Branko Radulović*
Stečaj u Srbiji –
činjenice, zablude i nenameravane posledice
Apstrakt: Četiri godine nakon stupanja na
snagu Zakona o stečaju ,Vlada Srbije predložila je izmene i dopune tog Zakona o stečaju.
Rad analizira tri ključna aspekta stečajnog postupka u Srbiji – 1) relativno mali broj stečaja
malih i srednjih preduzeća, 2) značajno učešće
unapred pripremljenih planova reorganizacija
motivisanih, pre svega, niskim troškovima i
kratkim trajanjem postupka i 3) presudan uticaj na efikasnost stečajnog postupka leži u primeni važećeg zakona i problemima van samog
stečajnog okvira, a ne u samom tekstu Zakona
o stečaju. Analiza Predloga zakona ukazuje da
iako sadrži nekoliko unapređenja, on ostavlja
niz pitanja otvorenim, neka od rešenja koja su
se pokazale korisnim u praksi Predlog ukida.
Konačno, Predlog sadrži i niz pogrešnih rešenja, koja pre svega ugrožavaju podnošenje
i usvajanje kako unapred pripremljenih, tako
i običnih planova reorganizacije u budućnosti.
Stoga postavljamo pitanje stvarne potrebe za
obimom izmena sadržanih u Predlogu zakona.
Ključne reči: stečaj, bankrotstvo, reorganizacija,
Abstract: Four years after the entry into force of the Law on Bankruptcy, the Serbian Government proposed the Bill on Amendments and
Supplements to the Law on Bankruptcy. Paper
reviews three key aspects of the bankruptcy
procedure in Serbia - 1) relatively small number of small and medium sized bankruptcies, 2)
significant share of the number of reorganization plans prepared in advanced mainly due to
low costs and short duration, and 3) problems
that lie in the application of the Law and impe- diments
out of scope of bankruptcy framework have a
decisive influence on the efficiency of
bankruptcy procedure and not the Law itself.
The assessment shows that the Bill while
making several improvements, has left a number of issues open, while some of the solutions
that have proven useful in practice were completely abolished. Finally the Bill contains a
number of misguided solutions that threaten
submission and approval of both pre-packaged
and ordinary reorganization plans in
future. Thus, we raise the question of genuine
need to change the scope of the bankruptcy
framework the way it is envisaged in the Bill.
Key words: bankruptcy, liquidation, reorganization
JEL klasifikacija: G33, G34, K22.
Uvod
Srbija je na putu da u poslednjih deset godina po treći put menja stečajni okvir. Nakon
reformi sprovedenih 2004. godine, usvajanjem Zakona o stečajnom postupku1 i promena
učinjenih Zakonom o stečaju 2009. godine2, Vlada Republike Srbije usvojila je Predlog
*
1
2
Pravni fakultet, Univerzitet u Beogradu. Rad je pripremljen u okviru projekta Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu „Razvoj pravnog sistema Srbije i harmonizacija sa pravom EU“.
[email protected]
Zakon o stečajnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 84/04 i 85/05).
Zakon o stečaju („Sl. glasnik RS“, br. 104/09, 99/11 - dr. zakon i 71/2012 – odluka US). O ključnim izmenama stečajnog okvira v. Radulović (2010).
127
zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju (u daljem tekstu Predlog zakona), čije
se usvajanje očekuje početkom 2014. godine. Česte promene stečajnog okvira nisu tako
neuobičajene i u drugim zakonodavstvima.3 Ipak, pre bilo kakve promene, potrebno je
zapitati se da li problem leži u tekstu zakona ili u njegovoj primeni, odnosno, ako se
konačno utvrdi neophodnost promena teksta zakona, treba odrediti i pravu meru takvih promena. Odgovori na pomenuta pitanja mogu se dobiti samo u temeljnoj analizi
postojećeg stečajnog okvira. Rad nema pretenzije da pruži sveobuhvatnu analizu, već
razmatra tri ključna aspekta stečajnog okvira – mali broj otvorenih stečajnih postupaka,
primenu unapred pripremljenih planova organizacije i probleme u primeni i probleme
van stečajnog okvira. Takođe, reč je, ako ne o prvom, onda jednom od prvih komentara
Predloga zakona. U tom kontekstu rad može da ukaže na probleme i iznese drugačije viđenje nekih rešenja sadržanih u Predlogu zakona. S obzirom na aktuelnost, tekst analize
Predloga produžen je nauštrb prvog dela rada.
Pre razmatranja ključnih aspekata sprovođenja stečaja u Republici Srbiji, treba naglasiti
da je stečajni okvir prilagodljiv različitim potrebama, odnosno da omogućava različite
pristupe rešavanju problema nesolventnosti i/ili nelikvidnosti dužnika u zavisnosti od
stepena finansijskih teškoća (Grafikon 1). Stečajni okvir je već prvom reformom omogućio različite opcije kako u okviru postupka bankrotstva (prodaju funkcionalnih delova
ili celine dužnika ili prodaju dužnika kao pravnog lica), tako i u okviru „obične“ reorganizacije (na primer, podnosioci plana mogu pripremiti sanacioniili likvidacioni plana reorganizacije). Kasnijim reformama su uspostavljeni i alternativni mehanizmi - unapred
pripremljen plan reorganizacije i sporazumno finansijsko restrukturiranje kako bi se formirali adekvatni podsticaji dužnicima da na vreme signaliziraju finansijske poteškoće i
izbegnu bankrotstvo kao znatno nepovoljniji ishod. Paralelno sa promenama stečajnog
okvira uređen je i mehanizam likvidacije i prinudne likvidacije, a izvršena je i reforma
izvršnog postupka. Time se u Srbiji formirao zaokružen pravni okvir koji treba da omogući ili restrukturiranje dužnika ili efikasan izlazak sa tržišta. Iako su pomaci evidentni,
pre svega u pogledu primene instituta unapred pripremljenog plan reorganizacije, stečaj
u Srbiji, posebno u slučaju malih i srednjih privrednih društava je mehanizam koji se i
dalje nedovoljno i retko koristi.
3
Italija je u periodu od 2005 do 2012. godine, menjala stečajni okvir čak pet puta, dok je susedna Hrvatska
nakon usvajanja novog Zakona o stečaju 1996. godine sedam puta menjala, u većoj ili manjoj meri njegove
odredbe. Gotovo u svim zemljama Evropske Unije, stečajni okvir je menjan kao posledica ekonomske i
finansijske krize.
128
Grafikon 1
Zakonodavni okvir rešavanja odnosa dužnika i poverilaca
u slučaju dužnikovih finansijskih poteškoća
U prvom delu rada razmatramo ključne karakteristike stečajnih postupaka i dajemo kratak pregled dosadašnje primene Zakona o stečaju. Za neke od uočenih problema Predlog
zakona je pokušao da nađe odgovarajuća rešenja. Analiza prema našem mišljenju najbitnijih rešenja i moguće konsekvence u praksi predmet su drugog dela rada, pri čemu
posebni pažnju poklanjamo rešenjima koja mogu imati posledice suprotne željenim. U
trećem delu zaključujemo.
1. Sprovođenje stečaja u Republici Srbiji – ključni aspekti
U ovom delu razmatramo prema našem mišljenju tri ključna aspekta sprovođenja stečaja
u Srbiji. Prvi aspekt odnosi se na nedovoljno korišćenje stečaja što i dalje predstavlja
ključni problem u Srbiji. Drugi aspekt odnosi se na sve veći značaj unapred pripremljenih planova, koji postaju standardan način razrešavanja finansijskih poteškoća, pre svega, velikih privrednih društava. Treći aspekt su problemi koji su prisutni ne zbog teksta
zakona, već zbog načina na koji se on (ne) primenjuje, kao i problemi koji ne spadaju u
užem smislu u stečajni okvir, ali presudno utiču na ishod stečajnog postupka u pogledu
trajanja, troškova postupka i namirenja poverilaca.
1.1. Ograničeno korišćenje stečajnog postupka
Od početka 2010. godine stupanjem na snagu važećeg Zakona o stečaju, otvoreno je oko
3,500 stečajnih postupaka.4 Grafikon 2-a jasno ukazuje na dve faze primene Zakona o
4
S obzirom na to da Agencija za licenciranje stečajnih upravnika ne sprovodi nadzor nad postupcima u
kojima nije imenovan stečajni upravnik, unapred pripremljeni planovi reorganizacije nisu obuhvaćeni
statističkim izveštajima ALSU, tako da navedeni ukupni broj postupaka ne uključuje unapred pripremljene planove reorganizacije. Podaci Agencije za licenciranje stečajnih upravnika dostupni su na adresi
http://www.alsu.gov.rs/bap/code/navigate.jsp?Id=298.
129
stečaju – pre i nakon proglašenja odredbi o „automatskom stečaju“ neustavnim.5 Od polovine 2012. godine, nakon prestanka primene „automatskog stečaja“, dolazi do drastičnog pada broja otvorenih postupaka.6 Tokom 2013. godine, bez unapred pripremljenih
planova reorganizacije (UPPR) otvoreno je samo 147 stečajnih postupaka, dok je broj
otvorenih postupaka prethodnih godina bio višestruko veći (u 2012. godini iznosio je
980, a u 2011. godini dostignut je maksimum od 1,314 stečajnih postupaka).7
Grafikon 2-a
Grafikon 2-b
Izvor: ALSU
Izvor: Autor na osnovu podataka NBS
U prvoj fazi, u periodu od 2010. do 2012. godine, Srbija je prema relativnom učešću
otvorenih stečajnih postupaka u ukupnom broju privrednih društava dostigla nivo prisutan u pojedinim razvijenim stečajnim sistemima u EU. Dok je na 10,000 registrovanih
privrednih društava u 2012. godini bilo 97 otvorenih postupaka, u 2013. godini taj broj je
smanjen samo na 17.5 otvorenih postupaka. S obzirom na privredno okruženje i visoku
nelikvidnost, broj otvorenih postupaka u Srbiji za 2013. godinu je izuzetno mali. Poređenja radi, u Austriji, kao jednoj od članica EU sa visokim procentom privrednih društava
za koje se otvara stečajni postupak, u 2012. godini je na 10,000 privrednih društava za
5
Detaljnije razmatranje primene „automatskog stečaja“ dato je u drugom delu. Formalni naziv za „automatski“ stečaj je postupak u slučaju dugotrajne nesposobnosti za plaćanje, ali smo se u radu opredelili za
kraći i opšte prihvaćeni termin.
6
Zakonom o stečaju pravi se razlika između pokretanja i otvaranja stečajnog postupka. Pokretanje se
odnosi samo na podnošenje predloga, dok otvaranje znači da je predlog za pokretanje stečajnog postupka
usvojen. U tekstu koristimo termin“automatski“ stečaj umesto
7
Prema podacima Agencije za licenciranje stečajnih upravnika učešće „automatskih“ stečajeva u ukupnom broju nakon 2011. godine znatno opada. U 2012. godini njihovo učešće iznosi samo petinu od
ukupnog broja otvorenih stečajeva. Visina učešća „automatskih“ stečajeva u ukupnom broju otvorenih
postupaka je kontraintuitivna. Ipak, navedeni podatak treba uzeti sa rezervom. Mnogi od otvorenih postupaka koji se ne vode kao „automatski“ stečajevi, to zapravo jesu. Jedan broj dužnika je preventivno
pokrenuo postupak, pre nego što bi on bio automatski pokrenut, dok su drugi nakon što su odblokirali račun, naknadno podneli predlog za pokretanje postupka. U pojedinim slučajevima, sudovi su nakon uplate
predujma otvarali novi postupak, tako da nije reč o običnom pokretanju stečajnog postupka.. Ipak, za
konačan stav o broju otvorenih postupaka koji su nastali kao direktna posledica odredbi o „automatskom“
stečaju, potrebna je detaljna analiza pojedinačnih slučajeva.
130
80 dužnika postupak bio otvoren, pri čemu je taj odnos relativno stabilan u proteklom
periodu.8
Broj otvorenih naravno treba razlikovati od broja pokrenutih postupaka. Tokom primene
odredbi o „automatskom stečaju“ broj pokrenutih postupaka u Srbiji bio je znatno viši u
odnosu na bilo koju članicu EU.9 Za prve tri godine primene pokrenuto je preko 30,000
stečajnih postupaka samo po osnovu automatskog stečaja (Grafikon 2-b), što ilustruje i
nivo opterećenosti stečajnih sudija u tom periodu. Kako deo podataka za 2012. godinu
nije dostupan možemo samo dati procenu prema kojoj se na 10,000 privrednih društava
u Srbiji pokrene oko 900 postupaka. Za 2013. godinu (u kojoj nema pristrasnosti usled
nevoljnog pokretanja postupka po osnovu „automatskog“ stečaja), zbog nedostatka podataka ne možemo sa dovoljnom preciznošću utvrditi da li se broj pokrenutih postupaka
vratio na nivo ili je čak znatno pao ispod evropskog proseka.10 Na osnovu navedenih
podataka, možemo oprezno konstatovati da, za razliku od nekih članica Evropske Unije,
problem u Srbiji nije u pokretanju, već u otvaranju stečajnog postupka.11 Radi poređenja,
u Austriji je tokom 2012. godine od 150 pokrenutih postupaka na 10,000 privrednih društava, otvoreno 80 postupaka (odnos između otvorenih i pokrenutih postupaka iznosio
je visokih 52%). U Srbiji je taj odnos bio višestruko manji. Na osnovu podataka za 10
privrednih sudova, odnos otvorenih i pokrenutih stečajnih postupaka u 2012. godini bio
je samo 9%. ili približno tek za svakog desetog dužnika za kog se stečajni postupak pokrene, postupak konačno bude i otvoren.12 Čak ako i isključimo postupke pokrenute po
osnovu „automatskog“ stečaja, odnos otvorenih i pokrenutih postupaka je veoma mali.
Moguće je formirati različite hipoteze o relativno niskim stopama otvorenih stečajnih
postupaka u Srbiji. Jedna hipoteza je da su zbog toga što su posledice po odgovorna lica
stečajnog dužnika malo verovatne ili neznatne, ona pokreću stečajni postupak tek u situaciji kada su finansijske poteškoće takve da nije moguće doći do vansudskog sporazuma
sa ključnim poveriocima ili je očekivana stopa namirenja stečajnih poverilaca toliko
niska da oni u velikom broju slučajeva nemaju interes za sprovođenje postupka. To znači
da dolazi do autoselekcije, tako da se stečajni postupci otvaraju pretežno za dužnike
8
Za podatke o broju otvorenih postupaka u Austriji v. podatke dostupne na https://www.wko.at/Content.
Node/Interessenvertretung/Standort-und-Innovation/2013-24_Kommentar_Insolvenzen.pdf. Za podatke
o broju pokrenutih postupaka za 2012. godinu v. izveštaj Creditreform Economic Research Unit, “Corporate Insolvencies in Europe 2012/13” dostupan na adresi http://www.creditreform.rs/fileadmin/user_
upload/CR-International/local_documents/hr/Documents/Insolvencies_2012_2013.pdf. Ipak, treba biti
oprezan kod ovog poređenja, jer kvalitet statistike i obuhvat variraju od zemlje do zemlje.
9
Čak tri puta veći od Luksemburga koji je sa 300 pokrenutih postupaka na 10,000 privrednih društava
zauzimao ubedljivo prvo mesto.
10
Broj pokrenutih postupaka razlikuje se od zemlje do zemlje. Na primer, u Španiji on iznosi samo 24, u Nemačkoj 89, a u Danskoj 182 na 10,000 privrednih društava. Prosek za 18 zemalja zapadne Evrope iznosi 70.
11
Pojedine članice EU, poput Španije i Grčke imaju izuzetno nisko učešće pokrenutih stečajnih postupaka
u odnosu na broj privrednih društava. V. Celentani, M. et al. (2010).
12
U slučaju nekih dužnika stečajni postupak se pokreće dva ili više puta tokom godine, tako da je odnos
otvorenih i pokrenutih postupaka suštinski nešto veći. Ipak, to ne menja iznete nalaze. Tokom pisanja
rada, podaci o ukupnom broju primljenih predmeta za 2012. godinu dostupni su za privredne sudove u
Nišu, Užicu, Zrenjaninu, Pančevu, Zaječaru, Kraljevu, Kragujevcu, Sremskoj Mitrovici, Čačku i Somboru. Ukupan broj pokrenutih postupaka iznosio je 4,566, dok je broj otvorenih postupaka na području
navedenih sudova bio 413, odnosno oko 42% od ukupnog broja otvorenih postupaka (980) u toj godini.
Treba napomenuti da su tokom prvog dela godine i dalje bile na snazi odredbe automatskog stečaja, te je
broj pokrenutih postupaka pristrasan.
131
sa značajnom imovinom, odnosno srednja i velika preduzeća. Druga hipoteza je da su
troškovi stečajnog postupka „prohibitivno visoki“. To se odnosi kako na predujam, tako
i na druge troškove koji poverioci imaju povodom stečajnog postupka. Na primer, iako je
Zakon o stečaju dao prioritetan tretman povraćaju predujma i jasno naveo troškove koji
mogu imati tretman predujma13 kako bi se ograničili nerealno visoki iznosi predujma
koji su sudije diskreciono određivale, sudije i dalje često određuju veoma visok predujam u odnosu na imovinu stečajnog dužnika. Tako visoke iznose predujma i troškova
postupka poverioci ne žele ili ne mogu da plate. Druga mogućnost je da su u poređenju
sa stečajem poverioci smatraju da su troškovi alternativnih vidova namirenja niži. Treća
hipoteza može da se formuliše tako da u postojećim tržišnim okolnostima, poverioci, a
posebno obezbeđeni (razlučni) poverioci, nemaju podsticaj da pokrenu stečajni postupak, jer zbog trenutnih cena očekuju nisku stopu namirenja.14 Postoje i drugi potencijalni
razlozi sporadičnog korišćenja stečaja, na primer i pored sprovedene reforme izvršnog
postupka, dužnici još uvek nisu prisiljeni da se u većoj meri stečajem, odnosno korišćenjem zabrane izvršenja i namirenja, „brane“ od pojedinačnih izvršenja. U svakom slučaju problem niske stope otvaranja stečajnih postupaka u Srbiji je jedno od najzanimljivijih
empirijskih pitanja stečaja.
1.2. Unapred pripremljeni planovi reorganizacije kao dominantan
način razrešavanja finansijskih poteškoća velikih dužnika
Unapred pripremljeni plan reorganizacije naišao je na široku primenu u praksi.15 Iako u
primeni ovog instituta postoji nekoliko nedostataka, može se izneti ocena da se UPPR
pokazao kao relativno brz postupak, koji uz niske troškove omogućava dužniku da
uspešno izvrši finansijsko restrukturiranje. Radulović (2013) uspešnu primenu UPPR
objašnjava time da postupak sadrži potrebnu kombinaciju podsticaja – ličnu upravu (uloga stečajnog upravnika je suštinski svedena samo na proveru tačnosti podataka u planu),
moratorijum (zabranu izvršenja) i mogućnost nametanja plana nesaglasnim poveriocima.16 Iako je broj UPRR dostigao skoro 50 planova na godišnjem nivou (grafikon 3-a),
reč je po pravilu o velikim ili srednjim privrednim društvima - dužnicima, tako da je
već više od milijarde evra potraživanja restrukturirano na taj način.17 U nepromenjenim okolnostima, zbog brojnih prednosti postupka u odnosu na običnu reorganizaciju
realno je očekivati dalji rast učešća UPPR-a.18 U kojoj meri će to biti moguće, zavisiće i
13
V. čl. 59 Zakona o stečaju.
Na primer, mnogi krediti odobravani su uz precenjenu vrednost kolaterala ili je reč o hipotekama drugog
ili višeg reda. U tom slučaju, obezbeđeni poverioci su za deo potraživanja koja premašuje vrednost
kolaterala neobezbeđeni, odnosno stečajni poverioci.
15
V. čl.154-156 Zakona o stečaju.
16
Nasuprot Srbiji, hibridni postupci u vodećim evropskim zakonodavstvima često ne sadrže neku od
navedenih komponenti, što znatno umanjuje atraktivnost postupka ili nameću druga ograničenja za
njegovu primenu. V. šire Radulović (2013).
17
UPPR je s obzirom na korake i zahteve namenjen pre svega srednjim i većim privrednim društvima.
Prema veličini imovine u 2013. godini neki od većih postupaka su Banini a.d., FMP doo, Toza Marković
a.d., Luka Beograd a.d., Gemax d.o.o., ITM Group d.o.o., Interkomerc a.d., itd.
18
Na dalji rast značaja UPPR uticaće i rešenje u čl. Predloga Zakona o privatizaciji, prema kom ukoliko nije
moguće izvršiti prodaju kapitala i imovine, a naročito u slučaju ako su obaveze veće od imovine, prethodno
se sprovodi postupak restruktuiranja po pravilima unapred pripremljenog plana reorganizacije. Pošto je
realno očekivati da većina preduzeća u restrukturiranju neće prodati kapital ili imovinu, sledi da će veliki
broj takvih preduzeća pripremiti UPPR. Nije jasno, zašto se takvim rešenjem insistira na pripremi planova
čak i u slučaju kada je očigledno da oni ne mogu biti usvojeni ili je bankrot daleko jednostavnije rešenje.
14
132
od konačnog ishoda promena stečajnog okvira o kome će biti reči u drugom delu rada.
Prednosti UPPR-a postale su očigledne posebno nakon sprovedene analize većeg broja
slučajeva (Radulović, 2013). Polovina unapred pripremljenih planova biva potvrđena u
roku od tri meseca uz troškove koji su u proseku višestruko manji od onih koji bi nastali
u slučaju postupka obične reorganizacije. Grafikon 3-b prikazuje troškove u odnosu na
vrednost ukupnih potraživanja izražena u milionima evra. Osim u jednom slučaju troškovi običnih reorganizacija višestruko su veće u odnosu na UPPR, pri čemu relativna
prednost unapred pripremljenih planova raste sa rastom veličine dužnika. Grafikoni 3-v
i 3-g pokazuju vreme potrebno da se unapred pripremljeni plan usvoji. Prosečno trajanje
od podnošenja plana do potvrđivanja iznosi 4,7 meseci, dok medijana (Grafikon 3-g)
iznosi 3,1 mesec, pri čemu je najkraći period do usvajanja plana iznosio samo 31 dan.
Grafikon 3-a
Grafikon 3-b
Izvor: autor
Izvor: Radulović (2013)
Grafikon 3 v
Grafikon 3 g
25
20
УППР ТРАЈАЊЕ У МЕСЕЦИМА
БРОЈ УСВОЈЕНИХ ПЛАНОВА
25
15
10
5
0
0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24
15
10
5
0
ТРАЈАЊЕ У МЕСЕЦИМА
Izvor: Radulović (2013)
20
Izvor: Radulović (2013)
Dva ključna problema koja se javljaju kod unapred pripremljenih, ali i običnih planova,
su: 1) realnost predviđenih mera i održivosti poslovanja dužnika nakon usvajanja plana,
i 2) tretman povezanih lica i mogućnost preglasavanja stečajnih poverilaca od strane
povezanih lica. Prvi problem ukazuje na nespremnost poverilaca da smanje iznos svojih
potraživanja, što posledično dovodi i do neodrživosti jednog broja planova. Analizom
pojedinih planova stiče se utisak da i dužnici i poverioci prolongiraju status quo, odnosno da se planovima „kupuje“ vreme. U zavisnosti od trenutka potvrđivanja plana, već
133
nakon jedne ili dve godine od početka primene usvojenih planova, može doći do neispunjenja mera reorganizacije. Trenutno je procenat planova za koje je zbog neispunjenja
pokreće novi postupak još uvek nizak. Treba imati u vidu da je najveći broj planova tek
počeo da se sprovodi, te da će se problemi u pogledu ispunjavanja planom predviđenih
obaveza javiti tek u drugoj ili trećoj godini. Drugi problem se pre svega odnosi na primenu Zakona, a delom i na isuviše povoljan položaj povezanih lica. Povezana lica često nisu
adekvatno predstavljena, a čak i kada je ispunjen kriterijum naveden zakonom ne dolazi
do formiranja posebne klase bez prava glasa. Nedovoljna pažnja posvećena povezanim
licima dovodila je i do toga da i pored toga što ona čine znatno preko 30% određene klase, plan bude usvojen bez prethodne intervencije, ili da u slučaju da je učešće povezanih
lica ispod 30%, glas povezanih lica presudno utiče na usvajanje plana.
Utisak da posebno najveća privredna društva u stečaju koriste UPPR, ne znači da nema
i običnih reorganizacija. Pored UPPR-a i obične reorganizacije su znatno prisutnije u
odnosu na period pre donošenja Zakona o stečaju. Naime, u oko 9% postupaka otvorenih prema važećem Zakonu podnet je plan reorganizacije, što je znatno veće učešće u
odnosu na prethodni Zakon o stečajnom postupku.19
Ako jedan broj planova reorganizacija nije sprovodljiv, postavlja se pitanje da li stečajni
okvir u Srbiji pravilno vrši trijažu stečajnih dužnika. Konačan odgovor na ovo pitanje još
uvek nije moguć zbog kratkog perioda od stupanja na snagu važećeg Zakona o stečaju.
Ipak, Radulović (2012) koristeći veliki uzorak od preko 500 stečajnih dužnika za koje je
postupak otvoren nakon usvajanja važećeg Zakona o stečaju pokazuje da odluka o podnošenju plana prevashodno zavisi od karakteristika stečajnog dužnika. Drugim rečima,
ne može se prihvatiti teza da se planovi predlažu u slučajevima i kada su karakteristike
dužnika takve da je za njih primeren postupak bankrotstva. U istoj analizi utvrđeno je
da na odluku o potvrđivanju plana pored karakteristika dužnika utiče i struktura poverilaca, odnosno učešće banaka i obezbeđenih poverilaca, ali i svojinski oblik dužnika.
1.3. Problemi u primeni i problemi van stečajnog okvira
Dosadašnja praksa ukazala je na nekoliko problema u vezi sa Zakonom o stečaju. S obzirom na to da je reč o nizu tehničkih detalja, nećemo analizirati svaki problem ponaosob,
već želimo da ukažemo da mnogi od tih problema nastaju usled neadekvatne primene
Zakona ili se nalaze van samog stečajnog okvira, pa zato ne zahtevaju, bar ne značajne
izmene teksta Zakona o stečaju. Na primer, prilikom izbora stečajnog upravnika, metod
slučajnog odabira postao je pre izuzetak, a ne pravilo, dok stečajni upravnici veoma retko bivaju menjani od strane poverilaca, iako su poverioci nezadovoljni njihovim radom.
U pomenutim slučajevima, moguće je unaprediti odredbe zakona, ali problem nije u
tekstu zakona, već u načinu na koji se on (ne) sprovodi ili u tome što se mogućnosti date
zakonom ne koriste.20
19
Za analizu vodećih zakonodavstava u pogledu odnosa reorganizacija i bankrota (likvidacija u stečaju) v.
Brouwer, (2005)
20
U navedenom primeru jedan od mogućih problema je vremensko ograničenje smene stečajnog upravnika.
Ipak, smena upravnika u trenutku kada je on već obavio sve važne aktivnosti i postavljanje drugog stečajnog upravnika, stvara podsticaj za koluziju upravnika i ključnih poverilaca.
134
Neke druge probleme, poput tretmana založnih poverilaca (lica koja imaju založno pravo
na stvarima i pravima stečajnog dužnika, ali ne i novčano potraživanje prema stečajnom
dužniku), sudska praksa je donekle rešila, ali bi preciziranje razlike bilo poželjno, kao i
sprečavanje ugrožavanja položaja takvih poverilaca planom reorganizacije. Pored pomenutih, postoji potreba za detaljnijim uređenjem nekih instituta ili otklanjanjem nomotehničkih grešaka u važećem zakonu, i eventualnog ubrzanja stečajnog postupka. Izmene
zakona u pomenutim slučajevima su dobrodošle, ali veći broj takvih izmena neće imati
presudnu ulogu u otklanjanju problema nedovoljnog korišćenja stečaja.
To nas vodi da zaključimo da ključni problemi koji onemogućavaju učestaliji i efikasniji stečajni postupak nisu oni u vezi sa tekstom zakona, već se nalaze u primeni ili i
van samog stečajnog okvira. Na primer, u slučaju velikog broja društvenih preduzeća,
značajan problem odnosi se na pitanja restitucije imovine ili imovinskih celina dužnika.
Stečajni propisi su u tom kontekstu nemoćni da učine promene, a da pri tom ne rizikuju
da budu protivurečne drugim propisima. Drugi problemi odnose se na primenu zakona
od strane sudova. Iako su se sudovi veoma uspešno izborili sa velikim brojem stečajnih postupaka u poslednje tri godine, i dalje su prisutni problemi koji se tiču njihovih
kapaciteta, a time i organizacije i načina rada. Kako bi izašli na kraj sa velikim brojem
predmeta u protekle tri godine, sudovi su se organizovali na različite načine. U Privrednom sudu u Beogradu 48 sudija bavi se između ostalih predmeta i stečajnim predmetima. To svakako rasterećuje sudije, jer su stečajni predmeti relativno komplikovani u
odnosu na druge tipove predmeta u privrednim sudovima. Problemi su se javili zbog
činjenice da je za jedan broj sudija, posebno nakon reizbora, stečajni postupak bio nova
vrsta predmeta, što je donekle produžilo trajanje postupka. S druge strane, u manjim
privrednim sudovima, događa se da se samo jedan sudija bavi stečajnim predmetima.
Prednost takvog rešenja je specijalizacija i manji broj osporenih presuda, ali sa druge
dolazi do preopterećenosti sudije. Konačno, možda i najvažnije ograničenje se odnosi
na postojeće ekonomsko okruženje. Teško je očekivati da stečaj može biti brz, u slučaju
odsustva interesa kupaca ili da stepen namirenja može biti viši ako je prodaju moguće
učiniti samo uz veoma visok diskont. Neka rešenja mogu pojednostaviti prodaju ili je
učiniti transparentnijom, te tako smanjiti troškove i eventualno ostvariti bolju prodajnu
cenu, ali će nepovoljno ekonomsko okruženje i dalje imati presudnu ulogu na konačni
ishod. Tome treba dodati da na tekst važećeg zakona nisu bile iznete bitnije kritike, pa se
postavlja pitanje svrsishodnosti sveobuhvatnijih promena Zakona o stečaju.
Takođe, za neke od ključnih indikatora kvaliteta sprovođenja stečajnog postupka u Srbiji, pre svega troškova i dužine trajanja postupka, odnosno determinanti troškova i trajanja postupka nemamo precizne rezultate. Poslednje istraživanje o indikatorima kvaliteta stečajnog postupka i njihovim determinantama dato je u Radulović (2011), ali je to
istraživanje zasnovano na podacima o stečajnim postupcima vođenim prema Zakonu o
stečajnom postupku. U tom smislu analiza indikatora stečajnog postupka nakon usvajanja Zakona o stečaju bila bi svakako korisna.
135
2. Analiza Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju
Predlog zakona sadrži brojne, često suštinske izmene u odnosu na važeći okvir. S obzirom na prirodu rada, našu pažnju usmerićemo samo na najvažnije izmene. Tu svakako
spadaju promena redosleda namirenja, kao i promena položaja povezanih lica. Pored
toga Predlogom se vraćaju delovi odredbi o „automatskom“ stečaju i ponovo se predviđa
raskida ugovora o radu usled otvaranja stečajnog postupka. Takođe se preciziraju postojeći ili uvode novi termini poput verovatnih potraživanja ili se uvodi razlika između
razlučnih i založnih poverilaca. Zakon potpuno menja koncept nadzora i uvodi novine u
pogledu izbora stečajnog upravnika. Pored pomenutih ključnih promena predlog zakona
sadrži nove institute poput stečaja povezanih lica, uvodi obavezni mehanizam prodaje,
dok se odrebama bitno menja i uloga stečajnog sudije u pogledu reorganizacije. S obzirom na stepen promena, gotovo da je reč o novom zakonu. U sledećem delu daćemo
sažetu analizu i ocenu ključnih promena.
2.1. Izmena isplatnih redova – promena položaja zaposlenih
Predlog zakona utvrđuje novi redosled namirenja.21 Prvi isplatni red nakon izmena čine
isključivo potraživanja zaposlenih po osnovu minimalnih zarada i pripadajućih doprinosa bez vremenskog ograničenja koje je predviđeno važećim zakonom.22 Namera Predloga je zaštita zaposlenih kao stečajnih poverilaca, dajući im prioritet u odnosu na ostale
stečajne poverioce.23 Johnson (2006) smatra da je položaj zaposlenih u stečaju nepovoljniji u odnosu na druge stečajne poverioce, kako zbog slabe pregovaračke pozicije, tako
i zbog činjenice da su u stečaju zaposleni kao poverioci potencijalno najveći gubitnici,
jer zarade po pravilu čine njihov celokupan dohodak ili bar najveći deo dohotka. S druge strane Sarra (2008) navodi da su drugi poverioci, a pre svega razlučni (obezbeđeni)
poverioci u položaju da bolje sagledaju poslovanje dužnika i implicitno uključi rizik neizvršenja u cenu finansiranja. U slučaju davanja prioriteta zaposlenima, drugi poverioci
imaju podsticaj da revnosnije vrše nadzor da li dužnik ima docnje u pogledu plaćanja
zarada i doprinosa zaposlenih, kako bi bili sigurni da njihovo namirenje neće biti ugroženo potraživanjima zaposlenih u slučaju stečaja. Odluka o promeni prioriteta treba da
uzme u obzir posledice po cenu finansiranja, i načina na koji će poverioci percipirati
pogoršan status odnosno potencijalno smanjenje namirenja zbog prioritetnog tretmana
zaposlenih.
U uporednom pravu postoje značajne razlike u pogledu položaja zaposlenih. Prva mogućnost je režim u kome se zaposlenima daje samo prioritet u pogledu namirenja, ali
ne postoji drugi mehanizam osiguranja koji bi zaštitio zaposlene u slučaju da namirenje
iz stečajne mase nije moguće. Sam prioritet se može razlikovati prema tome da li važi
samo u odnosu na ostale stečajne poverioce, ili je reč o super-prioritetu koji važi i u odnosu na obezbeđene (razlučne) poverioce. Druga krajnost je sistem u kojem potraživanja
zaposlenih imaju isti tretman kao i potraživanja ostalih stečajnih poverilaca, ali postoji
uređen sistem osiguranja zaposlenih u slučaju stečaja. Na primer, nemački stečajni okvir
tretira sve stečajne poverioce jednako (nema prioriteta), ali se potraživanja radnika koja
21
V. čl. 21. Predloga Zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, dostupan na http://www.parlament.
gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/predlozi_zakona/5079-13.pdf
22
Detaljnije o isplatnim redovima v. Radović (2005).
23
V. Obrazloženje Predloga Zakona priloženo uz tekst Predloga.
136
nisu namirena iz stečajne mase, isplaćuju iz posebnog fonda. Hibridna varijanta podrazumeva kako prioritetan tretman, tako i mehanizam osiguranja kojim se obezbeđuje
delimično namirenje zaposlenih. U Srbiji i trenutni režim namirenja zaposlenih, kao i
režim predviđen novim rešenjem spadaju u pomenutu hibridnu varijantu. Pored toga što
se zaposlenima stečajnog dužnika u važećem Zakonu daje prioritet (za neisplaćene neto
zarade u iznosu minimalnih zarada godinu dana pre otvaranja i za doprinose obračunate
prema najnižoj mesečnoj osnovici za dve godine pre otvaranja), oni shodno Zakonu o
radu mogu da ostvare pravo na isplatu neisplaćenih potraživanja kod poslodavca nad
kojim je pokrenut stečajni postupak ostvare kod Fonda solidarnosti.24
U pogledu redosleda namirenja, uporedno pravna praksa ne izdvaja ni jedan režim kao
najbolji. Međunarodna organizacija rada ostavlja zemljama članicama da urede relativni
prioritet zaposlenih u odnosu na ostale stečajne poverioce. Svetska banka navodi potrebu
za ravnotežnim pristupom u pogledu prava zaposlenih i prava drugih poverilaca.25 Jedini
zahtev u pogledu zaposlenih dat je u Direktivi 2008/94/EC. Direktiva zahteva formiranje tela koje će imati ulogu garancijskog fonda26. Uloga takvih tela je s jedne strane da
usmeri sredstva ka najranjivijim grupacijama, a sa druge da naknade radnicima budu
isplaćene mnogo brže nego što bi to bio slučaj da čeka na isplatu u stečajnom postupku.
To znači da su članice Evropske Unije u obavezi da imaju telo koje će pružiti osiguranje zaposlenima u slučaju stečaja poslodavca, ali ne i da obezbede prioritetan tretman
zaposlenih, odnosno mogućnost da obezbede povoljniji tretman zaposlenih u odnosu na
zahteve postavljene Direktivom 2008/94/EC ostavljena je samim članicama.
Imajući u vidu pomenuti Fond solidarnosti, Republika Srbija već ima zakonski i institucionalni okvir koji odgovara zahtevima pomenute direktive. Sam Fond solidarnosti je
s obzirom na ograničenu primenjivost odredbi Zakona o radu relativno uspešno funkcionisao. Ključni problem ogleda se pre svega u nedovoljnim budžetskim sredstvima.
izdvojenim za ove namene27 Drugi problemi koji su onemogućavali efikasniji rad Fonda
solidarnosti su kratki prekluzivni rok tokom kog su zaposleni morali da spreme potrebnu
dokumentaciju28 i neprimenjivost pojedinih odredbi čl. 125 Zakona o radu koje se odnose na obračun. Posebni problemi javili su se u primeni „automatskog stečaja“, s obzirom
na to da u značajnom broju slučajeva nije vršeno utvrđivanje potraživanja zaposlenih.
Ipak, svi ovi problemi su otklonjivi i tiču se pre svega Zakona o radu i obezbeđivanja
dodatnih sredstava iz budžeta.
24
Period za koji se vrši isplata je nešto kraći u odnosu na onaj predviđen Zakonom o stečaju. V. čl.125-126
Zakona o radu.
25
Kako smo već naveli davanjem prioriteta zaposlenima, drugi poverioci će usled veće izloženosti riziku
verovatno tražiti dodatno obezbeđenje. V. World Bank (2001).
26
V. Directive 2008/94/EC of the European Parliament and of the Council of 22 October 2008 on the protection of employees in the event of the insolvency of their employer (Codified version) dostupna na
http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:L:2008:283:0036:0042:EN:PDF (23.decembar 2013)
27
U Budžetu za 2014. godinu predviđeno je 505 miliona dinara za Fond solidarnosti. Sredstva alocirana
Fondu solidarnosti nominalno stagniraju, dok realno opadaju od 2010., godine ( 2010 – 492 miliona, 2011
– 487 miliona, 2012 – 494 miliona, 2013 – 508 miliona dinara).
28
Čl 139. Zakona o radu nalaže sa se zahtev podnosi Fondu solidarnosti u roku od 15 dana od dana dostavljanja pravosnažen odluke kojom je utvrđeno pravo na potraživanje zaposlenog u stečajnom postupku. U
praksi navedeni rok treba biti nekoliko puta duži.
137
Pravilno razumevanje promene položaja zaposlenih zahteva digresiju. Predlogom Zakona se između ostalog omogućava prenos potraživanja iz radnog odnosa. Iako u obrazloženju stoji da je predviđeno da otkup potraživanja vrši tranzicioni fond, tekst propisa ne
ograničava takvu mogućnost, već navodi da zaposleni i lica koja su bila zaposlena kod
stečajnog dužnika mogu dospela potraživanja iz radnog odnosa preneti na drugo lice i
pre otvaranja stečajnog postupka, u kom slučaju sticalac u pogledu razvrstavanja potraživanja u isplatne redove ima isti pravni položaj kao prenosilac. Takva odredba zapravo
omogućava i drugim licima da to čine. Verovatno je reč o nomotehničkom propustu, ili
jednostavnom propustu da objašnjenje adekvatno prikaže nameru predloženog člana.29
Bez obzira da li je reč o grešci ili ne stiče se utisak da je formiran komplikovaniji sistem
u odnosu na postojeći.
Drugi segment Predloga zakona koji se tiče položaja radnika uneo je bitne izmene u odnosu na prethodnu verziju. Pozitivna izmena po zaposlene svakako se odnosi se pravo na
otpremninu u visini minimalne zarade za svaku godinu u radnom odnosu kod stečajnog
dužnika koje stiču otvaranjem stečajnog postupka za koju nisu primili otpremninu. U
Predlogu zakona izbačen je prethodno problematično rešenje iz Nacrta zakona prema
kome je Fond penzijskog i invalidskog osiguranja bio dužan da poveže staž svim zaposlenim na nivou minimalne zarade. Takva odredba značila bi da država preuzima
neodređene obaveze po tom osnovu, pri čemu bi kreirala problem moralnog hazarda, jer
bi privredna društva u finansijskim poteškoćama pokušala da teret plaćanja doprinosa
prenesu državi, koja bi imala zakonsku obavezu povezivanja staža.30 Takođe, radnici
ne bi imali podsticaj da vrše kontrolu plaćanja doprinosa od strane poslodavaca, jer
bi bili „osigurani“. Takvo rešenje bi predstavljalo klasičan primer „mekog budžetsko
ograničenja“ (Kornai, 1986). Drugi nedostaci u pogledu položaja zaposlenih koji su bili
prisutni u Nacrtu zakona su u Predlogu otklonjeni. Ipak, stiče se utisak da je značajan
deo odredbi pisan imajući na umu samo preduzeća u portfelju Agencije za privatizaciju,
iako su odredbe takve da se odnose i na ostala preduzeća, odnosno privatni sektor. U
svakom slučaju, tretman zaposlenih i njihov položaj u slučaju stečaja svakako zaslužuje
veću pažnju nego što im je on poklonjen u ovom radu.
2.2. Izmena isplatnih redova – promena položaja povezanih lica i javnih prihoda
Kako smo naglasili u uvodnom delu, jedan od ključnih problema u stečajnim postupcima
bila je mogućnost povezanih lica da presudno utiču na ishod glasanja u stečaju. Odredba
Zakona o stečaju omogućavala je sudu da naloži formiranje posebne klase poverilaca
(koja ne glasa) u planu reorganizacije ako povezana lica imaju više od 30% u okviru
29
U vreme pisanja rada nije jasno na koji način će se vršiti otkup, niti da li takozvani tranzicioni fond od
aproprijacije budžeta prerasta u organizaciju. Ekonomska klasifikacija tranzicionog fonda se menjala tokom godina. U budžetu za 2014. godinu u delu koji se odnosi na Ministarstvo privrede reč je o klasifikaciji
621 u kojoj je predviđeno 17,4 milijardi dinara namenjenih otkupu potraživanja po osnovu radnog odnosa
u preduzećima u postupku privatizacije i to kako onih preduzeća koja se nalaze u postupku restrukturiranja, tako i onih koji su iz ovog postupka prešli u postupak stečaja. Takvo obrazloženje znači da se odustalo
od dosadašnjeg koncepta „tranzicionog fonda“ kojim su se finansirale otpremnine radnika zaposlenih
uglavnom u privrednim društvima u restrukturiranju.
30
Nije bila jasna ni logika takvog rešenja. Naime, ako kontrola plaćanja doprinosa funkcioniše, onda bi
takva odredba bila nepotrebna. Ako kontrola plaćanja doprinosa ne funkcioniše, onda se država izlaže
neodređenim obavezama.
138
jedne klase.31 U praksi je dolazilo do problema prilikom utvrđivanja povezanih lica i
njihovog učešća. Pored toga što novim rešenjem povezana lica ne mogu da glasaju, njihove mogućnosti ograničene su i u pogledu drugih aktivnosti – predlaganja razrešenja i
imenovanje stečajnog upravnika, predlaganja novog plana, ako je prethodni plan izdejstvovan na prevaran način, poslovi sa povezanim licima podležu lakšem pobijanju, itd.
Problem koji može nastati usled promene tretmana povezanih lica je značajno smanjenje
kreditiranja unutar grupacija i pozajmica vlasnika. U situaciji kada dužnik nema pristup
drugim izvorima finansiranja, nove odredbe mogu demotivisati vlasnike da vrše dalja
ulaganja. Ipak, bez obzira na navedena ograničenja možemo konstatovati da je reč o
pravičnijem rešenju.
Predlog zakona ukida prioritetan tretman potraživanja po osnovu javnih prihoda, odnosno, u drugom isplatnom redu se nalaze ssvi stečajni poverioci (po osnovu javnih prihoda, dobavljači i banke kao neobezbeđeni poverioci, potraživanja zaposlenih preko iznosa
minimalne zarade, osim povezanih lica i subordiniranih poverilaca). Treba napomenuti
da i važeći zakon ograničava prioritet potraživanja po osnovu javnih prihoda na samo tri
meseca pre otvaranja postupka, te da je u praksi, pre svega u planovima reorganizacija
kako je reč o ograničenim iznosima ova klasa bila u potpunosti namirena. U svakom
slučaju konsolidacija isplatnih redova stavlja stečajne poverioce u istu ravan i donekle
poboljšava njihov položaj u odnosu na povezana, ali nešto gori u odnosu na zaposlene.
2.3. Vraćanje odredbi o „automatskom“ stečaju
Predlog zakona vraća najveći deo odredbi „automatskog stečaja“ odnosno posebnog postupka u slučaju dugotrajne nesposobnosti plaćanja koje su proglašene neustavnim odlukom Ustavnog suda Republike Srbije.32 Predlog otklanja okolnosti koje su dovele do odluke Ustavnog suda, tako što se vrši lična dostava rešenja o pokretanju postupka, nema
brisanja stečajnog dužnika iz registra privrednih sujekat, niti posledičnog prelaska imovine stečajnog dužnika u vlasništvo Republike Srbije. U odnosu na prethodno rešenje,
nema drakonske kazne, već se nastavlja status quo. Korišćenje izraza automatski stečaja
ne odgovara suštini ovog postupka, jer nema automatizma, odnosno ako nema interesa
poverilaca stečajnog dužnika i samog dužnika da se sprovede stečajni postupak nema
ni stečajnog postupka.33 U slučaju da niko ne uplati predujam, postupak se zaključuje,
dok se nakon uplate predujma primenjuju opšta pravila stečajnog postupka. Kriterijum
za pokretanje postupka isti je kao i u važećem Zakonu o stečaju pre odluke Ustavnog
suda.. Narodna banka Srbije kao organizacija koja sprovodi postupak prinudne naplate
31
Reč je o licima koja su povezana sa licem koje je kontrolni član ili akcionar ili poseduje značajno učešće u
kapitalu stečajnog dužnika, o pravnim licima u kojima su povezana lica direktno ili indirektno kontrolni
članovi ili akcionari, odnosno poseduju značajno učešće u kapitalu, odnosno licima koja deluju zajedno u
smislu zakona kojim se uređuju privredna društva.
32
Odlukom Ustavnog suda br. IUz-850/2010 od 12.7.2012. godine Ustavni sud Republike Srbije je utvrdio
da odredbe čl. 150. do 154. Zakona o stečaju („Sl. glasnik RS“, br. 104/2009 i 99/2011 - dr. zakon) nisu u
saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 98/2006 ). V.
33
Iako obrazloženje navodi postojanje obaveza ovlašćenog lica stečajnog dužnika da podnese izveštaj o
poslovanju na osnovu kog se može zaključiti da li dužnik ima imovine iz koje mogu da se namire pre
svega troškovi stečajnog postupka, verovatno greškom takva odredba ne stoji u verziji Predloga zakona.
Takođe, za značajan broj dužnika čiji je račun blokiran preko godinu dana, nije realno da će navedeni
izveštaji biti kvalitetno urađeni, niti dužnik ima podsticaj da realno prikaže svoju imovinu
139
dostavlja nadležnom sudu listu privrednih subjekata koji su obustavila sva plaćanja u
neprekidnom trajanju od najmanje godinu dana.
Zakon ostavlja dodatni rok Organizaciji za nadzor (koja predstavlja sve državne poverioce) da uplati predujam troškova. Navedeno rešenje može da otkloni koordinacioni problem pokretanja stečajnog postupka u slučaju više državnih poverilaca, kada iako postoji
interes državni poverioci očekuju da neko drugi uplati predujam. To podrazumeva izdvajanje sredstava za uplatu predujma od strane Organizacije za nadzor i formiranje kriterijuma na osnovu kojih će se vršiti izbor dužnika za koje će se vršiti uplata predujam.
Bez kriterijuma, postupak bi bio zasnovan na diskreciji Organizacije za nadzor, koja bi
nekim dužnicima omogućavala da nastavljaju da posluju, a kod drugih bi pokušala da
namiri državne poverioce. Čini se da će domet odredbi koje regulišu poseban postupak
u slučaju dugotrajne nesposobnosti biti ograničen, a da će njihova efektivnost zavisiti od
funkcionisanja Organizacije za nadzor i sredstava raspoloživih za pokretanje postupaka.
Ipak, možemo zaključiti da je reč je o pozitivnom pomaku.
2.4. Negativni podsticaji za pokretanje postupka
Pojedine odredbe Predloga zakona mogu stvoriti dodatne prepreke pokretanju stečajnog
postupka. Na primer, čl. 22 Predloga kojim se menja čl. 59 Zakona, uvodi mogućnost
dodatnog predujma. Stečajni sudija, prema predlogu zakona, može, ukoliko ne postoji imovina za brzo unovčenje ili dovoljna sredstva za unovčenje imovine, na osnovu
obrazloženog predloga stečajnog upravnika odredi dodatni predujam članovima odbora
poverilaca u skladu sa visinom njihovog potraživanja.34 Pomenuta odredba stvara negativne podsticaje ne samo u pogledu formiranja odbora poverilaca, već i samog pokretanja postupka od strane poverilaca. Poverioci već suočeni sa visokim predujmom, sada
su izloženi i dodatnom stohastičkom elementu izdataka koje imaju usled stečajnog postupka, što će ih svakako demotivisati i smanjiti (već premali) broj stečajnih postupaka
iniciranih od strane poverilaca.
Takođe, stečajni upravnik ima podsticaj da umesto da što pre proda imovinu stečajnog dužnika, kako bi nesmetano vodio postupak, potrebna sredstva pribavi na lagodniji
način, jednostavnim zahtevanjem dodatnog predujma. Takva odredba može posebno
da pogodi postupke kod kojih je otežana mogućnost prodaje imovine ili postoji interes
upravnika da prolongira određeni postupak (na primer, kako bi više vremena posvetio
drugom, lukrativnijem postupku). Ne treba zaboraviti da u nekim zemljama predujam ne
postoji ili ima gotovo simboličan karakter.
Drugi negativni podsticaj nastaje usled promenjene uloge stečajnog upravnika. S jedne
strane, niz odredbi rasterećuje stečajnog upravnika. Na primer, ovlašćeno lice stečajnog
dužnika, odnosno lice koje vodi knjige stečajnog dužnika dužna su da dostave izveštaj
za raspravu o otvaranju stečajnog postupka. S druge strane, predviđeno je da stečajni
34
Naravno, postoji ograda da se to čini samo ukoliko je to neophodno za dalje vođenje stečajnog postupka
i samo u visini neophodnih sredstava za nastavak postupka. Ipak, usled asimetrije informacija, može se
pretpostaviti da će se sudija povinovati zathevu stečajnog upravnika.
140
upravnik značajan deo svog vremena posvećuje „invkizitorskoj“ ulozi.35 Obim predviđenih „inkvizitorskih“ aktivnosti je izuzetno ambiciozan, čime se nameće pitanje u kojoj
meri upravnik može da se posveti drugim pitanjima. Postavlja se pitanje i kakav će biti
epilog podnošenja izveštaja sudu i Organizaciji za nadzor. Konačno, i postojeći zakonodavni okvir predviđa odgovornost za prouzrokovanje stečaja36 ili prouzrokovanje lažnog
stečaja.37 Iskustva u drugim zemljama su u tom smislu indikativna, pre svega u pogledu
nedostatka podsticaja stečajnih upravnika da učine valjanu analizu, a zatim i prateće
korake ukoliko analiza ukazuje na zloupotrebe (Gerner-Beuerle, et al. 2013). Konačno,
ni ishod sudskih postupaka nije izvestan, pri čemu troškovi stečajnog postupka rastu,
tako da to dodatno demotiviše upravnike da izvrše detaljne analize. Odredbe pre svega
demotivišu dužnike da pokrenu stečaj u nameri da se sprovede bankrot ili obična reorganizacija. Kako bi izbegli analizu poslovanja (pri čemu loši poslovni rezultati nisu nužno
posledica neracionalnih odluka, preteranog zaduženja i sl.), dužnici u finansijskim teškoćama prolongiraće pokretanje postupka ili će dovesti preduzeće u takvo stanje da niko
od poverilaca neće želeti da pokrene postupak. U slučaju povoljnijeg ishoda, dužnici će
izabrati unapred pripremljeni plan reorganizacije koji je povoljnije rešenje pored niza
drugih prednosti u pogledu troškova i brzine postupka, kako bi izbegli provere poslovanja u poslednjih pet godina. Kako je broj stečajnih postupaka u Srbiji mali, domet pomenutih izmena biće mali, osim u slučaju da Organizacija za nadzor obezbedi dovoljno
sredstava za predujmove i nakon izveštaja stečajnih upravnika pokrene odgovarajuće
postupke. U tom smislu fokus zakona je na posledicama, a ne na uzrocima.
2.5. Negativni podsticaji za podnošenje plana reorganizacije
Prema Predlogu zakona sudija ima potpuno novu ulogu u pogledu reorganizacije. Stečajni sudija sada ceni i odbacuje plan ako se on ne zasniva na fer tržišnim principima ili ako
nije ekonomski izvodljiv. Predlog zakona time preuzima koncept stečajnog prava SAD
gde sudija potvrđuje plan nakon što oceni da je izvodljiv.38 Uzevši u obzir kvalitet planova, nivo ekonomskog znanja i prethodno iskustvo stečajnih sudija u Srbiji, čini se da je
Predlog zakona pred domaće sudije stavio mnogo teži i ambiciozniji zadatak nego onaj s
35
Predlog Zakona predviđa da u roku od 30 dana od dana imenovanja, stečajni upravnika izvrši analizu
poslovanja stečajnog dužnika za period od 5 godina pre pokretanja stečaja, i za svaku godinu sačini listu
priliva i odliva, listu otuđene imovine i listu svih ugovora o otuđenju, analizira poslovanje sa povezanim
licima, utvrdi poštovanje zabrane sukoba interesa,...
36
V. čl. 235 Krivičnog zakonika prema kome odgovorno lice koje neracionalnim trošenjem sredstava ili
njihovim otuđenjem u bescenje, prekomernim zaduživanjem, preuzimanjem nesrazmernih obaveza, lakomislenim zaključivanjem ugovora sa licima nesposobnim za plaćanje, propuštanjem blagovremenog
ostvarivanja potraživanja, uništenjem ili prikrivanjem imovine ili drugim radnjama koje nisu u skladu sa
savesnim poslovanjem prouzrokuje stečaj i time drugog ošteti može biti kažnjen zatvorom od šest meseci
do pet godina („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012
i 104/2013)
37
V. čl. 236 Krivičnog zakonika.
38
U SAD, kako bi potvrdio plan reorganizacije stečajni sudija mora da utvrdi da li plan ispunjava niz zahteva: (1) plan treba da bude izvodljiv – može se očekivati da će predloženi plan biti ispunjen, pri čemu
dužnik nastoji da dokaže da će uspeti da ostvari dovoljno prihoda tokom perioda izvršenja plana čime će
biti u mogućnosti da namiri poverioce; (2) plan treba da bude podnet u dobroj veri; (3) plan treba da bude
u najboljem interesu poverilaca (“best interest” test) - poverioci se namiruju barem u iznosu koji je jednak
onom koji bi ostvarili u slučaju bankrota; (4) plan treba da bude fer i pravičan - obezbeđeni poverioci treba
da budu namireni barem u vrednosti kolaterala, dok su vlasnici rezidualni poverioci i mogu da ostanu bez
ičega ako drugi poverioci nisu namireni. V. Scarberry, et al. (2006).
141
kojim se suočavaju stečajne sudije u SAD. Iako su neki instituti stečajnog prava SAD poput unapred pripremljenog plana reorganizacije „preneti“ u važeći Zakon, to je učinjeno
veoma pažljivo, tako da gotovo i da nije reč o pravnom transplantu. Izmene koje se tiču
reorganizacije u Predlogu zakona, čini se da zanemaruju specifičnosti srpskog stečajnog
okvira i mehanički primenjuju rešenja iz SAD. Predloženim rešenjima se suštinski menja dosadašnji koncept reorganizacija, i čini se da se ispoljeni nedostatak reorganizacija
u Srbiji u pogledu nedostatka realnosti planova, leči potpuno pogrešnim lekom. Da li
su sudije u Srbiji sposobne da daju odgovor na to da li je plan zasnovan na fer tržišnim
principima odnosno da li je ekonomski izvodljiv. Postojeći koncept daje jasan odgovor
– ne! Da li će plan biti usvojen, odluka je poverilaca, a ne sudije koji treba da se stara o
zakonitosti postupka. Pored toga Predlog navodi da postoji oboriva pretpostavka da plan
nije ekonomski izvodljiv ukoliko su obaveze veće od 70% fer tržišne vrednosti imovine.
Primena navedenih stavova stvoriće mnoge probleme u praksi pa je moguće postaviti
veliki broj pitanja. U kom trenutku obaveze moraju biti veće od 70% fer tržišne vrednosti
imovine? Zašto baš 70%? Šta ako svi poverioci glasaju za plan iako obaveze prevazilaze
granicu od 70%? Reč je o administrativnom rešenju koje može da stvori niz problema
u praksi. Moguća su dva negativna ishoda. Prvi, u kome će stečajne sudije unapred odbacivati većinu planova, kako ne bi rizikovali potvrđivanje plana koji se neće ostvariti.
Drugi, u kome će stečajne sudije samo formalno potvrđivati planove, bez suštinskog
razmatranja ekonomske izvodljivosti, oslanjajući se na mišljenje stečajnog upravnika (i
Organizacije za nadzor). Oba ishoda naglašavaju bespotrebnost predloženog rešenja, pri
čemu je prvi ishod daleko nepovoljniji, jer može potpuno zaustaviti predlaganje planova
reorganizacije, kako običnih tako i unapred pripremljenih planova, koji su, kako je naglašeno u prethodnom delu, stekli status najznačajnijeg stečajnog mehanizma u Srbiji.
Prema novom rešenju podnosilac plana reorganizacije dužan je da predlog plana podnese i Organizaciji za nadzor, koja je dužna da u roku od 15 dana dostavi podnosiocu plana
i sudu mišljenje da li se predloženi plan zasniva na fer tržišnim principima. Reč je o nepotrebnom koraku. Pre svega, daje se preterana diskreciona moć Organizaciji za nadzor,
koja pri tom ima i izražen konflikt interesa. Ista organizacija ne samo da vrši nadzor, već
i zastupa državne poverioce, a daje i mišljenje o podnetom planu reorganizacije. Iako se
može reći da je reč samo o mišljenju, teško je očekivati da će sudija doneti odluku suprotnu stavu Organizacije za nadzor. S druge strane, u slučajevima kada nema državnih
poverilaca ili je njihovo učešće bez značaja za usvajanje plana, postavlja se pitanje zašto
privatni sektor mora da traži odobrenje državnog organa. Konačno, upitni su kapaciteti
takvog tela da donosi sud o planovima.
Dodatni problem u pogledu reorganizacije je skraćenje rokova za podnošenje plana. Naime, Plan i dalje ostavlja rok za podnošenje plana reorganizacije stečajnom sudiji najkasnije 90 dana od dana otvaranja stečajnog postupka, ali ukida mogućnost produženja
roka do 60 dana na obrazloženi predlog podnosioca, odnosno dodatni rok za izmenu
podnetog plana. U slučaju pripreme običnog plana reorganizacije, rok od 90 dana često
je bio kratak, te je u praksi mogućnost produženja roka često korišćena. Inače, i obični
142
planovi u Srbiji se usvajaju u relativno kratkom roku, te se i iz perspektive dužine trajanja ne dobija značajna ušteda. Pored toga nije logično da se u drugim veoma retkim
okolnostima omogući da i nakon pravosnažnosti rešenja o bankrotstvu poverioci mogu
usvojiti plan sve do donošenja rešenja o glavnoj deobi.39 Na osnovu iznetog odredbe
Predloga bitno ugrožavaju mogućnost podnošenja i usvajanja kako običnih, tako i unapred pripremljenih planova reorganizacija, i predstavljaju veliki korak unazad u odnosu
na važeći zakon.
2.6. Podeljeno vršenje nadzora i konflikt interesa Organizacije za nadzor
Predlog zakona predviđa prestanak rada Agencije za licenciranje stečajnih upravnika,
pri čemu imovinu, prava i obaveze Agencije preuzima Organizacija za nadzor, dok dokumentaciju i imenik stečajnih upravnika preuzima Komora stečajnih upravnika.40 Iako
je jasno da će bar u prvom periodu funkcije Organizacije da vrši Agencija za privatizaciju, mnoga pitanja nisu jasno definisana Predlogom zakona. Pre svega, nije jasno šta
znači nadzor ekonomske opravdanosti postupanja stečajnih upravnika, niti kako će se
takav nadzor sprovoditi. 41
Kada se analiziraju poslovi koje će obavljati Komora u čl. 34b, nigde se ne navodi nadzor. Nadzor se javlja tek u članu 34z. Iz odredbi Predloga koje se odnose na Komoru,
može se zaključiti da je reč o „mekom“ nadzoru, a postavlja se pitanje u kojoj meri će
komora imati kapacitete da sprovodi takav nadzor i koja je njegova svrha. Uzimajući u
obzir ulogu organizacije za nadzor, stečajnog sudije i poverilaca, može se zaključiti da
je ključna uloga u nadzoru poverene upravo stečajnom sudiji i poveriocima, odnosno da
je ključni element kontrole mogućnost smene u bilo kom trenutku ukoliko poverioci to
zatraže. Imajući u vidu rad sličnih profesionalnih udruženja kojima je poverena uloga
regulatora profesije, reč je takođe o koraku nazad u odnosu na postojeći okvir. Rad
Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, svakako je mogao biti znatno bolji, ali je
bar postojeće rešenje jasno alociralo odgovornost jednog tela za nadzor koje je izricalo
i sankcije.
Konačno, veoma je uočljiv i konflikt interesa Organizacije za nadzor. S jedne strane ona
vrši nadzora ekonomske opravdanosti postupanja stečajnih upravnika. S druge strane
ona ocenjuje ekonomsku opravdanost i izvodljivost planova reorganizacije ili u određenim okolnostima i sama podnosi plan reorganizacije. Konačno, ona zastupa sve poverioce u javnoj svojini, ali i izveštava o stečajnim postupcima. To znači da ona nadzire
postupak (ili stečajne upravnike?), zastupa poverioce i daje mišljenja o planovima reorganizacije.
39
Prema obrazloženju Predloga zakona ovo rešenje uvedeno je kako bi se (u retki situacijama) poverioci
mogli ponovo izjašnjavati o planu reorganizacije, sve do donošenja rešenja o glavnoj deobi. Kako bi se
sprečilo odugovlačenje postupka unovčenja stečajne mase, navodi se da je takvo preinačenje odluke moguće ako za njega glasa kvalifikovana većina poverilaca (70%).
40
Takođe nije jasno koja od dve institucije će nastaviti da vodi ERS (electronic reporting system) korišćen
kao sistem za izveštavanje o radu stečajnih upravnika.
41
Može se samo naslutiti da će uloga Organizacije biti slična onoj koju ima The Insolvency Service u Velikoj Britaniji (Engleskoj i Velsu). Za ulogu odseka za stečaj (the Insolvency Service). v. http://www.bis.
gov.uk/insolvency/About-us.
143
2.7. Prestanak radnog odnosa
Predlog zakona vraća rešenje koje je bilo prisutno u članu 63. Zakonu o stečajnom postupku, tako da sa otvaranjem stečajnog postupka prestaje radni odnos svim zaposlenima kod stečajnog dužnika i prestaje da važi kolektivni ugovor koji je stečajni dužnik
zaključio sa zaposlenima. Razlog zašto je u važećem Zakonu izvršena promena je što se
smatralo da je lakše da kada stečajni dužnik nastavlja da radi tokom stečaja da je dovoljno da je otvaranje stečaja razlog za otkaz ugovora, a da stečajni upravnik odlučuje o otkazu. Iako su konačne posledice približno iste u slučaju prodaje imovine, važeće rešenje
ima prednost u slučaju nastavka poslovanja. Za stečajne upravnike, novo rešenje svakako
je povoljnije, jer stvara manje konfliktnih situacija sa zaposlenima u stečajnom dužniku.
Obrazloženje Predloga zakona ne sadrži eksplicitno objašnjenje zašto se stečajni okvir
vraća na staro rešenje, ali se može pretpostaviti da je namera da zaposleni istovremeno
sa danom otvaranja steknu pravo na otpremninu.
2.8. Izbor stečajnog upravnika
Predlog zadržava metod slučajnog odabira kao pravilo, ali precizira mogućnost neposrednog izbora samo na postupke koji kumulativno ispunjavaju uslov u pogledu vrednosti imovine i broja zaposlenih. Time se smanjuje prostor za krajnje neprimereno korišćenje diskrecije od strane sudija, posebno u slučajevima kada su dužnici mala ili mikro
privredna društva.42 Druga, bitnija promena odnosi se na mogućnost obaveznog izbora
upravnika na predlog stečajnih poverilaca. Suštinski slična mogućnost postoji i u važećem zakonu, ali su odredbe možda restriktivnije prema potrebnoj većini (tri četvrtine
članova odbora poverilaca) i prema periodu (izbor se može vršiti najkasnije 30 dana od
prvog poverilačkog ročišta). Predlog ne sadrži rokove, ali 60% verovatnih stečajnih poverilaca (ne odlučuje odbor poverilaca) mogu da predlože upravnika na ročištu na kom
se raspravlja o postojanju stečajnog razloga.
Pored mogućnosti obaveznog, Predlog zakona predviđa i fakultativni izbor odnosi se na
predlog imenovanja stečajnog upravnika od strane poverilaca prilikom predloga za otvaranje stečajnog postupka.43 Način na koji će se ta odredba primenjivati je nepoznanica,
jer nije moguće predvideti kako će sudije reagovati u takvim okolnostima, niti koje će
kriterijume koristiti pri odlučivanju. Moguće su i zloupotrebe (npr. dužnik u dogovoru sa
određenim poveriocem predloži prijateljski nastrojenog upravnika), a verovatno će doći
i do neujednačene prakse sudova.
2.9. Definisanje založnog poverioca
Predlog zakona definiše založnog poverioca kao poverioca koji ima založno pravo, ali
nema istovremeno i novčano potraživanje prema stečajnom dužniku, koje je založnim
pravom obezbeđeno. Kao takav založni poverilac nije ni razlučni, ni stečajni poverilac
niti može biti izabran u skupštinu i odbor poverilaca. Kako smo već naveli u prethodnom
delu, sudska praksa je pokušala da se odredi prema ovom pitanju koje se često javljalo
u stečajnim postupcima, s obzirom da važeći zakon nije detaljno uredio ovo pitanje, niti
je propisao obavezu takvih poverilaca da podnose prijavu potraživanja. Predlog takođe
42
Koliko će takva odredba značiti u praksi zavisi od doslednog sprovođenja pravila koja uređuju metod
slučajnog odabira.
43
Reč je verovatno o previdu u čl.2 Predloga zakona (kojim se menja čl. 20 važećeg zakona) tako da stav treba da glasi „predlog za pokretanje stečajnog postupka“ umesto „predlog za otvaranje stečajnog postupka“.
144
precizira položaj založnih poverilaca u slučaju podnošenja plana reorganizacije, tako
što se za svrhu ostvarivanja prava glasa razlučnih poverilaca vrši procena verovatnoće
namirenja njihovog potraživanja iz opterećene imovine. U praksi založni poverioci se
javljaju u slučaju povezanih lica, kada jedno lice prilikom odobravanja kredita od banke
koristi imovinu drugog lica (koje kasnije postaje stečajni dužnik) kao obezbeđenje kojim
garantuje povraćaj kredita.
2.10. Novi metod prodaje imovine
Predlog propisuje novi metod prodaje imovine putem javnog prikupljanja pisanih ponuda. nakon čega se oraganizuje javno nadmetanje ili neposredna pogodba. Kao početna
cena za javno nadmetanje koristi se najviša ponuđena cena, s tim da se javno nadmetanje
održava u roku od 15 dana od dana otvaranja pisanih ponuda, a neposredna pogodba u
roku od 7 dana od dana neuspelog javnog nadmetanja.44 Dok je predviđeni mehanizam
takav da omogućava da se za odgovarajuće uslove formira visoka cena, druga faza može
da predstavlja nepremostivu prepreku i da bitno uspori prodaju imovine, odnosno stečajni postupak. Naime, predlog ograničava mogućnost prodaje zahtevom da je potrebno dobiti odobrenje odbora poverilaca i razlučnih poverilaca koji imaju razlučna prava na imovini koja je predmet prodaje ukoliko je postignuta prodajna cena niža od 70% procenjene
vrednosti u roku od 7 dana od dana okončanja javne prodaje ili neposredne pogodbe. U
protivnom, prodaja se proglašava neuspelom. Ukoliko je postignuta prodajna cena niža
od 50% procenjene vrednosti, saglasnost mora da daju i poverioci koji imaju preko 50%
ukupnih utvrđenih potraživanja. Da bi smo ilustrovali izlišnost takvog rešenja, možemo
razmotriti slučaj u kome prilikom prodaje nepokretnosti na kojoj postoji i hipoteka drugog reda, ostvari vrednost niža od 70% procenjene vrednosti, što je uobičajeno u trenutnim ekonomskim okolnostima. I pored toga što je ostvarena tržišna cena, do realizacijie
prodaje imovine neće doći, jer nije verovatno da će poverilac koji obezbeđen hipotekom
drugog reda i koji se neće namiriti dati saglasnost. Time se ovim rešenjem pokreće tzv.
„cenkanje“ u stečajnom postupku i mogućnost da pojedini poverioci iskoriste priliku da
zaustave prodaju i stvore “hold-out” problem, čime se otvaraju vrata za odstupanje od
utvrđenog redosleda namirenja i prolongiranje postupka.
2.11. Konsolidovani stečaj
Zakon uvodi novi institut - konsolidovani stečaj (stečaj povezanih lica). Postoji više razloga za uvođenje novog instituta - međusobni sporovi u slučaju odvojenih postupaka,
problem višestruke prijave potraživanja po osnovu solidarne odgovornosti povezanih
lica u svim stečajnim postupcima,, nejasan tretman poverilaca, itd. U vezi sa novim
institutom postoje dva različita problema. Prvi, je nedovoljno razrađen institut. Postoji niz otvorenih pitanja u vezi sa mogućom primenom konsolidovanog stečaja. Zakon
navodi šest pravila – jedinstvene organe postupka, nadležnost prema sedištu matičnog
društva, jedna stečajna masa, poništavanje uzajamnih potraživanja povezanih lica. Osim
pravila, zakon dalje ne razrađuje niz potencijalnih pitanja, niti predviđa donošenje podzakonskog akta kojima bi se detaljnije uredila neka pitanja. Drugi problem je položaj
poverilaca. Poverilac koji ima potraživanje prema dužniku A, u slučaju konsolidovanog
44
Pre prodaje, upravnik sam priprema ili pribavlja procenu vrednosti imovine, pri čemu u slučaju proteka
više od godinu dana između procene i prodaje, na zahtev odbora poverilaca stečajni upravnik mora da
pribaviti novu procenu imovine. Procena mora da odredi procentualno učešće vrednosti imovine koja je
predmet obezbeđenja u odnosu na vrednost svake imovinske celine koja je predmet prodaje.
145
stečaja i primene pravila predviđenih Predlogom, ne zna u kojoj meri je imovina dužnika A dovoljna za namirenje, jer će u slučaju konsolidovanog stečaja nakon formiranja
jedne stečajne mase, imovina dužnika A biti korišćena i za namirenje poverilaca prema
dužniku B, koji je povezano lice sa dužnikom A. To povećava rizik i pravnu nesigurnost
u poslovanju.
Primena konsolidovanog stečaja u praksi, zahteva detaljnije uređenje instituta i uklanjanje nekih pravila iz Predloga zakona.
3. Umesto zaključka – Predlog zakona i nenameravane posledice
Predlog zakona sadrži odredbe koje će možda učiniti neke postupke kraćim i nešto jeftinijim, uz eventualno mali uticaj na stopu namirenja, ali uz brojne rizike i loša rešenja
koja će uticati na broj i efikasnost postupaka. Jedna od ključnih promena odnosi se na
promenu redosleda namirenja. Dok se zaposleni stavljaju u bolji položaj, ostaje pitanje
u kojoj meri će se drugi poverioci prilagoditi novonastalim okolnostima i da li će se i u
kojoj meri lošiji položaj stečajnih poverilaca odraziti na uslove finansiranja. Novi položaj
zaposlenih u stečaju je znatno kompleksniji, pri čemu položaj i uloga određenih organizacija još nije jasan.45 Ipak, nešto lošija pozicija stečajnih poverilaca, usled poboljšanog
statusa radnika, kompenzovana je izdvajanjem povezanih lica u poslednji isplatni red.
Novi tretman povezanih lica je pravičan, ali nosi sobom rizik značajnog smanjenja kreditiranja unutar grupacija ili pozajmica vlasnika čime se može pogoršati likvidnost jednog broja društava. Predlog takođe vraća „automatski“ stečaj, što će svakako pozitivno
uticati na broj otvorenih postupaka, ali će efekti zavisiti od resursa koje Organizacija za
nadzor bude namenila u svrhu uplate predujma, jer zapravo nema sankcijia u slučaju da
nije došlo do uplate predujma.
U uvodnom delu izneli smo stav da stečajni sistem u Srbiji, usled unapred pripremljenih
planova reorganizacije, uz određene nedostatke, funkcioniše za velika i deo srednjih privrednih društava. S druge strane, stečajni postupak se otvara za veoma mali broj malih
privrednih društava. Predlog sadrži negativne podsticaja kako za pokretanje postupka,
tako i za podnošenje planova. Sudijama se daje da cene ekonomsku izvodljivost plana,
dok Organizacija za nadzor ima očigledan konflikt interesa u slučaju davanja mišljenja
o izvodljivostii plana. To čini potencijalne pozitivne efekte drugih odredbi Predloga zakona neznatnim u odnosu na niz negativnih rešenja koja on sadrži, a koji predstavljaju
jasnu i neposrednu opasnost, pre svega za podnošenje i usvajanje kako unapred pripremljenih tako i običnih planova reorganizacije. Konačno, mnoga pitanja Predlog zakona
ostavlja nedorečenim, neka rešenja koja su se pokazala korisnim u praksi su ukinuta, ili
neka dobra rešenja nepotrebno čini komplikovanim, tako da je u odnosu na važeći Zakon
o stečaju reč o velikom koraku unazad.
Literatura
1. Brouwer, M., „Reorganization in US and European Bankruptcy law“, 22 European
Journal of Law and Economics, 5-20, 2006.
2. Creditreform Economic Research Unit, „Corporate Insolvencies in Europe 2012/13”,
45
Promene u tom delu treba gledati i kroz prizmu predloga novog Zakona o privatizaciji.
146
3. Celentani, M., M. García-Posada, M. and F. Gómez (2010): “The Spanish Business
Bankruptcy Puzzle and the Crisis,” FEDEA Working Paper 2010- 11.
4. Gerner-Beuerle C., P. Paech and E. Philipp Schuster, “Study on Directors’ Duties
and Liability”, London School of Economics, Department of Law prepared for the
European Commission DG Markt, London, April 2013.
5. Johnson, G. „Insolvency and Social Protetion – Employee Entitlements in the Event
of Employer Insolvency“, in „Asian Insolvency Systems: Closing the Implementation Gap”, OECD, Paris (2007)
6. Kornai J. „Soft budget constraint“, Kyklos Vol.39:3-30, 1986.
7. Radović V. „Stečajni isplatni redovi“, Pravni život, Vol. 54: 87-106, 2005.
8. Radulović, B. „Empirijska analiza bankrotstva u Republici Srbiji“, Usklađivanje poslovnog prava Srbije sa pravom Evropske unije, Vuk Radović (ured.), Pravni fakultet
Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2011,
9. Radulović, B. „Unapred pripremljeni planovi reorganizacije u Republici Srbiji –
uporedno pravna i empirijska analiza“, u Usklađivanje poslovnog prava Srbije sa
pravom Evropske Unije, V. Radović (ur.), Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu,
Beograd, 2013.
10. Radulović, B. (2010) „Novi Zakon o stečaju - logika odsustva kolektivne akcije“,
Fokus - Kvartalni izveštaj o institucionalnim reformama, godina II, br. 4, ss. 33-38,
januar 2010.
11. Sarra J., „The Treatment of Employee Wage and Pension Claims During Company Insolvency, A Comparative Background Study of 62 Jurisdictions“, Toronto,
Carswell, 2008.
12. Scarberry M. S., et al., „Business Reorganization in Bankruptcy – Cases and Materials“, 3rd ed., Thomson/West, St.Paul, MN, 2006
13. World Bank „Principles and Guidelines for Effective Insolvency and Creditor Rights
Systems”, Washington D.C. 2001
147
Download

B Radulovic.indd - Branko Radulović