|1
Окоморавске бајке
РибничкЕ вилЕ
Живојин Николић
Некада давно, надалеко познати рибнички виноградари
су на обронцима Гоча, на брду Царине, узгајали најбоље винограде у читавом жупском крају. У виноградима су подизали колибе – појате, у којима су током године чували вино.
Деси се тако да једне ноћи неком домаћину понестане
вина за бројне госте, па он пошаље сина у брда да у појати
наточи мешину вина. Младић крене пречицом, како би брже
стигао. Пут га је водио крај изворишта и језера Лупња. Када
се приближио језеру, зачу веселе женске гласове. Онако сам
у ноћи, страшно се уплаши, али га мушка радозналост поведе к језеру. На велико изненађење у језерској води угледа
неколико прелепих вила како се купају. Опчињен лепотом
њихових нагих тела, заборави се па снажно уздахну. Чим
чуше уздах човека, виле се изгубише. Једна се, међутим, убрзо врати и нађе преплашеног младића где седи склупчан иза
једног грма. На питање откуда он ту и ко му је рекао да се оне
ноћу купају у језеру, он јој одговори, како га је отац послао
по вино и како је случајно наишао на њих. Вила га потом одведе до појате и поможе му да наточи вино, а затим му рече:
– Тајну о нашем купању у језеру да чуваш за себе. Ако
тајну будеш чувао, нећемо се светити ни теби ни селу. Ако
тајну одаш, уништићемо и тебе и винограде и ваше плодне
њиве. А ти кад год пожелиш, можеш доћи да нас гледаш и
уживаш у нашој језерској игри.
Годинама је потом момак одлазио до језера, гледао њихову игру, уживао у лепоти њихових тела. И љубав је водио
са најлепшом.
Очаран љубавним успехом и својом мушкошћу, момак
се једног дана похвали најбољем другу. И од уста до уста
– глас о његовој љубави са вилама облети село. Момци му
нису веровали, већ се почеше с њим подругљиво шалити. Он
их затим убеди да пођу с њим и да се увере у његову причу,
али да се због њихове освете добро прикрију и да то што виде
никоме не причају. Пошто му дадоше реч, он их једне ноћи
поведе к језеру и извору.
Вила, момкова љубавница која га је с нестрпљењем чекала, примети да он к извору води више момака. То је разљути,
па кад се приближише језеру, она невидљивом стрелом погоди свога момка у срце и тако га најстроже казни.
Убрзо после овог догађаја језеро пресуши а извор омањи.
Виле се одселише у незнане крајеве, али се сваке године
враћаху уништавајући берићетне рибничке винограде. Зато
данас у Царинама само неколико домаћинстава, из чијих
кућа момци нису ишли да гледају виле, има винограде.
2 | ОМАЈА /лето 2008.
OMAJA
Српска фолклорна фантастика
Број 2
Лето 2008.
2
4
6
8
11
12
14
16
18
21
24
28
30
Рибничке виле / Живојин Николић
О омајама данашњим / Драган Ристић
Виле / Ивана Весић
Виле плањанске / Миле Јанковић
Вилинско коло / Из старих архива
Вила Талија / Раде Вучићевић
Воденичарске приче / Биљана Јанковић
Вилинска песма / Васо Пештерац
Вереница са онога света / Златимир Пантић
Мистерије / Милета Јакшић
Вилина колевка / Горан Вучковић
Фрулаш / Миланче Марковић
Приговарање: о вилинском кругу / Радмило
Анђелковић и Данијел Рељић
32
37
41
42
46
48
50
51
О цврчку и анђелу / Споменка Стефановић
Баба Станија, видовита / Бранислав Голднер
Где је вода текла / Јасмина Николић Тодоровић
Вампировић / Иван Павић
Сан каплара Белића / Драгиша Васић
Нешто ипак има / Мато Блажевић
Одржано обећање / Миле Динић
Дух из села Кентербери / Ђорђе Писарев
ОМАЈА – књижевни лист; друго измењено издање; оснивач и издавач: Удружење уметника „Завет“,
Велика Плана; главни и одговорни уредник: Миланче Марковић; заменик уредника: Споменка
Стефановић; штампа: „Мозаик“, Велика Плана; Е. пошта: [email protected]; тел. 065/5521.592;
ISSN 1820-5852; COBBISS.SR-ID 144451852
|3
О омајама
данашњим
Драган Ристић
Стари православни духовници одавно су уочили и упозоравали да
циљ ђавола није да убеди људе да Бог не постоји већ да убеди људе да
он (ђаво) не постоји. Људи који не верују да ђаво постоји нису свесни
опасности од његовог опаког и подмуклог деловања. Они су неопрезни и
зачас врло лако упадну у његове замке. Нико живи није имун и потпуно безбедан иако многи наивно мисле да такве замке и не постоје.
Запитајте само млађе људе шта
је то „омаја“ и видећете да већина
њих није ни чула да таква реч постоји. Одавно су очеви и мајке престали да причају деци оне старе
занимљиве и застрашујуће приче
о вампирима и омајама а почели
да причају о Пепељуги, Снежани,
Црвенкапи... Данас ћете децу лакше убедити да постоје сунђери
који говоре, корњаче које се туку
(међусобно и са другима) него што
ћете их убедити да постоје омаје и
демони, реална бића преко којих
ђаво напада човека и одвлачи га са
правог пута... Бабе и деде су мало
спасили ситуацију па ће се још
увек наћи понеко ко је за омаје
чуо.
Вампири су много познатији
али и то само површно... Познајемо их онакве каквим их приказују
амерички филмови чији циљ није
да нам отворе очи већ напротив
– да нас слуде и уплаше, да нас наведу да мислимо како вампири не
постоје... Тек недавно је савремени
руски књижевник Виктор Пељевин
у свом роману „Empire ‘V’“ почео
да описује вампире на прави, истинитији начин. Савремени вампири не сисају више људима крв
него новац...
Немојте бити наивни – у да4 | ОМАЈА /лето 2008.
нашње време постоје и вампири,
и демони, и омаје. Они су се тако
осавременили и трансформисали
да их и најискуснија наша прабаба
не би могла препознати. Променили су облик, променили су место
на коме нападају људе, променили
су време напада... Али нису променили суштину, нису променили
принцип рада! По томе ћете их
препознати!
За разлику од вампира који
нам сисају крв (или новац како
сматра Пељевин), узимају од нас
нешто што нам је најнеопходније
за живот, омаје делују на другачији начин. Омаје утичу на нашу
менталну тачку, наше ментално
око, угао гледања... Утичу на ону
тачку из које ми видимо или замишљамо свет око себе.
Ментално око или ментална
тачка није нешто измишљено, нешто што не постоји... Она није анатомски дефинисана у неком одређеном делу мозга или хипофизе
(као што је мислио Декарт), она
нема своју конкретну материјалну
презентацију али – постоји. Она
није материјална али је ипак реална. То је она тачка коју ми стално
померамо кроз простор и време...
У једном тренутку замислимо (видимо у мислима) своје купатило а
већ у следећем тренутку тим истим
менталним оком видимо слику нашег завичаја и то онако како је изгледао пре двадесет или тридесет
година... На почетку романа „Звонар Богородичне цркве“ Виктор
Иго помера нашу менталну тачку
и ми видимо (замишљамо уз његову помоћ) како је изгледао Париз
6. јануара 1482. године... Достојевски нас води у Москву да бисмо
је видели онако како је ту Москву
видео Раскољников... И Иво Андрић помера нашу менталну тачку
и ми видимо како „Дрина протиче
кроз тесне гудуре између стрмих
планина или кроз дубоке кањоне
окомито одсечених обала“... Добар
писац преузима Вашу менталну
тачку и помера је током целе књиге са намером да вам нешто каже
или прикаже... Али писац још увек
није омаја - иако и омаја чини то
исто са Вашом менталном тачком.
У стара времена омаје су обично око поноћи пресретале закаснеле путнике, најчешће поред
гробља или на неком уклетом месту. Омаје су се јављале најчешће
у облику неке умиљате животиње
(ређе у облику лепе жене) и код
жртве изазивале страсну, несавладиву жељу (обично жељу за поседовањем). У пола ноћи, окружен
мраком, човек идући креј гробља
види испред себе предивно бело
маче (или пса, или јаре). У њему се
буди јака жеља да то маче ухвати и
однесе кући, да га покаже својим
укућанима, да обрадује децу, да
комшије виде нешто што никад
нису виделе... Та јака жеља блокира његову менталну тачку и фиксира је тако да човек може да види
само омају (предивно мало маче).
Човек покушава да ухвати симпатичну животињу која му стално
измиче, побегне у неки жбун, па
иза дрвета... Тек, ујутру нађу човека у некаквом блату, води, у
некој рупи... На месту на које он
сигурно не би сам при пуној свести доспео... Човек се ничег не сећа,
само се сећа почетка, ноћи и мале,
симпатичне животиње коју је пожелео да ухвати...
Некада се омаја појављује
и као каква ружна сподоба која
човеку украде нешто ситно и непотребно, али довољно да у њему
пробуди жељу за осветом, жељу да
сподобу ухватимо, да је истучемо,
да је уништимо... Наставак приче
је исти... Буђење у блату, води или
некаквој рупи...
Из свих тих прича треба запазити да се ради о томе да омаја
може овладати нама једино уз помоћ неке наше жеље или страсти...
При сусрету са омајом активира се
та страст која је већ у нама а ментална тачка се блокира тако да ми
не можемо са стране погледати
себе и видети колико је смешно и
глупо у пола ноћи јурити по шуми
или ливади неку животињу или
сподобу ма каква она била. Када
би у тим тренуцима човек погледао са стране видео би сву бесмисленост својих поступака и вратио
би се да настави свој пут... Али не
може... Јака страсна жеља блокирала је његову менталну тачку и он
види само омају, не знајући да је
то омаја... Када то буде сазнао већ
ће бити у блату или води, уморан,
преварен и беспомоћан.
Слажем се са Вама да је већина
оваквих прича измишљена... Измислили су их људи да би послужиле као изговор за неко пијанство
или љубавну авантуру али... Ако су
их измислили људи и ако су у њих
поверовали неки други људи, значи
да у човековој глави постоји овакав
образац који уочава заслепљеност
и немогућност самосагледавања
услед страсне, несавладљиве жеље
за нечим. Да није тако, прича се не
би примила и одржала. На крају,
и нас је неко морао измислити да
бисмо постојали.
Постоје ли омаје данас?
Наравно да постоје. Свет је
препун шарених лажа, препун
сјајних циљева за којима јуримо
несвесни бесмислености њиховог
остварења. Омаје су измислиле
„прогрес“ и тржишну економију,
усавршиле производњу, усавршиле маркетинг... Свет је препун
производа који нам и не би били
потребни када вешт маркетинг не
би у нама разгорео страсну, несавладиву жељу да поседујемо
нешто лепо и сјајно, да путујемо у
дивне градове и не знајући шта да
гледамо и зашто смо отишли баш
тамо... Стално јуримо неког да му
се осветимо, да га разобличимо, да
докажемо да смо ми у праву (а све
због неке неважне глупости или
ситнице). Те страсне жеље не дозвољавају нам да погледамо себе са
стране и уочимо колико смо смешни и јадни...
Можемо ли се тако смешни и
јадни борити против омаја, можемо ли се од њих заштитити?
Иако су омаје данас моћније
него што су икада биле, од њих се
можемо штитити једино на начин
на који су се од њих штитили наши
прадедови... Идући ноћу крај
гробља или каквог уклетог места,
они су намицали капу на чело, сужавали своју слику света коју виде
телесним очима и онемогућавали
непријатељу да им види очи... А
све то да би очували могућност
померања менталне тачке... Да
би у сваком тренутку могли себе
погледати са стране и видети бед-
ног црва који се вуче површином
земље замишљајући да је „човек
који гордо звучи“... Они су стално
водили рачуна да ту слику о себи
не изгубе.
Поред ове мере опреза, они
су се стално борили са собом, са
својим страстима и жељама... И
пре сусрета са омајом они су се
припремали за ту борбу. Нису дозвољавали да се страсти и жеље у
њима превише распламсају, држали су их под контролом... Стално
су се трудили да савладају себе јер
су знали да се највеће зло налази у
нама... Човек нема већег непријатеља од самог себе... Ако дозволиш
да се жеље и страсти распламсају у
теби, ако изгубиш битку са собом,
онда ће свака омаја бити јача од
тебе... Преузеће те потпуно и ти
ћеш за њом трчкарати од жбуна до
грма, од грма до дрвета... Нећеш
моћи да се измакнеш да би погледао себе са стране и уочио колико
је смешно и бесмислено то што
чиниш... Када се освестиш, бићеш
до гуше у дуговима, у блату, води,
уморан, преварен и беспомоћан.
Кад би нам онда остало бар времена да се покајемо!?
|5
Тема броја:
ВИЛЕ
Ивана Весић
Док су виле одале по свету била су боља времена него сад што су.
Беше права благодет и срећа, родна поља и виногради, све напредно и свега
доста...
Док су виле одале по свету
била су боља времена него сад што
су. Беше права благодет и срећа,
родна поља и виногради, све напредно и свега доста...
Стари су знали шта виле воле,
а шта не могу да подносе, па су им
угађали. Знали су да много воле
гусле, да милују и усрећују онога
ко уме лепо гудити. Кад је настао
нови људски нараштај, он је виле
све више вређао. Све је више гудио
баје и кланарет, пастири су цео
дан око вилинска стана несносно
пиштали у своје писке. Виле најзад
то више нису могле подносити и ...
одоше за увек. Са њима и срећа народу.
Добро је по онај крај где се
виле задржавају, зато што људима
помажу и доносе срећу. И данас
су гдегод виле по горама и водама,
али од како је дошла на свет пушка
и друге макине, не излазе ван.
А господариле су пространствима. Морима, језерима, рекама, изворима, шумама, пећинама,
планинама, долинама, равницама... Приморкиње, водаркиње, језеркиње, бродарице, нагоркиње,
планинкиње, белогрлке, пештеркиње, облакиње. У белим хаљинама или наге, гојне и снажне, дугачких златоруних коса које покривају
читаво тело, витка и висока стаса,
проводиле су свој чудни живот
далеко од људи, на усамљеним
6 | ОМАЈА /лето 2008.
местима, у пуној слободи. Мада су
се са смртнима сретале и у многе
односе ступале, увек су над њима
показивале и доказивале своју
надмоћ. По добру или по злу. Ко
је њима мио и пријатељ био, видео
је много добра и среће; виле би га
могле оздравити, обогатити, помоћи у кући и пољу, поучити многом послу; удовцу би децу чувале,
правом јунаку у борби помагале,
заљубљенима кад у помоћ дозивају
прискочиле.
Биле су правичне, али и сасвим
свирепе. Осетљиве, али и опаке
кад их неко случајно или намерно
увреди. Неки су људи веровали да
су виле по природи рђаве, други да
су по природи добре и не желе зла
људима. Ипак, сви су знали - могу
да опросте и помогну, да запамте
и казне. Ко би на њихово коло или
вечеру нагазио; усудио се да их у
ноге погледа и примети оно што
их ружи - коњска копита или козје
ноге; осетио како њихове дивне,
бујне косе заударају, јер су волеле
уљима и другим неким мастима
да их мажу, па се још томе зачудио или насмејао; ако би за њима
трагао, посматрао их или им се неким чудом успротивио - томе не
би било лека.
Плаховите, какве беху, могле
су се из чистог мира наљутити а
онда би и поглед био довољан да
устреле човека.
Сујетне, какве беху, гледале су,
ако би која девојка лепотом одскакала, да је на сваки начин наруже
како их не би надмашила.
Завидне, какве беху, кажњавале су оне који би се дрзнули да
певају кроз њихове планине и још
лепше од њих.
Рађане из росе, на некаквом
чудноватом дрвету одгајане, као
воћке или цветови, храњене медом, млеком, маслом и младим јагањцима, у сваке је било три срца
јуначка. Снажне и јаке, ничега се
и никога нису плашиле. Волеле су
све што је слободно, разблудно и
лепо – лепе људе, лепу децу, игру,
весеље, песму. А певале су, кажу
који су чули, тако мило и заносно,
да срце од милине боли и од тог
часа више не можеш слушати људског гласа. Својом песмом могле
су потпуно да омају и од човека
раде шта хоће. Крај вода, извора,
на стаблима, у пећинама, па чак
и у облацима беху вилинска саборишта, ту су оне певале и у колу
играле до изнемоглости. Вилинско
игриште могло се, нарочито на још
непокошеној ливади, познати. На
њему је трава увек зелена или увек
утабана, а у средини место где је
стајао гајдаш. Каткад би онога ко
случајно набаса на њихово игриште изазивале на плесни двобој - ако
би их успео да надигра, покоравале су му се, обећавале и пружале
помоћ у свакој срећи и несрећи и
почесто се са њим се братимиле.
Ако би вили какву доброту или
услугу учинили, одмрсили им косу
кад се где заплете или им начинили хлад док спавају, људи и жене
заиста би им постали блиски, са
њима пријатељевали, братимили
се и сестримили.
Више од пријатељства, желеле
су и лудовале виле за младим и лепим људима. Толико, да би понекада ухватиле и заробиле младића,
па га однеле у шуму или у пећину,
живеле и са њим порода имале.
Више од свега волеле су да
примаме лепог, невиног и честитог момка, али су такву љубав
најбрижљивије криле и строго на-
ређивале својим љубавницима да
чине исто. Овакву, слободну љубав цениле су изнад свега, а према
браку, који лишава слободе осећале највећу одвратност.
Вилу је могао човек да ожени само насилно, ако би јој успео, док се купа или којом другом
приликом, да украде крила и окриље. Изгубивши тако своју снагу
и натприродну силу, она би постајала наизглед обична, као и све
друге жене, а муж - њен господар.
Наизглед само, јер вила никако
обичном женом не може постати.
Чим би јој крила и окриље одузели и тако је заробили, постајала би
невесела, губила вољу за животом
и стално чезнула за слободом. Макар се прилагодила, радила, рађала и силно волела децу своју, годинама и годинама могла је да живи
и живела би са једином жељом – да
се опет домогне своје моћи и оде
за другарицама. Преварила би на
који начин мужа да јој врати оно
што је одузео, па кад се докопа
крила и окриља, ништа је више
није спречавало да ... лети.
Деци својој вила, напустила
их или не, оставља од себе у наслеђе. Мушки вилински потомци
су највећи међу јунацима, најснажнији међу људима. Женска деца
најлепша. Не само своју децу, него
кога год би задојила, даровала му
је вила надљудску снагу, срећу и
радост у свему.
Били су људи са вилама сродници по млеку, побратими, посестриме. Многи је звао мајком и
помајком, а она њега сином и посинком, па су једни другима даровали љубав, пријатељство, заштиту
и помоћ у свакој невољи.
Тако је било када су жене могле бити вештице и виле, када су
умеле и смеле да лете, када су светом ходали јунаци, када се знало
да природом не господари човек.
Виле нису вечне, многе песме
помињу смрт њихову, али нису
зато ишчезле. Уплашиле су се
буке, струје, пушака, нових макина. Можда и нових људи. Зато не
излазе.
Има и данас шума, планинских
пећина, јама, извора, језера, река,
мора и облака, али ретко ко виле
виђа, а још их ређе тражи. Можда
ће се саме појавити. Кад свет опет
буде бољи.
|7
Приче са Жабарског друма / 2:
ВИЛЕ плАЊАНСКЕ
Миле Јанковић
Крај самог Жабарског друма, негде на средокраћи између Мораве и Велике Плане, постојала је од
давнина, шеваром и трском обрасла, Бабина вода.
Та вода беше у остатку напуштеног корита реке Мораве,
кориту још из времена када је она,
рушећи све пред собом, дошла
довде и прогутала чак и старо насеље рибара на својој обали, а његове житеље одагнала од себе, тек
толико да је јутром не походе да јој
краду по који врг воде. Морава је
то своје старо корито често походила, пунила водом и муљем и из
године у годину замуљивала га и
смањивала. Када Морава набуја и
излије своје воде преко обала, поплави и поља око себе, друм Жабарски и куће крај њега, па се суноврати у Бабину воду, завршавајући
своје дивљање њеним коритом,
враћајући се, опет, на свој стари
лежај од шљунка и песка...
Бабина вода се налази испод
саме Циглане, а како је и кућа
мојих родитеља била готово крај
саме Циглане, то значи да је била и
крај Бабине воде. Само Жабарски
друм беше тај који је кућу мојих
родитеља делио од Бабине воде.
У њој је некада било много више
воде. Било је толико воде да је личила на неко језеро. Не велико и
дубоко, али пристојно пространо.
Али, то језеро је Морава наливала
својим наносом у својим бројним
поплавама, тако да је вода у Бабиној води постајала све плића да
би се шћућурила само у свом најдубљем делу. Ту је воде било увек.
8 | ОМАЈА /лето 2008.
Бабина вода је тако названа,
наводно, да сачува од заборава
јуначко дело неке бабе, чије име
није смело да се зна, а која је, у то
напуштено моравско корито, побацала побијене Турке силеџије.
Њих је та баба побила на спавању,
пошто су се прво насилно погостили у њеној кући. А да би сакрила
све трагове помора и спасла село
одмазде Турака, она их побаца у ту
мртвају, напунивши им, претходно, недра камењем са спрудова, да
заувек остану на дну... Можда то
и није било све баш тако како се
причало, али, више њих је то, однекуд, исто знало и у то веровало,
нико није сумњао, а другу причу
нико није имао, нити за њу знао.
Крај Бабине воде, на обали крај
њеног најдубљег дела, који никада
није пресушивао, на некадашњој
моравској обали супротној од друма Жабарског, расле су велике тополе. Боље речено, постојале су.
Постојале су, јер више нису расле.
Биле су већ толико времешне да
су, и по висини и по ширини, постигле највише што топола може да
постигне. Свако стабло дебело, толико да га ни неколико људи заједно није могло обухватити. Изнутра
шупље, а споља без коре. Како су
та стабла била веома дебела, то је
и шупљина у стаблу била велика,
толико велика и пространа да се
у њу могло сместити и по неколи-
ко чобана. Корисно, посебно кад
окиша или се ветар сјури у долину са околних брда и почне да вија
шуму од кукурузовине по пољима
и врбацима. Северац се залети са
западних брда, јурећи долином и
тек, кад наиђе на стамене тополе
и моравске врбаке, почне да хучи,
стење и јауче, провлачећи се кроз
њихове крошње...
У тим су шупљарама, ујесен
и зими, кад ветрови завладају
равницом, чобани ложили ватру.
Ватра више није могла да запали
нагорела стабла топола. Само је
његову шупљину мало више гаравила. Иако је у њима ложена ватра, оне су, ипак, и даље опстајале.
Причало се да је то због тога што
су те тополе биле вилинска стабла,
те да им, због тога, ни ватра ништа
не може.
Око стабла није било траве.
Само гола земља – нешто као песак. Причало се да ни трава неће
да расте на месту где виле коло
воде. А оне су, наводно, баш око
тих стабала играле, а свирци, седећи на гранама, свирали. Њихове
гране беху кратке и веома дебеле,
од њихових раскошних крошњи
ветрови су, одавно, отргли све што
су могли да отргну. Остали су само
дебели патрљци-почеци грана до
самог стабла. Остало је отпало, иструлило око топола или сагорело у
неким великим и топлим чобанс-
Илустрација: Миле Динић
ким ватрама које су чобани из затрке прескакали.
По тим дебелим остацима грана чобани су се пентрали, а могло
се и ходати, па чак се, на њима,
могло и мимоилазити. Са њих су
чобани посматрали Бабину воду,
стада на ливадама и у густишима,
пролазнике на друму Жабарском...
Старији људи приповедаше да
су гледали како се, по гранама, у
топлим летњим ноћима, вије нека
плавичаста светлост. Увек лети и
увек око поноћи. Причаше и деда
Рала како су га, више пута, свирци
који тамо свираше, будили својом
свирком и песмом.
– Спавам ти ја тако... Лети,
знаш, у кући зна да буде велика запара, па ја под трем. Много боље
за спавање. Пирне каткад. Ако и не
пирне, нема бар да гуши. И, таман
да заспим, а оно коњи у штали ржу,
њиште, скачу по јаслама... Јасла
од деблих тополових дасака. Коњи
ногама па у јасле. Само ођекује.
– Шта траже по јаслима?
– питам се ја и одлазим да видим
– рече тако тихо и тајанствено, да
последње речи скоро и да нисам
чуо. Баци опушак догореле цигарете на земљу и згњечи га врхом
гумењака.
– Устанем ти ја да погледам
да стока није прескочила улар,
да се није замотала. Оће то... Кад
оно коњи у мутну пену. Дахћу ко
парњаче. Подрхтавају. Просто,
трепере. Играју им дамари – тако,
све тише и тише, мој деда описује
ту тајанствену појаву. Бленем у
њега широм отворених очију...
– Ознојени, као кад ору? – додајем ја, како бих показао деди да
могу да замислим колико су коњи
уморни.
– Јес, јес! Бога ми и више! Ал,
ноћу коњи не ору. Коњи мокри, а
гриве им уплетене! Све кика до
кике! По неколко кике на сваком.
Праве правцате кике, људи моји!
Овога ми крста – прекрсти се деда,
застаде мало, подиже руку и показа пут Бабине воде.
– А там, дала се нека свирка
– окрену се према Бабиној води, и
у мах, лицем му пређе као неки
осмех. Као када га нека радост на
трен освоји. Али, не само радост.
Беше то и радост, а и нека туга...
– Свирају ћемана, свирајчићи
и армонике. Бију таламбаси – деда
се подиже мало са столице и као да
би да крене на ту игранку. Поглед
му одлутао у неке даљине. Као да
све то види управо баш сада, некуд
преко Бабине воде.
– А коњи? Шта беше са коњима? – питам ја да га вратим из тих
даљина у које гледаше.
– Ааа, коњи? Шта коњи? Ааа,
јес! Те раге су за јахање. Нека и
јашу. Шта ће да им фали? Лакше
им је да и јашу, нег да ору – помирљиво прихвата деда све да је нормално када се о вилама ради.
– Па, виде ли, бар, где то свирају? – упитах га са жељом да ми
исприча причу о игрању под гранама великих топола.
– Шта ти ја знам?! Свирају негде тамо. Тамо, преко воде. Ђаво
ће га знати. Одавде се не види!
Само се чује. Чује се ко да су, ето,
баш овде. Преко пута. Ал, нису ту,
нег тамо...
|9
– А, да ли знаш шта баба каже у
вези те свирке и о вилама? – упитах га, а како деда ништа не рече,
одговорих ја.
– Каже, то је зато што мало
више увече цугнеш, па ти онда и
комарац музика – покушавам да
изазовем деду да прича даље.
– Цугнем! Каже, цугнем мало
више?! Зна она да л ја цугнем и да
л ми од тог свира у ушима! Ма, ја
могу да се нацрвцам и да ме изнесу на Мораву, заједно са креветом.
И тад нема да буде свирке. Зна она
све! Није то то! – застаде мало, па
настави:
– Ето, на прилику, онда кад су
ми украли дебелу свињу, буре ракије и... још нешто тад дигоше...,
исто сам спаво напољу. И тад сам
увече попио. И то, богами, прилично. Ал сам ноћу устајо да полијем даске у обору да се свиња
лади. Ако и попијем, ја памет не
попијем. Што тад нисам чуо музику? Но, зна она све! Зна она да
мени то свира у ушима – насмеши
се мало и одмахну руком.
– Ето, то ми ниси никад причао! – рекох то као молбу да бар
сада исприча.
– Нема ту шта да се много
прича. Спаво сам тад напољу под
тремом. Чувао то мало у подруму,
штали, обору од лопурди. Ал, шта
то вреди?! Лопурде чистиле ко
метлом! У крађу ишли колима. Украду, па у кола. Тако су ми украли
свињу, дебелу свињу, буре ракије,
ам за коња... и шта ти ја знам шта
све још! А мени, поред кревета,
тамо да ми је била глава, оставише добро зашиљен багремов колац.
Да сам чуо музику, да сам чуо њи
како краду, не би ти данас ово ни
причао. Узели људи па то ти је. Но,
нису узели само мени. Плевели
редом. Од куће до куће.
– А то са свирком преко воде?
Шта беше тада, тако ти Бога?
– тражим да ми настави причу о
вилама.
– А то? Било па прошло! – одмахну руком деда, као да то није
ништа.
– Па, баш што је прошло! И
10 | ОМАЈА /лето 2008.
што тога данас више нема – одговарам му ја.
– Ко каже да данас више нема?
Има и данас! Било је тога од како
је света и века! И биће га. Само не
могу сви то да чују, а ни да виде!
Не приказује се то баш свима
– рече деда, слежући раменима.
Хтедох да питам зашто се то неком
приказује, а неком не, но ништа не
изустих, већ оћутах и сачеках да
деда настави.
– А за ту свирку, реко ти ја, једне ноћи, беше некако око Видовдана. Таман сам, чини ми се, добро
заспо, кад, чујем ја да тамо лупа
нешто! Ко таламбаси, ко неки бас
да басира. Пробуди ме та лупњава,
па се одма потом даде така свирка... А Боже, господе! Разлама се
преко Бабине воде, па ођекује.
Никад нисам чуо у животу да тако
лепо свирају – утонуо деда у неку
милину, па се само чешка испод
шајкаче.
– Придигнем се ја мало. Послушам... Ћу да идем, решим ја! Е,
богами, ћу да идем, па нек пукне
да пукне! Има да се прикрадем
до шевара и одатле ћу само да и
гледам. И ништа више. Тако ти ја
пођем...
– Хвала богу да си решио!
– похвалих одушевљено деду и пре
но што заврши оно што хтеде да
каже.
– Врага! Јес, решио! Ал, ништа... Дођо ти ја до капије. Уватим за
резу. Таман да отворим. Оно опет
свирка. Нека нова песма! Станем,
слушам ту музику! Слушам, па се
тргнем. Де си пошо, бре, луда главо? – питам се ја у себи. Де срљаш
ко прасе у сурутку?! Постојим тако
још мало, а свирка не престаје. Ја
би ишо. Ал... И тако ти ја оћу-нећу,
оћу-нећу... На крају, скупим ти ја
пинкле, па беж у кревет. И не окрећем се више. Покријем главу
поњавом, а оно, опет свирка. Чује
се. Ја само слушам. И не мрдам.
Тако сам и слушо неколко пута. Ал
нисам никад прешо друм...
– Да л би имо неке вајде да сам
и ишо? А још... Чуо сам да није
баш ни здраво да се мешаш ни
у вилински посо, ни у њине игре.
Боље и не дирај, нити им сметај!
Ако нешто и чујеш или видиш, заобиђи, окрени главу! – озбиљно ми
саветује деда Рала...
– Па, што не оде, бар, до шевара? Па, одатле бар мало да привириш...
– Шевар! Оструга! Вода! Блато! Шта њи брига за то? Оне не
фермају то! Ће да се сакријеш у
шевар? Оћеш! Мало сутра! Брига
њи за Бабину воду! Оне могу час
там, час овам. А де ћу ја? Де ја да
се скунџуљим кад би ме нашла у
шевару?! Зато ти ја, до капије, па
у кревет...
– Ја бих, богами, ишао бар до
Бабине воде. Како кад би се, у то
време, враћао из њиве путем поред Бабине воде? Ето, закасним из
њиве?...
– Ти би?! Ти би све! Куротресило једно! Мислиш ли ти, све што
мрда, то се и једе? Јок, синко мој!
Мораш више са памет – показа прстом на чело, одмахну руком деда
и насмеја се.
– Ама, питам шта би се десило
да туда пролазиш са посла? Косио
си, па одоцнио? Да ли би те оне и
онда напале?
– Шта би било? Шта би било?
Ко то зна? Некад човека дирају,
некад не дирају. Неког оће, другог
неће – замисли се и као да се још
нечег важног присети.
– Ето, покојног Васу су јашиле
васцелу ноћ! Јашиле га, јер није
имо друга посла, нег да расплиће
кике са коњски грива. Оне, онда,
узјашу њега... Ђебрале га тако сву
ноћ по шљивару. Ето ти, па сад
расплићи гриве коњима! И, од тад,
доби човек неку болечину, неки заптив, неку крку, асму, шта ли је?!
Бајала му баба Невена, пио бели
слез, крушке оскоруше и трњине.
Бог сам ће знати шта све још?!
И, де је он сад? Нема га! Кашљао
тако, кашљао и дању и ноћу. Кашљао и душу је искашљао, сирома,
за живота. И та асма, тај заптив, му
и доакаше. Загуши га, једног дана!
Дувао ко пиле кад гута глисту. Све
само зато што му много сметале Из старих архива
кике на коњским гривама.
– Значи, деда Васа од тог...?
– изненађен тим сазнањем, по
сећањима прибирам успомене на
тог доброг старца. Колико је само
пута деци, а и ја сам био међу
њима, давао крушке, шљиве, јаНачелничество Окружија
који се треви кад се исте виле игбуке из свог воћњака око колибе,
јагодинског шаље акт: рају тунак, нестане као да у земљу
у којој је годинама самовао?! ОтМинистарству унутрашњих дела
пропадне, као што се случило са
падну воћке ноћу, а он их са зором,
7. маја 1841. године, ове садржине: множином овдашњих житеља, за
пре него пусти свиње да ришкају
које се ни дан данас ништа не зна.
по воћњаку, покупи... А затим, наКад се пође Цариградским друКако држим да је через ови
гло се тргнух и упитах шта је било мом из Јагодине наиђе се с десне
исти вила споменуто место зовоса тим другим који је имао посла стране друма на мали брежуљак
мо „Трло“ нечастиво и да би народ
са вилама.
код села Лугомира, који је израс- бијо стишан од погибели какове,
– Ааха! Јес! Тај други је био... тао ситном царевом шумицом, и
наредио сам протопрезвитеру да
Како се само оно зваше, да му ту лево јесте једно место звано
сад у ову прву недељу, са свима
мајку? Да, да... Само, како се оно „Трло“, на коме је ударен крст са
овд. поповима отиду на поменуто
зваше...? Да ме убијеш не мог да распетијем „Исуса Христа“, око
место „трло“ и ту, у присуствију
се сетим како се зваше! Био је Ли- кога се искупљају сељани о благом
народа, очитају молитве и окревађанин. Воденичар. Ама, како се дану „Лазареву суботу“.
пе Богојављенском водицом исто
оно зваше? Знам човека... Ал да ме
По вередостојном причању г. „трло“ и сву околину споменутог
убијеш... Не мог да се сетим, па то Тасе, харачлије циганског, г. протосела Лугомира.
ти је! А на вр ми језика... но, није презвитера овд. г. Марка, кмета
Ако се и после овог молепсважно! Њега узеле ноћом из мо- Јанаћка и прочих граждана овд,
твија биду скупљале исте виле на
равке! Оне... Знаш... Спаво човек
на у речи стојећем „трлу“ сваку споменуто место, поднећу повтоу воденици и, у глуво доба, дођу поноћ скупља се дванаест вила са
ро известије Министарству с мнеоне. Оће-неће, оће-неће, оне га из- дванаест страна, све у белини, са
нијем да се споменуто село расели,
веду из воденице, па с њим у коло. спушћеним косама до чланака и
друм исти напусти, скрене на друОбрни, окрени, па васцеле ноћи! свака са два дуга крила. Туна играју
гу страну и лево и „трло“ да се преМоро човек да са њима игра, ваљ- вретећи се по истоме „трлу“, а кад
копа и засади са глоговим трњем,
да, и по дрвећу, и по трњацима, и
први певци кукурекањем огласе боцом и копривом, те ако му биде
кроз врбак, по купињарима... Ујут- зору, исте виле покупиду прашину
какав аир.
ру, не мож, просто, да препознаш са „трла“ са обадве руке и онда се
човека. Модар ко чивит. Изгребан, разлете свака на своју страну.
Начелник Окружја јагодинског
рекло му поцепано, у ритама, ниПредпоменути граждани уве- полковник
како. Опанци му, скроз на скроз, равају да сваки онај намерник
Рад. Спиридоновић „Ратарад“
отрцани. И чакшире му нису биле
много боље. Ал, ко те пита за чакшире? Важно је глава да се сачува.
Ал, њему, ништа друго није фалило.
– Знаш ли, можда, да ли је тај
још увек жив? – упадох питањем,
јер се зуцкало да се онај кога виле
узму под своје не наживи још много живота.
– Бог да зна! Ваљда је жив. Што
не би био жив? Сигурно да је жив...
И, ето, мож овако, мож онако. Све
зависи кака ти је судбина – како ти
је суђено! – то рече и устаде, пође
према штали, да мало размрда
ноге...
Вилинско коло
| 11
ВИЛА ТАЛИЈА
Раде Вучићевић
Ђед Андрија дрхтавом руком отресе пепео с цигаре. Погрбљен и мудро тужан гледао је негде у даљину.
Каже да је преко главе претурио све и свашта. И још каже да се за овај живот исто хвата: „Живио ко брав
или ко лола, свеједно је. Стигне крезуба вилица, дрхтава рука, олињала глава, шупље и труле кости, слаби
вид, све оно што ни у сну не волиш.“
И њега је то стигло. Само је за причу увек оран. И ето, каже:
„Био сам млад, лијеп и јак. Дизао сам џак од сто кила ко јагоду.
Волео сам, богме, запјевати и повести коло, ударити човека, волио
сам, јеби га, све. Нисам се бојо
жива међеда. Али, неђе око Илиндана, све крене другим путем.
Одем по мливо у воденицу са воловима. Увијек сам имао јаку стоку. Покојни Стеван млио ко снијег.
Испалачим волове, бацим им по
свежањ шаше, па ћерај комендију
са Стеваном. Е, умио је тај затурити шалу да заборавиш која су доба.
Само, прштало би му брате из уста
ко да те пљује кад виче. Био је наглув, ваљда од сталне буке. И тако,
кад се растасмо, већ давно смркло.
Сједнем на оно мливо, па
поћерај волове. На Милоњи бронза уситнила ко ђевојка у колу, милина једна. Рушко је био лењи, па
његово чекетање личи на звоно.
Богме здријемо сам подробно. Волови сами знају пут. Мени
се неки сан навлачи на очи. Бојим
се спашћу с кола. Била је помрчина ко тијесто. Одједном, мјесец
се прогура између облака. Његова
златна тепсија висила је ко зрела
крушка. Топли вјетрић ћарлија,
меденице звече. Кад, угледах ватру. Протрљам очи: јесте ватра, и то
12 | ОМАЈА /лето 2008.
у небо удара. Волови иду све ближе и ближе. Знадем мјесто – туда
нема шта горети. Била шеница.
Миломир међу првима пожео.
Ма, била је и по јака, али, ко вели,
удариће киша, пропашће. Ено му
жита још у котару неовршена. Бих
ја у те мисли, не спава ми се више,
кад волови успорише. Утрну звук
меденице и полако преста. Начисто.
Кад сам ја погледо, око ватре
игра коло каког дотад нисам виђо.
Ђевојке ко уписане: ухватиле се за
руке па играју, играју а музику им
ни видим ни чујем.
Стоје волови, стојим ја. Оне
вијају Миломировим стрњаком
оном својом љепотом и красотом
да ће очи испасти. Танке им аљинке, бијеле, а коса дуга, црна ко
зивт. Ниђе кике, ниђе машње. Лете
косе девојачке, лете ноге, лете оне,
ко да су биране лијепе од најлијепших.
У мени све стало. Срце бије ко
бубањ. Аваза ниђе. Викно би Милоњу, Рушка, сишо би с кола, шино
би иг, но ничим. Само гледам. У
неко доба, стаде оно коло, смањи
се ватра. А она што је држала у
колу кеца приђе мојим колима.
Кад сам је загледо, дијете моје,
видо сам да није иксан. Нака се не
може родити. Ма, љепша је од оног
што би ти умио причати о љепоти.
Обиђе око кола, подиже ногу на сачаницу, забијеље се бутина. Пипну
оне џачиће па сједе. Волови сами
пођоше. Ама запели ко да вучу ватове камења, а јок нас и неколико
џакова.
Коса ми се дигла увис, по
леђима иде нека ладноћа. Умро
сам од стра. Она се поче примицати. Дође уза ме. Пружи ми руку.
Бијела јој кожа ко Стеваново мливо. Очи јој горе ко жишке, а ја се
стресо од неке ладноће, а врућина
ми. Почех се знојити. Она пружи
обадвије руке и насмеја се. Ладна
ко гуја, не умијем ти рећи. Пожељек је некако, оно, мушки. Не
знам. Погледак је. Осјетих њене
прсте под мојом кошуљом. Моје
шаке напипаше крупне једре дојке. Загрли ме. Осјетих мирис косе,
земље, тамњана, осјетих како се
губим из памети.
Сјутрадан, осванула Огњена Марија. Покојна мајка, чујем,
прича стрини Миленији како је
послала дијете по Живану гатару.
Знам све шта вели, али занемого
сам. Лежим на сламљачи и гледам
у дувар.
Око подне дође Живана. Мајка јој вели како ме чекала до
је проклетицу мого и виђети. Само
је замишљам док је осјећам.
Ево седма је година како ми не
долази. Волио би да умрем: јопет
би је видио“
– готово заплака ђед Андрија и окрете жар цигарете, наопако, у
уста. Не осети бол. Само пљуну крезубом вилицом. Сукненим рукавом
обриса сузно, изборано лице, на којем се блисташе тужне, али мудре
очи загледане у даљину, чији видик нисам осмислио.
Видео сам, недавно, Миломирову њиву. Пре пола века ту је био
стрњак. На њему, као на длану, и сада постоји правилан круг вилинског кола. Обележен је за свагда. У њему се нешто светлуцало: сузе ђеда
Андрије. Или нешто друго?
Илустрација: Миле Динић
пред зору. Кад су запјевали трећи
пијевци, вели, запалила луч и
пошла да ме тражи. Нашла ме код
Миломирова стрна, вели, како лежим на џаковима и како волови
преживају, а ја ладан, знојав и, да
простиш, го ко од мајке рођен. На
мени ни кошуље. Још, да простиш,
од мене се циједи она мушка сила.
Само је срце ударало, те је веселница знала да сам још жив.
Покрила ме својом џоком, повела волове, крстила се и једва ме
увукла у кућу. Упалила је кандило
и славску свијећу. Милоња и Рушко били су мокри ко покисли. Није
било мекиња на које би дигли главу. Одма су полијегали.
Тако сам чуо шта се са мном
десило.
Живана се нагну нада ме. Добро ме погледа, заврће главом, а
онда заиска цијеле воде, жара и
летећи метак. Покојна мајка јој
принесе, а онда чујем како зацврча угљевље. Чуо сам и како разливено олово удара у дно суда и како
Живана нешто одбраја.
– Црна друго, – вели Живана
мајци – овај твој несретник награисао. Између празника наишо на
вилинско коло. Море ти лежати
седам дана, седам мјесеци, седам
година. Море ти умријети за седам
сати. Срећа твоја што си ме одма
звала. Спасићу га. Донеси ми два
ћилима, двије шаренке, два дуката, два пијевца, две пилице, двије
иљаде динара и случајно не зажали, кукала ти мајка, док му чини
не скинем.
Ко туђим очима, гледо сам
мусаву Живану како баје и петља
нешто око мене. Нисам јој осјећо
руке док ме је пипала. Одма сам
заспо.
Седми дан: усто сам са постеље. Боље да нисам. Да простиш,
више никад нисам мого са женама. Нисам се ни женио. Понекад,
између два празника, у ноћи пуног мјесеца, осјетим мушкост. Ко
да усним, ал’ јопет, нисам будан,
нисам заспо. Она дође. Осјетим
је. Биде све и јопет се циједи она
мушка сила. Ма све би дао кад би
| 13
ВОДеничарске
Приче
Биљана Јанковић
На источној страни овог мог
брда извире Звекара, а на западној
Рамнава. Кад сиђеш са ове падине
доћи ћеш на развође где се њих
две уливају једна у другу; ту настаје Златни поток. Ко му је дао то
име – не знам, мада неки кажу да
је у нашем крају у доба Немањића
било рудника бакра, цинка и олова, а и сребра. А на два километра
низ Златни поток, на једном ћувику са десне стране долине, налази
14 | ОМАЈА /лето 2008.
се неко старо гробље, сељаци га
зову Старо саско гробље. Баш низ
средину тог гробља силази колски
пут, али туда омркне само ко мора
јер се тамо стално привиђа.
Тако прича Огњен Влатковић,
један од воденичара са Златног
потока, док десном руком покрива очи од бледог зимског сунца, а
левом показује низ долину. И наставља:
Цео живот провео сам у воденици. Задруга јака, а ја посмрче;
отац ми погинуо у Колубарској
бици, а моја сирота мајка мене родила у неком каналу у Љигу. Није
надживела оца ни годину дана.
Гајила нас је нека баба Симка,
више смо били гладни него сити,
али некако одрастосмо.
Кад ми је било десет година
одреди чича Марко, старешина
у задрузи, мене да чувам стоку.
Штале су нам биле подно Врлих
страна, баш код Попових извора,
на једно километар од места где
се Поповица улива у Златни поток.
Дадоше ми торбу и две преобуке,
нове опанке и неки стари карабин
и рекоше ми како се њим рукује.
Ручак је требало да ми доноси станарица (она која брине о млеку,
сиру и сл.), али она донесе комад
киселе проје и остави ми једну војничку чутурицу млека; немам у
чему да узварим, а нисам могао да
једем некувано.
Поред Златног потока наша
задруга имала је воденицу у којој
је и лети и зими био исти воденичар, деда Лука. Ни њега нису гледали много боље од мене, па сам
се ја некако прибио уз њега. Он
ме научио како се плету вршке од
врбовог прућа у које смо ловили
рибу, како се лови дивљач, и како
се прави пређа у коју смо хватали
рибу кад се мрести. Научио ме да
пустим воденицу и да испечем колач...
Било је много посла у воденицама тих година. Само што је почео Ускршњи пост, ја сам већ био
научио све што је један воденичар
морао знати, хранио сам стоку и
брао зеље по долини, деда Лука је
ноћу хватао рибу, ујутро је завијао
у зеље и пекао у црепуљи, а кад ја
намирим стоку слао ме да осталим воденичарима однесем печене рибе, за случај да неки од њих
обноћ није у својој брани ништо
уловио... Тако сам упознао тај свет
воденичара, јер је свака задруга
имала своју воденицу. Ноћу су се
окупљали, пили ракију и причали
неке приче од којих се мени дизала коса на глави.
Један од њих, чича Средоје,
Бог да му душу прости, једном ме
помиловао по глави и рекао да ћу
као воденичар имати прилике да
свашта и чујем и доживим. Можда
се не бих ни сећао тог разговора да
баш тад није стала воденица. Деда
Лука се нагну и захвати жара у ватраљ па ми пружи и рече да саспем
у жрневље. Ја сасух и упитах што
је воденица стала, а он ми рече да
се виле играју у омаји па су је зауставили. Воденица опет крете, али
су сви воденичари преноћили код
нас.
Другог јутра погледао сам у
вршке: ниједна риба није била
уловљена. Тог јутра смо први пут
добили рибу од других воденичара. Касније ми је то било сасвим
нормално, узјашем коња па од воденице до воденице да питам је ли
ко остао без рибе...
Вилинско коло
Неколико година касније, ја
сам деда Лукином бритвом обријао
браду ређу од маховине на јужној
страни дрвета и, да опростиш, тек
био почео да гледам жене испод
појаса, кад једне вечери уз Дамњанову ватру чича Средоје рече да се
ноћас мрестила риба на плићаку
где се Поповица улива у Златни
поток, па да понесемо пређу и нахватамо рибе за севапа, да се бар
десет дана не морамо мучити да
ловимо у вршке. Прихватише воденичари. Само што сам кренуо
уз лотре на таван да скинем пређу,
кад скочи Дамњан Јеремић и викну да помажемо јер су се некоме
од помељара отели коњи. Сви потрчаше из воденице, ја скочих са
оних лотри на земљу па за њима на
врата и стигох таман на време да
видим како коњи у пуном галопу
пролазе поред воденице. Кочијаш
није био у колима, а коњи су грабили као бесни. Коњи Јовише Гаровића, добро сам их познавао јер
су важили за најбоље у селу. Дамњан је имао једног брзог и лепог
вранца од ког се није одвајао, ал је
баш те вечери дошао пешке. Остали воденичари једва да су и знали
јахати, а и да су знали нису имали
шта јер су коњи били привилегија
најбогатијих. Деда Лука ми тад
спусти руку на раме и рече да сад
могу да проверим колико вреди
мој вранац Драган, тако сам звао
једно ждребенце које сам од неког
Циганина купио за торбу брашна,
и хранио га све док није постао
један од најбољих коња у долини.
Никада га нисам везао у штали,
а кад звизнем у прсте, само ако
може да ме чује, мора ми доћи.
Звизнем ја у прсте, Драган излети
из штале ко из пушке право мени,
ја га узјашем онако неоседланог,
па за Јовишиним коњима. После
једно километар оштрог галопа
стигнем ја коње и кола, уједначим
са коњима, некако дохватим кајасе
и зауставим кола. Чим се коњи издуваше, учини ми се да чујем неки
слабашан јаук из каната. Окренем
се и погледам, а оно у канатама
лежи Јовишин млађи син Маринко. Преко њега је било набацано
неколико врећа са кукурузом или
пшеницом. Није отварао очи, а на
месечини сам јасно могао да видим сваку кап зноја на његовом
челу. Оно мало кошуље што је вирило испод џакова било је ишарано неким тамним пругама. Тек кад
сам дотерао коње до воденице и
кад су га људи спустили поред ватре видео сам да је то крв. Никада,
ни касније за време рата, нисам на
живом човеку видео толико крваву
кошуљу.
Захватише они омаје и у њу насуше жара, па кад се угљевље слеже мало, умише и напојише јадног
Маринка. Он дође себи и поче одговарати на питања. Разумео сам
да је био кренуо у воденицу, а њихова воденица била је изнад наше.
Нису имали свог воденичара, него
кад им затреба брашна они неког
одреде да иде и самеље. Тако је
Маринко пред смирај кренуо у воденицу, али је на развођу налетео
на вилинско коло, а младост-лудост му није дала да се врати него
само викнуо на коње да наставе
даље. Каже: мислио да су неке сеоске девојке. Он тако вели, а оне
га ухватиле и у њему бога убиле.
Само нам рече да кажемо његовима да због овога не криве никога,
да не мисле да га је неко тукао јер
су га убиле виле. Јадник, једва је
говорио, а био је сав модар као чивит.
Чича Средоје, најстарији међу
воденичарима, нешто љутито
прогунђа себи у браду, без имало
жаљења смаче кошуљу са сиротог Маринка, смота је под пазух
и изађе из воденице. Дошао је тек
пред зору носећи мокру али чисту
кошуљу. Навукао ју је на Маринка
и мало га напојио водом из своје
чутурице, и он дође себи. Дуго је
после тога боловао, а оне модрице на кожи остале су му до смрти
– заврши причу Огњен Влатковић.
| 15
вилинска
песма
Васо Пештерац
Са покојним Чедомиром Жиловићем из засеока Прођице, провео
сам у разговору многе зимске вечери педесетих година прошлог века.
Био је то мудар горштак који је свашта знао. Умео је тако лепо да
прича као да је неке велике школе завршио. Памтио је многе приче и
легенде које су се од памтивека преносиле с колена на колено у овим
крајевима. Једне вечери исприча ми ову причу:
Цртеж: Стојан Ђурић
16 | ОМАЈА /лето 2008.
Стари Жиловићи су се населили у засеок Пређицу, где се и
сада налазе, још у првој половини деветнаестог века из Никшићке жупе. Било је то у доба владавине кнеза Милоша обреновића,
када је ово подручје било пусто и
ненасељено. Заузели су најлепше
комаде земље и Поље са извором
Зечевином.
Стари Илија Жило имао је
шест синова и сви су били као од
брега одваљени. Једно вече позва
их он и рече:
– Ових дана искрчићете ону
раван у Стојковини. Тамо никад
није орано, земља је добра, посејаћемо пшеницу.
–То је далеко у шуми – успротивио се један од Жилових синова.
– Па, шта ако је далеко? Зар се
не може прокрчити пут до куће да
се на воловима свуче жито?
Синови прихватише наређење
свог оца и већ сутрадан су почели
са радом. Данима су раскрчивали густо буково и грабово грање,
секли и вадили пањеве и равнали
земљу. Искрчише коров и шибље и
направише њиву равну као тепсија
и спремну за орање. Земља је била
плодна и растресита.
Посејаше пшеницу.
Пшеница је расла модра и густа, и све је говорило да ће жетва
бити добра. Пред класање таласала се као море.
Једног јутра дотрча кући Ристивоје, један од Жилових синова,
задихан и заморен, као без душе.
Сав узрујан и усплахирен рече
оцу:
– Био сам на Великој њиви.
Пшеница је сва погажена. Као да
је по њој газило педесет пари волова. Ни један струк није остао усправно.
– То не може бити! – узвикну старац, зграби штап и одјури у
Стојковину.
Кад стиже на њиву, зграну се.
Сва њива је била погажена. Жито
је било поваљано, али само на једну страну, од југа према северу.
Старац, кад ово виде, ухвати се рукама за главу, хукну и рече:
– Немогуће! Овако нешто нисам никада у животу видео!
Врати се сав утучен кући, сазва синове и рече:
– Немојте гонити стоку на
њиву. Нека остане онако како јесте.
Друге године, Жиловићи у
пролеће на Великој њиви посејаше хељду. Кад је изникла, хељда је
добро расла и напредовала све до
цветања. Једног дана освану погажена. Ниједан струк није остао
усправно.
Дуго после овога стари Жило
је разбијао главу, питајући се шта
би то могло бити и ко то ноћу гази
жито. Пала му је једна мисао на
памет, али није имао доказа за њу,
па своју сумњу никоме није саопштио. Само је ћутао и вртео главом.
Кад су идуће године на Великој њиви Жиловићи посејали јечам, стари Жило опет позва синове и рече:
– Кад јечам буде пред класање, сваке ноћи по двојица вас ће
да стражари с пушкама, скривени
негде украј њиве, где вас нико не
може видети. То нама неко чини
освету. Кад дође да прави штету,
немој да се устежете, већ пуцајте!
Речено, учињено.
По двојица синова сваке ноћи
су наоружани чували јечам на Великој њиви, скривени у жбуњу на
ивици шуме. Из ранијег искуства
знали су да је њива била гажена
кад је небо било ведро, по месечини.
Првих неколико ноћи ништа
се није дешавало. После великих
вечера наступила је мртва тишина.
Сенке дрвећа на месечини, црне
и издужене, сабласно су шарале
њиву са младим житом. Ништа се
није чуло. Ни глас птице, ни завијање вука.
Једне ноћи, скривени на ивици шуме, чувари изненада угледаше коло девојака на средини њиве
које су играле у круг. Месечина је
била као дан. Девојке су биле обучене у беле хаљине, са расплетеном косом низ леђа, и ђерданима
око врата; оне играју, а златни им
ђердани чудесно и сабласно звецаку у ноћи.
Држале су се за руке, играле и
певале. Прва, која је водила коло,
почињала је песму а остале су прихватале. Јасно и разговетно чуле
су се речи песме:
Оп, тако, опет тако!
Још једном опет тако!
Тако бела опет тако!
Не турај хлеб на хлеб!
Не удри краву уларом
и не отири се рукавом!
Не враћај воду на воду!
Не кувај двапут пшеницу!...
Чувари, слеђени од страха, све
су посматрали и слушали без гласа. Нису се усудили да било шта
предузму.
Кад су петлови запевали, вила
је одједаред нестало, а са сванућем
су имали шта да виде: жито на
њиви било је сво угажено у круг на
једну страну, са југа према северу,
тако да ниједна влат није остала
усправна.
Све испричаше оцу, шта су видели и доживели те ноћи на Великој њиви. Стари Илија Жило рече:
– Био сам грешан. Мислио сам
да нам неко намерно гази жито
пред класање, али, ето, нисам
био у праву. Не говорите ником о
томе, али више тамо нећемо ништа сејати.
Не месту, дубоко у шуми Стојковине, где су некада стари Жиловићи сејали жито, много доцније
израсло је борје. Велики борови
прави као стреле стајали су тамо
све до шездесетих година прошлог
века. Нема их више. Сви су исечени.
За овај пропланак, све до данашњих дана остао је назив „Велика
њива“.
Сусрет
са вилом
Пред Први светски рат стари
Васо Бољугић из Голова враћао
се из Чајетине. Ноћ га је била ухватила на Весовића гају. Кад је из
Грабовице изашао у Пређицу, велику ливаду, на месечини на једној заравни угледао је коло девојака како играју. Јасно је чуо њихов
кокот, смех и звецкање ђердана.
Одмах је скренуо лево низ ливаду
са намером да их широко заобиђе.
Идући около, спази како брзим корацима иде према њему једна од
девојака. Била је обучена у бело,
са косом расутом низ леђа. Носила је велики златан ђердан који јој
је при ходу звецкао. Стари Васо је
застао. Кад је пришла, девојка стаде и запита:
– Чича, јеси ли шта видео или
чуо?
– Нисам, дијете. Стар сам и не
чујем добро и слабо видим. Одоцнио сам из Чајетине и журим да
што пре стигнем кући – одговорио
је он.
– Иди, чича, кући и нека ти
је срећан пут. Да си казао да си
нешто видео или чуо, своју кућу
више никада не би видео.
То је казала и отишла колу.
Васо је стигао кући, али оно што
је доживео те ноћи испричао је тек
сустрадан укућанима. Отишао у
Пређицу и изненадио се кад је на
заравни видео круг угажене траве
као да је играло коло.
| 17
ВЕРЕНИЦА
СА ОНОГА СВЕТА
Златимир Пантић
Ја сам та’ Момир за кога су
чули сви у Источне Србије. Чудило се и велико и мало како живот
мож’ да се поигра с људском судбином и како то баш мен’ да снађе.
Оно истино, ја сам порас’о у подножју чувене Мироч планине, на
које се још од времена Краљевића
Марка појављују виле и змајеви,
па ми се нешто од тога завукло под
кожу и у душу. Не мож’ то да буде
баш случајно и тек тако. Ја сам ка’
дете чувао овце и козе по Мирочу,
ал’ тад’ ништа нисам вид’о од те
преказанија, мада су моји старци
из фамилије и виђали и често причали. За мен’ је моја планина била
све у животу. Волео сам ју ка’ своје
очи, ел сам с њој сваки дан глед’о
лађе на Дунаву, одакле се пружао
видик на све четири стране. Само
од планине није могло да се живи.
Моји су се некако трудили око
стоке и око продаје дрви, ал’ ја то
нисам мог’о, па сам од оца тражио
да ме упише у машинску школу у
Неготин, да изучим за машинбравара и тако дођем до сопственога
динара.
1979. године завршим ја ту
школу, ал’ пос’о у Неготину нисам наш’о. После сам се запутио
у Мајданпек и там’ сам остао до
данас. Било је тад’ посла кол’ко
’оћеш, а било је и пара. Пола плате
сам трошио за мој провод и моје
момачке дане, а пола сам односио
мојима у село, како би платили порез, струју и купили намирнице за
кућу. Волео сам ја моје село и увек
сам одлазво кад год сам стиг’о.
Млого сам волео прву смену,
ел сам после пладне био слободан
да изиђем у град међу људе, а пра18 | ОМАЈА /лето 2008.
во да кажем волео сам да ту у Мајданпеку упознам и неку девојку
која би приличала и мен’ и мојима у селу. И упознао сам некол’ко
девојака, само ми је највише запала за око једна средњошколка по
имену Лидија. Она је тад’ била при
крају гимназије, а поприлично
лепа и мирна девојка. И њојни родитељи су били поштени и цењени
људи. Све сам ја то саглед’о ел ми
је млого стало до њој. У почетку
смо се виђовали више случајно, па
смо с временом наше виђење уговарали на одређене месте у граду.
И онда је букнула велика љубав. Ту
јесен нисмо могли један без другога ни пола дана. Лидија је долазила и код мен’ на пос’о како би смо
се видели и договорили куд да се
после пладне нађемо. Свакодневно је свртала у мој момачки стан,
ал’ сам ја одлазио и у њојан. Њојни
родитељи су ме заволели и били
задовољни шта смо се нашли ка’
добар и леп пар. За наредну годину
смо и свадбу уговорили. А током
зиме сам и моје родитеље довео
с планине како би смо се сви око
свега договорили. И списак званица смо били направили. Ники жив’
није био срећнији од нас.
У пролећ’ 1980. године Лидија је с мајком отишла у госте
код кума у Пожаревац. ’Тела је да
га лично обавести за нашу свадбу.
Кум је велика ствар и мора добро да се испоштује. Ја сам та’ дан
провео усамљен и зловољан. Нешто сам слутио де с Лидијом неће
да буде добро. Наредну ноћ ми је
било још горе. Ујутру ме рано пробудио телефон. Звао ме њојан отац
уплаканем гласом. Рек’о је само де
је Лидија повређена у саобраћају,
на путу у близине Кучева и де се
налази у критичнем стању у пожаревачке болнице. Моја слутња се
обистинила, ал’ сам скуп’о снагу
и отиш’о до њинога стана и с несуђенем тастом позовемо болницу
у Пожаревцу. Одaнде су ни јавили
де је Лидија у несвести и де ће се
тешко извуче. То не је још више дотукло. Лидија је још исту вечер умрела на рукама њојне мајке, која је
стално била уз њу. Моја срећна љубав потрајала је кратко и претворила се у пакао. Без Лидије нисам
мог’о да замислим даљи живот,
поготову шта ми је она била прва и
једина љубав. Сломљен од жалости
и туге једва сам одлазио на пос’о,
а још ми је теже било кад сам се
врто у стан. Ту сам још увек очекивао Лидијин долазак, иако сам био
свес’ан де више никад неће да отвори моја врата. Чинило ми се ка’
да ће се један дан и то чудо догоди
и моја Лидија појави. Па ипак и то
се једне ноћи догодило...
Не био ја Момир, ако не причам истину. Једну ноћ у тем мојем
бунилу и жалости, остао сам будан до касно у ноћ. ’Тео сам да ме
савлада умор и да лакше заспим.
После сам угасио светло и лег’о
да спавам. Чим сам затворио очи,
јасно и гласно сам чуо како ме Лидија зове да откључам врата. Нисам устајао, ел нисам веровао де
је то могуће, ал’ дозивање мојега
имена постало је стварнос’. Диг’о
сам се и дош’о код улазни’ врата и
отворио ји, ал’ од одговора ни трага ни гласа. Ту ноћ у сан ми дође
Лидија. Била је лепша него пре.
Подигла је ћебе и завукла се у мој
кревет. Добро се сећам свакога
покрета и сваке њојне речи. Љубила ме страсно и ватрено ка’ никад
до сад, а пред зору је та’ мој полусан исчез’о, а с њим и моја Лидија.
Лепо сам чуо како је за собом залупила врата и нестала. Од те ноћи
почела је стално да ме зове и да ми
сврће у кревет. У почетку је то био
само сан, ел нешто слично, ал’ што
су ноћи пролазиле Лидија је долазила у мој стан и у мој кревет и
онда кад сам ја био будан. То сам
одма’ испричао њојнем родитељима, а они ми нису веровали, ел се
њима није никад јавила, ни ка’ девојка ни ка’ сенка.
Кад год би се Лидија завукла под моје ћебе, ја сам ју молио
да упалим сијалицу и да ју видим
лице, ал’ ми она то никад није дозвољавала. Па ипак, ја сам мог’о
да ју бескрајно додирујем и тако
се уверим де је она у стварности
била приљубљена уз мен’. Најважнија је била наша љубав. Њу са
Лидијом нисам водио у сну, ка’ у
почетку, него је то било истински.
Она ме је љубила и мазила лепше
и нежније него шта би то урадела
друга девојка. Пред свануће увек
је одлазила нечујно и неприметно.
Тако се то одужило, можда годину
и више. Само, ја сам, без обзира на
све, морао да мислим и на моју будућнос’. Лидију сам волео и сад ју
волим, ал’ она је за мен’ нестварна, без обзира шта ми у другем облику залази у кревет. У исто време
поч’о сам да тражим праву девојку
за жену, која би ми изродила децу
и сњом провео живот.
После упознам једну девојку,
родом из Рудне Главе, те с њом
почнем да се виђам и излазим.
Исту ноћ моја Лидија дође у мој
кревет млого љута и нервозна.
Одма’ поче да ме гуши и гризе
свуд по телу, па нисам мог’о да
се одбраним, и ако сам био јачи.
Целу ноћ сам вриштао и молио да
ме остави. Пред зору ми рече де
ми је то казна за моју нову девојку, а она не воли да ми се то више
понови. И другу ноћ се моје муке
поновише. ’Тео не ’тео, нову везу
сам морао да прекинем. Девојка
се само насмејала и отерала ме у
мајчину. Није ми дозволила да ју
објасним прави разлог, а мен’ је
прогласила за лудака и ноћника.
После некол’ко месеци упознам
и другу девојку, ал’ и с њом иста
прича. Лидија ме и због њој казни.
На крају, помирио сам се са судбином, те је овак’, изгледа, морало да
остане до краја живота. Лидија је
и даље наставила да долази сваку
ноћ и да пред зору одлази. Таква
љубав не мож’ да се опише, нити
то неки мож’ да доживи и верује.
Ка двајестогодишњак живео
сам чуднeм животом. Избегавао
сам да причам о поноћним посетама, а поч’о сам видно да слабим
и пропадам. Од осамдесетшес’
кила спао сам на шесетдва. А један
дан сам морао и мојима у селу да
откријем тајну, ел су се они зачудили кад су ме видели мршавог и
запуштеног. Моја мати ми један
дан предочи де би било добро да
неђем неку добру вражиторку која
ће својем ђаволскем работама да
одврати долазак покојне девојке.
Чак ми је рекла за неке, ту одма’,
у подножју Мироча. Исти дан се
врнем натраг, а у пролазу кроз
Рудну Главу неке жене ми рекоше де у Црнајке живи нека добра
врачара по имену Мила. Млого
сам се намуч’о док ју нисам уш’о у
траг, ел она живела на салашу, подаље од села. У то време имала око
тријес’пет године, а била поприлично видовита и способна да извуче све људске тајне. Та’ дан није
била гужва, те ме је одма’ примила и отворила карте. Без устезања
ми је рекла де се не ради о девојке
– вампиру, како сам ја мишљао,
него о неке виле, ел некем другем
женскем демону, куј се био заљубио у мен’. Кад’ сам ју рек’о де сам
порас’о близу Мироча, све је разумела. Слегла је рамењима и рекла
де је то вила и ништа друго, ал’ де
се јавља у нечистем духу вампира.
То ме је збунило, ел никад до сад
нисам чуо за тако нешто. Рекла ми
| 19
де вампир не мож’ да се напипа,
нити с њим раде оне прцонђешке работе, а с вилом мож’, сам’ и
она воли да ти дође главе. Она за
такав случај joш није чула у њојне
праксе. О вилама са Мироча је
доста чула и зна де залазе само у
мушке куће, за разлику од змаја
куј залази само у женске. Радња
протеривања је слична. Поверовао
сам ју и пристао да ту опасну
радњу изведе убрзо, ел ја овак’
више нисам смео ноћ да сачекам.
Код Миле сам иш’о три пут, да
би ме кадила некем миришљавем
травама, катраном, белем луком
и пелином. После ме водила на
оближњу реку и ту „одвезивала“
од свакојаке напраћене ала и зле
сила. После сваке ове радње у стан
сам се врто лак ка’ перо. А кад се
и то заврши, моја Лидија начисто
престаде да ми долази. Нисам
више чуо њојан глас, кораце и
шкрипање врата. Мој кревет је за
њу остао празан. Само ђаво и даље
ради њигов пос’о. Једно јутро, док
сам још спавао, поштар ми донесе
једно обично писмо ове садржине:
„Драги мој Момире, било ми
млого лепо кад сам ти долазила
сваку ноћ и кад смо спавали зајно.
Сад си се у’вато с вештицама и
врачарама, како би мен’ уништ’о
а твоје дупе извук’о. Оне су
ме оковале и бациле у мрачну
тамницу, ал’ да запамтиш де је мој
дух вечан и де ће ти се јави кад тад.
Мој лик ће видиш у једне друге
особе, само ће до тад’ да прође
још млого дана. Без обзира шта су
ти врачаре ездеклемовале, ја сам,
ипак, само твоја Лидија с Мироча,
која се у теб’ заљубила још док
си ка’ момчић чувао овце у моје
близине. После, кад’ си отиш’о,
увек сам ишла твојем стопама,
да би се на крају настанила код
људи који нису имали пород. Њи’
сам заволела и опчинила, те нису
знали шта чине. Наметнула сам ји
се ка’ ћерка и они су то несвесно
при’ватили. Тако се није могло
вечито, зато сам страдала, само
да би ти доказала де сам твоја и
де те нећу пуштим тек тако. Моја
20 | ОМАЈА /лето 2008.
душа ће увек да буде саставни део
твојега тела, а мен’ ће препознаш
по своје крви. А сад уздравље!“
То писмо ме је збунило и
потресло, те још дуго нисам мог’о
да се смирим и почнем неки нови
живот. Оно истино, Лидија ми
више није залазила у стан, нити
је више праћала поруке и писма.
Последњи пут сам ју вид’о кад
сам се из села врто у Мајданпек,
а било је то с јесени 1980. године.
Код чесме „Златица“, надомак
Мајданпека угасе ми се кола. Ту
ноћ, ’тео не ’тео, морао сам да
изиђем и погледам нешто око
мотора. С леве стране пута углед’о
сам Лидију како се у беле ’аљине
с расплетеном косом умива под
јаким млазом воде. ’Тео сам да ју
зовнем, ал’ ми се грло укочило,
те глас нисам мог’о да испуштим.
Док сам улаз’о у кола, она је била
окренута лицем у мен’. Смејала
се док ми је ма’нула руком, а
мотор је лако упалио. Знам де ме
је зауставила како би ју вид’о, а ја
сам и даље остао у дилеме, дал’ ми
се јавила ка’ вампир, ел ка’ вила.
Код ове чесме се и сад често гасе
возила и виђају разне утваре и
нечисте силе.
У тем ми прошла цела зима, а
ја сам се баш понадао де ћу начисто
да заборавим Лидију и чудесне
догађаје у вези њој. Ту пролећ, на
вашару у селу Тополници упознам
осамнајестогодишњу Душицу и
одма’ ју предложим брак. Све се
одвијало на брзину и изненада.
Најпре ју одведем на планину, да
ју упознам с мојима, а после се
врнемо у мој стан, куд смо и данас.
Не могу чудом да се начудим како
ме је Душица одма’ при’ватила за
мужа, ка’ да сам ју био пресуђени
спасилац и ка’ да је вечито чекала на
мен’. Тога лета направимо велику
свадбу, те се лепо провеселимо. Ја
сам посебно био срећан, ел сам
добио праву, живу и здраву жену.
После су дошла и деца.
За наредне две године добисмо
и две лепе ћеркице. Душица ји
је чувала, а ја сам радио. И тако
ни је лепо тек’о живот гледајући
како ни деца расту и напредују. У
шеснајесте године, стареја ћерка
изненада поче да личи на моју
вереницу с онога света. Свакем
даном лик ју је постајао све
јаснији и лепши, а кад је напунила
осамнајес’ нисам мог’о да ју
одвојим од лика моје некадашње
Лидије. Још ка’ децама дали смо
ји имена како смо ми ’тели. Ове
стареје сам рек’о да носи име моје
мистериозне веренице. Не знам да
ли се то догодило баш случајно,
ал’ мислим де није. Сад је преда
мном била потпуно иста још једна
особа, баш ка’ она у коју сам био
бескрајно заљубљен. Само шта за
ову тајну ники није знао, осим мен’.
Моја Душица никад није видела
нити чула за моју некадашњу везу,
која је нестала под велом велике
тајне, а ја сам муку муч’о како
да откријем разлог сличности два
женска створења. После скоро
двајес’ година, јопет сам се наш’о
пред вратима Миле врачаре. Жена
ме није познала, ал’ то није млого
важно. Одма’ је уочила мој велики
проблем и невољу и рекла де у
мојем телу и крви постоји нешто
шта није људски и овоземаљско.
Душа неке непознате силе налази
се у свакем делићу мојега бића, а
стареја ћерка је била очити пример
те силе.
Врачаре нисам ’тео ништа да
причам о моје прошлости, ел је
жена била заборвила кад сам код
њој долаз’о и кад ми помагала.
Довољно је да ја о тому све знам и
де су ми ствари данас сасвим јасне.
Моја некадашња вереница, Лидија,
ми је у писму изричито рекла
де ће ми се јави кад прође млого
дана, и де ће њојна душа да буде
саставни део мојега тела. Њу сам,
ипак, препозн’о у своје крви, кроз
моју ћерку Лидију. Нажалос’, она
о тем ништа не зна. Планирам да
ју један дан, насамо, све опричам.
Мож’ да се деси да ми не поверује.
То ме млого пуди и забрињава.
Некашња моћна вила с Мироч
планине је скроз помутила мој живот.
МИСТерије
Милета Јакшић
Далеко, на полукружној црти велике равнице, испод хоризонта, као на рубу огромног зеленог диска,
видела се у сутону силуета једнога торња, труп једне ветрењаче са четворо непомичних крила и црн масив
велике шуме.
Све то беше оштро оцртано, као усечено у зажарен запад, на месту где је сунце зашло.
Предвече се зауставише крај оне шуме једна кола
с путником који је још јутрос рано пошао онамо и,
стигавши најзад, сишао с кола, скинуо пртљаг, опростио се до сутра с кочијашем, који отиде у село да преноћи, а сам остаде крај велике шуме у којој се, на дану
растурене сенке, скупљаху на ноћиште.
Путник беше болесник, ковач из нашег села, који
је на све стране тражио лека својој болести и, не нашавши га, чуо најпосле за ову шуму.
Још као дечко запатио је некакву бољу у ногама,
осећао малаксалост. немоћ.
Врачаре и пророчице су говориле да је нагазио на
вилино коло.
Он се доиста сећа да је једне ноћи као шегрт, пасући мајсторова коња у ливадама, на месечини, набасао на некакав круг као зелен обруч, на чијим је крајевима трава већма израсла, и чим је крочио у тај круг
ноге му се подсекле, осетио немоћ и сео.
После му букну једна нога у листовима. Тражио
је лека по докторима, црквама и манастирима. био је
и на једном извору у некаквој планини, где се испод
земље чује како се служба служи и ђаци поју, али му
све то ништа није помогло.
Најзад је дошао у ову шуму.
Шума је била на гласу са своја три велика, стара јасена, где се у глуво доба ноћи састајале виле на
рочиште и видале ране, лечиле разне болести онима
који би ту долазили да потраже лека.
О великим празницима болелсници су долазили
у масама. Он је дошао једне недеље, пред Духове, кад
никог није било.
Сишао је с кола, а обазрео се око себе. Обузе га
тишина поља и ћутање велике шуме са тихим шуштањем старих јасенова који спуштаху гране до земље.
Он разгледа сва три јасена, и код средњега, највећег дрвета, изабра једну лепу, лиснату грану која се
као каква постеља прострла по земљи. На ту ће грану
после требати да легне.
Он седе крај гране, узе торбу, раздреши је и извади из ње једно стакло ракије и стакло воде, извуче
затим комад брижљиво савијеног, чистог, белог, још
неупотребљеног беза и, најзад, једну омању, на ватри
печену, погачу.
Развије платно, простре га по трави, и на платно
стави боцу с ракијом, стакло с водом и погачу.
Све је он то чинио лагано, пажљиво, као да врши
какав обред.
Виле, кад дођу, узеће од тога што хоће. Ако буде
среће те узму од ракије или воде, болесник ће оздравити, а ако узму од погаче – неће.
И он седе да чека.
Испред њега на неколико корака изашао из жита
зец, подигао се на стражње ноге, загледао се у њега
стрижући ушима и мрдајући губицом, па се лагано
врати у жито.
Мало после искрсну однекуд тркуница, усправи
се као кочић па шмугну у једну јаму.
Негде у житу пућпурикала је препелица.
И опет тишина поља пред њим и шуме позади
њега. Време је пролазило.
Настаде ноћ.
Он је слушао избијање црквенога сата из села,
тајанствене, удаљене ударе четврти и часова.
Слушао је с напрегнутом пажњом да се не би помео и забројао, јер је, мишљење, требало да спреман
дочека поноћ. Спреман? Како? Није ни сам знао.
Он је спремио све што је требало за њих долазак,
а оне ће, виле, несумњиво доћи и без његова бројања
четврти и часова, јер оне тачно знају своје време, поноћ, ни пре ни после, али он је био нестрпљив, радознао, иако га је био и страх. На свој бол је заборавио,
није га ни осећао.
Изби три четврти на дванаест. Сад ће! Није далеко
тај тренутак.
И њега прође језа, мистични страх, и у последњем
тренутку зажеле да се тај њихов долазак одложи, па
га онда опет обузе силна жеља да оне дођу већ, да их
види, иако су му говорили да их неће видети и да и не
треба да их види. Шума ће да зашушти кад оне дођу, и
по том ће знати да су ту.
Али сад, пред њихов долазак, још више него досад,
тишина беше свршена: ни лист да се мрдне, ни бубица
| 21
да пролети или комарац зазуји. Све је безгласно, непомично, као очарано.
Но не прође ни неколико тренутака, кад се из далека зачу шуштање.
Он се трже па се брзо опружи по јасеновој грани, баци са стране летимичан поглед на простр комад
беза и остало: све беше ту.
Шум биваше све јачи, све ближи, док се са свих
страна не заљуља дрвеће, шума се усталаса, узбурка,
затресе, настаде хука, ломљава грана, као у великом
олују.
Задрхташе и јасенови, устрепта лишће. Ево их, ту
су, дошле су, па завитлавају своје коло ка вихор уокруг.
Он чује, обамро од страха, како се над њим заошијава, уврће тешка, лисната круна огромног дрвета,
како се гране крше, лишће отпада и засипа га по лицу,
по рукама, али њих не види. Само му се спусти бела
магла на очи и он пада у занос, сан, несвесност.
У том сну, после осећа како се јасен смирио и
шума се утишала, настала тишина, и чује само још
како из велике даљине допире њихова песма, тиха,
лепа, какве он још у свом веку није чуо.
Кад се пробудио било је три сата.
Свануло беше увелико.
Он се прене, исправи се, и седећи на свом месту протрља очи и обазре се око себе. Около њега, на
њему, беше много опалог лишћа, погача беше неначета, а од ракије и воде малко отпијено.
Он с радошћу осети да му је лакше, па весело,
бодро устаде на ноге, и покупи лишће које беше опало. То ће лишће после метати у воду у којој треба да
пере ноге, па ће га болест сасвим проћи.
***
Ову чудну историју причао је ковач увече на Беле
покладе у својој ковачници, која беше сва гарава и
мирисаше на угаљ, али се у њој радо скупљаху ближе
и даље комшије на поседак.
Кад је ковач завршио своју причу, настае ћутање.
Прича је очигледно учинила дубок утисак на слушаоце.
– Ја, браћо, у то не верујем – прекиде ћутање општински писар, који се ту десио.
Филозоф од три семестра, он се једних ерија, као
сиромах ђак, због зараде, закачио у нашем селу за општину, заузео ту место писара, па ту и остао.
Као човек школован, напредан, атеиста помало,
он се ревносно, кад год му се дала прилика, борио
против заблуда и празноверица у народу, али сада и
сам беше мало поколебан мистериозним случајем
који је испричао ковач. Ковач је био човек истинит,
прилично интелигентан, а после, он је био очевидац,
класичан сведок, човек који је испричао свој лични
доживљај!
– Нисам ни ја веровао – рече ковач – али сада, господине, верујем.
22 | ОМАЈА /лето 2008.
– То је сугестија – настави писар снисходљивим
осмехом – ви сте о том много слушали, много мислили, па уобразили...
– Господа не верује ни у шта – прекиде га неко љутито.
– Ви ни у Бога не верујете – примети други.
Сви погледаше у писара.
Настаде кретање. Друштво уједанпут оживе. Многи се умешаше у разговор. Поче препирка. Једни су
веровали, други не, а остали су само ћутали и с великом пажњом и радозналошћу слушали разговор.
Неки од оних који су тврдо веровали потврдише
под заклетвом да тога има, и почеше наводити случајеве које су сами доживели.
Један исприча како га је сам Он – ђаво, то јест
– смотао под неку ћуприју када је једне године, у зиму,
ишао с колима у Ердељ да купи жита. Клео се при том
да није ни окусио ракије.
Писар се насмеја, али не каза ништа.
– Смејте се само – рече други, па опширно исприча како се код њега једне ноћи нашао голуб у кујни
испод оџака. Жена његова ухвати голуба, али јој голуб
излети из руку; она га опет ухвати и поклопи ситом, а
кад је после подигла сито, голуба не беше тамо. Одмах је било јасно да је то био Нечастиви. Жена му се
од страха разболела, пала у кревет, па ни данас није
читава, а он се одмах, срећом, досетио, побегао у запећак, скинуо чакшире и навукао их наопачке. То га
је спасло.
Писар се грохотом насмеја.
То још више раздражи оне који су веровали. Настаде граја. Разговор пређе на вештице.
У селу је било доста вештица. Баба-Рокса, на пример. Њен је случај занимљив. Сама се издала да је вештица када је једном целивала Христов гроб.
Наиме, онај чешаљ бела лука којим се на Беле
покладе маже чело, дланови и табани против вештица
и тодорских коња, забоде се после у земљу да никне,
па се после меће у лонце међу цвеће којим се украшава Христов гроб. Која жена при целивању осети његов
мирис и каже: „Јух, лук!“ то је вештица.
„Тодорски коњи!? Каква је то опет лудорија?“ помисли писар уздржавајући се од смеха.
Многи од присутних знали су понешто да кажу
о тим тајанственим коњима. Ти коњи почињу увече
на Беле покладе да иду по селу и да газе сваког на
кога наиђу. Зна се за неке људе и жене које су газили
тодорски коњи. Они и сад могу да покажу печате од
њихових копита на својим леђима.
На крају узе реч писар. Чим поче он да говори,
многи устадоше и одоше из ковачнице.
Он је говорио да су све то празноверице, и бапске
приче. Говорио је, малко загрејан вином, ватрено и
речито као народни просветитељ, обраћајући се највише ковачу, али када се у један мах обазрео, изненади се кад виде да у ковачници не беше никог осим
Цртеж: Стојан Ђурић
њега и ковача. Сви се други лагано и као кришом извукли и разишли кућама, због тодорских коња, ваљда.
Пође најпосле и писар, али пред полазак још једном с убеђењем понови да је ковачев случај плод сугестије, узбуђене маште, но за утеху ковачу даде да је
његова прича бар поетична, а ове остале су глупост и
наивна детињарија, нарочито она последња о тодорским коњима.
Ковач је ћутао и само се некако жалостиво смешио због писарева неверовања.
Растадоше се.
Писар пође кући.
Беше ноћ. Месечина као дан.
Иако не беше касно, по сокацима беше тишина и
нигде ниједног пролазника. НИгде светлости на прозорима, ни псећег лавежа, ни петлова кукурика. Као
да је све изумрло.
Писару се врзле по глави све те приче које је вечерас чуо.
„Откуд је могла само понићи празноверица о тодорским коњима?“ мишљаше он идући средом пута
ради сигурности од паса. „Свети Теодор по свој прилици лежи у свом кивоту у каквом манастиру, увијен
у брокат и свилу, украшен колајнама, златним и сребрним новцима, и чини чудеса онима који у њих верују“, мишљаше он даље иронично, „али његов бесмртни коњ!...“
Писару беше мучна ова, како му се чинило, неприродна, празноверна тишина, овај глупи страх од
тодорских коња или „тодорчића“, како их још зову.
Једна стране улице беше обасјана месечином, а
друга покривена до половине мрежастим сенкама
багрења.
Идући лагано путем, он је сваки час погледао
онамо у тамни засенак месечине, па му се час чинило да неко пролази поред кућа, застаје, сакрива се у
врата, час му од какве кладе испред кућа изгледаше
да се неко опружио, час да се неке сенке мичу, ходе,
лелујају се, изникну изненада однекуд из ваздуха, из
земље крај пута, и лаке, прозрачне ишчезну и узнемирују машту.
„Ето“, мишљаше он „и то је извор многих празноверица: та месечина, несрећна месечина.“
Прође поред суваче... „То је нарочити центар нечистих сила“, настави он своја размишљања, „одатле
су виђали где излази ђаво у облику мачке, овце, кокошке, бурета што се само од себе котрља...“
Уједанпут – он ни данас не зна откуд ни како – крај
њега, преко њега, не сећа се тачно, пролети, прелети
коњ, сенка, фантом од коња, притиште га као ваздух,
као лак замах ветра, и он се занесе у страну и чучну
да не би пао.
Срце му је силно лупало.
Да нису то ти коњи?
Он скочи и пође мало брже заустављајући своје
кораке с почетка, као да га беше стид да бежи, али га
затим неодољиво, против његове воље ноге понесоше,
па у паничном страху поче бежати, и у бегу, великим
скоковима, лаким као да лети, стиже кући, рипи у свој
стан, закључа врата, па се скљока на кревет сав задихан од страха и умора.
Свећу није смео палити, већ седећи на кревету и
дошавши мало к себи, стаде размишљати о овом чудном случају, подвргаваше га строгој анализи, трудећи
се да га објасни разлозима разума.
– Сугестија... – закључи он механички, осећајући
да би ствар требала темељитијег објашњења; наравно... шта друго може бити?... Халуцинација...
Размишљање му прекиде некакав шум, топот.
Срце му опет залупа. Он ослушну не дишући. Тишина. Месечина улажаше кроз прозоре у његову собу и
обасјаваше је тако да се предмети у њој могли распознавати.
Опет шум, топот, сада много јаснији, ближи, код
прозора. И он лепо чу коњски бахат, а мало затим крај
прозора прође коњ, застаде, погледа на прозор, и оде
даље чешући се о зид.
Филозоф нагло одскочи од кревета, дрхћућим
рукама извуче из фиоке од стола нож и виљушку, па
их забоде у сто унакрст. То је био начин да се напаст
одагна.
Он леже најзад у кревет, и гледајући у месечину
размишљаше о случају који је доживео и о причама
што их је вечерас чуо: „Има ту неки ћаво...”
Сутрадан, а ни после, ником није причао шта му
се десило.
| 23
Вилина
колевка
Горан Вучковић
Илустрација: Миле Динић
24 | ОМАЈА /лето 2008.
Ноћ на солунском фронту.
Тешка, и злослутна, ноћ притиска
војнике у рововима као кривица,
а хладна месечина утерује језу у
кости попут крволочног силника.
Жеђ за осветом нараста у оштром
шапату наредника који се провлачи између изнурених, измучених,
сапетих, телеса испуњених нарамцима страха. А, у њима, у топовском месу безумља, пече у грлу,
једна друга, супротна, исконскија,
врста жеђи. Жеђи за животом. Домом. Породицом.
Дуги су и проређени шаншеви
од преостале људске плеве. Од сасушене пиревине преживеле прелазак Албаније. Крф.
И сам Ад је безазленији од
овог пробоја геџи који, последњим
напором свести, и убеђења, сањају
отворених очију да ће, колико сутра, поново обновити обред живота.
И свој. И Отаџбине.
И у свим телима одевених у
рите пораза су, скоро до пуцања,
натегнуте жиле. И пиштећи ври
цео крвоток. А стиснуте вилице
гризу притајену наду да ће опет,
убрзо, њихови жуљевити, сељачки,
дланови прекрити језом страсти
кожу вољене жене, и да ће вољену драгану осуту трњем, од миловања, оплодити, и, бар једном, бар
још једном, опрашити цветове у
заљуљаним, бујним, баштама кукова.
Жена је жудња. И тајна. И пре...
И ове ноћи... И после... Увек.
У, дојуче, мртвим бршљанима
Србије рађа се сунце, и у сваком
срцу стрпљиво куца јутро које ће,
можда, породити победу. И слободу.
Понеки пуцањ са супротне
стране, фијуком, поцепа бледу и
лажну тишину, јер у свим главама
звоне сећања, звони вера, звони
мук очекиване команде за јуриш.
И,... покољ.
И, зачује се, покадкад, понека простачка претња и, неизбежна, топла, сочна, срдачна псовка.
Братска. Обострана.
Добривоје Тополац под леденим зрацима упорног месеца
се подсећа 914–те, одласка у рат,
ћеркице у наручју мајке, његове
друге жене, Спасеније.
Сећа се свог села, прашњавих
друмова, куће, гаја, брестова, потока где су се купале нечије будуће,
не слутећи да их ико посматра,
на самом извору где је вода најчистија, неупрљана, као и њихова
снежна пут, а расплетене косе боје
кестена, влажне, тешке и дуге.
Сећа се како је први пут, сакривен иза грабова, видео поскакујуће
гроздове младих вимена; како
их једна другој, без стида пипају,
гњече, да се увере чије су чвршће
и веће; како се смејуљћи сагињу
и међусобно прскају, и прекривајући једном руком уста а другом
показују нешто необично на телу
оне друге; како се њихови бели и
чврсти дулеци клизају, тару, један
о другог градећи полукружну бразду, где ће се гвожђе мушког плуга,
када буду удате, окренуте послу и
деци, с леђа, накратко да углави
и да, без речи и погледа, оствари
жељу; и како цичи у оку од најцрњег црног, а тек изниклог, између
ногу дугих, и правих, као борови.
Сећа се мириса плопланака, и,
цветних ливада у врела лета где је
чувао стадо?
Али, зашто му у глави тако
бриде сочни гроздови дојки зањиханих ветром сећања?
Зашто баш сада у оку трни
метак првог женског црнила?
Зашто белина женских позадина тако снажно пуца у глави?
Зашто челик плуга оре тако
дубоку бразду у мозгу, баш ове
ноћи када ће се можда срушити и
родити сасвим други свет?
Можда због оног давног дана
кад му се живот преокренуо као
узврнут џеп и као што ће, изгледа,
и ова ноћ исчекивања одлучити
његову судбину.
И, ваљда, зато што се дах смрти ваља по бојишту, па ти не преостаје ништа друго него да поразговараш са самим собом, као човек
са човеком, и да замолиш Бога да
ти опрости јер само је он безгрешан. А то, да ли ћеш или нешеш
погинути – и то ће Он одвагати.
Све је у Божјим рукама.
Да. Био је то дан побеснелог
сунца, сећа се Тополац, када је чувао стадо и, тркнувши до извора да
се напије воде, први пут видео венчанице нагих кожа, будућих невеста, како се купају и безобразно додирују. А и он дорастао њима, али
оне – не знају. А када би знале...
Можда их сутра изненади. Нек
виде. Има богами шта и да виде. И
паде му на памет уобичајено такмичење, једном у месецу, када су
се сви стасали за удате и свакодневно разрађиване, а некмоли за
невине, групно, на тавану Милорадове куће, празнили да се увере ко
ће даље да баци. И, насмеши се.
Џидао је најдаље. Баш тако.
Најдаље, како и приличи... таквом.
Сутра.... Сутра ће он обе.... По једна за сваку главу, па куд пукло да
пукло.
И, вративши се стаду задрема,
у варљивој хладовини крушке, на
стврднутој земљи, као прошараној
траговима влажних опанака после целодневног кола, сањајући их
само две, од свих, како га похотно
грле, све док не поче да га буди
нежно миловање прстију по лицу,
по већ маљавим грудима, по оном
реду длака што се од пужа пупка
спушта нанже.
И, протрљавши очи, придигавши се на лактове схвати да се већ
спустила паучина мрака, а да поред њега, у белој прозирној хаљини, благо савијених, обнажених
ногу, седи лепотица какву ниједан
сан не може да измашта. И дочара.
И кад му се она још више приближи, телом уз тело, у врелој утроби мрака забеласа се, и заљуља,
барка тела жене, а зуби таласа косе
га прекрише тамо где јој је, до малочас, клизила рука. И, осетивши
влажност усана око унутрашњости
бутина, око мошница, око препона, око ... Шикну... И затим, лагано, настави да се цеди... Први пут.
Чуо је, Тополац, раније, да ту
крушку зову – Вилина колевка. Чуо
јесте, али да је тако никада није
могао да поверује, јер је веровао
да су доконе бабе измислиле једну
причу, која се понавља сваких сто
година, и то баш под тим дрветом.
Ваљда, да се, онако беспослене и
оне подсете, и утеше, како су њих
деде не свлаћећи их, даривавши,
узимали.
Али, знао је, исто тако, да је
ђаво увек ту негде. И, да никада не
дрема, већ чека своју прилику. А,
планирао је да он, Добривоје, сутра... на потоку обема њиховог бога
да покаже, када траже....да се онако...кад оно...
Виши је Кајмакчалан но што су
слутили. Нема тако високог врха у
Србији. Нити ће га икада бити. Иза
њега је напрасно остарила мајка,
превремено оседели отац, обешчашћена жена, и, деца. Деца која не
могу да препознају своје очеве.
И глад. И, понижење. И, стид.
Судбина поражених.
Ако прегазе ову врлет неће на
свету постојати зид планине које
ће бити препрека њиховој нози да
га досегне и савлада.
Густ, тежак и врућ мирис барута из уста полуделих хаубица,
у разређеном ваздуху, већ неколико дана, разједа и пржи ноздрве
и мозак, жешчће него ојед између
ногу. И још се, мада утихнуле од
јуче, буше бубне опне од њихових
плотуна. Припрема се фронт прве
линије мамећи коначни обрачун.
Разрешење.
Севајући, о сечива исуканих
бајонета, огледају се очи под стравом месеца. Очи пресите глађу за
завичајем, пресите животом очаја
који се ројио свакога дана под лимунима и чемпресима, ломећи
кичму неба. Вапајем.
Свака кап историје се исписује
рекама крви, а за њен океан, чак и
као малена притока ова, ова наша,
за велике силе, као и да нема значаја. Пре времена – отписани.
Сваки жир славе, и ловоров венац победе, доноси сузе.
Свако рођење прати порођајни бол и плач – рађање, здравље,
живот.
Оплакаћемо пробој, свака| 25
ко, овако или онако. Извесно је
да нам то, било шта да се догоди
– следује.
И, опет, кроз стиснуте зубе,
и, са усана изрезбарених словима
глади зачује се, процеди се, по која
саката реч. Псовкама Срби себе
храбре. И, теше.
Недалеко, у рову, простаклук
нечије бешике зажубори. Ништа
није страно људима у невољи. У
страху. И ништа, у таквим тренуцима, није недостојно човеку да би
се назвао човеком, јер је очајнику скоро све допуштено. Највише
– заблуде.
Задња мисао је увек прва за
оно што се прижељкује. Некоме,
само, да преживи. Другом достојна смрт. И, нема смрти изван живота, као ни радости без претходне
туге. А, и секира пада у мед ако га
има, а ако не – неће бирати шта ће
да посече.
„Бог нас, сигурно, није заборавио, чим нас овако, сурово, куша“
– пребројава као зрна жита сваку
реш која носи мисао Тополац.
Гризе жуљ осуде за учињено.
И, делом. И, мишљу. Доживљено
и упамћено искуство под крушковим, ђавољим, дрвом пропиње се,
поново, крвљу ждребца. Стидом
запламтели образ, као буктиња,
пуцкета. Пуцкета најсувља лоза
испод шљивовог ражња и баца искру. Унаоколо. Где год јој се свиди.
И пожели.
Искра живота засија и заварниши, понекад, тамо где се
најмање надаш, и где је најмање
очекујеш, а прах искуства се, изненада, проспе по теби толико да се
брашњаво забелиш у црнилу ноћи,
као после целог дана проведеног у
поточари.
Неумољив је жрвањ сећања
на извајану ракљу чаролијом извајаних бутина и листова у којој се
накратко нашао док се она меко,
али одлучно, као после деценијског чекања на тај час, спуштала на
неискусну, младу, мушкост која,
без предаха, увек може. И хоће. И
мора, јер мучкарац је рођен да се,
26 | ОМАЈА /лето 2008.
вазда, док не издахне, изнова доказује. И, потврђује.
Не заборавља се, никада,
осећај првог корака и први степеник при уласку у порту жене.
И, жешчће него што се њива пред
зиму припрема, стврдлом страсти бушио је у тој ноћи пунокрвни
пастув први пут како, можда, више
никада неће моћи, јер – да ли ће
се икада поновити тако јака, обострана, жеља (?). И, да ли ће се она,
баш таква ждребица, иста, више
икада појавити?
Мути се у глави човеку када
му, вричтећи, скочи шећер после
прогутане увреде, а тек како брзо
проври и, одмах, опје алкохол недоживљеног, а тако прижељкиваног, изненадног, чулног ужитка.
Али, једног не може да се
сети. Када је, у које доба, престало
дивљање две помахнитале, разуларене коже, и када се зауставила,
постала језером, хировита река од
надошлих мириса из вира спривања. Сећа се само да су га, опруженог испод крушке, пробудили
први сеоски петлови ширећи унаоколо своје реско и продорно крештање. Самзаљубљено крештање,
као паунови када шире своје перје. Ето, само тога се сећа да се не
сећа. Али не заборавља.
Ни пре ове ноћи, ни током ње,
ни...ако је преживи.
Плићи су ровови од најплићих
рупа за славске печенице. Тежи је
испит зрелости остарелом, но младуцу, баш к’о што је већи спокој
незнања него и памети и мудрости. Заједно.
Јер, свака младост тражи да
се иживи па макар је, накнадна,
зрелост прекоревала, и када треба,
и када не. И, нема се више куд, и
даље, сламати већ стопут сломљено до у сам прах.
Бели се, превремени, пепео у
коси Добривоја толико да прети
да открије положај. Ни шајкача не
помаже. А, ниоткуд облачка да бар
мало оседла ужас ове стрпљиве, и
тајанствене, месечине.
Кући га је дочекало блејање
стада. Овце су се саме вратиле
кући. Није џабе ован с клепетушом
предводник. Зна пут до сигурности
тора. Човек, као и овца, може да
закаже. Предводник не, јер чопор
вукова не познаје милост.
И док је, полако, просипао
златнике и сребрњаке успомена,
као из давно закопаног ћупа, из полусна, прену га, поновна, снажна,
артиљеријска паљба, а ваздух се,
устајао од чекања на њу, усковитла, и испуни свежим испарењем
барута. И мишљу: у пробој. У крило Отаџбине на крилима птице с
барјака. Орловским.
И, убрзо, уследи очекивана
команда „За мном, јунаци!“. И
усправи се планина више од своје
стварне висине, али их не уплаши.
Штекће митраљез са супротне
стране. Жање. А, оно што одмах не
сасече, до стрњике, прескаче. Оно
што пада, као пожњевено класје,
само се везује у снопове. У братске загрљаје које ни једна смрт не
може да растави. И да хоће. Све
је то пшеница за хлеб победе. И,
ко каже да ова планина није наша
највећа житница слеп је макар
имао сто пари очију.
У ствари: крвљу ћемо најпре
исписати пробој, а победу нека устоличе победници.
И, јурну Добривоје за мајором
Драгутиновићем који, са исуканом
сабљом, паде међу првима.
А за њим и капетан Поповић,
па Стевановић, па капетан Лукић,
па све тако редом, ал’ се нико од
војске не поколеба, већ још жешће
почеше да телом растапају добијено олово к’о више причеста да
примају одједном, за све своје које
више неће угледати.
А и, довољно су, брате, годинама, само о хлебу и води били, па ни
стотинак куршума није довољно за
само једну нафору по сваком.
И у једном тренутку, као шиљак леда са црепа кад удари о
смрзнуту земљу, осети Тополац
оштар, ледени, ујед посред груди,
баш у саму кост што држи ребра
да се не разлете куд које. И још
један. У стомак. И паде. И, само
му, ошамућеном од бола, у глави,
проструја једна мисао: на ћеркицу
и Спасенију. „За обе примих прићес’,.. а за мене...“ ….
У часу смрти се цео живот сагледа за трен и тек ти тада постаје
и бива јасно која ти је улога у њему
била намењена. А до тада – само
Богу.
И склопи очи Тополац, с неким чудним осмехом на лицу, знан
само одлазаћем са овог света.
Јутро на врлетима, чим се
роди, већ пржи сваки камен и
травку. И, шири миришљаву свежину ваздуха. Ал’ ово, ово јутро
је нешто другачије. Море усирене
крви дахће суровим задахом ратне
кланице какву дотадашња историја
није упамтила. И, споро се разгрће
и размиче издахнута магла из уста,
заћуталог, усхићеног оружја с обе
стране.
Прсти на рукама једног војника се лагано померају. И, његове зелене очи се полако отварају.
Једну руку прислања на грудни
кош, а другу на трбух. Још увек на
леђима, подиже шаке да их може
видети. Нема ни једне, једине,
капи крви на длановима. Клечећи
се придиже, неспретно устаје, и
покушава да пронађе још неког
преживелог.
Тетура се, покушавајући да
случајно не нагази неког, али овде
готово да нема места за људску
стопу. Преживели се пребројавају.
И, формирају строј за прозивку.
Добривоје Тополац је, под врелим зрацима упорног септембарског сунца, стао у врсту. И, још увек,
не схватајући шта му се догодило,
махинално, ставио руку у џеп да
би свој крпени завој дао болничару. Али, да би упили толику крв,
мало је чаршафа целе Грчке. И
свих савезничких земаља.
И, дајући смотуљак, поново
паде на земљу, онесвестивши се,
када је угледао да, уместо њега,
држи плод оскоруше, и то исти
онакав какав рађа дрво под којом
је, први пут у животу, са непознатом лепотицом, водио љубав...
Горан Вучковић
1964-2008
Драги пријатељу,
Споменици од папира трају дуже од оних од камена, и ја
ти подижем овај да остане упамћено да си постојао и да си
био писац.
Одустао си да „Вилину колевку“ претвориш у роман, и
нека. Писао си своје приче и ниси хтео моје. Ишао си својим
путем, до краја...
Када сам за причу о Добривоју тополцу припремио
илустрацију, нисам знао, нисам могао да знам, да ћу поред
илустрације објавити и твоју фотографију. А и какав би то
споменик био без фотографије... Споменик је последња
ствар коју могу да учиним за тебе.
И заслужио си га, поред важнијих ствари, и за све оне
дупле кафе које си ми нештедимице кувао при сваком
сусрету...
Еј, мој Горане...
Миланче
| 27
фрулаш
Миланче Марковић
У близини цркве Покајнице,
навише путем према Радовању,
селу у коме је убијен Вожд Карађорђе, налазила се на једном брегу
велика, задружна кућа породице
Милојковић. Кућом Пушкића
је, тада, још називаху, по осам
карабина које су поседовали.
28 | ОМАЈА /лето 2008.
Била је топла и светла јулска ноћ када се један од Пушкића
– седамнаестогодишњи Војислав
– враћао кући са петровданског
вашара у Великој Плани. Провео
је скоро цео дан са другим момцима у свакојаком надметању, а
с вечери, када је сунце већ почело да се клони смирају, засвира у
фрулу и ухвати у коло. С девојкама. Да се покаже ко је Милојковић. И, тако – окасни. Задоцни да
се, на време, врати кући.
У близини кућа фамилије Бежунара застаде да убере јабуку.
Рајску. Петровку. И, тек што испружи руку, прену га жамор, цика
и смех девојака, ваљда као и он,
испуњених заборавом повратка
дому, јер вашар је само једном у
години, и ваља, бар тада, прекорачити границу строгости родитеља.
А оне, Боже ме прости,... помисли
Воја, ... их!
На његово запрепашћење окружише га и, изненада, нађе се у
сред вира набујале реке смеха и
кикота.
И зачу се:
– И ми идемо са вашара!...
– Чуле смо те да лепо свираш!...
– Засвирај и нама мало, да играмо!
Као опијен, у трансу, узе фрулу... Ваљда да засвира... Осети како
му горе образи од сопствене жеље
да их све обухвати око струка, и да
му врели хлебови дојки растопе
лице...
Засвира као што никада није.
Кроз беле, прозрачне, хаљине
њихала се лепота раскалашних облина и складни, тешки, набујали
полумесеци груди испод пуног месеца. Ношене неким чудним ветром, лепршале су девојачке косе у
прокључалој тами, као гриве разуларених ждребица.
И, видевши их обнажене, напрсле испод пупка, у слепљеним
хаљинама, свирао је Војислав без
престанка, само да би их пред собом имао, све док га усне нису заболеле...
А онда, у неко доба, запеваше
први петлови.
– Дођи и сутра да нам свираш!
– Немој да одоцниш, Војо!
– Дођи, дођи!...
И као расуте ветром – несташе, свака на своју страну. Оста
само хук сове. Однекуд.
Задихан, помодрео, отечених
усана као да је сто дана без престанка љубио све девојке поред
Мораве, у саму зору, стиже кући.
У рано летње јутро сви већ беху
будни, спремни за, неодложне, сеоске послове. Војислав затражи
од мајке коцку шећера и хладне,
бунарске, воде, да се мало освежи.
Окрепи. Да се поврати од узбуђења
и умора.
– А, где си ти, лоло, до сад? –
кроз умилни осмех, као не тичући
је се, упита га мати Марија.
– Па, ја... онако, мало, шетао...
и – бунован, сањиво промрмља:
– свирао. Играо.
– С ким, дете моје. Чија је?
И, не могавши да од мајке сакрије истину, поче. Ал’ не каза све.
Таман посла да она, баш она, мати
му, сазна све. Срамота. Грех. Мајка.
– Е, мој Војо, мој Војо, виле су
те, синко, виле намамиле. А знају
да ти од њих боље, и са више душе,
свираш... играш...
– Да с’ оставиш фруле. О’ма.
– огласи се стрина Милева која, из
прикрајка, слушаше момка. – Други пут, упамти, други пут, не сме...
буде... ништа. И, наопако чу’ ли те
поново и једна, једина.
Али не прође много времена,
а Војислав поново поче, ту и тамо,
поред оваца, или на прелу пред девојкама из села, да свируцка. Он
није веровао да је оне ноћи срео
виле. Виле постоје само у причама, мислио је.
же куће, да исече ражањ, а овај,
узевши секиру, задену фрулу за
појас и, кроз широм отворену капију, отрча, остављајући за собом
ржући бат опанака по танкој, смрзутој, кошуљици снега.
Пред само вече, запуцкеташе
стакла на прозорима, као пред
удар снажног земљотреса. И, једно
прозорско окно крцну, као прасак
гране преко колена, и тако се, и,
преломи. На два дела и, уз страховит тресак о под, распрште у параманпарчад.
Ветар, изненада, донесе велику белу прашину олује, суви ковитлац снега и, застрашујући, врисак. Војин.
Пушкићи се латише оружја, да
кроз непогоду, једва назирући трагове, пронађу сина и братанца. И,
недуго трајаше потрага.
Лежао је Војислав на уштирканом чаршаву зиме, између јасенових младица, мрмљајући, док
су му се мехурићи пене сливали са
бледих усана. Издисао је у ропцу.
У снегу само његови трагови.
Поред њега, бачена, секира коју је
понео. Али ни трага од фрулице.
Живео је Војислав две недеље, у страшним мукама је умро.
Ни молитве, ни басме, не отворише му очи. Сахранили су га
без фрулице од које се за живота
није одвајао. Опет су је потражили када је снег окопнео, целим
путем од куће до забрана... Тражили су је, и тражили...
Ђаво
Снежна краљица
Ја сам жена.
Исконско зло.
За тебе милости немам.
Са мном ћеш дотаћи дно.
Дно живота, порока, али и страсти.
И пуно, пуно ћеш патити,
Док ми не платиш за све тренутке сласти.
Све ћу ти, драги, наплатити.
За тебе сам светлост,
Али ја сам мрак.
Мислиш да сам невина и безгрешна.
И боље што не знаш – ја сам прави враг.
За тебе ја сам жена – анђео,
Са страшћу необуздане ђаволице,
Зато ми и дајеш да управљам тобом,
И не видиш моје право лице.
Испуњаваш све моје прохтеве,
Док страсно шапће мрак.
Узећу ти све, јер ти си мој роб.
Са усана ћу ти испити последњи дах.
Добро те познајем. Зато ти и долазим
у снове,
Јер знам да сам тада твоја тајна блудња.
Док ме сањаш, и гориш за мном,
Моје име биће твоја реч судња.
Да, то сам ја, драги, твоја вољена жена.
Али, и исконско зло.
За тебе милости немам.
Помоћи ћу ти да дотакнеш дно.
Прошло је лето. Јесен. И, стиже зима. Освану Бадњи дан. Жене
замесиле тесто, а мушкарци довукли велике бадњаке. Точи се вино и
ракија. Уређује печеница.
Миладин, отац му, позва Војислава, и посла га до забрана, ни| 29
приговарање:
о вилинском кругу
Радмило Анђелковић
Данијел Рељић
Те године се, на првим
окупљањима људи после
кратке али оштре зиме,
када путеви и стазе поново
постану проходни а залихе
хране готово исцрпљене,
почеше разносити приговарања да су се на Зеленгору
вратиле виле.
30 | ОМАЈА /лето 2008.
Није увек реч о Зеленгори
нити се изричито спомињу виле,
јер није добро узимати у уста
имена бића која се могу увредити
и разљутити, казнити дрзновите лајавце али и оне који их с
пажњом слушају. Или напустити
овај крај и људе које су већ напустили кнезови и жупани а Божју
реч калуђери престали да разносе
и само је чувају у својим осамљеним и забитим манастирима и
келијама у камену.
За оне испод Медене Главе то
је приморкиња којој су дојадили
и Турци и Млеци па се повукла у
горе да другује с вуцима и медведима. За друге их има више, као
што су језеркиње повратнице с
Лелије. За треће су шумарице, дирнуте људском невољом, одлучиле
да својим мелемима и травама
ублаже тешке бољке старима и
дечје изгладнелој нејачи.
Они који су вилу виђали, назвали су је Чемерном или Видарицом, правили су се као да знају да
је она девојка из њихових крајева,
неки су тврдили да су јој знали
оца и матер. Дочекивали су је с
добродошлицом, зазивали у кућу
на хлеб и огњиште, састављали у
завежљај мале понуде које је она
са захвалношћу примала и носила
собом при повратку у планину.
Ни вилама више није лако, горе
у планинама. Тешка су времена,
говорило се, а мислило: нека јој,
ако већ прима, ко зна за које је то
добро.
А појавила се једном у селу,
незвана а очекивана.
Изнад задњих кућа, на самом
ободу шуме, најпре су је видели
дечаци заиграни на младој трави,
још окруженој увелим површинама окопнелог и скорелог
снега. Стајала је тако, са малим
завежљајем у левој руци и дугим
пастирским штапом у десној, а са
сваке стране јој је стајао по један
велики пас вучјег изгледа. Да није
било ње деца би надала дреку да
су опет сишли вуци и разбежала
би се по кућама. Овако, изгледала
је као да очекује позив и они су је
позвали.
Пси или вуци остали су на
том месту и, помало нервозно,
због одласка господарице, почели
да праве кругове.
– А, где је жена? – питала је
децу уместо да им назове Бога.
Знали су одмах да мисли на Гођевку, удовицу са две
кћери, која је пре недељу дана,
сакупљајући преостало грање у
оближњој градини, склизнула у
вртачу и пала на оштро камење
тако да је упркос зимској одећи
задобила на леђима дубоку и дугу
посекотину, од десне лопатице
до стегна. Сељани су чули њене
јауке и донели је до села. Али, то
је било све што су могли да учине.
Домаћи мелеми важили су за
мање ране и све се одмах дало на
зло. Већ два дана је горела у ватри
и бунцала зазивајући небо да јој
прекине муке.
Водећи је ка Гођевкиној
колиби прошли су крај мушкараца који су тесали ковчег, а они
су прекинули рад. Као да њихов
посао више није био важан пошли
су за децом и девојком.
Започе дозивање и из других
оближњих кућа извирише нове
главе.
До колибе је, у групи, стигло
готово пола села.
– Овде је. – показа руком
најстарији дечак и повуче се у
гомилу.
Полумрачна просторија, у
којој је по средини било огњиште са разгорелом ватром, а око
њега три најстарије жене у селу,
забављене омањим котлом где се
грејала вода, просветле уласком
Чемерне. Као да је њен тешко
прошивени бели ланени огртач
носио у себи неку своју светлост
и као да је њено високо чело над
бистрим очима било светиљка са
вишеструким одбљесцима.
Пришла је лежају на поду у
крају просторије одакле се чуло
тешко дисање и повремени јецаји.
Без речи се спустила на колена
крај повређене жене и размотала
свој завежљај. Одигла је много
пута окрпљени прекривач са леђа
жене и прионула на посао.
Спасенија, најстарија и најближа од три жене, причала је касније да на њеном лицу није видела
трагове гађења од ружне ране и
задаха. Само је својим дугим прстима, као у танким рукавицама (а
рукавица није било већ само трагова неких дугих ожиљака између
прстију), најпре из једне бочице
узела неку течност и њом очистила рану. Затим је међу длановима
иситнила неке траве, Спасенија
није могла да препозна које, и замешала их у једној малој као глиненој чинији са нешто беле масти
из друге чинијице. Тим мелемом
је дуго и пажљиво затварала рану,
тако да не заборави ни најмањи
њен део. На крају, подерала је
део своје кошуље и њиме покрила
рану.
Вратила је покривач на леђа
сироте Гођевке и рекла Спаси:
– Ти си видела све. Узми ову
бочицу и остатак мелема и све
понови кроз два дана.
Људи су покушавали да је
задрже, али она није желела да јој
мрак затвори пут за повратак.
Жене су јој спремале понуде.
– Да, може мало брашна.
И још:
– Јаја и млеко су добри.
Отишла је из села пре првог
сутона. Право тамо где су је чекали њени вуци или пси. Гођевка се
већ после недељу дана придигла,
а прича о Чемерној просула се по
читавом крају као летња киша.
А касније тог пролећа, око
Ђурђева дана, на месту где су је
први пут угледали изникао је најбогатији вилински круг укусних
гљива ђурђевача.
Из „Грбовника“
| 31
Није овај свет баш такав каквим га ми видимо. Има
много више чуда, само је човек ослепео па не види.
Ово је прича о онима који виде свет другачије.
О ЦВРЧКУ И АНЋЕЛУ
Споменка Стефановић
Седи, усправна и укрућена,
руке спустила у крило, а очи јој
живо шарају по соби. Забрађене, у
црним хаљинама, згурених рамена, огрубелих руку, седе старице.
Неке се дошаптавају између себе,
неке само зуре у сандук, попију по
гутљајчић ракије и даље зуре. Понека се повремено прекрсти док
гледа у Нану положену на одру,
белу и прозрачну. Кожа јој се у
смрти затегла па изгледа млада и
заспала.
– Ћеро, да те пита баба нешто.
Колико је Нана имала година? Ја
је знам како сам се удала овде, а
то је, биће, педесет и осам година.
Иста ми је као тада, Бог да прости
Софија гледа у сенке које играју по зиду, не одговара. Кошуља
јој закопчана до испод грла па се
чини као да јој оно задње дугме
држи главу усправно. Свеће пуцкетаво горе, пламен скаче увис, пада,
мирише пчелињи восак. Нана је
само такве свеће горела, никад
парафинске, никад миришљаве,
само ове од пчелињег воска које је
правио неки деда у Параћину, по
рецепту свог деде. Донео их је пуну
32 | ОМАЈА /лето 2008.
кутију, није хтео да узме ни пару,
само је пришао одру, прекрстио се
и изашао. Кажу да је плакао док је
замицао путем, да је понављао да
је познавао Нану цео свој живот,
од кад је први пут дошла по свеће,
док је још био босоног.
– Знаш, ћеро, знала је она, Бог
да прости, кад јој је време. Све се
сама спремила. И окупала и обукла, попа позвала, узела свећу, упалила и... отишла. Тако.
Старица брише очи рубом
мараме, а затим се прекрсти, три
пута заредом.
– Јесте, тако је било и никако другачије. Мене је позвала у
прошлу недељу и каже: „Стамена,
да ми дођеш у следећу недељу да
бдијеш.“ Ја јој кажем, „Бог с тобом, Нано, коме бре да бдијем“,
а она ће, „Мени, Стамена, мени.
Време је.“
Стамена гласно зајеца, а затим
ућута. Као да је удахнула а никако
да испусти ваздух из плућа.
– Ја сам чула да је платила све
унапред, и да је частила Мику гробара да баш у понедеоник изјутра
ископа раку.
Свака од њих је имала своју
причу о томе како је Нана знала, и свака је препричавала своје
виђење, своје сећање, своју лаж у
коју је веровала, и свака на свој
начин. Неке су се крстиле, неке
колутале очима, а неке се напросто ледиле од страха, било због тога
што је Нана знала или што је можда могла да чује и оповргне причу.
Као да су очекивале да устане, погледа их и самим погледом натера
да нешто признају. Шта, не знају,
али нешто што су згрешиле, сигурно.
Софија ћути и премерава
погледом огледало. Прекривено
је црном марамом, да се душа не
уплаши, да не залута, да не остане
заробљена у простору између светова. Дрвени рам, широк и тежак,
окован седефним латицама и сребрним нитнама са предње стране,
изрезбарен мотивима жира по рубовима. Огледало је имало црвенкаст одсјај и, док је била девојчица,
волела је да се огледа у њему јер
јој се чинило да јој је лице много
лепше у одразу баш тог огледала.
| 33
Илустрација: Зоран Туцић
Нана је једном, док је малим
ножем изједеног сечива сецкала
јабуке које је сушила на веранди,
испричала да је то огледало донела са собом њена мати у великом
сандуку од истог таквог дрвета опточеног седефом и сребрним нитнама.
Истина је да је Нана назвала и
рекла да дође, и ако може да стигне до недеље, најкасније око поднева. Поруку на секретарици је
одслушала пет дана касније кад се
вратила са постављања сонди. То
место које је лоцирала изгледало
је као једно од најважнијих налазишта. Била је сигурна да је пронашла не само насеље већ можда
и цео град, много старији него што
су говорили записи нађени у том
региону. Надала се да ће да обрадује старицу добрим вестима. Порука је ужаснула. Знала је. Возила
је сумануто. Није стигла на време,
већ је падао мрак кад је искочила
из кола и утрчала у кућу.
Погледала је по соби милујући
погледом познате предмете. Поглед јој се задржа на старинском
креденцу. Нана га је обојила у зелено, да би, по њеним речима, разбила једноличност боја. Између
креденца и каљаве пећи била је
угурана плетена корпа, она која
се...
... пуна шишарки љуљала у
ритму Наниног хода. Ишле су до
извора да наточе воду у балонче
пре него што крену кући. Најлепша лета су била она проведена у
тој дивљој забити далеко од града
у којем је живела са родитељима.
Шетњу кроз шуму је доживљавала као путовање земљом снова.
Од куће на крају насеља које је било
ни село ни градић, а по мишљењу
становника – варошица, па до шумом прекривеног брда, ваљало је
пропешачити добрих пола сата
брзим ходом. Један део падине је
прекривен зимзеленим растињем
и ту су скупљале шишарке које је
Нана ложила преко зиме.
Сунце се попело високо. Селе
су на пропланак, тик уз ивицу
шуме. Нана је била тиха тог дана.
34 | ОМАЈА /лето 2008.
Имала је обичај да пева док пешаче прашњавим путем између
стабала белог и црног дуда, док
не стигну у подножје брда. Имала
је звонак глас који је испуњавао
простор. Глас који је роморио као
киша, или звучао као кад град удара у траве, или шуштао као ветар
у крошњи, пун глас који је остајао
иза њих и пловио испред њих па
јој се чинило као да хода кроз Нанину песму. А сада је у тишини
прегазила прашњави пут. И она је
ћутала. А шта би друго? Више би
јој пријало да су селе у сенку, али
је Нана изабрала баш ово место,
између сенке и осунчане ливаде
која се урушавала до обода другог
шумарка. Иза њих је била дремљива шума, испред живописно дивље
растиње, коров, трава и пољско
цвеће. По цвећу попадали лептири, пчеле, а из траве се надмећу
зрикавци. Вилина коса граби од
стабљике до стабљике као мрежа
сунчевог рибара. Ваздух трепери
над ливадом, лењ и густ.
Нана је обгрлила око рамена и
шапуће.
– Видиш оно љубичасто високо цвеће, то је лаванда, дивно мирише, а одмах иза – тамо, видиш
ли? То је зечји трн.
И објашњава која је која трава,
који цвет. Шта се користи за ране,
шта за чајеве. Шапуће јој у уво, као
да баје, а она слуша опчињена, занесена, упија сваку реч која остаје
урезана како је изговорена.
– Видиш, ово је боквица, а ово
је хајдучка трава.
Са обе стране пута којим су
се успеле уз брдо расте зова. Нана
погледа у крошње а затим поче
причу, тихо и занесено, као да
објашњава себи, а не њој.
– Нисам знала да су се решили на још једно. Она два хајдука
су већ била повелика мука. Нико
није могао да их укроти ни утера
у ред. А ни њих двоје нису баш у
годинама кад се рађају деца. Једноставно није више било време за
то. И оне хајдуке су касно добили,
кад се већ нико томе није надао.
Као и ја што сам родила твог оца,
у неким годинама кад је то било не
само необично, већ и срамота, бар
код нас ...
На кратко заћута, јер јој се глас
у трену сломио. А онда настави:
– Сањам ја једне ноћи да баш
овде берем зову. Све цветић из
цваста по цветић, али немам где да
одложим убрано него у кутију од
шибице. А месец сија, и све светли,
и дрво и цвет и пут. Као да је дан. И
тако ја берем и није ми јасно колико то цветића може да стане у тако
малу кутију, а већ сам обрала целу
крошњу. Досетим се ја у сну да ће
бити принове у породици, пробудим се и напишем сину писмо да
ће му се родити кћер. Изненадили
се они откуд да ја то знам, ником
ништа нису рекли. И би како сам
им написала.
У трену Нана ућута и укрути
се и стегнувши је даде јој знак да
се примири. Трава се узкомешала
из доње шумице право ка њима и
пар секунди касније, на метар испред, појави се смеђи зец. Застао,
подигао се на задње ноге и њуши
ваздух, а затим видевши их, претури се уназад, одскочи и откотрља
се у шуму. Тишину поднева прекинуо је бучан Нанин смех а ускоро
се придружи и она, кикоћући се.
– Нано, причај ми бајку о
зецу.
– Баш о зецу?
– Да.
– Добро, испричаћу ти бајку о
Цврчку и чувару.
– Али ја бих о зецу, Нано.
– Пст, мируј и слушај, у овој
бајци је најважнији зец.
И она се препустила причи.
Знала је да Нана сваку причу исприча само једном, никад не понавља.
У Сазвежђу на крају неба, где
усамљено Сунце чува својих девет
поданика, на планети која се плави
од океана, на дну једног пресахлог
мора окруженог вилинским горама, била је једна мала кнежевина
којом је владао кнез Праведни. И
као сви мудри и добри владари
био је окружен храбрим ратници-
ма. Један од њих, Стефан, имао је
кућу на рубу шуме, направљену од
мирисних стабала борова које је
сам оборио, истесао и допремио
са планине.
У повратку са једног од многобројних похода довео је лепу, младу жену. Стефан је желео сина који
ће бити ратник, снажан и јак, као
што је и он сâм. Родиле су му се
две кћери, једна за другом. Прва,
бучна, ликом на оца, због жустре
нарави, добила је име Трубица.
Друга, нежна и мила, ликом на
мајку, прозвана је Лира. Код њих
су имена давали тек пошто би дете
напунило годину, да се види какве
је нарави, да име буде у складу са
душом.
А Стефан је желео сина.
– Нано, а зашто није волео
кћерке?
– Срећо Нанина, волео је, али
је хтео и сина. Знаш, ратници тако
желе да добију синове наследнике,
а после највише воле ћерке. Али,
да ти наставим.
Верна жена, осетивши мужевљеву тугу, носила је босиљак и
пелин у недрима, бурјан у тканици,
цвет рицинуса под јастуком, палила је свако вече жртвене свеће на
олтару старих богова, кришом од
мужа и породице који су исмевали њена божанства и љутили се. А
она је упорно то радила све док јој
се жеља није испунила. У њиховој
кући се ускоро чуо гргутави смех
новорођеног детета. Разочарење
Стефаново било је краткотрајно,
за разлику од дубоке туге жене.
Желела је сина а родила се трећа
ћерка.
Девојчица је расла дивље у
друштву малих шумских звери,
веверица, зечева и срна, које су јој
слободно прилазиле, а бежале на и
најмањи наговештај доласка других људи. Волела је старије сестре
и пратила их на свим походима од
брања шумског воћа до сакупљања
пољског биља.
Због хиљаду питања које је
упућивала свима па и странцима
пролазницима јер је чудесно рано
проговорила, и песми које је сама
испевала, прозваше је Цврчак.
Трубица и Лира су често одлазиле да беру сочне шумске плодове. Са собом су водиле и малу Цврчак која је гурала носић у сваки
цвет на путу и често није могла да
држи корак са старијим сестрама.
Једном, док су се провлачиле
уским шумским стазама, Цврчак
је приметила малог риђег зеца
како их прати.
О, Цврчак је тако волела зеке!
Сакрила се иза жбуна безгласно се
смејући и сачекала. И счепала га.
Зец се копрцао, батргао, а затим
почео да моли Цврчка да га пусти.
Обећавао је и шарену свиралу која
прави најдивнију музику за Цврчкове песме, и бели штап са пачјом
главом... али, без успеха.
– Нано, зечеви не причају.
– Око Нанино, овај је причао,
или се то тако причинило Цврчку.
Није овај свет баш такав каквим га
ми видимо. Има много више чуда,
само је човек ослепео па не види.
Ово је прича о онима који виде
свет другачије.
Цврчак је пожурила да стигне
сестре и покаже им своју ловину.
Добро, мајка ће се љутити, али,
она је знала како ће на очевом
лицу измамити осмех. Можда ће
јој дозволити да задржи своју нову
играчку.
Тражећи сестре улазила је све
дубље и дубље у шуму, не обазирући се на молећив глас зеца који
јој је говорио да иде погрешним
путем. Лутала је Цврчак шумом
и чезнула за топлом колибом, нежним мајчиним гласом, очевим
погледом који даје сигурност и заштиту.
Шума је била све мрачнија.
Ноћ је затекла Цврчка у гнезду
од папрати на рубу ливаде. Уморна и осушеног грла од узалудног
дозивања сестрица, Цврчак је задремала са зецом у наручју.
Пробудила је тишина. И птице и бубе су занемеле. Месечева
лампа је шкрто осветљавала сиви,
крњи камен на средини пропланка
из којег је избијао танак млаз воде
претварајући се у поток што се
спуштао кроз пропланак па кроз
шуму, између дрвећа. Сад се над
тим извором и водом магла у праменовима ширила и пружала до
стабала на рубу пољане.
Као далеки зов зачула се песма, старија од шуме и месеца
над њом, прво тиха, а затим све
гласнија, до урлика смеха и цике.
Грудвице магле попадале по ливади се усковитлаше у праменове,
згуснуше се и претворише у прелепе девојке. Нага тела као да су
само опне испуњене светлошћу.
Из плећки на леђима избијала су
крила вилин-коњица, нежна и прозрачна. Без звука су треперела под
јасним светлом месечине. Нихове живе косе, неке плаве као цвет
споменка, а неке тамне као мастило, лебделе су око тела као хаљине.
Певале су девојке и играле у кругу
око времешног камена из којег је
непрекидно текла вода и магла.
Цврчак је била задивљена. Зар
она најгласнија не личи на њену
најстарију сестру Трубицу? А она
најлепша, па то је њена Лира, она
мила сестрица која у џеповима
своје широке кецеље увек чува колач за Цврчка.
Потрчала је преко ливаде носећи у загрљају свог новог дрхтавог пријатеља који је узалуд покушавао да је заустави.
Девојке се распршише као птице. Чучале су на гранама дрвећа
које је окруживало ливаду на којој
су остале само две, посматрајући
у немом гневу овај дрски упад.
Тек кад је дотрчала сасвим близу,
Цврчак се суочила са хладним и
суровим погледом оних за које је
мислила да су сестрице. И њихова
копита уместо стопала.
Чучнула је у угажену траву,
збуњена и уплашена, притискајуци зеца на груди.
Виле долетеше са грана и
спустише се у круг око ње. Косе
им завијорише уплићући венац и
почеше да круже, све брже и брже.
Играле су немо, без песме. Тло је
подрхтавало од удараца копита у
суманутом ритму.
| 35
Цврчку је срце дивље ударало
у грудима. А тада је мали риђи зец
поново проговорио.
– Ниси ме послушала, али ја
сам ту да те подучим и штитим.
Сад пази. Затвори очи и мисли на
оца. Певај у себи песму и не отварај очи. Ово су виле које одузимају
живот кад уђеш у њихово коло.
Цврчку је све зујало у ушима
док је тонула у спасоносну несвестицу.
Пред зору, Стефан, сурови
а сада уплакани ратник, на челу
групе храбрих, после целоноћног претраживања шуме помоћу
бакљи и рашљи, нађе Цврчка.
Лежала је у дубокој несвестици, на сред ливаде у кругу утабане
траве и изгаженог цвећа, у сенци стакластог распуклог камена,
грлећи мртвог зеца на грудима.
– Што плачес, лудице?
– Зашто је зека умро.
– Није умро, само је постао
другачији. Постао је сенка. Отишао је у земљу која се зове рај.
Спасио је девојчицу.
Нана јој је брисала сузе, а она
је грцала и плакала.
– Понекад наши чувари морају да оду у неки други свет, да би
нама било боље. И ми их се сећамо
са љубављу.
– Нано, мени је мој тата чувар,
и мама.
Тада јој је Нана обухватила
лице својим меканим длановима и
загледала јој се у очи.
А Нанине очи су биле чудне,
плаве, тамне са златним пегицама.
Изгледале су јој као озвездана ноћ.
И причала јој тихо и дуго.
Чудно како се и данас сећа
имена сваке биљке коју је Нана
описала. Која су јој лековита својства. Где највише расте и кад је најбоље да се набере. Како се суши и
припрема.
Али не може да се сети речи
којима јој је саопштила да су јој родитељи погинули. И старија браћа.
И да ће њих две морати саме даље.
И да ју је узела за руку, повела
36 | ОМАЈА /лето 2008.
кући подигавши корпу са шишаркама, ту која је и сада иста, обојена у плаво и црвено, заборављена у
простору између креденца и пећи.
– Каже поп да Нана никад није
крочила у цркву али да је уредно
плаћала парохију.
– Није никад ни освештала
кућу, откуд да је сад звала попа
Јована. Њега је тражила, а њему је
душа у носу. Са овим младим ни
реч није проговорила.
– Кажу да се они знају још
док је поп био тамо у брдима где
је Нана живела док се није удала
овде.
– Увек је била чудна.
Устала је изненада и оне се тргнуше и заћуташе.
Пришла је Нани и с љубављу
јој додирнула образ. Само је смрт
тако хладна.
Са врата је скинула ниску са
два бакарњака. Златници су се
откидали за школу, факултет, магистратуру, доктрорат. За уређење
стана првог и последњег неуспелог покушаја да живи у браку, у
заједници са неким. Откидали су
се златници али су бакарњаци остали.
– Видиш ову ниску. То је твоје
и остаће код мене. Кад год затреба
узећемо одавде.
Бака је откопчала дугмиће
хаљине и тада је први пут видела
сјајну ниску дуката око Наниног
врата и на прсима.
Нана је повукла ниску и испод
ње на танкој нити упреденој од
свиле тамнела су се два бакарњака. Пребацила их је преко главе и
ставила јој око врата.
– Ово је моје. То ћеш ти чувати
и даћеш ми их кад дође време.
Чудесне шаре на бакарном
новцу су определиле њен живот.
Археологија јој је постала више од
љубави. Постала је опсесија. Нигде
није могла да нађе ни приближно
сличан новац. Ни шаре као на бакарњацима. Никоме није показала
Нанин завет јер је то био завет. А
где све није тражила.
Гледала је како се сенке поигравају на Нанином лицу, како
трепере и стварају привид осмеха, или је то заиста и био осмех.
Није била сигурна, али морала је
да, детиње, иако већ одавно није
дете, провери. На запрепашћење
забрађених, престрављених жена,
откопчала је дугмиће на Наниној
хаљини и прешла прстом преко
глатког белог попрсја, без иједне
флеке, младежа, белега. А затим,
закопчавши јој хаљину, спусти
пољубац на један па на други капак. И остави бакарњаке на њих.
– Враћам ти дуг, Нано. Време
је.
У соби је владао мук, само су
свеће пуцкетаво гореле. Чуло се
хрипаво дисање једне старице која
је била ужаснута сопственом немоћи да у том тренутку макар не
дише, кад већ не може да то ради
нечујно.
Софија је руком дотакла дугмиће на својој кошуљи да провери
да ли су добро закопчани.
Оне вечери, док је Нана скидала заветне бакарњаке, смакла се
ниска златника преко груди и открила смеђи белег у облику зеца.
Такав исти, пар сати раније, открила је на својим прсима, док се
пресвлачила. Била је запрепашћена. Збуњена. Уплашена. А онда се
сетила.
Сенке су трепереле по зидовима. Пчелињи восак се топио и пуцкетао. А Нана је лежала, осмехнута, или је то можда била само игра
светлости и сенки. Ко зна.
БАБА СТАНИЈА,
ВИДОВИТА
Бранислав Голднер
Баба Станију је познавало и старо и младо, јер се сви староседеоци у нашој вароши знају. Мене је посебно
занимала због прича мештана о њеној видовитости и магијским способностима.
Сваког дана сам по неколко пута пролазила поред њене куће јер се наша налазила на благој узвишици изнад
њене. Увек бих знатижељно погледала према њеном дворишту у коме је стално нешто пословала, а када би се
одмарала обично је седела на веранди и нешто читала. Увек сам јој се јављала јер је у мени будила страхопоштовање.
Сваког дана сам по неколко
пута пролазила поред њене куће
јер се наша налазила на благој узвишици изнад њене. Увек бих знатижељно погледала према њеном
дворишту у коме је стално нешто
пословала, а када би се одмарала
обично је седела на веранди и нешто читала. Увек сам јој се јављала
јер је у мени будила страхопоштовање.
Била је достојанствена старица, усправног хода, увек чиста
и уредна, умилног лица, лепо почешљане густе седе косе сплетене
у пунџу на затиљку са блиставим,
широм отворенин, плавим очима,
увек благо насмешеним. Све је на
њој говорило да је у своје времекао девојка, била врсна лепотица.
Имала је два сина и кћер, који
су са породицама живели ван нашег места; кћи у Крагујевцу, а
синови у Нишу. Ретко су је обилазили. Све их је извела на пут,
одшколовала; старији син је и факултет завршио. Баба Станија се
издржавала од скромне мужевљеве пензије после његове смрти
(био је општински службеник),
повремено је издавала собу некој
ученици из оближњих села која би
дошла на школовање у нашу варош. Важила је за отреситу и мудру жену спремну да увек помогне
саветима.
По причи мојих родитеља, а и
мештана, многи су је се прибојава-
ли јер је наводно поседовала чудне магијске моћи. Из разговора са
посетиоцем могла је да процени
не само какво је биће, већ шта га
чека у животу и каква му је судбина намењена. Такву је способност
стекла после повратка из привидне смрти, пред саму сахрану-тако
распредају мештани.
| 37
Када су синови и кћер обавештени да им је мајка умрла,
дошли су да је сахране. Купили
су јој скромну посмртну опрему.
Шкртарили су у свему и, како наводе мештани, нису јој ни чарапе
обули ни ципеле назули, већ су је
босу ставили у сандук. Позвали су
само једног попа не испуњавајући
јој жељу да буду три на опелу и
при укопу. Крећући се у поворци
према гробљанској капели где је
требало да се одржи опело, кћер је
приметила да је поклопац на сандуку током вожње исклизнуо из
лежаја, али на то није обраћала посебну пажњу. За време опела скинут је поклопац са сандука и када
је требало да се обави последње целивање и опроштај од покојнице,
прво је приступио најстарији син.
Када је узео крст са тела покојнице где га је поп ставио како би га
целивао, баба Станија је отворила
очи, погледала у сина, а затим нешто прошаптала. Он се од страха
срушио на под. Људи су се узнемирили, бар они у капели, јер нису
знали шта се догађа, а када се баба
Станија придигла у ковчегу где је
лежала, половина људи и жена је
попадало у несвест. Баба Станија
је гледала око себе не схватајући
још где се налази, а када су кукњава и бука у капели уминуле, замолила је попа да јој помогне да из
сандука изађе. Поп је био бео као
креч, а црквењак је побегао у олтар. Поп је са још неколико људи
помогао баба Станији да изађе из
ковчега и тада су мештани видели да је опремљена за пут на онај
свет без чарапа и ципела. Поставише баба Станију на клупицу, придржавајући је да не падне.
Баба Станија је заплакала
обујмљујући шакама главу. Поп
је понуди да попије вино донешено за обред њеног укопа, што баба
Станија одби. Старијег сина су исполивали водом и повратили из
несвести, а када се придигао зурио
је у мајку која није престајала да
плаче. Други син и кћер су стајали поред мајке непомични-преплашени. Били су као приковани
38 | ОМАЈА /лето 2008.
за тло. Две жене се прве снађоше
ухватише баба Станију под руке и
босу изведоше пред цркву, како би
се надисала ваздуха. Мештани су
зурили у баба Станију, крстећи се
уз сузе. Баба Станија се повратила,
али је ћутала гледајући присутне
својим продорним очима, сувих
обрза и, рекло би се, празне душе.
Једна млађа жена је довезла
ауто пред капелу и баба Станију је,
у пратњи две сусетке, одвезла до
куће. Да ли збуњена или уплашена
њена деца не седоше у исто возило
већ препустише туђим људима да
је допрате до куће. Поставише је
на клупу пред улазом, јер јој деца
код којих је био кључ од куће још
нису стигла са гробља. Жена, која
је довезла баба Станију, причала је
касније да је током вожње у моменту погледала у њу и приметила
ореол око њене главе.
Много људи се из гробљанске
капеле сјатило у баба Станијину
кућу. Несуђена покојница је седела чело стола и гледала у присутне, некако тужно, као да је жалила што се повратила из мртвих.
Деца, уместо да се збију око мајке,
дала су се у изношење послужења
од онога што су донели од својих
кућа за даћу. Снахе нису дошле на
сахрану свекрве јер су остале да
чувају децу, а зет је био на службеном путу и није стигао да ташти
на укоп дође.
Људи су критиковали доктора који је утврдио баба Станијину
смрт. Неки су га оптуживали да
је, по обичају, био пијан, док су
га други правдали да је толико
глув да није ни могао чути откуцаје срца. Баба Станија је тек онда
проговорила и рекла да не греше
душу, јер је уистину била замрла и на оном другом свету, али
само до линије коју није смела да
пређе. Зауставила ју је невиђена
рука чији је стисак осетила, а глас
који је чула, рекао јој је да се не
плаши; треба још неколико добрих
дела да учини људима на земљи и
тек ће онда моћи да се врати у ово
насеље. Када се окренула према
гласу који је препознала, видела
је покојног супруга у оделу у коме
га је отпремила на онај свет. Насмејао се, тужно и показао прстом
на њене голе ноге без чарапа и ципела, а онда јој је рекао да погледа
на кревет у коме је лежала мртва,
окружена децом, мада оно што је
видела не би желела да се присети.
Одбила је да каже шта је то видела,
али је на трен бацила поглед на синове и кћер. На лицу јој се указаше
туга и патња које је вешто скрила
преносећи их у наборе црне мараме на глави.
Људи, богами, једоше и пише
а затим се опростише од баба Станије и разиђоше се кућама. Баба
Станија је позвала две комшинице да остану преко ноћи са њом, а
деци рече да се врате у своја места
и домове јер их тамо чекају породице, а и пут им је дуг. Деца, као
ослобођена великог терета, опростише се од мајке и одвезоше
својим кућама. Чим су напустили
родитељску кућу баба Станија се
нададе у плач. Никако да је сусетке
примире. Када се исплакала, проговори: „Ни сањала нисам какву
сам децу изродила. Када су пристигли одмах се бацише у потрагу
за новцем и дукатима. Знали су да
их имам. Претурише целу кућу.
Зато је такав неред. Каквим су ме
само ружним речима називали
што их нису могли пронаћи. А мој
дух то све гледа са плафона; видим
и своје тело на кревету и њих како
претражују по орманима, фијокама, завирују испод лонаца и шерпи, не би ли нашли новац и дукате.
Погађаше се ко ће колико новца
да приложи за мртвачки сандук,
покров и крст. Договорише се да
продају кућу и поделе новац и ко
ће шта из куће да понесе. Нисам
ни знала да ми кћер пуши. Са цигаретом у устима је скидала са зидова гоблене које сам као девојка
везла и ено их тамо поред кревета у великој торби. Није могла да
их пред светом изнесе из куће.
Старији син рече да њему припадају икона, кандило и сребрни
свећњак - једине вредности у кући,
а млађи се побуни рекавши му да
нема мушког порода, а како он
има узеће славска знамења која ће
после да пренесе на старијег сина
када за то дође време. Ту се посвађаше и не стигоше да разделе
ову моју сиротињу јер дођосте вас
две да ме окупате и обучете. Али
моја ћерка вам не даде чарапе и
ципеле. И шта рече: требаће њој.
„Е, моје друге! да ми је неко причао не бих веровала. Када умрем
хоћу вас две да ме сахраните. Написаћу то и званично и у суду ћу
да оверим чим се мало опоравим
и приберем“. Баба Станија је прогутала своју тужбалицу као трње, а
онда је завршила: „Молим вас да
ово што сам вам рекла не причате
никоме. И још нешто: Немојте да
носите терет моје туге.“
***
Завршила сам гимназију и хтела да се упишем на факултет. Двоумила сам се између медицине и
фармације. Отац ме наговарао за
фармацију, мајка за медицину.
Свако од њих је износило разлог
за и против. Ломила сам се, а онда
сетила баба Станије. Одем код ње
да је обиђем и онако изокола приупитам за савет. Баба Станија ме је
гледала дуго у очи и на крају рекла: „Нећеш ти студирати ни једно
ни друго. Удаћеш се за непун месец дана“.
– Немогуће, одговорила сам.
Жеља ми је да студирам, одлична
сам ученица била од почетка школовања. А и немам момка.
– Пази шта ти кажем. Удаћеш
се и отићи у далеку земљу. Преко
мора. Погрешићеш! Није то твој
народ. Вратичеш за две године. А
онда ћеш да завршиш неку школу
и радићеш као службеник. Жаличеш целог живота што си направила грешку удајом.
– Вртела сам главом одбијајући
сваку баба Станијину реч. Почела
сам да се припремам за пријемни
испит на медицини. Скоро да нигде нисам излазила. Учила сам. А
онда, једне суботе извуку ме скоро
на силу из куће моја другарица и
њен момак и поведу у кафић. Кад
оно, другарицин момак је повео и
друга који му је из Канаде дошао
у госте. Знају се од прошлог лета.
Познанство са мора. Канађанин,
висок, пристао момак, спортиста-кајакаш. Љубав је планула на
први поглед. После недељу дана
сам испрошена, на ужас родитеља,
али сам била упорна и тврдоглава
да хоћу да се удам баш за њега или
да се убијем. Родитељи попустише. Јединица сам и све су уложили у мене. Да одем на ту даљину
још више их је растужило. Сетила
сам се и баба Станијиних речи,
али није вредело. Венчали смо се
тачно према предвиђању баба Станије. Није се навршио ни месец
дана од познанства са Канађанином. Отпутовали смо већ следећи
дан после свадбе на велику жалост
мојих родитеља.
Брак од почетка није ишао
како ваља. Канађанин је био мамин син, а свекрва ме од првог
дана није прихватила јер сам из
Србије, још православне вере коју
нисам хтела удајом да мењам.
Није ме малтретирала, али је све
радила да ми се брачна заједница
смучи и ја сам се развела од мужа
после непуних годину дана. Још
сам имала проблема, јер су имиграционе власти протумачиле да
сам се удала не бих ли дошла до
“зелене карте”. Уствари, свекрва
ме је као такву пријавила – дознала сам то тек касније. Било ме је
срамота да се одмах вратим кући,
па сам остала да се мучим сама
радећи као продавачица у робној
кући. Издржала сам још годину
дана, и онда се, без најаве, вратила родитељској кући у наш градић,
мени најлепши на свету.
Из Торонта сам Авионом долетела на београдски аеродром.
Разуме се, нико ме није сачекао.
Мора бити да сам деловала убијено и јадно, уз све то преморена од
дугог путовања. Док сам чекала
аутобус да се довезем до железничке станице, сама и замишљена,
нисам ни приметила да је за суседним столом аеродромског кафића
седео мој друг из разреда. Пришао
ми је и запитао да ли сам болесна, јер тако изгледам. Одговорила
сам потврдно, пошто сам се тако и
осећала.
У моје место сам допутовала
са две торбе. На путу према кући
пролазила сам поред баба Станијиног дворишта. Застала сам јер
сам је спазила на веранди. Седела
је сама. Када ме је приметила, руком ми је дала знак да јој се придружим. Унела сам торбе у двориште, а онда јој потрчала у сусрет.
Загрлила ме је и пољубила, видно
обрадована. За протекло време се
није много променила, само што
су јој очи усахле. Башта и кућа су
деловале запуштено. Помислила сам, па и остарила је, не може
све сама да одржава. Увела ме је
у кућу, понудила ме медом и водом, али сам одбила рекавши да се
журим; хрлим родитеље да видим.
Зидови њене собе, мени иначе знани, били су голи, без гоблена. Нисам видела ни кандило ни икону,
па ни свећњак који је увек стајао
на старинској комоди. Хтела сам
да запитам што их нема на својим
местима, али сам одустала.
– Значи, вратила си се. Очекивала сам те. Шта сам ти рекла?
Ниси ме послушала. Љубав ти је,
моје дете, болест видног живца.
Натера нас да видимо ствари које
не постоје. На твоју срећу, брак те
није много окрњио. Још си млада
и остала си пупољак који тек треба да се расцвета. Недостајала ти
је истинска љубав и топлина. Богу
да захвалиш што ти је дао ретке
дарове. Чувај их кћери, негуј и одржавај.
– Које то дарове?
– Памет, марљивост и лепоту.
Оно прво си накратко изгубила,
али вратила ти се. Мислила си да
ће тамо да ти буде лепше и боље
него овде код нас. Срећа се не тражи у туђини. Најлепше је код своје
куће. Сад се хватај књиге и заврши
школу, а удаћеш се и троје деце
ћеш изродити. Овде те срећа чека.
Чувај децу и васпитавај их да не
праве глупости какве си ти почи| 39
нила. Обрадоваће ти се родитељи.
Од туге за тобом су много постарели. А сад хитај да те што пре
виде.
Опростила сам се од баба Станије и кренула према родитељској кући али са чудним осећањем
присуства невидљивог бића које
ми прави друштво у ходу. Када су
ме моји угледали пред улазним
вратима као да нису поверовали да
сам то ја. Одмах су ме прекорили
што им нисам јавила да долазим,
јер се могло подесити да не буду
код куће већ на сеоском имању.
Одгогворила сам им да бих у том
случају преночила код баба Станије, а сутрадан бих се надала у
потрагу за њима.
– О којој Станији причаш дете?
запита ме мајка.
– О баба Станији, нашој сусетки.
– Боже дете, па она је умрла
пре годину дана.
– Мајко, пре него сам дошла
кући, свратила сам да је поздравим јер сам је видела на њеној веранди. Увела ме је и у кућу, нудила
ме медом и водом; мало смо се и
попричале. Немој да ме збуњујеш!
– Питај оца. Нека ти и он
каже.
– Уморна си од пута, кћери, а
можда си неке ствари побркала у
времену. Баба Станију сахранисмо
прошле године. Скоро јој и споменик постависмо. Уосталом, отиди
сутра на гробље и увери се.
– Да ли се то ви са мном шалите? Знам где сам била и шта сам
радила, са ким сам разговарала.
Иако сам легла да се испавам, ока
нисам тренула. У једном моменту
упалила се светлост у лустеру, а
онда се угасила. Никога није било
у соби. Устала сам, истуширала се
и ушла у кухињу да скувам кафу.
Тамо је већ пословала мајка.
– Што си се тако рано подигла?
Ја још водила рачуна да не правим
буку по кухињи. Хоћеш ли кафу,
нашу српску, мајка да ти је скува,
мора да си је се ужелела?
– То би ми баш пријало. А пос40 | ОМАЈА /лето 2008.
ле, молим те да одемо заједно до
баба Станијине куће.
– Боже дете, шта ти пада на
памет!? Па рекосмо ти синоћ да је
умрла и сахрањена још пре годину
дана.
– Добро, добро, али ми учини
да не идем сама.
– Кћери, да ти можда не узимаш дрогу, или си остала без ње?
– Мајко, што ме то питаш? Каква црна дрога!
Мајка ме је гледала пренеражено, мислећи сигурно да се са
мном нешто чудно догађа. Али
прихватила је да ме прати до баба
Станијине куће. Када смо стигле
пред улаз куће запазила сам да су
врата и прозори већ нагрижени од
времена и немарности домаћина.
Покуцала сам на врата. Па још неколико пута. Нико није одговарао.
Утом се на заједничкој огради са
суседним двориштем појави баба
Станијина сусетка. Обрадова се
што ме види, а онда запита откуд
ја пред баба Станијином кућом.
Зачуди се што ми мајка не рече да
је баба Станија умрла пре годину
дана. Онда јој мајка објасни како
сам је видела и са њом разговарала
претходне вечери на шта се жена
почела крстити, гледајући ме запањено. А онда јој се и мајка придружи, прекрстивши се три пута.
– Биће да си јој била милија
од њене деце, када ти се јавила на
тај начин. И шта ти каза? Даде ли
неки савет?
Испричам и сусетки као и родитељима, а она ме забезекнуто
гледаше.
– Видећемо, живи били, шта
ће се од тога обистинити, сад већ
радознало али и надаље уплашено
настави сусетка. Исприча ми како
су је она и друга сусетка сахраниле према њеној опоруци. Све је
баба Станија спремила за сахрану:
одело, ципеле, чарапе, покров; новац за храстов сандук и крст, али
и за споменик. Дванаест дуката
је завештала за обнављање цркве.
Деца јој покупише оно мало сиротиње и закатанчише кућу.
– Ко живи сад у кући? – питала
сам.
– Нико. На продају је, али је
нико не купује. Ја колико стигнем,
средим двориште, покосим траву
тек да се не залегу змије, залијем
самоникло цвеће. Дедер, набери
га и однеси баба Станији на гроб.
Биће јој мило, јер те је волела. Хвалила те али се и чудила што је ниси
послушала. И упали јој свећу.
На гробље сам кренула касно
по подне, сама, када се стишала
дневна јара. Понела сам цвеће
из Баба Станијне баште а из наше
набрала букет црвених ружа. На
постављеном споменику стајала је
слика баба Станије, онакве какву
је памтим пре одласка у Канаду.
Поставила сам цвеће, запалила јој
велику свећу и док је горела, говорила сам не знам ни сама шта све
гледајући у њену слику. У једном
моменту око њене главе је засјао
ореол, а одатле се светлосни вибрирајући венац одвојио и полетео
према мени да сам морала руку
подићи не бих ли се заштитила од
летеће светлеће појаве. Није то био
одблесак од пламена свеће нити од
сунца. Осетила сам га као нешто
живо, али невидљиво, које се смештало на клупицу поред мене. Уздрхтала сам. Нисам уображавала,
јер сам сад чула и глас: „Направила сам ти збрку и пометњу, задала
ти страх, али се не бој.Видим да си
се тргла и уплашила на мој додир и
глас. Нисам вампир већ душа баба
Станије коју си познавала, само
сад у плазматском облику-новој
форми живота која је видљива или
невидљива и о којој ћеш тек чути.
Хвала ти на цвећу и свећи коју ми
запали. О нашем разговору никоме не причај. Неће ти веровати, а
може ти и нашкодити“.
Баба Станијина предсказања
су се испунила. Завршила сам
вишу економску школу, запослила
се у месту, удала се, двоје деце изродила, а треће нам је на путу.
гДЕ ЈЕ ВОДА ТЕКЛА
Јасмина Николић Тодоровић
Било је већ подне када је дошао свести. Иако тога није могао да се сети, хладноћа коју је осетио на
левој бутини сведочила је да се, у неком тренутку, умокрио од страха.
Седећи на шумској стази загледао је велику, тамну флеку на
својим панталонама. Размишљао
је како да се врати кући а да га
нико не види. Његова би се брука
годинама препричавала, јер се не
виђа баш сваки дан човек од 40
година, висок и крупан, у маскирном оделу, са двоцевком о рамену,
како се из лова враћа – упишан!
Помислио је на рођаку своје
жене, која је користила сваку прилику да њему, православцу, објашњава како сваки хришћански
обред има корен у паганству, те
да он, у ствари, старим Боговима и даље одаје почасти иако их
је заборавио. Сваки пут када се
спремао у лов упозоравала га је
да ни случајно не пуца на вукове
– јер се врховни српски Бог, Дајбог (син Сварога, створитеља света
и људи, и Виде, врховне Богиње,
заштитнице породице), понекад
појављује у лику хромог вука, а по
његовом допуштењу душа умрлог
може, боравећи у телу вука, да
проведе неко време у овом свету.
Биле су му смешне њене приче.
Смешнијим је сматрао то што их
у двадесетпрвом веку прича неко
ко има 23 године, завршава факултет и користи компјутер. Када
је приметио са каквом је пажњом
слушају његова деца, најозбиљније
јој је рекао да о томе, у својој кући,
неће више ни реч да чује. Одговорила му је: “Старије је паганство
од хришћанства а ти знаш ону
пословицу ‘Вода где је текла ту ће
и да тече’. Твојој деци нећу више
ништа рећи, док им ти не потврдиш да говорим истину.” Он, који
о томе нити ишта зна, нити у те
бапске приче верује, нити га тако
нешто занима!?! Од свега што је од
ње чуо ово му је било најсмешније.
До малочас је тако мислио.
Те ноћи је, са четворицом другова, био у лову. Нису ништа уловили. Док су се, у рано јутро, уморни и мрзовољни враћали кућама,
приметио је да му око врата нема
ланца са крстићем из Хиландара.
Рекао је осталима да га мора потражити и да је сигуран да је ланчић изгубио на пет-шест метара
одатле, када га је неко шибље закачило по врату. Како су већ били
сасвим близу својих аутомобила,
успео је да их убеди да нема потребе да га чекају. Враћајући се
стазом пажљиво је разгледао тло.
Осмехнуо се када је угледао свој
ланчић. Подигао га је и скоро истог момента испустио, јер је тек
тада спазио вука. Вук је стајао на
стази, на само десетак корака од
њега, и сасвим мирно га гледао
право у очи. Машио се за пушку,
и док је кундак прислањао на раме
помислио је како ће му сви завидети на оваквом улову. Пре но што је
повукао ороз јасно је чуо одлучан,
старији мушки глас:
“Шта си ти то наумио, несрећниче! ”
Погледао је око себе да би
се уверио у оно што је већ знао
– осим њега, никог другог ту није
било. Поново зачу исти глас: “Ма
престани да бленеш около и слушај шта ти говорим!”
У моменту када је схватио да
му се то вук обраћа, ледени трнци му прођоше низ кичму и он се
сасвим одузе од страха. Из руку
му испаде пушка, потом му отказаше и ноге те се сруши на колена.
Вук настави: “Па, зар ти, кукавче,
ниси знао да је Србину једно од
највећих огрешења да убије вука,
кад му овај не дира ни чељад ни
стоку. То запамти добро. Него, да
ме нешто послушаш. Кад сретнеш мог унука, Ђорђа Антића, да
га од мене поздравиш и да му кажеш: ‘Поручио ти деда Стојан да
од оних дуката, што су били под
крушком више куће, највећи даш
ћерки, кад је с пролећа будеш удавао, и обавезно да јој кажеш да је
то њој прадеда оставио.’ Ето, то да
му пренесеш. И још му кажи да те
дукате не држи у кући, него да их
опет, под неку воћку у дворишту,
у земљу врати. Она ће их најбоље
чувати. Ја сад одо’, а ти ми остај
здраво.” Тада поче да му се мрачи
пред очима и он изгуби свест.
Никоме ништа није рекао.
Два дана је провео размишљајући
како да нађе човека кога не познаје а коме треба да пренесе поруку упућену са оног света. Како да
му каже а да не испадне пијан или
луд? Шта ако је све оно била, ко зна
чиме узрокована, халуцинација?
Да ли уопште, и где, да га тражи?
Трећега дана му је супруга, која је
желела нову кухињу и то по мери,
рекла да позове мајстора кога су
све муштерије хвалиле. Пружила
му је тог јутра добијену визит-карту на којој је писало: “Столарска
радња... Израда... Вршимо услуге...
Власник: Антић Ђорђе.”
| 41
вампировић
Иван Павић
Илустрација: Иван Павић
„Добра је, има и за подојит и за
нагузит“, рече Жарко пошто ме је
видео са Милицом. „Не свиђају ми
се оне пеге“, одговорих. „А ти зажмири“. „Можда их нема по телу“.
„Па провјери!“ „То и мислим да
урадим, а том приликом ћу видети
и да ли је стварно риђа или се фарба“, изјавих на крају.
Жарко је иначе волео да прича о тим стварима и често се пред
свима у класи разметао својим
42 | ОМАЈА /лето 2008.
швалерским подвизима. Имао је
доста жена, али му је њихова бројност по свој прилици била важнија
од изгледа. Видео је да сам разговарао са Милицом у клубу Академије претходне вечери и одмах је
морао то да прокоментарише. Њу
сам одраније познавао површно,
али су ми одлично били познати
основни подаци о њој, а наравно и
изглед сам одмах запазио. Имала
је дугу, таласасту риђу косу, не-
што пега по лицу, крупне, смеђе
очи и мало необичну грађу. Није
била дебела, али је била некако
чудно месната. Говорила је да је
рођена 1964. године, а ја сам опет
од једног њеног земљака чуо да јој
је отац умро 1962. Чудио сам јој
се што крије те две године, као и
другим женама које крију и више.
Као да се могу сакрити козје уши
цара Тројана. Свеједно, чекао сам
прилику да урадим оно што сам
Жарку рекао да ћу урадити и она
се ускоро и указала.
Једног од следећих дана, када
сам се враћао са факултета гледао
сам у неки излог, када осетих нечији прст на рамену. Окретох се
и угледах Милицу. Било је топло,
па је на себи имала само мајицу
и фармерке. Носила је неку торбу. Понудио сам се да јој понесем
торбу говорећи да идем у њеном
правцу што је донекле било тачно, јер студентски дом у којем је
живела није далеко од моје куће.
Док смо у аутобусу седели и разговарали повремено сам је, пребаченом руком, додиривао по коси,
што није примећивала или јој није
сметало. Када смо стигли у дом и
попели се у њену собу, задржала
ме је да останем. Из торбе је извадила неку ракију и сипала и мени
и себи. Била је ужасно љута. Упитах је: „Зашто кријеш године?“ „Не
кријем их“, рече кратко и одсечно
и поче да ми прича о неким својим
догодовштинама са факултета.
Полако сам јој се приближавао,
а она је причала као да се ништа
не дешава. Када сам јој сасвим
пришао ухватио сам је за руку.
И претрнуо. Уопште није имала
кости. „Ето видиш да не кријем
године“, рече. „Како то?“ упитах
још увек забезекнут. „Компликована и дуга прича, али ако хоћеш
испричаћу ти је.“ „Па... хајде баш
да чујем“, одговорих. „Као сасвим
мала живела сам само са мајком“,
поче она, „и рано сам приметила
да, за разлику од мене, друга деца
живе са оба родитеља. Видела сам
и да ме људи по селу чудно гледају
и некако зазиру од мене. Повре-
мено бих питала мајку шта је са
мојим оцем и где је, а она би кратко одговарала да није овде и настављала да ради започети посао.
Схватила сам да нисам као остали.
Догађало се понекад ноћу да чујем
буку и неке чудне гласове у кући,
али се нисам бојала, јер сам знала
да је мајка тамо одакле то долази.
Кад год би се то десило пси би по
селу почињали да лају, а и друге
животиње би се узбуниле. Такве
ноћи су некад бивале чешће, нарочито зими, а дешавало се и да дуже
време све буде мирно. Тада би мајка била нервознија и мрзовољнија
него обично. Остали сељани су
се иначе ретко дружили са нама,
а када су се дешавале те чудне
ствари, подозрење би било знатно
уочљивије. Ја сам то примећивала,
али бих, када би све прошло заборављала на то и мислила на друге
ствари. Пела сам се по дрвећу и
јела воће, завлачила се на таван,
или се играла са животињама. Знала сам рецимо, сатима да стојим
на врху ораха. Одатле сам могла
све да видим: куће, воћњаке, њиве,
шумарке, реку у даљини, цркву и
гробље са старим, каменим крстовима. Другој деци су углавном бранили да се друже са мном, али би
нека од њих ипак долазила у наше
двориште и са њима сам се играла. Ниједно није могло да се савија
као ја и нико није могао да прође
кроз процеп на старој трешњи кроз
који сам се ја провлачила. На том
дрвету је била љуљашка на којој
сам, за разлику од њих, могла да се
љуљам стојећи а да се у исто време
окрећем или скачем по љуљашци.
Право је чудо да нису пукли конопци који су је држали. Једном је,
док смо се играли у мом дворишту,
један мали пао и ударио се у лакат.
Драо се као луд и ја сам се чудила што га толико боли, јер када се
мени то дешавало нисам осећала
нарочит бол.
Време је пролазило, а ја сам
ипак повремено питала мајку где
ми је отац и добијала исте мрзовољне одговоре, све док се једног
дана, после дуже паузе, нешто
необјашњиво десило. У сред ноћи
ме је пробудила бука из дворишта.
Опет су пси лајали, а узнемириле
су се и друге животиње, нарочито
живина из комшилука. Пробудила
сам се и стала на прозор да видим
шта је. На месечини сам угледала
огромну совуљагу како стоји на
огради између нашег и суседног
дворишта и черечи комшијску кокошку коју је ухватила док је ова
спавала на дрвету. Када је скроз
прождрала одлетла је нечујно у
мрак, остављајући ноге, кљун, нешто перја и крви. Дуго после тога
нисам могла да заспим, а ујутру
сам мајци почела да причам шта
сам видела. Још нисам завршила,
кад код нас бану комшиница и викну: „Је ли Зорка, што ми онај твој
човек уби кокошку?!“ „Какав човек, побогу, сова ти је ноћас појела кокошку“, одврати моја мајка.
„Знаш ти, него се правиш луда.
Али нећеш ти моћи још дуго свима
нама да идеш уз нос“, рече жена и
оде. Чим је отишла почех да запиткујем: „Мама, зашто је она рекла
да је човек убио кокошку када смо
обе виделе да је сова? И зашто твој
човек?“ „Пусти, видиш да је луда“,
пресече мајка да не бих даље запиткивала и рече: „Немој ти због
тога да се секираш, ’ајде иди да се
играш. „Изашла сам напоље, али
нисам могла да не мислим на све
што се десило, а помислила сам и
да је комшиница стварно луда.
После тог догађаја и препирке
која му је уследила су сви из села
постали знатно одбојнији према
нама двема. Ни једно дете више
није долазило код мене (очигледно да су их више контролисали),
па сам и поред својих занимација
у дворишту почела да бивам све
усамљенија. То ипак није много
дуго потрајало јер сам ускоро кренула у школу. И онда су родитељи
говорили другој деци да се не друже са „оном малом рђавом“, тако
да сам седела сама у клупи. Многи
су имали ушивен бели лук у панталоне и у сукње. То сам знала по
мирису који у нашој кући није могао да се осети, јер моја мајка није
употребљавала лук. Није ми било
јасно чему то, али нисам хтела да
мислим на те ствари и окренула
сам се учењу.
Увелико је већ трајало затишје
пропраћено мајчином нервозом.
Са мном је разговарала само о
школи, стално ме пропитивала да
ли сам урадила задатке и понашала
се као иследник. Учила сам и избегавала је. Добра страна свега тога је
што сам постала један од најбољих
ђака у разреду. Једном сам тако,
када сам завршила задатке скоро
побегла у кревет. Убрзо сам заспала. Међутим, у сред ноћи ме је
пробудила бука. Још нисам ни отворила очи, кад чух мајку како ми
каже: „Милице, пробуди се, дошао
ти је отац!“ Отворих очи и видех,
при светлу петролејке, да поред
ње стоји још неко. Била је то ружна сподоба, главе скроз обрасле у
риђу длаку. Очи су му биле велике
и исколачене, а кожа, тамо где се
видела, била је такође црвена. Образи су му били надувени, а уста
искежена. То је ваљда био осмех.
Видели су му се сви зуби и десни,
а нарочито су били уочљиви дуги
очњаци. Био је надувен као буре,
одевен у прљаво исцепано свечано
одело, на којем су се видели трагови усирене крви. Преко рамена
је имао нешто као бели плашт. Извесно време је тако буљио у мене
и онда проговорио одвратним гласом: „Спавај Милице, мораш сутра
у школу“ и церекајући се, заједно
са мајком изашао из собе, пребацујући јој претходно онај плашт
преко рамена.
„Значи отац ти је био вампир?“ прекидох је први пут откако
је почела да прича. „Да, вампир.
Односно вукодлак, само што ја то
онда нисам знала. Знам да сам се
тад, кад сам га први пут видела, зачудила што ми је отац тако ружан
и што је дошао баш у сред ноћи.
Помислила сам да би се друго дете
на смрт преплашило кад би га видело. Ја се нисам толико уплашила колико сам била зачуђена, а и
забринута, јер ми је најзад постало
јасно зашто ме сви избегавају.“ „А
| 43
какав је однос учитељица имала
према теби?“ поново је прекидох.
„Сасвим коректан, јер у оно време
по службеној дужности није смела да верује у вампире и сличне
појаве. У сваком случају, те ноћи
нисам могла ни ока да склопим, а
цео сутрашњи дан сам била сањива. Ујутру пре поласка у школу
сам упитала мајку зашто се отац
тек сада појавио и то у сред ноћи
и зашто онако одвратно изгледа.
Одговорила ми је округло па на
ћоше: „Он не живи овде, а сунце
му смета јер је болестан. Зато и
изгледа онако. Уосталом, ниси ни
могла добро да га видиш у мраку.“ Наредних дана је уобичајено
подозрење према мени прерасло
у мржњу. Нико из разреда није
хтео да разговара са мном, само су
ме они нешто храбрији задиркивали, добацујући ми: „вампирче,
вампирче!“ То су радили тако да
учитељица не чује,али кад ми је
досадило, са некима од њих сам се
тукла. Пошто су они имали кости
и били мање савитљиви од мене,
извлачили су дебљи крај. Њихове
главе су биле крајње нееластичне
и крте, тако да би после неколико
јачих удараца књигом тврдих корица или торбом бивали онеспособљени и почињали да цмиздре.
Учитељица је ипак приметила да
сам ја сама против свих и стала је
у моју заштиту.
Малтертирања су се после тога
проредила, али ипак нису сасвим
престала.
Једног дана сам се враћала
из школе, која је иначе била у суседном селу. Била сам нерасположена и замишљена, тако да нисам приметила када сам стигла у
село. Прва кућа на путу из школе
је припадала једној баби која ми је
била неки род.Када сам пролазила
туда, из размишљања ме трже бабин глас. Звала ме је да дођем код
ње. Ушла сам у њено двориште, а
она ми рече: „Хајдемо у кућу, хоћу
нешто да ти кажем .“ Ушле смо и
селе на дрвене троношце. Живела
је сама у тој старој, трошној кући
од блата. „Треба да знаш“, рече,
44 | ОМАЈА /лето 2008.
„зашто те сви мрзе. Тебе и твоју
мајку. Она то зна, али неће да ти
каже. Е, ја ћу све да ти испричам.“
Онда устаде, скиде неко лонче са
шпорета па се врати и настави:
„Милице, треба да знаш, твој отац
је вампир!“ Ја је онда упитах шта
је то и рекох да ме у школи зову
„вампирче“ када хоће да ми напакосте. „Е, видиш, поче она, твој
отац је умро две године пре твог
рођења. Када су се он и Зорка узели било је лепо. То је била свадба
какву ни ја не памтим. Заклали су
краву за супе и за сарму, а печења
је после свадбе било толико да
нису знали шта ће с њим. Неколико реди печених прасића је било у
магази, поређаних један на други,
па је на крају Милосав свакоме ко
прође поред ваше куће давао по
прасе и погачу. Није дуго од тад
прошло, отишли су на реку да се
купају када га је однео вир. Није
му било спаса. Вода га је избацила
неколико километара даље, а када
су га нашли, око њега су се мотале
неке мачкетине. Оне су га сигурно испрескакале док је био тамо и
због тога се после шест недеља повампирио, то јест почео ноћу да излази из гроба и да тумара по селу,
понекад претворен у неку животињу. У почетку није правио неку
велику штету, углавном је ишао
код твоје мајке. Ипак се то народу није свиђало. Када се Милосав
не би појављивао, гледали би своја
посла, али када би долазио чули би
ларму коју дигну пси кад га виде
и разбудили би се. Не би смели да
изађу ни за живу главу, само би
вирили кроз прозор. Ваш комшија
Стојан причао да га је једне ноћи
видео како, усправан као прут, са
оним белим покровом преко рамена, стоји на врху ораха у вашем
дворишту. Оног на који ти волиш
да се пењеш. Други су причали да
су га виђали како се, претворен у
коња, мота око амбара. То се све
некако трпело, али кад је почео
да долази чешће и да прави штету, свима је прекипело. За оно са
кокошком си чула, али кад се десило оно са Милетовом кравом...“
„Шта то?“ упитах. „Ево шта. Пре
две недеље ушао у шталу и затекао је како лежи без главе и скроз
исисану, без капи крви.“ Ја јој онда
рекох да је баш тада дошао код нас
кући, да сам га онда први пут видела и описала сам како је изгледао.
Рекла сам и да су од тог дана деца
у школи почела да ме нападају и
да је то трајало све док им учитељица није забранила. Баба онда
рече: „Није то ништа, према ономе
што се спрема. Данас сам чула да
ће, ако се опет нешто слично догоди, Милосаву да забију глогов колац да више не би устајао, а да се
ни вас две нећете добро провести.
Не знам шта мисле, али боље да се
спречи. То најбоље ти можеш да
урадиш.“ Онда устаде, оде у другу собу и донесе један скроз црн
нож, у црним корицама. Даде ми
га и рече: „Овај нож стави у торбу,
међу књиге, да га Зорка не види.
Када Милосав опет дође, скини му
онај огртач, убоди га и бежи овамо
код мене. Само пази да се не умажеш његовом крвљу. Сада иди, да
Зорка нешто не посумња.“ Отишла
сам и када сам стигла кући, мајка
ме је стварно питала зашто сам се
толико задржала. Рекла сам јој да
ме је учитељица са још неколико
најбољих ђака задржала на додатној настави из математике. Била је
веома задовољна тим одговором и
оставила ме је на миру.
Сутрадан сам добила пет из
српског па је мајка била доста
добро расположена, иако су били
мирни дани. Имала сам ту срећу
да ме није много масирала са неким пословима око куће, као што
су храњење стоке, живине и томе
слично. Један дечак је, тако ишао
у школу до шестог разреда, па га
је отац, иако је био одличан ђак,
исписао из школе, јер због послова у пољу и око стоке није имао
времена даље да учи. Прилично
сам се зачудила кад сам то чула.
Ја сам, наравно и даље имала обичај да, када завршим са задацима,
одем у двориште и да се играм као
кад сам била мања. Једном сам се
тако, две недеље после разговора
са бабом, издувала на оној љуљашци и кренула према кући. Био је
сумрак. Чули су се ћукови и кукувије. Већ се видео месец, низак,
велики и црвен. Комшија Стојан
је био у свом дворишту и секао
неко суво дрво. Кад ме је угледао,
престао је да ради и само ме
стрељао погледом све док нисам
прошла. Осећала сам се одвратно,
али сам у исто време помислила
да ће се те ноћи највероватније
нешто догодити. После вечере сам
отишла на спавање, а претходно
сам неопажено извадила онај
црни нож из торбе и ставила га
под јастук. Погледах случајно кроз
прозор и видех у мраку Стојана
како опет са секиром у руци стоји
у дворишту и гледа према нашој
кући. Било ми је непријатно.
Легла сам у оделу, покрила се до
гуше и чекала. Дуго је трајало то
чекање. Спавало ми се, а нисам
ни хтела ни смела да заспим. У
сред ноћи,одједном, као да сам
оглувела. Ни један звук се није чуо.
Није дуго потрајало, а залајаше
пси око нашег дворишта. Полако
сам извадила нож испод јастука
и заденула га за појас. Изненада
чух неко страшно запомагање из
Стојановог дворишта. Устадох из
кревета и потрчах према вратима.
Међутим, мајка је такође била
будна. Видела ме је, стигла и
ухватила за јакну говорећи: „Где
ћеш ти?!“ Извукла сам се из јакне
и једва успела да излетим из куће.
Одмах сам потрчала у правцу
из којег се чуло запомагање.
Сакрила сам се у сенку и почела
да се шуњам ка огради, односно
према месту кроз које могу да
се провучем. Преко ограде сам
угледала страшан призор. Изнад
Стојана који је већ кркљао била је
огромна бела прилика вукодлака и
држала га за врат. Очигледно му је
пришао са леђа и напао га. Нашла
сам оно место на огради, провукла
се и потрчала према њима вичући:
„Пусти га, пусти га!“ Отац, који је
већ привукао главу комшијином
врату, се окрете и пође према
мени. Извадила сам махинално
нож из појаса, а он промумла, не
без страха у гласу: „Милице, шта
ће ти тај нож?! Баци га!“ Стојан,
којег је бацио на земљу, се некако
прибра, подиже секиру и замахну,
али мајка, која је за мном изашла
из куће викну: „Милосаве, пази!“
Отац се онда окрете и нагло поче
да се шири и да расте. Личио је на
неки огроман балон у том тренутку
када се спремао да поново нападне
Стојана, који је збуњен стао у пола
покрета. Искористих тај тренутак,
притрчах, повукох онај огртач и
скидох му га са рамена. Одмах сам
га бацила иза себе што сам даље
могла, забила му нож у ногу иза
колена и побегла неколико корака
уназад. Он се окренуо, почео да се
смањује и проговорио: „Милице,
зашто си то урадила?“ Све више се
смањивао, крв је из њега цурела као
из чесме и преплављивала траву.
Када је пао, Стојан га је секиром
неколико пута лупио по устима,
спљескао му главу и удробио је у
крв. На месечини се видело да је
из главе изашао некакав лептир
и почео да се праћака по крви.
Стојан га притисну и згњечи
секиром. Мајка, која је дошла
из нашег дворишта, крете према
мени говорећи: „Враћај се кући!
Сад ћеш да видиш свога бога!“ Али
комшија јој препречи пут још увек
држећи ону секиру и рече: „Она
ми је спасла живот и ако је пипнеш
убићу те!“ У међувремену је од
вампира остала само испумпана
кожа обрасла улепљеном длаком и
згужвано одело натопљено крвљу,
а остали комшилук је, привучен
буком, почео да пристиже са
петролејкама
и
батеријским
лампама, наоружан свим и свачим,
од
пољопривредних
алатки
до ватреног оружја, углавном
ловачког и трофејног. У први мах
су ме гледали попреко и неко
упита: „Шта ће ова овде?“ Стојан
му одговори: „Ћути, да не би ње
сада бих био мртав. Она је средила
Милосава.“ То је потврдила и
његова жена која је видела све што
се дешавало. Онда су почели да
ме гледају збуњено, па ускоро и са
симпатијама, што је било први пут
у мом животу. Свима сам рекла оно
што су уосталом и сами знали, да
треба да се држе даље од оне локве
крви, јер не би ваљало да неко у њу
угази или упадне. Моја мајка је за
то време стајала и плакала, а људи
су је заједљиво питали: „Зорка,
што толико плачеш кад ти је човек
умро још пре десет година? Од
сахране ни сузу ниси пустила, па
сад одједном оволико!“ Неколико
њих је ону кожу, крв и бели покров
полило бензином и запалило. Ја
сам искористила гужву, отишла
у кућу пре него што ме је мајка
приметила, узела књиге и нешто
других ствари и одмах побегла код
оне бабе, којој сам испричала све
што се десило. Неко време сам
провела код ње, док се мајка није
примирила и онда сам се вратила
кући. С временом су сви смекшали
према нама, сем пар највећих
баксуза, а и мајка је почела да се
понаша као нормална удовица.
Касније, кад сам била старија
престала сам да се чудим другим
људима, који су имали сенке и
нормалне кости и сазнала да имам
хрскавичави скелет, нешто као
раже и ајкуле. То је било логично,
јер мој отац, вампир, није имао
кости сем оних одвратних зуба.
Момци из села су ме се клонили,
али примећивала сам да воле кришом да ме гледају. Ја сам једина
оданде која студира и овде се први
пут осећам као нормална особа, од
које нико не зазире. А, видим, ни
ти ме се не бојиш.“
Завршила је причу, устала и
почела полако да скида мајицу.
Док је причала прво сам био ужаснут, па све више знатижељан. Сада,
када је завршила и свукла се, као
да сам све заборавио. Мислио сам
само на оно што сам видео пред
собом. На телу није имала пеге, а
уверио сам се и да није фарбала
косу. Помислио сам да Жарко овако нешто може само да сања. Рекох: „Видиш, ја нисам вукодлак, а
ипак сам длакав“, и свукох се. Шта
је после тога било, читалац може
сам врло лако да погоди.
| 45
Драгиша Васић
Сан каплара
белића
Једанаестог дана, тешки и чувени маршеви албанског другог
одреда завршавани су маршем
Драч – Тирана.
Приморјем, но по излоканом
и каљавом путу, кретали смо се
крајњем циљу наших маршева, јер
су нас тврдо уверавали, да ћемо у
овој, после Драча, најпријатнијој
вароши Албаније остати као стална посада. Међутим, иако су знали
да их тамо чека дужи одмор, слабији војници маршовали су ћутећи
и уморно. Зачеље колоне отезало
се све више и више, и изнурени од
напора војници свраћаху ван пута,
већ после неколико километара,
да се одморе и прикупе нову снагу. Баш на половини пута био сам
позван од команданта одреда, који
ми издаде ово наређење:
– Са двадесет одабраних војника задржите се на овом месту, и
тек кад будете пропустили и последњег заосталог војника, крените
се напред за одредом. Скрећем вам
пажњу, да су на овом путу мештани убијали наше заостале војнике
из првог одреда, који је, пре неколико дана, овуда прошао. Пазите!
Пошто сам одабрао и одвојио
људе, остао сам на путу неколико
часова. Заостали војници, које сам
храбрио, прикупљали су се и пролазили поред нас, заморено, гегуцајући. Можда се одред налазио
близу циља, кад сам се ја са својим
46 | ОМАЈА /лето 2008.
људима кренуо, и без икаквог узнемиравања маршовао лагано по
тамној ноћи, која је наступила.
Зауставио сам се тек пред саму
поноћ и одлучио да ноћим поред
пута код једне кућице, која се близу друма у помрачини беласала.
Сматрао сам да ћу правилније извршити наређење командантово
ако не стигнем одмах у варош близу које смо се налазили, већ ако
ноћ проведем на путу.
Пошто сам одредио стражарска места и издао потребна наређења, изаберем једно месташце
поред зида оне кућице, легнем и
убрзо, јер сам био уморан, заспим.
Али већ после пола часа тргоше ме
из тврдог сна ужурбани и збуњени
гласови мојих војника. Скочим
што сам пре могао и угледам војнике око мог одличног каплара
Белића, који се бацакао и ногама и
рукама и који је бунцао. А кад смо
га са тешком муком савладали,
умирили и расанили и кад је потпуно дошао к себи, он нам, нешто
стидљиво, исприча овај свој баш
нимало чудноват сан:
– Чувам ја, као, овце на ливади, и то овде негде у Албанији.
Свирам, као, у свиралу, а нигде
никог, осим стада и мене, нема.
Одједанпут нагрнуше са две стране Арнаути, наоружани пушкама,
а међу њима и пуно неких жена.
Кад, не постаја дуго, а они пос-
кидаше пушке и почеше пуцати.
Простреше се по земљи мртви и
жене и људи, а после не знам шта
би јер ме ви почесте дрмусати те
се пробудих.
Чим сам саслушао сан, ја са
извештаченом срдњом покарах
каплара Белића што нас је узнемирио и наредих да се људи умире
и да понова легну.
Пробудио сам се кад је већ
било добро свануло. Погледам,
потом, око себе и видим да смо
провели ноћ усред једног малог
сеоског гробља. Она кућица,
што се синоћ беласала у мраку,
била је гробница. Четири бело
окречена гроба били су поређани
један поред другог. Усред гробља
неколико кипарица уздизали су се
високо и достојанствено...
За непуни час стигли смо у
варош где сам одмах команданту
рапортирао: да ми се ништа
особито није десило и да сам довео
војнике исправно.
Месец дана касније, на путу из
Тиране за Драч, код села Кашара,
чувени одметник Сулејман-бег
са друштвом беше убио нашег
наредника Лаловића и редова
ђачке чете, учитеља и пуковског
писара Средојевића, који су
службеним послом ишли у Драч.
Поводом овог случаја наређено је
нашој чети да разоружа неколико
села око Тиране.
Једно послеподне, за време
док су се војници одмарали, позва
ме наш тумач, кога смо повели, да
свратимо у једну оближњу кућу и
видимо једног чудног и повученог
старца, који је имао близу сто
година.
– Вреди вам доста да га видите
и чујете – рекао ми је тумач Алија
Нухбеговић.
Затекли смо старца крај ватре,
која је тињала у средини мрачне и
непријатне собе. Мали, погурен,
симпатичан и потпуно ћосав
чичица пушио је и покушао да
устане кад нас је угледао. Разумео
сам кад му је Алија, поздрављајући
га и дајући му знак да седне,
рекао:
– Ово ти је српски официр. Хтео
је да те види и да поразговара.
Он проговори са руком на
срцу:
– Живео! И нека му алах да што
жели. Слушао сам много доброга о
Србима.
А Алија, пошто ми ово преведе и пошто седосмо пред старца,
рече:
– То ти је, господине, стари
Ђоктула Абдула из Кашара. Отка-
ко му је погинуо син, не изађе никад међу људе, а мудар је и поштен
старац.
И обраћајући се њему упита
га:
– А би ли нам стари приповедао своју несрећу, после које, тако
затворен, чамиш у својој кући и
мрзиш на овај народ? Знам, валах,
да ти је тешко причати, али причај
ради господина.
Стари повуче много дима из
своје цигаре, па вртећи главом и
чинећи устима као да срче чорбу,
одговори:
– По, по, по. Испричаћу, да
би знао господин какав смо ми
народ. Јест... јест, треба да зна.
Ево, то је овако било: женио сам
сина, хтео сам да га усрећим и
себе да усрећим. У Комзи, једном
селу тамо код Кроје, био ми је
пријатељ, један поштен кмет,
који је имао кћер младу, лепу и
честиту. Ја сам је изабрао за свог
сина, здравог, кршног Рустема.
Ретко је кад било таког весеља и
радости у Албанији као у богатом
дому мога пријатеља, одакле смо
се, после венчања, кренули нашој
кући у Кашаре. Успут смо певали
и клицали, а свирали нам тирански
чочеци. Одједном, на лепом и чистом дану, угледасмо гомилу људи
и жена, који су нам ишли у сусрет.
Загледасмо боље: то су били други кићени сватови сина доброг Јусуфа Кадне из Туњана са младом
из нашег села Кашара... Ох... То је
било поред пута близу вароши, кад
се свадбе сретоше. Наши су махали
главама оним другим сватовима
да се склоне и обиђу, јер не ваља да
се младе виде. Они су опет давали
знаке нама да им се склонимо. Али
се нико не склањаше. Тада смо им
ми отпочели претити, а они нам
одговорише исто тако претњама.
И како смо били тврдоглави и
једни и други, а пушке нам беху
о раменима, ми их поскидасмо
једновремено, несвесно, као по
команди, и на несрећу и нашу
и њихову. Пушке плануше и крв
се проли. Зачас, и међу првима,
младе и младожење беху мртви,
ваљаху се у својој младој крви. Је
ли видео господин оно гробље поред пута где су кипариси... Хм...
И старац се стресе и настави:
– Покажи, Алија, кад онуда
прођете. У кућици сахранили смо
младенце, малочас бујне, румене,
пуне живота. Тамо је мој син, мој
Рустем; а седамедесет и четири
гроба око кућице, то су сватови,
они из Комзе и они из Кашара,
наши и њихови. Ја сам остао жив
на своју несрећу, а стари и добри Јусуф одмах је полудео, па је
умро после кратког времена. благо њему. Ето реци, Алија, господину: такви смо ми. Док сам могао,
ишао сам на гробље. Сад не могу,
стар сам. Има само од свадбе педесет година... Долазе ми људи и
причају да је војска српскога цара
добра, племенита. Нови цар, да га
алах поживи, умириће нам крв.
Старац је још говорио, док
сам се ја и нехотице сећао високих и достојанствених кипарица у
гробљу, крај пута, где смо ноћили,
и сна мога каплара Белића.
| 47
нЕШТО
ИПАК ИМА
Мато Блажевић
У тренутку када је Томас Вила, у купеу друге
класе, најслађе задријемао, да му се глава клатила с
лијева на десно, путнички влак број 3635 улетио је
са треском у станицу. Тома Вила покуша да скочи.
Тресак вагона и шкрипа кочница производили су у
његовом успаваном мозгу читав лом и сурвавање, од
чега је потпуно заборавио да се налази у влаку и да му
на крилу лежи његова дванаестогодишња кћерка.
– Гдје смо? – упита он збуњено, трљајући очи.
Прије него је нетко од путника доспио да му
одговори, до њега доприје споља глас кондуктера:
– Карловац.
То га потпуно освијести. У Карловцу је требало
да преда своју дјевојчицу брату Штефану, а он је
по дужности морао да продужи путовање. Тако је
бар било уговорено. Штефан га зацијело очекује на
перону.
Опрезно, са много очинске пажње у покретима,
Тома придигне главу дјевојчице.
48 | ОМАЈА /лето 2008.
– Гена. Устани ... Разбуди се, - говорио је он
њежно. – Па ми смо већ у Карловцу. Стриц Штефан
чека вани. Ходи синко.
Но Гена се није могла разбудити. Њено тијело,
које је он некако придигао, склизну поново на
сједиште и он не покуша да је још и даље узнемирује.
Влак је стајао извјесно вријеме у станици и није било
опасности да ће кренути прије него он пронађе брата,
зато напусти купе, остављајући кћерку да се још
који часак одмара. У ходнику се није задржавао већ
продужи до излазних врата.
– Штефане! – викне он, стојећи на највишој
степеници, придржавајући се за месингане опруге.
Нитко се није одазвао. То га узнемири. Погледом
потражи познати лик брата али га не нађе.
Станични сат показивао је три сата по поноћи.
Оштар мраз штипао је немилосрдно, а под ногама
путника, што су јурили у разним правцима, снијег је
шкрипао.
Тома Вила се стресе од хладноће и помисли како
је то некада на данашњи дан, дан светога Јосипа све
било у прољетном шаренилу, воћке процвале, поља се
зеленила ...
– Штефане! – викне он поново, прекидајући своје
мисли опрољећу. Али како се ни овог пута није нитко
одазвао, он промрмља забринуто: – Господе. Што ћу
сад чинити са Геном!
Да не пропусти ниједан покушај, спусти се низ
степенице и појури на перон не би ли пронашао
брата.
Путници, гоњени леденим вјетром, у трку су
тражили заклона у топлим чекаоницама и ресторану.
Завирио је у сваку просторију, но узалуд. Штефана
није било.
Прозебао и разочаран, врати се у свој купе. Гена је
још увијек слатко спавала.
– Ништа ми друго не преостаје, већ да поведем
дијете собом – закључи Тома, домишљајући се у истом
тренутку, шта се то могло десити са Штефаном.
Локомотива звизне јако. Вагони се лагано затресу,
а затим настане једнолична лупа точкова кроз ноћ и
снијежну пустињу.
Дјевојчица се, на меком сједишту, протегне и
јекне. Јечање се понављало у кратким размацима.
Тома се тргне. Ово јечање Генино учини му се
сумњиво. – Шта ти је, Гено! – упита он дрмусајући
њена рамена.
– Тата, изнеси ме напоље, - простења она.
– Но, но ... лудице мала. Ти спаваш и не знаш шта
говориш – покуша он да је умири.
– Хоћу напоље из влака! – затражи она кроз
плач.
– Гено!
– Напоље! Напоље хоћу! – викала је она све јаче.
Влак је стао на некој малој станици и одмах
кренуо даље.
Дјевојчица скочи са сједишта и потрчи, уздигнутих
шака прозору да га разбије.
– Пусти ме да скочим напоље! – врисне она
језиво.
Путници поскачу. Призор је почињао бивати
драматичан. Тома Вила је држао своју кћерку
обухвативши јој тијело рукама. Она се отимала, и
врискала. Очи од страха исколачила, а лице јој добило
луђачки израз.
– Напоље! ... Умријет ћу ... Пусти, тата!
– Шта ћу људи са дјететом! – завапи он у очају.
– Да ли се то и раније догађало малој! – упита један.
– Никада, - објасни Тома.
– Хистеричан напад, - закључи нека дебела дама.
– Пусти ме, тата драги, напоље, - јецала је дјевојчица кроз плач.
– Којој станици идемо у сусрет! – упита Тома.
– Озаљ.
– Озаљ! – понови Тома Вила. – Тамо ћу изићи са
дјететом, не могу даље овако.
Присутни нису рекли ништа на његову одлуку.
Чинило се да би им било пријатније да остану сами,
без Томе и Гене.
– Спреми се, сине, - рече он пуштајући је. – Изићи
ћемо.
Дјевојчица поче купити своје ствари. Изгледала је
умирено иако је цијелим тијелом дрхтала.
Влак успори брзину.
– Озаљ! – чуо се глас кондуктера испод прозора.
Тома Вила и његова кћерка напусте купе.
Малена станица била је пуста. Он је држао да ће
свјежина зимске зоре и шетња благотворно утјецати
на њене живце. Узе је под руку.
– Је ли ти боље! – упита он брижно.
– Па мени није ништа, - одговори она, задовољна,
са осмјехом.
Он застаде да је боље погледа. Гена је, као вазда,
била весела и расположена.
– А оно малоприје! ... У влаку!
– Не знам, татице. Да сам остала тамо, полудјела
бих. Не могу ти рећи како ми је било.
Брзим корацима наставили су шетњу стазом испред перона.
Из правца, којим је отишао путнички влак, изненада, кроз тишину праскозорја, доприје до њихових
ушију страховит удар. У даљини се чуо лом жељеза и
настала је поново тишина.
– Што је то! – упита он више из навике јер је знао
да му мала Гена не може дати одговор о ономе што се
тамо догодило.
Неколико жељезничких службеника истрча из
станичне зграде. Израз њихових лица одавао је забринутост.
– Шта је тамо! – упита Тома, упирући прстом
одакле је чуо ударац.
– Слуњ, господине, - одговори један између њих.
Тома је наставио шетњу. Чекао је на први влак
да се врати у Карловац, а Слуњ, мала станица као и
Озаљ, није за њега имала значаја. Кроз маглу што је
све јаче притискала предио чуло се у размацима отегнуто, нејасно дозивање, затим је у освијетљен станични простор улетио човјек изобличена изгледа.
– Помоћ! – викао је он без престанка, већ промуклим гласом.
Сви му потрче усусрет.
– Шта се десило?
– Катастрофа! – јекне човјек и изнемогао од трчања спусти се у снијег. – Сви су изгинули... готово
је... стијена пала... вагони здробљени... подављени у
Купи... јаук... плач, грозно је...
Телефон у станичној згради огласи се нервозним,
дугим, зврјањем, затим узбудљиви гласови и само неколико тренутака касније безглава јурњава у правцу
Слуња.
Тома Вила стајао је као укопан на једном мјесту
и није схватио све оно што се око њега догађа. Онда
протрља очи да растаре сузе што су му навирале из
углова. Пригне се и снажним рукама подигне своју
дјевојчицу.
– Гено! Анђеле мој... спасла си нам живот! – говорио је он узбуђено, носећи је у чекаоницу да дочека
прве рањенике.
| 49
одржано
обећање
Миле Динић
Ову причу чуо сам од старице Даринке Ивановић,
једва је наговоривши, јер она не воли о томе да говори,
поготово откад јој син изненада премину.
„Мој свекар, Бог душу да му прости, био је благе
нарави и добра душа, никога није увредио и свакоме
је чинио добо, па и на сопствену штету. Од ране младости имао је нераздвојног друга Инета и њих двојица
доста су тога претурили преко главе а да се њихово
другарство није помутило до позних старачких дана.
Оронули и свесни тога да су им дани на измаку, све
више времена проводили су у разговорима о смрти.
Нису се њих двојица плашили смрти, јер су јој толико
пута гледали право у очи, него их је занимало има ли
нечега иза ње. Дуго би расправљали о томе и никако
нису могли извући одговор који би задовољио њихову
знатижељу.
Једне вечери договорише се да један другоме дају
несвакидашње и чудно обећање: онај ко од њих први
умре, након неколико дана да се јави оном другом,
50 | ОМАЈА /лето 2008.
ако живот постоји након смрти. Те вечери мој свекар
исприча и нама укућанима о датом обећању, али мој
муж поче да се шали на њихов рачун те мој свекар
преста и да помиње то што се договорио са Инетом.
Прође неколико година и ми, притиснути свакодневним пословима, потпуно на то заборависмо.
Једног дана Ине изненада поболе и паде у постељу, а
ускоро и умре. Инетова смрт тешко паде мом свекру,
никако се није могао навићи да Инета више нема и
да је то крај њиховог друговања. Неколико дана након Инетове сахране позва ме свекар и упита да ли
се сећам шта су један другоме обећали пре неколико
година. Рекла сам му да сам то одавно заборавила, јер
сам сматрала да се шале. Он ми само рече:
– Е, Даро, ћерко, све је сада на Инету.
Ни тада нисам узимала за озбиљно његове речи
јер ми је то једноставно деловало смешно.
Након тог разговора мој свекар оде ка колиби где
је обично живео од смрти моје свекрве, бринући се
о стоци и пчелама које смо тамо држали. Те вечери,
како ми је касније испричао, након што је намирио
стоку легао је да спава и таман кад је утонуо у први
сан пробудила га је уједначена лупа у прозорско окно.
Учинило му се као да га неко дозива куцањем у стакло, те се он јави и позва непознатог госта да се одазове. Али, не беше никаквог одговора, већ се и даље
чуло лупкање по окну. Онако у доњем вешу мој свекар упали свећу да би видео ко се то са њим шегачи
у глуво доба ноћи. На прозору угледа једног омањег
врапца где крилима удара по окну. Знао је мој свекар
да то није обичан врабац, већ Инетова душа која му
се ето јавља, па због тога гласно позва по имену свог
умрлог друга. У тај трен врабац неста пред његовим
очима. Изјутра мој свекар почне са уобичајеним послом око стоке непрестано размишљајући о ноћашњем
догађају. У једном тренутку примети на једно педесетак метара од колибе неког човека како му маше.
Одмах прекиде посао и упути се ка том човеку, али
након десетак метара стаде јер је у њему препознао
свог мртвог пријатеља. Гледа он тако у Инета, а Ине
сав озарен неком срећом, смеши се и маше му као да
се тог тренутка последњи пут опрашта од свог дугогодишењег друга. Покушао је мој свекар да га позове
ксеби, да поразговарају, али Ине као да није чуо Тисина дозивања, само се и даље смешио и махао руком.
А онда се једноставно расплинуо пред његовим очима
и заувек нестао.
– Ине је одржао обећање – рече ми свекар чим је
стигао кући, журећи да нам исприча шта је тог јутра
видео.
Има нешто, синко, нама недокучиво, нешто о чему
само драги Господ Бог зна, а понешто и понеки смртник као што беше мој свекар. Сад ја верујем да је то
тако а онда нисам, била сам млада и неразборита“
– заврши причу баба Даринка.
Истините приче о духовима
Дух из села Кентербери
Ђорђе Писарев
Надомака мирног, типичног
енглеског села Кентербери, постојала је лепа, невелика кућа у
живописном крајолику који је
подразумевао обиље дрвећа, разбокорене алеје цвећа и простране
травњаке. Пољска кућа се звала
Oскард Енд, у том тренутку имала је тачно дванаест година – био
је мај 1960. године – а већ месец
дана живели су у њој нови власници, породица Пориџ.
Најмлађи члан породице дванаестогодишњи Грем Пориџ брзо
се навикао на лепоту игре у пространој мирисној башти, а кућу је
осећао блиском баш као да одувек
живи у њој. Оскард Енд је увек био
испуњен веселим гласовима ове
задовољне шесточлане породице,
а једини дан када је у њој владао
мир био је четвртак када би Грем,
стицајем околности, остајао сам
у њој, од раних преподневних, па
све до позних вечерњих сати.
Једног таквог мирног мајског
четвртка, Грем се завукао у своју
собицу на спрату, са књигом у
руци. Одједном је осетио да се дешава нешто необично; правог разлога није било, нити се дешавало
нешто конкретно, па ипак Грем је,
гоњен неодољивим, непознатим
импулсом, одложио књигу и пришао прозору.
Као да је у том тренутку све
стало: листови дрвећа и гране, дотад теране благим поветарцема,
застали су окамењени, ухваћени у тренутку мировања, а јако,
безбрижно зујање пчела нагло је
престало – тишину није нарушио
нити један цвркут или пев птица.
У башти је, тако замрзнутој у једном тренутку, угледао девојку која
је лагано шетала уском стазицом
од набијене земље. Грем је истог
трена стрчао доле само да би установио да је девојка неповратно
ишчезла, као да је никада није ни
било, а башта је одјекивала од зова
птица и бескрајног зујања вредних
пчела. На стазици је лежала свилена црна марама.
Исте ноћи, Грема су из сна
пренули кораци на степеништу;
опет га је неки непознати нагон
натерао да изађе у ходник. Кроз
полутаму коју је нарушавала месечина, могао је да види само празно
степениште, а кораци су се и даље
чули...
Ускоро је Гремова мајка умрла
и породица се преселила у Лондон.
Кућу су затворили привремено.
Десет година касније, Грем је,
једне лепе пролећне вечери, колима допутовао у Оскард Енд. Пла-
нирао је да ту проведе миран викенд. Отворио је капију и потерао
кола у двориште. Како је изашао
из њих, тако се пред њим појавила
девојка, иста она коју је видео са
прозора своје собе, једног мајског
дана десет година раније.
– Господине, изгубила сам
овде јуче црну мараму, да ли сте
је можда нашли? – проговорила је
мирним гласом.
Збуњени Грем је ћутао готово
читав минут, а затим је само успео
да промуца:
– Сачекајте, молим вас, да затворим капију...
Потпуно одсутан духом, пришао је великој дрвеној капији и
затворио је. Када се окренуо према девојци, угледао је само празну башту: она је, опет, тајанствено
ишчезла.
Само је, на месту на коме је
стајала, лежала црна марама од
свиле.
| 51
Ана Илић: “Омаја”
52 | ОМАЈА /јесен 2008.
Download

Omaja 2_WEB - WordPress.com