника, дана посебно слављених светаца (св. Николе, св. Т)орђа, св. Илије, св. Дими-
трија, св. Петке, св. Варваре, св. Власија, св. Теодора Тирона и др.), дана важних
црквених догађаја, поштовању постова. Међутим, та временска подлога и одређени след сакралних (светих) радњи исказују се умногоме као спољашња реглементација, која није укинула, него je, насупрот - укоренила, јасније организовала и уједначила с хришћанством (православним или католичким) паралелну словенску народну, у својој суштини паганску, годишњу обредност. Етнографска наука ггуди мноштво факата о преласку невезаних, хронолошки оказионалних (који се обављају од случаја до случаја) у календарске, годишње обреде. Такав je нпр. обред скривања домаћина иза —» колача, намењен обезбеђивању приноса у наступајућој години, доскора познат код Срба на Косову и Метохији, у Херцеговини, Црној Гори, у Западној Бугарској и у неточном Пољесју
(с. Кочишчи), који се код њих обављао на Бадње вече или на Божић, а уочи Нове године (на "Щедрый вечер") - око Чернигова (Глуховски срез). Некада су тај
обред у поменутој Херцеговини, око града Требиња, Срби изводили одмах после прикупљања летине и вршидбе и нису се скривали иза колача, већ иза гомиле жита; и хроничар Саксон Граматик сведочи да су балтички Словени у XII
веку празновали завршетак летње жетве печењем огромног меденог колача иза
кога се скривао пагански свештеник: запиткујући жител>е острва Рујана (Ругена) да ли га виде, свештеник je добијао одговор да га ипак мало виде. Ритуални
дијалог завршавао се исказивањем жел>е да се у следећој години домаћин (иза
великог колача) уопште не види од огромног приноса. Овај обред дошао je до
нас, углавном као календарски, а не као оказионални обред, тј. поводом завршетка жетве. На другом стадијуму прелаза у календарски обред налази се обред изазивања -> кише, који je код већине Словена практикован у време -> суше, а код Руса je он календарски везан и обављан je после лутургије на Тројице;
за време молитве, било je уобичајено да се роне -> сузе на -> дрен или на киту
цвећа. Taj мали обред називан je "плаката над цвећем" и помињу га А. С. Пушкин у Јевгенију Онегину и Јесењин у песми Тројичко /утро.
Већина календарских (и не само календарских) обреда код Словена провокативног су карактера, тј. њихов je циљ обезбеђење обилие летине, приплода стоке, обиља земних дарова и ел. Затим, постоји не мали број обреда заштитног (апотропејског) карактера, који треба да штите од -> болести, ->
урока, освете нечисте силе и ел. У томе je њихова паганска суштина. Тако се на
—> шибање врбом дечака после литургије на Врбицу, праћено речима: "Верба бйе, не я бью!" ("Врба бије, не бијем ja!"), познато код Источних Словена
(Пољесје), гледало као на забаву или леп обичај, који оживл>ава пролећни празник пред Ускрс. Црквени календар je шибање деце врбом везао за неделэу уочи Страсне седмице и тиме умногоме сачувао овај обред, који се завршава у
потпуности "паганским" речима: "Будь здоров, как вода! Будь богатый, как
земля, и расти, как верба!" ("Да си здрав као вода! Да си богат као земл>а, и да
растеш као врба!"). Обред je, вдо и празник, покретан (није везан за одређени
датум), али je обред шибаньа стоке врбовим прутем у циљу њеног приплода
везан за "ђурђевдан.
- XXII У годишњем календарском циклусу постоје два система духовног погледа и осећања света - хришћански и пагански - један je усмерен према небу, божанском начелу, други према земљи, начелу телесног, земним плодовима, изоби/ьу, које je зависило, по древним представама, не само од човека и Бога, него и од натприродних сила. Та два схватања и тумачења света релативно лако
су се укоренила у словенском народном календару и због тога што je хришћанство својим годишњим празницима побуђивало вернике да сваке године у молитви преживл>авају живот и муке Исуса Христа, док je паганство у
многим својим обредима оваплоћавало цикличност природних појава: рађање, цветање, опадање и привремена смрт или "падање у сан" природе. Постоји у календарским обредима и трећи елемент, и ту се могу уврстити, нпр. многе "театралне радње": божићни вертеп, посебне маскарадне сцене, сижеи, реквизита и ликови ук/ьучени у календарске обреде и обичаје. Код Јужних православних Словена највећи број ритуала и обредних радњи концентрисан je на
Божић, Ђурђевдан и на дане око њих, a мању привлачну снагу имали су Ускрс, Тројице, Благовести, Ивањдан, Илиндан, док je код Источних Словена већина обреда груписана у дане који се везују за Ускрс, Тројице, Божић, Иваньдан (Иван Купала), Благовести и, у мањој мери, за Ђурђевдан, Илиндан и др.
празнике.
Несумњиво je да су радње везане за тзв. магију првог дана древног паганског порекла. Такве радње обављају се на Нову годину, ал и чешће на Божић,
када се имитирају сеоски привредни послови - орање, сејање, вршидба и када
се деци даје у руке неко средство, предмет и материјал, да би им послови
ишли од руке, нпр. девојчици дају иглу, да би почела добро да шије. Ипак,
слични обреди обављани су и почетком марта, што je повезано с древним календаром, када je година почињала од марта. Овде припада бугарски обичај ->
"мартеница" - 1. марта се беле и црвене врпце привезују деци, девојкама и
младим женама на десну руку или око врата, младим животињама око врата,
a завезују их и на стабла родних дрвећа, да би им обезбедили плодност. Врпце "мартенички" ношене су до појаве прве -> ласте или -> роде. Управо се обреди и гатања, везани за појаву првих пролећних птица, за прво крекетанье -»
жаба и ел. могу сматрати најдревнијим. Они су најављивали почетак лета (у
оба древна смисла те речи, тј. "године" и "лета"), и с њима je првобитно била
везана тзв. магија првог дана.
Код старих Словена je постојао и очувао се до данашњих дана култ -» воде. Taj култ je такође био везан за тзв. магију првог дана, али je он био карактеристичан за многе главке годишње празнике. Код Јужних Словена - Бугара,
Срба и Македонаца - божићно јутро у селу често би отпочињало тиме што би
домаћица ишла на -> бунар по свежу воду, а сва "стара" вода у —> кући je просипана (то исто се чинило после изношења покојника из куће). Затим, после
једноставног ритуала поред бунара и пред -> вратима куће, вода je уношена у
кућу - појављивала се нова вода. Домаћица je морала да -> ћути за све време
док je носила воду у кућу и зато се таква вода називала "водой молчания" (ћу-
- XXIII тећа вода). Вода се појављује као основни симбол и "стихија" у обреду празника -» Богојављење; сачувавши низ паганских црта и представа (одлазак нечисте силе под воду, гатања и ел.), она се јавља као неодвојиви део јужнословенског ђурђевданског обреда, чија je важна компонента лустративно -> купање,
и источнословенског ивањданског обреда, исто тако с купањем, бацањем венаца у воду и паљењем ватри поред ње. Дан и ноћ уочи Ивана Купале (Ивањдана) на Руском Северу називају даном Аграфене Купаљнице. Поливање младих
водом код Западних Словена обавља се често на ускршње дане, док се код Јужних Словена поливање трупе девојака, које су окићене зеленилом (-> "додоле", "пеперуде"), практикује за време суше, с циљем изазивања кише. Обреди
поливања водом везани су за култ небеске и земне воде и за ритуално обезбеђење плодности. Код старих Словена постојала je представа о непосредној повезаности подземних и небеских вода (облака), па се веровало да се киша могла изазвати и жртвовањем маковог семена, боршча, које би сипали у бунар и
ел. Код Словена се сачувао култ -> извора и бунара, међу којима се многи сматрају за лековите и свете.
За култ —> ватре биле су везане обредне ватре, које су пал>ене не само на
Божић и Ивањдан, него и на -» Покладе и Благовести, а код Источних Словена - на -> Велики четвртак и, понекад, на Тјурђевдан и Илиндански петак.
Древни словенски обред, који се сачувао скоро до наших дана, било je вађење
"живе ватре" и њене употребе као средства против помора - заразних болести
и помора стоке. "Жива ватра" се добијала трењем сувог дрвета (обично липе,
ређе -» клеке) у посебном ритуалу, ћутке (уп. доношење "неме воде") и уз
обавезан услов гашења "старе" ватре у целом селу. Често je општесловенски
обред "вађења живе ватре", када би стадо рогате стоке било протеривано између две ватре, повезиван с протеривањем истих стада кроз, за ту прилику посебно ископан, земљани тунел, или кроз "земл>ану капију". На тај je начин лустративно дејство ватре појачавано лустративним деловањем земл>е. У појединим случајевима (на Доњој Волги), стоку су протеривали, "топили" кроз текућу воду —> реку, поток, тј. користили су лустративну снагу воде. Тако, у ритуалу заштите стоке од помора, земл.а, ватра и вода испуњавају исте функције. Али, упоредо с поменутим ритуалом постоји и други —>· оборавање, који
je могао заменити или појачати ритуал с добијањем "живе ватре". Да би заштитили село од сточне куге (рус. коровья смерть), заразне сточне болести, село су "оборавали" правећи —> круг око ньега, обављајући при томе низ допунских ритуалних радњи. Оба обреда су општесловенска с читавим низом варијаната и оба обреда су оказионална, пошто се обављају у случају помора стоке,
мада се "оборавање" могло спроводити и приликом других епидемија (-> чуме, колере и ел.).
Међу полуоказионалним или полукалендарским обредима, тј. оним који нису везани за одређени дан, већ за одређено време, треба поменути радњу
која обележава завршетак жетве и која се најчешће назива —> "брада" или
"Божја брада". Она je позната код скоро свих Словена и састоји се у томе да
- XXIV -
жетелице и жетеоци на крају жетве остављају руковет непожњевеног жита,
ките га, често поред њега стављају -> хлеб и -> со, храну, вотку и певају жетелачке песме. У том обреду je такође јасно изражен и култ жита (још неовршеног). Што се тиче посебно печеног сакралног колача, он je стални атрибут многих календарских и породичних празника (божићни колач —> "чесница" код
Срба, ускршњи "кулич", или "пасха" код Источних Словена, свадбени "кравај" код Источних Словена и ел.). Овом кругу појава припадају и руске бл>ине
(палачинке), које су обавезне на масленици и на задушницама.
У свим тим обредима ради се о остацима паганства или продужавању
паганске традиције, мада многи симболи и сакрални елементи које смо размотрили обавл>ају кључне ритуалне функције и у хришћанству. Тако хлеб у литургији "замењује" Тело Христово, док je освећена вода - основа тајне крштења; света вода има моћ да штити од бесовских привиђења и намерз; ватра, тј.
кандила и свеће јесу бескрвна жртва Богу; земља je материјална суштина л>удског тела ("као земља си и у земл>у ћеш отићи").
Такве су у најопштијим цртама основне особености древних погледа на
свет и религије, које (путем реконструкције) омогућавају да се сагледа она целина, која je чинила основу духовне културе старих Словена.
Н. И. Толсто]
Богови старих Словена
Б
огови чине виши ниво религијско-митолошког система паганске епохе (за
разлику од демона, који припадају "нижој" митологији). У целини, овај
ниво карактерише најопштији тип функција богова (магијско-правни, војнички, производно-натурални), као и веза са званичним култом. Ниво богова се
испољава и као најдинамичнији, онај који реагује на спољне промене, и припада продуженом делу целокупног религијско-митолошког система, у коме су
настајале нове религијске идеје. Врло je битно да je баш на нивоу богова митолошко начело нашло прилично индивидуализоване форме израза. Структура
нивоа богова je у најочигледнијом облику остварење антрополошког слоја старословенских религијско-митолошких представа; човек je улазио у актуелну
комуникацију са сфером божанског и сакралног. Боговима су придавани највећа снага, власт и могућности и, у складу с тим, сматрани су вишим сакралним вредностима. Од њихове во/ье зависило je благостање човека; у најризичнијим ситуацијама, он се боговима обраћао непосредно, молећи их за помоћ.
Духовни идеали Словена паганске епохе налазили су одраз и у томе како су себи представляли богове, а те представе, са своје стране, одређивале су моралну ширину словенске паганске епохе. Није случајно да je хришћанство најјаче
ударило управо на паганске богове: за покрштавање je било неопходно безусловно одрицање од њих.
Извори података о боговима прилично су разнородни, али међу њима
нема ниједног директног, довољно потпуног и, што je најважније, "унутрашњег", који би представл>ао извор саме паганске традиције, који би се могао
признати као потпуно поуздан и примерен садржају који преноси. Информација о боговима очито je непотпуна, обично je дата у виђењу "спол>зшњег" посматрача с неизбежним грешкама, искривљавањима, ван одговарајућег контекста. Од извора који садрже податке о боговима, битно место заузимају
средњовековни писани текстови: дело Прокопија О рату с Готима из VI в. и
поједина сведочанства каснијих византијских аутора, описи словенских земал>а које су оставили арапски аутори, средњовековне хронике, знали, историјскэ дела, као што су: први руски летопис Повеет времених лет, Хроника Титмара Мерзебуршког (око 1012/18. г.), Дела хамбуршких епископа Адама Бремен-
- XXVI ског (око 1074/75), Хелмолдова Словенски хроника (око 1167/68), три биографије Отона, епископа бамбершког (средина XII в.); скандинавски извори Дела Данаца Саксона Граматика (друга половина XII в.) и др.; дела ранохришћанске
епохе полемичког карактера (проповеди, разобличавања, поучна "слова" против паганства) и ел.: овде je неопходно убројити и неке старе текстове у којима
се помш-ьу богови (Слово о полку Игорову) итд. Kao секундарне изворе треба
размотрити дела која су се појавила знатно касније, када је паганство практично већ било превазиђено, бар што се богова тиче, па су се аутори ослањали на
старије изворе или на своју фантазију, коју су понекад подупирали античким
паралелама: карактеристичан пример представљају Историја Пољске Јана
Длугоша (средина XV в.), Густински летопис, Херберштајн и сл. - све до првих
"научних" осврта В. Н. Татишчева и др. У вредновању писаних извора битно je
правити разлику између дела из времена паганства и оних која су написана у
хришћанској епохи, између описа датих "изнутра" (Повеет времених лет) и
оних "спол,а" (немачки, дански хроиичари, скандинавске саге, арапски географи итд.), између текстова на језику дате словенске традиције и текстова на "туђим" језицима (грчком, арапском, латинском, немачком) и сл. Друга извор су
текстови народног стваралаштва (приповетке, песме, изреке, пословице, клетве,
проклињања и сл.); они чувају уникатне податке о појединим боговима и, чак,
сижее и мотиве везане за њих (белоруске бајке у којима се јавља Пјарун), а често и посебна помињања митолошких ликова, истоимених боговима (Дабог у
српској приповеци или Мокошка у словеначкој); на крају, фолклорни текстови се могу узимати за изворе и у случајевима када чувају стару схему, а у њој
имена божанстава замењују неким другим именима (обредне песме у којима
се јављају Иља, Јегориј, Јуриј, Јураја, Морена, Марена и сл.). Kao извор информација о делатности, атрибутима и посебним цртама богова могу се сматрати
и сва народна веровапа, узета у најархаичнијем и најпостојанијем делу: имена
старих богова, по правилу, ту нису присутна, али се очувала почетна ситуација, унутар које се развија радња. Посебна врста извора података о боговима јесу археолошки налази; захваљујући њима, позната су многа светилишта, обредна места која се понекад с већом вероватноћом могу повезивати с одређеним
боговима (уп. ритуални комплекс на острву Риген и сл.), или су чак откривени прикази самих богова, укључујући Збручког идола. Посебан извор јесте језик, облик имена богова; погнавши од њега, може се открити исти почетни локус коме je припадао носилац датог имена, као и друге трансформације одговарајућег лика у сродним традицијама; значај овог извора, који отвара пут из
сфере језичке номинације у облает упоредно-историјске митологије, посебно
je велики у случају када je име бога једино што се зна о његовом носиоцу.
На основу свих тих извора заједно оцртава се уопштена слика паганских
представа о боговима. Просторно-временско омеђење ове слике представља
словенски свет на граници између првог и другог миленијума наше ере. У то
време хришћанство je службено већ било прихваћено у словенским земљама
(од IX до краја X в.), и стога су пагански богови били забрањени. Али, у већи-
- XXVII ни словенских земаља паганство je продужавало свој живот у неслужбеној сфери, вера у богове још није била битно поколебана и, штавише, борба Цркве
против њих je чак актуелизовала тему богова, посебно у Русији. У границама
словенског света у то време може се говорити о два центра у којима je била сачувана вера у богове: Кијевска Русија на истоку и земле балтичких Словена на
северозападу. Богови ова два центра били су описани када су сећања на њих
још била жива. На другим територијама подаци о боговима врло су фрагментарни и често полуистинити (Полоска, Чешка) или их практично и нема (Јужни Словени).
Митолошке ликове вишег ранга Словени су означавали речју *bogb "бог"
(том речју такође су означаване и ликовне представе богова, кумири: "... наричюще я б(ог)ы" - каже Лаврентијевски летопис око 980. г.); веза паганских реалија с елементом *bogb очигледна je у срп.-хрв. —> Божић итд. Сама реч и н>ено тумачење претрпели су ирански утицај (уп. идеју додељивања, удела, која
се открива у таквим изразима, као богат, убог и сл.). Вероватно да je речи *bogb
претходила реч у истом значењу *аюъ (-> див) - сродна ознакама бога у другим индоевропским језицима, посебно у балтичким и староиндијском - али je
касније сужено њено значење, често уз "снижавање" значаја онога на кога се
односила - "дивл>и" и сл. С почетком хришћанства пагански ликови само
условно се називају боговима (у смислу указивања пажње заблудама пагана):
они су лажпи "богови" или просто кумири, идоли, предметни симболи лишени сакралности, који не играју никакву улогу у животу човека; у другом прилазу (посебно међу хришћанима-неофитима, који још нису превазишли шаблоне паганског погледа на свет), они нису неутрални, већ злонамерни и штетни, с непријатељским односом према л>удима, и у таквом случају често се именују као -> бесови, демони.
Много тога из устројства нивоа богова (или, у другој перспективи - из
"ранга" митолошког лика који претендује на улазак у круг богова) изазива
озбил,не сумње. У неким случајевима, присуство митолошког лика у пантеону
може имати оказионални, често ситуациони карактер (такви су несловенски
богови у пантеону кнеза Владимира); у другим, ознака deus у описима може
припадати не језику традиције која се описује, него језику описа (тако су немачки и скандинавски аутори, који су били упознати с развијенијим култом
богова, могли несвесно повисити "ранг" описиваних словенских ликова). Међу словенским митолошким именима постоје и таква која несумњиво упућују
на божанске ликове из других традиција, пошто у словенском митолошком
систему не постоје као божанства. У таквим случајевима поставља се питање
да ли се одговарајућа ситуација може објаснити тиме да je дати лик код Словена претрпео деградацију, везану за "детеизацију" или, супротно, да он није
успео да достигне ранг божанства и, дакле, показује само "предбожански" ниво (такви су -» Ладо, Купало, -> Јарило и сл.). Још једну категорију сумњивих
божанстава представљају митолошки ликови који су названи боговима у позним, секундарним и, уопште, непоузданим изворима: историја изучавања
- XXVIII -
словенске митологије показује да су нека од тих божанстава била само плод
фантазије "кабинетске" митологије, а друга су, напротив, касније рехабилитована (нпр. -> Бели бог). С озбиљном тешкоћом се суочавамо у случајевима када се може претпоставити својеврсна синонимија. Такви проблеми се обично
јавл>ају код теофорних имена "дескриптивног" типа (-> Дажбог, -> Стрибог,
-> Свентовит, -> Триглав и ел.). Зато и остаје нејасно нпр. да ли су -> Перун
и Свентовит на почетку били један лик или не.
Не само што није довольно јасан склоп богова у целини или бар у најпознатијим религијским центрима паганства, већ су нејасни и принципи организације пантеона. Мањкавост података обично не пружа могућност за поузданији суд о хијерархији, о међусобним везама између богова (нарочито се не
може с потпуном сигурношћу рећи да ли су богови балтичких Словена, од којих је сваки поштован у свом култном центру, чинили неку целину попут пантеона), a такође ни о функцијама богова. С довољно сигурности расветљавају
се нпр. првенство Перуна, његова веза с -» Волосом (уп. заклетве Руса приликом договора с Грцима), веза Перуна и Свентовита по војничкој функцији, везаност Триглава - за магијско-правну функцију, а Волоса - са производном
(економском) и ел. Неке додатне могућности откривају се приликом анализе
појединачних описа богова, приликом изучавања редоследа богова у текстовима (од посебног je значаја набрајање руских богова) и, на крају, приликом
реконструкције мотива или чак сижеа, у којима учествују божански ликови.
Не гледајући на унеколико волунтаристички карактер Владимирове религијске реформе из 980. г. (усмерене на синтетичност, с нијансом привидности),
која делом замагљује право стање ствари, може се говорити о водећој улози
Перуна, који je био на челу кијевског пантеона (тим je гора била његова судбина приликом увођења хришћанства), и Свентовита код балтичких Словена.
Ови богови, сваки у свом кругу, били су центри око којих су се концентрисали
други богови, с њиховим специфичним функцијама (и локусима), у зависности од потчињеног положаја који су заузимали. У исто време Перун и, могуће,
Свентовит били су они митолошки ликови који су, захвалзујући свом првенству (а оно je, изгледа, с временем све више расло), заснивали нов и врло важан
правац у развитку целокупног религијског система, који je ишао према монотеизму. Ова тенденција пала je у очи посматрачу са стране већ у VI веку: Прокопије je о Словенима писао да "они сматрају како je један од богова - творац
муње... једини владалац свега". На Перуна се, изгледа, заиста гледало не само
као на "првог" међу боговима, већ као на надмоћног бога, представника и заменика свих богова, бога уопште. Томе je погодовало и то што се он јављао као
небески победник над хтоничким противником, па je опозиција "Перун-његов
противник" постала одређујућа. Хришћанство je према Перуну исказивало
посебно непријател>ство, нарочито суочено с опасношћу да доскорашњи пагани не изједначе Перуна с хришћанским Богом (лик пророка Илије као громовника, резултат je историјског компромиса с новим системом). Па, ипак, "врховништво" Перуна je, у суштини, било врло далеко од правог монотеизма.
- XXIX Томе се није супротстављало само присуство других богова, него и битна непотпуност саме идеје "физичког" првенства.
Богови паганске Русије најпотпуније су представљени у изворима везаним за Владимирово формирање кијевског пантеона 980. године. "И нача
княжити Володимер в Киеве един, и постави кумиры на холму вне двора теремнаго, Перуна древяна, а главу его сребрену, а ус злат, и Хорса Дажьбога, и
Стрибога, и Симарьгла, и Мокошь (и) жряху им наричюще я богы... и жряху
бесом..." ("И поче Владимир сам владати у Кијеву, и постави кумире на брду
ван дворишта куле, Перуна дрвеног, а глава му сребрна, а бркови златни, и
Хорса Дажбога, и Стрибога, и Симаргла, и Мокош (и) клањаху им се називајући их боговима... и клањаху се бесовима..."). Издвојеност Перуна овде je несумњива, али je битна информација на најнижем нивоу. Други извори дозвољавају да се реконструише веза Перуна с громом и муњом. Уп. перун "гром",
клетву "чтоб тебя Перун убил" ("да те Перун убије"), помињање Перуновог
оружја - "Перунов камен", "Перунова стрела", мотив двобоја с противником
у белоруској бајци, где Перун побеђује муњом и громом и ел. Перун je такође
везан за ватру и воду, за камен и храст, за врх и небо, за коња и кола (уп. лик
-> Илије пророка као настављача Перуна). Несумњива je веза Перуна с војничком функцијом; он je заштитник кнежевске војске, и она се "кляшася оружием своим и Перуном богом своим" ("клела у своје оружје и у Перуна, бога својег"). [...] Уп. -» Перун, -> Хоре, -> Дажбог, -> Стрибог, -» Симаргл, -> Мокош, —> Сварог, —> Белее, Волос.
Други митолошки ликови источнословенске традиције, који се у позним (секундарним) изворима спомињу као богови или бар неки истраживачи претпостављају да су поседовали "божанственост" (-> Јарило, Купала, ->
Морена, -> Лада, Дидо, -» Лељ, Полељ, Позвизд-Погвизд-Похвист, -> Тројан,
-> Род и др.), не могу се сматрати боговима у строгом смислу те речи: у неким
случајевима за то нема поузданих аргумената и одговарајућих доказа, у другим je таква претпоставка заснована на грешкама или фантазији.
Богови балтичких Словена представљени су потпуније од богова Владимировог пантеона; њихови описи су подробнији и организовани су по другом
принципу. За разлику од синтетичке тенденције и њене максималне централизације у Кијеву (сви богови су били окушьени на једном месту), код балтичких Словена je преовладавао принцип децентрализације, расподеле богова по
различитим култним центрима, који су се међусобно допуњавали у границама целокупне области коју су насељавала одређена племена. Том принципу
није сметало што су неки богови поштовани у неколико центара, као ни то
што су се, без обзира на односе међусобног допуњавања, испољиле одређене
тенденције хијерархизације: тако су Свентовит, Сварожич-Радгост и Триглав
уживали видлзиво виши статус у односу на друге богове. Целокупна облает
балтичких Словена између доњих токова Одре и Елбе, у зависности од локализације култних центара, делила се на два дела - западну и источну. Источна
je била богатија светилиштима и боговима који су у њима славл>ени, и јасније
-XXX-
уређена. Са своје стране, она се делила на североисточну (приморску) облает,
где су поштовани Свентовит (Аркона на острву Ригену), —> Рујевит, Поревит и
Поренут у Кореници (на jyry Ругена), —> Јаровит (Волгаст на југоистоку од Ригена; њему су се клањали и ван граница те области), —> Триглав (у Волину, око
ушћа Одре и у Шћећину), и на југоисточну (копнену) облает, где су запажени
култови Сварожића-Радгоста (Ретра, у земљи Ратара), Триглава (Бранибор), Јаровита (Хавелберг). У западном делу овог ареала значајно je мање података о боговима: Жива код Полаба, —> Прове у Старгарду (Алтенбуршка земља у Вагрији), Подага у Плуни (у Вагрији).
Свентовит (Zwantewü[h], Svantavit, Szventevü и др. (уп. светог Вита, кога
су, по мишл>ењу Хелмолда, обожили Рујани под именом Свентовита), описује се као главни, први међу свим словенским божанствима. [...] Сварожић-Радгост (Zuarasici, Zuarasiz; Radegast, Radigast, Redigast, Redegost и др.) поштован je у
Ретри, где je био главни бог. [...] Тршлав (Triglaus, Trigelawus, Triglous, Tryglav) поштован je код Поморјана. Ебон га назива највишим богом. [...] Од других божанстава позната су: Japoeum (Gerovitus, Herovith) - бог рата, који je изједначаван
с Марсом - његови атрибути били су златан штит, који je за време рата ношен
пред војском (у време мира било je забрањено померати га с места), и заставе
по граду на празник, који je посвећен томе богу. [...] -> Руевит (Rugieuithus) такође je био бог рата, који je изједначаван с Марсом. Он je сликан са седам мачева о појасу и осмим, исуканим из корица, у десној руци.[...]
Поревит, Поренут и Руевит образују тријаду богова, која je поштована у
Кореници. Поревит (Poreuithus), који je спадао у поменугу тријаду, имао je петоглавог идола без оружја (конкретнији подаци о функцијама недостају). Поренут (Porenutius) треће je божанство тријаде у Кореници (према Саксону Граматику); његов идол имао je четири лица на глави и пето на грудима, левом
руком je додиривао чело, десном - браду. Бога по имену Прове (Prove) Хелмулд
поминье четири пута и карактерише га као првог и главног у својој земл>и; он
je везан за свете храстове и, уопште, за шуме и шумарке; иако му ни су подизани храмови и идоли, поштован je у светим шумама другог дана у недели. —»
Припегала (Pripegala) бог je "дионизијског" типа, који се може упоредити с
Пријапом (писмо магдебуршког архиепископа Аделголта, 1108. г.); жртве које су њему приношене праћене су либацијом и дивљим крицима (о храму и
идолу нема података). Подага (Podaga) јесте божанство о коме се зна да je имало храм у Плуни и идола. Жива (Siwa) главна je богиња Полаба.
Хелмолд, говорећи о обичају Словена да изговарају заклињања у име
богова и о томе да они сматрају да им сва несрећа долази од злих богова, наводи име тог "ђавола" - Чернобог (-» Црнобог); на основу недовольно поузданих података Книтлингасаге, постојао je бог по имену Черноглав; он je био бог
победе, и његов идол je имао сребрне бркове. Понекад истраживачи постулиpajy посебно божанство по имену -> Белобог, и самим тим претпостав/ьа се
присуство јасног дуализма доброг и злог бога. Ипак, гледано у целини, подаци о последњим "црно-белим" боговима недовольно су поуздани; што се тиче
- XXXI Чернобога, постоји претпоставка да се ради о —» ђаволу из хришћанске митологије, који je уздигнут у ранг бога.
Практично, једини извор података о польским боговима представлю
Историја Пољске Јана Длугоша (око 1460. г.). У њој се спомиње низ имена с указивањем на пандане у римској митологији: Jesza - Јупитер, Lyada - Марс,
Dzydzilelya - Венера, Nya - Плутон, Dzewana - Диана, Marzyana - Церера, Pogoda
- Temperies ("Сразмерност"), Zywye - Vita ("Живот"). Kao ликови божанског
нивоа ове фигуре су сумњиве, али нема довольно основа за претпоставку да je
већину њих измислио Длугош. У најгорем случају, ради се о грешкама, покушајима осмишљавања или покунгајима хипостазирања богова на основу узвика у песмама обредног карактера (Jesza, Dzydzilelya, можда, Lyada; уп. —> Лељ,
—> Лада и ел.). У другим случајевима за богове су узета материјална отелотворења митолошких фигура које су употребљаване у ритуалима (Dzewana,
Marzyana —> Марена), али у случајевима трећег типа Длугошеви подаци су
или сасвим поуздани (Zywye, уп. полапску Живу, Pogoda од *Podaga, уп. полапско божанство Подага) или заслужују озбиљну пажњу (Nya).
Подаци о чешким паганским боговима још су оскуднији и, такође, непоуздани. Неплах из Опатовица у својој Хроници (средина XIV в.) казује о божанству које се назива Zelu; није искључено да се ово име може упоредити са слов.
*zal'v. *Ы'ъ (уп. Жля у Слову о полку Игорову), али постоје и друга објашњења.
Хајек из Либочана (XVI в.) помиње таква имена митолошких ликова, као
Krosina, Krasatina, Klimba, која се не срећу у ранијим изворима и обично се сматрају за плод ауторове маште. Богиња смрти Могапа помиње се у чешким глосама Mater verborum, које се сматрају за фалсификат. Ипак, нека од тих имена
заслужују већу пажњу: одсуство (или непознатост) раних извора не решава
питање постојања трагова богова код Чеха (и Словака). Познати су подаци о
постојању Перуна (уп. Parom) и Велеса (код Ткадлечка, Veles као зао дух, демон),
као и одговарајућа топонимијска факта (која се нпр. тичу Мокоши).
Слична ситуација je карактеристична и за јужнословенске земље. У одсуству примарних извора, откривају се трагови (пре свега, у топонимији) имена Перуна и Велеса и ньихових култова, a такође и неких других митолошких
ликова (Мокош, Дажбог, Тројан итд.).
На основу анализе сведочанстава о боговима у изворима и језичким подацима, с доста сигурности, мада, разуме се, у најопштијим цртама, реконструишу се неке важне карактеристике, које се тичу устројства прасловенских
богова, које су поштовали сви Словени или битан део њих. Међу овим боговима два лика су неоспорна - Перун и Велес-Волос. Сведочанства о њима постоје у свим главним деловима словенског света; у једином неоспорно митолошком сижеу, који се реконструише у словенској митологији (виши ниво), ова
два лика на најближи.начин везана су један за другог (двобој, победа Перуна
над Велесом-Волосом, прелазак "богатства" од побеђеног на победника); неупоредиво потпунији балтички подаци потврђују бар балто-словенски карактер ових богова, а подаци других традиција (староиндијске, староанадолске,
- XXXII -
старогрчке, германске и др.) дозвољавају да се говори о присуству ових ликова и схеме сижеа која их обједињава још у индоевропској епохи. За прасловенску митологију реконструише се и женски лик, који je присутан у овом сижеу;
вероватно je он носио име —> Мокош, мада не треба искључити могућност да
се могао јавити и под другим именима. Име -» Сварог-Сварожић у Русији и
код балтичких Словена приморава на то да се и овај бог (с тим именом) сматра прасловенским - независно од тога да ли je његово име позајмљено или je
заиста припадало старословенском фонду. У исто време, изгледа, у прасловенском периоду постојале су и друге локалне ознаке за сунчано божанство. Kao
прасловенске могу се сматрати и фигуре (и имена) Морене и мушког лика чиje je име означавано кореном *]аг- (уп. -» Јарила, Јаровит и ел.), али није поуздано то да су они били у рангу богова. Друге реконструкције устројства прасловенских богова мање су одређене. Па, ипак, у односима низа митолошких
ликова, сагледавају се могућности за дубље реконструкције (балто-словенски
и индоевроггски слојеви).
Богови у паганској епохи били су предмет кул та. О њиховом карактеру
најбол>е je судити по опису култно-ритуалних детаља, везаних за божанства
балтичких Словена, и по археолошким подацима, који се односе на структуру
светилишта и храмова, а делимично и по ликовним приказима самих богова
(идоли). Култ богова претпостављао je одређену свештеничку организацију.
Да je она постојала (чак се зна за име свештеника бога Прове - Мике) и, у низу случајева, била доста развијена и специјализована (код балтичких Словена),
већ je познато, али конкретни детали су или сасвим непознати, или их je врло
мало. Мало се зна и о ритуалима, посебно о жртвовању (о њиховим особеностима може се судити по знатно касније насталим текстовима, у којима се они
јављају у трансформисаном виду; уп. руску приповетку о Иванушки и његовој
сестрици Аленушки - Пламтеће ватре горе, кипе котлови кипући, хоће да ме заколу... и ел.). Постелено се повећавао број ликовних приказа, који се понекад
повезују с боговима (Збручки идол, скулптуре у виду стубова у близини Холцгерлингена, статуе из Регница код Бамберга; уп. каснију традицију прављења
ритуалних ликова од грана, сламе, крпа и ел., употребљаваних о празницима,
који су по свом пореклу пагански, и др.).
Христијанизација словенских земаља, која je спровеђена у периоду од
VII до XII в., довела je до пропасти целокупног система богова као представника вишег нивоа религијско-митолошке организације. Први и најјачи удар био
je усмерен против веровања у паганске богове. И у Русији (у Кијеву и Новгороду), и код балтичких Словена, христијанизација je почињала уништавањем
идола богова, а била праћена њиховим понижавањем. И касније je хришћанско свештенство будно пратило колико je искорењена вера у богове и обреде
који су на овај или онај начин били везани с њима. Што се тиче дал>е судбине
богова, њима су претили или потпуни заборав, или оштре измене и "ограничавање" њиховог постојања: у неким случајевима je долазило до "деноминације", преименовања, при чему би било сачувано много тога што je везивано за
- XXXIII -
старе паганске богове, али су имена замењивана именима хришћанских светител>а (св. Илија пророк, св. Петка, св. Власије, св. Никола и ел.); у другим случајевима, долазило би до маргинализације, снижавања ранга, оштрог сужавања круга учесника култа (уп. стара руска божанства која су поштовале "богомрске жене", тајно приносећи своје жртве; о њима саопштавају староруска
"поучна слова" против паганства); у трећим случајевима, долазило би до "демонизације" богова, "снижавања" њиховог ранга, које je доводило до тога да
бивши пагански богови постају бесови, нечиста штетна бића; на крају, долазило je до "апелатизације" теофорних имена (уп. Перун и перун "гром", Волос и
волос "врста болести", Мокош и мокосја "жена која се лоше понаша" и ел.).
В. Н. Топоров
- XXXV -
Скраћенице
Алб. - Албанци
алб. - албански, албанско
балк. - балкански, балканско
балт. - балтички,балтичко
Бел. - Белоруси
бел. - белоруски, белоруско
БиХ - Босна и Херцеговина
босан. - босански, босанско
Буг. - Бугари
буг. - бугарски, бугарско
војв. - војводство
далм. - далматински, далматинско
Гер. - Германи
гер. - германски, германско
Горњолуж. - Горњолужички Срби
горњолуж. - горњолужички, горњолужичко
грч. - грчки, грчко
губ. - губернија
Доњолуж. - Доњолужичи Срби
доњолуж. - доњолужички, доњолужичко
европ. - европски, европско
зап. - западни, западно
Зап. Слов. - Западни Словени
зап. слов. - западнословенски, западнословенско
индоев. - индоевропски, индоевропско
Ист. Слов. - Источни Словени
ист. слов. - источнословенски, неточно слов енско
јен. - јенисејски, јенисејско
јуж. - ]ужни
Јуж. Слов. - Јужни Словени
јужнослов. - јужнословенски, јужнословенско
курск. - курски, курско
лат. - латински, латинско
луж. срп. - лужичкосрпски, лужичкосрпско
Мађ. -Мађари
мађ.- мађарски, мађарско
о. - острво
обл. - облает
окр. - округ
општеслов. - општесловенски, општесловенско
перс. - персијски, персијско
Пол>. - Пољаци
пољ. - пољски, пољско
пољес. - пољески, пољеско
праслов. - прасловенски, прасловенско
реј. - рејон
Рум. - Румуни
рум. - румунски, румунско
рус. - руски, руско
рус. сев. - руски север
сев. - северни
Слов. - Словени
слов. - словенски, словенско
словач.- словачки, словачко
словен. - словеначки, словеначко
соф. - софијски, софијско
срп. - српски, српско
општесл. - општесловенски, општесловенско
ст. - старо
ст. јевр. - старојеврејски
ст. рус. - староруски, староруско
ст. слов. - старословенски
срп. хрв. - српскохрватски
Укр. - Украјинци
укр. - украјински, украјинско
фин. уг. - угро-фински, угро-финско
херцег. - херцеговачки, херцеговачко
Хрв. - Хрвати
хрв. - хрватски, хрватско
цент. - централно
цент, пољес. - централнопољески
црк. слов. - црквенословенски
Чеш. - Чешка
чеш. - чешки, чешко
Неким називима у придевском облику могу бити скраћени суфикси.
AßET, АВЕТИЊА - митолошко биће,
ноћно страшило, -> приказа. Јавља се у
неким веровањима и устаљеним изразима у Србији (зап. Србија, Шумадија), Црној Гори, где je посведочен и назив авијес
(Ускоци) и у Македонији. Жена из Груже
овако je описала a.: "Ja стукну назад, а старац (са белом брадом до појаса) ми полако приђе и рече: Не бој се, ja сам авет!" У
Македонији, я. je дух у облику човека, с ружним и испијеним лицем, огрнут белим
чаршавом. Може се приказивати и као
црно страшило у облику -> слепог миша.
По тамошњем веровању, у я. се претварају
грешни људи који су пред смрт дуго боловали и тешко умирали, као и самоубице,
чије -> душе не могу да оду на небо.
По сведочанству с почетка XX века из
Крагујевачке Јасенице, жене су увече везивале чарапе које изују, као и сукње, да ту
-> одећу не би ноћу облачиле и носиле
авети. Према веровању Хрвата из зап.
Херцеговине, —> виле узимају (краду) ноћу женама хаљине из сандука, носе их и
поново остављају на истом месту, без знакова да су ношене. Може се претпоставити да су я. прерано умрле особе које нису
одживеле свој век на земљи, као што то
могу бити и виле, -» русалке, -> богинке
итд. Да я. воде порекло од "нечистих" покојника говори и податак из Македоније
да се најчешће виђају у ноћно време ->
некрштених дана (—> караконџуле).
А. се среће у клетви: "Да те фати аветот, па да те исцеди како костур" (Македонија), као и у погрдним изразима типа:
"Иди одатле, аветињо једна!", или у поређењу "Мршава к'о авет" (Србија), итд.
Постоје претпоставке да назив я. потиче из арап, hayalet "привиђење", или тур.
afet "несрећа, чудо". Међутим, назив се
може изводити из словенске основе, уп.
ст. рус. авити "јавити", "показати", прасл.
*aviti (sf) "јавити се", "показати се", лит.
am/je "на јави", ovytis "јављати се (у сну)".
Лит.: Павловић J., Завезивање οϋίλ,α, Кар. 3,1901:
149; Петр. ЖОГ: 337, 347; РНММ: 35; СМР: 1;
Станић Μ., Ускочки речник 1, Београд 1990: 2;
ZNŽO VI, 1901: 146.
Љ. Раденковић
АД -> Пакао
АДАМ —> Антропогонијски митови
АДВЕНТ -» Пост
АЖДАЈА - змијолико чудовиште, обично с више глава које, према веровању и
предању, живи у језерима и дубоким водама; може бити синоним за —> змаја, —>
халу, —> ламју. Среће се у веровањима и
фолклору балканских Словена (северна
граница простирања су области подравских Хрвата, на југозападу - Далмација).
Назив я., као и други слични називи (у
Србији, Босни, Црној Гори - аждаа, аждава,
аждај, аждаха, аждер, еждер, ождаха; у Родопима - аждеро, аждрая, еждрая; мак. ажда,
аждер; Хрвати у мађарској Подравини ažaja, haždaja, у Далмацији - аждајкипа
итд.) представљају позајмицу из персијског, посредством турског језика (авест.
ažiš dahaka, пер. uzdaha, aždarha). Биће са
сличним називом среће се у веровањима
турских народа Мале и Средње Азије, Казахстана, Поволожја и западног Сибира.
По народним представама из Херцеговине, я. je огромна вишеглава змијури-
АЖДАЈА
-2-
на која живи у језерима и која може прогутати и коња и јахача. У Македонији
(Кратово), описивана je као животиња у
виду —> гуштера, с танким телом, великом главом као у лава, крупним сјајним
очима, великим чељустима и зубима, a језик joj je био ватрен. Имала je четири ноге, дугачак реп и крила. По веровању из
Босне (Високо), имала je на глави "као
сач", тј. оклоп, па je стога јунак није могао
да убије ударцем буздована, већ само ако
joj одсече главу. У Бугарској (Родопи) я. су
описивали као —» змију с две главе, или
као нешто велико што се може преобраћати у разне облике. Код подравских Хрвата, я. je биће с више глава које прождире људе, или je то дебела змијурина. На
Динари аждајкињу су описивали као змију дугачку шест-седам метара, тешку око
150 килограма, која прождире целе л>уде,
а иза ње остаје траг "као да се велико дрво вукло". По другој причи, да би отерали
я. из Маните драге, чобани су запалили
шуму и "аждаја у њој je тако дичала, да je
лишће падало с дрвећа".
Код Срба и Бугара постоје веровања
да я. настаје од змије после одређеног времена живота: кад змија наврши стотину
година, добија крила и постаје а. (Високо
у Босни); ако змија напуни четрдесет година, а за то je време човек не види, она
порасте и постане я. (Рожаје у Црној Гори); од змије која има дванаест, четрдесет
или сто година постане аждеро (Чеч у Родопима). Пошто я. постаје од змије, у околини Жепе у Босни се веровало да —» сунце застане да погледа како се човек бори
са змијом, јер се чуди да тако мали створ
може да нападне и савлада тако велику
силу као што je змија. Ово веровање има
основу у есхатолошким предањима по
којима а. покушава да прождере сунце.
По једном предању, некад су постојала
три сунца, па je я. попила два, a треће су
спасле —> ласта и гуштерица. По другом,
я. покушава да прогута сунце које ујутру
излази из —> воде, али je св. —> Илија громом отера у воду.
У веровањима и приповеткама, као
станиште я. помиње се дубока вода, најчешће језеро. По једној причи из Црне Горе,
АЖДАЈА
људи су я. истерали из језера тако што су
наложили -> ватру поред великог -» камена, и када се усијао турнули га у језеро.
Тада je я. излетела из воде и у виду црвеног пламена нестала иза гора. По предању муслимана са Пештера, аждају, која je
живела у језеру, сабљом je посекао Алија
7)ерзелез. По другом предању, св. -> Сава
je окаменио я. која je живела у виру реке
Студенице и хтела да прогута момка и девојку. По веровању подравских Хрвата, а.
je живела у води, у шашу, у јамама пуним
воде, у -> бунару. По предању из Босне
(Рама), я. која je живела у —> пећини, напала je човека и прождрла му ногу. У народним приповеткама, јунак се бори с я.
поред језера, сече joj уши или je убија.
A. je непријатељ л>уди, животиња, она
жели да уништи сунце и —> месец, да затвори воде. Она покушава да врати свет у
стање мрака и хаоса, угрожавајући човека
како на социјалном, тако и на космичком
плану. Код подравских Хрвата, пред Три
краља, децу су плашили аждајом да би
постила, говорећи им да je то потребно
да би нарастао ланац којим je я. свезана; у
противном, и. може да покида ланац и да
прогута цео свет. Она угрожава град, тражећи људске жртве, и њу убија св. ->
Георгије (-> ламја). У једној епској песми
из Босне, троглави Арапин чува я. у подруму и као храну joj даје своје заробљенике. Постоје и предања по којима я. чува
закопано благо.
Противници я. су змај, царевић, св. —>
Илија, св. —> Георгије, св. —> Сава, Милош Обилић, —> Краљевић Марко, ђакон Стеван итд.
Из тела мртве я. настале су поједине
животиње - змије, гуштери, -» мишеви,
мушице.
Представе о аждаји код балканских
Словена су хибридне. Настале су повезивањем народних веровања о хяли и ламји
и књижевно-иконографских података о
дракону (змају). Назив "аждаја", који су
допели Турци, у велико] мери je потиснуо
друге називе, везујући за себе старе садржаје. То се види из низа примера. Тако je
Вук Караџић у приповеци "Аждаја и царев син", коју му je записао Грујо Механ-
АЛА
-3-
џић, променио назив "ала" и "ала аждаја" у назив яжЗя/я. У предању које je записао Л. Мишковић почетком XX века о томе како су Турци убили а. поред Облачинског језера, што je проузроковало
олујни облак и -> град, такође се ради о
замени хале - аждщом. У северозападном
делу Балкана, код подравских Хрвата, где
je я. у потпуности заменила назив хала, у
новије време je дошло je и до нове замене
- место я. појављује се назив шаркањ
("Аждаја се некад говорило, а сада шаркаьь. Она je у облаку").
Лит.: ГЗМ XIX/1964: 231; Грђ. НН: 199; Дуч.
ЖОК: 337; Jan. А: 39, 44, 112; Кар. 1/1899: 261;
Кар. СД III: 196-197, 213-214; 526; Мишковић Л.
К., БВ ХХШ, 1908/17: 268; МСл.: 28; Петрановић
Б., Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине
III, Сарајево, 1989: 17-18, 107, 248; Род.: 36; Симић С., Чување живота. Прилог народној медицины у Кратову, Архив Одбора за народни живот
и обичаје ЈАЗУ, Загреб, 1954, Н. 3. 51: 10; СМР:
1-3; Фил. ВН: 202, 213; Фил. РЕГ: 202, 205; Фил.
СК: 522-523; Filipović M., Različita etnološka građa
iz Rame, Bilten Instituta za proučavanje folklora 2,
Sarajevo, 1953: 352; Franković Đ., Mitska bića u
podravskih Hrvata, Etnografija Južnih Slavena u
Mađarskoj 9, Budimpešta, 1990: 151-152; Tiopoвић В., Свети Сава у народном предању, Београд,
1990: 293-294; Ћупић M., Огњени пријесто. Приче и легенде II, Подгорица, 1997: 12; U riječima
lijeka ima, Zbornik zapisa narodnih umotvorina iz
Rožaja i okoline, Rožaje 1987: 56; Чајк. СД 5: 262264; Чајкановић В., Српске народне приповетке,
СЕЗб XLI: 199-200, 490; Čulinović-Konstantinović
V„ Aždajkinja iz Manite drage, Split,1989: 106-107.
Љ. Раденковић
АЛА -» Хала
АЛАТИР (латырь) - у руској традиционалној књижевности - басмама, песмама-легендама и билинама, —> камен "отац свих каменова" (један од основних
елемената космоса), центар света; придају му се сакралне и лековите особине. Постоји много етимологија митонима ("јантар", "алтар" и др.), али ниједна од њих
није поуздана. Стални епитет-я. у басмама "белоужарени- (жарки)" омогућава
АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ
претпоставку да je "алтырь" - калк са
иранског *al-atar (="белоусијан").
У басмама, я. одговара центру магичних координата света. Он се налази на
"сињем мору Океану", на "острву Бујану", на пучини "Црног мора", на "Таворској гори", у "чистом пољу", "ђавољој мочвари", итд. На њему се налазе -> "дрво
света", огњени стуб, златна црква, златни
престо, златно гнездо и слично (-» злато).
На њему су смештени (или се испод њега
појавл,ују) чаробни помоћници, који
обезбеђују успех бајалице, под њега се бацају кључеви од -» болести, испод њега
по читавом свету теку лековите реке и
слично.
У песмама-легендама, я. je сакрално
место на које из —> облака на земљу пада
"Голубика кььига" (я. повезују с Голготом
и каменим таблицама, које je Мојсије добио на Синају).
У билинама je я. везан за "туђи" простор; на гьему чадор поставља—> Иља Муромец, пошто изађе ван граница Русије;
камен я. с пророчким натписом налази се
на -> раскрсници три пута; на њему ->
opao из билина леже птиће.
Лит. МНМ 1: 57; Юд. ОРЗ: 194-197
О. В. Белова
АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ -» Opao
АЛОВИТИ ЉУДИ -> Облачари
АМАЈЛИЈА -> Хамајлија
АМУЛЕТ -> Хамајлија
АНАТЕМА - народно-правни обред друштвеног проклетства, изопштења од друштва (света); постојао je првенствено у jyжнословенској средний: срп. анатема, проклињапе, буг. натемия, проклятие, громада,
макед. анатема, проклетство. А. су људи
подвргавани због убиства, крађе, подметана пожара, насил>а, блуда, злоупотребе
власти и сличног. За я. je одабирано место
на граници села (најчешће у случају сукоба с другим селом), на -> раскрсници, ређе на узбрдици (поводом подметагьа по-
-6-
АНЂЕО
зрнце проса", а све унаоколо наједрава, тј.
увећава се, добија на тежини. Овом народном етимологијом објашњавају се
многи народни обичаји, везани за магију
плодности. Да би добро расло све шго je
било посејано, да би хране било више, кували су и једи разна жита, частили комшије, а остатак давали кокошкама: пазили су да ту храну не дају -> туђинцима,
да им они не би однели родност. Сматрано je да ће кућама, у којима je Андријевдан обележен како треба, година бити
срећна и берићетна.
Лит: Myk. UAVB; ЖС 1994/3: 26-27; КОО 1973:
205-206, 266-267. 284-285; Чуб. ТЭСЭ 3: 258-262;
Крач. БЗРС: 8-9; СЕЗб 1958/71: 259-260; Kur. PLS
2: 170; МФ 1979/23: 48-59; Арн. БНП: 20-21;
Dwor. KSL: 26-27; ]L 1911/21/3: 152-153.
Л. Н. Виноградова, С. М. Толсто!
АНТ)ЕО -у црквеној књижевној традицији, Божји изасланик који штити луде, посредник између луди и неба. У народним
представама, анђели су лепи дугокоси
младићи с великим крилима, у белим,
понекад позлаћеним одеждама, обично
са жезлом у руци. Најчешће су невидливи, али понекад могу, по веровањима Срба, да се претворе у -» лептира (анђелак "лептир") или просјака, који долази за
време ручка; по бугарским веровањима,
ако je я. послан с Божјом вешћу, може се
појавити у облику —> јелена са златним
роговима.
A. човеку стоји иза десног, а -> ђаво
иза левог рамена: стога, по веровањима, и
треба плувати преко левог рамена, легати на леви бок да спаваш - "да не би угушили ђавола" (буг. софиј.) Понекад сматрају да je иза десног рамена добри я., а
иза левог зли я. (мак. Охрид). А. и ђаво
свакога човека боре се један против другог; я. штити човека од зла, ђаво га упућује на зло. А. може да буде јак (буг. "силен
e ангелъ му" - "јак му је анђео", кажу за
доброг човека) или слаб (буг. "ангелъ му e
слаб" - "анђео му je слаб"); то се односи и
на животиње, на пример, коњ увек има
слабог я. (Хере у Банату). Човека са слабим я. (слабанђелом за разлику од јаканђе-
АНЂЕО
ля, код Срба) може да савлада -» нечиста
сила, он може да нагази на траг, "да помери памећу" итд. Анђели су милостиви
или својеглави (мак., Т)евђелија). Апђела
има онолико колико има људи и животи[ьа (буг.). А. прати човека од рођења до —>
смрти: у самртном часу, я. стоји човеку
над главом, а смрт - поред ногу (мак.,
Прилеп). А. узима човекову —» душу и води je по местима на којима je он живео
(словен.); измамл>ује je из тела златном —>
јабуком (буг.).
А. обилази заспале луде (бел. витеп.).
Често стоји крај —> прозора, па зато кроз
прозор не ваља пљувати, просипати смеће и слично. Са а. су на землу могле сићи
душе предака, на пример, я. их je доводио
на —> Богојављење, да би се и оне могле
крстити у Јордану (бел. витеп.).
По слов, представама, одојче je анђео
Божји, Белоруси из околине Витепска га
називају анёлак; по украјинским представама, оно "балакае янголями", тј. разговара
са я., а када му зарасте теме, оно заборавља све што je причало са я., и почиње да
разговара с људима. Дете које умре крштено а да још није било одбијено од сисе, по белоруским представама из околине Витепска, на небу постаје я. који je, међутим, нем и није у свему равноправен са
осталим я. (њему се, стога, не вала молити итд.). Код Јуж. Словена (Полице у
Далмацији) парастос за одојче називан je
радовање, јер je сматрано да родители треба да се радују пошто су добили свог заштитника на небу у виду малог я.
Руси (Владимирски крај) су веровали
да петао има "анђеоски чин" и да зато нечиста сила не може да му изађе пред очи;
Срби из Косова Поља су говорили да je
Бог наредио петлу да пева на земли, а анђелима - на небу. Срби у Босни су сматрали да су голубови - бивши анђели, па зато нису убијали ни јели голубове. По буг.
легенди, -> кукавица je била я. који je, пошто je згрешио, претворен у птицу. Волове у запрези Бугари су обично називали я.:
"Не бей ангелите!" ("Не туци анђеле!"),
"Не мъчи ангелите!" ("Не мучи анђеле!")
По народним легендама, анђели су
слуге Божје, они чувају небеске капије на
-7-
АНТИПОНАШАЊЕ
сваком од седам небеса (Срби), износе -»
сунце на изласку (буг. софиј.), узносе —>
воду на небо —> дугом, лете око престола
Божјег (Србија, Гружа), певају песме у —>
рају (буг. Трново). Босански муслимани
су сматрали да међу апђелима који терају облаке постоји један слеп, а други глув
а. Упореди рус. архангел, шенкурск. "ветрови су - анђели".
По књишкој "Легенди о стварању света", анђели су створени "пре", а по другој
верзији - четвртог дана стварања света, заједно с пебеским телима. Црквена традиција разликује девет апђеоских чинова:
серафиме, херувиме и престоле (виша категорија); чинове господства, силе и власти (средња кат.); чинове почетка, архангеле и анђеле (нижа категорија). Последњи су најближи људима, они уче и подржавају људе. Апокрифна књижевност говори још о десетом чину - я. који су "въ
демопв! приложися" ("приступили демонима"). Мотив борбе я.-чувара против я.сатане постоји у многим делима старословенске књижевности. У старој руској
"Беседи тројице светитеља" пише: "Иван
рече: како гром беше створен? Василиј рече: постоје два анђела грома: хеленски
(пагански) старац Перун и јеврејски Хоре,
два анђела мухьа. Питање: шта су гром и
муња? Одговор: анђео Господњи у лету
удара крилима и тера ђавола".
Лит.: СД 1: 107-109.
Н. И. Толсто]
АНТИПОНАШАЊЕ -> Наопако понашање
АНТРОПОГОНИЈСКИ МИТОВИ - митови о пореклу (стварању) човека. У словенској традицији су развијани под утицајем библијских предања, а пре свега апокрифа о првом човеку Адаму. Стварање човека je завршни чин стварања света.
У руском основном летопису "Повестима
минулих лета" (почетак XII века) дат je дуалистички мит о стварању човека, који je
приписиван паганским —> чаробњацима, а потиче, очигледно, од дуалистичког
учења богумила: —> Бог се купао у парном
АНТРОПОГОНИЈСКИ МИТОВИ
купатилу и, када се ознојио, обрисао се
прњама; прње je бацио с неба на земљу, а
сагана се почео спорити с њим ко ће од
њих двојице да створи човека од прња
(упореди словенску легенду о човеку који
je настао из капљице Божјег зноја); резултат je да je —> ђаво створио човеково тело,
а Бог му удахнуо душу.
Апокрифни сиже, раширен у бугарској и старој руској књишкој традицији,
да je Бог створио Адама од осам делова елемепата универзума: тело je узето од —»
земље, —> кости од —» камења, крв од мора, очи од —> сунца, мисли од —» облака,
"од светлости - светлост", од —» ветра дисање, од —> ватре - топлоту. Када je Господ оставио Адама да лежи сам на земли, док му Он узме "очи .од сунца", сатана je измазао Адама нечистоћом; Бог je
скинуо ту прлавштину, помешао je са
Адамовим сузама и створио -» пса, да чува човека, а Он je отишао по "дисање", за
Адама. Сатана се опет појавио код човека,
и мада му пас није дозволавао да се приближи, он je ипак —> штапом избушио
Адамово тело (исплувао га, итд.), и пустио у њега седамдесет —> болести. Бог je
поново отерао сатану и очистио човека
(изврнуо га наопако - отуда унутрашње
болести). Он je послао —> анђела да узме
(слово) "аз" на истоку, "добро" на западу,
"миелите" на северу и југу - од тих слова
створено je име "Адам".
У фолклору руских старовераца, сиже
о стварању Адама "од природе" добио je
карактеристичну мотивацију: "тело (Адамово) je од земле: после смрти одлази у
землу; крв je од морске воде: читавог живота се креће као морски талас...; очи су
од сунца: као што сунце сија, тако и човекове очи дању гледају а ноћу спавају". Бог
je једино снагу створио "ни из чега" - да
би човек могао да живи од свог рада. У руској легендарно] "Песми о Голубиној кн>изи" од делова тела Адама, првобитног човека, настају сви слојеви: од главе - цареви, од "снаге" - кнежеви и бојари, од "колена" - селаци, из Адамове главе израста
дрво света - "кипарис", итд.
Упоредо с предањима, у којима су я.
м. били непосредно везани за космогониј-
АНТРОПОГОНИЈСКИ МИТОВИ
-8-
ске митове, такође су распрострањене легенде о стварању човека од глине, засноване на библијском мотиву о стварању Адама "од праха земаљског". По бугарској
традицији, Бог je правио људе као -> грнчар лонце; после ручка Бог je видео да му
посао иде споро, па je почео да их обликује на брзину, због чега су постали хроми, болесни, уображени, тврдоглави, итд.
Карактеристичан je мотив божанске пљувачке, која je коришћена за мешење глине: од те пљувачке потиче мушка снага
(семе); обратно, шьувачка сагане, који je
желео да оживи обликовано човеково тело, наноси му штету - болести (укр., рус.).
У украјинској легенди, творац je искористио прегршт преостале глине да човеку
дода полни уд - тако je створено грешно
тело, иначе би човек остао у pajy.
У дуалистичким варијантама я. ж., Бог
обликује човека од глине, а сатана покушава да подражава Творца, али направи
јарца или —> пса (-> вука) (укр.). У низу
предања, упоредо с глином могло je бити
коришћено и тесто: Бог je најпре обликовао човека од теста, али му je пас појео
творевину; Бог je направио жену (Еву) од
пшеничног теста, а мужика (сељака) - од
глине, али je пас појео човека од хлеба
(укр.).
У неким апокрифима (бугарска и стара руска "Легенда о креном дрвету")
Адам je приказан као —> див: Соломон доспева у "коштану пепину", односно у
Адамову лобању, у коју се могло сместити
300 мушкараца. Мотиву првобитних људи-дивова блиско je украјинско предање о
прародитељима, који су били тако јаки да
су, кад нагазе на -> камен, оставляли траг
на »ему (упореди трагове на камену - такозване петроглифе у облику људске стопе); после згрешења, напротив, камење
им се заривало у табан - отуда удубљење
у људском стопалу.
Пре него што су згрешили, први људи
су имали рожнату кожу (попут ноктију);
Адам je измолио Бога да својим потомцима остави део "вечне" коже на прстима,
као подсећање на рајску бесмртност (рус.;
у буг. варијанти Адам и Ева су првобитно
били покривени —» длаком).
АНТРОПОГОНИЈСКИ МИТОВИ
Мотив стварања прве жене - Еве - у
неким легендама наставља библијски
мит: ребро за прављење узето je Адаму
"из самог срца", да би жена волела мужа
(рус.); пас je ишчупао ребро прачовеку, и
Бог од њега направио Еву, итд. У другим
варијантама Адам je створен с репом, па
му je Бог, да би раздвојио човека од животиња, одсекао реп и од репа направио жену; првобитно су мушкарац и жена били
спојени, али je сатана откинуо жену, тако
да je Адаму остао мушки уд, а Еви - вагина: од тада мушкарац и жена теже поновном сједињавању, и тако се рађају деца
(бел.).
Други етиолошки мотив я. м. je порекло јабучице, "Адамове јабучице", од забрањеног плода: поједена јабука у Еви
изазива страст према сатани, а у Адаму према Еви; из сношаја са сатаном рађа се
Каин, са Адамом - Авељ. По другој варијанти, од сатане се рађа потомак са дванаест (седам) глава, од којих je само једна људска, остале су животињске: сатана
обећава Адаму да ће појести сувишне
главе ако му он "додели" све земаљско
потомство (—» орач). Од Каина потиче
грешно потомство, коме je Сатана показао како да сагради вавилонску кулу: Бог
je помешао језике градитеља и они, пошто заборавише Бога, почеше да се клањају идолима (рус.).
Према западноукрајинској легенди,
после греха првих људи Бог je проклео
Еву, заповедивши joj да се порађа у мукама, а после смрти - да носи —> jaja: прародитељка je свакога дана морала да снесе
онолико jaja колико би људи умрло на земли. Та jaja Бог сече попола и баца на земл.у: из једне половине рађају се дечаци,
из друге - девојчице; када порасту, онда
се жене. Ако половина јајета падне у море
(или je поједе животиња, итд.), човек
остаје на земљи сам, без свога пара. Уп.
гиганти, —» Сатанаил.
Лит.: Вес. РОДС. XI. Вып. 5. Спб., 1889; Булашев Г. О., Украинский народ в своих легендах и религиозных воззрениях и верованиях, Вып. I., Киев,
1909; Толстая С. М., О нескольких ветхозаветных мотивах в славянской народной тради-
АСИЛКИ
-9-
цииЦОт Бытия к Исходу, Москва, 1998: 21-37
(там. лит; ЖС 1999/2: 2-5.
В. ). Петрухин
АСИЛКИ ^ Кости
АТИЛА -у народним предањима псоглави краљ, рођен из неприродне везе краљеве кћери са —> псом, касније предводник војске која je убијала људе и рушила
градове и цркве. Предања о А. записана
су код Словенаца од Истре до Корушке,
код Италијана и Хрвата у Истри, а неки
приповедни мотиви везани за овај лик
посведочени су и шире од овог простора
у неким деловима Хрватског Приморја,
Лике, Далматинске Загоре, све до Босанске Крајине. Име псоглавог краља може
бити и Ату λα (Босанска крајина, Резија),
Песјан, Пес Марко, Псоглав (Словенија).
Предања о А. мешала су се са широко
распрострањеним предањима, познатим
код многих народа, о тзв. -> псогдавцима
или пасоглавцима.
У неким предањима из Истре, А. се
описује као једнооки -» див, или пак као
чудовиште које je имало једно око на челу, једно на лицу, а уста на боку. Пре него
што проговори, он два или три пута залаје. По варијанти из Лике, заснованој на
мотиву бријања или шишања кра/ьа с козјим ушима, А. се описује као краљ с пасјом главом, људским трупом и козјим
ногама.
Варијанте предања о А. своде се на сдедеће елементе: прорицаьье да ће краљева
кћи постати блудница или да ће родити
незаконито дете; покушај краља да осујети проречену судбину затварааем кћери
у посебну зграду; на захтев кћери, доводе
joj псића и она касније зачиње с њим; рађа се чудовиште кога називају А. пли другим именима; А. ојача и испољава рушилачке особине; А. настрада (умире).
По словеначком предању из Корушке,
некада су живели Ајди, којима je владао
моћни краљ. Када je у старости добио
кћер, дошла je —> суђеница (жарк жена);
увређена што није дочекана на одговарајући начин, одредила je девојчици судбину да постане највећа блудница на свету,
АТИЛА
на срамоту старијима и на пролает родног места. По хрватском предању из
Истре, пророк je рекао краљу да ће иегова кћи родити незаконито дете. По словеначкој варијанти из Резије, краљ je имао
три кћери којима лоше судбине прорекну Циганка, или пророк. Постоји и варијанта из Словеније, према којој je краљ
имао лепу кћер у коју се сам заљубио и
није дозвољавао да je други мушкарци виде.
По варијанти из Истре, краљева кћи
je одмах по рођењу дете-пасоглавца бацила у јаму (шкују) и оно je тамо за седам година тако порасло и толико ојачало да je
могло да руши све пред собом. Такође,
заједничко свим предањима јесте рушилаштво Α.: са својом војском, он je рушио
и палио градове. Зато су га у Истри називали Атила палиграде. По словеначком
предању из Корушке, А., кога овде називају Песјан, када je порастао, пошао je на
југ, прешао je седам вода и седам гора и
дошао на Гнило море у државу где су живела њему слична бића, која су се називада Песлщнари. Он je постао њихов владар,
скупио je велику војску и с нюм дошао и
разрушио свој родни град.
Смрт А. описивана je различито. У
Истри се наводи да га je убио дечак праћком или —> пастир, ударивши га палицом по глави, или да je "умра од веселине" пошто се као стодвадесетогодишњак
оженио девојком од двадесет година. У
хрватском Подгорју се приповедало да
псоглава нико није могао савладати, jep je
он био "краљ вражје пасмине", све док
није дошао бискуп и изашао пред његову
војску с часним -» крстом у руци. Он je
бацио проклетство на вражју војску, врагови су се разбежали и њихов краљ je био
убијен. Тада je бискуп ископао дубоку jaму и озидао je дебелим зидом, па je ту бацио тело псоглава, као и његово велико
богатство, jep je оно било проклето и нико га није смео присвојити. Изнад je ставио часни крст да пасоглав не би опет изашао на овај свет. По предању из Словениje, A. je умро изненада. Његово тело су војници ставили у златан ковчег, a овај у сребрни а затим у гвоздени и закопали га из-
АТИЛА
-10-
међу три -> храста у Шутјовем гају. Пошто je А. био велики грешник, ььегова душа нема мира после смрти. На његовом
гробу сваке ноћи горе две беле свеће, а ->
ђаво (худич) на белом чаршаву суши новац, који А. пресипа у собу испод свог
гроба. Преко дана А. се људима приказује као депо обучени ловац у зеленом одеду, с црном —> капом на глави.
Рођење А. приказано je као казна краљу који je покушао да промени судбину
проречену његовој кћери, или пак као казна за његову саможивост, јер се сам заљубио у своју кћер и није je хтео удати, што
je такође био начин ометања њене судбине. Мотив о краљу који покушана да промени изречену судбину свом детету, тако
што га затвара у камену кулу, као и удовол>авање кћерином захтеву да добије пса
који игра кључну улогу у његовој судбини,
познат je још у старом Египту, a такође и
у фолклору многих савремених народа
Европе (—> суђеница). Мотив затварања
кћерке у кулу да би се осујетила њена зла
судбина, познат je и у хрватском и српском фолклору. У епској песми из Хрватске "Соко младожења" (HNP 1: 530-531),
АТИЛА
цар стамболијски, чувши прорицање да
ће његова кћи, Златима Фатима бити обљубљена, затвара je у високи чардак "на
девет тавана". Са истока долети соко у кулу, збаци перје и, претворивши се у момка, обљуби девојку. По предању које je Вук
записао, цар затвара кћер у стаклени
двор, у узалудном покушају да je спасе
прорекнуте смрти од уједа ->· змије.
На формираьье представе о А. утицала су историјска предања несловенских
народа о продору Хуна и њиховом рушилачком походу, која су повезивана с много старијим мотивима о неумитности судбине, о дивовима, псоглавцима и уопште
о чудовиштима у виду получовека-полуживотиње.
Лит.: Bošković-Stulli, M., Istarske narodne priče,
Zagreb, 1959: 126-128, 130, 192-193; BoškovićStulli, M., Narodna predaja o vladarevoj tajni,
Zagreb, 1967: 230, 264-265; Tjop. ВДБ: 253; Kel.
BPSL 1997: 265, 269-270; Matičetov M., Attila fra
Italiani, Croati e Slaveni, Će fastu, 1948/5-6, 1949/16: 116-121; Šmitek Z., Kristalna gora, Mitološko
izročilo Slovencev, Ljubljana, 1998: 158-176.
/b. Рааенковић
БАБА ЈАГА - у словенској митологији
шумска баба-чаробница, —> вештица.
Према приповеткама Ист. и Зап. Словена, Б. ]. живи у шуми у "кућици на кокошјим ногама", једе људе; ограда око
њене кућице je од људских —> костију, на
огради су лобање, уместо резе - /ьудска
нога, уместо затварача - рука, уместо
браве - уста са оштрим зубима. Б. Ј. се
труди да у -> пећи испече ухваћену децу.
Она je противник јунаку бајке: долетевши у колибу и нашавши ту јунака изреже му каиш с леђа и ел. У неким je приповеткама Б. ]. (Јага Јагишна, словен. EžiЪаЪа) мајка —> змијама, које су противники ВйВ« l«TS «WKOJAOAS ХГСГЖ* H«
шчмм мимхм пмктомккд
"Баба }ага се туче с крокодилом..."
це јунаку. Осим Б. /. као агресивног лика
и грабљивице, у приповеткама je она
приказана и као дародавац и од помоћи
јунаку. Б. }. има једну ногу коштану, она
je слепа (или je боле очи), она je баба с
огромним грудима. Веза с дивљим животвдьама и шумом упућује на то да би се
н>ен лик могао извести из древног лика
домаћице звери и света мртвих (—> онај
свет). У исто време, атрибути Б. /., као
што су лопата, којом она баца децу у
пећ, у складу су с тумачењем бајке које у
њој види паганску свештеницу из обреда
иницијације. Ликови слични Б. /. познати су у германској (Фрау Холе у немачким
бајакама), грчкој (Калипсо) и другим митологијама.
Лит.: БСИ 1985; Потеб. МЗОП 3; Пропп. ИКВС.
В. В. Иванов, В. Н. Топоров
БАБА МАРТА - персонификација месеца марта или његових хладних дана; главни лик предања о тврдоглавој баби која je
пре времена истерала стадо на пашу. Први дан или први дани марта код балканских Словена се везују за долазак зле, свадљиве бабе - Б. М. (уп. називе месеца
марта: мак. баба Марта, буг. лота марта).
У народним представама Б. M. je сестра фебруара (Сечка), a појављује се у облику бабе променлзивог карактера. Н>ен
нестални карактер одражава се на време:
топли дани смењују се с хладним, па се зато хладни или промешьиви дани са снегом у марту и називају: срп. баба-марта,
бабини дани, мак. бабини дани, буг. родоп.
бабънъти дени. Понекад, по прва три дана
марта (буг., мак. трите баби) гатају о времену три пролећна месеца или о времену
у —» пролеће, лето и јесен. Да се Б. М. не
би наљутила, у Бугарској и источној Србији (околина Пирота) домаћице окаче
на плот или —» дрво платно, —> noj ас, кецел>у црвене —> боје: сматра се да Б. М.
треба да се сретне с нечим црвеним, јер
ће то побољшати њено расположение "Б. М. се смеје и греје сунце", "Б. М. се радује и не пушта снег и мећаву". Код Буга-
БАБА ТОДОРИЦА
-12-
ра се првог дана марта старе жене труде
да не излазе из -> куће, пошто тог дана Б.
М. са задовољством среће само девојке и
младе жене.
Сходно предању распрострагъеном
код балканских Словена, нека баба (често
се на овај лик преноси и име Баба Марта),
не дочекавши пролеће, упућује се са стоком на пашу (бачију). У путу, она увреди
одлазећи месец, нпр. срп.: "Серем сечка
на брадечка..." (Бољевац); мак. "Трш, јаре, в планина! Серем се Сечку на брадина" (Т)евђелија); "Циц, козица, на планина, прдни Марту на брадина" (Струга),
итд. Расрђени месец (фебруар, март или
април) узима у зајам неколико дана од
следећег или претходног месеца (одатле
код балканских Словена називи првих и
последњих дана марта: срп. зајемци, заемци "1-3., 1-9. и 10-12. март"; мак. заимени
дни "1-3. март", щамници "1-9. марта";
буг. заемляци "1-3. март", заемните дни
"29-31. март" и ел.) и свети се баби за учињену увреду: наилази мећава, завладава
хладноћа, баба се, заједно са својим —> козама (овцама, јагањцима), смрзава, претвара се у —> камен. Код Срба се хладни
дани крајем марта такође називају бабини козлићи, бабини јарци. У низу бугарских варијаната овог предања баба се радује пролећу, сматрајући да ће joj Б. М.,
пошто je и она баба, донети лепо време,
али се ова наљути и на ι-ьу шаље —> ветар
и снег, све смрзава, преобраћа у камен, из
кога тече "млеко" или лековита —> вода.
Познати су и многобројни топоними, KOJU указују на везу с предањем (нпр. у ист.
Србији Бабина глава и ел.), при чему се,
према веровању, у каменој композицији
распознају баба, овце, козе, —> пси, магарци, -> коньи, трагови копита, посуда за ->
млеко итд. О —> извору у таквом месту
говоре да се "баба упишала", "осрамотила" (околина Пирота).
Лит. Кабакова Г. И., Структура и география легенды о мартовской старухе, СГФ 1992: 209-222;
БМ: 17-18; Кит. МНПО: 85-86.
А. А. Плотникова
БАБА ТОДОРИЦА -> Тодорци
БАБИЦЕ
БАБИЦЕ - митолошка бића која доносе
-» болеет породили и детету и угрожавају им живот у времену од 40 дана после
порођаја. Јавлају се у веровањима и басмама у источној и јужној Србији, Поморављу, на Косову, у Бугарској и у Македонији. У селима око Лесковца називају се
банке, у околини Врања - бабиле, у околини Бољевца и Алексинца - оне.
Не постоје јасне представе о изгледу б.
У хомољском крају описивали су их као
жене дуге косе у црнини, које се не могу
видети, и које -> ноћу нападају породилу
и новорођенче. У басми из околине Књажевца б. су приказане као колона демона
у лудском облику, која уништава све на
шта наиђе: "Пошле девет бабе,/ девет деде,/(девет жене),/ девет деца,/ девет девојке,/ девет младеневесте./ Куде пројдогпе/
воду препише,/ гору посушите,/ камен
разбише/..."; у басми из истог краја обраћали су им се изразима: "Бабице каракатице/ полуноћке, белод'нке", док су у басми из околине Сврљига назване "суве ветровите намерске бабице/ што ватају и
старо и младо,/ и мушко и женско/..."
По веровању, б. проузрокују стезање
(кочење) вилица или врата детета, а код
породиле -> грозницу. Понекад од б. дете може и да пожути. Тада се у Скопској
Црној гори говорило: 'Ту стегнуле бапке!"
Мере заштите од бабица биле су двојаке. Једне су биле усмерене на то да им
онемогуће приступ породили и детету, а
друге, уколико су их већ напале, да их
одатле отерају.
У превентивним мерама истицани су
обележја људског простора и све оно што
je неповолно за боравак -» нечисте силе.
Из тих разлога соба породиље ноћу je
увек била осветлена, поред ње је увек био
неко од луди (обележје -> гласа), непрестано je подстицана —> ватра, ставлане су
билке с оштрим мирисом, као и бодликави и оштри предмети од —> гвожђа
итд. Понекад je, унутар затвореног простора, правлена још једна граница која je
требало да онемогући нечисту силу да
продре до породиле и њеног детета. У
околини Болевца и Алексинца око поро-
БАБИЦЕ
-13-
диле су посипане божићне трице, или су
н>ен кревет опасивали конопцем (—> конотьа). У Тимочкој крајини (Заглавак)
породили би око врата ставлали нанизан
-» бели лук на црвеном концу, а на укуцаном ексеру на таваници изнад главе детета би окачили -» вретено с пређом, на
чијем je доњем крају била убодена главица белог лука. Ниску белог лука, на коју
су још били нанизани и једна старинска
сребрна пара, луштура белог пужа и неколико праменова беле опране вуне, носила je око врата и породила у Хомолу.
Она je на десној страни главе имала и прамен црвено обојене вуне, а са исте стране
главе повукла би један прамен —> косе и
држала га у устима. У Скопској котлини
(Горњани), поред новорођенчета, као заштиту од б., стављали су -> гребене, срп,
нити и катраницу (-> катран). У околини
Сврлига на лицу детета, после порођаја,
чивитом би обележавали крстиће (на челу, бради и на оба образа). У неточно) Србији, да 6. не би нападале породиљу, она
одмах по порођају умеси својом плувачком колачић, који поједе. Поред тога, породила током 40 дана не би напуштала —>
кућу, поготову не ноћу. На Косову, она
увече није смела пролазити испод кућне
стрехе. Дететове пелене су скуплане и
уношене у кућу пре мрака.
Ако се мислило да су б. напале дете и
породилу, примењивана су —> бајања и
други поступци магијског лечења. У басмама, 6. терају или их преклињу да оду у
далеки и пусти простор, или у —> воду, и
да више не муче болесника. Из примера
басми се види да б. могу бити и мушке и
женске. Од магијских радњи најчешће су
примењивани —> провдачење, —» купаme и —> кађење. Дете би провлачили испод дршке котла, кроз еучји зев (—> вук),
кроз обруч направлен од -> верига, итд.
Тиме je стварана лажна слика да je дете
прешло у -> онај свет (-» провдачење).
Исту сврху имао je и поступак мерења детета црвеним вуненим концем, који су
примењивади у околини Лесковца. Пошто би измерили дете, конац би утопили
у —» восак и направили свећу. Ујутру, пре
сунца, родители треба да однесу дете по-
БАБИЦЕ
ред -» дрвета у туђи атар: у стаблу сврдлом треба да начине рупу у висини детета и у ту рупу ставе направлену свећу. Кући се требало враћати без освртања. У
околини Болевца би породилу, за коју су
сматрали да су je напале б., купали (-> купање) рано ујутро поред подупирача
плота ("потпрње"). За ту прилику доносили би из девет башта по три жута велика цвета и мало траве која je расла око
њих, такође су из девет башта доносили и
стручкове селена, —> босиљка и —> здравца. Све то би ставлали у котао напуњен
водом, у коју би убацили и "сечиво" (—»
нож., —» секира), а затим котао покривали —> кошуљом породиле. У околини
Алексинца, Сврлига у Скопској котлини
итд., породилу болесну од б. кадили су
димом запаленог —» катрана, понегде и
старог опанка, рога итд.
У Бугарској, а делом и у околини Пирота жене које рађају обележавале су бабинден (дан после зимског ев Јована), који
je био посвећен и заштити од б.
Код Куча у Црној Гори назив "бабице" односио се и на посебну врсту хлепчића у виду крста, који су мешени и делени деци и сиротињи на Задушну неделу
(пред Ускршњи пост). Оставлали су их и
на -> гробовима скоро умрлих сродника.
Порекло 6. није доволно јасно. Може
се претпоставити да потичу од жена које
су умрде у току трудноће иди на порођају (-> некрштенци), од прерано умрлих
луди ("нечистих покојника"), или од других демонских покојника. Код подравских Хрвата у Мађарској веровало се да
умрле жене посећују своју малу децу и да
их она могу видети као тепу (—> сенку).
У околини Тјевђелије веровало се да
породилу притиска и дави сенка. Она се
око поноћи бешумно ушуња у кућу, у обдичју -» мачке, кокошке или неке друге
животиње. Породили одузима свеет и
глас и она осећа како је нешто притиска и
дави, али не може да се пробуди. Тада je не
треба звати по —> имену, већ je ћутећи дрмусати док не дође свести. Да би се породила ослободила овог демона, требало ју
je ставити да потрбушке дегае на под да би
на н>у нагазио дресирани —> медвед (меч-
-14-
БАБУГЕРИ
ка), кога су за ту прилику доводили у кућу,
или je у -» суботу пре изласка сунца кадити мечкином длаком.
Веровања о б. имају сличнос^и с представама о -> ноћницама, које изазивају
несаницу код деце, а у неким сегментима
су налик -> суђеницама и -> хадама. Могу се изједначавати с -» вештицама, ->
(само)вилама, јудама. Због сличних
фупкција мешају их с -» некрштенцима
(нави, сеирци, мацарули итд.), који такође
нападају породиљу и њено дете у првих
40 дана по порођају, али они потичу од
умрле некрштене деце. Б. имају неке
сличности и с -» грозницама (рус. лихорадки).
БАДЊАК
шког (бадњак) и женског (бадњачица), или
још и "дечјег" б. (бадњачић). Понекад су
два главна стабла бадпак и бадпачица морали бити од различите врете дрвета мушког (нпр. цер или храст) и женског
(граница) (Ресава). Код Црногораца из
племена Кучи за Нову годину (Женски Божий) секу онолико дрвета (бадњарица) колико има жена у кући.
Лит.: БМ: 18-19; Vuk.SK: 222; Грб. СОСБ: 110;
Τ)ορ. ЖОЛМ: 432; Tjop. ННЖ 1984/4: 106-123;
ЕКЗ: 135-136; Зсч. МБ: 87-92; Милос. СОСХ: 95,
99; Раден. НББ: 104; СМР: 12-13; Фил. СК: 412;
Чајк. СД 5: 318-320.
Љ. Раденковић
БАБУГЕРИ —> Кукери, -> Караконџула
БАДЊАК - дрво које су на —> Бадње вече потпаљивали па —» опъишту, што je
био основни обред божићног циклуса код
Јужних Словена. Бадњак гори сву -» ноћ,
људи га чувају и не спавају, због чега се
његов назив повезује с глаголом бдети "не спавати, остати будан". Обред je раширен у Србији, Херцеговини, Боши,
Далмацији, Истри (код православаца и
католика), у западно), јужној и централној
Бугарској, у Македонији, појединим областима Хрватске и Словеније. Први подаци
о њему потичу из XIII века (Дубровник),
За б. je најчешће сечен —> храст, ређе
буква, клен, —> леска, -» клека, трешња,
-> крутка и др. Обично je сечено дрво
висине човека или нетто више од њега. У
Бугарској, 6. je обично - храстов пањ или
трупац. Велики пањеви дуго горе на огњишту, понекад до -» Богојављења. У
неким областима секу по неколико б., понекад према броју мушкараца у кући; за
првог —> госта после Божића - полажајника - додају још један б. Такође je позната традиција сечења и ложења два б. - му-
Сечете бадњака
Често једно стабло деле на мушки,
женски и дечји део. Тако то раде у Ресави,
Левчу и Темнићу и, у знатној мери, на )угозап. Србије, у области сев. зап. Србије
(Јадар), Босне (Гласинац и Озрен) и другде. На огњиште су стављана три стабла,
намештана на различите начине: паралелно, укрштено, у полукругу итд.
Б. je обично сечен на Бадњи дан, рано
ујутро пре изласка сунца или пред вече,
пре заласка сунца, али понекад и раније,
неколико дана унапред. У Гружи (Шумадија) свечано обучен домаћин одлази у
шуму, носећи —> секиру, рукавице нэпу-
БАДЊАК
-15-
њене разним -> житом, прекрупом и
хлепчићем. Пошто одабере -> дрво за б.,
он га засипа житом и прекрупом, прелама хлепчић о стабло и каже: "Добро јутро, бадњаче, и честит ти Божић!" Половину хлепчића поједе он сам, а другу
остав/ьа на пању посеченог дрвета. У Лесковачкој Морави по б. се свечано одлазило на колима у које су упрегнути волови,
закићеним цвећем, а у неким селима те
области одлазак у шуму по б. обавља се у
тајности. При томе je било могућно украсти б., односно, сећи га у туђој шуми.
Приликом сечен>а б. домаћин je безусловно морао ћутати, и одсећи га једним
ударцем секире или из три (али никако
два) замаха! На Косову Пољу у кућу не
уносе б. који је одсечен с два ударца; такође не узимају б. који je пукао до врха.
Сакрални знача) има први ивер; он
треба да буде подебљи, и на —> Божић га
носе до пчелињих кошница, у млекар, у
кокошињац, чувају га за лечење л3уди и
стоке. У центр. Србији, б. не узимају голом руком "да идућа година не буде гола", него само руком у рукавици и тако га
односе кући. Пре уношења у кућу, б.
обично остављају у дворишту, најчешће
под стрехом крај -> врата. У Ћустендилском крају најпре одсеку велику грану с б.,
па je унесу у кућу, уз речи: "Стигао нам je
Божић, који нам доноси берићет: јагњад,
козлиће, богату раж, белицу пшеницу..."
Обично б. у кућу уноси домаћин. У
Србији, б. често завијају у -> кошуљу (нову, мушку, женску), платно или га повијају као бебу. У неточно) Србији, у Алексиначком Поморављу, домаћин улазећи у
—> кућу диже б. увис и изговара: "Оволика конопља и оволика жита била ове године!" Затим домаћица засипа б. житом,
орасима и парама, да би амбари били пуни жита, a кућа - новца. Б. обично уносе у
кућу тако да прво уђе дебљи крај, а на огњиште га полажу тако да тај крај буде
окренут на -> исток. При томе домаћин
понекад целива б. и клања му се. Често б.
мажу медом, сланином или у отвор, који
су на њему провртели, сипају —> вино, —»
мед, масло, засипају га житом, на ььему
ломе божићни -> колач, стављају на б. су-
БАДЊЕ ВЕЧЕ
во воће, ритуално јело - печеницу, новац,
мараму итд. У Поповом По/ьу, читава породица се провлачила испод запаљеног б.,
који би домаћин или -> полажајник дизао над огњиштем. Полажајник je померао запал>ени б. на огњишту "да би кренули послови и благостање у кући и домаћинству", граном од б. џарао je полажајник ватру на огњишту, изазивао варнице
из б. и говорио благослове: "Колико варница, толико телади, јагњади, прасића..."
Трепутак у коме би б. прегорео на средини и разломио се на два дела, сматран
je сакралним. Домаћин или деца су га
свечано ишчекивали крај огњишта; ономе
ко би први видео да je прегорео б. следила je награда.
Угарак и пепео од изгорелог б. коришћени су за разне магијске и исцелител.ске цшьеве: од угарка су правили кочиће
и побадали их у киви, од њега су правили клин за рало, да би заштитили летину
од —> града, или —> крстове, које су односили у шталу, у виноград и ел.; угарак су
носили у пчелињак, оставляли га у воћњаку, затрпавали у амбару итд.
Пепелом од б. посипали су усеве, ко·
рење воћака, трл.али њиме стоку, заме·
шавали га у храну кокошкама, пили с водом због главобоље, итд.
Лит.: Топоров В. Н.//Этимология, 1974, Мо
сква, 1976; СМР; Нед. ГОС; БМ; Арн. БМП; Бак
БПО; Георг. БНМ; Кит. МНП.
Н. И. Толсто
БАДЊЕ ВЕЧЕ - уочи Божића, када α
обављају основне припреме за велики го
дишњи празник; посебним апотропеј
ским и продуктивним ритуалима обеле
жава се Бадње вече (хрв. кајк. vilija Božja
пољ. wilija, wigilija, пољес. кољада, словач
stedry večer, kračun), којим фактички почи
ње Божић: тада се збивају чуда у приро
ди, "отвара" се загробни свет, долазе пре
ци итд.
Код Јужних Словена на Б. β. обављаш
су ритуали везани за припрему —> дрвет;
за паљење на кућном -> опьишту (—
Бадњак), мешење и печење обредног —
хлеба (који нарочито симболизује св>
БАДЊЕ ВЕЧЕ
-16-
сфере газдинства), поделу заклане и сређене божићне животиње, постављање вечерње трпезе.
Вечерња трпеза заузима централно
место у обреду Б. β. код свих Словена. За
њено приређивање у кућу je уношена слама, што симболише почетак Божића. У
српским селима домаћин уноси сламу у
рукавицама, понекад без —» капе, уз речи
поздрава и добрих жеља, a че/ъад га дочекује стојећи. У Хрватској и северним областима Србије, ту сламу газе ногама, подражавајући гласове живине. У разним јужнословенским областима домаћин, домаћица или дете седну на сламу и чврсто
je држе да би "кокоши добро седеле на jaјима и изводиле пилиће". У сламу, прострвену по поду, бацају суво воће, -> орахе и слаткише, које узимају деца, подражавајући оглашавање стоке и живине. На
слами je било уобичајено ваљање и спавање током божићне ноћи, итд. (јуж. слов.,
укр.-бел., закарпат.). Вечера се сервира на
поду, на слами (преко сламе се поставља,
на пример, врећа од козје длаке) или на
столу, на коме je такође испод столњака
прострта слама. У том се случају током вечере испод столњака извлаче сламке и гата се о дужини лана у наредној години.
У различитим словенским областима
под сто стављају пољопривредне алатке
(најчешће - раоник с плуга, a такође јарам, бич, -> секиру и ел.), ланцима везују
ногаре -> стола да би "везали" чељуст ->
вуку и сачували стадо од њега. Бугари,
осим раоника, поред трпезе ставл>ају каиш, рукавицу са —> житом, врећу новца,
сито са житом, јабукама, орасима и српом. У католичким традицијама се сматрало да уочи Божића сви претпразнички послови морају бити завршени до сутона; знак за почетак вечере била je прва
-> звезда која засија на небу. Код Пољака,
чим се појави прва звезда, домаћин изађе
на доксат и викне "Звезда je на небу!", позивајући тако чељад на празничну вечеру
(Kolb. DW 10: 58).
Софру чине поена —> јела, укључујући
и задупгна: обавезно се једу пасуљ или —>
грашак, колзиво, —> мед, a такође —> риба,
купус, код Јужних Словена - суво воће, по-
БАДЊИ ДАН
ена пита (зељаница) и др. Бугари и Срби
зап. Србије пре вечере најпре каде трпезу,
-> кућу, затим грађевине у дворишту, да
би отерали "зле силе". Код Срба je било
уобичајено да се вечера почне специјално
испеченим хлебовима, који су представљали различите сфере привредног живота породице (закона, закончили), при чему
би домаћин остављао на страну прво парче од сваког хлеба, а затим их давао стоци,
да би стока била здрава. Понекад je за време те вечере прав/ьеп основни божићни
хлеб (-> чесница). Код свих Словена познате су забране, везане за веровање да вечери присуствују невидљиве душе покојника: не служе се —> ножем, не дижу —>
кашику када падне са стола, не устају иза
стола док се вечера не заврши; Западни
Словени остављају слободно место за софром "за -> госта", "за душу" постављају
прибор вишка, отварају -> прозоре и ->
врата, пале свећу "за мртве". Јужни Словени вечерају уз свећу, гатајући о животу
и смрти по -> сенкама свеће на зиду;
остатке хлеба стављају високо, да би класје
било високо; за време вечере бацају орахе
по —> ћошковима куће, а на крају вечере
гатају по њиховим језграма; Западни и Источни Словени бацају ка таваници кувану
пшеницу (кољиво, прекрупу) или класје и
гатају о летини идуће године (-> гатање).
Остаци хране, као по правилу, нису
уклањани читаве ноћи: веровало се да he
доћи да се окрепе умрли рођаци, —> душе
предака, код Македонаца - "дедо Боже".
Код свих Словена, за Б. в. позната су ритуална позивста на вечеру дивљих животина, Мраза, —> Германа, -» ветра и других
реалних или измишљених ликова (—> Некрштени дани, —> Божић, —> Богојављење, —> Коледари, —> Маскирање).
Л. Н. Виноградова, А. А. Плотникова
БАДЊИ ДАН -» Бадње вече
БАЗИЛИШКО -> Змај
БАЈАЛИЦА -> Бајања
БАЈАЊА - облик магијског понашања
чији je циљ остварење неке промене у же-
БАЈАЊА
-17-
/ьеном правцу. Заснива се на представи
да су изазивачи -> болести и других недаћа код људи и стоке -> нечиста сила
или поједини људи с демонским особинама. Б. се баве само појединци, најчешће
старије жене, које код Срба називају бя/ялице, код Хрвата у Херцеговини - моле и
молибоге, у Котарима у Далмацији - видигоје, у Македонији су то басмарици, бщалици, бщалки, у Бугарској - бајачки, басмарки, у Словенији заговарјалки, код Руса заговоршчици итд. Они које могу нанети штету бајањем код Срба се називају врачарице,
вражалще, чипарице, код Црногораца мађионице, чаровнице, код Хрвата - цопрнице, код Руса - колдуње ( рус. колдун, колдунья). Знање б. се преноси у оквиру породице, од старијих млађима и, по правилу, млада бајалица почиње са бајањем
тек када стара престане. Постоје уста/ьени
начини преношења бајања (у неким случајевима б. се преносе на будућу бајалицу
пре њене полне зрелости; у Бугарској je
стара бајалица младој шьувала у уста
Бајалица са Бихора лечи болесно дете "мерењем"
итд.). По казивању неких бајалица, оне су
почеле да бају по наређењу —> Богородице, св. Петке, —> вила итд., које су их посећивале у -> сну или током дуготрајне ->
болести, откривајући им начине бајања.
У појединим крајевима (неточна Србија,
Банат, западна Херцеговина) бајалица je у
тренутку бајања падала у стање зевања,
поспаности или се тресла, губила свеет:
по народном схватању, њена -> душа се
борила с демоном болести или посећивала виле, молећи их за оздрављење боле-
БАЈАЊА
сника. Бајалица има обавезу да чува тајну
б. и да увек тачно изговара његов вербални део, басму, па и онда када не разуме
речи које говори. Басма je схваћена као
"инструмент" посебне врете, који из прадавног времена носи чудотворну снагу, и
чији је задатак да врати нарушени поредак. Она то најчешће чини на симболичан начин, грађењем неког паралелног
модела, којим се постојеће стање, уз одређену магијску процедуру, преводи у друго - жељено стање. По намеки, басме се
могу поделити на медицинске, привредне и басме за друштвени живот. По структури, могу имати облик устаљених фраза,
молитава, заклињања или развијену сижејну схему. По правилу, за сваку прилику постоји посебна басма, али има и случајева да бајалице исти текст прилагођавају различитим наменама, или га импровизују. Приликом б. бајалица употребљава неке предмете који имају магијску
функцију. Они могу бити део поруке исказане на другом, невербалном коду, или
пак илустрација намере бајалице (обично
изражене у облику претње). У прву трупу
спадају предмети као што су: —> со, —> jaje, брашно, предмети везани за —> ватру,
"мртвачки предмети", делови одређених
животиња и биљака итд. Другој групп
припадају оштри предмети (-> нож, ->
секира, -> вретено, три), предмети са запахом (-» бели лук, тамјан), предмети за
чишћење (-> метла). Саставни део б. јесте
и посебно понашање његових учесника,
које често има характер -> наопаког понашан>а (—> ћутан>е, свлачење, пљување,
псовање). Магијску функцију у б. има —>
провлачење, мерење итд. Бајања су обављана у одређено -> време и на одређеном месту. Нека б. извођена су у време
пуног а нека у време младог -> месеца.
Такође, од значаја за б. био je избор дана у
—> недељи (често су б. извођена уочи —>
среде, —> петка и —> недеље), као и доба
дана (бирано je "гранично" време - јутро
пре изласка сунца и вече по његовом заласку, а разна чарања су извођена у ->
глуво доба ноћи). За б. се бирају и посебно означена места која имају ритуалну
вредност. Она представљају границу из-
БАЈАЊА
-18-
међу свог и туђег простора, почев од ->
огњишта, преко -> прага, стрехе, ограде
до границе атара. Она може бити исказана и као граница између копна и -> воде
(поред -» бунара, -> реке, -» извора, ->
воденице, на -> мосту). По обележју "чисто" и "нечисто", за б. су погодна "нечиста" места: ђубриште (-» ђубре), свињац,
-> дрвљаник, -> гробље. Такође су погодна и она места на којима je трајније
присутна нека вертикална оса: —» димњак, -> стожер, -» дрво, -> камен.
БАКАЛАР
Лит.: БМ: 19-21; Ел.СЗК; Ефим.СМЗ; Зам.; Исследования в области балто-славянскои Оуховной
культуры, Заговор, Москва 1993; Кляус УС; Kot.
ZP; Майк. ВЗ; Md. LMS; Позн. 3; Проц. ЗНМ;
Раден. НББ; Раден. НБЈС; Раден. ССНМ; РЗЗ;
СД 2: 239-244; Толстая С. M., EK3 5, 1999: 155160; Топоров, ТЗС 1969: 9-43; 1971: 9-62; Юд.
ОРЗ.
Љ. Раденковић
БАКАЛАР -» Риба
БАЛАЧКО -> Змај
БАРАБАН —> Велика неделе
БАРБАРА СВ. -> Варвара св.
БАРБОРКЕ -> Варвара св.
БАРТОЛОМЕЈ -> Вартоломеј
БАЦАЊЕ ПРЕДМЕТА -» Гатање
Бајалица "намешта пупак
У извесном степену на словенска бајања утицала je писана магијска књижевност (апокрифне молитве, заклињања,
магијски записи и формуле). Препознатљива су три правда утицаја: византијски
(преко грчког језика), романско-германски (преко латинског и немачког) и у незнатној мери исламско-оријентални (преко турског и арапског језика). Најархаичнији слој у б. чува се код Словена који насељавају балканско-карпатску облает и на
Руском Северу.
БДЕЊЕ - намерно суздржавање од —>
сна за време најважнијих догађаја у породичном животу (сахране, порођаја, свадбе), на календарске празнике (-> Божић,
-> Ускрс, —> Ђурђевдан, —> Тројице) или
у одређено време дана (приликом заласка сунца, у подне). У обредно б. спадају
такође делимично ограничавање сна (намерно касно одлажење на спавање, рано
устајање) и блаже форме забране спавања (обичај спавања без јастука, без свлачења, не гасећи светло). Б. je везано за
представе о опасности сна по човеков живот. Тако je обичај да се буде заспали луди у -> кући поред које пролази погребна поворка везан за страхование да покојникова —> душа може повести са собом и
душу спавача. Одбрамбена функција б.
састоји се у томе што будан човек одбија
од себе зле силе у изузетно опасним тренуцима.
Б. поред покојника објашњавано je потребом да се он заштити од —» нечисте
силе или потребом "чувања" душе. Ради
тога су често позивали старије жене, на
целу —> ноћ. Код Украјинаца са Карпата,
6. поред покојника пратиле су игре, шале,
БДЕЊЕ
-19-
причање прича и анегдота. Ређе се бележе б. прве ноћи после сахране, да би се
обезбедили од могућег повратка покојника. Код Зап. и Јуж. Словена, б. поред породиље и новорођенчета имало је циљ да
их заштити од злих духова, да нечиста сила не би заменила дете. Сан одмах по порођају могао je да нашкоди и породили,
зато joj нису давали да спава сву ноћ. На
свадби je познато обредно б. другарица
поред спаваће собе младенаца прве брачне ноћи. Често су те ноћи били будни и
гости на свадби. Према увреженом веровању, ко од младенаца први заспи у брачној ноћи, тај ће први и умрети. Ујутро je
свако од н>их настојао да се пробуди што
пре, да би имао првенство у породичном
животу, да не болује, да не буде лењ у раду итд.
У календарском циклусу раширена je
забрана да се спава на -> Бадње вече.
Сматрано je да ће онај ко заспи те ноћи,
преспавати царство небеско. У Закарпатју
су били будни уочи Божића, да би оградили кућу од зла за читаву наредну годину. Код Јуж. Словена, обичај божићног б.
одразио се у називима Бадње вечери и у
паљењу "бадњака", поред кога су дежурали целе ноћи, да се не угаси. Обичај да се
што раније устане на Божић ујутро везан
je за бојазан да се не нашкоди летини или
за жељу да се не буде послано у раду. Забрана спавања за време дочека Нове године објашњавана je опасношћу од -» смрти. Раширена je забрана спавања у ускршњој ноћи. Оне који преспавају јутрење
поливали су -» водом. Не сме се спавати
за време ускршње вечерње литургије,
иначе -> Бог неће човеку опростити грехове, неће му дати -> среће, полегнуће ->
жита, усеви и трава, човек ће бити сањив
целе године, преспаваће своју срећу, разболеће се, ослепеће ("русалке ће му зашити очи"), заспаће заувек, лети ће наилазити на много -> змија, неће наћи закопано благо, печурке, jaja дивљих патака
и ел. Код Јуж. Словена познате су забране
спавања на Тјурђевдан (да би се избегла
главобоља читаве године) и на Тројице. У
укр. Пољесју забрањивано je сггавање дању током читавог периода Русалне неде-
БЕЛА ЗМИЈА
ле, јер ће —> русалка спавачу навући врећу на очи, па ће спавати читаве године.
Свуда je забрањено спавање док залази —> сунце, иначе човек може заспати заувек, нападаће га —> грозница, дете ће
плакати ноћу итд. У страху од -> полудница, избегаван je сан у подне за време
рада у пољу.
А. В. Тура
БЕЛА ЗМИЈА -> Змија,
зик, -> кућна змија
• немушти је-
БЕЛЕ ПОКЛАДЕ - недеља која претходи
Великом посту и дели, по словенском народном -> календару, две главке сезоне зиму и -> пролеће. Веома je празнована
код Руса, Западних Словена и Јужних
Словена-католика, мање код православних Јужних Словена и врло скромно - у
Украјини и Белорусији. Код Руса je почетак Б. и. падао у недељу седмице пре Великог поста, тј. на такозване месне —> покладе, када je било дозволено да се последии пут једе месо. Тога дана обично су
приређиване мале породичне гозбе, на
пример, тает je позивао зета да "поједу
овна". Понегде су палили —> ватре и објашњавали деци да кобајаги на н>има "пеку
месо". Заиста, "дочек" Б. и. обележаван je
готово свуда: деца и омладина су излазили са палачинкама на снежне брегове, да
"дочекују Беле покладе", веселили се и
санкали.
Основно јело на Б. п. биле су палачинке (поред млечних производа и рибе).
Прва палачинка обично je намењивана
покојницима: ставлали су je на полицу са
иконама или на кровни прозорчић - "за
душе родитела", а понекад су их давали
профцима такође за "помен душе". Палачинке, а исто тако и кућне потрепштине које су коришћене за њихову припрему (намаз, тигањ и др.) ставлане су у руке
страшилу Б. п.; као симбол мрсне хране
спаливали су их на -» ватри приликом
испраћаја Б. п., итд.
Знатан део обичаја на Б. п. био je, на
овај или онај начин, везан за тему породично-брачних односа: на Б. п. сдавали су почаст младожењама који су се оженили то-
БЕЛЕ ПОКЛАДЕ
-20-
ком прошле године. С младенцима су
приређивали својеврсну смотру у селу: поставлали су их уз диреке на капији и терали их да се љубе пред свима, "закопавали"
их у снег или засипали грудвама. Подвргавали су их и другим искушењима: док су се
младенци возили на санкама кроз село, зауставлали су их и гађали старим опанцима од лике или сламом, а понекад су им
приређивали "целовник" или "целовалник" - када су земљаци могли да дођу младенцима у кућу и полубе младу (-» целивање). Младе брачне парове су возали по
селу, али када би за то били лоше угошћени, дешавало се да младенце провозају на
брани, а не у саоницама. Седмица Б. п.
пролазила je такође у узајамном посећивању две недавно орођене породице.
/Ьубавно-брачна тематика одразила се
и у специфичним белопокладним обичајима посвећеним кажњавању момака и
девојака који нису ступили у -> брак током прошле године (који нису испунили
своју животну обавезу). Слични обреди су
масовпо распрострањени код Ист. Словена, a такође у словенској традицији католика. На пример, у Украјини, у јужним
областима Русије и код Полака, најчувенији обичај било je "вучење" или "привезивање" кладе: момку или девојци би
привезивали за ногу "кладу" - парче дрвета, грану, траку и др. и терали их да неко
време ходају с тим. Да би им одвезали
кладу, кажњени су морали да се откупе
новцем или чашћавањем. Код Словенаца,
основна форма обреда, аналогних по смислу и форми, било je вучење брвна, званог
"ploh" или "klado". За разлику од других
словенских традиција, овде брвно углавном нису вукли момци или девојке који
нису на време ступили у брак, него маскиране особе, које су - као представници локалне заједнице - узимале на себе одређени део одговорности за тај прекршај.
Међу разноврсним белопокладним
обичајима истакнуто место заузимају
плодоносни обреди аграрно-привредног
циклуса и, поготово, магијске радње усмерене на повећање раста културних билака. На пример, да би лан и —> конопља
израсли "дугачки" (високи), у Русији су се
БЕЛЕ ПОКЛАДЕ
жене спуштале у санкама низ обронке настојећи да вожња буде што дужа, a такође
су се тукле, гласно певале, итд. Понегде у
Украјини и Белорусији, жене су се веселиле и шетале у покладни четвртак (звани
Власије и Волосије), сматрајући да he се
због тога множити стока у домаћинству.
Најважнији дан белопокладне седмице била je недела - покладе пред почетак
Великог поста. У Русији je тај дан називан
Опроштајна недеља - тада су блиски луди молили један од другога опроштаје за
све увреде и непријатности које су једни
другима учинили; увече je било уобичајено да се одлази на —» гробље и "опрашта" с покојницима. Основна епизода
последњег дана био je "испраћај Белих
поклада", често праћен паљењем ватре. У
Русији je тог дана од сламе или крпа правлена лутка Белих поклада, коју су обично облачили у женску одећу, носали je
кроз читаво село, а понекад су лутку поставляли на точак, натакнут на врх мотке;
пошто изађу из села, лутку су утапали у
реци, спаливали je или je једноставно кидали на комаде, а преосталу сламу расипали по њивама. Понекад су, уместо лутке, кроз село возили живу "Масленицу"
("Белу покладу"): свечано одевену девојку
или жену, старицу или чак старца-пијаницу у ритама. Затим би их, уз вриску и
псовање, извезли ван села и тамо искрцавали или уваливали у снег ("испраћали
Беле покладе").
Тамо где нису правлене лутке Б. п., обред "испраћања Белих поклада" састојао
се, углавном, у заједничком палењу ватри
на брду иза села или крај —> реке. У ватру
су, осим дрва, бацали свакакву стареж опанке, бране, корпе, -> метле, бурад и
остале непотребне ствари, коју су деца
претходно прикуплала по читавом селу,
а негде су и крадене специјално за ту намену. Понекад су на ватри спаливали и —>
точак, симбол сунца, везан за наступајуће пролеће; точак су најчешће набијали
на колац, пободен насред ватре.
Код Западних и Јужних Словена, руским "Белим покладама" одговара Запуст, Менсопуст, Пуст, "Фашник" и неки
други ликови-лутке, чијим je "испраћа-
БЕЛЕ ПОКЛАДЕ
-21-
јем" завршавана покладна седмица. Код
Западних Словена на Б. п. су масовно правлене и зооморфне маске. —> Маскирањем у животиње (као што су -> коза, ->
бик и -> медвед) на ритуалан начин су се
обезбеђивали плодност и летина помоћу
животворне снаге, и то чини доминанту
свих белопокладних обреда.
У централним областима Русије "испраћај Белих поклада" пратило je уклањање мрсне хране, која симболише Б. п., ван
граница културног простора. Зато су понекад на ватри спаливали и остатке палачинака, масла, просипали у њу млеко; међутим, најчешће би деци једноставно говорили да су сва мрсна јела изгорела у ватри (уп. "млеко je изгорело, у Ростов одлетело" и слично). Неки обичаји су били намењени деци, а требало je да их заплаше и
принуде на послушност: у Нижегородској
области, последње неделе белопокладне
седмице, у центру села би побадали мотку, на коју би се успузао мушкарац с метлом и, правећи се да туче неког, викао:
"Не тражи млека, палачинака, кајгане".
Опраштање од Б. п. окончавано je првог дана Великог поста - у Чисти понеделак, који је сматран даном за очишћење
од греха и мрсне хране. Мушкарци су
обично "испирали зубе", односно, обилато пили вотку, кобајаги због тога да из
уста исперу остатке мрсне хране; у неким
местима за "истресање палачинки" приређиване су борбе песницама итд. У Чисти понеделак обавезно je било —> купање у парном купатилу, а жене су прале и
"париле" посуђе, чистећи га од масноће
и остатака мрсне хране.
Међу друге обичаје и забаве белопокладне седмице спадају: маскирање (у Русији
су маске пратиле лутку Б. п.), вођење "козе" или "јарца" (неточна Украјина), песничење и игре лоптом (понекад веома сурови, који су се завршавали и сакаћењем), борбе петлова и гусака, лулагъе на лулашкама, врћење, омладинске вечеринке итд.
Лит.: Календарные обычаи и обряды в странах зарубежной Европы: Весенние праздники, Москва,
1977.
Т. А. Агапкина
БЕЛИ ЛУК
БЕЛИ ЛУК (Allium sativum L.) - билка,
спада у ред универзалних заштитника,
има широку примену у народној магији.
Апотропејска снага б. л. везана je за јак
укус, специфичан мирис, па се зато у обредима најчешће употреблава доњи део
- луковица, која се састоји од посебних делова - ченова. У називима ове билке чест
je епитет бели: рус. дијал. перм. белый лук,
пол. карп, biaie ziele, буг. бял лук.
У етиолошким легендама Украјинаца,
б. л. je израстао из тела Јуде, из зуба Ирода, Јуде, чаробнице, после њихове смрти,
зато je грех јести га; онога ко прекрши ту
забрану, напустиће —» анђео-чувар на 12
дана, па му je забрањено да 12 дана иде у
цркву, јер се неће молити —> Богу него —>
ђаволу. По северноруској легенди, б. л. je
творевина сатане. Истовремено, по бугарској легенди, б. л. се појавио на месту Часног крста (народно-етимолошко зближавање речи: "чешньово лук бил израснал на чесните кърсти" - "бели лук je израстао на часноме крсту").
По словенским веровањима, —> нечиста сила не подноси мирис б. л. и стога верују у његову моћ да штити од злих очију, од -> урока и -> чини, од демона свих
врста: од -» болести, ђавола, -> водењака, -> вештице, -> море; од -> вида, самодива, јуда, итд. Букете расцветалог б. л.
су качили на —> прозор - због —> вампира, носили су огрлице од чена б. л. ; сматрали су да мирис б. л. уништава вампира
(буг.). У Пиринском крају постоји веровање да je у б. л. заклучано девет -> паса, који прогоне зле силе. Б. л. се користи у својству —» хамајлије.
Трудне жене изузетно често користе б.
л. као заштиту од урока, злих очију и вештица (босорки, —> богинки, стрига), носе га стално испод пазуха или зашивеног у
-> одећи, а породиле током седам (четрдесет) дана после порођаја. Новорођенчету трлају стопала и груди б. л., пришивају
му чено б. л. у Капицу, мараму, ушивају га
у пелене, ставлЈају га у колевку, под главу због —> ноћница, —» бабица, —> вештице
(Словенија, Бугарска, Србија), привезују
га за руку, каче око врата или ушивају у
дечју кошулицу (Хуцули). Ради заштите
БЕЛИ ЛУК
-22-
породиље и новорођенчета, на узглавље
кревета су стављали грабуље на које je био
нанизан б. л. (Врањско Поморавља), -> ћошак, у коме се налазио кревет, трљали су
б. л. (чеш., словач.). У Словачкој би породила, када први пут пође у цркву после
порођаја, бацала с -> моста у поток б. л.,
који je био привезан за завесу која je заклањала њену постељу током шест недеља, да
би сви "замеци" болести новорођенчета
отпловили низ -> воду. У Белорусији би
породила, пре него што пође у цркву,
жвакала б. л. и дувала у дете да joj га не
урекну, а неко од чељади би дувао у ььу.
Б. л. je масовно коришћен у свадбеним
обредима. Уплитали су га, с цвећем, у
свадбени —> венац, качили на сватовски
барјак ради заштите младенаца, ради
обезбеђивања плодности, љубави, здравља, богатства и -> среће (укр., пол,., буг.);
прилазећи венцу, б. л. су крили под одећом, у цепу, због чини, урока; стављали га
у обућу млади и младожењи. Пред прву
брачну ноћ, у постељину су стављали б. л.,
—» хлеб и новчиће (Словаци Липтова).
Заштитна и одбрамбена својства б. л.
одражавају се у обредима, који су везани
за празнике прелазних периода (-> Божић, -» Беле покладе, -> Ђурђевдан,
итд.), када je посебно активна била нечиста сила. Тих дана, у Србији и Босни, сви
су мазали свој врат, груди, руке и ноге б.
д., да зло не би нашкодило здрављу, ради
заштите од вештица, од уједа —> змија. У
рупе на прозорима, зидовима и вратима,
у 1сључаоницу забадали су б. л., њиме су
цртали —> крстове по зидовима, —> вратима куће, коњушници, штали, амбару
(општеслов.), да би заштитили себе и стоку од насртаја вештица; чена б. л. носили
су у одећи током Русалне недеље (пол>ес.).
На -> Бадње вече, б. л. je био обавезан
атрибут празничне вечере. Стављали су
га на трпезу испод столњака (на сва четири ћошка —> стола), у сено; по главица б.
л. стављана je испред сваког члана породице или пред сваког мушкарца у породици (Украјинци са Карпата). Пекли су га
у божићном хлебу (—> крачун) (Украјинци Закарпатја и ист. Словачке). У Тјевђе-
БЕЛИ ЛУК
лији су почињали вечеру тако што би сваки члан породице појео по чено б. л. "да
би био здрав кугу лук" и да би змије бежале од њега (Тан. СОТ)К: 83). Б. л. су носили уз себе током -> некрштених дана,
ради заштите од нечисте силе и да би
имали среће током године (Бугари). У Чешкој, Словачкој и Моравској, домаћим
животињама су рано ујутро давали по чено б. л. на хлебу, да би стока била здрава и
да не би гладовала; б. л. хранили су петла,
гусана, патка, да се живина добро "понаша" и размножава, а пса да не буде зао и
да се ничег не боји.
Да вештица не би узимала —> млеко
кравама, на јаслама, изнад стоке су качили главице б. л. (Словаци), кравама су трл>али виме б. л. (Хуцули), да их лети не
уједе змија (Срби Горње Крајине). Уочи
—» Благовести хранили су стоку б. л., да je
заштите од змија (Херцеговина). На ->
Тодорову суботу, —» воловима и кравама су б. л. мазали врат и груди. У Лесковачкој Морави су за тај празник пекли
хлеб, на коме су од теста правили потковицу, а клинце - од чена 6. л.; на обредне
хлебове ставл,али су чена б. л. - за здравље
људи, коња и крава (Бугари).
У оказионалним обредима, б. л. je такође играо улогу апотропеја. Да би заштитили од чини краву после тељења, качили су joj б. л. на врат (зап. Словач.). За
време помора стоке, кравама, коњима и
осталим домаћим животињама су вешали о врат б. л., нанизан на конац (рус.).
Идући на жетву, свака жетелица би појела по чено б. л. са хлебом (Странца). На
први пожњевени сноп стављали су главицу б. л., да би осигурали њиву од "премамљивања" жита у туђе амбаре (Бугари из
Добруџе). Пред полазак на н>иву, у шуму,
јели су б. л. и трл>али се њиме (Хуцули,
Македонци), носили га уз себе (Словаци),
да их не уједе змија и да им не нашкоде
демони. Кад би неко у селу умро, сваки
домаћин би нацртао белим луком ->
крст на сва четири зида своје куће, да
спречи смрт у свом дому (Украјинци Поткарпатја).
Белом луку су приписивана магијска
својства: поједен на -> Младенце - дан
-23-
БЕЛОБОГ
Четрдесет мученика (22. III), обезбеђивао
je здравље, срећу, добру летину (Срби).
Помоћу б. л. млада je одређивала број жељене деце: када пође на венчање, узимала
je једно чено б. л. ако je хтела да има само
једно дете (Чешка, Моравска, Словачка).
Б. л. je употребљаван у л>убавној магији и
девојачким —» гатањима (Срби, Бугари).
Када су желели да сретну —> вука, што je
обећавало срећу и берићет, носили су на
пут б. л. (Витеп.).
Посебну магијску моћ je имао б. л. који прорасте кроз змијску главу. Ко год би
се натрљао њиме, није требало да се боји
женских шумских духова (Хуцули). Помоћу њега су могли видети вештицу, пошто би зелена пера б. л. ставили у —> капу
(Украјинци из Закарпатја). И Јужним
Словенима je познат тај начин препознавања вештица. На —> Благовести, -» Ускрс и —> Петровдан, човек je одлазио у
цркву пошто перо или чено б. л. стави у
капу, зашије за —> појас, држи га под језиком, да би видео вештицу, а сам био невидљив (Србија, Босна); то je пружало могућност да се виде сви духови, на пример
ђаво на роговима крава које се враћају са
паше (Банатске Хере).
Kao магијски реквизит, б. л. je имао
широку примену у народној медицини
при —> бајању, при лечењу —» једномесечића. Њиме су лечили болести дисајних
путева, зубобољу, инфективне болести
(колеру, жутицу, беснило). Приликом
епидемија, јели су б. л. у великим количинама, стално га носили уза се, качили га
на врата и прозоре кућа. Уп. руску пословицу: "Бели лук седам болести лечи" (КГ:
167).
Лит.: Бул. УН: 305; КГ: 346; Гура СЖ: 330; Марин. ИП 1: 111, 645. Марин. НБ: 62, 105-106, 305;
Шапк. СБНУ 1: 599, 602; Чајк. РБВ: 25-31; ČL
1892/1:337; Horv. RZL: 22.
В. В. Усочова
БЕЛОБОГ - божанство реконструисано
за западнословенску митологију на основу два извора: -> Црнобога који се помиње код прибалтичких Словена у
Хелмолдовој „Словенској хроници"(ХП
БЕРЕГИЊЕ
в.) и назива низа локалитета типа „Бели
бог". Посебно индикативном сматрала се
опозиција посведочена називима брда
код Лужичких Срба - „Бели бог"и „Црни
бог"; с првим се везивала позитивна, а с
другим негативна семантика. Постоји
мишљење да je и Б. резултат тзв. „кабинетске митологије" (то име се јавља у
позним, „секундарним" изворима од XVI
в., у којима се он одређује као бог успеха и
-> среће). Ипак, на разним деловима
словенске територије запажени су називи
локалитета изведени од споја епитета
бели и речи бог (локалитет Белые боги je постојао и у Подмосковљу); они, као и
имена неких других митолошких ликова,
попут Белуна, даваоца -» богатства код
Белоруса, пружају известан основ за
претпоставку о митологизованом лику Б.,
који je чинио дуалистички пар са Црнобогом.
Б. Б. Иванов, В. Н. Топоров
Паралелизам израза типа (не видети)
белога Бога и белога дана допушта претпоставку да je првобитни члан теонимске
синтагме била реч дан <*din- у митолошком значењу обоготвореног ведрог, дневног —» неба, сродна именима грчког
Зевса, латинског Јупитера, ведског Дјауса
(индоев. *di-eu-/di-n-), а да je доцније ту
замењена иранизмом бог који je и као
генерички термин у словенском потиснуо
изведеницу од истог индоев. корена
*deivos, сачувану у лит. dievas „бог"; може
се поредити и име гетског божанства
(Ge)beleizin, ако je од *Beleis Din; (—> Стрибог).
Лит.: Лома Α., ЈФ XLIX, 1993: 202, М. Ивић, ЈФ
1999: 8-9.
А. Лома
БЕРЕГИЊЕ (ст. рус. БЕРЕГЫНИ) - митойошки ликови, познати по оригиналним
додацима у староруским текстовима XIVXV века, преведеним с грчког: у "Слову св.
Григорија" (шест пута у разним преписима) и у "Слову св. Јована Златоустог" (једном), посвећених теми "како первое погании веровали въ идолы" (како су раније
БЕРЕГИЊЕ
-24-
пагани веровали у идоле). Једни "погании" клањали су се муњи, -> грому, ->
сунцу, -> месецу, "а друзии перену (Перуну?), хоурсу. виламъ и мокоши. оупиремъ. берегыдмъ. Ихъ же нарицаютъ
трие (9) сестриниць... а друзии огнЬви и
камению и р'Ькамъ. и источникомъ. и берегынкАЪ. и въ дрова" (Софијски зборник,
XIV век) (а други Перену (Перуну?), Хорсу, вилама и Мокоши, вампирима, берегињама - њих, пак, називају три девет сестара... а други огњу и камењу и рекама и
изворима и берегињама и дрвећу). Берегињама су "клали требы" (приносили ->
жртве), јер су веровали "упиремъ и младенцы знаменают мертвы и берегенямъ"
("Чудовски зборник", XVI век). У староруским текстовима познати су записи с почетним е- ("клали требу упиремъ и верегинямъ" - "Пајсијевски зборник", XIV-XV
век) и почетним и- ("уклоняйся поревну,
и аполовину, и мокоши, и перегини" "Духовна поука деци", XVI век; ту су називи поревну и аполовину, по свој прилици,
искварени и долазе од - Перуну и Аполону).
Значење и функције б. нису разјашњени на одговарајући начин. Њих су
изводили из етимологије назива и из контекста. Ј. Аничков, Н. Гаљковски, Л. Нидерле су берегиње сматрали за —> русалке и везивали их за култ мртвих (и умрле
деце); Б. Мансика, О. Трубачев су б. сврставали у "обалске виле, русалке", а Д. К.
Зелењин у -> грознице. А. Брикнер je б.
убрајао у нимфе, али не само водене, него
и горске, позивајући се на архаично значење речи брсгъ, а В. Иванов и В. Топоров
су б. доводили у везу са ст. рус. пр&ыня
"брдо обрасло шумом". И. Срезњевски je
изводио објашњење б. из луж. wreginy
"зао дух". Р. Екерт je сматрао да je име
*beregyni произашло из старијег *per-yni
(од индоев.*рег-, в. per-un, per-yni) повезивањем с *berg на основу семантичке везе
"гора, брдо митолошко биће, дух који борави у гори" (уп. рус. Баба Горынка, Змей
Горыныч, срп. Горскя мщка). А. Ковалевски
je указивао на украјински обичај "водити
перегињу", накинђурену девојку, после
завршетка плевљења цвекле, који je забе-
БЕРКМАН
лежен у околини Черњигова, близу Канева, a такође и око Полтавска, у зони Лохвице, и довео га у везу са б.
Лит.; Ковал1вський А., Берегин! и перегиня (з
досмдом meKcmie), Науковий зб!рник Харкь
всько! науково-дослЈдноЧ кафедри icxopii
украшськоЧ культури, Харюв, 1930/9: 79-107;
Анич. ЯДР: 58-80; Brück. MSP; Гальк. БХОЯ 2:
17-35; Eckert, ZfS 1977/22/1; Ив. Топ. ИОСД;
Man. RO 1: 172-176; МНМ 1; ЭССЯ 1; Гринч. 3.
Н. И. Толсто]
БЕРКМАН -> Сребрни цар
БЕС (праслов. *besi>) - зли дух, демон. У
народној демонологији Словена, представе о б. развијане су под утицајем црквенокњишке традиције и блиске су веровањима у —» ђавода.
У споменицима старе руске књижевности ("Слово о закону и благодати" митрополита Илариона, XI в.), летописима,
у "бесове" су убрајана виша и нижа паганска божанства, и реч "бес" je могла
значити "пагански бог", "идол" (слика
божанства). У житијима, приповестима и
молитвеним проклињањима болести, б.
се јавља као нечисти дух, који саблажњава
човека и наноси му физичку и моралну
штету (изазива болести, хистерије, пијанство, уводи га у блудни грех).
Б. je обично описиван као биће црне
(модре) боје, в. рус. черный, синец - "бес,
ђаво"; б. je чупав, крилат, репат, на ногама
и рукама има канпе, око себе шири дим и
смрад. Може се појавити и у облику животиње, —> змије, црног —> пса, медведа,
вука, војника, калуђера, -> туђинца (црнца, Пољака, Литванца), скомраха, понекад -» анђеда, па чак и - Исуса Христа.
Иконографске представе б. такође наглашавају његов зооморфни облик (крила,
репић, птичје канџе), а нарочито - шиљату главу и "шиш" косу (уп. рус. дијал.
шиш, шишко - "ђаво"); у руским споменицима XVII в. постоје представе б. са хипертрофираним гениталијама.
У хагиографској литератури и молитвеним проклињањима дат je списак начина за истеривање б. који je ушао у чове-
БИК
-25-
ка: светац окује (веже) беса, бије га, истерује у пустињу (на морску пучину, у пакао), затвара у затворени простор (-> пећину, планину, рупу, посуду).
У народно] демонологији сачуване су
представе о б. као бићу, које се разликује
од ђавола, демона и беса из кььишке традиције. Код Источних Словена, реч
"бесы" служи за озиачавање свих демонских бића или назива појединих категорија духова: рус. бес полуденный -» полудница, дух поднева, бес во дворе - кућни
дух, бес-волосатик - шумски дух; укр.
польови 6ic - дух њива. Код Зап. Словена
(Кашуби) "bies" je антропоморфни зли
дух високог раста, огромних стопала.
Пољски -» пастири бесовима називају
зле духове у обличју животиња. Постоји
такође пољско веровање о "белим бесима" који бораве у горњем свету (за разлику од подземних духова - "страхова").
Код Бугара су се одржале представе по
којима je б. - зао дух, који убија псе, или
дух болести који се преноси на човека
приликом уједа болесног пса. Код Срба
постоји веровање о б. као демону који се
настањује у људима и животињама, а изазива беспило (Косово). Бесовима се називају и -> гиганти у српским и бугарским
легендама.
Лит.: Буслаев Ф. И., Ъес/IMou досуги, Москва,
1886/2: 1-23; Рязановский Φ. Α., Демонология в
древнерусской литературе, Москва, 1915; Белова
О. В., Бесы, демоны, люцыперы...//ЖС 1997/4: ΒΙΟ; Dukova U., Die Bezeichnungen der Dämonen im
Bulgarichen/fEaAKaHCKo езикознание 1983/ 4: 546; Brück. MSP: 45, 296-297; Mosz. VRS: 24-37.
О. В. Белова
БИК - у народној традицији, посебно поштована животиња, оличење снаге и мушког начела; жртвена животиња (-» во).
У јужнословенској космологији je
(понекад биво или -» во) - космофор,
ослонац -> земље. У Србији (Хомоље)
сматрали су да земља почива на леђима
четири б. - црном (на западу), сивом, односно светложутом (на југу), белом (на северу) и црвеном (на истоку). Бикови стоје
У жутој —> води, поје се и хране њоме, али
БИК
кад једном остаре и малаксају, клецнуће
им ноге и тада ће земља испуцати, жута
вода продреће кроз пукотине и наступиће потоп света. Слична веровања су позната у алтајској, муслиманској и старој
индијској традицији.
Б. као жртвена животиња познат je на
Руском Северу, у Нижњегородској, Пензенској и Орловској губернији. Окупљајући се на празник (-> Илиндан или др.),
мушку сточарску славу (рус. брагчина),
клали су б., кога je хранила читава задруга, заједно се гостили и делили његово месо, а чували —> кости, које су, тобоже, доносиле —> срећу. Олоњецки ловци и риболовци су веровали да кост "илинског"
б. (тј. б. који je заклан за сакралну софру
на Илиндан) утростручава улов. Олоњецки сељаци су настојали да на гозби зграбе
парче меса с коском, "да би зграбили срећу", јер "са оним ко има илинску кост,
увек je пророк Илија". Они су сматрали
да жртвени б. "црвене боје" обезбеђује
(преко пророка Илије) ведро време током
жетве и косидбе траве. У околини Орлова, кости "заветног" ("обећаног"), сакралног б. су, после обредне трпезе, закопавали у штали "да стока не би улазила у ку-
ћу".
У селима око Кирило-белозерског манастира такође су жртвовали "обећаног"
б.: у Вешчозеру на храмовни празник
(Малу Госпојину 8/21. IX), у порти су клали б., кували његово месо и раздавали га
сиромасима; осталу "обећану" стоку су
продавали месарима, a добијени новац je
ишао у корист цркве. Тога дана, по предању, некада су до цркве долазили —> јеленови и долетале патке, а из Вешчозера су
излазили бикови посебне сорте. У Костромском крају, у случајевима -» болести и помора стоке, приређивали су "Николштину" ("славили Великог Николу").
За то би "обећали" да he тек отељено мушко теле гајити три године да би га потом
заклали за празник зимског св. Николе
(6/19. XII) и припремили ручак за цело село. У Макарјевском срезу, у Нижегородском крају, гозбени ручак - "Николщина"
- на коме би јели трогодишњег б., падао je
на месојеђе - у позну јесен или рано про-
БИК
-26-
БИК
Борба бикова на Грмечу
леће. У ист. Србији на Илиндан су клали
б., кували га у великом казану и читаво село га je заједно јело на месту званом Петикладенци, на коме се налазило пет светих
—> извора-бунара. Ту су се људи умивали
-> петком и —> недељом, и остављали
новац, за који je купован б. Тога дана у Велесу (Македонија) на "оброчном" (жртвеном) месту су се окушьали становници
неколико села и после заједничке молитве, кували месо б. Бугари из околине Хаскова у —> понедељак, који претходи дану св. Параскеве Петке (14/27. X), клали су
насред села б., кували месо и јели га за заједничком софром. Taj обред je био распространен и код Бугара у источној Тракији и око Андреанопоља.
У неким областима Пољске, б. je био
централни лик тројичких обреда. У Мазовији су га покривали старом мрежом и
китили цвећем и грањем, качили му на
рогове -> венчић од -> брезе и терали га
испред стада, или би на б. посадили лутку витеза од јовине коре а затим je збацивали на земл,у, називајући тај обред волујска свадба (околина Тикоцина и Бељ-
ска изнад Нарева). У Кујавији je б., покривей сукненим покровцем, с цвећем на роговима, учествовао у свечаној поворци, у
пратњи дванаест —> пастира, дванаест девојака с цвећем и музичара, које je дочекивало читаво село.
У месним предањима Словена познати су духови - чувари врела, извора, —>
бунара и језера, који се јављају у виду б.
Срби у Метохији приповедали су да je у
селу Црна Врана, у Подримљу, из дубоког
извора излазио велики б. и нападао сеоске волове. Тада je неко од сељака сковао
гвоздене шиљке и ставио их на рогове свога вола, те je во убо б., после чега je извор
пресушио на десет година (-> водени
бик). Срби су веровали да б. чува благо,
при чему je, "да би се ископало благо,
требало му жртвовати свог б., и заклати га
на месту закопаног блата". У зап. Украјини (Корочански срез) забележено je преданье о пољском духу (—> пољевик), чувару извора, у виду летећег б., који час лута
око извора, час нестаје. О вези рогате стоке са временским непогодама уп. —>
облак.
БИК
-27-
Први облак седефне нијансе, који најављује непогоду и -» град, у Вологодском
крају назива се бик. Место на коме je гром
убио човека, да не би постао -» вампир, у
Хомолзу (ист. Србија), шкропили су свегом водом и кадили -> босиљком, мајчином душицом и -> ддаком једнобојног
(без белеге) б. По бугарским представама,
б. je недостижан —» нечисто] сили, упоредо с —> вуком и —> медведом. С друге
стране, и сам нечастиви се могао појавити
у облику б., по веровању Луж. Срба (стада
црних јунаца, јунади-телади), Украјинаца
(два бика се туку, бик - "стока шумског
бога", бик-пол>ски дух, итд.).
Б. je омиљена маска и лик божићног и
покладног -> маскирања. У Костромском
крају била je позната божићна игра "бик".
Момак са земљаним судом на жарачу
(симбол рогова) и навученим велом долази
у колибу, риче око девојака и маше главом
као бик. Њега би продавали и, пошто би
обавили трговину, неко из масе би кренуо
да "убија" бика - ударао би по земљаном
суду све док га не разбије и тада би момак,
који је представљао бика, побегао из колибе, а други момци су ударали девојке претходно припремљеним гужвама сламе, питајући: "С ким си јела бика?" Код Хрвата
на Банији позната je свадбена игра "бик".
У тумачењима снова црни б. предсказује неминовну опасност, а бели б. —> бодест, изнемоглост (Руси).
Б. у словенским загонеткама представља супститут —> месеца, —> сунца, дана и
-> ноћи, —> неба и —> земле (рус. "Два
бика се боду, али се не састају"), таванице
и пода, ватре и лонца (бел. "Рыжы бык ды
чорнага л1же" - "Риђи бик црнога лиже")
и др.
Најстарији извештај о жртвеном б. je
дело Прокопија Цезаријског (VI в.). Он саопштава да су Словени веровали у врховног бога-громовника и да су му жртвовали
б. и друге свете животиње (СДИС 1:183).
Лит.: БОЛКОВ//ЕО 1895/4: 56; Сок. СПБК: 40;
Зел. ОРАГО 1: 401; 2: 762; 986; Зав. КЛБ: 26; Гнат.
ЗУД: 176; СЕЗб 19, 45, 58, 80; BonifačićRožin//NU 1962/1: 92-95; Veck. WSMAG: 492-495.
H. И. Толсто/
БЛАГО
БЛАГО —> Злато, —> Таласон
БЛАГОВЕСТИ - један од најважнијих
празника у календару православних Словена (25. 111/7. IV), мање значајан у католичкој традицији. По црквеном канону,
то je један од дванаест највећих празника,
a посвећен je дану када je арханђел Гаврило обавестио Деву Марију о будућем рођењу Христа. У народном календару
означава почетак -» пролећа и обележава се као дан "отварања земље", буђења
из сна (-» земља), излажења из земље гамади, —> змија, —> жаба, —> мигпева, инсеката, појаве —> нечисте силе; као време за
долетање птица, буђење —> пчела, —> медведа (везан je за Воздвижење Часнога
Крста и Усекованије главе св. Јована Крстител>а, као дане "затварања землзе" у зиму, време тоњења у сан). £., попут -> БоЈкића, предвиђају и магијски предодређују читаву наредну годину.
За дан Б. везани су многи обреди дочекивањи пролећа. Срби у Гружи (Шумадија)
сматрају да зима траје до Б., а Чеси - да Б.
"оглашавају пролеће, али не истерују зиму". Зап. Украјинци су сматрали да се зима трипут дочекује у пролеће (на Сретење, на -» Младенце - Четрдесет мученика и на Б.) и да на Б. "ΛΙΤΟ зовам переможе зиму", уп. код Руса: на Б. "пролеће je
победило зиму". Кажу да на Б. из земле
излази топлота (Охрид), да се за Б. дан
продужава толико да птица може девет
пута "свити и развити —> гнездо" (Црна
Гора). У Белорусији се омладина пела на
брда, на кровове парних купатида, Пластове сламе, камаре дрва и "гукала весну"
("дозивала пролеће"), понекад су у исто
време дожили и ватру - "палили зиму"
или "грејали продеће".
Код свих словенских народа, за Б. се
везују долетање птица из "иреја" (са —>
онога света): тога дана су дочекивали ->
роде: пекли су лепиње у облику родине
ноге, које су деца износила у двориште,
бацала увис и дозивала роду, а потом су
их делили свим члановима породице или
само деци, понекад су их убацивали у родино гнездо (Пољесје). Код Јуж. Словена
и на Карпатима, Б. сматрају даном када
БЛАГОВЕСТИ
-28-
долеће или почиње да кука -> кукавица,
која оглашава пролеће. Код Руса су на Б.
пуштали птице на слободу, "да би певале
у славу Божију" и доносиле срећу ономе
ко их je ослободио.
Код Ист. Словена, од Б. почиње орање, јер "Бог je благословио земљу за сетву". Често на тај дан одлазе пчелама: Срби-граничари одлазе пчелама, носећи
кључ од -> врата, клин с плуга или точка,
и пуштају их из кошница, чије би отворе
претходно намазали -» медом. Украјинци из околине Харкова би у мед за пчеле
умешали прах од благовештенске просфоре и у лето га стављали у лобању благовештенске штуке, тако да пчела измили
између штукиних зуба - тада joj нико неће моћи учинити ништа нажао. У Закарпатју домаћин на Б. није излазио из куће,
да пчеле не би одлетеле из кошнице. Бугари и Срби су кадили кошнице димом
од запаљених крпа и балеге, да пчелама
не прилазе змије и мишеви. У пољском
Поморју на Б. су освештавали пчеле.
За Б. су везани лустрациони обреди, чији је циљ био да отерају и заплап!е нечист
која je изашла из земље - гамад, инсекте,
нечисту силу, —> болести. Код Јуж. Словена на Б. je обављан обред истеривања
змија и одузимања њихове моћи. У Бугарској на Б. жене, понекад деца, пре изласка
или на заласку сунца обилазе двориште,
ударајући —» кашиком о бакарну чинију,
и вичу: "Бягайте, змии, Благовец гца ва затисне" (Добр.: 326). Ударањем у металне
предмете гоњене су змије, а Срби су сматрали да ће змија лети да се држи далеко
од куће, на удаљености до које се чује звекет метала. Змије су, такође, терали ватром, потпаљивањем ђубрета, крпа, старе обуће, сламе, коњске и кравље балеге и
др. У многим областима Бугарске ујутро
на Б. су мели двориште, a ђубре палили
пред кућом или у повртњаку, понекад je
домаћица трипут обилазила кућу са запаљеном бакљом и викала: "Блгајте, зми
и гущери!" - "Бежите, змије и гуштери!"
(Добр.: 325) У циљу заштите предузимане
су и радње за продобијање наклоности.
Македонци из области Белеса на Б. спремају змијама нешто слатко (благо), да зми-
БЛАГОВЕСТИ
је буду благе и да их не уједају. Kao превентивна мера, на тај дан je било забрањено
спомињати змије и гушгере (југозап. Бугарска, Пијанец), одлазити у башту, доносити у кућу зелениш, поготову зелени
лук, затезати канап, вући нешто по земли (Срби из Попова поља и Грбља), хватати стоку за рогове (Хомоље), увлачити
конац у иглу (Босна), шити нову обућу
(ист. Србија), узимати у руке иглу, вретено (Пољесје) и слично.
Ради заштите од мува, бува и др. инсеката, у Босни и зап. Србији на Б. су брисали кућу, двориште, сакупљали ђубре и
палили га, у Добруци су скакали преко
ватре. Срби из Хомоља нису дозвољавали
да се на Б. убијају буве и вашке, а жене нису просипале ни кап воде из куће, да муве не би досађивале стоци. Приликом
обедовања настојали су да не проспу ни
кап и да не испусте ни мрвицу. На Б. je
било забрањеио брисање куће, а поготово
избацивање ђубрета у повртњак или на
њиву, јер се сматрало да ће од тога расти
коров. У лустрационе обреде спадају, такође, умивање на -» извору или -» реци
у зору на Б. (Срби), кречење куће (Укр.,
Бел.), прање наћви у којима се меси —>
Обредно терање зми ja на Благовести
БЛАГОВЕСТИ
-29-
хлеб (Пољесје) и др. Благовештенске ватре су сматране за заштиту од болести, -»
урока и -> нечисте силе. Руси су палили
сламњаче, старе опанке од лике, прескакали ватру и кадили одећу од болести и
злих враџбина. Да би унапред заштитили
стоку од епидемија, Срби су je на Б. протеривали између две ватре; уочи Б. у поноћ je гашена ватра на огњишту и вађена
"жива ватра" (Темнић).
На Б., као и на друге велике празнике,
посебно су се чували од нечисте силе,
штитили себе и стоку. По веровањима Бугара, на Б. се самовиле и самодиве враћају из боравишта, на којима су биле од Усекованија главе св. Јована Крститеља. На Б.
се оне у зору купају у рекама, на изворима, бунарима, те je стога изјутра опасно
ићи на -» воду. Код Срба je масовно распрострањено веровање да je на Б. могућно препознати вештицу (зап. Србија, Босна, Славонија). Ради заштите од -> вештица, Срби из источне Херцеговине су
уочи Б. обилазили око куће са запаљеним свећама, слева надесно, и просипали
просо. Украјинци су секиром или косом
остављали траг на земљи око куће, "да не
дође вештица"; трудили су се да не дају
ништа из куће, да вештица не би одузела
крави млеко.
За Б., као преломни моменат године,
везани су многобројни магијски ритуалы,
-> гатања, предсказивања здравља, ->
среће, берићета, -> богатства, летине,
времена, итд. /Ьуди су бринули о томе да
на тај дан буду здрави, сити, добро одевени, да имају код себе новца, зато што ће
им тако бити читаве године (Бугарска,
Македонија, Карпати). Код Источних
Словена, у магијским радњама су масовно
употребљаване благовештенске просфоре: у једну je била умешена и копејка, и
коме допадне то парче просфоре, сматрало се да се срећан и да je батлија: њему су
поверавали почетак сетве или друге радове. Комадићи просфоре су стављани у семење, закопавани по ћошковима њиве ради заштите од -> града и -> суше, стављани у први сноп, у амбар, да —> мишеви не би јели жито; просфору су носили
са себом приликом сејања, привезивали
БЛИЗАНЦИ
je за сејачицу, користили за лечегъе -»
грознице, итд.
Свуда je поштована строга забрана било
каквог рада на дан Б. ("На Благовести ни
птица гнездо не свија"). Посебно je било
строго забрањено дирати -> земљу, "узнемиравати земљу" пре Б. Кршење забране
претило je сушом и другим невољама. Да
би се избегли суша и град, било je забрањено да се ложи —> пећ и да се спрема —>
јело на Б., a такође и да се чешља коса иначе ће кокошке "чешљати" леје.
С. M. Толсто/
БЛИЗАНЦИ - у народним представама,
носиоци исте судбине, оличење двојништва везаног за негативку семантику ->
броја два. У зап. Босни су сматрали да je за
породицу (кућу) и за читаво село лоше
кад се рађају близанци, и да je боље кад један од б. умре и самим тим однесе собом
све несреће, тада ће преживелог мимоићи
невоље. Тамо кажу: "Да je среће, не би се
двоје родило!" Такав однос према б. био je
познат и у другим словенским областима:
у Словачкој, на пример, често рађање близанаца je сматрано за срамоту или, чак, за
казну. У јужној Словачкој су веровали да
he —> жена, која отера из куће просјака,
родити б. Код Словена je раширена забрана —> трудници да једе било шта "близначно", спојено, срасло: плодове, -> jaja
са два жуманца, итд. Код Срба из Косова
Поља, да се не би рађали б., посгојала je,
осим тога, још и забрана прелажења преко рала или плуга, а у централној Словачкој, из истог разлога, жена није смела да
узме две пракљаче за рубле, да ставља
умешене векне -> хлеба у -> пећ тако да
би се могле слепити и запећи. Србе из
Горгье Пчиње није радовало рођење б. у
породици, али je појава б. када се радило о
стоци позитивно оцењивана, као знак да
ће се стока добро понашати и да ће година бити плодна. Међутим, у неким бугарским областима (Пловдив, Велико Трново), рођење б. сматрано je за срећу, која доноси кући берићет, благостање, летину и
приплод. На сличай однос према рођењу
б. може се наићи понегде у Пол>есју и у
другим словенским областима.
БЛИЗАНЦИ
-30-
Вера у заједничку судбину и -> душу
б. огледа се у српској забрани да један б.
присуствује свадби свог брата (Нови Пазар). Код босанских Срба (облает Власенице), та забрана je проширена и на сахране и подушја: присуствовање брата покојниковог близанца тим ритуалима претило му je неминовном —> смрћу. Бугари су сматрали да смрт једног од б. може собом да повуче смрт другог. Из тог
разлога, у Панађуришту je обављан "целитељни" обред "раздвајања" б.: на ->
прагу —> куће секли су -> секиром новчић: половину, која би пала у двориште,
закопавали су у -> гроб умрлог б., а друга
je остајала у породици. У другим обдастима Бугарске приликом сахрањивања једног од б., у гроб би легао побратим живога брата (сестре) и говорио: "Умерлото не
ти e брат (сестра), од сега аз съм ти брат
(сестра)" - "Покојник ти није брат (сестра), од сада сам ти ja брат (сестра)", или
je избацивао —> камен и говорио: "От тука нататък тоя камък ти e братче" - "Од
сада па надаље овај камен ти je брат" (околина Тетевена). Код Срба у Гружи (ТТТумадија), када умре један од б., онај који би
остао жив, да не би умро за »им, трипут
баца у раку по жут цвет и каже: "Ja теби
жути цвет, а ти мени бели свет!"
Код Срба je познат обичај да се близанцима надену блиска или готово једнака —> имена (Драго и Драгица, Стојан и
Стојанка и др.), па су одговарајући имењаци могли, у неким обредима, да обављају исту функцију какву и б. Код Срба и
Бугара са б. су понекад изједначавани и
такозвани -» једномесечићи и једнодневци, тј. деца коју je родила иста мајка
или су рођена у истој породици (кући)
једног истог месеца (дана) или на исти
дан у недељи. У случају смрти, с њима je
требало обавити исти обред "раздвајања"
као и са б. Тако, на пример, сечење новчиha секиром било je познато и у Левчу, а у
српском Банату, код Хера, на праг су, поред новчића, стављали кудељу и —» гребене, које су секли пополз: једну половину
су стављали у мртвачки сандук (гроб)
умрлог б., а другу - давали живом
близанцу.
БЛИЗАНЦИ
Крвна, једноутробна веза б. била je jaка и истовремено опасна, али та опасна
веза могла се усмерити у заштиту од спољашње погубне силе - куге (—> чума), заразе, епидемије, -> града, итд. У српској,
бугарској, македонској и делимично пољској традицији, у обреду —» обораваньа
села, готово да je обавезно било учешће б.
Орали су најчешће браћа-б. воловима-б.;
у појединим областима ти волови су обавезно били црни (Косово и Метохија, централна Македонија - Штип); или су приликом орања носили и закопавали у земл>у два црна петла која je излегла иста
квочка (Лесковачка Морава). Такво оборавање било je познато у Србији, Црној Гори, центр. Босни, у сев., центр, и јуж. Македонији, у јуж. и југоисточној Бугарској и
у Добруџи, међу пресељеницима из Тракије, а такође неточно од Софије и Пловдива. Taj обред je често спајан с вађењем
"живе ватре", обредом који су често обављали б., ради заштите стоке и људи од
болести. У областима јужне Македоније,
приликом оборавања од куге, у којем су
учествовали браћа-б. и волови-б., користили су такође рало направлено од "двостаблог" односно дрвета с два стабла (близнак рало), или рачвасти штап израстао из
једног корена, којим су терали волове
(близнак трн). У северозападној Белорусији и у центр. Пољесју практиковано je да
браћа-б. воловима-б. оборавају село од
колере или других болести.
У југозападној Србији и околини Призрена, ради заштите од чуме, две сестре-б.
сличних имена ткале су за ноћ "једнодневно" платно, док су у исто време брат
и сестра б. оборавали село воловима-б. У
центр. Македонији (Белее), оборавање
због куге обављале су девојке-б. биволицама-б. У центр., јуж., југозап. и сев. По/ьској (Серадско, Краковско, Лублинско војводство, Кујави и др.) житна поља су оборавали воловима-б. ради одбијања града.
У околини Тарнова и Жешова н>иве су оборавали јунцима-б. У том локалном пољском обреду, исто као и у неким македонским и источнословенским обредима, јавља се магија женског начела. Мушко начело - орачи б. и волови б. - значајно je за
БОБ и ПАСУЉ
-31-
балканску, српско-бугарско-македонску
традицију (вероватно, везану за античку и
византијску традицију; уп. антички обичај оборавања са б., који je забележио још
Плутарх, одражен и у легенди да су Рим
основали б. Ромул и Рем).
Низ веровања, везаних за појаву б., н>ихову судбину, судбину породице и њеног
благостања, постојао je y Пољесју. У неким
пољеским областима су сматрали да рођење б. доноси радост, па чак и берићет домаћинству, у другим су, напротив, сматрали да "обоје никад неће живети - један
обавезно умире", или, ако се роде б.,
"умреће отац или мајка". По неким
увреженим представама, ако се роде близанци - дечак и девојчица - неће имати
среће, умреће, а ако се роде дечаци-б. или
девојчице-б., онда he живети дуго и срећно. Негативна митолошка суштина б. јасно
je изражена у веровању да су б. резултат зачећа уочи -> "дедова" (задушних дана), тј.
оних дана када je забрањиван интиман однос супружника.
Н. И. Толсто/
БОБ и ПАСУЉ - махунасте биљке, ритуална храна у задушним и календарским
обредима. Код Јужних Словена je распрострањенији пасуљ. Зрна ових биљака су
масовно употребљавана у магији плодности, народној медицини, -> гатањима.
Семантика (и функција) б. и п. налик je ceмантици -» грашка и низа других зрнастих твари с карактеристичним обележјем множине (-» жито, ораси).
Као задушно јело, б. или и. се користе
код Јужних Словена, у југозападној Чешкој, у Закарпатју и западном Пољесју.
Срби су на задушне дане бацали б. -» душама да би их, пошто их нахране, отерали од насеобине, што je везано за древне
индоевропске представе о б. и и. као храни мртвих. У Закарпатју je забележена
прича о ноћној посети умрлих родитеља,
који кувају б.и п.; у планинским областима Пољске, лонац п. стављан je у мртвачки сандук поред покојника (уп. кашуп.
грицкапш боб - "умрети"); Бугари су стављали зрно б. у уста покојнику, да се не би
повампирио.
БОБ и ПАСУЉ
Као једно од божићних -» једа, припреманих уочи три главна -> празника,
б. или п. су познати код Јужних Словена,
на Карпатима, у Подгаљу и западно] Словачкој. У Србији и Босни, пасуд, изнесен
на сто кусали су у круг, а прву кашику п.
стављали су на столњак. Коришћено je и
бобово брашно: Словенци су од њега правили новогодишњи обредни —> хлеб, бобов дед. На Карпатима и у Поллсју су
спремали колач у који би замесили б. иди
и. (уп. централноевропски термин бобов
крал - "онај коме допадне парче колача
са б."). Познате су и забране употребе б. у
—> некрштене дане, мотивисане могућношћу разболевања, повезаношћу б. са —>
нечистом сидом. Остаци јела од б. и п.
давани су кокошима, кравама, разбацивани по њиви "због корова", чувани као лек.
Као празнично поено јело, б. и п. се користе у многим другим календарским обредима, поготову код Јужних Словена (на
пример, на дане св. —> Варваре, св. -> Андрије и др.). Б. je често компонента обредног јела, спремљеног од мешавине ->
жита и прекрупе. Веома je раширен обичај даривања б. учесницима обреда обилажења (-> пола»сајник, —> додоле, итд.).
Сматрано je (поготову код Јужних
Словена и на Карпатима) да б. доприноси
плодности. Б. je симбол семена, плода, заметка, a једење б. - зачећа. У неточно) Србији млада je носила при себи онолико
зрна б. колико година није желела да има
деце, а по истеку тог рока зрна би посејала и тај б. кад порасте појела - да роди дете. У Родопима, жена без деце je садила б.
у лобањи убијене -> змије и по броју изданака одређивала број будуће деце. Карпатски Украјинци, Руси и Пољаци знају
за израз "најести се боба, грашка", који
значи "затруднети".
У народној медицини, б. je углавном
коришћен за лечење —> болести грла и
разних врста гнојаница, оспи, богиња, чирева, брадавица и других болесних промена на кожи, налик на зрна б. На пример, Бугари су пекли зрневље б. и њиме
трљали чиреве на телу, па их сипали под
—> камен, уз речи: "Када проклија овај пасуљ, нек ja тада добијем чиреве".
БОГ
-32-
—> Гатање у б., чије се порекдо везује за
византијску традицију, раширено je по jyгоист. Европи, поготову код Јуж. Словена
и Руса (уп. уобичајене изразе: као да je у боб
врачао, бацати пасул, буг. да ти на гледам
боб, рус. кинь бобами, будет ли за нами? и
др.). Уобичајено je да се захвати прегршт
б., распе на гомилице, а затим пребројава,
распоређује на —» столу по одређеном систему, баца над столом и др. На тај начин
су гатали ко je виновник -> чини, крађе, о
летини, удаји или женидби, о животу и
смрти. У народним тумачењима снова, б.
je наговештавао сузе, тј. негативне појаве
(—> смрт, невољу и ел.).
У фолклору je масовно раширен бајковни мотив о фантастичном —> дрвету,
израслом из зрна б. (грашка), по којем су
људи могли да се попну на —> небо. Јужнословенске легенде о пореклу б. приповедају да je —> Бог уложио много снаге
да би створио зрно б. и стога je оно тако
тврдо; при томе je Бог сломио нокат, што
се види по трагу на б.
Лит.: Плотникова А. А., Бобы, фасоль и горох в
символике рождения и смерти/УКСК 1: 47-55;
Mosz. KLS: 379-382; Чајк. МРС: 191-192; Грб.
СОСБ: 100-102; Mod. VOUS 2: 92-93; Арн. БНП:
20-21; Vacl. VO: 423; Sob. RVNP: 303.
А. А. Плотникова
БОГ - (општеслов. *bogъ, исконска реч
или позајмљена из иранског; вероватно,
првобитно значење - "онај који даје благо, —» богатство") - у књишко-црквеној
традицији, врховно биће које поседује
највиши ум, апсолутно савршенство и
свемоћност. Б. je творац неба и земље,
Промислилац Васионе, исконско, вечно,
духовно и бестелесно начело. У народно]
традицији, Б. се обично јавља отелотворен - у виду брадатог старца, који живи
на —> небу (у великом дворцу, на трону и
ел.), али често и у обличју npoq'axa, путника итд., који иде сам по свету или у
пратњи —> светаца. При томе je Б. у стању
да се преображава или нестаје, попут
других натприродних сила, укључујући и
—> нечисту силу. Б., који управља —> анђелима, са свецима се супротставља са-
БОГ
танском роду, пре свега -> бесовима, -»
ђаволима и свој нечисто] сили. С њима се
Б. надмеће у световним и људским пословима и бори се на различите начине (ударом —» грома и ел.).
Народна религија Словена обилује
мотивима дуалистичког осећања света,
по коме небо припада Б., а -> земља - ђаволу, десна страна - Б., лева - ђаволу, итд.
Хелмолд у "Словенској хроници" (XII в.)
сведочи да су Словени на гозбама додавали један другоме у круг жртвени пехар,
изговарајући заклетве у име богова - доброг и злог бога, јер су веровали да све
успехе дугују добром а све несреће злом
богу, па стога злог бога и називају ђаво
или -> Црнобог, (-> Бели бог) (Гельм.
СХ: 129). Религиозни дуализам je веома
изразит у средньовековном богумилству,
за које су везани многи апокрифи и народне легенде. Словенска реч бог у дијалектима може да означава и ликове нечисте силе, попут српског, односно банатског бог из воде - "ђаво" (често у псовкама).
Уп. такође укр. подол, богиња - "зли дух,
који замењује малу децу", српски богиње "оспе", моравски bohuma - "врачара",
пол>ски boginka.
У народно-митолошком доживљају,
Б. je супротстављен човеку, који je смртан
и после -» смрти своју -» душу предаје Б.
(уп. рус. даты Богу душу - "умрети"). Б.
живи на небу, а човек (људи) - на земљи,
и зато се опозиција "небески - земаљски"
у низу случајева изједначава с опозицијом
"божански - људски" и "горњи - доњи".
Табуисање речи *bogb понекад се изводи заменом завршног сугласника, нпр.
bog - bor или читаве речи. Уп. српско Бора
ми! уместо Бога ми!, Бор ме! уместо Бог ме!
- "богами", А тако ми бора великого! Бор
те убио! и ел., пољ. przysiegam boru уместо
przysiegam Bogu - "кунем се".
У словенским народним песмама и легендама распрострањени су мотиви и сижеи у којима Б. спречава невољу, упозорава на грех (инцест и ел.), исцељује болеснике, богаље, неме, спасава утопл>енике,
мученике, штити од —> ватре, чини чуда,
додељује улоге свецима, даје људима богатство (-> злато и сребро), жени -> Сун-
БОГАТСТВО
-33-
це, даје -> месецу "мене" а сунцу сјај, узима обличје старца, —> пастира, златног
дрвета и др. Ти мотиви су посебно карактеристични за Јуж. Словене. У истој области, поготову у Бугарској, у коледарским
песмама су чести мотиви рођења младог
£ (_» Богородица, -» Божић).
Словенско паганство се, пре покрштавања појединих словенских народа, олдиковало политеизмом (в. уводне текстове),
са знатним уделом пантеизма и очигледном тежњом монотеизму, тзв. врховном
богу, што je запажао још Прокопије Цезаријски у ыьизи "Рат са Готима" (средина
VI в.): "Словени и Анти сматрају да један
од богова, управо - творац муње, јесте једини господар свега" (СДИС 1:183). Такве
претхришћанске представе су фрагментарно сачуване у фолклорним, обредним
и апокрифним текстовима све до XX в.
Доживљај Б., ближи кььишко-црквеном,
садржан je у песмама-легендама. У јужнословенским фолклорним текстовима Б.
често иде по земл>и и чини чудесна дела,
заједно са св. Јованом или св. Петром, код
Ист. Словена - са св. Николом и св. Петром. Св. —> Никола се, код Ист. Словена,
сматрао замеником Б.
Име Б. често je употребљавано у клетвама и проклетствима.
Лит.: ППБЭС; Прок. БГ; Гельм. СХ: 129; Зел. ТС
2: 9; Чајкановић В., О српском врховном Богу, Београд, 1941; Grafenauer ]., Bog-daritelj, prasloven-
sko najviše bitje, v slovenskih kosmoloških
bfl/to/!//Bogoslovski vestnik, Ljubljana, 1944/24:
57-97.
H. M. Толстој
БОГАТСТВО - обиље земалзских добара,
везано за представу о судбини, —> срећи,
благонаклоности -> Бога, предака и других сила. Задружно, породично, лично
богатство чинили су, пре свега, стока (уп.
везу значења "стока" и "имовина" у речима, *s/coiT>, аоЪуЫсъ, blago, siafokb, и др.),
обиље летине и земаљских плодова, такође —> злато, сребро, новац. Најстарији
симболи б. били су вуна, крзно (овчија,
крзнена бунда, пређа и слично), —> коса,
-> жито, —> мрави, —> пчеле, капи воде
БОГАТСТВО
(-» киша), -» земља (прегршт земље) и
ел., односно, предмети са ознаком множине. Б., обиље, плодност, благостање то je био основни цшь многобројних ритуала везаних за мотив првога дана, почетка (Нова година, -» Божић, порођај,
свадба), a такође предсказивања и —> гатања (о судбини, удаји/женидби).
Да би постали богати, умивали су се
на -> Велики четвртак -> водом у којој
су се налазиле сребрне и златне ствари,
новац (Новгород.), стављали новац под јастук новорођенчета (код Срба, приликом
прве посете новорођеном детету), истресали новчаник или се лаћали новчића
(код свих Словена, приликом појаве младог —> месеца, код Словака - кад се зачује
-» кукавица уочи —> Ђурђевдана, код
Руса - приликом њеног првог кукања, код
Ист. Словена - кад први пут долети -> рода, кад се први пут зачује -> гром, итд.)
или су бацали прегршт земље преко главе (код Словака, кад први пут чују кукавицу, a немају новца при руци), засипали
житом закопану постељицу (код Пољака,
пошто се роди дете). Засипање житом je
познато и у многим другим обредима.
Б. предвиђају и изазивају тзв. двојци:
Зап. Бугари верују да —> jaje, које има два
жуманца, доноси б. кући, a ношење у новчанику лешника с две језгре, по руском
веровању, доноси б. власнику. Словаци и
Зап. Украјинци верују да човек косматог
тела мора бити богат ("хто волохатий,
той буде багатий" - "што длакавији, тим
богатији"). Б. доносе вуна, крзно, преврнут кожух, пређа, све што je чупаво, односно није "голо". У руском обреду крштења (Вороњешка, Казанска, Саратовска губернија) постојао je обичај да се дете носи
у цркву и натраг на кожуху, "да би било
богато". Исто су поступали Русини на
Карпатима, а у Пољесју би мајка дете,
приликом последњег дојења, стављала на
преврнут кожух.
Руси су младенцима, испраћајући их
у цркву на венчање, постављали бунду да
на њу седну, "да би богато живели" (Владимирска губ.). Тамо би, чак и по највећим врућинама, млади огрнули бунду,
"да би живела у обиљу". У Закарпатју,
БОГАТСТВО
-34-
приликом веридбе, младожења и млада
стоје пред свештеником на простирачу од
кудеље, "да би били богати, да на голом
не би стајали". У белоруској сватовској песми се пева: "Мац! зяця визе,/ На сябе кажух вывятае:/ - Будзь, зяцю, багатый,/ Як
кажух валахатый" ("Мајка зета поздравл>а,/ На себи кожух преврће:/ - Буди, зете, богат,/ као кожух власнати"). У Волини
(околина Новоград-Волинског), на свадби
су разбијали земљане судове и ногама ломили крхотине, па их закопавали под дрво - "да младенци буду богати".
Киша на свадби најављивала je, по веровањима Пољешана и Хрвата (Самобор,
код Загреба), благодет и б. Предзнацима
6. код Бугара и Македонаца сматрани су
мрави, ако се појаве око куће или у кући.
Бубашвабе су такође биле знак б. и обила, па су их зато приликом селидбе преносили у нову кућу (Тамбовска губ.); сматрали су да њихов нестанак предсказује ->
пожар. Бубарусе нису потпуно истребљивали, него су само из куће истеривали "сувишне": жена обучена само у —> кошуљу, трипут je обилазила кућу, јашући
на пајалици, и говорила: "Згрћем и метем сувишне бубарусе и шал,ем их по богатство". У Вјатском крају су жене јахале
око куће на жарачу или хватаљци за лонце са пећи, на Чисти понедељак пре јела,
"да б. не оде из куће". Код Источних Словена масовно je било раширено веровање
да б. може да донесе цвет —> папрати, ако
се узбере ноћу на -> Ивањдан.
У Пољесју су сматрали да богатства не
може бити без кућног духа (—> домовој) у
кући и селу. То указује на везу б. са натприродном и -> нечистом силом. Велико б. поседују демон (-> ђаво), -> змија
(-> змај), кућни дух, итд. Т)аво купује -»
душе богатством. Уп. изреку: "Ако не натераш душу у пакао, нећеш бити богат".
Код Хрвата постоји веровање: ако ставе
пару у пелене новорођенчета кога носе на
крштење, биће крштена пара, а не дете.
Лете ће бити веома богато, али ће му душа отићи у —> пакао.
Ради очувања б., у одређене периоде, у
одређене дане и Доба дана труде се да не
дају и не узимају на зајам поједине пред-
БОГИНКА
мете и производе. Тако у Прилепу (Македонија) на -> Велики четвртак нису давали квасац из куће, да с њим не би отишло
и б. У Вологодском крају, —> трудница,
која je желела б. будућем детету, није узимала ништа на зајам. Код Белоруса, док je
у кући била моба, нису позајмљивали —»
ватру, јер су с њом могли отићи б. и благостање; они су ватру називали багатцем.
Македонии сматрају да сањати пожар у
својој кући значи б. (Прилеп). —> Пчеле у
сну значе такође б.
О б. често гатају. Тако на северу Русије
приликом гатања у парном купатилу или
у шупи за жито (рус. овин) па -> Богојављен>е, ако дух бањик (—> овиник) благо
дотакне гола леђа и задњицу девојке чупавом руком, она ће живети богато, а ако
то учини грубо, голом руком - сиромашно. У сев. ист. Украјини (околина Сума),
тада су одлазили у шталу да у мраку напипају краву: напипати рогове значило je
сиромаштво, a задњицу - б. Словакиње су
на св. —> Андрију гатале —> житом: пшенично зрно je значило богатог младожен>у, а овсено - сиромашног. У Закарпатју
(Нижни Синевир), домаћица je на —> Бадње вече облачила преврнуту опаклију и
рукавице, па стављала у пећницу —> "крачун" (обредни колач), да у кући у наступајућој години буде б.
Лит.: Mosz. KLS: 454; Зел. ОРАГО 1: 155, 251418; ЖС 1890/1: 118; Бурц. ОБСК 2: 188; Бог.
ВТНИ: 203, 254; Богд. ПДМ: 17; ПбНУ 5: 110 (о.
п.), 7: 131 (о. п.), 42: 116; ZNŽO 1986/1: 201; Bieg.
MD: 62, 153, 174.
H. И. Толсто/
БОГИНКА - женски демонолошки лик
познат у Малопољској, јуж. Мазовији, у
пољско-украјинском и пољско-словачком
пограничју (Орава, Спиш). Главке функције б. су прогањање породиља и трудница, отимање и подметање деце (—> подмече). Осим назива типа пол., boginka,
boginia, ubohenka, ubogini, словач. bohynka,
boginka, bohyna, укр. богит, bohynia, б. се може називати татипа (малопољско, мазовецко, ист. слов, зап. укр.), sybiela (мазовецко), diablica, szarownica, zly auch, babula,
БОГИНКА
-35-
matrona, obluda (Жешовско војв.), mara (Белостокско војв.), nocula, sidula, odmienica
(Лублинско војв.), czortowa zinka, лкниця
(укр.). Б. могу имати лична -> имена
(Ciacia. Lada, Fuc, Рис). Сродан лик б. јесте
карпатско дивожена, дика баба. Уп. друга
значења речи: моравско, влашко, словачко bohyna "бајалица", "врачара", bohine
"маскиране жене на дан св. Луције које
обилазе село", рус. дијалектно богинка
"врста болести", зап. буг. богинка, срп.
хрв. богине "оспе".
Богинке обично узимају облик ружних високих жена; оне су мршаве, имају
велике главе, црнпурасте су, личе на Циганке, или су бледе, с дугим косама, рашчупане, тела издуженог; на њима висе велике груди (које пребацују преко рамена), имају надувене стомаке, задњи део тела им je као стог сена. Имају криве ноге с
кокошјим ноктима, кокошје, гушчје или
ноге сличне псећим; дугачке руке, а на
свакој руци по три, као канпе крива прста. Очи су им ситне, избу/ьене или велике, црне, имају црвене, кљунасте носеве,
зубе као свињске кљове. Ређе су б. приказиване као лепе младе девојке. Могу бити
приказиване и као ситне жене (висине
лутке), дебеле, црнпурасте, које јашу на
жарачу. Одевене су у беле, тамне или црвене одеће (укр.), опасане травом са пустара (хуцул.), понекад у конопљаној одећи (словач.), али чешће се појављују голе.
Различити облици б. територијално нису
јасно разграничени. У Лублинском крају,
б. су представљене у виду мајмуна (уп.
њихов месни назив matpy). Б. карактерише множина, оне живе и показују се у
групи (понекад по 12), три, ређе - две или
појединачно.
Б. узимају облик обичних жена, просјакиња, сусетки, a такође и облик животиња: -> паса (црних), -» мачака, -> кон»а без главе, -> жаба; појављују се и као
—> сенке, бивају невиддэиве, израњају на
—> светлост у облику паре, која се подиже
у виду магле изнад -» воде и шуме.
Б. могу постати од жена које су умрле
на порођају или пре обављања обреда
увођења у цркву; од девојака које су испрошене, али су умрле пре свадбе; од ста-
БОГИНКА
рих девојака, грешница, праља (које су
биле зле у животу), самоубица; од девојака које су абортирале (и од саме убијене
деце); од оних које су погазиле заклетву,
од некрштене деце, бабица, —> вештица.
Б. су се могле створити од —> ветра; у ььих
су се такође претварала деца и жене које
би украле богинке.
Б. живе у водама: —» рекама, потоцима, језерцима (планинским или шумским), под водом (у јамама), у -> воденицама, у шумама (најчешће у жбуновима
-» шипка); у планинама, на стенама, у ->
мочварама (када се из мочварних жбунова појаве дим и смрад, кажу да то б. спремају храну), под земљом (ако се човек заглиби у мочвари, сматрају да се сурвао
"под земљу код б."), у јазбинама, —> пећинама, јаругама; уплашене б. беже у —> пакао.
Б. су активне -> ноћу, у поноћ, увече
(после заласка сунца), у подне, у време непогоде (-> ветар, -> киша), у -> суботу.
Оне се могу сматрати сезонским ликовима: појављују се у —> пролеће, од пролећа
до јесени живе на травом зараслом приобаљу, зими одлазе у воду.
Б. перу постељину (дечје пелене), ударајући по њој пракљачама или својим
грудима; понекад се могу чути једино гласни одјеци ових удараца, док б. остају невидлзиве; перу на приобалном —> камењу
(стога сељанке, када дођу на реку да перу,
прекрсте камење); опрано рубл>е вешају
по гранама дрвећа; човека који им засмета или који их крадом гледа, оне гоне, бију, сурвавају га с —> моста, убијају пракљачама, а потом тело бацају у шуму. У казивањима, пастири налазе златне пракљаче
богинки, које саме перу. Б. играју поред
вода, купају се, праве велику буку (пиште,
мјаучу, вриште, гучу, певају, плачу, пл.ешћу), могу пролазнике "увести у игру" и
не пустити их до смрти. Б. своју —> косу
чешљају седећи поред воде; преду (у казивању, б. помажу девојци која се кладила
да ће за једно вече испрести своју и пређу
другарице), воле да седе испод моста у
време кише. Опчињавају и одводе пролазнике (слично као и други митолошки
ликови); заводе човека у честар, у мочва-
БОГИНКА
-36-
ру, у шуму, где га море глађу или му одрубе главу, а -> душу његову дају -» ђаволу, гуше га, утапају у воду, голицају до
смрти; не воле дечаке, гоне их и утапају,
али зато девојчице, посебно сиротице, чувају, перу им одећу, чешљају им косе; позива)'у младе девојке да се забављају с н>иховом децом. У казивањима, претворивши се у проводаџику, б. нуди пролазницима вотку, а затим их утапа; увлачи у
мочвару музиканта, затвара га под земљу,
терајући га да свира; храни га, али када он
престане да свира, пије му -> крв. Богинке јагодама намаме девојку у шуму, муче
je (боду joj језик иглицама), па девојка,
вративши се кући, умире (укр. карпат.).
Гоне породиље, нападају их: напуштајући место на коме обично бораве, долазе
до куће породиље и, стојећи испод ->
прозора, зазивају je по имену, плачу, опчињавају je —> гласом, певањем, играма,
варљивим изгледом, привдачним предметима. Жртве б. постају породил.6 које
нису прошле обред увођења у цркву (у
Пољској у периоду девет дана после порођаја, а у Словачкој - шест недеља). Б. их
отимају, муче, вуку по пољу, одвлаче у
мочвару, ваљају их по блату, бију пракљачама, сисају из њихових груди, заврћу им
руке као кад би цедиле рубље. Замењују
децу (једна од главних функција б.), посебно некрштену, ванбрачну, децу која су
оставлена без надзора у кући, у пол>у, на
међи, под —» дрветом; мазе их, љубе, купају, претварају у нечисте духове иди их
претварају у слуге. Ако успеју да их приморају да врате дете, б. му заврну или откину руке и ноге. Чине штету трудницама, краду их, притискају, муче у -> сну,
исисавају их; мењају им децу у стомаку,
узимају плод, raje га, хране својим млеком, а жену утапају; ваде из мајчиних
утроба децу зачету ван брака и претварају их у страшила. У казивању, б. одводе
трудницу у своје шумске замкове, где она
рађа и служи код б. неколико година, а
потом се људима враћа као чаробница.
Шаљу болести, —> уроке и слабост на породиље, децу, често саме гуше оне који
спавају (верује се да деца не треба да спавају с луткама, иначе ће их угушити б.),
БОГИНКА
сисају груди деце и мушкараца, чиме изазивају тешку болеет, "одузимају" млеко
породиљама. Шкоде стоци, плаше je, терају -> коње, не пуштају их да пију воду,
сплећу им гриве. Б. може узимати облик
коња; кон. je такође атрибут б. (у казивању
б. дарује -> пастиру лепог коња).
Б. се могу сматрати за жене, сестре,
кћери, мајке —> водењака. Деца б. обично
бивају девојчице; ако им се роде синови,
они постају водењаци. Рађају децу без мужева, пошто их опдоди ветар. Очеви н>ихове деце могу бити мушкарци које су завеле, ђаволи, демони (пол>. boginiarze, словач. bohynary).
Kao заштита од б. употребљаван je
кантарион, којим су китиди прозоре и —>
врата, стављади га поред узглавља, под
пелене детета и ел. У распространяемом
казивању о три б. које краду породиљу и
трче с н>ом по пољу, у својству заштите
најчешће се јавља кантарион; једна од б.,
стара и хрома, пошто не успева да стигне
остале, у срцби виче жени да откине цвет
кантариона -то спашава породиљу. Ради
заштите од б. на вратима или у прозору
кућа качили су лутку крпеььачу, обешену
главом надоле, стављали су породили
под главу мушки -> појас, -> гвожђе, поред кревета су оставляли виде, у пелене
су убадали иглу, оставляли су светло целе
ноћи, купали су новорођенче после заласка сунца, а воду су бацали тек следећег
дана (хуцул.); после заласка сунца нису
прали пелене; везивали су детету на руку
црвену трачицу, стављали му црвену —>
капицу; бринуди се о томе да на лице детета не падне месечева светлост. Младима
je саветовано да при себи увек имају -»
бели лук или гвоздени предмет. Најјачим
средством против б. Хуцули су сматрали
биљку крављачу (црвену детелину), која
их je могла убити.
Лит. Mosz. KLS: 599, 685, 739; Гнат. ЗУД 2: 193,
479, 482; Bar. KUW: 133-146; Bieg. MD: 268-310;
Kolb. DW 7: 45-49; NR: 291-293; Pel. PDL: 146-153;
Wisla 1898/12: 409-436, 1891/5: 572-587; Čs IV 3:
558-559, 613; Hai. PS: 110-111; Olej. LT: 173-176;
Zamag.: 203, 262.
О. В. Саникова, В. В. Усачова
БОГОЈАВЉЕЊЕ
-37-
БОГОЈАВЉЕЊЕ - један од великих годишњих —> празника хришћана, празнује
се 6/19. I. Код православаца се празнује
као сећање на крштење Христово у Јордану, код католика и као сећање на поклон>ење тројице царева-чаробњака новорођеноме Христу. Најважнији моменти из
садржаја обреда и веровања тог дана везани су за симболику лустрационих својстава —> воде и —» крста (закрштавања), који
истерују —> нечисту силу из човековог
животног простора. За источнословенску
традицију најзначајније je вече уочи Б.
(5/18 I), чији се народни називи спајају са
називима Бадње вечери, а обреди умногоме понављају божићно-новогодишње
обичаје (спремање обредне хране, празнична вечера, -> гатања и тумачења
предзнака о времену итд.). Код Јужних
Словена источног дела Балкана, у комплекс богојављенских празника, поред вечери уочи Б., укључују се и следећа два
дана: дан св. Јована Крститеља (7/20. I) и
Бабин дан (8/2. I), који су терминодошки
међусобно везани као "мушки" и "женски" празници.
Б. je схватано као преломно време и завршетак божићних празника, тј. као прелазак из "нечистог" некрштеног времена у
нови период, када се из земаљског простора истерују сви штеточински духови. Веровало се да je поноћ уочи Б. управо тај
тренутак када се одвија смена времена и у
природи дешавају нека чуда: "отварају" се
небеса, а човеку који то види испуњава се
свака жеља; престаје да дува —» ветар; животиње су у стању да говоре; снови се
остварују. Чудесна, лековита, "света" постаје тада вода на —> изворима. Као знак
очишћења, из -> куће су изношени сви
божићни симболи: домаћини су износили божићну сламу и сноп, који je стајао у
—> ћошку током свих —> некрштених дана, износили су -> ђубре које се за то време накупило у кући; обредни —> хлеб, ко]и je од Божића стајао крај иконе, одношен je стоци и живини. Од Б. су престајал
е да важе многе забране домаћих радова
и занимања, везаних за предење и ткање.
Централни догађај празника било je
Црквено освештавање воде, које се могло
БОГОЈАВЉЕЊЕ
обављати како у цркви тако и поред ->
реке или неког -» извора. Код Ист. Словена постојао je обичај да се претходно
пробије дед на реци у облику крста; око
тих рупа окупљада се сва сеоска заједница
у очекивању момента када ће свештеник
спустити крст у воду. Тог тренутка, мушкарци би пуцали из пушке, да отерају
нечисту силу. У Украјини се то звало "розстрыювати коляду". У белоруским селима такође je постојао обичај да се пуца из
пушака, јер се веровало да —> ђаво проводи зиму у води - када je освештавају, он
искаче из воде, па га треба пущьима отерати од села. Код Јужних Словена био je
популаран обичај да момци скачу у воду
одмах пошто je освештају, такмичећи се
ко ће изронити с крстом.
Код Ист. и Јуж. Словена, постојао je
обичај —> купања у реци или језеру после
освештавања воде: то купање je било скоро обавезно за учеснике божићног -> маскирања и коледања ("да би спрали са
себе прљавштину бесових маски" или
спрали "маску беса"); на исти начин, бодесни људи су покушавали да се ослободе
болести и набачених —> чини.
Богојављенском водом, донетом у кућу, домаћини су шкропили стамбени
простор, че/ьад, двориште и помоћне грађевине, стоку, —> пчеле, повртњаке и њиве,
сипали су je у —» бунар, у бачве —> вина,
додавали сточној храни, итд. Код Срба у
Хомољу, -> труднице су ту воду пиле
приликом тешког порођаја, верујући да се
могу "отворити", (тј. успешно породити),
као што су се небеса отварала на дан Б. У
-> пролеће су посуде са "светом водом"
качили на воћке, да се не смрзну; н>оме су
поливали озиме усеве против града итд.
Свуда код Ист., Западних Словена и
код Словенаца поштован je обичај цртања крстова (код католика - и исписивања
почетних слова имена "три краља"). То je
рађено кредом или —> белим луком,
угл>еном, а понекад тестом по вратима,
прозорима, капији и на огради, да би се
стамбени простор оградио од —> бесова,
-> змија и свакакве нечисти.
Првенствено у традицији Јуж. и Зап.
Словена, чувени су ритуали обилажења
БОГОРОДИЦА
-38-
кућа, које чине маскаре на Б. Код Словена
католика, популарни су били обиласци
тројице маскираних "крал>ева" ("Каспера", "Мелихера" и "Балтазара"), који су
улазили у кућу, шкропили чел>ад "светом" водом и цртали крстове на вратима
и прозорима. У Бугарској je, у цил>у очишћења, обављан обред совојница: девојке,
обучене као "младожења" и "млада",
ишле су по кућама са водом и струком —>
босиљка, шкропећи све грађевине у сваком дворишту и сву чел>ад.
Као и за друге божићне празнике (Божић, Нову годину), и за Б. су била везана
многобројна -> гатања и предсказивања
о времену и летини у наступајућој години. Код Ист. Словена се сматрало да топло време или мокар снег на Б. предвиђају добар род на њивама, a мећава и ветар
- обиље печурака и јагодичастог воћа.
Срби и Бугари су на основу правца ветрова одређивали какво ће бити лето (кишно, сушно, "здраво", повољно итд.).
Лит.: КОО 1973: 212-214, 260-261, 278-279; Чич.
ЗП: 74-75; Вин. ЗКП: 216-220; Крач. БЗРС: 174176; Куроч. НСУ: 109-120; БМ: 160-161; Кит.
МНП: 45-49; Нед. ГОС: 30-32, 125-126; Horv.
RZL: 116-123; Stelm. ROP: 78-81.
Л. H. Виноградова, А. А. Плотникова
БОГОРОДИЦА (Богомајка, Мајка Божија, Дева Марија) - у црквеној традицији,
име Пресвете Деве Марије, која je родила
Богочовека Исуса Христа. Име Богородица
познато je код свих православних Словена
(упоредо с буг. Божа майка, Богомайка,
српски Богомати, Богомајка)', код католика му одговара хрв. Mati Božja, Djevica
Marija, пољ. Matka Boska, Panna Swieta, чеш.
Matka Bozi, Panna Maria. Сталин епитет Б.
код православних Словена - Пресвета,
Пречиста понекад замењује њено име. Народни култ Б. разликује се од црквеног већом обичношћу и укљученошћу у свакидашњи живот: Б. je заштитница од сиромаштва, —> нечисте силе, напасти и патњи, небеска заступница, саосећајна, милосрдна и болећива. Зато joj се често обраћају у народним молитвама, басмама,
—> бајан»има. Б. je омшьени лик народ-
БОГОРОДИЦА
них легенди, које често имају књишки,
апокрифни извор. Б. се сматра заштитницом породила, што je условљено мотивом материнства Б. (мајке Божије) и етимолошком везом речи Богородица и рађање. Код Срба, при порођају се обраћају
Б.: "О, света Богородице, помози joj лакост!" или икону св. Богородице квасе ->
водом, па ту воду дају породил>и да попије, како би joj олакшали порођај; у Србији (Гружа) жену пред порођајем унапред опасују каналом који je сву ноћ висио у цркви, поред иконе Б. Код Бугара
око Пловдива и у другим областима, бабица одмах после порођаја кади породиљу, дете и младе жене, да би рађале, а затим ломи обредни хлеб, говорећи: "Хајде,
Света Богородице, ко нема - нека има, ко
има - нека се понови" - реч je о деци. Одмах после рођења детета (ређе - сутрадан) Бугари месе тесто за обредни колач,
који зову богородична пита. Српкиње које
пате од неплодности, на коленима се моле пред иконом или фреском Б., гребу с
ње боју, коју растварају у води и пију да
би зачеле. Код Бугара у Родопима близу
Смољана, дан св. Симеона и св. Ане (3/16.
II) назива се Божја мајка. Тог су дана неплодие жене, које желе да затрудне, месиле велики кукурузни колач, ломиле га и
делиле комшијама.
За култ Б. код Јуж. Словена везане су
легенде и мноштво забрана у предбожићном периоду, када се Б. "мучила са
Христом". Зато Срби у Босни на Бадњи
дан не певају, а Македонке из околине Велеса за божићне празнике не баве се женским ручним радовима. За Б. и рођење
Христово везани су и бугарски коледарски мотиви који се односе на дрвеће,
укључујући и —> јасику. Б. je тражила у
шуми чисто место за колевку са новорођеним Христом; нашла je златни граб,
благословила га и окачила колевку. Све
дрвеће се поклонило, осим јасена, те га je
она проклела, као што je проклела и јасику (буг. трепетлика) због тога што je она
наставила да трепери и кад се све остало
дрвеће умирило. Заћутале су и све птице,
осим —> кукавице, коју je Б. такође проклела. Сличне легенде познате су у срп-
БОГОРОДИЦА
-39-
ском и македонском фолклору.
У руској народној традицији се култ
Б.-мајке зближава и спаја са култом мајкеземље. Тако je у области Преславл,а Залеског и почетком XX века било забрањено
чекићем ударати суво бусење на ораници, и самим тим "бити лично Мајку Пресвету Богородицу". Сел>аци из Дмитровског среза Московске губерније су првог
дана —> Ускрса износили икону Б. у поље
лапа и сипали joj "у очи" прегршт овса.
Староверци Забајкаља су сматрали да,
ако на —> Ивакьдан - дан разузданости —>
нечисте силе - "не затворе краву у штали иконом Б., а двориште не обиђу уз ускршњу молитву и тако уз њу не затворе
све капије, краву ће им обавезно опчинити, па ће почети да музу крв".
Народно поштовање Б. везано je за
тзв. Богородичине празнике -> Благовести, Рождество Пресвете Богородице
(Мала Госпојина), Увођење у храм Пресвете Богородице (Ваведење), Успеније Б.
(Велика Госпојина). У неким областима
По/ьске (код Кашуба, у Подгаљу и др.), ти
празници су називани именом Б. с епитетом који је одговарао сезони или привредном периоду, нпр. Matka Boska Zielna,
тј. Травиата (15. VIII), Matka Boska Siewna,
TJ. Сетвена (8. IX), Matka Boska Strumienna,
TJ. Поточна (25. III) итд.
По северноруским легендама, Б. на Ускрс иде по земљи; по белоруским легендама, пред неку невољу може се видети
уплакана Б. У ист. слов., поготову руској
традицији, у прошлости су масовно празновани значајни дани икона Б. - Казанске, Смоленске, Владимирске, Тихвинске
и др.
Многе народне легенде о Б. везане су за
апокрифе. Код Срба у Босни постоји веровање да од свећа, паљених Б. за душе покојника, Б. плете -> мрежу да их извуче из
-> пакла и премести у -> рај. Украјинци
Галиције бацали су низ воду повесмо —»
конопље, верујући да ће Б. од њега да испреде конац и исплете мрежу, коју ће бацити у паклену јару и одатле извући грешне —> душе. По једној од бугарских легенди, Божја мајка беше заспала, кад je
пробуди св. Петар да joj покаже -> чудо -
БОДЕЊЕ
како грешници, спасени молитвама, прелазе из пакла у рај преко танког конопљаног влакна. Ове легенде су блиске апокрифу "Хожденије Богородице по мукама".
Одатле, вероватно, потиче и буг. веровање
да све грешне душе у паклу, на молбу Б.,
бивају ослобођене мука једном годишње у периоду од -> Великог четвртка до —>
Тројица. Други познати апокриф "Сан
Пресвете Богородице", коришћен je код
свих Словена или као —> хамајлија (исписана на листу хартије) или као молитваапотропеј. По српској легенди, Б. je пред
рођење Христа уснила сан како се —> небо
преломило напола, а потом опет спојило;
сама Б. се после смрти узнела на девето,
највише небо. Јужнословенска духовна и
епска народна поезија садрже молитве и
сижее о томе како Б. помаже жени током
порођаја, како чува дете, затвореника у
тамници, доји осиротелу бебу, седи са свецима за рајском трпезом итд. Слични мотиви својствени су и фолклору других словенских народа.
Лит.: ШТБЭС; Вранска Ц., Апокрифите за Богородица и българска народна песен, София, 1940;
Бол.КСЗ: 75, 84, 92; Зернова//СЭ 132/3: 23; СМ.
ККХ: 6, 39; Тих. ПОРЛ 1, 2; ЕО 1892/4: 184;
Фед.СД: 49-67; Франко//Е3 5: 194; СМР; СЕЗб:
58, 61, 70; Бак. БПО: 98; Марин. НВ; Плов.;
СбНУ 7: 127 (о. п.).
Н. И. Толсто]
БОДЕЊЕ -> Бодље
БОДЛэЕ - биљке и предмети који се користеу магијској заштити, народној магијској
медицини, као апотропеји, ређе у љубавној магији. На лексичком и симболичком
плану бодљав јесте синоним за ишласт. У
народно) култури предмети и бшьке с таквим обележјима имају заједничку семантику и на сличай начин се користе у магијској пракси. Овде се убрајају -> глог, три,
-> шипак, —> купина, -> клека, чичак, ређе - четинарско дрвеће (—> јела), такође и
друге биљке које имају игличасто и бодљикаво лишће, а од предмета —> чешаљ, —»
гребена, —» вретено, грабуље, виле, ражањ, игла, —> нож и ел. Коришћење бо-
БОДЉЕ
-40-
дљикавих предмета и бшьака одређено je
њиховим својством да могу ранити, осакатити, забити се у тело, причшьавати бол,
нанети штету. С друге стране, апотропејска функција бодљикавих биљака заснована je на њиховом својству да се могу закачити за -> одећу, неког задржати и не пустити га (уп. срп. назив трна вукодржица).
За ово својство везана је њихова употреба у
магији опчињавања (-> чини).
Бодљикаве биљке и предмети најчешће се користе у својству заштите људи и
стоке од -> нечисте силе и —> болести.
Да би заштитили —> кућу од нечисте силе, китили су капију, -» врата, -> прозоре на кућама и шталама гранама бодљикавог растиња, код Јуж. Словена превасходно глогом и трном, код Западних шипком и огроздом (Ribes grossularia L.),
код Источних - чичком и клеком. Да нечиста сила не би ушла у кућу, врата су затварали глоговим кочићем, а у клучаоницу уметали б. биљака (јужнослов.). Ако би
се посумњало да je покојник —> вампир,
на -> гроб су му стављали бодљикаво
жбуње, да би му се одећа закачила на н>ега и да не би могао изаћи из гроба. Да би
заштитили стоку од —> вештица, у четвртак пред —> Тројице и на —> "ђурђевдан
убадали су бодљикаво биље по штали
(зап. укр., јужнослов., зап. слов.). Приликом прве муже оваца, изнад врата тора су
качили —> венац од шипка (срп.), уочи
првог маја, дана св. Филипа и св. Јакуба у
—> праг штале и у —> ђубре убадали су
гране огрозда или шипка (чеш.).
Упоредо с бодљикавим биљкама исту
улогу су имали и бодљикави предмети:
игле, чиоде, ножеви, виле, косе, комадићи разбијеног стакла и др., које су забадали у праг, —> кров, врата и прозоре куће
или штале, обносили око простора који je
требало штитити, док су игле и чиоде
убадали у одећу, да би заштитиле човека
од чини.
Апотропејска својства такође je имала
ватра од грана бодљикавих биљака: вампире и вештице су спаливали на ватри од
трна и глога (срп., зап. укр.), да се купи не
би приближила нечиста сила - на ватре,
потпаљиване на Тјурђевдан, стављали су
БОДЉЕ
гране огрозда и трна (чеш.). После изношења покојника ложили су пећ клеком,
да се покојник не би могао вратити (рус.).
Kao заштита служили су не само бодљикаво растиње и предмети, него и њихово
спомињање у магијским формулама. На
св. —> Јеремију (1/14. V) да би се одагнале
—> змије, девојке су обилазиле село певајући како су све змије побегле, а само je
једна остала - "оба ока избола о два трна
глогова, о четири шипкова" (срп.).
У низу случајева било je актуелно симболичко бодење, боцкање, пробадање могуће опасности. На -> Митровдан (26.
Х/8. XI) дрвеним копљима боду по свим
рупама у купи, амбару, другим помоћним зградама, или убадају ова кошьа у —>
земљу, гято je требало да уништи све мишеве у кући. На —> Тодорову суботу жене су боцкале —> камен да би проболе
змијама очи (срп.).
Б. су коришћене за лечење болести:
веровало се да све болести страхују од бил>ке бодал или пасји стриц (Carduus Arctium, Cirsium) (сев. рус.). Одваром бодљикавих биљака лечене су болести које пробадају, посебно, грчеви и пробадања у
слабинама (бел.). Код Зап. Словена бодљикаво растиње je коришћено за лечење
крава које je опчинила вештица и да би се
повратило "обрано" —> млеко. Ради тога
je домаћица извијала венац од шипка и
кроз њега цедила млеко (словач.), кувала
je млеко на ватри од грана шипка (Моравска), изливала на ђубре млеко од опчињене краве и -» шибала по том месту прутом од шипка, надајући се да ће тако изгрепсти лице вештице (словач.).
У љубавној магији коришћена су својства бодљикавих биљака да могу неког задржати, закачивши се за његову одећу,
како би "прикачили" суђеника. У календарским обредима, усмереним на повећање приноса, бодење симболизује —>
сношај. На св. —> Андрију и за време
адвента маскирани момци су навлачили
на лице или на руку кожу —> јежа и покушавали да убоду девојке (словач.). У време божићних празника, тзв. верте/ьници,
стављали су између ногу вретена и њима
боли девојке (сев. рус.).
БОЖИЋ
-41-
Бодљикаве биљке, посебно трн и шипак, сматране су за "ђаволску" рукотворину: чичак и уопште бодљикаве биљке
посадио je -> ђаво, да би људи, качивши
се о њих, псовали и на тај начин чинили
грех (укр.).
Лит.: Потеб. МЗОП 3: 292, 306, 307, 309; Георг.
БНМ: 39,155; Чајк. MP: 125-132; Чајк. РББ: 75-80,
232-237, 247-248; Mosz. KLS 2,1: 308, 657; Vacl.
VO: 128, 129, 136, 424, 425.
/. /. Аевкиевска
БОЖИЋ - цептрални празник у годишњем циклусу календарских обреда; по
црквеном календару, везан je за рођење
Христа, a празиује се три дана, на која су
усредсређени основни ритуали, усмерени
на обезбеђивањс благодети и берићета
породици, кући. При томе се многи обичаји обавл>ају већ уочи Б., на —> Бадн>е вече, —> Игњатијевдан. О митолошкој
основи празника сведоче веровања о невидљивом присуству умрлих —> душа у
купи, и истовремено, о активирану -> нечисте силе, о -> чудима божићне ноћи
(вода се претвара у вино, стока проговара,
дрвеће прелази с места на место, сунце
"се окреће на лето" и др.).
Рано изјутра на Б. изводе се ритуали с
карактеристичном семантиком "почетка" новог годишњег циклуса. У кућу долазе први гости -» коледари, -> полажајник, чије ритуалне радње имају за циљ да
допринесу процвату куће у следећој години. Код Западних и Источних Словена,
прве посетиоце домаћин и домаћица засипају -> житом "за срећу, за здравље".
Обављају се ритуали првог одласка на —>
бунар, —» извор, с кога се захвата "неначета" —> вода за прво умивање, припремање божићног обредног —> хлеба (-> чесница) и др. У загорској Далмацији домаћин баца -> јабуку у бунар, говорећи:
"Hladna vodo, ja ti dajem dara a ti meni
srećice i zdravlja" (Gavaz. GD2: 180). Рано
УЈутро на Б. треба први пут појести мрсну
храну, при чему je у низу јужнословенских области то мрсно јело био печени
врабац (често испечен у утроби божићне
печенице), јер се сматрало да ће тако љу-
БОЖИЋ
ди целе године бити здрави, покретни,
"лаки" као врапци.
Обилна трпеза je једна од обавезних
компонената божићног обреда. Код Јужних Словена, на Б. на софри су били
обавезни божићни хлеб (чесница, божићњак, хрв. Ijetnica, križnica, слов., буг. боговица) и печење (печеница, веселица, заоблица,
божићар и ел., буг. коладник) - печено прасе или овца, јагње. По десној плећки из
печенице гатали су о благостању куће и
здрављу чељади у наредној години. За обредном софром je обављан и низ других
—> гатања: о животу и —> смрти - по диму из свеће, која гори на Б.; о летини - по
напрслинама у обредном хлебу, итд. У
херцеговачким селима на Б. je постојао
обичај звани милати се: једно од чељади
би се крило иза хлеба чеснице и питало
друго: "Милам ли се?", на шта би овај одговарао: "Милаш мало"; први учесник je
завршавао дијалог речима: "Сада мало, а
догодине нимало", што je требало да
обезбеди бољи принос пшенице, од које
he бити испечена још већа чесница. Хрва'ти су износили на трпезу тањир са зеленим изданцима посејане и проклијале
пшенице (гобин - "обиље, летина"), коју
су често стављали на врх обредног хлеба.
У пролеће су зрно "гобина" мешали са
зрневљем за сетву. У далматинским местима постоје обичаји кићења божићног
хлеба гранчицама и листовима зелених
биљака (рутвице, ловора, —> бршљана и
Ар·)·
Раширени су обичаји кићења куће
творевинама од сламе ("паук", "свет"),
божићним дрвцетом, гранчицом (хрв.
božikovina, božično drvo, карпат. подлазничка). У Далмацији и Македонији на тај дан
пал,ене су обредне —» ватре kolede, чије би
угарке и пепео домаћице носиле у кокошињце, како би кокошке бол>е носиле jaja (околина Велеса).
На тај дан требало je почети све домаће и привредне послове: девојке су се лаћале ручног рада, мушкарци упрезали —>
волове, —> коње. Сматрало се да ће све започето на Б. бити успешно. У свим словенским традицијама познат je ритуал обавезивања или "заплашивања" воћки на Б.:
"БОЖЈА БРАДА"
-42-
домаћин je излазио у воћњак, носећи -»
секиру, и питао дрво хоће ли родити идуће године, претећи да he га посећи. На тај
дан су обавлали магијске радгье са стоком,
живином, давали су им остатке божићних
-» јела, засипали их житом, итд.; код |ужних Словена постојао je обичај да се кокошке хране у кругу обележеном канапом, да се не би разилазиле током идуће
године. У северозападној Хрватској момци
и девојке су првог дана Б. размењивали
знакове узајамних симпатија, ради чега су
девојке припремале специјалан дар
božićnicu - јабуку са лешницима.
Лит.: БМ: 172-173; Бос. ГОСВ: 129-161; КОО 2;
Kur. PLS 4; Нед. ГОС: 33-42; Nov. SLK; RihtmanAuguštin D., Knjiga o Božiću, Zagreb, 1995;
PHMM: 62-64.
Л. H. Виноградова, А. А. Плотникова
"БОЖЈА БРАДА" -> " Брада"
БОЖЈЕ ТЕЛО, Празник тела Господкьег
- празник који je у праксу увела католичка
црква у XIII в. као сећање на тајну евхаристије (причешћа), коју je установио Исус
Христос; обележава се у девети -> четвртак после -> Ускрса. Прве помене о црквеним процесијама тог дана познате су у
Полској из 1347. г.; ипак, до њихове популарности и ширења код свих Словена-католика долази у периоду од XV до XVI в.
Основни комплекс народних обичаја
и веровања тог дана разврстава се по времену и ритуалима у -> тројичке и ->
ивањданске обреде: скуплање биља,
цвећа, грана, прављење —> венаца, букета
за кићење —> кућа, двориглта, улица,
освећење зеленила у цркви, коришћење
освећеног била као апотропеја за магијске и исцелитељске цилеве; веровања о
активизацији —» вештица које "обирају"
кравама —> млеко, и ел.
У многим крајевима Пољске у XIX в.
празник Б. т. се сматрао не мање значајним од Ускрса. Обележавали су га читаве
неделе, а масовне процесије су правили
првог дана а потом и последњег, осмог
дана (тј. у четвртак следеће недеље), који
je називан Oktawy Božego dala - "Октава
БОЖЈЕ ТЕЛО
Божјег Тела". Управо тог, последньег дана
празновања, освећивали су у цркви посебно припремљене венчиће, које би чували током године као магијско и лековито средство.
Уочи или рано ујутро празничног четвртка сакупљане су траве и цвеће за плетење малих венчића, букета, ниски, сечене су гране -» бреза, клена, -> липа, багрема, сечено je -> дрвеће, припремана
су дугачка дебла. Обично се плео непаран
број венчића - пет, седам, девет. У неким
местима обичај je захтевао да се венчићи
плету од строго одређених врста биљака
или од непарног броја билака (пол. Поморје, ист. Полска). Осим ливадских биљака и грана, припремано je и посечено
дрвеће за кићење дворишта и улица, а такође и за правлење зелених олтара под
откривеним небом. За словеначку и хрватску традицију карактеристично je коришћење дугачких мотки и стабала (до 30
метара и дужих), које су побадане поред
—> пута којим је процесија требало да
прође.
Процесија би кретала од цркве, кроз
село, обилазила пола; свештеник je обављао богослужење поред зелених олтара
и на четири краја посејаног пола. Мушкарци су носили барјаке, жене и деца венце, гране и букете зеленила. Према
подацима пољских црквених извора, у
XVIII в. постојао je обичај пуцања из
оружја у време кретања процесије. Зап.
Словени би "од градобитине" закопавали
папире, с исписаним почетком сва четири Јеванђела, на четири краја поља засејана —> житом. У Белој Крајини су, ради
учешћа у процесији, облачили домаћу
белу одећу. Жене из Корушке би, пред
сам полазак процесије, брзо забадале за
—> појас неколико влати жита, да их не би
током године болела крста. Зеленилу je
придавай магијски смисао. Понегде су чували зеленило које je коришћено у обредној поворци: у ходу су одламали гране с
олтара, кидали Цветове с ниски и украса,
скупљали букете којима je била обасипана процесија, и ел.
Облици поновног коришћења обредног зеленила одговарају општепознатој
БОЖЈЕ ТЕЛО
-43-
традицији примене тројичких и ивањданских билака. Најчешће се говори о његовом коришћењу у магији, усмереној против градоносних облака (-» град), олуја,
муње, —> пожара, као заштитног средства
од -> нечисте силе; за терање гусеница,
црва, глодара с поља и башти; за принос,
за заштиту од -> болести, -> чини, ->
урока. Осим тога, кроз венац, освећен на
дан Б. т., цедили су млеко да га вештица
не би упропастила, протурали су изведене гушчиће да би добро расли, а Цветове
с таквих венаца стављали су у -> ступу, да
би се добро одвајало масло, у млеко - да
би се добро киселило и ел. У Словенији,
мушкарци су се трудили да се први дочепају дебла дрвећа од којих су правлени
олтари, и од њих су правили држаља за
лопате, грабуље, косе - такви предмети
сматрани су изузетно вредним.
Исто као тројички и ивањдански период, за дан Б. га. сматрало се да je опасан,
везан за штеточинство -> вештица, које
су могле "обрати" млеко кравама, бацити
чини на луде и стоку. Зато су људи практиковали различите заштитне радње (нису истеривали стоку на пашу, обележавали су —> крстове —» белим луком на ->
вратима стаја, ставл>али су кравама на
рогове обредно зеленило и др.) и неке магијске поступке препознавања вештица
(нпр. веровало се да се - ако се процесија
у покрету посматра кроз отвор у дасци од
старог мртвачког сандука - тада могу видети све вештице).
У том периоду било je забрањено радити ван куће (у полу, башти, шуми).
Тако су у Штајерској петак, који je следио
после дана Б. т., називали posmojeni petek
"осмуђени петак"; тог дана нико није
окопавао кукуруз, да не би изгорео. У
Жешовском војв. у Полској, на дан Б. га.,
забрањивано je коришћење праклача за
прање рубла; тада се уздржавало од рада у полу, "да олуја не би уништила жито", од рада у шуми, "да се луди не осакате".
Предсказание времена по дану Б. га.
најтипичније je за Словенце: сматра се да
лепо време тог дана обећава топло лето
или постојано време у периоду косидбе;
БОЈА
кишовити дан предсказује лошу косидбу
и груло сено.
Лит: Fed. LB 1: 300, 378, 424; Kur. PLS 2: 57-74;
Sehn. SV: 139; Sehn. FVS: 142; NU 4, 1966: 198;
Jadr. K: 68; Kolb. DW 23: 95, 29: 200-201, 34: 153,
154; Stelm. ROP: 163-164; Sew. TZK: 59-70; Dwor.
KSL: 108-109; Dwor. ZR: 149; Bieg. KÖM: 292, 294,
475-479; SA 19, 1972: 98-99; Szyf. ZOW: 66, 93;
KLW: 67-68; Klin. DcSL: 25; Kot. SP:72, 223; Bystr.
KL: 136; WR: 169-170; Bart. ML: 15, 52-53,189,191,
257, 286; Zibrt VCh: 288, 289; ČL 13/9, 1904; 2/5,
1893: 561; Kulda MNP 1: 304; Hör.: 284-285.
Λ. H. Виноградова, Г. И. Кабакова
БОЈА - у народно] култури један од
основних елемената, који карактерише
читав низ обредних симбола и митолошких ликова. Најзначајнија je тријада боја бело-црвено-црно. Символика беле и црне боје, које се налазе на поларним тачкама спектра боја, јесте антиномична: корелација "бела - црна" може да уђе у низ
еквивалентан паровима: "добар - рђав",
"жив - мртав", "мушки - женски" итд.
Истовремено, у обредима и веровагьима,
бела и црна б. могу се наћи у сличном
контексту (нпр., погребни обред, представе о гами боја —> нечисте силе). Црвена
боја може бити супротставлена белој,
светлој - као не-бело, "обојено", "тамно".
Бела, црвена и црна боја имају заштитна
својства и користе се као апотропеји.
Симболика сваке од тих б. je амбивалентна. Бела може да означава сакралност, чистоту, плодност, светлост; истовремено, она je у вези с представама о
оностраном свету ("бела жалост" код
многих словенских народа, —> смрт у лику жене у белој одећи) и демонским бићима (белу одећу, код Ист. Словена, носе
—> русалке, —> лесник, пол. "страха" и
др·)
Црвена je б. живота, —> ватре, плодности, здравља (јавла се у порођајним и
свадбеним обредима, у аграрној магији) и
б. оностраног света (употреба предмета
црвене б. у погребном обреду; црвено као
знак жалости), хтоничких и демонских
ликова (црвену одећу или -> капу носе —>
домовој, лесник, —> водењак, —> шули-
БОЈА
-44-
куни, -» ђаво, патуљци; црвене су очи,
зуби, коса код -> вештица, ђавола, шуликуна, —> русалки; уп. "црвено" као стални
епитет митолошких ликова у басмама). У
народним представама су посебно значајни црвени конац, црвено платно, црвено
jaje.
Најконкретнију и једнозначну симболику има црна б., која асоцира на мрак, ->
земљу, смрт (црна б. као знак жалости; у
ожалошћеним породицама ускршња jaja
су бојена у црно - Бока Которска). Црне б.
су обично демонски ликови (појављују се
и у облику црне животиње или предмета): ђаво, -» баньик, -> овиник, —> пољевој, "удельница" (рус.)· У црног -» коња
се претвара —> вукодлак (Срби); —> вампири муче људе претварајући се у црну
кокош (Словенци); вештице се претварају
у —» мачку, —» пса, свињу црне боје (општеслов.). Појава црне животиње после
смрти —» чаробњака сведочи о томе да je
из њега изашао ђаво (Срби). У магијској
пракси (апотропејској, љубавној, исцелителској) коришћени су предмети и жртвене животиње црне б., нпр. нож црних
корица ради заштите од страве (Срби), од
-» "море" (Словенци); црни три je забадан мртвацу испод нокта да не би устао
(Срби); кост црног пса платила je вештицу (Срби); црну кокошку су обносили око
н>ива, због —> града (Срби); црну кокошку
су жртвовали куги на дан св. Атанасија
(18/31. I) (Бугари); jaje црне кокошке ношено je уза се као лек од кокошјег слепила (Белоруси), итд.
Када je реч о сталном склону боја, комбинација црвено-бело супротставлена je
склону жуто-црно у значењу живот-смрт,
светлост-тама, здравље-болест; уочи ->
Ђурђевдана мајка везује црвени и бели
конац око дивле руже (—> шипак), да би
их ујутро везала око врата детету, а на ружу везује жути и црни конац, говорећи:
"Оставлам жутило, узимам црвенило,
оставлам црнило, узимам белило" (СМР:
41).
Комбинација црвено-бело je карактеристична за —> хамајлије (—> Мартеница).
Свадбени хлеб се украшава црвеном и белом вуном, која се затим уплиће у поклон
БОЛЕСТ
новорођенчету (Срби). Крстић од црног
трна носе на узици од белих и црвених
конаца (Срби). Код Бугара на -> Благовести девојкама буше уши и каче сребрни
новчић о црвеном свиленом концу. Код
Срба, када свештеник свети водицу, ђакон у руци држи црвену и белу вуницу.
По веровању, ако дете носи једну белу а
другу црвену чарапу, заштићено je од ->
урока (Херцеговина). У Тђевђелији (Македонија) деца су ради урока носила црвену
капу прошивену белим концем.
Склоп црвено-црно, карактеристичан
за митолошке ликове, доминира у одећи
маскара (ђаво на —» Беле покладе код
Словенаца, чуликины божићних празника на Рус. Сев. и др.).
У народном календару Словена, "бели
дани" су дани беле неделе код Срба и Македонаца ("бела недела", "бела седмица"); —> некрштени дани (када нема поста) у Србији, у Поморављу ("бели дани"); Велика недела код Украјинаца и Белоруса ("быий тиждень", "бма няделя"),
Велика субота код Хрвата, Словенаца, Чеха и Словака ("Bijela subota", "Bijela sobota").
"Црвени дани" падају на Велику суботу (пољес., бел. Красна пятница, Красна субота, код Срба Црвена субота), ускршњу
седмицу (чеш. Červenie ponedeli, Červenie
svatky, Červenie vejce - 'ускршњи празници'), Томину неделу (рус. Красная горка,
пољес. Красная неделя), Тројице (чеш. Иегvenie svatky 'тројички празници').
"Црни дани" су Тодорова недеља
("Черната неделя"), уторак Тодорове седмице у Бугарској ("Черен вторник"); први
дан 40-одневног поста (среда) код Чеха и
Словака ("Černa streda"); среда у Великој
недели у Пољесју ("Черная середа").
Лит.: Бахилина Н. Б., История, цветообозначений в русском языке, Москва, 2975; Раденковић,
Љ. Л.//СБФ-89: 122-148; СМП: 40-41; Mosz KLS:
77-81; Гура СЖ: 824; 854-855, 903.
О. В. Белова
БОЛЕСТ - у традиционалној култури, резултат утицаја демона болести, —> нечисте силе, —> вештица, —> чаробњака, а
БОЛЕСТ
-45-
такође луди злих очију и др. на човека
или животињу.
Демони 6. познати су углавном као антропоморфни: жена, у белом или у црном
(-> Чума, Баба Шарка), или неодређена
фигура, понекад - мушкарац; ређе као зооморфни: -» мачка, -> медвед, свиња; у
облику "гамади" и инсеката: -> мишеви,
-> змије, -> жабе, -> лептирови, муве;
популаран je и прелазни лик демона болести: човек са зооморфним цртама (ћурећим ногама, репом, клуном, копитама и
ел.). Сматрано je, такође, да je б. - стуб паре, магла, облак, дим. Антропоморфни
демони често су замишлани и као —> туђинци (Јевреји, Циганке) или непознати
луди (нпр. жители суседног села).
Једна б. може бити персонификована
у виду неке множине (седам, 12, 40, 77 и
др.), уп. такође схватање о сестрама —>
грозницама, кћеркама цара Ирода. У басмама оне добијају властита имена, често
у складу са симптомима б. (уп. грознице
по имену Тресеја, Ледеја, Глухеја и др.).
Појавл,ују се б. са косом, као —> Смрт;
понекад с луком и стрелама, са марамицом, која расипа заразу; често су у пратн>и нечисте силе и нечистих животиња (—>
сова, булина, —> слепи мишеви). Оне
обилазе село пешке, возе се на талигама,
лете по ваздуху, на облацима или у вихору, могу да јашу човека (поготову када
треба да пређу преко -> воде).
Б. бораве тамо где се —> земл>а спаја с
-> небом; често око —> воде и разноврсних -> извора, на границама разних врста; у -> мочварама, -> бунарима, на пустим местима и у непроходним шумама.
Б. je посматрана као казна човеку због
кршења најразличитијих забрана: на пример, забране обавлања ове или оне делатности, везане за одређени -> празник (у
том случају, могу га казнити и -> свеци,
којима je тај празник посвећен); казна je
могла стићи човека и за увреду, коју je нанео природи: зато што се помокрио на -»
ватру или испод светог дрвета; што je
опсовао мајку, чиме је увредио не само
своју мајку него и Мајку-влажну землу, и
Др. Човек најчешће бива кажњен за ове
или оне прекршаје, које je учинио према
БОЛЕСТ
демонима: човек упада на место вилиних
трпеза па га оне кажњавају; посекао je —>
дрво, поред кога су боравили демони, и
због тога je кажњен, и ел. Човек бива кажњен и због своје неопрезности, кршења
животних препорука: б. продире у човеков дом и у њега лично кроз отворена ->
врата, која су заборавили да затворе, из
судова са водом који су остали непокривени, улази му кроз уста током прегласног
смеха, зевања или разговора.
Б. могу шчепати човека на отвореном
простору, али често и саме долазе у село
код луди, казујући имена својих будућих
жртава: обилазе село и посећују њихове
куће; а затим на жртве насрћу вриском,
—> гласом (дозивају човека - ако се он одазове, разболеће се), дотичу га, облизују,
боцкају, лубе, дувају у њега нездрави дах,
изазивајући болеет путем овог или оног
облика контакта.
Б. се исполава тако што се настањује у
човеку, у појединим ньеговим органима,
мучи га, разједа или га суши изнутра. Такав продор се, у митолошким причама,
најчешће описује као улазак гмизаваца,
водоземаца и инсеката (жаба, црва, мува,
-> гуштерова) у човека. У вези с тим, уп.
изразе типа "има бубе у глави", који карактеришу особењака, тј. човека који, с
гледишта традиције, није сасвим здрав.
Обично се то дешава у време сна или током јела (уносе их с храном или пићем).
Те животиње се могу видети после ритуала њиховог истеривања, које обавла зналац или свештеник, у тренутку када напуштају човеково тело, најчешће кроз уста.
Међу многобројним и веома разноврсним поступцима народне медицине,
значајно место заузимају магијске радње
које симболишу физичко истеривање и
уништавање б. Оне се изводе на самом човеку, a такође на неким предметима који
му припадају или су везани за њега: —>
одећа, -> коса, -> нокти, зној; над његовом "мером" и др. Најтипичнији начин
уништавања су спаливање, спирање, избацивање и удалавање б.; преношење б.
другом лицу (подметање у туђу кућу)
или природном објекту (нпр. дрвету);
слање б. "на -> онај свет" (предмети се
БОСИЉАК
-46-
полажу у мртвачки сандук или закопавају у земљу); расипање, расецање б., њено
пуштање низ реку, развејавање на —> ветру, заплашивање и протеривање буком,
пуцњавом, крицима. Такође се сматрало
да се од б. може ослободити путем њепог
придобијања, храњења (постављања обредне хране за њу), преко преваре или
увреде (ритуално свлачење, показивање
гениталија, псовање). За ослобађање од б.
масовно je коришћена и усмена магија,
пре свега —> бајање и молитвена преклињања.
Т. А. Агапкина
БОСИЉАК (Ocimum basilicum L., од лат.
basilicum - "царска трава") - мирисна
биљка, у народној култури - апотропеј.
Има широку ритуално-магијску примену
на Балкану, Карпатима и на југу Украјине. У другим словенским традицијама,
одговарају му —> зимзелен, рутвица и
друго биље.
Мотив појаве б. из посмртних остатака
карактеристичан je за веровања и легенде
о његовом пореклу: б. je израстао на Христовом -> гробу или месту Његовог распећа (Јужни Словени, уп. иегове поетске
називе: буг. божшробски цвет, српски бож/и цвет) из крви коју je пролио Христос
(Ист. Слов.); на гробу младића по имену
Васиљ (укр., отуда његов дијалекатски назив василек). У српском песничком фолклору познати су мотиви појаве б. на месту убиства цара Уроша; из —> крви или
суза погубљене девојке. По српским легендама, арханђел помоћу струка б. извлачи —» дуп!у из човековог тела у тренутку његове —> смрти.
У веровањима се одражава веза б. с ->
нечистом силом: помоћу б., који je израстао кроз змијину главу, могу се видети —>
ђаво и други демони (Бугари); б. има способност да оживл>ава духове (полоске лекаруше из XVII в.). Истовремено, б. се користио за истеривање штетних сила: ньиме су кадили место у које je ударно -»
гром (Срби, Карпат.)
Kao универзално средство за одбрану
и истеривање нечисте силе, б. je коришћен за кићење људи, животиња, грађе-
БОСИЉАК
вина, предмета за домаћу употребу, хране итд. -> Венцима, букетима и гранчицама б. кићени су млада: њена —» одећа,
-> појас, глава или вео; младожења - б. би
му закачили за оковратник —> кошуље, за
—> капу; сви свагови. Босиљком су кићени
сватовски барјак, свадбено дрвце (—> саборњак), светиљке, брачна постеља. Kao
апотропејско средство, коришћен je у порођајном обреду и приликом одласка по
породиљу и новорођенче.
У обреду сахране, покојниково тело
облагано je струковима б. (Украјинци, Бугари, Срби); уплитан je у венац умрлој девојци (Укр.). Бугари-Капанци на главу покојника (независно од пола и старости)
полажу венац од б. Код Јуж. Словена, ко
год дође да се опрости с покојником, сва
чељад која се нађе око покојника, сви држе у руци б. - "да ји не обмами дув од мртваца". После сахране, б. je стављан на
гроб; на -> Тројице и (католички) Духовдан причвршћивали су б. на надгробие
крстаче; садили га на -> гробљу; на задушне дане, б. су бацали у —> реку - за мртве. Уп. бугарску клетву "Босилек да ти
занесат, којом се призива нечија смрт.
У сличним формама, б. je употребљаван и у календарским обредима (поготову
на -> Божић, -» Богојављење, -> Ђурђевдан, —> Ивањдан, Трифундан, —> Ускрс и др. празнике). Њиме су кићени учесници обреда обилажења: полажајници,
предводници —> коледара, главна —> лазарица, —> додола, итд. Задевали су га на
помоћне зграде, вешали о рогове домаћим животињама, привезивали за посуђе, ритуалне предмете (за иконе, -> бадњак итд.). У обредима везаним за сетву, б.
je мешан са сетвеним зрневљем, њиме су
китили ораче, кола, плуг. При завршетку
жетве, убадали су га у —> "браду" од класја; после вршидбе китили су б. стажер у
средишту —> гумна.
Б. je коришћен у обредима везаним за
-» воду: носили су га на —> извор, бацали
га у —> бунар приликом захватања воде,
њиме су украшавали обрамицу, ведра и
посуде у којима су носили и држали воду.
Букетима б. распршивали су кашьице воде или вина приликом шкропљења свато-
БОСОРКА
-47-
ва, на крштењу, сахранама, приликом
обиласка додола у обреду дозивања ->
кише; шкропили су и оранице, усеве при
обредном обилажењу њива, итд.
Б. je коришћен у љубавној магији као
средство за опчињавање, ради чега су га
девојке ушивале у поруб хаљине (Словачка), носећи га стално уза се. По веровањима, б. има моћ да побуди љубав, да осигура брачну верност. Ради обезбеђивања
потомства и одржавања љубави, млада би
стављала б. под пазухо кад пође на венчање (Бугари, Срби).
/Ьубавна симболика б. одражава се у
песмама Јуж. Словена: на пример, у мотиву девојачког узгајања и поклањања б.
момку, који joj je драг. Изгажени б. симболише губитак девичанства; у случају безнадежне љубави, девојка сама чупа б. који
расте у њеној башти, итд.
Примена б. у исцелитељско-магијској
пракси заснована je, пре свега, на његовој
функцији одбијања: за време епидемије
куге (-> чума), Срби су држали б. на ->
столу; струком б. су шкропили или су б.
кадили нечисто место, на коме je, како су
сматрали, болеет задесила човека. Најлековитијим je сматран б. који je прорастао
кроз змијску главу: могао je да излечи чак
и епилепсију. За лечење je коришћен б.
сачуван после обредне употребе (из свадбених венаца, б. који je служио као прскалица или украс) или освештан у цркви.
Лит.: СД 1: 131-133; Усачева В. В., Этноботанический этюд: базилик Ocimum basilicum L.//Studia
Slavica Языкознание. Литературоведение, История. История науки, К 80-летию С. Б. Бернштейна, Москва, 1991. С. 92-99 (лит.); Чајк.
СДЧ: 36-43, 223-224.
В. В. Усачова
БОСОРКА ->. Вештица
"БРАДА" - ритуални предмет који симболизује крај жетве (упоредо с последнем снопом и жетвеним -> венцем), преноси плодоносну снагу —> ясита будућој
летини. То je свежањ последњих непожњевених класова, остављених на њиви
(савијених до земље, увијених у колут,
"БРАДА"
сплетених у плетеницу, везаних концем,
украшених цвећем и ел.); ређе - руковет
пожњевеног класја, везан у сноп.
Б. je осмишљена као жртва Богу (јужнослов., сев. зап. рус.) свецу - покровител>у летине, Христу (рус., словен.), "деду"
(ист. словач.), -» пољевику (рус.), -> полудници (луж.), —> мишевима, —> зечевима, птицама (бел., јужнорус., срп.): рус.
богова, божья борода, Илье-пророку борода,
Плюшкина борода, Николина бородка (св. -»
Никола), Христу на бородку, Покрову, Богу, Спасу, Илье на бороду, Богородице косица,
Елене на косу; укр. Спасова борода, Спасу на
бороду; ист. словач. dedova brada; српски
божја, богова брада буг. брада на Бога, брадата на деда Бога, на Господ, богова брада; словен. božja brada, svetoga Petra brada и слично.
За браду се узимају најлепши класови.
Б. прави млада жетелица, чији су родители живи (Бугари), или се показала
највештијом у жетви. Било je забрањивано да б. плете жена без порода, из страха
да ће то неповољно утицати на шюдност
и развој усева у идућој години.
Б. je остављана с поздравом пољевику
- газди Нзива (јарослав.), с речима: "Дај,
Боже, да идуће године буде добра летина!" (КГ: 315). Она je требало -> земли да
врати снагу коју je утрошила на одгајање
летине. Класје je савијано и -> камењем
притискивано на земљу да би сачувало
плодородну снагу житарица до будуће сетве, да идуће године буде много класова
(ист. слов., југоист. буг). За б. су причвршћивани предмети са плодоносном или
апотропејском семантиком: новчић (јужнослов.), -> бели лук (буг.) стара -> капа, опанак (сев. рус.), везивали су je црвеним концем, -» мартеницом, "да би жито било црвено" (ист. слов., пољ. буг.,
срп.). Обред завијања, плетења б. укл>учује
плевљење и прашење земл.е око везаних
класова, "да следеће године буде чисто
жито" (бел, укр., пол.,); сетву жита из класова б., закопавање класја (бел., укр.) -»
хлеба и —> соли у земљу упоредо са б.,
просипање мрва хлеба и сира из торби
жетелица (буг.); заливагье б. и српова положених око ње, самих жетелаца, —> водом или вотком, прање руку преко б. да
"БРАДА"
-48-
би се тако добили делићи њене плодоносне снаге (пољес., бел., мазовец., буг.); котрљање или вожњу по земљи, стрњики
или класју око сплетене б., "да би жито
полегло од плода" (зап. и јуж. Бугарска).
Понекад су клаф, везано траком, одсецали са б., освећивали га у цркви на —> Спасовдан, чували до сетве и додавали семе-
БРАК
Лит.: Bystr. ZŽP; Терновская О. А., О некоторых сходствах и различиях в жатвенной
обрядности славян//ФРСН, СД 1: 231-234; Зеленин Д. К., "Спасова борода", восточнославянский
обряд сбора урожая//3ел. ИТ 2.
В. В. Усачова
БРАК - један од најважнијих социјалних
института, везан за одређени систем ри•
туалних форми, мотива и символа. Један
од начина склапања б. - отмицом девојке,
спомиње се у "Повестима минулих лета"
(почетак XII века). Познатији су тобожња
отмица када се момак и девојка договоре
или самовољни одлазак девојке младожењи. Трагови куповине младе сачувани су
у обреду откупљивања младе од њеног
брата, у симболичној продаји њене кике,
у пропратним речима проводаџије: "Ви
имате робу, ми имамо купца" итд. Најчешће je до б. долазило путем споразума
Правлење "браде" на њиви
две стране, који je изражен у церемонијама веридбе, склапања договора о браку
ну (зап. пољес.). Пошто би направили б.,
(ударање руком о руку пред сведоцима,
водили би коло око н>е и певали обредне
давање залога, оглашавање веридбе, пипесме (бел. пољес., зап. рус.); обилазили
сани списак мираза), у јавном регистроваби б. три пута и благосиљали њиву да буњу б. пред великим кругом сватова и комде плодна, а жетеоце да буду здрави (буг.).
шија, у излагању младог пара свеопштем
После тога пожњели би б. и носили je допосматрању на —> Беле покладе. Разлимаћину (ист. пољес, бел., сев. зап. и сев.
чите су и форме б. Средњовековни извоБугарска), који je чашћавао жетеоце или
ри говоре о полигамији код Словена, реим давао новац. Кад би домаћин примио
ђе о многомужству. У неким местима поод жетелаца б., привио би je уз подбрадак
знат je пробни б: млада се пресељавала
(Бугари-Капанци, Македонци из околине
код младожење, а свадба je одлагана до
Дебра, Белоруси из околине Витепска).
рођења детета; ако би се такво, пробно суКод банатских Бугара, најстарија жена у
пружништво показало као неуспешно,
кући преузимала би б. од жетелаца, па би
свадба уопште није приређивана, а млада
je поливала водом.
се враћала родитељима уз добијену наРитуалне песме, везане за обред придокнаду. Млади људи који не би ступали
премања б., локализоване су на словенски
у б. извргавани су подсмеху, ал и то није
север. У некима од њих говори се о —» коважило за оне који су се својевољно зарези, у другима - о препелици. У варијанткли да неће склапати б. Ограниченна и заним песмама козу (јарца) замењују друге
бране ступања у б. односили су се на стаживотиње: -> медвед, -> рода, дабар. У
рост, сродство, вероисповест, итд. ПоштоПсковској области, уз певање je међом вован je редослед ступања у б. деце (поготођена коза (СД 1: 233). У ареалу где се певаво кћерки) по старешинству. Поред уобило о препелици, ритуал припремања б.
чајеног б. - преласка жене код мужа, поукључује мотиве истеривања препелице,
стоји и б. када зет одлази у тазбину. Таупозоравања на опасност и прављења
квог младожењу обично je просила сама
зимског уточишта за препелицу (зап. подевојка, он je учествовао на девојачкој вељес., витеп., пол,., мазовец., словач., јучери, спремао мираз, у шали je називан
жнослов. - ретко).
БРАК
-49-
"младица", причали су да се "он удаје" а
млада "жени" гьиме. У поновни б. најчешће су ступали удовац и удовица, јер се
сматрало да се на -» ономе свету обудовели састаје са својим првим брачним
другом. Први б. са обудовелим склапан je
нерадо, због опасности да he се на оном
свету остати сам. Брачно неверство je кажњавано. Пар затечен у ванбрачној вези
су преоблачили - мушкарца у женску, а
жену у мушку одећу - и посрамљене их
водили -» путевима кроз село. Приликом развода, супружници или сведоци
цепају над текућом -> водом или на ->
раскрсници пешкир, -> појас, било шта
од -> одеће.
БРАК
Најопштији симбол б. je круг. У складу
с тим je склапање б. путем обилажења
младенаца око —> дрвета, језера, -> куће,
цркве, налоња, —> стола, наћви и ел., врћења у круг на једном месту; од предметних
симбола, ту су -> прстен, -> венац, округли —> хлеб и прстенасти -» колач; о томе
говоре многи свадбени термини, као што
су окручатъся, обмотати се (удати, оженити), крученька, окретање (љубавна веза),
крутить, повивать, обртати, умотавати
(мењати девојачку за фризуру и мараму
удате жене), окрутя, повойник, завивало (мараме и —» капе удатих жена) и др. Симбол
склапања б. су промена младине фризуре
и покривала за главу, а с тим у вези je та-
Младенцы
БРАК
-50-
кође покривање и откривање младине
главе на свадби. Симболика б. као "прелаза" испољава се у савладавању препрека,
граница, воденог простора: скакање девојака преко санки на -> Ускрс - да би се удале; у -> сну, прескакање преко зида најављује удају; прелажење младенаца преко
—> ватре, преко —» реке на путу за венчање
итд. Б. симболизују и разни начини састављања младожење и младе: заједничко седење на почасном месту, испод икона,
опасивање, приљубљивање њихових глава, спајање њихових —> коса, везивање руку, руковање, везивање жарача за пајалицу ради срећног супружништва, упрезање
младенаца итд. Идеја брачног спајања и
везивања изражена je такође у сватовским
песмама, у којима моле да се учврсти венац, свадба; у изразу свадьбу ковать (правити свадбу), у изреци: "Не куй, меня, мати, к каменной палате, прикуй меня, мати, к девичьем кровати!" ("Не вежи ме,
мајко, у камени дворац, завежи мене, мајко, за девојачки кревет!") Б. такође симболизују стицање и хватање: у свадбеном
фолклору, то су мотиви лова, риболова,
опсаде града, заробљавања, у свадбеном
обреду - ловачки и риболовачки прибор.
Радње рушења и раздвајања носе у себи
идеју раскидања везе с пређашњим стањем: у сватовским песмама, то су мотиви
гажења траве, ломљења калине итд., у самом обреду - разбијање земљаног суда,
ломљење —> кашика после чашћења, дељење погаче, ломљење -> хлеба над младенцима, итд. Симболика б. испољава се у
супротстављању пара и непара (паран
број коља у плоту, цепаница у нарамку
као наговештај б. у -> гатањима, улога
обуће у свадбеном обреду). -> Боје које
симболизују б. су бела и црвена: бели или
црвени покривач, бели младин вео, црвено-бели сватовски барјак, црвени појас
проводаџије, итд.
Симболички б. je мотив различитих
фолклорних текстова, обреда и представа. Познати су фолклорни сижеи о венчању —> Сунца и девојке, бајке о б. сестара са
Сунцем, —> Месецом и —> гавраном, с ветром, градом и громом. Код Бугара би, на
-» Ивањдан, девојчицу - симболичку
БРАК
младу Ењу (Ивану) облачили у свадбену
одећу. Мотив б. одражава се у представама везаним за -» смрт: у сахранама оних
који су умрли пре него што су ступили у
б., организованим као свадба, у бајкама и
предањима о младожењи-мртвацу, у тумачењима предзнака (чути ноћу сватовску музику најављује смрт, свадба у сну
значи смрт и обратно). У демонологији,
БРАТЧИНА
-51-
дашњим радњама и фразеологији (женить горелку - сипати вотку у заједнички
пехар на свадби, женить квас, пиво - разблаживати их водом, женить серп - обмотавати га класјем). Љубавно-брачни и свадбени мотиви прожимају све календарске
обреде - божићне, пролећне, жетвене.
Лит: Сумц. СО; ВНЕ; Komor. TSS
А. В. Тура
БРАТЧИНА -> Жртва
Младенцы са севером
вихор je замишљан као свадба ђавола; постоји веровање о б. —> ђавола с —> вештицама, ђавола са утопљеницом, а такође о
б. —» нечисте силе (водењака, —> змаја и
ел.) с људима. У бајкама с мотивом чудесног супруга постоји читав круг ликова
која ступају у б. с људима, и шире: то су
звери, птице, —> риба, цвет, природне појаве и светлоноше. Мотив "свадбе предмета"
> ступе и —> тучка, -> димн>ака и
куће, мотовила и ткачког брда - представлен je у обредним радњама, предањима,
шаљивим стиховима и песмама, у сваки-
БРЕЗА - једно од најпоштованијих -> дрвета код Словена (упоредо с -» храстом),
које je у разним традицијама вредновано
час као "срећно" дрво, заштитник од зла,
час као штетно, као место боравка женских ликова —> нечисте силе или —> душа
умрлих. На пример, код Пољака Вармије
и Мазура, б, je сматрана боравиштем духова, па je стога тако често удара гром. У
другим местима исте области, она je сматрана за дрво које доноси здравље и благостане. У Пољесју нису садили б. близу -»
куће да домаћине не би напала —> болеет
и да не би помрла цела породица. По
украјинско-карпатским веровањима, ако
ожењени мушкарац посади б. у дворишту
своје куће, неко од чел>ади обавезно ће
умрети. На Рус. Северу место на коме су
некада расле б. сматрало се несрећним на њему нису градили нову кућу. Насупрот томе, у низу места су садили б. поред
куће ради благостања породице или приликом рођења детета. У Лублинском војводству (Пољска) б. je сматрана за дрво коje доноси -» срећу. Код Руса, грана б. je
стављана у —> ћошак куће у изградњи, као
симбол здравља домаћина и породице.
Брезове гране су побадане у њиву ради летине, приноса житарица и лана; брезова
цепаница je закопавана под —> праг нове
когъушнице, да би се -> коњи множили.
Противречно je вреднована б. и у народним легендама: час као благословено
Дрво које je штитило —> Богородицу и
Христа од непогоде (пол>. веровање) или
св. Петку од прогона -» ђавода (рус.), час
као дрво које je Бог проклео, чијим су прућем шибали Христа.
БРЕЗА
Женска симболика б. испољава се у
ритуалном лечењу дечјих болести: ради
магијског исцељивања болести, девојчице
су износили под б., а дечаке - под храст
(пшьес.). У обредним речима-басмама на
свадби, код Ист. Словена су б. и храст коришћени као симболи младе и младожење. Да би у -> браку добила више дечака
него девојчица, млада je по изласку из цркве требало да погледа према шуми и каже: "Све у шуми храстови, само једна бреза" (Хуцули Закарпатја). Белоруси су веровали да се израслине на брезином стаблу образују од клетви жена ("од женских
клетви"). У неким селима Пољесја су,
приликом сахрањивања, мртвачки сандук
покојнице покривали брезовим гранама,
a покојника - гранама тополе.
У демонистичким веровањима Источ.
Словена, б. je сматрана за дрво на коме бораве (седе, љуљају се) русалке. Код Пол>ака су "жалосне" б. (тј. оне чије гране расту
савијајући се до земље), које усамљене расту у пољу, називане "дрвећем духова": у
њима су се кобајаги настаниле душе умрлих девојака, које ноћу излазе из б. и
смртно "заигравају" случајне пролазнике.
Под таквом б. почива душа умрлог насилном смрћу и уместо сока у њој струји
људска крв. Код Руса из Костромског краја, за самртника су говорили да се "спрема у брезе". У многим источнословенским баладама, легендама, бајкама, погинула девојка се претвара у брезу.
Б. у улози ритуалног дрвета била je
обавезан атрибут тројичких обреда (првенствено код Ист. Словена): посеченим
гранама б. кићени су двориште и капије,
улице, -> врата и -> прозори кућа, капелица и цркава. У руској традицији велику
популарност je уживао обичај "савијања
брезице": у четвртак пред —> Тројице девојке би одлазиле у шуму, одабирале
младу б. и, уз обредне песме, савијале њене гране у облику прстења и везивале их
својим тракама, појасевима или концима:
поред "савијене" б. играле су коло, приређивале ритуално кумство, -» гатанье, заједничко гошћење. На Тројице би поново
одлазиле до тог дрвета, да би "развиле",
"распустиле", "ослободиле" б. Упоредо с
БРЕКИЊА
-52-
тим, код Руса су обављани и обреди с посеченом "тројичком брезицом": дрвце je
кићено тракама, ђинђувама, цвећем, изношено ван села, где су га спаливали или
бацали у воду.
Гране б., поготову оне које су коришћене у обреду Семика (седмог четвртка
после Ускрса), Тројица, -» "ђурђевдана,
-» Ивањдана и др. - у народној магији су
цењене као пожељан заштитник. Код
свих Словена се сматрало да брезове гранчице (закачене испод —> крова, оставлено
на —> тавану) могу да заштите кућу од
грома и олује; пободене међу усеве у полу, штитиле су летину од глодара и птица, од -> града. Помоћу брезових грана,
—> метле и -> венца су настојали да се заштите од —> нечисте силе, —> болести,
елементарних непогода. Уочи Ивањдана,
качили су гране 6. на врата штале, да би
-> вештици препречили пут; на рогове
крава стављали су брезове венце, ради заштите од —> чини. Код Зап. Словена пожељно средство за заштиту од злих сила
била je брезова метла, прислоњена уз посте/ьу породиље или уз колевку новорођенчета. У многим местима су веровали
да болеет мора да узмакне када се болесник ишиба брезовим прутом (-> шибагье).
У исцелитељској магији Словена
практиковано je одлажење до младе б.
ради симболичког преношења болести с
човека на дрво. На пример, оболели од
маларије би ишао у шуму, где je настојао
да продрма б., говорећи: "Треси мене као
ja тебе, па после престани" (пол>.). Руски
сељаци су се обраћали б. молбом за исцељење и при томе над болесником увртали брезове гране, претећи дрвету да неће
пустити гране све док се болеет не повуче.
Лит.: Mosz. KLS: 527-530; СД 1:156-160; МНМ 1:
169; Сок. ВЛКО: 188-212; Чајк. РВБ: 50, 261; Kur.
PLS 1: 106, 270-288; 2: 63-71, 90, 97, 132-134; Lud
1937/15/2: 60-64; KLW 3: 65, 68, 529; Zibrt. VCh:
280-283, 288-289, 295, 298, 300-302, 319, 330, 477.
Л. H. Виноградова, В. В. Усачова
БРЕКИЊА -> Оскоруша
БРИЈАЊЕ
БРИЈАЊЕ - посебан ритуал на свадби,
пред сахрањивање, у коледарским и белопокладним играма и радњама маскара.
Свадбено бријање je познато код Бугара, Македонаца, као и у источној Србији.
Младожењу су бријали обично у -> суботу увече или у -» недељу ујутро пред ->
венчање. У Пловдивском крају, при вечерњој или јутарњој светлости, младожен>а би седео на столици, а заова и девер би
му испод браде држали белу мараму или
пешкир, да обријане -> ддаке не би падале на -> земљу и можда биле искоришћене за зле намере. Младожењу би бријао
момак чији су родители живи, ожењени
мушкарац или теча. Понекад се број брица пео на три. За време бријања девојке су
певале и играле коло с момцима, свирала
je музика. Длаке су бацане на ружин грм
(—> шипак), стављане на гране плодног —>
дрвета, испод кога су бријали младожен>у, одношене у шталу, скриване у јасле
или мешане са —» житом и даване стоци.
Понекад би младожењина мајка скупљала длаке и стављала их у младин девојачки сандук. У зап. Бугарској (облает Самокова), б. се одвијало у дворишту поред дрвљаника, уз певање девојака у пратњи
зурле и бубња. Длаке су сакушьане у белу
марамицу, стављену у сито. У Ћустендилском крају, б. су редом обављала тројица
или деветорица младића, који нису били
сирочад. Две младожењине сестре су држале пешкир за обријане длаке. После б.,
уследило би —> купанье младожење. У
области Трнова, Силистра и Варне, б. je
обављано у недељу рано ујутро, а длаке су
чуване до младожењине смрти и стављане у његов мртвачки сандук. Свуда je сачувано веровање да младожењине длаке
имају посебну снагу и да се њима може
"омађијати" младожења, те je поступање
с длакама захтевало специјалан ритуал.
На пример, у Тракији су длаке закопавали под —> камен, бацали их на —> кров од
ћерпича или стављали под грм руже. Тамо су водили рачуна о томе да се б. младожење одвија у исто време када и плетен>е младине —> косе.
У јужној Србији (Косово), б. младожење je обављано у рану зору, одмах после
БРИЈАЊЕ
-53-
купања у свежој води, у коју су били стављени -> јабука и сребрни новчић. За б.
би младожењи сестра или млада покдањала нов пешкир, a девојке и омладина
би певали песму "Бричи се, бричи, младожења!/ Расплачи татка и мајку,/ Расплачи сестру и брата". (Vuk. SK: 265). Брица
(момак, чији су родитељи живи) бацао je
длаке у -> коприве, скривао их под стреху или давао на чување младожењиној
мајци. У Лесковачком Поморављу, под
младожењину десну ногу подметали су
свеже —> jaje, које je после б. требало разбита, а длаке су ставл>али у цвеће или на
плодно дрво, "да младожења процвета у
Ритуално бријање младожење у Бугарској
породичном животу и да има децу". После б. младожења се умивао, а затим провлачио између ногу рођене мајке. У Врањском Поморављу б. je имало карактер
представе: други девер, ослоььен ногом на
софру, Дрвеном бритвом "брије" мдадожењу, који седи насред гумна и на коленима држи сито с погачом. За време б. око
младожење су девојке водиле коло и певале обредну песму. У Словачкој за време
свадбе такође je извођено шаљиво б. Првобитна функција б. на свадби имала je,
неоспорно, карактер иницијације.
Бријање на —> Беле покладе познато je
Зап. и Јуж. Словенима. У Великопољској
(Међижецки срез), често су маскиране девојке ишле улицом, носећи канту креча и
БРОЈ
четку за кречење, па су кречиле лица момака које сусретну, а затим их "бријале"
ножем. У пољској области Поморје и у
Хелмској земљи, на Пепељаву среду, тј. уочи поста, по крчмама су маскиране девојке и жене мокрим пепелом и снегом мазале лица мушкараца, а затим их "бријале"
дрвеном бритвом. Од таквог б. мушкарци
су се искушьивади вотком. У зап. Моравској на месојеђе и Беле покладе жене су се
облачиле у мушку одећу и глумиле брице: једна je носила велику бритву, друга
чанчић са "сапуном" (комадом леда), итд.
Мушкарци су се откуплэивали, а жене
правиле гозбу. Пол>акин>е у Добжинском
крају су, на Беле покладе, "бријале" све који уђу у крчму, а мушкарце који се не би
искупили (-» штаповима и иверјем), тукле су чарапама, уз грохотан смех и бучно
лупање у тигање.
У Лесковачком Поморављу маскирани коледари, који почињу коледање пет
дана пре -> Божића, обилазили би
домаћинства и "бријали" сабљом домапина, кога би претходно "насапунали"
снегом.
Када je реч о бријању у погребном обреду, покојника, који се за живота бријао,
бријали су пред сахрањивање, а у неким
местима су се трудили да то ураде пре
него што би доспео у стање агоније. Код
православних Јуж. Словена покојникова
родбина се није бријала наредних 40 или
девет дана, у знак жалости.
Лит.: Арн. БСО :81, 113; Бак. БЕТБ: 358-360;
Кап.: 181; Марин. ИП 2: 539; Пир.: 401; Плов.:
225; Τ)ορ. ЖОЛМ: 330, 372, 453; Мил. ЖСС: 342;
Стој. ВП: 349; Тан. СО: 158-159; Фил. СК :346,
455, 462; Vuk. SK: 265, 315; Rarw. KLZD: 189;
KLW: 45; Stelm. ROP: 112-113; Per. PMHP: 43;
Хорватова//СБФ-89: 170-172.
H. И. Толсто/
БРОЈ - једна од важних категорија у митолошкој слици света; средство за уређивање и моделовање Васел>ене; у народно)
традицији, објекат семантизације, симболизације и вреднованьа. Бројање се често
схвата као опасна радња, помоћу које je
могуће овладати предметом бројања,
БРОЈ
-54-
потчинити га својој вољи. Нпр. забрањује
се бројање оваца у стаду (верује се да им
се тиме може нанети штета), птица које
лете у јату (помрсиће им се пут), забрањује се мерење дужине изатканог платна
т ел. У басмама свих словенских народа с
магијским циљем користи се формула
опадајућег низа (9-8-7-6-5-4-3-2-1-0) као
начин "одрицања" опасности, уп. руску
басму од црва: "У нашего (им рек) 9 жен;
после 9 жен 8 жен, после 8 жен 7 жен, ...
после двух жен одна жена; после одной
жены ни одной..." ("Наш /по имену/ има
девет жена; од девет жена осам жена, од
осам жена седам жена... од две жене једна жена; од једне жене ниједна..."). Сам
појам бројности (које се изражава различитим предметним симболима, таквим
као што су -» жито, песак, трава, лишће
дрвећа, мак, вуна, -> коса и ел. асоцира
на обиље, -» богатство, благостање и добија значење плодоносности. Управо то
обележје бројности, немогућност да се нешто изброји, чини од ньега препреку на
путу -> нечисто] сили (уп. сипање мака
око куће, тора и ел.).
Елементи бројног низа немају исту
вредност у својим културним функцијама. Најзначајнији бројеви су 2, 3, 4, 7, 9,12,
20, 30, 40; сваки од њих има своје тумачен>е у зависности од реалија или догађаја
света с којима je повезан. Б. 2 симболизује
парност, удвајање, двојство и превасходно
му се придаје негативно вредновање, сматра се ђаволским бројем; ређе се вреднује
позитивно. Два иста предмета, двојни
или ^едињени предмети могли су, по веровању, донети несрећу и, чак —> смрт.
Рађање —> близанаца често je схватано
као несрећа; опасним су сматрани срасли
плодови, —> jaja с два жуманцета, две свеће које истовремено горе и ел.; није се ваљало да двоје истовремено пију —> воду,
да мету под, да се бришу једним пешкиром, да љуљају колевку и др., да се два пута обавл>а нека радња (нпр. веровало се да
ће дете које одбијају и поново враћају на
мајчину сису добити урокљиве очи; неке
магијске обреде није могла обављати жена која се два пута удавала и ел.). Посебну
опасност су представляли људи који су
БРОЈ
имали две -> душе. У исто време броју 2
могла се придавати способност утицања
на нечисту силу, уп. загонетку о петлу:
"Два раза родится, ни разу не крестится, а
черт его боится" ("Два пута се родити, ниједном се не крстити, a ђаво га се боји"). У
обредима оборавања села у случају помора било je неопходно учешће близанаца
(-> оборавање, -» чума); често су нечисту
силу терали помоћу два предмета или
оруђа (нпр. —> гребенима), између којих
су пропуштали или стављали биће или
предмет које су штитили.
Схватање 6. 2 одредило je однос према
обележју "пар-непар": у магијској пракси
се парност често (али не увек) вредновала
негативно, а непарност позитивно (нпр.
требало je поставити испод квочке непаран б. jaja; непаран je био број просаца у
обреду просидбе невесте и ел.). Напротив, у гатању о удаји парни број (донетих
цепаница у нарамку, обухваћених тараба
ограде и ел.) наговештавао je брзу удају.
Б. 3 je најзначајнији елеменат бројног
низа. Он симболизује довршеност и целину неког тока, који има почетак, средину
и крај, и пре свега се јавља у упутствима
да се три пута обави ова или она магијска
радња (—> обилажење, закрштавање, —>
кађење, изговарање басме и др.). Уп. такође у фолклору три-девето царство, иза
три-девете земље, троструко понављање
сижејног тока и ел.
Б. 4 игра много мању улогу у магијским ритуалима и веровањима. Он асоцира, пре свега, на четири стране света,
четири -> ћошка -» куће, четири крака
—> крста и ел.
Б. 7 се код многих народа приписује
сакрално значење; у словенској традицији, он се пре свега односи на {единице времена или на лица (уп. у српским басмама
од градоносних облака како je седмогодишња девојка родила седморо деце, али такође и представу о седам небеса).
Временско значење има и б. 9, који се
схвата и као утростручавање б. 3. Он се јавља у магијским текстовима и ритуалима
(посебно у лечењу), где се користи девет
камичака, девет ивера, девет угљевља, вода из девет бунара и ел., уп. српско упут-
БРШЉАН
-55-
ство: "Нађи девет ливада које никад нису
кошене и када на н>има порасте трава висока девет педа, скупи девет момака и нека je они покосе новим косама, а девет девојака нека je саберу новим вилама, затим
то сено кувај у девет нових судова, том водом се умиј и онда ћеш оздравити".
Семантика б. 40 je, у значајном степену, одређена асоцијацијом са четрдесетодневним периодом после -> смрти, када
—> душа умрлог борави на земљи.
У легендарним песмама преовлађују
хришћанске асоцијације б.: "Кажите, шта
je десет? - Десет je Божјих заповести; - Девет je радости у години; - Осам je сунчаних кругова; - Седам je чинова анђеоских:
- Шест je крила херувимских; - Пет je рана невин Господ трпео; - Четири су листа
Еванђеоска; - Три су патријарха на земли; - Две су таблице Исајеве; - Један je
Син на Сионској гори..."(Ляцкий Ε. Α.,
Стихи духовные, СПб. 1912, стр. 20).
Лит.: Топоров В. Н., О числовых моделях в архаичных текстах, Структура текста, Москва, 1980.
С. М. Толстој
БРШЉАН (Hedera helix) - зимзелена
биљка пузавица, симбол здравља и дуговечности, чија се семантика открива у
свадбеним и погребним обредима; игра
улогу медијатора између људског света и
натприродних бића.
Б. има апотропејску снагу, од њега беже -» вештица, -» мора, те га стога стављају у колевку, a породиља носи -> венчић од б. (Далмација, Истра).
У свадбеним обредима, б. je у младином венцу, на барјаку (Буг., Макед.), од
њега праве букетиће за младожењу (Пирин), за све сватове (Словачка, сев. ист. Бугарска), венце за сватове (Срби); кочија у
којој су довозили младу, кићена je б. (Великопољска). Б. у свадбеном ритуалу има
симболички значај. Сматрало се да се посредством имитативне магије може утицати на будућност нове породице: као
што се б. свија и сплиће с другим биљкама, нека се тако младенци свијају једно уз
Друго и "вију" своју кућу; као што je б. и
зими и лети зелен и бодар, нека тако и
БРШЉАН
младенци увек буду здрави и срећни (буг.
Габрово; Срби).
Б. je сађен на -> гробљу (пољ. Поморје); на -> Бадњи дан, б. су кићена гробља
(срп.); на главу покојника, без обзира на
његов пол, породично стање, стављан je венац од бшьака, међу којима je био и б. (Капанци). На четрдесетници je давай б. на
парастосу за -> душу умрлог (Пирин). На
—> Цвети су освештану дренову гранчицу,
увијену у б., убадали поред крстаче на гробу, "да би у домаћинству све полазило за
руком, расло и напредовало" (хрв. Сињ,
Лика). У бугарским народним песмама наглашена je бесмртност љубави трагично
умрлих љубавника: на њиховим гробовима израстају б. и винова лоза, који се свијају једно око другог (СбНУ 35: 292).
Бршљаном су на —> Божић китили —>
кућу, -> врата, -» прозоре, помоћне
зграде, торове за стоку, њиве (Хрватска,
јуж. и ист. Херцеговина) - ради плодности стоке, као и —> бадњак, трпезу, божићну свећу (Херцеговина, Приморје,
Бока Которска). Овај обичај je везан за легенду о пореклу б. У њој се одражава библијски мотив о покољу деце по наредби
цара Ирода. Куће, у којима су деца већ
убијена, обележаване су струком б. Неочекивано, б. се појавио на кући у којој се
налазио мали Исус. Тако je и био спасен
(Херцеговина, Далмација).
У календарским обредима, б. je имао
улогу заштитника. На Цвети су га освештавали у цркви и давали стоци (Хрв.).
На -> Ђурђевдан су кроз венац од б. музли овце (Пирин). На —> Ускрс су носили
венац од б., освештаног у цркви - ради
здравл>а (словен.) У покладним поворкама, једно од маскираних лица карневала
називано je "ta mršlanast" (=bršljanasti), jep
je CBO било увијено у зелени бршљан (зап.
Словенија). Мале —> лазарице су носиле
букете од б. (Капанци на североистоку Бугарске). На Ивањдан су прављени букети
за све чланове породице (буг.).
У љубавној магији б. je могао, како су
веровали, да изазове пророчки —> сан: девојке би брале б. на који je пао последњи
зрак сунца, правиле од њега венац, ставл>але га на главу и легале да спавају, оче-
БУБ ΑΜΑΡΑ
-56-
кујући да у сну виде суђенога (сри.). По
свежини листова гатали су о здрављу и
дуговечности (буг.) Код Чеха из Моравске
постојала je забрана девојкама да raje бршљан - неће се удати.
Веза б. с —> нечистом силом одразила
се у веровању да je то биљка јуда и самовила, које се крију у њему. Зато би, кад уберу билжу, остављади новчић, —> хлеб, конац из одеће - да умилостиве газдарице.
Ко не плати откуп или нагази на место на
којем расте б. (самодивско коло), разболевао се (Пирин, Благојевград). У јуж. Србији и Македонији, дрво на којем je растао б.
сматрано je за "вилинско". У апокрифним легендама, б. спада у такозвано проклето биље, које je -» Богородица проклела зато што joj се није поклонило када
je родила сина (буг.); код Бугара у Банату,
б. носи име исусуву цвек'е.
Бршљаном су лечени главобоља, кожне болести, отоци, опекотине (срп.,
пол., зап. укр.) јаловост (буг.)
Лит.: БМ: 292; ЕБ 3: 81; Раден. ССНМ: 224-226;
PC 1890/3: 25; Чајк. РББ: 56, 262.
БУБАМАРА
да испољава се у забрани да се б. спусти
на —> земљу - "да земља не изгори". Обраћају joj се као девојци, пророчици, питаньима о свадби, животу и смрти, летини
и домаћинству. Слична тематика je својствена и —» гатањима с б., поред општепознатих гатања с њом о времену. На
пример, о животу и смрти: "Бубамаро,/
Хоћу ли живети,/ Хоћу ли умрети,/ Или
на небо летети?" Уп. мотив смрти у украјинским веровањима: ко згази б., у породици ће му неко умрети.
Централном лику буг. обреда (младе
и жене Сунца-Ивана) одговарају називи б.
као што су буг. господьова момичка (божја
девојчица), називи типа "мдада/младица" (буг. невестичка, геленцик, макед. невеста, царева невеста, невестица, "жена"
(пољ. matžonka), "девица" (пољ. раппа,
panienka, луж. panieneczka, укр. дгвонька),
"сиротица" (пољ. sirotka), "предсказивачица/вештица" (словен. povenčica, хрв.
povemčica, укр. ворожка), називи настали од
имена мученица, "Христових невеста"
(најчешће Јекатарине, Јелене, Аполоније,
В, В. Усачова
БУБАМАРА - буба чија се митолошка
симболика открива посебно у многобројним именима и надимцима, које су joj надевали. За б. су карактеристични сунчана
симболика, припадност или посвећеност
—> Богу, веза како с митском невестом
(женом) тако и с митским младожењом
(мужем). У митолошком сижеу "Сунчева
свадба" додељена joj je улога невесте и
пророчице.
Словенски називи б. су корелативни с
ликовима из митолошког сижеа "Сунчева свадба" и с реалним обредима летњег
содистиција, пре свега са ивањданским
обредом типа буг. "ењевој буљи", када за
улогу Сунчеве-"Иванове" младе (за Ењу)
девојке и жене бирају реалну девојку (чиje je име у песмама изведено од архаичног
корена мар-, који асоцира на хришћанско
име Марија) и огрћу je црвеним свадбеним велом, попут крила б. Понекад она
маше рукама у дугим рукавима свадбене
кошуље, као птица. Њена сунчана приро-
Бубамара
БУБАМАРА
-57-
Магдалине, Варваре, Веронике, Уљане) и
др. Митски младожења представлен je
луж., чеш., пољ., бел. и укр. називима б.
типа "сунашце" и рус. "Иван" (иванчик,
ивашка, ванъка, ваня-женишок). Називима
б. типа "кутија/сандук/каца" (рус. коробка,
чеш. krinka, словач. skrinka-marinka, хрв.
gospa-škrinica) можда одговара и један од
реквизита споменутог обреда - специјалан суд који је коришћен за гатање о летини и удаји/женидби.
Поред тога, у називима типа "мара"
може се видети одјек зап. словен. —> "марене", у називима типа "кукавица" - мотив душе митске младе ("Марушкине душе", како je она именована у песмама руског обреда крштења и сахрањивања "кукавице"), у називима типа "кравица" симболичко означавање младе (уп. рус.
коровка - "млада" и симболику свадбеног
колача, рус. коровой). Називи б. типа "кума, старосватица" (буг. калманка, кумица)
корелативни су с низом буг. обредних ликова: с "кумом" - девојком, предводницом -> лазарица у обреду "лазаровања",
који се завршава у Цветну недељу кумством, бирањем "кумице" и гошћењем
девојака у њеној кући; с ликовима ивањданског обреда "калиница" или "ењева
буља" - с "кумом" (кума), која узима —>
прстење девојака и предсказује им удају,
са старосватовком (кумом) на свадби. Не
само поменути ликови, него и други мотиви наведених обреда, одражени су у
симболици и називима б. Свадбена тема
je представлена у раширеним гатањима с
б., када joj се обраћају питањем о предстојећој удаји. Улога пророчице фиксирана
je у споменутим хрв. и украјинским именима б. За "лазаровање" je везан њен македонски назив лазарка.
Могућна веза "кукавичјих" назива б. с
рус. обредом крштења и сахрањивања
"кукавице", за који je карактеристично
окумљивање учесница, поткрепљена je
ритуалним окумљивањем у буг. обредима
на —> Цвети. Мотив окумљивака je везивна карика између буг. и макед. назива типа "кума" и укр. и пољ. типа "кукавица"
(укр. зузулка, пол. zuzula, kukutka). Б. и кукавицу зближавају и улога пророчице, у
БУБАМАРА
гатањима о удаји и смрти, a такође улога
посреднице између различитих светова уп на пример, обраћање б. код Чеха:
"Sluničko, sluničko, kam poletiš - do nebe,
neb do pekla?" ("Бубамаро, бубамаро, куда
ћеш полетети - на небеса или у пакао?").
Називи који одређују б. као мајку (рус.
коровушка-матушка, пол. matecka, кашуп.
matuleczka, буг. литмама и ел.) одговарају
лику тог инсекта као мајке деце у дечјим
песмицама (нпр., рус. "там твои детки кушают котлетки" - "тамо твоја деца једу
котлете"). Веза између назива типа "девица" и типа "мајка" поткрепљује хришћанско осмишљавање 6. као Деве Марије (кашуп. раппа Man/ja, макед. Mapuja) и
истовремено Божје Мајке (буг. божа
майка, богородичка). За Марију као име Богородице везани су и неки називи б. са
компонентом мара. Могућно je да je Богородица у овом случају заменила неки пагански лик (мара, марена, морена, мора), везан за смрт и болести. Пољаци из Малопољске називају б. "кравица Божје Мајке"
и сматрају да je велики грех убити je.
Назив "божја кравица" одговара гатањима о стоци код Бугара: ако се под —> каменом, испод кога je била ставлена скинута "мартеница", нађе б., значи да ће се
краве добро телити. Осим тога, у овом називу б. може се видети одраз индоевропских представа о загробном свету као пашњаку на коме пасу -» душе покојника.
На тај начин, и кроз то име, б. je посредно
везана за свет мртвих. Поред тога, називи
типа "божја кравица (овчица, јагњенце,
теленце итд.)" реализују општи модел везе инсеката и стоке.
Лит.: Топоров В. Н., Балтийские и славянские
названия божеи коровки (Coccineüa septempunctata)
в связи с реконструкцией одного из фрагментов
основного мифа/Пез. ЭБСК; Топоров В. Н., Еще
раз о балтийских и славянских названиях божьей
коровки (Coccineüa septempunctata) в перспективе
основного мифа/ГБСИ, 1981; Терновская О. А.,
Божья коровка или ночь накануне Ивана Купали
(соотношение микро- и макроструктур)!УСБЯ,
1993; Терновская О. А., Божья коровка и народный календарь, Заметки по истории кулътуры//Мифологические представления в народ-
БУЕНЕЦ
-58-
ном творчестве, Москва, 1993; Младенова Д.,
Этнолингвистично изследование на българските
названия за калинка-малинка (Coccinella septempunctata) в балканска и славянска перспекти8Я//ЕПЦДК 3; Гура СЖ: 492-500.
А. В. Гура
БУЕНЕЦ -» Лазарице
БУНАР - објекат и локус који спаја обележја -> извора и грађевине; осмишљен
je као погранични простор, веза са оностраним светом.
Одлазак на б. и захватање воде били су
омеђени многобројним забранама које
су, с једне стране, повезане са одређеним
временом (добом дана и календара), а с
друге стране - тицале су се одређених лица. Сматрано je, на пример, да не треба
пити -» воду из б. на —> Ђурђевдан, када
се земља "отвара" и испушта отров
(чеш.). Било je забрањивано -> трудници
да иде по воду (пољ.), женама с менструацијом и породиљама (ист. слов., зап.
слов.). Срби из Косова Поља су, напротив,
веровали да трудница треба да види свој
лик у б. - ради лакшег порођаја.
Спомен о "молитвама бесовима поред
бунара", о клањању б. и приношењу -»
жртава крај б., општа су места у разобличавању паганства, почев од XI в. (Гальк.
БХОЯ 1:49-65).
Код б. су обављани обреди изазивања
-> кише: молебани, узајамно поливање,
вађење воде из б., раскопавање и рашчишћавање запуштених б. или извора. Ради
обезбеђивања кише, у Пољесју je био обичај обилажења око бунара са иконом и -»
хлебом и —> сољу; ударање воде у б. —>
штаповима, тако да прска по земљи;
оплакивање поред б. последњег утопљеника у селу; бацање у б. самониклог мака,
семена лана, соли, хлеба, украдених земљаних судова или комада разбијених земљаних судова итд. (СБФ-78: 100-103). У
бугарском обреду -> "Герман", ради престанка суше, "сахрањивали" су фигурицу
"Германа" поред реке или б.
У веровањима, б. je "чисто" место, које
се налази под заштитом —> Богородице,
св. Петке; истовремено, б. je опасни локус,
БУНАР
везан за -> нечисту силу, духове -> болести, —> душе покојника. По јужнослов. веровањима, пре изласка сунца на -» Благовести, у води извора и б. купају се -> виле
и самодиве, око б. живе духови болести.
Код Ист. Словена су духове који живе у б.
називали колодезник, -> водењак, -> русалка, -> жаба, итд. Истовремено, б. je
сматран местом на коме бораве духовизаштитници домаћинства, предака-старатеља. На пример, Бугари су веровали
да сваки б. има свог —> стопана.
Б., као канал везе с -» оним светом,
употребљаван je одређених задушних дана или празника (—> Спасовдан, —> Тројице, католички Духовдан, -> Ивањдан).
Да би видели покојнике, Бугари би се у
зору сагињали над б., очекујући да ће се,
при изласку —> сунца, на површини воде
појавити њихове силуете. Забрана просипања воде из кофе приликом захватања
из б. мотивисана je тиме што "отуда родители гледају у нас" (рус. Калуш. - Паш.
КЦВС: 193).
Бунар je био место симболичког "хран>ен>а" духова предака и ликова нечисте
силе, с циљем обезбеђивања успеха и
здравља чељади, повећања -» богатства у
домаћинству, очувања чисте бунарске воде. Свуда код Словена у б. су бацали део
божићног, новогодишњег, богојављенског, ускршњег —> јела. Код Зап. Словена,
то je било мотивисано потребом издвајан>а дела "за храњење душа", у сев. чеш. селима тако су гостили водењака.
У пролећним и летњим календарским
обредима (првенствено на Тројице), китили су б. обредним зеленилом (укр., словен., зап. слов.). Један од заједничких сеоских б. служио би као место за извођење
бугарског обреда Енъова буля. Код Срба, б.
je за —» Божић кићен зимзеленим биљем,
"да окити годину берићетом" (Миј. ОР:
35). С циљем заштите б. од нечисти, Пољаци су на дан св. Агате и уочи -» Богојављења бацали у б. освештану со и сипали
"свету" воду. Свуда je сматрано да вода у б.
и изворима постаје чудотворна уочи Божића, Богојављења, Ускрса и других великих празника: њоме су се умивали, шкропили грађевине, месили обредни —> хлеб.
БУНАР
-59-
У свадбеним обредима код Словена
био je масовно распространен обичај вођења младе на б., ујутро после прве брачне ноћи. Одлазак младе по воду имао je
карактер искушеничког ритуала и симболисао je њено придруживање мужевљевој
породици. По бел. обичају je млада, када
би први пут дошла на б., требало поред
њега да остави парче свадбеног -> колача, сир и новац (гродњен.). Код Бугара je
млада са смакнутим свадбеним велом
трипут обилазила око б., потом би се клаи>ала б., мазала га маслом, бацала -> жито, хлеб и новац у б.
Б. je често био објекат и локус магијских ритуала. На пример, бацање закључаног катанца или кл>уча у б. осмишљавано je као симболичко удаљавање опасних
објеката или непожељних појава из сфере
животног простора: -» смрти (када су у
породици често умирала деца - бел.), нежељене трудноће (младина магија на
свадби - пољес., словач.).
Сматрано je да ће крави надоћи млеко
ако je напоје водом из три б. и дају joj мрвице хлеба из просјачке торбе (пољес.)
Познате су такође и магијске радње са б.,
усмерене на обезбеђивање "пуноће" и добити у домаћинству.
Поред б. обављано je магијско лечење
бунарском водом. Водом из новог б. умивана су деца да не би плакала (рус. архангел.), појене су неплодие жене (буг.),
шкрошьени људи и стока, ради заштите
од -> вештица (чеш., морав.). У води донесено) из три б. видарица je могла да
препозна -» болеет или види оног ко je
набацио -> чини. Приликом лечења беснила, болесника су водили на б.: ако би
он у б. угледао свој лик, онда се могло рачунати на оздрављење; у противном, болеет je сматрана неизлечивом (макед.). У
б. су бацали предмете који симболишу
болеет: -> грашак којим су трљали лишај,
красту везану у крпицу (пољ.); три зрна
јечма којим су трљали јечмик на оку (карпат.). Чеси сматрају да у б. живе —> грознице, па од те болести бајају крај б.
Kao и друга извори воде, б. je често
служио за место девојачких -> гатања о
будућности. За божићне празнике, девој-
БУЊИШТЕ
ке су бацале у б. прву палачинку, хлеб, кољиво, загледале се у дубину и викале у б.,
закључавале б. катанцем (Ист. и Зап.
Слов.).
По фолклорним мотивима, б. служи
као пут који води на други свет. У српским епским песмама -> Краљевић Марко, на вилин савет, гледа у б. да би сазнао
свој смртни час.
Лит.: Толстые Н. И. и С. М., Заметки по
славяскому язычеству. 1. Вызывание дождя у коЛООЦЙ//РФ 1981/12: 87-98; Толстой Н. И., Мифологическое в славянской народной поэзии. 2. Предсказание смерти в колодце или сосуде//ЖСт: 1996/1:
28-29; Богданова С., Кладенцът - културен факт
бита на патриархалното село//БФ, 1984/53-63:
Аф. ПВ 3: 589, 805, 810, 813; СД 1: 125, 173, 271,
330; БМ: 168-169, 215; Mosz. PW: 154-155; Bieg.
MD: 89-90, 92; Vacl. VO: 29, 60, 126, 245.
M. M. Валенцова, Δ. Η. Виноградова
БУЊИШТЕ, сметлиште - место на коме
се, по народним веровањима, окупл>ају
демони, -> душе покојника, -> вештице,
поготову увече. Зато су људи избегавали
да одлазе на б., како им ови не би нашкодили (срп.). Код Зап. Словена, ради заштите од вештица, ноћу пред 1. мај, на б.
су забадали брезове или клекове гранчице. По пољском веровању, на б. не треба
избацивати жар, да би се избегао —> град.
Напротив, у ритуалима —> гатања, девојке су сипале жар на б., a такође -> ђубре,
семе лана или —> конопље и слушале с
које стране ће да залаје -> пас (пољес.,
словач.).
На б. су, пред залазак —> сунца, на
магијски начин лечили -> болести и бајали (-> бајање). Т)убре са б. узимали су
жмурећи - да окаде болеснике (срп.). У
Закарпатју су на б., о младини, обављали
ритуал ослобађања од —> подмечета "подметнутог детета", кога су после изговарања басме стављали на ђубре и тукли
—> метлом.
На крају свадбе, када су изводили пародичну лакрдијашку свадбу са маскираним лицима, маскирани "поп" je на б.
венчавао "младенце" (пољес.). Ист. Словаци су тамо сипали воду од првог купа-
БУЊИШТЕ
-60-
ња новорођенчета, тобоже да би дете расло брзо као гомила ђубрета.
Срби су, сваке године, палили буњишта на -> Тодорову суботу ујутро, на
Дан четрдесет мученика (-> Младенци),
на -> Благовести, -> Ђурђевдан или Је-
БУТАРА
ремијиндан - да би се ослободили демона
и -» змија.
Лит.: уп. у одредници Јјубре.
М. М. Валенцова
БУТАРА -» Цвети
ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ -» Спасовдан
ВАЉАЊЕ ->· Роса
ВАМПИР - општесловенски митолошки
лик, покојник који ноћу устаје из —> гроба; он штети људима и стоци, пије им —>
крв, наноси штету домаћинству. Веровање у в. везано je за представе о две врете
покојника: оних чије су —> душе после —>
смрти нашле мир на —> ономе свету, и
оних који сво) посмртни живот настављају на граници два света. Представа о в. најразвијенија je код Словена на Балкану;
идући према североистоку словенског
света, она слаби. Код Источних Словена
(пре свега Руса), варијанта β. je лутајући
покојник. У Украјини, на западу Белорусије и југу Русије мешају се ликови в. и вешца (-> чаробшак). Спомињања β. присутна су у старим руским писаним изворима почев од XIV века.
По општесловенским представама,
људи чије рођење, живот или смрт прате
кршења ритуалних или моралних норми
постају β. Такође, β. постају људи умрли
неприродном или превременом смрћу:
самоубице, преминули од рана, епидемијских болести (општеслов.), неопојани, умрли без исповести (укр., пољ., јужнослов.). Јужни Словени су сматрали
да највећа опасност претварања у β. вреба од момента смрти до сахране. То се дешава када се над покојниковим телом нешто предаје или испусти, ако преко њега
прескочи животиња или прелети птица,
ако на њега пада -> киша, ако се људи,
који носе покојника, окрену назад. В. постају развратници, убице, тврдице, пијанци и други грешни л>уди, вешци, баја-
лице, —> чаробкьаци, познаваоци нечисте силе итд (општеслов.).
У низу случајева се сматрало да претварање у в. зависи од судбине: в. постају
деца зачета у "злом" часу, током поста
или на -> празник, рођена у кошуљици.
Јужнословенска специфичност јесте да се
покојник може претворити у в. током четрдесет дана по сахрани. Ако за то време
в. не буде уништен, онда ће му попијена
крв дати снагу и он може дуго живети међу људима, а да се не враћа у гроб.
Најчешће β. има обличје конкретног
умрлог човека, одевеног у укопну -> одећу. Од обичног човека разликује се низом
посебности: горостасан раст (пол>.), огромна глава (пол., буг.), реп (укр.). Он нема обрве (пољ.), нос (буг., срп.), леђа и руке (буг.). Особеност в. представљају необично црвено лице (општеслов.) и очи
(укр., буг.). Јужни Словени сматрају да je
β. надувен, као врећа, зато што уместо тела има само кожу пуну крви. В. може да
се претвори у било коју животињу, поготову ону која je прескочила његово тело
пред сахрањивање.
В. излази ноћу и наноси штету људима. Пошто запевају први петлови, в. мора
да се врати у гроб. В. штети људима, стоци, домаћинству. Од л>уди су нападима в.
подложки, пре свега, његови рођаци и
познаници, мала деца, младенци, млади
л>уди стасали за -» брак, људи на спавању. В. гуши своју жртву или joj пије крв
(општеслов.). После смрти, в. може да одведе у гроб своју породицу, да узме здравље рођацима. В. убија људе звонећи ->
звонима или узвикујући имена: ко га чује - умире (пољ., кашуп.). Сматра се да je
β. виновник елементарних непогода,
ΒΑΡΒΑΡΑ СВ.
-62-
укључујући -> град, епидемије, поготову
куге (укр., срп., буг.). У Украјини су и у
XIX веку били познати случајеви спаљивања људи, које су сматрали за вампире.
Б. обешчашћује девојке (буг.), живи са
женама, укључујући и своју удовицу (јужнослов.). Деца рођена у вези са в. и сама
постају в. или људи способни да виде и
убијају вампире (срп.).
В. шгети домаћим животињама (укр.,
јужнослов.): пије им крв, по сву ноћ гони
-> коње и краве, којима узима —> млеко.
В. разара домаћинсгво, уништавајући
имовину: разбацује ствари по кући, мрси
конце на разбоју за ткање, просила —> воду (јужнослов.).
У веровањима о в., централно место
заузимају заштита од н>их и начини н>иховог онеспособљавања: ватра, сечива и
предмеги који боду, специјална бајања и
молитве. Најважније je строго испугьавање прописа и поштовање забрана на сахранама: покојника не остављају самог ни
дању ни ноћу, не гасе свегло у кући, животиње истерују. Да би спречили претваран>е покојника у в., прободу му кожу
иглом, исеку га на неколико комада и тако га сахрањују, пресецају му жиле испод
колена, забадају му оштре предмете у пете, итд.
Вампире су настојали да униште забадањем коца - јасиковог (ист. слов.) или
трновог (јужнослов.) у тело покојника
или гроб. Гроб су раскопавали, секли главу покојнику и став/ьали му je између ногу (општеслов.); ископавали тело и спаливали га или попово сахрањивали (јужнослов.).
Лит.: Mosz. KLS: 615-618, 624-626, 654-660; СХИФО 13: 220-228; Тђор. ВДВ: 3-200; Анчев А.,
Въпросник за събирание на материалы по фолклорна демонология: вампир//БФ 1990/4: 85-92;
Спировска Л., Вражиновски Т., Вампирите во
македонските верувања и иреоян>я//Македонско
народно творештБо; народни верувања, 1988: 598.
/. /. Левкиевска
ВАРВАРА СВ., Барбара - хришћанска
светица, великомученица (умрла je око
ΒΑΡΒΑΡΑ СВ.
306. год.), чији се дан обележава 4/17. XII.
Народни култ св. Варваре познат je код
свих Словена, a најизраженији je код Јужних Словена. Од дана св. Варваре или св.
Андрије, св. Игњатија, св. Луције, почиње
циклус зимских празника, усмерених на
обезбеђивање берићета у наредној години.
Берићет се призива на дан св. В. кувањем ритуалне каше од зрна пшенице,
кукуруза, пасуља и ел. (панспермија) или
само пшенице. Код Срба, ова каша, а
понекад и сам дан св. В., назива се варица,
код Македонаца у Куманову - мешан
берикет, а код Срба у Лесковачкој Морави
- варвара. Македонци из Радовиша су на
св. В. кували пшеницу "да би имали
много жита и богагу летину на њиви", а у
Куманову су јели кукурузну кашу "да се
земља не запече лети", тј. да не буде —>
суше. У Босни и Херцеговини (Височка
нахија и Попово Поље) варицу су јели на
три празника - на св. В., св. —» Саву и св. —>
Николу. У Поповом Пољу су, кувајући
варицу, певали: "Варица се варила,/
Козица се козила,/ окозила козицс,/ Да
тор буде пунији. / Овчице се јањиле,/ Све
јањиле јањице,/ Краве нам се телиле,/
Понајприје телице,/ А за њима вочице,/
Нек нам земљу узору,/ Кобиле се котиле./
Добре, ждрале, соколе,/ Нек их момци
играју". (СЕЗб 65: 141). Код Срба у Херцеговини (Мосгар), Босни (Јањ) и Шумадији (Гружа) рано изјутра на В. младе су
одлазиле из куће по —> воду на —> реку
или —> извор и "храниле" их варицом,
говорећи: "Добро југро, водице!/ Ево ти
варице,/ А ти дај нама водице/ И сваке
срећице!" (Грђ. НН: 116). Тада су мушкарци мазали варицом вратове —> водова, да их приликом орања не би жуљао
јарам. У Лесковачкој Морави, осушени
остаци пшеничне варице су чувани као
лек за сточне болести. На св. В., кашу су
кували у појединим бугарским селима у
области Софије и у јужној, сада грчкој
Тракији, око Дедеагача, близу Егејског
мора. У селу Жељава код Софије, из котла
са варицом узимали су по три зрна
пасул.3 за свако дете. Пасу/ь су малишанима ставлзали на колена, а они су мора-
ВАРВАРА СВ.
-63-
ли да поједу зрна не користећи руке.
Пастири су давали стоци кувани пасуљ
"от шарки" (богиња). У тракијском селу
Баликјој кувана je блага каша, која je замењивала квасни хлеб, који нису јели на дан
св. Варваре. "Благу кашу" су јели "ради
баба Шарке", тј. богиња.
У многим областима Украјине на св. В.
некада су кували кољиво и "узвар" - да би
имали обиље жита и поврћа. Белоруси у
Борисовском срезу пекли су варенике (колаче са маком), да би стока у штали
напредовала.
-» Гатање на св. В., по варици, познато je код Срба у Херцеговини: узвишен>а и избочине на каши означавала су добру будућу летину, а пукотине - лош род
легине и смрг. Ако би на средний варице
било удубљење и у њему пливао густиш то je значило да ће идуће године умрети
домаћин; удубљења са стране, с -> истока
и запада, најављивала су смрт неког од
мушкараца, односно неке од жена. Срби
у Гружи гледали су с које стране прво
почне да зри варица - управо с те стране
очекивали су летину.
Први посетилац
> полажајник на
дан св. В. погптован je у ист. Македонији и
Лесковачкој Морави. У Радовишу (ист.
Македонија), он je могао бити чак и члан
породице, али je то најчешће био познаник, који доноси батлину (лесен полез), тј.
који je у стању да донесе благостање у
породицу. Полажајник je могао бити
мушкарац, али и жена, дете, па чак и животиња. При томе на дан св. В. није се одлазило код комшија, да им не би прешла
батлина (полез), коју je донео полажајник.
У обилажењима кућа на дан св. В.
учествовале су трупе деце од око десет година, у ист. Словенији, у Помурју. Улазећи у кућу, изговарала су добре жел>е,
исказане мноштвом фраза - клишеа
истог типа: "Bog vam daj telko picekov, kak
na mojoj glavi vlasičkov" - "Бог вам дао
онолико кокица колико je на мојој глави
длачица" (затим су набрајана телад,
ждребад, прасад, житарице, итд).
Заштита од болести, по представама
Бугара, обезбеђивана je печењем ритуалног -> хлеба (пита) и погачица (питка) на
ВАРТОЛОМЕЈ СВ.
В.; мазали су их -» медом и давали деци
"ради здравља" или пролазницима на
улици, говорећи: "Земи за света Варвара
и баба Шарка, да e слатка и медена" "Узми за свету Варвару и бабу Шарку, да
буде слатка и медена" (Плов.: 245).
Табуи на дан В. такође су везани за
обезбеђивање модности, здравља и заштите од -» болести. У Пловдивском крају
било je забрањено кувати кукуруз, пасуљ
и сочиво, а поготову давати их деци, да не
би добила оспе по телу. Из истог разлога
није се смело шити иглом, плести иглама
- "да не боду и не подеру децу", није се
смело ткати, прести, прати - "да се не нанесе невоља на стоку" (Добруџа). Српкин,е у Босни, у Височкој нахији, нису смеле
ништа да говоре док кувају варицу; у
Поповом Пољу било je забрањено раздуваваги —» ватру, дувати у пламен. У
зап. Пољесју није се прало на В. "бо вона
вертёнами замучэна" (jep je она вретенима мучена).
Паљење свећа на В. познато je у околини Пловдива и у селима јужније од Марице. Вярвярску свещ (свећу) чували су и поново палили уочи Божића.
Маскирање у св. Варвару и поворке
практиковани су на дан В. у неким крајевима Чешке и Словачке. Девојчице од 1015 година ("барборке") ишле су по кућама и послушној деци делиле поклончиће,
а непослушну тукле метлом.
Заштитницом рудара свету Варвару
сматрају сви Словени-католици, баш као
и у Зап. Европи.
Лит.: Плов.: 244-245; Вак. ЕТБ: 449; Пир.: 423;
ГЕМС: 1960/1: 173, 349; Грб. СОСБ: 76; Марин.
НБ: 527-528; Нед. ГОС: 45-46.
Н. И. Толсто]
ВАРТОЛОМЕЈ СВ. (Бартоломеј, Вартоломеј, пољ. Barttomiej, Bartek, Bartosz, горњолуж. Bartrom, доњолуж Bartramuš, чеш.
Bartolomej, словач. Bartolomčj, хрв. Бартолово, словен. Јегпеј) - хришћански светац,
Христов апостол, чији je култ раширен
првенствено код Зап. и }уж. Словена. У
католичкој традицији, дан В. обележава
се 24. VIII. Узима се за крај убирања
ВАРТОЛОМЕЈ СВ.
-64-
летине и почетак сетве зимских усева,
почетак јесени: св. Т)орђе "отвара" ->
пролеће, а св. В. - јесен (Чеси); тог дана ->
змије одлазе у —> земљу (Словаци Горњег
Грона); -> јелен запрља -» воду и од тога
дана не ваља се —> купати (Чеси); тада се
завршавају косидбе летње траве (Моравска). На дан св. В. гатали су о јесењем
времену. У Словенији сматрају да je то
дан зреььа -> ораха и грожђа; у многим
областима за тај дан je везан догон стоке
са планинских пашњака. Обреди на дан
св. В. везани су за легенде о сведу. У
Словенији и Чешкој, тог дана вадили су
масло и део одвајали за лечење (по
предању, ране св. В. лечене су домаћим
маслом). Словенци би по дворишту
качили зимску -> одећу, рубље и ел., као
сећање на свеца коме су, по легенди,
одрали кожу. У Чешкој, девојке су у зору
испод таванског прозора вешале —> венце
од оскоруше (онолико венаца колико je
девојака у кући). Овај обичај такође се
везује за легенду: св. В. je девојкама давао
гране оскоруша; кућа, у којој се би се он
крио од потере, кићена je венцем од
оскоруше, како би га прогоњени
хришћани могли пронаћи итд. Лужичке
девојке су на дан св. В. гатале о удаји - по
листовима —> зимзедена.
У православно) традицији св. Ватроломеју (Натанаилу) посвећени су 11/24. VI
(дан апостола Вартоломеја и Варнаве), 30.
VI/13. VII (Сабор 12 апостола), 25. VIII/7.
IX (пренос моштију св. апостола св. В.). У
народном календару Јуж. Словена поштује се, пре свега, 11/24. VI (Вартоломще,
Вартоломеј, Вартолома; буг. Въртоломей,
Фартулумей, Въртолом итд.; макед.
Вртолом, Вртолум), ређе - 25. VIII/7. IX (на
пример, код Срба у Гружи, Срему, у
Црној Гори); код Ист. Словена 25. VIII/7.
IX (рус. Варфоломеев ден). Код Срба,
веровања и обреди на дан св. В. (независно
од датума) одређују се народно-етимолошким тумачењем свечевог имена преко
речи врат (ко прекрши забрану пењања
на дрво, сломиће себи врат), вртети
(Македонци су на празник Вртолом обилазили око храста са свећама у рукама вртели се; жене нису преле да не би доби-
ВАСИЛИЧАРИ
ле вртоглавицу), врт и др. Тог дана су постили и суздржавали се од многих радова. Бугари и Македонци су св. В. приписивали власт над —> градом и —>
ветром, сматрали су га братом св. —> Германа, а дан 11. 24. /VI - за један од четири
празника "од града", верујући да ће да
онај ко га не празнује, лети страдати од
града а зими - од мећаве. Говорили су да
се тог дана сунце повраћа према зими,
трудили су се да угледају његов излазак,
како би били здрави и весели.
Лит.: Зах. ККР: 159; Марин. НВ: 30, 251, 260,
468, 488; Нед. ГОС: 47; Плов.: 274; Поп. СБ: 8687, 103, 114; СбНУ 1891/4: 93; Кит. МНП: 133134; Фил. СК: 503; Kur. PLS 2: 256-259; Kolb. DW
24: 188; Stelm. ROP: 185-187; Ног.: 286.
С. M. Толстој
ВАСИЛИЧАРИ -» Сурвакане
ВАСКРС -» Ускрс
ВАТРА (1) - у народним представама,
један од основних елемената универзума
(упоредо с -> водом, -> земљом и ->
ваздухом). Симболика в. као и воде,
имала je двојак карактер. На једном полу
- то je слика жарког и осветничког
пламена који прети смрћу и уништењем,
на другом je елемент очишћавајућег
пламена, који доноси —> и топлоту оличење стваралачког, активног начела.
В. je сматрана и за непосредног адресата
паганског култа, и за посредника између
човека и божанства. Спремање хране на
ватри je фундаментална метафора
преображаја
природних појава у
културне чињенице.
У Старо] Русији β. су звали Сварожић,
тј. син -» Сварога - бога неба или сунца.
Уобичајено место поклоњења β.
Сварожићу била je сушара за жито, што
сведочи о пољопривредном карактеру
тог култа. Стари руски пагани су палили
ватре на својим светилиштима и
одржавали вечиту в. пред идолом Перуна.
Они су своје мртве спал.ивали, верујући
да их пламен погребне ватре преноси у —>
рај. По сведочењу арапског аутора ал
ВАТРА
-65-
Масуда (X вЈ, Словени "спаљују своје
мртве, a такође стоку, оружје, украсе; када
умре муж, с гьим спаљују и његову жену њихове жене теже самоспаљивању да би с
мужевима ушле у рај".
Словени су замишљали β. као посве
особено биће. Она једе, пије и спава попут човека, али када се наљути, ако сматра да je нису поштовали, може да се
освети -> пожаром. У Вологодској губернији о в. су говорили искл>учиво ласкаво:
"Ватрице, ватрице, татице ватрице!" Б. су
гасили ноћу, говорећи: "Спавај, татице
ватрице!" Пљување у в. сматрано je грехом; не треба ни мокрити у њу: в. ће те
живог исушити. Украјинци Подоља су
ноћу у -» пећи остављали земљани суд с
водом и цепаницу, да би в. имала шта да
једе и пије. У околини Ровена су сматрали
да се ватре међусобно разликују и да носе
различита -» имена, на пример, једна од
ватри зове се Андреј.
У словенским обредима и -» бајањима, в. je упоређивана с љубавним пожаром. На пример, у руској басми се каже:
"У пећи ватра гори, пали и букти, и тињају дрва; нека тако тиња, гори срце раба
Божјег (по имену) сваког дана, сваког
часа. . . " У обредима љубавне магије у
пећи je сушен траг вољеног, исечен из
земље или нека ствар која му je припада,
да он исто тако сахне од љубави.
Још у раним споменицима старе руске писмености одражава се осмишљавање метеорита као огњених -» змајева који
падају на земљу. Ликови змајева који имају огњену природу или из »их избија в.,
познати су у бајкама, билинама, песмамалегендама, књижевним делима, који спадају у облает архаичних митолошких
представа Словена. Огњеном змају као демонолошком лику, Словени су приписивали две основне функције: он домаћину куће доноси богатство или долеће
удовицама и усамљеним женама и, пошто се преобрази у мушкарца, ступа с
њима у /ьубавну везу.
Из давнашње старине потиче и лик —>
опьене реке, која дели свет мртвих од
света живих. По руским песмама-легендама, време Страшног суда ће наступите
ВАТРА
кад огњена река потекне с истока на запад: "Спалиће река огньена све планине и
камење,/ И спалиће река огњена сву стоку
и птице. / Тада ће изгорети сва земаљска
матери ja".
Сакрални карактер je приписиван
"живој" ватри, која je добијана на старински начин, помоћу дрвених штапова или
специјалних справа. Израз "жива в. " je
познат у разним словенским језицима и
потиче, очигледно, из православие епохе.
Ту в. Руси такође називају: нова, дрвена,
ређе - света, самородка, радна, небеска.
Да би се зауставио помор стоке, стадо су
протеривали преко ватре, запаљене од
"живе в. ". Понекад су стоку протеривали
између две ватре или су палили ватре на
разним крајевима села, да би га оградили
од -> болести. То су радили и да би
спречили епидемије тифуса или других
болести: износили су "живу в. ", па би
преко запал>ене мале в. најпре прелазили
сви здрави, а затим су преносили и
болеснике.
Лит.: Максимов С. В., Нечистая, неведомая, и
крестная сим,. Москва, 1993; Афанасьев А. Н.
Поэтические возрения славян на природу, Москва,
1994, т. 2.
А. Л. Топорков
ВАТРА (2) (обредна) - ритуална форма,
позната свим словенским народима;
саставни део многих календарских, а такође породичних, привредних, исцелитељских и др. обреда. Паљење ритуалних
ватри било je познато свим словенским
народима. Већином су в. везане за -»
празнике пролећно-летњег циклуса (од
-» Белих поклада до -» Петровдана);
ређе су их палили у друго време (у јесен,
пред Божић или за Нову годину).
Код Словена доминирају покладне и
ивањске β. Покладне β. познате су код
Руса, Бугара, Срба и Македонаца; иван>ске - на читавом западу словенског света:
код Украјинаца и Белоруса, Западних
Словена, Словенаца и Хрвата. У одговарајућим локалним традицијама, покладне и ивањске β. представљале су центар
календарског празника, који je око себе
ΒΑΤΡΑ
-66-
окупљао читав комплекс ритуала и
магијских радњи, који се обављају у исто
време. Ђурђевданске в. су познате на
Карпатима, на западу Словачке, као и код
Хрвата; тројичке - оказионално код Зап.
Словена, a такође код Руса, петровске код Хрвата, ређе код Руса. Ватре, паљене
током -> Велике недеље и ноћу уочи ->
Ускрса, устаљене су искључиво на западу
словенског света.
За зап. слов, ареал заједнички je
обичај паљења в. на Велику недељу (од
среде до суботе) око цркве; свештеници
би освештавали ту ватру, a парохијани je
разносили по кућама и распаљивали у
својим домовима "нову" ватру (уп. пол.
mlody ogien), пошто би угасили стару у
пећи. В. су палили и на ускршњу ноћ и у
ноћи ускршњег понедељка; око њих су се
окупљали, веселили се кратећи ноћ, јели,
пуцали итд. Првенствено на југу Пољске,
у Великопољској, у Словачкој, код Мораваца и на истоку Чешке, в., које су пал>ене
током Велике недеље (седмице), везиване
су за Јуду.
На истоку Балкана (Бугарска, Македонија, ист. Србија) углавном су паљене
покладне в. Паљене су непосредно на
земљи, понекад око стабла (eampa, олалија,
привег, бут. ората-копата, гаро и многи
други); пуштали су ватрене стреле; најпопуларнија форма покладних в. на тој
територији биле су огромне бакље, паљене самостално или паралелно с в. на
земљи. Међу пролећним обичајима на
истоку Балкана познате су и друге в. Пре
свега у ист. Србији, а такође понегде на
западу Бугарске, на један или неколико
празничких дана (1, 9, 25. марта) омладина би у свитање палила в. звану рана,
ранило, веселила се око ње, певала,
играла, итд. Фактички у исто време,
Бугари, Срби и Македонии су по двориштима, близу кућа или у баштама,
палили —> ђубре, да би в. имала што
више дима, који je требало да људе и домаћинство заштити од -> змија, инсеката, —> болести, непогода итд.
Календарске в. увек су паљене на
једним те истим местима, нарочито одређеним за ту намену (уп. словенач. kresišće -
ΒΑΤΡΑ
"место где се обично пали kres). У традицији свих Словена предност je имало узвишење ван села - брдашце, брдо, а у планинским местима - доступни врхови; в. су
паљене такође по обалама —> река и
језера, на —> раскрсницама, пашььацима
и другим отвореним местима ван села,
често близу шуме, пашњака, њиве или
винограда; понекад - на главном тргу,
насред села, крај старог дрвета; ђурђевданске в. обично - близу пашњака и торова са стоком.
Материјал за в. сакуп/ьали су неколико дана раније, па чак и недељама пред
празник и носили на једно место; често су
то чинили деца и омладина; познат je
ритуални захтев да се горући материјал
за β. краде по туђим двориштима, као и
трпељив однос домаћина према сличним
изгредима (општеслов.). У обредима и
весел>има приређиваних око празничне в.
учествовале су све групације сеоске
заједнице; најактивнија je углавном била
омладина; код Јуж. Словена, крај ђурђевданских β. главку улогу су имали пастири.
Календарске в. су чиниле: 1) гомила
материјала који гори (заправо ватра); 2)
мотка (често с разним предметима, причвршћеним за њу), посечено дрво или
младо стабло, нарамак грања или зеленила; 3) бакље или предмети који их
имитирају (—> лила); 4) горуће стреле или
"siby". Поред стационарних в., познато je
и котрљање по земљи запаљених -> точкова, бурића, трупаца, a такође пуштање
β. низ воду. Заједничке сеоске в. обично je
карактерисао спој неколико форми.
Календарским в. додељивано je значење лустрационог чина. То се уочава обичају да се у в. спаљују остаци ритуалне
хране, културних биљака, сви предмети
који су постали неупотребљиви, па чак и
они који не горе. Код неких облика календарских в. значење очишћења било je
главно: такве су ист. балк. мартовске в., када су л>уди чистили дворишта и баште, па
спаливали ђубре.
Календарске в. су такође имале апотропејско значење. Бугари су сматрали да
тамо, докле се види светлост в., лети неће
бити —> града; Бугари, Срби, Хрвати и
ВАТРА
-67-
Словенци су скакали преко в. - да би се
ослободили бува и заштитили од уједа —>
змија током лета; Хрвати и Словенци су
преко ђурђевданских β. протеривали
стоку или je кадили димом како би je
заштитили од злих сила, уједа инсеката и
змија. У Бугарској, по завршетку весел,а,
момци би бацали изгореле бакље што
даље од себе, говорећи: "Беште, буе,
въшке и све гадине, от мене!" ("Бежите,
буве, вашке и сва гамад од мене!")
Словаци су сматрали да човек, који успе
да прескочи ивањданску в., током целе
године не треба да се не боји смрти; у
областима зап. Русије мајке су на в.
спаљивале одећу болесне деце, у нади да
ће у пламену изгорети све њихове
болести.
В. су палили у време првог истеривања стоке на пашу - на капији дворишта
или штале. Код Јуж. Словена, в. су паљене
на капији тора, пред повратак стоке
после првог изласка на пашу, како би
стока прешла преко топлог пепела. в. je
паљена у случајевима епидемија (по
ивицама села) и помора стоке: палили су
их на —> путу или у дворишту и протеривали стоку преко гье.
Боравак поред в. и додир с в., како се
сматрало, обезбеђују човеку здравље за
читаву наредну годину. Код Хрвата, Пољака, Белоруса и др., људи су прелазили
или скакали преко в. да их не би болеле
ноге и кости, да би се ослободили главобоље, —> грознице и др.; мазали су један
другог чађу, итд. У Сињској Крајини,
старци би при томе говорили: "Сачувај
ме, Боже, од ове болести!", а деца у
Македонији: "Да съм жив и здрав, догодина пак да скоча огиню!" ("Да сам жив и
здрав, па и да догодине скачем преко
ватре!") У разним слов, традицијама постојао je обичај да и малу децу преносе
преко s. - да би била здрава; ради деце су
У Пољесју, поред великих, палили и
сасвим мале в.
Заједничке сеоске в. биле су један од
начина ритуалног уништавања (прогањан>а) —> вештица. У Пољесју, на ивањданским в. спаливали су лутку вештице или
су говорили да "спаљују вештицу" на в.;
ВАТРА
стога je у Украјини и Белорусији свака
жена морала бити лично да се појави код
в., иначе би je осумњичили да je вештица.
Заштита стоке од вештица даје смисао
карпатским и јужнослов. (хрв., зап. срп.)
ђурђевданским в. Мотив спаљивања вештица био je карактеристичан за белопокладне в. у јуж. Србији, Македонији, а
понегде и у Бугарској. У јуж. Србији су, на
-» Беле покладе, по путевима палили в.
од сламе, зване кара вештица, преко њих
скакали и викали: "Кара, кара вештице!
Ти си, бабо, вештица!" Црногорци из
племена Кучи су, 1. марта, по двориштима и торовима палили в. од ђубрета,
верујући да тако "гори вештица".
Заједничке сеоске в. имале су плодоносно значење, условљено углавном семантиком ватре и горења. У разним
словенским традицијама, за пролећне β.
везане су радње усмерене на обезбеђивање доброг приноса лана; паљена су
повесма кудел.е и бацана увис "да би лан
растао виши и бољи"; увис су бацани и
венчићи, уз клицање: "А мени je лан
већи"; житељи Славоније су сматрали да
ће онима, који високо прескоче в., боље
родити пшенице; Бугари су од в. пуштали
ватрене стреле "за жито"; житељи зап.
Србије су, обилазећи с бакљама торове са
стоком, говорили: "Лила гори, крава води, жито роди".
В. и горење, као метафора љубавног
чина, провоцирали су развој љубавнобрачне теме у обичајима везаним за
паљење β. У Пољесју, на пример, успешан
скок преко в. најављивао je девојци да ће
се удати пре свих својих другарица; ако
би девојци за време скока спао -» венац с
главе, а момак успео да га ухвати, стицао
je право да се њоме ожени; у Банату, момци су преносили своје девојке преко β.
Код Јуж. Словена, љубавно-брачна тема
посебно je развијена у обредима везаним
за бакље, ватрене стреле и "шибе". У
Словенији момак, пуштајући "шибу", —>
гата: на коју страну падне, с те ће узети
девојку. Бугари су, пуштајући стреле,
извикивали имена девојака којима су
желели да се ожене, и тако оглашавали
своје намере.
ВЕДОМЕЦ
-68-
У мноштву случајева прескакање β.
задобија црте ритуалног искушавања
младића и девојака, и тиме се зближава
са ритуалима посвећивања, карактеристичним за пролећно-летње обреде. Девојка или момак морају да прескоче в., а
да не закаче мотку која се налази насред
н>е, да не оборе опанак, окачен о мотку, да
не пусте руку једно другом за време скока,
да скоче више и даље од свих итд. Момци
су се такмичили и у томе ко ће угарком
вештије да збаци опанак, прикачен на врх
мотке; ко ће малим угарком погодити
девојку (то je, такође, наговештавало брзо
склапање брака) и др.
В. je била најважнија компонента
масовних народних обреда и празновања;
око ње су се окушьали људи, веселили се,
певали, играли, играли коло, разговарали, итд.
Лит.: Арнаудов М, Прсаничен ол>н//Арнаудов
М., Очерци по Българския фолклор. София, 1969, т.
2; Майкова И., Опалването на кръстника във врачанската традиционна сватба/, БЕ 1992/4: 3-11;
Толстая С. М., Вариативность формальной структуры обряда (Купала и л<вреня)//Труды по знаковым системам, Тарту, 1982, т. 15; Агапкина Т.
А., Очерки весенне-летней обрядности Полесья: ритуальные костры/УПол1сся: Мова, культура,
icropk, Кю'в, 1996; Sobotki., Tradycja i organizacja.
Wrodaw, 1976.
T. А. Агапкина
ВЕЛЕС
св. Тјорђем (—» Георгије). Трагови В. култа (пре свега, у виду поштовања св. Власија) очували су се на целом руском
северу, где су били познати и камени идоли В. и легенда о ньеговом светилишту. На
новгородским и другим северноруским
иконама, као и у молитвама св. Власију,
јасно се пројавл>ује веза његовог култа са
стоком. Карактеристично je и преплитање култа В. /Власија са поштовањем ->
медведа као господара животиња. То што
се Бојан у „Слову о полку Игореву" назива
„Велесовим унуком" могло би одражавати древну везу култа В. с обредним песмама и поезијом. Веза В. с полюпривредним
култовима очитује се у источнословенском обичају да се божанству на поклон
оставља непожњевено неколико стабљика
жита - влати називаних „Волосова брадица" (-> „брада"). У његовој паганској
функцији, доцнија православна традиција
je В. (у мери у којој га није асимиловала,
поистоветивши га с св. Власијем) доживљавала као „љутог звера", -> „ђавола",
одатле потичу костромско ёлс - „шумски
дух, ђаво, нечисти", дијалекатске речи волосатик, волосенъ „нечисти дух, ђаво"; то
позније значење, „ђаво" присутно je и у
сродном чеш. називу Белес „зао дух,
демон" (текстови XVI-XVII в.). Уп. и -» ВоЛОСИЊИ.
Лит.: Ив. Топ. ИОСД; Усп. ФР.
В. В. Иванов, В. Н. Топоров
ВЕДОМЕЦ -> Облачари
ВЕЛЕС, Волос - у словенској митологији
бог. У староруским изворима (почев од
споразума Руса с Грцима 907. г. у „Повести временных лет") јавља се као „сточни
бог" - покровитељ домаћих животиња - и
бог —> богатства. У споразумима са Грцима, В. je доведен у везу са —> златом, а друга бог који се стално помиње уз њега, -»
Перун - са оружјем. У Кијеву je Перунов
идол стајао на брегу, а Велесов, како се чини, у Подо/ьу (нижем делу града). У хришћанско доба В. бива замењен хришћанским покровитељом стоке св. —> Власијем
(ту je одређену улогу одиграла и сазвучност имена), a такође са св. —> Николом и
Код поистовећења Волоса и Белеса треба
бити опрезан, јер се ова два имена, толико сазвучна у руском језику, већ осетно
разилазе при пројекцији на прасловенску
раван: Волос вероватно <*\Ызъ (—> Влашићи), али Белес <*Уе1езъ, с обзиром на ст.
чеш. veles „ђаво"и јужносл. топониме типа Белес, Велеш са евентуалном митолошком мотивацијом. Посебно је занимљив
случај два наспрамна брда Велеш и Вилинац: „Велесов" и „Вилин брег" у сев. зап.
Србији, јер се чини да je ту Белес словенска интерпретација грчко-римског
Аполона, чији је жртвеник нађен у близини, а „Вила" - његове сестре АртемидеДијане, уп. рум. ζΐηα, алб. zane „вила"
ВЕЛИКА НЕДЕЉА
-69-
<лат. Diana. Идентификација Белеса с класичним богом музике и поезије Аполоном била би у складу с његовом функцијом покровитеља епског песништва,
наговештеном у „Слову о полку Игорову".
Лит.: Лома А., ОП 8, 1987: 41-43; Лома A., SMS1
1, 1998: 50.
А. Лома
ВЕЛИКА НЕДЕЛэА - последња недеља
седмонедељног Великог поста, недеља
када je, по "Новом завету", Исус Христос
преузео на крсту муке за грехове људскога рода. Митолошки и ритуално
Излазак на гробле на Велики петак
најзасићенији дани те неделе су Велика
среда, —> Велики четвртак, Велики петак
и Велика субота. Тих дана дају се помени
умрлима; Велики петак je свуда сматран
за дан жалости, поводом смрти Исуса
Христа; тих дана (осим Великог петка)
домаћице су се спремале за -> Ускрс
(месиле су ускршње -> хлебове, бојиле ->
jaja, пекле месо); мушкарци су правили
ускршње љуљашке, итд.
Помени мртвима током В. н. били су
најраспрострањенији код Јуж. Словена.
Бугари су сматрали да се на -> Цвети или
В. н. отварају небеса и да се преци враћају
на земљу (распускат, пущат умрелите),
где остају до једног од дана тројичког периода. Зато je током Велике недеље понегде код Бугара и Срба био обичај да се
одлази на —> гробл>е и помињу мртви.
Жене су на гробље износиле обредне -»
хлебове (прекадњице, лепиње, често у
непарном броју и од пресног теста) и код
ВЕЛИКА НЕДЕЉА
куће приређивале задушни ручак; на -»
гробовима су остављали кољиво и бојена
jaja; специјално припремљени хлеб -»
пуштали су низ воду; палили су свеће на
гробовима, китили цвећем споменике и
крстаче. У неким местима у Бугарској, у
задушне дане убрајана су три последња
дана Великог поста или Велика субота,
када су жене одлазиле на гробове и тамо
обавл>але наведене радње; у Пироту их
зову предускршње задушнице.
Тужан карактер Великог петка и такође ограничења Великог поста одражавају
се, пре свега, у многобројним забранама,
наметнутим човеку, његовом понашању у
свакидашњем и привредном животу.
Људи су чак и у уобичајеном обраћању
говорили мање него обично, да не би
изговарали празне речи. Као и током
читавог Великог поста, људи су избегавали гласно певање напол>у; могло се
певати само у кући: ту, у породичном
кругу, л>уди певало се "божанско" духовне песме, псалми, читан je псалтир
и др. Слични облици доколице замењивали су свакидашње разговоре. Биле су
забрањиване игре и кола напољу. По
веровањима Бугара, о поштовању тих
забрана водиле су рачуна само -> виле,
које људима нису дозвољавале да се
забављају у току поста.
Већи део ритуала В. н. je својеврсно
оживљавање догађаја из хришћанске
историје, везаних, пре свега, за бичевање
Христа, a такође за земљотрес, који je
уследио после Нэегове смрти. У тренутку
када je Христ умирао, Словенци би, уз
страшнан тресак, обарали на земл>у неколико претходно претестерисаних дрвета, а током сва три дана - од среде до
петка - бучно су разбијали и ломили
старе даске, посуђе, бачве и друге дрвене
предмете, сакушьане по целом селу; то су
називали "плашењем Бога". У петак - дан
обележавања Христове смрти и землютреса, и у ноћи између суботе и недел>е у знак Његовог Васкрса - било je уобичајено пуцање у црквама и катедралама.
Пољаци из Поморја су током ускршње
ноћи, у знак сећања на тај земљотрес,
ударали у добош и људи би, уз звуке
ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК
-70-
добовања, журили на службу у катедралу.
Уз ОБО су извођени и обреди "истеривања Јуде" или "Поста", a такође je био
обичај да се звук -» звона, која не звоне
последњих дана В. н., замењује лупњавом
чегртаљки и клепала. Тиме се омладина
бавила током последња три дана Великог
поста, испуњавајући околину необичном
буком. Тако je она "стварала сећање" на
Исуса Христа. У среду, четвртак и петак,
код Хрвата je обављан такозвани baraban:
по завршетку службе, момци би снажно
тукли дугачким прутевима по клупама у
цркви и ударали у клепала.
Велики петак у свакодневном животу
представљао je време васел>енске жалости
поводом смрти Исуса Христа, која je
изражавана не само строгим постом нею
и другим ограничењима. На Велики
петак, по веровањима, с л>удима тугује сва
природа и птице не певају. Са стоке су
скидане меденице, домаћице су затварале живину у мрачне шупе да не би
била бучна и да се бар мало испости (по
словенским веровањима, такво суздржавање ће живину преко лета заштитити од
напада јастребова, лисица и творова). Забраньивано je звиждање: Словенци сматрају да су, у тренутку Христове смрти, —>
ђаволи звиждали од радости. Зато ће
човека, који звизне у петак, однети ђаво, а
онај ко се за тренутак заборави и викне,
више то никад у животу неће моћи да
учини. Мајке су тог дана забрањивале
деци да се играју напољу и дижу буку, а
такође су их молиле да се не топћу
ногама по -> земљи, да je не би рањавали
ексерима потпетица, jep je Христос тада
већ био положен у земљу. Код Украјинаца, у кући се не ларма, не разговара
гласно, не свађа се и не псује. Код Кашуба
je био обичај да се плаче на Велики петак;
ако деца не би плакала, тукли би их
гранама.
Лит.: БМ: 53-55; Бос. ГОСВ: 250-251;
Gavaz. GD; Kur. PLS 1; Нед. ГОС: 48-52;
Nov. SLK; PHMM: 94-96; Сок. ВЛКО: 101110.
Т. А. Агапкина
ВЕЛИКИ ПЕТАК
ВЕЛИКИ ПЕТАК -» Велика недеља
ВЕЛИКИ ПОСТ -» Пост
ВЕЛИКИ
ЧЕТВРТАК
четвртак
последнее недел,е Великог поста.
Код Источних и Јужних Словена, В. ч.
био je везан за култ мртвих. Тог дана су
претке "појили" —> водом или —> вином:
—> гробове су посипали водом или
вином, оставляли посуде с водом код
куће (тамо где се могла очекивати појава
—> душа), на гробље су износили бокале с
водом. У западној Бугарској, на В. ч.,
одмах после првих петлова, жена би
одлазила на -» извор, сипала неколико
бокала воде и носила их на гробље, где би
по бокал-два воде излила на сваки породични гроб. Веома je распространен
обичај звани шливгте или —> пуштање
воде мртвима, који се састоји у сипању
(изливању) текуће воде, поименично намењене сваком умрлом. Понегде су на В.
ч. поправляли споменике на —> гробљу.
Специфичну црту помена на В. ч.
представлю обичај паљења задушних
породичних —> ватри: палили су их на
гробљу, близу "својих" гробова, a такође
по двориштима и на другим земљишним
парцелама, које традиционално припадају датој породици. Тако су у српском
селу Свињица, које се налази на румунској обали Лунава, ту ватру, звану просет,
палили ујутро на кућном —> прагу и
намењивали свим умрлима из те породице, а потом су палили ватре на гробљу,
на узглављу сваког гроба. Сматрали су да
се тако "греју" покојници. Задушне ватре
на В. ч. познате су у Украјинским Карпатима и у на неким другим местима.
Код Источних Словена, В. ч. je свуда у
народу називан "Чисти", jep су тога дана
обављани основни ритуали очишћења —>
Велике недеље (код католика се то могло
радити и на Велики петак ујутро). Људи
су одлазили у парно купатило, понекад се
умивали водом из реке на којој би разбили лед, или се, чак, купали у њој;
такође би кући доносили свежу воду са —>
извора - да би се, купањем, ослободили
—» болести (углавном кожних), и обез-
ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК
-71-
бедили себи здравље током читаве године. Лтуди су, исто тако, бацали стару
одећу у текућу воду (да би зло и болести
отпловиле с нюм); доносили су гране
чегинара и палили их у кући на лименом
листу, а затим скакали преко ватре, са
апотропејским циљевима; окруживали су
кућу магичним -> кругом (обилазили су
га јашући на жарачу, оцртавали га кредом и др.), чувајући тако кућу и чељад од
свакога зла, од доласка -> змија, -> жаба
и ел. у кућу.
Код Источних Словена, тај дан je
сматран ПОБОЛ.НИМ за општење с -> нечистом силом. Посебно се веровало да je В.
ч. једини дан у години када je могуће
видети кућног духа (—> домовој): узимали су свећу, коју су донели кући после
вечерње службе у цркви, и ускршње —>
jaje, па одлазили на —> таван, где су
остављали jaje, да би и кућни дух могао да
"се омрси" на —> Ускрс. Ако човек угледа
чупавог, длакавог кућног духа, очекују га
-> богатство и берићет, а ако га види
голог, без длака - сиромаштво. Тог дана
су покушавали да придобију наклоност
кућног духа, да би им штитио стоку: уз
кућни -» ћошак би остављали храну за
њега. Ноћу су одлазили у шуму где би,
пошто би скинули -> крст који су носили
око врата, призивали шумског духа и
распитивали се о својој судбини (-> лесник).
На В. ч, су обављани ритуали који
подсећају на позивање животиња и митолошких бића на божићну вечеру. Ради
тога су, на пример, деца износила напоље
овсени сируп (рус. кисель) и "звала животике": "Вукови, медведи, лисице, куне
златице, зечеви, дођите код нас да једете
кисел,!", сматрајући да сите животиње
неће лети дирати ни стоку ни засад.
Познат je обичај да се на В. ч. припремају ствари које имају магијску моћ. Тако
би домаћица, у време изласка сунца,
седећи на -» прагу куће, прела посебан
конац, вртећи —> вретено и упредајући
пређу на супротну страну, не онако како
се обично преде. Taj конац je затим
коришћен у народној медицини: њиме су
везивали руке да не заболе приликом
ВЕНАЦ
жетве; уплитали су га у риболовачку -»
мрежу, да би био бољи улов, итд. Свуда je
познато и припремање посебне "четврткове" -> соли: њу би специјално препекли у -> пећи, завијену у крпицу, освештавали je у цркви или износили напоље
"под звезде", сматрајући да ће се тако
"очистити" со, коју је Јуда давно оскрнавио за време Тајне вечере, и дати joj
исцелитељска својства.
Тог дана обављани су многи обичаји,
везани за домаће животиње. Домаћини
би, говорећи у отворени -> димњак,
сазивали сву стоку по имену, да она лети,
за време паше, не би лутала него се враћала кући са пашњака. Жене су набијале
преврнуте земљане лонце на коље ограде
око повртњака, да орлушине и —> јастребови не би носили пилиће.
Такође je сматрано да ће све што се
учини на В. ч. на крају постати срећно и
берићетно. Тако би комшиница куцала
на —» прозор своје пријатељице и питала:
"Јесу ли овчице код куће?", на шта би
домаћица одговарала: "Код куће су, код
куће". Такав дијалог je настављан све док
редом не би набројале сву стоку, све
повртарске културе и житарице и сав
пољопривредни инвентар - у нади да ће
се очувати и умножити идуће године. На
В. ч. такође су звецкали новцем, уверени у
то да ће га целе године имати у цеповима.
Лит.: Арн. БНП: 88-90; Бос. ГОСВ: 251-257; Бак.
БЕТБ: 436-438; Ерм. НСМ: 112-116; Макар. СНК:
154-158; Макс. ННКС: 389-394; Марк. ОПК: 4;
Милос. СОСХ: 40-43; Нед. ГОС: 52-53; РНММ:
96-97; Сок. ΒΛΚΟ: 101-110; Шеин МИБ 3: 164165.
Т. А. Агапкина
ВЕНАЦ - ритуални предмет, направлен
од биљака (уз додатак разних украса). У
обредима најчешће има улогу заштите од
—» нечисте силе, —> урока и —> чини.
Његова симболика je везана за магијско
осмишл>аван>е -> круга (уп. аналогно
значенье таквих предмета као што су —>
прстен, обруч, —» колач) и заштитних
својстава биљака (уп. ритуалне форме
ВЕНАЦ
-72-
употребе трава, Цветова, грана и др.
зеленила). На тим обележјима засноване
су основне магијске радње венцем: цеђење -» млека кроз в.; преВлачење болесних л>уди преко в.; умивање из центра
в., баченог у -> воду, итд.
У обредном комплексу пролећнолетњег циклуса (-> Ђурђевдан, -> Тројице, Зелене свјатки (код католика: три дана
по Духовској недели), -» Ивањдан, ->
Божје Тело и др.), s. je био обавезан украс
на главама учесника обреда (првенствено
девојака), као заштитник стамбених грађевина и домаће стоке, објекат магијских
радњи и -» гатања. Тако су, код Источних
Словена, на Тројице, у време бербе "тројичког" зеленила, од њега плели и. намењен кићењу куће и дворишта. У венце за
главу често су уплитали пелин као
поуздану заштиту од —> русалки. У областима јуж. Русије настојали су да на
Тројице не излазе из куће без в., стављали
су их на главе и одрасли и деца, и
мушкарци и жене. Код Словена-католика
усталено су венци употребљавани у обичајима везаним за Зелене свјатки. У Полској je домаћица стављала β. крави на рогове, а у селима Поморја плели су мале
венчиће, чак и за гуске и сву осталу живину. Венце су такође качили на амбаре и
штале, —> крстове крајпуташе и —> бунаре, носили их у н>иве и повртњаке, итд.
Слични обичаји с в. масовно су присутни
у ивандањским обредима, међу којима je
најпостојанији елемент било гатање по
венцима, које су бацали у —> реку или
избацивали на —> дрво, —> кров куће.
Посебне β. (мале по форми), правили
су учесници светковине Божје Тело, које
Словени-католици обележавају деветог
четвртка после Ускрса. Плели су их (по
пет, седам, девет комада) и носили собом
учесници црквене процесије, који су
потом неке в. остављали у цркви, а неке
носили кући, ради заштите од —> грома,
нечисте силе, глодара и других штеточина.
Код Јуж. Словена и на Карпатима,
плетење в. и ритуали с њима чинили су
основу ђурђевданских обреда. Венцима
су китили овце, тор, музлице и све мле-
ВЕНАЦ
карско посуђе. Над улазом у овчји тор
качили су в. у облику лука, испод кога би
прогонили све стадо. У Хрватској су ->
пастири плели "јурјевске" венце и везивали их о рогове крава, а после празника
их избацивали на кровове кућа - да ->
вештице не би наудиле стоци. У ист.
Србији овчари плету три ђурђевданска
венца: кроз један музу овце, други стављају око врата овци која се прва ојагњила
те сезоне, a трећи носе кући. У многим
местима венчићем су китили јагње намењено за курбан.
У пролећно-летњим обредима симболичког "истеривања" или "испраћања"
разних условних ликова, в. je био један од
главних атрибута маскирања, а понекад и
једини знак који je издвајао маскирано
лице из масе осталих учесника. Нпр. у
источнословенском обреду "испраћања
русалки", за прерушену "русалку" правили су много в.: ставлали joj их на главу,
руке, врат, сву je покривали венцима.
После обредног коришћења, венци би
подлегали ритуалном уништавању (спаливали су их, кидали на делове, бацали у
воду, избацивали на дрво, итд.), али би
неке од »их (или њихове остатке) чували
као одбрамбено и лековито средство или
средство за стимулацију плодности, приплода стоке: в. су носили у њиве, оставлали их у торовима за стоку, давали их у
храни домаћим животињама и живини,
качили на воћке. В., коришћен у обредима, масовно je примењиван у народно] медицини (од увелог зеленила правили су лековите одваре, в. су кадили
болеснике, итд.).
У свадбеним обредима, в. je симбол -»
брака и истовремено - симбол младиног
девичанства: на пример, свадбени венац
не носи удовица која се удаје или млада
која je изгубила невиност пре брака.
Брачне венце обично би сачували у породици - за срећу у браку: чували су их у
сандуцима, зашивали у младин јастук,
качили у кући о греду на таваници, поред
икона, изнад —> врата, давали родители ма младенаца, носили их у цркву,
итд. Код Словена су познати и посебни
пародични, шаливи венци (сплетени од
ВЕНЧАЊЕ
-73-
трња, коприве, сламе), које би ставлали
на главу лажној "млади" или мушкарцу
прерушеном у "невесту". У Украјини
(Житомирска облает) такве в., на крају
свадбе, ставлали су оцу или мајци младенаца, уколико су женили/удавали своје
најмлађе дете.
В. je могао да буде и атрибут погребних обреда, најчешће - приликом сахрањивања деце или нежењене/неудате младе особе. У том случају, в. je био један од
елемената симболичке "свадбе", коју су
приређивали покојнику. Венац je полагай
на главу покојника или на поклопац
сандука (или су носили венце испред сандука, остављали их на гробу, везивали за
крст). По карпатским, укр.-белоруским
обичајима, те в. требало je исплести од истих билака од којих се плету и свадбени
венци.
У многим традицијама симбол завршетка скуплања трава био je жетвени в.
(код Бугара и Руса, ту функцију имао je
последњи пожньевени сноп). В. су плели
од последњег класја непосредно на њиви,
украшавали га цвећем и тракама, полагали на главу најбољој жетелици или га у
рукама односили у своје двориште и
чували у амбару до сетве (тада би жито из
тог в. додавали семену за нову сетву).
Веровало се да жетвени в. чува плодоносну снагу жита и преноси je будућој летини.
Лит.: Л. Н. Виноградова, С. М. Толстая, Из
словаря "Славянские древности: Венок"//Слаляноведение, 1994, № 2, с. 29-32; СД 1: 314-325;
СБФ-86: 108-118; ПО: 109-111; СМР: 59-60; Доб.:
239-243; Кол. ПОС: 46-48, 50-54; Килим. УР 5:
40-44; Fed. LB 1: 300, 321, 358, 378; Kur. PLS 2: 3234, 89-90, 113-116, 121, 166; Komor. TSS: 95-108;
Fisch. ZP: 297-299.
Л. Н. Виноградова, С. M. Толсто]
ВЕНЧАЊЕ - један од централних обреда
свадбе, који означава склапање -> брака
(упоредо с веридбом, брачном ноћи,
променом младине фризуре и мараме),
прелазни обред везан за преображај
односа, посебно актуелан за младу. Отуда
сакрализација в., представа о његовој опа-
ВЕНЧАЊЕ
сности и, као последица тога, разноврсне
заштите и забране. На путу до в., зле
желе и проклетства имају посебну моћ:
младенци су доступни утицају -> чини,
младу може да отме -> водењак, сватови
могу бити претворени у -» вукове, у -»
камење. У циљу заштите, за време в. звоне звонима да би отерали -> нечисту
силу, младенци носе капе на главама, у
одећи су црвене боје или са зашивеним
-» крстовима, опасују се -> мрежом, иду
на в. -» ћутке, а враћају се другим путем.
Ритуално су обележене границе које
прелазе учесници обреда: -> праг куће,
капија, граница села, —> река, праг цркве,
олтар (налоњ). Обредом се реализује митолошки мотив савладавања водене границе, који симболмзује склапање брака:
младенци морају прећи преко реке,
водом "преливају" пут сватовској поворци. Мотив брода, односно правлења
мостова, постоји у сватовским песмама о
венчању. В. означава раскид с пређашњим статусом и ритуално обнавлање, зато je у обреду тако значајна магија почетка (уп. у неделу, првог дана седмице,
знача) првог кога сретну у цркви, првог
честитања младенцима, нове одеће за ej
и одвајања (забрана зауставлања на путу
до в., освртања назад - у прошлост, цепање девојачке траке, избацивање марамице којом je млада брисала сузе). Раскид с
прошлошћу мења уобичајени ток времена, у које je уклучено в.: није случајно
што се на в. одлази или сасвим лагано или
јурећи из све снаге. Обредно време добија
космичку корелацију: венчавају се када се
сунце "пење" (пре подне), одлазе и враћају се "за сунца", склапају брак у складу
са кретањем сунца (уп. рус. посолоь ходить
- "венчавати се"). Младенци се подвргавају изолацији (поштовање забране да
их дотичу, њихово ћутање, укоченост
младе на путу за в., њено покривање
велом). Млада добија натприродну моћ:
може да урекне присутне у цркви приликом скидања вела с лица, да изазове ->
сушу ако je до в. не напоје успут, болеснику да предскаже време излечења. Венчани предмети, као резултат в., добијају
магична својства: плодоносна, витална,
ВЕНЧАЊЕ
-74-
исцелитељска, омађијавајућа, одбијајућа.
Код Јуж. Словена, очувано je домаће β.
са обиласком младенаца око дрвета, бурета вина или места где je обављано богомољство. Код Ист. Словена, познато je e.
око -> храста - у случају отмице девојке
или после β. у цркви; око језера - код расколника, "око грма раките" - у билини о
Дунаву; код врбе или на језеру под белом
јелом - у народним предањима; уп. пословицу "Венчали се око јеле, а ђаволи им
певали" и изреку венчати се око /еле, око
грма (шаљиво, за невенчане).
Низ радњи за време в. има карактер
утврђивања брачних веза: младенцима
свезују руке заједно; они се истовремено
крсте, дувају у свеће и стају на исти "подножник" (простирач) пред налоњем;
приликом изласка из цркве прелазе
преко катанца, који се потом закључава и
баца у реку. Многе радње и гатања имају
за циљ да утичу на будући пород. Да би
се обезбедило рађање деце, на прагу
цркве разбијају —> jaje; млада загризе
браву на вратима цркве, говорећи: ("Мени трбух, а ти мужу можеш да се дуриш"); стављају joj у крило дечака итд.
Ради постизаььа власти у породици, свако
од младенаца се труди да што више подигне своју свећу, да нагази ногу другоме,
да га обиђе, да га натера да се осврне, да
први изађе из цркве, да дуже ћути после
в. Ради скорије удаје другарица, млада
пред олтаром спомиње једну од другарица, даје другарици да стане на "подножник" - простирку на којој стоји током в.,
вуче простирку за собом, избацује ногу
преко прага цркве, гура налоњ ногом, а
другарице се труде да ухвате њен венац.
За време в. млада носи собом, против чини: иглу у одећи, —> восак, јелеј, у ципели
ланено семе, просо, —> кртицу, под пазухом —> бели лук, мак, ексере, зубе
штуке итд.; ради —> богатства и берићета
у кући - новац, -> хлеб и -> со, -> жито;
лан, вуну, да би се јагњиле овце; за срећан
брак и љубав - обајани —> колач, хлепчић
—> среће од остатака теста, хлеб којим су
благосиљали младенце, слатке медењаке
и др. За време в. забрањено je пролазити
између младенаца, иначе ће се они раз-
ВЕНЧАЊЕ
вести; младенци не смеју ништа да везују
на себи, да би се избегао тежак порођај.
Забрањивано je родител>има младенаца и
девојкама да присуствују в. За в. се везује
мноштво предзнака: сусрет с погребном
поворком прети младенцима смрћу,
живахно понашање —> коња тумачено je
као срећан знак; светао пламен свећа у
цркви наговештава добар живот, мутан
пламен - мрачан, треперав - сиромашан,
пуцкетање свећа - свађе; коме од младенаца пре изгори свећа, тај ће први
умрети. Ако падне венац или млада испусти марамицу - прети joj опасност да
остане удовица. Ако приликом одласка
из цркве зазвоне -» звона за вечерњу
службу, живот младенаца неће бити дуг.
-> Киша за време в. предсказује богатство
или срећу, а понекад и сузе; —» сунце ведар, весео живот, ређе сиромаштво; —»
гром - несрећу или смрт.
Упоредо са уобичајеним β. постоји и
симболичко. Тако, код Срба, супруге
обављају поновно "венчање" ради избављења од неплодности. Пародично s. се
приређује на крају свадбе: маскирани
"поп" "венчава" старим венцем "младенце" (младину мајку с младожењиним
оцем, младожењиног оца с проводациком, прерушеним гостима) на гомили —>
ђубрета или око —» ступе. 5. изводе маскирани сватови, водећи "младенце" око
корпе или столице. У Србији "венчавају
цркву", опасујући je свећом. Познато je
"венчање" крава на -> Тројице: -> пастир плете један венац за рогове крави, а
други за њену домаћицу. Мотив в. je
представлен и у веровањима: олуја je
"венчање ђавола и веглтице", а "игра
сунца" значи да "сунце иде по венац".
Мотив β. као везујући, учвршћујући и
супротни мотиви "развода" и "невенчаности" одражавају се у магијској пракси.
Да би отерали градоносни облак, Срби
машу венчаним венцем како би се облак
"развео" и отишао. Код Јуж. Словена
"венчавају болести": да би се болесника
ослободили —> грознице, његове ствари
носе на -> врбу. Способност —> бајан>а од
болести девојка може "привенчати себи"
за читав живот ако, за време в., у себи
ВЕРИГЕ
-75-
понавља басме. Код Бугара, невенчане супружнике сматрају виновницима суше, и
за време града их истерују из куће. У Поллсју отац верене девојке, која je умрла
пре в., обавља симболичко в. кћерке са ->
дрветом, да не би постала —» русалка.
Лит.: Сумц. СО: 29, 61, 67-69, 73, 91, 96,158-159,
181,184-185, 193, 196-197, 203-204, 206; Котог.
TSS: 129-143, 149-151, 167-192.
А. В. Гура
ВЕРИГЕ - код Јужних Словена симболизују центрадан део кућног простора; знак
су сагласности и међусобне повезаности,
a такође служе као апотропеј од дивљих
звери, -> нечисте силе и др.; уп. одговарајућа својства конопца, конца, -> појаса,
кућевних предмета од —> гвожђа и др.
Сходно народним предањима и легендама, раније су в. висиле с —> неба, и људи
су се заклињали стављајући руке на њих у случају кривоклетства, в. су се подизале
увис и кривоклетник их није могао досегнути. В. се појављују и као атрибут светаца: св. —> Саве, Петра; код Срба се празнује дан поклоњења "светим веригама" - Чате вериге (16/29.1).
В. које висе изнад —» огњишта, као
централан део -> куће, чуване су од додира —> туђинаца - онај ко je желео да изазове неслогу у кући требало je да трном
дотакне вериге. И супротно: уводећи невесту у нови дом, одводили су je до в. на
огњишту, да их дотакне. У Црној Гори су
в. стављали на покојника, док je био изложен у кући. В. изнад огњишта представљале су место за качење низа ритуалних
атрибута: гранчице -> полажајника са
Игњатијевдана (20. ХП/2. I), перје жртвеног петла закланог уочи Мратиндана
(11/24. XI), мало —> длаке од сваке животике итд.
В. служе као универзалан апотропеј:
код Бугара се сматрало да у кућу не могу
ући зли духови, —> болести, па чак ни хајдуци ако на вратима висе в. У разним јужнословенским крајевима када почне —»
град, износили би их у двориште; на ->
Божић, пре ручка, сваки члан породице
би узимао в. у руке и прескакао -> ватру;
ВЕТАР
око њих je обношено решето с излеглим
пидићима, да би била заштићена од птица грабљивица итд. Срби би у време -»
"вучјих дана" (нпр. уочи Мратинаца)
или на -> Божић везивали в. концем; Бугари су на њих качили онолико —> каменова колико имају домаћих животиња,
или кључ, с циљем да се "вучја чел,уст затвори". Уместо в. могу се применити
обруч или конопац у ритуалном храњењу
кокошака на Божић, да не би лутале далеко од куће током године. Да би зуби
били чврсти и здрави као гвожђе, требало
je β. "загристи" на Божић.
Код Бугара се сматрало да в. имају велику магијску снагу и да се њима могу
скинути —> чини набачене на младожењу,
због којих он не би могао имати брачне
односе с невестом. Да би се болесно дете
ослободило "нечистог духа" водили би га
у —> суботу пре —» сунца, везаног веригама, у три куће и тамо молили да им даду
по три корице -> хлеба (Врачански крај).
Уколико на веригама не би био котао,
оне су качене о клин, будући да се веровало да никако не смеју да буду празне (Бугарска). Поредд тога, била je уобичајена
забрана да се љуљају празне в. (околина
Трнова), пошто би то изазвало земљотрес, поплаву, морску буру (Србија, Црна
Гора).
Лит.: БМ: 59; Вукановић Т., Огњиште као lararium у фолклору Јужних Словена, ВГ 7, 1971: 174193; Марин. НВ 1994: 186; Раден. НБЈС: 129-132;
СМР: 61-62; Stojković M., Komoštre, ZNŽO 27,
1930: 232-242.
А. А. Плотникова
ВЕТАР - природна појава, која je у народним представама персонификована или
joj се приписују својства демонског бића.
Моћ в., његова рушилачка (упоредо с —>
градом, олујом, мећавом) или благотворна снага (аналогно —» киши или сунчевим
зрацима), изазива потребу за одобровољавањем в.; љубазне разговоре с њим,
"храњење", па чак и приношење -> жртве в. Карактеристична je и подела ветрова на "добре" (на пример, оне попут "светог ваздуха" - благи, повољни в.) и на
BETAP
-76-
"зле", чији je најизразитији представник
олујни ветар.
По словенским веровањима, β. борави
на далеким, тајанственим и недостижним
местима. То су и непроходна шума, и
ненастањена острва у океану, туђи крајеви с друге стране мора, стрма, висока планина, итд. У складу са индоевропским
погледима на в. као "дисање Земље",
веровало се да в. борави, такође, и у разним провалијама, јаругама, -» пећинама.
По представама Јужних Словена, в. чувају
летећи —> змајеви, једноока —> вештица
или слепи старац, који безуспешно покушавају да затворе рупу из које в. излази.
В. се могу потчињавати вишем божанству: у "Слову о полку Игорову", ветрови
су "Стрибожји унуци" (-» Стрибог). По
веровањима Руса, постоји много в., од
којих су четири главна (у складу с четири
стране света); они "седе на ћошковима
земље", најстарији међу н>има je "атаман
олујног ветра": њему се повинују сви
остали, а он шаље вихор и ветрове да
дувају тамо куда му се прохте. У северноруској традицији познати су "цар ветрова", "ветар Мојсиј", "ветар Лука", као и
"Седориха" - северни β.
Представа ο β. као живом бићу које се
креће ваздухом изражавана je у човековој
жељи да дозове, изазове в. у случајевима
када им je био неопходан за домаће и
друге потребе (приликом вејања жита, за
рад ветрењача, итд.). Најраширенијим
начином изазивања β. у затишју сматран je
звиждук, ређе - певање. Да би обезбедили
повољан в., руски морнари, поготово
приморци, имали су обичај да звиждућу.
Жене обалских насе/ьа у приморју
излазиле су увече до мора "да моле ветар
да не буде љут", да помаже њиховим
ближњима који се налазе на мору. Окренуте лицем према -> истоку, певљивим
гласом обраћале су се жељеном неточном
в. молбом да их "повуче", обећавајући да
ће му "скувати кашу и напећи
палачинака". У Рјазанској губернији, у
циљу изазивања β. приликом вејања -»
жита, старице су из све снаге дувале на
ону страну с које су очекивале в. и махале
рукама, показујући му потребни правац.
ВЕШТАЦ
Код свих Словена je познат —> дар или
—> жртва ветру. "Хранили" су га —» хлебом, брашном, прекрупом, месом, остацима празничких —> јела; Словенци су у
сусрет в. бацали пепео од —> костију животиње, дроба. Да би умирили јак в., у
Хрватској и Босни су спаливали делове -»
одеће, стару обућу. У источној Пољској
су дозивали в. за време врућина и обећавали да ће му дати девојку, наводећи
њено име: "Дуни, ветрићу, дуни, даћемо
ти Анусју", итд.
Појава β. често je везана за општесловенске пред ставе о в. као месту на коме
бораве —> душе и демони. Душа (у облику даха, дувања) поистовећивана je с ваздухом, в., вихором. Веровало се да с ветровима лете душе великих грешника; јак β.
предсказује нечију насилну смрт. По пољским и словачким веровањима, у фијуку β.
чују се јауци обешеника. Белоруси сматрају да хладан в. дува с оне стране на којој
се утопио човек. По украјинским веровањима, појава "лутајућих" покојника (—>
вампира) праћена je налетима ветра. У
Вологодској губернији су сматрали да тихи ветрић настаје од дувања —» анђела, а
да je олујни β. резултат деловања ђавол,их
сила. В. прати појава демона, као што су
—> вила код Јуж. Словена, поветрула, витреница, ветреник* - на Карпатима, -> вештица, —> ђаво - код Источних Словена.
"Зли" в. су извори —> болести. Најстрашнији су духови-ветрови, који нападају л,уде и изазивају епилепсију, душевно растројство. По веровањима Јуж.
Словена, "дивљи" и "помахнитали" в.
изазивају беснило код људи и животиња.
Различите болести преносе и мали, тихи
ветрови: "црвени", "бели", "плави", "жути" и други в.
Дувањем β. шире се не само зараза,
епидемија, него и чини. На пример, по
руским веровањима, врачаре и вешци
људима набацују чини басмама које "пуштају низ ветар". У Пол>ској за чаробницу
говоре да баца чини у в., као да их "сеје".
Ради избављења од болести, —> чини
итд., у басмама и —> бајашима коришћен
je мотив одласка "нечисти" заједно с в., на
пример, код Белоруса: "Пошла, хира на-
Анђео на Христовом гробу, XIII в., Милешева (Србија)
Маскирне поворке на Белим покладама
Стварање Еве
Група девојака с лутком Марженом
Поучна прича из Великог Огледала (Speculum Majus) κακό je бес чувао βρηι
мошха-пустињака и није давао сељаку да украде репу
Венац белог лука
Христово рођење
"Св. Богородица Студентка " (1208/1209), Србија
ВЕШТАЦ
-77-
узвей ветер" - "Иди, неволю, низ ветар".
Аналогна "обраћања" болестима позната
су и код Бугара: "Ветар те донео, ветар те
однео". И, обратно, не сме се допустити
да сламу, на којој je лежао мртвац, однесе
ветар; на ветру се не смеју сушити дечје
пелене, иначе ће памћење или мисли
детета одлетети с ветром.
Лит.: Baczkowska G., Ludowy auch wiatru//
Akcent 1986/4: 56-58; Matičetov M., Pitanje vetra
pri Slovencih/fHC 1965/4: 1211-1214; Азим. ВД
Ерм. НСМ 4: 111-112, 395-396; Череп. МЛРС: 17,
36, 116.
А. А. Плотникова
ВЕШТАЦ -» Чаробњак
Жена направлена од
последњег снопа жита
Прављење "браде" на њиви
Брада
Прање руку над "брадом'
ВЕШТИЦА - у свим словенским традицијама, в. je познато лице из народне
демонологије, које у себи садржи црте
реалне —> жене и демонског бића. Блиска
je категорији такозваних "знајућих" л>уди,
односно, л>уди који поседују неко "надзнање" (уп. називе за в., образовано од
речи "знати", "ведати": ист. слов, ведьма,
ведуня, знахарка, јужнослов. вештица), а
карактерише je низ типичних демонских
својстава: β. je у стању да се преображава у
животиње и предмете или у неке друге
људе. В. чарањем одузима —» млеко од
крава или род с туђих њива; изазива елементарне непогоде; краде или скида са
неба —» месец и —> звезде, итд. У лику в.
одражена су како стара руска веровања,
тако и књишко-хришћанске представе,
које потичу из европских средььевековних
учења чарању.
По народним веровањима, обична жена je могла да добије натприродне способности у наслеђе од мајке-вештице или
из односа са злим духом, —> ђаволом, који je с њом ступао у љубавну везу или
закључивао неки споразум (или се просто
усељавао у њено тело). Вештичје способности могла je да стекне она жена којој je
β. на самрти предала своју вештичју моћ.
Такође се сматрало да вештица може
постати и девојчица (кад постане пунолетна), чији су родители прекршили одређене забране: на пример, ако je зачета у
ВЕШТИЦА
"нечисто" време или уочи великог —>
празника (јужнослов.); или ако jy je мајка
дојила "три Велика петка", односно, више
од три године (пол>.); "вештица" постаје
жена рођена "у кошуљици" или у последњој месечевој фази (срп.), итд.
Спој људског и демонског начела у в., у
народним веровањима je схватан као
облик дводушности, односно, да у једној
истој жени постоје њена сопствена —>
душа и дух демона, који се настанио у
њој; сматрало се да, док в. спава, њена
душа лети у облику -» лептира и штети
људима.
В. je обично замишльана као стара и
ружна жена, распуштене седе косе, кукастог носа, грбава или хрома. За њен спол.ни изглед биле су карактеристичне или
демонске црте (неприметни репић, рошчићи), или обележја необична за жену
(срасле обрве, бркови, длакаве ноге, двоструки низ зуба итд.). Она се могла препознати по необичном изгледу или очима: има дивљи или мрк поглед; црвене
очи; не гледа саговорника у очи; у зеницама joj се одражава наопаки лик човека.
Основним штетним својствима β. сматрана je њена способност да науди стоци
и одузме млеко кравама, да изазове —> сушу или —> град, да набаци —> чини, од
којих се људи разболевају, новорођенчад
ноћу плачу, због којих се раскидају
веридбе, супружници се свађају, итд.
Нека вампирска својства приписивана су
јужнослов. "вештици": она je ноћу летела
у облику лептира и давила људе, пила им
—> крв, вадила срца заспалим људима и
гутала их, отимала децу из мајчиних
утроба.
В. су биле посебно опасне на велике
годишње празнике (пре свега, —> Ивањдан и -» Божић), у периодима пуног ->
месеца или младине, у олујним ноћима.
Осим тога, временом њихове појачане
активности сматрани су -> Ђурђевдан, ->
Ускрс (ист. слов., јужнослов.), -» Беле покладе (јужнослов.), дан св. Луције (зап.
слов.). Нападајући тих дана људе и
домаћу стоку, в. je узимала лик —> жабе,
-» мачке, -> пса, свиње и других животиња; могла je да се претвори у —> точак,
ВИДОВДАН
-78-
решето, стог сена или да постане невидљива; "вештица" се често преображавала
у инсекта или птицу. За источнословенску и западнословенску традицију характеристична je укљученост веровања о e. у
календарске обреде (уп. ритуале "истеривања вештице", "спал>иван>а", праћења
вештице током ивањданске ноћи).
Начини препознавања β. представљају
један од најсталнијих општесловенских
мотива: уколико je 6. била жена која живи
у комшилуку, онда je најважнија брига
сељака била да je препознају, прате,
раскринкају и онеспособе. Taj мотив je
реализован у многим казивањима о томе
како су домаћини на ивањданску ноћ
стражарили у својој штали, код крава и,
када би видели мачку или жабу, одсекли
би животињи шапу и сутрадан настојали
да сазнају која од жена у селу иде рањене
руке или ноге.
Други универзални мотив, који карактерише в., јесте летење на "састанак". У
зап. слов, причама, чаровнице, чароделке (а
такође стриге, босорке) уочи празника св.
Јана или Валпургијеве ноћи слећу на
Голо брдо (рус. Лысая гора), где с ђаволима
приређују оргије, гозбе и забаве (сижејни
тип, близак западноевропским варијантама). Код Ист. и Јуж. Словена, у тим причама већа пажња поклањана je опису
припремних радњи в.: она се намаже чаробном машћу, изговара магијску формулу (нпр. "Излазим, излазим, ни за шта
не запињем") и, јашући на -> метли,
лопати, брани, брезовом штапу, долеће
на зборно место. Такво место, упоредо с
планинама, могло je бити старо или
веома високо -> дрво, шикара -> клеке,
-> раскрсница, место поред -» воде итд.
Тамо су в. приређивале заједничку гозбу,
веселиле се и играле, бирале из својих редова главку в.; у слабијој форми су представљени мотиви о учешћу ђавола на зборовима и о поклоњењу јарцу одноано
Сатани.
Словенима je заједнички и мотив о тешкој смрти в., која се дуго мучи и не може
да умре све док се не ослободи своје друге,
демонске душе, односно, док некоме од
л>уди не преда своје надзнање.
ВИДОВДАН
Лит.: СД 1: 241-242, 297-300, 367-368; Тез. БЧ
1990/1: 112-116, Макс. ННКС: 128-132; Влас. НА:
69-78; УНВ: 130-197; "ђор. ВВ; Марин. ИП 1: 173,
179, 307-308; Кол. ПОС: 62-75; Bar. KUW: 210240; Pel. PDL: 192-201; Л. Н. Виноградова, Общее
и специфическое в славянских поверьях о
ведьме/ЮМСР: 58-73.
Л. Н. Виноградова, С. М, Толсто]
ВИДОВДАН - празник посвећен св. Биту, хришћанском подвижнику из III в.,
празнује се 15/28. VI. Познат у народном
календару Срба, Хрвата, Словенаца, а делимично и код Бугара и Пољака.
Срби, Хрвати и Словении називају св.
Вита Вид и поштују га као заштитника вида и исцелитеља очних болести (у складу с
народном етимологијом имена). У Србији, -» жене су уочи Видовдана брале лековите траве, укључујући и видову траву·, вид,
видац, видовачу, видивчицу и ел., стављале их
у воду, којом су се ујутро умивале, трљајући очи травом и говорећи: "Видовчице,
богу сестрице! Што очима ja видела, рукама и створила!" (Мил. ЖСС: 135). Сличне
магијске формуле изговарале су и приликом умивања росом у зору на В. (Фрушка
гора). Сматрало се да то доприноси успеху у послу, поготову у ручном раду. Мајке
су изводиле кћери с ручним радом до
ограде и говориле: "Вид-Видовдане, што
видела очима, све умела да урадим!" (БХ:
312). Девојке су се трудиле да почну рад на
В., пре зоре, обраћајући се св. Виду: "Гледај, Виде, како ja видим!" да би рад успешно протекао. У сев. ист. Босни, девојке су
под јастук стављале разне траве, међу којима je био и вид, да би им св. Вид помогао
да ноћу виде свог суђеника (Фил. ВН: 139;
ГЗМ 1894: 373, 643). На В. се није радило,
игле нису узимане у руке - да не би покварили вид (Црна Гора). У Хрватској су, пре
изласка сунца, одлазили на ливаде да се
умију росом; умивали су се и изворском
водом да би имали добар вид. У Сињској
Крајини (сев. Далмација) одлазили су у
поља пре зоре да "обијају росу": двоје су
држали крајеве узице вукући je по усевима, сматрајући да то доприноси летини.
У Хрватској, Црној Гори и Херцеговини тог су дана палили -» ватре, којима су
ВИДОВДАН
-79-
понекад придавали већи значај него
ивањским и петровским ватрама. Уочи В.,
-» пастири у ист. Босни поред сточних
торова пале бакље на брезовим или трешгьевим моткама.
У многим областима Србије на В. je
било уобичајено да се из куће "на сунце"
износи -> одећа из сандука, ради проветравања, понекад само нова одећа или само девојачка спрема. У зап. Србији такође
су износили постељину, ћилиме, обраћајући се св. Виду: "Види, Видо, што ниси
видео" (ГЕМБ 48: 355). На Косову су то чинили ради чувања ствари и зарад здравља
породице. Износили су напоље и новац,
поготову златни, "да га види сунце" (то je
кобајаги доприносило богатству), а такође семење које je остало од сетве, да би сачувало способност клијања у следећој години.
Код Словенаца, за Vidova (15. VI) сматрају да je дан најдужи, а ноћ најкраћа, и
узимају га за почетак сељачког лета. Тог
дана су забрањивани пољски радови, није
се смело чењати на -> дрво, поготову на
трешњу. Пре В. трешње нису јеле жене
чија су деца умирала. У неким областима
Словеније, св. Вида су сматрали заштитником оваца, понекад коња, а такође —>
пастира и —» ковача. Срби у области
Горње Мораве нису радили на Б. - ради
добробити стоке. У центр. Босни су настојали да све пољске радове окончају пре В.,
будући да су веровали да "долази Вид, и
угледаће: што je никло - никло je, што ниje - неће ни нићи" (Фил. ВН: 139). Код Руса je дан св. мученика Вита сматран за дан
завршетка сетвених радова: "Кто сеет после Вита, тот будет просить жита" - "Ко
ceje после Вита, тај ће тражити жита"
(Кал. ЦНМ: 134).
У српском народном календару, В. се
празнује као дан историјске Косовске
битке (1389. године); као сећање на њу je
унет и у црквени календар крајем XIX века. У Шумадији су веровали да у глуво доба ноћи на В. све реке на Косову постају
црвене - од крви погинулих јунака. У
Гружи су сматрали да тог дана престаје
да кука —> кукавица, која je "оплакивала"
погинуле у Косовској бици. У Височкој
ВИДОВИНА
нахији, В. je посебно празнован, jep je "на
тај дан пропало царство наше" (Фил. ВН:
138).
Код Бугара, Видо je један од четири
"градобитна" празника (упоредо са —»
Германом, Вартоломејом и Јелисијем):
тих дана суздржавали су се од пољских
радова да би избегли —> град.
У Словенији и Хрватској, св. Вид je
сматран за исцелител>а не само очних, него и нервних болести. У пољском Поморју молили су се св. В. да их ослободи од
"видовице" (нервне болести shorea st.
Viti).
Лит.: Нед. ГОС: 55-56; СМР: 65-66; Чајк. РВБ:
63-64; ЕБ 3: 128; Марин. НВ: 488; Vuk. SK: 407;
Gavaz. GD: 95; NU 1968/5-6: 485; ZNŽO 1896/1:
243, 247, 1897/2/2: 401. 1908/13/1: 80; Kur. PLS 2:
80-83; Möd. VOUS 5: 37-38.
С. М. Толсто/
ВИДОВИНА -» Крсник
ВИЈ - лик из истоимене приповести Николаја В. Гогоља, који je по својим спољашњим обележјима и функцијама налик
читавом низу источнословенских митолошких ликова.
Специфична црта В. јесте смртоносан
поглед, који се крије испод огромних
очних капака или трепавица (уп. укр. вгя,
вг'икя, бел. бейка - трепавица), које В. може
да подигне само помоћу -> нечисте силе. У народним представама дуги очни
капци су обележје демонског бића. Украјинска легенда о пореклу чаја приповеда
да je -» ђаво, заводећи пустињака, почео
да му "еще (спушта) капке", све док
старац више није могао да гледа; пустињак му тада je откинуо капке и закопао их
у земљу; из њих je изникао чај. У предању
из белоруског Пољесја, -> смрт je описана као чудовишна жена огромних очних капака. Мотив капака, које виле дижу
(лопатом, кукама), раширен je у источнословенским бајкама; међутим, постоји и у
прози која није бајколика. У легендама из
околине Волина спомиње се —> чаробЕьак "крастави Буњака"; капци су му
толико дуги да их подиже вилама. У По-
ВИЛА
-80-
дољу су постојала веровања о неком Солодивом Буњоу, који je погледом уништио цео град: његове трепавице су такође
подизане вилама. Уп. словенско веровање
у "зле очи" и представу о слепоћи ликова, који су у вези са загробним светом.
Једним од фолклорних извора кн>ижевног лика Вија може се сматрати лик
св. Касјана, "грозног", "злог" свеца (обележава се 29. фебруара, а око њега су
концентрисана веровања о тешкој преступној години). По украјинским легендама, Касјан je прекривен -> длаком,
очни капци му се отежу до земље; седи
непомично и не види ништа од "Божје
светлости" због трепавица, које му допиру до колена. Касјан живи у пећини, у
коју не допире светлост, лежи у рупи,
засутој земљом. В. се такође јавља "сав у
црној земљи", има "подземан глас". Касјанов поглед, као и Вијов, сматран je погубним по људе, биљке, животиње: "Касьян гльянет - все вянет" ("Kaq'an погледа све увене").
Будући да у народно) демонологији
Словена нема лика који би по својим функцијама био истоветан Вију, кога je описао Гоголз, "сабирни" лик В., који садржи
низ мотива, везаних за различита демонска бића, наводи на закључак да je реч о
блиставој ауторској мистификацији, у
чијој се основи налазе народна веровања.
Лит.: Левкиевская E. E.., К вопросу об одной мистификации или гоголевский Вий при свете украинској мифологии/ISludia mythologica Slavica.
Ljubljana-Piza, 1998/1:307-315; Иванов В. В., Об
одной параллели к гоголевскому Вию // ТЗС 1971/5;
Иванов В. В., Категория "видимого" и "невидимого" в тексте: еще раз о восточнославяанских
фольклорных
параллелях
к
гоголевскому
"Вию'У/Structure of texts and semiotics of culture.
The Hague-Paris, 1973:151-168; Назаревский А.
А., Вий в повести Гоголя и Касьян в народных поверьях о 29 февраля//Вопросы русской литаратуры. Львов, 1969/2:39-46.
О. В. Белова
ВИЛА, САМОВИЛА, САМОДИВА - у
веровањима и фолклору Јуж. Словена, делимично и Словака, женско митолошко
ВИЛА
биће, коме се придају превасходно позитивна својства. Ипак, она се може осветити човеку ако joj учини зло, што je приближава -> богинки, делом и -> русалки. Локални називи и епитети в. су разноврсни, често мотивисани местима њеног
боравка (срп. водаркиња, приморкиња, језеркиња, бродарица, планинкиња, пештеркиња, облакиња итд.); карактеристичним
својствима, радњама, односима с људима
(срп. бела-црвена, златикоса, плетикоса, добрица, посестрима итд., буг. слатка-медена,
жива-здрава и ел.). У песмама им се често
дају лична женска —> имена. Култ в. познат je по бугарским изворима од XIII века.
В. имају постојан антропоморфни облик: то су високе, складне, лепе (ретко ружне) младе девојке с дугим (понекад до
земље) распуштеним —> косама, обично
светлим, "златним"; у светлим (белим) ->
одећама или огртачима, понекад са златним -» појасом (хрв., буг.), с круном на
глави, у хаљинама украшеним птичјим
перјем (буг.), ретко - наге (хрв., црног.). У
демонске особине њиховог спољашњег
изгледа спадају: магареће, коњске, кравље
или козје ноге с копитама, које β. скривају
испод одеће; крила - у којима лежи њихова наднаравна снага; звезда на челу (хрв.
каставшт.); огромне груди које пребацују
преко рамена (буг.); непријатни задах, којим одише њихова коса. В. иду тихо, крећу
се попут —» сенке, лете по ваздуху. Често
живе заједно, могу имати своју предводницу (кралгща - хрв.). Понекад се деле на
беле (католичке), плаве (православие), жуте
(јеврејске) и црне (циганске) (Поленца у
Далмацији); беле и тамне, горске и водене,
добре и зле (Славонија, Лика).
Места на којима бораве в. далеко су од
људи - планине, стене, горске —> пећине
и јаме под земљом; планинска језера и —>
извори, ређе —> небо, облаци (Хомоље),
ветар (буг.). Посебно значење има веза в. с
-> водом: в. се појављује из воде; верује се
да многи извори и воде припадају β. и
стога носе назив Вилина вода (срп.) и ел. В.
сакривају и од људи чувају своја пребивалишта и оштро кажњавају оне који их открију, посебно -> пастире. Људи могу
ВИЛА
-81-
видети в. на ивици шуме, на обалама -»
река (сев. ист. Србија), на -> ђубришту,
пепелишту, -> дрвећу, капији (буг.). Време њиховог појављивања и контаката с човеком су ноћ, сумрак, рана зора, када je
млад или пун -» месец, понекад у -» петак. По бугарским веровањима, β. се превасходно појављују у -> пролеће и лето,
понекад у периоду од -> Благовести до
-» Спасовдана; оне воле велике празнике, посебно -> Ускрс.
В. се стварају на дрвећу, рађају их в.
које су затруднеле од јутарње росе; рађају
се у трави (црног.); рађају се као плод везе в. и -> змаја (Босна). Оне могу у в. да
претворе лепу новорођену девојчицу.
Прамајком β. сматра се Богом проклета
Христова сестра, која се својевремено хвалила да je лепша од брата. Према другим
веровањима, β. су кћери Јеве, које je она
сакрила од Бога (црног.). Када греје сунце
и пада —> киша, деца вичу: "Родила се вила!" Оне су смртне као и људи.
В. се одликују великом снагом, али су
при томе лаке, без тежине. В. су праведне,
ничега се не боје (понекад само —» вука).
Оне добро познају лековита својства биљака и сматрају се њиховим заштитницама (уп. одговарајуће називе биљака, као
вилин лук, вилин клинац, вилино сито, вилино дрво и др.). Сматра се да в. стално доје и
носе децу, при чему рађају само девојчице (Пољица).
Посебно својство в. јесте музикалност:
оне стално певају, играју у колу. Тамо где
су оне играле, у том кругу изникну гљиве,
порасте ретка или, супротно, густа трава.
В. воле да се купају, умивају, да чешљају
косе. Често јашу -» коње и -» јелене.
Хране се -> медом и млеком, музу -» козе, пеку -> хлеб у пећинама, једу ону храну коју је човек сакрио (рекавши да je нема); гшју воду из "својих" извора (ретко храпе се пређом). Праве скупове у случају
да им се роди дете, зачето од л>уди.
У целини, в. су добре према људима:
оне доносе -> срећу, принос пољима и
вртовима, дарују људе -» златом, сребром, новцем; помажу им у свакодневним пословима, брину се о деци-сирочићима; лече људе од разних -> болести,
ВИЛА
видају ране. Вилама су упућене многе басме када je реч о болести: испод "вилиног
дрвета" (дрена) оставл>а се чашу -> вина и
в. се упућује молба да спасу болесника
(Ибар). В. се заљубљују у људе, посебно у
пастире, живе заједно с људима. Ако човек успе да вили одузме њену чаробну
снагу, сакривену у круни (оглав, санталет)
или крилима, виле ступају с њим у -»
брак и рађају децу, али често беже од својих мужева, остављајући (мушку) децу;
понекад заведу младе мушкарце и живе с
њима. Могу да доје л>удску децу, постају
помајке или посестриме људима. Деца,
коју су задојиле β. - вилепаци, добијају
необичну снагу или лепоту (срп.). Понекад се вили приписује способност за прорицање (в. je предсказала смрт српском
јунаку -> Краљевићу Марку).
У исто време, в. могу нашкодити /ьудима, кажњавати их за учињену увреду
или за неодговарајуће понашање. В. могу
слати болести, сакатити и чак убијати луде (понекад убијају погледом), отимати
или подметати децу (-> подмене), одузимати људима -> сенку. В. су завидл,иве и
не трпе да л,уди у било чему буду изнад
њих: кажњавају лепоту, леп —> глас и ел.
В. могу "затворити" горе, учинити их непроходним, могу затворити воде и исушити поља; ноћу однети приносе с поља,
или из башта; заплићу гриве коњима и
ел. Да се не би настрадало од в., треба поштовати одређена правила и забране: не
пити воду узету после заласка -> сунца,
не пити лежећи са извора и ел. В. кажњавају човека који je нагазио на "вилино коло" (тамо где су играле в.) или на њихову
трпезу, онога који je посматрао њихово
купање, игру. Ипак, човека, који их je случајно видео, в. не дирају, чак учине да он
постане непобедив. При сусрету с в. л>уди
су се крстили, сви контакти с в. чувани су
у тајности, иначе би се в. жестоко светила.
Сматрано je да се в. може видети помоћу
специјалних магијских поступака: на —>
покладе je требало испећи —> колач од
остатака разне хране и, попевши се на дрво, гледати кроз њега; у први петак, када
je млад месец, скувати -> кости, узете из
-> гроба, затим их разбацати и ел. По ве-
вино
-82-
ровању Срба и Хрвата, у нашем времену
нема више в.; оне су нестале када се појавило ватрено оружје (ист. Херцеговина),
када je човек убио домаћина в. (Самобор)
и ел. Место /ьуди о томе причају са жаљењем, сматрајући да су, нестанком в., из
живота нестали благостање и срећа (хрв.).
У јужнословенском фолклору, вилама
су посвећене многе песме и приповетке.
Најчешћи мотиви су: женидба вилом
(момак краде в. одећу, круну или крила и
тако постиже да в. посгане његова жена,
али в. на превару успева да поврати оно
што joj je украдено и, добивши ранију
снагу и сггособност, одлеће; Месец се жени в. и ел.); веза с јунаком (из брака с в. рађа се јунак; β. храни јунака у тамници; исцељује ране јунаку; β. помаже човеку (в.
даје праве савете, помаже да се победи
противник, брине се о детету, одгаја сина
погинулог јунака, посвећује се одбаченом
детету; даје човеку снагу тиме што га задрјава; враћа му вид, девојци даје чудесно
биље и др.); в. наноси штету човеку (убија
девојку која je спавала на "вилином" месту, "испија" срце детету; копа очи девојци зато што je радила у недељу; момак
убија β. која му није дала да се напије воде
са извора; пастир убија в. која му je одвела
стадо и ел.); в. -чаробница (невид/ьивост
в., в. претвара овце у -» камење и ел.) и
др.
Лит.: МСл. 1991: 123-124; СМР: 66-68; Tjop. BB:
57-120; Зеч. МБ: 39-49; Георг. БНМ: 110-137; Марин. НБ: 201-206; Вак. ЕБ: 503-505; Krst. IMNP:
497-498; EAS: 84.
С. М. Толсто]
ВИНО - опојно пиће од грожђа, које у обредима симболизује -» крв, здравље и
живот. У божанској литургији, тајном евхаристије се претвара у крв Христову; заједно с —> хлебом, компонента je светог
Причешћа.
Народни култ в. раширен je првенствено код Јуж. Словена у областима у којима постоји давнашња традиција виноградарства. У северним и планинским
областима, многе функције в. обављају
ракија и вотка. Код Словена постоји пред-
вино
става о томе да je црно вино - крв. Срби
из Косова Поља се на Чисти понедељак
ујутро умивају вином и дају деци β. из љуске јајета, "да би исто толико крви добила
у години", а Хрвати у Лици сматрају да
ће, колико попију в. на Велики петак, толико добити чисте крви. У Истри су на
дан св. Франциска (2. IV) пили в. и јели пеглово месо, у нади да ће им то дати много крви и да ће постати јачи и отпорнији.
Код Ист. и Зап. Словена на Карпатима
постојало je веровање да се једном годишње (на —> Божић, —» Богојављен>е или
на Велики петак) вода претвара у в. Зато су
карпатски Русини на Божић, у поноћ, одлазили на поток да пробају воду - да ли се
претворила у в., a Пољаци би на Бадње вече, за вечером док су пили воду, говорили
да пију в. Срби у Гружи су веровали да се у
Богојављенској ноћи отварају небеса, да се
реке и потоци заустављају, а вода се претвара у в., док -> ветар престаје да дува.
В. je обавезна компонента готово свих
породичних обреда. Српкиње на Косову
дају в. беби одмах по рођењу, "да буде румена", а Бугарке у Тракији то чине приликом првог подоја. Македонци су, одмах
по рођењу, поливали главицу новорођенчета в., "да би му коса била ковриава" (Белес). Код Срба, обавезна "повојница" детету укључивала je погачу, со, лук, шећер
и в.
У свадбеном обреду, в. je имало веома
важну симболичку улогу, уз то што je било неодвојива компонента свадбене гозбе.
Код Капанаца (сев. ист. Бугарска), момци
и девојке пред венчање перу руке в. испод
оџака у купи. Водом са в. умивали су се и
младенци, "да би се оградили од враџбина и злих жеља". При уласку младенаца у
младину кућу, из чаше в. прво би отпио
младожења, па потом млада, која би преостало в. шьуснула на зид куће. Приликом уласка младе у младожењину кућу,
свекрва би joj давала в.; невеста би умакала прете у в. и шкропила довратке на вратима. Свадбени обреди са употребом в.
код Јуж. Словена врло су разноврсни и
обилују локалним варијантама.
В. у погребном обреду било je обавезно на парастосима, а понекад су га
ВИРОВНИК
-83-
и раније. Капанци су купали покојника
водом помешаном са в.; егејски Македонци су понекад покојника поливали в. или
га мазали ул.ем, "да не би постао вампир". У Лесковачкој Морави, с истим циљем, воду од тек скуваног -> жита и врело в. сипали су покојнику на очи, уши и
уста. На парастосима у том крају Поморавља (Алексинац) износили су два бокала в., предајући их присутнима унакрст
преко стола и стално их доливајући.
В. су стављали у мртвачки сандук с
различитим мотивима: или зато што га je
покојник волео, или да би вино постало
лековито, пошто одстоји 40 дана у —> гробу. Сматрало се да такво вино из гроба
лечи туберкулозу. Приликом поновне сахране, покојникове —> кости обавезно
преливају в.
В. се често користи и у календарским
обредима. Уочи Божића Срби, Бугари и
Македонци су в. поливали —» бадњак, гостећи га као човека. Срби су вином гасили бадњак, божићну и славску csehy; то
вино у Шумадији je сматрано лековитим
и њиме су лечене плућне болести. Полажајника на Божић, на дане св. —» Игњатија (20. XII/2. I) и св. -» Варваре (4/17. XII)
чашћавали су β. На дан св. -> Трифуна
(1/14. II) био je обичај да се орезује виноград; по орезивању сваки чокот je поливан в., да би грожђе родило; сваког пролазника нудили су боцом в.; дан je завршаван општом гозбом у кафани.
На српској "слави" свештсник благосила в. у чаши и њиме прелива славски ->
колач. Требало je да свако огпије по гутљај из чаше (Косово). Првог дана орања,
орач je поливао земљу в.
У обичајима, в. je супротстављено води
и ракији. Далматинци су веровали: уколико им се у чашу сипа прво в., па после
вода - рађаће им се синови, а обратно кћерке. Македонии су сматрали да просути ракију предсказује - сиромаштво, а
просути и. - покојника (Охрид),
Код Зап. Словена (Чеха и Словака) на
дан св. јеванђелисте Јована (27. XII) β. je ношено у катедралу - да га освештају. Срби
на дан Усекованија главе св. Јована Крститеља (11/29. IX) нису пили в. "да не пију
ВИРОВНИК
крв св. Јована". Хрвати у Далмацији поштовали су дан св. Мартина (11. XI), покровителе виноградара, и тог дана су
пробали ново вино. Словенци су везивали в, за дан св. Винцента (22.1) и тада су гатали о будућем роду грожђа. У ист. Србији су поштовали -> змију која живи у винском гюдруму: у посебан чанак одливали
су в. за ньу и нису дозвољавали да je неко
убије, плашећи се града (Бољевац).
Лит.: Вак. По: 83, 86, 111-113, 118, 142-147, 175.
Н. И. Толсто/
ВИРОВНИК -> Мочвара
ВЈЕДОГОЊА -» Облачари
ВЛАСИЈЕ СВ. (Влас) - хришћански светац, мученик, еп. севастијски (умро око
316. г.) чији се дан обележава 11/24 II, код
католика Блажеј, Блаж (3. II); у народно]
традицији - покровител, стоке. В. се, по
житију, све време Ликинијева прогона
крио по пустим местима и живео на планини Аргеос у пећини; до њега су кротко
долазиле дивље животиње, у свему се
потчињавајући В., од кога су очекивале
благослов и излечение —> болести. Мотив
заштите стоке одражен je у иконографији
св. В. Понекад je сликан на белом —» коньу,
окружен коњима, кравама и овцама или
само рогатом стоком. У руској традицији,
се. В. звали су "крављим богом", a његов
дан - "крављи празник". У Новгороду су
на дан св. В. доносили крављи маслац н>еговој икони. Код Белоруса, на дан св. В.
("кетьски светац") јахали су младе коње и
приређивали посебну софру. По сев. укр.
представама, св. В. "пази на рогату стоку".
У Сибиру су празновали дан се. В. као покровитеља стоке. У ист. Србији (Буџак)
дан св. В. je сматран за празник волова и
рогате стоке (говеђа слава), и тог дана нису
упрезали волове.
Сакрални —> хлеб или —> колач на дан
св. В. месили су у Лужници и Нипгави;
хлеб je резан, и то je чинио свештеник (ако
га није било - домаћин), уз молитву, као
на слави. У Пиринској Македонији су жене
тог дана месиле хлебове или лепиње, жу-
ВЛАСИЈЕ
-84-
рећи да их однесу у цркву и поделе док су
још врући, верујући да ће - ако се хлеб пуши - стока читаве године бити здрава. У
неким селима хлеб су делили на улици.
Свако ко би узео парче тог хлеба, поскочио би и изговорио добре жед>е стоци.
Остатак хлеба давай je стоци. Бугари из
Тракије месили су два хлеба (пите), стављали их један преко другог, па ломили
комаде за волове и чашћавали комшије. У
зап. Бугарској такође су месили два хлеба,
које су звали се. Петка и се. Влас; први су
ломили и давали комшијама "за воловско
здравље", а други носили и стављали у
храпу воловима. Он je давай и другој стоци. У околини Панађуришта месили су
велики, заједнички хлеб, који су ломили и
нудили сваком ко наиђе, при чему су давалац и прималац размењивали узвике
"Муу-у-у!", подражавајући рику волова. У
Пловдивском крају дан се. В. називали су
Муканща или Муковден, jep je и тамо, када
се делио хлеб (пита), такође био обичај да
мучу. У Русији, у Вологодском крају (Кадниковски срез), на дан св. В. пекли су погаче од ражаног жита, свечано их освештавали и затим давали стоци.
Код Бугара, на дан св. В. заједничку трпезу организовали су у неколико села
Пловдивског краја: људи би ишли по махали, рикали и сакупљали намирнице за
заједничку софру. Средином XIX века, у
бугарском селу Перушица на дан св. В. би
сви, који су имали стоку, излазили ван села, клали вола, јели и пили заједно. Кући
су ишли трчећи, мучући, ржући и блејући, подражавајући стоку. У Украјини
(Харковска облает) на тај дан су пировали
и пили ракију "да би краве биле питоме".
Истеривање стоке да пије воду рано
ујутро на дан св. В. практиковано je у селима Пловдивског краја северно од реке Марице. Крупној стоци су на роговима низали хлепчиће, које су после давали деци.
Трку волова на дан св. В. организовали
су у бугарском селу Драгојново (јужно од
реке Марице) (уп. коњске трке на дан се.
Теодора Тирона -» Тодорова субота).
Уопште, у Бугарској тог дана готово да
нигде нису упрезали волове.
Доношење воде из -> бунара ујутро
во
на дан св. В. било je обавезно код Украјинаца који живе у областима Белгорода и
Курска: вода je стајала три дана на почасном месту у кући, затим би њоме шкропили стоку, а преостало враћали натраг,
у бунар, пошто су сматрали да je воду већ
"осветио св. В. ".
Народна етимологија везала je име
Влас за реч влас - "длака", и "болеет у облику танке -» длаке или црвића, од које,
по веровањима, оболева стока". Да стока
не би боловала од власца, домаћин je постио на дан св. В. Друга веза - сазвучје Влас
- ласка (ласица) - налази се у основи веровања да св. В. штити од -> ласице, која може да нашкоди стоци.
На дан св. В. забрану предења, везења
и шивења поштовали су у Пиринском
крају, "да не би оболевали стока и њен домаћин". У Пловдивском крају на св. В. нису се смели чешљати, "да им се не појави
власац у очима". Из истог разлога било je
забрањено сејати брашно, да се не убуђа
("да не власава"). У многим бугарским
крајевима није било дозвољено да се на св.
В. хлеб меси с квасцем, да хлеб не би читаве године био лешьив.
Код Руса je икона св. Власија често висила у штали. На дан св. В. обраћали би
joj се молитвом: "Свети Власије, дај среће
ухрањеним теладима, дебелим биковима,
да би из дворишта полазили - играјући, а
с поља се враћали - скачући" (Макс. СС
17: 56-57). Украјинци су на дан св. В. често
служили молебане у дворишту, уносили
икону св. В. у шталу или тор, кадили грла
и шкропили их светом водом, "да би се
стока добро плодила и да се не би разбодевада" (Вор. ЗНН 1: 209).
Лит.: СБЯ-84: 192; Бол. КСЗ: 66, 334; Макар.
СНК: 57-58; Макс. ННКС: 118; СРНГ 2: 57; ЭО
1895/27: 125; Вор. ЗНН; Нед. ГОС: 57; РСКНЈ 2:
705; Бак. БЕТЕ : 423; Марин. НБ: 260; Млад. БТР:
317; Плов.: 258.
Н. И. Толсто/
ВО - у народној традицији чиста и жртвена животиња. Обреди и веровања везана
за в. неравномерно су распрострањени,
jep на неким просторима словенске ет-
-85-
ВО
ничке територије нису користиди волове
као теглећу снагу, већ коње.
Због покорности и тешког рада на н>иви у корист човека, Бугари вола називају
-» анђео, Пољесјени (у области Пинска) "света кост", а Русини (у Закарпатју) сматрају да je β. најчистија животиња. По
представи Сдовена, на в., као и на —> бику
или биволу, "земља стоји".
В. као жртвена животиња познат je
код Срба, Македонаца, Бугара и др. Сдовена. У Лесковачком Поморављу на -> Петровдан, —» Илиндан или на Велику Госпојину клали, су три в. и заједнички их једи. Македонци у селима око Белеса су се
на Илиндан окупљали на оброчишту да
поједу жртвеног в. Словаци су на трећи
дан свадбе клали в. Главу в. закопавали су
у темел, нове куће (Гружа), a лобању s. често су стављали на овчји тор или пчелињак, ради заштите од -» урока.
Обред с волом—> полажајником био
je раширен код Срба у Шумадији, у зап. и
југозап. и југоист. Србији, у Босни, Краји-
Во дешњак као полажајник на Божий
ни и Црној Гори. У њему je учествовао водешњак, коме би често на десни рог натакли колач с рупом на средний и тако га
уводили у кућу. На Нову годину, у Словенији су в. с колачем терали на гумно, где
би ломили колач на комаде и давали по
парче свој стоци. Ако би се том приликом
β
· побалегао на гумну, сматрали су да то
најављује годину која ће бити берићетна
и плодна за стоку.
Набијање колача на рог je познато и
тамо где нема обреда са в. - полажајником.
ВО
У Височкој нахији, новогодишњи колач су
ломили на делове и последней комад натакли на десни рог в. По томе на коју би
страну пао збачени колач, гатали су о будућој летини. У планинама Мајевице су
сматрали да што дал,е в. од себе одбаци
парче колача, тим ће летина бити богатија. Македонци из околине Скошьа би редом одламали по парче божићног колача, обраћајући му се као в., кога би терали речима: "Oje, Карче, ојс, Сурче, ојс ди!"
(Клич. БОСК: 218).
Десни в. у запрези ритуално je обележен. Пред орање разбијају —> jaje о иегову главу, а на —> Бадњи дан му на рогове
стављају запаљене свеће и трипут обилазе шталу (Лесковачка Морава). У Босни
(облает око Високог) сматрали су да ако
во-дешњак легне на орање, летина ће бити
добра.
Волови-близанци, заједно с браћомблизанцима, играли су главку улогу у оборавању села ради заштите од епидемија и
помора стоке код Срба, Бугара, Македонаца, Украјинаца, Белоруса, Пољака и Кашуба (—> близанци).
Црне в. (или црне в. -близанце), по народним представама, одликује посебна
магична снага; у стању су да своје домаћине заштите од злих очију и —> чини (Босна), да ограде од куге (Метохија). Напротив, у Белорусији сељак није почињао да
оре црним в., верујући да од тога "летина
сатрули од кише". То се објашњава представом о вези —» облака - небеске стоке са земаљском стоком. У зап. Белорусији
су, приликом епидемије колере, седо оборавали са два бела в.
Прво орање и сетва праћени су ритуалима у којима учествују волови. Код Бугара, Срба и Македонаца, после прве бразде би котрљали numy по ораници, па би
je ломили на плугу: први комад су заоравали у земљу, други мрвили птицама, а
трећим хранили в.
Обред заштите рогате стоке од помора, када би je протеривали кроз прокоп у
земљи и живу ватру, код Срба се назива
воловска богомола (—> ватра).
В. оличава снагу и издржљивост. По
веровању Срба, в. je опасан с девет или 77,
во
-86-
понекад с 40 невидљивих појасева. На ->
Тодорову суботу, он скида са себе 70 појасева, а седам оставља за добробит рада
сиромашних (Пчиња). На -» Младенце дан Четрдесет мученика, он се ослобађа 40
појасева, па га тог дана не треба упрезати
(зап. Бугарска).
В. —> "облачар" поседује, по веровању, натприродну снагу; за време непогоде, он почиње да риче и удара копитама,
може да изађе из јарма и нестане у —>
облацима, да би се тукао с —» халама и
другим злим силама.
Воловски празници код Словена односе се на различите датуме и локално су
ограничени. То може бити дан св. —> Власија, код Јуж. Словена Тодорова субота,
ређе св. Модест (18. XII, Тракија, Пиринска Македонија), арханђел Таврило (13/26.
VII, центр. Босна). Тих дана волове осло-
ВО
бађају рада, месе нарочити хлеб, који понегде називају воловски хлеб (Зајечар).
Сваког -> четвртка од -» Ускрса до ->
Спасовдана и сваке -> суботе у марту, у
ист. Србији (околина Бољевца) в. не би
упрезали у запрегу "да лети не буде града".
Веровања и обреди везани за в. често у
себи садрже мотив смрти. Санке у којима
je покојник (и лети) одвожен на —» гробље, обавезно су вукли в. Вечерньа рика в.
наговештавала je смрт у кући (Србија). У
загонеткама, в. симболишу гром, ватру,
ноћ и дан, сунце. У легендама, в. je света
животиња. Када je —> Богородица крила
малог Христа, в. je набацивао сено на њега, да му буде топло, док je -> кон. сено
збацивао и jeo. Зато се месо в. може јести,
a коњетина се сматра за погану (Пољесје,
околина Пинска).
Водоноша (Србија)
ВОДА
-87-
Лит.: Зел. ВЭ: 55, Шейн МИБЯ 3: 323, 243; Бак.
БЕТБ: 450; Марин. НБ: 62, 65, 66, 131, 156; РН
1911/1: 103-110; ГЕМБ 1929/4: 47-48; 1932/7: 76;
10: 39,122,126; 31-32: 377, 48: 322,345; Петр. ЖОГ
: 230, 248, 342, 348; Раек. 38/83: 27, 28; 38/85: 11-12;
СМР: 72, 91; Фил. ВН: 130,137, 140; Фил. РЕГ: 72,
230; SLSJ: 240-253; Ног. 325; MS: 727.
Н. И. Толсто]
ВОДА -у народним веровањима, један од
првих елемената универзума; извор живота и ослонац на коме се држи земља;
средство за магично очишћење. Истовремено, водени простор je осмишљен као
граница између земаљског и загробног
света, као место на коме привремено обитавају -> душе мртвих (док прелазе на
"онај" свет) и средина у којој бораве -> нечисте силе. У космогонијским митовима,
в. асоцира на првобитни хаос, када још
није било неба ни земл>е, него су у васиони једино постојали тама и вода.
Симболичко значење с и широка сфера обрсдног коришћења β. везани су, с једне стране, за њена природна својства
(провидност, свежина, брзо протицање,
способност очишћења), а с друге - за
представе о в. као опасном "туђем" свету
и улазу у онострани свет.
Код свих Словена, популарна верован>а да у в. бораве —> ђаволи, -> воден>аци
и др. духови који наносе гптету, откривају
негативну семантику воденог елемента,
који је осмишљен као простор опасан по
човека, уп. руске изреке: "Где вода, там
беда" ("Где вода, ту и невоља"), "Од воды
жди беды" ("Од воде очекуј невоље"),
"Черт огня боится, а в воде селится" ("Т)аво се ватре плаши, а у воду одлази"). При
уласку у воду или приликом захватанна
воде из реке, људи су предузимали читав
низ мера предострожности: крстили су
се, ћутали, бацали жртвене дарове у в.,
обраћали се в. изразима поштовања, итд.
Украјинци са Карпата су, улазећи у воду,
говорили: '"ђаво из воде, a ja - у воду!" а
после купања: "Ja из воде, а ђаво-y воду!"
У украјинским легендама појава ђавола и
штетних инсеката везивана je за прскање
и капи в. - св. Петар je саветовао ђаволу
како да створи себи помоћнике: "Захвати
ВОДА
воду и прскај je иза себе: колико кашьи
падне, толико ће ђавола настати". Противречна оцепа в. као лековите и, истовремено, смртоносне, одразила се у бајковним мотивима о "живој" и "мртвој" β.
По веровањима, "нечиста" и опасна била
je в. којом су прали посуду после парастоса, којом су купали болесника, новорођенче, покојнике (њу су просипали на пуста места, куда нико не залази, или су je
употребл>авали у црној магији).
За веровања у то да се душа мртваца
потапа у в. везаи je читав систем забрана
употребе в. која je била у кући у тренутку
смрти неког од чланова породице: њу су
просипали у двориште (или, чак, износили подале од куће). Бугари су ту в. називали "мртва" и журно je просипали из
свих судова, да je не би неко попио. Код
Срба, сматрали су да je неопходно просути сву в. из кућа поред којих je прошла
погребна поворка. Ако би човек који je
носио кофу в. наишао на погребну поворку, морао je β. да проспе на пут, да душа
умрлог не би ушла у њу и остала у земал>ском простору.
Негативна симболика в. карактеристична je и за народно тумачење —> снова:
веровало се да речна и чиста в., виђена у
сну, предсказује сузе и тугу, а мутна и прл>ава - болеет и смрт.
Црквено освештавање в., везано за неке празнике, по народним представама,
извођено je с циљем истеривагъа ђавола
из н>е и очишћења од прљавштине. Таква
в. називана je "света" и сматрана je за најздравију и лековиту в., која je у стању да
излечи све —> болести и заштити од нечисте силе. Такође се веровало да чудотворном постаје в., узета са —> извора и из —>
бунара у посебно сакрално време (на
пример, на -> Божић, -> Велики четвртак, ноћу уочи —> Иван>дана). Магична
својства в. су појачавана ако су током н>епог захватања и ношетъа у кућу поштована одређена правила: на пример, оддазили су по в. пре изласка сунца; узимали je
са извора пре других људи из села ("неначета" в.); приликом захватања β. се није
смела просути; на путу за в. и натраг требало je —» ћутати ("нема" ej. Код куће су
ВОДЕНИ БИК
-88-
се том водом умивали, њоме појили болеснике, шкропили стоку, користили je у ->
гатању. Допунску лековиту шагу в. давали су бшье спуштено у н>у, новац, -> жито, угљен из -> пећи, итд.
Лустрациона, апотропејска и плодоносна семантика в. уочава се у многобројним
ритуалима шкропљења, умивања, —> купаша, поливања, пијења посебне ("набајане")
в., бацања разних предмета у в. До текуће в.
би трчали празничних дана, да се умију ради живахности и здравл>а; њоме су поливали болеснике или људе који су починили
грех; традиционална добродошлица Источних Словена изражавана je формулом:
"Буди здрав, као вода". Текућа β. je осмишљавана као симбол хитрости и успеха у
разним пословима: да би рад ишао брзо,
прва творевина детета које je учило занат
бацана je у поток; у љубавној магији, девојке-Хуцулке обраћале су се β. речима: "Kao
што вода брзо тече, нек се тако и ja брзо
удам". Својства в., као што су водено богатство и бескрајан ток, одређују семантику
ритуала усмерених на обезбеђивање млечности мајки-хранитељки: оне су прскале
своје груди в. из потока да би им надолазило -» млеко (Срби). У ритуалима гатања,
коришћена су својства β. као што je могућност огледања у њој (уп. руске изразе "као
да гледа у воду" у смислу - "погађа будућност") или се предсказивало на основу кретања предмета бачених у в. Сматрало се да
већ само доношење β. ноћу у кућу, в. захваћене уз поштовање посебних правила, може у ономе који гата да побуди пророчки
сан.
У вербалним формулама упућиваним
в., јавља се њен персонификовани женски
лик, с властитим именом (Јелена, Ул>ана,
Јордана), епитетима и етикетским обраћењима ("драга мајчице-водо", "Христова мајко", "Божја сестрице"); њој су се
обраћали молбом да их очисти од сваког
зла (од болести, чини, туге); у обредима
"храњења воде", бацали су жртвену храну
у в., молећи да им у замену да успех, срећу, младожењу, приплод стоке итд.
Лит.: СД 1: 386-390; КОО 1983: 130-143; Потеб.
НССП: 54-72; ИВ. Топ. СЯМС: 147-156; Макс.
ВОДЕНИ БИК
ННКС: 245-260; АФ. ПВ 2: 210-211, 232; ЕПНДК:
151-193: Mosz. KLS: 506-510; Bieg. КОМ: 360-402;
SSSL 1999: 153-420; Раден. ССНМ: 13, 24-25, 5556, 104, 152-153; 178; Рад војвођанских музеја,
Војводина, 1986-1987, т. 30, с. 159-172.
Л. Н. Виноградова
ВОДЕНИ БИК- по предању, снажан црни
(ређе бели) бик с великим роговима који je
некад живео у дубоким стајаћим водама.
Варијанте предања о в. б. своде се на то да
су људи оковали рогове домаћем —> бику,
који je у борби успео да прободе воденог,
и на причу о евентуалним последицама
које су из тога настале. Предање je познато у Србији, Бугарској и Македонији.
В. б. познат je и по називима ерани во
(Стари Влах), морски бик (околина Лесковца), јунец (зап. Бугарска).
За в. б. се веровало да je риком или изласком из воде предсказивао несреће ширих размера или промену времена. Тако
je. по предању, бик из Власинског језера
риком предсказао руско-турски рат и сукоб Срба и Турака: "бик je... из језера тако страшно букао, да се je сва околина
тресла а из воде избијали на површину
велики клобуци"; в. б. из Стришке баре
код Параћина излазио je из воде само
"када би имао да предскаже несреће:
глад, помор и болеет"; бик из Бабљичког
блата на Косову, риком je најављивао
промену времена.
Мотив да господар воденог простора
најављује људима несреће које ће их снапи среће се и у предањима других народа. У средњој Азији и Сибиру, међу Монголима и Јакутима, срећу се веровања у
воденог бика, који се скрива у језеру и риче пре олује. Према Карамзину, "гениј"
Ретрског језера - када би опасност угрожавала словенски народ - узимао je облик вепра, испливавао на обалу, рикао
страшним гласом и поново се скривао у
воду. Ова улога, у народним веровањима
Руса, приписивана je и —» водењаку (рус.
водяной) и водепачици (рус. водяница).
Предање о в. б., по правилу, има троделну структуру. У првом делу се саопштава како je из неке -> воде излазио бик
и таманио домаће бикове, или сва говеда
ВОДЕНИ БИК
-89-
на паши, изазивајући страх код људи; у
другом делу се говори о томе да je -» ковач —» гвожђем оковао рогове свом или
сеоском бику, који je потом, у борби,
успео да прободе воденог бика; рањени в.
б. гада бежи у језеро и више се не појављује. У трећем делу наводе се последице
нестанка в. б.: језеро се исуши или претвара у бару, —> град уништава летину, понегде од мун>е настрада човек који je предложио да се бику окују рогови (-» грнчар) или сам ковач који je то урадио.
Кључни моменат предања јесте ковање гвоздених помагала којима се домаћи
бик опрема за борбу (гвоздени врхови, окоем, навлаке, оштри ножеви, гвоздени ши/ьци,
челични рогови). Радњом ковања тих помагала време се дели на оно пре ковања,
када je митолошко биће у виду бика неприкосновено господарило, и оно после
ковања, када je оно било поражено гвозденим ши/ьком. Значи, у основи овог предана лежи митска прича о сукобу ковача с
воденим, хтоничним бићем. Пошто су
обликовали гвожђе уз помоћ -> ватре и
воде, стварајући тако убојити предмет; у
митском схватању, ковачи не само да су
помоћници Громовника, који се служио
њиховим стрелама, већ и његова трансформација.
Митска прича о пробадању в. б. исказана je и на ритуалном плану, кроз стварно, жртвено убијање бика одређеног дана
у години. Тако je мит циклично обнављан
и тиме потврђивана сакралност промене
коју он успоставља. У античкој Грчкој бик
je на ритуалан начин убијан на празник
Диполеиа, чији се други део називао буфониа, a био je везан за убирање првих земљорадничких плодова у години (друга
половина лета, око данашњег празника
Светог Илије). Сам обред уюъучивао je и
суђење свештенику који je први задао ударац бику, да би суд кривицу с њега преносио на остале свештенике, а са њих на инструменте којима je бик заклан, да би - на
к а
Р ЈУ - ти инструменти, по одлуци суда,
били бачени у море. Ритуално суђење за
убиство бика указује на то да je он представљао зооморфну инкарнацију хтонског господара: да би се избегла његова
ВОДЕНИ БИК
освета, требало je ослободити се кривице
за његову смрт. У неким варијантама поменутог предања о в. б. до освете, ипак,
долази: после пробадања бика, језеро
пресуши, а ковачева породица изумире;
наступа олуја с грмљавином и гром удара
у грнчарев дом, па у пожару страдају двојица његових синова (грнчара сустиже
освета зато што je научно сељаке како да
искују гвоздене рогове); сваке године град
стуче сељацима летину; пресушује —» извор питке воде. Обред жртвовања бика
спровођен je до почетка XX века у летњим
месецима у Русији, Србији, Бугарској,
Македонији. На више откривених археолошких локалитета на Балкану, који сведоче о култу Митре на овом простору, у
каменој пластици приказано je ово небеско божанство како ритуално коље бика.
Начин страдања в. б. и потонье последице, говоре о блискости овог бића с ->
халом, која такође бива прободена гвозденим шиљцима. О томе сведочи и запис М. ТЕ). Милићевића из друге половине XIX века, где се в. б. назива во-хала. За
разлику од -> аждаје, -> ламје, хале, чија
тела могу да сатруну и из њих да настану
инсекти и гмизавци, в. б., пошто га прободу, само нестаје у води (тада се појављује
крвава вода која данима отиче). За бика
из Стришке баре код Параћина се приповеда да je после пробадања побегао низ
Мораву у —> Дунав и море. Стога се површина језера, извора или баре из које се
појављује β. б. може схватити и као "капија" између овог и оног света. То je део
отворене границе, а самим тим представља и опасно место на коме се човеку може догодити да се сусретне с представницима —> оног света. Зато се таква места
сматрају култним од најранијих времена
до данас.
Код Источних Словена, поједине функције β. б. пренете су на водењака: нпр.
свака вода има свога водењака који ту одувек борави; он може да изазове олују, да
најави људима велику несрећу која ће их
снаћи; ако водењак напусти језеро, оно
остаје без —» риба; противник водењаку je
св. —> Илија, па се зато он појављује само
-> ноћу итд. И нека његова спољна обе-
ВОДЕНИ ПОНЕДЕЉАК
-90-
лежја указују на блискост с β. б.: нпр. он се
приказује као седи старац с роговима; има
крав/ье ноге и ргп; обрастао je црном (ређе
белом) -> длаком. Код Западних, а делом
и код Источних Словена, у лику водењака
спојиле су се представе о демонима покровитељима места (—> тадасон), с представама о демонима који воде порекло од
утопљеника.
Када je реч о томе да je β. б. сматран за
заштитника сеоског атара од града, треба
споменути и веровања да су и међу људима постојали појединци чија би -» душа,
напустивши тело, одлазила да се бори
против предводника градоносних облака.
У борби, ови противници су узимали облик бика ("градоносац" je обично био у
лику црног, a "градобранитељ" у лику белог или шареног бика). Познати су под
називима: ведовњак, виленик, времењак, —>
крсник, штригун итд. По тој функцији,
они се изједначавају с митолошким бићима као што су водени бик, —> змај, хала,
што упућује на то да би објашњење порекла тих бића требало везивати за душе
изузетних покојника - родоначелника
племена, шамана и ел., које се брину о
живим члановима свог племена: дарују
их, али и кажњавају за преступ. Тако постаје разумлзиво предање из Македоније
из околине Радовиша где водени бик брани правду и част села. Найме, у селу Поголеву, поред језерцета одвијала се борба
бикова. Када je сеоски бик победно турског, Турци нису желели да признају победу, већ су довели још једног бика не би
ли он надјачао већ уморног сеоског бика.
Тада je из језерцета искочио водени бик,
набио турског на рогове и одбацивши га
далеко, поново се вратио у језеро.
Податак из предања да je в. б. убијао
говеда око језера треба схватити као конкретизацију митске забране испаше стоке
поред култних вода, где су обављана жртвовања, као и позивање на обавезу приношења —> жртве. Уколико се не би принела жртва, увређени хтонски господар у
виду в. б. могао je да je узме сам, а то се испољавало у помору стоке или у томе што
би град уништио летину. Како се овладавало сазнањима о топл>ењу гвожђа, која
ВОДЕНИЦА
доводе до развитка земљорадње, тако се и
мењао однос људи према хтонском господару. Његов статус je снижаван, а неке н>егове функције преношене на божанство
муње и грома, које je смештано у други
простор, обично на уздигнуто место.
По предањима, у стајаћим водама појављују се и друге животиње с митском
функцијом, као што су: крилати коп, ован,
змща итд.
Лит: Zlatanović M., Vranjske legende I, Vranje
1970: 8, 46; Зотовић Љ., Ритуално клање бика
као остатак античког култа плодности, Старинар, н. с. VII-VIII, 1956/57, Београд, 1958:
151-157; Ив. Топ. ИОСД: 163; Кар. П/1900:
204-205; Крин. СК: 48; Обр. ОФ: 83-101; Милићевић M. Т)., Кнежевина Србија 1, Београд
1876: 636; Милићевић M. T)., Краљевина Србија, Београд 1884: 279; Раденкович Д., Водяной
бык
в
преданиях
балканских
славян,
ΠΟΛΥΤΡΟΠΟΝ к 70-летию Владимира Николаевича Топорова, Москва, 1998: 439-446;
СБФ 1995: 160; СЕЗб VI/1905: 28-29; СМР: 159;
Фил. РЕГ: 72.
/Ь. Раденковић
ВОДЕНИ ПОНЕДЕЉАК -> Понедељак
ВОДЕНИЦА - грађевина с механизмом
за млевење жита, обично различите од
других у селу, којој народна традиција
приписује мноштво митолошких конотација. Спој природног и културног, претварање једне ствари у другу, коришћење
снаге природних елемената (-> воде), а
такође стална бука, коју ствара в., дају joj
статус демонолошког објекта. Сматра се
да je β. - ђавољи изум.
В., поготову ако je забачена, урушена,
јесте маркирани локус, место боравка митолошких ликова. Верују да испод воденичког точка живи -» водењак, да у в. ->
русалка пере -> косу, а да на стубовима
срушене в. седе —> ђаволи. Настојали су да
заобиђу напуштене в.: тамо —» караконџуле (јужнослов.) прослављају свадбе и
пролазника могу да одвуку са собом. Т)аво
мами сељака у в., бесплатно му мел>е —>
жито, али браглно меша с песком и ел. —>
Ласица - животиња-демон, такође je везана за в., уп. њен бугарски дијалекатски на-
ВОДЕНИЦА
-91-
зив - воденично, воденично коте (воденично
маче) (БД 2:139). Ако би се ласица навадила да долази у кокошињац, посебним вербалним формулама слали би je у в. Код в.
се врача: сматрали су, нпр. да ако баце део
нечије одеће под воденички —> точак, тако човеку могу да набаце -> чини.
—> Воденичар, по веровањима, обавезно мора да je у контакту с —> нечистом
силом, пре свега с водењаком (уп. руско
сибирско мельник - "водењак"). Приликом изградње јаза, домаћин приноси водењаку -> жртву (намењује му свињу или
краву, закопава живог црног петла, итд.).
Водењак и сам узима жртву, уп. руски: Со
всякой новой мельницы водяной подать
возьмет - Од сваке нове воденице водењак
узме ујам (тј. утошьеника). Ако се демону
воде не буде одало дужно поштовање, β.
ће да застаје или ће се, чак, срушити. Воденичар je, у народним представама, и
сам вештац (попут -> ковача, -> пастира): пошто он, бајући над водом, може
послати болести, такође и наћи лопова,
препознати где je закопано благо (Белоруси) и слично, воденичар не може никад
да се удави.
Делови в. (точак, жрвањ, кош, камен, и
др.), због својих специфичних својстава,
добијају стално симболичко значење и често се употребљавају у различитим ритуалима. Тако се, приликом епидемије, стока може заштитити од помора тиме што
се у капију зарије реза с воденичког јаза,
украдена у поноћ. Воденички точак, који
се врти, може да преокрене ток -> болести, те стога, на пример, на њега просипају воду којом су поливали болесника.
Он се користи и у љубавној магији,. уп.
"Kao што се точак брзо врти, тако нека се
у глави (по имену) врте мисли о мени"
(Бугари). Стално кретање точка симболише брзину и радну способност, па зато
управо на њега отац ставл,а прву пређу
девојчице, да би кћерки рад ишао од руке. У случају тешког порођаја, породиљу
би прскали водом с воденичког точка, да
дете брже дође на свет. Том водом младићи су се умивали на -> Ђурђевдан, да би
читаве године били спретни и здрави.
Магичним својствима β. и њених делова
ВОДЕНИЦА
додају се очишћавајућа и друга снага воде, која долази у додир с в.
У словенским језицима je в., независно
од типа (ветрењача, речна, жрвањ), једна
од најархаичнијих и најпостојанијих метафора говора и брбљивости, што делом
потиче од радње (*mel - "млети, брбљати"), а делом од буке коју β. прави, отуда
"брбљивац" - мельник (рус. дијал.), кречетало, паприца/пръприца (Јуж. Слов.). Иста
метафора служи за тумачење —> снова:
воденичар у сну означава свађу (Бугари),
празна воденица - бескорисне разговоре.
На вези в. и говора засноване су обредне
радње (првенствено с воденичним чекеталом), усмерене на то да дете проговори.
У многобројним словенским паремијама рад в. и н>ених делова повезује
се с говорним апаратом: уп. буг. Устата му цяла воденица (Уста су му читава
воденица), рус. Јазик - безоброчная
мельница (Језик му je бесплатна воденица), Язык - жернов, мелет что на него ни попало (Језик je жрвањ, мел>е што
год падне на н>ега) и др. Низ клишеа о
брбљивцима заснива се на идеји празнине, бесциљности рада в.: рус. порожня мельница, буг. празна воденица,
српски млети к'о празна воденица; уп.
рус. пустомеля. Код Бугара, брбљивост објашњавају тиме да je човек рођен или je зачет у в.: Дрънка както e
родена на воденица (Брбља као да je рођена у воденици); Чегато го e баща му направил на воденица (Чекеће к'о да га je
отац направив у воденици).
В. често фигурира у разним фолклорним жанровима. В. и жрван. у загонеткама
се назначавају по бучном ефекту: "Тах-тарарах, стоит дом на горах" (рус.); "Бясна
кучка в село лае" (буг.) и др. У бајкама се
приповеда о -> чудо-воденици, која сама
меље, сама веје итд. Изградња β. један je од
задатака, који млада задаје младожењи
(јужнослов.). У народним причама о пасторци, у легендама о свецима, β. je један
од низа локуса (пећина, шума и др.), где
могу да се одигравају слични сижеи.
Код Ист. Слов, раширене су божићне
игре под маскама -"ђавоља воденица"; као
домаћин β. наступа —> медвед или ђаво.
ВОДЕНИЧАР
-92-
Лит.: ΑΦ. ΠΒ 1: 295, 2: 230-237; СМ: 258; СЕЗб
14/1909: 133; Раек. 79/80: 23-38; СбНУ 48/1942:
507; Плов.: 219; М. Дедић, Μ. Вујанић, Воденица
- Божја и ђавола, Сремска Митровица-Београд,
1999; Zibrt SOPM.
И. А. Седакова
ВОДЕНИЧАР - у народној култури, лик
који познаје -> нечисту силу, пре свега ->
водењака. Код Источних Словена се сматрало да je, да би се направила -» воденица, потребно принети жртву водењаку; за
воденичаре се причало да су опчињавали
пролазнике, па их гурали у вир или под
точак воденице - иначе би се сам в. утопио; в. je продао -> душу водењаку, итд.
Воденичари су приносили -> жртве водењаку, бацајући у воду цркнуте животиње,
мрвице хлеба, итд.; о —> празницима су
сипали вотку у воду; у Белорусији су, приликом првих мразева, спуштали под точак парче сланине, иначе ће водењак да
полиже подмаз са точка; под врата воденице закопавали су живог црног петла, а у
само) воденици су држали животиње црне боје (петла и кокош). Домаћин ветрењаче je бацао у ваздух неколико прегршти
брашна, да дуне -> ветар.
У руским предањима, β. хвата водењака, који му je ускочио у чамац у облику
рибе, тако што га прекрсти, и пушта га
пошто му водењак обећа да неће подлокати воденицу. В. може да се гости код водених духова, a водењаци се понекад претварају у младиће и задобијају љубав воденичарки.
У руској божићној игри воденице ("с
мельницей ходить", "жернов возить")
учествују маскирани в. и —»ђаво, који квари "воденицу", али га в. прогони клетвама. Божићна "воденица" je, по својој
еротској симболици, блиска "ковачници": да би подмазали "воденицу", девојкама штаповима задижу скутове сукања,
"воденицу" представ/ьа старац на чију голу задњицу стављају решето итд. Маскирани в. могао je да "премеље" старца у
младића (уп. "ковача" или ђавола, који je
прекивао старце у младиће).
-» Вода која je захваћена са воденичког точка код Срба je сматрана за лекови-
ВОДЕЊАК
ту: на -» Ђурђевдан су се купали у њој,
како би све што je штетно "отпало" од тела као што вода одскаче од воденичког
точка.
У срушеној воденици бораве ђаволи: у
украјинским предањима, ђаво који се претворио у в., призива мушкарце да мељу у
тој воденици; он меље брзо и бесплатно,
међутим, брашно меша с песком. Воденица je уточиште -» русалки, које чешљају ->
косе седећи на воденичком точку и вртећи се с њим; оне су квариле жрвњеве и
уставе.
В., везан за елемент воде, као и -> ковач, —> грнчар (сходно томе, везани за ватру и земљу-глину), спада у трупу митологизованих ликова који владају посебним умећем, а бораве на граници животног простора кога су освојили људи (ван
сеоских међа, крај воде) и поседују натприродне, укл,учујући и врачарске, способности.
Лит. Макс. ННКС/1: 95-96; Влас. PC: 338.
В. J. Петрухин
ВОДЕЊАК - мушки митолошки лик, зли
дух, који борави у -» води и утапа људе,
домаћин и заштитник воденог простора.
Водењаци потичу од —> душа утопљеника, поготову оних чија тела нису сахрањена; од утошьеника или деце које je проклела мајка, од плода утопљене -» труднице. По другим веровањима, водењаци
су душе злих, грешних л>уди, које по казни
живе у води. По легенди, в. су потекли од
палих -» анђела, које je -> Бог бацио у воду (рус., бел., словач.). Представе о демону
воде су, у највећој мери, развијене код Источних и Западних Словена, мада се типолошки разликују. Источнословенски в. je
осмишл>ен као домаћин воде, —> риба и
животиња које тамо живе. У лику западнословенског в. нема функција домаћина
воде - он у води просто живи, али je зато
истакнуто његово порекло од утопљеника. Код Јужних Словена, лик духа воде je
слабо развијен и асоцира на -> ђавола, који седи у води или je у друштву неког духагазде језера, а има обличје —> коња, овна,
—> жабе или гвозденог човека.
ВОДЕЊАК
-93-
В. приказују у облику веома старог деде (ист. слов.), одраслог мушкарца (зап.
слов.), маленог дечака (чеш.), невид/ьивог
духа (под>., словач.). У веровањима су истакнуте наказне црте у обличју в.: веома je
висок (рус., укр., пол., словач.), врло низак (укр., зап. слов., луж., чеш., срп.), веома дугачких и мршавих ногу, огромне
главе (зап. слов.), кошчат, грбав (рус.), хода бочно тако да му се не може видети лице (под>.). В. je длакав и разбарушен (општеслов.), прекривен воденим бшьем,
жабокречином и -> длаком (ист. слов.,
зап. слов.), има зелену косу (зап. словЈ,
дугу браду. Одећа β. првенствено je црвене, црне или зелене боје. В. често има зооморфне црте: коњску главу, а уместо косе рибљу крљушт (чеш.), на ногама има
копита (рус., пол.., чеш., срп.), опну између прстију (рус., бел., пољ.), реп (рус.,
срп.). В. може да се преобрази у било коју рибу или животињу, а такође у предмете: -» камен, —> дрво, брвно итд. Карактеристично je звучно испољавање в. - гласан
смех, ударање у дланове, шљапкање по
води. Типично обележје зап. слов, водењака je вода, која му стално кап/ье с косе,
шешира и одећа.
Сматра се да постоји седам в. (ист.
слов., луж., пол>., срп.). В. узима за жену
—» русалке, утопљене девојке (ист. слов.,
пол>.), отима девојке по селу (зап. словЈ.
Његова дружбеница има обличје жене зелене косе (чеш.), наказне жене огромних
дојки (сев. рус.). Она се брине о душама
утопл,еника, пере, рађа децу. По другим
представама, в. je нежења (рус., бел.).
Место боравка в. су дубоке воде, вирови, водени вртлози, ушћа река, бране, јазови, насипи и -> воденице. В. се указује
човеку и на обали: на камењу, воденичким точковима, сплавовима, мостовима,
стоговима сена.
Доба најживљијих активности в. су
подне, поноћ, месечина, по заласку сунца. В. je посебно опасан за време великих
празника: уочи —> Ивањдана, у —> суботу
пред -> Тројице, a такође у периоду класања ражи. В. зими спава на дну реке, буди се 1. априла, ломи лед, мори ситну рибу.
ВОЈАС
Основна штетна функција β. je завођење људи и животиња у воду и утапање.
Он утапа оне који пливају над његовим
стаништем (укр.), оне који су псовали, богохулили, радили неделюм, оне који нису
поштовали постове (пол>.), оне који се не
прекрсте пре него што уђу у воду (ист.
слов., срп.), оне који му се ругају (словач.).
По веровањима, β. сваке године мора да
добије свог утопљеника (сев. рус., пољ.). В.
држи душе утошьеника на дну воденог
простора.
В. je узрочник несрећа, болести, он
прави вртлоге и поплаве, изазива олују,
плави ливаде, уништава усеве на приобалним њивама.
По ист. слов, веровањима, в. влада свиме што постоји у води и на води. Он чува
рибе и птице, примамљујући их из других језера; напаса стада својих -> коња и
стада својих крава на приобалним ливадама. Сплавари, воденичари и рибари се
плаше и поштују водењака. Да би умилостивили в., приносили су му -> жртву: бацали су у воду липсале животиње, жртвовали први улов рибе, —> хлеб, —> со, вотку,
новац. Воденичари су жртвовали в. сланину или свињску изнутрицу. Да в. не би
уништио сплав, у њега су уграђивали лобању.
По зап. слов, веровањима, в. оддази у
госте људима, посећује вашаре, учествује
у проводаџисању и бира себи жену тако
што девојке мами дајним машнама.
Средствима заштите од в. су сматрани
—» бели лук, —> папрат, узица, лика сплетена од девет липа, дугме с венчаног одела, света вода. Такође je било
распрострањено веровање да β. не може
да утопи човека, који je jeo -> хлеб од брашна које je самлевено ивањданске ноћи.
Како би се људи избавили од в., требадо je
да му задају загонетку или питање на које
он није могао да одговори.
Лит.: Влас. НА: 92-104; Помер. МП: 49-67; Зеч.
МБ: 22-30; СМР: 75, 165, 270; Чајк. ССР 5: 293,
313-317; Mosz. KLS: 600-602; MS: 708-711.
/. /. Левкиевска
BOJAC ^ Змај
ВОЛОКИТА
-94-
ВОЛОКИТА -> Змај
ВОЛОСИЊИ (рус. Волосыни) - код Руса
митологизовани лик сазвежђа Плејада.
Помињу се већ код Атанасија Никитина
(XV в.ј: „На Велигдан (-> Ускрс), В. и Кола
зађу у зору, а Лос стоји главом према истоку" (Кола су Велика Медведица, замишљена у виду кола, а Лос je старински
назив за Северњачу). Карактеристично je
да се у руским средњовековним астролошким текстовима седам планета које утичу на људску судбину називају рожаницама (уп. женске митолошке ликове истог
имена) и, сходно томе, везују с -> родом,
слично као што су В., у крајњој линији,
повезани са другим (територијалним) обликом обједињавања људи, облашћу (рус.
волость). Назив В. за Плејаде може се
повезати с култом Волоса/-» Белеса, који
се на северу Русије и у Поволжју спојио с
култом -» медведа („власатог, тј. косматог" у табуистичком именовању): qaj В. наговештава -» срећу у лову на медведе. На
дан св. —> Власија (хришћанског покровитеља животиња који je сменио —»
Белеса) у Тулској губернији обављао се
обред „клицања звезде": када би се на ->
небу појавиле —> звезде, овчари би излазили на улииу, стали на овчје руно и певајући прививали звезду да „неугасивим
огњем осветли белоруне (белояровые)
овце" и умножи њихов приплод (да их
буде више него звезда на небу). Доцније се
име В. преосмишљава и јавља у низу вари) аната: Волосожар, Весожары, Висожары,
Стожары, ст. рус. Власожелищи, Власожелы,
власожелъский, Бабы и ел. (уп. срп. хрв. Влашићи „Плејаде", буг. еласците „Орион"и
ел.). Код неких од тих назива очигледно je
присутан мотив -» жене (уп. Бабы „Плејаде"); с тим мотивом непрестано се везује
лик „власи": уп. укр. Волосом ceimumu"
(„бити девица"), Волосом засетила (о удатој жени); уп. и сунчеве власи као ознаку за
сунчане зраке на изласку или заласку;
непетый волос (о девојци), петый волос (о
удатој жени) итд. На дан св. -> Власија би
жену, на коју би пала сумња да снује зло,
закопали у —> земљу (посебно да би прогнали сточну кугу; ради тога су зернили
ВОЛОЧЕБНИЦИ
пряжу, тј. износили пређу „на три зоре").
Сви ти мотиви: звезде, зора, кажњавање
жене, пређа (влас), стока и ел. упућују на
митове и легенде, познате у разним традицијама, о претварању жене у звезду, или
жена (нпр. сестара) у сазвежђе као исходу
њиховог спасења од прогона или као казни за кривицу. У том контексту би се В. небеско сазвежђе - могли схватити и као
приказ небеског стада (нпр. крава; уп.
власъевна као назив —> краве или означаваьье звезда у загонеткама стадом,
најчешће кравама) које напасају -> сунце
или —> месец, и као астрализован лик
жене. У последњем случају, В. се могу тумачити као жене Волоса: Волос - Волосыни
(или Волосыня), као —> Перун - Перынь
(Перыня), Громовникова жена, чије je име
образовано истим суфиксом -ыня. На тај
начин, лик В. je повезан са митом о Громовнику и његовом противнику (Волосу);
уп. у руској традицији елёсиха (мушки лик
ёлс), македонску самовилу Велу. Како се
душе мртвих често приказују у виду стада
које пасе на —> оном свету, и лик В. je, макар посредно, повезан такође с мотивом
смрти, и за В. се може реконструисати
функција везе са светом покојника.
В. В. Иванов, В. Н. Топоров
О сличном називу за Плејаде најскорије je
писала Б. Сикимић; посебну пажњу привлачи поређење хрв. дијалекатских (кајкавских) облика ластожарй, ластижари са
рус. Волосожары, стожары. Српско име
Влашићи преосмишљено je према етнониму Влах; изворнији облик Власићи чува се
у топонимији (два суседна брда су Влас и
Власићи у зап. Србији, где се први облик
може схватити као срп. хрв. пандан рускоме Волос). По српској скасци, Влашићи
су постали од —> змајева, што може бити
у вези с Волосовим змајским (змијским)
обличјем.
Лит.: Етимолошки одсек Института за српски
језик САНУ, Огледна свеска, Београд 1998: 1920; Лома Α., ΟΠ 8, 1987: 41.
А. Лома
ВОЛОЧЕБНИЦИ -» Ускрс
ВОЛУЈСКА СВАДБА
-95-
ВОЛУЈСКА СВАДБА -> Бик
ВОЛХ ВСЕСЛАВЈЕВИЧ - митолошки
лик руских епских песама (билина), који
има способност чудотворног преобраћан>а. Сиже о Волху Всеславјевичу (ређе Вољгу Буслављевичу или Свјатославјевичу) и његовом походу на Индију припада
најархаичнијем слоју руских епских песама, кога карактеришу реликти тотемистичких представа и врло присутне струје
чудесног, чаробно-магијског, као и стапање људског и природног начела. Ту je мотив чудесног рођења В.: Марфа Всеславјевна, мајка В. се, шетајући по врту, оклизнула с —> камена и стала на опасног —>
змаја; он се увија око њених ногу и "сурлом je бије по бедру белом"; ускоро се на
свету појављује В., чије je рођење уздрмало целу природу: пуца -> гром, дрхти
влажна -> земља, тресе се "царство Индијско", уздижу се таласи на мору, —> риба одлази у морску дубину, птица - високо у —> небо, звери - у гору и ел. Чудесан
je и развитак В.: тек што се родио, он већ
говори, "као што гром тутњи", њега повијају у "панцир од љутог челика", стављају
му у колевку "златан шлем", "батину од
триста пуди"; са седам година га шаљу да
се описмени, а са десет година он достиже
"лукавство и мудрост"; претвара се у "светлог сокола", сивог —> вука, "доратастог
тура (козорога) са златним роговима".
Обладавши умећем преображавања, В. у
12. години окупља војску око себе, а са 15
он je већ спреман за војничке подвиге. Када стигне вест да се "индијски цар" спрема у поход на Кијев, В. решава да предухитри противника и с дружином се упућује у поход на "Индијско царство". Успут, он показује и примењује све своје
"лукавство и мудрост", исказавши се као
велики ловац, господар царства природе,
пре свега света животиььа. Претворивши
се у вука, он трчи по шумама и "лови звери рогате", у облику сокола лови гуске,
лабуде, патке. В. храни и поји, облачи и
обува своју војску; он увек бди. Решивши
'непријатељство учинити" индијском цару и убедивши себе да нико из дружине
не може успешно извршити предстојеће
волх
задатке, В. користи своје "лукавство и мудрост" да би срушио Индијско царство.
Преобразивши се у козорога са златним
роговима, он брзо достиже цил>; претворивши се потом у светлог сокола, он долеће до индијског цара Салтика (Салтана) Ставруљјевича и прислушкује његов
разговор с "царицом Азвјаковом, младом
Јеленом Александровном". Сазнавши за
непријатељске камере цара према Русији,
В. се претвара у хермелина, спушта се у
подземне одаје, кида тетиве лукова, уништава стреле и оружје, поново узима обличје светлог сокола, долеће својој дружини и води je до града-тврђаве индијског цара. Да би се неприметно увукли
унутра, В. преобраћа своје војнике у —>
мраве и с њима кроз уску пукотину улази
у град, и подвргава га рушењу. В. убија
индијског цара, узима за жену царицу
Азвјаковну, жени своје војнике са седам
хиљада поштеђених девојака, а сам, богато наградивши своје војнике, постаје цар.
Мотив преобраћања В. (и његових војника) у мраве, који продиру у неприступачну тврђаву, подсећа на сличай мотив
везан за громовника Индру (Ргведа I, 51 и
др.). Зевс се јавља Евримедузи такође у
виду мрава. Њихов син Мирмидон (буквално "мрављи") постао je родоначелник Мирмидоњана, "мрављих" људи. У
руској приповеци Иван Царевић, преобративши се у мрава, увлачи се у кристалну
планину, убија дванаестоглавог Змаја и
ослобађа цареву кћер, којом се жени. Везивање мотива грм/ьавине и грома за В. у
епској песми, такође упућује на тему Громовника. У исто време В. реализује и тему
Змаја, противника Громовника: пошто je
син Змаја, од оца je наследио "лукавство и
мудрост" и, посебно, способност да се сакрије од непријател,а, преображавајући
се у друга бића. Зато се у лику В. опажају
знаци —» Волоса-Велеся, код кога се такође
могу пронаћи змајске црте, или црте
Змаја Огњеног Вука. У новгородском књижевном предању о Вуку-чаробњаку, В.,
старији син Словена, који je дао своје име
реци Волхов, која се раније називала Мутна, био je "чаробњак бесима по вољи"; "с
бесовским лукавствима" преобраћао се
волх
-96-
"у крокодила, страшну звер", затварајући
водени пут на Волхови онима који му се
нису поклонили: једне je прождирао, друге je утапао. А прости народ га je славио
као бога и називао га Гром иди -» Перун
(уп. лик "змејаки Перјуна" у новгородским изворима). В. je, на обали реке, поставио "мали градић", на месту званом
Перињ, и кумир Перуну. -» Бесови су
утопили В. у Волхови, његово тело je плутало по реци и било избачено "пред његов Волховни градић" и ту су га пагани сахранили. Али, после три дана, "провалила се земља и прождрала мрско тело крокодилово, и гробница се његова сасула за
њим на дно пакла".
Чаробно претварање Б. je нашло свој
продужетак у истом таквом својству, које
je приписивано историјском лику, кнезу
Всеславу Полоцком (XI век), који се у вези
с тим спомиње у "Слову о полку Игорову" (уп. презиме В. - Всеславјевич, тј. син
Всеслава). Несумњиве су и везе између В.
и Василија Буслајева (мотив одсуства оца
и мајчино васпитавање, поход у далеку земл>у, улога камена у рађању или смрти и
ел.). У постмонголском периоду (XXIII в.)
појављују се нова осмигшьавака противника В.: сада je то цар Златне Орде или,
чак, турски султан; наместо "Индијског
царства" појављује се Турец-земља и ел.
Друга сиже у коме се појавл>ује В. (по
правилу, само Вољга, понекад Вољга Свјатославгович и ел.) повезује га с Микулом
Сељаниновичем. Заједничко код Волге и
В. у том сижеу јесте васпитавање у детињству које протиче без оца, освајање "мудрости" (преобраћање у штуку, у сокола,
у вука и лов на звери), сакупљање војске за
поход. Вољгин стриц је кнез Владимир, с
престолом у Кијеву, који дарује синовцу
три града - Гурговец, Ореховец и Крестјановец (њихови реални прототипи припадају такође Новгородској земљи, невсколадожском ареалу), и Вољга с дружином
креће "за добитком"; успут, В. сусреће ->
орача Микулу који оре своју њиву; Вољга
и његова војска не могу подићи Микулино рало, његова сеоска кобила претиче
Вољгиног коња итд. (уп. такође супротстављање, у руској епској поезији, "сео-
ВОСАК
ског сина" —> Иље Муромца и кнеза Владимира). Понекад, заједно с В. и Микулом
појављује се и —> Сатко, у другим сдучајевима 5. се меша с Василијем Буслајевим
(убијање трговаца на Волховском мосту,
мотив камена с натписом, његово прескакање и смрт и ел.).
Лит.: Веселовский А. Н., Былины о Волхе Всеславъевиче и поэмы об Ортните, Русский
фольклор XXVII, СПб. 1993.
В. В. Иванов, В. Н. Топоров
ВОСАК - материја којој су приписивана
својства заштитника; широко се употребљава у народној медицини, магији и ->
гаташима. Одвајкада je познато изливање
растопљеног β. у воду, ради распознавања
—> болести, откривања места на коме се
налази злочинац, у гатањима о животу и
смрти, о удаји, итд. У слов, обичајима, s. je
коришћен углавном као "света" ствар, супротан ђавољим силама, умногоме захвал>ујући томе што се од њега праве свеће.
Примена в. као заштитника открива се
у различитим областима човекове делатности: за успешан лов, њиме су премазивали метке; штитећи благо, закопавали су
новац заједно с —> крстом од в.; зашивали
су в. у одећу, да би заштитили -> пчеле од
—> вештица, итд. Воском су зачепљивали
рупе (у стаблу дрвета, на рогу животиње),
у које су претходно стављали друге ствари
и предмете-заштитнике: живу, ул>е, тамјан и остало. У Олоњецкој губернији су,
приликом првог истеривања стоке, коришћене шоље од воска: у њих би сакушьали —> длаке од сваке краве, које би скривали на тајно место и изговарали басму против -> чини и губитака у стоци. Да би
спречили претварање умрлог у "лутајућег" покојника или -> вампира, Пољаци
су утопљеников врат облепљивали с пет
воштаних лоптица, док су Украјинци на
покојникове груди полагали воштани -»
крстић, а у руку му стављали свећу.
У народно) медицини и превентивно)
магији познате су -» хамајлије од в. У
Украјини, куглице од в., освештане на —»
Велики четвртак, носили су као огрлицу
против -> грознице. Код Белоруса су по-
ВРАТА
-97-
знати амулети од в. сачињени у облику
оних делова тела које je требало заштитити од болести. Јужни Словени су носили у
храм воштане фигуре делова људског тела и животиња. Жене су приносиле "жабу" од в., која приказује материцу. Славонске хамајлије од в., зване заговори, тијела, тијелашца представљају такве фигуре
као што су "кућа", "крава", "петао", "овца", "свиња", "мупгко тело", "женско тело", "глава", "рука" и др. Онај ко жели да
се отараси болести или друге невоље даје
обећање (заговори се) на неки празник црквене "славе" и затим сваке године на тај
дан доноси у цркву свећу и одговарајућу
фигурицу од в. Ако му je кућа настрадала
од грома, поплаве, доноси "кућу"; онај
коме болују и цркавају коњи, краве и друга стока, оставља "коња", "краву", итд.
Кад им цело тело болује, купују и доносе
"мушко" или "женско" тело, итд.
Приликом одређивања узрока болести,
видари су изливали отопљени s. у воду, а
ради исцељења - изводили разне манипулације над добијеним фигурама од воска.
Приликом лечења болести изливали су
растошьени в. и изговарали басму, на пример: "Како се топио восак, нек се тако 'растопи' и болеет". Такође су сматрали да се
чини или болеет "изливају" заједно с β.
Код Словена je раширено -> гатање в.
Претпостављало се да восак као "света"
материја може да каже истину о будућности. У Моравској би гатара, пошто би левом руком извукла стврднуту масу в., говорила: "Кажи ти мени, вошче, истиниту,
свету истину-истиницу!" Током божићних празника (код Пољака - на дан св. Андрија) посебно су раширена девојачка гатаньа s. Предсказања су обично почивала
на контурама стврднутог в.
Лит.: Сержпутовский А. К., Бортничество в БелорусииНЫЭ 1914/2; Филиповић M., Славонски
вотиви од воска/'/ГЕМБ 1933: 98-99.
А. А. Плотникова
ВРАТА - део стамбеног простора, који je
У народној култури везан за симболику
границе и семантику улаза и излаза. За
разлику од капије, в., која се односе на
ВРАТА
границу животног простора, обезбеђују
везу са спољашњим светом (отворена в.) и
заштиту од њега (затворена в.); као улаз у
-> кућу, β. се супротстављају -> прозору,
што се испољава у погребном обичају да
се "нечисти" покојник не износи кроз
врата него кроз прозор (или отвор у зиду,
специјално направлен за ту прилику).
Позитивна оцена в. има паралелу у хришћанском тумачењу β. као улаза у царство небеско: уп. поређења и епитете који
се односе на —> Богородицу и Христа "Врата Спасења"; такође, значење Царских врата у храму.
У народним веровањима, β. (као и кућа у целини) добијају метафоричко осмишљавање на анатомском коду: поређена
су са устима (на пример, при лечењу зуба
у горњој вилици, коришћена je иверка с
греде довратка, а приликом лечења зуба
из доње вилице - иверка одсечена са прага), или женским полним органом (уп.
буг. речи које се изговарају при порођају:
"Какато се отваря вратата, така да се отвори и тая жена" - "Како се отварају врата,
нек се тако отвори и ова жена" или руску
загонетку о новорођенчету: "Koja животиња на врата излази, а на врата не улази?").
У обредној пракси, в. су најчешће објекат и локус заштитних магијских радњи,
везаних за најважније моменте породичног живота (порођај, свадба, смрт). По народним веровањима, нормалан je положај затворених в.; сан о в. која се отварају
тумачен je као предзнак невоље. Када би
поставляли оквир в. приликом градње
куће, Украјинци из околине Харкова би
га прекрстили —> секиром и рекли: "Двери, двери, будьте вы на заперти злому духови и ворови" ("Врата, врата, будите
препрека злим духовима и лоповима").
Отварање β. у ритуалу требало je да има
своју мотивацију: ако je у кући био самртник, в. су отварали како би помогли души
да напусти тело, и држали их отворена
све док се родбина не би вратила са сахране. У низу области Србије и Црне Горе,
приликом изношења покојника, био je
обичај да се скину и окрену наопако резе
на в. На Косову су, приликом изношења
ВРАТА
-98-
мртваца, скидали в. и враћали их на н>ихово место тек пошто би однели мртвачки сандук из дворишта. У многим традицијама, на задушне дане и на Бадње вече
отварали су в. или их барем остав/ьали откључана, да би душе умрлих могле да дођу на заједничку вечеру. У порођајном обреду, отварање в., прозора и ормана коришћено je као магично средство за олакшање порођаја.
Објект заштитне магије могла су бити
како сама в., тако и делови в.: праг, надвратник, оквир и реза, кључаоница и квака. Посебну пажњу посвећивали су спол.ашн>ој страни в.: ради заштите од —> нечисте силе, у в. су уметали предмете-заштитнике (-> нож, виле, комаде српова и
косе) или су на њима цртали заштитне
знакове. У обичајима пролећно-летњег
циклуса, в. куће и помоћних грађевина
била су главки објекат кићења биљкамаапотропејима. Изнутра су в. штитили тако што су на њима правили знак крста
или их "закрштавали"; поред в. су држали
жарач, —> секиру, нож и др. металне
предмете, метлу постављену наопако, итд.
Често су в. објекат лустративних ритуала: пошто прођу неки празници, опасан
период у календару или у случају масовних —> болести, в. су поливали светом —>
водом, кадили травама. У Бугарској, на
крају свадбе, млада je светом водом поливала стубове капија, врата и —> ћошкове
куће.
Поштовање β. испољава се у забранама спаљивања и уопште, уништавања старих, неупотребљивих β. (Бугари), a такође
у свадбеним обичајима, када je млада,
при уласку у младожењину кућу, морала
да пољуби десни довратак (Срби), или да
-> медом намаже в. и -> праг куће (Бугари). Код Јуж. Словена, в. су такође поливали крвљу жртвених животиња.
У обичајима -» наопаког понашања,
β. (као и капија) типичан су објекат низа
шаљивих и деструктивних радњи: в. су
подупирали цепаницом, везивали за гъих
чегртаљку, мазали их нечистоћом, —> катраном, итд. Сличним својствима одликује се и обредно разбијање посуђа о в., гађање β. -» камењем.
ВРАТИЛО
Отвор β. често je коришћен у исцелитељској магији: болесника, који би лежао
на том месту, "мела" je —> метлом или
поливала обајаном водом бајалица, прелазила преко њега, бајући болеет. Кроз
отворена в. ритуални дијалог водило je
двоје људи који бају.
У —> гатањима и предсказањима, симболика β. везана je, пре свега, за идеју "излаза" из куће, осмишљеног или као удаја
или као —> смрт. По руским веровањима,
ако су покојнику остале отворене очи с
погледом према улазним в., у кући ће бити још један мртвац. По смеру дима од
угашене свеће, девојке су гатале хоће ли
се удати идуће године.
Лит.: Л. Н. Виноградова, С. М. Толстая, Из словаря "Славянские древности": 4верь//Славяоведение 6,1997: 3-7; Байб: ЖОВС: 134-145; Зел. ИГ 1:
107, 109-112, 114, 216-217; БМ: 66-67; СХИФО
1880/3: 54-55; М. Милошевић-Бревинац, Обмчя/
скидања кућних врата пред изношење мртваца у
СтуденициЦТЕИ 1-2: 512-514.
Л. Н, Виноградова, С. М. Толсто]
ВРАТИЛО, кросно - навој на разбоју за
ткање, који поседује магичну снагу и користи се у апотропејским обредима, обредима дозивања —> ките, стимулације
плодности и рађања, a такође у црној магији. Етимолошки, реч вратшо, која je у
вези са значењем - "део ткачког разбоја,
који се окреће, навој" на који се навијају
нити основе, везана je с глаголом вртети,
који, са своје стране, има низ "демонолошких" (врћење, вихор као начин и резултат утицаја нечисте силе) и "плодоносних" значења (семантика повећавања,
напретка, обила).
У народној кул тури, в. има обе те семантичке компоненте.
В. се користи у обредима, усмереним
на рађање, берићет, увећање плода и
плодности: сејача, који се враћао с јесење
сетве, чељад je чекала седећи на β. (буг., Ст.
Загора); породиљу су преводили преко в.
ради лакшег порођаја (Пољеф); један од
кукера je, током обредне игре, вратилом
додиривао одећу неплодие жене, у коју je
био одевен један од учесника обреда.
ВРАТИЛО
-99-
В. с кога се спуштају нити - "жице",
конци навијени на њега, у Бугарској je
сматрано за "мушко кросно", семантички
истоветно фалусу. То в. су носили, маскирани кукери, који су обилазили село ради
плодности и летине (Рупчоско). Помоћу
таквог в. било je могуће вратити полну
потенцију младожењи, који je -> чинима
"био увезан". Ради тога су сновали конце
на в. "лаког" дана и њиме правили знак —>
крста (Бугари). Друго в., на које се намотава изаткано платно (истозначно женској утроби), коришћено je за припреман>е обредне лутке у обреду изазивања ->
ките (буг. Енъова булл, лазарки). Левојкеучеснице обреда облачиле су лутку као
младу, и с н>ом обилазиле »иве и -> изворе (југоист. Бугарска). После употребе в. у
обреду, прали су га у -> реци - да би година била плодна и да не би било суше.
За време летње —> суше, девојке би понекад крале в. од жене која je дуго држала
неизаткано платно на разбоју, и поливале
га -> водом (јуж. Тракија). У Пољесју се
такође сматрали грехом ако неизаткана
основа дуго стоји (на пример, читаво лето, у периоду божићних празника), а да
би изазвали кишу, умакали су у воду
"жице" (конце) с ткачког разбоја или су
бацали вретено у туђи —> бунар.
В. се такође користило да се отерају
градоносни облаци. У југозап. Србији
(облает Поцерине) —> облачар je, упоредо с другим магијским предметима, узимао навијено в., које je сновала једна од сестара-близнакиња, и њиме "раскрштавао" облаке (тј. крстио их, бајући да се и
они раскрсте).
Утицај β. на плодност могао се употребити и у штетним радњама. -> Вештица
je, да би убрала "род" с туђих њива и узела млеко туђим кравама, јахала гола на в.
око комшијских имања на —» Ђурђевдан
или —> Иван>дан, изговорајући басму
(зап. Буг., ист. Срб., Далм.). Ради заштите,
жене су скидале в. са разбоја, износиле га
из куће и опасивале се појасом (буг.).
У љубавној магији, девојке су, да би побудиле младићеву љубав или привукле
просце, јахале на в. око своје куће и, ако je
могућно, око куће вољеног момка (Срби).
ВРБА
В., као део разбоја за ткање, везано je
за идеју живот-смрт. Бугари су веровали:
ако на дан смрти неког од укућана, в. стоји на разбоју тако да му je жлеб окренут
нагоре, у породици ће још неко умрети. У
Поље^у жлеб, или урез, у задњем в. са
основом, који остаје празан по завршетку
ткања, асоцира на отворена уста покојника. Зато би, чим испадне шипка из в.,
окретали в. тако да жлеб буде с догье стране, да после смрти покојнику не буду
отворена уста. Такође су говорили да ће
онај ко седне на в., видети своју мајку после њене смрти (Пољесје).
Лит.: Павл. ВД 46, 106, 129-130; СБФ 1981: 109;
Никиф. ППП: 241, 245, 247; ПА; ЕБ 3: 126; Марин. ИП 1: 212, 515, 677; БМ: 181; Кол. ПОС: 74;
БЕ II, кн. 4, 1991: 32-33.
М. М. Валенцова
ВРБА - дрво, у народној култури симболише брз раст, здравље, делимично плодност. Ова значења у извесном смислу
противрече представи о в. у етиолошким
легендама: у н>има се говори како je —> Богородица проклела в., између осталог, и
због тога што су од в. били направљени
ексери којима je Христос био прикован за
крст. Зато в. нема плодове, под њом нема
сенке, изнутра je тропгна итд. (Јужни и
Источни Словени).
У обредима и магији, в. je симбол раста, развитка и умножавања. Источни Словени би, шибајући један другог врбовим
прутићима на Врбицу, између осталог,
пожелели: "Буди здрав као вода, расти као
врба!" Код Хера у Банату, на —> Ђурђевдан су в. опасивали децу и лако их ударали врбовим прутићима "да расту као врбица и да се roje као свињица". Прву ошишану -» косу малог -> детета (поготову
девојчице) стављали су на в., да коса расте
брзо и плетенице буду дуге. Бугари су на
Т)урђевдан обмотавали врбовим прућем
канте за прву мужу оваца, да би овце давале више млека. Пољаци су терали краве
бичем исплетеним од врбовог прућа, такође да би давале више —> мдека. Украјинци би на —> Богојављење, за време освештавања воде, стављали стабла в. у рупу,
ВРБА
-100-
пробијену у леду, а затим их носили кући
и убацивали у голубарник - да се легу голубови. Словаци из Закарпатја су стављали комадиће в. у тесто, умешено за ускршње хлебове, да "пасха" (ускршњи ->
хлеб) нарасте брзо као што расте в.
В., која често расте близу -> река, језера и рибњака, масовно је употребљавана
у обредима изазивања -» кише. Тако су,
на пример, јужнословенске -» додоле често од главе до пете биле украшене управо врбовим гранчицама, од в. су прављени њихови -> венци a такође и букетићи,
којима су прскале људе и стоку у време
оби ласка сеоских дворишта. Веза в. и воде
огледа се и у источнословенским вероваььима. Украјинци су сматрали да ће на човеку који се много купа у реци "израсти
врба", а Руси су запажали: ако в. "плаче"
(тј. ако су joj гране повијене ка земљи),
обавезно ће пасти —> киша.
Истовремено, в. je, по народним веровањима, била у најнепосреднијој вези с
разноврсним демонима. Белоруси, на
пример, сматрају да од Богојављења до —>
Цвети -» ђаво борави управо у в., а на
Цвети, када свештеник освештава врбове
гранчице у цркви, он приморава ђавола
да напусти в. и да се пресели у —> воду, на
друго дрвеће или траву. Белоруси из Витепске губерније су баш због тога водили
рачуна да не пију воду узету испод в., одмах после Цвети, јер су веровали да у њој
има много ђавола који испијањем воде
могу доспети у човека. Словаци су веровали да на в. борави -> воденьак; Бугари да на њој живе самодиве. При томе су Белоруси и Пољаци сматрали да ђаволи више воле старе, шушье в., отуда и изрека:
"Заљубио се к'о ђаво у суву врбу".
Код Словена je био веома популаран
обичај из области народне медицине да се
-> болеет с човека симболички "преноси"
на дрво, укључујући и в. Код Срба би оболели од -> грознице одлазио до врбе, носећи испечену главицу белог лука; качио
би —> бели лук на в. и говорио: "Када ова
главица проклијала, онда и мене грозница
ухватила!" Да би болесника ослободили
грознице, Пољаци би га најпре опасивали
повеском од сламе, па после в.; в. ће се осу-
ВРБИЦА
шити, а болеет напустити човека.
У народу je масовно распространено
познавање апотропејских и лековитих
својстава врбових гранчица, освештаних
на Цвети. Од њих су правили крстиће, које су касније односили на њиве и помоћу
њих прскали оранице водом, освештаном
на -> Ускрс; забадали су освештане гранчице у све кућне грађевине, сматрајући
да оне чувају -> кућу од -> грома и сваког
зла; став/ъали су их у -> жито за сетву, а
после жетве их подметали под вреће жита у амбару; убадали су их у њиве са усевима да би их заштитили од —> града и —»
нечисте силе; приликом непогоде, палили су их у —> пећи, верујући да тај дим
растерује градоносне облаке, или су их
стављали на —> прозор; димом од запаљених гранчица кадили су болесника; врбовим пупољцима трљали су болесне очи;
врбову гранчицу стављали су самртнику у
руке, уместо свеће; стављали су гранчице
у мртвачки сандук; њима су истеривали,
први пут у пролеће, стоку на пашњак; чували их у кући иза икона; кад их донесу
из цркве, ставили би их у воду: ако напупе до Ускрса, то je наговештавало срећу, а
девојкама - скору удају, итд.
У Украјини су познате легенде, песме,
пословице и други фолклорни текстови
који директно везују в. за "горњи свет",
небеса, сунце, храм, уп. загонетку: "Стоји
врба насред села, раширила гране по целоме свету" (одгонетка je "сунце").
Лит: Чајк. РББ: 68-77; Дик. ПП: 49-58; Бол. КСЗ:
126; Макар. СНК: 291; ПОС 3: 79; Никиф. ПП:
242-269; БХ: 272, 310, 311; Ђор. ЖОЛМ: 432, 693,
698; Марин. ИП 2: 551-552; СбНУ 7: 382; Bieg.
КОМ: 88, 474; Dyn. PZO: 191-192; Lud 1906/12:
309-318; ZWAK 9: 175.
А. Агапкина
ВРБИЦА -> Цвети
ВРЕМЕ - једна од основних категорија
(упоредо с простором) митолошке слике
света. Укључује схватање природног и
животног времена. Природно в. се састоји
од астролошких циклуса - сунчаних (го-
ВРЕМЕ
-101-
дина, дан и ноћ), лунарних и вегетативних (време раста и зрења биљака). Животно в. се пореди са природним, уп. руску
загонетку: "Ујутро на четири ноге, у подне - на две, увече - на три" (одгонетка: човек у детињству, зрелом добу и у старости).
У народној традицији, β. има позитивно или негативно значење. Позитивно в. je
β. живота, негативно - в. -> смрти, -> онога света, —> нечисте силе. Како у поимању простора, тако и у поимању в., важне
су границе: подне и поноћ и одговарајуће
тачке годишњег и лунарног циклуса, које
се сматрају за опасно и нечисто време (уп.
одговарајуће називе демона, као што су
-> полудница, -> ноћница). Највећу
опасност по људе носи доба између поноћи и зоре, коме у традиционалном календару одговарају период некрштених дана
(од —> Божића до -> Богојављења) и —>
Беле покладе. То je време разузданости
нечисте силе. Исто тако се вреднује и и.
летњег солстиција (—> Ивањдан).
"Добро" в. доноси човеку здравље, —>
срећу, —> богатство, успех, a "рђаво" —>
болеет, несрећу, беду, невољу. Једна те
иста радња може бити успешна и благотворна или неуспешна и опасна, у зависности од тога у које в. се обавља. Тиме се
објашњава обиље магијских радњи, —> гаташа, предсказања, везаних за "први
дан", почетак (године, пролећа, итд.), најважније датуме у календару. Трудили су
се да за сваки посао изаберу "добро" време - дан у недељи, доба дана; то je био најважнији услов за успех сваког почетка (сетве, жетве, истеривања и парења стоке,
постављања темеља за кућу, просидбе,
итд.).
В. рођења, по народним веровањима,
може да одреди читав животни пут, судбину човека. Пољаци су сматрали да je
срећан онај ко се роди у -> недељу и приликом изласка —» сунца. Рођенима у —>
суботу, Јужни Словени су приписивали
способност да виде нечисту силу, вампире, самодиве. Рођенима у јесен нису дозвол,авали да калеме воћке, већ je то било
намењено онима који су рођени у пролеће, када све бујно расте. У Пољској су сма-
ВРЕМЕ
трали да су срећна деца рођена парног
датума, итд.
Често je веровање да "људи с две душе", планетници (—> облачари), -> вештице, самоубице, вампири, итд. постају
људи рођени "онога сата", посебно злог, у
неповољни минут, на пример, у поноћ
или у -> ноћи без месечине.
Животно в., по народним представама, образује затворен -> круг, који има сакралну и магичну снагу. Мотив "житија"
човека, биљака или предмета представљен je у обредима, колима, играма, загонеткама, басмама, итд. Магијски поступак "сажимања" времена примењиван je
у гатањима у којима je сваки дан симболисао један од предстојећих месеци или
годишњих доба, a такође у обредима за
припремање "једнодневних" предмета.
Супротан поступак - "растезања" β. коришћен je приликом стварања магијских
предмета, на пример, клупице, помоћу
које се у цркви, на -> Ускрс или -> Божић, међу парохијанима могла да препозна вештица. Ту клупицу у Прикарпатју
почињали би да праве на Бадњи дан и тиме су се бавили током године, ударајући
je —> секиром сваког дана по једном.
Обредно в. се схвата као пробијање уобичајеног, земаљског времена и продор у
сакрално (свето), вечно в. По карактеру
временске одређености, разликују се обреди календарског циклуса, животног циклуса и оказионални, тј. обреди који се
обављају у одређеним случајевима (помора, болести, -> суше итд.). Обредно в. такође одређује временске границе, доследност и ритам обављања ритуала (на пример, сахрањивање на дан смрти, сутрадан
или трећег дана; рокови поштовања жалости; парастоси трећег, деветог, 12-ог,
40-ог дана, итд.). Постоји утврђено β. за
склапање брака, за певање песама (забрањено je певање током поста), за —> бајан,а
(изговарају се трипут, у одређено доба дана и ноћи), загонетање загонетки (није дозволзено да се то чини када се тели, ждреби, јагњи, итд. стока).
Строго су временски утврђени не само
обредна пракса него и свакодневна животна и привредна делатност у традицио-
ΒΡΕΜΕ
ВРЕМЕЊАК
-102-
налном друштву. Ha jyiy Русије, када није
било могуће (због временских услова)
изаћи на њиву и заорати прву бразду на
дан који je био одређен за почетак, дизали су рало на таван и почињали да ору земљу којом je под био насут. Многе магијске радње je требало обавити пре изласка
сунца, при одређеном положају звезда
или месечевој мени, у одређени дан у недели. На одговарајући начин су поштоване и временске забране: шталу нису смели градити када je месец на уштапу, на
н>иви нису радили "градоносних дана"
(забране су поштоване да би се избегао
град), домаћица није давала ништа на зајам на дан кад joj се отели крава, итд.
-> Календар народни je непрекидном цикличном природном в. давао карактер ритуалног система (строги редослед празничких дана и радних дана, периода —> поста и месојеђа, добрих и злих
дана, итд.). Упоредо с хришћанским празничким календаром, код свих Словена je
очувана оријентација на лунарно в., као и
архаични начини одређивања доба дана по положају —» сунца, по сенци предмета, дрвећа, људи; по положају звезда, понашању животиња, птица (поготову - по
певању петлова), инсеката. Аналогии начини су примењивани за одређивање годигшьег доба. По померању сунчевог зрака по зидовима куће, пољски Гурали су
одређивали време за орање, сетву: "Ако
сунце при изласку баца зрак на пећ, онда
je то Божић, ако, пак - на довратак, значи
да je крај марта и да почиње пролеће, време je за орање". Бугарски сељаци су се
оријентисали првенствено по -» звездама: по њиховом положају одређивали су
најповољније β. за почетак -» орања, сетве, косидбе, убирања летине, врцање ->
меда и друге радове. "Природно" в. такође je одређивано према појави лишћа, изданцима озимих усева, цветању биљака,
појави ових или оних печурака итд.
Лит.: С. М. Толстая, Мифология и аксиология времени в славянской народной кулътуре//Культура
и история, Славянский мир, Москва, 1997: 6279: С. М. Толстая, Время как инструмент магии:
компрессия и растягивание времени в славянской
народной традиции/'/Логический анализ языка,
Язык и время, Москва, 1997: 28-35.
С. М. Толсто/
ВРЕМЕЊАК -> Облачари
ВРЕТЕНО - оруђе за предење, зашиљен
штапић на који се намотава нит врћењем
између прстију руке. Његова магична
својства су везана за врћење и оштрину.
Прела стара око 120 година
Као симбол женског занимаььа, в. je везано за рођење девојчица или приплод
женског пола код стоке и живине: жене су
забрањивале мушкарцима да дотакну в.,
да им се не би рађала женска деца (Црногорци); насађујући квочку на jaja, "мешали" су их в. да би се излегле кокице (зап.
Србија).
В. je коришћено као средство за препознавање —> нечиста силе и као заштитник. По српском предању, довољно je
окренути в. наопако да би се открили —>
ђаволи, који су у виду младића дошли
код девојке (Срем). У Бугарској су в. стављали у колевку, да би заштитили дете од
злих очију и нечисте силе; в. и друге сакралне предмете износили су у двори-
ВРЕТЕНО
-103-
ште, ради заштите куће од -> грома; забадали су га, заједно с вуном, у кртичњак,
да -> кртица не рије леје у повртњаку.
Код Ист. Словена, в. су стављали у колевку да би дете добро спавало.
У исцелитељској магији, в. je коришћено приликом -> бајања од болести:
н>име су боцкали бок болесника (рус.
курс.), махали су с девет в., -» ножем и ражњом приликом лечења болова у грудима (Срби), "испредали" болеет в., при лечењу болова у стомаку (карпат.), итд. Код
Бугара, при лечењу бајањем и за скидање
-» чини, коришћено je такозвано пуно в.,
с намотаном пређом.
У љубавној магији, врћење β. je изједначавано са удварањем момака. У Покутју, на Червоној Руси, девојке су вртеле β.
да би се момци вртели око њих. Код Бугара би момак, изражавајући симпатију,
давао девојци голо в., у нади да ће му га
вратити - с пређом. Код Срба, девојке су
в. пробијале кртичје срце, говорећи: "Како се вретено окретало, тако се и (по имену) окретао за мном!"
У просперитативној магији ради приноса лана, на први дан Великог поста требало je опрати в. или други прибор за
пређу (ист. пољ.).
Забране употребе вретена везане су за
мотив врћења и спољашњи изглед в. Када
би ловац одлазио у лов, његова жена није
прела "да се животиња не би вртела као
в., а ловац лутао по шуми" (Закарпатье).
На -> Бадњи дан, крили су сва в., да жетеоци на лето не би боли руке (Срби), да
им се не појаве болови у слабинама (Словаци), да лети не наилазе на -> змије
(Украјина, Пољесје, Белорусија). Склоњена вретена су морала бити с пређом, да
би у наредној години били пуни клипови
кукуруза и густо класје жита (Срби). Забрана гледања в. да се не би виђале змије
односи се и на друге празнике, на пример, на —> Благовести (Белорусија).
У вези с тим што в. расте у ширину,
приликом намотавања пређе на њега, а и
даље остаје исте висине, сматрало се да додир детета вретеном може зауставити његов раст, а да одраслом човеку в. може одузети шагу (Срби). Ако се догоди да дете
ВРЕТЕНО
дотакну в., треба ударити в. о под и таваницу и рећи: "Порасло до греде" (Гружа)
или три пута пљунути в. и три пута дићи
дете (црногорско племе Васојевићи).
У породичним обредима, в. представлю заштиту од нечисте силе и женски
симбол. Срби су, после порођаја, за -> вериге на -> опьишту качили в., на које je
била набијена главица -» белог лука, да
-> вештице не би наудиле новорођенчету
(Стиг). На Руском Северу, ради лечења
дечје несанице, правили су мало в. и преслицу и стављали их на узглавље кревета
- да се полуноћница не би играла с дететом
него "преслицом и вретеном" (пињеш.).
У свадбеном обреду, проводаџије су
носиле в. с вуном (околина Варне); свекрва je млади поклањала в., преслицу и белу
вуну (сев. буг. запридане); свадбене хлебове
су украшавали "пуним" в. -да би и млада
постала "пуна", односно, да би затруднела (Перуштица).
На парастосу трећег или деветог дана
од смрти покојника, обављани су многи
обреди, међу којима и забадање у гроб в.
и белог лука, окренутог наопако, кореном
нагоре, да би се спречило претварање покојника у —> вампира (Бугари).
В. je било атрибут митолошких ликова, везаних за предење. Ист. слов. Щатница, —> кикимора, мира, —> домовој праве
несташлуке с в. и пређом, који нису склон>ени и благословљени за ноћ: бучно и уз
звиждуке врте в., мрсе и погане кудел,у.
Словеначка и чешка Перхта, словачка Луцща обилазе куће уочи Божића и проверавају јесу ли све преље завршиле преден>е, поштују ли пост, не преде ли неко у
недоба, какав je квалитет пређе. Оној која
прекрши забране, оне боду или секу стомак в., доносе joj корпу празних в., које
она мора напрести за једну ноћ.
Истовремено се сматра да жене које
преду у петак или празницима, својим в.
невидљиво боду св. Параскеву-Петку, св.
—> Варвару или —> Богородицу.
Лит.: Веретено//ЭССД-1: 340-342; Зел. ВЭ: 329;
Glog. OZW: 161; Zibrt VCH: 88; БМ: 245, 273; Бос.
ГОВ: 42-43.
М. М. Валенцова
ВРЧ
-104-
ВРЧ -> Земљани суд
ВУК - једна од највише митологизованих
животиња. По функцијама, близак je ->
медведу и др. грабљивицама, а тесно je
везан за -> пса. По легендама, -> ђаво je в.
направио од глине или га je истесао од дрвета, али није могао да га оживи. Када га
je -» Бог оживео, в. се бацио на ђавола и
шчепао га за ногу. Хтоничка својства в.
зближавају га с гамадима, поготову са —>
змијом. Гамад су постала од струготине
дрвета из кога je ђаво истесао в. В. спада у
нечисте животиње, које се не употребљавају за јело, a чије je карактеристично обележје слепило или слепорођеност.
У симболици в. одредбено обележје je
"туђи". В. je схватан као туђи, као изасланик -> онога света - света у којем су Бог,
-» душе умрлих и нечисти, зли духови. У
"туђе" спадају и -> коледари; зато, да би
се заштитили од в., људи вукове називају
коледарима. В. може бити осмишљен и
као -> туђинац: на пример, чопор вукова
назива се "орда", а у басмама вукове називају - Јевреји. За β. су везана разна страна
тела: вук - назив за израслину на дрвету
или црну срж у ньему; израслине и отоке
на телу лече вучјом коском или помоћу
човека који je jeo вучје месо. "Вучју" симболику може имати свака страна која учествује на свадби, као туђа у односу на супротну (младожењина дружина, младина родбина, млада и др.). Буку, који тражи плен, симболички je сличай и сам
младожења, који младу узима за себе.
В. се јавља као представите оностраних сила. Постоје многа веровања која потврђују везу в. с демонским бићима. Време разуларености вукова, када завијају у
чопорима, подудара се с периодом разуларености -» нечисте силе. В. познаје нечист и често je и сам увршћен у н>у. Нису
га случајно терали -» крстом; чак су и
прозорске оквире правили у облику крста, да би одагнали s. као нечисту силу од
људског станишта. Чеси су ђавола фигуративно називали вук. У в. се могу преобразити ђаво и вештица. В. служи ђаволу
као кон.; на њему често јаше и вештица,
ђавоља кума. Јужни Словени су зами-
ВУК
шљали -> вампира у виду в. - покојника
који хода, ноћу устаје из мртвачког сандука. Понекад су мртваца-вампира називали вук. Сматрали су да ће покојник постати вампир ако je његова мајка током трудноће јела месо животиње коју je заклао
вук. Деци су претили, да се не би заиграла до мрака, да ће им в. попити крв.
Припадност в. свету мртвих не испољава се само у вучјем обличју вампира.
Неке басме о в. говоре о томе да он посећује становнике онога света: " - На ономе
свету си био? - Био сам. - Уједају ли мртви? - Не. - Ни ти немој уједати". За божићну трпезу су позивани како покојници, тако и вукови: "Вучићу, вучићу, седи
с нама данас да ручаш, а ако данас не дођеш, онда немој никад ни долазити". Пошто je β. близак покојницима, човек се
приликом сусрета с н>им трудно да и сам
изгледа као мртвац, да га в. не би дирао и
да би се према њему понашао као према
своме. А понекад, кад би наишли на в.,
људи су призивали умрле, обраћајући
им се по имену: звали су умрлог ловца
познаника или наводили имена тројице
својих предака, молећи се да их заштите
мртви, итд.
О улози в. као посредника између луди и сила онога света сведочи и то како су
се понашали према стоци коју je растргао
β. У томе су видели жртву намењену Богу.
Када растрже стоку, в. то не ради по својој
него по Божјој вољи, с његовом дозволом.
Зато су сматрали да je грех лишити в. н>еговог плена. Веровали су да ако човек отме од е. туђу стоку, онда ће му в. заузврат
однети његову властиту стоку. Прича се
како je једном св. -> Никола, домаћин вукова, посавеговао радника који je истргнуо овна из вучјих чељусти: "Запамти, ни
од кога не треба узимати оно што му je
Господ Бог наменио!" Овца коју je зграбио в., пошто je већ била у вучјим чељустима, и сама ће покорно ићи за н,им све
док je опет не загризе. Ако домаћин пожели да за празник закоље свог овна, онда то в. учини уместо њега: растргне тог
овна. Када би в. однео стоку, то je схватано
као —> жртва и наговештавало je срећу
домаћину. Бугари су на вучје отимање ов-
ВУК
-105-
це гледали као на срећан знак - веровали
су да ће се овце због тога добро јагњити и
давати много млека.
Најчешће je за покровитеља β. и истовремено чувара стада сматран св. -» Георгије (Јуриј, Јегорија). У истој улози јављају се и св. Никола (пол,., зап. укр.), св. Михаил (јужнослов., зап. укр.), свети Мартин, Мина, Данил, св. -> Сава (јужнословЈ
св. Луп, Петар и Павле (зап. укр.). Веома
су распространена предања о човеку који
je прислушкивао како господар вукова
(св. Т)Орђе, цар вукова) намењује вуковима гьихов будући плен.
Ради заштите стоке од в. поштоване су
забране рада које су се односиле на сточарске производе (овчју вуну и пређу,
сточно месо, ђубре), на ткачке радове и
употребу оштрих предмета. Сматрало се
опасним и само спомињање в., да се тиме
не би дозвао. Зато су коришћени други
називи за В.: рус. зверь, серый, Кузьма,
лыкус, укр. скаменник, малый и др. Да в. не
би појео стоку на паши, стављали су ->
гвожђе у ->· пећ на дан св. Николе, забадали -» нож у -» сто, у -> праг или покривали —» камен земљаним судом, говорећи: "Moja кравица, моја хранилица
дворишна, седи под лонцем због вука, а
ти, вуче, глођи своје слабине". Приликом
првог истеривања стоке, с истим циљем
закључавају катанце, жаром из пећи посипају праг коњушнице. Ради заштите од
в., упућиване су басме шумском духу, свецима - покровитељима вукова, с позивом
да смире "своје псе".
Очи, срце, зуби, -> нокти и -> длака в.
често служе као -> хамајлије и лековита
средства. Вучји зуб дају детету коме ничу
зуби, да га гризе. Реп в. носе уз себе, да би
се заштитили од -» болести. Често као
заштита служи и само спомињање β. или
коришћење његовог имена. Тако, за тек
отељено теле кажу: "Ово није теленце,
ово je вучић". Свуда je в. који неком пређе
пут или му долази у сусрет предзнак среће и благостања. Завијање β. најављује
глад, a завијање вукова поред куће - рат
или мраз, у јесен - кишу, а зими - мећаву.
Лит.: Гура СЖ: 122-159.
Л. В. Тура
ВУКОДЛАК
ВУКОДЛАК - митолошко лице, човеквампир, који се чаробњаштвом преображава или je за одређени период претворен
у -> вука, али и у вучјем обличју задржава
човечји ум. Претварање у в., као и свако -»
претварање, претпоставља премештање
из људског света у "други", нељудски свет.
То je појачано традиционалним представама о вези вука с хтоничким светом.
Обично се сматра да je име вукодлак - сложеница речи *in>lk и јужнослов. dlaka.
Комплекс обележја својствених β. најпотпуније je сачуван у украјинској, белоруској и пољској традицији, где су вукодлаци везани за одређене сижее предања:
-> чаробњак претвара сватове у вукове;
човека у вука претвара девојка, коју je он
отео; зла ташта (жена) претвара у в. зета,
кога не воли; чаробњак се претвара у в. да
би нанео зло људима; муж-вукодлак се у
одређено време претвара у вука и напада
своју жену, која га касније препознаје,
угледавши у његовим зубима комадић
своје хаљине. У већини руских говора реч
вукодлак није позната, али су руске представе о -> вампирима блиске веровањима о в. Код Срба, име вукодлак означава
вампира, чији je лик апсорбовао основна
обележја β. У бугарској традицији, под вукодлаком се такође често подразумева
вампир, али je сачувана и представа о в.
као човеку-вампиру и о вуку, кога je ловац
убио и открио да je испод вучје коже - човек. В. најчешће има обличје обичног вука
(ист. слов., пол,.), мада неке специфичности у његовом спољашњем изгледу и понашању одају вампира у њему: на задњим
ногама в. колена су истурена напред, као
код човека, а не назад, као код вука (рус.);
има л,удску —» сенку (бел.), увек јури сам
(бел.). Испод коже убијеног β. могу се Hahn остаци иструлеле одеће, свадбени
украси, ђинђуве (укр., бел., пол,.).
В. могу постати вешци и —> вештице.
Понекад je склоност повампирењу судбински предодређена: в. су људи зачети уочи
-> Ускрса, рођени из везе жене и вука
(укр.), које су родители проклели (рус.).
Св. —> Никола претвара људе у вукове
(чеш.), или, пак, то чини св. "ђорђе (јужнослов.), који на л>уде набацује вучје коже.
ВУКОДЛАК
-106-
Човек ко) и жели да се претвори у в.,
треба да се преврне преко -> јасиковог
пања, -> раскрснице, преко -> ножева
забодених у -> земљу (ист. слов., зап.
слов.). У другим случајевима, човека опасују обајаним -> појасом или му набацују појасеве уз специјално проклетство,
"затварајући" човека у животињско обличје. Онај ко се претвара у в. треба да се
свуче до голе коже (утер., бел., пољ.) или
замени своју -> одећу старом, дроњавом,
у знак припадности "другом" свету.
Претварање в. у човека остварује се извођењем тих истих радњи, али обрнутим
редоследом: превртањем преко раскрснице (пања, ножева), корачањем преко
појаса. /Ьудски облик je могао да се поврати пошто би се уништили симболички путеви који су држали човека у животињском обличју: прескакањем преко рова (укр., бел.), —> провлаче!ьем кроз тарабу - тада би попуцао појас, вучја кожа,
и дошло би до претварање в. у човека.
Чаробњак може да претвори човека у
в. за краће или дуже време (ист. слов.,
пол.), али не заувек (бел.), већ обично на
седам година; међутим, ако чаробњак
умре, човек ће остати в. читавог живота. У
другим случајевима, сматрају да чаробњак не може да умре док не ослободи човека од тог проклетства.
Чаробњаци се претварају у в. да би чинили зло људима. Човек, који je насилно
претворен у в., осећа страх и очајање, не
напада стоку и људе. В. избегава праве вукове и тражи могућности да опет постане
човек. По другим представама, вукодлаци ступају у службу код вукова и дужни
су, по њиховој заповести, да нападају стоку. В. не може да једе сирово месо и покушава да га пече на жару, који остане од
пастирских ватри; он je приморан да се
храни корењем, шумским плодовима, да
краде хлеб од жетелаца и пастира. По
другим веровањима, в. се ипак храни сировим месом, мада се тешко привикава
на њега. Вукодлаци изазивају помрачења
-> месеца и -» сунца, јер поједу сунце и
месец (укр., јужнослов.), о чему постоје
подаци у српском споменику из 1262. године.
ВУЧАРИ
Лит.: Попов Р., За върколака в българските народны вяреания (исторически корени и място в
народната културя)//Известия на Националния
исторически музей, 1985/5: 213-227; Гринич.
ЭМ 1: 45-47; 2:125-128; Ром. БС 1: 86-87, 193-195;
Георг. БНМ: 163-165; Ре}. PDL: 201-205.
/. /. Левкиевсы
ВУЧАРИ - код Срба (делимично и код
Хрвата и Македонаца) трупа мушкараца,
понекад маскираних, која обилази куће с
убијеним -> вуком, поздрвљајући домаћине и скупљајући -> дарове. Обред je
распрострањен у планинском делу Далмације, Босанској и Книнској крајини, сев.
зап. Босни, Црној Гори, на Косову и Метохији, у југ. ист. и центр. Србији, сев. и југ.
зап. Македонији. Обред je обављан у зимско време, када би био убијен вука који je
клао стоку. Понекад су се трудили да вука
убију у месојеђе, како би на -> покдаде
могли да обављају ритуал, који je требало
да заштити стоку од грабљивих звери. В.
који би сами обилазили домове, били су
ретка појава; чешће би с ловцем који je
убио вука ишли његови другови, носећи
на мотки напуњену кожу вука. При томе
су речитативом тражили дарове: "Домаћине, газдо мој,/ Ево вука пред твој дом,/
Гони вука од куће,/ Није добар код куће,/
Подај вуку сланине,/ Да не слази с планине,/ Подај вуку сочице,/ Да не коље овчице,/ Подај вуку вунице,/ Да не коље јунице,/ Подај вуку свашта доста,/ Да не коље
око моста" итд. (Поморавље).
У сев. Далмацији, у Лици, у периоду
између —> Божића и Великог поста, код
Хрвата обично између празника Три крал>а и Сретења (6. 1-2. II) ишли су в. (вукари) с убијеним вуком и певали песму (вукарску пјесму): "Домаћине од куће,/Ево
вука код куће,/ О-о-о-ој!/ Тирајте га од куће,/ Није добар код куће. / Подајте му сува меса,/ Да вам тора не принеса. / Подајте му сланине,/ Да не слази с планине. /
Подајте му шенице,/ Да не коље овчице. /
Дајте вуку власа,/ Да не коље паса. / Кити
снашо мрка вука,/ Дајте, черка лепшег
струка". Добивши дарове - пшеницу, масло, кучине, убрусе, В. су благосиљали:
"Фала, фала, господару,/ На вашему ли-
ВУЧАРИ
-107-
снашо мрка вука,/ Дајте, черка лепшег
струка". Добивши дарове - пшеницу, масло, кучине, убрусе, В. су благосил,али:
"Фала, фала, господару,/ На вашему липом дару,/ Како сте нас даровали,/ Од Бога се радовали". Деца, девојке и младе жене три пута би прескакали убијеног вука,
да би у кућу дошли срећа, здравље и изобиље.
У брдима и планинама Борја у сев.
зап. Босни, ловачки обред s. није се сводио иск/ьучиво на обилазак домова и речитативно или певачко обраћање, већ je
обухватао и поступке којима je исказивано поштовање ловцу који je убио вука, гьеговом оружју, штапу који би био уручиван срећном ловцу, вучјој кожи (убијеног
вука), која je дарована смотуљцима вуне,
убрусима, врпцама за опанке. У селима
Борја, ловац који je убио вука, ни je учествовао у обилажењу, а поворке су дарове, скупљене у свом и суседним селима,
делиле на једнаке части, прихватајући и
чашћења, која су се састојала од сувог меса, -» хлеба, -> соли и ракије; друга храна
- млечне намирнице, -> jaja, лук, црна кафа - била je строго искључена. Учеснике
поворке не би пуштали у кућу, посебно у
најпоштованији део куће, где су биле ->
вериге, тј. -> огњиште. Главу вука су
продавали за замеђену ракију; та глава je
стављана у пчелињак ради заштите —>
пчела од напасти. На југозападу Србије, у
поворци су ишли ловац, који je убио вука,
и троје маскираних лица - двојица "деда"
и једна "баба" (преобучени момак). Они
би пред сваком кућом, отегнуто певајући,
понављали: "Домаћине, газдо мој,/ Ево
вука пред твој двор. / Погле, бабо, каки
сам,/ Донеси ми ракије. / Подај вуку ченица,/ Да не умре женица,/ Подај вуку вуница,/ Да не кол,е јуница" (Средечка жупа).
Аналогии обред био je познат у суседној
зони: у н>ему су такође учествовали "двојица стараца" (делије) с дрвеним мачевима и "снаша" (Сиринићка жупа).
Срби у Крбави, у зони бивше Војне
границе (у суседству са зап. Босном), трудили су се да убију вука за време месојеђа,
да би га затим на покладе од куће до куће
носали, у виду окићене напуњене коже,
ВУЧЈИ ДАНИ
певајући "вучју песму": "Вујо ми je остарио,/ Планине je оставио,/ У поље je силазио,/ Грдне ране задобио,/ Не мога их носити,/ Подига се просити..." После je
ишло: "Дајте вују сланине...", хлеба, вуне,
брашна, сира, свега довољно, да он не би
силазио с планина и да не би клао овце,
телад итд. - слично гореневеденим текстовима (Кореница). У западној Босни, в. су
обилазили куће за време месојеђа, носећи
стару, нађену или купљену вучју кожу,
обраћајући се домаћину на устаљени начин ("Домаћине..."); добијали су дарове вуну, кошуље, сланину, со, житарице и
певали песму захвалности: "Хвала, брате,
домаћине,/ И ти, вриједна домаћице,/ Бог
ти чељад поживео,/ Твоју стоку заклонио/
Од зла звјера, мрког вука/ Који но je ружна
струка!" (Босанска крајина). В. у облику
покладне маскарадне представе, под називом чарощи (од *чара - магија), били су
познати у северној Далмацији, у јуж. Буковици. Младићи с чађу намазаним лицима, међу којима je био један обучен у
женску одећу и представљао бабу, а други
носио напуњену кожу вука, на покладе би
у групи обилазили домове и тражили поклоне за "вука" и "бабу" речима, типичним за в.: "Домаћине, доме мој,/ Ево вује
пред твој двор. / Дарујте га, драги моји..."
итд. (села неточно од Задра).
У Крбави, Босанској крајини и у Буковици, в. се нису окушьали било када, него
у одређено време - у месојеђе и на покладе. Код Срба у зап. Срему, на покладе се
окупЛ)Эла трупа младића или девојака,
називаних курјаче или курјакуше (од дијалектног кур/як "вук"), који су обилазили
куће, али без вука.
Лит.: Н. И. Толсто), Језик словенске културе,
Ниш, 1995: 225-236; Р. Plas, The Songs ofthe Vučari:
Relations bewen Text and Ritual-Mythological
Context, Slavica Gandensia 26, Gent 1999: 85-116;
Бег. ЖСГ: 103; ГЕИ 9-Ю, 1961-1962: 118; Нед.
ГОС: 60; Раек. XXI, бр. 81-82, 1995: 79-92; Фил.
ГП: 71; Фил. РЕГ: 64-65; Fil. PSB: 164.
H. И. Толсто]
ВУЧЈИ ДАНИ - код Јуж. Словена, календарски празници и периоди, посвећени
ВУЧЈИ ДАНИ
-108-
снмјег сматран Хроми (Куцулан) или
Криви Вук (буг.). Први циклус в. д. код Бугара, у мањој мери код Срба, обухвата
временски период од Мратиндана (11/24.
XI), ретко од Митровдана (26. Х/8. XI) до
св. Саве (5. ΧΙΙ/27. Ι), кога су Срби поштовали и као заштитника и покровитеља вукова. В. ΰ. у целини падају у новембру и
почетком децембра, тј. на крај поклада и
почетак Божићног поста. Најважнији дани су Ваведење (21. ΧΙ/4. XII), које Бугари
зову и Влчита богородица (Вучја Богородица), и дан св. Филипа (24. ΧΙ/7. XII). Трајање в. д. варира од три до осам дана. Друга важан циклус био je почетак фебруара,
такозвани Трифонци (Бугари, Срби).
Б. д. претпостављају поштовање забрана, поста и обављање неких заштитних
ритуала. Тако je универзална забрана рада
прибором који боде и сече, a такође прибором за обраду вуне, јер су жртве вукова
најчешће биле овце. Углавном, табуи се
тичу женских домаћих занимања (мотања
конца, шивења, ткања, предења, сновања,
плетења, прања, кувања). Мушкарцима су
били забрањени -> орање, упрезање ->
волова, клање свиња, млевење, сврдлање,
плетење корпи. Жене су пазиле да не
отварају предмете који макар и издалека
подсећају на вучје чељусти: сандуке, маказе и слично. Трудили су се да их сакрију,
затворе, завежу не би ли тиме "затвориле
вилице вуку". Сличне радње су обављане
и на огњишту: на ~> огњиште су вешали
-> вериге, за које су качили -> камење
или кључ. Током в. д., кључ су носили и
око врата. С истим циљем зашивали су на
ВУЧЈИ ДАНИ
себи скутове кошуље, превртали су наћве,
мазали —> ђубретом врата и —> димњак
над огњиштем, пратећи те радње формулама-објашњењима: "Замазујем дивљим
животињама очи и уши", "Завезујем челу ст и нокте". Понекад су формуле постајале део ритуала -> бадњак (Славонија,
Гружа, Пожега). У Босни су на -» Божић
износили јело на -> раскрсницу, говорећи: "Ево ти, вуче, од мене вечере, и ништа
више нећеш добити".
Ради заштите од вукова поштовани су
постови и неких других дана: на дан пророка Данила, св. Игњата и св. Андрије
(Боша), св. Антонија (17/30.1) (Височка нахија), од Успенија (Велике Госпојине) до
Рождества Пресвете Богородице (Мале
Госпојине) (Ужице, Босна), на св. Кузмана
и Дамјана (1. /14. XI) (Босна), од се. Андрије до Божића или пак до Нове године
(Фрушка гора).
Изван Балкана, в. д. познати су једино
Хуцулима, који ради заштите од грабљивца славе дан св. Лупа (23. VIII), под
утицајем комшија Румуна (lup = "вук") и
св. Спиридона (14. XII).
Лит.: Сок. ВДКО: 155-157; 164-165; Добр. СЭС 4:
161-162; ЖС 1905/1-2: 169; Даль 1: 17, Толстая//СБЯ -84: 186-194; ТСл 3:129,164, 4: 328-329,
338-339; Бог. ВТНИ: 174, 242; СЕЗб 13: 157-162;
14: 24, 65, 73-75, 32: 377, 40: 16, 54: 139, 404, 58:
228, 83: 165-166; Марин. НВ: 520; Ген. ПОО: 341;
Пир.: 451-452; ZWAK 1884/8: 294, 1885/9: 30,
1887/11: 39; Lud 1896/2: 205-206, 1899/5: 213/214,
1901/7: 269.
Г. И. Кабакова
ГАВР АН и ВРАНА - у народним представама нечисте и злослутне птице. Као и
друге птице из породице гавранова (чавке, гачци), обједињене су сличним веровањима и називима. Г. je мудра птица. Он
живи сто или триста година и влада тајнама: предсказује —» смрт, нападе непријатеља, у билинама даје савете јунацима, у
бајкама показује где je закопано благо, у
песмама доноси мајци вест о синовл>евој
смрти, итд. Птице из ове породице имају
црну боју и супротстављају се кротким и
светим птицама, поготову голубу, као
злослутне, што се одражава и у представама о птичјем обличју људске -> душе, у
народним легендама о светском потопу,
итд. С друге стране, на супротстављању
белог (или шареног) и црног (ружног)
перја заснива се комика низа бајки о гаврану.
У г. виде -» нечисту сиду. Он je црн
због тога што га je створио -> ђаво. Тјаво
може да се претвори у г. Душе злих људи
замишљане су у виду црних г. и врана.
Сматрају да je -> вештицу могућно препознати и по црном г. на -» крову њене
куће. По легенди, г. су пустили из ковчега
да би видео крај потопа, али се он није
вратио. За казну je г., који je био бео као
снег, и кротак као голуб, постао црн, крволочан и осуђен да се храни стрвинама.
Грабљивост je особина која, у народним веровањима, повезује г. с -> вуком.
Тумачило се као знак: ако неко пева у шуми и види г., набасаће на вука. Грактање г.
над стадом најављује вуков напад на стоку. По ползској легенди, гавранови и чавке
су постали од иверја, док je ђаво правио
вука, тешући га од дрвета. У разним верзијама бајковног сижеа "браћа-гаврано-
ви", браћа се претварају у г., вране или вукове. Као и друге птице-грабљивице, убијеног г. или врану вешали су у штали ради
застрашивања злих духова, који ноћу муче коње или краве.
О крволочности г. сведочи његово
оглашавање, које преноси узвик "Крв,
крв!" Да пушка не би промашивала, ловци су пушч^ну цев подмазивали крвљу г.
Мотив -» крви постоји и у легенди о врани: врана je хтела да пије крв, која je капала из рана распетог Христа, због чега jy je
—» Бог проклео, па joj je кљун по ивицама
заувек добио црвену боју.
За веровања о г. карактеристичан je
мотив крађе. По веровањима, човек ће
постати лопов ако поједе срце или месо г.
Исти мотив je представлен у легенди у
којој г. или врана открива св. Петра у крађи коња узвиком "Украо!" По другој легенди, девојка, која je својим узвиком onтужила Христа да краде, претворена je у
врану. Сматра се да врана својим оглашавањем "Крао! Крао!" раскринкава лопова
или предсказује крађу. За човека осумњиченог за крађу, кажу: "Над н>им врана
гракће".
Птице из породице врана везане су за
смрт и свет мртвих. Хтоничка симболика
г. представлена je у раном арапском сведочанству ал Масудија (умро 956. године).
Он описује словенског идола у облику
старца који —> штапом извлачи из —> гробова посмртне остатке. Испод његове леве
ноге налазе се слике г. и других црних
птица. У погребним нарицањима (тужбалицама) смрт улеће кроз —» прозор као
црни г. Оглашавање г. близу -» куће предсказује скору смрт. Црни г. у сну и грактакање вране такође предсказују смрт.
ГАТАЊЕ
-110-
Γ. поседује блага и -> богатство. Он
чува благо, закопано у зем/ьу. У белоруској бајци, наследници, у потрази за новцем, раскопавају гроб шкрте спахинице и
откривају г. на грудима покојнице, која je
сахрањена са новцем. Г. joj je стављао новац у уста, али људима није дао ни да га
дотакну. Верује се да г. у -> гнезду чува невидљиво благо да би, пошто сакупи много -> здата и сребра, позлатио себи главу
и реп. Познато je, такође, веровање о злом
духу у облику црне птице - вране или
гачка, који краде богатство и носи га свом
домаћину. У белоруском предању бела
врана помаже вештици да музе —> млеко
туђих крава.
Сасвим друга својства вране изражавају бајке о животињама, анегдоте и изреке.
У њима je врана комичан лик: у први
план избијају њена глупост и хвалисавост.
Она се хвали пред —> орлом лепотом своје деце и моли га да их не једе. A opao, видећи најружније птице, једе управо мале
вране. Врана мења своје перје за бело (уп.
израз "бела врана") и хоће да се помеша
с голубовима; међутим, они je протерују,
а ни јато врана неће да je прими натраг.
Исто тако и г., оденут у лабудово или пауново перје, бива препознат и осрамоћен.
Врана je лења и неспретна (није случајно
ιπτο шепртљу називају врана) и зато je на
птичјим изборима пропустила (провраниля) све шефовске дужности (цара, губернатора итд.) и остала без посла. Грактање
вране, која je нашла лепињу балеге, комично je обрађено у народним шалама.
Лит.: Сумцов Н. Ф., Ворон в народной словесностиНЭО 1890/4/1: 61-86: Гура СЖ: 530-542.
А. В. Гура
ГАТАЊЕ - ритуал усмерен на успостављање контакта с оностраним силама у циљу сазнавања будућности.
У древним писаним изворима о Словенима сачувана су сведочанства о неким
облицима г. Прокопије Кесаријски (VI в.)
сведочи да су Склавини и Анти гатали за
време приношења жртава божанствима
(СДИС 1:185). О бацању коцке пред доношен>е важних одлука говори се у Титма-
ГАТАЊЕ
ровој хроници (XI в.) и у делима Константина VII Порфирогенита (X в.). Разноврсни начини ι. помињу се у западнословенским актима о процесима чарања у XVIXVII в.: бацање коцке, пасуља, саливање
топљеног воска или олова, г. по унутрашњим органима животиња, по сенци, по
Псалтиру и ел. Ови и други начини средњовековних г. одразили су се у споменицима словенске писмености, посебно у
онима који су намењени за предсказание
будућности.
Врачаре гатају у пасу л
По својој функционалној измени, гатањима су блиска тумачења случајних
предзнака, која помажу човеку да спозна
будућност. Нпр. облик предзнака имају г.
по природним појавама (по присутности
-> звезда на небу, првом —» грому, прелетању птица и ел.), по случајном —> сусрету, —> сновима, понашању животиња и
инсеката итд.
Уколико je, по народним представама,
.за погађање будућности било неопходно
ГАТАЊЕ
-111-
посредништво духова, -» нечисте силе,
покојника, ритуали г. су осмишљавани
као нечисто, грешно и опасно дело. У чешким средњовековним изворима се говори о црквеним забранама призивања
умрлих ради предсказивања будућности
(Zibrt SPZP: 377). У северноруским ритуалима г. врло су распространяете посебне
језичке формуле, којима се призива нечиста сила да се јави и открије будућност,
уп.: "Дедушка-домовой, покажи мне будущего мужа!" ("Дедице-домовоје, покажи ми будућег мужа"), "Лешие лесные,
болотные, полевые, все черти, беснята,
идите все сюда, скажите, в чем моя
судьба?" ("Лесници шумски, барски,
пољски, сви ђаволи, бесови, дођите овамо, кажите, која je моја судбина?"), "Черти, лешие, бесы, дьяволы, приходите ворожить!" ("Тјаволи, лесници, бесови, нечистењаци, дођите на врачање!"); (ГКК:
71-74).
По веровању сељака Костромске обл.,
нема ниједног г., "где не би Њега (ђавола)
било - узек Њега дозивају" (ГКК: 18). У
Архангельске) губ. почињали су гатање
"позивањем лоших": "Черти, к нам, чертенки, к нам! Вокруг круга ходите, к нам
не заходите!" ('"ђаволи, до нас, ђаволчићи, до нас! Око круга идите, код нас не
улазите!") (ЭО 1916/3-4: 73).
Да би они који гатају успоставили контакт с духовима, скидали су са себе ->
крст и —» појас, развезивали све везе на
одећи, девојке су распуштале -> косу; излазили су из куће не крстећи се, ишли ->
ћутећи до места г., понекад боси или само у -> кошуљи, тајно, да нико не види,
изводили ритуал жмурећи, с марамом
покривали лице (-> наопако понашан»е). У исто време предузимали су
превентивне мере против штетног утицаJa нечисте силе: описивали су -> круг око
себе жарачем, лучем, угарком, ставл>али
на главу земљани суд (вологод.), при заjeдничkйм г. држали би се малим прстом,
после г. обавл>али обред "разврачавања".
Нпр. у Костромској обл., скачући на левој
нози, обилазили су шупу супротно сунцу,
говорећи: "Чертово место, черт с тобой!"
("Тјаволско место, ђаво у теби!"), а потом
ГАТАЊЕ
би завиривали кроз мрачан прозор у нади да ће видети суђеника; затим су обилазили шупу скачући на десној нози у смеру кретања сунца, говорећи: "Богово место, Бог с тобой!" ("Божје место, Бог у теби!"). Веровали су, ако се не "разврачају",
да могу полудети или заувек пасти под
власт нечисте силе (ГКК: 63).
У складу с овим веровањима, за г. су
бирали нечиста места, где су обично духови боравили или су се ту појављивали.
Таквим местима сматрали су усамљене —»
куће, зграде у којима људи не живе (парно купатило, шупа, штала, подрум, —> таван, сеник), такође и локусе, осмишљене
као гранични простор између "свог" и
"туђег" света (—> пећ, —> праг, спољашњи
-> ћошак куће, двориште, капија, места
поред -» бунара, -> извора, просеци, -»
раскрснице, места на којима се рачвају
путеви, међе, —» гробља и ел.).
Време које се сматрало повољним за г.,
такође je везано за преломне, граничив
периоде, који су сматрани најопаснијим.
Углавном су г. била везана за зимски и
летњи солстициј (божићни празници и
-> Ивањдан). У руској традицији je г. после -> Божића представляло ретку појаву. Велика трупа украјинских, белоруских
и западнословенских г. односила се на
предбожићни период, тј. на "зимске свеце": Јекатерину, -> Варвару, -> Андрију,
Луцију, -> Николу. Неки облици г. захтевали су више времена: нпр. 12 дана пре
Божића стављали су у воду гране родног
дрвећа, гатајући, да ли ће се расцветати
до Божића. Зап. Словени су на дан св. Луције (13. XII) захватали бокалом текућу
воду и свакодневно, наредних 12 дана, помало je одливали; на -> Бадње вече
остатком воде умивали би се пред спавање, да би уснили стварни —> сан. У мањем
степену г. je присутно у пролетњо-летњем
периду: за -> Ускрс, -> Тројице, за дан ->
Божјег Тела. У јужнословенској традицији типични периоди за г., осим Божића и
Ивањдана, били су —> Ђурђевдан, —> покладе, 1. март итд.
У границама дан-ноћ одговарајућим
временима за г. сматрали су вече и —>
ноћ. Ист. Словени су веровали да се гата-
ГАТАЊЕ
-112-
ти може само до првих петлова, даље се
већ ништа не може погодити. За г. je било намењено време уочи -> празника. Руси су то објашњавали тиме да празнична
црквена литургија разгони бесове, па стога њихову помоћ треба потражити уочи
празника.
Осим календарских, познати су и многи облици оказионалних гатања, која су
обављана за време сахрана и -» задушница (нпр. гатали су о животу и смрти чланова породице по светлости свеће, понашању домаћих животиња, по сенци, по
-» кашикама спуштеним у суд с кашом и
ел.); за време свадбеног обреда, порођаја
(нпр. гатали су о породичном животу и
будућој деци по кретаььу свадбене поворке, по особеностима црквеног обреда за
време венчања и ел.); приликом завршетка жетве (нпр. везујући последњи сноп,
бројали су колико су снопова сакупили паран број је наговештавао срећу); при
преласку у нову кућу и ел. г. су обављана
и током свакодневних кућних делатности:
приликом печења —> хлеба, метења куће,
ложења —> пећи, приликом сађења расада, ткања и сновања и ел.
Гатања су предузимана са жељом да се
добију одговори на питања о животу,
здравлзу и —> смрти чланова породице, о
времену, приносу, приплоду стоке, о извођењу живине, медоносности пчела, о
богатству или сиромаштву, о судбини несталих рођака, о узроцима и исходу болести, о томе да ли ће се кушьена стока привићи на ново домаћинство, о томе где и
када треба градити нову кућу, и ел. Ипак
за најбројнију и најразрађенију може се
узети трупа матримонијалних г., која обављају млади (превасходно девојке). Приликом г. о женидби и удаји желели су да
сазнају име будућег супружника, како ће
изгледати, колико ће година имати,
каквог ће карактера бити, којом професијом ће се бавити, какав ће му бити материјални положај, ко ће у породици имати првенство, колико ће имати деце, кога
пола и какве судбине, ко ће од супруга више живети и ел.
Мање су распрострањена г. која се
предузимају да би се открило ко je лопов,
ГАТАЊЕ
чинилица или —> вештица, где je изгублена крава, када he се издалека вратити
одсутни члан породице, какав he бити исход предстојећег посла и др.
Г. су могла бити индивидуална, колективна или општепородична (када су заједнички погађали судбину сваког члана
породице понаособ).
У основи разноврсних начина гатагьа
налазе се веровања да човек, поштујући
одређене услове (избор правог времена и
места, нарочито понашање човека који гата, коришћење посебних предмета за гатање и ел.), уз помоћ натприродних сила,
може да добије одређене знаке, у којима
je "шифрована" његова будућа судбина он само треба да зна како правилно да их
протумачи. Такве знаке су могли дати
- снови; гласови, речи које се случајно чују; одрази на глаткој површини (у —> огледалу, —> води, стаклу); оцртавање сенке,
трагова, отисака; облици које добијају
растопљени —> восак, —> олово, у воду изливено беланце, испечени хлеб; понашан>е животиььа и инсеката; стање расцветаних, зелених или увелих биљака; парни
или непарни -> број објеката; осећај при
пипању (додир голе или длакаве руке,
контакт с глатком или храпавом површином); бачена коцка (издвајање једног симболичког предмета из скупа других); ->
боја, величина, влажност или сувоћа
предмета г.; нестанак или присутност
преко ноћи остављене ритуалне хране;
распоред и положај бачених предмета и
др.
Типичан ритуал г. укључује три етапе:
припремне радње, добијање знака судбине, његово тумачење. Нпр. да би усниле
стварни сан, девојке би испод јастука или
под кревет стављале обредну храну (—»
хлеб, палачинке, -> жито и ел.) или гранчице -> метле, мушке панталоне, кл>уч и
катанац, -» чешаљ, огледало, -» појас,
марамицу, остављале поред постел>е шол>ицу с водом и ел. Пред спавање би изговарале одговарајуће речи: "Суженыйряженый, приходи со мной ужинать"
("париться",
"коня
поить",
"замок
отмыкать", "причеши меня", "через реку
переведи" и ел.). ("Суђениче-скривени,
ГАТАЊЕ
-113-
дођи да вечерамо" - "да се купамо", "да
напојимо коња", "да отворимо катанац",
"да ме очешл,аш", "да ме преко реке преведеш" и ел.); посипале би по кревету
или јастуку (соби, -> прагу куће, у -» бунар) семе лана или жита, призивајући суђеника "да жање", "чупа лан" и ел. Стварни сан могли су изазвати умивање водом
донетом с девет бунара, уплитање у -» косу или стављање у кревет одређених биљака, метење пода пред спавање, почев
од прага према унутрашњости, трчање
око куће без одеће и друге ритуалне радње. Сматрали су да се лик суђеника ноћу
може појавити у огледалу или на води
(такође на -> прозору, у отвору пећи, бунару, пукотини на —> вратима, у рукаву
мушке —> кошуље и ел.).
Главки део г. везан je за тумачење ->
ГАТАЊЕ
гласова, речи, ликова, предмета и њихових обележја. Велику популарност код
свих Словена уживало je г. по гласовима.
Они који гатају "ишли су слушати" на ->
раскрсницу, просек, бунар, излазили на
праг куће: лавеж -> паса je указивао с коje стране ће доћи младожења, звук -> звона или одјек -» секире су предсказивали
сиромаштво и смрт, музика - свадбу, топот —> коња и шкрипање кола - далеки
пут. Нису гатали само по случајним гласовима, него су их и сами изазивали: лупали су по дворишту, капији, на врата
штале, коњушнице - ако би се, као одговор, огласиле животиње, то се сматрало
добрим знаком.
Таквом гатању припада и обичај прислушкивања туђих речи - онај који гата
тумачио их je као њему упућене. Нпр. у
Руска божићна гатања с кокошкама.
ГАТАЊЕ
-114-
ГАТАЊЕ
које су на метафоричан начин предсказиПољесју, одмах после бадње вечере девојвале будућност власнику извучене ствари.
ке би, стиснувши међу прстима мрвицу
У ист. Србији таква г. називали су певапе
кољива, трчале до суседне куће, покушапрстену, у Бугарској - припяване пърстени
вајући да чују речи домаћина: речи као
или китка (—> ладо).
што су "иди", "узми", "жури", "брже",
Велика трупа г. заснована je на бацању
тумачиле су као најаву брзе удаје; а речи
предмета (у воду, бунар, на -> дрво, на ->
"седи", "остани", "не иди" - даљег девојакров, на -» таван), на пребацивању преко
штва. У Србији, девојке би, стојећи поред
главе, преко дворишта, разбацивању по
капије, гатале на основу речи случајних
поду и ел., при чему се значенье придавапролазника.
ло томе у ком би се положају нагяао бачеМнога гатања била су заснована на туни предмет (нпр. обућа која je пала окремачењу понашања домаћих животиња и
нута врхом према прагу, наговештавала je
инсеката. Најчешће се гатало по петлу,
удају; срп који je пао оштрицом према
кокошки, псу, мачки, овци, свињи, коњу.
жетеоцу - здравље), начину на који се преНпр. девојка би ноћу одлазила у тор, да
дмет кретао по води, томе да ли су успели
види каква ће joj овца у мраку допасти
да га у првом покушају баце на врх и ел.
шака: ако би ухватила белу, њен суђеник
У другим начинима г. било je битно да
ће бити плав, а црну - црномањаст (рус.)·
ли je паран или непаран -» број насумиБугари су гатали по боји овце која прва
це одабраних предмета (цепаница, прућа
уђе у тор: бела je означавала свадбу, црна
на огради, камења с дна реке и ел.); да ли
- лош живот.
се променила количина воде остављене у
Приликом г. позитивна симболика
суду преко ноћи (мањак воде при јутарпридавала се биљкама које не би свенуле.
Нпр. Бугари су уочи Тјурђевдана закопањем мерењу наговештавао je губитак у
породици); како су се очували увече оставали на незнаком -> гробу земљани суд и
вљени хлеб или храна на —> путу; да ли су
у њему остављали грану или цвет, да би
остале целе семенке приликом сечења
ујутру погледали да ли су свели или не. У
плода; које je дужине сламка извучена из
свим словенским традицијама гатало се о
стога, крова, испод чаршава за време бадживоту и смрти чланова породице на
њиданске вечере и др.
основу гранчица, китица, траве, венчића,
Предмети који се користе у ритуаликоје су качене на зид куће: увеле биљке
ма гатања припадају широком кругу стванаговештавале су смрт.
ри из домаћинства: храна, —> одећа, оруСимболика предмета имала je првођа рада, биљни и природни објекти. Приразредан знача) у колективним г., засноваметна улога додељивана je ритуалној храним на принципу случајног извлачења. У
ни, пре свега обредном хлебу, палачинкапосебан суд, заједнички земљани лонац
или чинију, убацивали су хлеб, жито (кома, посебно припремљеним лепињама,
ји су симболизовали срећу у породици),
хлебним мрвицама, такође зрнастој храугарке, пепео (симболи болести и туге),
ни - кољиву, каши.
земљу, ивер, песак (симболи смрти), новОд кућних предмета најчешће су кочиће, пређу (симболи богатства), прстен,
ришћени они који су везани за —> опьивенчић, ноћну Капицу, грану, шол>ицу во1пте (жарач, маша, лопар, оџачарска четка, такође и пепео, угарци из своје пећи);
де (симболи брака). Она) који гата, с
ту су и -> метла, наћве, земљани суд, реповезом преко очију, извлачио би насушето, —> сито, —> кагаика, чинија, чармице предмет по предмет, или je то рашав, платно, —> огледало, свећа, луч, ладио вођа (у јужнословенској традицији нена кудеља, обрамица, руда, хам и ел.;
дете), за све којима се гатало. У другој ваод одевних предмета - обућа, марама, керијанти г., из суда би извлачили личне
цеља, —> појас, покривало за главу, накит.
ствари, које су припадале онима којима
Посебна улога у г. свих Словена присе гата (прстење, огрлице, машнице, марамице, појасе), певајући посебне песме, . давана je кућном -» ђубрету и -» води.
ГАТАЊЕ
-115-
Осим руских формула, које садрже
обраћање нечисто) сили и позиве "суђенику-скривеном", у украјинској, белоруској и западнословенској традицији позната je велика трупа језичких образаца,
којима се они који гатају обраћају за помоћ -» Богу, -> свецима, -> срећи, ->
кукавици, —> бубамари, —> чешљу, четки, кољиву, бшькама, животињама. Нпр.
Белоруси Гомељског краја на —> Бадн>и
дан оставляли су пред спавање мрвицу
кољива испод јастука и говорили: "Куцця моя, куцицька, родная сестрицька,
раскажы усю прауду, як буду женицця"
("Жито моје, житенце, рођена сестрице,
кажи ми целу истину, када ћу се удати");
(ПА). У Србији су на -> Ђурђевдан момци ломили гранчицу зановети и пред
спавање стављали je под јастук, говорећи:
"Зановети, зановети, немој ме занети,
већ ми кажи, коју ћу узети (СЕЗб 1939/24:
95).
Код Зап. Словена врло су позната г. о
удаји: младеж би ишла по дворишту и
тресла ограду, капију, дрво, пратећи те
радње говорном формулом: "Trz^se. ας,
ptotku, skad przyjdziesz, chlopku?" ("Тресем тебе, плоте, одакле ћеш ми доћи,
момку?") (Poš. ZO: 63); "Tresu, tresu bez,
ozvi se mi mily, kde si dnes?" ("Тресем,
тресем зову, одазови се, мој мили, где
си?"); (Vanč. KOJS: 14).
Да би сазнале да ли ће се удати за
момка или удовца, украјинске девојке би
разбрајале коље на огради, говорећи:
"Момак - удовац". Словакиње би, одбројавши до деветог коца у огради, говориле:
"Tu kol, tu kolica, ci ja budem toho roku
nevestica?" (Ту je колац, ту je притка, да ли
ћу ове године бити невеста?") (Horv. RZL:
30). У Моравској Валахији изговарање језичке формуле била je главна ритуална
радња у процесу г.: девојка би отишла ноћу на гумно, клекла на колена, изговарала
одређене речи и ослушкивала гласове: "S
toho humna nevstanu, až znameni dostanu.
S ktere strany vitr foukä, odkud se muj mili
koukä?" ("Ja ča гумна нећу отићи, док знаке не добијем. С које стране ветар дува,
отуда ће се јавити мој драги?"); (Kulda
MNP 1: 286).
ГВОЖЂЕ
Лит: Mosz. KLS: 365-415; См.ГКК; ФЭ 1977: 123130; СБФ-81: 13-43; Чич. ЗП: 85-97; ЭО 1915/1-2:
113-118, 1916/3-4: 70-74; Терещ. БРН 7: 225-268;
Снег. РПП 2: 38-53; Сок. СПБК: 519-522; ТОРП:
16-25; ЗК: 76-77,106-107; Шейн МИБЯ 3: 518-519;
Булг. П: 181-184; Богд. ЦДМ: 85-87; Никиф.
ППП: 50-54; Ив. ЖПК: 27-29; МУРЕ 1900/3: 3738; Шух. Г: 193-194; Now. LU 1: 162-163; ПА;
СЕЗб 1939/24: 95; СМР: 278; ГЕМБ 1929/4: 43,
1932/7: 83-84, 1935/10: 121, 124-125; NU 1973/10:
191, 1974/11-12: 456; Мил. ЖСС: 134, 164-166,
178;Т)ор. ВВ: 199-200; Kur. PLS 1:17,85-86,2:115116, 4: 61, 63, 165-179; Jadr. K: 23; ZNŽO
1926/26/1: 143; Арн. БНП: 46-47, 138-139; Арн.
ФЕ: 355-357; Бак. БЕТБ: 427; Бак. ПО: 49; Пир.:
429; Кол. ПОС: 160-164; Добр.: 303, 324, 330-331,
337,347,354; Bystr. DO 1:278-281,2:39,42,59, 79;
Kolb. W 42: 390; Fisch. ZP: 54; Stelm. ROP: 47, 73;
Dwor. KSL: 27, 38, 60-61; Poš.ZO: 14-17, 29-30, 6067, 242; Väcl. VO: 71-73; Horv. PxZL: 27-32, 74-75,
183-184, 224-225; Komor. TSS: 39-42; Hör.: 278279; Hörn.: 306; Slov. 3: 1012; Bart. ML: 6-7, 16-20,
45, 53; Veck. WSMAG: 41, 43; SCHN. FVS: 113114.
Л. H. Виноградова
ГВОЖТ)Е - један од најстаријих метала,
који има висок сакрални статус у народно) култури и користи се као заштита у
медицинској магији. С једне стране, обрада г., упоредо с печењем -> хлеба, припремањем платна и неким другим облицима делатности, повезана je с чином
стварања света и његовог преображаја из
хаоса у космос. Г. симболише "овај" свет.
Каљење г. у -» ватри и -> води даје му висок сакрални статус. Г. поседује позитивна својства и представља једног од универзалних заштитника - што je условљено
његовом чврстином, тврдоћом, везом с
ватром и дуготрајношћу. Та обележја чине г. символом здравља, што одређује његову употребу у магији лечења.
С друге стране, г. je супротстављено
живој природи: оно je хладно, непокретно, не расте и не развија се, оно je елемент
"мртвога" света. Зато се г. често јавља као
атрибут —> нечисте силе.
Својства г. се користе у магијској пракси, да би се човек и стока повезали са шагом и здрављем. На пример, комад г. за-
ГВОЖЂЕ
-116-
копавају испод прага на -» Ђурђевдан,
да би свима који пређу -> праг биле здраве ноге (Украјина). У време првих удара
грома ставлају г. на главу да их не би болела глава (Полесје). Да би дете било
здраво, стављали су му гвоздене минђуше
у уши, говорећи: "Од сада живи као гвожђе" (Срби).
Г. je употреблавано и приликом лечен>а неких —> болести. Ако би дете и мало
по лицу мале ране, за лечење су користили "железни оган>": парче г. су стављали
на накован, и калили та. На ватри, добијеној од тошьеног г., спаливали су липове
гранчице и угарцима мазали ране (Срби).
Г. je коришћено као заштита на основу његових својстава као што су тврдоћа,
чврстина, способност супротстављања
ударцима. Од њега су Срби правили ->
хамајлиј е, које штите човека од злих очију. Изузетно често г. се користило ради заштите трудница, породиља, новорођенчади, младенаца на свадби. Парче г. трудница je носила под пазухом, као средство
против —> чини; г. je стављано у породилину постелу, у колевку или у воду за купање новорођенчета.
Г. служи као заштита луди и стоке од
—> нечисте силе, —> змија и грабливих
животиња. Г. je ставлано у мртвачки сандук вешца, да после смрти не би наносио
штету (Укр.), закопавано je испод прага
штале да заштити стоку од —> вештица
(зап. Укр.). На дан св. Јеремије правили су
буку гвозденим предметима, да би отерали змије од насела (Бугари, Срби).
Нечиста сила се боји чак и спомињања
г., па су као заштита од вампира служиле
речи: "Дајте ми гвожђе за туцање соли"
(Буг., Георг. БНМ: 159); да водењак не би
дирао човека, требало je наглас набрајати
гвоздене предмете (сев. рус.), а када би се
у -> пролеће први пут видела змија, требало je трипут рећи: "Камен, гвожђе"
(Срби).
Као заштита од —> урока и болести,
често се користе предмети од г.: -> игла,
нож, коса, -> секира, виле итд. (општесловенски). Гвоздени предмети, који су
служили као заштитници, понекад су ковани уз поштовање одређених правила.
ГЕОРГИЈЕ СВ.
Ако су жени умирала деца, требало je да
носи хамајлију у виду бритве, ножа, српа
итд., коју је исковао голи -> ковач од
једног парчета г. - да би спречила смрт
будуће деце (Срби).
Чврстина, непорушивост ограде, капије и врата направљених од г. представљају сталан мотив словенских басми. Код
Срба je назив г., упоредо с називима
других метала, поставлен у основу личних имена која имају заштитну функцију.
Дечака крштавају Геозден да би био "као
гвожђе".
Г. се често јавла као атрибут нечисте
силе, на пример, —> русалке држе у рукама гвоздене куке (сев. рус.). Митолошки
ликови могу имати делове тела од г. Гвоздене зубе имају руски ђаво и вештац, који
ноћу устају из —> гроба, српска —> вила и
—> караконџуда, уп. српски назив за њега
гвоздензуб.
Тврдоћа г. условила je његову употребу у случајевима када je било нужно дати
предмету то својство. Сматрано je да ће се
маслац боле мутити ако се испод ступе
постави г. или се у н>у уметне нешто гвоздено (Луж.).
Приликом извођења неких магијских
радњи била je забрањена употреба или
ношење г. ča собом. На пример, први сир,
направлен на -> Ђурђевдан, секли су дрвеним ножем, јер се први сир није смео
додиривати г. (сев. ист. Бугарска).
Лит.: Бог. ВШИ: 197, 268; Влас. НА: 146-147; ЕЗ
1898/5: 91, 94; МУРЕ 1906/8: 7,34,167, 200,1907/9:
62; Онищ. НКЗ: 70; Шейн. БП 1/2: 17; Шух. Г.
4:201, 247; ХСб 1889/3: 54; БМ: 117-118; Георг.
БНМ: 159; Кол. ПОС: 36; Пир: 403; Псп 1884/9:
131; Грђ. НН: 212, 217; Тјор. ЗО: ПВП 1: 36; Раден. НБЈС: 131, 137, 147; СЕЗб 1934/50: 32; Треб.
ПДСК: 136,146,147, 165; Трој. ЖО: 33; Raj. ČDŽ:
221; Bystr. ŠOR: 17, 43-45; MAAE 1896/1: 129, 213;
Wisla, 1894/4: 647, 1896/1: 89-90; 1898/3: 482.
/. /. Левкиевска
ГЕОРГИЈЕ СВ. ПОБЕДОНОСАЦ (Јегорије, Тјорђе, Јуриј) - један од најпоштованијих светаца код Словена, покровител Москве и руске државе. Празнује се 23. IV/6.
V - "пролећни Јуриј" (Тђурђевдан) и 3./16.
ГЕОРГИЈЕ СВ.
-118-
XI - "јесењи Јуриј" Ођурђиц) У народној
култури, заштитник стоке, вучји пастир.
Свети Георгије je рођен у Кападокији
(Мала Азија), a пострадао je мученичком
смрћу 303. године. Св. Г. je чинио чуда и
добра дела, од којих je једно постало веома познато из апокрифне књижевности:
победно je -> аждају и изгазио je -> коњем. Овај мотив je овековечила иконографија и прихватила народна традиција. У
народној свести постоје два лика св. Г.: један од њих je приближен црквеном култу
св. Г. - змајоборца и христољубивог ратника, а друга, сасвим различит од првог одражава култ сточара и земљорадника,
домаћина земље, покровителе стоке, који отвара пролећну сезону пољских радова. Тако се у народним легендама и песмама-легендама опевају подвизи светог
ратника Јегорија (Георгија), који није
поклекао пред мучењима и одолео je обећањима "царища Демьянища (Диоклециянища)" и победно "љуту змију, љуту
огњену". Мотив победе св. Георгија познат je у усменој поезији Источних и Западних Словена. Код Пољака св. Јежи се
бори с "вавељским смоком" (змајем из
краковског замка). Руска духовна поезија,
такође, пратећи иконописни канон, у
змајоборце убраја и Теодора Тирона, кога
источнословенска и јужнословенска традиција такође приказују као коњаника и
заштитника стоке.
Друга народни лик св. Г. везан je за почетак -> пролећа, за земљорадњу и сточарство, за прво истеривање стоке на пашу, које често пада на Тјурђевдан - код
Источних и делимично Јужних Словена, а
такође у Источној Пољској. Код Руса (костром., твер.) ђурђевданске песме се обраћају св. "ђорђу и св. Макарију: "Јегорије
наш храбри,/ Макарије преподобии!/
Спаси нашу стоку/ у пољу и ван под>а,/ у
шуми и ван шуме,/ под светлим месецом,/ под прелепим сунашцем,/ од вука
грабљивога,/ од медведа љутога,/ од зверке лукаве"; у сличним хрватским песмама
св. "ђорђе јаше на "зеленом", тј. сивозеленом коњу: "Добро јутро, драги домаћини!
Ево, долази вам зелени Јуриј на зеленом
кон>у, зелен као травица, росан као роса.
ГЕОРГИЈЕ СВ.
Донео вам клас жита и од Бога добру
вест!" Код Хрвата и Словенаца, у обиласку дворишта уз ђурђевске песме главна
фигура je "Зелени Јуриј" - дечак који je од
главе до пете покривей зеленим грањем,
оличење св. Георгија. У истим хрватским
песмама на дан св. Г. понекад су присутни
мотиви борбе против змаја и змајева отмица девојке. Словенци су водили "Зеленог Јурија" или "Весника" и певали: "Зеленог Јурија водимо, масло и jaja молимо,
Баба Рогу прогонимо, пролеће просипамо". Словенци Штајерске су певали: "Свети Јурије, ти имаш кључ, отвори нам небески свет!" и при томе дрвеним кључем
копкали —> земљу. У центр. Белорусији,
приликом обилазака на Тјурђевдан "будили" су св. Г.: "Јуро, устај рано,/ отварај
земљу,/ пусти росу,/ за цело лето,/ на бујна жита,/ на једра, на класала!", а ускршн>и "коледари" су молили Јурија да "пусти росу током читавог пролећа и читавог лета". У ист. Моравској, у "Смртну"
недел>у (претпоследња неде/ьа пре Ускрса) омладина je певала: "Смртна неделю,
куд си дела кључ?" - "Дала сам га, дала
сам га светоме Јурију, да нам отвори врата раја, да Јуриј откључа поље, да расте
трава, трава зелена". За бугарске и источносрбијанске ђурђевданске песме карактеристичан je мотив поткивања коња и
обиласка њива на коњу: "Св. Г. поткива
коња сребром и златом. Упутио се св. Г.
рано изјутра на Т)урђевдан да обиђе зелена поља, зелена поља, росне ливаде".
У словенском фолклору св. Г. je заповедник —> змија (казнио je непоштеног —>
пастира тако што je заповедно змији да га
уједе), мада je св. Г. још познатији као господар -» вукова. По руској легенди, која
има паралеле код Срба у Босни, у Словенији и код Бугара, један пастир je приметно изгажену траву под храстом, па се попео на храст да би видео шта се то дешава
под »им. Видео je св. Г. како јаше, а за њим
јури чопор вукова. Када се зауставио код
храста, св. Г. je кренуо да шаље вукове на
разне стране, говорећи им чиме да се нахране; када их je разаслао и на крају се до
њега довукао хроми вук, питајући га кога
ће он да поједе, св. Г. му je показао оног
ГЕРМАН
-119-
што "на храсту седи" (уп. св. -» Сава). После два дана пастир je сишао са дрвета и
хроми вук га je појео. Уп. руски обред: најстарији у породици je пре истеривања стоке одлазио док још не би свануло на ливаду да "дозива вука": "Вуче, вуче, реци на
коју си животињу бацио око, на коју те je
Јегорије упутио?" Затим би хватао прву
овцу на коју би нашао у тору и клао je главу и ноге би бацили у пол>е. Уп. руску
изреку: "Што год вук има у зубима, то му
je дао Јегорије". Истовремено, забајкалски
староверци су сматрали да je "Јегорије
Храбри... штитио стоку од вукова". У Приангарју je поштован Јегорије Храбри као
покровитељ коња, на дан св. Г. нису радили с коњима. У Пиринској Македонији
(Петрич) сматрали су да je св. Г. - заповедник пролећне кише и грома: он и пророк
Илија јашу на коњима по небу и стога се
чује грмљавина. У селима око Пловдива,
св. Г. je схватан као домаћин и "чувар" свих
вода: он je убио аждају да би људима дао
воду.
Лит.: Кирпичников А., Св. Георгий и Егорий
Храбрый: Исследование литерартурной истории
христианской легенды, СПб., 1879; Рыстенко А.
В., Легенда о св. Георгии и драконе в византийской
и славянорусской литературах, Одесса, 1909;
Пропп Б. Я., Змееборство Георгия в свете
фольклора//Фольклор и этнография Русского
Севера., Л. 1973; Фролец В., Свети Горги во шродната традиција на словенските шроди//МФ
1973/6/12: 87-91; Антик В., Свети Горги и народшта традицща//НС 1971/10/37-38: 78-83; Чијка
X., Свети Горги в българския фолклор//ЂФ 1988/1:
29-37; Чајкановић В., О српском врховном богу,
Београд, 1941: 68; Looritts O., Der hl. Georg in der
russ. Volksüberlieferung Esstlanda, Berlin, 1955;
Kosowska E., Kanon i transformacije. Sw. ]erzy w
polskiej kulturze ludowej, Wrodaw-Warszawa, 1985;
Fučić В., Sveti Juraj i Zeleni Juraj//ZNŽO 1962/40:
129-150; Huz. ZJ: 22; Kur. PLS 1: 28; Polivka J. Viči
pastyrl/Sbornik praci venovanych Vadavu Tillovi,
Praha, 1927: 159.
H. И. Толстој
ГЕРМАН - православии светитељ (цариградски патријарх из прве половине VIII
века) који се код Бугара и Срба сматра го-
ГЕРМАН
сподарем градоносних и кишних -» облака, чији се дан празновао 12/25. јуна; истоимена лутка која се на обредан начин прави и сахрањује ради престанка -» суше
или прекомерне —> кише.
У околини Ниша Г. су називали 7)ерма, у долини Тимока, околини Лесковца
и Врања, у Пчињи - Ђерман, у околини
Пирота и у западној Бугарској - Џерман.
Обреди везани за Г. посведочени су у
источној и јужној Србији, северној и западно} Бугарској. На празник св. Германа
у овим крајевима било je строго забрањено радити у полу, посебно упрезати ->
водове у кола "да градушка не бије усеве,
да повода» не плави њиве". Ако би се неко из села огрешио о те забране, људи би
му силом испрезали волове и растављали
кола.
За Г. су везана три главна облика обредног понашања: 1) -» позивање на вечеру на -> Бадње вече; 2) прављење и ->
сахран>ивање истоимене фигуре у случају суше или прекомерне кише; 3) терање
градоносних облака. Ови облици ритуалног понашања имају одговарајуће паралеле у неким другим словенским крајевима, или код неких балканских народа, мада се тамо име Г. не помиње.
Позивање Г. на вечеру обављано je у неточно) и јужној Србији, на Бадње вече. У
селима око Нишаве, када би се сви укућани окупили на вечеру, домаћин je износио пред -> кућу кравај (-> хлеб) и питу
од тикве и три пута изговарао: "Цермане,
Џермане, саг те зовем на вечеру, а летос
ми не требаш!" У Горњој Пчињи, домаћин би испред куће износио погачу с упаљеном свећом и узвикивао: "Облаче,
облаче, Ђермане (па онда спомене и друге -> свеце), дођите вечерас да вечерамо,
па да се преко целе године не видимо!" У
околини Пирота, домаћин или најстарији мушкарац, износио би преко -> прага,
или односио на -> дрвљаник круг, ређе
тепсију или наопако окренуту трпезу с —>
једима (обавезна je била пита од киселог
купуса или тикве), с -> чесницом, запальном свећом и чашом —> вина и Г. дозивао неким од имена: "Цермане, Цермане!", "Цермане, облаче!", "Цермане - ор-
ГЕРМАН
-120-
мане!", "Џермане, врли празниче!", "Чермане, Антоне!", "Чермане, Лазо!" итд. У
неким местима у овом крају на вечеру су
ритуадно позивали —> Богородицу, као и
неке животиње, најчешће —> мечку и —»
змију. У околини Лесковца и у Пчињи на
вечеру би позивали облаке, звери и птице, —> Бога, у околини "ђевђелије У Македонији —> Божића.
Ритуално позивање на вечеру светаца,
Бога, животиња забележено je и у источној Белорусији, у Пољесју, јужној Пол>ској, на Карпатима. На највећем делу словенске територије позивање je практиковано на Бадн>е вече, пред почетак вечере,
и то у граничном појасу између унутрашњег, затвореног простора куће (=свој) и
спољашњег - отвореног простора (=туђ),
и то поред —» прозора, -» опьишта, —>
врата, капије, на дрв/ьанику, —> гумну. За
ту прилику позивар би се преместио од
трпезе у правду отвореног простора. Најчешће je позивање обављао домаћин куће или најстарији члан породице, ређе
домаћица. Понекад je обред имао дијалошку форму, а изводили су га домаћин и
домаћица или домаћин и деца и ел. Инваријантну структуру позивне формуле
чини неколико линеарно повезаних елемената: а) вокативни израз који именује
адресата позивања ("Тјермане, Т)ермане!", "Облаче!", итд.); б) лични глаголски
израз у императиву ("дођи"), заједно с
временском, локативном и објектном
конкретизацијом ("вечерас", "овде", "зељаник"); в) израз забране или исказивања
жеље који се односи на будуће време ("да
те не видимо летос"); г) израз претње
("штаповима ћемо бити"). Последњи
елеменат не јавља се у формулама којима
се позивају Бог, Богородица, -> анђели,
сведи.
Обред правлена и сахрањивања фигуре,
познат под називом "герман" (и ел.), био
je намењен изазивању кише или (ређе)
њеном заустављању. За ту прилику правлена je и сахрањивана фигура од глине
или блата а у неким крајевима Бугарске
од -> метле или крпа, коју су називали:
Георги, Гошо, Гечо (Тетевенски крај), Дюрманджо, Дюрманчо, Драганчо (Разградски
ГЕРМАН
крај), Скалојан, Кабаиван (сев. Добруца),
Иван, Иванчо, Кабаиван (Странда), Кол>о,
Лападчо (Јамбол), Ерменчо, Иримија (бесарабијски Бугари). Овај обред забележен je
у северно] Бугарској, Румунији и у неким
местима у источној Србији, a појединачна
сведочанства говоре да je био познат и западније, све до Шумадије (вероватно да су
га тамо пренели досељеници из источне
Србије). Обављан je у времену од прве недел>е Великог —> поста па до дана св. Анастасија у месецу јулу. У неким местима
био je везан за одређене празнике (нпр. за
дан св. Јеремије), а у другим за временске
прилике. По правилу, у њему су учествовале само девојке (ређе - и жене).
У некој од девојачких кућа правили би
фигуру "германа" у људском обличју,
висине до пола метра. Од делова тела, на
фигури би истицали детаље на глави и велики фалус. Очи су представляла два зрна црвеног кукуруза или два угљена, обрве - два црно обојена прутића, док су уста
изрезивали ножем. Капу су му правили
од љуске црвеног —> јајета. У Тетевенском
крају у Бугарској фигуру су правили од
крпа, у Плевенском од украдене метле.
Ако je "герман" био намењен "за сушу",
метлу (растиње) су брали на -> Ивањдан.
У Михајловградском крају у Бугарској
"герману" би очи начинили од два бела
зрна -> боба, нос од суве црвене паприке,
обрве од два црвена вунена кончића. У неким селима од црвеног конца би му правили и уста, од љуски црног лука - зубе,
од црвене вунене тканине —> појас. Капу
би му сачинили од парчета црне овчије
коже, а у руку би му ставляли прутић који је представляо -» штап. Фигура "германа" правлена je и од гране —> врбе која
се рачвала на три прутића - два бочна
представляла су ноге, a средњи - фалус.
На горњу страну гране попречно би причврстили прутић као основу за главу коју
би направили од конаца разних боја. Грану би потом увијали у бело памучно платно, које je представљало -» кошуљу, а преко тога ставляли још једно платно - плаво
или с плаво-белим туфнама. Уместо фигуре, могла се употребити и -> жаба, коју
би за ту прилику хватали и убијали, а
-121-
ГЕРМАН
потом joj навлачили женску одећу - чарапе, блузу, сукњу, мараму. У Орјаховском
крају у Бугарској, живу жабу с отвореним
устима сахрањивали су заједно с фигуром
"германа".
Фигуру "германа" положили би у ковчег, специјално за ту прилику направлен,
прекрили белим платном и окитили цвећем. Потом би га оплакивали, најчешће
понављајући: "Умря, мамин Германе,
умря от суша за киша" ("Умре, мамин
Германе, умре од суше за кишу"), или
"Умрял Герман от киша за суша" ("Умро
Герман од кише за сушу"). Некада су, чак,
покушавали и да придобију месног свештеника да обави опело, као да je у пита-
Обредна лутка "герман
ГЕРМАН
ньу прави покојник. Ковчег с фигуром
носили би по правилима посмртног
спровода до обале -> реке или неке друге
воде, где би обављали -> сахрањивање и
на том месту постављали -» крст. Ако није било никакве воде у селу, сахрањивање
би сбавляли на раскрсници. Процесија
испраћаја "покојника" имала je карневалска обележја. Једна девојка би на пародијски начин играла улогу свештеника. У Русенском крају у Бугарској носила je глинени ћуп на глави место капе и идући с кандилом на челу спровода узвикивала:
"Алилуя, алилуя, дръж попа за ...", док
би момци са стране добацивали псовке и
"мрсне" речи. У Плевенском крају, пошто
je месни поп био хром, представляла га je
хрома девојка, која je носила и штап да би
што више нагласила сличност с правим
попом а тиме и пародијску компоненту
обреда. По сахрани, учеснице обреда
приређивале би даћу (подушје) "покојнику", праћено смехом и игром. У неким
крајевима поред Дунава у Бугарској, фигуру "германа" нису сахрањивали, већ су
je бацали у реку. У појединим местима,
после сахране, -» гроб би преливали -»
водом, или би фигуру после одређеног
времена ископавали и бацали у реку. Такође je постојао обичај да се водом поливају учесници и посматрачи овог обреда.
Прављење и ритуално сахрањивање
антропоморфних фигура постоји у обредима многих народа. Свима њима je
заједничко да су њихови учесници, по
правилу жене, током обреда пролазили
кроз стање плакапе-смејање, чиме je на
симболичан начин остваривана идеја додира небеске влаге са -» земљом и отварања и прорастања семена, односно идеја
смрти и васкресења. У античкој Грчкој, у
Атини, жене су правиле и на крововима
кућа излагале дрвене лутке које су представљале Адониса, а затим их оплакивале
и сахрањивале. Обредна пракса сахрањивања фигура у људском обличју позната
je и код Источних Словена. Руси су ритуално сахрањивали -> Кострому, куиялу,
—> јарила, Украјинци - кострубопку. У
Калужској губ. у Русији описан je обред
крштавања и сахране лутке направљене
ГЕРМАН
-122-
од корена кукавичине траве (Orhis maculata), који има додирних тачака с обредом
сахране "германа". Тамо су девојке на -»
Спасовдан чупале корен поменуте траве,
а потом га одевале у женску одећу, прав/ьене за ту прилику. Пре него што би фигуру положиле у ковчег девојке би се над
њом окумљивале. После оплакивања и
сахрањивања, приређивана je даћа која je
прерастала у смех и игру. На -> Тројице
ковчег би вадиле из земље, скидале одећу
с лутке и остављале je за следећу годину а
корен траве стављале на грану -> брезе.
После тога би девојке правиле -> венце и
бацале их у воду. У Јамболском крају у Бугарској девојке које су учествовале у обреду пеперуде (-> додоле) правиле су лутку
од бшьке штавељ (Rumex), на бугарском
лапад, коју су називале лападчо, и то je једна од варијанти обреда "герман". Најближи по циљу који се желео постићи (изазивање кише) јесте обред у Пољеуу: жене
би поред бунара оплакивале покојника
кога су називале Макарко: "Ой, Макарко
утопиуса.." ("Oj, Макарко, удавио си
се..."). Овде није посведочено прављење
фигуре, али je посведочен обред сахране
и оплакивања жабе, који су изводила деца у случају дуге суше (раније je поменут
пример сахрањивања жабе у обреду "герман" у Бугарској). Према оскудним подацима из Белорусије, тамо је постојала
пракса сахрањивања лутке на —> гробљу,
такође с циљем изазивања кише.
Обред сахрањивања фигуре под именом "герман" у структурном погледу
показује подударности с одговарајућим
обредима намењеним родности и плодности у другим словенским културама.
Неки атрибути фигуре, као што су наглашена величина фалуса, присуство црвене
боје (очи, уста, капа) и семена (кукуруз,
боб), говоре о симболици родности и
плодности. У изгледу "германа" и поступцима сахрањивања присутне су и компоненте које нису карактеристичне за
обично сахрањивање, као што су: непотпуна одевеност, пародијски спровод (—>
наопако понашање), сахрањивање ван
гробља, вађење и бацање "покојника" у
воду. Ова обележја указују да се "герман"
ГЕРМАН
може схватити и као прерано умрли, или
нечисти покојник. Томе у прилог сведочи
и податак да je, у неким случајевима, у
спроводу некој од девојака додељивана
улога германове мајке, чиме се желело
истаћи да je њен син прерано умро. Он,
као нечисти покојник, припада господару
олује - герману, коме се као жртва упућује. Да би га примио, мораће да отвори небеска врата иза којих ће на земљу покуљати толико жељена влага. По свој прилици, Г. су приписивали двојну улогу - он je
и даривао и кажњавао (као и -> Бог).
На просторима где Г. позивају на вечеру на Бадње вече, у току лета, када се појаве градоносни облаци, бајаличким формулама га дозивају да врати облаке, или да
их пренесе на неко друго, ненасељено место: "Върни се, върни се, облаче джермане,/ и иди дека e пуста гора,/ дека се диви
зверове,/ дека човек не оди,/ дека петел не
пее,/ дека ягне не блее.." ("Врати се, врати
се, облаче пермане,/ и иди у пусту гору,/
где су дивље звери/, где човек не хода,/ где
петао не пева,/ где јагње не блеји...") (Тдустендилски крај); "Натраг, натраг, Тјерманово облаче,/ ово неје твоје место!/ Твоје
место у пусту гору Галелеју,/ куде слунце
не греје..."(Лесковачка Морава); "Дур,
Германе, овде твоје место не!/ У планину
пустелију, Германе..."(околина Књажевца).
У другим словенским крајевима, уместо Г., као предводници градоносних облака јављају се други -> свеци (св. -> Сава,
св. Јован, св. Елена, -> Кузман и Дамјан,
св. Марко, Бела Субота итд.), или Бог, затим нечисти покојници (обешењаци, утошьеници, самоубице), /ьуди с демонским
особинама (—> здухач, аловити људи, —>
вештица, вишћац, грабанцијаш, негромант, вримењак, ведовњак, татош), митолошка бића (—> хала, —> аждаја, —> дамја,
—> вила, планетник, —> ђаво, мелек), nojeдине животтъе (-» opao, птице), поп итд.
Лит.: Мил. ЖСС: 122-123; Люб. БЕ: 37-38; Ник.
БП: 100; Фил. ГП: 92; СД 1: 498-499; СМР:87-88;
Тол. ЗСЯ; СБЯ11: 60-82; МФФ: 166-197; Обр. ОФ:
235-255; БФ 1982/3: 69-74, 1986/4: 25-31; ПБФ 7:
252-259; БМР: 83-85; Зеч. МБ: 51-61; Tjop.
ГИГАНТ
-123-
ЖОЛК: 343-344; Тан. СОТ)К: 82; Марин. НВ
1994: 736-737; Ел. СЗК: 184-187; Любеновъ П.
Цв., Сборникъ съ разни народны умотворения отъ
Кюстендилско, София, 1896: 67-68; БеновскаСъбкова, М., Същност и естетически измерения
на обреда Герман, Обреди и обреден фолклор,
София, 1981: 235-255; Беновска-Събкова М., За
славянски произход на обредите "Пеперуда" и
"Герман", Славянска филология, т. 21, София,
1993: 296-311; Миков Л., Антропоморфна пластика в обреда Герман от Михайловградско, Регионални проучвания на български фолклор, т.
1, От Тимок до Искър, София, 1989: 185-197; Ганева Б., За смеха в обреда "Герман ", Проблеми на
българския фолклор, т. 7, Смехът във фолклора, София, 1987: 252-259; Раденковић Л.., Терман-Тјерман-Џерман, Пиротски зборник 22,
Пирот 1996: 277-286.
Љ. Раденковић
ГИГАНТ - митско-епски лик. Словенски
називи воде порекло од етнонима древних племена (ст. рус. обърин, ст. пољ.
olbrzym, чеш. obr од етнонима Авара; ст.
рус. исполъ, ст. буг. сполинъ од етнонима
Спали), назива туђинаца и иновераца (ист.
буг. жидови, јуж. буг. лаглини, мак. елини и
др.) или су то ознаке за људе огромног раста (рус. волот, укр. велитенъ, пол,,
wielkolud). У народним предањима гиганти
се изједначавају с "туђим" народима или с
ратним противницима - Чудима, Хунима, Татарима, Турцима, Швеђанима.
Г. je антропоморфно биће. Одликовали су га огроман раст (могао je узети у шаку орача с ралом и воловима, реке су му
биле до колена) и велика снага (бацао je
-> камење велико попут воденичног камена, чупао дрвеће из корења). Сходно
општесловенским предањима, г. су били
први људи на свету (трансформација старозаветног мотива), који су учествовали у
стварагъу света: дизали су планине, кургане, пробијали корита -» река и ел., предајући један другоме огромне предмете каменове, стреле, мотке, —> секире. Делатност г. могла je имати и деструктиван
характер: они су људима рушили куће и
уништавали све пред собом, бацали камење у —> небо. Због охолости и штетне
снаге —» Бог je истребио г. или их je пре-
ГЛАС
творио у обичне људе (општесл.). Г. су
настрадали када je наступио потоп (укр.)
или у борби с огромним —> змијама
(пољ.); њих je појела митолошка птица
Кук (укр.). С мотивом погибије г. везане
су приче о древним -» гробљима (рус. волотка, срп. џидовско гробље, буг. елинска
гробишта) и огромним костима које су сачуване у Пољској и Украјини у храмовима
и градским већницама (биле су објект
култног поштовања), а коришћене су као
апотропеј у —> кући и као лек од —> грознице.
Лит.: Криничная Η. Α., Персонажи преданий:
становление и эволюция образа, Ленинград, 1988;
Левинтон Г. А., К мотиву гибели великанов, Материалы всесоюзного симпозиума по вторичным моделирующим системам 1(5), Тарту,
1974: 64-68; Илиев А. Т., Българските предания за
исполини, наречени елини, жидове и латини,
СбНУ 1893/3: 179-205; 1891/4: 231-256; PBL 2: 210211; Sychta SGK 5: 165-166.
О. В. Белова
ГЛАС -у народним веровањима Словена,
осмиштьен je као обавезни атрибут "овога" света, културног —> простора, за разлику од —> онога света, обележеног печатом тишине. У словенским басмама болести се терају тамо где не пева петао, не
блеје овце, не певају девојке, итд. За време
сахрана и парастоса, присутни међусобно
разговарају шапатом; у кући, у којој je неко умро, током године се не пева и не весели. Негативно се оцењује и одступање
од правилног оглашавања за време овог
или оног обреда. Сматрано je - ако млада
током свадбе промукне или остане без
гласа, ако неком од појаца у цркви за време венчања падне глас - да све то може да
повуче за собом смрт једног од младенаца
или несрећан —> брак у целини. Несрећа
стиже човека и у случају да током извођења коледарске песме, посвећене њему, —>
коледари фалширају или им се поквари
глас. Истовремено, рођење детета се
обично оглашава узвиком, јаким гласом,
—> звоном или пуцњем.
У народној култури г. je схватан као нетто материјално: као нешто што je подврг-
ГЛАС
-124-
нуто спољашњем утицају, а и само има
моћ да постане инструмент деловања. О
томе говори, на пример, приповедни мотив ковања гласа (језика). Помоћу г. могу се
такође набацити -> чини. Код Срба и Бугара, на пример, забрањивано je слушање
-» дазарица наште срце, јер се сматрало да
оне могу довести чељад до малаксалости.
Ако млада, која je изгубила невиност пре
брака, покуша то да сакрије, па после прве
брачне ноћи сама запева или почне гласно
да разговара (иако она то не треба да ради),
у том ће случају њен глас "пасти" на стоку,
башту, усеве, што ће довести до тога да домаћинство претрпи штету. Код Белоруса
су веровали да оболели од —> грознице, кокошјег слепила и др. —» болести треба да
запева, седећи на неком високом месту:
"Кукурику, запеваћу: ко ме чује, ето му", и
тако ће болеет прећи на човека који чује то
певање. Истовремено, и сам човеков г. je
могао бити подвргнут неповољном деловању споља, јер се сматрало да je он отуђив
од човека. Особе које имају добре гласове,
настојале су да не певају напољу после заласка сунца, јер вештице, које у то доба стичу посебну снагу, могу да им одузму г. Кад
—> ђаво узме човеку г., овладава и његовом
душом, приморавајући га на рђаве поступке. На иста начин je снагу човеку узимао
шумски дух (-» лесник), после чега би човек лагано умирао.
Звонком г., певању и викању, као маркирним звуцима, приписивана су нека
магијска значења и функције, у традиционалној култури. Испоставља се да je помоћу г. могућно оградити културни простор од продора непријатељских и оностраних сила. Сматрали су, на пример,
да, ако човек са неког високог места нешто гласно запева или викне (на пример,
своје -> име), онда на просторима до којих допире његов г., —> град неће потући
усеве, девојке ће се брже удавати, шумске
животиње неће дирати стоку, хладна магла неће нашкодити усевима, тамо лети
неће бити -> змија, ту лопов и зликовац
неће прилазити кућама. Звонким г., певан>ем и виком људи "одвраћају" -> облаке
од села, штате усеве од вештица које имају моћ да оберу летину, итд.
ГЛЕДАЊЕ
Г. je давано и продуктивно значење.
Једног од пролећних празника л>уди, окупл>ени заједно, почињу да вичу или певају гласно. Сматрано je да ће тамо, докле се
чује њихов глас, најбоље родити воће и ->
жито. У Бугарској су девојке на -> Ђурђевдан викале с брегова близу села: "Где
нема гласа, неће бити ни класа". Глас je
могао да утиче и на плодност стоке и живине: у Русији су коледари око Нове године певали и ради тога да би се свиње прасиле.
Промена г., као по правилу, маркира
промену неког човековог стања или статуса - обично у обредној ситуацији. Свуда je
позната промена г. маскираних учесника
у обреду, везана за представу о томе да
они (маскирани) оличавају оностране силе. Маскирани су могли да разговарају с
другом чел>ади посебно високим ("танким") или дубоким ("дебелим") г., подражавајући г. животиња, жена, деце, умрлих рођака, допуњавајући говоре друкчијим звуцима (шапатом, звиждањем, гласним смејањем). Прелазак из певушења у
гласно певање фиксирао je границу између зимске и пролећне сезоне у источнословенском календару.
У предсказањима и -> гатањима веома je познато одгонетање гласова. Човеку
који чује г. на неки велики празник, он
обично предсказује —> смрт; исто значење
даје се и —> сну, у коме човек чује г.; ако девојка чује мушки глас, најавл>ена joj je удаја; сматра се неповољним знаком када човек, који се спрема на дуго одсуствовање
из родног места, на пример, регрут, зачује непознати глас.
Лит.: МЗМ.
Т. А. Агппкина
ГЛЕДАЊЕ - радња која има симболичку
улогу у свадбеном и обреду сахрањивања,
при —> гатању, комуникацији с душама
умрлих и ликовима из народнё демонологије, у народној медицини. Поглед je
осмишљен као облик материјалног контакта, који успоставља магијску везу између човека и природне појаве, предмета
или симболичке суштине предмета. При
ГЛЕДАЊЕ
-125-
томе je поглед замишљан као нетто отуђиво од човека; он оличава његов страх
или тугу и дозвољава ослобађање од њих:
њихово слање у свет смрти и закључавање
тамо (уп. —> глас, —> душа, —> катанац).
Приликом изношења покојника из куће
или по повратку са -> гробља, Источни
Словени су додиривали -» пећ или загледали у њу, да се не би бојали покојника.
Руси из Владимирске губерније су, када
би се вратили кући са сахране, грејали руке на пећи; док би неки отварали вратанца на пећи, медали у отвор и цигле, друга би натрашке дошли до пећи и погледали у н>у. У Нижњегородској губернији,
приликом изношења покојника, деца, девојке и жене гледају у пећ. У околини
Новгорода, по повратку са гробља, загледају у пећ и подрум, говорећи. "Ух, не!"
Приликом изношења мртвачког сандука,
деца која остају у кући гледају у пећ тако
што завуку главу у н>у, да не би видела покојника и самим тим ускоро умрла.
По веровању Белоруса из Слуцког среза, ако у кући лежи болесник, приликом
изласка из куће треба прво погледати у
пећ, па после на почасно место где се налазе иконе, да се —> болеет не би
прикачила за посетиоца. Украјинци Ровенске области препоручују гледање у наложену пећ као лековито средство против "дечје страве". У Вологодској губернији млада je, по доласку у младожењину
кућу после венчања, гледала у пећ или -»
димкьак; а затим с мужем трипут обилазила око —> стола, што je означавало н>ено придруживање новој кући. С друге
стране, у Украјини није дозвол>авано да
млада, улазећи у младожеЉину кућу, погледа у пећ. У Подољу су у то време жене
стајале, што збијеније, око пећи, и криле
je својим телима. Сматрано je - ако млада
погледа у пећ и каже у себи": "Велыка
яма, сховается тато и мамо" ("Велика рупа, сакриће се тата и мама"), онда ће младожењини родитељи брзо умрети. Тако je
загледаьье у пећ осмишљено, с једне стране, као начин ослобађања од непожељних
догађаја, њиховим слањем на —> онај
свет, а с друге стране - као начин утицаја
на свет смрти.
ГЛОГ
У Украјини су, по повратку с гробља,
загледали не само у пећ, него и у празне
наћве, да им умрли "не буде у очима", да
не тугују и да што пре забораве на своје
невоље. По веровању, које постоји у околини Коростења, да би се заборавио покојник, требало je, пошто га изнесу из куће, одшкринути разбијене наћве, завирити у њих и одмах их потом затворити.
Смисао ових радњи био je у томе да се поглед затвори и закључа у наћве. По белоруском веровању, ако у наћве завири мушкарац, онда ће престати да му расте
брада; ако то учини девојка, онда ће сама
почети да расте и буја као што се диже тесто.
При гатању гледају у -» воду или у ->
огледало, што дозвољава отварање границе између свакидашњег и натприродног света, те завиривање у будућност.
Истовремено, успоставл>ање контакта с
оним светом je опасно и за самог гатара,
па захтева поштовање низа мера предострожности. Тако, на пример, у Пошехоњу
девојке пред Нову годину гатају по рупама пробијеним у леду на реци: запале свећу или луч и пажљиво гледају у воду, где
би требало да се појави суђени. По верован>у, суђени je могао да увуче гатару у воду; зато су девојке, чим би му виделе лик
у води, морале да "устукну", односно, да
кажу: "Устук, устук!"
Да би видели кућног духа (—> домовој), шумског духа (—> лесник), препознали вештицу, гледали су кроз брану, кл>учаоницу и друге рупе. Затварање предмета, који се налази далеко од човека, у магични круг, требало je да испољи његову
праву суштину.
Посебан облик контаката с другим
светом био je везан за забрану гледања,
уп. руско гатање када девојка затворених
очију тражи напољу наћве, жмурећке
трагање за четрдесет иверки по дворишту
на Младенце - дан Четрдесет мученика,
итд.
А. Л. Топорков
ГЛОГ - бодљикава биљка, у народно] етноботаници je апотропеј. Ритуалне функције и симболичка значења г. условљени
глог
-126-
су његовом бодљикавошћу, што зближава
г. са другим бшькама које имају бодл>е, трн>е или жаре (купина, три, коприва и др.).
Сматрано je да г. може да спречи по
којника да се после смрти претвори у ->
вампира. Зато су му тело пробијали глоговим коцем, забадали глогове колчеве у
-> гроб, садили г. на гробу, ограђивали
гроб глогом или другим бодљикавим
бшькама. Ако би се покојник ипак претворио у вампира, тада би му откопавали
тело и пробијали га глоговим коцем.
Украјинци са Карпата су исто тако поступали са "дводушницима" и самоубицама. —> Вештицу-вампирицу спаљивали
су на ватри од глоговог грагьа.
Грање и кочеви од г. коришћени су
као одбрамбено средство у свакодневном
животу и у календарским обичајима.
Сматрано je да —> ђаво може бити убијен
—» ножем чије су корице направљене од г.
Од г. су прављене разноврсне —> хамајлије. Гране г. су забадане у —> димњак, када
се претпостављало да кроз њега у кућу
могу да продру вампир, змора и други
демони. Гране г. су стављали под јастук,
качили испод —» прозора, итд.
У Чешкој су домаћице забадале гране
г. у гомилу —> ђубрета поред штале, уочй
Валпургијеве ноћи, да вештице, које се
разуларе у то доба, не би могле да науде
стоци. У Бугарској, на —> Ивањдан скупљали би гране г. да се помоћу њих сачувају од уједа змије у шуми. Гране г. забадали
су споља у кућу на Белу недељу, када су
вештице биле најактивније. Да би вратили крави млеко, које joj je узела вештица,
прскали би je —> водом, коју би потом
просипали на г., говорећи: "О, глогићу,
по Богу брат да си ми, прими Бога и св.
Јована, поврати ми сир, млеко и кајмак,
као што je раније било, а ово што не вала,
подај оној чије je".
Г. je такође коришћен у народној медицини. Код уједа -» змије, место уједа je
боцкано трном г. Код разних болести, болесникове ствари су одношене на г., да болеет пренесу на г. Чеси су глоговим клином затварали рупу у —> дрвету, у коју су
стављали парче болесникове одеће или
прамен —> косе. Г. се помиње и у српским
ГЛУВО ДОБА НОЋИ
басмама: "Туј не можеш да боравиш, ту;
je трновито, туј je глоговито".
Г. je коришћен и с апотропејским циљевима: домаћица у Шумадији на Божић
ставља на под глогов колац, преко кога
прелази сва чељад. У Пољској су уочи —»
Божића пре вечере јели плодове г., да не
би оболели од заразних болести.
Лит,: Петровић Α., Црни глог у народном верован>у//ГЕМБ 1938/13; Чајкановић В., Три и глог у
народној српској религији//СКГ 1936/49.
Т. А. Агапкина
ГТЬИВЕ
-127-
када се такође требало чувати нечисте силе и када су се могли збивати свакакви
необични догађаји. Тако, уочи -> Ивањдана у "глувој ноћи" je цветала -> папрат. У исто време, обичних дана, људима je било забрањено да се огледају у ->
води или у -» огдедалу, jep je сматрано
да ће човек уместо свог лика тамо угледати ђавољи лик и да ће се уплашити. Ако
je човек морао да пође на пут у глуву поп,
Белоруси су му саветовали да понесе петда, да би петао својим -> гласом могао да
отера нечисту силу.
Т. А. Агапкина
ГЛУВО ДОБА НОЪИ, односно "глуво
доба", тј. "глуво време" - доба око поноћи или од поноћи до првих петлова, по
народним веровањима, најопасније доба
дана и ноћи, период када -> нечиста сила влада на земљи и када je најбоље да човек не излази из куће.
Бугари су сматрали да у г. д. уочи Т)урђевдана вештице скидају (краду) месец с
—> неба и музу га као краву. По веровању
Бугара, трећег дана по рођењу детета, ноћу, у г. д., долазе му —» суђенице да му одреде будућу судбину. У г. д. се новорођенчад, која су умрла некрштена, претварају у
птице (типа —> нава), нападају људе (noroтово породиље) и стоку; у исто време, земљом иду и други покојници. По казивањима Срба на Косову, уочи Видовдана у г.
д. вода у косовским рекама постаје црвена
као крв, зато што je на Косову Пољу тог дана много л,уди изгинуло у Косовској бици.
У глуво доба су обављани многи езотеријски обреди, поготову код Јужних Словена: у то доба ноћи —> близанци су оборавали село ради заштите села од куге (—>
чума) или неке друге епидемије. У г. д.
људи су ишли на —> гробље и откопавали
—> гробове вампира и пробадали их глоговим коцем да ови не би "ходали" и
шкодили људима.
У то време трудне жене и породшье су
настојале да не излазе из куће, да —> нечиста сила не би могла наудити њима,
плоду или новорођенчету.
Код Источних Словена исти период
ноћи има аналоган назив "глува ноћ",
"глупа ноћ", "глупица". То je било доба
ГЉИВЕ - у народним представама заузимају медијални положај између биљака и
животиња; приписују им се демонска
својства, везују се за -> онај свет; имају
еротску симболику.
Народни називи г. повезују их са: 1)
излучевинама и гениталијама животиња:
словач. vrani trus "измет", пол>. bycze /я/я,
kode /я/я, словач. psie vajce; 2) нечистим животињама и биљкама: рус. диј. собачий
гриб, собачьи губы, чеш. psi huby, пољ. диј.
zajcza kartofla, словач. čeriov tabak; 3) -> туђинцима: пољ. диј. zydy parszywe, zydawy,
словач. cerveny zid, židovska brada, ciganska
huba, рус. иудовы уши.
Предање о пореклу г. познато je код
Зап. Словена, Украјинаца, Белоруса. Г. се
појавила из зрна јечма, залогаја —> хлеба,
лепиње који je, кријући се од Христа, појео и исшьунуо св. Петар (Павле). С једне
стране, г. се опажају као нешто нечисто,
везано с отпадом, плесни, слином. Код
Јуж. Словена (буг.) постоји представа о г.
као остатку -» јела самодива (-> вила). С
друге стране, истиче се да су г. благословено јело, које су осветили Христос и апостоли (бел., пол,.). Уп. пол., легенду о томе
да су г. биле омиљено јело св. Јелизавете.
Почетак скупљања г. везан je за дан св. Петра и Павла (29. VI), пошто су их они посадили и осветили (пол>.), св. Приможа (9.
VI), који их сеје (словен.). Завршетак сезоне скупљања г. пада на дан св. Тита (25.
VIII/6. IX): Се. Тит последний гриб растит
(На св. Тита - последња гљива расте), св.
Томе (6. X, ист. Србија, Хомоље).
ГЉИВЕ
Да би се обезбедило успешно скушьан>е г. коришћени су многи магијски начини: ко на -> Божић први погледа у шуму
преко лета ће наћи много г. (пол>.); у време јутарње литургије на -> Ускрс када свештеник каже "Христос васкрсе!", треба
рећи: "Ja желим гљиве скупљати" (Подолија), итд.
Г. у народној демонологији представљају жива бића; оне имају дар говора, у
шуми се чују њихов разговор, пиштанье
(пол..). У неким традицијама, г. се везују
за митолошке ликове (рус. јаросл. паны
"беле г." и "митолошки јунаци или -» горостаси, непријател,и људима"), патуљке
(пољ. czerwonolicy, "легендарни људи-гаоми, које je Бог преобратио у г."), —> вештице (пол,, раппу "последње јесење г."
представљају зачаране вештице), —> ђавола (вел. пол., szataniak, малопољ. diabelnik,
словач. čertova huba, čeriov medi, ceriovo
vajce, ceriovo hovno), —> вукоддака (сев. словач. vlkolak, vrkolak). Код Јуж. Словена, г. се
везују за самодиве (буг. горњоорјаховско самодивско семе), виле, андре (срп.). Кругови гл>ива указују на место игре самовила:
самовилско място (буг.), вилино коло (срп.)
- простор на коме расту само г. челаринки
(буг.), видяфкини гъби (буг. Пловдив.), виловњача (срп.). Уп. рус. ведъмины круги (вештичји кругови), ведъмины кольца (вештичји прстенови) "кругови гљива". Неопрезно поступање с г. може бити узрок
појаве ђавола (он излеће из велике г.,
пол.), црног јарца са златним или гранатам роговима (пол,.), вештице, gtodawicy,
која убија л>уде и посипа им тела гљивама
(пол,.). Понашање г. у свету биљака слично je понашању —> чаробњака међу људима. Mašluszki гоне из шуме друге г. помоћу неког "зла", исисавају "млеко" из г.
krowek, даве их (пол,.); г. ssawki се прикаче
за л>уде и односе им снагу и —> душу
(пол,.). Г. се могу преобраћати: боровике су
постале валује током Отаџбинског рата
1812. г. (бел.); podpienki се преобраћају у
новац, —> злато, ако се простре —» папрат
испод њих, а оне поспу —> сол>у, освећеном на -> Бадње вече (пол,.); г. расту тамо где je закопано благо (пол,.). Уп. кругови г. као ознаку места на коме je закопано
ГЉИВЕ
-128-
благо код Руса. При одређеним условима,
г. могу бити заштитно средство од —» нечисте силе. Освећена на Велику Госпојину (15/28. VIII) или на празник -» Божјег
Тела, г. czartoptoch, ставлена поред -> врата/ _» прозора, —> димњака, тера ђавола,
чаробњаке (пољ.). Освећена и ставлена на
груди г. строчок штити од -> урока
(пол>.). Освећеним на Водице (зап. Украјина), на Велику суботу (Горња Шлезија,
Спишка Магура у Словачкој, Словенија),
дрвенастим г. труда, кадили су људе (у
том смислу, и децу од страве), стоку, воћке; разбацивали их по н>иви, да би чувале
-> кућу од -> пожара.
Везаност г. за -> кишу, -> гром, мун>у
одразила се у називима типа рус. дождевик (рус. дождь - „киша"), громовик, слов.
molnjena goba, "мухомора". На везу г. и кише указује изрека: "Расту као г. после кише" итд. У Словенији претурити се у тренутку првог грома, значи обезбедити себи преко лета срећу у налажењу г.; у Прекомурју би се приликом првог пролећног грома ваљали по трави, да би могли
налазити много белих г. Веза г. с хтоничким животињама (—> змијама, инсектима) испољава се како у неким називима г.
тако и у веровањима, нпр. пољес. еужачки, гадючки, пол,, gadowki, срп. змијска
гљива итд.
Еротска симболика гљива везана je за
опозицију "мушко-женско". Ист. и Зап.
Словени деле г. на "мушке" и "женске" везујући их, у зависности од спол>н>ег изгледа (испупчено-издубљено), с одговарајућим гениталијама: рус. пупырь, сморчок
"гљива" и "membrum virile"; општеслов.
goba као врста "женских" г. и "vagina"; малопољ. muchomor sromotnikoivy, sromotnik
bezwstydny, итд. Разликују се "женски" и
"мушки" називи г. Сиже о рату мушких и
женских г. (АА *297) сачуван je у јасној форми у руској шаљивој песми "Вргањ сазива
гљиве у рат", у изреци "То je било у време
цара Грашка, када су гљиве ратовале" , у
белоруским свадбеним песмама (врган>
дозива г. да освоје белу гљиву, младожења
позива сватове да иду по невесту). У руским новогодишњим гаталачким песмама
о будућој удаји, као и у белоруским про-
ГЉИВЕ
легшим песмама у колу (девојка доноси из
шуме мухомора, стави га поред себе и спава с њим), г. се повезују с представама о односима полова. Са г. je повезан и мотив
брачне неверности (белоруска пролећна
песма о снаши која je пошла по г. и, враћајући се, наишла на забаву и спавала у трему с мушкарцима) и ванбрачне деце, укр.
байструки „нејестиве г.").
У тумачењима предзнака и веровањима, по г. гатају о карактеру наступајуће зиме, о будућем приносу. У Србији (Гружа),
ако има доста гљива, то je знак доброг приноса жита, а у Лесковачкој Морави то указује да ће жито бити ниско. Ако се у Петров пост појаве г. вутарке, букаре, биће добар принос кукуруза (срп.). У Бугарској верују да - ако се крајем лета појави много г.,
то најављује богати принос жита у следећој
години; супротно - појава много г. млечница најављује слаб принос итд. Многи предзнаци везани за г. представљају лошу најаву: богати род г. наговештава рат (Витебск),
помор (Галиција); ако се у кући појаве зечје
гливе - биће свађе (бел.) итд. Симболика г.
у -> сновима (може бити заснована на сазвучју речи) углавном je негативна: сањати
г. најава je -» смрти (укр. то гроб буде), слабости, —> болести, штете, —> суза, непријатности; у скромнијој мери оне исказују
позитиван исход.
Лит.: Топоров Б. Н., Семантики мифологических
представлений о грибял/Balcanica, Москва, 1979:
234-297; Белова О. В., Грибы, СД 1:548-551; Мерк.
ОРНР: 162-168; Нефедова Ε. Α., Мифологическая
лексика архангельских говоров, Москва, 1977; Симоненко Λ. Α., Мифологическая лексика украинского языка, Киев, 1973; Никиф. ППП: 132-133,
216, 224, 231, 234, 240; Bartnicka-Dabkowska В.,
Polskie ludowe nazwy grzybowfPtace jezykoznawcze
1964/42; Kolbuszowski E., Gwiazdy i grziby w podaniach ludu/Lud 1895/1: 168-178; Kolbuszowski E.,
Grzyby w wierzeniach ludu//Lud 1896/2: 18-22; Sob.
PVNP: 332-333; Homolka F., Rostou houby... (Udove
zvyki a povery)//CL 1909/18: 224; Majtänovä V., Z
vyvinu slovenskej mykologickej terminologie/КиИша
slova, 1969/5:152-164; Majtänovä V., Zo slovenskych
ludovych nazvov hub/Kultuia slova, 1968/9-10,
1969/1-10,1970/1-10.
О. В. Белова
ГНЕЗДО
-129-
ГНЕЗДО - у народној традицији, поседује магијска својства (која обезбеђују плодност) и садржи у себи чудесне предмете.
Назив гнездо се углавном односи на дивл>е
птице, у мањој мери и летеће инсекте, ->
змије, a такође за неке животиње (-> ласице, куне-златице, веверице, -> мишеве,
итд.). Своје г. могу имати и -> болеет (место у коме je концентрисана болеет) и ->
смрт (у изразу "смрт je свила своје гнездо"). Понекад сматрају да je имела - ђаволово г. Исто тако, г. симболише кућу,
породицу и домаће —> огњиште, а у народним песмама такође брачну постељу
и брак.
Веома je раширен фолклорни сиже о
томе да се у г. неких птица може наћи чаробна -> расковник-трава, помоћу које се
отварају све браве и катанци. Постоји веровање о -> камену у г. гаврана или неке друге птице, који то г. чини невидљивим. У г.
дрозда постоји камен који доноси -> срећу, а у г. —> орла - камен који ће његовог
власника заштитити од -> ватре, болести и
-» чини. Ако се за време жетве нађе мишје г. с маленим каменом, и тај се камен да
стоци, онда ће се стока добро размножавати. На —> Благовести, по веровању, ниједна птица не свија себи гнездо, a оној која би
га свила, отпашће крила и читаве године
ће "бити пешак". Кукавица не свија г. зато
што га je свила на Благовести. Врабац такође не "празнује" Благовести и на тај дан
свија г. Јастреб носи своје г. испод крила.
Свуда je забрањено уништавање г. —>
роде, голуба, —> ласте, јер њихово г. на —»
кући или у близини станишта штити кућу и стоку. Последице кршења те забране
могу бити разноврсне несреће: -> пожар,
муња, град, останак без куће, смрт, липсавање стоке, болеет, појава пега итд. Познат je, чак, и обичај специјалног прављен>а г. роди. На или по заласку сунца не
треба загледати у птичја г., јер ће мрави
појести jaja или птиће, јер птићи неће
преживети или ће птица напустити г. Из
истог разлога, по повратку кући не сме се
никоме говорити о налажењу г. неких
птица.
Г. се користи у магијској пракси, заштити и лечењу. Г. неких дивљих птица
ГОВОР
има плодоносан утицај на живину: у родино г. стављају кокошје jaje да би кокошке носиле крупна jaja, као роде; када долећу дивље гуске, бацају им увис сламу "за
гнезда", коју затим стављају под насад, да
не би било мућкова. Г. сенице, које има један отвор, а не два, натакну на -» штап,
којим после ударају супружнике у свађи,
да би успоставили мир у породици, н>име каде породиљу у случају тешког порођаја или га освештавају на —> Ускрс и њиме каде краве. Ради плодности кокошака,
у квочкино г. стављају божићну сламу,
понекад г. за квочке праве од божићне
сламе, на коју седају деца -> полажајници, која су прва дотрчала у кућу на —> Божић. У неким местима ту обредну сламу
стављају у г. кокошака, да би носиле jaja
само у свом дворишту или да пилиће не
би заглушио гром.
Лит.: Тура СЖ.
Л. В. Тура
ГОВОР -» Глас, -> ћутање, -> туђинац
ГОДИНА —> Календар народни
ГОЗБА -> Јело
ГОСТ - у народно) традицији објекат поштовања, представник туђег, другог света
(уп. ст. рус. "гост" у значеиьу —> "туђинац", "пристигли трговац"). Претварање
"туђинца" у "госта" везано je за обредне
форме размене, који укључују гозбу, чашћавање, одавање почасти. У погребним
тужбалицама Источних Словена гост je
обично био назив за покојника. Уп. ритуале -> позивања у госте митолошких ликова (Мраза, предака и др.).
Одлазак у госте je у знатној мери прописан чин. На велике породичне свечаности (крштење, свадбу и др.), a такође на неке празнике везане за привредне делатности породице (почетак или завршетак жетве, почетак шишања оваца и др.), г. долази по позиву. У исто време, познате су и
ситуације када сами г. покрећу иницијативу. Обичај je да се непозван одлази на сахране; нису предвиђена позивања -> жена
гост
-130-
да посете породшьу првих дана после порођаја; рођаци су дужни да се међусобно
посећују у Сиропусну недељу; сложен систем чине узајамне посете младенаца и
њихових рођака током прве године после
венчања. Истовремено, постоје дани када
je забрањено одлазити у г.: први дани ->
Божића, -> Ускрса, понекад на -> Тројице и др. У Македонией je било забрањено
одлазити у г. на -» Игњатијевдан, јер je то,
по веровању, могло да нашкоди стоци и
живини. Човеку, који дође у кућу на тај
дан, биле би упућиване специјалне басмезаштите: "Нека се ваши јагањци ојагње као
недоношчад!" итд. Непожел>но je било појављивање страног лица у кући у моменту
обављања неких домаћих послова (ткања,
мешења теста, итд.); у том je случају однос
гостију и домаћина одређиван посебним
поздравима, који су имали за циљ обезбеђивање домаћинства и иметка од штете и
могућног губитка. Позивање у г. формирано je као посебан ритуал. Тако би човек из
куће, у којој je приређивана свечаност,
обилазио могуће госте, носећи -> вино и
—> хлеб. У свакој кући би почастио домаћина, поздравио га и позвао на свечаност.
Долазак г. такође je често организован
као обред, у чијој je основи била размена
поздрава између г. и домаћина куће. Домаћин изражава радост поводом доласка
г., поздравља се с њим, пита за здравл>е г.
и његове породице, интересује се како je г.
путовао. Као одговор, г. поздравља домаћина, саопштава му ци/ь посете (независно од тога што je он, као по правилу, познат домаћину). Ритуал дочекивања г. такође предвиђа руковање и размену пољубаца; осим тога, домаћин помаже г. да
сјаше с коња, преузима на себе бригу о
његовом коњу и о пртљагу, понекад му
одмах нуди прво чашћавање. Различито
се дочекују познаник и непознати г.: размена поздрава с непознатим има за циљ
"упознавање" г., претварање туђинца, можда непријатеља, у свог човека.
У свим случајевима, г. се доживљава
као носилац судбине, лице које може да
утиче на све сфере људског живота. Г.
"доноси" у кућу добру вољу, изражену у
поздравима и добрим жељама које изго-
гост
вара, у формулама захвалности, здравицама, a такође и у поклонима. Домаћин,
са своје стране, настоји да што боље прими г., у нади да ће своју будућност обезбедити путем симболичког "договора" с вишим силама, чији je представник г. Домаћин нуди г. конак, чашћавање, даје му почасно место за трпезом, некад и у врху софре, понекад га служи стојећи, дарује га,
итд.
Улога г., као по правилу, прилично je
пасивна: он се потчињава захтевима етикеције, док се домаћин понаша врло активно. Г. не може да одбије понуђену
част, јер то не само што може да увреди
домаћина, него може да доведе и до негативних последица по домаћина (угинуће
му —» пчеле, њиве ће зарасти у коров,
итд.), a несреће такође могу задесити и
самог г. (углавном, —> болести). —> Полажајник - најважнији г. године код Јужних
Словена - мора да поједе све чиме га почасте (у кући), иначе у домаћинству неће
бити берићета. Обавезе сличне врете су
узајамне. Код Срба, понегде, за славу пеку
много колача, које разносе комшијама,
позивајући их на празник. Домаћица, KOJOJ донесу тај колач, мора не само да га
прими, него и да одломи парче и поједе
га. Са своје стране, сваки г., када дође на
славу, поклања домаћици куће по такав
колач, који она такође мора да "поштује":
у противном, сматраће се да она тог г. не
жели да види идуће године. Нуткање г. да
једе обавезан je елемент понашања домаћина. У Белорусији све време седења за
софром домаћини морају понављати:
"Да ешьте же, ешьте, дорогие наши гости! Что ж вы ничего не едите?" ("Хајде,
једите, једите, драги наши гости! Што ви
ништа не једете?"), иначе ће г. отићи кући полугладни.
Понашање г. у кући je строго прописано. Г. има право да тражи од домаћина
све што види у домаћинству, а такође и
оно чега нема у кући и што домаћин мора да набави од комшија или, чак, да
украде. Истовремено, г. je у својим радњама ограничен на домаћина и његову породицу - он не сме самостално да разговара са женама, да испољава интересова-
гост
-131-
н>е за припремљену храну, да обилази кућу и домаће грађевине без домаћина,
итд. Познате су и специфичне забране,
везане за боравак г. у кући. Тако, забрањено му je да храни -> пса или -> мачку домаћина, у противном се сматра да ће недостајати храна у кући.
Суштина односа г. и домаћина састоји
се, као по правилу, у симболичкој и реалној размени дарова. Домаћин и г. размењују поздраве на кућном —» прагу; млада,
примајући поклон на свадби, л>уби руку
сваком г., a младожења му се клања; г. који
стигне у кућу раднога дана, у време ручка,
обавезно - за разлику од чељади - захвал>ује домаћици. Г. изговара добре жеље упућене домаћину, новорођенчету или младенцима, и самим тим "одговара" на гошћење, које му je понуђено. Сматра се да
човек, који први пут долази у кућу у којој
има деце, мора да им донесе поклоне. Размена дарова између г. и домаћина одвија
се приликом сваког породичног празника.
Долазак г. у кућу могу да предскажу
неки предзнаци, понашање домаћих животика, итд. Сматра се да ће у кућу стићи
г. ако изненада —» нож или —> кашика
падну на под, ако пуцкета —> хлеб у пећници, ако угарак испадне из -» пећи на
под, ако домаћица грешком постави на
сто прибор више, ако човека одједном засврбе уста или неочекивано лупи руком о
сто, ако се мачка "умива", ако певац запева на прагу, па се после окрене у кућу,
итд.
Код Јужних Словена се сматрало да
he, у случају непоштовања одређених
правила одласка г., домаћину престати да
се роје пчеле и множи стока, јер их г. "одводи" са собом. После јела, г. треба да
опере руке у кући, да остаци јела не би
били изнесени напоље, а пошто опере руке - из истог разлога - г. треба да стресе
капи воде право у кућу. Одлазећи из купе, г. не сме сам да износи своје ствари то може да уради само домаћин, итд.
Лит.: Чајкановић В., Гостопримство и теофани/Я//СЕ36 1924/31: 1-24; Байбурин А. К., Топорков А. Л., У истоков этикета, Ленинград, 1990.
Т. А. Агапкина
ГРАБАНЦИЈАШ
ГРАБАНЦИЈАШ -> Облачари
ГРАД - у народној представи, казна Божја, кажњавање за грехове и непоштовање
установљеног реда. Сматрано je да планетници (-> облачари) довозе лед с леденог мора, па га туцају у -> ступама и праве г. Јужни Словени су "прављење" леда
приписивали покојницима-грешницима,
утошьеницима, обешеницима или митским —> змајевима, —» халама, a такође и
свецима који "управљају" градом: -» Вартоломеју, —> Герману, Марку, итд.
Градом je кажњавано, пре свега, рађање
и убијање ванбрачног детета: у Пољесју су
говорили да he читаве године тући г. дуж
оног пута којим je —> жена носила дете коje je сама убила. Узроком г. такође je сматрано кршење забране рада током "градних" дана и сахрањивање у —» гробљу нечистог покојника, поготову обешеника.
Сматрано je да г. бије у нечисто, оскврњено место, а да не туче тамо где су људи
предузели специјалне заштитне мере.
Срби су још зими износили на њиву угарак -> бадњака и божићну сламу; Украјинци су се на —> "ђурђевдан ваљали по
земљи "да je не би тукао град"; Белоруси
су обилазили озиме усеве, приређивали
трпезе на међи, закопавали у њиву -> кости ускршњег прасета; Срби су закопавали освештана ускршња -» jaja, а на Ђурђевдан - живо пиле, које je изведено на
Благовести; забадали су у земљу гранчице
освештане —> врбе или Лескове кочиће,
између којих би затезали конац, испреден ноћу уочи Томиндана. Белоруси су
опасивали њиве концима извученим из
"једнодневног" пешкира (који je изаткан
за један дан или једну ноћ). У Подмосковл>у, у околини Дмитрова, на "ђурђевдан
су палили божићну сламу на њивама, "да
не туче град", а Бугари су ту сламу палили на —» гробовима. Ради заштите »ива
од г., —> оборавали су их два брата-близанца с два вола-близанца или би они
орали село унакрст.
Срби су поставляли у селу посебне
"градовне" —> крстове од -» десковине
или -> храста, висине до десет метара:
украшавали су их резбаријом, цвећем,
ГРАД
-132-
тракама, певали су и играли око њих, чували их, итд.
Када се појави градоносни облак, настојали су да га отерају посебним басмама, упућеним свецима, демонима или
утошьеницима и обешеницима - предводницима облака. Српкиње су излазиле
на брег и на сав глас викале: "Ој, Милеваутопљенице, не пуштај своја бела говеда
на наше зелене њиве! Tepaj их по планинама и падинама, терај их у сиње море!"
У сусрет —> облаку бацали су ускршња jaja, махали ускршњим столњаком, венчаним велом, штапом којим су раставили —>
змију и —> жабу; крстили су облак, терали га виком и буком, пуцали из пушака,
итд. Јужни Словени су магијски "одвраћали" облак од села превртањем столице-троношке или запрежних кола, "расецали" су облак оштрим алаткама - косом, српом, —> секиром (овај начин такође je познат Русима, Украјинцима и Пољацима), избацивади су у двориште лопар и друга прибор везан за —» пећ - жарач, хваталэку за лонац (код руске пећи),
такође наћве или њихов поклопац; палили су свећу освештану на Сретење ("громовна свећа") или -> Велики четвртак,
палили тројичко растиње, врбове гране;
износили у двориште лопату са жаром и
запаљеним угарцима, итд. Исто тако су
покушавали да "умилостиве" облак, нудећи му —> хлеб и —> со, ради чега су износили из куће трпезу (сто).
Када je почињао г., настојали су да га
зауставе тиме што би скрцкали или прогутали неколико првих градљика (то je
требало да уради прво или последнее дете
у мајке), пребацивали градл>ике преко
главе, бацали их у пећ. Жене су, голе или
задигнутих сукања, три пута оптрчавале
око куће да уплаше облак и зауставе г.
Многобројни табуи у свакодневном
животу поштовани су ради спречавања г.
лети, када je могао да уништи летину.
Код Јужних Словена, сваког —> четвртка
од -> Ускрса до -> Спасовдана, било je
забрањено ударање пракљачом по рубљу;
Срби су избегавали да у то време носе белу одећу, да je каче на ограду или да по
трави простиру бело рубле за прање; ни-
ГРАДОВНИЦИ
су сејали -> коношьу у Белој (ускршњој)
недел>и; у околини Чернигова нису ткали
ни белили коношьу за време класања ражи, "да град не би уништио житарице".
Током божићних празника, Срби нису
секли дрва ни узимали у руке -> секиру,
да лети не би било г.; у Пол,есју je било забрањено да се, за божићне празнике, бацају дрва донесена у кућу. Специјалне забране односиле су се на комуникацију с
покојником. У rioAeq'y, Пољској и на Балкану, забрањивано je ношење покојника
на гробље у отвореном сандуку - то je могло да изазове г.
Лит.: Толстые//СБФ-81: 44-120 (и лит.); Толстые//ООФ: 49-83; Маринковић Р. М, Борба
против града у 4рагачеву//ЗНМЧ 1974/5; СМР: 9293; Witkowski CZ., Sposoby zwalczania burz i gradow
przez chtopow w wo]. Krakowskim/fRoczmk Muzeum
Etnograficznego w Krakowie, 1967/2; Mod. VUOS
5: 251, 255-263,267.
С. М. Толсто/
ГРАДОВНИЦИ -> Облачари
ГРАШАК - биљка која се користи у ритуално-магијској пракси првенствено код
Западних и Источних Словена. За г. je карактеристична семантика плодности, берићета, —> богатства, a такође симболика
рађања и смрти, што га обједињава с другим махунаркама, —> бобом и пасуљем,
познатим у обредима Срба, Бугара и Македонаца.
Код Западних Словена, Украјинаца и
Белоруса, г. je био најважније јело за божићне празнике, поготову на Божић.
Осим тога, тих дана су бацали зрна г. у
ћошкове куће, према таваници; њиме су
за време службе у цркви, из хора засипали парохијане, да би обезбедили бољу летину, плодност стоке, да би људи били
срећнији, итд. У источној Пол>ској и Пољесју, приликом изношења јела од г. на
божићну трпезу, позивали су шумске
животиње да окусе г., како би током године сачували стоку од њих. Код Западних
Словена био je обичај да се, о божићним
празницима и —> Ускрсу, г. хране кокошке, да би биле добре носил.е.
ГРАШАК
-133-
Г., као боб и пасул,, симболише семе,
плод, клицу, па се зато и користи у ритуалима, везаним за -» брак и обезбеђивање рађања деце. Код Пољака, г. je основно
свадбено јело; Чеси су грашком засипали
младу и по броју зрна, заосталих у венчаници, -> гатали колико ће деце млада родити. Польски изрази "прејела се грашка", "надима je грашак" одговарају руским појести, прејести се грашка у значењу
"затруднети".
У задушним обредима г. je намењиван
мртвима. У северној Словачкој су га остављали по ћошковима или су га бацали иза
-» пећи за -> душе умрлих. Говорили су
да по купи у којој су заборавили на тај обичај душе умрлих иду плачући, зато што су
гладне. Код Пољака и Белоруса су г., пасуљ
и боб, тврдо куване у води заслађеној —>
медом, служили као ритуалну храпу у задушне дане. Овим јелом су позивали људе
с гробл>а у "родитељску" кућу, прве три
кашике јела су одвајали у посебну посуду,
за умрле, носили на гробље и давали просјацима. Код Западних Словена јело од г.
коришћено je у обреду симболичког потапања —> Смрти (или —> Марене).
У магији су помоћу г. набацивали —>
чини, слали —> болеет. Код Источних
Словена вешци су зауставл>али сватовску
поворку тако што би у кола младенаца
или на пут подметнули махуну с девет
или 12 зрна. Белоруси су веровали да пребацивање г. из махуне с 12 зрна преко сватовске поворке претвара сватове у -> вукове. Помоћу г. су слали болеет, чији су
спољни знаци имали сличности с г.: на
пример, Чеси су веровали да ће човек
имати онолико чирева колико je зрна г.
закопано у лонцу под дивљом крушком
за време опадања месеца.
У народној медицини, г. je коришћен
углавном за ослобађање од кожних болести; брадавице, лишајеве, жуљеве и црвени ветар су лечили тако што су оболела
места дотицали зрнима г., која су потом
бацали у пећ, —> бунар, итд. Украјинци
Полтавске губерније замишљали су Оспу
(богиње) у облику старице осуте г., који
она стално разбацује, да би набацила болеет.
ГРЕБЕНИ
Њива г. je сматрана местом на коме
бораве митолошка бића: —> русалке, —>
кикиморе, железне бабе и др. По представама становника високих планинских
области Словачке и Пољске, г. и бобом се
хране —> воденьак и дивожене. У Великопољској су сматрали да —> вештица леже
-> град од г., ораха и jaja, па зато и пада
град различите величине.
У руским бајкама стабљика г. расте до
—> неба: оне који се њоме попну очекује
богатство. Украјинске и пољске легенде о
пореклу г. везују га за сузе Адама и —> Богородице: прогнан из —> раја, Адам je
плакао и opao земљу, и тамо где су пале
његове сузе, никао je г.; када je Бог казнио
глађу људе за почињене грехове, Богомајка je плакала и њене сузе су се претварале
Уг·
Лит.: Плотникова А. А., Бобы, фасоль и горох в
символике рождения и смерти/'/КСК 1: 47-55:
Mosz. KLS: 574-576; Αφ. ΠΒ 2: 757-758,3:591; Sob.
RVNP: 299-302; NKPP 1: 735-737; Zibrt VCH: 8991, 144-145.
А. А. Плотникова
ГРЕБЕНИ - прибор за чешљање вуне,
влакна, пређе. Спадају у предмете-апотропеје оштрих -> бодљи (уп. брана).
Г. су код свих Словена коришћени за
заштиту од —> нечисте силе, —> урока и
—> болести. Г. или —> вретено су стављали у колевку, да дете мирно спава. Код
Срба су новорођенчад штитили од -> вештица и других демона с једним или
двоје г., зупцима окренутих једни према
другима, између којих би стављали главу
детета. На те г., веровали су, морале су да
се "набоду" вештице. У Шумадији су г.
оставляли по местима за која су страховали да би се на н>има могли појавити
демони. У југозап. Бугарској (Каменица),
г. би стављали изнад покојника и на њима
палили свеће, да би заштитили кућу у
случају да покојник постане -> вампир.
Јужни Словени, поготову Срби, сматрају да су г. делотворно средство у заштити стоке од вукова. Од Бадњег дана до
Богојављења, жене нису "узимале у руке"
г., већ су их држале спојене, да би на тај
"ГРЕЈАЊЕ ПОКОЈНИКА"
-134-
начин "затвориле" чељуст вуку. У многим
областима Србије, на -> Баднье вече je
обављано ритуално протеривање стоке
између раздвојених г., које би потом спадали зупцима и постављали изнад улаза у
шталу. Г. су спајали и у случајевима када
се стока губила - то je требало да je заштити од вучјих зуба. Исти поступак je примењиван и против -» чини, урока и болести. Ради препознавања вештице, раздвајали су г. тако да између њих прође особа
осумњичена за -> чини, после чега би их
спајали, па би вештица морала да дође да
их моли да раставе г., јер су joj спојени
гребени задавали болове (Срби).
У порођајним обредима, г. су били
симбол женске судбине. Новорођеном
дечаку пупак je сечен —» секиром, a девојчици - г., да би постала добра преља (Укр.
Пољес.). На крштењу, бабица би предавала куму дечака преко —> npara, a девојчицу - преко г.; -» кумови би, приликом изласка из куће, десном ногом закорачили
на праг или на г. (Укр. Пољес.).
Приликом опадања косе, чешљали су
се г. Током -> некрштених дана (од —>
Божића до —> Богојављења) из куће су
обавезно изношени г. и прибор за ткање,
што je штитило људе и стоку од болести,
(ист. слов.).
Kao оруђе за наношење штете, г. су коришћени у свадбеном обреду: раздвојене
г. би поставили с обе стране —> пута којим
пролазе младенци, па их после спојили,
верујући да he се после тога младенци
читавог живота свађати (Срби).
Г. су стављали у врећу са семенима, да
би —> жито било "густо", као зупци на г.
(Срби, Македонци) или су њима мешали
семење, припремљено за сетву (Гласинац); г. су закопавали у прву бразду, а увече их носили кући (ист. и јуж. Србија).
С. M. Толсто]
"ГРЕЈАЊЕ ПОКОЈНИКА" - породични
задушни обичај паљења -> ватре да би се
мртвима "пренела" топлота. Припада
традиционалним словенским формама
општења са покојницима (укључујући и
чашћење покојника и припремање парног купатила за мртве, итд.). Познат je Jy-
"ГРЕЈАЊЕ ПОКОЈНИКА"
жним и Источним Словенима, а спорадично je бележен у Пољској.
У старом руском "Слову св. Григорија"
(по Чудовском рукопису, XVI в.), који осуђује "сатанска дела", између осталог, речено je: "(...) и сметье оу ворот жгут в Великой четверг, молвящ тако оу того огня дша
(души - Т. А.) приходяще огреваются" "(...) и смеће код капија пале на Велики четвртак, говорећи да душе долазе да се
огреју код те ватре". На сличне радње упозоравао je парохијане пољски проповедник с краја XV века, Михал из Јановца.
У саставу погребног обреда, тај обичај
je познат на западу украјинско-белоруске
области, a такође у Србији. Белоруси су
другог или трећег дана од сахране палили струготину која je остала од мртвачког
сандука, сматрајући да ће "покојникова
душа доћи да се огреје".
На северу словенског света (Кашуби у
польском Поморју, Белорусија, Руски Север) било je уобичајено да се једне од божићних вечери или на јесење -> задушнице (2. XI) наложи —» пећ до усијања, да
би преци могли да се огреју. У областима
јужне Русије, "родителе" су такође "rpejaли" на Божић, Нову годину или Богојављење, палећи по двориштима ватру од
сламе и балеге.
У источним и централним областима
Украјине веома je раширен обичај спаљивања, у дворишту или башти, сламе која
je током Божића била прострта на поду, а
такође —> ђубрета, које се накупило током божићних празника. Негде су људи
веровали да самим тим греју претке, који
су дошли код ватре.
На другим словенским територијама,
тај обичај je спадао у циклус пролећних
обреда. Код Хуцула, он je за себе везао црте дечјих обреда обилажења дворишта.
Овде би једног дана током -> Велике неделе домаћини у дворишту палили ватре, око којих би трчала деца, вичући:
"Грийте дида, грийте дида, дайте хлеба,
грил бы вас Бог всяким добром!" ("Грејте
деду, грејте деду, дајте хлеба, нека вас Бог
огреје сваким добром!").
У сев. источним областима Србије и
зап. Бугарске обичај je спровођен најчеш-
-135-
ГРНЧАР
ГРНЧАР
ће на -> Велики четвртак, на -> Благовести и друге датуме, које су у овом или
оном крају сматрали за дане у години када преци излазе на земљу. Тих дана пал>ене су ватре на -> гробљу, у двориштима и
на другим парцелама, које припадају породици. Ту су остављали храну, сипали ->
вино и —> воду, па чак и простирали ћилиме на земљу. Срби су водили рачуна о
томе да ватра нема дима, да не би сметао
покојницима, а Бугари су се непосредно
обраћали умрлима и позивали их да дођу код ватре: "Стојане, Петре, јесте ли овде? Дођите и огрејте се!"
Лит.; Зеленин Д. К., Народный обычай "греть
покойников"IIСборник Харьковского историкофилологического общества, Харьков, 1909, т.
18; Зечевић Сл., Грејање иоко/нмкя//Етнолошке
свеске, 1978/1; Cenčev S., Gemeisame Elemente in
Brauchsystem von Bulgaren und Russen//Etnologia
Slavica, Bratislava, 1976-1977/8-9: 227-234.
T. А. Агапкина
ГРНЧАР - занатлија који je, по народним
веровањима, везан за —> ватру, —» пакао и
—> нечисту силу.
У Украјини, грнчару су приписивали
да je богатство стекао помоћу нечисте силе; за богатог су говорили да он "щось
знае" (понешто зна) или "мае чорта який
робит" (има за слугу ђавола, који ради за
њега). У руској бајци, -> ђаво ступа као
помоћник у службу г. (СУС 817). По веровањима из Моравске, -» воден>аци поне-
Израда земланих судова помоћу ручног кола
Трнчар при раду
кад долазе на вашар и тада грнчару одлично иде пазар. У Пољској, г. кад седне
да ради, прекрсти грнчарски -> точак
или изговори специјалну формулу као
заштиту. Судећи по пољским бајкама,
анегдотама и узречицама, од ђавола je
умногоме зависило хоће ли г. посуда поћи за руком. —> Туђинцима и деци било
je забрањено да седају за точак, јер би у
том случају ђаво могао да се умеша у посао. Ако посао није ишао како треба, сматрало се да je у њега уплела прете нечиста
сила. На крају дана, г. прекрсти точак или
нацрта —> крст на њему; свуда je прављен
крст на комаду глине, који je остављан на
точку, да га ђаво не би вртео ноћу. По археолошким подацима, грнчарски печати
у облику крстова налазе се на дну земланих судова.
Грнчарски занат, везан за ватру, стално je подсећао на свет мртвих, уп. руску
пословицу: "Бићеш у рају, где пеку земљане лонце!", односно у паклу; еуфемизам за смрт: "У Могиљевској губернији
пеку земљане лонце" (Костромска губернија). На шаљиво питање: "А где ћеш да
ГРНЧАР
-136-
ГРНЧАР
ГРОБ
-137-
Лит.: Спаска Е., Глечик з хрестиком//МУРЕ
1929/21-22/1: 29-41; Шульгина Л., Гончарство в с.
Ъубнгвщ на Под1ллЦ/МЕ 1929/2: 111-200; Топорков А. Л., Гончарство: мифология и ремесло//ФЕ84: 41-47; Czubala D., Zwyczaje, obrz^dy i
wierzenia garncarzy polskich//Lud 1974/58: 181198; Пошивайло О. M., Гончарство лгвобережно1
Украгни XIX - поя. XX ст. К., 1991.
Л. Л. Топорков
Грнчарско ручно коло
мељеш?", грнчари из околине Чернигова
су одговарали: "Где ђаволи буду твог тату
тукли!" У предањима и бајкама, грнчар
наилази на —> вампире и побеђује их. У
Пољесју je позната забрана крађе посуде
од грнчара, што je мотивисано тиме да
ако на "ономе свету" будеш молио грнчара да узме посуду натраг, он ти може рећи: "Грызи сама его замас хлеба!" ("Гризи
га уместо хлеба!"); с друге стране, у истом
крају су специјално крали грнчару посуду
и разбијали je да би изазвали -> кишу,
или да би се девојке брже удавале, а не седеле "као земљано посуђе" (околина Гомела).
По веровањима Источних Словена,
долазак г. у село могао се одразити на судбину локалних девојака. На пример, у Вороњешкој губернији су сматрали да се девојке, ако путем прође г., неће удавати; с
друге стране, Белоруси из области Бреста,
напротив, сматрају да ће се многе девојке
удати ако г. прође кроз село током бо-
жићних празника. По веровањима Украјинаца из околине Чернигова, ако на Покров прође г. кроз село, у њему ће бити
много свадби, а ако прође катранџија девојке се неће удавати још читаву годину
дана. У Витепском крају девојке су грнчару у кола подметале опанак с десне ноге:
куда би пошла кола са земљаним судовима, с те je стране требало очекивати суђенога. У околини Гомеља, жене су у грнчарева кола ставл>але нити (са разбоја за
ткање) да -> вукови не би лутали око села. У околини Бреста су у кола г. завлачили неку ствар човека који болује од —>
грознице, "щоб завиз лихорадку за
граныцю" ("да би одвезао грозницу преко границе").
Г., као и друге занатлије, код се/ьака
ужива сталну репутацију пијанице. По
украјинској легенди, они су украли златне мантије св. Петра и пропили их, због
чега их je он осудио на ништавило и пијанство.
ГРОБ - место на којем су тело (и -» душа)
покојника, човекова "вечна кућа" после
-> смрти. Г. се сматра за "светику", која
се не сме оскрнавити: укаљати, преорати
а поготову раскопати да би се одатле узеле закопане ствари. Забрањено je не само
узимање ствари остављених на г., него и
бацање било чега на г. (укључујући и зем/ьу приликом копања друге раке).
Г. копају на месту које су унапред одабрали рођаци или сам покојник за живота. Обично je блиским људима било забранено да копају г. У Белорусији су, на
пример, то бесплатно радили старци или
просјаци, при чему су избегавали разговор о покојнику; када би завршили посао,
јављали су то женама које су опремале
покојника, да у г. проспу воду којом су
окупале тело. Ако би приликом копања г.
откопали претходно сахрањене посмртне
остатке, онда би гробари бацали тамо новац и друге вредне ствари како узнемирени мртваци "не би протерали" придошлицу.
Ако je г. био мали за мртвачки сандук
па га je требало проширивати, онда je то
значило да ће одмах за сахрањеним покојником тамо кренути нови покојник,
обично - његов рођак. У случају да je г. сувише велик, сматрали су да ће се, пре или
касније, појавити следећа жртва. Посебно
опасним сматрани су догађаји као што je
осипање ивица г. или пад у гроб некога из
покојникове пратње.
Закован мртвачки сандук je спуштан у
г. на конопцима или на дугим широким
пешкирима, да би покојнику пут на ->
онај свет био широк, као платно. Истовремено, присутни су бацали у г. разне
ствари: новац (да би покојник откупио
место за себе на -» гробљу), одећу (мара-
ГРОБ
мице, шалове, појасеве), платно, које je
коришћено за шивење покрова, a такође
игле и конце (да се -» вештице не би служиле њима за врачање); тамо су бацали и
-» жито, којим су засипали сандук приликом изношења из -» куће. У г., као и у
мртвачки сандук, стављане су ствари које
je покојник за живота волео (на пример,
алатке за занатлије, итд.). На Руском Северу су мртвачки сандук са обешеником
полагали у г. вертикално. Код многих
Словена сачуван je обичај разбијања
землзане посуде о мртвачки сандук, спуштен у г., на пример, судова у којима су доносили уље и вино на гробље, као што се
то радило код Јужних Словена.
У многим областима Украјине и Белорусије био je раширен обичај "печаћења
гроба": украјински свештеник je, уз посебно појање, оцртавао гвозденом лопатом
-> крст над г. и бацао земљу на г. крстоликим покретом; Белоруси би, пред спуштање мртвачког сандука у раку или по већ
затрпаној хумци, ударали лопатом унакрст с четири стране. Сахрањивање без
тог "печаћења" схватано je као непотпуно, jep управо оно није дозвољавало покојнику да изађе из г.
На затрпаном г. одмах праве крст, макар и привремени, док не поставе нови
(на пример, висине човека). На гробу детета, које се родило мртво, пале ватру од
јасикових грана, на г. некрштеног детета
остављају -» камен или троугао од јасиковог дрвета (-» јасика). На гробу самоубице такође су оставл>али камен; њима су
г. копали и изван гробља. У Закарпатју су
бацали камен>е на г. самоубица, који су
обично сахрањивани на месту злочина.
На дан сахране на г. су приређивани
парастоси. Остаци јела често су остављани на г., за мртве. По археолошким подацима, у давна времена, парастоси код Источних Словена обављани су непосредно
на гробовима. До данас се ти задушни обреди и обичаји, као што су "буђење покојника", "дизање ваздуха" и др., обављају
напољу, на гробовима. Г. умрлог за родбину постаје замена и оличење самог покојника; z. или споменик на њему љубе,
грле, итд.
-138-
ГРОБ
Г. je, као место вечног боравишта умрлог, опреман и често обликован као —> кућа. Тако су Белоруси на гробовима подизали правоугаоне дрвене грађевине. Такав "приклад" подсећао je на поклопац
мртвачког сандука, имао je прозорчиће и
покривао хумку у целини; често су га називали "кућица". Руси су на гробовима
правили "часовенки" (капелице) - крстове
с двокрилним кровом и са иконицом. На
Руском Северу, поред уобичајеног крста,
може се видети издужена четвороугаона
грађевина ("голубец") отворена одозго
или покривена равним кровом, на коме je
поставлен крст. На гробу праве и својеврсну "башту": саде цвеће, воћке. У Гомелском Пољесју, на Радуницу - уторак Томине неделе, требало je, на пример, на г.
посадити -» дрво, а око њега забости брезово пруће (-> бреза).
Жене око покојниковог одра
Код свих Словена je раширено верован>е да —> земља с г. поседује чудотворна
својства. Тако су се, у селима Руског Севера,
том земљом трљали по грудима, држали
je испод пазуха, ставлали je у —> воду којом
су се поливали после сахране, да их прође
туговање за умрлим. Землу са гроба, као
једно од моћних средстава за врачање, користиле су -» вештице за магијске цшьеве.
Код многих словенских народа се сматрало да je та земља врло опасна: на пример,
Срби су страховали да je не донесу кући;
људи, који копају гробове, морали су да се
изују и истресу земљу из обуће; нико од
чел>ади није се усуђивао да je додирне.
А. А. Плотникова
ГРОБЉЕ
ГРОБЛэЕ - место на коме се сахрањују
мртви, за које су везана веровања о пребивалишту -» душа мртвих и демона; "свето" место, на којем се поштује позната ритуална етикеција, обавлају задушни обреди. Као део митологизованог простора,
г. je супротставлано селу, тј. свету живих.
Први сахрањени покојник на новом г.
сматран je родоначелником читаве гробљанске заједнице "предака". Строго се
поштује општа етикеција понашања на г.
Код Источник Словена, на г. се не сме говорити "Добар дан" ни "До виђења" (каже се: "Збогом"), да се убудуће не би састајали на г. Око г. не смеју се певати песме, поред г. младенци за време свадбе
иду пешке, као и кума која се с дететом
враћа са крштења. Код свих Словена, скрнављење г., гробова предака, сматра се тешким злочином. Стара гробл>а не смеју се
преоравати, као што се не смеју померати
ни надгробии споменици, иначе ће изумрети породица; не сме се односити нетто са г. (на пример, —» одећа која je оставлена на —> крсту); забрањено je пуштати
стоку на г. За траве и дрвеће који расту у
границама г. сматра се да припадају покојницима, зато je на г. забрањено ломити
гране, брати цвеће, па чак и мирисати га,
да се не би изгубило чуло мириса. По пол>еским веровањима, домаћици која одломи зелену грану на г. и њоме избаци
пепео из —> пећи, читаве ноћи ће, испод
кућног —> прозора, тумарати покојници.
Код Срба je забрањено сећи дрвеће на г.,
јер душе покојника неће моћи да се одмарају у хладовини дрвећа и једу њихове
плодове.
Г. je место боравка умрлих или њихових душа. По представама Западних Словена, душе умрлих живе на г. и задржавају навике које су луди имали за живота.
По веровањима Бугара и Македонаца,
мртваци излазе у поноћ из мртвачких
сандука, шетају по г. и међусобно се посећују. За све Словене je карактеристично
веровање да се у одређено време (углавном, у поноћ) и о —» празницима (често задушним данима), на г. могу видети душе мртвих. Када покојника носе на г., дочекују га душе свих оних које je он испра-
ГРОБ/ЪЕ
-139-
тио на последњи пут: оне се закаче за
ковчег, због чега он постаје невероватно
тежак, како сматрају у Пољесју.
Посећивање г. задушних дана (-» Задушнице) и календарских празника (Месопусне неделе, —» Белих поклада, Томине недеље, о -> Тројицама и др.) већином je везано за представу о могућности
ступања у контакт с мртвима, уп. бел.-полес. израз приликом поласка на г. Томине неделе: "Пойдем христосоваться с покойниками" - "Идемо да се поздравимо
са покојницима" (Эрем. ОБЛ: 62). На г. се
оставлају јело, за душе; доносе им одећу
као поклон; поздрављају их као живе; чисте и ките гробове; пеку нарочит хлеб,
итд. Карактеристични су позиви мртвима за софру, која се поставља на г.: бел.
"Святые радзицели! Ходзице к нам хлебасоли откушаць" - "Свети родители! Дођите код нас да соли-хлеба пробате!"
(уторак Томине неделе, Терещ. БРН 3:
122), уп. зап. бел. ритуал буђења покојника,
када су покојнике "дозивали" и "гостили"
обредним јелом на г. другог или трећег
дана после сахране. У Рјазанској губернији, задушну храну, коју су износили на г.
на Радуницу (уторак Томине неделе) као
да су делили живи и мртви, који излазе
"из тамнице" и ту су невидливо присутни до заласка сунца. Код Срба, свуда се
задушна -»јела на г. дају комшијама, мештанима, просјацима - за душу, за душе
умрлих, за покојнике.
-> Ватра или ватрице, виђене у границама г., сматрају се знаком умрлих душа.
По веровањима Срба, када се појави ватра
или ватрица, не треба ићи на г., јер у то
време гробљем лутају душе умрлих; Бугари сматрају да се у ту ватру не сме гледати, да се не ослепи.
Демонска бића, која бораве на г., душе су злих, неправедних луди или некрштене деце, иновераца, итд. Г. се често јавла као место окуплања разних демона,
зато се препоручује да се гробле заобиђе,
поготову ноћу. Када се пролази поред г.
ноћу, требало би читати молитве, крстити се (Ист. Слов., Јуж. Слов.), огласити се
"да их преци чују и да их не плаше"
(ПЭС: 259).
ГРОБЉЕ
"Зле" душе нападају пролазнике поред г. ноћу, пре првих петлова, јавлајући
се онакви какви су сахрањени, у белој —>
одећи, коју не треба дирати, или у виду
опасног стуба паре, ваздуха. По полским
и полеским веровањима, поред г. се појавлују духови-демони, који наговештавају
смрт ономе ко их угледа, као и -> русалке, које се ноћу на г. оглашавају застрашујућим гласовима. У различитим словенским традицијама позната су веровања и
предања о —> вампирима који живе на г.,
а излазе "кроз рупе" у гробовима, јашу
ноћне пролазнике поред г. итд.; да би се
ослободили вампира, на путу од г. до купе просипају —> просо или семе горчице.
На ι. се обавлају магијске радње и ритуали с цилем излечења болести или јаловости, протеривања нечисти из села, а
такође човековог стицања чудесних знања
или набацивања —» чини. У тим радњама
посебно значење je приписивано —> земли, песку, билкама с г., нађеној —> кости
и другим предметима. Тако, у Пољесју, на
пример, гробланску землу и песак бацају на -> пут младенцима, да би им упропастили живот или изазвали смрт. Човеково стицање чудесних знања и способности, —> гатан>а на г., везује се за веровање
у помоћ оностраних сила. Код Јуж. Словена на г. се такође обавлају ритуали раздвајања —> једномесечића и склапања
побратимства.
На г. упућују, терају —> нечисту силу,
болести, штетне инсекте. У источној Србији и западној Бугарској терају из села ->
змаја, који спречава падање —> кише, тако што на г. пале огромну ватру, око које
играју мушкарци без одеће. У околини
Неготина на среду Велике недеље, најпре
би у сваком дворишту запалили ватру од
бурјана, а потом на г., да би се ослободили од -> вештица. Истерујући болеет, у
noAeq'y кувају у води песак узет с г. и купају болесну децу, после чега песак
враћају тамо одакле су га узели.
Познате су бројне легенде о гроблима
на којима су сахрањени џинови (—> гиганти) или -> туђинци - Швеђани, Турци, и
др. народи, који су некада живели у датом
месту (уп. српске називе г.: џиновско гробље,
ГРОЗНИЦА
-140-
a такође - грчко, мађарско, турско и др. за
гроб/ъа са српским натписима на надгробним споменицима). Код балканских Словена постоји такође г. настало као резултат стварних сукоба обредних трупа (сватова, маскираних -> коледара, -> русалија, џамалара и др.), на шта указују и називи
таквих г.: срп. сватовска, русалијска, коледарска, краличка, џамаларска гробла.
Лит.: Бак. ПП: 99, 118, 136-141, 173; Fisch. ZP:
327, 352-354; Mosz. KLS: 273, 311, 483, 486, 490491, 604; ПА; ПЭС: 249, 253-254ж; 259; Марин.
ИП 2: 527-528; Пир.: 416, 448-449; Плов.: 237-238,
241,273-274; 304; Бос. ГОСВ: 27,186,227,252, 268;
Нед. ГОС: 19, 48, 95, 176, 184, 198; СМП: 96-98;
Stelm. ROP: 191, 192, 194; Nah. CLP: 96, 108, 206.
Α. Α. Плотникова
ГРОЗНИЦА - (обично у мн. ГРОЗНИЦЕ),
демони -> болести за које се сматра да су
узрочници грозничавог стања код човека,
febris. Они уђу у човека, "ухвате га" и тресу. Од начина испољавања ове болести
изведени су њени називи посведочени у
словенским апокрифним заклињањима
од XI века - trf samca, тресавица, рус. трясавица, буг. и мак. треска, чеш. tresavka. Српски и хрватски назив г. изведен je од грозан-ица - "она која изазива грозу, језу, дрхтавицу". У савременом рус., г. се назива
лихорадка, словачко lichoradka, што представља сложеницу од лихо- "зло" и радити - "радити, чинити".
На словенском тлу г. се замишлзају као
девојке, које долазе из далеког света да
муче л>уде. У многобројним заклињањима против ове болести, која воде порекло
из византијских апокрифних извора, оне
су представљене као 12 или више кћери
цара Ирода (уп. "Что есте за жены? И они
рекоша ему: а мы есми трясавицы, а
дщери Ирода царя") ("Какве сте ви жене?
И оне му рекоше: а ми јесмо тресавице, а
кћери смо цара Ирода"). Обично се описују како излазе из мора с дугим рашчупаним —> косама. ГЪих прогони —> светац, хвата их и бије гвозденим —> штапом
да му открију своја —> имена. Затим следи набрајање њихових тајних имена која,
углавном, представљају ььихове атрибуте.
ГРОЗНИЦА
Већина тих имена преведена су с грчког
на старословенски језик, али нека нису,
што указује да она немају грчко порекло
и да нису била разумљива ни Византијцима. Углавном се оваква заклињања могу
наћи у требницима, преписиваним за потребе локалних свештеника православие
цркве. Касније су овакви текстови постали део фолклора и ширили се и усменим
путем. Апокрифни сиже о прогањању г.
насликан je на једној руској икони: у -» води, поред стене која се издиже из језера
стоји 12 нагих девојака с рашчупаним косама; поред »их, с једне стране, насликан
je св. Сисиније (који по византијским заклињањима често прогони демоне), а с
друге, арханђел Михаил који их жезлом
погађа. У позним преписима поменутих
заклињања код Срба, назив тресавица
замењен je називом -> вештица, па су она
коришћена за заштиту од вештица.
По народним представама, г. су две
или три сестре које се договарају коме ће
човеку поћи. Код више словенских народа распространено je предање како je човек на -> путу видео г. и прислушкивањем сазнао да се једна од н>их спрема да
њему дође. По српској варијанти, он не
успева да побегне од ње. По преданьу из
Црне Горе (Кучи), једна г. je нашла лењог
човека и потпуно га освојила, а друга je
ушла у —> орача, који je све време opao и
она му није могла наудити. По одговарајућем украјинском предању, човек je лукавством ухватио г., која je покушала да се
увуче у њега преко хране; завезао jy je у
врећу и обесио у -> димњаку. Ту се дуго
димила док сељак није из радозналости
отворио врећу и тако je ослободио. На Руском Северу сељак je такође успео да ухвати г., коју je везао у марамицу и угурао у
шупљину -> пећи. Она се одатле ослободила тек после неколико недеља, кад су
развалили пећ ради поправке.
У околини "ђевђелије се веровало да ->
уторком иде опасна торник треска - кога она обори, тај се више не диже.
Код словенских народа постоје различите начини лечења г. У Србији (Левач) и
Македонији (Кратово), онај који болује од
г. увече би с упаљеном свећом обилазио
ГРОМ
-141-
-» дрво (-> врбу, дуд) и за њега "венчавао" своју г., говорећи: "Венчавам грозницу за врбицу!". После тога би остављао
свећу на дрво и враћао се -> кући, без
освртања. У Славонији (Оток), грозничаво
дете би износили у двориште и на њега
стављали девет покривача. На последњи,
а то je обавезно била врећа, сипали би ->
жито и вабили кокошке да га искљуцају.
Или би болеснику давали замотану главу
од -» змије (или —> жабу, паука) да je носи око врата. У Црној Гори (Грбал>),кад
човек осети да га хвата грозница треба да
исече свих својих 20 —» ноката и да их баци у воду испод воденичног кола (-» воденица) итд.
Г. може бити слична —> чуми, тишпи
итд.
Лит.: БМ: 376; Браство 7/1896: 23-24, 40; Веселовский А., >КМНП 145/1886: 289-290; Влас. PC:
307-324; GZM 21: 464; Енциколопедия българска
народна медицина, ред. М. Георгиев, София,
1999: 406-408; ZNŽO 2/1897: 221, 416; 42/1964:
351; Кар. 3/1901: 127, 170-171; Карскш Ε. Φ., Белорусы, Москва 1916: 73-74; Мак. ННКС 1903:
180; РДС: 343-352; СЕЗб 17/1911: 542; 40/1927: 8;
48/1931: 533; 50/1934: 11; Череп. МРРС: 67; Черепанова С. А., Типология и генезис названии лихородок-трясавиц в русских народных заговорах и заклинаниях, ЯЖРФ: 44-57; Чубинський П., Мудр1стъ βίκίβ 1, Кшв, 1995: 220.
Љ. Раденковић
ГРОМ - у народно) традицији, казнено
оруђе небеских сила —> Бога, пророка ->
Илије, —> Перуна. Гром je најчешће објашњаван тиме да св. Илија по небу вози
кола са огњеним коњима, да Илија или
Бог бацају -» камење по небу или с неба
на земљу; Јужни Словени су сматрали да
гром и муња потичу од борбе митских -»
змајева-дракона и —> хала.
Код свих Словена постоји веровање да
Бог, св. Илија или небески змај громом
побеђују -> ђавола, који се крије и покушава да се спаси, завлачећи се у —> воду
или под —> дрво, под камен. Стога, за време непогоде л>уди не треба да се крију под
дрвећем или у води. По представама Белоруса, није требало седети на међи (та-
ГРОМ
мо се јављају ђаволи); опасно je било и место где je закопано некрштено новорођенче, итд. Сматрало се да "гром" не удара у
поједина дрвета, у —> коприву, у кућу на
којој се налази родино -> гнездо. Срби су
веровали да гром не удара у -» леску, па
су се за време непогоде опасивали лесковом граном. Код Словена, човек који погине од грома, могао je бити сматран за
праведника, срећника, али и за грешника
у коме се крио ђаво. Дрво које je погодио
гром није коришћено за градњу или за
ложење; међутим, понекад су му приписивана лековита својства (иверком тог дрвета лечена je зубобоља). Кућа коју запали удар грома често није смела бити гашена (сматрали су да није могуће угасити
-> пожар) или je требало гасити -> млеком од црне краве, киселим млеком, сурутком, итд., никако водом.
За време непогоде, ради заштите од г.,
палили су сретењске ("громовне") свеће,
гранчице врбе, које су освештане на ->
Цвети, палили су у пећи лан, траве, тројичко зеленило, венчиће, итд.
У двориште су избацивали лопар, који је коришћен приликом печења хлеба,
или су постављали унакрст лопар и жарач, износили наћве, освештане предмете,
-> воду и траве, ускршњи столњак, -> jaje, -> хлеб и —> со. Терали су облак, машући руком, косом, лопаром, столњаком, штапом којим су ослободили —> ясабу из змијиних уста; обилазили су око куће с лопаром, пребацивали jaje преко куће итд.; на посебан начин се обраћали непогоди, на пример: "Идите, облаци, на
татарске планине, где Татари седе, жуде
за кашьицом воде. Ми за њом не жудимо,
имамо je довољно!" (пољес.). Уп. такође
-» град.
За време олује било je забрањено држати отворена -> врата, -» прозоре или
—> димњак, седети поред прозора, јести,
пити, разговарати, ићи гологлав, бос, задизати поле, и др. Све то je могло навући
удар грома на човека. Понекад се препоручивало покриваьье —> огдедала, седење
испод греде с крстом и ел.
Да би се сачували од г., предузимали
су превентивне магијске радње. На Срете-
ГРОМ
-142-
ње ("Громнице"), освећивана je нарочита
"громовна" свећа, која je чувана на почасном месту и палена за време непогоде
(понекад je то била "четврткова" свећа, тј.
освештана на -> Велики четвртак). Западни Словени су испод кућног -> крова
качили букетиће цвећа или венчиће
сплетене на празник -> Божјег Тела, такође су под стреху завлачили коприву,
леску или друге биљке, божићну сламу,
итд. Ради заштите од грома чували су л>уске од ускршњих jaja и -> кости од освештаног, ускршњег или божићног прасета: везивали би их у чвор и остављали испод крова, a такође закопавали у пол>у,
повртњаку, башти. Њиве су штитили лесковим, врбовим и др. гранама, специјално направлении -> крстовима које су побадали по ћошковима њива.
Да би се ослободили страха од г., требало je јести хлеб на коме се ухватила буђ
или хлеб који су грицкали -> мишеви; јести мрвице хлеба с ножа; јести цвет ражи,
пупољке врбе, итд.; деци су смудили косу
на глави у облику крста, ломили су два
спојена хлеба над главой детета, давали
му да пољуби лопар.
Најважнијим и најпоузданијим начином заштите од грома сматрали су поштовање и празновање -> празника и
"громовитих" дана, који су били изузетно
бројни код Јужних Словена: сваки —> четвртак између —> Ускрса и —> Спасовдана, неколико дана у периоду жетве (—>
Огњена Марија и др.), -» Илиндан и др.,
када je строго био забрањен сваки рад, поготову рад на њиви, предење и ткање.
Први пролећни г. сматран je значајним догађајем и био je праћен мноштвом
магијских ритуала и —» гатања. Код Ист.
Словена био je обичај да се човек, кад зачује грмљавину, прислони уз —> дрво (—>
храст) или да се чеше леђима о дрво, храстов дирек, ограду, итд. То су радили да
би спречили или излечили бол у леђима.
С истим циљем валяли су се по —» земл>и
или просто падали ничице на земљу, што
je требало да им донесе здравље, берићет,
срећу. Бугари и Срби су се такође ваљали
по земљи (или котрљали дете), да их за
време польских радова не би болела леђа
ГУМЕНШЧИК
и да -> град не убије летину. У мање распрострањене обичаје спадају (код Источних Словена): умивање крај —> реке, на —>
бунару, поливање водом, после чега се
требало обрисати црвеном марамом - да
човек буде здрав и румен; куцкање каменом или —> гвожђем о главу "да буде јак
и да се не боји грома"; дизање тешких
предмета (кола, -> точкова, -» пећи,
итд.); паљење свеће, паљење освештаних
врбових гранчица испод пећи, итд. Кад
зачују први гром, крсте се и трипут прекрсте -> облак. Предузимање свих ових
мера требало je да обезбеди снагу, здравље и берићет, као и заштиту од летњих
непогода.
Лит.: Толстые//ООФ: 50-53; Усп. ФР: 40, 41, 62,
63,74,142; Шейн МИБЯ: 3:342-343; Ђор. ПВП 1:
107-113; Ков. НАМ: 67-73; Witkowski//Rocznik
Muzeum Etnograficznego w Krakowie, 1967/2;
Mod. VOUS 5: 250-255, 267.
C. M. Толсто]
ГУМЕНШЧИК -> Овиник
ГУМНО - простор за вршидбу и место за
чување снопова; у ритуално-магијској
пракси, везано je за обезбеђивање летине
и берићета. Kao симбол плодности и богатства (уп. буг. харман - "гумно", "гувно", "велика летина"). г. се везује са амбаром, уп. руске пословице: "Есть на гумне,
будет и в суме" ("Има на гумну, биће и у
торби"), "Есть в амбаре, будет и в кармане" ("Има у амбару, биће и у пепу"). Међутим, празно или напуштено гумно везује се за -> нечисту силу; по пољској пословици "С празног гумна излеће сова
или ђаво" (NKPP 3: 322).
Ритуално-магијске радње, које су обављане на г., углавном се односе на жетву и
новогодишње, делимично пролећне обреде. У различитим словенским областима, пре него што г. напуне -» житом, прскају га светом водом, на прилазу гумну
простру пешкир, ставе векну -> хлеба и
преко ње превозе снопове, да увек буде
довољно старог жита док не пожњу ново.
У источној Србији, пре него што би овејали овршено жито, домаћин би на г. нацр-
ГУМНО
-143-
тао -> крст, повлачећи линију са запада
на -> исток, па са севера на југ. Крст су
правили да би и следеће године "крстиле
се кретине на њиви" (Грб. СОСБ: 267). Да
би вршидба житарица прошла успешно,
за време рада на г. поштован je низ забрана, на пример, у Србији и у Пољесју нису
пили -» воду, јер су сматрали да ће -> киша натопити жито; забрањено je било и
једење, да жито не би обузела главница
или да га не би појели —» мишеви.
На г. су обављане ритуалне радње
усмерене на обезбеђивање летине у следећој години. На —» Божић су Срби из
Босне, Далмације, ист. Хрватске и Војводине приређивали симболичку вршидбу
на г., уз учешће деце, која су представляла животиње: викала су и топтала ногама,
газећи око -> стожера на г. Код Македонаца, зимских и пролегших празника на
г. су обављали ритуале "храњења —> ветра", да би дувао лети, кад буду вејали
жито. У јужној Србији (околина Лесковца), на г. код стожера терали су градоносни облак. У волинском Пољесју божићна вечера се одвијала на г.: домаћин би нацртао велики —> круг, а у њему крст: у
круг су поставляли чинију с кољивом на
прострто ланено платно, и свако од челяди je "позивало Мраза" на вечеру, с циљем да га "одобровољи". У сев. ист. Славонији, пред Нову годину, хлеб су набијали на десни рог -» вола -> полажајника
и терали животињу по г. све док не би
збацила хлеб; ако би се во побалегао на г.,
веровали су да ће година бити родна.
Г. je место боравка демонских бића.
Код Ист. Словена то су гуменник, гуменый
(руски), гументк и гуметха (белоруски), а
такође овиник. Веровали су да демон г. може активно утицати на вршидбу жита, зато су покушавали да ублаже његов бес и
да га одобровоље. У руским и белоруским
предањима, гуменный хозяин се јавља у
различитим обличјима - као човек у белом, старац, ован, ждрал. У ист. Пол>ској
су сматрали да на г. може да се настани
z
ty> -> ђаво, који долеће у олуји; тада су
сви у кући очекивали несреће, штете у
домаћинству, смрт људи итд. Код Јуж.
Словена, г. je место на коме се окупљају
ГУШТЕР
првенствено зли демони: то су крилате —>
змије, —> виле-самодиве (Буг.), виле (Срби, Босан., Херцегов., Црногор.) а нарочито -» вештице, које се окупљају на пометном (напуштеном, a такође празном,
"подметеном") или меденом (медном) г.
Пошто долете на г. (голе, јашући на вратилима), вештице играју и договарају се
коме ће да учине зло. Пред полетање, намажу се чудотворном машћу, говорећи:
"Ни о три, ни о грм, већ на пометно гувно" (СМР: 100).
У јужнослов. крајевима постоје разни
топоними везани за мотив окупљања демонских сила на г. На црногорској обали
око Будве, пропланак брда Спас, на коме
се окупљала омладина на -> Спасовдан,
назива се Вилино гумно. Девојке и момци
су ту играл