Veliki
ve l i k ip
rasa k.
com
Prasak
ČASOPIS ATEISTA SRBIJE
O
N
V
I
Z
SKLU
EK
Predrag Stojadinović:
INTERVJU SA
PROFESOROM
KRAUSOM
Marko Ekmedžić:
ALAN TJURING - OTAC
SAVREMENIH RAČUNARA
Sonja Pavlović:
broj 5 / maj 2013.
KAKVA JE LOGIKA
„DOKAZA“ DA BOG
POSTOJI
UDRUŽENJE „ATEISTI SRBIJE“ - PROTIV DOGMI I NEZNANJA
WWW.ATEISTI.COM
Sadržaj
VELIKI PRASAK
časopis Udruženja „Ateisti Srbije“
Izdavač:
Udruženje „Ateisti Srbije“
Kontakt telefon:
+381 64 13 23 484
Glavni i odgovorni urednik:
Miloš Đuričić
Redakcija:
Marija Dudić
Milena Burgić
Miodrag Ribić
Kristina Gavrilović
Marko Ekmedžić
Jelena Radojčin
Vladimir Božanović
Predrag Stojadinović
Lektori:
Milena Burgić
Miodrag Ribić
Jasmina Franolić
Jana Ristić
Aneta Stojković
Anđelija Vučurević
Dizajn i prelom:
Marijana Pavlović
Foto:
naslovna: wordonfire.org
duplerica: khosann.com
4. str -stuffpoint.com
5. str - beginningandend.com
7. str -my-walls.net
8. str - istenbizony.hu
9. str - people2peopleservice.com
10. str - chess.com
11. str - brainpickings.org
13. str - ilord.com
15. str - flickr.com
20. str - zyczenia-andrzejkowe.yoyo.pl
21. str - telegraf.rs
23, 24, 25 str - pathtomars.files.wordpress.com
28. str - teenproblem.net
ISSN 2217-5679 Veliki prasak (Online)
Uvodna reč .............................................................................3
Autor Marko Ekmedžić
Kakva je logika ,,dokaza“ da bog postoji ................................6
Autor Sonja Pavlović
Psihološke implikacije putovanja na Mars kod astronauta...11
Autor Borislav Miletić
Intervju sa profesorom Krausom ..........................................15
Autor Predrag Stojadinović
Izaberite svog lekara............................................................18
Autor Dobrica Nikolić
Alan Tjuring - otac savremenih računara .............................20
Autor Marko Ekmedžić
Nil de Gras Tajson: ateista ili agnostik? ....................................26
Autor Predrag Stojadinović
Pop, dud i gole ženske ..........................................................27
Autor Božidar Anđelković
Bit uvrede ............................................................................28
Autor Sanja Maksimović
Hronika ...............................................................................29
Autor Vladimir Božanović
Humor + rečnik ................................................................... 31
Citati ................................................................................... 32
web: ateisti.com i velikiprasak.com
e-mail: [email protected]
UVODNA REČ
Marko Ekmedžić
Superjunak poput nas
U čitavoj plejadi superjunaka, ističe se jedan, drugačiji od ostalih i po tome bliži običnom smrtniku.
G
otovo da nema čoveka,
muškarca naročito, koji
nije sa oduševljenjem kao
dete čitao stripove sa raznim superjunacima, gledao crtane
filmove na tu temu ili prosto gutao
filmove sa sjajnim ili malo manje zadivljujućim specijalnim efektima. Sve
nedostatke filmskog stvaralaštva, i crno-bele crteže u stripu, nadomestila bi
i obojila neograničena mašta deteta.
Odrastali smo uz Supermena,
Spajdermena, Hulka, Tora, Srebrnog
Letača, Iks-men junake.
Divili smo se njihovoj nadljudskoj snazi, neverovatnoj brzini,
okretnosti i veštini, čitanju misli,
stvaranju leda ili vatre, neverovatnoj
izdržljivosti i samoizlečenju, mističnosti, istinoljubivoj veličini, moralnosti, ispravnosti. I, naravno, sanjali
da i mi vladamo tim sposobnostima,
idealizujući dobro iz fikcije i mrzeći,
podjednako prilježno, zloće i zlikovce izmaštane na papiru ili platnu.
Dobro, i kostimi su bili više nego
zanimljivi, kao i oružja i „gedžeti“.
O, a tek neprijatelji!
Odakle početi, a da neko ne ostane nepravedno izostavljen? Tu su
Leks Lutor, Doktor Oktopus, Gušter,
Zeleni Goblin, Magneto, Sabljozubi,
Peščani, Loki.
I da, budimo iskreni, mnogi od
nas i dan-danas uživaju u avanturama omiljenih superjunaka, otelotvorenim kroz najsavremenije holivudske specijalne efekte, 3D tehnologiju
i komfor sinepleks bioskopa.
Ipak, u čitavoj plejadi superjunaka, ističe se jedan, drugačiji od ostalih, i po tome bliži običnom smrtniku.
Taj izuzetni superjunak je od
ostalih drugačiji pre svega po tome
što njegovim sposobnostima nisu kumovali rođenje na udaljenoj planeti,
pretvaranje Sunčeve energije u izvor
moći, božansko poreklo, neobična
genetska mutacija, čudesna tekućina
iz laboratorije ludog naučnika ili ujed
radioaktivnog insekta.
Ne, ovaj junak za svoje sposobnosti ima da zahvali pre svega radu
na sopstvenoj snazi i izdržljivosti, ali
ništa manje ni zamašnom porodičnom bogatstvu, i specifičnoj kombinaciji vrhunske inteligencije i sjajnih saradnika, koji mu omogućavaju
bezmalo beskrajni arsenal strateških
dosetki i tehnoloških dostignuća koja
predstavljaju san svakog dečaka, ali i
nemalog broja odraslih, navodno ozbiljnih, muškaraca.
Taj izuzetni junak je ekscentrični
gotamski milioner, plejboj, industrijalac i filantrop Brus Vejn, to jest mistični, mračni osvetnik i borac protiv
kriminala, Betmen.
Lik „čoveka-šišmiša“, tj. Betmena, nastao je maja 1939. godine u
Sjedinjenim Američkim Državama, a iz pera scenariste Bila Fingera (Bill Finger) i crtača Boba Kejna
(Bob Kane).
Brusov detinji strah od
slepih miševa i
simbolizuje borbu
čoveka sa sopstvenim
strahovma,
suočavanje i pobedu
nad istima.
Kroz decenije postojanja u stripu,
na malom ekranu i velikom platnu,
Betmen je nazivan i „Krstašem sa
plaštom“, „Tamnim vitezom“, pa čak
i „Najvećim detektivom na svetu“,
premda nisam siguran da bi se ljubitelji Šerloka Holmsa i Herkula Poaroa lako složili.
Kao i kod svakog superjunaka,
autorima je bila neophodna originalna i neupitna motivacija koja jednog
naizgled stereotipnog, premda inteligentnog, bogatog čoveka, okreće na
stazu osvetnika i odmetnika. To pitanje motivacije Brusa Vejna da odbaci lagodni život bogatog bonvivana i
posveti se borbi protiv zločina i isterivanju često prikrivene pravde autori su pronašli u jednostavnom i izuzetno snažnom momentu sa kojim bi
se i čitaoci lako identifikovali. Naime,
Brusove roditelje je, kako priča kaže,
ubio ulični razbojnik, na oči dečaka,
usađujući mu želju za osvetom, ali i
osećaj krivice što sâm nije uspeo da
zločin spreči. Krivica ga kasnije oblikuje u beskompromisnog borca za
pravdu koji često pribegava nekonvencionalnim metodama, ne mareći
previše za zakonski put traganja za
pravdom.
Identitet Betmena nastaje kao
odgovor na Brusov detinji strah od
slepih miševa i simbolizuje borbu
čoveka sa sopstvenim strahovima,
suočavanje i pobedu nad istima i preokretanje svoje slabosti u oruđe za
borbu protiv kriminala.
Takođe, ne manje zanimljivo, a
što se može saznati na marginama
stripovanih priča, pre smrti roditelja,
Brus je odgajan kao vernik, najverovatnije katolik, mada moguće i episkopalac, zavisno od toga po čijem
scenariju je koji strip rađen. Nakon
pogibije roditelja, ogorčeni Brus gubi
interesovanje za organizovanu ili ma
koju drugu religiju. Mada je u nekim
strip izdanjima prikazan kao neko ko
zadržava ili makar poštuje hrišćanske
korene, većina kritičara, ali i čitalaca,
smatra ga ateistom ili, u najmanju
ruku, ciničnim skeptikom ili ateističkim agnostikom.
Veliki broj autora, u ovih gotovo
75 godina trajanja Betmena u fikciji,
šetao je njegov lik duž granice ogorčenog ateiste, kivnog na ideal boga
zbog gubitka roditelja, i racionalnog,
savremenog ateiste, svesnog svojih
intelektualnih sposobnosti, realnosti sveta i sivila prošaranog bojama,
umesto idealizacije crno- belog sveta
maj 2013 broj 5 Veliki Prasak 3
dobra i zla. Koliko god bi prva,
agresivnija motivacija bila očekivana, evolucija lika kroz decenije
postojanja, a naročito poslednjih
godina, mahom kroz savremene
holivudske filmove, ukazuje bez
dvojbe na hladniji, proračunatiji i
racionalistički pogled na svet Brusa
Vejna, koji i Betmena čini antipodom običnom, dogmatskom verniku, ali i svakom verskom fanatiku.
S vremenom, kroz prihvatanje,
korišćenje i unapređivanje tehničkih dostignuća, izgrađuje se skoro
pa mehanički racionalni, pokatkad
i surovo hladni odnos Brusa Vejna
/ Betmena prema svetu, daleko od
dogmi i uvreženih mišljenja i bez
potrebe za božanskim autoritetom.
Naravno, svet strip ili film fikcije ne poznaje granice našeg sveta i,
ma koliko Brus Vejn / Betmen bio
blizak našem poimanju običnog
čoveka koji postaje osvetnik, on
se u izmaštanom autorskom svetu
susreće i sa božanskim ili bezmalo
božanskim likovima, kakav je sigurno, primera radi, Supermen. Ipak,
oni na njega ne ostavljaju naročiti
bogobojažljivi utisak, što samo dodatno potvrđuje nezainteresovanost
ovog junaka za pitanja religije i povinovanje istoj. Štaviše, postoji čitav
serijal posvećen drugovanju i antagonizmima ova dva superjunaka
gde su prikazani kao ravnopravni i,
neretko, kao dve strane iste medalje.
Tako je Betmen, ponašajući se
kao tužilac, porotnik, sudija i dželat, previše puta tasove kantara koji
meri pravdu držao u svojim rukama, čvršće od ma koje civilne ili
„višnje“ pravde, vođen sopstvenim
moralnim načelima, ne zazirući od
nametnutih, lažnih ili nedokazivih
autoriteta. Razume se, ne bez poteškoća i ne bez sukoba sa policijom.
Heroj i antiheroj, sve u isti mah,
Betmen je, zapravo, paradigma savremenog čoveka i njegove borbe za
pravdu i pravičnost, koji u sujetnom
i licemernom svetu današnjice prečesto mora da se sakriva iza raznih
maski, lažnih osmeha, trpeljivosti,
žrtvi i sputavanja, sve do tačke kada
više ne može da svoje dileme i frustracije drži skrajnutim i kada one
moraju da izbiju svom svojom silinom.
Nekonvencionalni borac protiv
zločina, tako je suprotan Supermenu, koji predstavlja ideal svetlog,
belog viteza, potpuno oličenje vrline i gotovo bezgrešnosti. Betmen
4
Veliki Prasak broj 5 maj 2013
tako ostaje ona tamnija strana medalje, istinski tamni, mračni vitez i
neko ko je spreman da prekrši norme, zaobiđe zakon i ostane u senci,
sve dok je cilj ispunjen.
Na taj način, Betmen ostaje blizak svakom od nas običnih smrtnika,
neretko ogorčenih i žednih pravde,
bez dovoljno poverenja u snage reda
ili pak strpljenja za sudske procese i
sporu pravdu.
Utisak pojačava i izmišljeni Brusov rodni grad Gotam, nastao i oblikovan kao mračnija, turobnija slika
Njujorka, življi noću nego danju,
jasniji u svojim senkama, nego pod
svetlom dana ili uličnih svetiljki. U
tim senkama, Betmen pronalazi kriminalce, lovi ih, hvata, kažnjava ili
prepušta policiji, u svojevrsnom dogovoru sa jednim od retkih policajaca kome veruje, komesarom Džejmsom Gordonom.
Gordon je tek jedan od likova koji
upotpunjuju sliku o Vejnu i Betmenu, držeći ga dovoljno blizu zemlje i
stvarnog sveta, a opet, omogućavajući mu da bude junak na samoj granici
nestvarnog.
Uz njega, tu je i nezaobilazni batler Alfred Penivort, svojevrsno sidro
i veza Vejna sa porodičnom prošlošću, ali i neophodni smireni glas
mudrosti i savesti, koji uspeva da
obuzda pokatkad odviše plahu narav
maskiranog osvetnika.
Takođe, svi oni zadivljujući i tako
primamljujući „gedžeti“ delo su intelektualnog nadmetanja i saradnje
Vejna i Lušijusa Foksa, poslovnog
direktora Vejnovog biznis-carstva i
genija za tehnologiju.
Među pratećim likovima, tu su i
Bet-devojka, koja je imala nekoliko
„javnih“ likova, zavisno od autora.
Negde je to ćerka komesara Gordona, Barbara, negde Alfredova neća-
ka, Barbara Vilson, negde pak ćerka
zločinaca, Kasandra Kejn. Ipak, uvek
je to atraktivna, ali i vrlo samosvesna
mlada devojka, svojevrsni upliv feminističkog uticaja na savremeni svet
i slika promene stereotipa koji su i u
stripovima dugo opstajali, gde moćni
muškarac spasava bespomoćni prelepi ženski lik.
Heroj i antiheroj, sve
u isti mah, Betmen je
zapravo paradigma
savremenog čoveka
i njegove borbe za
pravdu i pravičnost.
Ne treba zaboraviti ni Robina,
vernog Betmenovog saputnika u delu
serijala, koji je nastao kao deo svojevremene prakse da svaki superjunak
ima pratioca i vernog saborca. Kroz
pero brojnih scenarista i crtača i odnos ova dva junaka prolazi kroz sve
poznate faze bliskosti i udaljavanja,
svojstvene svima nama. Tako su na
momenat bliski poput braće, na momente sukobljeni, a za pojedine analitičare u stalnoj potrazi za nitima
savremene tolerancije, pokatkad čak
i delimični simboli homoseksualne
povezanosti.
No, bez obzira na sva ta teoretisanja koja karakterišu trajanje ovog
junaka iz fikcije, i lik Robina, zajedno
sa svim likovima ostalih pratećih junaka, antijunaka i sporednih likova,
ilustruju i boje svet Brusa Vejna i Betmena, šetaju ga od racionalnog do
grotesknog i od pitomog i humanog
do monstruoznog.
Gotovo od pojavljivanja prvog
strip izdanja „Betmena“, svoj doprinos izgrađivanju svojevrsnog kulta
obožavanja ovog potpuno humanizovanog junaka dale su i filmska umetnost i televizija. Prvo su se pojavili
kratki filmovi, više nalik na skečeve,
a usledila su i povremena ubacivanja ovog novog strip junaka u već
zahuktali radio-serijal „Avanture Supermena“, u onim periodima kada je
glumac koji je davao glas Supermenu
imao slobodne dane. Nakon još nekoliko filmskih izleta osrednjeg kvaliteta, ovaj junak doživljava potpuni
preporod i ustoličavanje na samom
vrhu sa TV serijalom iz 1966. godine
sa Adamom Vestom (Adam West) u
glavnoj ulozi i sa scenama potpuno
obojenim kemp uticajima. Na određeni način, ovaj serijal je postao paradigma pop kulture šezdesetih i doprineo da se na vrhuncu popularnosti
ponovo preseli i na veliko platno, ali
i u animiranu seriju koja je trajala do
sredine osamdesetih.
Sistem moralnih
vrednosti Vejna/
Betmena živi u
velikom broju
poštovalaca ovog
junaka, koji se lako
identifikuju sa
brzom, dostižnom
pravdom,
nepotadanjem pod
uticaj lažnih
autoriteta, i
korišćenjem nauke i
intelektualne snage u
savladavanju
kriminalnih genija ili
običnih životnih
problema.
Novi život ovom, sada već etabliranom, mada donekle humorizovanom junaku, daju i savremenije
filmske postavke. Pod režiserskom
palicom Tima Bartona (Tim Burton) i uz sjajnu glumu Majkla Kitona (Michael Keaton) kao Vejna/
Betmena i Džeka Nikolsona (Jack
Nicholson) kao njegovog neprijatelja Džokera, film „Betmen“ iz 1989.
godine je postao apsolutni hit godine
i jedan od najuspešnijih filmskih hitova ikada. Na tom talasu su nastala
još tri filma, kao nastavak. Prvi od
njih, „Povratak Betmena“, iz 1992.
godine, ponovo je udružio Bartona
i Kitona, uz sjajne role Mišel Fajfer
(Michelle Pfeiffer) kao Žene mačke i
Denija DeVita (Danny DeVito) kao
Pingvina, pobravši ponovo lovorike
kod kritike i publike. Naredna dva
nastavka je režirao Džoel Šumaher
(Joel Schumacher), ali sa novom glumačkom podelom. U filmu „Betmen
zauvek“ iz 1995. godine glavnu ulogu je igrao Val Kilmer (Val Edward
Kilmer), dok su uloge negativaca
maestralno izneli Tomi Li Džons
(Tommy Lee Jones) kao Dvolični, i
Džim Keri (Jim Carrey) kao Ridler,
a u podelu je uključen i Kris O’Donel
(Chris O’Donnell) kao Robin, i Nikol Kidmen (Nicole Kidman) kao
dr Čejs Meridijan, devojka u koju se
Vejn zaljubljuje. Šumaherov rad na
filmskom serijalu je okončan 1997.
godine filmom „Betmen i Robin“, u
kome je Kilmera zamenio tada mega-popularnim Džordžom Klunijem
(George Clooney), dok su negativce igrali Arnold Švarceneger (Arnold Schwarzenegger) kao Gospodin Ledeni i
Uma Turman (Uma Thurman)
kao Otrovna Ajvi, a u serijal je
uvedena i Bet-devojka, u izvođenju Ališe Silverstoun (Alicia
Silverstone). Uprkos velikom
finansijskom uspehu, ovaj film
nije uspeo da nadmaši svoje
prethodnike po zaradi, a i kritika mu nije bila naklonjena.
Vorner Bros studio je stoga
odlučio da odustane od već planiranog petog dela serijala, „Trijumfalni
Betmen“.
Nakon osam godina i neprekidnog trajanja Betmena u raznim crtanim serijalima, pojavila se mračnija,
realističnija i donekle intimnija trilogija u režiji Kristofera Nolana (Christopher Nolan), sa Kristijanom Bejlom (Christian Bale) u ulozi Vejna/
Betmena. U tri nastavka, „Početak
Betmena“ (2005. godine), „Mračni
vitez“ (2008. godine) i „Uspon mračnog viteza“ (2012. godine), Nolan i
Bejl su proveli lik Vejna i Betmena
od početnih strahova i dilema, herojske odbrane pravde u Gotamu, pa do
moralnih padova, mentalnih lomova
i ponovnog povratka, na način koji
pleni svojom upečatljivošću.
Kroz ovaj novi serijal prošli su i
Lijam Nison (Liam Neeson), Majkl
Kejn (Michael Caine), Geri Oldman
(Gary Oldman), Morgan Frimen
(Morgan Freeman), Hit Ledžer (Heath Ledger), Merion Kotijar (Marion Cotillard) i En Hatavej (Anne
Hathaway), kao niz junaka, antijunaka i pomagača, gde se izdvaja Ledže-
rova interpretacija Džokera, kao gotovo antologijska.
Iako je kritika neretko podeljena
po pitanju uticaja koji jedan film ili
filmski junak mogu imati na publiku,
ali i na popularnu kulturu epohe u
kojoj se prikazuju, nepodeljeno mišljenje je da je ova trilogija postavila
nove standarde u definisanju ovog
junaka iz fikcije. Sa mnogo više cinizma, hladnoće i beskrupuloznosti, Betmen se obračunava sa ličnim
protivnicima, ali i protivnicima mira
u Gotamu, uz nivo razaranja kakav
nije bio prikazan ni u jednom dotadašnjem filmu sa ovim junakom.
Publika, kao i kritika, nije ostala
ravnodušna. I dok su jedni, čini se
većinski, prihvatili baš ovog, Nolanovog i Bejlovog Betmena kao onog
jedinog pravog, postoji i relativno
mala, ali glasna grupa ljubitelja koja
žali za kemp vremenima i za vrcavijim, šarenijim Betmenom Vesta, Kitona, Kilmera i Klunija.
Bilo kako bilo, Betmen ostaje prisutan u popularnoj kulturi današnjice. Uprkos tome što je izvesno da u
skorašnje vreme neće biti novih ekranizacija priča o maskiranom osvetniku, on živi kroz strip, animirane filmove i serijale i, naravno, kroz video
igre.
Ništa manje bitno, sistem moralnih vrednosti Vejna/Betmena živi u
velikom broju poštovalaca ovog junaka, koji se lako identifikuju sa brzom, dostižnom pravdom, nepotpadanjem pod uticaj lažnih autoriteta
i korišćenjem nauke i intelektualne
snage u savladavanju kriminalnih genija ili običnih životnih problema.
Kao i obično, tek kada se zagrebe
ispod površine prividno dečijoj mašti namenjenih likova, lako možemo
pronaći i sebe, svoja stremljenja i dileme i sopstvenu potrebu da, katkad
pod maskom sopstvenih strahova,
pobedimo naizgled nadmoćnije protivnike i okolnosti. +
maj 2013 broj 5 Veliki Prasak 5
ATEIZAM I RELIGIJA
Sonja Pavlović
Kakva je logika ,,dokaza“
da bog postoji
Ateizam nije tvrdnja o postojanju dokaza da bog ne postoji, već obratno - teza da nema dokaza
za njegovo postojanje.
M
isaone igre radi, zamislimo naučnika koji
tvrdi da je otkrio prirodni izvor tečnosti
koja, po svim fizičko-hemijskim karakteristikama osim jedne, odgovara
vodi. Njena normalna tačka ključanja, naime, iznosi 200 stepeni.
Šta bi bio razuman sled događaja?
Da na stotine naučnika počnu da dokazuju kako takva voda ne postoji ili
da naučnik od kojeg je vest potekla
dokaže da govori istinu? Verovatno,
ovo drugo.
U raspravama na relaciji teisti –
ateisti taj se princip često zanemaruje, pa se od ovih drugih očekuje
da dokažu kako bog ne postoji. Zaboravlja se, za početak, da ateizam
nije tvrdnja o postojanju dokaza da
bog ne postoji, već obratno – teza da
nema dokaza za njegovo postojanje.
Štaviše, ni teizam kao doktrina tradicionalno ne izlazi s dokazima da
bog postoji, već s argumentima da
je on nužan i/ili moguć. Na ateisti bi
onda bilo da utvrdi da li iz ponuđenih argumenata zaista sledi da je bog
nužan i/ili moguć, odnosno da preispita logičku zasnovanost teističkih
tvrdnji.
Mada postoje sajtovi sa listama
50, pa i 100 „dokaza da bog postoji“,
reč je o varijacijama daleko manjeg
broja standardnih i najčešće upotrebljavanih teističkih argumenata. Koliko su oni logički snažni?
1. Primarni pokretač. Kretanje
zahteva pokretača. Svaki pokretač,
takođe, zahteva svog pokretača. Nastavimo li niz, zapadamo u beskonačnu regresiju, tj. apsurd. Stoga,
mora postojati „prvi pokretač kojeg
6
Veliki Prasak broj 5 maj 2013
ništa nije pokrenulo“, a to je bog.
Argument primarnog pokretača
pati od kontradiktornosti. Iz premise koja kaže da kretanje zahteva pokretača, zaključuje se da postoji prvi
pokretač kojeg ništa nije pokrenulo.
No, recimo da se to može zanemariti. Postoji još veća logička praznina
od ove: zašto taj i takav prvi pokretač
mora biti bog? Dalje, zašto to mora
biti hrišćanski bog, tj. bog s obeležjima koja mu pripisuju hrišćanske svete knjige? Argument, naime, nimalo
ne gubi na snazi (ili slabosti) ukoliko
se pojam „bog“ zameni pojmom „leteće špageti čudovište“ ili „Zevs“.
Arbitrarno nametanje
prvobitnog uzroka
praktično proizvodi
logičku grešku:
argument
podrazumeva entitet
čije postojanje treba
da dokaže.
2. Prvi uzrok ili kosmološki argument. Sve što postoji mora imati
uzrok. Univerzum postoji. Dakle,
univerzum mora imati uzrok, koji je
pak posledica nekog svog uzroka. Da
bi se izbegla beskonačna regresija, tj.
apsurd, mora se pretpostaviti prvi
uzrok koji nije posledica nekog prethodnog uzroka. Taj neuzrokovani
prvi uzrok je bog.
Kao i prethodnom, i ovom argu-
mentu je inherentna kontradiktornost. Glavna premisa kaže da sve
mora imati uzrok, a zaključak tvrdi
da bog nema uzroka.
Osim što se ne može racionalno
objasniti zašto je beskonačna regresija manje poželjna od arbitrarno
postuliranog prauzroka – boga – postavlja se i pitanje zašto se status neuzrokovanog uzroka, umesto bogu,
ne bi dao samom univerzumu? Ako
ništa drugo, objašnjenje nastanka
univerzuma bi tada bilo jednostavnije i elegantnije; imalo bi jedan
element manje. Arbitrarno nametanje prvobitnog uzroka praktično
proizvodi logičku grešku: argument
podrazumeva entitet čije postojanje
treba da dokaže.
[Carl Sagan; Hitchens; Hawking –
Did God Create the Universe?; What
happened before the big bang? Nothing]
3. Ontološki argument. Dobro,
istina i plemenitost postoje u različitom stepenu. Dakle, mora postojati nešto što predstavlja maksimum
ovih atributa. To je bog. Bog je biće
od kakvog se ne može zamisliti veće
(ne u fizičkom smislu). Ako ne bi postojao, onda bi bilo moguće zamisliti
ga većim. Stoga, bog postoji.
Mora da je čuveni Bertrand Rasel (Bertrand Russell) baš ovaj argument imao u vidu kada je rekao da
svaki ontološki argument predstavlja
poseban slučaj loše gramatike (gramatika kao skup pravila pravilnog,
tačnog mišljenja).
Iako ljudima to često promakne,
ontološki argument je praktično naopak. Počiva na shvatanju egzistencije kao atributa. Naprotiv, ona je
prethodna datost. Tek nakon što nešto postoji, ono može imati svojstva
poput dobrote, lepote, plemenitosti.
zuma, onda objašnjenje boga mora
podrazumevati njegovog boga i tako
ukrug.
Svojstva koja se pripisuju bogu,
tačnije, ona koja mu pripisuje hrišćanstvo, rađaju niz ontoloških problema za teiste. Ako je bog sveznajući, i ako uzmemo da je Isus bog, on je
morao unapred znati da će se žrtvovati i uskrsnuti. Ako je to znao, šta
je zapravo žrtvovao? Ukoliko je bog
svemoćan, da li to znači da može da
napravi kamen koji ne može da podigne? Ako ne može da ga napravi, nije
svemoćan; ako može da ga napravi,
ali ne može da ga podigne, ponovo
nije svemoćan.
S nastankom i širenjem kreacionizma, a potom i „teorije“ inteligentnog dizajna (ID), teleološki
argument dobio je na značaju, što
je praćeno proliferacijom njegovih
različitih fomulacija. Sve, međutim,
predstavljaju varijaciju osnovne teme
i svaka pati od ozbiljnih logičkih
kurcšlusa:
4. Teleološki argument. Mada o
tome nemaju znanje, tela u prirodi
usmerena su prema nekom ishodu,
odnosno cilju. Neko inteligentno
biće moralo je obezbediti svrhu i cilj
njihovog delovanja. Stoga, takvo biće
postoji i to biće je bog.
Najjednostavnije rečeno, ovaj argument unapred podrazumeva ono
što tek treba da dokaže. Naime, svaki
pokušaj da se nešto objasni zahteva
širi kontekst u kojem će se razumeti
pojam ili pojava čijem se objašnjenju teži. Nastojanje da se „objasni“
univerzum podrazumeva postojanje
nečeg sveobuhvatnijeg od univerzuma. Problem je što je univerzum sve
što postoji. Ako bi bog i postojao, on
bi morao biti njegov deo. Ukoliko
pak objašnjenje univerzuma zahteva postuliranje nekog višeg univer-
Univerzumom upravljaju prirodni zakoni. Zakoni zahtevaju
zakonodavca. Zakone univerzuma
propisao je nadnaravni bog i on
mora postojati.
Prirodni zakon je opis, a ne preskriptivno pravilo. Univerzum nije
rukovođen ničim. Prirodni zakoni
nisu ništa drugo do naše, ljudske,
koncepcije o tome kako se univerzum i ono što ga čini ponaša. Ne radi
se o nalozima, zakonima, propisima,
receptma… Štaviše, ako bi teleološki
argument bio validan, božjim umom
takođe bi morali upravljati neki
principi koji, po logici argumenta,
zahtevaju donosioca.
Malo je verovatno da je život, u
svoj svojoj kompleksnosti, nastao
slučajno. Drugi zakon termodinamike kaže da svaki sistem teži neredu,
što onda znači da je evolucija nemoguća. Stoga, mora postojati stvaralac, dizjaner.
Zbog pseudo-naučnog prizvuka,
ovo je jedna od omiljenih formulacija teleološkog argumenta kojoj pribegavaju zastupnici ID. Ona je, međutim, krcata greškama.
Najpre, biolozi ne tvrde da organizmi nastaju u jednom koraku, zahvaljujući jednoj slučajnoj mutaciji.
Evolucija je po definiciji dugotrajan
proces – postepena akumulacija minornih, praktično neuočljivih promena, koje se događaju kroz generacije.
Ako je bog sveznajući,
i ako uzmemo da je
Isus bog, on je morao
unapred znati da će
se žrtvovati i
uskrsnuti. Ako je to
znao, šta je zapravo
žrtvovao?
Drugo, procenjivati verovatnoću
nečega što je već činjenica – potpuno
je nelogično. Zamislimo dobitnika
na lutriji koji kaže: „Verovatnoća za
dobitak je bila toliko mala da ja verovatno nisam dobio sedmicu.“
Dalje, kreacionisti najčešće pogrešno citiraju drugi princip termodinamike, koji govori o povećanju
nereda u zatvorenom sistemu. Zemlja, planeta koju naseljavamo, jeste
maj 2013 broj 5 Veliki Prasak 7
otvoreni sistem koji energiju dobija
od sunca. Usložnjavanje je normalna
posledica sunčevog i drugih energetskih inputa, baš kao što je to slučaj s
embrionom, na primer. U nekoj tački
u vremenu, razume se, naše sunce će
se ohladiti i život na zemlji će nestati.
Univerzum je suviše dobro
prilagođen za nastanak života da
bi to bilo slučajno. Dizajn zahteva
dizajnera. Stoga, mora postojati
dizajner i to je bog.
Teško je navesti nešto netačnije
od tvrdnje da je univerzum odlično
mesto za život. Naprotiv, univerzum
je izrazito neprijateljska sredina za
život:
U prošlosti, život s naše planete
zbrisan je pet puta. Čak 99.9 odsto
vrsta koje su postojale tokom istorije života na Zemlji, izumrle su. Osim toga, normalna
materija, kao što su zvezde
i planete, zauzima manje od
0.0000000000000000000042
odsto onog dela univerzuma
koji možemo da posmatramo. Živi svet čini još manji
deo. Ako je univerzum ičemu
naklonjen, moglo bi se reći
da su to crne rupe.
U čemu se sastoji osnovni
previd zastupnika ovog argumenta? Ne shvataju da stvar
stoji sasvim obrnuto: Iluzija o gostoljubivosti univerzuma posledica je
činjenice da smo kao bića adaptirani
na život u onom njegovom delu koji
naseljavamo.
[Brian Greene – Why is our universe fine-tuned?; Is the Universe
Fine Tuned for Life?; Cosmic Voyage;
Dawkins - Fine-tuning + Anthropic
Principle; Michio Kaku - Multiverse
Theory; Carl Sagan - The Great Demotions + A Universe Not Made for
Us]
5. Argument zasnovan na čudima. Čuda opisana u Bibliji predstavljaju kršenje ili suspenziju prirodnih
zakona. Kako su se dogodila, ona
moraju biti posledica natprirodne
sile. Ta sila je bog.
Nema dokaza da su se čuda opisana u Bibliji odista dogodila. Za neka
se naprosto može reći da predstavljaju statistički malo verovatne doga8
Veliki Prasak broj 5 maj 2013
đaje. Uzmimo sasvim ovozemaljski
primer: činjenica da samo jedna osoba preživi avionsku nesreću u kojoj
strada preostalih 200 putnika i članova posade nije čudo; još manje se
može reći da se radi o aktu božjeg
milosrđa (ako bog postoji, osim što
je poštedeo život jednoj osobi, ubio
je 200 drugih ljudi u jednom cugu).
Procenjivati
verovatnoću nečega
što je već činjenica –
potpuno je nelogično.
Čitav argument počiva na prethodnom prihvatanju Svetog pisma
kao istinitog. Reč je, međutim, o
tekstu koji obiluje čudima tamo gde
im nije mesto. Tako, na primer, Bog
stvara zemlju pre svetlosti i zvezda,
a ptice i neke sisare pre reptila; razdvajanje svetlosti i tame događa se
prvog dana postanja – tri dana pre
nego što nastaju sunce i zvezde kao
izvori svetlosti; biljke nastaju trećeg
dana, odnosno dan pre nego što će
bog stvoriti izvore svetlosti neophodne za fotosintezu.
Sama Biblija je istorijski netačna,
sadrži činjenične greške, nekonzistentna je i kontradiktorna. Isto tako,
jevanđelja protivreče jedna drugima,
čak i u pogledu najvažnijih događaja
koja opisuju, kao što su Isusova genealogija i uskrsnuće.
[Deconversion: The Bible; A History of God; PBS Buried Secrets;
CH4 Who wrote the Bible?; Core of
the Jesus myth]
6. Paskalova opklada. Postojanje
boga ne može se dokazati. Ukoliko,
međutim, bog postoji, vernik dobija sve (raj), a nevernik gubi sve (pakao). Ako pak bog ne postoji, vernik
ne gubi ništa, a nevernik ne dobija
ništa. Stoga, verom u boga se dobija
sve, a ne gubi ništa.
Mada se teisti na nju ponekad
pozivaju kao na „dokaz“ postojanja
boga, formulacija čiji je autor francuski filozof Paskal (Blaise Pascal)
ne govori ništa o nužnosti nadnaravnog bića. Može se reći da predstavlja
zastrašivanje posledicama koje prete
neverujućem pojedincu, zbog neverovanja, i argumentu u korist vere na
bazi iracionalnog straha. Osim toga,
formulacija je netačna.
Nije istina da vernik ništa ne gubi
zbog svoje vere. Pod jedan, umanjuje vrednost sopstvenom ovozemaljskom životu u korist mita o životu
posle smrti i konstantno
žrtvuje istinu i iskrenost
da bi laž održao živom.
Religija pak zahteva vreme, energiju i novac; često
predstavlja oruđe u rukama tirana, a još češće pretnju čovekovoj slobodi.
Isto tako, nije istina da
ateista ne dobija ništa time
što ne veruje u boga. Psihološki posmatrano, individuacija i samoaktuelizacija
su nemoguće ili barem polovične bez slobode mišljenja, radoznalosti, prava na sumnju.
Pogledajmo još i ovo: Paskal je bio
katolik. Bog o kojem on govori je hrišćanski bog. Hrišćanstvo, naravno,
nije jedina monoteistička religija. Šta
ako bog zaista postoji, ali pravi bog
nije Hrist nego Alah? Paskala ili bilo
kog hrišćanina to dovodi u jednaku
opasnost pred bogom kao i ateistu.
7. Argument na bazi morala. Za
razliku od životinja, ljudska bića su
sposobna za moralno suđenje i delovanje. Osećajem za moral obdarilo ih je natprirodno biće – bog. Da
nije njega, ljudi bi bili bez moralnog
uporišta.
Suštinski, reč je o argumentu iz
neznanja. Etički sistemi zasnovani
su na vrednosti koju ljudi pripisuju životu: dobro je ono što je dobro
za život; loše je ono što životu preti.
Ljudski um biološki je predisponiran
da „zna“ razliku između onoga što
podstiče i onoga što sputava ili uništava život. Za tako nešto, bog nije
potreban.
[Babies can tell right from wrong;
Moral behaviour in animals; Altruism in Chimps and Toddlers; Trust,
Morality and Oxytocin]
Jedna od premisa na kojoj počiva
ovaj argument – da su ljudi jedine
moralne životinje – po svemu sudeći
je netačna.
[Majmuni, Ptice, Šimpanze]
Kakve moralne svetonazore nalaže Biblija? Kakav je moralni uzor bog
kojeg opisuje? Hrišćanski bog je mizogini tiranin koji toleriše, čak zapoveda, držanje robova, silovanje žena
i ubijanje dece. Onog trenutka kada
neko odluči da ne poštuje zapovest o
ubistvu žene zato što nije devica ili
deteta zbog nepoštovanja roditelja,
on priznaje da je moralno suđenje –
uočavanje razlike između dobra i zla
– moguće i bez boga.
Iz ovog argumenta proističe i načelo poznato u formulaciji:
Kada ne bi bilo boga, sve bi bilo
dozvoljeno.
Ova teza podrazumeva dve stvari: (1) boga kao moralno uporište; (2)
boga kao vrhovni autoritet koji propisuje šta je dobro (moralno), a šta
loše (nemoralno, zlo).
Iz prve teze sledi da neverujući ljudi nemaju moralnog uporišta.
Drugim rečima, nisu u stanju da
razlikuju dobro od zla. Emprijski
dokazi kažu nešto sasvim suprotno:
društva s manjim udelom vernika
su, između ostalog, manje konfliktna ateizam i sekularna organizacija
društva su u pozitivnoj korelaciji s
ličnim i opštim blagostanjem.
Druga teza predstavlja još veći
problem za teiste. Naime, postavlja
se sledeće pitanje: Da li je nešto dobro zato što to bog odobrava ili ga
bog odobrava zato što je to dobro?
Recimo da se teista opredeli za
drugu opciju. U tom slučaju, činjenica da je nešto dobro „starija“ je od
boga. Drugim rečima, razlog što je
nešto dobro nema veze s bogom; bog
samo konstatuje da je nešto dobro i
zato to odobrava.
Prva alternativa pak uvodi arbitrarnost; na primer, ubistvo je
nemoralno zato što ga bog ne odobrava. Drugim rečima, ubistvo nije
nemoralno ili zlo samo po sebi, već
je takvo zato što ga takvim smatra
bog.
Da
li to onda
znači da
bi ubiti čoveka bilo
sasvim u
redu kada
bi
bog
tako nešto
odobr io?
Zamislivo
je, naime,
da se bog
iz nekog
razloga
naljuti
na ljude
i odobri
ubistvo.
Ako bi ono time postalo moralno
ispravno, onda moral zavisi samo od
božje volje, a ona, kao i svaka volja,
može biti promenljiva. Moral je, dakle, arbitraran i relativan – suprotno
od ideje o bogu kao uslovu apsolutnog morala od kojeg teista polazi.
Teista, svakako, uvek može da
odgovori da bog nikada ne bi odobrio ubistvo, jer je bog dobar. To nas,
međutim, vraća na gore pominjanu
drugu opciju, prema kojoj je dobro
ono što bog odobrava. Onda iskaz
„bog je dobar“ ne znači ništa drugo
do da bog odobrava samog sebe. Apsurd.
[Morality – Good without Gods;
Sam Harris – Science and Morality;
Dawkins on Absolute Morality; The
West Wing; Deconversion: Morality;
Christianity is Immoral]
Argumenti koji to nisu
Mada se tako mogu nazvati sve
tvrdnje kojima teisti „dokazuju“ postojanje boga, s širenjem učenja o ID
nastao je čitav niz očiglednih pseudoargumenata – formulacija u koje
nije uložen trud da barem liče na logičke iskaze.
Argument na bazi ličnog iskustva.
On se svodi na tvrdnju da je lična
spoznaja boga dovoljan dokaz njegovog postojanja. Problem je, međutim, što lično spiritualno (mistično)
iskustvo ne ukazuje ni na šta izvan
uma onog koji nešto tvrdi.
Sama biblija je
istorijski netačna,
sadrži činjenične
greške,
nekonzistentna je i
kontradiktorna.
Bez namere da ovo zvuči uvredljivo i omalovažavajuće, stručnjaci za
mentalno zdravlje koji rade s akutno
psihotičnim pacijentima svakodnevno se suočavaju s ovom vrstom „argumentacije“ od ljudi koji tvrde da
su sam Isus Hrist, Napoleon, Jovanka Orleanka, Elvis Prisli… Njihove
halucinacije i deluzije jestu njihova
realnost – to niko ne spori – ali ih to
ne čini Napoleonom ili Elvisom.
Teisti skloni ovom argumentu
često tvrde da ateisti ne mogu da se
uvere u postojanje boga jer im nedostaje spiritualno čulo. Negiranje
boga od strane ateiste, kaže se, bilo bi
isto kao kada bi slepa osoba negirala
boje. Analogija, na žalost teista, ne
stoji. Za razliku od boga, slepi ljudi
i ljudi koji imaju tipičan vid dele isti
fizički svet. U tom svetu, moguće je
pratiti putanju svetlosti od zdravog
oka do mozga.
maj 2013 broj 5 Veliki Prasak 9
[PBS Doco; Dawkins; Deconversion: Personal Relationship; How it
feels to have a stroke; Ramachandran]
Naučnici veruju u boga.
Ovaj argument je zapravo pozivanje na autoritet i nikako ne ide u
prilog teistima. Mada nema spora da
znatan broj naučnika veruje u boga,
svakako je više onih koji su ateisti.
Drugim rečima, ateisti se najmanje
jednako dobro mogu pozvati na autoritet tog tipa.
Ovaj argument pada, međutim,
na ozbiljnijem nivou. Niko od naučnika koji i javno govore o svojoj ličnoj veri ne tvrdi da ima naučne dokaze za postojanje boga, niti pristaje
da o bogu govori drugačije osim kao
o ličnom bogu.
Mnogo ljudi veruje u boga.
Tačno. To, međutim, ništa ne govori o bogu, već o čovečanstvu. Popularnost neke ideje ne dokazuje ništa o toj ideji; reč je o logičkoj grešci
poznatoj kao argumentum ad populum. Osim toga, ne veruju svi vernici
u istog boga. Postoji više monoteističkih i bezbroj paganskih bogova,
pri čemu su uverenja koja zastupaju
njihovi sledbenici ponekad direktno
međusobno isključiva.
Kraći put
Mada bavljenje svakim pojedinačnim teističkim argumentom
može da bude zabavno, činjenica
je da svi pate od manje-više istih
nedostataka: nedefinisani ili loše
definisani pojmovi u premisama;
povezivanje premisa u zaključak
koji iz njih ne proističe… Štaviše,
korumpirana je čitava logika na kojoj počivaju, što je moguće videti iz
pretpostavki koje su u njih ugrađene:
1 Pretpostavka da nam logika
može nešto reći o entitetu koji, kako
sami teisti tvrde, nije ograničen logičkim koordinatnim sistemom koji
poznajemo. Po svemu sudeći, svemoćni bog može da krši i zakone logike.
2 Pretpostavka da zakonitosti
i principi koji važe „unutar“ našeg
univerzuma stoje i „izvan“ njega –
ma šta to značilo – i mogu se primeniti i na entitete koji su zamišljeni
tako da postoje nezavisno od našeg
univerzuma.
3 Pretpostvaka da dedukcijom
možemo zaključivati o entitetu za
koji se tvrdi da je veći od univerzuma
i ljudskog bića, a da pri tom koristimo ograničene resurse nesavršenog i
konačnog uma i naša ljudska, ograničena iskustva.
4 Svaki od navedenih argumenata tvrdi da dokazuje postojanje
natprirodnog bića ili entiteta, zatim
ga izjednačava s tradicionalnim entitetom poznatim kao „bog“, a da prethodno ne nudi odvojenu definiciju
postuliranog entiteta, niti nastoji da
dokaže da on jeste isto što i „bog“.
U najkraćem, teistički argumenti
ne pružaju dovoljno osnova za verovanje u postojanje entiteta „bog“ ili
„inteligentni dizajner“. S druge strane, kako na ideju boga nije moguće
primeniti logičke ili naučne principe
koje koristimo u spoznaji prirodnog
sveta, nemoguće je dokazati ni da
bog ne postoji.
U šta onda treba verovati?
Možda je najbolji odgovor na to
pitanje – novo pitanje. Zašto bi trebalo verovati u bilo šta? U redu, neko je
u stanju da zamisli biće veće od svega
postojećeg: omnipotentno, sveznajuće, najmilosrdnije… Zašto bi trebalo
ići korak dalje i verovati da to što je
moguće zamisliti zaista i postoji?
Ako vam se čini da ova linija rezonovanja za ishodište ima stav da
ne treba verovati ni u šta, u pravu
ste. Važno je, međutim, imati u vidu
jednu ogradu: Ovaj stav važi samo za
teren apsolutnog uverenja.
Ateista, takođe, ima uverenja.
Veruje da će sunce narednog dana
ponovo izaći ili da će neko ko bez
odgovarajuće opreme skoči s vrha
nebodera – poginuti. Ovo su, međutim, uverenja zasnovana na naučnim
principima i opservacijama. Opravdana su barem u onoj meri u kojoj
postoje dokazi da ponašanjem u prirodi vladaju neki principi i da je na
osnovu njih moguće nešto osnovano
predvideti. Božanski entiteti pak,
osim što su nedostupni našim čulima, nisu dostupni ni eksperimentalnim testiranjima i modelovanju.
Utoliko je aspolutno neopravdano
imati apsolutna uverenja na tom terenu. +
10 Veliki Prasak broj 5 maj 2013
NAUKA
Borislav Miletić
Psihološke implikacije
putovanja na Mars kod
astronauta
Uvod
U toku druge polovine dvadesetog veka, kada je započelo „svemirsko
doba“ i kada je čovek uspeo da se otrgne sili Zemljine gravitacije, tehnološki razvoj kretao se neverovatnom
brzinom. Tako je i ideja o putovanju
na Mars izlazila iz okvira naučne
fantastike i ulazila u planove nauke.
Dok su, jedan za drugim, savladavani
tehnički izazovi u vezi sa konstrukcijom letelica za svemirska putovanja,
pojavljivali su se novi, u vezi sa dugotrajnim boravkom čoveka u svemiru.
Naime, kako je tehnologija omogućavala sve duži boravak astronauta u
svemiru, tako je sve važnije bilo ispitati kako se taj dugotrajni boravak u
svemiru odražava na fizičko i psihičko stanje astronauta. Jurij Gagarin je
na samom početku svemirskog doba
u svemiru proveo 108 minuta, te dokazao da čovekovo telo može izdržati boravak u svemiru. Već 30 godina
kasnije, Valerij Poljakov na sovjetskoj
svemirskoj stanici Mir proveo je 14
meseci u kontinuitetu. Njegov dugotrajan boravak u svemiru bio je od
izuzetne važnosti za nauku, jer se pokazalo da njegovo zdravlje nije bilo
narušeno. Čak je i sam Poljakov nakon sletanja na Zemlju u svojoj kapsuli odbio da bude prenesen u vozilo.
Umesto toga, samostalno je prehodao
taj kratak put želeći da dokaže kako
će astronauti moći da se kreću i rade
na Marsu nakon dugog putovanja do
te planete („Valeri Polyakov“, n.d.).
Pored uticaja na fiziološko i fizičko
stanje astronauta, boravak u svemiru
utiče i na njihovo psihičko stanje. Šta
više, što se dužina boravka u svemiru
produžava, psihološki faktori koji utiču na astronaute postaju sve važniji.
Danas postoji nekoliko planova
za slanje ljudske posade u orbitu ili
na površinu Marsa: plan MARPOST
ruske svemirske korporacije „RKK
Energija“, program Aurora evropske
svemirske agencije „ESA“ ili projekat
Orion američke svemirske agencije „NASA“. Mars će biti tek početak,
jer će ljudska rasa u budućnosti morati da organizuje letove i ka drugim,
udaljenijim svemirskim telima. Sve to
znači da će svemirski letovi trajati sve
duže i da će posada u njima morati da
se adaptira na dug boravak u ograničenom prostoru svemirskog broda,
daleko od ljudske civilizacije.
Kako je tehnologija
omogućavala sve duži
boravak astronauta
u svemiru, tako je sve
važnije bilo ispitati
kako se taj
dugotrajni boravak u
svemiru odražava na
fizičko i psihičko stanje
astronauta.
Zbog toga smatramo važnim da
razmotrimo neke psihološke i psihosocijalne implikacije dugotrajnog
svemirskog putovanja kod astronauta,
jer će upravo psihološki faktori biti
najbitnija stvar o kojoj će istraživači
morati da razmišljaju prilikom planiranja dužih svemirskih letova, kao što
je let na Mars.
Stres u svemiru
Putovanje na Mars po sadašnjim
proračunima trebalo bi da traje od 6
do 9 meseci samo u jednom pravcu.
Uzmimo u obzir da će astronauti po
dolasku na Crveni planet tamo provesti neko vreme, pa konačno trajanje putovanja može biti i duže od
dve godine. U te dve godine putovanja astronauti će biti izloženi velikim
naporima, prvenstveno psihološke
prirode. Boravak u svemirskoj letelici znači naporan fizički i intelektualni
rad u uslovima mikro gravitacije na
vrlo ograničenom prostoru – i to je
samo početak. Stalno isti ljudi sa kojima će astronauti biti u kontaktu, komunikacija sa Zemljom uz kašnjenje
i do 40 minuta, izolacija i odvojenost
od porodice i civilizacije, ograničeni
resursi, nedostatak privatnosti, senzorna deprivacija, konstantna svest o
tome da su u slučaju nepredviđenih
situacija prepušteni sami sebi, kao i
strah od opasnosti kojima su izloženi
stvaraće velike psihičke napore za celu
posadu. Zbog svega toga jasno je da će
život u takvim uslovima lako dovoditi do stresnih reakcija kod astronauta, a stres može imati teške posledice
po produktivnost i funkcionalnost
svakog astronauta. Sve nam to govori da je potrebno pažljivo selekcionisati i pripremiti posadu za takav put.
Objasnićemo ukratko fenomen stresa
i njegove efekte na ljudski organizam.
Kada govorimo o stresu moramo
da pravimo razliku između spoljašnjih
uslova koji utiču na čoveka i reakcije
čoveka na te uslove. Spoljašnje uslove
koji pred osobu postavljaju specifične
fizičke i/ili psihičke zahteve i od nje
zahtevaju adaptaciju nazivamo stresorima, dok emocionalne, fiziološke
i ponašajne reakcije na takve uslove
nazivamo individualnim reakcijama
na stres. Sam pojam stres koristi se za
opis i spoljašnjih uslova i individualnih reakcija, a najčešće kao zajednički
naziv za interakciju između stresora i
adaptivnog odgovora individue.
maj 2013 broj 5 Veliki Prasak 11
Stres izaziva određene fiziološke,
psihološke i ponašajne reakcije kod
individua. Psihološke reakcije mogu
biti kognitivna ometenost, anksioznost, apatija, depresija, bes i agresivnost. U fiziološke promene spadaju
povećanje šećera u krvi, povećanje
krvnog pritiska i ubrzanje pulsa i disanja, te povećanje mišićne napetosti. U
ponašajne promene spadaju promene
apetita i unosa tečnosti u organizam
(Strickland, 2001).
Iz opisa reakcija
na stres jasno je da
produženo delovanje stresa može
dovesti do lakših
i težih fizičkih ili
psihičkih smetnji
i oboljenja. Kada
govorimo o tome
šta sve može da
predstavlja stresor
onda je najjednostavnije reći da to
može biti svaki
događaj, od individue ocenjen kao
pozitivan ili negativan, koji zahteva
adaptaciju.
U svakodnevnom životu to mogu biti svađe sa
bliskim ljudima, preseljenje porodice, smrt člana porodice ili prijatelja,
povrede ili bolesti, gubitak posla, ženidba ili udaja i sl. Prilikom dugotrajnog boravka u svemiru, posebno na
međuplanetarnom putovanju, izvore
stresa mogu predstavljati produženi
fizički i intelektualni napori, izolacija,
ograničen fizički prostor, odvojenost
od porodice i civilizacije, nedostatak
privatnosti, problemi u interpersonalnoj komunikaciji među astronautima, ograničenost resursa, istovetnost
okoline i stimulusa, posebno hrane, i
slično. Zbog toga je bitno da proučimo kako se ljudi ponašaju u takvim
uslovima, kakva je dinamika grupe i
koje su to karakteristike ličnosti koje
doprinose boljoj adaptaciji na takve
uslove. Budući da naša civilizacija još
nije organizovala nijedan međuplanetarni let, kao i zbog činjenice da postoje individualne razlike u reakcijama
na stres, ne možemo da predvidimo
sve moguće reakcije astronauta koji se
budu našli na takvoj misiji. Međutim,
zahvaljujući istraživanjima na Zemlji
u uslovima sličnim produženom boravku u svemiru, kao i istraživanjima
na posadama svemirskih stanica, mi
smo mnogo naučili o ponašanju in12 Veliki Prasak broj 5 maj 2013
dividua i grupa tokom života i rada u
ekstremnim uslovima i uslovima izolacije.
Dosadašnja istraživanja o efektima života u izolaciji
Veoma korisne podatke naučnici
su dobili proučavajući život i rad ljudi
u istraživačkim bazama na Antarktiku. Izuzetno surovi vremenski uslovi,
potpuna izolovanost tokom zimskog
perioda (koji u nekim delovima kontinenta traje i devet meseci), relativno
mali broj istih ljudi sa kojima se svakodnevno stupa u interakcije i odvojenost od ostatka civilizacije karakteristike su umnogome slične onome što
očekuje astronaute na putu za Mars ili
neko duže svemirsko putovanje.
Što se dužina boravka
u svemiru produžava,
psihološki faktori koji
utiču na astronaute
postaju sve važniji.
Strejndž i Jangmen (Strange &
Youngman 1971, prema Rothblum,
1989) dobili su podatke da su tri glavna izvora stresa kod članova istraživačkih stanica na Antarktiku izolovanost, nepromenljivost okoline i
nedostatak uobičajenih izvora zadovoljstva. Nije teško zaključiti da će ovi
stresori biti daleko izraženiji prilikom
putovanja na Mars uzimajući u obzir
da će u malenom svemirskom brodu
astronauti konstantno biti okruženi
tamom svemira daleko od Zemlje.
Tejlor i Feleti (Taylor & Feletti, 1976)
ustanovili su da ljudi koji se nisu uspeli adaptirati na život u izolovanosti
pokazuju emocionalnu zaravnjenost,
mrzovoljno raspoloženje i relativnu
neefikasnost u radu, te se otuđuju od
grupe. Njihov rad kasnije je poslužio
za konstruisanje Viktorija skale izolacije koja služi za selekciju individua
koje dobro funkcionišu u izolaciji.
Rezultati Sasakija i sar. (Sasaki et al,
1980 prema Rothblum, 1989) pokazali su da se kod članova japanskih
istraživačkih stanica manifestuje
izražena anksioznost i depresija, naročito pri kraju boravka u izolaciji.
Zanimljivo je spomenuti rezultate Birsnera i Hougana (Biersner
& Hogan, 1984; Rothblum, 1989)
koji su ustanovili da su se na životne
uslove na Antarktiku najbolje adaptirali subjekti koji su vedrog raspoloženja, neskloni depresivnim reakcijama, sa uskim interesovanjima i
niskom potrebom za stimulacijom,
poverljivi i oprezni. Neka istraživanja su pokazala da je od velike važnosti za privikavanje na uslove života u izolaciji i nivo aktivnosti koje se
u tom periodu obavljaju. Dobijeni su
rezultati koji govore da odnos mornaričkog osoblja prema poslu opada
u toku zimskih meseci na Antarktiku
kada je njihova aktivnost smanjena,
dok se odnos naučnika prema poslu
ne menja, verovatno zbog činjenice
da je njihova aktivnost tokom čitavog
boravka na Antarktiku ujednačena
(Ryman & Gunderson, 1979 prema
Rothblum, 1989). Značajan problem
može predstavljati i nedostatak seksualne aktivnosti i posledična seksualna
frustriranost (Torres, 1976; Hachisuka, 1974 prema Rothblum, 1989).
Jedan od izuzetno bitnih uslova za
uspešno sprovođenje misije sa ljudskom posadom na Mars biće i dobri
međusobni odnosi članova posade.
Karakteristike ličnosti astronauta i
njihova kulturna pozadina u interakciji sa situacijom u kojoj se nalaze
imaće veliki uticaj na sposobnosti dugotrajne interpersonalne komunikacije, grupnu koheziju i dinamiku, adaptaciju i radnu uspešnost. Dosadašnja
istraživanja na polarnim stanicama,
simulacijama svemirskih putovanja,
ali i istraživanja na stvarnim svemirskim misijama pokazala su da realnu
opasnost predstavljaju otvoreni kon-
flikti između članova posade, kao i
konflikti između posade i zemaljske kontrole (Kanas, 1987 prema Le
Scanff et al., 1997). U nekoliko svemirskih misija posada je čak stupila u
štrajk usled neslaganja sa zemaljskim
osobljem (Oberg i Oberg, 1986; Bluth,
1981 prema Le Scanff, 1997). Istraživanje sprovedeno među posadom Međunarodne svemirske stanice pokazalo je da od ukupnog broja negativno
ocenjenih događaja koje su iskusili
tokom boravka na svemirskoj stanici
njih 47% se odnosilo na probleme u
odnosima između članova posade ili
odnosima između posade i zemaljske
kontrole (Kanas et al, 2007).
Da bi što bolje razumeli moguće
psihološke implikacije putovanja do
Marsa kod astronauta, naučnici sprovode istraživanja i u simuliranim uslovima na Zemlji. Iako ovakva istraživanja imaju svoje nedostatke, kao što je
činjenica da učesnici nemaju doživljaj
izolovanosti kakvu bi imali na pravom putovanju do Marsa, ne osećaju
strah zbog mogućnosti opasnih i nepredviđenih situacija, niti se boravak
odvija u uslovima mikrogravitacije,
ona nam ipak predstavljaju izuzetno
vredan izvor podataka. Marsovsko
društvo (The Mars Society) razvilo je
program sa nekoliko istraživačkih stanica u svetu, smeštenih u izolovanim
predelima naše planete, gde naučnici
i inženjeri sprovode testiranja opreme
i procedura koje bi mogle da se koriste na budućim misijama na Mars, a
proučavaju se i psihosocijalni odnosi
među istraživačima koji rade zajedno.
Evropska svemirska agencija (ESA)
sprovela je nekoliko simulacijskih
studija u hiperbaričnim komorama u
kojima su subjekti provodili i do 240
dana radi testiranja metoda praćenja
psiholoških i interpersonalnih faktora
pri svemirskim putovanjima. Rezultati ovih studija pokazali su da posade
zatvorene u hiperbaričnim komorama
imaju tendenciju da svoju nagomilanu agresiju usmeravaju ka zemaljskoj
kontroli, a dobijeni su i važni podaci
o odnosima između astronauta različitog kulturnog porekla. Tako su
u jednoj studiji posade dve različite
kulturne grupe morale biti trajno odvojene, a jedan učesnik je napustio eksperiment usled neslaganja sa ostalim
učesnicima (Sandal, 2001).
Svakako najambiciozniji projekat
ovakve prirode pokrenut je u saradnji
Rusije, Evropske unije i Kine u posebno pripremljenom prostoru Instituta
za biomedicinske probleme Ruske
akademije nauka, koji u svojoj istoriji
ima višedecenijsko iskustvo sa ovakvim simulacijama. Projekat nazvan
Mars-500 odvijao se u tri faze u periodu između 2007. i 2011. godine.
Sam pojam stres koristi
se za opis i spoljašnjih
uslova i individualnih
reakcija, a najčešće
kao zajednički naziv
za interakciju između
stresora i adaptivnog
odgovora individue.
Treća faza projekta sastojala se od
simulacije putovanja na Mars detaljno
osmišljene kako bi uslovi bili što sličniji stvarnom svemirskom putovanju,
što je uključivalo kašnjenje u radio
komunikaciji sa Zemljom, štedljivost
u korišćenju resursa, ograničeni i izolovani prostor i sl. Simulirano putovanje trajalo je 520 dana, a šestočlana
posada različitog kulturnog porekla
bila je smeštena u prostoru koji je simulirao svemirsku letelicu, poseban
modul za sletanje na Mars, te površinu Marsa. U toku simulacije ukupno
je sprovedeno 28 psiholoških i psihofizioloških eksperimenata, a rezultati
su pokazali da se ljudi mogu navići na
dugotrajan boravak u izolaciji, senzornu deprivaciju i druge okolnosti
koje prate ovakvo putovanje. Pokazalo se da komunikacija sa Zemljom
od strane astronata opada kako vreme
odmiče. Tako su se u početku astronauti često javljali zemaljskoj kontroli,
ali su se s vremenom adaptirali na izolaciju, pa su pisali sve kraće izveštaje,
lišene emocija i sa manje zahteva za
pomoć u rešavanju problema u vezi
sa obavljanjem zadataka. Pokazalo se
i da česta komunikacija sa prijateljima
i porodicom može delovati kao stresor, jer se na taj način astronauti više
brinu za probleme kod kuće. Zbog
toga je potrebno ograničiti takvu komunikaciju. Kašnjenje u komunikaciji
između astronauta i zemaljske kontrole može dovesti do nepredviđenih
situacija kao što je bio slučaj tokom
„šetnje“ po Marsu u okviru ove simulacije. Naime, jedan član posade
je poslao pitanje zemaljskoj kontroli
u vezi sa nekim komplikovanim zadatkom koji je nameravao da obavi,
ali dok mu je pristigao odgovor, više
nije bio motivisan da ga i uradi. Jedan
vrlo zanimljiv aspekt ove simulacije
bila je i forma komunikacije između
astronauta i zemaljske kontrole. Naime, ranija istraživanja na posadama
svemirskih stanica pokazala su da
astronauti koji duže borave u svemiru
ne reaguju dobro na naređivanje od
strane zemaljske kontrole. Zbog toga
se u komunikaciji sa astronautima od
njih „traži“ da urade nešto, a ne naređuje im se („Mars-500“, n.d.; Corley,
2011a). U razgovoru sa astronautima
nakon njihovog „povratka“ sa Marsa
ustanovljeno je da postoje velike interpersonalne razlike u aktivnostima
kojima su se nosili sa stresom. Nekima je pomagalo pisanje pisama porodici, nekima usmerenost na naučne
eksperimente, nekima je važan bio
fidbek koji su dobijali od javnosti u
porukama koje su stizale preko radio
veze, dok su neki koristili samodisciplinu kao primaran način suočavanja
sa stresom (Corley, 2011b).
Kakvi su ljudi potrebni za putovanje
na Mars?
Imajući u vidu sve do sada napisano, jasno je da će program selekcije za
posadu koja će putovati na Mars morati da bude detaljno razrađen. Pored
onih zahteva koji se podrazumevaju,
a odnose se na obrazovanje i fizičko
zdravlje, astronauti na putu za Mars
moraće da budu psihički stabilne ličnosti, sa izgrađenom samodisciplinom i sposobnosti samoopažanja i
samoregulacije. To znači da su oni u
stanju da ostanu smireni u stresnim
i opasnim situacijama, da kontrolišu
svoje ponašanje i da prepoznaju svoja trenutna emocionalna stanja, te ih
adekvatno regulišu. Jednako važne karakteristike koje astronauti na putu za
Mars treba da imaju jesu dobro izgramaj 2013 broj 5 Veliki Prasak 13
izgrađene socijalne veštine i veštine
kreativnog rešavanja problema. Socijalne veštine odnose se na sposobnost
komunikacije sa drugim članovima
posade i one će biti važne zbog dugotrajnog života s malim brojem istih
ljudi kojima će astronauti biti okruženi. Kreativno rešavanje problema
znači kreativnost u mišljenju i suočavanju sa novonastalim situacijama ili
razmišljanje „izvan kutije“, što će biti
od izuzetnog značaja na dugom putu
na kojem se može desiti niz nepredviđenih situacija, a posada će zavisiti
jedino od sopstvenih sposobnosti.
Isto tako, biće poželjno da astronauti
imaju razvijen smisao za humor, koji
će im dobro doći za razbijanje monotonije dugog puta na Mars, kao i za
ublažavanje emocionalnih poteškoća
koje će proživljavati. Odabrani kandidati moraće dobro da funkcionišu kao
grupa i zbog toga će biti važno da pre
polaska na put provedu određeno vreme zajedno u simuliranim uslovima
putovanja, ali i u neformalnom druženju. Na taj način steći će se uvid u
međusobno funkcionisanje kandidata
za let, te će se moći odabrati oni koji
optimalno funkcionišu u radu sa ostalim članovima.
Zaključak
Organizacija putovanja na Mars
zahtevaće velike napore od svih koji
budu učestvovali u takvom projektu.
14 Veliki Prasak broj 5 maj 2013
Svemirske agencije u saradnji sa psiholozima moraće da razrade detaljan
plan selekcije, obuke i pripreme astronauta za takvo putovanje. Ljudski faktor biće ključan za uspeh jedne ovakve
misije. Mnoge stvari u vezi sa selekcijom posade potrebno je još detaljnije
istražiti.
Iako ograničen, deo
prostora moraće biti
namenjen za
razonodu i opuštanje
posade, slušanje
muzike,
gledanje filmova...
Tu prvenstveno mislimo na broj
članova posade i polnu strukturu iste.
Istraživanja su pokazala da u produženom boravku u izolaciji muško-ženski
odnosi mogu predstavljati problem,
posebno ako su članovi posade različitog kulturnog porekla („Beware
Astro-Naughtiness“, 2005). Neizbežna
je činjenica da se problem ljudske seksualnosti mora detaljno razmotriti u
okviru putovanja na Mars jer će sigurno uticati na odnose između članova posade i njenu funkcionalnost. U
prilog tome govori i psiholog Lorens
Palinkaš (Lawrence Palinkas) koji
kaže da: „...seks može doneti i korist
misijama stvarajući osećanje stabilnosti i normalizacije“ („Beware AstroNaughtiness“, 2005). Pored selekcije
i pripreme posade, važan zadatak inženjera i psihologa biće i organizacija prostora svemirske letelice u kojoj
će astronauti putovati na Mars. Iako
ograničen, deo prostora moraće da
bude namenjen za razonodu i opuštanje posade. Slušanje muzike, gledanje
filmova, a možda i uživanje u nekom
hobiju, adekvatnom za date uslove,
aktivnosti su koje će pomoći astronautima da lakše provedu dugotrajan
boravak u svemiru. Redovne aktivnosti u sklopu misije trebalo bi planirati
tako da tokom celog puta postoji jedan optimalan nivo zaposlenosti celokupne posade.
Na kraju, još jedan problem koji
se može pojaviti u sklopu misije na
Mars jeste resocijalizacija astronauta
nakon povratka na Zemlju. Poznato je
da neki ljudi nakon dugotrajnog boravka u izolaciji pri povratku u društvo imaju problema sa adaptacijom.
Ovako nešto možemo očekivati i od
posade koja se vrati sa Marsa. I ovde
će važnu ulogu imati psiholozi, koji će
morati da pomognu astronautima da
se ponovo prilagode životu u društvu,
ali će najvažniju ulogu u resocijalizaciji astronauta imati njihove porodice
i prijatelji. +
INTERVJU
EKSKL
UZIVNO
Predrag Stojadinović
Intervju sa profesorom
Krausom
Lorens Kraus (Lawrence Maxwell Krauss), fizičar : ,,Ne bi škodilo da se rešimo religije.“
Da li je za Vas to što ste postali
ateista bilo jednostavno i brzo logično rešenje ili je to bio proces koji je
dugo trajao?
To nije bio proces u kojem sam postao ateista, već proces u kom sam naučio kako svet naizgled funkcioniše.
Kako sam sticao saznanja o univerzumu, nauci, postajalo mi je sve jasnije
da nema dokaza da bog postoji i da
priče koje možete pročitati u drevnim
knjigama nisu u skladu sa stvarnošću.
U diskusijama da nauka čini religiju zastarelom, često se čuju opravdanja religioznih ljudi da su mnogi
slavni naučnici iz prošlosti, ali i sadašnjosti, religiozni. Kakvo je Vaše
mišljenje o naučnicima, naročito
fizičarima koji se izjašnjavaju kao
religiozni?
Pre svega, naučnici su proizvod
vremena u kom žive. Njutn je zaista
bio religiozan. S druge strane, bio je i
alhemičar. Da li to opravdava verovanje u alhemiju? Ne... Pamtimo Njutna
po onom što je ispravno uradio, a ne
po onome što je uradio pogrešno.
Da li se ikada osećate kao da Vas
ljudi upoređuju sa Karlom Saganom?
Bio bih počastvovan kada bi to radili.
Da li imate utisak da poruka koju
Vi i, recimo, Stiven Hoking, šaljete
zapravo utiče na današnju omladinu? Kada naučnici kao vi preuzmu
ulogu „prosvetitelja javnosti“, kakav
odgovor očekujete?
Radim to da bih uzvratio uslugu.
Za nauku sam se zainteresovao tako
što sam čitao knjige naučnika. Kada
mi neko mlad kaže da su moje knjige
učinile da se zainteresuje za nauku, što
se u poslednje vreme često dešava, to
je meni najveća nagrada.
S obzirom na to da ste povezani
sa sagom o Zvezdanim stazama, da li
očekujete sličnu budućnost čovečanstva, bez stega religije, u kojoj glavni
cilj ne bi bio materijalno bogatstvo,
već snažna, odlučna potraga za znanjem?
Takva budućnost nije verovatna...
Međutim, ako će nam išta nju obezbediti, to su racionalnost i politika zasnovana na empirijskoj stvarnosti.
Da li se slažete sa slavnim, pokojnim Kristoferom Hičensom da religija sve truje? Da li smatrate da bi
svet bio bolje mesto kada bi religija
nestala, a čovečanstvo bilo potpuno
prosvećeno?
Nisam siguran da bi čovečanstvo
postalo prosvećeno, ali ne bi škodilo
da se rešimo religije.
Kako sam sticao
saznanja o
univerzumu, nauci,
postajalo mi je sve
jasnije da nema
dokaza da Bog
postoji.
Šta mislite, kako bi očevi osnivači Sjedinjenih Država gledali na današnje američke političare i njihovu
religijsku posvećenost, čak i fundamentalizam nekih od njih?
Džeferson bi bio zgrožen.
Koliko, po Vašem mišljenju,
islam ugrožava zapadni svet? Koliki
udeo u tome imaju mediji, a koliki
nedostatak informacija, ako ga uopšte imaju?
Nisam toliko zabrinut kao neki
drugi... Volim da mislim da islamske
zemlje na kraju žele da napreduju ekonomski, da povećaju svoju stabilnost...
Sa iskorišćavanjem prilika u privredi i
većom dostupnošću obrazovanja, naročito ženama, militantni fundamentalizam će opasti.
Po Vašem mišljenju, gde će nas fizika (ili nauka uopšte) odvesti u svojim istraživanjima – više ka makrosvetu (veličina i starost univerzuma)
ili ka mikrosvetu (kvantna mehanika, molekularne strukture itd.)?
Ne znam... To je ono uzbudljivo u
bavljenju naukom.
Poznati ste po svom oštrom i
ozbiljnom pristupu religiji. Druga
strana smatra da je to uvredljivo. Šta
predlažete, da se govori istina čak i
ako znate da će ona mnoge uvrediti
ili da se bude pažljiv prema osećanjima onih osetljivijih?
Mislim da je važno da se nađe neka
kombinacija ta dva. Nema razloga da
nepotrebno vređamo. Ali, poštovati ljude nije isto što i poštovati glupe
ideje. Na kraju krajeva, smatram da
čovek mora da brani realnost i ako to
nekog vređa, pa neka bude tako.
Šta mislite, koliko je uspešan vid
popularizacije nauke koji koristite
Vi, Dokins, Tajson, Šermer i mnogi
drugi u obrazovanju javnosti i koliko ona prihvata kritičko mišljenje
u odnosu na dogme? Šta mislite da
je najbolje da se preduzme u zemlji
kao što je Srbija, gde cveta postkomunistička hiperreligioznost koja je
postala opasna ideologija?
Ja sam prosvetitelj... Verujem u
obrazovanje.
Da li biste došli u Beograd da
održite predavanje ako Vas lepo zamolimo?
Uvek možete da pitate. +
maj 2013 broj 5 Veliki Prasak 15
PSEUDONAUKA
Dobrica Nikolić
Izaberite svog lekara
Moć u rukama neobrazovanih pojedinaca ili amoralnih institucija kojima je jedino stalo do novca
u određenim slučajevima može da ugrozi i same temelje društva zasnovanog na razumu, pravu i
sekularnim vrednostima.
D
imitrije je doktor. Diplomirao je medicinu, završio
pripravnički staž, položio
stručni ispit i zaposlio se.
Prilikom prijema diplome o završenom školovanju položio je zakletvu da
će se u obavljanju svog poziva pridržavati načela utvrđenih u Hipokratovoj
zakletvi, kao i načela profesionalne
etike. Pohađa seminare kontinuirane
edukacije, kako bi bio u toku sa novim
medicinskim saznanjima. U slučaju
da prisustvom ili organizovanjem seminara ne osvoji dovoljan broj poena, postoji opasnost da mu Lekarska
komora Srbije oduzme licencu za rad.
Svakog meseca mu se od plate odbijaju doprinosi za penziono, socijalno i
zdravstveno osiguranje.
Ustanova u kojoj je Dimitrije zaposlen pored njega zapošljava dovoljan broj radnika odgovarajuće stručne spreme, sa položenim stručnim
ispitom, a za obavljanje određenih
poslova i sa odgovarajućom specijalizacijom. Ustanova poseduje dijagnostičku, terapijsku i drugu opremu za
pružanje zdravstvene zaštite, prostorije za prijem obolelih, odnosno zdravih lica, za obavljanje dijagnostičkih i
terapijskih postupaka lečenja i smeštaj
pacijenata, za čuvanje lekova i medicinskih sredstava i obezbeđen sanitetski prevoz.
Prilikom osnivanja ustanove u kojoj je Dimitrije zaposlen, zdravstveni
inspektor je rešenjem utvrdio da su ispunjeni svi uslovi propisani zakonom.
Ustanova ima istaknut raspored radnog vremena, cenovnik i izdaje račune
za pružene zdravstvene usluge. Takođe, poseduje statut i akt o osnivanju i
sve zakonski neophodne podatke, počev od imena vlasnika ustanove (osnivača), direktora, zamenika direktora,
članova upravnog odbora, nadzornog
odbora, zaštitnika prava pacijenata,
načina obezbeđivanja sredstava za
rad, sve do međusobnih prava i obaveza zdravstvene ustanove, osnivača
i radnika. Periodično dostavlja Insti-
18 Veliki Prasak broj 5 maj 2013
tutu za javno zdravlje
Srbije Milan Jovanović Batut statističke
izveštaje iz medicinske dokumentacije
koju redovno vodi o
svojim pacijentima.
Pera se takođe
bavi zdravstvenim
radom. Ima završenu osnovnu školu.
Nije imao pripravnički staž, nije polagao stručni ispit niti
je išao na specijalizaciju, a ne pohađa
ni stručne seminare.
U registru Lekarske
komore Srbije – nije
evidentiran. S obzirom na to da nije
primio diplomu o završenom medicinskom školovanju, niti se formalno
zaposlio, nije ni položio Hipokratovu
zakletvu. Platu sebi i ostalim radnicima određuje proizvoljno i ne uplaćuje
doprinose za penziono, socijalno niti
zdravstveno osiguranje. Ipak, država
će mu obezbediti odgovarajuću penziju iz budžeta.
Pored ostalih oblika
nadrilekarstva
(homeopatija, kvantna
medicina, reiki...)
legalizovana je
,,duhovna energetska
medicina“.
Ustanova u kojoj je Pera zaposlen
pored njega „zapošljava“ određen broj
radnika bez odgovarajuće stručne
spreme, bez položenog stručnog ispita
i specijalizacije, pa čak i bez ugovora o
radu. Ustanova ne poseduje dijagnostičku, terapijsku niti drugu opremu
za pružanje zdravstvene zaštite, prostorije za prijem obolelih, odnosno
zdravih lica, za obavljanje dijagnostičkih i terapijskih postupaka lečenja, za
čuvanje lekova i medicinskih sredstava, niti obezbeđen sanitetski prevoz,
već jedino prostorije za smeštaj pacijenata.
Prilikom „osnivanja“ ustanove u
kojoj je Pera zaposlen, zdravstveni
inspektor nije ni pozvan. Ustanova
nema istaknut raspored radnog vremena, cenovnik usluga, niti izdaje
račune. Ustanova ne poseduje statut,
niti akt o osnivanju. Ne zna se ime direktora, zamenika direktora, članova
upravnog odbora, članova nadzornog
odbora, zaštitnika prava pacijenata,
način obezbeđivanja sredstava za njen
rad, niti međusobna prava i obaveze
ustanove, osnivača i zaposlenih radnika. Pored toga, ne dostavlja nadležnom zavodu, tj. Institutu za javno
zdravlje Srbije statističke izveštaje iz
medicinske dokumentacije, budući da
ni ne poseduje medicinsku dokumentaciju. Ponekad nema ni građevinsku
dozvolu, nego su pacijenti sme[teni u
kontejnere za privremeni smeštaj.
Osnovna razlika između Dimitrija i Pere je u nivou političke podrške koju uživaju. Dimitrije je do svog
znanja došao isključivo radom i zalaganjem. Čak i da je želeo da uradi nešto „s one strane zakona“, to mu je sistemski onemogućeno. Pera je do svog
zvanja došao isključivo političkom
podrškom, ali ne izbegava poslove „sa
strane“. Naprotiv. Primiće na „lečenje“
čak i one koji se skrivaju od zakona.
Ukoliko ste prilikom čitanja teksta
stekli utisak da ustanove poput Perine
ne postoje u našoj zemlji, prevarili ste
se. Nalaze se u Bačkom Petrovom Selu,
Čeneju, Vilovu, Krčedinu, Vitkovcu
i Brajkovcu, a Srpska pravoslavna crkva ih već nekoliko godina koristi za
nadrilekarsko i protivzakonito lečenje
narkomanije. Dva centra (Crna reka
i Lešnica) su prestala sa radom usled
osude javnosti zbog prebijanja, silovanja i ubistva štićenika.
Srpska pravoslavna
crkva se već nekoliko
godina bavi
nadrilekarstvom i
protivzakonitim
lečenjem narkomanije.
Kompletna podrška za rad centara
sastoji se iz dva memoranduma koje
su sa Mirkom Bulovićem – predsednikom politički najuticajnije nevladine organizacije – mimo Skupštine
i javne rasprave potpisali ministar
zdravlja Zoran Stanković 22. 6. 2011.
i ministar policije Ivica Dačić 18. 3.
2012. godine. Memorandumima je
prećutno ignorisano kršenje čak 66
od 280 članova Zakona o zdravstvenoj
zaštiti, zbog čega je udruženje građana zanemarljivog političkog uticaja,
Ateisti Srbije, svojevremeno reagovalo javnim saopštenjem. Podršku
ovim memorandumima su obezbedili
prethodni ministar zdravlja Tomica Milosavljević, njegova pomoćnica
(trenutno predsednica Udruženja za
javno zdravlje Srbije) Snežana Simić i
Vuk Stambolović, buduči da je, na njihovo zalaganje, Pravilnikom o bližim
uslovima, načinu i postupku obavljanja metoda i postupaka tradicionalne
medicine, objavljenim u „Službenom
glasniku RS“, br. 119/2007 od 14. 12.
2007, pored ostalih oblika nadrilekarstva (homeopatija, kvantna medicina, reiki...), legalizovana i „duhovna
energetska medicina“. Osnovu pravilnika je predstavljao popis alternativnih metoda lečenja – diplomski
rad Marije Kujundžić, kojoj je Vuk
Stambolović bio mentor, a u izradi je
učestvovala radna grupa Sekcije za
tradicionalnu medicinu Udruženja za
javno zdravlje Srbije, u kojoj je samo
jedan član (od ukupno šest) imao medicinsko obrazovanje. Rad navedenih
lica, udruženja i sekcija predstavlja
suštu suprotnost idejama doktora Milana Jovanovića Batuta, autora knjige
„Nadrilekari: kako varaju, globe i zatiru narod: neobaveštenom i lakovernom svetu za pouku“. Doktor Batut je
bio jedan od osnivača Medicinskog
fakulteta u Beogradu i njegov prvi
dekan. Bavio se narodnim zdravstvenim prosvećivanjem i borbom protiv
nadrilekarstva.
Moć u rukama neobrazovanih pojedinaca ili amoralnih institucija kojima je jedino stalo do novca u određenim slučajevima može da ugrozi i
same temelje društva zasnovanog na
razumu, pravu i sekularnim vrednostima. Za zatvaranje nadrilekarskih
centara SPC dovoljno je ispoštovati
samo jedan član Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji je sam po sebi očigledan:
Član 53
Ministarstvo donosi rešenje o privremenoj zabrani rada, ili o privremenoj zabrani obavljanja određenih poslova zdravstvene delatnosti, ako:
1) zdravstvena ustanova ne ispunjava uslove propisane zakonom u
pogledu kadra, opreme, prostora i lekova;
2) obavlja zdravstvenu delatnost
koja nije utvrđena rešenjem za početak obavljanja zdravstvene delatnosti;
Poseban problem centara ovog tipa
ne predstavlja samo kršenje zakona.
Dodatni problem predstavljaju i posledice po „štićenike“, koji ne bivaju
osposobljeni za dalje funkcionisanje
(resocijalizaciju), jer se taj proces vrši
od strane nekvalifikovanog osoblja.
Dodatno, izveštaji koji iz ovakvih
centara stižu o uspešnosti lečenja zasnivaju se na izostavljanju neuspešnih
slučajeva, ignorišući one koji se vrate
u narkomaniju. Stoga se takvi izveštaji
nikako ne mogu smatrati stručno relevantnim. +
NAUKA
Marko Ekmedžić
Alan Tjuring - otac
savremenih računara
Alan Tjuring je bio čovek nesputane, slobodne misli, nesretno rođen u vremenu u kom je zadužio
celo čovečanstvo, a sopstvena zemlja mu se odužila porugom i čudovišnom kaznom.
S
mrt Alana Tjuringa (Alan Mathison Turing), 8. juna 1954.
godine, imala je gotovo beznačajan odjek u javnosti. Nije bilo
dugih in memoriam članaka u novinama, nije bilo prigodnih programa
na radiju, a i najveći britanski javni
servis, čuveni BBC, ćutao je.
eventualno ljubitelj špijunskih priča iz
Drugog svetskog rata za njegovo ime
niste čuli i da vam ne znači kao ime
Tesle, Edisona, Vata, Njutna, Galileja
ili Pitagore. Bez obzira na to, u pitanju
je čovek bez čijeg rada teško da biste
danas čitali ovaj elektronski članak,
teško da biste „surfovali“ Internetom
Poneki skromni članak, uz
sećanje njegovih kolega i članova porodice, probijao se kroz
sramotni zid ćutanja, podignut
da odbrani nehumani i neetički
zakon iz 1885. godine, po kom
je Tjuring bio okrivljen i osuđen
za „veliku nepristojnost“ sa drugim muškarcem.
Da, Alan Tjuring je bio homoseksualac.
Više od toga, Alan Tjuring je
bio genije, briljantni matematičar, logičar, kriptolog i teoretičar računarske nauke.
Više i od toga, Alan Tjuring
je bio otac savremenih računara
i veštačke inteligencije.
Najviše od svega, Alan Tjuring je bio čovek nesputane, slobodne misli, nesretno rođen u vremenu u kom je zadužio celo čovečanstvo,
a sopstvena zemlja mu se odužila porugom i čudovišnom kaznom.
Rođen je 1912. godine u Londonu,
u porodici škotskog aristokratskog
porekla, kao drugi sin. Alanov stariji
brat Džon nasledio je titulu i obaveze plemića, pa su okolnosti dopustile da se genijalnost mlađeg Tjuringa
nesmetano razvija kroz školovanje i
priliku da se posveti karijeri naučnika.
Ipak, sasvim je moguće da ukoliko niste matematičar, informatičar ili
20 Veliki Prasak broj 5 maj 2013
i teško da biste uživali u igranju neke
gejmerske konzole ili svoj mobilni telefon koristili kao mali prenosni računar. Ili bismo možda ipak imali personalne računare, Internet, mobilne
telefone i konzole za igranje, ali kao
sasvim drugačije, moguće i banalnije
uređaje.
Genijalnost mladog Tjuringa se
pokazivala još od najranijeg detinjstva. Donekle uskraćen za stalno prisustvo roditelja, koji su zbog očevog
posla bili prinuđeni da vreme provode
između Engleske i Indije, Tjuring se
okrenuo detinjem istraživanju, otkri-
vanju sveta i sitnim interesovanjima,
koja su kasnije postala životna opsesija matematikom i logikom. Ipak,
pojedini biografi navode da je u onim
trenucima u kojima je porodica bila
na okupu, uticaj majke, Etel Sare, doprineo da mladi Tjuring nesmetano
razvija svoja interesovanja i specifičan
pogled na svet.
Bez obzira na to što u prvim
godinama njegovog detinjstva
roditelji nisu bili stalno prisutni,
Tjuringovo obrazovanje nije bilo
prepušteno slučaju. Osim bračnog
para koji je brinuo o njemu i starijem bratu tokom odsustva roditelja, za razvijanje detinje radoznalosti u kvalitetniji pristup znanju
zaslužno je i upisivanje mladog
Tjuringa u školu „Sent Majkl“, a
potom, kada je napunio trinaest
godina, i u prestižnu nezavisnu
školu „Šerborn“. Već u tom ranom,
školskom uzrastu, učitelji su uočili
specifičnu genijalnost Alana Tjuringa, kao i njegovu neutoljivu žeđ
za znanjem, toliko snažnu i nepokolebljivu da je u vreme štrajkova
železničara biciklom putovao tih
stotinak kilometara između Sautemptona, gde je porodica u to
vreme živela, i sedišta škole u Šerbornu.
Ipak, istine radi, treba reći da nisu
svi učitelji bili oduševljeni Tjuringovom opsesijom matematikom, umesto
ostalim klasičnim naukama. Gotovo
autistično, Tjuring je bezmalo zanemarivao ostale školske obaveze, istražujući domete sopstvene logike i sopstvenu mogućnost rešavanja složenih
matematičkih problema. Kao anegdote ostaju zabeležena njegova rešenja teorema, koje su uspešno rešene
decenijama pre toga, a na šta Tjuring
nije obratio pažnju, skoncentrisan na
sopstvene algoritme rešavanja.
Pamti se i kako je sa 15 godina uspešno rešavao matematičke probleme,
složenije od školskog uzrasta u kom je
bio, kao i to da je sa 16 godina prosto „progutao“ rad Alberta Ajnštajna i
čak ekstrapolirao Ajnštajnovu analizu
Njutnovih zakona kretanja.
U „Šerbornu“ je Tjuring začeo i
prijateljstvo, a po nekim biografima i
platonsku ljubavnu vezu sa kolegom
Kristoferom Morkomom (Christopher Morcom), što ga je inspirisalo
za još intenzivniji i nadahnutiji rad
na matematičkim problemima. Kada
je Morkom iznenada umro 1930. godine od komplikacija usled goveđe
tuberkuloze, Tjuring je bio slomljen.
Iz sačuvane prepiske sa majkom se
vidi da je smatrao da je doživeo najteži udarac u svom životu i gubitak koji
nikada neće preboleti. Taj događaj je u
potpunosti razbio sve preostale verske
iluzije koje je Tjuring još mogao imati i od tog trenutka pa do kraja života
bio je iskreni ateista. Sve prirodne, pa
i biološke fenomene, od klimatskih
promena pa do funkcionisanja mozga, počeo je da posmatra kao čisto
materijalističke, iako je zadržao uverenje da svojevrsni duh opstaje i nakon
smrti tela.
Nakon „Šerborna“, Tjuring se posvetio studijama na prestižnom Kraljevom koledžu (King’s College) u
Kembridžu, gde je 1934. godine sa izuzetnim uspehom diplomirao na matematici. Već naredne godine postaje
asistent, a na osnovu sjajne doktorske
disertacije na temu centralne granične
teoreme. To što sam Tjuring nije bio
svestan toga da je pomenuta teorema
dokazana još 1922. godine nije ni na
koji način umanjilo utisak komisije o
njegovom originalnom i preciznom
pristupu. Doduše, sam Tjuring se
često nervirao kada bi saznao da je
dokazivao već dokazane stvari, ali u
njegovom umu sama zagonetka je bila
mnogo bitnija od mogućnosti da ju je
neko nekada i negde već rešio.
Još pre početka studija, Tjuring se
zainteresovao za ono što je nemački matematičar David Hilbert 1928.
godine nazvao „problemom odlučivanja“ (Entscheidungsproblem), tj.
osnovom svih današnjih algoritama
– čistim logičkim argumentom ili pitanjem na koje su jedini mogući odgovori „DA“ i „NE“. Nakon dugog izučavanja, mladi Tjuring je 1936. objavio
rad na ovu temu, u kom je na briljan-
tan način preuredio rezultate Kurta
Gedela (Kurt Gödel) iz 1931. godine
i zamenio neke složenije mehanizme
koje je ovaj predvideo formalnim i
jednostavnim hipotetičkim uređajima
koje su kasnije nazvane „Tjuringove
mašine“.
Kao anegdote ostaju
zabeležena njegova
rešenja teorema, koje
su uspešno rešene
decenijama pre toga, a
na šta Tjuring nije
obratio pažnju,
skoncentrisan na
sopstvene algoritme
rešavanja.
Najjednostavnije
posmatrano,
Tjuringova mašina ima rudimentarnu
konstrukciju. Sastoji se od beskonačne trake koja na sebi ima kućice u koje
mogu da se upisuju simboli i glave
koja može da čita i piše simbole. Za
Tjuringovu mašinu se definiše azbuka simbola koja će se u njoj koristiti, i
spisak stanja u kojima glava za čitanje
i pisanje može da se nalazi. Definišu
se početno stanje (Sp) i završno stanje
(Sk). Početno stanje je stanje u kome
se mašina nalazi na početku rada, a
kada mašina dođe u završno stanje,
prestaje sa radom. Glava može da se
pomera za jedno polje ulevo (L), za
jedno polje udesno (D), ili da ostane
u mestu (M). U zavisnosti od stanja
u kome se glava nalazi i od simbola
koji se nalazi u kućici iznad koje je
glava postavljena, glava će u tu kućicu upisati određeni simbol, pomeriti
se levo ili desno (ili ostati u mestu),
i promeniti svoje stanje. Ovaj proces
se ponavlja dok Tjuringova mašina
ne stigne u završno stanje. Uspešno je
dokazao da bi takva mašina mogla da
obavi ma koji matematički proračun,
ukoliko bi on bio predstavljen u formi algoritma. Potom je dokazao da ne
postoji rešenje „problema odlučivanja“, tako što je isprva pokazao da je
„problem zaustavljanja“ za Tjuringove
mašine bez konačnog rešenja. Uopšteno gledajući, pomoću algoritma nije
moguće reći da li će zadata „Tjuringova“ mašina ikada zastati.
Dakle, problem zaustavljanja je
problem odlučivanja koji se može
izraziti na sledeći način – ako je dat
opis računarskog programa, odrediti
da li će program završiti sa izvršavanjem ili će nastaviti da se izvršava do
u beskonačnost. Ovo je ekvivalentno
problemu odlučivanja za dati program
i ulaz, da li će program ikada stati za
taj ulaz ili će se izvršavati beskonačno
dugo.
Za vreme u kom je Tjuring postavio ove modele to je bilo izuzetno napredno, posebno imajući na umu da je
praktična potvrda efikasnosti, uz konkretne fizičke modele računara, došla
znatno kasnije.
I kao po pravilu, i ovde je postojalo slično rešenje koje je objavljeno pre
Tjuringovog. Alonzo Čerč (Alonzo
Church) je neposredno pre Tjuringa dao svoj dokaz, iako je Tjuringov
bio detaljniji, i predviđao takozvanu
„Univerzalnu Tjuringovu mašinu“, sa
idejom da bi takav uređaj mogao da
izračuna sve što je makar i teorijski
podložno izračunavanju. Danas se
bez ikakve sumnje ovaj Tjuringov rad
smatra osnovnim konceptom savremenih računara, a „Tjuringova mašina“ je središnji deo proučavanja u teoriji izračunljivosti.
Ipak, od 1936. do 1938. godine,
Tjuring je svoja znanja produbljivao
baš pod mentorstvom Čerča, u Prinstonu, šireći polje interesovanja sa čiste matematike ka kriptologiji, napravivši čak u tom periodu tri od četiri
stepena elektromehaničkog binarnog
umnoživača (računska mašina). Godine 1938. je doktorirao na logici rednih brojeva i relativnom računanju
kao delu principa rada računskih mašina. Tokom rada u Prinstonu, uspeo
je da nadogradi koncept „Tjuringove mašine“ uvođenjem koncepta tzv.
„Proročke mašine“ (oracle), učinivši
je boljom.
Po povratku na Kembridž, počeo je
da prati predavanja nadahnutog filozofa Ludviga Vitgenštajna (Ludwig Josef Johann Wittgenstein), na temu osnova matematike. Provodili su mnogo
vremena u razgovorima punim slaganja i razmimoilaženja mišljenja gde je
maj 2013 broj 5 Veliki Prasak 21
Tjuring branio formalizam, dok je
Vitgenštajn bio na stanovištu da matematika ne otkriva nikakve apsolutne
istine, već ih zapravo izmišlja poput
kakvog izumitelja. Ove rasprave su
dodatno oblikovale kritički um mladog genija, koji teško da je mogao
imati boljeg „rivala“ od Vitgenštajna.
Čuveni Bertrand Rasel (Bertrand Russell) je umeo da kaže da je Vitgenštajn najsavršeniji primer genija punog strasti, dubine, snage i nadmoći.
va mašine za šifrovanje „Lorenz SZ
40/42“ (popularna „Tunny“), koju je
nazvao „Tjuringerija“ (ili šaljivije „Turingismus“), a pri kraju rata je razvio
i skrembler glasovnih poruka, nazvan
„Dilajla“.
Negde u to vreme, Tjuring počinje
da radi na određeno vreme u Državnoj
školi za kodiranje i šifre (Government
Code and Cypher School - GCCS).
Nimalo slučajno, upućen je u odeljenje koje se bavilo pokušajima razbijanja šifara nemačke sofisticirane mašine za kodiranje, čuvene „Enigme“.
Nedugo potom počinje i Drugi
svetski rat i Tjuringov rad postaje sve
samo ne na određeno vreme. Još pre
početka rata, negde u julu 1939, poljska šifrantska služba je prosledila Britancima i Francuzima detalje električnog sistema rotora „Enigme“, i detalje
svojih pokušaja dešifrovanja. Zajedno
sa iskusnim razbijačem šifri, Dilijem Noksom (Alfred Dillwyn 'Dilly'
Knox), Tjuring se upustio u detaljniju,
širu analizu naprave, nasuprot osetljivom poljskom principu, koji je u velikoj meri zavisio od određenih lako izmenjivih procedura šifrovanja, čemu
su Nemci često pribegavali.
Tjuringov pristup je kasnije postao
poznat kao „Tjuringova kriptološka
bomba“ ili samo „Tjuringova bomba“,
otelotvorena u uređaju koji je dešifrovao „Enigmu“, simulirajući njen rad,
a nazvana tako kao pandan poljskom
pristupu, poznatom kao „bomba
kryptologiczna“. Uz Tjuringa, ovom
projektu je značajno doprineo i njegov
kolega, matematičar Gordon Velčman
(Gordon Welchman).
Od 4. septembra 1939, dan nakon
objavljivanja rata Nemačkoj, GCCS
se preselila u danas legendarni Blečli
Park (Bletchley Park), i tu je Tjuring
načinio svojih čuvenih pet kriptoanalitičkih proboja, koji su danas deo
metodologije ove svojevrsne nauke.
Osim specificiranja „bombe“, razotkrio je proceduru izmene indikatora
„Enigme“, razvio statističku proceduru efikasnije upotrebe „bombe“ (tzv.
„Banburismus“), razvio proceduru
razotkrivanja podešavanja koturo22 Veliki Prasak broj 5 maj 2013
Rad na „bombi“ se, najjednostavnije rečeno, sastojao u traženju rešenja iz kontradikcija, tj. iz svojevrsnog
paradoksa. Naime, uređaj je analizirao
ogroman broj mogućih kombinacija i
odbacivao sve one koje su davale nelogična rešenja, ostavljajući tako za
analizu tek mali broj mogućnosti. Ako
se uzme da je početni broj kombinacija iznosio 1019 varijanti (1022 za
mornaričke „Enigme“), jasno je kako
je sofisticiran morao biti takav uređaj,
načinjen pre više od 70 godina. Zna
se da je prva takva instalacija uspešno
pokrenuta 18. marta 1940. godine.
Tjuring se
zainteresovao za
,,problem odlučivanja“,
osnovom svih
današnjih algoritama
- čistim logičkim
argumentom ili
pitanjem, na koje su
jedini mogući odgovori
,,da“ i ,,ne“.
Ipak, do jeseni 1941. godine, mali
tim kriptoanalitičara, u kom su sem
Tjuringa i Velčmana bili još i Hju
Aleksander (Hugh Alexander) i Stjuart Milner-Beri (Stuart Milner-Barry),
imao je na raspolaganju samo par
„bombi“, i gotovo nikakve šanse da
redovnim kanalima dobije još ljudi
ili sredstava za rad. Nadmetanje sa
Nemcima je bilo ogorčeno. I dok su se
momci iz Blečli Parka svim snagama
trudili da dešifrovanjem smanje savezničke gubitke, Nemci su unapređivali
svoje „Enigme“. Na vrhuncu frustracije, Tjuringov tim je, zaobilazeći sve
protokole i redovne kanale komunikacije, 28. oktobra napisao očajničko
pismo samom Čerčilu, tražeći minimalna sredstva za tako velike rezultate
i mogućnost spasavanja toliko života
običnih vojnika. Šokirani Čerčil je
smesta naredio svom glavnom vojnom savetniku, generalu Izmeju (Hastings Lionel „Pug“ Ismay), da se Tjuringovom timu obezbede sva sredstva
i ljudstvo koje traže. Već 18. novembra počelo je novo doba Blečli Parka,
da bi do kraja rata više od dve stotine
„bombi“ radilo za saveznike.
Među njima, najznačajnije i tehnološki najnaprednije su bile svakako
one koje su rešavale šifriranje nemačkih mornaričkih „Enigmi“, znatno složenijih od drugih uređaja u upotrebi
tokom rata. Za potrebe rada na ovom
problemu, osnovana je zasebna sekcija
u okviru GCCS, nazvana „Hut 8“.
Takođe, tokom rata je napisao i
dva stručna rada o kriptoanalizi, koji
su bili toliko sveobuhvatni i kvalitetni,
da su postali dostupni javnosti tek 19.
aprila 2012, neverovatnih 58 godina
nakon Tjuringove smrti.
Iz tog perioda ostale su zabeležene i brojne anegdote koje ovog genija opisuju i kao ekscentrika i donekle
autističnu osobu, zarobljenu i istovremeno slobodnu samo u sopstvenom
svetu misli. Tako se pamti da je pri
obaveznoj regrutaciji, na formularu,
na krajnje formalno pitanje „Da li razumete da ovim potpisom potvrđujete svoje obavezno prisustvo na vojnim
vežbama i paradama?“, on odgovorio
sa „Ne“. Tek kada se nekoliko puta nije
pojavio na obaveznim vojnim vežbama i kada mu je odgovorni oficir zapretio vojnim sudom, ustanovilo se da
on zaista i nije bio obavezan da dolazi,
budući da se nije ni obavezao. Takođe, principijelno je odbijao da potpiše
sopstvenu ličnu kartu, pravdajući to
zakonom koji je zabranjivao pisanje
po ličnim dokumentima. Zapravo,
njegova logika je bila surova, hladna i
proračunata, a opet nepogrešiva.
Kolege iz Blečli Parka su se sećale
kako je „Profa“, kako su Tjuringa zvali, početkom juna uvek imao snažne
napade polenske groznice i kako je
uvek nosio gas masku dok je biciklom
dolazio na posao. Međutim, bicikl
je bio neispravan i lanac je spadao
nakon određenog, uvek istog broja
okreta pedala. Ipak, umesto da bicikl
da na popravku, Tjuring je radije brojao obrtaje, i silazio sa bicikla na vreme da lanac podesi i tako uđe u novi
ciklus brojanja. Takođe, svoju šolju
za čaj je redovno lancem vezivao za
radijator, da mu je neko ne bi ukrao
dok nije u kancelariji. Među njegove
posebnosti svakako spada i to da je
bio vrstan atleta, u punoj kondiciji i
tokom rata, te da je, kada su se održavali važni sastanci u Londonu, povremeno pretrčavao ta 64 kilometra
razdaljine.
Godine 1941. Tjuring je ponudio brak koleginici kriptoanalitičarki
Džoan Klark (Joan Clarke). Međutim, ta veridba je kratko trajala. Nakon što joj je priznao da je homoseksualac, a što nju, prema svedočenjima
poznanika, nije ni najmanje iznenadilo, Tjuring je odlučio da odustane
od ideje braka.
Kako Tjuring nije bio naročito
zainteresovan za šefovanje, najveći deo njegovih poslova upravnika
sekcije „Hut 8“, ubrzo je preuzeo Hju
Aleksander (Hugh Alexander), što je
i samom Tjuringu dalo više slobodnog vremena, tj. vremena za nove
projekte. U novembru 1942. godine
otputovao je u SAD i pridružio se
kriptoanalitičarima Mornarice SAD,
koji su radili na sopstvenoj „bombi“
za razbijanje mornaričke „Enigme“,
uz posetu njihovoj Laboratoriji za računske mašine (United States Naval
Computing Machine Laboratory) u
Dejtonu (Ohajo). Prema svedočenjima očevidaca, nije bio naročito oduševljen pristupom i rešenjima koje su
njegove američke kolege predstavile
i smatrao ih je tapkanjem u mestu i
gubljenjem vremena. Tokom boravka u SAD pomogao je i da laboratorije kompanije „Bel“ projektuju prvi
skrembler govora (SIGSALY), što ga
je podstaklo da se po povratku u Englesku detaljnije posveti tom tehničkom, ali i matematičko-kriptološkom
izazovu. Po povratku u Blečli Park,
preuzeo je dužnost generalnog konsultanta za kriptoanalizu. Aleksander
je bio zahvalan za priliku da bude šef
odseka, ali nikada nije zaboravljao da
spomene da je jedini zaista nezamenljivi član tima bio i ostao Tjuring. Sa
popriličnom dozom gorčine je, godinama nakon rata i naročito nakon
Tjuringove smrti, govorio kako se
njegova otkrića uzimaju zdravo za gotovo, bez i malo razmišljanja o vrhunskom naporu genija da te ideje učini
stvarnim.
Principijelno je
odbijao da potpiše
sopstvenu ličnu kartu,
pravdajući to zakonom
koji je zabranjivao
pisanje po ličnim
dokumentima.
Godine 1943. proces dešifrovanja
nemačke „Lorenz SZ 40/42“ mašine
za šifrovanje, takozvana „Tjuringerija“, otelotvoren je u prvom elektronskom, digitalnom računaru sa fiksnim
programom, jednom namenom i promenljivim koeficijentima, nazvanom
„Kolos“ (Colossus Mark 1). Računar
su prema Tjuringovim idejama, ali
bez njegovog direktnog nadzora ili
pomoći, izradili Tomi Flauers (Thomas "Tommy" Harold Flowers) i Maks
Njumen (Maxwell Herman Alexander
"Max" Newman). Može se reći da je
na taj način pokrenuta era računara,
sa velikom napravom sa 1500 termionskih cevi, sposobnom da procesira
5000 karaktera u sekundi. Za ovim
modelom, sastavljenim decembra
1943, a stavljenim u kriptoanalitički
pogon 5. februara 1944. godine, sledilo je još devet unapređenih verzija do
kraja rata i još jedan dovršen praktično na samom završetku ratnih dejstava.
Priča o Tjuringovom uređaju za
skremblovanje glasa, „Dilajli“, nažalost, nije bila tako srećna. Naime, i
pored toga što je uz pomoć inženjera uspeo da načini prenosni uređaj
za skremblovanje glasa, sposoban da
bez problema stane u kabinu tenka,
ili da ga na frontu nosi vezista, Tjuring je zakasnio da projekat dovrši pre kraja ratnih dejstava. I mada
je uspešno demonstrirao kako radi,
niko od nadležnih nije bio zainteresovan, kratkovido zanemarivši buduće
potrebe za ovakvim uređajem. O naprednosti ove naprave govori i to da
su se skrembleri bolji od nje pojavili u
tajnim službama tek početkom ‘60-ih
godina. A tada ni Tjuringa već dugo
nije bilo među živima.
Ekcentrični „Profa“ je za svoje ratne zasluge dobio orden Reda britanske imperije 1945. godine, iako još
veoma dugo o tome nije smelo javno
da se govori.
U prvim godinama nakon rata,
Tjuring se doselio u londonsko naselje Ričmond, gde je u Nacionalnoj laboratoriji za fiziku (National Physics
Laboratory – NPL) radio na projektovanju takozvane „Automatske računske mašine“ (Automatic Computing Engine - ACE). Zanimljivo je da
je svoj rad, tj. saznanja koja je stekao
tokom rata, morao potpuno da preformuliše s obzirom na to da je i dalje
bio obavezan na čuvanje vojne tajne,
tj. tajni Blečli Parka. Tek 1950. godine
je računar ACE, sa memorijom od 25
kB i brzinom procesiranja podataka
od 1 MHz, pokrenuo prvi program,
postavši istovremeno najbrži računar
na svetu u tom trenutku.
U to vreme je Tjuring, razočaran
time što je morao da podatke daje
„na kašičicu“ zbog čuvanja vojne
tajne, već odavno napustio NPL. Interesantno je reći da je Tjuringa sa
idejom pretekao još jedan čuveni matematičar, Džon fon Nojman (John
von Neumann), ali je uprava NPL-a
odbacila fon Nojmanov projekat kao
nedovoljno razrađen i kao nedovoljno
originalan, zbog toga što je sadržavao
neke od Tjuringovih originalnih ideja
i koncepata.
Bilo kako bilo, era računara je otpočela, i zahuktavala se, pokrenuta
Tjuringovim idejama. U narednim
godinama je na ovom konceptu izrađen veći broj novih računara, koji su
ubrzo namenu nalazili u vazduhoplovstvu, poštanskoj službi ili na univerzitetima.
Tjuring je za to vreme, od 1948, bio
zaposlen na Odseku za matematiku
maj 2013 broj 5 Veliki Prasak 23
Univerziteta u Mančesteru, kao zamenik direktora računarske laboratorije
i neko ko je direktno razvijao softver
za tamošnji računar – „Manchester
Mark 1“.
ring izigravao računar, i koristio oko
pola časa po potezu, a sa druge strane
ove partije koja je i snimana bio je još
jedan Tjuringov kolega, mladi Alik
Gleni (Alick Edwards Glennie).
Tu je prvi put počeo detaljnije da
razvija ideju o veštačkoj inteligenciji i
u tu svrhu predložio eksperiment, koji
je kasnije nazvan „Tjuringov test“, kao
način da se utvrdi da li je mašina „inteligentna“.
Gotovo iz zabave, krajem četrdesetih godina Tjuring je izumeo i
takozvanu „LU dekompoziciju“, metodu rešavanja matričnih jednačina
korišćenjem gornje i donje trougaone
matrice.
Ideja se zasnivala na tome da čovek sa ulogom arbitra postavlja pitanja, odnosno komunicira sa računarom i sa drugim ljudskim bićem. Svi
učesnici su odvojeni jedni od drugih,
a uspeh se meri time koliko je nemoguće razlikovati odgovore mašine, od
odgovora drugog ljudskog bića. Sam
test se ne bavi tačnošću odgovora, već
samo prati koliko su odgovori nalik
na tipične ljudske odgovore. Naravno,
komunikacija se odvija samo tekstualno, da bi se izbegle eventualne greške
u računarskoj/mašinskoj interpretaciji ljudskog glasa. Tjuring je predlagao
i stvaranje softvera koji bi u početku
podsećao na um deteta, da bi vremenom učio i napredovao. Čak i danas
na Internetu postoji mnoštvo takvih
„mašina“, koje u „razgovoru“ sa korisnicima ispituju valjanost Tjuringovog
testa. Sa druge strane, obrnuti Tjuringov test je već dugo više od običnog
malog testa ili zabave i pod imenom
„CAPTCHA“ se već neko vreme koristi kao prilično pouzdan test za to da
li je korisnik programa ili onaj ko sajtu
pristupa čovek ili računar.
Godine 1948, zajedno sa svojim
kolegom sa studija Dejvidom Čampernounom (David Gawen Champernowne), Tjuring je započeo rad na
programu za igranje šaha, namenjenom računaru koji još nije ni postojao. Kako ni 1952. godine, kada su bili
zadovoljni programom, nije bilo računara dovoljno moćnog da program
obradi, isprobali su ga tako što je Tju24 Veliki Prasak broj 5 maj 2013
Tokom rata je napisao i
dva stručna rada o
kriptoanalizi, koji su bili
toliko sveobuhvatni i
kvalitetni, da su postali
dostupni javnosti tek 19.
aprila 2012,
neverovatnih 58 godina
nakon Tjuringove smrti.
U okviru tog „igranja“ matematikom poslednje dve godine života je
posvetio i logici paternizacije tj. obrazaca, kao i matematičkoj biologiji, tj.
Fibonačijevoj filotaksiji, okarakterisanoj postojanjem Fibonačijevog
niza (0, 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55,
89, 144, 233, 377...) u strukturi biljaka. Žalosno je da je većina radova na
tu temu objavljena tek 1992. godine,
kada je izašao zbornik Tjuringovih
radova, uprkos tome što se on smatra
suštinskim začetnikom ove grane matematike.
U decembru 1951. ili ranom januaru 1952. godine, Tjuring je upoznao
devetnaestogodišnjeg Arnolda Mareja (Arnold Murray) ispred bioskopa
u Mančesteru. Nakon zajedničkog
ručka i priče o „elektronskim mozgo-
vima“, Tjuring je pozvao mladića da
provede sa njim vikend u njegovom
domu, što je ovaj i prihvatio, ali se tog
vikenda nije pojavio. Nakon toga su
se igrom slučaja ponovo sreli, počeli
da se češće viđaju i, napokon, stupili
u vezu. Tjuring je bio nastrojen zaštitnički prema Mareju i želeo je da mu
um otvori prema nauci, dok je ovaj sa
druge strane samo koristio Tjuringa i
povremeno ga potkradao, što je ovaj
ignorisao.
Nakon nekoliko nedelja, 23. januara 1952. godine, mladić je pomogao
prijatelju da provali u Tjuringovu
kuću, što je Tjuring prijavio policiji.
Na nagovor advokata, pisao je Mareju, spomenuvši tu ponovo sitna potkradanja, uz najavu kraja veze. Besni
Marej je došao do njegove kuće, napao
ga i pripretio da će policiji razotkriti
njihovu homoseksualnu vezu. Nakon
razgovora, završio je u Tjuringovom
krevetu, nagovestivši mu da je mogući provalnik nezaposleni poznanik po
imenu Hari. Tokom noći, Tjuring je
sakrio čašu iz koje je Marej pio i sutradan je, sa otiscima na njoj, odneo u
policiju, izmislivši usput priču o tome
kako je do čaše došao. Policija je već
uhvatila Harija, pa im je Tjuringova
priča bila sumnjiva, pa je nakon kratkog propitivanja ovaj nervozno priznao istinu o svojoj vezi sa Marejem.
Policija je smesta podigla optužnicu
protiv Tjuringa, za „veliku nepristojnost u suprotnosti sa Odeljkom 11,
Amandmana na Zakon o krivičnim
delima iz 1885. godine“, dakle prema
anahronom, diskriminišućem pravnom aktu, starom gotovo 70 godina, a
koji se bavio homoseksualnošću.
Treba spomenuti da je u to vreme
zapadni svet zahvatila nova panika
protiv homoseksualaca, pokrenuta u
SAD lovom na veštice koji je inspirisao Ričard Nikson (Richard Nixon),
a fanatično sprovodio šovinista i šarlatan Džo Mekarti (Joe McCarthy).
Raspad Britanske imperije i intenzi-
viranju hladnog rata, stvarali su društve-ni konzervativizam koji je zahtevao žrtvene jarčeve, a homoseksualci
su posmatrani kao oni koji slabe društvo.
U takvom društveno-političkom
okruženju se sudilo i Tjuringu. U njegovu odbranu su navođeni doprinosi
za vreme rata i orden koji je dobio od
kralja, ali je sud sve to odbacio kao
nebitno. Ocenjen je kao „sigurnosni
rizik“ i tako bedno žrtvovan. Sud mu
je ponudio izbor nedostojan čoveka
– zatvorsku kaznu ili uslovnu kaznu
uslovljenu pristankom na hemijski
tretman injekcijama stilbestrola, sintetičkog estrogena, što je, suštinski,
ekvivalent hemijske kastracije. Psihički nespreman na mogućnost zatvora,
pristao je na hemijski tretman, uveren
da će dejstvo umanjenja libida trajati
dok traje i tretman. Nažalost, nije bio
u pravu.
Od dejstva injekcija, Tjuring je
postao impotentan i razvila mu se ginekomastija, tj. počele su da mu rastu
grudi. Postepeno je upadao u sve dublju depresiju i morao je da potraži i
pomoć psihijatra tokom godinu dana
podvrgavanja ovoj suludoj metodi.
Njegovom ionako teškom psihičkom stanju nakon presude dodatno
je doprinelo i suštinsko izbacivanje
sa mesta konsultanta u nasledniku
GCCS, Državnom glavnom štabu za
komunikacije (Government Communications Headquarters – GCHQ).
Tome je kumovao talas paranoje o
sovjetskim agentima koji homoseksualno zavode britanske naučnike i tako
od njih izvlače tajne, što je bila dodatna besmislica u čitavom nizu nehumanih poteza prema ovom tihom geniju.
Agonija je okončana 7. juna 1954.
godine. Tjuring je tog dana preminuo, a njegovo telo je pronašla čistačica dan kasnije, sa napola pojedenom
jabukom na noćnom stočiću pored
kreveta. Mrtvozornik je utvrdio da je
smrt nastupila trovanjem cijanidom, a
iako jabuka nije ispitana, pretpostavio
je da ju je Tjuring umočio u cijanid,
i na taj način uneo otrov u sebe. Uzmemo li u obzir to koliko je Tjuring
voleo Diznijev crtani film iz 1937.
godine, „Snežana i sedam patuljaka“,
ovakav ishod zaista nije bio nemoguć,
što snažno podržavaju i Tjuringovi biografi. Postoji i teza po kojoj je isparenja cijanida udahnuo slučajno, baveći
se u kućnoj laboratoriji pozlatom pomoću kalijum cijanida. Ima i onih koji
tvrde da je to namerno učinio, da bi
olakšao sopstvenoj majci, koja bi teško
podnela to da je namerno sebi oduzeo
život. Kremiran je 12. juna, pepeo mu
je rasut po krematorijumu, a njegovo
ime i delo su gotovo nestali iz istorije
narednih trideset godina.
Čak je i Kraljevsko društvo, britanska akademija nauka, tek kratkim,
sterilnim tekstom ispratila Tjuringa,
doprinevši licemernom odnosu zvaničnika prema čoveku čiji je greh bio u
tome što je prihvatao svoju prirodu, a
čija kazna je bila najobičnija travestija
prirode i nasilje nad njom.
Era računara je
otpočela, i
zahuktavala se,
pokrenuta Tjuringovim
idejama
Od 1966. godine, Udruženje za
računarske uređaje je počelo da dodeljuje Tjuringovu nagradu za izuzetan
doprinos teoriji ili tehničkim rešenjima u računarskoj tehnici, a danas se
ta nagrada smatra punopravnim ekvivalentom Nobelovoj nagradi.
Od sredine 80-ih godina prošlog
stoleća, zid ćutanja oko Tjuringovog
života i dela počinje da se ruši, uglavnom zahvaljujući predstavama pozorišta iz londonskog Vest Enda i postavkama na Brodveju. BBC tek 1996.
godine emituje prvu TV dramu o njegovom životu, a tek 1998. godine, na
Tjuringov 86. rođendan, Komisija za
istorijska zdanja i spomenike Engleske
otkriva tablu na zgradi u kojoj je Tjuring rođen, da bi 2004. godine, na pedesetu godišnjicu smrti, bila otkrivena
i tabla na zgradi u kojoj je stanovao,
u gradu Vilmslou. U poslednjih 25
godina više statua, plaketa, mostova,
čak i deonica puteva i drugih memorijalnih postavki je podignuto širom
Engleske, ali i sveta, da obeleži život i
rad ovog povučenog genija. Od Blečli
Parka i Mančestera, pa do Karipskih
ostrva i Bostona, sećanje na Tjuringa
živi kroz građevine i naučne, sportske i kulturne manifestacije. Urbana
legenda, kasnije čvrsto demantovana,
čak je i logo kompanije „Apple“ dugo
povezivala sa svojevrsnim omažom
Tjuringu.
Ipak, mogu li svi spomenici, table,
mostovi, poštanske marke, predstave i
filmovi natkriliti nepravdu i prebrisati nečovečnost koja je posredno ubila
Tjuringa?
Teško, vrlo teško...
Vlada koja se ogrešila najviše o
Tjuringa, najduže je i ćutala. Tek 2009.
godine, nakon peticije Džona GrejemKaminga (John Graham-Cumming),
premijer Gordon Braun (Gordon
Brown) se u ime vlade zvanično izvinio Tjuringu, nazvavši tretman kom je
bio podvrgnut „gnusnim“.
U decembru 2011. godine, elektronskom peticijom je traženo posthumno pomilovanje Tjuringa. Da,
deluje krajnje bizarno da je uopšte i
potrebno tražiti pomilovanje za kaznu
po jednom tako anahronom i suštinski čudovišnom zakonu, ali izgleda da
i dalje živimo u svetu neverovatnih
paradoksa, paradoksa koji su obeležili i život i smrt Alana Tjuringa. Kao
tužni i u ljudskom i moralnom smislu bedni rezultat te peticije, sadašnji
britanski ministar pravde, Lord Tom
Mekneli (Tom McNally) odbio je svaki razgovor o pomilovanju, naglasivši
da je Tjuring osuđen sasvim pravilno,
prema tadašnjem zakonu, i da je sam
kriv što se bavio zabranjenim aktivnostima, dok se, pride, složio da bi takav
zakon danas bio sasvim neprihvatljiv.
Istine radi, recimo i to da je ovaj sramni zakon povučen tek 1967. godine.
Petnaest godina prekasno za Tjuringa,
milenijumima prekasno za razum.
Ipak, uporni borci za pravdu su 26.
jula 2012. godine predali Domu lordova predlog zakona o pomilovanju
za Tjuringa.
Taj zakon i dalje čeka da dođe na
red... dok računari postaju sve značajniji deo naše svakodnevice, uporno
podsećajući na delo „profe“ iz Blečli
Parka.
Setite se zato ponekad Alana Tjuringa, bilo dok igrate najnoviju „pucačinu“, dok vam GPS pomaže da se
ne izgubite na putovanju ili dok čitate
ovaj elektronski zapis. +
maj 2013 broj 5 Veliki Prasak 25
POZNATI ATEISTI
S
Predrag Stojadinović
Nil de Gras Tajson:
ateista ili agnostik?
iguran sam da nisam prvi
(a ni poslednji) koji će reći
nešto o ovome, ali s obzirom
na to da se dr Tajson (Neil
de Grasse Tyson) nije ispravio po
ovom pitanju, odvojiću malo vremena
da objasnim gde je pogrešio u svom
izlaganju na „Big Think“:
http://youtu.be/CzSMC5rWvos
1. Ateizam danas jeste pokret, ali to
što je neko ateista ne čini ga aktivistom
ili delom tog pokreta. Zato je pogrešno
reći da neko nije ateista samo zato što
ne želi ili nema vremena da učestvuje
u pokretu koji se tako naziva.
2. Da, previše ljudi pripisuje različite, većinom pogrešne, atribute osobi
koja priznaje da je ateista. Taj problem,
pak, ukorenjuju poznate slavne ličnosti (kao što je dr Tajson), koje se ograđuju od te reči umesto da objasne njeno pravo značenje i obrazuju javnost
o tome. Prilično je tužno posmatrati
kako se neko povlači od istine zbog
većine koja ima predrasude o tome.
Po mom shvatanju, zadatak edukatora
je da objasni i time razbije predrasude pre nego da izbegne suočavanje sa
njima i na taj način im dozvoli da se
ukorene.
3. Reč agnostik nije došla od
Hakslija. Haksli ju je ukrao i pogrešno upotrebio. Reč gnostik dolazi od
grčke reči γνῶσις (gnōsis), što znači
znanje. Tako a-gnostik znači „onaj
koji ne zna“ / „onaj koji je bez znanja“.
Samim tim, to nije odgovor na pitanje
o veri nego pre na pitanje o znanju, na
pitanje da li ta osoba zna da bog postoji. Čak i ako se uzme kao stav da
čovek ne može znati da li bog postoji
ili ne, to i dalje nije odgovor na pitanje
o verovanju. Osoba može verovati ili
ne verovati kad ne zna. Tako da, biti
agnostik nije u suprotnosti i ne isključuje mogućnost da neko bude i ateista
ili teista.
4. Konačno, najbitniju grešku dr
Tajson je napravio rekavši da nije ateista. Ovo je jednostavno teorija skupova, ljudi ili jesu ili nisu teisti. Negacija
26 Veliki Prasak broj 5 maj 2013
termina koja je i stvarna definicija reči
a-teista. Ateista je negacija teiste i svako ko nije teista je samim tim a-teista,
osoba koja nije teista. Tako je dr Tajson, rekavši da nije a-teista, ustvari rekao da je teista, za šta svi verujemo da
nije istina. Ako je dr Tajson teista, bilo
bi pošteno da tako i kaže ili da kaže
da ne želi da odgovori na to pitanje.
Rekavši, pak, da nije ateista, obeležio
je sebe kao teistu, voljno ili nevoljno.
Ateista je negacija
teiste i svako ko nije
teista je samim tim
ateista, osoba koja nije
teista.
5. Dr Tajson kaže „Ateisti koje poznajem...“ i zatim objašnjava po čemu
se on razlikuje od njih. Iskreno se nadam da je ova logička greška, „greška
o sastavu“, jednostavno dokaz da je, na
kraju krajeva, i on samo ljudsko biće,
baš kao i svi mi. Mnoga ljudska bića
koja poznajem su neverovatno različita od mene, da li zbog toga ne bi trebalo sebe da „obeležavam“ kao ljudsko
biće? Činjenica da se neki ateisti nekako ponašaju nema nikakve veze sa
stvarnim značenjem te reči. Jedino što
definiše ateistu je to što ne veruje u ličnog, teističkog boga.
6. Da, reč ateista ne bi ni trebalo
da postoji. Kako god, u svetu u kome
99% ljudi igra golf, siguran sam da bi
bila izmišljena reč za osobu koja ne
igra golf. Takođe, iako ne postoji reč
za osobu koja nije komunista, sigurno
bi se pojavila reč akomunista kada bi
ekstremna većina ljudi bili komunisti.
Tako, reč ateista postoji i njeno značenje je jednostavno i jasno: „onaj koji
nije teista“ i dr Tajson bi trebalo da je
koristi na taj način i obrazuje ljude o
njenom značenju.
7. Na kraju se vraćamo na temu
opisanu pod 1. Samo zato što dr Tajson ne želi da učestvuje u pokretu ne
znači da on nije ateista. Takođe, to što
dr Tajson ne želi da spada „ni u jednu kategoriju“ je, iskreno, njegov problem, koji ne menja činjenicu da jeste
u jednoj od dve moguće kategorije,
konkretno, teista ili ne, bez obzira na
to da li on to želi ili ne. I ponovo, kao
edukatoru, njegov je posao da objasni
javnosti značenje reči ateista, a ne da
posmatra aktivne ateiste, koji su, u
stvari, većinom antiteisti, i da se zatim ograđuje od toga i na taj način da
ukorenjuje i propagira pogrešne ideje i predrasude o ateizmu i ateistima
uopšte.
Ako dr Tajson pročita ovo, podstakao bih ga da istraži stvarna značenja
reči gnostik i agnostik, kao i teista
i ateista i da onda obrazuje ljude o
stvarnom značenju ovih reči umesto o
onome što ljudi žele da one znače i/ili
za šta ih pogrešno koriste. Ali, što je
još važnije, podstakao bih ga da ispravi greške u vezi sa tim rečima koje je u
gorepomenutom videu napravio.
Najpoštenije što bi dr Tajson mogao da uradi je da ili kaže da ne želi da
odgovori da li je teista ili ateista (što je
sasvim prihvatljiv izbor) ili da odgovori da li pripada skupu teista ili ne. A
ako ne pripada, da onda shvati i kaže
da je, samim tim, ateista i da objasni,
kao što sam ja upravo učinio, šta to zaista znači.
A ako želi da objasni kako i zašto
se razlikuje od „ateista koje poznaje“,
onda bi u svakom slučaju to trebalo i
da uradi i možda da napomene da su
ti aktivni ateisti, u stvari, svi antiteisti.
P. S. Antiteista je ateista koji se
aktivno suprotstavlja religiji i pokušava da umanji ili ukloni njen negativan
uticaj na ljude. +
RELIGIJA
Božidar Anđelković
Pop, dud i gole ženske
I
šao sam jednog letošnjeg dana
po Lapovu, mom rodnom mestu,
da snimam neke motive dok još
nisu nestali, stare kuće, plotove i
slično. Nikako nešto špijunski ili, ne
daj bože, bogohulno. Put me naneo u
crkvenu portu i tu doživim bogoneugodno dejstvije od popa. To je prosed,
stariji čovek, stanuje u starijoj zgradi
u porti.
U trenutku kada sam snimao stari dud, čije je stablo bar metar i po u
prečniku (vidi sliku), uđe pomenuti
pop u portu i stušti se ka meni kao
da je ugledao kradljivca bostana! Lelujala ja mantija kao da je provetrava.
Neprimerenim tonom me upita kome
sam se javio da bih smeo da snimam.
Kažem mu da ne vidim znak da je fotografisanje zabranjeno i da snimam
dud koji je potpuno nebitan i svakako
ateista, jer su ga za proteklih 200 godina dušmanski potkresivali i samo što
nije dušu ispustio.
Pop, ne spuštajući ton, reče osorno da se tako može desiti da snimam
ikone u prisustvu golih ženskih osoba.
Nisam mu se zahvalio za ideju, a nemam trenutno ni model, ali mu rekoh
da živim u Novom Sadu i da, lutajući
po Fruškoj gori, nisam zapazio da je
potrebno tražiti odobrenje za snimanje u krugu manastira. Pop ne haje,
valjda je cugnuo više na nekoj daći, šta
li već, pe me glasom predratnog podnarednika upita od koje sam familije.
Zadovoljio sam njegovu znatiželju i,
držeći se principa da pametniji popuštaju, zauvek napustio crkvenu portu.
Ličilo mi je da možda ima kakav ašov
poput onog Peranovića iz Crne Reke!
Moja urna će se, bez ikakvih obreda i nepotrebnih troškova, naravno
kada se u anegdote preselim, ukopati
na groblje u Lapovu pored čukundede
Jevrema, koji je pre više od 80 godina
posadio petnaestak lipa u crkvenoj
porti. Ta skoro stoletna stabla su, verovatno, popovi (ima ih trojica i đakon)
nekome skupo prodali i zasadili neke
kržljave sadnice kao zamenu. Čuo
sam od meštana da se crkveni odbor
bunio, ali je stvar nekako zataškana.
Izgovor da žile lipa mogu da smetaju
temelju crkve je besmislen, temeljenje
zgrada mi je uža struka. Još sam čuo
da onaj pop, što me je prepao, govori
da za svoj rad ima podršku od vladike
šumadijskog. Ja cenim vladike i ne verujem u to, pa ću o kakvom zimskom
svecu poslati dotičnome dopis o gore
opisanom. Da ne odem bogu na istinu
sa tom mukom... +
Pop, ne spuštajući ton,
reče osorno da se tako
može desiti da snimam
ikone u prisustvu golih
ženskih osoba.
Zadovoljio sam
njegovu znatiželju i,
držeći se principa da
pametniji popuštaju,
zauvek
napustio crkvenu portu.
maj 2013 broj 5 Veliki Prasak 27
ATEIZAM I RELIGIJA
Sanja Maksimović
Bit uvrede
Osoba koja je uvredljiva očekuje nužno pozitivno mišljenje drugih o sebi. Dakle, ne pozitivno
mišljenje koje je zasluženo, nego a priori pozitivno mišljenje.
Bit uvrede, njeno srce, nalazi se u onome ko je uvređen,
a ne u onome koji vređa.
Bez uvređenog – uvreda ne postoji.
„Onaj koji vređa“ u stvari malo toga govori o osobi, jer
je uvreda stvar percepcije posmatrača, dok „onaj koji je
uvređen“ govori veoma mnogo (uglavnom loših stvari) o
osobi o kojoj se priča.
Šta je uvreda?
Definisaću je ovako: uvreda je izrečen lični stav osobe
A, koji u osobi B izaziva osećaj uvređenosti.
Neki su skloni u definiciju ubacivati „nameru da se povredi“, međutim, ta je definicija promašena zato što, implicitno, podrazumeva telepatske sposobnosti posmatrača –
kako bismo, inače, imali uvid u nečije namere?
U svakom slučaju „namera da se uvredi“ uvek biva pucanj u prazno onda kada se puca na osobu koja nije uvredljiva.
O IZVORIMA UVREĐENOSTI
Osnovni izvor uvređenosti je kompleks niže, zakamufliran u kompleks više, vrednosti.
Osoba koja je uvredljiva očekuje nužno pozitivno mišljenje drugih o sebi.
Dakle, ne pozitivno mišljenje koje je zasluženo, nego a
priori pozitivno mišljenje.
Onda kada izrečeni sud pokaže da takvog a priornog
pozitivnog mišljenja nema, sujeta je povređena i oseća se
uvređenost.
Povređena sujeta zahteva krivca i kaznu, to jest, zahteva
da se druga osoba predstavi kao manje vredna (kao „onaj
koji je sklon vređanju“). Ovde imamo ništa drugo nego klasičan primer projekcije. +
No, razmotrimo, ipak, mogućnost po kojoj je uvreda
„namera da se nekoga povredi sprovedena u delo“.
ODNOS UVREDE I UVREĐENOSTI
Uvređenost je uvek stvarno stanje, stvaran osećaj kod
određenog pojedinca, dok je uvreda (koja podrazumeva
„nameru da se uvredi“) najčešće ništa drugo do – fatamorgana.
Uvredljiva osoba će se često uvrediti tamo gde nije postojala nikakva namera za povređivanjem te osobe od strane druge osobe.
Brojni su primeri za to – ako okarakterišete nešto što je
rekla kao glupo, ta će osoba shvatiti da ste nju okarakterisali kao glupu, to jest, da ste je uvredili.
Iz toga proizlazi da se dotična osoba poistovećuje s jednom svojom izrečenom rečenicom, a što opet znači da zaista jeste glupa, iako joj to niko nije rekao.
(Mada, kad malo razmislite – niko od glupih i nije glup
zbog toga što im je neko tako rekao.)
Uvredljiva osoba će se često uvrediti i tamo gde, u stvari, niko nije govorio o njoj konkretno.
Recimo, uzmimo da neko kaže: „Osobe koje puše su neodgovorne“. Neko se može ne slagati s tom izjavom, i izneti
protivargumente, ali, ako postoji osećaj uvređenosti onda
to znači da se osoba prepoznala u navedenom opisu.
Šta je, naime, izvor uvređenosti?
Da li je to izrečena reč ili nešto drugo?
28 Veliki Prasak broj 5 maj 2013
Osoba koja je uvredljiva očekuje
nužno pozitivno mišljenje drugih o
sebi. Dakle, ne pozitivno mišljenje
koje je zasluženo, nego a priori
pozitivno mišljenje.
HRONIKA Vladimir Božanović
Hronika
20. septembar 2012. Profesor Desete beogradske gimnazije Siniša
Vukadinović ukorio je učenike koji
se na času krste nakon što zvona na
obližnjoj crkvi označe pun sat.
Kritikujući tu nesvrsishodnu naviku, a, takođe, i prekrštavanje pred
izlazak „na tablu“ i ukazavši pri tome
na pozitivne ustavne odredbe koje jasno razdvajaju crkvu i državu i neprihvatljivost obavljanja verskih obreda
u državnim školama, pomenuti profesor je na sebe navukao, već nebrojeno
puta viđen, „bes i osećaj uvređnosti“
domaćih pomodarskih verobranitelja.
Senzacionalistički intonirani natpisi u
novinama i medijska hajka na čoveka
koji je samo želeo da zaštiti sekularne
vrednosti skreću pažnju sa bitnog, a
to je da u Srbiji nisu na ceni znanje i
obrazovanje, ali jeste sujeverje.
21. septembar 2012. Obavljanja
verskih obreda u državnim institucijama i direktno kršenje principa
sekularnosti, a, samim tim, i Ustava
Srbije, sve je češće. Tzv. „slavi“ Javnog preduzeća „Zavoda za udžbenike“, prisustvovali su, osim izvođača
verskog obreda iz redova Srpske pravoslavne crkve (SPC), i predstavnici
SANU, Ministarstva prosvete i beogradskog Univerziteta.
JP „Zavod za udžbenike“ predstavlja državnu ustanovu, a religija
je privatna, iracionalna stvar svakog
čoveka. Država ne treba da se meša u
nečiju privatnost i intimu. I obrnuto,
nečija privatnost i intima ne bi trebalo
da ima uticaja na funkcionisanje države i njenih institucija.
24. septembar 2012. Miroslav Gavrilović, zvani Irinej, patrijarh SPC,
izjavio je tokom posete Sarajevu da
je mir s bogom „uslov za mir s drugima“.
Na taj način je, u stvari, izjavio da
su „samo verujući ljudi zaista ljudi“,
što je samo jedan u nizu tragičnih i
štetnih stereotipa o crkvenoj tapiji na
moral, pravdu, mir i ljubav. Nedugo
pre toga, jedan od predsedničkih kandidata izjavio da su svi vernici dobri
ljudi, a jedan od kandidata na lokalnim izborima utvrdio da su samo
verujući ljudi zaista ljudi. Da to nije
istina, već obična propagandna predrasuda, lako može da se utvrdi ako se
proveri koliko se reči verskih službenika razlikuju od njihovih dela. A to
je licemerje.
4. oktobar 2012. Kad neko izjavi
da je „homoseksualnost devijacija
kakvu ne vidimo nigde u prirodi“,
kao i da „tim osobama treba pomoći
da prevaziđu tu anomaliju“, očigledno je da persona koja je to izjavila
ne poznaje ni prirodu, ni medicinu,
ni psihologiju.
A ako je ta pesona poglavar SPC,
najuticajnije nevladine organizacije
u Srbiji, onda ta činjenica čini izjavu
znatno neodgovornijom i posledice
te izjave znatno težim. Pogotovu zato
što se od strane vernika, dakle, većine, crkvene glavešine percipiraju kao
obrazovane osobe. Sudimo li na osnovu ovakvih izjava, postaje očigledno
da nisu.
Opštine pripadaju
svima i treba da
ostanu neutralne u
religijskom smislu.
4. oktobar 2012. Pomodarstvo tzv.
„slavljenja slave“ nije karakteristika
samo firmi i preduzeća. U takvim
neustavnim događajima sve više se
„ističu“ oni koji ne bi smeli – državni organi.
Opština Zemun, kao i svaka druga
opština na teritoriji Srbije, nije pravoslavna opština, niti pripada samo pravoslavnim građanima koji žive u toj
opštini. Proslavljanjem pravoslavne
slave, opština Zemun diskriminiše sve
građane koji nisu pravoslavne veroispovesti i nameće pravoslavlje kao jedinu ispravnu i zvaničnu religiju. Opštine pripadaju svima i treba da ostanu
neutralne u religijskom smislu.
5. oktobar 2012. Državni Saobraćajni institut CIP planira da uloži
dva miliona dinara u rekonstrukciju
vile patrijarha Srpske pravoslavne
crkve na Dedinju.
Još jedan primer flagrantnog kršenja sekularnosti. Država nije dužna
da izdržava verske zajednice. Naročito
je problematično što je u pitanju vila,
dakle luksuzni objekat. Pored činjenice da je to u neskladu sa skromnošću
koje izvorno hrišćanstvo propoveda,
ovo je dokaz da pojedine institucije
uživaju nezaslužene privilegije dok,
istovremeno, zarađuju milione evra,
na uštrb nekih drugih, zaista siromašnih građana, kojima je pomoć potrebnija.
15. oktobar 2012. Predsednik Republike Srbije, Tomislav Nikolić, rekao je na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija: „Republika Srbija je
zemlja verujućih ljudi koji boga traže u hrišćanskim crkvama i katedralama, džamijama, sinagogama. [...]
Neodgovorni pojedinci izvrgavaju ruglu svetinje u koje ljudi veruju.“
Predsednik svih građana ove zemlje
na ovaj način diskriminiše sve one
koji ne pripadaju nijednoj verskoj
zajednici. Po Ustavu, crkva i država
su razdvojene. Nijedna država nije
zemlja verujućih ljudi. I ne treba da
bude. Treba da postoji sloboda verovanja, ali i sloboda od verovanja.
19. oktobar 2012. Gradonačelnik
Novog Sada, Miloš Vučević, izjavio
je: „Čestitam svim građanima Novog Sada našu slavu, našeg zaštitnika svetog Georgija odnosno prenos
moštiju njegovih, bez obzira na to
da li su verujući ili ne i kojoj konfesiji pripadaju, jer ovo je praznik svih
nas koji živimo u Novom Sadu. Jako
smo ponosni što su predstavnici svih
tradicionalnih konfesija danas ovde
sa nama, što je jasna poruka da ovo
jeste zaštitnik Grada Novog Sada.“
Pomenuti svetac SPC nije deo
verskog folklora svih građana Novog
Sada, već samo jednog dela građana.
Kako bilo čiji posmrtni ostaci mogu,
na nekakav čudesan način, doneti zaštitu gradu kao celini i svim njegovim stanovnicima?
maj 2013 broj 5 Veliki Prasak 29
28. januar 2013. Prof. dr Žarko
Obradović, ministar obrazovanja,
rekao je sledeće: „Niko decu ne primorava da učestvuju u obeležavanju
školske slave. Školska slava se u Srbiji obeležava na veoma različite načine – od organizovanja izložbe crteža,
recitacija i priredbi. Negde takođe
učestvuju i predstavnici Srpske pravoslavne crkve, ali sve je
to u funkciji obeležavanja školske slave i nema
versku dimenziju“.
Gospodin Obradović je izrekao niz neistina i izuzetno nelogičnih
tvrdnji. Formalno, decu
niko ne primorava, ali
realno, preti im se smanjivanjem ocena, neopravdanim izostancima
i nadoknadom nastave.
Slavljenje slave uz prisustvo sveštenika jeste
verski ritual i ima versku
dimenziju.
28. januar 2013. Blagajnik Srpske pravoslavne crkve, Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, opljačkao je iz
blagajne 890.000 evra, 40.000 švajcarskih franaka i 50.000 američkih
dolara.
Koliki novac se „obrće“ u celoj SPC,
ako je samo u jednoj eparhiji moguće
ukrasti toliki iznos, a da se krađa primeti tek nekoliko godina kasnije?
7. februar 2013. Tribina „Rastko
Nemanjić – prosvetitelj, stvarnost
jednog mita“ koja je trebalo da bude
održana 7. februara 2013. godine u
organizaciji Doma omladine Beograd i UAS, odložena je iz tehničkih
razloga.
Tribina će uskoro biti održana, bez
obzira na činjenicu da su organizatorima stizale pretnje, ad hominem
uvrede putem društvenih mreža, najave nasilja upadanjem na tribinu, sa
ciljem prekida iste. Bilo je i pretnji
sudskim tužbama zbog famoznog
„vređanja verskih osećanja“. Zašto bi
iznošenje istorijskih istina i raskrinkavanje mitova bilo uvredljivo? Uvređenost je subjektivna kategorija. Kao
što je „lepota u oku posmatrača“, tako
je i „uvređenost u umu uvređenog“.
Kao što Marko Kraljević nije nikakav
junak u borbi protiv Turaka, tako ni
30 Veliki Prasak broj 5 maj 2013
Rastko nije prosvetitelj.
11. februar 2013. Predsednik
Vlade Srbije i ministar unutrašnjih
poslova, Ivica Dačić, prilikom otvaranja izložbe „Hilandar, nasleđe i
obnova“ u Njujorku, pozvao je Srbe
koji žive u SAD da neguju tradiciju,
nikada ne zaborave odakle su došli i
budu ponosni na svoje poreklo, veru,
crkvu i kulturno-istorijsko blago.
„Želim da Bog zaštiti Srbiju i čitav
naš narod, da živimo u miru, srećno i
uspešno. Ali u tome i mi moramo da
pomognemo Bogu, da budemo bolji,
da se više poštujemo i cenimo i da budemo jedinstveni“. Ne znamo samo na
kog boga je tačno ministar Dačić mislio. Ima na hiljade bogova.
14. februar 2013.I pored ukazivanja na višestruko ponavljanje
kršenja sekularnosti sastajanjem sa
crkvenim velikodostojnicima, predsednik Srbije, Tomislav Nikolić,
nastavlja po starom. U zgradi predsedništva na Andrićevom vencu,
Nikolić se sastao sa Gavrilovićem,
poglavarom SPC.
Pričalo se i o svetovnim i duhovnim temama: Kosovu, Milanskom
ediktu, crkvenim objektima. Ono što
jeste problematično jeste činjenica da
patrijarh nije učestvovao na izborima i
da ga, shodno tome, niko nije ovlastio
da savetuje predsednika ili učestvuje u
odlukama u vezi sa funkcionisanjem
države.
22. februar 2013. Pera Gajin, poljoprivrednik iz Ravnog Sela kod
Vrbasa, žrtva je bahatog ponašanja
crkve i njenih službenika, iako je
uredno platio državi više od 300.000
dinara zakupa za korišćenje njive,
uz pravno validan ugovor do kraja
2013. godine.
Zakonom o restutuciji (kojim je
SPC jednakija od ostalih oštećenih),
oranice su vraćene upravo Srpskoj
pravoslavnoj crkvi. Gajin je posejao
pšenicu, ali njiva je preorana, po nalogu seoskog sveštenika.
Gajin je pozvao policiju.
„Napravili su zapisnik da
je počinilac N.N. lice, ali
mi je pop već pretio preoravanjem“, kaže Gajin,
dodajući da je mesecima
pokušavao da postigne
dogovor sa sveštenikom
oko korišćenja oranica.
Osioni seoski pop Veselin
Crnovčić nije želeo da se
izjašnjava o ovom slučaju:
„Za zvaničan stav crkve
morate se obratiti nadležnoj eparhiji“.
27. februar 2013. Popis
stanovništva u Srbiji je
obavljen u periodu od 1. do 15. oktobra 2011. godine, a deo rezultata
u vezi sa religioznošću objavljen je
21. februara 2013. u knjizi 4 Republičkog zavoda za statistiku (RZS)
„Veroispovest, maternji jezik i nacionalna pripadnost“.
Primetan je znatan porast broja
ateista od 99,8%, kao i pad broja vernika svih „tradicionalnih verskih zajednica“ i to: jevreja za 26,4%, katolika
za 13,1%, protestanata za 9,4%, muslimana za 7%, pravoslavaca za 4,6% .
27. februar 2013. Rukovodstvo
i lekari Klinike za ginekologiju i
akušerstvo Kliničkog centra u Nišu
pokazali su neočekivanu neprofesionalnost, a predstavnik Srpske pravoslavne crkve (SPC) Mladen Purić,
tzv. „vladika niški Jovan“ pokazao
je očekivanu mizoginiju, kada su
udruženo delovali protiv zakona, higijenskih propisa i lekarske etike.
Purić je želeo da daruje majku i
prvo muško dete rođeno u ovom porodilištu. Kada su se rodile dve devojčice, nije došao da ih daruje. Kada se
napokon tokom popodneva rodio i jedan dečak, ispostavilo se da je – Kinez.
Pretpostavljamo da se Puriću iz grudi
oteo uzdah: „O, Bože, ima li te?“. +
Bezbožni
humor
Lepo danas izgledaš, draga!
Ja sam ovde!
Svinjče Darvinče i Veliki Prasac u epizodi: Nadlogično
Kako je moguće da
sve funkcioniše tako
besprekorno? Kako je
to sve moglo iz ničega
postati?
Iz ničega ne može
nastati nešto.
Znači
i bog mora
da ima svog
stvoritelja?
Ali...
zar to nije
NELOGIČNO?!?
Ne! Bog je
ODUVEK
postojao!
Ovaj...
To je
božanska
logika...
To je...
NADLOGIČNO!
Rečnik nepoznatih, zbunjujućih i malo poznatih reči
Objašnjenja ne postoje jer su reči nepoznate
krstoliki
raznomilije
ikonolomački
skvrnoslovac(psovač)
utrobno čedomorstvo
crkvogradilački
veronaučno čedomorstvo,
bogomolništvo
vaploćenje(?)
tihovateljski
umudrenje
maj 2013 broj 5 Veliki Prasak 31
Budući da je poredak u svetu
regulisan smrću, biće možda za
Boga bolje da u njega ne verujemo
i da se borimo svim silama protiv smrti
ne dižući pogleda prema nebu gde on ćuti.
Albert Camus
Moramo preispitati logiku o
postojanju svemogućeg i
sveznajućeg boga, koji je stvorio
ljude sa nedostacima, i onda ih
okrivljuje zbog sopstvene greške...
Gene Roddenberry
Molitvi nema mesta u javnim školama, kao
što činjenicama nema mesta u religiji.
Direktor Skiner,
Simpsonovi
Svet je podeljen u naoružane kampove,
koji su spremni da počine genocid samo
zato što ne mogu da se dogovore u čije
bajke treba verovati.
Ed Krebs
Kada sam shvatio da sam ja
Bog? Pa, dok sam se molio,
odjednom sam shvatio da
pričam sam sa sobom.
Peter O'Toole
Džordž Buš kaže da svaki dan razgovara sa Bogom i
hrišćani ga vole zbog toga. Da je rekao da razgovara sa
Bogom kroz fen za kosu, svi bi rekli da je poludeo. Nije
mi jasno kako dodatak fena za kosu stvar čini imalo
apsurdnijom nego što već jeste.
Sam Harris
Kada se obraćaš Bogu, znači da se
moliš. Kada se Bog obraća tebi, znači
da patiš od šizofrenije.
Thomas S. Szasz
Na Zemlji ne može biti
slobode dok god se ljudi
klanjaju tiraninu sa neba.
Robert G. Ingersoll
Download

INTERVJU SA PROFESOROM KRAUSOM ALAN TJURING