29-30
ЧАСОПИС
ЗА
СРПСКИ ЈЕЗИК,
КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
БРОЈ
ЧАСОПИС
ЗА
СРПСКИ ЈЕЗИК,
КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
ГОДИНА VIII
29-30
ГОДИНА VIII
БРОЈ
29-30
ФЕБРУАР
2011.
ИЗДАЈЕ:
НВО Актив професора српског језика
и књижевности - Никшић
РЕДАКЦИЈА:
Весна Тодоровић, Радмила Митрић-Матовић,
Борис Јовановић, Радинко Крулановић,
Милојко Пушица
ГЛАВНИ УРЕДНИК:
Веселин Матовић
ТЕХНИЧКИ УРЕДНИЦИ И
КОМПЈУТЕРСКА ОБРАДА:
Радмила Митрић-Матовић, Милојко Пушица
Лого и дизајн:
Весна Сушић
ЧАСОПИС
ЗА
СРПСКИ ЈЕЗИК,
КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
НВУ Актив професора српског језика
из Никшића чине 27 професора средњих школа
који су школске 2004/2005. године
разоткрили намјеру црногорског режима
да ненаучно и незаконито
преименујe српски језик у Црној Гори,
и због тога су отпуштени са посла,
без могућности запошљавања.
Цијена 2,5 евра
БРОЈ
29-30
Адреса редакције:
VI црногорске Т-10, 81 400 Никшић;
Телефон: 068 664 392;
www.slovosrpsko.net;
е–mail: [email protected]; [email protected];
žiro račun: 530–11724–52
Montenegrobanka Podgorica.
Цијена: 2,5 €
ГОДИНА VIII
Излази тромјесечно
Рукописи се не враћају
СЛОВО
НИКШИЋ
ФЕБРУАР, 2011.
РИЈЕЧ УРЕДНИКА
САДРЖАЈ
2
РИЈЕЧ УРЕДНИКА
Веселин Матовић: Буништање и бркљачење .............
ЈЕЗИК
Милош Окука: Језик у Црној Гори: слике без тона ...
Радомир Батуран: Српско писмо код младих у
дијаспори?........................................................................
Ранко Павловић: Безочно мешетарење језичких
алхемичара ......................................................................
4
13
37
43
ЈЕЗИК И ПАМЋЕЊЕ
Милован Данојлић: Положај песника .........................
47
СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ
Милутин Мићовић .........................................................
63
БЕЛЕТРИСТИКА
Драган Јовановић Данилов: поезија .............................
Веселин Гатало: прича ...................................................
Љиљана Лазаревић: поезија ..........................................
Тодор Живаљевић Велички: одломак из романа ........
Радосав Бато Ђурковић: поезија ...................................
Боро Граховац: прича ....................................................
Владимир Зупковић – Јакуш: поезија ..........................
Миодраг Перуновић: прича ...........................................
81
91
100
106
123
127
134
139
ЕСЕЈ
Будимир Дубак: Лавиринт и црна кутија у поезији
Р. Уљаревића ..................................................................
Момир Војводић: Моћ поезије ......................................
Радомир Уљаревић: Персонализација предмета у
поезији С. Раичковића ....................................................
Драган Дринчић: Лојалност држави као
тоталитарни реликт ....................................................
145
154
156
162
СЛОВО језика српскога
САДРЖАЈ
КРИТИКА
Мирослав Радовановић: Тамо где птице не треба да
певају ...............................................................................
Ана Ђорђевић: Књижевна критика као култура .......
Илија Марић: Лепота без љубави ................................
Глиго Бјелица: Нова доза Медитерана .......................
Спиридон Булатовић: Сцене као на фрескама ............
Рајо Војиновић: Црногорска похара Срба ...................
Катарина Костић: Оживотворена историја ...............
171
180
189
195
197
200
206
ИСТРАЖИВАЊА
Горан Комар : Турска писма писана ћирилицом .........
215
ДАТУМИ: 200 година од појаве Сала дебелога јера
либо азбукопротрес Саве Мркаља
Гојко Николиш: Сава Мркаљ - Повијест о једном
страдалнику (одломак) ..................................................
239
ОБРАЗОВАЊЕ
Жељко Комненовић: Лектира на «мрачној страни»
267
У СПОМЕН
Јован Делић: Над гробом песника Новице Тадића ......
Новица Тадић: избор из поезије.....................................
272
276
ЛИКОВНИ ПРИЛОЗИ:
Борис Боћо Вујовић
3
4
РИЈЕЧ УРЕДНИКА
Веселин МАТОВИЋ
БУНИШТАЊЕ И БРКЉАЧЕЊЕ
Силажа на хрватски начин. Довршавајући посао око
уклањања имена српског језика из образовног система Црне
Горе, Министарство просвјете, крајем септембра 2010, трафикује - по новинским киосцима и мини маркетима, - прво „прву
службену“ Gramatiku (у коауторству Аднана Чиргића и двојице хрватских професора: Јосипа Силића и Ива Прањковића), а
затим и први Pravopis crnogorskoga jezika. Наравно, ником не
пријављујући да је та граматика, по свједочењу зналаца, заправо копија уџбеника хрватског језика за гимназије, истих
професора, „обогаћена“, трудом Аднана Чиргића, првога „доктора“ и првога „стандардолога“ тзв. црногорскога језика, са
нешто мало могућих (али у језичкој пракси скоро сасвим напуштених) примјера „jekavske jotacije“ и других језичких бишина
из источнохерцеговачког и зетско-сјеничких говора српског
језика („потенцијал имперфекта“, или продужени облици: dobrijema, jednijema, prvijema, на примјер). Уз двије терминолошке иновације: „јотација“ умјесто „јотовање“ и „синтагмем“
умјесто „синтагма“, као изнимним доприносом новом црногорском језикословљу, то је, мање-више, све чиме Чиргић са дружином правда наслов, и разлог штампања, ове граматике. Најозбиљније.
Чиргићу припада тужна слава и аутора радне верзије
Pravopisa, у наводној редакцији Експертског тима, који чине
Миленко Перовић, Старохерцеговац, (обесправљени гастарбајтер у звању редовног професора филозофије на Филозофском факултету у Новом Саду), и лингвисти Јосип Силић из
Хрватске и Људмила Васиљева из Украјине, и уз додатну
СЛОВО језика српскога
„радикалну црногоризацију“ рецензента Јосипа Силића, којино „познаје црногорски језик боље од било ког Црногорца“. О
научној озбиљности те публикације, којом се Црна Гора језички враћа у предвуковско доба, довољно нам говори њен неакцентован Pravopisni rječnik, и у њему вавољци од ријечи са
умекшаним с и з (попут: śekutić, śarenica, śeta, śenka, śera или:
źena, źenica, źato, źatiti,), којима, тако свенулим, без акцената и
без икакве морфолошке, етимолошке и семантичке обраде,
нико и не зна шта би требало да значе, нити их је ико још
овдје такве употребљавао, осим, можда, понека безуба старица, тепајући успаванку своме унучету. Лукавци Силић и Прањковић (загребачка браћа, тј. црногорски Ћирило и Методије),
вјероватно се нијесу хтјели упуштати, напамет, у акценатско
сапињање идеолекатских варијетета, фамилијаризама и хипокористика из староцрногорских катуништа (Перовић и Васиљева су за овај посао могли изнајмити само своја имена), па
су, сиротог Чиргића, оставили на ћедилу – да сам, на терену,
обради ту заметљиву материју, тј. да усагласи оно што је немогуће: стару (некомпактну) са стабилном новоштокавском
акцентуацијом. Отуда, и поред синергије толике међународне
памети, по оној: „Коме село капу купује, онај ће ићи гологлав“, остадоше гологлаве ријечи у овоме рурализованом хрватскоцрногорском правопису, на коме Црна Гора, попут тек
откривеног афричког племена, које „просветитељи“ из других
цивилизованих народа приводе првој писмености, започиње,
мислећи да то чини по сопственом избору, нову, евроатлантску, етапу свога културног, просветног и језичког развоја.
Круг је затворен. Одмах затим, сљедствено реду, новом закону о школству и тој, у државним медијима, већ беатификованој (али у пракси ни од кога још прихваћеној) стандардолошкој литератури, као створеној за постмодернистичке проседее, урбане и космополитске теме и визије црногорских књижевника, Савјет за опште образовање, како и приличи институцији таквог научничког и моралног дигнитета, затварајући круг (који је он први и отворио), доноси одлуку да се,
од наредне школске године, у овдашњим школама, наставни
предмет умјесто Матерњи језик (српски, црногорски, хрватски, бошњачки), има звати само Црногорски језик и књижевност, без икаквих заграда и оквира, па и без онога „демократског“ „у коме би свако имао право да свој језик зове својим
5
РИЈЕЧ УРЕДНИКА
6
националним именом“. Узгред, ради се о истим људима који
су 2004, машући тим правом, преименовали, у називу истог
наставног предмета, српски језик у матерњи! А сад, веле, пошто смо избоксовали наш, „црногорски“, доста је ако у новим
наставним програмима оставимо нешто простора и за изучавање „особина сродних језика“ из окружења! Бошњаци и
Хрвати валај неће ни мукајет за то; њима је сметала само српска мајоризација, а црногорска – шућур Аллаху, једва су је и
дочекали. Чојствено и европски – нема шта! Ко каже да нијесу
били у праву када су у гимназијске читанке, умјесто Марка
Миљанова, унијели Стјепана Зановића, Европљанина, од кога
су, види се, имали шта научити.
Био је то, заправо, посљедњи чин карневалске представе, којом нова Црна Гора, насупрот сопственом књижевнојезичком и културном насљеђу, изван научних институција,
мимо свијета, а испод разума – без регула и скрупула, без
стручне, моралне и историјске одговорности, заокружује своју
идентитетску профилацију.
Иако у овој држави већ тридесет пет година постоји
Академија наука и умјетности и у њој Институт за језик и
књижевност, нико ни помислио није да затражи његово мишљење о овим стварима. Тачније: нигдје није јавно речено да је
тражио, а ако јесте, одговор је морао бити негативан, будући
да је тај Институт, 24. и 25. маја 2007, пред доношење новог
устава, организовао међународни симпозијум Језичка ситуација у Црној Гори - норма и стандардизација, на коме је, од
близу четрдесет учесника, познатих лингвиста са скоро свих
славистичких катедри у Европи, само двоје подржало тезу о
посебности тзв. црногорског језика, односно о оправданости
промјене имена службеног језика у Црној Гори. Објављен је и
зборник радова са тога скупа (ЦАНУ, Подгорица, 2008).
Додуше, на томе се, што се тиче тога Института, а и цијеле
Академије, све и завршило. Макар – за јавност.
Са ријечи на дјела. У епилогу, ових дана, опет под
покровитељством Министарства просвјете, стиже нам, ево, и
Горски вијенац, након 160 година од његовог настанка први
пут на „црногорском“ језику и црногорској „чиргилици“. Очигледно, ућеривачи „црногорског језика“ коначно откривају да
Његош није писао баш онако како би они жељели да је. И сад,
веле, пошто се та непријатност не може ријешити, као све дру-
СЛОВО језика српскога
го - прегласавањем у Скупштини, а незгодно је признати да га
преводимо, јер како на „наш“ језик да преводимо „нашег“ највећег пјесника, казаћемо да смо „само исправили правописне
грешке“. Оправдање за тај капитални допринос овдашњој
историји шибицерске доćетљивости, гатајући да је Његош,
несумњиво, говорио (ако и није писао) баш овако како су то
Силић, Чиргић и остали заповиједили да ми од сада пишемо
(те да би своје дјело тако и штампао, али, на жалост, у оно
доба у бечким штампаријама не имађаше слова оваквих каквијех у Црној Гори данас имаде), срочиће, а ко би прикладније
до онај који је, својевремено, зарад мало старачког ћеифа на
Башчаршији, творца Горског вијенца прогласио ништа мање но
геноцидним пјесником. Тај чин је сам себи довољан и скоро га
не треба ни коментарисати.
Па ипак, зачуђује храброст тога човјека, који себе назива још и филологом, а свој текстолошки подухват заснива на
произвољној претпоставци „да је Његош тако говорио“ (а да
њему, како рече, „одговара“ формула „пиши као што говориш“), заборављајући да нити има, нити је кад било, пјесника
који је писао онако како је говорио, те да у науци, и у језичкој
пракси, постоји нешто што се зове говорни језик, и нешто што
се зове стандардни језик, и нешто, опет, што се зове пјеснички
језик, и да се те језичке реализације не могу спрегнути наведеном формулом. Тако с једне стране, а с друге – ослањајући се
на гатање његовог заступника (који се својом научничком и
људском досљедношћу одавно изборио за статус онога коме је
све дозвољено): да су Његошеве иначе нечитке рукописе, преписивали други па су зато настале многобројне грешке при
штампању, иако се поуздано зна да је Његош надгледао штампање Горског вијенца у Бечу 1847, вршио исправке и коректуру, па и исправио што је мислио да треба исправити, а сачуван
је (до 1528. стиха) и његов оригинални рукопис (П. П. Његош,
Горски вијенац - Јубиларно издање, Цетиње - Подгорица, 1985.
Факсимил рукописа у формату оригинала). И сад, ево, након
163 године, тај наш богомдани текстолог први уочава оно што
нијесу уочили (или, можда – због њиховог освједоченог антицрногорства - нијесу хтјели да уоче) прво – ни сам Његош, а
онда ни велики зналци, тумачи и редактори Његошевог дјела,
почевши од Милана Решатара, Данила Вушовића, Михаила
Стевановића, Радослава Бошковића, Николе Банашевића, па
до, данас најагилнијег у том послу - Радмила Маројевића. На-
7
РИЈЕЧ УРЕДНИКА
8
равно да се ту не ради ни о каквим грешкама; грешка је једино
у томе што Његош није познавао “чиргилицу“. (Није му је на
вријеме доставило Министарство просвјете, а није знао ни да
ће она једног дана постати услов за улазак у црногорске читанке.) Осим тога, интервенције вајног филолога на Његошевом тексту, нијесу само, како он (филолог!) каже, „правописно
прилагођавање“. Уклањање екавизама или деградација појединих ријечи, графемама ś и ź, у дијалектизме, које аутор, намјерно (наука је доказала и зашто), није употребио, не може
бити прилагођавање, оваквом или онаквом правопису, него је
то, недопустиво, са становишта струке и етике, задирање у
аутентичност језика и поетског ткива Његошевог дјела, односно његово стилско-језичко скрнављење. А нијесу ни оригиналне. Исте ствари радио је својевремено и Војислав Никчевић
(видјети о томе: П. П. Његош - Горски вијенац. Критичко
издање. Текстологија. Редакција и коментари Радмило Маројевић, ЦИД, Подгорица, 2005), па се овај наш вајни текстолог
појављује у двострукој улози: фалсификатора и плагијатора, а
понајприје - незнавеног славохлепца у рукама оних који добро
знају да је Горски вијенац за њих непорецива оптужница и
потјерница, којој не могу измаћи, иако све чине (од потискивања из школских програма и скудоумног селекционисања у
читанкама, па преко наметања тзв. „новог читања“ и „прања
од српског национализма“, до буквалног фалсификовања свак помало, на свој начин и за своју каријерицу), како би је
колико-толико обеснажили, или макар одложили за неко
будуће вријеме.
Оваквог бркљачења по књижевним дјелима, њиховог
скрнављења и буништања, да би се ударили какви-такви темељи историји тзв. црногорског језика, која је недавно уведена
као наставни предмет на новооснованој катедри у Никшићу,
односно што више удаљило од српског језичког стандарда,
макар и карикатурално (по хрватском моделу, премда су Хрвати то радили углавном на лексичком плану), и тако оправдало
подметање „црногорског“ као обавезујућег језика у образовном систему у Црној Гори, биће још, и те колико. Горски вијенац је тек проба, додуше – с посебним и вишеслојним симболичким значењем. При том, није битан број тих „интервенција“, чиме се брани наш текстолог – каже да их је, тобоже, свега
стотињак. Исто је - било их сто, пет или само једна, ако је та
једна фалсификат, урађен, као у његовом случају, с циљем
СЛОВО језика српскога
другачије књижевно-историјске и језичке атрибуције дјела
које, преко сто педесет година, траје као симбол и мјера једног
језика и једне књижевности. Нико разуман никада није оспорио црногорски идентитет Његошевог дјела, у мјери коју му је
сам аутор установио, нити је покушао да изврши његову екавизацију, јер би то напросто било апсурдно. Али је ништа
мање апсурдно и што многи неразумни, а који би требало да
су најразумнији, међу њима и писци средњошколских читанки
и уџбеника, али и носиоци високих државних функција и
начелници најважнијих образовних институција, служећи се
конструкцијама и фалсификатима, а све зарад операционализације једног ефемерног идеолошког налога, хоће, видимо, да
порекну његово српско књижевнојезичко и духовно утемељење. Горски вијенац се, као дјело које је најдубље изразило
националну свијест српског народа, током више од сто шездесет година толико уткао у српску културу и духовност, да је
сваки покушај његовог измјештања из тога простора, не само
узалудан посао, него је насртај на један од неколико најважнијих симбола српског народа у цјелини. (Зар нијесу на српским
гуслама два најчешће урезивана лика, ма гдје рукотворене: у
Црној Гори, Србији, Босни или Крајини, били управо Његош и
Карађорђе, што ће рећи – сам Горски вијенац!)
Међутим, неразумна одлука о преименовању књижевног језика у Црној Гори, а затим инаџијско довијање да се то
ново, а празно, име попуни и оправда било каквим друкчијим,
макар и карикатуралним садржајем, учинила је да ствари овдје
оду толико далеко да је сад сасвим реално очекивати да сљедећа „поцрногорчена“ књига буде Вуков превод Новог завјета, а можда и цијела Библија. Док не приспије превод Мираша
Дедејића, или макар Ранка Кривокапића, којино се ућешит не
могу што је древни „језик црногорски“ једини језик у Европи
на који није преведена Библија (што је још један доказ да тај
језик и не постоји), па њихова Црна Гора не може без тога до
краја да утврди своју државност и васпостави свој преднемањићки римокатолички идентитет. Уосталом, није случајно у
овдашњим гимназијским читанкама на вријеме записано да је
Вук превео Нови завјет на наш језик!
Па у читанке. Онда ће доћи ред на Хомера, па на
Шекспира, Сервантеса. (И они су одавно преведени на наш
језик, јел’ да.) О „црногорским“ писцима: Лалићу, Булатовићу,
9
РИЈЕЧ УРЕДНИКА
10
Пекићу и другима, који су, незнавени, мислили да пишу српским језиком, да и не говоримо. Сви ће они бити поцрногорчени, тј. „прилагођени новом правопису“ и као такви пресељени у школске учионице, па ђаци онда неће морати на једном
језику да слушају наставу у школама, а на другом да читају
лектиру кад дођу својим кућама.
За „неиживљену нациофилију и етатоманију“ ново-црногорских државотвораца и језикотвораца, није довољно смо
празно име језика. Треба ту још доста „посебитости“, видљивих и „опипљивих“, да би се та празнина надостила. Не може
се то зајазити без śerе, без ćedila, śerpica, śекutića, źеnica,
śarenica, без dośеćanja, ućeha и оśеćaja из ućešivog Чиргићевог
начертанија.
Узгред буди речено, у току је израда уџбеника за „црногорски језик“ за све разреде основне и средње школе, наравно, и нових (а можда и старих) читанки, који ће бити штампани „чиргилицом“. Програми су усвојени, аутори („новаци и
новакиње“) окупљени, задаци подијељени. „Пензионисани“
Савјет за опште образовање, коме је мандат истекао у октобру
2010, разумије се, унапријед зна каква ће бити одлука Уставног суда, пред којим се, ево већ неколико мјесеци, налази нови
закон о школству, па не чекајући ту формалност, увелико
примјењује његове одредбе. (Неће, ваљда, дојучерашњи члан
Владе, тј. министар правде, који је, у том својству подржао, а
вјероватно правно и уобличио спорни закон, сада, у новој улози, као судија, гласати против њега.)
Тако да се већ све зна: од првог септембра - ко воли
„црногорски“ и „чиргилицу“, ето му хаира и комоције у читанкама. Ко не воли – нека држи језик за зубима. Српски се
овдје, пик јемин, више неће домаћити. Осим по црквеним портама. Док и тамо не зађу ћефшиши.
ЈЕЗИК
СЛОВО језика српскога
ЈЕЗИК
11
Милош ОКУКА:
Језик у Црној Гори: слике без тона
Радомир БАТУРАН:
Српско писмо код младих у дијаспори?
Ранко ПАВЛОВИЋ:
Безочно мешетарење језичких алхемичара
ЈЕЗИК
12
СЛОВО језика српскога
Милош ОКУКА (Минхен)
ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ:
СЛИКЕ БЕЗ ТОНА
А. УВОДНА СЛИКА
* За службени језик проглашен је црногорски, који нема
правопис, нити катедру на којој би се проучавао, а свега петина грађана тврди да њиме говори. Је ли вам то нелогично?
- То је, између осталог, политичка одлука. Као што у Хрватској постоји хрватски, а у Босни босански. Тачно је да се 63
одсто грађана на посљедњем попису изјаснило да говори српски, а међу њима сам био и ја.
* Којим језиком сада говорите?
- Говорим истим језиком, али желим да га насловим
црногорским. Зашто? Зато што сам схватио да неко жели да
чињеницом да говорим српским језиком мени ускрати право
да изаберем своју кућу и кажем да је моја држава Црна Гора.
* Али, нико Аустријанцима не ускраћује право на своју
кућу зато што говоре немачким?
- Наравно. Али, то је питање избора и подржавам право
на избор. Ми смо изабрали другачије. Битно је да се разумемо.
Уосталом, ниједан језик у Црној Гори није укинут...
(Вечерње новости online, 4. XI 2007; из интервјуа који је водио
Милан Бабовић са Светозаром Маровићем, посљедњим предсједником бивше Државне заједнице Србије н Црне Горе, република
бивше Савезне Републике Југославије, бивше Социјалистичке
Федеративне Републике Југославије, бивше Федеративне Народне Републике Југославије..., покрајина [бановина] бивше Краљевине Југославије, бивше Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца...)
13
14
ЈЕЗИК
Б. ХРОНОЛОШКА СЛИКА
1833: Српски језик
(Владика и Поглавар црногорски Петар II Петровић
Његош; уп. и његове стихове: Српски пишем и зборим.
// Сваком громко говорим: // Народност ми Србинска, //
Ум и душа Славјанска.)
1833: Српски језик
(Пјеванија црногорска и херцеговачка Сима Милутиновића Сарајлије)
1835: Српски језик
(Календар Грлица, Цетиње)
1836: Српски језик
(Србски буквар ради учења младежи црковному и
гражданскому читању Димитрија Милаковића, У
Црној Гори. У Митрополитској књигопечатњи)
1838: Српски језик
(Србска граматика састављена за црногорску младеж
Димитрија Милаковића, Част прва, У Црној Гори, у
књигопечатњи правитеља црногорскога)
1846: Српски језик
(Огледало српско Петра II Петровића Његоша)
1847: Српски језик
(Горски вијенац Петра II Петровића Његоша)
1851: Српски језик
(Лажни цар Шћепан Мали Петра II Петровића Његоша)
1855: Српски језик
(Законик Књаза Данила)
1856: Српски језик
(четвероразредна школа Црне Горе)
1862: Српски језик
(основне школе Црне Горе)
1864: Српски језик
(уведен „фонетички начин предавања са Вуковим правописом“)
1865: Српски језик
(Годишњак Орлић, Цетиње)
1867: Српски језик
(нови програм школа са предметом „читање српско и
словенско“)
СЛОВО језика српскога
1869:
Српски језик
(нови програм за четверогодишњу основну школу, у
којој се у сва четири разреда учи српски као посебан
предмет)
1871: Српски језик
(Црногорац, лист „за политику и књижевност“)
1871: Српски језик
(Црногорка, прилог „Црногорцу“ за забаву, књижевност и поуку)
1873: Српски језик
(Глас Црногорца, лист за „политику и књижевност“)
1875: Српски језик
(Приповијести црногорске и приморске Стјепана Митрова Љубише)
1877-79: Српски језик
(Причања Вука Дојчевића Стјепана Митрова Љубише)
1882: Хрватски или српски језик
(Рјечник хрватскога или српскога језика ЈАЗУ; завршен, посљедња књига изашла 1976)
1882: Српски језик
(Бока Которска, мали српско - народно - књижевни
забавник за српску младеж, Нови Сад)
1888: Српски језик
(Општеимовински законик за Књажевину Црну Гору,
Цетиње)
1879: Српски језик
(основано Министарство просвјете)
1882: Српски језик
(Здравље, часопис, Цетиње)
1884: Српски језик
(Црногорка, лист за књижевност и забаву; в. посебно
чланке Лазара Томановића О правопису у писту Црногорка..., 1/37 [ 1884], 312-317; Одговор Лазару Томановићу у вези са правописом у листу Црногорка Јована
Павловића, 1/37 [1884], 313-31; Одговор Јовану Павловићу у вези са полемиком око правописа у Црногорки, 1
/39 [ 1884], 331)
1885: Српски језик
(Зета, лист за књижевност и поуку)
15
16
1886:
1888:
ЈЕЗИК
1889:
1889:
1895:
1896:
1897:
Српски језик
(Балканска царица, драма Николе I Петровића)
Српски језик
(у школству: основно школство, гимназије и богословско-учитељска школа)
Српски језик
(Просвјета, мјесечни часопис за школска и црквена
питања; уп. посебно чланке: Приложак грађи српскога
рјечника Јована Рогановића, 1985,531-537; 583-588;
Прилошци за српски језик Митра Ивелића, 3-4/1891,
83-85)
Српски језик
(Нова Зета, мјесечни књижевни лист; в. посебно чланке: Критички приказ на правописни приручник Марцела Кушара из Дубровника: Наука о правопису хрватскога или српскога (фонетског и етимологијског), 1/5
[1889], 2002; Враћајмо народне ријечи на своје мјесто
Сима Матавуља, 1/5 [1889], 195-196; Бранич српскога
језика Јована Живановића, 1/4 [ 1889], 150-151; Прилог
српском језику М. В. Веселиновића, 1/7 [1889]. 226;
Јавна говорница В. Радојевића, 2/2 [1889], 77-78; Јавна
говорница М. В. Веселиновића, 2/7 [1890], 271-172;
Јавна говорница В. Радојевића 2/10 [ 1890], 399-400;
Митолошки ријечник Филипа Ј. Ковачевића, 1/1 [1895],
24-27, 1/6 [1895],“ 385-387; 1/7-8 [1895], 466-470)
Српски језик
(Луча, књижевни лист друштва „Горски Вијенац“; в.
посебно чланак О српском језику В. Радојевића, 1/4
[1895], 266-268 и серију чланака Лазара Поповића под
насловом Мир праху бесмртнога Вука у броју 10/1897))
Српски језик
(Српски магазин, годишњак за поуку, забаву и књижевност, Котор)
Српски језик
(Читанка за други разред основнијех школа Ћура
Поповића, у којој стоји и сљедеће: „У нашем завичају
сви људи говоре истијем језиком, баш као и ми. Ми
говоримо српскијем језиком, а ко је од матере своје
научио, још од малена, српски говорити, тај је Србин.
Пошто сви људи у нашем завичају говоре српскијем
језиком, то је народ у нашем завичају српски“)
СЛОВО језика српскога
1897:
1898:
1899:
1899:
1900:
1901:
901:
1902:
1902:
1905:
1907:
1907:
1907:
1908:
1909:
Српски језик
(Српски буквар за први разред основне школе Ђура
Поповића и Јована Рогановића)
Српски језик
(Невесиње, лист за политику и књижевност, Никшић)
Српски језик
(Правописни катихизис, први дио, за трећи разред
основнијех школа и Правописни катихизис, II и III дио,
за четврти разред основнијех школа Ђура Поповића и
Пера Мартиновића)
Српски језик
(Оногошт, лист за политику и књижевност, Никшић)
Српски језик
(Српска граматика за трећи и четврти разред Основнијех школа у Књажевини Црној Гори Ђура Шпадијера)
Српски језик
(Књижевни лист, орган „Цетињске читаонице и Горског Вијенца“)
Српски језик
(Примјери чојства и јунаштва Марка Миљанова)
Српски језик
(Календар Ловћен, Цетиње)
Српски језик
(у школству: основно школство, гимназије и богословско-учитељска школа)
Српски језик
(Учитељски лист, Цетиње)
Српски језик
(у школству: основно школство, гимназије и богословско-учитељска школа)
Српски језик
(Државни календар Књажевине Црне Горе, Цетиње)
Српски језик
(Трговачки лист, Никшић)
Српски језик
(Календар Зета, Цетиње)
Српски језик
(У Правилима и упутствима за извршење пописа становништва и домаће стоке било је предвиђено и изјашњавање поданика, домаћих и страних (дипломатских
17
ЈЕЗИК
18
представника трговаца и привредника). У једанаестој
тачки наведени („српски језик, турски, француски)“
1909: Српски језик
(Бока, велики илустровани календар, Котор)
191
Српски језик
(Дан, лист за науку и књижевност)
1913: Српски језик
(Српски речник књижевног и народног језика по материјалу Лексикографског одсека СКА, израдио Момчило
Иванић, огледно издање, бр. 1, Београд)
1918: Српски језик
(Краљевна Срба, Хрвата и Словенаца)
1919: Српски језик
(Државни календар Краљевина СХС, Београд)
1921: Српско-хрватско-словеначки језик
(Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца)
1921-1941: Српскохрватски језик
(у јавном животу и у школству)
1923: Српскохрватски књижевни језик
(Правопис српскохрватског књижевног језика Александра Белића)
1929: Српскохрватски језик
(Правописно упутство Краљевине Југославије) 1
930:
Српскохрватски књижевни језик
(Правопис српскохрватског књижевног језика према
прописима Министарства просвете Александра Белића, Београд)
1931: Српско-хрватско-словеначки језик
(Устав Краљевине Југославије)
1931: Српски језик
(Српски језик: Речи с конјугацијом Александра Белића,
литографисано, Београд)
1931: Српскохрватски језик
(Српскохрватски језик 1: Фонетика Александра Белића, литографисано, Београд)
1932: Српскохрватски (књижевни) језик
(часопис Наш језик, Београд)
1932: Српскохрватски језик
(Граматика српскохрватског језика за први разред
средњих и стручних школа Александра Белића, Београд; исто и за 2. разред)
СЛОВО језика српскога
1932-1934: Српскохрватски језик
(Средњошколска терминологија и номенклатура Министарства за просвету Владе Краљевине Југославије)
1933: Српскохрватски језик
(Граматика српскохрватског језика за трећи разред
средњих и стручних школа Александра Белића, Београд)
1938: Српскохрватски језик
(Граматика српскохрватског језика за I раз. виших
народних школа Милије Станића. Београд; исте године
и за II разред виших школа)
1941: Lingua montenegrina
(наметање назива за језик италијанског окупатора)
1943: Српски језик
(одлуке АВНОЈ-а)
1944:
Српски језик
(Оглед Речника српског књижевног и народног језика,
Београд, потписници су Р. Бошковић, К. Тарановски, Ј.
Вуковић, М. Тривунац, X. Барић, С. Пандуровић, И.
Секулић и други)
1945: Српски језик
(Устав Црне Горе; чл. 113 гласи: „Поступак пред судовима води се на српском језику“.)
1946: Српски језик
(Граматика српског језика за ученике средњих школа
Радомира Алексића и Михаила Стевановића, Београд)
1947: Српски језик
(основан Институт за српски језик САНУ и отпочео с
радом, оснивач и директор Александар Белић)
1947: Српски језик
(Руска читанка с руско-српским речником за више разреде средњих школа А. Алексопула и М. Стевановића,
Београд)
1948: Српскохрватски језик
(Савремени српскохрватски језик, део I: Гласови и
акценат Александра Белића, Београд)
1949: Српскохрватски језик
(Савремени српскохрватски језик, део II: Наука о грађењу речи Александра Белића, Београд)
19
20
ЈЕЗИК
1949:
Српски језик
(Правописна правила ијекавских гласовних облика,
Сарајево)
1950: Српскохрватски књижевни језик
(Правопис српскохрватског књижевног језика Александра Белића)
1951: Српски језик
(Синтакса српског језика Миодрага С. Лалевића, Београд)
1951: Српскохрватски језик
(Граматика српскохрватског језика за више разреде
гимназије Михаила Стевановића, Београд)
1951: Српскохрватски језик
(Историја српскохрватског језика књ. II св. 2: речи са
конјугацијом Александра Белића, Београд)
1951: Српскохрватски језик
(Граматика српскохрватског језика за више разреде
гимназије Михаила Стевановића, Београд)
1952: Наш језик (српски језик)
(Јован Вуковић, Правопис савременог нашег језика,
Сарајево)
1954: Српскохрватски језик
(Новосадски договор)
1957: Српскохрватски језик
(Категорије речи српскохрватског језика Миодрага С.
Лалевића, Београд)
1958: Српскохрватски језик
(преименован Институт за српски језик САНУ у
Институт за српскохрватски језик)
1959: Српскохрватски књижевни и народни језик
(Речник српскохрватског књижевног и народног језика
САНУ, књ. 1, још није завршен - досад изашло 17 књига)
1960: Српскохрватски књижевни језик
(Правопис српскохрватског књижевног језика Матице
српске и Матице хрватске, саставила Правописна
комисија, уредили Михаило Стевановић и Људевит
Јонке; исте године у њиховој редакцији и школско
издање)
1963: Српскохрватски, односно хрватскосрпски језик
(Устав ФНР Југославије)
СЛОВО језика српскога
1964:
Српскохрватски језик
(Савремени српскохрватски језик I. Граматички систем и књижевнојезичка норма Михаила Стевановића,
Београд)
1967: Српскохрватски књижевни језик
(Речник српскохрватског књижевног језика Матице
српске и Матице хрватске, књ. 1-П)
967: Хрватскосрпски књижевни језик
(Рјечник хрватскосрпскога књижевног језика Матице
Хрватске и Матице српске, књ. 1-11)
1969: Српскохрватски језик
(Савремени српскохрватски језик II: Синтакса Михаила Стевановића, Београд
1969-1976: Српскохрватски књижевни језик
(Речник српскохрватскога књижевног језика Матице
српске, књ. Ш-V1)
1970: Српскохрватски књижевни језик
(Наш књижевни језик на сто година послије Вука Митра Пешикана и Асима Пеца, Београд; ту се, између
осталог, каже да су Дукљу и Зету населили Срби, да су
оне у доба Немањића називане „српским земљама“, а
да се народ називао Србљима (рјеђе Србима), да је у
њима сачувана српска традиција у турско доба итд. те,
између осталог, и сљедеће: „Црногорци су пуноправни
насљедници (и по правима и по дужностима) старије
српске народне традиције“; неспорно је „да се до нашег вијека живјело у увјерењу о народном јединству
Црногораца и осталих Срба, и да се то јединство остварило под српским именом“, стр. 79)
1974: Српско-хрватски језик ијекавског изговора
(Устав СР Црне Горе, чл. 172)
1974: Српскохрватски језик
(Синоними и сродне речи српскохрватског језика Миодрага С. Лалевића, Београд)
1974: Српскохрватски језик
(Историја српскохрватског језика, I. дио: Увод и фонетика Јована Вуковића, Београд)
1981: Српскохрватски књижевни језик
(Основи фонологије српскохрватског књижевног језика
Радоја Симића и Бранислава Остојића, Титоград)
21
22
ЈЕЗИК
1983:
1985:
1988:
1989:
1989:
1991:
1992:
1992:
Српскохрватски језик
(Речник језика Петра II Петровића Његоша, уредник
Михаило Стевановнћ, Београд)
1984: Српскохрватски језик (Црногорски књижевнојезички израз)
(Енциклопедија Југославије, књ. 3, аутор Д[алибор]
Броз[овић]; ту стоји и сљедеће: „У обичном говору Ц.
су по традицији, и у вријеме постојања посебне црногорске државе (до 1918), свој језик називали српским.
У раздобљу између два свјетска рата, на цијелом српскохрватском подручју службено је прописиван сложен назив српскохрватски језик, који је важио и у
Црној Гори. Послије НОР-а и револуције (1945) поново
је уведен назив српски језик. Од новосадског састанка
(1954), а нарочито од заједничког Правописа српскохрватскога/ хрватскосрпскога књижевног језика (1960),
званичан назив језика јесте српскохрватски, и он се
често чује и у обичном говору јавног живота и културе“, стр. 60-61)
Црногорски књижевнојезички израз
(О црногорском књижевнојезичком изразу Бранислава
Остојића, књ. 1, Титоград)
Српскохрватски језик
(Методика наставе српскохрватског језик и књижевности Милије Николића, Београд)
Српскохрватски језик
(Вук Караџић и књижевни језик у Црној Гори Бранислава Остојића)
Српскохрватски језик
(Језичко-правописни саветник Милије Станића и Дамњана Морачића, 2. изд., Београд)
Српскохрватски језик
(Српскохрватски правопис. Нормативистичка испитивања у ортографији и ортоепији Радоја Симића,
Београд)
Црногорски књижевнојезички израз
(Из црногорске лексикографије и лексикологије Бранислава Остојића, Никшић)
Српски језик (екавског и ијекавског изговора)
(Устав Савезне Републике Југославије, тј. република
Србије и Црне Горе)
СЛОВО језика српскога
1992:
1993.
1993:
1993:
1994:
1994:
1995:
1996:
1996:
1996:
Српски језик ијекавског изговора
(Устав Републике Црне Горе)
Српски језик
(Правопис српског језика са речником Радоја Симића,
Живојина Станојчића, Бранислава Остојића, Божа
Ћорића и Милоша Ковачевића, Никшић - Београд)
Црногорски језик
(Црногорски језик, генеза, типологија, развој, структурне одлике, функције. Том 1 (Од артикулације говора
до 1360. године) Војислава Никчевића, Цетиње)
Црногорски језик
(Пиши као што збориш. Главна правила црногорскога
стандарднога језика Војислава Никчевића, Подгорица)
Српски језик
(Правопис српског језика Митра Пешикана, Јована Јерковића и Мата Пижурице, Матица српска)
Српски језик
(Правопис српско језика // Приручник за школе Милорада Дешића, Никшић - Земун)
Српски језик
(Правопис српскога језика (школско издање) Митра
Пешикана, Јована Јерковића и Мата Пижурице, Матица српска, Нови Сад и Завод за издавање уџбеника и
наставна средства, Београд)
Српски језик
(часопис Српски језик катедара за српски језик Филолошког факултета у Београду и Филозофског факултета у Никшићу, односно Научног друштва за неговање и
проучавање српског језика, Београд [покретач и уредник Радоје Симић]; од 5. броја 2000. издавачима су
прикључене катедре за српски језик Филозофског
факултета у Бањој Луци и у Српском Сарајеву)
Српски језик
(Колебања у норми српског језика Бранислава Остојића, Никшић)
Српски језик
(Српски језик на крају века Милорада Радовановића,
Бранислава Брборића, Ивана Клајна, Драгољуба Петровића, Живојина Станојчића, Милоша Луковића, Драга Ћупића и Митра Пешикана [уредио М. Радовановић], Нови Сад)
23
24
1997.
ЈЕЗИК
1997:
1997:
1997:
1997:
1998:
1998:
1998:
1999:
2000:
Црногорски језик
(Правопис црногорског језика Војислава Никчевића [на
корицама стоји: Црногорски правопис], Цетиње)
Српски језик
(Одбор за стандардизацију српског језика САНУ, Београд; Одбор су основали САНУ, ЦАНУ, АНУРС,
Матица српска, Институт за српски језик у Београду,
филолошки факултети у Београду и Приштини, филозофски факултети у Новом Саду, Никшићу. Нишу,
Српском Сарајеву и Бања Луци, Универзитет у Крагујевцу и Српска књижевна задруга у Београду)
Српски језик
(Слово о језику, Београд; потписници: Вера Бојић,
Мирјана Влајисављевић, Предраг Р. Драгић Кијук,
Драгољуб Драгојловић, Милорад Ђурић, Милош Ковачевић, Жарко Команин, Зоран Костић, Војислав
Лубарда, Радмило Маројевић, Петар Милосављевић,
Слободан Ракитић, Тиодор Росић, Божо Ћорић, Михаило Шћепановић)
Српски језик
(Кратка прегледна граматика српског језика Бранислава Остојића, Подгорица)
Црногорски језик
(Црногорски језик, том II. (Од 1360. до 1995. године)
Војислава Никчевића, Цетиње)
Српски књижевни језик
(Основи фонологије српског књижевног језика Радоја
Симића и Бранислава Остојића, 4. изд., Подгорица)
Црногорски језик
(Језици као културни идентитети на подручју бившег
српскохрватскога или хрватскосрпскога језика. Зборник радова са међународног скупа, Цетиње)
Српски језик
(Огледна свеска [Етимолошког речника српског језика];
аутори: М. Бјелетић, Ј. Влајић-Поповић, П. Ивић, А.
Лома, Б. Сикимић, С. Петровић, уредник: П. Ивић,
Београд)
Српски језик
(Енциклопедија Његош, Подгорица)
Српски језик (Црногорски стандарднојезички израз)
СЛОВО језика српскога
2000:
2000:
2000:
2001:
2001:
2002:
(Речник (и)јекавизама српског језика Бранислава Остојића и Драгомира Вујичића, Подгорица; ту стоји и
сљедеће (стр. 13): „Црногорска стандардна ијекавица, у
основи подударна са ијекавицом у осталим дијеловима
српско-хрватског језичког подручја, богата је и са поприличним бројем варијетета по којима се разликује од
њих. Њен подтип ијекавице, прожет чвршћом везом са
народном говорном основицом и доста непокоран
строжијој норми, карактерише знатан број иновација
које није признавао хрватски тип, а добрим дијелом ни
босанско-херцеговачки. Ту су најприје фреквентне
сложенице са префиксом (пре-) с једносложним рефлексом мјесто дугога јата (преглед, преклоп, прекид, препис, препјев, превоз, прећи); па затим насупрот рефлексу јата у хрватском типу а дјелимично и босанскохерце-говачком подтипу ијекавице, преферирање у
црногорском стандарднојезичком изразу другог вокала
у ријечима типа утицај, залив, током, заплитати. Ту
је и супституција дугога јата кратким јатом или вокалом е у ријечима сљедећи/следећи, усљед/услед, редосљед/редослед при чему имамо дјелимично или потпуно
једначење с екавским изговором“.)
Српски језик
(Српски језик данас Радмила Маројевића. Београд)
Црногорски књижевнојезички израз
(О црногорском књижевнојезичком изразу Бранислава
Остојића, књ. 2, Подгорица)
Српски језик
(Обратни речник српског језика Мирослава Николића,
Београд)
Српски језик
(Нови рат за српски језик и правопис: лингвистички
огледи из фонологије и ортографије Радмила Маројевића, Подгорица - Бања Лука)
Црногорски језик
(Граматика црногорског језика Војислава Никчевића
[на корицама стоји: Црногорска граматика], Подгорица)
Српски језик
(враћено раније име Институту за језик САНУ)
25
26
2002:
ЈЕЗИК
2002:
2002:
2002:
2003:
2003:
2003:
2003:
2003:
Црногорски језик
(Црногорски језик у Горском вијенцу Жарка Ћуровића,
Цетиње)
Српски језик
(Слово о језику. Језички приручник Драга Ћупића, Егона Фекете и Богдана Терзића, књ. 2, Београд; ту стоји
(стр. 22-23, Ћупић) и сљедеће: „У Црној Гори је одвајкада, откако се зна за име језика, језик именован као
српски, и никада нико није покушао, до нашег времена, да га именује као црногорски (изузетак чине настојања Италијана у току Другог свјетског рата, када је
требало наставити са одвајањем Црне Горе од Србије и
целине српскога народа). То питање никада нису постављале државне или научне званичне институције, и
оно лебди само у главама оних који желе да раздвајају,
да одаљавају Црногорце од других својих сународника“.)
Црногорски језик
(Романизми и грецизми у црногорском језику Бранка
Шоћа, Цетиње)
Српски језик
(Мали акценатски речник српског језика Милорада
Дешића, Београд)
Српски језик
Језик и памћење. Тематски број „Свевиђа“, Епархија
Будимљанско-никшићка, манастир Ђурђеви Ступови,
Беране)
Црногорски књижевнојезички израз
(О црногорском књижевнојезичком изразу Бранислава
Остојића, књ. 3, Подгорица)
Српски језик
(Семантичко/.деривациони речник, св. 1: Човек- делови
тела; ред. Даринка Гортан - Премк, Вера Васић и
Љиљана Недељков, Нови Сад)
Српски језик
(Српски правопис Радоја Симића, Београд - Никшић)
Црногорски језик
(Црногорски језик у јавној употреби, Зборник саопштења, Црногорски ПЕН центар)
СЛОВО језика српскога
2003:
2003:
2003:
2004:
2004:
2004:
Српски језик
(Српски писци о српском језику, избор и предговор
Милоша Ковачевића, Београд)
Српски језик
(Српски пишем и зборим: разговор о језику Црногораца
Радослава Војиновића, Подгорица - Нова Пазова)
Српски језик
(Етимолошки речник српског језика САНУ, св. 1: аутори М. Бјелетић, Ј. Влајић - Поповић, А. Лома, С. Петровић, сарадници М. Вучковић, М. Ћокић; уредник А.
Лома, Београд)
Црногорски језик
(Огледи, студије, сусрети. Апологетика црногорског
језика Милорада Никчевића, Осијек)
Црногорски језик
(Језикословне студије Војислава П. Никчевића, Цетиње)
Матерњи језик
(Одлука Савјета за опште образовање и Министарства просвјете и науке Црне Горе да се овим термином
у школама замијени ранији назив предмета Српски
језик и књижевност, са тзв додатним „одредницама“
српски, црногорски, бошњачки, хрватски; уп. код Ј.
Стојановић у књизи Српски језик између истине и
обмане Ј. Стојановић и Д. Бојовић, Београд, 2006: „И
ова одлука је изазвала многе реакције научне и стручне
јавности. Неки од професора српског језика и других
предмета одбили су да изводе наставу у средњим школама због овакве импровизоване, промашене и, у најмању руку, нејасне и нестручне одлуке због чега је 28
професора (27 из Никшића и један из Херцег Новог)
добило отказе и остало без посла. Лингвисти наравно
опет нијесу консултовани (или јесу неки „из позадине“), није консултован, свакако, ни Одсјек за српски
језик и књижевност који школује наставни кадар за
овај предмет (нити је уважено његово мишљење),
непожељно је и одржавање научног скупа на којем би
лингвисти изнијели своје стручно мишљење. Такође
није испоштована ни воља говорника тог истог језика“
(стр. 17); „При крају ове школске године (то је била
2005. година, исто је поновљено и у 2006. години) у
27
ЈЕЗИК
28
2004:
2004:
2004:
2005:
2005:
школама гдје је уведен назив Матерњи језик остављена је празна рубрика па су родитељи након примљеног
свједочанства могли и сами (у тајности!!) да упишу
име „језика“ (или име „одреднице“) за које се сами
опредијеле (при чему су, с обзиром на „демократску
могућност и повјерење“ које им је указано вјероватно
могли и да измисле, или ставе било које име, језика“ /
„одреднице којом је проширен програм“). Осим тога,
родитељи су могли да оставе празно мјесто па се као
„име језика“ „рачунало“ - матерњи“ (стр. 20); уп. у
истој књизи и дио навода Владе ЦГ (9. септембра 2004)
у којем се каже зашто је Уставни суд Црне Горе одбио
жалбу која му је била поднесена у вези са одлуком о
„проглашењу“ матерњег језика као званичног наставног: „Из наведеног недвосмислено произилази: Проширени назив за програм предмета матерњи језик и
књижевност није у колизији са Уставом ЦГ, ... назив
предмета се није мијењао и остаје исти: матерњи језик
и књижевност, назив програма је проширен за одреднице: црногорски, бошњачки, хрватски језик и књижевност... Службени језик у Црној Гори је српски језик,
ијекавског изговора: језичка норма, правопис и граматика српског језика, ијекавског изговора примјењује се
и на остале језичке одреднице у програму и на том
језику се изводи настава у свим школама у Црној
Гори“ (стр.17).)
Црногорски језик
(Штокавски дијасистем - норма и кодификација Војислава П. Никчевића, Цетиње)
Црногорски језик
(Штокавски књижевни језици у породици словенских
језика. Зборник саопштења, Подгорица)
Црногорски језик
(Црногорски језик у новом Уставу Републике Црне
Горе, Зборник саопштења, Подгорица)
Црногорски језик
(Бард црногорског језика, Жарка Л. Ђуровића, Цетиње)
Црногорски језик
(Норма и кодификација црногорског језика. Зборник
радова са међународно научног скупа, Цетиње)
СЛОВО језика српскога
2006:
2006:
2006:
2006:
2006:
Српски језик
(Етимолошки речник српског језика САНУ, св. 2: аутори М. Бјелетић, Ј. Влајић - Поповић, М. Вучковић, М.
Ђокић, А. Лома, С. Петровић; сарадници: В. Станишић, Ј. Јанковић; уредник А. Лома, Београд)
Црногорски језик
(Текућа црногорска историографија и повијесна лексикографија, Зборник радова са међународног научног
скупа, Цетиње)
Српски језик
(Српски језику нормативном огледалу. 50 одлука Одбора за стандардизацију српског језик, приредили Бранислав Брборић, Јован Вуксановић и Радојко Гачевић,
Београд)
Српски језик
(Семантичко-деривациони речник, св. 2: Човек-унутрашњи органи и ткива. психофизиолошка стања и радње,
психофизичке особине. средство; редактори Даринка
Гортан - Премк, Вера Васић и Рајна Драгићевић, Нови
Сад)
Црногорски књижевнојезички израз
(Историја црногорског књижевнојезичког израза Бранислава Остојића, Подгорица; ту стоји у закључку (стр.
345-346) и сљедеће: „Црногорски књижевнојезички
израз не поклапа се... у потпуности ни са једном од
двају поларизованих варијанти (источном и западном)
српскохрватског књижевног језика. У Црној Гори господари ијекавица која је знатно еволуирала од , класичне Вукове ијекавштине“ за разлику од хрватске стандардне ијекавице која је остала у оквирима Вукових
правила и источне варијанте гдје је у употреби екавица, мада у лексици гдје се налазе вјеродостојна обавјештења о црногорском књижевнојезичком изразу и
неким другим диференцијалним формама има више
елемената источне варијанте. Домашај ових разлика у
црногорском књижевнојезичком изразу данас у односу
на српскохрватски језик, посебно његову источну
варијанту, односно српски стандардни језик није велики. Оне се углавном тичу појединости у вези са усамљеним ријечима и групама ријечи, или су пак у питању
особине које се не јављају доследно ни у једном књи-
29
ЈЕЗИК
30
2006:
2006:
2007:
2007:
2007:
жевнојезичком узусу српскохрватског књижевног језика. При томе, када су у питању фонолошко-фонетске
промјене - најновије јотовање, супституција старога
гласа јата (посебно послије р и л и сл.), стање у црногорском књижевнојезичком изразу представља иновацију, а они у српскохрватском, односно српском језику
архаизам. Аргументи за лингвистичко разбијање српскохрватског језика су неодрживи, као што су неодрживи и аргументи који би историјски настале разлике
жељели избрисати. Прави лингвисти на различитости
гледају као на богатство а не као на проклетство.“)
Црногорски језик
Језичке и књижевне теме Војислава П. Никчевића,
Цетиње)
Српски језик
(Српски језик између истине и обмане. (Социо) литвистичка анализа стања у Црној Гори Јелице Стојановић
н Драге Бојовић, Београд)
Српски језик
(Речник српског језика Матице Српске, ур. Мирослав
Николић)
Црногорски језик
Језик непребол Аднана Чиргића, Цетиње)
Црногорски језик, те: српски, хрватски, босански,
албански Устав независне Црне Горе; усвојен 22. октобра 2007; текст Устава гласи: „Службени језик у Црној
Гори је црногорски. У службеној употреби су српски,
хрватски, босански и албански“.)
В. „ЗАВРШНА“ ИЛИ „ШТАСАД“ - СЛИКА
В. 1.
Ништитељи српског језика крећу од ничега ка ничему.
То је језик без граматике н речника, а није уписан ни у регистар постојећих, што је такође у складу с брисањем идентитета
Црне Горе. Нови црногорски Устав направљен је искључиво
да би се из њега одстранио српски језик, као службени и
избрисало име православне хришћанске цркве.
СЛОВО језика српскога
Тиме је на најдословнији начин извршено брисање историјског идентитета Црне Горе. То што од почетка говоре да
језик није лингвистичко, већ политичко питање. најбоље сведочи да из најприземнијих политичких разлога избришу име
језика на коме је у Црној Гори све написано, а то је оно по
чему се она препознаје међу народима и државама кроз векове.
(Будимир Дубак, бивши министар просвјсте и науке Црне Горе,
Глас јавности online, 1. новембар 2007)
В. 2.
Књижевни језик у Црној Гори је српски и он је у службеној употреби, напросто, јер други није направљен, није кодификован. У јавној употреби јесте или, наравно, може бити,
матерњи (црногорски) језик као дијалекатски идиом, који
данашњи заговорници све више употребљавају као књижевни,
са свим својим архаизмима и регионализмима. То је онај дијалекастки говор што се, на пример, код нас у Пиви (и шире, све
до Никшића) именује као „по црногорски“ (Говори по црногорски! - каже се за оне који говоре староштокавским говорним
идиомом, сви остали говоре искључиво српски). „По црногорски“ се још не учи у црногорским школама и није кодификован, бар засад.
(Милица Радовић-Тешић, у: Шездесет година Института за
српски језик САНУ, Зборник радова, књ. I, Београд, [почетком децембра] 2007, стр. 423)
В. 3.
Нигдје никада нико такав језик упамтио није, а да га је
језиком звао. Нигдје никада нико ни у уставу није такву одредбу о језику смислио попут ове у Црној Гори, гдје се каже да
је црногорски језик „службени језик“, а да је српски језик у
службеној употреби“. Значи ли то да црногорски као службени
није језик који је у службеној употреби, а да је српски језик
,језик у службеној употреби“. Значи ли то да црногорски као
службени језик није језик који је у службеној употреби, а да
српски језик као језик у службеној употреби није службени
језик у Црној Гори?! Па нек' тако и остане: нека српски остане
језик у службеној употреби, јер се службени језик и одређује
преко службене употребе, а нека „црногорски“ остане службе-
31
32
ЈЕЗИК
ни језик без службене употребе. Јер тако Устав Црне Горе
каже...
Зар се може изучавати нешто што не постоји? Тако нешто
могу смислити очито само Црногорци, који у црногорском
језику виде „царево ново одијело“.
(Др Милош Ковачевић, професор Филолошко-уметничког
факултета у Крагујевцу, према НИН-у бр. 2969 од 22. новембра 2007.
стр. 65)
В. 4.
Студијски програм за српски језик и јужнословенске
књижевности на Филозофском факултету у Никшићу треба
промијенити у катедру за црногорски језик и друге југословенске књижевности...
Име катедре се мора промијенити, јер ако то не буде
дошли бисмо у контрадикцију са државом и нацијом.
(Др Новак Килибарда, пензионисани професор Филозофског
факултета у Никшићу, према Побједи online3. новембра 2007)
В. 5.
Ово што сe дешава са преименовањем катедре у Црној
Гори је потпуна бесмислица, црногорски језик никада неће
бити прихваћен као посебан језик у светским центрима за славистику.
(Др Хенинг Мерк, професор славистикe у Данској, према НИНу бр. 2969 од 22. новeмбра 2007, стр. 65)
В. 6.
На дјелу [су] 'реформаторски' језички подухвати, које
'свијет и вијек' не познаје јeр нико још не зна шта му спремају
као 'црногорски језик'. Углавном, све се базира на фалсификату!
(Др Јелица Стојановић, професорица Филозофског факултет у
Никшићу, према НИН-у бр. 2969 од 22. новембра 2007. стр 65)
В. 7.
После политичке одлуке да се некодификовани и, до
усвајања Устава - непостојећи црногорски језик прогласи службеним језиком, у Црној Гори глас дижу и они који муку муче
са падежима, правилним акцентовањем и изговарањем разних
речи и израза.
СЛОВО језика српскога
Кад их човек опомене да се не говори „хвали“ него фали,
да не може „с колима“ већ колима, да није „инфракт“ него
инфаркт, да је „чак штавише“ плеоназам, да није „индентификовати“, да не може „извинути“ итд., добије веома једноставан
одговор: „Тако је по црногорски“, уз обавезан анкес, пошто је
ту близу говорников луксузни аутомобил: „Извол'те у колима!“
(Милан Вујовић, Политика online, 4. децембра 2007)
В. 8.
У низу посебности на којима инсистира Црна Гора, на
ред је дошао и језик, мада још нико не зна како ће се тај вештачки подухват извести...
У држави гдје су у службеној употреби четири језика, тај
пети, примарни, службени црногорски, још се нема одакле
изучавати! Просто црногорски је још неупотребљив јер нема
правописа, рјечника, није стандардизован што је вјероватно
остављено у аманет Матици црногорској, Институту за црногорски језик и језикословље „Војислав Никчевић“, Црногорском ПЕН центру, ДАН-у и осталим невладиним организацијама које су радиле на његовом (по)рађању.
(Татјана Николић, НИН број 2969 од 22. новембра 2007, стр. 65)
В. 9.
Уставно именовање језика црногорским не подразумева
стварање новог језика, него озваничење нове норме и стандарда који ће се базирати на опште-црногорским особинама. Као
што је хрватски, српски и босански стандард уважио сопствене језичке особине, тако ће се и у црногорском стандарду
озваничити маркантна црногорска језичка обележја.
(Аднан Чиргић, директор Института за црногорски језик и језикословље „Војислав П. Никчевић“ ДАНУ, према Политици online, 4.
децембра 2007).
В. 10.
Српски језик је, независно од уставних намештаљки, био
и остао суштина духовног бића Црне Горе и Црногораца. Све
што се радило око преименовања класична је монтажа, којом
би наводно требало да се подигне достојанство нас Црногораца и на тај начин укаже да смо све време говорили погрешним
језиком.
33
34
(Др Драган Копривица. професор Филозофског факултета у
Никшићу, Политика online. 4. децембра 2007)
ЈЕЗИК
В. 11.
Како црногорски језик баштини стопедестогодишњу традицију стандардног српскохрватског језика, чија је стандардизација започела још у XIX вијеку, при нормирању црногорског
треба радити само реконструкцију или преправљање норме. То
значи да не треба мијењати основицу коју чине новији штокавски говори сјеверозападне Црне Горе, који су, уосталом,
основица заједничког језика од Бечког књижевног договора
(1850. године).
(Проф. др. Рајка Глушица, проректорица Универзитета Црне
Горе. према Побједи из Интернета, 19. новембра 2007)
В. 12.
Нова црногорска стандарднојезичка норма мора обухватити све језичке облике који су у општој употреби у Црној
Гори. Као што су Босна и Херцеговина, Хрватска и Србија у
своје стандарде уградиле њихове типичне језичке особине тако и Црна Гора мора уважити своја језичка обиљежја не
обазирући се на оно што постоји ван њених државних граница...
Стога није ријеч о прихватању нових фонема које су овдје
у употреби него што се језик почео стандардизовати и који
представљају наше маркантно савремено језичко обиљежје.
Они као такви природно морају бити дио стандарда. Ти фонеми су и досад имали своје графеме (слова) које су употребљавали проучаваоци црногорских говора и црногорскога језика,
без обзира на то како су они тај језик именовали...
Природно да они који тај језик негирају (и послије уставног признања) не могу бити укључени у процес о коме је
ријеч. Такође, природно је да Матица црногорска и Институт
за црногорски језик и језикословље „Војислав П. Никчевић“
буду координатори у том процесу јер је ријеч о институцијама
које су дале највећи допринос на том пољу. Због тога су
Матица црногорска и Институт за црногорски језик и језикословље оформили Одбор за стандардизацију и Правописну
комисију и већ приступили изради новога црногорског правописа, који ће својом садржином бити прихватљив за све црногорске институције и већину медија, а о његовом прихватању
СЛОВО језика српскога
у службеној комуникацији одлучиће на крају држава односно
Савјет за опште образовање и Министарство просвјете.
(Др Аднан Чигрић, директор Института за језик и језикословље
„Војислав П. Никчевић“ ДАНУ, према Побједи из Интернета, 19.
новембра 2007)
В. 13.
(Утврђивање правила црногорског језика) није тежак
посао јер смо имали норму бившег српскохрватског језика. Ту
норму треба дорадити у неким стварима које су се промијениле током протеклих пет деценија, колико има од када је та
норма настала. За то постоје и лингвистички разлози, које сваки лаик може да види. Они постоје у специфичним карактеристикама говора у Црној Гори који га разликују од остале три
варијанте - српског, хрватског и босанског, односно бошњачког.
- Узмимо, на примјер, ријеч дјед. Нико у Црној Гори не
каже дједе, него ђеде. То су те специфичности и варијанте које
не постоје у садашњој норми, а које би требале да се нађу у
новој...
Оно што никако не би требало радити јесте ући у архаизацију језика. Нема никакве потребе уводити ријечи које су
изашле из језика, јер и језик се, у складу са временом и околностима мијења и осавремењава. Што се тиче предлога за увођење три нове фонеме, сматрам да то није оправдано. Прво
због тога што не мора сваки локализам бити унијет у стандард.
Осим тога, учесталост тих фонема је толико мала да њихово
уношење у језик, чак и на основу тога, није оправдано. Мислим да је 30 слова које имамо сасвим довољно и да са њима
можемо да изразимо све оно што смо и до сада изражавали.
(Др Игор Лакић, декан Института за стране језике у Подгорици; према Побједи из Интернета, 19. новембра 2007)
В. 14.
Стандардизацију црногорског језика требало би повјерити
одбору који би био формиран уредбом Владе. То тијело, које
би било међународног карактера, сачињавали би угледни слависти, односно стручњаци са реномираним научним биографијама, а који би се прихватили тог посла. Ово је моје лично
мишљење. На нивоу Владе Црне Горе још није разговарано о
35
ЈЕЗИК
36
начину на који треба одрадити овај посао и доћи до правописа
црногорског језика, граматике и рјечника, али нема сумње да
је ово посао који нам предстоји...
Одбор би... требало формирати уз консултацију релевантних институција и удружења, видјети кога они предлажу, на
основу чега би Министарство просвјете и науке предложило
Влади састав тијела, дефинисало што је његов задатак и прецизирало рокове у којима тај посао треба да буде завршен.
Одбор би требало да формира комисије, посебно комисију за
граматику, посебно за правопис и за рјечник.
У овом тренутку... заобишао бих неке постојеће институције из чисто практичних разлога, а и неких историјских.
Један од практичних разлога јесте да Одбор треба да буде
формиран од чланова који немају дилему да ли је потребна
стандардизација црногорског језика.
(Проф. др Слободан Бацковић, министар просвјете и науке
Црне Горе, према Побједи из Интернета, 19. новембар 2007)
(Екран искључен 15. децембра 2007)
(Пренесено из: Српски језик 13/1-2. година ХШ, Београд 2008)
СЛОВО језика српскога
Радомир БАТУРАН (Торонто)
СРПСКО ПИСМО КОД МЛАДИХ
У ДИЈАСПОРИ?
Језик је ритам душе, а игра ритам тела
Променом ритма једног или другог дела битија човековог, неминовно се мења и само битије и битaк човеков.
Променом ритма тела, тело се развија и расте или закржљава и
усахне. Променом ритма душе, душа се радује и весели, или
се разболи.
Кроз језик све иде: и вера, и култура, и наука…
Зато је веома битно за сваки народ у каквом су му стању језик,
писмо и књига. Отуда су кроз историју велики народи и моћне
дражаве у континуитету бринули о свом језику па су њихови
језици, писма и књиге данас прекрили човечанство. Илустративни су примери стања језика и људских душа у Северној
Америци, од не тако давног откривања овог континента па до
данас, и у српским земљама, од њиховог оснивања у средњем
веку, преко полумиленијумског ропства, до данашњег черечења и српских земаља и српског језика, писма и књиге. О узроцима и последицама унишавања и народа и њихових језика
немамо времена да расправљамо у овом излагању иако су и
једни и други више него очигледни и на ”дивљем Западу” и на
још увек ”митском Балкану”. Задржаћемо се, само на тренутак, на бихевиористичкој теорији, насталој из реалне и нужне
потребе у Америци.
Северну Америку у 16. веку почињу да насељавају
емигранти из Европе и Азије, а касније из читавог света.
Огромна већина аутохтоног народа на том континенту, тзв.
37
ЈЕЗИК
38
Индијанаца, најбруталније је уништена, а преживели сатерана
у резервате. Следствено томе њихови стари језици, писма и
традиције такође су уништени, а нови се нису могли тако лако
и брзо накалемити и успоставити. И дошло је до менталних
проблема и код поробљених старседелаца и код имиграната са
других континената којима је наметнут колонијални језик. То
су били јаки и природни и друштвени мотиви и узроци да се у
Северној Америци развије нова научна теорија у психологији
личности, тзв. бихевиоризам који је научно установио да је
језичка матрица генетски кодирана и да се она не може без
менталних проблема променити у првој и другој генерацији
поробљених људи и придошлица. Тек у трећој генерацији
језичка матрица припадника другог језика замењује се без
менталних проблема личности. Отуда се створио утисак да
сваки Американац има потребу за психијатром баш као и за
лекаром опште праксе.
Српски језик - јуче, данас, сутра
Поред ових генералних проблема с језицима у свету, Срби
имају још три додатна:
Први, специфичан српски проблем јесте столећима, а
нарочито у последњих 150 година, черечење српског језика и
писма. Живећи под три сасвим различита царства пола миленијума (Млетачког, Аустро-Угарског и Турског), на судару
две оштро супротстављене хришћанске фракције (католичке и
православне), на раскршћу трију светских религија (хришћанства, ислама и нешто даље будизма), трију раса (беле, црне и
жуте), две глобалне филозофије, економије, војна савеза и
цивилизације (Истока и Запада) черечени су и српске земље, и
српски народ, и српски језик, а потирани српско писмо и српске књиге њиме писане. Све квинслиншке српске заједнице и
све преверене верске скупине српског народа (покатоличене и
поисламљене) примивши веру окупатора односиле су му,
поред српских земаља (Рашке – противно српском бићу проглашаване онда и сада Санџаком – Косова и Метохије и Книнске Крајине –отетих онда и сада - Дукље, Захумља, Босне,
Далмације, Славоније…), односиле су, труниле и преименовале српски језик који од тада пишу туђим писмом. Када је
њиховим интересима одговарало, западни поробљивачи отва-
СЛОВО језика српскога
рали су школе у поробљеним српским земљама, поред оних
државних на немачком језику, и ”народне школе на народном
језику” (ни за живу главу нису их називали српским ни на
језику српском), али ”обавезно на латиничном писму јер су се
тако договорили ћесар и папа да што дубље продру у Србију и
Бугарску” и потпомогну конкордате који су основани још у 13.
веку за унијаћење ових словенских народа, по записнику аустроугарске Земаљске Скупштине у Сарајеву и сведочењу
Јосипа Франка, оснивача усташке странке Хрвата (Извор:
Предраг Драгић Кијук, Уметност и зло, Српска књига, Рума,
2005). Турци, за свих 4-5 векова нису отворили ни једну српску школу у окупираним српским земљама.
Шта је важније: језик или фолклор?
Други, претежно српски проблем у дијаспори, јесте
заблуда да њихови млади нараштаји, појачаним упражњавањем фолклорних игара, могу очувати језик, културу и традицију. Заблуда је то баш због оне суштаствене истине да је језик
ритам душе, а игра ритам тела. И да је душа претежнија од
тела. Фолклор сваког народа јесте базични део културе тог
народа. Значи, није једини, а поготово није ни највиши ни
најзначајнији. Здрава национална култура има у својим темељима здравље народног стваралаштва. Али, ако фолклор
потисне и замени све остале развијеније слојеве националне
културе тог народа и у савраменом добу (књижевност, позориште, музику, сликарство, вајарство, архитектуру и филм),
онда се више не може говорити о здравом развоју ни нације ни
њене културе. Одувек је познато да најпримитивнија племена
имају најбољи фолклор. Познато је и да Јевреји нису имали
преко хиљаду година своју државу, али да су у својим породицама, синагогама и приватним школама свакодневно неговали
свој језик, писмо и књигу. Није познато да овај витални народ
претерано поклања пажњу свом фолклору. Јевреји нису престали да брину о својим школама језика и писма у дијаспори ни
онда кад су добили своју националну државу. Зато су им, и
онда и сада, и језик и писмо и традиција и култура и породица,
и економија најочуванији у дијаспори од свих осталих емигрантских заједница. Данас у Торонту ни 5% српске деце не
похађа једном недељно часове српског језика, а 90% јеврејске
деце три пута недељно иде на часове јеврејског језика. Зато
39
ЈЕЗИК
40
јеврејске заједнице у дијаспори не препознајемо по бројним
фолклорним друштвима, него по бројним јеврејским школама.
Срби у Торонту имају туце фолклорних друштава, а ниједну
српску школу, сем патуљастих одељења по канадским школама и приватним кућама. У два велика српска фолклорна друштва у Торонту упише се и преко 500 деце и омладине, а у одељенца српског језика ни по 25 ученика колико захтевају
канадске школске власти да би платиле учитеље и наставна
средства за функционисање тих одељења.
Преименовања српског језика
Трећи, додатни проблем српског народа и његовог
језика и писма и свега што је на њима створено јесте незапамћена сатанизација српског народа и свега што је његово приликом планског и унапред организованог изазивања грађанских ратова од стране великих сила и под њиховим топовима и
бомбама два насилна формирања и два насилна растурања
бивших Југославија, при чему су грађани српских земаља и
њехов језик, писмо и књига, њихова економија и култура били
„колетерална штета”. У последњем грађанском рату, од бивше
Југославије створено је 7 квази-држава по мери нових колонизатора. Из њих пет протерани су Срби у „европску Србију” и
”босанскохерцеговачки ентитет Републику Српску”. Српски
језик је рашчеречен на четири политичка језика: бошњачки,
хрватски, црногорски и, унакажени, још увек српски. Једанаестовековно српско ћирилично писмо замењено је у свим тим
квази-државама аустроугарском латиницом.
И како сада обновити српски језик и писмо код младих
у дијаспори? Тешко, али и могуће ако поново успоставимо
духовно јединство Срба, ма где они живели, бар око проблема
језика. Донесимо на конференцији младих српских лидера у
Торонту Декларацију о обнављању српског језика и писма код
младих у дијаспори. Замолимо у тој декларацији да истовремено искораче према младима три најважније активистичке снаге
у српском народу: родитељи, Српска Православна Црква и
државе Србија и Република Српска.
СЛОВО језика српскога
Расејање, Црква и Држава – уједињени у очувању
српског језика
Прво ћемо се обратити родитељима и свим грађанима
дијаспоре и матице чији је први језик српски и замолити их да
присуствују предавањима на ову тему у својим срединама која
ће организовати млади српски лидери. Та предавања морају
бити научна, поткрепљена документима. Њима ћемо покушати
разбити све заблуде и политичко фризирање српског језика,
наметање му двоазбучја и четири имена, опет из политичких, а
не из лингвистичких разлога. Надамо се да ће родитељи на
тим предавањима препознати замке идеолошке свести о наднацији, наднационалном језику и двоазбучном писму.
Очекивати је да ће се родитељи, ради сигурније будућности своје деце, ослободити идеолошке југословенске свести
и вербалног српства, а све своје умне и материјалне снаге
усмерити на отварање школа српског језика и спортских и
културолошких кампова на српском језику за своју децу и
омладину.
Истовремено ћемо се обратити и СПЦ, као институцији традиционалног поверења Срба. Пошто се у српским црквама и манастирима у дијаспори највише Срба окупља, а располажу и са највише простора који је српски народ градио,
замолићемо их да плански, организовано и пијететно отварају
школе српског језика и културе у својим просторијама, а на
својим имањима кампове за децу и омладину. У овој декларацији посебно се обраћамо Његовој светости патријарху Иринеју и Светом Синоду с молбом да на једној од својих наредних
седница расправљају о обнављању српског језика и писма код
младих у дијаспори и да сви свештеници и владике у дијаспори у својим парохијама и епархијама предузму све што могу
како би школе и кампови српског језика и културе радили
активно, редовно и савремено. Веома важне, активистичке
моћне снаге овог пројеката јесу српске државе Србија и Република Српска којима се обраћамо овом резолуцијом и молимо
њихове председнике, председнике скупштина и влада и министре дијаспоре, омладине, спорта, просвете и културе да и ово
питање разматрају на својим седницама и скупштинама и
донесу одлуке да већину средстава која су у досадашњој прак-
41
ЈЕЗИК
42
си намењивали дијаспори свог народа од сада усмеравају за
отварање школа и кампова српског језика и културе при црквама у дијаспори и тако омогуће њихов редован и трајан рад
како би оне могле плаћати наставнике, закупе учионица,
опремање и одржавање тих учионица, набавку уџбеника и
наставних средстава. Тиме би српске државе помогле својим
грађанима у дијаспори, генерацијама које долазе и новим српским лидерима, али и црквеношколским општинама да трајно
одржавају школе српског језика, чисте их, греју, осветљавају и
осавремењавају.
Ако бар у овоме троструком искораку активистичких
снага српског народа: родитеља, цркве и државе обновимо и
објединимо духовно и материјално јединство око свог потомства да остане у својој нацији, језику и култури, обновићемо и
српски језик и писмо код младих у дијаспори.
СЛОВО језика српскога
Ранко ПАВЛОВИЋ
БЕЗОЧНО МЕШЕТАРЕЊЕ
ЈЕЗИЧКИХ АЛХЕМИЧАРА
Сарајевски алхемичари толико су се извјештили у
језичком миксању у неодгонетљивом босанском караказану,
као да су изишли из Коељове књижевне радионице. Док трепнеш, већ си преведен из једног у други језик; заноћиш у једној,
пробудиш се у другој књижевности.
Оно за што је некада преводиоцима требало безброј
бесаних ноћи, „језичко–берзански мешетари“ Националне и
универзитетске библиотеке Босне и Херцеговине, претварајући програм каталога Кооперативног онлајн библиографског
система и сервиса (Cobiss) у ћурак који изврћу наопако, учине
очас, као да журно преврћу прочитан лист књиге не би ли им
се што прије на сљедећој страници отворио наставак узбудљиве мисли.
Залуд је Петар Кочић Бењамину Калају и са говорнице
тадашњег Босанског сабора упућивао оштре критике поводом
његовог, на пропаст осуђеног, покушаја да за аустроугарске
владавине овом „ни Давидовом, ни царском, ни спа`ијском
земљом“ уведе босански језик, залуд су се Иво Андрић и
Меша Селимовић за живота прецизно изјаснили којој књижевности припадају; њихова дјела сарајевски библиотекари,
уплићући их у мрежу Cobiss–а и испирајући их кроз замке тог
система, сврстали су у босанску књижевност. Зашто? Једноставно зато што су они – гле чуда! – писали босанским језиком.
Кад су њих, а с њима и Алексу Шантића, Јована Дучића и Бранка Ћопића, на примјер, тако класификовали и „каталогизовали“, онда се не треба чудити што то чине и с нашим
савременицима, српским и хрватским писцима у Босни и Хер-
43
ЈЕЗИК
44
цеговини који пишу, по Уставу им загарантованим, српским и
хрватским језиком. Нека они то тако чине – као да им поручују безочни језички алхемичари – код куће и за своју душу, а
они ће их, ко зна зашто и с којим правом, „превести“ на босански! Јер – тешко је наћи друго објашњење и „оправдање“ – од
недавно имамо босански језик (мада би било много природније да се он зове бошњачки, по народу који њим говори), па
зашто да се у Босни пише неким другим?!
Тако се и аутору ових редака, који за себе мисли да је
српски писац у Босни и Херцеговини, догодило да – неук и
наиван, какав је досад био – одједном спозна да је, примјера
ради, његова пјесничка збирка „Срж“, објављена у Београду,
ћириличним писмом, написана босанским језиком и да је,
сљедствено томе, обогатила босанску књижевност.
Да је то случај само с њим и једном његовом књигом,
ни пола јада. Али, тешко је наћи српског и хрватског писца у
БиХ који, послије миксања у алхемичарској мијешалици сарајских библиотекара, није прешао језичку модру ријеку и нашао
се у другим језичким водама.
Није ли то покушај својеврсног, ником потребног,
бошњачења?
Босанским језиком говоре Бошњаци, бар тако би требало да буде, па „превођење“ српског и хрватског на босански
јесте својеврстан покушај који не треба посебно тумачити и
објашњавати.
Од покушаја језичког унифицирања до давно на
пропаст осуђеног покушаја стварања једне нације, сасвим
је мали корак. Ако га, уопште, има.
ЈЕЗИК И ПАМЋЕЊЕ
СЛОВО језика српскога
ЈЕЗИК
И ПАМЋЕЊЕ
Милован ДАНОЈЛИЋ:
Положај песника
45
ЈЕЗИК И ПАМЋЕЊЕ
46
СЛОВО језика српскога
Милован ДАНОЈЛИЋ
ПОЛОЖАЈ ПЕСНИКА
Захваљујући на признању којим сте почаствовали мене
и моје дело, помишљам на бројне, превасходно мртве песнике
којима би Жичка хрисовуља више пристајала него мени. Овом
повељом су, пре седам столећа, додељивани дарови манастирима; њоме су утврђивана права и дужности како духовних
лица, тако и световног окружења појединих манастира. Колико је безимених летописаца провело век у слабо осветљеним
ћелијама, преписујући и тумачећи света завештања, и дописујући, успут, понеку забелешку о невеселим приликама у свету.
А прилике су одувек биле невеселе, и многима се чинило да
ће, колико сутра, почети смак света. Међу онима које је ово
признање заобишло – јер га у прошлом веку није било – на
првом месту стоји владика црногорски и пустињак цетињски,
монах на положају световног владара: он је, у овом часу, најживљи и најактуелнији наш песник! У Горском вијенцу и у
Шћепану Малом готово да нема ситуације коју сада, на почетку трећег миленијума, у Србији, око себе не препознајемо.
Њихову актуелност потврђује и чињеница да их, последњих
година, тзв. реформатори покушавају одстранити из школског
програма, или их предочити у ублаженом, прочишћеном облику. Они то свакако не чине због погрешног представљања
историјских собитија с краја XVII и XVIII века, већ због непријатних аналогија што им се, у овом тренутку, неодољиво
намећу. Најјача, и најпознатија места из тих спевова болно су
применљива на наш садашњи положај; цео наш животни простор обухваћен је орловски продорним погледом, са највишег
врха наше Спарте:
Земља мала, одсвуд стијешњена,
с муком један у њој опстат може
какве силе пут ње зијевају;
за двострукост ни мислит не треба.
47
ЈЕЗИК И ПАМЋЕЊЕ
48
Тим разјапљеним чељустима, са седиштем у Скадру и
у Травнику, у Бечу и у Стамболу, у новије време се придружила једна још опаснија неман, решена, а и кадра, да опусти
земљу свуколику; оновремени наши непријатељи, побеђени у
балканским и у светским ратовима, добили су, на крају ХХ
века, прекоокеанске покровитеље. Није потребна нарочито
развијена моћ асоцирања и откључавања алузија да се докучи
коме су, данас, упућени ови стихови:
Куго људска, да те Бог убије!
Ала ти је мало пô свијета
те си својом злошћу отровала,
но си отров адске своје душе
и на овај камен избљувала.
Ни мамац, на који се лове душе и савести, није се суштински променио. У потрошачком друштву понуда је још
шаренија и примамљивија:
Па им поче демонски месија
лажне вјере пружат посластице.
Мешетари срећне будућности са свих страна нам нуде
своје шарене лаже, под условом да се одрекнемо себе. „Хватају се убоги пријеваром коју измишљају безбожници”, како је
речено у Псалмима (10, 2).
Ако се око нас ништа битно није променило, није ни у
нама; наш удео у растурању заједничке куће проклето је исти.
Променила су се имена разбијача јединства па их, по нахођењу, можемо уписивати у црну књигу наше срамоте:
Великаши, проклете им душе,
на комате раздробише царство,
српске силе грдно сатријеше;
великаши, траг им се утр’о,
распре сјеме посијаше грко,
те с њим племе српско отроваше.
Тај отров се, одувек, брзо и лако ширио кроз наш организам.
Слушајући и гледајући расправе које се воде у телевизијским студијима, колико смо већ пута препознали гласноговорника који је
СЛОВО језика српскога
заробио себе у туђина…
Од њега је зазирао и ловћенски бард:
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ко на гори листа,
но се бојим од зла домаћега…
а Владика Данило, у једном часу, као да правда нагодбе и компромисе што их, и данас, најбољи између нас понекад
чине:
Зло се трпи од страха горега.
Ко се топи хвата се за пјену;
над главом се надодају руке!
Он ће до последњег часа тражити меру и миран пут за
разрешење сукоба, настојећи да ублажи кривицу преверитеља
и издајника:
Да, нијесу ни криви толико;
премами их невјера на вјеру,
улови их у мрежу ђавољу.
Што је човјек? Кâ слабо живинче!
Мед за уста и хладна приоња,
а камоли млада и ватрена!
Слатка мâма, но би на удицу:
„Пиј шербета из чаше свечеве,
ал сјекиру чекај међу уши!”
Страх животу каља образ често,
слабостма смо земљи привезани,
ништава је, него тврда веза.
У свату-Црногорцу који шенлучи с потурицама и учествује у њиховом слављу, а истовремено супротставља Краљевића Марка, нагнутог делију, „њиховоме” Алији Ђерзелезу,
Песник је насликао нашег кафанског националисту, јаког на
речима, а спремног на свакојаке труле уступке:
Бадава се инате с Турцима,
кад им лижу, кâ пашчад, сахане.
49
50
ЈЕЗИК И ПАМЋЕЊЕ
Драшко у Млецима први је искусио озбиљност обећања којима наше вође још увек наседају:
Обећа ми и што му не исках.
И помислих кад од њега пођох:
благо мени јутрос и довијек (…)
Кад послијед, све оно излиња,
кâ да ништа ни зборено није.
И посад му не бих вјеровао
млијеко је да рече бијело.
Из светских центара моћи свакодневно се емитују поруке које су варијације прекора што га главарима упућује
Мустај-кадија:
Мало људство, куд си засљепило?
Не познајеш чистог раја сласти,
а бориш се с Богом и с људима,
без надања живиш и умиреш.
Чистог раја сласти, то су данас дивоте потрошачке
цивилизације, и обећање да ћемо се, будемо ли добри и покорни, једног дана приближити трпези за којом уживају наши
добротвори и саветодавци. Војвода Драшко нема најбоље
мишљење о њиховој мудрости и интелигенцији:
Богатијех бјеше поголемо;
од богатства бјеху полудели,
ђетињаху исто као бебе,
чиме се може објаснити и степен незналаштва при
недавном мешању у наше послове.
И ова слика верно приказује наш положај у последњој
деценији ХХ века; тај се положај само наоко побољшао:
Вражја сила одсвуд оклопила.
Да је игде брата у свијету
да пожели, кâ да би помогâ.
Паметарима који боље од нас знају како да се, по највишим стандардима, разреше вековне балканске невоље, Кнез
Роган одбрусује:
СЛОВО језика српскога
А мудар си и књижевник, кажу.
Учио си књигу у Цариград,
на некакву ћабу притврдио.
Али ти се јошт хоће памети –
потежа је ова наша школа,
док Владика Данило, на један ондашњи ултиматум,
одговара опоменом која је, и сада, у пуној важности:
Коме закон лежи у топузу
трагови му смрде нечовјештвом.
Није ли то смрад ослабљеног уранијума, који је допро
до свакога од нас?
Именован је и наш најтежи, најружнији сан, који нас
прогони и ноћу, и дању:
О Косово, грдно судилиште,
насред тебе Содом запушио!
Све је нашем највећем песнику још онда било јасно, а
ствари су се данас разјасниле и онима који су дуго држали
главу у песку. Свима, осим онима који воле лаж и живе од
лова у мутној води.
И то је прва погодба нашег отрежњења и преображења: пуно разумевање онога што нам се у последњих петнаестак година дешавало; за то разматрање довољно је коришћење
здравог разума. Вечни кнез и владика наших песника ту је, да
нам пружи подстицај и помоћ. Коначно излазимо из детињства, из несвести и нејасноће. Прегледност и провидност, које
су се откриле нашем очињем виду, прилично су непријатне и
обесхрабрујуће. Изронивши из мрака, навикавамо се на оштру,
болну зимску светлост. Што рече Еклезијаста: нису нам ове
године миле. Лакше је било у полумраку, са варкама и самообманама. Људски род тешко подноси превелику дозу стварности, стих је песника кога смо пре равно педесет година, у
време кад сам објавио прве гимназијске стихове – страсно
откривали. Главнину животног века најчешће смо трошили
како нисмо хтели, како је било по вољи јачима, а сад смо одговорни за оно што смо чинили и, још више, за оно што нисмо
чинили. У довршеном, и у пропуштеном, ништа се накнадно
51
ЈЕЗИК И ПАМЋЕЊЕ
52
не да поправити. Околности су се превише поигравале са
нама, а ми смо на њих премало утицали.
Прибирамо се у похараном окружењу, на јаловој чистини, у вишеструко осиромашеној земљи, без живородне тајне, без тајне у којој је снага опстајања. Наши измишљени пријатељи окретоше нам леђа у најтежем часу, што је можда и
добро: више се нећемо ослањати на трулу даску. Кућни простор се осуо и стеснио, сатерани смо у обор некадашњег пашалука, а и нас, живих, у том је обору све мање. Привредна делатност је замрла, тргујемо светским бофлом и оним што нисмо
сами произвели; књиге, које по навици такорећи, пишемо и
објављујемо, штампају се у тиражу од 300 до 500 примерака,
колико у време Доситеја и Вука. Програмирано и наметнуто
споља, сиромаштво се на нашем тлу примило у традицији која
нам није блиска и позната, онако како се укоренило у земљама
Трећег света. Дошло је до вишестраног осиромашења, појаве
су се ружно пројасниле, тежње разголитиле, показале су се
тешкоће и празнине којих раније нисмо били свесни. Сад смо
у истини, а она је болна, али и окрепљујућа. Лак и угодан
живот залечује многе метафизичке патње, док их несташица
пооштрава. Наши су преци често живели у природној оскудици и богомданој немаштини; сиромаштво као казну досуђену
из великосветских центара моћи они нису познавали. Ни у
највећој немаштини нису се осећали голаћима и убогима. У
протеклих педесетак година, почели су се навикавати на погодности и достигнућа богатог, развијеног света, а да их нису
суштински и трајно освојили, па нам је нагло завртање славине утолико теже пало. Главни извозни производ, стратешки
положај, изгубио је цену на светском тржишту; за такво стање,
као ни за распад државе, нисмо се спремали.
Све вам је ово познато као и мени, па и ближе и познатије него мени; нема потребе да вас на ове истине подсећа
један у свет одлутали песник. Он, као честица која се, и по
страни, покорава законима своје галаксије, живо и дубоко осећа кретање масе од које се удаљио. Стиснутих зуба, кријемо
безнађе; жудимо за изласком у живот, за препородом, а он
тече тако мучно и споро; понекад се чини да још није почео.
Кажу нам да смо у транзицији, дакле, у једном процесу без
јасно утврђеног почетка и краја, са прешироким и свеобухватним циљем. У оваквим, прелазним, лоше омеђеним раздобљима, у међувремену и међупростору, у проређеном ваздуху,
СЛОВО језика српскога
ствари немају пуну тежину, дисање је отежано, лако се одајемо црној забави јадиковања. И ту, још једном, имамо недостижни образац у монолозима Игумана Стефана и Владике Данила…
Шта може песник у оваквом, оскудном времену, и у
осиромашеном, збуњеном племену?
Може врло мало, и врло много. Већ и само одржавање
језика у делотворном стању његов је незаменљив допринос
духовном здрављу заједнице. Предвођен маштом, играчицом
на конопцу у служби слободе, може да отвара видике преко
којих су навика и свакидашњица бациле непрозирну завесу. И
може да одржава пламичак историјског сећања, које и само
тиња у предворју имагинације. Његово је да, у суочавању са
познатим и датим, открива клице неочекиваних могућности
живљења и мишљења; да, по савету Бодлеровом, рони на дно
непознатог, како би, тамо, пронашао ново. Он ради за наду и
онда кад слабо верује у њу. Нада је све што нам је остало, она
је безмерна. Расправљајући о међусобном условљавању вере и
наде, Тома Аквински се позива на један став из Посланице
Јеврејима Апостола Павла: Fides est substantia rerum sperandarum. Вук то место даје као Вјера је тврдо чекање онога чему се
надамо. Од тврдоће нашег чекања, од силине усредсређења,
зависи хоће ли једног дана доћи то што нам се понекад чини
немогуће.
Нужно је, крај овог старог огњишта хришћанске цивилизације именом Жича, рећи да је порекло Поезије и духовности заједничко: темељна књига наше вере сачињена је у версетима. Она нам је дала Реч која двадесет векова одјекује у духу
и у слуху. Остаје оно што је записано; због тога се и Матеја
цариник латио пера. Изговорено се разлеће, попут мушица, у
недођију. У оно време, баш као и данас, постојали су овлашћени писци, тумачи и браниоци владајућих догми, фарисеји и
скрибенти, писци политички исправних уводника, такорећи,
док су на другој страни капали и окапали истинотражитељи.
Они, који су у поседу једне, беспоговорне, званичне истине,
упорно нас, кроз целу историју, саветују да будемо реални, да
погнемо шије, да се покоримо пред јачим. Наш први и највећи
песник није прихватао такву реалност; и нада има своју реалност: призивајући је, она је чини могућом.
53
ЈЕЗИК И ПАМЋЕЊЕ
54
Нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може, –
нек ад прождре, покоси сатана!
Песник се може уморити, може запасти у очајање и
безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у
коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и
кад голорук излази у арену. Сви окупатори, по обављеном
послу, проповедају рад и ред, мир и прихватање свршеног
чина, толеранцију и нормализацију. Тај је мир, знамо, помирење са њиховим господарењем, са поразом, са понижењем.
Трпељивошћу покорених, насиље се учвршћује; онај, који је
покушао да се брани, изводи се на суд за ратне злочине; хајдук
робља везанога суди хајдуку који му је пружио отпор. Наша је
традиција поема немирења, нетолеранције према злу. Нема
данас ни једног српског песника који се помирио са злом, иако
се оно, поново, позива на историјску нужност. Припузе и
лижисахани – ликујући над колективном несрећом – објашњавају наш пораз лошом проценом прилика на међународној
сцени, националном уображеношћу и глупошћу. Мали народ
би се, по њима, морао одрећи саме идеје чувања достојанства.
Све то, у Горском вијенцу, боље од њих, образлажу Мустајкадија, Скендер-ага и остали изасланици окупаторске силе.
У црној деценији, коју никад нећемо заборавити, са
посебним је жаром исмевана идеја небеског народа, па је прилика да и о томе кажем коју реч.
Сваки је народ небески у мери у којој настоји да превазиђе земаљски оквир свог постојања па, живећи како може и
мора, сања о вишим, јачим облицима испуњавања своје судбине. Ко не тежи немогућем, неће остварити ни оно што је
могућно. Небеска димензија живљења је унутрашња тајна сваког бића. Можда није упутно превише причати о њој, бусати
се у груди својом изабраношћу и изузетношћу, па опет, ругање
небеској димензији колективног трајања је, у најбољем случају, нихилистичко очајање малодушних. Да бисмо опстали у
земаљском и стварном, морамо повиривати у надземаљско и
онострано.
Нови усрећитељи би да нам одузму право на повиривање у надстварност. Баш као и они које су, на крају педесетогодишњег хладног рата, победили, и они обећавају рај на зем-
СЛОВО језика српскога
љи. Потврдило се, још једном, да зло у историји побеђују
управо они који су исти, или још гори: добро се у овакве обрачуне не меша, оно делује другим начином, у другим правцима.
Јучерашњи усрећитељи су мислили да се рај на земљи остварује без помоћи Вишњег, и против Њега, а ови, садашњи, Богу
су доделили звање финансијског саветника и покровитеља, па
су на својој националној новчаници исписали гесло In God we
trust (Ми верујемо у Бога). Бивши усрећитељи су наступали са
човекољубивом и правдољубивом реториком, док садашњи не
пате од таквих обзирности: шкрти, грамзиви и саможиви, они
од првих корака транзиције показују како ће им рај, кад га на
земљи остваре, изгледати. Загађују све што је у нама и око нас
здраво и природно, од воћа и поврћа, до воде и ваздуха, од
жита и хлеба, до језика, од међународног права, до права на
рад и живот.
Њихови претходници су рад свели на какво-такво, слабо плаћено запослење; ови нови су га прогласили за привилегију срећника. Знам: у тренутку кад се огромна већина наших
сународника бори да преживи, кад штрајковима и блокадом
путева покушава да заустави немили ток ствари, кад захтева
било какав посао који би омогућио голо преживљавање, знам
да је готово непристојно говорити о ослободилачком смислу
рада и људског стваралаштва, тим више што су ту врлину рада
истицали и управници концентрационих логора. Па ипак, на
Песнику је да, бар повремено, укаже на ту функцију људских
делатности.
Све што нас окружује, што нас надахњује и радује,
настало је радом. Најпре, деловањем Творца, који је у оних
шест дана морао добро засукати рукаве да би покренуо сањиво, себи довољно ништавило, запалио милијарде звезда, дао
правац рекама и планинским венцима, све до уцртавања љупких појединости наших завичајних брда, падина и осоја. То су
дело наставиле разноврсне енергије заробљене у тзв. Природи,
да би му човек, златар-минијатуриста, додавао складне украсе
и прилагођавао га својим малим, људским потребама, жељама
и могућностима. Рад нас непосредно укључује у подухват
Створитеља; независно од тога како га међусобно обрачунавамо и плаћамо, он је сам себи највећа награда. Осуда на нерад
или на бесмислени рад највећа је казна што ју је човек човеку
смислио. Нови усрећитељи нас уверавају да је рад претежне
већине човечанства сувишан; њима се више исплати да нам
55
ЈЕЗИК И ПАМЋЕЊЕ
56
бацају мрве са својих трпеза, него да нас укључе у производњу
чији је циљ трка за профитом и бесконачно увећавање капитала. Није на сваком песнику да пева о овим проблемима, и не
верујем да је Миљковићева замисао о преношењу Марксовог
Капитала у стихове уистину остварива; свеједно, где год био,
у којем год кључу певао, он се, макар у себи, безречно, мора
поставити према кључним питањима епохе. Борба против
новог таласа рашчовечења и отуђења и наша је борба, и често
се чини узалудна, па ипак, одустајања ту нема. Песнику нашег
највеђег метафизичког спева, Луче, није било испод части да, у
Вијенцу и Шћепану Малом, помене незапочети посао око регулације река, или да се осврне на лоше стање путне мреже
(Путеви су наши кâ грозница, наводим по сећању). Њему је
било много теже него нама. Кад је тешко, кад је најтеже, у
извесном смислу је и најлакше: судбински смо усмерени,
чинимо само оно што треба и што се мора. Научите пјесан,
саветује нам Песник. Научите језик, одјек је те поруке на
почетку XXИ века, изречен приликом обележавања двестагодишњице устанка, према сценарију једног мудрог писца,
вашег суграђанина. Научите тачна значења речи, да бисте знали куда идете, шта говорите, и шта чините. Језик је тврђава
коју, срчаније од других, морају бранити писци; окупатори, и
њихови домаћи помагачи, у ту тврђаву немају приступа; они
се језиком служе у издавању наређења, а ми му служимо.
Језик је шифра наше душевности, последња линија наше
одбране, наш тајни кôд. Сабрани у њему, чувамо најважније
што имамо: памћење, смисленост, боју гледања и доживљавања. У отпору освајачима решеним да, као скакавци, опусте
земљу свуколику, реч је наше најјаче оружје. Освајачи су постигли неке ефемерне успехе, променили су називе фирми у
центру престонице, англифицирали киоске и дућанчиће, али у
бруј матерње мелодије нису продрли. Матерња реч је све што
имамо, и она има само нас. Нововековни рационализам, чији је
најјачи аргумент и највеће постигнуће Новац, а циљ општа
проточност роба, капитала и информација, према потребама
јаких и богатих, покушава да нас излечи од памћења, од историје, од илузија, од песме: без успеха; све је то укопано и очувано у нашем језику. Памћење је непоткупљиво. Сиротињи се,
у овом часу, нуди много више од 30 сребрњака да изда двојицу
бегунаца и одметника, и она одолева искушењу. Са пет милиона долара могу се решити сви земаљски проблеми, до краја
СЛОВО језика српскога
живота, али и створити неки који су, у смрти и у вечности,
нерешиви. Једна од тајни нашег језика је и клетва пала на
Вука, Вукашину и Вујицу.
Чекамо преображај, призивамо га у литијама и процесијама, а духовна обнова је, вероватно, већ почела. Муке и
искушења кроз која смо прошли неизбежно ће се уобличити у
један нови квалитет свести и промишљања. Васкрсења не има
без смрти. Године 1999. ми смо доживели историјску клиничку смрт. Наше осећање и разумевање света освојило је горку,
раније непознату нам зрелост. Нови Господар над Војскама
протресао је и наелектрисао сваку нашу живу честицу, узбуркао наш животни простор, прекинуо наш самозадовољни дремеж.
Као да без земљотреса нисмо могли доћи себи, и као да
нас непријатељи, боље од пријатеља, терају да идемо путем
који нам највише одговара, да будемо и останемо оно што смо.
Неспоразуми са моћницима нису били случајни; неправда нас
је окрепила и уозбиљила. Превише смо рачунали на правду и
на право, на свеопшту добру вољу, на предусретљивост и разумевање. Заборавили смо савете Владике Црногорског, прикљештеног у процепу између два опака царства, између неродног крша и немилосрдног неба:
Свјет је овај тиран тиранину,
а камоли души благородној!
Он је состав паклене неслоге:
у њ ратује душа са тијелом,
у њ ратује море с бреговима,
у њ ратује зима и топлина,
у њ ратују вјетри с вјетровима,
у њ ратује живина с живином,
у њ ратује народ са народом,
у њ ратује човјек са човјеком,
у њ ратују дневи са ноћима,
у њ ратују дуси с небесима.
Нашу најмудрију главу свакако не би изненадило понашање Међународне заједнице и начин њеног мешања у балканску кризу, а ми смо се нашли затечени у мери у којој смо се
од њега удаљили…
И ми се, данас, уздамо у нараштај који долази; рекло
би се да је наша нада нешто заснованија него што, иначе, уз
57
ЈЕЗИК И ПАМЋЕЊЕ
58
сваку смену генерација, иде. Сазнања што су их млади, при
првим корацима кроз живот, стекли, још како би им могла
послужити у процењивању нашег стварног положаја у свету,
као и у разумевању природе међународних односа, о чему смо
ми, и поред свега, имали неких илузија. Коалиција уприличена
у марту 1999. отворила је очи сваком ко хоће да гледа. Став
мудре обзирности, став спремности на све и свашта, не разрешава нас дужности поштовања ближњег, нити ограничава
љубав према животу.
Треба се надати да ће нагомилано искуство са другима,
и са нама самима, освојити неке врлине које смо ми запостављали: смерност, смисао за самопрегор и солидарност, љубав
према раду, строго уважавање људске личности, што ће рећи,
људске слободе. За остваривање тих идеала не треба чекати
промену свеопште планетарне климе; човекољубље почиње од
свакодневног указивања пажње онима који нас окружују, са
којима живимо и радимо, пријатељујемо, или се с њима споримо. Испит се полаже пред суседима, пред сапутницима и
сарадницима, пред слабима и подчињенима, пред нашим остарелим родитељима, пред нашим женама и нашом децом. За
хришћанина, заједништво и узајамност имају врло конкретан
облик и садржај. Помози сваком, да би теби сви помогли, и не
чини другом оно од чега сам зазиреш! То нису хуманистичке
апстракције које, обузете далеким и непознатим људима, превиђају познатог и блиског.
Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису
предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути
оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда
су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост,
тако често, потврдила као највиши облик памети. Страсни
обожаваоци Природе, они су се представили као њени жреци
много пре него што је настао еколошки покрет. Гомилање
неуништивих хемијских отпадака дуж река и на прилазима
великих градова они доживљавају као атак на сопствено биће.
Родољуби по науку језика, у чијем храму свакодневно држе
службу, они су, истовремено, грађани света због заклетве
Апсолуту: надахнуће је, увек, универзално и космичко, његов
је извор више у невидљивом, него у видљивом свету. У садашњим, нашим приликама, Песник је чувар колективног пам-
СЛОВО језика српскога
ћења, и весник једног новог Покрета отпора, борац против
користољубиве глобализације што је свету намећу силници. И
онда кад шапуће усамљеничку кантилену, далеко од јавних
послова, Песнику се не може десити да га присвоје господари
над земљама и војскама. И кад је маргинализован, нечујан, он
је довољно присутан да се наслути постојање једног другог,
другачијег угла гледања, доживљавања и просуђивања.
У бомбардерима изнад Вијетнама, Босне и Ирака летели су, понекад, као специјални гости, фарисеји и писци новинских уводника. Песника, у њима, није било. И кад ћути, ћутање песника је гласно, и часно. Одбио је да служи, да урла с
вуковима. Такво држање се плаћа: материјални положај књижевности, и културног стваралаштва уопште, веома је тежак,
Песници су гурнути на маргину, и готово да им је добро на
њој. И нису сами, на тој маргини. На њој је, донекле, и наша
Црква, а она, са окупацијама барем, има дуго, незаменљиво
искуство. Кад год је било тешко, стајала је са својим народом.
А ето, њој, као и песницима, несвршени ђаци читају лекције о
потреби прихватања нискости и ругобе света.
Препорађање живота и обнова духовности су тајни
процеси; више им се препуштамо, него што њима управљамо.
Неопходан услов за сваку обнову је оно што су мудраци и
пророци звали испуњење времена. Једно од таквих испуњења
и дозревања дешава се у ове, августовске дане: преображавају
се ваздух и вода, лишће и светлост, земаљски плодови и плодови умовања. Упоредо са видљивим, око нас делују и неке
невидљиве силе; оне нам, повремено, враћају веру у смисао, то
јест, у могућност смислености, а то нам је, рекао бих, најпотребније.
(Уз допуштење аутора, пренесено из зборника Милован Данојлић – Песник, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2005)
59
ЈЕЗИК И ПАМЋЕЊЕ
60
СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ
СЛОВО језика српскога
СКИЦА
ЗА ПОРТРЕТ
Милутин МИЋОВИЋ
61
СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ
62
Милутин Мићовић (Бањани, 1953), до сада је
објавио књиге поезије: Жива вода, Врата (двокњижје:
Кућа и Хљеб за путнике) и Трагови будућности (преведена на руски језик, двојезично издање), роман Разорени
град, књиге есеја: Тако су говорили Црногорци, Писма из
Уранополиса, Српски лавиринт и црногорски Минотаур,
Његош и савремена Црна Гора. Уредник је зборника
Његош наш савременик и Дани Његошеви. Један је од
покретача и уредника културно-духовних сабирања Дани
Св. Василија Острошког и Дани Његошеви, и предсједник књижевног друштва „Његош“. Добитник је награде
„Марко Миљанов“, награде Библиотеке „Његош“ из
Пећи и руског ордена „Болотов“. Живи у Никшићу.
СЛОВО језика српскога
Милутин МИЋОВИЋ
ЈЕЗИК
Који говори дешавањем
Радом
Савршеним
Којим се изграђује
Што још не поста
Којим постајемо
Први језик
Језик који казује
Чита, чуди, остварује
Којим смо пуни
Живи и здрави
Којим јесмо
Језик кога нико не чује, не види
Који све чује, види
Који је сишао
Нашао изгубљеног
Ужаснутог својом самоћом
Својим сљепилом
Својим надама
Који нас ослобађа, проријече
На свијет јавља
Од кога су
Језици проговорили
Језик на којем си заборављен
Од кога се бојиш
За којим чезнеш
Који није твој
Којим би могао бити
63
64
СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ
Језик постања
Језик који је на небу записан
У човјеку закопан
Љубавника и самртника
Који ће сагорети
Који ће оживјети
Језик звијезда, лавова
Вапијућих
Који нахрани у пустињи
Утјешитељ
На којем умире смрт
Живи живот
На којем си
Извор небески
Језик Језика
Језик људи који су заћутали
Који знају
Најдубљи
Најбогатији
Најстарији
Најслађи
Језик који нас сахрањује
Који прославља
Неки мисле да тог језика нема
Ни најмањег језичка
Осим ужаса
Који ће нас појести
Неки мисле
Мислећи да нешто мисле
Мислећи да нешто могу
Том језику је најбоље
Да се угаси
Данас, сјутра
СЛОВО језика српскога
Ако већ није
На заборављеном огњишту
У заборављеној земљи
Да је већ изумро
Неки мисле
Мислећи да могу
Нешто промијенити
Од самог почетка
Извор вратити у земљу
Сам себе нека дави
Најцрњим мислима
Најдубљим амбисима
Неки мисле
Мислећи да мисле
Нашу најдубљу утјеху
Најбоље би било
Никад да се није родио
Чудом нас забавио
Неки мисле
Питајући се мисле ли
Сумњајући виде ли
Дрхтећи из коријена
Је ли ово све утвара
Осим смрти у мукама
Не чуше језик живи
Живе нерођени
Језик због кога остављаш језике
Неписмена тијела
Умор вјековни
Крећеш на Пут
Којим све живо задобијаш
Божији језик
65
СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ
66
Језик богаташа, сиромаха
Породиља, мученика
Новорођених
Птица небеских
На којем се види
Вјечито пјева
Богородни језик
Матерњи
Очински
Братски
Твој
На коме се рађаш
Растеш
На којем смијеш умријети
Којим остајеш у животу
Језик на којем се не могу начудити
Наживјети
Наљубити
Нагледати
Напјевати
Чудотворни
Језик свих који се разумију
Долазе себи
Излазе из себе
Виде
Дозивају кроз вјекове
Сретају у вјечности
Језик који се не да записати
Не може заборавити
Сви умиру
У овом језику
Сви ће се наћи
СЛОВО језика српскога
ПЈЕСМА КОЈА НЕ ПРЕСТАЈЕ
Овдје себи из будућности долазиш
Остани, исијаваш
То мрачни коријен жуди свјетлост
Радуј се извором којим извиреш
Уништи уснулост, гледај
Кроз тебе протиче ток свијета
Из подземне самоће извире, пјева
У пролажењу овом не пролазиш
Вјечан ли си
Како је дубока твоја смртност
Не патња и ужитак
Већ рашћење и сагледање
Земљу треба задобити
Као што је сунце задобија
Себе освајај
Све што тражиш, тамо ћеш наћи
Ово је пут без краја, видиш
У свом сунцу врх и своје дно налазиш
Свијет је под стољетњим корама
Изнутра ћеш га ишчитати
Рађа се златна азбука
Исходиш, нестајеш изнад себе
Све дубље у себе силазиш
Велике забораве носимо
Подземне жеђи испијај
Невиност је твој облик
Сад у својим очима познајеш се
Овом путу су чисти трагови
Свако улази наново
67
СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ
68
Отварају се Врата
На које човјек улази
У своје рођено име
Ево жртвеник свјетлосни
Кроз сва времена освиће
У овој надземној дубини
У овој питкој тишини
Чује се пјесма
Пјесма која не престаје
Дјеца ће побиједити свијет
Освојиће их небо
Своју рођену дјецу
КУЋА
Дошао си на своју разорену кућу
Ниједан камен није на свом мјесту
Многи је земља покрила
Многи птица однијела
Пронашао си и станац
На ком је стајала
На њему уписан њен први лик
И прво име првим писменима
Све ти је јасно
У јасноћи пламсаш
Плам-Ти и станац
(Једно сте исто тијело
једно виђење)
И гле опет старо камење
Прозирним сјећањем дозвано
СЛОВО језика српскога
Погребеним сном разбуђено
Новом снагом опасано
Своје дане собом доносе
И долазе на своја стара мјеста
И ево опет нова кућа
Расте у свом старом имену
Зглобљује разглобљене кости
Сабира растурено срце
И улази у свој Први лик
На нове очи прогледава
Горња и доња врата отвара
МОЛИТВА ЗА НЕРОЂЕНОГ
Кроз мрак озарен видјех
Човјек носи себе
Нерођену браћу
Нерођене родитеље
Невиђену дјецу
Нестворене свјетове
Слијепе путеве
Разорене градове
Страх смртни
Страх од своје наде
Наду од свог страха
Бездан вјере
Вјеру бездана
Онда сам видио човјека
На дну јаме своје безданице
Засађује неку биљку
Липу, јасику
Или неку бољу травку
69
СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ
70
Навалили вјетрови да је ишчупају
Воде да је однесу
Студени да је смрзну
А човјек говори:
Дај Боже живот коријену
Коријен си сваком коријену
Дај Боже топлоту, свјетлост
У овој јами, овој безданици
Јер нема мјеста
Гдје те нема
Дај Боже пјесму
Да некад заборавимо на вријеме
Слушајући како ово стабло расте
Гледајући корење како се весели
Дај Боже створењу
Коме си земљу дао
И зној да се од ње пере
И ноћима га покрио
Да Те не види
Удио у твом
Незалазном дану
МАЈКА ПЕЋИНА
Има једна пећина
Која се може свуда наћи
Кад се боље погледа
Пећина која сабира у себи
Мрак свих пећина на свијету
Јама из које зна да сине
Мајка свих свјетлости на свијету
СЛОВО језика српскога
Многи су је гледали цијелог вијека
Нијесу је видјели
Причали приче нијесу знали
Једним гутљајем да их прогутала
Један је лудак говорио
На срце сваком човјеку
Ко није видио
Како се из њене утробе диже плам
Дана свог није видио
Нити научио језик
Из кога су зароморили, засвијетљели
Замислили се
Сви језици овог свијета
АЗБУКА
Која се чуда на свијету дешавају
И сам можеш бити свједок
У рођеној земљи
Ако ти се деси
Да ти твоји дани дођу
У твоју рођену кућу
На твојем рођеном крилу
Сваки са својим лицем
И прогледаваш до на крај свијета
Како је некад неко
Можда ти сам
Нашу азбуку
На онај свијет станио
Камењем засуо
Земљом покрио
71
СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ
72
И сад свако слово
Својим даном опрано
У своју ријеч улази
Своју пјесму пјева
Ти је заборављен слушаш
Ничему се више не чудиш
Сам не знаш гдје си
НУЛА
То је она
Нуло,
Ништа док нас без ишта оставиш
И покажеш нам велики круг
Твоја гладна уста
Мозак ти је у крастама
Нуло,
Свако си зло запамтила
Од чуда мозак ти је у крастама
У наше се сјенке увукла
Змијским чешљем их прочешљаваш
Помијешали смо памети
Зглобове и кости
Не зна се чија је која
Гледаш гдје ћеш нам ископати гроб
Избрисати сјећање
СЛОВО језика српскога
Ало
Од свега да се одмориш
Твој бунар смо без дна
Док си међу нама, не зна се
Ко је жив, ко није
Слова си нам појела
Идемо празне главе
Идемо као да те нема
Киша прошлих вјекова
Пљушти по нашој сјенци
Твој бунар смо без дна
Нуло, доћи ћеш и ти на ред
Сама ћеш себи на реп стати
Сагореће те твоје сунце
Не знам гдје те нема
Нуло,
Не знам гдје те нема
Нема тога
Ком памет нијеси завртјела
У нули затворила
Ђавола нема
С тобом да се није женио
Не живи
Ко с тобом посла нема
73
СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ
74
Спремачице ђавољег масла
Злим мислима нас гојиш
Иди својим путем
Нуло,
Што нас гледаш, нуло
Сама си себи очи ископала
Идеш без пута
На свакој нас окуци пресрећеш
Шта хоћеш од нас
Остави нас већ једном
Врати се у недод, нуло
Кући се својој врати
Мисли нас у круг воде
Идемо у круг, нуло
Стопу у стопу нас пратиш
Свијет је избрисао своје лице
Празним очима нас гледа
Видим човјека
Наопако се замислио
Мисли га у круг воде
Нула му једино небо
Нула му једина земља
СЛОВО језика српскога
Опака нула
Нуло, сва си од трбуха
Иако имаш неку главу
Нико не зна гдје ти је
Свако сваког трена стрепи
Твоја уста да га не сретну
Реп си скружала
Око твоје гладне празнине
Лежиш на јајима
Посијаним у нашем мозгу
Јарки ужици те обузму
Велико зло кад смислиш
Гледаш пепео гдје ћеш
Посљедњи круг описати
Нико ти ништа не зна
Нико ти не зна, нуло
Колико глава имаш
Никад нијеси са једном
Док на нас мислиш, свако
Туђу главу носи
У туђем граду живи
Док смишљаш нове приче
Гладним устима зијеваш
Празне главе пуниш
75
СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ
76
На вијест да си дошла
Хватамо се за главу
Хватамо се у нули
Све си нам смислила, нуло
Нуло, све си нам смислила
Својом празном главом
И гладна у свијет кренула
Брига те шта ко мисли
Никога не видиш
Свако се под твојим ваљком нађе
Идеш хиљаду на сат
Идеш брзином свјетлости
Никуд се с мјеста не мичеш
Загрлила си нас црна мајко
На пут смо кренули ко нико
Нуло, да ти објасним
Ту сам, нуло
Мислиш на моје мјесто да станеш
Мислиш да ме нема
Крени, све да ти објасним
СЛОВО језика српскога
ТРАГОВИ БУДУЋНОСТИ У ТВЕРУ
Ових дана је, у издању Научне књиге из Твера (Русија) објављено двојезично издање књиге изабраних стихова
Милутина Мићовића, под насловом Трагови будућности
(Следы будущего). Мићовићеве стихове, превео је на руски
језик Андреј Базилевски.
Књига је, како наводи њен издавач Олга Кисељакова,
„конципована у билингвалној форми са циљем да се читалац
што више приближи идеји о сродности руског и српског језика
и њиховом заједничком корену. А пошто језик одражава и у
себи носи елементарни метафизички набој народа, на овај
начин, ослањајући се на језичку анализу, могуће је промишљање заједништва и истог духовног пута Срба (међу њима и
Црногораца) и Руса у Великој светској историји“. „Руски
читалац“ - истиче Кисељакова – „недопустиво мало познаје и
чита дела нашег истинског духовног брата – српског народа,
чији је неотуђиви и живи део управо црногорски народ“.
Зато ће, по ријечима рецензента свештеника Георгија
Белодурова, за руског читаоца, поезија овог „православног
песника из невелике балканске земље“, који „нас уводи у свет
крцат духовном, а пре свега православном симболиком“, представљати „истинску радост“.
„Поезија Милутина Мићовића“ - наводи даље Белодуров, - „потврђује да и после много векова, па и миленија, душа
човека који себи задаје вечна питања налази своје одговоре у
истим облицима и речима као некад, у прадавна времена. То
би у наше време могао писати псалмопевац Давид или преподобни Симеон Нови Богослов. Нема сумње да аутор поседује
сопствено искуство, које му омогућује да се искаже на тако
танане теме као што су живот Бога и човека, као што је љубав
Творца и очајника, али не и узалудна потрага човекова за смислом“.
Представљајући ову књигу руским, а и нашим читаоцима, пјесник Илија Лакушић, у свом надахнутом запису
Стихови прибране ватре, такође преведеном на руски језик,
између осталог, каже: „Задовољство је, вјерујем, у свијету
дезоријентисаних вриједности наићи на једно самосвојно и
самосвјесно пјевање које, при том, држи завидан ниво суптилног казивања.
77
СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ
78
У том прилично сјетном свијету и суровом насртају на
моћ говора, језика и писма, на покушај човјековог подвизавања, читамо просто освјежавајуће стихове: И сад свако слово/ У
своју ријеч улази/ Своју пјесму пјева“.
(В. М.)
БЕЛЕТРИСТИКА
СЛОВО језика српскога
БЕЛЕТРИСТИКА
Драган ЈОВАНОВИЋ ДАНИЛОВ: поезија
Веселин ГАТАЛО: прича
Драган Јовановић Данилов
Љиљана ЛАЗАРЕВИЋ: поезија
МОЈА ТАЧНА ПРИВИЂЕЊА
Тодор ЖИВАЉЕВИЋ ВЕЛИЧКИ:
одломак из романа
Радосав Бато ЂУРКОВИЋ: поезија
Боро ГРАХОВАЦ: прича
Владимир ЗУПКОВИЋ -ЈАКУШ: поезија
СПАЉИВАЊЕ РУКОПИСА
Миодраг ПЕРУНОВИЋ: прича
79
БЕЛЕТРИСТИКА
80
СЛОВО језика српскога
Драган ЈОВАНОВИЋ ДАНИЛОВ
МОЈА ТАЧНА ПРИВИЂЕЊА
СПАЉИВАЊЕ РУКОПИСА
Песник, као и гавран, рађа се већ стар!
Сто ми је година и време је
да у спокојној овој журби спалим
рукописе који бејаху део мог тела.
Не може се у руци држати реч.
Нити напољу треба да остане оно
што потиче изнутра. Осветлио сам своје тамнице.
Дуго сам дрхтао и чинио да други дрхте.
Сада се враћам својим стопама у снегу
да избришем трагове пролаза.
Спаљујем песме као варке
које светлуцају да би ме подсетиле на себе.
Никог не занима ничији бол, ето,
зато сам себи приредио забаву.
Велики мир окружује ову ватру. Горе песме
као изасланици које увек шаље неко други.
Горе најлепше могуће речи, да више не буде трагова.
Недовршен је сваки покушај.
На кога се овај зид срушио?
Ни последње жеље пред погубљење немам.
Спаљујем све рукописе осим овог.
Ко ме у овом тренутку не види,
тај ме никада није видео.
81
БЕЛЕТРИСТИКА
82
НАША АГОРА
А онда су се појавила моја тачна привиђења.
Ја сам археолог који не зна зашто копа.
Пробудио сам се у чекаоници железничке станице.
У пет сати ујутру, кад свитање разгрће таму
и буди руже у прозорима, ова чекаоница је
наша агора, грчко наше састајалиште где свако
беседи својим привиђењима.
Жене су нам овде свима заједничке.
На клупама полегла су тела бескућника.
Из мемљивог бифеа излази лупеж и, лица мрког
као коњак, пиљи у зачудне путнике.
Циганка, прекомерно млада, извадила је из кошуље
дојку, шиљату као крушка и дете сад сиса,
све док не утоне у сан.
Болно је познанство са огледалом у станичном
заходу; ово је огледало испред кога нема никога.
Ниједан путник није нигде стигао, ни скривач се
нигде није сакрио; године у којима је изгледало
да постојимо корење су које свако може ишчупати.
Није остало ништа што би се могло ставити на вагу.
Ова чекаоница је наша агора и дом наш,
а и дом је место изгнанства на коме се сета,
као равница, шири до коначног недостајања.
Ништа не може угушити неизбежне речи,
јер оне су нечујне и упорне као време.
Зашто су баш овде морале бити неизговорене?
СЛОВО језика српскога
БАЈЛОНИЈЕВА ПИЈАЦА, СУБОТОМ
Лепа је ова пијаца у пролеће, после тврде зиме,
кад пахуље беже једна од друге, у јутарњој
расвети, пре него што око подне постане бучни
Вавилон; подсећа на палубу прекоокеанског
брода, заувек присталог на Дорћолу.
Око тезге где антиквар нуди старе књиге,
окупљају се ликови који о себи причају
ловачке приче; јоргован непромишљено
расипа мирис у људско размимоилажење.
Ускоро ће на тезгама, као на олтарима,
крварити јагоде, трешње и рибизле, налик на
светлуцави новогодишњи накит, и биће тужно
у свом том обиљу туђе хране замислити
уметника у гладовању.
И, окренувши главу, угледах како исповедају се
јабуке што зрију са женама; вагају, вагају
белопуте пиљарице парадаиз, мркву
и интроспективни кромпир; тако би, ваљда,
песник требало да мери речи – несумњиво,
свака је пијаца сан језика; сељак продаје лук,
а ја своју душу.
ТАЈНА ХЛЕБА
Није ми познато одакле је мој отац дошао,
али знам да је, ушавши у кућу, на сто ставио
хлеб коме су се видела ребра.
И да је у бележницу дужника записао:
унутар ове векне хлеба има један град,
већи од Вавилона.
83
БЕЛЕТРИСТИКА
84
Од тада, обузима ме тајна хлеба,
те бесмртне књиге отете од песка.
Нека су благословени старци бескућници
што из контејнера штаповима преврћу по смећу
и ваде јучерашњи хлеб.
Зато, пољубите овај начитан хлеб, кћери,
кидајте комаде топле векне, али оставите
и мачићима и птицама, да двориште не запусти.
Овај хлеб, децо моја, има руке, и у невреме
враћа вас кући.
ХОР НЕРОЂЕНИХ
Сваки пут до овог света је погрешан.
Ово нису крупне речи већ необазриве
белешке које остављамо Теби, поверенику
казивања душа најтананијих.
Ми, нерођени, говоримо из земље,
скоро невидљиве, у праскозорје што још увек
припада ноћи.
Иако слепи, ми се ретко варамо − нико не може
знати шта све видимо из овог сефа непостојања,
у време сна и месечине.
Ми смо попут никад пронађених утопљеника −
као лептири, држимо тегове света на крилима,
једино ми то можемо поднети.
Нама ничије разумевање није потребно.
СЛОВО језика српскога
Ми смо избеглице из праха, једине поуздане
основе за наду; наше постојање у историји
прави рупу величине вулве.
Једном, кад дан изрони из тмине, ми ћемо се,
засигурно, родити; допада нам се да будемо
преварени на тај начин − то нам доноси предсмртну
сабраност, баш као што поштар доноси писма.
Добри људи, само када би могли да се
родимо што је могуће даље од самих себе.
Још није време да кренемо са ноћних обала.
Када ми уђемо у ваше животе, ући ћете и ви у наше.
ПЕСМА О БРАЧНИМ ПАРОВИМА
ИЗ ПРОХЛАДНИХ
СЕВЕРНИХ ЗЕМАЉА
Сасушени старци и старице
које је захватила неумитна јесен,
још увек заљубљени брачни парови из
прохладних северних земаља, држе се
за кошчате руке и обилазе Београд.
Несумњиво, поштено су одрадили свој
радни век, већ су иживели своје животе,
године су брзо прошле и све што ће им се
у данима који следе догодити, чист је дар.
Докони, вероватно богати, а можда и
побожни, са изненађујућим поносом
иду с једне дестинације на другу,
од једног до другог места злочина,
а ја се не могу отети утиску да они заправо
не иду никуда. Обасјани пролећним сунцем,
журе се да сниме све знаменитости града.
Окупљени око туристичког водича
жваћу хабмургере и помфрит, виде оно
85
БЕЛЕТРИСТИКА
86
што гледају, гледају оно што не виде.
Ништа за њих није тако довољно незанимљиво
да се не би могло посетити и фотографисати.
Смирене изнутра, потпуно неузрујане,
онако мушмуласто-згужваних лица,
замишљам те постарије европске брачне парове
пред Кеопсовом пирамидом и гробницама
што отимају човека од пролазности.
Ти људи очигледно знају своју меру и, као
градитељи из фараонских времена, засигурно
нису градили оно што нису могли довршити.
Док ми, одлазећи према Калемегдану,
лагано излазе из видокруга, свраћам поглед
на један други београдски призор: напокон,
крај фонтане ту су и незасити голубови –
уз клепет крила отимају се о мрвице.
Мали, пернати зликовци не могу знати да су им
те мрвице оставили заљубљени брачни парови
из прохладних северних земаља, што настављају
да живе у тужној песми коју сам написао
у овај зимски сумрак, неиспаван, склон сети,
у погрешној временској зони.
ОРЛОВИ
Откуд орлови у порти манастира Годовик?
Видим их како круже над каменоломом
као какве високе, тамне речи, а онда се спуштају.
Доиста, шта су ти астрономи пре човека видели
осматрајући са стрмих стена малу варош?
Иако обдарени да тумаче неразговетне симболе,
орлови нису добри саговорници.
Остављају утисак надмоћних личности а
неспособни су да комуницирају у свету
који не говори њиховим језиком.
Нико тачно не зна ко су они.
СЛОВО језика српскога
Много мртвих креће се међу нама и све их
засипа снег; у сумрак, кад сета у душама
узоре бразде, будимо се и почињемо да плачемо
због нечег што сија далеко.
А орлови? Оспособљени да живе са ништавилом,
преко дана једу бифтеке; кад ноћ постане
великодушна, прерушавају се у заносне девојке −
скидају вешто везене кравате, намештају фризуре,
облаче свечане хаљине и, уз рески топот штикли,
силазе у град, у наш тихи океан осаме;
напокон су стигле наше жене и сад шетају
корзоом; светлуцају у мраку, а ми их посматрамо
из прикрајка – изгледају срећне,
не кваримо им радост.
КРТИЦА
Ово је прозор који никада није био отворен.
Кртица, то је познато, живи дубоко у земљи
и понекад читаву деценију не изађе из тешке
књиге која се не може расклопити.
Кад коначно изрони на ваздух, у плућима
јој све гори, као у новорођенчета.
Непријатно јој је, а потом, нервирају је муве,
на спарини не зна куда би се денула.
Прогоњена од дање светлости, та мала
богиња земље готово да је на тренутак
изгубила душевни мир; кристално јој је јасно
да са овим светом нешто озбиљно није у реду.
Очевидно, ова кртица, зарад таме, одрекла се
земаљских уживања; у почетку, личила ми је
на девојчицу, потом на зрелу жену, а сада има
87
БЕЛЕТРИСТИКА
88
лампу на глави, као рудар; у пречишћеној осами
спушта се у подземну своју епархију, дубље од
сваке сонде.
Можда је провести живот у земљи чист луксуз.
Само је питање дана када ћу се у подземљу
срести са том бајном вилом која ће ми на срцу
завезати мртви чвор; мени, што даноноћно бушим
лагуме у матерњем језику.
Мени, чија радост још увек долази Одозго
ВРАБАЦ У ВЕЧНОМ СНЕГУ
КОЈИ СЕ НИКАД НЕ ТОПИ
Софији
Не морам препешачити хиљаде километара
да бих пронашао свог учитеља – видим га
испод прозора док брије ветрушина
а са стрехе висе голи бајонети леденица –
кљуца мрвице хлеба које му је кроз прозор
избацила рука моје млађе кћери.
И, доиста, овај врабац је цар, довољно велики
да би био просјак. Нема шта да га видиш,
а кочоперан, врзма се ту око куће –
та се птичица, засигурно, никада неће отиснути
на далека путовања, јер нема одисејски
комплекс луталаштва.
Бог мора да је врапца створио седмог дана,
на празник, у недељу, ослобођен световне журбе,
након довршеног посла.
То се не може порећи – ово мало биће зна за
белосветске интриге и заплитања, једино што нас
није уверило у њихову узалудност.
СЛОВО језика српскога
Каква иронија! Какав сарказам!
Ми нисмо у стању да разумемо филозофију
једног врапца. И у томе је проблем.
Можда је његово телашце само илузија
која изгледа стварније од председника државе
и свих фараона.
Зато му се поклони, кћери, помази га по глави
и затражи од њега благослов.
Београд, 7. јануара 2010.
НЕМИРНА ВОДА
Због светлости ме је увек болело срце.
Ја немам мира и вода нема мира.
Када дивља, носећи све пред собом,
вода сања мир и у душу оног што се
над чудесном бистрином надноси,
спокој се пресељава.
Тамно је у дубинама морских спиља.
Нема прича којима се наслађују
зли језици. Овде је немоћна и реч која
прелази сваки праг.
Постојао је некакав сјај, а сад ствари
нису више у нашим рукама.
Кад нема светлости, стиже болест
са својим тајним намерама.
У плашљивом срцу дрхте биљни нерви.
Мирис додира, као и мирис злочина.
Из морских спиља се мора донети знање.
Вода испод леда, несумњиво, спроводи
неки дугорочни програм.
89
БЕЛЕТРИСТИКА
90
Дете се упузало у мајчин трбух
и њише се у топлој води.
Али, не отвара се овај прозор сваком.
Сада је дете отежало, изгледа као да се
лепо наспавало.
Ембрион је нежна савест, довољно мудра
да се сакрије од бучног света одакле чује
плач свега што ће једном умрети.
Из утробе мајке ниједан путник се није вратио.
Дете у води слуша громове, а громови,
савршени умови, приповедају да нема другог
горива до илузија; оне, као и ране, не допуштају
да ме усхићење понесе предалеко; ране,
то нису плесниви архиви,већ крваве рибе које
на нас бацају мреже из невидљивих тамница;
сваког јутра, као пупољци, оне се изнова
отварају да нас избаве из непостојања.
СЛОВО језика српскога
Веселин ГАТАЛО
ЛИЈЕПИ ЧОВЈЕК
Вама који нисте из Мостара, засигурно вас је више
од оних који то јесу, морам рећи да је Мостар чудан град.
За нас отуд, и није. Навикли смо се. Нама је ОК.
Није то ни „о“ од ОК, рекао би мој познаник из
омиљеног ми нелегалног и разним инспекцијама добро
сакривеног бирца, познаник којег због те узречице и зову
„О Кеј“.
Иначе, та динароидна цјелина од Црне Горе, Источне, Западне и Средње Херцеговине те Далмације вам је
мало... знате... Ми смо вам људи мало... волимо рећи,
мало своји. Ето, тако вам је то.
Презимена смо давно добили, углавном по манама, не по занимањима. Углавном се не зовемо Ковачи,
Писаревићи, Зидарићи, Кујунџићи, Прстеновићи, Шнајдери, Седларевићи, Нотаревићи или Рачунџићи. Нема ту
ни пуно богоугодних презимена као што су Исламовић,
Боговић, Крстуловић, Светић, Анђеловић…
Зато имамо читаву малу колекцију презимена које
су нам пришили због недостатака, понижавајућих звања
те уврнутих склоности наших предака; презимена као
што су Чоро, Чорда и Чоровић; Шаговновић, Дерикучка,
Рикало, Шупљеглав, Гузин, Мутикаша, Брстина, Шутало,
Трчало, Касало, Шкиљевић, Убипарип, Топаловић
(топал-хром), Загуз, Шкутор, Прскало, Пухало, Вучина,
Батинић, Тојага, Гатало, Кожо, Клепо, Клемпотић, Реповић, Гачић, Продановић, Кљако (од кљакав-сакат), Кљун,
Голо, Главовић, Гузина, Пузић, Суша, Репак, Шупчев,
Кољибабић, Хркаћ, Пандур, Плоско, Наргилић, Крпо,
91
БЕЛЕТРИСТИКА
92
Пушић, Мучибабић, Паликућа, Балавац, Носић, Пргуда,
Рупар, Володер, Брекало, Главина, Прце, Туце, Муце,
Мачкић, Шакић, Куко, Крхан, Лизде, Кисић, Лепетић,
Вицан, Шиљеговић, Тунгуз, Оборина, Злојо, Злојић,
Зломислић, Сљепчевић, Глуховић…
Наши су преци, дакле, једни друге почастили презименима које као свој криж олити крст, или какву неизљечиву сполну болест носимо кроз живот без поговора и
спремни смо та наша презимена бранити до задње капи
крви… Често туђе.
Код нас…
Кад кажем „код нас“, мислим на Мостар и околину, много тога утиче на формирање мишљења о вама.
Рецимо, успјех се тешко опрашта. Ако, рецимо, Мостарац у Херцеговини, неким чудом, дође на власт, може се
чути „О`кле њега!?“, „Шта ће он…!?“, „Ко њега тамо
постави!?“ и тако то. Ако се нађе на телевизији, макар
интервјуисан као случајан пролазник, чућете „Шта, он на
ТВ-у? Шта ће он!?“ или „Како му је `нако главатом пача
стала у телевизију!?“. Или „Вала свак и на ту телевизију
може…!“.
Ако је ријеч о њој, слично је. Или још горе. Кажу
„Ма, знам је ја…!“. Па ти гледај по чему је и како је зна.
То сеже од „Није је јеб`о ко није пит`о“, па до „Она јој
ствар из очију вири. Иста матер јој“.
Добро, ово друго и не треба наводити. У предјелима јужно од Словеније и не постоји женска срећа.
Осим понекад и понегдје.
Уколико неки Коњичанин, Подвележац, Гачанин,
Читлучанин, Невесињац или неко ко није из Мостара
спусти гузицу на какву функционерску столицу, нико од
његових земљака неће зажугати на њега. Може им
ваљат`! Јес` друг мој.
Ух, опет сам одлутао од теме. Толико далеко да
морам погледати наслов приче да се подсјетим…
Аха.
Тек кад умремо, све нам је опроштено. Поготово
ако умремо у мукама. То се поштује и памти. Тако нам се
СЛОВО језика српскога
презимена изговарају с респектом и при изговарању
истих се значајно клима главом…
Ни на оном свијету нам није с нама лако. О томе
је причао и рахметли и покојни Зуко Џумхур, једна лијепа коњичка душа што нас је с руба Босне скинула као да
је из центра града Мостара…
Рахметли или покојни, питање је сад… Је ли пред
смрт постао вјерник? Или није. Мени је неко рекао да
јесте… Ма, није сваком данас ни вјеровати. Не знамо.
Још се нико није вратио да каже да му је земља лахка или
лака.
Елем, Зуко је говорио да сваки град у овој чемерној Босни и Херцеговини има свој властити паклени илити џехенемски котао. Ту се у врелу уљу прже наше грешне гузице, а ђаво, тојест шејтан главом и роговима,
шета околоколе и пази да неки од нас грешника не изиђе
напоље у настојању да избјегне свој усуд.
Једнога дана, дође сам Бог у инспекцију, да види
да ли рогоња ради свој посао и увјери се да добри Бошњани и Херцеговљани пате како им је он одредио.
Иде тако паклењак и боцка оне што хоће изићи из
врела уља, лети сад тамо, сад `вамо, боцка оне што
изгвире преко котла… Једино у мостарски котао нит`
погледа, нит` завирује. Приђе му Бог, куцне га по рутавом рамену и упита.
- Рецидер ми, несоју и несрећо, што ти не обилазиш ови кот`о с Мостарцима? Мог`о би ти неки изић` из
котла и збрисат.
- Ма јок. Не треба њи` обилазит - рече му рогоња.
- Ха неки шћедне изић`, други га повуку доле.
Тако вам је то код нас у Мостару.
Ипак, кад се умре, није за вама међу онима што
вас надживе, све готово. И ту постоји градација и одређени карактерно-особени одмаци.
Рецимо, кад кажу за некога „Био је добар човјек“,
„мерхаметли инсан“ или „фино чељаде“, то обично значи
да је свако могао да га изради, покраде, превари, закине,
одере, слаже, намагарчи… Јер, то је као оно „Луд и добар
93
БЕЛЕТРИСТИКА
94
на истој дереџи!“. Ако кажу „био је то један фини
чо`јек“, значи да је био благ и ненаметљив, не обавезно и
приглуп. Рецимо, кад кажу „Рахмет му (или покој) лијепој души“, то значи само да је мртав, то јест рахметли,
самим тим вриједан поштовања. Ништа више ни мање.
„Фини господин“ значи да је понекад носио одијело,
барем сако, био поштар или жељезничар. „Прави господин“, није дао да га развлаче и искориштавају, није никад
радио више него што је морао.
Ако кажу „лијепи господин“ или „лијепи човјек“,
то је већ нешто. Није важно ни ако сте за живота имали
ниско чело, клемпаве уши, били разроки или ћосави,
сакати или погрбљени, можете бити лијепи човјек или
лијепи господин. То треба заслужити. Као што су заслужили рахметли Мујага Комадина и покојни пјесник Алекса Шантић. Добро, заслужио је то и Муса Ћазим Ћатић
и још пар њих. Говорим о глобалном, градском нивоу.
Мада има заслужних и доле, ниже… Ипак довољно високо за висине лијепог.
А није то лако, вјерујте ми. Ја се већ три и по банке трудим и не знам хоће ли ми за још тридесет и пет
година успјети… Не воле ми ни мостарски радији ни
телевизије, с правом. Стало ми је само да ме онај лијепи
мостарски свијет воли.
А од свог града тражим само да за мене каже да
сам, овако грдан и незграпан, био један лијепи човјек.
Макар никад не био господин.
Један лијепи и фини човјек о коме вам желим
причати је рахметли Мехо Кујан, власник кућерка и појате на сјеверу Мостарске Општине, узоран муж и отац
двоје дјеце, дјед и човјек каквог треба лучем тражити.
Меху сам упознао захваљујући мом старом, нешто
послије војске. Шкртица, умјесто да ми да паре за море и
јакету, дао би ми шансу да тегарим по разним бауштелама, да физикарим те млађахан мијешам малтер и бетон
док су остали са факса мијешали пића и карте.
Мехин син, тридесет и нештогодишњи Расим на
чијем сам пословном објекту почео диринџити, рекао ми
СЛОВО језика српскога
је: „Пусти ти зидаре и аргете да раде. Само припази на
старог ми, Меху. Не дај да вуче животом, шесет му је
година. Пази да га каква даска јали каменчуга не трефи у
главу. Ја ти плаћам ко зидару… Јел` ти штима?“.
Штимало је. Радио сам тамо преко мјесец дана,
ишао уз старог Меху као шипка уз бубањ. Као да сам
знао да ћу некад писати о њему…
Мехо је био човјек сељак-пролетер. Полутан. Живио је на селу и радио на Економији. Онизак али чврст
стуб друштва. Наводњавао је, плијевио, фрезао и резао
винске чокоте. Кући би радио углавном то исто. Рамена
су му услијед тридесет петогодишњег рада на земљи и
око ње пошла мало напријед, ноге биле у широком раскораку и кад би стајао а глава увијек мало сагета, као да
ће сваки час чупнути злочесту травку што племенитој
култури узима нитрате из шкрте херцеговачке земље.
Заправо, није Мехо знао шта су нитрати, али је знао да се
против тих травчица треба борити са свих десет прстију.
На глави је увијек носио плаву радничку капу. На
усни углавном угашену смотку духана, херцеговачке
„шкије“ коју би сам садио, иза куће, сам сушио и резао.
Кад би му нестало духана, од неког би узео цигарету и
припалио је. Потом би дуго кашљао… Кад би сјео, на
даску или циглу, стављао би лактове на кољена и испруженим рукама пратио слијед ријечи. Кад би размишљао,
трљао би капом изборано чело и ћелаво тјеме. Кад би се
јако замислио и хтио нешто рећи, капу би ставио у лијеву
руку и десном трљао очи.
Није волио људе који раде у рукавицама. Говорио
је да нису поштени.
Није плаћао ТВ претплату јер све лажу. Возачки је
положио под старе дане и возио као да је сам на цести.
Кад би га несретни што би се затекао с њим у његовој
излупаној „Лади“ упозорио да не гази бијелу црту на
сред цесте, Мехо Кујан би рекао „А што!? Та није драча!“.
Једна од мојих дужности је била и да настојим да
Мехо што мање ради а што више сједи. Ја бих се тада
95
БЕЛЕТРИСТИКА
96
правио уморан, држао се за леђа и узимао цигле или
комаде греде за сједење, за нас двојицу по једну.Тад
бисмо причали…
- Мехо, шта ви имате од школе? - питао сам једном.
- Ништа… - рекао је хватајући се за капу. - Једва
знам читат` и потписат` се. Мени рахметли, или што би
ви рекли покојна матер, говорила: „Учи сине Мехо, даће
драги Аллах свашта, само учи…“. И тако ти ја оста` брез
школе…
- Нисам разумио… - збуних се ја. - Па што нисте
учили кад вам је матер рекла?
- Ма јок то! Учит` оно ко кад хоџа учи. Дове, суре,
штоно ви велите молитве…
Причао ми је и како га је Расимов учо зовнуо у
школу да му каже како десетогодишњи Расим и млађи му
брат Мујо пуше као велики, и то у школском дворишту.
- Ако…! Нек` пуше кад су напољу.
- А… Али… - загрцнуо се школник. - Они су мали… Њихов развој ће бити угрожен ако…
- Ма, пусти ти мени то! Ако им ја бранио, сакриће
се и пушит`! Отиће се сакрит да пуше у појату, запалит
ми сијено и благо, па шта ћу онда!? О`ш ти то платит`,
аја...!? Изгориће оба, не д`о драги Аллах…
Једном приликом се причало о администрацији…
- Знам и` ја, матер им јебем! Љети окрену они вентилатор у гузицу, зими гријалицу у пркно! А мени крста
пуцају на економији. Ја и `раним!
Срце би га болило кад би видио како зидари разбацују малтер и беспотребно пилају греде. Пио је понекад. Ракију углавном. Љутио би се кад не би затварали
боцу. Гледао би да нико не пролива пиву или отвори
више флаша истовремено па да пиће пропада.
Негдје пред крај рађе, видио сам га како плаче.
Њупали смо питу сирницу и пили кафу. Мехо је
сједио на цигли, ја преко пута њега, на дрвеној облици.
Између нас је била тепсија пите, ибрик кафе, шећерлук и
мноштво старинских филџана, оних са злаћаним полум-
СЛОВО језика српскога
јесецом и звијездом на дну. Ми смо на паузу за ручак
стигли касније, па смо дуже и остали за софром те јели
што је остало. А остала је мени и њему најдража пита.
Кркали смо и сркали као да нам је било задње. Иза
ушију нам је пуцкетало од интензивне виличне активности. Након десетог или петнаестог комада пите и шестог
или седмог филџана кафе, учинило ми се да стари Мехо
плаче. Једна бора испод ока му је дефинитивно била
мокра. Убрзо затим, симетрична бразда испод другог се
поквасила. Мехо је плакао…
- Боли ли вас шта…!? - упитао сам уплашено. Ко
ће Расиму на очи ако…
- Ма, јок… Него… Ја сам, шмрц, мислио да се
никад нећу пите најес` и кафе напит`… а… а види сад…
- Нека, Мехо - рекох ја. - Немате рашта плакат`.
Фала драгом Богу, ево имамо и ја и ви свега…
- Ево… Дочек`о сам и то да не могу више…
Сви који су радили на градилишту су били неки
род, по Мехиној, зетовској или жениној му страни. Можда је зато Расим баш мени повјерио свог старог, да никог
не фаворизује и да му ћаћи не испиру мозак својим фамилијама.
Неодговорно трошење новца од стране његовог
сина Расима га је доводило до лудила. Тад би одсјечно и
кратко рекао „Хм!“. Иначе, тог „хм“ је било више врста.
Рецимо, дуго „Хмммм…“ би значило да ваља устат`
радит, да се дуго сједило. Јако и гласно „хм“ је било упозорење да се не псује. „Хм“ уз климање главе би било
знак да се слаже…
Ни поздрављао није своје рођаке и познанике једнако. Онима друге вјере би, наравно, рекао „Добар дан.“.
Непознатима. Познатима и драгима би са смијешком од
кога би му се боре од сунца и тешког живота развукле
попут рибарске мреже назвао срдачно, готово с уздахом,
„Добри дан!“.
Родбину и познанике исте вјере би поздрављао са
„мерхаба“. Никад са „Селам алејкум“. Питам се зашто је
ово друго послије рата постало модерно…
97
БЕЛЕТРИСТИКА
98
То „мерхаба“ не би било за сваког исто. Неважни
и она ситнеж што би се настојали увући у дупе његовом
Расиму би добијали кратко „мер`аба!“. Или чак мрмљаво
„мр`ба!“. Што је човјек у Мехином животу био важнији,
добијао би дуже и гласније „мерхааабаааа“, понекад и уз
додир обода капе.
Бивао је јако љут кад би га неко млађи из његове
фамилије поздравио са „добар дан“. Тад би устао, сједао,
опет устао и ходао у круг. Није хтио да их преда мном
учи како треба да поздравља прави Муслиман.
Напомињем, ово је било прије ове наше клаонице,
зато оно велико „М“.
Мене би с респектом и кратко, поздравио са „Добри дан“. Ако је био нарочито расположен, добио бих и
климоглав.
Радилиште је било, да припоменем, у граду. Дакле, не у Мехином селу у коме се родио и одрастао. Не у
мјесту гдје су се сви знали, дакле и поздрављали.
Једном, на почетку рађе, крај нас двојице је прошао човјек. Непознат. Мехо је погледао у њега и отворио
уста као да ће нешто рећи. Није знао да ли да му каже
„мерхаба“ или „добар дан“. Овај га је само погледао, као
да је стари Мехо какав саобраћајни знак, а не жив инсан.
- Му…! И крава кад наиђе на краву, каже „Муууу…!“ - викао је Мехо за њим.
То би се стално понављало. Никако се није могао
помирити да човјек прође крај њега и не поздрави га. Те
знаке непоштовања, нарочито према човјеку који управо
ради, никад није успио прихватити.
Једном смо, послије рађе, увече, ишли у куповину,
у једину радњу која је радила до у касне сате, у Стари
Град који је у то доба био пун млађарије и докона свијета
што је пушио цигаре те пио пиву.
Мехо је скинуо плаву капу, стао усред гомиле и
упитао ме:
- Шта чека ови дуњалук…!? Што и` је `влико?
- Ништа. Изишли људи - рекао сам ја. - Овде је
свако вече `вако…
СЛОВО језика српскога
- Свако вече…!? - питао је Мехо с невјерицом надглашавајући бубњеве и гитару.
- Свако вече - потврдих ја.
- Па… Јел` овде свако вече мевлуд…!?
Ех… Кад се само присјетим. Била је тих догађања
сва сила.
А како је умро Мехо Кујан…
Као што знамо, био је рат. Меху су његови под
старост, силом прилика, одвојили од земље и затворили у
бетонску кошницу, да ко птица гледа свијет и мјесто цвијећа и дјетелине мирише бензинска испарења и градски
смог. Да не буде сам у селу које су више пута ослобађале
разне војске. Људи су се, чак и мала дјеца, поред њега
возили у жељезним кутијама горе-доле и не погледавши
га, а камоли да га поздраве или му назову „добри дан“
или „мерхаба“. Гледао је кад би изашао како селаме и
лижу џамијски под они што до рата ни близу џамије не
би пролазили а крметином се залагали ко три Влаха.
Њему, Мехи, дали су да куса раштику што је није сам
узгојио, да једе хљеб што му га жена није испекла, да му
људи улазе у кућу не изувши се, да не види више свој
мали воћњак и виноград, да не чује пјевца да пјева ни
воку да муче… Пред смрт, кажу, није хтио излазити. Ни
кроз прозор погледати.
У бетонској кошници се угасио лијепи човјек, једна лијепа душа херцеговачка.
Лијепо је то вријеме било. Не зато што сам ја био
млађи већ зато што је то било вријеме лијепих и добрих
људи и инсана какав је био Мехо Кујан. Рахмет му лијепој души. Заслужују он и његов живот једну добру књигу, не тек ову причу. Добро је он рекао једном „Ви млади, трчаћете и пишат`! Ето ћете видит`!“.
Тако и би. Ето, за казивање о њему имадох времена ни мање ни више него колико је требало за ову причу.
99
100
БЕЛЕТРИСТИКА
Љиљана ЛАЗАРЕВИЋ
М. ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ ПИШЕ МАЈЦИ
Пада мрак, мајко
И твој спокој
Са њим ће стићи,
Само да ветар престане
Да речи које си везла
Као грлица, зрно по зрно
До мене не залутају,
Не дај да ме забораве.
Нисам се уплашила смрти,
Већ нестајања.
Одавно ме мучи
Скоро колико и сумња,
А има је на сваком кораку
И различитим језицима говори.
Не страхујем због одласка,
Знала сам да више себе
Остављам са ове стране.
Повремено,
Бићу ти далека,
Јер у души су ми слике
Оних што не желе
Заувек да оду.
Да умем да се пробудим
Са тобом пробеседим
И да пре зоре у завичај
Твојих речи стигнем,
Јер прохладна је
СЛОВО језика српскога
Преображењска ноћ
И саплиће ме трава
Око чланака заплетена
И помисао на живот
пун сагрешења.
Повремено ,
Бићу ти далека,
Али ће моје очи
Остати исте,
Загледане у тебе
Преко другога света.
СТАРА КУЋА
Јуче је мој брат
Срушио нашу кућу.
Канио се од прошлог лета,
Нешто му заустављало руку
Гризло изнутра.
Коначно,
Само шакама
уместо алата
Скинуо цреп,
расковао греде,
На месту таванског мрака
Појавило се небо.
Плачемо загрљени
Насред гостинске собе,
Ту смо славили Стефана Дечанског,
А тамо у соби, до бунара
Уз врата је стајала пећ,
Ту смо, до касно,
читали на глас.
У средњу се склањала мати
101
БЕЛЕТРИСТИКА
102
Када је слаба,
Скривена од нас је боловала,
А ја, у врата шакама лупала
И плакала у страху.
Ноћу смо заједно спавали
И будило нас
Дисање оног другог.
С прага смо,
чинило нам се тада
Далеко видели.
МАЛА МОЛИТВА
Пошто окадисмо
Мале, скромне молитве
Богу упутисмо:
Зло да заобиђе
И немаштина,
Искушењу да одолимо,
Утеху да не потрошимо
Таштина да нас не задеси.
Што занесе
Да роди,
Што изникне
Да лечи.
СУМЊА
Оно што завара дан
У ноћи се најбоље покаже
И свако од своје обмане
Највише стрепи.
СЛОВО језика српскога
Како се множе,
Из којих рупа
Ступише ове сумње?
Да их се решим
Кадим,
Изгоним их
Светлошћу свећа.
НАДА
Нисам видела Бога дуго,
У сну ми се не јавља
А по дану се скрива.
Ја не одустајем никад
Ни у љубави ни у вери
Па тражим и чекам
У исто време.
Важно је да сумњи
Простора не пружам,
Важно је да
и када дрво сасуши
ја ново засадим,
важно је да
када са неба прелива
нови јаз пројазим.
ЛЕТО
Тек тако дођох,
Не умем да тргујем
Рекох,
Све што се овде деси
Нека остане теби.
103
БЕЛЕТРИСТИКА
104
Мада сама
У песми о нама
И даље живим
Од множења.
Радост и мудрост
Никад заједно.
Зато загази
У ову бистру воду.
Сам буди спас.
МОЖДА
Да ли је истина
Ако кажем
Залутао је ноћас
У једну сеновиту кућу
У кревет распремљен
За једно.
Залутао је у њену косу
Стигао на извор
Усхићења
И живота.
Да је то истина
Знају моје очи
Које су га виделе
Како по реду узима
Хлеб
Вино
Жену.
СЛОВО језика српскога
Да ли је истина
Ако кажем
Те ноћи ју је волео.
Пробудила сам се
Кад се
погасише звезде.
Можда сам то
Била ја.
НОКТУРНО
Да је ово
Само страст
Збир ишчекивања
И искуства,
Кад би ово било
Глад тела
Удовољавање тренутку,
Да овим прстима треба
Једино кожа
Без крвотока
И нерва,
А души тишина
Уместо ноктурна.
Кад бих имала
Где да се вратим.
105
106
БЕЛЕТРИСТИКА
Тодор ЖИВАЉЕВИЋ ВЕЛИЧКИ
РАЗЛИЧИТИ СПИСАТЕЉИ
О СПИСАТЕЉСКОМ УМИЈЕЋУ
„Ови одломци се нису увек настављали тачно и редовно један на други. Јер, често би, настављајући причање, понављао оно што је већ једном рекао, а често би отишао напред,
прескочивши добар део времена… Причао је са дугим паузама,
обасјан неком непреболном тугом, сасвим могућом и блиском,
готово присном… Причао је као човек за ког време нема више
значења и који стога ни у туђем животу не придаје времену
ни редовном току времена неку важност. Његова прича могла
је да се прекида, наставља, понавља, да казује ствари унапред, да се враћа уназад, да се после свршетка допуњава, објашњава и шири, без обзира на место, време и стварни, стварно и заувек утврђени ток догађаја…”
У причи, дакле, без реда, правила и ограда, која се сама
од себе надовезивала и настављала, по неком само причи знаном ритму. Пред првим лицем су се отварали одрази раног,
готово метежног сазријевања, у коме су нечујни снови били
нарочито богати правцима недоумица, мрсећи и расплићући
ликове и њихове мисли.
Дакле, прво, такозвано „побуњено”, „романтичарско
лирско лице”, код расних приповједача и народа, који нарочиту пажњу посвећују предањима и личним повестима, по правилу не трају дуже од једног прољећа, док их не замијене нове,
нагоном природе исцвјетале могућности.
Да не бих превише оптеретио читаочеву пажњу издвојићу неколике, посебне, преузете из „Дневника”: „Од уједињеног, краљевскског, тешког и уображеног са своје дуговјеке
владавине сјенкама поробљених народа, које се и сада простире на добру половину свијета; каталонских измијешаних са
арапском бојом наде која плови по површи јужних мора, развејаном двовјековном војном на иберијском полуострву; од рус-
СЛОВО језика српскога
ког ја, пошироког и неухватљивог, једним оком, великог као
плаветни, а тако бескрајни видик степе; од српског незбора са
браћом из којег се рађао посебно бројан окот превјера и братоубистава, наказног лица издаја, грамзивости на обећања
туђих снова, на превртљивост и завист великаша која је била
спремна да служи другоме, препредено бранећи туђинска увјерења као да су своја, по самоизабраној, богме и наметнутој
несрећи, која би могла да буде примјер другима народима да је
далеко заобилазе.”
На трећој страни, граматичко прво лице, у животу
као и у литератури указује се у овешталом, готово старомодном облику, које није подложно помодним промјенама, напротив, држи нит за коју се ухватило и њоме плови на мору
нарочито богатом литерарним могућностима.
(32)
О томе како нисам слутио неке мирисе
Око подне, тог, временом неомеђеног, дана, осјетим
благу мучнину, скоро несвјестицу. Као да се из коријена помјерио свемир... Не знам, не се сјећам се, када су ме одвезли у
„собу за изолацију”. Само сам могао да слутим, откуд изузетно јаки мирис хлороформа; прегршт таблета прије и послије
чајних оброка; инфузије; физички и психички бол праћен убодима ињекција; сјенке штонечујно промичу просторима безнађа.
Повремено би се, из таме, када сам се најмање надао,
гласнула сјен, са жељом да ме убиједи како је природно што
сам се овдје нашао: овдје је све мирно, нема наде, ни стрепње,
нема садашњости, ни будућности, ништа и ничега нема,
никад га није ни било. Смијешим се одразу изблиједјелих фрагмената што се умножавају, упркос рђи заборава, сазнањем
да матица живота има безброј подземних вода, странпутица, понорних, никад одгонетнутих тајни. Најважније сазнање: препуститисе случајностима које нас бацају с краја на
крај; у болна подвајања, располућености; на тајанствени
траг породичних прича; на слутњу јединственог бића које
никада није могло бити јединствено.
Негдје сам прочитао: не запиње човјек, за стијену, но
за камичак. За ништа, зацијело. Све је тако постављено да
човјека порази и обезвриједи… И тако, из дана у дан, из године
у годину, батргамо, не уочавајући симптоме лудила који су се
107
БЕЛЕТРИСТИКА
108
дубоко у свијести укоријенили. Бранимо се заносом: „Ми
видимо људе и ствари око себе не онаквим какви су, већ какви
смо ми!“
„Нема ти спаса, човјече!”- казао је Златоусти.
„Сакриј се!... Замећи трагове!“
Дани проведени у ДОС-у, догађаји у којима смо учествовали, нијесу били ништа друго до разливена, мутна свакодневница, развлачена од Студењака, до Капетан Мишиног здања, Коларца, библиотеке „Ђорђе Јовановић”. Нисам слутио
да се наше ”правовјерне колеге са факса”, иако никада нису
упознали свијет ДОС-а, превише биле плашљиве за сваки
облик постојања који је и за трун био различитији од оног
уобичајеног, згрозивши се наше „пусте жеље” да преуредимо
свијет.
Ех! Сада тек видим, били су у праву. Свијет се, по правилу, тешко и споро мијења. По приоди ствари, остаје исти:
мало бољи, мало гори, независно од наше унутрашње потребе
да га мијењамо.
(33)
Нисмо били свјесни младости
Док ишчитавам „Дневник“, као да се крећем по оштрој
ивици ножа... Све је изгубило некадашњи смисао: и ова соба, и
кревет, и исписани и исцртани небосклон, (за који сам се
некад грчевито држао!), за непостојани, далеки свијет младости. За далеки и уврнути свијет ДОС-а, филозофију живота,
игру досањавања нове стварности.
Боже! Нисмо ни били свјесни младости? Ни творачке
грознице која је тресла ишчекивањем да ће се нешто значајно
догодити... Ни сазнања да смо били моћнији од милиона најмоћнијих и најбогатијих... Говорили смо да је предавање стваралаштву, остварење сна, највиши облик творења посвећење
ванвременом животу... Да без унутрашње ватре нема снова, а
снова без заноса, ни љубави без страсти. Нисмо знали да
стварно живимо од љубави, од мржње на ближње (мржње на
непознате нису важне!), од храбрости премрлог од страха, од
кукавичлука храбрих заобилажењем истине, од сваковрсних
превара.
Повремено помислим да није страница овог „Дневника”, све би било заборављено.
СЛОВО језика српскога
(34)
7. октобар 1969. године
Да ли је била сан ова слика, коју бих могао назвати, искушавање љубави.
„Хајде да плешемо!”
„Да плешемо?”
„Да!... Да плешемо. Знаш ону: Тако ти је мала моја кад љуби
Бесћанац!”
„Босанац!“
„Волим да пјевам: Кад љуби Бећанац!... Зар није исто!“
„Хоћеш да плешемо?“
„Без музике?”
„Звиждаћу, на уво!”
„Шашавко, гдје си то видео?”
„У сновима... Схвати, лудим без тебе!”
Загледала се у мене тужним погледом несхваћене жене. Уставши нагло је отишла… Тај трен остаће неизбрисив у мом сјећању… Укорачала је, кораком лавице, свјесна своје царске
љепоте, на Позорницу ДОС-а, а ненадно, вођена нејасним, или
несвјесним хиром, отишла.
„Сањам те, и чини се, да је твоје лице исто раздрагано лице
које пратим у сновима. Дјевојка си која живи у мојој машти.”
Претходна слика, сва је прилика, на другачији начин се
одиграла. Или није. Ко зна?... Можда сјећање вара, заводећи
ме преко празнина које никако не могу да попуним или прескочим.
„Укорачала си, танка и витка, као да се крећеш уз
самога цара. Одолијевала си у ономе у чему жене иначе не
одолијевају. Ниси се шминкала. На теби је било све онако како
је Бог украсио. Свјесна, или се то чини, да шминка не мијења
суштину жениног бића.“
„Орфеј!”- скупио сам храброст пруживши ти руку.
„Еуридика!”
Учинило се као да су се суочила два начела.
„Шалиш се?”- загледао сам се у твоје крупно око.
„Еуридика сам, као што си ти Орфеј? Наш сусрет
треба да посједује виши облик значења?”- казала си.
„Знам!... Личиш на дјевојку из мита?! Је ли ти то
неко, до сада рекао?. Ти си као неки печат у мени!”- узвратио
сам.
109
БЕЛЕТРИСТИКА
110
„Ех, печат… Комплимент који се без потребе потроши није вриједан. Нема сврхе!...“ – изазивала си гестовима
који су говорили више од сваке изговорене ријечи.
„Нема сврхе?!... Нема сврхе!”
Њена изазовна сабраност и њен слух за тајне поруке и
лутајуће гласове давно минулих епоха, просто су ме опчинили.
Забацила је главом, као жене које су свјесне своје,
мушком жудњом, оплођене љепоте.
Потом је сјела крај мене, а као да је облак наранџастих лептирова изнад главе затитрао. У вис је уздигао. Њено
узбибано дисање савршено се уклопило у ритам мог усплахиреног даха. Као да смо одувијек заједно дисали. У двоје.
О, Боже, да ли је наслутила моју неизрециву жељу да
крај себе задржим мирис њене њежности.
Све се промијенило.
Представа о нестварној жени из сна на јави је крупњала у плод невјерице, поклопивши се, у многим детаљима.
Повјеровао сам да сам коначно нашао своју половину за којом
сам кроз јаву лудо хитао... Као да је суђено да прођемо кроз
исто, иако свако, за себе мисли да се то само њему догађа.
Млада жена је у сјећању понијела неко друго
доба,бешумно откорачавши, као да лебди по мајској мјесечини, као сан.
Замишљам и сада њен лик, њену свиленкосу у бриду
моје шаке. Језу велурне коже под мојим длановима...
(35)
Свијет живи од могућих,
а тако неостварених, очекивања
Свјестан сам да човјек живи од неостварених љубави,
од непрепознатих прилика, заноса и ватре пролазности на
којој свакодневно гори. Од сазнања да се свијет мушкоженских односа састоји од сумњи, невјерица, неузвраћених
уздаха дубоко сакривених у сјећању погрешних људи. Свијет
љубави живи од могућих, а тако неостварених, очекивања
заљубљених, само што то млад човјек није тога свјестан. Не
зна да не зна. Никада неће схватити да не зна тако малу, а тако
јасну чињеницу.
Данас је много тога другачије.
Дјеца се рађају стармали.
СЛОВО језика српскога
Са родитељима, који не посједују осјећај када је и за
шта вријеме, гледају еротске филмове.
Прескачу природан процес сазријевања, несвјесни да је
свакоме одређено вријеме, које неки употребе лагано распоређујући га пажљиво на дневе и ноћи, а неко журно, све претичући јутра са вечерима, без повратка. Убрзано живећи, преконоћ их потроше, несвјесни да све и одједном оде у неповрат.
Не слуте да што се потроши у погрешни трен, као да се ђаволу
даје.
Свему дође вријеме, само што млад човјек не зна да
ослушкује унутрашње гласове који ће се сигурно у одређеном
тренутку јавити и повести га... Ту нема прерушавања. Нема
глуме. Са животом се насилу не може.
(36)
Забиљешке из очевог „нотеса”.
Живот, кажу, носи бол. И, заиста је тако.
Болна заљубљеност је ствар наивности, неспремности да се саме од себе схвате неке ствари, које се догоде у
раној младости. Мушки дио човјечанства живи у заблуди да
жене немају потребу за физичким односом. Глуп је да у то
повјерује.
Сазријевање је процес праћен недоумицама и очајима.
У коме се догађа много тога што никада и не помислимо?...
Ријетки су који слуте да је све садржано у трену зачећа, у
тој сулудој трци сперматозоида. Ту су, изгледа, Кинези у праву. Живот започиње у трену, водоскоком млијечне течности,
послије се све само одиграва неминовним законом бујања,
гоњен природном диобом ћелија. У том замагљеном почетку
већ је садржан читав наш живот, сви наши будући дани,
заноси, љубави и мржње, наше моћи и немоћи.
Нико не слути када срце закуца.
Да ли осјетимо нелагодност због тога што некоме
дарујемо живот без покрића?
Осјетимо ли радост или страх пред неизвјесношћу
која се пред њим отвара?... Зар није страшно гурнути некога
да прође све што смо ми прошли:Да због првих зуба вришти,
да протепа прве ријечи, да прохода тетурајући, да баца и
разбија играчке о све могуће и немогуће зидове, да расте и учи
прва слова, да сриче прве ријечи, да се не пита зашто учи, да
завршава први, други, осми, средњу школу, да преживи доба
111
БЕЛЕТРИСТИКА
112
одрастања и сазријевања, да одужи дуг постојећој отаџбини,
да се запосли ако буде имао гдје, да воли и пати и, опет све у
круг, да роди сина, да засади дрво, да напише књигу... Да у
заносу прича, како је живот чудо невиђено. Да је пожелети
дијете најприроднија ствар на свијету. Равно благодети
самоизабране смрти...
„Нисмо збринути у сећању оних који ће доћи послије
нас.“- супротставио сам се Очевој сјени. „То што растемо
без очева доказ је да брзо и преконоћ сазримо. Дају нам једну
могућност, да се боримо и изборимо за своје постојање.!”
„Не, свет има много окана, наше је само једно од
њих.”
„Дјеца нису то обећано окно. Плод су наше себичне
жеље да се наставимо… Бог је Адаму везао руке, давши му
жену, за којом непрестано посрће.“ – викнуо сам нестрпљењем.
„Опет се глупираш!“ - умијешала се, однекуд, изненада Еуридикина сјен, лако ушетавши на позорницу ДОС-а.
Опонирала је: „Заборавио си да си и ти био ембрион… И
Микеланђело, и Моцарт, и Достојевски... Слутиш ли колико
би човеку значило да има неког крај себе. Да неко личи на
нас?... Подсмехуј се! Може ли нешто да прође без твог подсмјеха? Не уклапам се у твоју концепцију, зар не?!... Окрени
се! Нећеш да се окренеш?... Погледај! Слатка је! Кикице!
Машнице! Сукњица од веза!... Ти си је направио, лудо!... И, није
нека уметност направити дијете, кажеш!... И, није! Лепу
децу праве занесени, и као што видиш ништа не смета њиховој величини!... Човечанство живи од сна у остварење љубави… Сакрио си се иза неприродног одбијања. Потонуо у ћутњу, лажну сигурност!... Литература заводи. Појединци лажу.
Сви варају на један или други начин! Нема спаса за човечанство. Никада је неће ни бити!?... Мој мали, јадни занесењаче,
каква нам је судбина? Мислиш да нас је Провиђење повезало?... Коме да признамо какви смо ниткови били? Колико смо
гнусоба направили, а ипак гледамо људима у очи... Не могу да
поднесем да занесењаци не воле! Хтели би само њих да воле,
опојним садизмом нарцисоидних... Ароганцијом неодраслих!...
Коме смо дужни, никада се не запитамо?”- пјенила је простором, тамо-амо.
„А ти?!... Ех, никада ниси изговорила да ме волиш иако
знаш да је и мушкарцима важно рећи да су вољени!“
СЛОВО језика српскога
„Нису важне речи, важна је љубав!“- усправила си се
мишљу... „Срце је средиште света. Душа суштаство тог
средишта!... Безобзирни и подругљиви нису у стању да воле, и
зато никада не остваре љубав. Привидом задовољни, не ризикују ништа. Бесмислено троше већ одживљене животе!“
Не сјећам се како нас је одједном притискао језовито
неподношљиви неспокој глуве тишине.
”Насули смо кафу у фине керамичке шољице. Заједно
је пили, као да присуствујемо јутарњем обреду, који се неизбјежно одвија по утврђеном правилу. Пиљимо једно другом у
немире... Златоустог сјен се одједном удјенула у међупростор,
разбивши неподношљиву тишину: „Ми смо умјетници.“...
„Ех! Како сте глупи. Као да нисте људи... Шта умишљате?...
Залуд је са вама разговарати!... Никада нећете порасти. И, са
педесет бићете деца!”- насмијавши се брзо је попила остатак
кафе.
Мој сан је одједном опустео.
За њом је остала сива љуштура окамењене стварности.
INTERMEZZO
Август мјесец 2010. године
Данас, послије педесет година, држим се примљених
навика и обичаја. Живим по законима друштва, бунећи се повремено, иако већ свјестан да ништа, у суштини не мијења мој
ионако незавидан, ни нашта ослоњен, положај.
Крећем се, по утврђеном кругу, без реда и циља, без
смисла.
Живим у друштву гдје су важне бљештаве фасаде и помпа
свакодневних отварања, по неколико пута ничега, са мноштвом прича које то све узносе, не успијевајући да скрију свуда
видљиву биједу ове земље.
Овдје, као неко проклетство, једно вријеме, људи живе
у миру и љубави, па се онда, из чиста мира, замрзе и побију.
Нема народа на земљи који тако крваво мрзи своје, уздајући се
у свакога и свашта. У нас су мржње обилне и трајне, а сада
су, чини се, обилније и бескруполозније, у мртви чвор везане.
Нигдје није тако да најближем извадите оба ока, и да се тим
113
БЕЛЕТРИСТИКА
114
чином дичите; да одбјегле памети јашу свештенике; да партијски, до гроба заклети идеолози сахрањују Бога.
Све подсјећа на Лалићеву мисао о „пасјим дружинама”, које се лавежом јавкају и надгорњавају. Свака има своју
заставу, далеко од традиционалне, нестварно установљену
химну, свој, наводно, нови језик неутемељен у језичком правилу, име града по предводнику стада, са именима улица већином
заслужних слугу. Од недоличне зајапурености сопственом
величином не схватају да је један људски живот важнији од
свих њихових глупости. Да све што је материјално пропадљиво је, да се поганлук и несреће дуго препричавају и памте.
Ништа их не спречава да свакодневно продукованим
законима, усвојеним „набилдованом, једногласном и једностраначком већином“, ограничавају право на слободу, несвјесни
гдје „постоје људска права ту је слобода најбоље заштићена.”
ОСМА ГЛАВА
(37)
О ликовимакоји су играли
епизодне улоге у овој причи
Златоусти је био необично тих момак, предан студирању глуме, несрећан и растргнут између коријена и нове
религије која је нудила спасење, у неизмјерној жељи да све
одбаци и изгуби се далеко од „несрећне помајке Србије која
није знала куда иде, којој ни он, преобраћеник, неће бити у
стању да помогне.” Написао је невелику збирку приповиједака под симболичним насловом „У магли Сјен“, која ће посредно, судбински, најавити његов лични удес, који га је сачекао у
првој измаглици живота, у Босни, током последњег рата, у
„мисији добре воље”. Свукли су га до гола, и када су утврдили
да је обрезан, дотукли га, кијачки, крај пута.
Стални гост нашег Дома, био је Носоња, одмах прозваног Сираном. Даме су тврдиле да је далека и папирната
копија највећег носоње Сирана. Да му је нос био много већи,
од његовог Краљевског Височанства Краља… Било је, уистину, дама, које су незлобиво тврдиле да се само преко носа
може одређивати димензија Његовог Краљевског Величанства!... Носоњи, и поред „подобног поријекла, оба су родитеља
били пролетери, нећемо говорити о бабама за које се поуздано
СЛОВО језика српскога
зна да нису биле у четницима, што се за дједове није могло
потврдити”; није му пошло за руком да се уклопи у шему
„подобног момка” са пролетерским педигреом. Кроз ријетке,
никотинизиране зубе, пљуцкао је на „пишљиви соцреалистички рај, на јебени живот, на онога који му га даде.“ Носоњин
емоционалитет био је сведен, кажу, на воајеристичко посматрање.
Много година касније, послије објављивања одломака
овог „Дневника” у часопису „Стремљења”,откриће нам, једна
нашироко причљива колегиница, која се хвалила дубоко скриваним, а непровјереним тајнама, да је патио од неподношљивог страха да ће се све завршити као у кинеском вицу: „Јао,
пао!“
Повремено би, у ДОС навраћала једна незанимљива и
прилично контроверзна, безличан лик, готово сјен. Сирано је
отворено показивао аверзију према њему, тврдећи да је он
„пародија, гротеска подобног писца...” Будући носилац националне пензије... Сирано ће га, уистину, у луцидном стању,
готово заносу, сврстати под готово одвратну и понижавајућу
одредницу „Гузина“, не схватајући, да том ријечју нимало није
умањио његову стварну карактерну особину, напротив само је
утврдио да је крпа, ништарија и никоговић.
„Гузина“ се својом дугом паперјастом брадом умотавао као да се умотава шалом. Дугим, дендијевским штапом
одређивао је правац кретања свеукупне литерарне подсвијести
Хомо списатељу са у овој Земљи чуда. Његов удвојени лик
појављиваће се у безброју варијанти, увијек под другим маскама: од маске поете са сузом бола која непрестано тече због
бесмисла пролетерског живота, до маске генијалног писца...
Њему је, истина, било испод књижевне части да расправља, о
тамо неким, не дај боже, животним темама, јер он у свом заносу, није ни корачао овом земљом. Био је по „демоде” убјеђењу
„ларпурлартиста”. Био је радо виђен представник у многим
књижевним делегацијама „богоданих пјесника”.
Ми га нисмо подносили због његове „талентоване
сналажљивости”, као да је претеча хорди сналажљивих…Уистину, данас сам већ увјерен, „да су неталентованим
потребни кланови, и удружења, да писац није писац зато што
припада Удружењу, већ зато што припада себи. Удружују се
слаби. Удруживање је, неизоставно, знак чопора?“
115
БЕЛЕТРИСТИКА
116
По природи, нестрпљиво жестоки, Сирано ће прву његову збирку прича „Ето, баш хоћу“ поздравити ријечима: „На
смеће с том глупошћу!... Доле с тим малим каћиперком, лакташем и улизицом!“…
„Гузина” је, немоћно мрсећи шал браду, отћутао
испад. Касније, много касније, када је кренуо у правцу власти,
када је само „од задњице и за задњицу стао да живи”, не знајући да стане у тој неприродној незајажљивости, пријетио је
безразложним бијесом, као и сва неталентована братија, да ће
тим „џукцима показати ко се овдје пита, да ће им забранити,
и спалити њихове псеће књиге.”
Многе од нас, његовом вољом, у СДБ држали су на
списку као „државне непријатеље.“
(38)
О Списатељској муци творења
Списатељев учинак у овој причи могао би се препознати као нескривена потреба, да надугачко и нашироко приповједа о „соптвеној муци творења”, као постојаном гријеху своје удвојене, различним бојама обојене биографије: као невидљиву, фино ткану мрежу ишчекивања, непрестаних дрхтавица,
на сва она стварнонестварна удвојена чињења, која су у Њему,
као у сну, кроз дамаре других јунака своју ролу већ одиграли.
Творац „Дневника“ као да није слутио правац свакодневом трошене намјере, препознајући у много чему, наравно
само њему видљивом, симболе времена које траје, а не времена које пролази. Требало би вјероватно поприлично маште и
стрпљења уложити, па објаснити прилику, када му је ушне
шкољке испунила шапатом опомене: „Наше најлепше време
већ је давно прошло!“... Када је склопивши очи, трепнуо невјерицом, а шапат се разлио у сивкасти бол бунила: „Наше најлепше време већ је давно прошло!... Наше најлепше време!...
Наше!...
Како је све дубље залазио у снове, није знао гдје се налази, јер дневничка грађа која је била у заснивању није носила
одлике уобичајених студентских прича, тако „да је наоко мала
повест кренула у неколико праваца“, неслућених крајњих намјера.
Уистину, младић, непомирен са јаловом јавом живота,
удариће високо темељ својој грађевини, сасвим под облаке,
далеко од зелене пизме замућених погледа свјетине која није
СЛОВО језика српскога
била кадра да схвати његове намјере. Кренуо је, кроз честаре и
странпутице, неразумијевањем омеђене садашњости, за сањаном, а давно изгубљеном пуноћом животне приче. Занио се,
онако како је једино могао, са духовном потпором и упориштем у себи, сред беспућа самоуправног социјализма, обузет
дирљивом намјером да у свијету лоших намјера преуреди једну стопу земље по сопственој жељи. Поставиће темеље оном
што ће, студентски народ, додавањем и одузимањем, оставити
као нестварно предање о Студенграду.
Предаће се испуњењу сна о остварењу ремек дјела: наговјештајима живота који мрсе кораке и мисли, времена помијешаних, промјенљивим мирисом моде, са неодољивом Еуридиком која је у духу носила, чудесни дах промјена у мелодији
Битлса, Хеј Јуде, са нарочито богатим осмјесима, који су се
разгранавали у више снова... Њена Инглиш колегиница, која се
уистину ријетко појављивала, на сцену је довела групицу
циганских романсера, чије ушне шкољке нису биле затрављене страхом садашњице. Позив „Дајте нам сунца”, неодољиво
се мијешао са чудесним тактовима једног говорљивог Папагаја, који је знао да звижди нешто измијењену корачницу „Друже Тито, ми ти се јеб-бее-моо!“, без које се никаква свечаност, нити почетак некаквом послу није могао зачети, које је
завршавало готово поспдрним дуготрајним скандирањем: „Тито грабиста!... Тито грабиста! Тито,…“
Свијет је на чудан начин отварао чуло свакодневнице
које се није могло зауставити обичним мјерама репресије од
стране чувара режима, свуда равномјерно посијаних, који су
укрштаном будношћу, у четири ока, бранили „лумпенпролеттрон од заведених елемената”, познатом крилатицом: „Непријатељ не спава!”. Смијали се лудо, (не без храбрости премрле од страха!?), питајући га: „Ко те томе учи?“ А Он би,
одушевљењем ношен, понављао: „Ко те томе учи?... Ко те
томе учи?... Ко те… учи?...“ Затим би загргољио салве смијеха испаљиване из многих углова Дома, уз тежак умор посрнуле птице којој нису давали ништа више од јаве, ако то већ није
била понека травка од страве, која би се одмах претворила у
скарадне псовке на неколико језика народа и народности ССР
(Социјалистичког самоуправног раја).
Ту су се са „самоуправним правом” котиле бескрајне
тираде о смислу, односно, бесмислу живота, у земљи, гдје су
новодошли, у свијету лажних реликвија, сваки труд приљеж-
117
БЕЛЕТРИСТИКА
118
них и образованих, чинили бесмисленим. Множиле се малодушне приче, које су већ у коријену затиране, о узалудности
сваког отпора, о имагинарној јави којом руководе „самоуправни снови са мутним погледима у бољу будућност”, са топло
израженим препорукама већ поменутог папагаја.
Помало нејасна и помало смућена хроника живота указује на то да су, што је сасвим могуће, писац-хроничар и записивач-читалац, сва је прилика, иста личност, а Ја који се, повремено отеловљујем у форми трећег сасвим далеког лица, пред
свијетом, само сам несигуран пратилац догађаја, читалац са
сигурне дистанце прошлих година.
Последњи такт овог подсјећања: У свакоме од нас, за
другога је било нешто његово, другарски, присно. Били смо
свједоци једни другима за мисао о заједништву.
(39)
Треба још да растем
како бих препознао оца у себи
У четрнаестој или петнаестој години, сада се већ не
сјећам када је све то било, проводио сам сате и сате пред
огледалом, и у одраженом лику тражио очеве црте. Поразило
ме сазнање да се ништа, или готово ништа није поклопило са
једном једином сачуваном фотографијом... Мајка је, хладно,
као и увијек када су у питању била моја сјећања на Оца, казала како треба још „да растем, да би препознао оца у себи...
Био је леп. И, ти ћеш бити.“
Његове слике и навике живјеле су и послије њега иако је
мајка, чинило се, пошто-пото, хтјела да се ослободи свега
што је некада чинило његов живот. Његове књиге набацала је
у два огромна, дрвена ковчега, на гомилу, у јужни угао тавана,
док су комплети „Забавника” доживјели судбину, разбациване
и разношене хартије за потпаљивање.
Биле су то биљешке са тачним даном и сатом мог
рођења, са утврђеним положајем звијезда, о пророкованој и
могућој судбини (записано је да ћу у умјетности, није писало
којој, оставити некаквог трага!); правнички записи из Политикине рубрике: „Ви питате, а ми одговарамо”, те разбацане
и оштећене књиге у издању „Геце Кона”…
„Ко није пожелио да отац умре?“ Бар једном! И, то
сам негдје прочитао!... Упркос тој, сада видим, болесној
жељи, Отац би се над постељом нагнуо, благо, готово њежно,
СЛОВО језика српскога
би ме по образима помиловао, а онда би брзо одлетио… У
обновљеном мрмору и жагору слика Отац би, однекуд с висина, тепао:“Сањај, сине, сањај бољи живот!“
Мој болнички кошмар одједном би се, сам од себе,
сплео,преплитањем мита и стварности, а свијет дјетињства
подсјетио би на непрегледно ништавило болничких дана.
„О, када човјек посрне за њим се распада моћна космогонија снова!”- потврдило се.
Ако се читаоцу учини да у досадашњем току приче
има много нејасног нека не рачуна на избављење из противрјечности. Нека не тражи излаз. Нема га. Неће ни бити. Приповједачева улога није да га пронађе и објасни.
Када су ме „спровели у Болницу”, учинило се најприје,
да сам ушао на погрешна врата. Да ће грешку брзо исправити.
Да ћу се ослободити притиска зидова, шумора звукова што се
радознало нагињу над моју постељу… Кроз отупела чула нестварног свијета изронио сам на површ за нејасним сазнањем
да све и онако и јесте и није, све се ћутке расипа по хартији,
као прах клепсидре...
(40)
Из Олијеве „биљежнице”
„Боже!... Свјестан је био свог лудила, као што је био
свјестан да му је тешко да изађе на крај с нечим што је било
много јаче од њега. Тих, дана, пуних уздаха, почео је да слика?“- записао је болничар Олио. „Сликао је волшебне сцене из
мита о Орфеју, у жутом. Све, или готово све, његове слике
биле су одевене у старински окер, скоро наранџасти, прозрачни окер, осим неба које би од несносне јаре поцрвенело до
бесвијести... Невидљиво за обичне очи, у ваздуху је мијешао
нијансе жуте боје, од старинско златне до барокно наранџасте... Све ме је, одједном, подсјетило на Мандељштамово
тамновање у Гулагу. На исписивање стихова по ваздуху, на
тако непоновљиво чудесан и тајновит, наговјештај извитоперене стварности болесничке собе... Сада сам посигурно
знао, када се говори о болесницима увијек се превише претпоставља. Љекари, најчешће и не знају о чему је ријеч... Још у
старих Грка постојало је вјеровање да је љубав болест. Сада
сам убијеђен да је љубав беспримјерна себичност, јер они у
једном и другом највише воле себе... Заљубљени су, да и не зна-
119
БЕЛЕТРИСТИКА
120
ју, давно раздвојени, и њихову раздвојеност оличава необјашњива чежња за јединством располућеног бића.“
„Била је мој сан!“ - дописао сам, послије много година, са позиције трећег лица.
„Сликао је по ваздуху,“- даље сам ишчитавао Олијев
запис, „по сјећању.“
У свему томе тражио сам некакав унутрашњи смисао,
некакву нејасну поруку... Нема датума када је Олио донио
бијели блок папира и акварел бојице.
Неки тренуци у животу саткани су од непредвидивости. Није записано када сам своје „ваздушне слике“ материјализовао на папиру.
Пожелио сам да побјегнем из свијета посмртних маски,
уплашен од Очеве хладне лежерности којом се укочио на
замишљеном одру.
(41)
Чинило се да повремено гледам његовим очима
Многе догађаје из тих посмртних дана реконструисао
сам на чудан начин, унапријед, као да тек треба да се догоде...
Нисам препознавао сличности већ разлике: смрт би ме подсјетила на њих. Све остало је било различито... Много касније
сам препознао своје црте на његовој једино јасно сачуваној
фотографији. Моје нејасне навике привиђале су се као његове.
Заправо чинило се, да повремено гледам његовим очима....
Имао сам утисак да ће сваког трена устати и обзнанити
истину, да се жена није жртвовала… да је жељела његову
смрт.
Оживјело је мноштво фотографија као свијет нестварних сјенки: слика испод Бистричког водопада... Њих двоје,
нестварном заљубљеношћу лебде, у етеричној, воденој измаглици; „разгледница“ са мора, у загрљају каменог и празног
пејзажа пожутеле фотографије; њено тијело нимфе, испружено на леђима, невелико и прелијепо, треперило је у савршеној опуштености, изједначавајући се са безличним каменим
пејзажем Макарске... Доживљај опуштености, диван осјећај
несвјесног пропадања у податно и меко сањарење које понекад
и понека фотографија може да региструје, заустављајући
свјетлост на њеним облинама, у бесмисао узбуђујуће одсутности... То је била, освијетљена слика, истргнута из времена.
На западном зиду, самује и дотрајава свој свели живот... Била
СЛОВО језика српскога
је то прва година брака, „великих гестова и патоса неизмјерне
љубави“, прво заједничко путовање, назовимо га, „брачно“,
запамћено је и по томе што је морало бити прекинуто у пријестоном мјесту Ц., због изнуравајућег Теодориног повраћања.
На другој слици, на главном тргу, крај „споменика
револуције“, из дубоке таме асоцијација, израњају њене згасле
очи, меланхолична тупост опуштених усана. Смањено и
одсутно лице, необично подсјећа на деформисану главу фетуса. Тијело тада већ прозрачно, скоро непостојеће, разлива се у
сукрвичастој измаглици времена... Понављао сам, готово несвјесно, питање:“Је ли Отац сада, тамо, на небу, међу звијездама?“ Мајка Теодора, хладно би одвратила, да оца питам:
„Зашто си тамо?“
Обешена слика са плаже ћути пред бујом мојих немира.
Спусти се моја сјен кроз сан, кроз срму мјесечине, низ
варљив млаз свјетла, ухвати за крпе проријеђених облака, за
рањени Мјесец, штипајући и развлачећи огромни, пихтијасти
лик... Силазим у сјен крошњатих платана. Провлачим се између крстача и неугаслих свијећа. Из обамрлости дижем крстаче и свијећњаке, пластичне вазе изблиједелих цвјетова са
истрошеним и, погубљеним словима имена... У тами се множе
и њишу узнемирене маске, пјевуцкају веселећи се, давно већ
заборављене поскочице, ругалице и скарадне пјесмице. Ненадом заскоче иза неке несмирене хумке, покажу кез, и на трен
се смире. Преко рамена забаце хумку која им је до малочас
служила као заклон, изазовно трчакарајући кроз шеварје, у
доскоцима.
„Шта је смрт ако није удар тачке на живот?!“
„Како човјек може вољети своје ближње?“- пише са
друге стране гроба.
„Читање је за старе... Не вриједи плакати над судбином биједних људи. Све су то измишљотине… Зашто би писци
били свеци. Живот је увијек нешто друго!“- мајка ме одвраћала.
„Очајнички сам се уживљавао у судбине литерарних
јунака, несвјестан да су се у књигама отварали нови видици...
Књиге су биле једине свјетиљке у магли... Изгледа да су у праву
они који тврде да човјек без књига којима се одушевљава у
дјетињству, јесте човјек без будућности... То је као да никада
нисте живјели у својој кући, да нема предмета, украса и
121
122
БЕЛЕТРИСТИКА
фотографија. Без осјећаја среће да поново сједите у очевом
собичку, међу, заборавом окамењеним, стварима. Да вам све
те ствари отворе пут према себи.
(42)
Списатељи кажу: све је сјећање
Списатељи кажу: све је сјећање.
Могуће је, иако ни Прусту није пошло за руком, да
обнови, по сјећању, изгубљено вријеме.
Само слутим када је започело чеховљевски тромо,
давно изгубљено поподне.
Анемични дијалог, блага сјета недогађања.
Питање: потроши ли човјек унапријед неке своје
животе, па кад догура до њих учине му се већ виђени?…
Уплашио сам се кад је стао поред мене, када је застао видно
срећан, ширећи око себе нестварну свјетлост срећног бића.
Осијао ме заувијек.
Имао сам јако развијену способност да замишљено
оживим: призвао бих лик Оца и Он би се заиста појавио... То
би учинило да полетим, летећи да живим, да постанем неко
са свим атрибутима личности.
Када сам то прочитао уплашио сам се: млад човјек би
да полети, а не зна да нема крила.
Да је Дедал обрглио Икара за ноге, не би полетио.
(одломак из необјављеног романа)
СЛОВО језика српскога
Радосав Бато ЂУРКОВИЋ
БИЈЕЛОМ РУКОМ И КРУНОМ ОД ЗЛАТА
***
Топлице ено реке
Где свиће бистра
И бела брезова по њој грана
Пише име Ивана Милана
Војводом ко пером
И главом ко небом
Беле валове ствара
Низ поље наших дана
Ивана Милана
Милоша Лазара
***
Лази Лазо Лазаре
Ухвати се за мене
За крваве пољане
Растрзане мараме
Цвијет који тугом вене
Отуђене наше дане
И износи изван тмуше
Руке њене
Крчаг вина
Заробљене наше душе
Колијевку сестру сина
123
БЕЛЕТРИСТИКА
124
Лази Лазо Лазаре
Крст подигни спусти клетву
И мачеве свете старе
Да почнемо јутром жетву
Кад се збрише мрак са дана
Слободом ће насред неба
Јекнут` звона са Дечана
***
Не вени тако невена
Једна те пјесма носила
Јутром је трава зелена
С неба је роса росила
Пољем се магла свијала
И копље сломљено дизало
Искра погледа сијала
Ватра купином лизала
Јагње те чувало брижно
Од црног мрака бездана
Појила вином Косовка
Ко небо јутра звездана
Косовко туго не вени
Лазар пећином дише
Радошћу низ бол крени
Божур ти росом мирише
***
Срце небом
Небо звездом
Око сузом
Суза гнездом
СЛОВО језика српскога
Слово реком песму реци
С црвен цвета не утеци
Звездан јато
Крчагом вина
Напој злато божуром
И мог сина
Девојко
***
Паде сабља а глава сину
Твоја Лазаре
А ми ни сабље ни главе
Како се наћи у вину
Твоје Косовке
Проћи бар обрис смрти
И муку
Заслужити бијелу руку
Твој поглед и твоје очи
Вино у живу рану
Косовка кад точи
***
У РАЂАЊУ
Гледају очи први сусрет
Сретају у погледу мрење
Пут и долазак
Слобода прва или ослобођење
Свитање из магле или залазак
Једним тренутком
Све
А очи покажу ништа
Оне су само слика
Да их нема ту
125
БЕЛЕТРИСТИКА
126
И да има лика
Стоји на оном јуче
Сјутра кад буде
Са двије руке
Загрлило љепоту вјечности
(Из недавно објављених збирки Бијелом руком и круном
од злата и На јутрење)
СЛОВО језика српскога
Боро ГРАХОВАЦ
КРАЉЕВ МАЉ
Пред кућом Ратка Ђорђова лежи, у траву бачен и
заборављен, жељезни маљ, дванаестокилаш, некада чувен и у народу познат као Краљев маљ. Донио га је, 1931.
године, Душан Ристов, по повратку са изградње „краљеве“ пруге Билећа-Требиње. Тамо је радио са групом Лукавчана, који су се трудили да уграбе неки динар од силног новца који је краљ Александар I Карађорђевић Ујединитељ „просипао“ по штреки.
Душан је радио вриједно и неуморно, ударајући
маљем по тврдом билећком камену и тако правећи ситни
туцаник за пресипање штреке и засипање пруге. Под крај
љета изградња се приведе крају, нестаде мајсторије и
аргатлука и дође вријеме да се раздужи државни, односно „краљев алат“, како су радници највише вољели да
кажу.
Искупише се силни радници код жељезничких
зграда у Мрежици, повише Билеће, са пажљиво чуваним,
очишћеним и подмазаним алатом.
Омањи, углађени и намирисани магационер, обучен у нову униформу Југословенских краљевских жељезница, по строгој процедури, наглашеној чиновничкој
строгоћи и краљевској оданости, пажљиво прегледа сваки комад алата, уочава недостатке, ломове и кварове, па
све брижљиво уписује у тефтере. Потом издаје квиту на
основу које ће сваки радник наплатити зарађени новац и
по којој ће му се одбити одређена сума, у висини штете
учињене на„краљевом алату“.
127
БЕЛЕТРИСТИКА
128
Пажљиво прегледа магационер алат, па га онда
додава помоћницима који га слажу у посебно начињене
сталаже за: маљеве, красне, ћускије (лагумске и торне, са
стопом и без стопе, мале и велике), лопате, мотике, трање, мистрије, шпице, цапине, чекиће, маце и бројни други прибор нашег честитог краља. За толики алат Душан
није ни чуо, а камоли мајци да га је видио.
Процедура је спора, али неопходна. Због ње се
нико не буни јер су сви свјесни да се мора вратити краљу
краљево, а Његово Величанство биће благодарно па ће
исплатити раднику радничко.
Сви стоје у реду, или у каквој хладовини чекају
свој ред, само се Душан узвртио и нервозно узходао.
Издвојио се из лукавачке групе, која чека ред у хладу
једне бараке, заклоњена од топлог билећког сунца. Крупан, са маљем на широким раменима и радничким шкрљаком на глави, испод кога га пробија леден зној и у ситним капљицама се слива низ јак и од сунца изгорјели
врат и кошчато поцрњело лице, у широким рашним,
мавеним гаћама и раздрљеној бијелој кошуљи дугих
рукава, нервозно газа, по скоро стученом и као снијег
бијелом туцанику. Клепуса крупним стопалима, обувеним у опутне опанке и црне гете, које су под кољенима
подвезане подузама, подиже свјежу камену прашину која
му се лијепи за обућу и одјећу. Од заметљивих мисли,
које га изненада спопадоше, он то и не примјећује већ
бесциљно, кроз радничку масу, лута и нервозно на рамену понамјешта маљ.
У грчу, у коме се снага ума претаче у снагу мишића, одлучи да га жив из рука неће дати, па таман да ће га
гонити цијела Дринска дивизија, а не ушљиви жандари
које он редовно шамара, чисто из навике која му је остала
из претходних окупаторских времена.
Умијеша се међу Врањштане који се, ужурбано и
у нереду, гужвају и заузимају свој ред за раздужење.
Неколико пута, сав устрептао од немира и замршених
мисли, окрену се десно-лијево, спусти маљ уз десну ногу,
лагано се извуче из метежа и оде иза бараке, као да ће
СЛОВО језика српскога
порајсебе. Брзо се упути према жељезничким нужницима
држећи се за доњи дроб.
На сигурном и од очи скривеном мјесту, у једном
ждулу између барака, на брзину сасади маљ, држалицу
завитла снажно и момачки, иако је био у средњим годинама, и она одлетје далеко, знатно даље него што се
надао и упаде у некакву драчу да је више нико и никада
не пронађе.
Маљ тури у дебеле рашне гаће, а тешко жељезо
сиђе наниже па се заустави у турини. Свеза гаће тврдо, на
мртви уз`о, дебелим свитњаком.
Врати се пред магацин и снажно, из дебелог грла,
завика:
„Ђе ми је маљ?!“
Створи се гунгула, поремети се ред, заталаса радничка маса.„Краљев“ магационер прекиде пријем алата,
позва жандаре и брзо закључа магацин, истурајући своје
сићушно тијело на огромна магацинска врата, спреман да
и животом плати повјерени му државни инвентар. Скочише Лукавчани да бију Врањштане оштро им пријетећи
да „рађају“ маљ како знају и умију.
Утрчаше жандари и жељезнички чувари, заведоше
ред и почеше пребирати и испитивати раднике. Све пребраше и испиташе, али маља нема па нема, да те Бог
родио. Као да је у земљу пропао. Ћити-бити, шта би од
њега, нико не знаде нити видје.
„Ту је осто, кад сам пошо да се препашем.“- упорно тврди Душан, показујући руком на један жељезнички
праг прислоњен уз бараку.
„Тај би случај, тврдо вјерујем, дошао и до краља“,
тврдио је касније Митар Радов, „да из масе не иступи
неки Јефто, Солунски добровољац и носилац Карађорђеве звијезде, коме је по свој прилици, додијала врућина и
чекање. Јефто, мало у шали, а више у збиљи, завика краљевом службенику кога је, изгледа, добро познавао.
„Има наш честити краљ довољно маљева и маљина па му ништа не значи један изгубљени маљ. Када је
могао поарчити толико благо на изградњу пруге може
129
БЕЛЕТРИСТИКА
130
поднијети и губитак једног маља. Не веле људи узалуд да
ђе је мала има и зијана и вас му зијан у томе био. Раздужуј и не питај! Знаш ти како ћеш га оправдати. Док је
краља биће маљева. Нека Бог поживи нашег краља Ујединитеља!“
„Живио краљ!“ оте се Душану са дна душе и весело поскочи.
Маљ га куцну по немјесту, а он стисну зубе и
мушки поднесе бол.
„Живио краљ!“ заори се из стотине грла и магационер настави са раздуживањем. Изгубљени маљ би раздужен на, само руковаоцима државне имовине, знане
начине, који су осталом свијету непознати и недокучиви.
У гаћама је „Краљев маљ“, као врло тражен и
риједак алат, ношен од Билеће до Срч кланца, пуних 35
километара. На кланцу, кад избише на помол Лукавца,
Душан се распаса, бритвулином пресијече свитњак који
се био дубоко урезао у његове кукове и извади маљ, на
велико чуђење и изненађење његових другова.
Убрзо се прочу кроз сва Лукавачка села да је
Душан набавио „гоздени“ маљ да га таквог нема у девет
села. Они са мало боље развијеним можданим вијугама
дадоше на вољу машти, заклињући се и тврдећи да је то
лични краљев маљ, који је Његово Величанство донијело
из Бијелог двора, са сред Београда, када је долазио да
припомогне изградњу пруге и да му га је при поласку
даровао, из руке у руку, као најбољем каменоломцу.
Душан га је пазио и у нарочито сувој просторији
чувао. Ријетко га је коме давао ако сам не би могао да
присуствује радовима.
„У мој вијек, у моје руке ништа љепше нијесам
узимао да боље и слађе ломи камен.“ Упозоравао би одабране кумове и пријатеље, којима би га тешка срца давао
на послугу, приликом крчења каквог кланца, вађења
чатрње или припреме камена за клачину, да строго воде
рачуна о маљу.
СЛОВО језика српскога
На почетку другог великог рата сакрио га је у
пажљиво одабран, скровит и сув шкрип у Кутуши и тако
је алатка, неоткривена, прешкрипарила до ослобођења.
Четрдесет пете године, двадесетог вијека, дође
ново вријеме у коме се све промијени. Створише нову
државу са новим системом и новим именом. Забрани се
повратак краљу, а његово име и достојанство скиде се са
свега, па најпослије и са маља. Умјесто онога, чије се име
више није смјело помињати, алатку назваше Душанов
маљ.
Душан, коме се крађа маља приписа као свјесна
борба против класног непријатеља и јуначко подривање
ненародног режима, за што му се одадоше висока признања, са побједницима, одсели у Јашу Томић, у богату и
равну Војводину у којој свега има у изобиљу осим камена.
Што не оде у равне земље, остаде да крчи плочу и
чека краља, који ће доћи с мора, како се тада, међу добро
„тврдијем“ људима шапутало. Да ли због првобитног
имена за које, због новостечених привилегија, није хтио
да чује нити је желио да га ишта за њега веже, или због
Војводине у којој нема шта ломити ни тући, Душан продаде маљ Милошу Душана Томова, за извјесну суму новца коју су обојица строго тајили. Причало се да је то била
овца с јагњетом, али то нико није видио, нити је могао
тачно да потврди већ су говорили : „Колико видио толико гријешан био“, уз тврдњу да онаква ствар није скупа
ни овна преодника.
Милош се заметнуо маљем, сав срећан и задовољан, крчи кланце и проширује ногостопице. Заволио је
маљ због његове слаткоће и изворног имена које га је
подсјећало на драгу особу којој су обојица некада припадали и којој ће, надао се, поново припадати. Обојица су
шкрипарили четири дуге године, један чекајући краља, а
други чекајући боља времена.
У наступању бољих времена, основаше се сељачке
радне задруге и као врло важну и посебно значајну ствар
за ширу друштвену заједницу, уписаше Милошев маљ у
131
БЕЛЕТРИСТИКА
132
задружни инвентар, као основно средство за побијање
торова. Милош се таквој намјери жестоко успротиви и
завапи као утопљеник:
„Па, побогу људи, то је...“
Дотече му памети па не изусти ријеч краљев, већ
је врати са врх језика, муњевито је смота и брзимице прогута, онако читаву и несажвакану, па му у грлу заустави
дах и тобош на оном мјесту гдје удбашки коноп стеже и
ломи врат. Отпухну гласно као ораћи во, од чега јекнуше
зидови задружне управе. Шта је тежина маља од 12 килограма према тежини те, на његову срећу, неизговорене
ријечи, која је у та времена откидала главе као репе и
дробила их јаче од икаквог маља.
„Па људи није то“, поново се прибра Милош,
„обична биљетина са којом се побијају торови. То је мајсторски маљ са којим се праве пруге и путеви. У свему
треба да постоји ред, па и у маљевима. Треба да се зна
шта је мајсторски, а шта торни маљ.“
Маљ је, међутим, уписан као торни и исписа му
није било све до распада задруга. Тада је Милош, с великом муком, успио да га отргне од лукавих задругара, који
су прежали и на све начине гледали не би ли га се како
докопали.
Пуних 50 година рвао се Милош с маљем: тукао,
млатио, рушио и проваљивао студени камен, чекајући
краља да му маљем поравна и прокрчи пут до „стојна
Биограда“. Краљ не дође а Милошеви крчаници, кланци,
ногостопице и точила зарастоше у гору и алугу.
Уморан и састарио, крчећи камен и чекајући краља, испрати двадесети вијек и намири безмало стотину
љета. Пошто од свог срца не имаде порода, позва Ратка
Ђорђова и завјешта му маљ, да га чува и да настави тамо
гдје је он стао.
„Ти си радан човјек“, говорио му је лагано и са
извјесним жалом, „теби ће требати овај маљ. Могу пропадати системи, државе и власти, али маљ остаје маљ,
кућна потреба без које је, у нашим крајевима, кућа сиро-
СЛОВО језика српскога
машна. Ако ми се који од братића врати из свијета, богати, немој им га бранити.“
Ратко га никоме не брани, само ако је вољан да
њиме удара и да га врати на речену. Неколико пута је
маљ поново долазио у Билећу и пролазио даље до Требиња „убијајући“ темеље нових кућа. Надживио је краља
Александра и сина му, краља Петра, краљевину и пругу
која је њиме прављена, Тита и титовину, два рата и три
Југославије, Душана и Милоша. И још ће многе надживјети. Стукао је вагоне камена и промијенио, богзна колико, рука и држалица. И опет је само маљ и ништа више.
Још га уријетко узме Ратко у своје старачке руке и
разбије њиме покоју плочу, чисто из навике, или, како
воли да каже, да се маљ не улежи. Побије га у траву,
отпухне, десном се руком наслони на врх држалице, а
лијевом се ухвати за крста, погледа низ дрво, па у велику
квадратну гвожђушину и као сам за себе прокоментарише:
„Сладак је, што јес-јес. Само да је пустог живота,
па да се размане.“
133
134
БЕЛЕТРИСТИКА
Владимир ЗУПКОВИЋ – ЈАКУШ (Израел)
МАЛЕ ЖУТЕ ЛУНЕ
На првој успутној станици
до живота
он је био скретничар
управљао је возове
под дно мале колибе знања
од Петровића до Сарајева
била је дуга узана пруга
од Сарајева до Петровића су га терали
возови
возови
возови
мале жуте луне смејале су се
његовој жутој коси
и сваке ноћи чешљао је
блештави камен
од Сарајева до Петровића
била је дуга узана пруга
на другој успутној станици
из живота вратио се у школу
возови су му измицали
папучицу
на коју би пожелео да стане
мале жуте луне нису се виделе
од смога
на њега су се церила грозна искежена лица
пругу од Петровића до Сарајева
почупале су мудре главе
и снегови су били црни
те последње зиме миља
СЛОВО језика српскога
чудно је цвилила
усамљена је била луна
поново су га терали терали терали
тражио је мале жуте луне
и правио је црвене жбунолике фризуре
сад већ није умео да корача
на трећој успутној станици
оклизнуо се
а мале жуте луне
висиле су свуда по прстима
смејале су се његовој безбојној коси
мале жуте луне
мале жуте луне
мале жуте луне
ИЗАЗОВ
Руже
биле су увек тако дивне
спаковане
мамила ме светлост у њима
риђокосо лудило у њима
нека двојна звезда у игри
радо сам пребирао латице
играо сам се са светлошћу
у мимоходу са језгром и суштином
а по који оштар трн
био је изазов
било је лудо избости прсте
и мамило ме толико лудило
расуте пруге по праговима
бројао сам прагове
и знао сам
ако је и лудило
играла се у њему могућност
да светлост рађа двојне звезде
као свице у игри расипања
135
БЕЛЕТРИСТИКА
136
ето реч је о могућности
а реч је блиска истини
кад је светлост у распадању
риђокосу сам ружу заденуо
себи у косу
као прави бећар по станицама лутам
у мимоходу са времену
ка вама долазим
и носим вам светлост постања
да вас омами
играјући се у ружиним латицама
руже
биле су увек тако дивне
спаковане
НОСТАЛГИЈА
Кап Јадрана видех
на перону Тиберијаса
на дну мора помислих
изби зрака светлости
јутарња
дубоко испод површине
двеста десет метара
подигох драгуљ
са црног асфалта
она
са две капи Јадрана
драгуљ
оде да тражи некога
ја помислих на свог сина
сретник са две капи Јадрана
драгуљ
са осмехом свитања
СЛОВО језика српскога
посматра свет
у мом повечерју
дубоко у срцима нашим
двеста десет метара
испод зоре
и данас блиста
кап Јадрана
РЕКВИЈЕМ ЗА РАФУ МОНТИЉА
Мир с тобом пријатељу
и данас са макије роса
буди се нови дан на Циону
и иста она птица по голом трњу
ниже своја сазвежђа
док истом опојном песмом
испраћа и свој и твој последњи лет
још у дан рођења
у дане стварања
на процвалом хоризонту
оплођен пут је створеног
и плав и црвен и жут
у белини свог шарма
и данас
као распевана птица
ћутиш уздизање на Цион
овог последњег Шабата
са голог трња макије изли се мир
у капи дан
ка смирају
као у дан рођења
137
БЕЛЕТРИСТИКА
138
данас са макије
суза
у румено замирање
прими
твој последњи лет над Ционом
мир с тобом пријатељу
СЛОВО језика српскога
Миодраг ПЕРУНОВИЋ
ПАРИЗ 1983.
Такав сан се обично назива – сновиђење. Међтим,
утисак од њега у човјеку је толико јак, његов садржај
тако жив, а нека необјашњива посебност доживљаја таква – да је овај назив „сновиђење“ исувише слаб, површан... јер подразумијева у себи удаљеност - издвојеност
од стварности; а то што је доживљено је стварније од
стварности... На жалост, ову истину потпуно може разумјети и прихватити само онај који је имао такво искуство.
Мало је рећи: - сјећам се - кад хоћу о том свом
првом таквом искуству да говорим, јер то није успомена,
повратак у прошлост, то је, у ствари, више буђење, поновно провиривање кроз врата иза којих се налази будућност коју свим срцем желим.
Било је то у Паризу, крајем октобра 1983. године,
гдје сам боравио на припремама за свој први меч послије
одслужења војног рока. Смјестио сам се код Милана
Лалића (који ми је био нека врста ко-менаџера), у стану
који се налазио у предграђу „Града свјетлости“ званом
Витри... И те ноћи сам као и обично пошао нешто раније
у кревет, у ком сам, уморан од напорног вечерњег тренинга, убрзо утонуо у сан:
- Налазио сам се у некој препуној дискотеци,
било је загушљиво, мрачно, под пригушеним свјетлима
различитих боја, присутни су играли у ритму прегласне
музике; скоро сви су пушили и испијали велике количине
алкохола. Кроз облаке дима видјела се и осјећала крајња
разузданост и порочност те трансу препуштене гомиле
младих људи... Било ми је непријатно што сам и ја дио
свега тога, чудио сам се и замјерао себи – одкуд, и шта ћу
139
БЕЛЕТРИСТИКА
140
ја ту? Одједном, згрожен атмосфером и трагичношћу
ситуације у којој се сви налазимо, осјетих снажну потребу да је прекинем. Попех се на некакав сто и почех да
вичем: музика се угаси, и сви се окренуше гледајући ка
мени и слушајући што говорим – неко са мало одобравања и разумијевања, а већина без и мало. А говорио сам
им о томе: да смо на кривом путу, да је овакав начин
живота погрешан, да треба да се окренемо Богу од кога
смо се потпуно удаљили, да треба да мислимо како да
својим животом зарадимо вјечни живот, на своје душе и
њихово спасење, да је ово сигуран начин да одемо у
пакао, и да је ово, у ствари, само предворје пакла...
Док сам говорио, кроз полуотворена врата која су
се налазила на врху степеништа, видјех како напољу
пролази неки човјек, који овлаш погледа унутра. Био је
обучен у дуг овчији кожух, у руци му запазих штап,
закривљен на врху, који му је досезао до изнад главе;
лагано је прошао, а за њим 5 – 6 крупних оваца. У трену
помислих: то је он – мој духовник! Прекинух говор, и
узбуђен устрчах уз оне степенице напоље... Онај пастир
се већ удаљавао, ходајући лагано са својим овцама, које
су га у стопу пратиле збијајући се око њега. Потрчах за
њим зовући га по имену, једном, други пут... Зачудио сам
се што се одмах не окреће, па га трећи пут гласније позвах. Он се окрену... Зачуди ме што ми се мој духовник не
радује; ни осмијеха на његовом лицу... то ме збуни,
посумњах: да ли је ово он? Мора да јесте, исти лик, коса,
брада... само, зашто је овако озбиљан и строг израз његовог лица? Можда је љут што ме је видио у овом амбијенту? Бојажљиво се осмјехнух прилазећи му, и поново га
тихо ослових... Он ме погледа, ништа не говорећи. Био је
то висок, лијеп човјек; средње дуге косе, уздигнуте и по
средини раздвојене – која му је са обје стране падала по
челу. Имао је не много дугу, густу браду и бркове. Још
ми није било јасно о чему се ради, зашто ме овако гледа?
А тај поглед никада нећу заборавити: очи које су ме гледале биле су кестењасте, бистре, чудесно сјајне, истовремено благе и продорне. Тако смо се гледали неколико
СЛОВО језика српскога
дугих секунди, и прије него поново нешто рекох, он
подиже главу мало у страну и погледа у небо... Тада, гледајући га из профила, видјех да има „орловски нос“ и
схватих да је ово ипак неко други. Би ми непријатно,
хтједох да се извиним, да објасним да сам погријешио...
ал` - Он је још гледао у небо. Затим полако спусти поглед
и гледајући ме за тренутак у очи, рече тихо, као за себе:
„Добро је“... И у том моменту, учини ми се да сам негдје
у дубини углова његових усана назрео благи осмијех.
Али, био је то само тренут, већ следећег, послије тог
погледа којим као да ме је читавог снимио, Он се окрену
и оде лагано својим путем, праћен овцама које се нијесу
одвајале од њега. Док се удаљавао, благо подигох руку
испуњен неким свечаним усхићењем; махнух му, иако
свјестан да Он то не види. Схватао сам да је ово неки
посебан човјек – осјећао сам то свим срцем, које је истовремено било испуњено радошћу, поносом и стидом.
Било ми је веома жао што одлази, што је наш сусрет био
кратак, имао сам чудну, неодољиву потребу да пођем за
њим, будем уз њега, и са њиме останем... желио сам да
барем још нешто кажем, али се пун чудесног страхопоштовања нијесам усуђивао. Пут којим је одлазио, био је у
ствари уска, макадамска стаза; од мјеста нашег сусрета
спуштао се у благом луку у десну страну. На самом крају
тог лука дугог стотињак метара, из једне стијене, избијао
је јак извор воде. Од тог извора даље савијајући се у
лијеву страну, пут је ишао навише уз брдо, губећи се у
даљини, при самом врху поново заокрећући удесно...... Сан који је на мене оставио незабораван утисак
и неизбрисив траг, испунио ме је неизмјерном срећом и
поносом, али и осјећањем огромне обавезе, која је пред
мене остала као задатак: да својим живљењем оправдам
тај дар од Бога, и то јављање Светог Николе – слава Му и
милост, и неизмјерна хвала!
141
БЕЛЕТРИСТИКА
142
ЕСЕЈ
СЛОВО језика српскога
ЕСЕЈ
143
Будимир ДУБАК:
Лавиринт и црна кутија у поезији Р. Уљаревића
Момир ВОЈВОДИЋ:
Моћ поезије
адомир УЉАРЕВИЋ:
Персонализација предмета
у поезији С. Раичковића
Драган ДРИНЧИЋ:
Лојалност држави као тоталитарни реликт
ЕСЕЈ
144
СЛОВО језика српскога
Будимир ДУБАК
ЛАВИРИНТ И ЦРНА КУТИЈА
У ПОЕЗИЈИ РАДОМИРА УЉАРЕВИЋА
Обимно пјесничко дјело које је створио Радомир Уљаревић, током више од три деценије, заслужује темељну анализу и одређивање њеног мјеста у савременој српској поезији.
Од прве збирке „Мијена“, која је објављена 1979. године, до
књиге „Црна кутија“ (2009. г.), пјесник је објавио петнаестак
наслова.
Ако бисмо покушали да одредимо неке константе
Уљаревићевог пјевања и мишљења, онда би међу њима централно мјесто заузела опсесија феноменом језика, говора, текста, писма, пјесме...
Будући да најновија књига Радомира Уљаревића, „Црна кутија“, на својеврстан начин представља синтезу његових
вишедеценијских трагања и творачког искуства, овом приликом је узимамо као „огледни узорак“.
Самим насловом пјесник саопштава да је у књизи
ријеч о неком страшном удесу, чији узрок је, као у каквој авионској катастрофи, регистровала црна кутија.
О каквој несрећи свједочи та „црна кутија“, кроз уста
пјесника, који је дешифрује, можда би најбоље могли да се
обавијестимо у пјесми „Праг“, из претходне књиге „Неке
ствари и остало“ (2007. г.). Прва строфа гласи:
„Звер је заустила
Да прогута властити језик“.
Овдје се јавља она звијер из Апокалипсе, која је зинула, не да прогута свој језик као меснати орган говора, већ језик
као Логос. Баш како се у Откровењу Јовановом каже за звијер:
145
ЕСЕЈ
146
„И отвори уста своја за хуљење на Бога, да хули на име његово, и на кућу његову, и на оне који живе на небу“.
То потврђују и стихови пјесме „Речник молитве“ (из
исте књиге): „Језик је / речник молитве // усавршава га свако /
до немости // јавља се на језику / који не чујемо // речима у
којима смо / сахрањени // молитвама у којима смо // одхрањени“.
Језик као Божија творевина, као Логос који стоји на
почетку свијета, као његов Tворац, најстарији је, примарни
човјеков завичај. Човјеков је „примални крик“, како је насловљена једна Уљаревићева књига.
Гутање сопственог језика је катастрофична визија краја историје. Краја свијета.
„Црна кутија“ чува „погубљене слике о нама“, како
гласи први стих уводне пјесме „Прозори на немогућим зидовима“. Нису само ријечи остале да свједоче о удесу, већ „прошлост је испред / враћена у црну кутију / у своју унутрашњост“.
Додуше, крај путовања том летилицом, као крај времена и историје, оличен је у удесу Слова, кроз његово растакање
и обесмишљавање:
„Слова се утростручују
усложњавају се знакови
сеизмограф
биљежи дах
исписује поруке
за поколења
којих више неће ни бити“
То слање поруке, с пуном свијешћу да нема примаоца
коме је упућена, врхунац је очајања.
Путовање се одвија и натрашке, као у пјесми „Лет у
свим правцима“: „Стодвадедесетседам упокојених / Лете натрашке / Директно у живот“.
Путовање се одвија у тунелима, гдје „возачи улећу /
без страха / од извесности / шта их све чека / у гротлу земље“.
Као да се путници под земљом осјећају безбедније него на
небу, гдје „свест о удесу / надилази свест / о безбедном путовању“. („Из часа у час“).
СЛОВО језика српскога
Чудно је и понашање возача, док пролазе крај гробља,
јер каткад забораве „да пригуше светло // да не заслепе мртве“.
Али још необичније је кад: „Изгуби се граница међу световима
/ заслепљени уђу / и поседају на празна места“.
Својеврсно путовање представља и поглед кроз прозор, кад се угледају ствари „од којих се намах ослепи“. Губи се
граница између предодређености и слободне воље.
Поменути облици путовања представљају неку врсту
овоземаљске појавности „лавиринтског путовања“, чији актер
је „лавиринтски путник“. То пјесник експлицитно саопштава у
пјесми „Лавиринт у човјеку који је у лавиринту“ (по К. Г. Јунгу).
Лавиринт као древна творевина египатске и критске
цивилизације, који се преображавао у митове и симболе, већ
миленијумима служи као неисцрпна инспирација умјетника
(прије свега писаца и сликара), као и философа и научника.
Толико је моћна та праслика, да њена чар, по ријечима Плутарха, „премашује утисак који могу да изазову најсрећније
погођене метафоре“.
Очигледно је за ову пјесму Уљаревићу био директан
подстицај (што и сам указује натукницом) Јунгово поимање
овог симбола, чему је култни психоаналитичар посветио књигу „Лавиринт у човјеку“.
Лавиринт је својеврсна структура „колективно несвјесног“, које је Јунг 1912. године назвао „прасликама“, па затим,
према Ј. Буркхарту „првобитним сликама“, те „доминантама
колективно несвјесног“, и најзад, 1919. године, „архетиповима“, што је опет преузео од Дионизијуса Ареопагите.
Но, у суштини праслике, зване лавиринт, јесте пут и
путовање, чији циљ је излаз. Да ли на крају чека чудовиште
или благо, и да ли нас ишта чека, ако изиђемо из лавиринта,
остаје вјечно отворено питање.
Сами К. Г. Јунг, у својој аутобиографији, каже да је
важно „да имамо тајну и наслућивање нечега о чему се не
може знати... Човек мора да осети да живи у једном свету који
је, у извесном смислу, тајанствен, да се у њему дешавају и
могу да доживе ствари које остају неразјашњене...“
Визија двоструког лавиринта, унутрашњег и спољашњег, коју дочарава пјесник, слика је човјековог беспућа и безизлаза. Биће је бачено у овај свијет, као на „бурну брежину“,
како Његош вели, али, како и његов вршњак, дански философ,
147
148
ЕСЕЈ
Керкегор, промишља човјекову егзистенцију. Обојица виде
човјека као залутало биће, које из бачености трага за путем и
излазом у нађеност.
Радомир Уљаревић, наизглед језиком парадокса, тумачи такву човјекову позицију. Пјесму „Лавиринт у човеку који
је у лавиринту“ почиње:
„Човек се враћа на прави пут
силазећи с пута. Човек лута /
неповратно“.
Дакле, „лавиринтско путовање“ је повратак на прави
пут. Онај којим је ишао прије лавиринта, очигледно је био
погрешан. Неповратно лутање подразумијева двоструко и
непрекидно удаљавање: од улаза и од излаза. А опет, нема
приближавања центру тог замршеног клупка. То је очајничко
тумарање кроз шуму симбола, која се „претвара у лавиринт“.
Овдје се ваља опет позвати на Јунга, који у свом надахнутом есеју „Психологија и поезија“ стаје у одбрану пјесника. Уочавајући пјесничку „невероватну парадоксалност визије“, пише да је „сасвим умесно што песник поново посеже за
митолошким фигурама да би пронашао одговарајући израз за
свој доживљај. Ништа не би било погрешније него сматрати да
он у таквим случајевима ствара из материје предања; он ствара
више из тог прадоживљаја, чија тамна природа захтева митолошке фигуре и стога пожудно привлачи себи оно што је сродно да би се у томе изразила“.
У том лавиринту, који сачињава шума симбола, човјек
је попут лутајућег Холанђанина, који не може да нађе излаз у
смрт, осуђен на лавиринт вјечног живота. Пјесма се завршава:
„И они /
који знају ко су и, они који /
неће сазнати, враћајући се на /
прави пут, залутали су неповратно /
у шуму мртвих, симбола“
У трагању за лавиринтом, чији својеврсни потомак је
„Црна кутија“, сасвим је логично што Уљаревић на том путу
срета такође чедо лавиринта, „Малу кутију“ Васка Попе.
СЛОВО језика српскога
Геометризам заробљене празнине, који оличава кутија,
слика је „четвртасте микрокозме“, у којој „цео свет бди“, како
вели Попа у пјесми „Обожаваоци мале кутије“. Шта се збива у
лавиринту мале кутије пјесник објашњава строфом:
„У твојој четвртастој празнини
претварамо даљину у близину
заборав у сећање“
Претварање заборава у сјећање Уљаревић демонстрира
у пјесми „Последња шанса Васка Попе“. У моту, инверзијом,
смјешта скелет авиона у црну кутију. Смјешта се бивше смјестилиште у оно што је, прије удеса, у њему било смјештено.
Тако скелет авиона постаје фосил.
„Након будућих времена
Археолози су пронашли црну кутију
и отворили је Пандориним прстима“
Реконструктори удеса у тим ископавањима проналазе
ријеч, као Ајнштајнову формулу, претворену у завршни стих:
„Еједнакоемценаквадрат“
Опсесија лавиринтом код пјесника стара је колико и
сама поезија. Та математика, та геометрија, то преплитање и
заплитање простора и времена, бескраја и вјечности, као да је
сажето у Ајнштајновој математичкој поезији, именованој као
„Теорија релативитета“, коју је наш пјесник препјевао с бројева на слова.
Ајнштајн у спису „Моја слика света“ објашњава како
се у хармонији природних збивања „испољава тако надмоћан
ум да је све оно што је разумно у људском мишљењу и одређивању према томе само неки потпуно ништаван сјај“.
Бранко Миљковић, поводом објављивања двије пјесничке књиге: „Порекло наде“ и „Ватра и ништа“, у једном
интервјуу за НИН (септембар, 1960. г.), експлицитно указује
на дубинску везу математике и поезије, позивајући се управо
на Ајнштајна. На питање да ли за њега постоји поетска формула свијета, пјесник одговара: „Све истинске формуле света
су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да
149
ЕСЕЈ
150
се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме
за епитаф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола“. Моја формула: „Речи су моћни оквир света. Све што се
дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се
ради о атомима или о звездама“.
Овај однос математике и поезије свакако треба подупријети и теоријски. У изузетном дјелу „Математика и поетика“
Соломон Маркус егзактном методом доказује да је математичко проучавање поезије могуће. Математика и поезија су само
привидно непомирљиви антиподи. Пјесничка пракса то показује. Иако, по Маркусовим ријечима, „има много опречног
између песничког и математичког језика: у првом преовлађује
оно неизрециво, а у другом објашњиво“, ти језици се међусобно споразумијевају и допуњују.
Радомир Уљаревић као да слиједи ту поетику, крећући
се од Митоса и Логоса, преко Бодлера и Јунга, Попе и Миљковића, до Ајнштајнове „црне рупе“, која је „црна кутија“, преображена у завјетни ковчег српског језика.
Човјеков пад, оличен у паду авиона, о којем свједочи
црна кутија, не одвија се само у метафизичкој равни, већ је
историјски лоцирана. Управо у пјесми „Црна кутија“, по којој
је насловљена књига, ријеч је о новом удесу српског народа.
Пјесник у фусноти одриче своје ауторство, признајући
како то и није пјесма, већ говор, који је дословно „преузет са
конференције за новинаре, коју је одржао лично Милосрдни
Анђео“. А тај „анђео смрти“, који убија из милосрђа, поручује
жртвама:
„За смрт ваше деце криве су ваше владе
они су нас натерали да убијамо“
Ова обрнута, ђаволска логика, која је у функцији
трансфера кривице са џелата на невину жртву, само је нововремени облик историјске константе.
Злодух „милосрдног анђела“ објављује се у оклопу
летеће машине смрти, као крвожедни потомак оне звијери из
народне скаске, којој је јагње криво, јер мути воду низводно.
Али, о једном другом Вуку пише Радомир Уљаревић.
О оном који је крив што је избистрио извор српског језика,
учинивши га непресушним зденцем наше културе и словесним
кодом српског народа.
СЛОВО језика српскога
Тако стижемо до најтежег цивилизацијског удеса, кад
српски језик, склањајући се пред самоништитељима, налази
прибјежиште у „црној кутији“.
Језичка кутија, склопљена од тридесет слова Вукове
азбуке, што творе стих, који је „цела и лепа песма“, нова је
ријеч – азбука, као шифра српскога Бога Логоса.
Повод за ову „азбукопотресну“ пјесму (с разлогом
алудирамо на „азбукопротрес“ трагичног Вуковог претходника, Саве Мркаља), била је недавна срамота на Цетињу. Одлука
да се преименовањем Вукове улице симболички прогна из
престонице Вук Караџић, који је у Бечу, на самрти, чезнуо за
бистром водом са Иванових корита, као за росним капима
српског језика, Уљаревића је као пјесника довела у гранично
подручје, гдје су ријечи сувишне, или испражњене од значења.
Говор и језик су враћени у немоту и ћутање, у предсловесност,
а примални крик, у виду азбуке, бачен као боца с поруком, у
океан таме и глухоте.
Да цитирамо тај страшни, српски хаику, чији наслов је
само за два слова сажетији од пјесме.
УЛИЦА ВУКА СТЕФАНОВИЋА КАРАЏИЋА
абвгдђежзијклљмнњопрстћуфхцчџш
И то је све. А зар више може да стане у мање?
Међутим, из те савршене сажетости, која је не-говор и
све-говор, у исти мах, пјесник се враћа ријечима. Ћирилична
азбука је код и шифра – српска Сверијеч. Логос. Писац је свједок и дешифрант те тајне. Он је ту да говори, а не да ћути.
У духу вестерновске ироније, подигнуте на ниво црног
самосарказма, након ове пјесме – азбуке, слиједи „Одакле
долазиш странче“. Својеврсни попис губитака онога што је у
својој кући постао странац, садржи све атрибуте обездомљености.
Неименовани иследник трагичног јунака ове пјесме,
већ у првом стиху га назива странцем, који одмах признаје да
не зна одакле долази. Изгубљеност у времену и простору је
последица процеса насилног обезличења, колективног и индивидуалног, које се спроводи путем идеолошког инжењеринга,
чији циљ је промјена историјских константи српског народа.
Замјена идентитета.
151
ЕСЕЈ
152
Присилни странац каже: „кућа коју сам имао / рекли су
више није моја кућа // црква коју сам имао / рекли су више
није моја // врхове којима сам стремио / скратили су за главу //
пјесме које смо знали напамет / превели су на туђи језик // у
завичају су питали / одакле долазиш странче“.
У пјесми „Тапија“ (посвећеној Шелу Томићу), видимо
како преци брину о потомку, учећи га тајном језику, „за случај
да му његов одузму“.
Радомир Уљаревић националну драму фокусира на
драму одрицања од језика, као кулминацију богоборства и
човјекоборства, као духовни и цивилизацијски суицид, повратком у бесловесност. Отуда у пјесми „Било је исувише касно“
каже:
„Кад су тражили да бацимо камен
на цркву у којој смо се препознали
нисмо одрекли речи
на којима је исказано све што имамо“
Ново створење, које је продукт сулудог психоинжењеринга, разумије се да има и нову причу, како је и насловљена пјесма, која портретише та бића, што „копају дубљу
јаму / од ничег“.
На дјелу је „обрнути језик“. Антијезик. Ономатопеја.
Тражи се мјесто „у туђем календару“. Призива се бјелина, као
ништавило предсловесности, кад још „песме нису написане“.
Гдје се збива та трагедија Логоса, то језикоубиство као
богоубиство? Управо у колијевци Слова, из којег су се изњихали „Мирослављево јеванђеље“, „Октоих“ и „Горски вијенац“. Зато је наша трагедија планетарна и носи жиг Апокалипсе. Зато је то, по Његошевој ријечи, брука која ће живјети
довијека.
Радомир Уљаревић књигу „Црна кутија“ стога и затвара пјесмом „Октоих првогласник“. Тим завјетним ковчегом,
том црном кутијом памћења, која укида заборав, као што васкрсење поништава смрт, пјесник објављује тријумф Логоса
над Танатосом, ума над безумљем, човјека као иконе Божије,
над ликом лукавога.
„Октоих“, као књигу словесне вјечности, пјесник овако
види:
СЛОВО језика српскога
„У мраку миленијума
блиста црна кутија“.
Чудотворна је та црна кутија, у чијој „четвртастој празнини“, даљина се претвара у близину, сјећање торжествује
над заборавом, а тама се преображава у свјетлост. Све је у њој
сачувано. Гледамо како „Први људи / чекају на свом месту“.
Присуствујемо вјечности.
У Подгорици, 13. 1. 2011. г.
153
154
Момир ВОЈВОДИЋ
ЕСЕЈ
МОЋ ПОЕЗИЈЕ
Моћ поезије је онебесала енергија језика у ком се огласила у облицима из којих је обасјала човјечанство језика по
којем се препознаје међу језицима. Да није поезије не би се
знала колика је моћ којег језика. Залудна би била хвала Енглеза да имају језик којим говори половина људства и који пријети да удахне све језике свијета, да се није енглески језик
освједочио својом моћношћу у генијалним Шекспировим ремек-дјелима драмске поезије.
Данас нико не ризикује да тврди да стари јелини нијесу народ планетарног значаја и вјечите хеленске цивилизације,
био би ућуткан вјечном Хомеровом, Еврипидовом, Софокловом и Есхиловом поезијом.
Моћ руског језика чекала је А. Пушкина, М. Љермонтова, Н. Гогоља, Л. Толстоја, Ф. Достојевског, А. Чехова и
њихових сустопника па да својом енергијом освједочи моћ
руског духа и душе међу духовним народима.
Шилерова и Гетеова поезија извела је моћ њемачког
језика до небеских спирала. А о моћи италског – тосканског
језика можемо да говоримо поезијом највећег хришћанског
пјесника Дантеа и лириком Франческа Петрарке. Шпански
пјесници и Сервантес су ославили моћ шпанског језика. Француски језик је испољио своју моћ у дјелима француских класика, бљеску трубадурске поезије, Вијоновим бљесковима уз
звуке лауте, преко Корнеја, Расина, Молијера, Игоа, Ламартина и Бодлера и његових епигона.
Велмошки српски језик освједочио је своју моћ у својој литургијској поезији, монашким пјесмотворима Светога
саве и његових сустопника: Силуана, Доментијана, Теодосија,
Јефимије, Стефана Лазаревића, а у ропским вјековима у усменој српској поезији и приповијеткама, која је крунисана и
укровљена Његошевим пјесмотворима и поезијом српских
романтичара чија поезија врхуни поезијом модерних великана
стиха Ракића, Дучића, Лазе Костића, Црњанског, Стевана Раичковића и савременог волшебника српског језика Иве Андрића. Своју врховну енергију српски језик је испољио у мобил-
СЛОВО језика српскога
ном десетерцу српских усмених пјесника, од којих знамо
Тешана, Старца Милију и Старца Рашка, Филипа Вишњића –
Хомера Карађорђеве револуције, слепица Живане и Јеце из
Гргуревца, чији је пој најавио долазак Његошев.
Српски језик је иза литургијске поезије у данима ропским бљеснуо бајкама и митовима, и паганским и хришћанским, а само свети језици, међу које је у деветом вијеку смјестио папа Хадријан, метнувши Ћирилове књиге, писане глагољицом српском, на кивот и признавши за свето писмо и писмо
солунске браће Константина (Ћирила) и Методија.
Хебрејски, грчки, латински и српски (словенски) језик
чине четири света писма од деветог хришћанског вијека, од
Ћириловог признања у Риму и његовог упокојења 14. фебруара 869. Папа Хадријан је прихватио свето писмо Ћирилово.
Српски народни језик бљеснуо је бљеском бајки и
митова, а само свети језици имају бајке и митове, тврдоше
народног опстанства. Народи моћних поезија су историјски, а
скупине без моћне поезије су аморфне гомиле које не могу да
ступе у академију којом руководи Хомер а помаже му псалмопојац Давид.
Српски се језик кроз вјековни циједник дотицао умјетничких висина у свим својим периодима историјским, али је
тек Његош својим поетским онебесањем: „Све је општег Оца
поезија!“, укровио српску поетску кулу свјетиљу и показао
пут својим сустопницима до данашњих дозиђивача Зиданице
језика српскога, а то су најмарљивије и најдаровитије слуге
српскога језика.
Моћ поезије, дакле, је моћ језика народа којим се изговорио пред Богом и језицима (народима) и заузео познато мјесто испод Божјег трона. Благословен је сваки народ који је
успио да достојно моћним језиком изрази своје осјећаје - чувствовање. „Човјек орган доста слаби има / Да изрази своје чувствовање/…/ Умна чувства да објелодани“, каже Његош, скупивши у жижу мисао о моћи и немоћи поезије, енергији језика. „Све је општег Оца поезија“. А Општи Отац је Логос. Сваком народу Бог је дао његов језик. Данашњи неисторијски
народићи, отпад од српског национа и језика, черече српски
језик и проглашавају га новим именима према својим отпадничким именицама. И то ће српски језик као свети језик да
издржи и одоли непогодама које га ударају повремено.
(Подгорица, фебруара 2010)
155
156
ЕСЕЈ
Радомир УЉАРЕВИЋ
ПЕРСОНАЛИЗАЦИЈА ПРЕДМЕТА У
ЛИРИЦИ СТЕВАНА РАИЧКОВИЋА
Лакомислено, с радошћу сам прихватио позив за скуп о
Стевану Раичковићу који је одржан у Херцег-Новом. Како се
то понекад дешава, а да не знате разлоге за то дешавање, све
вријеме у памети ми је био дистих: На две луталице ми
личимо оба -/Што бануше ко из неког другог доба. У први
мах нисам био сигуран одакле су та два стиха, да ли су уопште
то стихови Стевана Раичковића. Али убрзо сам се досјетио да
је то онај сусрет пјесника са стаблом, и разумио сам о чему
бих ја могао казати ових неколико ријечи.
У кратком слову изговореном 14. маја 1994. године на
Цетињу, приликом уручења Његошеве награде за књижевност,
Стеван Раичковић је, између осталог рекао и ове ријечи: „...
осећам потребу да се на тренутак вратим самим Његошевим
стиховима... и то оним неколиким које овај песник понајвише
воли. Један од њих издвојени – (за мене чак и сабласно усамљени) – стих из Горског вијенца, којег бих мирне душе могао
да ставим као мото и над читавом поезијом коју сам написао:
суза моја нема родитеља“.
Да ли је поезија коју је писао Стеван Раичковић само
једна сабласна суза, и то, она његошевска суза која нема родитеља. Да ли у кључу ове исповијести над Његошевoм сјени
има мјеста за ма какву сумњу. Ова исповијест, чини се да је
занимљива за читање и разумијевање лирских стихова Стевана
Раичковића, стихова чији лиризам у овој долини плача каткада
звучи готово оптимистично, како у крајњем и каткада зазвуче
сасвим тамни стихови овога нашега пјесника.
Пјеснички опус Стевана Раичковића сваки пут лако се
препознаје у свим измијењеним аспектима, у сасвим измијењним контекстима савремене српске поезије, и то као један од
СЛОВО језика српскога
ступова, иако, непрекидно у окружењу препознатљиве лирске
традиције у тој поезији. Али у свим мијенама којима Раичковић никада нипошто не угађа, мјесто за његове стихове је поуздано, његови стихови звуче ново, свјеже и другачије, сваки
пут изнова, неоромантичарски, лирски, меланхолично, са истим призвуком трагизма и са истим обновљеним питањима о
нераздвојивости бића и ништавила, људи и предмета, човјека
и његове сјени.
Као да сваки пут поставља стара питања новим пјесницима. Као да жели само да се обраћа пјесницима, или самој
пјесми. Или он у свима и у свему види само поезију и само
пјесника. И, разумије се, поставља питања самој природи, која
је тако јасни лик у драми коју Раичковић поставља на позорницу најчистије сензибилности и најдубље емоционалности!
Сваки стих је испуњен неким нарочитим својством,
испуњен је карактером његовог аутора! Мајстори, каже Паунд,
увијек цјелину доводе у стање истородне довршености који
полазећи од свога језгра и нагомиланих искустава лако примјењују велики број изражајних начина. Поезија је језик испуњен значењем до највећег могућег степена, рећи ће Паунд.
Раичковић као да само испуњава та значења у језику, или
додаје нова и нова значења, као да плеше са ријечима (Валери
је прозу поредио са ходом а поезију са плесом) као да се бави
новом семантизацијом, јер гле како звуче у његовим стиховима те просте ријечи или синтагме којих се многи пјесници
рађе клоне. Стара ријеч да се пјесник не служи ријечима, већ
да њима служи враћајући их изворној природи има у Раичковићу очигледну потврду. Он је заправо свештеник у тој цркви,
у тој религији - он укида уобичајена значења ријечи, у његовој
поезији кад их из дубине избаци плима осјећања ријечи задобијају нова својства, нова значења будући новорођене, постају
јединствене, и као да раније нису припадале српскоме језику.
Нема претенциозности ни напора да се изрази неко дубоко
осјећање, ту су ријечи за које до малочас нисмо ни слутили да
могу имати такву невиност, такву носивост, такав капацитет,
речено техничким језиком.
Сваки пажљивији читалац ове поезије наћи ће да овај
пјесник непоправљиво варира само једну атмосферу, и то на
начин који обезбјеђује вјеровање у моћ пјесничке ријечи. И
без тога вјеровања ова поезија не би била могућа. Пјесниково
повјерење у пјесму прелази неминовно на читаоца, а како и
157
ЕСЕЈ
158
неће кад је праћено таквим очигледним и узбудљивим надахнућима која се проказују готово кроз сваки стих. Природа,
ствари, предмети, стабло, лист, камен, влати траве, само што
немају лична имена у овим пјесмама, толико су личносно обиљежена и конкретним пјевањима вознесена да више нема
сумње у њихову животност.
Може се у овим пјевањима пронаћи много примјера
како је у поезији могућ лак преображај из живог у неживо, и
обратно, како се заправо у некој димензији и живо и неживо
подупиру и преклапају, и како и човјек и дрво постаје исто,
једнако живо, или једнако мртво. У овој поезији тишине одиграва се драма без преседана, и зато је неопходна таква немогућа тишина, да би се тако катастрофалан преображај могао
одиграти пред нашим очима, преображај човјека у дрво, или у
камен. Потребна је тишина, дакле, успаванка, камена успаванка, јер из тог сна нема буђења.
Раичковић је начином врхунскога слухисте знао све
тајне и све метре српскога језика као мало ко од савременика,
уосталом и као мало ко прије њега, знао је тајна звучања која
се не могу досећи пјевањем, а дају стиховима апокалиптични
тон који прожима кроз сваку пору, сваки слог језика који су
велики српски пјесници зацијело учинили божанским језиком.
Тај чудак и вјештак језика, пјесник у пуном смислу и
сјају те обесвећене ријечи није знао ништа да прећути, а није
знао да каже ни једну сувишну ријеч. Немогуће је пописати
регистар звучања, јер су ти преливи, те боје те нијансе тако
изукрштане, извиру између редова, између ријечи, изван рима,
јављају се као неочекиван и кадкада сасвим нов феномен у
српском језику, - и то је Стеван Раичковић.
Ви ћете у једној његовој пјесми упознати oно дрво,
онај храст које је личност, а сличних „личности“ није мало,
равноправан са аутором, са пјесником који је његов двојник.
Интимизирајући се са стварима, са неживим, пјесник стално
доводи у однос биће и ништавило, губи се удаљеност између
ствари и бића, без претенциозности, иако су то филозофска
питања, ово су питања религије, заправо питања поезије par
excellence! Свеколико пјесничко искуство је откровење те преужасне близине која се чини да има у себи заробљену љепоту,
свијет природе није нам стран, као ни смрт, као да говори сваки стих, смрт која је напросто саставни дио наше природе.
Отуда тако упорна њена присутност, од првих до последњих
СЛОВО језика српскога
пјесама овај пјесник има пред очима истовјетност те двије
крајности, он не разликује у некој крајњој поетској инстанци
живо од неживог, себе од камена, живот од смрти. Није ли то
каначно откровење поезије. И доказивање те чињенице ни је
ли једини задатак поезије, и није ли то био смисао живота
Стевана Раичковића.
Кад један такав преображај као што је воскересење дрвета, или камена, или рођење, свеједно, кад се такав преображај одигра пред вашим очима, ви и онда том пјеснику даље
све вјерујете. Те пјесничке очигледности су непорециве, јер
одиста пјесник не оставља ни трачак сумње да је то неживо
биће одиста неживо, дакле, овдје све врви од живота, негдје
дубоко у неком ритму, тај ритам не може да опстаје ако нема
чудеса које га покреће изнутра, не може да опстаје у мртвом...
Пјесник је у врелу живота покушава да открије и покрене оно
што није покренуто, отуда је та тишина у тој поезији тако
неопходна, како би се чуо сваки шум, како би се чуо глас,
дисање оних ствари које нису бића како смо мислили прије
тога. А садa је пољуљанa читава наша представа, наш систем,
наша перцепција је под знаком питања, ми смо се нашли у
чуду, читалац поезије сада може одиста да се радује јер има
пред собом једну нeмогућу радосну вијест, вијест да се у поезији десило оно што је резервисано за друге дисциплине, и то
се десило тако очигледно, и са таквом лакоћом, и та вијест је
обишла свијет у том језику, она се потпуно успјешно домогла
реализације, ви видите да пјесник сада може да говори шта
хоће, ми му унапријед морамо вјеровати, ми тишину коју слушамо у овој поезији слушамо са страхопоштовањем. Јер без те
тишине не би се могли чути најтиши шумови и најдубљи
покрети...
Како регистровати све музичке кодове у пјевањима
Стевана Раичковића. Звучања која се чују, кадкад звонко, кадкад тмуло, из дубине језика, ти стихови, та музика, прије би
одговарали неком магијском ритуалу са ријечима него ли
неком мисаоном обрасцу. Али те музичке фразе, ти нотни системи, та звучања исконска, набијена су смислом који ми
откривамо накнадно, читајући пјесме, и зато ти ритмови носе
једну стварну мисаоност, просто увиде, та пјевања која немају
најчешће у најбољим стиховима никакву амбицију, нарочито
је чудно да у крајње смиреним стиховима, да у слободном
стиху без риме, без директног подударања слогова, како је та
159
ЕСЕЈ
160
музика и тамо продужена и сачувана, ви видите да је то код
Стевана једна унутрашња другачија музика, другачија музикалност, то је одиста један дубински ритам, који излази из
најдубљих, најпонорнијих дубина пјевања и мишљења...
Гдје су сачувани и одакле црпимо тe кодовe, гдје су
исходишта и гдје су истoчници тих понорница нашег пјевања
и мишљења ако нису, мени се чини, у литургијским музичким
обрасцима, и тај литургијски свечани тон, то је оно што прикривено звучи у Раичковићевим стиховима. У неким пјесмама
као да препјевава литургију, као да пјева за олтар, са толико
страхопоштовања пред тајном, са толико страхопоштовања
пред бјелином папира, са толико страхопоштовања колико
човјек мора имати кад слути да је у близини нечег божанског.
А овај наш савремени златоуст, одиста је нужно пјевајући из
те близине морао да се домогне тог литургијског изворника и
источника, у дубокој самоћи он је ослушкивао тај литургијски
дубински зов, захваљујући којем је лако дошао до увида да су
границе између ствари и људи сумњиве, да су границе између
живог и неживог нејасне, да често нешто што по нашим мјерилима није живо има живот истински који је са нашим животом изукрштан, и кроз чије вене тече крв живота, а не људска
крв. Тако је Раичковић дошао до пресонализације предмета,
дошао је до вишег раузмијевања и знања о стварима, дошао је
до сазнања јер: на две луталице ми личимо оба, што бануше
ко из неког другог доба...
Не само у животу, Раичковићева непоткупљивост зрачи и у поезији (мада је танка и несигурна граница између та
два стања) и тамо и овамо. Не, није било услуга читаоцима и
улажења у зону допадања, Раичковић је у најдубљој усамљености, бескрајно удаљен од људи, усвајао предмете и ствари
које је оживљавао, и тако измијењене остављао у њиховом
недужном свијету. Укинуте су границе захваљујући лакоћи
преображаја. Дрво се жртвује да пређе међу људе, жртвује
своју мртву природу, и није одушевљено што долази у свијет
људи, али му је добро у свијету поезије.
Живот Стевана Раичковића је свједочење да је могуће
живјети према неким дубоким, сасвим личним правилима,
правилима за усмјеравање духа како би то Декарт рекао. Сва
та правила могла би се свести на заједнички именитељ – непоткупљивост. Пјесници су, опште је познато, поткупљиви кадкад у кафани, кадкад у кабинету.
СЛОВО језика српскога
Раичковић је тим непоткупљивији што су понуде заводљивије. Од Раичковића могу много да уче пјесници. Још
више етичари. Његов начин стоика је усамљени случај модернога времена.
Раичковић је пјесник који у српској поезији чува велике дистанце и са онима који су му најближи. Јасно се чују
одјеци великих свјетских и српских пјесника, али у сасвим
личном, Раичковићевом стиху. Артистички узлети из књиге у
књигу засљепљују читаоце инвенциозношћу везаног, једнако и
слободног стиха. Он поставља сва питања да би на њих дао све
одговоре, пјесничке одговоре, оне који се, видјели смо, све
опет доводе у питање. А сва та питања, и сви ти одговори,
сачињавају тек једну велику сузу, ону његошевску сузу која
нема родитеља, која је исплакана у овом свијету, за свијетом,
која је исплакана за онима који су прије ствари и сјенке, или
су исто толико ствари и сјенке колико су то стварне ствари и
сjенке. И ево тај мото: Суза моја нема родитеља, мирне душе
можемо да ставимо над поезијом о којој је ријеч, и да при томе
знамо да испуњавамо пјесникову жељу, као аманет.
161
162
Драган ДРИНЧИЋ
ЕСЕЈ
ЛОЈАЛНОСТ ДРЖАВИ КАО
ТОТАЛИТАРНИ РЕЛИКТ
Захтјев за обавезном лојалношћу држави није демократска већ тоталитарна тековина. Демократска држава
не намеће лојалност, већ је, својим легитимитетом и вриједношћу, задобија. Црногорска држава маргинализује и дискриминише своје грађане, па нема право на њихову лојалност
У свакодневном политичком дискурсу протагонисти
актуелног црногорског режима и монтенегристичко-суверенистичке идеологије често истичу „потребу“ за обавезивањем на
лојалност црногорској држави и њеним симболима. У својој
неиживљеној нациофилији и етатоманији, они чак захтијевају
примјену репресивних мјера против грађана који не показују
вјерност црногорској држави.
Монтенегристичку идеологију и политичку праксу карактерише фашистичка митоманско-фетишистичка апсолутизација државе, која се актуализује и концептализује у идеологеми - све је у држави, ништа изван државе, ништа против
државе. Монтенегристички суверенизам баштини идеолошку
доктрину Бенита Мусолинија, који пише: „Све је у држави, све
што је људско и духовно не постоји или има мању вриједност
изван државе. Фашистичка држава је тоталитарна јер представља јединство и синтезу свих снага и вриједности.“
Монтенегристичко-суверенистичка идеологија фашистички глорификује државу као идеалну, монолитну, хомогенизирајућу политичку заједницу и вјечни и универзални медијум
људске егзистенције. Монтенегризам идеологизује, митологизује и сакрализује црногорску државу, апсолутизујући је као
врховну вриједност и највећу потребу и дужност црногорских
грађана.
Подржавајући једнострану етатистичку теорију нације,
монтенегристички националисти поистовјећују државу и
нацију, стварајући политичко-идеолошки манипулативни и
маневарски простор за националну асимилацију и расрбљивање Црне Горе. Држава се користи као фашистичко средство за
СЛОВО језика српскога
нацистичко преобликовање историјског, етно-националног,
духовно-културног, језичког и црквено-вјерског идентитета
Црне Горе и идеолошко продуковање расно-етнички чисте
новоцрногорске нације. Црногорска држава се језуитски „канонизује“ као „сакрални идеалитет“ којем сви треба да буду
безрезервно одани и злоупотребљава као идеолошко-инквизицијско средство за оцјењивање моралне и политичке подобности, односно дискредитовање и елиминацију политичких противника. Лојалност црногорској држави експлицитно се тражи
само од припадника српског народа, што додатно потврђује
њен дискриминаторски, фашистоидно-нацистоидни карактер.
Држава се схвата као ексклузивна идентитетска, нациоцентрична организација а не као институционално-нормативни, организационо-технички сервис грађана. Из фитографског топонима државе изводе се сви атрибути нације, која се идеолошки
фабрикује и етатификује као обавезујући формацијско-идентитетски облик политичке интеграције. Етатификована нација
и нациофикована држава користе се у национално идентитетске сврхе, као инструменти нацистоидне пресије и асимилације. Сва државно-национална инфраструктура (државни апарат,
државни симболи, црква, језик, култура и спорт) инструментализована је за спровођење идентитетског етноцида, односно
етничког „чишћења“ црногорства од српства. Нацификована
држава служи као супститут за нацију и национални идентитет
да би се посредством обавезујуће државно идентитетске
лојалности редуковала српска етно-национална структура на
ниво који одговара нацистоидној политичкој елити. „Облигаторна“ лојалност црногорској држави инструментализује се за
сегрегацију и асимилацију српског народа и пројектовање
националне структуре корелативне са новим „црногорским“
идентитетом. Ауторитарна лојализација државног идентитета
функционализује се за стигматизацију припадника српског
националног корпуса, ради њиховог удаљавања од главних
токова црногорског друштва. Инсистирање на правовјерности
црногорској држави нарочито је учестало послије недемократског, сецесионистичког референдума, односно „референдумске револуције“, при чему се сви они који нијесу гласали за
независност етикетирају као издајници и непријатељи, ради
њиховог потискивања и елиминације из социјално-политичког
процеса.
163
164
ЕСЕЈ
Право на избор идентитета
Захтјев за обавезном лојалношћу држави није демократска већ тоталитарна тековина јер се не заснива на слободи
избора већ на биологистичко-фаталистичкој, расно-нацистодној теорији крви и тла. Императивна лојалност држави је
облик политичке облигације који се темељи на ауторитарној
концепцији подаништва и тоталитарној етици „дужности и
жртвовања“, по којима појединац мора да буде вјеран држави,
без обзира на њен квалитет. Наметнута државовјерност је
остатак етатистичког конзервативизма и у супротности је са
слободним дјелањем и бивствовањем. У демократским земљама не постоји правни институт лојалност држави. Демократска
друштва не прописују обавезу мисаоне и емотивне идентификације са матичном државом. Мисаоно-емотивни однос према
држави, као и било којем колективитету, интимна је психема
појединца која припада корпусу индивидуалних права везаних
за слободу изражавања (слобода говора, мишљења, савјести и
вјероисповијести).Нема нормативне инкриминације емоција,
увјерења и ставова у вези са државним и националним идентитетом јер, као садржаји појединачне свијести, припадају правима која проистичу из слободе говора и мишљења.
У демократском систему појединац има право на слободу избора индивидуалног и колективног идентитета. То је
неотуђиво и неприкосновено право, које ниједан колективитет
и ауторитет не може да му ограничи и одузме. У либералнодемократском друштву индивидуална права оригинарно и
хијерархијски претходе колективном идентитету. У либералној демократији грађанин је примарни конституент и детерминанта политичко-правног система. Колективитети као што су
држава, етнос, нација, класа и партија онтолошки и легитимитетски су изведени из ентитета и суверенитета грађанина и
нијесу му надређени. Грађански, индивидуални суверенитет је
чинилац који детерминише успостављање и функционисање
демократског правно-политичког система. Индивидуа је аутономни субјект а не прости, пасивни, колективизовани објективитет, изведен из социјетета.
У тоталитарном систему и идеологији појединац нема
суверенитет јер је хетерономни, органски, неодвојиви дио колективитета. За разлику од демократског друштва, у тоталитаризму колективитет и колективни идентитет нијесу факулта-
СЛОВО језика српскога
титивни већ императивни објективитети. Различити облици
тоталитаризма митологизују и апсолутизују различите колективитете. Фашизам идеализује и апсолутизује државу, нацизам
– расу и нацију, комунизам – радничку класу, партитократизам
- партију, вјерски фундаментализам – религију, глобализам –
свјетску наддржаву... Тоталитаризам потпуно апсорбује појединца укидајући приватни карактер индивидуалне егзистенције. Тоталитарни колективитет је све а индивидуа ништавна
биолошка јединка. Индивидуа је само акцидентални, монофункционални чинилац „универзалног“, „идеалног“ колективитета, лишена било какве субјективне и слободне егзистенције. Индивидуа је деприватизовани, атомизовани медијум свеопштег, апсолутизованог, трансцендирајућег колективитета,
изван којег не смије да постоји.
Облици политичке лојалности
Ауторитарни поредак се заснива на подаништву, које
се испољава у послушности и лојалности (оданости). Послушност је добровољна или присилом изнуђена спремност на поступање у складу са жељама и интересима ауторитарног ауторитета. Лојалност је диспозиција усмјерена на уважавање и
давање подршке одређеном ауторитету. Политичка лојалност
је садржајнији облик подаништва јер претпоставља одређени
обим доброво љне или присилне идентификације с ауторитетом. Поред политичке постоје професионална и личносна
лојалност. Професионална лојалност је интенционална спремност запосленог лица на активност усмјерену на заштиту и
унапређивање пословне дјелатности своје радне организације.
Личносна лојалност је диспозиција заснована на интересном
или перцептивно-емоционалном односу према некој особи.
Политичка лојалност може бити: позитивна и негативна, добровољна и поданичка, аутономна и хетерономна,
имплицитна и експлицитна, формална и садржајна, интересна
и безинтересна, конструктивна и деструктивна... Позитивна
лојалност је интегрална, интериорна, аутономна, субјектно–
вољна, двосмјерна, садржајна и вриједносна лојалност. Негативна лојалност је парцијална, екстериорна, хетерономна,
наметнута, једносмјерна, формална и нормативна лојалност.
Позитивна лојалност се конституише из вриједности које проистичу из егалитарно-партнерског односа у процесу социјалне
165
ЕСЕЈ
166
интеракције. Негативна лојалност се конструише у супрасубјективној, субалтерној, ауторитарној структури моћи. Позитивна лојалност је заснована на заслузи и креативно-референцијалном потенцијалу слободне личности. Негативна лојалност
има субординацијски, компулсивно-репресивни карактер јер
се темељи на подређености, казни и принуди.
У државној организацији друштва најзначајнија је она
лојалност која је детерминисана обимом политичке облигације
и тиче се демократске и ауторитарне структуре моћи. За ауторитарне системе карактеристична је негативна, експлицитна,
поданичка лојалност, која не исходи из критичко-креативног
субјективитета слободног појединца већ из императивнорепресивне нормативно-институционалне структуре. У ауторитарном и тоталитарном систему појединац није суверени
грађанин, који обликује и легитимише политички поредак, већ
обични поданик, који својом обавезном оданошћу слиједи
надређени и отуђени систем политичке моћи.
Демократска држава правно не нормира субординацијску и идентитетску лојалност. Свјесна своје аксиолошке
акцептабилности и легитимитетско-легалитетске супериорности, она не прописује императивне норме којима се санкционишу ауторитарни институти као што су субалтернацијска и
идентитетска лојалност, већ сувереним грађанима признаје
право на слободу избора индивидуалног и колективног идентитета, уз обавезу поштовања уставно-правног поретка. Демократска држава не намеће лојалност, већ је, својим легитимитетом и вриједношћу, слободоносно задобија. Државно идентитетска лојалност је добровољна и третира се као нешто што
се у вриједносном смислу прижељкује а не експлицитно и
нормативно захтијева. Државно идентитетска лојалност је
вриједносна а не нормативна категорија. Она је право а не
обавеза, односно вриједност коју појединац може али не мора
да прихвати. Нико се не може обавезати на вјерност и љубав
према својој држави јер патриотизам је емотивни однос који
произлази из права везаних за слободу изражавања, као суштину демократије. У демократском друштву само је обавезна
политичка лојалност за чланове политичких партија и професионална лојалност за државне службенике јер су они елементарни дјелатно-припадносни чиниоци својих структура. Слободни и суверени грађанин није неодвојив конститутивни
елемент државне и партијске структуре, па не подлијеже
СЛОВО језика српскога
државно-политичкој лојалности. Он је лојалан себи и демократском поретку који слободно ствара.
Нелојалност држави
С легитимитетског становишта, не постоји апсолутна
нелојалност држави. Сви легитимни облици нелојалности
држави су релативни јер подразумијевају минимум обавезне
правне лојалности, односно поштовање елементарних норми
правног поретка. Постоје различити облици нелојалности
држави: 1) демократска нелојалност ауторитарној и тоталитарној држави; 2) политичко-идеолошка нелојалност држави с
обзиром на карактер њеног друштвено-политичког уређења; 3)
анархистичка нелојалност, као нихилистички однос према
држави; 4) национална нелојалност, као консеквенција некорелативности националне припадности и матичне државе; 5)
апатридска нелојалност, као резултат слободног индивидуалног избора или дискриминаторског односа државе према грађанину; 6) материјално-интересна нелојалност (узимање држављанства друге државе ради економске користи; обавјештајносубверзивно дјеловање против своје државе ради финансијске
користи...), и 7) нелегитимна, криминално-мафијашка нелојалност, као посљедица кривичне дјелатности и институционалне
репресивне инкриминације.
Однос појединца и државе правно се одређује држављанством. Држављанство је јавно правни однос између физичког лица и одређене државе, на основу којег су том лицу, у
оквирима утврђеним међународним правом, уз одговарајуће
обавезе, начелно призната сва грађанска, политичка, економска, социјална и културна права која предвиђа правни поредак
те земље, без обзира на то да ли се оно налази на домаћој или
страној територији. Држављанин се не обавезује на идентитетску већ само на правну лојалност држави (поштовање њеног
правног поретка, испуњавање пореске и војне обавезе, нечињење кривичних дјела...). Лојалност правном поретку веома је
редукована у условима постојања недемократске државе, што
легитимно имплицира право на отпор и побуну. За модерно
друштво, држава је легитимна само ако је демократска. Само
демократска држава заслужује одређене облике лојалности.
Недемократска држава нема легитимитет, па је знатно смање-
167
ЕСЕЈ
168
на обавеза поштовања њеног правног легалитета, што укључује право на побуну и грађанску непослушност.
Држава која маргинализује и дискриминише своје грађане нема право на њихову лојалност. Будући да је Црна Гора
недемократска, фашистоидно-нацистоидна, антисрпска држава, не постоји разлог за добровољну идентитетску лојалност
према њој. Тек када, као демократска држава, прихвати српски
народ као равноправни дио свог интегрума и одустане од
покушаја његове сегрегације и асимилације, могу се обновити
одређене форме добровољне државно идентитетске лојалности. Све друго је илузија и перфидна манипулација, срачуната
ради ефектуирања идентитетског етноцида и очувања ауторитарно-тоталитарне власти.
КРИТИКА
СЛОВО језика српскога
169
КРИТИКА
Мирослав РАДОВАНОВИЋ
Ана ЂОРЂЕВИЋ
Илија МАРИЋ
Глиго БЈЕЛИЦА
Спиридон БУЛАТОВИЋ
Рајо ВОЈИНОВИЋ
Катарина КОСТИЋ
КРИТИКА
170
СЛОВО језика српскога
Мирослав РАДОВАНОВИЋ
ТАМО ГДЕ ПТИЦЕ
НЕ ТРЕБА ДА ПЕВАЈУ
(Анђелко Анушић: Прозор отворен на висибабу и кукурек,
Завод за уџбенике, Источно Сарајево, 2010)
Роман Прозор отворен на висибабу и кукурек Анђелка
Анушића користи елементе хронике, односно има пригушену
генеалошку нит као елемент уклопљен у шире наративне токове. Повест претендује на контакт са историјским временом,
подразумева читање „знакова времена”, али нуди и обиље појединачних нових фабула, дигресија повезаних са основним
идејним стремљењима. Дигресије се међусобно осмишљавају
и чине унутрашњи систем значења. Разуђеност нарације постигнута је до максимума, мада је повезана јединственом замисли да се дочара слика злог удеса нашег напаћеног национа и
да механизми иманирања (посебно увођење значајних личности српске историје) подцртају унутарњу усаглашеност опште
визије. Код Анушића приметан је приповедачки свет саткан од
безброј фрагмената који носе јединство симбола. Свет фрагмената проговара многогласним хором који врло често нема
обележје смисаоности у сваком детаљу и тренутку. Уместо
система који обликује романескни свет, тај свет уобличен је
мноштвом симбола који су заправо замена за систем. Писац
тежи прецизности детаља, њиховој наглашености. Накнадно
уведени јунаци који улазе у свет главног протагонисте Саве
Стијеље су у одређеном односу према њему и не остварују
засебни ток на новом нивоу. Исто се односи на историјске
личности о којима приповеда главни јунак, а у служби су
остваривања претходно зацртаних циљева. Писац комбинује
фолклорну и имагинарну фантастику да би подцртао митско легендарно које се обнавља и понавља.
Историјско време и цивилизацијска ситуација модерног човека имају пресудну важност при формирању романа
Анђелка Анушића. Писац тежи да дочара одређено историјско
171
КРИТИКА
172
време, животне струје и трептаје и дубински оживи сензибилитет одређене епохе. Међутим, Анушић врло често и изводи
своје јунаке, посебно главног Саву Стијељу, из реалних простора у којима се креће и уводи га у сфере подсвести, свести,
узбуђеног духа, унутарње фантазмагорије, свет привиђења
како би подцртао унутарњу драму егзистенције. Његови јунаци, крајишки Срби, доведени су заправо у граничне егзистенцијалне ситуације у којима свешћу и духом решавају питања
човековог постојања:
„Ко су Рашани и Морлаци, не могу да се сетим. А колико јуче сам знао! Напрежем усахли мехур памћења, дувам у
сламчице сећања, али ништа. Празна машина, спарушена зечија бешика, исцурела негде на другом путу, пред онима који не
дају одмора. Просуле се књиге, моја мрсна присмока уз посни
живот, као сиромашкова житна надница из продрте торбе! Ја
сам шупаљ дуб на штулама, испао из карневалске дружине.
Празно место, ја сам, у испражњеном простору. Како се све
променило за само двадесетак година! Као да је прошло стотину пута толико. А можда је и минуло баш толико, само ја
нисам свестан тога”1
Анушићеви јунаци стално су у директној или посредној дијалошкој ситуацији која искушава и проучава бит животног одређења и не дочарава само реалан људски ход у животу. У роману „Прозор отворен на висибабу и кукурек” писац
дочарава историјско време, његове трептаје и карактеристичне
садржаје, али успева да открије и унутрашњи сензибилитет, да
уведе у ткиво романа имагинарно - реалне јунаке који карактеришу антрополошке типове нашег национа. Ликови су оживљени у одређеном историјском амбијенту и времену, али
врло често они исповедају одређену идеологију, они су остварени као бића свести, свести о себи, својим животима и одређеном простору којем постоје. Анушићеве јунаке карактерише
непосредно живљење у одређеној историјској епохи и духовна
самоспознаја сопственог бића:
„Наравно да није. није због тога, али све је ово, помало, довело до најгорега. Мркаљ је - како ја ствари видим жртва околности. Невин, могло би се извести након дубље
анализе. Да није живио у времену у коме је живио, да није био,
пресудно, окружен свијетом приглупих и осионих чиновника
1
Прозор отворен на висибабу и кукурек, стр. 62.
СЛОВО језика српскога
и трговаца, ускогрудих и тврдих црквених људи, гордељивих
и осветољубивих официра, и бројних других сплеткароша,
завидљиваца и ситних душица из рода коме је припадао, али и
да је другачије природе био - можда не би прошао како је
прошао. А ко зна, опет. Окидач његове несреће налазио се у
њему. То је његова судбина. А овако се, у ствари, на крају
Савине баладе, десило. Наиме, Мркаљ је буквално преживљавао тајно подучавајући дјецу имућних људи ћирилској писмености, дајући повремено и часове из страних језика, реторике,
граматике и математике потомцима бољестојећих крајишника,
па и запосленима у аустријском поданичком апарату”2
Уводећи у свој роман одређене историјске личности
које су обележиле српску повест - Саву Мркаља, Вука Караџића, Гаврила Принципа, Љубана Једнака, Анушић је оставрио
романескне ликове који смисао сопствених егзистенција смештају у националну и културну судбину и говоре о могућности да се лични живот пројицира у службу националног и
индивидуалним бићем досегне и освоји надлична вредност и
обезбеди трајање у свести покољења. Стијеља често надилази
себе осећањем за друге личности и саосећањем за њихову судбину, богатећи и искушавајући индивидуалну самосвест.
Свест о непролазним Србима у његовом животу заправо је
доживљај нових могућности сопственог бића. Предодређен да
служи опстанку живота и сагледавању злог удеса српског
национа Стијеља је недвосмислено наднет и предан идеологији рода, вери и трагању за есенцијом индивидуалног, али и
националног. У стањима дубинског самоспознавања Саво Стијеља распознаје и понире у спољашњи негостољубиви свет
откривајући непролазни смисао социокултурног и историјског
времена:
„Кад изгубиш име, као да те у животу више нема.”3
Бавећи се судбином Србина Саве Стијеље у монструм држави
Хрватској, писац је након ратног потреса и сукоба у који је
увучен српски народ у дубини историјског простора таложио
сазнање као искуствени биланс личне судбине. Политичке
одлуке, злоупотреба правосуђа, злокобни историјски заокрети
- све то у Анушићевом роману добија значење и опсег надљудског система апстрактних контура, у тихом потонућу у
2
3
Исто, стр. 73.
Прозор отворен на висибабу и кукурек, стр. 127.
173
КРИТИКА
174
своју интиму дозрева мисао о смислу трајања, о бескрајној
линији зла и човековим напорима да се изнађе охрабрење и
утеха. Стијеља спознаје да сви путеви воде у круг, да је све за
крајишке Србе враћање на исто, слично лавиринту источњачких прича. Нема пута „зар мислиш да земља која је побила и
протерала онолики народ, у оном светском и овом домаћем
рату, заслужује да у њој пјевају птице”4, у злочиначкој усташкој творевини који води у мир, сталност и достојанство. У том
кретању нашег национа понавља се вечно путовање без смисла и циља, вредност и смисао човек налази у себи, у упорној
одлучности да се истраје, да се спаси мисао о себи, пореклу и
преживи.
Изоловано острво на коме Стијеља робује са својим
сународницима је заправо модерна „проклета авлија” у којој се
продубљује повест о деобама и сукобу опречних начела на којима почива загонетни сплет међуљудских односа. Тај аналогни дух, као темељно искуство мишљења и веровања, живљења
и управљања, Анушић је представио као судбински судар светова који се одиграва у души осуђеника, као сукоб сурове казне и непостојеће кривице. Деобе у монструм држави заснованој на мржњи према Србима раздвајају свет зидом и продужују се до дна људског бића и отварају поноре трагичног и болног испаштања:
„Овдје је некада живио народ који се претежно бавио
земљорадњом и сточарством. Био је познат у свијету по узгоју
црне овце зване Каракул. Кад се Богу молио, а чинио је то
ријетко, у каквој изнудици, брзоплето и неспретно, скупљао
би палац, кажипрст и средњак у солну мјеру, као да мирођија
какво јело.
На путу у будућност није се снашао. Спотакао се о
властиту прошлост, као одрасло дијете о ходаљку, које се није
на вријеме ратосиљао. Испријечила се пред њим као непрелазна гора. Његов случај са временом ушао је у бајку. Одувала га
је временска машина. Уназад.”5
Судбина Стијеље и његових сународника, као и њихова људска права не обавезују власт чак ни на размишљање, у
систему Ендехазије човеку је ускраћено право на одбрану.
Оптужени је без кривице отписан из друштва и живота. Ану4
5
Исто, стр. 124.
Прозор отворен на висибабу и кукурек, стр. 84.
СЛОВО језика српскога
шић је насликао два света између којих нема додира, ни споразума. Два света осуђена на вечну мржњу и рат. У Ендехазији
на делу је цинична игра ауторитативне власти и немоћног
појединца који у свом затвореном свету неспоразума и процеса иде путем сталне угрожености и безнађа. Ниво тоталне
изопштености разума је карактеристика света затворености и
судара правде и самовоље, истине и лажне пројекције. Човек
је страдалник и жртва монструм силе чији је ауторитет заснован на самовољи и одржава се насиљем. Србин Стијеља страда
као жртва извитоперене законске каузалности и због дела која
није учино. Неподударност изворних облика животне праксе и
друштвено - правне пројекције, несклад истине и правде, илузије и њеног насилног репресивног порицања инструментима
слепе и мржњом задојене друштвене моћи је извор људског
потонућа:
„Али, све то није довољно да се може рећи да сам жив.
И други су такви, па за њих кажу да су бивши људи, прохујали
ликови, ишчилеле појаве, ископњеле грудве меса. Истопљени
стубови таштине. Издуване мешине гордости. Живи мртваци у
телесној пећини, честице тужног скупа, одавно уповорчени на
сопственом испраћају. А и они сами тако мисле о себи.”6
Срби у Хрватској редовно су на удару изненадних и
непредвидљивих сила чије су одлуке коначне. Атак на слободу
није резултат законско – правне процедуре него произлази из
морбидних каприца и мржње. Кажњавање претходи истражној
процедури тако да казна иде испред правног разлога за хапшење. За разлику од моралних норми правне су ослоњене на
државну организацију која одлучује о човековом друштвеном
и правном статусу. У хрватској држави легализована је принуда и насиље над Србима и наши људи су стално у безумној
мрежи непредвидљивих околности произвољних одлука.
Држава и њене установе јављају се као фантом и лавиринт:
„Зар мој брањеник може бити крив само зато што је
као старосједилац, најпре прогнан са свога божијег биљега, а
онда, на волшебан начин, нестао и из матичних и административних књига? Двоструким ореолом жртве крунисан, прије
него што је допао у својство окривљеног. Не заборавите то,
господо!”7
6
7
Исто, стр. 58.
Исто, стр. 80.
175
КРИТИКА
176
Стијеља је инкарнација субјективног доживљаја трагичне безизлазности и безразложности у вртлогу политичке
завере. Он живи у „проклетој авлији”, тачније у резервату за
Србе, по инерцији силе која споља делује несагледивом и злом
вољом. У његовом робовању и изопштености не остаје времена ни места за рационалнији увид у разложност механизма
тортуре. Осуђеност на прогонство је заправо примарна ситуација из које Саво Стијеља сагледава бестијалност завере највећих крволока САД и ЕУ у чијим је рукама усташоидна хрватска власт само марионета и проводник зле воље. Драму личности вештином романескне приче Анушић је претворио у судбину читавог народа. Наши крволоци америчко - европског
одређења превазилазе све што је историја зла досада смислила
светећи се цвећу које асоцира на Србе и одређени је симбол
њиховог небеског опредељења:
„И тако раслабљује идентитет тога простора, упозорили су амерички и британски научници у једном заједничком
истраживачком пројекту.”8
Морално и интуитивно трагање за коренима и вером је
смисао постојања Стијеље и његових земљака. То начело
одређује човекову судбину и његово позвање у историјском
времену и овоземном свету. Дубинска осећајност са познатим
духовним искуствима и сазнањима идентификује дискретне
евокације и рефлексе различитих метафизичких система који
откривају различите слојеве културне и скривене традиције.
Духовна и путена искуства предака учествују у формирању
метафизичких значења и духовности патријархалне културе.
Путено - сексуални набој ускраћене жудње ослобођен је у
унутрашњем дијалогу Саве Стијеље мотивишући овоземаљску
егзистенцију, везујући нагоне са догађајима из најближе природе:
„Ову шљиву, крупну, меснату, сочну и шећерасту,
називају небожица. Неко је на Острву, пре неки дан, причао да
је овај крај некада био познат по овој воћки. Од ње се пекла
надалеко чувена шљивовица и правио најбољи пекмез. Још је
неко причао - да ли је измислио, или је истина - да су Анушани знали, током дугих, јесењих и зимских ноћи, намазати своје
жене пекмезом од шљива, од ножног прста до уста, и водити
љубав. Клизило је, прскало и цедило се све до трећих петлова,
8
Прозор отворен на висибабу и кукурек, стр. 137.
СЛОВО језика српскога
а гласови ноћног пекмезања знали су се чути и изван куће,
далеко.
Веле да је малаксало мушкиње из других села тајно
долазило под прозоре Анушана да напоји пресахле жлезде.
Рецепт су примењивали у својим ложницама.”9
У исповести Саве Стијеље, главног јунака романа,
временски размаци се скраћују и врло често збивања губе
карактер логичне заснованости те се планови мешају, а описи
наших утисака претходе догађајима на које се односе. Све у
роману добија изглед и динамику неухватљиве многообразности. Контакт са светом успоставља се на широкој скали која
даје банални изглед бића и предмета, али са израженим трагањем за њиховим скривеним значењем и стварањем опсесивних
слика симболизацијом чулних утисака. Приповедач отвара
видик према унутрашњим просторима у којима се свет накнадно оживљава кроз сећање. Свет је створен у нашој свести,
суштински односи који одређују наше реакције, успостављају
се у тајним просторима духа као тренутак кружења слика у
унутрашњем виду:
„Дуго ми после требало да се навикнем на књиге са
насловом и именом аутора. Нису то више биле књиге из дедине ризнице, и читање више није имало ону бившу драж и
радост.
Сада је добитак био двострук, па и трострук: из таме
времена, далеко од родне куће које више нема, изронила је
опет она бивша, стара књига, која ме је, као дете за руку одвела у вртове детињства, а вирус читалачки заиграо је у мени
изнова свој рекомбинаторички плес.”10
Тај систем суптилних веза времена и бића је један од
модела Анушићеве поетике и његовог виђења драме крајишких Срба. Свет је дочаран и кроз мрежу успомена добијајући
нова значења и сенчења, а обриси човековог унутрашњег простора оцртавају се на позадини отргнутој од заборава. Појаве и
бића Стијеља извлачи из мрака заборава и преводи у предњи
план свести и живота. Заправо, приповедач често трага за унутрашњим просторима у којим су уписане човекове реакције и
говор бића којима је везан за сурову и негостољубиву стварност. Актуелизовањем сећања и превођењем у тренутак испо9
10
Исто, стр. 115.
Прозор отворен на висибабу и кукурек, стр. 151.
177
КРИТИКА
178
вести догађаји и предмети укључени су у сталност нечег трајног, они су прошлост спашена од заборава, а време није више
пука хронологија већ мисаона реконструкција заборављених
суштина.
У свом роману Анушић обрађује и проблем Босне и
њеног трагичног и специфичног живота. Босна се јавља као
драматична позорница немилосрдних злочина према Србима у
географско - историјском и националном смислу, али истовремено и позорница алегоријске фикције где се згушњава трагична етичко - метафизичка драма човекове егзистенције у
суровом времену међу вечно завађеним и закрвљеним народима после Принциповог пуцња. Крвава драма је очигледна
судбина Срба са простора наших западних крајева у којима
писац визионарским згушњавањем и способношћу симболичког еманирања твори универзалну алегорију о човековом
страдању уопште. Изложен притиску фаталних сила, јунак
образлаже слику суровог босанског суживота у коме је човек Србин изложен непрекидним недаћама подмуклих следбеника
Истанбула и Ватикана:
„Послије овог услиједио је пакао који нико од православних Срба није очекивао. Сви смо знали да ће бити провокација и насртаја, али нико није очекивао да ће власт јавно
позвати пучанство да се обрачуна са Србима. Очекивали смо
репресалије, али зло нико није слутио у оваквом облику.
Велики допринос томе дао је католички надбискуп Јосип
Штадлер, који је јавно позвао на линч. Манифестације против
Срба прошириле су се по свим градовима, како по Босни и
Херцеговини тако и по Хрватској. Први на удару били су
угледни сарајевски Срби и њихова имовина.”11
Криза етичких односа у „босанском лонцу” анализирана је са огромном дозом скептичне меланхолије која произлази
из јасне спознаје о дубини кризе и сложености и компликованости живота заробљеног прикривеном мржњом и немогућношћу заједничког живота. Анушић предочава ситуације и
ликове као продукте сложеног механизма друштвено - историјског кретања обликованих по диктатима немилосрдне
мржње. Јунаци „босанског лонца” дочарани су као подмукле
преливоде које карактеришу карикатурална изобличења.
Писац открива корене рђаве антрополошке свести која не
11
Прозор отворен на висибабу и кукурек, стр. 165.
СЛОВО језика српскога
успева да се одупре фатуму друштвених кретања. Људска
свест на простору Босне периодично се деформише и човек
постаје врло често бахато чудовиште:
„По државним надлештвима су скидане Фрањине слике и аустријска знамења, клицало се уједињењу. У збирци
одушевљења, најчудније је било што је муслиманска и хрватска фукара која је бјесумучно урликала против Срба и, не
бирајући средства атаковала на Србе и њихову имовину, сада
урликала против двојне монархије и атаковала на све што је
њено. Сад су више они клицали и говорили о уједињењу него
ми који смо то годинама прижељкивали и наизмјерним жртвама платили.”12
12
Исто, стр. 168.
179
180
КРИТИКА
Ана ЂОРЂЕВИЋ
КЊИЖЕВНА КРИТИКА КАО КУЛТУРА
(За и против Палавестре)
Апстракт. У раду осветљавамо неке ставове и контраставове критичара поводом Историје српске књижевне
критике 1768-2007, Предрага Палавестре. Монографија,
животно дело научника, изазвала је дужну пажњу и оспоравања међу српским историчарима, теоретичарима и
књижевним критичарима, посебно зато што књижевну
критику посматра у контексту културе. На неколико примера, показујемо супротстављена мишљења.
Кључне речи: Предраг Палавестра, књижевна критика,
култура, национална идеја.
Као и свако велико уметничко или научно дело, Историја
српске књижевне критике 1768-2007, Предрага Палавестре1
изазвала је дужну пажњу и оспоравања међу српским историчарима, теоретичарима и књижевним критичарима, посебно
зато што аутор књижевну критику посматра у контексту културе.
Чим се појавила Историја, стварана пола века, изазвала је
бурне и контраверзне реакције. Наишла је на прихватање и
одбијање, похвале и оспоравања. Све је то било очекивано у
нашој књижевној јавности и све се већ догодило. Супротстављена мишљења, се углавном, тичу: историчности, идеологије,
демократске основе, херменеутике, културе, избора самих
судова и других питања.
Модерна наука о књижевности, све више, помера хоризонт истраживања токова цивилизације са, до сада, доминантног приступа: епохама, личностима и делима на суштински
1
Предраг Палавестра, Историја српске књижевне критике
1768 – 2007, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2008.
СЛОВО језика српскога
проблем − историју идеја. Тако се, на пример, и књижевна
критика у капиталном националном пројекту једног од највећих српских критичара Предрага Палавестре Историја српске
књижевне критике у концепту аутора и у рецепцији тумача прихвата као историја идеја и своди на питање културе.
У раду осветљавамо неке Палавестрине ставове и контраставове критичара поводом његове Историје. Појавом књижевне критике „српска књижевност почела је да постаје 'европском,“− полазишна је оцена П. Палавестре. Иако најмлађи
књижевни жанр, критика се код Срба јавља у исто време када
и у другим европским земљама. „У 18. веку истовремено са
Орфелином и Доситејом критику су писали Лесинг и Колриџ,
Бјелински и Сент-Бев су били савременици Јована Стерије
Поповића, Чарнишевски нешто старији од Светозара Марковића и Лазе Костића, Богдан Поповић и Јован Скерлић били су
савременици Анрија Бергсона, Бенедета Крочеа и Гистава
Лансона, Бранко Лазаревић је ишао у корак са Т. С. Елиотом,
Албером Тибодеом, Ђорђем Лукачем и Франтишеском Шолдом. Импресионизам, марксизам, формализам и структурализам су имали свуда исте културолошке основе.“2
Крај 18. и почетак 19. века у Европи, као и у Србији, обележила је национална идеја.3 Национално постаје један од
топоса широког значења и у њему су утемељене све вредности развоја друштва. У конституисању нације значајну улогу,
свакако, имала је и културна револуција. Тако је у развојном
луку српске критике, Палавестра кренуо од идеја Захарија
Орфелина (1726-1785), који у историји српске културе и књижевности има значајно место у изградњи националне свести
код Срба. У песми Плач Сербији4 он јасно „идентификује
Србију као нацију са историјом, простором и судбином.“5
2
Никша Стипчевић, Предрага Палавестре "Историја српске
књижевне критике", Летопис Матице српске, 2009, год. 185. књ.
483. св. 3, 466.
3
Историјски развој национализма код јужнословенских
народа показао је М. Екмечић, означивши четири фазе: 1. Доба
веровања 1790-1830, 2. Доба културе 1830-1860, 3. Доба политике
1860-1903, 4. Доба насиља 1903-1918. Видети: М. Екмечић, Стварање Југославије 1790-1918, књ. 1-2, Београд, 1989.
4
Песма је штампана у Венецији 1761. године.
5
Ненад Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX
веку, Завод за уџбенике и наставна средстава, Београд, 2006, 8.
181
КРИТИКА
182
Орфелин је изнео нови концепт српске нације који говори о
славној прошлости и проблемима у садашњости.
Двотомна Историја је битан сегмент историје српске
књижевности и „спада у корпус класичних прворазредних дела српске науке о књижевности“.6 Палавестра је саопштио
ставове, приказао природу српске књижевне критике и описао
њену функцију у књижевности, у друштвеном и културном
развоју српскога народа. Обухвативши период од готово 250
година, издвојио је и представио најважнија критичка мишљења која су обележила одређене периоде у историји српског
народа. Насликао је детаљно или „прецизно скицирао или пак
овлаш назначио“7 портрете 208 српских критичара и мислилаца.
У регистру критичара који се афирмативно односе према
Палавестрином делу полазимо од средишне вредносне оцене
да је Историја капитално и животно дело научника,8 које се
не бави само књижевношћу и критиком, већ и бићем српскога
народа и његове културе. На истом трагу је и Богдан А. Поповић, који тврди да је све неопходно, што треба знати о Палавестри као књижевном критичару, „садржано у двама томовима
Историје“.
Миро Вуксановић сматра да се без Палавестрине монографије „не може на пут у српску књижевност.“9 Ова оцена се
може прихватити као тачна, ако се има на уму да без прошлости нема ни будућности. Уколико народ не познаје своју културну и историјску баштину, он нема ни будућност. Палавестра је имао за циљ „да осветли културну прошлост нације, да у
њој нађе изворе културног идентитета, да открије културотворне енергије којима је могуће преобразити и унапредити
6
Милан Радуловић, Анатомија историје књижевности, у:
Историја и теорија српске књижевне критике, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2009, 77.
7
Исто, 78.
8
Палавестрина Историја "представља једно од најкапиталнијих дјела последње деценије у српској култури" и "једно од капиталних остварења српске културе". Младен Шукало, Критички континуитети и ствараоци, Летопис матице Српске, Нови Сад, 2009,
год. 185, књ. 483, св. 4, 490 и 496.
9
Миро Вуксановић, Палавестрин поредак српских критичара, Летопис матице Српске, Нови Сад, 2009, , год. 185, књ. 483, св. 4,
463.
СЛОВО језика српскога
цивилизацију садашњости и пројектовати цивилизацијски живот нације у будућности“. 10 Стога је и Бахтиново схватање да
је „књижевност неодвојиви део културе“ веома блиско Палавестри. Он непрестано истиче културолошки значај књижевне
критике и такође подржава Бахтинов став да се књижевност
„не може тумачити изван свеопштег контекста читаве културе
дате епохе“. У Историји је представљен природни поредак
српских критичара и њихово место и значај у историји и култури српскога народа. Пишући о другима Палавестра, је у
ствари рекао све о самом себи.
Говорећи о Историји као књизи „која улази у круг темељних дјела наше књижевне мисли“, Душан Иванић сматра
да је она „велика синтеза знања, вредновања, актуализација,
ауторових и туђих.“11 Под појмом критике Палавестра подразумева целокупно метафизичко наслеђе, односно историју
књижевности и књижевну критику, теорију књижевности и
компаративистику, које је успео да преточи у Историју. Монографија је, по њему заправо „феноменологија српске књижевне критике“, којом је Палавестра више заокупљен, него
резултатима које је сама феноменологија дала.
„Подухвати овакве врсте јесу реткост у повести српске
културе“, полазиште је Н. Стипчевића. Књижевна критика,
која је у последња два века, по мишљењу Палавестре, „постала
самостална књижевна форма духовне спознаје и интелектуалне свести“, не односи се само на духовне делатности и сазнања, већ сведочи о „интелектуалној зрелости нације.“12 Стипчевић се фокусира на Палавестрин суд о критичком наслеђу и
националном духу: „прво су почели да га подривају и напуштају грађански синови; српска национална свест и достојанство изокренули су се у своју супротност. Према сведочењу
самог Скерлића, међу Србима је у његово време било таквих
родољуба који су Јована Цвијића сматрали 'издајником српства' и 'рђавим Србином' и који су за исте грехе поред њега и
Богдана Поповића оптуживали Александра Белића, Доситеја
10
Милан Радуловић, Интегрална истраживачка методологија, Књижевност 2009, бр. 1, 53.
11
Душан Иванић, Измећу историје српске књижевне критике и историје српске књижевне мисли, у: Историја и теорија
српске књижевне критике, Институт за књижевност и уметност,
Београд, 2009, 35.
12
Н. Стипчевић, н. д. 466.
183
КРИТИКА
184
Обрадовића и Вука Караџића. Стотину година касније остале
су исте омразе. Заслужне људе у српском народу и даље по
блату развлаче непозвани и недостојни.“13 Тако је то било и
остало у историји и књижевности српског народа. Колико је
само пута оспораван Вук Караџић, који, неоспорно заузима
важно место у идејном конституисању српске нације. Он је,
сакупивши елементе језика, историје, традиције и наслеђа,
заокружио слику о Србима и српском националном простору.
Међутим, као што је познато, у српској историји и култури све
вредности често привлаче пажњу, али и изазивају негативне
судове. Таква судбина задесила је и Палавестрину Историју.
Бошко Томашевић14 оспорава сваку вредност Палавестрине Историје и тврди да књижевна критика не постоји. (?!)15
Иако примећује да је на научном скупу,16 изнето прегршт
похвала аутору и делу, он негира сваку вредност Историје.
Сматра да је „посао можда могао бити урађен 'мендељејевски'
да наш Мендељејев у свом систему није багателисао улогу
неких важних елемената, те да је неким 'псеудометалима'
додељивао измишљена места, које ови никада у систему неће
заузимати.“17 Палавестра је изабрао „најлакши и најједноставнији пут писања једне историје“, пише критичар дајући њен
детаљан преглед и тврди да се аутор „настојећи да пише историју српске књижевне критике“, у већини текстова „губи“.
Мешајући дискурсе „научног и кафанског читалац се нађе час
у соби једног зналца и учењака, да би, накратко, прешао у рестаурантски будоар, што оставља бинаран утисак да је аутор
Историје хтео колико да подучи, толико и да забави.“18 Иако је
13
Исто.
Бошко Томашевић, Темељ без споменика, у: Златна греда,
бр 91/92/93, април/мај/јун 2009.
15
По нашем скромном суду, немогуће је спорити се са ставом да књижевна критика не постоји. Ако је то логика Б. Томашевића, онда се поставља питање: како је могуће оспоравати вредност
нечега што не постоји?
16
Маја 2009. године у Институту за књижевност и уметност
у Београду одржан је научни скуп Теоријске основе и културноисторијски контекст српске књижевне критике у светлу "Историје
српске књижевне критике 1768-2007" Предрага Палавестре , на
коме је 30-ак критичара и професора дало суд.
17
Б. Томашевић, н. д. 51.
18
Исто
14
СЛОВО језика српскога
Палавестра писао Историју са циљем да будућим покољењима, историчарима и теоретичарима књижевности, служи као
темељ проучавања, Томашевић без аргумената закључује да ће
се она у будућности читати „као модел једног примитивног
читања једне грађе.“
Комплексан приступ Историји као прворазредном делу
има Милан Радуловић. Он оспорава Палавестру, зато што је
прихватио културу грађанског друштва као врховну вредност
и сматра да је тако потиснута хришћанска култура, која би
требало да буде темељ у проучавању српске књижевности. Он
не спори да је књижевна критика имала изузетан значај у
историјском и културном развоју нације, али је мишљења да
она афирмише утопијску свест грађанске културе. У утопијској свести „сублимише се и објављује нова лакомислена,
произвољна и неуротизована вера у будућност, у човека, у
културу и савршено друштво.“19 Оваква религија „секуларизованог друштва“ која глорификује грађанску културу настоји да
елиминише класичну хришћанску културу. Иако Палавестра
уочава да се грађанска култура „на свим подручјима духовног
и друштвеног живота крајем 19. и почетком 20. века ломила
између националне и космополитске одговорности пред историјом, између патријархалног и грађанског морала“, Радуловић сматра да „није вољан“ да види ограничења културноисторијске критике. Не само што не примећује духовне недостатке, већ „напротив, он ограничења књижевне мисли покушава да прогласи њеним вредностима и предностима.“20
Анализирајући дубље српску књижевну историју, Радуловић, се не саглашава ни са Палавестрином тврдњом да је
српска књижевност тек са појавом критике почела да „бива
европском“. Српска црквена култура није заостајала за европском, чак је у неким сегментима предњачила, као што ни српска патријархална, фолклорна и народна традиција нису заостајале за европским токовима. Евидентно је да је „српска култура заостајала за модерним достигнућима европског просветитељског, рационалистичког и прагматичног духа.“21 Палаве19
Милан Радуловић, Антиномије историје књижевности, у:
Историја и теорија српске књижевне критике, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2009, 96.
20
Исто, 97.
21
Исто. 98.
185
КРИТИКА
186
стра је у Историји убедљиво показао да је српска књижевна
критика успела да надокнади овај недостатак.“ Али то не може
бити једини културни и историјски циљ српске књижевне критике, нити су једино у томе садржани њен значај и улога у
српској модерној култури и њен духовни и антрополошки
смисао као посебне и духовне стваралачке дисциплине.“22
Радуловићева критика је најоштрија у односу на Палавестрино схватање постмодернизма. У регистру примера издвајају се: „несигурност у вредновању нових идеја, одсуство слуха за покушаје да се данас обнови српска класична цивилизација, црквена и народна култура, да се у новим формама духовне културе сублимише културно искуство српскога народа и
да се подигне национално самопоуздање, није у пуном складу
са основном, интелектуално одговорном и разборитом тенденцијом ове књиге, а њена највиша 'смисаона интенција' јесте
управо да се трансформише историјска књижевна критика као
духовно зрео и плодоносан дијалог различитих типова културе.“23
Из анализе очигледно је да критичари, Палавестра и Радуловић дају предност различитим критичким становиштима и
моделима критике као културе. „Палавестрино становиште је
одређено грађанском културом и демократијом, а Радуловићево националном културном историјом и демократијом“, 24
тумачи размишља Милош Ђорђевић, који је први понудио
преглед књижевних оцена за и против Предрага Палавестре
поводом његове Историје штампаних у Летопису матице
српске и часопису Књижевност.
Преглед судова показује да је Палавестрина Историја,
независно од примедби, велико дело српске критике и културе, односно национални пројекат. Наш рад је само уводни
оквир за пројекат на којем радимо.25
22
23
гија, 68.
24
Исто
Милан Радуловић, Интегрална истраживачка методоло-
Милош Ђорђевић, Критика и култура, у: Историја и
теорија српске књижевне критике, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2009, 338.
25
Реч је о пројекту Књижевна критика у контексту општег
критичког промишљања друштва. СЛОВО језика српскога
Резиме. Историја српске књижевне критике 1768-2007,
Предрага Палавестре, стварана пола века, обухвата период од
готово 250 година и 208 српских критичара и мислилаца.
Монографија је изазвала бурне и контраверзне реакције. Наишла је на прихватање и одбијање, похвале и оспоравања. Све
је то било очекивано у нашој књижевној јавности и све се већ
догодило. Супротстављена мишљења критичара, историчара и
теоретичара књижевности, се углавном, тичу: историчности,
идеологије, демократске основе, херменеутике, културе, избора самих судова и других питања.
Кључне речи: Предраг Палавестра, књижевна критика,
култура, национална идеја.
Summary: The history of Serbian literature criticism 17682007, Predraga Palavestre, that has been created for half a
century, encompasses one period of nearly 250 years involving 208 Serbian critics and speculators. The monography
caused boisterous and controversial reactions. It came across,
adoption and rejections, praise and denial. It had all been
expected in our literary public and all that had already happened. Confronted opinions of literary critics, historians and theoreticians concern mainly: historical aspect, ideology, democratic fundamentals, hermeneutics, culture, choice of judgements themselves and other questions.
Key words: Predrag Palavestra, literature criticism, culture,
nationality idea.
Цитирана дела:
Вуксановић 2009: Миро Вуксановић, Палавестрин поредак српских критичара, Летопис Матице српске, год. 185, књ. 483, св. 4,
Нови Сад.
Ђорђевић 2009: Милош Ђорђевић, Критика и култура, у: Историја и теорија српске књижевне критике, Институт за књижевност
и уметност, Београд.
Иванић 2009: Душан Иванић, Измећу историје српске књижевне
критике и историје српске књижевне мисли, у: Историја и теорија
српске књижевне критике, Институт за књижевност и уметност,
Београд.
Макуљевић 2006: Ненад Макуљевић, Уметност и национална
идеја у XIX веку, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
187
КРИТИКА
188
Палавестра 2008: Предраг Палавестра, Историја српске књижевне критике 1768 – 2007, Институт за књижевност и уметност, Београд.
Радуловић 2009: Милан Радуловић, Анатомија историје књижевности, у: Историја и теорија српске књижевне критике,
Институт за књижевност и уметност, Београд.
Радуловић 2009: Интегрална истраживачка методологија,
Књижевност 2009, бр. 1, Београд.
Стипчевић 2009: Никша Стипчевић, Предрага Палавестре
„Историја српске књижевне критике“, Летопис Матице српске,
год. 185. књ. 483. св. 3, Нови Сад.
Томашевић 2009: Бошко Томашевић, Темељ без споменика, у:
Златна греда, бр 91/92/93, април/мај/јун, Београд.
Шукало 2009: Младен Шукало, Критички континуитети и
ствараоци, Летопис Матице српске, год. 185, књ. 483, св. 4, Нови
Сад.
Литература:
Екмечић 1989: Милорад Екмечић, Стварање Југославије 17901918, књ. 1-2, Београд, 1989.
Кригер 1982: Мари Кригер, Теорија критике, Нолит Београд.
Палавестра 1996: Предраг Палавестра, Проучавање и издавање
грађе за историју српске књижевне критике (Историја једног научног подухвата), Српска књижевна критика – пројекат института за
књижевност и уметност 1971-1995, Институт за књижевност и уметност, Београд.
Ролан 1975: Ролан Барт, Књижевност, митологија, семиологија,
Нолит, Београд.
Фрај 1979: Нортоп Фрај, Анатомија критике, Напријед, Загреб.
СЛОВО језика српскога
Илија МАРИЋ
ЛЕПОТА БЕЗ ЉУБАВИ
Говорићу као уредник издавачке куће Плато Воокs која
је у оквиру своје библиотеке „За сва времена“ започела издавање Изабраних дела Ранка Крстајића. Већ су изашла два
романа - Случај господина Асимова (2005) и Сенка у магли
(2005), а у припреми је пи трећи роман Мартинов грех. Потом
ће следити нови, за сада недовршени, роман и књиге прича.
Нисам. Дакле, књижевни критичар па моја беседа неће бити из
тог угла. Држим, међутим, да се сви ми, као људи, налазимо
пред истом тајном света и живота, свеједно да ли смо писци
или обични читаоци. И као обичан читалац изнећу нешто од
онога што ми се чини да је писац Ранко Крстајић, као један од
нас смртника, уочио стојећи пред нареченом никада одгонетнутом тајном.
Али најпре да кажем још коју о Изабраним делима.
Први Крстајићев роман Случај господина Асимова, који је још
1984. објавила београдска Просвета, одмах је био запажен и
доживео је потом два издања, а у међувремену је преведен на
македонски и бугарски језик. Награђен је међународном
наградом „Арка“. Роман са елементима аутобиографског Сенка у магли (1994) такође је доживео друго издаље, а преведен
је на македонски и бугарски језик. Роман Мартинов грех
(2000), који се бави темом инцеста у Црној Гори, као и претходне објавила је Просвета. У свом кратком осврту на књижевно дело Ранка Крстајића, међутим, више бих се ослањао на
књиге прича, с нагласком на последњој књизи Мирис дивље
руже коју је 2008. године објавила издавачка кућа „Чигоја
штампа“.
У другој књизи прича, Мирис дивље руже, Ранко Крстајић (1952) наставља рад започет у претходној приповедној
прози Ноћи црног месеца (1988). У њима испричани догађаји
теку својим уобичајеним током који препознајемо као свакодневни живот. Али писац, као пажљиви посматрач, увек запази
понеку необичност која одступа од уобичајеног реда ствари.
189
КРИТИКА
190
Он уверљиво показује да се поменути догађаји одвијају истовремено у различитим димензијама стварности. Отуда се у причама као јунаци појављују особе које су одавно напустиле наш
свет, али су у њему још увек на тајанствен начин делатне, или
особе које до детаља чудесно понављају неке давне, туђе догађаје и слично. Средствима уметничке фантастике писац нас
држи будним за друге димензије стварности, подсећа нас на
присуство тајни за које немамо прихватљивих објашњења у
свакодневној јави.
Свакако би било Занимљиво брижљивије размотрити
анатомију поменутих необичности у Крстајићевој уметничкој
фантастици. У нашем ранијем тексту о Крстајићевој прози
запазили смо да за њега права стварност, оно што истински
постоји, јесте сан а да је уметност шетња пределима сна.
Основна црта те истинске стварности. тог правог, вечног
живота јесте лепота. Стога Крстајић може да каже како је
уметност умирање у лепоти, јер уметност нама смртницима
пружа наду у вечну лепоту, она је паша узданица. Ми ћемо,
међутим, за сада оставити по страни питање лепоте и усредсредићемо се на темељније питање: шта држи ову истинску
стварност, овај свет сна, какво је то везивно ткиво што га чини
вечним?
Чему лепота, та основна црта истинског постојања у
Крстајићевом свемиру, ако нема оног коме ће она бити лепа,
ако нема оног који жуди за лепотом? А жудња за лепотом,
како рече древни философ, јесте љубав. Љубав је она сила која
може да држи на окупу свет саздан од лепоте. Стога ћемо
испитати како у Крстајићевим причама стоји љубав, може ли
опстати свет лепоте у Крстајићевом сну.
У нашој култури љубав се узима за једну од основних
појавности људског постојања. Она нам се показује у разуђеној разноликости. Могу се волети разне ствари, од вештачких
предмета и апстракција до природних ствари и живих бића, од
производа културе до натприродних бића. Љубав се доиста
може узимати као медијум који на неки начин све прожима и у
том смислу држи читав видљиви и невидљиви свемир. При
томе човек читавим својим бићем може бити испуњен одређеном врстом љубави, он је на гај начин везан за свет и живот.
Могло би се чак рећи н да је љубав, гледано из људског угла,
прави извор среће.
СЛОВО језика српскога
Љубав, како сведоче зналци, јесте нешто несебично,
она своје биће понајпре испољава у давању. Док год је нагласак на давању, љубав је извор радости и мира у ономе који
даје, који воли. Такву љубав, по правилу, испољавамо према
оним бићима које не морамо поседовати да бисмо их волели
нити нам та љубав мора бити узвраћена како бисмо је неговали и уживали у њој. „Лако“ је, знамо то, волети на начин
давања ако је реч о љубавима које не подразумевају узвраћање. Постоји, међутим, једна врста љубави које у суштини и
нема ако није узвраћена, где је давање лишено смисла и здравља ако нема узајамног давања. То је љубав између мушкарца
и жене. Ако није узвраћена, ако дакле није остварена, она
може бити извор велике патње и несреће. Онај који воли, а
није вољен изложен је и страховитим опасностима. милости и
немилости вољеног бића, његовој охолости и суровости, грубости, како се најчешће и доживљава неузвраћена љубав. Да
би био у близини вољене особе онај који је мање вољен или
невољен мора бити спреман на велике жртве, понижења, патњу. Ту пену нико не жели драге воље да плати. Љубав између
мушкарца и жене може бити извор среће само ако је узвраћена, ако је обострана. Таква је, мораћемо признати, доиста ретка. Крстајић заправо мисли да је на земљи готово и нема.
Земаљски живот за њега сеже у ону димензију постојања у
којој таква љубав готово ла не постоји, земља је неплодно тло
за такво цвеће, земља је љубавна пустиња. Из тог разлога Крстајићеве приче и кад се дотичу љубави тешко могу да се окарактеришу као љубавне у уобичајеном смислу речи.
У насловној причи „Мирис дивље руже“, на пример,
помиње се како је њен главни јунак Арсеније Мрдак у младости волео девојку Дару, али је тек у позним годинама спознао
праву природу својих осећања према њој, да је она штавише
била једина коју је истински волео. У младости пак није умео
ла ту љубав препозна, није ни слутио да она беше његова срећа. Велики временски размак раздваја сусрет и свест о правом
значењу тог сусрета, што сведочи да љубав није остварена, да
је није ни било. Љубав је у Крстајићевим причама најчешће
присутна управо на начин одсутности. Љубав је жуђена, њено
место је упражњено и писац немо упире прстом у ту вечиту
празнину. Љубави нема гамо где би је требало бити.
Ово немо упирање на празно место љубави сведочи да
је Крстајић, заправо њен највећи могући верник. Он у суштини
191
КРИТИКА
192
верује да је на овом свету једина срећа љубав, а истовремено
зна како на овом свету нема љубави па онда ни среће. Његова
вера у љубав, природно, захтева њено постојање, штавише он
зна да љубав неизоставно мора бити јер је она та која држи
свет. Ту ваља тражити порекло Крстајићевог уверења да је
земаљско постојање само једна од могућих димензија постојања. Јер љубави има. а на земљи готово да је нема - морају,
дакле, постојати неке друге димензије, друга пространства у
којима обитава једино животодавна љубав. И он је у својој
литератури започео трагање за тим другим димензијама стварности. за другим просторима. Нама се стога чини да ту лежи
скривени корен Крстајићевог опредељења за фантастику као
жанр. Приче његове фантастике сведоци су трагања за љубављу.
Откуда Ранку Крстајићу тако снажна вера да љубав
несумњиво постоји, ако је у земаљском постојању нема? Шта
је разлог да он, вечно жедан љубави - тај „жедан камен на студенцу“, како рече песник – он, који у својим причама готово
да и не помиње љубав, верује да је има? Из претходно реченог
одговор већ слутимо: Лепота је несумњиви знак постојања
љубави. У овом случају телесна земаљска лепота. У првом
реду девојачка. Она је гласник, она је несумњиви знак да негде, у некој димензији постојања, различитој од ове земаљске,
обитава љубав. Јер. сетимо се - љубав је жудња за лепотом. А
чим има дима, ту је негде и ватра, чим има лепоте, има и
љубави.
Ипак, ако је љубав жудња за лепотом, а лепота се на
земљи пројављује у телу, особито у младом девојачком телу,
како је могуће да за Крстајића на земљи нема љубави? Одговор је тако стар: телесна лепота је пролазна. Лепоту коју
заволимо данас неће постојати сутра, а са њом ће нестати и
наша љубав према таквој лепоти. Зато је довољно само посматрати лепа девојачка тела, довољно је седети рецимо у башти
неког ресторана у Кнез Михаиловој улици и са сетом и узбуђењем гледати како она пролазе, пролазе на двојак начин:
пролазе мимо нас и пролазе као лепа, јер већ сутра то неће
бити. Узалуд их је желети дохватити, узалуд их је заволети, јер
већ сутра она то више неће бити, неће бити лепа. Њихова
лепота је за Крстајића само подсетник, само подсећање да
љубави негде има.
СЛОВО језика српскога
Ранко Крстајић, разуме се, зна да смо ми и телесна и
душевна и духовна бића. И зна такође да постоји и телесна и
душевна и духовна лепота. Сходно томе, постоји и жудња,
односно љубав, не само према телесној него и према душевној
и духовној лепоти. Али он као да не верује да се на земљи
може истински волети и душевна и духовна лепога у неугледном телу. Лепота је на Земљи утеха за пролазни, смртни, телесни живот, за онај живог којег одликује пролазна телесна
лепота. Лепота коју нуди уметност пружа утеху и наду у постојање непролазне лепоте непролазног живога.
И Крстајић у својим причама доиста говори о лепоти.
Али о лепоти у првом реду телесној, а знатно мање о душевној
или духовној. Телесна лепота девојачка се, међутим, не може
задобити и задржати без узвраћене љубави. С обзиром да је
телесна лепота неумитно пролазна, узвраћена љубав према
таквој лепоти такође је и сама пролазна. Крстајић, доследан
себи, не прихвата да се телесна лепота појављује у садејству, у
синергији са душевном и духовном лепотом. Људи и жене у
Крстајићевим причама као да имају расцепљене душе и тела:
они се срећу и спајају по необјашњивом закону телесне лепоте, а готово без видљивог уплива душевне или духовне компоненте. Стога се, психолошки гледано, не разабира како им се
то дешава, не види се шта им се догађа у душама. Напросто се
сретну, на неки чудесан начин препознају и, као у причи „Још
ти се није осушила коса“, одмах су спремни да иду у кревет,
јер постоји телесна привлачност. Као да нигде нема љубави.
Али то је само на први поглед тако. Душевна и духовна компонента лепоте и љубави крију се заправо у другим димензијама стварности и тамо се разрешавају ове загонетке. Људи
наиме не живе само у димензији земаљске телесности него
истовремено насељавају и друге димензије постојања. Оно
што се у реалистичној причи одиграва на психолошкој, у фантастици Ранка Крстајића одиграва се на метафизичкој равни.
Крајњи мотиви за телесну привлачност и љубав нису од овог
света.
У причи „Женидба“ из збирке Ноћи црног месеца. на
пример, жени се младић који је одавно умро и узима девојку
из зграде у којој је некада становао. Разуме се, да би се он
оженио тамо она мора умрети овде. Њихов брак је на оном
свету. Њихова љубав се остварује тамо где је њено трајно обитавалиште - на оном свету.
193
КРИТИКА
194
Откуд овакав обрт ствари? Корен овога пре ваља тражити у основном питању које Крстајића мучи и прати од почетка његовог уметничког стваралаштва. У свим својим причама
и сликама он разрешава у основи увек једно исто питање: шта
бива са оном непрепознатом срећом, са лепотом која је била па
је више нема, зашто се она уопште појављивала када мора да
прође и нестане? Шта с њом бива даље? Зашто се уопште
дешавала ако заувек и без трага нестаје? Какав је ту смисао?
Између смисла и бесмисла, наш писац бира смисао и чини му
се да он може да постоји једино ако су љубав, лепота и среће
нешто вечно, непролазно. Отуда их он смешта у метафизичку
раван н посматра iхsub speciae aeternitatis.. Љуbав и срећа својe
право разрешење могу на тај начин задобити само у метафизици, а нипошто у психологији која се запетљава у непостојаностима телесног света.
Кад променимо светом сазнаћемо оно што нам је сада
скривено. Такве знакове дају нам јунаци Крстајићевих прича
који се јављају с оног света и чији су нам поступци за сада
страшни и не сасвим разумљиви.
Излази из увида нашег писца, и тиме одговарамо на
наше полазно питање, да љубав јесте везиво истинске стварности, уметниковог сна. А земља, досуђено нам обитавалиште
пролазне телесне лепоте, али не и љубави - лепоте без љубави
-можда и подлеже пропадљивости и смрти јер у њој одсуствује
љубав. Такве снове снује Ранко Крстајић.
СЛОВО језика српскога
Глиго БЈЕЛИЦА
НОВА ДОЗА МЕДИТЕРАНА
(Никола Маловић, Пругастоплаве сторије, Лагуна,
Београд, 2010)
Посљедњег дана септембра, у највећој београдској
књижари, СКЦ Делфи (50.000 наслова), промовисана је нова
књига Николе Маловића. На промоцији су говорили Слободан
Владушић, Владимир Кецмановић и аутор, сви реномирани
српски писци, и сви чланови нове групе у српској књижевности, Групе П-70.
На промоцији се чуло како „Пругастоплаве сторије“
структуром подсјећају на распоред пруга најпознатијег модног
дезена, оног морнарског, али и на Рибу – знак времена. Кад
Маловић каже да је Риба знак времена, тада се он не огрешује
о актуелно доба Водолије, које из катастрофе у катастрофу
тече ка свима нама чак и док ово читамо, неко рибом у знаку
хоће да поентира. Без ич осврта на астрологију илити звјездочатство.
Тиражни и награђивани српски писци такође, Владушић и Кецмановић, говорили су како су све Маловићеве сторије – илити приче – писане да би биле разумљиве на свим
меридијанима. Подвучено су све контра, све обојане антиглобалистичким бојама. Једна открива да ропства и даље има,
друга да здраве хране више нема. Тема треће је овисност о
технологији и дрогама, а четврте или пете – да је будући велики рат предвидив и извјестан. Како то љубав може да тријумфује, читамо на крају.
Професор Универзитета у Новом Саду, Слободан Владушић, казао је како је бијела риба увијек квалитетнија, по
чему бијеле сторије Николе Маловића увијек морамо да платимо нашом рафиниранијом пажњом, док су плаве сасвим
народне, никако просте – и кад су књижевно уобличене да
буду безобразно занимљиве.
195
КРИТИКА
196
Владимир Кецмановић истакао је како новог Маловића
краси до сада нерабљена раван у домаћој књижевности. „Пругастоплаве сторије“ илустроване су умјетничким фотографијама Боке Которске, из нерва Бранислава Стругара, титулом
Мајстора фотографије.
Промоција пред бројним новинарима (Маловић је сутрадан гостовао на чак пет београдских телевизија!) текла је у
смјеру одговора на питање шта нам то официјелно најнаграђиванији наш медитерански писац хоће да каже? Укратко каже
ли се, је ово: да једва дочекасмо спасење, које се изродило у
технолошко и демократско ропство.
„Поново је пред нама слика времена, дело универзално
по значењима“, казује препоруком на задњој корици Ђорђе
Малавразић, главни и одговорни уредник Радио Београда 2.
Све Маловићеве приче имају необичне наслове. Редом
су то: Демократи; Бајка о рибару; ani musmah meuniversitat
olbrajt; Слика у уљу; О; Реченица с маслином; Чаробни штапић Nimbus 2012, Soul; Жена је опипала колико је желим;
www.kotor.com; Камелија; У старом Розопеку; Божићна прича.
Од свих телевизија на којима је Маловић гостовао, ТВ
Пинк поклонила је посебну пажњу једном детаљу. Наиме,
само једна сторија није илустрована Стругаревим мотивом
Боке Которске. Само једна фотографија одступа од правила.
Њен је аутор непознат. Не зна се чак ни да ли постоји оригинал. Приказује масонски ланац, с портретима фигура Живадина Јовановића, министра иностраних дела Савезне Републике
Југославије – Слободана Милошевића – Џеси Џексон & Brothersa из 1999, како се у Белом двору, током НАТО бомбардовања СР Југославије држе за руке.
Да је Маловић написао антиглобалистичко штиво са
заливском географијом, сасвим је јасно. Тим прије што је
један од пет оснивача групе П-70 у српској књижевности.
Мото групе, која ће 5. новембра у београдском Студентском
културном центру да окупи интелектуалну елиту на годишњици све релевантније Групе, јесте: Ми стварамо књижевност
чије теме нису наручене са стране.
Мудром, нека буде доста препоруке у вези с књигом
чији се приказ засигурно неће никад појавити у најтиражнијим
дневним новинама у Црној Гори.
СЛОВО језика српскога
Спиридон БУЛАТОВИЋ
СЦЕНЕ КАО НА ФРЕСКАМА
Радосав Бато Ђурковић: Бијелом руком и круном од злата, На јутрење, КЗСНВ, Подгорица 2009)
Пјесме Радосава Бата Ђурковића Бијелом руком и круном од злата и На јутрење подијељене су у два преплетена
круга: косовски и егзистенцијални.
Они се на многим мјестима могу „мијешати“, мијењати
позу, али је Бато, рећи ћу, ефектнији и довршенији у косовским пјесмама. Оне носе (када год су тематски утврђене) заокружено и доречено пјесниково „испирање“ теме са више загонетки читаоцу: откуд оволика инспирација Косовом, оваква
лакоћа постизања слика, спонтаност њиховог ређања (иду једна за другом без наслова, без крутих скокова), најпосле, да ли
је сам пјесник моћан да ово објасни?
Рекао бих да Батове пјесме „носе“ готово све одреднице наше Косовске историје: тугу, плач, мистику, историјско и
есхатолошко, а све то умјетнички „рођено“ имамо на више
мјеста у Батовим стиховима:
„Дани и Дечани
И руке ко глава
На твојој осјеченици
Наша да спава
Лазаре“
Сцена као на фрескама: са својим праведницима сви да
страдамо, боли туга до неба. Ово је јединствен стих Косовске
поезије – свеколике! Нити је израз маште, дара ни инспирације
него истина љубави која се може јавити само у чистој молитви!
Ту исту – мистично-алегоријску нит изабрали смо и у
стиховима:
„Нека заигра Јагње у ноћи
Уз пјесму будних птица
И низ образ куда ће суза проћи
Крочи и спусти Косовка са лица“
197
КРИТИКА
198
Ово би могла бити кључна пјесма ако се у њеном
„дешавању“ нађе Христос уз пој птица, тајна је у игри јагњета
у ноћи и тој идили птица и ово мјесто изгледа као један фини
тас на ваги Батових пјесама које у свом колору имају јака,
самосвојна мјеста поклапања са Р. П. Ногом и Лазом Костићем:
„Не вени тако невена
Једна те пјесма носила
Јутром је трава зелена
С неба је роса росила“
А Костићеве „муње“ код Бата су „омекшале“ на сљедећи начин:
„Дан је само пролазно име
Сунце на небу иако сија
Рођење носи трагове мрења
Да са њим гнијездо живота свија
Ал све је тама из сваког стиха
Без твог осмјеха Свјетлости тиха“
Изврсно! На сличне теме с Ногом и Костићем; а даље
пјесникова носталгија има своје ширине и даљине у сузама,
вину, ведрини и маглини... Косовки Дјевојци као српској
мироносници, баксузници која тјеши а сама нема утјеху. Када
су пјесме библијски „призване“ Бато их са великом суптилношћу изговара: за Лазаром, Христовим другом каже: „Четири
дана сузе се лише“, а за Царем Лазаром:
„Кад дође смрт
Једном пред врата
Да сјај заблиста низ лица
Са твоје круне од злата“
Али, куда још пјесник кружи око Косова у другој збирки „На јутрење“? Да ли се Косовска потка ту губи а њен дух
расплињава?
Ова збирка има доста класичних пјесничких питања:
хоризонти, снови, дах уздисаја, растрзани собом, гдје је искра
мека... Да ли је ово друга раван слободе; превртање Косовског
смисла, очајничко или покајничко ... куда?
Ма како тумачили и ова је пјесникова роса жива: и она
истински гледа: „један невидљиви плам“. И овако пјесник каже: „Затужи се понекад у срцу“ – иако је: „Занесен игром мјесеца“, па он једнако аутентично биљежи свој лични као и пређашњи Косовски завјет! Јер се налази: „У жудњи која никад не
СЛОВО језика српскога
преста“! Па је уочљив интимни пут пјесника – како се који ред
збирке „слаже“ – који ипак није подијељеног бића, који има
осјећање смрти и празнине увијек као нешто што га „жуља“
али и наду, љубав, вјеру непресушену ужасом свијета и гријеха који га је загризао, и то, тај мирис чистоте непреболно обиљежава све до корица Батову књигу.
199
200
КРИТИКА
Рајо ВОЈИНОВИЋ
ЦРНОГОРСКА ПОХАРА СРБА
(Поводом појављивања књиге „Црногорска похара Куча“
аутора Илије Петровића)
У издању подгоричке Књижевне задруге Српског народног вијећа недавно се појавила књига историчара Илије
Петровића „Црногорска похара Куча“. Као што се из самог
њеног наслова види, она се бави злочином над Кучима из времена владавине књаза Данила Петровића који је званична
историографија све до сада правдала државотворним разлозима. Данилови државотворни злочини, међутим, стоје у самим
темељима црногорске нације и налазе се на почетку ланца
злочина којима је утјериван црногорски државни и национални идентитет у последњих стотину и педесет година.
Као што је познато, изворна или „стара“ Црна Гора
обухвата територију данашње цетињске општине. У процесу
њеног историјског ширења наши преци у њу нијесу улазили
као Црногорци већ као Срби, с увјерењем да су и Црногорци
Срби и да је Црна Гора српска држава. Петровић стога с правом примјећује да је, уколико Црна Гора није српска држава и
ако данашњи Црногорци нијесу Срби, свако ширење те државе
изван граница данашње цетињске општине – окупација. Ова
његова књига, која самим насловом именује починиоце злочина у Кучима, стоји на почетку процеса неминовног превредновања досадашњих устаљених српских судова о прошлости
Црне Горе.
***
У епохи националног романтизма створен је мит о
Црној Гори као „Српској Спарти“. Његови творци су наши
романтичари из Војводине, која је, као што знамо, тада била у
саставу Аустроугарске монархије. Радичевић, Змај, Јакшић,
Костић... ко ће их све побројати! То се догађало у периоду
када су Србијом владали Обреновићи, који су, с једне стране,
СЛОВО језика српскога
били све само не романтичари и који су, с друге стране, у
спољној политици били окренути Аустрији. Наши пјесници из
„Српске Атине“ стога нијесу имали повјерења у Обреновиће.
Исто као што и ми данас не вјерујемо званичном Београду
који води политику додворавања онима што су нас бомбардовали и који и даље немилосрдно газе по нашим националним
интересима. Обреновићи, опет, нијесу могли имати ослон на
Русију из простог разлога што је руска политика на Балкану у
то вријеме била пробугарска, што је директно угрожавало српске националне интересе у Старој Србији. Књажевина Црна
Гора је, међутим, све до Мајског преврата и доласка Петра
Карађорђевића на престо, била наслоњена управо на Русију.
Санстефански мировни уговор, потписан у корист Бугара а на
штету Срба, чија корекција је обављена на Берлинском конгресу када су и Србија и Црна Гора стекле међународно признање, показао је сву сложеност међународне позиције Србије
тога времена.
У таквим околностима Црна Гора је српским романтичарима из Војводине била логична инспирација. С њом нијесу
имали физичког додира у мјери која би им открила сву њену
суштину и њену ванцивилизацијску голотињу, па ју је далеки
ехо њених бојева с Турцима чинио достојном њихове пјесничке хвале и прекора обреновићевској Србији што не чини
„јуриш за брата свог“. Српски романтичари су Црну Гору тада
оковали у звијезде. Она је за њих била „поносито ст`јење“,
„покосовски збјег“, „српске круне драго камење“. Ловћен је
постао „Олимп Српства“, а Црногорци „заточници косовске
мисли“. И тај површни романтичарски стереотип код наше
интелектуалне елите траје до наших дана. Наши интелектуалци данас се чуде шта се то десило са „Српском Спартом“, како
је могуће да се она одриче Косова и предака, српског језика и
ћирилице, како је могуће да је Српска Црква на њеном тлу
изложена гоњењу? Њихов одговор на та питања је исувише
површан и он гласи: узрок је Ђукановићева власт, која је
корумпирана и уцијењена од стране свјетских моћника. Проблем је, нажалост, много дубљи. Таква Ђукановићева власт није
узрок него је последица.
Ваљало би се замислити над чињеницом да најзначајнији Срби тих времена из црногорског најближег окружења
нијесу нимало романтичарски доживљавали Црну Гору и
Црногорце. Стефан Митров Љубиша, на примјер, кад пише о
201
КРИТИКА
202
Црногорцима, пише о њиховој крађи и прекрађи црквених
звона по Паштровићима. Архимандрит Нићифор Дучић је проглашење Црне Горе за књажевину 1851. окарактерисао ријечима: Ето нове несреће српскоме народу! Неколико деценија
касније Јован Дучић је о свом трошку у Требињу подигао споменик Његошу, али у његовим дјелима нећете наћи ни слова у
славу Црне Горе. То није случајно. Ниједан Бокељ, ниједан
Херцеговац, ниједан Паштровић нити Брђанин није оставио
писани траг о Црној Гори и Црногорцима који би био подударан са ставовима српских романтичара из Војводине. Један од
ријетких знаменитих Срба који је запазио ту чињеницу и јавно
о њој проговорио јесте Милош Црњански.
О Црној Гори и Црногорцима нико није објективније
писао од Светог Петра Цетињскога. „Ви сте од Бога одступили
и страха божија изгубили, ви сте грехоту и срамоту заборавили, ви за душу и поштење не мислите, ви се не можете крви
братске наситити, ваша слава, ваше поштење, ваша похвала и
дика и ваше јунаштво стоји у вашу домаћу рат и неслогу, у
коју своју највишу срећу и радост находите“, писао је цетињски чудотворац Катуњанима маја 1822. године уз горки закључак да „истини и поштен човјек не има међу овим народом
мјеста“. Овим тоном писане су све његове посланице. Да би
разумјели шта се данас догађа са Црном Гором неопходно је
дати поштен одговор на следеће питање: Јесу ли ови људи
којима се на овакав начин обраћао Свети Петар Цетињски
били ближи разбојницима или заточницима косовске мисли?
И сам Његош, који је „Горским вијенцем“ „престворио косовску легенду и Косово попео за још једно небо“ (М. Бећковић),
оставио је писане трагове о племенском злу црногорскоме.
Тако он у писму проти Георгију Николајевићу из 1850. пише о
последицама црногорске изопштености из цивилизације: „Та
свештени едем да је оваква судбина постигла, би се већ зла
препунио и злом отровао. Црну Гору је свакојако зло пратило,
у њој мало попријед није смио ни Европејац свободно ући,
него су се кријући увуковали, као што се крадом увукују по
конопима у бродове трговачке европејски пацови те се пресељавају из Европе у Америку... Црна Гора је само зло како је
зли нарок гони, и ја који сам њен син не могу јој име произрећи што се нећу згрозити“.
У таквој, дакле, Црној Гори Његошевом наследнику
Данилу је годину дана касније пало на памет да прави државу
СЛОВО језика српскога
и да се прогласи за свјетовног владара. Узалуд га је народни
паметар Сула Радов упозоравао: „Господаре, што ће брод у
каменицу“? И то је, а не комунистичка револуција (како то
стереотипно мисли наша интелектуална елита), био кључни
тренутак у стварању црногорске нације. У циљу реализације
те своје намјере Зеко Манити (тако су књаза Данила звали
поданици) није бирао методе. Почели су крвави прогони неистомиљеника и затирања читавих братстава и породица. И
данас се у Црној Гори добро памте његови злочиначки походи
на Куче и Бјелопавлиће, као и затирање бјелопавлићког братства Кадића у режији његовог брата војводе Мирка Петровића.
Марко Миљанов је у дјелу „Племе Кучи у народној пјесми и
причи“ записао како су кучки невољници половћенским убицама који су им клали старце, жене и дјецу у колијевкама,
довикивали из збјегова: „Не удри брата Србина, Црногорче,
црн ти образ ка ти и јест, мимо браће“. Васојевићки војвода
Миљан Вуков Вешовић, пише 12. децембра 1870. краљевском
намјеснику у Србији Јовану Ристићу: „Књаз оправдано сумња
и држи да сам ја мост између Србије и Црне Горе“. Исти тај
књаз и касније краљ Никола гонио је становништво новоприпојених територија да носи црногорску дворску ношњу са
капама на којима је писало Н. I (Никола Први), да „зборе“
подловћенским катунским говором, а Српску гимназију у
Пљевљима, основану под турском окупацијом 1901. је одмах,
након успостављања црногорске власти 1913. преименовао у
Краљевску црногорску државну гимназију. Синтагму „теразијски Црногорци“, коју данас обилато експлоатишу Ђукановић и његови идеолошки саборци у Подгорици, први је употребиo управо књаз Никола у вријеме тзв. Бомбашке афере с
почетка двадесетог вијека. Шта је све то, ако није утјеривање
црногорске посебности у односу на остале Србе?
Истина, та даниловско-николинска државотворност јесте била утемељена на српском народносном осјећању, али
исто тако и још више на идеологији подловћенског надсрпства, која је обликована управо на матрици српског националног романтизма из Војводине. Циљ је био обезбјеђивање предности за цетињски у односу на београдски двор у тренутку
неминовног уједињења Срба у једну државу. Због тога је
Никола стално говорио да Црна Гора има историјско право на
„првјенство у Српству“. Ту идеологију, која је касније прерасла у менталитетску особину значајног дијела становништва
203
КРИТИКА
204
Црне Горе, најбоље је дефинисао Милован Ђилас у роману
„Црна Гора“ следећим ријечима: „Србин сам Црногорац.
Србин сам јер сам Црногорац. Нијесам Црногорац што сам
Србин, него Србин што сам Црногорац. Ми Црногорци, ми
смо со Српства“. А пошто су со Српства, то онда логично значи и да морају бити повлашћени у Српству, штавише да је
њихово неотуђиво право да владају Српством! То је била суштина идеологије цетињског двора - интерес личне власти изнад
сваке реалности. Каква претенциозност, каква мегаломанска
амбиција! Нијесу, дакле, Црногорци сами по себи били носиоци косовског завјета, него су такви били због тога што је у
датом историјском тренутку тако хтио њихов Господар. Јер,
Црногорци се, будући да никад у историји нијесу успјели да
успоставе грађански систем вриједности, без Господара не
могу ни замислити. Зато се никад у црногорској историји није
десила смјена власти на изборима. Та психологија лако се у
наше вријеме, уз подразумијевајућу припомоћ иностраних
центара моћи, претворила у своју супротност. Од надсрба до
антисрба – то је путања историјског клатна данашњих црногорских конвертита.
1918. наши преци су самовољно укинули црногорску
државу због тога што им је историјско искуство недвосмислено показало да је црногорска државотворна идеја – идеја
цивилизацијске немоћи. Та Црна Гора није, прије свега, имала
економску подлогу државног суверенитета, па се као таква
заиста и показала као „брод у каменицу“. Самим тим она није
могла имати одговоре на кључна цивилизацијска питања тога
времена. Она је била заостала и тоталитарна творевина, без
институција, осуђена на цивилизацијско назадовање. Све то је,
а не никаква „београдска великосрпска завјера“, довело до
њеног урушавања. Уосталом, све то се јасно види из текста
одлука Подгоричке скупштине. Таква цивилизацијска немоћ
идеје цетињске државотворности учинила је немогућим и процес природног формирања црногорске нације, па је њено
обликовање у двадесетом вијеку, из свима знаних разлога,
настављено револуционарним комунистичким насиљем обнављања исте такве Црне Горе, са снажним и бескомпромисним
отклоном од вјековне српске интегралистичке традиције. Пасја гробља и Зидани мостови су логичан наставак утјеривања
црногорске посебности из времена Зека Манитога. Логичну
кулминацију тог насиља доживљавамо данас када је црногор-
СЛОВО језика српскога
ска држава кренула у процес коначног уобличавања црногорског на бази бруталног затирања српског идентитета по обрасцу: црногорска држава – црногорска нација – црногорски језик
– црногорска црква.
***
Мило Ломпар, професор на Филолошком факултету у
Београду је у недавном интервјуу Српском радију из Подгорице говорио о затирању српског језичког идентитета у Црној
Гори и том приликом казао да „Срби више не носе одговорност за Црну Гору. Жао ми је што је то тако, али то су чињенице и последица историјског исхода“. Он потпуно оправдано
доноси суд да „не треба улазити у права других. Права других
су њихова. Они треба о њима да брину и то није српска брига.
Српска брига је да Срби брину за себе“. Ломпар је тада рекао
и ово: „Важно је да се универзализује проблем. Врло често ће
то политичари изневерити - такав је посао политичара. Они су
предвиђени да изневеравају оно што у њих улажемо, али
питање треба непрекидно обнављати“. Управо тако: српска
интелектуална елита, не само у Црној Гори него на свесрпском
простору, српско питање у Црној Гори мора поставити на тај
начин и самим тим извршити притисак на политичку елиту да
исто то питање постави на исти начин. А да би се то десило,
претходно је потребно да она превреднује више него површне
псеудоромантичарске судове о Црној Гори и њеној прошлости, да их ослободи николинско-ђиласовских идеолошких окова, да схвати да је цијепање народа у Црној Гори на двије антагонизиране националне заједнице, српску и црногорску,
резултат историјског процеса, те да Срби у Црној Гори данас
живе под окупацијом своје дојучерашње браће и да им пријети
насилна асимилација. Управо онако како то чини Илија Петровић у књизи „Црногорска похара Куча“.
205
206
КРИТИКА
Kатарина КОСТИЋ (Торонто)
ОЖИВОТВОРЕНА ИСТОРИЈА
Поводом промоције тротомне хронике
Кроз пакао и натраг Мира Микетића
Монументални споменик од речи, о замагљеном времену живота српског народа у Црној Гори - сага о страдалничкој судбини дичног српског племена Васојевића и четничког
покрета Црне Горе, под вођством војводе Павла Ђуришића, у
периоду од 1941. до 1945. године - то и много више је ова тротомна књига. Торонту је припала част, будући да је аутор књиге угледни представник српске заједнице у њему, да се прво
представљање овог значајног књижевног и историјског дела
одржи у нашем граду, на високом нивоу, имајући у виду учеснике у програму: Епархија канадска, Црква Светог Саве на
Риверу, Црква архангела Гаврила са Ричмонд Хила, већина
чланова Српске националне академије, Покрет српских четника «Равна гора», Српска народна одбрана, Огранак СНО «Павле Ђуришић» из Ватерлуа и Српско историјско-културно
друштво «Његош». Иницијатор и главни координатор овог
великог књижевно-историјског догађаја је књижевни часопис
и клуб «Људи говоре» чији је покретач др Радомир Батуран а
који све више постаје стожер књижевног живота Срба у Канади.
Пре саме промоције обављен је свечани, такође историјски чин: у цркви Сабора свих српских светитеља, у Мисисаги, одржан је први помен српским жртвама из Црне Горе од
1941. до 1945. У програму представљања књиге који је веома
добро водила млада Никол Марковић, учествовали су посленици књижевности и драмски уметници. Сала Српског центра
у Мисисаги била је добрим делом испуњена старијим, озбиљним људима, који су судбину својих предака, па и своју, препознавали међу редовима књиге Мира Микетића.
СЛОВО језика српскога
Скуп је отворио и благосиљао Владика Георгије, рекавши, потом, да су о значају ове књиге прозбориле најмудрије
српске главе: Предраг Драгић Кијук, Матија Бећковић, Немања Девић. Осврћући се на страдања српског народа у Црној
Гори, описана у књизи, Владика Георгије је пренео мудру и
утешну поруку да од сваког зла има веће зло – и поред великих страдања српски народ опстаје.
Узбудљив тренутак за аутора тротомне хронике «Кроз
пакао и натраг» настао је када му је Владика Георгије предао
Архијерејску грамату – признање наше свете цркве за потресно свједочење и љубав према васколиком српству.
Врло промишљено, програм је започет највеличанственијим песничким опелом које је икада испевано на српском
језику, «Плавом гробницом» Милутина Бојића коју је прочитао млади торонтски глумац Милан Малишић, потомак ауторових «ђедова» из Берана. Малишић је рођен и школован у
Торонту, али српски добро говори, на понос својих славних
предака.
Своју уводну беседу аутор књиге је уступио писму које
је пред промоцију добио од уредника своје књиге Предрага Р.
Драгића Кијука, јер то писмо «у најбољем смислу и стилу
погађа саму суштину свега што је Миро Микетић написао у
својој књизи», како је Никол објаснила и затим прочитала
цело писмо, од кога наводимо први део:
Драги брате у Христу,
Потврђујем да никако не могу присуствовати промоцији Вашег трокњижја о искушењима која су давно задесила
распети српски народ а која трају до дана данашњег.
Али, у сазнању да ће се у ове свете дане, у православној
цркви «Сабора српских светитеља» у Мисисаги, одржати
вечни помен унесрећеним српским четницима из Црне Горе,
можда последњим витезовима ратовања у одбрани части,
народа и достојанства отаџбине – видим неки виши поредак
правде, истине и памћења
Нико више од јунака Ваших књига не заслужује тај
молитвени ламент, помен – прозбу и молебан оних који су то
сећање на највећу несрећу у српској историји чували као иконицу. И нико га не заслужује, попут тих реметника, праведније. Најзад, «Човек снује а Бог одлучује», каже наша стара пословица и подучава да нема ничег случајног у космосу и васеље-
207
КРИТИКА
208
ни, па није случајно да се баш између Божића и Богојављења
сећамо ових наших страдалних рођака...
Од момента када сам се прихватио да будем редактор
и уредник Ваших књига, знао сам колико је важно да ова врста
сведочанстава нађе пут до својих читалаца. Без Ваших књига
истина о располућеном српском народу би остала прећутана,
као што би и свако изучавање грађанског рата у Црној Гори
остало скрајнуто у архив бешчашћа. Тај особени Именослов
зла, родоубиства и забране памћења оних којима је, мимо
божјих и људских закона, одузето право на постојање и гробно смирење – уселили су се међу корице Вашег трокњижја.
Историја памти догађаје, литература судбине, али се
истина о једном времену и трагичном осипању једног национа
не може разумети изван судбинског удеса. Ваш допринос
томе је немерљив и он потврђује да је само она историја
стварносно објективна и свеактуелна која није изневерила
човека као божије створење. Сакупљана, потресна сведочанства, исто тако, могао је да сачува од заборава, да спаси од
идеолошке манипулације, да уздигне национални полом до
јововске и светолазаревске жртве – само аутор који се заветовао да неће оболети од моралне лености. Утолико су све
три књиге исте епопеје – «Крст и петокрака», «Сузе и крв», и
«Пакао» - не само парабола о мученицима већ истозначно и
парабола о Брозовим џелатима, јер истинити и догађаји и
актери захтевају додатна разјашњења. То је и разлог што
трокњижје под скупним насловом «Кроз пакао и натраг» јесте: и опомена и документ и виша етичка истина, односно у
жанровском смислу и хроника и парамитија...
Песникиња и глумица Драгана Живић-Илић прочитала
је, врло сензибилно и саосећајно, одломак «Збогом моје село
Пеовац» (сахрана икона) из првог дела трокњижја «Прст и
петокрака». Касније, пред најаву првог говорника о књизи,
Драгана је прочитала још један одломак: «Криваја» - река после смрти» из часописа «Људи говоре», а он је из друге књиге
«Сузе и крв».
Водитељка програма је најавила г. Софију Шкорић,
америтуса Универзитетске библиотеке Торонта и бившег
секретара и носиоца свих пројеката Српске националне академије из Торонта у времену њеног истинског академског рада,
као најпозванију да говори о личности дугогодишњег члана
СНА, Миру Микетићу и његовом књижевном делу. Излагање
СЛОВО језика српскога
г-ђе Шкорић је оставило снажан утисак на аудиториј, од прве
реченице, изговорене у почаст аутору и његовој фамилији
У знак поштовања и сећања на Мирове и Мирашове
ђедове, Трећепозивце, данас сам ставила Орден за заслуге
који сам добила 1988. године као трећепозивац од Друштва
Солунаца у Београду.
Данас имам дужност и задовољство да говорим о
нашем сународнику, поштованом Миру Микетићу, као писцу
трилогије «Кроз пакао и натраг». Мира познајем као дугогодишњг поштованог учитеља и члана управе наше торонтске
црквено-школске општине; такође, као активног члана многих
српских организација, а од самог оснивања, од 1981. године, као
активног члана и добротвора Српске националне академије...
Да би се боље разумео писац и његово дело, рећи ћу
нешто о његовом пореклу: Миро је из куће Микетића, племе
Васојевића, из села Паовац, поред Андријевице. Сваки Васојевић добро зна своје порекло од родоначелника војводе Васа и
да сеВасојевићи помињу у Дубровачким списима још 1444.
године. Сматра се да је Војвода Васо био великаш, у сродству
са Немањићима, да је био богати Србин из Призрена који је
под најездом Турака морао да се склони у брда Црне Горе. Војвода Васо је критор цркве из 14. века на Нозини, посвећеној
Св. Архангелу Михајлу, те сви Васојевићи славе ту Славу...
Миро је наследио много од Васојевићке традиције, а
томе је придодао и своје природне таленте. Небројено пута
показао се на свечаностима Српске националне академије као
изврстан беседник и умео је спонтано, искрено, топло, бираним речима, песничким надахнућем, да поздрави наше госте из
отаџбине, веома лепом, поетски сроченом добродошлицом.
Увек сам се чудила и дивила тој његовој вештини која је нама,
а и гостима, често терала сузе на очи. Чудила сам се и питала како је могуће да неко тако далеко од своје матице, ко је
тако давно напустио своју земљу, може тако лепо српски и
по старински да беседи. Речено ми је: У Црној Гори сваки
«чоек» је пјесник – само ако хоће. Тако сам сматрала Мира
песником који у заносу поздравља наше високе госте, а знала
сам да млађи Микетић, брат му Мираш, одлично испева десетерце и пева уз гусле...
Читајући ове три књиге, ја сам их, не стидим се то
рећи, преплакала. Молила сам се Свевишњем заједно са Мајка
Василијом да њу Бог узме пре њене деце, плакала са мама
209
КРИТИКА
210
Анђом да јој Бог сачува пород, јер деца нису крива, псовала
уздуж и попреко заједно са Бранком Ђукићем, плакала над
гробовима и слушала јуначке говоре. Заједно са малим Миром
обраћала се месецу и звездама, призивала Бога. Морала сам да
узмем мапу да се боље обавестим. Те планине и реке Црне
Горе и Босне многи од нас смо пролазили као туристи путевима, у добрим аутомобилима, дивили се дивљој лепоти природе, Богом даној, и помишљали на прву следећу кафану да се
заложимо чувеним специјалитетима. А Мирова породица,
заједно са још 4.500 жена, деце, трећепозиваца и рањеника,
да војску од 30.000 младих људи и не помињемо, прошла је, не
путевима, већ пешке преко планина и река, по зими: голи, боси,
гладни, бомбардовани, убијани. Многи нису преживели. Срећни
су били рањеници који су на том страдалничком путу, како се
то каже у Црној Гори, умирали...
Микетићева књига нема сврху да расправља историјске кривице – препустио је то историчарима – али има за циљ
да испуни, за њега веома важну, мисију, а то је да испоштује
аманет који су му његови вољени дедови оставили. Миро је
један од ретких, који је одавде, из дијаспоре ишао да се поклони масовним гробницама у јамама Словеније у којима су лежале кости необележене и неопојане. На стратишту, близу
Камника, уз дозволу словеначких власти, 17. јуна 2006. године
помен је сачинио Митрополит Амфилохије са свештенством,
а говор је одржао песник Матија Бећковић...
Никол је затим представила следећег говорника Николу Алексејченка, као «префињену грађанску личност у српској
нацији и култури, једног од најтемељнијих представљача прочитаних српских књига у Клубу читалаца у књижари Србика».
Будући дугогодишњи пријатељ са аутором, он је говорио о
тренуцима проведеним заједно, о разговорима о књизи током
њеног вишедеценијског настајања и у складу с тим о протеклим историјским догађајима и вишеструкој неправди нанетој
српском народу. Указујући на допринос ове књиге расветљавању историјских чињеница пресудних за страдање српског
народа, г. Алексејченко је придао значај фактографској грађи
у књизи које нема много, али је драгоцена. Као и други говорници присутнима је скренуо пажњу на Споразум склопљен
још 1935. године између Усташког покрета и Комунистичке
партије Југославије о заједничком раду на уништењу Југословенске државе, Српства и Православља, који је објављен на
СЛОВО језика српскога
крају првог дела трокњижја, са напоменом да је препис у свему веран оригиналу.
По изразитој жељи г. Алексејченка глумица Ксенија
Вучевић је драмски, веома ефектно, прочитала одломак
«Загреб, 7. маја 1945.» из треће књиге хронике «Пакао».
Представљајући последњег говорника, др Радомира
Батурана, Никол је нагласила: «Он је први препознао вредност
књиге «Кроз пакао и натраг», одабрао из ауторовог рукописа,
док је књига још настајала, два већа одломка и објавио их у
часопису «Људи говоре». Ми из редакције тог часописа, као и
истоименог клуба поносни смо на ту чињеницу.»
Из веома садржајног и стручног излагања о књизи др
Батурана наводимо следеће делове:
Тај валер више који има ова хроника а друге немају
јесте да су сви догађаји о којима се у њој казује извијени из
преосетљиве душе детета. Све што је у овом трокњижју
речима осликано, преломљено је кроз искрено, широко и топло
срце детиње које су стравични поступци и зверска суровост
одраслих заледили и скаменили. Тој димензији ових књига дајем
предност над свим осталим.
Као да аутор исписује крвљу из ожиљака привидно
залечених рана детета које је прошло тај крвави пут са својих 9-10 година све догађаје са злог пута Друге српске Голготе
– повлачења српских четника и њихових породица из Црне
Горе, од Васојевића, Метохије и Рашке, преко Босне, Хрватске и Словеније, до Аустрије и назад, одакле их преваром враћају енглески официри у закатанченим вагонима до стрелишта у свим шумама северне Словеније. Своју Голготу и Голготу
своје браће, сестара, исписника и нешто старијих «историчара», својих родитеља, бака и дека, комшија Пеовчана и
«ђедова», како оних из Пеовца, тако и оних из читаве Црне
Горе и рашке Србије, с којим је ову крваву стазу газио, исписује Миро Микетић читавих 57 година. Дечије искуство катастрофичних догађања имало је довољно времена да се кондензује, сталожи, да га провери искуством зрелијих и писменијих,
професора Јоветића, на пример, али и да сачува ону непатворену аутентичност, благост, искреност и маштовитост
широке дечје душе и срца који су се откравили и у овом писању
опет прокрварили. Ратна школа Мира Микетића су сви ти
трауматични догађаји кроз које је прошао. Од свих тих грозота неуништива душа детета се бранила каменим оклопом.
211
КРИТИКА
212
Она се, у ствари, прелила у душе својих «ђедова», а душа «ђедова» се прелила у душу дечакову и одбраниле је да се сва у
камен не претвори. Високи хуманитет, љубав и пожртвованост «ђедова» сијају и у паклу у коме се актер ове хронике
нашао...
После читања хронике о мучеништву тридесет хиљада српских четника и њихових породица из Црне Горе у Првом
југословенском грађанском и Другом светском рату, у задаху
данашњих свежих рана Другог југословенског грађанског рата,
злодела почињених у њему на свим странама и разарања свега
српског (уз обилату помоћ истих лажних савезника), вековног
и традиционалног: средњовековних храмова, мостова, фабрика, привреде, школства, културе, војске, цркве и државе, не
можемо а да се опет не запитамо да ли је паметно ићи за
оним који су то све српско егзебиционистички разарали бомбама «оплемењеним уранијумом»; за некаквим Соланом, Блером, Клинтоном и Клинтоновком, или за Великим Русом,
Великим Кинезом, Великим Индусом, Великим Бразилцем...
који нам никада зло нису чинили. Је ли мудро данас да идемо за
нечијим Бором, Чедом и Вуком, а не за академицима: Коштуницом, Чавошким, Екмеџићем, Крестићем, Бећковићем...
Због свега што сам рекао представљајући књигу «Кроз
пакао и натраг» сматрам је једном од најзначајнијих књига
које су објавили аутори из Српске заједнице у Канади у последње две деценије.
Када је, на крају програма, дошао ред на аутора Мира
Микетића да се обрати достојанственом скупу, он је већ био
опхрван сопственим емоцијама, да му је једва пошло за руком
да се поименично свима који су допринели представљању
његове књиге, као и свим посетиоцима, топло захвали. Нису
само његове очи биле сузне, већ и многих у дворани који су те
вечери проживели и «уходали», многи први пут у свом животу, у један од најтрагичнијих периода српске историје. Већина
присутних на овој вечери држаће Микетићеву књигу на видном месту у својим кућним библиотекама, са аутограмом
аутора.
ИСТРАЖИВАЊА
СЛОВО језика српскога
213
ИСТРАЖИВАЊА
Горан КОМАР:
Турска писма писана ћирилицом
ИСТРАЖИВАЊА
214
СЛОВО језика српскога
Горан Ж. КОМАР
ТУРСКА ПИСМА НА ЋИРИЛИЦИ
Увод
Пружам овдје двадесет четири документа Државног
архива Дубровник. Документа се чувају у фонду Дописи писани ћирилицом XVII - XVIII вијек (Дописи писани ћирилицом,
17. вијек, Fo LX, 1984, фасц. Ц). Настала су између периода
владавине Бајазита II (1481-1512) и 1745. године. У питању су
ћирилична документа исписана махом у турским канцеларијама, укључујући високе инстанце државне власти (док. бр. 2 и
3). Одређен број докумената настао је у Босни и Херцеговини
(бр. 1, 4, 7, 8, 13, 4, 15, 17, 18, 19, 22, 23, 24) као и ХерцегНовом од турских властодржаца, а један мањи број од дубровачких повјереника Миха Кувељића и Ника Миховог Кувељића у Новоме (5, 6, 9, 10, 11, 12). У Дубровнику или околини
настала су док. бр. 16, 20 и могуће 21. Документ бр. 16. представља писмо дубровачке владе турском званичнику.
Сва документа су исписана ћирилицом, дакако старим
системом писма, који је у неким случајевима укључивао и
стари начин обиљежавања бројева (док. 2 и 3). Овдје су у питању старија документа настала у Цариграду која су се грешком нашла у фасциклама опредијељеним 17. вијеку. И овом
приликом у угластој загради доносим словне знаке као ознаке
бројева како бих сачувао аутентичност. Желим, такође, указати на појаву чувања старог језичког стања и средњевјековне
ортографије у писмима насталим почетком 16. вијека у Цариграду (вријеме султана Бајазита II) што одликује и стара босанска и бокешка документа која сам приређивао (Г. Комар,
Ћирилична документа дубровачког архива. Прилози историји
свакодневног живота на тромеђи Дубровника, Требиња и Новог 1504-1795, Херцег-Нови, 2010 и Писма Миха Кувељића
дубровачкој влади. Кандијски рат 1646-1662, Херцег-Нови,
2010; исти, Ћирилична документа дубровачког архива. Прилози историји свакодневног живота на тромеђи Дубровника,
215
ИСТРАЖИВАЊА
216
Требиња и Новог 1504-1795. Друго допуњено издање, ХерцегНови, 2011). За историју ћириличног писма веома је значајан
документ бр. 22 из ове збирке који представља писмо Сулејман ефендије Реџепашића дубровачкој влади исписано читком, уредном ћирилицом које садржи упозорење због обраћања везиру ћирилицом: „Али моји драги пријатељи што сте
писали овом србском јазијом, да не иде никуде диле него у моје
руке не би било мани. Али у девлету и у везира није србска јазија за Сенета, веће како разумијете то писмо честитога везира и наше одма одпишите јазијом турском и у девлет и
че(с)титоме везиру и мене...“ За историју Српске православне
цркве од одређене важности је писмо трговца Симона Петровића Мату Мирковићу са Топле начињено јануара 1745. године у Дубровнику (бр. 20) којим се, утисак је, јавља о стању
породице савинског протосинђела грофа Нектарија (Љубибратића), касније игумана манастира Савина: „Ако ће знати отац
Нектарије на Јевтана и Луку нека пише у Косјерево оцу Петрони(ј)у. Алекса му се оженио још за живота владичина.
Лијепо га је оженио. И ченеро је био темишварски“. И овдје
уграђена писма Кувељића упућивана са Топле у Дубровник
представљају због своје детаљности прилоге политичкој и
социјалној историји Новога, али и пуно пиших простора, из
међуратног раздобља (Михо, током Кандијског рата до 1676.
г.) и периода Морејског рата (Нико). Писмо бр. 10 илуструје
корумпираност турских властодржаца у Новоме (новски капетан Даут ага, 1679. г.) који извјештавају дубровачку владу о
свим значајним догађајима и покретима на турској страни.
Коначно, један број писама упућених у Дубровник има приватни карактер (бр. 5).
1.
ПОПОВО, Н. Д.
Поповски емин Мехмед бег кнезу и властели дубровачкој упућује Иваниша Вучихнића са пописом неких житеља
поповских села Драчево, Пољичани, Грмљани, Дубљани и
Орахово.
*
Племенитој и мудрој и сваке хвале и части достој(ној)
кнезу дубро(ва)чкому и властелом од Мехме(д) бега емина
СЛОВО језика српскога
попо(в)цкога милос(т) од Бога да примите, а су нас поклоњеније. А потом, да зна ваша милос(т) како су цареви људи у
вашему мјесту ко(ј)и су у цареву телосу и углавнина од Попова од царева хаса. О то послах Иваниша Вучихнића из Пољичани и дах му испис и те(в)тера. Молу (!) вашу милост како
поч(т)оване властеле тој ми царево имање и лањско и садање
наре(си)те и предајте Иванишу од велике в(л)ас(т)и. Јерко
Миљевић, Милат Вукосалић, Стјепан Грубељевић од села
Драчева. Ђурђ Прибиловић и Радич Прибиловић од села
Пољичана. Милиша Миљковић, Вукман Милошевић од села
Грмљани. Влатко Радосав и Милоје Радосавић из Дубљани.
Радовац Бијеловић од Орахова Милоје Вукчић. И Бог вам
у(м)ножи(о) госпоцтво у добру здравју.
Дописи писани ћирилицом, XVII вијек, Fo LX, 1984, Ц, 11
2.
ЦАРИГРАД, Н. Д.
Ахмет паша из Цариграда кнезу и властели о примитку харача
по кнезу Николи и кнезу Франческу.
*
Ми Ахмат паша милостијом Божију и повељенијем великога и
силнога ц(а)ра сул(тана) Бајазидха гос(по)д(а)р свему црному
и бијелому мору даимо на знањи и в'сакому ч(ло)в(е)ку прет
ким се изнесет сија наша књига како се дадошт в(а)ши властеле и почтене поклисаре дубровачке кнез Никoлин и кнез
Франчешко и донесоше и предадоше ми четиридесет и седам
дуката златех бнетачкех. Ко(ј)и дукат јесут от првех времен
доносили и предавали нам и нашим људем кому смо ми наручавали. Затој и ради им дадосмо сии наш лист дај им утврдени
и внепотворении такој да се зна.
Писано мјесеца априља [д±]14 дан у Ц(а)риграду.
3.
ЦАРИГРАД (?), Н. Д.
Мехмет паша дубровачком кнезу и властели поводом приспјећа поклисара Никше Жоретића и Николе Гундулића који су
предали харач. Казује да је са њима имао расправу.
217
ИСТРАЖИВАЊА
218
*
Од баше и господара господама (!) од баше Романије к(aк)о
го(д) (!) и западним странама од Мехмед баше кнезу и властелом здравÏи и веселÏи да имате. И паки да знате како дођоше
ваши поклисари с харачем Никша Жоретик и Николин Гундулик. И искахмом (!) од њих [.р.] 100 дуката што и нам закон,
како сте и лањску годину учинили. И ш њим много речи имасмо. И по заповједи г(о)с(поди)на ц(а)ра амир султана Бајазита
дадоше ми [.р.] 100 дуката и [в.] 2 чаше ко(ј)и примих и поставих у ризницу да тако и да знате напред с нами веч некоју
реч да не имате него по закону да ходидите(!):=
Писо м(је)с(е)ца фервира. [кд.] 24 д(а)н
4.
ФОЧА, Н. Д.
Хасан балија назор кнезу и властели дубровачкој о повратку са
Порте. Након одмора планира ка Новом и Дубровнику. На
Порти је боравио са Мехмед бегом због питања царина.
*
Племенитому и мудрому и сваке части и милости господином
Богом дарованому господину кнезу изабраному и свијем осталијем господи властелом добровачкијем (!) да ви прими племство милост от господина Бога и сваку љубав и пријазам от све
господе земаљске и поморске. А от мене вашега истинога
љубовнога пријатеља Хасан балије назора веле милостиво и
пријеклоно поздрављење. А потому, нека је вашему племству
на знање како смо от Порте цареве здраво на здом дошли и
застали смо сву своју опћину и све мјесто Хочу1 у здравју, а
сада смо колико на дому препочинули. Мислимо о ове дни ка
Новому и ка вашојзи милости. А сада ваше господтсво зна
како смо ми и ваш и наш емин Мехмет бег били на Порти веле
времена и били смо оставили меште себе своје људе тамо сврх
Царина. И почули смо под руку да нам нијесу правде учини. А
сада молимо ваше племство за љубав к(ој)а је међу нам покажите истини тефтер от фрустира от шта је царина узимати
достојна нашему емину реченому, ма да не зна тој осван ваше
1
Фочу
СЛОВО језика српскога
милости и нас ни један чловек, ни наши људи, него само да
видимо што је истина. А Бог да је за свједочбу, ако буду и веле
заблудили, како ми нећемо тој прогласити него хоћеме провати до истине што је било. Молимо вас смјерно и ви под руку
нас за овој смирите и немојте нам реченога емина за много
бандешкати јере се је и он веле чувао от нездраве земље. И за
наше припуштење се договорите, ако се у град не море, а ви
гди наручите, ми смо контенти. Нећемо затој имати зле воље,
јере знамо ваше законе.
И Бог ви умножио здравја и владања у миру и у почтењу много љета. Амен.5.
НОВИ, Н. Д.
Новски кадија кнезу и властели дубровачкој молбом да се
имање у Дубровнику упокојеног Хамзе преда његовом брату
Махмуту.
*
Племенитому и мудрому и у свем много почтованому и сваке
части и хвале Богом дарованому господину кнезу о(д)браному
и властелом дубровачаем (!) од кадије новскога здравје и
милос(т) да ви прими племенство од Бога. (А) потом, властеле,
јунак ко(ји) је преминуо туј у граду вашему именом Хамза,
саран(и)ли и пратеж коју је имао собом. Туј му је у граду на
(а)манату што годе мало или много. Молимо вас да му предате
брату Махмуту, јере ми Божијем судом и свједожбом нађосмо,
јере му је брат и њему пристоји све што је има(о) мало и много.
И Бог ви умножио госпоцтва љета и године у добру стању.
6.
НОВИ, 20. август 1620
Пашо Бардоњић кнезу и властели дубровачкој поводом кретања паше капетана да очекује да ће из Пуле свратити на Груж
прије него дође у Нови.
219
ИСТРАЖИВАЊА
220
*
Много пресвијетло и племенито и бистро и достојному господину кнезу и господи дубровачкој в(еле). д(раго). п(оздрављеније). од нас Паша Бардоњића и Хачи Ахмата Јусуфагића. А
потом, примисмо од вашега госпоцтва књигу и разумјесмо
што нам пишете за пошастије и дошастије честитога паше. И
ваше госпоцтво зна како је пошо капетан паша пут Пуле.
Нијесмо ништа чули него што нам је ваше госпоцтво поручило. Дошли су наши Новљани из Драча и говорио ми је ћехаја
нашијем Новљаном да ће доћи капетан паша и под Нови и под
Драч2 Дубровник. Зато вас авизајемо да стоите справни зашто
ми дубитамо да ће прије капетан паша доћи у Груж и на Ријеку на воду, него ли овамо. Него што имате виђати спра(в)љајте
на бријеме зашто му се надамо сваки час. И што буде у напредак авизаћемо ваше госпоцтво. И Бог вас уздаржо у госпоцтву.
Писано у Новом агуста на 20. 1620.
[На полеђини:]
Много пресвијетло и племенито и достојному господину кнезу
и господи дубровачкој. У Дубровник.
7.
СТОЛАЦ (?) Н. Д.
Зулфикар капетан Ризванбеговић кнезу и властели дубровачкој поводом избјегавања поданика за узимају тапију на земљу.
*
Од мене Зулфикар капетана Ризванбеговића веле драга (!) поздрав кнезу дубр(о)вачкому и осталијем беговима старијем
пријатељима и коншијам што сте ми послали пријатљеску (!)
књигу. Разумјех све што ми пишете. И послаћу по реченога
Вукорепа и ако буде отео речене волове вашему подложнику
зешту (!) имаће их вратити и затријети ћу м(у) и кастигаћу га
да не чини веће неваљаштина. И ако што има искати од вашијех подложника да иште у нас књигу пак да иде на вашу правду. А ако не послуш(а) опет ме авизајете да се добро кастигати
имо буде :. Драги пријатељи прије овога, на мјесец дана, послао сам једну књигу вашему пријат(ељ)с(т)ву по вашему јед2
прецртано
СЛОВО језика српскога
номе куријеру поради Буцонића неке земље које дриже брез
дрижала. Како не море сјекира сјећи брез дрижала, тако се не
море не земља дрижати брез тапије у царевој земљи. Већ кад
који умре оли Дерчин (!) оли Влах освин о шта сам усјећ море
остат освин сина ваља да сваки узме тапију и да даде цареву
мирију по царевој заповједи да инако не море дрижати цареве
земље (н)и Турчин ни Влах. И имаде у Буцојевића неколика
умрила, пак неће да узму тапије а већ млиду да их ја варам, а
море им отић земља другому већ и(х) авизајте нека дођу нами
да им дадем тапије како се дају на нами и Турцим а ако неће
има се дати другоме по заповједи цеститога ца(ра). И остајем и
здраво на при(ј)атљству () за вазда –
[На полеђини:]
Да се преда ова књига на пријате(љ)ске руке кнезу и осталијем
беговима дубровачкијем. У Дубровник.
8.
БОСНА, Н. Д.
Дурак буљубаша дум Антуну очекује неку услугу везану за
коње и извјештава о тешком стању на Крупи.
*
Од мене Дуран буљукбаше липо поздрав(љеније) мому
при(ја)т(е)љу дум Антуну. Ото брате, не младимо тако
при(ј)ат(е)љит, али в(а)ла Богу и на т(о)му пошт(е)њу. Ото
брате, не јубио те Бог вади овим сирома(си)м те коње и пиши
ми пошто си погодио да сиромаси носе јаспри. А ја ти задајем
твриду виру Му(х)ам(е)дову да ти ћемо послат све липо ако ли
и за наше благо нећете и се вадити вира и (ј)амац(а). Господин
Бог чини ћуда, да су тушни ваши људи него су наши, да се
већма око Крупе се к п(о)топу (!) него наши око Т(о)поле. И
помогао ти Бог.
[У доњем десном углу, исписано наопако, четири слова:]
прищ
9.
НОВИ, 4. август 1673
Михо Кувељић кнезу и властели дубровачкој поводом спора
Дубровника и Венеције око власништва над скалом на Зеленој
Габели. Описује претходни спор у којем је био непосредни
221
222
ИСТРАЖИВАЊА
учесник. Такође, о помору стоке на Жвињама. Препоручује
опрез у Витаљини.
*
Много пресвијетло и племенито и мудрој и сваке части и часне фале достојному господину кнезу и господи дубровачкој
поклон и в(еле). д(раго). п(оздрављеније). А потом, ваше
п(пресвијетло). Г(оспоцтво). авизајем како дође књига од паше
херцеговачкога овди капетану и осталијем агами и поглавицами новскијем у којој им пишући за скалу од соли на Зелено(ј)
Габели за коју како куре ствари међу Дубровчани и Млечани.
За коју ствар прије како је доходио с Порте ајваз капичи баша
и што је учинио и с коијем свједочанством од књига да то није
ништа добро виђено ни примљено на реченој Порти. И тако да
опета је изнова други капичи баша Јусух ага послат на њега с
емром царевијем у кому се здаржи да га сам дигне. А пође на
речену Габелу и ћефш учини господи да учини станак речене
Дубровчане и Млечане да се пру и доведу се људи много стари и спаметни (!) који су који су (!) од градова и мјеста около
речене Габеле да одсвједоче како знаду. И чули су речена скала од старине чија је била и ко је. Како се одсвједочи да је
била да се усичилати и хочет учини. И даду тварди арзи и махзари и пошљу се опет на речену Порту до истине како се нађе
да је. И тако пишући речени паша да ваља и хоће се да и одовле који од старијех тако дођу и код њега се нађу за чути се и
њихово говорење. Кроз коју ствар имаше се гласи да преко
Никшића су били пасали њекоји јоште од истијех капичија у
Котор сзереналу (!) даржећи да га ће наћи у Котору. Кроз које
ствари овди саде аге говоре овди се саде комбате могућа два
принципа гди јест кусања дости. Али ми бовши млади који за
то не знамо добро. Ја им сам слуга ви рекла: Иако сте млади
али сте од оне капље карви вашијех старијех како јест и у друзијем племенитијем градови младе господе али насљедују и
владају се што су чули од њиховијех старијех. И тако и ви
можете ријети и одсвједочити како сте чули од вашијех дједа и
отаца да је Габела скала господе дубровачке с којом бивши од
старине стари ваши у пријатељству. Зато минутијех годишта
каде речени Млечани узимаху под силицу Шкољ и порат од
Горњега Молунта кога бјеху посијали ваши подложници
Витаљани, а Млечани бјеху послали из Боке орманице да га
пожњу говорећи да је њихов речени Скољ и порат од Молунта. А у оно се доба пресвијетла господа не даваху да је млета-
СЛОВО језика српскога
чки неголи њихов. И тада, мени ви слузи, господа писаше да
им могу одовле извадит арзе и махзаре од кадије новскога и
ага и поглавица новскијех на начин. Речене аге како су чули
од њиховијех старијех да је Шкољ и порат од реченога
Молунта господе дубровачке и за ту ствар даше наредбу у
Конавле покојнијем Андру Бичићу и Ивану Капичину канзалијеру од Конавли да се са мном писаваху. И коијем пака послаше и покојнога Ловра драгомана од турске књиге за посиљат
им абоце од турскијех књига за гледат како стоје да не бисмо
што фалили. Које речене арзе и махзаре учиних да су на фавор
госпоцки. Узе их и отидох ш њима к реченијем у Конавли, а
отоле паке сви пођосмо на цаптат у кућу реченога Бичића и с
реченијем потребами у град посласмо истога Ловра г(оспо)ди.
Ја ту чекајући одговор од господе који ми ће доћи овди опет за
ага су чим им ћу доћи. И у то доба с тезијем пресвијетла господа Млечани предобише. И за то сам хотио од свега свеколико авизати ваше п(ресвијетло). г(оспоцтво). за њихово владање. Које како авизах минуте мјесеце кроз онега ви подложника
с Полица да не бих авизан од оне двојице како ктијаше обаршит и гди се станит који овди ста(ј)а и фатига до ове дни. А
паке чујем да је дома пошо. А саде речена двојица од мене
питају што им сам се обећјо (!) што ме су кроз њега авизали.
Који докле се овди находио скушаво им сам се, а саде, како је
пошо, веће не могу. Зато да ви је пресвијетлому госпоцтву
препоручено да би провидјело да нијесам штетан. А тако мало
мањка да ви друга се не догоди ономадне со(л)дату ви који
овуда пака на парви који идући с књигами у Котор. Који буде
поћи овди у једну товијерну за напит се у једнога ђетића сина
Курт реиза Аличковића који иде у курс с фуштами под Пуљу
гди га има речени Курт реиз уста(в)љат да онди у товјерни
ноћи. Како бјеше веће пред ноћ дошо и буде га претантат здоговоривши се јоште з друзијема злочинци да би оно што би
при њему нашли, узели и оне књиге које носи. За коју ме ствар
она иста двојица авизаше. Кому ви со(л)дату рекох да онди не
буде ноћит, него ли пође на море у капетана у магазу ноћит до
за(ј)утра докле му тко пане унутра. И тако је пошо кому нијесам реко да рече Кувеља ме посло, а реченому сам капетану
сотоман поручио поради злочинаца да ме не би узели у суспет.
И онди гди са мном речени со(л)дат говораше, зваху га речени. Тада га сам узо питат скуше ради је ли што чут и тко је за
господина кнеза у граду докле га сам чинио од њих одстријет.
223
ИСТРАЖИВАЊА
224
Који ви ће и он исти сповјет да је овако. Ако ту њеки дан побјеже из Котора један со(л)дат и паса овуда ходећи пут ваше
даржаве Витаљене за доћи до људи у град за коијем, како злочинци обазнаше, удрише ти за њиме да би га уфатили сотоман
га продат. И који прије да се није имо ваше даржаве, те да би
уфаћен, бии продат. Така су овди зла чељад. У толико паке
авизајем да на сељу Жвињами више Витаљене крепају зло
говеда и имање од поганца од кога меса једући с проштењем
пси скописају. И тако буду њекоји и од онијех људи јести онега меса, од кога се разболи једному жена и умрије. За то авизајем ваше п(ресвијетло).г(оспоцтво). да учини запреку подложницима ви Витаљаном да не буду од онега меса што крепаје
узимат јести. Нека отворе очи. И што сам јаки остајем ви на
служби чекајући одговор на ову и парву моју минутога од 29
ако ми ће што заповидјет. Не друго. Бог вас веселио и у госпоцтву уздаржо.Ја ви слуга поднижена Михо Кувељић писах на заповјед. –
Из Новога на 4. агоста 1673.
И ову како сам доваршио примих ви поштовану од парви
истога на коју ћу з другом одговорит.10.
НОВИ, 30. август 1679
Новски капетан Даут ага дубровачком кнезу и властели поводом приспјећа вијести да је на Порти донијета одлука да се
емин врати пред Дубровник. Изражава радост заједно са осталим новским главарима.
*
Много пресвијетло и племенито и сваке части и часне фале
достојним господину и господи дубровачкој, нашијем старијем и новијем сусједом и пријатељом от нас Даут аге Сулејман
Агића капетана новскога веле. драго. поздрављеније. А потом,
с великом нашом радости разумјесмо добре гласове зашто се
смиловало честито царство на в(аше) п(ресвијетло). г(оспоцтво) и да су ваше ствари добро пасале и јасак вам се пустио. И
да колико прије јемина прид племенити град чекате, што нас је
веома об(в)еселило. Богу фала на његовому великому милосардју да је имао на в(аше) п(ресвијетло). г(оспоцтво). да Г(ос-
СЛОВО језика српскога
под)ин Бог да да су наши пријатељи стари вазда добро и да су
у миру и гоју и да буду предобиват њихове непријатеље. А
сигуро даржимо да су мнози по карми остали и з бандјером у
врећи. Зато молимо г(осподи)на Бога да допусти његовом великом милости да је вазда на пријатељску ма не на злотворску.
У толико, ако смо што вриједни на ове стране можете се у нас
поуздати. Не друго. Бог ви веселио и у госпоцтву уздаржо=
Из Новога на 30. агоста 1679
[Уз лијеву ивицу у 4 реда:]
И с нами находећи се наша браћа господин Омер ага Диздар и
господин Ресул ага и господин Ахмед ага који ваше
п(ресвијетло). г(оспоцтво). поздрављају в(еле). д(раго). С коијем опћено веселимо вам се и жудимо знати како вам су ствари
пасале нека се сваршно об(в)еселимо. И за то чекамо одговор.
11.
НОВИ, 24. септембар 1685
Нико Михов Кувељић кнезу и властели дубровачкој вијестима
о наступајућем скендеријском паши. Јавља да је велика стока
на Љубомиру одакле ће се гонити пред Дубровник што је изазвало протест и припреме аркибужијера у Новоме, но ту су
акцију спријечили дубровачки пријатељи.
*
Много пресвијетлој и племенитој и мудрој и сваке части и
часне фале достојним господину кнезу и господи дубровачкој
поклон и в(еле). д(раго). п(оздрављеније). А потом, утече овди
из Пераста једно циганче с једнијем солдатом з галије. Који
повиједају Котор, Пераст и осталу Боку у великој смутњи од
бега сћендеринскога превозећи војску велику преко Цетиње. У
кому Перасту зазиђују врата од кућа, а из даржаве которске
све преносе пратежи у Котор и у Перас(т) и на оток. И бивши
сћерали к реченому Котору имање и говеда зашто је глас да
речени бег иде с том војском на њих и носи шест, седам љумбарада. Зато овди свану Новљаном јер имаху велик суспет од
контата када се отиде у Требиње на таргање зашто бјеше глас
да ће удрит овудјер. Овди има се велик скариксио од меса зато
дође глас да је дошло на Љубомир за триста вољова и да се сви
гоне доли при честити вам град. Зато ваши непријатељи и зли-
225
ИСТРАЖИВАЊА
226
ћи учинише набуну говорећи: Ми од глади умиремо а челепи
челепи прид Дубровник се гоне одкле опет стањива се у војску
душманачеститога цара. И одабра се тридесет аркибужијера да
отиду и да их свијех призајму и овди дожену. Пака разконтра
им господин чорбачија и оне персоне говорећи им: Када они
нами чему не сметају и не чине контрарије, не чинимо је ни ми
њима. Од тога ће челепа и нами дио се догнати. Зашто нами
толики обједном челеп што ће. Зато хотио сам авизати в(аше).
п(ресвијетло). г(оспоцтво). за њихово владање које сарчано
молећи да се спомене од своијех пријатеља зашто веће ја из
памети изађох, зашто они цијену с проштењем да се с њима
салацам. А што је било потребно на 15. овога авизо сам и за
кадуну покојнога Омер аге на коју до сада надах се имати
одговор заједно с оправом за њу али јоште не видећи ништа.
Зато да вам је препоручено. А ја што сам јаки заједно с пријатељима не мањкамо бит вам на служби. Не друго. Бог ви веселио и у г(оспоцтву). уздаржо. =
И. с. п. Нико Кувељић писах на заповјед.
Писа на 24. сетембра 1685.
12
НОВИ, 23. април 1686
Ибрахим хоџа Оручевић терети дубровачке поданике за штете
на његовим баштинама, али и одвођење говеда. Тражи правду.
*
Много пресвијетлој и племенитој и сваке части и часне фале
достојним господину кнезу и господи дубровачкој от нас
Ибрахим хоче Оручевића в(еле). д(раго). п(оздрављеније). А
потом, прошастије мјесец писах в(ашему). п(ресвијетлому).
г(оспоцтву). изради зулума који нам учинише ваши подложници а наше коншије. Прво Коловић и Петар Браиловић (са)
Стравче не могући се без нашега ни један дан пасати неголи
стоком сваком пасудо врата од куће наше у Кременом Долу,
да ми одагнаше дванајес говеда. И дан данашњи се краве у
њих теле. На коју књигу не имах одговора. Зато молим сарчано п(ресвијетло). г(оспоцтво) да ми правду учините и моја
говеда чините повратити како се уздамо јер хоћете и да нећете
прилично видјети да се нами таки зулум учинио сварху добра
СЛОВО језика српскога
које им чинимо. И ми бивши једни људи књижевни никому ни
од једнога зла не будући. Зато уздамо се да нас ћете пожалити
и без одмака нам правду учинити одиноли (!) буде жио нам је
ста(в)љат на што се мислимо ставит. И за то чекамо одговор.
А ми ако што смо јаци на ове стране можете се у нас поуздати.
Не друго. Бог ви веселио и у г(оспоцтву). уздаржо. =
Из Новога. на 23. априла. 1676.[На полеђини:]
Много пресвијетлој и племенитој и сваке части и часне фале
достојним господину кнезу и господи дубровачкој. У Дубровник.
13
ТРЕБИЊЕ, мај 1724
Ибрахим капетан кнезу и властели дубровачкој молбом да му
се пошаље пет људи мајстору Стјепану на Слано због клачине.
Нуди узвратне услуге.
*
Adi 19 Maggio 1724
От мене Ибрахим капетана нашему старому и милозтивом
бегу кнезу заповједнику от Дубровника и осталијем бегови(м)
в(е)ле драго поздрављеније. А потом тега, молим вас кано
наше коншије да ми пошљете мештру Стипану су пет људих
на Слано поради клачине. А ми ћемо опет послужити вас ако
што запане поради ваше милости. И то вас врло молим да ми
га пошаљете јере ми је врло от потребе. И пошаљите ми га по
истом доме (!) моме ћоику. И Бог вас подржао у милости и у
гозпоству.
14.
Махмут Челебија кнезу и властели дубровачкој поводом примитка њиховог писма изражава жаљење да Република није,
према очекивању, поступила „по суду“ према дужнику Вицку.
*
Високо почтованој и племенитој и сваке части хваљене достојној господи кнезу и властелом дуброва(ч)кијем от мене
Махмут Челебије брата назорова много смјерно поклоњеније и
227
ИСТРАЖИВАЊА
228
с почтенијем поздрављеније(м). А потом, нека зна ваше
г(осподтсв)о како примисмо ваш племенити и почтовани лист
и разумјесмо што нам пише ваше господ(с)тво. Уздали смо се
у вашу милост да нам ћете по суду учинити и речене јаспри од
Вицка. И тако се ваша милост обећала да нађе наплати. А саде
молимо ваше господство, каде дође речени Вицко к вашој
милости да чини ваше гос(подств)о нашему већилу Хадру
јемину или да јаспри даде или да га стави ваше господ(с)тво у
тамницу докле плати царево имање. И књигу смо имали от
истога Вицка да је јамачно дошао ту у град, али не знамо је ли
га ваше гос(подств)о видило. И Бог вам умножи(о) здравје и
живот многа лита и године. Амин.
[Уз лијеву увицу, укошено, у пет редова.]
И пише нам Вицко да има ту у граду масти од свите за седамдесет дуката. Не знамо је ли, није ли. Ако би било молимо
ваше господтво да бисте нам цареве јаспри наплатили.
[На полеђини:]
Да се даде на почтоније (!) кнезу и властелом дубровачкијем.
15
ТРЕБИЊЕ, Н. Д.
Ибрахим бег кнезу од Сланога са молбом за набавку малвазије. Шаље Матијаша а не Јакова како стоји у писму.
*
Од мене Ибрахим бега кнезу сла(н)скому нашему старому
пријатељу веле драго поклоњеније и поздрављеније. А саде
тамо послах реченога Јакова3. Вашу милос(т) молимо да ми
добавиш шес(т) кабала маовасије и за наше динаре. Молимо
вашу милос(т) тој ми добави. А што вашој милости амо буде
от потребе нами запови(дите). И Бог умножио вашу милос(т).
[Уз лијеву увицу у два реда:]
Матијаша посласмо к вашој милости. Јакова не посласмо.
[на полеђни:]
Да се да господину кнезу сла(н)скому.
3
Прецртано пажљиво
СЛОВО језика српскога
16.
ДУБРОВНИК, 24. август 1650
Дубровачка влада Исак ефендији кадији од Љубиња
*
Mного поштованому и сваке части и часне хвале достојному
господину Исак ефенди кадије од Љубиња в(еле) д(раго)
п(оздрављеније) од нас кнеза и властела дубровачкијех.
А потом приступи нам наш поклисар Мароица који нам је казо
заради њекијех емри и књиге везијера великога и санжака од
Херцеговине које сте ту прид њим усижилатили изради сурета
од коијех молимо в(аше) п(реузвишенство) да бисте нам их
подпуно исписали и послали по овему нашему кога с овом
апоста посиљамо к вашему госпоству уздајући се у вашу пријазан и старо пријатељство да нам ћете ову милос(т) и попуду
(!) испунити подпуно. И Бог вас веселио.
Ис Дубровника на 24 агоста 1650.
[На полеђни:]
Много поштованому и сваке части достојному господину Исак
ефенди кади(ј)и од Љубиња. У Љубиње.
17.
ЉУБИЊЕ, Н. Д.
Турски званичник из Љубиња дубровачкој влади са захтјевом
за хапшење дубровачких поданика.
*
О моји пријатељи стари и садањи нека знате мунувше (!) мјесеча ко(ји) је пасао бивши моји људи с Влаховића у вашу
Жупу поћерали четрејес педесет брава да продаду. И продали
су Јакову ис Мручева и Радулу с Клишева. Нако(н) тога се
бивши врунули. Дочекао их Иван Милковић из Мрвинча и
Матко Водопија и Иван Катић нашему и убили су их з Бутичом и з Ћучиом и с Томом из Беленића. Вас молимо да бисте
те ваше речене људе похитали и наплатили што је било при
њима. За то вас веома молимо да бисте ми одписали сваки
одговор. И Бог вас весели(о).
229
230
ИСТРАЖИВАЊА
Ти су људи харачни у Усаонику.
Нашим конши(ј)ам и пријатељима кнезу и осталој господи
в(еле) д(раго) п(оздрављеније). А потом тога жалисте (се) на
моје неђело (!) и на моје неочинство вашему човјеку. Освин
части и љубави. Да сам вам мањи товаром. Али Бог зна како
см(о) вашим људ(и)ма чинили пријатељство поради товара. И
чинићемо и у на(п)редак сваку љубав ради вашега пријатељс(т)ва. И имате разабрати ко чини ту ствар. Тако њему и
говорите и речите. И ако не би послушао ви ви ћете које затизим. А ми бисмо ради вашему сваком добру. И тефтедар је
наш стари до главе пријатељ. Ми бисмо ради да што веће проходи. Да је њему веће ... проходило било би и мени боље. Та(ј)
је пут придат бегу о(т) Требиња. То за њега стоји да бисте од
њега знали не разумивши. Није Бож(ј)и пут да се на ме тужите
на свога пријатеља. Како Бог зна да ми бисмо ради свако добро да је и мирос. Молимо ваше свијетло пријате(љ)ство наши
људи да је добјегло у вашу Жупу који су пошли из Бобана. А
био сам за ње дао чареве араче. Нијесу ми придали. Да би ми
послали по вашој заповиди. И Бог вас веселио.
31(а) [У питању је друга страна листа са другим писмом писаним истом руком]
18.
ТРЕБИЊЕ, Н. Д.
Осман бег из Требиња кнезу и властели дубровачкој изражава
потребу да се врше процјене трговачких послова.
*
Од мене Осман бега о(д) Требиња нашијем коншијам и пријатељима кнезу дубровачкоме и осталијем беговом лијепо поздрав(љеније).
Примисмо вашу в(еле) д(рагу) у којој разумисмо за све што ми
пишете поради што ишту ћатиби(ј)у и колико они су то закупили на Босни и дали аспри. И би им изаћи зло или добро. За
то се и ја не могу ипанчати јере у мојој руци није. А што у
мене вазда ће бити на вашу вољу како је и до сада. А за то
ваља да стима виде како и остали трговци виђају, јере су узели
и платили како је истина како ви пишемо. И да сте здраво и ви
и ми.
СЛОВО језика српскога
[На полеђини:]
Да се преда у поштоване и племените руке кнезу дубровачкоме и осталој господи. У Дубровник.
19.
ТРЕБИЊЕ, Н. Д.
Осман паша дубровачком кнезу захваљује на услугама и моли
да се неки његови људи не задржавају предуго у карантину јер
нису излазили на копно.
*
Од мене Осман паше о(д) Требиња нашему пријатељу кнезу
бегу в(еле). л(ијепо). А потом, како ме преметнуше ваши људи
а и служилсе (!) ме. Лијепо вами заваљивамо на свакој љубави
ку4ју сте нам учинили. Ако Бог да у напредак умлећемо држати пријатеље. Него вас молимо да их не бисте млого држали
на контомаци, зашто се нијесу из брода просипали на крај. И
Бог вас у госпос(т)ву подржао. –
[На полеђини:]
Да се преда у госпоцке руке кнезу бегу и осталијем беговима.
У Дубровник.
20.
ДУБРОВНИК, 10. јануар 1745
Симон Петровић из Дубровника трговцу Мату Мирковићу у
Нови молбом за неку услугу код ванредног провидура. У пост
скриптум исписује поруку протосинђелу Нектарију Љубибратићу поводом женидбе неког Алексе којој је присуствоао и
темишварски генерал, те како је Алекса ожењен за живота
владичина.
*
На: 1745: ђенара: 10: у Дубровнику=
Г(осподи)ну: и драгу: брату: љуб(ље)ному Мату Мирковићу
в(еле) д(раго) у двије ријечи. Ође ме брате молио Тадија Ивановић Звоно да вас молим да бисте ову књигу предали
г(оспо)д(и)ну шт(р)аорденари(ју) суцу од Новог. Ту су писала
4
Слово ''о'' пише као: ''у''
231
ИСТРАЖИВАЊА
232
господа. И ако би ви дао :6: цекина, примите и(х) себи, моли
вас сирома(х), а чули сте о(д) шта је. Ако бисте примили :6:
цекина пошљите ође на нас. Ми ћемо и(х) предати. Он би сам
дошо, али су спензе и коко(н)томанције (!). То ћете велику
задужбину учинити. То му је од онога што је у каинам и у тавници што га је покро, а биће писано у тијем књигама да је вама
преда. Сада поздрављамо господина старца Ћетка и господина
Марка ви. И поздрави ми мога Пера. Знам да вам много досађује. Мили(м) вас да бисте га препоручили оцу игум(а)ну и
оцу Нектари(ј)у које поздрављамо веле драго и цјелујемо им
десницу да би настојали за малог Пера да му залуду д(а)ни не
пролазе и нека учи писати. Молим вас да ви је препоручен.
Поздрави ми кума Вуина и брата Тома. А Бог с вама и с нама.
Слуга и брат Симон Петровић.
[Уз лијеву ивицу листа у 4 реда:]
Ако ће знати отац Нектарије на Јевтана и Луку нека пише у
Косјерево оцу Петрони(ј)у. Алекса му се оженио још за живота владичина. Лијепо га је оженио. И ченеро је био темишварски.
[На полеђини:]
Господину Мату Мирковићу. У Нови.
21.
МЉЕТ (НОВИ?), Н. Д.
Патрун из Новога Јован Заратовић у Дубровник изјавом под
заклетвом о мањкању трговачке робе указујући да је дубровачка стража видјела мањак.
*
Да се зна што нам мањка у Мјет када се сломисмо од истије
Међана први вече каде одосмо у град Дубровник. Каде смо
дошли нијесмо нашли браце о(д) тринкета ни мантиђе од трнкета ни стрише од тринкета, браце о(д) цибибе и мантиђио
цибибе, један менао од сартије. Пошто бјеше боље и новије
понијеше и о(д)сјекоше за боље вјеровање. Стража је виђела
што мањка прије него смо ми ишто рекуперали.
Патрун Зоване Заратовић с Новога ш његово(м) дружином
сједок по заклетви.
СЛОВО језика српскога
22.
НЕВЕСИЊЕ? Н. Д.
Сулејман ефендија Реџепашић кнезу и властели дубровачкој
преноси задовољство везира поводом писма из Дубровника,
али упозорава на писање српским писмом (јазијом) те да се
везиру пише турским писмом.
*
Поштенородним и многознаним моијем пријатељима старијем
и сушедима дубровачкоме кнезу и осталијем властелима од
мене Сулејман ефендије Ређе Пашића тевтедара босанскога
в(еле) д(раго) п(оздрављеније) ~~~~~
А потоме како смо примили ваш поштени лист писма и које
уразумјесмо вашу љубав и пријатељство према мени. И поради тога срдачно вам заваљивам који сте ми под право за сваку
вашу чест дали на знање и мени и честитоме везиру. И кад је
разумио ђе су се ти ваши Конављани препали од вода нашега
и ђе су ви покорни били како бисте ви шћели врло му је било
мило. Али моји драги пријатељи што сте писали овом србском
јазијом, да не иде никуде диле него у моје руке не би било
мани. Али у девлету и у везира није србска јазија за сенета,
веће како разумијете то писмо честитога везира и наше одма
одпишите јазијом турском и у девлет и че(с)титоме везиру и
мене јер није мени ка бил војску распушћати прије него из
девлета и од честитога везира заповјед не дође. А ви немојте
томе ималити изради и вас, изради мене, јера и мени је на арчу
ова шједница.
[На полеђини:]
Поштенороднијем и високучувенијем кнезу дубровачкоме и
осталијем властелима изда ми се у поштене руке. У Дубровник.
23.
ЦЕРНИЦА, Н. Д.
Сулејман ефендија Реџепашић тефтедар босански кнезу и властели дубровачкој изражава задовољство умиривањем Конављана.
233
ИСТРАЖИВАЊА
234
*
Поштенороднијем и многознанијем моијем старијем пријатељим и добријем сушедима дубровачкоме кнезу и осталијем
властелима од мене Сулејман ефендије Ређепашића тевтедара
босанскога= в(еле) д(раго) п(оздрављеније).
А при томе по вашему чојеку Степи Радивојевићу примисмо
ваш поштени лист које уразумјесмо вашу љубав и пријатељство према мени. И поради тога свесрд(н)о вам за(фа)љивам.
Који сте ми дали на знање како се глас просу да се дигла војска и ја пред њом честитога цара и свијетлога везира заповједи. И како су разумјели ти ваши Конављани који су били
вашој заповједи непокорни, па су разумјели ђе ја идем с војском. Зар им дошла памет у главу те су ви уљегли у покорство
како бисте само шћели. Тако сте и(х) унизамили, вала драгоме
Богу врло ми је мило било. А што ми пишете да не водим војске на те Конављане ја нијесам ничел каил што по вашој вољи
није. А када је Бог дао те је та ваша раја у покорство уљегла, а
ево ме затек(л)а ваша писма и чојек у Царници. И ја с војском
нећу помицати на ваш сењан. Хали за садене море ми поднијети распушћати војску да не буде заповједи од господара везира на другу страну у нашој земљи. А што сте ми писали да
ћете писати и свијетломе девлету и честитоме везиру и ваља
тако приказати како сте и мени писали и коно је било каконо
сте сами шћели. А што сте ми послали пешћеш цекина стина и
четири топа кумаша, свесрд(н)о сам примио и што гоћ сте
наутице по вашему Стијепи поручили све сам разумио и нетом
сте ви по њему вјерно с вашо(м) поручили. И ја сам вама по
њему поручио за оно пет људи како ми је честити везир заповидио и за Мула Асана и за брата му. А када разумијете и по
књизи и по Стијепи одпишите ми за свашто да знам што ви је
по вољи ако Бог да драги и сада и вазда што ви за потребу
буде а ваши су посли што ми од рукемизиде вазда ћу бити. И
да сте ми здраво и весело.
[На полеђини:]
Много гласноме и поштеноме кнезу дубровачкоме и осталијем
вла(с)телима издати се у поштене руке. У Дубровник.
24.
ТРЕБИЊЕ, Н. Д.
СЛОВО језика српскога
Требињски званичници кнезу и сенаторима дубровачким молбом да са своје стране пишу надлежнима о њиховим великим
претходним задужењима.
*
Пресвијетлијем и сваке чиасти (!) и пофале достојнијем кнезу
бегу и осталијем властелима сенатурима беговима ми аге требињске пишемо веле драго поздравље. А потоме, примисмо
вашу пријатељску књигу и разумљесмо што нам пишете како
је дошо Татарин од стране кајмекама босанскога и пише вам
да смо душни (!) честитога цара мирије пет хиљада. И толико
гроша да јес ферман нањ дошо који заповједа да се наплати од
соли трећи кабо ко(је) је дао честити цар за улефе неферима
требињскијем којеа (!) не море се дати за дуг некакав, већ ако
би честити цар господар диго требињску улефу и ако не бисмо
ми предавали мирије у. (!) Тако би честити ферман дошо, те би
се искало о(т) трцарије у Дубровнику од соли. А ми смо миријеу сваке године што нам је одрецено да давамо на годину.
Имамо све сенете и писма права како смо предавали. А то што
се иште саде, то је у фалу учињено. Ево иде босански тефтедар
у Нишиће на низам и шаљемо њему у Невесиње једнога агу
апосто поради овијех посала. И послаћемо њему наше тврце и
сенете миринске које ћемо њему приказати како на нама нема
мирије ни мало нити смо душни ништа. А ми ћемо кајмехаму
паши приказати све и разумлеће како је фаљено што питају у
нас. А ми вас молимо ви одпишите кајмекаму како смо ми аге
и нефири примили све до данас што је било и напријед узели и
задушили се све што ће изићи за сву годину. И ми похарчили
што смо давали чарску мирију и улефу неферима и остале
харче од града и слушбу честитога цара коју смо вицали (!)
пак се задушили унапријед за веле премена (!) које се не
моремо оддушити. Овако ћете одписати одговорити, а ми ћемо
упут слати и вицети те после и разумити како ваља. И дизати
са себе. Молимо вас ви ћете приказати кајмекаму паши како
смо сврх трцарије млого и млого душни. Да не има одкле се од
трцарије дати ништа. Ако имаду душни аге у мирију, нека се у
њих иште. Одбите како боље знате за унапријед да се не уче
наши злотвори овијем начином. А да вас Бог подрши у здрављу и у добру свакоме.
Ваши пријатељи све аге требињске.
235
ИСТРАЖИВАЊА
236
[На полеђини:]
Свијетлијем и сваке части и фале достојнијем кнезу бегу и
осталијем властелима сенетурима беговима дубровачкијем. У
Дубровник.
ДАТУМИ
СЛОВО језика српскога
ДАТУМИ
237
200 година од појаве „Сала дебелог јера либо
азбукопротрес“
Саве Мркаља
Гојко НИКОЛИШ: Сава Мркаљ - Повијест
о једном страдалнику
ДАТУМИ
238
СЛОВО језика српскога
Гојко НИКОЛИШ
ПОВИЈЕСТ О ЈЕДНОМ СТРАДАЛНИКУ
(одломак)
Потуцање и пропаст
Од те 1813. године па све до своје смрти, дакле двадесет година, Сава Мркаљ више не живи. Двадесет година тумарања, боловања, гладовања, распадања, болесно неуротичних
испада и трзаја ка спасењу, тотално безуспјешних, јер сваки
покушај да скочи увис завршава се падом у још дубљи понор,
и све тако док не заврши у мрачној комори бечке луднице
1833. године.
Трагови његовог кретања су плитки, испрекидани. Као
прогоњена звијер прави скокове устрану. Као да жели да што
дубље потоне у инкогнито. Трагови нас воде: Турска1 – Бовић
– манастири Свети Бурађ у Банату и Јазак у Фрушкој гори
(опет манастири!) – Глина – Војнић – Карловац – Дубровник –
Шибеник – Земун...
Какав је смисао и циљ тих његових путовања?
У први мах могли бисмо помислити да се и Сава повео
за примјером ондашњих великих путника: Доситеја, Јоакима
Вујића, Саве Текелије, Јована Рајића, Захарија Орфелина и
Вука Караџића, тих радозналих трагалаца за новим идејама и
свјетовима. Опште узевши људи су били и у давна времена
веома покретни, чак, усудили бисмо се рећи, и много покретљивији него данас, макар колико ова тврдња изгледала парадоксална. Од легендарних аргонаута и контикијеваца, па преко
великих морепловаца петнаестог и шеснаестог вијека, до Скота, Нансена и Амундсена и наших поменутих просвјетитеља, у
свим тим подвизима је у првом плану стајао Човјек, његова
радозналост, његова страст да открива и осваја, његова лична
храброст да крене у непознато и то сам самцат, имајући про1
Податак је од Рајковића. Није јасно о којој »Турској« је ријеч,
да ли о балканској (Босна, Србија), или о азијској?
239
ДАТУМИ
240
тив себе несмислене стихије природе, глад, болештине, сиромаштво, побуне сапутника-морнара, обманом или силом укрцаних, па ми се чини да наше дивљење заслужује далеко више
тај храбри н осамљени Човјек него сва ова милионска туристичка булумента што данас кружи земљом, вођена и завођена
менаџерима и агенцијама, без напора и властите воље, таман
као што путује пакет »препоручено« а кад морају некад пребродити овај наш савремени океан – улицу неког мегалополиса,
онда се те туристичке гомиле сврставају у колоне и грчевито
држе за руке, све двоје и двоје као дјечица. Па и козмонаут је
понајприје продужени дио механике (полуга, клин, коло на
вретену, завртањ) и електронике, додуше од Човјека створене,
али тотално дехуманизоване. Дакле, ако ћемо судити о покретљивости људи некада и данас, онда је ова данашња само по
квантитету чудовишна, али у својој антрополошкој суштини
посве привидна. Човјек је замрзнут. Надајмо се, не за сва времена.
Сава Мркаљ је путник, али не такав који се поводи за
духом времена, не путник типа једног Доситеја, или Вука, што
крстаре свијетом у потрази за новим сазнањима која ће употребити на »ползу својег отечества«. Није Сава ни пустолов
који бјесомучно јури свијетом, неугасиво жедан доживљаја.
Сава не зна куда ће ни шта ће, он је брод без једра, крме и сидра. Он је непрестано гоњен својим унутарњим, нама још увијек недовољно познатим бјесовима, који пред нама само навлаче образину понижености и увријеђености због изгона из
манастира-раја-утопије, изгона који је одлучила његова »непаметна« нарав. Ти његови бјесови мора да су били много опакији и укоријењенији у много дубљим слојевима његове душе
него што је то обично са комплексом увријеђености.
Али, умјесто да нагађамо, боље је да се вратимо чињеницама. Путешествије по свијету траје од 1813. до 1825. године, дакле 12 година. Од 1825. године па до смрти је раздобље
Савине стабилизације, али какве стабилизације? У затворима,
у крајишким шпиталима и у бечком Narrenhausu.
Размажени данашњим туристичким удобностима мораћемо да ставимо у погон нешто уобразиље па да дочарамо муке ондашњих путника, и Саве посебно. Имућни људи су савладавали просторе труцкајући се у поштанским дилижансама.
Само најимућнији су располагали специјалним кочијама које
СЛОВО језика српскога
су вукле, од етапе до етапе, увијек свјеже и одморне запреге.
Сава није имао новаца ни за дилижансу. Располажемо само с
једним податком из кога можемо закључити да је једно једино
путовање обавио донекле удобно. У писму Самуила Илића
Вуку Караџићу од 8. новембра 1825. године из Карловца стоји
да је »Господин Сава Мркаљ са мном до Брода лађом2 путовао
дошавши љетос из Баната«. Иначе, шта је могао друго него да
пјешачи, или да »стопира« коњска кола у сајмене дане. Тако,
од сајма до сајма, путује филолог и пјесник Сава Мркаљ, кога
сад сви виде само као одрпанца, скитницу, урасла у браду,
очију упалих од глади, смркнута, ћутљива и мрзовољна. Само
још завежљај списа и књига о рамену подсјећа на некадашњег
интелектуалца, али и тај реквизит изазива у обичног свијета
још веће чуђење: гле, гле луде! Спава по шталама, у сјенокосу,
по биртијским клупама, једе воће што расте крај путева, бере
млијечни кукуруз на њивама, потајно као јазавац, али му то
јестиво доноси срдобољу. Једва понека добра жена удијели му
залогај ваљане хране. Можемо замислити Савина путовања
зими, кад се људи, умотани у гуњеве и бунде, једва пробијају
кроз личке сметове. Шта је тек пропатио гладне 1817. године о
којој Сава Текелија пише:
»Отуда се родила 1817. године глад да су људи млели
чокање од кукуруза и мешали у лебац, јели кору од дрва, особито Ердељани, који су к нама долазили да су изнемогли и по
путу даже и на пијаци и улицама мртви пали.«3
Можемо замислити шта се догађа кад се таква сабласт
појави на вратима неке честите грађанске куће, нудећи инструкције из свих језика, из математике, из било којег предмета
само да заради који форинт. Милостива госпођа не зна ко јој
стоји пред вратима, неће да зна, није дужна да зна, она види
само ту мрачну сподобу и са страхом залупи врата.
Па ипак, истина је и то да ондашњи свијет није био
херметички затворен за Саву Мркаља. Зна се да је био учитељ
у Бовићу (1814), приватни учитељ у Глини и у Карловцу. Зна
се да се неко вријеме био удомио и у манастирима Јаску и
Светом Ђурђу у Банату. Па опет – ништа. Никако да се скраси,
2
Каква је то могла бити »лађа«? Вјероватно на весла или на сточну вучу, јер знамо да је први пароброд запловио Дунавом тек 1830.
године.
3
Сава Текелија, Описаније живота, Београд, 1966, стр..221.
241
ДАТУМИ
242
никако да почне живјети обичним, малим, земаљским, стварним животом. До појединости се зна, на примјер, како се
завршило приватно учитељевање у Карловцу. То је онај чувени догађај из 1825. године што га сви досадашњи биографи
сматрају као почетак Савине болести. На основу писма Самуила Илића Вуку Караџићу од 8. новембра 1825. године из Карловца можемо лако да реконструишемо драму из које Сави
неће бити повратка, трајаће без прекида 8 година, тј. све до
његове смрти. На повратку из Баната Сава се настанио у Карловцу. Затворио се у свој унутарњи мрак. Са својим знанцем и
оданим пријатељем Самуилом Илићем не жели, како вели
Илић, »ни слова проговорити«. Упознаје се са учитељем
цртања (Zеiсhеnlеrеr), неким Милинковићем и отпочне му
давати лекције из латинског језика, »два пута на дан«. Милинковић замоли Саву да му преведе на латински његов крсни
лист. Пролазе дани, а Сава не даје пријевода. Милинковић се
усуди да га припита и тек што је заустио »Господине...« у
Сави се одиграва »кратки спој« између патолошког поноса и
стварности, спој који уроди експлозијом: »Нисам ја никакав
Ваш господин, нисам ја Ваш фишкал! Ако требате господина
толмача, ено Вам фишкала! Фишкали се тим пословима баве, а
не ја, Сава Мркаљ, еminens загребачке Архигимназије, не ја
који преводим Овидија, не ја који пишем књиге. Торњајте се
ван с тим Вашим листом!«
Милинковић не стиже да умакне од бјесомучника, јер
овај закључава врата да му жртва не побјегне, хвата се ножа и
забада га Милинковићу »у врат ниже од ува«. Мора да је био у
вишем ступњу бијеса и помрачења свијести кад је нож уперио
баш у ту регију гдје су, морао је то добро знати, одмах испод
коже по живот судбоносне жиле куцавице. Ипак, Сава »смртну рану не зада«.
Вратићемо се још на кобне посљедице овог догађаја.
Засад, нека нам он послужи као доказ да су Сави апсолутно
недостајале копче са практичним животом, да је он јефтино
проигравао сваку могућност да зарађује новац, да од тог новца
материјално живи ради интелектуалног стварања. Материјална
биједа је сатрла толике, више или мање надарене, културне
прегаоце оног времена: Захарија Орфелина, Јоакима Вујића,
Милована Видаковића, Павла Соларића и друге. Само људи
изузетне моралне снаге (Вук, Достојевски) могли су да донекле »заобиђу« проблем материјалне егзистенције и да у пат-
СЛОВО језика српскога
њама свакодневног живота нађу још један подстицај за успјешан стваралачки чин. Сава Мркаљ није био сачињен од такве
ковине. За стваралачку искру, према Његошу, потребна су два
услова: удар и камен. У Савином случају је удараца било
подоста, али не и камена. Његова нарав била је преосјетљива,
али исто толико и мекушна, пластична. Ударци у мекоти рађали су бол, али се тај празнио у напрасним нецјелисходним
реакцијама, а не и пркосном стваралаштву. Савино стваралаштво се исцрпло у Салу... и у неколико пјесмица. Он се тим
искупио и уписао међу трагичне личности наше културе. Јер,
ниједна и ничија трагичност, макар колико била ужасна, не би
била ни запажена кад иза ње не би стајало и дјело. Милиони
обичних људи завршавају живот као муве и ником ништа.
Нема трагичности без дјела. Такве су друштвене норме.
Напраситост и агресивност Савину, из којих се не рађа
ништа добро, потврђује још и инцидент који се одиграо у
Земуну септембра 1822. године. Један докуменат који се чува
у Архиву града Београда, а написан је у земунском Магистрату, приказује свађу на улици између Саве Мркаља, »приватног
учитеља«, и учитеља земунског Василија Јовановића. Према
томе записнику Василије Јовановић је, пролазећи улицом,
очепио Мркаља док је овај сједио пред кућом Саве Петровића.
Пали су обострано тешки изрази: »Деране, луђаче, пијаницо!«
Магистрат не осуђује ни једног већ обојицу упозорава да као
учитељи треба да се достојно понашају на улици.4
Напраситост, неспособност да се суочи са стварним
свијетом имале су своје друго лице – тежњу за кајањем. Феномен Савиног покајништва – које је у чувеној Палинодији нашло највиши и најстрашнији израз – заслужио би посебну студију и тешко да би се, без неких новијих података, могло
одгонетати какав психолошки механизам је у Сави при томе
дјеловао и какве циљеве је пред очима имао. Ни Галилејево
одрицање од властитог учења, ни самооптужбе старих бољшевика у стаљинистичким процесима, нису нам довољни да би
послужили као убједљива аналогија ради разјашњења Савиног
срозавања у покајништво. Страдалници, било да су типа Гали4
Лазар Ћелап, Један детаљ из живота Саве Мркаља, Летопис
Матице српске, 1955, св. 4, стр. 440.
243
ДАТУМИ
244
лејевог, или типа Бухариновог, били су, у најдословнијем смислу ријечи, у рукама инквизиције, подвргавани најбруталнијим
физичким и најрафиниранијим моралним мукама. Једнима је,
као накнада за покајање, нуђено царство небеско, а други су се
дали убиједити да ће признањем учинити непроцјењиву услугу револуцији и првој земљи социјализма. Ђордано Бруно је
жив спаљен на ломачи, а свог учења се није одрекао. Ништа
слично није доживљавао Сава Мркаљ. Сава је доживио свега
четири ударца:
1. Критику свога Сала... као издајничког дјела против
српства и православља;
2. Шиканирања у гомирском манастиру;
3. Изгон из манастира;
4. Упорно одбијање Стратимировићево да буде поново
примљен у неки манастир.
Све док није допао затвора због убода ножем у врат
цртача Милинковића 1825. године, Сава је уживао физичку
слободу. Гладовао је, злопатио се на све начине, али је могао
да се слободно креће по свијету, да мисли, разговара с људима, дише чист ваздух, гледа небо и да штампа шта је хтио. А
то није мало.
Кад су Давидовићеве »Новине сербске« у Бечу – број
41, године 1817. преко цијеле стране објавиле Палинодија либо
обрана дебелога јера,5 тај догађај је у српској културној јавности одјекнуо као гром из ведра неба.
Текст Палинодије је тешко разумљив и збркан. Мркаљ
најприје објашњава како људски глас зависи од обликовања
уста у часу изговарања, а затим вели дословце:
»Ми оћемо да наше дебело јер од незаслуженог напаствованија и прогона ослободимо, што сирота много пута и
онога трпи који би му, да га запита што је скривило, исповједити морао да га не позна.«
Поново слиједи опширна аргументација заснована на
органско-физиолошким елементима, зашто се поједини гласови морају изговарати баш тако а не друкчије. Поново брани
дебело јер и пише да би то слово »свим писменим народима к
5
Од грчкога палин = поново и оде = пјесма, хвалоспјев. Пјесма
у којој пјесник пориче нешто што је рекао против некога у некој
ранијој пјесми.
СЛОВО језика српскога
савршенству њиовога писма из они темеља препоручити
могао... Ово и подобно што тко је кадар тако добро без дебелога јера записати? Нитко. Тко дакле неће оћети таково и од
старине већ наше родно дебело јер пустити на миру?«
Први је реаговао Вук Караџић. Он је баш тада, заједно
с Копитаром, заступао Давидовића као уредника »Новина
сербских«, те је у томе листу одмах послије Мркаљева текста
објавио свој »Одговор на Палинодију«. Вуков одговор је убитачан. Тачку по тачку, темељно, логично и необориво, побија
Мркаљеве »аргументе«.
Мркаљ се опет јавља чланком »Смјесице књижествене« у броју 48 »Новина сербских« за годину 1817. Тешко је и
данас разумјети шта је Сава желио да каже у овом напису. С
једне стране, према напомени уредништва, испада као да
Мркаљ »има и сам против рођенога свог одбрањенија њеколико ријечи проговорити«, то би могло да се схвати да жели дати
аутокритику Палинодије, док с друге стране, Сава вели да се
»Палинодије не одриче«, а да ипак »устаје против ње!« Писао
је то у Карлштату (Карловцу) јуна 1817. године.
Полемика се преноси н у идућу годину. У броју 45 и 46
»Новина сербских« за годину 1818. појављује се чланак с потписом – Ц. Ту се опет напада Мркаљ што сад »дебелому јеру,
које је изудио био, сало у трбух меће, водицом која још до сад
никаква чудеса чинила није, нови живот даје... Ал надати се
можемо да ће опет Палинодију писати«.
Ко јс тај анонимни писац – Ц? По стилу и ставовима не
може бити нико други него Вук. Међутим, у идућем броју
»Новина сербских« Вук полемише са тим – Ц! Љуба Стојановић6 мисли да се под псеудонимом – Ц крије Платон Атанацковић, просвјетни радник и епископ бачки (1788-1867).
По свему судећи, пред нашим историчарима језика и
књижевности стоји још задатак да се Палинодија и сви текстови око ње још једном анализирају и нејасноће објасне.
Мркаљева Палинодија сасвим сигурно је још јаче одјекнула него што то налазимо записано у документима. Поменимо још Григорија Гершића који пише Вуку из Сремских
Карловаца 10. јула 1817. годне:7 »За Полинодију сам у предпо6
Љуба Стојановић, Живот и рад Вука Ст. Караџића, Београд,
1924, стр. 138—141.
7
Вукова преписка, књ. II, стр. 757.
245
ДАТУМИ
246
менутом писму мом казао што мислим и сад опет кажем да је
без мозга... Одговор његов јошт га више осрамотио.«
Занимљиво је да је Лука Милованов чекао скоро годину дана, а да се није осврнуо на Палинодију. Тек у одговору на
Вуково писмо, Милованов 23. јануара 1818. године извињава
се што дуго времена није могао доћи до Палинодије да би је
прочитао. Лука пише: »Несталност Меркаилова није ми непозната, но при свему томе двоумим да није како ни иједна вјера
наумио тиме већма одкрити непотребност дебелога јера. Еле
нека се он коликому драго труди доказати да ми Сербски без
дебелога јера правилно писати не можемо, то ће он мени толико доказати колико је доказао моје Небиће кад је у крчми Веi
деп 3 Наскеlп самном једући н пијући доказати хоћео да мене
на свијету није.«8
Миловановљево писмо је посебно занимљиво због тога
што он једини од Мркаљевих савременика додирује, додуше
сасвим овлаш, питање Савиних побуда да напише покајницу.
Милованов пише: »... двоумим... да није наумио тиме већма
одкрити непотребност дебелога јера«. Младен Лесковац подсјећа на ову Лукину претпоставку, тј. да би Савина Палинодија
могла имати сатиричан смисао да »одбраном« дебелога јер
жели довести ствари до апсурда. Дакле, не покајање већ нови,
лукавији напад на дебело јер!
Мећутим, сам Лесковац сматра да је Мркаљ имао намјеру да покајницом поправи свој положај код црквених власти:
»Изгледа, ипак, тачније да је Сава Мркаљ у оно доба већ почео
увиђати да нема снаге упустити се у борбу са Стратимировићем.«9
Слично мисле и остали савремени истраживачи Мркаљевог живота, наводећи крајњу биједу и помањкање јаке воље
за борбу као узроке његова покајања. Милош Окука истиче да
је покајање написао у »тренутку слабости и очајања.«10
8
Вукова преписка, књ. II, стр. 101.
Младен Лесковац, Неколико података за биографију Саве
Мркаља, Научни зборник Матице српске, Нови Сад, 1950.
10
Милош Окука, Sava Mrkalj als Reformator der serbichen
Kyrilliza, Slawische Beiträge, Band 91, München,1975.
9
СЛОВО језика српскога
Занимљиво је да Ђорђе Рајковић, први биограф и најпристраснији симпатизер Савин, уопште не помиње Палинодију! Не случајни заборав?!
Кад је ријеч о побудама Савиним да се одрекне свог
Сала... објављеног седам година раније, мислим да се данас,
кад нешто више знамо о његовој психи, може са приличном
сигурношћу занемарити Миловановљева претпоставка и закључити да покајница није написана у »тренутку« слабости.
Слабост је битна и трајна црта Савиног карактера, а њене
манифестације слиједе једна за другом, како прије Палинодије
(одлазак у манастир Гомирје, поновна навраћања у манастире
Свети Ђурађ и Јазак) тако и послије ње. Он и даље очекује
некакву милост од црквене власти, упућује молбе, пише псалме, молитве и оде, а требало је да већ једанпут увиди да се
мора окренути практичном животу у коме се само борбом
може одржати.
Сава пјева оду Лукијану Мушицком, пјеснику и епископу, који, како ћемо још видјети, није желио ништа учинити
за Саву. А и Сава је морао бити свјестан истине да ниједна ода
није спјевана толико у част слављеника колико ради користи
стихотворца. Тим својим псалмима, молитвама и одама Сава је
својим неоспорним пјесничким талентом стигао до најниже
тачке снисходљивости према моћнима. Више од тога нису
могли од њега тражити. Са рационалног становишта Савина
покајница је савршено бесмислена и беспредметна. Јер, што је
једанпут учињено, то је учињено за сва времена. Савине идеје
изложене у Салу... пошле су у свијет и наставиле свој самосталан живот, независан од Савине воље и од саме књиге. Књигу
су могли и да спале до задњег примјерка, па опет се у бити
ништа не би измијенило.
Најближи смо истини, ако устврдимо да Палинодију
Мркаљ није написао ни са каквим рачуном, понајмање политичким, у циљу политичке преоријентације. Тотални је антиталенат за такве трикове. Палинодија је највјероватније неуротични суноврат.
На реду је сада да видимо како је Савина околина реаговала на сва његова понашања.
Најприје, шта се догодило послије оног убода ножем у
Карловцу, у јесен 1825. године? Самуило Илић у већ поменутом писму Вуку Караџићу вели: »Сад сирома Сава у ладу
247
ДАТУМИ
248
почива, шта ће бити јавићу вам«, те у писму од 22. новембра
из Карловца11 додаје:
»Биједног Мркаља пре неколико дана предаде Магистрат слуњском регименту који кад га је тео примити изломи о
њега читав љесковац за непокорност његову. После га окују у
тешко гвожђе и оправе првобанском регименту (Глина, оп. Г.
Н.) под стражом. Тамо ће сирома на зло доспјети, ако обрстар
Нестор буде злопамтило!«
Једанаестог децембра године 1827. Илић опет обавјештава Вука: »Господин Мркаљ, сирома није господин, сједи у
шпиталу и данас, као будала затворен.«
Призор је заиста ужасан. Првог српског образованог
филолога и пјесника туку до те мјере да се љесков штап расперјава на његовим леђима, а потом га стављају у тешке окове
и затварају у самицу. Па сада и од тог садисте, некаквог обрстра Нестора, да зависи пјесникова судбина.
Нека и овај судар измећу унутарњег Савиног бића,
односно његове високе представе о самоме себи, и страшне
магистратско-граничарске стварности, послужи као једно од
објашњења за његов слом. Те сумрачне зиме 1825. године у
Карловцу отео се из Саве Мркаља вапај какав мало познаје
наше пјесништво, крик рањеног, осамљеног и посве изгубљеног човјека, коме се учинило да су сви мостови измећу њега и
човјечанства дефинитивно порушени. Та његова пјесма »Јао,
јао«, којој Владан Недић исказује само похвале, нема ни призвука извјештачености и церебралне високопарности којих се
још ни близу није могла ослободити српска поезија онога
доба. Заодјевена у беспријекорно пјесничко рухо и истовремено дубоко проживљена, она је крик о трагичности човјечијег
постојања. »Живот не чине клетим стихије и звери у природи,
човек је човеку већа страва. То је закључак Мркаљев.«12 Али у
томе закључку је садржан и сам Сава! Не само са чисто логичког становишта (зло као иманентно својство људског бића,
дакле и Саве) него и зато што је његово стварно понашање
према другим људима опако и опасно: за једљив је, свађалица
11
Вукова преписка,књ. IV, стр. 313.
Владан Недић, Необјављене песме Саве Мркаља, Зборник
Филозофског факултета, Београд, књ. IV—2, 1959.
12
СЛОВО језика српскога
и агресиван. Хвала Вуку Караџићу што је, обилазећи самртника у бечкој лудници, примио из његових руку и сачувао нам
свешчицу у којој је Сава записао десетак својих пјесмица.
Свеску је, изгледа, начинио сам Сава од десет листова
обичног писаћег папира прошивеног концем. Све је писано
графитном оловком. У њој под бројем 7 пише:
»Састављено кад у Горњокарловачку боловаоницу
доспедо побеђен и остављен од свега света.«
Јао! Јао! Јао триста пута!
Пала нам је, пала коцка љута;
Море зала ов' је свет!
Лед и ватра, зрак, и гром, и вода,
Звери, змије, гад од разна рода,
Често век нам чине клет!
Зло је мучно садашње поднети,
Зло нас бивше пече у памети,
Будуће већ једе нас.
Дневне туге рађају сне худне,
А сни ноћни растуже нас будне.
Јесмо л' без зла који час?
Човек, страва човеку ах! већа,
Гони правду, што је свију срећа,
Гони мир из света сав.
Вук не ломи реч ни веру своју;
Топ и картеч не привезу к боју
Анаконда, рис и лав.13
Парадоксално је, али је истина, да је виша војна
команда показала највиши могући степен разумијевања за
Савин положај и да је настојала да смекша црквену власт!
Војна команда задужује своје лијечнике да посматрају болесника и предложе шта да се ради.
Данас нам стоје на увиду два изузетно занимљива и за
оцјену Савиног душевног стања веома значајна лијечничка
извјештаја. Оба спасавају част ондашњег лијечничког сталежа.
13
Миодраг Павловић је Мркаљеву пјесму »Море зала ов' је свет«
уврстио у своју Антологију српског песништва (XIII—XX век), Београд,' 1964, стр. 241.
249
ДАТУМИ
250
Налазећи се у регименталном затвору у Глини 1825/26.
Сава Мркаљ је био посјећиван и посматран од стране регименталног лијечника дра Шофера (Schofeг), који је 7. јануара
1826. године саставио извјештај (parere medicum):
»На основу захтјева од 29. децембра 1825. под бр. Ј. Н.
5622/1822 ја сам до данас више пута посјећивао Сабас Меркаила који се налази ухапшен у овдашњем затвору.
Неповољне прилике у којима је Сабас Меркаил већ од
прије много година могао да с муком одржава свој најнужнији
живот оставиле су поремећај у његовом душевном стању који
се изражава у правом лудилу (wirklichem Irrisine) и то у једној
фиксној идеји, али само у њој.
Без одговарајућег одгоја у младости он се посветио
високом школовању које му је отворило амбицију да ће једанпут постигнути особите успјехе. Како се из његовог исказа
види, његови покушаји да ове амбиције и оствари остали су
неуспјешни већ од почетка.
Тешко је закључити да ли је у питању његово превелико самољубље које му није дало да призна узроке својих неуспјеха, као кад је изгубио, на примјер, издржавање код епископа Миоковића, или је у питању болест. За сада ипак произлази
да је од тренутка, кад је био удаљен од господина епископа, у
њему се увртила идеја да постоје особе које му зло мисле, и
које непријатељски ометају његова настојања да себи обезбиједи живот достојан његове образованости. Са чим год непријатним би се сусрео, у свему би видио утицај тајних непријатеља и прогонитеља.
Није невјероватно да је овај човјек могао давати честог
повода за негативан суд о њему и то баш због тога што су
њиме владала пренапета осјећања (überspannte Gefühle) услијед научне образованости коју је сам стекао, али је исто тако
вјероватно да је он баш због тога често долазио у ситуацију да
буде повод различитих несташних (обијесних, mutwilig)
задиркивања (исмијавања, Neckereien). Услијед тога је западао
у све дубљу животну биједу те је све више постајао зависан од
расположења (ћуди, милости) оних од којих је добијао средства за живот. А позната је ствар да се такве ћуди врло ријетко
завршавају на граници пристојности. (Dass solche Launen
höchst selten nur in denen Schranken ansträndiger Billigkeit
bleiben, ist eine bekannte Sache.)
СЛОВО језика српскога
ФИЗИЧКО стање овог Саве Мркаља ... оцјењује потписани као Irrsinn (Vesania), управо у тој фиксној идеји, а не као
Wahnsinn, како је то наведено, сасвим неправилно, у допису
господина градског суца у Карловцу...
Иако ово не спада у одговор на постављено питање,
потписани вјерује да неће прекорачити своју компетенцију ако
на концу овог љекарског налаза (Раrеrе) укаже: да би његово
физичко стање ... могло прећи у стварно лудило (wirkliche
Verrückheit) ако му се не осигура живот ...
Глина, 7. јануара 1826.
Dосtоr Аndr. Schoffer
m. р. Regimentsarzt
Како се види, доктор Шофер је обилазио Саву Мркаља
више пута, извршио је своју професионалну дужност приљежно и успио да пронађе кључ до саме душе тога, у властиту
тврђаву затвореног човјека. У том погледу би многи савремени болесници могли да позавиде несрећном Сави. Објашњење
Савиног душевног стања Шофер налази:
а) у неповољним животним приликама;
б) у одсуству одговарајућег одгоја у младости;
ц) у амбицији и самољубљу, око којих се Шофер,
сасвим разумљиво, двоуми да ли су битније оне или нека примарна болест. Овдје је Шофер ушао у домен модерне психијатрије и њеног учења о неурозама као пограничним стањима, негдје измећу нормале и болести. Доктор Шофер је у Сави
уочио усађене идеје прогањања и осјећање сталне пренапетости, услијед чега је Мркаљ западао у све веће потешкоће у
односима са средином. Доктор Шофер препоручује да се
Мркаљу »осигура живот«, у противном би његово стање могло
прећи у »стварно лудило«.
Двије године касније (1828) Савом Мркаљем се бавио
н региментски лијечник у Карловцу доктор Сакс. Сава се тада
налазио у карловачкој гарнизонској болници. Саксов извјештај14 почиње занимљивом констатацијом, коју смо већ цитира14
Оригинал извјештаја, писан њемачком готицом, на лази се
међу рукописима у Државном архиву у Загребу. Тешко је читљив.
Захваљујем Рајку Веселиновићу, управнику Архива САНУ, који је
уложио велики труда овај рукопис одгонетне.
251
ДАТУМИ
252
ли: »Sabbas Мегкаly био је одгојно запуштен од стране његове
душевно поремећене и злочесте матере и препуштен властитој
судбини.« Доктор Сакс уочава у Мркаља његов високи ниво
знања и образованости, али, насупрот томе, и запуштеност у
осјећајној сфери. Услијед тога: претјерани понос (уображеност) на своје знање, окрутност према ученицима и ниподаштавање живота других људи, што се показало у сукобу са
цртачем Милинковићем, па и касније, када би због најмањих
увреда испољавао праву »крвожедност«. У Мркаљу се фиксирала идеја да му се посвуда на његовом путу испречава некакав непријатељ. С оваквом идејом, пише Сакс, Мркаљ је опасан и неподобан за живот у грађанском друштву, но исто
толико није за њега погодна ни душевна болница, гдје би се
његово стање још више погоршало. Умјесто болнице доктор
Сакс препоручује свјеж ваздух, пријатну околину, физички
рад у башти, шетње у пратњи свештеника који би га поучавао
у религији и моралу. Препоручује манастир, вјероватно по
жељи болесника. »То су једина средства којима би се могао
побољшати положај овог несрећника и повратити га макар
дјелимично као члана људског друштва.«
Саксов извјештај нам и са становишта данашње медицине изгледа професионално беспријекоран. Не заборавимо да
је извјештај писан 70 година прије Фројда, односно 90 година
прије Адлера и Јунга! Из њега се лијепо разабире Саксово
гледиште о етио-патогенези (болесна мајка), клиничкој слици
(запуштеност у осјећајној сфери и то у односу према околини,
ниподаштавање других људи, па и живота њиховог, напраситост, идеја прогоњења) и терапија коју би требало примијенити (не душевна болница него окупациона терапија ван болнице). Што се етиопато-генезе тиче, већ смо изнијели наше
резерве према Саксовом гледишту: мање је вјероватно да је
ријеч о генетској, насљедној оптерећености, већ је у питању
оптерећеност односа између мајке и дјетета.
Војна команда у Загребу, с потписом генерала Радивојевића, подржава извјештај доктора Сакса (28. новембра 1828.
године) па моли (сиц!) Конзисторију да тако образованог човјека, као што је Мркаљ, преузме на своје старање те да га смјести у неки манастир гдје би живио онако како то доктор Сакс
препоручује. Уз то Генералкоманда наређује Команди слуњске
регименте да издејствује код владике Мушицког да прими и
СЛОВО језика српскога
саслуша самог Мркаља, те да му помогне да се смири у неком
манастиру. Надали су се да ће пјесник разумјети пјесника.
»Пошто се уосталом сазнало да епископ Господин
племенити Мушицки (von Muschitzky) сад баш намјерава да
оде у Карловац, то се уједно налаже Слуњској регименти да
несрећног (!) Мркаља лично изведе пред г. епископа и да га
препоручи његовој благонаклоној бризи, те се с пуним поуздањем од те мере (очекива) да ће се с једне стране г. епископ
при својој познатој хуманости - дирнут несрећом једне личности која побуђује интересовање многим научним знањима сходно ишчекивању високог дворског места помоћи да се
учини последњи покушај лечења његове душевне болести и
поправке његова жалосног положаја тиме што ће се Мркаљ
примити у неки манастир. С друге стране се очекује да ће
Мркаљ, представљен пречасном шефу епархије, у корацима
који буду предузети ради његова добра наћи умирење и охрабрење за сређен живот.«15
Тако се према Сави понаша граничарска војна власт. А
црквена?
До сусрета измећу Мушицког и Мркаља није дошло.
Конзисторија опет сваљује сву кривицу на Саву, одговоривши
Генералкоманди 31. децембра 1828. године овако:
»Уосталом од времена откако се имала част примити
споменута висока нота, дошла је до ушију овдашњег епископа
и председника овдашњег епархијског звања сигурна вест да се
Мркаљ, кад је сазнао - не зна се како – шта се намерава с
њиме, изразио 'да се неће дати ниједном епископу у руке предати' - то су биле његове речи.«
Сплетка је очигледна. Ни Рајковић је није прозрео кад
пише да Мркаљ није био приказан владици Мушицком »по
томе што Мркаљ никако не хтеде пред владику«. Познавајући
карактер Мркаљев (понос и охолост, с једне стране, и презир
према свештенству нижег реда) много је вјероватније да би
Мркаљ у и те како пријао разговор са тако угледним човјеком
какав је био Лукијан Мушицки и да би он пристао да ступи
пред владику само да му је то било омогућено. И једну од својих ода посветио је Лукијану. Савина саркастична изрека да се
15
Текст узет из биографије Саве Мркаља од Ђорђа Рајковића,
часопис »Јавор«, 1877.
253
ДАТУМИ
254
неће дати »ниједном попу жив у шаке« (Рајковић и то цитира)
је од стране конзисторијалних чиновника тенденциозно
искривљена тако што му је подметнуто и Мушицком представљено као да Сава неће жив у шаке »ни једном епископу«.
Црквена бирокрација је имала интереса да омете сусрет
Мркаља и Мушицког бојећи се да би тад њена теза о примарној неурачунљивости Мркаљевој могла пропасти. Зато дошаптавају Мушицком искривљену верзију Савине изјаве. У ствари, Сава је био нетрпељив према »поповима« и калуђерима
због њихове пакости којом су га окруживали још у Гомирју.
То се види и из писма свештеника Јована Баковића од 23. маја
1829. године Команди Слуњске регименте у коме саопштава
да је по њиховом налогу често посјећивао Мркаља у карловачкој болници с настојањем да га »обучава у религији и моралу«,
али да га је Сава дочекивао са »усијаном фантазијом« и тешким увредама. Јасно! Шта је могао Сава Мркаљ разговарати с
једном особом која га је подсјећала на Гомирје?
Толико о тој злосрећној комбинацији Генералкоманде
с епископом Мушицким.
Што се тиче пријема у неки манастир, Конзисторија
перфидно пере руке, па 3. децембра 1828. године шаље приједлог Генералкоманде на мишљење, не ником другом, него Јосифу Рајачићу, бившем архимандриту гомирском, а сада администратору епархије у Пакрацу! Ономе истом Рајачићу који је
већ једанпут преломио штап над Савом, ономе који ће се за
двадесетак година попети на пријестоље патријарха. Већ 15.
децембра (какве ли експедитивности!) он одговара да Мркаља
не могу примити, јер у Гомирју нема љекара, ни чувара, а и
тамошња клима би му, вели, могла наудити.
Ипак, између свих који су се онда бавили Савом, најзанимљивији је Лукијан Мушицки. Пјесник псеудокласицистичког правца, творац »Гласа арфе шишатовачке«, полиглота
(знао је 10 језика) одржава живе пријатељске везе са Вуком и
Копитаром, у немилости код митрополита Стратимировића,
некада и сам, као Сава, кињен од стране манастирске братије,
старији од Саве само 5 година, тај Лукијан, сада епископ са
аристократском титулом »VON MUSCHITZKY « на наваљивање
Генералкоманде што да се чини с тим проклетником Мркаљем, мораће, напокон, да се и сам изјасни. Пошто не жели да
директно потврди истину како је и пјесник пјеснику – вук,
Лукијан ће, умјесто да проблем са својих не тако слабих хије-
СЛОВО језика српскога
рархијских позиција дјелотворно рјешава, дати чудесно околишан одговор, по оној народној: причам ти причу, на куле на
виле, на медене колачиће и свилене појасиће, von Muschitzky
предлаже Генералкоманди (!) да би болесника било најбоље
упутити у неки од сремских манастира (дабоме, само нек је
што даље од њега!) гдје је клима блажа, па наводи подробно
како би тамо ваљало с њим поступати: дати му сталног пратиоца, те да може просто обилазити који хоће од 13 сремских
манастира, те да га сви ти манастири треба да примају као свог
свакидашњег госта (!) те да га нико не задиркује, да му не упада у ријеч нити га у чему побија кад се он упусти у књижевне
диспутације и критике, у филипике и панегирике, у сарказме,
но да му се у свему похваљује, особито да чувар опомене госте
који патника не познају како да се понашају у разговору с
њим. Јер ко би се иначе усудио при његовим експекторацијама
(!) само насмијешити, а камоли насмијати се, тај би од њега
зло прошао, зато да му се за друштво бирају само познати
људи и тако даље, и тако даље. Мушицки завршава одговор
тиме што вели да се у сусједству тих манастира налазе двије
гимназије, карловачка и новосадска, да професори обје те
гимназије често иду у манастире, те кад би се Мркаљ с њима
упознао да би њихова конверзација била поспјешна по његово
стање. (Наведено према Рајковићу).
Иако је Лукијанова медена и Сави доброжелећа посланица била упућена на погрешну адресу – Генералкоманди у
Загребу, која има своја посла, а не да збрињава бивше калуђере, иако је он на тај начин избјегао властиту моралну обавезу,
ипак му морамо признати да је додао неколико карактеристичних потеза у душевном портрету Саве Мркаља.
Сва преписка око Саве, сви приједлози и настојања да
му се помогне стичу се на писаћем столу митрополита Стефана Стратимировића у Сремским Карловцима.
Кад се генерал Радивојевић, први пут 1. октобра 1826.
године, обратио Стратимировићу, митрополит вади досије
»Монах Јулијан« (ах, ти вјешти, неуништиви досијеи што печате живот човјеков; али, да није њих не би се о људима ништа ни знало) поново га проучи и 10. новембра одговара:
»Sabbas Merkailo није погодан ни за било који манастир, већ је боравио у Гомирју, Сен Ђурђу и Јаску и свуда се
показао плаховит и неподношљив, вређао је калуђере те бивао
255
ДАТУМИ
256
из манастира отпуштен. Сад је ствар отежана још и његовом
болешћу. Манастири нису уређени за болничку негу.«
Три године касније (1829) Генералкоманда се поново
обраћа Стратимировићу, увјеравајући га да се Мркаљ измијенио и поправио и да му сад треба чист ваздух и шетња што би
могло да се оствари у неком од сремских манастира. У писму
се подвлачи да је Мркаљ од природе обдарен драгоцјеним
знањима, а да је сада превише потиштен несрећом. Такав пледоаје за Саву требало је да утиче на митрополита да се сажали
на јадног књижевника .. 16
Протекла су два мјесеца. Стратимировићу је цијела ствар већ постала досадна. Можда се и двоумио како да поступи,
да ли да послуша глас хуманости и хришћанског праштања,
или интерес државништва. Приклања се овом другом: не,
Мркаљ је ударио у идеолошке темеље црквене власти; узалуд
су му његова каснија кајања; није он од оних покајника с
којима се може успјешно манипулисати, па их у име виших
политичких циљева прихватити поново под окриље; Мркаљ је
за њих постао крпа којом се више не може закрпити рупа нити
на најизанђалијој калуђерској мантији. Зато 12. новембра 1829.
године потписује кратак одговор Генералкоманданту: остаје
при свом ставу како га је заузео 1826. године.
Тиме је стављена тачка на односе између Мркаља и
цркве. Нити он, ни ма ко други не покушава више да са те
стране измоли милост. Црква која је имала н свјетовну власт
над народом, са својим митрополитом Стратимировићем, који
је за такву владавину располагао с неоспорним личним државничким способностима (вјешто се удварао и аустријском и
руском двору) није ни могла да поступи друкчије: интереси
политике и државништва увијек су пречи од појединца, макар
колика његова вриједност била, само ако тај не иде укорак са
владајућом политиком, ако се од таквог, макар на погребу
његовом, не могу извући неки поени за славу политике.
Опет се спушта тамна завјеса над Савиним животом.
Од 1829. године, када је још боравио у Карловцу, вјероватно у
војном шпиталу, па све до 1832. године не знамо ништа о
њему.
16
Славко Гавриловић, Прилог биографији Саве Мркаља, , Зборник
Матице српске за књижевност и језик, књ. IV—V, 1956/57, стр. 256.
СЛОВО језика српскога
Тек од 1832. године налазимо у кореспонденцији између Вука Караџића и његових пријатеља у Хрватској и на податке о Мркаљу. Врло је вјероватно, међутим, да је Сава већ
прије 1832. године допао у бечку душевну болницу. Како?
Нечијим добротворним заузимањем, или силом закона?
Давид Милошевић, учитељ у Јасеновцу, у писму Вуку
од 19. маја 1832. године,17 тужи се Вуку на потешкоће око
прикупљања пренумераната, па се извињава због опширности
писма и вели: »Опростите! да ме срце не боли украће би требало као непознат реч да окончам; а овако штоно реко мени
неки господин Сава Мркаљ, мој особити негда пријатељ бивши, моро сам себи већу одушку учинити, јер би чини ми се
пуко.« Види се, дакле, да Давид Милошевић (1832) већ дуго
нема никакве везе са својим »особитим пријатељем« и не зна
да је он већ одавно у бечкој лудници.
Јоаким Вујић18 пише кнезу Милошу 30. маја 1833,19
шаљући му рукопис своје књижице с потписом Чича Вуја, и
моли кнеза да се књижица штампа. Наводи да су му као рецензенти или критизатори били господа Меркаил, Магарашевић,
Стеић и Вук Стеф. Караџић, а да је Стеић послије његове контра рецензије своју критику повукао. Из тога се види да је
Мркаљ, вјероватно 1832, био још како-тако способан да пише
рецензије књижевних дјела.
Малобројни пријатељи Мркаљеви распитују се о њему.
Прате га, али из даљине, попут астронома кад слиједе лутајуће
небеско тијело. Никог нема да га заустави и пружи му уточиште. Полако, једно по једио, укрштају се и стичу обавјештења о координатама гдје несрећник живи. Али све је, изгледа,
већ прекасно.
Давид Милошевић, тада у Петрињи, пише Вуку у Беч
20. априла 1833. године:20 »Ако би знали је ли Г. Сава Мркаљ
јоште у Бечу, ужива ли штогод слободе и с чим се највише
забавља?«
17
Вукова преписка, књ. VI, стр. 149.
Јоаким Вујић (1772-1847), драмски писац. Свршио лицеј и права. Путовао много и приређивао позоришне представе. Оснивач
првог српског позоришта. Противник Вукове реформе.
19
Вукова преписка, књ. III, стр. 744.
20
Вукова преписка, књ. VI, стр. 151
18
257
258
ДАТУМИ
Василије Вуковић из Петриње пише Вуку у Беч 20.
јула 1833. године: »Господине! Ако Вас смем замолити покорно постарајте се за Саву Мркаља да не остаје у мраку, Ви сте
као учени људи у великој слави и познати с царским библиотекаром Г. Копитаром, ослободите га, ја као прост судим да
бисте сазидали церкву, оставићете безсмертно име.«
Дакле, према сазнању поменутих пријатеља, Сава живи у мраку и неслободи.
Разумије се, веома ће нас занимати непосредни однос
између Саве и Вука.
Чини се да је Вук и на тој проби показао величину свога духа, снагу човјека, хуманисте који умије да кори а и да
прашта. Јер Палинодија је најтеже погодила баш Вука, пријетила је да му подрије цјелокупну стратегијску замисао око
реформе језика и правописа.
Па ипак, тек што се стишала узбуна око Савине несрећне Палинодије, Вук, притијешњен и сам големим невољама:
материјалним, политичким, издавачким, осјећа потребу да се
писмом од 6. октобра 1817. јави Сави у Карловац. Нажалост,
немогуће је доћи до тог драгоцјеног писма, пропало је у Савином пропадању, али имамо Савин одговор од 20. октобра 1817.
године.
Савино писмо се чува међу рукописима Српске академије наука и уметности. Дирљив је тај Савин коверат: минијатурне величине, Вукова бечка адреса исписана ситним рукописом, на полеђини коверта је воштани печат. Право је чудо
како је та сићушна ствар стигла поштом у Беч, а Вуку још једном хвала, што је помно похрањивао сву своју преписку, па
тако и то Савино писмо, које гласи:
Просвиећени господине
Мени предраги пријатељу
Ваше љубазно по 6-тим текућег мјесеца на мене одправљено писмо добио сам у руке и прочитавши га увидио сам с
радости како се нашег познанства и пријатељства опомињете;
нити ми је доста било једном за себе прочитати га, него сам га
још мојим знанцима читао и показивао, с удовољством приповиједајући како сте Ви са мном и Г. Булићем код неког посластичара Стефана у Пешти проучавали Улог великог нашег
Соларића. Срдачно Вам благодарим што се тако својски мене
СЛОВО језика српскога
сјећате и молећи Вас, да ме и у напредак заборављању не предате, не касним ево с одговором на Ваше питање.
Најпре дакле што мислим о Љубомиру у Елизијуму?
Мислим да је изрод у књижевству Србском...
Сад молећи Вас још једном да бисте често и много писали ми, у мисли Вас грлим и љубим с дужним Вама високопочитанијем остајем.
Кад је о личним односима измећу Вука и Саве ријеч,
мислим да ово Савино писмо најбоље освјетљава природу тих
односа као и природу сваког од њих двојице посебно.
Прво, Вук великодушно прелази преко тек минуле полемике око Палинодије. Вук, поред оног што је о Сави похвално написао у својој Писменици (1814), тражи од Саве и у овоме писму мишљење о Видаковићевом роману. Значи, цијени га
и даље као критичара. Вук се с много саосјећања сјећа њихових састанака код пештанског посластичара 1810. године. Једном ријечју, Вук је тај који, поред свих својих невоља, чини
напор да пронађе Саву и успостави некадашњу сарадњу.
Друго, Сава пропушта пуних седам година (од 1810. до
1817, раздобље свога тумарања по свијету) и не јавља се Вуку.
Види се да га необично цијени и воли, захвалан му је на сјећању, али не чини ништа у периоду своје дубоке кризе да га
пронађе и да се приљуби уз ту снажну личност која би га,
посве сигурно, учврстила у самопоуздању и навела на стваралаштво.21 Зашто? Нема другог објашњења: Сави није недостајало ни знања ни интелектуалности (можда је чак и превише
било баш тога), али је кобно патио од неуротичне слабости
воље, која му није дала да се бори за себе. Он као да је непрестано очекивао да му други стварају услове за живот, да му
други држе балдахин над главом, па је у свом бескрајном еготизму тражио да му друге, јаке личности буду поштапалица.
Тога, наравно, у животу нема. Он није имао снаге ни да их
потражи, ни да се наслони на њих.
Послије размјене тих писама из 1817. године опет дугогодишњи тајац.
21
У времену тога њиховог међусобног отуђења, Вук је на свијет
издао двије књиге Народних пјесама и припремио за штампу Рјечник
- дјела која су заталасала културни свијет на Славенском Југу и у
Европи.
259
ДАТУМИ
260
Само што Герасим Зелић 27. јуна 1820. године22 обавјештава Вука да се »достаучени господин Сава Мркаљ от
неког времена налази у Далмацији, али сиромах не има среће;
каконо што и многи високога ученија људи мало имаду, а не
говорим што свиет срећом назива«.
Самуило Илић пише Вуку 11. децембра 1827. године
из Карловца: »Господин Мркаљ, сирома, није господин, сједи
у шпитаљу н данас као будала затворен.«
Брига Савиних познаника из Хрватске расте од времена кад су сазнали, доста касно, да се Сава налази у бечкој
лудници, те слиједе њихови вапаји да му Вук некако помогне
(види већ цитирано писмо Давида Милошевића и Василија
Вуковића из 1833. године).
Соларић је умро у очајању у Венецији 1821. Ни Луке
Милованова више нема, умро је у Будиму 1828. тешко оштећен алкохолом. У томе далеком свијету Сава нема никога осим
Вука.
А гдје ли је какво писмо Лукијана Мушицког!?
Вук је у то вријеме у таквим неприликама да нам дах
застаје н кожа се јежи кад помислимо како жив човјек може
све то издржати и још уз то књижевно стварати и одговарати
писмима на све стране свијета. И сам је пред душевним сломом. С једне стране су највише почасти које му инострани
културни свијет указује (члан је петербуршког и краковског
научног друштва, почасни је доктор универзитета у Јени итд.),
а с друге стране је у очајним приликама, нема чиме да се прехрани, дјеца му умиру једно за другим, прогоне га кнез Милош
и Стратимировић, остављају га доскорашњи истомишљеници,
сумњиче га подједнако аустријска полиција и руска царевина
итд.
Године 1833. дошло је до Вукове посјете Сави Мркаљу
у бечком Narrenhausu (лудници).
Како је изгледала једна лудница онога времена?
Ево вјеродостојног описа о биједи душевних болника с
почетком 19. вијека, из пера неких њемачких љекара:23
»Ужас те спопада – пише Франк 1804 – кад се приближиш таквом злосрећном месту, где нема краја стењању и кад
22
23
Вукова преписка, књ. III, стр. 532.
Канабих, Историја психијатрије, Москва, 1928 (на руском).
СЛОВО језика српскога
видиш себе окруженим тим несрећним бићима, покривеним
нечистоћом и прњама, мећу којима неки не могу да вам се
приближе јер су оковани, а други због удараца стражара... Болесници седе у уским самицама, голи, потпуно подивљали.«
Године 1843. Магир је описао бечку »кулу безумних«
(Nerrenturum), петоспратно здање у коме је било 139 тамничких ћелија а 200 до 250 умоболних. Детаљно су описани тамни ходници, масивна жељезна врата, несносни смрад, крици,
окови на рукама и ногама, стезање омчом око врата (ради
умирења!), гладовање, смрт од изнемоглости. Најгоре од свега: царевао је корбач у рукама персонала који се регрутовао
измећу криминалаца, од којих се захтијевало само физичка
снага и храброст ...
Не знамо како је Вуку пошло за руком да продре у бечки Narrenhaus? Да ли је оставио макар једну реченицу својих
утисака ... ?
Како је тада изгледао Сава?
На основу једног његовог потоњег и свакако посљедњег писма Вуку можемо са сигурношћу закључити да је постао до крајности мршав, исцрпљен, слаб, те је од слабости
једва могао да говори. Том приликом предао је у руке Вуку
ону своју чувену свешчицу са једанаест пјесама. Истини за
вољу, морамо ту указати на једну нелогичност: ако је Сава био
смјештен у правој лудници (а такви гласови су допрли до
Хрватске) како је онда могуће да је имао на располагању
папир и оловку? Можда га лијечници нису сматрали опасним
душевним болесником, можда су му одредили боље услове и
блажи режим? Можда је то учинак нечије интервенције?
Један његов рукопис из тих дана (без датума) указује
нам да га је писао у лежећем положају.
»Зашто ја овако мало знам? И зашто и ја не радим на
пољу књижевства србског? Прељута жељезна судбина и страшно гоњење, силно гоњење које би и најтврђе градове и читаве земље освојити могло не допустише ми напредовати па
онда ни радити знаменито људски, чим јединим списатељ ваља да је задовољан.«
Занимљиво је ово признање властите стваралачке немоћи, мада у истој забиљешци, коју је предао Вуку, Мркаљ
покушава и да надвлада ту своју немоћ кад се осврће на немоћ
свог сапатника Луке Милованова:
261
ДАТУМИ
262
»Чудо да Лука од 1810. до 1828. године готово дјелце
своје кадкад не прегледа, не поправља и дакле не усавршава и
не уљуди бољма и не углади; та природно је човјеку, док је
душа у њему, никада не мировати, увијек нешто, било што му
драго, зло или добро мислити, радити и прерађивати; копкати
и дјелкати, стварати, растварати и уништавати.«
Врло значајна и лијепа мисао, пробуђена стваралачким
немиром који га тренутно хвата и одмах напушта. Камо среће
да је Сава имао снаге да се и сам придржава такве мисли.
Сазнавши за смрт Луке Милованова, Мркаљ му одаје
пошту, написавши Вуку:
»Лука је заслужно цвијет похвале којим сте Ви његова
носила и његов спомен украсили.«
И ево сад тог његовог посљедњег, зацијело најпотреснијег писма послије Вукове посјете.24 Без датума је као и многа његова писма, али од тог дана до смрти није могло да протекне много времена:
»Благородни, високоучени и високо поштовани господине!
Увјерен будући да Вас не мрзи разумјети, како се налазим, пишем Вам из постеље и јављам да ми је сада много лакше: крв тешким и дугим страдањем узнемирена већ умири се
говорити могу25 и чујем бољма (курзив Г. Н.) и надам се да ћу
ови дана из постеље устати моћи, Вас просим да ми дођете
барем још једном ако више пута доћи не узможете. Дарујете л'
ужасно биједну и невољну још коју књигу, Бог ће Вам, ако дје
Бог јест, наплатити. Разумијева се, Сербску књигу желим, а то
јест коју сте Ви писали.
Ваш препонизни и благодарни Сава Мркаљ.«
Уз писмо су приложене још двије странице с текстом о
неким лингвистичким проблемима, с много латинских и грчких цитата.
Медицинска наука ће нам помоћи да замислимо како је
текло Савино скончање. Душевни болесници, без обзира на
сурови поступак персонала, падају у тешку кахексију (исцрпљеност читавог организма), губе контролу над својим физио24
Вукова преписка, књ. III, стр. 70
Немоћ говора се може протумачити или као посљедица астеније (тјелесне исцрпљености) или као хистерични мутизам (функционална одузетост).
25
СЛОВО језика српскога
лошким функцијама. Посљедњи чин је, обично, запаљење плућа. С посљедњим залихама живота организам покушава да се
одбрани, реагује високим температурама.
Сава је у бунилу. Мори га жеђ.
Сави се посљедњи пут привидила предивна слика росних обарака и врела око Слатњака. Посљедња утјеха.
Никог покрај њега. Само бркати, окрутни вахтар, што
понекад провири кроз оканце у вратима.
Умро је без свједока, без поворке рођака, правих и
самозваних, без повјерилаца и фишкала, што се тискају у
предсобљу и чекају тај слатки час смрти, па да отпочну свађу
око насљеђа. Сава је био ослобођен бар такве гнусобе. Трупло,
сама кост и кожа, завршило је на дисекционом столу анатомског института. Тамо иду сви бескућници. Шесторица медицинара наваљују. Шесторица на једно трупло. Као црвоточине.
Не остадоше од Саве ни »земни остаци«. Било је у културној
историји и већих паћеника од Мркаља. Достојевски, на примјер. Па ипак, његова сахрана се претворила у свечану жалост
цијеле Русије. Другима, које су за живота свакојако кињили,
држе над раком лицемјерне говоре. Саву је мимоишло и једно
и друго.
А као брујање далеких и нешто закашњелих посмртних звона допиру до Беча писма Вуку Караџићу:
»Хвала Богу што се смиловао на покојног Мркаља, те
га себи узео.« (Себастијан Илић, 20. септембра 1833. из Гомирја).
»Шта чујете за Саву нашега?« (Адам Драгосављевић,
27. септембра 1835. из Вуковара).
»Јели Бога вам, Господин Сава Мркаљ жив, радили
што, каколи?« (Давид Милошевић, 21. јануара 1836. из Вуковара).
(Пренесено из: Гојко Николиш, Сава Мркаљ – Повијест о једном страдалнику, Просвјета, Загреб, 1980)
263
ДАТУМИ
264
ОБРАЗОВАЊЕ
СЛОВО језика српскога
265
ОБРАЗОВАЊЕ
Жељко КОМНЕНОВИЋ:
Лектира на „мрачној страни“
ОБРАЗОВАЊЕ
266
СЛОВО језика српскога
Жељко КОМНЕНОВИЋ
ЛЕКТИРА НА «МРАЧНОЈ СТРАНИ»
Трговац купи четворомјесечну бебу од сиромашних
родитеља и затим брзо одјезди на коњу. „Тако га је гонио једно два сахата – па се заустави, сјаше с коња па узме дијете у
руке, па извадивши нож иза паса, убоде га на неколико мјеста;
затим га бачи у један трњак увјерен да је мртво. Опет се попне
на коња и са још већом брзином одјури. У хитњи заборави
нож, који остане забоден у тијелу ђетињем.“
Мајка царевића договара се с љубавником како да убије сина да би могла слободно ашиковати, па на превару позва
цара од дивова. „А ђе си царе! Див дотрчи са сабљом да га посијече. Она рече (мајка за сина) – Немој га сјећи, већ му ископај очи, па га тури на коња, однеси га и бачи у неку јаму.“
Читајући ове двије цртице знам да сте се најежили. То
је природно код сваког психички и емотивно здравог човјека.
Иако претпостављате да је ријеч о филмском сижеу нових
холивудских мајстора хорора, морбидној машти достојној
Едгара Алана Поа, аутора „Дракуле“ Брема Стокера, „Франкештајна“ Мери Шели, „Доктора Џекила и Мистер Хајда“
Роберта Луиса Стивенсона, Стивена Кинга или редитеља Џона
Карпентера, није то што замишљате. Тешко да ће те погодити
одакле ове стравичне сцене потичу ако немате школарца у
кући, јер је ријеч о кратким изводима бајки „Нафака“ и „Царевић Јован“, лектире у црногорским основним школама за
шести разред, већ легендарне „збирке црногорских народних
бајки“ - „Ватра самотвора“!
Замислите дјецу узраста од 10 до 11 година који ће на
основу ових књижевних слика стварати свој идентитет и поимање живота. Ако одемо у крајност ових слика у дјетињем уму
испада да вас родитељи могу продати, а мајка ако се поново
267
ОБРАЗОВАЊЕ
268
заљуби има право и да сина ослијепи. Знам да ће ме дежурни
чувари режимског утопизма напасти због плитких ставова и
истини за вољу незахвалног посла тумачења књижевних слика
посебно у бајкама. И понеки мотиви у бајкама браће Грим
нијесу мање морбидни, јахачи без глава, зла краљица трује
јабуку Снежани, маћеха и њене кћерке малтретирају Пепељугу. Све то могу прихватити али клање четворомјесечне бебе и
„бачање“ у трњак, па се још заборави нож у беби или мајчина
наредба да се ослијепи син и опет оно „бачање“ овај пут у
јарак. Сви ти акти не долазе од вампира, крвопија, знаних и
незнаних ликова у мрачној људској машти рођених, већ од
родитеља. Од таквих крвавих почетних слика у дјетињем уму
до сачекуша, хеклера, пајсера и врећа сканка није предалек
пут. Нарочито у Црној Гори гдје су се некада у давној патријархалној прошлости родитељи и школа поштовали.
Није наодмет запитати се гдје нас је то нови талас
реформе школства одвео? Планетарно познати и код нас нарочито цијењени глобалиста Џорџ Сорош за све се на вријеме
побринуо. У предшколском узрасту вампири, вукодлаци и
вјештице приказани на симпатичан дизнијевски начин, у старијим разредима „Хари Потер“ као лектира, а између морбидарије из кућне радиности. Гдје су неуморни заштитници
људских права и слобода, омбдусмани, Зековићи, Франовићи,
Бисерке, не-владин сектор уз артиљеријску припрему државног „Пораза“ независних интелектуалаца и зависних телевизија? Неће ваљда стати у одбрану дјеце, прешнија је наравно
ЛГБТ популација. На крају баладе све се уклапа у државни
пројекат. Данас „Нафака“ и „Царевић Јован“ сјутра бајка о
чаробном кројачу Цанету, Али-Шарићу и 40 разбојника у
колумбијској пећини пуној бијелог праха, „Дуго путовање у
Јевропу“ и све остале бајке које смо у сласт прогутали као
најчитанији бестселер.
Морамо се сложити да је природно да су Чика Јова
Змај, Ршум, Бранко Ћопић, Десанка Максимовић, Ивана Брлић
Мажуранић и остали заслужено избрисани из црногорске лектире. Да не збуњују младеж.
И на крају пар ријечи о самој „антологији црногорских
народних бајки“ „Ватра самотвора“. Незнани биограф (природно) са хрватског говорног подручја о аутору збирке Радоју
Радојевићу је на „Wikipedii“ написао; „Радоје Радојевић (Шав-
СЛОВО језика српскога
ник, Црна Гора, 14. фебруар 1922. - Улцињ, Црна Гора, 6. јули
1978. године) је био црногорски хисторичар књижевности,
филолог и публициста. Концем 1960-их у штампи и на научним скуповима међу првима покренуо питање статуса црногорског језика у СФРЈ. Означен 1972. године у Бијелој књизи
Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе као црногорски националиста. Нестао без трага на плажи код Улциња у
љето 1978. године.“
О мотивима због чега су се надлежни у ресорном министарству одлучили да дјела овог аутора уврсте у школску
лектиру довољно је прочитати осврт на Радојевићево дјелце
„Оспоравана култура“ у „Побједи“ из пера Борислава Јовановића; „Радоје Радојевић припада другој генерацији Црногораца који су током прошлог вијека у својим текстовима, студијама и политичким идејама указивали на великосрпско уништавање црногорске државе, те црногорске националне, историјске и културне баштине.“
И „на концу конца“ што би се по новом црногорском
правопису рекло, ако је вјеровати др Данилу Радојевићу очигледно Радојевом сроднику „Ватра самотвора“ је плагијат.
„Прије 15 дана у књижари био сам веома изненађен
када ми се у руци нашло непознато издање црногорских народних бајки, под познатим насловом Ватра самотвора. На
поткорици пише да је \"приредио\" Славко Ивановић, а да је
уредник Драгица С. Ивановић, те да је књига објављена 2007.
Даље пише да је то \"допуњено издање\". Од библиотеке добио
сам податак да се прво (пират) издање појавило 2005. Сазнадох да су \"приређивач\" и уредница брачни пар који се бави
штампањем књига из комерцијалних разлога, као и да је то
њихово издање Ватре самотвора уврштено у лектиру за
шести разред основних школа.
Критичко издање антологије црногорских народних
бајки Ватра самотвора урадио је књижевник Радоје Радојевић, а објављена у Библиотеци \"Луча\", 1976. године. Њен
аутор није међу живима већ 31 годину.
Славко Ивановић, \"приређивач”, не помиње име Радоја Радојевића, чији је истраживачки и научни резултат искористио. Он је из антологије Радоја Радојевића Ватра самотвора
одбацио уводну студију \"Црногорске народне бајке\" и
269
ОБРАЗОВАЊЕ
270
\"Поговор\", у коме је дат податак о естетским и другим критеријумима којих се придржавао при изради антологије. У
одстрањеном \"Поговору\" Радојевић је дао и податке о свом
обимном истраживачком поступку. Ивановић је одстранио и
Радојевићеве \"Изворе\", у којима су подаци о бајкама које је
унио у антологију. Одбачена је и \"Биљешка\", која садржи
Радојевићеве податке о измјенама неадекватних наслова и
преводима које је учинио.
С. Ивановић је задржао, из комерцијалних разлога,
наслов књиге Ватра самотвора, а ту синтагму Радојевић је
открио у бајци \"Лијек од мађија\". Ивановић је узео 45 бајки
из Радојеве антологије, док његова пиратска књига садржи 53
бајке.
Поводом Сајма књига у Подгорици, С. Ивановић је
изјавио за Ватру самотвора: \ "Рађена је седамдесетих година
у једном скраћеном издању, а ја сам се потрудио за ових тридесет година како се бавим прикупљањем народног блага, да
сакупим што већи број бајки које се могу чути у Црној Гори\".
Он не помиње име аутора - Радоја Радојевића и фалсификује
да је 30 година радио на прикупљању бајки, као да је антологија његово дјело. \"Скраћено издање\", како он каже, односно
антологија Р. Радојевића, коју је разорио и искористио Ивановић - садржи 57 бајки. У тој изјави Ивановић обећава да ће
урадити и \"народне басне\", а у \"зависности од успјеха\" тих
књига - \"идемо даље на остатак црногорског народног блага\".
Пошто су објављене Радојевићеве антологије басана Кад је све
зборило и прича Потопно вријеме - оправдано помишљам да
Ивановић ради и на њиховом присвајању.
Српски књижевни критичар Б. Поповић објавио је,
1911, Антологију новије српске лирике, која је и након смрти
аутора објављивана више пута. Нико не дира у ауторски чин Б.
Поповића. И антологија Ватра самотвора Радојевића је споменик културе, па је отимање и разарање њеног интегритета
слично томе као да неко руши зидове око града Котора.“
У СПОМЕН
СЛОВО језика српскога
271
У СПОМЕН
Јован ДЕЛИЋ: Над гробом
песника Новице Тадића
Новица ТАДИЋ: избор из поезије
272
У СПОМЕН
Јован ДЕЛИЋ
НАД ГРОБОМ
ПЕСНИКА НОВИЦЕ ТАДИЋА
Опраштамо се од једног од најбољих међу нама, на
гробљу на крају града, на крају свијета, на мјесту симболичног
имена, на Бежанији, и то Новој. Свјежа хумка на Новом бежанијском гробљу, под сјенком Незнани, то је оно што теби и
твојој поезији приличи, Новице Тадићу, а не Алеја заслужних
грађана и привиди пролазне славе. Далеко од завичаја и Црне
Горе, које си носио као муку, као своју потајну болест, као
ужас који те разарао изнутра и са којим се нијеси могао ни
хтио помирити. Нећу тамо – и крај, говорио си ми кад сам те
молио да твоје стихове говори Небојша Дугалић у порти Пивског манастира, да направимо научни скуп о твојој поезији. Не
могу, говорио си као кад се браниш од залогаја који не може
да прими твој напаћени организам, не могу кад се тамо деси
сваки дан по једна издаја. Стид ме пасји уби од себе и од другога. А ти си имао људског стида за све нас отуда. Ово је мјесто за тебе, Новице – Ново бежанијско гробље. Ни Земун, ни
Београд, ни Црна Гора. А ипак „смрт у столици“.
Како говорити о теби, напаћеном, измученом, а до јуче
живим моштима које су ходале, а да не личиш на неко птицолико чудовиште из твоје поезије које крешти над великим
мртвим пјесником? Како не покварити твој аутентични, језиво
поштени, поезији предани аскетски живот, без компромиса,
без узмака, па шта кошта – да кошта. Плаћаш главом цијену
коју си сам поставио и коју те нико и ништа не може снизити,
велики и драги мој мучениче. Нико теби није могао помоћи,
ни најближи, ни најмоћнији, јер ти никакву помоћ нијеси
могао прихватити. „Јес, па да сјутра скочи на нос и мени и
мом помоћнику“, говорио си. Живјети аутентично, макар то
било на ивици живота, па макар то било „осамљивање и уклањање од свијета“, па макар то било неприлагођено никоме и
СЛОВО језика српскога
ничему, ненормално до изузетности, али аутентично живјети,
по своме. Многи би то хтио кад би то било ласно. А ти си хтио
и могао, и клањам ти се за то до дна твога отвореног гроба. Ти
си то много љепше казао:
„Живети, аутентично живети. Из аутентичног живота
искрсавају оригиналне идеје и мисливодиље кроз живот и
уметност. Ако си песник и ћифта, ниси ни једно ни друго како
ваља. Можда је то онда твоја срећа, која је гора од несреће.
Изложеност свему и свачему, отвореност егзистенције, доносе
нам луцидне тренутке и увиде које не могу имати „нормални
људи“. Нормалан човек је корњача у оклопу, стегнут са свих
страна, тром и јалов.“
И зато нијеси био „нормалан човек“, стегнута корњача
у оклопу, јер нијеси био ни тром ни јалов. Био си наднормалан
и надлуцидан, тежак и драг. Нијеси хтио да будеш гротескно
страшило, „савремени узнемирени човек“:
„Савремени узнемирени човек нема времена ни за
молитву и добре помисли, а како би тек имао за поезију. Он,
јутром, прелази улицу, жури, трчи на посао и са посла, хука га
носи и испуњава. Брзина и бука – само то, по цео дан. А код
куће га, навече, чека змајевита жена, сваке злобе барјактар.
Жена или празнина. А сутрадан, опет исто. Нема починка
веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, у Европу, а већ
га је стигла
Америка. Још му треба поезија, па да пресвисне.“
Ти у такво нормално јато нијеси хтио, па ко хоће и
може с тобом – нека изволи. Ти си негдје у даљини видио све
самљег Момчила Настасијевића, плашећи се да једнога дана
не изгубиш способност за сузу и за осјећање:
„Све самљи… Тако је почео своју песму „Госпи“ обожени пес ник Момчило Настасијевић. Изванредан почетак
песме, можда најбољи почетни стих у српској поезији. А онда,
у осами, обраћање драгој у покоју, вољеној жени која је далеко, у рајским насељима… Коме ћу се, пак, ја обратити, у усамљености, кад се све утиша, и док све буде чекало да проговорим?… Можда ћу само заплакати у тишини, немоћан за било
какво осећање…“
273
274
У СПОМЕН
Све самљи, све наднормалнији, гледао си како твоја
„Огњена кокош“ постаје дио наше огњене стварности у прољеће 1999. године. Требало јој је петнаест година да снесе
своје Огњено јаје оплемењено осиромашеним уранијумом:
„То су оне песме које се, изгледа, саме напишу, јер
настају из опсесије, из подсвесног и недокучивог. У време
бомбардовања видео сам многе ватрене кугле, и једног дана
рекох, ни сам не знам коме: „Ено, Огњена Кокош је снела
Огњено Јаје, одмах изнад Земуна, према Батајници“. И преплакао сам тај дан, кријући сузе.“
Ти си, Новице, на свеприсутно зло, на свакодневну
апокалипсу, одговарао писањем поезије исцијеђене из мрака
краја вијека и наше новије историје и патње, из свакодневних
страхова. Ти си сакупљао поезију као мајке наше кишницу,
испод стрехе, али страха – стрехе. И цијенио си српску поезију
што је свједочила о нечем потресном и болном:
„Ми, српски песници, нашли смо се, у последњим
годинама, у самом центру општесветског зла. Отуда потиче и
величина савремене српске поезије. И осредња збирка неког
српског песника, сведочи о нечем потресном, болном. То је
предност коју смо сви ми имали, а нисмо је тражили.“
Ти си се, Новице, посљедње двије деценије све више
приближавао Богу и пјесми као молитви. Можда си то чинио
све вријеме, јер, ево, читам и преписујем твоје реченице:
„А најискренију молитву упућује покајник и грешник.“
„Апостол Павле је рекао: Молите се непрестано. Ја,
откад знам за себе, као да непрестано плачем. Можда је мој
непрестани плач моја непрестана молитва.“
Јесте, и биће, драги мој Новице, јер како ти рече: „У
свакој невољи има прозрака који нас опомињу и изводе на
прави пут.“ Тај пут никако није у некој идеолошкој нади. Ти
си то бриљантно формулисао:
„Идеолошке наде су крваве магле над народима. Кроз
патњу се стиже до очишћења и вере.“
Твоје пјесме и молитве писане су са дна душе и спајају
пакао и небо. Зато им се вјерује.
СЛОВО језика српскога
Не знам савременог пјесника веће скрушености и
скромности. Шта би чинили други да им се на енглеском језику, у Америци, појаве двије књиге поезије? У да им је преводилац Чарлс Симић? А Новица – ни прстом. Нека свак ради
свој посао.
Одавно се он спремао за овај тренутак; одавно га је
очекивао. Мртав и прије своје смрти – тај монашки, светосавски мотив провлачи се кроз његову поезију и разговоре о поезији.
Збогом, драги Новице, и нека ти је лака ова бежанијска
земља. Довиђења на неком новобежанијском гробљу. Јер сва
су наша гробља – новобежанијска.
29. јануара 2011. године, на Часне Вериге
275
276
У СПОМЕН
Новица ТАДИЋ
МОДЕРНА МЕШИНА
Модерна мешина
дува ми у лице
мирисе и речи празне.
Она има ручице којима около граби,
и своју нутрину гладну,
од свега на свету, само ваздух трпа.
Мека је и модра њена коса,
расута у праменове.
Обла су њена рамена,
образи округли.
Бистре су њене очи,
а њима ништа не види
док се у светлости дневној купа.
НА СТАНИЦИ, САН
Седим, руку скрштених,
на свом пртљагу,
мален, згурен, сив.
Никога ништа не питам.
Никога не чекам.
Не знам одакле сам дошао
ни куда сам то кренуо.
У сандуку су моје књиге.
У коферу су моје кошуље.
Све сам спаковао што сам имао.
На глави ми
шарена капа,
мој понос и радост велика.
СЛОВО језика српскога
САЗРЕЛО НЕШТО
Сазрело нешто
ни за црва дом
ни за човека плод
расло на
грани
коју не препознајем
у врту
на крају града
под тамним
прозорима
ПОВЕРОВАХ ПРОДАВАЧИЦИ УЗДАХА
Поверовах продавачици уздаха
и њене уздахе купих.
Богат сам, дебео и
преварен.
Имам њене многобројне уздахе
међу њима живим и уздишем.
ПРОЛАЗНИК
Чим сам изашао на улицу,
умножио сам се,
и кренуо на разне стране.
Певушио сам кроз нос,
и радосно около погледао.
Нико ме нигде није чекао,
а у наручје сам нечије хрлио.
На ципелама,
огледалца сам имао.
277
278
У СПОМЕН
У њима су се видели
врхови солитера
и модро небо без облака.
ПРЕД СУПЕРМАРКЕТОМ
Пред супермаркетом нашао сам
празну картонску кутију
и сео у њу.
Моја луда драга
овуда ће проћи и мене купити.
Бићу опет њен, заувек њен.
Она ће ме у наручју однети, у ноћ.
ИЗ СТАРУДИЈЕ
Из некакве старудије
(грозне олупине)
људи провирују
Туку се шакама по главама
блебећу, плазе језике
Криве уста
у свим правцима
Трепћу, цвиле
звукове пуштају
Мрдају ушима
увелим листовима бршљана
СЛОВО језика српскога
СМРТ МЕ СПРЕМА
Смрт ме спрема
и пакује
у сапунску кутију
Очи ми миришу
глас ми нестаје
а руке се
на грудима склапају
Поред мене
свећа не гори
Поред мене
капље
чесма сатанина
ЗЛОСЛОВ НЕКИ
Злослов неки
рече да сам најгори
човек на свету
Не ваљам ништа
ни луле дувана
ни колико црно испод нокта
А одакле мени
црно испод нокта
и бело около зеница
Упитах га и очи
нагло отворих
279
280
У СПОМЕН
ЗНАМЕЊА
Кукурикну човек
у бифеу на углу
сув лист паде
са дрвета у парку
низ улицу
ветар потера старе новине
уплашена мачка
кроз пасаж побеже
заборављена муња
над крововима блесну
сва знамења
сабраше се
да најаве летњу кишу
ПОСЛЕ БЕСАНЕ НОЋИ
После бесане ноћи
приђох огледалу и видех
поражавајући резултат.
Видех убледело лице странца,
дубоку тугу у очима његовим.
«Створио сам новог човека»,
прошаптах, намигујући оном у огледалу.
Вратих се, затим, у кревет,
да се одморим
од добро обављеног ноћног посла.
ИСУС
Исус
Исус наш
Исус наш јастуче за игле
СЛОВО језика српскога
НОВИ СТАНАР
Нови станар уселио се у мој стих
и тамо отворио девет очију.
Сад све види, и све о мени зна.
Црно је његово знање, тамне намере.
Јер, све нешто кришом записује,
и сам себе по зажареном челу удара.
СТРАШАН ДОЖИВЉАЈ
Сео сам на клупу у парку
поред непознате особе,
и нисам знао како да почнем разговор.
Само ме обли хладан зној;
заколутам очима, замахнем рукама
као да ћу да устанем
и кренем некуд за својим послом.
Али, све беше узалуд,
сва та назови припрема за полазак.
И све тако, док онај не устаде,
погледа ме и оде,
подижући оковратни, шепајући.
МАЛО СУ МИ ДОСАЂИВАЛИ
Мало су ми досађивали,
али сад знам ко су.
Они су присталице костур-коловође.
Они једу са трулих трпеза;
они пију из губавих чаша.
Благо теби који си далеко, за бреговима.
Не слушаш скотова писку и стењање.
Благо твојој души, која лети, која пева.
281
282
У СПОМЕН
УРБАНА КИША
Далеко одавде, у другом делу града,
киша пада из земље и камене птице
узлећу. Мене, у беди лежећег,
сто љутих мука сатире. Грчеви моји
стреле би преко кровова одапињали,
према облацима, сновима воденим.
Али, све док не одем на вечни почин,
никоме ништа нећу узвратити, рећи,
јер свети ми се страшно све што
кажем. Речи ме туку. Помисли бичују.
Малене снаге, згурен, у кап се савијам.
ПОРТРЕТ
Петли поју. Ја сам сада
мој портрет на зиду.
Свечано одевен, седим
на столици. Поглед ми
на собни под пада,
на старо поприште.
У соби никог нема.
Сви су некуд отишли.
На њивама раде,
у воћњацима или баштама.
Или на гробљу леже, као ја.
СЛОВО језика српскога
ХВАЛИТЕ МЕ ПОСЛЕ СМРТИ
Хвалите ме после смрти.
Бићу тада варница
огња пакленог, или такво
(ништавно и неухватљиво)
штогод.
Хвалите ме после смрти.
Знам, ви то можете.
Ви сте увежбани и спремни.
Ви певате у црним хоровима.
Новица Тадић (Смријечно, 1949 – Београд, 2011) Објавио књиге песама: Присуства (1974), Смрт у столици
(1975), Ждрело (1981), Огњена кокош (1982), Погани језик
(1984), Ругло (1987), О брату, сестри и облаку (1988),
Кобац (1990), Улица (1990), Напаст (1994), Потукач
(1994), Непотребни сапутници (1999), Окриље (2001),
Тамне ствари (2003), Незнан (2006), Ђаволов друг (2008).
Најновији избори из Тадићеве поезије су Лутајући огањ,
(Повеља, Краљево, 2007) и Изабране песме (Завод за
уџбенике и наставна средства, 2009).
За своју поезију добио је бројне награде: "Љубиша
Јоцић", "Милан Ракић", "Станислав Винавер", Змајеву
награду Матице српске, Дисову награду, затим награде
"Бранко Ћопић" и "Ђура Јакшић". За збирку песама Незнан, која је проглашена за најбољу књигу у 2006. години,
добио је престижну књижевну награду "Меша Селимовић".
Песме су му превођене на енглески и француски, а
заступљен је у многим антологијама српске и светске
поезије.
Био је уредник "Књижевне речи" (10 година), "Видика", главни и одговорни уредник у Издавачком предузећу "Рад", као и главни уредник "Књижевне критике".
283
У СПОМЕН
284
Првих шест бројева овога часописа изишло је
под именом Распеће језика српскога.
Часопис је настао 2004. године као израз отпора
групе никшићких средњошколских професора
насиљу над именом српског језика у Црној Гори.
Од августа 2006. излази под именом Слово.
Штампање овог броја суфинансирало је
Министарство културе Републике Србије
29-30
ЧАСОПИС
ЗА
СРПСКИ ЈЕЗИК,
КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
БРОЈ
ЧАСОПИС
ЗА
СРПСКИ ЈЕЗИК,
КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
ГОДИНА VIII
29-30
ГОДИНА VIII
БРОЈ
29-30
ФЕБРУАР
2011.
ИЗДАЈЕ:
НВО Актив професора српског језика
и књижевности - Никшић
РЕДАКЦИЈА:
Весна Тодоровић, Радмила Митрић-Матовић,
Борис Јовановић, Радинко Крулановић,
Милојко Пушица
ГЛАВНИ УРЕДНИК:
Веселин Матовић
ТЕХНИЧКИ УРЕДНИЦИ И
КОМПЈУТЕРСКА ОБРАДА:
Радмила Митрић-Матовић, Милојко Пушица
Лого и дизајн:
Весна Сушић
ЧАСОПИС
ЗА
СРПСКИ ЈЕЗИК,
КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
НВУ Актив професора српског језика
из Никшића чине 27 професора средњих школа
који су школске 2004/2005. године
разоткрили намјеру црногорског режима
да ненаучно и незаконито
преименујe српски језик у Црној Гори,
и због тога су отпуштени са посла,
без могућности запошљавања.
Цијена 2,5 евра
БРОЈ
29-30
Адреса редакције:
VI црногорске Т-10, 81 400 Никшић;
Телефон: 068 664 392;
www.slovosrpsko.net;
е–mail: [email protected]; [email protected];
žiro račun: 530–11724–52
Montenegrobanka Podgorica.
Цијена: 2,5 €
ГОДИНА VIII
Излази тромјесечно
Рукописи се не враћају
Download

БРОЈ ЧАСОПИС