ZA INTERNACIONALIZAM I SOCIJALIZAM ODOZDO
NI TADIĆ NI NIKOLIĆ!
ZA BORBENI
50 din.
br.19
mart/april 2011.
064/079-36-21
www.marks21.info
[email protected]
tema broja
FEJSBUK
REVOLUCIJE
U OVOM BROJ
U
ANTIKAPITALISTIČKI
ISTRAŽUJEMO
ONLAJN MREŽ ULOGU
A U BO
ZA BOLJI SVET RBI
!
str. 8, 14
POKRET I
ALTERNATIVU!
4. APRILA u 17h svi na ulice protiv nezaposlenosti!
Egipat_Radništvo u srcu Egipatske revolucije Žensko oslobođenje_Egipat: Žene u revoluciji
Analiza_Libija i zapadni plan gušenja arapskih revolucija Antifašizam_Fašisti na izborima?
Radnička borba_Poruke štrajka prosvetara Društvo_Mediji i ideologija Film_Tilva Roš...
2 UVODNIK
MART/APRIL 2011.
Ni Tadić ni Nikolić!
4. aprila svi na ulice!
PIŠERedakcija
Š
TRAJK PROSVETNIH radnica
i radnika trenutno se nalazi na
čelu radničkog pokreta Srbije.
Njihov protest koji je najavljen za 25.
mart na Trgu Nikole Pašića je kulminacija nezadovoljstva koje je nastalo
opštom katastrofalnom situacijom
u zemlji, posebnim problemima u
prosveti Srbije, ali i odbijanjem vlade
da pokaže i najmanju želju da sasluša
probleme stanovništva.
Ministar
Obradović
prosvetare omalovažava preko medija,
manipuliše informacijama o štrajku i
obrazovanju uopšte, preti i smanjuje
plate.
Jasno je i to da je, u trenutnoj
situaciji, štrajk prosvetara u opštem
interesu naroda i omladine, u interesu svih nas.
Iako vlast njihovu borbu predstavlja kao grabljenje mrvica sa velikog stola budžeta države, svesni
smo toga da je u pitanju pre svega
borba protiv propadanja obrazovanja,
protiv neprestanog pada standarda i
za bolje uslove rada.
Baš zbog toga vlast i pokušava
da slomi štrajk direktnim pretnjama, otkazima, smanjivanjem plata
i razjedinjavanjem zaposlenih u
obrazovanju – između ostalog i
skandaloznim smanjenjem plata
čistačicama u školama na ispod 100
evra, a zadržavanjem istog nivoa
plata direktorima i zaposlenim u administraciji.
Vlada uporno tvrdi da novca za
zahteve prosvetara nema zbog svetske ekonomske krize (za koju su do
pre tek nešto više od godinu dana
tvrdili da je nećemo ni osetiti!), dok
u isto vreme banke obrću desetine milijardi dinara profita na račun
kredita od kojih smo svi primorani da
preživljavamo!
Da cinizam vlasti bude veći,
mediji su svakodnevno preplavljeni
novim aferama koje jasno ukazuju
na vezu partija na vlasti i u opoziciji
sa kriminalnim proneverama našeg
novca koji decenijama završava u
džepovima tajkuna koji danas svakako ne moraju da stežu kaiš! Izgleda
da je i nama bio potreban Vikiliks da
bi se potvrdile sumnje koje gaje svi
u Srbiji – da se Mišković obogatio
na račun krize iz devedesetih tokom
koje je ceo narod grcao, a prosečna
plata bila 10 maraka.
Ono što dokumenti objavljeni
na Vikiliksu ne pokazuju jeste to, šta
se sa takvim lopovima i tajkunima
desilo nakon Petog oktobra. Jasno
je, nova vlast je nastavila da sprovodi
istu banditsku politiku kao i stara.
Svi oni su krivi za to što nam
je ekonomija uništena privatizacijama i njihovim upravljanjem
javnim sektorom, što nam školstvo
i zdravstvo propadaju, što je preko
milion ljudi ostalo bez posla, a omladina jedva da može da se snađe za
posao na crno.
Istrajni štrajk prosvetara je danas
veliki korak u borbi protiv ovakvog
stanja u zemlji i može da posluži kao
inspiracija svima onima koji danas
žive bez perspektive, u siromaštvu
i strahu. Ali taj štrajk ne sme ostati
izolovan.
Još dva sindikata javnog sektora najavila su podršku prosvetarima tokom protesta 25. marta. Ako
hoćemo da se izborimo za svoja
prava i bolju budućnost moramo da
ujedinjujemo naše borbe. Solidarnost javnog sektora može da bude
inspiracija i mnogim radnicama i radnicima privatnih firmi, koji mesecima
ne primaju plate, trpe tešku represiju
gazdi i države i mahom nemaju prava
ni da se sindikalno organizuju. Samo
na takvim borbenim i solidarnim
temeljima možemo da se nadamo
boljem sutra.
Ipak, moramo biti svesni da će
deo državnog aparata, pravosuđa i
policije, čiji su neki sindikati takođe
najavili podršku ovom protestu – najavljeni su kao njegovi ravnopravni
organizatori – već sutra biti u prilici
da po nalogu sa vrha zatvara u policijske obruče, hapsi i presuđuje drugim
radnicima koji štrajkuju. Nažalost,
to je realnost sa kojom se danas
suočavaju hiljade obespravljenih ljudi u Srbiji sa kojima bi trebalo da se
borimo rame uz rame.
Širom sveta danas, od Bliskog
Istoka, preko Evrope, pa sve do SAD,
omladina i radnici zajedno ustaju,
bore se za svoja prava i ruše vlade
koje ih pljačkaju. Svi režimi su u strahu, vlade padaju jedna za drugom
– pod pritiskom naroda koji je nezadovoljan istim problemima koji muče
i nas: nezaposlenošću, korupcijom i
posledicama dužničkog ropstva.
Nakon pada Mubaraka u Egiptu
i ostavke tranzicionog premijera Tunisa, pred kraj marta je, nakon serije
protesta, oborena i portugalska vlada,
levica u Irskoj pravi značajne proboje... Omladina i radništvo na ulicama
stvaraju novu društvenu klimu. Borba
do juče nemoguće stvari danas čini
nužnim.
Ipak, vlasti su svuda, pa i u Srbiji,
namerene da nas nateraju da platimo
za krizu koju nismo mi izazvali!
„Fejsbuk protesti“ su doprli čak
do Zagreba, gde narod hoće da smeni vladu, ali jasno poručuje da ne želi
ni postojeću opoziciju na vlasti, sa
parolom: Vlada odlazi, narod dolazi!
Slična inicijativa pojavila se i kod
nas – omladina je putem interneta
pokrenula inicijativu* koja poziva sve
nezadovoljne ljude da se 4. aprila u
17 časova, na Dan studenata, okupe
na Trgu republike na protestu protiv
nezaposlenosti.
Već to bi mogao biti prvi sledeći
dan kada ćemo da nastavimo proces
ujedinjavanja i izgradnje pokreta za
bolju budućnost svih nas!
Ni Tadić ni Nikolić!
Solidarnost je naša snaga!
4. aprila svi na ulice!
Nećemo da plaćamo za njihovu
krizu!
*facebook.com/omladina.uzvraca.udarac
KONTAKT
U periodu između dva broja, nove tekstove postavljaćemo na naš veb sajt
www.marks21.info.
Komentare, kritike i sugestije nam možete slati putem imejl adrese:
[email protected] ili pozivom na broj 064/079-36-21
MART/APRIL 2011.
RADNIČKA BORBA U SVETU 3
Izveštaj iz Egipta
Radništvo u srcu
Egipatske revolucije
En Aleksander izveštava iz Kaira o tekućoj revoluciji i svojim razgovorima
sa sindikalcima o ulozi radničkog pokreta
K
ADA SAM prošle nedelje stigla u Kairo, u vazduhu
je treperio varljivi osećaj normalnosti. Na aerodromu su grupe turista pričale o temperaturi
u Luksoru i njihovim turističkim aranžmanima. Ulični
saobraćaj bio je uobičajen.
Međutim, znaci ogromnih promena koje su usledile nakon svrgavanja omraženog diktatora Hosnija
Mubaraka uskoro su počeli da se pojavljuju.
Više nema tenkova koji su ranije bili postavljeni
na svakoj većoj raskrsnicu. Plastični znak klatio se sa
retrovizora mog taksija, u čast mučenika revolucije.
Spiker na radiju prekida izveštavanje o
saobraćaju, kako bi pročitao specijalni telefonski broj
koji vozači mogu da pozovu ukoliko imaju problema
sa bandama na obilaznici oko Kaira. U pitanju su iste
one bande koje su napadale demonstrante na Trgu
oslobođenja.
Revolucionarni procesi koji su otpočeli 25.
januara ustankom protiv Mubaraka sada su duboko
usađeni u egipatsko društvo.
Priče o njihovoj revoluciji u zapadnim medijima, koji je slave kao „Fejsbuk revoluciju“, retko kada
priznaju ove procese. Ipak, svaka kritična tačka ustanka rađa nove društvene i političke procese.
Prva je usledila u danima nakon prvih protesta
otpočetih 25. januara. Već u to vreme, na desetine
hiljada ljudi izborile su se sa suzavcem i mecima kako
bi se pridružile demonstracijama koje su pozivale na
pad režima. Ulicama su besnele bitke protiv državnih
represivnih organa koji su pokušavali da ih slome.
Režim je isključio internet i mreže mobilne telefonije i protiv demonstranata mobilisao desetine
hiljada policajaca sa bojevom municijom. I pored
toga, broj demonstranata nastavio je da raste.
Stotine hiljada ljudi ušle su u protest kada su
uvidele da režim gubi kontrolu nad situacijom. U
roku od nekoliko dana, marševima su se pridružili
milioni ljudi. Većina njih nije bila iz redova visokoobrazovanih blogera i korisnika Tvitera, sa znanjem
engleskog jezika. Bili su to obični Egipćani: učitelji,
kancelarijski radnici, građevinari i studenti.
Bande
Ulične borbe su bivale sve žešće, pa se zatim
smirivale. Režim je izgubio kontrolu nad ulicama
povukavši policiju, ali je mobilisao plaćene bande
kako bi pokušao da povrati Trg oslobođenja.
Demonstranti dizali barikade, naoružavali se kamenjem i uzvraćali borbom. Kada su se i bande povukle, masa se tokom vikenda 5. i 6. februara ponovo
uvećala.
Ustanak protiv Mubaraka poprimio je novu prirodu – slavljenje revolucionarnog jedinstva muslimana i hrišćana u borbi protiv diktature.
Pa ipak, ustanak se i dalje klatio između pobede
i poraza. Policija je nakon 28. januara nestala, ali je
vojska došla na njeno mesto. Iako vojnici ni u jednom trenutku nisu zapucali na masu, narod je uvideo
da je vojska tokom napada Mubarakovih bandi stajala
po strani.
8. februara, počeli su masovni štrajkovi. Radnici
su počeli da upotrebljavaju svoju kolektivnu snagu
kako bi formulisali sopstvene zahteve.
Poput prstenastih talasa koji nastanu kada se u
vodu baci kamen, štrajkovi su preplavili zemlju, vremenom uvećavajući svoju snagu. U roku od nekoliko
dana najmanje 300,000 ljudi bilo je u štrajku. Ovo je
bio odlučujući trenutak koji je revoluciju sa ulica preneo na radna mesta.
Vojni savet je Mubaraka smenio 11. februara. Uprkos tome, štrajkovi su se nastavili.
Još jedan proces se prepliće sa ovim – ono što
su aktivisti u Portugalskoj revoluciji iz 1974. nazvali „saneamento“, odnosno čišćenje. Ovo je borba
naroda protiv „malih Mubaraka“ koji su život činili
nepodnošljivim.
U nedelju 20. marta, stotine radnica i radnika blokirale su ulicu koja vodi do prostorija vlade,
zahtevajući, između ostalog, izbacivanje svojih korumpiranih šefova.
Ovaj proces proširio se i na državne institucije, u
kojima je pritisak odozdo primorao novog premijera
da objavi raspuštanje Mubarakove omražene tajne
policije.
Generali članovi vojnog saveta počeli su da figure starog režima izvode pred sud. Zamrzli su i imovinu velikih biznismena koji su sa njima bili povezani.
Neki od ovih manevara su pokušaji da se narodni
bes odvrati od onih delova starog režima koje revolucija još uvek nije uklonila, poput samog vojnog vrha.
Ipak, nema sumnje da ovaj proces svoju snagu
crpi odozdo.
„Da“ na referendumu
Milioni Egipćana glasali su u subotu o ustavnim
amandmanima – uključujući tu i ograničavanje
predsedničkog mandata.
Uprkos aktivnoj kampanji protiv amandmana,
koju su vodili aktivisti niza opozicionih snaga –
uključujući liberale poput Muhameda El Baradeija,
revolucionarnu levicu i nezavisne sindikate – 77 posto glasača glasalo je za.
Podrška Muslimanskog bratstva amandmanima
i medijska kampanja na državnoj televiziji u korist
amandmana odigrali su ključnu ulogu.
Međutim, upravo će rastuća plima socijalnih borbi na radnim mestima i u siromašnim naseljima biti ta
koja će odrediti ishod predstojeće faze revolucije.
MART/APRIL 2011.
4 ANALIZA REDAKCIJE
Libija i zapadni plan
gušenja arapskih
revolucija
PIŠERedakcija
N
USTAJTE NARODI
EVROPE! je pamflet
o ekonomskoj krizi.
Objašnjava razvoj krize,
njen uticaj na evrozonu
i globalni kapitalizam
i nudi predloge za
antikapitalistički
program izlaska iz krize.
Pošalji mejl na
[email protected]
i naruči svoj primerak
po ceni od 50RSD, ili
preuzmi besplatno u
elektronskoj formi sa
našeg veb sajta.
APAD NA Libiju koji predvode SAD nema za
cilj „zaštitu civila“. U pitanju je strateški potez
osmišljen tako da uguši arapske revoluije. Ratovi u Avganistanu i Iraku su u javnosti diskreditovani
i zapadne sile zato svoju staru retoriku „humanitarnih intervencija“ boje novim bojama. Uprkos tome,
njihovo licemerje i njihov strah od arapskog naroda
potpuno su ogoljeni.
Istog dana kada je Savet bezbednosti UN usvojio
rezoluciju kojom je odobrio vojnu intervenciju, snage
lojalne diktatorskom režimu predsednika Ali Abdulaha
Saleha ubile su pedeset i dvoje ljudi u Sani, glavnom
gradu Jemena. Ipak, nije bilo ni reči o „zonama
zabranjenog leta“ jer je Saleh ključni saveznik SAD
u regionu. Jemen je 2010. primio 67 miliona dolara
pomoći od SAD, mahom namenjene za potrebe elitnih vojnih odreda.
Ovoj intervenciji u Libiji na čijem čelu se nalaze
SAD političko pokriće dale su brojne arapske države.
Glavno pokriće došlo je od strane zalivskih država,
poput Katra i Ujedinjenih Arapskih Emirata, dok je
Saudijska Arabija obezbedila finansijsku podršku. Ipak,
upravo ti režimi učestvuju u krvavoj represiji bahreinskog naroda, prebijajući i ubijajući pro-demokratske
demonstrante.
Zapad nije osudio saudijsku invaziju na Bahrein
– samim tim, svakako nije pozivao ni na uvođenje
sankcija ili uspostavljanje zone zabranjenog leta. Umesto toga, apsolutistička monarhija Saudijske Arabije
dobrodošla je u „koaliciju voljnih“ koja će osloboditi
Libiju.
Očajni narod u Bengaziju je iz razumljivih razloga pozvao na zapadnu intervenciju, suočen sa superiornom vojnom snagom Gadafijevog režima. To
naoružanje potiče upravo od zapadnih vlada koje su
Gadafija snabdevale svime što mu je bilo potrebno
nakon što se pridružio njihovom ratu protiv terorizma. Italijanska vlada mu je, na primer, prodala 111
miliona evra vrednog naoružanja, uključujući tu „materijal za bombe, torpedoe, rakete i projektile“.
Iste te zapadne vlade koje sada tvrde da pomažu
libijskom pro-demokratskom pokretu, odbile su
da prepoznaju Tranzicioni nacionalni savet u Bengaziju, kao i da mu proslede libijski novac zamrznut
unutar zapadnog bankarskog sistema. Odbile su i sve
apele da revolucionarni pokret u Bengaziju snabdeju
oružjem kako bi mogao da se odbrani, pošto ga nisu
smatrale postojanim saveznikom Zapada.
Umesto toga, poput hladnokrvnih manipulatora,
iskoristili su ove vapaje kao uvod u intervenciju koja
će promeniti čitavu dinamiku arapskih revolucija.
Uzmimo u obzir samo motive vodećeg
zagovarača intervencije u javnosti, Nikolasa Sarkozija. Ovaj šoumen je 2008. postao počasni građanin
Tunisa, da bi, zauzvrat, uzdizao u nebesa diktatora Ben Alija za njegove navodne uspehe u širenju
građanskih prava. Njegov ministar kulture, Frederik
Miteran, osudio je napade na Ben Alija, izjavivši: „Reći
da je Tunis diktatura jednog čoveka mi zvuči prilično
preuveličano.“ Tri dana pre nego što će diktator pasti,
francuski ministar inostranih poslova, Mišel Alio Mari,
predložio je raspoređivanje francuskih snaga kako bi
podržale Ben Alija!
Možemo se osvrnuti i na istorijat Dejvida Kamerona, britanskog premijera i prvog Sarkozijevog
pomoćnika. Pre samo mesec dana upriličio je
turneju po ostalim zemljama zaliva, sa timom od 36
proizvođača oružja, kako bi despotima koji vladaju
ovim državama prodavao borbene avione, naoružanje
za podmornice, električne pendreke i suzavac.
Tu je i odvratni Silvio Berluskoni koji je jednom
tvrdio kako mu je Gadafi „najbolji prijatelj“.
Jasno je da ovi banditi u svojim srcima ne nose
interese libijskog naroda. Njihov pravi cilj je gušenje
revolucionarnog talasa koji je preplavio arapski svet
i koji preti da zbaci despote koji su im saveznici. Oni
neće promovisati demokratiju, već će ograničavati i
gušiti volju naroda.
Nova kolonijalna avantura
Zapadna intervencija u Libiji doneće smrt i destrukciju mnogim civilima. Čak je i Stratfor, vebsajt koji prikuplja obaveštajne podatke, priznao da je „paradoks
ratovanja taj da se u cilju okončavanja ljudske patnje koriste sredstva koja mogu da ponekad i sama
dovedu do značajnih patnji.“
Pritom, bombardovanje ljudi pod izgovorom
njihovog oslobođenja dovodi to toga da se narod
ujedinjuje sa svojim tiranskim vođama. Takva stvar
se desila i kod nas od trenutka u kom su nam pod
Miloševićevim režimom uvedene sankcije.
„Zona zabranjenog leta“ je izraz koji je skovao
Pentagon kako bi prikrio realnost bombardovanja.
Nakon nje gotovo nužno sledi eskalacija vojnih aktivnosti. Na primer, zona zabranjenog leta bila je
1991. nametnuta Iraku, nakon čega je usledila serija
događaja koji su doveli do Operacije iračka sloboda
2003. Do trenutka u kom je ova „humanitarna intervencija“ bila okončana, život je izgubilo gotovo milion Iračana – od čega mahom dece, od posledica
sankcija.
Jednom kada svoju nogu zaglave između vrata
i dovratka, zapadne sile će tražiti eskalaciju. Njihovi
strateški ciljevi imaju tri dimenzije:
1.
One hoće da osiguraju svoju kontrolu nad
naftnim izvorištima Libije i promovisaće de facto
podelu zemlje kako bi ovaj cilj ostvarile. Gadafijeva
diktatura se održala na vlasti na osnovu podgrevanja podela između libijskih plemena i regiona. On je
sistematski diskriminisao Sireniku, region na istoku
zemlje, i zapadne sile se sada nadaju da će moći da
iskoriste ovu liniju podele kako bi tamo uspostavile
svoju hegemoniju.
2. Predstavljajući se kao pristalice pro-
MART/APRIL 2011.
demokratskog pokreta u Libiji, zapadni lideri se nadaju da će uspeti da poboljšaju svoju sliku u očima
arapskog stanovništva. Misle da će, stvarajući privid
da su došli u pomoć Bengaziju, njihova podrška Ben
Aliju i Mubaraku izbledeti ljudima iz pamćenja.
3. Zauzimanjem pozicije u Libiji, zapadni lideri
se nadaju da će promeniti dinamiku arapskih revolucija. Umesto da oslobođenje bude delo samih narodnih masa, Zapad se nada da će izvršiti neki uticaj nad
pravcem u kom revolucije idu i da će kanalisati revolt
u ruke novouspostavljenog Tima-B.
S ovim u vidu, zapadna invazija na Libiju mora
se posmatrati kao strategija koja je paralelna sa saudijskom invazijom na Bahrein. I jedan i drugi vojni
poduhvat predstavljaju dva lica kontra-revolucije, usmerena na slamanje uličnog pokreta i koopciju nove
političke pod-elite u osiguravanje državnih struktura.
U slučaju Libije, zapadni lideri se nadaju da
će stati na put islamističkom uticaju u Bengaziju i
ubrzati nastanak pro-zapadne hegemonije unutar
opozicije.
Njihov cilj u Egiptu je podsticanje koalicije
između umerenih elemenata Muslimanskog bratstva
i stare Mubarakove partije NPD, kako bi onemogućili
dalje promovisanje revolucionarnog procesa koje
guraju mlađi pro-demokratski aktivisti i levičari. Njihov mogući cilj je i promovisanje političkog pokreta sličnog turskoj partiji AKP, koja je ujedno proislamistička i pro-američka.
U Jemenu i Bahreinu, represija koju predvode
Saudijci osmišljena je tako da progura prihvatanje
kozmetičkih promena državnih struktura.
Slabosti imperijalizma
U slučaju da ovo zaista i jesu strateški ciljevi koji se
nalaze iza krvave imperijalne avanture, malo je verovatno da će biti ostvareni.
SAD su ozbiljno oslabljene narastajućom
dužničkom krizom i suočene su sa porazima u Avganistanu i Iraku. Sjedinjene Države su iz neprijatnog
iskustva naučile da je jedna stvar tući i razarati vojske
slabih diktatora, a sasvim druga održavati kontrolu
nad zemljom koja je upravo pretrpela osvajanje.
Očajnički napori da se podstaknu podele i sektaški
konflikti u Iraku samo su delimično uspeli, a SAD su
bile prinuđene da prisustvuju nastanku režima koji
gaji protivrečne odnose sa Iranom.
Ova slabost bila je više nego očigledna tokom
perioda oklevanja i podela u najvišim ešalonima
američke države i vodećih zapadnih država po pitanju mudrosti odluke da se stupi u libijsku avanturu.
5
Rezoluciju Saveta bezbednosti UN prvobitno
je gurala vojna komanda SAD, da bi se stvar potom
prepustila Britaniji i Francuskoj – vladajuća klasa SAD
je svesna da bi narodi širom arapskog sveta izašli na
ulice protiv novog američkog rata u regionu.
Francuska se, sa svoje strane, založila da operaciju predvode UN – dakle, za operaciju na čijem bi
čelu bila upravo Francuska – da bi je potom Turska
optužila da je kolonijalni agresor. Konačni dogovor koji je postignut na čelo intervencije postavio
je NATO, ali sa dvoslojnom strukturom koja vrvi od
političkih neslaganja. Niko ne veruje nikome.
Na kraju, vraćanje palice u ruke SAD – putem
NATO-a – primoralo je bandite iz Arapske lige, koji
jedva čekaju da vide intervenciju protiv tekućih revolucija, da napadnu ovu akciju iz straha od nereda na
sopstvenim ulicama.
Revolucije su razotkrile slabosti imperijalizma i
pokazale da mogu i da ga pobede. Čak i kontra-napadi
dovode do ključanja tih slabosti u pomenutim oštrim
neslaganjima. Vojna snaga imperijalizma sada može
da dodatno politički naškodi arapskim režimima i samom imperijalizmu – i može ih primorati da na kraju
naprave nekakav sporazum sa Gadafijem.
•
Moramo arapskim revolucijama pružiti
svoju punu solidarnost. Borimo se za svrgavanje
svih diktatora. Stojimo 100% uz ustanke i hoćemo
da svi diktatori padnu!
•
Protivimo se svakom zapadnom intervenisanju u regionu. NATO, predvođen interesima
SAD, je udarna pesnica zapadnog imperijalizma.
Naše vlasti su najavile da će u junu organizovati
NATO konferenciju u Beogradu, što je samo još jedan pokazatelj da nas guraju u „savez“ koji će nas
primoravati da idemo u ratove za njihove interese
i ubijamo one sa kojima treba da se borimo rame
uz rame protiv eksploatacije i tlačenja. Narod se
takvoj politici mora iz sve snage usprotiviti!
•
Ipak, ne smemo da ostanemo samo oštri
na rečima. Najbolja podrška koju možemo da
pružimo bliskoistočnim revolucijama i borbi protiv imperijalizma jeste da već sada pokrenemo
proteste u sopstvenoj zemlji. Rešenje nije podrška
Gadafiju koji zbog svojih privilegija bombarduje
sopstveni narod, čime samo daje izgovor Zapadu
da okupira Libiju i to iskoristi za gušenje svih revolucija u regionu. Moramo se solidarno boriti protiv imperijalizma i rušiti sa vlasti one koji nas primoravaju da plaćamo za njihovu krizu. Pobeda za
arapske revolucije! Danas Bliski Istok, sutra Srbija!
6 IMPERIJALIZAM
MART/APRIL 2011.
Antiimperijalizam i bli
Ovaj članak je apstrakt govora koje je jedan od članova redakcije Solidarn
koje smo tokom proteklog meseca org
N
EOPHODNO JE izdvojiti tri aspekta ustanaka koji su zapalili
arapski svet: njihov socijalni
(borba za poboljšanje uslova života),
demokratski (borba za ostvarenje
političkih prava) i antiimperijalistički
karakter (borba protiv uticaja Zapada).
Iz ideološke dihotomije Iran ’79
ili Istočna Evropa krajem dvadesetog
veka, servirane od strane zapadnih
medija, splet ova tri aspekta aktuelnih
arapskih protesta izgleda nemoguć.
Rasistička predrasuda koja je legitimisala tradiciju vojne pomoći kojom
su SAD održavale arapske diktatore na
vlasti (Egipat: oko 1.5 milijardi dolara
godišnje, 300 miliona Jordan, 70 miliona Jemen, Bahrein osam miliona,
Tunis osam miliona...) zasniva se na
neoliberalnoj doktrini multikulturalizma prema kojoj u arapskom svetu,
zbog određenih kulturoloških odlika,
nije moguće gajiti „specifično zapadne
vrednosti“ poput jednakosti,slobode
itd.
Protesti u Egiptu pokazuju ne
samo univerzalnost ovih vrednosti već
ih i reafirmišu ukazujući na licemernost zapada gde one polako postaju
neodržive – slika hrišćana koji prave
ljudski zid da bi od policije zaštitili
muslimane u molitvi na egipatskim
ulicama spram proterivanja Roma i islamofobije u zapadnoj Evropi.
Strah
zapadnih
vlasti
od
islamističkih
skretanja
narodnog
pokreta u Egiptu ne samo da je krajnje licemeran – naime, sa najretrogradnijim šerijatskim državama
regiona Zapad održava prijateljske
odnose(Saudijska Arabija, Bahrein,
Jordan) – već je i u potpunosti neopravdan, kao što je vreme pokazalo.
Uprkos tome što se kao najbrojniji akter u opoziciji u Egiptu izdvojilo Muslimansko bratstvo, oni ostaju odvojeni
od naroda zbog reakcionarnih poteza,
poput pristajanja na pregovore u trenucima kada je masa pokazala da se
ne da kontolisati.
Međutim, i nada da će se protesti pretvoriti u obojene revolucije,
pokazala se lažnom. Naime, nije reč
o tome da su građani Egipta živeli u
zastarelom ekonomskom sistemu, pa
pritisnuti nemaštinom željno očekuju
pruženu ruku sa Zapada koja će im
doneti neoliberalne reforme. Zapravo,
sasvim suprotno: egzistencijalna kriza
koja je nagnala Egipćane da sruše diktatora, tek nakon napornog procesa
privatizacije dobrog dela javnog sek-
tora postaje neizbežna realnost.
Narod je uspeo da poremeti idealni dugoročni plan američkih vlasti koji
je zacrtan po već oprobanoj formuli
– ukoliko je to moguće, izdejstvovati
relativno postepene ustupke na nivou
političkih sloboda i time omogućiti
razvijanje liberalne demokratije u
kojoj će sve ponuđene opcije biti
prozapadnjačke.
Tako nešto je pokušano pritiskom
kojim je izdejstvovano da na prethodnim predsedničkim izborima u
Egiptu prvi put bude dozvoljeno nadmetanje više kandidata. Iz današnje
perspektive očigledno je koliko se ova
taktika pokazala kontraproduktivnom.
Ne samo što su namešteni izbori
dodatno razbesneli narod, istovremeno isključujući mogućnost institucionalnih rešenja, već je taj jedva
primetan procep u političkoj stvarnosti
Egipta predstavljao početak kraja oreola nedodirljivosti režima. Uprkos tome
što u borbi koja je svrgnula Mubaraka
postoje i islamistički i prozapadni elementi, pogrešno je preuveličavati
njihov uticaj na ono što se sa punim
pravom može nazvati Egipatskom
revolucijom.
Antiimperijalistički
karakter,
protivrečan
poređenju
aktuelnih
dešavanja i demokratskih revolucija u
Istočnoj Evropi, predstavlja najmanje
očigledan, ali, u geopolitičkom smislu
možda najvažniji aspekt ustanka u arapskom svetu.
Za početak, važno je naglasiti da
je antiimperijalistički sentiment sasvim očekivan u delu sveta u kome
SAD, pomoću svoje lokalne filijale
Izraela, stoji u poziciji ucenjivača koji
upravlja političkim zbivanjima. Pogotovo je očekivan u državama čiji su
diktatori, uprkos anticionističkoj retorici, ništa drugo do američki ljudi.
Da bi malo bolje razjasnili značaj
antiimperijalističkog karaktera aktuelnih potresa u stvarnosti regiona,
moramo se pozabaviti specifičnom
ulogom Izraela na sceni kojom diktira
američki imperijalizam.
Krajnje je pogrešno u maniru
teoretičara zavere redukovati američki
interes za dobrobit jevrejske države
na aktivnosti cionističkih lobista i
hrišćanskih fundamentalista iza zatvorenih vrata američkog Kongresa.
Značaj Izraela za održanje SAD-a u
poziciji globalne hegemonije ogleda
se u njegovoj ulozi garanta relativne
ekonomske i političke stabilnosti u
naftom najbogatijem regionu sveta.
S jedne strane, Izrael predstavlja
nedodirljivo utvrđenje izgrađeno na
temeljima američke vojne nadmoći i
kao garant mogućnosti vojne intervencije u regionu omogućava SAD-u
poseban uticaj na kretanje globalnog
naftnog tržišta, čime Amerika opstaje
kao dominantna supersila.
S druge strane, Izrael igra i
simboličku ulogu garanta, tako što kao
ružno naličje imperijalizma otelotvoreno u liku jevrejskog zelenaša
postaje nedodirljivi protivnik oko kog
se udružuju vladajuće klase arapskih
država u regionu, koje bi u protivnom
međusobno ratovale za monopol nad
izvorima crnog zlata.
Međutim, ovaj antiamerički i
anticionistički konsenzus ostaje samo
na retoričkom nivou usled primamljivog lica imperijalizma, lica američkih
predsednika na zelembaćima kojim vladajuće klase održavaju svoju političku moć nad siromašnim
stanovništvom.
Oličenje ovog licemerja predstavlja libijska diktatura, koja opstaje kroz
prividno protivrečan dualizam Oca
i Sina, „nedodirljivog i bezgrešnog“
Oca kao reči i sile i „bludnog“ Sina kao
tela. Gadafijev režim izgrađen na antiizraelskoj, panarapskoj retorici kojom
se krvava represija tobože legitimiše,
dugo je opstajao zahvaljujući ulozi
njegovog sina Saifa kao miljenika Zapada, ili preciznije, zapadnih naftnih
kompanija.
Da
je
njegova
uloga
antiimperijalističkog
revolucionara
stvar istorije i da je po tom pitanju jak
samo na rečima, Gadafi je dokazao
skorašnjom deportacijom hiljada palestinskih izbeglica.
Libija, izuzetno bogata naftom,ima
stopu nezaposlenosti od oko 30%, a
više od četvrtine stanovništva živi ispod granice siromaštva (koja je u Libiji dosta nisko u odnosu na države
Evrope), što govori dovoljno o prirodi
vladajućeg režima i njegovoj naklonjenosti narodu. Politička situacija
u Libiji odlično pokazuje kako lokalna
buržoaska vlast flertuje sa realizacijom antiimperijalističkih slogana
samo ukoliko time ne ugrožava svoju
lokalnu ekonomsku dominaciju, pa je
svaka buržoaska vlast, ma koliko pretendovala na antiimperijalizam, uvek
već deo imperijalističkog računa.
Dakle, ma koliko to na prvi pogled ne izgledalo očigledno, borbe
7
MART/APRIL 2011.
iskoistočne revolucije
nosti, Dušan Jovičić, održao na tribinama Egipat i revolucija u XXI veku,
ganizovali u Beogradu i Novom Sadu.
koje naoružan narod vodi protiv čitavelibijske vojske, uključujući
i avijaciju koja je u više navrata bombardovala građane, imaju
antiimperijalistički karakter. U prilog
ovome treba ukazati i na otpor koje
narodne mase gaje prema potencijalnim vojnim intervencijama sa Zapada,
otpor zasnovan na iskustvima Iraka
gde je cena „demokratije“ isporučene
od strane američkih trupa, koštala preko milion nevinih života.
Takođe, poređenje nameštene
scene obaranja Sadamovog kipa
u Bagdadu sa pedesetak plaćenih
demonstranata sakrvavim sukobima
između naoružanog naroda i Gadafijevih vojnika i plaćenika na ulicama
Bengazija, Tripolija i drugih libijskih
gradova, moralo bi da razuveri skeptike u autonomiju libijske revolucije.
Perspektive aktuelnog ustanka
u arapskom svetu potpiruju strah u
aparaturama zapadnih vlasti, što se
može videti i iz nespretnog oportunizma Hilari Klinton i drugih zapadnih
dušebrižnika, koji, u zavisnosti od toga
u kom smeru vetar duva, u Egiptu čas
od vladajućeg vojnog saveta zahtevaju stabilnost, čas pregovaraju sa opo-
zicijom, čas ohrabruju narod da istraje
u težnji za rekonstrukcijom političkog
sistema, uzimajući Egipat kao pozitivan primer u pokušaju da naelektrišu
situaciju u Iranu. I Ahmadinežad se
poneo krajnje licemerno, podržavajući
proteste u regionu, ali gazeći ih milicijom u svojoj državi.
Bitno je izdvojiti tri moguće globalne političke posledice, koje strah
imperijalističkih režima i lokalnih diktatura čine opravdanim.
Prvo, vrlo je verovatno da će se
talas protesta raširiti i na pojas Gaze
i Zapadnu obalu, pogotovo ukoliko
izraelske vlasti ne iniciraju preventivne pregovore sa Palestinom oko
oslobađanja teritorija. Ovo bi dodatno
ugrozilo američku poziciju u regionu,
što lako može dovesti do emancipacije arapskih naroda od Zapada koji ih
već decenijama eksploatiše sarađujući
sa lokalnim tiranima.
Drugo, iz dana u dan tronovi preostalih diktatora postaju sve klimaviji.
Treće, produženje borbe će poljuljati stabilnost naftnog tržišta: Libija
iz dana u dan izvozi sve manje crnog
zlata, čime opada ponuda, a ukoliko
borba u Egiptu kulminira u preuziman-
je vlasti od strane naroda, američki
uticaj na protok nafte kroz Suecki
kanal biće eliminisan. Ovakav razvoj
događaja može usporiti ekonomski
oporavak država koje pokušavaju da
ustanu nokautirane globalnom krizom i dovesti talas protesta u njihovo
dvorište. Zato je Zapad pohitao da za
sebe osigura izvorišta nafte bombardovanjem Libije pod bledom maskom
zaštite civila od Gadafija.
Ako je nešto sigurno onda je to
da su događaji na Bliskom Istoku i na
severu Afrike u poslednjih par meseci
razrušili mit o nemogućnosti revolucije i kraju istorije. Ako su diktatori koji
su decenijama terorisali narod srušeni
domino efektom opštenarodnih ustanaka koji prete da promene ne samo
garnituru na vlasti, već i sam oblik
političkih sistema u regionu, moramo
uočiti da je ono nemoguće postalo
moguće.
Takođe, teza o aktuelnosti revolucije je ne samo preporođena, već,
kao što nam ukazuje neverovatna
brzina kojom se talas protesta raširio
regionom dosežući čak do Hrvatske
i Viskonsina, ideja svetske revolucije
danas postaje aktuelnija nego ikad.
MART/APRIL 2011.
8 TEMA BROJA
Koje su lekcije
Egipatske revolucije
za onlajn aktivizam?
PIŠEAndreja Živković
Egipat: Fejsbuk revolucija?
Vael Gonim, jedan od heroja egipatske revolucije,
koji je bio uhapšen zbog onlajn protestnih aktivnosti i koji je tokom revolucije 12 dana držan vezanih
očiju, izjavio je CNN-u 11. februara: „Ova revolucija je
počela preko interneta, počela je na Fejsbuku... Uvek
sam govorio da ako želite da oslobodite društvo,
samo mu dajte internet“.
Fajnenšal tajms se ne slaže (14. februar): „Komentari u vezi sa ulogom društvenih mreža u Egiptu
su postali toliko bezdušni da se lako zaboravlja da su
Francuzi uspeli da osvoje Bastilju bez pomoći Tvitera, a boljševici su zauzeli Zimski dvorac bez da su
se zaustavljali kako bi kačili slike jedni drugih na Fejsbuk.“
Nijedan ni drugi argument nisu tačni, pošto svaki gleda na samo jednu stranu odnosa.
Gledište „Fejsbuk revolucije“ sugeriše da je internet sve što nam treba da bismo proširili informacije
tamo gde su one pod kontrolom represivnih režima, i
to će dovesti do političkih promena. U pitanju je jedna
verzija popularnog argumenta „promenimo svet bez
preuzimanja vlasti“. Ovaj argument ignoriše problem
kontra-revolucionarnog nasilja kapitalističke države.
Zbog toga argument da revolucija podrazumeva uništavanje državne vlasti i stvaranje novog
društvenog i političkog poretka i dalje stoji. Ipak,
Fajnenšal tajms zaboravlja na Lenjinov argument da
su revolucionarne novine kostur oko kog se „partija
revolucije“ organizuje, tj. u kom se pobunjeni narodni organi ujedinjuju oko programa revolucionarnih
promena. U našem slučaju, on nam ne govori ništa o
odnosu interneta i kapitalističke države.
Šta je internet?
Nijedno od ova dva stanovišta ne uviđa implikacije
decentralizovanih informacionih i komunikacionih tehnologija (ICT) za revolucionarni preobražaj
društva. Kako bismo ovo razumeli, moramo prvo da
shvatimo da je najvažnija karakteristika ICT to da se
one baziraju na decentralizovanim i međusobno povezanim informacionim i komunikacionim mrežama.
Budući da su veb i internet distribuirane mreže,
koje obuhvataju veliki broj međusobno povezanih
mreža na dobrovoljnoj bazi, izuzetno ih je teško kontrolisati. Tu leži i njihova velika razlika u odnosu na
državne ili kapitalističke organizacije – veb i internet
se ne kontrolišu iz jednog centra, niti su hijerarhijski
organizovani, a pritom funkcionišu van teritorijanih
prostora takvih organizacija. Centralno telo (poput
države), ili čak nekolicina konkurentskih organizacija
(kao u slučaju mas medija) ne „posreduju“ pri komunikaciji koja se unutar njih odvija, niti je kontrolišu;
štaviše, informacije ne moraju ni da prolaze kroz
takva tela.
Upravo iz tog razloga, kao što ćemo videti, ICT
mreže imaju potencijal da se suprotstave organizacionoj snazi kapitalizma u njenim klasičnim oblicima.
Suprotstavljanje državnoj kontroli medija
putem interneta: Vikiliks i Tunis
Nema veće obmane od tvrdnje Hilari Klinton da je
Vikiliks „ukrao“ državne tajne SAD. To niko nije ni
morao da uradi. Informacije su procurele iz informacione mreže koju kontrolišu organi SAD, a koja je
uspostavljena zarad prikupljanja podataka nakon 11.
septembra! Pa ipak, povećanje broja pristupnih mesta mreži dovelo je do toga da informacija pre dalje
distribucije više ne mora da prođe kroz sistem strogo
čuvanih kapija, čineći je težom za kontrolu.
U arapskom svetu, države ne kontrolišu i ne
cenzurišu samo državne i komercijalne mas medije, već i intenet i nove društvene medije. Društvene
mreže poput Fejsbuka već se rutinski blokiraju
pomoću filtera, kako bi se sprečilo onlajn političko
organizovanje. Elektronski nadzor revnosne internet
policije doveo je do hapšenja, mučenja i zatvaranja
stotina blogera širom Bliskog Istoka. Policija je egipatskog blogera Halida Saida čak izvukla iz internet
kafea i isprebijala ga na smrt, nakon što je na internet postavio video koji prikazuje policiju kako među
sobom deli zaplenjenu ukradenu robu.
Tviter, Fejsbuk i sajtovi za šerovanje video klipova, poput Jutuba, su pre revolucije već bili blokirani
u Tunisu. To nije bilo važno. Internet je mreža svih
mreža. On je kao Hidra iz grčkog mita: odseci joj
jednu glavu i izrašće joj druga. Aktivisti su jednostavno koristili proksije kako bi zaobišli filtere. Sedmog
decembra Vikiliks je zapalio fitilj koji će pokrenuti
revoluciju. Raula Halaf 15. januara piše u Fajnenšl
tajmsu:
„Ništa se u toj meri ne prosleđuje i niočemu se
toliko ne priča na internetu kao o korupciji na visokom nivou... Sočni detalji o „kvazi-mafiji“ i bogatstvu „porodice“ [predsednika Ben Alija] nalaze se svuda
po američkim diplomatskim depešama koje je Vikiliks objavio krajem prošle godine, potvrđujući dugotrajne sumnje Tunižana. Te sumnje su sada postale
poklič koji okuplja demonstrante.“
MART/APRIL 2011.
Tvitovanje Tuniske revolucije svetu
Internacionalni mediji su u početku ignorisali proteste, ali zato što su aktivisti sa lica mesta širili vesti
putem Tvitera, Fejsbuka i blogova, posmatrači iz svih
delova sveta koji oko sebe imaju veliku publiku retvitovali su ove poruke, demonstrirajući viralni potencijal digitalnih mreža. Aktivisti su oblikovali narativ
revolucije prikupljajući različit sadržaj, uključujući
i snimke i fotografije sa Fejsbuk stranica, i prevodili
ih na mnoge jezike kako bi mogli da ih postave i na
druge platforme. Tako su građani, koristeći društvene
medije i mobilne telefone, u stvari došli ne samo do
toga da oblikuju programe mejnstrim medija, već i da
svojim sadržajem snabdevaju mreže poput Aldžazire
i Frans24.
Izmičući fizičkoj kontroli države nad informacijama unutar određene teritorije, informacione mreže
ne samo da su omogućile dešavanjima u Tunisu da
istog trenutka potresu ceo arapski svet, već su obezbedile i model organizovanja za promene kroz mreže
društvenih medija, tamo gde su oči i uši države i/ili
slabosti i kooptiranost opozicionih partija i sindikata
sprečavali ili kočili tradicionalne metode organizovanja protesta.
Lekcije iz Egipta za onlajn aktivizam
Vođeni ispravnim osećajem da je zid straha koji je
Mubarakova diktatura decenijama gradila na ivici
kraha, mladi pro-demokratski onlajn aktivisti pokušali
su da ga poguraju. Koristeći prednost delimične
anonimnosti Fejsbuka, grupe poput „Svi smo mi
Halid Said“, koja je nazvana po ubijenom blogeru, i
„Omladinski pokret 6. april“, nazvan po danu ustanka
tekstilnih radnika u Mahali 2008, poslale su onlajn
poziv za „Dan besa“, zakazan za 25. januar. Preko noći
odazvalo se 90,000 ljudi. Ipak, i pored toga, aktivisti
su bili šokirani kada se na demonstracijama u Kairu
pojavilo 100,000 ljudi. Revolucija je počela.
Lekcija koju iz ovoga moramo izvući je da čak
i marginalne grupe mogu da, pod određenim vrlo
specifičnim objektivnim uslovima, pokrenu značajne
protestne pokrete. Onlajn komunikacija donekle
prevazilazi potrebu za fizičkim prisustvom, tj. za
neposrednim vršenjem uticaja na veći broj ljudi. Na
taj način možemo da komuniciramo sa mnogo više
grupa ljudi, rasutih u vremenu i prostoru, nego što je
9
moguće kada nam je fizički kontakt ograničen, ili čak
kada su nam ograničeni svi drugi oblici komunikacije zajedno. Informacije se društvenim mrežama šire
brzo kao virus. Pod određenim objektivnim uslovima
prag uticaja koji je potreban za stupanje u komunikaciju sa velikim brojem ljudi izuzetno je nizak,
kao što se može videti na primeru hrvatskih Fejsbuk
protesta koji su, čini se, pokrenuti van postojećih studentskih protestnih mreža.
Druga lekcija je ta da onlajn organizovanje ima
potencijal da povede otpor u uslovima državne
represije, dokle god aktivisti razumeju da (delimična)
anonimnost ima ikakvu vrednost samo ukoliko je
u stanju da dovede do stvaranja uslova za vidljive i
uspešne proteste; i da takva anonimnost nije ništa
više do trka sa vremenom u borbi za solidarnost protiv represije.
Važna stvar za primetiti u vezi sa egipatskim
iskustvom je ta da slamanje jedne karike u Fejsbuk
mreži ne sprečava funkcionisanje grupe, sve dok se
vodi računa o osnovnim predostrožnostima. Administrator je anoniman i nalog zato mora da se hakuje. Ipak, sat otkucava. Vremenom je moguće da će
država otkriti identitet vodećih aktivista, budući da
društvene mreže zavise od poverenja i, samim tim,
vidljivosti. Ali, gde ih pronaći? Tik, tak. Jednom kada
ljudi izađu na ulice i masovni pokret počne da zauzima javni prostor, aktivisti su u prilici da se bore za
solidarnost i da državi nametnu priznavanje njihove
legalnosti. BUM! Egipat je eksplodirao!
Decentralizovano
onlajn
organizovanje
pružilo je organizatorima protesta prednost brzine,
omogućujući im da pozovu veće grupe rasute po
širem prostoru, nego što bi bilo moguće koristeći
se bilo kojim, ili svim drugim tradicionalnim metodima komunikacije, od kojih je većina ionako bila
nelegalna. To im je dalo prednost nad državnom
birokratskom mašinerijom koja ume da se kreće
samo u skladu sa naređenjima koja prolaze kroz
centralizovani komandni lanac. Spora na odgovoru,
država se našla licem u lice sa masovnim ustankom.
Do trenutka kada je Vael Gonin, administrator Fejsbuk
stranice „Svi smo mi Halid Said“, 27. januara uhapšen,
već je bilo prekasno. Kako je Makijaveli rekao o jednom drugom princu, „ljudima nikad nije ostavljeno
dovoljno vremena da se protiv njega bore u dovoljno
posvećeno.“
10
MART/APRIL 2011.
Svedočanstvo državnog nasilja
Može li država da spreči proteste gašenjem
interneta?
Dok se revolucija razvijala, onlajn aktivisti su za koordinisanje svakodnevnih masovnih demonsracija koristili Fejsbuk, a poruku su pojačavali Tviterom. Sve
to uprkos činjenici da je država odmah prešla na
blokiranje i gašenje interneta i mreža mobilne telefonije. Aktivisti su jednostavno koristili proksije da bi
dospeli do blokiranog sadržaja i saznali u kojim ulicama su postavljene policijske blokade, kako bi omogućili
demonstrantima da se provuku do Trga oslobođenja.
Simboli Fejsbuka i Tvitera su od samog početka grafitirani širom Kaira, kako bi se ljudima ukazalo na to da
moraju ostati u kontaktu, deliti informacije i koordinisati akcije putem društvenih onlajn mreža.
Naravno, internet mreže nisu bile jedini nosioci komunikacije i organizovanja, posebno ne nakon što je egipatska država 28. januara ugasila internet. Međutim, kako Džilijan Jork iz Bekrman centra
za internet i društvo harvardskog Pravnog fakulteta
primećuje: „onog trenutka kada je internet ugašen,
ljudima više nije bio potreban Fejsbuk da im kaže da
izađu na ulice: sa svojih prozora su mogli da vide šta
se dešava“. Gašenje interneta i mobilnih mreža bio je
takođe i znak da je režim apsolutno preplašen revoltom, što je ljudima dalo samopouzdanje i učinilo ih
još odlučnijima da uspeju.
I dok su se mase mobilisale na ulice, država se
povlačila, a prostori za slobodnu komunikaciju se
umnožavali, tradicionalnija sredstva komunikacije su
prevagnula: jutarnje molitve u džamijama kao mesta
okupljanja pred proteste; stvaranje lokalnih narodnih
komiteta; masovno deljenje letaka i govornici koji
su se pomoću pojačala obraćali masama na Trgu
oslobođenja; organizaciona infrastruktura Muslimanskog bratstva; i, napokon, masovni štrajkovi koji su
srušili Mubaraka.
Ipak, čak ni isključivanje fiber-optičkih kablova
i internet portala koji su povezivali zemlju sa informacionom autostradom nije momentalno ubilo ovu
mrežu svih mreža. Režim je proveo narednih pet dana
primoravajući privatne internet provajdere da pogase svoje servere. Aktivisti su potom prešli na druge
mreže. Najbolji dokaz toga je činjenica da kada je 30.
januara u Egiptu blokiran televizijski signal Aldžazire,
njen Tviter fid iz Egipta nastavio je sa radom, pošto
su se aktivisti povezivali na net putem međunarodnih
dajl-ap servera, mahom preko mobilnih telefona. Tako
čak i granični slučaj gašenja dokazuje da u digitalnom
dobu ne postoji ono što bi se moglo nazvati medijskim pomračenjem.
Kakvu su ulogu u ustancima odigrali mediji
društvenih mreža?
Flikerovanje revolucije
Kao prvo, slike koje su postavljane na Flikr, Fejsbuk,
Jutjub, ili direktno sa mobilnog telefona na Bambuser,
svedočile su o sveopštem raspoloženju i mogućnosti
otpora. Rečima egipatskog socijalističkog blogera
Hosama el Hamalavija, revolucija je „flikerovana“ (videti njegov članak na strani 14). Ovo je referenca na
pesmu Džila Skot-Herona iz 1971. The Revolution
will not be Televised (Revolucija neće biti na televiziji). Ovim je hteo da kaže da se ljudi oslobađaju od
ispiranja mozga koje sprovode masovni mediji jedino
onda kada se bore. Nasuprot tome, obični ljudi koji
su na sve strane fotografisali kako bi pokazali da su
zajedno sa ostalima srušili zid straha, dali su vizuelni
izraz otporu koristeći se novim medijima.
Ovo je neverovatno važno i to ne samo za zemlje
u kojima vladaju diktature. Većinu vremena radništvo
u kapitalizmu je prestrašeno od šefova ili je jednostavno sputano borbom za goli opstanak. Samo kroz borbu i samoaktivnost radništvo može da prestane da se
oseća malim i beznačajnim i stekne samopouzdanje
kao deo rastućeg masovnog pokreta. Masa fotografija
„flikerovala“ je potvrdu dostojanstva i snage hiljada i
hiljada muškaraca i žena.
Kontra-propaganda i kontra-nadzor
Kao drugo, propagandna borba nije prosto prestala
zato što su ljudi izašli na ulice. Državni mediji izbacivali su milionima TV gledalaca koji su sedeli u svojim
kućama, neodlučni ili između dva protesta, propagandne bljuvotine u kojima su tvrdili da su demonstranti
zapravo mali broj stranaca ili islamista. Slike i tvitovi
postavljani na internet, posebno putem Aldžazire, ne
samo da su izbegli teritorijano zasnovanu državnu
cenzuru, već su se suprotstavili državnoj propagandi
pokazujući u kojoj meri su demonstracije raširene
i mirne. Slike su zabeležile i režimsko nasilje protiv
naroda i pokušaj države da stvori haos sklanjanjem
11
MART/APRIL 2011.
policije sa ulica. Na ovaj način novi mediji su postali mreža kontra-nadzora, prateći, oslušujući i
suprotstavljajući se manevrima režima. Slogan novih
medija mogao bi biti onaj koji je omladina Otpora koristila nakon pada Miloševića: „Samo vas gledamo!“
Virtuelne slike nade i modeli promene
Novi mediji su istovremeno prenosili slike nade i slali
informacije spoljnjem svetu. To je arapskim režimima
otežalo posao gušenja revolucija u krvi, dok je njihovim zapadnim sponzorima otežavalo skretanje pogleda na drugu stranu.
Na taj način je revolucija u zemlji koja je osovina
američkog sistema dominacije nad Bliskim Istokom
počela da inspiriše Fejsbuk proteste širom sveta, od
subsaharske Afrike do Kine, a sada i Hrvatske, protiv istih problema nezaposlenosti, korupcije i strane
dominacije. I zaista, slike sa Trga oslobođenja inspirisale su okupacije prostora i nicanje šator-gradova u
Kasbahu (Tunis), kao i u centru Medisona (Viskonsin,
SAD) koji su zauzeli štrajkači.
Prevazilaženje daljine
Treća uloga društvenih mreža leži u produženom
dometu komunikacije pomoću digitalnih medija
(posebno kroz rasutu populaciju). Štrajk rudara u Gafsa
basenu u Tunisu 2008. pokrenuo je pobune nezaposlene omladine i apsolvenata u Redejefu. Iako se pokret
suočio sa brutalnom represijom, ispostaviće se da je u
pitanju bila samo proba za sadašnju revoluciju.
Ipak, zagonetka ostaje: zašto se ovaj pokret nije
proširio kao protesti u Sidi Buzidu poslednjih dana
2010? Za komunističkog novinara, Fahima Bukadusa,
uhapšenog tokom izveštavanja sa pobune u Redejefu,
odgovor leži u novim medijima: „TV Al Hivar (jedina
televizija koja je prenosila proteste 2008.) i kućne CDove i DVD-ove zamenio je Fejsbuk, tako da je veo
cenzure zbačen.“
Novi mediji su duž cele države prenoslili vesti o
ustanku u malom gradu koji je ušao u protest nakon
samospaljivanja nezaposlenog prodavaca voća, pre
nego što je država imala vremena da ih slomi. Na ovaj
način su u Tunisu i Egiptu demonstranti, raštrkani na
velikom području, mogli da počnu da svoje lokalne
proteste posmatraju kao deo opštenarodne revolucije.
Ubrzavanje promene i smanjivanje njenih
troškova
U ovakvim uslovima, i uzimajući u obzir rastuće
masivne pobune, ICT su dramatično ubrzale vremenski period potreban za postizanje promene i radikalno
smanjile njene troškove. Zbog toga je za Egipćane
Fejsbuk „Masbuk“, knjiga revolucije, kao što je za
Tunižane #SidiBouzid hašteg za revoluciju.
I konačno, upravo zato što internet ne smatramo
pukom „alatkom“, već vidimo da decentralizovane informacione mreže koje nas sve povezuju mogu da
se koriste kako bismo izbegli i suprotstavili se teritorijalnim i birokratskim strukturama kapitalističkog
preduzeća i države, zaključićemo sa problemom
političke strategije arapskih sajber-revolucionara.
Politika onlajn aktivizma u Egiptu i Tunisu
Današnje revolucije se odvijaju u novoj istorijskoj konjukturi. Tamo gde su „obojene revolucije“, poput Gruzije 2003. i Ukrajine 2004, bile oblikovane dominacijom
neoliberalizma i post-hladnoratovskim statusom SAD
kao jedine supersile, arapske revolucije su oblikovane
krizom američke imperije na Bliskom Istoku i svetskim
ekonomskim krahom iz 2008. Današnje revolucije
imaju mnogo dublji društveni sadržaj, mnogo veće
učešće radničke klase i direktno anti-imperijalistički
karakter.
Istovremeno postoji i jedna značajna razlika
između Tuniske i Egipatske revolucije. Sindikati su u
Tunisu igrali glavnu ulogu u revoluciji, dok su u Egiptu mladi aktivisti iz srednje klase bili ti koji su vodili
revoluciju do ulaska organizovane radničke klase na
političku scenu.
Srednjoklasnu omladinu je inspirisao Otpor iz
Srbije. Usvojili su i Otporov simbol crno-bele stisnute
pesnice, dok je najmanje jedan aktivista 2008. otputovao u Beograd na trening o tehnikama „nenasilne
revolucije“ kod Srđe Popovića, jednog od osnivača
Otpora. Popović danas vodi NVO „Centar za primenjene nenasilne akcije“, delimično finansiran preko
američkog Stejt dipartmenta, koji je već trenirao i
aktiviste pokreta Kmara (Dosta!) koji su predvodili
proameričku „Revoluciju ruža“ u Gruziji.
Egipatska omladina nije proamerički nastrojena i poziva na ukidanje sporazuma iz Kamp Davida,
odnosno de facto saveza između Egipta i Izraela,
koji je centralni dokument imperijalističkog poretka
na Bliskom Istoku. Ipak, njihova politička strategija
je ujedno bila i ograničavanje na to da cilj revolucije
bude transformacija političkog režima. Tako nije ni
pokušano uništavanje represivnog državnog aparata,
pozivanjem vojnika i mlađih oficira da osnuju sopstvene revolucionarne komitete i pređu na stranu
naroda. Ovo je do sada značilo da, dok je u Tunisu
država gurnuta u klinč i dok joj vlast zavisi od dozvole
sindikata, a pobunjeno radništvo i omladina su već ispratili vladu Muhameda Ganučija, u Egiptu vojni režim
ostaje tamo gde je i bio i sada izgleda kao da pokreće
kotra-revoluciju protiv radnika i aktivista.
Fejsbuk protesti: Nova faza u globalnoj
krizi
Sada se nalazimo u novoj fazi globalne krize – bankarska i dužnička kriza naprednih kapitalističkih zemalja
intenziviraju se revolucionarnim izazovima neoliberalizmu i imperijalizmu na globalnoj kapitalističkoj
periferiji. Egipat je direktna inspiracija za milione radnika i seljaka na periferiji, čiji uslovi života postaju sve
nepodnošljiviji. U takvoj konjukturi, Fejsbuk kampanje
protiv nezaposlenosti, korupcije i MMF-NATO ropstva mogu dovesti do eksplozija u narodu – kao u
Hrvatskoj, koja je sada u trećoj nedelji Fejsbuk protesta, kojim se nezaposleni, seljaci i radnici priključuju
u sve većem broju. Ne iznenađuje onda to što Srđa
Popović savetuje hrvatske demonstrante da izbegavaju „nasilje“, drugim rečima, da ograniče svoje zahteve
na smenu vlade.
To pokazuje, za slučaj da nam treba podsećanje,
da protesti neće neizbežno, sami od sebe, otići u
antikapitalističkom pravcu. Ako revolucionarni socijalisti ne preuzmu inicijativu da se umešaju i pruže
vođstvo pokretu, protesti mogu lako ići u korist ultra
desnice, kao što vidimo u Srbiji u proteklih godinu
dana sa nemirima i demonstracijama protiv LGBT prava. Ili, kao za vreme Miloševića, sindikalna birokratija
u savezu sa „pristojnim“ partijama može organizovati
ograničene protestne akcije kako bi se bes kanalisao
u bezopasnom smeru. Tako da bi odbacivanjem pretenzija na vođstvo, socijalisti završili vukljajući se za
protestima i boreći se da se njihov glas uopšte i čuje.
Naravno, ostaje to da bauk revolucije ponovo
maršira. Ništa nije unapred odlučeno. Ipak, vreme
ističe. Kako nas Makijaveli podseća: „Vreme ne može
da čeka, dobrota nije dovoljna, sreća se menja, a
zlonamernost ne pronalazi sebi poklone koji je zadovoljavaju.“ Zato revolucionarni socijalisti, naoružani
novim medijima, moraju da rade na usmeravanju
rastućeg besa, povezujući stvarne ekonomske i
političke promene sa produbljivanjem klasnih formi
organizacije pokreta, kroz masovne štrajkove, okupacije fabrika i formiranje narodnih plenuma.
Naš slogan mora da bude: „Pokrenimo jedan, dva,
tri Fejsbuk protesta!“
12 DRUŠTVO
MART/APRIL 2011.
Mas mediji danas
Od revolucionara do
eksploatatora
U liberalnom kapitalizmu dvadeset i prvog veka, sintagma „mas mediji“
odomaćila se kao jedini i neosporni izvor informacija za radnika. Njemu se
svakodnevno kroz televizijski program i štampu plasiraju ideje i informaije
koje su prošle cenzuru, ili barem odobravanje vladajuće klase. Reč „medij“,
makar u savremenoj konotaciji, asocira na alat kojim se otupljuje oštrica
radničke klase, predstavljajući radnicima svet kao splet nasumičnih događaja
nad kojima pojedinac ili društvo nemaju previše kontrole. U ovom članku biće
izneta hronološka linija razvoja medija od moćnog oružja radničke klase, kakvi
su bili s početka XIX veka i u mnogim revolucijama, do zastrašujuće efikasnog
represvnog aparata vladajuće klase kakav predstavlja glavnica medija danas.
Piše, Pavle Ilić
Z
A RAZLIKU od današnjice, početkom XIX veka
vladajuća klasa i konzervativni analitičari gledali
su na tadašnje medije (novine i časopise) kao na
pretnju koja bi mogla ugroziti njihov status pružajući
radnicima uvid u dešavanja u svetu oko njih, podižući
njihovu svest o borbama i teškoćama drugih radnika i
propagirajući revolucionarne ideje među radništvom.
Kao prvi korak borbe protiv ovakvih novina vlasti su
podigle poreze izdavačima novina kako bi porast cena
samih listova koji je usledio onemogućio siromašnim
radnicima da ih kupuju. Pokret je ovakve mere lako
zobišao udruživanjem većeg broja radnika radi kupovine jednog primerka koji bi potom bio čitan naglas pred
velikim skupovima. Izdavači su takođe izbegavali visoke
poreze registrujući svoje novine kao magazine.
Videvši da je njihov plan osujećen, vlasti su povukle
poreze sa novina, ozakonivši tako radikalno leve časopise.
Samim tim postupkom one su utrle put onome sto će
150 godina kasnije postati pošast masovnih medija.
Naime, niski porezi na novine omogućili su bogatim
kapitalistima da štampaju novine na veliko i prodaju ih
sve većem broju pismenih radnika. Štampa je sada bila
slobodna, ali dublji džepovi kapitalističkih i buržoaskih
izdavača stavili su ih u jaču poziciju, iz prostog razloga
jer su mogli da štampaju veće tiraže i, samim tim, šire
svoje ideje većem broju ljudi.
Prvi kapitalistički časopis koji je postigao milionski
časopis bio je Titbits, godine 1882. Samo ime ovog magazina (u prevodu na srpski: Poslastice) aludira na sadržaj
koji služi za udovoljavanje plitkih potreba – baš kao što
poslastice udovoljavaju nečiju potrebu za slatkim, ali
same po sebi niti predstavljaju obrok, niti nude neko
dublje zadovoljstvo ili u ovom slučaju emancipaciju.
Bogataši su, kroz ovaj medij usavršili proces prodaje novina širokim masama bez njihovog ohrabrivanja i stimulisanja na bilo kakve revolucionarne akcije.
Suština takvog procesa nije se drastično promenila do
danas: pretrpavanje medija šarenolikim vestima, naoko
međusobno nepovezanim, koje se predstavljaju kao
„nasumični događaji“, „slučajnosti“ ili „nesreće“.
Svakodnevne vesti pune su trivijalnosti i informacija koje su predstavljene na način koji zagovara „zdravorazumski argument“ kapitalističke ideologije (kako
ga je nazvao italijanski revolucionar Gramši), a to je da
„običan čovek“ to jest radnik nikako ne može biti u stanju da vlada, kao i to da je ljudska rasa po prirodi sebična
i pohlepna.
Iskustva koje radnik nosi iz svakodnevnog života,
kao i slična slika koju mu kapitalistički mediji šalju o
životima drugih u kapitalističkom sistemu održavaju
ovakva ubeđenja u njegovom umu. Samim tim možemo
zaključiti da je kapitalizam sistem sa odličnim metodom samoodržavanja i to na mestu gde bi trebalo da
je najslabiji – u umovima onih koji su u ovom sistemu
potlačeni. Nameće se, shodno tome, mišljenje da bi
takav nivo indoktrinacije bio nemoguć bez ogromnog
uticaja mas medija.
Svakim danom, svet XXI veka sve vise podseća na
distopijski Vrli novi svet Aldusa Hakslija. Posmatramo
uređenje u kom je sve podređeno proizvodnji – kako
pojedinac, tako i kultura društva.
Verovatno najjezivija sličnost ova dva sveta nije
ni u potpunom gubitku moralnih i etičkih vrednosti –
demonstraciju čega možemo verovatno bolje sagledati
u stvarnosti kroz pop kulturu, pre nego kroz samu satiru
i događaje iz knjige – već se nalazi u najperfidnijoj cenzuri informacija koju je čovek mogao osmisliti, u gušenju
istine u moru irelevantnih informacija. Najviše poražava
činjenica da je sam taj postupak prilično jednostavan i
da se vodi principima primenjene psihologije.
Istorija nas je naučila da gde god bismo imali sistem
koji se štitio od svojih protivnika krijući od njih istinu,
večita radoznalost ljudskog uma našla bi način da do te
istine dođe, dobivši time i jak argument protiv onih koji
su istinu skrivali.
S druge strane, cenzura preopterećenjem ne mora
da računa na rizik ljudske radoznalosti iz prostog razloga jer radoznalim umovima pruža enormne količine
informacija koje oni nikako ne mogu povezati sa revolucionarnim idejama ili bilo kakvom kritikom postojećeg
stanja.
Ukoliko u određenom broju pojedinaca i dođe do
osvešćenja, sistem može da računa na mnogo efikasniji
način doturanja informacija do širokih masa nego što bi
takvi „pobunjenici“ mogli da razviju bez pristupa masovnim medijima.
13
MART/APRIL 2011.
Radniku je jasno da su mediji pod isključivom kontrolom veoma bogatih kompanija i/ili pojedinaca, ali
tačan broj je daleko šokantniji nego što mnogi od nas
smatraju.
Istraživanje koje je sproveo Ben Bagdigan, američki
kritičar medija, pokazalo je da se broj kompanija koje
kontrolišu štampu i medije u Americi smanjio sa 50
korporacija 1984. na samo pet 2004. Te korporacije su
„Murdoch’s News Corporation“, „Time-Warner“, „Disney“,
nemački „Bertelsmann“ i „Viacom“.
Ovi podaci nam govore da, bez obzira na to što su
i početnih 50 korporacija iz ’84. bile kapitalističke, veća
konkurencija među njima omogućavala je određen stepen nepristrasnosti izveštavanja iz krajnje očiglednih
razloga. Utvrđivanjem hegemonije gorepomenutih pet
kompanija, sva njihova pisanja postala su podređena
političkoj volji vlasnika.
Kao da licemerja nije dovoljno, savremeni mediji
pozivaju se na zvučne principe poput „prava na slobodu
govora“, „prava na slobodu mišljenja“ i „nepristrasnosti
medija“, kojima omogućuju desno orijentisanim grupacijama da svoje stavove propagiraju široj javnosti kroz masovne medije. U ime te nepristrasnosti štampe, dešavaju
se mnoge stvari koje bi odistinski nepristrasan posmatrač
okarakterisao kao zataškavanje.
Na primer, ni jedan zapadni mejnstrim medij nije
ocenio izjavu Stejt dipartmenta vezanu za navodno
otkriveno oružje za masovno uništenje u Iraku kao veoma nategnutu, dok su, s druge strane, naslovnice neko-
liko dana bile pretrpane navodnim Al Kaidinim planom
da u vazduh digne stadion Mančester Junajteda, informacijom za koju se na kraju ispostavilo da je netačna.
Slične stvari dešavaju se i u Srbiji. Osvrnimo se na
devedesete kada ste imali šanse da pročitate više istine
u, recimo, Baronu Minhauzenu nego u listu Politika ili na
dnevniku RTS.
Ako mislite da su takvi „incidenti“ iza nas i da trenutna vladajuća garnitura svojski pokušava da očuva nepristrasnost medija, pogledajte samo izveštavanja vezana
za štrajk prosvetara sa bilo kog medija i primetićete da
će se oni češće naći na strani establišmenta nego radnika, osuđujući „okrutne“ štrajkače koji uskraćuju svojim
učenicima znanje, bezosećajne lekare koji su svojim
štrajkom upozorenja stavili svoje sebične motive ispred
interesa svojih pacijenata, itd.
Radniku sadašnjice treba novi, nezavisni medij. Medij
koji je u stanju da izdrži državnu represiju i koji je voljan da sa gađenjem odbaci kapitalističke ideale tobož
„nepristrasnog“ novinarstva. Radniku je potreban medij
koji će prenositi iskustva običnog čoveka, iskustva koja i
te kako pokazuju da je promena koju je on sam inicirao
moguća, i više nego moguća – nužna.
Radniku treba glas, snažan glas koji će zvati sve one
voljne da mu se pridruže i koji će naneti smrtnu uvredu
svima onima koji mu prete i koji žele da ga tlače. Pomozite nam da od šapata koji se širi od uveta do uveta
postanemo gromoglasni urlik radništva u Srbiji. Snaga je
u solidarnosti!
Mediji i ideologija
PIŠEVuk Vuković
N
EMA ČOVEKA koji će negirati veliki uticaj medija
na oblikovanje ne samo javnog mnenja u ovom
ili onom trenutku, već uopšte stavova kojih se
ljudi pridržavaju i koje smatraju za svoja „životna načela“.
Danas, kada dobijamo nebrojeno mnogo informacija sa
svih strana i kada je moguće u svakom trenutku saznati
šta se događa u bilo kom delu sveta, nemoguće je reći da
su mediji tek sporedna pojava u društvu – zapravo, imaju
centralnu ulogu u pomenutom oblikovanju stavova.
No, šta znači to oblikovanje stavova? Da li je to jedan
neodređen, hirovit i slobodan proces, koji čas uzima ovo
obličje, čas ono, ili se ispod svega toga može naći jedno
čvrsto jezgro, jedna osnova koja je određujuća za sve oblike kroz koje mediji vrše takav uticaj?
Krenimo od elementarnih stvari: ukoliko usvojimo
marksističku podelu društva na bazu (ekonomsku organizaciju društva) i nadgradnju (moral, religiju, pravo, kulturu, politiku itd.), jasno je, čak i na prvi pogled, da mediji
spadaju u nadgradnju.
Za nadgradnju se može reći da sažima sve
pojedinačne pojave i svodi ih pod jedan pojam, pojam
ideologije. Ideologija služi reprodukciji kapitalističkih
odnosa proizvodnje – tj. odnosa eksploatacije i tlačenja –
iz baze u nadgradnju, odnosno tome da i na tom nivou reprodukuju vladavinu kapitalističke klase nad radničkom.
Tako se u moralu to manifestuje kroz npr. patrijarhalni moral, u religiji kroz potčinjenost čoveka bogu i/ili
prihvatanje „sudbine“, u kulturi kroz razne neosnovane
predrasude prema drugima i iskrivljene poglede na svet
(„čovek je po prirodi loš“) itd. Svim tim oblicima zajedničko
je upravo to što su represivni i što podrazumevaju eksploataciju u ovom ili onom vidu. To, naravno, nije uvek
lako uvideti.
Dakle, kada smo ustanovili šta je to ideologija, i to da
mediji imaju ulogu da reprodukuju odnose eksploatacije
i tlačenja koje vrši vladajuća klasa nad radničkom (upravo kroz pomenuto „oblikovanje stavova“), vidimo da od
bilo kakve priče o „objektivnosti medija“ ne ostaje mnogo
– mediji su prosto još jedan ideološki aparat koji uvek
funkcioniše u interesu najbogatijih i najmoćnijih.
Čak i površni pogled na to ko poseduje medijske
kuće nam otkriva da su one u rukama najimućnijih i
najbogatijih. Mediji služe tome da radničkoj klasi i drugim potlačenim grupacijama serviraju ono što je u interesu vladajuće klase – drugim rečima, služe tome da
se onemogući otpor potlačene klase (vrlo često podelom potlačenih na prividno suprotstavljene grupe), a
najlakše je onemogućiti otpor ne tako što će se potlačeni
tući i ubijati (mada ni to ne izostaje) već tako što će ih se
ubediti da je svet pravedan i najbolji od svih svetova, da
neko „prosto mora da bude siromašan, a neko bogat“, da
su „Srbi nebeski narod“, da je „ženi mesto kod kuće“, a da
„obrazovanje mora da se plaća“ itd, itd.
Ovakve formule i fraze čujemo svakodnevno, što u
novinama, što na TV-u. Ipak, postoje trenuci (iako razni
oblici pobune neprestano tinjaju, izveštavali mediji o
tome ili ne) kada se ovakav naizgled neprobojni zid probija i ljudi počinju da se bore protiv tih ideoloških formulacija.
Era interneta donela je sobom decentralizovanost u
širenju informacija i ideja koja je u proteklim mesecima
odigrala neprocenjivu ulogu u organizovanju otpora na
Bliskom Istoku. Sama po sebi ona neće biti dovoljna da
u potpunosti promeni politiku korporativnih medija, ali
nam u toj borbi može pomoći ukoliko budemo umeli da
je na pravi način iskoristimo.
MART/APRIL 2011.
14
Uloga Fejsbuka
i Tvitera u
organizovanju
otpora u Egiptu
Prenosimo deo Skajp intervjua
od 27. januara, sa egipatskom
aktivistkinjom Điđi Ibrahim, koji je
u celosti objavljen na sajtu Njujork
tajmsa
Tvitujem sa protesta, obaveštavam ljude o bezbednosnoj situaciji, koliko ljudi ima na protestu,
da li hapse nekoga; kontaktiram advokate i organizacije za zaštitu ljudskih prava, pokušavam da
širim tačne informacije i opišem stanje na terenu
ljudima koji nisu tu preko Tvitera i Fejsbuka; istovremeno fotografišem i pravim snimke.
Često je Tviter jedini način da ljudi saznaju
gde su protesti – on je sredstvo za koordinaciju,
pošto su nam mediji cenzurisani.
Jesu li društveni mediji činilac u organizovanju socijalnih protesta?
Da, oni su odličan alatka – ali i dalje samo alat
– pošto mogu da rašire ogromne količine informacija velikom broju ljudi u istom trenutku i uz
malo truda.
Možete da sedite ispred računara i pregledate fotografije i snimke mesta na kojima se sve
događa i obavestite se o tome kako se možete
uključiti.
Tako su ti mediji stvorili vezu među ljudima
na ulici, olakšali planiranje i takođe omogućili da
se slike sa terena vrlo lako i vrlo brzo podele sa
spoljašnjim svetom. Stoga su dosta od pomoći u
tom smislu, ali, na kraju krajeva, ako ljudi nisu
voljni da izađu na ulice, menjaju stvari i preuzmu
rizik suočavanja sa policijskom brutalnošću ili
hapšenjem, ništa se neće desiti.
Da, Fejsbuk i Tviter su vrlo korisna sredstva i
dosta su pomogli u komunikaciji među ljudima.
Ovde je komunikacija ključ – ona vam je
potrebna kako biste ujedinili ljude oko nekog cilja i usmerili ih kuda da idu. Ove društvene mreže
koriste prosečni građani, političke grupe, aktivisti i novinari, tako da su one otvoreni forum koji
svima omogućava da se oglase.
Revolucija će
biti flikerovana
Kao doprinos razumevanju uloge novih medija,
prenosimo blog unos egipatskog aktiviste i
blogera Hosama el Hamalavija, od 8. maja 2008.
U
POSLEDNJE VREME držao
sam neke govore o ustanku
u Mahali, među radničkim
i progresivnim kružocima u
Zalivskoj oblasti San Franciska,
kao deo napora (koji su snažno
podržali prijatelji iz Kalifornije i
Njujorka i kojima sam zahvalan)
da se vest o tome šta se dešava
u Egiptu proširi među ovdašnjim
aktivističkim krugovima...
Uvek tražim od organizatora
skupa da, ako je ikako moguće,
donesu projektor, kako bih mogao
da pustim slajdšou sa fotkama
ustanka u Mahali, kao i druge slike
demonstracija i štrajkova po Egiptu, koje prate moje izlaganje.
Zašto? Zato što verujem da
je širenje slike među ljudima
podjednako važno kao i širenje
vesti... Možda zvučim kao pokvarena ploča, pošto sam ranije već
nekoliko puta pisao o ovome,
ali nastaviću to da naglašavam...
Kakav god događaj da organizujete, kakav god protest da pravite,
molim vas ponesite sa sobom digitalni aparat i napravite par fotki
tog događaja. (Ako imate opciju i
da napravite snimak, to bi bilo još
bolje).
Važno je za druge ljude širom
sveta da sopstvenim očima „vide“
šta vi to radite, umesto da o tome
samo „slušaju“ ili „čitaju“. Ljudi
moraju svojim očima da vide i
policijsku brutalnost i narodni otpor... Borbe se šire domino efektom, što Mahala dokazuje od decembra 2006. i kao što je prva palestinska Intifada dokazala 2000...
Kada revolucija (ili kako to
imperijalisti i arapski režimi nazivaju, „nestabilnost“) izbije u jednoj zemlji, ona teško ostaje samo
unutar njenih granica – i siguran
sam da nadolazeća egipatska
revolucija neće poništiti ono što
je postalo skoro prirodno pravilo
u politici, dokazano u svakom
ustanku tokom prošlog veka.
Širenje slike neverovatno doprinosi, kao katalizator u ovom
procesu. Pobeda radnika iz jednog
sektora inspirisaće druge radnike
iz istog, ali i drugih sektora, da
slede njihov primer.
Pokazivanje slika i snimaka
tih pobeda može da pomogne u
širenju poruke radništvu: „Uspeli
su tamo... Vi možete da uspete
ovde!“
Provođenje sati i sati u
pokušavanju da se ubedi neko da
kao radnik ima sposobnost da se
samoorganizuje i da kao kolektiv,
zajedno sa svojim kolegama, zada
poražavajući udarac državi, sada
može da se svede na par minuta,
ako bismo im pokazali, recimo, fotografije Nasera Nurija sa štrajka u
Mahali iz decembra 2006...
Možeš satima da pričaš o
revolucionarnom
potencijalu
masa u gradovima koje bi mogle
da zbace svoje okove straha i
suprotstave se Mubarakovoj diktaturi u vreme rastućih socijalnih
borbi, bez pomoći američkih tenkova... ili jednostavno s kim god da
razgovaraš možeš da mu pokažeš
ove slike iz Mahale, koje je prošlog
aprila takođe uslikao hrabri Naser
Nuri.
Revolucionarni
aktivisti
uključeni u napore za podizanje
svesti, propagandu ili agitaciju
među radnicama i radnicima bilo
gde, MORAJU da urade sve u njihovoj moći da vizuelno prikažu
sve o čemu govore i za šta se
zalažu.
Istovremeno, javlja se ogromna potreba da ove slike dopru do
miliona drugih radnika i aktivista
širom sveta... To bi moglo biti
veoma inspirativno za ove druge,
ali i katalizator za stvaranje veće
podrške onima koji se suočavaju
sa progonom...
Ako imate fotografije demonstracija, štrajkova, fabričkih okupacija, ili bilo koje druge teme
koja je direktno povezana sa
društvenim borbama u vašoj
zemlji, molim vas, stavite ih na internet... ne ostavljajte ih na svom
hard disku... To je pamćenje naše
klase i ne bismo smeli da ga izgubimo, jer vladajuće klase uvek
rade sve što mogu da ga izobliče
ili izbrišu...
www.arabawy,org
MART/APRIL 2011.
REVOLUCIONARNA TEORIJA 15
Šta je to
revolucionarni
socijalizam?
PIŠEVuk Vuković
D
ANAS, KADA su prvo Tuniska, a potom Egipatska revolucija zatresle temelje na kojima
je počivao imperijalistički projekat u Severnoj
Africi i na Bliskom Istoku, kada su kao iskra narodnog
besa i manifestacije narodne masovne snage potpalile
vatru pobune i nereda u drugim zemljama u okruženju
– poput Libije, u kojoj je krvava oružana borba protiv
Gadafijevih snaga eskalirala u imperijalističkom bombardovanju, Bahreina, Jordana, Alžira, Jemena itd. –
kada je teza o aktuelnosti (svetske) revolucije ponovo
živa i kada vidimo da je moguće svrgnuti vlast koja se
prividno ukopala u rov represije i militarizma, potrebno
je ponovo postaviti pitanje: šta je revolucionarni socijalizam? Šta je cilj borbe revolucionarnih socijalista?
Pitanje revolucionarnog socijalizma pre je pitanje
metoda nego cilja – iako bi svako strogo odvajanje bilo
mehaničko i stoga pogrešno. Cilj borbe revolucionarnih
socijalista jeste, naravno, socijalizam – prelazna etapa
između kapitalizma i komunizma; društvo u kome
nejednakosti i dalje postoje, ali u daleko manjoj meri
nego u kapitalizmu; društvo u kome radnička klasa
vlada kroz radničku državu; društvo koje je obeleženo
neprestanom borbom protiv zaostavština kapitalizma,
borbom kojom se ukidaju tragovi kapitalizma, kako bi
se prešlo u komunizam.
U socijalizmu je radnička klasa, svesna svojih interesa (i to ne pojedinačnih, već njenih interesa kao
klase – odnosno, ona je klasno svesna), organizovana u radničku državu koja je radikalno drugačija od
kapitalističke države i kroz čije organe ona sprovodi
svoju vlast u društvu (ono što se drugačije zove diktaturom proletarijata). Ipak, mnogi proglašavaju socijalizam ciljem svoje borbe, pa se nameće pitanje – šta
je to što razlikuje revolucionarni socijalizam od drugih
„socijalizama“?
Mi smatramo da se autentični socijalizam može
ostvariti samo revolucijom – odnosno, nasilnim svrgavanjem kapitalističkog poretka čija je osnovna karakteristika masovnost kojom se menja istorija, kako je
to naglasio ruski revolucionar Lav Trocki – a ne kroz
parlament, mirnim putem, ili, poput socijaldemokrata,
postepenim prelaskom kapitalizma u socijalizam, ili bar
„kapitalizam sa ljudskim licem’“.
Revolucija je jedini put u socijalizam – sve drugo
vodi proneveri interesa radničke klase, ali i svih drugih
potlačenih grupa, poput etničkih i seksualnih manjina i
čitavih naroda koji su pod vlašću imperijalizma.
Sada je jasno zašto je pitanje revolucionarnog socijalizma najviše pitanje metoda, sredstva ostvarivanja
socijalizma. Ipak, opet rečima Trockog, dijalektički odnos (tj. odnos uzajamne uslovljenosti) sredstva i cilja
ne dozvoljava nam da ih tako proizvoljno razdvojimo –
socijalizam će ili biti revolucionaran, ili ga uopšte neće
biti.
Drugim rečima, od načina na koji ostvarujemo so-
cijalizam, zavisi i to kakav će on biti i da li će ga uopšte
biti. Pokušaji uvođenja socijalizma što kroz parlament,
što kroz oružanu borbu malih gerilskih grupacija, što
sovjetskim tenkovima u Istočnoj Evropi, propali su, jer
radnička klasa ili u njima nije učestvovala, ili je bivala izneverena ili se našla pod još jednom varijacijom
kapitalističke države.
Stoga, mi se pre svega borimo za radničku revoluciju – borimo se da organizujemo radničku klasu i
druge potlačene grupe, da povežemo sve progresivne
borbe i ukažemo na to da se problemi svih mogu
rešiti socijalističkom revolucijom, samoorganizovanjem odozdo. Učestvujemo u radničkim borbama, u
studentskim borbama, angažujemo se po pitanju
antifašizma i represije etničkih i seksualnih manjina i
solidarišemo se sa drugim narodima.
Istovremeno se trudimo da zastupamo interese tog
pokreta, ali da budemo najradikalniji borci u pokretu; i
da okupimo najborbenije radnice i radnike u revolucionarnu partiju koja će sutradan biti oštrica borbe protiv
kapitala.
Revolucionarni socijalizam takođe znači da vlast
radničke klase u socijalističkom društvu počiva na
radničkim savetima kao demokratskim telima na radnim mestima; isto tako, na fakultetima, u opštinama itd.
vlast se sprovodi kroz slične organizacione oblike. Odbacujemo vlast birokratije, „velikih vođa“, vojske i slično
– sledeći Marksa, smatramo da se radnička klasa mora
samoosloboditi kroz sopstvenu borbu.
U tom smislu, deo našeg nasleđa jesu iskustva
Pariske komune, Oktobarske revolucije i pokreta ’68.
Socijalističko društvo je društvo koje ukida oblike nejednakosti i neravnopravnosti i koje iznova pronalazi nove
oblike organizovanja, upravljanja, kulture, mišljenja i
života uopšte.
Ipak, ne gledamo samo u prošlost kako bismo
pokazali šta znači revolucija, šta znači masovno menjanje istorije koje vrši radnička klasa – kao što smo na
početku pomenuli, pobune i revolucije koje potresaju Afriku i Bliski Istok nisu ništa manje inspirativne i
poučne.
Vidimo da je radnička klasa itekako sposobna da
se organizuje i za vrlo kratko vreme, kao deo narodnog
pokreta, sruši višedecenijsku diktaturu i pokaže potencijal za organizovanje društva na drugačijim temeljima
nego danas – ne na temeljima konkurencije, eksploatacije i netolerancije, već solidarnosti i zajedništva u
borbi za slobodu i jednakost.
Revolucionarni socijalizam nije tek neka podvrsta
socijalizma – on je formulisan već u Komunističkom
manifestu, prvom dokumentu komunističkog pokreta.
No, bez obzira na to, danas je aktuelniji nego ikad, danas
kada nam narodi Tunisa i Egipta pokazuju mogućnost
pravednije i slobodnije budućnosti za sve eksploatisane
i potlačene.
16 RADNIČKA BORBA U SRBIJI
MART/APRIL 2011.
Poruka štrajka u prosveti
„Borite se za svoja
prava i dignite glas!“
Tri reprezentativna sindikata prosvetnih radnika i dalje su u zakonskom
štrajku od 28. januara (časovi skraćeni na 30 minuta), dok država pribegava
sve žešćim metodama represije kako bi prosvetne radnike zaplašila i
ubedila ih da odustanu od štrajka. Svetlana Gutić, Elena Pavlović i Pavle
Ilić sastavili su izveštaj o trenutnom stanju štrajka.
K
AO DA mu je resor seča budžeta a ne obrazovanje, ministar prosvete Žarko Obradović je
nakon serije sramotnih monologa i uz sve prethodne pretnje doneo odluku da se prosvetnim radnicima koji su tokom februara obustavljali nastavu,
plata smanji za devet do čak 40 posto.
Uz odluku o smanjenju plata, ministar je takođe
pribegao i medijskim manipulacijama šire javnosti, tj.
pokušaju da javnost okrene protiv nastavnika i profesora koji su u štrajku, služeći se neistinama poput
one kako su učenici nezadovoljni i na ogromnom
gubitku (a za to su, prema njemu, krivi prosvetari),
kao i „činjenicom“ da prosvetni radnici u odnosu na
ostale radnike (pogotovu one zaposlene u privatnom
sektoru) imaju solidnu platu i da „rade manje od ostalih“.
Članovi redakcije Solidarnosti razgovarali su sa
nekim prosvetnim radnicima o štrajku i predstojećoj
borbi.
Kakva su vaša iskustva vezana za organizaciju štrajkača iz rukovodst(a)va prosvetnih sindikata?
Tanja Miljaković, profesorka fizike iz Pete beogradske gimnazije: „Moje iskustvo je dugogodišnje, tako
da tu nema iznenađenja. Na žalost, situacija je takva
da smo navikli čak i na vređanje preko medija. Čini
mi se da je Ministarstvo dobro samo za inspekcije.
Nikada nisu došli da vide kako mi zapravo radimo,
da li imamo neke predloge... Ministarstvo se ponaša
potpuno autistično.“
Kako reaguju učenici i roditelji?
„Ni učenici ni njihovi roditelji nisu imali nikakav
negativan komentar. Čak nas dosta njih i podržava.
Pogotovo đaci,“ rekla nam je profesorka Miljaković.
Da li ste zadovoljni načinom na koji su
mediji ispratili ovaj štrajk i da li mislite da
su vaši zahtevi ispravno predstavljeni široj
javnosti?
Vesna Rašković, profesorka istorije iz Pete beogradske gimnazije: „Mediji žele da okrenu narod protiv
nas predstavljajući nas kao neradnike. Ne prikazuju ni
ispravno niti realno naše radno vreme, kao ni izdatke
koje imamo ako želimo da zadržimo određeni nivo
(svake godine moramo kupovati nove udžbenike,
kao i literaturu koja se tiče naše struke, itd).“
Snežana Sajić, nastavnica matematike, OŠ Aca
Milosavljević, Rušanj: „Prosvetni radnici su u rani-
jim vremenima bili stubovi društva i vrlo poštovani
građani, a u današnje vreme su dovedeni na ivicu
egzistencije. Trebalo bi malo o tome govoriti, a ne
samo isticati visinu plate.“
Učenici jesu na gubitku, ali za taj gubitak nisu
odgovorni prosvetni radnici. Odgovorna je država,
koja već dugi niz godina nije radila na reformisanju obrazovnog sistema, a one reforme koje jeste
sprovela uradila je na još veću štetu učenika.
Odgovornost državnog vrha je to što nam je
zemlja sve siromašnija, što je privreda uništena, što
novca nema pa se ne ulaže u materijal po školama, u
objekte, a kamoli ljude – profesore i učenike. Oko 40
posto škola u Srbiji nema ni mokri čvor!
Kako svi možemo primetiti radi se na
sistematskom uništavanju našeg obrazovnog
sistema. Savršen primer za to je činjenica da naš
„vrli“ ministar prosvete Žarko Obradović kao redovan
profesor predaje na privatnom univerzitetu Megatrend koji je ovih dana izbacio najnoviju, kako rektor
dotičnog univerziteta kaže, provokativnu reklamnu
kampanju pod sloganom „Šta ćeš ovde? Završi Megatrend i – pali!“.
Kao što Leonardo Erdelji, predsednik Unije
sindikata prosvetnih radnika, kaže: „Nije ni čudo što
je Srbija druga zemlja po odlivu mozgova kada univerzitet na kojima ministri predaju promoviše migraciju.“
Neoliberalna reforma društva, na koju se naša
vlada obavezala, itekako pogađa sektor prosvete.
Obrazovanje se prepušta stihiji slobodnog tržišta –
država pokušava da se što manje meša, odnosno, da
što manje izdvaja u te svrhe.
To, s jedne strane, znači manje plate za nastavnike u osnovnim i srednjim školama, uz katastrofalno loše uslove rada.
S druge strane, to praktično dovodi do samoobnavljanja već privilegovane elite: znanje postaje
roba, dostupna samo onima koji imaju dovoljno
novca da za nju plate. Neki fakulteti su već najavili da
će studentima povećati školarine, ionako bezobrazno visoke u odnosu na životni standard prosečnog
građanina.
To je odgovor vladajuće klase na globalnuekonomsku krizu – prebacivanje tereta na
radništvo i siromašne. Svedoci smo oštrih seča
budžeta – zamrzavanja plata i masovnih otpuštanja
– a sve u vreme ogromnog rasta cena osnovnih
proizvoda. Životni standard građana sve više opada.
Međutim, nije istina da novca nema! Zahvaljujući
17
MART/APRIL 2011.
raskrinkavanju afere Mišković čitava javnost raspolaže informacijama i dokazima da je ogromna
količina novca u rukama nekolicine tajkuna (kriminalaca, lopova!) koji su te enormno bogatstvo zrgnuli
na račun običnog naroda, a uz pomoć države.
Na slučaju prosvetnih radnika vidimo da država
ne radi u interesu radnika, već onih koji u svojim
rukama drže kapital! Država takvima omogućava
neplaćanje poreza, a čistačicama u školama (koje su
odradile svoj posao) smanjuje plate na bednih 10,000
dinara. Radi ilustrovanja, prosečna potrošačka korpa
je pet puta skuplja od smanjene februarske zarade
tehničkog osoblja u školama.
Prosvetari jasno stavljaju do znanja da neće prihvatiti odluku i ostaju pri zahtevima koje su izneli na
početku: donošenje novog zakona o obrazovanju,
potpisivanje novog kolektivnog ugovora, povećanje
zarada, kao i isplata otpremnina i jubilarnih nagrada.
Šta biste rekli o generalnom raspoloženju
među štrajkačima?
Tanja Miljaković: „Svi smo za štrajk.“
Snežana Sajić: „U potpunosti podržavam ovaj
štrajk jer smatram da treba da se izborimo za svoja
prava i plate.“
Vesna Rašković: „Mi smo smrtno ranjeni.
Društvo – i mislim na ceo svet, ne samo na Srbiju
– je na dnu dna, u ekonomskom, narodnom i moralnom pogledu. Ovo veličanje novca i zanemarivanje
pravih vrednosti je dovelo do toga da se javlja sve
jača želja za odlaskom. Samo što je skoro svuda isto,
pa i nema gde da se ode. Ako se ne dogodi prosvetljenje, nema boljitka.“
Šta mislite o zahtevima koje su sindikati
postavili pred ministarstvo?
Snežana Sajić: „Na mestu su, ali nedostaje još zahteva
- na primer zakon o bezbednosti i zaštiti prosvetnih
radnika. U ministarstvu vode računa o đacima i njihovim roditeljima, a mi smo prepusteni sami sebi.“
Tanja Miljaković: „Zahtevi su potpuno na mestu.
Ne tražimo mnogo, nego samo ono što nam pripada.“
Vesna Rašković: „Zahtevi su vrlo realni. Očekujem
odgovarajuću nadoknadu za svoj rad. Zašto bih se ja
odricala svog prava zbog nesposobnosti vlade?“
Nakon što 25. marta stupi na snagu potpuna
obustava nastave, prosvetni radnici će izaći na ulice
i zahtevati svoja prava. Ovde je ključno da štrajk
sindikata prosvete ne ostane izolovan.
Zasad su pojedini sindikati javnog sektora – dva
sindikata zdravstva – pružili podršku i staće 25. u
borbene redove zajedno sa prosvetnim radnicima.
Potrebno je solidarisanje celokupnog javnog sektora
sve dok se ne slomi vlada.
Novca ima, samo je u pogrešnim rukama, a za
to je odgovorna država. Potrebno je novac uzeti
od manjine i dati ga većini koja jedva spaja kraj s
krajem! Najveći problem je taj što u Srbiji ne postoji opozicija koja radi u interesu radnika. To znači
da radnici i radnice moraju sami da se organizuju u
novu partiju koja će se boriti za njihova prava.
Jasno je da ovakav sistem ne radi u interesu širih
slojeva društva. Zahtevi prosvetara su u potpunosti
opravdani i nadamo se da će njihova borba biti prva
u nizu uspešnih borbi za radnička prava.
Takođe se nadamo i da će radnici i radnice prepoznati potrebu za organizacijom koja će ih sve
ujediniti u borbi i štititi njihova prava u budućnosti.
Ne smemo više očekivati rešenja od tajkunskih
političara, jasno je čije oni interese brane. Borba zavisi od nas samih!
Koliku ulogu smatrate da su u borbi odigrali sami profesori i nastavnici?
Tanja Miljaković: „Profesori i nastavnici su, po mom
mišljenju, odigrali najbitniju ulogu. Zaslužni smo za
99 posto svega što se odigralo.“
Koju poruku biste poslali čitaocima Solidarnosti?
Vesna Rašković: „Moramo šta moramo. Ja sam izgubila nadu, ali vi koji dolazite morate biti jaki, tj. obrazovani da biste se zaposlili negde odakle ćete moći
da utičete na društvo. Za dobro obrazovanje morate
imati profesore koji su zadovoljni sobom i svojim
poslom. Kako to da bude u ovakvim uslovima? Bolji
uslovi danas, znače bolje društvo sutra.“
Tanja Miljaković: „Moja poruka je – ugledajte se
na nas! Borite se za svoja prava i dignite svoj glas
kad treba!“
18 ŽENSKO OSLOBOĐENJE
MART/APRIL 2011.
Da li je borba za žensko
oslobođenje završena?
Osmog marta obeležen je Međunarodni dan žena. Elena Pavlović postavlja
pitanje da li je era borbe za prava žena iza nas.
M
NOGI MISLE da žene danas imaju jednak položaj
u društvu kao i muškarci.
Priznajem da sam i ja bila istog
mišljenja jer razlike i nejednakosti
nisu vidljive kao ranije. Međutim, ako
se malo pažljivije pogleda, nepravde
s kojima žene moraju svakodnevno
da se nose itekako su vidljive.
Da, žene imaju pravo na glasanje, zaposlenje, slobodu govora
itd, s tim što na njima i dalje ostaje
teret vođenja domaćinstva i odgajanja dece. U društvu se gleda sa ne
malim podsmehom na muškarca
koji preuzme deo „ženskih“ poslova.
Još od malena, uče nas da su
neke stvari samo za „bate“ a neke
samo za „seke“. Ta ograničenja se od
najranijih dana protežu od igračaka
pa do sporta.
Kasnije, kada deca uđu u pubertet, devojčice bivaju direktno
podsticane da se ponašaju „kao
dame“, šta god to u današnjem
društvu značilo – što se indirektno,
uz mešavinu hormona i žena koje
mediji idealizuju, ne razlikuje preterano od „žena sumnjivog morala“.
U isto vreme, kod dečaka se
podstiče mačoizam.
Čini mi se da je nametanje
mačoizma dvostruki problem jer,
pored očiglednih razloga, razvija
i netrpeljivost prema LGBT populaciji, za koju se smatra da je puna
muškaraca „ženskastih“ osobina.
Ovde se, takođe, vidi ukalupljivanje „tradicionalno ženskih“
osobina. Naime, današnje viđenje
„ženskastih muškaraca“, a odatle i
tipičnih ženskih osobina, jeste da
su oni neozbiljni, okupirani modom, hiroviti, preterano emotivni i
nedovoljno sposobni za ozbiljno razumevanje problema u svetu.
Nažalost, takvo viđenje žena i
homoseksualaca nije samo dečiji hir.
U izvesnom smislu, nipodaštavanje
žena se produbljuje sa godinama.
98%
osoba
koje
vode
domaćinstvo su upravo žene. I to se
od njih bespogovorno očekuje.
Društvo je organizovano tako
da žene moraju da biraju između
karijere i porodice. Na intervjuu za
posao, žena je neretko upitana da li
je trudna ili da li planira da formira
porodicu.
Zbog čega? Da li je to „zato što
su muškarci šovinističke svinje“ –
rečenica koju je bezbroj žena bezbroj puta izgovorilo – ili je to zbog
nehumanog sistema u kome mi svi
živimo?
Rekla bih da su oba elementa
odgovorna, s tim što se čini da jedan
proizlazi iz drugog.
Uzmimo za primer jedan eksperiment. Četiri majmuna su stavljena u jedan kavez. S vrha kaveza
visi banana. Kako bi koji majmun
pokušao da dođe do nje, svi bi bili
poprskani snažnim, hladnim mlazom vode. Dovoljno snažnim da
majmun odustane.
Posle nekoliko puta bi izbacili
jednog majmuna i ubacili novog.
Kada bi taj krenuo po bananu, pre
nego što bi stigli da ih isprskaju, ostala trojica bi ga pretukli. I tako, sve
dok u kavezu ne bi ostao ni jedan
majmun iz originalne „postavke“.
Iako sada ni jedan od njih više
nije znao šta bi se desilo kada bi
uzeli bananu, svaki koji bi pokušao
dobio bi batine od ostalih.
Dakle, sistem je represivan, a
društvo kažnjava bilo kakvo suprotstavljanje istom.
Naravno, niko nas neće poprskati crevom i mi donekle imamo
fizičku slobodu. Međutim, u jednom
drugom smislu, živimo u kavezu.
„Kavez“ je zapravo sistem koji
poistovećuje čoveka sa mašinom za
ostvarivanje prihoda. U tom sistemu,
žena je manje poželjna jer je fizički
slabija od muškarca (ako govorimo
o poslu za koji je potreban značajniji
fizički rad) i jer će verovatno u jednom trenutku želeti da postane majka.
Pretpostavlja se da će ženina karijera biti isprekidana zbog porođaja,
što poslodavcu nikako ne odgovara
jer će onda morati da joj isplaćuje
zaradu iako trenutno ne radi, a još
će morati i da plaća i trenira nekoga
da radi njen posao.
I šta sada? Zar je potrebno da
imamo ekonomski zavisne, možda
čak i neobrazovane žene da ne
bismo izumrli? Istina je da muškarci
čine najočigledniji vid ugnjetavanja,
no pritisak na njih je takođe u porastu.
Pored toga što se očekuje da
ispune tradicionalnu mušku ulogu,
činjenica da žene kada i ako nađu
posao dobijaju u najvećem broju slučajeva manju platu nego
muškarci na istom položaju svakako
ne čini situaciju u kući opuštenijom.
Ova situacija još je problematičnija
usred kraha ekonomije, zbog kog su
plate sve manje i neredovnije a cene
sve više.
Može se reći da kapitalistička ideologija ohrabruje radnike da zlostavljaju žene, kao vid oslobađanja od
frustracije nagomilane eksploatacijom i represijom na radnom mestu i
drugde. Na kraju krajeva, zar ih i sam
sistem ne zlostavlja?
Ranije su se samo žene borile
za jednakost, međutim, kako postaje sve jasnije da diskriminacija žena
nije ni u čijem interesu osim u gazdinom, sve se više muškaraca bori za
ravnopravnost. I budući da smo na
višem stepenu svesti od majmuna,
možemo da se ujedinimo i borimo
zajedno.
Posle
kraćeg
razmišljanja
složićete se da je jedina efikasna borba, borba za ravnopravnost,
zapravo borba za jedan humaniji
sistem.
Ta borba je danas počela u
arapskom svetu iz kog se velikom
brzinom širi. Mi smo ljudi. Nismo
stvoreni da živimo u kavezu. I zato
se borimo.
Zato pozivam sve vas da se
priključite socijalističkoj, društvenoj,
ljudskoj revoluciji koja će razbiti
stare predrasude i okove eksploatacije i tlačenja.
19
MART/APRIL 2011.
Egipat: Žene u revoluciji
PIŠEĐiđi Ibrahim
D
ISKRIMINACIJA ŽENA i seksualno
zlostavljanje bili su sastavni deo mejnstrima egipatske kulture. To se shvata kao šala. Gde god da odemo suočene
smo sa verbalnim maltretiranjem.
Tako nešto bi mi se desilo na putu do
prodavnice ili dok putujem ka fakultetu. To
su iskusile sve žene, bez obzira na njihove
godine i šta god obukle.
Ali od početka revolucije, i kroz 18 dana
koje sam provela na Trgu oslobođenja, nijednom nisam doživela seksualno uznemiravanje.
Na hiljade nas je spavalo u šatorima,
pored potpunih stranaca. Ipak bilo je kao da
smo svi prijatelji ili porodica.
Osećala sam se potpuno bezbedno.
Delili smo hranu i vodu, poštovali
smo jedni druge. Sve je delovalo potpuno
drugačije nego ranije.
I kada bi pogledali oko sebe na trgu, tu
je bilo ljudi sa svih strana – siromašni, srednja klasa, muškarci, žene, pokrivene i nepokrivene, muslimani i hrišćani.
Zajedno smo tražili ispunjenje naših zahteva koji su ujedinili ceo pokret.
Tokom revolucije žene su igrale ulogu
jednaku muškarcima – mi smo, zapravo, igrale središnju ulogu.
Žene su bile deo svakodnevnog organizovanja života na trgu. Marširale smo i borile
se sa policijom i suočavale se sa suzavcem
i mecima. Ja sam pogođena gumenim
metkom u leđa.
Kada su nas Mubarakovi plaćenici napali na kamilama i konjima bilo je užasno.
Ipak, mnoge žene su učestvovale u borbi za odbranu Trga oslobođenja i revolucije.
Jedne su pomagale pri lečenju ranjenika u
mobilnim bolnicama, druge su prenosile
poruke između ulaza na trg i upozoravale
protestante na to odakle dolaze napadi.
Treće su igrale neposredniju ulogu u
odbrani od plaćenika. Čupale su pločnik,
lomile ga na kamenice kojima su gađani
plaćenici naoružani Molotovljevim koktelima i mašinkama.
To je bio rat.
Aktivne
Ovo nije bio prvi put da su Egipćanke
politički aktivne. Igrale smo ključnu ulogu u
štrajkovima i protestima koji su se odigrali
u godinama pred revoluciju – uključujući i
predvođenje nekih štrajkova.
Policija je hapsila i prebijala žene isto
kao i muškarce.
Ipak, neke podele u društvu su toliko
duboko ukorenjene da ih nije lako prevazići.
Čak i u takozvanim naprednim zemljama,
poput SAD i Britanije, žene nisu jednake sa
muškarcima.
Budući da smo živele pod autoritarnim
režimom koji je tu podelu ohrabrivao toliko
dugo, nama u Egiptu je bilo još teže da joj se
suprotstavimo.
Revolucija pokazuje koliko toga
možemo da promenimo ako se narod kolektivno organizuje. Ipak, borba za jednakost
je daleko od svog kraja.
Na Međunarodni dan žena, grupa
muškaraca se pojavila na trgu i skandirala
demonstrantima: „Narod zahteva uklanjanje
žena”. Mnogi veruju da su ovi muškarci bili
deo državne bezbednosti.
Od početka revolucije, prerušeni poli-
cajci koristili su svaku priliku da pokušaju da
razbiju jedinstvo pokreta i okrenu nas jedne
protiv drugih.
Čak i da ovi muškarci nisu bili iz državne
bezbednosti, takav incident nas iz mnogo
razloga ne čudi.
To je podsetnik da u Egiptu i dalje
postoji mnogo ljudi koji nisu prošli kroz
iskustvo Trga oslobođenja, iskustvo borbe
i zajedničkog organizovanja. To je iskustvo
borbe koje menja ljude.
Napad na ženski protest odražava ideje
o ženama koje su u zemlji duboko usađene.
Na primer, privremeni komitet koji radi
na novom ustavu nema u svojim redovima
nijednu ženu.
Biće nam potrebno više od 18 dana da
bismo otklonile tlačenje žena u Egiptu. Ali
nećemo se vraćati na staro. Mi možemo da se
borimo i osvojimo sopstveno oslobođenje.
Revolucija je proces koji se svakim
danom nastavlja novim štrajkovima i protestima.
Moramo da nastavimo sa borbom i osiguramo da žene ostanu u prvim redovima.
Solidarnost je jedini revolucionarni
mesečnik u Srbiji!
Pretplati se i obezbedi sebi primerak
svakog broja! Pošalji nam imejl na
adresu: [email protected] ili nas
pozovi na broj 064/079-36-21
Solidarnost takođe možeš kupiti i
u knjižari Beopolis, TC Eurocentar
(Makedonska 30) u Beogradu.
MART/APRIL 2011.
20 DRUŠTVO I POLITIKA
Država i kapital u
Kolubarskom
basenu
PIŠESlobodan Santrač
M
ALVERZACIJE U Rudarskom basenu „Kolubara“ svakako su jedan od značajnijih pokazatelja korumpiranosti državnog aparata Srbije u skorije vreme. Sem toga, slučaj „Kolubara“ je
i nedvosmislen pokazatelj tesne veze između većih
političkih stranaka i kapitala – otelotvorenog u privatnicima koji su, uz pomoć raznih stranačkih veza, u
proteklih desetak godina strpali milione evra u svoje
džepove, a na račun ovog državnog preduzeća. I dok
se medijska prašina i dalje diže, a u Vladi se „tresu
fotelje“ i verovatno spremaju čistke, potrebno je podrobnije analizirati ovaj slučaj i izvući iz njega političke
i ekonomske zaključke.
Prvo bi trebalo reći ponešto o konkretnim metodama kojima je „Kolubara“ pretvorena u „rudnik
zlata“ za politički, ali i ekonomski, privilegovane. Dve
su ključne delatnosti putem kojih su se malverzacije
odigrale.
Prva je iznajmljivanje mehanizacije potrebne za
obavljanje radova od privatnih firmi. Od 2006. u „Kolubari“ primetan je veoma drastičan porast troškova
za iznajmljivanje raznih mašina. Mašine se iznajmljuju od privatnih firmi (čiji su vlasnici često pripadnici neke od vodećih političkih partija ili čak njihovi
rođaci), bez ikakve i približno adekvatne kontrole.
U radnim izveštajima se često primećuju besmislice poput pojava da mašina radi 31 dan u mesecu,
24 (ponekad čak 25) časa dnevno, što je u praksi
nemoguće.
Drugi put kojim je novac završio u rukama onih
koji ga, i pored ovoga, previše imaju jeste trgovina
ugljem. Određene firme su imale privilegovan položaj
za kupovinu uglja, i to po veoma niskim cenama. S
obzirom na to da se snabdevanje toplana ugljem vrši
posredstvom privatnih firmi, koje ugalj kupuju jeftino, a toplanama prodaju po znatno većim cenama,
ovakva trgovina ostavlja širok prostor za besomučno
bogaćenje, a na račun svih nas koji moramo da platimo račune za grejanje. I ovde je sasvim jasno da je
firmama koje su ugalj preprodavale to omogućeno
od strane onih koji su u tom trenutku bili na vlasti.
Dakle, očigledno je da kapitalistima nipošto
nije dovoljan profit generisan zakonski legitimisanom besomučnom eksploatacijom radnika i radnica.
Oni se okreću i „sivim“ metodama, jer, naposletku,
uvećanje kapitala je jedini aksiom kapitalističkog
društva i sve ostalo je njemu podređeno.
Takođe, između rada i kapitala jasno je na čijoj
strani stoje država i politička elita. Vlade, ministri i
pripadnici stranaka koje su, uobičajenom praksom,
kao nagradu za osvojene glasove primili položaje
u državnim preduzećima, ili direktno učestvuju u
ovakvim i sličnim krađama, ili, u najmanju ruku, zatvaraju oči pred njima.
Republička i beogradska vlast su, u više navrata,
bile upitane zbog čega praksa snabdevanja državnih
toplana posredstvom privatnih firmi opstaje nepromenjena. Gotovo da je nepotrebno napomenuti
da validnog odgovora nije bilo.
Posebno je simptomatična činjenica da je do
ovakvih praksi došlo u jednom energetski ključnom
državnom preduzeću (samo ugljem iz „Kolubare“
proizvodi se polovina struje u celoj Srbiji). Trgovinom
uglja i iznajmljivanjem mehanizacije „Kolubari“ privatnici i foteljaši obogatili su se za svote novca koje
se mere u stotinama miliona evra, i to u periodu brutalnih privatizacija i masovnih otpuštanja „viškova“
radnika i radnica, povećanja školarina na državnim
univerzitetima, uvođenja taksi u zdravstvu. itd.
I dok, s jedne strane, posmatramo kako ogromne
količine novca iz državnih preduzeća odlaze u nečije
džepove, a s druge, slušamo žalopojke ministara kako
su seče budžeta nužne, jer, „novca nema“, nije teško
sabrati dva i dva. Dok milioni žive od minimalnih plata, a šačica ljudi na sopstvene račune deponuje milione, pravo lice kapitalizma postaje svima vidljivo.
Kao svojevrstan šlag na torti, trebalo bi pomenuti i to da ni crkveni dušebrižnici nisu propustili
ovu priliku da uzmu svoj deo kolača. Zabeleženi su
primeri uplata pozamašnih svota novca iz „Kolubare“
na račune raznih manastira, kao i izgradnje novih
novcatih puteva direktno do manastira, iako postoje
brojni realni infrastrukturni prioriteti.
Sve ovo se odigralo uprkos tome što SPC
godišnje od države dobija budžetski novac preko
Ministarstva vera – dvostruko više nego, recimo,
Crveni krst. Uostalom, sudeći po automobilima koji
crkveni zvaničnici voze, ali i ostalim pokazateljima,
ovoj organizaciji novca svakako ne fali.
Zanimljivostima sa liste donacija iz „Kolubare“
tu nije kraj. Srpski sabor Dveri, fašistička organizacija
koja se nedavno probila u mejnstrim politiku i najavljuje izlazak na izbore, dobila je od „Kolubare“ preko
četiri miliona dinara. Ostaje nam da se pitamo: kako
se tolika svota uplaćena od strane jednog državnog
preduzeća uklapa u pokušaje „dverjana“ da se predstave kao suštinska opozicija vladajućem sistemu?
Naposletku, nameće se pitanje: šta da se radi?
Možda je bolje pre toga raščistiti sa onim što ne treba
da se radi.
Ne treba zapadati u besmisleni fatalistički cinizam, prema kom je „oduvek bilo tako i oduvek će tako
biti“, dok se „oni na vlasti“ oduvek bogate, i, navodno,
uvek će se i bogatiti na naš račun. „Nismo li mi svoje
pokušali Petog oktobra, i to sa kakvim rezultatima?“
Svaki dosadašnji sistem pokušavao je da sebe
predstavi kao večnog i nepromenljivog. Tako nešto,
naravno, ne može biti istina. „Kolubara“ je samo jedan
u nizu dokaza da je kapitalizam truo do srži i da nam
donosi sve samo ne boljitak i blagostanje.
MART/APRIL 2011.
21
Čiji su naši rudnici: Tadić glumi ludilo u Boru
Ne treba gajiti neoliberalne iluzije da još privatizacije predstavlja rešenje problema. Nije li, uostalom, i
zvanično oko trećine svih privatizacija potpuno neuspele? Mnogi primeri (poput „Prosvete“, o čemu smo
u Solidarnosti pisali u ranijim brojevima) pružaju nam
jasan nagoveštaj kakvo je stanje u onim preduzećima
koja se vode kao „uspešno privatizovana“. Privatizacija
„Kolubare“, koju zagovaraju „tržišni reformatori“ iz redova LDP-a, ne bi rešila probleme koji su nedavno šokirali
domaću javnost.
Mora nam biti jasno da državna preduzeća trenutno
predstavljaju „krave muzare“ za vlastodršce i kapitaliste.
Privatna preduzeća, s druge strane, koriste isključivo interesu njihovih vlasnika – odnosno gomilanju njihovih
profita. Jedini način da se tome jednom za svagda stane
na put je antikapitalistička revolucija, koja će sredstva za
proizvodnju staviti u ruke onih kojima bi ona trebalo da
pripadaju i čiji se interesi, za razliku od tajkuna i njihovih
političara, preklapaju sa opštim društvenim interesima –
a to su radnici i radnice.
ZA ŠTA SE MARKS21 ZALAŽE
NEZAVISNA BORBA
RADNIČKE KLASE
Radnici i radnice proizvode svo bogatstvo u kapitalizmu. Novo društvo
može biti izgrađeno jedino kolektivnim preuzimanjem kontrole nad tim
bogatstvom od strane radničke klase i
daljim planiranjem njegove proizvodnje i raspodele.
REVOLUCIJA, NE REFORMA
Postojeći sistem ne može biti popravljen ili reformisan, kako to tvrdi “socijalno odgovorna” vlast. Kapitalizam se
mora iščupati iz korena.
PARLAMENTARNI PUT NIJE REŠENJE
Strukture postojećeg parlamenta,
vojske, policije i sudstva ne mogu
biti preuzete i korišćene od strane
radničke klase. One su izrasle u kapitalizmu i napravljene su da štite
vladajuću klasu od radnika i radnica.
Država je oruđe u rukama vladajuće
klase i služi ugnjetavanju radnika i
radnica. Međutim, država ne može
biti ukinuta prostim dekretom – ona
će odumreti zajedno sa iščezavanjem
klasnih razlika.
Zbog toga je radničkoj klasi u
prelaznom periodu potrebna potpuno drugačija vrsta države – radnička
država, bazirana na radničkim savetima i radničkoj miliciji.
Parlamentarna govornica se u najboljem slučaju može koristiti u svrhu
propagande protiv trenutnog sistema.
Jedino masovna akcija samih radnica
i radnika može uništiti kapitalizam.
INTERNACIONALIZAM
Borba za socijalizam je deo globalne
brobe. Mi se zalažemo za solidarnost
sa radnicima i radnicama u drugim
zemljama.
Protivimo se svemu što okreće radnice i radnike iz jedne, protiv radnica
i radnika iz druge zemlje. Protivimo se
rasizmu i imperijalizmu. Podržavamo
pravo svih potlačenih grupa da organizuju sopstveni otpor.
Podržavamo sve istinske narodnooslobodilačke pokrete.
Iskustvo
Rusije
pokazuje
da
socijalistička revolucija ne može
preživeti u jednoj zemlji.
U Rusiji je rezultat toga bio državni kapitalizam, a ne socijalizam.
Staljinističke partije su kasnije u
Istočnoj Evropi, Jugoslaviji i Kini uspostavile slične režime.
Mi podržavamo borbu protiv privatnog i državnog kapitalizma koju vode,
ili su vodili, radnici i radnice u tim
zemljama.
Zalažemo se za stvarnu društvenu,
ekonomsku i političku jednakost
žena. Tražimo prestanak svih oblika
diskriminacije prema lezbejkama, gej,
biseksualnim i transrodnim osobama.
REVOLUCIONARNA PARTIJA
Da bi se socijalizam ostvario, najmilitantniji radnici i radnice moraju
biti okupljeni u revolucionarnoj
socijalističkoj organizaciji.
Učestvovanjem u socijalnim pokretima moramo kroz praksu pokazati da
se reformističke ideje kose sa interesima radničke klase i njenih budućih
pripadnica i pripadnika iz redova studentske i srednjoškolske populacije.
PRIDRUŽI NAM SE!
IMEJL: [email protected]
TELEFON: 064/079-36-21
VEB SAJT: www.marks21.info
22 REVOLUCIONARNA TEORIJA
MART/APRIL 2011.
Hegemonija i
revolucionarna
strategija
22. januara navršilo se 120 godina od rođenja velikog italijanskog revolucionara Antonija
Gramšija. Tim povodom objavljujemo članak Krisa Bamberija o Gramšijevoj inspirativnoj
borbi za autentičnu revolucionarnu partiju i ujedinjeni front protiv fašizma.
23
MART/APRIL 2011.
L
ENJIN, LAV Trocki, mlada Sovjetska republika i
Komunistička internacionala videli su rusku Oktobarsku revoluciju kao uvod u evropsku revoluciju. Njihova nada i njihova pažnja bile su fokusirane prvenstveno na Nemačku, ali uz nju i na Italiju.
Istaknuta ličnost Italijanske socijalističke partije (PSI),
Đačento Serati, rekao je aprila 1920. francuskom revolucionaru Alfredu Rosmeru:
Gradovi i sela su uz nas; radništvo se odaziva na
naš poziv. Seljaci nisu ništa manje u oduševljenju: u
mnogim ruralnim komunama, predsednici opština
su u opštinama zamenili portrete kralja slikama Lenjina. Imamo snagu; imamo je u tolikoj meri da niko,
bio prijatelj ili ne, ne bi ni pomislio da je spori. Naš
jedini problem je kako da tu snagu iskoristimo.1
PSI je bila jedina socijaldemokratska partija u
Zapadnoj Evropi koja se usprotivila Prvom svetskom
ratu i koja je igrala ključnu ulogu u organizovanju
Cimervaldske konferencije, održane septembra 1915,
koja je okupila antiratnu levicu. Bila je i prva masovna
partija koja se pridružila Komunističkoj internacionali
– međunarodnoj grupaciji partija, poznatoj kao Kominterna, koja je podržavala Oktobarsku revoluciju.
Impuls Oktobarske revolucije bio je toliko snažan da
je svaki delić levice i sindikata osećao potrebu da se
sa njom identifikuje. Svi oni su na leto 1920. otputovali za Moskvu na drugi kongres Kominterne.
Kominterna je bila spremna da usvoji zahtev
za pridruženjem PSI samo ako bi ova izbacila svoje
reformističko krilo. Međutim, vođa dominantne grupe
unutar partije, Serati, pokušavao je da očuva jedinstvo partije, uprkos tome što je usred razvoja revolucionarne krize u Italiji pucala po svim šavovima.
Druga zabrinuta persona u Moskvi bio je energetični
Napolitanac, Amadeo Bordiga. Njegova zamisao je
bila stvaranje „čiste“ Komunističke partije, bez i traga
kompromisa. Postojala je još jedna struja koja nije
bila reprezentovana u Moskvi – grupacija okupljena
oko torinskog lista L’Ordine Nuovo, koji je uređivao
Antonio Gramši. Na zaprepašćenje italijanskih delegata, Lenjin je održao govor u kom je žestoko
iskritikovao Seratija za neizbacivanje reformističkog
krila iz partije i nestvaranje autentične Komunističke
partije:
Moramo prosto reći italijanskim drugovima da je
linija članova L’Ordine Nuovo, a ne sadašnje većine
lidera Socijalističke partije i njihove parlamentarne
grupe, ona koja odgovara liniji Komunističke internacionale.2
O Gramšiju i njegovim drugaricama i drugovima se
tako slabo znalo, da su lideri Kominterne morali da
pitaju Bordigu da im objasni njihove pozicije – što je
on na pošten način i učinio, nakon što je izneo svoja
neslaganja sa njima. Za Lenjinovu hvalu L’Ordine
Nuovo zaslužan je članak koji je izneo potrebu za
partijom koja je sposobna da odgovori na revolucionarnu krizu koja je zahvatala Italiju. Taj članak je
Gramši napisao nakon što su PSI i sindikalna federacija CGL odbile da učine išta da podrže presudni
generalni štrajk u Torinu. Članak je nosio izvanredno
upozorenje za budućnost:
Trenutna faza klasne borbe u Italiji je faza koja prethodi ili osvajanju političke vlasti od strane revolucionarnog proletarijata...ili strahovitoj reakciji
posedujućih klasa.
Nastavio je sa kritikom PSI-a zbog njenog neuspeha
da se postavi kao nacionalna sila, zbog toga što se
ponašala tek kao „posmatrač“ i zato što je „...nastavljala da bude samo parlamentarna partija, imobilišući
se unutar uskih granica
buržoaske demokratije.“ Glavni
sastojak leka bilo je stvaranje
partije novog tipa:
Kohezivna i visoko disciplinovana
Komunistička
partija sa fabričkim, sindikalnim i kooperativnim ćelijama
koje u svom centralnom
izvršnom komitetu mogu
da koordinišu i centralizuju
celokupnu revolucionarnu
aktivnost proletarijata, temeljan je i nezamenljiv preduslov bilo kakvog pokušaja
eksperimentisanja sa sovjetima.3
Od svih
italijanskih
levičara,
Gramši je
bio najbliži
lenjinizmu u
teoriji, ali mu
je nedostajala
Lenjinova
nepomirljiva
odlučnost
Gramši je pozivao avangardu italijanske radničke
klase, radničke delegate u fabričkim komitetima
– posebno u Torinu – da oforme bazu vođstva
preporođene PSI, ili, ukoliko to ne bude moguće
sprovesti, nove Komunističke partije. Gramši je na
ove pozicije došao kasno – još u vreme dok se drugi
kongres Kominterne bližio kraju, italijanska radnička
klasa ulazila je u svoj odlučujući sukob, u fabričke
okupacije iz septembra 1920.
Velika snaga koju je L’Ordine Nuovo imao ležala
je u njegovom usmerenju na izgradnju fabričkih
saveta kao osnove nove radničke države. Uprkos
razmimoilaženjima, Serati i Bordiga su bili ujedinjeni
u protivljenju fabričkim savetima. Za njih je partija
bila ta koja će postaviti temelje novog poretka, a
ne fabrički saveti. Kako je septembar 1920. odmicao, Bordigin list Il Soviet nije u svojim redakcijskim
člancima ni spomenuo okupacije fabrika. Narednog
meseca objavio je napad na Gramšija i ostale „heterodoksne“ komuniste koji su zagovarali savete.
Gramši je u Torinu pridobio fabričke savete
za revoluciju, ali u Milanu i drugde dominiralo je
vođstvo PSI i CGL. Bilo je neophodno imati revolucionarnu partiju, organizovanu na nacionalnom nivou. Ipak, Gramši je organizovanje stvaranja takve
partije otpočeo tek nakon što je revolucionarni trenutak prošao.
Pre toga, Gramši se sa Lenjinom identifikovao
jer je uvideo da obojica dele isti stav o centralnosti
sovjeta, odnosno fabričkih saveta. Alister Dejvidson
tvrdi da krajem 1920. objašnjenja Lenjinove teorije
partije nisu bila dovoljno jasna ili preovlađujuća da
bi primorala Gramšija da razmotri svoje uverenje da
je glavni ruski doprinos zapravo bila teorija radničkih
saveta. „Sama Gramšijeva aktivnost tokom te godine“
dovela ga je do toga da se prvo založi za „obnavljanje PSI“, a potom i za „odvajanje od PSI i stvaranje
Komunističke partije“. Tek kada su ga tradicionalni torinski sindikati i vođstvo PSI napali, ne pre toga, „bio
je primoran da se baci prvo na kritikovanje sindikata,
a potom i partije“.4
Naknadna pamet nije ni od kakve utehe za
revolucionare. Nakon završetka fabričkih okupacija
usledili su rast nezaposlenosti, viktimizacije i fašistička
kontra-ofanziva. Gramšija je proganjao osećaj neuspeha. Osvrćući se iza sebe, 1924. je zapisao:
Tokom 1919-20 napravili smo izuzetno ozbiljne
greške zbog kojih cenu plaćamo danas. Iz straha
da nas ne nazovu laktašima i karijeristima, nismo
oformili frakciju i organizovali je po Italiji. Nismo bili
spremni da torinskim fabričkim savetima pružimo
nezavisni centar za direktive, koji je mogao da
izvrši neverovatan uticaj širom zemlje, iz straha od
rascepa u sindikatima i od preranog izbacivanja iz
Socijalističke partije... Problem je...odnosa između
1: Alfred Rosmer, Lenin’s
Moscow
(Lenjinova
Moskva), London, 1971,
s.21.
2:
Lenin,
Collected
works (Sabrana dela),
Moskva, 1982, tom 31,
s.251. Dostupno onlajn
na engleskom jeziku.
3: Antonio Gramsci, Selections from Political
Writings 1910-1920 (Izvodi iz političkih spisa
1910-1920), London, 1977,
s.190 195.
4: Alastair Davidson,
„Gramsci and Lenin 19171922“ („Gramši i Lenjin
1917-1922“), u Socialist
Register 1974, s.125.
24
MART/APRIL 2011.
centralnog vođstva i mase partijskog članstva, kao i
između partije i klasa radnog stanovništva.5
Ovo je postalo tema koja će se iznova pojavljivati i
koja odjekuje Gramšijevim Zatvorskim beleškama.
Kilavo rođenje italijanskog komunizma
5: Antonio Gramsci, Selections from Political
Writings 1921-1926 (Izvodi iz političkih spisa
1921-1926),
London,
1978, s.268. Većina ovih
spisa je dostupna onlajn
na engleskom jeziku.
6: Gwyn Williams, Proletarian Order (Proletersko
uređenje), London, 1975,
s.281.
7: Alastair Davidson, ibidem, s.138.
8: Hristo Kabakčiev je
održao dva govora. Prvi
je bio burni napad na
Seratija, osmišljen tako
da sebi pridobije nove
prijatelje, i završni govor u kom je najavio da
će svi koji ne budu glasali sa Bordigom i njegovim saveznicima biti
isključeni iz nove internacionale. Rakosi će 1945.
postati generalni sekretar
Mađarske komunističke
partije, a potom od 1952.
sve do revloucije iz 1956.
i premijer. Sebe je opisivao kao „Staljinovog
najboljeg učenika“. Bugara je Trocki opisao kao
„beživotnog doktrinarca“.
9: John Cammett, Antonio Gramsci and the
Origins of Italian Communism (Antonio Gramši
i poreklo italijanskog komunizma), Stanford, 1967,
s.153.
10: Antonio Gramsci,
Selections from political writings 1921-1926
(Izvodi iz političkih spisa
1921-1926), ibidem, s.381.
Gramšijevo upozorenje na „stravičnu reakciju“ ukoliko bi se revolucionarni trenutak propustio, obistinilo se gotovo momentalno. Fašizam je od novembra
1920. prešao u ofanzivu, isprva napadajući sindikate
zemljoradnika na severo-istoku i u centralnoj Italiji.
Tokom lokalnih izbora održanih mesec dana ranije,
socijalisti su osvojili većinu u 2,162 od 8,059 komuna i u 25 od 69 oblasti. Slomili su vlast zemljoposednika centralne Italije, koji su, besni, u sve većem
broju prelazili na stranu fašista. Fašistička ofanziva je
krenula iz Bolonje, gde je napadnut odbor socijalista,
čime je otpočeta serija sličnih napada na lokalne
vlasti socijalista. Odsustvo bilo kakvog koordinisanog
otpora samo ih je ohrabrivalo. Do kraja 1921, snaga
fašističkih odreda približila se broju od 300,000 ljudi.
U prethodnih 12 meseci uništili su 59 case del popolo socijalistička centra, 119 camere di lavoro sindikalnih prostorija, 107 kooperativa, 83 seljačka sindikata
i 141 socijalni centar. Iza sebe su ostavili preko 100
mrtvih i na hiljade ranjenih, isterujući mesne odbornike iz kancelarija i primoravajući levičare i
sindikalce da beže u prvo sigurno sklonište. Na udaru
se nije našla samo levica, već i najumereniji socijalisti, kao i ruralne kooperative kojima su upravljali
katolici. Svaka nezavisna organizacija koja je pretila
dominaciji zemljoposedničke elite predstavljala je
legitimnu metu.
U međuvremenu je ukupni uspeh koji je PSI ostvarila na lokalnim izborima obezbedio socijalistima
upravljanje značajnim lokalnim vlastima, koje su imale kontrolu nad javnim radovima i koje su mogle
da prisile gazde u zemljoradnji da zapošljavaju
isključivo članove sindikata. Ovo je ojačalo poziciju onih koji su želeli da očuvaju jedinstvo partije,
izbegavajući raskid sa reformistima; Serati je bio
uveren da je za sebe obezbedio većinu glasova na
predstojećem partijskom kongresu, iako su neki iz
njegove maksimalističke grupe bili spremni da izbace reformiste ne bi li se kvalifikovali za članstvo u
Kominterni.
Komunistička frakcija je osnovana tokom oktobra i novembra 1920, navodno kako bi ujedinila sve
one koji su bili spremni da delaju prema strateškom
savetu Kominterne. Međutim, vodeća snaga te frakcije bili su Bordigini sledbenici, namereni da levo krilo
maksimalista drže po strani. Nasuprot tome, Lenjinov taktički savet bio je ujedinjenje levih snaga sa
partijskim vođstvom kako bi se izbacilo reformističko
desno krilo; naposletku, krajnja levica i maksimalisti
delili su zajedničku vernost Kominterni i okupljali vatrene pobornike Ruske revolucije.
Međutim, na kongresu PSI, održanom januara
1921. u Livornu, stvari su pošle drugim tokom. Nakon
što je, naspram Seratijevih 98,028 i 14,695 glasova za
desno krilo, za sebe osigurala 58,785 glasova, krajnja
levica se otcepila kako bi osnovala Komunističku
partiju. Rezultati glasanja preuveličali su snagu nove
partije. Tri meseca kasnije, Gramši je procenio da
partija ima tek 25,000 sledbenika. Arhitekta ovog
kilavog rođenja bio je Bordiga, dok je Gramši platio
ceh svoje izolovanosti u Torinu.6 On nije govorio na
kongresu, nije bio izabran u vođstvo Komunističke
partije i bio je izložen maltretiranju od strane svih
frakcija zbog svoje navodne podrške Italiji u Prvom
svetskom ratu (vest nastala kao proizvod novinarske
patke bazirane na jednom konfuznom mladalačkom
članku). Kako Dejvidson ističe, „Gramši je pomogao
nastanak onakve partije kakvu sam nije hteo“.7 Ona je
oformljena prekasno da bi u odlučujućem revolucionarnom trenutku, na jesen 1920, mogla da dela. Bila
je premala i previše sektaška da bi bila u stanju da
se suoči sa opasnošću koja se poput lokomotive ustremila na italijansku radničku klasu – sa fašizmom.
Ovoj konfuziji doprinela je još jedna stvar. Deo
vođstva Kominterne, delujući nezavisno od Lenjina i
Trockog (koji su bili prezauzeti građanskim ratom koji
je buktao u Rusiji), usvojio je „teoriju ofanzive“ – pretpostavku da bi, usvoje li pristup stalnog dizanja novih
ustanaka, nove komunističke partije u Zapadnoj Evropi mogle da podstaknu radničku klasu da izvrši
revoluciju.8 Dva Kominternina izaslanika – Mađar
Matjaš Rakoši i Bugar Hristo Kabakčiev – podržala su
Bordigin pristup. U martu 1921, nemački komunisti
su pod uticajem ovih ideja pokrenuli ustanak koji je
završio kao potpuna katastrofa, sa 4,000 zarobljenih
komunista i prepolovljenim partijskim članstvom,
koje je do tada brojalo 350,000 ljudi. Lenjin i Trocki
su kasnije te godine, na trećem kongresu Kominterne, poveli otvoreni napad na ovakav avanturizam,
na „teoriju ofanzive“ uopšte i na „leve“ komuniste.
U međuvremenu je neuspeh italijanskih komunista da pokrenu borbeni ujedinjeni front otpora fašizmu postao neuspeh za koji će radnička
klasa i seljaštvo Italije platiti visoku cenu – kao i
sam Gramši. Celokupna levica i radnički pokret bili
su u stanju povlačenja. PSI je 1920. imao 216,000
članova. Godinu dana kasnije ukupno članstvo PSI
i Komunističke partije brojalo je tek 100,000 ljudi.9 Članstvo CGL opalo je s dva na jedan milion.
Povlačenje je ubrzo preraslo u bekstvo, i to usred
talasa rapidno rastuće nezaposlenosti. Na proleće
1921. „Fijat“ je iznenada zapretio da će otpustiti 1,500
od svojih 13,000 radnika. Kada su interne komisije
pokušale da se tome usprotive, kompanija je iznela
zahtev za njihovim raspuštanjem, objavila zatvaranje
radnih prostorija i požurila vojne trupe da ih okupiraju. Radnici su izdržali tri nedelje pre nego što su
pristali na „Fijatove“ uslove. Fabrički saveti su postali
prošlost. Kada su se radne prostorije ponovo otvorile, fašistička „kaznena ekspedicija“ spalila je casa del
popolo. Ovo je bila njihova prva značajna akcija u
Torinu.
Nijedan segment italijanske levice nije umeo da
ponudi praktičan odgovor na fašistički teror. Reformisti i sindikat CGL su od radništva tražili da okrene
i drugi obraz, do toga da su čak potpisali primirje
sa fašističkim vođom Benitom Musolinijem (primirje je ostalo mrtvo slovo na papiru). Maksimalisti su
pojačali svoju retoriku o revoluciji, ponašajući se kao
da se ona i dalje nalazi na neposrednom dnevnom
redu, dok su se komunisti povukli u veličanstvenu
izolaciju. Sve tri grupe su se povukle u sebe, poričući
pobedu koja se Musoliniju približavala na dohvat
ruke. Nova Komunistička partija ignorisala je još jedan Lenjinov savet, kog se Gramši kasnije prisetio:
Rekao je drugu Seratiju: „Odvojite se od Turatija
[predvodnika reformista], a potom sa njim sklopite
savez.“ Ovu je formulu trebalo usvojiti nakon što
smo se otcepili...iako se ideološka i organizaciona
borba nastavljala...trebalo je da pokušamo da napravimo savez protiv reakcije.10
Gramši negira svoj instinkt
Nakon što se grupa okupljena oko L’Ordine Nuovo dezintegrisala, Gramši je ostao izolovan, čak i
u Torinu. Njegov najbliži saradnik, Palmiro Toljati,
sadaje bio uz Bordigu. Gramši je potonuo pod teretom iscrpljenih nerava i konačno pod nervnim slomom. Ipak, ono što oduševljuje kod njegovih tekstova iz 1921. i 1922. je to da je njegov instinkt bio
gotovo u svim slučajevima ispravan, ali bi na kraju
uvek potpao iza Bordigine linije.
MART/APRIL 2011.
Ovo se jasno vidi na pitanju arditi del popolo.
To su bile grupe sastavljene od socijalista, republikanaca, anarhista, revolucionarnih sindikalista i
katoličkih aktivista. Njihov cilj je bio otpor fašističkim
napadima. Imali su bliske veze sa radničkom klasom
– npr. u Rimu su primali donacije od građevinskih,
železničkih i poštanskih radnika. Uspešno su
sprečavali napade fašističkih odreda na radničke
krajeve Livorno, Ćivitavekiju, Sarzanu, Arezo, Feraru
i Parmu. Devetog novembra 1921. fašističke bande
iz Emilija-Romanje i Toskane pristigle su u Rim na
nacionalni fašistički kongres, namerene da obave još
jednu kaznenu ekspediciju. Arditi del popolo su se
organizovali da pruži otpor. Bitka je trajala pet dana,
sa sedam žrtava i 200 ranjenih. Fašisti su primorani
na poražavajuće povlačenje sa sopstvene nacionalne konferencije, uz spaljivanje pozorišta u kom su se
prethodno okupili.
Gramšijev L’Ordine Nuovo preneo je u pozitivnom tonu intervju sa Argom Sekondarijem,
jednom od ključnih ličnosti u formiranju novog
antifašističkog pokreta. Tri dana kasnije, list je preneo
članak samog Gramšija u kom je napisao: „Da li se
komunisti protive pokretu arditi del popolo? Naprotiv: oni žele naoružavanje proletarijata, stvaranje
oružane proleterske sile.“11 Gramši nastavlja:
U svakom domu u kom žive radničke porodice
moraju se formirati grupe proleterske odbrane,
u kojima sposobni radici iz svih partija treba da
učestvuju. Svaka grupa, povezujući se sa grupama
iz komšiluka, treba da postane deo komšijske jedinice... Arditi del popolo bi mogli da efektivno
koordinišu radničke vodove, organizujući ih u grupe
na unapred ustanovljenim lokacijama u svakom
komšiluku, kako bi u slučaju potrebe intervenisale.12
Tri dana kasnije list je objavio poziv na stvaranje jedinstvene antifašističke odbrambene snage. Torinski
komunisti su zajedno sa socijalistima, anarhistima
i nizom radničkih organizacija na nivou grada bili
uključeni u stvaranje ujedinjene arditi del popolo grupe. Vođstvo Komunističke partije je, međutim,
izdalo cirkular u kom je partijskom članstvu poručilo
da može da pripada samo odbrambenoj sili koja je
pod partijskom kontrolom, pozivajući sve članove da
istupe iz arditi del popolo. Gramši je prihvatio ovu
liniju. On ne samo da se pokorio liniji vođstva, već
je i sam počeo da ponavlja recitaciju da je fašizam
25
samo još jedan pojavni oblik buržoaske reakcije, čije
će vreme na vlasti biti kratko i da će, ukoliko fašizam
uništi parlamentarnu demokratiju, to samo ići u
prilog levici jer će uništiti iluzije o mogućnostima
promena putem parlamenta. Ipak, on je shvatao da
je fašizam predstavljao smrtnu opasnost po italijansku radničku klasu. Kasnije, 1932, Trocki je podsetio
da je Gramši bio jedini italijanski komunista koji je
uvideo mogućnost pobede fašizma.
Fašističko nasilje se pojačavalo i CGL je u oktobru
1921. objavio pokretanje radničkog saveza (alleanza
del lavoro) sa manjim anarhističkim i sindikalističkim
federacijama, kao i sa sindikatima železničara i
moreplovaca, kako bi stali na put fašističkim jurišima.
Gramšijeva prvobitna reakcija bila je da ovo podrži
kao korak unapred, koji su komunisti mogli dalje da
razvijaju na grasruts nivou. Ipak, još jednom je prihvatio odbijanje takvog saveza, koje je došlo iz redova
partijskog vođstva. Gramši je kasnije objasnio da je
želeo da izbegne raskol sa Bordigom.13 Od svih italijanskih levičara, Gramši je bio najbliži lenjinizmu u
teoriji, ali mu je nedostajala Lenjinova nepomirljiva
odlučnost i njegova spremnost da ukoliko je potrebno zauzme manjinsku poziciju u partiji.
Kominterna i debata o revolucionarnoj
strategiji
Gramši je iz svog političkog čistilišta pobegao kada
je određen za predstavnika Italijanske komunističke
partije na izvršnom komitetu Kominterne koji je
trebalo da se sastane u Moskvi. Put Rusije je krenuo
u maju 1922. Stres zbog glumljenja lojalnog člana
partije, dok se istovremeno privatno nije slagao sa
Bordiginim vođstvom, uzeo je danka. U Rusiji je
doživeo nervni slom, ali će mu tamošnja iskustva
omogućiti da sazri kao revolucionar. Dešavanja u
Italiji su, takođe, igrala bitnu ulogu.
Musolini je 28. oktobra 1922. spavaćim kolima
doputovao u Rim, kako bi ga odveli do palate u kojoj
će biti imenovan za premijera. Tek tada je fašističkim
odredima dopušteno da održe marš pored svog vođe
i kralja, pre nego što će ih požuriti na voz kući. To je
bilo sve od „Marša na Rim“. Istina je da su, u pokušaju
da obezbede stabilnu vladu, razni delovi italijanske
vladajuće klase, načelnici bezbedonosnih službi i kralj
odlučili da Musolinija prihvate kao premijera. Musolini je, kao i Adolf Hitler 11 godina kasnije, u prvom
mahu predsedavao koalicionom vladom u kojoj su
fašisti držali manjinu ministarskih pozicija. Pripadnici
11: Ibidem, s.56.
12: Ibidem, s.151-154.
13: Citirano u Alberto Pozzolini, Antonio
Gramsci: an Introduction to his Thought
(Antonio Gramši: Uvod u
njegovu misao), London,
1970, s.43.
26
MART/APRIL 2011.
Torino, 1920.
14: Palmiro Togliatti, ‘The
Hegemony of the Working Class in the AntiFascist Struggle’ („Hegemonija radničke klase
i antifašistička borba“),
u David Beetham (ur.),
Marxists in the Face of
Fascism (Marksisti uoči
fašizma),
Manchester,
1983, s.133.
15: Citirano u Perry Anderson, ‘The Antinomies
of Antonio Gramsci’, u
listu New Left Review
100, novembar-decembar 1976, s.18.
italijanske vladajuće klase su se, poput svojih
nemačkih kolega, fašizmu okrenuli uz gnušanje,
verujući da će moći da kooptiraju i uškoplje te
skorojeviće koje su postavili na vlast.
Italijanska radnička klasa je bila daleko slabija od
nemačke – ali je uprkos tome pružila daleko spontaniji otpor fašizmu. Njene partije su je loše služile.
Danima uoči Musolinijevog postavljanja za premijera
Bordiga je sastavio cirkular partijskim ograncima,
poričući mogućnost trijumfa fašizma. Palmiro Toljati,
koji je u to vreme bio Bordigin saveznik u partijkom
vođstvu, kasnije je priznao:
Revolucionari su ovaj stisak mogli da slome jedino
zajedničkim angažovanjem sa reformistima u odbrambenim borbama. Tu je termin „hegemonija“ upotrebljen kako bi se objasnila dominacija buržoazije
nad proletarijatom nakon što ovaj prihvati podelu na
ekonomiju i politiku:
Sve do veče pred Marš na Rim, pa čak i dok je on
trajao, Komunistička partija je poricala mogućnost
i aktuelnost državnog puča. Odmah nakon Marša
na Rim, partijski teoretski časopis objavio je članak
koji je ostao pri tome da Musolinijevo preuzimanje
vlasti neće suštinski promeniti političku situaciju u
zemlji.14
Mnogi „levi“ komunisti su i dalje pružali otpor, verujući
da je potrebno bez prekida nastaviti sa revolucionarnom ofanzivom, kako bi se radnička klasa probudila i
raskrstila sa reformizmom. Gotovo simultano Trocki
se, kao vođa Crvene armije, suprotstavljao onima
koji su tvrdili da revolucionarna vojna strategija zavisi
od teorije permanentne ofanzive – od manevarskog
rata. Trocki je tvrdio da svi ratovi zahtevaju kombinaciju napada i odbrane – drugim rečima, manevra i
pozicioniranja. Gramši bi, da se našao među vođama
Crvene armije, bio dobro upoznat sa ovim terminima.
U Italiji je žutokljuna Komunistička partija postala primarna meta fašističkog nasilja i represije. Do
početka 1923. njeno članstvo potonulo je na oko
5,000 ljudi. Usvajanje strategije ujedinjenog fronta
sada je, za očajnički izolovanu partiju suočenu sa
teškom represijom, bilo pitanje života i smrti.
Realnost fašizma mora da je ubola pravu žicu kod
tada odsutnog Gramšija kada su, tri dana pred Božić
1922, fašistički odredi napali prestonicu italijanskog
radničkog pokreta – Torino. Prostorije L’Ordine
Nuovo bile su opustošene, a 12 radnika je ubijeno.
Fašistička bomba eksplodirala je u prostorijama CGL,
usmrtivši 20 radnika. Gramši je znao da fašizam nije
prosto drugo obličje reakcije i da će njegovo nasilje
otići mnogo dalje od normalnih vidova državne
represije – uništavajući sve vidove organizacija
radničke klase i svako telo nezavisno od države.
Uprkos bolesti, Gramši je bio u stanju da
učestvuje na četvrtom kongresu Kominterne,
održanom novembra 1922, čija je centralna tema bio
nastavak debate o potrebi da se većina zapadnoevropskog radništva pridobije putem politike ujedinjenog fronta. Sada su u nekim zemljama Zapadne
Evrope postojale moćne komunističke partije, ali ni
u jednoj nisu uživale odanost većine radničke klase.
Ta čast je i dalje pripadala reformističkim partijama.
Buržoazija se uvek trudi da politiku razdvoji od
ekonomije, jer vrlo dobro shvata da ukoliko uspe
u tome da radničku klasu zadrži unutar okvira korporacije, njenoj hegemoniji neće moći da zapreti
nijedna ozbiljna opasnost.15
Ponovno naoružavanje Komunističke
partije
Viktor Serž nam nudi živopisan kroki portret Gramšija, iz perioda dok su kasne 1923.
obojica živeli u Beču i radili za Kominternu:
Marljiv i boemski egzil, kasna leganja i kasna ustajanja... Glava mu je bila teška, čelo visoko i široko,
njegove usne tanke; sve to je nosilo slabašno, grbavo
27
MART/APRIL 2011.
telo, četvrtastih ramena i nejakih grudi. Bilo je neke
ljupkosti u pokretu njegovih finih, dugih ruku. Gramši
se na jedvite jade uklapao u jednoličnost svakodnevnog postojanja, gubeći se noću u ulicama koje
poznaje, sedajući na pogrešan voz; ravnodušan na
udobnost svog smeštaja i na kvalitet svojih obroka;
ali, intelektualno, bio je apsolutno živ. Intuicijom
istreniran u dijalektici, hitar da razotkrije obmanu i
proburazi je ubodom ironije, svet je posmatrao sa
izuzetnom jasnoćom.
Serž objašnjava Gramšijevu želju da se vrati u
fašističku Italiju:
Kada je kriza u Rusiji počela da se pogoršava, Gramši
nije hteo da se u tom procesu i sam slomi, tako da je
uredio da ga njegova partija pošalje natrag u Italiju;
on kog su mogli identifikovati na prvi pogled, usled
njegovog deformiteta i ogromnog čela.16
Teško da su fašistički vladari Italije zaboravili Gramšija.
U svom govoru održanom u decembru 1921, Musolini je napao izvesnog „sardinskog grbavca, profesora
ekonomije i filozofije“, koji je imao „neupitno moćan
mozak“.17
Gramši je iz Beča počeo da organizuje osvajanje
vođstva Italijanske komunističke partije iz ruku Bordige, koji je bio uhapšen i zatvoren. Prvi korak je bio
osvojiti podršku svojih starih drugova iz L’Ordine
Nuovo – Toljatija i Umberta Teračinija. Bordiga je u
aprilu 1923. iz zatvora prošvercovao dokument koji je
žestoko kritikovao vođstvo Kominterne. Tražio je od
ostalih lidera partije da ga potpišu. Gramši je odbio,
uprkos tome što ga je Toljati nagovarao da potpiše.
Ovo je prouzrokovalo debatu među starim drugovima iz L’Ordine Nuovo. Gramši je pisao Toljatiju,
izlažući u prilog usvajanja pristupa ujedinjenog fronta:
Trogodišnje iskustvo nas je naučilo, ne samo u Italiji,
koliko su socijaldemokratske tradicije duboko ukorenjene i koliko je teško uništiti ostatke prošlosti
prosto kroz ideološke polemike. Potrebna nam je
ogromna i, istovremeno, neumorna politička akcija, koja može da ovu tradiciju slama iz dana u dan,
slamajući sam organizam koji je otelotvoruje. Taktike Internacionale su za ovu namenu adekvatne.18
U drugom pismu Gramši je tvrdio da je Bordiga odraz
reformističke Druge internacionale, jer sprečava
pojedinačne inicijative i ostavlja partijsko članstvo
da pasivno čeka na partijsko vođstvo, podstičući
ideju da će snaga partije i njeno samo postojanje
odrediti mogućnost revolucije: „Partija se nije posmatrala kao proivod dijalektičkog procesa, u kom
se spontani pokret revolucionarnih masa i organizaciona i upravljačka volja centra slivaju jedno u
drugo“.19Nastavio je:
Razvitak kapitalizma u Centralnoj i Zapadnoj Evropi
ne samo da determiniše stvaranje širokog proleterskog sloja, već takođe – i kao posledicu toga – stvara
i viši sloj, radničku aristokratiju, sa njenom pratnjom
oličenom u sindikalnoj birokratiji i socijaldemokratskim grupama... Ovo štedi akciju masa i usporava je,
čime od revolucionarne partije iziskuje strategiju i
taktike sveukupno kompleksnije i dugoročnije od
onih koje su u periodu između marta i novembra
1917. bile potrebne boljševicima.20
Do marta 1924. Toljati i Teračini stali su iza Gramšija,
a Kominterna je intervenisala kako bi postavila
novi izvršni komitet italijanske partije, uključivši u
njega i Gramšija. Bordiga se sa svojim najvažnijim
pobornikom povukao iz izvršnog komiteta. Gramši se
izborio za stvaranje ćelijske organizacione strukture,
sa fabričkim grupama, koja je bolje odgovarala novoj
političkoj situaciji (i koja je zadržavala mogućnost
budućeg iniciranja fabričkih saveta) i za pokretanje
dnevnog lista L’Unita, februara 1924. Naziv lista je
predložio Gramši i insistirao je da u njegovom radu
treba da učestvuju i pristalice Kominterne koje su
bile izbačene iz PSI. On sam posvetio se uređivanju
novog dvonedeljnika L’Ordine Nuovo.21 Isticao je
stepen kontinuiteta:
Specifični ciljevi revije bi, prema mom mišljenju,
trebalo i dalje da budu fabrike i fabričke organizacije... Trebalo bi da među sobom pokušamo sa
rekonstrukcijom okruženja poput onog iz 1919-20,
koristeći se sredstvima koje imamo na raspolaganju.
Tada se nijedna inicijativa nije preduzimala bez da je
prvo bila testirana u stvarnom životu, da prvo nismo
na razne načine ispitali mišljenje koje radnici imaju
o njoj.22
Gramši se konačno vratio kući u Italiju u maju 1924,
nakon što je bio izabran u poslanički dom, što mu je
obezbedilo parlamentarni imunitet od hapšenja.
Potraga za ujedinjenim frontom
Preorijentacija partije došla je u trenutku u kom je
Musolinijev režim zapao u krizu koja je zapretila njegovom opstanku. Desetog juna 1924, socijalistički
poslanik Đakomo Mateoti kidnapovan je na ulici u
centru Rima, nakon govora u parlamentu u kom je
optužio režim za izbornu krađu. Pronađen je mrtav.
Kidnaperi su identifikovani kao članovi fašističkog
odreda pod Musolinijevom kontrolom. Reakcija na
ovaj atentat uhvatila je Musolinija nespremnog: „Na
ulicama su izbile spontane demonstracije u korist
opozicije, što je nešto što dugo vremena nije moglo
da se vidi.“23 U pokušaju da smrvi proteste Musolini
je izveo fašističku miliciju. Ali, kao što Gramši piše:
„Prvi pokušaj mobilizacije onoga što je u narodu
sačinjavalo manjinu potpuno je propao. Samo 20
posto odazvalo se na poziv; u Rimu se samo 800 pripadnika milicije pojavilo u barakama“.24 Ovaj neuspeh je značio da su između 14. i 16. juna antifašisti
dobili priliku da kontrolišu ulice.
Liberali, republikanci i socijalisti napustili su
parlament iz protesta, zajedno se okupivši na alternativnoj skupštini na rimskom brežuljku Aventin. Gramši i drugi komunistički poslanici su im se
pridružili, insistirajući da je potrebno pozvati na generalni štrajk i održati demonstracije. Jedan antifašista
iz Rima priseća se atmosfere – i paralize koja je zahvatila opoziciju:
Gotovo svake noći išli smo u restoran...sa vođama
Socijalističke partije... Sedam ili deset dana nije bilo
ni traga od fašista na rimskim ulicama. Znalo se da
su ljudi iz Trastevere, svi republikanci, bili spremni da
marširaju sa svojim palicama i revolverima. Samo su
čekali na komandu Aventinske opozicije... Ali niko
nije hteo da izda komandu.25
Aventinski lideri su se nadali da će moći da ubede
kralja da otpusti Musolinija. Međutim, dok je Musolini
odugovlačio sa reakcijom, fašistički odredi su se ponovo okupili oko njega i kralj je utvrdio svoju podršku
režimu. Do kraja 1924. Musolini je bio u stanju da još
jednom fašističke odrede pusti s lanca, ovog puta
osim levice napadajući i liberalne i buržoaske protivnike fašizma, uspostavljajući tako mnogo čvršću
diktaturu. Osvrćući se na taj period, Gramši je tvrdio:
Da je Musolinijeva vlada pala, koja god sredstva je
16: Victor Serge, Memoirs of a revolutionary
(Memoari jednog revolucionara), Oxford, 1975,
s.186.
17: John Cammett, ibidem, s.138.
18: Antonio Gramsci,
Selections from Political Writings 1921-1926
(Izvodi iz političkih spisa
1921-1926), ibidem, s.139.
19: Ibidem, s.198.
20: Ibidem, s.199.
21: John Cammett, ibidem, s.166.
22: Alberto Pozzolini, ibidem, s.42.
23: Andrew Lyttelton, The
Seizure of Power: Fascism in Italy 1919-1929
(Osvajanje vlasti: Fašizam
u Italiji 1919-1929), London, 1983, s.241.
24: Antonio Gramsci,
Selections from Political Writings 1921-1926
(Izvodi iz političkih spisa
1921-1926), ibidem, s.259.
25: Stanislao Pugliese,
Carlo Rosselli: Socialist
Heretic and Anti Fascist Exile (Karlo Roseli:
Socijalistički jeretik i
antifašistički begunac),
Cambridge, MA, 1999,
s.41.
MART/APRIL 2011.
28
26: Antonio Gramsci,
Selections from Political Writings 1921-1926
(Izvodi iz političkih spisa
1921-1926), ibidem, s.434.
27: Ibidem, s.290.
28:
John
Cammett,
ibidem,s.p169
29: Antonio Gramsci,
Selections from Political Writings 1921-1926
(Izvodi iz političkih spisa
1921-1926), ibidem, s.349.
30: Ibidem, s.367.
31: Ibidem, s.370.
32: Ibidem, s.357.
33: Ibidem, s.432.
primorala na pad, u Italiji bi se otvorila ekstremno
duboka politička kriza, čiji razvoj niko ne bi mogao
da predvidi ili zaustavi. Međutim, ovo su i opozicione
snage znale i stoga su od samog početka isključile
‘jednu’ mogućnost rušenja fašizma, jedini mogući
put, mobilizaciju i borbu masa.26
Gramši je na kraju poveo komunističke odbornike
natrag u poslanički dom, nadajući se da će moći da
ga iskoristi kao platformu za širenje njihovih ideja.
Nastojanja da se stvori efektivni antifašistički
ujedinjeni front iznela su na otvoreno bitku protiv
Bordige, koja se do tada vodila unutar partije. Gramši
je sa Bordigom debatovao u Napulju. Tu je insistirao
na potrebi da „svaki član partije“ bude ujedno i „aktivan politički element, vođa“. To je od njih zahtevalo
da se „svako u sopstvenoj okolini...osposobi da se
samostalno orijentiše, da zna kako da iz društvene
realnosti izvuče one elemente koji su potrebni da
bi se uspostavila politika“, tako da „radnička klasa ne
gubi hrabrost, već da oseća da ima vođe i da je i dalje
sposobna za borbu... Upravo zbog toga što je partija
strogo centralizovana, neophodna je velika količina
propagande i agitacije unutar njenih redova. Potrebno je da partija edukuje svoje članove i podiže njihov
ideološki nivo na organizovan način.“27
Partija je sada doživljavala značajan rast, sa
27,000 članova krajem 1925. Fašistička tajna policija
je izveštavala da su komunisti preživeli represiju bolje
nego bilo koja druga levičarska partija – ne samo u
„održavanju veza sa masama, već...polu-legalno, uspela je i da delimično spasi ključnu strukturu svoje
organizacije“.28 Za ovo je delom zaslužno Gramšijevo
insistiranje na ćelijskoj strukturi, umesto geografski određenih ogranaka koje je Bordiga preferirao.
Posebno lako su fabričke grupe našle način da se
održe skupa.
Gramši je sada radio na tezama za partijski
kongres koji je trebalo da se održi početkom 1926.
u sigurnom Lionu u Francuskoj. „Lionske teze“ su
tvrdile da partija nije kapitalizovala na fabričkim okupacijama, niti intervenisala kako bi u oktobru 1922.
sprečila pobedu fašizma:
Poraz revolucionarnog proletarijata u ovom
odlučujućem periodu bio je ishod političkih, organizacionih, taktičkih i strateških nedostataka
radničke partije...proletarijat nije uspeo da
se postavi na čelo ustanka velike većine
stanovništva i da ga usmeri ka stvaranju
radničke države... Pobeda fašizma 1922.
mora se, stoga, posmatrati ne kao
pobeda izvojevana nad revolucijom, već kao posledica poraza
koji su revolucionarne snage
pretrpele usled svojih sopstvenih unutrašnjih slabosti.29
Gramši je ponudio svoju
viziju revolucionarne partije:
Princip da partija predvodi
radničku klasu ne sme se interpretirati mehanicistički... Kapacitet za
predvođenjem klase stoji ne naspram činjenice
da partija ‘proglašava’ sebe za njen revolucionarni organ, već naspram činjenice da ona
‘zaista’ uspeva da se, kao deo radničke klase,
poveže sa svim segmentima te klase i uveri
mase da pokret treba da ide u željenom pravcu,
uz pomoć objektivnih uslova. Samo kao rezultat
svoje aktivnosti među masama partija može da ih
uveri da je prepoznaju kao ‘svoju’ partiju (pridobijanje većine); i samo kada ovaj preduslov bude
realizovan, ona može da...za sobom povuče
radničku klasu.30
Takvo vođstvo je podrazumevalo da se partija
angažuje u neposrednim ili parcijalnim borbama:
Komunistička partija povezuje svaki neposredni
zahtev sa revolucionarnim ciljem; koristi svaku parcijalnu borbu kako bi podučila mase o potrebi za
opštom akcijom i za ustankom protiv reakcionarne vladavine kapitala... U svakom od tih slučajeva,
partija se koristi iskustvom datog pokreta i ishodima
sopstvenih predloga, kako bi povećala svoj uticaj –
pokazujući na činjenicama da je njen akcioni program jedini koji odgovara interesima masa i objektivnoj situaciji – i nazadni deo radničke klase prenela
na viši stadijum.31
Insistiranje na ujedinjenom frontu ne sprečava
Gramšija da nastavi sa definisanjem krajnjih ciljeva
Komunističke partije:
(a) organizovati i ujediniti industrijski i ruralni proletarijat za revoluciju; (b) organizovati i mobilisati oko
proletarijata sve snage potrebne za pobedu revolucije i osnivanje radničke države; (c) izneti pred proletarijat i njegove saveznice problem ustanka protiv
buržoaske države, kao i problem borbe za diktaturu
proletarijata, uz njegovo političko i materijalno
vođenje ka rešenjima tih problema, kroz niz parcijalnih borbi.32
Rezultati glasanja Lionskog kongresa odrazili su
Gramšijevo ponovno naoružavanje i izgradnju partije – osvojio je 90.08 posto glasova.
Put na Golgotu
Nakon uspeha na Lionskom kongresu, Gramšiju je
preostalo malo vremena na slobodi. Musolini je na
jesen 1926. poslanicima ukinuo parlamentarni imunitet i Gramši je 8. novembra uhapšen, nakon što
ga je fašistička policija primorala da otkaže sastanak
sa predstavnikom Kominterne. Njegova Golgota u
Musolinijevim rukama trajala je od tog dana sve do
njegove smrti. Otkazani sastanak trebalo je da održi
sa Džulsom Humbert-Drozom. On je bio zadužen da
ubedi Gramšija da podrži Jozefa Staljina i njegovog
tadašnjeg saveznika Nikolaja Buharina u njihovoj
kampanji protiv Ujedinjene opozicije – koju su predvodili Trocki, Grigorij Zinovjev i Lav Kamenev – unutar ruske partije. Gramši nije bio pristalica Ujedinjene
opozicije. Ipak, u oktobru 1926. pisao je vođstvu sovjetske partije, poručivši da frakcijski sukob čini puno
štete kako u Rusiji, tako i van nje i da je potrebno
zaustaviti ga. Toljati, koji je predstavljao italijansku
partiju u Moskvi, odbio je da prosledi pismo, iako ga
jeste pročitao Buharinu. Gramšijev odgovor Toljatiju
bio je ljutit.33 Sve je išlo u pravcu ozbiljnijeg raskida
sa Moskvom i Toljatijem. Staljin je 1929. objavio da je
svet ušao u novi „treći period“ u kom je praktično svuda došao red na ustanke i u kom će socijaldemokrate
pomagati buržoaziji da priđe fašizmu. Prema
Staljinu, „socijal-fašistički“ karakter socijaldemokrata
isključivao je svaku mogućnost ujedinjenog fronta
sa njima. Toljati se, pod pritiskom Staljinove mlade
garde unutar partije, složio da je i Italija na ivici revolucionarne krize. Aktivisti su razaslani duž Alpa kako
bi stimulisali masovni angažman – u stvarnosti su ih
dočekala hapšenja i Musolinijevi zatvori.
Gramši je odbio da usvoji takvu glupost. Uložio
je veliki napor u borbu za politiku ujedinjenog fronta
protiv fašizma, što je sada postala strategija koju su
Staljin i Toljati sada nameravali da odbace. Suprotstavio se ideji da mase italijanskih radnika napuštaju
reformizam i da se zemlja približava revolucionarnoj
situaciji koja će zbrisati fašizam i uspostaviti diktaturu
MART/APRIL 2011.
proletarijata. Umesto toga, urgirao je za ujedinjeni
angažman sa socijalistima i drugim antifašistima i
za podizanje zahteva za konstitutivnom skupštinom.
Verovao je da, ukoliko bi fašizam pao, npr. kao posledica globalne recesije koja je usledila nakon sloma
berze na Vol stritu 1929, najveća verovatnoća bila je
da će ga naslediti period parlamentarne vladavine. U
svojim zatvorskim spisima izneo je nadu da bi ovo
moglo da omogući rekonstrukciju fabričkih saveta
i da bi oni mogli da prokrče put budućem ustanku.
Interesantno, u gotovo identičnom trenutku, u maju
1930, Trocki je bio usred prepiske sa nekim od Bordiginih simpatizera unutar Međunarodne leve opozicije,
povodom njihovog pokušaja da zahtev za konstitutivnom skupštinom spoje sa zahtevom za radničkim
i seljačkim komitetima. Trocki je tvrdio da, ukoliko bi
fašizam pao, verovatnije je da bi ga nasledio period
demokratske, a ne socijalističke, vladavine, te da bi
zato revolucionari mogli da istaknu demokratske
zahteve i „obogate ih najsmelijim i najodlučnijim
mogućim karakterom“.34 Gramšijev argument doveo
je do toga da su ga zatvorski drugovi iz redova komunista napali i odbijali da sa njim razgovaraju, dok
je Toljati odbio da široj publici prenese Gramšijeve
kritike njegove nove politike.
Gramši je u zatvor ušao kao čvrst revolucionar.
Njegov poslednji govor pred italijanskim parlamentom, kada su se pred malom grupom komunističkih
poslanika našli Musolini i sve snažniji fašistički odredi
crnokošuljaša koji su čuvali sve izlaze iz prostorije,
bio je hrabar i beskompromisan:
Mi smo sigurni u to da predstavljamo...suštinske interese većine italijanskog naroda. Proletersko nasilje
je, stoga, progresivno i ne može biti sistematično.
Vaše nasilje je sistematično i sistematično proizvoljno, jer vi predstavljate manjinu osuđenu na
iščeznuće.35
Ipak, oni koji su danas radi da se koriste njegovim imenom, rad Gramšija kao zrelog revolucionara prenebregavaju ili ga čiste od svega što im se ne dopada.
Ovaj proces otpočet je objavljivanjem njegovih zatvorskih tekstova, tik nakon završetka Drugog svetskog
rata, kada je Toljati Gramšijevu strategiju opisao kao
prethodnicu odluke Italijanske komunističke partije
da u savezu sa hrišćanskim demokratama ponovo
izgradi kapitalističku italijansku republiku. Evrokomunisti su tokom 1970-tih i 1980-tih nastavili sa
pokušajima predstavljanja Gramšija kao ličnosti koja
je odbacivala ustanak i koja je postavljala alternativu
lenjinizmu, dok su takve besmislice u XXI vek uneli
današnji neo-gramšijevci.
Gramšijeve Zatvorske beleške mogu se u potpunosti rastumačiti jedino kao kontinuitet njegove
političke borbe za ponovnu izgradnju i naoružavanje
Italijanske komunističke partije.36 One, iznad svega,
tvore neprekidnu liniju odbrane političke strategije
koju je tokom tih godina zagovarao i u ogromnoj
meri se oslanjaju na debate vođene tokom trećeg
i četvrtog kongresa Kominterne. Martin Klark ističe
da je „u zatvoru Gramši konstantno razmišljao o
‘revoluciji koja je propala’ 1919-20“ i da je „analiza
uzroka neuspeha revolucije osnovna tema Zatvorskih beleški“, obezbeđujući „stimulus“ za njegova
razmišljanja o hegemoniji, političkim organizacijama
i partijama, i intelektualcima.37
Jedno od ključnih poglavlja Zatvorskih
beleški upoređuje revoluciju u Rusiji i na Istoku sa
revolucijom u parlamentarnim demokratijama Zapada. Nećemo nimalo umanjiti značaj Zatvorskih
beleški ukoliko ovde istaknemo da je ovo pitanje
unutar Kominterne bilo prilično kontroverzno. Lenjin je uvideo da će „u Zapadnoj Evropi otpočinjanje
proleterske revolucije ići znatno teže, ali će zato biti
29
mnogo lakše dovršiti je.“
Bordiga se na drugom
kongresu
Kominterne
zalagao za politiku odsustva iz parlamenta i sa parlamentarnih izbora, jer
su uslovi za izvršavanje
revolucije bili drugačiji na
Zapadu, gde je „buržoaska
demokratija
funkcionisala godinama i gde će
se...revolucionarna kriza
sastojati prosto iz direktnog prelaska sa takvog
političkog sistema na diktaturu proletarijata...“ Ovo
„prvenstveno
zahteva
probijanje izvan okvira
buržoaske
demokratije
i pokazivanje buržoaske
tvrdnje da svaka politička
borba treba da se odvija u okrilju parlamentarne mašinerije kao
obmane.“38 Prema tome,
tvrdio je Bordiga, iskustvo boljševika u Dumi
(skupštini uspostavljenoj
u vreme vladavine cara) nema primene na Zapadu.
Lenjin se ovome usprotivio:
Mi smo obavezani da nastavimo borbu unutar parlamenta sa ciljem uništenja parlamenta... Možemo li
zamisliti bilo koju drugu instituciju u kojoj sve klase
saučestvuju u onom stepenu u kom to čine u parlamentu? To se ne može veštački stvoriti. Ako su sve
klase uvučene u parlamentarnu borbu, to je zbog
toga što se klasni interesi i sukobi odražavaju u parlamentu. Ukoliko bi bilo moguće da na svim mestima ovog trenutka pokrenemo, recimo, odlučujući
generalni štrajk koji će jednim mahom srušiti kapitalizam, do revolucije bi došlo u nekolicini zemalja.
Mi, ipak, moramo da računamo sa činjenicama, a
parlament je poprište klasne borbe.39
Članak koji je Peri Anderson napisao 1976,
„Protivrečnosti Antonija Gramšija“, u vreme dok se
još uvek identifikovao sa Lenjinom i Trockim, pokazao je da je Gramšijeve zatvorske spise nemoguće
razumeti van konteksta debata vođenih unutar rane
Kominterne:
Teorija i praksa Treće internacionale...bile su
zasićene insistiranjem na istorijskoj nužnosti nasilja
u uništavanju i izgradnji država. Diktatura proletarijata, nakon oružanog svrgavanja buržoaskog
državnog aparata, služila je kao probni kamen...
Gramši ove principe nikada nije dovodio u pitanje.
Naprotiv, u vreme kada je u zatvoru otpočeo pisanje
svojih teorijskih objašnjenja, izgleda da ih je uzimao
toliko zdravo za gotovo, da se oni jedva i naziru.40
Međutim, činjenica da ih je Gramši uzimao zdravo
za gotovo nije nikakav izgovor za neo-gramšijevce
koji ove principe odbacuju. Strateško insistiranje na
ujedinjenom frontu i pitanje odnosa između partije
i klase bile su dominantne teme Gramšijevih godina
koje je proveo kao aktivni član Komunističke partije.
One su to ostale i tokom njegovih zatvorskih godina,
odjekujući Zatvorskim beleškama.
Prvi put objavljeno u 114 broju International Socialism
Journal, aprila 2007.
34: Lav Trocki, pismo
„Problemi Italijanske revolucije“, 14. maj 1930.
35: Citirano u Alberto
Pozzolini, ibidem, s.75.
36: Partija je bila poznata kao Partito Comunista d’Italia (PCd’I), ili
Komunistička partija Italije, sve do 1944. kada je
preimenovana u Partito
Comunista Italiano (PCI),
odnosno u Italijansku
komunističku partiju.
37: Martin Clark, Antonio
Gramsci and the Revolution that Failed (Antonio Gramši i revolucija
koja je propala), London,
1978, s.225.
38: U John Riddell (ur.),
The Communist International in Lenin’s
Time: Proceedings and
Documents of the Second Congress, 1920
(Komunistička
internacionala u Lenjinovo
vreme: Izveštaji i dokumenti sa Drugog kongresa, 1920.), tom 2, New
York, 1992, s.434-438.
39: Ibidem, s.459.
40: Perry Anderson, ibidem, s.46.
30 ANTIFAŠIZAM
MART/APRIL 2011.
Fašisti na izborima?
Proteklih meseci javnost u Srbiji je alarmirana najavom izlaska na izbore nekih
fašističkih organizacija. Vanja Jovanović piše o opasnostima i načinima suprotstavljanja
ovoj pojavi.
N
OVA PLIMA ekstremne desnice
gura stanovnike Evrope natrag
u napete godine između dva
svetska rata: Jobik koji se bori protiv
„ciganizacije Mađarske“ isto kao i bugarska Stranka protiv romskih napada
(ATAKA), zatim ruski neonacisti koji ubijaju imigrante itd. Primeri su brojni, ali
je nesumnjivo da su oni najmasovnije
zastupljeni na periferiji kapitalizma –
upravo u zemljama koje se nalaze u
tranzitnom periodu prelaska na liberalni
model, tamo gde je socijalna devastacija usled divlje privatizacije dovela do
rasta ovakvih pokreta.
Hladni talas desničarenja nije
zaobišao ni Srbiju, u kojoj se politička
situacija oblikuje slično kao i u ostalim
bivšim „socijalističkim“ zemljama.
Tako su organizacije poput SS Dveri
i SNP Naši 1389 odlučile da se oprobaju i na polju stranačkih utakmica. Ovo
uopšte nije slučajno, s obzirom na to da
se politička mrtvaja u Srbiji nije pomerila od 2000-te godine.
S jedne strane, ekonomska kriza
postaje sve dublja, dok s druge strane,
rascep SRS-a na učmalo šešeljevsko i
na proevropsko naprednjačko krilo gura
razočarane birače udesno.
Dveri i 1389 na izborima? Šlag na
tortu. Iako ovakve liste možda neće
osvojiti mnogo glasova, one će otežati
građenje leve antikapitalističke alternative, jer će se mladi ljudi bez vidljive
leve alternative tog tipa uglavnom okretati ekstremnim ideološkim varijantama
poput ovih.
Da
li
postoji
mogućnost
prilagođavanja (ako se uopšte budu
institucionalizovali) nekim mejnstrim
pozicijama? Možda. Ali ima i suprotnih primera – poput Mađarske, gde su
fašisti na nacionalnom nivou osvojili
17% glasova, ali i dalje marširaju u crnim
uniformama i bacaju molotovljeve koktele na romska naselja.
Ipak, budimo oprezni. Ustavni sud
još uvek nije rešio problem zabrane SNP
Naši 1389, iako je bivši republički tužilac
Slobodan Radovanović zatražio zabranu
još 25. septembra 2009. (kao i Obraza).
Zabrana koja „lebdi“ nad ovim organizacijama predstavlja rafinirani oblik
državne represije – ona joj omogućava
da ucenjuje fašiste i na taj način ih koristi protiv progresivnih društvenih snaga.
Marks21 i list Solidarnost ne
podržavaju USS i ostale državne organe
u hajkama na ultradesničare – već koliko sutra, taj isti državni aparat će istu
silu iskoristiti za razbijanje radničkih i
studentskih protesta. Rešenje nećemo
naći u institucijama, već izvan njih – u
stvaranju čvrstog i nezavisnog saveza
svih nas koji se nalazimo na udaru kapitala i njegovih privezaka, odnosno
države i fašista, a koji bi okupljao Rome,
radnice i radnike, LGBT osobe i druge
potlačene i eksploatisane.
Dveri takođe imaju aspiracije da
izađu na izbore, ali, kako kažu, ne kao
stranka, već kao širok „narodni pokret“.
Protive se stranačkom organizovanju,
jer navodno ne žele da budu još jedan
„parazit na narodnom telu“. Zalažu se za
„Novi narodni dogovor“ između vlasti i
naroda, tj. njih.
Kao što se crkva predstavlja kao
duhovni posrednik između čoveka
i boga, tako i Dveri žele da postanu
politički medijator između naroda i
vlasti. Dovoljno je da im došapnemo
svoje zahteve na uvo i Vlada će ispuniti
sve naše želje. Još ako dodamo i to da
Dveri predstavljaju produženu ruku SPC,
možemo reći da će, izađu li na izbore,
crkva imati svoje kandidate. Možda bi
najbolja izborna krilatica Dveri bila: Mi
nismo stranka, mi smo partija!
Pored određenih razlika (1389 su
prevashodno „ulična“ organizacija,
dok Dveri deluju više u akademskim
krugovima) postoje i očigledne sličnosti
– poput zalaganja za „domaćinski
poredak“, ili stavljanja patrijarhalne porodice na neupitni pijedestal.
Međutim, suštinska sličnost između
njih je činjenica da su obe organizacije zapravo pokreti isfrustritane sitne
buržoazije, što se da lako primetiti kroz
njihova programska načela – „zaštita
srednje klase“, zaštita „privatne svojine“,
ali i učešće „državne intervencije“.
Naravno, njihov „socijalni aktivizam“, koji se svodi na organizovanje
militantnih homofobnih „Porodičnih
šetnji“, ili simbolično menjanje imena
ulica u „Bulevar Ratka Mladića“, nema
ništa zajedničko sa socijalnim borbama, radničkim štrajkovima, protestima i blokadama. Iako se predstavljaju
opštesrpskim, SNP Naši 1389 i SS Dveri
su zapravo bolan krik jedne klase koja
ne može da se odupre haosu krize – ne
preostaje joj ništa drugo nego da svoju
slabost maskira lamentiranjem nad „belom kugom“ ili „antisrpskim“ idejama.
Nažalost, krik radnica i radnika
gotovo da niko ne čuje. Sindikalne centrale su vezane za državu i stranke, a razlika između levice i desnice na političkoj
pozornici je toliko difuzna, da se
praktično u potpunosti izgubila. Na tom
tragu naši desničari danas insistiraju na
prevaziđenosti podele na levo i desno
– „svi smo mi Srbi“, reći će nam, ali će
prećutati da preko milion nezaposlenih
u Srbiji ne mogu imati zajedničke interese sa jednim Miškovićem ili Bekom.
I pored toga, ekstremna desnica je
ostvarila proboj na političkom polju o
kakvom radikalna levica može samo da
sanja. Štaviše, ona je glavni glasnogovornik ideologije koja u krajnjoj instanci ide u prilog samo vladajućoj klasi,
koja je nacionalistička, klerikalistička,
seksistička, homofobna, itd. i kojoj odgovara da se u ime „srpstva“ reprodukuju
ovakve podele među eksploatisanim
klasama.
U tome je njihova opasnost –
stvaranjem lažne slike spoljnjeg (ili
unutrašnjeg) neprijatelja, stvara se privid homogenosti čitavog društva, čime
se krnji radnička borba zarad „višeg cilja“ – „Velike Srbije“, „Bele Srbije“, ili nekog
trećeg ekstremističkog eksperimenta.
Najzad, sve ovo upućuje na to
da se moramo baciti u izgradnju
antifašističkog
i
antikapitalističkog
pokreta, koji bi vršio dvostruku ulogu: s
jedne strane, jak front protiv fašista koji
bi omogućio šire polje za angažovanje
radikalne levice među radničkom i omladinskom populacijom, dok bi, s druge
strane, igrao važnu agitacionu i propagandnu ulogu u cilju čišćenja ljudske
svesti od reakcionarnih, fašističkih ideja.
Stvaranje
kulture
solidarnosti i tolerancije omogućiće nam da
prevaziđemo strahove od nepoznatog
i drugačijeg. U takvoj sredini, gde nije
bitno da li ste Rom, crnac ili Albanac,
shvatićemo da svi mi koji se danas
mučimo da preživimo imamo mnogo
više međusobnih sličnosti nego što
smo mislili. Te sličnosti moramo početi
da politički artikulišemo u pokret protiv
vlasti, opozicije i njihovih fašističkih prirepaka koji čekaju trenutak da se otisnu
van njihove kontrole.
MART/APRIL 2011.
KULTURA 31
FILM///TILVA
FILM///
TILVA ROŠ
PIŠESvetlana Gutić
M
LADI REŽISER Nikola Ležaić kroz
svoj debitantski film Tilva Roš
skrenuo je pažnju na probleme
svog rodnog grada Bora, probleme u kojima se ogleda propast čitave države.
„Tilva roš“ na vlaškom znači „crveno
brdo“. Taj naziv se odnosi na nekada bogate rudnike bakra.
Bor je svojevremeno bio najveće
nalazište bakra u Evropi, koje je svojim
bogatstvom u rudi „hranilo“ celu staru
Jugoslaviju. Usled icrpljivanja rude, neulaganja novca i nemogućnosti nabavke
nove opreme, kao i propalih privatizacija,
bez posla je ostalo preko 15,000 ljudi. Bor
je ostao iskorišćen i zagađen i kao takav
danas stoji za najekstremniji primer propadanja srpske privrede.
Dok junaci filma tumaraju gradom i
napuštenim površinskim kopovima, u toku
su radnički protesti protiv privatizacije
rudarsko-topioničkog basena.
S jedne strane emotivan i duhovit, a s
druge protkan politikom, film prati dvojicu
devetnaestogodišnjaka – Todu (Marko
Todorović) i Stekija (Stefan Đorđević) – u
prelomnom periodu njihovog života. Oni
su nerazdvojni prijatelji, skejteri i sa svojim
društvom provode svoje prvo leto posle
srednje škole.
U prvom planu filma je svakodnevnica
ovih dečaka, druženje, vožnja skejta, sitni
vandalizmi, besmisleno blejanje. Paralelno
s tim, Toda i Steki, inspirisani američkim
serijalom Jackass, kamerom snimaju
kreativna samopovređivanja – buše obraze
iglama, valjaju se goli po koprivi, tuku jedan drugog kaišem, goli se vuku po ledu...
Autodestrukcija i telesni bol su dokaz da
su živi, to je izraz njihovog otpora. Oni su
autsajderi i razvijaju sopstvene norme i
sistem vrednosti i toga se pridržavaju, što
dovodi do produbljivanja konflikta sa okolinom, koji se u filmu realizuje kroz potresne
scene pune nasilja.
Konflikt se javlja i između Tode i Stekija, kada shvate da im se obojici dopada
Dunja (Dunja Kovačević). Međutim, sukobi
se produbljuju jer je ono što ih zaista muči
– pritisak usled socijalnih problema i razlika, kao i njihovo skoro razdvajanje.
Priča prati Todino buđenje i sazrevanje koje počinje formiranjem svesti o
klasnim razlikama između njega i njegovog najboljeg druga i o tome kako će se to
odraziti na njihove živote.
Stefan i njegova porodica pripadaju
bogatoj višoj klasi. Njegov otac radi na visokoj poziciji u RTB-u i on je taj koji predvodi radničke proteste – ovde je prikazan
paradoks umornih i prevarenih radnika na
čije čelo staje njihov nadređeni kako bi
održavanjem statusa kvo spasio sopstveno
radno mesto od privatizacije.
Stefanova porodica živi u uređenom
naselju, voze dobra kola i gledaju veliki
fletskrin televizor. Stefan je upisao fakultet
i na jesen odlazi u Beograd, napušta „grad
mrtvih“. Obrazovanje je u Srbiji postalo
privilegija bogatih, pa su oni jedini koji
polažu prava na perspektivnu svetlu
budućnost.
S druge strane, Todina porodica jedva spaja kraj sa krajem – otac je radnik u
rudniku, dok majka pokušava da se bavi
multilevel marketingom. Ne nastavlja
školovanje, njegovi roditelji to ne mogu
priuštiti. Kada mu istekne zdravstveno
osiguranje, primoran je da ode u biro za
nezaposlene i da zakorači u odvratni svet
odraslih – svet birokratije i eksploatatorskog kapitalizma.
Toda shvata da za razliku od Stefana
nema nikakvu perspektivu, njegova egzistencija visi o koncu i on na novonastalu
situaciju reaguje smenom apatije i besa.
Tmurna atmosfera filma gledaoce
ostavlja s gorkim ukusom nepravde u ustima. Besmisleno blejanje, vandalizam i
samopovređivanje (uništavanje onoga
što poseduju, a to su u najčešćem broju
slučajeva samo njihova tela) rezultat su
nemaštine i besperspektivnosti na koju su
osuđene mlade generacije u Boru, kao i u
svim ostalim osiromašenim i deindustrijalizovanim mestima u Srbiji i regionu.
Država nije u stanju da mladima i
njihovim roditeljima pruži osnovna sredstva za život – zaposlenje, zdravstveno
osiguranje, priliku za obrazovanje... Oni
su prepušteni sami sebi, autodestrukciji u
vidu samopovređivanja, konzumiranju alkohola i droge, oponašanju TV idola, riziku da budu zavedeni i izmanipulisani od
strane fašističkih organizacija, itd.
Ovaj film sjajno ukazuje na probleme
našeg društva, tera na razmišljanje, kao i
na delanje. A jedini način da se izborimo
sa svim ovim problemima je solidarna borba za naša prava i bolje sutra: borba protiv
tajkuna i njihovih političara koji su zaslužni
za propast zemlje i sveopšte siromaštvo,
borba protiv korupcije i privatizacije i za
besplatno i svima dostupno obrazovanje!
Izveštaj sa „Fejsbuk
Fejsbuk protesta
protesta“ u Zagrebu
Vlado odlazi,
narod dolazi!
PIŠEVuk Vuković
P
ROŠLOG VIKENDA, 19. i 20. marta, bio
sam u Zagrebu povodom najavljenog
velikog protesta protiv Vlade Republike
Hrvatske, koji je bio zakazan za 18h u centru grada, na Trgu bana Jelačića. Ovo je bio
još jedan u nizu protesta koji su otpočeli pre
mesec dana i koji se redovno održavaju od
tad pa naovamo.
I pre dolaska na sam Trg, u gradu su
se mogle primetiti grupice ljudi koji idu u
pravcu trga i razgovaraju o protestu. U zakazano vreme je na Trgu bilo srazmerno
malo ljudi – možda nas 700-800 – ali je vremenom taj broj rastao, da bi pred početak
protestne šetnje bilo oko hiljadu i po. Na
kraju protesta bilo je oko tri hiljade ljudi, a
kraj kolone se nije mogao videti.
Iznad mase su se na jakom vetru vijorili transparenti sa natpisima „Dolje kapitalizam“, „Kapitalizam = legalizirana korupcija“,
„Želimo raditi i našim radom upravljati“, kao i
slogani „Pravda, jednakost, samoupravljanje“,
pa i zastave sa precrtanom zastavom Evropske Unije, „HDZ – hrvatski cunami“ i mnogi
drugi plakati sa različitim antirežimskim
porukama.
Šetnja je krenula put sedišta vladajuće
Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) koje
je štitila policija pod oklopom i naoružanjem.
Potom se išlo pored Hrvatske narodne
banke i Ministarstva poljoprivrede, kako bi se
iskazala solidarnost sa hrvatskim seljacima
čiji bunt, čas pritajen čas otvoren, traje već
par godina. Kolona se na kraju vratila na Trg
odakle se i krenulo.
Tokom čitava tri sata šetnje, entuzijazam, snažna volja i upornost nisu jenjavali
– masa se nije osipala tokom duge i pomalo
iscrpljujuće šetnje, skandiranje parola nije
prestajalo, a odlučnost na licima tih ljudi se
neprestano iznova pokazivala. Razgovarao
sam sa nekoliko demonstranata i njihove
reči bi se mogle svesti na jedno – „istjerat
ćemo ovu stvar do kraja“, rečima jedne starije radnice.
Trebalo bi zapaziti da domobrana, ekstremnih katolika i desničara svih provenijencija kojima ovdašnji mediji pokušavaju
da okrenu javnost u Srbiji protiv hrvatskih
demonstranata i nanovo podele potlačene i
nezadovoljne, skoro i da nije bilo.
Duh ovog protesta, kao i onih pre njega,
bio je socijalni, ali istovremeno i politički –
zahtev za smenom vlade zbog katastrofalne
socijalne i ekonomske politike teško da bi
se mogao svesti na žalopojke domobrana,
vešto iskazane u plakatu jednog od ovih usamljenika u masi: „Za ovo sam se borio?“ Prema tome, iskustvo iz prve ruke zagrebačkog
bunta prošlog vikenda neposredno i nedvosmisleno izbija iz ruku svaki „argument“
ovdašnjih protivnika bilo kakvih progresivnih
promena.
Zagrebački protest na svom čelu ovoga
puta nije video Ivana Pernara, inicijalnog „organizatora“ protesta – umesto njega, kolonu
je predvodila grupa ljudi sa velikim crnim
transparentom na kome je pisalo „Generalni
štrajk!“
Takođe, protest je uspeo da okupi ljude
svih starosnih grupa: od mladih ljudi, studenata i srednjoškolaca, preko roditelja sa malom decom, pa sve do starijih građana – i
svi su imali podjednaku dozu odlučnosti i
upornosti.
Hrvatski demonstranti su primer za sve
one ljude u našoj zemlji koji su siromašni,
bez plate ili posla, bez prava na socijalnu
zaštitu, bez prava na budžetsko studiranje,
za sve one koji trpe represiju svake vrste,
koji žive u beznađu i traže način da iskažu
svoje nezadovoljstvo – ukratko, za sve one
potlačene i eksploatisane.
Kao i zagrebački demonstranti koji su
svoju šetnju završili odakle su i krenuli, na
Trgu bana Jelačića, završiću parolom iz
naslova teksta, koja najbolje odražava karakter protesta i koja preti da se preko granice preseli i u Srbiju – „Vlado odlazi, narod
dolazi!“
MARKS21 JE revolucionarna grupa
koja gradi jezgro borbene revolucionarne radničke partije u Srbiji. Mi se
orijentišemo prema radničkoj klasi
zato što ona kolektivno stvara sva dobra i pruža sve usluge koje su potrebne
za funkcionisanje društva, a kao nadoknadu za svoju sposobnost da radi
dobija manje od onoga što proizvede.
Društvo u kom se sve više proizvodi,
a u kom siromaštvo, beda i nezaposlenost rastu, nelogično je i neracionalno. Smatramo da je ključno promeniti svet na takav način da oni koji
proizvode i nude usluge demokratski i
planski kontrolišu proces proizvodnje i
raspodele – to se zove socijalizam.
Da bi se svet promenio, doduše,
potrebno je razumeti ga. Mi edukujemo naše članice i članove o marksizmu, kao teoriji vodilji revolucionarne prakse. Organizujemo čitalačku
sekciju, prevodimo članke i knjige
i raspravljamo ideje, međusobno i
sa drugima. Za to je ključan list koji
proizvodimo i koji je pred vama:
Solidarnost. On nam omogućava da
prenosimo naše ideje i organizujemo praktične korake za borbu protiv
kapitalizma i za socijalizam. Poenta je
mobilisati i angažovati što veći broj
ljudi – jer gazde i država neće predati
svoje privilegije; one će morati da im
se otmu. Za to je potrebna najveća
moguća masa ljudi. Marks21 se upravo
zato zalaže za angažovanje novih ljudi
u antikapitalističkom frontu. Jačanjem
samopouzdanja što većeg broja ljudi,
nadamo se da ćemo stvoriti uslove za
revolucionarni skok u društvu.
Ipak, pokret neće uvek ići unapred. Mnogima će to biti teško da
prihvate. U takvim periodima na njih
će uticati porodica, posao, mediji i
okruženje u širem smislu, da se sve
manje angažuju. Od revolucionarnog angažmana, ipak, ne može da
se živi! Zato je potrebno imati revolucionarnu partiju koja deluje nezavisno od raznih frontova, koja spaja
najbolje i najpožrtvovanije aktiviste i
koja vidi dalje od bilo kog pojedinca.
Potrebno je, ukratko, znati kako i kada
se povući, isto kao što je nužno znati
kako i kada jurišati napred. Nije lako
preživeti u okolnostima u kojima naši
protivnici kontrolišu sve glavne poluge u društvu, uključujući i državnu
silu – ali, još je teže pobediti!
Na kraju je sama praksa ta koja
nam posle svakog koraka govori da li
nam je teorija bila ispravna ili ne. Stoga
nije dovoljno reći šta mislimo. Moramo učiti na sopstvenim greškama, kao
i na uspešnim primerima iz radničkog
pokreta. Pozivamo vas zato da nam
šaljete komentare, pitanja, pisma i
članke – pa, ukoliko ste saglasni sa
nama, i da nam se pridružite. Mi smo
skromna organizacija, ali smo izgradili
infrastrukturu koja će vas učiniti efikasnijim borcima nego ako ste sami. Nas
će vaša iskustva, znanje i kreativnost
ojačati. Revolucionarna partija je velika škola za svakog pojedinca koji
želi da promeni svet. Zato je moramo
stvoriti. Danas se gradi bolje sutra!
Download

Mart/april 2011.