УДК 930.25(093.2)
АРХИВИСТИКА
ARCHIVISTICS
ЗОРАН С. МАЧКИЋ
Архив Републике Српске
Бањалука
КРИВИЧНОПРАВНА ЗАШТИТА АРХИВСКЕ ГРАЂЕ
У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ
Апстракт: Широм свијета постаје очигледна тенденција значајног
пораста интересовања за културна добра, а с тим у вези су и све већи напори
држава да ова добра когносцирају, валоризују, заштите, сачувају и презентују.
Такође, сви аспекти културних добара све више постају предмет научног
интересовања и приступа. Кривичноправна заштита архивске грађе и
културних добара уопште само је један од облика њихове правне заштите и то
онај који се проводи у случајевима најтежих облика њиховог угрожавања.
Кључне ријечи: архивска грађа, културна добра, кривичноправна
заштита.
1.1
Кривични закон Републике Српске
Члановима 106–109 Закона о културним добрима1 и члановима 91–97
Закона о архивској дјелатности2 прописане су прекршајна одговорност и
новчане казне за правна лица и одговорна лица у правном лицу, те за физичка
лица која почине повреде наведених законских прописа.3 Новчане казне, а
посебно оне које су прописане Законом о архивској дјелатности, прилично су
високе и реално је очекивати да ће оне остваривати своју и превентивну и
репресивну сврху. Приликом правне квалификације прекршаја у пракси
углавном нема потешкоћа.
Када је о кривичној одговорности ријеч, ствари се не чине тако
једноставним. Уз неопходну ограду да се у пракси није сусретао са кривичним
дјелима и одговорношћу у вези са повредом прописа о заштити културних
добара односно архивске грађе, нити је имао прилику да се упозна са
коментаром КЗ-а Републике Српске из пера неког од угледних правника, аутор
1
"Службени гласник Републике Српске", 11/95 и 103/08
"Службени гласник Републике Српске", 119/08
3
Поред новчане, чланом 109 Закона о културним добрима предвиђена је и казна затвора до 30
дана за физичко лице које ван организованог истраживања ископа из земље, односно извади из
воде добро које ужива претходну заштиту, ако у року од 24 сата о томе не обавијести Завод за
заштиту културноисторијског и природног насљеђа и орган унутрашњих послова.
2
ће поставити и покушати да докаже тезу да архивској и документарној грађи, а
ни културним добрима у цјелини, није пружена одговарајућа кривичноправна
заштита.
Кривичним законом Републике Српске4 инкриминисано је кривично
дјело присвајања, уништавања или оштећења споменика културе, заштићених
објеката природе или других предмета који су од посебног културног или
историјског значаја.5
Нејасно је шта се у ставу 1 овог члана подразумијева под појмом
"архивски материјал". Законом о архивској дјелатности, специјалним законом у
области заштите културних добара, дефинисани су појмови архивске и
документарне грађе, па је необично да његова терминологија није прихваћена у
КЗ-у. То би у пракси могло да узрокује различите проблеме.
Наиме, уколико законодавац под појмом "архивски материјал"
подразумијева архивску грађу, онда кривичноправну заштиту није пружио
документарној грађи из које није одабрана архивска грађа, или, другим
ријечима, архивска грађа не ужива свеобухватну заштиту. У сваком случају,
појам "архивски материјал" није синоним за документарну грађу.
У ставу 1 члана 253 КЗ-а прописана је казна за оне који присвоје
културно добро. Пошто значај културног добра није наглашен, ваља закључити
да је заштита пружена свим добрима (од изузетног, великог или посебног
значаја). Да ли је такав закључак исправан?
У ставу 2 прописана је казна за оне који униште или оштете споменик
културе, заштићени објекат природе или други предмет који има посебан (!)
културни или историјски значај, или ствар која представља јавно добро.
Законом о културним добрима утврђен је појам културног добра који
означава ствари и творевине духовне и материјалне културе. Ова се
разврставају у културна добра од изузетног значаја, добра од великог значаја и
остала културна добра. Под осталим културним добрима Закон подразумијева
4
"Службени гласник Републике Српске", 49/03, 108/04, 37/06
Члан 253 КЗ-а:
(став 1) "Ко при археолошким, геолошко-палеонтолошким и минералошким истраживањима и
ископавањима, архивским истраживањима или на други начин присвоји ископине, материјал
или нађени предмет који има културни или историјски значај, архивски материјал или
природну ријеткост, казниће се затвором од шест мјесеци до пет година.
(став 2) Казном из става 1 овог члана казниће се и ко противправно уништи или оштети
споменик културе, заштићени објекат природе или други предмет који је од посебног
културног или историјског значаја, или ствар која представља јавно добро.
(став 3) Ко неовлашћено на споменику културе изврши конзерваторске, рестаураторске или
истраживачке радове, или ко неовлашћено врши археолошка ископавања или истраживања, па
усљед тога споменик буде теже оштећен или уништен, казниће се новчаном казном или
затвором до три године.
(став 4) Ако су дјела из става 1, 2 и 3 овог члана извршена према предмету или споменику
посебног историјског или културног значаја, или је тим дјелима проузрокована велика штета,
учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година."
5
она добра која немају изузетан или велики значај, али представљају вриједност
од посебног значаја6 и уживају такозвану претходну заштиту.
Под спомеником културе овај закон подразумијева грађевинскоархитектонски објекат, градитељску цјелину итд.7 (непокретна културна добра,
као и покретну ствар која чини аутентичну цјелину са тим објектима). То значи
да се под овај појам не могу подвести архивска грађа, филмска грађа, стара и
ријетка рукописна и штампана књига или музејски предмет (покретна културна
добра). У прилог овoм иде и чињеница да је чланом 435 КЗ-а предвиђена
новчана или затворска казна за онога ко у намјери посједовања и коришћења
заузме туђу некретнину која је проглашена добром од општег значаја,
спомеником културе или природном ријеткошћу односно ако представља друго
природно богатство.
С тим у вези, неопходно је разјаснити да ли појам јавног добра из става
2 обухвата покретна културна добра. Уопштено гледано, овај појам обухвата и
непокретна и покретна културна добра, али остаје нејасно зашто је посебно
наглашен појам непокретног добра (споменика културе). Из назива овог
кривичног дјела више је него јасно да за објекат заштите има посебна јавна
добра (културна добра), па је излишно навођење уопштеног појма јавног добра.
А опет, ако појмом јавног добра из КЗ-а нису обухваћена покретна културна
добра, онда она не уживају практично никакву заштиту у случају уништења
или оштећења, већ само у случају њиховог присвајања (став 1).
Да законодавац не разликује у довољној мјери степен значаја културног
добра свједочи и одредба члана 420 КЗ-а, којом је инкриминисано кривично
дјело уништења или оштећења заштићеног природног добра.
У ставу 1 овог члана кривичноправна заштита пружена је заштићеним
природним добрима од већег значаја, док се ставом 2 од уништења или
оштећења штите природна добра од изузетног значаја. Очито, и за разлику од
културних добара, законодавац у члану 420 КЗ-а уважава двије категорије
природних добара. Уколико се има у виду и одредба става 2 члана 253 КЗ-а,
којом је пружена заштита природним добрима од посебног значаја, онда се
може констатовати да природна добра уживају свеобухватну заштиту.
Радње из става 2 члана 253 КЗ-а (уништење или оштећење) сигурно
проузрокују теже посљедице по заштићени објекат него радња из става 1
(присвајање). Зашто је онда запријећено истом врстом и висином казне? Зар је
подједнако друштвено опасно присвојити културно добро и уништити га?
Осврнимо се и на став 3. Починиоцу дјела из овог става може бити
изречена чак и новчана казна (!) уколико теже оштети или уништи споменик
културе. Дакле, законодавац и даље сматра друштвено опаснијим присвајање
споменика културе (став 1) од његовог тежег оштећивања или уништења (став
3). Зар чињеница да је неко неовлашћено вршио конзерваторске,
6
7
Став 2 члана 5 истог закона
Члан 18 Закона о културним добрима
рестаураторске или истраживачке радове ово дјело чини мање друштвено
опасним!?
И термин "теже" из става 3 веома је растегљив. Претпоставимо да
законодавац под појмом споменика културе подразумијева и архивску грађу.
Може ли неко при архивским истраживањима нпр. хемијском оловком
подвлачити текст у архивском документу и то на начин да текст остане
читљив? Да ли је документ теже оштећен, што је кажњиво, или је оштећен
лакше, што није кажњиво? Термин "теже" није у функцији заштите културног
добра и непотребан је.
Даље, слиједећи слово закона можемо се запитати да ли нпр. недовољно
стручан рестауратор или конзерватор, са овлашћењем претходно добијеним од
културне институције, може некажњено да теже оштети или уништи споменик
културе? Може, јер то није кажњиво!
Зашто није кажњиво неовлашћено вршење рестаураторских или
конзерваторских радова без обзира на то што нису наступиле штетне
посљедице? Истина, већ поменутим чланом 109 Закона о културним добрима
прописана је прекршајна одговорност за лица која ван организованог
истраживања ископају из земље или изваде из воде добро које ужива
претходну заштиту, али овом одредбом нису заштићена остала културна добра.
Да ли се под уништењем споменика културе подразумијевају и радње
које су довеле до тога да споменик културе изгуби то својство? Зашто није
инкриминисано прикривање културног добра?
У ставу 4 члана 253 КЗ-а поновљен је опис дјела из става 2, а
запријећено знатно оштријом казном. С пуним правом може се поставити
питање која је казна запријећена ономе ко оштети или уништи споменик
културе од посебног културног или историјског значаја. Питање је и да ли су
добра од изузетног или великог значаја адекватно заштићена, односно да ли их
је законодавац подвео под термин "велика штета". Поред тога, oдредба става 4
члана 253 јасно доказује да у ставу 1 нису заштићена добра од великог и
изузетног значаја.
Ставом 1 члана 254 КЗ-а8 штите се предмети од посебног културног или
историјског значаја и предмети који представљају природну ријеткост.
Уважавајући терминологију из тачке 3 члана 4 Закона о културним добрима,
може се извести закључак да је ријеч о осталим културним добрима. Ставом 3
8
Изношење у иностранство предмета који су од посебног културног или историјског значаја
или природних ријеткости
(1) Ко неовлашћено извезе или изнесе у иностранство предмет који је посебног културног или
историјског значаја или предмет који представља природну ријеткост, или другом омогући да
то учини, казниће се затвором до три године.
(2) Ако је дјело из става 1 овог члана учињено у односу на добро од великог културног,
историјског или природног значаја, учинилац ће се казнити затвором од шест мјесеци до пет
година.
члана 5 овог закона она су означена као добра која представљају вриједност од
посебног значаја.
Под неовлашћеним извозом подразумијева се извоз учињен без
одобрења надлежног органа. Инкриминисање овог кривичног дјела
подстакнуто је напорима које предузимају државе у настојањима да спријече
илегалну трговину културним добрима, која је на свјетском плану постала
четврто по величини "црно тржиште".
Међународна сарадња на овом плану започиње доношењем Препоруке о
мјерама за забрану и спречавање незаконитог увоза, извоза и преноса права
својине на културним добрима (Париз 1964), а затим и Конвенције о мјерама за
забрану и спречавање недозвољеног увоза, извоза и преноса својине културних
добара (Париз 1970). Чланом 16 ове конвенције предвиђена је израда
националних извјештаја о њеном провођењу, али, колико је аутору познато,
Босна и Херцеговина то не чини. Најновије достигнуће на плану борбе против
илегалне трговине културним добрима представља Конвенција о поврату
украдених или илегално извезених културних добара (Рим 1995), познатија под
називом Конвенција Unidroit. Босна и Херцеговина није ратификовала ову
конвенцију.
Велико је питање у којој су мјери поменута препорука и конвенције
биле основ за инкримисање дјела из члана 254 КЗ-а Републике Српске, јер је
очигледно да овај третира само питање неовлашћеног извоза односно
изношења, а не и увоза односно уношења и провоза предмета који су од
посебног културног или историјског значаја или предмета који представљају
природну ријеткост.
У ставу 2 члана 254 законодавац користи термин "добро од великог
културног, историјског или природног значаја" из тачке 2 члана 4 Закона о
културним добрима, а поближе описаним у ставу 2 члана 5.
Да је ријеч о добрима различитог значаја, довољно говори запријећена
казна.
Закључак је да кривичноправна заштита није осигурана за културна
добра од изузетног значаја, односно да овом члану недостаје трећи став. Када
је ријеч о добрима од великог значаја, онда је актуелан и проблем домашаја
правне норме јер је у Републици Српској само мали број културних добара
стекао тај статус.9 Одговорност се, за сада, углавном заснива само на одредби
става 1 овог члана јер је за стицање статуса културног добра од посебног
значаја довољна чињеница његовог евидентирања у установи заштите, али је
важно нагласити да културна добра овај статус могу да уживају само двије
године. У том року установе заштите дужне су да изврше њихову коначну
валоризацију.
9
Одлуком о проглашењу архивских фондова и збирки културним добрима од великог значаја
("Службени гласник Републике Српске", 16/05) овај статус стекло је 37 архивских фондова и
збирки.
Чини се да су раније инкриминације биле много једноставније.
Кривичним законом СРБиХ10 била су предвиђена кривична дјела уништења
или прикривања архивске грађе11, оштећења, уништења и недозвољеног извоза
споменика културе и заштићених објеката природе12 и недозвољеног вршења
истраживачких радова и присвајања споменика културе 13. Инкриминације из
чланова 166, 167 и 168 биле су преузете из Закона о заштити споменика
културе14 и Закона о заштити природе15. Недостатак одредбе члана 166 крио се
у чињеници да кривичноправну заштиту није пружao регистратурском
материјалу (документарној грађи) из којег није одабрана архивска грађа.
Имајући у виду одговорност правних лица за кривична дјела,
инаугурисану члановима 127–129 КЗ-а Републике Српске, као депласирана
може да се означи одредба тачке 7 члана 107 Закона о културним добрима
којом је предвиђена прекршајна одговорност установе заштите, научне и друге
установе, предузећа и другог правног лица ако без сагласности трајно извезе
или привремено изнесе у иностранство покретно добро које ужива претходну
заштиту или покретно културно добро.
Осврнимо се и на став 3 члана 232 КЗ-а16. Поново је објекат заштите
културно добро и то "само" посебног значаја, док добра од изузетног или
великог значаја нису заштићена. И овдје вриједи констатација да се, нажалост,
друштвено опаснијим сматра када неко изврши кривично дјело тешке крађе
културног добра него када то исто добро уништи.
Чланом 235 инкриминисано је кривично дјело утаје. У ставу 3 овог
члана предвиђена је затворска казна за лица која утаје ствар од посебног
историјског, научног или културног значаја.
Ставом 2 члана 236 КЗ-а17 предвиђено је кривично дјело одузимања туђе
ствари. Интересантна је чињеница да се понавља термин "посебан", а
наглашава се и научни значај културног добра. Јасно је да би многа од
постављених питања била излишна да су коришћени термини из Закона о
културним добрима и Закона о архивској дјелатности.
10
"Службени лист СРБиХ", 16/77
Члан 166: "Ко уништи, прикрива или учини неупотребљивом архивску грађу, или је изнесе у
иностранство без претходног одобрења надлежног органа, казниће се затвором од три мјесеца
до пет година."
12
Члан 167
13
Члан 168
14
"Службени лист СРБиХ", 31/65
15
"Службени лист СРБиХ", 4/65
16
Тешка крађа: (2) "Ако је украдена ствар од посебног историјског, научног или културног
значаја, или вриједност украдене ствари прелази износ од 50.000 КМ, учинилац ће се казнити
затвором од три до петнаест година."
17
Одузимање туђе ствари: (2) "Ако је одузета ствар од посебног историјског, научног или
културног значаја, или ако вриједност одузете ствари прелази износ од 10.000 КМ, учинилац ће
се казнити затвором од шест месеци до пет година, а ако тај износ прелази 50.000 КМ, казниће
се затвором од једне до осам година."
11
У одредбама члана 27418, 37919 и 395 КЗ-а20 налазимо одређене видове
заштите документарне грађе.
1.2
Кривични закон Босне и Херцеговине
Кривична дјела уништавања културних, историјских и религијских
споменика (члан 18321) и злоупотребе међународних знакова (члан 18422)
налазимо у глави XVII Кривичног закона Босне и Херцеговине23, која носи
назив "Кривична дјела против човјечности и вриједности заштићених
међународним правом".
До доношења овог закона поменута два дјела су била инкриминисана
члановима 443 и 445 КЗ-а Републике Српске.
У вези са чланом 183 КЗ БиХ ваља нагласити да ово дјело ипак,не може
да почини "било ко", већ само лица која учествују у рату односно другом
оружаном сукобу, и, евентуално, припадници административних, политичких и
сличних непосредно инволвираних структура.
Основ за инкриминацију из члана 183 КЗ-а БиХ представља одредба
члана 28 Конвенције за заштиту културних добара у случају оружаног сукоба.
Нажалост, иако то поменута одредба децидно наводи, није предвиђена
кривична одговорност лица која нареде да се почини повреда Конвенције.
Засад, изгледа да би та лица могла да одговарају само као подстрекачи.
Примједба може да се стави и на сам назив овог кривичног дјела, који
би требало да гласи "уништавање културних, историјских или религијских
споменика у току рата или оружаног сукоба", јер је из описа његовог бића јасно
да оно може да се почини само у то вријеме. Осим тога, на предложени начин
18
Фалсификовање или уништавање пословних или трговачких књига или исправа
Фалсификовање или уништавање службене исправе
20
Одузимање или уништење службеног печата или службених списа
21
Уништавање културних, хисторијских или религијских споменика: "(1) Ко кршећи правила
међународног права за вријеме рата или оружаног сукоба уништава културне, хисторијске или
религијске споменике, грађевине или установе намијењене науци, умјетности, васпитању,
хуманитарним или религијским циљевима, казниће се затвором од једне до десет година.
(2) Ако је кривичним дјелом из става 1 овог члана уништен јасно препознатљив објект који је
као културно и духовно наслијеђе народа под посебном заштитом међународног права,
починилац ће се казнити казном затвора од најмање пет година."
22
(1) Ко злоупотријеби или неовлашћено носи заставу или знак Организације уједињених
нација, или знакове или заставе Црвеног крста или знакове који њима одговарају, или друге
признате међународне знакове којима се обиљежавају одређени објекти ради заштите од војних
дјеловања, казниће се новчаном казном или казном затвора до три године.
(2) Ко кривично дјело из става 1 овог члана учини за вријеме ратног стања или непосредне
ратне опасности, казниће се казном затвора од шест месеци до пет година.
23
"Службени гласник Босне и Херцеговине", 37/03, 54/04, 61/04 и 30/05
19
нагласила би се и разлика у односу на кривично дјело из члана 253 КЗ-а
Републике Српске.
Квалификовани облик овог кривичног дјела налазимо у ставу 2, у којем
је пружена заштита културним добрима под посебном заштитом међународног
права. Ријеч је о добрима стављеним на Списак свјетске баштине из става 2
члана 11 Конвенције о заштити свјетске културне и природне баштине.
Када је ријеч о кривичном дјелу злоупотребе међународних знакова,
претходно ваља нагласити да међу "друге признате међународне знакове
којима се обиљежавају одређени објекти ради заштите од војних операција"
свакако спада и знак из члана 16 Конвенције за заштиту културних добара у
случају оружаног сукоба.
Услови за употребу овог знака предвиђени су чланом 17 Конвенције, па
злоупотребу знака представља свака његова употреба мимо услова из овог
члана, као и употреба знака који је сличан овом знаку.
Знаком распознавања обиљежавају се културна добра под специјалном
заштитом (члан 10 Конвенције), транспорти под специјалном заштитом (члан
12 Конвенције), транспорти у хитним случајевима (члан 13 Конвенције) и
импровизована склоништа (члан 11 Правилника за извршење Конвенције).
Под неовлашћеним ношењем подразумијева се употреба знака од стране
лица која нису обухваћена тачкама б и ц параграфа 2 члана 17 Конвенције.
Члан 184 КЗ БиХ је у односу на ранију одредбу члана 445 КЗ РС24
концепцијски другачије постављен. Наиме, из одредбе става 1 члана 445 КЗ РС
јасно је произилазило да се кривично дјело злоупотребе међународних знакова,
бар када је ријеч о знаку из члана 16 Конвенције, може починити само за
вријеме ратног стања, док је ставом 2 истог члана био предвиђен
квалификовани облик овог кривичног дјела, тј. његово извршење у зони ратних
операција.25
Имајући у виду сврху и карактер овог знака, то је било сасвим логично
рјешење. Међутим, уколико се има у виду одредба става 2 члана 184 КЗ БиХ,
којом је инкриминисан квалификовани облик овог кривичног дјела ("за вријеме
ратног стања или непосредне ратне опасности"), онда је једино могућ закључак
да се радња дјела из става 1 може да почини само за вријеме мира.
Пошто се Конвенција о заштити културних добара у случају оружаног
сукоба примјењује у случају објављеног рата или другог оружаног сукоба који
може да избије између двије или више држава уговорница, без обзира на то да
ли је ратно стање признато од једне или од више њих, као и у свим случајевима
окупације цијелог или једног дијела територије друге државе уговорнице, чак и
уколико окупација не наиђе на оружани отпор, онда се и злоупотреба знака из
члана 16 Конвенције може починити само за то вријеме.
24
"Службени гласник Републике Српске", 22/00, 33/00 и 37/01
"Ко дело из става 1 овог члана учини у зони ратних операција, казниће се затвором од шест
месеци до пет година."
25
Другим ријечима, у одредби става 1 члана 184 КЗ БиХ има мјеста за
"заставу или знак Организације уједињених нација, или знакове или заставе
Црвеног крста, или знакове који њима одговарају", али не и за све "друге
признате међународне знакове којима се обиљежавају одређени објекти ради
заштите од војних дјеловања".
1.3
Сајбер (cyber) криминал
Однедавно се и у Републици Српској почиње говорити о кривичним
дјелима против безбједности рачунарских података, популарно названим сајбер
криминал. Поједностављено речено, термин "сајбер" (cyber) у овом значењу,
инаугурисан Конвенцијом о кибернетичком криминалитету, обухвата сваку
криминалну активност почињену уз помоћ компјутера. С обзиром на то да ове
криминалне активности могу да буду у најтјешњој вези са питањем заштите
јавне и приватне документарне и архивске грађе, у најкраћим цртама указујемо
на њих.
Кривични закон Републике Српске познаје три кривична дјела из ове
области:
o неовлашћено коришћење личних података (члан 17626),
o неовлашћено улажење у заштићену компјутерску базу података
(члан 23827) и
o упад у компјутерски систем (члан 27128).
Први утисак је да је кривично законодавство Републике Српске тек
дјелимично усклађено са одредбама поменуте конвенције Европске уније јер не
познаје низ кривичних дјела као што су компјутерско фалсификовање,
неовлашћено коришћење рачунара или рачунарске мреже, ширење дјечије
порнографије путем рачунарског система или мреже, компјутерска превара
итд.29 Другим ријечима, инкриминисана су дјела против рачунарских мрежа и
26
(2) Казном из става 1 овог члана казниће се и ко неовлашћено уђе у туђу заштићену
компјутерску базу података са намјером да њиховим коришћењем за себе или другога прибави
какву корист или да другоме нанесе какву штету.
(3) Ако дјело из ставова 1 и 2 овог члана учини службено лице злоупотребом положаја или
овлашћења, казниће се затвором до двије године.
27
"Ко неовлашћено уђе у туђу заштићену компјутерску базу података и унесе измјене, уништи,
копира, употријеби, сакрије, објави или унесе какав свој податак или компјутерски вирус, или
на неки други начин учини неупотребљивим туђе компјутерске податке или програме, казниће
се затвором до двије године."
28
"Ко у привредном пословању у намјери да себи или другом прибави противправну
имовинску корист или другог оштети, неовлашћено унесе измјене, сакрије, објави, избрише
или уништи туђе компјутерске податке или програме, казниће се затвором до три године."
29
Босна и Херцеговина је потписала Европску конвенцију о кибернетичком криминалу
("Службени гласник БиХ" – додатак : Међународни уговори, 6/06) и Додатни протокол уз
Конвенцију о кибернетичком криминалу, а у вези са кажњавањем дјела расистичке и
система и база података, али не и класична кривична дјела која извршена уз
помоћ рачунара добијају специфична обиљежја.
Zoran S. Maĉkić
Criminal-Juridical Protection of the Archival Records in the Republic of Srpska
Conclusion
Neither Bosnia and Herzegovina in the whole, nor its both entities: the
Republic of Srpska and the Federation of B&H, succeeded to revitalize the former
system of the organized protection of cultural assets, which was destroyed by the
outbreak of armed conflict in 1992, or to establish a new one.
Although legal provisions related to cultural assets, both on international and
state and entity level, have a growth tendency, problem of its implementation in
practice is still present.
When it comes to criminal-juridical norms, impression is that they were not
precisely standardized, nor in compliance with general and special regulations on
cultural assets protection. Thus, it can be concluded that the thesis, set at the
beginning of this attachment, on inadequate and incomplete criminal-juridical
protection of cultural assets has been proven.
ксенофобичне природе учињених путем компјутерских система, али до данас није
инкриминисала кривична дјела из ове области.
ЈОВАН П. ПОПОВИЋ
Београд
[email protected]
НОВИ СЕТ ЗАКОНСКИХ ПРОПИСА
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Апстракт: Слобода коришћења архивске грађе спада у ону категорију
проблема чије решење архивисти сматрају од највеће важности, али они су
свесни да слободан приступ свим документима никада, или бар нe у догледно
време, неће бити могућ из много разлога. Међутим, све је већи притисак за
коришћењем архивске грађе у архивима, све је развијенија техника која је у
функцији размене информације и, према ставу МАС-а, архивска грађа сваке
државе представља меморију конкретне државе и део меморије света. Управо
због тога треба преиспитати које информације из архивске грађе не би требало
да отичу мимо субјекта на кога се односи и архивисте који их обрађује.
Систем коришћења архивске грађе је свуда у свету сложен, одговоран и
врло осетљив посао. Скоро донети закони у Републици Србији (Закон о јавном
информисању, Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја,
Закон о електронском потпису, Закон о заштити података о личности, Закон о
електронском документу и Закон о тајнoсти података) стварају предуслове да
Закон о архивској служби и архивима, који се налази у фази расправе и
доношења, на најбољи и најсавременији начин уреди систем коришћења
архивске грађе у Србији. Управо због тога аутор је приступио изради овог
прилога.
Кључне речи: архивска грађа, закони, подзаконски прописи, интерни
прописи, архивско законодавство, хијерархија у архивском законодавству,
коришћење архивске грађе, предлози.
Архивско законодавство би било скуп закона и правних регулатива које
управљају очувањем, коришћењем и заштитом архивске грађе и организацијом
архива у држави. Архивско законодавство је део права, а право би било скуп
правних прописаних или утврђених правила од стране државе, која регулишу
односе између људи, односе у људском друштву. Оно претпоставља постојање
државе као организоване заједнице која обезбеђује његову примену. Оно
изражава вољу владајуће класе. Нестанком државе нестаје и право.
Све почиње од устава земље, на основу кога се доносе закони који
регулишу сваку област, па и архивску. Наиме, доношење сваког правног акта
регулисано је неким другим, вишим правним актом, осим устава, који је
самосталан јер сам регулише своје сопствено стварање. Устав је основни закон
једне земље. Њиме се уређују најважнија питања друштвенополитичког
уређења. Сви други прописи које доносе државни органи морају бити у складу
са уставом.
После устава, прописи са највишим правном снагом су закони. Закони
су правна правила која држава својом принудом намеће као обавезу. Из устава,
а затим из једног или више закона, произилази основ за доношење
подзаконских аката, а тамо где све то није било могуће регулисати законским и
подзаконским прописима, остављено је у надлежност да се то уради интерним
актима, одређујући ко ће их и по ком поступку донети и примењивати.
Подзаконске акте доносе владе држава или њихови органи, односно
покрајинске општинске или градске скупштине или њихови извршни органи.
Интерне акте најчешће доноси старешина органа управе или управне
организације. Они су најчешће процедурално техничког карактера. За разлику
од системских, материјални закони нормативно регулишу конкретну материју
(о архивима, музејима, библиотекама и сл.).
Овакво мноштво нормативних аката мора да се примењује по некој
хијерархији. Хијерархија значи да је нижи акт потчињен вишем и да мора бити
у сагласности с њим, иначе мора бити укинут. Хијерархија је изузетно важна за
право, јер омогућује јединство врло разноврсних правних норми и њихово
усклађено деловање. Без тога би настао хаос у правном систему земље.
Редослед или субординација у архивском законодавству јесте: устав, закони,
подзаконски акти, интерни акти, препоруке...
Шта је то што би нормативно требало уредити у оквиру архивске
делатности? Одговор на то питање долази сам по себи. Треба регулисати све
оно што спада у архивске надлежности, а пре свега спровођење мера заштите
архивске грађе у архиву, бригу за њену сигурност, сређивање, обраду и
објављивање архивске грађе, обављање стручног надзора над чувањем и
одабирањем архивске грађе ван архива и налагање мера њене заштите,
преузимање јавне архивске грађе, давање података из архивске грађе, преписе
и овере докумената, заштитна снимања, давање архивске грађе на коришћење,
прикупљање приватне архивске грађе, евидентирање, давање стручних
упутстава приватним архивима и имаоцима приватне архивске грађе, сарадњу
са другим архивским и сродним установама, вођење евиденција,
конзерваторске и рестаураторске послове, истраживање архивске грађе у
земљи и иностранству, увођење нових технологија, школовање и стручно
усавршавање архивистичких кадрова и запослених у писарницамарегистратурама, приређивање изложби, публиковање часописа и других
публикација, формирање библиотека затвореног типа и друго.
Набројани елементи, које треба нормативно уредити, треба да се једнако
односе и на класичну и на електронску архивску грађу. Само њиховим
прописивањем и стриктном применом у пракси стварају се предуслови за
заштиту архивске грађе.
Закони који уређују архивску делатност носе различите називе (закон о
архивској делатности, закон о архивској служби и архивима и др.), док у
Републици Србији ову област и даље уређује Закон о културним добрима
("Службени гласник Републике Србије" бр. 98/94). Радна верзија закона у
Србији, који је у поступку доношења, носи назив Закон о архивској грађи и
архивској служби. Наиме, Закон о културним добрима из 1994. године, који на
јединствен начин регулише заштиту свих културних добара Републике Србије,
има доста мањкавости.
Архив Југославије носио је тај назив све до доношења Уставне повеље
Државне Заједнице Србије и Црне Горе ("Сл. лист С и ЦГ" бр. 1/03), када је
преименован у Архив Србије и Црне Горе ("Службени лист Србије и Црне
Горе" број 1/03), а јула 2009. године Влада Републике Србије вратила му је
назив Архив Југославије.1 Разлог томе је што су ствараоци грађе која се чува у
Архиву чиниоци који су стварали Краљевину СХС, Краљевину Југославију,
ДФЈ, ФНРЈ и СФРЈ. Нико мање ни више. Та архивска грађа треба да остане и
остала је тамо где се и сада налази, с тим да њени корисници из бивших
југословенских република, сада држава, имају право да користе ту грађу,
поготову ако се иста искључиво на њих односи.
Материјални закон који уређује надзор, преузимање заштиту, израду
научно обавештајних средстава, коришћење и објављивање архивске грађе
похрањене у Архиву Југославије је Закон о архивској грађи СРЈ. Такође су на
снази и подзаконски и интерни акти којима се ближе уређује архивска
делатност, донети на основама наведеног Закона.2
1
У Архиву Југославије похрањени су фондови, збирке и лични фондови Краљевине Срба,
Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије (1918–1941), период Другог светског рата (1941–
1945), Социјалистичке Југославије између (1945–1992), Савезне Републике Југославије (1992–
2003) и период Државне Заједнице Србије и Црне Горе (2003–2006), када је дошло до њиховог
раздруживања и стварања две међународно и међусобно признате државе, Србије и Црне Горе.
Наиме, грубо речено, ради се о фондовима, збиркама и личним фондовима из периода
Краљевине Југославије и периода социјалистичке Југославије до њеног престанка. Та изузетно
вредна грађа је незаобилазни извор за историју југословенских, балканских и далеко ширих
простора и богата ризница културног наслеђа. У њему се налази похрањено 840 фондова,
личних фондова и збирки са око 25.000 дужних метара архивске грађе и збирки, са око 250.000
јединица. Архив обавља и послове везане за примену Споразума о питањима сукцесиjе, Анекс
"Д"-Архиве.
2
Упутство за сређивање и обраду архивских фондова и израду информативних средстава у
Архиву Југославије (Интерни акт, 10.11.1994), Правилник о преузимању, смештају, чувању,
заштити и коришћењу архивске грађе у Архиву Југославије и о професионалној одговорности
радника Архива у односу на архивску грађу (Интерни акт, 24.03.1994), Закон о архивској грађи
Савезне Републике Југославије ("Службени лист СРЈ" бр. 12/98 и 13/98), Закон о
информационом систему органа и организација СРЈ ("Сл. лист СРЈ" број 59/98), Уредба о листи
категорија регистратурског материјала и о одабирању и примопредаји архивске грађе СРЈ
("Службени лист СРЈ" бр. 49/99), са Стручно техничким упутством за спровођење ове уредбе.
На срећу, у Републици Србији већ је урађена свеобухватна радна верзија
закона о архивској грађи и архивској служби, која се налази се у поступку
расправе и доношења.3 Након упознавања са његовом садржином може се са
сигурношћу рећи да је савремен и да ће уредити цео систем заштите архивске
грађе у држави Србији и усагласити односно објединити целокупно архивско
законодавство са другим системским и споредним законодавством, чије
одредбе задиру у архивску делатност, наравно и са препорукама Већа Европе,
ставовима Међународног архивског савета и одредбама Етичког кодекса
архивиста и међународних конвенција. Самим тим он постаје модеран
европски закон.
Новине у радној верзији закона су што је: издвојен из Закона о
културним добрима; обухвата све видове делатности у архивској струци;
свеобухватан је за све архивске установе на подручју Србије; дефинисао је
јавни архивски фонд Србије, где се чува и која је улога државе; дефинисао
скоро све архивске термине (па и нове, као што су дигитализација, електронски
документ, електронски потпис, декласификација, сертификат и др.);
категорисао групе културне баштине од изузетног значаја и предложио
поступак проглашавања те грађе; увео обавезе доношења правилника о
заштити и чувању јавне архивске грађе, правилника са трошковником о предаји
јавне архивске грађе, са навођењем правних средстава због неизвршења
обавеза и др, правилник о конзервацији и рестаурацији, правилник о
коришћењу јавне архивске грађе и др.; прописао мере у случају ванредних
околности. Целим једним поглављем уредио је статус приватне архивске грађе
и ближе разрадио институт права прече куповине; обавезао архиве да воде 11
евиденција; прописао организацију архива, осниваче архива, поступак
регистрације и дужности оснивача; утврдио врсте архива (јавни, специјални и
приватни), набројао јавне архивске установе (Архив Србије као национална
Након усвајања Устава Републике Србије 1990. године, област заштите архивске грађе и
регистратурског материјала регулисана је јединствено на целој територији Србије. С тим у
вези, није било потребно да аутономне покрајине доносе своје законске и подзаконске прописе
о заштити архивске грађе. Међутим, аутор овог рада је на Интернету наишао на текст Закона о
архивској грађи и архивима Косова, донет 17.4.2003. године.
3
Поред домаћих позитивно-правних законских и подзаконских прописа и интерних аката,
архиви и архивски радници, као и регистратуре, дужни су да поштују и међународне прописе, а
пре свих препоруке, одлуке и друге акте UNESCO и ICA, стандарде Међународног архивског
савета, ISAD (G) i ISAAR(CPE), као и одредбе архивског Кодекса, без обзира на то да ли су
њихове одредбе унете у домаће архивско законодавство.
За случај ванредних околности потребно је примењивати одредбе међународних конвенција и
правилника, као што су Конвенција о заштити светске културне и природне баштине, (Париз,
17.X-21.XI 1972), Конвенција о заштити културних добара у случају оружаног сукоба (Хаг,
14.V.1954), Правилник за извршење Конвенције за заштиту културних добара у случају
оружаних сукоба, Протокол о спречавању извоза културних добара са окупиране територије и
Конвенција о мерама за забрану и спречавање недозвољеног увоза, извоза и преноса својине
културних добара (Париз 17. XII 1970).
матична установа заштите архивске грађе за Републике Србију, Архив
Југославије, за заштиту архивске грађе насталу радом централних државних
органа и организација КСХС, КЈ, период Другог светског рата, ДФЈ, ФНРЈ,
СФРЈ, СРЈ и ДЗСЦГ; Југословенска кинотека као национални заштитник
филмске, телевизијске, аудио електронске и видео архивске грађе) и побројао
специјалне архиве (Српске академије наука и уметности, Рукописно одељење
Матице српске, Архив Српске православне цркве и архиве цркава других
традиционалних верских заједница, архивска одељења музеја и билиотека...),
матичне покрајинске архиве (Архив Војводине и Архив Косова и Метохије),
Историјски архив Београда, градске, општинске и међуопштинске архиве и др.;
предвидео органе управљања (управни и надзорни орган и директор); прописао
посебне обавезе Архива Србије као матичног архива; предвидео формирање и
одредио надлежност два саветодавна тела, односно увео две нове институције и
то: Архивско веће Републике Србије и Високи архивски савет Републике
Србије; прописао увођење лиценци за обављање стручних послова; предвидео
кривичну одговорност оног ко "присвоји, прикрије, оштети, уништи или на
други начин учини неупотребљивом архивску грађу или регистратурски
материјал, или је изнесе у иностранство без претходног одобрења надлежног
органа". Радна верзија закона предвиђа и бројне прекршајне казне за
починиоце прекршаја у области архивске делатности. Прекршаји су
предвиђени како за правна тако и за одговорна физичка лица.
***
Слобода коришћења архивске грађе спада у ону категорију проблема
чије решење архивисти сматрају од највеће важности, али они су свесни да
слободан приступ свим документима, бар не благовремено, неће бити могућ из
много разлога. Међутим, све је већи притисак за коришћењем архивске грађе у
архивима, све је развијенија техника која је у функцији размене информације, а
према ставу МАС-а архивска грађа сваке државе представља меморију
конкретне државе и део меморије света. Управо због тога треба преиспитати
које информације из архивске грађе не би требало да отичу мимо субјекта на
кога се односи и архивисте који их обрађује. Треба преиспитати шта је то
државна тајна и шта је то интерес заштите интегритета личности!
Систем коришћења архивске грађе је свуда у свету сложен, одговоран и
врло осетљив посао.
Сви јавни архиви се, по правилу, придржавају препорука Већа Европе и
Међународног архивског савета, према којима је рок за доступност архивске
грађе 30 година. Тиме се усклађују захтеви за доступност архивској грађи са
системом заштите тајних података и осетљивих личних података. Те препоруке
су углавном уважене у државама Европске уније.
Сам поступак коришћења архивске грађе произилази из одредби закона
и подзаконских прописа сваке државе понаособ и из интерног акта конкретног
архива.
Архивска грађа у Републици Србији користи се сходно одредбама
Закона о културним добрима и Закона о архивској грађи Савезне Републике
Југославије и интерним актима донетим на основу обавеза и овлашћења из
наведених закона.
Архивска грађа углавном се користи за научно истраживачке, стручне и
друге потребе правних и физичких лица, ради излагања и објављивања
(културно-просветна и научна делатност), ради остваривања грађанских права,
ради остваривања функције државе и њених управних и судских органа и др.
Законима, подзаконским и интерним актима у Републици Србији
предвиђено је да архивска грађа буде доступна за коришћење у роковима који
су утврђени приликом њене примопредаје, а у складу са роковима прописаним
Законом о културним добрима и Законом о архивској грађи Савезне Републике
Југославије.
За архивску грађу која се налази у архивима, а за коју приликом предаје
није утврђен рок доступности за коришћење, примењује се законски рок који
не може бити дужи од 30 година, рачунајући од године настанка архивске
грађе, односно само изузетно 50 година када за то постоје посебни разлози, те
ако је посебним прописом то одређено или је о томе донео одлуку извршни
орган (пре свих влада).
У случају када приликом предаје архивске грађе архиву није утврђен
њен рок доступности, а стваралац те архивске грађе још постоји, надлежни
архив ће од њега писмено затражити да утврди рок доступности.
Рок доступности за коришћење архивске грађе за оперативне потребе
надлежних органа и организација није лимитиран законима, односно за њено
коришћење даје сагласност директор. Овај рок је независан од године настанка
архивске грађе.
Чињенице садржане у архивској грађи, а које се односе на остваривање
права грађана из радног односа, личних и других грађанских права, на захтев
грађана архив је у обавези да истражује без обзира на рок доступности остале
архивске грађе.
Архивска грађа преузета у архиве по основу поклона или откупа или
стављена у депозит доступна је за коришћење у роковима утврђеним актима на
основу којих су реализовани ови правни послови. Ти рокови могу бити дужи од
оних које предвиђају закони.
Право коришћења архивске грађе имају сва правна и физичка лица под
једнаким условима и на прописан начин.
Страни држављани могу користити архивску грађу по одобрењу
надлежног органа или организације, мада у пракси то најчешће чини директор
архивске установе.
Архивска грађа није доступна за коришћење ни после рокова које
утврђују закони који регулишу архивску делатност у следећим случајевима:
ако је архивска грађа у несређеном стању или се налази у процесу сређивања и
обраде или дигитализације, ако је физички у тој мери оштећена да јој је
потребна конзервација и рестаурација и ако се налази ван архива, на изложби
или слично. Такође, архивска грађа није доступна за коришћење ако садржи
податке чијим би коришћењем могле да наступе штетне последице по углед,
одбрану и безбедност земље, односно по друге државне и националне интересе.
Истраживачи-корисници архивске грађе морају бити обавештени о
разлозима због којих им се онемогућава коришћење архивске грађе, која је
иначе доступна за коришћење, као и о времену када ће се моћи удовољити
њиховом захтеву.
Подзаконским актима врло прецизно су прописани поступци и
процедура за добијање архивске грађе на коришћење. Нарочито је важно
вођење евиденција о свим видовима коришћења, као и утврђивање
одговорности свих лица која користе или дају на коришћење архивску грађу.
Обавеза је радника архива да корисницима пружају све релевантне
информације о фондовима, архивској грађи и њеној доступности за
коришћење, о условима и начину коришћења архивске грађе, као и друге
информације које су у функцији обезбеђења ефикасног рада, како корисника
тако и архива у целини. Кориснику који се не придржава прописаних правила
ускраћује се коришћење архивске грађе.
Радна верзија Закона о архивској грађи и архивској служби у Републици
Србији, у осам чланова поглавља "Доступност и коришћење архивске грађе у
архивима", предвиђа услове и начин коришћења информација из јавне
архивске грађе.
Тим законом је предвиђено да ближе услове и начин коришћења јавне
архивске грађе утврђују архиви, у складу са правилником о коришћењу
архивске грађе који доноси министар културе уз претходно прибављено
мишљење Архивског већа.
Такође је прописано у које се сврхе архивска грађа даје на коришћење: у
службене сврхе, за научноистраживачке потребе и публиковање, за потребе
наставе, ради излагања, за остваривање или заштиту личних права и друго.
Уколико то уговором о преузимању није другачије предвиђео, исти поступак
примењује се и када је реч о приватној архивској грађи.
Јавна архивска грађа и документарни материјал који садржи податке
који се односе на одбрану земље, спољне послове и националну безбедност,
као и на привредне и друге интересе Републике, чијим би објављивањем могла
да наступи штета по државне интересе Републике Србије, доступна је за
коришћење по истеку рока од 50 година од дана настанка, ако посебним
прописом то није другачије уређено. У међувремену је донет Закон о тајним
подацима, који ближе уређује јединствен систем одређивања и заштите тајних
података од интереса за државу Србију.
Приликом примопредаје јавне архивске грађе утврђује се рок
доступности за њено коришћење.
У "Посебним одредбама о коришћењу архивске грађе" предвиђено је да
је јавна архивска грађа која садржи личне податке и податке о личности
доступна за коришћење након истека рока од 70 година од дана настанка,
односно 100 година од рођења лица на које се односи. Уколико има сагласност
лица на које се грађа односи, тај рок може бити и краћи. И ранијим прописима
у Србији била је предвиђена забрана доступности архивске грађе и после
истека рока од 30 односно 50 година уколико би се њеним објављивањем
повредило достојанство, личност, морал и интереси грађана-ратних
заробљеника или логораша над којима су вршена многобројна недела и разни
експерименти.4
4
Постављамо питање да ли архивска грађа о ратним заробљеницимаа из Другог светског рата,
похрањена у Архиву Југославије или другим архивима, или, рецимо, болеснички досијеи, без
обзира на њихову старост, подлежу одредбама Закона о слободном приступу информацијама
од јавног значаја, Закону о заштити података о личности или Закону о културним добрима у
Републици Србији, односно Закону о архивској грађи СРЈ и другим прописима у Републици
Србији?
Зашто је морало проћи скоро пола века да би се открило да је Аустријанац Курт Валдхајм, који
је са дужности амбасадора у Уједињеним нацијама изабран 1972. на дужност генералног
секретара Уједињених нација, која му је десет година обезбеђивала водећу улогу у решавању
горућих светских проблема, био, у најмању руку, на балканским просторима у близини ратних
злочина, док су га појединци називали и ратним злочинцем. Тај У Тантов наследник вештим
балансирањем стекао је поверење носилаца функција блокова Истока и Запада, свакако и
трећег блока – несврстаних земаља. Помало је чудно да се за његову биографију нису јавно
интересовале ни највеће обавештајне службе.
Истина се открила и пронела у целом свету тек 1986. године, када је постао председник
Аустрије. Међутим, тадашњи канцелар Аустрије покушао је све то да минимизира, док га је
папа баш у то време одликовао. У прилог томе иду и докази, јер се део његовог досијеа чува у
Архиву Југославије.
Такође се поставља питање да ли се морао испоштовати рок од 30 година, па и дужи, за
доспелост архивске грађе, да би се у открила истина о личности која је обављала
најодговорнију светску функцију. Валдхајм није имао предуслове ни да буде кандидован а
камоли изабран за "светског мировњака", без обзира на то што је, по мишљењу многих, па и
аутора овог рада, вешто балансирао и обављао дужност генералног секретара Уједињених
нација.
Аутор овог рада имао је и личне непријатности када је, обављајући функцију помоћника
директора Архива Југославије, дозволио 25.3.1986. године (бр. 02/4-81/1986) новинару Јовану
Кесару да користи досије Курта Валдхајма, који је потом објавио у "Вечерњим новостима" вест
о његовом учествовању у операцијама окупаторских фашистичких јединица на тлу Југославије.
Наиме, након тог објављивања позиван од дипломатских органа и Савезне владе на
"информативне разговоре", где је изјавио да му је позната и да поштује политику СФРЈ, а да
Архив и њено руководство не представља органе власти нити је носилац политике, већ управна
организација која доследно спроводи законске прописе. Политика и дипломатија се може
оградити од садржаја објављеног текста, али Архив је дао истину, и само голу истину,
садржану у оригиналним докуменатима. Ипак, све то није сматрано довољним, па му је
запрећено губљењем функције и другим непријатним мерама. Но истина је изашла на видело и
све се добро завршило. Таквих и сличних случајева има много на подручју бивше СФРЈ.
Да ли је морало проћи 50 година да би се утврдио број и начин ликвидација у току и након
Другог светског рата, пре свих Срба, Црногораца, Словенаца, Јевреја, муслимана и других?
Шта је истина о многобројним логорима? Шта се дешавало са сељацима "кулацима"? Шта је са
именима извршилаца злочина над децом, женама, старим особама и логорашима од стране
освајача-окупатора и њихових помагача? У поступцима тих зликоваца није било ничег хуманог
ни људског.
Ратни злочини на подручју Југославије у Другом светском рату су кроз сарадњу са окупатором,
организовање и вршење злочина, извршили најтежа кривична дела над цивилним
становништвом и борцима и над личном имовином, те расељавање и насељавање
становништва и омогућавање окупатору експлоатације природних ресурса. Био је присутан и
геноцид и дела ратног злочина према рањеницима и болесницима против ратних заробљеника
и др.
Та кривична дела нису смела остати анонимна, већ су требала бити обзнањена по престанку
рата, да сваки злочинац добије заслужену казну и буде истакнут на "стуб срама". Објављивање
имена послужило био отклањању мистификација, заблуда, реваншизма, нетолеранције и
времена у коме моћ царује над разумом. Правило је да, уколико се на време не објави истина,
неистина у себи носи печат мржње и конфликте који протеком времена ескалирају до сукоба.
То се десило и у најскоријем рату деведесетих година прошлог века на просторима СФРЈ. У
том прљавом рату догађали су се бројни злочини већих размера, али се појединости о њима чак
ни након десет и више година не знају. Пре свега, поставља се питање који су узроци и разлози
довели до тога? Истина се зна и знала се и у временима збивања, али се ћутало. Она се могла
изнети и много раније, па би био далеко мањи број жртава на свим странама (Срба, Хрвата,
Муслимана, Шиптара...). Људи су људи. Сви би требало да буду исти пред Богом и пред
народом.
У свим овим прљавим акцијама присутне су биле националистичке, политичке, верске,
осветничке и друге идеје, жеље и намере. Код појединих република које су подржаване и
добијале инспирације и инструкције са стране, искључиви циљ је био сепаратизам.
Зашто средства информисања нису преносила аутентичне извештаје новинара са терена, без
обзира одакле су стизали. Зар су морали ћутати и по чијем налогу су редиговали извештаје?
Данас сви то а нарочито учесници и посматрачи раде, било претварајући своје белешке и
виђења у публикацијама, давањем изјава и интервјуа, писањем чланака и сл. Чињенице које
они износе данас далеко су ближе истини од оних које су износили за време и непосредно
после рата и агресије на СРЈ. Нажалост, то је тако. Нису смели чекати, већ су одмах истинама
требали раеаговати, да не дође до крвопролића, ратних злочина и срамног бомбардовања СРЈ.
Зашто су најјаче светске силе Европе и САД, које се сматрају цивилизованим земљама,
бомбардовале СРЈ, грубо кршећи одредбе међународног права, Повељу УН, Хелсиншки акт и
одредбе о неповредивости граница. Оне су то урадиле чак и без консултације сопствених
парламената и, што је најгоре, без одлуке Савета безбедности! Зар то није насиље над
међународним правом?
Зар се није знало ко је иницирао ратове на просторима бивше СФРЈ и чији је то циљ био? Зар
се није знало ко је иницирао, наложио и реализовао експлозију бомбе у улице Васе Мискина и
масакр недужних људи на пијаци Маркале у БиХ, када је страдало цивилно станиовништво?
Исти или сличан случај догодио се и у Рачку. Тражио се повод за агресију на СРЈ!
Зар злочин у Сребреници није могао бити спречен? Могао је! Шта су радиле мировне снаге
Холандије и других земаља да до тога не дође? И не само они. Накнаднa оставка владе у
Холандији не може да умањи њихове пропусте и масовни број жртава. Ни данас се не зна права
истина, нити тачан број страдалих. Није смело да до тога дође, нити до ескалације рата на
просторима бивше СФРЈ. Европа и мировне снаге требале су благовремено реаговати, а не да
неке од тих земаља буду актери и катализатори самих ратова, чији је циљ био рушење СФРЈ.
И на овим примерима смо се уверили да је временска дистанца тренутак за сазнање истине.
Овим је потврђена истина академика Радована Самарџића: "Историчар мора да говори истину
и не сме да избегава стручна питања. Историја је, ипак, велика школа моралног понашања".
Она се црпи из архива. Ми смо тек сада надомак истине.
Јавну архивску грађу без ограничења може користитити стваралац
чијом је делатношћу и радом настала. Правилником о коришћењу јавне
архивске грађе, који ће донети министар културе, биће у целости регулисан
овај изузетно важан и увек енигматичан вид архивске делатности.
Свакако да Закон о културним добрима у Србији и други законски и
подзаконски акти донети на основама овог закона није нити је могао уредити
читав систем заштите архивске грађе, па ни димензију доступности архивске
грађе.
Сет закона донетих у Србији у неколико задњих година, који се
посредно односе и на архивску делатност, дали су допринос архивској струци у
разјашњењу недоумица о доступности архивске грађе похрањене у архивима.
Тиме ће бити олакшан и прилаз изради правних аката који регулишу систем
коришћења архивске грађе. Реч је о следећим прописима: Закон о јавном
информисању5, Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја6,
Закон о електронском потпису7, Закон о заштити података о личности8, Закон о
електронском документу9 и Закон о тајним подацима10.
***
Народна скупштина Републике Србије донела је 2.11.2004. Закон о
слободном приступу информацијама од јавног значаја. Закон је од јавности
радо прихваћен, мада се још у целости не примењује, било због спутавања од
стране власти, његове недоречености или због недовољног броја кадра чија је
надлежност да инсистира на извршавању прописаних обавеза. Закон уређује
Зар се није знало у којој су мери Блер и Буш говорили лажи када су се припремали за агресију
на СРЈ и Ирак?
Тачно је да правда касније стиже, али у овим случајевима касно, сувише касно за оне који су
страдали.
Такође се рачунало да ће Југославија опстати као јединствена држава, па се питању граница
није давао приоритет! Говорено је: шта ће нам границе у оквиру једне државе? Повучене су
административне границе, што нам се данас као бумеранг враћа и након 60 година постаје
једно од најактуелнијих политичких и државних питања. Долази до свађа и сл. Зашто? Због
прикривања истина! Због недоступности грађе.
Циљ таквог прописа би био да сваком физичком лицу обезбеди остваривање и заштиту права
на приватност, као и осталих права и слобода. То се ради о било ком човеку, на кога се односи
податак, чији је индетитет одређен или одредив на основу личног имена, матичног броја или
других обележја.
Даље, потребно је прописати у којим се условима не дозвољава обрада података (нпр. физичко
лице није дало пристанак, да ли је реч о веродостојном или непотпуном податку, када да је
дозвољена обрада података и без пристанка лица на које подаци односе и др.).
5
"Сл. гласник РС" број 43/03 и 61/05
6
"Сл. гласник РС" број 120/04
7
"Сл. гласник РС" број 135/04
8
"Сл. гласник РС" број 97/08
9
"Сл. гласник РС" број 51/09
10
"Сл. гласник РС" број 104/09
право приступа информацијама од јавног значаја којима располажу органи
јавне власти. Због његове важности установљен је самосталан државни орган Повереник, ради омогућавања остваривања приступу информацијама од јавног
значаја.
Да би информација била од јавног значаја морала је настати радом или у
вези са радом јавне власти. Извор информације може потећи не само од органа
власти већ и од неког другог лица.
Под органима јавне власти овај закон подразумева: државне органе,
органе територијалне и локалне самоуправе, организације којима је поверено
вршење јавних овлашћења, као и правна лица која оснива или их делимично
или у целини финансирају државни органи.
Архив Србије, територијални (покрајински), градски, међуопштински и
општинки архиви оснивају се и финансирају од стране републичких,
територијалних и локалних органа власти, те се и они сматрају органима јавне
власти. Исти случај је и са Архивом Југославије.
У Закону није прецизирано да ли је ријеч о приступу информацијама
након истека рока за доступност, или је ријеч о приступу без обзира на то када
је тај документ/информација настао, што би било у супротности са Законом о
културним добрима и другим материјалним прописима из ове делатности. То
треба усагласити.
Орган власти неће тражиоцу омогућити право приступа информацијама
уколико би се тиме угрозио живот, сигурност или које друго важно добро неког
лица, омело или отежало спречавање или откривање кривичног дела, угрозила
одбрана земље, национална и јавна безбедност или међународни односи, ако би
се тиме учинила доступном информација или документ за који је одређено да
се чува као поверљив, а чијим би одавањем могле наступити тешке правне или
друге последице. Такође, орган власти неће тражиоцу омогућити остваривање
права на приступ информацијама од јавног значаја ако би тиме повредио право
на приватност, право на углед или које друго право лица на које се тражена
информација односи, осим ако је лице на то пристало, ако се ради о личности,
појави или догађају од интереса за јавност, а нарочито ако се ради о носиоцу
државне или политичке функције и ако је информација важна с обзиром на
функцију које то лице врши, те ако се ради о лицу које је својим понашањем,
нарочито у вези са приватним животом, дало повода за тражење информације.
Присутна су мимоилажења појединих одредби овог закона са прописима
о заштити културних добара и материјалним прописима који уређују архивску
делатност у Републици Србији.
Већина цивилизованог света бави се електронским видом
комуницирања, дoк папирни вид преписке полако ишчезава. Решавање
савременог електронског пословања може се и мора уредити законским и
подзаконским прописима, као што је то урађено са архивском грађом
класичног порекла, за коју постоји вековно искуство и традиција. Нормално,
овај вид пословања је теже и много суптилније уредити, јер о томе не постоје
нека већа искуства, а ни наука се није дубље упустила у начин постојаности и
заштиту ових облика записа. У прилог истини иде и то што је 80% савременог
света прешло на електронске облике комуницирања, док је 20% наставило да се
служи класичним (физичким) облицима.
***
Између осталих прописа у овој области, Скупштина Републике Србије
донела је Закон о електронском потпису. Овим преко потребним законом
уређен је поступак употребе електронског потписа у правним пословима и
другим правним радњама и пословању и прописана права, обавезе и
одговорности у вези са електронским сертификатима и др.
У закон су унети изрази-појмовници који у њему имају своја значења,
као на пример: електронски потпис, квалификовани електронски потпис,
потписник, подаци за проверу електронских потписа, корисник, сертификат.
Овде нас највише интересује како је закон формулисао значење електронског
потписа. То је "скуп података у електронском облику који су придружени или
су логички повезани са електронским документом и који служе за
идентификацију потписника", док квалификовани електронски потпис
"гарантује индентитет потписника, интегритет електронског документа и
онемогућава накнадно порицање одговорности за његов садржај".
У шест поглавља, а нарочито у поглављима Електронски потпис и
квалификовани електронски потпис, Електронски сертификати и
сертификациона тела, Права, обавезе и одговорности корисника и
сертификационих тела и Надзор, закон је са близу 50 чланова читаву материју
везану за електронски потпис односно методологију његове израде и примену
учинио ближом и доступнијом.
Закон је квалификовани електронски потпис у односу на податке у
електронском облику изједначио, односно прописао "да има исто правно
дејство и доказну снагу као и својеручни потпис, односно својеручни потпис и
печат, у односу на податке у папирном облику". Пошто је то специфичан посао
и технологија, то је надлежно министарство задужено да пропише техничко
технолошке поступке за формирање квалификованог електронског потписа и
критеријуме које треба да испуне средства за формирање електронског
потписа.
Свакако, електронски потпис треба да прати сертификат. Електронски
сертификат је потврда којом се потврђује веза између података за проверу
електронског потписа и идентитета потписника. Електронске сертификате
издаје сертификационо тело. Сертификационо тело мора бити унето у регистар
надлежног републичког органа.
Надзором, односно инспекцијском контролом и прописаним казненим
одредбама гарантује се сигурност начина и услова издавања и коришћења
електронских сертификата.
***
Дана 27.10.2008. донет је Закон о заштити података о личности. Тај
свеобухватни закон регулисао је ову област на савремен и довољно прецизан
начин. За овако важну област законодавац је образовао самостални државни
орган, независан у вршењу своје надлежности, који се зове Повереник за
информације од јавног значаја и заштиту података о личности.
Обрада података, према овом закону, обухвата: прикупљање,
преписивање, копирање, претраживање, разврставање, похрањивање,
обједињавање, мењање, обезбеђивање, стављање на увид, објављивање,
снимање, прилагођавање, прикривање, измештање, чињење недоступним, као и
друге радње у вези са наведеним подацима.
Наведени закон се не односи на податке који су свакоме доступни или
су већ објављени или су доступни, пре свих у архивима, за коришћење; који се
обрађују за породичне или личне потребе; који се обрађују за потребе
политичких странака или партија, удружења и сл., као и за оне податке о
којима је лице способно да се стара. Прикупљени подаци могу се обрађивати
искључиво у историјске, статистичке или научно-истраживачке сврхе.
Обрада није дозвољена ако физичко лице није дало пристанак за обраду
или се она врши без законског овлашћења, ако сврха обраде није јасно
одређена, ако се врши се за друге потребе од оних за које су одређене, ако
податак није потребан за остварење сврхе обраде или ако податак није заснован
на веродостојном извору, ако извор је застарео или је неистинит и непотпун.
Обрада се врши по пристанку лица, о чему се се обрађивач обавештава.
Обрада се може и опозвати у писменој или усменој форми. Међутим, обрада је
дозвољена и без пристанка. То је дозвољено уколико би се тиме остварили или
заштитили животно важни интереси лица, других лица, а посебно живот,
здравље и физички интегритет и у сврху извршавања обавеза одређеним
законом и другим прописима, као и закљученим уговорима између лица и
обрађивача.
Обрађивач-руковалац је дужан да лице на које се односе прикупљени
подаци обавести о свом идентитету и идентитету другог лица које је одговорно
за обраду, сврси прикупљања, начину коришћења података, идентитету лица
која користе податке, правном основу, праву да може од пристанка одустати и
опозвати га и о правима лица на заштиту у случају недозвољене обраде.
Лице има право да захтева од руковаоца да га потпуно и истинито
обавести о томе да ли обрађује податке о њему, који су то подаци и у коју их
сврху обрађује, по ком правном основу, одакле је црпио изворе података, ко су
њихови корисници и у ком временском периоду се подаци обрађују. Те податке
обрађивач је дужан да на захтев лица стави на увид. Пристанак за обраду
нарочито осетљивих података даје се у писменом облику. Ти подаци су они
који који се односе на припадност политичкој странци, здравствено стање,
примање социјалне помоћи и др.
Овај закон је од велике помоћи архивистима, корисницима архивске
грађе, јавним гласилима, обрађивачима података и свим лицима чији се подаци
обрађују, што потврђује чињеницу да никада у историји није стваран толики
број информација. Стога можемо да истакнемо да живимо у новој врсти
друштва, које поставља питање какве су последице улоге архивистике и
архивистичког рада.
***
Као велики дар онима који се баве електронским видом комуникације, а
то је гро правних и физичких лица у земљи, донет је Закон о електронском
документу. Закон садржи осам поглавља и то: Основне одредбе, Израда
електронског документа, Достављање електронских докумената, Чување и
заштита електронских докумената, Временски жиг, Надзор, Казнене одредбе
и Прелазне и завршне одредбе.
Кроз поглавље Основне одредбе закон је определио шта је његов
предмет, прописао шта је то електронски документ и дефинисао значење
појединих израза који су у електронској комуникацији често присутни. Поред
тога, општим одредбама је прописано када електронски докуменат не може
имати правну снагу. Мали је број тих изузетака, а то су пре свих:
имовинскоправни послови (својина и друга стварна права), уговори о поклону,
утврђивању имовинских односа између брачних другова, располагање
имовином, доживотно издржавање, изјаве странака, тестаменти и други правни
послови из области наследног права и др.
У поглављу Израда електронског документа закон изједначава
електронски документ са оригиналом, што он и јесте, па самим тим има исту
правну снагу оригинала. Дигитализовани документ се сматра копијом изворног
документа, а може имати исту правну снагу уколико га је дигитализовао орган
власти и оверио квалификованим електронским потписом. Документ који се
сматра архивском грађом ради се у стандардним форматима који задовољавају
потребе трајног архивирања. Даље, у истом поглављу се прописује да
електронски документ не може имати копију у електронском облику. Уколико
се копија налази на папиру, мора садржавати ознаку да се ради о копији.
Истоветност копије потврђује овлашћено лице потписом и печатом, као и са
обележјем приказа електронског документа.
У поглављу Достављање електронских докумената прописује се
поступак пријема електронских докумената, дуплирање електронског
документа и достављање докумената између органа власти и странака и између
самих органа власти.
Једно од најбитнијих поглавља је Чување и заштита електронских
докумената. Мишљења смо да ово поглавље није ни издалека уредило ову
област, а реално је очекивати да ће она бити уређена подзаконскима актима
који ће бити донети на основу одредби овог закона.
Иако су сва правна и физичка лица обавезна да чувају и архивирају
електронска документа у информационом систему или на медијама, закон није
регулисао друга бројна питања везана за ову врсту докумената. Шта је са
микробиолошко-хемијском заштитом ове грађе, за чију трајност немамо
гарантована искуства, нити упутства произвођача електронских подлога? Шта
је са техничком и физичком заштитом ових докумената?
Ови и други видови заштите не могу бити обезбеђени прописима које
опредељује члан 12 овог закона, Закон о културним добрима Србије, односно
Радна верзија Закона о архивској грађи и архивској служби, Закон о
електронском потпису и Уредба о канцеларијском пословању, већ се то ближе
мора уредити неким другим подзаконским прописом (техничко-процесним),
пре свих упутством.
Радном верзијом Закона о архивској грађи и архивској служби у једном
члану наглашено је "да ствараоци и имаоци јавне архивске грађе који стварају
и чувају изворни документарни материјал у електронском облику морају за све
време трајања и чувања таквог материјала да обезбеде да политика, процедура
и поступци везани за управљање документима гарантују аутентичност,
веродостојност, целовитост и употребљивост електронских докумената, како
би таква документа имала снагу меродавних и званичних докумената".
Међутим, и након спровођења овог члана односно након доношења Закона о
архивској грађи и архивској служби у Србији, остаће доста празнина и
недоречености. Ево само једног од најобичнијих питања-дилема: да ли
електронске облике записа након истека оперативног рока чувати у металним,
пластичним, папирним или платненим врећицама?
Истини за вољу, другим ставом истог члана прописано је да ће "Влада
Србије утврдити јединствене техничко технолошке захтеве за електронско
чување документарног материјала". Треба знати одговорити на питање који је
најсигурнији начин чувања нових медија и како обезбедити средства за то.
У поглављу Временски жиг као гарант садржаја електронских
докумената прописана је методологија система за формирање временског жига
и захтев за формирање електронског временског жига, са описом што треба да
садржи структура података електронског жига, поступак означавања времена и
чување електронског жига.
У поглављу Надзор прописан је поступак и надлежност у вези са
вршењем надзора. Надлежно министарство преко инспектора врши контролу
над применом одредби закона које се односе на електронски потпис. Такође је
у овом поглављу прописано када и како код неадекватних поступака и
неправилности инспектор забрањује или привремено забрањује издаваоцу
употребу временског жига.
Казнене одредбе прате овај закон, што је сасвим у реду, уз констатацију
да су прописане адекватне мере.
У поглављу Прелазне и завршне одредбе обавезано је надлежно
министарство да у року од шест месеци од дана ступања закона на снагу донесе
акт за његово спровођење. Нормално, овај подзаконски акт је теже и много
суптилније уредити, јер за то не постоје нека гарантно већа искуства, нити се
наука до скора дубље упуштала у начин постојаности и заштите ових облика
записа. То, пре свега стручно техничко питање, треба да реши верификована
група стручних и непосредних извршилаца, у коју морају бити укључени
професионалци различитих струка (архивисти, информатичари, електроничари,
хемичари, правници, технолози и историчари).
***
Тајност података од стране лица које врши обраду треба да буде
загарантована. Повереник, као институт заштите, мора да игра велику улогу.
Он даје мишљења у поступку доношења акта о начину архивирања и о мерама
заштите нарочито осетљивих података.
Такође, због лакшег давања на коришћење архивске грађе, сматрамо да
је изузетно потребно законом уредити шта се сматра државном, војном и
службеном тајном, а онда у контекстима тих прописа одредити шта је то строго
поверљиви, поверљиви или интерни документ.
У Републици Србији је донет Закон о тајности података. Нови пропис
учинио је ову материју ближом, савременијом и јаснијом. Закон је дефинисао
следећа важна питања: шта је то податак од интереса за Републику Србију, шта
је уопште тајни податак, страни тајни податак, документ, означавање степена
тајности "државна тајна", "строго поверљиво", "поверљиво" или "интерно",
поступак безбедоносне провере, шта је штета, ко је руковалац тајним податком,
ко је корисник тајног податка, шта је то безбедоносни ризик и које мере
заштите постоје.
Чињеница је да је у Србији, ранијој СРЈ и бившој СФРЈ, постојало на
стотину прописа који су регулисали појам тајне. Тако су, рецимо, владе имале
право да на основу прописаних критеријума одређене одлуке или документа
проглашавају тајном и да им одреде степен тајности. Одавање таквог
документа угрожавало је националну или јавну безбедност, одбрану земље,
евентуално међународне односе, те безбедоносно-информативне податке. На
изложени начин проглашавањем тајности могао се прикрити чак и незаконит,
нелегитиман или неправилан рад органа. Непостојање јасног поступка
нарушава основну карактеристику демократског система – отвореност.
Новодонети Закон о тајности података је то регулисао, иако је оставио у
задатак да надлежни органи донесу ближе односно подзаконске прописе.
Закон уређује јединствен систем одређивања и заштите тајних података
који су од интереса за националну и јавну безбедност, одбрану, унутрашње и
спољне послове Републике Србије, заштиту страних тајних података, приступ
тајним подацима и престанак њихове тајности, надлежност органа и надзор над
спровођењем закона, одговорност за неизвршавање обавеза прописаних
законом, као и друга питања од значаја за заштиту тајности података.
Поглавље Одређивање тајних података садржи 23 поднаслова. Ево
неких од њих: Овлашћено лице за вођење тајности података, Поступак
одређивања тајности података, Одлука о одређивању степена тајности,
Ознаке тајности, Степени тајности и садржина података, Временско
ограничење тајности података, Престанак тајности истеком рока,
Продужење рока чувања тајности података, Опозив тајности података,
периодична процена тајности, Опозив тајности по разним основама.
Према овом закону степени тајности су: "државна тајна", "строго
поверљиво", "поверљиво" и "интерно". "Државна тајна" се одређује ради
спречавања неотклоњиве тешке штете по интерес државе. "Строго поверљиво"
се одређује ради спречавања настанка тешке штете по интересе државе. Степен
тајности "поверљиво" се одређује ради спречавања настанка штете по интересе
државе. Степен тајности "интерно" се одређује ради спречавања настанка
штете за рад, односно обављање послова и задатака и послова органа јавне
власти који их је одредио. Ближе критеријуме прописаће Влада.
Престанак тајности података за "државну тајну" истиче након 30 година,
за податак са ознаком "строго поверљиво“ након 15 година, за податак
"поверљиво" пет година, док је за податак са ознаком "интерно" прописан рок
од две године. Значи, овим законом је тачно прописано који би о документи
били затворени за јавност 2, 5, 15 и 30 година, са могућношћу продужења за
још толико година. Лица која буду руковаоци тим подацима, поседоваће
безбедоносне дозволе. Закон је прописао ко има приступ тајним подацима, са
сертификатом или без њега. Документа морају бити чувана и од стране лица
којима су достављена на увид.
Закон је прописао и мере заштите тајности података, приступ тајним
подацима, поступак издавања сертификата односне дозволе физичком лицу да
има право приступа тајним подацима и њихово трајање, поступак контроле и
надзора над спровођењем закона и казнене одредбе.
Закон се, с обзиром на његову важност у формалном и у практичном
смислу, мора стриктно примењивати. Законом је прописано да кривично дело
чини онај "ко неовлашћено непозваном лицу саопшти, преда или учини
доступним податке или документа који су му поверени или до којих је на други
начин дошао, или прибавља податке или документа зависно од ознаке тајности
података" и предвиђа казне у трајању од три месеца до 10 година затвора.
Казнене одредбе предвиђају и прекршајну одговорност.
Закон је такође прописао обавезу доношења подзаконских аката, које
Влада Републике Србије мора донети у року од шест месеци од дана ступања
на снагу овог закона, док су други органи јавне власти у обавези да у року од
годину дана од дана ступања на снагу закона донесу подзаконске прописе из
своје надлежности.
Ступањем на снагу Закона о тајности података актуелизовано је питање
доступности архивске грађе. Наиме, архивска грађа у Србији доступна је
истраживачима по основу рокова доспелости, без обзира на то да ли су
архивистички сређени и обрађени.
Доношењем Закона о архивској грађи и архивској служби и
подзаконских аката регулисаће се на савремен начин све димензије архивске
делатности, док ће правилник о коришћењу архивске грађе ближе уредити
свеобухватну регулативу (услове, методологију и рокове) доступности
архивске грађе.
***
Анализирајући, компарирајући и подржавајући потребу и време
доношења Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја,
Закона о заштити података личности, Закона о електронском потпису, Закона о
електронском документу и Закона о тајности података, са одредбама важећег
архивског законодавства у Републици Србији, аутор овог рада слободан је да
констатује да су квалитетни и компатибилни, али исто тако да међу њима
постоје разлике које их сучељавају, како због њихове неусклађености тако и
због недоречености, што се нарочито исказује у њиховој примени и тумачењу,
па и код коришћења архивске грађе.
Вишегодишње искуство аутора у архивској делатности чини га
слободним да констатује и предложи:
o изузетно је важно и корисно што је пре доношења Закона о архивској
грађи и архивској служби усвојен сет закона (Закон о јавном
информисању, Закон о слободном приступу информацијама од јавног
значаја, Закон о заштити података о личности, Закон о електронском
документу и Закон о тајности података), који на посредан или
непосредан начин задиру у архивску делатност, јер се њиховим
упоређивањем употпуњују сазнања и стварају претпоставке за
обликовање коначног текста предложеног закона, а тиме и уређивање
система заштите архивске грађе у Републици Србији;
o будући Закон о архивској грађи и архивској служби на савремен начин
ће уредити цео систем заштите архивске грађе у држави Србији и
усагласити целокупно архивско законодавство са другим системским
или споредним законима чије одредбе задиру у архивску делатност, а
наравно и са препорукама Већа Европе, ставовима Међународног
архивског савета, одредбама Етичког кодекса архивиста и међународних
конвенција, па га зато као "европски закон" треба што пре донети;
o скоро донети сет закона у Републици Србији даје велики допринос, како
у регулисању краћег временског рока доступности архивској грађи за
коришћење тако и заштити, обезбеђивању и остваривању права на
приватност, као и друга права и слободе, пре свега сваког физичког
лица. Свакако, поједине одредбе тих закона, због мањкавости и
недоречености, што се исказује нарочито у њиховој примени, треба
усагласити;
o архиви морају све више и све брже прихватати методологије и
технологије савремених држава;
o савремено електронско пословање потребно је потпуно уредити
законским и подзаконским прописима и то тако да се заштити те грађе
прилази савесно и одговорно, као што се то радило и ради са класичном
архивском грађом.
o архивско законодавство потребно је ускладити односно усагласити са
најновијим достигнућима на плану заштите, сређивања, валоризације,
израде
информативних
средстава,
технике,
технологије
и
дигитализације, с тим да код израде нових закона треба поштовати
постојеће критеријуме, које је досадашње искуство потврдило као
оправдане.
Jovan P. Popović
New Set of Legal Regulations of the Republic of Serbia
Summary
Archival legislation is one of the basic standards for successful
implementation of archival activities.
States adopt own national archival legislations. In doing so, they rely on own
experiences, professional achievements in this area, experiences of other foreign
states, ICA recommendations, etc. In the era of communications and computerization
it is much easier today, since all the legal texts are mounted on Internet.
Undoubtedly archival legislation shows not only the form of legal regulation
of archives’ protection and usage, but also a degree of development of archival
science and social awareness concerning the need to protect archives, as
irreplaceable multidisciplinary historical source.
There is a hierarchy in legal system, regarding both ratifying legal acts and
their application. What would hierarchy look like? It would be ordered by rank. The
necessity of establishing a hierarchy results from the complexity of legal system.
The case is similar in the Republic of Serbia. The principal law accountable
for regulating protection, usage and publishing of archival materials is the Law of
Cultural Heritage ratified in 1994. Meanwhile, a working version of the Law on
Archival Material and Archives is created. It is currently going through public
discussion and ratification. According to authors’ opinion, it is modern and
comprehensive law which will regulate entire system of archives’ protection, and
adjust entire archival legislature with other system and legislation whose decrees
regulate archival field, and with recommendations’ code of the Council of Europe,
ICA, and Code of Ethics for archivists and international conventions; thus making it
"a European Law". Additional legislative normative regulating this area is: Act on
Free Access to Public Information ("Official Gazette of Serbia" 120/04), Act on
Personal Data Protection ("Official Gazette of Serbia” 97/08), Act on Digital
Signature ("Official Gazette of Serbia" 135/04), Act on Data Classification ("Official
Gazette of Serbia" 51/09) and others. In addition to legislative texts, a number of
adopted bylaws were based on the Law of Cultural Assets. All other regulatory texts
further regulate basic legal texts. It is clear that the Law on Cultural Assets could not
possibly make an overall legal system designed for the protection of the archival
material.
The field of electronic records management needs similarly to be regulated by
legal and regulatory texts.
Therefore, this paper is a consequence of the above stated facts.
Литература:
o Закон о културним добрима Србије, "Службени гласник Србије", број
71/94
o Закон о јавном информисању, "Службени гласник Србије ", број 43/03 и
61/05
o Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја,
"Службени гласник РС", број 120/04
o Закон о електронском поотпису, "Службени гласник Србије", број
135/04
o Закон о заштити података о личности, "Службени гласник Србије", број
97/08
o Закон о електронском документу, "Службени гласник Србије", број
51/09
o Закон о тајним подацима, "Службени гласник Србије", број 104/09
o Јован П. Поповић, Збирка прописа из архивске делатности, САРЈ и
Савет за научноистраживачки рад, Београд–Задар 1987.
o Јован П. Поповић, Правни систем заштите архивске грађе и
регистратурског материјала и начина канцеларијског пословања на
нивоу државне заједнице Србије и Црне Горе и република Србије и Црне
Горе, Београд 2003.
o Јован П. Поповић, Преглед прописа о заштити архивске грађе на
просторима Југословенске државе од 1918. године до распада СФРЈ и
прописа који су донети у новоствореним државама, раније републикама
СФРЈ, до 2007. године, у: Tehniĉni i vsebinski problemi klasiĉnega i
elektronskega arhiviranja, Марибор 2007; Историјска баштина,
Историјски архив Ужице, број 17, Ужице 2008.
o Др Миодраг Зечевић, Стварање општих аката, Привредни преглед,
Београд 1990.
o Др Радомир Лукић, Теорија државе и права, Научна књига, Београд
1968.
o Јован П. Поповић: Заштита архивске грађе и регистратурског
материјала кривично правним мерама, у: Самоуправно право, број 4,
Институт друштвених наука, Београд 1989.
o Jovan P. Popović, Zakonske regulative o razmejitvi arhivskega gradiva v
obstoječi zakonodaji, u: Arhivi, Ljubljana 1998.
o Момчило Анђелковић, Олга Б. Гилер, Правилник о преuзимању,
смештају, чувању, заштити и коришћењу архивске грађе у Архиву
Југославије и о професионалној одговорности радника Архива у односу
на архивску грађu, Београд 1994.
o Dr Azem Koţar, dr Ivan Balta, Pomoćne historijske znanosti i arhivistika,
Arhiv Tuzlanskog kantona, Tuzla 2004.
o Др Богдан Лекић, Архивистика, Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд 2006.
o Др Петер П. Класинц, Развој архивистике и архивске службе у складу са
развојем и потребама електронског пословања на основу новог
законодавства у Републици Словенији, реферат поднет на саветовању
архивских радника АП Војводине, Нови Сад 2006.
o Jovan P Popović, Uporaba in objavljivanje arhivskega gradiva ki se nanaša na
vojne ujetnike iz Druge svetovne vojne (Moralna in pravna zaštita), u:
Tehniĉni in vsebinski problemi klasiĉnega i elektronskega arhiviranja,
Maribor 2008.
o Јован П. Поповић, Архиви и слободан пристuп информацијама од јавног
значаја, Архивски гласник Србије, Београд 2009.
FIKRET MIDŢIĆ
Arhiv Unsko-sanskog kantona
Bihać
ARHIVSKI DOKUMENTI KAO SREDSTVO ZA
ANALIZU SLOBODA VJEROISPOVIJESTI U
OSMANSKOM CARSTVU – POLOŢAJ PODANIKA –
USTUPCI HRIŠĆANIMA, AHDNAMA, REFORME I
VJERSKE SLOBODE
1. Uvodni dio
Pristupajući izuĉavanju osmanskog društva na osnovu arhivskih dokumenata
svaki historiĉar se već na samom poĉetku susreće sa problemom nastanka
Osmanskog carstva. Njegov nastanak je najdublje vezan za proces kriza koji je
zahvatio balkanske zemlje, Vizantijsko carstvo i Seldţuĉku drţavu u Maloj Aziji. Za
društvo ovog prostora od presudnog znaĉaja je sudar seljaštva i krupnog plemstva
koji je bio praćen anarhijom, što je stvaralo šanse Mleĉanima u njihovom prodiranju
na podruĉje istoĉnog Sredozemlja. U procesu stvaranja Osmanske drţave glavna
uloga je pripala sitnom vojnom plemiću, koji je postao stub njenog unutrašnjeg
poretka i nosilac njenog istupanja i širenja. U ime klase sitnog plemstva Osmani su
uspostavili takav oblik svojine na zemlji da se ne moţe kupiti, ni prodati, ni
nasljeĊivati, oblik koji je definiran mirskom zemljom kojom u carstvu iskljuĉivo
raspolaţe sultan. Mirska zemlja predstavlja vladajući oblik feudalne svojine. Mirska
zemlja je oblik svojine drţave nad zemljom, što znaĉi da drţava ostvaruje uvid u
cjelokupnu svoju klasu i tako garantuje da se cjelina oĉuva u rukama vladajuće
strukture sitnih plemića. Time i sitno plemstvo postaje vladajuća klasa, pa je stoga i
snaga Osmanskog carstva poĉivala upravo na afirmaciji sitnog plemića. Na putu
prema svjetskom carstvu Osmanska drţava je ispoljila svoja glavna svojstva i
obiljeţja. Nagovijestili smo ih izlaţući znaĉaj osmanskog timarskog sistema
zasnovanog na mirskoj zemlji. Na tom sistemu izgraĊena je snaga Osmanske drţave
koja se širila ratovima na velikim prostorima. Sadrţinu tih ratova ĉinilo je razaranje
proizvodnih snaga, uništavanje feudalaca, ĉime se iz temelja rušila ekonomska
osnova klasiĉnog feudalnog društva.
2. Dominacija Osmanlija u jugoistočnoj Evropi
Osmansku drţavu odreĊuje više relevantnih elemenata. Jedan od elemenata je
njeno ratniĉko stanovništvo, kome su ratovi predstavljali naĉin egzistencije. Ratovi
za osvajanje novih teritorija uslovili su i odredili osvajaĉki karakter Osmanske
drţave. U društveno-ekonomskom pogledu ona je feudalna drţava novog tipa u kojoj
svim oblicima njenog ţivota upravlja veoma snaţna centralna vlast. U ideološkovjerskom pogledu to je islamska drţava, koja sredstvima zakonodavstva privilegira
muslimansko stanovništvo, a od nemuslimana, za zaštitu koju im drţava osigurava,
traţi i veća davanja u korist interesa drţave i vladajuće klase. Idejom islama bile su
mobilisane široke muslimanske mase na strateškom osvajaĉkom planu Osmanskog
carstva. S tim u organskoj vezi, znaĉaj Bosne bio je odreĊen ĉinjenicom što je ona
predstavljala idealno polazište za osmanski prodor preko Save, Drave i Dunava da bi
bila ugroţena dominacija katoliĉke Evrope. Dominacija na Balkanu je bila u stvari
preduslov evropske ekspanzije Osmanlija. Istovremeno, osvajaĉkim karakterom,
civilizacijom i religijom, religiozno-ideološkim stavom prema kšćanima, ona je
"implicirala globalni vjerski pritisak" na stanovništvo osvojenih evropskih podruĉja.
Kao vladajuća ideologija, islam se potvrdio odnosom musliman-hrišćanin. U
istraţivanju islamizacije u BiH mora se uzeti u obzir uticaj tzv. bogumilskog faktora,
koji je generalno uvaţavan kao kljuĉno tumaĉenje u historijskoj nauci. U BiH su se
islamizirali pripadnici svih postojećih konfesija prema zastupljenosti u strukturi
bosanskog stanovništva, kako krstjani (pripadnici Crkve bosanske), tako i katolici i
pravoslavci. Motiv za primanje islama nije poticao iz unutrašnjeg ubjeĊenja
prelaznika, već u prvom redu da se prelaskom na islam, vladajuću vjeru u Osmanskoj
drţavi, osigurava bolji društveni poloţaj. To je bio glavni motiv i kod sitnog i
srednjeg plemstva i kod seljaštva.
Od posebnog znaĉaja za pitanje slobode vjeroispovijesti i vjerske tolerancije
u Bosni je svakako uspostavljanje Bosanskog ejaleta 1580. godine u kome su se
našle, svrstane u jednu veliku upravnu cjelinu, sve zemlje koje su ulazile u sastav
Bosanske kraljevine. To je bio jedinstven primjer u historiji osmanske vlasti na
Balkanu. Naime, ostale balkanske zemlje srednjevjekovnih drţava bile su podijeljene
u sandţaĉke i podvrgnute Rumelijskom ejaletu. Sliĉno je bilo i sa muslimanskim
zemljama na istoku. U zemljama sa etniĉki i vjerski homogenim stanovništvom
stvaranje ejaleta, ĉiji bi se teritorij podudarao sa zemljama bivših srednjevjekovnih
drţava, predstavljalo bi za pokorene narode oţivljavanje reminiscencije na njihovu
nekadašnju drţavnost, od ĉega su Osmanlije najviše zazirale.
MeĊutim, islamizacija u Bosni posluţila je Osmanlijama da se, pod vodstvom
sloja domaćih muslimanskih feudalaca koji su vladali u sklopu osmanske feudalne
klase, stave u integralnu funkciju vojno-strateški i politiĉkih potreba Osmanske
drţave ljudski, društveni, politiĉki, moralni, psiho-mentalni i civilizacijski potencijali
baštinjeni iz kruga društvenog bića bosanske srednjevjekovne drţavne zajednice i
njenih predanja.
3. Ideologija zaštite podanika
Kad su Osmanlije osvojile Carigrad 1453. godine, hrišćani su zadrţali svoje
crkve, slobodno ispovijedanje svoje vjere i pravo da sami sobom upravljaju. Sveta
Sofija je, doduše, pretvorena u dţamiju, ali su ostale carigradske crkve podijeljene na
dva dijela izmeĊu oba obreda. Što se tiĉe sveštenstva, ono nije podlijegalo nikakvom
porezu, a od daţbina su osloboĊena ĉak i njihova imanja. Pobjednik je diktirao
politiĉki duh, onu carsku naredbu koja izuzima sve krišćanske redovnike od
glavarine i jamĉi im slobodu vršenja vjerskih obreda. Deset godina kasnije, sutradan
po osvajanju Bosne, sultan Mehmed el Fatih izdaje ferman poznat pod nazivom
Ahdnama, koji je u stvari produţetak istog zakona koji se već koristio u bivšem
grĉkom carstvu. Tim se fermanom iz 1463. godine (28. maj) upravljalo katoliĉkim
podanicima (franjevcima) Bosne i Hercegovine. Ovdje donosimo prijevod te
neobiĉne isprave, koja se ĉuva u originalu u samostanu u Fojnici, gdje je prvi put i
prevedena od strane jednog franjevca po imenu Sent-Mari sredinom 18. stoljeća.
Prijevod Ahdname glasi:
Ja, sultan Mehmed-han, dajem na znanje svima da
sam iskazao svoju veliku naklonost fratrima, nosiocima ove
naredbe. Zapovijedio sam da ih nitko ne uznemirava i ne
ometa i neka se ne upliće u njihove crkve. Neka slobodno
borave u mom carstvu. Pa i oni koji su otišli i pobjegli, neka
budu slobodni i sigurni. Kad se kasnije vrate, mogu ostati u
mom carstvu i boraviti u svojim crkvama. Izjavljujem da ni ja
niti bilo tko od mojih podanika ne smije im dodijavati,
uznemiravati ili ometati, bilo njih osobno, bilo njihova dobra i
njihove crkve. Ako dovedu i nekog čovjeka izvana u moje
carstvo, neka im je dopušteno, jer sam im svojom carskom
naredbom iskazao svoju naklonost. Kunem se svečanom
zakletvom: Tako mi svoga Boga, Stvoritelja neba i zemlje,
taka mi četiri knjige, taka mi našeg velikog proroka i 120.000
proroka, i tako mi sablje, kojom se pašem, da se nitko ovom
što je napisano neće usprotiviti, dokle god ovi budu pokorni
mojoj zapovjedi i mojoj službi. Pisano ovog 28. v. godine
Ahdnama - povelja
868. Hrišćanske ere 1463. godine.
sultana Mehmeda II
Ako se uzme u obzir da je ova isprava, upućena ocu
AnĊelu Zvizdanoviću, duhovnom poglavaru franjevaca,
datirana 1463. godine, mora se priznati da je ona bila proţeta liberalnim duhom koji
je u suprotnosti sa tim vremenom i sa legendarnim karakterom netrepeljivosti koji se
uvijek pripisivao osmanskom sultanu. Ove slobode odobrene predstavnicima
katoliĉke vjere u Bosni dobili su deset godina ranije predstavnici grĉkog obreda u
Carigradu i od prvog dana osmanske vlasti do posljednjih godina Osmanskog carstva
one su sveĉano obnavljane prilikom stupanja svakog novog sultana na vlast.
Ovdje treba spomenuti i poznati ferman Mehmeda I izdat monasima
manastira Margarit u blizini Sera iz 1419. godine, koji je u stvari samo potvrda ranije
dobivene privilegije od strane sultana Murata I i Bajazita I.
Ferman glasi:
Ovo je Careva volja, a razlog iz kog izdajem ovu sretnu naredbu, nek Bog
svemogući dadne da ona traje dovijeka, jest sljedeći: Moj umrli djed i otac izvoljeli
su izdati zapovijesti koje se tiču vlasnika svetih dokumenata, monaha manastira
Margarit. Proglasili su ih nepovredivima i izuzeli od poreza njihovu zemlju,
uključujući tu vinograde i vodenice, njihove zadužbine, uključujući tu i sela, zemlja,
voćnjake, kuće i izuzeli od poreza kuće i ovce podanika (raje) u Zuhni. Tako sam
onda u skladu sa njihovim naredbama, i ja njihov posjed proglasio nepovredivim i
izdao ovu svetu naredbu. Svi monasi izuzeti su od plaćanja harača. I dalje mogu
ostati u posjedu svih spomenutih dobara kao i u prošlosti. U cjelini, ovu zapovijest
treba primjenjivati na sve što su oni posjedovali u vrijeme moga djeda i moga oca, i
na ono što posjeduju danas. Niko ne smije da im stane na put, da im se usprotivi ili
da ih ometa, nikakve promjene nisu dozvoljene. Monasi su izuzeti od obaveza da
služe kao glasnici, da kuluče i da plaćaju sve druge obaveze.
Kad je u pitanju zaštita manastira u Bosni, ovdje svakako treba spomenuti
osmansku povelju iz 1785. godine, koja glasi:
Pašina bujuruldija:
Vama gospodo kadije, koji se nalazite u pokrajini Bosni, Vama, zapovjednici,
i vama, haračlije, daje se na znanje na koji su način redovnici triju samostana
(Kreševo, Fojnica, Kraljeva Sutjeska) slobodni i izuzeti od bilo kakvog javnog
poreza, glavarine i drugih nameta snagom uzvišene povelje i plemenitih fermana koji
se nalaze u njihovim rukama. Vi nikada nećete dopustiti da ih netko, suprotno gore
spomenutoj uzvišenoj povelji i drugim plemenitim ispravama, zlostavlja ili
uznemirava traženjem harača, bilo u njihovim samostanima, a isto tako kad se
nalaze u odgovarajućim zaseocima, selima ili nurijama pokrajine Bosne, bili oni na
cesti ili u svome stanu. Vi ćete ih prema odredbi plemenitog fermana zaštićavati ili
braniti u svakom susretu i postupati ćete prema sadržaju ove bujuruldije čuvajući se,
što više možete, da učinite nešto protivno ovom. Tako zapovjedam...
Iz gore navedenih fermana moţe se zakljuĉiti da sultanovi podanici nisu
trebali da zavide podanicima drugih evropskih zemalja na njihovom poloţaju, jer su
se carske naredbe uvijek i bez izuzetaka doslovno poštovale. Najprije dobrovoljne i
donesene u skladu sa naĉelima Kur'ana, koji zabranjuje prevoĊenje na islam nakon
prihvatanja danka. Pa ĉak su i oni najtvrdoglaviji veliki veziri koji su se drţali starih
shvatanja o netoleranciji uvidjeli da umjesto potpirivanja mrţnje i podizanja ograde
izmeĊu dvije vjere, treba naprotiv smirivati duhovnim ustupcima, rušiti prepreke
slobodnog ispovijedanja vjere i, najzad, brisati nejednakosti izmeĊu Osmanlija i
hrišćana, To ne znaĉi da u tom dugom vremenskom rasponu nije bilo nesuglasica
izmeĊu pobjednika i pobijeĊenih. Ako je Osmanlija u suštini tolerantan u vjerskom
pogledu, taĉno je da je u raznim fazama svoje vladavine sanjao moţda o potpunom
istrebljenju hrišćana, jer je u njihovim uzastopnim bunama vidio ozbiljnu opasnost za
carstvo. Sultan Mahmud je odluĉio tridesetih godina 19. stoljeća da reformom prizna
naĉelo jednakosti pred zakonom i išao dotle da pruţa podršku izgradnji crkve. Sultan
je 1837. godine proputovao kroz Bosnu da se sam uvjeri u dosljednost provoĊenja
reformi i propisa. Te godine on je naredio vlastima da se brinu za dobrobit vjerskih
podanika bez obzira na porijeklo ili vjeru i izgovorio ove rijeĉi: "Odsad hoću da
prepoznajem muslimane samo po džamiji, hrišćane po crkvi, Jevreje po sinagogi."
Kretanje reformi se nastavilo, pa je 31. juna 1839. godine Rašid-paša, kojeg
je Abdul-Medţid po dolasku na vlast zadrţao u vladi, proĉitao na Gilhanskom polju,
u prisustvu sultana, okupljenog naroda i predstavnika diplomatije, hatišerif koji je
utvrdio naĉelo graĊanske jednakosti svih podanika carstva "bez obzira na porijeklo i
vjeru".
Fikret Midţić
Archival Documents as a Mean to Analyze Freedom of Religion
in the Ottoman Empire – Citizens’ Status – Compromises of Christians,
Charter (Ahdnama), Reforms and Religious Freedoms
Conclusion
A long known right to freedom of religion in Bosnia, with weaker or stronger
intensity, was nevertheless implemented. Religious schools were opened, external
events of religious rites were tolerated, spiritual leaders – patriarchs, bishops,
archimandrites – in general, had right to run eparchies, and manage monasteries: in
one word, it could be said that freedom of religion was present without any
limitations. However, obstacle on local level was present due to fanaticism of some
Muslims. That was not all, as there was basic incompatibility of given reforms and
Quran spirit itself. The Holy Book was at the same time civil and religious law;
though it enacts that a Christian can freely profess own religion after he/she pays
taxes and forbids conversion to Islam, it still made impassable line between Muslims
and raja (reaya). Thus, reforms could be accepted only by those who had natural
benevolence and spirit of tolerance in religious aspect, and which was a characteristic
of Bosnian Muslims, whose origin was Slavic.
АЛЕКСАНДАР САША ЕРДЕЉАНОВИЋ
Архив Југословенске кинотеке
Београд
ОТКРИЋЕ СРПСКЕ (ФИЛМСКЕ) ТРОЈЕ –
ПРОДУЦЕНТ СВЕТОЗАР БОТОРИЋ И ЊЕГОВИ
ФИЛМОВИ
Апстракт: У раду је приказана документарна продукција првог
српског продуцента и власника првог сталног биоскопа у Срба Светозара
Боторића, с посебним освртом на најстарији српски филм – и не само српски
него и балкански – Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа.
Кључне речи: Светозар Боторић, филм, Београд, филмска кућа ''Браћа
Пате'', Чича Илија Станојевић, Карађорђе, Беч.
Једно ''случајно'' познанство
Када сам у марту 2003. године отпутовао у Будимпешту да као
званични представник Југословенске кинотеке учествујем на III
конференцији о рестаурацији старих филмова у организацији Мађарског
националног филмског архива, нисам очекивао да ћу видети или доживети
нешто спектакуларно. Међутим, на овом финансијски скромном, али
тематски и филмски богатом и занимљивом скупу стручњака, углавном
придошлих из нашег региона, у једној од пауза сам упознао необично
срдачног и отвореног човека, Николауса Вострија (Nikolaus Wostry), који је у
Филмархиву Аустрије (Filmarchiv Austria) у Бечу водећи стручњак за заштиту
филмског фонда. Непосредан дијалог, у коме су стално отваране нове теме,
показао је да имамо веома слична интересовања и размишљања о филму, па
смо разговор наставили увече у једном од најлепших будимпештанских кафе
ресторана. Епилог пријатне и лепо проведене вечери био је у сазнању да се у
архиву из кога он долази чува велики број старих филмова везаних за Србију,
краљевску породицу Карађорђевић, српску војску, разне свечаности,
манифестације, сахране са нашег простора итд. Договорили смо се тада да
извршим преглед и експертизу тих материјала, с обзиром на то да нико у
њиховом архиву не познаје догађаје и личности из српске историје. Зато ме је
Востри позвао да крајем лета дођем у Беч и да као гост Архива на лицу места
извршим идентификацију материјала, али ''случај'' је удесио да се сретнемо
нешто раније, крајем јуна, на Фестивалу старих филмова (Il Cinema ritrovato)
у Болоњи. Предосећајући нешто несвакидашње, одмах након поздрава сам га
преплавио низом питања о будућем доласку у Беч, као и о садржају филмова
које ћу тамо гледати. На моје запрепашћење, Востри ми је рекао да се у
Архиву уз документарне налази и један играни филм везан за српску
историју. Упитао сам га да ли је тема филма борба Срба против Турака.
Пошто ми је након краће паузе потврдно одговорио, а затим се са мном
сложио око описа неких сцена које су ми познате из старих новинских
текстова, усудио сам се да га прекинем: ''Николаусе, ово је чудо! У вашем
архиву крије се најстарији српски играни филм, Карађорђе из 1911. године, за
којим трагамо већ више од пола века''. После десетак дана, пун зебње али и
великог ишчекивања у вези са материјалима које ћу тамо видети, отпутовао
сам у Аустрију заједно са директором Југословенске кинотеке Радославом
Зеленовићем. Од 16. до 18. јула смо у Лаксенбургу покрај Беча, где се чува
запаљиви фонд Филмархива Аустрије, на монтажном столу, уз асистенцију
Николауса Вострија погледали све ''српске материјале''. Одмах после првог
кадра, у коме се славни глумац и редитељ Чича Илија Станојевић клања
публици, постао сам свестан да је пред нама епохално откриће. Убрзо се
испоставило да је пронађен не само ''легендарни'' Карађорђе, него и већи део
филмова првог српског продуцента Светозара Боторића, од којих наша
кинотека није поседовала ни метра филмске траке. Тако се остварио сан
многих генерација ''кинотечана'' и васкрсла изгубљена страница српске
филмске историје о којој ће се тек од сада писати и промишљати на ваљан и
легитиман начин.
''Рајнталерова колекција''
По прегледу свих филмова сазнали смо да они припадају тзв.
Рајнталеровој колекцији. Осјечанин Игнац Рајнталер (Ignaz Reinthaler) је био
власник кинематографа (биоскопа) ''Ројал-био'' (Royal-bio) још пре Првог
светског рата, а по неким подацима и власник биоскопа ''Ураниа''. Бавио се
такође и дистрибуцијом филмова на територији Аустроугарске монархије, а
како су у његовој заоставштини пронађени и филмски материјали о Осијеку,
претпоставља се да се и сам бавио снимањем филмова. Почетком двадесетих
година прошлог века са породицом се преселио у земљу својих предака,
Аустрију, и са собом понео све своје филмове. Живео је у Лакенбаху, у
савезној држави Бургенланд (Градишће), где је и умро средином тридесетих
година двадесетог века. У фонду који је крајем деведесетих година удовица
његовог сина продала Филмархиву Аустрије нађено је преко двадесет
изгубљених аустријских и немачких филмова. Ипак, за нас је најважнија
чињеница да је у његовој колекцији пронађено преко две трећине филмског
фонда првог српског филмског продуцента Светозара Боторића.
Светозар Боторић – живот и рад
Светозар
Боторић
(Опаљеник,
код
Ивањице, 1857 – логор Нежидер, 1916) је један од
оних прегалаца који су на прелазу из XIX у XX
век стварали нову трговачку и пословну елиту у
Србији. За разлику од данашњих скоројевића и
новобогаташа, Боторић је, као и многи други из
његове генерације, прошао трновит пут од
келнерског помоћника и келнера, преко власника
сопствене кафане, до прво закупца, а затим и
власника најбољег хотела у Србији, хотела
''Париз'' на Теразијама. Осим тога, Боторић је
имао и бакалску радњу, дрвару, као и кафану на
Врачару, која је била позната под именом
''Боторићева вила''. Али Светозар Боторић је имао
Светозар Боторић
много узвишеније циљеве него што је пуко увећање
богатства. Слично својим савременицима, он је био велики српски патриота,
па је пожелео да нешто остави и за будућа поколења радећи на пољу
националне културе. Још од првих година XX века Боторић је изнајмљивао
једну од сала хотела ''Париз'' путујућим кинематографима, а током 1907. и
1908. године у њој су имали пројекције велики биоскопи, као што су
''Електрични биоскоп'' Немца Георга Нартена и ''Едисонов биоскоп'' Србина
из Војводине Ивана Чарнојевића. Ово је значајно јер су и један и други, осим
приказивања страних, снимали локалне филмове у Београду, које је публика
прихватала са великим задовољством, препознајући своје суграђане на
платну. Све је то утицало на то да се крајем 1908. године, тачније 13.
децембра, Светозар Боторић окрене новој уметности у повоју – филму – и
отвори први стални биоскоп код Срба, ''Гранд биоскоп позориште'', који је
био смештен у његовом хотелу ''Париз''. У наредним годинама Боторић је
један од водећих организатора Удружења за производњу српских
националних филмова, а 1911. године постаје и главни заступник за Србију и
Бугарску највеће светске филмске куће ''Браћа Пате'' (Pathe Freres) из Париза.
Тада је стекао ексклузивно право на приказивање њихових филмова и на
продају пројекционих апарата и прибора за биоскопе, а имао је и стручњаке
који су уграђивали апаратуру, поправљали продате кинопројекторе и
оспособљавали за рад нове кинооператере. Уследиле су потом године 1911–
1914, у току којих се Боторић активно бавио филмском производњом, коју ју
прекинуо Први светски рат. Пошто му је биоскоп након друге аустроугарске
окупације Београда 1915. године, био реквириран од стране окупатора,
Боторић је са великом групом истакнутих Срба интерниран у логор Нежидер
у близини Беча, где је и преминуо крајем 1916. године. По завршетку рата
његови посмртни остаци су пренети у породичну гробницу у Београду.
Занимљиво је да се Нежидер налази у Бургенланду, односно у близини
Лакенбаха, у којем је након рата живео Игнац Рајнталер. Пошто Филмархив
Аустрије осим филмова не поседује било какву документацију о томе како су
се Боторићеви материјали нашли у колекцији Рајнталера, постављају се
многа питања на која ће се врло тешко наћи прави одговори. Ипак, најбитније
је да се после вишедеценијског претраживања ушло у траг заоставштини
нашег првог филмског продуцента и да ће се филмови коначно и по други
пут наћи ''међу Србима''.
Увертира за Карађорђа
Према сећању Чича Илије Станојевића из 1922. године, средином
1911. године позвао га је на ручак и поверљив разговор Светозар Боторић,
трговац и власник најлуксузнијег београдског хотела ''Париз''. На том
састанку му је понудио да учествује у оснивању Удружења за израду српских
филмова, у коме би Станојевић радио као редитељ, а Боторић био главни
финансијер. Већ од 1909. године Светозар Боторић сарађује са филмском
кућом ''Браћа Пате'' из Париза, изнајмљујући филмове за свој новоотворени
биоскоп преко њиховог представништва у Будимпешти. И управо из
пословног троугла Светозар Боторић – Чича Илија Станојевић&Краљевско
српско народно позориште – компанија ''Браћа Пате'' никла је идеја о
производњи ''чисто српских филмова'', који би се преко ''Патеа'' даље
дистрибуирали по свету. Тим поводом је средином 1911. године у Београд
стигао Луј де Бери (или Louis Pitrolf de Beery), сниматељ ''Пате''-а, о коме до
данас не постоје било какви веродостојни подаци (године рођења и смрти,
националност, чак ни фотографија). Зна се само да је током 1909. године
боравио у Босни и Херцеговини, где је снимао разне материјале, између
осталог и посету цара Фрање Јосифа. Након престанка сарадње са Боторићем,
1912. године, Де Бери је снимио и неколико филмова за другу по реду српску
филмску кућу ''Браћа Савић'' (који су, нажалост, још увек изгубљени), да би
му се почетком балканских ратова изгубио сваки траг. Најновијим
истраживањима по архивима Беча и Будимпеште (која се овим текстом први
пут публикују) открио сам да је Луј Питролф (коме је ово можда само
уметничко име) рођен у мађарском граду Ђули 23. октобра 1879. године. У
документима је као стално занимање наводио професију ''кинематографског
сниматеља''. Током 1910. године боравио је у Бечу, а онда је крајем јуна
отпутовао у Аграм (Загреб). Могуће је да је и у Хрватској нешто снимао, али
је сигурно да је следеће године овај тихи, високи младић и велики филмски
стручњак (каквим га се много деценија доцније у једном интервјуу сећао
Добрица Милутиновић), склопио уговор са Светозаром Боторићем и дошао у
Србију. По договору између фирме ''Пате'', Боторића и глумачке екипе
Краљевског српског народног позоришта, коју је предводио Чича Илија
Станојевић, Де Бери је требао да снима позоришне комаде из националне
историје и живота на селу, као што су Редак звер Милована Глишића,
Вечност Јанка Веселиновића, Бој на Косову и Тодор од Сталаћа Милоша
Цветића итд. Но зачудо, прва на реду је била средњoвековна историјска
драма Улрих Цељски и Владислав Хуњади, заснована на истинитом догађају
који се збио 11. новембра 1456. године у Београдској тврђави, када су људи
мађарског великаша Владислава Хуњадија на превару домамили и убили
његовог такмаца у борби за угарски престо, словенског великаша Улриха
Цељског. Ова филмска адаптација која је вероватно за предложак имала
Хронику грофова цељских, као и дело средњовековног песника Михаила
Бехајма, снимљена је крајем јуна и почетком јула 1911. године у режији Чича
Илије Станојевића. Глумачку поделу је чинио врх глумишта Народног
позоришта: Добрица Милутиновић, Драгољуб Сотировић, Александар
Милојевић, Теодора Арсеновић и Чича Илија Станојевић. Улрих Цељски и
Владислав Хуњади је хронолошки био први српски играни филм, али с
обзиром на то да је премијерно приказан тек 1. децембра 1911. године, он се у
нашој филмској историографији води као други српски играни филм. Живот
и дела бесмртног вожда Карађорђа, или Карађорђе, остварење снимано
током јула и августа исте године, имало је премијерну новинарску пројекцију
23. октобра 1911. године у хотелу ''Париз'', па се због тога и званично води
као први српски а уједно и први балкански играни филм.
О Карађорђу
У историјски запаљивом времену у Србији с почетка XX века, у коме
је на престолу династија Карађорђевић заменила Обреновиће 1903. године,
добијен ''царински рат'' против Аустро-Угарске 1906. године, тешко
доживљена анексија Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске 1908.
године, али је такође створена и демократска и просперитетна држава која ће
убрзо постати ''Пијемонт'' уједињења јужнословенских народа, филмска
продукција није могла започети другачије него неком националном темом. Са
много разлога и амбиција, Светозар Боторић, Илија Станојевић и други,
окупљени у Удружењу за израду српских филмова, изабрали су да у свом
првом амбициознијем филмском пројекту опишу ''историју Кара-Ђорђевог
живота од рођења па до смрти''. Живот ''Оца Србије'' Карађорђа Петровића
(1762–1817), човека који је учинио највеће дело, ослободио земљу од Турака
и ујединио народ, био је савршена инспирација за пионире наше филмске
уметности.
Кадар из филма Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа
Филм Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа, или Карађорђе,
снимљен је у Београду и његовој околини. Екстеријери филма су снимани на
обалама Дунава и Саве (пре свега на Ади Циганлији), Калемегданској
тврђави, Топчидеру и на Бањичком пољу, где су ''изведени'' спектакуларни
Бој на Мишару и Збор у Орашцу. За ентеријере је послужило двориште хотела
''Париз'' (простор данашњег Безистана), где су пренете кулисе и сценографија
из Народног позоришта. Већ због овога, филм Карађорђе се не може
третирати као класично ''снимљено позориште''. У стилском смислу он
представља типично дело епохе у којој је настао, са очигледним утицајем
француских историјских филмова из куће ''Пате'', у чијој лабораторији су
уосталом и израђена сва Боторићева остварења. Његова епизодична структура
састављена је од таблоа, толико омиљених у раном француском филму, још
код Мелијеса и браће Пате. Копија пронађена у Бечу састоји се од условно 16
таблоа–епизода, које приказују најзначајније моменте из Карађорђевог
живота, од којих је 11 снимљено у природним екстеријерима, а пет у
ентеријеру. Осим Боја на Мишару, који је сниман знатно сложеније и по
правилима савременијег филмског језика, остале сцене су дате статично,
махом у средњем плану, у једном кадру и без покрета камере. Међутим, оно
што је Карађорђа разликовало од буквално ''снимљеног позоришта'', какви су
били филмови тада помодне француске куће ''Филм д’Арт'', било је
изванредно кретање и распоред глумаца по дубини простора, што ће велики
Чарли Чаплин (Charlie Chaplin) неколико година касније довести до
савршенства. У оваквом распореду епизода, које се ређају једна за другом,
монтажа није била ни потребна, али у сценама Боја на Мишару (од којих је,
нажалост, добар део вероватно заувек изгубљен) остварен је прави филмски
монтажни поступак. Наиме, прво видимо Карађорђа и његове војводе како
очекују турски напад, онда турску коњицу која, као у Пудовкиновим
филмовима, јуриша ка камери, затим
поново Карађорђа, који даје знак да
се крене на јуриш, а потом и јуриш
српских пешака снимљен из два
различита угла. У сцени борбе прса у
прса камера Луја де Берија се,
додуше стидљиво, помера лево и
десно пратећи ток радње. Још један
куриозитет филма Карађорђе је
вешто коришћење трикова, односно
двоструке експозиције, прво на
почетку филма, када спахија угледа
приказу Милоша Обилића како
благослови тек рођеног Ђорђа
Петровића, а затим сања лава који га
прождире, као и у сцени када дахија
Фочић Мехмед-ага предлаже убијање
Најава у Правди од 17. новембра 1911.
водећих српских старешина, а њихови
портрети се у том тренутку почну сукцесивно редати на зиду куле Небојше у
којој дахије већају.
Боторићев избор Илије Станојевића званог Чича (Београд 1859–1930)
за сценаристу и редитеља филма Карађорђе није био неочекиван. Иза себе је
имао тридесет година стажа у Краљевском српском народном позоришту, у
коме је учествовао у више стотина представа као глумац и редитељ, а био је и
цењени писац чији су комади често и радо извођени. Непосредно пре рада на
Карађорђу написао је 1909. године комедију у четири чина са певањем
Дорћолска посла, с којом је постигао огроман успех код гледалаца.
Сценарио за Карађорђа Чича Илија Станојевић је обликовао уз
наводну сарадњу управника Класне лутрије Ћире Манока и извесног попа
Савковића, што нас и данас доводи у недоумицу. Његов главни и највећи део
очигледно је рађен на основу драме Кара-Ђорђе познатог писца, редитеља и
глумца Народног позоришта Милоша Цветића, епизода са дахијама преузета
је из народне песме Почетак буне на дахије, коју је вероватно спевао слепи
гуслар Филип Вишњић, а свакако су коришћена и друга, пре свега историјска
и мемоарска дела о Карађорђу, као што су први део биографије Карађорђе
Миленка М. Вукићевића и збирка анегдота, прича и цртица Карађорђе у
говору и у твору Милана Ђ. Милићевића. Романтичан али и суров,
натуралистички али и поетски, сценарио филма Карађорђе је свакако један од
његових највећих домета. Иако неуједначена, режија Чича Илије Станојевића
(коме је сигурно неизмерно помагао технички поткованији Луј де Бери) у
појединим епизодама показује зрелост и вештину, апсолутно неочекиване за
први прави филмски покушај код нас, какав је био Карађорђе, а неке сцене,
од којих бих посебно издвојио ону ''у којој се мали Ђорђе сукоби са обесним
Турчином'', несумњиво поседују антологијски карактер. Посебна прича
филма Карађорђе је глума. У филму су наступили скоро сви најистакнутији
глумци Народног позоришта, многи од њих и у по неколико улога. Велика
традиција квалитета српског глумишта ни овде није изневерена. Право је
задовољство гледати актере различитих генерација како се на индивидуалан
начин прилагођавају новом, тек створеном медију, филму. У поређењу са
европским историјским филмовима тог периода, пада у очи изненађујуће
мало патетичног и театралног у глумачком изразу. Тако је Сава Тодоровић,
на необично савремен и апсолутно филмски начин, остварио ликове неколико
турских великодостојника, Александар Милојевић је разложни и уверљиви
прота Матеја Ненадовић, Вукосава Јурковић трагична Карађорђева мајка
Марица, Драгољуб Сотировић динамични Хајдук Вељко и несрећни
Карађорђев брат Маринко, а будући бард позоришта Добрица Милутиновић
подарио је лику Јанка Катића романтичарски израз. Своме немерљивом
режијском и сценаристичком уделу Чича Илија Станојевић је додао и три
одличне а тако различите глумачке епизоде – турског спахије, сеоског
завидљивца и Карађорђевог убице кнеза Вујице Вулићевића. Највеће
изненађење представља ипак камелеонска појава невероватног Јеврема
Божовића, који се четрдесет година пре Алека Гиниса (Alec Guinness) и
његовог филма Нежно срце и крунице (Kind Hearts and Coronets) из 1948.
године, огледао у бар пет различитих рола, од којих су најупечатљивије оне
Карађорђевог оца Петра и Милоша Обреновића. Лик Карађорђа, што јако
чуди, није дат апологетски, с обзиром на блискост твораца и финансијера
филма са двором Карађорђевића. Карађорђе је представљен као човек од крви
и меса, са свим врлинама и манама, чији је један и једини животни циљ
ослобођење Српства и васкрсење српске државе. За тај циљ он је спреман да
плати и највећу цену – животе својих најближих који су се огрешили о
морална начела успостављана у новој устаничкој држави. И баш зато су један
глумац и једна улога убедљиво испред свих осталих. Милорад Петровић
(Шабац, 1865 – Скопље, 1928), глумац који се прославио у позоришту
улогама националних хероја у историјским комадима (Цар Душан, Хајдук
Вељко, Карађорђе…), остварио је свог филмског Карађорђа кроз највеће
богатство глумачких нијанси, од крајње плаховитости у наступу ''праведног
гнева'', преко државничке озбиљности и строгости у наступу са војводама, до
нескривене раздраганости након српске победе у боју на Мишару. А на крају
филма испред позоришне завесе излазе и клањају се публици сви тумачи
главних улога, склапајући на тај начин једну од првих и најдрагоценијих
страница у историји српске кинематографије.
Карађорђе је пронађен после вишедеценијског трагања. Ако је
веровати штампи оног времена, филм је трајао око 88 минута, док пронађена
копија траје око 48 минута. Она делује доста целовито, али се на извесним
местима примећује недостатак одређених сцена. Реч је о деловима боја на
Мишару као и о епизодама из Карађорђевог живота од 1811. до 1817. године,
пре свега оним које се односе на слом српске државе, његов одлазак из
Србије и боравак у Русији. Добрица Милутиновић се у једном интервјуу из
1955. године присећао суза у својим очима када је на премијери гледао сцену
Карађорђевог бекства преко Саве 1813. године, по пропасти устанка.
Напокон, о стварном трајању филма Карађорђе можда се најверодостојнији
податак може наћи у дневном рапорту за 23. октобар 1911. године (дан
новинарске премијере филма Карађорђе) дежурног ордонанса Њ.К.В.
престолонаследника Александра капетана I класе Михаила Ваљаревића, у
коме пише: ''21,15h – 22,15h са Њ.в. краљем у престоној сали ради гледања
кинематографских слика''.
После великог успеха који је Карађорђе доживео за време поновне
београдске премијере у јануару 1925. године, зна се само то да је са још
неким значајним националним филмовима био приказиван 1928. године
нашим исељеницима у Америци. Требало је да прође седамдесет и пет година
па да се, баш негде пред велику прославу 200 година модерне српске државе,
Карађорђе чудесним путевима Господње промисли врати у своју отаџбину.
Документарна продукција Светозара Боторића
Некако истовремено, током лета 1911. године, када је за Светозара
Боторића режирао игране пројекте Улрих Цељски и Владислав Хуњади и
Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа или Карађорђе, Чича Илија
Станојевић се прихватио рада на првом српском документарно-играном
филму Циганска свадба – Живот српских цигана, код нас познатог и под
именом Бибија. Ово дело, снимљено на Ади Циганлији, које је приказивало
живот Цигана чергара, са свадбом, весељем и неизбежном тучом на крају,
веома се допало члановима оцењивачког одбора компаније ''Браћа Пате'', који
су ради куповине одгледали више Боторићевих филмова у Венсану крај
Париза. Филм је колорисан и откупљен од Боторића за приказивање по целом
свету, а у каталогу предузећа за 1913. годину води се под насловом У Србији:
Једна циганска свадба (En Serbie: Un mariage chez les Tziganes).
Недоумицу изазива и податак изнет у књизи Босе Слијепчевић
Кинематографија у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини 1896-1918, да је
за Боторића снимљена ''комична сцена'' – приказана од џина Антонића,
Србина Далматинца – Превелики путник, чија је београдска премијера била у
јуну 1912. Ово остварење се такође налази у каталогу предузећа ''Браћа Пате''
али за 1913. годину, под насловом Превелики путник (Un voyageur
encombrant). Како је филм у Паризу приказан после више од два месеца после
Београда, могуће је да и он припада Боторићевој производњи, а онда би то
била прва српска филмска комедија.
Према већ поменутом делу Босе Слијепчевић, осим четири већ
поменута филма (Карађорђе, Улрих Цељски и Владислав Хуњади, Циганска
свадба и Превелики путник) Светозар Боторић је продуцирао и следећих 12
документарних филмова:
1. Свечаности приликом предаје старих и пријема нових застава на
Бањици 26. јуна 1911. године (Други део истог филма, који је приказан
неколико месеци касније, водио се под насловом Освећење застава на
Бањици, војне свечаности, II део);
2. X словенски новинарски конгрес у Београду 27. јуна 1911. године;
3. Свечаности о Петровдану у Београду (алтернативни назив Рођендан
краља Петра I), из 1911. године;
4. Одлазак краља, престолонаследника и принцезе Јелене у Петроград,
из 1911. године;
5. Једна сеоска српска свадба, из 1911. године;
6. Трке на Бањици, из 1911. године;
7. Сахрана бившег председника српског министарског савета др.
Милована Миловановића 19. јуна 1912. године у Београду;
8. Летење авијатичара Ђованија Видмера на Бањици 1. јула 1912;
9. Сахрана мердарског јунака мајора Софронија Илинчића у Београду, из
1913. године;
10. Погреб три српска јунака: Радомира Аранђеловића, п. пуковника,
Михаила Боди, капетана, Радоја Дединца, професора и резервног
наредника, палих у рату с Бугарима, из 1913. године;
11. Кроз Нову Србију (прва и једина од више намераваних серија слика из
новоослобођених крајева названа је Кроз Јужну Србију), из 1913.
године;
12. (Поплаве у Београду) алтернативни назив Поплава у Сава-мали и
Душановој улици, снимљен око 1911–13. године.
У свом дипломском раду на Факултету драмских уметности,
Кинематографска делатност Светозара Боторића 1907–1915, Раденко
Ранковић наводи још и ове документарне филмове у Боторићевој продукцији:
1. Освећење војничких застава на Бањици, из 1912. године (врло лако би
могло да се претпостави да је реч о истом, већ споменутом филму из
1911. године);
2. Слике из рата на Балканском полуострву, из 1912. године;
3. Сахрана мајора Милана Маринковића у Београду 15. новембра ове
године погинуо у битци на Куманову 11. октобра 1912. године;
4. Победоносна српска војска враћа се под заповедништвом кнеза Арсена
Карађорђевића из Битоља у Ниш, приказан 7/20. марта 1913. године у
Београду (по Боси Слијепчевић ради се о страном филмском журналу);
5. Долазак у Београд првог транспорта српских рањеника од мучког
напада бугарске војске и првог транспорта бугарских официра и
војника заробљених од српске војске, приказан 6/19. јула 1913. и
6. Погреб руског посланика Хартвига из 1914. године.
Осим Луја де Берија, за Светозара Боторића је доста филмова снимио
и пионир српског филма Славко Јовановић (Сефкерин, 1887 – Београд, 1964).
Овај свршени часовничар, а затим и кинооператер у ''Гранд биоскопу Париз''
и ''Касини'', занат филмског сниматеља је учио и ''крао'', као помоћник, од
Луја де Берија. У својим ''магловитим'' сећањима (која и нису тако
магловита), испричаним Боси Слијепчевић и Стевану Јовичићу, он је као свој
први сниматељски рад навео Поплаве у Београду. Следили су Долазак првих
српских рањеника у Београд, Долазак првих турских заробљеника у
Београд,Повратак српских победника, Откривање споменика Карађорђу,
Долазак регрута у Београд, Заклетва регрута Вардарског пука у Београду,
Сахрана руског посланика Хартвига… Неке од ових филмова снимао је за
Светозара Боторића, а касније је прешао да ради за трећег по реду српског
филмског продуцента Ђорђа Ђоку Богдановића.
Све у свему, испада да је активни кинематографски продуцентски рад
Светозара Боторића у периоду 1911–1914. година чинило преко двадесет
наслова, од којих су два били најстарији српски и балкански играни филмови.
Поново откривени Боторић
Шта је, напокон, до данас преживело од разноврсног продуцентског
опуса Светозара Боторића? Нажалост не целокупно дело, али и оно што је
остало уопште није за занемаривање, напротив. Посебан квалитет али и
огромно изненађење представља чињеница да су неки од новооткривених
Боторићевих филмова пронађени не само на позитив копијама, већ и на
оригиналним камера негативима, што ће бити, и већ јесте, од велике користи
при рестаурацији и изради нових заштитних материјала и копија. Но,
кренимо редом:
Пронађени и заштићени филмови
1. Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа или Карађорђе из 1911.
године
Позитив који је пронађен садржи највећи део филма, али су поједини
кадрови изузетно оштећени од влаге. Квалитетним радом по Десмет методи, у
римској лабораторији Ћинес (Cines) израђен је дубл негатив и једна позитив
копија, чиме је филм спашен и сачуван за потомство. Новоизрађена копија је
обогаћена међунатписима које су, на основу извора коришћених за филм, у
рекордном времену саставили стручњаци Архива Југословенске кинотеке,
предвођени мојом маленкошћу.
2. Једна сеоска српска свадба из 1911. године
Први српски етнографски филм снимљен је крајем августа у селу
Мајдево код Крушевца, када је вишегодишњи посланик владајуће Радикалне
странке поп Михајло Минић удавао своју синовицу Браниславу за инжењера
Димитрија Тодорића, потомка Илије Тодорића, главног вође крагујевачких
радничких демонстрација из 1876, познатих под именом ''Црвени барјак''. Ово
дело, архетипски пример снимања свих најзначајнијих догађаја са једне
свадбе, можда је у филмском и естетском смислу најцеловитије остварење
талентованог сниматеља Луја де Берија. У филму у коме су сватови
снимљени у соби (што је било чудо за 1911. годину) и где камера вожњом
клизи бележећи сваког учесника за богатом софром испод старих храстова и
топола, најзначајнији кадрови су они у којима се појављуе сам Светозар
Боторић (који је као истакнути радикал на свечаност довео скоро цео Главни
одбор странке) и стари сват Настас Петровић, истакнути политичар и један од
првих сарадника Николе Пашића. Захваљујући томе што је сачуван камера
негатив, филм је заштићен израдом дубл негатива и једне позитив копије у
лабораторији Хагефилм у Амстердаму.
3. Летење авијатичара Ђованија Видмера на Бањици 1. јула 1912.
године
Пионир италијанског и словеначког ваздухопловства Ђовани Видмер
(Ivan Vidmar) је на својој ''балканској турнеји'' летео и на Бањичком пољу.
Прелетевши два круга спустио се међу одушевљене Београђане, предвођене
тадашњим министром просвете и црквених послова Љубом Јовановићем
Патком. Тада је настао у продукцији Светозара Боторића, условно речено и
један од првих српских спортских филмова. Материјал који је сачуван на
камера негативу заштићен је на исти начин као и претходни. Уз овај негатив
пронађена су и два кратка камера негатива која директно немају везе са њим.
На основу консултација са Чедомиром Јанићем, бившим директором Музеја
ваздухопловства, утврђено је да се на првом виде руски пилот Агафонов и
механичар Савељев при укрцавању у авион Р.Е.П. којим су, за потребе
српске владе, у децембру 1912. године извели неуспешан лет од Ниша до
Београда. На другом снимку, који је изгледа снимљен на аеродрому
Барбаруши код Скадра у марту 1913. године, испред авиона ''Фарман 20''
стоје командант српског ваздухопловног одељења мајор Коста Милетић и,
највероватније, пилот поручник Јован Југовић. И ови материјали су
заштићени као и претходни.
4. Улрих Цељски и Владислав Хуњади из 1911. године
Изразито театралан филм, наш пандан далеко славнијем француском
филму Убиство војводе од Гиза (L'Assassinat du duc de Guise) из 1908, у
продукцији куће Film d'Art, снимљен је као увертира за много значајнији,
први прави српски филм Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа или
Карађорђе, чија је реализација започела неколико дана касније. Добра вест је
да је филм сачуван на камера негативу, али постоји проблем за стручњаке из
Архива који ће припремати међунатписе (без којих би ово остварење било
прилично неразумљиво), јер су тачни извори који су послужили као основ за
сценарио још увек непознаница. Филм је заштићен израдом позитива и дубл
негатива, комбинацијом из оригиналног камера негатива и сачуваног
позитива.
5. Трке на Бањици 7. августа 1911. године
Фасцинантно снимљене трке специјално приређене у част доласка
заручника принцезе Јелене Карађорђевић (и будућег зета краља Петра I)
руског великог кнеза Јована Константиновича Романова. Један од најбољих
Де Беријевих сниматељских радова, у коме су прецизно истакнути сви
детаљи, од доласка краља и најугледнијих званичника, изгледа свечане бине,
узбудљивих трка и отмених Београђана који су им присуствовали у великом
броју. Сачувани су део оригиналног негатива и позитив копија, која је на
појединим местима доста оштећена од влаге, и од њих су израђени дубл
негатив и нова позитив копија.
Пронађени али још увек незаштићени филмови
1. Свечаности приликом предаје старих и пријема нових застава на
Бањици 26. јуна 1911. године и Освећење застава на Бањици, војне
свечаности, други део
Велика дводелна парада српске армије на којој се види целокупан
генералштаб како пролази испред камере Луја де Берија. На филму се види
Њ.в. краљ Петар I, официрски кор, освећење застава... Присутни су и
краљевићи, министри, посланици, војни аташеи, грађани, сељаци... До данас
је сачувана врло добра позитив копија.
2. Свечаности о Петровдану у Београду или Рођендан краља Петра I,
29. јуна 1911. године
Филм прати одлазак из двора краља и његове свите у Саборну цркву и
повратак назад, дефиле свих родова војске испред двора, које Краљ
поздравља са балкона, односно велику колону грађана која се слива ка
Теразијама, међу којима су били и учесници истовремено одржаваног X
свесловенског новинарског конгреса. Још једна врсна Де Беријева
документарна репортажа, добро сачувана на позитив копији.
3. Десети словенски новинарски конгрес у Београду 27. јуна 1911.
године
Велика манифестација словенства, одржана од 27. до 30. јуна 1911.
године, на филму је, нажалост, преживела само фрагментарно. Значајем
плени заједничко позирање групе очигледно важних учесника, међу којима се
препознаје шеретски лик Бранислава Нушића, пред камером Луја де Берија,
испред II мушке гимназије (где се одржавала изложба новина земаља
учесница). Сачуван је део позитив копије.
4. Сахрана бившег председника српског министарског савета доктора
Милована Миловановића 19. јуна 1912. године у Београду
Милован Миловановић је један од кључних српских политичара с
почетка XX века, правник, књижевник, министар привреде, министар
иностраних послова, председник владе у тренутку изненадне смрти. Сачуван
је мањи део филма на позитив копији, а најзанимљивији кадар је изношење
ковчега са покојником из његове куће у Светогорској улици, који носе
министри и народни посланици предвођени Николом Пашићем.
5. Погреб три српска јунака: Радомира Аранђеловића п.пуковника,
Михаила Боди капетана и Радоја Дединца професора и резервног наредника
палих у рату с Бугарима, снимљен 24. јула 1913
Тела јунака који су погинули на Говедарнику спроведена су од
железничке станице до Вознесенске цркве, а затим сахрањена на Новом
гробљу. Сачуван је део филма са погребном поворком која пролази преко
Теразија.
6. Поплаве у Београду, око 1911–1913.
Кратка али ефектна репортажа, снимљена из чамца око Сава-мале и
Душанове улице, за продуцента Светозара Боторића представља први
сниматељски рад Славка Јовановића уопште. Материјал који се налази на
позитив копији је вероватно сачуван у целини.
7. Кроз Нову Србију (I део – Кроз Јужну Србију) из 1913. године
Тестаментарно остварење Светозара Боторића, које је снимио Славко
Јовановић, посвећено је прослави годишњице ослобођења Битоља 6.
новембра 1913. године и ударању камена темељца споменику изгинулим у
борби за Битољ. Филм садржи јединствене снимке Солуна, преко кога се
путовало, свечаног богослужења у Битољу, коме је чинодејствовао
митрополит а касније патријарх српски Варнава. Осим тога, снимљени су
Охрид, Велес и још нека места, путовање возом кроз јужну Србију, многе
значајне личности из политичког и културног живота, међу њима
незаобилазни бивши битољски конзул Бранислав Нушић и први филмски
сниматељ на Балкану Милтон Манаки. Већи део филма (који је био дуг чак
1.600 метара) сачуван је на парчићима оригиналног негатива и предстоји
велики посао на монтирању и повезивању сцена у задовољавајућу целину.
8. Сахрана мајора Милана Маринковића погинуо у битци на Куманову
11. октобра 1912. године
Посмртни остаци једног од истакнутих ''црнорукаца'' су пренесени са
железничке станице до Вознесенске цркве, а затим до гробља. Куриозитет је
да је Славко Јовановић снимајући овај филм био понесен посмртним маршем
који је свирао погребни оркестар и ручицу камере окретао у ритму музике. На
пројекцији филма публика се смејала и викала, јер је из успореног
пројицирања испала трка у којој се ковчег зачас нашао на гробљу и спуштен у
гроб. На позитив копији, са уводном шпицом на немачком језику, сачуван је
део филма који траје до испраћаја из Вознесенске цркве.
9. Погреб руског посланика Николаја Хартвига из 1914.
Велики пријатељ српског народа је умро у аустроугарском посланству
27. јуна 1914, покушавајући да дипломатским путем помогне Србији да
избегне рат. Приређена му је величанствена сахрана, на коју је дошао народ
из целе Србије, а по свој прилици погреб је сниман од стране два српска
продуцента – Ђоке Богдановића и Светозара Боторића. У својим сећањима
Славко Јовановић је описао да је снимао улазак великодостојника у руско
посланство дан уочи сахране, а сутрадан изношење ковчега из посланства и
поворку ка гробљу. Део позитив копије овог филма се чува у Лаксенбургу, а
слични материјали Ђоке Богдановића, који се налазе у Госфиљмфонду
(Руској кинотеци), тек треба да се измонтирају и врате у Београд.
Осим ових материјала, за време свог последњег боравка у Филмархиву
Аустрије у Бечу прошле године, идентификовао сам и три нова српска
материјала. Међу њима је свакако филмски и историјски најзначајнија
''изгубљена ролна'' филма Повратак српских победника / Откривање
споменика Карађорђу, из августа 1913. године. Југословенска кинотека
поседује фрагменте материјала сниманих за продуцента Ђоку Богдановића,
али је изгледа дефинитивно Славко Јовановић говорио истину присећајући се
кадрова које је снимио (највероватније за Светозара Боторића). Сцене у
којима народ одушевљено грли престолонаследника Александра и војводу
Путника на Славији, као и оне у којима се види долазак свих делегација на
откривање споменика Карађорђу, далеко су ефектније и тематски
занимљивије него сачувани Богдановићеви материјали. Ова ролна се налази
на позитиву прилично оштећеном од влаге. Аустријанци чувају и два филма
са немачким шпицама, који су били монопол компаније Игнаца Рајнталера.
Први је Die Serbische armee in felde (Српска армија у пољу), а други носи
назив Lagerleben und parade einer serbischen kavalerie division im felde (Живот
у логору и парада једне српске коњичке дивизије). Ова два материјала су
сличне тематике (вероватно снимљени 1913. године) и везана су за дејства
коњичке дивизије којом је командовао кнез Арсен Карађорђевић. То може
бити Боторићев филм Победоносна српска војска враћа се под
заповедништвом кнеза Арсена Карађорђевића из Битоља у Ниш, али пре сам
мишљења, на основу следа сцена, да је у питању Богдановићев филм XIII
коњичка дивизија у 32. ескадрону под командом Њ.в. кнеза Арсена
Карађорђевића, или чак стране филмске новости приказане у биоскопу
''Касина'' 7/20. марта 1913. под насловом Победоносна српска коњица враћа
се са бојног поља у Ниш под заповедништвом кнеза Арсена Карађорђевића.
Уз све горе споменуте материјале сачуване су још две ролне негатива, са
очигледно значајним српским материјалима, које због кртости траке нисам
могао погледати на монтажном столу. Али, како је прво у плану копирање
изворних материјала, они ће скоро отићи у Амстердам и врло брзо ћемо знати
о којима се од Боторићевих документарних бисера ради.
Закључак
Прохујало је много деценија откако су последњи пут на филмском
платну лепршале слике које су Луј де Бери и Славко Јовановић снимали за
Светозара Боторића. Чак је и пословично оптимистични професор Дејан
Косановић веровао да се ова изгубљена филмска историја у сликама, због
несрећне судбине да вечно ратујемо, као и особине да у миру не водимо
рачуна о својој баштини, више никада неће појавити међу нама. Боторићева
колекција је неочекивано испливала у свом најраскошнијем сјају на светлост
дана, показујући нам да имамо и те како чиме да се поносимо и да наши
преци нимало нису заостајали за филмском Европом свога времена. Зато с
правом очекујемо да се наша држава, а пре свега Министарство културе и
медија, још активније (пре свега обимнијом финансијском подршком) укључи
у процес спашавања најстарије филмске грађе, која ће аутоматски бити
проглашена културним добром од највишег значаја за српски народ. Са
израдом заштитних копија колекције Светозара Боторића нећемо стати, јер је
у плану завршетак рестаурације и повратак у Кинотеку ништа мање значајне
колекције филмова Ђоке Богдановића, која се још увек налази у Русији. А
онда нам преостаје да још пронађемо, надам се не заувек изгубљену,
колекцију филмова браће Савић, јер смо из Боторовићевог случаја научили и
прихватили поуку ''никад не реци никад''.
У времену после писања претходног текста десила су се нова открића
која још више употпуњују сложени мозаик чињеница о настанку првих дела
српске кинематографије. Наиме, у Филмском архиву Аустрије сам овог лета
открио и идентификовао још два филма наших првих продуцената –
Светозара Боторића и Ђоке Богдановића. Филм који смо Востри и ја крстили
као Београд по зими, снимљен је вероватно током јануара и фебруара 1914.
године и представља први сачувани филм о граду Београду и његовим
улицама, излетиштима и знаменитостима. Нажалост, због празнина у
сачуваним примерцима дневних листова из 1914. године, још увек се не зна
прави наслов овог филма, нити када је приказан у Боторићевом биоскопу
''Париз''. Трке на Новом тркалишту 27. маја 1914. или Трке Дунавског кола
јахача о Духовима, продуцента Ђоке Богдановића, премијерно су приказане у
биоскопу ''Касина'' 2/15. јуна исте године. Реч је о отварању и освећењу нових
зграда на данашњем хиподрому у Топчидеру, на коме се скупио сав виђенији
београдски свет. Најновија вест је да су ова два, као и сви остали пронађени
Боторићеви и Богдановићеви филмови, већ на рестаурацији и копирању у
лабораторији Хагефилм (Haghefilm) у Амстердаму, што значи да ће већ до
прославе шездесетогодишњице Југословенске кинотеке 6. јуна 2009. године
сви бити враћени онде где су створени и одакле су на чудан и тајанствен
начин пре много деценија нестали. Но, о том потом.
Aleksandar Saša Erdeljanović
Discovery of the Serbian (Film) Troya –
Producer Svetozar Botoric and his Films
Conclusion
Up to 2003 the Yugoslav Film Archive did not posses more than one fifth
of film materials that Serbian movie pioneers shot in the period from 1911 to 1914.
In that year, after more than ninety years being considered missing, in the Austrian
Film Archive in Vienna were found, mainly, movies by Svetozar Botoric, the first
Serbian producer and owner of the first permanent cinema at Serbs. Besides the
two oldest Serbian and Balkans feature movies, shot in 1911 – Ulrich II of Celje
and László Hunyadi (Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi and The Life and Deeds of
the Immortal Vozd Karadjordje (Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa) –
directed by eminent actor and director of the Serbian Royal National Theater and
even more famous bohemian, Cica Ilija Stanojevic, in Austria were found twelve
more Botoric’s documentaries which represent over three quarters of all his
creative opus. Due to helpfulness of the manager of the Filmarchiv Austria,
Nikolaus Wostry, all materials from the funds of the Osijek cinema owner and
movies’ distributer Ignace Reinthaler were viewed and Botoric’s movies were
identified, movies whose single shot was not in possession of the Yugoslav Film
Archive. Among over twenty Botoric’s movies, his fund consisted of, in Vienna
were kept around fifteen, some complete and some fragmented. Until now five
titles were restored and transferred to nonflammable film tape in one of the best
world film laboratories Hagefilm in Amsterdam. However, on the occasion of the
sixtieth celebration of the Yugoslav Film Archive, scheduled for June 2009, the
whole fund of Svetozar Botoric was to be restored and returned to the country to
the Serbian re-premiere. That would enable film historians, researchers and fans of
the ''seventh art'' to finally estimate how projects of Botoric and, at the same time,
the first Serbian pioneer’ projects looked like, accomplished with generous
assistance of the director Cica Ilija Stanojevic and cameramen Louis de Beery and
Slavko Jovanovic. After this, the history of the Serbian movie will be, definitely,
written and read in a completely new and different way.
ГОРАН ЛАТИНОВИЋ
Филозофски факултет
Бањалука
ГРАЂА ЗА НОВИЈУ СРПСКУ ИСТОРИЈУ У
ЦЕНТРАЛНОМ ДРЖАВНОМ АРХИВУ У РИМУ
Апстракт: У тексту је дат кратак историјат Централног државног
архива у Риму и описана његова основна дјелатност. Наведени су основни
биографски подаци о Марији Рити Сауле, која је била члан и први предсједник
Комисије за повратак непокретне имовине избјеглим и расељеним лицима у
БиХ, и која је завјештала знатну количину докумената Централном државном
архиву у Риму. Дат је преглед садржаја грађе коју њена збирка посједује, с
нагласком на изворе који се односе на новију српску историју тзв.
постјугословенског периода.
Кључне ријечи: Централни државни архив у Риму, Мариа Рита Сауле,
Босна и Херцеговина, Комисија за повратак непокретне имовине избјеглим и
расељеним лицима, архивска грађа.
Централни државни архив у Риму основан је 1875. године као Архив
Краљевине (L'Archivio del Regno), пет година након окончања историјског
процеса уједињења Италије (1815–1870), а садашње име (L’Archivio Centrale
dello Stato) добио је 1946, након свргавања монархије и проглашења републике.
Архив посједује грађу насталу у раду институција италијанске државе, што
значи да углавном посједује документа из XIX и XX вијека. Његова улога, као
централног националног архива, дефинисана је законским и подзаконским
актима и иста је као и улога осталих националних архива у савременим
државама, што у најкраћем значи да архив врши пријем, смјештај и заштиту
архивске грађе, затим њено сређивање и обраду, и да обезбјеђује услове за
њено коришћење, стављајући је на располагање заинтересованим
истраживачима.
У различитим фондовима и збиркама Централног државног архива у
Риму налазе се и документа о српско-италијанским и југословенскоиталијанским односима у XIX и XX вијеку, a важно је напоменути да се
значајна докумената о овој проблематици налазe и у Историјско-дипломатском
архиву Министарства спољних послова (L’Archivio Storico-Diplomatico del
Ministero degli Affari Esteri). Међутим, у Централном државном архиву налази
се и једна збирка која садржи документа из тзв. постјугословенског периода
српске историје, а која је у цјелости доступна истраживачима.
Наиме, Мариа Рита Сауле (1935, Казерта код Напуља) судија Уставног
суда Републике Италије и редовни професор међународног права на Факултету
политичких наука Универзитета ''Ла Сапиенца'' у Риму, основаног 1303.
године, аутор је великог броја радова из међународног права, међународног
приватног права и права Европске уније, а писала је и о међународним
организацијама и о људским правима. Она је од 1996. до 2003. године била
члан Комисије за поврат непокретне имовине избјеглим и расељеним лицима
(Commission for Real Property Claims, CRPC), коју је 20. марта 1996. основао
први шеф међународне управе у Босни и Херцеговини, високи представник
Карл Билт. Комисија је установљена у складу са Анексом VII (о избјеглим и
расељеним лицима) Дејтонског мировног уговора од 21. новембра 1995.
године. Комисија је имала девет чланова, од чега двоје из Републике Српске,
четворо из Федерације Босне и Херцеговине и троје странаца, које је именовао
предсједник Европског суда за људска права у Стразбуру. Њена Извршна
канцеларија била је у Сарајеву, гдје су се чланови комисије састајали углавном
једном мјесечно. Осим тога, комисија је имала и шест регионалних
канцеларија, у Сарајеву, Бањалуци, Мостару, Тузли, Брчком и Српском
Сарајеву (Лукавици). Мариа Рита Сауле била је први предсједник комисије
(1996–1998).
Године 2006. она је Централном државном архиву у Риму поклонила
знатaн број докумената која се односе на њену професионалну каријеру у
италијанским и међународним институцијама, установама и организацијама,
коју је Антонио Фрате, службеник архива, сложио у 42 кутије, од чега се 20
кутија архивске грађе односи на њене активности током ангажмана у Босни и
Херцеговини. Збирка ''Мариа Рита Сауле'' (Archivio Maria Rita Saulle) садржи
записнике са сједница Комисије за поврат непокретне имовине избјеглим и
расељеним лицима, преписку чланова Комисије са различитим међународним
чиниоцима, разне извјештаје, правилнике, акта, декрете, формуларе,
фотографије, аудио и видео записе, статистике и друга документа настала
радом Комисије. Такође, ту се налазе и документа настала радoм разних
институција, установа и организација које су сарађивале са Комисијом, као што
су Канцеларија високог представника (OHR), Високи комесаријат Уједињених
нација за избјеглице (UNHCR), Европски парламент, Савјет Европе, Савјет
безбједности Уједињених нација, Централна банка Босне и Херцеговине и др.
Примјера ради, збирка посједује непотписани текст на енглеском језику
Дејтонског мировног уговора. Збирка је инвентарски сређена (inventario n.
48/266).
Према томе, збирка ''Мариа Рита Сауле'' у Централном државном архиву
у Риму садржи изворе за проучавање структуре и политике међународне
управе у Босни и Херцеговини (од 1996). Овај архив је само једна од установа
којој би требало да се обрате будући истраживачи ове проблематике, јер су
документа о дјелатности чинилаца међународне управе у Босни и Хецеговини
расута по разним архивима и библиотекама, као и приватним збиркама широм
свијета.
Goran Latinović
Sources of the Newer Serbian History
in the Central State Archives in Rome
Summary
The Central State Archives in Rome, founded in 1875, contains vast
documents about the history of Italy, about the Serbian-Italian and the YugoslavItalian relations as well as the sources of the newer history of Serbs. In the year of
2006, Maria Rita Saulle, a judge of the Constitutional Court of the Republic of Italy
and professor of the international law at ''La Sapienza'' University in Rome, gave to
the Central State Archives in Rome a significant amount of documents related to her
professional career. Among 42 boxes of documents, 20 of them contained various
sources about the Serbian history of the so-called post-Yugoslav period, mostly
documents which originated from activities of the Commission for the Real Property
Claim (CRCP), founded in line with the stipulations of the Dayton Agreement for
Peace in Bosnia and Herzegovina.
НАДА ПЕТРОВИЋ
Архив Југославије
Београд
БАЊАЛУКА У БАЗИ ПОДАТАКА ИНВЕНТАР
АРХИВА ЈУГОСЛАВИЈЕ
(Фондови после 1945. године)
Апстракт: Тема рада је база података Инвентар Архива Југославије за
претраживање информативних средстава (инвентар) за фондове из периода
после 1945. године, у којима се налази архивска грађа о Бањалуци. Подаци о
Бањалуци у фондовима: Генерална дирекција за угаљ Министарства рударства
владе ФНРЈ, ССРНЈ, Савезна управа за инвестициону изградњу, Главна
државна арбитража и Комитет за законодавство и изградњу народне власти
владе ФНРЈ
Кључне речи: Бањалука, база података, ФНРЈ, послератни фондови,
Главна арбитража, Југославија, ССРНЈ,
Архив Југославије у својим депоима, поседује 840 фондова и збирки
које је преузео до краја 2009. године. Архивску грађу послератне Југославије
чине 633 фонда настала у периоду од 1945. до 2006. године, у време постојања
југословенске државе. Фондови из овог периода нису у целини архивистички
обрађени, али је истраживачима омогућено њихово коришћење путем пописа
који су у функцији информативног средства, док се грађа тих фондова
архивистички не обради и не израде инвентари (аналитички, сумарни или
аналитичко-сумарни) као информативно средство.
У бази Инвентар1 налази се комплетан садржај 112 информативних
средстава доступних истраживачима архивске грађе и у штампаном облику у
читаоници Архива. Претраживање базе однедавно је омогућено на сајту
Архива (www.arhivyu.rs). Инвентари могу да се претраже по садржају јединице
описа, њиховом називу и индексима, чиме је учињен први корак ка стварању
виртуелне читаонице Архива. Виртуелна читаоница отворена је и доступна
истраживачима у свако време и на сваком месту.
1
База Инвентар пројектована је 2003. Више у: Нада Петровић, Бањалука у бази података
Инвентар Архива Југославије (Фондови и збирке из периода Краљевине Југославије), Гласник
Удружења архивских радника Републике Српске, бр. 1, Бањалука, 2009, 51–52.
Број инвентара у бази временом се повећава и зависи од темпа рада на
сређивању и обради фондова и збирки у Архиву.
У фондовима који су настали после 1945. године, а који су
архивистички обрађени и имају инвентар као информативно средство, у бази
Инвентар Бањалука и Бања Л као кључне речи појављује се у пет фондова:
АЈ-131, ГЕНЕРАЛНА ДИРЕКЦИЈА ЗА УГАЉ МИНИСТАРСТВА
РУДАРСТВА ВЛАДЕ ФНРЈ, 1947–1948;
АЈ-142, СОЦИЈАЛИСТИЧКИ САВЕЗ РАДНОГ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ
(Народни фронт Југославије), 1945–1960;
АЈ-187, САВЕЗНА УПРАВА ЗА ИНВЕСТИЦИОНУ ИЗГРАДЊУ, 1953–
1954; АЈ-333 ГЛАВНА ДРЖАВНА АРБИТРАЖА, 1946–1954;
АЈ-182, КОМИТЕТ ЗА ЗАКОНОДАВСТВО И ИЗГРАДЊУ НАРОДНЕ
ВЛАСТИ ВЛАДЕ ФНРЈ, 1946–1950
1. АЈ-131, ГЕНЕРАЛНА ДИРЕКЦИЈА ЗА УГАЉ МИНИСТАРСТВА
РУДАРСТВА ВЛАДЕ ФНРЈ, 1947–1948
Генерална дирекција за угаљ Министарства рударства ФНРЈ основана је
Уредбом Владе ФНРЈ о оснивању генералних и главних дирекција
Министарства рударства ФНРЈ од 7.3.1947. као административно-оперативни
руководилац рударских предузећа за производњу угља општедржавног значаја.
Преузела је послове и задатке Главне управе за угаљ Министарства рударства
ФНРЈ. Под својим административно-оперативним руководством Генерална
дирекција за угаљ Министарства рударства ФНРЈ имала је 31 предузеће за
производњу угља општедржавног значаја.
На челу Генералне дирекције за угаљ Министарства рударства ФНРЈ
био је генерални директор, који је непосредно управљао свим пословима
Дирекције. Генералног директора постављао је министар рударства уз
сагласност председника Владе ФНРЈ. Седиште Дирекције било је у Београду.
Генерална дирекција за угаљ, као административно-оперативни
руководилац рударских предузећа за производњу угља општедржавног значаја,
укинута је Уредбом Владе ФНРЈ о оснивању генералних дирекција за народне
републике Србију, Хрватску, Словенију и Босну и Херцеговину од 31.12.1948.
године. Овом уредбом послови и задаци укинуте Дирекције пренети су на
новоосноване генералне дирекције за угаљ по народним републикама.
У оквиру овог фонда Бањалука се помиње само у једној јединици описа:
АЈ-131-10-23, КОМЕРЦИЈАЛНИ СЕКТОР
Резултати анализа квалитета угља и других руда у 1947. и 1948. години
рудника са пратећом преписком (копије) :
...
2. Државни рудник Бања Лука
...
Напомена: Анализе је вршио Институт за гориво Генералне дирекције за
угаљ.
2.
АЈ-142,
СОЦИЈАЛИСТИЧКИ
САВЕЗ
РАДНОГ
НАРОДА
ЈУГОСЛАВИЈЕ (Народни фронт Југославије), 1945–1960
Социјалистички савез радног народа Југославије (ССРНЈ) је политичка
организација радног народа Југославије која окупља грађане и њихове
организације на добровољној основи ради развијања њихове политичке
иницијативе и активности за изградњу социјализма и социјалистичких
друштвених односа.
ССРНЈ је израстао из Народног фронта, масовног покрета који је под
руководством КПЈ почео да ниче још пре рата. Прва идеја о стварању Народног
фронта поникла је на IV земаљској конференцији КПЈ, одржаној децембра
1934. године у Љубљани. Марта 1935. године на седници ЦК КПЈ одлучено је
да се одржи пленарна седница о антифашистичком народном фронту. На
сплитском пленуму јуна 1935. године Благоје Паровић је поднео реферат о
"Фронту народа слободе". Тада је први пут јасније формулисана политика
стварања широког народног политичког фронта.
У Народноослободилачком рату Народни фронт окупља оне који су
били спремни да се под руководством КПЈ боре против окупатора и домаћих
издајника и постаје израз организационог и политичког јединства
народноослободилачког покрета. Његови основни задаци у периоду 1941–1945.
година били су: борба против окупатора и његових слуга, стварање и
учвршћивање братства и јединства народа Југославије, формирање
народноослободилачких одбора и изградња нове државе чији би се друштвенополитички систем заснивао на интересима радних људи Југославије.
Први конгрес (5–7. августа 1945) обележио је крај ЈНОФ-а као масовног
политичког покрета и почетак његовог конституисања у јединствену
политичку организацију радних људи Југославије. На IV конгресу (22–25.
фебруара 1953) констатоване су крупне унутрашње промене у друштвеном
развитку земље (децентрализација управљања привредом, увођење радничког и
друштвеног самоуправљања) које захтевају и другачију улогу НФЈ. У вези с
тим, усвојена је и промена назива у Социјалистички савез радног народа
Југославије (ССРНЈ). То није била формална промена имена јер је нови назив
адекватан новом карактеру и новој улози организације. У Декларацији
Конгреса о циљевима и задацима Социјалистичког савеза стоји да у условима
непосредног радничког управљања у производњи, ССРНЈ представља
самостални демократски политички савез који се бори за социјализам; он је
политичка трибина на којој долазе до изражаја различита схватања у борби за
даљњи социјалистички развитак.2
У оквиру фонда ССРНЈ Бањалука као кључна реч појављује се у три
јединице описа:
АЈ-142-103-471, МАТЕРИЈАЛИ СА СЕДНИЦА СРЕСКИХ ОДБОРА
НАРОДНОГ ФРОНТА БиХ, МАТЕРИЈАЛИ РЕПУБЛИЧКИХ ОРГАНА ССРН
Реферат са седнице Пленума Среског одбора Народног фронта у Бањој
Луци од 22.10.1950. године на седници је извршена анализа досадашњег рада и
одређени задаци у вези са предстојећим изборима за Народну скупштину у
БиХ.
...
Записник са седнице Пленума Среског одбора Народног фронта Бања
Лука, одржаног, 29.8.1952. године.
На Пленуму је анализирано стање у организацијама, говорено је о
значају и припремама за VI конгрес КПЈ, о прослави формирања крајишких
бригада и избору председника и секретара.
АЈ-142-104-742, ИЗВЕШТАЈИ О РАДУ ГЛАВНИХ ОДБОРА, СРЕСКИХ И
МЕСНИХ ОДБОРА НАРОДНОГ ФРОНТА БиХ,
Извештај о раду Народног фронта у времену од I конгреса Народног
фронта Југославије (5.8.1945. године) до данас, односно 16.6.1947. године.
Организационо стање Народног фронта – рад Народног фронта БиХ у
1947. години.
Извештај о раду Народног фронта БиХ у 1948. години.
Кратак преглед организационог развитка Народног фронта БиХ од
ослобођења до 1948. године (историјат Народног фронта).
Извештај о раду Народног фронта БиХ за 1948. годину (непотпун).
Извештај за други месец о резултатима избора у неким срезовима.
Извештај о раду Народног фронта БиХ за I тромесечје (идеолошки рад у
Фронту), 16.5.1949. године.
Извештај о раду Народног фронта БиХ од 20.9. до 8.12.1949. године.
Извештај о извршењу плана и раду организација Народног фронта за
протеклих 11 месеци – 1949. године.
Извештај о међусреском и међуградском такмичењу и одржавању
Пленума Комисије за такмичење, 15.5.1950. године.
Извештај за I полугође 1950. године.
Извештај за 11 месеци о раду Главног одбора у 1950. години.
Извештај о раду Народног фронта БиХ за 1951. годину (политички,
идеолошки и организациони рад).
2
Вукман Боричић, Историјска белешка Социјалистичког савеза радног народа Југославије,
Библиотека информативних средстава – фондова и збирки АЈ, Београд, 1990.
Извештаји о раду среских и месних одбора.
Извештај о раду Радне задруге "Нашто Накић" у Буквику (задружног
дома и културно-просветни рад), 1945–1948. године.
Преглед рада Месног одбора Народног фронта Корај (на обронцима
Мајевице – срез Лопарски) у 1948. години.
Извештај о раду фронта Среског народног одбора Бијељина, 15.3.1949.
године.
Извештај о раду Среског одбора Народног фронта Рогатица за 1948. и
1949. годину.
Извештај о раду организација Народног фронта у Прњаворском срезу,
20.12.1949. године.
Извештај о раду Среске организације Столац за октобар-децембар 1949.
године.
Извештај о раду Градског одбора Сарајево за 1950. годину.
Извештај о стању у организацијама Народног фронта у срезовима
Дрвар, Грахово, Сански Мост, Цазин, Прњавор, Велика Кладуша и Босанска
Градишка. Запажања и за срезове Бања Лука, Тузла и Мостар 25.12.1950.
године.
Искуства о раду Пленума среских организација Народног фронта БиХ у
1950. години.
Инфомација о стању фронтовских организација у срезовима Фоча и
Горажде, 12. јуни 1952. године.
Извештаји о организацијама у Среском одбору Народног фронта
Калиновик, 6.11.1952. године.
АЈ-142-106-486, МАТЕРИЈАЛИ КОМИСИЈЕ ЗА ОДЛИКОВАЊА ГЛАВНОГ
ОДБОРА НАРОДНОГ ФРОНТА, МАТЕРИЈАЛИ РЕПУБЛИЧКИХ ОРГАНА
ССРН (БиХ)
Предлози за одликовања – збирни.
Предлози за одликовања по областима: Мостар, Бања Лука и Тузла.
1949, 1950.
АЈ-187, САВЕЗНА УПРАВА ЗА ИНВЕСТИЦИОНУ ИЗГРАДЊУ
Савезна управа за инвестициону изградњу основана је Уредбом
Савезног извршног већа од 27.6.1953. као савезни орган управе који врши
одређене управне послове из надлежности федерације у области инвестиционе
изградње. Према поменутој уредби, Одбор за привреду СИВ-а може овластити
Управу да у име ФНРЈ склапа уговоре са предузећима о изградњи савезних
инвестиционих објеката и да врши права инвеститора у погледу одређених
инвестиционих радова.
Решењем СИВ-а о овлашћењима СУИИ у односу на предузећа која се
изграђују из средстава савезног буџета и у односу на та средства од 11.2.1954.
СУИИ стиче право располагања средствима савезног буџета намењеним за
инвестициону изградњу објеката који се делимично или у целости изграђују из
тих средстава.
Решењем Одбора за привреду СИВ-а од 29.1.1954. СУИИ је, уместо
Управе за спољну трговину, била овлашћена да даје одобрења привредним
организацијама за извођење грађевинских радова и испоруку и монтажу
инвестиционих добара у иностранству.
Одлуком СИВ-а од 30.7.1954 престаје да важи наведено решење, а тиме
и овлашћење СУИИ да даје одобрења за извођење грађевинских радова у
иностранству.
Савезна управа за инвестициону изградњу укинута је Уредбом СИВ-а
9.2.1955. године.
У оквиру овог фонда Бањалука се појављује у једној јединици описа:
187-1-4, БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА
МАТЕРИЈАЛИ О ФИНАНСИРАЊУ ИНВЕСТИЦИОНИХ ОБЈЕКАТА ИЗ
САВЕЗНОГ БУЏЕТА, ФАБРИКА ЦЕЛУЛОЗЕ БАЊА ЛУКА У ИЗГРАДЊИ
Решење о додељивању Творници целулозе за вискозу у изградњи
средстава за студије и истраживања; Уговор између СУII и Фабрике целулозе
Бања Лука о финансирању радова на фабрици целулозе у изградњи из
средстава Федерације за 1954. годину, са Насловним списком за 1954. годину,
Предрачуном општих трошкова за 1954. годину и Систематизацијом радних
места Фабрике, у прилогу; белешка са састанка (код Лескошека) по питању
избора и закључења пројеката за Фабрику целулозе у Бањој Луци, бруто
биланс и спецификација трошкова са стањем 31.12.1954. године; записник о
примопредаји надлежности између СУII и Народне банке ФНРЈ и Извршног
већа НР Босне и Херцеговине (са бруто билансом инвеститора у прилогу);
Решење о оснивању Фабрике целулозе у Добоју (у изградњи), као и преписка
по питању: овлашћења за склапање уговора са светским пројектантским
фирмама за технолошко пројектовање Фабрике целулозе; додељивања и
утрошка средстава за савезне инвестиције; примопредаје објеката и сл.
АЈ-333 ГЛАВНА ДРЖАВНА АРБИТРАЖА, 1946–1954
Главна државна арбитража основана је Законом о решавању имовинских
спорова путем државне арбитраже 12. децембра 1946. као највиши орган у
хијерархији државне арбитраже. Преко ње су, као и преко арбитраже уопште,
решавани спорови између привредних субјеката у периоду планске привреде, а
у недостатку постојања привредних судова. Главна државна арбитража је,
поред решавања одређених имовинских спорова и доношења одлука,
непосредно управљала Савезном државном арбитражом, али и издавала општа
упутства и зборнике узанси. Такође је вршила надзор и руковођење над
правилношћу рада и јединством начела у поступку доношења арбитражних
одлука. Доношењем Закона о привредним судовима 5. јула 1954. и његовим
ступањем на снагу, Главна државна арбитража престаје да постоји. Као њен
правни следбеник почиње са радом Врховни привредни суд. 3
Предмети решавани пред Главном арбитражом у спору, обележени су
скраћеницом ГС (главни спор).
АЈ-333-2-3 ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО
ГС СПОРОВИМА: ГС 1-83/1948
ГС 7/1948
Тужилац: Главна дирекција електропривреде, Сарајево
Туженик: Земаљско грађевинско предузеће "Крајина", Бања Лука
АЈ-333-3-4, ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО
ГС СПОРОВИМА: ГС 1-206/1949
ГС 203/1949
Тужилац: Лесно индустријско подјетје, Цеље
Туженик: "Врбас" – предузеће дрвне индустрије, Бања Лука
АЈ-333-3-5, ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО
ГС СПОРОВИМА: ГС 1-100/1950
ГС 45/1950
Тужилац: Трговинско предузеће за промет прехрамбених производа, Бања
Лука
Туженик: Творница конзерви "Босна", Усора – Добој
АЈ-333-4-6, ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО
ГС СПОРОВИМА: ГС 101-368/1950
ГС 216/1950
Тужилац: Предузеће за снабдевање локалне привреде "Материјал – Бања
Лука", Бања Лука
Туженик: Товарна траков ин суканца, Марибор
ГС 217/1950
Тужилац: Трговачко предузеће текстилом и обућом на велико, Сарајево
Туженик: Творница коже и обуће, Бања Лука
ГС 228/1950
3
Опширније: Мирослава Медаковић, Историјска белешка, Главна државна арбитража,
Библиотека информативних средстава – фондова и збирки АЈ, Београд, 2006.
Тужилац: "Врбас" – предузеће дрвне индустрије, Бања Лука
Туженик: Главна дирекција ЈДРБ, Београд
ГС 299/1950
Тужилац: Трговачко предузеће за текстил и обућу на велико, Нови Сад
Туженик: Творница коже и обуће, Бања Лука
ГС 341/1950
Тужилац: Трговинско предузеће прехрамбеним производима на велико, Бања
Лука
Туженик: Творница воћних сокова и конзерви "Витаминка", Бања Лука
ГС 342/1950
Тужилац: Трговинско предузеће прехрамбеним производима на велико, Бања
Лука
Туженик: Творница воћних сокова и конзерви "Витаминка", Бања Лука
ГС 346/1950
Тужилац: Трговинско предузеће мешовитом робом на велико, Бања Лука
Туженик: "Јавор" - столарска задруга, Јушићи
АЈ-333-5-7 ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО
ГС СПОРОВИМА: ГС 1-300/1951
ГС 11/1951
Тужилац: Градско предузеће "Огрев", Београд
Туженик: Предузеће дрвне индустрије "Врбас", Бања Лука
ГС 11/1951
Тужилац: Градско предузеће "Огрев", Београд
Туженик: Предузеће дрвне индустрије "Врбас", Бања Лука
ГС 134/1951
Тужилац: Дирекција железница, Загреб
Туженик: 1) Рудник мрког угља, Бања Лука 2) Генерална дирекција за угаљ
Владе НР БиХ, Сарајево
ГС 148/1951
Тужилац: Трговачко предузеће текстилом и обућом, Сарајево
Туженик: Творница коже и обуће, Бања Лука
ГС 170/1951
Тужилац: "Повртар" – предузеће за откуп и промет поврћем у ликвидацији,
Нови Сад
Туженик: 1) Министарство народне одбране ВП 3945-19, Сарајево 2) ВП
27688-4, Бања Лука
АЈ-3333-6-8, ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО
ГС СПОРОВИМА: ГС 301-600/1951
ГС 321/1951
Тужилац: "Материјал" – предузеће за снадбевање локалне привреде, Бања
Лука
Туженик: "Соња Маринковић", Нови Сад
ГС 522/1951
Тужилац: Предузеће дрвне индустрије "Врбас", Бања Лука
Туженик: Срески народни одбор Вареш
АЈ-333-7-9, ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО
ГС СПОРОВИМА: ГС 601-845/1951
ГС 616/1951
Тужилац: "Витаминка" - творница конзерви, Бања Лука
Туженик: "Вино-садје" – републичко подјетје из Брежица
ГС 638/1951
Тужилац: Предузеће "Руди Чајавец", Бања Лука
Туженик: Грађевинско предузеће "Крајина", Бања Лука
ГС 639/1951
Тужилац: Среско откупно предузеће "Триглав", Јаша Томић
Туженик: 1) Војна пошта бр. 1089-3, Београд 2) Војна пошта бр. 2908, Бања
Лука
ГС 690/1951
Тужилац: Главна дирекција неметала, Сарајево
Туженик: Земаљско грађевинско предузеће "Крајина", Бања Лука
ГС 754/1951
Тужилац: "Литострој", Љубљана
Туженик: "Јелшинград", Бања Лука
ГС 834/1951
Тужилац: Предузеће дрвне индустрије "Врбас", Бања Лука
Туженик: Занатско удружење, Сента
АЈ-333-8-10, ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО
ГС СПОРОВИМА: ГС 1-300/1952
ГС 13/1952
Тужилац: Предузеће "Боснаплод" у ликвидацији, Бања Лука
Туженик: Земљорадничка задруга Јохова, срез Босанска Дубица
ГС 78/1952
Тужилац: Предузеће за снабдевање локалне привреде "Материјал", Бања Лука
Туженик: Мариборска текстилна товарна, Марибор
ГС 120/1952
Тужилац: Градско предузеће "Огрев", Београд
Туженик: Предузећа дрвне индустрије: "Грмеч", Дрвар; "Врбас", Бања Лука;
"Сана", Сански Мост; "Маглић", Фоча; "Јањ", Доњи Вакуф; "Коњух",
Живинице
ГС 127/1952
Тужилац: "Огрев" - предузеће за трговину огревним и грађевинским
материјалом НО, Земун
Туженик: Предузећа дрвне индустрије: "Грмеч", Дрвар; "Врбас", Бања Лука;
"Сана", Сански Мост; "Коњух", Живинице; "Јањ", Доњи Вакуф и "Шебешић",
Травник
ГС 193/1952
Тужилац: Предузеће "Исхрана", Сента
Туженик: Предузеће "Воћар", Бања Лука
ГС 245/1952
Тужилац: Среско трговачко предузеће, Бања Лука
Туженик: Дирекција пошта, телеграфа и телефона, Сарајево
АЈ-333-9-11, ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО
ГС СПОРОВИМА: ГС 301-600/1952
ГС 323/1952
Тужилац: Градско предузеће за промет слободних пољопривредних производа,
Панчево
Туженик: Предузеће за снадбевање омладинске пруге Добој–Бања Лука, Бања
Лука
ГС 350/1952
Тужилац: Рудник угља, Бреза
Туженик: Предузеће "Боснаплод", Бања Лука
ГС 413/1952
Тужилац: "29 новембар" – фабрика сухомеснатих производа, Суботица
Туженик: Предузеће за снадбевање омладинске пруге Бања Лука–Добој, Добој
ГС 447/1952
Тужилац: Предузеће "Воћар", Бања Лука
Туженик: Фонд за механизацију и инвестициону изградњу, Бјеловар
ГС 539/1952
Тужилац: Управа курсева Главне управе за трговину и снабдевање НР БиХ у
Делибашином селу код Бање Луке
Туженик: Дирекција ПТТ, Сарајево
ГС 544/1952
Тужилац: Срески савез земљорадничких задруга, Ниш
Туженик: Предузеће "Боснаплод", Бања Лука
АЈ-333-10-12, ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО
ГС СПОРОВИМА: ГС 601-900/1952
ГС 605/1952
Тужилац: "Лијевче" – откупно предузеће за житарице у ликвидацији, Бања
Лука
Туженик: 1) "Окоопс", Скопље 2) "Земпрожит", Скопље
ГС 616/1952
Тужилац: Машинска радионица Фонда за механизацију, Бања Лука–Дервиши
Туженик: СРЗ "Пролетер", Бронзани Мајдан – Бања Лука
ГС 719/1952
Тужилац: "Житопромет", Сарајево
Туженик: Трговачко предузеће прехрамбеним производима на велико, Бања
Лука
ГС 760/1952
Тужилац: "Крајина" – грађевинско предузеће, Бања Лука
Туженик: "Крајина" – аутомобилско-мотоциклистичко друштво, Бања Лука
ГС 768/1952
Тужилац: Задружни савез, Ниш
Туженик: Предузеће "Воћар", Бања Лука
ГС 798/1952
Тужилац: Среско откупно предузеће, Босански Шамац
Туженик: Предузеће за снабдевање омладинске пруге Бања Лука–Добој, Добој
ГС 799/1952
Тужилац: Среско откупно предузеће, Босански Шамац
Туженик: Предузеће за снадбевање омладинске пруге Бања Лука–Добој, Добој
АЈ-333-11-13, ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО
ГС СПОРОВИМА: ГС 901-1210/1952
ГС 909/1952
Тужилац: Управа за одржавање чистоће града Бања Лука
Туженик: Грађевинско предузеће "Крајина", Бања Лука
ГС 910/1952
Тужилац: Земаљска аутомеханичарска радиона, Бања Лука
Туженик: Трговачко предузеће ССЗЗ "Задружни магазин", Дервента
ГС 921/1952
Тужилац: "Воћар", Бања Лука
Туженик: Земљорадничка задруга, Кобатовци
ГС 924/1952
Тужилац: Пољопривредно добро "Мотајица", Србац
Туженик: Окружно јавно тужилаштво, Бања Лука
ГС 930/1952
Тужилац: Управа за путеве СНО, Босанска Крупа
Туженик: Земаљско грађевинско предузеће за путеве у ликвидацији, Бања
Лука
ГС 939/1952
Тужилац: "Техничка књига" – издавачко предузеће, Загреб
Туженик: "Крајина" – грађевинско предузеће, Бања Лука
ГС 973/1952
Тужилац: "Крушка" – рејонско трговачко предузеће воћем и поврћем, Загреб –
Предстаништво, Ниш
Туженик: Трговачко предузеће прехрамбеним производима на велико, Бања
Лука
ГС 974/1952
Тужилац: Дирекција шума, Бања Лука
Туженик: Предузеће дрвне индустрије "Сана", Сански Мост
ГС 981/1952
Тужилац: Комбинат прехрамбене индустрије "Делибашино Село", Бања Лука
Туженик: Градско привредно предузеће "Угоститељ", Бања Лука
ГС 986/1952
Тужилац: Предузеће за снадбевање омладинске пруге Бања Лука–Добој у
ликвидацији, Добој
Туженик: Железничко грађевинско предузеће "Мостоградња", Београд
ГС 1101/1952
Тужилац: Предузеће дрвне индустрије "Коњух", Живинице
Туженик: Градско грађевинско предузеће "Павао Радан", Бања Лука
ГС 1105/1952
Тужилац: "Чемерница" – шумско газдинство у ликвидацији, Бања Лука
Туженик: "Уна" – комбинат дрвне индустрије, Босанска Крупа
ГС 1106/1952
Тужилац: Предузеће за расподјелу филмова, Сарајево
Туженик: 1) Главни штаб омладинских радних бригада Добој–Бања Лука,
Београд 2) Железничко грађевинско предузеће бр. 12, Добој
ГС 1115/1952
Тужилац: "Крајина", Бања Лука
Туженик: 1) "Мостоградња", Београд 2) Главна управа за саораћај НР БиХ,
Сарајево
АЈ-333-12-14, ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО
ГС СПОРОВИМА: ГС 1-300/1953
ГС 154/1953
Тужилац: Среско огревно предузеће, Нови Сад
Туженик: 1) Предузеће дрвне индустрије "Врбас", Бања Лука 2) Дирекција
Југословенског државног речног бродарства, Београд
ГС 201/1953
Тужилац: Среско шумско индустријско предузеће, Котор Варош
Туженик: 1) "Врбас", Бања Лука 2) Железничко грађевинско предузеће бр. 11
у ливидацији, Загреб
ГС 228/1953
Тужилац: Дирекција шума, Бања Лука
Туженик: Предузеће дрвне индустрије "Грмеч", Дрвар
ГС 253/1953
Тужилац: Железничко грађевинско предузеће бр. 12, Добој
Туженик: Предузеће за снабдевање омладинске пруге Бања Лука–Добој у
ликвидацији, Добој
ГС 334/1953
Тужилац: "Грађа", Бања Лука
Туженик: Предузеће за снабдевање омладинске пруге Бања Лука–Добој, Добој
ГС 558/1953
Тужилац: Творница уља, Загреб
Туженик: Трговачко предузеће прехрамбеним производима на велико, Бања
Лука
ГС 558/1953
Тужилац: Творница уља, Загреб
Туженик: Трговачко предузеће прехрамбеним производима на велико, Бања
Лука
АЈ-333-14-16, ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО
ГС СПОРОВИМА: ГС 601-900/1953
ГС 719/1953
Тужилац: "Југопетрол", Бања Лука
Туженик: Руководилац грађевинских радова СНО-а, Босанска Дубица
ГС 746/1953
Тужилац: Предузеће за обраду дувана, Лесковац
Туженик: Фабрика дувана, Бања Лука
ГС 748/1953
Тужилац: Предузеће дрвне индустрије "Врбас", Бања Лука
Туженик: "Аутопромет", Бања Лука
ГС 771/1953
Тужилац: Радионица за оправку железничких вагона "Иван Стефановић –
Срба", Смедерево
Туженик: Творница стројева и ливница железа "Јелшинград", Бања Лука
ГС 975/1953
Тужилац: Градско пекарско предузеће "Пекар", Бања Лука
Туженик: Народни одбор града Бања Лука – Повереништво за унутрашње
послове
ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО ГС
СПОРОВИМА: ГС 1201-1500/1953
АЈ-333-15-17
ГС 1020/1953
Тужилац: Градско привредно предузеће за снадбевање града, Крушевац
Туженик: 1) Предузеће за снадбевање железничара у ликвидацији, Бања Лука
2) Дирекција железница, Сарајево 3) Дирекција железница, Београд
АЈ-333-15-18, ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО
ГС СПОРОВИМА: ГС 1201-1500/1953
ГС 1303/1953
Тужилац: Предузеће дрвне индустрије "Врбас", Бања Лука
Туженик: "Ауто-ремонт", Бања Лука
ГС 1391/1953
Тужилац: Жељезара Зеница, Зеница
Туженик: "Крајина" – грађевинско предузеће, Бања Лука
ГС 1391/1953
Тужилац: Жељезара Зеница, Зеница
Туженик: "Крајина" – грађевинско предузеће, Бања Лука
ГС 1440/1953
Тужилац: "Задругар", Струмица
Туженик. "Задругар", Бања Лука
АЈ-333-17-19, ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО
ГС СПОРОВИМА: ГС 1501-1660/1953
ГС 1568/1953
Тужилац: "Витамин" – трговачко прерађивачко предузеће пољопривредних
производа, Брчко
Туженик: "Гранап" – градско набавно-продајно предузеће, Бања Лука
ГС 1641/1953
Тужилац: Творница уља, Загреб
Туженик: Трговинско предузеће прехрамбеним производима на велико
"Колонијал", Бања Лука
ГС 1641/1953
Тужилац: Творница уља, Загреб
Туженик: Трговинско предузеће прехрамбеним производима на велико
"Колонијал", Бања Лука
АЈ-333-18-20, ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО
ГС СПОРОВИМА: ГС 1-300/1954
ГС 114/1954
Тужилац: Предузеће "Житопромет", Бања Лука
Туженик: Главна дирекција за снабдевање железничара у ликвидацији, Београд
ГС 118/1954
Тужилац: "Смедеревка", Београд
Туженик: "Босанка", Бања Лука
ГС 158/1954
Тужилац: Грађевинско предузеће "Крајина", Бања Лука
Туженик: Трговинско предузеће "Велетрговина", Сарајево – филијала
АЈ-333-19-21, ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО
ГС СПОРОВИМА: ГС 301-600/1954
ГС 398/1954
Тужилац: Земљорадничка задруга, Павловац
Туженик: Грађевинско предузеће "Крајина", Бања Лука
ГС 398/1954
Тужилац: Земљорадничка задруга, Павловац
Туженик: Грађевинско предузеће "Крајина", Бања Лука
ГС 428/1954
Тужилац: "Јадранка" – предузеће кожне галантерије, Бања Лука
Туженик: Трговачко предузеће "Напредак", Пљевља
ГС 468/1954
Тужилац: Задружно предузеће "Задругар", Бања Лука
Туженик: Среско угоститељско предузеће, Бања Лука
ГС 469/1954
Тужилац: "Босанка" – задружно предузеће, Бања Лука, које заступа Јован
Богдановић, адвокат из Свилајнца
Туженик: Срески савез земљорадничких задруга, Свилајнац, кога заступа
Василије Вуруна, адвокат из Београда
ГС 485/1954
Тужилац: "Боснаплод", Бања Лука
Туженик: Задружни магазин "Козара", Приједор
АЈ-333-20-22, ОДЛУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ ГЛАВНЕ ДРЖАВНЕ АРБИТРАЖЕ ПО
ГС СПОРОВИМА: ГС 601-900/1954
ГС 675/1954
Тужилац: Трговина текстилом и обућом на велико "Текстил", Бања Лука
Туженик: 1) Народна банка ФНРЈ, Филијала, Бања Лука 2) Народна банка
ФНРЈ – Централа за БиХ, Сарајево
ГС 676/1954
Тужилац: Трговинско предузеће металном и мешовитом робом на велико,
Бања Лука
Туженик: 1) Народна банка ФНРЈ – Филијала Бања Лука 2) Народна банка
ФНРЈ – Централа за БиХ, Сарајево
ГС 677/1954
Тужилац: Трговинско предузеће прехрамбеним производима "Колонијал",
Бања Лука
Туженик: 1) Народна банка ФНРЈ – Филијала Бања Лука 2) Народна банка
ФНРЈ – Централа за БиХ, Сарајево
ГС 696/1954
Тужилац: "Фероелектро" – техничка радња, Сарајево
Туженик: Творница стројева "Јелшинград", Бања Лука
ГС 759/1954
Тужилац: "Ангропромет" – трговина за промет робом на велико, Бања Лука
Туженик: "Избор" – трговачко предузеће, Завидовићи
ГС 901/1954
Тужилац: Опће трговачко подузеће, Осијек
Туженик: Омладинска књижара, Бања Лука
ГС 930/1954
Тужилац: Грађевинско предузеће "Крајина", Бања Лука
Туженик: Савезни одбор Савеза бораца, Београд
ГС 950/1954
Тужилац: Предузеће "Руди Чајевац", Бања Лука
Туженик: "Метал" – трговинско предузеће на велико, Бања Лука
АЈ-182, КОМИТЕТ ЗА ЗАКОНОДАВСТВО И ИЗГРАДЊУ НАРОДНЕ
ВЛАСТИ ВЛАДЕ ФНРЈ
Комитет за законодавство и изградњу народне власти Владе ФНРЈ
основан је Указом Президијума Народне скупштине ФНРЈ од 8. фебруара 1946.
године. Основан је као први савезни орган управе искључиво надлежан за законодавство и изградњу народне власти. Његовим оснивањем престала је функција Законодавног савета Владе ДФЈ, а надлежност прешла на Комитет. Задаци
и надлежност уређени су Општом уредбом о комитетима Владе ФНРЈ. Указом
Президијума Народне скупштине ФНРЈ од 24. маја 1950. године укинут је Комитет за законодавство и изградњу народне власти Владе ФНРЈ, а уместо њега
је основан Савет за законодавство и изградњу народне власти Владе ФНРЈ, који је наследио све послове из надлежности Комитета.4
АЈ-182-6-6, ПОВЕРЉИВА АРХИВА
ПОВЕРЉИВА АРХИВА 1949/3-397
...
Савезни статистички уред – Нацрт пописа зграда и станова;
организациона шема Комитета за заштиту народног здравља; Нацрт одлуке
Истарског окружног НО о личним легитимацијама; бројни преглед чланова
извршних одбора, месних НО Хрватске; Ревизиони налаз; Решење о оснивању
контролне службе у министарствима; пренос предузећа и установа на обласне
НО и организациона шема Сарајева, Тузле, Бање Луке и Мостара;
организација судова и арбитража; Уредба о заштити морског блага.
АЈ-182-89-105, МИШЉЕЊА
МИШЉЕЊА I/1-140 (1948)
4
Опширније у: Љубица Вуковић, Историјска белешка, Комитет за законодавство и изградњу
народне власти Владе ФНРЈ, Библиотека информативних средстава – фондова и збирки АЈ,
Београд, 2009.
Мишљења о накнадама чланова народних одбора; издавање радних
књижица повременим радницима; питању замене некретнина у Фабрици кожа
и обуће Бања Лука; поступању са имовином коју су сопственици морали
напустити у току окупације; одузимању држављанства лицима која су побегла
са припојеног подручја пре званичног прикључења ФНРЈ и начин поступања са
њиховом имовином; закључењу брака пред конзуларним представништвима;
извештају са конференције о одређивању органа управљања непокретном
имовином; питањима о принадлежности.
АЈ-182-111-127, НАРОДНИ ОДБОРИ
РЕОРГАНИЗАЦИЈА СРЕСКИХ НО У БиХ 1948/63-77
Решење о реорганизацији СНО Босанска Дубица, Бања Лука, Босански
Брод, Столац, Грачаница, Кладањ, Дрвар, Босанска Крупа, Прњавор, Добој,
Травник, Бијељина, Босански Нови (организациони план, извештај,
рекапитулација).
Решење о реорганизацији ГНО – Добој, Травник, Бијељина, Брчко
(шема).
АЈ-182-152-171, РЕОРГАНИЗАЦИЈА САВЕЗНИХ И РЕПУБЛИЧКИХ
УСТАНОВА
РЕОРГАНИЗАЦИЈА САВЕЗНЕ УПРАВЕ И ПРИВРЕДНОГ АПАРАТА
...
Министарство електропривреде НР БиХ (шеме, образложење);
електропредузеће Сарајево; Управа електрана Сарајево; електропредузећа
Зеница, Тузла, Мостар, Бања Лука; Предузеће за електрификацију центра
Сарајева.
...
АЈ-182-154-173, РЕОРГАНИЗАЦИЈА САВЕЗНИХ И РЕПУБЛИЧКИХ
УСТАНОВА,
РЕОРГАНИЗАЦИЈА ДИРЕКЦИЈА И ПРЕДУЗЕЋА – II
Упутство за организацију предузећа и дирекција НР БиХ, предузећа
"Ливница" – Сарајево (организациона шема и објашњење); Дирекција за угаљ,
извод из типских правила за рударска предузећа (организациона шема).
Генерална дирекција Савезне индустрије дувана: Правилник о
организацији рада и раду Генералне дирекције за промет дуваном
(организациона шема, пројект, образложење); фабрике дувана Бања Лука,
Мостар, Ровињ (организационе шеме, образложења).
АЈ-182-165-184, МАТЕРИЈАЛИ О ИЗБОРИМА
МАТЕРИЈАЛИ О ИЗБОРИМА
Изборни резултати ОНО и СНО по републикама 1947–1949.
...
БиХ – подела на изборне срезове 1945. за уставотворну скупштину;
предлог поделе БиХ до 40.000 и 50.000 становника.
...
Извештаји о раду бирачких спискова у БиХ, Словенији, Тузла, Бања
Лука, Крагујевац, Ужице, Зајечар, Осијек, подаци из 1945.
Попис срезова и градова ван састава среза у БиХ са бројем
становништва за Словенију, Македонију, Хрватску и Црну Гору.
Роковник за ревизију старих и израду нових бирачких спискова.
Преглед изборних резултата за ГНО и ОНО у БиХ и Сарајеву по
социјалном и националном саставу.
Упутство о ревизији и преписивању бирачких спискова.
Претраживање базе Инвентар на задате речи Бања Лука и Бања Л
фондова насталих после 1945. године, појављује се у пет фондова. Треба имати
у виду да су многи инвентари (чији су фондови ранијих година урађени)
написани сумарно или сумарно-аналитички, тако да Бања Лука у многима
није апострофирана, него се налази под кумулативним именом: Босна и
Херцеговина. Фондови Главна државна абитража и Комитет за
законодавство и изградњу народне власти Владе ФНРЈ архивистички су
сређени 2006. и 2009. године по највишим архивистичким стандардима. Као
информативно средство фонда Главна државна абитража урађен је сумарни
инвентар, а његова опширнија верзија налази се у бази података. Као
информативно средство могу се користити и уписници "ГС" – ГЛАВНИ СПОР.
За фонд Комитет за законодавство и изградњу народне власти Владе
ФНРЈ, као информативно средство урађен је сумарно-аналитички инвентар са
тематским и институционалним индексима. Историјат ствараоца фонда и
значај архивске грађе Комитета за законодавство и изградњу народне власти
Владе ФНРЈ, биће објављен у часопису Архив за 2010. годину.
SLAVO GRGIĆ
Katoliĉki školski centar ''Ivan Pavao II''
Bihać
VIZUALNI IDENTITET I DIGITALIZACIJA
ARHIVSKE GRAĐE
Sažetak: Istraţivaĉi, znanstvenici, studenti, profesori, uĉenici i svi drugi koji
to ţele, uz pomoć digitalizacije arhivske graĊe, mogu sad iz topline svoga doma ili
ureda pretraţivati i pregledavati arhivsko gradivo, nešto za što su do sada morali
dane provoditi u mraĉnim i zagušljivim arhivima i, naravno, putovati satima ili
danima do njih. Ţivimo u informatiĉko doba koje u zahtjevima za dostupnošću i
brzinom dolaska do informacija postavlja nove granice u korist krajnjih korisnika
odnosno potraţivaĉa informacija. Digitalni objekt moţe nastati kao digitalni entitet
analognog objekta (muzejski artefakti, knjige, novine, rukopisi, zvuĉni ili filmski
zapisi) ili je ''roĊen digitalno'' (''born digital'') u nekom elektroniĉkom obliku
(digitalna baza, fotografija, digitalni zvuk, digitalni film, internetska stranica itd.).
Projekti digitalizacije zahtijevaju velika materijalna sredstva, koje si mnoge manje
arhivske ustanove ne mogu priuštiti. One koriste digitalizaciju kako bi dobile
digitaliziranu arhivsku graĊu, ako ne posjeduju vlastitu originalnu graĊu, a ona
predstavlja vaţan izvor za lokalnu ili širu regionalnu povijest, ĉime nadopunjuju
vlastiti postojeći fond. Veći arhivi provode digitalizaciju vlastitog rijetkog i
vrijednog gradiva prema kriterijima i prioritetima koje su sami zadali. Najĉešće su to
projekti digitalizacije ukljuĉeni u širi nacionalni projekt digitalizacije nacionalne
baštine i pokrenuti od ministarstava kulture. Virtualna i vizualna komunikacija preko
Interneta u narednim desetljećima postat će još vaţnija, a vizualni identitet pojedine
organizacije, zemlje ili naroda postat će dostupniji za sve one koji se aktivno ukljuĉe
u projekte digitalizacije svoje nacionalne baštine. Projekti digitalizacije u Hrvatskoj
su u velikom zamahu, tako da je do sada uĉinjen veliki dio posla na projektima
digitalizacije arhivske graĊe. Što se tiĉe Bosne i Hercegovine, situacija je puno
sloţenija jer nedostaju materijalna sredstva, ali i struĉnjaci koji bi projekte provodili.
No, istiĉu se na tom podruĉju nekoliko manjih arhiva koji prednjaĉe, a uskoro će ih
biti još i više jer se najavljuju novi projekti.
Ključne riječi: digitalizacija, vizualni identitet, arhivska graĊa, vizualna
komunikacija.
1. Uvod
Danas je posve normalno oĉekivati da informacije budu dostupne na svakom
mjestu, u svako vrijeme i preko razliĉitih vrsta medija. Ţivimo u informatiĉko doba
koje zahtjevima za dostupnošću i brzinom dolaska do informacija postavlja nove
granice u korist krajnjih korisnika odnosno potraţivaĉa informacija. Sve ovo bilo bi
nemoguće da nije došlo do razvoja informatiĉko-raĉunalne tehnologije (ICT), koja je
omogućila da velik broj informacija bude prenesen i isporuĉen u elektroniĉkom
obliku. Takve informacije mogu preko World Wide Weba dospjeti u jednom trenutku
do velikog broja korisnika na bilo kojem kraju kugle zemaljske. Ovakav razvoj
doveo je do stvaranja društva znanja i informatiĉkog doba pred kojim se ne mogu
zaustaviti niti ostati gluhe ni arhivske ustanove kao ĉuvari i pohranitelji vrijednih
informacija iz daleke i bliţe prošlosti. Arhivske ustanove kao imatelji arhivske graĊe,
u koju se ubrajaju ''zapisi ili dokumenti nastali djelovanjem pravnih ili fiziĉkih osoba
u obavljanju njihove djelatnosti, a od trajnog su znaĉenja za kulturu, povijest i druge
znanosti, bez obzira na mjesto i vrijeme njihovog nastanka, neovisno o obliku i
tvarnom nosaĉu na kojem su nastali'' (Zakon o arhivskom gradivu i arhivima44,
predstavljaju vrijedan izvor informacija za istraţivaĉe, studente i uĉenike, ali i
potencijalan predmet zanimanja graĊana jedne zemlje koji kroz susret sa
spomenicima pismenosti, knjiţevnosti i znanosti otkrivaju svoj kulturni identitet.
TakoĊer, arhivisti i djelatnici arhiva susreću se i s novim potrebama
korisnika, koji ţele da arhivsko gradivo bude preglednije, lakše za pretraţivanje na
naĉin kao što mogu brzo i efikasno doći do ţeljene informacije na Internetu.
Današnji korisnici nerijetko dolaze nepripremljeni u arhiv, s neistraţenim
sekundarnim pomagalima, nesposobni povezati imena osoba s podruĉjima svoga
interesa, ne razumiju prirodu provenijencije i ne snalaze se s obavijesnim
pomagalima, te ĉesto imaju poteškoća u pronalaţenju traţene informacije skrivene u
gradivu. Sve ovo ĉini da arhivsko gradivo bude manje dostupno i pristupaĉno od
ostalih postojećih informacijskih izvora (Bearman 1989:20). Iako prevoĊenjem dijela
svog gradiva u digitalni oblik i njegovom objavom na Internetu arhivi gube dio svoje
dosadašnje stvarne moći (fiziĉke, ali katkada i politiĉke) kontrole nad gradivom i
ograniĉenjem pristupa, njihova nova moć leţi u tome da omogućuju pristup znanju.
Premda su i do sada arhivi imali ulogu ĉuvara arhivskog blaga i omogućivali da
svima to blago bude i dostupno, ovim je njihova uloga s ĉuvanja arhivskog i
kulturnog blaga prešla u ulogu pruţatelja informacija, odnosno dostupnosti
informacija za sve i svakoga. Moţe se reći da arhivi postaju suvremeni komunikatori
o dogaĊajima iz prošlosti, pronalazeći preko suvremene tehnologije put ka primatelju
informacija.
44
''Narodne novine'', 105/97 i 64/00
2. Pojam vizualnog identiteta i digitalizacija arhivske građe
Vizualni identitet danas je uobiĉajeni pojam u poslovnoj komunikaciji za
vizualno osmišljeno i sadrţajno predstavljanje neke firme, udruţenja, korporacije u
trţišnoj utakmici pomoću slika, simbola i drugih vizualnih efekata. Vizualna
komunikacija postaje sve vaţnija budući da se komunikacija izmeĊu pojedinih
entiteta preko Interneta dogaĊa najvećim dijelom preko vizualne komunikacije.
Mnoga poduzeća ili organizacije web stranicama ţele doći do svojih korisnika,
nudeći im preko ovog medija razliĉite informacije o sebi i svojim idejama,
proizvodima, uslugama. U kontekstu vizualne komunikacije i vizualnog identiteta
digitalizirane arhivske graĊe govorit ću o tri njihova aspekta: sadrţajni, tehnika
izrade i korisniĉko suĉelje.
3. Vizualni identitet i sadrţajni aspekt digitalizacije arhivske građe
Digitalizacijom koja bi išla za tim da za cilj ima digitalizaciju svakog
arhivskog gradiva nastale bi tisuće objekata koji ne bi bili pregledni ni obraĊeni, niti
bi se znala njihova logiĉka povezanost. Zbog toga se od mnoštva arhivskog gradiva
izabire graĊa koja je nekim smislenim naĉinom i vezom povezana, te se njene
digitalizirane verzije povezuju i organiziraju u digitalne zbirke. Maja Šojat-Bikić
(2006), voditeljica informatiĉkih poslova u Muzeju grada Zagreba, u ĉlanku
''Baštinski pristup digitalizaciji povijesnih novina: od povijesnih novina do digitalne
zbirke sadrţaja'' objašnjava na primjeru digitalizacije tjednog lista ''Svijet'',
izdavanog u Zagrebu od 1926. do 1936. g., kako se organizira i nastaje jedna
digitalna zbirka. Ona polazi od toga da je digitalna zbirka skup logiĉki i fiziĉki
organiziranih digitalnih objekata sa sistematiĉnim pristupom objektima. Model
zbirke bira se na temelju tri osnovna kriterija: kako su analogni objekti prirodno
organizirani, koja je svrha njihovih digitalnih surogata, te kakva su oĉekivanja i
iskustva onih koji se koriste digitalnim resursima. Sadrţaj pojedine digitalne zbirke
bira se na temelju kriterija koji dobro karakteriziraju kulturno povijesnu graĊu i
njenu informacijsku vrijednost. Kriterij izbora moţe biti jedna donacija, odreĊeni tip
graĊe, jedno zemljopisno podruĉje, razdoblje, pojedina osoba, predmet ili
kombinacija navedenog. Kompliciranije su digitalne zbirke koje nastaju
kompilacijom graĊe iz razliĉitih baštinskih zbirki i razliĉitih baštinskih ustanova
(Šojat-Bikić 2006:5).
Za Šojat-Bikić najvaţniji je proces izbora teme, sadrţaja i koncepta digitalne
zbirke prije same digitalizacije i njega na prvom mjestu kreiraju korisnici. Što je
digitalna zbirka više usmjerena prema potrebama korisnika, to će biti atraktivnija.
Maja Šojat-Bikić (2006) dalje nastavlja govoreći kako stvaranje vizije o digitalnoj
zbirci poĉinje stvaranjem tematske koncepcije. To je koherentna priĉa (storyboard)
ili konceptualni okvir digitalne zbirke. Na temelju toga se vrši modeliranje digitalne
zbirke koji podrazumijeva i modeliranje interaktivnosti i navigacije kroz zbirku.
Dinamiĉka interakcija korisnika s arhivskim gradivom moţe obogatiti njegovo
iskustvo i pridonijeti uĉenju, istraţivanju i zabavi. Zato je od poĉetka kreiranja
sadrţaja i koncepta digitalne zbirke potrebno napraviti i scenarij korisnikovih akcija
(Smith, 2000:5). Ovakav korisniĉki pristup oblikovanju digitalne zbirke je ujedno
selektivan pristup sadrţaju koji će digitalizacijom ući u zbirku. Ovaj pristup svakako
mora odgovoriti na pitanje: koji digitalni projekti imaju najviše vjerojatnosti za
uspjeh? Svi su kulturni sadrţaji prihvatljivi, ali jesu li i korisni, odnosno hoće li se za
njih pokazati interes korisnika. Kvaliteta, rijetkost i njihova jedinstvenost sigurno
imaju utjecaj na njihov izbor (Šojat-Bikić 2006:24).
4. Vizualni identitet i tehnika digitalizacije arhivske građe
Vizualni identitet ovisi i o tehnici i kvaliteti provedene digitalizacije. S te
strane potrebno je nešto više reći o samoj tehnici digitalizacije i njezinoj provedbi.
Digitalizacijom arhivskog gradiva, tekstualnog, slikovnog, video ili
trodimenzionalnog, dobivaju se digitalne preslike izvornika. Ona se vrši pomoću
razliĉitih ureĊaja, ovisno o mediju kojim se digitalizira (skenerima i digitalnim
fotoaparatima), dok se za zvuĉno i video gradivo koriste hardverski dodaci
raĉunalima ili pak zasebni ureĊaji specijalne namjene (Stanĉić 2009:33, 34).
Tekstualno gradivo moţe se unositi u raĉunalo prepisivanjem i skeniranjem
ili slikanjem digitalnim fotoaparatom, uz kasniju upotrebu programa za optiĉko
prepoznavanje slova (engl. OCR – Optical Character Recognition). Prepisivanje je
najjednostavniji oblik digitalizacije tekstualnog gradiva. On je ujedno dugotrajan,
iscrpljujući i vrlo skup naĉin prijenosa teksta u digitalni oblik. Ovaj oblik je
najisplativiji ukoliko se radi o rukopisima, starim, poţutjelim, nedovoljno
kontrastnim stranicama, tekstovima s rukom nadodanim bilješkama na marginama ili
oznaĉenim tekstom. Prepoznavanje teksta ovdje ne bi bilo moguće i svi drugi
postupci osim prepisivanja bili bi skuplji i vremenski dugotrajniji (Stanĉić 2009:55).
Kvaliteta ovog oblika digitalizacije najviše ovisi o toĉnosti prepisivanja i izboru
najadekvatnijeg programa u kojem se vrši prepisivanje.
Drugi oblik digitalizacije je skeniranje. Tekstualno gradivo moţe se skenirati
s originala ili već postojećeg mikrofilma. Skeniranje originala koji se nalazi na
zasebnim listovima papira standardne veliĉine moţe se automatizirati uporabom
stolnih skenera opremljenih uvlakaĉem papira (Stanĉić 2009:55). Vaţno je naglasiti
da se skeniranjem tekstualnog gradiva kao rezultat dobiva njegova digitalna slika, a
ne tekst koji se moţe obraĊivati. Stoga je kasnije potrebna dodatna obrada
programom za optiĉko prepoznavanje slova, koji sliku teksta pretvara u obradiv
tekst. Pri tome nije moguće izbjeći pojavljivanje odreĊenog broja pogrešno
prepoznatih znakova koji se moraju ruĉno ispravljati, što je ujedno i najzahtjevniji
dio posla. Ako se dokument skenira s namjerom da ostanu pohranjene samo digitalne
fotografije, u tom sluĉaju dokument nije pretraţiv. I takve digitalne slike moraju se
kasnije obraditi, tj. moraju im se ugraditi metapodaci kako bi postale pretraţive
(Stanĉić 2009:56).
Digitalnim fotoaparatima se moţe vršiti digitalizacija tekstualnog i slikovnog
gradiva. Oni su danas već dostigli kvalitetu profesionalnih klasiĉnih fotoaparata, iako
ih cijenom nadmašuju. No oni skraćuju proces digitalizacije gradiva koje se ne moţe
obraditi klasiĉnim skeniranjem. Tako se umjesto fotografiranja klasiĉnim
fotoaparatima, izrade mikrofilmova te njihovog skeniranja, gradivo slika digitalnim
fotoaparatom koji sliku odmah zapisuje u digitalnom obliku.
Primjer digitalizacije Matice vjenčanih ţupe Sasina, Bosna i Hercegovina,
pomoću digitalnog fotoaparata
Slikovno gradivo digitalizira se upotrebom skenera s visokom razluĉivošću ili
digitalnih fotoaparata. Budući da se digitalizacijom ţeli saĉuvati informacijski
sadrţaj predloška, digitalna slika mora biti kvalitetna. To znaĉi da mora biti
skenirana u visokoj razluĉivosti (najmanje 600 dpi) u 24-bitnoj boji za manje
formate, te 300 dpi za veće formate. Slika visoke razluĉivosti je manje prikladna za
prijenos mreţom, te se preporuĉa izrada tri verzije svake digitalizirane slike – jedne u
boji, visoke razluĉivosti, koja mora biti što vjernija originalu i koja nije
komprimirana, druge s manjim brojem nijansi osnovnih boja, niţe razluĉivosti ili pak
komprimirane, koja će biti pogodnija za prijenos mreţom, te sitne identifikacijske
sliĉice (Stanĉić 2009:58). Kao i kod upotrebe skenera, tako se i kod upotrebe
digitalnog fotoaparata dobiva digitalna slika, ali ne i tekst koji je pretraţiv. Potrebna
je dodatna obrada ako se ţeli tekst uĉiniti pretraţivim, što svakako povećava i
uporabljivost i kvalitetu digitalizacije. Zvuĉno gradivo se digitalizira tako da se
zvuĉni izlaz ureĊaja za reprodukciju odreĊenog medija, npr. gramofonske ploĉe,
audio kasete ili studijske magnetske trake, poveţe s raĉunalom. U raĉunalu mora biti
ugraĊena kartica koja moţe prihvatiti zvuĉni ulaz, te ono mora biti opremljeno
programom za prihvat i obradu zvuĉnog signala (Stanĉić 2009:65).
Digitalizacija video gradiva svodi se na digitalizaciju slike i digitalizaciju
zvuka. Digitalni video zapis zauzima dosta mjesta, što se moţe smanjiti
komprimiranjem, ali se tada gubi na kvaliteti (Stanĉić 2009:69). Slikovnom se
gradivu nakon digitalizacije mora odrediti kvaliteta, zbog toga što ureĊaji za
digitalizaciju ne moraju uvijek vjerno prenijeti boju. Slikovne prikaze potrebno je
dodatno obraditi nekim od programa za obradu slika, te ih uĉiniti što vjernijima
originalu (Stanĉić 2009:75). TakoĊer, slikovno gradivo je zbog potrebe distribucije
putem mreţe potrebno komprimirati. Komprimiranje se moţe provesti bez ili sa
gubicima kvalitete.
5. Neki projekti digitalizacije arhivske građe u svijetu
Jedan od brojnih primjera, koji ću predstaviti u svrhu prikazivanja kako
digitalizacija moţe posluţiti u vizualnoj komunikaciji nacionalne baštine jedne
drţave i mogućnosti interaktivnog komuniciranja s korisnicima, je projekt American
memory, objavljen na web portalu http://memory.loc.gov/ammem/index.html . Ovaj
projekt pokrenula je izmeĊu 1990. i 1994. The Library of Congress s ciljem
slobodnog pristupa preko Interneta pisanim i zvuĉnim zapisima, snimljenim
audiovizualnim snimkama, slikama, mapama, nacrtima i notnim zapisima koji
dokumentiraju ameriĉku povijest. Istraţivaĉi, uĉenici, uĉitelji, profesori, studenti,
javnost i cjelokupna globalna internetska zajednica sada moţe na jednom mjestu
dobiti vizualne informacije preko originalnih digitalnih reprodukcija o svim
najvaţniijim dogaĊajima iz politiĉkog, gospodarskog, kulturnog i svakodnevnog
ţivota SAD. Svi materijali, oni s papira, zvuĉne snimke, video snimke i slike
prenesene su u digitalni oblik, te je stvorena velika kolekcija od preko 5 milijuna
pojedinaĉnog digitaliziranog materijala (do 2000. g.) koji se moţe kvalitetno
pregledavati na Internetu.45
Osim što je arhivska i druga graĊa digitalizirana, ona je i dodatno obraĊena
tako da korisniku omogućava interaktivni i multimedijski pristup graĊi, pretraţivanje
po razliĉitim predmetnicama, poveznice (linkovi) sa srodnim temama, kvalitetno
pregledavanja slika, tekstualnog materijala, zvuĉnih i video zapisa, kao i njihovo
preuzimanje s Interneta. Sve to stvara jedan nov multimedijski doţivljaj za
istraţivaĉa, kao i za svakog tko se naĊe na ovim stranicama.
5.1. Memory of the world
U podruĉju zaštite dragocjenih zbirki i dokumenata vaţan je program
Sjećanje svijeta (Memory of the World), koji je UNESCO pokrenuo 1995. godine s
ciljem oĉuvanja i upoznavanja sa rijetkim i ugroţenim djelima pisane kulturne
baštine od univerzalnog znaĉaja. Ovaj projekt zalaţe se za zaštitu vrijednih knjiga u
45
[ http://memory.loc.gov/ammem/about/index.html ( 7.9.2009 ) ]
bibliotekama i arhivima, te na taj naĉin sluţi oĉuvanju povijesne kulturne baštine, a
posebno ugroţenih i jedinstvenih zbirki.
Na portalu UNESCO-ovog projekta Memory of the world mogu se vidjeti svi
projekti digitalizacije u pojedinim zemljama koje su se ukljuĉile u ovaj projekt.
Karta Tabulae hungaria kojom su Hrvatska i Mađarska predstavljene
u registru projekta Memory of the world za 2007. g.46
5.2.Oxford – Imaging Project
Vrijedan projekt digitalizacije je i Imaging Project, nastao kao dio inicijative
Specialised Research Collections in the Humanities i dostupan preko web stranice.
Projekt omogućava pristup više od 80 ranih rukopisa koji se nalaze u institucijama
pridruţenim Oxfordskom sveuĉilištu. IzmeĊu 1995. i 2000. godine Imaging Project
ranih manuskripta stvorio je digitalne slike visoke razluĉivosti izravno snimljenih
originala manuskripata, odabranih kao najveće blago njihovih knjiţnica, kako bi se
omogućila veća dostupnost originalima koji su bili previše krhki za rukovanje
odnosno uporabu.47
46
47
[ http://portal.unesco.org/ci/en/... ( 7.9.2009 ) ]
[ http://image.ox.ac.uk/ ( 9.9.2009 ) ]
Manuskripti biblioteke Oxford.48
Manuskripti datiraju od 9. do 19. stoljeća i porijeklom su mahom iz Welsa,
Irske, Bretanje i Kornvala. Broj rukopisa nije, naravno, kompletan, a naţalost, zbog
nedostatka pojedinih slika prepoznat je tek kad je projekt kompletiran. Opisi
manuskripata i signatura mogu se pregledavati i pretraţivati, ali i otisnuti razvrstano
po kolekciji ili stranicu po stranicu. TakoĊer, u ovoj ''knjiţnici'' digitalnog oblika
postoji i informacija o veliĉini slike i podaci o datoteci.
5.3. Island i Slovenija
Projekt SagaNet – Islandic Medieval Literature (Islandska srednjovjekovna
literatura) kooperativni je projekt knjiţnice National and University Library of
Iceland i sveuĉilišta Cornell University, udruţenih s Arni Magnusson Institute.
Sastoji se od slika rukopisa i knjiga tiskanih prije 1901. godine. Digitalizirano je
240.000 stranica rukopisa i 153.000 tiskanih stranica. S digitalizacijom se zapoĉelo u
lipnju 1997, a projekt je otvoren u lipnju 2001. Zbirka sadrţi veliki broj islandskih
obiteljskih rukopisa i veliki broj mitologija njihovoga naroda i zemlje, ali i povijest
norveških kraljeva i sliĉno.49
Od 1998. godine Nacionalna i sveuĉilišna knjiţnica Slovenije je pokrenula
nekoliko projekata digitalizacije, a meĊu njima i Projekt digitalizacije slavenskih
rukopisa iz kolekcije Jerneja Kopitara, ĉija zbirka sadrţi rukopise (kodekse) na
ćirilici (34 uglavnom na ćirilici iz 11–15. stoljeća) i na glagoljici.50
48
Isto
[http://sagnanet.is/ ( 12.9.2009 ) ]
50
[http://nuk.uni-lj.si/kopitarjevezbirke/ ( 9.9.2009 ) ]
49
6. Projekti digitalizacije arhivske građe u Hrvatskoj
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske ukljuĉilo se u svjetske trendove
digitalizacije vrijedne nacionalne i kulturne graĊe i 2006. g. donijelo je Nacionalni
program digitalizacije arhivske, knjižnične i muzejske građe. Ovaj projekt ima za cilj
digitalizacijom vrijednog kulturnog nasljeĊa omogućiti veću dostupnost arhivske,
muzejske i knjiţniĉne graĊe kao dijela nacionalne kulturne baštine (Nacionalni
program digitalizacije arhivske, knjiţniĉne i muzejske graĊe, 2006:4). Portal
Hrvatska kulturna baština sluţi za predstavljanje zbirki digitaliziranog gradiva koje
je napravljeno u sklopu programa ''Hrvatska baština'', nastalog iz smjernica
Nacionalnog programa digitalizacije arhivske, knjižnične i muzejske građe.51 Svrha
portala je da na jednom mjestu detaljno predstavi sve zbirke s digitalnim
materijalima. MeĊutim, mnoge ustanove koje su digitalizirale svoju graĊu nemaju tu
graĊu dostupnu za pregledavanje putem Interneta.
Portal Hrvatska kulturna baština predstavlja sve digitalizirane zbirke iz projekta Hrvatska
kultura. Međutim, neke od digitaliziranih zbirki nije moguće pregledavati preko Interneta.
Arhivska zbirka Hrvatskog školskog muzeja pruţa samo kratku informaciju o zbirci, bez
mogućnosti pregledavanja digitalnog materijala.52
Ipak, velika je prednost da su na portalu navedene sve digitalne zbirke nastale
u sklopu navedenog projekta koje se nalaze u pojedinim institucijama kulture, bez
obzira da li je moguć ili ne njihov pregled na Internetu. Nacionalna i sveuĉilišna
knjiţnica u Zagrebu pokrenula je 2005. projekt digitalizacije svojih najvrijednijih
djela i dio digitaliziranog materijala objavljuje na mreţnoj stranici Digitalizirana
baština. Na stranici je dostupan dio digitalne graĊe, koju u najvećoj mjeri ĉine djela
odabrana iz Zbirke građe posebne vrste.53
51
[ http://www.kultura.hr/hr ( 11.9.2009 ) ]
Isto
53
[ http://www.nsk.hr/Heritage... ( 12.9.2009 ) ]
52
Digitalizirana karta na web portalu Nacionalne i sveučilišne knjiţnice u Zagrebu 54
Što se tiĉe mogućnosti kretanja kroz ovu digitalnu zbirku, ona je olakšana jer
je graĊa podijeljena po tematskim zbirkama. Korištenje olakšava i mogućnost jasnog
pregledavanja digitalnog materijala s mogućnostima povećanja slike. TakoĊer, svaki
materijal ima svoj bibliografski zapis. Nedostatak je što se digitalizirani materijal ne
moţe preuzeti s Interneta i što se ne moţe ispisati. Ono što se moţe primijetiti
istraţivanjem web stranica arhivskih ustanova u Hrvatskoj je da jedan dio njih još
uvijek ne pruţa pregled svog digitaliziranog materijala preko Interneta iako dosta
njih sudjeluje i provodi projekte digitalizacije arhivske graĊe. U usporedbi sa
svjetskim i europskim istim i sliĉnim institucijama, u nekom su obliku zakašnjenja.
Vizualna komunikacija je ostvarena ali ograniĉena, s nadom da se na ovim
projektima radi i da će se još dosta uĉiniti.
Drţavni arhiv u Pazinu nudi mogućnost pregleda dijela digitaliziranog arhivskog
gradiva s oznakom signature, ali bez mogućnosti uvećanja slike, printanja,
pregledanja i spremanja za korištenje.55
54
55
Isto
[ http://www.dapa.hr/index.php?... ( 14.9.2009 ) ]
7. Primjeri digitalizacije arhivske građe u Bosni i Hercegovini
7.1. Arhiv Bosne i Hercegovine
Arhiv BiH je osnovan 1947. godine, a od tada se svakodnevno razvijao i
proširivao. Tako je 1968. godine u ovom arhivu bilo 80% nesreĊenih fondova, a
1991. godine 59% arhivskih fondova bilo je pokriveno znanstveno-obavijesnim
pomagalima. Koncem sedamdesetih Arhiv je proširio svoju djelatnost na zaštitu i
obradu filmske graĊe u zemlji. Šezdesetih godina prošlog stoljeća zapoĉinje se
razvijati i informacijsko-dokumentacijska djelatnost u arhivskoj sluţbi BiH.56
MeĊutim, koliko se moţe saznati o radu ovog arhiva s njegove web stranice, projekt
digitalizacije se ne provodi.
Web stranica Arhiva BiH
7.2. Arhiv Federacije BiH
Trenutna politiĉka podjela BiH na Federaciju BiH i Republiku Srpsku
uvjetuje i postojanje dva zasebna arhiva: Arhiva Federacije BiH i Arhiva Republike
Srpske.57 Arhiv Federacije BiH objedinjuje arhive u deset kantona, na koje je
podijeljena Federacija BiH. To je i sluţbeni arhiv Vlade Federacije BiH i u njemu se
ĉuvaju sluţbeni dokumenti, ali i drugi vrijedni izvori. Ovaj arhiv trenutno ne provodi
digitalizaciju arhivske graĊe, ali ima svoju Internet stranicu.
Slijede manji arhivi u deset ţupanija/kantona, na koje je podijeljena
Federacija BiH, a u kojima je situacija podjednaka, osim Arhiva Tuzlanskog
56
57
[ http://www.arhivbih.gov.ba ( 20.10.2009 ) ]
[ www.fbihvlada.gov.ba/bosanski/uprave/arhiv_federacije.php ( 8.10.2009 ) ]
kantona/ţupanije, koji je još 2008. godine zapoĉeo s projektom digitalizacije i
multimedijskog arhiviranja graĊe. Trenutno se ta njegova graĊa ne moţe pretraţivati
preko Interneta, ali je znaĉajno da je jedan od rijetkih arhiva u BiH koji provodi
digitalizaciju.58 Arhiv koji takoĊer provodi digitalizaciju i nabavlja digitalne
dokumente od znaĉaja za dotiĉni arhiv je Arhiv Unsko-sanske ţupanije. Naţalost, ni
na njihovoj web stranici nije moguće pregledavati digitaliziranu graĊu.
Web stranica Arhiva Tuzlanskog kantona, www.arhivtk.ba .
Digitalizirana građa se ne moţe pretraţivati putem Interneta.
7.3. Arhiv Republike Srpske
Arhiv Republike Srpske ima svoju Internet stranicu i moţe se dobiti priliĉan
broj podataka o radu i bogastvu arhiva. TakoĊer, u njemu se provodi digitalizacija
arhivske graĊe, a dio materijala dostupan je na internetskoj stranici arhiva: slike i
dokumenti iz Drugog svjetskog rata, dokumenti iz Jasenovca, veći broj starih
dokumenata, originalni dopisi iz II svjetskog rata i sliĉno.59
58
59
[ http://www.arhivtk.ba ( 20.9.2009 ) ]
[ http://www.arhivrs.org ( 20.9.2009 ) ]
Arhiv Republike Srpske ima veliki broj digitaliziranih dokumenata
koji se mogu pregledavati putem Interneta 60
8. Nacionalna i univerzitetska biblioteka Bosne i Hercegovine u Sarajevu
Nacionalna i univerzitetska biblioteka u Sarajevu je središnja biblioteka BiH
već više od šezdeset godina. To je javna ustanova od nacionalnog znaĉaja, koja
obavlja knjiţniĉnu i informacijsku djelatnost nacionalne knjiţnice BiH, ali i središnje
knjiţnice Sveuĉilišta u Sarajevu. Referentni centar Nacionalne i univerzitetske
biblioteke BiH omogućava mreţni pristup komercijalnim bibliografskim bazama, te
onima u slobodnom pristupu za sve ĉlanove znanstvene i akademske zajednice BiH.
Putem jedinstvene akademske mreţe Sveuĉilišta u Sarajevu studenti, znanstvenici i
nastavno osoblje su u mogućnosti pristupiti informacijskim sistemima i znanstvenim
bazama podataka.61
60
61
Isto
[ http:// www.nub.ba/ ( 7.10.2009 ) ]
Web stranica Nacionalne i univerzitetske biblioteke BiH www.nub.ba . Digitalizirani
dokumenti se ne mogu vidjeti. U tijeku je proces digitalizacije.
Naţalost, postupak digitalizacije ove biblioteke još nije poĉeo, ali poĉetni
koraci su upravo ovih dana napravljeni. Upravo u tekstu koji se trenutno nalazi na
naslovnici web stranici Nacionalne i sveuĉilišne biblioteke BiH stoji vijest o
seminaru o digitalizaciji za djelatnike Biblioteke.
9. Gazi Husrev-begova biblioteka u Sarajevu
Govoreći o knjiţnicama u BiH bilo bi svakako šteta ne spomenuti u nekoliko
reĉenici i ovu biblioteku, koja ima svoju Internet stranicu preko koje se moţe
pretraţivati razne sadrţaje i dokumente. Gazi Husrev-begova biblioteka ima oko
osamdeset tisuća svezaka knjiga, naslova, ĉasopisa i dokumenata na orijentalnim,
bosanskom i drugim europskim jezicima. Taj broj ukljuĉuje oko 10.000 kodeksa s
više od 20.000 većih ili manjih djela islamske studije i orijentalne jezike i
knjiţevnosti.
Osim toga svega, biblioteka posjeduje 25.000 svezaka na bosanskom jeziku i
drugim europskim jezicima. Ove periodike ukljuĉuju najstarije novine i ĉasopise
tiskane u Bosni i Hercegovini, kao i tekuća izdanja. Knjiţnica takoĊer posjeduje
vrijednu zbirku periodike i radova na orijentalnim jezicima. Ima i 4.000 dokumenata
o povijesti BiH, od kojih 1.000 potjeĉu iz BiH, te su ili originali ili ovjerene kopije.62
Biblioteka još ne provodi projekt digitalizacije, ali radi na drugim vidovima
multimedijskog arhiviranja, te se neki od dokumenata mogu vidjeti u digitalnom
obliku, ali je to za sada priliĉno mali broj.
62
[ www.ghbibl.com.ba/ ( 8.10.2009 ) ]
Gazi Husrev-begova biblioteka raspolaţe manjim brojem digitaliziranih dokumenata
kojima se moţe pristupiti preko weba www.ghbibl.com.ba .
Iz prethodnog pregleda projekata digitalizacije u Bosni i Hercegovini moţe se
vidjeti da su to tek poĉeci, koji zasad nemaju nekog zajedniĉkog projekta pod
okriljem Ministarstva kulture i sve je prepušteno entuzijazmu ravnatelja i djelatnika
pojedinih arhiva. Za vjerovati je da će situacija u dogledno vrijeme postati bolja.
10. Zaključak
Informacijsko-komunikacijska tehnologija u svim segmentima ljudskog
djelovanja bitno utjeĉe na sva društvena kretanja i mijenja karakter suvremenog
društva. Suvremena tehnologija je olakšala i pridonijela velikom protoku
informacija, ali i znatno olakšala pristup informacijama do kojih unazad nekoliko
godina nismo mogli ni pribliţno ovako lako doći kao danas. Konstantnim
povezivanjem i vrednovanjem informacija, stvaranjem novih spoznaja o arhiviranju
arhivske graĊe u digitalnom obliku, te davanjem tako arhivirane graĊe na korištenje
svima onima koji to ţele i mogu, stvara se informacijsko društvo koje omogućuje
brţu i lakšu dostupnost arhivske graĊe.
Hrvatska vlada je na temelju preporuka iz Europske unije i iz programa eEurope 2005. usvojila program e-Hrvatska, koji obuhvaća napore da se hrvatsko
društvo transformira u informacijsko. Tim je programom obuhvaćen i sam pravni
okvir za razvoj informacijskog društva, a on je odreĊen zakonima koje sam
spomenuo u ovome radu. Ima ih mnogo, tema je velika i opširna je informacija, te
zahvaća, kao takva, elektroniĉke potpise, elektroniĉku trgovinu, telekomunikacije,
radiofrekvencijski spektar, elektroniĉke medije, zakone o patentu, ţigu i autorskim
pravima, industrijski dizajn, zaštitu osobnih podataka i u Zakon o pravu na pristup
informacijama.
Na kraju bih spomenuo Digitaliziranu baštinu Nacionalne i sveuĉilišne
knjiţnice u Zagrebu, koja najjasnije ocrtava primjer za druge knjiţnice, nadam se u
skoroj budućnosti. Nacionalna i sveuĉilišna knjiţnica ima nekoliko bitnih osobina:
ona postoji kao najveća knjiţnica u Hrvatskoj, s najviše arhivske graĊe, no ona
postoji (naravno ne cijela) i u digitalnom obliku, tj. u raĉunalu. Kao takva dostupna
je velikom dijelu javnosti u digitalnom obliku. Velika njena osobina je i ta da
predstavlja tek izbor iz riznice digitalizirane graĊe knjiţnice. Ona se nadopunjuje
svakim danom, raste i postaje veća i bogatija za nove i nove naslove i digitalizirane
stranice. Moţemo tako slobodno reći da avantura tek poĉinje, pravi posao je tek pred
nama. Ovaj današnji raĉunalni medij je uistinu fleksibilan, što po digitalnom
arhiviranju vidimo kako je moguće istu graĊu arhivirati i predstaviti na razne naĉine.
To u svakom sluĉaju znaĉi da se takve digitalizirane zbirke mogu i dalje mijenjati,
usavršavati, prilagoĊavati potrebama i ţeljama korisnika.
A što se tiĉe Bosne i Hercegovine, ovdje je situacija malo drugaĉija i malo
lošija. Naime, kao što znamo, BiH je u skorije vrijeme pretrpjela jedan veliki i
razarajući rat, koji nije samo uništio objekte i raselio veliki broj ljudi, nego je takoĊer
uništio, što djelomiĉno što potpuno, i mnoge knjiţnice, biblioteke i arhive.
Arhivima i bibliotekama nedostaju sredstva, ali i ljudi koji bi te projekte
vodili i arhivirali vrlo vrijednu graĊu digitalno, kako bi se saĉuvala od propadanja i
uništavanja. Na tom planu rade samo neke knjiţnice, ali još uvijek nije moguće preko
njihovih Internet stranica pretraţivati pojedine dokumente, kako je to moguće,
recimo, u sliĉnim knjiţnicama Hrvatske ili Europe. U multimedijskom arhiviranju
prednjaĉi svakako Nacionalna i sveuĉilišna biblioteka Sarajevo i još neke manje
biblioteke u BiH, a u digitalnom arhiviranju prednjaĉi nekoliko manjih arhiva. No,
to je uistinu premalo za ovo vrijeme i mjesto. Nadamo se da će se situacija poboljšati
u skorije vrijeme, a postoje i dobre naznake brzog poboljšanja.
Slavo Grgić
Visual Identity and Digitization of the Archive Records
Summary
Due to the archives digitization, researchers, scientists, students, teachers and
others can now search and browse the archives from a home or office, as yet some of
them had to spend days in the dark and stuffy archives or to travel for hours or days
to get to them. We live in an era of IT requirements for available and fast
information; therefore we need to set new boundaries for benefit of end users or
information researchers. A digital object can be created as digital entity of an analog
material (museum artifacts, books, newspapers, manuscripts, sound and film records)
or ''born digital'' (''born digital'') in an electronic form (digital database, photos,
digital sound, digital film, website, etc.). Digitization projects require huge financial
resources that many smaller archive institutions can not afford. If one does not have
the original material, digitization will help to access digitized archives, representing
an important source of the local and wider regional history and thus filling in their
own existing fund. Major archives implemented own digitization of rare and valuable
material, according to the criteria and priorities they have set. Usually these
digitization projects are part of a broader national project of national heritage
digitization and they are initiated by the ministries of culture. Virtual and visual
communication over the Internet in the coming decades will become even more
important as a visual identity for various organizations, and countries or people will
become more accessible for those who are actively involved in the project of own
national heritage digitization. Digitization projects in Croatia are in a big swing, and
so far they have made a lot regarding projects of digitizing archival materials. As for
Bosnia and Herzegovina the situation is more complicated because it lacks financial
resources as well as experts who would lead projects. However, in several smaller
archives it is in forefront, and soon there will be even more, because new projects
have been announced.
EMIN MESIĆ1
RTV Unsko-sanskog kantona
Bihać
TV DOKUMENTACIJA I ARHIVA.
DIGITALIZACIJA AUDIO-VIZUELNIH ZAPISA
NOVI PREDMET ARHIVISTIKE
Apstrakt: Ovim radom se ţeli naznaĉiti problem dokumentovanja i
arhiviranja AV (audiovizuelnih) TV sadrţaja. Arhiviranje TV produkcije oduvijek
predstavlja koĉnicu razvoju televizijskog medija zbog prostornih, tehniĉkih i
kadrovskih teškoća. U vrijeme dinamiĉnih tranzicijskih i tehnoloških procesa u
svijetu i BiH radi pristupanja evropskim integracijama mora urediti mnoge oblasti, a
meĊu njima i radio-televizijski komunikacijski sistem. Jedan u nizu mnogobrojnih
zadataka koji stoje na tom putu jeste prelazak sa analognih AV tehnologija na
digitalne, što su već sprovele sve zemlje Evropske unije. Naša namjera je, pored
ostalog, da ukaţemo na problem uvoĊenja AV arhiva kao jednog od najznaĉajnih
poslova u cjelokupnom ovom procesu. Time će se uveliko olakšati rad televizijskih
novinara, dokumentarista i arhivista, i, što je najvaţnije, televizijski medij će
definitivno zaokruţiti mukotrpni proces vlastite digitalizacije.
Ključne riječi: televizijski medij, tv dokumentacija i arhiva, AV
(audiovizuelne) tehnologije, digitalizacija, arhivistika, TV produkcija.
Uvod
Snaţan razvoj elektronskih medija znatno je povećao obim televizijske
produkcije, a time i potrebu za boljom zaštitom, dokumentovanjem i arhiviranjem
audio-vizuelnih zapisa. Ta je potreba utoliko veća što rad i djelovanje savremenog
televizijskog medija danas predstavlja dominantan oblik i naĉin prikupljanja, obrade,
produkcije i distribucije razliĉitih informacija. Televizijsko komuniciranje
omogućuje prenošenje ''ţive slike'' bez ikakvih daljinskih ograniĉenja, a zahvaljujući
dostignućima nove digitalne tehnologije brzina snimanja i montaţe igranog i
serijskog TV programa višestruko je povećana. Zbog velike koliĉine dnevno
produciranog audio-vizuelnog materijala većina TV stanica se sve više suoĉava sa
1
Autor je izvršni direktor Sektora TV programa u RTV USK u Bihaću i predavaĉ komunikološke
grupe predmeta na Pedagoškom fakultetu u Bihaću i Visokoj školi za industrijski i poslovni
menadţment u Bosanskoj Krupi.
problemima selekcije i arhiviranja emitovanih TV sadrţaja. U nemogućnosti da
kvalitetno zaštiti i ĉuva svoju arhivsku graĊu kao ''records continuum'', tj. kao zapis o
kontinuitetu, nuţno je organizovati arhiviranje makar dijela kvalitetnih audiovizuelnih zapisa koji mogu biti korisni za razliĉita kulturološka i nauĉna istraţivanja.
Arhivistika kao društvena nauka koja se bavi prouĉavanjem unapreĊenja
metodologije struĉnog rada u arhivskoj djelatnosti, pretendira i na proširenje svoga
predmeta rada na nove medije koji će u 21. vijeku producirati ogromnu koliĉinu
nauĉno relevantnih informacija. To se prvenstveno odnosi na Internet kao globalnu
informacijsko-komunikacijsku mreţu koja će vrlo brzo postati medij za publiciranje
nauĉnih informacija. Budući da je Internet već sam po sebi istovremeno i sistem za
zaštitu, ĉuvanje i arhiviranje objavljenih informacija, postavlja se pitanje da li će na
isti naĉin u skoroj budućnosti biti arhivirani i audio-vizuelni sadrţaji elektronskih
medija (ovdje se prema radijskim sadrţajima ĉesto ĉini diskriminacija, pošto se
pojam ''elektronski medij'' sve ĉešće uzima kao sinonim za TV program). Neka
istraţivanja u SAD i Engleskoj, gdje se najdalje otišlo u digitalizaciji arhivske graĊe,
potvrĊuju da su se mnoge tamošnje arhive zbog ''totalne digitalizacije štampanog
materijala'' suoĉile s problemima viška prostora.
''Otuda su savremene tendencije u arhivistici usmjerene na stvaranje nauĉnih
normi ĉija primjena neće biti ograniĉena u vremenu i prostoru, već će imati i
dugoroĉniju vaţnost i znaĉaj. Nije, dakle, cilj arhivistike da stvori nauku koja će
vaţiti za sve arhive svijeta, već da se specijalistiĉkim pristupom svakom pitanju
unutar struke, u korelaciji s drugim nauĉnim disciplinama, doĊe do pragmatiĉnih
rješenja kao temelja na kojem će se graditi osobenosti svakog segmenta arhivske
struke u svakoj konkretnoj arhivskoj sredini. Takav će pristup arhivistiku uĉiniti
produktivnom nauĉnom disciplinom koja proţima sve tehnološke procese, a zasniva
se na jedinstvu arhivske teorije i prakse''.2
Ulaskom raĉunara u televizijske sluţbe za dokumentaciju i arhivu poĉeo se
mijenjati sam odnos korisnika prema audio-vizuelnoj arhivi kao potencijalnom
izvoru novih (starih) informacija. Neki novinari su tek tada poĉeli shvatati da se
najveći dio materijala za njihove dokumentarne reportaţe nalazi upravo tu i da ne
moraju kao ranije nepotrebno gubiti vrijeme na traganju za raznom dokumentacijom.
Sada imaju mogućnost da umjesto skeniranih poţutjelih fotografija iz arhiva, iz
centralnih raĉunarskih memorija uzmu ''ţivu sliku''. Iako ova arhiva takozvanih
''ţivih slika'' još nije potpuno zaţivjela, već odavno sama ideja digitalizacije
televizijskih dokumentacija i arhiva nailazi na veliku podršku medijskih djelatnika.
Savremeno novinarstvo i dokumentacija
Ţurnalistiĉko poimanje dokumentacije u savremenoj teoriji i praksi sve više
gubi svoj prvobitni smisao, prije svega zbog razvoja novih tehnika i tehnologija za
2
Dr. Azem Koţar, Dr. Ivan Balta, Pomoćne historijske znanosti i arhivistika, Arhiv Tuzlanskog
kantona [ i ] Društvo istoriĉara BiH, 2004, str. 137.
proizvodnju vijesti i drugih medijskih sadrţaja. Prikupljanje, selekcija i ĉuvanje
audio-vizuelnog materijala nema više iskljuĉivo tehniĉki karakter koji su nekad
imale filmoteke, fonoteke i fototeke. ''Dokumentacijski materijal nije nikakva mrtva
arhiva, već je stalni izvor podataka za novinare. Za dokumentaciju je vaţno da
posjeduje što veći i kvalitetniji izbor materijala i dokumenata kako bi informiranje
bilo što potpunije i uvjerljivije. Ove su dokumentacije ujedno i najpristupaĉnije,
naroĉito kada je potrebno brzo reagirati (što je u novinarstvu najĉešći sluĉaj) kada
doĊe do iznenadnih i neoĉekivanih dogaĊaja. (Biškup,1981: 89).
Problem dokumentovanja TV produkcije utoliko je veći što danas velika
popularnost i gledanost televizijskih emisija diktira i oblikuje javno mnijenje, tako da
sada umjesto temeljne misli starih Sumera, koja glasi: ''Što nije zapisano, kao da se
nije dogodilo'', danas kod mnogih ljubitelja televizijskog medija vrijedi maksima
koja kaţe da ''ono što nije objavila TV, nije se ni dogodilo''. Prema pravilima
Regulatorne agencije za komunikacije (CRA) TV kuće su duţne da sve
informativno-politiĉke emisije ĉuvaju duţe ili kraće vrijeme (od mjesec do godinu
dana, a neke i trajno). Pored toga vrlo je znaĉajna i takozvana biografska
dokumentacija, koja se bavi prikupljanjem i dokumentiranjem podataka o
znamenitim liĉnostima, ustanovama, gradovima, istorijskim dogaĊajima i sliĉno.
Ogromna koliĉina informacija iz kulture i nauke zasluţuju trajno ĉuvanje s obzirom
da se u televizijskoj produkciji svakodnevno registruju i najrecentnije nauĉne
informacije sa raznih okruglih stolova, panel-diskusija i kontakt-emisija. Mnogi
televizijski kanali prakticiraju snimanje i emitovanje raznih nauĉnih foruma: nauĉnih
konferencija, kongresa i simpozija koji se ĉuvaju u TV arhivama. Sasvim je izvjesno
da se radi o izuzetno vrijednoj arhivskoj graĊi za koju nismo sigurni da je adekvatno
zaštićena i ĉuvana. U vezi s tim treba podsjetiti na ogromne koliĉine izuzetno
vrijednih biografskih zapisa arhiviranih na video-kasetama ĉiji je ''rok trajanja
iscurio''.
Prema futuristiĉkim vizijama iz druge polovine prošlog vijeka, ĉiji je jedan od
protagonista bio i francuski komunikolog R. Berger, televizija se trebala u bliskoj
budućnosti strukturisati kao makro, mezo i mikro televizija. To bi otprilike
odgovaralo današnjoj podjeli televizijskih medija u BiH na: Javni RTV servis
odnosno BHT (makro), entitetske RTRS i FTV (mezo) i kantonalne/regionalne TV
(mikro). Kako kaţe R. Berger, ''svojom makro strukturom i svojom zavisnošću od
vlasti televizija ima tendenciju ka funkcioniranju po formulama koje obezbjeĊuju
najefikasnije ureĊenje, tj. u najvećoj mogućoj mjeri homogenu produkciju''.3 Zbog
toga se već na poĉetku ovaj autor pita da li će takav pristup moći osigurati
jedinstvenu bazu podataka o arhiviranom filmskom i TV materijalu u takvoj
heterogenoj organizaciji jednog nacionalnog televizijskog sistema. Gledajući iz
današnjeg ugla, pod pretpostavkom da se R. Bergerova vizija dijelom ispunila,
slobodno moţemo konstatovati da je, što se tiĉe ovoga drugog, bio potpuno u pravu.
3
R. Berger, u: Mario Plenković, Demokratizacija masmedija, CIP, Zagreb 1980, str. 218–219.
Selekcija dokumentarnog programa u kojem dominantnu ulogu ima kulturnoumjetniĉka komunikacija u dramskim, umjetniĉkim, filmskim i muziĉkim emisijama,
u tom pogledu daleko je najlakša zadaća. UreĊivaĉki timovi jednog broja
televizijskih medija u BiH neselektivno pristupaju TV produkciji kulturnoumjetniĉkih sadrţaja, pa se vrlo ĉesto arhiviraju TV sadrţaji vrlo sumnjivog
kvaliteta.
''Na planu primjene jedinstvenog arhivskog informativnog sistema (AIS) na
nivou bivše SFRJ, o ĉemu je potpisan sporazum 1983. godine, arhivska sluţba BiH
je zapoĉela mnoge poslove koji su polazili od jedinstvene baze podataka o graĊi.
MeĊutim, ovaj obiman, sloţen i vaţan posao nije završen''. ( Koţar, Balta,
2004:156).
Arhivska djelatnost BiH je još uvijek organizaciono neobjedinjena, što
predstavlja logiĉnu posljedicu politiĉkih prilika u zemlji. Radikalnije i dinamiĉnije
promjene treba oĉekivati tek u nekim boljim vremenima. MeĊutim, uvijek postoje,
na našu sreću, izuzeci i drugaĉiji ljudi uvijek spremni na suradnju i dijalog. U
odsustvu sinhronizovane djelatnosti na nivou drţave pojedine arhivske ustanove,
zahvaljujući inventivnosti svojih kadrova, uspjele su da se organizaciono stabilizuju i
uveţu u projekte meĊunarodne arhivske saradnje.4
Digitalizacija TV produkcije i njeno arhiviranje
Svoju primjenu u oblasti informisanja veliki elektronski sistemi su prvo našli
u velikim bibliotekama i arhivama. ''Tada su datoteke na spoljnim memorijskim
jedinicama ĉuvale podatke o knjigama i dokumentima smeštenim po policama. Na
zahtev raĉunara, preko šifre, naslova, pisca ili teme koja nas interesuje, dobijaju se
podaci o tome u kojem se delu skladišta i na kojoj polici nalazi traţena knjiga. Ali, i
kratak sadrţaj, da li je dozvoljeno njeno iznošenje iz zgrade, zatim ko ju je koristio u
odreĊenom vremenskom intervalu itd.''.5
Naţalost, iako se sve ovo u svijetu dogaĊalo prije tridesetak godina, kod nas
još uvijek ima biblioteka koje ne posjeduju kompjutor, a i za mnoge arhive
raĉunarske baze podataka su velika nepoznanica.
Digitalizacija i pohranjivanje digitalnih slika je vrlo znaĉajno iskustvo za TV
dokumentaciju i arhive. Digitalna slika se moţe promatrati sa aspekta brojnih
ograniĉenja budući da kljuĉ uspješne digitalizacije ne leţi samo u ispravnoj primjeni
tehnike, nego prije svega u razumijevanju organizacijskog okoliša u kojemu se ona
koristi. (Klasinc,1998: 139).
4
''Time se doprinosi smanjenju raskoraka u razvoju djelatnosti izmeĊu BiH i razvijenog dijela svijeta i
u mnogome amortiziraju negativne sistemske okolnosti u kojima arhivska sluţba BiH djeluje''. (Koţar
A., Balta I., cit. djelo, str. 159).
5
Stanko Popović, Kompjuter umesto olovke, ĉasopis ''Novinarstvo'', Jugoslovenski institut za
novinarstvo, Beograd 1985, br. 1–2, str. 79–80.
Ĉini se da je, zahvaljujući tehnološkom napretku i integralnosti AV
tehnologija, problem ĉuvanja, klasificiranja i korištenja audiovizuelnog TV sadrţaja
napokon prevaziĊen. Savremeni raĉunari, uz pomoć takozvanih eksternih diskova,
mogu apsorbirati ogromne koliĉine TV programa i drugog audiovizuelnog
materijala. U prelaznom periodu prelaska sa starih analognih na nove digitalne
tehnologije AV registracije koriste se hibridne tehnologije koje omogućuju sinergiju
najboljih osobina starih i novih tehnologija.
U evoluciji tehnologija AV registracije moţemo uoĉiti trendove:
o postupna registracija sa sve više elemenata stvarnosti;
o razvoj korištenja medija od individualnog preko kolektivnog do
globalnog;
o stvaranje novih, sloţenijih, trajnijih i jeftinijih nosaĉa AV informacija;
o transfer AV informacija sa analognih na digitalne tehnologije i nova
simbioza slike i zvuka u multimediju.6
Emin Mesić
TV Documentation and Archives
Digitization of Audio-Visual Records
New Subject of the Archives
Conclusion
One of the future most important tasks for TV stations in B&H is switch from
analogue AV technologies to digital ones, which implies synchronous process
entangling all sectors, from camera recording to transmission of AV signal and
archiving. Competence in AV technologies for many actors in this transitional
process has a great significance, as the work of AV archivists represent the important
segment of the whole work as the integration of B&H into European
communications system depends on it. Audio-visual, i.e. radio and television
electronic, media with modernization and modernization of keeping and protection of
archival documentation significantly improve the whole technological process in
one’s work and business. Due to that, possibility to raise quality and quantity of own
RTV production is increased. Having in mind that future of public RTV stations,
especially regional radio-television stations, lies in own capability for continual
production of documentary programs, then the AV archives will have a key role
there. With high quality and sufficient quantity of archival audio-visual material,
production of popular and more wanted documentary TV shows would be several
times cheaper.
6
Branko Bubenik, Povijesni pregled razvoja audiovizualne registracije, Uvod u AV arhivistiku, u:
''Arhivska praksa'', Tuzla 2004, str. 111–120.
Literatura:
1. Biškup, Josip, Javno komuniciranje, Zagreb, 1981.
2. Bubenik, Branko, Povijesni pregled razvoja audio-vizuelne registracije,
Arhivska praksa, Tuzla 2004.
3. Klasinc P. Peter, Kompatibilnost med arhivistiko in informacijsko znanostjo,
Atlantis, br. 1–2, Maribor 2004.
4. Koţar, Azem, Balta Ivan, Pomoćne historijske znanosti i arhivistika, Arhiv
Tuzlanskog kantona [ i ] Društvo istoriĉara BiH, Tuzla 2004.
5. Plenković, Mario, Demokratizacija masmedija, CIP, Zagreb 1980
6. Popović Stanko, Kompjuter umesto olovke, Novinarstvo, JIN, Beograd 1985.
BRANKO PEULIĆ
Investiciono-razvojna banka Republike Srpske
Banja Luka
HIBRIDNO POHRANJIVANJE ARHIVSKE
DOKUMENTACIJE I WEB PLATFORMA
Hibridno arhiviranje podrazumijeva prenos vrijednih ugroţenih materijala na
drugi medij za skladištenje podataka. Ovakav metod arhiviranja obuhvata i
mikrofilmovanje i digitalizaciju.
To znaĉi da se svaka slika mikrofilma kreira u svrhu oĉuvanja, dok skeniranje
sa mikrofilma obezbjeĊuje korisnicima brz i kvalitetan pristup. Dakle, obje tehnike
se koriste u kombinaciji, pri ĉemu mikrofilm sluţi i kao surogat za digitalizaciju. U
novije doba metoda hibridnog arhiviranja se mijenja na naĉin da digitalizacija postaje
surogat za mikrofilmovanje. Prevedeno, to znaĉi da se dokumenti prenesu prvo u
digitalni oblik (skeniranjem ili fotografisanjem digitalnom kamerom), a zatim i u
mikrofilmski oblik, koji gubi funkciju aktivnog korišćenja a zadrţava funkciju
zaštitne kopije.
Ovakav metod, novi metod hibridnog arhiviranja, obezbjeĊuje mnogo veći
kvalitet i rezoluciju digitalizovanog dokumenta.
Proces hibridnog arhiviranja MORA poĉivati na postojećim iskustvima i
dobroj praksi. Dakle, nema potrebe "izmišljati mlaku vodu" i rizikovati rezultate
samog projekta. Jedan od dobrih primjera je projekat "Metamorfoze"1 i njegove
smjernice2 koje opisuju sadrţaj, procedure i tehniĉki aspekt procesa hibridnog
arhiviranja. Isto tako je potrebno primjenjivati i razliĉite meĊunarodne ANSI3 i ISO4
standarde za razliĉite publikacije.
Cilj projekta "Metamorfoze" je obezbijediti kvalitet projekta kao i pojedinaĉnih
mikrofilmova.
O budućnosti mikrofilma se moţe reći sljedeće: niko još nije vidio u medijima
reklamu za mikrofilm, a taj materijal se i dalje uporno prodaje. Na trţištu je ostao
1
"Metamorfoze" je Holandski nacionalni projekat za zaštitu papirnog naslijeĊa.
Smjernice su definisane u dokumentu pod nazivom "Metamorfoze Preservation Microfilming
Guidelines", February 2006, Version III
3
ANSI (American National Standards Institute) - Ameriĉki nacionalni zavod za standardizaciju je
neprofitna organizacija koja nadgleda razvoj standarda za proizvode, servise, procese i sisteme u
SAD.
4
ISO (Internacional Organization for Standardization). MeĊunarodna organizacija za standardizaciju
je agencija Ujedinjenih nacija sa sjedištem u Ţenevi, zaduţena za standardizaciju, odnosno izdavanje
industrijskih i komercijalnih standarda.
2
voljom korisnika koji su razumjeli njegovu vrijednost kao medija za dugoroĉno
ĉuvanje i zaštitu podataka.
MeĊutim, upotreba mikrofilma na konvencionalan naĉin pokazuje znaĉajne
nedostatke u poreĊenju sa korišćenjem magnetnih i laserskih medija. Nakon
pronalaţenja potrebnog dokumenta ili grupe dokumenata, neophodno ih je
odštampati kako bi korisniku zahtjeva bili prezentovani. Na ovaj naĉin papiri se
ponovo gomilaju ulazeći u poslovne procese. Rješenje ovog problema se ogleda u
digitalizaciji mikrosnimaka. Dokument ili grupa dokumenata koji su traţeni mogu
biti prevedeni u digitalni oblik kao poseban fajl ili kao dio komunikacionog softvera,
zatim prebaĉeni na korisniĉki terminal. Na njemu je moguće odrediti da li će se cio
fajl štampati ili samo odreĊene particije, uz mogućnost unošenja anotacija i daljnjeg
slanja originalne dokumentacije sa anotacijama u daljnji rad kroz mreţu, uz
odraĊivanje prava pristupa odreĊenim dokumentima.
Zbog svega navedenog, razvijajući savremene digitalne sisteme mikrofilm se
zadrţao, ĉime je i nastala hibridna tehnologija. Ova tehnologija je racionalan spoj
digitalne i analogne tehnologije:
o digitalna tehnologija za brz pristup podacima i fleksibilnu distribuciju,
o analogna tehnologija za dugotrajnu zaštitu podataka i arhivsku
vjerodostojnost.
Primjena hibridnog sistema ima za cilj, sa jedne strane, da zaštiti dokumente od
oštećenja i uništenja usljed korišćenja, a da u isto vrijeme omogući što većem broju
korisnika njihovo korišćenje. Ovaj sistem treba da omogući:
o konverziju dokumenata i podataka iz analognog u digitalni oblik i obrnuto,
o mogućnost povezivanja sa postojećim informacionim sistemom,
nadogradivost za buduće potrebe, sa jasnim migracionim putevima, zbog
mogućih integracija i zaštite dosadašnjih i budućih investicija u
informacionom sistemu,
o slobodu primjene razliĉitih periferija,
o optimalno obuhvatanje, obradu dokumentacije, pretraţivanje i manipulaciju
obraĊenim dokumentima,
o da se dokument moţe unijeti u sistem snimanjem, skeniranjem ili
istovremeno na oba naĉina,
o fleksibilno arhiviranje unijetih dokumenata i njihovu migraciju sa jednog na
drugi medijum (mikrofilm, optiĉki disk ili magnetnu memoriju),
o efikasno pretraţivanje arhiviranih dokumenata bez obzira na kom medijumu
je dokument memorisan,
o fleksibilan izlaz direktno u kompjutersku mreţu, na štampaĉ ili telefaks.
Memorijske osnove ovog sistema su mikrofilm i optiĉki diskovi. Mikrofilm
obezbjeĊuje:
o analogan izgled dokumenta,
o dug vijek,
o trajnu upotrebljivost informacija,
o ekonomiĉnost i neizmjenljivost memorisanja velike koliĉine informacija,
o visoku rezoluciju memorisnih dokumenata i
o solidne osnove za migraciju na druge medije.
Optiĉki diskovi i digitalna tehnologija omogućavaju:
o velike brzine rada,
o dostupnost sadrţaja preko kompjuterske mreţe i
o ostale prednosti koje pruţa digitalna tehnologija obrade slike.
U hibridnoj okolini korisnik moţe sa jednog mjesta pretraţivati kompletan
sadrţaj, bez obzira u kojem se obliku informacija trenutno nalazi. Posebni podsistemi
osiguravaju konverziju dokumenata na liniji: digitalni oblik – mikrofilm – papir u
svim smjerovima i kombinacijama, tako da korisnik podatak uvijek moţe dobiti u
ţeljenom obliku, na potreban naĉin, u savremenim raĉunarskim mreţama ukljuĉujući
i Internet.
Najvaţnije aktivnosti prilikom faze hibridnog arhiviranja su katalogizacija i
kreiranje metapodataka (indeksa za pretraţivanje), mikrofilmovanje i digitalizacija.
Web rješenja za prezentaciju digitalizirane dokumentacije
Rješenje treba zasnivati na trenutnim standardima i u praksi definisanim u ICA
Best Practices and Standards. Arhivi, kao ĉlanovi ICA5-e, koriste ICA organizaciju
kao izvor najnovijih preporuka u pogledu opštih smjernica za izradu opisa i
digitalizacije arhivske prezentacije. ICA je globalna mreţa sa više od 1400
institucionalnih ĉlanova u 190 zemalja, ĉineći tu organizaciju u pravom smislu
meĊunarodnom. U njenom sastavu se nalazi i preko 200 arhivista i menadţera kao
individualnih ĉlanova.
U sluĉaju primjene Web rješenja potrebno je generisati dva tipa fajlova u
postupku procesa digitalizacije:
1. Arhivski master skenirani fajlovi – kreiraju se u punom koloru (24 bit
RGB6) sa rezolucijom 300 dpi/ppi7. Poštujući preporuĉene najbolje prakse i
iskustva vodećih institucija za zaštitu kulturnog blaga, tonska skala i
ravnoteţa boja se postavlja prije skeniranja kako bi se stvorili digitalni
surogati koji su vjerna kopija originalnih dokumenata i kako bi se smanjila
obrada prilikom skeniranja. Master fajlovi se spremaju kao
nekomprimovani TIFF8 fajlovi (Intel byte order, header version 6).
Imenovanja datoteka slijede osnovne konvencije za efikasno upravljanje
digitalnim zbirkama.
5
ICA (International Council on Archives) je MeĊunarodno udruţenje arhivâ i arhivskih
profesionalaca.
6
RGB (Red, Green, Blue) kolor model je aditivni kolor model zasnovan na tri primarne boje (crvena,
zelena i plava), ĉijim se miješanjem dobija širok spektar ostalih boja.
7
dpi/ppi (pixels or dots per inch) piksela ili taĉaka po inĉu
8
TIFF (Tagged Image File Format) je jedan od formata digitalnog zapisa slika (fotografija i crteţa).
2. Surogat arhivski fajlovi – Ovaj tip fajlova, koji je inaĉe namijenjen za online manipulaciju, izvodi se iz master skeniranih fajlova. Format za te
datoteke je JPEG9 (24-bit RGB), fleksibilni, komprimovani format i
priznati industrijski standard za web prezentaciju tekstualnih i fotografskih
dokumenata. U cilju poboljšanja performansi mreţnog saobraćaja prilikom
pristupa skeniranim fajlovima, rezolucija se smanjuje na 72 dpi. Dodatni
surogati u obliku web ikona (thumbnails) se koriste za web pristup. Ikone
su u JPEG formatu sa rezolucijom od 72 dpi, umanjenih dimenzija na 150
piksela u širini za horizontalne (landscape) slike i 150 piksela po visini za
uspravne (portrait) slike. Kao i kod master skeniranih fajlova, imenovanja
datoteka slijede osnovne konvencije za efikasno upravljanje digitalnim
zbirkama.
Potrebne funkcionalnosti web aplikacije
Repozitorij metapodataka: dizajn i implementacija baza podataka – web
aplikacije su prilagoĊene web-zasnovanim formama za pristupanje bazama podataka,
kao što su MySQL (besplatna), MSSQL, Oracle. MySQL10 je open-source baza
podataka, dizajnirana za veliku brzinu i fleksibilnost u uslovima velikih opterećenja.
Spremanje dokumenata: spremanje dokumenata se moţe obezbijediti i sa
MySQL bazom podataka, koja se puni sa XML11 fajlovima parsiranim
odgovarajućim parserom12.
Dodavanje novih informacija u dokumenta: zbirni (batch) zapisi se realizuju
ponovnim zapisom izvornih XML fajlova. Administrativni web interfejs, koji ima
interakciju sa bazom podataka, daje dozvolu administratoru projekta za izmjenu
pojedinaĉnih dokumenata.
Preuzimanje dokumenata: dokumenta mogu biti locirana pretraţivanjem
indeksa organizovanih po naslovu dokumenta, datumu, autoru i dr., koji su definisani
kroz metapodatke datog tipa dokumenta.
Dizajn intuitivnog korisniĉkog interfejsa: osnovni ciljevi web-a treba da
zadovolje najmanje dva uslova: omogućiti korisnicima web sajta jednostavan uvid u
velike koliĉine digitalizovanog materijala, kao i obezbijediti mogućnost istraţivanja i
brzog pristupa za profesionalne korisnike. Sve web stranice moraju biti validne po
9
JPEG (Joint Photographic Experts Group), potiĉe iz imena komiteta koji je kreirao JPEG i druge
standarde. JPEG standard specificira kodeks, odnosno naĉin kako se jedna slika kompresuje (zauzima
manje prostora) i dekompresuje (prikazuje u originalnom obliku).
10
MySQL je relaciona baza podataka (RDBMS) koji radi kao server, obezbjeĊujući višekorisniĉki
pristup brojnim bazama podataka.
11
XML (eXtensible Markup Language) je jezik za oznaĉavanje podataka. Ideja je bila da se stvori
jedan jezik, jednostavno ĉitljiv i ljudima i raĉunarskim programima.
12
Parsiranje ili sintaksna analiza je proces kod prevoĊenja izvornog programa, kada se prepoznavaju
osnovne strukture programskog jezika: petlja, procedura...
XHTML13 standardu. Sva oblikovanja moraju biti izvršena po CSS114 i CSS2
specifikaciji.
Web dizajn: Web stranice trebaju biti prilagoĊene trenutnim W3C15 web
standardima, koji podrazumijevaju da web stranica mora biti validirana XHTML 1.0
Transitional standardom i validirana po CSS1 i CSS2 specifikacijama. Dizajn mora
biti realizovan u skladu sa W3C-Content Accessibility Guidelines.
13
XHTML (Extensible Hypertext Markup Language) je porodica XML markup jezika (sistema za
anotaciju), koji proširuje verziju široko rasprostranjenog HTML jezika u kome se pišu web stranice.
14
CSS (Cascading Style Sheets) je jednostavan mehanizam za dodavanje stilova (fontova, boja,
razmaka) u Web dokumenta.
15
W3C (World Wide Web Consortium) je glavna meĊunarodna organizacija za standarde za World
Wide Web. W3C je osnovao Tim Berners-Lee poslije napuštanja evropske organizacije za nuklearna
istraţivanja (CERN) oktobra 1994.
ĈEDOMIR RADULOVIĆ
Zavod za izgradnju
Banjaluka
VELIBOR RADULOVIĆ
Investiciono-razvojna banka Republike Srpske
Banjaluka
ARHIVISTI NA INTERNETU
Prisutnost Udruţenja arhivskih radnika Republike Srpske na Internetu datira
od 2003. godine. Na inicijativu Zorana Maĉkića uraĊena je prva, vrlo jednostavna
prezentacija, koja je bila pod okriljem Internet prezentacije Arhiva Republike Srpske,
odnosno u okviru Internet domena www.arhivrs.org.
Sve veća prisutnost mobilnih i Internet tehnologija u svakodnevnom ţivotu
podstakla je razmišljanje o izradi samostalne Internet prezentacije Udruţenja, koja bi
bila locirana na sopstvenom serveru i Internet domenu. Postojeću prezentaciju je
trebalo preraditi iz temelja, uz dodavanje novih sadrţaja i mogućnosti.
Naslovna strana Internet prezentacije Udruţenja arhivskih radnika Republike Srpske
Za poĉetak je trebalo registrovati samostalni Internet domen (naziv)
prezentacije. Puni naziv Udruţenja je dosta dugaĉak i nepraktiĉan za internet domen,
pa smo u startu odustali od te varijante. Nakon dilema oko toga šta odabrati za
domen (naziv udruţenja, skraćenicu, djelatnost...), te malih problema u pronalaţenju
slobodnog meĊunarodnog domena, izbor je pao na Internet domen www.uarrsarhivisti.org. Ovaj naziv u sebi sadrţi i skraćenicu naziva Udruţenja "uarrs" i pojam
"arhivisti", koji je dodat zbog lakšeg pamćenja, kvalitetnijeg rangiranja prezentacije
na Internet pretraţivaĉima, te lakšeg pronalaţenja prezentacije putem pretraţivaĉa.
Internet prezentacija Udruţenja je realizovana latiniĉnim i ćiriliĉnim pismom,
zasnovana je na savremenoj Microsoft .NET tehnoogiji i Sistemu za upravljanje
sadrţajem (engl. Content Management System – CMS), uz pomoć kojeg će sami
ĉlanovi Udruţenja vrlo jednostavno aţurirati i ureĊivati prezentaciju.
Prezentacija je funkcionalno podijeljena na pet cjelina:
o Udruţenje aarhivskih radnika RS,
o Aktivnosti Udruţenja,
o Struĉni arhivski ispiti,
o Glasnik Udruţenja i
o Seminari
Udruženje arhivskih radnika RS sadrţi osnovne podatke o Udruţenju. To su
posebne strane: "O Udruţenju", "Organi Udruţenja", "Programski ciljevi i zadaci",
"Statut Udruţenja" i "Kontakt". Ovaj dio prezentacije je sadrţajem dosta sliĉan onom
iz stare prezentacije, a novina je uvoĊenje interaktivnog kontakt formulara za slanje
pitanja i poruka nadleţnima u Udruţenju.
Aktivnosti Udruženja – Planirano je da u ovom dijelu prezentacije budu
predstavljene novosti i aktuelnosti iz rada Udruţenja, te da budu predstavljena sva
izdanja Udruţenja, zajedno sa kratkim informacijama o svakom izdanju i naslovnom
stranom izdanja. Ove informacije će biti predstavljene na stranama Novosti i
Izdavačka djelatnost.
Stručni arhivski ispiti – U ovom dijelu će biti predstavljane sve bitne
informacije u vezi sa polaganjem struĉnih arhivskih ispita, za koje je nadleţno
Udruţenje arhivskih radnika RS. To je novina, a planirano je da se na ovaj naĉin
poboljša informisanje kandidata koji polaţu ispit, ali i javnost, o svim aspektima
struĉnog arhivskog ispita. Isto tako, ovaj dio će u javnosti biti i referentni izvor
podataka o licima koja su poloţila struĉni ispit ili stekla dodatna zvanja. Strane u
ovom dijelu prezentacije su: Stručni arhivski ispiti, Obavještenja, Propisi, Spisak lica
koja su položila stručni ispit i Spisak lica koja su stekla dodatna zvanja.
Glasnik Udruženja je vaţan segment rada i planirano je da i on bude na pravi
naĉin predstavljen i u Internet izdanju. Pored svih do sada objavljenih Glasnika u
elektronskoj formi (PDF), te najava budućih, na ovim stranama će biti moguće
pretraţivati sve Glasnike po razliĉitim kriterijumima (autori, nazivi radova, glasnici,
kljuĉne rijeĉi...). Sve to će biti predstavljeno na stranama Glasnik Udruženja,
Pravilnik o izdavačkoj djelatnosti, Uređivanje Glasnika, Objavljeni Glasnici,
Glasnici u pripremi, Pretraţivaĉ radova iz Glasnika, Poziv saradnicima za slanje
radova i Uputstvo saradnicima. Time bi se svim zainteresovanim pojedincima i
institucijama pruţila prilika za uvid u sadrţaj i sve objavljene struĉne tekstove, što je
bitno zbog ograniĉenog tiraţa i ograniĉene dostupnosti štampanog izdanja Glasnika.
Seminari – Znaĉajna djelatnost Udruţenja je i organizovanje struĉnih
seminara. Ovaj segment rada je pokriven kroz posebne strane – Najave seminara i
Održani seminari. Planirano je da se na njima naĊu sve relevantne informacije o
seminarima koji su u pripremi, kao i o onima koji su odrţani, a sve u cilju bolje
promocije ove vrste aktivnosti Udruţenja te boljeg informisanja zainteresovanih
uĉesnika seminara.
Internet prezentacija Udruţenja arhivskih radnika Republike Srpske na
novom domenu i sa novim sadrţajima poĉela je sa radom krajem decembra 2009.
godine. Nadamo se da će organizaciono, grafiĉki i sadrţajno zadovoljiti potrebe
ĉlanova Udruţenja za informisanjem o svakodnevnom radu Udruţenja, te da će
domaćoj i stranoj javnosti bolje pribliţiti sve aspekte rada i djelovanja Udruţenja.
Koliko će nova prezentacija biti uspješna u velikoj mjeri zavisi i od svih
ĉlanova Udruţenja, koji će svojim primjedbama, sugestijama i tekstovima u najvećoj
mjeri uticati na rad Internet prezentacije Udruţenja.
ĈEDOMIR RADULOVIĆ
Zavod za izgradnju
Banjaluka
VELIBOR RADULOVIĆ
Investiciono-razvojna banka Republike Srpske
Banjaluka
NOVA INTERNET PREZENTACIJA
ARHIVA REPUBLIKE SRPSKE
Internet prezentacija Arhiva Republike Srpske, na adresi www.arhivrs.org, od
svog nastanka 2003. godine predstavlja prirodan nastavak svakodnevne radne
aktivnosti unutar Arhiva. U poĉetku zamišljena da pruţi informacije i aktuelnosti iz
rada i poslovanja Arhiva Republike Srpske, prezentacija je redovno aţurirana
informacijama, ali i u par navrata dopunjavana novim mogućnostima i blago grafiĉki
redizajnirana.
Nakon 6 godina rada prezentacije, zajedno sa zaposlenima u Arhivu
zakljuĉili smo da je došlo vrijeme za temeljne promjene na prezentaciji u skladu sa
novim trendovima na Internetu, te za grafiĉki redizajn i primjenu novih tehnologija
koje su se razvijale i pojavile od 2003. godine pa nadalje.
Funkcionalno gledano, prezentacija je ispunjavala svoju glavnu namjenu:
informacije iz rada Arhiva su bile vidljive praktiĉno cijelom svijetu, prezentacija je
dobro rangirana na stranim i domaćim pretraţivaĉima, a funkcionalnost i dostupnost
informacija je pozitivno ocijenjena u više navrata iz razliĉitih izvora.
Ipak, prostora za poboljšanje prezentacije je bilo, prvenstveno u pogledu
fleksibilnosti i omogućavanja izmjene svih strana prezentacije od strane zaposlenih u
Arhivu, tj. bez potrebe za intervencijama programera.
Poĉetkom 2009. godine poĉeli smo sa pripremama u kojima smo detaljno
analizirali postojeće mogućnosti prezentacije, uoĉili uska grla i nedostatke,
"skicirali" budući izgled prezentacije, te napravili listu zahtjeva i mogućnosti koje bi
buduća prezentacija trebala da ima.
Sredinom iste godine smo poĉeli s dizajniranjem i programiranjem
prezentacije, tako da je krajem oktobra 2009. godine, nakon probnog perioda u
kojem smo detaljno testirali nove mogućnosti, i zvaniĉno puštena u rad nova internet
prezentacija Arhiva Republike Srpske.
Početni zahtjevi
Kao što je naglašeno, prezentaciju je trebalo dopuniti i osvjeţiti tehniĉki,
vizuelno i u pogledu dostupnih sadrţaja. Nakon analize postojećeg stanja uoĉili smo
da na Internet prezentaciju Arhiva RS treba dodati i izmijeniti sljedeće mogućnosti:
o dodavanje novih grafiĉkih elemenata radi vizeulnog osvjeţavanja
prezentacije,
o promjena veliĉine radne površine u prezentaciji,
o promjena organizacije prezentacije,
o uvoĊenje ćirilice, pored latinice, kao ravnopravnog pisma za prezentaciju,
o izmjena sistema navigacionih menija,
o prelazak na potpuni Sistem za upravljanje sadrţajem (engl. CMS –
Content management system) na cijeloj prezentaciji i
o promjena tehnologije na Microsoft .NET.
Istovremeno, uvodeći nove mogućnosti i zamjenjujući neke stare trebalo je
voditi raĉuna o temeljnim postulatima na kojima je bila zasnovana postojeća
prezentacija:
o jednostavnost korišćenja,
o laka dostupnost informacija,
o mogućnost predstavljanja ne samo informacija, već i vaţnih dokumenata
iz depoa Arhiva, koji su na odgovarajući naĉin prevedeni u digitalnu
formu (skeniranjem, fotografisanjem...),
o rasterećivanje prezentacije od nepotrebnih grafiĉkih elemenat i
o kontrola upotrebljivosti prezentacije (engl. usability)
Grafički izgled i organizacija prezentacije
Jedan od zadataka pri radu na novoj prezentaciji Arhiva Republike Srpske je
bio i grafiĉko osvjeţavanje prezentacije uz istovremenu promjenu organizacije strana
na prezentaciji radi što jednostavnijeg pristupanja ţeljenim informacijama.
Što se tiĉe upotrebljene palete boja, ona je u izvjesnoj mjeri diktirana
izgledom logotipa Arhiva RS, tako da većih odstupanja od stare prezentacije u tom
pogledu nije bilo.
Prikaz naslovne strane nove internet prezentacije Arhiva Republike Srpske
Još je bilo potrebno modernizovati izgled prezentacije, te uz postojeću paletu
boja i novu organizaciju strana dobiti utisak potpuno nove prezentacije. Elementi
koji su nanovo kreirani i koji najviše doprinose novom i modernijem izgledu
prezentacije su:
o zaglavlje (header) prezentacije, sa logotipom i nazivom Arhiva, zastavom
Republike Srpske i nekoliko stilizovanih grafiĉkih elemenata koji
predstavljaju Arhiv nekada i Arhiv danas, u digitalnom dobu,
o navigacioni elementi: glavni horizontalni meni, lijevi meni koji se mijenja
zavisno od konteksta i donji meni – mapa sajta,
o prostor ispod horizontalnog menija na naslovnoj strani, u kome se
prikazuje sluĉajna fotografija nekog od najznaĉajnijih eksponata iz Arhiva
RS,
o pregled novosti i dogaĊaja iz rada Arhiva RS, koji se prikazuje na
naslovnoj strani, odmah ispod glavne fotografije,
o pregled broja arhivskih fondova i zbirki u svakoj organizacionoj jedinici
Arhiva, a koji se kreira dinamiĉki iz baze podataka i koji je stalno aţuran,
a prikazuje se ispod lijevog menija,
o kratak pregled najnovijih akata iz podruĉja arhivskog zakonodavstva, a
prikazuje se ispod pregleda arhivskih fonova na lijevoj strani i
o aţuran pregled najnovijih izdanja Arhiva RS, koji se mogu i poruĉiti, a
koji se prikazuje u koloni na desnoj strani.
Kao posljedica razvoja LCD tehnologije i stalnog pojeftinjenja monitora,
veliĉina monitora kod korisnika se dosta povećala u posljednjih šest godina, tako da
je trebalo obezbijediti veću vidljivu površinu prezentacije.
Stara prezentacija je prilagoĊena širini ekrana od 800 taĉaka (piksela), što je
standard za 14-inĉne i 15-inĉne monitore. S obzirom da je danas 17-inĉni monitor
realni minimum, a 19-inĉni monitor praktiĉno standard kod novih raĉunara, veliĉina
prezentacije je prilagoĊena širini ekrana od 1024 taĉke (piksela) ili više.
Veća širina prezentacije daje veći prostor za sadrţaje, tako da je bilo potrebno
uraditi razmještaj navigacionih elemenata i sadrţaja prezentacije, te uvesti neke nove
grafiĉke i sadrţajne elemente radi boljeg iskorišćenja prostora na ekranu, a samim
tim i lakše upotrebe prezentacije.
Pisma i jezici na prezentaciji
Postojeća prezentacija je bila realizovana na srpskom i engleskom jeziku, uz
korišćenje samo latiniĉnog pisma.
Standardizacija ćiriliĉnog pisma u operativnim sistemima i na Internetu u
zadnjih par godina nametnula je potrebu da, uz nove tehnološke mogućnosti,
omogućimo ravnopravno korišćenje ćiriliĉnog i latiniĉnog pisma.
Za posjetioce je prelazak sa jednog na drugo pismo na prezentaciji
jednostavan i brz. Svi sadrţaji sa prezentacije su dostupni posjetiocima na oba pisma
i potpuno su identiĉni po sadrţaju.
Za radnike Arhiva koji dodaju i ureĊuju sadrţaje na prezentaciji je bitno to što
se tekstovi unose samo jednom, ćiriliĉnim pismom, a kasnije se automatski, na
korisniĉki zahtjev, ćirilica pretvara u latinicu.
Ovo je mnogo bolje rješenje nego da se tekstovi unose latinicom pa prevode
automatski u ćirilicu, iz razloga što se time prave greške u konverziji stranih termina
i naziva koji su napisani u originalu. Ako se, kao u našem sluĉaju, tekstovi unose
ćirilicom, uz latiniĉno pisanje stranih pojmova i imena, tada se automatskom
konverzijom ćirilice u latinicu ne gubi smisao latinicom napisanih pojmova jer se oni
i ne konvertuju.
Automatskom konverzijom pisma se olakšava posao radnicima Arhiva, jer
nema potrebe za ruĉnu konverziju jednog u drugo pismo i dvostrukom postavljanju
tekstova u obje varijante pisma.
Navigacioni elementi prezentacije
Postojeći meni za navigaciju je trebalo reorganizovati. Ovo znaĉi da smo, u
cilju jednostavnije i efikasnije navigacije po prezentaciji, zamijenili postojeći
klasiĉni statiĉni navigacioni meni na lijevoj strani prezentacije.
Novi navigacioni meni je modernija i efikasnija kombinacija horizontalnog
menija u gornjem dijelu prezentacije, koji sadrţi samo 5 glavnih stavki, sa
vertikalnim menijem u lijevom dijelu koji se kontekstno mijenja zavisno od izabrane
glavne stavke u gornjem horizontalnom meniju.
Ovom izmjenom se pojednostavljuje struktura i organizacija, te ĉini
pristupaĉnijim sagledavanje osobi koja se prvi put pojavi na prezentaciji. Ovim smo
dobili i manji broj stalno prisutnih stavki u meniju, ĉime se olakšava navigacija, ne
stvara se nepotrebna zbrka kod posjetioca i zabuna u vezi s tim gdje se trenutno
posjetilac nalazi na prezentaciji.
Bitno je napomenuti da se meni dinamiĉki kreira zavisno od sadrţaja koji su
unijeli radnici Arhiva. Time je omogućeno da dodavanjem novih strana navigacioni
meni dobija nove stavke, bez potrebe za programiranjem. Isto tako, ukoliko radnici
Arhiva odluĉe da uklone neku stranu sa prezentacije, stavka menija koja upućuje ka
toj strani se automatski briše iz menija, takoĊe bez potrebe za intervencijom
programera.
Glavni gornji horizontalni navigacioni meni i lijevi meni sa stavkama glavnog menija
Navigacija je dopunjena sa još 2 elementa, a to su meni u gornjem desnom
uglu sa stavkama za povratak na poĉetnu stranu i promjenu jezika, te donjim
modernim menijem sa spiskom svih strana prezentacije, koji zapravo predstavlja tzv.
mapu cijele prezentacije.
Pomoćni navigacioni meni u dnu svake strane, istovremeno je i mapa prezentacije
Sistem za upravljanje sadrţajem (CMS)
Da bi se sadrţaji na prezentaciji Arhiva RS (tekstovi, fotografije,
dokumenti...) brzo i lako dodavali, brisali i mijenjali od strane samih zaposlenih,
prezentacija je zasnovana na sistemu za upravljanje sadrţajem (engl. CMS – Content
management system).
Stara prezentacija Arhiva RS je imala ograniĉen sistem za upravljanje
sadrţajem i omogućavala je zaposlenim da mijenjaju samo neke elemente
prezentacije, npr. da dodaju i mijenjaju novosti ili da unose arhivske fondove i
zbirke.
Novi sistem za upravljanje sadrţajem omogućava potpunu kontrolu nad svim
dijelovima prezentacije, pa je tako moguće dodavanje i brisanje strana prezentacije,
podstrana, dodavanje fotografija, dokumenata i razliĉitih modula na svaku stranu,
aţuriranje sistema menija i rad sa korisniĉkim nalozima.
Sami zaposleni mogu u potpunosti promijeniti strukturu prezentacije, poloţaj
odreĊenih stavki u okviru glavnog menija, te time, prema potrebama, proširivati i
dograĊivati prezentaciju. Omogućili smo i visok stepen modularnosti, gdje se iz
skupa modula mogu birati one funkcije koje ţelimo da svaka pojedinaĉna stranica
sadrţi.
Dio prezentacije u kome se vrši aţuriranje, tzv. Backend, vizuelno i
organizaciono je u potpunosti odvojen od glavnog dijela prezentacije koji vide
posjetioci (eng. Frontend), a sve u cilju jednostavnijeg i intuitivnijeg rada na
aţuriranju prezentacije, te grupisanju svih administrativnih poslova na jedno mjesto,
što na staroj prezentaciji nije bilo moguće.
Izgled glavnog menija Sistema za upravljanje sadrţajima prezentacije Arhiva RS
Bitno je napomenuti da je sistem za upravljanje sadrţajem potpuno nevidljiv
za obiĉne posjetioce prezentacije i da se do njega dolazi nakon provjere korisniĉkog
imena i šifre koji se dodjeljuju radniku od strane nadleţnog radnika Arhiva, a koji
daje prava pristupa ureĊivanju pojednih dijelova prezentacije zavisno od radnog
mjesta zaposlenog i odobrenja direktora Arhiva RS.
Unos novog teksta u novom Sistemu za upravljanje sadrţajem
Sam rad sa tekstovima, fotografijama i dokumentima u Sistemu za unos
sadrţaja Arhiva RS jednostavan je i ne zahtijeva nikakvo iskustvo u programiranju.
Korisnici koji poznaju rad u standardnim kancelarijskim programima i u Windows
okruţenju vrlo brzo se mogu obuĉiti za kreiranje i izmjenu sadrţaja na Internet
prezentaciji.
Prelazak na .NET
Zahvaljujući razvoju Internet tehnologija i alata za kreiranje prezentacija,
mnoge stvari koje nisu bile moguće u staroj prezentaciji realizovane su u novoj
prezentaciji Arhiva RS zahvaljujući prelasku na savremenu Microsoft .NET
tehnologiju.
Ovo prije svega podrazumijeva poboljšane performanse (brţi odziv,
efikasnija i pouzdanija veza prema bazi podataka), kao i povećan nivo sigurnosti od
razliĉitih provala u sistem (sigurnosne mjere ugraĊene u sam .NET i Microsoft IIS
web server, šifrovanje bitnog saobraćaja prema serveru itd.).
Naveli smo već primjer automatskog konvertovanja sa ćirilice na latinicu i
ravnopravno korišćenje oba pisma na svim sadrţajima prezentacije. Olakšan je i rad
sa fotografijama i dokumentima, koji se jednostavno mogu prikaĉiti na strane
prezentacije (Word, PDF...), a upravljanje tim dokumentima je maksimalno
pojednostavljeno.
Same fotografije je moguće dinamiĉki obraditi, izmijeniti dimenzije i
proporcije bez potrebe da se to odraĊuje u standardnim programima za grafiĉku
obradu (npr. Photoshop, Corel...).
Prelazak na .NET tehnologiju nema uticaja na zahtjeve koje korisnici treba da
ispunjavaju po pitanju instalisanog web ĉitaĉa (browsera) ili operativnog sistema, jer
je podrška za Microsoft .NET ugraĊena u sve moderne web ĉitaĉe. Korisnici će
prelazak na novu tehnologiju osjetiti kroz nove mogućnosti koje su date ne
prezentaciji, npr. novi kontakt formular, rad sa on-line galerijama ili jednostavan
prelazak sa jednog pisma na drugo.
Na kraju
Internet prezentacija Arhiva Republike Srpske nastavlja svoj rad na novoj
tehnološkoj platformi i sa novim mogućnostima, kako za posjetioce prezentacije tako
i za radnike Arhiva koji rade na odrţavanju i aţuriranju prezentacije.
Popularnost i posjećenost neka prezentacija stiĉe zahvaljujući kvalitetnim
sadrţajima, jednostavnom korišćenju, ali i, što je moţda najvaţnije, stalnom
aţuriranju i stalnom uvoĊenju novih sadrţaja koji privlaĉe posjetioce da se stalno
vraćaju na tu prezentaciju.
Zahvaljujući promjenama koje smo uradili na prezentaciji u prethodnom
periodu, nadamo se da će aţuriranje prezentacije postati mnogo brţe i lakše, te da će
se time povećati i koliĉina informacija i brzina njihovog postavljanja na Internet
prezentaciju Arhiva Republike Srpske.
U narednom periodu je bitno praćenje sugestija posjetilaca prezentacije,
uvaţavanje njihovih primjedbi, kao i praćenje statistike posjeta pojedinim stranama,
kako bi se vidjelo šta to od novih sadţaja najviše privlaĉi krajnje korisnike.
TakoĊe treba naglasiti i odliĉnu saradnju sa rukovodstvom i zaposlenima u
Arhivu RS. Oni su svojim zahtjevima i sugestijama, te stalnom ţeljom za
poboljšanjem prezentacije u velikoj mjeri pomogli da Internet prezentacija Arhiva
RS bude ono što je danas, a to je aţuran i pouzdan izvor informacija, ne samo iz
svakodnevnog rada Arhiva RS već i iz domena arhivske djelatnosti i arhivskog
zakonodavstva.
MASTER
FIRST LEVEL MASTER’S DEGREE
FOR SPECIALISTS IN ARCHIVAL SCIENCE
The Faculty of Liberal Arts at the University of Trieste, together with the
International Institute for Archival Science (IIAS) and the State Archives of Trieste,
is going to organize in the academic year 2010-2011 the first edition of a First Level
Master’s Degree for Specialists in Archival Science.
The Master’s Degree will last two semesters, corresponding to a 60 course
credits (European Credit Transfer System) and 1500 hours.
Lectures will be taught in English, Italian and Slovenian.
The participants number is restricted to 50.
The admission fee will be € 2500 (= two thousand five hundred).
The Faculty of Liberal Arts at the University of Trieste will manage the
organization and the administration of the course, and will publish the announcement
(also on the web site: http://www.univ.trieste.it) with all the conditions for applying.
Goals
The Master’s aims to train professionals being able to arrange the
documentation management process and to follow the making and preserving
archives, both paper-based and digital. A special importance will therefore be given
to the most recent computer technologies, essential tools for the archivists to handle
with the digitalization of documents, the processing of digital documentation, the
workflow management. The program consists also of an advanced study of archival
science, diplomatics of the present-day documentation, archival legislation and
archival technology. The description and discussion about case studies will allow the
comparison with professionals already employed in the archives, facilitating the
participants entering the labour market.
Prerequisites and conditions
An academic degree of the former four years long university course, or a
bachelor of arts or a master of arts of the new university course are required in the
fields of humanistic, law, economy or informatics, or an equivalent qualification
from a foreign university. Please note that the Master’s is intended for archivists
being already experienced in working in the archives (restoration of the original
order, inventories editing, organisation of exhibitions, meetings, conferences,
scientific texts), and / or having taken part in the IIAS Autumn Archival School.
Syllabus
1. Archival science
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
Diplomatics of the present-day documentation
Theories and methods for the preservation and restauration of archival
material
History of Central Europe
History of archives
Archives creators
Archives management
Management and preservation of digital archives
Digitalisation of archives
Restoration of the original order and inventorying
Comparative European archival technologies
Valorisation
Informatics and archives
Archival legislation
Libraries in the archives and archives in the libraries
description and discussion about case studies
Comparative archival terminology
Legislation and initiatives of the European Union in the field of archives
Structure of the training course
The 1500 training hours are divided into taught class (340 hours) and practice
(1160 hours). The course is divided into two semesters; in the first one, 170 hours of
taught class will be gathered in four or five weeks.
All the participants will serve an internship at a public or a private
administration. Participants already employed will have the chance of changing the
internship with project work to be done at their office, prior an agreement and the
authorization of the Management of the Master’s.
At the end of the course all the participants will make a paper (under the
assistance of their tutor) which will be defended with an ad hoc elected Commission.
After this final, they will have from the University of Trieste a First Level Master’s
Degree for Specialists in Archival Science.
Letter of enquiry
Candidates will send a letter of enquiry with the attached questionnaire
(writing “Master’s” on the envelope) to:
Archivio di Stato di Trieste
Via Alessandro La Marmora, 17
34139 Trieste
Italia
Candidates meeting the entry requirements and applying correctly will be
called from the Management of the Master’s for an interview, the result of which is
condition for the participation in the Master’s.
Ms. Grazia Tatò, Ph.D.
Director of the State Archives of Trieste
Mr. Peter Pavel Klasinc, Ph.D.
Director of the IIAS
University of Trieste
QUESTIONNAIRE FOR THE ADMISSION
TO THE FIRST LEVEL MASTER’S DEGREE
FOR SPECIALISTS IN ARCHIVAL SCIENCE
Surname/First Name
Place/Date of birth
Address
Country
Email
Phone
Qualifications
(Faculty, degree subject, year of
degree, grade,; any other degree
and/or postgraduate schools in
the field of archives)
Name of the employer
Occupation or position held
Work experience
(restoration of the original order,
inventories editing, organisation
of
exhibitions,
meetings,
conferences, scientific texts)
Languages
Other professional skills
and competences
Publications
Please note that more details will be requested by the Management of the
Master’s to the candidates meeting the entry requirements.
Download

"Гласник" број 2 - Архивистика - Удружење архивских радника