POKAJANJE PUT SPASENJA
SADRŽAJ
A. O POKAJANJU, ISPOVESTI I SVETOM PRIČEŠĆU
B. PUT KA BOGU
V. PREISPITIVANJE PRED ISPOVEST
PRIMER ISKRENE ISPOVESTI SAVREMENOG PRAVOSLAVNOG HRIŠĆANINA
SMISAO I PUT NAŠET ŽIVOTA
A. O POKAJANJU, ISPOVESTI I SVETOM PRIČEŠĆU
BOG JE POSTAO ČOVEK NAS RADI. Suština hrišdanske, pravoslavne vere je: Bog je
postaso čovek! Kako je to tajno i čudesno, Bog, Koji je nezamisliv i ne izreciv, van
vremena i prostora, van svega, ali i svuda i u svemu, postaje jedan od nas, postaje
Čovek. Zašto? Zaista, zašto je Bog postao Čovek? Iz neizmerno velike ljubavi prema
svom stvorenju. Pošto je čovek pao, pogrešio, prestupio zapovest Božju, za kaznu je
izgnan iz Raja i postao smrtan. Postao je rob grehu, smrti i satani. Iz tog ropstva ga je
jedino mogao spasiti Bog. I Bog to i čini. Postaje Čovek, nas radi, kroz Presvetu
Bogorodicu. Ona je izabrani Božji sasud, u koji se smestio ne smestivi Bog, da bi postao
Čovek. Nad-umna i ne pojmljiva tajna. Ali ipak istinita. Presveta Bogorodica je rodila
Boga i Čoveka, u istoj Ličnosti, u Gospodu Isusu Hristu. On je bio pravi Čovek, imao je
sve što i mi, svu našu prirodu, i dušu i telo, ali jedino ne imaše greha na Sebi. A u isto
vreme beše i Savršeni Bog, Prevečni Sin Božiji, u istoj Ličnosti. Možda se po-nekad naš
razum protivi tome, sumnja, ali taj isti ra-zum, ipak mnogim ograničen, ne može da kaže
da je to i nemogude. Zašto Bog Koji sve može, ne može da postane i Čovek? Mogao je iz
ničega da stvori sve svetove, i sve što je u njima, a ne može da postane, iz ljubavi, jedan
od onih koje je stvorio?
Kada je napunio trideset godina, Gospod Isus Hristos je izašao na javnu propoved,
našavši Sebi Učenike - Apostole, koji su kasnije nastavili Njegovu misiju. Otkrio im je, a
preko njih i nama, put ljudskog spasenja, put ljudskog povratka Bogu, od Koga smo
otpali sagrešenjem u Raju. Sve što je trebalo čoveku da se spase od greha i smrti i
satane, Gospod Isus Hristos je otkrio Apostolima, a oni nama, kroz Sveto Predanje i
Sveto Pismo. Suština našeg života i našeg spasenja je da se odreknemo satane, i uđemo
u zajednicu sa Bogom, kroz Sveto Krštenje. Jer tim činom mi postajemo članovi Crkve
Njegove, koju je On i osnovao da se kao pravedni Noje u svojoj barci, i mi spasemo od
potopa sagrešenja naših. Kao Sveznajudi ali i Svemilostivi Bog, znao je da demo i posle
krštenja padati u mnoga i mnoga sagrešenja, po slabosti i lenjosti svojoj, pa nam je
ostavio jedan lek, svelek, pokajanje, kojim treba da se lečimo od duhovne bolesti, od
greha.
POKAJANJE. Pokajanje je kao preobuka. Svako ko ho-de da izađe pred lice carevo,
svlači prljavo i oblači se u čisto, inače de biti oteran ispred cara. Zašto se pravoslavni
narod preoblači u nedeljni dan? Jer izlazi pred lice Cara nad carevima, Koji nas čeka u
svetom hramu.
Duša potrebuje preobuku češde nego telo, jer se brže prlja nego telo. Duša se prlja
od bezbožnih mi-sli i nečistih želja. Takve prljave misli i želje padaju na dušu čovekovu
kao nevidljiva prašina svaki dan, zbog čega je svakom Hrišdaninu potrebno da svaki dan
čisti svoju dušu, preoblačedi je. Ta duhovna preobuka vrši se kroz pokajanje. A šta je to
pokajanje? Pokajanje (grčki - metanoja) znači preumljenje. Pokajanje, u du-hovnom
smislu nastaje onog momenta kad čovek shvati da je učinio greh i kada taj greh počie
da ga peče u duši. Znači, pokajanju prethodi saznanje za greh. A grehova, ili grehovnih
dela postoji mnogo, praktično bez broja.
Obradanje ili povratak Bogu kroz pokajanje i ispovest, jedini je put za sve one koji su
se kroz greh udaljili od Boga. Jer greh, svaki greh, ima tu silu i mod da nas odvoji od
Boga, od Neba, od Večnog Života, i da nas rine u pakao, u večnu smrt. Plata za greh je
smrt -(Rim.6,23), opominje Sveti Apostol Pavle. Time se greh pokazuje kao najvedi, čak
jedini protivnik i neprijatelj našeg spasenja. Niko nas i ništa ne može odvojiti od Boga i
lišiti nas spasenja, sem greha.
GREH. A greh - šta je upravo greh? Greh je kada neko misli, govori ili radi nešto što je
protivno zakonu Božjem, volji Božjoj, koja je izražena i pokazana u Sve-tom Pismu i
učenju Crkve; ili pak kada ne misli, ne go-vori i ne čini ono što nam Bog zapoveda da
činimo. Greh je, dakle, ne samo prestupanje zapovesti Božjih, nego i ne ispunjavanje,
ne vršenje istih. Greh je ne samo činjenje zla, nego i ne činjenje dobra. Ukpanjaj se od
zla, i čini dobro - (Ps.36,27), savetuje staro-zavetni Prorok. A novozavetni Apostol isto
to zahteva, samo drugim rečima: Mrzedi na zlo, drži se dobra -(Rim.12,9).
Greh je poverovati nekom drugom, a ne Gospodu Isusu Hristu i podi za nekim
drugim, a ne za Hristom. Svi gresi i sva bezakonja mogu se upisati pod ta dva slova:
Neverovanje Hristu i ne idenje za Hristom. Vera i vladanje - to dvoje obuhvata sav put
zemaljskih putnika. Vera u Hrista i vladanje po Hristu predstavlja zdravlje sinova Božjih.
Neverovanje Hristu i ne vladanje po Hristu predstavlja zapaljenje uma i srca čovečjeg bolest od paklenog ognja i dima.
Ako je tačno, a tačno je, da nema čoveka da živi, a da ne greši, kao što stalno
slušamo u molitvama za umrle, i ako nas samo greh lišava spasenja i odvaja od Boga, da
li to znači da nema nikome spasenja, i da svi odlazimo u večnu smrt? Da, tako bi to bilo
da čovekoljubivi Gospod, znajudi slabosti ljudske i lukavstvo đavolsko, nije ostavio jedan
vrlo efikasan lek protiv greha, lek koji uništava svaki greh učinjen posle Sve-tog Krštenja,
i koji tako omogudava ljudima spasenje i Život Večni. Taj lek, taj svelek u Pravoslavnoj
Crkvi, jeste Sveta Tajna Pokajanja i Ispovesti. U ovoj Svetoj Tajni čovek se čisti od svih
onih grehova koje je učinio posle Krštenja, te se ta Tajna često naziva i "drugo krštenje".
U njoj sveštenik Crkve Božije silom Duha Svetoga otpušta sve grehove za koje se
Hrišdanin iskreno kaje i ispoveda ih Bogu pred njim.
Pokajanje je, ustvari, pobuna čoveka protiv samoga sebe, kaže vladika Nikolaj
Velimirovid. To je naša pravedna buna protiv našeg starog grehovnog čoveka, čoveka
ogrezlog u grehe i strasti i time udaljenog od Boga. Jer čovek, ogrezao u gresima,
odlutao je u "daljnu zemlju" (Lk.15,13), gde se lice Božije ne vidi. Da bi takav čovek
postao "nova tvar" i novi čovek, po Apostolu Pavlu, mora prvo "dodi k sebi", poput
bludnog sina u Jevanđelju, i pokajati se.
Istinsko pokajanje i ispovest grehova ima veliku mod. No pravo istinsko pokajanje, može
čovek osetiti i doživeti jedino u Crkvi Hristovoj. Svetu Tajnu Pokajanja, kao Tajnu Crkve,
ustanovio je sam Gospod Isus Hristos, kada se posle Svog slavnog Vaskrsenja javio
Učenicima kroz zatvorena vrata, dunuo u njih, i rekao: Primite Duh Sveti. Kojima
oprostite grehe oprostide im se, a kojima zadržite, zadržade se (Jn.20,22-23). Tajna
Ispovesti je najdragoceniji dar Božji Crkve deci svojoj, jer je to najneophodnija potreba u
životu svakog pravoslavnog Hrišdanina.
MRAK U DUŠI. Međutim, veoma često ljudi dolaze na ispovest, i ne znaju da šta kažu
- o pokajanju, kao da nema šta da se kaže! Duševne oči su njihove zatvorene, duša
spava mrtvim snom. Zašto spava duša? Zašto je čovek u tako strašnom stanju?
Đavo zna šta je glavno u delu spasenja - iskreno po-kajanje, i gađa u sam centar:
lišava ljude ispovesti. I evo rezultata: čovek ne kontroliše svoja dela, reči i misli, razum
njegov se pomračuje, on ne vidi svoje grehove i ne primeduje da je prestupio zakon
Božiji. Greh postaje navika, ulazi u prirodu čoveka i živi u njemu. I on se više ne plaši
smrti, ni pakla, čak ni Strašnog Suda. Šta Bog da... - govore mnogi iz navike. A Bog je dao
Sveto Pismo i sudide u Zadnji Dan svima nama po veri i po delima.
Greh je najvede zlo u svetu - kaže Jovan Zlatoust. Naši neokajani grehovi - to su nove
rane koje mi nanosimo Hristu Spasitelju. To su strašne žive rane naše duše, i ožiljci od
njih ostaju za čitav život.
Samo u Svetoj Tajni Pokajanja mogude Je očistiti i iscediti dušu. Pokajanje nas izvlači
iz bezdana greha, poroka i strasti, i uvodi na vrata Raja. Sam Gospod dočekuje nas
raširenih ruku i prima kao bludnu decu. Bogu treba stremiti, kao što malo dete stremi
svojim roditeljima kada je nestašno: plače, moli za oproštaj, obedava da de se dobro
ponašati, i roditelji koji ga vole praštaju mu. Tako i Otac naš Nebeski, kada dola-zimo k
Njemu sa iskrenim pokajanjem, sa suzama, prašta nam i daje blagodat, daje je, ništa ne
tražedi.
POČETAK POKAJANJA. Pokajanje počinje samo tada kada čovek shvati da je grešan, da
mu grehovi smetaju da živi, truju dušu. Ukoliko čovek grehove svoje ne vidi, to znači da
je ozbiljno duhovno bolestan, i za Boga njegova duša umire. Ovu dušu ved ne muče
grehovi, đavo JOJ je vezao ruke i noge, oči njene duhovne su zatvorene, uši ne čuju, usta
su onemela. Kao u grobu: ne čuje, ne vi-di, ne oseda. Kada se čovek razboli, prvi znak da
nije zdrav je odvratnost prema hrani. Tako i kod onog ko se razboleo nastaje odvratnost
prema molitvi, prema sve-mu duhovnom. On ne želi da ide u hram, a ako sebe pri-nudi
i dođe, onda kasni na službu, ne ostaje do kraja, za vreme službe se muči i misli: kada de
kraj? I grehove svoje on ne vidi. Ovo se događa zbog toga što je daleko otišao od Boga,
od Svetlosti. Dok nismo prišli Bogu, ne živimo po Njegovoj volji, nalazimo se u mraku i
ne vidimo svoje grehove. Duša je naša crna, i svaki novi greh - to je nova crna mrlja na
njoj, a na crnom se crno ne vidi...
DUHOVNA SMRT. Veliki grešnici uvek smatraju sebe pravednicima, a sveci velikim grešnicima. Oni žive u svetlosti Hristovoj, vide čak i najmanje mrljice u duši
svojoj i shvataju svoju ne dostojnost pred Bogom.
A zašto mi ne vidimo svoje grehove? Zato što ne kontrolišemo sebe, svoje
postupke, reči i misli, zakon Božiji ne poštujemo, okoreli smo u grehovima i tako smo
saživeli sa njima, da greh ved ni ne smatramo grehom.
Ali kada čovek shvati da je grešan, ne sme čekati i odlagati pokajanje. U našem
duhovnom životu kao da po-stoje dva "kalendara": jedan Božanski, a drugi đavolji.
Božanski se zove "danas", "sada". Sada se obrati Gospodu sada se pokaj, jer sutra ved
može da bude kasno. A đavolji "kalendar" se zove "sutra", "kasnije": Ostavi za sutra,
danas si ti još mlad, živi za svoje zadovoljstvo, pokajadeš se kasnije, kad ostariš.
Ne sme se zapustiti bolest, inače de ona postati smrtonosna; ne sme se odlagati
pokajanje - to de odvesti u duhovnu smrt. Ne odlaži do sutra, tome sutra nikada nema
kraja – govori Sveti Jovan Zlatoust.
Episkop Teofan kaže da samo pokajanje za spasenje nije dovoljno, potrebna je
odlučnost promeniti sebe, ostaviti pređašnje grehe. Moramo se boriti protiv sebe
starog , nedati grehu da bude jači. Borba je to do same smrti, ali borba za Carstvo
Nebesko, i tu nema izbora. Između večnog blaženstva i večne muke , između raja i
pakla, nema dvoumljenja.
Ali, ma kakve grehe da učinimo, ni u kom slučaju ne smemo da padamo u
očajanje, da se bojimo da nam Gospod nede oprostiti. Očajanje čoveka je velika
radost đavola - primeduje prepodobni Varsanufije Veliki. Mi ne treba da očajavamo
ved da pamtimo da Otac naš Nebeski ima takvu ljubav prema nama kakvu nije imala
ni jedna majka prema svom detetu za čitavu istoriju roda ljudskog.
KAKO DA SE KAJEMO? Mnogi smatraju sebe vernicima, odlaze u crkvu, mole se, a
neznaju da se kaju, ne vide svoje grehove. A kako se naučiti kajanju?
Kao što ništa u životu nismo naučili odjednom i pokajanje se uči. Svaki pravoslavni
Hrišdanin treba da nađe duhovnika, duhovnog roditelja, koji de o njemu i njegovoj duši
da se stara, da ga uči kako da bdi nad sobom. Svakodnevno čitanje Svetog Pisma i
dušekorisnih knjiga de sve više i više nazidavati naš put ka Bogu naš povratak Bogu.
Svakodnevna molitva, Bogu, Presvetoj Bogorodici i Svetiteljima Božijim de biti ta
naša krila koja de nas uzvesti pred vrata Raja.
U ŽIVOTNOJ borbi nema odmora, neprijatelj' našeg spasenja, đavo, stalno vreba,
stoga treba stalno kontrolisati sebe, svoje postupke, reči i misli. Čim primetiš bilo šta
rđavo, odmah se obrati sa skrušenošdu Bogu. Prosti, Gospode, mene bednog i pomiluj!
A zatim ispovedaj greh pred sveštenikom. Ujutro preispitaj sebe kako si proveo nod, a
uveče - kako si proveo dan savetuje prepodobni Avva Dorotej. I usred dana kada se
opteretiš pomislima, ispitaj sebe. I prepodobni Simeon Novi Bogoslov govori: Vrši
svake večeri sud nad sobom, kako si dan proveo : da nisi osudio nekog? Da nisi dosadio
nekome rečima? Da nisi pogledao strasno na nečije lice?
Za ispovest se treba pripremati unapred: o svemu razmisliti, setiti se svih grehova,
prodi po urvinama svoje duše, i obavezno sve zapisati jeo može se dogoditi da odemo
svešteniku na ispovest, a đavo može da pomrači razum - sve možemo da zaboravimo.
Ko se privikava da bude svestan svog života na ispovesti ovde, tome nede biti
strašno da da odgovor na Strašnom Sudu Hristovom - govori Sveti Jovan Kronštatski.
Greh je u našoj duši - kao zmija pod kamenom. Ako podigneš kamen - zmija de
otpuziti; ako otkriješ greh -duša de se osloboditi od njega. Treba samo sve detaljno
ispričati duhovniku, dobiti preko njega od Gospoda razrešenje, a zatim prineti dostojne
plodove pokajanja, to jest učiniti dobra dela, i duboko se nadati u milost Božiju.
FARISEJSTVO. U poslednje vreme praktikuje se "opšta" ispovest: Izlazi sveštenik,
pročita nekoliko molitava (ili čak ni to ne učini), nabroji nekoliko ; rehova, a zatim
pokriva svakog ko je došao na ispovest epitrahiljem! i čita razrešujudu molitvu: Praštam i
razrešujem vas svih grehova. I kroz takvu "ispovest ', kada čovek sam ne kazuje ni jedan
svoj greh, prolaze hiljade: i kršteni i nekršteni, a zatim idu da se pričeste. Možda je neko
čitave nodi pio, lumpovao, psovao, neko je ubio dete u utrobi, neko se obradao
vračarama, ekstraseansima, ili je sam vračao... Svi idu da se pričeste, da prime u sebe
Živog Hrista. No, Gospod je strogo upozorio: Ne dajte svetinje psima (Mt. 7,6). Hristos
nikada nede udi u ne pokajanu dušu. Bog samo u čiste duše ulazi; zato se takvi ljudi
pričešduje sebi na osudu.
Crkva - to je duhovna bolnica gde se isceljuju duše. Pre ispovesti sveštenik govori o
tome da Hristos ne vidljivo stoji pred onim ko se ispoveda, primajudi ispovest njegovu, i
zato kaže: Ne stidi se, ne boj se, ved kaži sve u čemu si sagrešio! I dodaje da ako čovek
utaji greh, onda de se taj greh umnožiti. Pamti, govori sveštenik ispovedniku, da si ti
došao u duhovnu bolnicu, da ne izađeš neizlečen.
Sveštenik treba svakog pojedinca da primi, da sasluša. Međutim, vrlo je česta praksa da
se ispoveda za vreme Svete Liturgije, pa se ni nema mnogo vremena za ispovest,
(mada i tada obavezno moramo ispovediti barem vede grehe, smrtne grehe, i ono što
nas duboko tišti u duši). Ukoliko sveštenik zbog mnoštva naroda iza nas i žuri da nam
stavi epitrahilj na glavu, zamolimo ga da nas ipak sasluša. A ispovedati se možemo i
trebamo ne samo pred Sveto Pričešde, nego uvek kad za to osetimo potrebu. Posle
večernje službe, kada sveštenik ima mnogo više vremena, možemo sasvim mirno i
staloženo da se ispovedimo.
NAŠE LICEMERSTVO I SAMOLJUBLJE. Zašto se mnogima dopada "opšta" ispovest?
Zato što smo gordi, samoljubivi i đavo navodi na nas lažan stid: Kako ja mogu to da
kažem svešteniku? Nedu da se kajem, stid me je. I šta de sveštenik da pomisli o meni, još
de da me izgrdi. Mi svi želimo da u očima drugih budemo mili, čisti i dobri! No,
duhovnika se ne treba plašiti. Duhovnik sve najstrašnije grehove zna: pred njim su prošle hiljade ljudi. Njemu je radost kada se čovek čistosrdačno kaje. Tako da se treba
stideti greha, i ne stideti se pokajanja. Ispovedati treba sve grehove, i najmanje takođe.
ZAŠTO SE MORAMO ISPOVEDATI PRED SVEŠTENIKOM? Kajati se treba uvek i svuda.
Čim pogrešimo, treba da se pokajemo. Ali, greh može biti razrešen samo preko
sveštenika, jer je tako to Bog ustanovio. Njemu nije potrebna naša ispovest, jer On kao
Sveznajudi zna sve naše grehe. Ali Bog hode da proveri da li mi zaista verujemo da On
lično razrešava grehe posredstvom pravoslavnog sveštenika. (Arhimandrit Kiprijan
Kern)
NE TAJIMO GREH. Svetom Pavlu Preprostom, zbog prostodušnosti, Bog je darovao
duhovni vid, i on je duhovni svet video tako kao što mi vidimo zemaljski. Video je da
čoveku koji se kaje, prilaze Anđeo Čuvar, i đavo koji ga nagovara: Ne treba sve da
govoriš: šta de o tebi pomisliti duhovnik? Gospod je milostiv. On de ti i tako sve
grehove oprostiti. Čovek je počeo da se kaje, kazuje grehove, i iz njegovih usta su
izlazile duhovne zmije različitih veličina, u zavisnosti od veličine greha. Imenujudi sve
grehove, sve zmije su izašle uz njega. Duhovnik je pokrio njegovu glavu epitrahiljem i
pročitao razrešnu molitvu, ali je u to vreme i Sam Gospod govorio: Opraštam i
razrešavam te svih grehova tvojih. Demon je iščezao, čoveku je pristupio Anđeo, koji
se radovao. Jer se i duša ljudska radovala i likovala. I Anđeo Čuvar je stavio venac na
glavu pokajnika, i taj osveden, i oduhovljen, otišao je ka Svetom Pričešdu.
Video je Pavle Preprosti i drugo, Prišaoje, na ispovest grešnik, počeo je da kazuje
svoje grehove, i iz njegovih usta isto tako su počele da izlaze zmije različitih veličina.
Rešio je da kaže jedan veliki greh i počela je da iz njegovih usta izlazi velika zmija. No,
zatim se čovek postideo i nije ispovedio greh do kraja i zmija se vratila u njega. Duhovnik
pita. Ništa nije ostalo? Ne - kaže - nije ostalo. I duhovnik je pokrio glavu epitrahiljem i
počeo da čita molitvu: Opraštam i razrešavam - a Gospod govori: Ne opraštam i ne
razšavam. I čovek je otišao sa utajenim grehom, a Ačdeo Čuvar počeo, je da plače.
Demon tada pristupi čoveku i reče Eto, tako uvek postupaj, Gospod je milostiv, On zna
nemodi čovekove, On de tebi i tako sve oprostiti.
I evo. ova dva čoveka prilaze Čaši da se pričeste, da prime u sebe Živog Hrista. Onaj,
koji se dostojno pokajao, dostojno se i pričestio Svetim. Prečistim Životvornim
Strašnim Hristovim Tajnama. A onaj ko se nije pokajao otišao je od Čaše tužan , sa
umnoženim grehom. Anđeo je Pričešde od njega oduzeo i umesto Tela Hristovog dao
mu je ugljen nemilosti.
Nemojmo da se tešimo ako mislimo da nemamo neko smrtno sagrešenje kao:
nisam ukrao, nisam ubio, nisam grešan. Grešni smo mi i pregrešni, samo ako malo
dublje zavirimo u dušu. Stoga ne smatrajmo, te male svakodnevne sitne grehe, za
nevažne, i da ih ne moramo ispovedati. Moramo ispovedigi sve ono čega se sedamo.
Podsetnik za ispovest na kraju ove knjižice u tome može mnogo da pomogne.
MI SMO ILI SABOGOM ILI SA ĐAVOLOM. Duša čoveka nikada ne biva prazna , u njoj je
Duh Sveti ili duh zao . kako da saznamo kakav duh živi u našoj duši ? U koliko nemamo
potrebu za molitvom , za ljubavlju prema Bogu , bližnjima , ako ne živimo po zakonima
dobra i ljubavi, ved po zakonima zla, ako sve vreme želimo da pravimo izgrede, da
nekog uvredimo, povredimo, osudimo, a sami pri tome da se gordimo, znači u našoj
duši živi zao duh. I takav čovek se vidi odmah, ma gde bio: kod kude, na poslu, u
prevozu, u redu - on svuda i podjednako, neprekidno izliva prljavštinu rečima i čini loše
postupke.
Treba se uvek sedati da demo na dan Strašnog Suda sve svoje neokajane grehove
videti, kao u ogledalu, i svi de oni biti otkriveni. Onda de nas spopasti istinski stid, zato
što demo tada stajati pred Bogom i Anđelima, licem u lice. I ukoliko mi svesno utajimo
na ispovesti bar jedan greh, onda nam naša ispovest nede biti na spasenje, ved na
osudu.
PRIPREMA ZA SVETO PRIČEŠĆE. Svetitelj Grigorije Bogoslov kaže: Pre du ja dati telo
svoje da rastrgnu psi, nego Telo Hristovo - nedostojnima.
Onaj koji želi da se pričesti mora dostojno da se pripremi za ovu Svetu Tajnu.
Priprema traje nekoliko dana i tiče se kako telesnog tako i duhovnog života čoveka.
Uobičajeno je pravilo da se posti nedelju dana pred Sveto Pričešde. Telu se preporučuje
polno uzdržavanje, to jest telesna čistota i ograničavanje u hrani - post. U dane posta se
isključuje hrana životinjskog porekla - meso, mleko, jaja, a u strogom postu, riba. Hleb,
povrde, vode upotrebljavaju se u umerenoj količini. Um ne treba da se raspršuje na
svakodnevne sitnice i da se zabavlja beznačajnim stvarima.
U dane posta potrebno je prisustvovati bogosluženjima u hramu, ako dozvoljavaju
okolnosti, i još usrdnije ispunjavati kudno pravilo: ko obično ne čita sve jutarnje i
večernje molitve, neka čita sve u potpunosti, ko ne čita kanone - neka u ove dane čita
bar po jedan kanon.
Uoči Pričešda treba prisustvovati večernjem bogosluženju i pročitati kod kude, osim
običnih molitava pre spavanja, pokajni kanon, Bogorodičin kanon i kanon Anđelu
Čuvaru. Čita se takođe kanon pred Pričešde, i ko poželi - akatist Preslatkom Gospodu
Isusu Hristu. Posle ponodi se ne jede i ne pije apsolutno ništa, jer je ustanovljeno da se
pristupa Tajni Pričešda našte srca (zubi se, naravno, mogu oprati, ali se mora paziti da
se ne proguta voda).
Ujutru se čitaju jutarnje molitve i sve koje slede pred Sveto Pričešde, osim kanona
koji je pročitan prethodnog dana.
Pred Pričešde je neophodna i obavezna ispovest.
PRISTUPANJE ISPOVESTI. Postoji mnogo različitih načina obavljanja ispovesti u
pojedinim crkvama. Treba da se prilagodimo lokalnom običaju. Kada dođemo na
ispovest, sveštenik od nas može tražiti da stojimo ili da klečimo, da kažemo ovu ili onu
molitvu pre, ili posle, ili čak za vreme ispovesti, da tu molitvu ponavljamao pre ili posle
Pričešda, ili čak tokom slededih dana. Može nam postavljati pitanja, ali ne mora. Postoje
mnogi načini koji nisu utvrđeni strogim pravilima. Ali hrišdanski deo u tome je što treba
imati dovoljno ljubavi i smernosti i prilagoditi se bilo kom načinu, a ne instistirati na
onom koji nama odgovara. To ne znači da sa svojim ispovednikom ne možemo
razmotriti sve što nam odgovara, ved znači da treba da uvideti da su načini ispovesti
sporedni u pi-tanju pokajanja i same ispovesti.
Dolazimo da nam se oprosti. Na ispovest dolazimo da primimo oproštaj od Boga, i
ni zbog čega drugog. Možemo potražiti upute i savet od svog ispovednika, ali
neprestano treba da imamo na umu da ispovest nije "ugodno duhovno daskanje" ili
vrsta "religiozne psiho-analize". Stojimo pred Živim Bogom u žudnji za Njegovom
ljubavlju i prihvatanjem, za očišdenjem i privođenjem Njegovom Večnom Carstvu.
Duhovno savetovanje može biti deo ispovesti, a u današnje vreme kada nažalost, gotovo
nikad ne razmišljamo o svom duhovnom životu osim tokom ispovesti, to može biti i
jedina mogudnost. Ipak, treba uvideti da je to samo "sporedni proizvod", premda
vredan, i da "uspeh ili neuspeh" ispovesti nikako ne zavisi od ličnosti i savetodavnih
mogudnosti ispovednika. Sam Bog dejstvuje prilikom ispovesti! I On nam može govoriti u
vreme kada se tome najmanje nadamo, i kroz sveštenika od koga najmanje očekujemo
možemo čuti Njegov glas samo ako smo dovoljno smerni da sebe otvorimo za Njegove
reči i odbacimo sve ljudske predrasude koje sprečavaju da doživimo Njegovo lično
prisustvo u Svetim Tajnama u Crkvu Njegovoj. Bilo kako bilo, jedno je sigurno: naše
iskreno, čieto pokajanje i želja da se očistimo i obnovimo za novi život u Bogu jeste
jedina svrha ispovesti u Crkvi.
Ispovedajmo svoje grehe. Na ispovest dolazimo da bismo ispovedili svoje grehe.
Treba da ih iskažemo Jasno i otvoreno, bez uplitanja suvišnih detalja, ali bez prikrivanja
istinskog zla uopštavanjima kao što su "uobičajene stvari", "domadi gresi", "svakodnevni
gresi", itd. Jasna predstava Hristovog učenja je jedino što nam može pomodi u ispovesti.
Trebalo bi da govorimo o onom što smatramo da je zaista greh, ili da ispovedimo
nekoliko grehova s kojima se suočavamo i koji, na žalost, gospodare našim životom.
Na ispovest dolazimo da bismo ispovedili sopstvene grehe. Lako je pasti u iskušenje
ispovedanja tuđih grehova - članova naše porodice, ljudi sa kojima radimo, drugih
parohijana. Neki ljudi, gotovo po pravilu, postupaju tako, ali ne čine to u vezi sa nekim
"uzajamnim problemom", koji bi se na njih odnosio, ved jednostavno iznose sud
pravičnosti iza koga se neretko krije sebična zabrinutost. Ako postoji iskrena potreba za
duhovnim razmatranjem tuđeg života, ono se obavlja isključivo van ispovesti. Apsolutni
imperativ je da se na ispovesti sasvim i isključivo usredsredimo na sebe, na sopstveni
život, grehe i prestupe.
Izbegavajmo pedanteriju. Pre nego što pristupimo ispovesti moramo znati da ne
možemo, niti se to od nas očekuje, da zapamtimo svako svoje sagrešenje. Tako, ako
nešto zaboravimo redi, nesvesno i nehotice, tokom ispovesti, ne treba da strahujemo
da nam Bog nede oprostiti. Nakon iskrene ispovesti u koju smo uložili sve čoveku
mogude napore da ispovedimo svaki greh, molitva oproštenja de zaista i biti za sve
grehe: voljne i nevoljne, svesne i nesvesne, ispovedene i one nehotice zaboravljene.
Nema potrebe da se vradamo svešteniku ukoliko smo slučajno zaboravili da pomenemo
nešto manje važno.
Važno je da ne postanemo previše zabrinuti nad svojim gresima što nas dovodi do
sumnje u Božiju milost ili do ubeđenja da Njegovo oproštenje zavisi od ljudske
dostojnosti ili našeg slabog pamdenja. Bog uvažava našu nameru i iskrenost u
pokajanju, a ne kapacitet naše memorije. Ovo, naravno ne znači da "iskrena namera"
može zameniti sam odlazak na ispovest. Bez ispovesti pred sveštenikom nema
oproštaja grehova. Ali svakako znači da mod Božijeg praštanja nije uslovljena našim
sedanjem, čak ni našom mogudnošdu da izbegnemo grehe.
Nema tog broja ni te veličine greha koje Bog ne može da oprosti. Nema tako
savršene ispovesti koja zaslužuje Božju milost svojom savršenošdu. Nema Svetog
Pričešda koje ne daje i ne prima grešnik. Sve druge pomisli koje se odnose na ovo
razmatranje, nisu loša teologija, ved bogohuljenje, i mogu čak dovesti do umne ili
duhovne poremedenosti.
Borimo se da prevaziđemo grehe. Bog nam oprašta ne samo zato što smo se
ispovedili, ved zato što svoje grehe zaista mrzimo i trudimo se da ih prevaziđemo.
Jedan sveti otac, upitan kako možemo znati da li nam je Bog oprostio, rekao je: Ako
mrzite svoje grehe zaista vam je oprošteno.
U hrišdanskom pokajanju nema mesta žaljenju, opravdanju, razjašnjavanju grehova,
prebacivanju odgovornosti na druge ili na "splet okolnosti" ili na ljudsku slabost. Čovek
može prepoznati, suprostaviti se, prezreti i odredi se greha: to je ljudski deo - Bog
oprašta grehe. I to je sve.
Prema tome, ispovedajudi se, moramo obedati da de-mo se truditi svim sredstvima
da prevaziđemo svoje grehe i ispravimo svoj život. To i jeste sve što možemo obedati da demo se truditi. Ne možemo zaista garantovati nikakve rezultate. A to je u stvari sve
ono što Bog želi: Ozbiljna borba za prevazilaženje greha. Bog de nam darovati pobedu u čas koji On odabere kao najpogodniji. Naš jedini zadatak je da verujemo, boredi se.
SVETO PRIČEŠĆE. Sveto Pričešde je Sveta Tajna Crkve Pravoslavne, gde pod vidom
hleba i vina vernici (i sveštenici) dobijaju da kušaju istinsko Telo i Krv Hristovu. (Zato je
između ostalog tajna, što ne možemo da pojmimo kako je to Telo i Krv Gospodnja, kad
u ustima osedamo samo ukus hleba i vina. Međutim, mi sa dubokom verom u istinitost
Hristovih reči prihvatamo da je to zaista Njegovo Telo i Krv.) Sveto Pričešde je ustanovio
Gospod Isus Hristos na Tajnoj Večeri, na Veliki Četvrtak, neposredno pred stradanje i
raspede na Golgoti, kada je uzeo hleb u ruke i blagoslovio, rekavši Apostolima: Uzmite
jedite ovo je telo moje. Zatim je uzeo čašu sa vinom i blagoslovivši re-kao: Pijte iz nje svi.
Jer ovo je krv moja novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova.
Ovo činite meni za spomen. (Mt. 26,26-28; Mk. 22,19)
U svim drugim Svetim Tajnama postajemo zajedničari i pričasnici netvarnih energija
Božijih, koje se jednim imenom zovu "blagodat Božija", a koja nam je neophodna za
uzrastanje u duhovnom životu, dok u Svetom Pričešdu postajemo pričasnici samoga
Tela i Krvi Bogočoveka, Gospoda Isusa Hrista, primamo Ga celosnog u sebe i
sjedinjujemo se sa Njim na naj prisniji i naj savršeniji način.
Bez Svetog Pričešda Telom i Krvlju Gospoda Isusa Hrista nema hrišdanskog i
duhovnog života, nema spasenja. Oni koji se dostojno pričešduju osiguravaju sebi
besmrtnost i večni blaženi život. Kroz Sveto Pričešde pravoslavni Hrišdanin stalno
obnavlja svoj savez sa Gospodom Isusom Hristom, i svoj zavet Gospodu Hristu dat u
Svetom Krštenju. Sveta Liturgija, na kojoj se pričešdujemo, produžetak je one Prve
Tajne Večere, i njeno neprekinuto prisustvo u svetu.
U Svetom Pričešdu ostvaruje se neizreciva tajna. Kao što deca, uzimajudi mleko od
svojih majki, ustvari se hrane telom i krvlju njihovom, i tako rastu, tako i mi, u Svetom
Pričešdu uzimamo Telo i Krv Hristovu i tom hranom naše duše rastu i sazrevaju. Naša
tela, koja su od zemlje, hrane se zemaljskom hranom, ali pošto su naše duše od
nebeske suštine, stoga se moraju hraniti nebeskom hranom, jer je Hristos i rekao: Ovo
je kleb koji siđe s neba (Jn. 6,58).
KAKO I KADA SE PRIČEŠĆAVATI? Da bi se pričestili, treba da se pripremimo. I telesno
i duhovno. Mnogi misle, dovoljno je postiti nedelju dana, i pričestiti se. Za sjedinjenje sa
Gospodom kroz Sveto Pričešde treba mnogo više. Telesni post je neophodan kao
najbolje sredstvo da barem u tim danima posta i duša naša "posti". Moramo se
uzdržavati svakoga greha i svakoga zla u mislima, rečima i delima, a zatim se iskreno
pokajati za učinjene grehe i ispovediti se. Bez ove duhovne pripreme, na osnovu
telesnog posta od "nedelju dana", (ili bilo koliko) niko ne bi trebao da pristupa Svetom
Pričešdu.
A kada se pričešdivati? Ni najumniji Hrišdanin ne može sam sebi da propiše tipik
(pravilo) kada i koliko često treba da se pričešduje. Bez duhovnika, duhovnog oca, nije
mogude bezbedno prodi put spasenja i stidi naznačenju - sjedinjenju s Bogom ili
oboženju.
Pošto čovek može imati samo jednog telesnog oca, gako može imati i samo jednog
duhovnog oca kome de se poveriti i predati na duhovno staranje i rukovođenje. Bez
njega ni jedan duhovni (čak ni životni) problem ne možemo i ne smemo rešavati. Ako
postoji zdrav duhovni odnos između duhovnog oca i duhovnog čeda, onda je duhovnik
taj (i jedino on) koji je vlastan i nadležan da proceni prema našem duhovnom stanju,
revnosti i trudu, kada i kako često možemo i smemo da se pričešdujemo, kao i to kako
smo dužni za Pričešde da se pripremimo, bilo u postu ili van posta.
A kako nadi duhovnog oca, i ko to može da bude? Duhovnik može da bude iskusan i
revnosan sveštenik ili monah. Isto kao kada u telesnoj bolesti tražimo pravog lekara,
specijalistu za našu bolest, pa se raspitujemo kod rođaka i prijatelja za najboljeg, tako je
i sa pronalaženjem duhovnika. Raspitajmo se kod onih koji su iskusniji od nas u
duhovnom životu, i procenimo, kada stupimo u odnos sa nekim od preporučenih, da li
takav može da nam bude vođa ka Carstvu Nebesku.
A kada izaberemo duhovnika onda treba da ispunimo tri stvari: 1. Moramo imati
puno poverenje u njega. 2.
Moramo biti otvoreni i iskreni prema njemu. 3. Moramo imati punu i apsolutnu
poslušnost prema nje-mu.
Stoga, u velikoj su zabludi i hode klizavim putem svi oni koji na osnovu jednog
razgovora, ili predavanja "da se treba što češde pričešdivati" i da je to ispravno "po
Svetim Ocima" itd., uzimaju slobodu da sami sebi određuju rokove pričešdivanja, da se
ugledaju na druge, pa masovno idu na Pričešde "svake nedelje" (ili čak svake Liturgije),
nezavisno od pripreme za tu najsvetiju Tajnu, na smetnje koje eventualno kod njega
postoje za Sveto Pričešde. Takvi sami hode putem spasenja, bez vođe i bez duhovnika, te
ranije ili kasnije, padaju u raznovrsne zablude ili prelesti (kako se to stručno naziva), jer
im Sveto Pričešde ne biva "na isceljenje duše i tela", nego "na sud i na osudu".
KAKO PRISTUPITI SVETOM PRIČEŠĆU? Kada pristupamo Svetom Pričešdu, kao što i u
mnogim drugim situacijama to radimo, treba da se prekrstimo. To treba da uradimo još
dok prilazimo svešteniku, ali nikako pred samim Svetim Putirom, da ga ne bi, nedaj
Bože, prevrnuli, pa prosuli Sveto Pričešde, što je veliki greh. Posle Svetog Pričešda,
trebali bi da poljubimo Sveti Putir, jer je to izraz naše ljubavi prema Gospodu što nas je
udostojio da se pričestimo Njime. Ali, ako prilike ili sveštenik to ne dozvoljavaju (zbog
gužve), ne treba insistirati na tome.
Žene ne smeju da pristupaju Svetom Pričešdu sa nakarminisanim usnama. Za vreme
mesečnog ciklusa ne mogu se pričešdivati, ali mogu dobiti naforu. Rukovanje i ljubljenje
posle Svetog Pričešda kao izraz radosti i čestitanja što smo se pričestili, nema osnove u
crkvenom Predanju, i noviji je izum, koji nas samo međusobno utvrđuje u sujeti i
gordosti, jer time, makar i nesvesno, doživljvavamo potvrdu naše dostojnosti.
A šta ako nam je na usnama ili brkovima ostalo Tela ili Krvi Gospodnje? Pa
ljubljenjem to prenesemo na nečije drugo lice? Strašna nepažnja! Iz istog razloga, ne bi
trebalo ni ljubiti svešteniku ruku posle Pričešda, ni ikone pri izlasku iz crkve, nego im se
samo dostojno pokloniti.
Ko treba prvi da stane u red za Pričešde? To uopšte nije suštinski bitno pitanje.
Nepisano je pravilo da prva stanu deca, ili novokršteni, kome je to prvo Pričešde.
Najčešda je praksa, to je najbolje, da |de se ko zatekne, da tako i stoji u redu i smireno
čeka da se pričesti. Ruke se prekrste, desna šaka stoji iznad leve, priljubljene uz grudi.
A deca? Kada ona da se pričešduju? Što pre to bolje. I što češde. Ako može, odmah
posle Svetog Krštenja. Malim bebama se može dati malo vode ili mleka, i pre samog
Pričešda, da bi bili mirnije. Bar deca nemaju greha, kao mi stariji. Do sedme godine, deca
ne treba da poste, ali ih treba početi privikavati na post ved od 4-5 godina, kako bi
kasnije znali i osedali da je post itekako neophodan u duhovnom životu.
B. PUT KA BOGU
ZAKON BOŽIJI - DESET BOŽIJIH ZAPOVESTI.
Kako treba živeti po Božijoj volji izloženo je u Zapovestima Božijim. Da bi ljudi znali šta je
dobro, a šta je zlo, Bog je svima bez razlike darovao urođeni moralni zakon. Čuvar tog
zakona je savest, koja za dobra dela nagrađuje čoveka, a za zla kažnjava. No kako savest,
usled greha, ne daje čoveku uvek tačna obaveštenja o njegovom moralnom stanju, Bog
je dao ljudima, preko proroka Mojsija na gori Sinajskoj, pisani moralni zakon, na dvema
kamenim pločama, koji glasi:
1. Ja sam Gospod Bog tvoj i nemoj imati drugih bogova osim Mene.
2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika, nemoj im se klanjati niti im služiti.
3. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svoga.
4. Sedaj se dana odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi i svrši sve svoje poslove, a
sedmi dan je dan odmora koji je posveden Gospodu Bogu.
5. Poštuj oca i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.
6. Ne ubij.
7. Ne čini preljube.
8. Ne kradi.
9. Ne svedoči lažno na bližnjega svoga.
Ne poželi ništa što je tuđe
NAJVEĆE ZAPOVESTI BOŽIJE. Deset zapovesti Božijih Gospod Isus Hristos je sveo u
dve najvede zapovesti, koje su temelj celokupne Njegove nauke. Kada bi ljudi izvršili ove
zapovesti, izvršili bi svu Hristovu nauku. Tada bi na zemlji, zaista bilo Carstvo Božije, za
koje svakodnevno molimo Boga u molitvi Gospodnjoj.
1. Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, svom dušom svojom, svom misli
svojom i svom snagom svojom.
2. Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.
CRKVENE ZAPOVESTI. Za moralno usavršavanje ljudi, Sveti Oci su sastavili zapovesti
crkvene, koje je obavezan vršiti svaki pravoslavni Hrišdanin:
1. Moliti se Bogu i slušati službu Božiju svake nedelje i praznika.
2. Držati post pred Rođenjem i Vaskrsenjem Gospoda Isusa Hrista, pred praznikom
Svetih Apostola Petra i Pavla, pred Uspenijem Presvete Bogorodice (Božidni,
Vaskršnji, Petrovski i Velikogospojinski post), i svake srede i petka.
3. Sveštena lica poštovati.
Ispovedati grehe svoje i pričešdivati se u
spomenute velike postove.
Moliti se Bogu za one koji su na vlasti.
Držati postove i molitve, koje zapovedi
episkop u vreme kakve nevolje.
Crkvene stvari ne upotrebljavati.
Svadbe ne činiti u vreme posta.
DOBRA I BOGU UGODNA DELA. Za spasenje je potrebno da čovek živi po Božijoj volji i
da čini dobra dela svojim bližnjima. Pa kako čovek ima i dušu i telo, stoga u odnosu na
bližnje treba da čini i dela milosti duševne i dela milosti telesne. Ukoliko je duša
pretežnija i važnija od tela, utoliko su dela milosti duševne važnije od dela milosti
telesnih.
Dela milosti duševne: 1. Grešnike popravljati. / 2. Neuke poučavati. / 3. Onima koji
sumnjaju dati dobar savet. / 4. Za spasenje bližnjega Bogu se moliti. / 5. Ožalošdene
tešiti. / 6. Uvrede strpljivo podnositi. / 7. Uvrede opraštati. /
Dela milosti telesne: 1. Gladnoga nahraniti. / 2. Žednoga napojiti. / 3. Nagoga
odenuti. / 4. Stranoga u dom primiti. / 5. Bolnoga_posetiti. / 6. Sužnje u tamni-ci
pohoditi. / 7. Mrtve siromahe sahraniti. /
VLAŽENSTVA. Ljubedi Boga i bližnje svoje Hrišdanin je dužan da ljubi i sebe samoga i
da se stara za spasenje svoje duše. Obrazac kako može čovek da se usavrši izneo je
Gospod Isus Hristos u Svojoj Besedi na Gori, u zapovestima o blaženstvima:
1. Blago siromašnima duhom, jer je njihovo Carstvo Nebesko.
2. Blago onima koji plaču, jer de se utešiti.
3. Blago krotkima, jer de naslediti zemlju.
4. Blago gladnima i žednima pravde, jer de se nasititi.
5. Blago milostivima, jer de biti pomilovani.
6. Blago onima koji su čistog srca, jer de Boga videti.
7. Blago onima koji mir grade, jer de se sinovima Božijim nazvati.
8. Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo Carstvo Nebesko.
9. Blaga vama ako vas sramote i progone, i kažu na vas svakojake rđave reči, lažudi,
Mene radi.
10. Radujte se i veselite se, jer je nagrada vaša
velika na Nebesima.
V. IZ DUHOVNE RIZNICE
NAJVEĆI GREH NAŠEG VREMENA. Najvedi greh našeg vremena jeste - gubljenje
osedanja za greh. Ovo je najveda opasnost vremena u kome živimo. Nije greh ono što
najviše uznemirava. Greh je nešto što se uselilo u ljudsku prirodu, iako neprirodan i
protivprirodan, on je postao kao neka druga priroda u čoveku. Ono što užasava jeste
upravo gubljenje osedanja za njega, bestidno činjenje greha; njegovo nametanje i
ozakonjenje zbog pretvaranja u naviku i često ponavljanje.
Naravno, činiti greh ved je ne malo zlo. Ali grešiti i nemati osedanja greha i stida za
greh to je ono što je jezivo i opasno, što posvedočuje i postaje znak moralnog
raspadanja i propasti.
Ako čovek greši i oseda svoju slabost, priznaje svoj pad, to je znak da još uvek postoji
nada pokajanja, popravke i podizanja. Ako pak greši smatrajudi to za nešto prirodno,
zakonito, pravilno, čak, zašto da ne -i za podvig, spretnost, sposobnost, to je ono što je
"gore od svakog zla", posunovradenost i bestidnost. Najniži pad do koga može dospeti
čovek kao razumno bide i društvo kao zajednica ljudi. Zlo je grešiti -kaže Sveti Jovan
Zlatoust, - ali još je vede zlo ponositi se svojim gresima. Na jednom drugom mestu ovaj
veliki znalac ljudske duše i anatom ljudskog društva dodaje i ovo: Zlo je činiti gadosti, no
ako postoji stid kod onoga koji ih čini, zlo je upola manje. A kad se neko njime kiti - to
predstavlja vrhunac bestidnosti. Ovaj prvi postajudi svestan posle pada, vremenom se
može i podidi; onaj pak koji se hvali grehom, lišava sebe isceljenja koje daje pokajanje.
ATEISTA I HRIŠĆANIN. Neki ateista rekao je jednog dana svome poznaniku
Hrišdaninu kako de se grdno prevariti, ako je zagrobni život izmišljena priča. Na to mu je
Hrišdanin odgovorio: E, moj jadniče, koliko deš se ti više prevariti, ako pakao zaista
postoji!
Čuveni francuski filosof Paskal rekao je: Ako milion razloga govore u prilog ateizma (to
jest da pakao ne postoji), a samo jedan u prilog postojanja pakla, razum zahteva da
postupam onako kao da pakao doista postoji.
OTAC BEZ VERE I SIN NA SAMRTNOJ POSTELJI.
Neki bezbožnik imao je veoma pametnog sina, koji je bio očev ljubimac i dika. Dok mu
je majka od malena ulivala veru u Boga u dušu, otac je želeo da mu sin bude ateista
(bezbožnik), kao što je i on bio. Dečak se teško razboli i bolest je, uprkos naporima
lekara, uzimala sve više maha. Videdi da mu se bliži kraj, dečak prizove sebi oca i zapita
ga da li da veruje u ono čemu ga je majka učila, ili u ono što mu je on govorio. Gušedi
se u suzama, otac mu odgovori da veruje u ono što mu je mati govorila, jer je to
izvesnije i sigurnije nego ono što mu je on pričao.
Zaista, bolje je da čovek veruje u besmrtnost duše i zagrobni život, nego da to
negira. Jer ako je duša odista besmrtna i produžuje da živi i posle telesne smrti, kako
nas Bog uverava u Svome otkrivenju, onda de oni koji i to ne veruju, doživeti gorko
razočarenje, kad dušom svojom odu iz ovog sveta u onaj drugi, večni, i u pakao,
nažalost.
O VIĐENJU BOGA. Indijski Hrišdanin Sundar Sing, zvani "Indijski Savle", imao je više
značajnih duhovnih viđenja i razgovora sa anđelima i dušama svetitelja. Neke je
zapisao i objavio. Tako, o viđenju Boga piše: Pre nekoliko meseci ležao sam u svojoj
sobi bolujudi od čira na oku. Bol je bio tako veliki da nisam mogao vršiti nikakav posao.
Zato sam sve vreme provodio u molitvi. Jednog dana tek što sam se molio nekoliko
minuta, a ono otvori mi se duhovni svet, i ja se videh okružen anđelima. Odmah
zaboravih na svoj bol i svu pažnju obratih na njih. Ovde du izneti samo nešto od onoga
što sam iz razgovora sa njima saznao.
Upitah ih: Da li anđeli i svetitelji koji žive u najvišim sferama uvek vide lice Božije? I
ako Ga vide, u kakvom obliku i u kakvom se stanju On pokazuje?
Na to jedan od svetih duhova odgovori: Kao što je more puno vode, tako je sav svet
ispunjen Bogom, i svaki stanovnik Neba oseda Njegovo prisustvo svuda oko sebe. Kad se
neko zagnjuri u vodu, oko njega i ispod njega i iznad njega nema ništa osim vode - tako
se, eto, na Nebu oseda prisustvo Božije. I kao što u morskoj vodi žive bezbroj bida, tako
u beskrajnom Bidu Božijem postoje Njegova stvorenja. Ali kako je On beskrajan, to
Njegova deca, koja su ograničena, mogu Ga videti samo u obliku Hrista. Nije li Sam
Gospod rekao: Onaj ko vide Mene, vide Oca (Jn. 14,9). U ovom svetu duhova svak
poznaje i oseda Boga prema svome stanju, i Hristos javlja Svoju slavnu Ličnost svakome
shodno duhovnoj prosvetljenosti i modi svakoga. Ako bi se On javio onima u nižim
sferama duhovnog sveta onakav kakav se javlja u višim, oni ne bi bili u stanju to da
podnesu. Zato On umerava slavu svoje pojave prema stanju i modi svake pojedine duše.
Tada drugi sveti duh dodade: Zaista, Božije prisustvo može se osetiti i uživati, ali se
ono ne može rečima iskazati. Kao što se slast nečega slatkog može osetiti samo
kušanjem, a ne po opisu, makar i najlepšem, tako svako na nebesima oseda sladost
Božijeg prisustva. I svako u duhovnom svetu zna da je njegovo iskustvo o Bogu stvarno,
te nema potrebe da mu neko to opisuje. Svi stanovnici Neba znaju da je Bog Ljubav. Ali
je bilo sakriveno da je Njegova Ljubav čudesna, da bi On postao Čovek da spase grešnike
i da bi radi njihovog očišdenja umro na Krstu. A On je to pretrpeo, da bi spasao ljude i
svu tvar potonulu u sujetu i greh. Postavši Čovek, Bog je na taj način otkrio Svoje Lice
deci Svojoj. A da je upotrebio ma koje drugo sredstvo, Njegova beskrajna Ljubav
ostala
bi sakrivena za navek.
„
NEMA BOGA“- ZNAČI: NEMAM BOGA. Onaj ko tvrdi da "nema Boga" time ne dokazuje
da Bog zaista ne postoji, nego samo o sebi pruža uverenje da on nema Boga, a time
svedoči da sa njim nešto nije u redu, da mu nedostaje unutrašnje duhovno čulo kojim
se Bog oseda i vidi, Zato takvome treba redi:
Pogrešno govoriš, prijatelju, da nema Boga. A pravilno deš redi ako kažeš: nemam
Boga. Jer ti sam vidiš da ostali ljudi oko tebe osedaju Boga, pa zato i govore: ima Boga.
Nije, dakle, da nema Boga, nego Ga ti nemaš.
Pogrešno govoriš, kao bolesnik koji bi rekao: nema zdravlja u svetu. On može samo
redi, ne lažudi: nemam ja zdravlja.
Pogrešno govoriš, kao slepac koji bi rekao: nema svetlosti u svetu. Ima svetlosti, sav
je svet ispunjen svetlošdu, samo ti nju ne vidiš.
Pogrešno govoriš, kao prosjak koji bi izustio: nema zlata u svetu. Ima zlata i na zemlji
i pod zemljom, samo ga ti nemaš.
Pogrešno govoriš, kao zlotvor koji bi rekao: nema dobrote u svetu. Ima dobrote,
samo je u tebi nema.
Isto tako pogrešno govoriš kad veliš: nema Boga! Jer ono što ti nemaš, ne znači da
niko nema. Ko te ovlasti da govoriš u ime celog sveta? Ko ti dade pravo da svoju bolest
pripisuješ svima, i svoju nemaštinu namedeš svima? Priznaš li pak i kažeš: nemam Boga,
onda izgovaraš istinu i iznosiš ispovest. Jer bivalo je i biva izuzetnih ljudi koji zaista
nemaju Boga. Ali Bog njih ima, ima ih do njihova poslednjeg izdisaja. Ako li i na
poslednjem izdisaju izjave da nemaju Boga, onda i Bog njih više nema. I otpisuje ih u
rashod. Zato te molim, prijatelju moj, radi duše tvoje, radi večnog života i carstva, radi
suza i rana Hristovih - molim te, pretvori tvoju mrkosnu ispovest u pokajnu ispovest. A
ono što posle k)ga treba da činiš kazade ti Crkva'. Pitaj!
PSOVKA U NAŠEM NARODU. Zamislite jedan izvor iz koga bi do podne izvirala bistra
voda, a od podne bi tekao gnoj. Takva su usta u čoveka koji se čas moli Bogu, a čas psuje
Boga. Valjda nema naroda koji tako strašno psuje kao naš narod. Psovka je kao prokaza
na ovom narodu. Kao od gube, sav se narod ogubao psovkom. Kad pljusak kiše pada na
tebe i vola tvoga, ti psuješ, a vo tvoj duti. Zašto onda ti sam psuješ, a vo trpi i Muti? Ili
ima vajde od psovke ili nema? Ako ima, nauči i svoga vola da psuje; ako nema, zašto se ti
ne naučiš od svoga vola da dutiš i trpiš? U Svetom Pismu piše: Srce pravednikovo
premišlja šta de redi, a usta bezbožnika rigaju zlo (Pr.Sol. 15,28). Čude Bog sve što se
rekne, zato treba premišljati šta de se redi. A bezbožnik riga zlo, jer mu je srce puno zla.
Psovkom on izliva iz sobe ono što se nakupilo u njemu. Ako je jedna čaša nuna otrova, iz
nje se ne može izlivati mleko, no otrov. Tako je i sa srcem čovekovim: iz srca teče na usta
ono što ima u srcu; ako je dobro - dobro, ako je zlo - zlo. Zato se i veli još u Svetom
Pismu: Ko čuva usta svoja, čuva i svoju dušu; ko razvaljuje usne, propada (Pr.Sol. 13,3).
Kad čuvaš nogu svoju da ne stane u blato, zašto ne čuvaš usta svoja da ne rigaju blatom?
I kad čuvaš ruku svoju od ognja, zašto prosipaš na usta oganj koji peče tvoje susede?
Zaista, lepši je pred Bogom i ljudima čovek nem, nego čovek koji psuje. Najuzvišenija i
najopasnija reč koju je ljudski jezik (od ilovače) naučio da izgovara, jeste reč Bog, to jest
reč koja označava Onoga Koji je stvorio svet, dao svetu život i zakone, i Koji ima
neograničenu vlast nad svetom, vedu nego kovač nad sekirom, skovanom njegovim
rukama. Ko je, dakle, toliko umno nerazvijen ili duševno toliko zaslepljen da usuđuje
uzimati uzalud ime Božije? Pa još huliti na to ime? Ah, koliko je lepše biti nem nego huliti
na ime Božije! Ne znate li da se bez kazne ne sme huliti ime kneza jedne zemlje? A šta su
svi kneževi zemaljski prema Bogu nego li jedna šaka suva lišda? Zaista, i hula na Boga ne
ostaje nekažnjena. Bogohulni narod se kažnjava užasno: bolešdu, nerodicom, tučom,
poplavom, bogaljastim porodom, pomračenjem uma i otvrdnudem srca. Psovači ne
samo trpe zlo, nego vremenom postaju sluge zla, izvežbani vojnici satane. Gle, kako je
malo psovača satane, a kako je mnogo psovača Boga!
Kakvo dobro očekujete od Boga vi što grdite Boga? Nikakvo, sem prokletstvo sebe i
svoga poroda, i svoga rada i celog svog života. Neki dobri ljude vele: psovkom se čovek
ponižava do životinje. Nije istina. Životinja nije toliko niska da huli na Boga, no, naprotiv,
svojim potpunim poštovanjem Božijeg zakona, usađenog u nju, životinja proslavlja Boga.
Psovač je niži od životinje nego zemlja od Neba.
RAZLIKAIZMEĐULJUDSKIHIBOŽIJIHKAZNI. Ko voli sina svoga daje mu često da oseti bič, da bi
potom imao radost od njega, uči starozavetni mudrac (Prem.Sir. 30,1). Ljudi se služe
kaznama da urazume decu i one koji se greše o zakon. Na taj način, kazne nemaju
osvetoljubivi karakter, ved pedagoški: da poprave. Slično i Bog čini sa ljudima. Ali ipak
velika razlika postoji između jednih i drugih kazni. Ne kažnjava Bog grešnika zato što mu
čini zadovoljstvo da ništi čoveka. Jer da mu to čini zadovoljstvo On ne bi ni
stvarao čoveka iz ništa. On kažnjava grešnika iz više celishodnih razloga, od kojih su
dva najočiglednija za nas: prvo, da bi ga kaznom popravio i na pravi put spasenja izveo, a
drugo da bi druge ustrašio da ne greše. Ovo isti misli i Sveti Isak kada kaže: Pravedni
mudrac sličan je Bogu, jer on kažnjava čoveka ne da bi mu se osvetio za greh, nego ili da
ispravi čoveka, ili da druge ustraši. U samoj stvari, Bog nikoga ne kažnjava, pa zato ne bi
trebalo ni govoriti o Njegovim kaznama. On samo popušta čoveku, kao razumnom i
slobodnom stvorenju, da i zlo čini i pati od njega, da žanje ono što poseje, da srlja u
provaliju putem koji je sam izabrao, u očekivanju da čo-vek sam uvidi svoju pogrešku i
opasnost koja mu grozi. Ako čovek tu opasnost ne uvidi, Bog se trudi da mu otvori oči;
ako ga je zlo koje čini toliko opilo, da se on, kao pijan, tetura i bliži ambisu provalije, Bog
nastoji na razne načine i raznim sredstvima da ga probudi i osvesti. Jednom rečju sve čini
da ga spase, ne narušavajudi njegovu slobodu, koja mu je u početku darovao. Ako mu i
preti kazanama, ne čini to iz želje za osvetom, nego mu samo predočava posledice
njegovog napuštanja zajednice sa Ocem Nebeskim i udruživanja sa zlom. Time ništa nede
naškoditi Bogu nego sebi. Zlo koje de ga naposletku snadi nije došlo kao kazna Božija,
nego je posledica njegovog odvajanja i udaljavanja od Boga, izvora svakog
dobra, i plod drugovanja sa zlom. To je i vekovno verovanje našeg naroda, izraženo u
onoj narodnoj izreci: Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju.
BDITE. Stojte neprestano na duhovnoj straži, jer ne znate kada de vas Gospod
pozvati k sebi. U svome zemaljskom životu budite spremni svakoga minuta da Mu
položite račun. Čuvajte se da vas vrag ne ulovi u svoju mrežu i ne obmane, primoravši
vas da padnete u iskušenje. Svakodnevno ispitujte vašu savest, proveravajte čistotu
vaših namera i vaših misli.
Sin nekog cara bio je veoma rđav čovek. Ne nadajudi se njegovoj popravci, otac ga
osudi na smrt, ali mu ostavi mesec dana da se za nju pripremi. Posle mesec dana otac
pozove sina. Primeti da se on potpuno
izmenio. Lice mu je smršalo i izboralo se. Celo telo je osetno stradalo. Sine, što si se tako
promenio -upita otac? Sin odgovori: Oče i gospodaru moj, kako se ne bih promenio? Za
sve ovo vreme, svakodnevno, meni se bližila smrt. Dobro sine, primeti otac, pošto si se
opametio, pomilovadu te, ali moraš čuvati to bojažljivo raspoloženje duše za sve vreme
svoga života. Oče, to je nemogude. Kako se ja mogu odupreti bezbrojnim sablaznima i
iskušenjima? Tada car naredi da se donese sud prepun uljem. Preda ga sinu s
naređenjem: Uzmi taj sud i pronesi ga kroz sve gradske ulice. Za tobom de idi dva vojnika
sa golim mačevima. Ako prospeš jednu kap, smadi du ti glavu. Sin se pokori. Polaganim
ali sigurnim korakom prođe sve ulice uz pratnju vojnika, ne prosuvši ni jednu kap. Kad se
vratio u dvorac, otac ga zapita: Sine, šta si video pri prolazu gradskim ulicama? Ništa
nisam video. Kako ništa, reče otac, danas je praznik i ti si sigurno video šatore, dilime,
kočije, ljude i životinje? Ništa nisam video, ponovi sin. Sva moja pažnja bila je
usredsređena na ulje u sudu, jer sam se bojao da ne prospem kap ulja i ne izgubim život.
Dobro je, sine. Celog veka opominji se toga zadatka. Čuvaj svoju dušu kao što si čuvao
ulje. Odvradaj svoje misli od onoga što je prolazno i upuduj ih na ono što je večno.
Naoružani vojnici nede idi za tobom, nego smrt, koja je svakog dana sve bliža tebi. Sa
takvom predostrožnošdu sačuvadeš dušu od pogubnih sablazni. Sin primi savet k srcu i
sredno poživi.
Budite uvek pažljivi. Čuvajte svoju dušu! Odvradajte svoje misli od onoga što je
prolazno i upudujte ih na ono što je večno, i u tome dete nadi sredu, koju traži vaša duša,
kojoj tako silno teži vaše srce.
DA LI POSTOJI ĆAVO? (Diavolos - otpadnik, opadač, kušač). Da, postoji! A ko je đavo?
Đavo je zli duh, pali anđeo. Bog je prvo stvorio nevidljivi, duhovni svet, sa mnoštvom
nebeske vojske. Jedan od najviših duhova, satana, se je pogordio, pobunio protiv Boga,
i pao. Za sobom je povukao, po učenju Svetih Otaca, tredinu te nebeske vojske, i otada
oni prebivaju u podnebesju, vidljivom delu neba iznad nas. Od tada su oni postali
đavoli - zli dusi. Oni su izvor svakog zla u svetu. Satana je kroz zmiju nagovorio Evu i
Adama da prekrše zapovest Božiju. I od tada đavo stalno vara čoveka i pokušava da ga
odvoji od Boga i gurne u pakao.
A zašto Bog, ako je Svemogud, ne uništi đavola? Bogu nije svojstveno da uništava. Ali
je Gospod Isus Hristos Svojim dolaskom ograničio mod đavola. A zašto ga skroz nije
pobedio Sveti Grigorije Bogoslov kaže: Gospod Isus Hristos nije istrebio đavola jednim
pokretom volje, nego je neprijatelja ostavio slobodnim i dopustio mu da privremeno
bude među dobrima i zlima, i zapodene među njima žestoku borbu, da bi se vrag
podvrgao velikoj sramoti, boredi se sa slabijima od sebe. S druge strane, da bi oni koji se
trude u vrli-nama stekli slavu, čistedi se kao zlato u pedi. Apostol Pavle kaže: Veran je
Bog, koji nede dopustiti da budemo iskušavani preko sile (tj. više nego što možemo
podneti), nego de u iskušenju dati olakšanje, da bismo mogli podneti (1.Kor.10,13). Vrlo
je karakteristično objašnjenje Svetog Jovana Zlatousta, o tome zašto Bog dopušta
đavolu da nas kuša. Bog ne sprečava đavolu da te kuša, prvo, zato da bi ti poznao da si
postao mnogo jači od đavola; drugo, da bi ostao u smirenju i da se ne bi hvalio
veličinom (dobijenih) darova; trede, da bi lukavi duh, videdi tvoje trpljenje, uverio se da
si se okrenuo od njega; četvrto, da bi kroz iskušenja postao čvršdi i jači; peto, da ne bi
zaboravio svoju nemod, i silu Onoga Koji ti pomaže.
Đavoli su veoma lukavi i opasni, strašni i zli, i nikako ne smemo to da smetnemo sa
uma. Svakog časa, samo ako pristanemo na njihov nagovor, mogu da nas uvedu u greh.
Ali, nikada ne mogu da nas nateraju da učinimo greh. Bog nam nije dao slobodu samo
da možemo da padnemo u greh, nego i da se borimo protiv greha. Hrišdanin je borac u
prvoj liniji fronta, od momenta krštenja, do poslednjeg izdisaja. Đavo nas ni na
samrtnoj postelji nede ostaviti, nego de nas, na sve njemu mogude načine, pokušati da
prevari, i da nas odvuče u pakao. Zapamtimo to! Ne zaboravimo to!
Prepodobnom episkopu Nifontu je bilo otkriveno kako đavoli, kredudi se među ljudima
(oni su svuda oko nas, ali ih ne vidimo), navode ih na različite grehove: osudu, klevetu,
borbu, i kako pričinjavaju razne nevolje. Tako je Nifont video jednog čoveka kako mirno
radi svoj posao. Malo zatim, evo đavola, priđe mu i počne nešto da mu šapde uho.
Nedaleko od ovog čoveka nalazio se drugi neki čovek, koji je takođe mirno radio svoj
posao. Đavo i njemu priđe i prošapde mu nešto na uho. Odmah posle toga oba čoveka
ostaviše svoje poslove i počeše da se svađaju...
Jednom dođe nodu u deliju Svetog Makarija Aleksandrijskog đavo i rekne mu: Ustani,
oče Makarije, i hajdemo u crkvu na bogosluženje. A Makarije, pun blagodati Božije,
razumeo je iskušenje đavola i odgovorio mu: O, lažljivče i nenavidniče dobra, kakvo
učešde s tobom može biti u bogosluženju i čega zajedničkog može biti između tebe i
skupa svetih (u crkvi). Na to mu je đavo odgovorio: Zar ti ne znaš, Makarije, da bez nas
ne biva ni jedne službe crkvene i ni jednog skupa monaškog? Pođi i videdeš naša dela.
Da ti zabrani Gospod - odgovorio mu je starac i počeo da moli Gospoda da mu otkrije je
li istina ovo što mu je đavo rekao. Kad je nastupio čas ponodnog bogosluženja, on je
došao u crkvu i odmah u njoj spazio mnogo male dece, na izgled crne, kako se brzo
kredu i lete po crkvi. U tom manastiru bio je običaj da jedan monah čita psalme, a ostali
sede i slušaju. Pored svakog monaha sedeli su ti crnčidi i podsmevali im se. Nekima od
njih oni su svojim prstima dodirivali oči i ovi bi odmah počeli da dremaju; pred drugima
su se pojavljivali u obliku ženskih prilika; pred tredima su činili nešto trede. Što su oni
pred njima predstavljali, o tome su monasi mislili. Ali od nekih monaha brzo su se
udaljavali, kao nekom silom odgonjeni, i više nisu mogli da stanu pred njih, čak ni da
prođu pored njih. A sa onim monasima koji su bili slabog duha i nepažljivi na molitvi,
oni su se ismejavali i sedeli im za vratom. Kad je Sveti Makarije sve to video, uzdahnuo
je i iz dubine srca zavapio Gospodu da pogleda i ne otrpi spletke lukavih duhova,
neprijatelja Njegovih i naših. Po svršetku bogosluženja, Sveti Makarije prizivao je
jednog po jednog sabrata i svakog pitao o čemu je mislio na vreme bogosluženja i svaki
je otkrivao svoje pomisli. Pokazalo se da je svaki mislio o onome što mu je đavo u cilju
ismevanja iznosio pred oči.
Zato budimo budni. Neprijatelj je uvek tu, i vreba nas svakog časa. Najveda zabluda
je kada mislimo da neprijatelja nema, kada nas je ubedio da ne postoji. Ali, budimo
iskreni, pa se zapitajmo: ko još danas veruje da đavo postoji. A to on i hode. Da mislimo
da ga nema. I onda radi s nama šta hode.
NE STIDIMO SE KAD SE KAJEMO. U pismima svegogorca Serafima opisuje se poučan
primer. Jedna igumanija je vaspitavala u manastiru siroticu. Devojka je čitala i pevala za
pevnicom, a kada je napunila 18 godina, umrla je. Igumanija se 40 dana molila i postila
da joj Gospod otkrije u kakvim se obiteljima raja nalazi njena vaspitanica, i 40-tog dana
ona je videla da se zemlja otvorila i ognjeni talasi su izba-cili devojku. Dete moje, ti si u
ognju? - sa užasom je uzviknula igumanija. Zašto si se našla ovde? - Majko, moli se za
mene - rekla je ova - ja sam zasluženo kažnjena. U hram je dolazio mladid, i dok sam
pevala za pevnicom, ja sam uživala gledajudi ga, naslađivala se bludnim pomislima i u
mislima bludničila sa njim, a duhovniku se zbog toga nisam ispovedala, stidela sam se. I
eto, sada se mučim u ognju...
I POMISAO JE GREH. I zla pomisao je greh. To je velika novost, koju Gospod Isus Hristos
donese u svet. Upravo zla pomisao je izvorni greh svakoga greha, jer pre nego što čovek
nešto kaže ili učini grešno, on pomisli grešno. Pomisao je uzročni greh, ostali gresi su
samo sledstveno gresi. Ko želi uništiti ove druge, mora iskoreniti prve. Ko želi zaustaviti
tokove vode, mora prvo presušiti izvore. Neka se niko, dakle, ne pravda: ja nisam
grešan, jer nisam nikoga ubio, ni opljačkao, ni oskvrnio, ni slagao. Gle, mi smo puni misli
ubilačkih, pljačkaških, skvrnavnih, i prevarnih! Ako li nismo delom učinili greh, to je
samo stvar milosti Božije i spoljašnjih prilika. Da je Bog popustio i da su prilike bile
podesne, mi bi učinili sve one grehe koje smo i pomislili. Nije zmija otrovna samo onda
kada ujede, nego i kada ne ujede, jer nosi otrovu sebi.
Ne samo, dakle, da je pomisao greh, nego je ona izvor greha, početak greha, seme i
koren greha. Eto, zašto Gospod, svevidedi i sveznajudi, ukori one koji pomisliše zlo. Zašto
zlo mislite u srcima svojim? (MG. 9,4) Ali, ako ne možemo da zabranimo vranama
(gresima) da lete nad našim krovom, možemo da im zabranimo da sviju gnezdo na
njemu (u našem srcu).
NE OSUĐUJ. Čak ni u mukama na Krstu Gospod Isus Hristos ne osudi grešnike nego
iznese pred Oca Svoga izvinjenje za njihov greh govoredi: Ne znaju šta rade! Da i mi ne
sudimo nikoga, da ne bi bili osuđeni. Jer niko nije siguran, da nede i on do smrti učiniti
onaj isti greh za koji osuđuje brata svoga. Sveti Anastasije Sinajski uči: Ako i vidiš nekoga
da greši, ne osuduj, jer ne znaš kako de on dovršiti svoj život. Onaj razbojnik, raspeti s
Isusom, beše čovekoubica, Juda pak beše apostol Isusov, pa ipak razbojnik uđe u
Carstvo, a apostol ode u pakao. Ako i vidiš nekoga da greši, ti ne znaš i njegova dobra
dela. Jer mnogi sagrešiše javno, a pokajaše se tajno, i mi vidimo grehe njihove, a
pokajanje njihovo ne znamo. Zato, brado, nikog da ne osuđujemo, da ne bi bili osuđeni.
KRAJ SVETA. Neki neupudeni ljudi više misle o kraju sveta nego o kraju svoga života,
premda je jasno, da je za onoga kome dođe kraj života došao i kraj sveta. Neki brat
stojedi pred Svetim Serafimom Sarovskim držao u umu, kako de da upita svetitelja o
svršetku sveta. Sveti Serafim prozre njegovu misao i rekne mu: Radosti moja! Ti visoko
misliš o ubogom Serafimu: kako ja mogu znati kad de biti kraj ovome svetu i onaj Veliki
Dan, u koji de Gospod suditi živim i mrtvim i dati svakom po delima njegovim! Ne, ne,
ovo je meni nemogude znati! Pa kad svetitelji nisu znali, kako de znati grešnici? I na što
nam znati ono što sam Spasitelj nije našao za korisno da nam otkrije? Mnogo je bolje
misliti, da de naša smrt dodi pre kraja sveta, nego li kra] sveta pre naše smrti.
NE ŽELI SMRT GREŠNIKU. Grešniku ne treba želeti smrt, no pokajanje. Ništa tako
ne žalosti Gospoda, Koji je na Krstu za grešnike postradao, nego kada Ga mi molimo,
da smrdu umori nekoga grešnika, i tako ukloni nam ga s puta. Desilo se jedanput, da je
apostol Karp izišao iz strpljenja i počeo se moliti Bogu, da lošalje smrt na dva čoveka
grešnika, jednoga neznabošca i jednoga odstupnika od vere. Tada mu se javi sam
Gospod Isus Hristos i reče mu: Bij Mene, evo gotov sam za spasenje ljudi da se opet
raspnem! Ovaj događaj saopštio je Sveti Karp Svetom Dionisiju Areopagitu, a ovaj ga je
zapisao i Crkvi ostavio na pouku svima, da se za grešnike treba moliti da se spasu, a ne
da poginu, jer Gospod nede da ko pogine, nego svi da dođu u pokajanje (Petr. 3,9).
POST SRRDOM I PETKOM. Nikada ne narušavaj post u sredu i u petak. Taj post je
Crkvom zapoveđen i dobro obrazložen. Ako si ikad u životu narušio taj post, moli se
Bogu, da ti oprosti, i više ne greši. Blagočestivi ljudi ne smatraju sebe razrešenim tog
posta ni na putu, pa čak ni u bolesti. Sveti Pahomije sretne jednom ljude gde nose
mrtvaca, i vidi dva angela u sprovodu. On se zamoli Bogu, da mu se otkrije tajna
prisustva angela pri sahrani toga čoveka. Kakvo dobro učini taj čovek, da ga sveti angeli
Božiji prate u sprovodu do groba? Tada po Božijem promislu priđu oba angela Pahomiju
i objasne mu ovako: Jedan je od nas angel srede, a drugi angel petka. Pa kako je ovaj
čovek uvek do same smrti postio sredu i petak, to mi počasno sprovodimo njegovo telo.
Kako je on do smrti sačuvao post, to ga i mi proslavljamo.
NE RECI : DOSADIŠE MI PROSJACI . Ne odreci dobra onima kojima treba, kad možeš
učiniti (Priče Sol. 3,27). Ne odriče ni tebi Gospod ono što tebi treba, ne odreci ni ti
čoveku, koga ti je Gospod poslao u susret, da kuša srce tvoje. Ako ti neki siromah jedan
put u životu pruži ruku za pomod, podaj mu i ne otkaži. Seti se, koliko ti je godina života,
i koliko sati u jednome danu, i koliko minuta u jednome satu - svakoga minuta kroz
toliko i toliko hiljada dana ti pružaš ruku svoju ka Gospodu, i Gospod daje i ne otkazuje.
Seti se milosti Božije, i tvoja nemilost pedi de te kao žeravica, i nede ti dati mira sve dok
se ne pokaješ i ne omekšaš srcem.
Ne reci nikad: dosadiše mi ovi prosjaci! Toliki milioni ljudi žive na zemlji, i svi su
prosjaci u Gospoda, i carevi kao i nadničari, i bogataši kao i sluge - svi su prosjaci u
Gospoda - pa Gospod nikad ne reče: dosadiše mi ovi prosjaci! O čoveče, zablagodari
Bogu, što i od tebe neko traži kakvo dobro, bilo materijalno bilo duhovno! To znači, da si
ti čovek od Božijeg poverenja; znači: Bog ti je poverio neko Svoje dobro (jer sva su dobra
Božija). Pokaži se dostojan toga poverenja: pokaži se dostojan u malom, da bi ti se
poverilo vede.
O Gospode Svebogati, omekšaj srce naše i prosveti razum naš, da budemo milostivi
u dobrima koja si nam Ti, Svemilostivi, poverio. Tebi slava i hvala vavek. Amin.
POKAJANJE DO SMRTI. Oidj život je neprekidna borba, do poslednjeg našeg izdisaja.
Neprijatelj naš, đavo, de nas vrebati ne bi li nas i u poslednjim trenucima pobedio, pred
samim ciljom. Odahnuti i prestati sa borbom možemo tek kada nam Gospod stavi venac
pravednika, u onom svetu. Tek tada. A do tada moramo biti kao stražar na mrtvoj straži.
Isto tako, iako možda nismo ni krenuli sa trkom, ukoliko i pred sam kraj života shvatimo
da je milost Božija neizmerna, možemo i moramo zavapiti svim srcem Najmilosrdnijem
Čovekoljupcu, da nam oprosti. Ne treba ni zadnjeg sekunda svog života gubiti nadu.
Desio se ovakav slučaj. Stari isposnik i poznati duhovnik umirao, i pozvao sveštenika da
ga pričesti. Uz put se pridruži svešteniku neki razbojnik, i poželi i sam da vidi kako sveti
čovek umire. Sveti starac je mirno primio Pričešde i mirno se razgovarao sa
sveštenikom. Tad se razbojnik zaplače i rekne: Blago tebi! Ah, kakve li du se smrti ja
udostojiti? Sveti starac (najedanput prevaren od đavola i pogorđen) odgovori mu: Budi i
ti kao i ja, pa de i tebi biti kao i meni! I umre. Razbojnik se vrati putem sve plačudi i
kukajudi sam nad sobom. U tom padne i umre i on. Tada ljudi videše nekog jurodivog
("ludog" Hrista radi), kome Gospod otkri sudbine ove dvojice, gde plače nad svetim
starcem, a igra i peva nad razbojnikom. Kad su ga upitali za uzrok tome, on odgovori:
Gordošdu onaj starac pogubi sve zasluge i ode u pakao, pokajanjem ovaj razbojnik obra
sve plodove i ode u raj!
KADA DAJEMO MILOSTINJU – HRISTU DAJEMO. Kad učiniste jednome od ove moje
najmanje brade, meni učiniste (Mt. 25,40), reče Gospod. Slično biva pri davanju
milostinje kao i pri Pričešdu. U Pričešdu pod vidom hleba i vina mi primamo u sebe
samoga živoga Gospoda Isusa Hrista; pri davanju milostinje dajudi bedniku mi dajemo
samome živome Gospodu Hristu. Neki čovek u Carigradu beše neobično milostiv, Idudi
ulicama gradskim on je tiskao u ruke siromasima svoj dar, i odmah išao dalje, da ne čuje
blagodarnost od njih i da ne bude poznat. Kada ga upita neki njegov prijatelj, kako posta
tako milostiv, on odgovori: Jednom u crkvi čuh sveštenika'gde uči, da ko daje siromahu,
taj daje samome Hristu u ruke. Ne poverovah u to onda, jer mišljah, kako to može biti,
kad je Hristos na Nebesima? No jednom idudi domu svome videh ništega gde stoji i
prosi, a nad glavom njegovom sjaji se lik Hristov. U tom neko prođe i dade prosjaku
hleb, iJa videh kako Gospod pruži Svoju ruku, primi hleb, i blagoslovi davaoca. Od tada ja
uvek viđam taj Lik nad glava-ma prosjaka, i zato sa velikim strahom činim milosti-nju
koliko mogu.
DUGOTRPELJIVI I MILOSTIVI GOSPOD. Kada čovek jasno oseti milost Božiju
prema sebi, trgne se kao iza tupog i nečuvstvenog sna, i zastidi se svoje dugovremene
slepode prema neprekidnoj milosrdnosti Božijoj. U vreme cara Justinijana (6. vek) glavni
sku-pljač poreza beše neki Petar, čovek vrlo bogat, no vrlo tvrd i nemilostiv. Jednom se
prosjaci među sobom vajkahu, kako nijedan od njih nikad ne dobi milostinju od Petra.
Tada se opkladi jedan od lrosjaka, da de on uspeti da isprosi neku milostinju od Petra. I
ode, i dotle neuklonjeno mol>aše tvrdicu za milostinju, dok ga ovaj u jarosti ne udari
jednim hlebom, pošto nemaše ništa drugo pri ruci. Radostan on uze hleb i pobeže.
Odmah za tim razbole se Petar iznenadno i teško, i imade ovakvu viziju: vide sebe
mučena od demona u drugom svetu. Na jednu stranu terazija demoni trpahu grehe
Petrove, tako da ta strana sasvim preteže; dok na drugoj strani stajahu angeli, žalosni
što nemaju nijednog dobrog dela u životu Petrovom, da stave na drugu, praznu stranu
terazija. Jedan od angela reče: vaistinu nemamo šta da stavimo osim jednog hleba,
kojim je prekjuče udario nekog prosjaka. Tada brzo staviše angeli jedan hleb na praznu
stranu terazija, i taj hleb preteže drugu stranu terazija sa svima gresima Petrovim. Kada
se vizija svrši, reče Petar sam sebi: zaista, ovo nije priviđenje nego živa istina, jer videh
sve grehe svoje od mladosti svoje. Pa kad mi toliko pomože jedan hleb, kojim se bacih za
prosjakom, koliko li tek mogu pomodi mnoga dela milostinje, učinjene od srca i sa
krotošdu? I od tada Petar se obrati u najmilostivijeg čoveka u svome gradu. Sve svoje
imanje razdade siromasima; pa kad svrši sa imanjem, on i samoga sebe predade u
ropstvo za 30 zlatnika, te i ovu cenu samoga sebe razdade bednim kao milostinju u ime
Hristovo. Zato bi prozvan Petar Milostivi.
VIĐENJE SVETOG ANDREJA. eveti Andrej hodedi po ulicama Carigradskim vide
jednoga dana veliku i sjajnu pratnju. Neki bogataš beše umro, i sprovod mu beše
veličanstven. No kada se ,bolje zagleda, vide Andrej oko nosila množinu crnaca, kako
skaču oko mrtvaca s veseljem, jedni smejudi se kao bludnice, drugi lajudi kao psi, tredi
grokdudi kao svinje, četvrti posipajudi telo mrtvaca nekom smradnom tečnošdu. I svi se
rugahu pojcima govoredi: Pevate nad psom! Udivljen Andreja razmišljaše, kakva li su
dela toga čoveka? I obazrevši se vide krasna mladida, gde stoji uza zid i plače. Tako ti
Boga, nebesa i zemlje, reci mi, kakav je uzrok tvome plaču? - upita Andrej. Tada mu
mladid reče, da je on bio angel hranitelj onoga umrlog, no da je onaj gresima svojim
teško uvredio Boga, odbacio od sebe savete angela svoga, i potpuno se predao crnim
đavolima. I reče angel, da taj čovek beše veliki i nepokajani grešnik: lažljivac, čovekomrzac, tvrdica, krivokletnik i bludnik. Trista duša ljudskih oskvrnuo je bludom. Zalud
beše čestvovan od cara i uvažavan od ljudi. Zalud i ta velika pratnja. Smrt ga je sustigla
nepokajanog, i žetva mu je došla iznenadno.
DESET DANA ZA POKAJANJE. Može li grešnik za deset dana iskajati grehe svoje? Po
neizmernim milo-srđu Božijem može. U vreme cara Mavrikija beše neki čuveni
razbojnik u okolini Carigrada. I u okolini prestonice i u samoj prestonici
vladaše strah i trepet od njega. Tada mu sam car Mavrikije posla krst u znak vere, da
mu nede ništa učiniti, ako se preda. Razbojnik primi krst i predade se. Došavši u Carigrad on pade pred noge careve i moljaše za oproštaj. Car održa reč, pomilova ga i pusti
ga u slobodu. No odmah po tom razbole se razbojnik teško, i predoseti da mu se
približuje smrt. On se poče grrko kajati za sve grehe svoje, i plačevno moliti se Bogu, da
mu Bog oprosti kao što mu beše i car oprostio. Mnoge suze proli na molitvi, tako da
mu marama kojom suze brisaše beše sva nakvašena suzama. I umre razbojnik posle
10 dana plača i molitve. Iste nodi kada on umre vide lekar, koji ga lečaše, u snu viziju
čudesnu: kada razbojnik na postelji ispusti dušu, skupiše se oko njega nekakvi crnci sa
mnogim hartijama, na kojima behu ispisani gresi umrlog.a. Tu se javiše i dva svetla
anđela. Među njima postaviše se terazije, i crnci veseledi se metnuše sve one
hartije, i njihova strana terazija preteže, jer druga strana beše prazna. Šta demo mi
metnuti? - savetovahu se angeli. Potražimo neko dobo u životu njegovom! I obrete
se u rukama jednog angela ona marama nakvašena pokajničkim suzama.
Angeli je brzo metnuše na svoju stranu terazija, i njihova strana odjednom preteže sve
hartije. Tada crnci pobegoše žalosno urlajudi, a angeli uzeše dušu i odneše u raj slavedi
čovekoljublje Božije.
SVETI MAKARIJE EGIPATSKI O LJUBAVI. Putujudi jednom prilikom po Egiptu čuo je
jedno dete kako kaže svojoj majci: Majkb, jedan Bogataš me voli, a ja ga mrzim, a jedan
siromah me mrzi, a ja ga volim. Čuvši to Sveti Makarije se zadivi. A brada ga upitaše šta
znače te reči? On im reče: Zaista, naš Gospod je bogat i ljubi nas, a mi ne želimo da ga
slušamo; a naš neprijatelj, đavo, je siromah i mrzi nas, a mi volimo njegovu nečistodu.
OTAC ISIDOR PREZVITER O POSTU. Ako se podvizavate držedi propisani post,
nemojte se gorditi; jer ako se zbog toga gordite, bolje je da jedete meso. Jer bolje je
čoveku da jede meso, nego da se gordi i hvališe.
OTAC PIMEN O PRAŠTANJU BOŽIJEM. Pitao monah oca Pimena: Ako čovek dopadne
nekog sagrešenja pa se pokaje, hode li mu Bog oprostiti? Starac mu reče: Zar Bog, koji je
zapovedio ljudima da opraštaju, nede i sam još više činiti? Jer zapovedio je apostolu
Petru: Do sedamdeset sedam puta da praštaš bratu tvome sagrešenja njegova.
OTAC PIMEN O NEOSUĆIVANJU. Upita ga monah: Kako čovek može da izbegne da
loše govori o bližnjemu? Reče mu starac: Mi i iaša brada smo dve slike; u času kada
čovek bdi nad sobom i prekoreva sebe, nadi de da je častan brat koji je kraj njega, a kada
se sam sebi čini dobar, nadi de da je rđav brat koji je pred njim.
SVETI SISOJE O PADU. Upita ga monah: Šta da činim, oče, jer sam pao? Starac mu
kaže: Opet se digni. Veli mu monah: Podigao sam se i opet pao? Starac kaže: Podigni se
opet i opet. A dokle - zapita monah? Dok se ne nađeš ili u dobrome ili u padu. Jer čovek
putuje sa ovog sveta u onome u čemu se nalazi.
OTAC SARMAT O VRLINI. Draži mi je čovek koji je eagrešio, ali zna da je zgrešio, pa
se kaje, nego čovek koji nije sagrešio, pa smatra sebe pravednim.
SAVET__SVETOG TIHONA ZADONSKOG: Misli stalno na sud Božiji. Kad se čovek poziva
na sud, on o tome misli, i sve staranje svoje pokrede, i sa prijateljima svojim savetuje se
da na sudu ne bude osuđen i da se ne posrami. Hrišdanine, ti se pozivaš na sud i to ne
ljudski, nego Božiji; jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovom, da primimo svako
što je koji u telu učinio, ili dobro ili zlo (2.Kor.5,10). Koliko ti više treba da se pripremaš i
staraš da se na onom sudu ne posramiš i ne osudiš. Često se događa da čovek i umakne
od suda ljudskog; ali od onog suda niko ne može da umakne niti da izbegne, jer je on
neminovan za sve.
Na sudu ljudskom potrebni su svedoci radi istraži-vanja istine, koji često i krivoga
opravdaju. Na onom sudu nije tako: onaj Sudija ne treba svedoke, nego Sam sve zna. Na
sudu ljudskom često krivcu pomogne srebro i zlato, kako to biva na bezakonim
sudovima; na onom eudu nije tako: jer onaj Sudija poklone ne traži i ne prima. Na sudu
ljudskom krivca često zaštiduju visoke i modne osobe i drugi pomagači; na onom sudu
oni ništa ne mogu; oni de se tada i sami skriti i bide kao bednici. Na sudu ljudskom često
se gleda na lica, ko je ko. Na onom sudu nije tako, jer onaj Sudija na lica ne gleda, nego
na savest i dela. Onda de pred NJim podjednako stati: sluge i gospodari, carevi i njihovi
podanici, bogataši i siromasi. Na sudu ljudskom često lukavstvo opravdava krivca; na
onom sudu ono de udutati i onemeti; tamo mu mesta nede biti, jer je Sudija sveznajudi.
Na sudu ljudskom čoveku se sudi pred malim brojem ljudi; na onom sudu sudide mu se
pred celim svetom, pred anđelima i ljudima. Na sudu ljudskom grehe čoveka kome se
sudi zna mali broj; na onom sudu dela čovekova, reči i zle pomisli pokazade se pred
celim svetom. Na sudu ljudskom izriče se telesna smrt ili kakva druga prolazna kazna; na
onom sudu osuđeni grešnik predaje se večnoj smrti. Vidiš kako se čovek najmarljivije
priprema za sud ljudski, koji prema Hristovom nije ništa.
Pripremaj se najbrižljivije za onaj dan, posle koga svakome sleduje da ide ili u muku
večnu, ili u život večni. Podražavaj u ovom delu sinovima ovog sveta, koji, pozvani na
sud ljudski, brižljivo se za njega pripremaju, da se ne bi osramotili.
Događa se da ljudi koji su učinili kakav prestup i saznali svoj greh, pre nego što se
pozovu caru ili drugoj kojoj svojoj vlasti, sa smirenjem greh svoj ispovedaju, padaju pred
vlašdu i prose oproštaj, i dobijaju. Hrišdanine, znaš li ti da deš biti pozvan na sud Božiji, i
da deš biti pitan za sve grehe, učinjene delom, rečju i pomišlju? Učini, dakle, i ti, kao što
čine mudri sinovi ovog veka: ostavi grehove svoje i priđi Hristu Sudiji, Caru Nebeskom,
Kome si ti zgrešio, i ispovedi grehove svoje sa smirenjem, padaj pred NJim i osuđuj sebe
pred NJim sad, da te On ne osudi onda. Zavapi Mu mitarevim glasom: Bože, milostiv budi
meni grešnome! I čini plodove dostojne pokajanja (Lk.18,13; 3,8). Tada de svi tvoji gresi i
bezakonja biti izbrisani i nede se više pomenuti. Jer Bog nede suditi onima koji nisu
zgrešili, nego onima koji su zgrešili, a nisu se pokajali. Zbog ovoga je pokajanje i bilo
propovedano, da se grešnici pokajemo, i zadobijemo od NJega milost. Kaj, se, dakle, i
zaglađuj uzdasima i suzama grehe svoje, ispisane u savesti tvojoj, da bi se i u knjizi
Božijoj zagladili i da se ne pojave na onom sudu. To je pripremanje za onaj strašni sud!
Drugog sem ovoga nema. Budi, dakle, uvek u istinskom pokajanju, i time deš se
pripremiti za onaj sud, na kome deš se neminovno i ti pojaviti; i tako započevši nov
hrišdanski život, očekuj od NJega milost. Ko se kaje i živi novim hrišdanskim životom,
njegov raniji grešan život nede mu naškoditi; od nas se jedino to traži: da se popravimo i
promenimo na bolje. Misli uvek na taj dan i čvrsto drži da deš i ti, kao i drugi, na onaj
sud, sud Božiji, a ne ljudski, biti pozvan, i to pozvan iznenada, kad truba anđelska
zatrubi. Ovo razmišljanje pokrenude te na istinsko pokajanje, i držade te u smirenju i
skrušenju srca. Sedanje na onaj sud i razmišljanje o njemu nede ti dopusiti da činiš greh,
da se svetiš bližnjemu, nego de te pokrenuti na prilježnu i iskrenu molitvu. Sedajudi se
onog suda, nedeš tražiti veselja u ovom svetu nego deš više želeti suze, plač i uzdahe. Što
se ljudi vesele, ugađaju telu i greše, to biva zbog zaborava na onaj sud i nerazmišljanja o
njemu. Sedaj se, dakle, suda, i kajadeš se istinski i svakodnevno deš se obnavljati i u
boljeg menjati.
Čoveka okrivljenog na sudu obuzima stid i strah; tako de grešnike na onom sudu obuzeti
neizmerni strah, trepet i užas; jer de ih okrivljavati sam Bog, koga nisu hteli da poštuju;
okrivljavade se zbog nezahvalnosti koju su prema NJemu pokazivali; okrivljivade se pred
celim svetom. Okrivljen na sudu prestupnik zakona isključuje se iz broja dobrih građana i
obeležava se kao zločinac, a ne sin otadžbine; tako de se Hrišdani prestupnici zakona,
koji se nisu pokajali, na onom sudu izbaciti iz broja dobrih Hrišdana, i kao jarci, odvojide
se od ovaca, i obeležide se kao neverni. Prestupnik zakona osuđuje se na smrt, ili drugu
kakvu kaznu, po zakonima određenu; tako de se na onom sudu grešnici osuditi na večni
kaznu. Idite od mene, prokleti, u oganj večni, pripremljen đavolu i slugama njegovim
(Mt.25,41). Prestupnik osuđen na kaznu po zakonu odvaja se od svojih domadih
srodnika i prija-telja, i ide sa neutešnim plačem na određenu kaznu. Tako de se grešnici,
na sudu onom osuđeni na večnu kaznu, odvojiti od Boga, od svetih anđela NJegovih i
izabranika Božijih, odvojide se za večna vremena i podi de sa neutešnim plačem,
trepetom, užasom i očajanjem krajnjim u večnu muku. I ovi de otidi u muku večnu
(Mt.25,46).
STRAŠNI SUD. Na Strašnom Sudu nede se intere-sovati koje smo narodnosti i
kakvoga smo roda, kakve smo škole učili. Jedino merilo de biti, da li smo ispunili Hristovu
zapovest o milosrđu i ljubavi prema Bogu i bližnjima. Najstrašnije de biti to, što naša
izvinjenja nede biti uzeta u obzir. Mnogi od nas zapitade, kao što je pisano u Jevanđelju:
Gospode, kada te videsmo gladna ili žedna, ili gosta i gola, ili bolesna ili u tamnici, i ne
poslužismo Te (Mat.25,44). Mnogi de od nas, znači, pokušati da se izvine time što su oni
bili gotovi da posluže Hristu i njegovom delu, ali Ga, međutim, nisu sreli i nisu imali
mogu-dnost da Mu pomognu. I tako de svaki grešnik biti pravedno izobličen u svome
licemerju, jer ko hode da posluži Bogu, može to da učini ispunjavajudi zapovesti
NJegove. Čovek je obraz i podobije Božje. Samo ako volimo svoje bližnje, tada možemo
redi da volimo Boga: Ako ko reče: ja ljubim Boga, a mrzi na brata svojega, laža je; jer koji
ne ljubi brata svojega, koga vidi, kako može ljubiti Boga, koga ne vidi (1 Jov.4,20).
V. PREISPITIVANJE PRED ISPOVEST
Prema Blaženstvima.
Najbolja priprema za ispovest je samoispitivanje Hristovih reči iskazanih u Besedi na
Gori. Ovih nekoliko poglavlja Evanđelja koja počinju nabrajanjem blaženstava, sabiraju
hrišdanski život u najvažnijim momentima.
Pred ispovest treba da uzmemo svoje Biblije i da ih čitamo promišljajudi i
preispitujudi sebe u odnosu na reči Besede; uzimajudi u obzir ne samo svoje opšte
stavove, ved svaku svoju misao, reč, delo; ne samo svoj "lični život", ved sve ono što naš
život na zemlji znači. Naš život u domu sa svojom porodicom, na poslu, u našim
društvenim i političkim aktivnostima, u organizacijama i savezima u kojima radimo, u
poslovnim aktivnostima, u ličnim poslovima; način na koji oblikujemo svoje mišljenje,
donosimo odluke i sprovodimo svoja dela. Sva ova polja moraju biti uključena u naša
preispitivanja pre nego priđemo Gospodu.
Slededa pitanja, postavljena u svetlu nabrajanja blaženstava, (deset Božijih zapovesti
i mitarstava, i ostalih načina razvrstanja grehova) ponuđena su kao pomod pri
samosaznanju. Data su više kao opšta uputstva za potreban pristup, a ne kao iscrpno
"prevaspitavanje savesti". Pre svega, međutim, treba sebi da postavimo najosnovnija
pitanja pred kojima sve drugo pada, ili opstaje. Da li zaista verujemo da je Hristovo
učenje praktično i primenljivo na naš život u svetu? Da li zaista verujemo da Sveti Duh u
nama čini "sve stvari mogudim", uključujudi i držanje Hristovih zapovesti? Jer, ako ne
verujemo, nema razloga da idemo dalje, bilo na ispovest, bilo u Crkvu uopšte.
Blaženi siromašni duhom... / Jesam li siromašan pred Bogom i pred ljudima? / Da li
razmišljam o siromaštvu? / Da li uviđam da je sve Bsžije i od Boga? / Da li koristim svoj
život i sve što imam kao da pripada Bogu? / Da li zemaljska dobra delim sa drugima,
znajudi da je sve Božije? / Da li svoje mišljenje i pomisli dobijam od Boga? / Da li uviđam
svoje duhovno i intelektualno siromaštvo pred Bogom, prihvatajudi NJegovu Mudrost i
Istinu? / Jesam li posesivan, sebičan, samodovoljan, uveren u svoju ispravnost, da li
težim samo onom što meni koristi? / Jesam li idolopoklonik sopstvenim mišljenjima,
idejama i imanju? / Da li žudim za zvanjem, modi, auto ritetom, bogatstvom, položajem?
/ Da li zaista volim i cenim siromaštvo kao ideal?
Blaženi koji plaču... / Da li plačem? Da li tugujem nad patnjama ljudskim? / Da li
žalim zbo1 nevolja u Crkvi i državi, porodici i društvu? / Da li patim sa svima koji pate, u
bedi i prljavštini, u očaju i grehu? / Da li žalim zbog bolesti, zaraza, nesreda i smrti? / Ili
sve jednostavno prihvatam "takvo kakvo je", prelazedi preko svega, i misledi da je
hrabrost ono što je u stvari okamenjenost srca i nedostatak saosedajne brige? / Imam li
saosedanja za proste, požudne, ostrašdene, sebične, nevoljne, zle i grešne ovog sveta
bez osude i pogrde? / Da li me tuđi gresi i bezakonja žaloste? / Ili im se smejem, uživam
zlurado, likujem i podrugujem u izopačenom zadovoljstvu nad onim što istinski
Hrišdanin, poput Hrista oplakuje? /
Blaženi krotki... / Jesam li krotak krotošdu Hristovom? Jesam li krotak pobeđujudi zlo
dobrim? / Da li prihvatam i živim prema činjenicama da su smerna ljubav, istina i
hrabrost u vrlini jedina raspoloživa oružja u svojoj borbi protiv greha i grvšnih? / Da li
umišljam da sam gospodar nad drugima, u kudi, na poslu, u crkvi? / Da li volim i čak
korielim silu, brutalno naređujudi, upravljajudi slepo, zastrašujudi, prinuđujudi, da bih
postigao ono što želim? / Da li blagosiljam one koji me psuju, da li se molim za one
kojime zlostavljaju, činim dobro onima koji me zloupotrebljavaju, govorim onima koji
me izbegavaju? / Da li volim svoje neprijatelje i opraštam onima koji me zređaju? / Da li
verujem da je Hristova krotost jedini način postizaRba istinske vrline? /
Blaženi gladni i žedii pravde... / Da li sam gladan i žedan Boga? / Da li želim da
budema pravedan? / Da li nastojim da postignem svet? / Da li čitam, proučavam ili se
bilo kako trudim, neprestano, zbog LJubavi, Istine, Božijeg Duha? / Da li se molim? / Da li
postim? / Da li vršim "duhovne vežbe" koje me utvrđuju u dobroti? / Da li idem u crkvu?
/ Da li učestvujem u Svetim Tajnama (pokajanja, ispovesti i Pričešda)? / Da li se trudim
da pomognem, poučim, poslužim nekome? / Činim li stvari za koje znam da šire
pravednost? /
Blaženi milostivi... / Imam li milosti za druge? / Da li opraštam onima koji me
vređaju? / Da li se trudim da razumem one koji se razlikuju od mene? / Da li uživam
grdedi i osuđujudi? / Da li pričam o drugima? / Da li se zabavljam ogovarajudi? / Da li
govorim stvari, i ako možda tačne, koje ne bi trebalo govoriti jer mogu samo da
povrede? / Da li se nasla-đujem nepravdom? / Da li se trudim da izgladim stvari i krijem
uvrede, ili uzburkavam stvari prigovaranjem i osuđivanjem? / Jesam li sitničav i
uskogrud? / Da li klevetam i sramotim druge? / Jesam li pun predrasuda, osuđujudi i
procenjujudi bez prikladnih činjenica ved ranije utvrđene stavove? / Da li više volim oštre
osude od nežnog milosrđa? /
Blaženi čisti srcem... / Volim li čistotu, prostotu i svetost? / Jesam li iskaljan nečistim
pomislima, rečima i delima? / Je li moj um uprljan demonskim racionalizacijama i
predrasudama? Ili sam čist i otvoren prema svemu što je dobro? Da li je moje telo
podjarmljeno životinjskom čulnošdu i požudom? / Da li su moje pomisli i dela čisti, ili iza
njih uvek stoje skrivene namere i potrebe? / Jesam li poverljiv i istinoljubiv, u
doslednosti ostvarenja ciljeva i potpuno čestit u svemu? / Ili predutkujem i obmanjujem,
varam i lažem? / Jesam li licemeran i pretenciozan? / Jesam li rob neke strasti: jela, pida,
pušenja, rada, igranja, spavanja ili nečeg drugog za šta se pre može redi da poseduje
mene nego obratno? / Postoji li mrak ili nečistoda koja me oslepljuje i udaljava od
slobode i svetosti u Bogu? /
Blaženi mirotvorci... / Da li volim i tvorim mir? / U kudi, na poslu, u crkvi, u društvu, i
čitavom svetu? / Jesam li gnevan i nestrpljiv? / Da li se upuštam u rasprave i
dokazivanja? / Da li druge navodim na gnev? / Da li verujem u istinitost reči "okreni
drugi obraz"? / Ili uzvradam fizičkom snagom? Da li volim nasilje? Da li cenim agresiju i
mod? Da li tragam za unutrašnjim mirom i tišinom koji su osnova mira u svetu? /
Blaženi prognani pravde radi... / Da li sam ikad gonjen zbog pravde? / Jesam li
spreman da budem? / Jesam li spreman da dam svoj život za istinu bez želje za
osvetom? / Da li učestvujem u nečem dobrom što izaziva osudu u mojoj okolini? / Ili
idem linijom manjeg otpora ne upuštajudi se u poslove koji su na korist ljudima, u
okviru porodice ili posla, Crkve ili društva u celini? / Da li predutkujem stvari koje su
loše, iz straha, kukavičluka ili lenjosti? / Da li izbegavam odgovornost? Da li volim
sigurnost? / Da li branim svoj sopstveni ništavni život bez obzira na pravdu Božiju? / Da
li se u stvari stidim Hrista? /
Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima... / Da li su moja radost
i veselje u Bogu ili su u ovom svetu i njegovim strastima, modima, imanjima i slavama? /
Jesam li zlovoljni podlac, ljubomoran i dudljiv? / Da li očajavam, jesam li bez nade? /
Jesam li pesimista i sumnjičav? / Da li se žalim i širim mrak i nespokojstvo na druge? /
Da li moja vera nema nikakvog uticaja na moja dela i stavove prema dešavanjima u
životu? / Da li zaista obradam pažnju na "ljiljane u polju" i verujem li Bogu i radujem se
tom poverenju? Da li je moje blago u Bogu i meni samome? Da li je moj život "uz Hrista,
u Bogu, na Nebesima", ili sam čovek ovog doba i telom i umom i dušom? /
Da li verujem i zaista uživam "radosti vere".
Prema deset Božijih zapovesti.
Ne treba se uplašiti kad se naiđe na ovoliki broj pitanja koja slede i koja nas podsedaju
na naša sagrešenja. Ona treba samo da nas podsete na grehe koje smo učinili, a možda i
zaboravili. Kao što se njiva čisti od korova sve dotle dok može da uguši useve, i dušu
treba čistiti od duhovnog korova - grehova. Što češde to činimo, njiva naše duše de biti
sve čistija, tako da kada dođe vreme za žetvu, Žetelac nede nadi u njoj kukolja, i rado de
uzeti Sebi plod koji je na njoj nikao. Međutim, ukoliko budemo prošli kroz ova pitanja,
pa kao na ispitu, zaokruživali sve šta smo učinili loše tokom života, bez dubljeg osedaja
da smo se time ogrešili o Boga, i to tako i ispovedimo, takva nam ispovest nede baš biti
na korist. Treba da uvek budemo svesni da i najmanji greh koji smo učinili, ukoliko ga
iskreno ne ispovedimo, može da nas optuži na Sudu. Zato, pokajmo se sad, jer posle
smrti nema kajanja. Jer, iako nismo anđeli da ne grešimo, nismo ni đavoli da se ne
kajemo!
1. Prva zapovest Božija: Ja.sam Gospod Bog tvoj nemoj imati drugih bogova
osim Mene._ / Ne verujem ili nisam verovao da Bog postoji. / Bio sam
bezbožnik. / Bio sam zanet nepravoslavnim verovanjem i učenjem, tražio u
istočnjačkim ili vanhrišdanskim učenjima smisao života i vere. / Bio sam sektaš.
/ Bio sam mason. / Nemam pravilnu predstavu o Bogu, o pravoslavnom učenju
naše vere, o Crkvi, o Svetom Krštenju, a pravdam se da nemam odakle da crpim
te pravilne predstave o Bogu. / Ne držim do svakog bogosluženja u hramu, svih
molitvoslovlja i pesmopoja koje uznosi Crkva. / Kasnim u hram, guram se za
vreme službe, ometam druge, glasno razgovaram dok kupujem svede, šetam
po crkvi. / Činedi se načitan, na propoved svešteničku kažem sa osudom: Šta on
to priča stalno jedno te isto. / Ne čitam dušekorisne knjige. / Ne čitam redovno
Sveto Pismo. / Čitanje Svetog Evanđelja ne slušam sa dužnom pažnjom, ved
tada palim svede, šetam po hramu, nameštam svede koje gore, palim kandila,
pričam. / Možda i na Svetoj Liturgiji slušam Sveto Evanđelje, ali bez iskrene
pažnje, pa mi te reči ostaju daleko od srca, a i od uma, koji luta ko zna kuda. /
Kad me neko gura u hramu, gajim zlobu prema njemu, a možda je tek pošao u
crkvu, pa ne zna sve najbolje o redu i ponašanju u crkvi. / Dušekorisne knjige
ne pozajmljujem drugima da ih čitaju iz straha da mi ih nede vratiti. / Prisvajam
tuđe dušekorisne knjige i ne vradam ih. / Slobodno vreme provodim više u
doko-lici, kafenisanju, kartanju ili opijanju, nego u razgovorima o Bogu. / Ne
verujem u besmrtnost duše, u život večni i pravednu platu za naša zemna dela.
/ Ne verujem u postojanje Nebeske Vojske Angela i legiona zluh duhova
(đavola). / Ne poštujem Presvetu Bogorodicu, Svete Mučenike, Svetitelje
Božije. /Stideo sam se Boga i NJegovih Svetitelja, skrivao sam ikone da ne bi
izgubio posao, položaj. / Skidao sam krst kad sam išao kod lekara da mi ne bi
uskratio bolovanje. / Stideo sam se da na poslu i društvu priznam da sam
Hrišdanin. / Stidim se i danas da postavim svetu ikonu u svoje domove. / Držim
u kudi neosveštanu u crkvi ikonu krsne slave. / Iz bojazni i stida od suseda
nisam pozvao sveštenika da pričesti bolesnika ili predsmrtnika u svoj dom, pa
je nepokajan i nepričešden otišao u večnost. / Sujeveran sam u svemu i
svačemu: verujem u "sredne" i "nesredne" dane, brojeve, verujem u snove,
tumačedi ih, gledam u pledku, gledam kako se kiti slavska sveda, pa na osnovu
toga predskazujem kakva de biti godina, gatam, mislim da je svaki san Božiji
znak i sl. / Mislim da se sveda može paliti i dodavati nekom, samo desnom
rukom. / Na dan Svete Trojice - Duhove, a i na zadušnice, na grobovima svojih
upokojenih pravimo prave gozbe, kao naJvedi nezna-bošci. Važnije nam je da
nahranimo tela živih, nego da se dostojno pomolimo za pokojne. / Vrlo često
na osnovu ieke vremenske nepogode prorokujem smak sveta. / Bavim se
raznim gatanjima, vračanjem, astrologijom, "isceliteljstvom", okretanjem šolja,
gledanjem u karte, gledanjem u dlan, bavim se spiritizmom, raspitivao sam se
za mrtve, a sve je to od đavola (nije greh tražiti saznanje šta je sa našim
mrtvima, api ne od iračara, nego od Boga). / Ali i onaj ko ide gatarama,
iračarama, hodžama, bionergetičarima isto greši, pogotovo ako daje milostinju,
posti, pali svede natraške i dr., a sve po njihovom nalogu, kao: valja se. / Išao
sam kod vračara da nekom "nabaci" čini. / Vrlo strašan foh čini onaj ko je
kršten u Pravoslavnoj Crkvi, pa na nagovor vračare ide da se krsti ponovo (vrlo
često ih nagovaraju da idu u manastir Sv. Vasilija pod Ostrog). -Krštenje je
duhovno rođenje. Kao što smo jednom fizički rodili, tako se samo jednom
duhovno rađamo, tj. krstimo. / Čitao sam horoskop, roždanik, razna proročanstva Nostradamusa, deda Miloja (izmišljene, komercijalizovane ličnosti),
baba Vange, Kleopatre, i drugih "proroka" i slično i verovao šta tamo piše. /
Vračao sam sa Svetim Pričešdem i verovao vradžbinama u vezi s tim. /
Sujeverno, nasumice, otvaram Sveto Pismo, da bi našao odgovor na pitanja
koja me zanimaju. / Kada sam čuo kukavicu ili buljinu da peva, pomislio sam da
de neko umreti. / Više volim neke ljude, nego Boga, kad mi je neko umro,
govorio sam kako više nemam zašta da živim. / Hvalim se kako više volim
životinje od ljudi. / Svu nadu polažem u ljude, ne maredi za Boga. / Isto tako,
više se uzdam u sebe, svoje molitve i dobra dela, nego u blagodat Božiju. /
Predavao sam se očaju i govorio da me je Bog ostavio. / U bolesti i nevolji
roptao sam na Boga: Bože što ovo meni dade i slično. / Nedeljom, kada mi
dođu deca u posetu, ne idem u crkvu, nego ostajem kod kude, njih radi,
zaboravljajudi na Boga. / Za vreme službe sam išao u bioskop i na razne zabave.
/ Prolazio sam pored crkve ne prekrstivši se. / Prolazio sam pored groblja i
nisam se prekrstio i pomolio za pokoj duša (misaono: Pomiluj Gospode sve one
koji ovde počivaju). / Počeo sam neki posao ne prekrstivši se. / Nepravilno i
nemarno se krstim. / Odlazio sam u crkvu nepristojno odeven (žene bez
marame, u pantalonama, helankama, kratkim suknjama, izazovno obučene). /
Išao (išla) sam na nudističku plažu. / Slikao (slikala) se go za neke novine. / Na
kupanje na reci ili moru sam išao (išla) više go nego obučen. / U toku posta se
nisam pričestio. / Doticao sam ubrus za vreme Svetog Pričešda, a nisam oprao
ruke. / Ne molim se redovno i revnosno ujutro i uveče, i ne ugađam Bogu, čak i
ne mislim o NJemu. / Od ranog jutra sam nervozan, vičem na sve i svakoga, u
autobusu se guram, vičem, psujem, kao da sam tu susreo smrtne neprijatelje. /
2. Druga zapovvst Božija: Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti
im služiti. / Više služim trbuhu i telu, nego Bogu. / Satima sam stojao u redu da bi
kupio neku poslasticu, obudu, odedu. / Ne držim postove koje je propisala Crkva. /
Post ne dočekujem sa radošdu, nego žalim što nedu modi da ugađam svom najvedem
idolu - trbuhu. / Napijam se, redovno, ili u pojedinim situacijama. / Nagovarao sam
pijanicu da pije, davao mu pare za pide. / Prolazio sam pored siromaha, nisam mu
udelio, a imao sam šta da mu dam. / Bio sam nepravedan i kinjio sam siromahe. /
Mnogo sam puta nosio flašu pida nekome da mi nešto učini, a on voli da pije. / Prodavao
sam sopstvenu krv za pare. / Gramziv sam, samo bih nešto da stičem. / Nameštaj u kudi
je dobar, ali mi se prohtelo da kupim moderniji. / Ni sam ne znam koliko imam
odede, a stalno gomilam novu, moderniju. / Skupljam novac za "crne dane", ne
verujudi u Božiji Promisao i NJegovo brinjenje o nama. / Slažem u kudi posuđe, obudu,
knjige, cvede, zalihe namirnica (pa kad se umoljča, onda ih bacam), pa čak i crkvene
stvari: prosfore, osvedenu vodicu, i slično, pa posle ne znam šta du sa njima, čak ih i
bacam, ne spaljujudi ih. / Gord, činim samog sebe idolom, poštujudi sebe iznad svega. /
Žudim za karijerom, čašdu, vlašdu, slavom, drago mi je kad me hvale. / Gordio sam se
lepotom, znamenjem, familijom, znanjem, pevanjem, govorom i dr. / Čim me neko
malo uvredi, ili čak kaže istinu, razgnevim se kao ris, i dugo nedu da zaboravim tu
uvredu. / Rado poučavam druge, čak se i hvalim da nešto što mogu da uradim, niko
drugi ne može. / Nikom ne želim da se potčinim: ni roditelju, ni načelniku, ni šefu.
/ U raspravi moja reč mora biti poslednja, i posle mi još biva žao što nisam sve skresao u
lice. / U zavadi sam s nekim: rođakom, prijateljem, kumom, drugom sa posla, i nedu da
se pomirim s njim. A kako da nama Bog oprosti, ako mi ne praštamo drugom? /
Tukao sam se s nekim, pa se nisam pomirio. / Sujetan sam: i kada postim, i kada
u tajnosti postim, kad oblačim svetle odežde, ali i kada se odevam u skromnu odedu. I
kad govorim, sujetan sam, ali i kada dutim. / Neizmerni sam licemer: činim dobro
nekome, da bi me drugi hvalili, ili da bi imao koristi od toga. / Hvalim se tuđim delima
kao svojim. / Narušavam zapovesti Božije i Crkvene pravdajudi se da "danas svi tako
žive". /
3. Treda zapovest BožiJa; Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svoga. / U nesredama
i bolestima ropdem na Boga, osuđujudi Promisao Božiju i Volju NJegovu. / Kad padnem u
malodušnost govorim kako Boga u stvari ni nema, ili bar pomislim tako. / Često kažem:
Bože, ako Te ima, ispuni mi tu želju, a ako se to ne desi, znači da Te nema. / Pominjem
Božije Ime svuda: u praznim razgovorima, kao poštapalicu, u šali, u nepristojnim igrama
i pesmama. / U sličnim prilikama usuđujem se da upotrebljavam i ime Presvete
Bogorodice, Angela, Szetitelja i Ugodnika Božijih. / Psujem sve što postoji i na Nebu i na
zemlji, i Najsvetije Ime Božije, Presvetu Bogomajku, Svetitelje, oca, mater, život, hleb,
sunce. / Kunem se Bogom, Majkom Božijom, Svetiteljima. / Kunem se životom,
zdravljem, decom svojom. / Kleo sam ljude ili životinje sa: proklet da si ili prokleta da si.
/ Ismevao sam sveštenike ili ih izazivao. / Kao čtec ili pojac, nisam uvek bili dovoljno
pažljiv, pa sam umesto slavoslovlja, proizneo hulu ili besmislicu. / Nepažljiv sam na
molitvi, i ne mislim o onome o čemu se molim, pa i u tom slučaju uzimam uzalud Ime
Božije u usta. / Krivo sam se kleo: na krštenju sam se odrekao satane, sjedinio sa
Gospodom, a koliko sam puta prekršio to obedanje. / Koliko sam puta obedao na
ispovesti da nedu više grešiti, pa opet pogreših. / Nisam slavio Krsnu Slavu, a ni sad je ne
slavim. / Bio sam ironičan prema revnosnim Hrišdanima: Vidi ti koliko je ona zapela da
ide u crkvu! Izigrava neku sveticu! / Na ispovesti sam osuđivao one što su se dugo
ispovedali. A ko nama brani da se ispovedimo čestito i kako valja! / Osuđivao sam one
koji se često ispovedaju i pričešduju. / Grešan sam zbog nemarne pripreme za ispovest i
Sveto Pričešde. / Popušio sam cigaretu to jutro, ili popio lek, saetu vodu, a ništa se ne
sme jesti ni piti pre Pričešda. / Dane pred Pričešde nisam s.e suzdržavao od bračnih
obaveza. / Pričešdivao sam se bez posta, bez ispovesti i čitanja kanona pred Sveto
Pričešde. / Na islovesti sam radi stida prikrivao svoje grehove. / Nemarno postim, i
nemarno se molim, ne odbijam nečiste pomisli i one ponekad ovladaju sa mnom. /
Nisam uvek postio po propisima Crkve, po pravilu za dotični post. / Za Krsnu Slavu u
vreme posta (i sreda i petak su posni dani, sem kad je razrešen post) spremao sam
mrsnu hranu. / U vreme posta uglavnom postim nedelju dana pred Sveto Pričešde, i
onda više ne postim, kao da je post prestao. / Ne postim sredu i petak, kao dane posta
koje je Crkva odredila. / Nemarno i neuko se ispovedam, bez straha Božijeg, ne
pripremam se za ispovest, ne vršim samoispitivanje, samoanalizu sebe i svojih
postupaka. / Povradao sam posle Svetog Pričešda. / Ne primam sveštenika u kudu. /
4. Četvrta zapovest Božija: Sedaj se dana odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi i svrši
sve svoje poslove, a sedmi dan je dan odmora koji je posveden Gospodu Bogu. /
Mnogo puta sam u nedelju uveče govorio: Ah, sutra opet na posao. / A kad dođem na
posao, kukao sam kad de petak, kada du na godišnji odmor, u penziju? / Ako ima mnogo
posla negodujem, uzdišem, jadikujem. / Veliki deo radnog vremena iskoristim za
privatne razgovore, za prazne priče. / Ne radim po savesti, nego samo toliko da
pretpostavljeni ne viče i ne pozove me na odgovornost, a posle kukam kako mi je mala
plata. / Ako me pretpostavljeni ukori zbog nečega, plačem, svađam se, govorim da drugi
rade još gore od mene, i sl. / Podsmevam se onima koji savesno rade da se dodvoravaju
šefu. / Svoje teže ili slabije pladene poslove svaljujem na druge. / Zaposta-vljao sam
svoje službene dužnosti pod izgovorom da bih išao u crkvu. / Uzimao sam bolovanje da
bi išao na poklonička putovanja. / Uzimao sam lažna bolovanja, samo da ne bih išao na
posao. / Nedu da radim, živim od milostinje i pomodi zaposlenih, a osuđujem one što
pošteno zarađuju svoj hleb. / Ne molim se ili se slabo molim Bogu, ne idem redovno na
nedeljna i praznična Bogosluženja? (80. Pravilo Šestog Vaseljenskog Sabora glasi: Ako
mirjanin bez neophodne potrebe tri nedelje uzastopce ne dođe u hram, da se
isključi iz Crkve.) / A ako idem u crkvu guram se, gunđam, svađam se, vređam druge. /
Nekog ko nije znao, pa stao na "moje" mesto u hramu, oterao sam odatle, a posle sam
tražio od Gospoda da bude prema meni milostiv? / Nekoga ko je sedeo za vreme službe,
bio star ili mlad, osudio sam zašto sedi. A možda je bio nemodan. / Da li sam uvek decu
koju sam doveo u hram uspeo da "smirim", da ne bi smetala drugima, bez obzira što su
mala i nestašna, što su deca? / Protiv ove zapovesti grešimo i ukoliko kršimo postove
koje je Sveta Crkva ustanovila. / A koliko li se tek ne pridržavamo duhovnog posta,
uzdržanja od zlih dela i pomisli. / I kada sami sebi nalažemo post van ustanovljenog
posta, bez blagoslova duhovnika, grešimo narušavanjem crkvenog poretka. / U
praznične dane za trpezama bio sam gori od životinja, prežderavao sam se i napijao. / Ili
sam ceo dan proveo uz televizor, karte, gledao nepristojne filmove ili predstave, slušao
užasnu, satansku muziku. / Raskalašno i ludo sam se veselio lumpujudi, vrištedi i
pevajudi. / Nedeljom ujutro išao sam u lov, na pecanje, klao sam stoku ili je škopio na
praznike, na dan slave, preslave, išao na utakmice, tamo urlaoJsao lud, tukao se zbog
"svog" tima, sedeo u kafani do ručka, radio nešto što nije neophodno. / Provodio sam
dane u lenjosti. /
5. Peta zapovest Božija: Poštuj oca svoga i mater svoju, da ti dobro bude. i da dugo
poživiš na zemlji. / Grub sam, vređam svoje ostarele roditelje. / Ako im i pomažem kad
se razbole, ropdem na sudbinu, padam u očajanje, proklinjem ih. / Ne poštujem svoje
roditelje, zovem ih "dale" i "keva". / Često zahtevam od njih, ved ostarelih, da vode
domadinstvo, da mi vaspitaju decu, da i o meni brinu, jer, "ja radim, a oni sede kod
kude". / Lagao sam i podvaljivao roditeljima. / U mnogim siutacijama sam se stideo
svojih roditelja. / Nervira me njihova staračka nemod, a ako mi nekad nešto i prebace,
skačem na njih kao pobesneli pas, i ujedam ih najpogrdnijim rečima. / Desi mi se da se
žestoko posvađam sa roditeljima,svašta im rekavši,zalupivši vrataza sobom, i onda mirne
duše odem u hram na molitvu. / Tukao sam i udarao svoje roditelje. / Roditelji su mi
umrli, ali se ne molim za njih, nisam dao da budu pominjani na Svetim Liturgijama. /
NJihove grobove ne održavam. / Da li na njihovom spomeniku postoji znak Časnog
Krsta? / Grešimo ako smo hladni i ravnodušni prema rođacima. / Ne molimo se za njih. /
Ali mnogo puta roditelji budu ti koji dovedu do razvoda braka njihove dece. / Toliko smo
samoljubivi da ni ne želimo da imamo dece. / Ne služimo deci kao blagočestiv primer
života, ved ih time navodimo na laž, pritvornost, lenjost, nepoštovanje starijih, učimo ih
ružnim rečima, narušavamo njihov duhovni mir nepravednim odnosom prema svima koji
nas okružuju. / Mrzi nas da se molimo za svoju decu, nemamo dovoljno revnosti da dete
češde pričešdujemo, izbegavamo da ih vodimo u hram Gospodnji. / Suviše ugađamo
deci, pa od njih pravimo egoiste, lenjivce koji ne žele da rade, ne žele da uče. / Iz nemara
i sebičluka zanemarujemo porodicu. / Žrtvujemo za decu i više nego što imamo, pa posle
žalimo kad nas pod stare dane izgone iz kude. / Možda i kunemo svoju decu. A teška je
roditeljska kletva. / Možda je neko u jarosti svoju decu u kletvi predavao nečistim
silama? / Da li smo revnosni kumovi svojim kumčidima? / Da li smo postali nekom kum
da bi poboljšali prijateljske odnose sa roditeljima, bez onog istinskog kumovskog priziva?
/ Pomažemo li da se naši kumčidi pravilno i hrišdanski vaspitavaju. / Da li se molimo za
naše kumove, pogotovo ako su se udaljili od Crkve i Gospoda Isusa Hrista? / Da li smo
poslušni i odgovorni prema svojim pretpostavljenima na poslu? / Da li smo poslušni
prema svešteniku na bogosluženjima? / Nismo li bili neposlušni prema horovođi, pa
nešto čitali ili pevali za inat, sa zlobom i gnjevom u srcu, ili smo namerno remetili
poredak pevanja i čitanja. / Ako smo bili nekom nadređeni, da li smo se uvek prema
njima ponašali kao prema ljudima, koji imaju dušu, nismo li imali svoje ljubimce, a
prema drugima izlivali gnev. / Nismo li potčinjene gnevili svojim zanovetanjima i
nepravdom. / Koliko puta nismo poštovali one koji su stariji od nas. / Da li pogrdno
izgovaramo reč - penzioner, koliko li nam smetaju ljudi KOJI su pošteno odradili SVOJ radni
vek, pa nam sada svuda smetaju: u domu zdravlja, u prodavnici, u autobusu. / Skoro
svakodnevno bljujemo svoju vatru na služitelje Božije, od sveštenika do patrijarha. /
Često smo izbegavali da uzmemo blago-slov, ili da se pričestimo kod nekog sveštenika
koji nam se činio nedostojnim, a to je hula na Duha Svetog, Koji čak i kroz
najnedostojnijeg sveštenika osveštava Tajne Crkve. / Možda nismo ispunjavali savete i
zahteve svog duhovnog oca, a možda smo ga mučili svojom zavišdu i ljubomorom prema
drugim njegovim duhovnim čedima. /
6. Šesta zapovest Božija: Ne ubij! / Ako smo nekoga neposredno ubili, nekim oruđem,
rukama, automobilom, otrovom ili nečim drugim, odmah se ispovedimo i pokajmo pred
sveštenikom. / Vršili smo abortuse, ubistva još nerođene dece, što je strašan smrtni
greh. / I mnogi od nas možda osuđuju matere -ubice, zamišljajudi da smo u ovom slučaju
nevini, a za greh čedomorstva krivi su i: lekari, medicinsko osoblje koji su učestvovali u
abortusu, očevi i roditelji i srodnici, prijatelji, i svi oni koji su pod-strekivali i opravdavali
nameru da se dete u utrobi liši života. / Veoma su blizu pravom ubistvu oni koji u gnevu i
razdraženju tuku i udaraju svoje bližnje. / Možda smo nekog ubogaljili ili naneli
povredu? / Možda smo sa mržnjom i surovošdu tukli svoju decu? / Možda je neko od
naših bližnjih umro zato što mu nismo pritekli na vreme u pomod. / Možda se neko davio
u reci, možda je neko umirao u bolesti, a mi im nismo na vreme pomogli? / Možda su
nekog tukli, ili pokušali da ubiju, na naše oči, a nismo ni pokušali da mu pomognemo? /
Možda smo čuli krike i jauke unesredenog čoveka, ali smo pobegli, ili zaključali vrata,
ugasili svetlo, zatisnuli uši? / Nismo li ubrzali nečiju smrt tako što smo ga iznurivali
poslovima, nismo mu verovali da je bolestan, da mu je teško, ismevajudi ga i prebacujudi
mu da izmišlja, možda smo ga primoravali da se u bolesti napreže i time ga gurali prema
smrti? / Ubijali smo svoje bližnje kada smo ih u gnevu razdražljivosti obasipali
grdnjama, psovkama, uvredljivim i surovim, zlobnim rečima. / Da li smo ukaljali nečiju
čast, pa makar se radilo o neprijatelju našem, jer to je vrsta duhovnog ubistva. / Možda
smo, iako mirni i suzdržani, ipak nekim svojim postupkom, inadenjem ili dutanjem,
izazvali nekoga na gnev, psovke, tuču? / Možda smo u svađi dovodili druge do besa, a to
je i njegov, ali i naš greh, jer smo ga naveli na njega. / Možda smo nekog podstrekivali da
se napije, da se osveti nekom, zvali ga da pođe na neku besramnu predstavu za vreme
posta (ali i van posta), razvradali bližnje bezobraznim i neukusnim šalama, knjigama koje
ne priliče Hrišdaninu, ispraznim razgovorima. I to je ubistvo, jer je to navođenje u greh
duše svoga bližnjeg? / Plašili smo ljude iz zasede ili lično, i pretili im. / Varali smo ljude iz
bilo kog razloga i bez razloga. / Prezirali smo ljude i zlopamtili im. / Koliko mi, nazovi
Hrišdani, volimo jedni druge, a u stvari se mrzimo, negodujemo jedan na drugog, ne
podnosimo se, podli smo, pokvareni, i time mnoge odbijamo od Crkve Hristove. / A
koliko i da li uopšte opraštamo nečije uvrede, da li smo se izmirili sa onima sa kojima
smo u svađi? / Skloni smo da od bilo koga tražimo oproštaj, a od onih o koje se najviše
ogrešujemo, njima ne pristupamo tražedi oproštaj. / Razdražujemo se i raspaljujemo
svoje strasti sedajudi se nepravdi i uvreda koje su nam drugi pričinili, ili sejemo razdor i
neprijateljstvo među ljudima. / Koliko li smo puta ubijali životinje, bez potrebe. Možda
smo ih umorili glađu, tukli, udarali nogom, bacali kamenjem na njih, batinali ih. / Možda
smo u detinjstvu kinjili ili mučili životinje. / Ponekad iznuravamo sebe suvišnim radom,
trudovima i brigama, padamo u prekomernu tugu, očajavamo. / Možda smo svojim
postupcima, zanovetanjima, svojom zlobom nekog doveli do očajanja, ili smo, ne daj
Bože, krivi za nečije samouoistvo. / Ako nerazumno jedemo, opijamo se, vodimo
razvratan život, pušimo, uzimamo drogu, uživamo u nekim drugim nečasnim i nečistim
zadovoljstvima koja narušavaju zdravlje, mi smo takođe samoubice. / Zgrešili smo ako
pismo uzeli lek kada smo se razbolili, uzdajudi se slmo u milost Božiju, jer Crkva ne
zabranjuje upotrebu lekova i medicinskog lečenja. / Hteli smo da izvršimo samoubistvo.
To ]e strašan smrtni greh, jer za samoubice nema pokajanja, Crkva ih ne priznaje, niti
sahranjuje i ne moli se za njihove duše. / Ne ubijamo li dušu svoju nebrigom i nemarom
prema večnom spasenju, mislepi i ugađajudi samo telu, a ne i duši kroz pokajanje,
molitvu, Sveto Pričešde, pripremajudi je tako za večnost. / U ratu smo ubijali, kao i u
primirju neprijateljske zarobljenike. / Živimo u lažnoj nadi da de nam spasenje dodi samo
od sebe, zaboravljajudi da se Carstvo Nebesko sa naporom zadobija. /
7. Sedma zapovest Božija: Ne čini preljube. / (Ne varajte se, ni bludnici, ni preljubočinci,
ni rukobludnici, ni muželožnici - nede naslediti Carstvo Božije (1.Kor. 6,9-10). / Grešimo
sladostra-šdem u svim vidovima: prihvatamo nečiste pomisli, razgovaramo sa njima,
naslađivamo se i prihvatamo takve pomisli, zadržavamo ih u svesti, čime u duši
izazivamo pohotljivu raspaljenost. / Isuviše smo slo-bodni u opštenju sa licima drugog
pola: nečistim do-dirima, grljenjem, strasnim poljupcima, zagledanjem lepih lica sa
požudom, skvrnoslovljem, ljubavnim pesmama, bestidnim pokretima tela (na plesu u
disko klubovima i kafanama), koketiranjem, ženskarenjem, udvaranjem, prejedanjem,
opijanjem, čitanjem knjiga koje bude grehovne pomisli i nečiste maštarije, gledanjem
sablažnjivih prizora, filmova i predstava, suvišnim izazovnim modiranjem i neskromnim
oblačenjem, neizmernom željom da se svidimo drugima i da ih obmanemo svojom
zanosnošdu, neprirodnim skrnavljenjem Obraza Božijeg u sebi kroz upotrebu svakojake
kozmetike i kroz veštačko "ulepšavanje" svoga lica i tela (čupanje obrva, brijanje dlaka
po telu, šminkanje). / Živimo u javnom bludu jer se nismo venčali u Crkvi. / Možda smo
bili neumereni u telesnim zadovoljstvima, iživljavajudi se sa supružnikom gore od
životinja. / Da li smo se uzdržavali od telesnog opštenja u vreme posta, nedeljnih i
prazničnih dana? / Nismo li svojim lošim ponašanjem navodili bračnog druga na
razbludna ponašanja? / Možda smo razorili nečiju porodicu, zavođenjem nečijeg
bračnog druga. / Pravdamo se: Pa on (ona) je slobodan, nije u braku! Uzalud, i to je
greh. / Nismo li obeščastili devojku, obedavajudi joj brak, pa je takvu ostavili. / Možda
smo je nagovarali na blud. / Ako smo bezbračni, da li nam misli nisu bludne i
sladostrasne. / Možda smo zarobljenici rukobludija (onanije), ili smo možda
homoseksualci? / Možda smo, ne daj Bože, u bračnoj vezi za bliskim rođakom, a to je
rodoskvrnude. Od toga i deca ne bivaju zdrava i normalna. / Imao sam prosipanje
semena u snu svojom krivicom zbog nepažnje u jelu i pidu, zbog nečistih misli,
raspaljivanja i gordosti. / Kao dete igrao sam se bludom sa decom ili životinjama. / Bili
smo u neprirodnom odnosu sa ženom (muškarcem): (sve je neprirodno u tom odnosu,
osim muškarac gore, a žena dole). / Činio sam blud sa životinjama i imao druge
skotološke misli. / Išao sam u javne kude, ili na drugi način za novac bludničio sa
prostitutkama. / Koristili smo kontraceptivna sredstva (i muškarci i žene), a Bog nam je
naredio da se množimo. /
8. Osma zapovest Božija: Ne kradi. (Ni lakomci, ni lopovi, - ni otimači nede naslediti
Carstvo Vožije - svedoči Apostol Pavle (1.Kor. 6,10) / Koliko smo samo puta uzeli tzv.
"ničiju" stvar, koju smo našli negde pored puta. / A koliko smo tek puta doneli poneku
"sitnicu" sa posla, čak i deci govoredi da to nije krađa. / Nismo li ubrali plod u nečijem
vodnjaku, povrtnjaku, na njivi, na privatnom ili državnom dobru? I to je krađa. / Izdavali
smo kradom stvari iz kude da naši ne vide. / Koliko li smo se puta vozili u vozu ili
autobusu, a da nismo platili kartu, čak išli u na hodočašde nekim svetinjama. / Krademo
li na razne načine električnu struju ("divljim" uključenjima, i sl.). / Izbegavamo li da
pladamo i ostale komunalne dažbine, poreze, doprinose. / Privatni poslodavci, pladate li
državi sve dažbine, pogotovo za zaposlene, ili ih pladate na "crno". / Da li smo
najamncima zakinuli platu? / Trgovci, pilljari, i svi koji su prodavali nešto: koliko smo
puta zakinuli na meri, prodavali po višoj ceni, zadržavali kusur, prodavali lošu robu kao
dobru, kupovali robu na "crno", pa posle prodvvali bez pladanja poreza državi. /
Finansijeri, računovođe: koliko li smo puta "naštimali" obračune, da bi naša preduzeda
ili poslodavci platili manje poreza državi? / Možda oni koji rade u vrtidu ili školi zakidaju
deci na hrani da bi se okoristili? / Nismo li pokušavali da podvalimo i platimo novcem
izašlim iz upotrebe? / Nismo li uzimali vedi kusur nego što nam pripada, iako smo
primetili da je prodavac pogrešio? / Nismo li utajili ili prisvojili kakvu nađenu stvar, ne
vrativši je onome čija je? / Nismo li kupovali neku stvar za koju znamo da je ukradena? /
Možda nam je neki pijanica u bescenje prodao stvar koju je ukrao od nekog? / Možda
smo potpi-sali ili koristili kakav lažni novčani dokument? / Možda smo pronašli tuđi ček,
pa za njega nešto kupili? / Možda nismo platili dugove svoje ili smo odlagali pladanje, a
mogli smo da ih platimo? / Gre-šimo i ako se nemarno odnosimo prema državnoj ili
tuđoj imovini? / Možda smo iznuđivali mito ili poklone u raznim siutacijama, ili smo
davapi mito, da bi dobili posao? / Nismo li oštetili svoje preduzede prodavajudi robu
ispod cene, a razliku uzimajudi sebi? / Možda smo nekome iz zavisti i zlobe zapalili
ambar, seno, pustili stoku u povrtnjak, polomili vodku, otrovali psa, kokoške, životinje? /
Možda smo na njihova imanja prosipali razne kiseline, otrove, štetne supstance? /
Možda smo još nečim unesredili ljude, namerno ili nenamerno? / Da li smo na radnom
mestu pošteni, pa ne zabušavamo, a očekujemo punu platu? / Krademo li crkvenu
imovinu? Uzimanje i osta-taka sveda je krađa. / Možda dajemo novac na kamatu,
preprodajemo deficitarnu robu po višoj ceni, u cilju bogadenja? / Možda smo lažno
prikuptvali novac u humanitarne svrhe, ili za crkve i manastire, a zatim te pare koristili
za sebe? / Ova zapovest zabranjuje i sve novčane igre na sredu (kartanje, kockanje,). /
Možda smo bili škrti prema bližnjima, ili nismo prema mogudnostima prilagali svetim
hramovima i manastirima? / Možda rasipamo pare na nepotrebne stvari, samo da bi se
gordili pred drugima? / Koliko li smo "bacili" para na muziku, po kafanama i na
veseljima, da bi se pokazali pred drugima? / Ili smo toliki škrtci, da idemo i bosi i goli,
ali nam je žao potrošiti dinar na odelo? / Ukoliko nismo zaštitili nekoga od štete, a mogli
smo, pogrešili smo? / Možda smo se materijalno okoristili o nečiju nesredu (napla-divali
veliku kiriju izbeglicama i sl.)? / Da li sve talante (dobre osobine i sposobnosti koje su
Božiji dar) koristimo na dobro bližnjih: jesmo li ih pomagali dobrim savetima, povradali
ih sa lošeg puta, tešili nesredne i žalosne, jesmo li sebičnjaci, ili sav svoj život dajemo
Gospodu i bližnjima? /
9. Deveta zapovest Božija: Ne svedoči lažno na bližnjega svojega. / Laž u bilo kojem
obliku, velika ili mala, je težak greh. Prisetimo se, ima li dana, ima li časa, a da nešto ne
slažemo: na poslu, u porodici, svuda gde se kredemo. / Jedan od najvedih grehova
današnjice je: osuđivanje, ogovaranje. Čini se da češde ogovaramo nekoga nego što
dišemo. Čim se skupe dvoje ili troje, odmah počne ogovaranje. A Gospod kaže: Ne
sudite, da vam se ne sudi! Koliko li smo samo puta mi pali? A možda je naš bližnji mnogo
puta izlazio kao pobednik, pa jednom poklekao, a mi odmah osuli paljbu iz svih oružja
našeg zlog srca? A šta ako se on za svoj greh iskreno pokaje kasnije, onda na nama
ostaje njegov greh, kao da smo ga mi učinili, a ne on? / Možda smo nekoga oklevetali,
razglasili nečije slabosti, osramotili ga, ogovarapi pred pretpostavljenim ili rodbinom? /
Možda volimo da prisluškujemo, da u tajnosti nekoga posmatramo, ili da čitamo pisma
bližnjih? / Ova zapovest zabranjuje i svako praznoslovlje, koje uvek rađa osudu,
brbljanje, spletkarenje, ismijavanje bli-žnjih, uvredljive i ironične komentare na njihov
račun? / Možda smo slušali tuđa ogovaranja i na osnovu njih donosili sudove o bližnjima
(uglavnom negativne)? / Možda smo izmišljali nekakve štetne gla-sine ili razglašavali
razne neistine? / Ili volimo da slušamo ogovaranja i glasine kako bismo njima hranili
svoju ispraznu radoznalost i um? / Koliko smo puta zavadili ljude, prenosedi svakakve
ružne reči koje su drugi rekli u gnevu, umesto da ih radije predutimo radi mira među
bradom? / Koliko smo puta nekom "skresali istinu u oči", a posle toga su nastala
vređanja, razdori, različite štete? / Kleli smo se krivo na sudu i pred ljudima? / Odavali
smo poverene tajne drugima? / I uopšte, u nama nema prostodušnosti, iskrenosti,
jednostavnosti, uzdržanosti, i zbog toga svagog časa vređamo i bližnje i Gospoda. /
Nadevali smo razne nadimke i nazivali ljude pogrdnim imenima.
10. Deseta zapovest Božija: Ne poželi ništa što je tuđe. / Ova zapovest nam
zabranjuje poročna osedanja, sladostrasne. koristoljubive, samoljubive, gordeljive, misli i
želje, zabranjuje nam da se na njima zadržavamo, da ih razvijamo u sebi i njima se
naslađujemo. / Maštamo o mnogočemu. / Grešimo i kad smo nezadovoljni svojom
sudbinom, pa zavidimo bli-žnjem na njegovom bogatstvu, sredi, zdravlju,
sposobnostima, lepoti, uspesima. / Koliko li smo se puta radovali nesredi drugog, bili
zluradi, pogotovo kada se to desilo našem neprijatelju? / Jesmo li želeli bolest ili smrt
bilo kome, posebno onima koji su nas uvredili? / Možda nas obuzima zloba kad gledamo
tuđu sredu, jer su ti ljudi, po našem mišljenju, odavno trebali da propadnu? / Čim vidimo
nešto kod drugog, odmah bi da to imamo i mi, čak smo i uvređeni što to nemamo. /
Koliko smo se puta naslađivali mislenom preljubom, nečisto pogledajudi sa zavišdu na
ženu ili muža bližnjega svoga, smatrajudi da smo time samo malo "zadovoljili dušu", kad
ved ne možemo telo? /
Prema mitarstvima
Prepodobni Vasilije Novi (10. vek) imaše poslušnika Grigorija, kome se javi iz raja
blažena Teodora, isto tako poslušnica Vasilijeva i opisa mu 20 mitarstava kroz koji svaka
duša posle smrti treba da prođe. Posle izlaska njene duše iz tela uzeše je svetlosni
Anđeli u svoje ruke. Na putu od zemlje ka Nebu prošli su kroz tih 20 mitarstava. (To se
neka vrsta vazdušnih carinarnica na koje nailaze duše umrlih ljudi uzlazedi ka Prestolu
Nebeskog Sudije. Na njima stoje duhovi zla i traže od svake duše carinu ili otkup za
grehe koje je počinila, a nije ispovedila. Ta carina, ili otkup sastoji se u dobrim delima,
suprotnim učinjenom grehu.)
Prvo mitarstvo: ZA PRAZNE I RUŽNE REČI.
Drugo mitarstvo: ZA LAŽ.
Trede mitarstvo: ZA OSUĐIVANJE I KLEVETU.
Četvrto mitarstvo: ZA STOMAKOUGODNIŠTVO.
Peto mitarstvo: ZA NEMAR, LENJOST I ČAMOTINJU.
Šesto mitarstvo: ZA KRAĐU.
Sedmo mitarstvo: ZA SREBROLJUBLJE I TVRDIČLUK.
Osmo mitarstvo: ZA ZELENAŠENJE.
Deveto mitarstvo: ZA NEPRAVDU.
Deseto mitarstvo: ZA ZAVIST.
Jedanaesto mitarstvo: ZA GORDOST.
Dvanaesto mitarstvo: ZA GNEV I JAROT.
Trinaesto mitarstvo: ZA ZLOPAMĆENJE.
Četrnaesto mitarstvo: ZA UBISTVA I UDARANJE.
Petnaesto mitarstvo: ZA BAVLJENJE MAGIJOM.
Šesnaesto mitarstvo: ZA BLUDNIČENJE.
Sedamnaesto mitarstvo: ZA PRELJUBU U BRAKU I BLUD ZAVETOVANIH
DEVSTVENIKA.
Osamnaesto mitarstvo: ZA PROTIVPRIRODNI BLUD
(homoseksualizam, lezbejstvo).
Devetnaesto mitarstvo: ZA JERESI.
Dvadeseto mitarstvo: ZA NEMILOSRĐE I OKORE LOST SRCA.
Od svih mitarstava, na 16. 17, i 18. mitarstvu (bluda i preljube), po rečima blažene
Teodore, ljudi najniše padaju. Ti gresi su i onda (10. vek), kao i pre toga, ali pogotovo i
danas, naši najvedi neprijatelji na putu spasenja. Upamtimo to.
Na krštenju, kao poseban dar od Gospoda, svaki Hrišdanin dobija na dar svoga Anđela
Čuvara, koji nas čuva i pazi kroz ceo naš život. Ali, i satana šalje đavola, koji nas, zajedno
sa ostalim đavolima, kuša i navodi na zlo, do samoga izdisaja. Svako dobro koje učinimo
u životu, biva zabeleženo u nebeskim knjigama, ali i svako zlo, takođe. Kada prolazimo
kroz mitarstva, anđeli iznose ta naša dobra dela, a đavoli naše grehe. Ako je dobro vede,
prolazimo na sledede mitarstvo, a ako ne, odlazimo, nažalost u pakao. Kako su đavoli
napadali blaženu Teodoru za neke grehe, koje, ili je zaboravila, ili ih nije ispovedila. Da
nije bile vatrenih molitava njenog oca, Svetog Vasilija Novog, ne bi prošla kroz sva
mitarstva. Kaže da je duši tada veoma strašno, neopisivo strašno. Tada je samo dobra
dela učinjena za života, mogu spasiti. Nikakva slava, vlast, ili bogatstvo, iz ovoga sveta.
Da li to znači da za nas onda nema spasenja, da niko nede prodi kroz mitarstva. Ne, i
ne! Samo ako ispovedimo sve svoje grehe, prodi demo. Zato se i kajemo, da bi oni gresi,
koje đavoli zapisaše u svoje knjige, bili izbrisani. Da, izbrisani! Jednom je umirao jedan
sveštenik, i na samrti se ispovedao. Pošto mu je Bog otvorio duhovne oči, video je: kako
je koji greh ispovedao, tako je, kao gumicom, taj greh bivao brisan iz te demonske
knjige, i oni su bili tužni, jer nisu više mogli da ga optužuju za taj greh, pošto je bio
ispoveđen.
Smrtni gresi
1. Gordost. / 2. Srebroljublje. / 3. Razvrat - neči-stota - blud. / 4. Zavist. / 5.
Neumerenost u jelu i pidu - lakomstvo, pijanstvo. / 6. Gnev. / 7. Očajanje i lenjost i
nemarnost prema svom večnom spasenju. /
Gresi vapijudi na nebo
1. Hotimično ubistvo (ubistvo, samoubistvo, abortus). / 2. Sodomija
(homoseksualizam, lezbejstvo). / 3. Ugnjetavanje siromaha, siročadi i udovica. / 4.
Zadržavanje najamničke plate. /
Gresi protiv Svetoga Duha
1. Gordo i prekomerno uzdanje u milost Božiju. / 2. Očajavanje o milosti Božijoj. / 3.
Protivljenje poznatoj istini. / 4. Zavist prema tuđoj sredi. / 5. Neprimanje dobrog saveta.
/ 6. Tvrdoglavo ostajanje u nepokajanju. /
Tuđe gresi
1. Savetovati, zapovedati i dozvoljavati drugome da greši. / 2. Nagovarati,
saučestvovati i braniti tuđi greh. / 3. Hvaliti, predutati i ne kazniti tuđi greh. / 4. Davati
rđav primer. /
Gresi protiv vere
1. Bezboštvo. / 2. Ravnodušnost prema veri. / 3. Jeres. / 4. Praznoverje. / 5.
Dvoumljenje u veri. / 6. Odstupanje od vere. /
Gresi protiv nade
1. Previše uzdanje u sebe. / 2. Previše uzdanje u druge ljude. / 3. Nemarnost za
svoje spasenje. / 4. Očajanje. /
Gresi protiv ljubavi
1. Samoljublje. / 2. Neblagodarnost prema Bogu. / 3. Veda ljubav prema svetu, nego
prema Bogu. / 4. Licemerstvo. / 5. Fanatizam. / 6. Ropski strah pred Bogom./
PRIMER ISKRENE ISPOVESTI SAVREMENOG PRAVOSLAVNOG HRIŠĆANINA
Verujem u Gospoda Boga, no često u meni Gospod nije na prvom mestu zbog
svetske sujete, zbog privezanosti za zemaljsko.
Zaboravljam o kratkodi života, o tome, da sam ja onde, na zemlji na ispitivanju i da
treba da se mripremim i spremim za odgovor pred Bogom i za Večni Život.
Primedujem u sebi otsustvo straha Božijeg i bojazni od greha. Grešim često,
neprestano, i to me ne uznemirava. Tešim se time, što svi tako žive. Nemam suza
pokajanja, nemam muke pokajne.
Ponekad se molim, a kada se molim, to biva kratko, bez pažnje, rasejano. U raznim
slučajevima života retko pribegavam Bogu s molitvom za pomod, za urazumljenje.
U crkvu ne idem svake nedelje, svakog praznika, bez obzira što bih po zdravlju mogao
idi, i drugih uzroka nema, koji bi mi ometali odlazak u crkvu. Na bogosluženje često
zakašnjavam i stižem ved na sredinu bogosluženja. U crkvi prisustvujem, a ne molim se,
lutam u mislima po raznim predmetima.
Retko se kad molim za umrle srodnike i poznanike. Za žive se takođe retko molim i
retko dajem imena u crkvi za pominjanje.
Tvrd sam na priloge za crkvu i za sirotinju. Dugo nisam primedivao u sebi, a sada
počinjem pridavati vedi značaj novcu, i to neprimetno prodire u moje srce i postajem
tvrdica čak i za dobre ciljeve.
Malo pridajem važnosti postovima i često ih narušavam, pogotovo sredu i petak.
Vrlo često osuđujem druge, čak ih ponekad i klevetam, na sebe se pak ne žalim i
sebe uvek opravdavam. Nestrpljiv sam, tvrdoglav. Često se gnevim, razdražujem se i u
kudi, i na strani. Ismevam druge, pa čak i starije. Lako se vređam i pamtim uvrede, nosim
ih u srcu svome, a sam hodu da meni opraštaju, da se ne srde na mene. Ponekad
govorim neistinu ili poluistinu, lažem. Zavist ponekad prodre u moje srce, i pojavljuje se
zluradost.
Bivalo je slučajeva, kada sam direktno ili indirektno prisvajao tuđe (krao), ovim ili
onim putem.
Ponekad sam se opijao. Pušim. Koristim drogu.
Nisam često posedivao bolne, nisam pomagao potrebnima.
Nečiste i podle misli i želje prodirale su u moje srce, prljale me, (osim misli bludnih, oila
su i dela bludna: onanija, preljuba, sodomija - homoseksualizam). Pri prvom iskušenju
gotov sam bio da pokliznem, sagrešim, i samo Gospod nije dopustio da to učinim.
Žaljenje, roptanje na Boga, na ljude, pojavljivale su se ponekad u teškim slučajevima, i
svi su izgledali krivi, samo ne ja. (Često psujem, pa čak i najvede svetinje. Govorim
sramotne reči.) Padao sam u uninije, čamotinju, tugomoru približio se očajanju. Samo
me Gospod spasao od tako opasnog stanja duše. Sumnje se se prikradale u duši i nisam
se borio sa njima, nisam vapio ka Gospodu, da bi ih Gospod razvejao, urazumio me;
podavao im se i opravdao njima moja narušenja zahteva Majke-Crkve.
Primedivao sam u sebi želju da se pohvalim, da pokažem sebe s bolje strane; ko se
kritički ili neblagonaklono odnosio prema meni, smatrao sam ga svojim neprijateljem i
istom merom sam mu vradao; ko me je hvalio, laskao mi, toga sam smatrao prijateljem i
hvalio ga.
Egoizam je duboko ukorenjen u meni i ja se brinem samo o sebi samom. Slabo
brinem o svojim domadima, a nikako o bližnjima. U raznim vidovima pojavljuje se u meni
gordost, a smirenja je tako malo. Upornost smatram za čvrstodu karaktera,
zaboravljajudi, da je upornost posledica skrivene gordosti. Lako narušavam zapovesti
Božije, idem na kompromise sa zlom i tako je u meni malo borbe sa samim sobom,
brižljivo izbegavam tu borbu i idem po liniji manjeg otpora, premda tu pojavu kod
drugih rado kritikujem. Na zadooijenju vrlina, označenih u Blaženstvima, ne trudim se.
Uopšte, malo radim na umnožavanju talenata darovanih mi od Boga.
Udobnost života, ugađanje mojim grehovnim navikama privlači me, a to, da se
Carstvo Božije postiže Fudom, borbom, plaši me, lenjivog i sporog. Neuzdržan u jelu i
pidu, naslađivao sam se ukusnom hranom, po lakomosti do prejedanja i prezasidenosti.
Mnogo vremena sam provodio u pustim i praznim razgovorima, šalama, smehu i
osuđivanju, spletkama. Bioskop, pozorište, televizija, mnogo mi uzimaju vremena i
učvršduju me u grehu. Cenedi svoje spokojstvo, malo, vrlo malo sam se brinuo za
dušu svoje dece; nisam se borio sa njihovim kapricima, nisam im ulivao saznanje greha,
neophodnosti straha Božijeg.
Sa zadovoljstvom sam čitao novine, puste romane, knjige koje izazivaju sumnju;
izbegavao sam da čitam religiozno-moralnu literaturu. Otkrivam u sebi neko
neraspoloženje prema duhovnim licima, prema njihovim poukama, prizivima da se misli
o spasenju duše, da se ide uskim putem, Često, i zbog njihove nemarnosti prema pastvi.
Širok put mi je sladak i prijatan, premda znam žalosni kraj njetov. Bez prave ljubavi
prema Bogu, prema ljudima, živim kao grešni egoista i poginudu ako me Gospod,
Spasitelj moj, ne spase. Sav sam zemaljski, sav grehovan, premda duša moja teži Bogu i
tuguje zbog mog ropstva grehu i đavolu.
Sve zemaljko meni je drago, milo, blisko i prijatno, a drugi svet, duhovni, Večni Život,
pripremanje za njega, blaženstvo pravednih, mučenje grešnih, malo utiču na moju dušu,
daleko su od moga srca i saznanja. U tom odnosu u meni se primeduje neko
bezosedanje, ono što se na crkvenom jeziku naziva okamenjenim neosedanjem.
Kajem se za sve, svima praštam, bilo na koga da sam ljut ili u zavadi, i molim moga
Spasitelja da mi oprosti i podigne me iz blata gde ležim, da me očisti od nečistote
grehovne i spasi me.
Iskreno molim mog duhovnog oca da se pomoli za mene, da bi me Gospod ukrepio u
borbi sa mojim gresima, mojim strastima, pošto uvek padam, ali uvek se ne dižem.
Molim da se pomolite za mene i razrešite od mojih grehova. Mnogo sam i zaboravio,
pogružen u taštinu života.
SMISAO I PUT NAŠET ŽIVOTA
1.
2.
3.
4.
BOG JE LJUBAV.
BOG JE IZ LJUBAVI STVORIO ČOVEKA I SAV SVET, VIDLJIVI I NEVIDLJIVI.
ČOVEK JE PREKRŠIO ZAPOVEST BOŽIJU I IZGNAN JE IZ RAJA.
BOG JE POSTAO ČOVEK, BOGOČOVEK, GOSPOD ISUS HRISTOS, IZ LJUBAVI PREMA
NAMA, DA NAS SPASE
5. SVOJOM SMRDU NA KRSTU JE ISKUPIO SVE NAŠE GREHE, A VASKRSENJEM JE
POBEDIO SMRT.
6. OBZNANIO NAM JE DA SMRT TELA NIJE KRAJ ŽIVOTA, NEGO DA DUŠA NASTAVLJA
DA ŽIVI I POSLE SMRTI.
7. U ZAVISNOSTI OD MORALNIH OSOBINA, DUŠA POSLE SMRTI ODLAZI U RAJ ILI U
PAKAO.
8. GOSPOD ISUS HRISTOS JE OSNOVAO CRKVU KROZ KOJU SE SPAŠAVAMO. POSTOJI
SAMO JEDNA SVETA, SABORNA I APOSTOLSKA CRKVA, PRAVO-SLAVNA CRKVA, SVE
OSTALE VERSKE ZAJEDNICE SU LJUDSKE ORGANIZACIJE, NISU CRKVA.
9. DA BI SE SPASILI (DA NE BI OTIŠLI U PAKAO) MORAMO DA SE KRSTIMO (BEZ OBZIRA
KOLIKO GODINA IMAMO).
10. AKO POSLE KRŠTENJA PADNEMO U GREH, MORAMO DA SE ISPOVEDIMO PRED
SVEŠTENIKOM I DA SE ISKRENO POKAJEMO.
11. NAJVEDA I NAJVAŽNIJA STVAR KOJU ČOVEK MOŽE U ŽIVOTU DA URADI, JE DA SE
PRIČESTI TELOM I KRVLJU GOSPODA ISUSA HRISTA.
12.SVETO PRIČEŠDE JE LEK KOJI LEČI SVE BOLESTI, KOJI SAŽIŽE SVA NAŠA SAGREŠENJA,
UBIJA SMRT U NAMA, I UVODI U NAS ŽIVOT VEČNI.
13. PRIČESTITI SE MOŽEMO SAMO AKO SE DOSTO-JNO PRIPREMIMO POSTOM I
MOLITVOM.
14. KO SE NE PRIČEŠDUJE, NEMA NADU NA SPASENJE.
15. BEZ OBZIRA NA ŽIVOT KOJI SADA VODIMO, I KOJI SMO VODILI, BEZ OBZIRA KOLIKO
GREHA NOSIMO U SEBI , NE SMEMO DA GUBIMO NADU NA SPASENJE, JER SE SVI
MOGU SPASITI.
16. NEMA TOGA GREHA KOJI MOŽEMO DA UČINIMO, A KOJI BOG NE MOŽE DA
OPROSTI, SAMO AKO SE ISKRENO POKAJEMO.
17. NIJEDNA MAJKA KROZ CELU ISTORIJU LJUDSKOG RODA NIJE TOLIKO VOLELA SVOJE
DETE, KOLIKO BOG NAS VOLI.
18. MAKAR I PRED SMRT SE TREBA POKAJATI I PRIČESTITI, JER BOG JE SVEMILOSTIV.
19. POŠTO NE ZNAMO KADA DEMO UMRETI, NAJBOLJE JE DA NE ODLAŽEMO
POKAJANJE ZA KASNIJE.
20. JER BOG NEDE SUDITI ONIMA KOJI NISU POGREŠILI, NEGO ONIMA KOJI SU
POGREŠILI, ALI SE NISU POKAJALI.
Download

Покајање – пут спасења