Љубомир Кљакић
КОРИСНИ ИДИОТИ И КОЛАПС СРБИЈЕ
Сажетак: Чињеница што данашња Србија нема своју стратегију, али се зато у њој доследно
спроводи стратегија за Србију, у овом раду осветљава се као системска последица базичног
концепта унутар кога су развијене и од кога не одступају све (унутрашње и спољашње) стратегије
које су на снази у данашњој Србији. Тај базични концепт јесте Велика Корпоративна Стратегија
(империјална "визија" о 21. столећу као још једном "америчком веку" и САД које "делују као
светска влада") и светска корпоративна револуција. Са својом политиком глобалне "контролисане
дезинтеграције", ова светска револуција покренута је 1979 - 1981. Главни њен циљ био је и остао да
оствари Велику Корпоративну Стратегију, суспендује нововековну републику са њеним
конститутивним начелом сувереног и слободног грађанина и демократским установама које на том
начелу почивају, и да успостави светски корпоративни поредак, односно империјални поредак
новог феудализма. Резултати постигнути током четрдесетогодишње историје идеолошког,
теоријског и практичног успостављања тог поретка упозоравају да се са остварењем Велике
Корпоративне Стратегије далеко стигло. Носилац империјалног суверенитета у корпоративном
поретку јесте светски савез корпоративне моћи у коме америчка либерална олигархија (Билдерберг,
Савет за иностране односе и Пројекат осамдесете, Трилатерална комисија, друго) има одлучујућу
улогу. Део својих оперативних "надлежности" од значаја за непосредно управљање посебним
сегментима на великој сцени светских послова (светско тржиште, државе, регионалне асоцијације
држава, међународне професионалне и корпоративне организације, друго), овај носилац
корпоративног суверенитета "делегира" свакој оној структури локалне власти и моћи чија је
лојалност према суверену најмање подложна сумњи, укључујући овде и локалну власт и моћ у САД.
Оптимални облик такве власти и моћи јесте режим "меке" окупације који у интересу суверена, на
одређеном простору, непосредно спроводи и одржава нека некомпетентна, несамостална и
корумпирана локална олигархија. Неопходну унутрашњу кохезију и стабилност сваког режима
"меке" окупације и локалног савеза моћи који га лојално спороводи, обезбеђују особе којима се због
посебних личних својстава додељују номинално главне улоге. То су корисни идиоти (од гр. idiōtēs,
лат. idiota, онај ко је неупућен у јавне послове, ко се не бави политиком као јавним послом, него
ради за себе и због себе, онај ко засебно ради изван заједнице, такође онај ко је незналица,
некомпетентна особа). Иако је светска корпоративна револуција свој врхунац достигла 1999 - 2001,
иако је утопија о светском корпоратиовном поретку тада доживела инверзију у светски поредак
корпоративне дистопије, ипак локални војници ове пропале револуције у данашњој Србији, управо
од 2001. па до данас, и даље спроводе њену политику "контролисане дезинтеграције" и раде на
великом делу остварења крајњег циља Велике Корпоративне Стратегије – дизајнирају једну "нову"
Србију која треба да постане интегрални и лојални део идеално замишљене светске корпоративне
империје. То је основни разлог због кога се данашња Србија налази пред колапсом, који се,
уосталом, можда већ и догодио. Следствено, ови локални војници пропале светске револуције јесу
корисни идиоти светског корпоративног поретка, поредак који су успоставили у данашњој Србији
јесте поредак корисних идиота, а застава под којом наступају и која представља привиде који се
пропагирају као стратегије, јесте лажна застава. Међу бројним чиниоцима који утичу на такав
ток ствари јесу и институти тајне дипломатије и политике интересних сфера са својом богатом
историјом. Зато је актуелни положај Републике Србије структурално идентична положају који је
Кнежевина, доцније Краљевина Србија, имала после Берлинског конгреса 1879. и 28. јуна 1881. када
2
је потписана тзв. Тајна конвенција са Аустро-Угарском. Матрица за зависну, контролисану,
заосталу и надзирану Србију која је постављена 1879 - 1981, данас је поново на сцени историје.
Овдашњи корисни идиоти у свему су пристали на ту велику ревизију и травестију историје. Сходно
томе, унутар спољашњег поретка корпоративне дистопије и унутрашњег поретка корисних идиота,
данашња Србија нема права на самосталну унутрашњу и спољашњу политику, нема права на
сопствену развојну стратегију, па консеквентно нема право ни на сопствену будућност.
Кључне речи: стратегија, Србија, либерална олигархија, светски савез корпоративне моћи,
Велика Корпоративна Стратегија, светска корпоративна револуција, контролисана дезинтеграција,
корисни идиоти, лажна застава, корпоративна дистопија, тајна дипломатија и политика интересних
сфера, Берлински конгрес 1878, Тајна конвенција 1881, ревизија и травестија историје, матрица
зависне, контролисане, заостале и надзиране Србије.
1.
Заиста, има ли Србија своју стратегију?1
Није једноставно одговорити на ово питање. Посебно када знамо да
стратегија, изворно војни појам (гр. στρατηγία, strategia - штаб заповедника војске,
врховна команда армије, од гр. στρατηγός, strategos - врховни заповедник армије,
генерал, кованица од στρατός, stratos - војска, армија, домаћин, и άγός, agos - вођа,
старешина, заповедник, изведено од άγω, ago - водити), и данас значи оно исто
што је значио и пре нешто више од 1.400 година када је појам настао и први пут
био уведен у употребу – науку и вештину интегрисања и ангажовања свих
друштвених, природних, политичких, економских, научних, психолошких, војних и
других постојећих капацитета неке организоване људске заједнице, у миру или
рату, ради остваривања извесног јасно одређеног, опште прихваћеног, заједничког
циља у ближој или даљој будућности.2
Потешкоће у овом случају додатно се увећавају када се присетимо да је сам
појам стратегија настао и први пут почео да се употребљава, захваљујући
догађајима који су се пре нешто више од 1.400 година одигравали управо овде, на
централном Балкану, где данас трагамо за одговором на питање "има ли Србија
своју стратегију?"
1
У сажетом облику и под истим насловом, главне идеје овог рада изложио сам као један од
уводничара на расправи Да ли Србија има своју стратегију? Расправа је одржана 14. децембар 2010,
у Београду, у организацији Центра за националну стратегију, Удружења књижевника Србије и Нове
српске политичке мисли.
2
Каталог дефиниција појма стратегија видети под strategy, Answers.com,
http://www.answers.com/topic/strategy.
3
Појам стратегија настао је, наиме, крајем 6. века са циљем да се унапреди и
научно заснује једна тако комплексна и захтевна политичка, војна и економска
активност као што је то успостављање и одржавање универзалног светског поретка
на крајњим источним и крајњим северним границама тадашње Римске, односно
Ромејске
империје
(Источно
римско
царство,
Византија).
Водећи
двадесетогодишњи перманетни рат против Персијанаца у Централној Азији, а
против Словена, Анта и Авара на Балкану и Подунављу, са ослонцем на
инструменте рата који се данас називају асиметрично ратовање, ово захтевно
предузеће успостављања и одржавања империјалног поретка настојао је током
последње две деценије 6. века да спроведе император Маврикије (гр. Φλάβιος
Μαυρίκιος Τιβέριος Αὔγουστος, лат. Flavius Mauricius Tiberius Augustus, Флавије
Маврикије Тиберије Август, 539 - 602, на власти 582 - 602).3
Маврикијево царско искуство стечено у империјалним ратовима на Балкану
и Централној Азији, систематизовано је, теоријски уопштено и кодификовано на
страницама 12 књига, односно поглавља, руком писаног приручника о војној
стратегији под насловом Στρατηγικόν, Strategikon, Стратегикон. Иако питање
аутора тог рада до данас није добило задовољавјући одговор, нема никакве сумње
да је Стратегикон велико Маврикијево царско завештање.4 Свима онима који ће га
у будућности наследити на сваком престолу сваке будуће империје, Маврикије је
оставио драгоцен каталог упутстава од значаја за успостављање и одржавање
3
Видети, Георгије Острогорски: Историја Византије, СКЗ, Београд, 1959, стр. 96 - 103; Елен
Арвелер: Политичка идеологија Византијског царства, Филип Вишњић, Београд, 1988, стр. 35 - 39;
Димитри Оболенски: Византијски комонвелт, Просвета, Београд, 1991, стр. 62 - 67; Тибор
Живковић: Словени и Ромеји, Историјски институт Српске академије наука и уметности, Посебна
издања, књига 33, Београд, 2000; Warren Soward: Theophylact Simocatta and the Persians, California
State University, Fullerton, CA, http://www.humanities.uci.edu/sasanika/pdf/Theophylact.pdf.
4
Као аутор Стратегикона у изворима се помиње сам Маврикије, међутим анализе текста показале
су да је аутор могао бити и неко од Маврикијевих учених савременика, укључујући овде и његовог
брата Петра (гр. Πέτρος, лат. Petros, 545 - 602), једног од три стратега (гр. strategos, главни
командант, генерал) из времена Маврикијевих балканских ратова. У српској византологији, на
пример, као аутор Стратегикона, наводи се анонимни Псеудо-Маврикије. Видети, Византијски
извори за историју народа Југославије, том I, уредник Георгије Острогорски, обрадили Фрањо
Баришић, Мила Рајковић, Бариша Крекић, Лидија Томић, Српаска академија наука, Посебна издања,
Књига CCXLI, Византолошки институт, Књига 3, Издавачко предузеће Београд, 1955, Теофилакт
Симоката, делови из Историје екумене - Οίκουµενικη ίστορία у којима се описује доба Маврикијеве
владавине и његови ратови са Словенима, стр. 103 - 126; Псеудо-Маврикије, изводи из
Стратегикона, у којима се описују обичаји и својства Словена са којима је ратовао, стр. 127 - 142.
4
сваког будућег империјалног поретка. Историја је потврдила високу вредност тог
завештања. Тако је у 6. веку настао појам стратегија и тако је почела дуга
историја његове употребе.5
У стриктно војном смислу, значење појма стратегија остало је
непромењено од Маврикијевог времена. И данас, војна стратегија означава два од
укупно четири нивоа ратне вештине (велика стратегија или скуп политичких
циљева који треба да буду остварени, стратегија, оператика, тактика).6 Једино што
се догодило јесте да се током 20. века проширио простор примене тог појма, па се
данас стратегија користи у практично свим областима друштвеног живота – од
управљања војском и државом, преко управљања великим економским системима
(национална, регионална, светска економија),7 до пословног и корпоративног
управљања.8
Имамо ли све ово у виду, посебно само значење појма стратегија, онда је
више него очигледно да у данашњој Србији не наилазимо на науку или вештину
интегрисања и ангажовања свих расположивих капацитета заједнице ради
5
Један од Маврикијевих наследника на царском престолу, Лав VI Филозоф (866 - 912, на власти 886
- 912), други од императора из Македонске династије, навео је опширне делове из Стратегикона у
свом делу Τακτικά, Tactica, Тактика. Тако се и догодило да је захваљујући првим преводима
Тактике Лава VI Филозофа на савремене језике, појам стратегија почео да се користи у Европи
крајем 18. и почетком 19. века – Strategie у Немачкој од 1777, недуго после тога stratégie у
Француској, strategy у Енглеској од 1810, итд.
6
Веома добар преглед класичних и савремених војних теорија и доктрина, може се наћи на порталу
The Clausewitz Homepage, http://www.clausewitz.com/index.htm; такође, што се тиче наше унутрашње
сцене, Живојин Мишић: Стратегија. Вештина ратовања (1907), Војноиздавачки завод, Београд,
1993; Vojna politika i strategija super sila, Centar za strategijska istraživanja Generalštaba JNA, Beograd,
1979; Evropa danas i bezbednost Jugoslavije, Generalštab JNA, Centar za strategijska istraživanja,
Beograd, 1982; Kosmos, savremene tehnologije i odbrana, Đ. Popović, urednik, Centar oružanih snaga za
strategijska istraživanja i studije "Maršal Tito", Institut za strategijska istraživanja, 1986; Sovjetska vojna
moć 1986, Centar oružanih snaga za strategijska istraživanja i studije "Maršal Tito", Beograd, 1987;
часопис Савремени проблеми ратне вештине, Центар високих војних школа ЈНА, односно ВЈ,
потом Сектор за школство, обуку, научну и издавачку делатност ВЈ, Београд, 1991 - 2000...
7
Стратешко управљање националном економијом, утемељио је Џ. М. Кејнз 1936. године, видети,
John Maynard Keynes: The General Theory of Employment, Interest and Money, Palgrave Macmillan,
London, 1936, http://www.scribd.com/doc/11392072/The-General-Theory-of-Employment-Interest-andMoney.
8
"Porter's Five Forces", "Портерових пет сила", био је модел стратешког управљања из 1979 - 1980.
са којим је М. Е. Портер, његов аутор, засновано савремено корпоративно управљање; видети,
Michael Eugene Porter: How Competitive Forces Shape Strategy, Harvard Business Review, March - April
1979; Michael Eugene Porter: Competitive Strategy, Free Press, New York, 1980.
5
остваривања неког, опште прихваћеног, заједничког циља. Нарочито због тога што
опште прихваћени, заједнички циљ на чијем су остварењу интегрисани и
ангажовани сви расположиви потенцијали заједнице никако не може бити оно што
данас сви виде и осећају – потпуни колапс Србије као веома вероватна, готово
извесна, перспектива ове Републике у року не дужем од наредне две године.
Текући догађаји и алармантно стање друштвених чињеница опомињу на
вероватноћу таквог исхода. Следствено, о некој стратегији за коју би се могло рећи
да јесте стратегија данашње Србије не може бити ни говора.
Закључак да у данашњој Србији нема ни трага од од њене сопствене
стратегије не остаје без ваљане аргументације чак и под претпоставком, уосталом
основаном, да текући догађаји и алармантно стање друштвених чињеница указују
да се колапс Србије увелико одиграва, да се заправо већ и догодио,9 а да ми, као
савременици и учесници, будући лишени оне историјске дистанце са које се ствари
много боље и много јасније виде, још нисмо свесни тог катаклизмичког исхода. Не
би то био први пут у историји да савременици и учесници буду и последњи који су
сазнали у чему су учествовали, докле су стигли и шта их је снашло.
На основу свега, следи ли негативан одговор на наше питање? Данашња
Србија, дакле, нема своју стратегију?
2.
Ипак, и пре него што одговоримо потврдно, треба да размотримо такође
тврду чињеницу да је, на хаотичној пени таласа догађајне историје, овдашња
владајућа номенклатура (политичке партије на власти и опозицији, Народна
скупштина, Влада, свако министарство појединачно, председник Републике, бројна
"независна" регулаторна тела, међународне и домаће корпораративне асоцијације и
коморе, корпорације и банке, "цивилни сектор" са својом мрежом "невладиних
организација", друге установе, поједици), само током протекле деценије, понудила
грађанима Републике више десетина, чак и више стотина, докумената који се
представљају и пропагирају као сопствене, опште или посебне, развојне стратегије
9
Танјуг: Сваке године 35.000 грађана мање у Србији, Политика, 30. 09. 2010,
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Svake-godine-35_000-gradjana-manje-u-Srbiji.sr.html.
6
(револуционарна
трансформација
Србије
као
апсолутна
дезинтеграција,
дерегулација и приватизација свих људских, природних и привредних ресурса
заједнице; посебне радикалне "реформе" конституционалне, законске и политичке
организације друштва и државе, привреде, финансијског и банкарског система,
пољопривреде, здравствене и социјалне заштите, система безбедности, одбране и
војске, образовања, правосуђа, науке, телекомуникација, просторног планирања,
популационе политике, културе, свакидашњег живота и даље, редом).
Тако су, на пример, само на службеној интернет страници Владе РС, у првој
недељи децембра 2010. године, била доступна чак 83 (и словима, осамдесетитри)
важећа документа који су представљени као стратегије.10 Међу њима, нарочито се
истичу две опште развојне стратегије. Реч је, прво, о Националној стратегији
привредног развоја Србије 2006 - 2012,11 коју је 9. новембра 2006, усвојила
практично техничка Влада РС (општи парламентарни избори, наиме, расписани су
већ сутрадан, 10. новембра 2006) и друго, реч је о Стратегији одрживог развоја
Републике Србије од 2008. до 2018, коју је следећа техничка Влада РС усвојила 9.
маја 2008. 12
Поред ове 83 (и словима, осамдесетитри) важеће Владине стратегије из прве
недеље децембра, још један документ представљен као стратегија понуђен је
Србији само десетак дана доцније. Реч је о кратком документу под насловом
Србија 2020. Концепт развоја Србије до 2020. године. Тај документ, као најновију
партијску, али још више као своју личну "визију" наше будућности, увео је у јавни
живот Борис Тадић, председник владајуће Демократске партије на изборној
скупштини ове организације, 18. децембра 2010.13
10
Влада Републике Србије. Стратегије, http://www.srbija.gov.rs/vesti/dokumenti_sekcija.php?id=45678.
11
Национална стратегија привредног развоја Србије од 2006. до 2012. године, Влада Републике
Србије. Стратегије, http://www.srbija.gov.rs/extfile/sr/62206/strategija_privrednog_razvoja163a_cyr.zip.
12
Стратегија одрживог развоја Републике Србије, Влада Републике Србије. Стратегије,
http://www.srbija.gov.rs/extfile/sr/88898/nacionalna_strategija_odrzivog_razvoja0081_cyr.zip.
13
Boris Tadić: Da čitavo društvo podrži plan "Srbija 2020", Демократска странка, Beograd, 18.
decembra 2010, http://www.ds.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=10586&Itemid=424.
7
Стратегија владајуће Демократске партије коју је као своју личну "визију"
представио и подржао Борис Тадић, њен председник, већ два дана касније добила је
подршку и Бориса Тадића, председника Републике.14
Четири дана после председника владајуће Демократске партије и два дана
после председника Републике, др Мирко Цветковић, председник Владе, лојални
"сапутник" владајуће
Демократске партије и
Божидар
Ђелић, један
од
потпредседника Владе и један од најутицајнијих чланова владајуће Демократске
партије, обојица са богатим десетогодишњим искуством у администрирању
привредом, финансијама и другим виталним секторима Србије, са примереним
ентузијазмом, подржали су подршку коју је Борис Тадић, у обе своје улоге, дао том
документу. Истом приликом, као високи државни и партијски службеници, такође
и као чланови групе "експерата" Демократске партије који су написали Србију
2020, Цветковић и Ђелић позвали су заинтересоване да узму учешће у "јавној
расправи" о тој "визији".
Иако "визију" сама Влада није разматрала, па је следствено није могла ни
усвојити као властити "нацрт за јавну расправу", ипак је Србија 2020 истог дана
осванула и на Владиној службеној интернет страници.15 Два дана после
постављања Србије 2020. на интернет страницу Владе, сумњу у погледу њене
сврсисходности, изразио је Млађан Динкић, такође надлежан за администрирање
14
"Dokument Strategija Srbija 2020. – Koncept razvoja Republike Srbije do 2020. godine, nalazi se na
naslovnoj strani sajta predsednika Republike Srbije (www.predsednik.rs) u rubrici dokumenti u donjem
delu naslovne strane sajta predsednika Srbije./ Ovaj dokument možete preuzeti i u rubrici nadležnosti,
podsekcija dokumenti." Obaveštenje o dokumentu Strategija Srbija 2020. Predsednik Republike Srbije.
Vesti. 20. decembar 2010,
http://www.predsednik.rs/mwc/default.asp?c=301500&g=20101220134636&lng=lat&hs1=0; Србија 2020.
Концепт развоја Републике Србије до 2020. године (нацрт за јавну расправу), Predsednik Republike
Srbije. Dokumenti. Strategija Srbija 2020, 20. decembar 2010,
http://www.predsednik.rs/mwc/pic/doc/srbija_2020_final_18122010.pdf.
15
Циљ економске стратегије већи стандард и бољи живот становништва, Влада Републике
Србије. Вести. Активности Владе, 24. 12. 2010, http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=145378;
Србија 2020. Концепт развоја Републике Србије до 2020. године (нацрт за јавну расправу), Влада
Републике Србије. Вести. Активности Владе. Нацрт концепта развоја Србије до 2020,
http://www.srbija.gov.rs/extfile/sr/145381/koncept_razvoja_srbije_do_2020.pdf;
Танјуг:
Цветковић
представио концепт развоја Србије до 2020, Политика Online, 24. 12. 2010,
http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Cvetkovic-predstavio-koncept-razvoja-Srbije-do-2020.sr.html;
I.J.: Cvetković: Do 2020. godine 400.000 više zaposlenih u Srbiji, Blic Online, 24. 12. 2010,
http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/225682/Cvetkovic-Do-2020-godine-400000-vise-zaposlenih-u-Srbiji...
8
финансијама и привредом Србије у свим владама за протеклих десет година (прво
као гувернер НБС, затим и као министар), данас такође потпредседник Владе,
истовремено и министар за економију и регионални развој, председник такође
владајуће партије Г17, али и председник фактички опозиционе асоцијације
Уједињени региони Србије.16
Тако је у децембру 2010, отпочели још једна "јавна расправа" о још једној
стратегији, чији је број, као што се види, за само десетак дана, порастао на 84 (и
словима: осамдесетичетири) важеће стратегијe која се могу наћи на службеном
сајту Владе РС.
Ако овој импресивној збирци од 84 (и словима: осамдесетичетири) владинe
стратегијe прикључимо и све оне десетине и стотине различититих докумената
посебне или опште намене који се такође пропагирају као стратегије, које су као
своје "визије" и препоруке политичкој номенклатури и грађанима Републике
(стратегија спољне политике, децентрализације и регионализације, војно-цивилних
односа, евроатлантских интеграција, чланства у НАТО, стратегија за младе... и тако
даље), потписале бројне од оних више стотина (и хиљада) регистрованих
невладиних организација,17 често у симбиози са самом Владом,18 видећемо да је
16
Mlađan Dinkić, lider Ujedinjenih regiona Srbije i potpredsednik Vlade, u razgovoru za Danas o
odnosima u vladajućoj koaliciji. Zbog Tadića sam obećavao 1.000 evra, razgovor, autor: Nikola Tomić,
Danas, e-izdanje, 26. decembar 2010,
http://www.danas.rs/danasrs/politika/zbog_tadica_sam_obecavao_1000_evra.56.html?news_id=206706.
17
Процене о броју НВО у Србији крећу се од 40.000 удружења грађана, од чега је 15.000 настало
после 1990 (Mr Žarko Paunović, Univerzitet u Beogradu, FPN: Civilno društvo i građanska participacija,
http://www.google.com/url?sa=t&source=web&cd=40&ved=0CGYQFjAJOB4&url=http%3A%2F%2Fjlpmr
.files.wordpress.com), преко 1.286 организација које су 2005. регистроване у бази података НВО
Грађанске иницијативе (NVO sektor u Srbiji, Mreža, vanredno izdanje, Građanske inicijative, sa Freedom
House, No(v)ib, Oxfam, Nederlands, Federacija nevladinih organizacija Srbije, Beograd 2005,
http://www.scribd.com/doc/7032469/NVO-Sektor-u-Srbiji), до 9.597 НВО током 2009, како наводи Танјуг
(U Srbiji 9.597 NVO, http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:257986-U-Srbiji-9-597-NVO).
18
Као упечатљив пример ове симбиозе, видети, Finalna verzija dokumenta: Institucionalni mehanizam
saradnje Vlade i civilnog društva: uporedna iskustva i preporuke za Srbiju, Vlada Republike Srbije.
Стратегија за смањење сиромаштва. Vesti. 29. 04. 2009,
http://www.prsp.gov.rs/vest.jsp;jsessionid=23835034408936B3F64186F60C3159E7?id=658; под овим
насловом и са том е-адресом постављено је, наиме, нешто сасвим друго, један од пројеката НВО
Грађанске иницијативе: CIDEC - Dijalog građana i građanki za evropski koncenzus. Institucionalni
oblici i mehanizmi učešća građana i građanki u procesu Evropskih integracija, Građanske inicijative,
"Projekat finansira EU kroz Fond za EU integracije kojim rukovodi Delegacija Evropske Komisije u
Republici Srbiji, a tehnički realizuje Press Now", Beograd, juni 2009,
http://www.gradjanske.org/admin/download/files/_id_188/CIDEC-02.pdf.
9
данашњу Србију преплавио и поплавио огромни унутрашњи талас од више стотина
најразличитијих стратегија.
Премда веома дискретно и сасвим ненаметљиво, готово стидљиво, снази и
динамици ове унутрашње поплаве спектакуларних размера која је задесила Србију,
немерљив допринос дају и многобројне, јавности практично непознате, стратегије
међународних и локалних корпорација, међународних и локалних корпоративних
асоцијација, нарочито међународних банака, као и међународних и локалних
организација индустрије криминала које непосредно делују у Србији или у њој
имају своје пословне интересе.19
Најзад, читаву ову слику уоквирују бројне спољашње стратегије које у
односу на данашњу Србију, директно или преко својих акредитованих
представника, настоје да спроведу заинтересоване државе, као и војне, политичке,
економске, пропагандне, обавештајне, религиозне... међународне организације и
асоцијације – САД, НАТО, ЕУ, ММФ, Светска банка, Банка за међународна
поравнања, Европска централна банка, Европска банка за обнову и развој, Светска
здравствена организација... и тако даље.
Као добра илустрација у овој ствари, може да послужи канцеларија
Агенције за међународни развој САД у Србији (U.S. Agency for International
Development, USAID). На службеном сајту ове организације, само у оквиру
Пројекта за развој конкурентности Србије доступно је, ако сам добро пребројао,
чак 190 докумената.20 У њима, разрађују се неки специфични елементи стратегије
19
Видети, на пример, Иван Нинић: Приватизација "Комерцијалне банке"! Влада Србија и EBRD под
маском „докапитализације“ договорили паклени план за приватизацију "Комерцијалне банке"!,
Фонд Слободан Јовановић, 28. 12. 2010, http://www.slobodanjovanovic.org/2010/12/28/ivan-ninicprivatizacija-%E2%80%9Ekomercijalne-banke%E2%80%9C/?lang=cir.
20
USAID Serbia. Projekat za razvoj konkurentnosti Srbije. Resusrsni centar. Dokumenti,
http://www.compete.rs/sr/downloads; такође, Serbia Enterprise Development Project. Final Report,
November 2007, Period of Performance: July 2003 - June 2007, PCE-I-00-00013, Task Order 814, Client:
United States Agency for International Development, Contractor: Booz Allen Hamilton,
http://pdf.usaid.gov/pdf_docs/PDACN385.pdf.
10
за Србију владе САД,21 односно данас важеће Визије Обамине администрације за
Југоисточну Европу, The Obama Administration's Vision for Southeastern Europe.22
Када све ово саберемо, онда основано можемо да претпоставимо како је
данашња Србија земља која се у светским размерама може подичити са можда
највећим бројем појединачних стратегија по глави становника. Следи ли отуда
закључак да нам ово изненађујуће својство наше друштвене стварности даје
довољно аргумената на основу којих се на питање "има ли Србија своју стратегију"
може одговорити потврдно? Србија, дакле, има своју стратегију?
Потврдан одговор на ово питање значио би да је макар један од више
десетина и стотина докумената који се у Србији представљају као стратегије у
сагласности са значењем самог појма стратегија. Невоља је, међутим, у томе што
такав пример не постоји. Другим речима, ни једна од ових стратегија није у
сагласности са значењем самог појма. Ни у једној од стратегија на сцени не
препознајемо "науку или вештину интегрисања и ангажовања свих друштвених,
21
USAID наводи три стратешка циља САД на којима ради у Србији: "Стратешки циљ 1.31: Ојачати
демократско управљање тржишном економијом. Овај СЦ је сконцентрисан на промене на
републичком нивоу, јачање политичких и законских оквира и њихову примену.../ Стратешки циљ
1.32: Повећати привредни раст предузећа у секторима и општинама са високим потенцијалом.../
Стратешки циљ 2.11: Смањити опасност од политичке нестабилности. Овај СЦ ће се усмерити на
подршку кључним демократским структурама и процесима на свим нивоима републике ради јачања
политичке стабилности. Унапредиће се и услови у одређеним, угроженим областима кроз
побољшање економских услова и активно учешће грађана у локалној заједници." USAID Serbia,
Strategija USAID-a za Srbiju i Crnu Goru od 2006 - 2011. Opšti rezime strategije za Srbiju,
http://serbia.usaid.gov/code/navigate.php?Id=208. Иако се на истом месту наводи да је "пуна верзија
стратегије за Србију" доступна заинтересованима, она то у стварности није. Уместо наведеног
документа, занитересовани наилази на упозорење да је закуцао на врата "службеног компјутерског
система владе САД", да је приступ "пуној верзији стратегије за Србију" дозвољен само на основу
ауторизације USAID-а, и да неауторизовани приступ за починиоца може имати админситративни,
дисциплински или кривични поступак на основу одговарајућих законâ САД, видети
http://www.usaid.gov/cgi-bin/goodbye?http://www.usaid.gov/cgi-bin/goodbye?http://www.usaid.gov/cgibin/goodbye?http://serbia-montenegro.usaid.gov/upload/documents/Strategy/Strategija_USAIDa_za_Srbiju_Opsti_rezime.pdf.
22
The Obama Administration's Vision for Southeastern Europe. Philip H. Gordon, Assistant
Secretary, Bureau of European and Eurasian Affairs. Kokkalis Program, John F. Kennedy School of
Government, Harvard University, Cambridge, MA, February 17, 2010, U.S. Department of State.
Diplomacy in Action, http://www.state.gov/p/eur/rls/rm/2010/137012.htm; опширнији коментар,
Љубомир Кљакић: Треба да обрађујемо свој врт, I - III, Фонд Слободан Јовановић, 7, 10, 14. јун
http://www.slobodanjovanovic.org/2010/06/07/ljubomir-kljakic-treba-da-obradujemo-svoj-vrt-i2010,
deo/?lang=lat.
11
природних, политичких, економских, научних, психолошких, војних и других
постојећих капацитета неке организоване људске заједнице, у миру или рату, ради
остваривања извесног јасно одређеног, опште прихваћеног, заједничког циља у
ближој или даљој будућности".
Србија, дакле, нема своју стратегију. То што нема своју, не значи, међутим,
да нема никакву. Постоји, наиме, стратегија за Србију. Као што је већ показано,
ово потврђује Визија Обамине администрације за Југоисточну Европу и
оперативно спровођење тог програма на чему раде USAID, друге агенције владе
САД, корпорације, као и корпоративне фондације из те земље акредитоване у
Србији. Разуме се, постоје и други сродни примери.23
3.
Ипак, постојање стратегије за Србију најуверљивије потврђује драматичан
раскорак између прокламованих циљева докумената који се у данашњој Србији
пропагирају као њене властите стратегије и стварног стања друштвених прилика на
чије побољшање и унапређивање ове стратегије наводно треба да утичу.
Непремостива провалија дели ова два света, стварни свет стварних људи и свет
привидâ које називају стратегијама. Што су декларисани циљеви овдашњих
унутрашњих стратегија постављени више и амбициозније, то се у стварном животу
више и брже урушава, дезинтегрише и разара целокупна социјална структура. Ове
чињенице добро су познате.24 Али, ипак, да наведем и један веома упечатљив
пример.
23
Најцаловитији преглед агенција, организација и фондација страних влада које су акредитоване у
Србији нуди Међународни савет добровољних агенција (Женева, Швајцарска) са својим Имеником
агенција УН/ Међународних владиних агенција и међународних невладиних организација у Србији и
Црној Гори, видети, Directory of UN/ International Government Agencies and INGOs in Serbia and
Montenegro, International Council of Voluntary Agencies. Centre for International Support,
http://www.icvacis.org/pdf/Directory%20-%20International%20Agencies.pdf.
24
Обиље података од интереса у овој ствари нуди најновије истраживање јавног мнења о чињеница
друштвеног живота у Србији за протеклих 20 година. Видети, Kako građani Srbije vide tranziciju iz
socijalizma u kapitalizam. Preliminarni nalazi, Mreža ISP (Mreža Istraživača socijalnih prilika), 23. 10.
2010, http://www.mrezaisp.org/index.php?option=com_docman&task=doc_download&gid=79&Itemid; 20
godina tranzicije od socijalizma u kapitalizam. Kako građani Srbije vide tranziciju. Istraživanje javnog
mnenja tranzicije (Srećko Mihailović, Miroslav Ružica, Tanja Jakobi, Zoran Đ. Slavujević, Mirjana
Vasović, Bora Kuzmanović, Dragan Popadić, Đorđe Vuković, Marija Kolin, Zoran Stojiljković, Miloš
12
Са насловом Посао за 750.000 људи!, и поднасловом До краја 2012.
инвестираће се 60 милијарди долара, посао ће добити 750.000 људи, а бруто
доходак ће достићи око 6.500 долара по становнику!, дневник Политика је на дан
11. новембра 2006, представио Националну стратегију привредног развоја Србије
за период 2006 - 2012. године, коју је 9. новембра 2006. усвојила, тада већ фактички
техничка Влада РС. На почетку тог новинског извештаја, каже се:
"У наредних шест година у Србију ће укупно бити уложено око 60 милијарди
долара, а захваљујући просечној стопи раста бруто друштвеног производа (БДП) од седам
одсто, уместо 5,5 процената, бруто доходак по становнику износиће најмање 6.500 долара.
Ово су само неки елементи из Националне стратегије привредног развоја Србије за период
2006 - 2012. године, коју је на последњој седници усвојила Влада Србије.
"Како напомиње др Едвард Јакопин, директор Републичког завода за развој, један
од учесника у изради стратегије, значај овог документа огледа се не само у томе што треба
да убрза привредни раст већ и у чињеници да је у Србији сличан документ последњи пут
био усвојен пре 21 године. Негативне последице непостојања стратегије током протекле
две деценије биле су веома видљиве.
"Национална стратегија привредног развоја није секторска, гранска или нека
парцијална анализа, већ једна врста националног кишобрана под којим су све области, све
стратегије, а има их више од 30 – истиче Јакопин. – У њој је 'скенирана' економска
ситуација у Србији и одређени приоритети државе до 2012. године, са основним циљем да
дођемо у предворје Европске уније."
На крају, каже се још и ово:
"Аутори Националне стратегије привредног развоја рачунају да ће Србија у
наредних шест година достићи вредност БДП који је имала почетком деведесетих година
прошлог века, а који сада износи само 60 одсто ондашњег нивоа. Тако би се максимално
приближили просеку десет новопримљених чланица ЕУ. Иначе, сада српски БДП чини 40
одсто просека тих десет земаља, али је, за утеху, ипак већи од БДП-а Румуније и Бугарске.
Како 'нова европска десеторка' представља нехомогену групу земаља, у којој предњаче
Кипар, Малта и Словенија, рачуна се да ћемо 2012. године достићи 60 одсто просека
њиховог БДП-а.
"Студија је рађена по европским правилима, без обзира на то када ће Србија
постати чланица ЕУ.
"Грађане Србије највише ће занимати шта ће бити са њиховим стандардом у
наредних шест година, али и колико ће у наредном периоду моћи да нађе посао. Према
проценама у Националној стратегији, до краја 2012. запослиће се око 750.000 људи, а
многи од њих ће другој фази транзиције прећи из друштвеног у приватни сектор.
Охрабрује и претпоставка да ће очекиване веће стопе раста БДП-а, омогућити и бржи раст
стандарда. Сматра се веома реалном процена да ће нам бруто друштвени производ по
становнику 2012. достићи око 7.000 долара." 25
Mojsilović, Miroslav Hadžić, Zoran Krstić, Tanja Miščević), Friedrich Ebert Stiftung, Beograd, 2010,
http://www.fes.rs/pubs/2010/pdf/20.kako-gradjani-srbije-vide-tranziciju.pdf.
25
Интегрални текст, под насловом Šta donosi nacionalna strategija privrednog razvoja Srbije, Еkapija,
11. 11. 2006, http://www.ekapija.com/website/sr/page/78209.
13
У изради документа који је овако представила Политика, "учествовало је
преко двадесет стручњака и два консултанта из ЕУ у координацији Економског
института и Републичког завода за развој", појаснио је тада за публику др. Јуриј
Бајец, један од аутора ове Националне стратегије привредног развоја Србије за
период 2006 - 2012. године, данас економски саветник председника Владе РС.26
Међутим, само четири године од усвајања, ова Национална стратегија
привредног развоја Србије за период 2006 - 2012. године, иако формално још
важећа, данас је сасвим заборављени документ, њени еуфорично најављивани
високи циљеви нестали су као да их никада није ни било, док се стварни свет
стварних људи очекивано успешно профилисао и профилише по обрасцу убрзане
дезинтеграције, ерозије, урушавања и ентропија целокупне социјалне структуре.
"Према подацима РЗС-а... у октобру (2010 - прим. Љ. К.) је индустријска
производња била за 2,9% мања него у октобру 2009. године, при чему је производња
прерађивачке индустрије смањена за 3,6%.
"…Посматрано у десезонираној серији, пад који се догодио у октобру упоредив је
само са падом производње у децембру 2008. године и у јануару 2009. године. Да се не
враћамо даље у прошлост попут увођења санкција УН и НАТО бомбардовања.
"У односу на јануар 2008. године, десезонирани индекс прерађивачке индустрије
мањи је тачно за 20%." 27
И још:
"А језиком мрске статистике привреда Србије, ако се тако уопште може назвати то
јада што је од ње остало, изгледа овако: 90.000 предузећа завршило је прошлу годину (2009
- прим. Љ. К.) са губицима око 373 милијарде динара или девет одсто више од претходне
године. Од губитка привреде који је 1994. износио 3,8 милијарде динара успели смо да
назидамо губитак од 1.606 милијарди динара, од чега око 500 милијарди динара
представља потпуни губитак сопственог капитала у предузећима. У блокади је око 64.000
предузећа и предузетничких радњи. Око 13.000 предузећа је неразврстано и највероватније
фантомски делују перући новац и робу. У овим предузећима води се као запослено око
144.000 радника. На крају 2009. имовина наше привреде вредела је 5.442 милијарде динара.
Сопствени капитал, умањен за кумулиране губитке, био је 3.539 милијарди динара. То
значи да недостаје сопствени капитал вредан око 1.883 милијарде динара.
"Залихе од 1.064 милијаде динара финансиране су погубним краткорочним
позајмицама. Прошлу годину позитиван биланс је имало 51.000 предузећа док је са
26
Prof. Jurij Bajec, jedan od autora Nacionalne strategije privrednog razvoja Srbije 2006 - 2012. Srbija
kao brucoš..., Izvor: Biznis & Finansije, http://www.vibilia.rs/srpski/izvestaj/0508/Jurij_251206.pdf.
27
Miroslav Zdravković: Industrijska proizvodnja u oktobru, Ekonomija.org, 1. oktobar 2010,
http://www.ekonomija.org/index.php?mact=News,cntnt01,detail,0&cntnt01articleid=1327&cntnt01origid=
51&cntnt01detailtemplate=Sample2&cntnt01returnid=54.
14
минусом пословало чак 31.260 предузећа са укупним губитком 95,7 милијарди динара;
губици су већи за 120 одсто од прошле године.
"Ништа није мање суморна слика о броју запослених у предузећима: 20.000
предузећа нема ниједног запосленог радника, 21.000 има само једног радника, 13.000 је
неразврстано. Чак 80 одсто предузећа има мање од 10 запослених радника...
"...Српска привреда је дужна и Богу и народу. Дугује између себе, дугује домаћим и
страним банкама, дугује и потражује од државе а опстаје захваљујући интравенозном
упумпавању субвенционисаних кредита за ликвидност. Они ће обезбедити преживљавање
у времену кризе али не и нормалан привредни живот. Привреда Србије се не може
опоравити јер нема шта да се опорави...
"Статистичка истина је јако мрска и многи је политичари не желе видети и
грађанима обзнанити. Због тога ћемо још дуго бити таоци 'лоше бесконачности' који ће
чинити економски негативни трендови. Једном ћемо морати рећи зашто смо ту где јесмо
јер даље нећемо моћи док не прођемо кроз сенку сопствених обмана. Ово данас је живот у
илузијама. На то има право појединац али никако они који воде државу."28
Бројни су и други поуздани извори који се могу консултовати у овој
ствари.29 Уосталом, рећи данас да је Србија у дубокој кризи и пред колапсом који
се одиграва или се можда већ и догодио, исто је што и открити да је вода мокра. Без
икаквог напора, свако види и на властитој кожи осећа последице непремостиве
провалије која раздваја стварни свет стварних људи и свет привидâ које овде
називају стратегијама. Исто тако, свако може видети да су размере и брзина
урушавања, дезинтегрисања и разарања целокупне социјалне структуре заједнице
управно сразмерни са исказаним амбицијама и висином декларисаних циљева
овдашњих стратегија друштвеног развоја.
4.
Иако овде имамо посла са релацијом међузависности која је на први поглед
парадоксална, ипак није реч о парадоксу. Реч је о начелно неминовној и
неизбежној, следствено нимало парадоксалној, системској последици базичног
концепта на коме све ове унутрашње стратегије почивају и од кога не одступају.
28
Milan Knežević: Jezikom statističke istine, Ekonomija.org, 26. novembar 2010,
http://www.ekonomija.org/index.php?mact=News,cntnt01,detail,0&cntnt01articleid=1308&cntnt01origid=
51&cntnt01detailtemplate=Sample2&cntnt01returnid=54.
29
Видети, на пример, Национални интерес, 1, тема броја Србија у вртлогу економске кризе, Београд,
2010; Криза и развој, зборник радова са истоименог научног скупа, Институт друштвених наука.
Центар за економска истраживања, Београд, 2010; Nebojša Katić: Iz drugog ugla,
http://nkatic.wordpress.com/; Национални интерес, 3, тема броја Елите у постсоцијализму, Београд,
2010; Нова српска политичка мисао, vol. XVII (2009), no. 3-4, тема броја Светска економска криза и
Србија, Београд, 2010...
15
Управо тај базични концепт јесте она једна и једина делотворна стратегија која се у
данашњој Србији заиста спроводи и то пуном снагом, без остатка, без обзира на
цену и са огромним успехом – то је стратегија за Србију.
Наиме, и као што је познато, све стратегије у данашњој Србији, унутрашње
и спољашње, постављене су и развијене унутар гвоздених координата формално не
проглашене, али од 1979 - 1981, када је оно "нео - 'либерално' лудило Маргарет
Тачер и Роналда Регана",30 почело да се шири по читавом свету, фактички
покренуте светске корпоративне револуције.
Ова револуција покренута је и одвија се у складу са Великом
Корпоративном Стратегијом – амбициозном, веома корпоративном, такође и веома
патриотском, разумљиво империјалном "визијом" о 21. столећу као још једном
"америчком веку".31 Заузимајући место на самом врху хијерархије моћи и власти у
САД, са свим материјалним и људским ресурсима који су јој на располагању,
профилисана током тзв. "хладног рата", укорењена унутар опште империјалне
традиције, а посебно унутар англо-америчке империјалне традиције као њен
легитимни историјски наследник, са ослонцем на густо испреплетану мрежу
утицајâ појединаца, породица, група, државних институција, корпорација,
клијенталистичких држава и банака светског савеза корпоративне моћи у коме
игра главну улогу, америчка корпоративна олигархија, у овом случају њена
"либерална" фракција, "либерална олигархија",32 како каже Касторијадис, била је
она снага која је поставила и ову Велику Корпоративну Стратегију (циљеви,
средства, динамика, вођство) и покренула ову светску корпоративну револуцију.
Коначни циљ ове "визије" био је (и остао) да се САД до 2050. године
успоставе, потврде и одрже као светска супер сила која, како то верују идеолози
30
Kornelijus Kastorijadis: Uspon beznačajnosti, preveo sa francuskog Frano Cetinić, Umetničko društvo
Gradac, Čačak - Beograd, 1999, стр. 62.
31
О концепту "визије" о 21. столећу као још једном "америчком веку" у интерпретацији њених
либералних идеолога, видети, на пример, Majkl Mandelbaum: Treba li svetu Golijat. Kako Amerika
deluje kao svetska vlada u 21. veku (2005), Filip Višnjić, Beograd, 2006; о концепту Следећи амерички
век, Тhe Next American Century у интерпретацији тзв. неоконзервативаца, neocon, репрезентативни
извори доступни су на сајту The Project for The New American Century,
http://www.newamericancentury.org/.
32
Kornelijus Kastorijadis: Uspon beznačajnosti, исто, стр. 48 и касније.
16
ове "визије" и као што мисли Мајкл Манделбаум, такође један од идеолога, данас
једина на планети поседује "ordungsmacht, моћ да твори поредак",33 стога и моћ да
широм света"делује као светска влада",34 да као "добри Самарићанин", легално и
легитимно, милом или силом, уводи, одржава и обезбеђује унутрашњи
корпоративни поредак САД као спољашњи, светски поредак (тзв. нови светски
поредак) и да читав свет интегрише у ову своју "демократску" и "либералну"
корпоративну империју. Неприкосновена на самом врху пирамиде моћи Америке
која "делује као светска влада", овом империјом управља и треба да управља њена
корпоративна олигархија.
Показало се, међутим, да ову "визију" о "следећем америчком веку" и
Америци која "делује као светска влада", нити је лако, нити је могуће остварити.
Испоставило се да је сама историја непремостива препрека на путу остварења тог
великог сна. Наиме, светска корпоративна револуција, пуном снагом покренута
1979 - 1981, достигла је врхунац своје експанзије већ две деценије касније, 1999 2001. Непоновљиви скуп догађаја трајно је обележио тај историјски "тренутак" –
рат САД и НАТО против СР Југославије, односно Србије од 24. марта до 10. јуна
1999; операција "нови Перл Харбур" изведена у Њујорку, Вашингтону и
Пенсилванији, 11. септембра 2001; ова операција одмах је у САД, истовремено у
ЕУ, послужила као оправдање за успостављање унутрашњег система превентивног
надзора, тоталне контроле и органичавања људских слобода; истовремено
операција "нови Перл Харбур" узета је као casus belli за проглашење америчког
рата као бескрајног "рата против глобалног тероризма"; већ 7. октобра 2001,
отпочела је инвазија америчких трупа на Авганистан, а бескрајни, просторно
неограничени "рат против глобалног тероризма" био је покренут; током десет
година, овај рат толико је ескалирао (Авганистан, Ирак, Пакистан, Јемен, друго) да
му се крај ни не назире.
До тада успораван применом различитих техника унутрашњег и спољашњег
амортизовања структуралне кризе, а посебно применом техника индуковања кризе
33
Majkl Mandelbaum: Treba li svetu Golijat. Kako Amerika deluje kao svetska vlada u 21. veku, исто, стр.
32.
34
"Америка делује као светска влада", Majkl Mandelbaum: Treba li svetu Golijat. Kako Amerika deluje
kao svetska vlada u 21. veku, исто, стр. 23.
17
и њеног "преливања" у прекоморске, нарочито неразвијене земље, у земље источне
и западне Европе, најзад и на тзв. средњу класу у самим САД, процес опадања и
урушавања моћи Сједињених држава као самопроглашене глобалне супер силе, не
само да се убрзао после ових догађаја 1999 - 2001, него је постао неповратан.
Данас, десет година доцније, пред нашим очима смењују се спектакуларни призори
опадања, дезинтегрисања, урушавања, неуспеха и фактичког слома Велике
Корпоративне Стратегије и њеног програма светске корпоративне револуције.
Дубока
криза
светских
финансија,
праћена
драматичним
растом
незапослености и такође драматичним растом сиромаштва у САД и ЕУ, која је 2007
- 2008. покренута из САД, а 2008 - 2010. наставила да се одвија без икаквих изгледа
да унутар постојећих параметара буде санирана (посебни случајеви Грчке,
Уједињеног краљевства, Исланда, Ирске, Шпаније, Португалије, Италије, Белгије,
Мађарске, Румуније, Бугарске, Француске, али пре свих њих случај самих САД,35
као и случај Немачке и конструкта познатог као Еврозона36), није само потврдила
овај тренд опадања, дезинтегрисања, урушавања, и следственог слома програма
светске корпоративне револуције, него га је само додатно оснажила и убрзала
његову динамику. Тако говоре чињенице.
Међутим, управо током протекле деценије, од 2001. до данас, овдашњи
локални војници ове пропале светске револуције, упркос чињеницама живота и
упркос здравом разуму, без остатка и сасвим неинтелигентно одани њеним догмама
и прокламацијама, даноноћно, самопрегорно и пожртвовано, као да се ништа није
35
Economic Black Hole: 20 Reasons Why The U.S. Economy Is Dying And Is Simply Not Going To
Recover, The Economic Collapse, February 10th, 2010,
http://theeconomiccollapseblog.com/archives/economic-black-hole-20-reasons-why-the-u-s-economy-isdying-and-is-simply-not-going-to-recover; Scott Strelczyk: An Argentina-like Economic Crisis, American
Thinker, Aug 13, 2010, http://www.americanthinker.com/2010/08/an_argentinalike_economic_cris.html...
36
William Pfaff: Euro’s Crisis Has American Fingerprints, Truthdig, May 11, 2010,
http://www.truthdig.com/report/item/euro_crisis_has_american_fingerprints_20100511/; Andrew Jackson:
The Euro Crisis, The Progressive Economists, May 26, 2010, http://www.progressiveeconomics.ca/2010/05/26/the-euro-crisis/; Uri Dadush and contributors: Paradigm Lost: The Euro in
Crisis, Carnegie Endowment for International peace, June 2, 2010,
http://www.carnegieendowment.org/files/Paradigm_Lost2.pdf; Ralf Neukirch: 'Are You Still Loyal to
Europe?'Euro Crisis Damages Germany's Reputation, Spiegel Online, November 29, 2010,
http://www.spiegel.de/international/europe/0,1518,731689,00.html; Jens Witte: Fears of a Euro Demise.
The Disastrous Consequences of a Return to the Deutsche Mark, Spiegel Online, November 29, 2010,
http://www.spiegel.de/international/europe/0,1518,731798,00.html...
18
догодило, и даље раде на великом делу остварења коначног циља Велике
Корпоративне Стратегије – на успостављању корпоративног поретка (и) у
Републици Србији.
Непоколебљиви и незаустављиви
у својој слепој вери
у Велику
Корпоративну Стратегију, локални војници пропале светске револуције наступају
пред овдашњом јавношћу под заставом папирнатих привида који се овде
пропагирају као стратегије. Ова њихова застава је лажна застава. Јер, управо под
том и таквом заставом, тврдећи да раде нешто друго, овдашњи војници
корпоративне револуције раде оно што од грађана Србије крију као змија ноге – на
штету Србије и њених грађана дисциплиновано спроводе ону стварну, једну и
једину, стратегију за Србију. А то значи да дизајнирају једну "нову" Србију која
треба да постане интегрални и апсолутно лојални део идеално замишљене светске
корпоративне империје.
Тренутно, они су све своје снаге усмерили на испуњавање најважнијег
претходног услова који мора бити задовољен како би идеално замишљени
корпоративни поредак стратегије за Србију уопште могао да буде успостављен.
Тај претходни услов јесте остварење програма "сламање нације - изградња нације",
"breaking the nation - building the nation".37
У посебном случају Србије, то значи да ова данашња, историјски затечена,
односно "стара" Србија, мора бити радикално дерегулисана, дезинтегрисана,
поништена и најзад претворена у приватизовани празни простор на коме се, после
тог великог постигнућа "сламања нације", мирно може прионути на још већи посао
37
Re-Ordering the World, Edited by Mark Leonard, The Foreign Policy Centre, London, March 2002,
http://fpc.org.uk/fsblob/36.pdf; Robert Cooper: The Breaking of Nations. Order and Chaos in the Twentyfirst Century, Grove Press, New York, 2003 (српски превод, Robert Kuper: Raspad nacija. Poredak i haos
u XXI veku, Filip Višnjić, Beograd, 2007); Francis Fukuyama: State-Building. Governance and World
Order in the 21st Century, Cornell University Press, New York, 2004 (српски превод, Frensis Fukojama:
Građenje države. Upravljanje i svetski poredak u dvadesetprvom veku, Filip Višnjić, Beograd, 2007);
James Dobbins, Seth G. Jones, Keith Crane, Beth Cole DeGrasse: The Beginners Guide to Nation-Building,
RAND Corporation, Santa Monica, CA, Arlington, VA, Pittsburgh, PA, 2007,
http://www.rand.org/pubs/monographs/2007/RAND_MG557.pdf; Verena Fritz and Alina Rocha Menocal:
Understanding State-Building from a Political Economy Perspective. An Analytical and Conceptual Paper
on Processes, Embedded Tensions and Lessons for International Engagement. Report for DFID’s Effective
and Fragile States Teams, Overseas Development Institute (ODI),
London, September 2007,
http://www.odi.org.uk/resources/download/1340.pdf; The U.S. Army Stability Operations Field Manual.
U.S. Army Field Manual No. 3-07, Headquarters Department of the Army, Washington, DC, 6 October
2008, http://usacac.army.mil/cac2/repository/FM307/FM3-07.pdf...
19
"изградње нације" једне "нове" Србије. "Чисти", идеално замишљени корпоративни
поредак (са или без Срба, као што је то већ неко рекао), може се успоставити тек у
тој и таквој "новој" Србији.
Зато и застава под којом и даље одлучно и неумољиво марширају наши
локални војници (пропале) светске корпоративне револуције има само једну
функцију – да од грађана Србије сакрије смисао и крајњи циљ онога што се заиста
дешава у Србији и са Србијом. А то је приватизација целокупног друштвеног
богатства и на њој заснована свеопшта банализација и вулгаризација свих јавних
послова, једно друштво засновано на крађи, лажи и манипулацији, перманетна
продаја рога за свећу и бескрајно преношење жедног преко хладне воде. Ово
системско и планско дезинтегрисање, девастирање, урушавање, деструирање и
поништавање Србије сакривено је испод заставе која симболизује све овдашње
стратегије. Следствено, то је лажна застава.
"контролисану дезинтеграцију", "controlled disintegration".
"
" "контролисане дезинтеграције" јесте унутрашње језгро стратегије за Србију.
Истовремено, "контролисана дезинтеграција" јесте и смисао стратегије за Србију,
њен главни циљ и њен главни оперативни инструмент. !
38
Љубомир Кљакић: Криза. Историјска демисија светског система и српска криза.
Милитаризација светских послова и светски корпоративни поредак. Преиспитивање, штампано,
Национални интерес, 1, Београд 2010, стр. 205 - 238, Зборник крушевачке Филозофско-књижевне
школе 2009, Крушевац 2010, стр. 143 - 170, доступно на више е-адреса, на пример, Globalresearch.ca,
18. 02. 2010, http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=17699; Треба да обрађујемо свој
врт, I - III, Фонд Слободан Јовановић, 7, 10, 14. јун 2010,
20
Политика
"контролисане
дезинтеграције",
"controlled
disintegration",
конципирана је и најављена у САД, крајем шездесетих и током седамдесетих
година 20. века.
Био је то онај историјски "тренутак" када су главни актери на сцени
светских послова тог времена (Први свет, Други свет, Трећи свет – Вашингтон,
Москва, Београд) схватили да је "светска револуција 1968" неповратно уздрмала
поредак света установљен после Другог светског рата. Постало је очигледно да је
тај поредак на издисају, а да глобална структурална криза није само још једна од
криза 19. и 20. века, него да представља облик историјске демисије дотадашњег
светског (капиталистичког) система. Следствено, општи закључак био је да су
неопходна таква решења која би у непосредној и даљој будућности на најмању
могућу меру умањила ризике и штету од таквог тока ствари.
Раније, и на другом месту, опширније сам писао о склопу и исходу тих
догађаја.39
Унутар овог историјског амбијента, постављена је и Велика Корпоративна
Стратегија. Реч је о комплексном, софистицираном и офанзивном одговору
владајуће корпоративне олигархије САД на унутрашњу и спољашњу кризу. Тај
одговор чврсто се ослања на модел либералног империјализма који је између 1904.
и 1919. године поставио енглески географ Халфорд Џон Макиндер (Halford John
Mackinder, 1861 - 1947),40 истински наследник Ричарда Хеклвита (Richard Hakluyt,
http://www.slobodanjovanovic.org/2010/06/07/ljubomir-kljakic-treba-da-obradujemo-svoj-vrt-ideo/?lang=lat, и на више других е-адресама; Европска Унија као "мека" империја и Срби, Центар за
националну стратегију, 4. новембар 2010,
http://www.sac.org.rs/blog/15/doc/EU%20kao%20meka%20imperija.pdf, као и на другим е-адресама,
штампано, Национални интерес, 3, исто, стр. 427 - 428,
39
Ljubomir Kljakić: Kosmopolis. Ogled o celini sveta i upravljanju svetskim poslovima, rukopis, Beograd,
avgust 2005 - februar 2007, стр. 110 - 122; Scribd.com, 06/05/2010,
http://www.scribd.com/doc/32579294/Ljubomir-Kljaki%C4%87-KOSMOPOLIS-OGLED-O-CELINISVETA-I-UPRAVLJANJU-SVETSKIM-POSLOVIMA.
40
Halford J. Mackinder: The geographical pivot of history, The Geographical Journal, 1904, 23, pp. 421437, http://www.jstor.org/stable/pdfplus/1775498.pdf; H. J. Mackinder: Democratic ideals and reality: a
21
1552 или 1553 - 1616) на Универзитету Оксфорд41 и директор Лондонске школе за
економију и политичке науке (London School of Economics and Political Science),
оснивач модерне геополитике и геостратегије (Географска осовина историје,
Светски океан, Светско острво или Велики континент, Срце земље, Велика игра,
Дуги рат, Империја), један од утемељивача доктрине атлантског, односно англоамеричког либералног империјализма.42 Таква, Велика Корпоративна Стратегија
представљена је током седамдесетих година 20. века као стратешки корпус начелâ
и практичних политикâ за остварење корпоративне "визије" о још једном
"америчком веку". Другим речима, Велика Корпоративна Стратегија имала је да
осигура глобалну доминацију САД, односно владајуће корпоративне олигархије те
земље, до 2050. године.
Остварење тако високо постављеног циља могла је да осигура само једна
светска револуција, теоријски и идеолошки добро утемељена и организована, са
неограниченим средствима на располагању, покренута у правом "тренутку" и
безкомпромисно вођена. И, заиста, између 1968. и 1973, либерална фракција
америчке корпоративне олигархије, делујући из самог средишта на врху ове
пирамиде моћи, истовремено је најавила "другу америчку револуцију као другу
светску револуцију" и покренула обимне радове на теоријском, идеолошком и
практичном утемељењу њене Велике Корпоративне Стратегије. 43
study in the politics of reconstruction, Constable, London, 1919, на српском, H. Dž. Makinder:
Demokratski ideali i stvarnost. Studija politike obnove (1919), sa engleskog preveo Dušan D. Stojanović,
Metaphysica, Beograd, 2009.
41
Основно о Ричарду Хеклвиту, на другом месту. Видети, Љубомир Кљакић: Стратегија Ешер.
Срби и Американци у светским пословима кроз историју и отворена питања будућности...,
Београд, април 2004, стр. 90, 98, 100 - 101, 108, Scribd.com, 09/12/2010,
http://www.scribd.com/doc/37296972/Љубомир-Кљакић-СТРАТЕГИЈА-ЕШЕР.
42
Опширније о доктрини либералног империјализма, на другим местима. Што се тиче ставова овог
аутора, видети, Ljubomir Kljakić: Kosmopolis. Ogled o celini sveta i upravljanju svetskim poslovima,
rukopis, Beograd, avgust 2005 - februar 2007, str. 74 - 98; Scribd.com, 06/05/2010,
http://www.scribd.com/doc/32579294/Ljubomir-Kljaki%C4%87-KOSMOPOLIS-OGLED-O-CELINISVETA-I-UPRAVLJANJU-SVETSKIM-POSLOVIMA.
43
Видети, Paul Ehrlich: The Population Bomb, Ballantine Books, New York, 1968; Zbigniew Kazimierz
Brzezinski: Between Two Ages: America's Role in the Technetronic Era, Тhe Viking Press Inc., New York,
1970; Charles A. Reich: The Greening of America. How the youth revolution is trying to make America
livable, Random House, New York, 1970; Jean-François Revel: Ni Marx ni Jésus. De la seconde révolution
américaine à la seconde révolution mondiale, Robert Laffont, Paris 1970 (Jean-François Revel: Without
22
Са историјске дистанце од преко четрдесет година, данас се јасно види да су
у самом епицентру ових догађаја нарочито значајне улоге одиграла тројица
савремених "градитеља империје" – Дејвид Д. Рокфелер, Хенри Алфред Кисинџер
и Збигњев Казимир Бжежински.
Дејвид Д. Рокфелер, најмлађи син Џона Д. Рокфелера Млађег, унук Џона Д.
Рокфелера Старијег, брат Еби, Џона Трећег, Нелсона, Лоренса и Винтропа,
председник Чејз Менхетен банке (Chase Manhettan Bank), такође носилац
многобројних других престижних титула, један од америчких оснивача Групе
Билдерберг, од 1970. председник Савета за иностране односе (Council on Foreign
Relations, CFR), био је у том часу несумњиво најмоћнији и најутицајнији
припадник либералне фракције америчке и светске корпоративне олигархије.44
6.
Да
се
нешто
дешава,
није
остало
незапажено
ни
међу
главим
протагонистима тадашње међународне критичке јавности. О томе сведочи писмо
које су Ноам Чомски, Владимир Дедијер и Жан Пол Сартр објавили 30. децембра
1971, у Њујоршкој књижевној ревији. Ево тог документа:
"Уредништву,
"Бич сфера утицаја прогања свет још од навале модерног империјализма, пре
стотину година. Током овог периода, испрекиданог таласима масовних насилних смрти,
праћених пауперизацијом на глобалном нивоу, империјалистичке силе су путем тајне
Marx or Jesus: The New American Revolution Has Begun, by Delacorte Press, New York, 1972); John D.
Rockefeller 3rd: The Second American Revolution: Some Personal Observations, Harper Collins, New
York, 1973; Donella H. Meadows, Dennis L. Meadows, Jørgen Randers, William W. Behrens III: The
Limits To Growth. A Report For The Club Of Rome's Project On The Predicament Of Mankind, 1972
(Donella H. Meadows, Dennis L. Meadows, Jørgen Randers, William W. Behrens III: Granice rasta,
Stvarnost, Zagreb 1974); Regionalized and Adaptive Model of the Global World System. Report on the
Progress in the Strategy for Survival Projectof the Club of Rome, Mihajlo Mesarović and Eduard Pestel,
Directors, Club of Rome Report, Confidential, September 17, 1973; Mihajlo Mesarović and Eduard Pestel:
Mankind At The Turning Point - The Second Report To The Club Of Rome 1974; Fred Hirsch: Social Limits
to Growth, Harvard University Press, Cambridge, MA,1976; Melvin J. Lasky: Utopia and Revolution. On
the Origins of a Metaphor, or Some Illustrations of the Problem of Political Temperament and Intellectual
Climate and How Ideas, Ideal, and Ideologies Have been Historically Related, University of Chicago
Press, Chicago, 1976…
44
За библиографију доступних радова о Дејвиду Д. Рокфелеру, породици Рокфелер и њеној улози у
америчким и светским пословима од 1870. до данас, видети Ljubomir Kljakić: Kosmopolis. Ogled o
celini sveta i upravljanju svetskim poslovima, исто, стр. 121, напомена 52.
23
дипломатије, која се спроводи иза затворених врата, периодично закључивале уговоре о
подели сфера утицаја.
"Оне су доносиле одлуке од виталног значаја за судбину трећих страна, нарочито
када је реч о колонијалним и покореним народима, без њиховог знања и против њихових
основних интереса, третирајући их као објекте, а не као субјекте међународних односа.
"Током доба империјализма, инструмент сфера утицаја примењиван је на све широј
скали. Први такав споразум о подели на интересне сфере закључен је у Берлину 1884, када
су само афричке колоније биле предмет империјалистичке похлепе. У Првом светском
рату, плен победничких великих сила био је пажљиво сециран у Лондонском уговору из
1915. и другим сличним тајним споразумима. И у Другом светском рату, кроз
конференције у Техерану, Јалти и Потсдаму, већи део Европе и Азије постао је жртва
таквих пљачкашких метода. Овога пута, чак је и Француска, која је и сама била водећи
партнер у ранијим експлоататорским споразумима, поделила ову судбину.
"Појединачне суперсиле односе се према 'својим сферама утицаја' као према свом
ловишту. Велики талас самоопредељења од последњег светског рата, довео је до пада
неколико колонијалних империја, али је, због притиска суперсила, неоколонијализам на
свим континентима, учинио да независност многих народа и бивших колонија буде само
номинална.
"Последњих година свог живота, згађен лицемерјем институционализованих органа
светског јавног мњења и свестан захтева забринутих људи широм света да нешто мора да
се уради, Бертранд Расел је иницирао формирање Трибунала за ратне злочине ради
истраживања ратних злочина у Вијетнаму. И последњих месеци свог живота, он је осетио
да се у свету успоставља нова равнотежа моћи и да су отпочели преговори за нову поделу
света на сфере утицаја.
"Он је био потпуно свестан потребе за преговарањем између великих сила ради
решавања важних питања која их раздвајају, нарочито у добу нуклеарног оружја. Али, он
се успротивио старој пракси негирања виталних интереса других страна и кршења
принципа права на једнакост између држава, великих и малих, као и права народних
покрета.
"Следеће године биће обележена стогодишњица рођења Бертранда Расела. У
сарадњи са Фондација за мир Бертранд Расел, позивамо све заинтересоване особе које
имају интереса за етичке, историјске и правне аспекте проблема сфера утицаја да
присуствују Раселовом меморијалнном симпозијуму о сферама утицаја у доба
империјализма.
"Симпозијум ће се одржати у септембру 1972, а место ће бити накнадно објављено.
"Предлажемо да симпозијум прво расправи аналитичке перспективе како би се
обезбедио општи преглед, а потом историјске тест-случајеве од 1878. до данас.
"Пет главних радова обухватиће секцију Аналитичке перспективе:
"1. Концептуалне основе сфера утицаја и тајне дипломатије у историографији
империјализма.
"2. Институција споразума о сферама утицаја у међународном и националном
праву.
"3. Међународни морал против тајне дипломатије и споразума о сферама утицаја.
"4. Покретачка снага империјализма.
"5. Настајући светски поредак.
"Сви они који желе да учествују треба да контактирају професора Владимира
Дедијера у Департману за историју, Универзитет Мичиген, Ен Арбору, Мичиген 48104 до
1. јануара 1972, после тога у Старој Фужини, Бохињ, СР Словенија, Југославија.
"Верујемо да ће овај Симпозијум помоћи да се светска јавност усредсреди на борбу
против империјализма на свим континентима.
24
"Ноам Чомски/ Владимир Дедијер/ Жан-Пол Сартр" (превео. Љ.К.)45
Прошла су три месеца од када су Чомски, Дедијер и Сартр најавили
предстојећи симпозијум о сферама утицаја, када је Дејвид Д. Рокфелер, у марту
1972, одржао говор на Чејз међународном финансијском форуму, Chase
International Financial Forums, и предложио оснивање Међународне комисије за
мир и просперитет, International Commission for Peace and Prosperity, коју би
сачињавали "водећи приватни грађани", "leading private citizens", из Северне
Америке, Европе и Јапана спремни да несебично раде на "проблемима будућности"
– смањивање напетости у свету, међународна трговина и инвестиције, проблеми
животне средине, контрола криминала и дроге, популациона контрола, помоћ
земљама у развоју. Била је то прва јавна најава предстојеће корпоративне офанзиве
са новим стратешким концептом трилатералног савеза, који је, као геополитичку
платформу од виталног интереса за САД и њену либералну олигархију, током 1968
- 1970. формулисао, утемељио и развио Збигњев Казимир Бжежински. 46
Већ месец дана после ове најаве, од 21. до 23. априла 1972, у хотелу La
Reserve du Knokke-Heist, Кноке, Белгија, заседала је група Билдерберг,47 чији је
45
Noam Chomsky, Vladimir Dedijer, and Jean-Paul Sartre: Russell Memorial Symposium, The New York
Review of Books, December 30, 1971,
http://www.nybooks.com/articles/archives/1971/dec/30/russell-memorial-symposium/.
46
Збигњев Казимир Бжежински, потомак породице пољских ситних племића из Галиције, син
пољског дипломате, држављанин САД од 1958, тада професор државне управе на Универзитету
Колумбија, Њујорк, директор Истраживачког института за комунистичке послове у Школи за
међународне послове истог универзитета (Research Institute on Communist Affairs, School of
International Affairs, Columbia University), "демократски" анти-комуниста, истакнути војник тзв.
"хладног рата", демократа и либерал, члан Савета за спољне послове, високо позициониран унутар
апарата националне безбедности САД; у англо-америчком часопису Encounter (гласилу које је
финансирала ЦИА у свом "културном хладном рату" против СССР и "међународног комунизма"),
објавио 1968 - 1969. више радова у којима је први пут представио концепт трилатералног савеза
моћи; у развијеном облику, ову идеју изложио је у књизи Between Two Ages. America's Role in the
Technetronic Era која је објављена у јесен 1970. и одмах наишла на изванредан пријем; из данашње
перспективе, изгледа да је ово такође био и манифест надолазеће светске корпоративне револуције и
светског корпоративног поретка са САД у главној улози; видети, Zbigniew Kazimierz Brzezinski:
Between Two Ages: America's Role in the Technetronic Era, Тhe Viking Press Inc., New York, 1970,
http://www.thenewalexandrialibrary.com/sitebuildercontent/sitebuilderfiles/between-two-ages-byzbigniew-brzezinski.pdf.
47
Bilderberg Meetings. The Official Website, http://www.bilderbergmeetings.org/conferences-10s.html;
List of Bilderberg meetings, Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_Bilderberg_meetings; Dejvid
Rokfeler: Memoari (2002, 2003), Interkomerc, Beograd, 2004, o Билдербергу, стр. 437 - 439.
25
један од оснивача (1954) и Дејвид Д. Рокфелер. Том приликом, Рокфелер је са
собом повео и Збигњева Казимира Бжежинског. Представио га је осталим
члановима и предложио да управо Бжежински управља програмом проширења
чланства те асоцијације са представницима из Јапана, како би се нови концепт
трилатералног савеза могао да реализује унутар Билдерберга, уместо да се оснива
нека нова организације. Иако је сам Бжежински наишао на неподељену подршку,
проширење чланства за које се заложио Рокфелер није наишла на одобравање.
Првенствено је Денис Хили (Denis Healey), један од првака британске
Лабуристичке партије и посланик у Парламенту УК, такође један од оснивача
Билдерберга и стални члан његовог надзорног одбора, био изричито против
проширења чланством из Азије. Јер, тврдио је Хили, на тај начин била би
напуштена изворна атлантска начела по којима је, и у оквиру којих је, Билдерберг
основан 1954. године. Сâм предлог о трилатералном савезу моћи био је, међутим,
верификован и подржан.
Четири месеца после априлског заседања Билдерберга, у августу 1972,
Дејвид Д. Рокфелер позвао је групу корпоративних првака из Северне Америке,
Западне Европе и Јапана на породично имање Рокфелерових, имање Покантико
Хилс (Pocantico Hills) у округу Вестчестер, Њјујорк, представио им платформу
трилатералног савеза, предложио им оснивање међународне комисије "водећих
приватних грађана" који ће представљати ова три светска "региона", такође им
представио Бжежинског као администратора тог пројекта и од свих присутних
добио једнодушну подршку. Тако је, на овом састанку, нова Рокфелерова
међународна организација фактички и основана. Јавност ће о њеном постојању
бити обавештена непуних годину дана доцније, у часу када и сва преостала
техничка, организациона и финансијска питања од значаја за њен будући рад буду
решена.
Истовремено, један други и другачији ток догађаја, одређен битно
другачијим моралним разлогом и битно другачијим разумевањем људске слободе,
историје и људске одговорности, омогућио је да симпозијум Сфере утицаја у доба
империјализма, Spheres of influence in the age of imperialism, који су у децембру
1971. најавили Чомски, Дедијер и Сартр, буде и одржан од 11. до 15. септембра
26
1972, у Линцу, Аустрија. Председавао је Владимир Дедијер, који је, такође, био и
аутор уводног реферата о општим концептуалним, теоријским и методолошким,
проблемима истраживања интересних сфера и тајне дипломатије.48
Што се тиче Дејвида Д. Рокфелера, он је после састанка на коме је добио
подршку за своју трилатералну платфрому и на коме је, фактички, основана нова
међународна организација "водећих приватних грађана" Северне Америке, Западне
Европе и Јапана, одржао још једну серију консултација о детаљима тог пројекта.
Нарочито значајан, био је Рокфелеров разговор са Хенријем Алфредом
Кисинџером (овај некадашњи стипендиста и штићеник породице Рокфелер, био је
тада саветник за националну безбедност и несумњиво најмоћнија особа у
администрацији Ричарда Милхауса Никсона, председника САД, што значи и један
од најутицајнијих, следствено и један од најмоћнијих људи на свету).49 Том
приликом, Кисинџер је изричито подржао Рокфелеров трилатералну платфому, а
нарочито Бжежинског као номинованог администратора тог пројекта.
Најзад, и после свега, у јулу 1973, Дејвид Д. Рокфелер обавестио је јавност
да је основана и да је почела са радом Трилатерална комисија, Trilateral
Commission, међународна организација "водећих приватних грађана" Северне
Америке, Западне Европе и Јапана, представио је њене циљеве, као и њеног првог
извршног директора, Збигњева Казимира Бжежинског.50
48
Spheres of influence in the age of imperialism. Papers submitted to the Bertrand Russell Centenary
Symposium, Linz, Austria, September 11th to 15th, 1972, Bertrand Russell Peace Foundation for
Spokesman, Nottingham, England, 1972; Vladimir Dedijer: Interesne sfere. Istorija interesnih sfera i tajne
diplomatije uopšte, a posebno Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, Prosveta, Beograd, 1980, стр. 7 - 9, 97
- 98; Vladimir Dedijer, Rudolf Rizman: Universal Validity of Human Rights, Russell - Sartre Heritage
Papers 1, Boro Dedijer Foundation for Peace, 1982, pp. 15 - 16, 34 - 35.
49
Опширније, Ljubomir Kljakić: Kosmopolis. Ogled o celini sveta i upravljanju svetskim poslovima, исто,
Henri Kisindžer, graditelj američke imperije, стр. 116 - 120.
50
The Trilateral Commission (службени сајт), http://www.trilateral.org/; Trilateral Commission,
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Trilateral_Commission; Trilateral Commission, SourceWatch,
http://www.sourcewatch.org/index.php?title=Trilateral_Commission; Holly Sklar: Trilateralism. The
Trilateral Commission and elite planning for world management, South End Press, Boston, MA, 1980;
Stephen Gill: American Hegemony and the Trilateral Commission, Cambridge Studies in International
Relations, Cambridge University Press, New York, 1992; Dejvid Rokfeler: Memoari, исто, o
Трилатералној комисији, стр. 442 - 445; Will Banyan: The "Proud Interanationalist": The Globalist
Vision of David Rockefeller, March 2006,
http://www.martinfrost.ws/htmlfiles/third_section/The_Proud_Internationalist_2006.pdf...
27
Исте ове 1973. године, такође под председништвом Дејвида Д. Рокфелера,
Савет за иностране односе покренуо је највећи истраживачки програм у својој
историји, Пројекат осамдесете, 1980's Project. Више десетина сарадника радиће
предано на том програму све до 1982.51 Циљ Пројекта осамедесете био је да се на
усвојеној општој платформи (Збигњев Бжежински),52 држећи се неомалтеизијанске
теорије о планетарном вишку становништва (Пол Ерлих),53 неомалтезијанске
теорије о природним (Донела Х. Mидовс и др.)54 и социјалним границама раста
(Фред Хирш),55 као и корпоративног концепта новог власништва и релативизма
слова и духа закона и права уопште (Чарлс Рајх),56 уз снажан ослонац на "доктрину
шока" тзв. неолибералне теорије, њеног монетаризма и њеног тржишта као
"невидљиве руке" (Милтон Фридман и други),57 постави чврст и адаптибилан
51
Пројекат осамдесете, 1980's Project, био је активан између 1973. и 1982; добро организован,
пројекат јер такође подржан и знатним финансијским средствима (буџет 1,3 милиона долара,
координациони комитет од 14 људи, 9 директора, међу којима и Збигњев Бжежински, Мајкл
Блументал, Сајрус Венс, Пол Вокер, 12 истраживачких група за различите области са по 20 чланова,
бројни други експерти ангажовани као саветници, административни апарат); резултати рада
објављени су између 1977. и 1982. у 33 књиге; за CFR, све књиге објавио је њујоршки издавач
McGraw-Hill. Видети, Robert D. Schulzinger: The Wise Men of Foreign Affairs, Columbia University
Press, New York, 1984; Peter Grose: Continuing the Inquiry. The Council on Foreign Relations from 1921
to 1996, The Council on Foreign Relations, New York, 1996, 2006, pp. 53 - 67; Dejvid Rokfeler: Memoari,
исто, о CFR и Пројекту осамдесте, стр. 432 - 437; потпунију листу књига објављених у оквиру
Пројекта оасамдесете, видети у Љубомир Кљакић: Европска Унија као "мека" империја и Срби,
исто, напомена бр. 3.
52
Zbigniew Kazimierz Brzezinski: Between Two Ages: America's Role in the Technetronic Era, ibid.,
напомена бр. 36.
53
Paul Ehrlich: The Population Bomb, ibid, напомена бр. 36.
54
Donella H. Meadows, Dennis L. Meadows, Jørgen Randers, William W. Behrens III: The Limits To
Growth. A Report For The Club Of Rome's Project On The Predicament Of Mankind, 1972, ibid.,
напомена бр. 36.
55
Fred Hirsch: Social Limits to Growth, Harvard University Press, Harvard, MA, 1976.
56
Charles A. Reich: The Greening of America. How the youth revolution is trying to make America livable,
Random House, ibid, напомена бр. 36.
57
Miltom Friedman: Autobiography, Nobelprize.org. The Sveriges Riksbank Prize in Economic Sciences
in Memory of Alfred Nobel 1976, http://nobelprize.org/nobel_prizes/economics/laureates/1976/friedmanautobio.html; Milton Friedman, Wikipdia, http://en.wikipedia.org/wiki/Milton_Friedman; Paul Krugman:
Who was Milton Friedman?, The New York Review of Books, February 15, 2007,
http://www.nybooks.com/articles/archives/2007/feb/15/who-was-milton-friedman/; Naomi Klein: Doktrina
šoka. Uspon kapitalizma katastrofe (2007), vbz, Zagreb, 2008.
28
стратешки оквир за глобалну политику САД током осамдесетих годинама 20. века,
али и доцније.
Годину дана од службеног почетка рада Трилатералне комисије и покретања
Пројекта осамдесете, 10. децембра 1974, Савет за националну безбедност САД
усвојио је на предлог и под председништвом Хенрија Алфреда Кисинџера, тада већ
државног секретара, оперативни документ од изванредног значаја за настајућу
Велику Корпоративну Стратегију и њено остваривање у непосредној будућности.
Реч је о поверљивом (confidential) документу Студија националне безбедности
Меморандум 200: Последице светског раста становништва за безбедност и
прекоморске интересе САД – National Security Study Memorandum 200: Implications
of Worldwide Population Growth for U.S. Security and Overseas Interests (NSSM200). У
изворима, тај документ колоквијално се још назива и Кисинџеров извештај – The
Kissinger Report, или Меморандум 200 – Memorandum 200.
Као највећа опасност за националну безбедност САД до 2050, још
прецизније до 2075. године, Кисинџеров извештај идентификује, са једне стране,
демографски тренд "прекомерног" и "неконтролисаног" раста броја људи у
неразвијеним деловима света (Африка, Азија, Латинска Америка), а са друге тренд
опадања броја становништва у развијенијим деловима света (Северна Америка,
Европа, Аустралија). "Неконтролисани" раст становништва у неразвијеним
деловима света води у критичну "пренасељеност" планете која у догледној
будућности неће бити у стању да "сервисира" (храна, вода, енергенти, друго) ово
"прекобројно" становништво. Такво стање води у нестабилност, сукобе и
планетарни беспоредак који, следствено, представља највећу опасност за
безбедност САД. С тим у вези, а у складу са неомалтузијанским концептима
Нултог раста (Zero growth) и Нултог популационог раста (Zero population growth,
ZPG),58 писци извештаја предлажу председнику САД, тада је ову дужност обављао
Џералд Рудолф Форд Млађи, усвајање превентивних мера за глобалну
популациону контролу која у интересу националне безбедности САД треба да
осигура ефективно управљање САД над светским популационим трендовима и
58
Zero growth, Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Zero_growth; Zero population growth,
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Zero_population_growth.
29
омогући заустављање раста светске популације. Пошто је у новембру 1975,
председник Џералд Рудолф Форд Млађи потписао и на тај начин усвојио
Кисинџеров извештај, налази и препоруке тог поверљивог документа постали су
интегрални и обавезујући део политике коју ће водити ова и наредне председничке
администрације САД.59
Кисинџеров извештај, непосредно се ослања на рад једне претходне
комисија чији је мандат био да унутар идентичног неомалтузијанског концепта
организује компаратривно истраживање демографских трендова у САД и свету.
Године 1970, формирање комисије са овим мандатом наложио је Ричард Милхаус
Никсон, председник САД. Као што је већ речено, Хери Алферд Кисинџер био је
тада саветник за националну безбедност, несумњиво најмоћнији функционер
Никсонове администрације, што значи и један од најутицајнијих и најмоћнијих
људи на свету. Другим речима, без Кисинџера, пројекат са такав циљем и
импликацијама није се могао ни покренути, нити је могао бити реализован. Реч је о
Комисији за раст становништва и америчку будућност, The Commission on
Population Growth and the American Future. Председник комисије био је Џон Д.
Рокфелер Трећи, најстарији брат Дејвида Д. Рокфелера, због чега је она данас
познататија под именом Рокфелерова комисија за раст становништва, The
Rockefeller Commision on Population Growth. Резултате до којих је дошла,
Рокфелерова комисија представила је у извештају из 1972.60
59
National Security Study Memorandum, NSSM 200: Implications of Worldwide Population Growth For
U.S. Security and Overseas Interests (The Kissinger Report), December 10, 1974, USAID,
http://pdf.usaid.gov/pdf_docs/PCAAB500.pdf; Brian Clowes, Ph.D.: Kissinger Report 2004.
A
Retrospective on NSSM - 200, Human Life International, Front Royal, VA,
http://www.scribd.com/doc/10059513/Nssm-200Kissinger-Report; Is Overpopulation a National and
Global Security Threat?, The Center for Research on Population and Security, http://www.populationsecurity.org/issue_a.htm... На основу америчког Закона о слободи информација, Freedom Information
Act, Кисинџеров извештај, као и други документи Савета за националну безбедност o том програму,
декласификовни су од половине деведесетих година до краја 2008, па су тако и постали доступни
јавности.
60
The Rockefeller Commision Report. Тhе Population and the American Future. The Report of The
Commission on Population Growth and the American Future, The Center for Research on Population and
Security,http://www.populationsecurity.org/rockefeller/001_population_growth_and_the_american_future.
htm.
30
7.
Фред Хирш (Fred Hirsch 1931-1978), утицајни либерални економиста,
заступник неомалтузијанског концепта о друштвеним границама привредног раста,
уредник лондонског недељника Економист, члан CFR ангажован за рад на
Пројекту осамдесете, био је онај који је конструисао и први употребио појам
"контролисана дезинтеграција", "controlled disintegration". Као један од три аутора
књиге Алтернатива за монетарни безпоредак, Alternatives to monetary disorder из
1977,61 првог наслова објављеног у колекцији Пројекат осамдесете, Хирш је
управо у тој књизи, први пут и употребио појам "контролисана дезинтеграција",
"controlled disintegration". Тако је именовао модел "креативне" монетарне политике
који, после распада светског монетарног система 1971 - 1976, и даље треба да
примењују САД, разуме се у властитом интересу и у интересу својих најближих
савезника. Има ли се у виду чињеница да су 1971 - 1976. управо САД са својим
једностраним "креативнивним" мерама монетарне политике довеле до распада
дотадашњег међународног монетарног система насталог 1945. на основу уговора из
Бретон Вудса, онда произилази да је Хиршова "контролисана дезинтеграција" само
реторичка иновација за именовање једне у том часу већ развијене и већ покренуте
политике светске доминације. Међутим, била је то успешна реторичка иновација.
Толико успешна, да ће модел "контролисане дезинтеграције", иницијално
намењен глобалној монетарној политици САД, бити више него успешно
примењена и у свим другим посебним политикама те земље (светска монетарна
политика, односни са СССР до самоукидања те земље, потом односи са Руском
Федерацијом, нуклеарно наоружање, односи са азијским земљама, нарочито са
Кином, Африка, односи Север - Југ, енергетска политика и посебно нафта, Блиски
Исток, природни ресурси као "заједнички" ресурси, светски поредак који има
примат над унутрашњим, индустријска политика и реформа међународних
економских организација, светска политика контроле и ограничавања раста
становништва, међународна сарадња). Хиршова "контролисана дезинтеграција"
61
Fred Hirsch, Edward L. Morse & Michael W. Doyle: Alternatives to monetary disorder, McGraw-Hill,
for the Council on Foreign Relations/ 1980s Project, New York, 1977.
31
јесте унутрашње језгро Пројекта осамедесете и свих посебних политика које су у
оквиру тог пројекта стратешки дефинисане.
Већ 8. новембра 1978, Пол Вокер, члан CFR, један од руководилаца
Пројекта осамдесете и, у том часу, председник њујоршке Банке федералних
резерви (Federal Reserve Bank of New York), изричито је потврдио да политика (и
систем) "контролисане дезинтеграције" заиста представља унутрашње језгро
Пројекта осамедесете. Наиме, у предавању који је поводом Хиршове смрти
одржао на универзитету Ворвик у Ковентрију, Енглеска, Вокер је цитирао Хиршов
став о нужности спровођења политике "контролисане дезинтеграције", а затим је
oво становиште снажно подржао рекавши: "Контролисана дезинтеграција у
светској економији легитимна је тема за осамдесете."62
И заиста, пошто је у мају 1979, Маргарета Хилда Тачер постала премијер
УК, светска корпоративна револуција са њеном политиком "контролисане
дезинтеграције" покренута је пуном снагом у јануару 1981, када су Роналд Вилсон
Реган, као председник и, што је у овој ствари још важније, Џорџ Херберт Вокер
Буш, као потпредседник, преузели власт у САД.
Сва главна својства догађајâ који ће потом уследити, узорно демонстрира
један од најважнијих, најефикаснијих и, показаће се, најразорнијих инструмената
светске корпоративне револуције, оперативна политичка платформа за глобалну
економску доминацију која је тада активирана. У складу са препорукама које је
Савет за иностране односе представио у свом Пројекту осамдесете (такође у
складу са препорукама осталих корпоративних организација од
утицаја,
Билдерберг, Трилатерална комисија, друго) ову платформу су, наиме, као
заједничку политику у пољу светских финансија 1979 - 1981. дефинисали Трезор
САД (US Tresury), Међународни монетарни фонд и Светска банка. Будући да је ова
трипартитна сагласност о "стандардима" нове глобалне финансијске политике,
сасвим очекивано, такорећи неизбежно, била постигнута у Вашингтону, где све три
62
Paul A. Volcker, President, Federal Reserve Bank of New York: The Political Economy of the Dollar,
The Fred Hirsch lecture sponsored by the Fred Hirsch Memorial Committee at Warwick University,
Coventry, England, on Thursday, November 9, 1978, FRBNY Quarterly Review/ Winter 1978 - 79, pp. 1 12, Concurrently being published in the January 1979 issue of The Banker (London),
http://www.ny.frb.org/research/quarterly_review/1978v3/v3n4article1.pdf.
32
ове финансијске инстутуције имају своје седиште, ова њихова заједничка светска
политика названа је 1989. године "Вашингтонски нонценсус".63
Другим речима, од 1979 - 1981. па до данас, што значи већ 30 година,
остваривање својих стратешких циљева САД заснивају на концептуалним
претпоставкама које су развијене и постављене у Пројекту осамдесете и на
великим могућностима "контролисане дезинтеграције".
Данас је прилично очигледно да је током осадесетих година 20. века управо
политика
"контролисане
дезинтеграције"
омогућила
оно
спектакуларно
дезинтегрисање светског, а посебно источноевропског поретка какав је био
успостављен после 1945. Успех ове политике нарочито добро илуструје 12 (и
словима, дванаест) сусрета које су шефови САД и СССР, две главне силе које су тај
поредак успоставиле 1945. и одржавале га наредних неколико деценија, двојица
америчких председника, Роналд Вилсон Реган и Џорџ Херберт Вокер Буш и
Михаил Сергејевич Горбачев, генерални секретар КП СССР и први човек тадашњег
63
Тзв. "Вашингтонски консензус" означава владајућу неолибералну политику коју су у периоду од
1979 -1980. до 2008 -2009, заступали и спроводили оперативни актери светске корпоративне
револуције међу економистима, политичарима и новинарима, али пре свега означава политику
Трезора САД коју су на темељу очекиване сагласности оперативно спроводили ММФ, Светска
банка и друге међународне финснсијске институције. Исто тако, појам означавао радикалне
"неолибералне реформе" економије и финансија у УК и САД ("тачеризам", "реганомика"), које су,
истовремено, током осамдесетих година 20. века, прописане као нужан спољашњи услов за све
земље у развоју, а од 1989 - 1990. и краја тзв. "хладног рата" за тзв. транзиционе земље у Источној
Европи, укључујући овде и све земље на простору изворне Југославије, па према томе и Србију. Сам
појам "Вашингтонски концензус" конструисао је 1989. Џон Вилијамсон како би именовао десет
посебних реформских "препорука" за које је нашао да представљају "стандардни" садржај пакета
"реформских услова" који је Вашингтон – Трезор САД, односно америчко министарство финансија,
ММФ, Светска банка – изричито прописао прво за све земље у развоју, а потом и за читав свет.
Ових десет "стандардних реформских услова" које свака национална економија мора да испуни,
јесу: фискална дисциплина, преусмеравање јавне потрошње (од субвенција за образовање, примарну
здравствену заштиту и друге јавне потребе на инвестиције у инфраструктуру), пореска реформа
(проширење пореске основице, умерено маргинална пореска стопа), променљиве каметне стопе које
се утврђују на тржишту, конкурентни валутни курс, потпуна либерализација међународне трговине
(укидање свих облика квантитативног ограничења, ниске и уједначене царинске тарифе), потпуна
либерализација унутрашњих страних инвестиција, потпуна приватизација предузећа у државном и
јавном власништву, потпуна правна дерегулација (укидање свих прописа који ограничавају наступ
страних компанија или конкуренцију на неком локалном тржишту, од дерегулације су изузети само
локални прописи који се тичу питања безбедности, заштите животне средине и заштите потрошача,
као и прописи који гарантују "разборит" надзор над локалним финансијским институцијама), пуна
законска заштита приватног власништва. Видети, Washington Consensus, Harvard University's Center
for International Development (CID). The Global Trade Negotiations Home Page,
http://en.wikipedia.org/wiki/Globalization_and_Its_Discontents; Washington Consensus, Wikipedia,
http://en.wikipedia.org/wiki/Washington_Consensus,
33
СССР, имали између новембра 1985. и октобра 1991.64 Исто тако, успех политике
"контролисане дезинтеграције" упечатљиво илуструје и онај значајни московски
састанак који је 20. јануара 1989, Горбачов имао са четири члана Трилатералне
комисије – Дејвид Д. Рокфелер, Хенри Алфред Кисинџер, Валери Жискар Дестен,
Јасухоро Накасоне.65
Главни резултат свих ових разговора јесте да је током само шест година,
између 1985. и 1991, неочекивано брзо и успешно, дезинтегрисан светски поредак
који су током Другог светског рата, нарочито од 1943. до 1945, на основу више
уговорâ о међусобним односима и подели интересних сфера, успоставиле САД и
СССР, уз присуство УК66 – контролисано је дезинтегрисан дотадашњи поредак у
64
Календар ових 12 сусрета САД - СССР на највишем нивоу изгледа овако: 19 - 21. новембар, 1985,
Женева, Швајцарска, Роналд Реган и Михаил Горбачов; 10 - 12. октобар, 1986, Рејкјавик, Исланд,
Роналд Реган и Михаил Горбачов; 7 - 10. децембар, 1987, Вашингтон, САД, Роналд Реган и Михаил
Горбачов; 29. мај - 1. јун, 1988, Москва, СССР, Роналд Реган и Михаил Горбачов; 7. децембар, 1988,
Њујорк, САД, Роналд Реган и Михаил Горбачов, у присуству изабраног председника САД Џорџа Х.
В. Буша; 2 - 3. децембар, 1989, Ла Валета, Малта, Џорџ Буш и Михаил Горбачов; 30. мај - 3. јун,
1990, Вашингтон, САД, Џорџ Буш и Михаил Горбачов; 9. септембар, 1990, Хелсинки, Финска, Џорџ
Буш и Михаил Горбачов; 19. новембар, 1990, Париз, Француска, Џорџ Буш и Михаил Горбачов; 17.
јул, 1991, Лондон, УК, Џорџ Буш и Михаил Горбачов; 30 - 31. јул, 1991, Москва, СССР, Џорџ Буш и
Михаил Горбачов; 29 - 30. октобар, 1991, Мадрид, Шпанија, Џорџ Буш и Михаил Горбачов.
65
Mikhail Gorbachev Reports on the Trilateral Commission, Mаking the History of 1989,
http://chnm.gmu.edu/1989/items/show/138; Anatoly Cbernyaev's Notes from the Politburo Session,
January 21,1989, From the National Security Archive, The George Washington University, Washington,
DC, http://chnm.gmu.edu/1989/archive/files/trilateral-commission_456077e5f6.pdf; Commemorating...
1989. The Year that Changed the Map of Europe (And Therby the World), The Trilateral Commision, 33rd
European Regional Meeting, 16 - 18 October 2009, Oslo, Norway – North American Regional Meeting, 6 8 November 2009, Washington, DC, pp. 9 - 15,
http://www.trilateral.org/download/doc/Commemorating_1989.pdf.
66
...Трећа московска конференција, 18. октобар - 1. новембар 1943, сусрет министара спољних
послова СССР, САД и УК, Молотова, Хала и Идна, Московска декларација; Прва конференција
Велике тројице, 28. новембар - 1. децембар 1943, Техеран, кодирано Eureka, Стаљин, Рузвелт и
Черчил, заједничка стратегија у рату против Немачке и њених савезника; Конференција у Бретон
Вудсу, 1 - 15. јул 1944, САД, представници 44 савезничке земље основали Међународни монетарни
фонд и Светску банку за обнову и развој; Конференција у Дамбартон Оксу, Вашингтон, 21 - 29.
август 1944, представници 39 савезничких земаља потписали споразум о оснивању ОУН по
завршетку рата; Друга конференција у Квебеку, кодирано Octagon, 12 - 16. септембар 1944, Рузвелт,
Черчил, разматран Моргентауов план за послератну Немачку, као и друга питања рата; Четврта
московска конференција, кодирано Tolstoy, 9. октобар 1944, Стаљин, Черчил, Молотов, Идн,
установљене послератне сфере утицаја у Источној Европи, као и на Балканском полуострву;
Конференција на Малти, кодирано Argonaut & Cricket, 30. јаунуар - 2. фебруар 1945, Рузвелт и
Черчил, припреме за сусрет са Стаљином на Јалти; Конференција на Јалти, кодирано Argonaut &
Magneto, 4 - 11. фебруар 1945, Стаљин, Рузвелт, Черчил, основе плана за поделу Немачке и
послератну Европу, посебно случајеви Пољске и Југославије, "џентлменски споразум" о подели
интересних сфера на Балкану по принципу 50:50, заказана оснивачка конференција ОУН, договорен
улазак СССР у рат против Јапана; Оснивачка Конференција ОУН, Сан Франциско, 25. април - 26.
34
Источној Европи (самораспуштање тзв. комунистичких режима на том простору,
самораспуштање
Савета
за
узајамну
економску
помоћ,
самораспуштање
Варшавског уговора, муњевито повлачење Црвене Армије из војних база у
Немачкој и земаљама Источне Европе), две дотадашње Немачке контролисано су
интегрисане у једну СР Немачку, контролисано је дезинтегрисана Чехословачке, а
две независне државе проглашене су на истом простору, контролисано је
дезинтегрисан и сâм СССР, а једанаест независних држава проглашено је на
његовој дотадашњој територији.67
Као посебне манифестације истог овог тока глобалне контролисане
дезинтеграције, паралелно су, са једне стране, пoдстицани процеси контролисаног
интегрисања земаља прво Западне, а одмах потом Источне Европе у новоосновани
међународни ентитет, Европску унију (Уговор о Европској унији, тзв. Мастрихтски
уговор, потписан је у Мастрихту, Холандија, 7. фебруара 1992, ступио је на снагу 1.
новембра 1993), а са друге стране, била је покренута (и успешно доведена до краја)
контролисана дезинтеграција још једне дотадашње европске федерације, СФРЈ.
После десетогодишњег контролисаног рата за југословенско наслеђе (1991 - 2001),
на територији ове некадашње европске федерације до сада је проглашено седам
нових држава.
Тако је током осамдесетих и деведесетих година 20. века са успехом била
спроведена контролисана дезинтеграција поретка у земаљама Источне Европе и
Балкана, па тако и контролисана дезинтеграција дотадашњег светског поретка
уопште. У темеље тог великог успеха корпоративне револуције и њене политике
контролисане дезинтеграције уграђено је чак 75 "локалних" ратова који су између
јун 1945, представници 50 земаља, Повеља ОУН; Конференција у Постдаму, кодирано Terminal, 17.
јул - 2. август 1945, Стаљин, Труман, Черчил, затим Атли, Постдамска декларација о безусловној
капитулацији Јапана, Споразум из Постдама о политици према Немачкој.
67
Видети, Michael R. Beschloss, and Strobe Talbot: At the Highest Levels. The Inside Story of the End of
the Cold War, Little, Brown and Company, Boston, etc,, 1993; Timothy Garton Ash: In Europe's Name.
Germany and the Divided Continent, Vintage Books, New Yprk, 1993; Aleksandar N. Jakovljev: U vrtlogu
sećanja, I-II (2001), LIR BG - Forum pisaca, Beograd, 2002; Commemorating... 1989. The Year that
Changed the Map of Europe (And Therby the World), The Trilateral Commision, ibid.
35
1981. и 2001. потресали свет и однели десетине милиона људских живота.68 Исто
тако, саставни део тог великог успеха јесте спирала светске пандемије AIDS-a која
је такође покренута 1981. и чији је досадашњи резултат преко 25 милиона
умрлих.69 Најзад, овај несумњиво монументални успех корпоративне револуције и
њене политике контролисане дезинтеграције омогућиле су нарочито оне стотине
милиона људи широм света који су као непосредне жртве тог склопа догађаја
проглашени "историјским губитницима" и једноставно препуштени својој злој
"судбини".70
8.
Упркос
фасцинатне
монументалности
контролисаног
дезинтегрисања
светског поретка, а нарочито поретка Источне Европе и њеног, истини за вољу
мање успешног конвертовања у Западну Европу, односно у Европу као такву, то је
ипак била само етапа на путу ка крајњем циљу Велике Корпоративне Стратегије.
Тај крајњи циљ јесте светски корпоративни поредак.
У стварности, такав глобални поредак не успостављају САД за које
идеолози као што је Мајкл Манделбаум надахнуто тврде како данас делују као
68
List of wars 1945 - 1989, Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_wars_1945%E2%80%931989;
List of wars 1990 - 2002, Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_wars_1990%E2%80%932002.
69
70
AIDS, Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/AIDS< .
Paul Treanor: How Many People did Thacher Kill? (The original version Wieviele Menschen hat
Thatcher getötet?, Telepolis, 04.11.1998, http://www.heise.de/tp/r4/artikel/2/2516/1.html); Paul Treanor.
Archive. Document Index.http://web.inter.nl.net/users/Paul.Treanor/thatcher.html; David Redmon, Pratt
Institute, Brooklyn: Privatization is Suicide, Consumers, Commodities & Consumption. A Newsletter of
the Consumer Studies Research Network, Vol. 5, No. 1, December 2003,
https://netfiles.uiuc.edu/dtcook/www/CCCnewsletter/5-1/Redmon.htm;
John Gerring, Strom C. Thacker: Do Neoliberal Economic Policies Kill or Save Lives?, Department of
Political Science. Department of International Relations. Boston University, Boston MA, November 2,
2007, http://www.bu.edu/sthacker/IMRpolicy071102.pdf; Claudia von Werlhof: The Consequences of
Globalization and Neoliberal Policies. What are the Alternatives?, GlobalResearch.ca, February 1, 2008,
http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=7973; Anup Shah: Poverty Facts and Stats, The
Page Last Updated, Mondey, September 20, 2010, Global Issues,
http://www.globalissues.org/article/26/poverty-facts-and-stats; Thank You United Nations and All the
Neoliberal Colonialist NGOs, Bri Kouri Nouvèl Gaye (Haiti), January 12, 2011,
http://brikourinouvelgaye.com/2011/01/12/thank-you-united-nations-and-all-the-neoliberal-colonialistngos/...
36
"светска влада".71 Игноришући полазно начело сваког истраживачког поступка,
наиме да "право устројство ствари воли да се крије" и да је "невидљиви склоп
јачи... од видљивог", како је то још пре 2.500 година формулисао Хераклит,72
остајући, дакле, на видљивој површини догађајне историје, и Манделбаум својом
тврдњом скрива скривено, замагљује замагљено и мутну слику чини још мутнијом.
Јер, у стварности, такав глобални поредак може успоставити само она
структура моћи и власти која фактички и суверено управља и самим Сједињеним
државама, будући да у тој земљи једина заиста и поседује, и контролише оно што
Манделбаум назива "ordungsmacht, моћ да (се) твори поредак".73 Ова структура
моћи јесте тамошња корпоративна олигархија. Светски корпоративни поредак,
дакле, успоставља корпоративна олигархија која управља Сједињеним државама.
Следствено, управо ова корпоративна олигархија јесте и фактичка "светска влада".
Другим речима, глобални корпоративни поредак успоставља, одржава и као
фактичка "светска влада" њиме управља она корпоративна олигархија која поседује
моћ
да на САД "делегира" оперативно
упражњавање свог
властититог
"ordungsmacht" - "моћ да твори поредак", а да, истовремено, она сама, сасвим у
складу са начелом да "право устројство ствари воли да се крије" и да је "невидљиви
склоп јачи... од видљивог", колико год дуго је то могуће, остане сакривена и
невидљива у дубокој сенци тиг догађаја.
Успостављање империјалног поретка новог феудализма као супститута за
суспендовану нововековну републику са њеним конститутивним начелом
сувереног и слободног грађанина и демократским установама које на том начелу
почивају, како у Сједињеним државама, тако и у сваком другом делу света од
интереса за светски савез корпоративне олигархије, упозорава да се са
упражњавањем оног "ordungsmacht"- "моћ да твори поредак", далеко стигло у
настојању да се успостави, учврсти и прошири светски корпоративни поредак.
71
Majkl Mandelbaum: Treba li svetu Golijat. Kako Amerika deluje kao svetska vlada u 21. veku, исто, стр.
23 (видети напомену 33 у овом тексту).
72
73
Miroslav Marković: Filozofija Heraklita Mračnog, Nolit, Beograd 1983, str. 48 - 49.
Majkl Mandelbaum: Treba li svetu Golijat. Kako Amerika deluje kao svetska vlada u 21. veku, исто, стр.
32 (видети напомену 32 у овом тексту).
37
Носилац
империјалног
суверенитета
у
таквом
поретку
јесте
транснационална "супер класа", светски савез моћи у коме либерална олигархија
САД има одлучујућу улогу. Део својих оперативних "надлежности" од значаја за
непосредно управљање посебним сегментима на великој сцени светских послова
(државе, регионалне асоцијације држава, међународне институције, међународне
професионалне и корпоративне организације, друго), овај носилац империјалног
суверенитета "делегира" свакој оној структури локалне власти и моћи чија је
лојалност према империјалном суверену најмање подложна сумњи, укључујући
овде и локалну власт и моћ у САД.
Са становишта империјалног поретка, оптимални облик такве власти и
моћи, јесте режим "меке" окупације који у интересу суверена, на одређеном
простору, непосредно спроводи и одржава нека некомпетентна, несамостална и
корумпирана локална олигархија. Само такав локални савез моћи обезбеђује
највећи степен лојалности према империјалном поретку и његовом суверену,
светском савезу моћи либералне олигархије.
Неопходну унутрашњу кохезију и стабилност режима "меке" окупације и
локалног савеза моћи који га лојално спороводи, обезбеђују особе којима се због
њихових посебних личних својстава додељују номинално главне улоге. То су
корисни идиоти светског корпоративног поретка.
Ова изведеница настала је од гр. ιdiōtēs и лат. idiota. У складу са својим
изворним значењем, она и данас означава свакога ко је суштински неупућен у
послове од значаја за заједницу, ко се не бави политиком због заједнице, јавног
интереса и општег добра, него послове од јавног интереса обавља искључиво због
себе, изван заједнице и у властитом интересу. Ово гр. ιdiōtēs и лат. idiota такође
означава свакога ко је незналица и по свему морално недостојна и некомпетентна
особа.74 Следствено, сваки локални поредак "меке" окупације чију унутрашњу
74
Кованица корисни идиот, корисни идиоти – useful idiot, useful idiots, први пут јавно употребњена
је у једном чланку о италијанским политичким приликама који је Њујорк тајмс објавио на самом
почетку тзв. Хладног рата и недељу дана пре публиквања Резолуције Информбироа (Arnold Cortesi:
Communist Shift is Seen in Europe. Tour of Two Italian Leaders Behind Iron Curtain Held to Doom
Popular Fronts, New York Times, June 21, 1948, p. 14). У том чланку наводи се да ће италијански
комунисти дати прилику корисним идиотима, односно својим "сапутницима" са левог крила
Социјалистичке партије Италије, или да приступе Комунистичкој партији Италије или да напусте
лагодну "сапутничку" позицију. После овог чланка, кованица корисни идиот, корисни идиоти,
38
кохезију и стабилност обезбеђују корисни идиоти јесте поредак корисних идиота,
што значи да је поредак некомпетентних и морално недостојностних који се
успоставља, одржава и којим се управља на штету заједнице, јавног интереса и
општег добра. Зато и свака она застава под којом јавно наступају корисни идиоти
јесте лажна застава.
9.
Нимало случајно, дакле сасвим у складу са ритмом историје, овај модел
управљања светским и локалним пословима у коме корисни идиоти имају
номинално главне улоге, веома добро, споља и изнутра, осветлила су два документа
која је 1980, тој нултој тачки актуелног историјског циклуса, а поводом америчких
председничких избора на којима ће победити двојац Роналд Вилсон Реган - Џорџ
Херберт Вокер Буш, објавио Њујорк Тајмс.
Први од ова два докумената јесте писмо које је Џорџ Валд, професор
емеритус биологије на Универзитету Харвард, један од три добитника Нобелове
награде за медицину 1967, анти-ратни активиста, борац за људска права, велики
критичар политике америчких администрација и велики критичар либералне
корпоративне олигархије САД, члан Раселовог међународног трибунала за ратне
злочине, написао 14. августа 1980. Валд је своје писмо послао Њујорк Тајмсу, који
је тај текст објавио после пет дана, 19. августа 1980. Ево тог важног и поучног
документа:
означавала је током тзв. "хладног рата" све оне који нису припадали комунистичким
организацијама, али су имали симпатије за СССР и ствар комунизма уопште или су, чак, са њима
далили неке идеје и уверења. Импликација једне такве позиције, тврдило се, јесте да ови корисни
идиоти несвесно раде за СССР и међународни комунизам, због чега их СССР и међународни
комунизам цинично и бескрупулозно искоришћавају за постизање својих мрачних циљева. Тврдило
се да је аутор појма корисни идиоти, био сам Лењин. Међутим, у пролеће 1987, Грант Харис из
вашингтонске Конгресне библиотеке, саопштио је да дугогодишње, веома пажљиво ишчитавање
Лењинових објављених радова на разним језицима, није потврдило основаност ове пропагандне
легенде о Лењину као аутору кованице корисни идиоти. Тај израз, наиме, није пронађен ни у једном
од Лењинових радова, изјавио је Грант Харис. Видети, Useful idiot, Wikipedia,
http://en.wikipedia.org/wiki/Useful_idiot; Daniel Finkelstein: Never said it: 10 famously inaccurate quotes,
The Times, March 18, 2009, http://timesonline.typepad.com/comment/2009/03/10-things-that.html.
39
"Сумњам и готово сам потуно убеђен да је кандидатура Џона Ендерсона у трци за
Председника, била или смишљена или допуштена од стране Трилатерарне комисије како
би се поделили гласови Демократа и тако осигурао избор Роналда Регана.
"Трилатерарна Комисија, коју је 1973. основао Дејвид Рокфелер, зове се тако јер
окупља врх корпоративне и финансијске моћи, плус помоћну касту научника, политичара
и синдикалних шефова из Северне Америке, Западне Европе и Јапана. Дејвид Рокфелер је
њен северноамерички председник
"Изванредан део Картерове администрације био је саставаљен од њених чланова:
сам председник Картер, потпредседник Мондејл, саветник за безбедност Бжежински,
бивши државни секретар Венс, бивши секретар Трезора Блументал, секретар за одбрану
Браун, заменик државног секретара Ворен Кристофер, заменик секретара за енергетику
Совхил, председник Федералних резерви Вокер, специјални помоћник Хедли Донован,
председников саветник Лојд Катлер, сви међусобно повезани са другим високим
функционерима. (Све ове особе и даље су везане за Трилатерарну Комисију као
'некадашњи чланови у јавној служби'.)
"Обојица, и независни кандидат Џон Ендерсон, и републикански кандидат за
потпредседника Џорџ Буш, јесу или су били чланови. Како читава листа из САД укључује
само 92 члана, 18 у 'јавној служби', то Трилатерарна Комисија нуди ретку концентрацију
свих главних претендената на предстојећим изборима и покрива, као што се то догађа, сва
три политичка изборна тела.
"Јасно, Џон Ендерсон представља понављање кандидатуре Џимија Картера из 1976,
обојица су, Ендерсон и Картер, чланови Трилатерарне комисије од њеног оснивања.
Обојица су постали кандидати из помрчине: Џими Картер, велетрговац кикирикијем и у
једном мандату гувернер Џеорџије; Џон Ендерсон, непрепознатљиви републикански
представник из Илиноиса. Обојица су наступили као бунџије: Картер као антивашингтонски, анти-естаблишмент популиста; Ендерсон, десни Републиканац, са оним
што либерални Демократи виде као обесхрабрујуће гласачко пребројавање у Конгресу,
изненада искрсава као наивни либерал који представља независни глас Демократа
разочараних Картером и гласача окупљених око појединачних питања: анти-нуклеарног, за
абортус, против меница, за Е.R.А., за контролу наоружања – у прошлости последња и
готово сигурна формула да се изгуби на изборима.
"Али, ако сам у праву, Ендерсон није дизајниран да добије ове изборе, него да
подели гласове Демократа.
"Пошто је иницијално стартовао као кандидат за републиканску номинацију,
представио је свој нови политички имиџ и властито име учинио препознатљивим. Потом
нас је малтретирао агонијом одлучујући да ли да наступи као Независни. Нема агоније. Као
републиканског кандидата Реган га је већ елиминисао. Да би поделио гласове Демократа,
он мора да наступи као Независни. На то ми највише лични његова скорашња
конференција са сенатором Кенедијем. Она поручује америчким гласачима: видите, ја
нисам само ближи Демократама него Републиканцима, ја сам као стварни, аутентични
Демократа попут сенатора Кенедија, који се чак слаже да смо по извесним тачкама блиски
један другоме.
"Оно што све ово значи, ако сам у праву, јесте то да су Дејвид Рокфелер и његова
Трилатерарна комисија, пошто су четири године имали Џимија Картера, одлучили да могу
постићи чак и више са Реганом и његовим човеком Бушом. Хенри Кисинџер, политички
саветник породице Рокфелер и члан извршног комитета Трилатерарне комисије, славио је
Регана на републиканској конвенцији као 'гаранта наших нада'.
40
"Мислим да је Џон Ендерсон инструмент који је дизајнирала Трилатерарна
комисија да би осигурала Реганов избор./ Џорџ Валд, Вудс Хол, Масачусетс, 14. август
1980." (превео, Љ. К.) 75
Други од ова два документа, јесте писмо у коме Џорџу Валду одговара сâм
Дејвид Д. Рокфелер, оснивач Трилатералне комисије. Рокфелеров одговор Њујорк
Тајмс је објавио већ 20. августа 1980, само дан пошто је био објављен Валдов
коментар. Осим што демонстрира идеологију и политике либералне корпоративне
олигархије онако како их изнутра, у самом средишту, доживљава један од њених
најмоћнијих и најутицајнијих припадника, Рокфелер овде такође демонстрира и
стандардну технику табуизирања тог светског савеза моћи тако што Џорџа Валда
дисквалификује као заступника прокажене тзв. теорије завере. Ево и овог, такође
поучног и значајног документа:
"Никада нисам престао да се чудим оној неколицини међу нама који препознају
заверу испод сваког камена, а тајно друштво иза сваког угла. Неочекивано, последњи који
се придружио теоретичарима завере јесте професор Валд, Нобелов лауреат, који у писму
од 19. августа, претпоставља да је 'кандидатура Џона Ендерсона у трци за Председника,
била или смишљена или допуштена од стране Трилатерарне комисије како би се поделили
гласови Демократа...'
"Професор Валд, авај, није усамљен у својим сумњичењима.
"Према некима, Трилатерарна комисија је кобна урота пословних људи источног
естаблишмента који ће учинити готово све – укључујући улазак у колаборацију са
Кремљом – зарад финансијске користи. Чињеница што су многи некадашњи чланови,
укључујући председника Картера, данас чланови Администрације, слави се као доказ да
завера ђаволски добро ради.
"Као оснивача Трилатерарне комисије и њеног садашњег председавајућег за
Северну Америку, обично ме издвајају као 'главног завереника'.
"Појављујем се у једној скорашњој тиради како диригујем уротом '... да се
становништво Њујорка смањи на отприлике четири милиона а вишак популације отера у
робовске радне логоре... ' Иста публикација потврђује да сам увелико одговоран за
фашистичке завере у Латинској Америци које'... доводе до промене глобалног временског
модела, што обележавају суше и опасне зиме у Сједињеним државама.'
"У основи, лако је одбацити ову врсту бесмислене клевете. Она долази са
екстремних рубова левице и деснице, а пошто ме истовремено називају комунистом и
фашистом то ме ставља негде ближе центру политичког спектра где ми је уосталом и
најудобније...
"Ипак, недавно је ударање у бубањ шупљоглаваца постало гласније, а неколико
превише живахних маштарија настоји да некако повеже комисију са кампањом за
председничке изборе 1980.
75
Wald, George. Letter. New York Times 19 Aug. 1980, sec. 14: 4, доступно на адресама The High
Priest Of Globalization Essay. Research Paper, Мy Best Essays. http://mybestessays.com/the-high-priestof-globalization-essay-research/; Other Western Élites. The Trilateral Commission, Bilderberg.org.
http://www.bilderberg.org/trilat.htm.
41
"Стога мислим да професор Валд и његови ко-конспирационалистички
теоретичари могу уважити објашњење мистериозне организације која их изгледа заокупља
у сваком моменту. Бојим се да је стварност много мање питорескна од теорија.
"Трилатерарна комисија сада има око 300 чланова из Северне Америке, Западне
Европе и Јапана. Отприлике четвртина су из Сједињених Држава и укључују не само
пословне људе, него и синдикалне лидере, универзитетске професоре и директоре
истраживачких института, конгресмене и сенаторе, представнике медија и друге. Скоро је
подједнак број Републиканаца и Демократа, а представљена је и већина националних
региона. Међу садашњим и некадашњим члановима из САД су председавајући
Републиканског националног комитета, председник A.F.I. - C.I.O., издавач Чикаго СанТајмса и други који би свакако имали потешкоћа у планирању исте завере.
"Трилатерарна комисија не заузима ставове о проблемима, не потписује меницу
појединцима за изборе, нити поставља кабинет. Она одржава скупове који се ротирају из
региона у регион и одређује уводна саопштења (task force reports) о којима се дискутује на
сесијама комисије. Извештаји се баве различитим аспектима светске трговине, енергетских
ресурса, међународног монетарног система, односа Исток – Запад и другим.
"Да ли је комисија тајна? Нипошто. За 10$ годишње свако може да се претплати на
њен квартални магазин Триалог и да, такође, периодично прима уводна саопштења.
Надаље, ми објављујемо изворе свих прилога из САД који прелазе 5.000$. Једини део
нашег рада који је 'затворен' - 'off the record' јесу дисусије на скуповима комисије, а
држимо их приветно како бисмо обесхрабрили неограничену крититику и расправу.
"Да ли је комисија ексклузивна? Да, по томе што настојимо да одаберемо само
најдаровитије и најеминентније грађане из индустријских демократија. У том контексту,
весели а не чуди то што су многи бивши чланови сада функционери Администрације.
Далеко од тога да је котерија међународних конспиратора са планом да прикривено освоје
свет, Трилатерарна комисија је у стварности, а то је моја поента, група обзирних грађана
заинтересованих да идентификују и осветле проблеме са којима се свет суочава и да
допринесу већем разумевању и сарадњи међу интернационалним савезницима.
"Извињавам се, професоре Валд, али као што би Валтер Кронкајт рекао: "'Ствари
су такве какве јесу'. / Дејвид Рокфелер, Председавајући, Банка Чејс Менхетан" (превео, Љ.
К.)76
Као што је познато, на америчким председничким изборима 4. новембра
1980, победио је двојац Реган - Буш (50,7%), изгубио је Џејмс Ерл Картер Млађи,
зван Џими са својим тимом (41,0%), независни кандидат, Џон Бејард Ендерсон, био
је треће пласиран (6,6%), док су преостали гласови (1,4%) били подељени између
двојице од још четири претендента који су у овим изборима учествовали.
Појам корисни идиот, корисни идиоти, данас означава појединце или групе
у некој локалној заједници, који слепо и безпоговорно испуњавају све спољашње
идеолошке и практичне налоге светског савеза моћи либералне олигархије и њеног
поретка глобалне империјалне доминације, и то без обзира на чињеницу што
испуњавање ових налога за саму локалну заједницу има погубне последице. Такве
76
Текст доступан на адреси Other Western Élites. The Trilateral Commission, Bilderberg.org.,
http://www.bilderberg.org/trilat.htm.
42
особе имају функционалну употребљивост, односно поседују одређену корисност,
само за поредак спољашње корпоративне доминације и, разуме се, за себе. У
заједници у којој играју своје номинално главне улоге и манифестују ову своју
функционалну употребљивост и корисност, такве особе производе само штету.
Отуда су то корисни идиоти.
10.
За тридесет година, поред свих других резултата, политика "контролисане
дезинтеграције" оставила је за собом и велике успехе у овом предузећу производње
и инсталирања лојалних локалних савеза моћи у којима номинално главне улоге
играју корисни идиоти. Свет је пун изванредних примера који то показују. Ипак, то
што су током ових тридесет година Роналд Вилсон Реган, Вилијам Џеферсон Блајт
Трећи, много познатији као Вилијам Џеферсон Клинтон, звани Бил, затим Вацлав
Хавел, Борис Николајевч Јељцин, Џорџ Вокер Буш, Ентони Чарлс Линтон Блер,
Силвио Берлускони, Никола Пол Стефан Сакрози де Нађ-Боска, или Барак Хусеин
Обама Други, да поменем само најважнија имена, показали докле све може стићи и
како се све може употребити неки корисни идиот, није највеће постигнуће
политике "контролисане дезинтеграције".
Показало се, наиме, да је заиста највећи резултат ове политике структурална
криза – хаос безпоретка који угрожава читаво човечанство, разуме се и саме
Сједињене америчке државе, земљу у којој је "контролисана дезинтеграција"
конципирана, из које је покренута и из које се, упркос свему, и даље води. Уместо
идеалног светског поретка који је декларативно заговарао, светски савез
корпоративне олигархије произвео је оно што је једино могао – нестабилни и
непредвидљиви, контролисани и ауторитарни, репресивни и тоталитарни, војнополицијски и банкарско-финансијски безпоредак.
Тако је утопија (од гр. εϋ, добар, здрав и гр. τόπος, место, у значењу
савршено друштво) о светском корпоративном поретку као идеалном друштву и
крају историје, доживела инверзију. Трансформисала се у властиту супротност, у
светску корпоративну дистопију (од гр. δυσ, лош, болестан и τόπος, место, простор,
у значењу лоша земља, болесна земља, синоними – какотопија, антиутопија).
43
Као живи споменици ове инверзије поретка у безпоредак, по сили социјалне
и историјске инерције, на великој сцени светских послова остали су сви они
локални режими "меке" окупације које је политика "контролисане дезинтеграције"
посејала широм света. Увезани у густу планетарну мрежу "контролисане
дезинтеграције" којом управља империјални суверен, ови режими прекривају свет
и одржавају привид његове интегрисаности, стабилности и предвидљивости.
Управо због последица ове историјске инверзије и инерције, појам корисни
идиот, данас се нарочито често користи тамо где је својевремено, иако због
другачијих разлога, и настао – у САД и поводом САД.77
Као синоним за корисног идиота данас се употребљавају и неки други
појмови, најчешће појам агент утицаја.78
Иако сâм није користио појам корисни идиот, Корнелијус Касториједис је у
студији Криза западних друштава коју је објавио у пролеће 1982, дакле на самом
почетку светске корпоративне револуције и њене политике "контролисане
дезинтеграције", објаснио ову планетарну појаву и детектовао њена основна
својства. У вези са тим, Касторијадис у Кризи западних друштава, поред осталог,
каже следеће:
77
Bruce S. Thorton: The Chorus of Useful Idiots, FrontPageMagazine.com, Friday, November 01, 2002,
http://archive.frontpagemag.com/readArticle.aspx?ARTID=21386; George Manbiot: Dreamers and idiots.
Britain and the US did everything to avoid a peaceful solution in Iraq and Afghanistan, The Guardian,
Tuesday, 11 November, 2003, http://www.guardian.co.uk/politics/2003/nov/11/afghanistan.iraq; Simon
Jenkins: London: Resisting the Useful Idiots, The Huffington Post, July 29, 2005,
http://www.huffingtonpost.com/simon-jenkins/london-resisting-the-usef_b_4878.html; Anthony Browne:
Fundamentally, we're useful idiots, The Times, August 1, 2005,
http://www.timesonline.co.uk/tol/comment/columnists/guest_contributors/article550184.ece; J.B.Williams:
Targeting the Rich and Corporations. Obamanomics 101 For Useful Idiots, Canada Free Press, Thursday,
September 11, 2008, http://www.canadafreepress.com/index.php/article/4966; Tony Judt: Bush’s Useful
Idiots. The Strange Death of Liberal America, London Review of Books, Vol. 28, No. 18, 21 September
2006, http://www.lrb.co.uk/v28/n18/tony-judt/bushs-useful-idiots; Chris Hedges: The Idiots Who Rule
America, Truthdig, Octоber 20, 2008,
http://www.truthdig.com/report/item/20081020_the_idiots_who_rule_america/; J.B Williams: Obama’s
Natural-Born Useful Idiots, Canada Free Press, Tuesday, May 11, 2010,
http://www.canadafreepress.com/index.php/article/23043; Simon Tisdall: Cameron has proved himself –
as Obama's useful idiot, The Guardian, Thursday 29 July 2010,
http://www.guardian.co.uk/commentisfree/2010/jul/29/david-cameron-obamas-useful-idiot; Shyam Sundar:
The 'UKDSA's' celebrity, Useful Idiot was (and still is) Tony Blair, Corporete Frauds Watch, Thursday, 14
http://corporatefraudswatch.blogspot.com/2010/10/ukdsas-celebrity-useful-idiot-wasOctober
2010,
and.html...
78
Agent of influence, Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Agent_of_influence.
44
"Апсолутна ментална пауперизација владајућих кругова изражава се кроз прогласе
о краху кензијанизма..., помодарство монетаризма (повратак старе квантитативне теорије о
новцу, таутологије о којој се одавно зна да је њен преображај у 'експликативну' теорију
пријеваран) или најновије демонолошке измишљотине, као што је supply side economics.
"Колико ће се дуго овај систем моћи носити са сталним порастом броја
незапослених и стагнацијом животног стандарда запослених?... Напослијетку, у
капиталистичким привредама без раста, незапосленост не може а да не настави расти по
стопи од неколико постотака активног становништва годишње (што одговара природном
прираштају становништва који је увећан учинцима улагања у labour-saving).
"Друга област... јест област цијелог склопа проблема што су означени изразима
'енергија', 'необновљиви ресурси', 'околиш', 'екологија'... И ту такођер нема политикâ, или,
ако их има, оне су непримјерене потенцијалној тежини ових питања...
"Извјесно је, међутим, да ни један режим не може опстати ако... његови механизми
и начини селекције политичког особља не успију колико-толико спојити ова два неопходна
захтјева... Прембда су се за сто или стопедесет година 'способни' и 'неспособни' управљачи
смјењивали на власти, чињеница је да су били ријетки случајеви кад је управљачка
неспособност представљала одлучујући фактор еволуције.
"У сувременом раздобљу ствари стоје управо обрнуто. Овоме се могу пронаћи опћи
социолошки узроци: широк покрет деполитизације и приватизације, распад механизама
контроле и корекције који су постојали у класичним парламентарним режимима,
дробљење власти између разноврсних лобија... Потребно је, ипак, нагласити поглавито два
фактора својствена модерној 'политичкој' организацији.
"Први је везан уз бирократизацију политичког Апарата (странака). За све странке
вриједи више-мање апсолутно правило сувремене тоталитарне бирократске партије:
способност напредовања у Апарату нема, у начелу, ништа са способношћу вођења послова
који су у његовој надлежности. Бирање најспособнијих јест бирање оних који су
најспособнији да буду бирани.
"Други је својствен либералним земљама. Избор водеђих челника, познато је, своди
се на то да се именују особе које се најбоље могу 'продати'. У сувременом тоталитарном
бирократском Апарату ауторитет није ни рационални, ни традиционални, ни каризматски,
да преузмемо типологију Макса Вебера. Тешко би, на примјер, било одредити у чему се
састоји каризма Леонида Брежњева. То је нови тип ауторитета, за који треба изнаћи и
новово име – назовимо га инерцијским типом ауторитета. Али, у либералним (или меким)
бирократским Апаратима, какве су западне политичке странке, на дјелу је повратак
'каризматског' типа ауторитета: каризма је ту напросто само посебан дар једне врсте
глумаца који играју улогу 'шефа' или 'државника'. (Ово је било очигледно давно прије
избора Регана, који је, у том погледу, само симбол увећан до просташтва.)...
"Ови случајни и неизбјежни управљачи налазе се тако постављени на врх големом
бирократског Апарата који је данас модерна држава, носитељ и органски производитељ
једне пролиферирајуће ирационалности унутар које се све више прорјеђује нагдашњи
бирократски етос (велики дужносници или скромни али савјесни чиновници). И они се сад
морају носити с друштвом које се све мање занима за 'политику' – то јест за своју судбину,
судбину друштва као цјелине." 79
Тридесет година после ове Касторијадисове анализе, видимо да се криза
западних друштава трансформисала у светску кризу, да је "апсолутна ментална
пауперизација владајућих кругова", захватила читав свет, и да читавим светом сада
79
Kornelijus Kastorijadis: Uspon beznačajnosti, исто, стр. 11 - 12.
45
заиста управљају "особе које се најбоље могу 'продати'", они глумци "који играју
улогу 'шефа' или 'државника'", дакле корисни идиоти.
Поредак корисних идиота данас је карактеристичан за сваки локални режим
"меке" окупације широм света и сваку локалну олигархију која такав режим
сервисира, одржава и брани, па тако и за режим "меке" окупације и олигархију која
тај режим сервисира, одржава и брани у данашњој Србији.80 Корисни идиоти и
њихов поредак корисних идиота у данашњој Србији не одступају од општег модела
ове планетарне појаве коју је 1982. осветлио Касторијадис.
Због своје урођене наивности, природне глупости, брижљиво негованог
незнања, различитих психолошких комплекса, неутољиве страсти за влашћу или
богатством, у сваком случају због своје моралне недостојности, као и примерне
некомпетентности, корисни идиоти у данашњој Србији, такође верују да су због
слепе лојалности и послушности које манифестују према владајућем доктринарном
систему Велике Корпоративне Стратегије, истовремено постали и равноправни
савезници његових главних архитеката, носилаца и протагониста. Ова наивна,
глупа и незналачка представа веома је далеко од истине.
Наиме, архитекати, носиоци и протагонисти владајућег доктринарног
система Велике Корпоративне Стратегије, који су уосталом циници, не
доживљавају слепо лојалне локалне појединце и групе корисних идиота као
савезнике вредне поштовања, него једино као оне који завређују потпуни презир.
За архитекате, носиоце и протагонисте владајућег доктринарног система, ови слепо
лојални појединци и групе вредне сваког презира, само су погодни објекти којима
се у оквирима режима "меке" окупације успешно управља применом једноставних
техника "штапа и шаргарепе" из Павловљевих неуро-психолошких експеримената.
Степен слепе лојалности коју сваки корисни идиот демонстира према
владајућем систему спољашње субјугације и његовим догмама, утолико је већи
уколико је мањи капацитет социјалне и емоционалне интелигенције којом корисни
80
Канадски филозоф Џон Ралстон Сoл, дао је значајан допринос разумевању корисних идиота као
савременог планетарног феномена, тако што је посебно осветлио корпоративизам као доминатну
идеологију. Видети, John Ralston Saul: Voltaire's Bastards. The Dictatorship of Reason in the West,
Vintage Canada, Toronto, 1993; The Unconscious Civilization, Free Press, New York, 1999 (српски
превод, Džon Ralston Sol: Nesvesna civilizacija, Karpos, Beograd, 2010); The collapse of globalism аnd
the rebirth of nationalism, Harper's magazine, March 2004, pp. 33 - 43,
http://harpers.org/archive/2004/03/0079950.
46
идиот располаже. Својства идеалног корисног идиота јесту емоционална и
социјална тупост, морална равнодушноста и потпуна неосетљивост за стварне људе
и тешке последице које у животима тих људи произовди владајући систем
субјугације. Зато се у текућим расправама нарочито истиче да су управо морална
равнодушност, емоционална тупост и потпуна неосетљивост за последице које
систем производи у животу стварних људи, право лице слепе лојалности коју
према систему демонстира неки корисни идиот.
Следствено, данас је корисни идиот свако онај ко, слеп, глув, нем и
неосетљив за чињенице живота, и даље заступа циљеве пропале корпоративне
револуције као историјску "судбину" која нити има нити може имати алтернативу.
Србија, разуме се, није изузетак. Овдашњи корисни идиоти легитимишу се
свакодневно као ватрени заступници пропагандних слогана о врлинама света без
алтернатива, дакле о врлинама мртвог света. "ЕУ нема алтернативу", "НАТО нема
алтернативу", "ДС нема алтернативу", "владајуће партије немају алтернативу",
"власт нема алтернативу", само су неке од таквих парола вулгарне пропаганде које
се непрекидно користе на нашој локалној сцени.
11.
Свака власт корисних идиота демонстрира безрезервну лојалност једино
према врху хијерархије корпоративног савеза светске моћи и то само зато што је
примарно лојална према властитим личним или групним амбицијама и интересима.
Отуда корупција, за коју се у Србији претежно користи еуфемизам "сукоб
интереса", представља природно, системско и структурално својство ове власти.
"Свеопћа корупција коју видимо у сувременом политичко-економском
систему није периферијска или анегдотска, она је постала структурално и
системско обиљежје друштва у коме живимо", каже Касторијадис 1993.81 Бројни
доступни, отворени и поуздани извори документовано потврђују ово стање
чињеница широм света.82 Свеж и добар пример јесте и америчка листа Десет
81
82
Kornelijus Kastorijadis: Uspon beznačajnosti, исто, стр. 71.
Видети, Richard Damania and Erwin Bulte: Resources for Sale: Corruption, Democracy and the Natural
Resource Curse, School of Economics, Centre for International Economic Studies, University of Adelaide,
47
најтраженијих корумпираних политичара за 2010, Ten Most Wanted Corrupt
Politicians for 2010, коју је половином децембра објавила тамошња фондација
Judicial Watch. Председник САД, Барак Хусеин Обама, као и донедавни шеф
његовог кабинета, Рам Емануел, налазе се у овом каталогу. 83 Ово не треба да чуди
има ли се у виду да против високе системске корупције која је 2007. детектована у
тој земљи, до данас нису предузете никакве практичне мере.84 Напротив, одлуком
Врховног суда САД по којој корпорације добијају законско право да директно
финансирају изборне кампање политичких партија, системска корупција у тој
земљи само је додатно оснажена.85
Australia, Discussion Paper No. 0320, July 2003, http://www.adelaide.edu.au/cies/papers/0320.pdf; Axel
Dreher, Christos Kotsogiannis and Steve McCorriston: Corruption Around the World. Evidence from a
Structural Model, Department of Economics, School of Business and Economics, University of Exeter,
UK, June 8, 2004, http://129.3.20.41/eps/pe/papers/0406/0406004.pdf; David Martimort and Stéphane
Straub: Privatization and Coruption, University of Toulouse (IDEI) and Institut Universitaire de France,
University of Edinburgh, January 6, 2006, http://idei.fr/doc/conf/veol/straub_martimort.pdf; Jack E.
Lohman: Politicians - Owned and Operated by Corporate America. Why Campaign Reform is Crucial to
the US Economy and National Security and Why Clean Money Elections are the Right Fix, Colgate Press,
"Nick Mathiason: Western bankers and lawyers
Sussex, WI, 2006, 'rob Africa of $150bn every year', guardian.co.uk. The Observer, Sunday 21 January 2007,
http://www.guardian.co.uk/money/2007/jan/21/business.theobserver2; Suzan Rouz-Ejkerman, urednik:
Ekonomija korupcije. Međunarodni zbornik, Službeni glasnik, Beograd, 2008; 2009 Global Integrity
Report,
Global
Integrity.
Independent
Information
on
Governance
&
Corruption,
http://report.globalintegrity.org/...
83
По алфабетском реду, на америчкој листи Десет најтраженијих корумпираних политичара за
2010, Ten Most Wanted Corrupt Politicians for 2010, фондације Judicial Watch, налазе се: сенатор
Барбара Боксер (демократа, Калифорнија), Рам Емануел (доскорашњи шеф кабинета председника
Барака Хусеина Обаме), сенатор Џон Енсиг (републиканац, Невада), Барни Френк (демократа,
Масачусетс), Џеси Џексон млађи (демократа, Илиноис), Барак Хусеин Обама (председник САД),
Ненси Пелоси (демократа, Калифорнија), Чарлс Ренџел (демократа, Њујорк), Хал Роџерс
(републиканац, Кентаки) и Максин Вотерс (демократа, Калифорнија). Judicial Watch Announces List
of Washington's “Ten Most Wanted Corrupt Politicians” for 2010, Judicial Watch. Tom Fitton President,
December 17, 2010, http://www.judicialwatch.org/weeklyupdate/2010/50-washingtons-ten-most-wantedcorrupt-politicians-2010.
84
2009 Global Integrity Report. Accountability and Anti-Corruption Unchanged in U.S. Despite New
Administration, Global Integrity. Independent Information on Governance & Corruption,
http://report.globalintegrity.org/globalindex/findings.cfm#NewAdministration.
85
Adam Liptak: Justices, 5-4, Reject Corporate Spending Limit, The New York Times, January 21, 2010,
http://www.nytimes.com/2010/01/22/us/politics/22scotus.html?_r=2; The Editors: How Corporate Money
Will Reshape Politics, Room for Debate. The Opinion Page (with 555 Readers' Comments), The New York
Times, January 21, 2010, http://roomfordebate.blogs.nytimes.com/2010/01/21/how-corporate-money-willreshape-politics/; Deborah Tedford: Supreme Court Rips Up Campaign Finance Laws, National Public
Radio (NPR), January 21, 2010, http://www.npr.org/templates/story/story.php?storyId=122805666.
48
Иако у нашој Републици каталог као што је то каталог Десет
најтраженијих корумпираних политичара за 2010 још није направљен, ипак,
судимо ли по расположењу домаћег јавног мнења, јасно је да овдашњи модел
корупције не одступа од наведеног системског модела корупције у САД. Нимало
случајно, чак "81 одсто грађана Србије сматра да корупција цвета у политичком
животу", показују резултати истраживања о корупцији у Србији, које је, за потребе
Програма за развој УН (United Nations Development Program, UNDP), спровео TNS
Medium Gallup. Резултати истраживање објављени су крајем октобра 2010.86
Бројне доступне чињенице, на пример чињенице о приватним пословима
Оливера Дулића, министра за животну средину и просторно планирање у Влади
РС, које чињенице је истражио и објавио портал pištaljka.rs, као и заташкавање тог
скандалозног случаја у коме се нарочито истакла Агенција за борбу против
корупције,87 снажано подржавају ово уверење јавности о корумираности овдашњег
поретка корисних идиота.
Исто уверење јавности оснажују и бројни други случајеви, па тако и првих
девет до сада објављених докумената америчког Државног секретаријата за спољне
послове о Србији. Наведени документи, као што је познато, "процурели" су у
јавност преко портала WikiLeaks. Реч је о поверљивим (confidential), а у неким
случајевима и тајним (secret) извештајима о приликама у врховима овдашње власти
који су у Вашингтон (Државни секретаријат, Савет за националну безбедност,
друго) и на остале адресе од интереса ("европски политички колектив", војнообавештајни апарат САД, америчке мисије у другим земљама, од ЕУ и Русије до
Казахстана), послати из амбасаде САД у Београду. 88
86
Владимир Радомировић: Истраживање. Политичари најкорумпиранији, pištaljka.rs, 30. 11. 2010,
http://www.pistaljka.rs/home/read/53, интегрални текст самог истраживања на е-адреси,
http://www.pistaljka.rs/public/fck_files/file/dokumenti/TNSMediumGallup_UNDP_Corruption%20bench
marking_Report_Oct-10%20SRB.doc.
87
Иван Нинић: Фирма министра Дулића послује са 70 буџетских институција, pištaljka.rs, 03. 12.
2010, http://www.pistaljka.rs/home/read/55; Владимир Радомировић: Напрасно уписан пренос права у
Dg comp., pištaljka.rs, 03. 12. 2010, http://www.pistaljka.rs/home/read/57; Екипа Пиштаљке: Агенција
попустљива према министру, pištaljka.rs, 17. 12. 2010, http://www.pistaljka.rs/home/read/63.
88
WikiLeaks: 06Belgrade1681, ICTY Action Plan Scorecard, October 6, 2006, Confidential,
http://213.251.145.96/cable/2006/10/06BELGRADE1681.html; 08B Belgrade 1097, Serbia: Prospects for
Completion of ICTY, October 10, 2008, Secret//Nonforn,
49
То што све димензије ове спектакуларне операције "цурења" поверљивих
докумената америчке владе о трећим земљама преко портала WikiLeaks, још нису
расветљене, то што су се у међувремену отворила и бројна занимљива питања о
самом WikiLeaks-у, његовим оснивачима и контроверзним вестима које окружују
читаву ову операцију,89 не доводи у питање несумњиви учинак грађе која је
захваљујући WikiLeaks-у постала доступна јавности широм света.
У случају Србије, то значи да наведених девет документа, такође потврђују
доминатно уверење (и) овдашње, као и међународне јавности, да су поредак и
власт корисних идиота увелико успостављени и учвршћени у нашој Републици.
Следствено, и сасвим у складу са тешким последицама које такво стање ствари има
за Републику, њен територијални интегритет и њену целовитост, њен уставни
поредак, њено добро име, њене установе и њене грађане, садржај ових докумената
такође потврђује да су главни инструменти овдашње власти и моћи заиста
ванинституционално и неуставно концентрисани у рукама самог председника
Републике, односно председника владајуће Демократске партије и неколицине
његових најближих и најповерљивијих кабинетских и партијских сарадника.90
http://213.251.145.96/cable/2008/10/08BELGRADE1097.html; 09Belgrade399, Serbian Government
Hunting fro Mladic, Jun 6, 2009, Confidential,
http://213.251.145.96/cable/2009/05/09BELGRADE399.html; 09Belgrade765, Serbia in the Wake of Vice
President Biden’s Visit, July 29, 2009, Confidential,
http://213.251.145.96/cable/2009/07/09BELGRADE765.html; 09BELGRADE841, Serbia Grapples with
Russia Relations in Advance of Medvedev, September 3, 2009, Secret,
http://213.251.145.96/cable/2009/09/09BELGRADE841.html; 09BELGRADE1222, Serbia: War Crimes
Ambassador Rapp Highlights Importance of, October 22, 2009, Unclassified//For Official Use Only,
http://www.wikileaks.ch/cable/2009/10/09BELGRADE1222.html; 10BELGRADE3, Post ICJ Opinion:
Serbia to Continue Obstructing Kosovo, January 12, 2010, Classification: Confidential//Noforn,
http://213.251.145.96/cable/2010/01/10BELGRADE3.html; 10BELGRADE19, Serbia: Ambassador's First
Meeting with President Tadic, January 21, 2010, Secret,
http://www.wikileaks.ch/cable/2010/01/10BELGRADE19.html; 10BELGRADE25, Serrbia: Ambassador’s
First Meeting with Presidential Foreign, February 5, 2010, Secret,
http://www.wikileaks.ch/cable/2010/02/10BELGRADE25.html.
89
Видети, Julie Lévesque: Who's Who at Wikileaks?, Global Research, December 20, 2010,
http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=22437.
90
Текст који је пред читаоцем већ је био завршен, када је Борис Тадић, у улози председника
Републике, понудио још један аргумент у прилог широко распрострањеног уверења о вануставној и
ванинситуционалној концентрацији власти и моћи у данашњој Србији. У свом првом јавном
наступу у 2011, Тадић је преко Танјуга обавестио овдашњу и међународну јавност да је данашња
Србија, која је по овом свом председнику такође и "недовршена кућа", већ урадила нешто што она,
међутим, и упркос Тадићевој изричитој тврдњи, није урадила. Наиме, председник данашње Србије
обавестио је да Република признаје фактичко стање успостављено на једном делу њене територије
50
12.
Зато и није тешко показати да је застава која симболизује стотине
стратегија које су корисни идиоти током протеклих десет година понудили
грађанима ове Републике заправо лажна застава која скрива # "контролисане дезинтеграције",
"сламања нације - изградње нације"
и успостављање поретка корпоративне
дистопије. Да то видимо, довољно је да се суочимо са свакидашњим чињеницама
нашег свакидашњег друштвеног, економског и политичког живота.
Најзад, и сасвим у складу са доктринарним начелима "контролисане
дезинтеграције", "сламања нације - изградње нације" и корпоративне дистопије,
улога власти овдашњих корисних идиота и није друго него да, следећи доктрину
T.I.N.A. (there is no alternative, не постоји алтернатива) и машући лажном
заставом, ствари доведе до колапса. Другим речима, управо колапс Србије јесте
крајњи циљ прегалаштва овдашњих корисних идиота.
Ипак, и као што то показују догађаји на светској сцени током протеклих
десет година, несумњиво је да алтернатива заиста постоји. То показују случајеви
земаља удружених у асоцијацију БРИК (Бразил, Русија, Индија и, нарочито, Кина
која је данас друга индустријска сила света и земља која је тренутно прва у области
развоја информатичких технологија), али то показује и развој догађаја у самим
САД и ЕУ. Тако, на пример, већ од 1980, а сасвим извесно од 1994. до данас, о томе
нарочито уверљиво сведочи радикална критика тзв. "Вашингтонског концензуса".
после 1999, односно после 17. фебруара 2008, другим речима да признаје тзв. "републику Косово"
као равноправног партнера у међународним односима, што последично значи да признаје признаје
овај ентитет као "независну државу". Ево тог значајног председничког обавештења: "Када је реч о
преговорима о Косову и Метохији, који би требало да започну ове године, Тадић је поручио да је
Србија спремна за разговоре, али да чека да иста спремност буде исказана и у Приштини. Дијалог је,
како је нагласио, једини начин да Србија оствари своја легитимна права јер у супротном има стање
замрзнутог конфликта./ Београд је, како је поручио, спреман за флексибилни дијалог и нема
амбицију да политичко стање на Косову враћа на ниво од пре 1999. године јер је то нереално...
(подвл. Љ.К.)" Тадић: Србија је као недовршена кућа. Београд нема амбицију да политичко стање
на Косову враћа на ниво од пре 1999. године, јер је то нереалистично, поручио председник Србије,
Танјуг, Политика, 03. 01. 2011, http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-Srbija-ne-sme-da-propustinijednu-priliku.sr.html.
51
Без обзира на различита теоријска становишта која заступају, сви критичари без
изузетка полазе од премисе да је политика заснована на тзв. "Вашингтонском
конценсусу" један од главних генератора текуће светске кризе, следствено и сваке
од њених локалних манифестација, те да је читав тај концепт, доживео потпуни
слом.91 За наше локалне прилике, није без значаја ни чињеница да је чланак на
трагу ове критике тзв. "Вашингтонског концензуса", у мају 2002. написао и Зоран
Ђинђић, тадашњи председник Владе РС.92
У новембру 2008, једна од ЦИА афилијација, Савет за националне
обавештајне послове, National Intelligence Council (NIC), објавио је извештај
Глобални трендови до 2025, Global trends 2025, у коме се на основу бројних
расположивих параметара предвиђа да ће током
наредних 15 година, текућа
ерозија америчке глобалне моћи бити настављена и доведена до краја, а да ће се на
светској сцени улогу САД преузети нови глобални актери, међу којима је Кина на
91
50 Years is Enough. The Case Against The World Bank and the International Monetary Fund, Edited by
Kevin Danaher, South End Press, Boston, 1994; Edward S. Herman: Triumph of the Market, South End
Press, Boston, 1995; Moises Naim: Fads and Fashion in Economic Reforms: Washington Consensus or
Washington Confusion?, Foreign Policy Magazine, International Monetary Fund, October 26, 1999; oseph
Stiglitz: Globalization and Its Discontents, W.W. Norton & Co., New York, 2002 (српски превод, Džozef
E. Stiglic: Protivurečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd, 2004; John Williamson: Did the Washington
Consensus Fail?, Peterson Institute for International Economics, Washington, DC, November 6, 2002,
http://www.iie.com/publications/papers/paper.cfm?researchid=488; Herschel I. Grossman & Juan
Mendoza: Annexation or Conquest? The Economics of Empire Building, SUNY at Buffalo, College of Arts
& Sciences, Department of Economics Working Paper No. 2002-15, May 2002, Social Science Research
Network, http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=310602; Walden Bello: The Economics of
Empire, New Labor Forum, Vol. 12, No. 3, Fall, 2003, published by Joseph S. Murphy Institute, City
University of New York, pp. 8 - 16; Gordon Laxer: Popular National Sovereignty and the U.S. Empire,
Journal of World-systems Research, XI, 2, december 2005, Special Issue: Globalizations from "Above" and
"Below". The Future of World Society, pp. 317 - 353; Dani Rodrik: Goodbye Washington Consensus,
Hello Washington Confusion? A Review of the World Bank’s Economic Growth in the 1990s:Learning
from a Decade of Reform, Journal of Economic Literature,Vol. XLIV (December 2006), pp. 973- 987;
Michael Chossudovsky: Globalizacija bijede i novi svjetski poredak (2003), Prometej, Zagreb, 2008;
Naomi Klein: Doktrina šoka. Uspon kapitalizma katastrofe (2007), V.B.Z., Zagreb, 2008; The Global
Economic Crisis. The Great Depression of the XXI Century, Michel Chossudovsky and Andrew Gavin
Marshall, Editors, Global Research Publishers, Montréal, Québec, 2010; Рајко Буквић: Вашингтонски
концензус и деиндустријализација источне и југоисточне Европе, НСПМ, петак, 07. јануар 2011,
http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/vasingtonski-konsenzus-i-deindustrijalizacija-istocne-ijugoistocne-evrope.html.
92
Зоран Ђинђић: Недаће глобализације, приказ, Joseph Stiglitz: Globalization and its Discontents,
Њујорк, 2002, НИН, 9. мај 2002, Меморијална интернет презентација Др Зорана Ђинђића,
http://www.zorandjindjic.org/index.php?vrsta=17&kategorija=&tekst=1142&naredba=prikaz&br_stranice.
52
првом месту.93 Испоставило се, међутим, да се ерозија америчке моћи одвија много
брже. Тако су бољи познаваоци, већ у октобру 2009, константовали да су САД
увелико стигле у 2025, будући да се њихова глобална надмоћ истопила читавих
петнаест година пре рока о коме говори прогноза из 2008.94 Од септембра до
децембра 2010, додатно је оснажена аргументација за један овакав закључак.95
Отуда смо током протеклих година сведоци грозничавог трагања за
алтернативним решењима широм света. Але не и у поретку корисних идиота са
којима имамо посла у данашњој Србији.
Зато за свакога ко још није обневидео од овдашње локалне пропаганде
Велике Корпоративне Стратегије, сваки покушај артикулисања алтернативних
развојних стратегија у свету, или овде, код куће, представља прворазредни и
поучни узор. Ово свакако важи за алтернативне концепте и решења на којима
истрајава међународна Радна група: Алтернативна економска политика за Европу,
Working Group: Alternative Economic Policy for Europe, такође позната и као
Евромеморандум група, Euromemorandum Group. Од 1998, сваке године у октобру,
ова отворена асоцијација која окупља преко 350 економиста са европских и
93
Global Trends 2025: A Transformed World, The National Intelligence Council. 2025 Project. November
2008, http://www.dni.gov/nic/PDF_2025/2025_Global_Trends_Final_Report.pdf.
94
Michael T. Klare: Welcome to 2025. American Preeminence Is Disappearing Fifteen Years Early,
TomDispatch.com, October 26, 2009,
http://www.tomdispatch.com/post/175113/Michael_Klare_the_great_superpower_meltdown.
95
Michael T. Klare: Twenty-First Century Energy Superpower. China, Energy, and Global Power,
TomDispatch.com, September 19, 2010,
http://www.tomdispatch.com/post/175297/tomgram%3A_michael_klare%2C_china_shakes_the_world/;
Dilip Hiro: America Is Suffering a Power Outage…and the Rest of the World Knows It, TomDispatch.com,
September 23, 2010,
http://www.tomdispatch.com/blog/175299/tomgram%3A_dilip_hiro,_the_waning_of_america/; Achlee
Vance: China Wrests Supercomputer Title From U.S., The New York Times, October 28, 2010,
http://www.nytimes.com/2010/10/28/technology/28compute.html?_r=1; Alfred W. McCoy: The Decline
and Fall of the American Empire. Four Scenarios for the End of the American Century by 2025,
TomDispatch.com, December 5, 2010,
http://www.tomdispatch.com/post/175327/tomgram%3A_alfred_mccoy%2C_taking_down_america/;
James Petras: The Crisis of Capitalism and the New Great Depression. Sneak Peak of "The Global
Economic Crisis", Globalresearch.ca, December 9, 2010,
http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=22348; Mike Whitney: Doomsday for the US
Dollar. Post Mortem for the World's "Reserve Currency", Globalresearch.ca, December 14, 2010,
http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=22402; Gilbert Mercier: The American Empire
Is Collapsing, And Americans Will Be The Last to Know, News Junkie Post, AlterNet, December 15, 2010,
http://www.alternet.org/story/149173/.
53
америчких универзитета и научних института, заседа у Бриселу и том приликом
објављује своје препоруке.96 Евромеморандум за 2008 - 2009, објављен је под
насловом Демократска трансформација европских финансија, режим пуне
запослености и еколошко реструктурирање. Алтернатива капитализму којим
управљају финансије.97
Као и све друге алтернативне стратегије на којима данас раде у свету или
код куће (вишеструко поучан пример јесте пример зрењанинске Југоремедије),98 и
Евромеморандум за 2008 - 2009. доследно је игнорисан у овдашњем поретку
корисних идиота и његовој контролисаној јавности. Такво стање чињеница не
треба да нас чуди. Оно је логична последица главног унутрашњег својства сваког
поретка у коме корисни идиоти играју номинално главне улоге.
Наиме, сваки такав поредак структуриран је према унутра као оптимално
затворени, што значи темељно репресивни, парохијални свет који, у исто време,
манифестује крајњу послушност према сваком спољашњем систему који над њим
спроводи властиту политику хегемоније, доминације и субјугације. Истовремену
унутрашњу затвореност и спољашњу отвореност парохијалног света осигуравају
корисни идиоти који у поретку репресивне парохијалне затворености играју
96
У раду ове неформалне асоцијације међународне академске заједнице која трага за алтернативним
економским (и социјалним, следствено политичким, итд.) стратегијама и предлаже одговарајућа
решења, није учествовао ни један овдашњи економиста. Истини за вољу, из земаља које су током
протеклих 20 година настале на простору изворне Југославије, у раду тог форума редовно учествује
само Јоже Менцингер из Љубљане. Working Group: Alternative Economic Policy for Europe.
Euromemorandum-Group, http://www.memo-europe.uni-bremen.de/euromemo/indexmem.htm.
97
EuroMemorandum 2008/09. Democratic transformation of European finance, a full employment regime,
and ecological restructoring - Alternatives to finance-driven capitalism, EuroMemorandum Group,
http://www.memo-europe.unibremen.de/downloads/EUROMEMORANDUM%202008_09_with_names_of_contributors1.pdf.
98
Dosije o privatizaciji i transferu moći, Autor: Miroslava Pudar, Danas, 05. 01. 2007; Nebojša Popov:
Otimanje od očaja, Jedan trenutak tranzicije, Republika, 422 - 423, 1 - 29. februar, 2008; Pokret za
slobodu. Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji: Platforma Koordinacionog odbora radničkih
protesta u Srbiji, 25. 09. 2009,
http://freedomfight.net/cms/index.php?mact=News,cntnt01,detail,0&cntnt01articleid=239&cntnt01origid=
15&cntnt01detailtemplate=my_showdetail.tpl&cntnt01dateformat=%25d.%20%25m.%20%25Y.&cntnt01r
eturnid=62; Pritisci na Republiku. Nebojša Popov optužio vlast za pokušaj reprivatizacije zrenjaninske
firme Jugoremedija i zastrašivanje radnika, Balkan Magazin, četvrtak, 22. jul 2010,
http://www.balkanmagazin.net/kolumna/novosti_i_politika/pritisci_na_republiku_.xhtml;
Reporterka
Danasa na neobičnoj mobi akcionara „Jugoremedije“. Radnici sami grade fabriku. Uložili su pare, kupili
plac, napravili projekat nove hale i učestvuju u radovima, dok im pasulj kuva lično dr Nebojša Popov,
Autor: Miroslava Pudar, Danas, 25. 10. 2010...
54
номинално главне улоге. Следствено, такав један поредак у потпуности је
резистентан на сваку алтернативну могућност. Ова отпорност поретка корисних
идиота према свакој алтернативи, последица је његове темељне репресивности и
последичне резидентности према људима уопште, а према људској слободи,
слободном мишљењу и слободном деловању посебно. Заједнице у којима се такав
поредак успоставио изложене су ризику да нестану са историјске сцене у
дословном смислу те речи. Са својим властитим парохијалним поретком у коме
корисни идиоти играју номинално главне улоге, данашња Србија изложена је
управо овом ризику. Слаба је утеха што је том истом ризику изложен читав свет.
Наиме, парохијални поредак у коме корисни идиоти игају номинално главне
улоге никако није ексклузивно својство само данашње Србије. Управо је супротно.
Овај парохијални поредак није ништа друго него светски парохијални безпоредак
који је човечанству као темпирану бомбу оставила пропала светска корпоративна
револуција – то је светски поредак корпоративне дистопије. Колапс је једино
природно "стање" таквог поретка. Разуме се, ово важи и за Србију.
13.
Бројни, веома комплексни, унутрашњи и спољашњи чиниоци утицали су да
се такав поредак успоставио. Неки од њих скицирани су и на овом месту, али је
само по себи разумљиво да је за целовиту анализу потребно да се уради још много
тога. Из перспективе специфичног искуства данашње Србије ово нарочито важи у
случају оних формативних чинилаца о којима се у овдашњој јавности тако ретко и
тако нерадо говори. А управо ове чиниоце о којима се код нас радије не говори,
наглашава Маврикијев Стратегикон, управо захваљујући анализи тих чинилаца
развијен је сам појам стратегија, као што се управо на овим чиниоцима после
Маврикија, све до нашег времена, што значи и данас, темељио и темељи сваки
програм империјалне доминације (и) на централном Балкану.
И зато, за ову прилику и на овом месту, није на одмет да се постави питање
које за неку другу расправу поново отвара још један затамњени и непрозирни
проблемски круг.
55
Наиме, не утиче ли на овакво стање ствари и неки јавности до сада
непознати, дакле тајни, уговор, конвенција, протокол, меморандум, обећање,
белешка или слично названи, писани или неписани, споразум који су главни
протагонисти поретка корпоративне дистопије склопили са овдашњим корисним
идиотима на штету виталних интереса Републике Србије и њених грађана?
Општа светска историја институтâ тајне дипломатије и политике интересних
сфера, а нарочито посебна историја тајне дипломатије и политике интересних
сфера на Балкану, разуме се укључујући текућу историју тридесетпетогодишње
југословенске и српске кризе, дају довољно аргумената на основу којих се са веома
високим степеном вероватноће на ово питање може одговорити потврдно.
Уосталом, већ у Маврикијевом Стратегикону садржана је недвосмислена
препорука о важности примене института тајне дипломатије за успостављање и
одржавање империјалног поретка. "Како код њих (мисли се на Словене са којима
Маврикијеве трупе ратују на централном Балкану, прим. Љ.К.) има много главара
(ρηγων) и пошто се међусобно не слажу, није неумесно неке од њих придобијати
(µεταχεφίζεσθ-αι, можда боље µεταχαρίζεσθαι) било речима било даровима,
нарочито оне ближе граници, a нападати друге, да не би (наше) непријатељство
против свију створило код њих јединство или власт једнога", препоручује се у
Стратегикону.99 Као што наше историјско и актуелно искуство то свакодневно
потврђује, ова Маврикијева препорука није изгубила ништа од своје делотворности
ни за данашњу Србију, ни у данашњој Србији.
Најзад, делотворност овог начела тајне дипломатије јесте један од разлога
због којих је актуелни положај Републике Србије структурално идентична
положају који је Кнежевина, доцније Краљевина Србија, имала после 28. јуна 1881.
када је Чедомиљ Мијатовић, тадашњи министар финансија и заменик министра
спољних послова, по налогу и у име суверена и свог личног пријатеља, кнеза
Милана Обреновића, потписао Уговор о савезу између Аустро-Угарске и Србије,
познатији под именом Тајна конвенција.
99
Византијски извори за историју народа Југославије, том I, уредник Георгије Острогорски,
обрадили Фрањо Баришић, Мила Рајковић, Бариша Крекић, Лидија Томић, исто, стр. 138.
56
"Тајна конвенција између Аустро-Угарске и Србије из 1881. године посебна је
врста уговора о интересним сферама. Она је последица већ извршене поделе Балкана на
конгресу у Берлину, 1878. године. Ту је, упркос отпору Русије, склопљен споразум о томе
да је Бугарска у руској интересној сфери, док је Србија препуштена на милост и немилост
Аустро-Угарској. Још за време трајања Берлинског конгреса, Србија је морала да закључи
с Аустро-Угарском економски споразум који је наметао обавезу да за три године изгради
железничку пругу Београд - Ниш и да је повеже са Солунском и Цариградском пругом.
Тиме су створене могућности за пребацивање аустријске и немачке робе на исток.
"Одлуке трију занитересованих држава – Аустро-Угарске, Русије и Немачке, о
подели интересних сфера, утврђене у грубим цртама у Берлину 1878, тачно су утврђене у
низу тајних уговора о интересним сферама, после 1878. године.
"Водећи рачуна да је њен главни непријатељ Енглеска, Немачка је после
Берлинског уговора 1878. покушала да поправи односе с царском Русијом. Оживљава се
Савез трију царева и у Берлину 18. јуна 1881. склапа се тајна конвенција између АустроУгарске, Немачке и Русије. У 5. члану те конвенције, силе потписнице се узајамно
обавезују да ће држати у тајности садржину као и чињеницу потписивања овог уговора.
Ова иста сагласност постигнута је и за протокол прикључен овој конвенцији. У протоколу
се тачно утврђује подела интересних сфера на Балкану. У првом члану протокола АустроУгарска добија право да изврши анексију Босне и Херцеговине кад год то буде желела. У
накнаду, Бугарска постаје интересна сфера Русије. Србија, напуштена од Русије на
Берлинском конгресу, морала је, на дан 28. јуна 1881. године да закључи с АустроУгарском уговор о савезу, назван 'тајна конквенција'. У 2. члану тог уговора српска влада
се обавезала да неће вршити и трпети на своме земљишту никакве припреме и радње
против интереса Аустро-Угарске Монархије у Босни и Херцеговини и Санџаку. У истом
члану, Аустро-Угарска прима обавезу према Србији и династији Обреновића, обећавши да
ће радити на одржању и јачању монархије. У 3. члану Аустрија се обавезује да се неће
противити да се кнез Србије прогласи краљем. У 4. члану Србија се обавезује да неће
водити преговоре нити закључивати било какве политичке уговоре било с којом другом
државом и да неће дозволити на својој територији стране војне снаге, редовне или
нередовне, чак ни као добровољце. У 7. члану Аустрија се обавезује да ће потпомагати
ширење Србије на југу, али источно од Санџака.
"Конвенцију су потписали у Београду, у име Србије министар финансија и заменик
министра иностраних послова – иначе лични пријатељ кнеза Милана – Чедомиљ
Мијатовић, а у име Беча аустријски министар барон Де Херберт. Српска влада није знала
за ову конвенцију. Кнез Милан је о садржини конвенције, пред само њено потписивање,
кратко обавестио једино председника владе. Тајна конвенција није изношена пред Народну
скупштину на ратификацију. Кнез Милан је аустро-угарској влади упутио једну личну
изјаву да ће уговор извршити без икаквих ограничења. Ту је изјаву потписао 24. октобра
1881. године. Аустро-угарска влада и српска влада такође су потписале заједничку
декларацију, у Београду, 25. октобра, и у Бечу, 30. октобра, где су прецизирале 4. члан
тајне конвенције. У име аустро-угарске владе ову декларацију потписао је Б. Калај, а у име
српске владе М. Пироћанац.
"Године 1889, после абдикације краља Милана и доласка на престо његовог
малолетног сина Александра, поново је склопљен уговор између двеју влада, по коме се
тајна конвенција продужује. У 4. члану уговора од 1889. године, аустро-угарска влада
одобрава аспирације српске владе према Македонији. У 4. члану изричито се вели да ће,
сходно 7. члану Конвенције од 1881. бити дозвољено територијално проширење Србије у
правцу долине Вардара све докле прилике дозвољавају. Три намесника у Србији, посебном
декларацијом од 19. марта 1889. године, потврдила су да признају уговоре од 1881. и 1889.
године. Тиме су они одговорност с краља Милана пренели на себе, као намеснике
малолетног краља Александра Обреновића.
57
"Интересне сфере на Балкану поново су прецизиране уговором између Немачке и
Русије, 18. јуна 1887. године, такозваним 'потврдним уговором', којим су потврђени тајни
уговори и протокол од 1881. године, закључени између Немачке, Русије и Аустро-Угарске.
"У другом члану овог уговора Немачка признаје 'историјска права која је Русија
задобила на Балканском полуострву, а нарочито легитимност њеног преовлађујућег и
одлучујућег утицаја у Бугарској и Источној Румелији'. У члану 3. признају се и права
Русије на Босфору и Дарданелима.
"Цар и краљ Фрањо Јосиф и цар Николај II склопили су 8. маја 1897. године нови
тајни аустријско-руски уговор о подели интересних сфера на Балкану. По 1. члану овог
уговора два цара су се споразумела да ако дође до такве ситуације да одржање дотадашњег
status quo буде постало немогућим, Аустро-Угарска и Русија одбијају унапред сваку идеју
освајања Балканског полуострва; при томе, оне су одлучиле да заједнички бране овај
принцип пред неком другом великом силом која би могла да истакне своја права на
територије Балканског полуострва. Два цара такође поново потврђују које су аустријске а
које руске интересне сфере на Балкану. Русија признаје Аустро-Угарској сва права која је
стекла на основу уговора у Берлину, 1878. године. Окупација Босне и Херцеговине и
Санџака уопште не долази у обзир да се о њој поново дискутује, а царска и краљевска
влада апостолског величанства Фрање Јосифа II задржава себи право да, кад дође погодан
тренутак, садашњи статус окупације, као и права одржавања гарнизона у Санџаку,
претвори у анексију. Даље је овим уговором предвиђено да се на територији од Jанине на
југу, па до Скадарског језера на северу, с одговарајућим проширењима на обадве стране,
створи независна држава кнежевина Албанија. Остатак балканске територије треба да
постане предмет праведне поделе између разних малих постојећих балканских држава.
Приликом те поделе Аустро-Угарска и Русија задржавају право да кажу своје мишљење
када за то дође време. Овим чланом, цар Фрањо Јосиф II и цар Николај II искључују
могућност уједињења Јужних Словена, јер су се сложили да се онемогући свака
комбинација променама граница која би довела до очигледне надмоћности било које
балканске државе против других држава. Руска влада је уз овај тајни уговор посебном
нотом прецизирала неке од одлука самог уговора, а нарочито оно што се тиче руске
интересне сфере у источном делу Балканског полуострва, а, пре свега, на прилазима
мореузима Босфора и Дарданела."100
Без обзира на фактичку или само номиналну промену главних актера овог
плана, матрица за зависну, контролисану и надзирану, следствено сиромашну и
заосталу Србију коју је поставио Берлински конгрес 1878, а прецизирала Тајна
конвенција од 28. јуна 1881, поново је активирана на сцени историје. Са својим
поретком који су успоставили и који спроводе у данашњој Србији, овдашњи
корисни идиоти у свему су пристали на ову велику ревизију и травестију историје.
Сходно томе, унутар поретка корпоративне дистопије, данашња Србија нема
никаква права на самосталну унутрашњу и спољашњу политику. Зато данашња
Србија нема своју стратегију, него се под оном лажном заставом у њој доследно
100
Vladimir Dedijer: Interesne sfere. Istorija interesnih sfera i tajne diplomatije uopšte, a posebno
Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, исто, стр. 95 - 97.
58
спроводи стратегија за Србију, једна од бројних локалних еманација Велике
Корпоративне
Стратегије,
пропале
корпоративне
револуције
и
поретка
корпоративне дистопије.
Свако може да види како се данашња делотворност матрице за зависну,
контролисану, надзирану, сиромашну и заосталу Србију која је постављена 1878 –
1881, данас систематски капиларно, свакодневно и недвосмислено потврђује у свим
подручјима друштвеног живота, хоризонтално и вертикално. Нарочито упечатњиво
данашњу делотворност ове матрице рефлектује симболичка политика и политика
симбола у данашњој Србији, на пример политика именовања главних улица
главног града. Ова политика, наиме, потврђује да заиста постоји спољашњи и
унутрашњи "концензус" о "повратку" Републике Србије у стање Кнежевине,
односно Крањевине Србије успостављено после Берлинског конгреса 1878. и Тајне
конвенције од 28. јуна 1881. Зато је веома лако показати да из перспективе светског
савеза корпоративне моћи и његовог империјалног поретка корпоративне дистопије
данашња Србија нема право на било какву самосталну унутрашњу и спољашњу
политику. Такође, веома је лако показати и то да је унутрашњи поредак у коме
овдашњи корисни идиоти играју своје номинално главне улоге у свему пристао на
ову велику ревизију и травестију историје.
Остаје да се истражи у којој је мери на ову травестију утицао "и неки
јавности до сада непознати, дакле тајни, уговор, конвенција, протокол,
меморандум, обећање, белешка или слично названи, писани или неписани,
споразум који су главни протагонисти поретка корпоративне дистопије склопили
са овдашњим корисним идиотима на штету виталних интереса Републике Србије и
њених грађана".
Не сумњам да да ће ова "мистерија" бити решена много раније него што то
изгледа у овом тренутку.
Београд, децембар 2010.
Download

Корисни идиоти и колапс Србије