SADRŽAJ
UVOD....................................................................................................................4
1. ODNOS SAVREMENOG DRUŠTVENOG PORETKA I EKOLOŠKIH
NUŽNOSTI.................................................................................................5
1.1. Prirodni i društveni sistemi..................................................................6
1.2. Sistemi razvoja civilizacijske kulture.................................................10
2. RAVNOTEŽA KAO OSNOVA SOCIJALNO – EKOLOŠKIH
POGLEDA NA SVET..............................................................................11
3. EKOLOŠKA KRIZA................................................................................15
4. EKOLOŠKI PROBLEM I INTERESI RADNIČKE KLASE..................17
5. KONCEPT ODRŽIVOG RAZVOJA.......................................................18
5.1. Kritike koncepcije održivog razvoja..................................................20
5.2. Korporativna i demokratska globalizacija..........................................22
ZAKLJUČAK......................................................................................................24
LITERATURA....................................................................................................25
2
“Savremenom čoveku su na umu dve kapi.Prva, ona čista, kristalno čista
u planinskim jezerima, plavim morima, prekrasnim vodopadima, ona koja ga je
stvorila snažnim, neustrašivim i o koj sada često samo sanja.Druga kap je crna.
O ovoj kapi nema pesama, nema romantike. Ona se nalazi ispod mora. Ova kap
je kao čarobni biser, za njom svi tragaju. U krizi vlada prava groznica i stvoren
je nekontrolisani zagađivač naše planete i društva…”
3
UVOD
Socijalno ekološki pogled na svet predstavlja uvid u savremene socijalne
fenomene, tendencije i posledice koje izazivaju tehničko-tehnološke promene i
novi sistemi proizvodnje utemeljeni na novim filozofijama politike i integracije.
Ovi fenomeni se interdisciplinirano sabiraju i interpretiraju kao ekološko
razumijevanje okoline. Socijalna ekologija se bavi filozofsko-sociološkim i
pravno-političkim aspektima sve rasprostranjenijeg pogleda i pokreta nastalog
na globalnim pretpostavkama života i spoznaji da dominantni sistemi
proizvodnje ozbiljno dovode u pitanje reprodukciju prirodnih uslova čovekovog
života i njegovog opstanka. Tako socijalno ekološka shvatanja, po mnogim
mišljenjima, predstavljaju osnovu shvatanja kulture i kvaliteta življenja.
Socijalno – ekološki problem, po svemu sudeći, postaje sve važniji. Po
mnogim kompetentnim analitičarima - naučnicima, filozofima, književnicima i
drugim misaonim ljudima - taj je problem sudbonosan za budućnost čovečanstva
i cele civilizacije. U takvim ocenama nema ničeg preteranog, a u to je danas
uveren sve veći broj ljudi jer je već iz svakodnevnog i prosečno obrazovanog
načina posmatranja, sasvim očigledno da odnos ljudi prema okolini dolazi do
kritične granice. Postavlja se pitanje gde je granica ravnoteže u odnosu čoveka
prema prirodi, gde nastupa destrukcija te ravnoteže i kako preusmjeriti do sada
važeći način eksploatacije prirode, da bi ona ipak ostala ambijent u kome čovek
treba da preživi. Socijalna ekologija, koja se temelji na dugogodišnjem
teorijskom i empirijskom istraživanju socioloških aspekata date problematike,
daje sistematski uvid u svu širinu i dramatiku ekologije, ali istovremeno otvara
pitanja na kojima će se zasnivati strategije društvenog razvoja, naučno-kritičko
mišljenje i postojanje čovečanstva. Socijalnu ekologiju, međutim, sa druge
strane, možemo nazvati i radikalnom ideologijom jer ona tvrdi kako su ekološki
problemi u današnjem svetu posledica problema unutar ljudskih društava,
posebno kada je reč o društvima temeljenim na hijerarhijskim političkim i
društvenim sistemima. U tim društvima rast se ne može postići drugačije nego
na račun složene ravnoteže između prirode i čoveka. Tako socijalna ekologija
smatra kako zaštitu prirode nije moguće postići pojedinačnim akcijama ili
etičkim konzumerizmom nego stvaranjem novih društvenih struktura koje će
uzimati u obzir odnos ljudi i prirode.
4
1. ODNOS SAVREMENOG DRUŠTVENOG PORETKA
I EKOLOŠKIH NUŽNOSTI
Bilo kako posmatrali probleme kojima socijalna ekologija poklanja svoju
pažnju, odmah na početku možemo izvesti sopstveni zaključak: zaštitu prirode
nije moguće postići pojedinačnim akcijama ili etičkim konzumerizmom nego
stvaranjem novih društvenih struktura koje će ispred i iznad svega, a ne posle
svega, uzimati u obzir odnos ljudi i prirode.
Socijalno ekološki pogled na svet smatra, stoga, da borba za zaštitu
okoline neće biti efikasna dok društva ne reše svoje ekonomske, etničke,
kulturne, socijalne i druge sukobe. Socijalnu ekologiju definišemo kao
“socijalnu” zato što svi naši ekološki problemi proizilaze iz mnogo dublje
utemeljenih socijalnih problema. Tako da trenutni ekološki problemi ne mogu
biti shvaćeni bez sagledavanja problema socijalnih odnosa u društvu. Dakle
ekonomski, etički i socijalni problemi se zaista mogu povezati sa lokacijom
kapaciteta koji najviše narušavaju čovekovu životnu sredinu, i na to socijalno
ekološka shvatanja pre svega ukazuju1.
Ovaj pristup je više sociološke prirode po stavu ekologa koji se bore za
očuvanje retkih biljnih i životinjskih vrsta i okrenuti su samo očuvanju čovekove
sredine. Ali, masivno izlivanje nafte kompanije „Exxon“, rapidno uništavanje
šuma kompanije „Maxxam“ i hidroelektrični projekti koji uništavaju ogromna
zelena prostranstva u Kvebeku nas podsećaju da će se odlučujuća bitka za
ekologiju u budućnosti voditi na socijalnom polju, a sama veza ekologije i
sociologije biće ključna za rešenje mnogih kriza ugrožavanja životne sredine.
Tako da sigurno možemo reći da je način na koji se pojedine društvene grupe
odnose jedne prema drugima ključni indikator rešavanja ekoloških kriza. Tako
da ukoliko ovo nije jasno, mi, kao ljudska vrsta ćemo siguro pretrpeti neuspeh u
pokušaju kontrole prirode u kojoj živimo. Ukoliko ne shvatimo da je besmislen
imperativ rasta po svaku cenu, ignorisaćemo ključne probleme kao što je
ekspnzija industrije, prepoznavanje pravog i kvalitetnog napretka, i posvetićemo
svoju pažnju uklanjanju posledica patologije, a ne samoj patologiji, a naši napori
biće usmereni ostvarenju ograničenih ciljeva, čiji će efekti biti vise kozmetički
1
Z. S. Demirdjian: “Toward an Interdisciplinary Approach to Sustainability”, WorkPaper, NewYork 2003., str 15.
5
nego zaista korisni. Neki ekolozi (u najranijim vremenima razvoja ekologije) su
se čak bavili problemom “duhovnosti” kada su želeli da objasne socijalni
karakter očuvanja čovekove sredine. Ovim se želelo podstaknuti razmišljanje
ljudi o stvaranju bez uništenja i shvatanju sveta kao kreativnog i podržavajućeg
u procesu stvaranja. U svakom slučaju treba razdvojiti ekološke i socijalne
probleme u mnogim oblastima ali u oblasti socijalne ekologije bi ih trebalo
posmatrati jednako da bi se makar krenulo ka razrešenju kriza koje postaju sve
izraženije. Način na koji se ljudi ophode jedni prema drugima predstavlja i način
na koji se odnose prema svoj svojoj okolini, pa i ekološkoj. Ta sprega
društvenog i ekološkog, i njeno potpuno razumevanje treba i mora u bliskoj
budućnosti doprineti pravom razvoju i u ekonomskom smislu reči2.
1.1. Prirodni i društveni sistemi
U odnosima između čoveka i prirode vrlo se često govori kao o različitim
sistemima i odnosima koji karakterišu odnose u prirodi i odnose u društvu (ali i
njihove međusobne odnose). Tako se ističe različitost principa na kojima se
temelje odnosi u svakom od tih sistema.
Priroda je sama stvorila svoje vlastite sisteme – ekosisteme. Naravno, ona
nije unapred planirala strukturu i odnose u sistemu kao sistemu, nego su ti
odnosi i uzajamnost struktura optimalno oblikovani prirodnim zakonitostima,
determinizmom, i „slučajnošću“ zakona – bioloških, hemijskih,
termodinamičkih, itd. Prirodni sistemi, za razliku od društvenih sistema, nemaju
zajedničku genetsku osnovu. Oni su raznoliko izraženi u ekosistemima. Čovek,
bez obzira na sve različitosti društva, u sebi nosi istu genetsku strukturu iz koje
se mogu oblikovati i njegove reakcije kao homo sapiensa. Istorijska društva
donose jednu kvazi-ekoorganizacionu dimenziju koja raste s njihovom urbanom
složenošću. Društvena ekoorganizacija rađa se iz spontanih interakcija između
individua i grupa. Kao i u ekosisteemima, te interakcije nisu tek kooperativnosolidarističke, nego i konkurentsko-antagonističke, te proizvode dominaciju,
porobljavanje, ugnjetavanje...3 Tako da veza između kulturne i ekologijske
2
3
Sven E. Jorgensen, Simone Bastianoni, Felix Muller: “A New Ecology Systems Perspective”, Athens, 2007,str.318-327.
Ivan Cifrić: „Socijalna Ekologija – prilozi zasnivanju discipline“, zagreb 1989, prilagođen tekst 112-125.
6
društvene organizacije nikada u potpunosti ne raspolaže garancijama protiv loših
ili paradoksalnih ishoda.
Razlikovanje prirodnih i društvenih sistema nije u potpunosti
verodostojno, niti je jedino koje susrećemo u savremenoj literaturi. Ovde su
navedeni kako bi se pokazao kontrast dveju sfera, ali i njihovi mnogostruki
odnosi. Moderne nauke moraju raditi na izgradnji međusobnih odnosa i veza na
zajedničkim poimanjima nekih fenomena i procesa. Tako se recimo fenomen
ekološke krize ne može objasniti jednoznačno – samo unutar kruga nauke.
Pojedini autori govore o trostrukom sistemu, tj. tri sistema: prirodni,
čovekov, i industrijski sistem, dok drugi govore o tri različite sfere i njihovom
međusobnom uticaju: biosfera, tehnosfera i sociosfera. Kako god klasifikovali
ove velike oblasti, ostaje činjenica da je uticaj čoveka presudan za stanje koje
danas ocenjujemo kao stanje ekološke krize, ali o tome ćemo nešto kasnije više
govoriti. Postavimo sada najjednostavnije pitanje: u čemu se suštinski razlikuju
prirodni i društveni sistemi?
Prirodni sistemi su, za razliku od čovekovih sistema, karakteristični po
sledećim obeležjima:
1. Oni su organski sistemi, organskog karaktera. Unutar sistema održava
se postojeće stanje materije, energije, informacija i odnosa struktura
kao izvesna ravnoteža, što zači da „rast“ i „pad“ unutar sistema ne
narušava postojeće odnose, već su te sve tendencije u ravnoteži.
Postoje ciklusi rasta i padova. Oni se smenjuju po određenoj
„prirodnoj“ zakonitosti – ekološkim ciklusima. To svakako ne znači
apsolutnu ravnotežu jer je moguće da se neki delovi prirodnog sistema
brže šire, brže rastu od drugih i na račun drugih, ali se uspostavlja
ponovna ravnoteža4.
2. Prirodni sistemi su sistemi cirkulacije što znači da postoji proces
propadanja i obnavljanja pojedinih delova u sistemu ili čitavih sistema
koji postaju sastavni mikrosistemi većih sistema. Prirodni sistemi su u
tom procesu promene oblika materije ipak definisani kao celoviti. U
njima nema gubitaka, tj. definitivnog propadanja i nestajanja sadržaja
sa propadanjem i rastvaranjem određene strukture.
4
Tomislav Smrečnik: „Socijalna Ekologija – Osnovne teme i teorijske postavke, Beograd 2002, str. 76, prilagođen tekst.
7
3. Oni su na izvestan način „logički“ sistemi što znači da imaju neku
unutrašnju determinističku prirodu kretanja koja se kao zakonitost
evolucije ekoloških sistema uvek iznova optimizuje. „Napredak“ je
evoluciono „programiran“.
4. Prirodni sistemi su stabilni i otvoreni sistemi. To znači da oni mogu
asimilirati negativne posledice koje proizilaze iz njihovih unutrašnjih
odnosa ili odnosa među pojedinim sistemima te se autonomno
regenerisati. Zagađenje, koje nastaje u prirodnim sistemima, sama
priroda može autonomno rešiti. To znači da je prirodni sistem otvoren
prema nekim drugim strukturama koje može uklopiti i asimilirati u
svoj sistem i podnositi bez štetnih posledica u smislu egzistencijalne
ugroženosti samog sistema. Zapravo od početka čovekove prakse – od
domestikacije postoje zagađivanja prirode i posledice čovekovog rada,
ali su one ograničene po uticaju i „individualnog“ karaktera pa ih
priroda može sama apsorbovati.
5. Prirodni sistemi međusobno su dopunjujući, kompenzativni i u tom
smislu međusobno zavisni sistemi. Oni zavise jedan od drugoga i
međusobno se dopunjuju. Zato se i nestankom jednog ugrožava i
egzistencija drugog sistema. Stoga čovekovo narušavanje jednog od
elemenata ili čitavog sistema u suštini lančano posledično deluje na
drugi prirodni sistem, koji u nizu postoje jedan pored drugoga ili pak
jedan unutar drugog.
6. Prirodni sistemi su hijerarhijski organizovani što znači da oni ne
postoje isključivo u horizontalnoj organizaciji paralelnog postojanja
kao niz mehaničkih sistema. Postoje sistemi nižeg i višeg ranga i jedan
od drugog zavise u opštoj cirkulaciji materije i energije. Međutim,
njihova hijerarhija nije hijerarhija moći, već reciprociteta, razmene i
uzajamnosti5.
Čovekovi (društveni) sistemi često se još nazivaju i „veštački“ sistemi, a
karakteriše ih nekoliko obeležja:
1. Čovek je stvorio nove sopstvene sisteme. Oni nisu „izrasli“. Svojim
radom čovek deluje na prirodu kao i na druge ljude i društvene grupe.
Taj rad se ne odvija individualno niti spontano, već organizovano i
društveno shodno nekim ciljevima i potrebama. Čovek zato stvara
5
Tomislav Smrečnik: „Socijalna Ekologija – Osnovne teme i teorijske postavke, Beograd 2002, str. 78, prilagođen tekst.
8
2.
3.
4.
5.
6.
sisteme preko kojih se istovremeno kao društvo organizovano i
posredno preko proizvodnje odnosi prema prirodi i prema samom sebi.
Struktura tako stvorenih sistema je organizacija. Ta organizacija se
tokom ljudske istorije menjala kako se menjala i sama društvena
organizacija i podela rada. Podela rada ima karakterističan uticaj na
organizaciju samog sistema.
Čovekovi sistemi su od materije, a ne od organizma kao u prirodnim
sistemima. Oblikovana materija je produkt čovekovog rada, njegovog
stvaranja i sukobljavanja sa prirodom. Oblici zavise od njegovog
ekonomskog, estetskog itd. oblikovanja materije – od njegove kulture.
Promena oblika povećava entropiju.
Čovekovi sistemi su zatvoreni sistemi koji ne primaju strane elemente
ukoliko nisu i na sasvim odredjenom mestu u sistemu predviđeni. Oni
traže funkcionalnost elemenata koji mogu menjati svoje mesto u
strukturi.
Istovremeno su čovekovi sistemi delimični. Oni ne mogu egzistirati
kao samodovoljni, već žive na račun drugih sistema koji ih okružuju, a
posebno prirodnih sistema. Prirodni sistemi su neprolazna osnova
čovekovih veštačkih sistema.
Čovekovi sistemi su veštački funkcionalni sistemi. Oni nisu stvoreni da
bi kao takvi postojali, već da bi ostvarili neku funkciju. Zato su
usmereni na neke odredjene ciljeve koje imaju ostvariti. Ciljevi
prirodnih sistema su sistemu imanentni, a ciljevi socijalnih sistema
često su izvan sistema6.
Konačno, može se reći i još jedna karakteristika čovekovih sistema.
Čovek, naime, tokom svoje istorije može ugroziti ili potpuno dovesti u pitanje
svoj stvoreni sistem, ali priroda sema ne ili vrlo retko.
Kao što čovek i priroda ne postoje nezavisno jedan od drugoga, tako i
prirodni i čovekovi sistemi ne egzistiraju međusobno nezavisno jedan pored
drugoga, već se uzajamno „dodiruju“ i harmonizuju, o čemu smo već govorili na
početku ovog poglavlja. Savremena nauka sve više ukazuje na jedinstvenost
kontinuiteta razvoja. Istorijski se prostor „dodira“, odnosno „preklapanja“
prirodnih i socijalnih sistema može pratiti kao stalno povećavanje prostora
uzajamnosti, ali i sve veće međusobno uslovljavanje. Što je razvijeniji i
6
Danilo Ž. Marković: „Socijalna Ekologija“, Beograd 1996, str 97-109.
9
savršeniji čovekov sistem, uključujući njegova sredstva za proizvodnju kojima
praktično zahvata u prirodne sisteme, to je sve veće čovekovo prisustvo u
intaktnim prirodnim sistemima, ali i zavisnosti. Uporedimo li agrarna društva i
savremena industrijska društva, možemo videti očitu razliku u zahvatu čoveka u
prirodi i veći prostor preklapanja. Industrijsko društvo je agresivno. Taj prostor
preklapanja je „socijalizovana“, „kultivisana“ priroda, „socijalno konstituisana
priroda“ ili društvena priroda. Njene granice označavaju istovremeno i granice
ljudske prakse7. Dakle, on seže dokle se prostire i socijalna priroda. On se može
istovremeno označiti i kao kultura, odnosno kao civilizacija, tome ćemo,
ukratko, sada posvetiti pažnju.
1.2. Sistemi razvoja civilizacijske kulture
Čovek industrijskog društva nalazi se danas između prirode i „druge
prirode“. Od prve se otuđio a od druge postaje sve zavisniji. Čovek je zapravo
trostruko vezan za prirodu. Prvo, on je prirodno biće, produkt prirodnog
stvaranja. Zato je istraživanje prirode njegov zadatak spoznaje okoline i
samospoznaje. Zatim, čovek je korisnik prirode – koristi njena dobra. Njegov je
zadatak da obrađuje prirodu da bi preživeo, a time čovek menja prirodu. Treće,
čovek u delovanju na prirodu deluje i razarački. Tokom godina čovek je razarao
delove prorode, ali je ona kao celina bila sačuvana. Današnje njegovo razaranje
preti da je neobnovljivo razori. Bojimo se da će time razoriti i samoga sebe. Zato
mu je zadatak obuzdavanje razaračkih strasti, interesa, pohlepe, i njeno
održavanje. Oblikovanjem evolucije kao sopstvene istorije čovek iz pomenute
trostruke povezanosti s prirodom mora oblikovati i svoj kulturni zadatak.
Antropolozi kulture često prihvataju kontinuitet kulturnog od podljudskog
do ljudskog, odnosno od „predkulturnog“ do „kulturnog“, kako to ističe
savremena sociobiologija. Po tom stanovištu, predkulturno je svojevrsni most
između životinjskog i ljudskog ponašanja, jer ako se može identifikovati neka
„prva kultura“ čoveka, onda se, barem hipotetički, može govoriti o
7
Michael Begon: “Ecology From Individuals to Ecosystems”, Liverpool 2006, str. 235-241.
10
„pretkulturnim“ ponašanjima. Sociobiolozi su ustanovili kod nekih vrsta primata
ponašanja koja ne govore samo o korišćenju, tj. o kulturnom prilagođavanju
nego i o „proizvodnji“ nekih instrumenata, kao i o postojanju „simboličke moći
koja dopušta učenje takvih tipova govora koji su se svojevrsno smatrali
isključivo ljudskim“. Zato se smatra da izmađu prirode i kulture, a možemo reći
i društva, nema načelne granice. Kultura pretpostavlja mozak, a ovaj razvoj
lobanje, koji zajedno s pronalaskom vatre otvara mogućnost kulturnog čina. U
tom smislu ističu se tri faze evolucije kultute. U prvoj fazi dominira biološka
uslovljenost u procesu postajanja čoveka od arhaičnih vrsta u homo sapiens. U
drugoj fazi nakon ekološke kataklizme nastaje umesto genetske - kuturna
kontrola – „civilizacija“ i klasično društvo. Treća faza nastaje sa antičkom
kulturom. Kultura je zato ne ostrvo, već poluostrvo, a čovek je „kulturna
životinja“, „simbolička životinja“, „racionalna“. Bez genetske evolucije i
ekoloških „pritisaka“ čovek ne bi proizvodio i komunicitrao i ne bi postao ni
„biće prakse“8.
2. RAVNOTEŽA KAO OSNOVA SOCIJALNO –
EKOLOŠKIH POGLEDA NA SVET
Šta podrazumevamo pod pojmovima “priroda” i “društvo”? Pored mnogih
definicija koje ovi pojmovi imaju, najprihvatljiviju je veoma teško izdvojiti jer
zahteva način razmišljanja koji se protivi konceptu popularno nazvanim
“linearno razmišljanje”. Ova forma nelinearnog ili organskog razmišljanja je
više razvojno nego analitički usmerena, jer su priroda i socijalne structure sa
svim svojim lepotama i dinamikom, mnogo više razvojno orijentisane nego iste
naslikane na platnu, na primer. Dakle možemo konstatovati da su priroda i
socijalne strukture stalno evoluirajući fenomeni i da se stalno menjaju.
S obzirom na svu ovu dinamiku formiraju se društvene socijalne structure
oko statusnih grupa, klasnih formacija i kulturnih fenomena. Moramo reći da su
bez obzira na biološke razlike, razlike u socijalnim dimenzijama shvatanja ljudi
prilično jasne. Kasnije te razlike zauzimaju hijerarhijsku i eksploatativnu klasnu
formu, pa se formiraju porodice, plemena, klanovi, udruženja i druge socijalne
organizacije. Na taj način skupine ljudi produkuju jak osećaj solidarnosti i
8
http://sites.google.com/site/viadomum/
11
kolektivnu svest. Tako nas socijalna ekologija kao nauka poziva da o celoj
planeti počnemo razmišljati kao o celini koju trebamo čuvati i sačuvati za
dobrobit čovečanstva.
Čovek kao biološka jedinka,bilo gde da se nalazi, podleže uticaju životne
i svoje sredine. Ovaj odnos ima biološku i društvenu ravnotežu i zavistan je od
bioloških zakona i socioloških zakona, a njegova promena narušava zdravlje
čoveka. Promene u životnoj sredini čoveka koje su van njegovih mogućnosti da
ih kontroliše, narušavaju biološku ravnotežu i štete njegovoj socijalnoj strukturi
(prirodne katastrofe) i sl.
S druge strane ako čovek želi da usavršava, menja i neracionalno koristi
svoju biološku sredinu, ukratko rečeno on želi da njom dominira, povećava se
uticaj te izmenjene sredine na čoveka. Ljudi, u želji da svoj život učine
udobnijim, pa često u senci izvanrednih uspeha u raznim oblastima svoje
delatnosti (tehnologije, nauke, saobraćaja, proizvonja hrane i sl.) dovode u
početku i nezapaženo, a sve dalje,do procesa degradacije i zagadjivanja životne
sredine,da se skoro već može postaviti pitanje opstanka ljudske vrste9.
Kada je čovek postao „bogatiji“, kada, u poslednjih 150 godina misli da
dominira prirodom, shvatio je da su posledice izvesnih uspeha u današnje vreme
poražavajuće, a za budućnost katastrofalne. Nazvao ih je „ekološkom krizom“,
a mi ih danas nazivamo problemima kojima se bavi socijalna ekologija. Institut
za kontrolu ljudske aktivnosti u svetu sa sedištem u Vašingtonu poručuje da se
zdravlje naše planete Zemlje stalno ogoršava: smanjuje se hranljivi sloj zemlje,
šume umiru, pustinje se šire, povećavaju se otrovni gasovi u atmosferi (ugljen
dioksid, sumpordioksid, i dr.), gomilaju se otrovni otpaci, u vodi se nalaze teški
metali, kancerogene materije i smanjuju se mnoge biološke vrste (životinje i
biljke). Gotovo u svim zemljama, a i u svetskim razmerama (OUN) postoji širok
front borbe za smanjenje negativnih posledica zagađivanja, kao i protiv dalje
degradacije čovekove sredine. Rad svih, posebno onih na odgovornim mestima
treba da se usmeri u prvom redu na sprečavanje aktivnosti koje ruše ekološku
ravnotežu, a u isto vreme u otklanjanju posledice zagađenja. Potrebno je
obezbediti svakom čoveku zadravu životnu sredinu čist vazduh, čistu vodu,
nezagađenu hranu10.
9
James H. Schmitz: “Balanced Ecology”, London 2005, str 203-215, prilagođen tekst.
10
http://www.rtv.rs
12
Korisnici prirodnih dobara, dakle svi mi, kao i potencijalni zagađivači
životne sredine (iz nauke, tehnologije, saobraćaja, proizvodnje hrane i dr.) treba
da se upoznaju sa negativnim posledicama neracionalnog ponašanja prema
prirodi, neracionalnog ponašanja prema zakonima prirode uopšte, neracionalno
korišćenje prirodnih resursa i da se na taj način formira ekološka svest, odnosno
da se formira ekološka etika savremenog čoveka. Međutim, priroda ne
dozvoljava da se remete osnovni biološki zakoni, ali i ljudsko društvo ima svoja
pravila ponašanja, svoje zakonske norme koje se moraju poštovati. Bez tog
uslova u industriji razvijenog sveta, u borbi za veći dobit, u prljavoj tehnologiji,
biološki zakoni su uvek u opasnosti.
Koji su to osnovni činioci koji remete biološke zakone i samim tim
doprinose zagađenju životne sredine?
Četiri su osnovna, a to su:
• Upotreba prirodnih bogatsva u industrijske svrhe. Poznato je da su
bogatstva jedne zemlje, sadržana u njenoj utrobi ili na površini često
presudni činilac njen standard. Da bi se ona mogla pravilni i
racionalno koristiti neophodno je poznavanje svih ekoloških faktora
koji postoje u dotičnoj sredini. S druge strane, nužno je da poznajemo
ekonomsku moć prirode koju želimo da koristimo, kao i tržište gde
plasiramo uzajamne proizvode prirode i čoveka. Godišnje iz zemljine
utrobe izvlači se oko 120 milijardi tona različitih ruda, sa tendencijom
stalnog porasta. Da bi se smestile ove sirovine potrebna bi bila
železnička kompozicija od oko 700 hiljada vagona, tako duga da 15
puta opaše zemljinu kuglu po Ekvatoru. Prerada ove impozantne
količine ruda i drugih materijala (uglja, nafte) praćeno je ogromnim
količinama otpadnih materijala.
Područja na zemlji koja su
inoksicirana, kontaminirana, zagađena, nepodesna za životne funkcije.
Takva područja stvara čovek, nekontrolisanim ostranjivanjem
(neostranjivanjem) otpadnih materijala11.
• Nekontrolisani porast ljudske populacije. Karakteristika dvadesetog i
početak dvadeset i prvog veka je ’’demografska ekspanzija’’, koja
označava rapidno povećanje broja stanovnika na zemlji. Sa stanovišta
11
Tomislav Smrečnik: „Socijalna Ekologija – Osnovne teme i teorijske postavke, Beograd 2002, prilagođen zaključak, str.
45-49.
13
zagađenja životne sredine značajna je migracija stanovništva u
gradove i industrijske centre. Smatra se da gradovi zauzimaju oko
o,4% zemljine površine, a da u njime žive oko 42% stanovnika naše
planete. U oko 50% srpskih naselja vazduh se smatra ozbiljno
zagađenim.
• Povećana proizvodnja sintetskih i hemijskih materija.’’Hemizacija’’
poljoprivrede dovodi do preopterećenja ekosistema. Povećanje
poljoprivredne proizvodnje i povećanje prinosa, koje nazivamo
’’zelena revolucija’’ postignuto je između ostalog i upotrebom
mineralnog đubriva i zaštitom, najčešće otrovnim hemikalijama. U
poljoprivrednoj proizvodnji koriste se oko 100 miliona tona raznih
mineralnih đubriva i oko 3 miliona tona pesticida, ne računajući
aditive
i
brojna
sredstva
u
tehnologiji
hrane
(vitamine,hormone,antibiotike).
• Povećana je potrošnja kiseonika različitim industrijsko-proizvodnim
aktivnostima čoveka.Smatra se da potrošnja kiseonika u industriji i
saobraćaju u pojedinim industrijski razvijenim zemljama i regionima
prevazilazi količinu proizvedenog kiseonika od strane kopnenih
zelenih biljaka datog regiona. Navodi se da automobili učestvuju sa
više od 50% u zagađenju naše atmosfere. Smatra se da oko 320
miliona automobila, verovatno ih sada ima više u svetu, potroše više
kiseonika nego cela ljudska populacija. Istovremeno automobili
izbace a atmosferu oko 250 miliona tona ugljen monoksida i preko 60
miliona tona ugljovodonika. Jedan mlazni avion prilikom preletanja
Atlantika potroši 70 do 150 tona atmosferskog kiseonika. Nedostatak
kiseonika i pomannjkanje čiste vode izgleda da su prvi činioci tako
zabrinuli današnjeg čoveka da on veliki deo svoje tehnologie
usmerava na zaštitu životnog prostora. Zaštita životne sredine jedno je
od značajnih problema današnjice, na kojem moraju sarađivati brojni
specijalisti širom sveta. Do pre oko dvadeset godina o ovom problemu
se kod nas malo znalo ili mu se pridavao nezapaženi značaj za širu
javnost. Međutim,izgradnja krupnih industrijskih objekata , neplanska
urbanizacija pojedinih područja i neadekvatna izgradnja pratećih
sanitarnih objekata, dovodi očito do ozbiljnih poremećaja u prirodi,
koje se posebno odrazile na reke kao slagalište raznih organskih i
neorganskih otpadnih materija. Nekontrolisano izbacivanje ovih
materija u vodenu sredinu remeti prirodni tok kruženja materija,
14
dovodi do poremećaja ekoloških uslova, nastaju poremećaji u
biocenozi vode i voda na taj način postaje neupotrebljiva za razne
ljudske potrebe12.
3. EKOLOŠKA KRIZA
Može li se ekonomska dijagnoza u svetskim razmerama okarakterisati kao
ekološka kriza? Može li se ekološka kriza dovesti neposredno u vezu sa
socijalnim krizama i socijalnim činjenicama i konačno, nekoliko vekova starom
industrijskom civilizacijom? Danas nekima još uvek nije prihvatljiv termin
ekološka kriza, već radije upotrebljavaju termine koji ukazuju na krizu u
pojedinim oblastima, pa se tako govori o krizi okoline, energetskoj krizi i sl.
Naprotiv, sasvim je prihvatljiv termin ekološka kriza iz više razloga. On ukazuje
na odredjen kvalitet i ocenu dijagnoze, pretpostavljajući, svakako, i različitosti u
pojedinim aspektima krize ili geografskim prostorima i sl. Ekološka kriza
pojmovno znači da je industrijska civilizacija – kao i njene institucije, vrednosti,
ideologija i, konačno, svest o nastavku takvog puta u budućnost – naspram
njenieh prirodnih osnova, došla u ćorsokak. Ona definitievno izražava, u
najmanju ruku, pitanje budućnosti dosadašnjeg puta razvoja i obrazaca
ponašanja, a optimalno izražava zahtev za promenom. Neki autori, prema tome,
ističu tezu: kraj ili promena. Ekološku krizu prate i sve učestalije ekološke
katastrofe, a najveći broj izazvao je čovek – direktno ili indirektno. Prema tome
je ekološka kriza najdublje povezana sa socijalnim činiocima – istorijskom
ulogom kapitalizma, koji istovremeno sa ekološkom krizom izaziva
civilizacijsku i socijalnu krizu. Ekološko i socijalno tako su u najdubljoj vezi
koja se kvalitativno i kvantitativno intenzivira tokom istorijskog razvoja – od
početka agrarne revolucije do danas13. Ekološka kriza je kriza kapitalizma. Naša
razmišljanja polaze od toga da su i ekološka rešenja zavisna od socijalnih
rešenja i da se ekološka kriza manifestuje i proizvodi i u socijalizmu, a
imanentno ne znači pesimizam – naravno uz pretpostavku promene stanja i
12
13
Danilo Ž. Marković: „Socijalna Ekologija“, Beograd 1996. str.271.
Sven E. Jorgensen, Simone Bastianoni, Felix Muller: “A New Ecology Systems Perspective”, Athens, 2007, str. 349-354.
15
ponašanja. Šta više,ona nam mora biti podsticaj i to u svim segmentima duštva,
od institucija do društvenih vrednosti. Verovatno ne postoji samo jedno rešenje i
jedan put rešavanja problema budućnosti, jer ne rešavamo probleme ekološke i
socijalne krize, nego koncipieranjem budućnosti, rešavamo problem budućeg
života nove civilizacije ili izmenjene postojeće, rešavamo i problem ekološke i
socijalne krize. Akcenat programa mora biti stavljen na budućnost.
U istraživanju ekoloških problema kao socijalnih i socijalnih problema
kao ekonomskih, postoje različiti nivoi i aspekti razmišljanja i delovanja. Prvi se
može označiti kao najopštiji filozofski problem, kao nivo poimanja sopstvenog
istorijskog puta i mesta čoveka u kosmičkim razmerama, kao problem osnovnih
civilizacijskih formi. Drugi se može označiti kao problem globalnog rešavanja
klasičnih problema iscrpljievanja i uključujući i problem tehnologija. I treći nivo
je sama rasprava o primeni projekata i programa na rešavanju ekoloških pitanja.
Neki ukazuju na malo drugačije vidove i nivoe diskusije. Na nivo izučavanja
fenomena, na nivo stvarnih mera za zaštitu i rešenje problema i na nivo
društveno-političkih struktura, odnosno planova, strategije i politike u
ekološkom domenu14.
Isto tako mogu se uočiti i različiti pristupi u odgovorima na ekološku
krizu. Jedni su skloni naglašavanju da su rešenja u domenu produkcionih
odnosa, a drugi u domenu tehnologije itd. Očigledno, samo celovito
koncipiranje budućeg načina života, njegovih osnova, uključujući i socijalne i
tehnološke i vrednosne i dr. aspekte, može doneti čovečanstvu sigurniju
budućnost u granicama koje ipak odredjuju kosmički zakoni15.
Sa pojamom ekološke krize usko je povezan i pojam ekološke svesti. Kao
što se nekima čini termin ekološka kriza ne primeren iz različitih razloga, tako
im je ponekad sumnjiv termin ekološka svest. Smatramo da je to kompleksan
pojam koji u sebi sintetizuje spoznaje i anticipacije programsog karaktera. Bez
ekološke svesti, ali ne samo naučne ili socijalne elite ili pokreta, sve mere mogu
biti uzaludne. Ne mislimo da nisu moguća ekološka rešenja na racionalnoj
osnovi bez demokratskog učešća masa, ukoliko bi ona imala i duboke socijalne
posledice za samu organiizaciju budućeg društva. Ekološka svest imanentna je
14
15
Robert U. Ayres, Leslie W. Ayres: “A Handbook of Industrial Ecology”, Massachusetts 2002, str. 36-51.
Z. S. Demirdjian: “Toward an Interdisciplinary Approach to Sustainability”, WorkPaper, NewYork 2003, str.87-93.
16
društvenoj svesti, ona ima svoju socijalnu bit, te se po definiciji ne može
iscrpljivati samo u kritici, bez obzira koliko ona bila progresivna, niti pak samo
na svesti o okolini. Ekološka svest pretpostavlja spoznaju o stanju društva i
prirode i o uzrocima toga stanja; spoznaju da treba zaštititi prirodu od daljeg
propadanja upotrebom preventivnih sredstava. To znači da je potrebno razvijati
primenjenu ekologiju na osnovama dogovorene ekološke politike.
Treba ovde napomenuti da se u odnosu na ekološku politiku navode tri
osnovna stava, odnosno istovremeno grupisanja prema dosadašnjem razvoju.
Prvi stav ocenjuje dosadašnju ekološku politiku kao nedovoljnu za uspešno
rešavanje postojećih opasnosti. Ona je uglavnom negativno ocenjena. Prema
drugima, dosadašnja ekološka politika je uglavnom ispunila sva bitna očekivanja
uprkos permanentnoj kritici manjih problema i propusta. Treći smatraju da su
ekološki problemi “naduvani“ i da se radi o nepotrebnoj ekološkoj histeriji.
Unutar ovih stavova moguće je tražiti različite struje i pozicije kao što su:
moralisti, biolozi, socijalisti, racionalisti, kapitalisti i realiesti16.
4. EKOLOŠKI PROBLEM I INTERESI
RADNIČKE KLASE
U definisanju ekoloških problema, od globalnih, preko nacionalnih do
lokalnih, implicirani su uvek interesi pojedinih društvenih klasa ili samo jedne –
radničke klase. Interesi radničke klase su u trajnom rešenju problema, a interesi
kapitala i multinacionalnih kompanija u trenutno ekonomski najpovoljnijim
solucijama. Ovi interesi međusobno su suprotstavljeni pa se ekolozi sada više
zalažu za ograničavanje moći u ekološkom domenu. Dolazimo do logičnog
zaključka: radnička klasa se ne može isključiti iz diskusije o ekološkim
problemima. Ona se ne sme prepustiti manipulacijama krupnog kapitla, državne
i paradržavne birokratije, jer aktivno učestvuje u procesu proizvodnje, i samim
tim mora biti jedan od nosioca ekoloških rešenja. Velika prednos radničke klase
je u tome što ona ne zastupa samo svoje interese, već interese svih. Radnička
16
http://sites.google.com/site/viadomum/
17
klasa zato mora oblikovati novu civilizacijsku matricu sa svog stanovišta i sa
stanovišta svoje istorijske uloge17.
Možemo se složiti da ko je nosilac kapitala i organizator proizvodnje
mora snositi i odgovornost za ekološke probleme. Ekološka kriza jeste problem
čovečanstva jer preti da preraste u ekološku katastrofu. Kratkoročnost
ekonomskih interesa predstavlja opasnost i za samu radničku klasu, posebno u
zamljama u razvoju gde su prisutna dugovanja međunarodnom kapitalu širom
sveta. I u Srbiji problem odnosa društvene reprodukcije i ekologije postaje sve
aktuelniji, i mora se ozbiljno razmisliti o razumnim zahtevima krupnog kapitala
i društvenih interesa. Međutim, ekonomska i socijalna kriza u Srbiji izaziva
pesimizam najšire radničke populacije koji postaje plodno tlo za širenje
tehnološkog determinizma. Na zapadu, međutim, udruženja radnika (sindikati)
uključeni su u aktivno rešavanje ekoloških problema. Tako su se radnici
okrenuli ka novim idejama i novim pokretima, između kojih su i ekološki.
Međutim, u istorijskoj ulozi rešenja najvažnijih društvenih pitanja,
radnički pokret smatrao se samodovoljnim, i to je urušilo radničko organizovano
delovanje. Tako je radnički pokret došao u stanje krize sopstvene reprodukcije.
Ta kriza konstantno je počela da se odražava na potrebnu dinamičnost, tako da
se došlo do stadijuma formalizma i potpune neorganizovanosti. Tu je nastao
nekontrolisani ekološki problem. Ali, radničko organizovano delovanje mora
prihvatiti i nove ideje, tako da se nikada ne dođe do najveće svetske ekološke
krize, a istovremeno ogromnog broja onih koji se bave ekološkim problemom18.
5. KONCEPT ODRŽIVOG RAZVOJA
„Održiv razvoj se odnosi na bolji kvalitet života za svakoga, sada, i za
generacije koje će doći. To znači shvatanje da su naša ekonomija, životna
sredina i drištveno blagostanje međuzavisni. To znači i, gde je moguće,
unapređivanje životne sredine; da obezbedimo zadovoljavanje osnovnih ljudskih
17
18
Ivan Cifrić: „Socijalna Ekologija – prilozi zasnivanju discipline“, zagreb 1989, str. 48-56.
http://www.rtv.rs
18
potreba, kao što je pružanje toplih domova i bezbednih ulica i davanje ljudima
mogućnosti da ostvaruju svoj potencijal kroz obrazovanje, dobro zdravlje i
posao. A sve to zahteva robusnu ekonomiju koja može da stvori bogatstvo koje
dopušta da se potrebe zadovolje, sada i u budućnosti.“
Koncepcija i strategija „održivog razvoja“ imaju poseban značaj i uticaj
poslednjih decenija. Posebno je bitan stepen institucionalizacije ovog koncepta,
počev od Ujedinjenih nacija, dakle na internacionalnom nivou, do pojedinih
država i lokalnih zajednica. U široj javnosti, ali i u stručnim krugovima ovaj
koncept i strategija prevazilaženja ekoloških kriza koja se njime predlaže u
centru je pažnje.
Istorijski i teorijski posmatrano ova koncepcija i pristup koji izražava
izraz su pokušaj odgovora na pitanja i dileme koje su se artikulisale tokom
šezdesetih i sedamdesetih godina, kada se intenzivno razvijala svest o postojanju
ozbiljnih ekoloških problema i neophodnosti iznalaženja teorijskih i praktičnih
odgovora19.
Pored klasičnih, ekoloških pristupa, tokom šezdesetih i sedamdesetih
godina, artikulisale su se četiri osnovne, manje ili više suprotstavljene struje.
Jedna grupa naučnika još uvek je istrajavala u svojim stavovima da nauka
tehničko-tehnološkim razvojem može da prevlada postojeće krize i izbegne
globalnu planetarnu ekološku krizu. Posebnu pesimističku varijantu „naučnog“
pristupa problemu predstavljao je koncept „granice rasta“. U široj javnosti, ali i
u političkim krugovima i značajnim svetskim institucijama veliki uticaj imao je
Izveštaj Rimskog kluba, čije su osnovne teze da postoje granice rasta koje
planeta zemlja može da podnese, da smo već izuzetno blizu tim granicama sa
prisutnim trendom eksponencijalnog rasta gotovo u svim sferama društvenog
života, a posebno stanovništva, privredne proizvodnje, proizvođenja hrane i
trošenja neobnovljivih prirodnih resursa. Autori izveštaja zalagali su se za
urgentno zaustavljanje globalnog rasta i uspostavljanja stanja ravnoteže. Jedino
tako, smatrali su oni, može se zaustaviti ekološka katastrofa. S druge strane, u
okviru filozofsko-antropološke orijentacije, razvila se dubinska ekologija, sa
naglašenim filizofskim pristupom. Njeni predstavnici smatraju da se mora
preispitati temeljni ontološko-antropološki odnos čoveka i sveta/prirode i da je
tu izvor i rešenje problema, jer su problemi nastali zbog modernog
19
Tomislav Smrečnik: „Socijalna Ekologija – Osnovne teme i teorijske postavke, Beograd 2002, str. 151-157.
19
instrumentalnog odnosa čoveka prema svetu. Kao što smo videli, i ova
orjentacija osuđuje koncepciju modernog progresa ili razvoja, posebno onom
koji je utemeljen na industrijskom tipu proizvodnje i potrošačkom mentalitetu
savremenih društava i odlikuje se kategoričkim zahtevom za radikalnom
promenom vrednosne orijentacije. Predlog radikalnog rešavanja kriza, dolazio je
i od marksistički i anarhistički orijentisanih predstavnika koji su dolazili iz
tabora društvenih nauka. Oni su smatrali da je osnovni uzrok kriza vladajući
kapitalistički tip društveno-ekonomskih odnosa. Sva zla potiču od njega i zato je
jedino rešenje njega radikalno promeniti. Najzad, treba imati na umu izuzetno
obilje neposrednih, materijalnih dokaza, o katastrofalnim posledicama
dosadašnjeg razvoja modernog i savremenog društva, posebno u visoko
razvijenim industrijskim zemljama.
Koncepcija i strategija održivog razvoja u velikoj meri izraz je takve
klime i skoro opšte prihvaćenog stanovišta u široj javnosti da dalji ekonomski
rast, odnosno društveni razvoj, treba zaustaviti, jer nam u protivnom preti
kataklizma. Osnovni motiv i cilj bio je da se dokaže osnovanost stanovišta da je
moguć i dalji društveni razvoj i rešavanje problema ugrožavanja životne
sredine20.
5.1. Kritike koncepcije održivog razvoja
Ma koliko izgledao sveobuhvatan i u pogledu različitih teorijskih pozicija
i u objedivanju teorijskog i praktičnog aspekta i institucionalnih organizovanja
najadekvatnijeg načina preaktičnog rešavanja problema ekoloških kriza, od
samog početka ovaj koncept imao je umerenije i radikalnije kritičare. Kritički
odnos prema konceptu održivog razvoja uslovno bi mogao da se razvrsta pre
svega prema aspektu kritike kome se pridaje najveći značaj.
Tako, pre svega imamo autore koji kritikuju koncept prevashodno sa
načelnog teorijskog stanovišta, ukazujući bilo na međusobni protivrečnost
ključnih pojmova „razvoj“ i „održivost“, bilo na zadržavanje suštinski
kompromisnog reformističkog pristupa kojim se ne dovodi u pitanje
neprihvatljiva scijentistička i tehnokratska pozicija rešavanja problema kriza
životne sredine.
20
Tomislav Smrečnik: „Socijalna Ekologija – Osnovne teme i teorijske postavke, Beograd 2002, str. 159-162.
20
Drugi aspekt bi smo mogli da nazovemo ideološko-politički.
Karakteristično je za ovaj kritički pristup pripisivanje institucionalnoj varijanti
koncepcije održivog rasta svesne namere obmanjivanja javnosti u interesu
zaštite interesa svetskog kapitala, kapitalističkog tipa društveno-ekonomskih
odnosa i ekonomskih nejednakosti u globalnim svetskim razmerama. Neki od
predhodno navedenih kritičara koji se prevashodno usredsređuju na teorijsku
analizu ove koncepcije uključuju i ovaj aspekt, ali on je ipak dominantniji među
autorima koji pripadaju ideološkoj provenijenciji radikalne socijalističke ili
humanističko-anticipatorske kritike kapitalizma ili antiglobalističkom pokretu za
koji je karakteristilna radikalna kritika savremenih procesa globalizacije sveta.
Njihov radikalni kritički stav zasniva se na uverenju da je proces globalizacije u
stvari proces uspostavljanja hegemonije kapitalističkog sistema u svetskim
razmerama, njegovo prerastanje u svetski sistem sa svim strukturnim suštinskim
negativnim karakteristikama koje odlikuju kapitalizam kao poseban društvenopolitički i ekonomski sistem. Kao ilustracija ove vrste kritike, izdvojeni su neki
od tekstova jednog broja autora okupljenih oko neformalnih internacionalnih
organizacija koje su okupljene u „anti-globalistički blok“, kao što je na primer,
TWN („Mreža Trećeg Sveta“). Oni naglašavaju da je nejednakost i
neravnopravnost u gotovo svim sferama odnosa između razvijenih zemalja i
zemalja u razvoju osnovna karakteristika savremenog sveta i da je osnovni cilj
procesa globalizacije da se takvi odnosi očuvaju jer na njima počiva razvoj i
blagostanje razvijenog sveta. Koncepcija održivog razvoja, posebno u njenoj
institucionalnoj varijanti, u funkciji je, po njihovom mišljenju, tog osnovnog
cilja.
Blaža varijanta ove kritike je u ukazivanju na činjenicu da zagovornici
ove koncepcije ne problematizuju postojeći društveno-politički i ekonomski
poredak, vladajući tip društveno-ekonomskih i političkih odnosa unutar država i
među državama, kao jedan od razloga za teškoće u rešavanju problema životne
sredine. Ovo je u suštini podvarijante kritike da je koncepcija reformistička21.
Treba, najzad, istaći da postoje kritike koje su vrednosno uglavnom
neutralne, koje polaze od stanovišta da je u načelu koncept validan, samo da ima
značajnih teškoća u njegovoj realizaciji. U tom smislu najčešće se ističe problem
posebnih interesa multinacionalnog kapitala i zaštite od sada stečenih privilegija
razvijenih zemalja u međunarodnim ekonomskim odnosima22. Karakteristično je
21
22
Tomislav Smrečnik: „Socijalna Ekologija – Osnovne teme i teorijske postavke, Beograd 2002, str. 166-183.
Ivan Cifrić: „Socijalna Ekologija – prilozi zasnivanju discipline“, zagreb 1989, str 97.
21
za predstavnike ovog stanovišta da koncepciju održivog razvoja ipak smatraju
najadekvatnijim teorijsko-akcionim okvirom za borbu u prevazilaženju tih
nejednakosti, a njihovo prevazilaženje imperativom jer su delom i uzrok
globalnih ekoloških kriza.
5.2. Korporativna i demokratska globalizacija
Svet, kakav mi poznajemo polako menja u svakom pa i ekološkom
pogledu. Mirna, održiva budućnost, zasnovana na jednakosti prilika, zavisiće pre
svega od dve konkurentne vizije globalizacije: „korporativne“ i „demokratske“.
U proteklih deset godina, milioni ljudi širom sveta, pre svega u državama kao
što su Indija, Filipini, Brazil, Bolivija, SAD, Kanada, Meksiko, Argentina,
Francuska, Nemačka, Italija, Češka republika, Švedska, Engleska, Afričkim
državama, i mnogim drugim, demonstriraju nezadovoljstvo institucijama i
politikom korporativne globalizacije, kao i njenog uticaja na rapidno trošenje
svih prirodnih resursa, posebno neobnovljivih, a time i na uništenje planete
zemlje i čovečanstva. Međutim, mnogi stručnjaci ovakav vid nezadovoljstva
smatraju neozbiljnim, jer ne nudi alternativu već samo “koči napredak”.
“Korporativni globalisti” svet vide kroz inhibiranje „moći i privilegija“, tako što
uvek govore o progresu, privatizaciji javnog sektora, slobodnom tržištu, i
dubljoj eksploataciji prirodnih bogatstava. Odmah možemo prepoznati osnovne
katalizatore ekoloških i društvenih kriza23.
Međutim, oni govore o „slobodnom budućem svetu“ u kome će postojati
veći kvalitet života, svetu bez siromaštva i ugrožavanja čovekove sredine24.
Korporativni globalisti tako nastoje uspostaviti pravo slobodne konkurentske
borbe i privatnu svojinu. „Demokratski globalisti“ ,čiji se stavovi
najcelishodnije sagledavaju kroz pokrete građana, svet vide onakvim kakav
zaista jeste – u svakoj pa i ekološkoj krizi. Gde „korporativni globalisti“ vide
turbulencije i priliku za razvoj kapitala, „demokratski globalisti“ vide sputavanje
23
24
Robert U. Ayres, Leslie W. Ayres: “A Handbook of Industrial Ecology”, Massachusetts 2002, str. 59-67.
James H. Schmitz: “Balanced Ecology”, London 2005, str.79.
22
i kritikuju ostvarivanje profita bez razvoja, na kratak rok, kroz uništenje onoga
što zaista donosi pravi kvalitet života. „Demokratski globalisti“ kritikuju
zamenu prave demokratije demokratijom novca i kapitala, razvoj materijalizma i
gušenje sloboda i prava ljudi25.
U svakom slučaju, može se reći da je čovečanstvo dostiglo limite u
pogledu centralizovane institucionalizacije i apsolutne kontrole manjine. Vodeće
shvatanje globalizacije posle Drugog svetskog rata propagiralo je jačanje
nekoliko stotina velikih privatnih korporacija i banaka koje poseduju razvijenu
mrežu proizvodnje, potrošnje, finansija, i filijala širom sveta. Otuda tako
nemilosrdnih ekoloških kriza. I danas, većina onoga što ljudi oblače, jedu, piju
ili koriste na drugi način dolazi iz proizvodnih pogona upravo ovih kompanija.
Tako da „korporativni“ i „demokratski“ globalizam treba posmatrati kao lice i
naličje jedne pojave – procesa globalizacije, u kome se vladavina kapitala u
ekonomskoj sferi mora poštovati, ali uz maksimalno uvažavanje prava nacija
koje svoj razvoj vide drugačije, kao i radne snage koja je nosioc razvoja a prva
je na udaru posledica koje nosi „spaljena zemlja“ koju proizvodnja sirovina
neminovno ostavlja26.
25
Michael Begon: “Ecology From Individuals to Ecosystems”, Liverpool 2006, str 237-239.
26
Douglas J. Kennett, Bruce Winterhalder: “Behavioral Ecology and the Tranzition to Agriculture”, University of California,
2008, str. 312-319.
23
ZAKLJUČAK
Moramo reći da se menjaju naučne paradigme i da je moguće samo
jedno potpuno novo razumevanje između područja društvenih interesovanja.
Socijalna ekologija upravo nastoji uspostaviti takav odnos između disciplina u
kojima će to razumevanje biti zasnovano na ravnopravnosti jezika
komuniciranja između naučnih disciplina. Tako socijalna ekologija mora,
primenjujući sociološke kategorije, prihvatiti objektivne procese u ekološkom
sistemu. U isto vreme je od posebne važnosti obratićanje pažnje na kategorije
koje nose naziv „zajedničke potrebe većine“. Normalno je da čovek kao
kulturno, socijalno, i prirodno biće koristi za svoj razvitak sve svoje snage i
potencijale. Predmet ekoloških pogleda na svet ne podrazumeva i ovakvo
bavljenje ljudskom životnom sredinom i prirodom samog čoveka koji može da
organizovano utiče na ekosisteme i životnu sredinu uopšte. Otuda mi danas
posmatramo taj odnos kao socijalno ekološki pogled na svet čija suština leži u
globalnom ljudskom sistemu i planetarnom ekosistemu.
Odvajanje ekoloških od socijalnih problema, ili čak potcenjivanje ili
nepriznavanje ovog složenog odnosa, značilo bi u velikoj meri pogrešno
razumevanje krize životne sredine. Ako ignorišemo osnovne uzroke sadašnjih
tržišnih društava koja su struktuirana na takmičarskom imperativu „rasti ili
umri“, pogrešno ćemo krivicu za osnovne ekološke probleme svaliti na rast
stanovništva ili nove tehnologije. Kao osnovne katalizatore ekoloških kriza
moramo navesti industrijsku ekspanziju i korporativni samointeres, jer ukoliko
to ne učinimo svi efekti napora biće nedovoljni da bi se došlo do stvarnih
promena.
Na kraju moramo reći da je socijalno ekološki pogled na svet bio jedan
od prvih ekoloških pristupa koji se na adekvatan način bavio promenom ljudskih
duhovnih vrednosti. Takva promena, kako sada razumemo, značila bi promenu
mentaliteta dominacije u mentalitet komplementarnosti u kome bismo svoju
ulogu u prirodnom svetu videli kao kreativnu, pomagalačku i kao duboko
razumevajuću prema potrebama neljudskog života. Tako dolazimo do potpunog
socijalnog razumevanja prirodne evolucije u svoj svojoj plodnosti i
raznovrsnosti.
24
LITERATURA
1. Tomislav Smrečnik: „Socijalna Ekologija – Osnovne teme i
teorijske postavke, Beograd 2002.
2. Ivan Cifrić: „Socijalna Ekologija – prilozi zasnivanju discipline“,
zagreb 1989.
3. Danilo Ž. Marković: „Socijalna Ekologija“, Beograd 1996.
4. Robert U. Ayres, Leslie W. Ayres: “A Handbook of Industrial
Ecology”, Massachusetts 2002.
5. Sven E. Jorgensen, Simone Bastianoni, Felix Muller: “A New
Ecology Systems Perspective”, Athens, 2007.
6. Michael Begon: “Ecology From Individuals to Ecosystems”,
Liverpool 2006.
7. Douglas J. Kennett, Bruce Winterhalder: “Behavioral Ecology and
the Tranzition to Agriculture”, University of California, 2008.
8. Z. S. Demirdjian: “Toward an Interdisciplinary Approach to
Sustainability”, WorkPaper, NewYork 2003.
9. James H. Schmitz: “Balanced Ecology”, London 2005.
10. http://www.rtv.rs
11. http://sites.google.com/site/viadomum/
25
Download

Социјално еколошки поглед на свет.pdf